У почетку створи Бог небо и земљу. Земља је била безоблична и пуста, тама је била над безданом и Дух Божји лебдео је над водом. Тада рече Бог: „Нека буде светлост!” И би светлост. Бог виде да је светлост добра и растави Бог светлост од таме. Светлост Бог назва дан, а таму назва ноћ. И би вече, и би јутро, дан први. Потом рече Бог: „Нека буде свод међу водама да раздваја воде од вода!” Тако Бог створи свод и раздвоји воде под сводом од вода над сводом, и би тако. Свод назва Бог небо. И би вече, и би јутро, дан други. Потом рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место и нека се покаже копно!” И би тако. Копно назва Бог земља, а зборишта водена назва море. И виде Бог да је добро. Затим рече Бог: „Нека пусти земља зеленило, биље што носи семе и дрвета родна, која, према својим врстама, дају плод у којима су њихова семена на земљи!” И би тако. И пусти земља зеленило, биље што носи семе по врстама својим, дрвета родна у којима су семена њихова, по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. И би вече, и би јутро, дан трећи. Потом рече Бог: „Нека буду светила на своду небеском да деле дан од ноћи и да буду знаци празницима, данима и годинама. Нека светле на своду небеском да обасјавају земљу!” И би тако. Тада Бог начини два светила велика: светило веће да влада даном и светило мање да влада ноћу, и звезде. Затим их Бог постави на свод небески да обасјавају земљу, да владају даном и ноћи и да растављају светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече, и би јутро, дан четврти. Потом рече Бог: „Нека врве по води бића, душе живе, а птице нека лете над земљом под свод небески!” Тада створи Бог китове велике и све душе живе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим и све птице крилате по врстама својим. И виде Бог да је добро. Потом их Бог благослови говорећи: „Оплођујте се и множите се и испуните воде морске, а птице нека се множе на земљи!” И би вече, и би јутро, дан пети. Затим рече Бог: „Нека пусти земља душе живе по врстама њиховим: стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама својим!” И би тако. Тада Бог начини звери земаљске по врстама својим и стоку по врстама својим и све гмизавце по врстама својим, и виде Бог да је добро. Потом рече Бог: „Начинимо човека по слици својој и обличју своме да влада рибама морским, птицама небеским, стоком, свом земљом и свим гмизавцима што пузе по земљи!” Тада Бог створи човека по слици својој, по слици Божјој створи га, створи их мушко и женско. И благослови их Бог и рече им Бог: „Оплођујте се, множите се и напуните земљу, покорите је и владајте рибама морским, птицама небеским и свим гмизавцима што пузе по земљи!” Затим рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље које носи семе по свој земљи и сва дрвета родна која носе семе, нека вам буду храна. А свим зверима земаљским и свим птицама небеским и свим гмизавцима што пузе по земљи, у којима је душа жива, нека је храна зелено биље!” И би тако. И погледа Бог све што је начинио и, гле, беше веома добро. Тада би вече и би јутро, дан шести. Тако се довршише небо и земља и сва војска њихова. Бог доврши до седмог дана своје дело које учини и почину у седми дан од свега дела свога које учини. Бог благослови седми дан и посвети га, јер у тај дан почину од свег дела свога које учини. То је постанак неба и земље, кад су стварани. Кад Господ Бог створи земљу и небо, не беше на земљи никаквог пољског растиња, нити је никло икакво пољско биље, јер Господ Бог још не пусти дажд на земљу, нити беше човека да обрађује земљу. Међутим, пара се подизала са земље и натапала сву земљу. Потом Господ Бог начини човека од праха земаљског, дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива. И засади Господ Бог врт у Едену, на истоку, и у њега постави човека кога начини. Тада Господ Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. Вода је истицала из Едена и натапала врт, а одатле се гранала у четири реке. Првој је име било Фисон и она тече свом земљом евилском, у којој има злата. Злато те земље је добро, а тамо има и бдела и оникса. Другој реци је име Геон и она тече кроз сву земљу Хус. Трећој реци је име Хидекел и тече источно од Асирије, а четврта је Еуфрат. Господ Бог узе човека и постави га у еденски врт да га обрађује и да га чува. Тада Господ Бог заповеди човеку: „Једи слободно са сваког дрвета у врту. Међутим, с дрвета познања добра и зла нипошто не једи, јер у који дан с њега окусиш сигурно ћеш умрети!” Потом рече Господ Бог: „Није добро да човек буде сам; да му начиним помоћника сличног њему.” Јер, Господ Бог начини од земље све животиње пољске и све птице небеске и приведе их човеку да види како ће коју назвати, па како их човек назове, тако да им буде име. Тако човек надену име свој стоци, свим птицама небеским и свакој звери пољској. Међутим, човеку се не нађе помоћник сличан њему. Тада Господ Бог пусти дубок сан на човека, који заспа, па му узе једно ребро, а место попуни месом. Затим Господ Бог начини жену од ребра које је узео човеку, па је доведе човеку. Тада човек рече: „Гле, ево кости од мојих костију и месо од мога меса! Нека се зове човечица јер је од човека узета!” Стога ће човек оставити оца свога и мајку своју и припојиће се жени својој и постаће једно тело. Њих двоје бејаху голи, човек и његова жена, али се нису стидели. Змија је била лукавија од свих животиња пољских које створи Господ Бог, па рече: „Да ли вам је заиста Бог рекао да не једете са сваког дрвета у врту?” Жена рече змији: „Ми једемо плодове с дрвећа у врту. Само за дрво усред врта Бог је рекао: ‘Не једите с њега и не дотичите га се да не умрете.’” Тада змија рече жени: „Нећете умрети! Него зна Бог да ће вам се, оног дана кад окусите с њега, отворити очи, па ћете бити као Бог, знајући шта је добро и зло.” Жена виде да је дрво добро за јело, милина за гледање и пожељно ради знања, узе плод његов и окуси, па даде и мужу своме, који је био с њом, и он окуси. Тада им се обома отворише очи и спознаше да су голи, па исплетоше од смоквиног лишћа прегаче. Потом зачуше корак Господа Бога, који је ишао вртом у смирај дана, и сакрише се човек и жена његова од Господа Бога међу дрвећем у врту. Тада Господ Бог позва човека и рече му: „Где си?” Он одговори: „Чух корак твој у врту и уплаших се јер сам го, па се сакрих.” На то му рече: „Ко ти каза да си го? Да ниси јео с дрвета с ког сам ти забранио да једеш?” Тада човек одговори: „Жена коју си ми придодао даде ми с дрвета, па једох.” Господ Бог рече жени: „Зашто си то учинила?” Жена одговори: „Змија ме превари, па једох.” Тада Господ Бог рече змији: „Пошто си то учинила, нека си проклета међу свим животињама и зверима пољским! На трбуху своме вући ћеш се и прах ћеш јести у све дане свога живота. Ставићу непријатељство између тебе и жене и семена твога и семена њеног, оно ће ти газити главу, а ти ћеш му пету вребати.” Тада рече жени: „Умножићу ти патње у трудноћи, у мукама ћеш рађати децу. Жудећеш за мужем својим, а он ће владати над тобом.” Потом рече човеку: „Зато што си послушао глас жене своје и окусио с дрвета с ког сам ти забранио и рекао: ‘Не једи с њега!’, нека је земља због тебе проклета; с муком ћеш се од ње хранити у све дане свога живота. Трње и коров ће ти рађати, а хранићеш се пољским растињем. У зноју лица свог јешћеш хлеб свој док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах и у прах ћеш се вратити.” Тада човек надену својој жени име – Ева, јер је мати свима живима. Потом Господ Бог начини човеку и његовој жени одећу од крзна и одену их. Затим рече Господ Бог: „Гле, човек поста као један од нас знајући добро и зло. Да не пружи сада руку своју и убере с дрвета живота и поједе, па да живи вечно?” Зато га Господ Бог истера из врта еденскога, да обрађује земљу од које је и био узет. Пошто истера човека и настани га источно од врта еденског, постави херувима с пламеним мачем, који је лелујао, да чува пут ка дрвету живота. Потом човек позна своју жену Еву, она заче и роди Каина, па рече: „Добих човека од Господа!” Затим роди Авеља, брата његовог. Авељ је чувао стада, а Каин је обрађивао земљу. После неког времена Каин принесе жртву Господу од рода земаљског. Такође, и Авељ принесе од првина свога стада и њихових масноћа. Господ погледа милостиво Авеља и његов принос, а Каина и његов принос не погледа. Зато се Каин веома расрди и лице му се намргоди. Тада Господ рече Каину: „Зашто се срдиш и зашто си лице намргодио? Ако добро радиш, зар нећеш радошћу сијати, а ако не чиниш добро, грех те као звер вреба на прагу. Међутим, ти владаш њим!” Касније позва Каин Авеља и, кад беху у пољу, Каин скочи на брата свога Авеља и уби га. Тада Господ упита Каина: „Где ти је брат Авељ?” Он одговори: „Не знам. Зар сам ја чувар брата свога?” Господ му рече: „Шта си учинио? Глас крви брата твога виче са земље к мени. Зато нека си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје. Кад земљу будеш обрађивао, неће ти више давати рода свога. Бићеш скитница и бегунац на земљи!” Тада Каин рече Господу: „Кривица је моја претешка за ношење. Ево, тераш ме данас са ове земље да се кријем од лица твога, да скитам и потуцам се по земљи, па ће ме убити ко год ме сретне!” На то Господ рече: „Ко убије Каина, стићи ће га седмострука казна!” Тада Господ начини знак на Каину да га не убије ко га сретне. Каин отиде од Господа у земљу наидску, источно од Едена, и онде се настани. Затим Каин позна жену своју, а она заче и роди Еноха. Потом сазида град и назва га по имену свога сина – Енох. Еноху се родио Гаидад, а Гаидад роди Малелеила. Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. Ламех узе две жене: прва се звала Ада, а друга Села. Ада роди Јовила, који је отац онима што живе по шаторима и чувају стоку. Његов брат се звао Јувал. Он је отац оних који свирају на жицама и свиралама. Села роди Товела, оца оних који кују бронзу и гвожђе. Сестра му се звала Ноема. Једном рече Ламех својим женама: „Ада и Села! Чујте глас мој! Послушајте, жене Ламехове, речи моје: Убио сам човека, јер ме је ранио, и младића, јер ме је ударио. Ако ће Каин бити освећен седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута!” Адам опет позна жену своју, а она роди сина и надену му име Сит пошто рече: „Бог ми даде другог потомка уместо Авеља, кога уби Каин.” Ситу се роди син, коме надену име Енос. Тада се почело призивати име Господње. Ово је књига Адамовог рода. Кад је Бог створио човека, створио га је по обличју свом. Створио је мушкарца и жену и, кад их је створио, благословио их је и назвао – човек. Кад је Адаму било сто тридесет година, роди му се син њему сличан, по слици његовој, и надену му име Сит. После рођења Сита, Адам поживе осам стотина година рађајући синове и кћери. Тако Адам укупно поживе девет стотина тридесет година и умре. Кад је Ситу било сто пет година, родио му се Енос. После рођења Еноса, Сит је живео осам стотина седам година рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит укупно девет стотина дванаест година и умре. Кад је Еносу било деведесет година, доби Каинана. После рођења Каинана, Енос је живео осам стотина петнаест година рађајући синове и кћери. Тако поживе Енос укупно девет стотина пет година и умре. Кад је Каинану било седамдесет година, роди му се Малелеило. После рођења Малелеила, поживе Каинан осам стотина четрдесет година рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан укупно девет стотина десет година и умре. Кад је Малелеилу било шездесет пет година, роди му се Јаред. После рођења Јареда, поживе Малелеило осам стотина тридесет година рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило укупно осам стотина деведесет пет година и умре. Кад је Јареду било сто шездесет две године, роди му се Енох. После рођења Еноха. поживе Јаред осам стотина година рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред укупно девет стотина шездесет пет година рађајући синове и кћери и умре. Кад је Еноху било шездесет пет година, роди му се Матусал. Енох је ишао по Богу. После рођења Матусала, поживе Енох триста година рађајући синове и кћери. Енох поживе укупно триста шездесет пет година. Пошто је ходио по Богу, нестаде га, јер га Бог узе. Кад је Матусалу било сто осамдесет седам година, роди му се Ламех. После рођења Ламеха, поживе Матусал седам стотина осамдесет две године рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал укупно девет стотина шездесет девет година и умре. Кад су Ламеху биле сто осамдесет две године, роди му се син. Он му надену име Ноје, говорећи: „Овај ће нас утешити у нашој муци и напору наших руку на земљи, коју је Бог проклео!” После рођења Ноја, поживе Ламех пет стотина деведесет пет година рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех укупно седам стотина седамдесет седам година и умре. Кад је Ноју било пет стотина година, родише му се Сим, Хам и Јафет. Кад су се људи намножили по земљи, родише им се и кћери. Кад су синови Божји видели кћери људске како су лепе, узимали су их за жене, које год су хтели. Тада рече Господ: „Неће мој дух остати у човеку довека. Човек је само тело, нека му буде век сто двадесет година.” У оно време, а и касније, било је дивова на земљи, кад су синови Божји општили с кћерима људским, па им оне рађале децу. То су били јунаци из давнина. Тада Господ, видевши колико је људско неваљалство велико и како им је свака помисао у њиховој памети зла, покаја се Господ што је створио човека на земљи и ражалости се у срцу свом. Онда Господ рече: „Истребићу људе које сам створио с лица земље, од човека до стоке, гмизавце и птице небеске, јер сам се покајао што сам их начинио.” Само Ноје нађе милост пред Господом. Ово је Нојев живот: Ноје је био човек праведан и непорочан целога живота. По Богу је ходио. Ноје доби три сина: Сима, Хама и Јафета. У очима Божјим земља се била искварила и напунила неправдом. Погледа Бог на земљу и виде како се земља искварила. Свако биће поквари свој пут по земљи. Тада рече Бог Ноју: „Свакоме телу је дошао крај преда мном јер се земља напунила безакоњем. Ево, уништићу их заједно са земљом. Начини себи ковчег од дрвета гофера и направи преграде у ковчегу и облепи га смолом изнутра и споља. Направи га овако: нека ковчег буде триста лаката дуг, педесет широк, а тридесет лаката висок. Начини ковчегу прозор, један лакат од крова. Врата на ковчегу направи са стране, а нека има доњи, средњи и горњи спрат. Ево, ја ћу пустити потоп, воде на земљу, да истребим свако биће под небом у коме је дух живота. Све на земљи ће изгинути. Међутим, с тобом ћу склопити савез: ти ћеш ући у ковчег, ти и твоји синови, твоја жена и жене синова твојих. Од свега што живи, од свих бића уведи у ковчег од сваке врсте по двоје да преживе с тобом, а нека буду мужјак и женка. Од птица по врстама њиховим, од стоке по врстама њиховим и од свега што пузи по земљи по врстама њиховим, по двоје од свих нека уђе к теби да преживе. Узми са собом све што се једе, па чувај да буде хране теби и њима.” Ноје учини тако, све што му је Бог заповедио, тако је учинио. Потом рече Господ Ноју: „Уђите у ковчег ти и сав дом твој, јер увидех да си ти сада једини праведан преда мном. Узми са собом од свих чистих животиња по седам парова, мужјака и женку његову, а од нечистих животиња по две, мужјака и женку његову. Исто тако од птица небеских по седам парова, мужјака и женку, да им се врста сачува на земљи. За седам дана ћу пустити кишу на земљу, четрдесет дана и четрдесет ноћи, па ћу истребити с лица земље свако живо биће које сам начинио.” Тада Ноје учини све што му је Господ заповедио. Ноју је било шест стотина година кад је наишао потоп на земљу. Потом уђе Ноје у ковчег са синовима својим, женом својом и женама синова својих, пред водама потопа. Од чистих животиња и од нечистих животиња, од птица и од свега што пузи по земљи, уђе к Ноју у ковчег по двоје, мужјак и женка, како је Господ заповедио Ноју. После седам дана наиђоше воде потопа на земљу. Кад је Ноју било шест стотина година, другог месеца, седамнаестог дана у месецу, у тај дан развалише се сви извори бездана и отворише се уставе небеске. Киша је пљуштала по земљи четрдесет дана и четрдесет ноћи. Оног дана уђоше у ковчег Ноје и његови синови Сим, Хам и Јафет, Нојева жена и три жене Нојевих синова с њима. Они и све животиње по врстама својим, сва стока по врстама својим, гмизавци што пузе по земљи, птице по врстама својим и све што лети и има крила. Уђоше у ковчег с Нојем по двоје од свих бића у којима је душа жива. Сви беху мужјак и женка од свих бића, како је Бог Ноју заповедио. Тада Господ за њим затвори врата. Пљусак је падао на земљу четрдесет дана. Вода наиђе и узе ковчег и подиже га са земље. Вода је плавила земљу, нарасла је, а ковчег је по њој пловио. Вода је све силније надирала и расла по земљи, тако да је покрила сва висока брда под небом. Петнаест лаката је била вода изнад брда којa је прекрила. Тада изгибе свако тело које се мицало по земљи, птице, стока, звери, сви гмизавци и сви људи. Све што имаше душу живу у носу, све што беше на копну – изгибе. Истреби се свако биће с лица земље – од човека, преко стоке, гмизаваца, до птица небеских, све се збриса са земље. Само Ноје остаде и они што су с њим били у ковчегу. Сто педесет дана је вода владала над земљом. Потом се Бог сети Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу, па посла Бог ветар на земљу да сузбије воду. Тада се затворише извори бездана и уставе небеске и престаде киша с неба. Вода се повлачила са земље и отицала је сто педесет дана. Седмог месеца, седамнаестог дана, заустави се ковчег на планини Арарат. Вода је стално опадала до десетог месеца и првог дана десетог месеца показаше се врхови планина. После четрдесет дана Ноје отвори прозор који је начинио на ковчегу. Он пусти гаврана, који стално одлеташе и долеташе док се земља не исуши од воде. Затим пусти голубицу да види да ли је вода нестала с копна. Међутим, голубица не нађе где би могла да спусти ноге, па му се врати у ковчег јер вода још покриваше тло. Он пружи руку, ухвати голубицу, па је узе к себи у ковчег. Он почека још седам дана, па опет пусти голубицу из ковчега. Предвече, врати му се голубица и, гле, у кљуну јој беше лист маслине који је откинула. Тако Ноје дозна да су опале воде са земље. Затим почека седам дана, па опет пусти голубицу, али она му се више не врати. Шест стотина прве године Нојевог живота, првога месеца првога дана, усахну вода с копна. Ноје отвори кров на ковчегу и виде да је тло суво. Другога месеца, седамнаестог дана, земља беше сува. Тада рече Бог Ноју говорећи: „Изађите из ковчега ти, твоја жена, синови твоји и жене синова твојих. Изведи са собом све животиње што су с тобом: птице, стоку и све гмизавце што пузе по земљи, да се разиђу по земљи, нека се плоде и множе на земљи.” Тада Ноје изађе са синовима својим и женом својом и женама синова својих. Све животиње, сви гмизавци, све птице, све што се миче на земљи по врстама својим изађе из ковчега. Тада Ноје подиже жртвеник Господу. Узе од свих чистих животиња и од свих чистих птица и принесе на жртвеник жртве паљенице. Господ осети мирис угодни, па рече у свом срцу: „Никад више нећу земљу проклињати због човека, јер су мисли људског срца зле од детињства, нити ћу уништавати све живо као што сам учинио. Све док буде земље, сетве, жетве, мраза, топлоте, лета, зиме, дана, ноћи, неће ничега недостајати.” Тада Бог благослови Ноја и синове његове и рече им: „Плодите се и множите се и напуните земљу. Нека вас се боје и страхују од вас све животиње на земљи, све птице небеске, све што се миче по земљи и све рибе у мору у ваше руке су предане. Све што се миче и живи нека вам је храна. Све вам дадох као зелено биље. Само не једите меса с душом његовом, а то је крв. Такође, и за вашу крв, вашу душу, тражићу одговор. Тражићу од сваке звери, из руку људских, руку човечјих, тражићу душу брата његовог. Ко пролије крв човекову, његову ће крв човек пролити, јер је човек створен по слици Божјој! Ви се плодите и множите, напуните земљу и множите се по њој!” Још рече Бог Ноју и синовима његовим, који беху с њим: „Ево, склапам савез с вама и с вашим потомством после вас. И са свим живим бићима која су с вама, с птицама, стоком, животињама, са свим што је с вама изашло из ковчега, са свим живим бићима. Држаћу се свога савеза с вама, тако да никада више воде потопа неће уништити жива бића, нити ће икад више потоп опустошити земљу.” Још рече Бог: „Ово ће бити довека знак савеза између мене и вас и свих живих бића која су с вама. Стављам дугу своју у облак да буде знак савеза између мене и земље. Кад облаке над земљу навучем и дуга се појави у облаку, сетићу се савеза који је између мене и вас и сваке душе живе која је у свом телу, па неће више бити потопа да затре свако биће. Кад се дуга појави у облаку, видећу је и сетићу се вечног савеза између Бога и сваке душе живе, сваког тела на земљи.” Још рече Бог Ноју: „То нека је знак савеза који сам склопио између себе и свих живих бића која су на земљи.” Ово су били Нојеви синови који су изашли из ковчега: Сим, Хам и Јафет. Хам је родоначелник Хананаца. То су тројица Нојевих синова од којих се насели сва земља. Ноје поче да обрађује земљу и засади виноград. Напивши се вина, опи се и откри насред шатора свога. Хам, родоначелник Хананаца, виде голотињу оца свога и каза двојици браће своје, који су били напољу. Сим и Јафет узеше огртач, обојица га огрнуше преко рамена и, идући натрашке, покрише њим голотињу оца свога. Лица су им била окренута, па не видеше голотињу оца свога. Кад се Ноје отрезни од вина, дозна шта му је учинио млађи син. Тада рече: „Нека је проклет Ханан и нека буде слуга слугама браће своје!” Још рече: „Нека је благословен Бог Симов, а Ханан нека му буде слуга! Нека Бог рашири Јафета да живи под шаторима Симовим, а Ханан нека им је слуга!” После потопа поживе Ноје триста педесет година. Укупно поживе Ноје девет стотина педесет година и умре. Ово је потомство Нојевих синова Сима, Хама и Јафета, којима су се родили синови после потопа. Синови Јафетови: Гамер, Магог, Мадај, Јаван, Товел, Месех и Тирас. Синови Гамерови су: Асханас, Рифат и Тогарма. Јаванови синови: Елиса, Тарсис, Китим и Доданим. Од њих су се разгранали народи по острвима, по земљама својим, по језицима својим, по племенима својим и народима својим. Синови Хамови: Хус, Месраин, Фуд и Ханан. Синови Хусови: Сава, Евила, Савата, Регма и Саватака. Синови Регмини су Сава и Дадан. Хусу се родио Неврод, који је први владао земљом. Он је био добар ловац пред Господом. Зато се каже: „Добар ловац као Неврод.” Почео је да влада у Вавилону, Ореху, Архаду и Халани у земљи Сенару. Из те земље дошао је Асур. Он је подигао Ниниву, град Ровот и Халах. Затим Дасем, између Ниниве и Халаха, а он је град велики. Месраин доби Лудеје, Енемеје, Лавеје и Нефталеје, Патросеје и Хасмонеје, од којих су потекли Филистејци и Гафтореји. Ханан роди Сидона, првенца свога и Хета, Јевусеја, Амореја и Гергесеја, Евеја, Арукеја и Асенеја, Арадеја, Самареја и Аматеја. Касније су се хананска племена разделила. Граница хананска се протезала од Сидона преко Герара све до Газе, па према Содому и Гомори, Адаму и Севојиму, све до Даса. То су синови Хамови по племенима својим, по језицима својим, по земљама својим и народима својим. Симу, старијем брату Јафетовом, родоначелнику синова Еверових, родише се синови. Синови Симови били су: Елам, Асур, Арфаксад, Луд и Арам. Арамови синови били су: Уз, Ул, Гатер и Мас. Арфаксад доби Салу, а Сала Евера. Еверу су се родила два сина: једноме беше име Фалек, јер се у његово време раздели земља. Његовом брату је било име Јектан. Јектан доби Елмодада, Салета, Сармота и Јараха, Одора, Евила и Деклу, Евала, Авимаила и Саву, Уфира, Евилу и Јовава. Сви су они били синови Јектанови. Њихова насеља су се протезала од Масе до Сафира и планина источних. То су синови Симови по породицама својим, језицима својим, земљама својим и народима својим. Ово су потомци Нојевих синова по племенима својим и народима својим. Од њих се разгранаше народи по земљи после потопа. Тада су на целој земљи били један језик и исте речи. Кад су се људи селили са истока, нађоше равницу у земљи сенарској и ту се настанише. Тада рекоше један другом: „Хајде да правимо плоче и да их печемо!” Те опеке су им служиле уместо камена, а асфалт уместо малтера. Потом рекоше: „Сазидајмо себи град и кулу којој ће врх бити до неба, да стекнемо име да се не бисмо расејали по земљи.” Тада се Господ спусти да види град и кулу које су подизали синови човечји. Господ рече: „Гле, један народ и један језик међу њима! Ово је тек почетак њихових дела. Сада их ништа неће спречити да ураде што год науме. Хајде да сиђемо и да им пометемо језик да не разумеју један другог!” Тако их Господ расу оданде по свој земљи, па не сазидаше град. Зато се зове Вавилон, јер је онде Господ помешао језике свима на земљи и одатле их раселио у све крајеве. Ово је Симово потомство: кад је Симу било сто година, две године после потопа, роди му се Арфаксад. Пошто доби Арфаксада, Сим је живео пет стотина година рађајући синове и кћери. Кад је Арфаксаду било тридесет пет година, роди му се Сала. Пошто доби Салу, Арфаксад је живео четири стотине и три године рађајући синове и кћери. Кад је Сали било тридесет година, роди му се Евер. Пошто доби Евера, Сала је живео четири стотине и три године рађајући синове и кћери. Кад су Еверу биле тридесет четири године, роди му се Фалек. Пошто доби Фалека, Евер је живео четири стотине тридесет година рађајући синове и кћери. Кад је Фалеку било тридесет година, роди му се Реу. По рођењу Реувом, живео је Фалек двеста девет година рађајући синове и кћери. Кад су Реуу биле тридесет две године, роди му се Серух. Пошто је добио Серуха, поживео је Реу двеста седам година рађајући синове и кћери. Кад је Серуху било тридесет година, роди му се Нахор. Пошто је добио Нахора, живео је Серух двеста година рађајући синове и кћери. Кад је Нахору било двадесет девет година, роди му се Тара. Пошто је добио Тару, живео је Нахор сто деветнаест година рађајући синове и кћери. Кад је Тари било седамдесет година, родише му се Аврам, Нахор и Аран. Ово је Тарина повест: Тара доби Аврама, Нахора и Арана, а Аран роди Лота. Аран умре пре Таре, оца свога, у завичају своме у Уру халдејском. Аврам и Нахор се оженише. Аврамовој жени беше име Сара, а Нахоровој Мелха, која је била ћерка Арана, оца Мелхе и Јесхе. Сара је била нероткиња, није имала деце. Тара узе свога сина Аврама, свог унука Лота, сина Арановог, своју снаху Сару, жену свога сина Аврама, па пођоше заједно из Ура халдејског у земљу хананску. Кад стигоше до Харана, онде се настанише. Тара поживе двеста пет година и умре у Харану. Господ рече Авраму: „Иди из земље своје, завичаја свога и дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати. Учинићу од тебе велики народ, благословићу те, име твоје прославићу и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који те буду благосиљали, проклећу оне који те буду проклињали. Тобом ће бити благословена сва племена на земљи.” Тада пође Аврам како му је Господ казао, а с њим пође и Лот. Авраму је било седамдесет пет година кад је отишао из Харана. Аврам узе са собом Сару, жену своју, Лота, синовца свога, сву имовину коју су стекли и сву чељад коју су добили у Харану, па пођоше у земљу хананску и дођоше у њу. Аврам прође ту земљу до места Сихема, до храста Мореје. Тада су Хананци живели у тој земљи. Потом се Господ јави Авраму и рече му: „Даћу ову земљу потомству твоме.” Тада Аврам ту подиже жртвеник Господу, који му се јавио. Затим он оде у брда источно од Ветиља. Ту разапе шатор свој, између Ветиља на западу и Гаја на истоку. Онде подиже жртвеник Господу и призва име Господње. Одатле се Аврам кретао према јужним крајевима. Кад је том земљом завладала глад, сиђе Аврам у Египат да тамо борави јер је била велика глад у земљи. Кад је требало да уђе у Египат, он рече Сари, жени својој: „Ево, знам да си жена лепа. Кад те виде Египћани, рећи ће: ‘То му је жена’, па ће ме убити, а тебе оставити у животу. Него, кажи да си ми сестра, па ће мени, због тебе, бити добро и остаћу жив због тебе.” Кад дође Аврам у Египат, видеше Египћани да је жена веома лепа. Видеше је и фараонови дворани, хвалише је фараону и доведоше је у двор фараонов. Авраму крену добро због ње. Имао је оваца, говеда, магараца, слугу и слушкиња, магарица и камила. Господ, међутим, удари фараона и његов дом због Саре, жене Аврамове. Тада фараон позва Аврама и рече му: „Шта ми то учини? Зашто ми ниси казао да је она твоја жена? Зашто си казао: ‘Сестра ми је’, па је узех за жену. Сад, ево ти жене, узми је, па иди!” Затим фараон нареди својим људима да испрате њега и жену његову са свиме што му припадаше. Тада отиде Аврам из Египта у Негев, он, његова жена и све што имаше, а и Лот беше с њим. Аврам је био веома богат стоком, сребром и златом. Он се селио од Негева до Ветиља, до места где је раније био поставио шатор, између Ветиља и Гаја, до места где је раније подигао жртвеник. Ту је Аврам призивао име Господње. Лот, који је ишао са Аврамом, имао је такође оваца, говеда и шатора, тако да тај крај није био довољан за обојицу, јер су њихова добра била велика, па нису могли живети заједно. Настала је препирка између пастира Аврамове стоке и пастира Лотове стоке. Тада су ту земљу насељавали Хананци и Ферезеји. Зато Аврам рече Лоту: „Хајде да се не свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири, јер ми смо браћа! Није ли сва земља пред тобом? Одели се од мене! Ако ћеш ти налево, ја ћу надесно; ако ћеш ти надесно, ја ћу налево!” Тада Лот подиже своје очи и сагледа сву долину јорданску, то је било пре него што Господ уништи Содом и Гомору, натопљену као врт Господњи, као земља египатска према Загору. Лот изабра себи сву долину јорданску и оде на исток. Тако се оделише један од другог. Аврам се настани у земљи хананској, а Лот је живео по местима у равници, разапињући своје шаторе све до Содома. Људи у Содому били су зли и грешили су пред Господом. Тада Господ рече Авраму, пошто се Лот одели од њега: „Подигни очи своје и погледај с места на коме си према северу, југу, истоку и западу. Јер сву земљу што видиш даћу теби и потомству твоме заувек. Учинићу да потомства твога буде као праха на земљи. Ако ко буде могао да изброји прах на земљи, моћи ће набројати и потомство твоје. Устани и прођи ту земљу уздуж и попреко јер ћу је теби предати!” Тада Аврам диже шаторе и дође и насели се код храста мамријског поред Хеврона. Онде подиже жртвеник Господу. Кад је Амарфал био цар сенарски, Ариох цар еласарски, Ходологомор цар еламски и Таргал цар гојимски, поведоше рат против Вале, цара Содома, и Варсе, цара Гоморе, Сенара, цара Адаме, Симовара, цара Севојима, и против цара Валахе, то јест Сигора. Сви се они скупише у долину Сидим, где је сада Слано море. Дванаест година служили су Ходологомору, али се тринаесте године побунише. Четрнаесте године пође Ходологомор и цареви који су били с њим и потукоше Рафајце у Астароту карнајимском, Зузијце у Аму, Омејце у равници киријатајској, Хорејце у њиховим сеирским брдима, код Ел Фарана, близу пустиње. Онда се повукоше и стигоше до Ен-Миспата, то јест Кадиса, и потукоше све цареве Амаличана и Аморејаца који су живели у Асасон-Тамару. Тада устадоше цар Содома, цар Гоморе, цар Адаме, цар Севојима и цар Валахе, то јест Сигора, и сукобише се са онима у долини сидимској, Ходологомором, царем Елама, Таргалом, царем Гојима, Амарфалом, царем Сенара, Ариохом, царем Еласара, четири цара против пет. Долина сидимска била је пуна рупа са асфалтом, па цареви Содома и Гоморе бежећи упадаше у њих, а остали побегоше у брда. Ови узеше све благо у Содому и Гомори и сву храну, па отидоше. Поведоше и Лота, Аврамовог синовца, и благо његово, јер је живео у Содому, па одоше. Неки бегунац, брат Есхола и Акера, Аврамових савезника, дође и јави Авраму Јеврејину док је боравио код храста у Мамри аморејској. Кад Аврам чу да му је синовац заробљен, поведе своје момке, триста осамнаест рођених у његовој кући, и пође у потеру до Дана. Онде подели своје момке, нападе ноћу, потуче их и гонио их је до Ховала, северно од Дамаска. Поврати све благо, поврати и свога синовца Лота и његово благо, жене и народ. Кад се враћао, пошто је победио Ходологомора и цареве који су били с њим, изађе му у сусрет цар содомски у долини Савиној, која је Долина царева. Затим Мелхиседек, цар салимски, изнесе хлеб и вино, а он је био свештеник Бога вишњега. Благослови га говорећи: „Нека је благословен Аврам од Бога вишњега, који је створио небо и земљу. Нека је хваљен Бог вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје!” Потом му Аврам даде десетак од свега. Тада цар содомски рече Авраму: „Дај мени људе, а благо узми себи!” Аврам одговори цару содомском: „Руку своју дижем ка Господу, Богу вишњем, створитељу неба и земље. Нећу узети ничега твога, ни конца ни ремена од обуће, да не кажеш: ‘Ја сам обогатио Аврама.’ Мени ништа, сем што су момци појели и део за момке који су ишли са мном, Акеру, Есхолу и Мамрију. Нека узму свој део.” После ових догађаја дође реч Господња Авраму у виђењу: „Не бој се, Авраме, ја сам ти штит и награда твоја биће веома велика!” Аврам одговори: „Господе Боже, шта ћеш ми дати? Ја остајем без деце, а кућу моју ће наследити Елиезер Дамаштанин.” Још рече Аврам: „Ето, ниси ми дао потомства, па ће један од мојих момака, рођен у тој кући, бити наследник!” Тада му Господ рече: „Неће тај бити твој наследник, него ће наследник бити који изађе из тебе, тај ће ти бити наследник!” Затим га изведе напоље и рече: „Погледај небо и преброј звезде ако можеш да их пребројиш.” Затим додаде: „Толико ће бити твоје потомство!” Аврам поверова Господу и он му то прими у правду. Тада му он рече: „Ја сам Господ, који те је извео из Ура халдејског да ти дам ову земљу у посед.” Он одговори: „Господе, Боже мој, како ћу познати да ћу је поседовати?” Рече му: „Принеси ми јуницу од три године, козу од три године, овна од три године, грлицу и голубића!” Он донесе све то, расече напола и стави половине једну наспрам друге, а птице није расекао. Птице грабљивице слетале су на телеса, али их је Аврам растеривао. Кад је сунце залазило, паде Аврам у дубок сан и, гле, смрачи се веома и обузе га страх. Тада Господ рече Авраму: „Знај добро да ће твоји потомци бити странци у земљи туђој, где ће робовати и бити мучени четири стотине година. Народу коме буду служили ја ћу судити, а потом ће изаћи с великим благом. Ти ћеш отићи к оцима својим с миром и бићеш у лепој старости. Они ће се овамо вратити у четвртом нараштају, јер још није крај аморејским неделима.” Кад сунце зађе и смрачи се, гле, жртвеник се димљаше и пламен пролажаше између оних делова. Тога дана Господ је склопио савез с Аврамом рекавши: „Потомству твоме дајем земљу ову, од реке у Египту до велике реке, реке Еуфрата, кенејску, кенезејску, кедмонејску, хетитску, ферезејску, рафајску, аморејску, хананску, гергесејску и јевусејску!” Аврамова жена Сара није му рађала деце. Имала је слушкињу Египћанку, која се звала Агара. Једном рече Сара Авраму: „Ево, Господ ме је затворио да не рађам. Иди к мојој слушкињи, можда ћу преко ње имати деце.” Аврам послуша Сарине речи. Тада Сара, жена Аврамова, узе Агару Египћанку, слушкињу своју, и даде је за жену Авраму, мужу своме, после десет година борављења у земљи хананској. Он приђе Агари и она затрудне. Међутим, кад је видела да је затруднела, почела је да потцењује своју господарицу. Тада Сара рече Авраму: „Ти си крив што ми се наноси неправда. Дала сам ти у наручје слушкињу своју, а она, откако је приметила да је затруднела, понижава ме! Нека Господ пресуди између тебе и мене!” На то Аврам одговори: „Ето, она је твоја слушкиња, у твојим је рукама. Ради шта мислиш да је добро.” Тада Сара поче да је злоставља и она побеже од ње. Међутим, анђео Господњи нађе је код извора у пустињи, код извора на путу за Сур. Он је запита: „Агаро, слушкињо Сарина, одакле долазиш и куда идеш?” Она одговори: „Бежим од Саре, господарице своје.” На то јој анђео Господњи рече: „Врати се господарици својој и покори јој се.” Још јој рече анђео Господњи: „Веома ћу умножити потомство твоје, тако да се неће моћи ни пребројати.” Затим јој анђео рече: „Ето, трудна си и родићеш сина. Надени му име Исмаило јер Господ чу глас твој! Он ће бити напрасит, руку ће подизати на сваког и свако на њега. Становаће наспрам браће своје.” Тада она назва Господа, који јој је говорио „Бог који ме погледа” и рече: „Зар нисам прогледала, пошто ме Он виде?” Зато се тај извор зове Извор живота и Свевидећег и налази се између Кадиса и Варада. Потом роди Агара Авраму сина и Аврам даде име сину кога му роди Агара Исмаило. Кад му је Агара родила Исмаила, Аврам је имао осамдесет шест година. Кад је Авраму било деведесет девет година, јави му се Господ и рече му: „Ја сам Бог Свемогући, иди преда мном и непорочан буди. Склопићу савез с тобом и умножићу те веома.” Аврам паде ничице, а Господ настави: „Ово је савез мој с тобом: бићеш отац многим народима. Зато се нећеш више звати Аврам, већ ће ти име бити Авраам, јер сам те учинио оцем многих народа. Учинићу те веома плодним, извешћу народе из тебе и цареви ће из тебе изаћи. Постављам савез између себе и тебе и потомства твога после тебе – савез вечан. Ја ћу бити Бог твој и потомства твога после тебе. Теби и твом потомству после тебе даћу земљу у којој живиш као дошљак, сву земљу хананску у вечни посед, а ја ћу им бити Бог.” Још рече Бог Аврааму: „Ти чувај савез мој, ти и твоје потомство после тебе од колена до колена. Ово је савез мој с тобом и твојим потомством после тебе, који ћеш вршити: да се обреже сваки мушкарац међу вама. Обрезиваћете кожицу уда свога. То нека је знак савеза између мене и вас. Сваки дечачић међу вама, кад му буде осам дана, нека се обреже, рођен у кући или купљен новцем од странаца, који није из вашег рода. Мора да се обреже и онај који је рођен у кући и онај који је купљен новцем. То ће бити мој савез на вашем телу заувек. Необрезани мушкарац, који није обрезао кожицу уда свога, нека се прогна из народа јер је прекршио мој савез.” Још рече Бог Аврааму: „Твоју жену Сару нећеш више звати Сара, него ће јој име бити Саара. Ја ћу је благословити и даћу ти сина од ње. Благословићу је и из ње ће изаћи народи, цареви народа изаћи ће из ње.” Авраам паде ничице, па се насмеја и рече у себи: „Зар се може родити син човеку од сто година? Зар ће Саара родити у деведесетој?” Зато Авраам рече Богу: „Нека Исмаило, твојом милошћу, поживи!” Тада Бог рече: „Заиста ће ти Саара, жена твоја, родити сина и надени му име Исак. Склопићу с њим савез свој, савез вечни с њим и потомством његовим. Услишићу те и за Исмаила. Ево, благосиљам га, учинићу га плодним и веома ћу га размножити. Дванаест кнезова ће родити и од њега ће постати велик народ. Међутим, савез свој ћу држати са Исаком, кога ће ти родити Саара идуће године у ово доба.” Кад је завршио разговор с њим, подиже се Бог од Авраама. Авраам узе свога сина Исмаила, све који су рођени у кући и које је купио новцем, све мушке укућане, па их обреза истог дана, како му је Бог рекао. Аврааму је било деведесет девет година кад се обрезао. Његовом сину Исмаилу било је тринаест година кад је обрезан. Истог дана су обрезани Авраам и његов син Исмаило. Такође, и сви људи у његовој кући, ту рођени или купљени новцем од странаца, беху обрезани с њим. Потом се Господ јави Аврааму код храста мамријског кад је седео на вратима шатора за време највеће врућине. Кад подиже очи, гле, угледа три човека како стоје наспрам њега. Чим их угледа, потрча с врата шатора њима у сусрет и паде ничице на земљу. Затим рече: „Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој мимоићи слугу твога. Донеће вам се мало воде, оперите ноге и одморите се под стаблом. Донећу вам комад хлеба да се окрепите пре него што наставите пут, јер сте дошли код слуге свога.” Они одговорише: „Учини као што си рекао.” Тада Авраам отрча у шатор ка Саари и рече јој: „Брзо замеси три мерице најбољег брашна и испеци погаче.” Затим Авраам отрча ка говедима, ухвати теле младо и угојено и даде га слуги да га брзо припреми. Потом изнесе масла, млека и печено теле, постави им, а сам стајаше пред њима под стаблом док су они јели. Затим га запиташе: „Где је Саара, жена твоја?” Он одговори: „Ено је под шатором.” „Доћи ћу ти догодине у ово доба, а Саара, жена твоја, имаће сина.” Иза њега, Саара је слушала иза врата шатора. Авраам и Саара беху стари, зашли у године, а Саари су престале месечнице. Зато се Саара насмеја у себи говорећи: „Пошто сам увела, зар ћу сада уживати? А и господар ми је стар!” Тада рече Господ Аврааму: „Зашто се смејала Саара говорећи: ‘Зар ћу ја родити кад сам остарела?’ Зар је Господу нешто немогуће? Догодине у ово доба доћи ћу опет к теби, а Саара ће имати сина!” Саара рече поричући: „Нисам се смејала”, јер се уплаши. Али он рече: „Не, смејала си се!” Потом усташе људи и пођоше према Содому, а Авраам пође да их испрати. Тада Господ рече: „Зар да сакријем од Авраама шта ћу учинити? Од Авраама ће настати велик и моћан народ и кроз њега ће бити благословени сви народи на земљи. Зато сам га изабрао да заповеда својој деци и потомцима да се држе пута Господњег, да чине што је добро и праведно, тако да Господ испуни Аврааму оно што је обећао.” Затим Господ настави: „Велика је повика на Содом и Гомору да је њихов грех превелик. Зато ћу сићи да видим да ли заиста раде како их оптужују. Ако није тако, да знам.” Тада људи кренуше према Содому, а Авраам још стајаше пред Господом. Затим се приближи и рече: „Хоћеш ли погубити и праведнога с грешним? Можда има педесет праведника у граду. Зар ћеш их погубити и зар нећеш опростити граду због тих педесет праведника који су у њему? Далеко било то од тебе да убијеш праведника као и грешника, па да исто прођу праведник и грешник! Далеко било то од тебе! Зар судија целе земље неће судити праведно?” Тада рече Господ: „Ако нађем у граду Содому педесет праведника, због њих ћу опростити целом граду.” На то Авраам рече: „Ево, усуђујем се да говорим Господу иако сам прах и пепео. Можда ће бити праведних педесет мање пет? Зар ћеш због тих пет уништити цео град?” Одговори: „Нећу га уништити ако нађем четрдесет пет.” Опет додаде: „Можда ће се тамо наћи четрдесет праведних?” Одговори: „Нећу ништа радити због тих четрдесет.” Опет настави: „Немој се гневити, Господе, ако кажем да ће се можда наћи тридесет?” Одговори: „Нећу ништа учинити ако их нађем тридесет.” Опет рече: „Ево, опет се усуђујем да говорим Господу. Можда ће се наћи двадесет?” Одговори: „Нећу га уништити због тих двадесет.” Затим рече: „Немој се, Господе, гневити ако кажем још само једном. Можда ће се тамо наћи десет праведних?” Одговори: „Нећу га уништити због њих десет!” Тада Господ отиде завршивши разговор са Авраамом, а Авраам се врати у своје место. Увече дођоше два анђела у Содом док је Лот седео на вратима содомским. Кад их Лот угледа, пође им у сусрет. Поклони се лицем до земље. Он рече: „Ево, господо, уђите у кућу слуге свога да преноћите, да оперете ноге, па ћете ујутру кад устанете поћи својим путем.” Они рекоше: „Не, преноћићемо напољу.” Међутим, он навали на њих, тако да свратише и уђоше у кућу његову. Он их угости, испече бесквасни хлеб и једоше. Док још нису легли, опколише грађани Содома кућу, млади и стари, сав народ из краја. Они викнуше Лота и рекоше му: „Где су људи што су дошли синоћ к теби? Изведи нам их да их облежимо!” Лот стаде на улаз и затвори врата за собом. Рече им: „Браћо моја, немојте чинити зла. Ево, имам две ћерке, које још не познаше човека. Извешћу вам их, па чините с њима шта вам је воља. Само овим људима не чините ништа пошто су дошли под мој кров.” Тада они рекоше: „Склањај се!” Затим додадоше: „Овај је дошао као странац, а хоће да нам суди! Сад ћемо теби учинити горе него њима!” Затим притиснуше јако човека Лота и почеше да разваљују врата. Међутим, она два човека провукоше руке напоље, увукоше Лота у кућу к себи и затворише врата. Затим ударише слепилом људе пред вратима куће, младе и старе, тако да нису могли да нађу врата. Тада рекоше људи Лоту: „Кога још овде имаш? Зета, синове своје, кћери своје и све своје у граду изведи из града. Хоћемо да уништимо ово место. Вика против њих је велика пред Господом. Господ нас је послао да их затремо.” Тада Лот изађе и рече будућим зетовима који су хтели да узму његове ћерке: „Устајте и идите из овог места јер ће Господ уништити овај град!” Будућим зетовима се учинило да се он шали. Чим зора заруди, анђели навалише на Лота говорећи: „Устај, узми жену своју и две ћерке своје које су овде да не би страдао због греха овог града.” Он је оклевао. Тада га они узеше за руку и жену његову и две ћерке његове, јер се Господ смиловао на њега, па их изведоше и оставише изван града. Кад их изведоше, један рече: „Спасавај свој живот! Не осврћи се натраг и не застајкуј у долини! Бежи на оно брдо да не би страдао!” Лот им рече: „Немој, Господе! Ево, слуга твој је нашао милост у твојим очима. Твоје милосрђе је превелико кад си ми сачувао живот. Међутим, не могу стићи до брда а да ме несрећа не стигне и не погинем. Ено, онај град је близу, да бежим тамо? Град је тако мали. Да бежим тамо, град је мали, да живот спасем?” Он му рече: „Ево, послушаћу те и нећу разорити град о коме говориш. Брзо бежи онамо, јер не могу ништа чинити док не стигнеш тамо.” Зато се онај град прозва Сигор. Кад се сунце издигло, Лот уђе у Сигор. Тада Господ пусти с неба сумпорни огањ на Содом и Гомору. Уништи оне градове и сву ону долину, све становнике градске и биље земаљско. Међутим, жена Лотова се обазре уназад и претвори се у стуб соли. Сутрадан Авраам уста рано и отиде на место где је стајао пред Господом. Он управи поглед према Содому и Гомори и свој долини и виде како се диже дим над земљом као дим из пећи. Међутим, Бог се, док је затирао градове у равници, сетио Авраама и склонио Лота од пропасти из разорених градова, где је живео Лот. Потом Лот отиде из Сигора са своје две ћерке у брда, јер се бојао да остане у Сигору. Живео је са своје две ћерке у пећини. Тада старија рече млађој: „Отац нам је стар, а нема човека у земљи да нам дође, као што је обичај по свој земљи. Хајде да опијемо вином оца и легнемо с њим, па да сачувамо потомство оцу своме.” Те ноћи опију оца вином и старија оде и леже са оцем својим, а он није знао ни кад је легла ни кад је устала. Сутрадан старија рече млађој: „Ето, синоћ сам лежала са оцем својим. Хајде да га опијемо вечерас, па иди лези с њим да му сачувамо потомство.” То вече опију оца вином, па млађа оде и леже с њим, а он није ни знао ни кад је легла ни кад је устала. Тако обе ћерке Лотове затруднеше са оцем. Старија роди сина и надену му име Моав. Он је праотац данашњих Моаваца. И млађа роди сина и надену му име Вен Амије. Он је праотац данашњих Амонаца. Авраам крену оданде на југ, настани се између Кадиса и Сура и боравио је у Герару као дошљак. За жену своју Саару говорио је да му је сестра. Тада Авимелех, цар герарски, узе Саару себи. Међутим, Бог дође Авимелеху ноћу, у сну, и рече му: „Ево, мораш умрети због жене коју си узео јер она има мужа.” Авимелех се није приближио Саари и зато рече: „Господе, зар ћеш праведан народ погубити? Није ли ми он рекао: ‘Сестра ми је?’ А и она сама рекла је: ‘Брат ми је?’ То сам учинио чистога срца и праведних руку.” Тада му Бог рече у сну: „Знам да си то учинио чистог срца, зато сам те сачувао да ми не сагрешиш и не дадох да је дотакнеш. Сада врати човеку жену његову, јер је он пророк и молиће се за тебе, па ћеш остати жив. Али ако је не вратиш, знај да ћеш умрети и ти и сви твоји.” Ујутру уста рано Авимелех, сазва све своје слуге, рече им да чују све шта се збило. Људи се веома уплашише. Тада Авимелех дозва Авраама и рече му: „Шта си нам учинио? Шта сам ти згрешио па да навучеш на мене и моје царство тако велики грех? Урадио си ми оно што се не ради.” Затим рече Аврааму: „Шта си мислио кад си тако урадио?” Авраам одговори: „Мислио сам да сигурно нема страха Божјег у овом месту и да ће ме убити због моје жене. У ствари, и јесте ми сестра, кћи оца мога, али није кћи мајке моје, па ми постаде жена. Кад ме је Бог извео из долине оца мога, ја јој рекох: ‘Учини ми услугу и кажи куда год дођемо да сам ти брат.’” Тада Авимелех узе оваца, говеда, слуга и слушкиња, па даде Аврааму и врати му Саару, жену његову. Потом Авимелех рече: „Ево, моја ти је земља отворена, настани се где ти се свиди.” Затим рече Саари: „Ево, дао сам твоме брату хиљаду сребрника. То нека ти буде вео на очима пред свима који су с тобом. Тако си оправдана.” Тад се Авраам помоли Богу и Бог исцели Авимелеха и жену његову и слушкиње његове, те рађаху. Наиме, Господ беше затворио сваку материцу у дому Авимелеховом због Сааре, Авраамове жене. Господ походи Саару, као што је рекао, и учини Господ Саари као што је обећао. Саара затрудни и роди Аврааму сина у старости његовој, у време које је Бог означио. Авраам надену име сину своме Исак, којега му роди Саара. После осам дана обреза Авраам сина свога Исака, као што му заповеди Бог. Аврааму је било сто година кад му се родио син Исак. Тада Саара рече: „Бог ми је учинио да се насмејем и ко год чује, смејаће ми се.” Још додаде: „Ко би рекао Аврааму да ће Саара дојити децу?! Ипак, родих му сина у старости његовој!” Дете је расло и одбише га од сисања. У тај дан кад га одбише од сисања, приреди Авраам велику гозбу. Једном опази Саара како се син Агаре Египћанке, кога роди Аврааму, задиркује. Тада рече Аврааму: „Отерај ову робињу и њеног сина јер син ове робиње не може бити наследник с мојим сином Исаком.” То се није свидело Аврааму због сина свога. Међутим, Бог рече Аврааму: „Немој се бринути за дечака и своју робињу. Послушај све што ти је Саара казала јер ће ти у Исаку бити потомство. Само и од сина твоје робиње подићи ћу народ јер је твој потомак.” Авраам рано ујутро узе хлеба и мешину воде, па даде Агари и стави јој на леђа и дете, па их отпусти. Она отишавши луташе по пустињи вирсавејској. Кад је потрошила воду из мешине, остави дете под једно дрво. Затим се удаљи колико лук може да добаци и седе према њему говорећи: „Нећу да гледам како дете умире.” Седећи тако зарида. Бог чу глас дечаков и анђео Божји зовну са неба Агару и рече јој: „Шта ти је, Агаро? Не бој се, јер је Бог чуо глас дечаков са свога места. Устани, подигни дечака и узми га у наручје јер ћу од њега учинити велики народ.” Тада јој Бог отвори очи, па угледа студенац и отишавши напуни мешину водом и напоји дечака. Бог је био уз дечака, који одрасте. Живео је у пустињи и постао стрелац. Боравио је у фаранској пустињи и мати га ожени женом из Египта. У то време Авимелех, у пратњи свога војног заповедника Фихола, рече Аврааму: „Бог је с тобом у свему што радиш. Закуни се сада Богом да нећеш преварити ни мене ни моје синове, ни моје унуке, него да ћеш добро чинити земљи у коју си дошао, као што сам и ја теби чинио.” Тад Авраам рече: „Заклињем се!” Затим Авраам приговори Авимелеху због студенца којег су Авимелехове слуге присвојиле. Авимелех одговори: „Не знам ко је то учинио. Ти ми то ниси рекао, нити сам чуо до данас.” Тада Авраам узе оваца и говеда и даде Авимелеху и њих двојица склопише савез. Затим Авраам издвоји седам јагањаца из стада. Авимелех упита Авраама: „Шта значе ових седам јагањаца које си издвојио?” Он одговори: „Прими ових седам јагањаца из моје руке да ми буду доказ да сам ја ископао овај студенац.” Зато се прозва оно место Вирсавеја, јер се онде њих двојица заклеше. Тако склопише савез код Вирсавеје, па се Авимелех и његов војни заповедник Фихол дигоше и одоше у земљу филистејску. Потом Авраам засади тамарикс и призва име Господа Бога вечног. Авраам је дуго времена провео као дошљак у земљи филистејској. После ових догађаја Бог хтеде да искуша Авраама, па га позва: „Аврааме!” Он одговори: „Ево ме!” Бог му рече: „Узми сина свога јединца Исака, кога волиш, иди у земљу Морију, па га принеси као жртву паљеницу на брду које ћу ти показати.” Сутрадан Авраам урани, осамари магарца, поведе двојицу момака и сина свога Исака. Нацепа дрва за жртву и пође на место које му Бог показа. Трећег дана Авраам подиже очи и угледа место у долини. Онда Авраам рече момцима: „Останите ви овде с магарцем, а ја и дечак идемо онамо да се помолимо, па ћемо се вратити к вама.” Авраам узе дрва за жртву паљеницу, стави их на сина Исака, а у своју руку узе огањ и нож, па пођоше обојица заједно. Тада рече Исак своме оцу Аврааму: „Оче!” А он одговори: „Ево ме, сине!” Он рече: „Ево огња и дрва, али где је јагње за жртву?” Авраам одговори: „Бог ће се, сине, постарати за жртвено јагње”, и иђаху обојица заједно. Кад дођоше на место које му Бог каза, Авраам подиже жртвеник и наређа дрва, па свеза свога сина Исака и положи га преко дрва на жртвеник. Затим узе нож и замахну да закоље сина свога. Тад га анђео Господњи викну с неба и рече: „Аврааме, Аврааме!” Он одговори: „Ево ме!” Онда анђео рече: „Не спуштај руку своју на дечака и не чини му ништа, јер увидех да се бојиш Бога кад ниси хтео да поштедиш сина, јединца свога, мене ради!” Тада Авраам подиже очи и погледа и, гле – иза њега се ован заплео роговима у грму. Он оде, узе овна и принесе га на жртву паљеницу место сина свога. То место Авраам назва Господ се стара. Зато се и данас каже: „На брду где се Господ стара.” Опет викну анђео Господњи Авраама. Рече му: „Господ се самим собом заклео. Кад си тако поступио, а ниси зажалио сина свога јединца, излићу свој благослов на тебе и твоје потомке ћу умножити попут звезда на небу и песка на обали мора. Твоји потомци ће запосести врата непријатеља својих. Пошто си послушао глас мој, у потомству твоме биће благословени сви народи на земљи.” Тада се Авраам врати к својим момцима, дигоше се и заједно одоше у Вирсавеју, јер се Авраам настанио у Вирсавеји. После тога јавише Аврааму: „Гле, и Мелха роди синове брату твоме Нахору. Уза, првенца, и Вуза, брата његовог, и Камуила, оца Арамовог. И Хазада, Азава, Фалдеса, Јелдафа и Ватуила.” Ватуило је добио Ревеку. Ових осам је родила Мелха Нахору, брату Авраамовом. Његова наложница, која се звала Ревма, роди му Тавека, Гама, Тохоса и Моха. Саара поживе сто двадесет седам година. Саара умре у Киријат Арви, а то је Хеврон, у земљи хананској. Авраам дође да ожали Саару и оплаче. Затим Авраам уста од своје покојнице и рече синовима Хетовим: „Странац сам и дошљак код вас, али дајте ми гроб међу вама да могу да сахраним своју покојницу.” Синови Хетови одговорише Аврааму говорећи: „Господине, саслушај нас! Ти си великаш Божји међу нама. Сахрани своју покојницу у најбољи наш гроб. Нико ти од нас неће ускратити гроб свој да не сахраниш покојницу своју.” Тада Авраам устаде и поклони се народу те земље, синовима Хетовим. Рече им: „Ако хоћете да донесем своју покојницу и сахраним, саслушајте ме и препоручите ме Ефрону, сину Сарову. Нека ми да пећину у Макпели, која је на крају његовог имања. За новац нека ми да, онолико колико вреди, да имам гробницу међу вама.” Ефрон је седео међу синовима Хетовим, па одговори Ефрон Хетејин Аврааму пред синовима Хетовим, који слушаху, и пред свима који су улазили на градска врата говорећи: „Не, мој господине, саслушај ме. Дајем ти поље, а пећину на њему поклањам. То ти поклањам пред очима свога народа. Сахрани своју покојницу.” Тада се Авраам поклони народу те земље. Затим рече Ефрону да чује народ земље оне: „Молим те, саслушај ме. Даћу ти новац за поље, узми од мене, па ћу онде сахранити своју покојницу.” Ефрон одговори Аврааму говорећи: „Господине, саслушај ме. Земљиште вреди четири стотине сикала сребра. Шта је то за тебе и мене? Само ти сахрани своју покојницу.” Авраам саслуша Ефрона, измери Авраам Ефрону сребра колико је рекао и пред синовима Хетовим, четири стотине сикала сребра по трговачкој вредности. Тако Ефроново поље у Макпели, наспрам Мамрије, поље, пећина и сва дрвета на пољу докле је међа посташе Авраамово власништво у присуству синова Хетових и свих који су били на вратима оног града. Затим Авраам сахрани своју жену Саару у пећину у пољу макпелском, наспрам Мамрије, а то је Хеврон, у земљи хананској. Тако су синови Хетови потврдили да поље и пећина за гробницу припадају Аврааму. Авраам остари, зађе у године, али Господ Авраама благослови у свему. Тада Авраам рече главном слуги у кући, који је управљао свим његовим добрима: „Стави руку своју на бедро моје! Заклињем те Господом Богом неба и Богом земље да нећеш довести жену сину моме од кћери Хананаца, међу којима живим. Отићи ћеш у земљу моју и крај мој и довести жену сину моме Исаку.” Слуга му рече: „А ако жена не буде хтела да пође са мном у ову земљу, да ли да одведем сина твога у земљу из које си ти дошао?” Авраам му рече: „Пази да не одведеш сина мога онамо! Господ Бог небески, који ме је извео из дома оца мога и из родног краја, под заклетвом је рекао: ‘Потомству твоме даћу земљу ову.’ Он ће послати анђела свога пред тобом да оданде доведеш жену сину моме. А ако жена не буде хтела да пође с тобом, разрешавам те заклетве, само сина мога немој да одведеш онамо.” Тада слуга стави руку своју на бедро Аврааму, господару своме, и закле му се тако. Затим слуга узе десет камила од камила господара свога и све најбоље од иметка господара свога и ишавши дође у Арам у Међуречју у род Нахоров. Он пусти камиле да полежу изван града, крај студенца пред вече, кад су жене излазиле да захватају воду. Он рече: „Господе, Боже господара мога Авраама! Изађи ми у сусрет и смилуј се господару моме Аврааму. Ево, ја ћу стајати поред овог студенца, а ћерке људи из града доћи ће да захвате воду. Она девојка којој кад кажем: ‘Нагни крчаг свој да се напијем’ каже: ‘Ево, пиј и камиле ћу ти напојити’, нека буде она коју си наменио слуги своме Исаку. Тако ћу познати да си се смиловао на господара мога!” И он још не заврши те речи кад Ревека, ћерка Ватуилова, сина Мелхе, жене Авраамовог брата Нахора, дође с крчагом на рамену. Девојка је била врло лепог изгледа, девица, коју човек није спознао. Она сиђе до извора, напуни крчаг и попе се. Тада слуга дотрча пред њу и рече: „Молим те, дај ми да пијем мало из твога крчага.” „Пиј, господине, одговори она.” Брзо спусти крчаг на руку и напоји га. Кад га напоји, рече: „И камилама ћу твојим налити да се напију.” Она брзо изручи воду у појило, па отрча до студенца да поново захвати и тако нали свим његовим камилама. Човек је ћутке посматрао да би сазнао да ли је Господ његов пут учинио успешним или није. Кад су се камиле напојиле, човек извади златне наноснице од пола сикла и стави јој две наруквице на руке од десет сикала злата. Затим јој рече: „Кажи ми чија си ћерка? Има ли у кући оца твога места за нас, да преноћимо?” Она му одговори: „Ја сам ћерка Ватуила, сина Мелхиног, кога роди Нахору.” Још додаде: „Има у нас доста сламе и хране и места за ноћење.” Тада се човек поклони Господу и рече: „Нека је благословен Господ Бог господара мога Авраама што није ускратио своје милосрђе и верност господару моме и што ме је Господ водио путем до куће брата господара мога.” Девојка отрча и све ово исприча у кући своје мајке. Ревека је имала брата коме је име било Лаван. Лаван истрча напоље ка човеку код студенца. Кад је видео наноснице и наруквице на рукама своје сестре и чуо како је његова сестра Ревека рекла: „Овако ми је човек рекао”, он пође човеку који је стајао поред камила крај студенца. Он му рече: „Дођи, који си благословен од Господа. Зашто стојиш напољу кад сам ја спремио кућу и место за камиле?” Затим доведе човека у кућу и растоварише камиле. Дадоше им сламе и хране и донесоше њему и људима који беху с њим воде да оперу ноге. Затим му поставише да једе. Међутим, он рече: „Нећу јести док не кажем оно што имам да кажем.” Лаван му рече: „Кажи!” Тада рече: „Ја сам слуга Авраамов. Господ је веома благословио мога господара, те је постао моћан. Дао му је оваца и говеда, сребра и злата, слуга и слушкиња, камила и магараца. Саара, жена мога господара, родила му је сина у старости и он му је предао све што има. Потом је мене заклео мој господар рекавши: ‘Немој да узмеш за жену моме сину неку од кћери хананских, међу којима живим. Него иди у кућу оца мога и у моју родбину да доведеш жену сину моме.’ На то сам рекао своме господару: ‘Можда жена неће хтети да пође са мном?’ Тада ми је он рекао: ‘Господ, пред којим сам ишао, послаће анђела свога с тобом, твој пут ће успети и довешћеш жену сину моме из родбине моје и из куће оца мога. Бићеш разрешен заклетве ако одеш у родбину моју и ако те одбију. Тада си разрешен своје заклетве.’ Кад сам данас дошао на студенац, рекао сам: ‘Господе, Боже господара мога Авраама! Ако ћеш учинити успешним пут који сам започео. Ево, ја стојим крај студенца. Девојка која дође да захвати воде и ја јој кажем да ми да да се напијем из њеног крчага, па она одговори: Пиј ти, и камилама ћу твојим налити, та нека буде жена коју је Господ наменио сину господара мога.’ Још док сам то у себи говорио – гле, дође Ревека с крчагом на рамену и сиђе да захвати воде. Ја јој рекох: ‘Дај ми да се напијем.’ Она брзо спусти крчаг и рече: ‘Пиј ти, а напојићу и твоје камиле.’ Тако сам ја пио, а она је напојила и моје камиле. Тада сам је запитао: ‘Чија си ћерка?’, она је одговорила: ‘Ја сам ћерка Ватуилова, сина Нахоровог, којег му роди Мелха.’ Тада јој ставих алке у носнице и наруквице на руке. Затим се поклоних и помолих Господу и благослових Господа, Бога господара мога, који ме је правим путем водио да узмем за његовог сина кћер брата мога господара. Сада, ако хоћете да покажете љубав и верност моме господару, кажите ми. Ако нећете, реците ми да пођем десно или лево.” Тада Лаван и Ватуило одговорише: „Од Господа ово долази. Ми ти не можемо казати ни зло ни добро. Ево, Ревека је пред тобом. Узми је и иди. Нека буде жена сину твога господара, као што је Господ казао.” Чим чу слуга Авраамов њихове речи, поклони се Господу до земље. Затим слуга извади сребрне и златне украсе и хаљине и даде их Ревеки. Такође, даде и њеном брату и њеној мајци богате дарове. Потом су јели и пили он и људи који беху с њим и тако проведоше ноћ. Кад су ујутру устали, он рече: „Пустите ме да се вратим своме господару.” Тада њени брат и мајка рекоше: „Нека остане девојка с нама још неко време, десетак дана, па онда пођи.” Он им рече: „Немојте ме задржавати кад је Господ мој пут учинио успешним. Пустите ме да се вратим своме господару.” Тада му рекоше: „Позовимо девојку и упитајмо је шта она каже.” Позваше Ревеку и упиташе: „Хоћеш ли поћи с овим човеком?” Она одговори: „Хоћу.” Тада испратише Ревеку, сестру своју, и дадиљу њену са слугом Авраамовим и његовим људима. Затим благословише Ревеку, рекавши јој: „Сестро наша, буди над безбројним хиљадама и нека твоје потомство наследи врата твојих непријатеља!” Тада се подиже Ревека са својим девојкама, поседаше на камиле и пођоше с човеком. Тако слуга узе Ревеку и оде. Исак се враћаше од извора Живота и Свевидећег, јер је живео у пределу Негева. Предвече изађе Исак у поље да се прошета. Подиже очи и погледа камиле како долазе. И Ревека, кад подиже очи, угледа Исака и сјаха с камиле. Затим упита слугу: „Ко је онај човек што нам пољем иде у сусрет?” Слуга јој одговори: „То је мој господар.” Тада она узе вео и покри се. Потом исприча слуга Исаку све шта је урадио. Тада је Исак уведе у шатор Сааре, мајке своје, и узе Ревеку и поста му жена. Исак је заволе и утеши се за мајком својом. Авраам узе поново жену, која се звала Хетура. Она му је родила Зомрана, Јоксана, Мадана, Мадијама, Јесвока и Соијена. Јоксан је добио Савана и Дедана. Деданови синови били су Асурим, Латусим и Лаомим. Синови Мадијамови били су Ефар, Афир, Енох, Авида и Елдага. Све су то Хетурини потомци. Авраам је предао Исаку све што је имао. Синовима својих наложница даде Авраам дарове и посла их још за живота свога далеко од Исака, сина свога, на исток, у источне земље. Ово је дужина Авраамовог живота – сто седамдесет пет година. Тада сконча Авраам и умре у лепој старости, стар и сит живота, и придружи се прецима својим. Сахранише га синови његови Исак и Исмаило у пећину макпелску, у пољу Ефрона, сина Сара Хетејина, наспрам Мамрије. То је поље које је Авраам купио од синова Хетових. Тамо су сахрањени Авраам и жена његова Саара. После Авраамове смрти Бог је благословио Исака, сина његовог. Исак је живео код извора Живота и Свевидећег. Ово су потомци Исмаила, сина Авраамовог, кога је родила Агара Египћанка, слушкиња Саарина. Ово су имена синова Исмаилових по њиховим именима и поколењима: првенац Исмаилов Навајот, па Кидар, Навдеило и Масам, Масма, Дума, Маса, Хадар, Теман, Јетур, Нафес и Кедма. То су синови Исмаилови, по њиховим именима, насељима и боравиштима, дванаест поглавара над племенима. Ово је дужина Исмаиловог живота – сто тридесет седам година. Потом издахну, умре и придружи се прецима својим. Потомци су му живели од Евилата до Сура, према Египту, куда се иде према Асирији. Настанише се наспрам своје браће. Ово је потомство Исака, сина Авраамовог: Авраам доби Исака. Исак је имао четрдесет година кад се оженио Ревеком, ћерком Ватуила Арамејца и Лавановом сестром из Падан-Арама. Исак се мољаше Господу за своју жену јер беше нероткиња. Господ га услиши и затрудне Ревека, жена његова. Међутим, судараху се деца у њеној утроби, па рече: „Ако је овако, зашто сам затруднела?” Она оде да пита Господа. Господ јој рече: „Два су рода у утроби твојој, два ће се народа разделити из тебе. Један ће народ надвладати други и старији ће служити млађем.” Кад дође време да роди – гле, близанци у њеној утроби. Први изађе риђ, као руно рутав, и дадоше му име Исав. Затим изађе његов брат држећи руком пету Исавову. Њему дадоше име Јаков. Исаку беше шездесет година кад их роди Ревека. Кад дечаци одрастоше, Исав поста ловац, човек поља, а Јаков беше миран и боравио је по шаторима. Исак је више волео Исава јер је волео дивљач, а Ревеки је био дражи Јаков. Једном Јаков куваше јело, а дође Исав уморан из поља. Исав рече Јакову: „Дај ми да једем тог црвеног јела јер сам уморан!” Зато га прозваше Едом. Јаков му рече: „Продај ми данас првенаштво своје.” Исав одговори: „Ево ме, умирем, па шта ће ми првенаштво?” Јаков рече: „Прво ми се закуни.” И он му се закле. Тако Исав продаде своје првенаштво. Тада му Јаков даде хлеб и јело. Он је јео, пио, па устаде и отиде. Тако Исав није ценио првенаштво своје. У земљи настаде глад друкчија од пређашње, која је била у време Авраамово, па Исак оде Авимелеху, цару филистејском, у Герар. Господ му се јави и рече: „Не силази у Египат, него борави у земљи коју ћу ти показати. У тој земљи се настани, ја ћу бити с тобом и благословићу те. Теби и твоме потомству даћу све ове крајеве да испуним заклетву коју сам дао Аврааму, оцу твоме. Умножићу твоје потомство као звезде на небу и даћу потомству твоме све ове земље, тако да ће кроз твоје потомство бити благословени сви народи на земљи. То је зато што је Авраам слушао глас мој и покоравао се мојим заповестима, наредбама, правилима и законима.” Тада Исак оста у Герару. Кад су се мештани распитивали за жену његову, он рече да му је сестра. Бојао се да каже да му је жена јер је мислио да ће га мештани убити због Ревеке, која је била лепа. После дужег времена цар филистејски Авимелех једном погледа кроз прозор и опази како Исак милује своју жену Ревеку. Тада Авимелех дозва Исака и рече му: „Па то ти је жена! Како си могао да кажеш да ти је сестра?” Исак му одговори: „Рекао сам тако јер сам мислио да ћу због ње погинути.” Авимелех рече: „Шта си нам то урадио? Могло се лако десити да неко из народа легне с твојом женом, па би нас увалио у грех.” Онда Авимелех заповеди свему народу говорећи: „Ко се дотакне овог човека или жене његове, биће погубљен.” Кад Исак посеја у тој земљи, те године роди му стоструко, јер га Господ благослови. Обогати се човек и стално напредоваше, тако да поста веома богат. Имао је стада ситне и крупне стоке и много слуга, па су му Филистејци завидели. Зато су Филистејци затрпавали све бунаре које су слуге његовог оца ископале у Авраамово време и засули земљом. Тада и Авимелех рече Исаку: „Иди од нас јер си постао много моћнији од нас.” Тако Исак оде оданде и разапе свој шатор у долини герарској и настани се онде. Исак поче откопавати бунаре који су били ископани у време његовог оца Авраама, а које су Филистејци затрпали после Авраамове смрти. Дао им је иста имена као и његов отац. Међутим, слуге Исакове копајући у долини нађоше бунар с врелом. Тада се пастири герарски посвађаше са Исаковим пастирима говорећи: „Вода је наша!” Он даде име врелу Свађа, јер су се ту посвађали. Потом његове слуге ископаше други бунар, око кога су се опет препирали, па га зато назва Непријатељство. И одатле се одсели и ископа још један бунар. Око њега се нису свађали, па га назва Ширина, и објасни: „Господ нам даде пространство да се раширимо по земљи.” Оданде се попе у Вирсавеју. Ту ноћ јави му се Господ и рече: „Ја сам Бог оца твога Авраама. Не бој се јер сам ја с тобом! Тебе ћу благословити и умножити твоје потомство због Авраама, слуге свога.” Он подиже онде жртвеник, призва име Господње, разапе онде свој шатор, а слуге Исакове ископаше онде бунар. Тада дође Авимелех из Герара с Охозатом, пријатељем својим, и с Фихолом, војним заповедником. Исак их запита: „Зашто сте дошли к мени кад ме мрзите и кад сте ме отерали од себе?” Они одговорише: „Сад смо увидели да је Господ с тобом, па рекосмо да заклетва буде међу нама, између нас и тебе и да склопимо савез с тобом. Ти нама нећеш чинити зла као што ни ми тебе нисмо злостављали, него смо увек с тобом лепо поступали и отпустили те с миром, а благослов Господњи је био над тобом.” Тада их он угости, па су јели и пили. Рано ујутру заклеше се једни другима. Потом их Исак отпусти и они од њега одоше с миром. Истог дана дођоше Исакове слуге и казаше му за бунар који ископаше и рекоше му: „Нашли смо воду!” Он му даде име Заклетва. Зато је име оном граду Вирсавеја до данашњег дана. Кад је Исаву било четрдесет година, узе за жене Јудиту, ћерку Веоха Хетејина, и Васемату, ћерку Елона Хетејина. Оне су биле узрок огорчења Исака и Ревеке. Кад Исак остаре, очи му ослабише, тако да није видео. Он дозва свог старијег сина Исава и рече му: „Сине!” Он одговори: „Ево ме!” Тада му рече: „Ево, остарио сам и не знам када ћу умрети. Узми своје оружје, тоболац и лук, иди у поље и улови дивљач. Онда припреми моје омиљено јело и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја пре него што умрем.” Ревека је чула шта Исак рече сину своме Исаву. Исав оде у поље да устрели дивљач и да је донесе. Тада Ревека рече своме сину Јакову: „Ево, чула сам оца твога како рече Исаву, брату твоме: ‘Донеси ми дивљач и припреми јело да једем, па да те пред Господом благословим пре него што умрем.’ Него сад, сине мој, послушај ме и учини како ти наложим. Иди до стада и донеси два добра јарета, а ја ћу од њих припремити оцу његово омиљено јело. Онда ћеш ти однети оцу да једе и да те благослови пре него што умре.” Тада Јаков рече Ревеки, мајци својој: „Само, мој брат Исав је рутав, а ја сам без длака. Може отац да ме опипа, па ћу у његовим очима испасти варалица и навући на себе проклетство уместо благослова!” Међутим, мајка му рече: „Сине мој, нека твоје проклетство падне на мене. Само ме послушај, иди и донеси ми!” Он оде, узе их и донесе својој мајци, а она припреми омиљено јело његовог оца. Потом Ревека узе најлепшу одећу свога старијег сина коју нађе у кући и обуче Јакова, свога млађег сина. Затим му обложи јарећом кожом руке и врат, где није имао длака. Даде Јакову, сину своме, у руке хлеб и јело које припреми. Тада он оде своме оцу и рече: „Оче!” Он одговори: „Ево ме, који си ти мој син?” Јаков рече оцу: „Ја сам, Исав, твој првенац. Учинио сам како си ми рекао. Придигни се, седи да једеш моју дивљач, па да ме благослови душа твоја.” Исак рече своме сину: „Како си је тако брзо нашао, сине мој?” Он одговори: „Господ Бог твој изведе их преда ме.” Тада рече Исак Јакову: „Примакни се, сине, да те опипам јеси ли ти син мој Исав или не.” Јаков приступи Исаку, оцу своме, а он га опипа, па рече: „Глас је Јаковљев, али руке су Исавове!” Тако га не препозна јер су му руке биле маљаве као у Исава, брата његова, и благослови га. Затим рече: „Јеси ли ти заиста мој син Исав?” Он одговори: „Ја сам.” Тада рече: „Принеси ми да једем дивљач свога сина, па да те благослови душа моја.” Он му принесе да једе, донесе и вина и он попи. Потом му рече отац његов Исак: „Приђи, сине, и пољуби ме!” Он приступи и пољуби га. Исак осети мирис одеће његове и благослови га говорећи: „Гле, мирис сина мога као мирис поља које Господ благослови! Бог ти дао росе небеске и плодне земље, обиље жита и вина! Нека ти народи служе, а племена се клањају! Буди господар браћи својој и нека ти се клањају синови мајке твоје! Проклет био ко те прокуне, а благословен ко те благосиља!” Тек што Исак благослови Јакова и тек што се Јаков удаљи од свог оца Исака, дође Исав, брат његов, из лова. Он припреми такође јело, принесе оцу своме и рече: „Оче, устани и једи дивљач сина свога, па да ме благослови душа твоја!” Исак, његов отац, упита га: „Ко си ти?” Он одговори: „Ја сам Исав, твој син првенац!” Тада се Исак веома узбуди и рече: „Ко? А ко је онај што је уловио дивљач и донео ми, па сам јео и благословио га пре него што ти дође? Он ће остати благословен!” Кад Исав чу речи оца свога, крикну јако, пун горчине, па рече своме оцу: „Оче, благослови и мене!” Он му рече: „Брат твој дође и на превару однесе твој благослов.” Тада Исав рече: „Зато се и зове Јаков, јер ме два пута превари! Узе ми првенаштво, а сад и благослов!” Потом рече: „Ниси ли и мени сачувао благослов?” Исак одговори Исаву: „Њега сам поставио теби за господара, сву браћу његову дадох да му буду слуге, житом и вином сам га снабдео! Шта сад могу да учиним за тебе, сине мој?” Тада Исав рече оцу своме: „Оче, зар ти имаш само један благослов? Благослови и мене, оче мој!” Исав плакаше гласно. Онда отац његов Исак изусти ове речи: „Становаћеш далеко од плодне земље и росе небеске. Од мача свога ћеш живети и брату ћеш служити. Међутим, кад се ослободиш, сломићеш јарам његов са свога врата.” Исав омрзе Јакова због благослова којим га је отац његов благословио, па рече у срцу своме: „Долазе дани жалости за мојим оцем. Тада ћу убити свога брата Јакова.” Ревеки казаше речи Исава, сина њеног старијег, а она позва свог млађег сина Јакова и рече му: „Ево, твој брат Исав прети да ће те убити. Него, сине, послушај ме, устани и бежи к Лавану, брату моме, у Харан. Остани код њега неко време, док се не стиша бес брата твога, док гнев брата твога не нестане и док не заборави шта си му учинио. Ја ћу онда послати да те доведу оданде. Зашто да обојицу изгубим у једном дану?” Потом рече Ревека Исаку: „Смучио ми се живот због ових Хетејки. Ако се и Јаков ожени женом Хетејком, од кћери ове земље, шта ће ми онда живот?” Исак дозва Јакова, благослови га и заповеди му: „Немој да се жениш женом од хананских кћери. Устани и иди у Падан-Арам, у дом Ватуила, оца мајке твоје, па се оданде ожени неком од кћери Лавана, брата твоје мајке. Бог Свемогући нека те благослови, нека те учини плодним и бројним, тако да од тебе постане мноштво народа. Нека ти да благослов Авраамов, теби и потомству твоме, да задобијеш земљу у којој боравиш као дошљак, коју Бог предаде Аврааму.” Тако Исак испрати Јакова и он пође у Падан-Арам к Лавану, сину Ватуила Арамејца, брату Ревеке, мајке Јаковљеве и Исавове. Исав је видео како Исак благосиља Јакова и како га је послао у Падан-Арам да се тамо ожени и како му је, благосиљајући га, заповедио: „Немој да се ожениш женом од ћерки хананејских.” Виде да је Јаков послушао оца свога и мајку своју и да је отишао у Падан-Арам. Тада, увидевши да кћери хананејске нису по вољи Исаку, оцу његовом, отиде Исав к Исмаилу, те се, осим својих жена, ожени Маелетом, ћерком Исмаила, сина Авраамова, сестром Навајотовом. Јаков пође од Вирсавеје и упути се у Харан. Он дође на једно место и ту заноћи јер сунце беше зашло. Узе камен на том месту, стави га под главу и ту заспа. Тада усни, као лестве које стајаху на земљи, а врхом дотицаху небо и, гле, анђели Божји по њима се пењаху и силажаху. Господ бејаше на врху и рече: „Ја сам Господ, Бог твога оца Авраама и Бог Исаков! Ту земљу на којој спаваш даћу теби и потомству твоме. Потомака ће твојих бити као праха на земљи, тако да ћеш се раширити на запад, исток, север и југ и кроз тебе и кроз твоје потомке биће благословени сви народи. Ево, ја сам с тобом, чуваћу те куда год пођеш и вратићу те у ову земљу јер те нећу оставити док не испуним што сам ти обећао!” Јаков се пробуди из сна и рече: „Заиста је Господ на овом месту, а ја не знадох!” Он се уплаши и рече: „Како је страшно ово место! Заиста је овде кућа Божја и овде су врата небеска!” Јаков уста ујутру рано, узе камен који је био ставио себи под главу, усправи га за спомен и прели га уљем. То место он назва Ветиљ, а раније се тај град звао Луз. Тада Јаков учини завет говорећи: „Ако Бог буде са мном, сачува ме на путу којим идем и да ми хлеба да једем и одеће да се облачим, ако се мирно вратим у дом оца мога, Господ ће ми бити Бог! Овај камен који подигох за спомен биће дом Божји. Од свега што ми даш, десетак ћу дати Теби!” Јаков се подиже и оде у земљу источну. Обазираше се и, гле, опази студенац у пољу. Три стада оваца су лежала око њега јер се на том студенцу напајаху. На отвору студенца био је велики камен. Кад би се сва стада окупила, склањали су камен са отвора, напајали стада и опет наваљивали камен на његово место, на отвор студенца. Јаков их упита: „Одакле сте, браћо?” Одговорише му: „Из Харана.” Он их упита: „Познајете ли Лавана, сина Нахоровог?” Они одговорише: „Познајемо.” Он настави: „Је ли здрав?” Одговорише: „Јесте, ево Рахиља, његова ћерка, долази са стадом.” Он им рече: „Још је рано, није време да враћате стоку. Напојте стоку, па идите и напасајте је.” Они одговорише: „Не можемо да склонимо камен док се не скупе сва стада. Онда ћемо напојити овце.” Док је он још с њима разговарао, дође Рахиља са стадом оца свога, јер она напасаше овце. Кад Јаков виде Рахиљу, ћерку Лавана, брата своје мајке, и стадо Лавана, брата своје мајке, приступи Јаков и склони камен са отвора студенца и напоји стадо Лавана, брата своје мајке. Затим Јаков пољуби Рахиљу и гласно заплака. Потом Јаков рече Рахиљи да је он рођак њеног оца, Ревекин син. Она отрча и исприча то своме оцу. Чим је Лаван чуо за Јакова, сина своје сестре, потрча му у сусрет, загрли га и пољуби, па га уведе у своју кућу. Он исприча Лавану све. Тада Лаван рече: „Заиста си ти моја кост и моје месо!” Јаков остаде код Лавана месец дана. Затим Лаван рече Јакову: „Зар зато што си ми рођак да ми радиш бадава? Кажи ми колику плату тражиш?” Лаван је имао две ћерке. Старија се звала Лија, а млађа Рахиља. Лија је била слабог вида, а Рахиља је била лепог стаса и лепог лица. Јаков је заволео Рахиљу, па рече: „Служићу ти седам година за Рахиљу, млађу ћерку твоју.” Лаван одговори: „Боље да је дам теби него неком другом. Остани са мном.” Јаков је служио за Рахиљу седам година, али, пошто ју је волео, учинише му се као неколико дана. После тога рече Јаков Лавану: „Дај ми моју жену да јој приступим јер се навршило време!” Тада Лаван позва све људе из тог места и приреди гозбу. Увече, он узе ћерку своју Лију и уведе је к Јакову и он леже с њом. Лаван је дао своју слушкињу Зелфу ћерки својој Лији да јој служи. Кад би ујутру, а то, гле, Лија! Тада Јаков рече Лавану: „Шта си ми то учинио? Зар ти нисам служио за Рахиљу? Зашто си ме преварио?” Лаван одговори: „Није обичај у нашем месту да се млађа уда пре старије! Наврши седам дана с њом, па ћемо ти дати и другу за других седам година што ћеш ми служити.” Јаков учини тако, наврши седам дана, па му Лаван даде за жену своју ћерку Рахиљу. Лаван даде својој ћерки Рахиљи слушкињу своју Валу да јој служи. Јаков приступи Рахиљи и волео је више Рахиљу него Лију. Тако је служио Лавану још седам година. Кад Господ виде да Лија није вољена, учини је плодном, а Рахиља беше неплодна. Лија затрудне, роди сина, даде му име Рувим и рече: „Господ је видео моју невољу, сада ће ме волети муж мој!” И опет заче, роди сина и рече: „Господ чу да нисам вољена, па ми даде и овог.” Даде му име Симеун. Затим опет заче, роди сина и рече: „Сад ће ми се мој муж приклонити јер му три сина родих!” Зато му даде име Левије. И опет заче, роди сина и рече: „Сада ћу прославити Господа!” Зато му даде име Јуда, и преста рађати. Видевши Рахиља да не рађа децу Јакову, поче завидети својој сестри, па рече Јакову: „Дај ми деце или ћу умрети!” Јаков се наљути на Рахиљу и рече: „Зар ти ја не дам порода, а не Бог?” Тада она рече: „Ево слушкиње моје Вале. Приступи јој, нека роди на мојим коленима, па ћу и ја имати преко ње деце.” Тако му даде своју слушкињу Валу за жену и Јаков јој приступи. Вала затрудне и роди Јакову сина. Тада Рахиља рече: „Господ ми је судио право, чуо је мој глас и даде ми сина.” Зато му даде име Дан. Рахиљина слушкиња Вала опет затрудне и роди Јакову другога сина. Тада Рахиља рече: „Жестоко сам се борила са сестром својом, али победих!” Даде му име Нефталим. Кад је Лија видела да је престала да рађа, узе своју слушкињу Зелфу и даде је Јакову за жену. Зелфа, Лијина слушкиња, роди сина. Тада Лија ускликну: „Каква срећа!” Даде му име Гад. Лијина слушкиња Зелфа роди Јакову и другог сина. Лија узвикну: „Какве ли радости! Жене ће ме сматрати срећном.” Надену му име Асир. Једном, у време пшеничне жетве, нађе Рувим у пољу биљку љубавну и донесе је својој мајци Лији. Рахиља рече Лији: „Дај ми биљку љубавну свога сина!” Она јој одговори: „Зар ти није доста што си ми узела мужа? Хоћеш да ми узмеш и биљку љубавну сина мога?” Рахиља рече: „Па добро, нека он ноћас легне с тобом у замену за биљку љубавну.” Увече, кад се Јаков враћао из поља, Лија га пресрете и рече: „Лећи ћеш са мном јер те купих за биљку љубавну свога сина.” Он леже с њом те ноћи. Бог услиши Лију, она затрудне и роди Јакову петог сина. Тада Лија рече: „Бог ми даде плату зато што своме мужу дадох слушкињу своју.” Надену му име Исахар. Лија опет затрудне и роди Јакову шестог сина. Онда Лија рече: „Подари ми Бог богати дар. Сад ће се муж мој приљубити к мени јер му родих шест синова.” Стога му даде име Завулон. Затим роди кћер и даде јој име Дина. Тада се Бог опомену Рахиље, услиши је и отвори јој материцу. Она затрудне, роди сина и рече: „Бог уклони моју срамоту!” Надену му име Јосиф, говорећи: „Нека ми да Господ још једног сина!” Кад је Рахиља родила Јосифа, Јаков рече Лавану: „Пусти ме да идем у своје место и у своју земљу! Дај ми моје жене, за које сам ти служио, и моју децу да идем, јер ти знаш како сам ти служио!” Лаван му одговори: „Учини ми милост пред тобом! Знам да ме је Господ благословио због тебе.” Још додаде: „Одреди плату колику хоћеш, даћу ти је.” Он му одговори: „Ти знаш како сам ти служио и каква су стада постала са мном. Мало си имао кад сам дошао, а сад се много увећало јер те је Господ благословио мојим корацима. Е, сад, када ћу ја да радим за своју кућу?” Он га упита: „Колико да ти дам?” Јаков му одговори: „Немој ништа да ми плаћаш. Ако се слажеш са овим, опет ћу ти напасати и чувати твоју стоку. Хајде да прођем данас кроз твоје стадо и издвојим сваку тачкасту и пругасту овцу, сваку црну овцу и сваку тачкасту и пругасту козу. То нека ми буде плата. Моја правда ће сутра бити посведочена. Кад ти дођеш да видиш моју плату, што год не буде тачкасто и пругасто међу козама и црно међу овцама значи да је украдено.” Лаван рече: „Добро, нека буде као што си рекао.” Тог дана Лаван издвоји јарце тачкасте и пругасте и све тачкасте и пругасте козе и све на чему је било бело и све црне овце, па их даде својим синовима. Затим направи размак три дана хода између њега и Јакова, који је напасао остатак Лавановог стада. Јаков узе зелених прутова од топола, бадема и платана и уреза беле пруге, откривши белину прућа. Затим тако урезано пруће стави пред стоку у корита и валове из којих се стока напајала да би се парила кад долази на воду. Стока се парила пред прућем, па су младунчад била тачкаста, пругаста и шарена. Тада је Јаков издвојио јагањце и окретао према пругастим и црним у Лавановом стаду. Тако је издвајао своју стоку и није је мешао с Лавановом. Кад год се узрасла стока парила, Јаков је стављао пруће у корита пред очи стоци да би се парила пред прућем. Није стављао кад се парила кржљава стока. Тако је кржљава стока припадала Лавану, а добра Јакову. Тако се он веома обогати, те имаше много стоке, слугу и слушкиња, камила и магараца. Јаков сазнаде да синови Лаванови говоре: „Јаков узе сва добра нашег оца и од његовог добра стече све оно богатство.” Примети Јаков и на лицу Лавановом да није као што је било раније. Тада Господ рече Јакову: „Врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.” Онда Јаков позва Рахиљу и Лију у поље код свога стада. Рече им: „Ја видим на лицу вашега оца да није према мени као раније, али је Бог оца мога био са мном. Ви знате да сам оцу вашем служио колико сам могао. Ваш отац ме је ипак варао и мењао ми плату десет пута. Међутим, Бог му не даде да ме оштети. Кад је он рекао: ‘Свака шарена нека ти буде плата’, онда се младило све шарено, а кад је рекао: ‘Све тачкасто нека ти буде плата’, онда се младило све тачкасто. Тако Бог узе стоку оцу вашем и даде је мени. Једном, кад се стока парила, видех у сну да јарци који су наскакали бејаху пругасти, тачкасти и шарени. Тада ми у сну рече анђео Божји: ‘Јакове!’ Ја одговорих: ‘Ево ме!’ Он онда рече: ‘Подигни очи и погледај: сви јарци који наскачу су пругасти, тачкасти и шарени. Ја сам видео шта ти све ради Лаван. Ја сам Бог из Ветиља, где си прелио камен и где си ми учинио завет. Устани сада, иди из ове земље и врати се у свој завичај.’” Тада рекоше Рахиља и Лија: „Зар имамо још наследства у дому оца свога? Зар нас није гледао као туђине кад нас је продао, а онда је јео и наш новац? Све богатство које је Бог узео оцу нашем, наше је и наше деце. Зато учини како ти је Бог казао.” Тада се Јаков подиже и стави своју децу и своје жене на камиле. Онда поведе сву стоку своју и све своје благо које је стекао у Падан-Араму и пође к Исаку, оцу своме, у земљу хананску. Лаван је био отишао да стриже своје овце, а Рахиља украде божанске кипове свога оца. Јаков је преварио Лавана Арамејца, јер му није наговестио да хоће да оде. Он побеже са свим што му је припадало, пређе реку и упути се према гори Галаду. Трећег дана јавише Лавану да је Јаков побегао. Он поведе са собом своју браћу, пође за њим у потеру и сустиже га на гори Галаду. Међутим, Бог се јави Лавану Арамејцу у сну и рече му: „Чувај се да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно.” Уто Лаван стиже Јакова. Јаков беше разапео свој шатор на гори, а Лаван са својом браћом разапе свој на гори Галаду. Тада Лаван рече Јакову: „Шта то уради? Зашто ме превари и одведе моје ћерке као да су мачем отете? Зашто кришом побеже, превари ме и не обавести ме? Испратио бих те с весељем, песмама, бубњевима и тамбурама. Ниси ми дао ни да изљубим своје унуке и ћерке! Глупо си урадио! Могао бих вам наудити, али Бог оца вашег ноћас ми рече: ‘Чувај се да не говориш с Јаковом ни лепо ни ружно.’ Сад кад си већ отишао јер си се ужелео дома оца свога, зашто си украо моје кипове?” Јаков одговори Лавану: „Бојао сам се да ћеш силом отети своје ћерке. А кипове у кога нађеш, тај нека погине! Пред нашом браћом тражи шта је твоје и узми!” Јаков није знао да их је Рахиља украла. Лаван уђе у Јаковљев шатор, па у Лијин шатор, у шатор две слушкиње, али ништа не нађе. Изашавши из Лијиног шатора, уђе у Рахиљин шатор. Рахиља је била узела кипове и сакрила их под седло своје камиле, па седе на њих. Лаван је преметао по шатору и не нађе их. Она рече своме оцу: „Немој се љутити, господару, што не могу да стојим пред тобом из женских разлога.” Он је тражио, али не нађе кипове. Тада се Јаков расрди, прекори Лавана и рече му: „Шта сам учинио, шта сам скривио да ме тако прогањаш? Претурао си све моје ствари и шта си нашао из своје куће? Стави то пред мој и свој род, па нека они пресуде међу нама. Ево, двадесет година сам провео код тебе. Твоје овце и твоје козе нису се јаловиле, нити сам јео овнова из твога стада. Што су звери растргле, нисам доносио, већ сам накнађивао. Тражио си од мене што је украдено дању или ноћу. Дању ме притискала врућина, а ноћу хладноћа, и ниједном не заспах. Ево, двадесет година сам био у твојој кући! Служио сам ти четрнаест година за твоје две ћерке, а шест година за твоју стоку! Десет пута си ми мењао плату! Да није са мном био Бог оца мога, Бог Авраамов, Онај кога се бојао Исак, отпустио би ме празних руку. Само, Бог је видео моју муку и дело мојих руку, па је ноћас пресудио.” Тада Лаван одговори Јакову: „Ове ћерке су моје ћерке, ова деца су моја деца, ова стада су моја стада и све што видиш и моје је! Па шта бих ја данас чинио овим својим ћеркама или њиховој деци, коју су родиле? Хајде да склопимо савез, ја и ти, да то буде сведочанство између мене и тебе!” На то Јаков узе један камен и усправи га као споменик. Тада Јаков рече својој родбини: „Скупите камења!” Они накупише, поређаше на гомилу и на њој једоше. Лаван га прозва Јегар Сахадута, а Јаков га назва Галед. Онда Лаван рече: „Нека овај споменик буде данас сведочанство између мене и тебе!” Зато се прозва Галед. Прозва се и Миста, јер Лаван рече: „Нека Господ гледа између тебе и мене кад будемо раздвојени. Ако будеш угњетавао моје ћерке или ако узмеш још жена, пази се, неће човек бити међу нама, већ ће Бог бити сведок између мене и тебе!” Затим Лаван рече Јакову: „Гледај ову гомилу, то је споменик који сам подигао између себе и тебе. Ова гомила и овај стуб нека буду јемац да ни ја нећу прећи преко к теби са злом намером нити ти к мени преко ове гомиле и овог стуба. Нека Бог Авраамов и Бог Нахоров, Бог њихових отаца, нама буду судије!” Јаков се још закле Оним кога се бојао његов отац Исак. Тада Јаков принесе жртву на гори и позва своју родбину да једе. После јела проведоше ноћ на гори. Рано ујутру уста Лаван, изљуби своју унучад и ћерке своје и благослови их, па затим пође да се врати у свој крај. Јаков отиде својим путем и сретоше га анђели Божји. Кад их Јаков угледа, рече: „Ово је Божји логор!” Зато прозва оно место Маханаим. Затим Јаков посла гласнике пред собом своме брату Исаву у земљу Сир, која је у пустињи едомској. Он им заповеди: „Овако кажите мом господару Исаву: ‘Слуга твој Јаков ти поручује: Боравио сам код Лавана и остао сам до сада. Стекао сам говеда, магараца, оваца, слугу и слушкиња, па послах да јавим своме господару не бих ли нашао милост у његовим очима.’” Гласници се вратише Јакову и рекоше: „Били смо код твог брата Исава и он ти иде у сусрет са четири стотине момака.” Јаков се јако уплаши и забрину се. Раздели у две групе своје људе, овце, говеда и камиле. Тада рече: „Ако Исав удари на једну групу и разбије је, друга група ће се спасти.” Затим рече: „О, Боже оца мога Авраама и оца мога Исака, Господе који си ми рекао: ‘Врати се у земљу своју и у род свој и ја ћу ти добро чинити’, нисам вредан толике милости и верности које си учинио слуги своме. Некада сам само са штапом прешао Јордан, а сада имам две групе. Избави ме од руке брата мога Исава јер се бојим да ће доћи и побити мене, мајке и децу. Ти си рекао: ‘Заиста ћу ти добро чинити и умножићу твоје потомство као песак морски, који се због мноштва не може избројати.’” Он заноћи онде ту ноћ, а потом прикупи шта му је било при руци да припреми поклон своме брату Исаву. Двеста коза са двадесет јараца, двеста оваца са двадесет овнова, тридесет камила дојилица с њиховим младунцима, четрдесет крава са десет бикова, двадесет магарица са десет магараца. Он предаде својим слугама стадо по стадо и рече им: „Пођите преда мном, али остављајте велики размак између стада.” Тада заповеди првоме: „Кад те сретне мој брат Исав па те упита: ‘Чији си ти? Куда идеш и чије је то стадо пред тобом?’, ти одговори: ‘Твога слуге Јакова и ово шаље као поклон своме господару Исаву, а он долази иза нас.’” Тако заповеди и другом и трећем и свима који су ишли за стадима и рече им: „Тако кажите Исаву кад га сретнете. Још му реците: ‘Ево, слуга твој Јаков иде за нама.’” Он је мислио: „Умилостивићу га поклонима који су преда мном, па ће ми опростити кад дођем пред њега.” Тако поклони одоше напред, а он преноћи у зборишту. Те ноћи он уста, узе обе жене, обе слушкиње и једанаесторо своје деце и пређе Јавок где је газ. Кад је њих пребацио преко, пребаци и све што је имао. Јаков остаде сам. Тада се неки човек рвао с њим до сванућа. Кад виде човек да није могао да га савлада, удари га у бедро, тако да му ишчаши кук док су се рвали. Потом му рече: „Пусти ме, јер свиће зора!” Јаков му одговори: „Нећу те пустити док ме не благословиш!” Он му рече: „Како се зовеш?” Он одговори: „Јаков.” Онај му рече: „Од сада се нећеш звати Јаков, већ Израиљ, јер си се храбро борио и с Богом и с људима, и победио си!” Јаков упита: „Кажи ми своје име.” Онај одговори: „Зашто ме питаш за име?” Тада га благослови. Јаков назва оно место Фануил јер рече: „Видех Бога лицем у лице и остах жив!” Сунце се појави кад прође Фануил, а он храмаше због бедра. Зато Израиљци не једу жиле с кука до данашњег дана јер се Јакову повредише жиле на бедреном зглобу. Јаков, подигавши очи, виде како долази Исав са четири стотине људи. Он раздели децу уз Лију, Рахиљу и уз две слушкиње. Постави слушкиње и њихову децу напред, па Лију и њену децу иза њих, а Рахиљу и Јосифа на крају. Он сам приђе напред и поклони се седам пута до земље док не приђе своме брату. Исав притрча до њега, загрли га, паде му око врата, пољуби га и они заплакаше. Он, подигавши очи, угледа жене и децу па рече: „Ко су ови овде?” Јаков одговори: „Деца коју је Бог милостиво даровао слуги твоме.” Тада приступише слушкиње с децом својом и поклонише се. Потом приступи Лија са својом децом и поклонише се. Најпосле приступише Јосиф и Рахиља и поклонише се. Исав упита: „Шта ти значи она поворка коју сам срео?” Он одговори: „Да нађем милост пред својим господаром.” Исав му рече: „Имам ја, брате, доста. Задржи себи своје.” Јаков одговори: „Немој, молим те. Ако сам нашао милост пред тобом, прими дар из моје руке. Кад сам видео твоје лице, као да сам видео Божје лице, тако си ме лепо примио. Прими дар мој који сам ти донео, јер ме је Бог обилато обдарио и имам свега.” Он навали на њега и овај то прими. Потом Исав рече: „Хајде да пођемо, ићи ћу с тобом.” Јаков одговори: „Господар мој зна да су деца нејака, а водим и овце и краве дојилице, па ако их потерам макар један дан, све би угинуло. Нека мој господар иде пред слугом својим, а ја ћу полако ићи кораком стоке и деце док дођем своме гоподару у Сир.” Онда рече Исав: „Да ти оставим онда неколико својих људи?” Он одговори: „Зашто то? Само да ја нађем милост пред господаром својим!” Истог дана се Исав врати својим путем у Сир. Јаков пак отиде у Сокот, где себи сагради кућу, а стоци стаје. Зато се оно место зове Сокот. Потом дође Јаков срећно у град Сихем у земљи хананској, вративши се из Падан-Арама, и намести се пред градом. Он купи за сто сребрника комад земље, где разапе свој шатор од синова Емора, оца Сихемовог. Ту подиже жртвеник и назва га – Бог, Бог Израиљев. Дина, ћерка Лијина, коју је родила Јакову, изађе да гледа девојке тог краја. Угледа је Сихем, син Емора Евејина, владара те земље, узе је, леже с њом и узе јој невиност. Међутим, његово срце приону за Дину, ћерку Јаковљеву, заволе је и умиљаваше јој се. Тада Сихем рече Емору, оцу своме: „Ожени ме оном девојком!” Јаков сазна да је он осрамотио његову ћерку Дину, а синови његови беху у пољу с његовом стоком. Јаков оћута док они не стигоше. Емор, отац Сихемов, дође к Јакову да се с њим договори. Кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше вест, били су ојађени и врло љути што он учини недело у Израиљу легавши с Јаковљевом ћерком, што не приличи. Тада им Емор рече: „Мој син Сихем срцем приону за вашу кћер. Дајте му је за жену! Опријатељите се с нама! Дајте нам своје ћерке, а ви узимајте наше! Останите, живите с нама, земља вам је отворена и стичите имања!” Затим рече Сихем њеном оцу и њеној браћи: „Да нађем милост пред вама, што год кажете, даћу вам! Тражите од мене колико год хоћете поклона и дара! Даћу вам што год затражите, само ми дајте девојку за жену!” Тада синови Јаковљеви одговорише притворно Сихему и Емору, оцу његовом, јер осрамоти сестру њихову Дину. Рекоше им: „Не можемо то да учинимо, да дамо сестру своју човеку необрезаном, јер је то за нас срамота. Једино ћемо вам испунити жељу ако постанете као и ми и обрежу се сви мушкарци. Онда ћемо вам давати своје ћерке и узимати за нас ваше, становаћемо с вама и бићемо један народ. Ако не пристанете да се обрежете, узећемо девојку и отићи ћемо.” Ове се речи свидеше Емору и Сихему, Еморовом сину. Младић није оклевао то да учини јер је веома волео Јаковљеву ћерку. Тада Емор и његов син Сихем отидоше на врата свога града и рекоше грађанима овако: „Ови су људи мирни. Нека се настане код нас и нека стичу имовину, а имамо и земље за њих. Узимаћемо њихове ћерке за жене, а своје ћемо давати њима. Међутим, они ће пристати да живе с нама и постанемо један народ само ако се сви наши мушкарци обрежу као што су они обрезани. Зар неће њихова стада, њихова добра и њихова стока бити и наша? Прихватимо то, па нека се код нас населе!” Тада послушаше Емора и његовог сина Сихема сви мушкарци који су излазили на градска врата и обрезаше се. Трећег дана, док су они још били у боловима, два Јаковљева сина, Симеун и Левије, браћа Динина, узеше сваки свој мач, несметано уђоше у град и побише све мушкарце. Посекоше и Емора и његовог сина Сихема оштрицом мача, узеше Дину из Сихемове куће и отидоше. Тада дођоше синови Јаковљеви да прегледају побијене и опљачкаше град јер је у њему била осрамоћена њихова сестра. Узеше све њихове овце, говеда, магарце и све што је њихово било у граду и пољу. Све благо њихово узеше, а сву децу и жене и сваког ко се нашао у кући заробише. Тада Јаков рече Симеуну и Левију: „Увалисте ме у неприлику јер ме замрзеше народи ове земље, Хананци и Ферезеји. Нас је мало. Ако се они уједине против мене, истребиће и мене и мој дом.” Они одговорише: „Зар да према нашој сестри поступају као с блудницом?” Бог рече Јакову: „Устани, иди горе у Ветиљ и тамо остани. Начини онде жртвеник Богу, који ти се јавио кад си бежао од Исава, брата свога.” Тада Јаков рече својој породици и свима који су били с њим: „Баците туђе идоле који су у вас, очистите се и пробудите. Идемо горе у Ветиљ да начинимо тамо жртвеник Богу, који ме је чуо у дан невоље моје и био са мном на путу којим сам ишао.” Тада предадоше Јакову све туђе идоле које су имали и наушнице које су имали на ушима, па их Јаков закопа под храст у Сихему. Затим пођоше. Тада страх од Бога обузе околна места, тако да не пођоше у потеру за синовима Јаковљевим. Јаков и сви који беху с њим стигоше у Луз, у земљу хананску, а то је Ветиљ. Онде подиже жртвеник и назва то место Бог Ветиљски, јер му се онде јави Бог кад је бежао од брата свога. Тада умре Девора, дојиља Ревекина, и сахранише је под Ветиљем, под храст који се назва Храст плача. Опет се Бог јави Јакову после повратка из Падан-Арама и благослови га. Тада му рече: „Име ти је Јаков, али се одсад нећеш звати Јаков, него ће ти име бити Израиљ!” Тако га назва Израиљ. Потом му рече Бог: „Ја сам Бог Свемогући. Буди плодан и размножавај се! Од тебе ће потећи народ и многи народи и цареви ће изаћи из тебе. Даћу ти земљу коју дадох Аврааму и Исаку и после тебе даћу ову земљу твојим потомцима!” Потом се Бог уздиже с места где му је говорио. Јаков подиже споменик на месту на којем му је Бог говорио, жртвеник од камена, на коме принесе жртву и прели га уљем. Јаков прозва место на којем му је Бог говорио Ветиљ. Потом одоше из Ветиља. Кад је остало још само мало пута до Ефрате, Рахиља се породи. Кад су јој болови били највећи, рече јој бабица: „Не бој се, добила си још једног сина!” Кад умираше и растављаше се с душом, даде му име Венонија, али га отац назва Венијамин. Тако умре Рахиља и сахранише је поред пута за Ефрату, а то је Витлејем. Јаков подиже споменик на њеном гробу, онај што је на Рахиљином гробу до данас. Израиљ крену даље и разапе свој шатор иза Мигдол-Едера. Док је Израиљ боравио у оном крају, оде Рувим и леже са Валом, наложницом свога оца, а то дозна Израиљ. Јаков је имао дванаест синова. Синови Лијини су били: Рувим, првенац Јаковљев, Симеун, Левије, Јуда, Исахар и Завулон. Синови Рахиљини су Јосиф и Венијамин. Синови Вале, слушкиње Рахиљине, јесу Дан и Нефталим. Синови Зелфе, слушкиње Лијине, јесу Гад и Асир. То су синови Јаковљеви који му се родише у Падан-Араму. Јаков дође своме оцу Исаку у Мамрију у Киријат-Арву, а то је Хеврон, где су Авраам и Исак били дошљаци. Исак је имао сто осамдесет година. Исак издахну и умре и придружи се прецима својим, стар и сит живота и погребоше га Исав и Јаков, синови његови. Ово је потомство Исавово, а он је Едом. Исав је узео међу хананским девојкама себи за жене Аду, ћерку Елома Хетејина, и Оливему, ћерку Ане, сина Севегона Евејина, и Васемату, ћерку Исмаилову, сестру Наватову. Ада роди Исаву Елифаса, а Васемата роди Рагуила. Оливема роди Јеуса, Јеглома и Кореја. То су синови Исавови који му се родише у земљи хананској. Исав узе жене своје, синове своје и сву чељад из куће своје, своја стада, сву стоку и сву имовину коју је стекао у земљи хананској, па отиде у другу земљу, далеко од Јакова, брата свога. Наиме, њихова имања су се увећавала, па нису могли остати заједно. Тај крај где су били дошљаци није могао да намири мноштво њихових стада. Исав се настани на гори Сиру, а Исав је Едом. Ово је потомство Исава, праоца Едомаца, на гори Сиру. Ово су имена Исавових синова: Елифас, син Аде, жене Исавове, и Рагуило, син Васемате, жене Исавове. Елифасови синови су били: Теман, Омар, Софар, Готом и Кенез. Тамна је била наложница Елифасу, сину Исавовом, а роди Амалика. То су синови Аде, жене Исавове. Ово су синови Рагуилови: Нахот, Заре, Соме и Мозе. Они су били синови Васемате, жене Исавове. Ово су синови Оливеме, ћерке Ане, сина Севегоновог, жене Исавове. Она роди Исаву Јеуса, Јеглома и Кореја. Ово су старешине Исавових потомака: синови Елифаса, првенца Исавова, јесу: старешина Теман, старешина Омар, старешина Софар, старешина Кенез, старешина Кореј, старешина Готом и старешина Амалик. То су старешине од Елифаса у земљи едомској. То су синови Адини. Ово су потомци Рагуила, сина Исавова: старешина Нахот, старешина Заре, старешина Соме, старешина Мозе. То су старешине од Рагуила у земљи едомској. То су синови Васемате, жене Исавове. Ово су потомци Оливеме, жене Исавове: старешина Јеус, старешина Јеглом, старешина Кореј. То су старешине од Оливеме ћерке Анине, жене Исавове. То су били синови Исава, а он је Едом, и старешине. Ово су синови Сира Хорејина, који су живели у оној земљи: Лотан, Совах, Севегон и Ана. Дисон, Асар и Рисон. То су старешине Хорејима, синови Сирови у земљи едомској. Синови Лотанови су били Хорија и Еман, а сестра Лотанова је била Тамна. Ово су синови Савалови: Голам, Манахат, Гевил, Софар и Омар. Ово су синови Севегонови: Аије и Ана. Ана је онај који пронађе топле изворе у пустињи док је напасао магарце Севегона, оца свога. Ово су деца Анина: Дисон и Оливема, ћерка Анина. Ово су синови Дисонови: Амада, Асван, Итран и Харан. Ово су синови Асарови: Валам, Заван и Акан. Ово су синови Рисонови: Уз и Аран. Ово су старешине Хорејима: старешина Лотан, старешина Совал, старешина Севегон, старешина Ана, старешина Дисон, старешина Асар, старешина Рисон. То су старешине Хорејима по њиховим родовима у земљи Сиру. Ово су цареви који су владали у земљи едомској пре него што се зацари цар над синовима Израиљевим. У Едому је владао Валак, син Веоров, у граду Денави. Кад умре Валак, зацари се на његово место Јовав, син Зарин од Восоре. Кад умре Јовав, зацари се на његово место Асом из земље теманске. Кад умре Асом, зацари се на његово место Адад, син Варадов, који је потукао Мадијанце у пољу моавском. Његов град је био Гетен. Кад умре Адад, зацари се на његово место Самада из Масекаса. Кад умре Самада, зацари се на његово место Саул из Ровота на реци. Кад умре Саул, зацари се на његово место Валенон, син Аховоров. Кад умре Валенон, син Аховоров, зацари се на његово место син Адар. Град му се звао Фогор, а жена Метевеиља, која је била ћерка Матраиде, ћерке Мезевове. Ово су имена старешина од Исава по родовима, по градовима и по именима њиховим: старешина Тамна, старешина Гола, старешина Јетер, старешина Оливема, старешина Ила, старешина Финон, старешина Кенез, старешина Теман, старешина Мазар, старешина Магедило, старешина Зафој. То су старешине едомске по својим градовима у земљи у којој су боравили. То је Исав, родоначелник Едомаца. Јаков је боравио у земљи у којој му је отац био дошљак, у земљи хананској. Ово су Јаковљеви потомци. Кад је Јосиф био младић од седамнаест година, напасао је стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа, жене оца његовог. Јосиф је саопштавао оцу ружне ствари о њима. Израиљ је волео Јосифа више од свих синова својих, јер је био дете његове старости, и начини му шарени огртач. Кад његова браћа приметише да га њихов отац воли више од остале његове браће, замрзеше га тако да му нису могли ни лепу реч казати. Једном Јосиф усни сан и исприча га браћи својој, а они га још више омрзнуше. Он им рече: „Да чујете сан који сам уснио! Као, везивали смо снопове усред поља и, гле, мој сноп се усправи и стаде право, а ваши снопови су ишли унаоколо и клањали су се моме снопу.” Тада га браћа упиташе: „Хоћеш ли да царујеш над нама? Хоћеш ли да нам господариш?” Због његових снова и његових речи још више га замрзеше. Потом опет усни сан и исприча га браћи својој: „Усних сан, као, Сунце, Месец и једанаест звезда ми се клањаху!” Кад је то испричао оцу своме и браћи својој, отац га прекори и рече му: „Шта значи тај сан који си сањао? Да нећемо доћи ја и мајка твоја и браћа твоја да ти се клањамо до земље?” Браћа су била суревњива, али је отац памтио те речи. Касније, браћа отидоше да напасају стада свога оца близу Сихема. Тада Израиљ рече Јосифу: „Зар не чувају браћа твоја стада код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима.” Он рече: „Ево ме!” Он му рече: „Иди и види како су ти браћа и како је стока, па ми јави.” Тада га испрати из хевронске долине и он пође према Сихему. Неки човек га срете како лута пољем, па га упита: „Шта тражиш?” Он му одговори: „Тражим браћу своју. Молим те, реци ми где они напасају стада.” Човек му рече: „Отишли су одавде. Чуо сам да су рекли: ‘Хајдемо у Дотаим.’” Онда Јосиф пође за браћом својом и нађе их у Дотаиму. Они га угледаше издалека и, пре него што је дошао до њих, почеше се договарати да га убију. Рекоше један другоме: „Ено оног сањара! Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у неку јаму, па ћемо казати да га је дивља звер растргла. Онда ћемо видети шта ће бити с његовим сновима.” Међутим, Рувим, кад то чу, хтеде да га спасе из њихових руку и рече: „Немојте да га убијемо! Немојте да проливамо крв! Баците га у јаму у пустињи, али не дижите руке на њега!” Он је мислио да га избави из њихових руку и да га врати оцу. Кад Јосиф дође до браће своје, свукоше његову одећу и шарени огртач који је имао. Ухватише га и бацише у јаму, у којој није било воде. Затим седоше да ручају. Подигавши очи, угледаше поворку Исмаиљаца како иде из Галада с камилама натовареним зачинима, балсамом и миришљавом смолом према Египту. Тада рече Јуда својој браћи: „Шта имамо од тога ако брата свога убијемо и сакријемо злочин? Хајде да га продамо Исмаиљцима, па да не дижемо руке на њега, јер је ипак наш брат, наше тело.” Браћа његова га послушаше. Кад су мадијански трговци пролазили, браћа извадише Јосифа из јаме и продаше га Исмаиљцима за двадесет сребрника и они одведоше Јосифа у Египат. Кад се Рувим врати до јаме и виде да Јосифа нема у јами, раздера одећу своју. Потом се врати браћи својој и рече: „Нема детета! Куда ћу ја сад?!” Они узеше Јосифов огртач, заклаше једно јаре и умочише огртач у крв. Затим послаше огртач оцу његовом поручивши: „Ево шта смо нашли! Види да ли је то огртач твога сина или није?” Он га позна и рече: „То је огртач мога сина! Љута га је звер растргла! Јосиф је растргнут!” Тада Јаков раздра своју одећу и опаса кострет око појаса и дуго плакаше за сином својим. Сви његови синови и све његове ћерке дођоше да га теше, али се он не могаше утешити, него говораше: „С тугом ћу сићи к своме сину у шеол.” Тако га је отац оплакивао. Мадијанци продадоше Јосифа у Египту Петефрију, дворанину фараоновом, заповеднику страже. У то време Јуда оде од своје браће и приђе неком Одоламејцу који се звао Ирас. Онде виде Јуда ћерку неког Хананца који се звао Сава и узе је за жену и приступи јој. Она затрудне и роди сина, коме даде име Ир. Она опет затрудне и роди сина, коме даде име Онан. Затим опет роди сина и даде му име Силом. Јуда је био у Хасви кад је родила овога. Јуда ожени првенца свога Ира девојком која се звала Тамара. Међутим, Ир, првенац Јудин, беше грешан пред Господом и Господ га уби. Тада Јуда рече Онану: „Приђи к жени свога брата, узми је као девер да би очувао потомство брату своме.” Међутим, Онан, знајући да неће бити његово потомство, кад је приступао жени свога брата, просипаше се на земљу да не би дао потомство своме брату. Господу се не свиди шта он ради, па уби и њега. Тада Јуда рече својој снахи Тамари: „Остани као удовица у кући оца свога док одрасте Силом, син мој.” Тако је говорио јер се бојао да и он не умре као браћа његова. Тамара отиде и живљаше у кући оца свога. После много времена умре кћи Савина, жена Јудина. Пошто прође време жалости, Јуда отиде са Ирасом, пријатељем својим Одоламејцем, к људима у Тамну да стрижу овце. То јавише Тамари говорећи: „Ено, свекар твој иде у Тамну да стриже своје овце.” Она скиде са себе удовичку одећу, покри лице велом, умота се, па седе на улаз у Енаим, који је на путу за Тамну. Она је, наиме, видела да је Силом одрастао, а њу још не удадоше за њега. Кад је Јуда виде, помисли да је проститутка јер је била покрила своје лице. Он скрену с пута к њој и рече: „Пусти да легнем с тобом.” Није знао да му је то снаха. Она одговори: „Шта ћеш ми дати да легнеш са мном?” Он рече: „Послаћу ти једно јаре из стада.” Она одговори: „Само, остави залог док га не пошаљеш.” Он упита: „Шта хоћеш као залог?” Она одговори: „Печатни прстен, појас и штап који ти је у руци.” Он јој то предаде, леже с њом, а она затрудне с њим. Потом она устаде и оде, скиде вео са себе и обуче удовичку одећу. Јуда посла јаре по свом пријатељу Одоламејцу да узме залог из руку жене, али је не нађе. Он запита људе из оног места: „Где је она проститутка која је била на путу за Енаим?” Они одговорише: „Овде никад није било проститутки!” Он се врати к Јуди и рече: „Нисам је нашао, а људи из места ми рекоше да тамо никад није било проститутки.” Јуда рече: „Нека јој, да се не брукамо. Слао сам јој ово јаре, али је не нађосмо.” После три месеца јавише Јуди: „Тамара, снаха твоја, блудничила је и чак заче у блуду.” Јуда рече: „Изведите је да се спали!” Међутим, кад је поведоше, поручи своме свекру: „Затруднела сам с човеком чије је ово.” Затим додаде: „Тражи чији је ово печатни прстен, појас и штап!” Јуда их познаде и рече: „Праведнија је од мене јер је не дадох сину своме Силому.” Отада више не леже с њом. Кад дође време да роди, гле, близанци у њој. Кад се порађаше, један од њих испружи руку, а бабица му завеза на руку црвен конац говорећи: „Овај је први изашао!” Међутим, он увуче руку и, гле, изађе брат његов, а она рече: „Какав продор направи?!” Зато му дадоше име Фарес. После изађе његов брат, који је око руке имао црвени конац, и дадоше му име Зара. Јосифа одведоше у Египат, где га дворанин фараонов Петефрије, заповедник страже, Египћанин, купи од Исмаиљаца који су га тамо довели. Господ бејаше с Јосифом, тако да је био успешан у свему и живљаше у кући господара свога Египћанина. Његов господар виде да је Господ с њим и да све што ради Господ чини успешним. Он заволе Јосифа, који га је служио, и постави га за управника свога дома и повери му сав свој иметак. Откад га постави да управља његовим домом и иметком, благослови Господ дом Египћанинов због Јосифа. Благослов Господњи био је у свему што је имао у кући и у пољу. Он предаде у Јосифове руке све што је имао, тако да се ни за шта није бринуо осим за јела која је јео. Јосиф је био стасит и наочит. Касније се догоди да се жена његовог господара загледа у Јосифа и рече му: „Лези са мном!” Он одби то и рече: „Ево, господар мој се не брине ни за шта у кући, поверио ми је све што има. Он у овој кући није већи од мене и ништа ми не брани осим тебе, пошто си његова жена. Како бих ја могао да учиним такво зло и да Богу згрешим?” Она му је то говорила сваки дан, али он није пристајао да легне с њом, нити да буде с њом. Једног дана Јосиф уђе у кућу да ради, а не беше никога од послуге у кући. Тада га она зграби за огртач и рече: „Лези са мном!” Он, оставивши свој огртач у њеној руци, отрже се и побеже. Кад она виде да јој је оставио свој огртач и да је побегао, викну своје слуге и рече: „Гледајте! Довео нам је човека Јеврејина да нас дира. Он дође к мени да легне са мном, а ја повиках из свег гласа. Он, кад је чуо како вичем, остави свој огртач код мене и побеже напоље.” Она остави његов огртач код себе, док његов господар не дође кући. Тада и њему овако исприча: „Онај слуга Јеврејин, кога си нам довео, дође к мени да ме додирује. Кад сам ја гласно повикала, он остави свој огртач код мене и побеже напоље.” Кад је његов господар чуо речи своје жене како каже: „Ето, шта ми учини твој слуга”, разгневи се веома. Господар ухвати Јосифа и баци га у тамницу у којој су лежали цареви затвореници и он остаде тамо. Међутим, Господ је био с њим, изли милост на њега, те га заволе управник тамнице. Управник повери Јосифу све сужње који су били у тамници и ништа се без њега није радило. Управник се није бринуо ни за шта што је Јосифу било поверено. Господ је био с њим и, све што је предузимао, Господ је учинио да успе. После тога догоди се да пехарник цара египатског и пекар скривише господару своме, цару египатском. Фараон се наљути на та два дворанина, главног пехарника и главног пекара, па их баци у затвор у кућу заповедника страже, где је и Јосиф био заточен. Заповедник страже одреди Јосифа да се стара о њима и они проведоше извесно време у затвору. Једне ноћи уснише сан обојица затвореника, пехарник и пекар цара египатског, сваки свој сан и сваки је сан имао своје значење. Кад је Јосиф ујутру дошао к њима, примети да су нерасположени. Он упита фараонове дворане који су били с њим затворени у кући господара његовог: „Што сте данас тужни?” Они му одговорише: „Сањали смо снове, а нема никога да нам их тумачи.” Јосиф им рече: „Богу припада тумачење. Ипак, испричајте ми.” Онда главни пехарник исприча Јосифу свој сан: „Сањао сам, као, преда мном винов чокот. На чокоту су биле три лозе тек напупеле и процветале и зрна сазрела. У руци ми беше пехар фараонов. Ја узбрах грожђа, исцедих га у пехар фараонов и ставих га у руку фараонову.” Јосиф му рече: „То значи ово: три лозе су три дана. За три дана фараон ће те помиловати и вратити на твоје место, па ћеш опет стављати пехар у руку фараону као раније, док си му био пехарник. Кад ти буде добро, немој ме заборавити, помози ми, помени ме фараону и изведи ме из ове куће. Ја сам силом одведен из земље јеврејске. Ни овде нисам ништа скривио, а бацише ме у затвор!” Кад главни пекар виде како је лепо Јосифово тумачење, рече и он Јосифу: „Сањао сам, као, на глави ми три беле котарице. У највишој котарици беше разно пециво за фараона, али су птице кљуцале из котарице на мојој глави.” Јосиф му рече: „Значење је ово: три котарице су три дана. За три дана фараон ће подићи твоју главу и о дрво обесити и птице ће ти кљуцати месо.” Трећег дана био је фараонов рођендан. Он приреди гозбу за све дворане и извади главног пехарника и главног пекара. Пехарника врати у пехарничку службу да пружа пехар у фараонову руку. Главног пекара пак обеси, као што је Јосиф и рекао. Међутим, главни пехарник се не сети Јосифа, заборави га. После две године усни фараон, као, он стоји поред Нила. Кад, из реке изађе седам крава лепих и дебелих и почеше да пасу. Затим, гле, после њих изађе из реке седам других крава, ружних и мршавих и стадоше поред оних крава на обалу. Ове ружне и мршаве краве прогуташе оних седам крава лепих и дебелих. Утом се фараон пробуди. Он опет заспа и усни други сан, као, седам класова једрих и лепих израсте на једној стабљици. После њих израсте седам класова штурих, осушених источним ветром. Ови штури класови прогуташе оних седам једрих и добрих класова. Уто се фараон пробуди и схвати да је то био сан. Ујутру фараон беше узнемирен у духу и сазва све гатаре и све мудраце египатске. Фараон им исприча своје снове, али нико није могао да му их протумачи. Тада проговори фараонов главни пехарник: „Данас се сетих своје грешке. Онда кад се фараон наљутио на слуге своје и ставио мене и главног пекара у затвор, у кућу заповедника страже, уснисмо исте ноћи сан, ја и он, сваки са својим значењем. Тамо је био с нама неки млади Јеврејин, слуга заповедника страже. Ми му испричасмо снове и он нам их сваком протумачи. Како нам је рекао, тако се и збило: мене вратише на моје место, а онога обесише.” Фараон тада посла по Јосифа и брзо га изведоше из затвора. Обријаше га, обукоше му нову одећу и појави се пред фараоном. Тада фараон рече Јосифу: „Усних сан, а нико не може да га растумачи. Чуо сам да ти можеш да растумачиш сан чим га чујеш.” Јосиф одговори фараону: „Не ја, него ће Бог дати прави одговор фараону.” Тада фараон исприча Јосифу: „Усних, као, ја стојим поред реке на обали. Кад, гле, из реке изађе седам крава добрих и лепих и почеше по обали да пасу. Кад, после њих, изађе других седам крава, ружних и мршавих, каквих никад нисам видео у целој земљи египатској. Ове мршаве и ружне прогуташе првих седам дебелих крава. Иако су их прогутале, није се видело да им је ишта у трбуху. Биле су ружне као и пре. Утом се пробудих. Затим опет у сну видех, као, на једној стабљици израсте седам једрих и лепих класова. Потом исклија седам празних и штурих, сасушених источним ветром. Ти штури класови прогуташе седам једрих класова. Испричао сам ово гатарима, али нико није могао да ми растумачи.” Тада Јосиф рече фараону: „Фараонови снови су исти. Бог јавља фараону шта ће учинити. Седам лепих крава је седам година, а и седам једрих класова је седам година. То је исти сан! Седам мршавих и ружних крава које за њима изађоше и седам штурих, источним ветром сасушених класова означава седам година глади. То, као што рекох фараону, Бог саопштава фараону шта ће учинити. Ево, доћи ће седам година врло родних целој земљи египатској. Међутим, после њих настаће седам година глади, када ће се заборавити све обиље у земљи египатској и глад ће завладати земљом. Неће се знати за оно обиље од глади која ће доћи, а биће врло велика. То што је фараон двапут сањао значи да је Бог то сигурно наумио и да ће ускоро то учинити. Него, нека сад фараон изабере разумног и мудрог човека и постави га над земљом египатском. Нека фараон постави надзорника по земљи који ће скупљати петину по земљи египатској за време седам родних година. Нека скупљају од свег жита у време седам родних година које ће доћи и нека у име фараоново скупљају жито и чувају га по градовима! Тако ће залихе служити за храну у земљи у време седам година глади које ће доћи, да не пропадне земља од глади.” Ове речи се свидеше фараону и свим његовим дворанима. Зато фараон рече својим дворанима: „Зар бисмо могли да нађемо човека као што је овај, у коме је Дух Божји?” Затим фараон рече Јосифу: „Пошто ти је Бог све ово открио, нема никога разумнијег и мудријег од тебе. Ти ћеш бити над мојим домом и слушаће те сав мој народ. Само ћу овим троном бити изнад тебе.” Тада рече фараон Јосифу: „Ево, постављам те над свом земљом египатском!” Потом скиде фараон печатни прстен с руке и стави га Јосифу на руку. Затим га обуче у одећу од најфинијег лана и окачи му око врата златан ланац. Онда га посади у кочије иза својих, а пред њим викаху: „Склањајте се!” Тако га постави над свом земљом египатском. Још рече фараон Јосифу: „Ја сам фараон, али без тебе нико неће померити руку своју ни ногу своју у целој земљи египатској.” Фараон надену име Јосифу Псонтомфаних и ожени га Асенетом, ћерком Потифере, свештеника онског. Јосиф обилажаше земљу египатску. Јосифу је било тридесет година када је изашао пред фараона цара египатског. Ишавши у име фараоново, обиђе сву земљу египатску. За седам родних година земља је рађала изобилно. У тих седам година он је сабирао од сваке жетве у земљи египатској и чувао жито у градовима. У сваки град је доносио род са околних њива. Тако Јосиф накупи веома много жита, као песка морског, тако да га преста мерити јер му не беше броја. Док још не насташе године глади, родише се Јосифу два сина које му роди Асенета, ћерка Потифере, свештеника онског. Јосиф даде име првенцу Манасија, говорећи: „Јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца свога.” Другоме даде име Јефрем, говорећи: „Јер ме Бог учини родним у земљи невоље моје.” Седам година изобиља прође у земљи египатској... Наступи седам година глади, како је Јосиф и прорекао. У свим земљама је била глад, а у земљи египатској бејаше хлеба. Кад је и у земљи египатској настала глад, завапи народ фараону за хлеб. Тада фараон рече Египћанима: „Идите к Јосифу, па шта он каже, тако радите!” Пошто се глад прошири по свој земљи, отвори Јосиф житнице и продаваше Египћанима, јер глад поста велика и у земљи египатској. Из свих земаља долажаху у Египат к Јосифу да купују жито јер је страшна глад завладала светом. Кад Јаков виде да има жита у Египту, рече својим синовима: „Шта гледате један у другога?!” Рече им: „Ето, чујем да има жита у Египту. Сиђите тамо и купите нам да останемо живи и да не помремо.” Тада десеторо браће Јосифове сиђе да купи жито у Египту. Венијамина, Јосифовог брата, не пусти отац с браћом, говорећи да га не би задесило какво зло. Синови Израиљеви дођоше с другима да купе жито јер беше глад у земљи хананској. Јосиф је управљао земљом и лично је продавао жито свем народу у земљи. Браћа Јосифова дођоше и поклонише му се ничице. Кад угледа браћу, Јосиф их препозна, али се направи да је странац и грубо им се обрати и упита: „Одакле долазите?” Они одговорише: „Из земље хананске. Дошли смо да купимо храну.” Јосиф познаде своју браћу, али они њега нису препознали. Тада се Јосиф сети својих снова о њима и рече им: „Ви сте уходе! Дошли сте да видите слабе тачке ове земље!” Они одговорише: „Нисмо, господару! Слуге су твоје дошле да купе храну. Сви смо синови једног човека, поштени људи. Никад слуге твоје нису биле уходе!” Он им рече: „Није тачно. Дошли сте да видите слабе тачке ове земље.” Они рекоше: „Нас, твојих слуга, беше дванаесторо браће, синови једног човека у земљи хананској. Ено, најмлађи је сада код оца нашег, а једнога више нема.” Јосиф им рече: „Као што рекох, ви сте уходе! Овако ћу проверити: тако жив био фараон, нећете отићи ако ваш најмлађи брат не дође овамо! Пошаљите једнога од вас да доведе вашег брата, а вас ћу затворити. Тако ћу проверити да ли су ваше речи истините. Ако нису, тако жив био фараон, ви сте уходе!” Потом их затвори на три дана. Трећег дана рече им Јосиф: „Ако вам је живот мио, урадите следеће, јер се ја Бога бојим. Ако сте поштени, нека један од вас остане у затвору, а ви идите и однесите жито својим изгладнелим породицама. Затим ми доведите свог најмлађег брата да се обистине ваше речи и да не изгинете.” Они пристадоше на то. Они рекоше један другом: „Заиста се огрешисмо о свог брата. Гледали смо његову муку док нас је преклињао, али се оглушисмо. Зато нас је снашло ово зло.” Рувим им одговори и рече: „Зар вам нисам говорио: ‘Немојте да се огрешите о дечака’, али ме не послушасте. Сада нас стиже његова крв.” Они нису знали да их Јосиф разуме јер су с њим говорили преко тумача. Он се удаљи од њих и заплака. Потом се врати и разговараше с њима. Онда изабра Симеуна између њих и свеза га на њихове очи. Затим нареди Јосиф да им вреће напуне житом, стави и новац њихов у вреће и даде им и храну за пут. Тако би учињено. Они натоварише жито на своје магарце и кренуше. На преноћишту један од њих отвори своју врећу да нахрани магарца и виде свој новац на врху вреће. Он рече браћи својој: „Мој новац је враћен, ево га у врећи!” Њима срце задрхта, гледаху један другог уплашени и рекоше: „Шта нам Бог то учини?” Кад су дошли оцу своме у земљу хананску, испричаше му све шта им се догодило. Рекоше: „Грубо је говорио с нама човек који управља оном земљом и прогласио нас уходама. Ми смо му рекли да смо поштени људи и да никад нисмо били уходе, да нас је било дванаесторо браће, синова оца нашег. Једнога нема, а најмлађи је сада с нашим оцем у земљи хананској. Међутим, тај човек који заповеда у оној земљи рече нам: ‘Овако ћу сазнати да ли сте поштени људи, оставите једног брата код мене, а ви остали узмите шта треба за ваше изгладнеле породице и идите. После ми доведите свог најмлађег брата да се уверим да нисте уходе, него поштени људи. Онда ћу вам вратити вашег брата и моћи ћете слободно да путујете земљом.’” Кад су изручивали своје вреће, гле, сваки нађе у врећи својој новац и уплашише се и они и отац њихов. Тада им рече Јаков, отац њихов: „Узимате ми децу! Јосифа нема, Симеуна нема, а хоћете да узмете Венијамина! Све се на мене свалило.” Тада Рувим рече своме оцу: „Два сина моја убиј ако ти га не доведем натраг. Дај га у моје руке и ја ћу ти га вратити!” Он одговори: „Мој син неће ићи с вама. Брат његов је мртав и остао је сам. Ако би му се десило какво зло на путу на који ћете поћи, спустили бисте моју седу главу уцвељену к покојницима.” Глад притисну земљу. Кад поједоше жито које су донели из Египта, рече им отац: „Идите и купите нам мало хране.” Тада му Јуда одговори: „Онај човек нам је оштро рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’ Ако пустиш с нама нашег брата, ићи ћемо и купићемо жита. Ако га не пустиш, нећемо ићи јер нам је онај човек рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’” Израиљ тада рече: „Зашто сте ми зло нанели рекавши оном човеку да имате још једног брата?” Они одговорише: „Човек нас је детаљно испитивао о нама и нашој породици: ‘Је ли вам још жив отац? Имате ли још браће?’ Ми смо му одговарали на питања. Зар смо могли знати да ће рећи: ‘Доведите брата свога!’” Тада рече Јуда Израиљу, оцу своме: „Пусти дечака са мном, па ћемо се подигнути и кренути да останемо живи и да не помремо и ми, и ти, и наша деца. Ја ти јемчим за њега. Тражи га из моје руке. Ако ти га не вратим и не доведем пред тебе, бићу ти крив довека. Да нисмо оволико оклевали, досад бисмо се два пута вратили.” Тада рече Израиљ, отац њихов: „Кад је тако, урадите овако: ставите у вреће што је најлепше у овој земљи и понесите оном човеку на дар. Мало балсама, мало меда, зачине, мирисне смоле, лешника и бадема. Понесите двоструко више новца од оног што је био при врху ваших врећа и вратите га. Можда је била грешка. Узмите брата свога, па устаните и идите оном човеку. Нека вам Бог свемогући помогне да нађете милост у оног човека. Да вам пусти и другог брата вашега и Венијамина. Ако треба да останем без деце, нека останем.” Тада, узевши дарове и двоструко више новца, поведоше Венијамина. Сиђоше у Египат и изиђоше пред Јосифа. Кад Јосиф виде с њима Венијамина, рече управитељу своје куће: „Одведи ове људе у кућу, накољи и припреми јер ће ови људи са мном јести у подне.” Човек учини како је Јосиф рекао и уведе људе у Јосифову кућу. Они се уплашише кад их поведоше у Јосифову кућу, па рекоше: „Ово је због новца који прошли пут нађосмо у нашим врећама. Воде нас унутра да нас нападну и да нас и наше магарце узму у ропство.” Зато приступише управитељу Јосифове куће и обратише му се пред кућним вратима речима: „Опрости, господару. Ми смо већ сишли једном и купили смо хране. Кад смо били на преноћишту, отворисмо своје вреће, кад оно новац сваког од нас у врећи његовој, наш новац на броју. Сад смо га донели са собом. Други новац смо донели да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.” Он им рече: „Будите мирни, не бојте се. Бог ваш и Бог оца вашег ставио је благо у вреће ваше. Добио сам ваш новац.” Потом им изведе Симеуна. Затим их човек уведе у кућу Јосифову, донесе им воде да оперу ноге, а магарцима њиховим положи хране. Они припремише дарове чекајући да Јосиф дође у подне, јер су чули да ће онде ручати. Кад Јосиф дође кући, изнесоше му дарове које су понели са собом и поклонише му се ничице. Он их запита како су и упита: „Како је ваш стари отац о коме сте ми причали? Је ли још жив?” Они одговорише: „Добро је слуга твој и још је жив”, и поклонише се. Јосиф, подигавши очи своје, угледа Венијамина, брата свога, сина мајке своје, и рече: „Је ли ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали? Бог нека ти је милостив, сине мој”, додаде. Јосиф журно изађе пошто му је срце заиграло за братом његовим и потражи где би плакао. Уђе у једну собу и исплака се. Затим се уми, изађе и уздржавајући се рече: „Послужите ручак!” Они донесоше њему посебно, њима посебно, а посебно Египћанима који су с њим јели зато што они нису могли да једу с Јеврејима, јер су се Египћани њих гадили. Поседаше пред њим старији по старешинству, а млађи по младости и загледаху се од чуда. Он је јела испред себе слао њима, а Венијамину допаде пет пута више него осталима. Пили су с њим и развеселише се. Потом Јосиф заповеди управитељу своје куће: „Наспи овим људима у вреће жита колико могу да понесу и сваком стави у врећу одозго његов новац. Мој пехар, онај од сребра, стави најмлађем при врху вреће с његовим новцем за жито.” Он учини како му је Јосиф наредио. Ујутру, кад освану, отпустише људе с магарцима њиховим. Тек што су изашли из града и нису много одмакли, Јосиф рече управитељу куће његове: „Устани, пођи за оним људима. Кад их стигнеш, кажи им: ‘Зашто враћате зло за добро? Зар не пије из оног пехара мој господар и тумачи догађаје? Ружно сте урадили!’” Кад их он стиже, понови ове речи. Они одговорише: „Зашто мој господар говори такве речи? Далеко од тога да слуге твоје учине тако нешто! Ено, новац који смо нашли у својим врећама вратили смо из земље хананске! Зашто бисмо онда украли сребро или злато из куће господара твога? Онај у кога се нађе између слуга твојих нека погине, а ми ћемо бити робови твоме господару.” Он рече: „Нека буде како кажете. Онај у кога се нађе биће мој роб, а остали ћете бити слободни!” Они брзо спустише вреће на земљу и сваки своју отвори. Он претраживаше почев од најстаријег до најмлађег. Пехар се нађе у Венијаминовој врећи. Тада они раздераше своје хаљине, сваки натовари свога магарца и вратише се у град. Јуда и његова браћа дођоше у кућу Јосифову док је још био онде. Падоше пред њим на земљу. Онда им Јосиф рече: „Шта сте то учинили? Зар не знате да човек као ја види догађаје?” Тада Јуда одговори: „Шта да кажемо своме господару? Шта да говоримо, како да се оправдамо? Бог је открио злочин твојих слуга. Ево, робови смо моме господару и ми и овај у кога се нашао пехар!” Јосиф рече: „Далеко од тога да то учиним. Онај у кога се нашао пехар нека ми буде роб, а ви пођите с миром своме оцу.” Јуда му приступи и рече: „Молим те, господару мој, допусти да се обрати слуга твој господару своме и нека се твој гнев не распали на слугу твога, јер ти си као фараон! Господар мој је питао слуге своје: ‘Имате ли оца или брата?’ Ми одговорисмо господару своме: ‘Имамо старог оца и брата најмлађег, који му се роди у старости. Његов брат је умро и он оста сам од мајке своје и отац га воли.’ Ти си рекао својим слугама: ‘Доведите га да га видим својим очима.’ Ми рекосмо господару своме: ‘Неће моћи дечак да остави оца свога; ако га остави, отац ће умрети.’ Међутим, ти рече слугама својим: ‘Ако не дође с вама ваш брат најмлађи, нећете више видети лица мога.’ Кад смо се вратили слуги твоме, а оцу моме, казали смо му речи господара мога. Касније нам отац рече: ‘Идите опет и купите мало хране.’ Ми му рекосмо: ‘Не можемо да сиђемо, али ако наш најмлађи брат буде с нама, сићи ћемо, јер не смемо пред онога човека ако не буде с нама наш најмлађи брат.’ Слуга твој, а отац мој, рече нам: ‘Ви знате да ми је жена родила два сина. Један оде од мене, мислим да је растргнут, јер га досад нисам видео. Ако и овога одведете од мене и снађе га какво зло, спустили бисте моју седу главу уцвељену к покојницима.’ Сад, како да одем слуги твоме, а оцу моме, а да дечак за кога му је душа привезана не буде с нама? Свиснуће кад види да нема дечака, па ће слуге твоје отерати старог слугу твога уцвељеног к покојницима. Твој је слуга зајамчио оцу своме за дечака јер сам рекао: ‘Ако ти га не вратим, нека сам крив оцу своме цео свој век.’ Молим те, дозволи да слуга твој остане уместо дечака као роб господару моме, а дечак нека се врати с браћом својом. Како бих могао да се вратим оцу своме без дечака, да гледам тугу која би снашла оца мога?!” Јосиф више није могао да се уздржава пред свима који су га окруживали, па повика: „Одступите сви од мене!” Тако нико не оста кад се показа браћи својој. Он гласно заплака, тако да га и Египћани чуше. Чу то и дом фараонов. Тада Јосиф рече својој браћи: „Ја сам Јосиф! Отац је још жив?” Браћа не могаше ништа да му одговоре јер се препадоше од њега. Јосиф рече својој браћи: „Приђите к мени!” Они приступише. Он им рече: „Ја сам Јосиф, ваш брат! Онај кога сте продали у Египат! Немојте сада да се бринете и кајете што ме овде продадосте, јер ме је Бог послао пред вама да вам животе спасем. Већ две године је глад на земљи, а још пет година неће бити ни орања ни жетве. Зато ме Бог посла пред вама да вас сачува на земљи и да вам спасе живот великим избављењем. Тако, нисте ви мене послали, него Бог, који учини да постанем саветник фараону, господар свега дома његовог и старешина све земље египатске. Пожурите оцу моме и реците му: Овако вели син твој Јосиф: ‘Бог ме је поставио господарем целог Египта! Сиђи к мени без оклевања! Живећеш у гошенској области, бићеш близу мене ти, твоја деца, деца твоје деце, твоје овце и говеда и све што је твоје. Онда ћу те хранити, јер ће глад потрајати још пет година. Тако нећеш оскудевати ни ти, ни дом твој, нити ико твој!’ Па својим очима видите, као што види својим очима и брат мој Венијамин, да вам то моја уста говоре. Испричајте оцу моме о мојој слави у Египту и све што сте видели. Пожурите и доведите ми оца овде!” Затим загрли брата Венијамина и заплака. Заплака и Венијамин, бацивши му се око врата. Изљуби затим сву браћу своју и исплака им се у наручју. Потом његова браћа попричаше с њим. До фараоновог двора стиже вест да су дошла Јосифова браћа. Фараон и његови дворани обрадоваше се. Тада фараон рече Јосифу: „Кажи својој браћи да ураде ово: ‘Натоварите своје животиње и идите у земљу хананску. Узмите оца свога и породице своје, па дођите к мени. Даћу вам најбоље из земље египатске и јешћете што је најбоље у земљи.’ Ти пак нареди да овако ураде: нека потерају кола из земље египатске за своју децу и жене. Повезите оца свога и дођите! Не гледајте своје покућство јер све што је најбоље у земљи египатској биће ваше!” Синови Израиљеви учинише тако. По наредби фараоновој, Јосиф им даде кола и намирнице. Сваком од њих даде свечану одећу, а Венијамину даде триста сребрника и пет свечаних одела. Оцу своме посла десет магараца натоварених оним најбољим из Египта и десет магарица натоварених житом, хлебом и намирницама оцу за пут. Тако испрати своју браћу и рече им: „Немојте се путем свађати!” Они одоше из Египта и стигоше у земљу хананску к своме оцу Јакову. Они му рекоше: „Жив је Јосиф и влада свом земљом египатском!” Њему се срце стеже јер није могао да им верује. Међутим, кад му испричаше шта је Јосиф рекао и видео кола која је Јосиф послао да га превезу, Јаков, отац њихов, поврати се. Тада он рече: „Доста ми је што је жив син мој Јосиф! Идем да га видим пре него што умрем!” Тако пође Израиљ са свима својима, стиже у Вирсавеју и принесе жртву Богу оца свога Исака. У ноћном виђењу позва Бог Израиља: „Јакове, Јакове!” Он одговори: „Ево ме!” Бог му рече: „Ја сам Бог, Бог оца твога. Не бој се да сиђеш у Египат јер ћу онде од тебе начинити велики народ. Ја ћу сићи с тобом у Египат и ја ћу те вратити овамо, а Јосиф ће ти својом руком склопити очи.” Јаков пође из Вирсавеје и синови Израиљеви посадише Јакова, оца свога, и децу своју и жене своје у кола која је фараон послао да их превезу. Поведоше са собом стоку своју и сав иметак који су стекли у земљи хананској и стиже у Египат Јаков с породицом својом. Он доведе у Египат сву своју породицу: синове своје, синове синова својих, ћерке своје и ћерке синова својих. Ово су имена синова Израиљевих који стигоше у Египат, Јакова и синова: првенац Јаковљев Рувим. Рувимови синови: Енох, Фалуј, Есрон и Хармија. Симеунови синови: Јемуило, Јамин, Аод, Јахин, Соар и Саул, син једне Хананејке. Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије. Синови Јудини: Ир, Онан, Силом, Фарес и Зара. Ир и Онан су умрли у земљи хананској. Фаресови синови били су Есрон и Јемуило. Синови Исахарови: Тола, Фува, Јов и Симрон. Синови Завулонови: Серед, Алон и Ахојило. То су синови које је Лија родила Јакову у Падан-Араму и ћерку Дину. Укупно синова његових и кћери његових – тридесет три душе. Синови Гадови: Сифон, Агије, Суније, Есвон, Ирије, Ародије и Арилије. Синови Асирови: Јемна, Јесва, Јесвија и Верија, и сестра њихова Сера. Синови Веријини: Ховор и Мелхило. То су потомци Зелфе, коју даде Лаван Лији, ћерци својој. Од ње је Јаков добио шеснаест душа. Синови Јаковљеве жене Рахиље: Јосиф и Венијамин. Јосифу је Асенета, ћерка Потифере, свештеника онског, родила у земљи египатској Манасију и Јефрема. Синови Венијаминови: Вела, Вехер, Асвил, Гира, Наман, Ихије, Рос, Мупим, Упим и Арад. То су потомци Рахиљини, од које Јаков доби четрнаест душа. Син Данов је био Асом. Синови Нефталимови: Асило, Гуније, Јесер и Силим. То су синови Вале, коју даде Лаван Рахиљи, ћерци својој. Од ње Јаков доби седам душа. Укупно Јаковљевих потомака, потеклих од њега, који дођоше у Египат беше шездесет шест, не рачунајући жене његових синова. Јосифу су се родила два сина у Египту, тако да је душа дома Јаковљевог што дођоше у Египат било седамдесет. Јаков посла Јуду напред к Јосифу да изађе пред њега у Гесем. Јосиф упрегну своја кола и пође у сусрет Израиљу, оцу своме, у Гесем. Чим га виде, баци му се око врата и дуго плакаше. Тада Израиљ рече Јосифу: „Сада када сам својим очима видео да си жив, не марим да умрем.” Потом Јосиф рече браћи својој и родбини оца свога: „Идем да јавим фараону. Рећи ћу му: ‘Браћа моја и родбина оца мога дођоше к мени из земље хананске. Ти људи су пастири, одувек су се бавили стоком. Довели су овце своје и говеда своја и све што год имају.’ Кад вас фараон позове и запита: ‘Чиме се бавите?’, ви одговорите: ‘Слуге твоје су били пастири још од младости, као и наши стари.’ Тако реците да бисте остали у земљи гесемској, јер су Египћанима сви пастири одвратни.” Јосиф оде и рече фараону: „Отац мој и браћа моја дођоше са овцама својим и с говедима својим и са свим што имају из земље хананске, и ево их у земљи гесемској.” Он узе петорицу међу својом браћом и изведе их пред фараона. Фараон упита браћу његову: „Чиме се бавите?” Они одговорише фараону: „Пастири су слуге твоје, као и наши стари.” Затим рекоше фараону: „Дошли смо да боравимо у овој земљи јер нема паше за стоку слуга твојих. Велика је глад у земљи хананској. Допусти сад да се настане слуге твоје у гесемском крају.” Фараон рече Јосифу: „Отац твој и браћа твоја дођоше к теби. Земља египатска је пред тобом. Настани оца свога и браћу своју на најбоље место. Нека живе у земљи гесемској и, ако нађеш међу њима људе способне, постави их над мојим стадима.” Потом Јосиф доведе свог оца Јакова пред фараона и благослови Јаков фараона. Фараон упита Јакова: „Колико имаш година?” Јаков одговори фараону: „Имам сто тридесет луталачких година. Мало их је и несрећни су били дани мога живота. Не достижем бројем година век својих отаца, колико су они живели.” Тада Јаков благослови фараона и отиде од њега. Потом Јосиф насели оца свога и браћу своју и даде им посед у најбољем крају египатске земље, у области Рамсеса, како је фараон наредио. Јосиф снабде храном оца свога, браћу своју и сву очеву родбину према броју њихове деце. Наста страшна глад, нигде не беше хране, тако да због глади трпљаше и земља египатска и земља хананска. Јосиф сабра сав новац који се налазио у земљи египатској и земљи хананској за жито које су куповали и однесе новац у двор фараонов. Кад нестаде новца у земљи египатској и у земљи хананској, сви Египћани дођоше к Јосифу и рекоше му: „Дај нам хлеба! Зашто да помремо пред тобом? Новца немамо!” Јосиф одговори: „Дајте своју стоку, па ћу вам дати жито у замену за стоку кад немате новца.” Они доведоше своју стоку и Јосиф им даваше жито у замену за коње, овце, говеда и магарце. Тако их је те године намирио житом у замену за њихову стоку. Кад та година прође, дођоше опет к њему друге године и рекоше: „Не можемо да кријемо од господара свога: новца је нестало, стока коју смо имали одведена је господару нашем. Можемо да дамо господару своме само тела наша и њиве наше. Зашто да пропаднемо пред тобом и ми и земља наша. Узми нас и њиве наше у замену за хлеб. Тако ћемо ми и наша земља припасти фараону. Дај нам семе да живимо, а не да помремо и да се земља не запарложи!” Тако Јосиф покупова сву египатску земљу за фараона, јер је сваки Египћанин продавао своју њиву кад глад притисне. Тако земља постаде фараонова. Становници постадоше најамници од једнога краја Египта до другога. Само није покуповао свештеничка имања, јер је фараон одредио свештеницима део од кога су живели, и зато нису продали своја имања. Потом Јосиф рече народу: „Ето, купио сам сада за фараона и вас и земљу вашу. Ево вам семе, па засејте њиве. Кад роди, даћете петину фараону, а четири петине нека вам буду да засејете њиве и за храну себи, онима који су по кућама вашим и деци вашој.” Они одговорише: „Спасао си нам живот! Нека нађемо милост пред господаром својим да будемо фараонови најамници.” Тада Јосиф издаде закон који важи и данас, по коме петина рода у земљи египатској припада фараону. Само свештеничке њиве не припадоше фараону. Тако се Израиљци настанише у земљи египатској, у области гесемској. Добише поседе, народише се и веома се умножише. Јаков поживе у земљи египатској седамнаест година, а укупно сто четрдесет седам година. Кад се приближи време Израиљу да умре, дозва сина свога Јосифа и рече му: „Ако сам нашао милост пред тобом, стави руку своју под моје бедро и учини ми милост и доброту, па немој да ме сахраниш у Египту. Нека лежим код отаца својих. Пренеси ме из Египта горе и сахрани ме у њихову гробницу.” Он му одговори: „Учинићу као што си казао.” Јаков рече: „Закуни ми се”, и он се закле. Тада се Израиљ завали на своје узглавље. Касније рекоше Јосифу: „Отац ти је болестан.” На то Јосиф поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема. Јавише Јакову и рекоше: „Ево, долази ти син твој Јосиф.” Израиљ скупи снагу и усправи се у постељи. Јаков рече Јосифу: „Бог свемогући јави ми се у Лузу, у земљи хананској, и благослови ме. Рече ми: ‘Учинићу те плодним и бројним. Учинићу да будеш мноштво народа и даћу ову земљу у посед заувек потомству твоме после тебе.’ Сада, два сина твоја што ти се родише у земљи египатској пре него што дођох к теби у Египат, нека буду моји. Јефрем и Манасија нека буду моји, као Рувим и Симеун. Деца рођена после њих нека буду твоја и нека се зову по имену браће своје у наследству своме. Кад сам се враћао из Падама, умре ми Рахиља на путу, у земљи хананској, на домаку Ефрате, и сахраних је на путу за Ефрату, данашњи Витлејем.” Кад је Израиљ видео Јосифове синове, упита: „Ко су ови?” Јосиф одговори своме оцу: „То су моји синови, које ми Бог даде овде.” Он рече: „Доведи ми их да их благословим.” Израиљу беху очи помућене од старости, тако да није видео. Кад му их приведе, пољуби их и загрли. Тада рече Израиљ Јосифу: „Нисам мислио да ћу видети твоје лице, а гле, Бог ми даде да видим и пород твој!” Јосиф их одмаче од колена његових и поклони се ничице. Затим их узе обојицу, Јефрема десном руком – наспрам Израиљеве леве – а Манасију левом руком – наспрам Израиљеве десне – и примаче их к њему. Међутим, Израиљ испружи десницу и стави је на главу Јефрему (који је био млађи), а леву руку на главу Манасији, иако је био првенац, укрстивши руке. Тада благослови Јосифа говорећи: „Нека Бог по чијим су путевима ишли оци моји Авраам и Исак, Бог који ме је водио откад постах па до данас, анђео који ме је избављао од сваког зла, нека ову децу благослови! Нека се име моје и мојих отаца Авраама и Исака кроз њих спомиње! Нека се намноже и рашире по земљи!” Кад Јосиф виде да је његов отац положио десницу на главу Јефрему, не би му право, па ухвати за руку оца свога да је премести с главе Јефремове на главу Манасијину. Јосиф рече оцу своме: „Оче мој, немој тако. Ово је првенац, стави њему десницу на главу.” Међутим, отац његов не хтеде и рече: „Знам ја, сине мој, знам. Од њега ће постати народ, и то велики. Само, млађи брат његов биће већи од њега и његово потомство ће бити мноштво народа.” Тог дана их благослови и рече: „Кроз вас ће се Израиљци благосиљати и говорити: ‘Нека ти Бог да као Јефрему и Манасији!’” Тако постави Јефрема испред Манасије. Израиљ рече Јосифу: „Ево, ускоро ћу умрети, али Бог ће бити с вама и вратиће вас у земљу отаца ваших. Теби дајем један део више него браћи твојој, који узех мачем својим и луком својим из руку аморејских.” Јаков сазва синове своје и рече им: „Скупите се да вам наговестим шта ће вам бити касније. Окупите се и послушајте синови Јаковљеви, чујте Израиља, оца свога! Рувиме, ти си мој првенац, моја снага и почетак моје мушкости. Истичеш се поносом, истичеш се снагом. Набујао си као вода. Нећеш имати првенства. Попео си се на постељу оца свога, оскрнавио си ложницу моју. Симеун и Левије су права браћа! Мачеви су им оруђе насиља. Нека душа моја не иде на њихова договарања и срце моје у њихове намере, јер су у срџби својој људе побили и из злоће сакатили бикове! Проклет нека им је бес јер је жесток! Проклет нека им је гнев јер је окрутан! Разделићу их по Јакову и расућу их по Израиљу! Јуда! Браћа твоја хвалиће те, а рука ће ти бити за вратом непријатеља твојих и клањаће ти се синови оца твога! Лавићу Јуда! С плена си се вратио, испружио као лав, легао као лавица. Ко ће га узнемиравати? Жезло се неће удаљити од Јуде, ни штап владалачки од ногу његових док не дође онај коме припада, коме ће се покоравати народи! Магарца свога везује за чокот, магаре своје за лозу. У вину пере одећу своју и огртач у соку од грожђа. Од вина су му очи тамне, од млека су му зуби бели. Завулон ће живети уз обалу морску, уз пристаниште баркама, простираће се до Сидона. Исахар је као кошчати магарац који лежи у штали. Види да је одмор пријатан, а земља добра. Леђа своја ће под терет подметнути и данак ће прихватити. Дан ће судити своме народу, једно од племена Израиљевих. Нека буде као змија на путу, као гуја на стази, која угриза коња за глежањ, и коњаник најзад пада. Господе, уздам се у твоју помоћ! Гада ће разбојници пљачкати, пљачком ће их пратити. Асир спрема одличну храну, посластице царевима. Нефталим је кошута витка, говориће лепе речи. Јосиф је стабло родно стабло родно крај извора, гране му се преко зида шире. Иако су га огорчили и стрелом гађали, стрелци га прогонили, оста чврст лук његов и мишице му ојачаше рукама Силног Јаковљевог, пастира и стене Израиљеве. Бог оца твога помагаће ти. Свемогући ће те благословити, благословима са небеса, благословима доњих вода, благословима дојки и утроба. Благослови оца твога надвисују благослове гора вечних. Нека буду на глави Јосифовој, на темену изабраног између браће његове. Венијамин је вук грабљиви, јутром једе ловину, вечером дели плен.” То су свих дванаест племена израиљских и то им је отац рекао када их је благосиљао. Свако је добио свој благослов. После тога им заповеди говорећи: „Ја ћу се придружити својим прецима. Сахраните ме код отаца мојих, у пећину која је у пољу Ефрона Хетејина. У пећину која је у пољу макпелском, наспрам Мамрије, у земљи хананској, коју купи Авраам с пољем од Ефрона Хетејина, да има гроб. Онде су сахранили Авраама и Саару, жену његову, онде су сахрањени Исак и Ревека, онде сам ја сахранио Лију. Поље и пећина на њему купљени су од Хетеја.” Кад Јаков изрече заповести синовима својим, подиже ноге на постељу и умре и придружи се прецима својим. Тада Јосиф паде на лице оцу своме и плакаше целивајући га. Потом Јосиф нареди слугама својим, лекарима, да му балсамују оца и они балсамоваше Израиља. То је трајало четрдесет дана, јер толико траје балсамовање, а Египћани плакаху за њим седамдесет дана. Кад је прошло време оплакивања, рече Јосиф онима у двору фараоновом говорећи: „Ако сам нашао милост пред вама, обратите се фараону и реците му да ме је отац мој заклео и рекао: ‘Ево, ја умирем. Сахрани ме у гроб који сам припремио у земљи хананској.’ Желео бих да се тамо попнем и сахраним оца, а после ћу се вратити.” Фараон одговори: „Иди горе и сахрани оца свога онако како те је заклео.” Тада Јосиф отиде и сахрани оца свога. С њим се попеше сви дворани, управници двора и старешине земље египатске, сва Јосифова породица, браћа његова и сродници оца његовог. Само децу своју, овце и говеда оставише у земљи гесемској. С њим пођоше и кола и коњаници, тако да је била дуга поворка. Кад су стигли на Атадово гумно, које је с оне стране Јордана, плакаху онде много и горко. Ту Јосиф учини седмодневну жалост. Кад људи те земље, Хананци, видеше оплакивање на Атадовом гумну, рекоше: „Египћани су у великој жалости.” Зато прозваше то место с оне стране Јордана Египатска жалост. Јаковљеви синови учинише онако како им је отац заповедио. Однесоше га у земљу хананску и сахранише у пећину, коју, као гробницу, купи Авраам од Ефрона Хетејина, у пољу макпелском, наспрам Мамрије. Пошто сахрани свога оца, Јосиф се врати у Египат с браћом својом и свима који су пошли с њим да сахране оца његовог. Кад су браћа Јосифова видела да им је отац умро, рекоше: „Можда је Јосиф љут на нас, па ће нам се осветити за све зло које смо му нанели?” Зато поручише Јосифу овако: „Пред своју смрт твој отац је наредио: Овако кажите Јосифу: ‘Опрости браћи својој зло и грех које ти учинише.’ Сада опрости грех слугама Бога оца свога.” Чувши те речи, Јосиф заплака. Потом дођоше и браћа његова, падоше пред њим и рекоше: „Твоје смо слуге!” Јосиф им одговори: „Не бојте се! Зар сам ја уместо Бога?! Ви сте мислили да ми наудите, али је Бог то преокренуо на добро, да учини оно што се сада дешава, да спасе живот многим људима. Дакле, не бојте се! Ја ћу хранити вас и децу вашу.” И тако их умири ганувши им срца. Јосиф живљаше у Египту с породицом оца свога и поживе сто десет година. Виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена, а и синови Махира, сина Манасијиног, одрастоше на Јосифовим коленима. Потом рече Јосиф браћи својој: „Ја ћу ускоро умрети. Међутим, Бог ће вас зацело походити и извешће вас из ове земље у земљу коју је заклетвом обећао Аврааму, Исаку и Јакову.” Тада Јосиф закле синове Израиљеве и рече: „Заиста ће вас Бог походити. Ви тада однесите кости моје одавде.” Потом умре Јосиф кад је имао сто десет година и балсамоваше га и ставише у ковчег у Египту. Ово су имена синова Израиљевих који сиђоше у Египат с Јаковом са својим породицама: Рувим, Симеун, Левије, Јуда, Исахар, Завулон и Венијамин, Дан, Нефталим, Гад и Асир. Укупно Јаковљевих потомака било је седамдесет душа, а Јосиф је већ био у Египту. Јосиф умре и сва браћа његова и сав онај нараштај. Потомци Израиљеви беху плодни, намножише се и ојачаше, тако да испунише земљу. Тада у Египту завлада нови цар, који није знао Јосифа. Он рече своме народу: „Ево, Израиљци посташе народ већи и јачи од нас. Хајде да мудро поступамо с њима, да се не множе, да не би у случају рата пришли непријатељима нашим и да не ударе на нас, па да оду из земље.” Тада поставише над њима надзорника да их мучи тешким радовима. Тако су фараону подигли градове Питом и Рамсес за складишта. Међутим, што су их више мучили, они су се више множили и ширили, тако да су се уплашили Израиљаца. Тада Египћани жестоко наметнуше радове Израиљцима. Живот су им загорчавали тешким радовима, прављењем блата и цигала, свакаквим послом у пољу и свакаквим радовима које су им немилосрдно намештали. Египатски цар рече јеврејским бабицама, од којих једној беше име Сефора, а другој Фува: „Кад порађате Јеврејке, гледајте органе, па ако је мушко, убијте га, а ако је женско, нека живи.” Међутим, бабице су се бојале Бога и нису радиле како им је наредио цар египатски, него су остављале дечаке у животу. Зато цар египатски дозва бабице, па их упита: „Зашто сте тако радиле и остављале у животу дечаке?” Бабице одговорише фараону: „Јеврејске жене нису као Египћанке, здравије су. Породе се пре него што бабица стигне.” Зато Бог награди бабице, а народ се множио и јачао. Пошто су се бабице бојале Бога, он им благослови домове. Тада фараон нареди целом народу своме говорећи: „Свакога дечачића који се роди баците у Нил, а девојчице остављајте да живе.” Неки човек из дома Левијевог оде и ожени се девојком из дома Левијевог. Та жена затрудне и роди сина. Кад је видела колико је леп, крила га је три месеца. Кад није могла више да га крије, узе котарицу од прућа, облепи је смолом и битуменом, стави у њу дете и однесе га у густиш покрај реке. Његова сестра стаде подаље да види шта ће с њим бити. Ћерка фараонова сиђе до реке да се купа, а девојке њене шетале су уз обалу. Она примети котарицу у густишу и посла дворкињу да је донесе. Кад је отвори, виде дете, дечачића како плаче. Она се сажали на њега и рече: „То је јеврејско дете!” Тада сестра његова рече ћерки фараоновој: „Хоћеш ли да ти нађем дојиљу међу Јеврејкама да доји дете?” „Иди”, одговори ћерка фараонова. Девојчица оде и дозва мајку дететову. Кћи фараонова рече: „Узми ово дете и доји га, а ја ћу ти платити.” Тако жена узе дете и отхрани га. Кад дете одрасте, она га одведе ћерки фараоновој и она га посини. Даде му име Мојсије, говорећи: „Јер га из воде извадих.” Кад је Мојсије одрастао, једног дана оде међу браћу своју и виде њихове муке. Виде како неки Египћанин бије неког Јеврејина, земљака његовог. Он се осврну наоколо, па кад виде да нема никога, уби Египћанина и закопа га у песак. Сутрадан изађе опет и виде два Јеврејина како се свађају, па рече оном који није био у праву: „Зашто бијеш свога ближњега?” Овај одговори: „Ко је тебе поставио за старешину и судију нашег? Хоћеш ли да убијеш и мене као што си убио оног Египћанина?” Тада се Мојсије уплаши и рече: „Ипак се сазнало!” Кад је фараон чуо за то, хтеде да погуби Мојсија. Међутим, Мојсије побеже од фараона, склони се у земљу мадијамску и седе код једног студенца. Свештеник мадијамски је имао седам ћерки и оне дођоше да захвате воду и налију у појила да напоје стадо оца свога. Тада дођоше пастири и потераше их. Мојсије устаде, одбрани их и напоји им стадо. Оне се вратише своме оцу Рагуилу, а он их упита: „Зашто сте се данас тако брзо вратиле?” Оне одговорише: „Неки Египћанин нас одбрани од пастира и још нам нали и напоји стадо.” Он запита своје ћерке: „Где је он? Зашто остависте тога човека? Позовите га да једе!” Мојсије се настани код тог човека и овај га ожени својом ћерком Сефором. Она роди сина и он му даде име Гирсам, рекавши: „Ја сам дошљак у туђој земљи.” После много времена умре цар египатски. Израиљци су стењали у ропству и вапили. Њихов вапај из ропства узлазио је к Богу. Бог чу њихове вапаје и опомену се Бог свога завета са Авраамом, Исаком и Јаковом. Бог погледа синове Израиљеве и виде их. Мојсије је напасао овце таста свога Јотора, свештеника мадијамског. Он одведе стадо преко пустиње и дође до Хорива, Божје планине. Анђео Господњи му се јави из средине – распламсаног грма. Он погледа и, гле, грм је био у пламену, али није сагоревао! Мојсије рече: „Идем да видим ту чудесну појаву и зашто грм не сагорева.” Кад Господ виде да он иде да гледа, позва га из грма: „Мојсије! Мојсије!” Он одговори: „Ево ме!” Рече му: „Не прилази овамо! Изуј обућу своју с ногу својих јер је место на коме стојиш света земља.” Још му рече: „Ја сам Бог оца твога, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев!” Мојсије заклони лице своје јер се уплаши да гледа у Бога. Господ настави: „Видео сам невољу народа свога у Египту и чуо вапај његов због угњетача његових и познах муку његову. Зато сам сишао да га избавим из руку египатских и да га изведем из земље оне у земљу добру и пространу, земљу у којој теку млеко и мед, у којој су Хананци, Хетејци, Аморејци, Ферезејци, Јевејци и Јевусејци. Ево, вапаји синова Израиљевих стигоше до мене и видех муку којом их муче Египћани. Сада, хајде да те пошаљем к фараону да изведеш из Египта народ мој, синове Израиљеве.” Мојсије рече Богу: „Ко сам ја да идем к фараону и да изведем синове Израиљеве из Египта?” Бог му рече: „Ја ћу бити с тобом и ово ће ти бити знак да сам те ја послао: кад изведеш народ из Египта, служићете Богу на овој планини.” На то Мојсије рече Богу: „Ако одем к синовима Израиљевим и кажем им: ‘Бог отаца ваших посла ме к вама’, а они ме запитају како му је име, шта да им кажем?” Тада рече Господ Мојсију: „Ја сам који јесам.” Затим додаде: „Тако кажи синовима Израиљевим: ‘Ја јесам ме посла к вама.’” Још рече Бог Мојсију: „Овако кажи синовима Израиљевим: ‘Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама.’ То ми је име довека и спомен од колена до колена. Иди сакупи старешине израиљске и реци им: Господ Бог отаца ваших јави ми се, Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев и рече ми: ‘Погледао сам вас и видео шта вам раде у Египту.’ Заиста рекох: ‘Извешћу вас из муке египатске у земљу хананску, хетејску, аморејску, ферезејску, јевејску и јевусејску, у земљу у којој теку млеко и мед.’ Они ће послушати глас твој. Онда идите ти и старешине израиљске к цару египатском и реците му: ‘Господ, Бог Јевреја, јави нам се, па нам допусти да идемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу, Богу своме!’ Знам да вас цар египатски неће пустити док га чврста рука не присили. Зато ћу пружити руку своју, ударићу Египат свим чудесима својим која ћу у њему учинити. После тога ће вас пустити. Чак ћу учинити да овај народ нађе милост у Египћана, па кад пођете, нећете поћи празних руку. Свака ће жена затражити од своје сусетке и станарке накита сребрног и златног и одеће које ћете ставити на синове своје и на ћерке своје. Тако ћете опленити Египат.” Мојсије одговори: „Неће ми веровати и неће послушати глас мој. Рећи ће ми: ‘Није ти се Господ јавио.’” Господ запита: „Шта ти је то у руци?” Он одговори: „Штап.” Господ рече: „Баци га на земљу!” Он га баци на земљу и он постаде змија, а Мојсије побеже од ње. Тада Господ рече Мојсију: „Пружи руку своју и ухвати је за реп.” Он пружи руку своју и ухвати је, а она постаде штап у његовој руци. „Тако ће поверовати да се Господ, Бог отаца њихових, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев, јавио теби.” Опет му рече Господ: „Завуци руку своју у недра своја!” Он завуче руку своју у недра своја, а кад је извуче из недара, гле, рука му беше губава, бела као снег. Господ му рече: „Завуци опет руку своју у недра своја!” Он завуче руку у недра, а кад ју је извукао из недара, гле, била је као остало тело. „Ако не поверују и не послушају те због првог знамења, послушаће те због другог. Ако не поверују и не послушају те ни због та два знамења, захвати воду из Нила, пролиј на земљу, и претвориће се вода коју захватиш из Нила на копну у крв.” Мојсије рече Господу: „Господе, ја нисам човек речит, ни раније нисам био, ни сада кад говориш са слугом својим. Ја сам спорих уста и тешка језика.” Господ му рече: „Ко је дао човеку уста? Ко је створио немог или глувог, оног који види или слепог? Нисам ли то ја, Господ? Иди, дакле. Ја ћу бити с твојим устима и казиваћу ти шта ћеш говорити.” Мојсије рече: „Господе, пошаљи неког кога желиш да пошаљеш!” Господ се разгневи на Мојсија и рече: „Зар није Арон Левијевац твој брат? Знам да је он речит. Ево, управо ти иде у сусрет. Кад те види, обрадоваће се у срцу своме. Ти ћеш му говорити и у његова уста стављаћеш речи. Ја ћу бити и с твојим устима и с његовим и учићу вас шта треба да радите. Он ће говорити народу уместо тебе. Он ће теби бити место уста, а ти ћеш њему бити место Бога. Узми у руку тај штап којим ћеш знамења чинити.” Мојсије се врати своме тасту Јотору и рече му: „Дозволи ми да се вратим браћи својој у Египат, да видим јесу ли још живи.” Јотор рече Мојсију: „Иди с миром.” Тада рече Господ Мојсију у земљи мадијамској: „Иди, врати се у Египат јер су помрли сви који су ти радили о глави.” Мојсије узе жену своју и синове своје, посади их на магарца и пође натраг у земљу египатску. У руци је држао Божји штап. Тада Господ рече Мојсију: „Кад се вратиш у Египат, гледај да пред фараоном учиниш сва знамења која сам ти дао у руку, мада ћу ја учинити да му отврдне срце и не пусти народ да оде. Ово реци фараону: Ово говори Господ: ‘Израиљ је мој син, мој првенац.’ Ја ти кажем: ‘Пусти сина мога да ми служи. Ако одбијеш да га пустиш, убићу сина твога, првенца твога!’” За време пута, на месту где ноћиваше, хтеде Господ да га убије. Међутим, Сефора узе оштар камен, обреза сина свога, баци им кожицу пред ноге и рече: „Ти си ми окрвављени женик.” Тада га остави Господ. Она је због обрезања казала „окрвављени женик”. Господ рече Арону: „Иди у пустињу, у сусрет Мојсију!” Он отиде, састаде се с њим на Божјој планини и пољуби га. Мојсије исприча Арону све речи Господње и сва знамења која му нареди да учини. Потом отидоше Мојсије и Арон и окупише све старешине синова Израиљевих. Арон исприча све речи које Господ каза Мојсију, а Мојсије учини знамења пред народом. Народ поверова, разумеде да је Господ походио синове Израиљеве и да је видео патњу њихову. Падоше ничице и поклонише се. После тога одоше Мојсије и Арон пред фараона и рекоше му: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Пусти народ мој у пустињу да прослави празник у моје име.’” Фараон одговори: „Ко је тај Господ да послушам глас његов и пустим Израиљце? Не знам Господа, нити ћу пустити Израиљце!” Они му рекоше: „Бог Јевреја нам се јавио. Пусти да одемо три дана хода у пустињу, да принесемо жртву Господу, Богу своме, да нас не удари кугом или мачем.” Египатски цар одговори: „Мојсије и Ароне, зашто одвлачите народ од посла његовог? Идите на свој посао!” Фараон настави: „Ево, народ се намножио у земљи, а ви хоћете да прекине да ради!” Истог дана фараон заповеди надзорницима и писарима над народом говорећи: „Од сада немојте више давати народу плеве да прави опеке као до сада. Нека иду сами нека купе плеву. Тражите од њих исту количину опеке коју су правили до сада. Не смањујте је! Они су лењи и зато вичу: ‘Хајдемо да принесемо жртву Богу своме!’ Притисните послом те људе да раде, па неће слушати лажне речи!” Тада дођоше надзорници и писари народни, па рекоше народу: „Овако каже фараон: ‘Нећу вам више давати плеве! Идите сами и тражите је где има, али посао вам нећу смањити.’” Народ се разиђе по свој земљи египатској да скупља стрњику уместо плеве. Надзорници су их гонили говорећи: „Завршавајте сваког дана посао као и док сте добијали плеву!” Тукли су чак и писаре које су надзорници фараонови поставили над народом и грдили их: „Зашто ни јуче ни данас нисте направили опека колико је раније одређено?” Тада писари синова Израиљевих одоше и пожалише се фараону: „Зашто овако поступаш са слугама својим? Твоје слуге више не добијају плеву, а ипак нам кажу: ‘Правите опеке!’ Ево, чак и туку слуге твоје, а крив је твој народ!” Он им одговори: „Ленштине сте ви, ленштине! Зато говорите: ‘Хајдемо да принесемо жртву Господу!’ Одлазите на посао! Плева вам се неће давати, али тражени број опека морате да направите!” Тада писари синова Израиљевих видеше да је лоше због наредбе: „Одређен број опека морате да направите, не мање.” Отишавши од фараона, сретоше Мојсија и Арона, који су их чекали. Рекоше им: „Господ нека вас види и нека вам суди што нас намрзоше фараон и његови дворани. Дали сте им мач у руке да нас побију!” Мојсије се врати Господу и рече: „Господе, зашто си навукао ово зло на народ? Зашто си ме послао? Откад сам изашао пред фараона и проговорио у твоје име, он још горе поступа са овим народом, а ти га не избављаш!” Господ рече Мојсију: „Сад ћеш да видиш шта ћу да урадим фараону. Под чврстом руком пустиће их, под чврстом руком сам ће их истерати.” Још рече Бог Мојсију говорећи: „Ја сам Господ! Јављао сам се као Свемогући Аврааму, Исаку и Јакову, али ме нису знали под именом Господ. Склопио сам завет свој с њима да ћу им дати земљу хананску, земљу у којој беху дошљаци. Пошто чух уздисање синова Израиљевих које Египћани држе у ропству, опоменух се завета свога. Зато кажи синовима Израиљевим да сам ја Господ и избавићу вас од терета који су вам Египћани наметнули. Ослободићу вас из ропства у коме вас држе и избавићу вас мишицом подигнутом и судовима великим. Узећу вас да ми будете народ, а ја ћу вам бити Бог. Схватићете да вас ја Господ, Бог ваш, избављам од јарма египатског. Увешћу вас у земљу за коју сам се заклео руком подигнутом да ћу је дати Аврааму, Исаку и Јакову и даћу вам је у власништво, ја Господ.” Мојсије рече тако синовима Израиљевим, али они не послушаше Мојсија јер су духом клонули због тешког ропства. Господ се обрати Мојсију и рече: „Иди реци фараону, цару египатском, нека пусти синове Израиљеве из своје земље.” Мојсије проговори пред Господом и рече: „Ево, синови Израиљеви ме не послушаше, а како ће слушати фараон, мене, спорог у говору?” Међутим, Господ се обрати и заповеди им, Мојсију и Арону, да иду и синовима Израиљевим и фараону, цару египатском, да би изашли синови Израиљеви из земље египатске. Ово су поглавари домова отаца њихових: синови Рувима, првенца Израиљева: Енох, Фалуј, Асрон и Хармија. То су Рувимове породице. Синови Симеунови: Јемуило, Јамин, Аод, Ахин, Сар и Саул, син неке Хананке. То су Симеунове породице. Ово су имена Левијевих синова и њихових потомака: Гирсон, Кат и Мерарије. Левије је поживео сто тридесет седам година. Синови Гирсонови: Ловеније и Семеј, са својим породицама. Синови Катови: Амрам, Исар, Хеврон и Озило. Кат је поживео сто тридесет три године. Синови Мераријеви: Молија и Мусија. То су породице Левијеве са својим потомцима. Амрам се ожени Јохаведом, рођаком својом, и она му роди Арона и Мојсија. Амрам поживе сто тридесет седам година. Синови Исахарови: Кореј, Нафек и Зехрија. Синови Озилови: Мисаило, Елифасан и Сегрија. Арон се ожени Јелисаветом, ћерком Аминадавовом, сестром Насоновом. Она му роди Надава, Авијуда, Елеазара и Итамара. Синови Корејеви: Асир, Елкана и Авијасар. То су потомци Корејеви. Елеазар, син Аронов, ожени се једном од кћери Футилових и она му роди Финеса. То су поглавари Левијеви са својим потомцима. То су Арон и Мојсије, којима Господ рече: „Изведите синове Израиљеве из земље египатске по њиховим четама.” То су они који су говорили фараону, цару египатском, да пусти синове Израиљеве из Египта. То су Мојсије и Арон. Кад је Господ говорио Мојсију у земљи египатској, рече Господ Мојсију: „Ја сам Господ. Кажи фараону, цару египатском, све што ти кажем.” Мојсије пред Господом рече: „Ево, ја сам спор у говору. Како ће ме фараон послушати?” Тада Господ рече Мојсију: „Ево, поставио сам те као Бога фараону, а Арон, брат твој, биће твој пророк. Ти ћеш говорити све што ти заповедим, а брат твој Арон говориће фараону да пусти синове Израиљеве да оду из његове земље. Ја ћу учинити да отврдне срце фараону, па ћу умножити знаке своје и чудеса своја у земљи египатској. Фараон вас неће послушати. Ја ћу ставити руку своју на Египат с тешким казнама и избавићу војску своју, народ свој, синове Израиљеве из земље египатске. Кад пружим руку своју на Египат и изведем синове Израиљеве из њихове средине, схватиће Египћани да сам ја Господ.” Мојсије и Арон учинише тако како им Господ заповеди. Мојсију је било осамдесет година, а Арону осамдесет три кад су говорили фараону. Затим рече Господ Мојсију и Арону: „Кад вам фараон буде рекао: ‘Учините какво чудо’, онда реци Арону: ‘Узми штап свој и баци га пред фараона!’ Он ће се претворити у змију.” Мојсије и Арон изађоше пред фараона и учинише онако како им је Господ наредио: Арон баци пред фараона и слуге његове свој штап и он се претвори у змију. Тада фараон дозва своје мудраце и врачеве и врачеви египатски својим врачањем учинише исто. Сваки баци свој штап, који се претворише у змије. Међутим, Аронов штап прогута њихове штапове. Фараоново срце беше тврдо и не хтеде да послуша Мојсија и Арона, баш као што је Господ и рекао. Тада рече Господ Мојсију: „Фараоново срце је стврднуто, одбија да пусти народ. Пођи ујутру к фараону и, гле, кад дође до воде, стој пред њим на обали Нила, а штап који се претворио у змију узми у руку. Тада му реци: Господ, Бог Јевреја, посла ме к теби да ти кажем: ‘Пусти народ мој да ми служи у пустињи. Ево, до сада ниси послушао!’ Овако говори Господ: ‘Овим ћеш познати да сам ја Господ. Ево, ударићу штапом који ми је у руци по води, која је у реци, и претвориће се у крв. Рибе ће у реци угинути, а вода ће се усмрдети, па ће се Египћани гадити да пију воду из реке.’” Још рече Господ Мојсију: „Кажи Арону: ‘Узми штап свој и пружи руку своју на воде египатске, на њихове реке, канале и баре, на сва њихова зборишта вода, да се претворе у крв. Нека је крв по свој земљи египатској, чак и у дрвеним и каменим посудама.’” Мојсије и Арон учинише како им Господ заповеди. Арон подиже свој штап и удари по води у реци пред фараоном и његовим слугама. Сва се вода у реци претвори у крв. Рибе у реци поцркаше и река се усмрде, тако да Египћани нису могли да пију воду из реке. Крв беше по свој земљи египатској. Међутим, египатски врачеви својим врачањем учинише исто. Тако фараон оста тврда срца и не послуша Мојсија и Арона, баш као што је Господ и казао. Фараон се окрену и оде у свој двор не марећи за ово. Сви Египћани почеше копати око Нила тражећи питку воду, јер нису могли да пију из Нила. Прође седам дана откако Господ удари реку. Тада Господ рече Мојсију: „Иди к фараону и реци му: Овако говори Господ: ‘Пусти народ мој да ми служи. Ако одбијеш да их пустиш, притиснућу сву земљу жабама. Река ће врвети од жаба. Оне ће се пењати и улазити у твој двор, у собу твоју, у постељу твоју, у куће слугу твојих и народа твога, у пећи твоје и у наћве твоје. Скакаће жабе по теби, по народу твоме и по слугама твојим.’” Тада Господ рече Мојсију: „Реци Арону нека испружи руку своју са штапом својим на реке, канале и баре и учини да жабе навале на земљу египатску.” Арон пружи руку своју на воде египатске и изађоше жабе и прекрише земљу египатску. Међутим, и врачеви египатски учинише својим врачањем тако да жабе прекрију земљу египатску. Тада фараон дозва Мојсија и Арона и рече им: „Молите Господа да уклони жабе са мене и мога народа, па ћу пустити народ да принесу жртву Господу.” Мојсије одговори фараону: „Част теби! За кад да умолим за тебе, слуге твоје и народ твој да се одстране жабе од тебе и кућа твојих и да остану само у реци?” Он рече: „Сутра!” Мојсије рече: „Биће тако, да схватиш да нико није као Господ, Бог наш! Жабе ће отићи од тебе и од слугу твојих и од народа твога. Само ће у реци остати.” Мојсије и Арон одоше од фараона. Потом Мојсије завапи Господу због жаба којима је казнио фараона. Господ учини по речи Мојсијевој и жабе поцркаше по кућама, двориштима и њивама. Скупљали су их на гомиле, тако да је земља заударала. Кад фараон виде да је дошло до олакшања, отврдну му срце и не послуша их, као што је Господ и рекао. Тада Господ рече Мојсију: „Кажи Арону: ‘Пружи штап свој и удари по праху на земљи, нека се претвори у комарце по свој земљи египатској.’” Они учинише тако. Арон пружи руку своју са штапом и удари по праху на земљи. Комарци навалише на људе и на стоку. Сав прах на земљи претвори се у комарце по свој земљи египатској. Врачеви покушаше да својим врачањем створе комарце, али не могоше. Комарци прекрише људе и животиње. Тада врачари рекоше фараону: „Ово је прст Божји!” Међутим, фараоново срце је било отврдло и не послуша Мојсија и Арона, како је Господ и рекао. Потом рече Господ Мојсију: „Устани ујутру рано и изађи пред фараона. Ево, он ће изаћи на реку, па му кажи: Овако говори Господ: ‘Пусти народ мој да ми служи! Ако не пустиш народ мој, ево, пустићу на тебе, на слуге твоје, на народ твој и на куће твоје обаде. Египатске куће и земља напуниће се обадима. Само ћу тога дана поштедети земљу гесемску у којој живи народ мој и тамо неће бити обада, да схватиш да сам ја Господ посред ове земље. Направићу разлику између народа свога и народа твога. Сутра ће бити тај знак.’” Господ учини тако. Ројеви обада долетеше у кућу фараонову и у куће његових слугу и у сву земљу египатску, тако да је земља била уништена обадима. Тада фараон дозва Мојсија и Арона и рече им: „Идите, принесите жртву Богу своме, али у овој земљи.” Мојсије одговори: „Не можемо тако да учинимо. Жртве које ми приносимо Господу Богу своме одвратне су Египћанима. Кад бисмо пред њиховим очима приносили жртве које су Египћанима одвратне, зар нас не би каменовали? Треба да идемо у пустињу на три дана хода да принесемо жртву Господу, Богу своме, као што нам је наложио.” Фараон рече: „Пустићу вас да принесете жртву Господу, Богу своме, али не идите даље! Помолите се и за мене!” Мојсије одговори: „Ево, идем од тебе и умолићу Господа да оду сутра обади од фараона, од слугу његових и од народа његовог. Само, немој опет да нас превариш и да не пустиш народ да принесе жртву Господу.” Потом Мојсије оде од фараона и помоли се Господу. Господ учини по речи Мојсијевој и отидоше обади од фараона и од слугу његових и од народа његовог, тако да не остаде ниједан. Међутим, фараону опет отврдну срце и не пусти народ. Тада рече Господ Мојсију: „Иди к фараону и реци му да овако вели Господ, Бог јеврејски: ‘Пусти народ мој да ми служи. Ако га не пустиш, него га и даље будеш задржавао, ево, рука Господња удариће великим помором стоку твоју у пољу, коње, магарце, камиле, говеда и овце. Међутим, Господ ће разликовати стоку израиљску од стоке египатске, тако да ништа што припада Израиљцима неће пропасти.’ Господ је одредио и време рекавши: ‘Сутра ће Господ то земљи учинити.’” Сутрадан Господ то и учини, тако да сва стока египатска угину, а од стоке синова Израиљевих не угину ниједно грло. Фараон се распитивао шта се десило и, гле, од стоке израиљске није угинуло ниједно грло! Ипак, фараоново срце отврдну и не пусти народ. Тада рече Господ Мојсију и Арону: „Узмите из пећи прегршт пепела и Мојсије нека га баци према небу пред очима фараоновим. Од тога ће постати прах по свој земљи египатској, а од њега ће настати гнојни чиреви на људима и животињама по свој земљи египатској.” Они узеше пепела из пећи и дођоше пред фараона. Онда Мојсије баци пепео према небу и посташе гнојави чиреви на људима и на стоци. Ни врачеви не могаше да се појаве пред Мојсијем од чирева којим су били прекривени, као и сви Египћани. Међутим, Господ отврдну срце фараоново и не послуша их, као што је Господ и рекао Мојсију. Потом рече Господ Мојсију: „Устани рано, изађи пред фараона и реци му да овако говори Господ, Бог јеврејски: ‘Пусти народ мој да ми служи. Иначе, овог пута пустићу све невоље на срце твоје, на слуге твоје и народ твој, да увидиш да нико није као ја на целој земљи. Да сам руку своју спустио и ударио тебе и народ твој помором, нестало би те са земље. Међутим, поштедео сам те да се на теби покаже сила моја и да се објави име моје по свој земљи. Ти се још увек уздижеш над народом мојим и нећеш да га пустиш! Ево, сутра у ово доба пустићу град тако велики каквог није било у Египту од када је постао па до сада. Зато пошаљи да склоне стоку твоју и све што је напољу јер ће пасти град на људе и на стоку у пољу. Све што се не склони у куће изгинуће.’” Оне фараонове слуге које су се побојале речи Господње утераше људе своје и стоку унутра. Они који нису марили за реч Господњу оставише напољу и своје људе и стоку. Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју према небу и нека падне град по свој земљи египатској, на људе, животиње и на све биље у земљи египатској.” Мојсије пружи свој штап према небу. Господ пусти громове и град тако да варнице врцаху по земљи. Тако Господ удари градом земљу египатску. Падао је град и муње су се мешале с градом каквог није било у свој земљи египатској откако је људи у њој. Град поби по свој земљи египатској све што је било напољу, од људи до животиња, уништи све биље по пољима и дрвета пољска поломи. Само у гесемском крају, где су живели синови Израиљеви, не беше града. Тада посла фараон и дозва Мојсија и Арона, па им рече: „Овог пута сам погрешио. Господ је праведан, а ја и мој народ смо криви. Помолите се Господу да престану громови и град, а ја ћу вас пустити, тако да нећете дуго остати.” Мојсије му одговори: „Кад изађем из града, дићи ћу руке ка Господу, па ће громови престати, а ни града неће више бити, тако да спознаш да је земља Господња. Међутим, знам ја да се ни ти ни слуге твоје још не бојите Господа Бога.” Тако пропадоше лан и јечам, јер јечам беше класао, а лан се главичио. Пшеница и раж нису страдали јер су озима жита. Мојсије отиде од фараона, изађе из града, рашири руке своје ка Господу и престадоше громови и град, а ни киша више није падала на земљу. Међутим, кад фараон виде да су престали киша, град и громови, стаде опет грешити и отврдну срце и њему и слугама његовим. Отврдну срце фараону и не пусти синове Израиљеве, баш као што је и рекао Господ преко Мојсија. Потом рече Господ Мојсију: „Иди к фараону. Ја сам учинио да њему и слугама његовим отврдне срце да би се знамења моја показала на њима. Да причаш синовима својим и унуцима својим шта сам учинио Египћанима и каква сам знамења показао њима како бисте знали да сам ја Господ.” Тада отидоше Мојсије и Арон к фараону и рекоше му: „Овако говори Господ, Бог Јевреја: ‘Докле ћеш одбијати да се преда мном понизиш? Пусти народ мој да ми служи! Ако не пустиш народ мој, ево, сутра ћу пустити скакавце на земљу твоју. Покриће сву земљу тако да се од њих земља неће видети. Појешће оно што вам је после града остало. Појешће сва дрвета која расту у пољу. Напуниће ти све куће, куће слуга твојих и куће свих Египћана. Тако нешто нису видели ни твоји очеви, ни твоји дедови откад живе на земљи па до данас.’” Он се окрете и оде од фараона. Тада слуге рекоше фараону: „Докле ће нас овај човек упропашћавати? Пусти те људе нека иду, нека служе Господу, Богу своме. Зар не видиш како Египат пропада?” Доведоше Мојсија и Арона опет пред фараона и он им рече: „Идите, служите Господу, Богу своме. А ко ће све ићи?” Мојсије одговори: „Ићи ћемо с младићима и старцима. Одлазимо са синовима својим и ћеркама својим, са овцама и говедима својим, јер морамо да служимо Господу!” „Господе сачувај”, одговори фараон. „Да пустим да деца пођу с вама?! Видите да зло мислите! Нећемо тако, него ви људи идите и служите Господу, као што сте тражили.” Потом их отераше од фараона. Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју на земљу египатску да навале скакавци на земљу египатску и поједу све биље по земљи које остаде после града.” Мојсије пружи штап свој на земљу египатску, а Господ наведе источни ветар на земљу. Дувао је дан и ноћ. Кад је свануло, ветар нанесе скакавце. Скакавци дођоше на сву земљу египатску и падоше по свим крајевима египатским таквом густином каква никад није била, нити ће икад бити. Они покрише земљу тако да земља потамни. Поједоше све биље у пољу и сав род на воћу што оста после града. Не оста ништа зелено, ни дрво ни биљка у свој земљи египатској. Тада фараон брзо дозва Мојсија и Арона и рече им: „Згреших Господу Богу вашем и вама! Само ми још овај пут опростите грех мој и помолите се Господу, Богу своме, да уклони ову смрт од мене.” Мојсије отиде од фараона и помоли се Господу. Господ нанесе веома јак западни ветар, који захвати скакавце и однесе их у Црвено море, тако да не оста ниједан скакавац у целој земљи египатској. Међутим, Господ отврдну срце фараоново и он не пусти синове Израиљеве. Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју к небу и биће тама по земљи египатској таква да се може опипати.” Мојсије пружи руку своју к небу и спусти се густа тама на сву земљу египатску која је трајала три дана. Та три дана човек није могао да види другог и нико се није мицао са свога места. Међутим, у местима у којима су живели синови Израиљеви било је светло. Тада фараон дозва Мојсија и рече му: „Идите и служите Господу. Само, овце и говеда ваша нека остану овде. Деца ваша нека иду с вама.” Мојсије одговори: „Треба да нас снабдеш приносима и жртвама паљеницама које ћемо принети Господу, Богу своме. Зато ће и стока наша поћи са нама да не остане ни папак. Од њих треба да узмемо да принесемо Господу Богу своме, а не знамо шта ћемо принети док тамо не стигнемо.” Међутим, Господ отврдну срце фараоново и он не хтеде да их пусти. Фараон му рече: „Одлази од мене и на очи ми не излази јер, ако дођеш, погинућеш!” Мојсије одговори: „Ти си тако рекао. Нећу ти више на очи излазити!” Потом рече Господ Мојсију: „Још једно зло ћу пустити на фараона и на Египат, па ће вас онда пустити. Пустиће вас, и још ће вас терати. Кажи народу нека сваки човек затражи од суседа свога и свака жена од сусетке своје сребрног и златног накита.” Господ учини да Египћани буду наклоњени народу. Сам Мојсије је био врло поштован у земљи египатској, код слуга фараонових и код народа. Онда Мојсије рече: „Овако говори Господ: ‘Око поноћи ћу проћи кроз Египат. Тада ће помрети сви првенци у земљи египатској, од првенца фараоновог, који је требало да седи на престолу његовом, до првенца слушкиње за жрвњем, а и сви првенци међу стоком. У свој земљи египатској биће јаук каквог није било нити ће га икад бити. Код синова Израиљевих ни пас неће залајати ни на човека ни на стоку. Тако ћете знати да Господ прави разлику између Египћана и Израиљаца. Онда ће све слуге твоје доћи к мени, поклониће се и казати: Одлазите и ти и сав твој народ. Онда ћу отићи.’” Тада отиде Мојсије од фараона с великим гневом. Онда Господ рече Мојсију: „Неће вас фараон послушати да би се умножили моји знаци у земљи египатској.” Мојсије и Арон учинише све те знаке пред фараоном, али Господ отврдну срце фараоново, тако да он не пусти синове Израиљеве из земље своје. Тада Господ рече Мојсију и Арону у земљи египатској говорећи: „Овај месец нека вам буде почетак месецима, нека вам буде први месец у години. Кажите свему збору Израиљевом и реците: ‘Десетога дана овог месеца сваки човек нека узме једно јагње, једно јагње по кући. Ако је породица малобројна за једно јагње, нека се удружи с најближим суседом са онолико душа да могу да поједу јагње. Јагње нека буде без мане, мушко, од једне године. Можете да узмете јагње или јаре. Чувајте га до четрнаестога дана овога месеца, а увече нека га сав збор Израиљев закоље. Тада нека узму крв његову и покропе оба довратка и надвратак на кућама у којима се буде јело. Нека се месо печено на ватри поједе те ноћи с бесквасним хлебом и горким зељем. Нека не једу ништа пресно ни кувано у води, него на ватри печено, с главом, и с ногама, и изнутрицом. Ништа не остављајте за сутра. Ако шта до јутра остане, спалите на ватри. Једите овако: опасаних бедара, са обућом на ногама и штапом у руци. Једите брзо јер је Пасха Господња. Проћи ћу те ноћи земљу египатску и побићу све првенце у земљи египатској од човека до животиње. Ја, Господ, казнићу сва божанства египатска. Она крв нека означава куће у којима ћете бити ви. Кад видим крв, мимоићи ћу вас, па неће бити међу вама помора кад ударим земљу египатску. Тај дан ће вам бити за сећање и празноваћете га Господу. Празнујте га законом вечним од колена до колена. Седам дана једите бесквасан хлеб и првога дана уклоните квасац из кућа својих. Ако би ко јео квасан хлеб од првога до седмога дана, нека се та душа истреби из Израиља. Првог дана одржите свети сабор, а и седмога дана одржите свети сабор. Немојте да радите тих дана никакав посао, сем да свакој души припремите храну. Држите празник бесквасних хлебова јер сам у те дане извео ваше чете из земље египатске. Држите тај дан законом вечним од колена до колена. Од вечери четрнаестог дана првога месеца па до вечери двадесет првог дана истог месеца једите бесквасан хлеб. У тих седам дана нека се не нађе квасац у вашим кућама. Ко год би јео нешто с квасцем, нека се та душа истреби из збора Израиљевог, био он странац или домаћи. Ништа с квасцем не смете јести, већ једите бесквасан хлеб у свим обитавалиштима својим.’” Потом Мојсије сазва све старешине израиљске и рече им: „Идите и изаберите животиње из стада по породицама својим и закољите пасхално јагње. Затим узмите стручак исопа, замочите га у крв која је у чинији и покропите надвратник крвљу из чиније и оба довратка. Нека нико не излази на кућна врата до јутра. Кад Господ буде пролазио да удари Египат, видеће крв на надвратнику и на оба довратка, па ће мимоићи та врата истребљивач и неће ући у куће ваше да убија. Овај закон држите заувек ти и синови твоји. Кад дођете у земљу коју ће вам дати Господ, као што је обећао, држите овај обред. Кад вас ваша деца запитају шта значи овај обред, ви им одговорите ово је Пасха Господња, кад је Он мимоишао куће Израиљаца у Египту, убијао Египћане, а наше куће сачувао.” Тада се народ сагну и поклони. Потом отидоше синови Израиљеви и учинише како им је Господ преко Мојсија и Арона заповедио, тако учинише. Око поноћи поби Господ све првенце у замљи египатској, од првенца фараоновог, који је требало да седи на његовом престолу, до првенца сужња у тамници и сву првину од стоке. Те ноћи устаде фараон, све слуге његове и сви Египћани и разлеже се страшан јаук у Египту јер не беше куће у којој није био мртвац. Фараон позва Мојсија и Арона по ноћи и рече им: „Устајте и идите од народа мога и ви и синови Израиљеви! Идите и служите Господу као што сте говорили! Узмите и ситну и крупну стоку као што сте тражили! Идите, па и мене благословите!” И Египћани наваљиваху да народ иде што брже из земље јер говораху: „Изгибосмо сви!” Тада народ узе тесто своје бесквасно, наћве уви у огртаче и понесе на раменима. Синови Израиљеви учинише онако како им је Мојсије рекао и затражише од Египћана сребрне и златне украсе и одећу. Господ учини да народ нађе милост у Египћана, те им дадоше то што су тражили. Тако опленише Египат. Синови Израиљеви пођоше из Рамсеса у Сохот. Било их је око шест стотина хиљада пешака, мушкараца, не рачунајући децу. Пође с њима и много другог света и много стоке, ситне и крупне. Испекоше бесквасне погаче од теста које није ускисло, које понеше. Кад су их потерали Египћани, нису могли оклевати да спремају храну. Четири стотине тридесет година боравили су синови Израиљеви у Египту. Кад прође четири стотине тридесет година, тога дана изиђоше све војске Господње из земље египатске. Та ноћ, у којој их Он изведе из Египта, празнује се Господу. Ту ноћ треба да празнују синови Израиљеви од колена до колена. Тада Господ рече Мојсију и Арону: „Ово нека буде закон за Пасху: Ниједан странац да је не једе. Сваки слуга ваш купљен за новце, кад га обрежете, може да је једе. Странац или најамник нека је не једе. У кући нека се једе, немојте износити меса из куће и не ломите кости. Сав збор Израиљев нека чини тако. Ако би код тебе седео странац и хтео да празнује Пасху Господњу, сви његови мушкарци морају да се обрежу, па онда нека приступи и нека је празнује. Тада ће бити као домаћи у земљи, а нико необрезан нека је не једе. Нека исто правило важи и за домаћег и за дошљака који седи међу вама.” Сви синови Израиљеви учинише како Господ заповеди Мојсију и Арону, тако све извршише. Тог дана изведе Господ синове Израиљеве из земље египатске по четама њиховим. Господ се обрати Мојсију и рече: „Посвети ми сваког првенца, првенца утробе међу синовима Израиљевим и од људи и од стоке. Мени припадају.” Тада Мојсије рече народу: „Памтите овај дан у који сте изашли из Египта, из дома ропскога, јер вас Господ изведе руком моћном оданде. Зато немојте јести квасни хлеб. Данас излазите, месеца авива. Зато, кад те Господ уведе у земљу Хананаца, Хетејаца, Аморејаца, Јевеја и Јевусеја, за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати, земљу у којој теку млеко и мед, тог месеца служи Господу овај обред. Седам дана једи бесквасан хлеб. Седми дан је празник Господу. Седам дана нека се једе бесквасан хлеб. Нека се не види у тебе квасан хлеб, нити квасац у целој околини твојој. Тога дана објасни сину своме говорећи: ‘Ово је због онога што ми Господ учини кад сам излазио из Египта.’ Нека ти буде као знак на руци твојој и као спомен на челу твоме. Нека ти закон Господњи буде у устима, јер те је руком моћном Господ извео из Египта. Ову заповест врши у одређено време из године у годину. Када те Господ уведе у земљу хананејску, као што се заклео теби и оцима твојим и кад ти је преда, посвети Господу све што прво отвара утробу и од стоке твоје што год је мушко – припада Господу. Првенца од магарца откупи јагњетом или јаретом. Ако га не откупиш, сломи му врат! Сваког првенца међу децом својом откупи! Кад те једном син твој запита: ‘Шта то значи?’, одговори му: ‘Руком моћном изведе нас Господ из Египта, из дома ропскога. Пошто отврдну срце фараоново и не хтеде да нас пусти, Господ поби све првенце у земљи египатској, од првенца међу људима до првенца међу стоком. Ето, зато приносим Господу све мушко што прво отвара утробу, а сваког првенца синова својих откупљујем. То нека ти буде као знак на руци и као спомен на челу твоме да нас је Господ руком моћном извео из Египта.’” Пошто фараон пусти народ, Бог га не поведе према земљи филистејској, иако је онуда било ближе, јер Бог рече: „Да се не покаје народ кад види рат и не врати се у Египат.” Зато Бог поведе народ заобилазним путем, кроз пустињу, према Црвеном мору. Синови Израиљеви изађоше наоружани из Египта. Мојсије понесе са собом кости Јосифове, јер је он заклео синове Израиљеве рекавши: „Господ ће вас посетити засигурно, а тада понесите одавде и моје кости са собом.” Кренувши из Сохота, збор стаде у Етаму, при крају пустиње. Господ је дању ишао пред њима у стубу од облака да би им показивао пут, а ноћу у стубу од огња да би им га осветљавао, тако да су путовали и дању и ноћу. Није се уклањао испред народа стуб од облака дању, ни стуб од огња ноћу. Тада се обрати Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим да заокрену и да стане збор пред Пи-Аиротом између Мигдола и мора, према Вел-Сефону. Нека збор стане према њему, покрај мора. Фараон ће рећи за синове Израиљеве: ‘Залутали су у земљи, пустиња их је затворила.’ Учинићу да отврдне срце фараону, па ће поћи у потеру за њима, а ја ћу се прославити на њему и на свој војсци његовој. Тако ће Египћани схватити да сам ја Господ.” Они учинише тако. Кад су јавили цару египатском да је побегао народ, фараон се предомисли, а и његови дворани у погледу народа и рекоше: „Шта учинисмо? Пустисмо синове Израиљеве да нам не служе!” Он упреже своја кола и поведе свој народ. Узе шест стотина пробраних кола и остала кола по Египту с посадама. Господ учини да отврдне срце фараону, цару египатском, и он пође у потеру за синовима Израиљевим, који су излазили под руком моћном. Египћани пођоше у потеру с колима фараоновим, коњаницима његовим и војском његовом и стигоше их кад су се улогорили крај мора код Пи-Аирота, према Вел-Сефону. Кад се фараон приближи, подигоше очи синови Израиљеви, видеше да су Египћани за њима, уплашише се веома и завапише синови Израиљеви ка Господу. Они рекоше Мојсију: „Зар није било гробова у Египту, него нас доведе да помремо у пустињи? Шта си нам учинио тиме што си нас извео из Египта? Зар ти нисмо говорили у Египту да нас пустиш да служимо Египћанима? Боље нам је било да служимо Египћане него да помремо у пустињи!” Тада Мојсије рече народу: „Не бојте се! Станите, па гледајте како ће вас Господ данас избавити! Египћане које сте видели данас никада више нећете видети! Господ ће се борити за вас, а ви мирујте!” Тада рече Господ Мојсију: „Зашто вичеш? Кажи синовима Израиљевим да иду. Ти пак дигни штап свој, пружи руку своју према мору и раздели га тако да синови Израиљеви прођу посред мора сувим. Гле, ја ћу отврднути срце Египћанима, па ће поћи за њима. Тада ћу се ја прославити над фараоном, војницима његовим, колима његовим и коњаницима његовим. Тада ће Египћани спознати да сам ја Господ кад се прославим над фараоном, колима његовим и коњаницима његовим.” Потом анђео Господњи, који је ишао пред војском израиљском, отиде иза њих, а подиже се и стуб од облака и стаде иза њих. Постави се између војске египатске и војске израиљске и беше таман онима, а овима је светлео у ноћи, тако да не приступише једни другима целу ноћ. Док је Мојсије држао руку над морем, Господ је целу ноћ устављао воду ветром источним, који је јако дувао целе ноћи, и растави се вода, а дно се осуши. Тада пођоше синови Израиљеви посред мора сувим, а вода им стајаше као зид десно и лево. Египћани пођоше за њима посред мора, сви коњи, кола и коњаници фараонови. У време јутарње страже погледа Господ на војску египатску из стуба од огња и облака и она се смете. Расклима точкове колима њиховим да су их једва вукли. Тада повикаше Египћани: „Бежимо од Израиљаца јер се Господ бори за њих против Египћана!” Тада Господ рече Мојсију: „Пружи руку своју на море, нека се врати вода на Египћане, на кола и коњанике њихове!” Мојсије пружи руку своју на море и пред зору се море врати у своје корито. Како су Египћани бежали мору у сусрет, Господ их баци усред мора. Тако се вода врати и потопи кола, коњанике и сву војску фараонову која је пошла за њима у море, и не оста од њих ниједан. Синови Израиљеви су ишли сувим посред мора, а вода им је стајала као зид здесна и слева. Тако Господ избави Израиља у онај дан из руку египатских и виде Израиљ мртве Египћане на обали мора. Тада Израиљ виде силу велику коју показа Господ над Египћанима, побоја се народ Господа и поверова Господу и Мојсију, слуги његовом. Тада запеваше Мојсије и синови Израиљеви ову песму Господу говорећи: „Певаћу Господу јер је показао славу своју, Коња и коњаника је у море сурвао. Господ је моја снага и моја химна, Он ме је избавио! Он је Бог мој, Њега ћу славити! Он је Бог оца мога, Њега ћу узвишавати! Господ је велики ратник, име му је Господ! Кола фараонова и војску његову сурва у море. Његове изабранике Црвено море прогута! Таласи их прекрише, потонуше у дубину као камен. Десница Твоја, Господе, показа се у снази, десница Твоја, Господе, разби непријатеља. Величином славе своје оборио си противнике, пушташ свој гнев, који их прождире као сламу. Од даха из ноздрва Твојих надође вода, стаде вода као зид, у дубини морској се стврдну. Непријатељ рече: ‘Гонићу их, стићи ћу их, плен ћу поделити. Наситиће се душа моја, извући ћу мач и истребиће их рука моја.’ А ти дахом својим дуну и море их прекри. Потонуше у дубоку воду као олово. Господе, ко је као ти међу боговима? Ко је величанствен у светости као ти? Пружио си десницу и земља их прогута! Милошћу својом водио си овај народ и избавио си га. Снагом својом упућујеш га ка светом стану Твом! Кад то чуше народи, задрхташе, препадоше се Филистејци! Уплашише се старешине едомске, задрхташе владари моавски, препадоше се сви који живе у Ханану! Спопашће их страх и трепет, скамениће се од снаге руке Твоје, док не прође народ Твој, Господе, док не прође народ Твој, који си примио. Одвешћеш их и посадити на гору наследства свога, На место које си себи, Господе, припремио за боравиште, светињу, Господе, коју су Твоје руке створиле! Господ ће владати вечно и увек!” Кад уђоше у море фараонови коњи с колима и коњаницима, поврати Господ воду морску на њих, а синови Израиљеви прођоше сувим посред мора. Марија пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у руке, а све жене јој се придружише с бубњевима и играху. Марија је певала: „Певајте Господу, јер се славом прослави. Коња и јахача сурва у море!” Потом поведе Мојсије синове Израиљеве од Црвеног мора према пустињи Сур. Ишли су три дана пустињом, али не нађоше воде. Дођоше у Меру, али нису могли да пију воде у Мери јер је била горка. Зато се и прозва то место Мера. Тада стаде народ гунђати Мојсију говорећи: „Шта ћемо пити?” Мојсије завапи Господу, а Господ му показа дрво које стави у воду и вода постаде слатка. Ту им Господ даде закон и заповести и ту их искуша. Тада им рече: „Ако будеш добро слушао глас Господа, Бога свога, и радиш што је добро у очима његовим и ако пригнеш уво своје ка заповестима његовим и држиш све његове законе, нећу пустити на тебе ниједну болест коју сам пустио на Египћане, јер ја сам Господ који исцељује!” Потом стигоше у Елим, где беше дванаест извора и седамдесет палми, и ту се улогорише поред воде. Потом кренуше из Елима и сав збор синова Израиљевих дође у пустињу Син, која је између Елима и Синаја, петнаестога дана другога месеца после изласка из земље египатске. Тада у пустињи поче народ гунђати на Мојсија и Арона. Синови Израиљеви им рекоше: „Боље да смо помрли од руке Господње у земљи египатској, док смо седели код лонаца с месом и јели хлеба до миле воље! Ви сте нас извели у ову пустињу да поморите глађу сав овај збор!” Тада Господ рече Мојсију: „Ево, учинићу да вам роси с неба хлеб. Народ нека излази и скупља сваки дан колико му треба. Тако ћу их искушати да видим да ли ће се држати мога закона или неће. Шестог дана, кад припреме шта су накупили, биће двоструко онолико колико су скупљали сваког дана.” Онда Мојсије и Арон рекоше синовима Израиљевим: „Вечерас ћете познати да вас је Господ извео из земље египатске. Ујутру ћете видети славу Господњу јер вас је чуо Господ како на њега гунђате. Шта смо ми да гунђате на нас?” Потом рече Мојсије: „Вечерас ће вам дати Господ меса да једете, а ујутру хлеба да се наједете, јер је чуо Господ ваше гунђање на њега. Шта смо ми? Ви не гунђате на нас него на Господа.” Тада рече Мојсије Арону: „Кажи свему збору синова Израиљевих: ‘Приступите пред Господа јер је чуо гунђање ваше.’” Док је Арон говорио свему збору синова Израиљевих, они се окренуше према пустињи и, гле, у облаку се појави слава Господња. Тада Господ рече Мојсију говорећи: „Чуо сам гунђање синова Израиљевих. Кажи им и реци: ‘Вечерас ћете јести меса, а ујутру ћете се наситити хлеба. Тада ћете схватити да сам ја Господ, Бог ваш.’” Увече долетеше препелице и прекрише логор, а ујутру паде роса око логора. Кад се подиже роса, гле, по пустињи је лежало нешто као слана. Кад то видеше синови Израиљеви, питаху се међу собом: „Шта је ово?” Нису знали шта је то. Тада им Мојсије рече: „То је хлеб који вам Господ даде да једете. То је оно за шта је Господ заповедио: ‘Скупљајте колико коме треба за јело, по особи, свако према броју душа које су му у шатору.’” Синови Израиљеви урадише тако. Неки накупише више, неки мање. Кад су измерили на гомор, показа се да ништа није претекло ономе ко накупи више, нити је недостало ономе ко накупи мање, него је свакоме било колико му је требало да једе. Тада им рече Мојсије: „Нека нико не оставља од тога за ујутру!” Међутим, они не послушаше Мојсија, већ неки оставише од тога за сутра, али им се уцрвља и усмрде. Мојсије се наљути на њих. Тако су скупљали свако јутро колико је коме требало за јело, а кад би сунце огрејало, то се топило. Шестога дана накупише хране двоструко, по два гомора на свакога. Тада дођоше старешине збора и известише Мојсија. Он им рече: „Господ је ово заповедио: ‘Сутра је дан одмора, субота света Господу. Испеците шта желите да печете и скувајте шта хоћете да кувате. Све што вам претекне оставите за сутра.’” Они оставише то за сутра, како им заповеди Мојсије, и не усмрде се, нити се појавише црви. Тада рече Мојсије: „Једите то данас јер је данас субота Господња. Данас нећете ништа наћи у пољу. Шест дана скупљајте, а седми дан је субота. Ничега неће бити.” Седмог дана изађоше неки да купе, али ништа не нађоше. Тада рече Господ Мојсију: „Докле ћете одбијати да држите заповести моје и законе моје? Погледајте! Зато што вам је Господ дао суботу, даје вам шестога дана хране за два дана. Нека свако стоји где јесте, нека нико не излази седмог дана из свог стана.” Тако се седмог дана народ одмарао. Ту храну је дом Израиљев прозвао мана. Била је као бело коријандерово зрно, а имала је укус меденог колача. Тада рече Мојсије: „Овако је Господ заповедио: ‘Напуните један гомор тога и чувајте за своје потомке да виде храну којом сам вас хранио у пустињи кад сам вас извео из земље египатске.’” Потом рече Мојсије Арону: „Узми једну посуду и наспи у њу цео гомор мане и стави је пред Господа да се чува за ваше потомке.” Арон је стави пред ковчег сведочанства да се чува, као што Господ заповеди Мојсију. Тако синови Израиљеви једоше ману четрдесет година, све док не дођоше у насељену земљу. Јели су ману док не дођоше на границу земље хананске. Гомор је десетина ефе. По заповести Господњој подиже се на пут сав збор синова Израиљевих из пустиње Син и улогори се у Рафидину. Ту не беше воде да народ пије. Тада народ поче да гунђа на Мојсија вичући: „Дај нам воде да пијемо!” Мојсије одговори: „Зашто гунђате на мене? Зашто кушате Господа?” Међутим, народ је био жедан, па је гунђао на Мојсија и говорио: „Зашто си нас извео из Египта да помремо од жеђи, ми, деца наша и стока наша?” Тада Мојсије завапи Господу говорећи: „Шта да радим са овим народом? Још мало па ће ме каменовати!” Господ тада рече Мојсију: „Изађи пред народ, поведи неке старешине израиљске, узми у руку штап којим си ударио по Нилу и пођи. Ја ћу стајати пред тобом онде, на стени, на Хориву. Ти удари по стени и потећи ће из ње вода да народ пије.” Мојсије тако учини пред старешинама израиљским. Он прозва то место Маса и Мерива зато што су се синови Израиљеви препирали и кушали Господа говорећи: „Да ли је Господ међу нама или није?” Тада дођоше Амаличани да ратују са Израиљем код Рафидина. Мојсије рече Исусу: „Одабери људе, изађи и бори се против Амаличана, а ја ћу сутра стати на врх брда са штапом Божјим у руци.” Исус учини онако како му је Мојсије рекао, поби се са Амаличанима, а Мојсије, Арон и Ор успеше се на врх брда. Док је Мојсије држао руке уздигнуте, Израиљци побеђиваху, а кад би спустио руке, побеђиваху Амаличани. Међутим, Мојсију руке отежаше и зато узе камен, седе на њега, а Арон и Ор му држаху руке, један с једне, а други с друге стране, и не клонуше му руке до заласка сунца. Тако Исус разби Амалика и народ његов оштрим мачем. Потом рече Господ Мојсију: „Запиши то у књигу за спомен и кажи Исусу да ћу сасвим избрисати спомен Амаликов под тобом!” Тада Мојсије начини жртвеник и назва га „Господ, застава моја”. Потом рече: „Ставите руке на престо Господњи – Господ ће ратовати против Амалика од колена до колена!” Свештеник мадијамски Јотор, таст Мојсијев, чу све што учини Бог Мојсију и Израиљу, народу свом, како изведе Господ Израиља из Египта. Тада узе Јотор, таст Мојсијев, Сефору, жену Мојсијеву, коју је тамо оставио. Такође, узе и два сина њезина: једном беше име Гирсам, јер Мојсије рече: „Туђин сам у земљи туђој.” Други се звао Елиезер, јер рече: „Бог оца мојега ми поможе и спасе ме од мача фараоновог.” Тако Јотор, таст Мојсијев, пође са синовима и женом Мојсијевом к Мојсију у пустињу, где беше у логору под гором Божјом. Он поручи Мојсију: „Ја, твој таст Јотор, идем к теби са женом твојом и са оба сина њезина.” Тада Мојсије изађе у сусрет своме тасту, поклони се, пољуби га, упита за здравље, па уђоше под шатор. Потом Мојсије исприча тасту своме све што учини Господ фараону и Египћанима због Израиља и све невоље које су их снашле на путу и како их је Господ избавио. Јотор се радовао свему добру које је Господ учинио Израиљу избавивши га из руке египатске. Тада рече Јотор: „Нека је благословен Господ, који вас избави из руке египатске и руке фараонове. Сада знам да је Господ већи од свих богова јер је избавио народ из руке египатске, која је осионо поступала.” Затим Јотор, таст Мојсијев, принесе Богу жртву паљеницу и принос. Дођоше и Арон и све старешине израиљске и једоше с тастом Мојсијевим пред Богом. Сутрадан седе Мојсије да суди народу, а народ је стајао пред Мојсијем од јутра до вечери. Кад таст Мојсијев виде шта ради с народом, рече му: „Шта то радиш с народом? Зашто седиш сам, а сав народ стоји од јутра до вечери?” Мојсије рече тасту своме: „Народ долази да пита Бога. Кад почну да се споре, долазе к мени. Ја пресудим и изнесем им Божје заповести и законе.” Таст Мојсијев му рече: „Није добро како радиш. Уморићете се и ти и народ који је с тобом. Тај посао је претежак, не можеш га сам обављати. Послушај ме! Саветоваћу те и Бог ће бити с тобом! Представљај народ пред Богом и износи њихове ствари пред Бога. Поучавај их заповестима и законима његовим, показуј им пут којим треба да иду и упућуј их шта да раде. Онда изабери из целог народа људе способне, који се боје Бога, поштене, који мрзе мито, и постави их за поглаваре: над хиљадом, над стотином, над педесет и над десет. Они нека суде народу у свако доба. Све крупније случајеве нека предају теби, а у мањим нека сами пресуђују. Олакшај себи и нека и они носе терет. Ако тако урадиш и Бог ти заповеди, моћи ћеш да издржиш и сав народ ће задовољно одлазити.” Мојсије прихвати речи свога таста и учини све како му је рекао. Изабра Мојсије из свега Израиља људе способне, па их постави за поглаваре: над хиљадом, над стотином, над педесет и над десет. Они су судили народу у свако доба, теже случајеве су износили Мојсију, а лакше су сами решавали. Потом Мојсије отпусти таста свога, који се врати у земљу своју. Три месеца после изласка из земље египатске, дођоше синови Израиљеви у синајску пустињу. Идући из Рафидина дођоше у синајску пустињу и улогорише се у њој. Логор поставише синови Израиљеви под гором. Мојсије се пењаше к Богу. Господ га позва са горе и рече му: „Овако кажи дому Јаковљевом и реци синовима Израиљевим: ‘Видели сте шта сам учинио Египћанима, како сам вас носио на крилима орловским и к себи довео. Сада, ако будете слушали глас мој и држите завет мој, бићете ми драгоценији од свих народа иако је цела земља моја. Бићете ми краљевство свештеника и народ свети.’ То су речи које ћеш казати синовима Израиљевим.” Мојсије се врати, сазва старешине народне и каза им све што му је Господ заповедио. Сав народ одговори сложно говорећи: „Чинићемо све што је казао Господ!” Онда Мојсије јави Господу речи народа. Потом рече Господ Мојсију: „Ево, ја ћу доћи к теби у густом облаку да народ чује кад будем с тобом говорио и да ти верује довека.” Мојсије је пренео Господу речи народа. Тада рече Господ Мојсију: „Иди у народ и освештај га данас и сутра и нека опере одећу своју. Нека буду спремни трећега дана, јер ће трећега дана сићи Господ на гору Синај пред сав народ. Постави около ограду народу и реци им: ‘Чувајте се да не ступите на гору и не дотичите подножје њено! Ко год се дотакне горе, погинуће! Таквог нико да не дотакне руком, него камењем да се заспе или стрелом устрели. Био човек или животиња, нека не остане у животу.’ Кад рог затруби отежући, онда нека пођу на гору.” Потом Мојсије сиђе са горе, освешта народ и опраше хаљине своје. Тада Мојсије рече народу: „Будите спремни за трећи дан и не лежите са женама.” Трећега дана ујутру громови загрмеше, муње севнуше и поста густ облак на гори. Труба се зачу громко тако да сав народ задрхта у логору. Тада Мојсије поведе народ из логора к Богу и стадоше у подножје горе. Гора Синај се сва димила јер сиђе на њу Господ у огњу. Дим се дизао из ње као дим из пећи и сва се гора силно тресла. Труба је јечала све јаче, Мојсије је говорио, а Бог му гласно одговарао. Господ сиђе на гору Синај, на сам врх, и позва Мојсија на врх горе. Мојсије се попе. Тада Господ рече Мојсију: „Сиђи и опомени народ да не прелази ограду и не прилази да би видео Господа, да не би погинуо. Чак и свештеници који приступају Господу нека се освештају да их не би Господ побио.” Тада Мојсије рече Господу: „Неће се народ попети на гору Синај јер си нас ти опоменуо: ‘Постави ограду около горе и освештај је.’” Господ му рече: „Иди, сиђи, па се опет попните ти и Арон, а свештеници и народ нека не преступају ограду да би пришли Господу, да не би изгинули!” Мојсије сиђе и све рече народу. Потом рече Бог све ове речи говорећи: „Ја сам Господ, Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из дома ропскога. Немој имати других богова уз мене! Не прави себи кип ни слику од било чега што је горе на небу, или доле на земљи, или у води под земљом! Немој им се клањати нити служити јер сам ја Господ, Бог твој, Бог љубоморан! Кажњавам синове због грехова отачких, који ме мрзе, до трећег и четвртог колена. Чиним милост пак хиљадама који ме љубе и чувају моје заповести. Не узимај узалуд имена Господа, Бога свога, јер неће Господ оставити некажњеног онога који изговара име његово узалуд! Сећај се дана одмора да га светкујеш! Шест дана ради и обављај све послове своје! Међутим, седми дан је одмор Господу, Богу твоме. Тада немој радити никакав посао: ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни стока твоја, ни дошљак који је под кровом твојим. Господ је за шест дана створио небо, земљу и море и све што је у њима, а седмог дана је починуо. Зато је Господ благословио и посветио дан одмора. Поштуј оца свога и мајку своју да дуго поживиш на земљи коју ти даје Господ, Бог твој! Не убиј! Не чини прељубе! Не кради! Не сведочи лажно на ближњега свога! Не пожели кућу ближњега свога! Не пожели жену ближњега свога, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити било шта што је ближњега твога!” Сав народ зачу грмљавину и звук трубе и виде муње и брдо како се дими. Народ је дрхтао и стајао подаље. Онда рекоше Мојсију: „Ти нам говори и слушаћемо! Нека нам не говори Бог, да не погинемо!” Тада рече Мојсије народу: „Не бојте се, Бог је дошао да вас искуша, да страх од Њега остане да не бисте грешили.” Народ остаде подаље, а Мојсије приступи облаку у којем се Бог налазио. Тада рече Господ Мојсију: „Овако кажи синовима Израиљевим: ‘Видели сте да сам вам говорио с неба. Не правите уз мене кипове сребрне, нити кипове златне. Начини ми жртвеник од земље на којем ћеш ми приносити своје жртве паљенице и жртве захвалне, своју ситну и крупну стоку. На којем год месту одредим да се спомиње име моје, доћи ћу к теби да те благословим. Ако ми будеш градио жртвеник од камена, немој га градити од тесаног камена, јер ако превучеш гвожђем по њему, оскрнавићеш га. Немој узлазити уз степенике на олтар мој да се на њему не открије голотиња твоја.’” „Ово су закони које треба да им прикажеш: Ако купиш роба Јеврејина, нека ти служи шест година, а седме нека оде без откупа, слободан. Ако дође сам, нека и оде сам. Ако је ожењен, нека с њим иде и његова жена. Ако га господар ожени и жена му роди синове или кћери, жена и њена деца нека припадну њеном господару, а он нека оде сам. Међутим, ако роб чврсто изјави: ‘Волим господара свога, жену своју и децу своју и нећу да будем слободан’, тада нека га господар доведе к Божјим судијама. Кад га доведе до врата или до довратка, нека му господар шилом пробуши уво и нека му служи довека. Ако неки човек прода своју кћер да буде робиња, нека се она не ослобађа као робови. Ако се она не свиди своме господару који је хтео њом да се ожени, нека јој дозволи да се откупи. Он нема право да је прода странцима кад није био веран. Ако је њу наменио сину своме, нека она има права као и његове ћерке. Ако се ожени другом, не сме првој да ускрати храну, одећу ни сједињавање. Ако јој не пружи ово троје, онда нека она оде без откупа, слободна. Ко удари човека и убије га, нека се погуби. Ако то није урадио намерно, него је Бог допустио да му падне шака, одредићу му место где се може склонити. Ако неко намерно устане на ближњега свога и подмукло га убије, одвуци га и од мога жртвеника и нека се погуби. Ко удари оца свога или мајку своју, нека се погуби. Ко отме човека да би га продао или за себе задржао, нека се погуби. Ко прокуне оца свога или мајку своју, нека се погуби. Ако се људи посвађају, па један удари другога каменом или песницом, али тај не умре, него падне у постељу, ако после устане и хода макар са штапом, нека се осуди онај који га је ударио, нека му надокнади изгубљено време и плати лечење. Ако неко удари роба свога или робињу штапом тако да му умре под руком, нека буде кажњен. Међутим, ако роб преживи дан или два, нека се не кажњава јер је роб његово власништво. Ако се људи посвађају, па неко удари трудну жену и плод изађе без повреде, онда онај који ју је ударио нека плати одштету коју одреди њен муж и нека плати пред судијама. Међутим, ако се догоди смрт, тада је казна: живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу, опекотина за опекотину, рана за рану, модрица за модрицу. Ако неко роба свога или робињу своју удари по оку и повреди га, нека га ослободи због ока. Ако избије зуб робу своме или робињи својој, нека их ослободи због зуба. Ако во убоде човека или жену и усмрти их, нека се каменује, али нека се не једе његово месо, а власник нека буде крив. Међутим, ако је во и раније убадао и власник био опомињан, али га није чувао, па убије човека или жену, нека се во каменује, а власник погуби. Ако се власнику одреди откуп за његов живот, нека плати онолико колико му се одреди. Ако во убоде дечака или девојчицу, нека се поступи по истом закону. Ако во убоде роба или робињу, нека власник исплати господару њиховом тридесет сикала сребра, а во нека се каменује. Ако неко остави бунар отворен или ископа бунар а не покрије га, па упадне во или магарац, власник бунара нека плати новцем власнику стоке, а што је угинуло, нека је његово. Ако нечији во убоде вола другоме те овај угине, онда нека продају живог вола и новац поделе, а и убијеног вола нека поделе. Међутим, ако се знало да је во и раније убадао, а његов власник га није чувао, нека да вола за вола, а угинули во нека је његов. Ако неко украде вола или овцу па закоље или прода, да врати пет волова за једног вола, а за овцу – четири овце.” „Ако се лопов ухвати у провали и буде смртно рањен, нека не буде освете за његову крв. Међутим, ако је сунце већ изашло, следи казна за његову крв. Лопов мора да надокнади штету. Ако нема ничега, нека се он прода због своје крађе. Ако се код њега нађе живо то што је украо, во, магарац или овца, нека врати двоструко. Ако неко уништи њиву или виноград тако што је пустио своју стоку да пасе на туђем, нека надокнади оним што је најбоље с његове њиве или винограда. Ако неко запали ватру, која захвати трње и изгори жито у снопу или у класу на њиви, нека надокнади онај који је ватру запалио. Ако неко повери ближњем свом новац или ствари на чување, па буде покрадено из његове куће и нађе се лопов, нека плати двоструко. Међутим, ако се лопов не пронађе, власник куће нека се пред Божјим судијама закуне да није пружио руку на ствар свога ближњега. Свака спорна ствар, во, магарац, овца, одећа, свака изгубљена ствар за коју се каже: ‘То је!’, нека се изнесе пред Божје судије. Онај кога прогласе кривим нека ближњем плати двоструко. Ако неко повери своме ближњем магарца, вола, овцу или било коју животињу, која угине или се осакати, или је неко одведе а да то нико не види, нека се закуне пред Господом онај који је чувао да није пружио руку на власништво свога ближњега. Нека се власник тиме задовољи, а онај који је чувао нека не надокнађује. Ако му је лопов украо, нека накнади власнику. Ако је стоку звер растргла, нека је донесе као доказ и нека не плати накнаду. Ако неко позајми од ближњега стоку на послугу, па се она осакати или угине док он није био уз њу, нека плати накнаду. Ако је био уз њу, нека не плати, али ако је била унајмљена, нека плати најам. Ако неко превари девојку која није заручена и легне с њом, нека јој да свадбену цену и нека је узме за жену. Ако њен отац одбије да му је да, нека да новца колика је свадбена цена за девојку. Врачари не дај да живи. Ако неко облежи животињу, нека се погуби. Ако би неко приносио жртве другим боговима, нека буде прогнан. Не кињи и не угњетавај дошљака јер сте и сами били дошљаци у земљи египатској! Немојте цвелити удовице и сироте! Ако их уцвелиш и они к мени завапе, чућу глас њихов. Тада ће се гнев мој распалити и мачем ћу вас погубити. Тако ће жене ваше постати удовице, а деца ваша сирочад. Ако позајмиш новац некоме од мога народа, сиромаху који је код тебе, немој бити лихвар и не намећи му камате. Ако узмеш ближњем свом огртач као залог, мораш му вратити до заласка сунца. То му је једини покривач којим умотава своје тело. У чему ће спавати? Ако к мени завапи, услишићу га, јер ја сам милостив. Не хули на Бога и не проклињи старешине народа! Не оклевај да принесеш првине летине своје и новог вина! Првенца од својих синова мени посвети. Исто учини и с теладима и јагањцима својим. Седам дана нека остане с мајком својом, а осмога дана дај га мени. Будите ми људи свети. Немојте јести меса растргнуте животиње у пољу, већ га баците псима!” „Немој износити лажне речи! Немој сведочити криво за зликовца! Немој да се поводиш за већином да чиниш зло, нити да сведочиш због већине на суду изврћући правду! Не буди пристрасан према сиромаху у парници његовој! Ако наиђеш на залутало говече или магаре непријатеља свога, одведи му га. Ако видиш магарца твога непријатеља како је пао под теретом својим, немој да га оставиш, него заједно с њим помози му. Не изврћи правду сиромаху у парници његовој! Клони се лажних речи и не убијај недужног и праведног јер ја зликовцу не праштам. Не примај мито јер мито заслепљује и оне који јасно виде и изврће правду недужнима. Не угњетавај дошљака јер ви знате каква је душа дошљаку пошто сте били у земљи египатској. Шест година засејавај земљу своју и сакупљај њене приносе. Седме године је остави да почине. Нека се с ње храни сиротиња из твога народа, а шта претекне, нека једу животиње пољске. Тако ради и с виноградом својим и с маслињаком својим. Шест дана обављај послове своје, а седмога дана почини да би се одморио во и магарац твој и да одахну син слушкиње твоје и дошљак. Држите се свега што сам вам казао. Не помињите имена туђих богова и нека се то не чује из уста ваших. Три пута у години празнуј ми: слави Празник бесквасних хлебова. Седам дана једи бесквасан хлеб у одређено време у месецу авиву, јер си тада изашао из Египта. Нико нека ми не приступи празних руку. Потом прослављај Празник жетве, првина што их доносе њиве које засејеш. Затим, Празник бербе на свршетку сваке године, када с њиве сабереш плодове труда свога. Три пута годишње нека мушкарци приступају пред Господа Бога. Крв жртве коју у моју славу приносиш не приноси уз бесквасне хлебове и принесено за празник нека не преноћи до сутра. Приноси у дом Господа, Бога свога, прве плодове земље своје. Немој кувати јагње у млеку мајке његове. Ево, шаљем анђела свога пред тобом да те чува на путу и доведе те на место које сам ти припремио. Поштуј га и слушај га! Немој да га расрдиш јер вам неће опростити грехе ваше јер је моје име у њему. Међутим, ако будеш слушао глас његов и извршавао оно што сам заповедио, ја ћу бити непријатељ твојим непријатељима и противник твојим противницима. Анђео мој ићи ће пред тобом и одвешће те у земље Амореја, Хетеја, Ферезеја, Хананеја, Јевеја и Јевусеја и ја ћу их уништити. Немој се клањати њиховим киповима, нити им служи. Не ради оно што они чине него њихове кипове поруши и поразбијај. Служите Господу, Богу своме, и он ће благословити хлеб твој и воду твоју и уклонити болест од тебе. У земљи твојој неће бити жене која побацује, нити нероткиње, и продужићу број дана твојих. Пустићу пред тобом страх од мене, збунићу народе пред које долазиш, тако да ће непријатељи твоји бежати пред тобом. Послаћу и стршљенове пред тобом да терају у бег Хивијце, Хананце и Хетеје пред тобом. Нећу их отерати пред тобом за годину дана да не би земља опустела и да се звери пољске не би намножиле против тебе. Помало ћу их одгонити пред тобом док се не намножиш и не освојиш земљу. Поставићу ти границу од Црвеног мора до Филистејског мора и од пустиње до реке. Предаћу вама у руке становнике те земље и ти их протерај. Не склапај савез ни са њима, ни с киповима њиховим. Нека не остану у земљи твојој да те не наводе на грех против мене. Ако би поштовао њихове кипове, то би била замка.” Тада рече Мојсију: „Успните се ка Господу ти, Арон, Надав, Авијуд и седамдесет старешина Израиљевих и поклоните се издалека. Мојсије нека сам приступи Господу, а они нека не приступају. Ни народ нека се не успиње.” Онда Мојсије дође и каза народу све речи Господње, а народ одговори у један глас: „Чинићемо све што је Господ рекао!” Потом Мојсије записа све речи Господње. Ујутру уста рано и подиже жртвеник под гором и дванаест стубова за дванаест племена Израиљевих. Затим посла младиће између синова Израиљевих да принесу жртве паљенице и принесу телад на жртву захвалну Господу. Мојсије узе половину крви, стави је у посуде, а половину крви изли на олтар. Мојсије узе Књигу завета, па је прочита народу. Народ одговори: „Све што је Господ рекао, чинићемо и слушаћемо!” Тада Мојсије узе крв, покропи њом народ и рече: „Ево, то је крв завета који склопи с вама Господ на основу ових речи.” Затим се попе Мојсије са Ароном, Надавом, Авијудом и седамдесет старешина Израиљевих. Они видеше Бога Израиљевог, подножје ногама његовим као да је било од драгог камена сафира и као небо кад је прозрачно. Он не пружи руке своје на изабранике Израиљеве, него само видеше Бога, а потом су јели и пили. Тада рече Господ Мојсију: „Попни се к мени на гору и ту остани. Даћу ти камене плоче са законом и заповестима које сам написао да подучаваш народ.” Мојсије устаде с Исусом који га служаше и попе се на гору Божју. Старешинама рече: „Чекајте овде док се не вратимо. Ето, с вама су Арон и Ор. Ако неко има спор, нека им се обрати.” Потом Мојсије оде на гору, а облак прекри гору. Тада је слава Господња била на гори Синај и облак је покриваше шест дана. Седмога дана позва Господ Мојсија из облака. Слава Господња на врху брда беше као огањ у очима синова Израиљевих. Мојсије уђе усред облака и попе се на гору. Мојсије је боравио на гори четрдесет дана и четрдесет ноћи. Господ рече Мојсију говорећи: „Реци синовима Израиљевим да ми дају прилоге. Скупљајте од свакога који даје драговољно. Примајте ове прилоге: злато, сребро и бакар, порфиру, скерлет, кармезин, фини и лош, и тканину од козје длаке, коже овчије обојене црвено, фине коже, багремово дрво, уље за светиљке, мирисе за уље помазања и мирисни кад, оникс и друго камење за уграђивање у оплећак и напрсник. Нека ми саграде светилиште да могу да боравим међу њима. Направите ми стан и предмете према слици коју ћу вам показати. Нека начине ковчег од багремовине, два и по лакта дуг, лакат и по широк и лакат и по висок. Опточи га чистим златом, опточи га изнутра и споља, а горње ивице опточи затним венцем. Салиј за њега четири златне алке и стави их на четири угла, две алке с једне стране и две с друге. Направи облице од багремовине и опточи их златом. Потом провуци облице кроз алке с обе стране ковчега да се помоћу њих ковчег носи. Нека облице стоје у алкама на ковчегу, нека се не извлаче из њих. У ковчег стави сведочанство које ћу ти ја дати. Начини поклопац од чистога злата, два и по лакта дуг и лакат и по широк. Салиј од злата обрађеног два херувима на оба краја поклопца. Салиј једног херувима на једном крају, а другог херувима на другом крају, значи, на поклопцу начините два херувима на оба краја. Нека херувими подигну крила увис тако да крилима заклањају поклопац. Нека буду окренути лицем један према другом, а и према поклопцу нека буду окренута лица херувима. Стави поклопац одозго на ковчег, а у ковчег ћеш ставити сведочанство које ћу ти дати. Ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти одозго, са поклопца, између два херувима који ће бити на ковчегу сведочанства, све заповести синовима Израиљевим. Затим направи сто од багремовине, дуг два лакта, широк један лакат, а висок лакат и по. Обложи га чистим златом и салиј му златан венац уоколо. Направи му оплату уоколо, као длан широку, и стави около златни венац. Затим му направи четири златне алке и причврсти их на четири угла на четири његове ноге. Нека алке буду одмах испод оплате да у њима стоје облице за ношење стола. Облице направи од багремовине и обложи их златом да би се сто носио. За њега начини зделе, чиније, ведра и чаше којима ће се преливати принос. Начини их од чистога злата. На сто ћеш стављати стално хлебове предложења преда ме. Затим начини свећњак од чистога злата, од обрађеног злата нека буде свећњак. Постоље, краци, чашице и латице нека буду од једног комада. Шест кракова нека му излазе са стране, три крака с једне стране сталка, а три крака с друге стране сталка. На једном краку нека буду три чашице у облику бадемовог цвета, свака с главицом и латицом. Тако нека буде на свих шест кракова који се извијају из сталка. На самом свећњаку нека буду четири чашице у облику бадемовог цвета, свака с главицом и латицама. Нека буде једна главица за два крака који излазе из ње, једна главица за друга два крака и још једна главица за два крака. Тако ће бити за свих шест кракова који се извијају из сталка. Чашице и кракови нека буду из једног комада ковани од чистога злата. Направи и седам светиљки и постави их горе да осветљавају спреда. Машице и пепељаре нека буду од чистога злата. Употреби таланат чистога злата за свећњак и његов прибор. Гледај да све направиш по слици која ти је показана на гори. Стан ћеш ми направити од десет застора од финог ланеног платна, порфире, скерлета и кармезина. По њима нека буду уметнички извезени херувими. Сваки застор нека буде двадесет осам лаката дуг и четири лакта широк. Сви застори нека имају исте мере. Пет застора нека су састављени један с другим, а и других пет нека буду састављени један с другим. Начини петље од порфире на рубу једног застора и на рубу другог застора, где ће се спајати. Направи педесет петљи на рубу једног састављеног застора и педесет петљи на рубу другог застора, једну наспрам друге. Затим, направи педесет кука од злата. Тим кукама састави засторе тако да стан буде целина. Начини засторе од козје длаке да покривају стан. Начини једанаест застора. Дужина сваког застора нека је тридесет лаката, а ширина четири лакта. Нека буде једанаест истих. Састави пет застора посебно, а посебно састави оних шест застора. Шести застор превиј надвоје на предњој страни шатора. Начини педесет петљи на рубу првога састављеног застора и педесет петљи на рубу другога. Затим начини педесет кука бакарних. Запни куке у петље тако да прекривач буде целина. Пошто је више застора на прекривачу, нека половина застора виси на задњој страни шатора. Оно што претекне од прекривача, нека виси по један лакат са сваке стране шатора да га заклања. Направи шатору и покров од обојених у црвено овнујских кожа, а преко њега покров од фине коже. Начини за шатор даске од багремовине које ће стајати усправно. Свака даска нека буде десет лаката, а широка лакат и по. На свакој дасци нека буду два клина један наспрам другог. Тако начини на свакој дасци за стан. Направи за стан двадесет дасака с јужне стране. Затим, испод двадесет дасака начини четрдесет лежишта од сребра. Два лежишта под једну даску за два клина њена и тако за сваку даску две стопице за два клина. На другој страни стана, са севера, нека буде десет дасака, четрдесет лежишта сребрних, два лежишта под једну даску за два клина њена, и тако за сваку даску. На задњој страни стана, на западу, постави шест дасака. Направи и две даске за два угла стана. Нека буду спојене при дну и при врху алком да држе угао. Тако ће бити осам дасака са шеснаест лежишта сребрних, два лежишта под сваком даском. Затим начини пречаге од багремовине, пет за даске с једне стране стана, пет пречага за даске на другој страни стана и пет пречага за даске стана позади, са запада стану. Средња пречага нека иде средином дасака од једног краја до другога. Даске опточи златом, такође и алке, да се кроз њих провлаче пречаге које опточиш златом. Тако ћеш подићи стан, онако како ти је указано на гори. Затим начини застор од порфире, скерлета и кармезина и финог лана и на њему нека буду извезени херувими. Окачи га о четири стуба од багремовине, златом опточена, са златним кукама на четири сребрна лежишта. Окачи застор за куке, па унеси ковчег завета иза застора, тако да вам застор раставља светињу од светиње над светињама. Стави поклопац на ковчег сведочанства у светињи над светињама. Намести сто испред застора, а свећњак на јужну страну стана наспрам стола који је на северној страни. На вратима шатора направи застор од порфире, скерлета, кармезина и финог везеног лана. За тај застор истеши пет стубића од багремовине и опточи их златом. Куке од њих нека буду од злата, а лежишта од бакра. Начини жртвеник од багремовине, пет лаката дуг и пет лаката широк, значи, квадрат, а три лакта висок. На његова четири угла начини рогове, да буду целина с њим, и опточи га бакром. Начини му посуде за пепео, лопатице, котлиће, виљушке и машице. Све то направи од бакра. Затим начини решетку од бакра као мрежу и салиј четири алке на четири угла решетке. Постави је испред жртвеника унаоколо на пола висине жртвеника. Направи и облице за жртвеник, мотке од багремовине и опточи их бакром. Нека се облице провуку кроз алке са обе стране жртвеника када се он носи. Начини га од дасака, нека буде шупаљ, онако како ти је показано на гори, тако начини. Начини двориште стану. На јужној страни направи засторе од финог лана, сто лаката у дужину с те стране. Двадесет њихових стубова нека стоје у двадесет лежишта бакарних и нека имају куке и алке од сребра. Исто тако начини и са северне стране: сто лаката дуги застори, двадесет стубова и двадесет лежишта од бакра, а на стубовима куке и алке од сребра. Са западне стране за ширину дворишта требаће застор од педесет лаката, са десет стубова и десет лежишта. На источној страни ширина дворишта нека буде педесет лаката. Затим, нека буду застори на једној страни петнаест лаката са три стуба и три лежишта. И на другој страни нека буду застори петнаест лаката, са три стуба и три лежишта. На вратима дворишта нека буде застор везен од двадесет лаката, од порфире, скерлета, кармезина и финог лана, са четири стуба и четири лежишта. Сви стубови и куке у дворишту унаоколо нека буду од сребра, а лежиште од бакра. Двориште нека је сто лаката дуго, широко педесет, а висина пет лаката. Застори нека су од финог лана, а лежишта од бакра. Све посуђе у стану за сваку службу, све коље у њему и коље у дворишту нека је од бакра. Затим заповеди синовима Израиљевим да ти донесу чистог, цеђеног маслиновог уља да би жишци стално горели. Арон и његови синови нека га постављају у шатор састанка, пред застором који заклања ковчег, да гори пред Господом од вечери до јутра. То нека је вечита наредба поколењима синова Израиљевих. Затим између синова Израиљевих доведи Арона, брата свога, с његовим синовима Надавом, Авијудом, Елеазаром и Итамаром, да ми буду свештеници синови Аронови. Начини свете одежде Арону, брату своме, достојанствене и свечане. Наложи свим вештим људима, које сам испунио духом мудрости, да начине одежде Арону да би се посветио да ми буде свештеник. Нека скроје ову одећу: напрсник, оплећак, огртач, кошуљу везену, турбан и појас. Те свете одежде начини Арону, брату своме, и синовима његовим да ми служе као свештеници. Нека узимају злата, порфире, скерлета, кармезина и финог лана. Нека уметнички начине оплећак од злата, порфире, скерлета, кармезина и финог, везеног лана. Две нараменице нека буду на њему које ће састављати два краја у целину. Појас на њему нека је исто направљен од злата, порфире, скерлета, кармезина и финог везеног лана. Потом узми два камена оникса и у њих урежи имена синова Израиљевих. Шест њихових имена нека буду на једном камену, а шест осталих имена на другом камену, по реду рађања. Као што драгуљар урезује печате на прстенове, тако ти урежи имена синова Израиљевих. Опточи их златом унаоколо. Стави та два камена на нараменице оплећка, да буду спомен синовима Израиљевим, и Арон нека носи имена њихова на два рамена пред Господом, да их се сети. Начини алке од злата. Затим направи два једнака плетена ланца од чистога злата и окачи плетене ланце о алке. Напрсник за суђење направи уметнички. Направи га као и рад на оплећку: од злата, порфире, скерлета, кармезина и финог лана. Нека буде четвртаст и двострук, један педаљ дуг, један педаљ широк. Поређај по њему каменове у четири реда. У првом реду нека буду рубин, топаз и смарагд. У другом реду малахит, сафир и јаспис. У трећем реду лигурион, ахатис и аметист. У четвртом реду хризолит, оникс и вирилион. Нека буду уковани у златна лежишта. Тих каменова нека буде дванаест, према именима синова Израиљевих. Нека буду урезани као печати, сваки с једним именом од дванаест племена. Начини за напрсник једнаке плетене ланчиће од чистог злата. Затим направи две златне алке за напрсник и причврсти их на два краја напрсника. Провуци два златна ланчића кроз две алке које су причвршћене на угловима напрсника. Друга два краја ланчића причврсти за две алке. Причврсти их на нараменице од оплећка спреда. Начини још две златне алке и стави их на два доња угла напрсника изнутра на страну која је према оплећку. Направи још две златне алке и стави их на нараменице од оплећка на доњи предњи шав изнад појаса на оплећку. Нека се напрсник веже својим алкама за алке оплећка врпцом од порфире тако да напрсник стоји изнад појаса и да се не раздваја од оплећка. Нека Арон носи имена синова Израиљевих на напрснику за суђење, на срцу свом, кад улази у светилиште за спомен пред Господом свагда. У напрсник за суђење нека се ставе урим и тумим, да буду на срцу Ароновом кад буде долазио пред Господа. Тако ће Арон увек носити на срцу суд синовима Израиљевим пред Господом свагда. Затим направи огртач, сав од порфире, за оплећак. На средини нека буде прорез за главу. Прорез нека буде опшивен унаоколо траком, као прорез на оклопу, да се не би поцепао. По његовој ивици направи шипурке од порфире, скерлета и кармезина свуда унаоколо и међу њима златна звонца. Нека буду златно звонце па шипурак, златно звонце па шипурак, по ивици плашта свуда унаоколо. То нека буде на Арону кад служи, да се чује звук звона кад улази у светилиште пред Господа и кад излази да не би погинуо. Начини плочицу од чистога злата и на њој, као на печату, урежи „Посвећен Господу”. Вежи је врпцом од порфире за турбан, спреда на капи нека стоји. То нека стоји на Ароновом челу да може да носи све грехе који би могли упрљати свете приносе које приносе синови Израиљеви. Нека му буде стално на челу да стекне милост Господа. Скрој кошуљу од финог везеног платна ланеног, од платна ланеног скрој и турбан, а појас начини везен. Такође, и синовима Ароновим скрој кошуље, појасеве и турбане да покажу њихово достојанство и лепоту. Обуци то Арону, брату своме, и синовима његовим, затим их помажи, дај им власт у руке и посвети их да ми служе као свештеници. Скрој им гаће од платна ланеног да покрију голо тело. Нека буду од бедара до чланака. Нека их носе Арон и његови синови кад улазе у шатор састанка или кад приступају жртвенику да служе у светилишту, да не би навукли грех и погинули. То нека буде уредба вечна њему и његовом потомству после њега. Овако ћеш учинити кад их будеш посвећивао да ми служе службу свештеничку: узми једно теле и два овна без мане. Затим бесквасне хлебове и бесквасне колаче замешене са уљем и бесквасне погаче замешене са уљем. Умеси их од белог пшеничног брашна. Стави их у једну котарицу и принеси их с котарицом с телетом и са два овна. Потом доведи Арона и синове његове пред врата шатора састанка и опери их водом. Затим узми одежде и обуци Арону кошуљу, стави на њега огртач оплећка, оплећак и напрсник и опаши га појасом оплећка. Стави му турбан на главу и плочицу свету стави на турбан. Затим узми уље за помазивање, излиј му на главу и помажи га. Онда доведи и синове његове и обуци их у кошуље. Опаши појасевима Арона и синове његове и стави им турбане да буду свештенство уредбом вечном. Тако посвети Арона и синове његове. Затим доведи теле пред шатор састанка, а Арон и синови његови нека ставе руке телету на главу. Онда закољи теле пред Господом на вратима шатора састанка. Узми крви од телета и помажи прстом рогове жртвеника, а осталу крв пролиј у подножје жртвеника. Узми сав лој из утробе, мрежицу на јетри и оба бубрега с лојем око њих и спали на жртвенику. Месо од телета, његову кожу и балегу спали на ватри изван логора. То је жртва за грех. Потом узми једног овна, па нека на главу овна ставе руке своје Арон и синови његови. Онда овна закољи и узми му крв и покропи жртвеник унаоколо. Овна распарчај, опери изнутрице и ноге и стави их на остале комаде и главу. Затим целога овна спали на жртвенику. То је жртва паљеница Господу, мирис угодни, жртва огњена. Потом узми другог овна, па нека Арон и синови његови ставе руке своје овну на главу. Онда овна закољи, узми му крви и њоме помажи крај деснога увета Арону, крај деснога увета синовима његовим, палац десне руке њихове и палац десне ноге њихове. Преосталом крвљу покропи жртвеник унаоколо. Затим узми крви која је остала на жртвенику и уља за помазивање и покропи Арона и одежде његове и синове његове и одежде њихове. Тако ће бити посвећени и он и одежде његове и синови његови и одежде њихове. Потом узми лој с овна, реп, лој са изнутрица, мрежицу с јетре, оба бубрега с лојем око њих и десну плећку јер је то ован посвећења. Узми и један хлеб, један колач са уљем и једну погачу из котарице бесквасних хлебова која је пред Господом. Све то стави у руке Арону и у руке његових синова да обрћу тамо-амо, тако да буде жртва обртана пред Господом. Затим их узми из њихових руку и спали на жртвенику преко жртве паљенице да буде мирис угодни Господу. То ће бити жртва паљеница Господу. Потом узми груди овна принесеног за Ароново посвећење и обрћи тамо-амо да буде жртва обртана пред Господом. То ће бити твој део. Посвети груди од обртане жртве и плећку од жртве подизане, што је обртано и подизано од овна којим су Арон и његови синови посвећени. То ће припадати Арону и синовима његовим као закон вечни синовима Израиљевим јер је жртва подизана. То је део који ће синови Израиљеви давати од жртава захвалница Господу. Аронове посвећене одежде нека припадну синовима његовим после њега, да се у њима помазују и посвећују. Син који међу синовима постане свештеник наместо њега, седам дана нека их облачи кад буде улазио у шатор састанка да служи. Узми овна за посвећење и скувај његово месо на светом месту. Арон и синови његови нека једу месо тога овна и хлеб из котарице на вратима шатора састанка. Они нека једу оно што је послужило за њихово очишћење и посвећење. Нико други нека не једе јер је ствар света. Ако претекне нешто од меса посвећења или хлеба до сутра, спали на ватри. Не сме да се једе јер је ствар света. Тако учини Арону и синовима његовим како сам ти заповедио. Седам дана их посвећуј. Свакога дана приноси на жртву теле за грех ради посвећења. Очистићеш и жртвеник чинећи очишћење и помажи га да се посвети. Седам дана чини очишћење и посветићеш га, па ће жртвеник бити веома свет. Све што дотакне жртвеник, биће свето. Треба да приносиш на жртвеник и два јагњета од годину дана сваког дана непрекидно. Једно јагње жртвуј јутром, а друго јагње жртвуј увече. С првим јагњетом принеси једну десетину ефе белог брашна замешену с четвртином ине цеђенога уља и налив вина – четврт ине на једно јагње. Друго јагње жртвуј увече, као жртву јутарњу с наливом, на мирис угодни Господу. То нека буде стална жртва паљеница од поколења до поколења на вратима шатора састанка пред Господом. Ту ћу се састајати с вама и говорити теби. Ту ћу се састајати са синовима Израиљевим да их посвећујем славом својом. Посветићу шатор састанка и жртвеник, а Арона и синове његове посветићу да ми буду свештеници. Ја ћу пребивати међу синовима Израиљевим и бићу им Бог. Тада ће они схватити да сам ја Господ, Бог њихов, који их је извео из земље египатске, да пребивам међу њима ја, Господ, Бог њихов. Још начини сто за кађење, направи га од багремовог дрвета. Нека буде лакат дугачак, лакат широк, четвороугласт нека буде, а два лакта висок. Из њега нека излазе рогови. Обложи га чистим златом одозго и са стране и рогове његове. Начини и златну плетеницу унаоколо. Направи му и две златне алке на две стране испод плетенице кроз које ће се провлачити облице за ношење. Облице направи од багремовог дрвета и обложи их златом. Постави га испред застора који заклања ковчег сведочанства, наспрам поклопца који је над ковчегом где ћу се с тобом састајати. Нека на њему Арон кади мирисним тамјаном свако јутро кад припрема жишке. Кад Арон припали жишке увече, нека и кади. То нека буде свагдашње кађење пред Господом у све нараштаје. На њему немојте да приносите ни туђи тамјан, ни жртве паљенице, ни за принос, ни за преливање. Једном у години нека Арон врши обред очишћења на његовим роговима. Крвљу од жртве за грех једном у години нека обави обред очишћења на њему. То чините у све нараштаје јер је сточић светиња Господу.” Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Кад будеш пребројавао синове Израиљеве за попис, свако нека да откупнину Господу за себе да га не стигне зло при попису. Свако по списку нека да пола сикла по сиклу храма у коме је двадесет гера у сиклу. То пола сикла биће принос Господу. Ко год је за попис, од двадесет година и више нека да прилог Господу. Богаташ нека не плати више, нити сиромах мање од пола сикла кад прилажу Господу откуп за себе. Кад узмеш новац за откуп од синова Израиљевих, остави их за потребе шатора састанка. То ће бити спомен пред Господом за ваше очишћење.” Још рече Господ Мојсију: „Начини умиваоник с подножјем од бронзе, за умивање. Постави га између шатора састанка и жртвеника и налиј воду. Нека из њега Арон и синови његови перу руке и ноге своје. Кад буду ишли у шатор састанка или кад приступају сточићу да служе или приносе жртву паљену, нека се оперу водом да не би изгинули. Тада нека перу руке своје и ноге своје да не би изгинули. То нека буде трајна наредба Арону и потомцима његовим кроз све нараштаје.” Још рече Господ Мојсију: „Узми најбоље мирисе: пет стотина сикала најчистије смирне, пола од тога – двеста педесет мирисног цимета и двеста педесет мирисне трске, пет стотина по сиклу светилишта ловора и један хин маслиновог уља. Од тога направи уље за свето помазање, вештином мајсторском. То нека буде уље свето за помазивање. Тиме помажи шатор састанка и ковчег сведочанства, сто и сав његов прибор, свећњак и сав његов прибор и олтар за кађење, жртвеник за жртве паљенице и сав његов прибор, умиваоник и његово подножје. Посвети их и постаће свети, и што год их се дотакне, биће свето. Помажи и Арона и синове његове и посветићеш их да ми буду свештеници. Потом кажи синовима Израиљевим: ‘Ово ће бити свето уље за помазивање кроз све нараштаје. Не сме се помазивати свако и немојте правити сличнога уља. Ово је посвећено уље и нека вам буде свето. Ко направи такво уље или помаже некога, нека се одстрани из свога народа.’” Још рече Господ Мојсију: „Узми мирисе: балсам, оникс и халван мирисни и чист тамјан у истим количинама. Направи од тога тамјан за кађење вештином мајсторском, опран, и чист и свет. Иситни га у прах и стави пред сведочанство у шатору састанка, где ћу се ја с тобом састајати. То нека вам буде веома свето. Такав тамјан немојте правити за себе. То је светиња Господу. Ко начини такав да би мирисао, нека се истреби из свога народа.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Ево, позвах по имену Веселеила, сина Урије, сина Орова из племена Јудиног. Испуних га духом светим, мудрошћу, разумевањем и знањем свих вештина. Да замишља рогове од злата, сребра и бронзе. Да реже и украшава камен, да резбари дрво и зна све послове. Ево, придружио сам му Елијава, сина Ахисамахова из Дановог племена. Обдарио сам вештином све способне људе да направе све што сам ти наложио: шатор састанка, ковчег сведочанства и поклопац на њему и сав прибор у шатору, сто и сав његов прибор, свећњак чисти с његовим прибором, сточић за кађење, жртвеник за жртве паљенице и његов прибор, умиваоник с његовим подножјем, одежде за службу и посвећену одећу свештенику Арону и одећу синовима његовим за службу свештеничку. Затим уље за помазивање и тамјан мирисни за светилиште. Све нека начине онако како сам ти наложио.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Чувајте брижљиво суботе јер је то знак између мене и вас у све нараштаје да знате да вас ја, Господ, посвећујем. Чувајте дакле суботу јер вам је она света. Ко је оскрнави, нека се погуби. Ко тада буде радио какав посао, нека се та душа истреби из свог народа. Шест дана нека се ради, а седми дан је субота, потпуни одмор, свет Господу. Ко би радио у дан суботњи, нека се погуби. Зато нека синови Израиљеви чувају суботу и празнују у све нараштаје као вечни савез. То ће бити знак између мене и синова Израиљевих довека јер је за шест дана Господ створио небо и земљу, а седмога дана престаде и почину.’” Кад Господ изговори ово Мојсију на Гори синајској, даде му две плоче сведочанства, плоче камене написане прстом Божјим. Међутим, народ, видевши да Мојсије дуго не силази с горе, окупи се око Арона и рекоше му: „Хајде, начини нам бога да иде пред нама јер не знамо шта се догоди том човеку Мојсију, који нас изведе из земље египатске.” Арон им рече: „Поскидајте златне наушнице што висе у ушима ваших жена, ваших синова и ваших кћери и донесите ми их!” Сав народ поскида златне наушнице што им беху у ушима и донесоше Арону. Он узевши злато из њихових руку, растопи га у калупу и сали теле. Они рекоше: „Ово је твој бог, Израиљу, који те изведе из земље египатске!” Кад то виде, Арон сагради пред њима жртвеник, повика и рече: „Сутра је празник Господу!” Сутрадан устадоше рано и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне. Народ поседа да једе и пије, а после устадоше да се забављају. Тада Господ рече Мојсију: „Иди, сиђи, јер се поквари народ твој који си извео из земље египатске. Брзо скренуше с пута који сам им заповедио. Начинише себи теле саливено, поклонише му се и жртве му принеше вичући: ‘Ово је твој бог, Израиљу, који те изведе из земље египатске!’” Тада рече Господ Мојсију: „Видим да је овај народ тврдоврат. Сада пусти да се распали гнев мој на њих и да их истребим, али од тебе ћу учинити народ велики.” Мојсије замоли Господа, Бога свога, и рече: „Господе, зашто се распаљује гнев твој на народ твој, који си избавио из земље египатске силом великом и руком моћном? Зашто да говоре Египћани и да кажу: ‘Извео их је на њихову несрећу да их побије у брдима и истреби са земље!’ Смири свој гнев и љутину и одустани од зла народу своме. Сети се Авраама, Исака и Израиља, слугу својих, којима си се самим собом заклео и обећао им: ‘Умножићу потомство ваше као звезде на небу, а сву ову земљу коју сам обећао даћу потомству вашем да буде њихова довека.’” Тада Господ одустаде да учини зло народу своме, којим му припрети. Потом се Мојсије окрете и сиђе са горе са две плоче сведочанства у рукама. Обе плоче су биле исписане и с једне и с друге стране. Плоче су биле дело Божје, писање је било дело Божје на плочама урезано. Исус, чувши грају народа кад је викао, рече Мојсију: „Бојна вика је у логору!” Мојсије му одговори: „Није вика победника, нити вика побеђених, него само песму чујем!” Кад се приближи логору, Мојсије угледа теле и играње, разгневи се и баци плоче из руку у подножје горе. Затим узе теле које су били направили, спали га огњем и сатре у прах. Прах просу по води и даде синовима Израиљевим да пију. Тада рече Мојсије Арону: „Шта ти је народ овај учинио да га увалиш у тако велики грех?” Арон му одговори: „Немој се гневити, господару, ти знаш да је народ овај склон греху. Рекоше ми: ‘Начини нам бога да иде пред нама јер не знамо шта се догоди том човеку Мојсију, који нас изведе из земље египатске.’ Ја им одговорих: ‘Ко има злата, нека га скида са себе!’ Они ми га дадоше, ја га бацих у ватру и изађе то теле.” Кад Мојсије виде како је народ распуштен, јер га Арон разузда да се срамоти пред непријатељима својим, стаде на улаз логора и рече: „К мени ко је Господњи!” Сви синови Левијеви се сабраше око њега. Он им рече: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Нека сваки припаше мач свој уз бедро своје, прођите логором од врата до врата и убијте и брата свога и пријатеља свога и ближњега свога!’” Синови Левијеви учинише Мојсијеву заповест и тога дана погибе око три хиљаде људи. Тада Мојсије рече: „Данас сте посветили руке своје Господу чак и на сину своме и брату своме, да вам се данас да благослов!” Сутрадан рече Мојсије народу: „Ви сте љуто сагрешили. Сада идем да се попнем Господу да, можда, добијем опроштај за грехе ваше.” Мојсије се врати Господу и рече: „Ех, народ овај љуто сагреши начинивши себи бога од злата. Ипак, опрости нам тај грех. Ако нећеш, избриши и мене из књиге своје коју си написао!” Тада Господ рече Мојсију: „Онога који ми је згрешио избрисаћу из књиге своје! Сада иди, поведи народ куда сам ти казао. Ево, анђео мој ће ићи пред тобом, али у дан кад их будем походио, казнићу их због грехова њихових.” Зато Господ удари по народу због телета које им Арон сали. Потом рече Господ Мојсију: „Идите одавде ти и народ који си извео из земље египатске у земљу за коју сам се заклео Аврааму, Исаку и Јакову говорећи: ‘Даћу је вашим потомцима.’ Послаћу пред тобом анђела и истераћу Хананце, Амореје, Хетеје, Ферезеје, Јевеје и Јевусеје. Иди у земљу у којој теку млеко и мед. Ја нећу ићи с тобом јер је народ тврдоврат. Кад бих сишао само на трен међу вас, сатро бих вас на путу.” Народ, чувши ову лошу вест, растужи се и нико не стави накит свој на себе, јер је Господ рекао Мојсију да каже синовима Израиљевим: „Ви сте народ тврдоврат. Доћи ћу одмах усред тебе и истребићу те. Сада скини накит свој са себе и знаћу шта ћу да чиним с тобом.” Синови Израиљеви поскидаше са себе накит код горе Хорив. Потом Мојсије узе шатор и разапе га изван логора, удаљен од логора, и назва га шатор састанка. Ко год би хтео да се обрати Господу, долазио је к шатору састанка изван логора. Кад год би Мојсије ишао у шатор, сав народ је устајао и свако је стајао код улаза у свој шатор и гледао Мојсија док улази у шатор. Кад би Мојсије ушао у шатор, стуб од облака би се спустио и остајао на улазу у шатор док је Господ говорио с Мојсијем. Гледајући како стуб од облака стоји на улазу у шатор, сав народ је устајао и свако се клањао на улазу свога шатора. Тако је Господ говорио с Мојсијем лицем у лице, као што човек говори с пријатељем својим. Потом се Мојсије враћао у логор, али његов млади момак Исус, син Навинов, није излазио из шатора. Затим рече Мојсије Господу: „Види, Ти си ми рекао: ‘Води тај народ’, али ми ниси рекао кога ћеш послати са мном. Рекао си: ‘Знам те по имену и нашао си милост преда мном.’ Зато, ако сам нашао милост пред Тобом, поклони ми своје путеве да разумем и добијем Твоју благонаклоност и погледај ове људе као свој народ.” Он рече: „Ја ћу лично поћи с тобом и ја ћу те одморити.” Мојсије рече: „Ако ти не пођеш, немој нас одавде ни одводити. Како ћемо знати да смо нашли милост пред Тобом ја и народ твој? Зар не по томе што Ти идеш с нама?! Тако ћемо се разликовати ја и народ твој од свих народа на земљи.” Тада рече Господ Мојсију: „Учинићу то што си затражио јер си нашао милост преда мном и знам те по имену.” Мојсије рече: „Покажи ми своју славу!” „Допустићу да испред тебе прође сва доброта моја”, рече, „и пред тобом ћу узвикнути име Господ. Смиловаћу се коме се смилујем и пожалићу кога пожалим.” Још рече Господ: „Ти, међутим, нећеш видети моје лице јер не може човек мене видети и остати жив.” Господ рече: „Ево места код мене, па стани у пукотину стене. Кад буде моја слава пролазила, ставићу те у пукотину стене и заклонићу те руком својом док не прођем. Потом ћу склонити руку своју и видећеш ме с леђа, али се лице моје не може видети.” Господ рече Мојсију: „Исклеши две плоче од камена као што су биле прве да напишем на тим плочама речи које су биле на првим плочама, које си разбио. Буди готов до јутра. Ујутро се попни на гору Синај, на врх горе, и тамо ћеш ступити преда ме. Нико други нека се не попне с тобом и нека се нико не појави на целој гори. Ни овце ни говеда нека не пасу под гором.” Мојсије исклеса две плоче од камена, као што су биле прве. Устаде рано, попе се на гору Синај, као што му је Господ наредио, држећи у рукама две камене плоче. Тада се Господ спусти у виду облака, а он ступи пред њега и викну име: „Господ!” Господ прође поред њега и викну: „Господ! Господ! Бог милостив и сажаљив, спор на гнев, а богат милошћу и истином. Исказује милост хиљадама, прашта недела, грехе и преступе, али кривца не оправдава, него кажњава због недела отаца синове и унуке до трећег и четвртог колена.” Мојсије одмах паде и поклони се. Затим рече: „Господе мој! Ако сам стекао милост пред Тобом, нека иде Господ с нама! Народ је тврдоврат. Опрости грехе наше и недела наша и прихвати нас као наслеђе своје!” Господ одговори: „Ево, склапам савез. Пред целим народом твојим чинићу чуда каква се нису догађала нигде на земљи, нити у неком народу. Сав народ око тебе видеће дело Господње јер ће бити страшно шта ћу на теби учинити. Чувај што ти данас заповедим! Ево, протераћу пред тобом Амореје, Хананце, Хетеје, Ферезеје, Јевеје и Јевусеје. Чувај се да не склапаш савез са становницима земље у коју идеш да ти суседство не буде замка. Зато порушите жртвенике њихове, поломите кипове њихове и оборите стубове њихове. Не смеш да се клањаш другом богу јер је Господу име Љубоморни, Господ је љубоморан. Не склапај савез са становницима оне земље да не би они, кад блудниче са својим боговима и кад им жртве приносе, позвали тебе, па да једеш жртве њихове. Не узимај њихове ћерке за жене синовима својим да не би оне, блудничећи с боговима њиховим, повеле за собом и синове твоје! Не прави себи ливених богова! Слави Празник бесквасних хлебова. Седам дана једи бесквасни хлеб, као што сам ти заповедио, у одређено време месеца авива, јер си у месецу авиву изашао из Египта. Све што прво изађе из материце – моје је: свако мушко што отвара материцу, од говеда или од ситне стоке. Првенца од магарице откупи грлом ситне стоке. Ако га не откупиш, сломи му врат. Све првенце својих синова откупи тако да се нико не појави преда мном празних руку. Шест дана ради, а седмога дана се одмори, чак и ако је доба орања или време жетве. Прослављај Празник колиба на почетку жетве пшенице и Празник бербе при крају године. Три пута годишње нека се сваки мушкарац појави пред Господом Богом, Богом Израиљевим. Ја ћу протерати народе пред тобом и раширићу твоје границе тако да нико неће пожелети твоју земљу кад будеш долазио да се покажеш пред Господом, Богом својим, три пута у години. Немој приносити крви од жртве уз квасне хлебове и нека на празник Пасхе не преноћи жртва до ујутро. У кућу Господа Бога свога доноси најбоље првине плодова са своје земље. Немој кувати јаре у млеку мајке његове.” Потом рече Господ Мојсију: „Запиши ове речи јер су оне основ савеза који сам склопио с тобом и са Израиљем.” Мојсије остаде онде с Господом четрдесет дана и четрдесет ноћи, хлеба не једући нити воде пијући, и написа на плочама речи савеза – десет заповести. Кад је Мојсије силазио са Синајске горе и носио у рукама две плоче сведочанства, није знао да му кожа на лицу сија јер је с Господом говорио. Кад Арон и сви Израиљци видеше да му сија кожа на лицу, не смеше да му приступе. Онда их Мојсије зовну и приђоше к њему Арон и све старешине збора и он разговараше с њима. Потом приступише сви синови Израиљеви и он им предаде све заповести које му даде Господ на гори синајској. Кад им Мојсије то изговори, прекри лице своје копреном. Међутим, кад год би Мојсије долазио пред Господа да с њим говори, скидао је копрену док не изађе да саопшти синовима Израиљевим шта му је заповеђено. Тада су синови Израиљеви видели лице Мојсијево и како сија светлост на лицу Мојсијевом, па је Мојсије опет покривао копреном лице док не би ушао да говори с њим. Потом сазва Мојсије сав збор синова Израиљевих и рече им: „Ово вам је Господ заповедио да чините: ‘Шест дана радите, а седми нека вам је свети, дан починка Господњег. Ко би тога дана радио, нека се погуби! У дан суботњи не ложите ни ватре по становима својим!’” Потом рече Мојсије свем збору синова Израиљевих говорећи: „Ово је заповедио Господ и рекао: Прикупите међу собом прилог Господу. Ко год хоће, добровољно нека приложи Господу злато, сребро и бронзу. Затим: порфиру, скерлет, кармезин, преден лан, козју длаку, овнујске коже, обојене црвено, коже јазавичје, дрво багремово, уље за светиљке, мирисе за уље за помазивање и мирисни тамјан. Затим: камење оникс и камење за уградњу у оплећак и напрсник. Сви који су вешти међу вама нека дођу да праве шта је Господ заповедио: стан, његов шатор и застор, његове куке, даске, пречаге, ступце и лежишта. Затим ковчег и облице његове, поклопац и застор. Онда сто, облице његове и прибор његов и хлебове за постављање. Потом свећњак за осветљивање и његов прибор, жишке његове и уље за осветљивање. Сто за кађење и облице његове, уље за помазивање, тамјан мирисни и застор на уласку у стан. Жртвеник за жртве паљенице с његовом решетком од бронзе, облице његове и сав прибор његов, умиваоник и постоље његово. Засторе за двориште, ступце и њихова лежишта и застор на вратима за двориште. Кочиће за шатор и кочиће за двориште с њиховим ужадима. Одежде за службу за служење у светилишту, освештане одежде за свештеника Арона и одежде за свештеничко служење синовима његовим.” Тада отиде сав збор синова Израиљевих од Мојсија. Затим дођоше сви које је срце вукло и дух подстицао носећи свој прилог Господу за грађење шатора састанка, за сваку службу у њему и за свете одежде. Долазили су и мушкарци и жене, сви које је срце вукло, доносећи брошеве, наушнице, прстење, наруквице и сваковрсни златни накит, сви су приносили злато Господу. Ко год је имао порфире, скерлета, кармезина, преденог лана, козје длаке, кожа овнујских, обојених црвено, и кожа јазавичјих, све су доносили. Затим свако ко је имао дар у сребру или бронзи, прилагао га је Господу. Ко је имао багремовог дрвета за сваку употребу, доносио га је. Све жене које су биле веште преле су својим рукама и доносиле то што су испреле: порфиру, скерлет, кармезин и предено платно. Све жене које је вукло срце и које су биле веште ткале су козју длаку. Старешине су доносиле камење ониксово и камење за уграђивање у оплећак и у напрсник. Такође, и мирисе и уље за светиљке, уље за помазивање и мирисни тамјан. Сви људи и жене које је срце вукло да допринесу послу, који је Господ преко Мојсија наложио да се учини, донесоше драговољни прилог Господу. Тада рече Мојсије синовима Израиљевим: „Видите, Господ позва по имену Веселеила, сина Урије, сина Орова из племена Јудиног. Напуни га Духом Божјим, мудрошћу, разумом, знањем и вештином за сваки посао, да замисли и уради у злату, сребру и бронзи, да реже драго камење за уметање, да теше дрво и да вешто ради сваки посао. Одабрао је њега и Елијава, сина Ахисамаховог из племена Дановог, да поучавају друге. Испунио их је вештином да раде сваки посао, да кују, кроје и да ткају порфиру, скерлет, кармезин и предено платно и да замишљају и раде све послове. Зато Веселеило и Елијав и сви људи вешти, које је Господ обдарио мудрошћу и разумом да знају да ураде све послове око подизања светилишта, нека ураде све онако како је Господ заповедио.” Потом позва Мојсије Веселеила и Елијава и све људе веште, којима је Господ дао мудрост у срце, које је срце вукло, да приону на посао и да га ураде. Они узеше од Мојсија све прилоге које су синови Израиљеви били донели да се ураде радови одређени за службу у светилишту. Међутим, људи су доносили свако јутро прилоге. Тада дођоше сви мајстори који су радили светилиште, сваки са свог посла, дођоше и рекоше Мојсију говорећи: „Народ доноси много више него што је потребно да се уради дело које је Господ заповедио да се уради.” Онда Мојсије издаде наредбу да се огласи по логору: „Нека више ниједан човек ни жена не доносе никакав прилог за светињу.” Тако заустави народ да више не доносе. Довољно је било свега и још је претицало да се уради сав посао. Највештији међу онима који су радили направише шатор од десет застора од преденог лана, порфире, скерлета и кармезина, на којима су били уметнички извезени херувими. Сваки застор је био дугачак двадесет осам лаката, а широк четири лакта. Сви застори су били исте мере. Пет застора саставише једне с другим, а пет других исто. На крају првог дела направише петље од порфире и на почетку другог дела је требало да се састављају. Начинише педесет петљи на једном делу, а педесет петљи на крају другог дела. Петље су стајале једна спрам друге. Затим начинише педесет златних копчи и спојише засторе копчама, тако да је шатор био целина. Потом начинише застор од козје длаке за прекривање шатора, једанаест таквих начинише. Дужина сваког застора била је тридесет лаката, а ширина четири лакта. Свих једанаест застора је било истих мера. Затим саставише пет застора заједно, а и других шест застора заједно. Начинише педесет петљи на крају једног застора, а педесет петљи на крају другог застора. Начинише и педесет копчи од бронзе да би шатор био састављен. Затим направише прекривач за шатор од овчијих кожа обојених црвено и преко њега прекривач од кожа јазавичјих. Потом направише даске од багремовог дрвета за шатор да стоје усправно. Свака даска је била дугачка десет лаката, а широка лакат и по. Свака даска је имала два клина један спрам другог. Тако направише на свим даскама за шатор. Двадесет дасака начинише за јужну страну шатора. Начинише и четрдесет лежишта од сребра за двадесет дасака, два лежишта за једну даску са два клина и два лежишта са два клина за све друге. На другој страни шатора, северној, начинише двадесет дасака. За њих направише четрдесет лежишта од сребра, два лежишта за једну даску и по два лежишта за друге даске. За задњу страну шатора, западну, начинише шест дасака. Направише и две даске за углове на задњој страни шатора. Оне су биле при дну састављене, а горе код прве алке причвршћене. Тако начинише на оба угла. Било је осам дасака с лежиштима од сребра, шеснаест лежишта, за сваку даску по два. Потом начинише пречаге од багремовог дрвета, пет за даске са уздужне стране шатора. Пет пречага за даске с друге стране шатора и пет пречага за даске са задње стране, западне. Затим, начинише средњу пречагу која је пролазила посред дасака од једног краја до другога. Даске су оковали златом, а њихове алке, кроз које су пречаге биле провучене, начинише од злата. Затим начинише застор од порфире, скерлета, кармезина и преденог лана, начинише га мајсторски, с везеним херувимима. За њега начинише четири стуба од багремовог дрвета и обложише их златом. Куке су им биле од злата, а салише им четири лежишта од сребра. Затим направише прекривач на улазу у шатор од порфире, скерлета, кармезина и преденог платна, уметнички везен. За њега направише пет стубова с њиховим кукама. Врхове стубова и њихове држаче оковаше златом, а пет њихових лежишта направише од бронзе. Веселеило направи ковчег од багремовог дрвета, два и по лакта дуг, лакат и по широк и лакат и по висок. Споља и изнутра га опточи чистим златом и начини му златан венац унаоколо. Затим му сали четири алке на четири угла његова; две алке с једне стране и две с друге. Потом начини облице од багремовог дрвета и опточи их златом. Онда провуче облице кроз алке са обе стране ковчега да би могао да се носи. Затим начини поклопац од чистога злата, два и по лакта дуг и лакат и по широк. Сали и два херувима од чистога злата на два краја поклопца. Један херувим је био на једном крају, а други на другом. Херувиме на оба краја сали из истог комада као и поклопац. Херувими су имали раширена крила и заклањали су поклопац. Били су окренути лицем к лицу, тако да су им лица гледала на поклопац. Затим начини сто од багремовог дрвета, два лакта дуг, лакат широк, а лакат и по висок. Онда га опточи чистим златом и сали му златан венац унаоколо. Направи и обруб, надланицу широк, унаоколо, а и за обруб начини златан венац унаоколо. Потом му сали четири алке од злата и стави алке на четири угла на четири ноге. Алке су биле испод обруба, а у њима облице да би сто могао да се носи. Облице је начинио од багремовог дрвета и опточио их златом да би сто могао да се носи. Од чистог злата сали и посуде које су стајале на столу: чиније, шоље, врчеве и пехаре, да би се принос преливао. Од чистога злата начини и свећњак. Из једног комада кованог злата изли постоље, сталак, чашице, главице и латице. Шест кракова је излазило са стране: три крака свећњака с једне стране, а три крака свећњака с друге стране. На једном краку су биле три чашице у облику бадемовог цвета, свака са својом главицом и латицама. На другом краку су биле три чашице у облику бадемовог цвета, свака са својом главицом и латицама. Тако је било на свих шест кракова који су се извијали из свећњака. На самом свећњаку су биле четири чашице у облику бадема с главицама и латицама. Главица из истог комада с њим била је под прва два крака, једна главица из истог комада с њим под друга два крака, а једна главица под трећа два крака. Тако је било из свих шест кракова који су се извијали из свећњака. Главице и латице су биле из истог комада с њим, све беше од чистог, кованог злата. Начини од чистог злата и седам жижака и машице и посуде за пепео. Свећњак и сав његов прибор начини од једног таланта чистог злата. Сто за кађење направио је од багремовог дрвета, лакат дуг, лакат широк, четвороугласт, а два лакта висок. Рогови су му били из истог комада. Обложи златом одозго, стране и рогове, а сали му и златан венац унаоколо. Начини му и две алке од злата испод венца са обе стране да у њима стоје облице за ношење. Облице начини од багремовог дрвета и опточи их златом. Затим, справи свето уље за помазивање и чисти тамјан мирисни, како га справљају мајстори. Он начини од багремовог дрвета жртвеник за жртве паљенице, пет лаката дуг, пет лаката широк, четвороугласт, а три лакта висок. Начини му рогове на четири његова угла, из истог комада и обложи га бронзом. Затим направи сав прибор за жртвеник: лонце, лопатице, котлове, виљушке и машице, све направи од бронзе. За олтар направи решетку у виду мреже од бронзе, испод жртвеника, од дна до средине жртвеника. Сали четири алке на четири угла решетке да се кроз њих провуку облице. Облице је направио од багремовог дрвета и обложио их бронзом. Онда провуче облице кроз алке на обе стране жртвеника да се тако носи. Направио га је шупљег, од дасака. Затим начини умиваоник од бронзе с постољем од бронзе користећи и огледала жена које су послуживале на вратима шатора састанка. Потом начини двориште. На јужној страни дворишта су били застори од преденог лана, сто лаката дуги. Њихових двадесет стубова са двадесет лежишта било је од бронзе, док су куке на стубовима и њихови шипови били од сребра. Застори су били дуги сто лаката и на северној страни, двадесет њихових стубова са двадесет лежишта од бронзе, а куке на стубовима и шипови од сребра. На западној страни су били застори од педесет лаката, десет стубова за њих и десет њихових лежишта од бронзе, а куке на стубовима и њихови шипови били су од сребра. На предњој, источној страни, били су застори од педесет лаката. С једне стране улаза петнаест лаката са три стуба за њих и три лежишта њихова. С друге стране улаза у двориште били су застори од петнаест лаката са три стуба и три њихова лежишта. Сви застори око дворишта били су од преденог лана. Лежишта за стубове су била од бронзе, а куке на стубовима и шипови од сребра. Врхови стубова су били обложени сребром, а сви шипови на дворишним стубовима били су од сребра. Застор на улазу у двориште био је од порфире, скерлета, кармезина и преденог лана. Двадесет лаката је био дуг, а пет лаката широк и висок, као и дворишни застори. Његова четири стуба и четири њихова лежишта били су од бронзе, а куке на стубовима од сребра. Врхови стубова су били сребром обложени, а њихови шипови су били од сребра. Сви кочићи за шатор и двориште били су од бронзе. То су ствари за шатор, шатор сведочанства, који је начињен по заповести Мојсијевој, трудом левита, под надзором Итамара, сина свештеника Арона. Међутим, Веселеило, син Уријев, син Оров из племена Јудиног, начинио је све што је Господ заповедио Мојсију. С њим је био и Елијав син Ахисамахов из племена Дановог, дрводеља, кројач, вешт у ткању и вежењу по порфири, скерлету, кармезину и преденом лану. Свега злата утрошеног за радове на светилишту, које је било приложено, било је двадесет девет таланата, седам стотина тридесет сикала по храмовној мери. Сребра, које је дошло при пописивању збора, било је сто таланата и хиљаду седам стотина седамдесет пет сикала по храмовној мери. Пола сикла по глави, по храмовној мери, од свакога који је уписан од двадесет година па навише, њих шест стотина три хиљаде пет стотина педесет. Од сто таланата сребра салише лежишта за светињу и лежишта за застор, сто лежишта од сто таланата, таланат по лежишту. Од хиљаду седам стотина седамдесет пет сикала начини куке на стубовима, окова им врхове и опточи их. Приложене бронзе је било седамдест таланата и две хиљаде четири стотине сикала. Од ње је начинио лежишта на вратима шатора састанка, бронзани жртвеник с бронзаном решетком за њега и сав прибор за жртвеник. Затим лежишта око дворишта, лежишта на дворишним вратима, све кочеве за шатор и све кочеве око дворишта. Од порфире, скерлета и кармезина скројише одежде за служење у светилишту. Начинише свете одежде Арону онако како је Господ наложио Мојсију. Начинише оплећак од злата, од порфире, скерлета, кармезина и преденог лана. Излише златне плочице и излише нити, па уткаше на порфиру, скерлет, кармезин и предени лан. На оплећку начинише траке да се спајају на своја два краја. Појас на њему био је од истог материјала: злата, порфире, скерлета, кармезина и преденог лана, како је Господ наложио Мојсију. Уковаше два камена оникса у злато и урезаше на њима имена синова Израиљевих, као што се урезују печати. Њих ставише на траке оплећка да буду каменови за спомен синовима Израиљевим, како је Господ наложио Мојсију. Начинише и напрсник уметнички, рађен као и оплећак, од злата, порфире, скерлета, кармезина и преденог лана. Он је био четвороугласт и двострук, педаљ дуг и педаљ широк, удвостручен. Ставише у њега четири реда каменова. У првом реду: сардоникс, топаз и смарагд. У другом реду: рубин, сафир и дијамант. У трећем реду: лигур, ахат и аметист. У четвртом реду: тиркиз, оникс и јаспис. Сви у редовима су били опточени златом. Било их је дванаест, према броју Израиљевих синова. На каменовима су била урезана њихова имена као печати, сваки камен са именом једног од дванаест племена. На напрснику начинише ланчиће од чистог злата, уплетене. Затим направише два златна колута и две златне алке и ставише те две алке на два краја напрсника. Онда провукоше два златна уплетена ланчића кроз две алке на крају напрсника. Друга два краја уплетених ланчића причврстише за два колута. Тако их спојише с тракама на оплећку спреда. Начинише још две златне алке и ставише их на два краја напрсника изнутра, према оплећку. Начинише и још два колута златна, које ставише на две траке оплећка испод и спреда, где се састављају изнад појаса на оплећку. Затим, повезаше колуте напрсника са алкама оплећка траком од порфире тако да напрсник стоји над појасом оплећка и да се не може раздвајати од оплећка, како је Господ наложио Мојсију. Начинише и огртач за оплећак, изаткан, сав од порфире. У средини огртача био је прорез као отвор на оклопу, а прорез је около био опшивен да се огртач не би подерао. На доњој ивици огртача начинише нарове од порфире, скерлета, кармезина и преденог лана. Начинише и звонца од чистога злата и ставише звонца међу нарове около доње ивице огртача, између нарова: звонце па нар, звонце па нар, около доње ивице огртача за службу, како је Господ наложио Мојсију. Затим начинише кошуље од преденог лана Арону и његовим синовима. И митру од преденог лана и капе од преденог лана и гаће од финог преденог лана. И појасеви су били од финог преденог лана, од порфире, скерлета, кармезина и преденог лана, како је Господ наложио Мојсију. Начинише и плочицу с ланчићем од чистог злата и на њој урезаше около као што се урезује на печатни прстен: светиња Господу. Њу причврстише за митру траком од порфире завезаном при врху, како је Господ наложио Мојсију. Тако се завршише сви послови око светиње и шатора састанка. Синови Израиљеви су урадили све како је Господ наложио Мојсију, тако учинише. Затим донесоше Мојсију светињу, шатор и сав његов прибор: куке, облице, пречаге, стубове и лежишта, покривач од кожа овнујских обојених црвено, покривач од кожа јазавчијих и застор. Такође, и Ковчег сведочанства с његовим облицама и поклопац, сто и сав његов прибор и хлебове за приношење, свећњак од чистог злата са жишцима његовим, жишцима поређаним, сав прибор његов и уље за горење, златни жртвеник, уље за помазивање, мирисни тамјан и застор на улазу у шатор, бронзани жртвеник с његовом бронзаном решетком, његове облице и сав његов прибор, умиваоник и његово постоље, завесе за двориште, његове диреке и лежишта, застор на улазу у двориште, његова ужад и кочиће и сав прибор за служење у светињи, шатору састанка, лепо израђене одежде у светињи, освештане одежде Арону свештенику и одежде за служење синовима његовим. Све што је Господ наложио Мојсију, тако су синови Израиљеви урадили сав посао. Затим Мојсије прегледа све радове и, гле, увиде да су завршени. Како је Господ наредио, тако су и урадили, и Мојсије их благослови. Потом Господ рече Мојсију говорећи: „Првог дана првог месеца подигни пребивалиште, шатор састанка. Ту постави Ковчег сведочанства, а онда га заклони застором. Потом унеси сто и поређај на њему шта треба. Унеси и свећњак и припреми његове жишке. Златни жртвеник за кађење постави пред Ковчег сведочанства и разастри застор на вратима пребивалишта. Постави жртвеник за жртве свеспаљне пред врата пребивалишта, шатора састанка. Између шатора састанка и жртвеника стави умиваоник и налиј воду у њега. Наоколо начини двориште и постави застор на улаз у двориште. Затим узми уље за помазивање и помажи пребивалиште и све што је у њему. Освети га и све што је у њему постаће свето. Помажи и жртвеник за жртве свеспаљне и сав његов прибор. Освети жртвеник и биће велика светиња. Помажи умиваоник и његово подножје и освети га. Приведи Арона и синове његове на улаз шатора састанка и умиј их водом. Обуци Арона у освећене одежде, помажи га и посвети да ми служи. Доведи синове његове и обуци им тунике. Помажи их као што си помазао њиховог оца да ми служе као свештеници. Њихово помазање значиће вечито свештенство од колена до колена.” Мојсије учини све како му је Господ наложио, све тако учини. Пребивалиште се подиже првога месеца друге године у први дан. Мојсије подиже пребивалиште пошто је поставио лежишта, усправио стубове, поставио пречаге и наместио кочиће. Затим рашири прекривач над пребивалиштем и покров над шатором, како је Господ Мојсију наложио. Потом узе сведочанство, стави га у ковчег, провуче облице и стави поклопац одозго на ковчег. Затим унесе ковчег у пребивалиште и заклони га застором. Тако је заклонио ковчег завета, како је Господ наложио Мојсију. Потом постави сто у шатор састанка, у пребивалиште са северне стране, испред застора. Поређа по њему хлебове Господу, како је Господ наложио Мојсију. Онда намести свећњак у шатор састанка према столу, на јужној страни пребивалишта. Припреми жишке пред Господом, како је Господ наложио Мојсију. Златни жртвеник намести у шатор састанка, испред застора. На њему запали мирисни тамјан, као што Господ наложи Мојсију. Потом разастре застор на улаз у пребивалиште. Олтар за жртву свеспаљну постави пред врата пребивалишта, шатора састанка. На њему принеси жртву свеспаљну и биљну жртву, како је Господ наложио Мојсију. Између шатора састанка и жртвеника постави умиваоник и налиј у њега воде за умивање. Из њега су Мојсије, Арон и синови његови прали руке и ноге своје. Прали су их кад су улазили у шатор састанка и кад су приступали жртвенику, како је Господ наложио Мојсију. Најзад Мојсије начини двориште око пребивалишта и жртвеника и постави застор на улаз у двориште. Тако Мојсије заврши и тај посао. Тада облак прекри шатор састанка и слава Господња испуни пребивалиште. Ни Мојсије није могао ући у шатор састанка од облака који је био на њему и славе Господње која испуни пребивалиште. Кад се подизао облак с пребивалишта, синови Израиљеви су полазили на путовање. Међутим, кад се облак не би подигао, онда ни они нису полазили док се не би подигао. За све време њиховог путовања облак Господњи је дању стајао над пребивалиштем, а ноћу би у облаку био огањ, који су видели сви из збора Израиљевог. Господ викну Мојсија из шатора састанка и рече му говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад ко од вас жели да принесе жртву Господу од стоке, нека је принесе од говеда или од ситне стоке. Ако приноси за жртву свеспаљну од говеда, нека буде мушко, без мане. Нека га доведе на улаз шатора састанка да буде примљен пред Господом. Нека стави руку своју на главу жртве свеспаљне да му се прими и да се очисти од греха. Затим нека закоље јунца пред Господом, а синови Аронови, свештеници, нека прикупе крв и покропе крвљу са свих страна жртвеник који је пред улазом у шатор састанка. Потом нека се жртва свеспаљна одере и расече на делове. Синови Аронови, свештеници, нека заложе ватру на жртвенику и ставе дрва на ватру. Затим нека синови Аронови, свештеници, наместе делове с главом и лојем на дрва која су на ватри на жртвенику. Изнутрице и ноге нека се оперу водом. Затим нека свештеник све то спали на жртвенику. То је жртва свеспаљна, жртва сажежена на мирис угодни Господу. Ако би неко хтео да принесе на жртву свеспаљну од ситне стоке, оваца или коза, нека принесе мушко, без мане. Нека га закољу на северној страни жртвеника Господу, а синови Аронови, свештеници, нека покропе жртвеник са свих страна. Затим нека га расеку на делове, а свештеник нека их с главом и лојем поређа на дрва која су на ватри на жртвенику. Изнутрице и ноге нека се оперу водом. Затим нека свештеник све то спали на жртвенику. То је жртва свеспаљна, жртва сажежена на мирис угодни Господу. Ако би неко хтео да принесе Господу птицу на жртву свеспаљну, нека принесе грлицу или голубића. Свештеник нека је стави на жртвеник, откине јој главу и сажеже на жртвенику. Потом нека крв исцеди са стране жртвеника. Затим нека јој извади гушу са садржајем и баци на источну страну жртвеника, где се одлаже пепео. Нека је расече између крила, али да је не раставља. Онда нека је свештеник сажеже на олтару на дрвима која су на ватри. То је жртва свеспаљна, жртва сажежена на мирис угодни Господу. Кад неко пожели да принесе биљну жртву Господу, нека његов принос буде од белог брашна, нека прелије уљем и на то стави тамјан. Нека то донесе синовима Ароновим, свештеницима. Свештеник нека узме пуну шаку брашна и уља и сав тамјан и нека свештеник то спали на жртвенику као спомен-жртву. То је жртва огњена на угодни мирис Господу. Оно што остане од приноса, нека припадне Арону и синовима његовим, највећа светиња међу жртвама које се спаљују. Ако желиш да принесеш жртву печену у пећи, нека то буду погаче бесквасне од белог брашна, замешене са уљем, или лепиње бесквасне премазане уљем. Ако је твој принос печен у тави, нека буде од белог брашна без квасца и замешен са уљем. Разломи то на комаде и прелиј уљем: то је жртва биљна. Ако је дар припреман у лонцу, нека је од белог брашна са уљем. Донеси принос који си припремио Господу и дај га свештенику, а он ће га положити на жртвеник. Нека свештеник одвоји од приноса део за спомен-жртву, а затим нека сажеже на жртвенику као жртву спаљену на угодни мирис Господу. Оно што од жртвеног приноса претекне, нека припадне Арону и синовима његовим – најсветије од жртава паљених Господу. Никаква жртва коју приносите Господу нека не буде припремана с квасцем, јер ни квасац ни мед не треба да спаљујете као жртвени принос. Можете то да приносите Господу приликом жртви првих плодова, али не стављајте на жртвеник на мирис угодни. Сваки жртвени принос посоли. Не остављај своје жртвене приносе без соли савеза са својим Богом. Са сваким приносом својим принеси и со. Ако хоћеш да принесеш жртву од првих плодова, ново класје просуши на ватри и, што самељеш, принеси као жртву од првих плодова. Прелиј то уљем и стави тамјан. То је жртвени принос. Нека свештеник узме самлевеног жита, уље и тамјан и сажеже као жртву паљеницу Господу. Ако неко хоће да принесе жртву захвалну Господу и ако буде од говеда, мушко или женско, нека буде без мане. Затим нека стави руку своју на главу жртви и нека се закоље на вратима шатора састанка. Синови Аронови, свештеници, нека покропе крвљу жртвеник са свих страна. Потом нека он од жртве захвалне принесе као жртву паљеницу лој који је око изнутрице, сав лој. Оба бубрега и лој који је на њима и на слабинама и опну на џигерици нека извади с бубрезима. Затим нека синови Аронови то спале на жртвенику са жртвом паљеницом која буде на дрвима на ватри. То нека буде жртва паљеница на угодни мирис Господу. Ако неко приноси на жртву захвалну Господу од ситне стоке, мушко или женско, нека буде без мане. Ако приноси на жртву јагње, нека га принесе пред Господом. Нека стави руку своју на главу жртви својој и нека је закоље пред шатором састанка. Затим нека синови Аронови покропе крвљу жртвеник са свих страна. Потом нека принесу жртву захвалну Господу: лој, реп до кичме, лој који је око изнутрице, сав лој око изнутрице, оба бубрега и лој који је на њима и слабинама и опну са џигерице нека изваде с бубрезима. Онда нека то свештеник сажеже на жртвенику као храну жртвену Господу. Ако приноси козу, нека је принесе пред Господом. Нека јој стави руку своју на главу и нека је закоље пред шатором састанка. Потом нека принесе жртву захвалну Господу: лој који покрива изнутрицу, сав лој око изнутрице, оба бубрега и лој који је на њима и слабинама и опну са џигерице нека извади с бубрезима. Онда нека то свештеник сажеже на жртвенику као храну жртвену Господу на мирис угодни. Сав лој се приноси Господу. Ово нека буде закон вечни у свим нараштајима где буду живели: немојте јести ни лој ни крв.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Ако неко згреши нехотице против било које заповести Господње и учини нешто што није смео да уради, ако је то помазани свештеник згрешио, па грех падне на народ, онда за грех који је учинио нека принесе Господу теле без мане као жртву за грех. Нека доведе теле на врата шатора састанка, нека стави руку своју телету на главу и закоље теле пред Господом. Свештеник помазани нека узме крви од телета и унесе је у шатор састанка. Затим нека свештеник замочи прст свој у крв и нека крвљу седам пута покропи пред Господом предњу страну застора у светилишту. Нека помаже свештеник том крвљу рогове сточића на коме се кади тамјаном Господу у шатору састанка. Сву осталу крв од телета нека излије у подножје жртвеника за жртве паљенице на улазу у шатор састанка. Из телета које се приноси као жртва за грех нека извади: лој који покрива изнутрицу и сав лој изнутрице, оба бубрега и лој који је на њима и на слабинама и опну на џигерици нека извади с бубрезима, онако како се вади из говечета за жртву захвалну. Нека то свештеник спали на жртвенику за жртве паљенице. Кожу од телета, све месо, главу, ноге, изнутрице и балегу, све од телета нека изнесе изван логора, на чисто место на коме се изручује пепео, и нека га спали на ватри од дрва, на месту на коме се истреса пепео. Ако би сав збор синова Израиљевих згрешио нехотице, па преступи неку заповест Господњу и огреши се, а није свестан кривице, онда кад збор сазна за учињени грех, нека се принесе теле без мане као жртва за грех и доведе пред шатор састанка. Старешине збора нека ставе своје руке на главу телета пред Господом и нека се теле закоље пред Господом. Затим нека помазани свештеник унесе крв телета у шатор састанка. Нека свештеник замочи свој прст у крв и седам пута покропи застор пред Господом. Онда нека крвљу помаже рогове жртвеника који се налази пред Господом у шатору састанка. Сву осталу крв нека излије у подножје жртвеника за жртве паљенице на вратима шатора састанка. Затим нека скине сав лој из телета и спали га на жртвенику. С тим телетом нека чини као са оним за жртву за грех. Тако нека уради. Пошто свештеник тако оправда народ, биће им опроштено. Теле нека изнесе ван логора и нека га спали, као и оно теле. То је жртва за грех целога збора. Ако старешина погреши и нехотице учини нешто што је забранио Господ, Бог његов, и тако сагреши, онда кад се сазна за грех који је учинио, нека доведе јаре мушко, без мане, за жртву. Нека стави руку своју јарцу на главу и нека га закоље на месту на коме се кољу животиње за жртву паљеницу пред Господом. То је жртва за грех. Свештеник нека узме крви од жртве за грех на прст свој и нека помаже рогове жртвеника за жртве паљенице. Сав лој нека спали на жртвенику као лој од жртве захвалне. Тако ће га свештеник очистити од греха његовог и биће му опроштено. Ако неко из народа сагреши нехотице и учини нешто што је Господ забранио и погреши, онда кад сазна за грех који је учинио, нека доведе јаре женско, без мане, за жртву за грех. Нека стави руку своју на главу жртве за грех и нека закоље жртву за грех на месту за жртве паљенице. Свештеник нека узме прстом крв и помаже рогове жртвеника за жртве паљенице. Сву преосталу крв нека излије у подножје жртвеника. Сав лој нека извади као што се вади лој из жртве захвалне и нека га свештеник спали на жртвенику на угодни мирис Господу. Тако ће га очистити свештеник од греха и опростиће му се. Ако би хтео да доведе овцу за жртву за грех, нека доведе женско, без мане. Нека стави руку своју на главу жртве за грех, нека је закоље као жртву за грех онде где се коље жртва паљеница. Нека свештеник узме крви од жртве паљенице. Сву преосталу крв нека излије у подножје жртвеника. Сав лој нека извади као што се вади лој из јагњета за жртву захвалну. Нека то свештеник спали на жртвенику за жртву огњену Господу. Тако ће га свештеник очистити од греха његовог и биће му опроштено. Ако неко згреши тиме што је чуо проклињање, а одбије да сведочи иако је видео или сазнао, носи грех на себи. Или, ако неко дотакне нешто нечисто, стрвину нечисте звери или стрвину нечисте домаће животиње, или стрвину нечистог гмизавца, ако то уради у незнању, ипак је нечист и крив је. Или, ако неко дотакне људску нечистоћу, било какву која чини нечистим, не знајући, крив је кад то сазна. Или, кад се неко непромишљено заклиње не знајући, кад постане свестан, крив је. Значи, ако неко погреши у било чему, нека призна грех свој. Нека доведе Господу зато што је згрешио женско од ситне стоке, јагње или јаре, као жртву за грех. Свештеник нека изврши обред и очистиће га од греха његовог. Ако неко нема да принесе ситну стоку, нека донесе Господу на жртву за почињени грех две грлице или два голубића, једно као жртву за грех, а друго као жртву паљеницу. Нека их донесе свештенику, који треба да принесе прво оно што је за грех. Он нека му заврне главу, али да је не раздваја од шије. Затим нека крвљу од жртве за грех покропи стране жртвеника, а остатак крви нека излије у подножје жртвеника. То је жртва за грех. Онда нека принесе друго као жртву паљеницу по пропису. Тако ће га свештеник очистити од греха његовог који је учинио и опростиће му се. Ако не може да принесе ни две грлице ни два голубића, нека донесе као принос за грех свој десетину ефе белог брашна као жртву за грех. Нека не улива уља и не ставља тамјан, јер је то жртва за грех. Кад то донесе свештенику, нека узме свештеник пуну шаку за спомен и нека спали на жртвенику над жртвама паљеницама. То је жртва за грех. Тако ће га свештеник очистити од било ког греха који је учинио и опростиће му се. Остатак припада свештенику, као и од приноса.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Ако неко проневери нешто и огреши се нехотично о ствари посвећене Господу, нека принесе на жртву Господу за преступ свој овна без мане из свог стада, вредног најмање два сикла сребра – по цени храмовног сикла. Онолико колико се огрешио о свету ствар, нека накнади и још дода петину и нека да свештенику. Свештеник ће га очистити због приноса за жртву за грех и опростиће му се. Ако неко згреши нехотице и учини нешто против Господњих заповести, крив је и сноси последице греха. Нека доведе свештенику из свога стада овна без мане, по твојој процени, као жртву за грех. Свештеник ће га очистити од греха који је нехотице учинио и опростиће му се. То је жртва за грех. Тај човек је згрешио Господу.” Још Господ рече Мојсију: „Ако неко згреши и учини преступ Господу тако што утаји ближњему своме нешто поверено, позајмљено или украдено и превари ближњега свога, или нађе изгубљено па сакрије, или се криво закуне у било којој ствари у којој човек греши, ако тако човек згреши и скриви, нека врати што је украдено, присвојено, дато на чување, или што је изгубљено а он нашао, или све оно за шта се криво заклео, нека врати у целости и још дода петину. Нека врати власнику у онај дан кад принесе жртву за грех. Као покајање Господу нека доведе свештенику из свог стада овна без мане, према твојој процени. Свештеник ће га очистити пред Господом и опростиће му се било шта што је згрешио.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Заповеди Арону и синовима његовим и реци им: ‘Ово је закон за жртву паљеницу: жртва паљеница нека стоји на огњу жртвеника сву ноћ до јутра. Исто и огањ на жртвенику нека гори стално. Свештеник нека обуче своју ланену одежду и гаће ланене. Нека покупи пепео жртве паљенице коју је спалио огањ и нека га изручи код жртвеника. Потом нека свуче своју одежду, обуче другу одећу и изнесе пепео изван логора, на чисто место. Огањ на жртвенику нека гори стално, нека се не гаси. Свештеник нека свако јутро заложи дрва за огањ и стави жртву паљеницу. Нека пали лој од жртава паљеница. На жртвенику нека стално гори огањ, нека се не гаси. Ово је закон за принос: синови Аронови нека га принесу Господу пред жртвеником. Онда нека један од њих узме пуну шаку белог брашна, уље од приноса и сав тамјан с приноса. Нека то спали на жртвенику као спомен, на угодни мирис Господу. Што претекне, нека поједу Арон и синови његови. Нека се једе без квасца, на светом месту, у дворишту шатора састанка нека се поједе. Не сме се пећи с квасцем. То сам им одредио као њихов део од мојих жртава паљеница. То је велика светиња, као и жртва за грех и као жртва за преступ. Сваки мушкарац, потомак Аронов, сме да једе од жртава паљеница Господу. То је вечни закон за све нараштаје. Ко год их се дотакне, биће посвећен.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Принос који Арон и синови његови дају Господу на дан свога помазања нека буде десетина ефе белог брашна за свакодневну жртву, пола ујутро, пола увече. Нека се припреми у тави са уљем, пржено нека донесе и у комадима принесе на угодни мирис Господу. И свештеник који међу синовима Ароновим буде помазан да га наследи нека чини тако. То је закон вечни да се принос сам спали. Сваки свештенички принос нека се сав спали и нека се не једе.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Арону и синовима његовим: ‘Ово је заповест за жртву за грех. На месту где се коље жртва паљеница нека се коље и жртва за грех пред Господом. То је највећа светиња. Свештеник који принесе жртву за грех нека је и једе. Нека се једе на месту светом, у дворишту шатора састанка. Ко год се дотакне тог меса, биће посвећен и, ако неко попрска крвљу одећу, покапани део нека опере на месту светом. Глинени суд у коме је кувано нека се разбије, а ако је кувано у бронзаном суду, нека се иструже и водом испере. Сваки мушкарац из свештеничке лозе може то да једе. То је највећа светиња. Међутим, ниједна жртва за грех од које се крв донесе у шатор састанка ради очишћења у светилишту нека се не једе, него нека се на ватри спали. Ово је пропис о жртви за преступ. Највећа је светиња! На ком месту се коље жртва паљеница, нека се коље и жртва за преступ. Њеном крвљу нека се покропи жртвеник са свих страна. Затим нека се принесе сав лој с ње: с репа, лој који прекрива изнутрицу, лој са оба бубрега, са слабина и са опне на џигерици извадити с бубрезима. Нека то свештеник спали на жртвенику као жртву паљеницу Господу. То је жртва за преступ. Сваки мушкарац из свештеничке лозе сме да једе од тога. Нека је једу на светом месту, највећа је светиња. Каква је жртва за грех, таква је и жртва за преступ. Исти је пропис за обе – припада свештенику који је вршио очишћење. Исто тако нека и кожа од жртве припадне свештенику који је вршио очишћење. Тако и сваки принос који се пече у пећи или припрема у котлићу или тави нека припадне свештенику који је приноси. Међутим, сваки принос замешен са уљем или насуво нека припадне свим синовима Ароновим без разлике! Ово је пропис за жртву захвалности која се приноси Господу. Ако неко приноси из захвалности, онда треба уз жртву захвалности да принесе бесквасне погаче замешене са уљем и бесквасне лепиње уљем премазане и колаче замешене белим брашном и уљем. Осим овога, нека принесе и колаче од квасног теста за жртву захвалности. Уз сваки принос нека се донесе један колач захвалности Господу. То нека припадне свештенику који је кропио крвљу жртве захвалности. Месо жртве захвалности нека се поједе оног дана кад се приноси. Од ње се не сме ништа оставити за сутра. Ако се приноси жртва због завета или драговољно, нека се једе тог дана кад се приноси. Ако шта преостане, нека се једе сутрадан. Ако шта од меса жртве остане трећи дан, нека се на ватри спали. Ако би ко трећега дана јео меса од жртве захвалности, неће се примити ономе који ју је принео. Месо је нечисто и онај који га једе носио би грех. Такво месо које је дотакло било шта нечисто не сме се јести, него нека се спали. Друго месо жртве може јести ко год је чист. Ко једе од жртве захвалне Господу а није чист, нека се истреби из народа свога. Ко год се дотакне нечега нечистог, било човека, животиње или створа, а једе месо жртве захвалности принесене Господу, тај нека се истреби из народа свога.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Овако кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Не једите лој од говеда, оваца или коза. Лој са животиње која угине или је звер растргне може се за нешто употребити, али се не сме јести. Ко би јео лој са животиње која се приноси Господу као жртва паљеница, тај нека се истреби из народа свога. Ни крв не смете јести ни од птица ни од стоке у било ком боравишту. Ко би јео некакву крв, нека се истреби из народа свога.’” Још рече Господ Мојсију: „Овако кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Ко приноси жртву захвалности Господу, тај доноси принос за жртву захвалности. Својим рукама нека принесе Господу жртву паљеницу. Нека принесе лој с грудима. Груди нека се примичу и одмичу као жртва примицана Господу. Свештеник нека спали лој на жртвенику, а груди нека припадну Арону и синовима његовим. Десну плећку од жртава захвалности дајте свештенику за жртву подизања. Ономе од синова Аронових који принесе крв и лој жртве захвалности нека припадне десна плећка. Јер ја узимам од синова Израиљевих груди примицања и одмицања и плећку подизања и дајем их свештенику Арону и синовима његовим као вечни закон синовима Израиљевим. То је део Арону и синовима његовим од жртава паљених Господу од дана кад их доведе да би вршили службу свештеничку Господу.’” То заповеди Господ да им дају синови Израиљеви од дана кад су помазани. То је вечни закон у све нараштаје. То су прописи за жртву паљеницу, за принос, за грех, за преступ, жртву посвећења и захвалности које је Господ заповедио Мојсију на Синајској гори кад је заповедио синовима Израиљевим да Господу приносе жртве у Синајској пустињи. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Узми Арона и синове његове с њим и одежде, уље за помазивање, теле за жртву за грех, два овна и котарицу бесквасних хлебова. Сабери сав збор на врата шатора састанка.” Мојсије учини како му Господ заповеди и сабра се збор пред врата шатора састанка. Тада Мојсије рече збору: „Ово је заповедио Господ да се учини!” Затим доведе Мојсије Арона и синове његове и опра их водом. Обуче му тунику, опаса га појасом, огрну га огртачем и стави му оплећак. Потом га опаса траком од оплећка и тако причврсти. Стави му напрсник и стави урим и тумим у напрсник. На главу му стави турбан, а на турбан спреда стави златну плочицу, свету круну, као што Господ заповеди Мојсију. Тада Мојсије узе уље за помазивање, помаза шатор и све предмете у њему и освети их. Седам пута покропи њиме жртвеник и помаза жртвеник и сав прибор његов и умиваоник с подножјем и освети их. Затим изли уље за помазивање на главу Арону и помаза га да се посвети. Потом Мојсије доведе синове Аронове, обуче им тунике, опаса их појасевима и стави им капе, као што Господ заповеди Мојсију. Затим доведе теле за жртву за грех и синови његови ставише руке своје на главу телету за жртву за грех. Тада га Мојсије закла, узе крви његове и прстом помаза рогове жртвеника уоколо, очисти жртвеник, а осталу крв изли у подножје жртвеника. Тако га освети да се на њему врши очишћење од грехова. Затим узе лој што је на изнутрици, опну са џигерице, оба бубрега с лојем и спали на жртвенику. Теле, његову кожу, месо и балегу спали огњем изван логора, као што заповеди Господ Мојсију. Затим доведе овна за жртву паљеницу, и Арон и синови његови положише руке своје овну на главу. Мојсије га закла и покропи крвљу његовом жртвеник са свих страна. Расече овна на делове и Мојсије спали главу, комаде и лој. Изнутрицу и ноге опра водом. Тада Мојсије спали целог овна на жртвенику. Била је то паљеница за угодни мирис, огњена жртва Господу као што Господ заповеди Мојсију. Затим доведе другога овна, овна за посвећење. Арон и синови његови ставише руке своје на главу овну. Мојсије га закла и узе крв, па помаза њом ресицу десног ува Арону, палац десне руке и палац десне ноге његове. Потом доведе Мојсије Аронове синове, па истом крвљу помаза и њима ресицу десног ува, палац десне руке и палац десне ноге. Осталом крвљу Мојсије покропи жртвеник са свих страна. Затим узе лој, реп и сав лој са изнутрице, опну са џигерице, оба бубрега с њиховим лојем и десну плећку. Из котарице са бесквасним погачама које су стајале пред Господом узе једну погачу бесквасну, један колач замешен са уљем и једну лепињу и стави на лој и на десну плећку. Све то стави на руке Арону и синовима његовим и примицаху и одмицаху их као жртву примицану Господу. Затим их Мојсије узе из руку њихових и спали на жртвенику преко жртве паљенице. То је жртва посвећења на угодни мирис, жртва огњена Господу. Мојсије узе и груди и жртвова их примицањем и одмицањем Господу. Тај део овна посвећења припаде Мојсију, као што заповеди Господ Мојсију. Потом узе Мојсије уље за помазивање и крв која је била на жртвенику и покропи Арона и синове његове и одежде њихове. Тако посвети Арона и одежде његове и синове његове и одежде њихове. Затим рече Мојсије Арону и синовима његовим: „Скувајте то месо на вратима шатора састанка, онде га једите с хлебом посвећења што је у котарици, као што сам вам заповедио: Арон и синови његови нека то једу! Што остане од меса и хлеба спалите на ватри. Седам дана немојте одлазити с врата шатора састанка док се не наврше дани вашег посвећења. Седам дана ћете се посвећивати. Како је рађено данас, тако је Господ заповедио да се ради и даље да бисте се очистили од греха. Зато останите на вратима шатора састанка седам дана, дању и ноћу, спроводећи што је Господ заповедио да не бисте помрли. Тако ми је заповеђено!” Арон и синови његови учинише све што Господ преко Мојсија заповеди. Осмога дана позва Мојсије Арона, синове његове и старешине израиљске. Тада рече Арону: „Узми теле за жртву за грех и овна за жртву паљеницу, оба без мане, и принеси их пред Господа. Синовима Израиљевим реци и кажи: ‘Узмите јарца за жртву за грех и теле и јагње од по годину дана, оба без мане, за жртву паљеницу. Још и вола и овна за жртву захвалности да принесете пред Господа и принос са уљем замешен, јер ће вам се данас јавити Господ!’” Они донесоше што заповеди Мојсије пред шатор састанка и приступи сав збор и стаде пред Господа. Тада рече Мојсије: „Ово је реч коју вам Господ даде. Испуните је и показаће вам се слава Господња!” Потом рече Мојсије Арону: „Приступи жртвенику, принеси своју жртву за грех и жртву паљеницу и очисти их од греха, као што је Господ заповедио.” Тада Арон приступи жртвенику и закла теле за грех свој. Затим му синови Аронови додадоше крв, а он замочи прст свој у крв и помаза њом рогове жртвеника. Осталу крв изли у подножје жртвеника. Лој, бубреге и опну са џигерице жртве за грех спали на жртвенику, као што Господ заповеди Мојсију. Месо и кожу спали изван логора. Потом закла жртву паљеницу, синови Аронови му дадоше крв од ње, па покропи њом жртвеник са свих страна. Додадоше му жртву паљеницу исечену на делове, заједно с главом, и спали је на жртвенику. Потом опра изнутрицу и ноге и спали их над жртвом паљеницом. Затим принесе жртву за народ. Узе јарца за жртву за грех народа, закла га и принесе за грех као и претходно. Потом донесе жртву паљеницу и принесе је према пропису. Донесе и принос, пуну шаку од њега и спали на жртвенику преко јутарње жртве паљенице. Најзад закла вола и овна као жртву захвалности народа. Синови Аронови му додадоше крв и он покропи њом жртвеник са свих страна. Додадоше му и лој од вола, реп од овна, лој који покрива изнутрицу и бубреге и опну са џигерице. Стави сав лој на груди и спали на жртвенику. Груди и десну плећку Арон принесе примичући и одмичући пред Господом, као што Господ заповеди Мојсију. Тада Арон рашири руке своје према народу и благослови га. Пошто принесе жртву за грех, жртву паљеницу и жртву захвалности, сиђе. Потом уђоше Мојсије и Арон у шатор састанка. Кад изађоше, благословише народ. Тада се показа слава Господња целом народу. Огањ Господњи спали на жртвенику жртву паљеницу и лој. Кад то виде, сав народ повика и паде ничице. Надав и Авијуд, синови Аронови, узеше сваки своју кадионицу, ставише жар у њих и на њега ставише тамјан да принесу Господу. Међутим, тамјан је био туђ, који није био прописан. Тада сиђе огањ од Господа и прогута их, тако да погибоше пред Господом. Онда Мојсије рече Арону: „То је оно што је Господ рекао говорећи: ‘На онима који су ми близу показаћу светост своју, пред целим народом прославићу се!’” Арон оћута. Мојсије дозва Мисаила и Елисафана, синове Озила, стрица Ароновог, и рече им: „Дођите и изнесите браћу своју далеко од светилишта, изван логора.” Они дођоше и изнесоше их у њиховим одеждама изван логора, како им је Мојсије и рекао. Потом Мојсије рече Арону и синовима његовим Елеазару и Итамару: „Немојте расплитати косе своје и не раздирите одећу своју да не бисте изгинули и да се Господ не разгневи на сав збор. Браћа ваша и сав дом Израиљев нека плачу због помора који учини Господ. Немојте одлазити од врата шатора састанка да не бисте изгинули, јер је на вама уље помазања Господњег.” Они учинише како им Мојсије каза. Господ рече Арону: „Немојте пити вина ни жестоких пића кад улазите у шатор састанка ни ти ни синови твоји да не бисте изгинули. То је закон вечни за сва поколења. Тако ћете моћи разликовати шта је свето, а шта није, и шта је чисто, а шта нечисто. Тако ћете моћи да поучавате синове Израиљеве свим заповестима које вам је Господ објавио преко Мојсија.” Потом рече Мојсије Арону и Елеазару и Итамару, синовима његовим који су му остали: „Узимајте принос који преостане од жртава паљеница Господу и једите бесквасно код жртвеника јер је то највећа светиња! Зато ћете га јести на месту светом. То је твој део и део синова твојих од жртава паљеница Господу. Тако ми је заповеђено. Груди од жртве примицања и одмицања и плећку од жртве подизања морате јести на чистом месту, ти, синови и кћери твоје. То је део који припада теби и синовима твојим од жртава захвалности синова Израиљевих. Плећка од жртве подизања и груди од жртве примицања и одмицања доносиће се с лојем који се спаљује. Пошто се примакну и одмакну пред Господом, нека припадну теби и синовима твојим као вечни закон који је Господ заповедио.” Потом се Мојсије пажљиво распита за јарца за жртву за грех, али, гле, био је изгорео. Тада се јако разгневи на Елеазара и Итамара, синове Аронове, који су му остали, и рече: „Зашто нисте јели жртву за грех на светом месту? То је највећа светиња коју вам је Господ дао да уклањате грех целог збора да бисте се очистили од греха пред Господом! Пошто крв њена није била унета у светињу, требало је да је једете у светилишту, као што сам заповедио!” Тада рече Арон Мојсију: „Ето, данас су принели жртву своју за грех и жртву своју паљеницу пред Господом, и то се догоди. Да сам данас јео жртву за грех, да ли би било по вољи Господу?” Кад Мојсије то чу, прихвати. Потом рече Господ Мојсију и Арону говорећи им: „Кажите синовима Израиљевим и реците: ‘Ово су животиње које ћете јести од све стоке на земљи: све које имају папке, а папци су им раздвојени и које међу животињама преживају можете јести. Међутим, оне што само преживају или оне које само имају папке раздвојене не једите: камилу која прежива, али нема папке раздвојене, нека вам је нечиста, питомог зеца, јер прежива, али нема папке раздвојене, нечист вам је, дивљег зеца, јер прежива, али нема папке раздвојене, нечист вам је, свињу, јер има папке раздвојене, али не прежива, нечиста вам је. Њихово месо не смете јести, нити се њихових лешина дотицати јер су вам нечисте. Од свих животиња у води, ове смете да једете: све што има пераја и крљушт у водама, морима и рекама можете јести. Све што нема пераја и крљушт у морима и рекама, све што врви у води, сва водена бића, нека су вам гадна. Нека су вам одвратна. Месо њихово њемојте јести и њихове лешине нека су вам гадне. Све што нема пераја и крљушт у води нека вам је гадно. Од птица нека су вам ове одвратне и нека се не једу, гадне су: орао, суп, јастреб, тетреб и све врсте крагуја, све врсте гаврана, затим сова, кукавица, галеб, све врсте кобаца, буљина, гњурац, ушара, лабуд, пеликан, сврака, рода и све врсте чапљи, као и пупавац и вивак. Све што гмиже, с крилима или са четири ноге – гадно је. Међутим, од свега што гмиже а има крила или четири ноге можете да једете оне који имају чланке на ногама, да скачу. Од њих једите ове: све врсте скакаваца, цврчака, зрикаваца и брзоногих скакаваца. Све друге мале животиње с крилима или са четири ноге – гадне су. Од њих ћете бити нечисти. Ко се дотакне мртвог тела њиховог, нечист је до вечери. Ко би носио мртва тела њихова, нека опере одећу своју и нека је нечист до вечери. Свака животиња која има папке, али нераздвојене и не прежива, нека вам је нечиста. Ко их се дотакне – нечист је. Све четвороножне животиње које иду на шапама, нека су вам нечисте. Ко се дотакне њихове лешине, нечист је до вечери. Ко понесе њихову лешину, нека опере хаљине своје и нека је нечист до вечери. То вам је нечисто. Затим, од животиња које пузе по земљи, нека су вам нечисте: ласица, миш, све врсте гуштера, јеж, камелеон, даждевњак, пуж и кртица. Од свих животиња које пузе, нека су вам ове нечисте: ко их се угинулих дотакне, нечист је до вечери. На коју год ствар падне лешина – нечиста је. Дрвена посуда, одећа, кожа или врећа, сваки предмет који се употребљава мора да се потопи у воду и да је нечист до вечери, а онда је опет чист. Ако нешто од тога упадне у земљану посуду, разбијте је, све је нечисто. Ако вода из те посуде капне на било коју храну која се једе, нечиста је. Свако пиће које се пије из такве посуде – нечисто је. Све на шта падне цркотина – нечисто је. Ако је то пећ или огњиште, нека се развале; нечисти су и нека вам буду нечисти. Само извори и јаме у којима се вода скупља остају чисти. Онај који додирне стрвину нека је нечист. Ако део стрвине падне на семе које ће се сејати, оно остаје чисто. Међутим, ако се семење покваси водом, па на њега падне део стрвине, нека вам је нечисто. Ако угине животиња која вам служи за храну, па је се неко дотакне, нечист је до вечери. Ко поједе нешто од стрвине, нека опере своју одећу и нечист је до вечери. Ко понесе стрвину, нека опере своју одећу и нечист је до вечери. Све што пузи по земљи нека вам је гадно: не сме се јести! Ништа што пузи на трбуху, или иде на четири ноге, или на више ногу, никакве гмизавце не смете јести, гадно је. Немојте сами себе поганити никаквим гмизавцем, немојте се њима онечишћавати да не бисте због њих били нечисти. Ја сам Господ, Бог ваш! Освећујте се да будете свети јер сам ја свети. Немојте да се онечистите ниједним гмизавцем који по земљи пузи. Ја сам Господ, који вас је извео из земље египатске да будем Бог ваш. Будите, дакле, свети јер сам ја свети!’” То су прописи за звери, птице, бића које се крећу у води и све створове који пузе по земљи. То је да би се разликовало нечисто од чистог и животиње које се једу од животиња које се не смеју јести. Господ рече Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Кад жена затрудни и роди дечака, нечиста је седам дана, као у време своје месечнице. Осмога дана нека се дечак обреже. Она нека остане још тридесет три дана да се очисти од своје крви. Не сме дотицати ништа свето и нека не иде у светињу док не прођу дани чишћења. Ако роди девојчицу, нека је нечиста две седмице, као у време своје месечнице, и нека остане шездесет шест дана, док не прођу дани чишћења. Кад прођу дани чишћења, било за сина било за кћер, нека донесе свештенику на улаз у шатор сведочанства једногодишње јагње за жртву паљеницу и једног голубића или грлицу за жртву за грех. Он ће то принети пред Господом и очистиће је од њеног крварења. То је закон за жену која роди дечака или девојчицу. Ако она не може дати јагње, онда нека узме две грлице или два голубића, једно за жртву паљеницу, а друго за жртву за грех. Свештеник ће то принети и она ће бити очишћена.’” Господ рече Мојсију и Арону говорећи: „Човек коме се на кожи појави оток или осип или светла пега што личи на губу на кожи његовој нека се доведе свештенику Арону или некоме од његових синова свештеника. Нека свештеник погледа болесно место на кожи тела његовог. Ако је длака на болесном месту постала бела и то место буде дубље од остале коже, онда је то губа. Кад свештеник то види, нека га прогласи нечистим. Ако је пега бела на кожи тела његовог, а не буде дубља од остале коже, нити је длака побелела, онда нека свештеник издвоји болесника за седам дана. Седмог дана нека га свештеник прегледа. Ако својим очима примети да је болест остала, али се није по кожи проширила, нека га издвоји још седам дана. Нека га свештеник опет прегледа седмог дана. Ако је пега постала блеђа и болест се није проширила по кожи, нека га свештеник прогласи чистим; то је осип. Међутим, ако се болест прошири по кожи пошто га је свештеник прегледао и прогласио чистим, нека се поново покаже свештенику. Кад свештеник види да се болест проширила по кожи, нека га прогласи нечистим. То је губа. Ако се на човеку покаже губа, нека га доведу свештенику. Нека га свештеник прегледа. Ако је на кожи беличаст оток, с белим длакама и отеклим чиром, то је стара губа на кожи тела његовог. Нека га свештеник прогласи нечистим. Нека га не издваја јер је нечист. Ако губа избије по свој кожи и покрије човеку сву кожу, од главе до пете, где год би свештеник очима погледао, нека га свештеник прегледа. Ако је губа прекрила читаво тело, нека га прогласи чистим. Пошто је сав побелео – чист је. Међутим, ако се на њему покаже чир, биће нечист. Кад свештеник види чир, прогласиће га нечистим. Чир је нечист, то је губа. Међутим, ако се чир промени и он побели, нека дође пред свештеника. Нека га свештеник прегледа. Ако је место побелело, нека га свештеник прогласи чистим – чист је. Кад се некоме на кожи појави чир па зацели, а на месту чира појави се беличасти оток или белоцрвенкаста пега, нека се покаже свештенику. Нека га свештеник прегледа. Ако примети да је пега удубљенија од коже, а длака побелела, нека га свештеник прогласи нечистим; губа је избила из чира. Међутим, ако свештеник примети да ту длака није побелела и да место није дубље од коже и да бледи, издвојиће га седам дана. Ако се прошири по кожи, нека га свештеник прогласи нечистим – губа је. Ако пега остане на истом месту и не прошири се, онда је ожиљак од чира. Нека га свештеник прогласи чистим. Ако се неко по кожи опече, па опекотина постане белоцрвена или бела, нека га прегледа свештеник. Ако је длака на опекотини побелела и ако је то место удубљеније од коже, онда је то губа која се појавила из опекотине. Нека га свештеник прогласи нечистим. Ако свештеник примети да на том месту длака није побелела, нити је то место удубљеније од коже и да бледи, нека га издвоји седам дана. Седмог дана нека га прегледа. Ако се пега проширила по кожи – губа је; нека га свештеник прогласи нечистим. Ако пега остане на свом месту и не шири се по кожи, а побледи, то је ожиљак од опекотине. Нека га свештеник прогласи чистим јер је то ожиљак од опекотине. Ако се човеку или жени појави на глави или бради болест, нека свештеник прегледа болест. Ако је пега удубљенија од коже и на њој длака пожутела и истањила се, нека га свештеник прогласи нечистим. То је болест на глави или на бради. Међутим, кад свештеник прегледа оболело место и види да није удубљеније од коже и нема црних длака, нека оболелог издвоји седам дана. Седмога дана нека свештеник прегледа оболело место. Ако се болест није проширила, нити длака пожутела, а пега није удубљенија од остале коже, нека се оболели обрије, али оболело место не, и нека га свештеник издвоји још седам дана. Седмога дана нека свештеник прегледа оболело место. Ако се болест није проширила по кожи и није удубљенија од коже, нека свештеник прогласи оболелог чистим. Тај нека опере одећу своју и биће чист. Ако би се болест, пошто је проглашен чистим, проширила по кожи, нека га свештеник прегледа. Ако се болест проширила по кожи, онда свештеник нека не гледа има ли жутих длака – нечист је. Ако примети да је пега остала иста и да су изникле црне длаке, болест је прошла – чист је. Нека га свештеник прогласи чистим. Ако се на кожи човека и жене покажу пеге, нека их свештеник прегледа. Ако на кожи тела њихових буду беле пеге, бледе, онда је то осип што је избио по кожи – чист је. Ако некоме опадне коса с главе, оћелавио је – чист је. Ако му спреда опадне коса, ћелав је спреда, али је чист. Међутим, ако се на ћелавом темену или челу појави белоцрвенкасти осип, онда је то губа што се појавила на потиљку или на челу. Нека га сваштеник прегледа. Ако примети да је осип на ћелавом темену или ћелавом челу белоцрвенкаст, сличан губи на кожи тела, онда је такав губав, нечист је. Онај који добије губу нека носи распарану одећу и расплетену косу, прекрије усне и нека виче: ‘Нечист! Нечист!’ Све док је на њему болест, нека је нечист. Док је нечист, нека станује издвојено, нека му је стан изван логора. Ако се појави губа на одећи, вуненој или ланеној, на основи или на потки од лана или вуне, или од коже, или делу од коже, ако је пега зеленкаста или црвенкаста на одећи или кожи, на основи или потки, онда је то губа. Нека се покаже свештенику. Нека свештеник прегледа заражено и издвоји ту ствар седам дана. Седмога дана нека прегледа заражено, па ако види да се болест проширила по одећи, основи или потки, или по кожи или кожном делу, онда је то љута губа – ствар је нечиста. Та одећа, ткање или предиво од лана или од вуне, или ствар од коже на коме се појавила зараза, пошто је то љута губа, мора да се спали. Међутим, ако свештеник примети да се зараза није проширила по одећи, по ткању или плетењу, или по кожном предмету, онда нека свештеник нареди да се опере заражена ствар. Нека је опет издвоји седам дана. Потом, ако после прања свештеник примети да се заражено место није променило и зараза није проширила, ипак је ствар нечиста. Нека се на ватри спали, заражена је споља и изнутра. Ако свештеник види да је зараза избледела после прања, нека тај део изреже од одеће или од коже, ткања или плетења. Ако се опет покаже на одећи, ткању или плетењу, или кожном предмету, онда је то губа која се шири и то мора да се спали: одећа, ткање и плетење или кожни предмет кад се опере и с њега нестане зараза, нека се опет опере и биће чист.” То су прописи о губи на одећи од вуне или лана, на ткању или плетењу, или на кожном предмету, како се проглашавају чистим или нечистим. Господ рече Мојсију говорећи: „Ово је пропис за губавца на дан његовог очишћења. Нека се приведе свештенику. Свештеник нека изађе ван логора. Ако види да је болесник излечен од губе, нека нареди том који се чисти да узме две живе, чисте птице, дрво кедрово, кармезин и исоп. Нека свештеник нареди да се једна птица закоље над земљаном посудом са источеном водом. Затим нека узме живу птицу, дрво кедрово, кармезин и исоп и намочи са живом птицом у крв заклане птице над источеном водом. Нека седам пута покропи онога који се чисти од губе, нека га прогласи чистим, а живу птицу нека пусти у поље. Онај који се чисти нека опере одећу своју и обрије све своје длаке. Нека се окупа у води и биће чист. Потом нека уђе у логор, али седам дана нека борави ван свога шатора. Седмог дана нека обрије све длаке своје, главу, браду и обрве и све длаке своје нека обрије. Нека опере одећу своју, окупа се у води и нека буде чист. Осмога дана нека узме два мушка јагњета без мане и једну овцу од годину дана, без мане, три десетине ефе белог брашна замешене са уљем за принос и један лог уља. Свештеник који га очишћује нека постави онога који се чисти с тим приносом пред Господа на улаз шатора састанка. Затим нека свештеник узме једно јагње с логом уља као жртву за преступ. Нека то жртвује примицањем и одмицањем пред Господом. Потом нека закоље јагње на месту на којем се кољу жртве за грех и жртве паљенице, на светом месту, јер и жртва за преступ припада свештенику као и жртва за грех – веома је света. Тада нека свештеник узме крв жртве за преступ и помаже ресицу десног ува оном који се чисти, палац десне руке његове и палац десне ноге његове. Потом нека узме лог са уљем и излије на длан своје леве руке. Нека замочи свештеник свој десни прст у уље на свом левом длану и нека покропи уљем са свога прста седам пута пред Господом. Преосталим уљем које му је на длану нека свештеник помаже ресицу десног ува, палац десне руке и палац десне ноге ономе који се чисти, као крвљу жртве за преступ. Што претекне уља на длану, нека свештеник излије на главу ономе који се чисти. Тако ће га свештеник очистити пред Господом. Потом нека свештеник принесе жртву за грех и тако очисти онога од његове нечистоће. Онда нека закоље жртву паљеницу. Свештеник нека принесе жртву паљеницу и принос на жртвеник. Тако ће га очистити и биће чист. Ако је тај сиромашан, па не може то да принесе, нека узме само једно јагње за жртву за преступ и да се жртвује примицањем и одмицањем ради очишћења. Нека узме десетину ефе белог брашна замешеног са уљем, лог уља и две грлице или два голубића, према могућностима, да буде једно жртва за грех, а друго жртва паљеница. То нека донесе осмога дана после очишћења свештенику на улаз шатора састанка пред Господом. Тада нека свештеник узме јагње за жртву за грех и лог са уљем и нека их принесе пред Господом примицањем и одмицањем. Потом нека закоље јагње за жртву за грех. Свештеник нека узме крв од жртве за грех и нека помаже крај десног ува оном који се чисти, палац десне руке његове и палац десне ноге његове. Затим нека свештеник налије уље на свој леви длан. Нека замочи прст своје десне руке у уље које му је на левом длану и покропи седам пута својим десним прстом пред Господом. Потом нека свештеник помаже уљем с руке оном који се чисти ресицу десног ува, палац десне руке његове и палац десне ноге његове, на месту где је крв жртве за грех. Оно што остане уља на длану свештеника, нека излије на главу ономе који се чисти и тако ће га очистити пред Господом. Нека затим принесе једну грлицу или једног голубића које је могао да прибави, једно за жртву за грех, а друго за жртву паљеницу с приносом. Тако ће свештеник очистити пред Господом онога који се чисти. То је пропис за онога који је заражен губом, а нема све што је потребно за очишћење.” Потом рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Кад дођете у земљу хананску коју ћу вам дати у посед и у земљи која вам припада пустим губу на неку кућу, онда онај чија је кућа нека дође свештенику и каже: ‘Чини ми се да је на мојој кући губа.’ Тада нека свештеник нареди да се кућа испразни пре него што он дође да прегледа кућу да не би све што је у кући било проглашено нечистим. Затим нека свештеник уђе у кућу да је прегледа. Ако примети да је болест на зидовима куће у виду зеленкастих или црвенкастих рупица удубљених у зид, нека свештеник изађе из куће пред врата куће и затвори кућу за седам дана. Седмога дана нека свештеник дође и прегледа. Ако види да се болест проширила по зидовима куће, нека свештеник нареди да се повади камење које је заражено и да се баци ван града на нечисто место. Онда нека се кућа иструже, а остругани прах проспе ван града на нечисто место. Затим нека се узме друго камење и углави на место извађеног камења. Тада нека се узме друга глина и нека се облепи кућа. Ако се опет појаве пеге после вађења камења и после стругања и облепљивања куће, нека опет дође свештеник да прегледа. Ако се болест проширила по кући, онда је то љута губа, кућа је нечиста! Нека се кућа поруши, а њено камење, греде и глина нека се однесу ван града на место нечисто. Ко уђе у кућу док је затворена, нека је нечист до вечери. Ко је спавао у тој кући, нека опере одећу своју, и ко је јео у тој кући, нека опере одећу своју. Ако свештеник дође и види да се болест није проширила по кући после облепљивања куће, нека свештеник прогласи кућу чистом јер се излечила од болести. За очишћење куће нека узме две птице, кедровину, кармезин и исоп. Нека закоље једну од птица над судом земљаним са источеном водом. Потом нека узме кедровину, исоп и кармезин и живу птицу и нека их замочи у крв заклане птице и у источену воду и покропи кућу седам пута. Тако ће очистити ту кућу крвљу птичјом, источеном водом, живом птицом, кедровином, исопом и кармезином. Затим нека пусти живу птицу ван града у поље. Тако ће очистити кућу и биће чиста.” То је пропис за разне врсте губе и осипа, за губу на одећи и кући, за отоке, осипе и пеге. Он одређује шта је нечисто, а шта чисто. То је пропис о губи. Господ рече Мојсију и Арону говорећи: „Кажите синовима Израиљевим и реците им: ‘Човек који има излив из тела свог, нечист је. Кад човек има излив из тела свога или га задржи, излив је нечист. Свака постеља на коју легне онај који има излив – нечиста је, и све на шта седне – нечисто је. Ко се дотакне његове постеље, нека опере своју одећу, нека се окупа у води и нека је нечист до вечери. Ко седне на оно на чему је седео онај који има излив, нека опере своју одећу, нека се окупа у води и нека је нечист до вечери. Ко се дотакне тела онога који је имао излив, нека опере своју одећу, нека се окупа у води и нека је нечист до вечери. Ако онај који има излив пљуне онога који је чист, тај нека опере своју одећу, окупа се у води и биће нечист до вечери. Свако седло на које седне онај који има излив нека је нечисто. Ко год се дотакне било чега што је онај имао под собом, да је нечист до вечери. Ко понесе тако нешто, нека опере своје хаљине, нека се окупа у води и биће нечист до вечери. Свако кога би се дотакао неопраних руку онај који има излив, нека опере своју одећу, нека се окупа у води и нека је нечист до вечери. Земљана посуда коју је дотакао онај који има излив нека се разбије, а дрвена посуда нека се опере водом. Кад се излечи онај који је имао излив, нека одброји седам дана откад се излечио, нека опере своју одећу, окупа се у текућој води и биће чист. Осмога дана нека узме две грлице или два голубића, нека дође пред Господа на врата шатора састанка и нека их преда свештенику. Свештеник нека принесе једно од њих као жртву за грех, а друго као жртву паљеницу. Тако ће га свештеник очистити пред Господом због излива његовог. Човек коме истече семе нека окупа цело тело водом и биће нечист до вечери. Сва одећа и свака кожа са изливом семена нека се оперу у води и нека су нечисте до вечери. Ако жена легне с човеком и он испусти семе, нека се окупају у води и буду нечисти до вечери. Кад жена има одлив крви, одлив из свог тела, нечиста је седам дана. Ко њу дотакне, нечист је до вечери. Све на шта легне у време своје нечистоће – нечисто је. На шта седне – нечисто је. Ко дотакне њену постељу, нека опере своју одећу, окупа се у води и нека је нечист до вечери. Ко се дотакне нечега на чему је она седела, нека опере своју одећу, окупа се у води и нека је нечист до вечери. Ако неко дотакне нешто с њене постеље или нешто на чему је седела, нека је нечист до вечери. Ако неки човек спава с њом и њена нечистоћа пређе на њега, нека је нечист седам дана и свака постеља на коју легне нека је нечиста. Ако жена има крварење изван свога времена или дуже од уобичајеног, нека је нечиста за време крварења, као у време месечног крварења. Постеља на којој лежи за време свога крварења нека је као у време месечног крварења. На чему би седела нека је нечисто као у време месечног периода. Ко дотакне те ствари, нечист је. Нека опере своју одећу, окупа се у води и нека је нечист до вечери. Ако она оздрави од течења, нека изброји седам дана и онда је чиста. Осмога дана нека узме две грлице или два голубића и нека их однесе свештенику на врата шатора састанка. Нека свештеник принесе једно као жртву за грех, а друго као жртву паљеницу. Тако нека је очисти пред Господом од течења које ју је чинило нечистом. Тако ћете упозоравати синове Израиљеве на њихову нечистоћу да не би помрли због своје нечистоће ако би оскрнавили стан мој који је међу њима.’” То су прописи за онога коме истиче семе и коме истече семе кад спава па је нечист и за ону која има месечни одлив, за свакога, мушкарца или жену, који имају излив и за човека који би легао са оном која је нечиста. Господ се обрати Мојсију после смрти двојице Аронових синова, који погибоше приликом жртвовања и умреше. Господ рече Мојсију: „Кажи брату своме Арону да не улази у свако доба у светињу иза застора, пред плочу на ковчегу, да не би погинуо. Ја ћу се на плочи јављати у облаку. Овако треба да улази у светињу: нека приведе теле за жртву за грех и овна за жртву паљеницу. Нека обуче освећену тунику ланену, до тела нека обуче гаће ланене, ланеним појасом нека се опаше и ланену капу нека стави на главу. То је посвећена одећа коју ће обући пошто опере тело своје водом. Од збора синова Израиљевих нека узме два јарца за жртву за грех и једног овна за жртву паљеницу. Арон нека принесе теле за жртву за свој грех и добије опроштај за себе и свој дом. Потом нека узме оба јарца и нека их стави Господу на врата шатора састанка. Тада нека баци коцке за оба јарца, један Господу, а други демону. Онда нека Арон доведе јарца кога је коцком одредио Господу и нека га принесе као жртву за грех. Јарца који је коцком одређен демону нека стави живог пред Господа да се на њему обави очишћење и пошаље у пустињу демону. Затим нека Арон принесе теле на жртву за свој грех и очисти себе и дом свој. Нека закоље теле за жртву за грех. Потом нека узме кадионицу пуну жара са жртвеника пред Господом и две пуне прегршти истуцаног мирисног тамјана и нека однесе иза застора. Нека стави тамјан на огањ пред Господом да облак од тамјана заклони плочу која је чистилиште на ковчегу. Тако неће погинути. Затим нека узме крв од телета и покропи прстом својим по плочи према истоку. Потом испред плоче нека прстом својим покропи том крвљу седам пута. Затим нека закоље јарца за жртву за грех народа. Нека унесе његову крв иза застора и нека учини с том крвљу исто онако као с крвљу телета. Нека њом покропи плочу и испред плоче. Тако ће у светињи очистити нечистоту синова Израиљевих од свих преступа и свих грехова њихових. Тако нека учини и у шатору састанка, који се налази међу њима усред нечистоћа њихових. Нико да не буде у шатору састанка кад он уђе да обави очишћење у светињи, док он не изађе очистивши себе, дом свој и сав збор Израиљев. Кад изађе, нека оде ка жртвенику који је пред Господом и на жртвенику обави обред очишћења. Нека узме крв телета и крв јарца и нека помаже рогове жртвеника унаоколо. Том крвљу нека покропи жртвеник седам пута прстом. Тако ће га очистити од нечистоћа синова Израиљевих и посветити. Кад очисти светилиште, шатор састанка и жртвеник, нека доведе живога јарца. Нека Арон стави на главу живога јарца обе руке своје, нека исповеди над њим све кривице синова Израиљевих и све преступе њихове и све грехове њихове. Преневши то на главу јарцу, нека га преда човеку који је спреман да га одведе у пустињу. Тако ће јарац на себи однети све њихове преступе. На пусто место у пустињи нека се јарац пусти. Затим нека се Арон врати у шатор састанка и свуче одежде ланене које је обукао кад је улазио у светињу и нека их тамо остави. Потом нека опере тело своје водом на посвећеном месту и обуче своју одећу. Кад изађе, нека принесе жртву паљеницу за себе и жртву паљеницу за народ и тако очисти и себе и народ. Лој са жртве за грех нека сажеже на жртвенику. Онај ко је одвео јарца демону нека опере своју одећу и окупа своје тело у води, па може да дође у логор. Теле жртве за грех и јарац жртве за грех од којих је крв била унесена у светињу да се обави очишћење, нека се изнесу ван логора и нека се спале њихове коже, њихово месо и њихова балега. Онај ко то спали нека опере своју одећу, своје тело окупа у води, па нека дође у логор. Ово нека вам је закон заувек: у седмом месецу, десетог дана тога месеца, морате да постите и никакав посао не смете радити, ни домаћи, ни дошљак који живи међу вама. Тога дана обавиће се очишћење за вас да бисте се очистили. Бићете очишћени од свих грехова својих пред Господом. Нека су вам суботњи одмор и пост уредба вечна. Обред очишћења нека обави свештеник који је помазан и посвећен да врши свештеничку службу уместо оца свога. Нека обуче одећу ланену, освећене одежде. Нека очисти светилиште, шатор састанка, жртвеник, свештенике и сав народ збора нека очисти. Нека вам је закон вечни: једном годишње нека се над синовима Израиљевим обави обред очишћења од свих грехова њихових.” Мојсије учини како му Господ заповеди. Господ рече Мојсију говорећи: „Кажи Арону и синовима његовим и свим синовима Израиљевим реци: Ово је заповедио Господ рекавши: ‘Ко из дома Израиљева закоље вола или јагње или козу у логору или ван логора, а не доведе на врата шатора састанка као принос за жртву Господу пред пребивалиштем, крив је за крв. Нека се тај човек истреби из свога народа. Зато нека синови Израиљеви доведу жртве своје које би клали у пољу свештенику на врата шатора састанка, пред Господа, и нека принесу као жртву захвалну Господу. Свештеник нека покропи жртвеник Господњи пред вратима шатора састанка, а лој нека спали на угодни мирис Господу. Нека више не приносе жртве своје демонима јер је то неверство. То нека вам је вечни закон за њих и за њихово потомство.’ Зато им кажи: ‘Ко год из дома Израиљева, или странац који живи међу вама, принесе паљеницу или жртву, а не доведе је пред улаз шатора састанка да се принесе Господу, нека се истреби из свога народа. Ако неко из дома Израиљева, или међу дошљацима који живе међу вама, пије било какву крв, окренућу лице своје од тога који пије крв и истребићу га из народа његовог. Јер, живот тела је у крви. Ја сам је одредио за жртвеник да се очишћују душе ваше. Крв очишћује јер је у њој живот. Зато сам казао синовима Израиљевим: Нико међу вама да не пије крв; ни дошљак који живи међу вама нека не пије крв. Ако неко од синова Израиљевих, или дошљак који живи међу вама, улови дивљач или птицу која се једе, нека јој исцеди крв и заспе земљом. Јер, живот сваког тела је у крви. Зато сам рекао синовима Израиљевим: Немојте јести крв ниједног живог бића јер је живот сваког живог бића у крви. Ко би је јео, нека се истреби. Ако неко, домаћи или дошљак, једе нешто угинуло или растргнуто, нека опере одећу своју, окупа се у води и биће нечист до вечери. После ће бити чист. Ако не опере одећу своју и не окупа тело, носиће грех свој.’” Господ рече Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Ја сам Господ, Бог ваш. Немојте чинити оно што се ради у земљи египатској, у којој сте живели, нити оно што се ради у земљи хананској, у коју вас водим. Немојте живети по њиховим обичајима. Испуњавајте заповести моје и спроводите законе моје. Ја сам Господ Бог ваш! Зато држите законе моје и заповести моје. Ко их испуњава, живеће кроз њих. Ја сам Господ! Нико од вас нека не прилази блиској рођаци да открије њену голотињу. Ја сам Господ! Не откривај голотињу оца свога ни голотињу мајке своје. Не откривај њену голотињу, мајка ти је! Не откривај голотињу жене оца свога. То је голотиња оца твога! Не откривај голотињу сестре своје, кћери оца свога или кћери мајке своје, која је рођена у кући или ван ње. Не откривај голотињу њихову! Не откривај голотињу кћери сина свога или кћери своје кћери. То је твоја голотиња! Не откривај голотињу кћери жене оца свога. Он је њу добио – сестра ти је! Не откривај голотињу сестре оца свога. То је крв оца твога! Не откривај голотињу сестре мајке своје. То је крв мајке твоје! Не откривај голотињу стрица свога приступајући жени његовој. Стрина ти је! Не откривај голотињу жене сина свога. Она је жена твога сина, не откривај голотињу њену. Не откривај голотињу жене брата свога. То је голотиња брата твога! Не откривај голотињу неке жене и њене кћери. Немој се женити ћерком њеног сина, нити ћерком њене кћери да им голотињу откриваш. Оне су иста крв и то би било родоскврнуће! Немој узети сестру жене своје док је жена жива да је не ожалостиш откривајући голотињу! Немој прилазити жени да јој откријеш голотињу у време њене месечнице! Немој лећи са женом ближњега свога да се не би онечистио! Ниједно дете своје немој жртвовати Молоху да не би обесветио име Бога свога! Ја сам Господ! Немој лећи са човеком као што се лежи са женом! Гадно је! Немој облежати ниједну животињу јер би се онечистио. Жена не сме да легне под животињу, гадно је! Ничим од тога немојте се онечишћавати. Народи које ћу истерати пред вама онечишћавали су се свим тим. Земља је постала нечиста. Због порока ћу је казнити и земља ће избљувати становнике своје. Значи, ви држите законе моје и заповести моје. Немојте чинити такве пороке ни домаћи, ни странац који међу вама живи. Све те пороке чинили су људи који су пре вас живели у земљи и тако је земља постала нечиста. Ако земљу учините нечистом, зар неће избљувати и вас као што је избљувала народ који је био пре вас? Свако ко би учинио неки порок истребиће се из свога народа. Зато држите заповести моје. Не чините никакве гадне обичаје које су радили пре вас да не бисте постали нечисти. Ја сам Господ, Бог Ваш!’” Господ рече Мојсију говорећи: „Кажи свему збору синова Израиљевих и реци им: ‘Будите свети јер сам ја свети, Господ, Бог ваш! Мајку своју и оца свога нека поштује свако! Чувајте моје суботе! Ја сам Господ, Бог ваш! Не обраћајте се идолима! Не правите себи ливене кипове! Ја сам Господ, Бог ваш! Кад приносите Господу жртву захвалну, приносите је тако да будете примљени. Треба да је једете тога дана кад је принесете или сутрадан. Што остане трећега дана, нека се спали. Ако би се од тога јело трећег дана, било би гадно и жртва не би била примљена. Онај који би јео носио би грех на себи јер је обесветио светињу Господњу. Такав нека се истреби из свога народа. Кад жањете род земље своје, немојте жњети до краја своје њиве и не сакупљајте остатке од жетве. Ни по винограду не сакупљајте. Немој скупљати зрна која падну у винограду твоме, него остави сиромашнима и дошљацима. Ја сам Господ, Бог ваш! Не крадите, не лажите и не варајте ближњега свога! Не заклињите се мојим именом лажно и тако обесветите име Бога свога! Ја сам Господ! Не закидај и не пљачкај ближњега свога! Зарада радника нека не остане код тебе до јутра. Немој псовати глувога и не стављај пред слепога препреку! Бој се свога Бога! Ја сам Господ! Не чините неправде на суду! Не попуштај сиромаху, нити повлађуј моћноме. По правди суди ближњем своме! Не клевећи по народу свом и не доводи у опасност живот ближњега свога! Ја сам Господ! Немој мрзети брата свога у срцу свом! Прекори отворено ближњега свога да не паднеш у грех због њега! Не буди осветољубив! Не љути се на синове народа свога! Воли ближњега свога као себе самог! Ја сам Господ! Држите моје заповести! Не дај својој стоци да се пари с другом врстом. Не засејавај њиве своје са две врсте семена. Не облачи одећу од две врсте тканине. Ако би ко облежао робињу која је заручена за другог човека, а она није ни откупљена ни ослобођена, обоје нека се казне, али не смрћу, јер она није ослобођена. Нека он принесе Господу жртву за преступ свој пред вратима шатора састанка. Свештеник ће га очистити пред Господом овном жртве за преступ од учињеног греха. Грех који је учинио опростиће се. Кад уђете у земљу, засадите свакојако воће, али сматрајте да је то воће необрезано. Три године нека је необрезано и нека се не једе. Четврте године нека се сав род принесе Господу у знак захвалности. Тек пете године једите плодове и скупљајте род. Ја сам Господ, Бог ваш! Ништа не једите с крвљу! Немојте гатати ни врачати! Не шишајте своју косу кружно! Не скраћујте браду! Због покојника не режите тело своје, нити правите на себи некакве белеге. Ја сам Господ! Не обешчашћуј кћер своју дајући јој да јавно блудничи. Тако би се земља обесветила и напунила пороком. Држите суботе моје и поштујте светилиште моје. Ја сам Господ! Не обраћајте се призивачима духова и врачарама да се не бисте због њих обесветили. Ја сам Господ, Бог ваш! Пред седом главом устани и поштуј старе! Бој се Бога свога, ја сам Господ! Ако странац борави у земљи код вас, немојте га угњетавати! Нека вам буде дошљак међу вама као и домаћи. Воли га као себе самога јер сте и ви били дошљаци у земљи египатској. Ја сам Господ, Бог ваш! Не чините неправду ни на суду, ни мером за дужину, ни мером за тежину, ни мером за течност. Нека су вам мерила тачна, тегови тачни, ефа тачна, ин прав. Ја сам Господ, Бог ваш, који сам вас извео из земље египатске! Чувајте све законе моје и све заповести моје и извршавајте их! Ја сам Господ!’” Рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим: ‘Ако неко од синова Израиљевих или дошљак који живи у Израиљу принесе своје дете Молоху, нека се погуби. Народ у земљи нека га каменује. Ја ћу окренути лице своје од њега и истребићу га из народа његова, јер је давши дете своје Молоху окаљао светињу моју и обесветио име моје свето. Ако људи затворе очи своје пред човеком који дете своје принесе Молоху и не убију га, ја ћу окренути лице своје од тога човека и његове породице. Њега и све који су с њим истребићу из народа њиховог јер починише неверство с Молохом. Ако се неко обрати призивачима духова и врачарима да с њима чине неверства, ја ћу окренути лице своје од њега и истребићу га из народа његовог. Посвећујте се и будите свети, јер сам ја Господ, Бог ваш! Држите законе моје и извршавајте их! Ја сам Господ, који вас посвећује! Ко прокуне оца свога или мајку своју, нека се погуби! Проклео је оца свога и мајку своју и нека крв његова падне на њега! Ако човек учини прељубу са женом ближњега свога, обоје да се погубе, и прељубник и прељубница. Човек који би легао са женом оца свога, открио је голотињу оца свога. Обоје да се погубе, а крв њихова нека падне на њих. Ако неко легне са женом сина свога – обоје нека се погубе. Учинили су гадост и нека крв њихова падне на њих. Ако човек легне са човеком као са женом, чине обојица гадост. Нека се погубе, а крв њихова нека падне на њих. Човек који узме жену и мајку њену чини гадост. Нека се спале и он и оне да не би било покварености међу вама. Ако неко облежи животињу, нека се погуби. И животињу убијте! Ако се жена приближи животињи да општи с њом, убиј и жену и животињу. Нека се погубе, а крв њихова нека падне на њих. Ако човек узме сестру своју, кћер оца свога, или кћер мајке своје и види голотињу њену, а она види голотињу његову, чине гадост. Нека се погубе пред народом. Открио је голотињу сестре своје, па нека сноси последице греха. Ако човек општи са женом у време њене месечнице, открије њену голотињу, открије њено течење и она открије своје течење, нека се обоје истребе из народа свога. Не откривај голотињу сестре мајке своје, ни сестре оца свога јер би открио голотињу свога рода. Нека сносе последице греха свога. Ко би општио са стрином, осрамотио би стрица. Нека обоје носе грех свој – умреће без деце. Ако би неко узео жену брата свога, открио би голотињу брата свога. То је гадост и нека остану без порода. Чувајте све законе моје и заповести моје и испуњавајте их да вас не би избљувала земља у коју вас водим да се у њој настаните. Немојте живети по обичајима народа које ћу отерати испред вас. Они су чинили све то и зато их омрзнух. Вама сам рекао: ви ћете заузети њихову земљу. Вама ћу је дати у посед, земљу у којој теку млеко и мед. Ја сам Господ, Бог ваш, који сам вас издвојио од осталих народа. Зато разликујте чисте и нечисте животиње, чисту и нечисту птицу. Немојте се поганити ни животињом, ни птицом, ни оним што по земљи пузи, што сам означио нечистим. Будите ми свети јер сам ја Господ, свети. Ја сам вас издвојио од тих народа да будете моји. Човек или жена који би призивали духове или врачали нека се погубе. Заспите их камењем и крв њихова нека падне на њих.’” Господ рече Мојсију: „Кажи свештеницима, синовима Ароновим, и реци им: ‘Нико да не додирује покојника у свом народу осим своје најближе родбине: мајке своје, оца свога, сина свога, ћерке своје и брата свога, сестре своје – девице, која није удата и која му је блиска, њих може додирнути. Нека не буде нечист за родбином у народу своме. Не сме сећи косу, скраћивати браду нити резати своје тело. Нека буду свети Богу своме, нека не обесвећују име Бога свога. Они приносе жртве паљенице Господу, храну Богу своме. Зато нека буду свети! Нека се не жене проститутком, силованом, ни оном коју је муж отпустио. Морају бити свети Богу своме. Зато га сматрај светим јер приноси храну Богу твоме. Нека ти је свет, јер сам свет ја, Господ који вас посвећујем. Ако ћерка свештеника постане проститутка, скрнави оца свога. Нека се на ватри спали. Свештеник који је најузвишенији међу браћом својом, на чију је главу изливено уље помазања и који је посвећен да носи свете одежде, не сме расплитати косу, ни раздирати одећу. Не сме прићи ниједном покојнику, не сме постати нечист ни због оца свога, ни због мајке своје. Не сме напуштати светилиште да не би обесветио светињу Бога свога јер је на њему освећено уље помазања његовог. Ја сам Господ! Нека узме девицу себи за жену. Не сме се женити удовицом, отпуштеном, силованом ни проститутком. Само девицом из народа свога нека се ожени. Тако неће оскрнавити потомство своје у народу свом јер ја, Господ, њега посвећујем.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Арону и реци: ‘Ако неко од твојих потомака убудуће има неку телесну ману, нека не приступа да приноси хлеб Богу своме. Нико ко има неку ману не сме приступати: ни слеп, ни хром, ни унакажен, ни неједнаких удова. Нико ко има сломљену ногу или сломљену руку. Ни губав ни закржљао, ни ко има болесно око, ни шугав, ни с лишајима, ни ушкопљеник. Значи, ниједан од потомака свештеника Арона који има неку ману не сме приступати да приноси жртве паљенице Господу. Пошто има ману, нека не приступа да приноси храну Бога свога. Сме да једе храну Бога свога од жртава пресветих и светих. Међутим, не сме улазити иза застора или прилазити жртвенику јер има ману. Нека не обесвећује светиње моје, јер сам их ја, Господ, посветио.’” То каза Мојсије Арону, синовима његовим и свим синовима Израиљевим. Рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Арону и синовима његовим да пажљиво поступају са светим приносима синова Израиљевих. Нека не обесвећују свето име моје које освећују. Ја сам Господ! Кажи им: ‘Ако икад неко од потомака ваших приступи светим приносима које синови Израиљеви посвећују Господу кад су нечисти, тај нека се уклони од лица мога. Ја сам Господ! Ако би неко од потомака Аронових имао губу или излив, нека не једе свете приносе док се не очисти. Онај који је додирнуо некога ко је нечист од лешине или излива семена, онај ко је дотакао гмизавца и постао нечист, или дотакао човека с било каквом нечистоћом, тај који дотакне тако нешто, нека је нечист до вечери. Зато нека не једе свете приносе док не окупа тело своје у води. Кад зађе сунце, биће чист и сме да једе свете приносе јер му је то храна. Угинулу или растргнуту животињу нека не једе јер би тако постао нечист. Ја сам Господ! Тако нека држе заповести моје да не навуку на себе грех и не умру оскрнавивши светињу. Ја сам Господ који их посвећујем! Ниједан странац нека не једе свети принос. Ни свештеников укућанин ни надничар не смеју јести свети принос. Међутим, ако свештеник купи слугу новцем, тај може да једе као и они који су се родили у кући његовој. Они нека једу храну његову. Ако се свештеникова кћи уда за човека који није свештеник, онда нека не једе од светих приноса. Међутим, ако постане удовица или буде отпуштена, а нема порода, па се врати у кућу оца свога, онда она може да једе храну оца свога као у својој младости. Међутим, ниједан странац не сме то да једе. Ако неко нехотице поједе свети принос, нека то накнади свештенику и дода једну петину. Нека не скрнаве свете приносе синова Израиљевих Господу. Кад би јели свете приносе њихове, навукли би грех. Ја сам Господ који их посвећујем!’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Арону и синовима његовим и свим синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад неко из дома Израиљева или од странаца у Израиљу донесе свој принос као завет или из захвалности жртву паљеницу Господу, да би се примило, нека буде мушко, без мане, од говеда, оваца или коза. Све што има ману немојте приносити јер вам се не би примило. Ако неко приноси као жртву захвалну Господу теле или овцу да би испунио завет или драговољно, нека буде здраво; никакву ману не сме да има. Не приносите Господу слепо, хромо, осакаћено, гушаво, краставо или с лишајевима. Ништа такво не стављајте на жртвеник као жртву паљеницу. Теле или овцу која има дужи или краћи уд можеш принети као драговољну жртву, али као завет не може да се прими. Животињу са згњеченим, стученим, растргнутим или одсеченим мошницама немојте приносити Господу. Немојте то ни радити у својој земљи. Такву не примајте ни од странца да приносите као храну Бога свога. Имају недостатак, ману због које се не би примило.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кад се говедо, овца или коза омладе, нека буду седам дана код мајке своје. Од осмога дана и после може бити примљено као жртва паљеница Господу. Краву или овцу не кољите с њиховим младунцима истога дана. Кад приносите Господу жртву захвалну, приносите је тако да буде примљена. Нека се поједе истог дана. Не остављајте ништа за сутра. Ја сам Господ! Заповести моје држите и испуњавајте их. Ја сам Господ! Не скрнавите име моје свето, него нека будем свет међу синовима Израиљевим. Ја сам Господ који вас посвећујем, који вас је извео из земље египатске да будем ваш Бог. Ја сам Господ!” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Празници Господњи су свети сабори. Ово су моји празници. Шест дана нека се ради, а седми дан је субота, дан потпуног одмора, дан светог сабора. Тада не радите никакав посао. То је субота Господња где год да живите. Ово су празници Господњи, свети сабори које ћете објавити кад им буде време: четрнаестог дана првог месеца увече је Пасха Господња. Петнаестог дана тога месеца је Празник бесквасних хлебова Господу. Седам дана једите бесквасне хлебове. Првога дана нека буде свети сабор. Никакав ропски посао не радите. Приносићете седам дана жртву паљеницу Господу, а седмога дана нека је свети сабор. Не радите никакав ропски посао.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад дођете у земљу коју ћу вам дати и почнете да жањете, донесите први сноп жетве своје свештенику. Он ће га примицањем и одмицањем принети Господу да би се примио. Сутрадан по суботи нека га принесе примицањем и одмицањем. Тога дана кад принесете сноп примицањем и одмицањем, принесите здраво јагње од годину дана на жртву паљеницу Господу. Уз то принесите две десетине ефе белога брашна замешен са уљем за жртву паљеницу на угодни мирис Господу и налив четврт ина вина. Хлеб ни зрна пржена ни млевена ни у класу немојте јести до дана кад донесете принос Богу своме. То је вечни закон вашим нараштајима где год будете живели. Почевши од дана после суботе, дана кад донесете сноп за жртву примицања и одмицања, бројте седам пуних седмица. Онда на дан по седмој суботи, педесетог дана, принесите Господу нову жртву. Донесите из својих станова по два хлеба за жртву примицања и одмицања. Нека буду од две десетине ефе белог брашна, печени с квасцем. То је првина Господу. Уз хлеб принесите седам једногодишњих, здравих јагањаца, једно теле и два овна као жртву паљеницу Господу с приносом и наливом, жртву паљеницу, на угодни мирис Господу. Жртвујте и једног јарца за грех и два једногодишња јагњета као жртву захвалну. Свештеник ће их жртвовати примицањем и одмицањем пред Господом с хлебовима од првина. То, као и оба јагњета посвећена Господу припашће свештенику. Тога дана сазовите свети сабор. Тада не смете радити никакав ропски посао. То је вечни закон за сва ваша поколења где год будете живели. Кад почнете жњети у земљи својој, немојте пожњети њиву до краја, ни скупљати после своје жетве. Остави то сиромаху и странцу. Ја сам Господ, Бог ваш!’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Ираиљевим и реци: ‘Првога дана седмог месеца биће вам дан одмора. Објавите звуком труба свето сабрање. Не радите никакав ропски посао и принесите жртву паљеницу Господу.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Десетога дана тога седмога месеца јесте Дан очишћења. Сазовите свети сабор, постите и принесите жртву паљеницу Господу. Тога дана немојте радити никакав посао. То је Дан очишћења, којим ћете се очистити пред Господом Богом својим. Ко год не би постио тога дана, нека се истреби из народа свога. Ко буде радио некакав посао тога дана, ја ћу га истребити из народа његова. Немојте радити никакав посао. То је вечни закон за сва поколења где год будете живели. То нека вам је суботњи одмор и постите! Увече деветога дана тога месеца, од вечери до следеће вечери, престаните да радите.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Петнаестога дана тога седмога месеца је Празник колиба Господу, који траје седам дана. Првога дана нека буде свети сабор. Немојте радити никакав посао ропски. Седам дана ћете приносити жртву паљеницу Господу. Осмога дана сазовите свети сабор и принесите жртву паљеницу Господу. То је свечани скуп, немојте радити никакав посао ропски. То су празници Господњи које ћете празновати на светим саборима. Да приносите Господу жртве огњене: жртву паљеницу, принос, жртву захвалну и налив, све у одређено време. Такође, и суботе Господње, приносе ваше, све завете ваше и добровољне приносе ваше које приносите Господу. Петнаестог дана тога седмога месеца, кад сабирате плодове земаљске, славите празник Господу седам дана. Првог дана ће бити одмор и осмога дана ће бити одмор. Првога дана узмите плодове с дрвета родних, палмине гране, гране с лиснатог дрвећа, врбе с потока и веселите се пред Господом својим седам дана. Тај празник Господу прослављајте седам дана сваке године. То је вечити закон за све нараштаје. Празноваћете га седмога месеца. Седам дана станујте у колибама. Сви рођени у Израиљу нека бораве у колибама. Нека знају потомци ваши да сам ја учинио да живе у колибама синови Израиљеви кад сам их извео из земље египатске. Ја сам Господ, Бог ваш!’” Мојсије каза празнике Господње синовима Израиљевим. Господ рече Мојсију говорећи: „Заповеди синовима Израиљевим да ти донесу чисто цеђено маслиново уље за свећњак да гори стално. Нека Арон припрема жишке Господу од вечери до јутра у шатору састанка испред застора с ковчегом. На чистом свећњаку нека припрема жишке Господу стално. Затим узми бело брашно и испеци дванаест погача, сваку од две десетине ефе. Онда их поређај у два реда, по шест у једном реду, на чистом столу пред Господом. На сваки ред стави чист тамјан. То ће бити храна принета у спомен, као жртва паљеница Господу. Стално, сваке суботе нека се постављају пред Господом. То је синовима Израиљевим због вечног савеза. Они ће припасти Арону и синовима његовим, који их морају јести на светом месту. То је веома свети део паљених жртава Господу. То је вечита заповест.” Син једне Израиљке, коме је отац био Египћанин, дође међу синове Израиљеве. Тада започе свађу у логору с неким Израиљцем. Син те Израиљке похули и опсова име Господње. Мајка му се звала Саломита, кћи Давријина из Дановог племена. Ставише га у затвор док не виде вољу Божју. Тада Господ рече Мојсију говорећи: „Изведи тога псовача пред збор. Потом нека ставе руке своје на његову главу сви који су га чули, а онда нека га сав збор заспе камењем. Затим кажи синовима Израиљевим: ‘Ко похули на Бога свога, носиће грех свој. Ко опсује име Господње, нека се погуби. Нека га сав збор заспе камењем. Ако опсује име Господње домаћи или дошљак, мора да се погуби. Ко убије човека, нека се погуби. Ко усмрти животињу, мора да надокнади, животињу за животињу. Ко рани ближњега свога, нека му се тако учини. Прелом за прелом, око за око, зуб за зуб! Рана коју је задао нека се зада њему! Ко усмрти животињу, мора да је накнади, али ко убије човека, мора да се погуби. Нека вам је исти закон за дошљака као и за домаћег. Ја сам Господ, Бог ваш!’” Кад је Мојсије то казао синовима Израиљевим, они изведоше псовача ван логора и засуше га камењем. Тако учинише синови Израиљеви како је Господ заповедио Мојсију. Још рече Господ Мојсију на Синајској гори говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: Кад дођете у земљу коју вам ја дајем, нека земља има одмор Господњи. Шест година засејавај њиву своју и шест година режи виноград свој и сабирај род њихов. Међутим, седме године нека земља има одмор у суботу Господњу. Тада не засејавај њиве своје и не режи виноград свој. Што само никне на њиви твојој, немој жети, и грожђе из свог винограда нерезаног немој брати. Нека то буде година одмора земљи. Што роди из земље за време одмора, нека буде храна теби, слуги твоме, слушкињи твојој, најамнику твоме и дошљаку који живи код тебе. Тај род нека буде храна свој стоци твојој и животињама које су у земљи твојој. Наброј седам суботњих година – седам пута седам година. Седам суботњих година пута седам је четрдесет девет година. Тада заповеди да затруби труба десетога дана седмога месеца. На Дан очишћења нека трубе трубе по целој земљи вашој. Посветите ту педесету годину! Прогласите слободу у земљи свима који живе у њој. То нека буде Јубиларна година. Свако нека се врати на свој посед и у род свој! Та педесета година нека вам је Јубиларна година. Немојте сејати ни жети оно што само роди те године, нити брати грожђе из винограда који нису резани. Нека вам је света Јубиларна година. Једите само оно што само израсте. Те Јубиларне године свако нека се врати на свој посед. Ако нешто продаш свом ближњем или купиш од свог ближњег, немојте варати брата свога. Купуј од ближњег свога према броју година од Јубиларне године и према броју жетви нека ти продаје. Што више година – виша цена, што мање година – нижа цена. Он ти продаје број жетви. Немојте варати један другога, него се бојте Бога свога. Ја сам Господ, Бог ваш! Држите заповести моје и прописе моје и испуњавајте их да бисте у сигурности живели у земљи. Земља ће рађати род свој, јешћете до ситости и живећете у сигурности. Ако питате: ‘Чиме ћемо се хранити седме године ако не будемо сејали ни жњели’, благословићу вас шесте године да вам роди за три године. Сејаћете осме године, а хранићете се старим родом. Док не приспе род девете године, хранићете се старим родом. Земља нека се не продаје заувек јер је земља моја, а ви сте дошљаци и гости код мене. По свој земљи коју поседујете нека се откупљује земља. Ако осиромаши брат твој и прода део имања свога, нека најближи рођак откупи оно што је брат његов продао. Ако неко нема никога да откупи, а сам сакупи колико треба за откуп, онда нека одбије године од продаје, а остатак исплати купцу и нека се врати на свој посед. Ако не може да набави колико треба за откуп, онда остаје оно што је продато купцу до Јубиларне године. Јубиларне године нека се врати на своје имање. Ако неко прода кућу за становање у граду који је ограђен зидом, може да је откупи у року од годину дана од продаје. Откупни рок нека је годину дана. Ако је не откупи за годину дана, онда остаје кућа у граду који је ограђен зидом ономе који ју је купио и његовим потомцима и нека је не враћа ни Јубиларне године. Међутим, куће у насељима која нису ограђена зидом нека се сматрају као њиве. Могу се откупљивати и враћати Јубиларне године. У левитским градовима левити имају право да куће у градовима који припадају њима увек откупе. Ако неки левит не откупи своју кућу, онда му се она, ако је у граду који њима припада, враћа Јубиларне године. Код синова Израиљевих куће у левитским градовима њихово су власништво. Пашњаци око њихових градова не могу се продати јер су они њихово власништво довека. Ако ближњи твој поред тебе осиромаши и не може да се издржава, прихвати га и нека живи уз тебе као и дошљак и гост. Немој узимати од њега камату и добит, него се бој Бога и нека ближњи твој живи уз тебе. Немој му позајмљивати новац уз камату, нити му давати храну лихварски. Ја сам Господ Бог ваш који сам вас извео из земље египатске да вам дам земљу хананску и да будем Бог ваш. Ако осиромаши ближњи твој и прода ти себе, немој га држати као роба. Нека ти буде као најамник и као дошљак. Служиће ти до Јубиларне године. Онда нека слободно оду и он и деца његова и нека се врати у род свој и на имање своје. Наиме, они су моје слуге које сам извео из земље египатске. Нека се не продају као робови. Немој да владаш над њим грубо, него се бој Бога свога! Ако вам требају робови и робиње, можете да их купите од околних народа. Од њих узмите роба и робињу. Можете купити и децу дошљака која бораве међу вама. Можете купити и њихове потомке који бораве код вас и рођени су на вашој земљи. Такви могу постати ваше власништво. Можете и да их оставите у наследство деци својој. Сматрајте их робовима заувек. Међутим, према својој браћи, синовима Израиљевим, нико нека не поступа грубо. Ако се дошљак или онај који живи код тебе обогати, а брат твој осиромаши код њега тако да се прода дошљаку који живи код тебе или његовој родбини, онда кад се прода, нека има право да буде откупљен. Нека га откупи неко од његове браће. Нека га откупи стриц његов или син стрица његовог или неки рођак по крви из рода његовог. Може и сам да се откупи ако има средстава. Са оним који га је купио нека израчуна време од године кад се продао до Јубиларне године. Нека цена за откуп буде према броју година. Време које је одслужио нека се процени као рад најамника. Ако остаје још много година, нека за свој откуп плати одговарајућу своту. Међутим, ако остаје неколико година до Јубиларне године, нека израчуна и исплати према годинама службе за свој откуп. Према њему нека се поступа као према најамнику на годину. Нека се пред твојим очима не поступа грубо с њим. Ако се не откупи овако, нека оду Јубиларне године и он и деца његова. Наиме, синови Израиљеви су моје слуге које сам извео из земље египатске. Ја сам Господ, Бог ваш!” „Немојте правити себи идоле ни кипове, ни споменике, ни камење с ликовима не постављајте у својој земљи да им се клањате. Ја сам Господ, Бог ваш. Држите суботе моје и поштујте светилиште моје. Ја сам Господ! Ако будете живели по законима мојим и држите заповести моје и спроводите, даваћу вам кишу на време и земља ће рађати род свој и дрвеће у пољу ће рађати род свој. Вршидба ће вам стизати до бербе, а берба до сетве. Јешћете хлеб свој до ситости и живећете сигурно у земљи својој. Даћу мир земљи, тако да ћете моћи спавати, а да вас нико не плаши. Учинићу да и дивље звери нестану из земље и мач неће пролазити вашом земљом. Тераћете непријатеље своје у бекство и они ће падати пред вама од мача. Вас петорица тераћете стотину, а стотина вас тераће десет хиљада. Непријатељи ваши падаће пред вама од мача. Окренућу се к вама и учинићу вас плодним и бројним и држаћу завет свој с вама. Јешћете жито старо и мораћете избацивати старо кад дође ново. Поставићу стан свој међу вама и неће вас одбацити душа моја. Међу вама ћу ходити, бићу Бог ваш, а ви ћете бити мој народ. Ја сам Господ, Бог ваш, који вас изведох из земље египатске да им не робујете. Поломио сам дрво јарма вашег и исправих вас да ходате усправно. Ако ме не будете слушали и све заповести не будете испуњавали, ако одбаците законе моје и пренебрегнете наредбе моје тако да не испуњавате заповести моје и прекршите савез мој, учинићу да пустим на вас страх, сушицу и грозницу, да вам очи потамне и да вам душа пати. Узалуд ћете сејати семе своје јер ће га јести непријатељи ваши. Окренућу лице своје од вас тако да ће вас исећи непријатељи ваши. Они који вас мрзе господариће вама и бежаћете и онда када вас нико не тера. Ако ме ни тада не будете слушали, казнићу вас седам пута више за грехе ваше. Сломићу ваш дрски понос, учинићу да небо над вама буде као гвожђе, а земља као бронза. Узалуд ћете трошити снагу своју. Земља вам неће рађати род свој и дрвеће пољско неће рађати плод свој. Ако се и тада будете противили и не будете хтели да ме слушате, казнићу вас још седам пута жешће за грехе ваше. Пустићу на вас звери пољске, које ће вам растргнути децу, подавити стоку и вас проредити тако да ће опустети путеви ваши. Ако се ни од тога не поправите него ми се супротстављате, стаћу наспрам вас и ударићу вас још седам пута жешће за грехе ваше. Пустићу на вас мач који ће осветити кршење завета. Кад се сабијете у своје градове, тада ћу пустити кугу на вас и бићете предани у руке непријатељу. Кад вам укинем набавку хлеба, десет жена ће пећи хлеб у једној пећи и даваће вам хлеб на меру. Јешћете, а нећете се наситити. Ако ме ни тада не будете слушали него ми се супротстављате, стаћу и ја наспрам вас. Седам пута жешће ћу вас казнити за грехе ваше. Јешћете месо синова својих и кћери својих. Порушићу узвишене идоле ваше и жртвенике. Згрнућу лешеве ваше на лешеве идола ваших и гадићете ми се. Градове ваше ћу претворити у рушевине. Светилишта ваша ћу опустошити и мирисе ваше угодне нећу мирисати. Опустећу земљу тако да ће се чудити непријатељи ваши који се у њој настане. Вас ћу расејати по народима. Исукаћу на вас мач, земља ваша ће опустошити и градови ваши биће разорени. Тада ће земља сачувати суботе своје док траје пустошење. Кад будете у земљи непријатеља својих, земља ће почивати и суботе своје држати. Док траје пустошење, одмориће се, што није било могуће док сте ви у њој живели. Онима међу вама који преостану у земљама непријатеља ваших усадићу страх у срца. Бежаће од шушња лишћа које затрепери. Бежаће као испред мача и падаће иако их нико не гони. Падаће један преко другога као испред мача, а нико их неће гонити. Нећете се одржати пред непријатељима својим. Изгинућете међу варварима и прождраће вас земља непријатеља ваших. Они који преживе венуће због грехова својих, у земљи непријатеља својих венуће због грехова отаца својих. Ако тада признају грехове своје и грехове отаца својих, неверство које су ми учинили и супротстављали ми се тако да сам им се и ја супротстављао и одвео их у земљу непријатеља њихових, ако се тада понизи њихово срце необрезано и приме казну за грехе своје, тада ћу се опоменути завета свога с Јаковом, завета свога са Исаком и завета свога са Авраамом. Опоменућу се и земље. Кад они напусте земљу, земља ће почивати кад остане пуста. Они ће бити кажњени за грехе своје јер су одбацили заповести моје и презрели законе моје. Међутим, нећу их одбацити ни онда кад буду у земљи непријатеља својих. Нећу их презрети тако да их уништим и да раскинем завет свој с њима. Ја сам Господ, Бог њихов! Због њих ћу се сетити завета с њиховим прецима које сам извео из земље египатске пред очима варвара да им будем Бог, ја Господ.” То су заповести, наредбе и закони које Господ преко Мојсија постави између себе и синова Израиљевих на Синајској гори. Рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Ако је неко заветовао Господу живот, ти процени. Овако процени: мушкарац од двадесет до шездесет година – педесет сикала сребра по храмовном сиклу. Жену процени тридесет сикала. Ако је од двадесет година, процени мушко двадесет сикала, а женско десет сикала. Ако је од једног месеца до пет година, процени мушко пет сикала сребра, а женско процени три сикла сребра. Ако је шездесет година и више, ако је мушко, процени петнаест сикала, а женско десет сикала. Ако је неко сиромашан па не може да плати процену, нека га доведу пред свештеника да га процени. Свештеник нека процени колико може дати тај који се заветовао. Ако је заветована животиња која се приноси Господу, онда је све што се приноси Господу – свето. Он не може накнадити или заменити ни добро за рђаво, ни рђаво за добро. Ако неко замени животињу другом, онда је и она која је заветована и она која замењује – света. Ако је заветована нечиста животиња од оних које се не приносе Господу, нека се та животиња доведе пред свештеника. Нека је он процени, била добра или рђава. Како процени свештеник, тако нека буде. Ако би хтео да је откупи, нека дода једну петину цене. Ако неко заветом посвети кућу своју Господу, нека свештеник процени да ли је добра или лоша. Како је процени свештеник, тако нека буде. Ако онај који је заветовао своју кућу хоће да је откупи, нека дода једну петину и нека буде његова. Ако неко заветује део земље са свога имања Господу, процени га по усеву: један гомор усева јечма – педесет сикала сребра. Ако заветује њиву своју опросне године, нека остане ова процена. Ако заветује њиву своју после Јубиларне године, и према томе смањи процену. Ако онај који се заветовао хоће да откупи њиву своју, нека дода једну петину процене и нека буде његова. Ако не откупи њиву а прода је другима, не може се више откупити. Кад та њива буде ослобођена Јубиларне године, нека се посвети Господу као заветована њива и нека припадне свештенику. Ако неко заветује Господу њиву коју је купио, а није наследство његово, нека му свештеник израчуна цену до Јубиларне године. Тога дана нека је плати као дар посвећен Господу. У Јубиларној години нека се врати њива ономе од кога је купљена, чије је наследство та њива. Свака процена нека буде према храмовном сиклу: један сикал има двадесет гера. Међутим, нико нека не заветује првенце од стоке. Првенци већ припадају Господу било од крупне или ситне стоке. Ако су нечисте животиње, нека их откупи према процени и нека дода једну петину. Ако се не откупи, нека се прода према процени. Ништа од заветованог што неко под заклетвом посвети Господу од свог власништва, било човек, животиња или њиве своје, нека се не продаје нити откупљује. Све што је под заклетвом посвећено велика је светиња пред Господом. Ниједна особа посвећена заклетвом не сме се откупити, него се мора погубити. Сваки десетак са земље од усева с њива и од плодова с дрвећа припада Господу. То је Господу посвећено. Ако неко хоће да откупи свој десетак, нека дода једну петину вредности. Десетак од крупне или ситне стоке, свако десето које прође испод штапа пастирског, нека се посвети Господу. Нека се не гледа да ли је добро или лоше и нека се не замењује. Ако се замени, нека и једно и друго буду посвећени и нека се не откупљују.’” То су заповести које Господ даде Мојсију на Синајској гори за синове Израиљеве. У Синајској пустињи рече Господ Мојсију говорећи у шатору састанка првог дана другога месеца друге године по изласку њиховом из земље египатске: „Пребројте сав збор синова Израиљевих по родовима отаца њихових и по породицама њиховим бројећи имена мушкараца, главу по главу. Пребројте ти и Арон све који могу ићи на војску, од двадесет година и више, по четама њиховим. Нека с вама буде по један човек из сваког племена, који је поглавар племена. Ово су имена људи који ће бити с вама: за Рувима Елисур, син Седијуров, за Симеуна Саламило, син Сурисадејев, за Јуду Насон, син Аминадавов, за Исахара Натанаило, син Согаров, за Завулона Елијав, син Хелонов. Од синова Јосифових: за Јефрема Елисама, син Емијудов, а за Манасију Гамалило, син Фадасуров. За Венијамина Авидан, син Гадеонијев. За Дана Ахијезер, син Амисадајев. За Асира Фагаило, син Ехранов. За Гада Елисаф, син Рагуилов. За Нефталима Ахиреј, син Енанов.” То су они који су позвани на збор, поглавари у племенима отаца својих и вође родова израиљских. Тада Мојсије и Арон узеше те људе који су били именовани. Сабраше сав збор првога дана другога месеца. Избројаше по племенима и по породицама њиховим све људе од двадесет година и више, поименце, главу по главу. Онако како заповеди Господ Мојсију, тако их преброја у Синајској пустињи. Кад се пребројаше потомци Рувима, првенца Израиљевог, по родовима и породицама, по именима, главу по главу, свих мушкараца од двадесет година и више способних за војску било је четрдесет шест хиљада и пет стотина пребројаних у племену Рувимовом. Кад се пребројаше потомци Симеунови по родовима и породицама, по именима, главу по главу, свих мушкараца од двадесет година и више способних за војску било је педесет девет хиљада и три стотине пребројаних у племену Симеуновом. Кад се пребројаше потомци Гадови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је четрдесет пет хиљада и шест стотина педесет пребројаних у племену Гадовом. Кад се пребројаше потомци Јудини по родовима и породицама, по именима од двадесет година и више, свих способних за војску било је седамдесет четири хиљаде и шест стотина пребројаних у племену Јудином. Кад се пребројаше потомци Исахарови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је педесет четири хиљаде и четири стотине пребројаних у племену Исахаровом. Кад се пребројаше потомци Завулонови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је педесет седам хиљада и четири стотине пребројаних у племену Завулоновом. Кад се пребројаше потомци Јосифови од Јефремових родова и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је четрдесет хиљада и пет стотина пребројаних у племену Јефремовом. Кад се пребројаше потомци Манасијини по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је тридесет две хиљаде и двеста пребројаних у племену Манасијином. Кад се пребројаше потомци Венијаминови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је тридесет пет хиљада и четири стотине пребројаних у племену Венијаминовом. Кад се пребројаше потомци Данови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је шездесет две хиљаде и седам стотина пребројаних у племену Дановом. Кад се пребројаше потомци Асирови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску од двадесет година и више било је четрдесет једна хиљада и пет стотина пребројаних у племену Асировом. Кад се пребројаше потомци Нефталимови по родовима и породицама, по именима, свих способних за војску, од двадесет година и више било је педесет три хиљаде и четири стотине пребројаних у племену Нефталимовом. То су они које пребројаше Мојсије и Арон с поглаварима израиљским, којих је било дванаест, по један за свако племе. Били су пребројани сви синови Израиљеви по породицама од двадесет година и више који су били за војску способни. Било их је пребројаних шест стотина три хиљаде и пет стотина педесет. Међутим, левити из свога племена нису били убројани у њих. Господ је рекао Мојсију говорећи: „Племе Левијево немој пребројати нити их припајај синовима Израиљевим. Него постави левите над шатором сведочанства, над свим посудама његовим и над свим што припада њему. Они нека преносе шатор и сав прибор његов, нека служе у њему и бораве око њега. Кад шатор треба да крене, нека га левити раставе, а кад се шатор зауставља, онда нека га левити поставе. Ако се неко други приближи, нека се погуби. Нека синови Израиљеви бораве сваки на своме месту и свако код своје заставе. Левити нека бораве око шатора сведочанства. Тако се неће спустити гнев на збор синова Израиљевих. Нека левити служе око шатора сведочанства.” Синови Израиљеви учинише како Господ заповеди Мојсију, тако учинише. Потом рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Синови Израиљеви нека бораве сваки код своје заставе, код знакова свога племена, око шатора сведочанства. Спреда, према истоку, нека се постави застава Јудиног збора по четама њиховим. Вођа синова Јудиних нека буде Насон, син Аминадавов. У његовој војсци је било пребројаних седамдесет четири хиљаде и шест стотина. До њега нека борави Исахарово племе. Вођа синова Исахарових нека буде Натанаило, син Согаров. У његовој војсци је било пребројаних педесет четири хиљаде и четири стотине. Затим, племе Завулоново. Вођа синова Завулонових нека буде Елијав, син Хелонов. У његовој војсци је било пребројаних педесет седам хиљада и четири стотине. Свих ових пребројаних под Јудиним вођством било је сто осамдесет шест хиљада и четири стотине, по четама њиховим. Они нека иду први. На југу нека се постави застава Рувимовог збора, по четама њиховим. Вођа синова Рувимових нека је Елисур, син Седијуров. У његовој војсци је било пребројаних четрдесет шест хиљада и пет стотина. До њега нека борави племе Симеуново. Вођа синова Симеунових нека буде Саламило, син Сурисадајев. У његовој војсци је било пребројаних педесет девет хиљада и три стотине. Затим, племе Гадово. Вођа синова Гадових нека буде Елисаф, син Рагуилов. У његовој војсци је било пребројаних четрдесет пет хиљада и шест стотина. Свих ових пребројаних под Рувимовим вођством било је сто педесет једна хиљада и четири стотине педесет, по четама њиховим. Они нека иду други. Затим нека иде шатор састанка са збором левита усред осталих скупова. Како бораве, тако нека и иду, свако на свом месту и под својом заставом. На западу нека буде застава Јефремовог збора, по четама њиховим. Вођа синова Јефремових нека буде Елисам, син Емијудов. У његовој војсци је било пребројаних четрдесет хиљада и пет стотина. До њега племе Манасијино. Вођа синова Манасијиних нека буде Гамалило, син Фадасуров. У његовој војсци је било пребројаних тридесет две хиљаде и две стотине. Затим племе Венијаминово. Војвода синова Венијаминових нека буде Авидан, син Гадеонијев. У његовој војсци је било пребројаних тридесет пет хиљада и четири стотине. Свих ових пребројаних под Јефремовим вођством било је сто осам хиљада и сто, по четама њиховим. Они нека иду трећи. На северу нека буде застава збора Дановог, по четама њиховим. Вођа синова Данових нека буде Ахијезер, син Амисадајев. У његовој војсци је било пребројаних шездесет две хиљаде и седам стотина. До њега нека борави племе Асирово. Вођа синова Асирових нека буде Фагаило, син Ехранов. У његовој војсци је било пребројаних четрдесет једна хиљада и пет стотина. Затим племе Нефталимово. Вођа синова Нефталимових нека буде Ахиреј, син Енанов. У његовој војсци је било пребројаних педесет три хиљаде и четири стотине. Свих ових пребројаних под Дановим вођством било је сто педесет седам хиљада и шест стотина. Они нека иду последњи под заставама својим.” То су синови Израиљеви пребројани по породицама својим. Свега пребројаних по зборовима и четама својим било је шест стотина три хиљаде и пет стотина педесет. Левити нису били бројани са синовима Израиљевим, како је Господ и заповедио Мојсију. Синови Израиљеви учинише све како је Господ заповедио Мојсију. Тако су боравили под заставама својим и тако су ишли свако по роду свом и по породици својој. Ово је потомство Ароново и Мојсијево у време кад је Господ говорио Мојсију на Синајској гори. Ово су имена синова Аронових: првенац Надав, затим Авијуд, Елеазар и Итамар. То су имена синова Аронових који су били помазани и посвећени да обављају свештеничку службу. Међутим, Надав и Авијуд погибоше пред Господом у Синајској пустињи кад принесоше непосвећен огањ. Пошто они нису имали деце, Елеазар и Итамар су обављали свештеничку службу у присуству Арона, оца свога. Господ рече Мојсију говорећи: „Позови племе Левијево нека стане пред Ароном, свештеником, да му прислужује. Нека раде за њега и за сав збор пред шатором састанка и прислужују у шатору. Нека чувају посуде у шатору. Предаћеш левите Арону и синовима његовим. Они су даровани њему од синова Израиљевих. Арона и синове његове постави да обављају свештеничку службу. Ако би неко други приступио, нека се погуби.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Ево, узео сам левите између синова Израиљевих уместо свих првенаца синова Израиљевих који отварају материцу. Зато су левити – моји! Наиме, мени припадају првенци. Онога дана кад сам побио све првенце у земљи египатској, посветио сам себи све прворођено у Израиљу. Сви су моји и од људи и од стоке. Ја сам Господ!” Још рече Господ Мојсију у Синајској пустињи говорећи: „Преброј синове Левијеве по родовима и породицама њиховим. Све мушкарце од једног месеца и више преброј.” По заповести Господњој Мојсије их преброја, како му је било заповеђено. Ово су имена синова Левијевих: Гирсон, Кат и Мерарије. Ово су имена синова Гирсонових по породицама њиховим: Ловеније и Семеј. Синови Катови по породицама својим су: Амрам, Исар, Хеврон и Озило. Синови Мераријеви по породицама својим су: Малије и Мусије. То су породице Левијеве по својим родовима. Од Гирсона су род Левенијев и род Семејев. То су родови Гирсонови. Кад су се пребројали сви мушкарци од једног месеца и више, било их је пребројано седам хиљада и пет стотина. Породице Гирсонове боравиле су западно од шатора. Вођа Гирсонове групе био је Елифас, син Даилов. Синови Гирсонови су у шатору састанка чували пребивалиште, шатор и његов кров и засторе на вратима шатора састанка, затим засторе дворишта, застор на улазу у двориште, које је око пребивалишта и жртвеника, ужад и све што ту припада. Од Ката су род Амрама, род Исара, род Хеврона и род Озила. То су родови Катови. Кад су се пребројали сви мушкарци од једног месеца и више, било их је пребројано осам хиљада и шест стотина. Они су чували светилиште. Породице Катове су боравиле јужно од шатора. Вођа Катове групе био је Елисафан, син Озилов. Они су чували ковчег, сто, свећњак, жртвеник, свете посуде којима се служи, застор и све што ту припада. Поглавар свих старешина левитских био је Елеазар, син свештеника Арона. Он је надгледао оне који су чували светилиште. Од Мерарија су род Мамијев и род Мусијев. То су Мераријеви родови. Кад су се пребројали сви мушкарци од једног месеца и више, било их је пребројано шест хиљада и двеста. Вођа Мераријеве групе био је Сурило, син Авихејев. Они су боравили северно од шатора. Потомци Мераријеви су чували даске шатора и пречаге његове, ступце и лежишта његова и сав прибор који ту припада, ступце од трема унаоколо, лежишта, коље и ужад његова. Спреда, на источној страни пребивалишта, пред шатором састанка на истоку, боравили су Мојсије, Арон и синови његови. Они су чували светилиште за службу синовима Израиљевим. Да приступи неко други, био би погубљен. Свих пребројаних левита, које су по заповести Господњој пребројали Мојсије и Арон по родовима њиховим, свих мушкараца од једног месеца и више биле су двадесет две хиљаде. Тада рече Господ Мојсију: „Преброј све првенце мушке међу синовима Израиљевим од једног месеца и више и утврди број према именима њиховим. Узми и левите за мене, ја сам Господ, место свих првенаца синова Израиљевих, а стоку левитску уместо прворођене стоке синова Израиљевих.” Мојсије преброја све првенце синова Израиљевих, како му заповеди Господ. Кад се пребројаше сви првенци мушки по именима од једног месеца и више, било је пребројаних двадесет две хиљаде и две стотине седамдесет три. Тада рече Господ Мојсију говорећи: „Узми левите место свих првенаца синова Израиљевих и стоку левитску место стоке њихове. Левити нека буду моји! Ја сам Господ! Она двеста седамдесет три првенца што их је више од левита нека се откупе. Узми пет сикала по глави. Узми их према храмовном сиклу: један сикал – двадесет гера. Онда предај тај новац Арону и синовима његовим као откуп за оне који су претекли.” Тако Мојсије узе новац за откуп оних којих је било више од броја левита. Од првенаца синова Израиљевих узео је новац – хиљаду триста шездесет пет сикала, по храмовном сиклу. По заповести Господњој даде Мојсије Арону и синовима његовим откуп, као што Господ заповеди Мојсију. Господ рече Мојсију говорећи: „Преброј синове Катове међу левитима по родовима и породицама њиховим, од тридесет и више година до педесет, све који могу да раде при служењу у шатору састанка. Служење синова Катових биће рад у шатору састанка, у светињи над светињама. Кад збор креће, нека дођу Арон и синови његови. Нека скину застор с врата и њиме покрију ковчег сведочанства. Нека по њему простру прекривач од кожа јазавичјих, а преко њега прекрију порфиру. Затим нека провуку облице. Преко стола за хлебове нека простру порфиру. Нека ставе на њега посуде, кашике, чиније и врчеве за наливање. Хлебови предложења нека су увек на њему. Преко тога нека простру гримизни прекривач и нека преко њега разастру прекривач од кожа јазавичјих. Затим нека му провуку облице. Онда нека узму гримизни прекривач и покрију свећњак и жишке његове, машице и лопатице његове и судове за уље којима се служи. Нека га завију са свим његовим прибором у гримизни прекривач и ставе на носила. По златном жртвенику нека простру гримизни прекривач и прекривач од кожа јазавичјих и нека му провуку облице. Нека узму сав прибор којим се служи у светилишту и нека га ставе на гримизни прекривач. Затим нека га завију у покривач од кожа јазавичјих и ставе на носила. Нека очисте пепео са жртвеника и преко њега простру гримизни прекривач. Затим нека ставе на њега све предмете његове којима се служи: машице, виљушке, лопатице и посуде и све справе за жртвеник. Нека га покрију прекривачем од кожа јазавичјих и провуку облице. Пошто Арон и синови његови заврше с покривањем светилишта и светих предмета, кад треба збор да крене, нека дођу синови Катови да то носе. Нека се не дотичу светих предмета да не би погинули. То је дужност Катових потомака у шатору састанка. Елеазар, син свештеника Арона, нека се стара о уљу за свећњак, за мирисни тамјан, за жртву свакодневну и за уље за помазивање. Нека се брине за сав шатор и за све што је у њему, за светињу и свете предмете.” Потом рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Немојте да се истреби племе Катове породице међу левитима. Чините им тако да не изгину када приступају светињи над светињама. Нека Арон и синови његови дођу и одреде свакоме шта ће да ради и шта ће да носи. Они нека не улазе ни на трен да погледају свете предмете да не би изгинули.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Преброј синове Гирсонове по породицама и родовима њиховим. Преброј све од тридесет година и више до педесет година, све који су за службу, да могу да служе у шатору састанка. Ово је посао породицама Гирсоновим шта ће радити и носити: нека носе засторе светиње, шатор састанка, прекривач његов и прекривач од кожа јазавичјих који су одозго на њему, застор на улазу у шатор сведочанства, дворишне засторе, застор на улазу у двориште које је око пребивалишта и жртвеника, конопце и сав прибор за служење. Што год треба око тога да раде, нека раде! По наредби Ароновој и синова његових нека буде све служење синова Гирсонових, шта треба да носе и шта треба да раде. Поверите им све што треба да носе. То је служба породица синова Гирсонових у шатору састанка. Њихово служење нека надгледа Итамар, син свештеника Арона. Преброј синове Мераријеве по породицама и родовима њиховим. Преброј све од тридесет година и више до педесет година, све који су за службу, да могу да служе у шатору састанка. Осим њиховог служења у шатору састанка, нека носе даске пребивалишта, прегаче, ступце и лежишта његова, ступце који окружују двориште, лежишта, кочиће и конопце са свим прибором који му припада. Попишите поименично предмете које ће они носити. То је служба породица синова Мераријевих, шта су дужни да раде у шатору састанка. Надгледаће их Итамар, син свештеника Арона.” Мојсије, Арон и поглавари збора пребројаше синове Катове по породицама и родовима њиховим, од тридесет година и више до педесет година, све који су за службу, да могу да служе у шатору састанка. Било је пребројано по породицама њиховим две хиљаде седам стотина педесет. То су пребројани из рода Катовог који су служили у шатору састанка. Мојсије и Арон их пребројаше, као што Господ преко Мојсија заповеди. Пребројаних потомака Гирсонових по њиховим родовима и породицама од тридесет година и више до педесет година, свих који су били за службу да служе у шатору састанка, било је, пребројаних по породицама и родовима њиховим, две хиљаде шест стотина тридесет. То су пребројани из породица синова Гирсонових свих који су служили у шатору састанка, које пребројаше Мојсије и Арон по заповести Господњој. Пребројаних синова Мераријевих по породицама и родовима њиховим од тридесет година и више до педесет година, свих који су били за службу да служе у шатору састанка, било је пребројаних три хиљаде и двеста. То су пребројани из породица синова Мераријевих, које пребројаше Мојсије и Арон, као што Господ преко Мојсија заповеди. Свих избројаних левита, које пребројаше Мојсије, Арон и поглавари збора, по породицама и родовима њиховим од тридесет година и више до педесет година, свих који су били за службу да служе и да носе при шатору састанка, било је пребројаних осам хиљада пет стотина педесет. Како Господ заповеди преко Мојсија, били су пребројани сваки према ономе шта ради и шта носи. Тако су пребројани како Господ заповеди Мојсију. Рече Господ Мојсију говорећи: „Заповеди синовима Израиљевим да одстране из логора све губаве, оне који имају излив и све који су се оскрнавили мртвацем. Било да је човек или жена, одстраните их! Истерајте их изван логора да не оскрнаве логор у коме ја боравим међу њима.” Синови Израиљеви учинише тако и истераше их ван логора. Како је Господ казао Мојсију, тако учинише синови Израиљеви. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим: ‘Човек или жена кад погреше и оштете ближњега згрешивши Господу и та душа буде крива, нека призна почињени грех, нека накнади потпуно штету, дода петину и преда ономе кога је оштетила. Ако овај није оставио иза себе рођака коме би се предала накнада, нека се преда Господу и свештенику, осим овна за очишћење којим ће кривца очистити. Тако и сваки принос који посвећују синови Израиљеви и доносе свештенику нека припадне њему. Све што неко посвети припада њему, а шта преда свештенику, нека је његово.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Ако би некоме жена застранила и преварила га, па други с њом општи, а муж не сазна, него она затаји да га је преварила, а нема сведока и није затечена, а њега обузме љубомора и посумња у своју жену, а она га није преварила, онда нека муж доведе жену своју свештенику. Нека донесе принос за њу десетину ефе јечменог брашна. Нека га не прелије уљем и нека не стави тамјан јер је то принос за љубомору, принос за спомен да се покаже грех. Нека свештеник жену приведе и стави је пред Господа. Затим нека свештеник узме освећену воду у земљану посуду и прах с пода из шатора нека убаци у воду. Пошто свештеник постави жену пред Господа, нека јој открије главу и стави јој у руке принос за спомен и љубомору. Свештеник нека држи у руци воду горчине и проклетства. Затим нека свештеник закуне жену и каже јој: Ако нико није с тобом легао и ако ниси застранила од мужа, онда нека ти ова вода горчине и проклетства ништа не нашкоди. Ако је застранила од свога мужа и била неверна и ако је други легао с њом осим њенога мужа, тада нека свештеник закуне жену и баци клетву: Нека те Господ постави као проклетство и клетву у твом народу! Нека ти утроба спадне и стомак отекне! Нека ти ова вода проклетства уђе у утробу! Нека ти стомак отекне и утроба спадне! Жена нека каже: Амин, амин. Потом нека свештеник напише проклетство на лист и нека спере водом горчине. Нека да жени да попије горку воду проклетства да уђе у њу и напуни је горчином. Онда нека свештеник узме из жениних руку принос за љубомору и принесе га на жртвеник као дар Господу. Нека свештеник узме од приноса прегршт за спомен и запали на олтару. Затим нека да жени воду да је попије. Пошто јој је дао воду да попије, ако је згрешила и преварила мужа, вода проклетства ће ући у њу и напуниће је горчином. Стомак ће јој отећи и утроба спасти. Та ће жена постати проклетство у народу свом. Ако жена није згрешила, него је недужна, неће јој бити ништа и имаће деце. Ово је закон за љубомору. Кад жена застрани од мужа и превари свога мужа, или кад човека обузме љубомора и посумња на своју жену, нека постави жену своју пред Господа, а свештеник нека обави све по закону. Муж нека је слободан од кривице, а жена нека носи своју кривицу.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Ако неко, човек или жена, учини завет назирејски да се посвети Господу, нека се уздржава од вина и жестоких пића. Нека не пије ни винско сирће ни сирће од жестоких пића, нити сок. Ни грожђе зрело или суво нека не једе. Док год траје његово назирејство, нека не једе ништа од винове лозе, ни зрно ни љуску. Док траје његов завет назирејства, нека му бритва не прелази главу. Док се не наврше дани које је Господу заветовао, нека буде посвећен, нека пушта косу на глави да расте. Све време завета Господу нека не додирује покојника. Нека се не скрнави ни за оцем својим, ни за мајком својом, ни за братом својим, ни за сестром својом. Нека се за њима не скрнави кад умру јер на глави својој носи назирејство Господу. Докле год траје назирејство његово, нека је посвећен Господу. Ако би неко умро изненада поред њега и тако оскрнавио главу његову посвећену, нека обрије главу своју на дан свога очишћења, седмог дана нека је обрије. Осмога дана нека донесе свештенику на врата шатора састанка две грлице или два голубића. Свештеник нека припреми једно као жртву за грех, а друго као жртву паљеницу. Нека га очисти од нечистоте због покојника. Тога дана нека посвети главу своју. Нека посвети Господу дане свога назирејства и донесе јагње од годину дана као жртву за кривицу. Ранији дани се не рачунају јер му је назирејство оскрнављено. Ово је закон за назиреје: кад се наврше дани његовог назарејства, нека дође на врата шатора састанка. Нека доведе Господу као принос једногодишње мушко јагње за жртву паљеницу и једногодишње здраво женско јагње за жртву за грех и здравог овна за жртву захвалну. Такође, и котарицу бесквасних хлебова од финог брашна замешених са уљем и бесквасних погача, премазаних уљем, с њиховим прилозима и наливима. Свештеник ће то принети Господу. Нека принесе за њега жртву за грех и жртву паљеницу. Затим нека принесе Господу овна као жртву захвалну с котарицом бесквасних хлебова. Нека свештеник принесе и прилог и налив за њега. Тада нека назиреј обрије своју посвећену главу на вратима шатора састанка. Затим нека узме косу са своје посвећене главе и баци у ватру која је под жртвом захвалном. Свештеник нека узме кувану плећку од овна, један бесквасни хлеб из котарице и једну бесквасну погачу и нека их стави на руке назиреју након бријања његове посвећене косе. Тада нека свештеник то принесе као жртву примицања и одмицања пред Господом. То је светиња која припада свештенику, осим груди примицања и одмицања и плећке подизане. После тога назиреј може пити вино. То је закон за назиреја и то је његов принос Господу за назирејство своје, осим онога што би још принео. На шта се заветовао нека испуни по прописима његовог завета.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Реци Арону и синовима његовим и кажи: ‘Благосиљајте синове Израиљеве речима: Нека те благослови Господ и нека те чува! Нека те обасја Господ лицем својим и буде ти милостив! Нека окрене лице своје Господ к теби и мир ти донесе!’ Тако нека призивају име моје на синове Израиљеве и ја ћу их благословити.” Онога дана кад Мојсије заврши подизање пребивалишта, помаза га и освети са свим посудама његовим, помаза и освети и жртвеник са свим прибором његовим. Тада приступише поглавари израиљски, старешине родова и вође племена које су пребројавале. Доведоше своје прилоге Господу: шест кола покривених и дванаест волова, једна кола за двојицу поглавара и један во за свакога. Доведоше их пред пребивалиште. Тада рече Господ Мојсију говорећи: „Узми то од њих, требаће за радове око шатора састанка. Раздели то левитима, свакоме према његовом послу.” Мојсије узе кола и волове и даде их левитима. Двоја кола и четири вола даде синовима Гирсоновим према њиховој служби. Четвора кола и осам волова даде синовима Мераријевим према њиховој служби под вођством Итамара, сина Ароновог. Синовима Катовим не даде ништа јер је њихово служење било да носе посвећене предмете на раменима. Тада донесоше поглавари прилоге за посвећење жртвеника у дан кад је био помазан. Ставише своје прилоге пред жртвеник. Тада рече Господ Мојсију: „Свакога дана нека један поглавар донесе свој прилог за посвећење жртвеника!” Првога дана донесе прилог свој Насон, син Аминадавов из племена Јудиног. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле испуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једног јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Насона, сина Аминадавовог. Другога дана приложи Натанаило, син Согаров, поглавар племена Исахаровог. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Натанаила, сина Согаровог. Трећега дана приложи Елијав, син Хелонов из племена Завулоновог. Његов су прилог биле једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Елијава, сина Хелоновог. Четвртога дана приложи Елисур, син Седијуров из племена Рувимовог. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Елисура, сина Седијуровог. Петога дана приложи Саламило, син Сурисадајев из племена Симеуновог. Његов су прилог били једна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Саламила, сина Сурисадајевог. Шестога дана приложи Елисаф, син Рагуилов, из племена Гадовог. Његов прилог били су једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Елисафа, сина Рагуиловог. Седмога дана приложи Елисам, син Елијудов, поглавар племена Јефремовог. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Елисама, сина Елијудова. Осмога дана приложи Гамалило, син Фадасуров, поглавар племена Манасијиног. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Гамалила, сина Фадасуровог. Деветога дана приложи Авидан, син Гадеонијев, поглавар племена Венијаминовог. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Авидана, сина Гадеонијевог. Десетога дана приложи Ахијезер, син Амисадајев, поглавар племена Дановог. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Ахијезера, сина Амисадајевог. Једанаестога дана приложи Фагаило, син Ехранов, поглавар синова Асирових. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једног јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Фагаила, сина Ехрановог. Дванаестога дана приложи Ахиреј, син Енанов, поглавар синова Нефталимових. Његов су прилог били једна сребрна посуда тешка сто тридесет сикала и један котлић сребрни од седамдесет сикала, по храмовном сиклу. Обе ствари су биле напуњене финим брашном замешеним са уљем, као прилог. Донесе и једну златну посуду од десет сикала, пуну тамјана. Такође, и једно теле, једног овна, једно јагње од годину дана за жртву паљеницу и једнога јарца за жртву за грех. За жртву захвалну доведе два вола, пет овнова, пет јараца и пет једногодишњих јагањаца. То је био прилог Ахиреја, сина Енановог. То су били прилози поглавара израиљских за посвету жртвеника пошто би помазан: дванаест посуда сребрних, дванаест котлића сребрних и дванаест посуда златних. Свака сребрна посуда била је сто тридесет сикала тешка, а сваки котлић седамдесет сикала. Свега сребра у посудама било је две хиљаде четири стотине сикала, по храмовном сиклу. Златних посуда пуних тамјана било је дванаест. Свака посуда је тешка десет сикала, по храмовном сиклу. Свега злата у посудама било је сто двадесет сикала. Све стоке за жртву паљеницу било је: дванаест телади, дванаест овнова, дванаест једногодишњих јагањаца, са њиховим прилозима. Дванаест јараца за жртву за грех. Све стоке за жртву захвалну било је: двадесет четири вола, шездесет овнова, шездесет јараца и шездесет једногодишњих јагањаца. То су били прилози за посвећење жртвеника кад је био помазан. Кад је Мојсије улазио у шатор састанка да говори с Њим, чуо би глас како му говори с поклопца који је био на ковчегу сведочанства између два херувима. Тако му је казивано. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Арону и реци му: ‘Кад постављаш жишке, нека седам жижака светли на предњој страни свећњака.’” Арон учини тако и постави жишке да светле на предњој страни свећњака, као што Господ заповеди Мојсију. Свећњак је био искован од злата. И стубић и чашице су били ковани рад. Како Господ показа Мојсију, онако се искова свећњак. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Узми левите између синова Израиљевих и очисти их. Овако учини да их очистиш: покропи их водом очишћења. Они нека обрију цело тело, нека оперу одећу своју и биће очишћени. Потом нека узму теле с прилогом – фино брашно замешено са уљем. Друго теле узми за жртву за грех. Затим доведи левите пред шатор састанка и сазови сав збор синова Израиљевих. Кад доведеш левите пред Господа, нека ставе синови Израиљеви руке своје на левите. Затим нека Арон принесе левите Господу као жртву примицања и одмицања Господу синова Израиљевих. Тако ће моћи да служе Господу. Пошто левити ставе руке своје на главе телади, принеси једно теле за грех, а друго на жртву паљеницу Господу. Тако ће се они очистити. Затим постави левите пред Арона и синове његове и принеси их Господу као жртву примицања и одмицања. Издвој левите међу синовима Израиљевим, тако да левити припадају мени. После тога нека дођу левити да служе у шатору састанка пошто си их очистио и принео као жртву примицања и одмицања. Они су дар мени међу синовима Израиљевим. Узео сам их себи уместо свих оних који отварају мајчину утробу. Уместо првенаца синова Израиљевих узео сам њих. Наиме, свако прворођенче међу синовима Израиљевим, од људи и од стоке, моје је. Посветио сам их себи онога дана када сам побио све првенце у земљи египатској. Узео сам левите уместо свих првенаца синова Израиљевих. Предао сам на дар Арону и синовима његовим левите између синова Израиљевих да служе у шатору састанка уместо синова Израиљевих. Они ће чистити синове Израиљеве тако да никаква несрећа не снађе синове Израиљеве када буду приступали светилишту.” Мојсије, Арон и сав збор синова Израиљевих учинише тако с левитима. Како Господ заповеди Мојсију за левите, тако им учинише синови Израиљеви. Левити се очистише и опраше своју одећу. Онда их Арон принесе Господу као жртву примицања и одмицања, обави очишћење, тако да постадоше чисти. После тога приђоше левити да служе у шатору састанка под надзором Арона и синова његових. Онако како заповеди Господ Мојсију за левите, тако им учинише. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Ово важи за левите: са двадесет пет година и више нека преузимају служење у шатору састанка. После педесете године нека напусте служење и нека више не служе. Они могу да помажу браћи својој кад ови служе у шатору састанка, али нека не служе сами. Тако поступи с левитима у њиховом служењу.” Првога месеца друге године по изласку из земље египатске, у Синајској пустињи, рече Господ Мојсију говорећи: „Синови Израиљеви нека славе Пасху у одређено време. Славите је четрнаестога дана овога месеца увече, кад јој је време, по свим заповестима и прописима.” Тада Мојсије наложи синовима Израиљевим да славе Пасху. Тако прославише Пасху првога месеца, у четрнаести дан увече у Синајској пустињи. Како Господ заповеди Мојсију, тако учинише синови Израиљеви. Било је неких људи који су се оскрнавили о покојника, тако да нису могли да славе Пасху онога дана. Они дођоше тога дана пред Мојсија и Арона. Тада они рекоше: „Ми смо нечисти због покојника. Зашто не смемо да принесемо жртву Господу кад и синови Израиљеви, у одређено време?” Мојсије им рече: „Причекајте да чујем шта ће Господ заповедити за вас.” Тада рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Ко се онечисти о покојника или је на дугом путу, ви и ваши потомци, нека ипак слави Пасху Господу. Нека је славе другога месеца, четрнаестог дана увече. Нека једу бесквасни хлеб и горко зеље. Ништа нека не остављају од ње до јутра. Нека не преломе ниједну кост. Нека славе Пасху по њеним прописима. Међутим, ако је неко чист и није на путу, па пропусти да слави Пасху, та душа нека се истреби из свога народа. Пошто није принео жртву Господу у њено време, нека сноси своју кривицу. Ако међу вама борави странац и хоће да слави Пасху Господу, нека је слави по заповестима и прописима за Пасху. Исти закон нека вам буде за странца и за домаћег.’” На дан кад је подигнуто пребивалиште, покри облак пребивалиште, шатор састанка. Од вечери до јутра као да је био огањ над пребивалиштем. Тако је било стално: облак га је заклањао, а ноћу беше као огањ. Кад би се облак подигао изнад шатора, тада би полазили синови Израиљеви, а где би облак стао, ту би се синови Израиљеви заустављали. По заповести Господњој су полазили и на заповест Господњу су се заустављали. Све време док је облак био над пребивалиштем, ту су боравили. Чак и кад би облак дуго стајао над пребивалиштем, синови Израиљеви су слушали заповест Господњу и нису полазили. И кад би облак био над пребивалиштем мало времена, они су се заустављали на заповест Господњу и на заповест Господњу полазили. Ако је облак стајао од вечери до јутра, а ујутру се подигао, они су полазили. Било да облак стоји над пребивалиштем два дана, месец или годину, синови Израиљеви би боравили ту и нису полазили. Кад би се подигао, они би кренули. По заповести Господњој су боравили и по заповести Господњој су полазили. Држали су се Господње заповести онако како заповеди Господ преко Мојсија. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Начини себи две трубе. Направи их од кованога сребра. Њима ћеш сазивати збор и заповедати полазак народа. Кад обе затрубе, нека сав збор дође к теби на врата шатора састанка. Кад затруби једна, нека к теби дођу поглавари, заповедници над хиљадом. Ако затрубе гласно, нека крену они који су према истоку. Кад затрубите два пута гласно, нека крену они који су на југу. Нека трубе гласно кад се полази. Ако треба да се сазове збор, трубите обично, а не гласно. Нека дувају у трубе свештеници, синови Аронови. То нека је стални закон за вас и потомке ваше. Кад у својој земљи пођете у рат против непријатеља који вас нападне, дувајте у трубе гласно. Господ, Бог ваш, сетиће се вас и спашће вас од непријатеља ваших. Дувајте у трубе и у дана весеља својих, празника својих, младога месеца, кад приносите жртве паљенице и жртве захвалнице. Нека вам то буде спомен пред Богом вашим. Ја сам Господ, Бог ваш.” Двадесетог дана другога месеца друге године подиже се облак изнад пребивалишта сведочанства. Тада пођоше синови Израиљеви својим редом из Синајске пустиње. Облак се заустави у Фаранској пустињи. Тако пођоше први пут, као што Господ заповеди преко Мојсија. Прва је кренула застава војске синова Јудиних по својим четама. Над њиховом војском био је Насон, син Аминадавов. Над војском племена синова Израиљевих био је Натанаило, син Согаров. Над војском племена синова Завулонових био је Елијав, син Хелонов. Затим, пошто су сложили пребивалиште, пођоше синови Гирсонови и синови Мераријеви, који су носили пребивалиште. Потом пође застава војске синова Рувимових по четама својим. Над њиховом војском био је Елисур, син Седијуров. Над војском племена синова Симеунових био је Саламило, син Сурисадајев. Над војском племена синова Гадових био је Елифас, син Рагуилов. Затим, пођоше синови Катови носећи светињу да би подигли пребивалиште док остали стигну. Потом пође застава војске синова Јефремових по четама својим. Над војском њиховом био је Елисама, син Емијудов. Над војском племена синова Манасијиних био је Гамалило, син Фадасуров. Над војском племена синова Венијаминових био је Авидан, син Гадеонијев. Последња пође застава војске синова Данових по четама својим као заштита свих племена. Над војском њиховом био је Ахијезер, син Амисадајев. Над војском племена синова Асирових био је Фагаило, син Ехранов. Над војском племена синова Нефталимових био је Ахиреј, син Енанов. Тим редом су пошли синови Израиљеви по четама својим и тако су ишли. Потом рече Мојсије Јоваву, сину свога таста Рагуила Мадијанца: „Ми идемо на место за које нам је Господ рекао: ‘Вама ћу га дати!’ Хајде с нама, добро ћемо ти чинити јер је Господ обећао добро Израиљу.” Он му одговори: „Нећу ићи с вама! Ићи ћу у земљу своју и род свој.” Мојсије му рече: „Немој да нас остављаш! Ти знаш места у пустињи где можемо да боравимо. Ти си – наше очи! Ако пођеш с нама, добра која нам Господ даје даћемо и теби!” Тада пођоше од горе Господње и ишли су три дана. Ковчег сведочанства Господњег ишао је пред њима три дана да би нашли место одмора. Облак Господњи је био над њима дању кад су полазили с боравишта. Кад је полазио ковчег, Мојсије је говорио: „Устани, Господе! Нека се растуре непријатељи Твоји и нека беже од лица Твога они који Те мрзе!” Кад се заустављао, говорио је: „Врати се, Господе, мноштву хиљада Израиљевих!” Народ поче гунђати пред Господом да му је тешко. Господ чу то и плану гневом. Огањ Господњи се распали на њих и сажеже један крај збора. Народ тада завапи Мојсију, Мојсије се помоли Господу и огањ се угаси. То место назва се Тавера, јер се ту распалио огањ Господњи на њих. Светину која се окупила обузе похлепа за јелом. Синови Израиљеви почеше јадиковати говорећи: „Ко ће нам дати да једемо меса? Сетисмо се риба које смо у Египту јели бадава, краставаца, диње, празилука, црнога и белога лука. Овде нам душа вене. Нема ничега осим мане која нам је пред очима.” Мана је била као семе коријандрово, налик на бдел. Народ је ишао около, сакупљао је, млео камењем или гњечио у посуди. Кували су је у лонцима и правили лепињице. Укус јој је био као лепињице припремљене са уљем. Кад би ноћу падала роса на почивалиште, падала би с њом и мана. Мојсије је чуо како народ јадикује у својим домовима, свако на улазу у свој шатор. Господ се веома разгневи и Мојсије се ражалости. Мојсије рече Господу: „Зашто мучиш слугу свога? Зашто нисам стекао милост у Твојим очима, него си ставио на мене терет целог овог народа? Јесам ли га ја зачео? Јесам ли га ја родио, па ми кажеш: ‘Носи га у своме наручју као што дојиља носи одојче у земљу за коју си се заклео оцима њиховим!’ Одакле да узмем меса да га дам целом овом народу? Плачу око мене и говоре: ‘Дај нам меса да једемо!’ Ја не могу више сам да носим овај народ. То је претешко за мене! Ако мислиш тако да поступаш са мном, боље ме убиј ако сам стекао милост у Твојим очима. Да не гледам више своју муку!” Тада рече Господ Мојсију: „Сакупи ми седамдесет људи између поглавара израиљских за које знаш да су вође народу и надзорници. Доведи их пред шатор састанка и нека буду онде с тобом. Тада ћу сићи и говорити с тобом. Узећу од духа који је на теби и ставићу на њих. Тако ће с тобом носити терет народа да не носиш ти сам. Реци народу: ‘Посветите се за сутра и јешћете меса! Јадиковали сте Господу и говорили: Ко ће нам дати да једемо меса? У Египту нам је било добро! Господ ће вам дати да једете меса! Нећете га јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана. Јешћете цео месец дана, док вам на нос не удари и не згади вам се. Ви сте одбацили Господа, који је међу вама, јадикујући пред њим и говорили сте: Зашто смо излазили из Египта?’” Тада Мојсије рече: „Шест стотина хиљада пешака има у народу у коме живим, а ти кажеш: ‘Даћу им да једу меса цео месец.’ Може ли се поклати толико оваца и говеда да им буде доста? Могу ли се нахватати све морске рибе да им буде доста?” Господ тада рече Мојсију: „Зар је рука Господња кратка? Сада ћеш видети да ли ће се моја реч обистинити или неће.” Онда Мојсије изађе и каза народу речи Господње. Затим скупи седамдесет људи између поглавара народних и постави их око шатора. Тада Господ сиђе у облаку и говораше њему. Затим узе од духа који је био на њему и стави на оних седамдесет поглавара. Кад дух дође на њих, пророковали су, али никад више. Два човека остадоше у збору. Једноме је име било Елдад, а другом Модад. И на њих дође дух. Они су били уписани, али нису дошли до шатора. Они почеше пророковати у збору. Неки момак дотрча и јави Мојсију говорећи: „Елдад и Модад пророкују у збору.” Тада рече Исус, син Навинов, који је послуживао Мојсија од младости своје, говорећи: „Мојсије, господару мој, забрани им!” Мојсије му одговори: „Ти мене браниш?! Кад би сав народ Господњи пророковао! Кад би Господ на све њих излио дух свој!” Потом се Мојсије и поглавари израиљски вратише у збор. Онда дуну ветар од Господа и нанесе препелице с мора и разасу их по збору на дан хода на све стране, на два лакта изнад тла. Народ устаде, па је скупљао препелице цео тај дан и ноћ и цео сутрашњи дан. Онај који је сакупио најмање имао је десет гомора. Затим их распростреше око боравишта. Месо им је било у зубима, још га нису сажвакали, а Господ се разгневи на народ. Господ удари народ врло великим помором. То место се прозва Киврот-Атава, јер су онде покопали народ који се полакомио. Народ пође од Киврот-Атаве у Асирот и стаде у Асироту. Марија и Арон почеше грдити Мојсија због жене Етиопљанке којом се оженио. Наиме, он се оженио женом Етиопљанком. Они рекоше: „Зар је Господ говорио само преко Мојсија? Зар није говорио и с нама?” Господ чу то. Мојсије је био смеран, смернији од свих људи на земљи. Господ одмах рече Мојсију, Арону и Марији: „Дођите вас троје у шатор састанка.” Њих троје одоше. Господ сиђе у стубу од облака и стаде на врата шатора. Позва Арона и Марију и они дођоше. Тада рече: „Чујте речи моје! Кад је пророк међу вама, ја, Господ, јављаћу му се у виђењу, говорићу му у сну. Није тако са слугом мојим Мојсијем. Највернији је од свих у кући мојој. Из уста у уста њему говорим, отворено, а не нејасно. Он може да гледа појаву Господњу. Како се нисте бојали да грдите Мојсија, слугу мога?” Господ се разгневи на њих и оде. Облак се подиже над шатором, а гле, Марија постаде губава, бела као снег! Арон се окрену ка Марији и виде да је губава. Тада рече Арон Мојсију: „Господару мој, не стављај на нас грех јер смо лудо чинили и згрешили. Немој да она буде као мртво дете коме је месо пола труло кад излази из утробе мајке своје!” Мојсије завапи Господу говорећи: „Боже, молим ти се, исцели је!” Господ одговори Мојсију: „Да јој је отац њен пљунуо у лице, зар се не би стидела седам дана? Нека буде издвојена ван боравишта седам дана, а после је примите.” Тако је Марија била издвојена ван боравишта седам дана. Народ није полазио док Марија није била примљена. После тога народ пође из Асирота и стаде у Фаранској пустињи. Господ рече Мојсију говорећи: „Пошаљи људе да извиде земљу хананску, коју ћу дати синовима Израиљевим. Пошаљи по једнога из свакога племена. Сваки од њих нека је поглавар.” На заповест Господњу посла их Мојсије из Фаранске пустиње. Сви су били поглавари синова Израиљевих. Ово су њихова имена: Самуило, син Захуров, из племена Рувимовог; Сафат, син Сурин, из племена Симеуновог; Халев, син Јефонијин, из племена Јудиног; Игал, син Јосифов, из племена Исахаровог; Авсије, син Навинов, из племена Јефремовог; Фалтије, син Рафујев, из племена Венијаминовог; Гудило, син Судин, из племена Завулоновог; Гадије, син Сусин, из племена Јосифовог (од Манасије); Амило, син Гамалин, из племена Дановог; Сатур, син Михаилов, из племена Асировог; Навија, син Савин, из племена Нефталимовог; Гудило, син Махилов, из племена Гадовог; То су имена људи које посла Мојсије да извиде земљу. Авсија, сина Навиновог, прозва Мојсије – Исус. Мојсије их посла да извиде земљу хананску говорећи им: „Пењите се преко Негева, па се успните на гору. Посматрајте каква је земља и какав народ живи у њој. Да ли је јак или слаб, малобројан или многобројан? Каква је земља у којој живи? Да ли је плодна или неплодна? Каква су места у којима живи? Да ли под шаторима или у утврђењима? Какво је тло: плодно или неплодно? Расте ли на њему дрвеће или не? Будите храбри и донесите плодове те земље.” Тада је било време првога грожђа. Онда се они попеше и разгледаше земљу од Синске пустиње до Реова, на улазу у Емат. Затим се попеше преко Негева и дођоше до Хеврона. Ту су живели Ахиман, Сесије и Телиман, синови Енакови. Хеврон је био сазидан седам година пре Соана египатскога. Кад стигоше до долине Есхол, одрезаше онде лозу с гроздом. Понесоше га двојица на мотки. Узеше и нар и смокве. То место се прозва долина Есхол због грозда који одрезаше синови Израиљеви. После четрдесет дана вратише се из земље коју су извиђали. Кад дођоше, стадоше пред Мојсија и Арона и сав збор израиљски у Кадису, у Фаранској пустињи. Известише њих и сав збор израиљски и показаше им плодове оне земље. Испричали су им говорећи: „Ишли смо у земљу у коју си нас послао. Заиста, у њој теку млеко и мед. Ово су плодови оданде! Међутим, јак је народ који живи у оној земљи. Градови су утврђени и врло велики. Видесмо онде и синове Енакове. Амаличани живе у области Негева, а Хетејци, Јевусејци и Аморејци живе у планинама. Хананци живе уз море и дуж Јордана!” Халев утиша народ, који је гунђао око Мојсија, и рече: „Пењимо се и заузмимо земљу! Можемо да је освојимо!” Међутим, људи који су ишли с њим рекоше: „Не можемо ићи на онај народ јер је јачи од нас!” Они почеше да куде синовима Израиљевим земљу коју су извиђали, говорећи: „Земља кроз коју смо прошли да је извидимо земља је која прождире своје становнике! Људи које смо видели врло су високи. Видели смо тамо и дивове, синове Енакове, дивовскога рода. Чинило нам се да смо према њима као скакавци. Такви смо и ми њима изгледали.” Тада заграја сав збор и поче викати. Ту ноћ је народ плакао. Сви синови Израиљеви гунђали су против Мојсија и Арона. Сав збор рече: „Ех, да смо помрли у земљи египатској! Или да смо помрли у овој пустињи! Зашто нас Господ води у ту земљу? Да изгинемо од мача? Да жене наше и деца постану робље? Зар нам није боље да се вратимо у Египат?” Рекоше један другом: „Поставимо себи вођу и вратимо се у Египат!” Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред целим збором синова Израиљевих. Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин, који су били у извиђању земље, раздераше хаљине своје. Затим рекоше целом збору израиљском говорећи: „Земља коју смо прошли да је извидимо веома је, веома добра земља! Ако нам је Господ милостив, одвешће нас у ту земљу и даће нам је! То је земља у којој теку млеко и мед! Само немојте да се буните против Господа! Не бојте се народа оне земље! Можемо их појести! Они су без заштите, а с нама је Господ! Не бојте се њих!” Сав збор хтеде да их каменује. Тада се појави слава Господња свим синовима Израиљевим у шатору састанка. Господ рече Мојсију: „Докле ће ме тај народ презирати? Докле ми неће веровати и поред свих чуда која сам учинио пред њим? Ударићу га кугом и истребићу га. Од тебе ћу учинити народ већи и јачи од овога!” Онда Мојсије рече Господу: „Чуће то Египћани, од којих си својом силом извео овај народ. Казаће то становницима ове земље. Они су чули да Ти, Господе, пребиваш у овом народу, коме се показујеш лицем у лице. Твој облак стоји над њима да дању идеш пред њима у стубу облака, а ноћу у огњеном стубу. Ако побијеш овај народ као једнога човека, рећи ће народи који су чули о Теби и казаће: ‘Господ није могао да доведе тај народ у земљу коју му је заклетвом обећао! Зато их је побио у пустињи!’ Зато нека се сила, Господе мој, покаже као што си рекао кад си говорио: ‘Господ је спор на гнев и обилује милошћу. Опрашта кривицу и грех. Међутим, кривца не оправдава, већ због греха отаца кажњава синове до трећега и четвртога колена. Опрости народу овом грех његов по великој милости својој, као што си праштао народу овом од Египта довде!’” Господ одговори: „Праштам, као што си замолио. Међутим, тако жив био ја и тако сва земља била пуна славе Господње, ниједан од оних људи који су видели славу моју и чуда која сам учинио у Египту и у пустињи, па су ме десет пута искушавали и нису слушали глас мој, неће видети земљу коју сам заклетвом обећао оцима њиховим. Неће је видети нико од оних који ме презреше. Слугу свога Халева, који је другога духа и сасвим био уз мене, њега ћу довести у земљу у коју је ишао и потомци његови ће је поседовати. Амаличани и Хананци живе у долини. Зато се сутра вратите и пођите у пустињу према Црвеном мору.” Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Докле ће тај зли збор гунђати против мене? Чуо сам гунђање синова Израиљевих против мене. Реци им: Господ каже: ‘Тако жив био ја, онако како сте говорили у моје уши, тако ћу вам и учинити. У овој пустињи ће попадати ваша мртва тела. Сви ви који сте пребројани у попису, од двадесет година и више, а гунђали сте против мене, нећете ући у земљу за коју сам се заклео да ћете је настанити, осим Халева, сина Јефонијиног, и Исуса, сина Навиновог. Децу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу увести. Они ће упознати земљу коју сте ви презрели. Ваша мртва тела попадаће у пустињи. Синови ваши биће пастири у пустињи четрдесет година. Трпеће због вашег отпадништва док тела ваша не пропадну у пустињи. Према броју дана колико сте извиђали земљу, четрдесет дана, испаштаћете четрдесет година, једну годину за један дан. Схватићете шта значи мене одбацити!’ Ја, Господ, рекох. Тако ћу поступити са овим злим збором који се заверио против мене. У овој пустињи ће пропасти и помрети.” Људи које је Мојсије послао да извиде земљу, који су, кад су се вратили, подбунили збор да виче на њега и донели лоше вести, ти људи који су лоше говорили о земљи погибоше пред Господом. Само Исус, син Навинов, и Халев, син Јефонијин, остадоше живи од оних људи који су извиђали земљу. Кад Мојсије каза ове речи синовима Израиљевим, народ се веома растужи. Сутрадан поранише и пођоше да се пењу на врх горе говорећи: „Ево идемо на место о коме је Господ говорио јер сагрешисмо.” Мојсије им рече: „Зашто преступате заповест Господњу? Нећете успети! Не идите горе јер Господ није међу вама. Потући ће вас ваши непријатељи! Пред вама стоје Амаличани и Хананци. Пашћете од мача јер сте одбацили Господа и Господ неће бити с вама!” Они, ипак, пођоше на врх горе. Ковчег сведочанства Господњега и Мојсије нису напуштали место. Тада сиђоше Амаличани и Хананци који су живели на оној гори, разбише их и одбацише све до Орме. Рече Господ Мојсију говорећи: „Реци синовима Израиљевим и кажи им: ‘Кад дођете у земљу коју вам дајем да боравите у њој, па кад будете приносили Господу жртву која се спаљује, паљеницу, заветну, захвалну, или жртву поводом празника својих, приносите на угодни мирис Господу крупну или ситну стоку. Тада нека онај који приноси дар свој Господу донесе уз то десетину ефе белога брашна замешеног са четвртином ина уља. Нека принесе четврт ина вина за свако јагње за налив за жртву паљеницу или неку другу. Уз овна нека припреми принос од две десетине белог брашна, замешеног с трећином ина уља. Вина за налив нека принесе трећину ина на угодни мирис Господу. Ако приносиш Господу теле на жртву паљеницу, заветну или захвалну, онда донеси уз теле три десетине ефе белога брашна, замешеног с пола ина уља. Донеси и пола ина вина за налив. То је жртва која се спаљује на угодни мирис Господу. Тако нека се поступа за свакога вола, свакога овна, свако јагње или свако јаре. Колико их приносите, за свако ћете тако поступити колико их је на броју. Сваки домаћи нека поступа тако кад приноси жртву која се спаљује на угодни мирис Господу. Тако и дошљак који живи или борави код вас нека поступа као и ви кад хоће да приноси жртву која се спаљује на угодни мирис Господу. За цео збор нека је једнак закон, за вас као и за дошљака. То је закон вечни у све нараштаје, како за вас, тако и за странца. Једнак закон и једнака правила вреде и за вас и за дошљака који борави међу вама.’” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад дођете у земљу у коју ћу вас ја увести и будете јели хлеб те земље, дајте принос Господу. Од првога свога брашна принесите једну погачу. Принесите је као првину с њиве. Тако приносите Господу првине од брашна свога у све нараштаје.’” Ако погрешите нехотице и не испуните неку од заповести које је Господ преко Мојсија заповедио, све што вам је Господ преко Мојсија заповедио, од дана кад је Господ заповедио, па од колена до колена, онда, ако је збор погрешио ненамерно, нека сав збор принесе једно теле с прилогом као жртву паљеницу на угодни мирис Господу и једнога јарца као жртву за грех. Свештеник нека тако очисти сав збор синова Израиљевих. Опростиће им се јер су ненамерно сагрешили, а донели су пред Господа свој принос – жртву паљеницу Господу и жртву за грех свој пред Господом. Опростиће се и целом збору израиљском и дошљаку који борави међу њима јер народ ненамерно сагреши. Ако један човек нехотице сагреши, нека принесе једногодишњу козу на жртву за грех. Нека свештеник разреши тога који је нехотице сагрешио Господу. Кад га очисти, биће му опроштено. Кад неко сагреши нехотице, нека буде исти закон и за домаћега и за дошљака који борави међу вама. Међутим, ако неко сагреши хотимице, домаћи или дошљак, тај хули на Господа. Нека се такав истреби из свога народа. Он је презрео реч Господњу и прекршио његову заповест. Нека се такав истреби, а кривица пада на њега. Док су били синови Израиљеви у пустињи, нађоше човека који је купио дрва у суботу. Они који су га нашли да купи дрва доведоше га к Мојсију и Арону и пред сав збор. Ставише га под стражу, јер још није било одлучено шта ће с њим да раде. Тада Господ рече Мојсију: „Тога човека треба погубити! Нека га сав збор заспе камењем изван логора!” Сав збор га изведе изван логора, засуше га камењем и он погибе, као што Господ заповеди Мојсију. Још рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им нека ставе ресе на скутове своје одеће они и њихова поколења. На ресу свакога скута нек ставе врпцу од плавога гримиза. Имаћете ресе да вас поглед на њих подсећа на све заповести Господње. Спроводите их и не заносите се срцем својим и очима својим, које вас воде у неверство. Морате да памтите и извршавате све заповести моје и да будете свети Богу своме. Ја сам Господ, Бог ваш, који сам вас извео из земље египатске да вам будем Бог. Ја сам Господ, Бог ваш!” Тада Кореј, син Исара, син Ката, син Левија, узе Датана и Авирона, синове Елијавове, и Авнана, сина Фалетова, сина Рувимова, и усташе против Мојсија, заједно са двеста педесет синова Израиљевих, поглавара народних, угледних у збору, људи на гласу. Они се скупише против Мојсија и Арона и рекоше им: „Претерали сте! Сав збор и сви појединци су посвећени. И међу њима је Господ! Зашто се ви издижете изнад збора Господњега?” Кад то чу Мојсије, паде ничице. Затим рече Кореју и свој његовој дружини говорећи: „Сутра ће Господ показати ко је његов, ко је посвећен и ко може да му приђе. Кога је изабрао, тај ће му и прићи. Урадите овако: нека Кореј и сва његова дружина узму кадионице. Ставите сутра у њих жара и ставите у њих тамјан пред Господом. Кога Господ изабере, тај ће бити посвећен. Претерали сте, синови Левијеви!” Потом рече Мојсије Кореју: „Слушајте, синови Левијеви! Зар вам није доста што вас је Господ издвојио из збора Израиљевог? Приближио вас је себи да служите. Пустио је к себи и сву браћу твоју, синове Левијеве, а ви тражите још и свештенство?! Ти и сва твоја дружина скупили сте се против Господа! Шта је Арон да гунђате против њега?” Затим Мојсије посла да зову Датана и Авирона, синове Елијавове. Они одговорише: „Нећемо да дођемо! Зар је мало што си нас извео из земље у којој теку млеко и мед, да нас побијеш у овој пустињи? Хоћеш да владаш над нама? Ниси нас довео у земљу у којој тече млеко и мед! Ниси нам дао у посед њиве и винограде! Хоћеш ли овим људима очи да ископаш? Нећемо да дођемо!” Тада се Мојсије веома расрди и рече Господу: „Немој да погледаш њихове жртве! Ниједнога магарца нисам им узео, нити сам икоме нанео зла.” Затим Мојсије рече Кореју: „Ти и сва твоја дружина станите сутра пред Господа. Ти, они и Арон. Узмите сваки своју кадионицу, ставите у њих тамјан и нека сваки донесе своју кадионицу пред Господа, двеста педесет кадионица. И ти и Арон донесите своје кадионице!” Тада они узеше сваки своју кадионицу, ставише у њу жара и на њега тамјан. Затим стадоше с Мојсијем и Ароном на врата шатора састанка. Наспрам њих сабра Кореј сав збор пред врата шатора састанка. Тада се свему збору показа слава Господња. Господ рече Мојсију и Арону говорећи: „Издвојте се из тога збора да га одмах сатрем!” Они падоше ничице и рекоше: „Боже! Боже духова у свакоме телу! Зар ћеш се разгневити на сав збор због једнога који је сагрешио?” Тада рече Господ Мојсију: „Кажи томе збору: ‘Удаљите се од места шатора Корејевог, Датановог и Авироновог!’” Мојсије устаде и пође ка Датану и Авирону. За њим пођоше и поглавари израиљски. Затим рече збору говорећи: „Удаљите се од шатора тих злих људи! Не дотичите ништа што је њихово да не бисте изгинули због њихових грехова!” Тада се повукоше са свих страна од шатора Корејевог, Датановог и Авироновог. Датан и Авирон изађоше и стадоше на врата шатора својих, са женама својим, синовима својим и малом децом својом. Тада рече Мојсије: „По овоме ћете сазнати да ме је Господ послао да чиним сва ова дела и да не чиним ништа од себе. Ако ови људи умру као што умиру сви људи: ако их снађе судбина каква задеси све људе, онда ме Господ није послао! Међутим, ако Господ учини нешто ново и земља отвори уста своја и прогута их са свим што је њихово и живи сиђу у подземни свет, онда увидите да су ови људи хулили на Господа.” Чим изговори ове речи, распуче се земља под њима. Земља отвори уста своја и прогута их и све станове њихове и све људе Корејеве са свим иметком њиховим. Тако сиђоше живи са свим својим у подземни свет. Земља се затвори за њима и тако несташе из збора. На њихов крик, сав Израиљ који је стајао око њих побеже говорећи: „Да нас земља не прогута!” Тада сиђе огањ од Господа и сажеже оних двеста педесет људи који су принели тамјан. Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи Елеазару, сину свештеника Арона, нека покупи кадионице са згаришта јер су посвећене. Пепео нека разаспе подаље. Кадионице оних грешника који су због греха страдали нека се претопе у плочице за окивање жртвеника. Оне су донете пред Господа, па су тако посвећене. Нека буду опомена синовима Израиљевим.” Тада узе Елеазар бронзане кадионице које су донели они који изгореше. Претопише их за окивање жртвеника. То је подсећање синовима Израиљевим да нико стран, који није од Ароновог потомства, не сме да приступи да кади пред Господом да му не би било као Кореју и његовој дружини, као што је Господ преко Мојсија рекао. Сутрадан је сав збор синова Израиљевих гунђао на Мојсија и Арона и говорио: „Побисте народ Господњи!” Док је збор прилазио Мојсију и Арону, погледаше према шатору састанка и, гле, облак га прекри и показа се слава Господња. Тада Мојсије и Арон дођоше пред шатор састанка. Господ рече Мојсију говорећи: „Удаљите се од тога збора да га одмах сатрем!” Они падоше ничице. Затим Мојсије рече Арону: „Узми кадионицу, стави у њу жар са жртвеника и тамјан. Брзо носи у збор да га очистиш. Гнев Господњи је изашао и помор је почео!” Арон узе шта му је Мојсије рекао и пожури у збор и, гле, помор је био почео у народу. Он окади и очисти народ. Затим стаде између мртвих и живих и помор престаде. Мртвих од помора је било четрнаест хиљада и седам стотина, осим оних који су погинули због Кореја. Арон се врати Мојсију на врата састанка и помор престаде. Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и узми од њих по једну палицу из свакога племена, дванаест палица од поглавара домова отачких. Напиши на палицама име свакога од њих. Пошто је по једна палица за свакога поглавара племена, име Ароново испиши на Левијевој палици. Затим их остави у шатор састанка пред ковчегом, где се састајем с вама. Палица онога кога изаберем процветаће! Тако ћу ућуткати пред собом гунђање синова Израиљевих које вама упућују.” Кад је Мојсије то рекао синовима Израиљевим, предадоше му сви поглавари њихови своје палице, дванаест за свако племе. Међу њиховим палицама била је и Аронова. Мојсије стави палице у шатор састанка, пред Господа. Сутрадан дође Мојсије у шатор састанка и, гле, палица Аронова из племена Левијевог беше процветала! Напупила је, процветала и бадеми сазрели! Тада Мојсије изнесе палице пред Господом синовима Израиљевим. Они их разгледаше и сваки узе своју палицу. Тада рече Господ Мојсију: „Донеси опет палицу Аронову пред ковчег. Нека се чува као знак непокорнима, да прекинеш њихово гунђање против мене да не би изгинули.” Мојсије учини тако. Како му Господ заповеди, тако учини. Тада рекоше синови Израиљеви Мојсију говорећи: „Изгибосмо! Пропадосмо! Сви пропадосмо! Ко год приђе пребивалишту Господњем, гине! Зар ћемо сви изгинути?” Тада рече Господ Арону: „Ти, синови твоји и дом оца твога с тобом сносите одговорност за грехове у светињи. Ти и синови твоји одговорни сте за грехове свештенства. Придружи себи и браћу своју, племе Левијево, племе оца твога, да ти се прикључе и да помажу теби и синовима твојим кад служите у шатору састанка. Они ће слушати твоје заповести за шатор, али нека се не приближавају светим предметима и жртвенику да не би погинули и они и ви. Нека ти помажу око шатора састанка и за службу. Нико други нека се не приближава вама. Ви ћете служити у светилишту и на жртвенику да не би сишао гнев на синове Израиљеве. Ја сам узео браћу вашу левите између синова Израиљевих као дар вама. Они су дар Господњи да служе у шатору састанка. Ти и синови твоји с тобом вршићете свештеничку службу у свему око жртвеника и иза застора. Обављајте своју службу. Свештеничка служба је дар који вам дајем. Ако неко други приступи, нека се погуби.” Још рече Господ Арону: „Ево, предајем ти делове свих приноса синова Израиљевих. Све приносе дарујем теби и синовима твојим, и то нека је вечити закон. Од приноса који се не спаљују нека ти припадне сваки принос дарова њихових, од жртава за грех и жртава за преступ. То нека је највећа светиња теби и синовима твојим. Једите то у светилишту! Сви мушкарци нека једу, светиња је! Нека ти припадну и дарови од жртава примицања и одмицања. Дајем то синовима и кћерима твојим као вечити закон. Свако у породици твојој ко је чист нека једе од тога. Дајем теби најбоље од уља, вина и жита који се као првине приносе Господу. Први плодови од свега што роди у земљи њиховој које приносе Господу нека припадну теби. Ко год је чист у дому твоме, може да једе. Све што је у Израиљу под заклетвом заветовано, нека је твоје. Сви прворођени од свих бића, људи и животиња који се приносе Господу – твоји су. Само, првенац од људи и од нечисте стоке нека се откупе. Кад им буде месец дана, нека се откупе. Одреди цену – пет сикала сребра по храмовном сиклу, а то је двадесет гера. Прворођено од говеда, оваца или коза нека се не откупљује. То је светиња. Крвљу њиховом покропи жртвеник, а лој спали као жртву огњену, на угодни мирис Господу. Њихово месо нека припадне теби. Као груди примицања и одмицања, тако и десна плећка нека припадне теби. Све посвећене дарове које приносе синови Израиљеви Господу дајем теби, синовима и кћерима твојим као вечни закон. То је закон осољен, вечан пред Господом, теби и потомцима твојим с тобом.” Још рече Господ Арону: „У земљи њиховој немој да имаш власништва, ни посед међу њима. Ја сам твој посед и твоје наследство међу синовима Израиљевим! Синовима Левијевим, ево, дајем у наследство све десетине у Израиљу за њихову службу коју обављају у шатору састанка. Синови Израиљеви нека не приступају шатору састанка да не би згрешили и погинули. Само левити нека служе код шатора састанка и нека одговарају за свој грех. То је вечити закон за сва поколења. Они нека немају посед међу синовима Израиљевим. Левитима дајем у посед десетину од приноса синова Израиљевих Господу. Зато сам за њих рекао да немају наследства међу синовима Израиљевим.” Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Реци левитима и кажи им: ‘Кад примате од синова Израиљевих десетину коју сам одредио од њих за ваш посед, онда од тога принесите жртву Господу – десето од десетине. Та жртва ће вам се примити као да је жито са њиве или вино из каце. Тако ћете ви приносити жртву Господу од свих десетина које примате од синова Израиљевих. Од тога дајте свештенику Арону за жртву Господу. Од свих дарова које примите приносите жртву Господу. Од свега нека буде оно најбоље, као свети део.’ Још им реци: ‘Кад принесете најбољи део, нека се левитима урачуна као приход с њиве или из каце. То можете јести на свакоме месту, ви и породица ваша. То вам је плата за ваше служење у шатору састанка. Кад принесете најбоље од тога, нећете навући грех на себе. Нећете оскрнавити свете приносе синова Израиљевих и нећете изгинути.’” Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Ово је законска одредба коју рече Господ говорећи: реци синовима Израиљевим нека ти доведу црвену јуницу, здраву, без мане, на којој још није био јарам. Предајте је свештенику Елеазару. Нека се изведе ван збора и закоље пред њим. Свештеник Елеазар нека узме прстом њену крв и нека покропи крвљу седам пута предњу страну шатора састанка. Потом нека се пред њим спали јуница. Нека се спале кожа и месо њено, крв и балега. Затим нека свештеник узме кедровину, исоп и гримиз и нека их баци у огањ у коме се спаљује јуница. Потом нека свештеник опере одећу своју и тело своје окупа у води. Онда нека уђе у збор, али нека је свештеник нечист до вечери. И онај који је спаљивао нека опере одећу своју и окупа тело своје у води и нека је нечист до вечери. Један чист човек нека покупи пепео јунице и нека га изручи ван збора, на чисто место. Нека се чува за збор синова Израиљевих за воду очишћења. То је жртва за грех. Онај који покупи пепео јунице нека опере одећу своју и нечист је до вечери. То нека буде вечити закон и синовима Израиљевим и дошљаку који борави међу њима. Ко дотакне мртво људско тело, нека је нечист седам дана. Такав нека се пере оном водом трећега и седмога дана и биће чист. Онај који дотакне покојника, тело мртвога човека, а не очисти се, тај оскврњује Господње пребивалиште. Такав нека се истреби из Израиља. Пошто није био покропљен водом очишћења, зато је нечист и његова нечистота је на њему. Ово је закон кад неко умре у свом шатору. Ко год уђе у онај шатор или се налази у шатору, нека је нечист седам дана. Сваки отворени суд на коме нема поклопца – нечист је. Свако ко дотакне човека у пољу посеченога мачем или умрлога или људске кости или гроб – нечист је седам дана. За тога нечистога нека узму пепео спаљене жртве за грех и нека се за њега улије у суд текућа вода. Потом нека један чист човек узме исоп, замочи у воду и покропи шатор, све посуде и људе који су ту били, као и онога који је дотакао кости, неког посеченога, умрлога или гроб. Онај чисти нека кропи нечистога трећега и седмога дана. Кад га очисти седмога дана, тај нека опере одећу своју, окупа се у води и увече ће бити чист. Ако неко буде нечист и не очисти се, нека се такав истреби из збора. Оскрнавио је Господње пребивалиште. Пошто није покропљен водом очишћења – нечист је. То нека вам буде вечити закон. Онај који кропи водом очишћења нека опере одећу своју. Ко дотакне воду очишћења, нека је нечист до вечери. Што год нечист дотакне, нека је нечисто. Ко се њега дотакне – нечист је до вечери.” Потом синови Израиљеви, сав збор њихов, дођоше у пустињу Син првога месеца и настанише се у Кадису. Ту умре Марија и онде је сахранише. Међутим, није било воде за народ, па се скупише против Мојсија и против Арона. Народ се препирао с Мојсијем говорећи: „Боље да смо помрли кад помреше браћа наша пред Господом! Зашто доведосте збор Господњи у ову пустињу да овде изгинемо и ми и стока наша? Зашто нас изведосте из Египта и доведосте на ово место? Не сеје се жито, нема ни смокава, ни грожђа, ни нара, а ни воде за пиће!” Мојсије и Арон се измакоше од збора до улаза шатора састанка и падоше ничице. Тада им се показа слава Господња. Господ рече Мојсију говорећи: „Узми штап, па ти и брат твој сазовите збор. Проговорите пред њима стени и пустиће воду своју. Тако ћеш извести воду из стене и напојићеш збор и стоку његову.” Мојсије узе штап пред Господом, како му Господ заповеди. Затим Мојсије и Арон сазваше збор пред стену, па им Мојсије рече: „Слушајте, бунтовници! Можемо ли да вам изведемо воду из ове стене?” Тада Мојсије подиже руку своју и удари штапом два пута у стену. Вода груну у изобиљу, па се напојише и народ и стока њихова. Тада рече Господ Мојсију и Арону: „Пошто ми нисте поверовали и нисте ме прославили пред синовима Израиљевим, зато нећете увести овај народ у земљу коју ћу им дати.” То је Вода свађе, где су се свађали синови Израиљеви с Господом, где се Он прослави. Потом посла Мојсије из Кадиса посланике цару едомском: „Овако ти вели брат твој Израиљ: ‘Ти знаш све невоље које су нас снашле. Наши оци сиђоше у Египат. У Египту смо боравили дуго времена. Египћани су мучили и нас и очеве наше. Кад смо завапили Господу, Он чу наш глас и посла анђела који нас изведе из Египта. Ево, сад смо у Кадису, граду на твојој граници. Пусти нас да прођемо кроз твоју земљу. Нећемо ићи преко поља ни винограда. Нећемо пити воду из студенаца. Ићи ћемо царским путем, нећемо скретати ни десно ни лево док не прођемо твоју област.’” Едом му одговори: „Не пролази кроз моју земљу, иначе ћу изаћи с мачем пред тебе!” Синови Израиљеви му рекоше: „Ићи ћемо утабаним и, ако будемо пили воду твоју ми и стока наша, платићемо! Ништа више, само да прођемо пешице!” Он одговори: „Не смеш да прођеш!” Тада изађе Едом пред њих с много људи и с великом силом. Пошто Едом не допусти Израиљу да прође кроз његову област, Израиљ га заобиђе. Тада кренуше синови Израиљеви, сав збор, од Кадиса и стигоше до горе Ор. Ту, на гори Ор, која је на граници земље едомске, рече Господ Мојсију и Арону говорећи: „Арон треба да се придружи својим прецима. Неће ући у земљу коју ћу дати синовима Израиљевим јер не послушасте заповести моје на Води свађе. Узми Арона и Елеазара, сина његовог, па их изведи на гору Ор. Свуци Арону одећу његову и обуци је Елеазару, сину његовом. Арон ће се придружити прецима и умреће онде.” Мојсије учини како му Господ заповеди. Пред свим збором попеше се на гору Ор. Мојсије скину са Арона одећу његову и обуче је Елеазару. Онде, на врху горе, умре Арон, а Мојсије и Елеазар сиђоше с горе. Кад виде народ да умре Арон, сав дом израиљски оплакиваше Арона тридесет дана. Кад чу цар Арада, Хананац, који је живео у Негеву, да Израиљ иде путем атаримским, нападе Израиљце и неколико их зароби. Тада се Израиљ заветова Господу рекавши: „Ако нам даш овај народ у руке, потпуно ћу уништити градове њихове.” Господ услиши глас Израиљев и даде му Хананце. Он затре њих и градове њихове и прозва то место Орма. Затим пођоше од горе Ор према Црвеном мору, заобилазећи земљу едомску. Народу досади путовање. Почеше гунђати на Бога и на Мојсија: „Зашто нас изведосте из Египта да помремо у овој пустињи? Овде нема ни хлеба ни воде! Ово бедно јело нам се већ згадило!” Тада Господ посла на народ змије отровне, које их уједаше, тако да помре мноштво народа у Израиљу. Онда народ дође ка Мојсију и рекоше: „Сагрешисмо што смо викали против Господа и против тебе! Помоли се Господу да уклони змије од нас!” Мојсије се помоли за народ. Господ рече Мојсију: „Начини змију отровницу и причврсти је на мотку. Кога уједе змија, нека погледа на њу, па ће остати жив!” Тада Мојсије начини змију од бронзе и причврсти је на мотку. Кога год је ујела змија, погледао би на змију од бронзе и оздрављао је. Потом пођоше синови Израиљеви и стадоше у Овоту. Из Овота отидоше и стадоше у брдима аваримским у пустињи, наспрам Моавске, са истока. Одатле отидоше и стадоше у долини Зареда. Оданде кренуше и зауставише се са оне стране Арнона, који је у пустињи, где он извире у земљи аморејској. Арнон је, наиме, граница моавска, између Моаваца и Аморејаца. Зато се каже у Књизи ратова Господњих: „Вајев у Суфи и потоци арнонски, долине које допиру до Ара и наслањају се на границу моавску.” Оданде дођоше у Вир. То је студенац за који је Господ рекао Мојсију: „Скупи народ и даћу им воде!” Тада запева Израиљ ову песму: „Устај, студенче! Певајте о њему! Студенче, тебе су копали кнезови, издубили поглавари народни жезлом и палицама својим!” Из пустиње отидоше у Мантанаил. Из Мантанаила у Надил, а из Надила у Вамот. Из Вамота у долину моавску, према врху Фазга, који се издиже над пустињом. Тада Израиљ упути посланике Сиону, цару аморејском, који рекоше: „Пусти ме да прођем кроз твоју земљу. Нећемо свраћати ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенаца. Ићи ћемо царским путем док не прођемо твоју област.” Међутим, Сион не даде Израиљу да прође кроз земљу његову. Сабра сав свој народ и изађе пред Израиља у пустињу. Кад дође у Јасу, сукоби се са Израиљем. Међутим, Израиљ га потуче оштрим мачем и освоји земљу његову од Арнона преко Јавока, до синова Амонових. Аз је био на граници синова Амонових. Израиљ узе све оне градове и насели се у свим тим градовима аморејским, у Есевону и свим његовим насељима. Есевон је био град Сиона, цара аморејског. Он је ратовао против ранијег моавскога цара и узео му сву земљу до Арнона. Зато песник пева: „Дођите у Есевон, да се сагради и утврди град Сионов! Из Есевона сукну огањ, пламен из града Сионовог и спали Ар моавски и уништи висине арнонске. Тешко теби, Моаве, пропао си, народе Хамосов! Од синова учини бегунце, а од кћери робиње Сиону, цару аморејском. Устрелили смо их! Пропаде Есевон до Дибона! Уништисмо их до Нофе, која допире до Медеве!” Тако се Израиљ настани у земљи аморејској. Мојсије посла да извиде Јазир. Узеше насеља око њега и растераше Аморејце који су били онде. Потом се окренуше и пођоше у Васан. Тада пред њих изађе Ог, цар васански, са свим својим народом, у бој код Едраина. Господ рече Мојсију: „Не бој га се јер ћу га предати у твоје руке са свим народом његовим и земљом његовом. Учини с њим онако како си учинио Сиону, цару аморејском, који је живео у Есевону.” Тада потукоше њега и синове његове и сав народ његов, да не остаде ниједан. Тако освојише земљу његову. Потом синови Израиљеви пођоше и зауставише се на моавским пољима, с оне стране Јордана, наспрам Јерихона. Валак, син Сефоров, виде све шта учини Израиљ Аморејцима. Тада се Моавци веома уплашише тога народа. Препадоше се Моавци синова Израиљевих јер су ови били бројни. Зато Моавци рекоше поглаварима мадијанским: „Сада ће то мноштво појести све око нас, као што во попасе траву по пољу.” Валак, син Сефоров, био је цар моавски у то време. Он упути посланике Валаму, сину Веоровом, у Фатуру, која је на реци у земљи синова народа његовог. Позва га рекавши: „Ево, народ изађе из Египта! Ево, прекрио је земљу и стоји наспрам мене! Зато дођи и прокуни ми овај народ јер је јачи од мене. Тако ћу га савладати и истерати из земље. Знам да је благословен онај кога ти благословиш, а да је проклет онај кога ти прокунеш!” Тако отидоше старешине моавске и старешине мадијанске носећи у рукама поклоне. Дођоше к Валаму и казаше му Валакову поруку. Он им одговори: „Преноћите овде, па ћу вам рећи како ми Господ каже.” Тако осташе кнезови моавски код Валама. Тада се јави Бог Валаму и упита га: „Какви су то људи код тебе?” Валам одговори Богу: „Валак, син Сефоров, цар моавски, посла их к мени: ‘Ево, народ изађе из Египта и прекри земљу. Дођи да га прокунеш! Тако бих га савладао и протерао.’” Тада Бог рече Валаму: „Немој ићи с њима! Не смеш да проклињеш онај народ јер је благословен!” Ујутру устаде Валам и рече Валаковим поглаварима: „Вратите се у своју земљу јер ми Бог не допушта да идем с вама!” Моавски поглавари устадоше, дођоше Валаку и рекоше: „Не хтеде Валам да пође с нама!” Тада Валак опет посла поглаваре, бројније и угледније од оних. Они дођоше к Валаму и рекоше: „Овако вели Валак, син Сефоров: ‘Не устежи се, него дођи! Лепо ћу те наградити и испунићу што год кажеш! Дођи и прокуни овај народ!’” Валам одговори посланицима Валаковим: „И да ми Валак поклони кућу своју пуну сребра и злата, не бих могао да преступим заповести Господа, Бога свога, ни малу ни велику! Међутим, преноћите и ви овде, да видим шта ће ми Господ казати.” Господ дође ноћу к Валаму и рече му: „Нису ли ти људи дошли да те зову? Устани и пођи с њима! Ради само оно што ти ја кажем!” Ујутру уста Валам, оседла своју магарицу и пође с посланицима моавским. Међутим, гнев Господњи се распламса зато што је он пошао. Зато анђео Господњи стаде на пут да га спречи. Он је седео на магарици својој и пратила су га два његова момка. Кад магарица виде анђела Господњег како стоји на путу са исуканим мачем у руци, скрену магарица са пута и пође преко поља. Валам је поче тући да би је вратио на пут. Тада анђео Господњи стаде на стазу међу виноградима, где је био зид са обе стране. Магарица виде анђела Господњег и приби се уз зид и притисну о зид Валамову ногу. Валам опет поче да је туче. Тада анђео Господњи пође даље и стаде у теснацу, где није било места да се скрене ни десно ни лево. Кад магарица спази анђела Господњег, паде под Валамом на земљу. Валам се разљути и поче да бије магарицу својим штапом. Тада Господ отвори уста магарици и рече Валаму: „Шта сам ти учинила да ме бијеш већ трећи пут?” Валам одговори магарици: „Још ми пркосиш? Да имам мач у руци, сад бих те убио!” Магарица рече Валаму: „Зар ја нисам твоја магарица на којој си јахао стално до данас? Да ли сам ти икад ово урадила?” Он одговори: „Ниси!” Тада Господ отвори очи Валаму и он угледа анђела Господњег како стоји на путу са исуканим мачем у руци. Он погну главу и паде ничице на своје лице. Тада га анђео Господњи упита: „Зашто си тукао магарицу своју већ три пута? Ево, ја сам изашао да те спречим, јер те тај пут води у пропаст. Магарица ме је видела и три пута се уклонила од мене. Да се није склањала, већ бих те убио, а њу бих оставио у животу.” Тада Валам рече анђелу Господњем: „Погрешио сам јер нисам знао да ти стојиш преда мном на путу. Ако теби није по вољи, ја ћу се вратити!” Анђео Господњи рече Валаму: „Иди с тим људима, али говори само оно што ти ја кажем!” Тада Валам оде с Валаковим поглаварима. Када је Валак чуо да долази Валам, изађе му у сусрет у град Моав, који се налази у области Арнона, на граници. Валак рече Валаму: „Зар нисам упорно слао по тебе и позивао те? Зашто ниси долазио? Зар не могу да те наградим?” Валам рече Валаку: „Ево, дошао сам к теби! Хоћу ли моћи шта казати? Само што ми Бог стави у уста, то ћу говорити!” Валам отиде са Валаком и дођоше у град Узот. Ту Валак жртвова говеда и оваца и даде од тога Валаму и поглаварима који су били са њим. Ујутру узе Валак Валама и одведе га горе на Бамот-Вал, одакле је могао видети један део народа. Тада рече Валам Валаку: „Начини ми овде седам жртвеника и припреми ми седам телади и седам овнова.” Валак учини како је Валам рекао. Онда Валак и Валам принесоше на сваки жртвеник по једно теле и једнога овна. Потом рече Валам Валаку: „Ти стој код своје жртве паљенице. Ја идем не бих ли се срео с Господом. Шта ми поручи, то ћу ти казати.” Тада он оде на усамљено место. Бог се јави Валаму, који му рече: „Спремио сам седам жртвеника и на сваком жртвенику сам принео по једно теле и овна.” Тада Господ стави речи у уста и рече: „Врати се к Валаку и то му кажи!” Валам се врати к њему, а он стајаше код своје паљенице са свим поглаварима моавским. Тада он изговори реч своју: „Иза Арама доведе ме Валак, цар моавски, с гора источних: ‘Дођи, прокуни ми Јакова, дођи, наружи Израиљ!’ Како да проклињем онога кога Бог не проклиње? Како да ружим онога кога Господ не ружи? С врха стене видим га, с брегова гледам га! Гле! Народ који издвојено живи не убраја се међу варваре! Ко ће пребројати прах Јаковљев и четвртину Израиља? О, кад бих умро смрћу праведника и крај мој да буде као њихов!” Тада рече Валак Валаму: „Шта ми то радиш? Ја те доведох да ми прокунеш непријатеље моје, а гле, ти их благосиљаш!” Он одговори и рече: „Зар не треба да пазим и да говорим оно што ми Господ ставља у уста?” Валак му рече: „Хајде са мном на друго место, одатле га можеш целога видети. Видиш му само део, а не видиш га целога. Оданде ми га прокуни!” Тада га узе и доведе у поље Зофим на врху Фазге и начини седам жртвеника. На сваком жртвенику принесе по једно теле и овна. Тада Валам рече Валаку: „Ти стој код своје жртве паљенице, а ја идем тамо.” Господ срете Валама, стави му речи у уста и заповеди му: „Врати се Валаку и то му кажи!” Он се врати к њему, а он стајаше код своје жртве паљенице са свим поглаварима моавским. Валак га запита: „Шта је Господ казао?” Тада он изговори реч своју: „Устани, Валаче, и послушај! Отвори уши, сине Сефоров! Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје. Неће ли извршити оно што каже, неће ли испунити оно што обећа? Ево, примио сам да благословим. Он га је благословио, ја не могу да поништим. Не видех несрећу у Јакову, не спазих невољу у Израиљу! Господ Бог његов је с њим, у њему је клицање царско! Из Египта га је извео Бог, Он је њему као рогови бивола. Нема гатања против Јакова, нема врачања против Израиља! У своје време речено је Јакову и Израиљу шта учини Бог. Гле, устаће народ као лавица, као лав дићи ће се! Неће лећи док не прогута плен, не попије крв побијених!” Тада рече Валак Валаму: „Кад га не проклињеш клетвом, немој га ни благословом благосиљати!” Валам одговори Валаку: „Нисам ли ти казао да ћу чинити оно што ми Господ каже?” Валак рече Валаму: „Хајде, одвешћу те на друго место. Можда ће Бог хтети да ми га оданде прокунеш.” Валак одведе Валама на врх Фегора, одакле се види пустиња. Тад рече Валам Валаку: „Начини ми овде седам жртвеника и припреми ми овде седам телади и седам овнова.” Валак учини како је Валам рекао и жртвова на сваком жртвенику по једно теле и једнога овна. Кад Валам виде да је Господу воља да благосиља Израиљ, не хтеде више ни да иде као пре за прорицање, него се окрете лицем ка пустињи. Он подиже своје очи и угледа Израиљ, постројен по племенима својим. Тада сиђе Дух Божји на њега. Потом он изговори реч своју: „Говори Валам, син Веоров! Казује човек коме су очи отворене! Саопштава онај који слуша речи Божје, који види лик Свемогућега. И кад се клања, очи су му отворене. Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су се као ливаде, као вртови поред река, као алеје што их Господ посади, као кедрови покрај вода! Вода тече из ведра његовог, а семе његово је добро натопљено. Цар његов ће се подићи изнад Агага и царство његово ће се узвисити. Бог га је извео из Египта, Он је њему као рогови бивола. Прождире непријатељске народе, дроби кости њихове, ломи леђа њихова. Спустио се и легао као лав, као лавица. Ко ће га подићи? Нека је благословен који тебе благосиља, нека је проклет који тебе проклиње!” Тада се Валак расрди на Валама. Пљесну рукама и рече Валак Валаму: „Позвао сам те да прокунеш непријатеље моје, а, гле, ти си их благословио већ три пута! Сада одлази у своје место. Ја сам рекао да ћу те наградити, а, гле, Господ ти не да награду!” Валам одговори Валаку: „Зар нисам твојим посланицима које си ми упутио рекао: ‘Да ми Валак даје и кућу своју пуну сребра и злата, не бих могао да преступим заповести Господње нити учинити од себе било шта, ни добро ни зло. Оно што каже Господ, то ћу говорити.’ Ево, сада одлазим своме народу. Хајде да ти кажем шта ће тај народ учинити твоме народу на крају!” Тада он изговори реч своју: „Каже Валам, син Веоров, говори човек коме су очи отворене. Каже који чује речи Божје, који зна мисли Највишега, који види лик Свемогућега, који и кад се клања има очи отворене. Видим га, али не сада, гледам га, али не изблиза. Изаћи ће звезда из Јакова, подићи ће се скиптар из Израиља, која ће разбити слепоочнице Моаву и разбити племена синова Ситових. Освојиће Едом, Сеир, непријатељ његов, покорен. Израиљ ће развити снагу своју! Иза Јакова ће владати над непријатељима и уништиће преостале из града.” Кад угледа Амаличане, изговори реч своју: „Амалик је био први међу народима, али ће на крају пропасти.” Кад угледа Кенејце, изговори реч своју: „Тврд ти је стан, на стени си свио гнездо своје. Међутим, Каин ће опустети, докле ћеш Асиру робовати?” Затим изговори реч своју: „Ах! Ко ће остати у животу кад то учини Бог? Бродови ће доћи из Китима. Притиснуће Асир, притиснуће Евер, и они ће пропасти заувек!” Тада устаде Валам и отиде у своје место. И Валак отиде својим путем. Док је Израиљ боравио у Ситиму, поче народ да блудничи с ћеркама моавским. Оне су позивале народ на жртве својим боговима. Народ је учествовао у њиховим гозбама и клањао се њиховим боговима. Израиљ приону уз Велфегора. Тада се Господ разгневи на Израиља. Господ рече Мојсију: „Сакупи све поглаваре народне и обеси их Господу према сунцу да се утиша гнев Господњи према Израиљу.” Онда Мојсије рече судијама израиљским: „Нека сваки од вас побије своје људе који су пришли Велфегору!” И, гле, један од синова Израиљевих дође и доведе међу браћу своју неку Мадијанку, наочиглед Мојсију и наочиглед целом збору синова Израиљевих, који заплака на вратима шатора састанка. Кад то виде Финес, син Елеазара, сина Арона свештеника, устаде испред збора и узе копље у руку. Уђе за човеком Израиљцем у одаје и прободе их обоје, човека Израиљца и ону жену, кроз трбух. Тако преста погибија међу синовима Израиљевим. Оних који су изгинули било је двадесет четири хиљаде. Тада рече Господ Мојсију говорећи: „Финес, син Елеазара, сина Арона свештеника, одврати гнев мој од синова Израиљевих показавши ревност према мени, међу њима. Тако у својој ревности нисам истребио народ израиљски. Зато му кажи да с њим склапам савез мира. Нека то буде њему и потомству његовом савез вечнога свештенства јер је ревновао за Бога свога и очистио синове Израиљеве.” Име човеку Израиљцу који је био убијен с Мадијанком било је Замрије. Био је син Салмонов, поглавар породице из племена Симеуновога. Убијена жена звала се Хазвија. Била је ћерка Сура, поглавара породице мадијанске. Тада рече Господ Мојсију: „Нападните Мадијанце и побијте их. Они су вас напали лукавствима кад су вас преварили Велфегором и сестром његовом Хазвијом, ћерком поглавара мадијанскога, која је убијена приликом помора због Фегора.” После тога помора рече Господ Мојсију и Елеазару, сину Арона свештеника, говорећи: „Пребројте сав збор синова Израиљевих од двадесет година и више по породицама њиховим, све који су у Израиљу способни за војску.” Тада Мојсије и свештеник Елеазар на пољима моавским уз Јордан, наспрам Јерихона, рекоше да се преброје сви од двадесет година и више, како заповеди Господ Мојсију и синовима Израиљевим који су изашли из Египта. Рувим је био првенац Израиљев. Синови Рувимови били су: од Еноха – породица Енохова. Од Фалуја – породица Фалујева. Од Асрона – породица Асронова, од Хармије – породица Хармијина. То су породице Рувимове. Оних који су пребројани било је четрдесет три хиљаде и седам стотина тридесет. Син Фалујев био је Елијав. Синови Елијавови били су Намуило, Датан и Авирон. Ови, Датан и Авирон, били су предводници групе која се подигла против Мојсија и Арона у буни Корејевој, кад усташе против Господа. Тада је земља отворила уста своја и прогутала њих и Кореја. Огањ је спалио двеста педесет људи, што поста опомена. Тада синови Корејеви не погибоше. Синови Симеунови, по породицама, били су: од Намуила – породица Намуилова; од Јамина – породица Јаминова; од Јахина – породица Јахинова. Од Заре – породица Зарина, од Саула – породица Саулова. То су породице Симеунове. Њих је било двадесет две хиљаде и две стотине. Синови Гадови, по породицама својим, били су: од Сифона – породица Сифонова; од Агија – породица Агијева; од Сунија – породица Сунијева. Од Азена – породица Азенова, од Ирија – породица Иријева. Од Арода – породица Ародова, од Арилија – породица Арилијева. То су породице синова Гадових. Бројали су четрдесет хиљада и пет стотина. Синови Јудини били су Ир и Онан, али умреше Ир и Онан у земљи хананској. Синови Јудини, по породицама својим, били су: од Силома – породица Силомова; од Фареса – породица Фаресова; од Заре – породица Зарина. Синови Фаресови били су: од Асрона – породица Асронова, од Јамуила – породица Јамуилова. То су породице Јудине. Њих је пребројано седамдесет шест хиљада и пет стотина. Синови Исахарови, по породицама својим, били су: од Толе – породица Толина, од Фуве – породица Фувина. Од Јасува – породица Јасувова, од Амрама – породица Амрамова. То су породице Исахарове. Њих је било пребројано шездесет четири хиљаде и три стотине. Синови Завулонови, по породицама својим, били су: од Сареда – породица Саредова; од Алона – породица Алонова; од Алила – породица Алилова. То су породице Завулонове. Њих је било шездесет хиљада и пет стотина. Синови Јосифови, по породицама својим, били су Манасија и Јефрем. Синови Манасијини били су: од Махира – породица Махирова. Махиру се родио Галад, од кога је породица Галадова. Синови Галадови били су: од Ахијезера – породица Ахијезерова; од Хелена – породица Хеленова; од Есрила – породица Есрилова; од Сихема – породица Сихемова. Од Симаера – породица Симаерова; од Офера – породица Оферова. Салпад, син Оферов, није имао синова него само ћерке. Звале су се Мала, Нуја, Егла, Мелха и Терса. То су породице Манасијине. Њих је било педесет две хиљаде и седам стотина. Синови Јефремови, по породицама својим, били су: од Сутала – породица Суталова; од Вехера – породица Вехерова; од Тахана – породица Таханова. Ово су синови Суталови: од Ерана – породица Еранова. То су породице синова Јефремових. Било их је тридесет две хиљаде и пет стотина. То су синови Јосифови по породицама својим. Синови Венијаминови, по породицама својим, били су: од Веле – породица Велина; од Асвила – породица Асвилова; од Ахирама – породица Ахирамова; од Суфама – породица Суфамова; од Уфама – породица Уфамова. Велини синови били су Адер и Наман. Од Адера – породица Адерова; од Намана – породица Наманова. То су синови Венијаминови по породицама својим. Било их је четрдесет пет хиљада и шест стотина. Синови Данови, по породицама својим, били су: од Самеја – породица Самејева. То је род Данов по породицама својим. У свим породицама Самејевим било је шездесет четири хиљаде и четири стотине. Синови Асирови, по породицама својим, били су: од Јамина – породица Јаминова; од Јесуја – породица Јесујева; од Верија – породица Веријина. Синови Веријини били су: од Ховера – породица Ховерова; од Мелхила – породица Мелхилова. Асирова ћерка звала се Саара. То су породице синова Асирових. Било их је педесет три хиљаде и четири стотине. Синови Нефталимови, по породицама својим, били су: од Асила – породица Асилова; од Гунија – породица Гунијева; од Јесера – породица Јесерова; од Селима – породица Селимова. То је род Нефталимов по породицама својим. Било их је четрдесет пет хиљада и четири стотине. Пописаних синова Израиљевих било је шест стотина једна хиљада и седам стотина тридесет. Тада рече Господ Мојсију говорећи: „Њима нека се подели земља у наследство према броју особа. Којих има више, дај им веће наследство, а којих има мање – њима мање. Према броју пребројаних нека се додели наследство. Земља нека се дели коцком. По именима племена нека добијају наследство. Коцком нека се подели наследство племенима, великим и малим.” Ово су левити пребројани по породицама својим: од Гирсона – породица Гирсонова; од Ката – породица Катова; од Мерарија – породица Мераријева. Ово су породице Левијеве: породица Ловенијева, породица Хевронова, породица Малијева, породица Мусијева и породица Корејева. Кат је добио Амрама. Жена Амрамова звала се Јохаведа, ћерка Левијева, која се родила у Египту. Она је родила Амраму Арона, Мојсија и Марију, сестру њихову. Арону се родише Надав, Авијуд, Елеазар и Итамар. Надав и Авијуд погинуше кад принеше туђи тамјан пред Господом. Биле су пребројане двадесет три хиљаде мушкараца, од једног месеца навише. Они нису били убројани у синове Израиљеве, јер нису добили наследство међу синовима Израиљевим. То су они које су пребројали Мојсије и свештеник Елеазар у пољима моавским покрај Јордана, наспрам Јерихона. Међу њима није био ниједан од оних које су пребројали Мојсије и Арон свештеник кад су пребројавали синови Израиљеве у пустињи синајској. Наиме, Господ је рекао за њих да ће помрети у пустињи. Ниједан не остаде осим Халева, сина Јефонијиног, и Исуса, сина Навиновог. Једном дођоше кћери Салпада, сина Офера, сина Галада, сина Махира, сина Манасије, из племена Манасије, сина Јосифовог. Звале су се Мала, Нуја, Егла, Мелха и Терса. Оне стадоше пред Мојсија, пред Елеазара свештеника, пред поглаваре и пред сав збор на улазу шатора састанка и рекоше: „Отац наш умре у пустињи, али није био у групи која се побунила против Господа, Корејевој групи, већ је умро од сопственог греха. Он није имао синова. Зар да сада нестане име нашег оца из рода његовог зато што није имао сина? Дај нам наследство међу браћом оца нашега!” Мојсије изнесе њихов случај пред Господа. Господ рече Мојсију говорећи: „Салпадове ћерке су право казале. Треба да им даш у наследство посед међу браћом оца њиховог. Пренеси посед њиховог оца на њих. Кажи синовима Израиљевим и реци: ‘Кад неко умре а нема сина, онда пренесите иметак његов на ћерку његову. Ако нема ни ћерке, онда пренесите иметак на браћу његову. Ако нема ни браће, онда пренесите иметак на браћу оца његовог. Ако отац није имао браће, предајте иметак његов ономе који му је најближи у роду његовом. Он нека га узме у посед!’” То нека буде синовима Израиљевим законска одредба, како Господ заповеди Мојсију. Потом рече Господ Мојсију: „Попни се на ову гору Аварим и погледај земљу коју сам дао синовима Израиљевим. Кад је будеш видео, придружићеш се прецима својим и ти, као што се придружио Арон, брат твој. Нисте послушали заповести моје у пустињи Син кад се збор побунио. Требало је да ме прославите водом пред њиховим очима.” То је Вода свађе код Кадиса у пустињи Син. Мојсије рече Господу говорећи: „Господе, Боже духова у свакоме телу, постави човека над овим збором који ће пред њима одлазити и долазити, који ће их изводити и уводити, тако да збор Господњи не буде као овце које немају пастира.” Господ рече Мојсију: „Узми себи Исуса, сина Навиновог, човека који има духа. Положи руку своју на њега. Изведи га пред Елеазара, свештеника, и пред сав збор и пред њима му предај заповести. Предај му део своје власти да би га слушао сав збор синова Израиљевих. Он ће приступити Елеазару, свештенику, који ће преко урима питати Господа. На његову заповест нека полазе и на његову заповест нека долазе он и сви синови Израиљеви, сав збор.” Мојсије учини како му Господ заповеди. Узе Исуса и постави га пред Елеазара, свештеника, и пред сав збор. Затим положи руке своје на њега и предаде му заповести, као што је Господ преко Мојсија и заповедио. Господ рече Мојсију говорећи: „Заповеди синовима Израиљевим и реци им: ‘Пазите да ми приносите у одређено време приносе моје, храну моју – жртве паљенице, на угодни мирис мени.’ Кажи им: ‘Ово су жртве паљенице које ћете приносити Господу: свакога дана два једногодишња јагњета, здрава, као сталну жртву паљеницу. Једно јагње принеси ујутро, друго јагње навече. Као прилог – десетину ефе белога брашна замешену с четвртином ина чистога уља. То је свагдашња жртва паљеница, која је већ била принесена на гори Синај, жртва огњена, на угодни мирис Господу. Налив њен нека буде: четврт ина на свако јагње. Налив вина изли пред Господом у светилишту. Друго јагње принеси увече. Принеси га с прилогом као ујутру и налив његов принеси као жртву паљеницу, на угодни мирис Господу. У суботу се морају принети два једногодишња здрава јагњета и две десетине белога брашна замешене са уљем, као прилог с наливом. То је суботња жртва паљеница, која се приноси сваке суботе, осим свагдашње жртве паљенице и њеног налива. Првога дана у месецу приносите Господу жртву паљеницу: по два телета, једног овна и седам здравих једногодишњих јагањаца. Уз свако теле, као принос, три десетине белог брашна замешене са уљем и две десетине белог брашна замешене са уљем за овна. За свако јагње – десетину белог брашна замешену са уљем. То је жртва паљеница, жртва огњена, на угодни мирис Господу. Наливи нека буду: пола ина вина за свако теле, трећина ина за овна и четвртина ина за јагње. То је жртва паљеница за младину, на почетку сваког месеца у години. Уз свагдашње жртве паљенице приносите Господу једног јарца с наливом за жртву за грех. Четрнаестога дана првога месеца Пасха је Господња. Петнаестога дана тога месеца празник је! Седам дана једите бесквасне хлебове. Првога дана нека је сабор свети. Немојте радити никакав ручни посао! Принесите Господу жртву паљеницу на жртву огњену: два телета, једног овна и седам једногодишњих јагањаца, сви да су здрави. Три десетине белог брашна замешене са уљем нека су прилог уз свако теле, а две десетине за овна. За свако од оних седам јагањаца нека буде једна десетина. Нека буде један јарац као жртва за грех, за ваше очишћење. Све то принесите уз јутарњу жртву паљеницу, која је свагдашња жртва. Тако приносите сваки дан – седам дана. То је храна, жртва паљеница, на угодни мирис Господу. То приносите осим свагдашње жртве паљенице и њеног налива. Седмога дана нека буде свети сабор. Немојте радити никакав ручни посао! За Празник првина, кад приносите Господу принос првих плодова, на Празник седмица, одржите свети сабор. Немојте радити никакав ручни посао! Принесите за жртву паљеницу, на угодни мирис Господу два телета, једног овна, седам једногодишњих јагањаца. Прилог уз то нека буду три десетине белог брашна замешене са уљем за свако теле, а две десетине за овна, а једну десетину за свако јагње од оних седам јагањаца и једног јарца за ваше очишћење. Све то приносите уз свагдашњу жртву паљеницу и њен прилог. Нека су без мане и оне и наливи. Првог дана седмог месеца имајте свети сабор. Немојте радити никакав ручни посао! Означите га дувањем у трубе. За жртву паљеницу, на угодни мирис Господу, принесите једно јагње, уз једнога овна и седам једногодишњих јагањаца без мане. Прилог уз њих нека буду три десетине ефе белог брашна замешене са уљем за теле, две десетине за овна и једна десетина ефе за сваког од седам јагањаца. Такође, и једног јарца за грех, за очишћење ваше. То нека буде жртва огњена на мирис угодни Господу, осим жртве паљенице и њеног прилога о младини и осим свагдашње жртве паљенице. Десетога дана тога седмога месеца имајте свети сабор. Постите и не радите ништа! Принесите жртву паљеницу на угодни мирис Господу – једно теле, једнога овна и седам једногодишњих јагањаца без мане. Прилог уз њих нека буду три десетине ефе за теле, две десетине за овна и једна десетина за свако од оних седам јагањаца. Нека се принесе и један јарац на жртву за грех, осим жртве за грех ради очишћења и осим свагдашње жртве паљенице и њених прилога и налива. Петнаестог дана тога седмог месеца имајте свети сабор. Немојте радити никакав ручни посао! Славите празник Господа седам дана. Принесите жртву паљеницу на угодни мирис Господу – тринаест телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Прилог уз њих нека буду три десетине белог брашна, замешене са уљем, за свако од тринаест телади, по две десетине за она два овна и по једну десетину за свако од оних четрнаест јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Другог дана: дванаест телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Трећег дана: једанаест телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Четвртог дана: десет телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Петог дана: девет телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Шестог дана: осам телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног прелива. Седмог дана: седам телади, два овна и четрнаест једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано, према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. Осмог дана нека вам је празник. Немојте радити никакав ручни посао. За жртву паљеницу, жртву огњену, на угодни мирис Господу принесите: једно теле, једног овна, седам једногодишњих јагањаца без мане. Њихов прилог и њихов налив принесите како је прописано према броју телади, овнова и јагањаца. Такође, и једног јарца за жртву за грех, осим свагдашње жртве паљенице, њеног прилога и њеног налива. То приносите Господу на празнике своје, осим својих заветних и драговољних жртава, жртава паљеница, приноса, налива и жртава захвалних.’” Мојсије каза синовима Израиљевим све што Господ заповеди. Мојсије рече поглаварима племена Израиљевих говорећи: „Ово је заповедио Господ: ‘Кад неки човек учини завет Господу или се закуне па се обавеже, онда нека не погази речи своје и нека испуни све што је из његових уста изашло. Ако нека жена у младости, док је у кући оца свога, учини завет Господу или се обавеже да ће се нечега уздржавати, а њен отац чује завет или обећање којим се обавезала, па отац ништа не каже, онда су ваљани њени завети и ваљана сва обећања којим се обавезала. Међутим, ако се њен отац супротстави кад чује завет и обећања којим се обавезује, они су ништавни. Господ ће јој опростити јер јој је отац забранио. Ако се уда док је непромишљено везана својим заветима и обећањима, па њен муж сазна и ништа не каже, онда су ваљани завети и обећања којим се везала. Међутим, ако се муж њен успротиви кад то сазна, укидају се завет њен и непромишљено обећање и Господ ће јој опростити. Завет удовице или разведене жене и сва обећања којима се везала – ваљана су. Ако се заветује или закуне док је у кући свога мужа, а муж њен чује и ништа не каже и не супротстави се, сваки њен завет и свако њено обећање којим се обавезала – ваљани су. Међутим, ако се њен муж супротстави кад сазна, онда ништа што је изашло из њених уста, завети или обећања, није ваљано. Господ ће јој опростити. Сваки завет или обећање којим се обавезала може њен муж прогласити ваљаним или неважећим. Ако њен муж данима ћути, тиме потврђује све завете њене и сва обећања којим се везала. Он их је учинио ваљаним јер је ћутао кад их је чуо. Међутим, ако после дужег времена хоће да их укине, носиће на себи њену кривицу.’” То су одредбе које Господ даде Мојсију за мужа и жену, и оца и ћерку која неудата живи у кући оца свога. Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Освети синове Израиљеве над Мадијанцима, а потом ћеш се придружити прецима својим.” Тада Мојсије рече народу говорећи: „Припремите људе између вас за поход на Мадијанце да извршите освету Господњу над Мадијанцима. За рат опремите по хиљаду из сваког израиљског племена.” Тако скупише из родова израиљских дванаест хиљада, по хиљаду из сваког племена опремљених за војску. Мојсије посла у рат хиљаду из сваког племена. С њима је био Финес, син Елеазара, свештеника, који је носио свете сасуде и трубе. Тако они пођоше на Мадијанце и побише све мушкарце, као што је Господ заповедио Мојсију. Погубише са осталима и цареве мадијанске – Евина, Рокома, Сура, Ура и Ровока – пет царева мадијанских. Тада посекоше мачем и Валама, сина Веоровог. Синови Израиљеви заробише тада жене Мадијанке и њихову децу. Запленише и сву стоку њихову, крупну и ситну, и све благо њихово. Огњем попалише све градове њихове и сва насеља њихова у којима су живели. Узеше робље и сав плен, људе и стоку. Онда доведоше робље и сав плен Мојсију и Елеазару, свештенику, и целом збору синова Израиљевих у пољу моавском, уз Јордан, наспрам Јерихона. Мојсије, свештеник Елеазар и сви поглавари изађоше из збора и пођоше им у сусрет. Мојсије се разгневи на војводе, заповеднике над хиљадом и стотинике који су се враћали из похода. Мојсије им рече: „Зашто остависте у животу све жене? Па баш су оне, по савету Валамовом, завеле синове Израиљеве да због Фегора отпадну од Господа. Зато и дође она погибија на збор Господњи. Сада побијте сву мушку децу и све жене које су познале мушкарца легавши с њим! Младе девојке које нису познале мушкарца легавши с њим задржите за себе! Сви ви који сте неког убили или који сте се убијеног дотакли останите ван збора седам дана! Чистите се ви и ваши заробљеници трећега и седмога дана! Очистите и сву одећу, кожну опрему, све од кострети и све дрвене судове!” Затим Елеазар, свештеник, рече војницима који су били у походу: „Ово је законска одредба коју је Господ наложио Мојсију: ‘Злато, сребро, бронзу, гвожђе, калај и олово, све што подноси ватру, пропустите кроз ватру и биће очишћено. Очистите и водом очишћења. Што не подноси ватру, провуците кроз воду. Седмог дана оперите одећу своју и бићете чисти. После тога можете да се вратите у збор.’” Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Пребројте ти, Елеазар и поглавари племена народних све што је заплењено, људе и стоку. Подели све заплењено: пола борцима у походу, пола осталом збору. Од бораца из похода узми део за Господа: једну главу од пет стотина људи, говеда, магараца и ситне стоке. Узми то од те половине и предај Елеазару, свештенику, за принос Господу. Узми и од половине која је припала синовима Израиљевим једну главу од педесет људи, говеда, магараца, ситне стоке и свих животиња. То предај левитима који служе око пребивалишта.” Мојсије и Елеазар учинише како Господ заповеди Мојсију. Плена је било, осим онога што су војници узели: шест стотина седамдесет пет хиљада оваца, седамдесет две хиљаде говеда, шездесет једна хиљада магараца, а људских душа, девојака које нису познале мушкарца, биле су укупно тридесет две хиљаде. Половина од онога што је додељено онима који су ишли у поход износила је три стотине тридесет седам хиљада и пет стотина грла ситне стоке. Део за Господа био је шест стотина седамдесет пет грла ситне стоке. Говеда је било тридесет шест хиљада, а од тога део за Господа износио је седамдесет два грла. Магараца је било тридесет хиљада и пет стотина, а део за Господа износио је шездесет једно грло. Људских душа је било шеснаест хиљада, а део за Господа износио је тридесет две особе. Мојсије предаде Елеазару, свештенику, део за Господа, као што Господ заповеди Мојсију. Половина која допаде синовима Израиљевим, коју узе Мојсије од оних који су ишли у поход, значи, половина која је припала збору, износила је триста тридесет седам хиљада и пет стотина ситне стоке, тридесет шест хиљада говеда, тридесет хиљада и пет стотина магараца и шест хиљада људских душа. Од те половине која је припала синовима Израиљевим Мојсије узе по једно од педесет људи и стоке и предаде их левитима који су служили око пребивалишта Господњег, као што Господ заповеди Мојсију. Тада приступише Мојсију заповедници, они над хиљадом и стотиници, и рекоше му: „Слуге твоје пребројаше борце који су били под нашим заповедништвом и међу нама ниједан не недостаје. Зато дајемо своје прилоге Господу, шта је ко задобио: златне копче, наруквице, прстење, наушнице и огрлице, да бисмо очистили душе своје пред Господом.” Мојсије и Елеазар, свештеник, примише од њих злато – разне златне предмете. Приложеног злата које су принели заповедници над хиљадом и стотиници за жртву Господу било је шеснаест хиљада седам стотина и педесет сикала. Војници су задржали за себе свој плен. Тада Мојсије и Елеазар, свештеник, узеше злата од заповедника над хиљадом и од стотиника и унеше га у шатор састанка за спомен синовима Израиљевим пред Господом. Синови Рувимови и синови Гадови имали су веома много стоке. Кад су видели да је земља јазирска и земља галадска добра за стоку, дођоше и рекоше Мојсију, Елеазару, свештенику, и поглаварима збора говорећи: „Атарот, Девон, Јазир, Намра, Есевон, Елеалија, Севама, Навав и Веан, то је земља коју је Господ освојио за збор израиљски. Она је добра за стоку, а слуге твоје имају стоку.” Затим рекоше: „Ако смо нашли милост у твојим очима, нека се та земља да слугама твојим у наследство. Немој нас водити преко Јордана!” Мојсије одговори синовима Гадовим и синовима Рувимовим: „Зар да браћа ваша иду у рат, а ви да останете овде? Зашто слабите дух синова Израиљевих да не пређу у земљу коју им је Господ предао? То су учинили оци ваши кад сам их послао из Кадис-Варније да извиде земљу. Попели су се до долине Есхола, разгледали земљу и ослабили дух синова Израиљевих да не иду у земљу коју им Господ даде. Тада се Господ разгневио и заклео се говорећи: ‘Неће ови људи од двадесет година и више који су изашли из Египта видети земљу за коју сам се заклео Аврааму, Исаку и Јакову, јер ме нису сасвим слушали.’ Само су Халев, син Јефонијин, Кенезеј и Исус, син Навинов, били потпуно послушни Господу. Господ се разгневио на Израиља и учинио је да лутају по пустињи четрдесет година, док није помро сав нараштај који је сагрешио Господу. А сада ви, грешни нараштај, долазите на место својих отаца да повећате жестину гнева Господњег на Израиља. Ако одступите од њега, он ће продужити боравак у пустињи, тако да ћете упропастити сав тај народ.” Тада они приђоше к њему и рекоше: „Ми бисмо овде направили само торове за своја стада и градове за своју нејач. Ми сами поћи ћемо са оружјем испред синова Израиљевих док их не доведемо на њихово место. Наша нејач нека остане у утврђеним градовима због становника ове земље. Нећемо се вратити својим кућама док синови Израиљеви не приме сваки своје наследство. Нећемо узети с њима наследство са оне стране Јордана и даље ако нам припадне наследство са ове стране Јордана, на истоку.” Тада им Мојсије рече: „Ако тако урадите, ако пођете пред Господом у бој, ако сви наоружани пређете Јордан пред Господом док не отера испред себе непријатеље своје, онда се вратите кад земља буде покорена Господу. Тако се нећете огрешити ни о Господа, ни о Израиљ. Тада ће земља припасти вама у наследство, пред Господом. Ако не учините тако, ево, сагрешићете Господу и знајте да ће вас стићи казна за ваш грех. Сазидајте градове за нејач своју и торове за стоку своју, али учините оно што сте обећали!” Синови Гадови и синови Рувимови одговорише Мојсију говорећи: „Слуге твоје ће учинити како господар наш налаже. Наша деца и жене, наша стада и сва стока овде ће остати, у градовима галадским. Слуге твоје способне за бој ићи ће пред Господом у бој, како господар наш налаже.” Тада Мојсије за њих изда налог Елеазару, свештенику, и Исусу, сину Навиновом, и поглаварима племена синова Израиљевих. Мојсије им рече: „Ако синови Гадови и синови Рувимови, који носе оружје, пређу с вама преко Јордана да се боре пред Господом и кад вам земља буде покорена, онда им дајте у наследство земљу галадску! Међутим, ако не пређу наоружани с вама, онда нека добију наследство међу вама у земљи хананској.” Тада одговорише синови Гадови и синови Рувимови говорећи: „Како је Господ заповедио слугама твојим, тако ћемо учинити! Ми ћемо под оружјем прећи пред Господом у земљу хананску, али нека наше наследство буде са ове стране Јордана!” Тако даде Мојсије синовима Гадовим, синовима Рувимовим и половини племена Манасијиног, сина Јосифовог, царство Сиона, цара аморејског, и царство Ога, цара васанског, земљу и градове до граница околних земаља. Синови Гадови сазидаше Девон, Атарот и Ароир, Атрот-Софан, Јазир, Јогвеју, Вет-Нимру и Вет-Аран, утврђене градове и торове за стоку. Синови Рувимови саградише Есевон, Елеалију, Киријатаим, Навон и Велмсен, променивши им имена, и Сивму. Променили су имена градовима које су сазидали. Синови Махира, сина Манасијиног, одоше у Галад, освојише га и протераше Аморејце који су били онде. Мојсије даде Галад Махиру, сину Манасијином, који се тамо настани. Јаир, син Манасијин, отиде, освоји њихова села и прозва их Села Јаирова. Такође, и Навав отиде и заузе Кенат са селима његовим и прозва га Навав, по свом имену. Ово су боравишта синова Израиљевих кад су изашли из земље египатске по четама својим, под вођством Мојсијевим и Ароновим. По заповести Господњој, Мојсије записа почетак пута и боравишта њихова. Ово су њихова одморишта на путу. Из Рамеса су пошли петнаестог дана првога месеца, дан после Пасхе. Изађоше синови Израиљеви руком подигнутом пред очима свих Египћана. Египћани су сахрањивали првенце које је Господ међу њима побио. Тако је Господ казнио и њихова божанства. Синови Израиљеви пођоше из Рамсеса и стадоше у Сохоту. Из Сохота пођоше и стадоше у Етаму, који је на рубу пустиње. Из Етама пођоше и скренуше према Ироту, наспрам Велсефона, и стадоше у Магдали. Од Ирота пођоше и пређоше преко мора у пустињу. Ишли су три дана кроз пустињу Етам и зауставили се у Мери. Затим пођоше из Мере и дођоше у Елим, где је било дванаест извора и седамдесет палми. Ту стадоше. Из Елима пођоше и стадоше крај Црвеног мора. Од Црвеног мора пођоше и зауставише се у пустињи Син. Из пустиње Син пођоше и зауставише се у Рафану. Из Рафана пођоше и зауставише се у Елусу. Из Елуса пођоше и зауставише се у Рафидину, где народ није имао воде да пије. Из Рафидина кренуше и стадоше у Синајској пустињи. Из Синајске пустиње пођоше и зауставише се у Киврит-Атави. Из Киврит-Атаве пођоше и зауставише се у Асироту. Из Асирота пођоше и стадоше у Ратаму. Из Ратама пођоше и зауставише се у Ремнон-Фаресу. Из Ремнон-Фареса пођоше и стадоше у Лемвону. Из Лемвона пођоше и стадоше у Ресану. Из Ресана пођоше и стадоше у Макелату. Из Макелата пођоше и стадоше на гори Сафер. Од горе Сафер пођоше и стадоше у Хараду. Из Харада пођоше и стадоше у Макидоту. Из Макидота пођоше и стадоше у Катату. Из Катата пођоше и стадоше у Тарату. Из Тарата пођоше и стадоше у Метеку. Из Метека пођоше и стадоше у Аселмону. Из Аселмона пођоше и стадоше у Мосироту. Из Мосирота пођоше и стадоше у Ванакану. Из Ванакана пођоше и стадоше у планини Гадад. Из планине Гадад пођоше и стадоше у Етевати. Из Етевате пођоше и стадоше у Еврону. Из Еврона пођоше и стадоше у Есион-Гаверу. Из Есион-Гавера пођоше и стадоше у пустињи Син, то јест Кадису. Из Кадиса пођоше и стадоше на гори Ор, на граници земље едомске. Арон, свештеник, попе се на гору Ор, по заповести Господњој. Ту умре четрдесете године по изласку синова Израиљевих из земље египатске, првог дана петог месеца. Арон је имао сто двадесет три године кад је умро на гори Ор. Тада је сазнао Хананац, цар арадски, који је живео у Негеву, у хананској земљи, да долазе синови Израиљеви. Од горе Ор пођоше и стадоше у Селамону. Из Селамона пођоше и стадоше у Финону. Из Финона пођоше и стадоше у Овоту. Из Овота пођоше и стадоше у Авариму, на моавској граници. Из Аварима пођоше и стадоше у Девон-Гаду. Из Девон-Гада пођоше и стадоше у Гелмон-Девлатаиму. Из Гелмон-Девлатаима пођоше и стадоше на аваримским брдима, наспрам Навава. Са аваримских брда пођоше и стадоше у моавским пољима уз Јордан, наспрам Јерихона. Раширили су се од Есимота, крај Јордана, до Вел-Сатима у моавским пољима. Господ рече Мојсију говорећи на моавским пољима уз Јордан, наспрам Јерихона: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад пређете преко Јордана у земљу хананску, протерајте пред собом све становнике земље и уништите све њихове ликове саливене. Уништите све њихове кипове саливене и све њихове жртвенике разрушите! Узмите у посед земљу и населите се јер сам вама дао ту земљу да буде ваша. Коцком поделите земљу у наследство по родовима својим. Којих има више, дајте им веће наследство; којих има мање, њима дајте мање наследства. Шта коме допадне коцком, нека је његово. По племенима отаца својих поделите наследство. Ако не протерате пред собом оне који живе у оној земљи, онда ће они које оставите бити као трње у очима вашим и шиљци вашим боковима. Сметаће вам у земљи у којој будете живели. Све што сам мислио да урадим њима – урадићу вама!’” Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Пренеси заповести синовима Израиљевим и реци им: ‘Кад дођете у земљу хананску, та ће вам земља бити наследство. То је земља хананска у својим границама. Јужна страна нека иде од пустиње Син уз едомску границу. Јужна граница на истоку нека почиње од источне стране Мртвог мора. Та граница нека се савије на југ, према Акравиму. Затим нека иде до Сина и нека се протеже до Кадис-Варније. Онда нека иде преко села Адара и нека иде до Аселмона. Од Аселмона нека се граница савије до потока египатског и нека иде до мора. Западна граница нека буде Средоземно море. То нека вам је граница на западу. Северна граница нека вам буде кад од Средоземног мора повучете границу до планине Ор. Од планине Ор повуците себи границу до пута за Емат. Ту нека граница иде на Седад. Нека се граница протеже до Зефрона и нека се завршава код села Енан. То нека вам је граница на северу. На истоку повуците себи границу од села Енан до Сефама. Од Сефама нека иде граница до Ривле, источно од Аина. Нека се граница спушта и протеже источно од Генисаретског језера. Затим нека се граница спушта низ Јордан до Мртвог мора. То ће бити ваша земља с границама уоколо!’” Мојсије наложи синовима Израиљевим говорећи: „То је земља коју ћете добити у наследство коцком, за коју је Господ заповедио да је добије девет и по племена. Наиме, племе синова Рувимовог по родовима својим и племе синова Гадових по родовима својим, као и половина племена Манасијиног већ су примили своје наследство. Та два и по племена примила су наследство своје са оне стране Јордана према Јерихону, са источне стране.” Потом рече Господ Мојсију говорећи: „Ово су имена људи који ће вам поделити земљу у наследство: Елеазар, свештеник, и Исус, син Навинов. Узмите и по једног поглавара из сваког племена да раздељује земљу. Ово су имена тих људи: Халев, син Јефонијин из племена Јудиног; Самуило, син Елијудов из племена синова Симеунових; Елдад, син Хаслонов из племена Венијаминовог; Вокор, син Јеклинов из племена синова Данових; поглавар Анило, син Суфидов, из племена синова Јосифових од синова Манасијиних; поглавар Камуило, син Сафтанов из племена синова Јефремових; поглавар Елисафан, син Харнахов из племена синова Завулонових; поглавар Фалтило, син Озаинов из племена синова Исахарових; поглавар Ахиор, син Селемијин из племена синова Асирових; поглавар Фадаило, син Амијудов из племена синова Нефталимових.” То су они којима је Господ заповедио да поделе наследство синовима Израиљевим у земљи хананској. Господ рече Мојсију говорећи на пољима моавским уз Јордан, према Јерихону: „Заповеди синовима Израиљевим да дају од наследства свога левитима градове у којима ће живети и пашњаке око тих градова. Нека бораве у градовима, а пашњаци нека буду за стада, имања и стоку њихову. Пашњаци око градова које ћете дати левитима нека буду хиљаду лаката око градских зидова. Измерите ван града две хиљаде лаката на истоку, две хиљаде лаката на југу, две хиљаде лаката на западу и две хиљаде лаката на северу. Град нека буде у средини. Толики нека су им пашњаци око градова. Од градова које ћете дати левитима одредите шест градова за уточишта, да се склони онај ко је некога убио. Осим тих градова, даћете им још четрдесет два. Укупно свих градова које ћете дати левитима, с пашњацима, биће четрдесет осам. Од градова које ћете издвојити од синова Израиљевих узмите више од оних који имају више, а мање од оних који имају мало. Свако племе ће, према своме наследству које буде примало, предати градове левитима.” Још рече Господ Мојсију говорећи: „Реци синовима Израиљевим и кажи им: ‘Кад пређете преко Јордана у земљу хананску, изаберите градове који ће бити градови-уточишта. У њих нека се склања онај који некога нехотице убије. Ти градови нека буду уточишта, тако да осветник не убије убицу пре него што овај стане пред суд збора. Тих градова које уступите за уточиште нека буде шест. Одредите три града са оне стране Јордана и три града у земљи хананској. Ти градови нека буду уточишта. Тих шест градова нека буду уточишта и синовима Израиљевим и странцима и дошљацима, да се склони у њих онај ко убије некога нехотице. Међутим, ако тај удари некога гвозденим предметом и убије га, онда је он убица. Убица нека се погуби. Ако удари некога каменом у руци, од чега човек може да погине и тај умре – убица је. Убица нека се погуби. Ако удари некога дрветом у руци, од чега човек може да погине и тај умре – убица је. Убица нека се погуби. Нека убицу убије осветник по крви. Кад га сретне, нека га убије. Ако неко гурне некога из мржње или намерно баци нешто на њега, па тај умре, или ако га из злобе удари руком тако да овај умре, нека се тај који је ударио погуби – убица је. Нека убицу убије осветник по крви кад га сретне. Међутим, ако га је гурнуо случајно, а не из непријатељства, или бацио нешто на њега нехотице, или из непажње бацио на њега камен од кога се може погинути, па онај умре, а није му био непријатељ, нити му је зла желео, тада нека пресуди збор по овим законима између убице и осветника по крви. Збор нека заштити убицу од осветника по крви. Збор нека га врати у град-уточиште у који се био склонио. Онде нека остане док не умре велики свештеник који је био помазан светим уљем. Ако убица изађе ван граница свога уточишта, где се био склонио, па га нађе осветник по крви ван граница његовог уточишта и осветник по крви убије убицу, није крив за крв. Убица мора да остане у граду-уточишту док не умре велики свештеник. После смрти великог свештеника, тај који је убио може да се врати на свој посед. Ово нека су вам одредбе за суђење од колена до колена свуда где будете боравили. Ако неко убије човека, онда ће се смртна казна извршити над њим на основу исказа сведока. Сведочење једног сведока није довољно за смртну казну. Не смете узимати откуп за убицу. Ко је заслужио смрт – нека се погуби. Не смете узимати откуп ни од онога који се склонио у град-уточиште, а хоће да се врати на свој посед пре смрти великог свештеника. Немојте скрнавити земљу у којој живите. Крвопролићем се скрнави земља. Земља се не може очистити ничим осим крвљу онога који је крв пролио. Зато не скрнавите земљу у којој боравите, јер и ја, Господ, боравим међу синовима Израиљевим.’” Потом приступише поглавари из рода синова Галадових, од Махира, сина Манасијиног из племена Јосифовог. Обратише се Мојсију и старешинама, поглаварима племена синова Израиљевих. Они рекоше: „Господ је теби, господару нашем, наредио да коцком поделиш земљу у наследство синовима Израиљевим. Господ је наложио нашем господару да додели наследство брата нашег Салпада кћерима његовим. Међутим, ако се оне удају за некога из другог племена синова Израиљевих, онда ће се њихово наследство одвојити од наследства отаца наших и припојиће се наследству оног племена у које се буду удале. Тако би се наследство које нам је дато смањило. Кад наступи Јубиларна година синовима Израиљевим, њихово наследство ће остати у оном племену у којем се буду удале. Тако би се откинуло од наследства племена отаца наших.” Тада Мојсије, по заповести Господњој, заповеди синовима Израиљевим говорећи: „Има право племе синова Јосифових! Овако одређује Господ за ћерке Салпадове: ‘Нека се удају за кога хоће. Само, нека се удају у роду свога племена. Тако се не би преносило наследство синова Израиљевих с једног племена на друго. Сваки од синова Израиљевих имаће наследство у племену отаца својих. Зато свака девојка којој припадне наследство у племену синова Израиљевих мора да се уда за некога из породице из свог племена. Тако би сви синови Израиљеви одржали наследство оца свога. Наследство се неће преносити из једног племена у друго. Сваки из племена синова Израиљевих одржаће наследство своје.’” Како Господ заповеди Мојсију, тако учинише Салпадове ћерке: Мала, Терса, Егла, Мелха и Нуја, ћерке Салпадове, удаше се за синове својих стричева. Пошто су се удале у роду синова Манасијиних, Јосифовог сина, њихово наследство је остало у племену породице њиховог оца. То су заповести и закони које Господ, преко Мојсија, даде синовима Израиљевим на пољима моавским уз Јордан, наспрам Јерихона. Ово су речи које изговори Мојсије целом Израиљу с оне стране Јордана у пустињи, у Араби наспрам Суфа, између Фарана, Тофола, Ловона, Асирота и Дизава. Једанаест дана хода је од Хорива, преко горе Сир, до Кадис-Варније. Четрдесете године првог дана једанаестог месеца каза Мојсије синовима Израиљевим све што му је Господ заповедио за њих. Пошто је победио Сиона, цара аморејског, који је живео у Есевону, и Ога, цара васанског, који је живео у Астароту и Едраину, с оне стране Јордана, у земљи моавској, поче Мојсије да излаже овај закон говорећи: „Господ, Бог наш, рече нам на Хориву говорећи: ‘Доста сте били на овој гори. Окрените се и пођите ка горама и долинама, ка Негеву и обали морској, ка земљи хананској, ка Ливану, све до велике реке Еуфрата. Видите, пред вас стављам ову земљу. Уђите у њу и заузмите ту земљу! Господ се заклео оцима вашим Аврааму, Исаку и Јакову да ће им је дати и потомцима њиховим после њих.’ Тада сам вам рекао говорећи: ‘Не могу да вас водим сам. Господ, Бог ваш, умножио вас је и сада вас има као звезда на небу! Нека вас Господ, Бог отаца ваших, умножи још хиљаду пута више! Нека вас благослови као што вам је обећао! Како да ја сам носим ваш терет, ваше бреме и ваше свађе? Дајте из својих племена људе мудре, разумне и угледне да вам их поставим за поглаваре!’ Ви сте ми тада одговорили и казали: ‘Добро је то што предлажеш да урадиш!’ Тада сам изабрао међу вашим племенским вођама људе мудре и угледне. Поставио сам вам их за старешине над хиљадом, стотинике, педесетаре, десетаре и писаре по племенима вашим. Тада сам наложио и судијама вашим: ‘Саслушајте браћу своју. Судите правично између човека и брата његовог, или дошљаку. Кад судите, не гледајте ко је ко. Саслушајте малога као и великога. Не бојте се ничега! Суд је Божји! Ако је нека ствар тешка, дајте је мени да је испитам.’ Тако сам вам онда наложио шта да радите. Потом кренусмо од Хорива и пређосмо ону пустињу, велику и страшну, коју сте видели док смо ишли ка горама аморејским. Тако нам је наредио Господ, Бог наш. Стигосмо у Кадис-Варнију. Тада вам рекох: ‘Дођосте до гора аморејских, које нам даје Господ, Бог ваш. Погледај, Господ, Бог твој, дао ти је ту земљу! Иди и узми је, као што ти је рекао Господ, Бог отаца твојих! Не бој се и не плаши се!’ Тада сви ви дођосте и рекосте ми: ‘Хајде да пошаљемо људе испред нас да извиде земљу, да нам покажу пут којим ћемо ићи и у које градове ћемо доћи.’ Предлог ми се свидео. Изабрао сам дванаест људи између вас, по једног из сваког племена. Они кренуше и стигоше у брда до ешколске долине и разгледаше земљу. Набраше плодове оне земље, донеше нам их и известише говорећи: ‘Добра је земља коју нам Господ, Бог наш, даје!’ Међутим, ви не хтедосте ићи, него се супротстависте заповести Господа, Бога свога. Гунђали сте у шаторима својим и говорили: ‘Зато што нас Господ мрзи, зато нас је извео из земље египатске да нас преда у руке Аморејцима како би нас уништио. Куда да идемо? Браћа наша нас уплашише кад су рекла да су људи тамо већи и јачи од нас, а градови велики и зидине им до неба. Рекоше да су видели и синове Енакове!’ Ја вам тада рекох: ‘Не бојте се и не плашите их се! Господ, Бог ваш, који иде пред вама, бориће се за вас као што је то чинио на ваше очи у Египту’, такође у пустињи, где си видео како те је носио Господ, Бог твој, као што човек носи сина свога. И то целим путем којим сте ишли, док не дођосте до овога места! Упркос томе, ви нисте веровали Господу, Богу своме. Ономе који је ишао пред вама путем, тражећи вам место за коначиште. Ноћу је ишао у огњу да вам осветљава пут, а дању у облаку. Кад Господ чу вику вашу, разгневи се и закле се говорећи: ‘Ниједан из овога нараштаја неће видети ону лепу земљу за коју сам се заклео да ћу је дати оцима вашим. Изузимам Халева, сина Јефонијиног. Он ће је видети и даћу њему и синовима његовим земљу коју је проходио јер је у свему пратио Господа!’ Због вас се Господ расрди и на мене и рече: ‘Ни ти нећеш ући тамо! Исус, син Навинов, који те служи, ући ће тамо. Њега охрабри јер ће он Израиљ увести у посед. Деца ваша, за коју рекосте да ће постати робље, синови ваши, који данас не разликују добро и зло, они ће ући онамо! Њима ћу је дати и они ће је поседовати! Ви се окрените и идите у пустињу, према Црвеном мору!’ Тада ми ви одговористе и рекосте: ‘Сагрешисмо Господу! Ићи ћемо и борићемо се, како нам је заповедио Господ, Бог наш!’ Сваки од вас узе своје оружје и лакомислено пођосте на гору. Тада ми Господ каза: ‘Реци им: Не идите горе и не ратујте јер нисам са вама! Бићете побеђени од непријатеља својих!’ Ја вам рекох, али не послушасте. Супротставили сте се заповести Господњој и дрско пођосте у горе. Тада изађоше Аморејци који су живели у горама пред вас. Појурише за вама као пчеле и тукоше вас од Сира до Орме. Тада сте се вратили и плакали пред Господом. Међутим, Господ не чу ваш глас, нити окрену уво своје ка вама. Тако остадосте дуго у Кадису док сте ту боравили.” „Потом се вратисмо и пођосмо у пустињу према Црвеном мору, као што ми заповеди Господ. Дуго смо обилазили гору Сир. Тада ми рече Господ говорећи: ‘Доста сте обилазили ту гору! Окрените се на север! Наложи народу и реци им: Сада ћете прећи преко границе браће своје, синова Исавових који живе у Сиру. Они вас се боје, али се и ви чувајте! Немојте почињати борбу с њима јер вам нећу дати ни стопу њихове земље. Исаву сам дао гору Сир у наследство. Купујте од њих за новац храну и једите. Воду купујте од њих за новац и пијте. Тебе је Господ, Бог твој, благословио у свим делима руку твојих и зна пут твој по овој великој пустињи. Четрдесет година је већ Господ, Бог твој, с тобом и ништа ти није недостајало.’ Тако прођосмо поред браће своје, синова Исавових који живе у Сиру, путем за Арабу, Елат и Есион-Гавер. Потом заокренусмо и пођосмо путем према пустињи моавској. Тада ми рече Господ: ‘Немој да узнемирујеш Моавце и да започињеш рат с њима јер ти ништа од њихове земље нећу дати у власништво. Синовима Лотовим дао сам у наследство Ар. Раније су живели онде Емејци, велики и бројан народ, високи као Енакими. Рефаиме су сматрали Енакимима, али су их Моавци звали Емејцима. У Сиру су раније живели Хорејци, али су их синови Исавови протерали и уништили. Потом су се населили место њих, као што је и Израиљ урадио у земљи коју им Господ даде у наследство. Сада устаните и пређите преко потока Заред!’ Тако пређосмо преко потока Заред. Време нашег путовања од Кадис-Варније до преласка преко потока Заред било је тридесет осам година. Сав онај нараштај из збора, сви способни за војску – помрли су, као што се Господ и заклео. Наиме, рука Господња била је против њих док нису сасвим уништени. Кад сви ти људи из народа способни за војску помреше, рече ми Господ говорећи: ‘Ти ћеш данас прећи преко границе моавске код Ара. Приближићеш се синовима Амоновим. Немој да их узнемирујеш и не започињи рат с њима! Нећу ти дати ништа од земље амонске у наследство јер сам је већ дао синовима Лотовим у наследство.’ И за њу се мисли да је земља Рефаима. Некада су у њој живели Рефаими, које су Амонци звали Замзуми. Био је то народ велики и бројан, висок као Енакими. Међутим, Господ их истреби пред Амонцима, који заузеше земљу њихову и населише се на њихово место. Тако је учинио и синовима Исавовим, испред којих истреби Хорејце, који су живели у Сиру. Они заузеше њихову земљу и остадоше на њиховом месту до овога дана. Такође Авејце, који су живели у насељима све до Газе, истребише Кафторејци, који дођоше из Кафтора и населише се на њихово место. ‘Подигните се! Идите и пређите поток Арнон! Ево, предајем ти у руке Сиона Аморејина, цара есевонског, и земљу његову. Почни да освајаш и зарати против њега! Од данас пуштам страх и трепет пред тобом у све народе под небесима! Ко год чује за тебе дрхтаће и препашће се!’ Тада сам из пустиње Кедамот упутио посланике Сиону, цару есевонском, с мирољубивом понудом. Рекао сам: ‘Дозволи да прођем кроз твоју земљу. Ићи ћу путем, нећу скретати ни десно ни лево. Храну ми продај за новац да се храним и воду за пиће дај ми за новац. Само да пешице прођем! Да пређем Јордан, у земљу коју нам даје Господ, Бог наш. То су нам допустили синови Исавови, који живе у Сиру и Моавци, који живе у Ару.’ Међутим, Сион, цар есевонски, не хтеде да нас пусти да прођемо. Господ, Бог твој, учини те отврдну дух његов и срце му поста упорно, да би га предао у руке твоје, као што је и данас. Тада ми рече Господ: ‘Гледај, почео сам да ти предајем Сиона и земљу његову. Почни да освајаш и да запоседаш земљу његову!’ Тада изађе пред нас Сион и сав народ његов да нас нападну код Јаса. Господ, Бог наш, предаде нам га у руке. Убисмо њега и синове његове и сав народ његов. Освојисмо све градове његове и испунисмо заветну обавезу над сваким градом, људима, женама и децом, да нико не преостаде. Узесмо само стоку и плен из градова које освојисмо. Није било града који нам је одолео. Од Ароира, који је на обали потока Арнона, и града који је у његовој долини, па све до Галада, све нам предаде Господ, Бог наш. Једино се ниси приближио земљи синова Амонових, подручју уз поток Јавок, ни градовима у брдима, ничему што је забранио Господ, Бог наш.” „Потом се окренусмо и попесмо према Васану. Ог, цар васански, и сав народ његов изађоше пред нас да ратују, код Едраина. Тада ми Господ рече: ‘Не бој га се! Предадох га теби у руке са свим народом његовим и земљом његовом. Учини с њим како си учинио са Сионом, царем аморејским, који је живео у Есевону!’ Тако нам Господ, Бог наш, предаде у руке и васанског цара Ога са свим народом његовим. Потукосмо га да му нико није преостао. Тада смо освојили све градове његове. Није било града који нисмо заузели: шездесет градова са околином арговском, царство Огово у Васану. Све су то били градови утврђени високим зидинама, вратима и пречагама и с врло много отворених насеља. Испунисмо заветну обавезу као што учинисмо Сиону, цару есевонском, и истребисмо у сваком граду људе, жене и децу. Сву стоку и сав плен из градова задржасмо за себе. Тако тада узесмо земљу из руку двојице царева аморејских, преко Јордана, од потока Арнон до планине Ермон. (Сидонци зову Ермон Сирион, а Аморејци га зову Сенир), сва места на висоравни, сав Галад и сав Васан до Салхе и Едраина, све градове царства Оговог у Васану. (Васански цар Ог био је последњи Рефаим. Гле, зар се његов кревет, постеља гвоздена, не налази још у Рави амонској? Девет лаката је дуг, а широк четири лакта, обична лакта.) Тако тада заузесмо ту земљу. Дадох је Рувимовим и Гадовим синовима од Ароира, који је на потоку Арнону, и половину галадских гора с градовима њиховим. Преостали део Галада и сав Васан, Огово царство, дадох половини Манасијиног племена (сва област арговска и сав Васан звали су "земља Рефаима"). Јаир, син Манасијин, заузе сву област арговску до границе ресурске и махатске. Тај део Васана назва по свом имену Јаирова села, а тако је и данас. Махиру сам дао Галад. Рувимовим и Гадовим синовима дадох област од Галада до Арнона – средина потока је граница – па до потока Јавока, где је граница синова Амонових, затим Арабу и Јордан, од Генисаретског језера обалама до Мртвог мора, до подножја Фазге на истоку. Тада вам заповедих и рекох: ‘Господ, Бог ваш, дао вам је ову земљу у наследство. Ви, који сте способни за војску, наоружани, пођите пред браћом својом, синовима Израиљевим. Само жене ваше, деца ваша и стока ваша – знам да имате много стоке – нека остану у градовима вашим које сам вам дао. Тако све док Господ браћу вашу не настани исто као и вас и не заузму и они земљу коју им Господ, Бог ваш, даје са оне стране Јордана. Онда се вратите сваки на своје имање које вам дадох.’ Тада сам Исусу наложио и рекао: ‘Видео си својим очима све што је Господ, Бог ваш, учинио оној двојици царева. Тако ће Господ учинити свим царствима у која дођеш. Немојте их се бојати! Господ, Бог ваш, бориће се за вас!’ Тада замолих милост од Господа и рекох: ‘Господе, Боже мој! Ти си до сада показивао слуги своме величину своју и моћну руку своју. Које би божанство на небу или на земљи могло чинити таква дела и које има ту силу? Допусти ми да и ја пређем тамо и да видим ту добру земљу преко Јордана, оне брегове и Ливан!’ Међутим, Господ је био због вас љут на мене и није ми услишио жељу. Господ ми рече: ‘Доста! Не говори ми више о томе! Попни се на врх Фазге! Управи очи своје на запад, север, југ и исток! Погледај очима својим јер нећеш прећи Јордан! Дај упутства Исусу, охрабри га и ојачај га! Он ће прећи тамо на челу народа. Он ће им дати у наследство земљу коју видиш.’ Тако остадосмо у тој долини према Вет-Фегору.” „Сада, Израиљу, саслушај законе и заповести које вас учим да држите да бисте поживели и ушли и запосели земљу коју вам даје Господ, Бог отаца ваших. Ништа немојте додавати заповестима које вам дајем, нити ишта од тога одузимајте. Испуњавајте заповести Господа, Бога свога, које вам дајем. Видели сте својим очима шта учини Господ због Велфегора. Господ, Бог твој, истреби сваког од вас који је пошао за Велфегором. Ви који се држите Господа, Бога свога, живи сте и данас. Видите, ја сам вас учио законима и заповестима како ми је наложио Господ, Бог мој, да бисте их испуњавали у земљи коју идете да запоседнете. Држите и испуњавајте их! Тако ћете у очима свих народа бити мудри и разумни. Кад они чују све ове законе, рећи ће: ‘Само је овај велики народ мудар и разуман!’ Јер, који је тако велики народ коме је његов бог тако близу као што је Господ, Бог наш, нама кад год га призивамо?! Који то велики народ има тако праведне законе и заповести као што је сав овај закон који данас износим пред вас? Само, пази се и добро чувај душу своју да не заборавиш све оно што си очима својим видео. Нека ти то не ишчезне из срца док год си жив! Испричај то синовима својим и синовима синова својих! Оног дана кад си стајао на Хориву пред Господом, Богом својим, Господ ми је рекао: ‘Сабери ми народ! Хоћу да чују речи моје, да науче да ме се боје док год су живи на земљи! Нека то науче синове своје!’ Тада приступисте и стајасте под гором. Гора је огњем пламтела до самога неба, а беху тама, облак и мрак. Господ вам тада проговори из огња. Ви сте чули глас и речи, али лик не видесте. Само глас чусте. Он вам објави свој савез. Заповеди вам да држите десет заповести, које написа на две плоче камене. Мени тада заповеди Господ да вас поучавам законима и заповестима које ћете испуњавати у земљи коју идете да запоседнете. Чувајте добро душе своје! Онога дана кад вам је Господ говорио на Хориву из огња, нисте видели његов лик! То је зато да се не бисте искварили, да не правите некакав кип, нити лик резани, или лик мушког или женског обличја. Никакву слику животиње која је на земљи или слику птице која лети небом, ни представу нечега што пузи по земљи, ни слику неке рибе која је у води под земљом. То је да се не би преварио кад подигнеш очи своје ка небу и видиш сунце, месец и звезде, сву небеску војску, па почнеш да им се клањаш и да им служиш. Господ, Бог твој, поставио их је свим народима под целим небом! Вас је узео Господ и извео вас из пећи гвоздене, из Египта, да будете народ који му припада, као што сте данас! Међутим, због вас се Господ расрди на мене и закле се да нећу прећи Јордан, ни ући у ту добру земљу коју ти Господ, Бог твој, даје у наследство. Ја ћу умрети у овој земљи и нећу прећи Јордан. Ви ћете прећи и ту добру земљу ћете запосести. Пазите да не заборавите савез који је Господ, Бог ваш, склопио с вама. Немојте да правите себи лик резани било чега што је Господ, Бог ваш, забранио. Господ, Бог ваш, јесте огањ који спаљује, Бог љубоморан. Кад вам се роде синови и синови ваших синова и будете дуго боравили у земљи, ако се искварите и начините лик резани било чега, ако чините зло у очима Господа, Бога вашега, тако да га расрдите, узимам за сведока небо и земљу против вас да ћете брзо нестати из земље у коју идете преко Јордана да је поседујете. Нећете дуго у њој живети него ћете сасвим ишчезнути. Господ ће вас расејати међу народе. Само мали број ће опстати међу варварима, где вас Господ одведе. Тамо ћете служити боговима од дрвета и од камена које су начиниле људске руке. Они не виде, не чују, не једу, нити могу омирисати. Међутим, ако потражите тамо Господа, Бога вашега, наћи ћете га ако га потражите свим срцем својим и свом душом својом. Кад будете у невољи и све вас то једном снађе, ви ћете се обратити Господу, Богу своме, и послушаћете глас његов. Господ, Бог ваш, милостив је Бог. Он вас неће напустити, ни уништити и неће заборавити савез, који је са заклетвом склопио са оцима вашим. Упитај се за старе дане, који су били пре тебе, од оног дана кад Бог створи човека на земљи. Да ли се икад од једног краја небеса до другог десило нешто тако велико? Да ли се икад чуло тако што? Да ли је икад неки народ чуо глас Божји да говори из огња као што си ти чуо и остао жив? Да ли је неки бог покушао да дође и узме себи један народ из другог народа кушањем, знацима, чудима, ратом, руком крепком и мишицом уздигнутом, уз силне страхоте, као што је све то учинио за вас у Египту, на ваше очи, Господ, Бог ваш? Теби је то показано да спознаш да је Господ прави Бог и да нема другог осим њега. Дозволио ти је да с неба чујеш глас његов, да те поучи. Показао ти је његов велики огањ на земљи и из огња си слушао речи његове. Због тога што је волео очеве твоје изабрао је потомке њихове после њих. Он сам изведе те из Египта великом силом својом. Испред тебе је растерао народе бројније и јаче од тебе да би те увео у земљу њихову. Дао ти ју је у посед, као што је и данас. Схвати данас и усади у срце своје да је Господ прави Бог и да нема другога горе на небу, нити доле на земљи. Држи његове законе и заповести које ти ја данас дајем да буде добро теби и синовима твојим после тебе, да би ти се продужили дани на земљи, коју ти даје заувек Господ, Бог твој.” Потом Мојсије издвоји три града са ове стране Јордана, према истоку. Тамо би могао да се склони онај ко убије нехотице ближњега свога, којега није мрзео раније. Тај би, склонивши се у те градове, остао у животу. То су били: Восор у пустињи на висоравни Мишор за Рувимове, Рамот у Галаду за Гадове и Голан у Васану за Манасијине људе. Ово је закон који Мојсије стави пред синове Израиљеве. То су опомене, закони и заповести које објави Мојсије синовима Израиљевим кад изађоше из Египта. То је било преко Јордана, у долини према Вет-Фегору у земљи Сиона, цара аморејског, који је живео у Есевону. Њега су потукли Мојсије и синови Израиљеви пошто су изашли из Египта. Његову су земљу заузели и земљу Ога, цара васанског, двојице царева аморејских, које се налазе преко Јордана, на истоку: од Ароира, који је на обали потока Арнон, до планине Сирион, а то је Ермон, и сву Арабу преко Јордана на истоку, до мора у Араби у подножју обронака Фазге. Мојсије сазва сав Израиљ и рече: „Чуј, Израиљу, законе и заповести које данас саопштавам у уши ваше! Научите их, чувајте и испуњавајте! Господ, Бог наш, склопио је с нама савез на Хориву. Није Господ склопио тај савез са оцима нашим, него с нама, који смо данас живи. Лицем у лице вам је Господ говорио из огња. Ја сам тада стајао између Господа и вас да вам пренесем реч Господњу јер сте се ви бојали огња и нисте се попели на гору. Он је рекао: ‘Ја сам Господ, Бог твој, који сам те извео из земље египатске, из куће ропства. Немој имати других богова осим мене. Не прави себи кип резани нити лик онога што је горе на небу, доле на земљи или у води под земљом. Немој им се клањати нити им служити. Ја, Господ, Бог твој, јесам Бог љубоморан. Кажњавам због греха отаца који ме мрзе синове до трећег и четвртог колена. Међутим, исказујем милост хиљадама оних који ме воле и чувају заповести моје. Не изговарај узалуд име Господа, Бога свога, јер Господ неће оставити без казне онога који изговара име његово узалуд. Поштуј дан суботњи. Посвети га, као што ти је заповедио Господ, Бог твој. Шест дана ради и обављај све своје послове. Седмог дана је одмор Господу, Богу твоме. Немој радити тада никакав посао. Ни ти, ни син твој, ни ћерка твоја, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни во твој, ни магарац твој, ни сва стока твоја, ни дошљак који је код тебе. Нека се одморе слуга твој и слушкиња твоја као и ти. Памти да си био роб у земљи египатској и да те је оданде извео Господ, Бог твој, руком моћном и мишицом уздигнутом. Зато ти је Господ, Бог твој, заповедио да празнујеш дан одмора. Поштуј оца свога и матер своју као што ти је заповедио Господ, Бог твој, да дуго живиш и да би ти било добро у земљи коју ти даје Господ, Бог твој. Не убиј! Не чини прељубе! Не кради! Не сведочи лажно против ближњега свога! Не пожели жену ближњега свога! Не пожели кућу ближњега свога, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити ишта што припада ближњему твоме!’ Те речи изговори Господ гласом силним целом збору вашем на гори из огња, облака и мрака. Ништа није додавао. Исписао је на две плоче камене и даде их мени. Кад ви чусте глас из таме, док је гора огњем пламтела, приступисте мени сви, поглавари племена ваших и старешине ваше. Ви рекосте: ‘Гле, огња! Данас видесмо да Бог може да говори с човеком, а да човек остане жив! Па сад, зашто да помремо? Спалиће нас тај велики огањ! Ако још будемо слушали глас Господа, Бога свога, помрећемо! Које је створење чуло глас Бога живога, као ми, како говори из огња и остало живо? Иди ти и саслушај све шта ти говори Господ, Бог наш. Затим нам пренеси све што ти Господ, Бог наш, каже и ми ћемо послушати и извршити.’ Господ чу ваше речи кад сте ми говорили и рече ми Господ: ‘Чуо сам речи које ти је тај народ упутио. Све што су ти рекли, добро су рекли! Ех, кад би им срца њихова увек таква била да ме се увек боје и да држе све заповести моје! Тада би било увек добро њима и деци њиховој! Иди и реци им: Вратите се у шаторе своје! Ти, међутим, остани овде код мене. Казаћу ти све заповести, законе и наредбе којима ћеш их поучити да то испуњавају у земљи коју им дајем у наследство.’ Пазите да радите онако како вам је наложио Господ, Бог ваш! Не скрећите ни десно ни лево! Идите путем који вам је показао Господ, Бог ваш! Тако ћете бити живи, биће вам добро и дуго ћете живети у земљи коју ћете запосести!” „Ово су наредбе, закони и заповести које Господ, Бог ваш, заповеди да вас учим. Њих треба да испуњавате у земљи коју идете да запоседнете. Треба да се бојиш Господа, Бога свога, испуњаваш законе и наредбе које ти дајем, ти и син твој и син сина твога целог живота, да би дуго живео. Чуј, Израиљу! Држи и испуњавај их да би ти добро било и да бисте се веома умножили у земљи у којој теку млеко и мед, коју ти је обећао Господ, Бог отаца твојих. Чуј, Израиљу! Господ, Бог наш једини је Господ! Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом! Нека ти буду у срцу речи које ти ја данас заповедам! Напомињи их синовима својим! Говори о њима и кад седиш у кући и кад идеш путем, кад лежеш и кад устајеш. Привежи их за руку своју као знак! Нека ти буду као подсетник пред очима. Испиши их на довратницима куће своје и на вратима својим. Кад те уведе Господ, Бог твој, у земљу за коју се заклео оцима твојим, Аврааму, Исаку и Јакову, да ће ти је дати, градове велике и лепе које ниси ти зидао, у куће пуне сваког добра које ниси ти пунио, на студенце ископане које ниси ти копао, у винограде и маслињаке које ниси ти садио, кад поједеш и наситиш се, чувај се да не заборавиш Господа, који те је извео из земље египатске, из куће ропства! Бој се Господа, Бога свога! Служи му и именом његовим заклињи се! Не идите за другим боговима, за боговима других народа, који су око вас! Јер Господ, Бог твој, који је с тобом, љубоморни је Бог! Да се не разгневи Господ, Бог твој, на тебе и истреби те са земље! Не искушавајте Господа, Бога свога, као што сте га кушали у Маси! Чувајте добро заповести Господа, Бога свога, наредбе његове и законе његове које вам је дао! Чини оно што је право и добро у очима Господњим да би ти било добро и да би ушао и запосео ту добру земљу, за коју се заклео Господ оцима твојим да ће отерати све твоје непријатеље испред тебе, као што ти је Господ казао. Кад те једном син твој запита и каже: ‘Шта значе те заповести, наредбе и закони које вам је заповедио Господ, Бог наш?’ Онда кажи сину своме: ‘Били смо робови фараонови у Египту, али нас изведе Господ из Египта руком моћном! Господ је учинио, на наше очи, велике и страшне знаке и чуда у Египту, на фараону и у целом дому његовом. Нас изведе оданде да би нас увео и дао нам земљу за коју се заклео оцима нашим. Заповедио нам је Господ да испуњавамо све ове законе и да се бојимо Господа, Бога свога. Тако би нам увек било добро, да сачувамо живот свој, као што је то данас.’ Наша праведност ће бити ако чувамо и испуњавамо све ове заповести пред Господом, Богом нашим, као што нам је и заповедио.” „Кад те Господ, Бог твој, уведе у земљу у коју идеш да је запоседнеш, отераће испред тебе многе народе: Хетејце, Гергесејце, Аморејце, Хананце, Ферезејце, Јевејце и Јевусејце, седам народа који су бројнији и јачи од тебе. Предаће их теби Господ, Бог твој, да их разбијеш. Обави над њима заветну казну, не склапај с њима савез и не штеди их! Немој да се спријатељујеш с њима. Немој да удајеш ћерку своју за сина њиховог, нити жени сина свога њиховом ћерком! Могли би да одвуку сина твога да служи другим боговима. Тада би се Господ разгневио на вас и брзо би вас уништио. Него, овако им учините: порушите њихове жртвенике, кипове њихове поломите, ‘света’ стабла посеците и ликове њихове огњем спалите! Ти си народ посвећен Господу, Богу твоме! Тебе је Господ, Бог твој, изабрао између свих народа на земљи да будеш само његово власништво. Није вас Господ изабрао и прихватио зато што сте ви бројнији од других народа. Ви сте управо најмањи међу народима! Из љубави према вама Господ се заклео оцима вашим. Зато вас је Господ извео руком моћном и ослободио из куће ропства, из руке фараона, цара египатског. Знај да је Господ, Бог твој – прави Бог, верни Бог, који држи свој савез и исказује милост своју на хиљаду колена оних који га воле и који држе његове заповести. Онима који га мрзе враћа у лице и истребљује их. Не одлаже онима који га мрзе, већ им враћа у лице. Зато држи заповести, законе и наредбе које ти ја данас заповедам да их спроводиш! Ако ове наредбе послушате, будете их држали и испуњавали, и Господ, Бог твој, држаће савез свој и милост као што се заклео оцима твојим. Он ће те волети, благословити и умножити. Благословиће плод утробе твоје, род земље твоје, жито твоје, вино твоје и уље твоје, плод говеда твојих и стада оваца твојих у земљи за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати. Бићеш благословен више од свих народа. Неће бити међу твојима неплодних, ни неплодне стоке. Господ ће уклонити од тебе сваку болест. Неће на тебе пустити ниједно љуто зло египатско које познајеш, него ће их пустити на све непријатеље твоје. Истребиће све народе које ти Господ, Бог твој, преда. Немој имати милост према њима и немој служити боговима њиховим јер би то била замка. Можда ћеш у себи рећи: ‘Бројнији су ови народи од мене. Како ћу их прогнати?’ Немој их се бојати! Сети се шта је Господ, Бог твој, учинио с фараоном и свим Египћанима! Великих кушања које су твоје очи виделе, знакова и чудеса, руке моћне и мишице уздигнуте којом те изведе Господ, Бог твој! Онако ће учинити Господ, Бог твој, свим народима којих се плашиш! Стршљене ће послати Господ, Бог твој, на њих док не изгину и они који су преостали и који су се сакрили од тебе. Не плаши се њих! Господ, Бог твој, јесте усред тебе, Бог велики и страшни! Господ, Бог твој, мало-помало ће уништавати те варваре пред тобом. Нећеш их моћи одједном уништити да се не би против тебе умножиле шумске звери. Господ, Бог твој, предаће их теби. Направиће пометњу док их сасвим не уништи. Њихове цареве предаће у руке твоје да затреш име њихово под собом. Неће се ниједан одржати пред тобом док их не уништиш! Њихове кипове резане спали огњем! Немој да се полакомиш на сребро или злато што је на њима! Не узимај га за себе да не би био заведен! То је гадно Господу, Богу твоме! Не уноси гадну ствар у кућу своју да не би био проклет као и она. Гади се ње и грози, јер то је проклето!” „Чувајте и испуњавајте све заповести које вам заповедам данас. Тако ћете бити живи, умножићете се да бисте ушли и запосели земљу за коју се Господ заклео оцима вашим. Сећај се целог пута којим те је водио Господ, Бог твој, кроз пустињу четрдесет година. То је зато да би се понизио, да те испита и сазна шта ти је у срцу и да ли хоћеш да држиш заповести његове или нећеш. Он те је испитивао и глађу морио. Међутим, хранио те је маном, за коју ниси знао ни ти, ни оци твоји, да би ти показао да човек не живи само на хлебу. Човек живи на свему што излази из уста Господњих. Твоја одећа се није похабала, а нога ти није отекла за ових четрдесет година. Зато спознај у срцу твом да те Господ, Бог твој, одгаја као што човек одгаја дете своје. Чувај заповести Господа, Бога свога, идући путевима његовим и бојећи се. Јер Господ, Бог твој, уводи те сада у добру земљу, у земљу потока, извора и језера, што извиру по долинама и бреговима; у земљу пшенице и јечма, лозе, смокве, нарова, у земљу маслина и меда; у земљу у којој нећеш сиротињски јести хлеб, где ти ништа неће недостајати; у земљу у којој је гвожђе у стени и где ћеш из брда вадити бакар. Јешћеш и бићеш сит, па благосиљај Господа, Бога свога, због добре земље коју ти је дао. Чувај се да не заборавиш Господа, Бога свога, занемарујући заповести његове, наредбе његове и законе његове које ти ја заповедам данас. Кад се нахраниш и наситиш, саградиш лепе куће и почнеш у њима да живиш, кад се твоја говеда и овце умноже, кад ти се увећају сребро и злато и све што имаш, онда немој да се понесе срце твоје и да заборавиш Господа, Бога свога, који те је извео из земље египатске, из куће ропства. Он те је водио преко оне велике и страшне пустиње, у којој су отровне змије и шкорпије, где је суша и где воде нема. Он ти је извео воду из тврде стене. Он те је хранио у пустињи маном, за коју нису знали оци твоји, да би се ти понизио, да би те искушао и на крају ти био срећан. Немој тада да кажеш у срцу свом: ‘Моја снага и моја снажна рука прибавише ми ово благо!’ Сећај се Господа, Бога свога! Он ти даје снагу да стичеш богатство да би тако испунио савез свој на који се заклео оцима твојим, као што је то данас. Ако заборавиш Господа, Бога свога, па пођеш за другим боговима и њима будеш служио и клањао се, кунем вам се данас да ћете сигурно пропасти! Нестаће вас као што су и народи које је Господ истребио пред вама јер нисте послушали глас Господа, Бога свога.” „Чуј, Израиљу! Данас прелазиш преко Јордана да уђеш и покориш народе веће и јаче од себе, градове велике и утврђене до неба. То је народ велик и висок, синови Енакови, које познајеш и за које си чуо: ‘Ко може да одоли Енаковим синовима?’ Знај да данас Господ, Бог твој, иде пред тобом, као огањ који спаљује. Он ће их уништити и оборити пред тобом. Ти ћеш их истерати и брзо побити, као што ти је казао Господ. Кад их Господ, Бог твој, отера испред тебе, немој да кажеш у срцу свом: ‘Због праведности моје уведе ме Господ у ову земљу да је запоседнем!’ Господ тера оне народе пред тобом због неваљалства њиховог. Не идеш због своје праведности и чистоте срца свога да запоседнеш њихову земљу, већ због неваљалства тих народа. Господ, Бог твој, тера их пред тобом да би одржао обећање на које се заклео оцима твојим, Аврааму, Исаку и Јакову. Знај да ти Господ, Бог твој, не даје ову добру земљу да је запоседнеш због праведности твоје, јер ти си народ тврдог врата. Памти и не заборављај како си гневио у пустињи Господа, Бога свога. Били сте непокорни Господу од дана кад сте изашли из земље египатске, до доласка на ово место. Код Хорива сте разгневили Господа и у гневу је Господ хтео да вас уништи. Ја сам се био попео на гору да примим плоче камене, плоче савеза који учини Господ с вама. На гори сам остао четрдесет дана и четрдесет ноћи. Нити сам јео хлеба, нити сам воде пио. Тада ми Господ даде две плоче камене, исписане прстом Божјим. На њима су биле све речи које вам Господ изговори на гори из огња, на дан вашег збора. После четрдесет дана и четрдесет ноћи даде ми Господ две плоче камене, плоче савеза. Тада ми рече Господ: ‘Устани, сиђи брзо одавде! Поквари се народ твој, који си извео из Египта! Брзо су скренули с пута који сам им заповедио. Направили су себи лик ливени!’ Још ми рече Господ говорећи: ‘Гледао сам овај народ, гле, то је народ тврдог врата. Пусти ме да их уништим и њихово име избришем под небом! Од тебе ћу начинити народ јачи и бројнији него што је овај!’ Тада се вратих и сиђох са горе. Гора је пламтела у огњу. Две плоче савеза биле су ми у рукама. Тад погледах и, гле, згрешисте Господу, Богу своме. Направили сте теле ливено! Брзо сте скренули с пута који вам је Господ заповедио! Тада ја зграбих оне две плоче, бацих их из руку својих и разбих их пред очима вашим. Потом падох ничице пред Господом. Као и раније, четрдесет дана и четрдесет ноћи нити сам хлеба јео, нити сам воде пио због свих грехова ваших које сте починили радећи зло пред Господом, срдећи га. Ја сам се бојао гнева и срџбе којима се Господ разљутио да вас уништи. Међутим, Господ ме услиши и тада. Тада се Господ био веома расрдио и на Арона, тако да је хтео да га уништи. Ја сам га умолио и за Арона. Узех ваш грех који сте учинили – теле – и спалих га огњем. Разбих га и самлех у прах. Прах његов просух у поток који тече са горе. И у Тавери, и у Маси, и у Киврот-Атави гневили сте Господа. Кад вас је Господ послао из Кадис-Варније рекавши: ‘Идите горе и заузмите земљу коју сам вам дао’, супротставили сте се речи Господа, Бога свога. Нисте му веровали и не послушасте глас његов. Непослушни сте били откад вас познајем! Падох ничице и лежах пред Господом четрдесет дана и четрдесет ноћи јер је Господ био рекао да ће вас уништити. Господу сам се молио и рекао сам: ‘Господе, Господе! Немој да затреш народ свој, наследство своје, које си избавио величанством својим и извео руком моћном из Египта! Сети се слуга својих, Авраама, Исака и Јакова! Не гледај на тврдоглавост овог народа, на неваљалство његово и на грех његов! Нека не кажу у земљи из које си нас извео: Није могао Господ да их уведе у земљу коју им је обећао, или их је мрзео, па их је зато извео да их помори у пустињи! Они су твој народ и твоје наследство, које си извео силом својом великом и мишицом својом подигнутом!’” „После тога Господ ми рече: ‘Исклеши две камене плоче као што су биле пређашње и попни се к мени на гору. Направи и ковчег од дрвета. На тим плочама написаћу речи које су биле на првим плочама које си разбио. Ове положи у ковчег.’ Направих ковчег од багремовог дрвета. Потом исклесах две камене плоче као што су биле пређашње и попех се на гору са две плоче у руци. Он написа на тим плочама као и раније, десет заповести које вам је Господ рекао на гори, из огња, на дан вашег збора. Потом ми их Господ даде. Тада се ја окретох и сиђох са горе. Плоче ставих у ковчег који сам начинио. Тамо остадоше, као што ми је Господ заповедио. Потом кренуше синови Израиљеви из Вирота синова Јаканових за Мосеру. Онде умре Арон и би сахрањен. На његово место свештеника дође син његов Елеазар. Оданде одоше у Гадгад, а из Гадгада у Јотвату, земљу с много потока. У то време одвоји Господ племе Левијево да носи ковчег савеза Господњег, да стоји пред Господом, да му служи и да благосиља у име његово, као што је и данас. Зато нема племе Левијево ни део, ни наследство као његова браћа. Господ је наследство његово, као што му је рекао Господ, Бог твој. Ја сам остао на гори четрдесет дана и четрдесет ноћи, као и пре. Господ ме услиши и не хтеде да те уништи. Тада ми Господ рече: ‘Устани и иди пред народом овим да уђе и запоседне земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати.’ Сад, Израиљу, шта тражи од тебе Господ, Бог твој? Само то да се бојиш Господа, Бога свога, да идеш по свим путевима његовим, да га волиш и да служиш Господу, Богу своме, свим срцем својим и свом душом својом. Треба да држиш заповести Господње и његове законе које ти ја данас заповедам да би ти било добро. Гле, Господу, Богу твоме, припадају небо и небо над небесима, земља и све што је на њој! Међутим, Господ заволе само оце твоје. Изабра потомство њихово после њих, вас, између свих народа. Тако је и данас! Зато обрежите срце своје и немојте више бити тврдоглави! Господ, Бог ваш, јесте Бог над боговима, господар над господарима, Бог велики, силни и страшни, који није пристрасан и не може да се подмити! Он даје правду сиромаху и удовици, воли дошљака и даје му храну и одећу! Тако и ви волите дошљака, јер сте и ви били дошљаци у земљи египатској! Бој се Господа, Бога свога! Њему служи, њега се држи и његовим именом се куни! Он је твоја хвала! Он је Бог твој, који је за тебе учинио велика и чудесна дела, која си видео својим очима! Седамдесет душа, отаца твојих, било је кад се спустише у Египат! Сада је Господ, Бог твој, учинио да вас има као звезда на небу!” „Воли Господа, Бога свога, и чувај законе његове, наредбе његове и заповести његове у све дане. Спознајте данас што синови ваши нису сазнали ни видели старање Господа, Бога свога, величину његову, моћну руку и мишицу подигнуту; његове знаке и дела која учини усред Египта на фараону, цару египатском, и на свој земљи његовој; шта учини војсци египатској, коњима и колима њиховим; како их преплави водом Црвеног мора кад су вас гонили и како их је затро до дана данашњег; шта вам је чинио у пустињи док не стигосте довде; шта је учинио Датану и Авирону, синовима Елијава, сина Рувимовог; како земља отвори уста своја и прогута њих, породице њихове, шаторе њихове и све што су имали, усред Израиља. Ваше очи су виделе сва велика дела која учини Господ. Зато чувајте све заповести које вам ја данас заповедам да бисте били јаки и да заузмете земљу коју идете да запоседнете и да дуго поживите у земљи за коју се заклео Господ оцима вашим да ће је дати њима и потомцима њиховим, земљи у којој теку млеко и мед. Земља у коју идеш да је запоседнеш није као земља египатска из које сте изашли. Тамо си морао, кад посејеш семе, да ножним справама заливаш, као повртњак. Земља у коју идете да је запоседнете јесте земља брегова и долина, а натапа је киша небеска. То је земља о којој се брине Господ, Бог твој. На њу су стално управљене очи Господа, Бога твога, од почетка до краја године. Зато, ако будете испуњавали заповести које вам заповедам данас, ако будете волели Господа, Бога свога, и ако му служите свим срцем својим и свом душом својом: ‘Тада ћу давати кишу земљи вашој у право време, рану кишу и позну кишу. Сабираћеш жито своје, вино своје и уље своје. Стоци твојој даваћу пашу у пољу твоме; јешћеш и бићеш сит!’ Чувајте се да се не превари срце ваше, да се одметнете, да служите другим боговима и да им се клањате! Тада би се Господ разгневио на вас. Затворио би небеса и не би било кише. Земља не би дала род свој, па бисте брзо помрли у тој доброј земљи коју вам Господ даје. Утисните ове речи моје у срце своје и душу своју. Привежите их као знак на руку своју и као спомен међу очима вашим. Учите децу своју! Говорите о њима и кад седиш у кући својој и кад путем идеш; кад лежеш и кад устајеш. Испиши их на довратницима дома свога и на вратима својим. Тако ће се умножити дани ваши и дани синова ваших као дани неба над земљом, у земљи за коју се заклео Господ оцима вашим да ће им је дати. Ако будете чврсто држали све ове заповести које вам заповедам и испуњавате их волећи Господа, Бога свога; ако будете ишли свим путевима његовим и њега се држали, тада ће отерати Господ све ове народе пред вама. Наследићете народе веће и јаче него што сте ви. Свако место на које ступи стопало ваше – биће ваше. Границе ће вам бити од пустиње до Ливана и од реке, реке Еуфрат, до мора на западу. Нико се неће одржати пред вама. Господ, Бог ваш, пустиће страх и трепет на сву земљу у коју ступате, као што вам је рекао. Ево! Износим данас пред вас благослов и проклетство! Благослов ако будете слушали заповести Господа, Бога свога, које вам ја данас заповедам; проклетство ако не будете слушали заповести Господа, Бога свога, него скренете с пута који вам данас заповедам и пођете за другим боговима, које не познајете. Кад те Господ, Бог твој, уведе у земљу коју идеш да запоседнеш, тада на гори Гаризиму изреци благослов, а на гори Евалу проклетство. Не леже ли оне с оне стране Јордана, идући путем ка западу, у земљи Хананеја, који живе у равници према Галгалу, код храста морејског. Тако сад прелазите Јордан да запоседнете земљу коју вам даје Господ, Бог ваш! Ви ћете је запосести и настанити се на њој. Чувајте и испуњавајте ове законе и заповести које вам ја данас дајем.” „Ово су закони и заповести које ћете чувати и испуњавати их у земљи коју ти је дао Господ, Бог отаца твојих, да је запоседнеш док год живите на земљи. Уништите сасвим сва места на којима су служили боговима својим народи које ћете протерати: на високим планинама, на бреговима и под сваким зеленим дрветом. Порушите жртвенике њихове! Разбијте кипове њихове! Попалите њихове идоле! Изломите ликове богова њихових! Избришите њихова имена с тих места. Немојте чинити тако Господу, Богу своме! Тражите га само на месту које је изабрао себи за пребивалиште Господ, Бог ваш, између свих племена да ту постави име своје. Тамо идите! Онамо доносите жртве паљенице, приносе, десетке своје, дарове руку својих, завете, драговољне приносе своје и првенце крупне и ситне стоке. Једите тамо, пред Господом, Богом својим. Веселите се ви и породице ваше због свих плодова руку својих, чиме вас је благословио Господ, Бог ваш. Немојте радити као што ми сада радимо – свако по својој вољи. Још нисте стигли на место одмора, на наследство које ти даје Господ, Бог твој. Ви ћете прећи Јордан. Настанићете се у земљи коју вам даје у наследство Господ, Бог ваш. Смириће вас од свих непријатеља ваших око вас и живећете без страха. Тада у место које изабере Господ, Бог ваш, да у њему настани име своје доносите све што вам заповедам: жртве своје паљенице, крвне жртве, десетине, прилоге руку својих и све заветне жртве које сте обећали Господу. Веселите се пред Господом, Богом својим, ви, синови ваши и ћерке ваше, слуге ваше и слушкиње ваше и левит који живи у вашем месту, јер он нема део наследства с вама. Чувај се да не принесеш жртве своје паљенице на било којем месту које угледаш, него само на месту које изабере Господ, у једном од племена твојих. Онде приноси паљенице своје и чини све што ти заповедам. Ипак, моћи ћеш кад зажелиш да кољеш и да једеш у свим својим местима по благослову Господа, Бога свога. Сме да једе и чист и нечист као да су срна и јелен. Само крв не једите! Проспите је на земљу као воду. Не смеш јести у својим местима десетак од жита свога, вина свога, уља свога, ни првенце од стоке своје, крупне и ситне, ни нешто од заветних ни драговољних прилога, ни принос руку својих. То можеш да једеш пред Господом, Богом својим, у месту које изабере Господ, Бог твој. Весели се пред Господом, Богом својим, свиме што си створио ти, син твој, ћерка твоја, слуга твој и слушкиња твоја и левит који живи у твојим градовима. Пази да никад не заборавиш левита докле год си у земљи својој! Кад Господ, Бог твој, рашири твоје границе као што је рекао и ако кажеш: ‘Ја бих јео меса’ – јер ти се једе месо, једи меса колико хоћеш. Ако је удаљено од тебе место које је изабрао Господ, Бог твој, да онде постави име своје, закољи од стоке своје, крупне или ситне, коју ти је дао Господ, као што сам ти заповедио. Једи га у својим местима до миле воље. Једи га као што се једе срна или јелен. Нека га једу и чисти и нечисти. Само пази да не пијеш крв! У крви је живот, па не једи месо са животом. Не једи је, него је пролиј на земљу као воду. Немој је пити да би добро било теби и синовима твојим после тебе, ако чиниш што је угодно Господу. Међутим, своје посвећене дарове и заветне приносе узми и донеси на место које изабере Господ. Принећеш жртве паљенице, месо и крв, на жртвеник Господа, Бога свога. Од других жртава твојих нека се крв пролије на жртвеник Господа, Бога свога. Месо поједи. Чувај и испуњавај све ове речи које ти заповедам. Тако ће заувек бити добро теби и синовима твојим после тебе ако чиниш што је добро и праведно пред Господом, Богом својим. Кад Господ, Бог твој, истреби пред тобом варваре на које идеш да запоседнеш земљу њихову и да се настаниш у земљи њиховој, чувај се да не паднеш у замку. Немој да се поведеш за њима кад их победиш. Не обраћај се боговима њиховим. Немој да кажеш: ‘Онако као су ови народи служили својим боговима, онако ћу и ја.’ Не чини то Господу, Богу своме. Све оно што је Господу мрско и одвратно, они су чинили боговима својим. Чак су и синове и ћерке своје спаљивали у част богова својих.” „Чините и испуњавајте све што сам вам заповедио. Ништа не додајте томе и ништа не одузимајте од тога. Ако се појави међу вама какав пророк или који сања, па наговести неки знак или чудо, и заиста се догоди тај знак или чудо које је он наговестио и он каже: ‘Хајде да пођемо за другим боговима, које не знаш, и да њима служимо’, немој да послушаш шта ти говори тај пророк или сањар. То вас испитује Господ, Бог ваш. Он жели да сазна да ли волите Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом. Идите само за Господом, Богом својим. Њега се бојте и његове заповести испуњавајте. Глас његов слушајте, њему служите и њега се држите. Онај пророк или сањар нека се погуби. Он вас је наговарао да одступите од Господа, Бога свога, који вас је извео из земље египатске и избавио из куће ропства. Онај је хтео да вас одврати од пута који ти је заповедио Господ, Бог твој, да њим идеш. Тако истреби зло из своје средине. Ако би те наговорио брат твој, син мајке твоје, или син твој, или ћерка твоја, или жена вољена, или пријатељ твој, кога волиш као живот свој, и тајно говорио: ‘Хајде да служимо другим боговима’, које ниси знао ни ти, ни оци твоји, боговима околних народа, који су близу или далеко од тебе, с краја на крај земље, не иди с њим, нити га слушај. Нека га не жали око твоје, не штеди га и не сакривај га. Убиј га! Твоја рука нека се прва дигне на њега да га убијеш, па онда рука целог народа. Заспи га камењем тако да погине. Он је хтео да те одврати од Господа, Бога твога, који те је извео из земље египатске, из куће ропства. Нека сав Израиљ чује за то, нека се уплаши, да се то зло више не чини међу вама. Ако у неком твом граду који ти Господ, Бог твој, даје да у њему живиш чујеш да говоре неваљалци из твоје средине, да заводе све становнике тог града и да говоре: ‘Хајде да служимо другим боговима’, које не познајете, тада добро истражи, распитај се и извиди. Ако је истина и међу вама се учинила та гадост, онда посеци оштрим мачем све становнике тога града. Испуни завет над свима и стоку мачем посеци. Сакупи сав плен насред трга. Спали град тај са свим пленом као жртву паљеницу Господу, Богу своме. Нека остане заувек рушевина и нека се никад не сазида. Нека ти ништа од проклетих ствари не прионе за руку твоју. Тако би Господ ублажио жестину гнева свога. Показао би милосрђе, смиловао се на тебе и умножио те, као што се заклео оцима твојим. Тако слушај глас Господа, Бога свога. Испуњавај све заповести његове које ти ја данас заповедам и да чиниш право пред Господом, Богом твојим.” „Ви сте синови Господа, Бога свога. Немојте због покојника да се режете, нити да подстрижете чело. Ти си народ посвећен од Господа, Бога свога. Господ је тебе изабрао да му будеш посебан народ међу свим народима на земљи. Не смеш јести ништа гадно. Ово су животиње које можете јести: говече, овцу, козу, јелена, газелу, срндаћа, козорога, антилопу, бивола и дивокозу. Можете јести све животиње које имају сасвим раздвојене папке и које преживају. Само немојте јести од преживара и оних које имају раздвојене папке следеће: камилу, зеца и јазавца. Они преживају, али немају раздвојене папке. Нека су вам нечисти. Свињу сматрајте нечистом. Она има раздвојене папке, али не прежива. Меса од ње не једите, нити дотичите њене лешине. Од свега што је у води можете јести све што има пераја и крљушт. Што нема пераја и крљушт, немојте јести. Нека вам је нечисто. Све чисте птице једите. Ове не смете јести: орла, чапљу, јастреба, сокола, еју, крагуја, по врстама својим, ниједну врсту гавранова, ћука, галеба, копца, тетреба, по врстама својим, сову, буљину, лабуда, пеликана, корморана, гњурца, роду и чапљу, по врстама својим, пупавца, ни слепог миша. Све бубе крилате нека су вам нечисте. Немојте их јести. Све чисте птице једите. Не смете јести ништа што је угинуло. Дај то дошљаку који је међу вама, нека једе, или продај туђинцу. Ти си народ који је посветио Господ, Бог твој. Немој да куваш јаре у млеку мајке његове. Одвој сваке године десетину од свих усева пољских које добијеш. Потом једи пред Господом, Богом својим, у месту које он изабере за боравак: десетину од жита свога, од вина свога, од уља свога и првенце од крупне и ситне стоке, да се научиш да се стално бојиш Господа, Бога свога. Ако ти је пут предуг и не можеш да донесеш прилог зато што је далеко од тебе место које је изабрао Господ, Бог твој, да постави име своје, кад те благослови Господ, Бог твој, онда то претвори у новац, узми новац у руку своју и иди у место које изабере Господ, Бог твој. Тамо купи за новац све што пожелиш: говеда, овце, вино или жестоко пиће – што год ти душа зажели. Потом једи пред Господом, Богом својим, и веселите се ти и укућани твоји. Немој да заборавиш левита који је у твом месту јер он нема удела ни наследства с тобом. Сваке треће године одвој десетину својих прихода те године и остави је у свом месту. Тада нека дођу левит, јер нема удела ни наследства с тобом, дошљак, сирота и удовица који живе у месту твоме и нека једу и нека се насите. Тако ће те благословити Господ, Бог твој, у свим пословима које радиш рукама својим.” „Сваке седме године нека је опраштање. Овако ћете опраштати: нека свако опрости дужнику његов дуг; нека не прогони ближњега свога и брата свога кад је проглашено опраштање Господње. Од туђина тражи, а шта је твоје у брата твога, опрости. Тако неће бити сиромаха међу вама. Господ ће те обилно благословити у земљи коју ти даје у наслеђе Господ, Бог твој. Само ако слушаш добро глас Господа, Бога свога, и ако држиш и испуњаваш све ове заповести које ти данас наређујем, онда ће те благословити Господ, Бог твој, као што ти је обећао. Моћи ћеш да позајмљујеш многим варварима, а сам нећеш морати да позајмљујеш. Ти ћеш владати многим варварима, а они неће господарити вама. Ако се нађе код тебе неки сиромах међу браћом твојом у неком месту твом, у земљи твојој коју ти даје Господ, Бог твој, не буди тврда срца, нити затварај руку своју пред братом својим сиромашним. Отвори руку своју и позајми му колико год му је потребно. Чувај се да се у срцу твом не појави зла мисао и да не кажеш: ‘Ближи се седма година, година опраштања.’ Због тога преко погледаш брата свога, сиромаха, па му не даш ништа. Он против тебе вапије Господу и грех ће бити на теби. Подај му и немој жалити у срцу свом. Због тога ће те благословити Господ, Бог твој, у сваком послу твом и у сваком подухвату руку твојих. Сиромаха никад неће нестати у земљи. Зато ти заповедам и кажем: отвори руку своју брату своме, невољнику и сиромаху у земљи својој. Ако ти је продат брат твој, Јеврејин или Јеврејка, нека ти служи шест година. Седме године га отпусти да буде слободан. Кад га слободног отпустиш од себе, не отпуштај га без ичега. Даруј га нечим од стоке своје, с њиве своје и из каце своје. Дај му оно чиме те је благословио Господ, Бог твој. Сети се да си и ти био роб у земљи египатској и да те је избавио Господ, Бог твој. Зато ти ово данас заповедам. Међутим, ако ти он каже: ‘Нећу да идем од тебе’, зато што воли тебе и дом твој, јер му је код тебе било добро, тада узми шило и пробуши му уво на вратима. Тако ће ти бити слуга довека. Слушкињи својој учини исто тако. Немој да ти буде тешко кад га отпушташ слободног. Заслужио је двоструко већу најамничку плату док ти је радио шест година. Зато ће те Господ, Бог твој, благословити у свему што радиш. Све мушке првенце у стоци својој, крупној и ситној, посвети Господу, Богу своме. Немој да радиш са волом првенцем и не стрижи првенца оваца својих. Пред Господом, Богом својим, једите их ти и твоја породица сваке године у месту које одабере Господ. Ако је на њима каква мана, да су хроми, слепи или имају неку другу ману, немој их жртвовати Господу, Богу своме. Поједи их код куће. Нека једу и чист и нечист, као срну и јелена. Само крв њихову не смеш јести. Проспи је на земљу као воду.” „Чувај месец авив и слави Пасху у част Господа, Бога свога. У месецу авиву те је извео ноћу из Египта Господ, Бог твој. Жртвуј од крупне и ситне стоке за Пасху Господу, Богу своме, на месту које изабере Господ да онде настани име своје. С њом не једи ништа квасно. Седам дана једи бесквасни хлеб, хлеб беде, јер си у журби изашао из земље египатске. Сећај се дана кад си изашао из Египта док год си жив. Нека се седам дана код тебе не види квасац у целом твом подручју. Ништа од меса жртве коју закољеш увече нека не остане преко ноћи до јутра. Не смеш жртвовати Пасху у сваком месту које ти да Господ, Бог твој. Само у месту које изабере Господ, Бог твој, да настани име своје жртвуј Пасху. Ту принеси Пасху увече, кад сунце залази, у исто време кад си изашао из Египта. Исеци је и једи у месту које одабере Господ, Бог твој. Ујутро се окрени и пођи у шаторе своје. Шест дана једи бесквасни хлеб. Седмога дана нека буде свечани сабор у славу Господа, Бога твога. Тада ништа немој радити. Рачунај седам недеља. Кад срп почне да жање класје, онда почни да бројиш недеље. Тада прослављај Празник недеља у славу Господа, Бога свога. Принеси дарове драге воље рукама својим од онога чиме те је благословио Господ, Бог твој. Веселите се пред Господом, Богом својим, у месту које одабере Господ, Бог твој, ти, син твој, ћерка твоја, слуга твој, слушкиња твоја, левит који је у твом месту, дошљак, сиротица и удовица који су код тебе. Сећај се да си био роб у Египту. Зато чувај и испуњавај ове заповести. Празник колиба прослављај седам дана пошто сакупиш принос с њиве своје и из каце своје. Провеселите се на свој празник ти, син твој, ћерка твоја, слуга твој, слушкиња твоја, левит, дошљак, сиротица и удовица који буду у месту твоме. Прослављај празник Господу, Богу своме, седам дана у месту које одабере Господ. Господ, Бог твој, благословиће те у целој жетви твојој и у сваком делу руку твојих. Бићеш потпуно задовољан. Три пута годишње нека дођу сви твоји мушкарци пред Господа, Бога твога, у место које он изабере: на Празник бесквасних хлебова, на Празник жетве и на Празник колиба. Нико нека не дође пред Господа празних руку. Свако нека принесе оно што може, према благослову Господа, Бога твога, који је примио. Постави себи судије и надзорнике по свим местима које ти да Господ, Бог твој. Нека суде народу праведно по племенима својим. Нека не искривљују правду, нека не гледају према личностима и нека не примају мито. Мито заслепљује очи мудрих и изврће право праведних. Тежи за правдом да дуго поживиш и да запоседнеш земљу коју ти даје Господ, Бог твој. Не постављај жртвенике ни од каквог дрвета поред жртвеника Господа, Бога твога, који ћеш подићи. Не подижи никакве кипове јер су гадни Господу, Богу твоме.” „Не приноси Господу, Богу своме, ни вола ни овна с маном или недостатком. То је ружно пред Господом, Богом твојим. Ако се нађе код тебе, у било ком месту твоме које ти даје Господ, Бог твој, човек или жена да чине зло пред Господом, Богом твојим, да преступају савез његов и оду да служе другим боговима, да им се клањају, Сунцу, Месецу или нечему од јата небеског што нисам заповедио, па ти јаве, онда саслушај и испитај. Ако је истина и заиста се учинила таква гадост у Израиљу, онда изведи тог човека или ту жену који су учинили такво зло на врата своја и каменуј их да погину тај човек или та жена. Онај који је на смрт осуђен, нека се погуби по сведочењу два или три сведока. Према сведочењу једног човека не сме се погубити. Сведоци нека први дигну руку на њега да га убију, а потом сав народ. Тако истреби зло из своје средине. Ако ти буде тешко да пресудиш за убиство, имовину, рањавање или расправу у неком твом месту, тада устани и иди у место које изабере Господ, Бог твој. Обрати се свештеницима, левитима и судији који тада буде. Њих питај, они ће пресудити. Онда учини онако како су они казали у месту које је Господ одабрао. Учини тачно како су те упутили. Учини по упутству и по пресуди коју су изрекли. Не одступај од њихових речи ни надесно ни налево. Ако би се неко одупро и не би послушао ни свештеника који онде стоји да служи Господу, Богу твоме, ни судију, такав човек нека се погуби. Тако ћеш истребити зло из Израиља. Кад сав народ чује, бојаће се и неће се противити. Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ, Бог твој, да је запоседнеш и у њој се настаниш, па кажеш: ‘Да поставим себи цара као што га имају сви народи око мене’, тада постави себи за цара само оног кога изабере Господ, Бог твој. Постави себи за цара само неког од браће своје. Немој постављати над собом туђинца, који није брат твој. Он нека не држи много коња. Нека не враћа народ у Египат да повећа број коња. Господ вам је рекао: ‘Овим путем више никад не идите!’ Нека нема много жена да му срце не залута. Нека не гомила ни сребра ни злата. Чим седне на престо царства свога, нека препише себи на свитак овај закон од свештенства левитског. Нека га држи уз себе и нека га чита док је жив. Нека научи да се боји Господа, Бога свога, да чува све речи овог закона и испуњава све заповести. Нека се не уздигне срце његово над браћом својом и да не одступа ни десно ни лево од заповести. Тако би дуго владали он и синови његови у Израиљу.” „Левитски свештеници и све племе Левијево нека немају удео ни наследство са Израиљем. Нека живе од жртава паљеница Господу и од онога што му припада. Нека немају наследство међу браћом својом. Господ је наследство њихово, као што им је и рекао. Ово нека припадне свештеницима од народа, од оних који приносе жртве, од крупне или ситне стоке: нека се дају свештенику плећка, обе вилице и желудац. Подај му и првине од жита свога, од вина свога, од уља свога и првину вуне од оваца својих. Њега је одабрао Господ, Бог твој, између свих племена твојих. Он и синови његови треба заувек да стоје и да служе у име Господње. Ако неки левит из неког места у Израиљу пожели да дође у место које одабере Господ, нека служи у име Господа, Бога свога, као и друга браћа његова, левити, који стоје онде пред Господом. Нека једе једнак део као и други, осим онога што добије од продаје своје очевине. Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ, Бог твој, немој се учити да чиниш гадости оних народа. Нека се не нађе код тебе нико ко би пустио кроз огањ сина свога или ћерку своју. Ни врачар, ни гатар, ни који чара, ни чаробњак. Ни бајач, ни који призива духове, ни који пита мртве. Ко год тако чини, гад је пред Господом. Због таквих гадости их тера Господ, Бог твој, пред тобом. Ти буди предан Господу, Богу своме. Ти народи које наслеђујеш слушају гатаре и врачаре. Теби то не допушта Господ, Бог твој. Подигнуће ти Господ, Бог твој, пророка из твоје средине, између браће твоје, као што сам ја. Њега слушајте. То је оно што си молио на Хориву, на дан сабора када си рекао: ‘Не могу више да слушам глас Господа, Бога свога, ни да гледам тај силни огањ, иначе ћу умрети!’ На то ми рече Господ: ‘Право су казали. Подигнућу им пророка, као што си ти, између браће њихове. Ставићу речи своје у уста његова и говориће им све што му заповедим. Ако неко не послуша речи моје које ће он говорити у моје име, одговараће преда мном. Пророк који се усуди да говори у моје име, а ја му нисам наложио да говори, или који говори у име других богова, такав пророк нека се погуби.’ Ако кажеш у срцу свом: ‘Како ћемо знати коју реч Господ није рекао?’ Ако се оно што пророк каже у име моје не догоди и не испуни се, то је реч коју није рекао Господ. Тај пророк је погрешно рекао. Немој га се бојати.” „Кад Господ, Бог твој, истреби народе чију ти земљу даје, кад их истераш и настаниш се по градовима њиховим и кућама њиховим, одвој три града усред земље коју ти даје да је запоседнеш Господ, Бог твој. Направи пут и раздели на три дела област земље коју ти даје у наследство Господ, Бог твој. Тако ће сваки убица моћи да се склони. Овако нека буде са убицом који се склони тамо да би остао жив. Ако неко убије ближњега свога нехотице, а није га раније мрзео, на пример, кад би неко отишао у шуму да сече дрва са својим ближњим и замахнуо секиром у руци својој да посече дрво, а сечиво спадне с дршке и погоди ближњега његовог тако да тај умре, онда он нека утекне у неки од тих градова да би остао жив. Иначе би осветник крвника у срџби гонио и стигао, ако је пут дугачак, и убио га иако овај није заслужио смрт. Није му раније био непријатељ. Зато ти заповедам и кажем: ‘Одвој три града.’ Кад Господ, Бог твој, прошири твоје границе, као што се заклео оцима твојим, и преда ти сву земљу коју је обећао да ће дати оцима твојим, ако сачуваш и испуниш све ове заповести које ти ја данас заповедам да волиш Господа, Бога свога, и да идеш путевима његовим, тада додај оним градовима још три. Тако се неће проливати невина крв у земљи твојој, коју ти Господ даје у наследство. Неће крв бити на теби. Међутим, ако неко мрзи ближњега свога, вреба га, нападне, зада смртни ударац, па побегне у неки од тих градова, онда нека га старешине тог града изведу и предају у руке осветника крви да га погуби. Нека га око твоје не жали! Тако ћеш спречити проливање недужне крви у Израиљу и биће ти добро. Не померај границе ближњега свога које су поставили стари на твом имању, које ћеш добити у наследство у земљи коју ти Господ, Бог твој, даје да је наследиш. Један сведок нека не устаје против човека ни за какав злочин или кривицу. За било који прекршај нека пресуда стоји на исказу два или три сведока. Ако устане лажни сведок да сведочи против некога оптужујући га за преступ, онда нека стану та два човека која имају спор пред Господа, пред свештенике и пред судије које тада буду и нека судије добро истраже. Ако је тај сведок лажан и лажно сведочи на брата свога, учините му онако како је он мислио да учини брату своме. Тако ће се остали, кад за то чују, уплашити и више неће чинити такво зло у твојој средини. Нека не жали око твоје: живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу.” „Кад пођеш у рат на непријатеље своје и видиш коње, кола и народ бројнији од себе, немој их се бојати. С тобом је Господ, Бог твој, који те је извео из земље египатске. Пре поласка у борбу нека приступи свештеник и нека се обрати народу. Нека каже: ‘Чуј, Израиљу! Ви данас полазите у бој на непријатеље своје. Нека не дрхти срце ваше! Не плашите се! Не бојте се! Не препадајте се! Господ, Бог ваш, иде с вама да се бори за вас против непријатеља ваших, да вам помогне!’ Потом нека народу говоре вође и нека кажу: ‘Има ли неког да је сазидао нову кућу а није се у њу уселио? Нека иде и нека се врати кући својој да не би погинуо у боју, па да се неко други у њу усели. Има ли неког да је засадио виноград а још га није брао? Нека иде и нека се врати кући својој да не би погинуо у боју и други га обере. Има ли неког да је испросио девојку а још је није одвео? Нека иде и нека се врати кући својој да не би погинуо у боју и други је одвео.’ Нека вође и ово кажу народу и нека кажу: ‘Ко се боји и срце му дрхти, нека иде и нека се врати кући својој да не би браћи његовој дрхтало срце као њему.’ Кад вође кажу то народу, онда нека распореде заповеднике чета на чело народа. Кад дођеш под неки град да га нападнеш, прво му понуди мир. Ако прихвати мир и отвори ти врата своја, сав народ који се нађе у земљи нека ти плаћа данак и нека ти служи. Ако не прихвати мир с тобом него зарати с тобом, онда га опседни. Кад га Господ, Бог твој, преда у руке твоје, побиј све мушкарце у њему мачем. Жене, децу, стоку и све што се нађе у граду узми. Једи плен непријатеља својих који даје Господ, Бог твој. Тако чини са свим градовима који су веома далеко од тебе, који нису градови ових варвара овде. У градовима ових народа које ти Господ, Бог твој, даје у посед не остављај никог у животу. Испуни ратни завет на Хетејима, Аморејцима, Хананцима, Ферезејцима, Јевејцима и Јевусејцима, као што ти је заповедио Господ, Бог твој, да вас не би научили да чините гадости које су чинили боговима својим и да не сагрешите Господу, Богу своме. Кад опколиш неки град и будеш морао да га дуго опседаш, не сеци његово дрвеће секиром. Можеш да једеш плод, а немој их сећи. Зар је дрво пољско човек па да га опседаш?! Посеци и обори само дрвеће чији се плод не једе. Од њега прави заклон за опсаду града који ратује, док не падне.” „Ако се у земљи коју ти даје Господ, Бог твој, да је запоседнеш нађе убијен човек како лежи у пољу, а не зна се ко га је убио, онда нека изађу старешине твоје и судије твоје. Нека измере удаљеност од убијеног до околних места. Старешине града који је најближи убијеном нека узму јуницу на којој се још није радило и која још није вукла у јарму. Онда нека старешине тог места одведу јуницу на поток који увек тече, на место на коме се не копа и не сеје и нека закољу јуницу крај потока. Затим нека приступе синови Левијеви. Њих је изабрао Господ, Бог твој, да му служе и да благосиљају у име Господње. Њихова уста решавају сваки спор и сваку повреду. Затим, нека све старешине оног града који је најближи убијеном оперу руке своје у потоку над закланом јуницом. Потом нека изјаве и нека кажу: ‘Руке наше нису пролиле ону крв, а очи наше нису ништа виделе. Закрили народ свој Израиљ, који си искупио, Господе, не допусти да се пролива недужна крв у народу твоме, у Израиљу.’ Тако ће се очистити од оне крви. Тако ћеш се очистити од недужно проливене крви у твојој средини кад учиниш што је исправно пред Господом. Кад кренеш у рат против непријатеља својих и кад их Господ Бог преда у твоје руке и заробиш их и угледаш међу заробљенима лепу жену коју би хтео да узмеш за жену, одведи је кући својој. Она нека обрије главу своју и исече нокте своје. Нека скине хаљине своје у којим је заробљена. Нека буде у твојој кући месец дана и нека плаче за оцем својим и мајком својом. Потом јој приђи као муж и нека ти постане жена. Ако ти касније не буде по вољи, пусти је да иде куда хоће. Не смеш да је продаш за новац, не буди груб и не притискај је. Ако би неко имао две жене, једну коју воли и другу коју не воли, па ако роде синове и мила и немила, а првенац би био од немиле, онда кад дође време да подели синовима својим имовину своју, не може да учини првенцем сина од миле на штету сина од немиле, који је првенац. За првенца нека призна сина од немиле и нека њему преда двоструки део од свега што има. Он је почетак снаге његове и њему припада првенство. Ако би неко имао сина самовољног и непослушног, који не слуша оца свога и мајку своју, кога су прекоревали, али их он није послушао, нека га узму његов отац и мајка, нека га доведу к старешинама града свога, на врата места свога. Тада нека кажу старешинама града свога: ‘Овај наш син је самовољан и непослушан. Не слуша нас, а изелица је и пијаница.’ Онда нека га сви људи онога места каменују да погине. Тако истреби зло из своје средине. Сав Израиљ нека чује и нека се уплаши. Ако неко згреши тако да заслужује смрт, буде погубљен и обешен на дрво, нека не преноћи леш његов на дрвету, него га покопај истог дана. Од Бога је проклет ко је обешен. Не скрнави земљу своју коју ти даје у наследство Господ, Бог твој.” „Ако видиш вола или овцу ближњега свога како лута, немој да прођеш поред њих, него их одведи брату своме. Ако ти ближњи твој није близу или га не знаш, одведи их својој кући. Нека остану код тебе док их не потражи ближњи твој. Тада му их врати. Тако чини и с његовим магарцем, одећом и са сваком ствари коју ближњи твој изгуби, а ти је нађеш. Немој да их присвојиш. Ако видиш магарца или вола ближњега свога да су пали на путу, немој им ускраћивати помоћ своју. Помози му да их подигне. Жена нека не облачи мушку одећу, а мушкарац нека не облачи женску одећу. Ко тако чини, одвратан је Господу, Богу своме. Ако нађеш на путу птичје гнездо, на дрвету или на земљи, с птићима или јајима, а мајка буде лежала на птићима или јајима, немој да узмеш мајку с птићима. Мајку пусти да оде, а птиће узми. Тако ћеш бити срећан и дуго ћеш живети. Ако градиш нову кућу, направи ограду око крова да не пролијеш крв на кућу ако би неко пао с ње. Немој да сејеш друго семе у винограду своме да се не обесвете ни род који си засејао, ни род виноградски. Не ори на волу и на магарцу заједно. Не облачи одећу ткану од вуне и од лана заједно. Начини себи ресе на четири краја плашта којим се огрћеш. Ако човек узме жену, приђе јој, а касније је омрзне, оптужи за ружне ствари, пронесе лош глас о њој и каже: ‘Ожених се њом, приђох јој, али не нађох у њој знаке девичанства’, тада нека отац и мајка младе узму и донесу знаке њеног девичанства пред старешине града свога, на врата. Отац младе нека каже старешинама: ‘Овом човеку сам дао ћерку своју за жену, а она му омрзну. Зато прича о њој ружно и говори: Не нађох у твојој ћерки знаке девичанства. Међутим, ево знакова девичанства моје ћерке.’ Нека разастру чаршав пред старешинама градским. Онда нека старешине града онога узму мужа њеног и нека га изгрде. Нека га казне глобом од сто сикала сребра и дају оцу младе зато што је пронео лош глас о девојци израиљској. Нека му она и даље буде жена и не сме да је отпусти док је жив. Међутим, ако је истина да се на младој нису нашли знакови девичанства, онда нека изведу младу на врата њеног оца, па нека је људи оног места каменују на смрт. Учинила је срамоту у Израиљу блудничивши у дому оца свога. Тако истреби зло из своје средине. Ако се нађе неки човек да лежи са удатом женом, нека се обоје погубе: човек који је лежао са женом и та жена. Тако истреби зло из Израиља. Ако девојку девицу заручену с неким сретне човек у граду и легне с њом, обоје изведите на градска врата. Заспите их камењем да погину: девојку што није викала у граду и човека јер је оскрнавио жену ближњега свога. Тако истреби зло из своје средине. Ако неки човек сретне у пољу заручену девојку и силом легне с њом, онда нека се погуби само човек који је легао с њом. Девојци не чини ништа. Није учинила грех који заслужује смрт. То је као кад неко навали на ближњега свога и убије га. Он је њу нашао у пољу, испрошена девојка је викала, али никога није било да јој помогне. Ако неко нађе незаручену девојку девицу, ухвати је, легне с њом и затекну их, тада тај човек који је легао с њом нека плати педесет сикала сребра девојчином оцу. Пошто је њу покварио, нека му буде жена и не сме да је отпусти док је жив. Нико нека се не жени женом оца свога. Нека не открива покривач оца свога.” „У сабор Господњи нека не улази онај коме су мошнице стучене, ни онај коме је уд одсечен. У сабор Господњи нека не улази ванбрачно рођен. Ни десето колено његово нека се не прима у сабор Господњи. У сабор Господњи нека не улазе Амонац и Моавац. Ни десето колено његово нека не улази довека у сабор Господњи. То је зато што нису изашли пред вас с хлебом и водом кад сте излазили путем из Египта и зато што су најмили за новац Валама, сина Веорова, из Феторе у Месопотамији да те прокуне. Међутим, Господ, Бог твој, не хтеде да послуша Валама, него ти Господ, Бог твој, обрати проклетство у благослов јер те воли Господ, Бог твој. Не тражи њихов мир и њихово добро никада, у све дане своје. Не гади се Идумејца, јер ти је брат. Немој се гадити Египћанина јер си био дошљак у земљи његовој. Потомци који им се роде могу да се приме у сабор. Кад пођеш у строју на непријатеље своје, чувај се сваког зла. Ако међу твојима буде човек с ноћним изливом, нека изађе из збора и нека се не враћа. Кад падне вече, нека се опере водом, па кад сунце зађе, нека дође у збор. Треба да имаш место ван збора где ћеш излазити напоље. У својој опреми имај лопатицу. Кад изађеш напоље, ископај јамицу, а кад се враћаш, затрпај излучевину. Господ, Бог твој, пролази посред збора твога да те штити и да ти преда непријатеље твоје. Зато нека је збор твој освећен. Нека не види код тебе ништа нечисто да се не би одвратио од тебе. Немој да издаш господару роба који је побегао теби од господара свога. Нека остане код тебе, у твојој средини, у месту које изабере у једном од твојих градова који му се свиди. Немој га мучити. Нека не буде храмовне проституције, женске или мушке, међу синовима Израиљевим. Не доноси у дом Господа, Бога свога, њену зараду ни његов новац ни због каквог завета. Обоје је гадно пред Господом, Богом твојим. Не узимај камату од ближњега свога ни за новац, ни за храну, ни за шта на шта иде камата. Дошљаку тражи камату. Од ближњег свог немој да узимаш камату да би те благословио Господ, Бог твој, у сваком послу руку својих у земљи у коју идеш да је запоседнеш. Кад учиниш завет Господу, Богу своме, не оклевај да га испуниш. Господ, Бог твој, тражиће га од тебе и грех би био на теби. Ако се не заветујеш, немаш грех. Оно што пређе преко уста твојих, то испуни. Драговољно си се заветовао устима својим Господу, Богу своме. Ако уђеш у виноград ближњега свога, можеш да једеш грожђе до миле воље, али га не стављај у посуду своју. Ако уђеш у жито ближњега свога, можеш да кидаш класје руком својом, али не смеш срп да стављаш на жито ближњега свога.” „Ако неки човек узме жену, ожени се њом, па му се не свиди јер на њој нађе нешто ружно, онда нека јој напише отпусно писмо и преда јој у руке. Затим нека је отпусти из своје куће. Она кад оде из куће и уда се за другога, па омрзне и њему, нека и он напише отпусно писмо, преда јој у руке и отпусти је из куће. Ако умре тај други човек који је њу узео, не може да је узме за жену онај први муж који је њу отпустио, јер се оскврнила, то би било гадно пред Господом. Не дај да се пуни грехом земља коју ти даје у наследство Господ, Бог твој. Ако се неки човек недавно оженио, нека не иде у војску. Не намећи на њега никакав посао. Нека буде слободан у својој кући годину дана и нека се радује са женом својом, коју је довео. Нико нека не узима у залог горњи или доњи камен жрвња. Тиме би се живот узео у залог. Ако се нађе неко ко је отео некога од ближњих својих и с њим поступао као с робом или га продао, тај отмичар нека се погуби. Истреби зло из своје средине! Чувај се губе! Пази и чини тачно све што ти наложе левитски свештеници! Испуњавајте оно што сам им наредио. Сети се шта је учинио Марији Господ, Бог твој, на путу кад сте излазили из Египта. Кад позајмиш нешто бижњем свом, не улази му у кућу да узмеш залог. Стој напољу! Човек који ти је дужан нека ти изнесе залог напоље. Ако је сиромах, не спавај са залогом његовим. Врати му залог чим сунце зађе, па ће те благосиљати док лежи на свом огртачу. То ће ти се урачунати као добро пред Господом, Богом твојим. Немој закидати најамнику, невољнику и сиромаху међу ближњима својим, ни дошљаку који је у земљи твојој у местима твојим. Дај му плату истог дана, пре заласка сунца. Он је сиромашан и потребна му је. У противном, завапиће Господу и ти би био грешан. Нека не гину очеви због синова, ни синови због очева. Свако за свој грех нека гине. Не искривљуј правицу дошљаку или сиротици! Не узимај у залог хаљине удовици! Сећај се да си био роб у Египту! Оданде те је извео Господ, Бог твој. Зато ти заповедам да чиниш тако. Кад жањеш жито у њиви својој, па заборавиш који сноп на њиви, немој се враћати да га узмеш. Нека остане дошљаку, сиротици и удовици. Тада ће те благословити у сваком послу руку твојих Господ, Бог твој. Кад тресеш маслине своје, не загледај иза себе. Нека остане дошљаку, сиротици и удовици. Кад береш виноград свој, не скупљај пошто обереш. Нека остане дошљаку, сиротици и удовици. Сећај се да си био роб у земљи египатској. Зато ти заповедам да овако чиниш.” „Кад настане расправа међу људима, па дођу пред суд да им пресуде, нека се оправда прав, а крив нека се осуди. Ако кривац заслужује батине, тада нека судија наложи да га оборе. Нека му пред њим одброје онолико удараца колико заслужује његова кривица. До четрдесет удараца нека добије, али не више. Кад би му се ударило више, твој ближњи би био понижен у очима твојим. Не завезуј уста волу кад врше! Кад браћа живе заједно, па умре један од њих без деце, онда жена умрлог нека се не преудаје ван куће за туђина. Њен девер нека оде к њој, нека је узме за жену и испуни деверску дужност. Први син кога она роди нека добије име његовог умрлог брата. Нека његово име не нестане у Израиљу. Ако тај човек не би хтео да узме снаху своју, онда снаха његова нека дође на врата пред старешине и нека каже: ‘Мој девер неће да сачува име брату своме у Израиљу. Неће да испуни деверску дужност.’ Тада нека га старешине градске дозову и нека поразговарају с њим. Ако буде упоран и каже: ‘Нећу да је узмем’, онда нека му приступи снаха његова пред старешинама. Нека му изује обућу с ногу, пљуне му у лице и нека каже: ‘Тако бива човеку који неће да зида кућу брата свога.’ Таквог у Израиљу нека зову "кућа босоногог". Ако се двојица потуку, па жена једног пође да избави свог мужа из руку оног који га туче, пружи руку своју и ухвати онога за стидно место, одсеци јој руку. Нека је не жали око твоје. Немој у торби да носиш двојаку меру, тежу и лакшу. Немој да имаш у кући својој двојаку ефу, већу и мању. Нека ти мера буде тачна и праведна и ефа нека ти буде тачна и праведна. Тако ћеш дуго поживети у земљи коју ти даје Господ, Бог твој. Одвратан је Господу, Богу твоме, свако ко не чини тако и који вара. Сети се шта ти је радио Амалик на путу кад сте ишли из Египта. Сачекао те је на путу кад си био уморан и изнемогао и побио на зачељу твоме све уморне који су заостали за тобом. Није се Бога бојао. Зато кад те Господ, Бог твој, смири од свих непријатеља твојих око тебе, у земљи коју ти даје да је запоседнеш Господ, Бог твој, тада затри спомен Амалику под небом. Немој то да заборавиш!” „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ, Бог твој, да је запоседнеш и да се у њој настаниш, узми део од свих првих плодова те земље коју ти даје Господ, Бог твој. Стави их у котарицу и иди у место које Господ, Бог твој, изабере да у њему настани име своје. Приђи свештенику који тада буде служио и реци му: ‘Изјављујем данас пред Господом, Богом својим, да сам дошао у земљу за коју се Господ заклео оцима нашим да ће нам је дати.’ Тада нека свештеник узме котарицу из твоје руке и стави је пред жртвеник Господа, Бога твога. Онда изговори пред Господом, Богом својим, и реци: ‘Мој отац је био Аморејац, номад. Сишао је у Египат с мало људи да се склони. Тамо је настао велики, силан и бројан народ. Међутим, Египћани су с нама лоше поступали. Мучили су нас и наметали нам тешке радове. Тада ми заваписмо Господу, Богу отаца наших, и он чу глас наш. Погледа на муку нашу, труд наш и невољу нашу. Господ нас изведе из Египта руком снажном и мишицом уздигнутом, с великом страхотом, знацима и чудесима. Доведе нас на ово место и даде нам ову земљу, земљу у којој теку млеко и мед. Ево, сада, Господе, доносим првине плодова ове земље коју си ми дао.’ Стави их пред Господа, Бога свога, па се поклони Господу, Богу своме. Затим се провесели са сваким добром које даде Господ, Бог твој, дому твоме. Ти, левит и дошљак који је код тебе. Кад у трећој години, која је година десетка, одвојиш десетину од прихода својих и даш левиту, сиротици и удовици да једу и насите се по градовима твојим, онда пред Господом, Богом својим, кажи: ‘Изнео сам из своје куће оно што је посвећено. Дао сам левиту, дошљаку, сиротици и удовици по твојој заповести, коју си ми дао. Ниједну твоју заповест нисам прекршио нити заборавио. Ништа од тога нисам јео у жалости. Ништа нисам употребио у нечистоти. Нисам од тога давао за покојника. Слушао сам глас Господа, Бога свога, чинио сам све што си ми заповедио. Погледај из светог обитавалишта свог небеског и благослови народ свој израиљски и земљу коју си нам дао. Земљу у којој теку млеко и мед, као што си се заклео оцима нашим.’ Данас ти Господ, Бог твој, заповеда да држиш ове заповести и законе. Држи их и спроводи свим срцем својим и свом душом својом. Данас си се зарекао Господу да ће он бити Бог твој, да ћеш ићи путевима његовим, испуњавати законе његове, заповести његове и прописе његове и да ћеш слушати глас његов. Данас се и Господ теби зарекао да ћеш му бити народ посебан, као што ти је обећао да би ти испуњавао све заповести његове. Он ће те издићи хвалом, чашћу и славом изнад свих варвара које је створио. Ти буди народ посвећен Господу, Богу своме, као што ти је и рекао.” Потом Мојсије и старешине израиљске заповедише народу и рекоше: „Спроводите све заповести које вам данас заповедам. Кад пређете преко Јордана у земљу коју ти даје Господ, Бог твој, подигни себи велико камење и премажи га кречом. Напиши на њему све речи овог закона чим пређеш у земљу коју ти даје Господ, Бог твој. То је земља у којој теку млеко и мед, као што ти је рекао Господ, Бог отаца твојих. Значи, кад пређеш Јордан, онда поређај на гори Евал то камење и премажи кречом, као што ти заповедам данас. Начини онде и жртвеник Господу, Богу своме, жртвеник од камена који ниси клесао гвожђем. Од неклесаног камења начини жртвеник Господу, Богу своме. Потом на њему принеси жртве паљенице Господу, Богу своме. Принеси и жртве захвалне. Једи их онде и весели се пред Господом, Богом својим. Испиши на том камењу све речи овог закона, читко и тачно.” Потом Мојсије и левитски свештеници рекоше целом Израиљу говорећи: „Пази, Израиљу, и слушај! Данас си постао народ Господа, Бога свога. Зато слушај глас Господа, Бога свог. Спроводи заповести његове и законе његове које ти ја данас заповедам.” Тог дана заповеди Мојсије народу и рече: „Кад пређете Јордан, нека стану на гори Гаризин да благосиљају народ ови: Симеун, Левије, Јуда, Исахар, Јосиф и Венијамин. На гори Евал нека стану ови да проклињу народ: Рувим, Гад, Асир, Завулон, Дан и Нефталим. Левити нека почну и снажним гласом нека кажу свим Израиљцима: Нека је проклет онај ко направи кип резан или ливен. Та ствар је гадна пред Господом, то дело руке уметникове, чак и ако је тајно постави. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај ко ружи оца свога или мајку своју. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај ко помера међу ближњега свога. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај ко заведе слепог с пута. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај ко искриви правицу дошљаку, сиротици и удовици. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај ко легне са женом оца свога. Открио је покривач оца свога. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет онај који општи с неком животињом. Сав народ нека наже: ‘Амин.’ Нека је проклет ко легне са сестром својом, ћерком оца свога или мајке своје. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет ко легне с таштом својом. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет ко убије ближњег свога из потаје. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет ко прими мито да убије невиног човека. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Нека је проклет ко не држи заповести овог закона и не испуњава их. Сав народ нека каже: ‘Амин.’ Ако слушаш добро глас Господа, Бога свога, да држиш и чиниш све заповести његове које ти данас заповедам, узвисиће те Господ, Бог твој, над свим народима на земљи. Сви ови благослови сићи ће на тебе и стићи ће те ако будеш слушао глас Господа, Бога свога: Благословен ћеш бити у граду и благословен ћеш бити у пољу. Благословени ће бити плод утробе твоје, плод њиве твоје, плод стоке твоје, младунци говеда твојих и оваца твојих. Благословени ће бити кошара твоја и наћве твоје. Благословен ћеш бити кад долазиш и благословен кад полазиш. Господ ће положити пред тобом непријатеље твоје који се дигну против тебе. Једним ће путем поћи против тебе, а на седам путева ће бежати испред тебе. Господ ће послати благослов да буде с тобом у житницама твојим и сваком послу руку твојих. Он ће те благосиљати у земљи коју ти даје Господ, Бог твој. Господ ће од тебе учинити да будеш народ посвећен, као што се заклео, ако испуњаваш заповести Господа, Бога свога, и идеш путевима његовим. Сви народи на земљи видеће да је над тобом име Господње и бојаће те се. Господ ће те обилно обасути добрима: плодом утробе твоје, плодом стоке твоје и плодом њиве твоје у земљи за коју се заклео Господ оцима твојим да ће ти је дати. Господ ће ти отворити богату ризницу своју – небо, да даје кишу земљи твојој у право време и да благослови сваки посао руку твојих. Многим народима ти ћеш позајмљивати, а сам нећеш позајмљивати. Бићеш глава, а не реп. Бићеш горе, а никад доле ако будеш слушао заповести Господа, Бога свога, које ти данас заповедам да их држиш и испуњаваш. Ни од чега не одступај ни десно ни лево од онога што ти данас заповедам, да идеш за другим боговима и да им служиш. Међутим, ако не будеш слушао глас Господа, Бога свога, да држиш и испуњаваш све заповести његове и све законе његове које ти ја данас заповедам, доћи ће на тебе и стићи ће те ова проклетства: Проклет ћеш бити у граду и проклет ћеш бити у пољу. Проклети ће бити кошара твоја и наћве твоје. Проклети ће бити плод утробе твоје, плод земље твоје, плод стоке твоје и младунци говеда твојих и оваца твојих. Проклет ћеш бити кад долазиш и проклет кад полазиш. Господ ће послати на тебе проклетство, јад и пометњу у сваком подухвату твом, све док се не затреш и брзо не пропаднеш због злих дела својих због којих си одступио од мене. Господ, Бог твој, прилепиће за тебе кугу док те не истреби са земље у коју идеш да је запоседнеш. Удариће те Господ сушицом, грозницом, запаљењем, жегом, сушом, кукољем и пламењачом. Они ће те пратити док не пропаднеш. Небо над главом твојом постаће као бронза, а земља под тобом као гвожђе. Господ ће у земљи твојој учинити да киша буде као прах и песак, који ће падати с неба на тебе док не пропаднеш. Господ ће учинити да те победе непријатељи твоји. Једним ћеш путем ићи на њих, а на седам путева ћеш бежати од њих. Грозиће те се сва царства земаљска. Мртво тело твоје постаће храна свим птицама небеским и зверима земаљским. Нико их неће терати. Господ ће те ударити приштом египатским, чиревима, шугом и крастама, тако да се нећеш моћи излечити. Удариће те Господ беснилом, слепилом и лудилом. Тумараћеш у подне као што тумара слепац у свом мраку. Нећеш имати успеха у својим пословима. Вараће те и пљачкати стално и нико те неће спасти. Верићеш се са женом, а други ће је имати. Сазидаћеш кућу, али нећеш у њој становати. Посадићеш виноград, али га нећеш брати. Твој во ће се клати на твоје очи, а ти га нећеш јести. Отеће ти пред тобом магарца и нико ти неће помоћи. Синове твоје и ћерке твоје предаће другом народу. Твоје очи ће то гледати и стално ћеш плакати за њима, али ће ти руке бити немоћне. Род земље твоје и плод рода твога појешће народ кога не познајеш. Стално ће те израбљивати и злостављати. Полудећеш од онога што будеш гледао очима својим. Господ ће те тако ударити злим приштем по коленима и листовима да се нећеш излечити. Господ ће одвести и тебе и цара твога кога поставиш над собом у народ непознат и теби и оцима твојим. Онде ћеш служити другим боговима од дрвета и од камена. Бићеш за згражавање, ругло и подсмех свим народима у које те Господ одведе. Много ћеш семена на њиви сејати, а мало ћеш жети јер ће га појести скакавци. Винограде ћеш садити и обрађивати, али нећеш пити вина и грожђе брати јер ће их црви изгристи. Имаћеш маслина по свим крајевима својим, али се нећеш уљем мазати јер ће поотпадати маслине твоје. Рађаћеш синове и ћерке, али неће бити твоји јер ће отићи у ропство. Све дрвеће твоје и плодове појешће бубе. Дошљак који је код тебе издићи ће се високо изнад тебе, а ти ћеш падати све ниже. Он ће позајмљивати теби, а нећеш ти позајмљивати њему. Он ће постати глава, а ти реп. Сналазиће те сва ова проклетства. Долазиће и стизаће те док те не униште јер ниси слушао глас Господа, Бога свога, и држао заповести његове и законе његове које ти је заповедио. Он ће бити жиг и чудо довека на теби и потомству твоме. То је због тога што ниси служио Господу, Богу своме, радосно и весело због обиља свега. Служићеш непријатељу своме кога ће Господ послати на тебе, у глади, у жеђи, у голотињи и свакој оскудици. Стављаће ти гвоздени јарам на врат док те не сатре. Господ ће подићи на тебе народ из далека, с краја земље, који ће долетети као орао. То ће бити народ чији језик нећеш разумети. Биће то народ бездушан који неће поштовати старца, нити ће жалити дете. Он ће јести младунце стоке твоје и род њиве твоје док те не уништи. Неће ти оставити ни жита, ни вина, ни уља, ни младунце говеда и оваца све док те не уништи. Опседаће ти врата у свим градовима твојим док не попадају зидови твоји, високи и чврсти, у које си се уздао. Опседаће те у свим градовима твојим које ти је дао Господ, Бог твој. У муци и невољи у коју ће те ставити непријатељи твоји јешћеш плод утробе своје, месо синова својих и ћерки својих, које ти је дао Господ, Бог твој. Најмекши и најнежнији човек међу вама гледаће злим оком на брата свог, на вољену жену и на децу која му преостану. Никоме од њих неће дати меса од синова својих које ће јести. Неће имати ништа друго у јаду и у невољи у које ће те довести непријатељ твој по свим градовима твојим. Најблажа и најнежнија жена међу вама, толико блага и нежна да није стављала стопала своја на земљу, прозлиће се према своме вољеном мужу, према сину свом и према ћерки својој. Неће им дати ни постељицу која јој из крила излази, ни децу коју рађа. Јешће их кришом у јаду и невољи у које ће те ставити непријатељ твој у свим градовима твојим. Ако не будеш држао и извршавао све речи закона које су записане у књизи овој и ако се не будеш бојао славног и страшног имена Господа, Бога свога, Господ ће послати на тебе и потомке твоје патње велике и дуготрајне, болести љуте и тешке. Навешће Господ на тебе сва зла египатска којих си се плашио и прилепиће их за тебе. Пустиће Господ на тебе и све болести и зла која нису записана у књизи овог закона док те не уништи. Остаће вас само мало, иако вас је било као звезда на небу, јер ниси слушао глас Господа, Бога свога. Као што се Господ радовао кад вам је добро чинио и умножавао вас, тако ће се сад Господ радовати да вас затре и истреби. Нестаће вас из земље у коју идеш да је запоседнеш. Господ ће вас расејати по свим народима, с једног краја земље на други. Онда ћете служити другим боговима, које ниси знао ни ти, ни оци твоји – дрвету и камену. Ни међу тим народима нећеш имати мира, нити ће се стопало твоје одморити. Господ ће ти дати срце узнемирено, очи утонуле, душу клонулу. Живот твој биће несигуран. Плашићеш се ноћу и дању и нећеш бити сигуран за живот свој. Јутром ћеш говорити: ‘Камо да је вече!’, а увече ћеш говорити: ‘Камо да је јутро!’ Од онога што ће гледати очи твоје стезаће се срце твоје. Тада ће вас Господ вратити у Египат на лађама, путем за који сам ти казао: ‘Нећеш га више видети.’ Онде ће вас продавати непријатељима вашим да будете робови и робиње, а нико неће хтети да вас купи.” То су речи савеза који заповеди Господ Мојсију да га склопи са синовима Израиљевим у земљи моавској, осим савеза који је склопио с њима на Хориву. Потом сазва Мојсије све синове Израиљеве и рече им: „Видели сте све шта је учинио Господ на ваше очи у земљи египатској фараону, свим слугама његовим и свој земљи његовој. Очи ваше виделе су велика искушења, знаке и чудеса велика. Међутим, Господ вам не даде срце да разумете, ни очи да видите, ни уши да чујете, до овога дана. Водио сам вас четрдесет година по пустињи. Одећа на вама није се похабала, нити вам се распала обућа ваша на ногама вашим. Хлеба нисте јели, нити сте пили вина ни жестоких пића да бисте спознали да сам ја Господ, Бог ваш. Кад сте дошли на ово место, изађоше Сион, цар есевонски, и Ог, цар васански, пред нас да ратују. Ми их победисмо. Заузели смо земљу њихову и предали је у наследство Рувиму, Гаду и половини племена Манасијиног. Зато држите и испуњавајте речи овог закона да бисте напредовали у свему што радите. Ви сви данас стојите пред Господом, Богом својим: поглавари племена ваших, старешине ваше, вође ваше, сви људи у Израиљу, деца ваша, жене ваше, дошљак који је у збору вашем – онај који ти дрва сече и воду носи, да склопите савез с Господом, Богом својим. То је савез заклетвом потврђен, који данас склапа с тобом Господ, Бог твој. Данас те поставља за свој народ, да ти он буде Бог, као што ти је рекао и као што се заклео оцима твојим, Аврааму, Исаку и Јакову. Не склапам само с вама овај савез са заклетвом него и са сваким који данас стоји овде пред Господом, Богом нашим, и са сваким који није данас овде с нама. Ви знате како смо живели у земљи египатској и како смо прошли кроз народе кроз које смо морали да прођемо. Видели сте кипове њихове и идоле њихове од дрвета и камена, од сребра и од злата које имају. Нека не буде међу вама човека ни жене, породице ни племена којима би се данас срце одвратило од Господа, Бога нашег, па да иде да служи боговима тих варвара. Нека не буде међу вама корен на коме би расли отров и пелен. Кад чује речи ове заклетве, нека нико себе не благослови у срцу и нека не каже: ‘Биће ми добро и ако живим по жељама срца свога’, да се не би напијао из суве земље. Таквом Господ никад неће опростити, него ће се онда распалити срџба и гнев на таквог човека. Пашће на њега сва проклетства која су записана у књизи овој. Истребиће Господ име његово под небом. Господ ће га издвојити на пропаст његову из свих племена Израиљевих, према свим проклетствима која су записана у књизи овог закона. Будући нараштај, синови ваши после вас и дошљак који дође из далеке земље, кад у овој земљи види зла и болести које ће Господ пустити на њу, рећи ће: ‘Сва ова земља је прекривена сумпором и сољу. Ништа се не сеје и ништа не ниче, нити на њој расте каква биљка. Иста је као Содом и Гомора, Адама и Севојим, које је Господ затро у гневу своме и у јарости својој.’ Сви ће народи питати: ‘Зашто Господ учини ово овој земљи? Зашто толика јарост и толики гнев?’ Тада ће им рећи: ‘Зато што су напустили савез који је Господ, Бог отаца њихових, склопио с њима кад их је извео из земље египатске. Отишли су и служили другим боговима. Клањали су се боговима које нису познавали и које им он није одредио. Зато се распали срџба Господња на ту земљу. Пала су на њу сва проклетства записана у књизи овој. Зато их је Господ у срџби, јарости и љутини великој истребио из њихове земље и бацио у другу земљу. Тако је и данас. Оно што је тајно јесте у Господу, Богу нашем. Оно што је за нас и за децу нашу траје довека, да испуњавамо све заповести овог закона.’ Кад дође на тебе све ово што сам пред тебе изнео, благослов и проклетство, ако их се опоменеш у срцу кад будеш међу варварима у које те Господ, Бог твој, прогна и обратиш се Господу, Богу своме, послушаш глас његов у свему што ти ја данас заповедам, ти и синови твоји, из свег срца и из све душе своје, тада ће Господ, Бог твој, вратити робље твоје. Смиловаће се на тебе и опет ће те сакупити из свих варвара међу које те буде расејао Господ, Бог твој. Чак ако би био прогнан накрај небеса, оданде би те сабрао Господ, Бог твој, и оданде би те узео. Господ, Бог твој, довешће те у земљу коју су поседовали оци твоји. Ти ћеш је запосести и учиниће те срећнијим и бројнијим од очева твојих. Господ, Бог твој, обрезаће срце твоје и срце потомака твојих да волиш Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом да би жив био. Господ, Бог твој, свалиће све клетве на непријатеље твоје и на противнике твоје који су те прогонили. Ти ћеш се вратити Господу, слушаћеш глас Господа, Бога свога, и испуњавати све заповести његове које ти ја данас заповедам. Господ, Бог твој, обилно ће те обдарити у сваком послу руку твојих: у плоду утробе твоје, у плоду стоке твоје и у плоду земље твоје. Опет ће се Господ радовати твојој срећи као што се радовао срећи отаца твојих. Тако је ако слушаш глас Господа, Бога свога, и испуниш заповести његове и законе његове који су записани у овој књизи закона; кад се вратиш Господу, Богу своме, свим срцем својим и свом душом својом. Ова заповест коју ти ја данас заповедам није ти ни претешка, нити је од тебе предалеко. Није на небу, па да кажеш: ‘Ко ће нам се попети на небо да нам је скине, да је чујемо и да је испунимо?’ Није ни преко мора, па да кажеш: ‘Ко ће отићи преко мора да нам је донесе, да је чујемо и да је испунимо?’ Та реч ти је сасвим близу, у устима твојим и у срцу твом да би је испуњавао. Гледај! Данас стављам пред тебе живот и срећу, смрт и несрећу. Данас ти заповедам да волиш Господа, Бога свога, да идеш путевима његовим и да чуваш заповести његове, законе његове и наредбе његове. Тада ћеш жив бити, умножиће те Господ, Бог твој, и благословиће те у земљи коју идеш да запоседнеш. Ако се одврати срце твоје и не послушаш, него застраниш и будеш се клањао другим боговима и њима будеш служио, објављујем ти данас да ћете сигурно пропасти. Нећете живети дуго у земљи у коју идеш, преко Јордана, да је запоседнеш. Узимам данас небо и земљу за сведоке против вас, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство. Изабери живот да бисте живели и ти и потомци твоји! Треба да волиш Господа, Бога свога, да слушаш глас његов и да му се приклониш. У томе се састоји живот твој и од тога зависе дужина века твога и боравка у земљи за коју се Господ заклео оцима твојим, Аврааму, Исаку и Јакову, да ће им је дати.” Потом дође Мојсије и каза ове речи целом Израиљу. Он им рече: „Мени је данас сто двадесет година. Не могу више да долазим и одлазим. А и Господ ми је рекао: ‘Нећеш прећи тај Јордан.’ Господ, Бог твој, ићи ће пред тобом. Истребиће оне варваре пред тобом и ти ћеш их наследити. Исус ће ићи пред тобом као што је Господ рекао. Господ ће учинити њима као што је учинио Сиону и Огу, царевима аморејским, и њиховој земљи коју је уништио. Кад вам их Господ преда, учините им сасвим по заповестима које сам вам дао. Будите чврсти и јаки! Не бојте се и не плашите их се! Господ, Бог твој, иде с тобом. Он те неће напустити ни оставити.” Потом Мојсије дозва Исуса и рече му пред целим Израиљем: „Буди чврст и јак! Ти ћеш ући са овим народом у земљу за коју се Господ заклео оцима њиховим да ће им је дати, а ти ћеш им је разделити. Сам Господ иде пред тобом. Он ће бити с тобом, неће те напустити ни оставити. Не бој се и не плаши се!” Тада Мојсије написа овај закон и предаде га свештеницима, синовима Левијевим, који су носили ковчег савеза Господњег и свим старешинама Израиљевим. Мојсије им заповеди и рече: „Сваке седме године, опросне године, у одређено време на Празник колиба, кад дође сав Израиљ да се покаже пред лицем Господа, Бога свога, на месту које он изабере, прочитај овај закон пред свим Израиљем да чују. Сабери народ, људе, жене, децу и дошљака који је у градовима твојим да чују и да науче да се боје Господа, Бога свога, и да држе и испуњавају све речи овог закона. Њихова деца која још то не знају нека чују и нека науче да се боје Господа, Бога свога, док год живите у земљи у коју одете преко Јордана да је запоседнете.” Тада рече Господ Мојсију: „Ево, приближи се време да умреш. Позови Исуса. Дођите у шатор састанка да му дам заповести.” Мојсије и Исус одоше и дођоше у шатор састанка. Господ се појави у шатору у стубу од облака. Стуб од облака стајао је на улазу у шатор. Тада рече Господ Мојсију: „Ево, ти ћеш починути са оцима својим. Тада ће овај народ устати и чиниће прељубу с туђим боговима оне земље у коју долази. Напустиће ме и раскинуће савез који сам склопио с њима. Тада ће се распалити гнев мој на њих. Оставићу их и сакрићу лице своје од њих, тако да ће пропасти. Снаћи ће их многа зла и невоље. Онда ће рећи: ‘Нису ли ме снашла ова зла зато што Бог мој није више међу нама?’ Тада ћу ја сасвим сакрити лице своје због свег зла које су починили кад су се обраћали другим боговима. Напишите сада себи ову песму. Нека је науче синови Израиљеви. Стави им је у уста. Нека ми та песма буде сведок против синови Израиљевих. Одвешћу их у земљу у којој теку млеко и мед, за коју сам се заклео оцима њиховим. Кад буду јели, насите се и угоје, окренуће се они другим боговима и њима ће служити. Мене ће одбацити и раскинуће савез са мном. Кад их снађу многа зла и невоље, ова песма, која се неће заборавити и која ће бити на устима њихових потомака, сведочиће против њих. Ја сам знао мисли њихове које се данас показују пре него што сам их довео у земљу за коју сам се заклео.” Тог дана Мојсије написа ту песму и научи синове Израиљеве. Потом Господ заповеди Исусу, сину Навиновом, и рече: „Буди чврст и јак! Ти ћеш увести синове Израиљеве у земљу за коју сам им се заклео. Ја ћу бити с тобом.” Мојсије записа све речи овог закона у књигу. Потом заповеди Мојсије левитима који су носили ковчег савеза Господњег и рече им: „Узмите ову књигу закона и ставите је покрај ковчега савеза Господа, Бога вашега. Нека буде сведок против тебе. Знам ја твоју непокорност и твој тврди врат. Ево, док још живим међу вама, непослушни сте Господу! Колико ћете бити непослушнији кад ја умрем?! Скупите преда ме све старешине племена својих и вође своје да им кажем да чују речи ове и да против њих призовем небо и земљу као сведоке. Знам ја да ћете се после моје смрти искварити и скренути с пута који сам вам заповедио. Зато ће вас касније задесити несрећа кад будете чинили зло пред Господом. Гневићете га делом руку својих.” Потом изговори Мојсије да чује сав збор Израиљев речи ове песме до краја: „Слушајте, небеса, проговорићу! Почуј, земљо, речи уста мојих! Нека се спусти као киша наук мој, као роса нека пада моја реч. Износићу име Господње, величајте Бога нашега! Он је стена, дело му је савршено, сви путеви његови прави су. Бог је веран, без неправде је, праведан је и правичан. Они се искварише према њему, нису његова деца. То је род зао и покварен. Тако узвраћате Господу, народе глупи и безумни? Није ли он отац твој, створитељ који те је саздао и који те је утврдио? Сети се некадашњих дана! Помисли на године од поколења до поколења. Оца свога питај, он ће те поучити. Старије питај и казаће ти. Кад је Вишњи делио поседе народима, кад је делио синове људске, границе је поставио народима према броју синова Израиљевих. Господњи део је његов народ, Јаков је део наследства његовог. У пустој земљи нађе га, у пустињи где завија пустош. Заштити га, одгоји га, чуваше га као зеницу ока твога. Као што орао бди над орлићима својим, лебди над птићима својим, крила шири, узима их, носи их на перима својим, тако га је сам Господ водио, није било туђег бога. Водио га је на висине земаљске да га храни плодовима пољским. Даде му да сиса мед из камена и уље из тврде стене, масло од крава, млеко од оваца и лој од јагањаца и овнова васанских и јараца, зрна житна и пио си крв грожђа – вино. Међутим, миљеник се угоји, па се стаде ритати. Утовио се, удебљао и засалио, па остави Бога који га је створио. Презре стену спасења свога. Изазваше му љубомору туђим боговима, разјарише га гадостима. Жртвовали су демонима, који нису Бог, боговима које раније нису познавали, неким новим који скоро дођоше, које нису поштовали оци ваши. Напустио си стену која те је родила и заборавио си Бога који те је створио. Господ виде то, разгневи се и одбаци синове своје и ћерке. Потом рече: ‘Сакрићу од њих лице своје да видим какав ће им крај бити. То је искварен род, синови у којима нема вере. Пробудише ми љубомору оним што није Бог, раздражише ме безвредним идолима. И ја ћу њих учинити љубоморним, безвредним народом, раздражићу их народом неразумним. Распламсао се огањ гнева мога, гореће до дубина ада. Спалиће земљу и род њен, попалиће брдима темеље. Свалићу на њих зла, стреле ћу своје одапети на њих. Осушиће се од глади, врућица и љути помори уништиће их. Послаћу на њих зуб зверињи и отров змија пузећих. Напољу ће их убијати мач, а унутра страх: момка, девојку, одојче и седог човека. Рекох: смрвићу их сасвим, спомен ћу им избрисати међу људима. Уплаших се ругања непријатељског. Непријатељи њихови би се понели и рекли би: Наша рука их је надвладала, није Господ учинио све ово. То је народ без разборитости, нема у њима разума. Да су мудри, разумели би ово, увидели би шта их очекује. Како би један гонио хиљаду, двојица терала десет хиљада да их стена њихова није продала, да их Господ није предао? Стена њихова није као стена наша, непријатељи наши су пресудили. Чокот њихов је од чокота содомског и из винограда гоморског. Грожђе им је грожђе затровано, зрна су им горка. Вино им је отров немани, љути отров змијски. Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим? Моја је освета и моја је награда у дан кад посрне нога њихова. Близу је дан пропасти њихове и долази брзо оно што ће их задесити. Господ ће дати правду народу своме, сажалиће се на слуге своје. Видеће да им нестаје снага и да нема више ни роба ни слободног. Питаће тада где су богови њихови и стена иза које су се склањали? Они који су јели лој њихових жртава, који су пили вино њихових налива, нека устану и нека вам помогну, нека вам буду заклон! Видите сада да сам ја – једини и да другог Бога нема осим мене! Ја усмрћујем и оживљавам. Ја рањавам и исцељујем. Ништа се не отима из руке моје. Заиста, ја дижем руку своју према небу и говорим: Ја живим вечно! Кад наоштрим мач свој сјајни и узмем суђење у руке своје, осветићу се непријатељима својим, казнићу оне који ме мрзе. Умочићу стреле своје у крв, мач мој прождираће месо, крв рањених и заробљених, главе вођа непријатељских.’ Славите, варвари, његов народ! Он се свети за крв слуга својих, свети се непријатељима својим. Чисти земљу своју за народ свој.” Мојсије дође и изговори у уши народа све речи ове песме, он и Исус, син Навинов. Кад изговори Мојсије све ове речи целом Израиљу, рече им: „Узмите у срце своје све речи које вам сведочим данас. Казујте их синовима својим да држе све речи овог закона и да их испуњавају. То није празна реч за вас, она је ваш живот. Том речи продужићете живот у земљи у коју идете преко Јордана да је запоседнете.” Истог дана рече Господ Мојсију говорећи: „Попни се на ове горе аваримске, на планину Навав, која је у земљи моавској, наспрам Јерихона. Погледај земљу хананску, коју дајем синовима Израиљевим да је запоседну. Онда умри на гори на коју се успењеш. Придружи се роду своме као што је умро Арон, брат твој, на планини Ор и придружио се роду своме. То је због тога што сте ми згрешили пред синовима Израиљевим код воде Мериве код Кадиса у пустињи Син. Нисте ме прославили пред синовима Израиљевим. Пред собом ћеш видети ону земљу, али нећеш ући у њу, у земљу коју дајем синовима Израиљевим.” Ово је благослов којим Мојсије, човек Божји, благослови синове Израиљеве пред своју смрт. Он рече: „Господ дође са Синаја и показа им се са Сира, с горе фаранске засија, дође с Воде раздора код Кадиса, а у десници му закон огњени за њих. Да, он воли народе, сви свети су у руци твојој, скупили су се код ногу твојих да прихвате речи твоје. Мојсије нам даде закон, збор Јаковљев поста твоје наследство. Он постаде цар у Израиљу кад се сабираху поглавари народни, кад се скупише племена Израиљева. ‘Нека живи Рувим и нека никада не изумре иако их је мало.’ За Јуду рече ово: ‘Услиши, Господе, глас Јудин. Доведи га народу његовом. Нека се рукама својим брани, а ти му помажи против непријатеља његових.’ За Левија рече: ‘Твој тумим и твој урим су код човека праведнога. Њега си искушао у Маси, с њим си се препирао на води Мериви. Он је казао оцу свом и мајци својој: Не познајем вас. Не познаје браћу своју, ни синове своје не гледа. Чувао је реч твоју и држао се савеза твога. Учи Јакова заповестима твојим и Израиља закону твоме. Приноси тамјан ноздрвама твојим и паљеницу на жртвеник твој. Благослови, Господе, снагу његову, нека ти је мило дело руку његових. Поломи бедра непријатељима његовим и нека се никад не подигну противници његови.’ За Венијамина рече: ‘Он је Господњи љубимац, живеће поред њега спокојно. У све дане чуваће га Вишњи, међу бреговима његовим пребиваће.’ За Јосифа рече: ‘Господ му је земљу благословио. Његово је најбоље од оног што дарује роса небеска и што је у дубини испод; Најбоље што даје сунце и најбоље што даје месец; Прве плодове старих брда и најбоље с вечних брегова; Најбољи род земље и њено обиље, и милост онога који пребива у грму, нека дође на главу Јосифову, на теме онога који је одвојен од браће своје. Красан је као првенац бика, а рогови су му као рогови бивола. Њима боде народе све до краја земље. То је мноштво Јефремово, то су хиљаде Манасијине.’ За Завулона рече: ‘Весели се, Завулоне, у походима својим и, Исахаре, у шаторима својим. Они позивају народе на гору, тамо приносе жртве праве. Добијају богатство мора и благо сакривено у песку.’ За Гада рече: ‘Нека је благословен онај који Гада рашири, лежи као лавица и кида руку и главу. Изабрао је првине за себе јер је то део одређен за вођу. Дошао је на челу народа и спровео правду Господњу и заповести за Израиљ.’ За Дана рече: ‘Дан је лавић који искаче из Васана.’ За Нефталима рече: ‘Нефталиме, сит си милости и пун благослова Господњег. Запоседни море и југ.’ За Асира рече: ‘Асир је благословен више од других синова, биће драг браћи својој. Умакаће у уље ногу своју. Нека ти пречаге буду од гвожђа и бронзе, а снага твоја да траје док си жив.’ Нико није као Бог Израиљев! Он по небесима иде да ти помогне, у величанству своме по облацима. Бог вечни је твоје уточиште, под мишицом његовом вечном. Пред тобом истребљује непријатеља и каже: Уништи! Израиљ живи безбедно, Извор Јаковљев је издвојен у земљи жита и вина, а роса с неба пада. Благо теби, Израиљу! Ко је као ти? Народ који Бог спасава! Он је штит одбране твоје и мач победе твоје. Клањају ти се непријатељи твоји, а ти им по леђима газиш.” Потом оде Мојсије с поља моавских на гору Навав, на врх Фазга, наспрам Јерихона. Господ му показа сву земљу галадску до Дана; сву земљу Нефталимову, земљу Јефремову и Манасијину, сву земљу Јудину до Средоземног мора; област на југу, долину Јордана, област Јерихона – „града палми” – до Сигора. Тада му рече Господ: „Ово је земља за коју сам се заклео Аврааму, Исаку и Јакову: ‘Даћу је потомцима твојим.’ Дозволио сам ти да је видиш својим очима, али тамо нећеш ући.” Потом умре Мојсије, слуга Господњи, онде, у земљи моавској, по речи Господњој. Он га покопа у долини, у земљи моавској, наспрам Вет-Фегора. Нико не сазна за гроб његов до дана данашњег. Мојсију је било сто двадесет година кад је умро. Око му није било ослабило, нити га снага издала. Синови Израиљеви су плакали за Мојсијем у пољу моавском тридесет дана. Тако се навршише дани жалости за Мојсијем. Исус, син Навинов, беше пун мудрости јер је Мојсије ставио руке своје на њега. Синови Израиљеви су га слушали и чинили како је Господ заповедио преко Мојсија. Не уста више пророк у Израиљу као што је био Мојсије, кога је Господ знао лицем у лице. Господ га је послао са свим знацима и чудесима да их учини у земљи египатској на фараону, на службеницима његовим и по целој земљи египатској. Мојсије је учинио велика и страшна дела моћном руком, наочиглед целог Израиља. После смрти Мојсија, слуге Господњег, рече Господ Исусу, сину Навиновом, Мојсијевом помоћнику, говорећи: „Умро је Мојсије, слуга мој. Сада ти устани и пређи преко тог Јордана, ти и сав тај народ у земљу коју дајем њима, синовима Израиљевим. Дао сам вам свако место на које ступи нога ваша, као што сам казао Мојсију. Биће вам границе од пустиње и овог Ливана, па до велике реке, реке Еуфрата, сва земља хетејска, све до Великог мора, где сунце залази. Нико се неће одржати пред тобом док год си жив. Ја ћу бити с тобом као што сам био с Мојсијем. Нећу одступити од тебе, нити ћу те оставити. Буди јак и чврст јер ћеш ти предати том народу у посед земљу за коју сам се заклео оцима њиховим да ћу им је дати. Само буди јак и чврст, да држиш сав закон који ти је дао Мојсије, слуга мој. Не скрећи од њега ни десно ни лево, да успеш куд год идеш. Не одвајај књигу овог закона од својих уста. Размишљај о њој дању и ноћу да би верно испунио све што је у њој записано. Тада ћеш бити срећан на свом путу и успешан. Нисам ли ти заповедио: ‘Буди јак и чврст!’ Не бој се и не плаши се. Куд год пођеш, с тобом је Господ, Бог твој.” Тада Исус заповеди поглаварима народним говорећи: „Прођите кроз збор и заповедите народу говорећи: ‘Припремите храну јер ћете за три дана прећи Јордан. Ући ћете да запоседнете земљу коју вам Господ, Бог ваш, даје у власништво.’” Затим Исус рече Рувимовом, Гадовом и половини Манасијиног племена говорећи: „Сетите се шта вам је заповедио Мојсије, слуга Господњи, кад је рекао: ‘Господ, Бог ваш, намирио вас је и дао вам ову земљу.’ Жене ваше, деца ваша и стока ваша нека остану у земљи коју вам је дао Мојсије са оне стране Јордана. Међутим, ви, за војску способни, морате наоружани поћи пред браћом својом да им помогнете. И браћу вашу треба да намири Господ као и вас док не запоседну земљу коју им даје Господ, Бог ваш. Потом се вратите на земљу своју коју вам је одредио Мојсије, слуга Господњи, са ове, источне стране.” Тада они одговорише Исусу говорећи: „Извршићемо све што нам заповедиш. Куда нас пошаљеш – ићи ћемо. Као што смо слушали Мојсија, слушаћемо и тебе. Само нека Господ, Бог твој, буде с тобом као што је био с Мојсијем. Свако ко се успротиви речи твојој и не послуша упутства твоја у свему што нам заповедиш, нека се погуби. Само ти буди јак и чврст.” Потом Исус, син Навинов, посла два човека као уходе из Ситима и рече им: „Идите, осмотрите земљу, нарочито Јерихон.” Они одоше и дођоше у кућу једне проститутке, која се звала Рава, да тамо преноће. То дојавише цару јерихонском и рекоше: „Ево, дођоше ноћас овде људи синова Израиљевих да уходе земљу.” Тада цар јерихонски поручи Рави рекавши: „Изведи људе који су дошли к теби и ушли у твоју кућу јер су дошли да уходе целу земљу.” Међутим, жена узе она два човека и сакри их. Потом рече: „Тачно је да су људи дошли к мени, али ја нисам знала одакле су. Кад су се у сумрак затворила градска врата, људи су отишли. Ја не знам куда су отишли. Пожурите за њима јер их још можете стићи.” Она их изведе на кров и сакри их под нетрвени лан који је разастрла по крову. Људи похиташе за њима према Јордану до прелаза. Кад изађе потера за њима, врата се затворише. Она се попе на кров ка овима, који још нису били заспали. Рече им: „Знам да вам је Господ дао ову земљу. Све нас је ухватио страх од вас и препали су се сви који овде живе од вас. Чули смо како је Господ пред вама осушио воду Црвеног мора кад сте излазили из Египта и шта сте учинили са два цара аморејска, Сионом и Огом, које побисте с оне стране Јордана. Кад смо то чули, срце нам је задрхтало и нико више нема храбрости пред вама. Господ, Бог ваш, јесте Бог на небесима горе и на земљи доле. Сада ми се закуните Господом да ћете се и ви смиловати дому оца мога као што сам се ја смиловала на вас. Дајте ми сигуран знак да ћете сачувати живот оцу моме, мајци мојој, браћи мојој, сестрама мојим и свим њиховим, да ћете спасти животе њихове од смрти.” Људи јој одговорише: „Јемчимо својим животом. Ако не издате договор, кад нам Господ преда ову земљу, показаћемо ти и милост и верност.” Тада их она конопцем спусти кроз прозор, јер јој је кућа била уз бедем. Становала је уз бедем. Потом им она рече: „Идите према гори да вас потера не би нашла. Тамо се кријте три дана док се не врати потера. Потом идите својим путем.” Људи јој одговорише: „Испунићемо заклетву којом си нас заклела. Ево, кад уђемо у земљу, привежи ову црвену врпцу на прозор кроз који си нас спустила. Сакупи код себе у кућу оца свога, мајку, браћу и сав дом оца свога. Ко год изађе из твоје куће, сам је крив за своју смрт. Ми ту нисмо криви. Ко год буде с тобом у кући, ако га ко руком дотакне, нека крв његова падне на наше главе. Ако издаш наш договор, онда смо ослобођени заклетве којом си нас обавезала.” Она одговори: „Нека буде као што сте рекли.” Потом их пусти и они отидоше. Она завеза црвену врпцу на прозор. Они одоше и дођоше у гору. Ту остадоше три дана док се потера није вратила. Потера их је тражила по свим путевима, али их није нашла. Тада се вратише та два човека. Сиђоше са горе, пребродише и дођоше пред Исуса, сина Навиновог. Испричаше му све шта се догодило. Они рекоше Исусу: „Господ нам је дао у руке сву ту земљу. Сви становници те земље дрхте пред нама.” Исус уста рано изјутра и пођоше из Ситима. Дођоше до Јордана он и сви синови Израиљеви. Пре преласка ту преноћише. После три дана прођоше старешине кроз збор. Заповедише народу и рекоше: „Чим угледате ковчег савеза Господа, Бога свога, свештенике и левите како га носе, пођите са свога места и пођите за њим. Између вас и ковчега нека буде размак две хиљаде лаката. Не прилазите му близу. Тако ћете знати пут којим ћете ићи, јер тим путем никада нисте ишли.” Потом Исус заповеди народу: „Освештајте се јер ће сутра Господ учинити чудеса међу вама.” Свештеницима Исус заповеди: „Подигните ковчег савеза и идите пред народом.” Они подигоше ковчег савеза и пођоше пред народом. Тада Господ рече Исусу: „Данас почињем да те уздижем у очима целог Израиља. Нека увиде да сам с тобом као што сам био с Мојсијем. Ти сада заповеди свештеницима који носе ковчег савеза и реци им: ‘Кад дођете до вода јорданских, станите у Јордану.’” Тада рече Исус синовима Израиљевим: „Приђите овамо и саслушајте речи Господа, Бога свога!” Потом рече Исус: „По овом ћете познати да је међу вама Бог живи. Протераће испред вас Хананце и Хетеје и Јевеје и Ферезејце и Гергесејце и Аморејце и Јевусејце. Ево, ковчег савеза господара све земље поћи ће пред вама преко Јордана. Изаберите сад дванаест људи из племена Израиљевих, по једног човека из сваког племена. Чим свештеници који носе ковчег Господњи, господара све земље, стану ногама својим у воде Јордана, разделиће се вода Јордана, па ће вода која тече одозго стати као насип.” Тада се подиже народ из шатора својих да пређе Јордан. Свештеници понесоше ковчег савеза пред народом. Носиоци ковчега дођоше до Јордана. Свештеници који су носили ковчег загазише у воду крај обале. У време жетве Јордан се излива на обалу. Тада вода која је притицала одозго, из даљине, код града Адама, који је поред Заретана, стаде као насип. Вода која је текла ка пустињском мору, Мртвом мору, сасвим оде. Тако је народ прелазио наспрам Јерихона. Свештеници који су носили ковчег савеза Господњег стајали су чврсто на сувом усред Јордана док је сав Израиљ прелазио по сувом, све док сав народ не пређе преко Јордана. Кад је сав народ прешао Јордан, Господ рече Исусу говорећи: „Изаберите из народа дванаест људи, по једног човека из сваког племена. Заповедите им и реците: ‘Узмите одавде, из средине Јордана, с места на коме су стајале ноге свештеника, дванаест каменова. Понесите их са собом и ставите их тамо где ћете ноћас преноћити.’” Тада позва Исус дванаест људи које је био изабрао између синова Израиљевих, из сваког племена по једног човека. Исус им рече: „Идите пред ковчег Господа, Бога свога, усред Јордана. Нека свако узме по један камен на раме, према броју племена синова Израиљевих. То ће бити спомен међу вама. Кад вас једном запитају синови ваши и кажу: ‘Шта вам значи ово камење?’, тада им кажите: ‘Вода Јордана је престала да тече пред ковчегом савеза Господњег кад је прелазио преко Јордана. Вода Јорданова се раздвојила!’ Ово камење нека буде вечити спомен синовима Израиљевим.” Синови Израиљеви учинише како им је Исус заповедио. Узеше дванаест каменова из средине Јордана, како је Господ заповедио Исусу, према броју племена синова Израиљевих. Однесоше их до свога преноћишта и ставише их онде. Потом Исус постави и усред Јордана дванаест каменова, на места на којима су стајале ноге свештеника који су носили ковчег савеза. Онде стоје до данас. Свештеници који су носили ковчег стајали су усред Јордана све док се није испунило све што је Господ заповедио Исусу да каже народу и све што је Мојсије заповедио Исусу. Народ пожури и пређе. Кад је сав народ прешао, пређе и ковчег Господњи и свештеници пред народом. Пређоше и синови Рувимови, синови Гадови и половина племена Манасијиног под оружјем на челу синова Израиљевих, као што им је Мојсије казао. Око четрдесет хиљада наоружаних људи пређе пред Господом преко Јордана у бој, у пољу јерихонском. Тај дан узвиси Господ Исуса у очима свег Израиља. Поштовали су га као што су поштовали Мојсија у све дане његовог живота. Тада рече Господ Исусу говорећи: „Заповеди свештеницима који носе ковчег сведочанства да изађу из воде.” Исус заповеди свештеницима: „Изађите из Јордана!” Чим су свештеници који су носили ковчег савеза изашли из средине Јордана и стали свештеници ногама својим на суво, врати се вода Јордана на своје место. Потече као и пре преко обала својих. Народ изађе из Јордана десетог дана првог месеца. Стадоше у збор у Галгалу, са истока Јерихону. Оних дванаест каменова које изнесоше из Јордана постави Исус у Галгалу. Потом рече синовима Израиљевим говорећи: „Кад једном синови ваши запитају очеве своје и кажу: ‘Шта значи ово камење?’, тада поучите синове своје и реците им: ‘По сувом је прешао Израиљ преко Јордана!’ Господ, Бог ваш, исуши воду Јордана пред вама док нисте прешли. Исто као што је учинио Господ, Бог ваш, с Црвеним морем, које исуши пред нама док нисмо прешли. Сви народи земље морају да знају да је рука Господња снажна, да бисте се увек бојали Господа, Бога свога.” Кад чуше сви цареви аморејски са ове стране Јордана, западне, и сви цареви ханански који су били крај мора да је Господ исушио Јордан пред синовима Израиљевим док нису прошли, задрхта им срце и нестаде им храбрости пред синовима Израиљевим. Тада Господ рече Исусу: „Начини оштре ножеве и поново обрежи синове Израиљеве.” Исус начини оштре ножеве и обреза синове Израиљеве на брежуљку Аралоту. Разлог зашто их је Исус обрезао био је следећи: сав народ који је изашао из Египта, мушкарци, сви који су били под оружјем, помрли су на путу кроз пустињу по изласку из Египта. Сав народ је био обрезан који је изашао. Никога из народа који се родио у пустињи на путу по изласку из Египта није обрезао. Четрдесет година су ишли синови Израиљеви по пустињи док не изумре сав народ, људи под оружјем који су изашли из Египта. Нису слушали глас Господњи, па им се закле Господ да неће видети земљу за коју се заклео Господ оцима њиховим да ће им је дати – земљу у којој теку млеко и мед. На њихово место подиже синове њихове. Њих је Исус обрезао јер нису били обрезани, пошто их није на путу обрезао. Кад се сав народ обрезао, остадоше на свом месту у збору док се не опоравише. Тада рече Господ Исусу: „Данас скидох са вас срамоту египатску.” То место се прозва Галгал до данашњег дана. Док су синови Израиљеви боравили у Галгалу, прославили су Пасху четрдесетог дана тог месеца, увече, у пољу јерихонском. Дан после Пасхе јели су род те земље, бесквасни хлеб и пржена зрна у тај дан. Следећег дана престаде мана јер су сад могли јести плодове земље. Пошто синови Израиљеви нису више имали ману, хранили су се плодовима земље хананске те године. Једном кад се Исус нађе пред Јерихоном, подиже очи своје и погледа, а то стоји пред њим човек са исуканим мачем у руци. Исус му приђе и упита га: „Јеси ли ти са нама или са нашим непријатељима?” Овај одговори: „Не. Ја сам заповедник војске Господње. Управо сам дошао.” Исус паде ничице на земљу, поклони се и упита: „Шта заповеда господар мој слуги своме?” Заповедник војске Господње рече Исусу: „Изуј обућу са ногу својих јер је место на коме стојиш свето.” Исус учини тако. Јерихон се затвори и замандали пред синовима Израиљевим. Нико није излазио нити је ко улазио. Тада Господ рече Исусу: „Ево, дао сам ти у руке Јерихон, цара његовог, јунаке и ратнике. Обиђите око града сви који сте наоружани. Обиђите град једанпут. Тако радите шест дана. Седам свештеника нека носи седам рогова овнујских пред ковчегом. Седмог дана обиђите град седам пута. Свештеници нека дувају у рогове. Кад отежући затрубе у рог овнујски, чим чујете звук рога, нека сав народ повиче из свег гласа. Зидине градске ће се срушити. Онда нека народ уђе где се ко нађе.” Тада Исус, син Навинов, дозва свештенике и рече им: „Узмите ковчег савеза. Седам свештеника нека носи седам рогова овнујских пред ковчегом Господњим.” Народу он рече: „Пођите и обилазите око града. Ратници нека иду пред ковчегом Господњим.” Кад Исус то рече народу, пође седам свештеника који су носили седам рогова овнујских пред Господом. Дували су у рогове, а ковчег савеза Господњег носили су за њима. Војници кренуше пред свештеницима који су дували у рогове, а остали пођоше за ковчегом. Док су ишли тако, рогови су одјекивали. Исус народу заповеди и рече: „Немојте да вичете и не дајте глас од себе и ниједна реч нека не изађе из уста ваших. Кад вам кажем: ‘Вичите!’, тада вичите.” Тада обиђе ковчег Господњи око града једном. Потом се вратише до збора и преноћише у збору. Сутрадан устаде Исус рано, а свештеници понесоше ковчег Господњи. Седам свештеника који су носили седам рогова овнујских пођоше пред ковчегом Господњим. Док су ишли, дували су у рогове. Војници су ишли пред њима, а остали за ковчегом Господњим. Рогови су стално одјекивали. Тако и другог дана обиђоше једном око града, па се вратише у збор. Тако су радили шест дана. Седмог дана усташе у зору и обиђоше око града исто онако седам пута. Само су тог дана обишли град седам пута. Седми пут дунуше свештеници у рогове. Исус рече народу: „Вичите! Господ вам предаде град! Град и све што је у њему нека је под заклетвом Господњом. Само проститутка Рава нека остане у животу са свима који су код ње у кући. Она је сакрила уходе које смо послали. Чувајте се онога што је под заклетвом. Немојте да узмете нешто што је под заклетвом. Тиме бисте навукли клетву на збор Израиљев и унесрећили бисте га. Све сребро, злато, посуде од бронзе и гвожђа нека се посвети Господу. Нека уђе у ризницу Господњу.” Тада народ повика и одјекнуше рогови. Кад народ зачу звук рогова, повика гласно. Тада се срушише зидине и народ продре у град, свако према своме месту. Тако заузеше град. Потом оштрим мачем извршише заклетву над свим што је било у граду: над људима, женама, младићима, старцима, говедима, овцама и магарцима. Оној двојици људи који су извиђали земљу рече Исус: „Идите у кућу оне проститутке и изведите жену и све њене, као што сте се заклели.” Тада момци који су уходили изведоше Раву, оца њеног, мајку њену, браћу њену и све њене. Изведоше сву родбину и оставише их иза збора Израиљевог. Потом град и све што је било у њему спалише огњем. Само сребро и злато, бронзане и гвоздене посуде ставише у ризницу дома Господњег. Међутим, проститутку Раву са породицом и родбином њеном остави Исус у животу. Она остаде међу Израиљцима до данас јер сакри уходе које је послао Исус да извиђају Јерихон. У те дане изрече Исус проклетство: „Нека је проклет пред Господом човек који покуша да поново сазида град овај, Јерихон! Нека му гради темеље на првенцу свом и на мезимцу свом нека му постави врата!” Господ је био са Исусом, тако да се разгласи име његово по свој земљи. Међутим, синови Израиљеви се огрешише о заклетву. Ахан, син Хармије, сина Завдије, сина Зарина из племена Јудиног, узе од забрањенога. Зато се разгневи Господ на синове Израиљеве. Исус посла људе из Јерихона у Гај, који лежи код Вет-Авена, источно од Ветиља, и рече им говорећи: „Идите горе и извидите земљу.” Људи отидоше и осмотрише Гај. Кад се вратише, рекоше Исусу: „Не треба да се пење сав народ. Нека иду две-три хиљаде људи и освојиће Гај. Нека се не мучи тамо сав народ, они су малобројни.” Тако отиде тамо око три хиљаде људи из народа, али побегоше пред људима из Гаја. Гајани побише тридесет шест људи. Гонили су их од својих врата до Сиварима и побише их на стрмини. Тада клону срце народу и разли се као вода. Исус раздера своју одећу и паде ничице пред ковчегом Господњим. Лежао је лицем према земљи до вечери. Он и поглавари Израиљеви посуше се прахом по глави. Тада рече Исус: „Ах, Господе Боже! Зашто преведе народ овај преко Јордана? Да нас предаш у руке Аморејцима да нас побију? Ех, да смо остали с оне стране Јордана?! Ах, Господе! Шта да кажем кад је Израиљ окренуо леђа пред непријатељима својим? Чуће Хананци и сви становници земље чуће то. Навалиће на нас и истребиће име наше са земље. Шта ћеш учинити за своје велико име?” Тада Господ одговори Исусу: „Устани! Зашто си пао на лице своје? Израиљ је згрешио. Прекршили су завет који сам им заповедио. Узели су себи забрањено. Украли су, затајили и сакрили међу своје ствари. Зато не могу више да се одрже синови Израиљеви пред непријатељима својим. Окретаће леђа пред непријатељима својим јер су под проклетством. Ако не уклоните проклетство међу вама, нећу више бити с вама. Устани, освештај народ и реци: ‘Освештајте се за сутра. Овако говори Господ, Бог Израиљев: Проклетство је у теби, Израиљу! Нећеш се моћи одржати пред непријатељима својим док не уклоните проклетство међу вама. Зато ћете сутра зором приступити по племенима својим. Племе које означи Господ приступиће по породицама својим. Породица коју означи Господ приступиће по домовима својим. Из дома који означи Господ приступиће човек за човеком. Ко се тада нађе са предметом заклетве нека се спали огњем и он и све његово. Прекршио је завет Господњи и осрамотио Израиљ.’” Ујутру рано уста Исус и позва Израиљ да приступи по племенима. Означи се племе Јудино. Потом позва да приступе породице Јудине. Означи се породица Зарина. Потом позва да приступе породице један по један домаћин. Означи се Завдија. Потом позва да приступи дом његов – један по један. Означи се Ахан, син Хармије, сина Завдије, сина Зариног из племена Јудиног. Тада Исус рече Ахану: „Сине мој! Подај славу Господу, Богу Израиљевом, и принеси хвалу. Признај шта си учинио. Немој ништа да кријеш.” Ахан одговори Исусу и рече: „Заиста, сагрешио сам Господу, Богу Израиљевом. Учинио сам ово: видео сам у плену леп плашт вавилонски, двеста сикала сребра и шипку злата од педесет сикала. Полакомих се и узех то себи. Ено, све је закопано у земљу усред мог шатора. Сребро је одоздо.” Тада посла Исус момке који отрчаше до шатора. Заиста, ствари су биле закопане у шатору и сребро одоздо. Узеше то из шатора, донесоше Исусу и свим синовима Израиљевим и ставише пред Господа. Тада узе Исус Ахана, сина Зариног, сребро, плашт, златну шипку и све синове и кћери његове, говеда његова, магарце његове, овце његове, шатор и све што беше његово и изведе их у долину Ахор. Пратио их је сав Израиљ. Тада рече Исус: „Као што си ти нас увалио у несрећу, тако нека тебе данас унесрећи Господ!” Сав Израиљ га каменова и спалише све огњем после каменовања. Потом навалише над њим гомилу камења, која стоји и данас. Господ се поврати од свог жестоког гнева. Зато се оно место зове долина Ахор до данас. Потом рече Господ Исусу: „Не бој се и не плаши се! Узми све људе, ратнике, устани и крени на Гај. Ево, дао сам ти у руке цара гајскога, народ његов, град његов и земљу његову. Учини са Гајем и царем његовим као што си учинио са Јерихоном и царем његовим. Међутим, плен из њега и стоку његову разделите међу собом. Постави заседу иза града!” Исус устаде да иде на Гај и сви његови ратници. Исус изабра тридесет хиљада храбрих људи и посла их ноћу. Он им заповеди и рече: „Пазите, ви треба да будете у заседи иза града. Немојте да будете много удаљени и будите сви спремни. Ја и сав народ који је уз мене примакнућемо се граду. Кад они изађу на нас, ми ћемо као и пре побећи испред њих. Они ће поћи за нама. Тако ћемо их одвојити од града. Они ће рећи: ‘Беже испред нас као и пре!’ Тада искочите из заседе и заузмите град. Господ, Бог ваш, даће вам га у руке. Кад заузмете град, спалите га огњем! То учините по заповести Господњој. Пазите, то сам вам заповедио!” Исус их посла, они отидоше у заседу. Стадоше између Ветиља и Гаја, западно од Гаја. Исус преноћи ту ноћ са народом. Сутрадан устаде Исус ујутру, преброја народ и пође са старешинама Израиљевим пред народом на Гај. Сви ратници који су били са њим пођоше и, кад су се примакли граду, стадоше у збор Гају са севера. Између њих и Гаја била је равница. Он узе око пет хиљада људи и намести их у заседу између Ветиља и Гаја, западно од града. Народ стаде у збор северно од града, а заседа је била западно од града. Исус те ноћи оде усред долине. Кад цар гајски виде све то, он и сви људи у граду поранише и пожурише. Изађоше на договорено место у пустињи да се боре против Израиља, он и сав народ. Он није знао да му је постављена заседа иза града. Тада Исус и сав народ почеше бежати као да су побеђени. Бежали су путем ка пустињи. Онда повикаше сви људи из града да треба да их гоне. Гонећи Исуса одвојили су се од града. Не оста нико у Гају и Ветиљу да није пошао за Израиљем. Гонили су Израиљце, а град је остао отворен. Тада рече Господ Исусу: „Управи копље које ти је у руци према Гају. Предајем ти га у руке!” Исус управи копље које му је било у руци према граду. Чим је он подигао руку, они из заседе брзо устадоше, потрчаше, дођоше у град, заузеше га и одмах га огњем запалише. Кад се Гајани обазреше, видеше како се дим диже из града према небу. Нису имали куда да беже, ни тамо, ни овамо. Кад Исус и сви Израиљци видеше да је заседа заузела град и да се диже дим из града, окренуше се и ударише на Гајане. Они из града су били изашли пред њих. Тако су се Гајани нашли између Израиљаца и одовуд и одонуд. Побише их тако да ниједан не оста жив, нити побеже. Цара гајског ухватише живог и доведоше Исусу. Кад Израиљци побише све Гајане у пољу и у пустињи, куда су их гонили, и кад сви падоше од оштрог мача, вратише се Израиљци у Гај. Сасекоше мачем све који су били у њему. Укупно побијених становника Гаја било је тог дана дванаест хиљада, људи и жена. Исус не спусти руку којом је уздигао копље док не поби све становнике Гаја. Само стоку и плен из тог града разделише Израиљци међу собом, као што је Господ заповедио Исусу. Исус спали Гај. Учини од њега рушевину заувек, пустим местом до данас. Цара гајског обеси о дрво до вечери. О заласку сунца, заповеди Исус да скину царево тело са дрвета. Бацише га пред врата градска и набацаше на њега велику гомилу камења, која стоји и данас. Исус начини жртвеник Господу, Богу Израиљевом, на гори Евал као што је био заповедио Мојсије, слуга Господњи, синовима Израиљевим, као што пише у Књизи закона Мојсијевог: жртвеник од неклесаног камена, преко кога није рађено гвожђем. Потом на њему принеше жртве паљенице и принеше жртве захвалне Господу. Затим преписа онде на каменовима закон Мојсијев, који је он написао синовима Израиљевим. Тада сав Израиљ, старешине, поглавари и судије његове, и дошљак и домаћи стадоше са обе стране ковчега наспрам свештеника и левита, који су носили ковчег савеза Господњег. Половина је била према гори Гаризин, а половина према гори Евал да би се благословио народ Израиљев, као што је раније заповедио Мојсије, слуга Господњи. Потом прочита све речи закона, благослов и проклетство, све како је записано у Књизи закона. Није било ниједне речи од свега што је Мојсије заповедио да Исус није прочитао пред целим збором Израиљевим, пред женама, децом и дошљацима који су ишли с њима. Сви цареви с ове стране Јордана, по брдима, по равницама и дуж читаве обале Великог мора, све до Ливана, Хетејци, Аморејци, Хананци, Ферезејци, Јевејци и Јевусејци, чуше све шта се догодило. Скупише се сви да се заједно боре против Исуса и Израиља. Становници Гаваона чуше шта Исус учини Јерихону и Гају. Они прибегоше лукавству. Пођоше као изасланици и понесоше намирнице у старим врећама на својим магарцима и поцепане и закрпљене винске мешине. Обуше стару искрпљену обућу и обукоше стару одећу. Сав хлеб што су понели на пут био је бајат и измрвљен. Они дођоше Исусу у збор у Галгал. Њему и људима Израиљцима рекоше: „Дођосмо из далеке земље. Хајде, склопите савез са нама.” Међутим, људи Израиљци рекоше Јевејцима: „Можда ви живите међу нама. Како да склопимо савез са вама?” Они рекоше Исусу: „Ми смо твоје слуге.” Исус их упита: „Ко сте ви и одакле долазите?” Они одговорише: „Слуге твоје дођоше из врло далеке земље у име Господа, Бога твога. Чули смо за славу његову и за све шта је учинио у Египту и шта је учинио двојици царева аморејских с оне стране Јордана, Сиону, цару есевонском, и Огу, цару васанском из Астарота. Рекоше нам наше старешине и сви у нашој земљи говорећи: ‘Понесите хлеба на пут. Идите им у сусрет и реците им: Ми смо слуге ваше. Склопите савез са нама. Ево нашег хлеба! Био је врућ кад смо га понели на пут од кућа својих у дан кад смо кренули ка вама. Сад, ево, бајат је и измрвљен. Ово су винске мешине. Налили смо нове, а сад, ево, већ су се подерале. Одећа наша и обућа наша сасвим су подеране од дугог пута.’” Људи видеше хлеб, али не упиташе Господа. Исус учини мир са њима и склопи савез да ће их оставити у животу. Поглавари положише заклетву. Три дана по склапању савеза сазнаше да су им то суседи и да бораве међу њима. Наиме, пођоше синови Израиљеви и трећег дана дођоше у њихове градове. Градови су били: Гаваон, Кефира, Вирог и Киријат-Јарим. Синови Израиљеви их не нападоше јер су се поглавари збора заклели Господом, Богом Израиљевим. Сав збор је гунђао против поглавара. Тада сви поглавари рекоше целом збору: „Ми смо се заклели Господом, Богом Израиљевим. Сада не можемо да их дирамо. Ово ћемо да урадимо са њима: оставићемо их у животу да не би дошао гнев на нас због заклетве којом смо им се заклели.” Поглавари додадоше: „Нека остану у животу. Нека секу дрва и носе воду за сав збор.” Тако су им поглавари казали. Потом их Исус позва и рече им говорећи: „Зашто сте нас преварили и казали: ‘Врло далеко смо од вас’, кад, ето, живите међу нама? Нека сте сада проклети! Никада нећете престати да будете робови! Сећи ћете дрва и носити воду за дом Господа, Бога мога.” Они одговорише Исусу и рекоше: „Сазнале су слуге твоје да је Господ, Бог твој, заповедио Мојсију, слуги своме, да ће вам дати сву земљу и да ће истребити пред вама све становнике ове земље. Веома смо се уплашили за живот и зато смо ово урадили. Ево, сада смо у твојим рукама. Учини са нама како мислиш да је добро и праведно.” Он учини тако и сачува их од руку синова Израиљевих, тако да их нису побили. Од тог дана нареди им Исус да секу дрва и носе воду збору и за жртвеник Господњи до дана данашњег, на место које буде изабрано. Адониседек, цар јерусалимски, чуо је да је Исус освојио Гај и извршио заклетву уништења. Учинио је са Јерихоном и његовим царем исто што је учинио са Гајем и његовим царем. Он је чуо и да су Гаваоњани склопили мир са Израиљем и да живе међу њима. Они се веома уплашише. Гаваон је био велик град, као какав царски град. Био је већи град од Гаја, а сви његови становници били су ратници. Зато Адониседек, цар јерусалимски, поручи Оаму, цару хевронском, Пираму, цару јармутском, Јафији, цару лахиском, и Давиру, цару јеглонском, и рече им: „Дођите к мени и помозите ми да нападнемо Гаваон јер је склопио мир са Исусом и са синовима Израиљевим.” Тада се удружи пет царева аморејских: цар јерусалимски, цар хевронски, цар јармутски, цар лахиски и цар јеглонски. Они и сва њихова војска пођоше, опколише Гаваон и нападоше га. Тада Гаваоњани послаше поруку Исусу у збор у Галгалу и рекоше: „Не дижи руке своје од слугу својих. Дођи брзо до нас и избави нас. Помози нам јер се скупише против нас сви цареви аморејски који живе у горама.” Исус изађе из Галгала, он и сви његови ратници, сви добри борци. Тада Господ рече Исусу: „Не бој их се. Дајем их у твоје руке. Ниједан од њих неће се одржати пред тобом.” Исус их нападе изненада пошто је ишао сву ноћ од Галгала. Господ их помете пред Израиљем, тако да су их љуто побили код Гаваона. Терали су их путем ка Веторону. Тукли су их све до Азике и Макиде. Док су бежали пред Израиљем низ стрмину веторонску, Господ баци велико камење с неба све до Азике, тако да изгинуше. Више их погибе од градног камења, него оних које побише синови Израиљеви мачем. Тог дана, кад предаде Господ Аморејце синовима Израиљевим, Исус проговори пред синовима Израиљевим и рече: „Стани, сунце, над Гаваоном и, месече, над долином елонском!” Сунце стаде и заустави се месец све док се није осветио народ непријатељима својим. Не пише ли то у Књизи праведника? Стаде сунце насред неба и не оде к западу скоро цео дан. Таквог дана није било ни пре ни после, да је Господ послушао глас човека, јер се Господ борио за Израиљ. Потом се Исус врати у збор у Галгал са свим Израиљем. Оних пет царева побегоше и сакрише се у пећини код Макиде. Исусу јавише: „Пет царева се сакрило у пећини код Макиде.” Исус рече: „Навалите велико камење на улаз пећине и поставите људе пред њу да је чувају. Ви остали немојте да стојите, него гоните непријатеље своје. Туците их с леђа. Не дајте им да уђу у своје градове. Предаде их у руке ваше Господ, Бог ваш.” Исус и синови Израиљеви побише велики број. Разбили су их сасвим и само неколицина побеже у утврђене градове. Тада се народ мирно врати к Исусу у Макиду. Нико не рече језиком својим ништа против синова Израиљевих. Потом рече Исус: „Отворите улаз оне пећине и изведите к мени оних пет царева из пећине.” Они учинише тако и доведоше к њему оних пет царева из пећине: цара јерусалимског, цара хевронског, цара јармутског, цара лахиског и цара јеглонског. Кад изведоше Исусу те цареве, сазва Исус све људе Израиљце и рече заповедницима војске који су ишли с њим: „Приђите и станите ногама својим на вратове ових царева.” Они приђоше и стадоше им ногама својим на вратове. Тада им Исус рече: „Не бојте се и не плашите се. Будите јаки и чврсти. Овако ће учинити Господ свим непријатељима вашим са којима се будете борили.” Потом их Исус удари смртно. Затим их обеси на пет стабала и висили су на дрвећу до вечери. Кад сунце зађе, заповеди Исус да их скину са дрвећа и баце у пећину у коју су се били сакрили. На отвор пећине навалише велико камење које остаде тамо до данас. Истог дана заузе Исус Макиду. Оштрим мачем удари град и цара његовог. Над живима спроведе заклетву уништења. Не пусти ниједног да утекне. Са царем макидским учини исто што и са царем јерихонским. Потом отиде Исус и сав Израиљ с њим од Макиде у Ливну и нападоше Ливну. И њу Господ даде у руке Израиљу. Његовог цара и све живо побише оштрим мачем. Не пусти ниједног да побегне. Њеном цару учини исто што и цару јерихонском. Потом отиде Исус и сав Израиљ с њим из Ливне пред Лахис. Опколише га и нападоше га. Господ даде Лахис у руке Израиљу. Заузе га сутрадан. Побише све живо оштрим мачем, исто као што су учинили у Ливни. Тада дође Орам, цар гезерски, да помогне Лахису. Међутим, Исус порази њега и народ његов, тако да не оста ниједан жив. Потом пође Исус и сав народ с њим из Лахиса на Јеглон. Опколише га и нападоше га. Заузеше га истог дана и оштрим мачем побише све живо. На све у њему применише заклетву уништења, исто како учинише Лахису. Затим се подиже Исус и сав народ с њим из Јеглона на Хеврон и нападоше га. Заузеше га и побише оштрим мачем цара његовог и становништво у свим градовима. Не пустише никог да побегне. Учинише исто онако као у Јеглону. Над становницима испунише заклетву уништења. Потом пође Исус и сав народ с њим на Давир и нападоше га. Заузеше га са царем његовим и свим градовима његовим. Побише их оштрим мачем. Над свим становницима испунише заклетву уништења. Не остаде нико жив. Исус учини са Давиром исто што и са Хевроном и царем његовим, исто што и са Ливном и царем његовим. Тако Исус победи сву земљу: брда, југ, долине и брегове и све цареве њихове. Не пусти никог да побегне, већ над свим живим испуни заклетву уништења, као што је заповедио Господ, Бог Израиљев. Поби их Исус од Кадис-Варније до Газе и сву земљу госенску до Гаваона. Све те цареве и земље заузе Исус одједном јер се за Израиљ борио Господ, Бог Израиљев. Потом се вратише Исус и сав Израиљ у збор у Галгал. Кад све то чу Јавин, цар асорски, посла поруку Јоваву, цару мадонском, цару симронском, цару ахсавском, царевима на северу у брдима и равницама јужно од Хинерота, у долини и висоравни дорској уз море, Хананцима на истоку и западу, Аморејцима, Хетејцима, Ферезејцима, Јевусејцима у брдима, Јевејцима под Ермоном у земљи Миспи. Они изађоше и сва војска њихова. Било је много народа, као песка на морској обали, са веома много коња и кола. Сви ти цареви се договорише, дођоше и распоредише се заједно код Меромског језера, да се боре против Израиља. Тада Господ рече Исусу: „Не бој се њих јер ћу сутра у ово доба учинити да буду побијени пред Израиљем! Коње њихове осакати, а кола њихова спали огњем.” Тада Исус поведе сву војску своју и изненада их нападе код Меромског језера. Господ их предаде у руке Израиљцима. Разбише их и потераше до великог Сидона, до воде Мисрефота и до поља Миспе на истоку. Тако их побише да не оста ниједан жив. Исус тада учини како му је Господ заповедио. Коње њихове осакати, а кола њихова спали огњем. Потом се врати Исус, заузе Асор и погуби мачем цара његовог. Асор је раније био главни град оним царствима. Побише све становнике у њему оштрим мачем испуњавајући заклетву уништења. Нико жив не остаде, а Асор спалише огњем. Све градове оних царева заузе Исус и поби цареве оштрим мачем испуњавајући заклетву уништења, као што му заповеди Мојсије, слуга Господњи. Ниједан град који је био на брежуљцима Израиљци нису спалили. Једино је Асор спалио Исус. Сав плен из тих градова и стоку разделише синови Израиљеви међу собом. Све људе исекли су оштрим мачем. Истребише их тако да нико не остаде жив. Онако како заповеди Господ Мојсију, слуги своме, тако Мојсије заповеди Исусу, а Исус тако учини. Ништа није изоставио од онога што је Господ заповедио Мојсију. Тако Исус заузе сву земљу: брда, јужну област, област Госен, равницу, пустињу, брда и долине израиљске, од горе Алак, која се пружа према Сиру, до Вал-Гада у пољу ливанском, под планином Ермон. Све цареве њихове уништи и погуби. Дуго времена је ратовао Исус против тих царева. Није било ниједног града који је склопио мир са синовима Израиљевим, осим Јевејаца који су живели у Гаваону. Све су заузели ратом. Господ учини да им отврдне срце њихово, да ратују против Израиља тако да их затре и да се без милости испуни заклетва уништења као што Господ заповеди Мојсију. У то време изађе Исус и истреби енаковце из брда, из Хеврона, Давира, Анава, и из свих брда Јудиних и из свих брда Израиљевих. Над њима Исус испуни заклетву уништења. Ниједан енаковац не остаде у земљи синова Израиљевих, осим у Гази, Гату и Азоту. Тако Исус заузе сву земљу као што рече Господ Мојсију. Предаде је у наследство Израиљу поделивши је по племенима. Земља почину од рата. Ово су цареви земље које победише синови Израиљеви и чије су земље освојили. Са оне стране Јордана, на истоку, од потока Арнона до планине Ермон и све источне равнице, то су: Сион, цар аморејски, који је живео у Есевону. Он је владао од Ароира, који је на обали потока Арнона, од средине долине и половином Галада до потока Јавока, који је граница са синовима Амоновим. На истоку му је била равница до Генисаретског језера и до Мртвог мора према Ветсимоту и на југу до подножја Фазге. Затим Ог, цар васански, који је припадао рефаимцима. Он је живео у Астароту и Едрајину. Владао је планином Ермоном, Салхом и целим Васаном све до гесурске и махатске границе и половином Галада до границе са Сионом, царем есевонским. Мојсије, слуга Господњи, и синови Израиљеви побили су их. Ту земљу је дао Мојсије, слуга Господњи, у посед племену Рувимовом, племену Гадовом и половини племена Манасијиног. Ово су цареви земље које су победили Исус са синовима Израиљевим са ове западне стране Јордана, од Вал-Гада у ливанској равници до планине Алак, која се издиже према Сиру. Њихову земљу даде Исус племенима Израиљевим у посед према њиховим деловима, по горама, по равницама, по пољима, долинама, у пустињи и у јужном крају, земљу хетејску, аморејску, хананејску, ферезејску, јевејску и јевусејску: цар јерихонски – један, цар гајски, крај Ветиља – један. Цар јерусалимски – један, цар хевронски – један. Цар јармутски – један, цар лахиски – један. Цар јеглонски – један, цар језерски – један. Цар давирски – један, цар гадерски – један. Цар орамски – један, цар арадски – један. Цар од ливне – један, цар одоламски – један. Цар макидски – један, цар ветиљски – један. Цар тафувски – један, цар еферски – један. Цар афечки – један, цар садонски – један. Цар мадонски – један, цар асорски – један. Цар симрон-меронски – један, цар ахсавски – један. Цар такашки – један, цар мегидски – један. Цар кедески – један, цар јокнеамски, код Кармила – један. Цар дорски, у Нафат-Дору – један, цар гоимски у Галгалу – један. Цар тераски – један. Укупно тридесет један цар. Исус зађе у године и остари. Тада му Господ рече: „Ти си зашао у године и остарио, а остао је велики део земље да се освоји. Ево које су области остале: сви крајеви филистејски и сва земља гесурска, од Сиора, који је пред Египтом, до границе акаронске на северу. То припада земљи Хананаца. Затим, пет кнежевина филистејских: Газа, Азот, Аскалон, Гат и Акарон. Затим, земља авејска на југу, сва земља хананска, Меара, која припада Сидонцима до Афека, на граници аморејској. Затим, земља гивлејска, сав Ливан према истоку, од Вал-Гада под планином Ермон, па до пролаза за Емат. Све становнике брда, од Ливана до Мисрефот-Мајима, и све Сидонце ја ћу отерати испред синова Израиљевих. Ти раздели жребом у власништво земљу, као што сам ти заповедио. Значи, раздели ту земљу у посед међу девет племена и половину Манасијиног племена.” Са другом половином примили су своје делове Рувимово и Гадово племе, које им је дао Мојсије преко Јордана ка истоку. Овако им је дао Мојсије, слуга Господњи: од Ароира, који је на обали потока Арнона, и од града усред долине сву равницу медевску до Девона, све градове Сиона, цара аморејског, који је владао у Есевону, до границе синова Амонових. Затим, Галад и области гесурске и махатејске, целу планину Ермон и сав Васан до Салхе, све царство Огово у Васану, који је владао у Астароту и Едрајину. Он је био последњи од Рафаја. Само Гесурејце и Махатејце не изгнаше синови Израиљеви, него Гесурејци и Махатејци живе међу Израиљем до данас. Једино племену Левијевом није дао наследство. Жртве Господу, Богу Израиљевом, њихово је наследство, као што им је казао. Мојсије даде племену синова Рувимових део према њиховим породицама. Њихова област се простирала од Ароира који је на обали потока Арнон и од града усред долине и сва равница до Медеве, Есевон са свим његовим градовима у долини Девон и Вамот-Вал и Вет-Валмеон, Јаса, Кадимот, Мифат, Киријатаим, Сивма, Зарет-Сар на гори изнад долине, Вет-Фегор, Аздот-Фазга и Вет-Јесимот. Затим, сви градови у равници. Цело царство Сиона, цара аморејског, који је владао у Есевону и кога је убио Мојсије, заједно са кнезовима Сионовим који су живели у тој земљи. Убише синови Израиљеви мачем и Валама, сина Веоровог, врача, са осталима које су побили. Граница синова Рувимових била је Јордан са обалом његовом. То је било наследство синова Рувимових по породицама њиховим – градови и села њихова. Потом даде Мојсије племену Гадовом, синовима Гадовим, по породицама њиховим. Они добише ове области: Јазир и све градове галадске и половину земље синова Амонових до Ароира, наспрам Раве. Затим, од Есевона до Рамот-Мисте и Ветонима и од Маханаима до границе код Давира, затим у долини: Вет-Арам, Вет-Нимру, Сокот и Сафон, остатак царства Сиона, цара есевонског, Јордан са обалом његовом до Генисаретског језера с оне, источне стране Јордана. То је наследство синова Гадових по породицама њиховим – градови и села њихова. Потом даде Мојсије део половини Манасијиног племена. Наследство половини Манасијиног племена било је према породицама. Њихова област је била од Маханаима, сав Васан, цело царство Ога, цара васанског, сва села Јаирова која су у Васану – шездесет села. Половина Галада, Астарот и Едрајин, градови царства Оговог у Васану припадоше синовима Махира, сина Манасијиног, и то половини синова Махирових по породицама њиховим. То је што раздели Мојсије наследство у пољу моавском, с оне стране Јордана, источно од Јерихона. Левијевом племену не даде Мојсије наследство. Господ, Бог Израиљев, њихово је наследство, као што им је рекао. Ово је шта су добили у наследство синови Израиљеви у земљи хананској. Свештеник Елеазар, Исус, син Навинов, и поглавари породица отачких разделише по племенима синова Израиљевих. Жребом су делили наследство, као што им је Господ заповедио преко Мојсија, међу девет и по племена. Наиме, Мојсије је одредио наследство за два племена и пола племена са оне стране Јордана. Левитима није дао део. Од синова Јосифових била су два племена: Манасијино и Јефремово. Левитима не дадоше део у земљи осим градова у којима ће живети, са околином њиховом за стоку и имање њихово. Како Господ заповеди Мојсију, тако учинише синови Израиљеви и поделише земљу. У то време синови Јудини дођоше к Исусу у Галгал и рече му Халев, син Јефонијин, Кенезеј: „Ти знаш шта је казао Господ Мојсију, слуги Господњем, за мене и за тебе у Кадис-Варнији. Имао сам четрдесет година када ме посла Мојсије, слуга Господњи, да извидим земљу. Известио сам га онако како сам и сматрао. Моји земљаци, који су ишли са мном, уплашили су срце народа, али ја сам био уз Господа, Бога свога. Тада се заклео Мојсије и рекао је: ‘Земља по којој си ишао ногама својим припашће теби и синовима твојим довека. Потпуно си био уз Господа, Бога мога.’ Сад, ево, сачува ме Господ у животу као што је обећао. Пре четрдесет пет година рече то Господ Мојсију, док је Израиљ ишао по пустињи. Сад, ево, имам осамдесет пет година. И сада сам још крепак као што сам био онда када ме је Мојсије послао. Снага ми је и сада онаква каква је била када је требало борити се и полазити и враћати се. Зато дај ми ову брдовиту област, о којој је онда говорио Господ. Ти сам си онда чуо да су тамо Енакими и велики и утврђени градови. Ако је Господ са мном, протераћу их, као што је Господ рекао.” Тада га Исус благослови и даде Хеврон Халеву, сину Јефонијином, у наследство. Зато припада Хеврон у наследство Халеву, сину Јефонијином, Кенезејцу, до данас. Халев је увек био уз Господа, Бога Израиљевог. Хеврон се раније звао Киријат-Арва. Арва је био највећи међу Енакимима. Земља почину од рата. Део који је припао племену синова Јудиних, по породицама њиховим, био је уз границу едомску, јужно од пустиње Син, на крајњем југу. Јужна граница им је ишла од краја Мртвог мора, од јужног залива. Затим је ишла јужно од акравимске узвишице, прелазила преко Сина, узлазила јужно од Кадис-Варније, допирала до Есрона, пењала се до Адара, а онда савијала на Карку. Одатле иде до Аселмона, излази на поток египатски и завршава уз море. То вам је јужна граница. Граница на истоку је Мртво море до ушћа Јордана. Северна граница је почињала од залива мора код ушћа Јордана. Одатле се граница пење на Вет-Огау, иде северно до Вет-Араве, затим се уздиже до стене Воан (по Рувимомов сину). Затим се граница диже кроз долину Ахор до Давира, скреће на север према Галгалу, који лежи наспрам брда Адимим, јужно од потока. Затим граница иде до воде Ен-Семес и долази до извора Рогила. Одатле се граница диже преко долине синова Еномових, јужно од узвишице јевусејске, то јест Јерусалима. Потом се граница пење до врха планине која је према долини Еном на западу и лежи на северном крају долине Рафаима. Од врха те планине граница савија ка извору Нефтоја и излази на градове у гори Ефроновој. Одатле иде граница до Вала, то јест Киријат-Јарима. Од Вала скреће граница на запад према планини Сир и иде северно од горе. Јарим, то јест Хасалона, спушта се на Вет-Семес и долази до Тамне. Затим граница иде северним обронком Акарона и допире до Сикрона. Одатле иде преко горе Вал и пружа се до Јавнила. Ту избија на море. Западна граница је Велико море. То су границе синова Јудиних унаоколо по породицама њиховим. Халеву, сину Јефонијином, даде Исус део међу синовима Јудиним, као што му заповеди Господ – Киријат-Арву, то јест Хеврон. Арва је био отац Енаков. Халев протера одатле три сина Енакова: Сесаја, Ахимана и Талмаја, потомке Енакове. Одатле пође на становнике Давира. Давир се раније звао Киријат-Сефер. Тада рече Халев: „Ко савлада и заузме Киријат-Сефер, даћу му Ахсу, кћер своју, за жену!” Заузе га Готонило, син Кенезов, брат Халевов, и даде му Ахсу, кћер своју, за жену. Кад је дошла код њега, он је наговори да од свога оца затражи поље. Она скочи са магарца, а Халев је упита: „Шта ти је?” Она одговори: „Дај ми дар! Дао си ми јужни крај. Дај ми и изворе воде!” Он јој даде и горње и доње изворе. То је наследство племена синова Јудиних по породицама њиховим. Ово су градови племена синова Јудиних дуж едомске границе на југу: Кавсеил, Едер, Јагур, Кина, Димона, Адада, Кадес, Асор, Итнан, Зиф, Телем, Валот, Асор-Адата, Кириот и Есрон, а то је Асор, Амам, Сама, Молада, Асар-Гада, Есемон, Вет-Фалет, Асар-Суал, Вир-Савеја, Визиотија, Вала, Им, Асем, Елтолад, Хесил, Орма, Сиклаг, Мадмана, Сансана, Леваот, Силеим, Ајин и Римон. Укупно двадесет девет градова са селима својим. У равници: Естаол, Сараја, Асна, Заноја, Ен-Ганим, Тафуја, Инам, Јармут, Одолим, Сохот, Азика, Сагарим, Адитајим, Гедира и Гедиротајим. Четрнаест градова са селима својим. Севан, Адаса, Магдал-Гад, Дилан, Миспа, Јоктеил, Лахис, Васкат, Јеглон, Хавон, Ламас, Хитлис, Гедирот, Вет-Дагон, Нама и Макида. Шеснаест градова са селима својим. Ливна, Етер, Асан, Јефта, Асна, Несив, Кеила, Ахзив и Мариса. Девет градова са селима својим. Акарон са селима и засеоцима. Од Акарона до мора, све што је поред Азота, са селима његовим. Азот са селима и засеоцима, Газа са селима и засеоцима до потока египатског и до Великог мора, које је граница. У брдима: Самир, Јатир, Сохот, Дана и Киријат-Сана, то је Давир, Анав, Естемон, Аним, Госен, Олон и Гилон. Једанаест градова са селима својим. Арав, Дума, Есан, Јанум, Вет-Тафуја, Афека, Хумата, Киријат-Арва, а то је Хеврон и Сиор. Девет градова са селима својим. Маон, Кармел, Зиф, Јута, Језраел, Јогдеам, Заноја, Каин, Гавеја и Тамна. Десет градова са селима својим. Алул, Вет-сур, Гедор, Марат, Вет-Анот и Елтекон. Шест градова са селима својим. Киријат-Вал, а то је Киријат-Јарим и Рава. Два града са селима својим. У пустињи Вет-Арава, Мидин, Сехаха, Нивсан, Слани Град и Енгадија. Шест градова са селима својим. Јевусејце, који су живели у Јерусалиму, нису могли да протерају синови Јудини. Зато остадоше Јевусејци са синовима Јудиним у Јерусалиму до данас. Синовима Јосифовим одређен је жребом предео од Јордана код Јерихона, источно од Јерихонских вода, ка пустињи која иде од Јерихона ка Ветиљској гори. Од Ветиља иде на Луз и долази до границе архијске, до Атарота. Потом се спушта на запад до границе јафлетске до границе доњег Вет-Орона и до Гезера и завршава се крај мора. То су добили у наследство Јосифови синови Манасија и Јефрем. Област синова Јефремових по породицама њиховим била је следећа: граница наследства њиховог ишла је на истоку од Атарот-Адара до горњег Вет-Орона. Онда се граница пружала према мору код Михмете на северу, скретала на исток до Танат-Силона и ишла на исток до Јанохе. Потом се спуштала од Јанохе до Атарота и Нарата, дотицала Јерихон и завршавала се на Јордану. Од Тафује иде граница на запад до потока Кане и излази на море. То је наследство племена синова Јефремових по породицама њиховим. Синови Јефремови су имали и градове са њиховим селима издвојене у наследству синова Манасијиних. Међутим, нису истерали Хананце који су живели у Гезеру. Тако су Хананци остали међу синовима Јефремовим до данас, уз принудан рад. Жреб одреди и део племену Манасијином јер је он био првенац Јосифов. Махиру, првенцу Манасијином, оцу Галадовом, припадоше Галад и Васан јер је био човек-ратник. Добили су свој део и остали синови Манасијини по породицама својим: синови Авијезерови, синови Хелекови, синови Азрилови, синови Сихемови, синови Еферови и синови Семидини. То су потомци Манасије, сина Јосифова, са њиховим породицама. Салпад, син Ефера, сина Галада, сина Махира, сина Манасијиног, није имао синова, него само кћери. Ово су имена кћери: Мала, Нуја, Егла, Мелха и Терса. Оне дођоше пред свештеника Елеазара и пред Исуса, сина Навиновог, и пред поглаваре и рекоше: „Господ је заповедио Мојсију да нам додели наследство међу браћом нашом.” Исус им даде наследство међу браћом оца њиховог, по заповести Господњој. Манасији је припало десет делова, осим земље у Галаду и у Васану, које су с оне стране Јордана. Кћери Манасијине су добиле наследство међу синовима његовим, а земља галадска припаде другим синовима Манасијиним. Граница Манасијина ишла је од Асира ка Михмети, која је наспрам Сихема. Затим је скретала удесно ка становницима Ен-Тафује. Област тафујска је припадала Манасији, али сама Тафуја, на граници Манасијиној, припадала је синовима Јефремовим. Одатле силази граница на поток Кану. Јужно од потока били су градови који су припадали синовима Јефремовим, међу Манасијиним градовима. Граница Манасијина је ишла северно од потока и избијала на море. Области на југу припадале су Јефрему, на северу Манасији, а море је била граница. Са Асиром су се граничили на северу, а са Исахаром на истоку. Код Исахара и Асира Манасији припадају: Вет-Сан са селима својим, Ивлеам са селима својим, становници Дора са селима својим, становници Ен-Дора са селима својим, становници Танаха са селима својим и становници Мегида са селима својим и три узвишице. Синови Манасијини нису могли да заузму те градове. Зато су Хананци остали у том крају. Међутим, кад су ојачали синови Израиљеви, присилише на рад Хананце, али их не протераше. Тада синови Јосифови упиташе Исуса: „Зашто си нам једним жребом дао у наследство само један део кад је нас много? Господ нас је досад благословио.” Исус им одговори: „Кад вас је много, идите у шуму. Крчите тамо себи земљу у крајевима ферезејским и рафајским ако вам је тесна гора Јефремова.” Синови Јосифови рекоше: „Није нам довољна ова гора. Међутим, сви Хананци који живе у долини имају гвоздена кола; и они који су у Вет-Сану са селима његовим и они који су у долини језраелској.” Тада одговори Исус дому Јосифовом, Јефрему и Манасији, и рече им: „Ви сте бројан народ и моћан. Нећеш добити само један део. Нека гора буде твоја. Ако је шумовита, искрчи је! Онда ће обронци бити твоји. Протераћеш Хананце иако имају гвоздена кола, иако су јаки!” Потом се сабра сав збор синова Израиљевих у Силом. Тамо су подигли шатор састанка пошто су покорили земљу. Међу синовима Израиљевим било је седам племена која нису примила своје наследство. Тада рече Исус синовима Израиљевим: „Докле ћете оклевати да пођете и заузмете земљу коју вам је дао Господ, Бог отаца ваших? Изаберите по три човека из сваког племена. Послаћу их да пођу и да попишу земљу како бисмо разделили наследство. Потом нека се врате к мени. Нека то поделе на седам делова. Јуда нека остане у својој области на југу, а дом Јосифов нека остане у својој области на северу. Ви попишите земљу на седам делова и донесите ми овде да бацим жреб за вас пред Господом, Богом нашим. Левити неће имати део међу вама јер је свештенство Господње наследство њихово. Гад, Рувим и половина племена Манасијиног добили су наследство своје са оне, источне стране Јордана, које им даде Мојсије, слуга Господњи.” Тада устадоше људи и пођоше. Исус им заповеди кад су полазили да попишу земљу говорећи: „Идите, прођите земљу и попишите је. Потом се вратите к мени да бацим жреб за вас пред Господом, овде у Силому.” Људи одоше, прођоше земљу, пописаше место по место у књигу, на седам делова. Потом се вратише к Исусу у збор у Силом. Тада Исус баци жреб за њих пред Господом у Силому. Ту подели Исус земљу синовима Израиљевим по деловима њиховим. Жреб паде на племе синова Венијаминових по породицама њиховим. Део њихов, одређен жребом, била је област између делова синова Јудиних и синова Јосифових. Северна граница се протезала од Јордана, ишла северно од Јерихона, успињала се на западна брда и завршавала се у пустињи Вет-Авен. Одатле је ишла граница до Луза, са јужне стране Луза, а то је Ветиљ. Потом је силазила до Атарот-Адара, крај брда које је јужно од доњег Вет-Орона. Затим граница иде и савија се са запада ка југу, од брда које је јужно од Вет-Орона, и излази на Киријат-Вал, а то је Киријат-Јарим, град синова Јудиних. То је западна страна. Јужна страна је почињала од краја Киријат-Јарима. Затим граница иде на запад и долази до извора воде Нефтоје. Потом се спушта граница до краја брда које је наспрам долине сина Еномовог, северно од Рафајске долине. Затим иде преко долине Еномове, јужно од јевусејских обронака, и долази до Рогила. Потом иде на север и на Ен-Семес. Потом иде на Галилот, који је наспрам Адумимске горе, и силази на стену Воана, сина Рувимовог. Отуда иде обронком који је северно према Арави и долази до Араве. Затим иде северно од обронка Вет-Огле и завршава се на северном заливу Мртвог мора, на јужном крају Јордана. То је јужна граница. На источној страни граница је Јордан. То је наследство синова Венијаминових, уоколо по границама њиховим и по породицама њиховим. Градови племена синова Венијаминових по породицама њиховим јесу: Јерихон, Вет-Огла, Емек-Кесис, Вет-Арава, Семарајим, Ветиљ, Авин, Фара, Офра, Хефар-Амона, Офнија и Гава. Дванаест градова са селима њиховим. Гаваон, Рама, Вирот, Миспа, Хефира, Моса, Рекем, Јерфаил, Тарала, Сила, Елеф и Јевус, а то је Јерусалим, Гават и Киријат. Четрнаест градова са селима њиховим. То је наследство синова Венијаминових по породицама њиховим. Други жреб паде на Симеуна за племе синова Симеунових по породицама њиховим. Њихово наследство је било усред наследства синова Јудиних. Њима припадоше у наследство Вир-Савеја, Савеја, Молада, Асар-Суал, Вала, Асем, Елтолад, Ветул, Орма, Сиклаг, Вет-Маркавот, Асар-Суса, Вет-Леваот и Саруен. Тринаест градова са селима њиховим. Ајин, Ремон, Етер и Асан. Четири града са селима њиховим. Сва села која су била око тих градова до Валат-Вира, данашњи Рамат, на југу. То је наследство племена синова Симеунових по породицама њиховим. Наследство синова Симеунових било је од дела наследства синова Јудиних. Део племена Јудиног био је превелик за њих. Зато синови Симеонови добише наследство на њиховом делу. Трећи жреб паде на синове Завулонове по породицама њиховим. Граница њиховог наследства протеже се до Сарида. Одатле им се граница пење на запад на Маралу, допире до Давасета и иде на поток који је наспрам Јокнеама. Од Сарида скреће ка истоку до границе Кислот-Тавора, иде на Даврат и пење се до Јафе. Одатле иде на исток до Гита-Ефера, а то је Ита-Касин. Потом излази на Ремон-Метоар, а то је Неја. Затим граница савија на север, на Анатон, и излази у долину Јефтаил. С Кататом, Налалом, Симроном, Идалом и Витлејемом – дванаест градова са селима њиховим. То је наследство синова Завулонових по породицама њиховим. То су градови и села њихова. Четврти жреб паде на Исахара, за синове Исахарове по породицама њиховим. Њихова област је била: Језраел, Кесулот, Суним, Аферајим, Сеон, Анахарат, Равит, Кисион, Авес, Ремет, Ен-Ганим, Ен-Ада и Вет-Фасис. Затим граница дотиче Тавор, Сахасиму, Вет-Семес и удара на Јордан. Шеснаест градова са селима њиховим. То је наследство племена синова Исахарових по породицама њиховим. То су градови и села њихова. Пети жреб паде на племе синова Асирових по породицама њиховим. Њихова област је била: Хелкат, Алија, Ветен, Ахсаф, Аламелех, Амад и Мисал и пружала се на запад до Кармела и Сихор-Ливната. Одатле савија на исток, на Вет-Дагон, допире до Завулона и до долине Јефтаила на северу, до Ветемека и Наила, и иде до Хавула на север, Хеврона, Реова, Амона и Кана, све до великог Сидона. Отуда се граница савија на Раму, до тврдога града Тира, а одатле савија на Осу и излази на море. Затим Хевел, Ахсива, Ама, Афек и Реов. Двадесет два града са селима њиховим. То је наследство племена синова Асирових по породицама њиховим. То су градови и села њихова. Шести жреб паде на синове Нефталимове, за синове Нефталимове по породицама њиховим. Њихова граница иде од Елафа, Алона, Сананима, Адами-Некева и Јавнила до Лакума и излази на Јордан. Потом граница скреће на запад к Азнот-Тавору, иде на Укок и допире до Завулона на југу, до Асира на западу и до Јуде на Јордану на истоку. Утврђени градови су: Сидим, Сер, Амат, Ракат, Хинерот, Адама, Рама, Асор, Кедес, Едреј, Ен-Асор, Ирон Мигдалил, Орем, Вет-Анат и Вет-Семес. Деветнаест градова са селима њиховим. То је наследство племена синова Нефталимових по породицама њиховим. То су градови и села њихова. Седми жреб паде на синове Данове по породицама њиховим. Границе њиховог наслеђа су: Сара, Естаол, Ир-Семес, Салавин, Ајалон, Јетла, Елон, Тамната, Акарон, Елтекон, Гиветон, Валат, Јуд, Вани-Варак, Гат-Римон, Ме-Јаркон, Ракон и област наспрам Јопе. Међутим, област синова Данових била је мала за њих. Зато изађоше синови Данови и нападоше Лесем. Освојише га, заузеше и исекоше мачем. Настанише се у њему и Лесем назваше Дан, по имену Дана, оца свог. То је наследство племена синова Данових по породицама њиховим. То су градови и села њихова. Кад су поделили земљу по границама њеним, дадоше синови Израиљеви Исусу, сину Навиновом, наследство у својој средини. По заповести Господњој дадоше му град који је затражио – Тамнат-Сарах у гори Јефремовој. Он утврди град и насели се у њему. То су наследства која свештеник Елеазар, Исус, син Навинов, и поглавари племена синова Израиљевих поделише жребом у Силому пред Господом на вратима шатора састанка. Тако поделише земљу. Потом рече Господ Исусу говорећи: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ‘Одредите себи градове за уточишта, о којима сам вам говорио преко Мојсија. Тамо нека се склони онај који је нехотице убио некога, без намере. То нека су уточишта од осветника. Кад се тај склони у неки од тих градова, нека стане пред градска врата и нека објасни свој случај старешинама градским. Они нека га приме у свој град и нека му одреде место на којем ће седети међу њима. Ако га прогони крвни осветник, нека не изруче убицу у његове руке јер је нехотице убио ближњег свог, а није га раније мрзео. Тај нека седи у граду оном док не стане пред збор на суд, до смрти великог свештеника који тада буде. Потом онај који је убио нека се врати и нека оде у свој град, својој кући, у град из којега је утекао.’” Тада одредише Кедес у Галилеји у гори Нефталимовој, Сихем у гори Јефремовој и Киријат-Арву, а то је Хеврон, у гори Јудиној. С оне стране Јордана, источно од Јерихона, одредише Восор у пустињи, у равници Рувимовог племена, Рамот у Галаду у Гадовом племену и Голан у Васану у племену Манасијином. То су градови који су били одређени свим синовима Израиљевим и дошљацима који су боравили међу њима. Ту је могао да се склони неко ко је убио некога нехотице и да не погине од руке осветникове док не стане пред збор. Потом дођоше поглавари родова левитских свештенику Елеазару, Исусу, сину Навиновом, и поглаварима родова отачких синова Израиљевих. Они им рекоше у Силому, у земљи хананској, говорећи: „Господ је преко Мојсија заповедио да нам се дају градови у којима ћемо живети са околином за стоку нашу.” Синови Израиљеви дадоше левитима од наследства свога, по заповести Господњој, ове градове. Жреб паде на породицу Катову. Левитима, потомцима свештеника Арона, припаде тринаест градова од племена Јудиног, племена Симеуновог и од племена Венијаминовог. Осталим синовима Катовим допаде жребом десет градова од породица племена Јефремовог, од племена Дановог и од половине племена Манасијиног. Синовима Гирсоновим допаде жребом тринаест градова од породица племена Исахаровог, од племена Асировог, од племена Нефталимовог и од половине племена Манасијиног у Васану. Синовима Мераријевим по породицама њиховим допаде дванаест градова од племена Рувимовог, од племена Гадовог и од племена Завулоновог. Тако синови Израиљеви дадоше левитима жребом те градове са околином, као што Господ заповеди преко Мојсија. Племе синова Јудиних и племе синова Симеунових даде ове градове који се по имену наводе. Синовима Ароновим из рода Катовог између синова Левијевих паде први жреб. Њима допаде: Киријат-Арва (Арва је отац Анаков), а тај град је Хеврон у гори Јудиној са околином. Међутим, поље око тог града и села његова дата су у наследство Халеву, сину Јефонијином. Синовима свештеника Арона дадоше Хеврон са околином и Ливну са околином као градове за уточиште убицама. Затим, Јатир са околином, Естемоју са околином, Олон са околином, Давир са околином, Ајин са околином, Јуту са околином и Вет-Семес са околином. Девет градова од та два племена. Од племена Венијаминовог: Гаваон са околином, Гавају са околином, Анатот са околином и Алмон са околином – четири града. Тако су свештеници, синови Аронови, добили укупно тринаест градова са њиховом околином. Левитима из Катовог рода, који су преостали из Катовог рода, жреб додели градове из племена Јефремовог. Допадоше им као градови за уточиште Сихем са околином у гори Јефремовој, Гезер са околином, Кивсајим са околином и Вет-Орон са околином – четири града. Од племена Дановог: Елтеном са околином, Гиветон са околином, Ајалон са околином, Гат-Римон са околином – четири града. Од половине племена Манасијиног: Танах са околином и Гат-Римон са околином – два града. Укупно добише десет градова са околином породице осталих синова Катових. Левитским породицама синова Гирсонових дадоше од половине племена Манасијиног градове за уточиште убици: Голан у Васану са околином и Вестеру са околином – два града. Од племена Исахаровог: Кисон са околином, Даврот са околином, Јармут са околином и Ен-Ганим са околином – четири града. Од племена Асировог: Мисал са околином, Авдон са околином, Хелкат са околином и Реов са околином – четири града. Од племена Нефталимовог градове за уточиште убици: Кедес у Галилеји са околином, Амот-Дор са околином и Картан са околином – три града. Укупно припаде тринаест градова са околином синовима Гирсоновим по породицама њиховим. Преосталим левитима из породица синова Мераријевих дадоше од племена Завулоновог Јокнеам са околином, Карту са околином, Димну са околином и Налал са околином – четири града. Од племена Рувимовог: Восор са околином, Јазу са околином, Кедимот са околином и Мифат са околином – четири града. Од племена Гадовог град за уточиште убици: Рамот у Галаду са околином, Маханајим са околином, Есевон са околином и Јазир са околином – четири града. Укупно је жребом било додељено дванаест градова преосталим левитима из породица синова Мераријевих. Укупно је било четрдесет осам левитских градова са околином усред наслеђа синова Израиљевих. Сваки тај град имао је пашњаке своје. Тако је било код свих градова. Тако даде Господ сву земљу Израиљу за коју се заклео оцима њиховим да ће им је дати. Узеше је и населише се у њој. Господ им даде да отпочину у миру свуда уоколо, као што се заклео оцима њиховим. Нико им од њихових непријатеља није одолевао. Све њихове непријатеље предаде им Господ у руке. Од свих обећања која је Господ дао дому Израиљевом ништа не изоста. Све се испунило. Потом сазва Исус Рувимово, Гадово и половину Манасијиног племена. Он им рече: „Испунили сте све што вам је заповедио Мојсије, слуга Господњи. Слушали сте и мене у свему што сам вам заповедао. Нисте остављали браћу своју дуго, до дана данашњега. Извршавали сте заповест Господа, Бога свога. Сада је Господ, Бог ваш, донео мир браћи вашој, као што им је обећао. Сада се ви вратите у шаторе своје у земљу наследства свога с оне стране Јордана, коју вам је одредио Мојсије, слуга Господњи. Само пазите да испуњавате заповести и закон који вам је дао Мојсије, слуга Господњи: да волите Господа, Бога свога, и да увек идете путевима његовим, да чувате заповести његове, да сте му верни и да му служите свим срцем својим и свом душом својом.” Тада их Исус благослови и отпусти их, а они пођоше ка својим шаторима. Мојсије је једној половини Манасијиног племена дао наследство у Васану, а другој половини дао је усред браће њихове, са ове, западне стране Јордана. Кад их отпусти у њихове шаторе, он их благослови. Рече им говорећи: „Ви се враћате у шаторе своје са благом великим, са много стоке, сребра, злата, бронзом, гвожђем и са много одеће. Поделите плен од непријатеља својих са браћом својом.” Тада пођоше синови Рувимови, синови Гадови и половина племена Манасијиног. Одоше од синова Израиљевих из Силома у земљи хананској и пођоше у земљу галадску, у земљу наследства свога, коју су запосели, као што им је Господ преко Мојсија заповедио. Кад су стигли до области Јордана у земљи хананској, подигоше синови Рувимови, синови Гадови и половина Манасијиног племена велики, наочит жртвеник. Синови Израиљеви чуше како се говори: „Гле, синови Рувимови, синови Гадови и половина Манасијиног племена подигоше жртвеник спрам земље хананске, крај Јордана, с оне стране земље синова Израиљевих.” Кад то чуше синови Израиљеви, сабра се сав збор синова Израиљевих у Силом да пођу у бој против оних. Синови Израиљеви послаше синовима Рувимовим и синовима Гадовим и половини Манасијиног племена у земљу галадску Финеса, сина свештеника Елеазара. Са њим је било десет поглавара, по један поглавар из сваког дома отачкога над хиљадама у Израиљу. Они дођоше у земљу галадску к синовима Рувимовим и синовима Гадовим и половини племена Манасијиног и рекоше им говорећи: „Овако пита сав збор Господњи: ‘Каква је то невера коју чините против Бога Израиљевог? Тиме што сте подигли жртвеник одбацили сте данас Господа. Одметнули сте се данас од Господа! Зар вам није доста греха Фегоровог, од којег се нисмо очистили до данас и због којег је дошао помор на збор Господњи? Ви се данас одвраћате од Господа. Ако се побуните против Господа данас, сутра ће се Он разгневити на сав збор Израиљев! Ако мислите да је земља вашег наследства нечиста, онда пређите у земљу наследства Господњег у којој је пребивалиште Господње. Настаните се међу нама. Само се не одмећите од Господа и не одмећите се од нас тиме што дижете жртвеник мимо жртвеника Господа, Бога нашег. Зар се није Ахан, син Зарин, огрешио о закон уништења? Гнев се сручио на сав збор Израиљев, а не на једног који је сагрешио.’” Тада синови Рувимови, синови Гадови и половина племена Манасијиног одговорише и рекоше поглаварима племена Израиљевих: „Бог над боговима, Господ је Бог над боговима, Господ зна и Израиљ нека зна: ако је ово била побуна или одметање од Господа, нека нас данас не спасе. Ако смо подигли жртвеник да се одметнемо од Господа или да приносимо жртве паљенице, приносе или да приносимо жртве захвалне, онда нека Господ истражи. Ми смо то учинили јер смо се забринули. Помислили смо да ће сутра синови ваши казати синовима нашим и да ће им рећи: ‘Шта ви имате са Господом, Богом Израиљевим? Господ је поставио Јордан као границу, синови Рувимови и синови Гадови. Ви немате део са Господом.’ Тако ће синови ваши одвратити синове наше да не поштују Господа. Зато рекосмо: ‘Хајде да подигнемо жртвеник, не за жртву паљеницу, ни другу жртву, него да буде сведочанство између нас и вас и међу потомцима нашим, да ћемо служити Господу жртвама паљеницама, приносима и жртвама захвалним. Тако неће моћи рећи једном синови ваши синовима нашим: Ви немате везе са Господом. Још рекосмо: Ако бисмо некад рекли то нама или потомцима нашим, тада ћемо казати: Погледајте облик жртвеника којег подигоше оци наши, не за жртве паљенице и друге жртве, већ за сведочанство нама и вама. Далеко од тога да се одмећемо од Господа данас дижући жртвеник за жртве паљенице и друге жртве, ван жртвеника Господа, Бога нашег, који је пред пребивалиштем.’” Кад свештеник Финес, старешине збора и поглавари племена израиљских који су били с њим чуше речи које им рекоше синови Рувимови, синови Гадови и синови Манасијини, беху задовољни. Тада Финес, син свештеника Елеазара, рече синовима Рувимовим, синовима Гадовим и синовима Манасијиним: „Данас увидесмо да је Господ међу нама јер се нисте огрешили о Господа. Сачували сте синове Израиљеве од казне Господње.” Потом Финес, син свештеника Елеазара, и поглавари одоше од синова Рувимових и од синова Гадових из земље галадске у земљу хананску к синовима Израиљевим и казаше им одговор. Синовима Израиљевим би то по вољи. Благосиљали су Бога и одустали су од намере да зарате с њима и да опустоше земљу у којој су пребивали синови Рувимови и синови Гадови. Синови Рувимови и синови Гадови прозваше тај жртвеник Ед („Сведочанство нам је да је Господ – Бог”). Прошло је много времена откако је Господ осигурао Израиљ од свих околних непријатеља. Исус зађе у године и остари. Зато сазва Исус све синове Израиљеве, старешине њихове, поглаваре њихове, судије њихове, управитеље њихове и рече им: „Зашао сам у године и остарио сам. Ви сте видели све шта је учинио Господ, Бог ваш, свим овим варварима пред вама. Господ, Бог ваш, борио се за вас. Видите, поделио сам вам жребом те варваре који су остали у наследству племена ваших и све варваре које сам истребио од Јордана до Великог мора на западу. Сам Господ, Бог ваш, гониће их пред вама и истребиће их пред вама и наследићете њихову земљу, као што вам је рекао Господ, Бог ваш. Оснажите се да држите и испуњавате све што је написано у књизи закона Мојсијевог, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Немојте се мешати с тим народима који су остали међу вама. Немојте да призивате имена њихових богова, не заклињите се њима. Немојте им служити, нити им се клањајте. Држите се Господа, Бога свога, као што сте чинили до данас. Господ је протерао пред вама народе велике и јаке и нико се није одржао пред вама до данас. Један од вас тера пред собом хиљаду, јер се Господ, Бог ваш, бори за вас, као што вам је рекао. Пазите добро због себе да волите Господа, Бога свога. Ако одступите и прионете уз остатке тих народа који су остали међу вама и с њима се опријатељите и помешате ви с њима и они с вама, знајте сигурно да Господ, Бог ваш, неће терати те народе пред вама. Они ће вам постати замка и мрежа. Биће бич боковима вашим и трње очима вашим док се не истребите из ове добре земље коју вам је дао Господ, Бог ваш. Ево, ја сада идем на пут куда иду сви на земљи. Спознајте свим срцем својим и свом душом својом да није изостало ништа од оних добрих обећања која вам је дао Господ, Бог ваш. Све вам се испунило, није изостала ниједна реч. Као што вам се испунило свако обећање доброга које вам је обећао Господ, Бог ваш, тако ће Господ испунити и сваку претњу над вама, док вас не истреби са ове добре земље коју вам је дао Господ, Бог ваш. Ако раскинете савез који вам је наложио Господ, Бог ваш, и пођете да служите другим боговима и да им се клањате, распалиће се гнев Господњи на вас и брзо ћете нестати са добре земље коју вам је дао.” Потом сабра Исус сва племена Израиљева у Сихем. Сазва старешине Израиљеве, поглаваре његове, судије његове и управитеље његове и стадоше пред Богом. Тада рече Исус целом народу: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Некад су оци ваши, Тара, отац Авраамов и Нахоров, живели с оне стране реке. Служили су другим боговима. Тада сам узео оца вашег Авраама с оне стране реке и провео га кроз сву земљу хананску. Умножио сам му потомство давши му Исака. Исаку сам дао Јакова и Исава. Исаву сам дао гору Сир у посед, а Јаков и синови његови сиђоше у Египат. Потом сам послао Мојсија и Арона и ударих усред Египта као што учиних. Затим сам вас извео. Извео сам оце ваше из Египта и дошли су до мора. Египћани су гонили оце ваше бојним колима и коњаницима до Црвеног мора. Тада су завапили Господу и он постави таму између вас и Египћана. Учини да их море преплави. Својим очима сте видели шта сам учинио Египћанима. Потом сте остали дуго у пустињи. Затим сам вас довео у земљу Аморејаца, који су живели с оне стране Јордана. Они заратише против вас, али сам их предао у ваше руке. Запосели сте земљу њихову јер сам их ја пред вама уништавао. Тада се подиже Валак, син Сефоров, цар моавски, да ратује против Израиља. Он позва Валама, сина Веоровог, да вас прокуне. Међутим, ја нисам хтео да послушам Валама. Он вас је чак благословио и избавих вас из руке његове. Потом сте прешли Јордан и дошли пред Јерихон. Тада су вас напали Јерихоњани, Аморејци, Ферезејци, Хананци, Хетејци, Гергесејци, Јевејци и Јевусејци. Ја сам их предао у ваше руке. Послао сам пред вама стршљенове који су гонили два цара аморејска, а не мач твој ни лук твој. Дао сам вам земљу око које се нисте трудили и градове које нисте зидали, а у њима станујете, винограде и маслињаке које нисте садили, а који вас хране.’ Зато, сада, бојте се Господа и служите му потпуно и верно. Одбаците богове којима су служили оци ваши с оне стране реке и у Египту и служите Господу. Ако вам се не свиђа да служите Господу, изаберите данас коме ћете служити: боговима којима су служили оци ваши с оне стране реке или боговима Аморејаца у чијој земљи живите. Ја и дом мој служићемо Господу!” Тада народ одговори и рече: „Далеко било да оставимо Господа и да служимо другим боговима! Господ, Бог наш, он је извео нас и оце наше из земље египатске, из дома ропскога. Он је учинио пред нашим очима чудеса велика. Чувао нас је целим путем којим смо ишли и од свих народа кроз које смо пролазили. Господ је истерао пред нама све народе и Аморејце који су живели у овој земљи. Ми ћемо служити Господу јер је он Бог наш.” Тада Исус рече народу: „Не можете служити Господу јер је он свети Бог, љубоморни Бог, који неће прећи преко ваших преступа ни ваших грехова. Ако оставите Господа и будете служили туђим боговима, окренуће се од вас и казниће вас јер вам је раније добро чинио.” Народ одговори Исусу: „Не, ми ћемо служити Господу.” Онда Исус рече народу: „Сами сте себи сведоци да сте изабрали Господа да му служите.” Они одговорише: „Ми смо сведоци.” „Онда склоните туђе богове који су међу вама и привијте срца своја уз Господа, Бога Израиљевог!” Тада народ рече Исусу: „Служићемо Господу, Богу своме, и слушаћемо глас његов.” Тако Исус склопи савез са народом тога дана и даде им закон и заповести у Сихему. Исус записа те речи у Књигу закона Божјег. Затим узе велик камен и подиже га онде под храстом који је био у светишту Господњем. Тада рече Исус целом народу: „Ево, овај камен нека нам буде сведок јер је он чуо све речи Господње које нам је изговорио. Нека он буде сведок против вас ако не будете верни Господу своме.” Потом отпусти Исус народ, сваког у његов посед. После овога умре Исус, син Навинов, слуга Господњи, кад је имао сто десет година. Сахранише га у област наследства његовог у Тамнат-Сарах, који је у гори Јефремовој, северно од горе Гас. Израиљ је служио Господу за живота Исусовог и старешина, које су дуго живеле после Исуса и које су знале сва дела Господња која је учинио Израиљу. Кости Јосифове, које су донели синови Израиљеви из Египта, погребоше у Сихему, на земљишту које је Јаков купио од Емора, оца Сихемовог, за сто сребрника, тако да је припадало наследству Јосифових синова. Умре и Елеазар, син Аронов, и погребоше га у Гаваји, која је припадала његовом сину Финесу, а налазила се у гори Јефремовој. После Исусове смрти упиташе синови Израиљеви Господа: „Ко ће од нас први да иде да се бори против Хананаца?” Господ одговори: „Нека иде Јуда. Ево, дајем земљу у руке његове.” Тада рече Јуда Симеуну, брату своме: „Хајде са мном да се боримо против Хананаца за мој део. Ја ћу онда ићи с тобом за твој део.” Симеун пође с њим. Јуда се подиже и Господ им предаде у руке Хананце и Ферезејце. Код Везека побише десет хиљада људи. У Везеку нађоше Адони-Везека, ударише на њега и побише Хананце и Ферезејце. Адони-Везек побеже, али га они појурише и ухватише. Потом му одсекоше палчеве на рукама и ногама. Тада рече Адони-Везек: „Седамдесет царева којима су били одсечени палчеви на рукама и ногама купили су мрвице под мојим столом. Како сам чинио, тако ми Бог враћа.” Потом га одведоше у Јерусалим и тамо умре. Синови Јудини ударише на Јерусалим, освојише га, исекоше становнике оштрим мачем и огњем спалише град. Потом кренуше синови Јудини да се боре против Хананаца који су живели у горама, на југу и у равници. Затим пођоше на Хананце који су живели у Хеврону. Хеврон се раније звао Киријат-Арва. Тамо убише Сесаја, Ахимана и Талмаја. Одатле кренуше на становнике Давира. Давир се раније звао Киријат-Сефер. Тада рече Халев: „Ономе ко покори Киријат-Сефер и заузме га даћу Ахсу, кћер своју, за жену.” Заузе га Готонило, син Кенезов, млађи брат Халевов. Он му даде Ахсу, кћер своју, за жену. Кад је дошла мужу, он је наговори да тражи од оца свога земљу. Она сиђе с магарца, а Халев је упита: „Шта ти је?” Она му одговори: „Благослови ме! Дао си ми суви Негев, дај ми и изворе воде!” Халев јој даде и горње и доње изворе. Синови Кенеја, таста Мојсијевог, изађоше из града палми са синовима Јудиним у пустињу Јудину, која је јужно од Арода. Они су становали с народом. Потом пође Јуда са својим братом Симеуном и побише Хананце који су живели у Сефату. Град предадоше светом завету. Зато назваше град Орма. Јуда освоји и Газу са околином, Аскалон са околином и Акарон са околином. Господ је био с Јудом и заузеше брда. Међутим, не изгнаше оне који су живели у долини јер су они имали гвоздена кола. Халеву дадоше Хеврон као што је Мојсије био одредио. Он истера оданде три сина Енакова. Синови Венијаминови нису могли да протерају Јевусејце који су живели у Јерусалиму. Тако осташе Јевусејци у Јерусалиму са синовима Венијаминовим до данас. Пође и дом Јосифов на Ветиљ и Господ је био с њима. Синови Јосифови су уходили Ветиљ. Тај град се некада звао Луз. Извиђачи видеше човека који је излазио из града и рекоше му: „Покажи нам куда се може ући у град. Ми ћемо се смиловати на тебе.” Он им показа куда могу да уђу у град. Они у граду исекоше све оштрим мачем, а оног човека са целом породицом пустише да оде. Тај човек оде у земљу хетејску. Тамо сазида град и прозва га Луз. Тако се и данас зове. Манасија није протерао становнике Вет-Сана и његове околине, становнике Танаха и његове околине, становнике из Дора и његове околине, становнике Ивлеама и околине његове, нити становнике Мегида и његове околине. Тако Хананци осташе на тој земљи. Кад је Израиљ ојачао, наметнуо је Хананцима данак, али их није протерао. Ни Јефрем није протерао Хананце који су живели у Гезеру, него осташе Хананци с њим у Гезеру. Завулон није протерао становнике из Китрона, нити становнике из Налала. Тако осташе Хананци с њим, али су плаћали данак. Асир није протерао становнике из Акона, становнике из Сидона, из Алава, из Ахазива, из Хелаве, из Афика, нити из Реова. Тако Асир остаде међу Хананцима, становницима те области, јер их нису прогнали. Нефталим није протерао становнике из Вет-Семеса, нити становнике из Вет-Аната. Они су живели међу Хананцима из те области, али су им становници из Вет-Семеса и Вет-Аната плаћали данак. Аморејци су потиснули синове Данове у брда и нису им давали да силазе у долину. Тако осташе Аморејци у гори Ерес, у Ајалону и Салвиму. Међутим, кад је Јосифов дом ојачао, плаћали су данак. Област Аморејаца се протезала од акравимског успона, од стене па навише. Тада дође анђео Господњи из Галгала у Воким и рече: „Извео сам вас из Египта и довео у земљу за коју сам се заклео оцима вашим. Рекао сам: ‘Нећу раскинути савез с вама довека. Ви немојте склапати савез са становницима ове земље. Срушите жртвенике њихове!’ Ви нисте послушали глас мој. Шта сте учинили? Зато вам кажем: нећу их прогнати пред вама. Они ће вам бити замка, а кипови њихови клопка.” Кад анђео Господњи изговори те речи свим синовима Израиљевим, народ пусти глас и заплака. Зато прозваше оно место Воким. Ту принесоше жртве Господу. Тада Исус отпусти народ и разиђоше се синови Израиљеви сваки у своју област да би запосели земљу. Народ је служио Господу целог века Исусова и свих старешина које су надживеле Исуса и који су видели сва велика дела која Господ учини Израиљу. Исус, син Навинов, слуга Господњи, умре када је имао сто десет година. Сахранише га у области наследства његовог у Тамнат-Аресу, у гори Јефремовој, северно од горе Гас. Сав тај нараштај придружи се прецима својим. Настаде други нараштај, који није познавао Господа, ни дела која је он учинио Израиљу. Синови Израиљеви су радили супротно вољи Господњој и служили богу Валу. Напустили су Господа, Бога отаца својих, који их је извео из земље египатске. Пошли су за другим боговима, боговима околних народа. Клањали су им се и тако гневили Господа. Оставише Господа и служише Валу и Астарти. Зато се Господ разгневи на Израиљ и предаде их у руке разбојника да их пљачкају. Препусти их у руке околних непријатеља, којима нису могли више да се одупру. Шта год радили, рука Господња била је против њих, на њихову пропаст, као што је Господ рекао и као што се Господ и заклео. Били су у великој невољи. Тада им је Господ подигао судије које су их избављале из руку непријатеља. Међутим, они нису слушали ни своје судије, већ су били неверни тако што су се клањали другим боговима. Брзо су зашли са пута којим су ишли оци њихови који су испуњавали заповести Господње. Они су тако чинили. Кад им је Господ подигао судије, Господ је био уз судију и избављао их из руку њихових непријатеља целог живота судијиног. Господ се сажалио због њихових јадања на оне који су их мучили и угњетавали. Чим би судија умро, они би радили горе него њихови оци. Ишли су за другим боговима, служили им и клањали им се. Нису напуштали своја зла дела, ни путеве рђаве. Тада се разгневи Господ на Израиљ и рече: „Кад је тај народ одбацио савез који сам заповедио оцима њиховим и не послушаше глас мој, ни ја више нећу протерати пред њима иједан народ који је остао после Исусове смрти. Помоћу њих ћу искушавати Израиљ: хоће ли се држати пута Господњег и ићи по њему као што су се држали оци њихови, или неће.” Тако Господ остави те народе. Није их прогнао нити их је предао Исусу у руке. Ово су варвари које остави Господ да њима искушава Израиљ, све оне који нису знали ратове хананске. Зато да би се потомци синова Израиљевих упознали и научили ратовању, они који то нису знали. Осташе пет кнезова филистејских, сви Хананци, Сидонци и Јевејци који су живели на планини Ливан, од горе Вал-Ермон до прилаза Емату. Они су служили за искушавање Израиља да би се видело да ли ће испуњавати заповести Господње које је преко Мојсија дао оцима њиховим. Тако су живели синови Израиљеви међу Хананцима, Хетејцима, Аморејцима, Ферезејцима, Јевејцима и Јевусејцима. Женили су се кћерима њиховим, удавали своје кћери за њихове синове и служили боговима њиховим. Синови Израиљеви су чинили оно што је мрско Господу. Заборавили су Господа, Бога свога, па су служили богу Валу и богињи Астарти. Зато се разгневи Господ на Израиљ и предаде га у руке Хусан-Рисатаиму, цару арамејском. Синови Израиљеви су служили Хусан-Рисатаиму осам година. Тада завапише синови Израиљеви Господу и Господ подиже синовима Израиљевим избавитеља да их избави. То је био Готонило, син Кенезов, млађи брат Халевов. На њега дође дух Господњи и судио је Израиљу. Кад поведе војску, предаде му Господ у руке Хусан-Рисатаима, цара арамејског. Он надјача Хусан-Рисатаима. Земља је била мирна четрдесет година и умре Готонило, син Кенезов. Синови Израиљеви опет почеше чинити оно што је мрско Господу. Зато Господ даде премоћ Еглону, цару моавском, над Израиљем јер су чинили оно што је мрско Господу. Он се уједини са синовима Амоновим и са Амаличанима. Они изађоше, победише Израиљ и освојише Јерихон. Потом су синови Израиљеви служили Еглону, цару моавском, осамнаест година. Тада завапише синови Израиљеви Господу. Господ им подиже избавитеља Аода, сина Гириног, сина Венијаминовог. Тај човек је био леворук. Синови Израиљеви послаше по њему данак Еглону, цару моавском. Аод начини себи бодеж оштар са обе стране, дугачак један лакат и припаса га испод огртача уз десни бок. Он однесе данак Еглону, цару моавском. Еглон је био врло дебео човек. Кад предаде данак, он отпусти људе који су носили данак. Врати се сам од кипова камених који су били на Галгалу и рече: „Морам, царе, да ти кажем једну тајну.” Овај нареди: „Ћутите!” Сви око њега изађоше. Аод му приђе, а овај је седео сам у хладу своје горње собе. Аод му рече: „Имам за тебе, царе, реч Божју.” Овај устаде са престола. Тада Аод потеже левом руком бодеж са десног бока и сатера му у трбух. Дршка уђе за сечивом и сало се склопи за бодежом тако да није могао да га извади. Аод изађе, затвори врата горње собе и закључа их, па прође кроз трем. Кад он оде, дођоше слуге и погледаше. Пошто су врата била закључана, рекоше: „Сигурно је отишао у просторију до горње собе.” Чекали су дуго, али он није отварао врата горње собе. Најзад узеше кључ и отворише, кад, гле, господар њихов лежи на земљи – мртав. Док су они чекали, Аод је побегао. Прође камене кипове и склони се у Сеирот. Чим дође, дуну у рог у гори Јефремовој. Синови Израиљеви сиђоше са горе на челу са њим. Он им рече: „Хајдете за мном! Господ вам предаде у руке Моавце, непријатеље ваше!” Они сиђоше за њим, заузеше прелазе на Јордану и не дадоше никоме да пређе. Тада побише Моавце, око десет хиљада јаких и храбрих људи, тако да ниједан не утече. Од тог дана Моавци потпадоше под власт Израиља. Земља је била мирна осамдесет година. После њега устаде Самегар, син Анатов. Он је побио шест стотина Филистејаца шиљком за волове. И он је био ослободилац Израиља. После смрти Аодове синови Израиљеви опет су чинили оно што је мрско Господу. Господ их предаде у руке Јавину, цару хананском, који је владао у Асору. Војсковођа војске његове био је Сисара, који је живео у Аросету варварском. Он је имао девет стотина кола гвоздених и веома је мучио синове Израиљеве двадесет година. Синови Израиљеви су вапили Господу. У то време судила је Израиљу Девора, пророчица, жена Лафидотова. Она је живела под палмом између Раме и Ветиља, у гори Јефремовој. Њој су долазили синови Израиљеви да им пресуђује. Она посла да дозову Варака, сина Авинејемовог, из Кедеса Нефталимовог и рече му: „Ево шта ти заповеда, Господ, Бог Израиљев: ‘Иди и скупи народ на гору Тавор. Узми са собом десет хиљада људи између синова Нефталимових и синова Завулонових. Ја ћу ти довести на поток Кисон Сисару, војводу Јавиновог, кола његова и војску и предаћу га у руке твоје.’” Варак јој одговори: „Ако ти пођеш са мном, ићи ћу. Ако ти не пођеш са мном, нећу ићи.” Она му рече: „Ја ћу ићи с тобом, али ти неће припасти слава на путу којим ћеш ићи. Господ ће предати Сисару у руке жени.” Тада Девора устаде и отиде с Вараком у Кедес. Потом Варак позва људе Завулонове и Нефталимове у Кедес. Поведе са собом десет хиљада људи, а са њим је ишла и Девора. Евер Кенејин се био одвојио од Кенеја, једног од синова Овава, таста Мојсијевог. Он је разапео свој шатор код храста занаинских, покрај Кедеса. Сисари јавише да је Варак, син Авинејемов, изашао на гору Тавор. Сисара скупи сва кола своја, девет стотина кола гвоздених, и сав народ који је био с њим од Аросета варварског до потока Кисона. Тада Девора рече Вараку: „Устани, ово је дан у којем ти Господ предаје Сисару у руке твоје! Зар неће Господ ићи пред тобом?” Онда Варак сиђе са горе Тавор и десет хиљада људи за њим. Господ унесе пометњу у сва Сисарина кола и сву војску његову пред Вараковим оштрим мачем. Сисара сиђе с кола својих и побеже пешице. Варак је гонио кола и војску до Аросета варварског. Сва војска Сисарина паде од оштрог мача тако да не оста ниједан од њих. Сисара побеже пешице до шатора Јаиље, жене Евера Кенејина, јер је владао мир између Јавина, цара асирског, и дома Евера Кенејина. Јаиља изађе у сусрет Сисари и рече му: „Сврати, господару, сврати код мене, не бој се!” Он се склони код ње у шатор и она га прекри покривачем. Он јој рече: „Дај ми мало воде да пијем, жедан сам.” Она отвори мешину с млеком, напоји га и покри. Он јој рече: „Стани на улаз шатора. Ако неко наиђе и упита: ‘Има ли ту кога?’, ти одговори: ‘Нема.’” Потом Јаиља, жена Еверова, узе колац од шатора, узе чекић у руку, приступи њему полако и сатера му колац кроз слепоочнице тако да се забоде у земљу. Он у чврстом сну тако погибе. И гле, дође Варак, који је гонио Сисару. Јаиља му изађе у сусрет и рече му: „Дођи да ти покажем човека кога тражиш.” Он уђе к њој и, гле, Сисара је лежао мртав са коцем међу слепоочницама. Тако Бог понизи тог дана Јавина, цара хананског, пред синовима Израиљевим. Рука синова Израиљевих притисла је Јавина, цара хананског, док не уништи Јавина, цара хананског. У тај дан запеваше Девора и Варак, син Авинејемов, говорећи: „Вође се скупише у Израиљу, а народ пође драговољно, благосиљајте Господа! Чујте, цареви, почујте, кнежеви! Ја ћу Господу, ја ћу певати Господу, Богу Израиљевом! Господе! Кад си силазио са Сира, кад си ишао из поља едомског, земља се тресла, лило је са небеса, провалише се облаци од кише. Брда су се тресла пред Господом, тај Синај пред Господом, Богом Израиљевим. У дане Самегара, сина Анатова, у време Јаиљино пусти су лежали путеви. Они који су путовали ишли су стазама. Пуста су била села израиљска док не устах ја, Девора, док не устах ја, мати Израиљева! Он изабра туђе богове, зато дође рат на врата. Није се видео штит ни копље међу четрдесет хиљада у Израиљу. Срце моје се привило вођама Израиљевим и народу који драговољно пође у бој. Благосиљајте Господа! Ви који јашете на белим магарицама, ви који седите на јастуцима, ви који идете путевима певајте као повици пастира на појилима. Славите доброчинства Господња, доброчинства којима влада у Израиљу. Народ Господњи силази на врата. Устани, устани, Девора, устани, устани, запевај песму! Подигни се, Вараче, води у ропство поробљиваче своје, сине Авинејемов! Тад сиђе на врата народ Господњи, сиђе јуначки. Вође племена Јефремовог на Амаличане, за њима народ Венијаминов. Од Махира излазе поглавари и од Завулона заповедници. Са Девором су били кнезови Исахарови. Исахар са Вараком пође у долину. На Рувимовим потоцима дуго су се договарали. Зашто си седео међу стадима, да поред стада слушаш звук фруле? На Рувимовим потоцима дуго су се договарали. Галад оста с оне стране Јордана, а Дан зашто борави на туђим лађама? Асир седи на обали мора, борави мирно у својим заливима. Завулон је народ који пркоси смрти, а такође и Нефталим на висоравни. Дођоше цареви да се боре, започеше бој цареви ханански у Танаху, на води мегидској. Ни трунку сребра не добише! С небеса се ратовало! Звезде са својих стаза ратовале су против Сисаре! Поток Кисон их однесе, поток прастари, поток Кисон. Ступај снажно, душо моја! Топот коња одјекује, јуре јуришници силни. ‘Прокуните Мироз!’, рекао би анђео Господњи, ‘прокуните становнике његове јер нису дошли Господу у помоћ, Господу у помоћ међу јунацима.’ Нека је благословена Јаиља над женама, жена Евера Кенејина. Нека је благословена над женама у шаторима. Он затражи воде, она му даде млека, у господској чаши даде му павлаке. Рука њена посегну за коцем, десница њена за чекићем ковачким. Удари Сисару, смрска му главу, прободе му и проби слепоочнице. Пред ноге њене сави се и паде, лежи савијен пред ногама њеним. Где паде, онде и погибе. Кроз прозор гледаше мајка Сисарина, кроз решетку јадикује: ‘Зашто му се кола његова не враћају? Зашто миле запреге његове?’ Најмудрија међу дворкињама њеним одговара јој, а и себи самој одговара: ‘Нису ли плен освојили, па га деле? По једна девојка, по две девојке сваком! Одећа шарена Сисари, одећа шарена, везена са обе стране, два шала око мог врата!’ Тако нека изгину, Господе, сви непријатељи твоји. Они који те воле нека буду као сунце кад се рађа у сјају своме!” Отада је земља била мирна четрдесет година. Синови Израиљеви су опет чинили оно што је мрско Господу. Господ их предаде у руке Мадијанцима на седам година. Тешка је била рука Мадијанаца над Израиљем. Да би умакли Мадијанцима, синови Израиљеви су се склањали у јаме у брдима и у пећине и пукотине. Кад би Израиљци посејали, долазили би Мадијанци, Амаличани и источни народи и нападали их. Они би се улогорили на њиховој земљи и уништавали приносе земље све до Газе. Нису остављали хране за Израиљце, ни ситну стоку, ни вола, ни магарца. Долазили су са својим стадима и шаторима у таквом броју као да су скакавци. Нису се могле пребројати камиле њихове. Долазили су у земљу да би је опустошили. Мадијанци су тешко притискали Израиљ. Тада синови Израиљеви завапише Господу. Кад синови Израиљеви завапише Господу због Мадијанаца, посла Господ пророка синовима Израиљевим, који им рече: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Ја сам вас извео из Египта и избавио сам вас из дома ропског. Ја сам вас избавио из руку Египћана и свих ваших мучитеља. Протерао сам их испред вас и дао вам земљу њихову. Тад сам вам рекао: ја сам Господ, Бог ваш. Немојте поштовати богове Аморејаца, у чијој земљи живите. Међутим, ви не послушасте глас мој.’” Потом дође анђео Господњи и седе под храст у Офри, који је припадао Јоасу Авијезеровом. Његов син Гедеон тресао је пшеницу кроз сито да би је склонио од Мадијанаца. Тада му се јави анђео Господњи и рече му: „Господ је с тобом, храбри јуначе!” Гедеон му одговори: „Ех, господару мој. Ако је Господ с нама, зашто нас снађе све ово? Где су сва чудеса његова о којима су нам причали очеви наши и говорили: ‘Није ли нас Господ извео из Египта?’ Сада нас је оставио Господ и предао у руке Мадијанаца.” Господ се окрете према њему и рече му: „Иди са том својом снагом и избавићеш Израиљ из руку мадијанских. Зар те не шаљем ја?” Он му одговори: „Ах, Господе! Чиме ћу избавити Израиљ? Ето, род мој је најмањи у племену Манасијином, а ја сам најмањи у кући оца свога.” Тада му Господ одговори: „Ја ћу бити с тобом. Побићеш Мадијанце као да су један човек.” Он му рече: „Ако сам нашао милост пред тобом дај ми знак да ми то ти говориш. Немој отићи одавде док се не вратим к теби и не донесем дар свој и не ставим га пред тебе.” Он одговори: „Чекаћу док се не вратиш.” Тада оде Гедеон, зготови јаре и од ефе брашна бесквасне хлебове. Стави месо у котарицу, чорбу у лонац, донесе му под храст и принесе. Анђео Божји му рече: „Узми то месо и те бесквасне хлебове, стави на ону стену, а чорбом прелиј.” Он учини тако. Анђео Господњи пружи крај штапа којег је имао у руци и дотаче месо и хлебове бесквасне. Тада се подиже огањ из стене и спали месо и хлебове бесквасне. Анђео Господњи ишчезе пред његовим очима. Онда Гедеон виде да је то био анђео Господњи и рече: „Ах, Господе, Боже! Видех анђела Господњег лицем к лицу!” Господ му одговори: „Мир с тобом. Не бој се, нећеш умрети.” Гедеон начини онде жртвеник Господу и назва га Мир Господњи. Жртвеник и данас стоји у Офри Авијезеровој. Те ноћи Господ му рече: „Узми од свог оца јунца и другог јунца од седам година и развали Валов жртвеник који је код твог оца и разруши идоле. Онда начини жртвеник Господу, Богу своме, на врху стене и учврсти га. Потом узми другог јунца и жртвуј га као жртву паљеницу на дрвима оног постоља које ћеш исећи.” Тада узе Гедеон десет људи између својих слугу и учини како му заповеди Господ. Пошто се бојао своје породице и мештана, не учини то дању него ноћу. Ујутру устадоше мештани, кад, гле, разваљен Валов жртвеник и разрушени идоли, а на новоподигнутом жртвенику – други јунац принесен као жртва паљеница. Они запиташе један другога: „Ко је то учинио?” Тражили су, испитивали и казали: „То је учинио Гедеон, Јоасов син.” Тада мештани рекоше Јоасу: „Изведи сина свога да се погуби јер је развалио Валов жртвеник и разрушио идоле.” Јоас одговори свима који су стајали око њега: „Зар ћете ви да браните Вала? Зар ћете ви да му помогнете? Ко га буде бранио погинуће до сутра. Ако је он бог, нека сам расправи са оним који му је развалио жртвеник.” Тога дана прозва га Јеровал јер је рекао: „Нека расправи с њим Вал зато што му је развалио жртвеник.” Сви Мадијани, Амалици и источни народи беху се скупили. Пређоше Јордан и наместише се у долини језраелској. Тада дође дух Господњи на Гедеона. Он дуну у трубу и окупи око себе дом Авијезеров. Потом посла гласнике у племе Манасијино и оно стаде уз њега. Посла гласнике и у племе Асирово, Завулоново и Нефталимово, па и они дођоше пред њих. Тада рече Гедеон Богу: „Ако ћеш заиста избавити Израиљ мојом руком, као што си обећао, ево, ставићу руно овчије на гумно: ако роса буде само на руну, а по свој земљи буде суво, онда ћу знати да ћеш мојом руком избавити Израиљ, као што си обећао.” Тако се и догоди. Кад сутрадан рано устаде, исцеди руно и истече из руна пуна чинија росе. Опет рече Гедеон Богу: „Не срди се на мене ако проговорим још једном. Допусти ми још један покушај са руном: нека само руно буде суво, а по свој земљи нека буде роса.” Бог учини тако оне ноћи: само је руно било суво, а по свој земљи била је роса. Поранише Јеровал (а то је Гедеон) и сав народ који је био с њим и распоредише се код извора Арода. Логор мадијански био је северно од њих, у долини испод горе Морек. Тада Господ рече Гедеону: „Превише је народа с тобом. Кад бих предао Мадијанце у његове руке, Израиљ би се хвалио у инат мени и говорио би: ‘Својом руком сам се спасао!’ Зато сада разгласи да чује народ и реци: ‘Ко се боји и кога је страх нека се врати. Нека одступи од горе Галад.’” Тада се вратише двадесет две хиљаде из народа. Десет хиљада људи остаде. Господ рече Гедеону: „Још увек је превише народа. Поведи их на воду и тамо ћу их изабрати. За кога ти кажем да иде с тобом, тај нека иде с тобом. За кога ти кажем да не иде с тобом, тај нека не иде с тобом.” Он поведе народ на воду. Тада Господ рече Гедеону: „Оног који лапће језиком воду као што лапћу пси издвој на страну од оних који клекну да пију.” Оних који су лаптали или рукама приносили воду устима било је три стотине људи. Остали народ је клечао док је пио. Тада рече Господ Гедеону: „Са оних триста људи који су лаптали воду избавићу вас и предаћу Мадијанце у ваше руке. Остали нека се врате сваки својој кући.” Он отпусти људе Израиљце да иду сваки у свој шатор. Задржа оних триста људи. Понеше храну и рогове. Логор мадијански је био пред њим у равници. Те ноћи рече му Господ: „Устани, сиђи у логор јер ти га предајем у руке. Ако се бојиш да сиђеш сам, сиђи у логор са Фуром, момком својим. Слушај шта они говоре. Охрабрићеш се и напашћеш логор.” Тада он сиђе са својим момком Фуром до логорске страже. Мадијанци, Амаличани и сав источни народ лежали су у долини, бројни као скакавци. Њиховим камилама не беше броја. Било их је као песка на обали мора. Гедеон приђе и, гле, један је причао другу своме шта је сањао говорећи: „Сањам ја, као печен јечмен хлеб котрља се према логору мадијанском. Докотрља се до једног шатора, погоди га и обори. Он се окрете наопачке.” Друг му одговори говорећи: „То није ништа друго него мач Израиљца Гедеона, сина Јоасовог. Бог му је предао у руке Мадијанце и сав логор.” Кад Гедеон чу приповедање сна и његово тумачење, паде ничице. Потом се врати у логор израиљски и рече: „Устајте јер вам је Господ предао у руке логор мадијански!” Затим раздели триста људи у три групе и даде сваком рог у руку, празан врч и бакљу у врчу. Тада им рече: „Гледајте мене, па тако и радите! Гле, кад ја дођем на крај логора, урадите оно што ја урадим! Кад ја дунем у рог и сви који су са мном, тада и ви затрубите у рогове око целог логора и вичите: ‘За Господа и за Гедеона!’” Кад су дошли Гедеон и сто људи који су били с њим на крај логора, почетком средње страже, тек што су променили стражу, они дунуше у рогове и разбише врчеве које су имали у рукама. Тако три групе дунуше у рогове и разбише врчеве. У левој руци су држали бакље, а у десној рогове у које су дували и повикаше: „Мач Господњи и Гедеонов!” Сваки је стајао на свом месту око логора. Тада се узбуни цео логор, почеше викати и бежати. Док су они дували у триста рогова, Господ учини да они у логору управе мач један против другог. Сва се војска разбежа до Вет-Асете према Зерерату, до обале Авел-Меола, код Тавата. Израиљци из племена Нефталимовог и Асировог и из целог племена Манасијиног скупише се и појурише за Мадијанцима. Гедеон посла гласнике по свој Јефремовој гори да кажу: „Сиђите пред Мадијанце и запоседните воду до Ветваре дуж Јордана!” Скупише се сви Јефремови људи и запоседнуше воду до Ветваре дуж Јордана. Тада ухватише два кнеза мадијанска, Орива и Зива. Орива убише на Оривовој стени, а Зива убише код Зивовог кланца. Прогонили су Мадијанце и донели су Оривову и Зивову главу Гедеону преко Јордана. Потом га упиташе људи Јефремови: „Шта нам то учини кад нас ниси позвао у рат против Мадијанаца?” Викали су на њега жестоко. Он им одговори: „Шта сам учинио тако као ви? Зар није боље пабирчење Јефремово од бербе Авијезерове? Вама је Господ дао у руке кнезове мадијанске Орива и Зива! Шта сам ја могао учинити тако као ви?” На те речи умањи се њихова љутња на њега. Кад је Гедеон дошао до Јордана, пређе преко њега са триста људи који су били са њим. Били су уморни и гладни. Он замоли људе из Сокота: „Дајте неколико хлебова народу који иде за мном, јер су уморни. Ја гоним Зевеја и Салмана, цареве мадијанске.” Главари из Сокота одговорише: „Да ли је шака Зевејева и Салманова већ у твојој руци, па да дамо хлеб твојој војсци?” Гедеон им рече: „Кад ми Господ преда у руке Зевеја и Салмана, ишибаћу тела ваша трњем и бодљама пустињским.” Оданде оде у Фануил и затражи исто од становника Фануила. Они му одговорише исто као и становници Сокота. Тада и људима из Фануила рече: „Кад се успешно вратим, порушићу вам ту кулу.” Зевеј и Салман су били у Каркору са својом војском, око петнаест хиљада људи који претекоше од војске источних народа. Погинуло је сто двадесет хиљада наоружаних људи. Гедеон пође номадским путем источно од Нове и Јогвеје и нападе војску која се била опустила. Зевеј и Салман побегоше. Он пође за њима и ухвати два цара мадијанска, Зевеја и Салмана, а њихову војску разби. Гедеон, син Јоасов, врати се из боја преко узвишице Харес. Он ухвати неког младића из Сокота и испита га. Он му пописа кнезове из Сокота и старешине, седамдесет седам људи. Кад Гедеон дође до становника Сокота, рече им: „Ево Зевеја и Салмана због којих сте ми се ругали и говорили: ‘Да ли је шака Зевејева и Салманова већ у твојој руци, па да дамо хлеб твојој уморној војсци?’” Тада он ухвати старешине града и ишиба их трњем и бодљама пустињским. Кулу у Фануилу поруши и поби становнике. Потом упита Зевеја и Салмана: „Како су изгледали људи које сте побили на Тавору?” Они одговорише: „Личили су на тебе. Сваки је изгледао као царски син.” Тада им он рече: „То су била браћа моја, синови мајке моје. Тако Господ био жив, да сте их оставили у животу, не бих вас погубио.” Потом заповеди Јетеру, првенцу свом: „Устани, погуби их!” Међутим, дечак не извуче свој мач. Бојао се јер је још био дете. Тада рекоше Зевеј и Салман: „Устани ти и погуби нас. Какав је човек, таква му је и снага.” Гедеон устаде и погуби Зевеја и Салмана. Затим узе ланчиће с вратова камила њихових. Потом рекоше Израиљци Гедеону: „Владај над нама. Ти, син твој и син сина твога јер си нас ти избавио из руку Мадијанаца.” Гедеон им одговори: „Нећу да владам над вама. Ни мој син неће владати над вама јер ће Господ управљати вама.” Још им рече Гедеон: „Једно ћу вас молити. Нека ми свако да један прстен од свог плена.” Прстенови су били златни јер су били исмаиљски. Они му рекоше: „Даћемо ти их драге воље.” Они раширише плашт и свако баци на њега прстен од свога плена. Тежина златних прстенова, које је измолио, износила је хиљаду седам стотина сикала злата, осим ланчића, наушница и скерлетне одеће коју су носили цареви мадијански и осим ланчића који су били на вратовима камила њихових. Гедеон начини од тога оплећак и остави га у свом граду, Офри. Сав Израиљ паде због тога у неверство. То је Гедеону и дому његовом била замка. Израиљци су поразили Мадијанце тако да ови никад више не подигоше главе. Земља је била мирна четрдесет година, док је живео Гедеон. Јеровал, Јоасов син, отишао је и становао у својој кући. Гедеон је имао седамдесет синова из бедара својих јер је имао много жена. Његова наложница из Сихема роди му сина којем даде име Авимелех. Потом умре Гедеон, син Јоасов, у дубокој старости и сахранише га у Јоасов гроб, оца његовог Авијезерита, у Офри. Кад умре Гедеон, опет синови Израиљеви учинише неверство с боговима и поставише себи Вал-Верита за бога. Синови Израиљеви се нису више сећали Господа, Бога свога, који их је избавио из руку свих околних непријатеља њихових. Нису показивали захвалност ни дому Јеровала Гедеона за сва добра која им је учинио. Авимелех, син Јеровалов, отиде у Сихем к браћи своје мајке. Рече њима и свим рођацима дома мајке своје говорећи: „Кажите свим Сихемљанима: ‘Шта вам је боље: да над вама влада седамдесет људи, сви синови Јеровалови, или један човек? Сетите се да сам ја кост ваша и тело ваше!’” Тада браћа мајке његове пренесоше речи његове грађанима Сихема. Срца њихова привише се уз Авимелеха, јер рекоше: „Он је наш брат.” Дадоше му седамдесет сикала сребра из дома Вал-Веритовог. Тиме Авимелех унајми беспосличаре и скитнице и они пођоше за њим. Тада он дође у кућу оца свога у Офру. Поубија браћу своју, синове Јеровалове, седамдесет људи на једном камену. Међутим, остаде Јотам, најмлађи син Јеровалов, јер се био сакрио. Потом се скупише сви грађани Сихема и сав дом Милов. Они дођоше и прогласише Авимелеха царем код храста који стоји у Сихему. Кад то јавише Јотаму, он оде и стаде на врх горе Гаризин и повика говорећи: „Чујте ме, поглавари сихемски, тако вас Бог чуо! Једном пошло дрвеће да помажу себи цара. Рекоше маслини: ‘Буди нам цар!’ Маслина им одговори: ‘Зар да се одрекнем уља свог, којим се чини част Богу и људима, па да идем да тумарам за дрвеће?’ Потом рекоше дрвета смокви: ‘Дођи, буди нам цар!’ Смоква им одговори: ‘Зар да оставим слаткоћу своју и красни плод свој, па да идем да тумарам за дрвеће?’ Тада рекоше дрвета виновој лози: ‘Дођи, буди нам цар!’ Лоза им одговори: ‘Зар ја да оставим вино своје, које весели Бога и људе, па да идем да тумарам за дрвеће?’ Онда сва дрвета рекоше трну: ‘Дођи ти, буди нам цар!’ Тада трн одговори дрвећу: ‘Ако заиста хоћете мене да помажете за цара, онда дођите, склоните се у хлад мој! А ако нећете, нека изађе огањ из трна и спали кедре ливанске!’ Е, сад! Да ли сте верно и поштено урадили кад сте изабрали Авимелеха за цара и да ли сте добро учинили Јеровалу и дому његовом? Да ли сте му узвратили за оно што вам је учинио? Мој отац се борио за вас ризикујући живот свој да би вас избавио из руку Мадијанаца. А ви данас устадосте на дом оца мога и побисте синове његове, седамдесет људи, на једном камену! Постависте за цара над Сихемљанима Авимелеха, сина слушкиње његове, зато што је брат ваш! Ако сте се верно и поштено понели данас према Јеровалу и дому његовом, веселите се с Авимелехом и он нека се весели с вама. А ако нисте, нека изађе огањ из Авимелеха и спали Сихемљане и дом Милов и нека изађе огањ из Сихемљана и из дома Миловог и спали Авимелеха!” Потом Јотам побеже и склони се. Дође у Вир и онде остаде јер се бојао Авимелеха, брата свога. Авимелех је владао Израиљем три године. Тада Бог посла дух раздора између Авимелеха и Сихемљана, тако да Сихемљани изневерише Авимелеха. То је била казна за злочин над седамдесет синова Јеровалових. Тако је крв њихова пала на Авимелеха, брата њиховог, који их је убио, и на Сихемљане, који су га подржали да убије браћу своју. Сихемљани поставише заседе по горским врховима, тако да су пљачкали све који су пролазили тим путем поред њих. То јавише Авимелеху. Потом дође Гал, син Еведов, са својом браћом и уђе у Сихем. Сихемљани га подржаше. Кад су излазили у поље да оберу винограде своје, газили су грожђе и веселили се. Потом би ушли у храм бога свога, јели, пили и псовали Авимелеха. Гал, син Еведов, повика: „Ко је Авимелех, а шта је Сихем? Зашто да му служимо? Није ли он син Јеровалов, а Зевул његов управитељ? Служите људе Емора, оца Сихемовог! Зашто да ономе служимо? Ех, кад бих ја имао тај народ у својој руци, протерао бих Авимелеха.” Затим поручи Авимелеху: „Скупи војску и изађи!” Кад чу Зевул, управитељ града, шта је говорио Гал, син Еведов, разгневи се. Он посла тајно гласнике Авимелеху и поручи му: „Ево, Гал, син Еведов, и браћа његова дођоше у Сихем и подбуњују град против тебе. Зато устаните ти и народ који је с тобом и поставите заседу у пољу. Ујутру, кад гране сунце, дигни се и нападни град. Кад Гал са својим људима изађе пред тебе, учини с њима шта ти рука може.” Тада Авимелех уста ноћу са свим својим људима. Опседоше Сихем са четири чете. Кад Гал, Еведов син, изађе и стаде пред градска врата, Авимелех и његови људи изађоше из заседе. Гал угледа људе и рече Зевулу: „Ено, силази народ с горских врхова.” Зевул му одговори: „Од сенки горских чине ти се људи.” Гал опет рече: „Ено, народ силази с врха и једна чета долази путем од меоненимске шуме.” Тада му Зевул рече: „Где су ти сада уста којима си говорио: ‘Ко је Авимелех па да му служимо?’ Зар нису оно људи које си презирао? Иди сада и бори се против њих!” Гал изађе пред Сихемљане да се бори против Авимелеха. Авимелех га потера и он побеже од њега. Многи његови људи погибоше пред вратима. Авимелех се врати у Аруму, а Зевул истера Гала и браћу његову, тако да нису могли да остану у Сихему. Сутрадан је народ изашао у поље и јавише то Авимелеху. Тада он поведе војску, подели је у три чете и постави их у заседу у пољу. Кад спази народ да излази из града, скочи на њих и поби их. Док је Авимелех са својом четом ударао на градска врата, друге две чете ударише на све оне који су били у пољу и побише их. Авимелех је цео дан нападао град. Заузе га, поби све становнике, разори град и просу со по њему. Кад то чуше поглавари у кули сихемској, одоше у склониште храма, бога Верита. Авимелеху би јављено да су се тамо скупили они који су живели у кули сихемској. Тада се Авимелех попе на гору Салмон са свом војском својом. Авимелех узе секиру у руке, одсече грану с дрвета, подиже је и стави на раме. Потом рече својим људима: „То што сте видели да сам ја урадио, брзо урадите и ви.” Сваки његов човек одсече себи грану и пође за Авимелехом. Поређаше гране око склоништа и запалише. Сви становници куле сихемске изгинуше, око хиљаду људи и жена. Потом пође Авимелех на Тевес. Опколи Тевес и заузе га. Усред града била је утврђена кула у коју су се склонили сви људи, жене и поглавари градски. Затворише за собом врата и попеше се на кров куле. Авимелех дође до куле и нападе је. Приђе вратима да их запали. Тада нека жена баци млински камен на главу Авимелеху и сломи му лобању. Он брзо позва момка који му је носио оружје и рече му: „Извади мач свој и убиј ме, да не кажу за мене: ‘Жена га је убила.’” Његов момак га прободе и тако погибе. Кад видеше људи Израиљци да погибе Авимелех, сви се вратише својим кућама. Тако казни Бог Авимелеха за зло које је учинио оцу своме кад је побио седамдесеторо браће своје. Такође, и на главе Сихемљана свали Бог њихове злочине. Тако их стиже клетва Јотама, сина Јероваловог. После Авимелеха, устаде да избави Израиљ Тола, син Фувин који је био син Додов. Он је био из Исахаровог племена и живео је у Самиру, у Јефремовој гори. Био је судија у Израиљу двадесет три године. Потом умре и сахранише га у Самиру. После њега устаде Јаир из племена Гадовог, који је био судија у Израиљу двадесет две године. Он је имао тридесет синова, који су јахали на тридесет магараца и имали тридесет градова, који се и данас зову Села Јаирова. Налазе се у галадској земљи. Умре и Јаир и сахранише га у Камону. Синови Израиљеви су опет чинили што је мрско Господу. Служили су Валу, Астарти и боговима арамејским, боговима сидонским, боговима моавским, боговима синова амонских и боговима филистејским. Напустише Господа и нису му више служили. Зато плану гнев Господњи и предаде их у руке синовима Амоновим. Они су осамнаест година мучили и сатирали синове Израиљеве, све синове Израиљеве који су живели с оне стране Јордана, у земљи аморејској, у Галаду. Потом пређоше синови Амонови преко Јордана да се боре против Јуде, Венијамина и дома Јефремовог. Израиљ беше у великој невољи. Тада завапише синови Израиљеви Господу говорећи: „Сагрешили смо Ти јер смо напустили Бога свога и служили Валу.” Онда Господ рече синовима Израиљевим: „Зар вас нисам избављао када су вас мучили Египћани, Аморејци, синови Амонови, Филистејци, Сидоњани, Амаличани, Маонци и када сте вапили мени? Међутим, ви сте ме напустили и служили сте другим боговима. Због тога вас нећу више избављати. Идите и зовите у помоћ оне богове које сте изабрали! Нека вас они избаве из ваше невоље!” Тада синови Израиљеви рекоше Господу: „Сагрешили смо. Чини с нама шта хоћеш, само нас сада избави!” Затим они избацише из своје средине туђе богове и почеше служити Господу. Он се сажали на патњу Израиљеву. Потом се скупише синови Амонови и разместише се у Галаду. Скупише се и синови Израиљеви и разместише се у Миспи. Тада народ и вође галадске рекоше међу собом: „Ко ће започети бој са синовима Амоновим? Он нека буде поглавар свима који живе у Галаду.” Јефтај из Галада био је велики јунак. Он је био син блуднице која га је добила са Галадом. Међутим, Галаду и његова жена роди синове, па кад одрастоше синови те жене отераше Јефтаја говорећи му: „Не можеш да добијеш наследство у дому оца нашег јер си ти син друге жене.” Тада побеже Јефтај од браће своје и настани се у земљи Тову. Јефтају приђоше бескућници и пођоше с њим да пљачкају. После неког времена заратише синови Амонови против Израиља. Пошто су синови Амонови напали Израиљ, отидоше старешине галадске у земљу Тов да доведу Јефтаја. Они рекоше Јефтају: „Дођи и буди нам вођа, да ратујемо против синова Амонових.” Јефтај одговори старешинама галадским: „Зар ме нисте ви мрзели и отерали из дома оца мога? Зашто сада долазите к мени када сте у невољи?” Старешине галадске рекоше Јефтају: „Зато сад и дођосмо к теби. Пођи с нама, започни рат против синова Амонових, па ћеш бити владар свима који живе у Галаду.” Јефтај упита старешине галадске: „Ако ме поведете да ратујем против синова Амонових и ако ми их Господ преда, да ли ћу вам бити поглавар?” Старешине галадске рекоше Јефтају: „Господ нека нам буде сведок и нека нас он казни ако не учинимо онако како си казао.” Тада отиде Јефтај са старешинама галадским. Народ га постави себи за поглавара и вођу. Онда Јефтај пред Господом у Миспи понови све шта је рекао. Потом Јефтај посла преговараче цару синова Амонових и поручи му: „Шта имаш против мене да долазиш да ратујеш против моје земље?” Цар синова Амонових одговори Јефтајевим посланицима: „Када је Израиљ долазио из Египта, узео је моју земљу од Арнона до Јавока и до Јордана. Сада ми је мирно врати.” Јефтај поново посла преговараче цару синова Амонових и поручи му: „Овако говори Јефтај: Није Израиљ узео земљу моавску ни земљу синова Амонових. Када је Израиљ изашао из Египта, прешао је пустињу уз Црвено море и дошао до Кадиса. Тада је послао Израиљ преговараче цару едомском и рекао му: ‘Дозволи да прођем кроз твоју земљу.’ Међутим, цар едомски не послуша. Посла преговараче цару моавском, али ни он не пристаде. Тако остаде Израиљ у Кадису. Потом се запути преко пустиње, обиђе земљу едомску и земљу моавску и дође источно од земље моавске. Распореди се са оне стране Арнона. Није прелазио моавску границу јер је Арнон граница моавска. Затим Израиљ посла преговараче Сиону, цару аморејском и есевонском. Израиљ му рече: ‘Дозволи нам да прођемо кроз твоју земљу до свог места.’ Међутим, Сион не поверова Израиљу да ће само проћи преко границе његове. Сион скупи сав свој народ, намести се у Јаси и сукоби се са Израиљем. Тада Господ, Бог Израиљев, предаде у руке Израиљу Сиона и сав народ његов. Поби их Израиљ и запоседе сву земљу Амореја који су живели у тој области. Задобише сву земљу аморејску, од Арнона до Јавока и од пустиње до Јордана. И сад кад је Господ, Бог Израиљев, протерао Аморејце испред народа свога Израиља, хоћеш ли ти да земља њихова буде твоја? Зар није твоје оно што је Хемос, бог твој, запосео? Тако и она земља коју је Господ, Бог наш, испразнио пред нама, наша је. И сада, зар си ти бољи од Валака, сина Сефоровог, цара моавског? Да ли се он спорио са Израиљем или ратовао против њега? Израиљ живи у Есевону и у селима његовим, у Ароиру и селима његовим и по свим градовима уз Арнон три стотине година. Зашто их тада нисте узели? Ја ти ништа нисам скривио него ти мени чиниш криво кад ратујеш против мене. Нека Господ, судија, данас пресуди између синова Израиљевих и синова Амонових.” Међутим, цар синова Амонових не прихвати речи које му поручи Јефтај. Тада сиђе на Јефтаја дух Господњи. Он прође кроз Галад и кроз Манасију, прође Миспу галадску и дође до синова Амонових. Јефтај се заветова Господу рекавши: „Ако ми предаш у руке синове Амонове, шта год прво изађе кроз врата моје куће кад се будем враћао као победник над синовима Амоновим биће Господње, принећу као жртву паљеницу.” Тако пође Јефтај на синове Амонове, нападе их и Господ му их предаде у руке. Јефтај их је тукао од Ароира до Минита, у двадесет градова, до Авел Керамима. То им је био веома велики пораз, тако да су синови Израиљеви покорили синове Амонове. Кад се Јефтај враћао кући својој у Миспу, гле, ћерка његова изађе му у сусрет са бубњевима и свиралама. Она му је била једино дете. Осим ње, није имао ни сина ни ћерку. Кад је угледа, раздера одећу своју и повика: „Јао, кћери моја, како ме уцвели?! Како ме унесрећи?! Заветовао сам се Господу и не могу то порећи:” Она му рече: „Оче мој, кад си се заветовао Господу, испуни на мени што си устима обећао, јер ти је Господ дао да се осветиш непријатељима својим, синовима Амоновим.” Још рече оцу своме: „Учини ми и дај ми два месеца. Ишла бих с пријатељицама по горама и оплакивала девојаштво своје.” Он јој рече: „Иди”, и пусти је на два месеца. Она отиде с пријатељицама својим и оплакиваше девојаштво своје по горама. Кад прођоше два месеца, она се врати оцу своме и он испуни над њом завет који је положио. Она није никад познала човека. Од тада је у Израиљу обичај да сваке године излазе кћери Израиљеве и оплакују Јефтајеву ћерку из Галада четири дана у години. Потом се подигоше људи из Јефремовог племена, пођоше на север и рекоше Јефтају: „Зашто си пошао у рат против синова Амонових, а нас ниси позвао да идемо с тобом? Спалићемо и тебе и твоју кућу!” Јефтај им одговори: „Ја и мој народ смо имали велику расправу са синовима Амоновим. Ја сам вас позвао, али ме нисте избавили из руку њихових. Кад сам видео да ми нема помоћи, ослоних се на себе и пођох на синове Амонове. Господ ми их даде у руке. Зашто сте пошли данас да ратујете против мене?” Тада Јефтај скупи све људе из Галада и нападе Јефремове људе. Галађани потукоше јефремовце који су им говорили: „Ви, Галађани, у ствари сте избеглице које живе између Јефрема и Манасије.” Галађани заузеше прелазе на Јордану. Кад би неки јефремовац који је бежао рекао: „Пустите ме да пређем”, Галађани су га питали: „Јеси ли од Јефрема?” Он би рекао: „Нисам.” Онда би му они казали: „Реци: Шиболет.” Он би рекао: „Сиболет”, јер није добро изговарао. Они би га ухватили и заклали на прелазу јорданском. Тада је погинуло четрдесет две хиљаде људи из Јефремовог племена. Јефтај је водио Израиљ шест година. Кад је умро, сахранили су га у граду у Галаду. После њега био је судија у Израиљу Авесан из Витлејема. Он је имао тридесет синова и тридесет ћерки, које је поудао из куће, а тридесет снаха довео синовима из околине. Био је судија Израиљу седам година. Кад је Авесан умро, сахранили су га у Витлејему. После њега судија у Израиљу био је Елон из Завулоновог племена. Он је био судија у Израиљу десет година. Кад је умро Елон од Завулона, сахранили су га у Ајалону, у земљи Завулоновој. После њега судија у Израиљу био је Авдон, син Елилов, из Фаратона. Он је имао четрдесет синова и тридесет унука, који су јахали на седамдесет магараца. Судио је у Израиљу осам година. Кад је Авдон, син Елилов, из Фаратона умро, сахранили су га у Фаратону, у земљи Јефремовој, на Амаличкој гори. Синови Израиљеви опет почеше да чине што је мрско Господу. Зато их Господ предаде у руке Филистејцима на четрдесет година. Тада је живео неки човек у Сараји из племена Дановог који се звао Маноје. Жена му је била нероткиња, тако да није рађала. Тој жени се јави анђео Господњи и рече јој: „Ето, ти си нероткиња и ниси рађала. Међутим, затруднећеш и родићеш сина. Сада се чувај да не пијеш вина ни жестока пића, нити да једеш нешто нечисто. Ето, затруднећеш и родићеш сина. Нека бритва не пређе преко његове главе јер ће од рођења бити назиреј Божји. Он ће почети да избавља Израиљ из руке Филистејаца.” Жена оде и рече своме мужу говорећи: „Човек Божји дође к мени. Лик му је био као лик анђела Божјег, тако узвишен. Нисам га питала откуда долази, нити ми он рече како му је име. Он ми рече: ‘Ето, затруднећеш и родићеш сина. Од сада немој да пијеш вина ни жестока пића, нити да једеш нешто нечисто. Дечак ће бити назиреј Божји од рођења до смрти.’” Тада се Маноје помоли Господу рекавши: „О, Господе! Нека опет дође к нама човек Божји којег си слао да нас поучи шта ћемо чинити са дечаком када се роди.” Бог услиши Манојеву молитву. Анђео Божји дође опет к жени док је седела у пољу. Маноје, муж њен, није био са њом. Тада жена брзо отрча и јави мужу своме говорећи: „Ево, појавио се опет онај човек који ми је онда био дошао.” Маноје устаде и пође за женом својом. Кад дође к човеку, упита га: „Јеси ли ти човек који си говорио са овом женом?” Он одговори: „Ја сам.” Маноје упита: „Кад се твоје речи испуне, који су прописи за дечака и како да поступамо?” Анђео Господњи одговори Маноју: „Нека се жена чува од свега што сам јој казао. Нека не узима ништа што долази од винове лозе. Вина и оштра пића нека не пије и ништа нечисто нека не једе. Нека се држи свега што сам јој заповедио.” Тада рече Маноје анђелу Господњем: „Радо бисмо те задржали и послужили јаретом.” Анђео Господњи одговори Маноју: „И да ме задржиш, не бих јео твоје јело. Међутим, ако хоћеш да принесеш жртву паљеницу, принеси је Господу.” Маноје, не знајући да је то анђео Господњи, рече анђелу Господњем: „Како ти је име? Хтели бисмо да ти захвалимо кад се испуни то што си рекао.” Анђео Господњи му одговори: „Зашто питаш за моје име? То је тајна.” Потом Маноје узе јаре и принос и принесе их на стени Господу, анђео учини чудо, а Маноје и жена његова гледали су. Наиме, кад се подиже пламен са жртвеника к небу, подиже се и анђео Господњи у пламену са жртвеника. Кад то видеше, Маноје и жена његова падоше ничице. Анђео Господњи се више не јави Маноју ни жени његовој. Тада Маноје разумеде да је то био анђео Господњи. Зато рече Маноје жени својој: „Сигурно ћемо умрети јер смо Бога видели.” Жена његова му одговори: „Да је Господ хтео да нас убије, не би примио из наших руку жртву паљеницу ни принос, нити би нам дао да све то видимо и тако шта чујемо.” Жена роди сина и даде му име Самсон. Дечак одрасте и Господ га благослови. Дух Господњи је био на њему у Дановој области, између Сараје и Естаола. Самсон сиђе у Тамнат и виде тамо девојку међу кћерима филистејским. Кад се вратио, рече оцу своме и мајци својој говорећи: „Видео сам у Тамнату девојку међу кћерима филистејским. Ожените ме њом.” Отац његов и мајка његова одговорише му: „Зар нема девојке међу кћерима браће твоје ни у целом народу нашем, него идеш да се ожениш међу необрезаним Филистејцима?” Самсон рече оцу своме: „Ожени ме њом јер ми је она омилила.” Отац његов и мајка његова нису знали да је то од Господа да би се посвађао са Филистејцима. У то време су владали Филистејци над Израиљем. Самсон сиђе са оцем својим и мајком својом у Тамнат. Кад су дошли до винограда тамнатских, гле, сусрете их млад лав ричући. Дух Господњи сиђе на њега и голим рукама растргне лава као јаре. Оцу и мајци не исприча шта је урадио. Он дође, поприча с девојком и она омиле Самсону. Кад је после неког времена ишао да је одведе, сврати да види мртвог лава и, гле, у мртвом лаву били су рој пчела и мед. Мед узе у руке и јео га је идући. Кад је дошао оцу своме и мајци својој даде им да једу, али им не рече да је мед извадио из мртвог лава. Потом сиђе отац његов к девојци и Самсон приреди гозбу, јер су тако чинили млади људи. Кад га видеше, изабраше му тридесет другова да буду с њим. Тада им Самсон рече: „Хајде да вам поставим загонетку. Ако је одгонетнете за седам дана гозбе и решите, даћу вам тридесет кошуља и тридесет свечаних плаштова. Ако је не одгонетнете, ви ћете дати мени тридесет кошуља и тридесет плаштова.” Они му рекоше: „Кажи нам загонетку, слушаћемо те.” Тада им он рече: „Из онога који једе изађе јело, и од љутога изађе слатко!” Они нису могли да реше загонетку три дана. Седмог дана рекоше жени Самсоновој: „Наговори мужа свога да каже решење загонетке, или ћемо спалити тебе и дом оца твога. Зар сте нас зато овде позвали да нас опљачкате?” Тада поче плакати жена Самсонова пред њим и рече: „Ти ме мрзиш и не волиш ме. Задао си загонетку синовима народа мога, а нећеш да ми кажеш решење.” Он јој одговори: „Ево, ни оцу своме ни мајци својој нисам то открио, а теби да кажем?!” Она је плакала пред њим седам дана, колико је трајала гозба. Толико је наваљивала на њега, да јој он седмог дана рече решење. Она то каза синовима народа свога. Седмог дана, пре него што сунце зађе, рекоше му људи тог града: „Шта је слађе од меда и шта је љуће од лава?!” Он им одговори: „Да нисте орали на мојој јуници, не бисте решили моју загонетку!” Тада сиђе на њега дух Господњи, сиђе у Аскалон и поби онде тридесет људи. Узе им кошуље, свечане плаштеве и даде их онима који су решили загонетку. Распламса му се гнев и оде кући оца свога. Жену Самсонову удадоше за друга његовог, који је био с њим. После неколико дана, у дане жетве пшенице, дође Самсон да посети жену своју. Донесе јој јаре и рече: „Хтео бих да уђем к жени својој у ложницу.” Међутим, отац њен не даде му да уђе. Он му рече: „Мислио сам да си је омрзнуо, па сам је дао другу твоме. Зар није млађа сестра њена лепша од ње? Узми њу уместо оне!” Самсон им рече: „Овог пута нећу бити крив Филистејцима кад им учиним зло.” Самсон оде, ухвати триста лисица, узе бакље, окрену реп ка репу и стави по једну бакљу између два репа. Потом запали бакље и пусти лисице у њиве филистејске. Попали летину пожњевену и непожњевену, винограде и маслињаке. Тада рекоше Филистејци: „Ко је то учинио?” Одговорише им: „Самсон, зет Тамнаћанинов. Узео му је жену и дао је другу његовом.” Тада одоше Филистејци и спалише њу и оца њеног с њом. Самсон им рече: „Кад сте то урадили, нећу се смирити док вам се не осветим.” Потом их жестоко изудара по бедрима. Затим оде и настани се у пећини код стене Итам. Тада изађоше Филистејци и распоредише се према Јуди. Раширише се до Лехије. Људи од Јуде упиташе: „Зашто сте пошли на нас?” Они одговорише: „Пошли смо да свежемо Самсона и да му учинимо оно што је он учинио нама.” Тада оде три хиљаде људи пред пећину у стени Итам и упиташе Самсона: „Зар не знаш да Филистејци владају над нама? Зашто си нам ово учинио?” Он им одговори: „Како су они мени учинили, тако сам и ја њима учинио.” Они му рекоше: „Дошли смо да те свежемо и да те предамо у руке Филистејцима.” Самсон им рече: „Закуните се да ме ви нећете убити.” Они одговорише: „Нећемо. Ми ћемо само да те свежемо и да те њима предамо. Сигурно те нећемо убити.” Онда га свезаше са два нова ужета и одведоше из пећине. Кад он дође до Лехије, Филистејци га сретоше вичући од радости. Тада дух Господњи сиђе на њега и ужад на рукама његовим постадоше као ланени конци кад их ватра сагори и спадоше с руку његових. Он спази сирову магарећу чељуст, пружи своју руку, узе је и њом поби хиљаду људи. Тада Самсон рече: „Чељушћу магарећом гомилу, две гомиле, чељушћу магарећом побих хиљаду људи!” Кад то изрече, баци чељуст из руке своје и прозва оно место Рамат-Лехија. Пошто је био веома жедан, завапи Господу и рече: „Ти си учинио да слуга твој рукама својим задобије велику победу. Зар сада да умрем од жеђи и да паднем у руке необрезаних?” Тада Бог расцепи стену у Лехији и потече вода из ње. Он се напи, поврати му се снага и живну. Зато се прозва тај извор Ен-Акоре, који је и данас у Лехији. Он је судио у Израиљу двадесет година, за време филистејске владавине. Самсон оде у Газу. Виде неку проститутку и уђе к њој. Становници Газе рекоше: „Самсон је дошао овамо.” Они га опколише и вребали су га целу ноћ на вратима града. Сву ноћ су били мирни. Говорили су: „Убићемо га кад сване.” Међутим, Самсон је лежао само до поноћи. У поноћ устаде, зграби градска врата са оба довратника, извали их заједно са пречагом, стави на рамена и однесе на врх горе која је окренута према Хеврону. После неког времена он заволе девојку из долине Сорика која се звала Далила. Њој дођоше поглавари филистејски и рекоше јој: „Испитуј га да сазнаш у чему је његова велика снага, па да га савладамо, свежемо и учинимо немоћним. Сваки од нас даће ти хиљаду сто сребрника.” Далила рече Самсону: „Кажи ми где лежи твоја велика снага и како би се ти могао свезати и савладати?” Самсон јој одговори: „Кад би ме свезали са седам сирових, неосушених конопаца, онемоћао бих и био бих као сваки човек.” Филистејски поглавари јој донесоше седам сирових, неосушених конопаца и она га тиме свеза. Код ње су седели у заседи, а она повика: „Самсоне, нападају те Филистејци!” Он покида ужад као што се кида конац од кудеље кад нагори од ватре. Тако се не дознаде у чему му је снага. Тада рече Далила Самсону: „Ево, преварио си ме и слагао! Хајде, кажи ми, чиме се можеш свезати?” Он јој одговори: „Да ме свежу новим ужетима, још неупотребљеним, онемоћао бих и био бих као сваки човек.” Далила узе нову ужад и њима га свеза, па повика: „Самсоне, нападају те Филистејци!” Код ње су седели у заседи, али он раскину ужад као да су конци. Тада рече Далила Самсону: „Досад си ме варао и лагао. Кажи ми, чиме се можеш свезати?” Он јој одговори: „Кад би развукла седам праменова с моје главе на разбој.” Она их причврсти клином и повика: „Самсоне, нападају те Филистејци!” Он се пробуди из сна и истргну клин и разбој. Она му рече: „Како можеш да кажеш да ме волиш кад твоје срце није код мене? Већ си ме три пута преварио и ниси ми казао у чему је твоја велика снага.” Досађивала му је својим речима сваки дан и мучила га, тако да му се смучио живот. Он отвори потпуно своје срце и рече јој: „Бритва никад није прешла преко моје главе јер сам назиреј Божји од рођења. Кад би ми одсекли косу онемоћао бих и био бих као сваки човек.” Тада виде Далила да јој је потпуно отворио своје срце. Она позва поглаваре филистејске и рече им: „Дођите сада јер ми је потпуно отворио срце своје.” Филистејски поглавари дођоше к њој и донесоше са собом новац. Она га успава на крилу свом и дозва човека који му одсече седам праменова косе са главе. Он поче слабити и снага га напусти. Она повика: „Самсоне, нападају те Филистејци!” Он се пробуди из сна и рече: „Ослободићу се као раније и спашћу се.” Није знао да је Господ одступио од њега. Тада га ухватише Филистејци, ископаше му очи и одведоше га у Газу. Оковаше га двоструким бронзаним ланцима и окретао је млински точак у тамници. Међутим, коса на његовој глави почела је да расте после скраћивања. Поглавари филистејски се скупише да принесу велику жртву своме богу Дагону и да се провеселе. Тада рекоше: „Наш бог предаде нам у руке нашег непријатеља Самсона!” Кад га је народ видео, хвалили су свога бога и говорили: „Наш бог предаде нам у руке непријатеља нашег, који је земљу пустошио и много наших побио!” Кад им се срце разиграло, повикаше: „Доведите Самсона да нам игра!” Затим доведоше Самсона из тамнице да им игра и поставише га између стубова. Тада Самсон рече момку који га је држао за руку: „Пусти ме да опипам стубове на којима стоји зграда, да се наслоним на њих.” Зграда је била пуна људи и жена. Сви поглавари филистејски били су тамо. На крову је било око три хиљаде људи и жена који су гледали како Самсон игра. Тада Самсон завапи Господу и рече: „Господе, Боже! Сети ме се и дај ми снагу само сада. Боже, да се осветим једном Филистејцима за оба ока своја!” Тада Самсон обухвати два средња стуба на којима је зграда стајала, наслони се на њих, на један десном руком својом, а на други левом, и повика: „Нека погинем са Филистејцима!” Притисну их из све снаге и кућа паде на поглаваре и на сав народ који је био у њој. Више их поби док је умирао него што их је побио за живота свога. Браћа његова и сав дом оца његова сиђоше, узеше га, однесоше и сахранише између Сараје и Естаола, у гроб његовог оца Маноја. Он је судио у Израиљу двадесет година. У Јефремовој гори живео је човек по имену Миха. Он рече својој мајци: „Хиљаду и сто сребрника који су ти били украдени и због којих си проклињала преда мном, ево, сребрници су код мене, ја сам их узео.” Његова мајка рече: „Нека те Господ благослови, сине мој.” Кад је вратио хиљаду и сто сребрника својој мајци, мајка му рече: „Те сребрнике сам посветила Господу својом руком за тебе, сине мој, да се начини од њих кип резан и ливен. Зато ти их дајем назад.” Он врати сребрнике мајци својој. Тада она узе двеста сребрника и даде их златару. Он начини од њих кип резан и ливен, који је стајао у Михиној кући. Миха је сада имао светиште. Начинио је оплећак и кипове и прогласио једног од својих синова за свештеника. У то време није било цара у Израиљу него је свако радио шта хоће. Тада је живео неки младић из Витлејема Јудиног. Он је био левит, а боравио је тамо као дошљак. Тај човек оде из тог града, Витлејема Јудиног, да се настани где буде могао, као дошљак. Тако путујући дође у Јефремову гору, до Михине куће. Миха га упита: „Одакле долазиш?” Он му одговори: „Ја сам левит из Витлејема Јудиног. Путујем да се негде настаним.” Миха му рече: „Остани код мене и буди ми и отац и свештеник. Даваћу ти десет сребрника годишње, одећу и храну.” Левит му приђе. Левит остаде код њега и тај младић је овоме постао као један од синова. Миха постави левита за свештеника и овај је живео у његовој кући. Тада Миха рече: „Сада знам да ће ми Господ добро чинити јер имам левита за свештеника.” У то време није било цара у Израиљу. Тада је Даново племе тражило себи област јер му није било одређено наследство међу племенима Израиљевим. Зато послаше потомци Данови петорицу људи између себе, људе храбре из Сараје и Естаола, да извиде и упознају земљу. Они им рекоше: „Идите и извидите земљу.” Они дођоше у Јефремову гору, до Михине куће, и ту заноћише. Пошто су били поред Михине куће, препознаше глас младог левита. Свратише тамо и упиташе га: „Ко те доведе овамо? Шта овде радиш? Шта ћеш овде?” Он им одговори: „То и то ми учини Миха. Најмио ме да му будем свештеник.” Они му рекоше: „Упитај Бога да знамо хоће ли нам успети пут који смо предузели.” Свештеник им одговори: „Идите с миром. По вољи Божјој је пут којим идете.” Тада пођоше петорица и стигоше у Лаис. Ту видеше да тамошњи људи живе без страха, мирно и безбрижно, по обичају Сидонаца. Нико их није узнемиравао, били су сигурни и нико против њих није говорио. Седели су у благостању, удаљени од Сидонаца. Кад су се вратили браћи својој у Сарају и Естаол, упиташе их браћа: „Шта је?” Они одговорише: „Устајте! Идемо на њих! Гледали смо и, гле, земља је врло добра. А ви не радите ништа. Не оклевајте, него пођите да запоседнете земљу! Кад одете, затећи ћете тамо народ безбрижан у земљи пространој. Бог је предао у ваше руке место у којем не недостаје ништа што земља рађа.” Тада оданде пође, из Сараје и Естаола, шест стотина наоружаних људи из Дановог племена. Кренули су и зауставили се код Киријат-Јарима у Јудиној области. Зато се то место прозва Махане-Дан до данас и налази се иза Киријат-Јарима. Оданде пођоше у Јефремову гору и дођоше у Михину кућу. Тада она петорица који су ишли да извиђају земљу код Лаиса рекоше браћи својој: „Знате ли да се у овим кућама налазе оплећак, кипови и ливени кип? Сада видите шта ћете радити.” Они свратише тамо и уђоше у кућу младог левита, Михину кућу, и поздравише га. Шест стотина наоружаних Данових људи стаде пред врата. Петорица људи који су ишли да извиде земљу попеше се, узеше лик резан, оплећак, кипове и лик ливени. Свештеник је стајао на вратима са шест стотина наоружаних људи. Кад они који су ушли у Михину кућу узеше лик резани, оплећак, кипове и лик ливени, свештеник их упита: „Шта то радите?” Они му одговорише: „Ћути! Стави руку на уста, пођи с нама и буди нам отац и свештеник. Шта ти је боље: да будеш свештеник у кући једног човека или да будеш свештеник једном племену и роду у Израиљу?” Свештеник се обрадова у срцу, узе оплећак, кипове и лик резани и придружи се људима. Они се вратише на пут и пођоше. Напред пустише децу, стоку и драгоцености. Кад су се удаљили од Михине куће, људи који су живели близу Михине куће скупише се и пођоше у потеру за синовима Дановим. Кад су почели да вичу, синови Данови се окретоше и упиташе Миху: „Шта ти је па сте се скупили?” Он одговори: „Узели сте ми бога кога сам направио и свештеника и одосте. Шта још имам? Још ме питате шта ми је?” Синови Данови му одговорише: „Не вичи више да не би љути људи ударили на вас и да не изгубите живот ти и дом твој.” Синови Данови одоше даље. Миха, видевши да су они јачи од њега, окрену се и врати се својој кући. Они узеше оно што је Миха начинио и свештеника који му је служио. Синови Данови ударише на Лаис, на мирне и спокојне људе, исекоше их оштрим мачем, а град запалише. Нико им не дође у помоћ јер су били далеко од Сидона, а нису се дружили са околином. Град је био у долини код Вет-Реова. Потом сазидаше нов град и настанише се у њему. Град назваше Дан, по имену свог претка Дана, који се родио у Израиљу. Раније се град звао Лаис. Синови Данови наместише себи лик резани. Јонатан, син Гирсона Манасијиног, и синови његови били су свештеници племену Дановом све до ропства земље. Лик резани који је Миха начинио стајао је све време док је дом Божји био у Силому. У оно време, док још не беше цара у Израиљу, живео је неки левит као дошљак крај Јефремове горе. Узео је за наложницу жену из Витлејема јудејског. Наложница му је била неверна, остави га и врати се у очеву кућу у Витлејем јудејски. Тамо остаде четири месеца. Њен муж устаде и оде по њу да лепо разговарају и да је врати. Имао је са собом момка свога и два магарца. Она га уведе у кућу оца свога и када га њен отац виде, пође му весело у сусрет. Таст његов, отац младе жене, задржа га код себе три дана. Јели су и пили и ноћивали. Четвртог дана поранише. Он хтеде да пође, али отац младе жене рече зету своме: „Окрепи се парчетом хлеба па онда идите.” Тада они седоше. Заједно су јели и пили обојица. Потом рече отац младе жене левиту: „Остани још ноћас и провесели се.” Човек устаде да пође, али његов таст навали на њега и он још ту ноћ преноћи онде. Петог дана он порани да иде, али му отац младе жене рече: „Најпре се окрепи.” Тако су јели заједно док је време пролазило. Кад човек устаде да иде са наложницом и момком, таст његов, отац младе жене, рече му: „Ево, дан се ближи вечери. Преноћите овде. Касно је. Преноћи овде и провесели се. Сутра пораните и пођите своме шатору.” Међутим, човек не хтеде да преноћи, већ устаде и оде. Дође до Јевуса, а то је Јерусалим. С њим су били два оседлана магарца и наложница његова. Кад су били код Јевуса, смркавало се. Момак рече свом господару: „Хајде да свратимо у тај јевусејски град и ту да преноћимо.” Његов господар му одговори: „Нећемо да свраћамо у туђи град који не припада синовима Израиљевим. Ићи ћемо до Гаваје.” Још рече своме момку: „Хајде да стигнемо у неко место да преноћимо, у Гавају или Раму.” Тако одоше даље. Сунце је зашло кад су стигли пред Гавају Венијаминову. Свратише да преноће у Гаваји. Уђоше и седоше на градски трг. Није било никога да их прими у кућу да преноће. И, гле, неки старац се враћао с пољских радова увече. Он је био из Јефремове горе и живео је као дошљак у Гаваји, где су живели потомци Венијаминови. Он подиже очи и угледа путника на градском тргу. Старац га упита: „Одакле долазиш и куда идеш?” Он му одговори: „Идемо из Витлејема јудејског до краја Јефремове горе, одакле сам ја. Ишао сам у Витлејем јудејски, а сада идем кући. Међутим, нема никога да ме прими у кућу. Имамо сламе и хране за магарце своје и хлеба и вина за себе, за слушкињу твоју и за момка који прати мене, слугу твога. Имамо доста свега.” Тада старац рече: „Мир нека је с тобом. Ја ћу се побринути за све твоје потребе, само немој да ноћиш на тргу.” Он га уведе у своју кућу и положи храну магарцима. Затим опраше ноге и једоше и пише. Док су се они служили, гле, људи оног града, демонизовани, опколише кућу. Почеше лупати на врата и рекоше старцу, домаћину те куће, говорећи: „Изведи тог човека који је ушао у твоју кућу да га облежимо.” Тада изађе човек, домаћин куће, и рече им: „Немојте, браћо моја! Немојте зло чинити! Тај човек је ушао под мој кров, немојте чинити безакоње! Ево, извешћу вам ћерку своју, девицу, и наложницу његову. Радите с њима шта хоћете. Само овом човеку немојте чинити зло.” Међутим, људи не хтедоше да га послушају. Тада онај човек узе своју наложницу и изведе је пред њих. Они је облежаше и злостављали су је целу ноћ до зоре. Кад је зора зарудела, пустише је. У зору дође жена и паде на врата куће оног човека у којој је био њен господар. Лежала је ту док не свану. Кад је њен господар устао ујутру и отворио кућна врата да настави пут, гле, наложница његова је лежала на кућним вратима с рукама на прагу. Он јој рече: „Устани да идемо!” Међутим, не доби одговор. Тада је стави на магарца, устаде и оде у своје место. Кад је дошао кући, потеже нож, узе наложницу, расече је део по део на дванаест делова и разасла их у све крајеве израиљске. Ко год то виде рече: „Овако нешто се није догодило ни видело откад изађоше синови Израиљеви из Египта па до данас. Промислите о томе, одлучујте и чините.” Тада изађоше сви синови Израиљеви и скупи се збор пред Господом у Миспи, једнодушно од Дана до Вирсавеје и до земље галадске. Поглавари целог народа, свих племена Израиљевих, дођоше на скуп народа Божјег, четири стотине хиљада људи – пешака вичних мачу. Синови Венијаминови сазнаше да су синови Израиљеви отишли у Миспу. Синови Израиљеви упиташе: „Кажите како се догодио злочин?” Левит, муж убијене жене, рече: „Дошао сам са наложницом у Гавају Венијаминову да преноћим. Становници Гаваје устремише се на мене и ноћу опколише кућу у којој сам био. Мене су хтели да убију, а моју наложницу су напаствовали, тако да је умрла. Тада сам узео своју наложницу, исекао је на комаде и разаслао их у све крајеве наследства Израиљевог јер су извршили срамно дело у Израиљу. Ето, синови Израиљеви, посаветујте се и одлучите.” Тада цео народ устаде као један и повика: „Ниједан од нас нека не иде своме шатору и ниједан нека се не враћа кући својој. Да учинимо са Гавајом овако: одлучићемо жребом за њу. Узећемо из свих племена Израиљевих десет људи од стотине, по стотину од хиљаде и по хиљаду од десет хиљада. Они нека донесу храну војсци која ће ићи да казни Гавају Венијаминову за срамоту коју је учинила у Израиљу.” Сви Израиљци се удружише као један човек против оног града. Потом послаше племена Израиљева људе у све родове Венијаминове и поручише: „Какав се то злочин догодио међу вама? Сада предајте те злочинце из Гаваје да их погубимо и истребимо зло из Израиља.” Међутим, синови Венијаминови не хтедоше да послушају браћу своју, синове Израиљеве. Синови Венијаминови се скупише из својих места у Гавају да се боре против синова Израиљевих. Синова Венијаминових који дођоше из својих градова набројаше тих дана двадесет шест хиљада људи вичних мачу, без становника Гаваје којих је било седам стотина опремљених људи. Међу свим тим људима било је седам стотина људи одабраних, који су били леворуки. Сваки од њих је гађао каменом из праћке у длаку, не промашујући. Људи Израиљаца набројаше, без Венијаминових, четири стотине хиљада, вичних мачу, храбрих ратника. Синови Израиљеви устадоше и одоше у Ветиљ да питају Бога. Синови Израиљеви упиташе: „Ко ће од нас започети бој против синова Венијаминових?” Господ одговори: „Јуда нека пође први.” Изјутра кренуше синови Израиљеви и распоредише се пред Гавајом. Тако изађоше синови Израиљеви да се боре против синова Венијаминових и сврсташе се пред Гавајом. Међутим, синови Венијаминови изађоше из Гаваје и тог дана пообараше двадесет две хиљаде бораца израиљских. Народ синова Израиљевих се охрабри, па се опет сврсташе на истом месту где су били првог дана. Наиме, синови Израиљеви су се били попели и плакали пред Господом до вечери. Тада упиташе Господа говорећи: „Морамо ли опет да се боримо против браће своје, синова Венијаминових?” Господ им рече: „Пођите на њих.” Тако изађоше другог дана синови Израиљеви против синова Венијаминових. Синови Венијаминови изађоше пред њих из Гаваје и другог дана оборише осамнаест хиљада синова Израиљевих, искусних и наоружаних. Тада пођоше синови Израиљеви и сав народ и дођоше у Ветиљ. Плакали су и стајали пред Господом. Постили су тога дана до вечери и приносили жртве паљенице и жртве захвалне пред Господом. Потом синови Израиљеви упиташе Господа – јер се у то време ковчег завета Божјег тамо налазио, а Финес, син Елеазаров, унук Аронов, пред њим служио – и рекоше: „Треба ли опет да се боримо против браће наше, синова Венијаминових, или да одустанемо?” Господ им одговори: „Пођите, јер ћу вам их сутра предати у руке.” Тада Израиљци поставише заседу око Гаваје. Трећег дана изађоше синови Израиљеви на синове Венијаминове и сврсташе се према Гаваји као и раније. Синови Венијаминови изађоше пред народ, али се удаљише од града. Почеше сећи народ као први и други пут по путевима, од којих један води у Ветиљ, а други у Гавају, и по пољу. Побише око тридесет Израиљаца. Синови Венијаминови рекоше: „Падају пред нама као раније.” Синови Израиљеви тада рекоше: „Бежаћемо док их не одвојимо од града по путевима.” Тада се сви Израиљци померише и сврсташе се у Вал-Тамару, а Израиљци из заседе искочише западно од Геве. Десет хиљада изабраних људи из Израиља дође пред Гавају. Разви се жесток бој. Они нису ни слутили да ће их снаћи зло. Господ потуче Венијамина пред Израиљем. Тога дана синови Израиљеви побише двадесет пет хиљада и сто вичних бораца од Венијамина. Синови Венијаминови видеше да су потучени. Значи, синови Израиљеви су се повукли испред синова Венијаминових јер су се уздали у заседу коју су поставили око Гаваје. Они који су били у заседи навалили су брзо на Гавају. Провалили су у град и цео град ставили под мач. Људи из Израиља и они у заседи договорили су се да као знак подигну стуб од дима у граду. Људи из Израиља су се повлачили из боја, а Венијаминови почеше да убијају људе из Израиља. Убише их око тридесет мислећи: „Падају пред нама као и раније.” Тада се подиже стуб дима, као знак из града. Синови Венијаминови се обазреше и, гле, огањ из града дизао се до неба. Затим се људи Израиљеви вратише, а људи Венијаминови се уплашише јер су схватили да су у невољи. Они побегоше пред људима Израиљевим према пустињи, али ратници су их гонили. Изашли су и они из градова и убијали их међу собом. Тако су опколили Венијаминове људе, гонили и убијали близу Гаваје, према истоку. Тада из Венијамина погибе осамнаест хиљада људи, самих ратника. Остали се окренуше и побегоше у пустињу до стене Римон. Ови су гонили по путевима око пет хиљада људи. Терали су их до Гидома и побише две хиљаде људи. Тога дана укупно паде двадесет пет хиљада Венијаминових људи који су носили мач, самих ратника. Шест стотина људи побеже у пустињу до стене Римон. Остадоше код стене Римон четири месеца. Тада се људи Израиљеви вратише ка синовима Венијаминовим. Оштрим мачем исекоше људе и стоку, све што се нађе. Попалише све градове на које наиђоше. Људи Израиљеви су се били заклели у Миспи и казали: „Нико од нас нека не да ћерку своју сину Венијаминовом за жену!” Кад је народ отишао у Ветиљ, остао је до вечери пред Богом. Подигли су глас свој и плакали много. Говорили су: „Зашто се Господе, Боже Израиљев, догоди ово данас у Израиљу, да нестане једно племе из Израиља?” Сутрадан порани народ, сагради онде жртвеник и принесе жртве паљенице и жртве захвалне. Тада упиташе синови Израиљеви: „Има ли неко из свих племена Израиљевих да није био на сабору пред Господом?” Они су се били заклели тврдо да се погуби онај ко не дође у Миспу на сабор. Синови Израиљеви су се сажалили на брата свога Венијамина. Зато су казали: „Данас се истреби једно племе из Израиља. Шта да радимо да нађемо жене онима који су преостали кад смо се заклели пред Господом да им нећемо дати ћерке своје за жене?” Тада запиташе: „Има ли кога из племена Израиљевих да није дошао у Миспу пред Господа?” И, гле, нико из Јависа галадског није дошао на сабор. Кад се народ пребројавао, гле, не беше никог из Јависа галадског. Тада сабор посла тамо дванаест хиљада храбрих људи и заповедише им говорећи: „Идите и посеците оштрим мачем становнике у Јавису галадском, и жене и децу. Овако ћете да урадите: побијте све мушкарце и жене које су познале мушкарца.” Тада нађоше међу становницима Јависа галадског четири стотине девојака које нису познале мушкарца. Доведоше их пред збор у Силом, који је у земљи хананској. Потом посла сав збор синовима Венијаминовим, који су били код стене Римон, понуду за мир. Тих дана врати се Венијамин. Дадоше им жене из Јависа галадског, али их није било за све. Народу је било жао Венијамина што га Господ прореди. Старешине збора упиташе: „Како да помогнемо овима што су преостали пошто су побијене жене из Венијамина?” Тада рекоше: „Преостали из Венијамина нека имају посед да не би нестало племе из Израиља. Ми им не можемо дати своје ћерке за жене.” Били су се заклели синови Израиљеви и рекли: „Нека је проклет онај ко да жену Венијамину!” Потом рекоше: „Ево, сваке године празник је Господу у Силому, који је северно од Ветиља, а источно од пута који води из Ветиља за Сихем, јужно од Левоне.” Заповедише синовима Венијаминовим говорећи: „Идите и сакријте се по виноградима. Пазите, кад изађу девојке из Силома да плешу, ви изађите из винограда и отмите сваки себи жену између кћери силомских, па идите у земљу Венијаминову. Кад њихови очеви или њихова браћа дођу код нас да вас туже, ми ћемо им казати: ‘Опростите им, јер у рату нисмо добили жену за сваког. Ви их нисте дали њима, тако да нисте криви.’” Синови Венијаминови учинише тако. Узеше себи за жене од плесачица онолико колико је њих било. Онда оде свако на свој посед. Сазидаше градове и настанише се у њима. У те дане разиђоше се синови Израиљеви сваки у своје племе, у род свој и на свој посед. У то време није било цара у Израиљу и свако је радио како је мислио да је добро. У оно време, кад су судије управљале, настаде глад у земљи. Неки човек из Витлејема Јудиног оде са својом женом и своја два сина да живи на моавским пољима. Тај човек се звао Елимелех, жена му се звала Нојемина, а синови Малон и Хелеон. Они су били Витлејемци из Витлејема јудејског. Стигоше на моавска поља и тамо се настанише. Потом умре Елимелех, муж Нојеминин, и она остаде са два сина своја. Они се оженише Моавкама. Једна се звала Орфа, а друга Рута. Поживеше десетак година. Потом умреше обојица, Малон и Хелеон, тако да жена остаде без два сина своја и без мужа свога. Тада се она подиже са снахама својим да се врати из земље моавске јер је била чула у земљи моавској да је Господ походио народ свој и дао им хлеба. Она изађе са обе снахе своје из места у којем су живеле. Кренуше путем да се врате у земљу Јудину. Тада Нојемина рече обема снахама својим: „Идите, вратите се свака у дом мајке своје. Господ нека вам буде милостив као што сте ви биле покојницима и мени. Нека вам Господ додели да нађете спокојство, свака у дому мужа свога.” Потом их изљуби, а оне гласно заплакаше. Оне јој рекоше: „Не, него ћемо ићи с тобом у твој народ.” Нојемина рече: „Кћери моје, вратите се. Зашто бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви? Вратите се, кћери моје, идите. Сувише сам стара за удају. Па и да кажем да се надам да ћу се ноћас удати и да ћу родити синове, зар бисте их чекале да одрасту? Зар бисте због њих биле неудате? Не, кћери моје. Јади моји су већи од ваших јер се рука Господња подигла на мене.” Тада оне опет гласно заплакаше. Орфа пољуби своју свекрву, а Рута остаде с њом. Она јој рече: „Ето, јетрва твоја се вратила народу свом и боговима својим. Врати се и ти за јетрвом својом.” Рута одговори: „Немој ме наговарати да те оставим и да одем од тебе. Куда ти идеш, ићи ћу и ја, Где се ти настаниш, настанићу се и ја. Народ твој је мој народ, твој Бог је мој Бог. Где ти умреш, умрећу и ја и ту ће ме сахранити. Господ нека ме казни ако ме нешто осим смрти растави од тебе.” Она кад виде да је ова чврсто решила да иде с њом, престаде да је одвраћа. Тако су њих две ишле док не дођоше у Витлејем. Кад су дошле у Витлејем, сав град се узбуди због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?” Она им је одговарала: „Немојте ме звати Нојемина, већ Горка, јер ме Свемогући обасу горчином. Богата сам отишла, а Господ ме враћа празних руку. Зашто ме зовете Нојемина кад се Господ подиже на мене и Свемогући ме у тугу зави?” Тако се врати Нојемина с Рутом Моавком, снахом својом, из земље моавске. Стигле су у Витлејем на почетку жетве јечма. Нојемина је имала рођака свог мужа. Био је богат, а звао се Воз. Рута Моавка рече Нојемини: „Ишла бих на њиву да пабирчим класје код кога нађем милост.” Она јој рече: „Иди, кћери моја.” Она оде у њиву и поче пабирчити за жетеоцима. Догоди се да је дошла на њиву која је припадала Возу из рода Елимелеховог. И, гле, дође Воз из Витлејема и рече жетеоцима: „Господ с вама.” Они му одговорише: „Господ нека те благослови.” Тада Воз упита момка који је надгледао жетеоце: „Чија је она млада жена?” Момак који је надгледао жетеоце одговори му: „Она је Моавка која се вратила с Нојемином из земље моавске. Питала је: ‘Смем ли да пабирчим и скупљам класје иза жетелаца?’ Дошла је и остала од јутра до сада. Само је мало ишла кући.” Тада Воз рече Рути: „Слушај, кћери моја. Немој да идеш на другу њиву. Не одлази одавде него се држи мојих радника. Пази на којој њиви они жању, па иди за њима. Ја сам момцима својим наредио да те не дирају. Кад ожедниш, иди к посудама и пиј шта су момци захватили.” Тада она паде ничице, поклони се до земље и рече му: „Како си тако милостив и пажљив према мени иако сам туђинка?” Воз јој одговори: „Ја сам чуо шта си све учинила за свекрву своју после смрти мужа свога. Оставила си оца свога, мајку своју и завичај, па си дошла у народ који ниси раније познавала. Господ нека ти плати за твоје дело. Потпуно нека ти плати Господ, Бог Израиљев, зато што си дошла да се склониш под његова крила.” Она рече: „Нашла сам милост у очима твојим, господару. Ти си ме утешио и љубазно се обратио слушкињи својој иако нисам једна од твојих слушкиња.” Кад је било време ручку, Воз јој рече: „Дођи овамо и једи хлеб. Умочи свој залогај у сирће.” Она оде покрај жетелаца, а он стави пред њу пржена зрна. Она је јела, наситила се и још јој претече. Потом устаде да даље пабирчи. Воз заповеди својим момцима: „Нека она пабирчи и међу снопљем и немојте јој бранити. Испуштајте од својих снопова, остављајте јој нека купи и немојте је прекоревати.” Тако је она пабирчила до вечери. Затим истресе то што је скупила. Било је око ефе јечма. Она узе своје и оде у град. Свекрва њена виде колико је напабирчила. Тада она извади и даде јој оно што је претекло пошто се наситила. Свекрва јој рече: „Где си пабирчила данас? Где си радила? Нека је благословен онај који ти је указао пажњу.” Онда она исприча свекрви својој код кога је радила и рече: „Човек код кога сам радила зове се Воз.” Тада Нојемина рече снахи својој: „Нека Господ благослови онога ко не ускраћује милост своју ни живима ни мртвима.” Још јој рече Нојемина: „Тај човек је нама род, један од заштитника наших.” Рута Моавка рече: „Чак ми је рекао: ‘Држи се мојих слугу док не пожању све моје.’” Тада Нојемина рече снахи својој: „Добро је, кћери моја. Иди с његовим момцима да те не би дирали на другој њиви.” Тако се она држала Возових момака и пабирчила је док се не заврши жетва јечма и жетва пшенице, а живела је код свекрве своје. Потом јој Нојемина рече: „Ево, кћери моја, зар не треба да ти нађем место на којем би ти било добро? Гле, зар нам није рођак Воз код кога си била с радницима његовим? Он ће ове ноћи вејати јечам на њиви. Умиј се, намажи се и обуци хаљину своју, па иди на њиву. Нека те он не види док не вечера и не попије. Кад легне, запамти то место где је легао. Тада иди тамо, подигни покривач с ногу његових и ту лези. Тада ће ти он рећи шта да радиш.” Она јој одговори: „Учинићу све што ми кажеш.” Она оде на њиву и учини све како јој је свекрва казала. Кад је Воз јео и пио и развеселио се, отиде и леже поред стога. Тада она приђе полако, подиже покривач с ногу његових и леже. Око поноћи трже се човек и окрете се, кад, гле, жена лежи код ногу његових! Он упита: „Ко си ти?” Она одговори: „Ја сам Рута, слушкиња твоја. Рашири крај огртача свога на слушкињу своју јер ти си ми заштитник.” Он јој рече: „Нека те Господ благослови, кћери моја! Овај твој последњи знак пажње већи је од ранијег, јер ниси тражила младиће, било сиромашне или богате. Зато сада, кћери моја, не бој се. Учинићу то што кажеш јер свака кућа у народу моме зна да си поштена жена. Тачно је да сам ти ја заштитник, али постоји други који ти је ближи од мене. Преноћи овде. Сутра, ако он буде хтео да те узме, нека буде тако. Ако те не узме, ја ћу те узети, тако жив био Господ! Спавај до јутра.” Тако је она спавала крај ногу његових до јутра. Устаде док још није могао човек човека да види, јер Воз рече: „Нека се не сазна да је жена била на њиви.” Тада јој рече: „Дај огртач који имаш на себи и држи га.” Она га рашири, а он јој измери шест мерица јечма и стави јој на леђа. Потом она оде у град. Кад је дошла свекрви, ова је упита: „Шта је било, кћери моја?” Она јој исприча све шта је за њу учинио онај човек. Потом додаде: „Даде ми ових шест мерица јечма и рече ми: ‘Не можеш да се вратиш свекрви празних руку.’” Тада она рече: „Причекај, кћери моја, док не сазнаш шта ће бити. Тај човек се неће смирити док не заврши ствар још данас.” Воз изађе на градска врата и седе тамо. И, гле, наиђе онај заштитник о коме је Воз причао. Воз га позва: „Дођи овамо, рођаче, и седи овде.” Онај дође и седе. Тада Воз доведе десет људи између старешина градских и рече им: „Поседајте овде.” Они седоше. Тада рече оном заштитнику: „Њиву која је била брата нашег Елимелеха продаје Нојемина, која се вратила из земље моавске. Мислио сам да треба то да ти јавим и да ти кажем. Купи је пред овима што овде седе, пред старешинама народа мога. Ако хоћеш да је купиш, купи је. Ако нећеш, кажи ми да знам. Осим тебе, нико нема право да је купи. Ја долазим после тебе.” Овај рече: „Ја ћу је купити.” Онда рече Воз: „Ако купиш њиву од Нојемине, добијаш и Руту Моавку, покојникову жену, да подигнеш име покојнику у наследству његовом.” Тада рече тај заштитник: „Онда не могу да је откупим да не бих расипао своје имање. Купи ти то што је требало ја да купим. Ја не бих могао да је купим.” Из старина је био обичај у Израиљу код откупљивања и промене да ствар буде потврђена да један изује своје сандале и преда другом. То је била потврда у Израиљу. Кад је онај заштитник рекао Возу: „Купи то ти”, изуо је своју обућу. Тада рече Воз старешинама и свим присутним: „Ви сте сведоци данас да сам купио из Нојеминине руке све што је било Елимелехово и све што је било Хелеоново и Малоново. Уз то узимам Руту Моавку за жену, да подигнем име покојнику у наследству његовом. Тако неће нестати име његово међу браћом његовом и из завичаја његовог. Ви сте данас томе сведоци.” Тада сви присутни који су били на вратима градским и старешине рекоше: „Ми смо сведоци. Нека Господ учини да жена која улази у дом твој буде као Рахиља и Лија, које су обе подигле дом Израиљев. Буди моћан у Ефрати и нека ти се прослави име твоје у Витлејему. Нека потомство које ти Господ подари преко те младе жене буде као дом Фареса, кога Тамара роди Јуди.” Тако Воз узе Руту и она му постаде жена. Он јој приђе, а Господ је благослови, па затрудне и роди сина. Онда жене рекоше Нојемини: „Нека је благословен Господ данас, који те није оставио без заштитника. Нека се у Израиљу слави име његово. Он ће бити утеха и помоћ души твојој у старости твојој. Родила ти га је снаха, која те воли и која ти више вреди него седам синова.” Нојемина узе дете, стави га у крило и постаде му дадиља. Сусетке му дадоше име говорећи: „Роди се син Нојемини!” Прозваше га Овид. Он је отац Јесеја, оца Давидовог. Ово је Фаресов родослов: Фарес роди Есрома. Есром доби Арама, а Арам Авинадава. Авинадав доби Насона, а Насон доби Салмона. Салмон доби Воза, а Воз доби Овида. Овид доби Јесеја, а Јесеј доби Давида. Живео је неки човек из Раматајим-Софима, из Јефремове горе, по имену Елкана. Био је син Јероама, Еливовог сина, који је био син Товов, а овај син Суфов. Био је Витлејемац. Он је имао две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала децу, а Ана је била без деце. Тај човек је сваке године ишао из свог града да се у Силому поклони Господу Саваоту и да му принесе жртву. Оба Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи. Једнога дана, када је Елкана принео жртву, дао је Фенини, жени својој, и свим синовима и кћерима њихов део. Ани је дао нажалост само један део иако је њу више волео, а Господ је њу учинио неплодном. Њој је супарница пркосила и жалостила је што је Господ њу учинио неплодном. Тако је било сваке године. Кад год би ишле у дом Господњи, ова је њу жалостила, тако да је плакала и није могла да једе. Једном јој Елкана, муж њен, рече: „Зашто плачеш, Ана? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Зар ти нисам бољи ја него десет синова?!” Кад су јели и пили у Силому, Ана устаде. Свештеник Илије је седео на столици на прагу дома Господњег. Ојађене душе Ана се молила Господу горко плачући. Она се заветова и рече: „Господе Саваоте! Ако погледаш на тугу слушкиње своје, сетиш ме се и не заборавиш слушкињу своју него ми подариш сина, ја ћу га посветити Господу за цео његов живот. Бритва неће прећи преко главе његове.” Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је посматрао уста њена. Ана је говорила у срцу свом, њен глас се није чуо, али су јој се усне мицале. Илије зато помисли да је она пијана. Илије јој рече: „Докле ћеш бити пијана? Отрезни се од вина свога!” Ана одговори: „Не, господару, него сам жена несрећна. Нисам пила ни вина ни жестока пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој да сматраш слушкињу твоју као жену неваљалу. Говорила сам тако од велике туге и жалости.” Тада јој Илије одговори и рече: „Иди с миром! Бог Израиљев ће ти испунити молбу коју си упутила.” Она рече: „Нека нађе слушкиња твоја милост пред тобом!” Тада оде жена својим путем. Јела је и није више била жалосна. Сутрадан уранише, поклонише се Господу, вратише се и дођоше кући својој у Рамат. Елкана позна Ану, жену своју, и Господ се ње сети. Ана затрудне и после одређеног времена роди сина. Даде му име Самуило, јер рече: „Измолила сам га од Господа.” Потом њен муж Елкана са целим домом својим пође опет да принесе Господу годишњу жртву као што се заветовао. Ана не пође, него рече мужу своме: „Кад дечко престане да сиса, онда ћу га одвести да стане пред Господа и остане тамо заувек.” Елкана, муж њен, рече јој: „Ради како мислиш да треба. Остани док га не одојиш. Господ је испунио реч своју.” Тако жена остаде. Дојила је сина свога док га не одби. Чим га је одбила, поведе га са собом. Узела је трогодишње јуне, ефу брашна и мешину вина. Потом га уведе у дом Господњи у Силому. Дечак је још био мали. Затим заклаше јуне и доведоше дечака Илију. Тада она рече: „О, господару! Нека живи мој господар! Ја сам она жена која је стајала овде крај тебе и молила се Господу. Молила сам за овог дечака и Господ ми испуни то што сам молила. Зато га предајем Господу док год је жив јер је од Господа измољен.” Потом се поклонише Господу. Тада се Ана помоли говорећи: „Весели се, срце моје, у Господу, снага моја уздиже се ка Господу. Отварају се уста моја на непријатеље моје јер се радујем помоћи твојој. Нико није свет као што је Господ, јер нема другог осим тебе, нема стене као што је Бог наш. Не говорите много хвалисавих речи и нека не излазе речи охоле из уста ваших, јер је Бог – Господ који све зна и он процењује дела. Лук се ломи јунацима, а изнемогли добијају снагу. Који су били сити унајмљују се за хлеб, а ко је гладовао, не гладује више. Нероткиња рађа седам пута, а богата синовима малакса. Господ даје смрт и живот, одводи у шеол и изводи оданде. Господ чини сиромашним или богатим, обара и уздиже. Сиромаха подиже из праха и убогог извади из буњишта да их посади са кнезовима и да им одреди почасна места. Господњи су темељи земље, на њима је поставио свет. Сачуваће кораке праведника својих, а неваљалци ће пропасти у мраку. Не побеђује човек својом снагом. Сатреће се они који се супротстављају Господу, загрмеће на њих с неба. Господ ће судити до крајева земље. Даће снагу цару своме и узвисиће моћ помазаника свога.” Потом се Елкана врати својој кући у Рамат. Дечак је служио Господу под надзором свештеника Илија. Синови Илијеви били су демонизовани и нису се држали Господа ни свештеничких права према народу. Кад је неко приносио жртву, долазио је свештеников момак док се кувало месо са трокраком виљушком у руци. Њом би забадао у котлић или лонац, у таву или чинију, и што год би се наболо на виљушку узимао би свештеник за себе. То су чинили свим Израиљцима који би долазили у Силом. Чак и пре него што би се запалио лој долазио би свештеников момак и говорио човеку који је приносио жртву: „Дај месо да испечем свештенику! Он неће од тебе кувано месо него сирово.” Ако би му тада човек одговорио: „Нека се прво спали лој, па онда узми шта ти душа жели”, овај би рекао: „Не, него дај одмах! Ако нећеш да даш, узећу силом!” Грех тих младића био је велик пред Господом јер они нису марили за жртву Господу. Самуило је служио пред Господом још као дете у оплећку ланеном. Мати његова му је кројила мали плашт и доносила му сваке године кад је долазила с мужем својим да принесу годишњу жртву. Тада би Илије благосиљао Елкану и жену његову и говорио: „Нека ти Господ да пород од те жене уместо овог кога је она измолила од Господа.” Потом су одлазили у своје место. Господ се сети Ане. Она је остајала трудна и родила је три сина и две ћерке. Дечак Самуило је растао пред Господом. Илије је био веома стар, али је чуо шта су радили синови његови целом Израиљу и како су спавали са женама које су се окупљале пред вратима шатора сведочанства. Он им рече: „Зашто то радите? Слушам лоше о вама од целог овог народа. Немојте, синови моји! Није добро то што чујем. Саблажњујете народ Господњи. Кад човек сагреши човеку, Бог ће пресудити. Међутим, ако човек сагреши Господу, ко ће се заузети за њега?” Они не послушаше речи оца свога јер је Господ био одлучио да их убије. Дечак Самуило је растао и био је мио и Господу и људима. Потом дође човек Божји Илију и рече му: „Овако говори Господ: ‘Ја сам се објавио дому оца твога док су били у Египту у фараоновој кући. Изабрах га између свих племена Израиљевих себи за свештенике, да прилазе мом жртвенику, да пале тамјан и да носе оплећак преда мном. Предадох дому оца твога све жртве паљенице синова Израиљевих. Зашто скрнавите жртву моју и принос мој које сам вам заповедио у пребивалишту свом? Зашто пазиш синове своје више него мене? Гојите се најбољим деловима приноса народа мога Израиља!’ Зато Господ, Бог Израиљев, говори: ‘Заиста сам био рекао да ће дом твој и дом оца твога служити преда мном довека.’ Међутим, сада говори Господ: ‘То је сада далеко од мене. Поштоваћу оне који мене поштују, а они који ме презиру биће презрени. Гле, иду дани кад ћу одсећи мишицу твоју и мишицу дома оца твога, тако да неће бити старца у дому твоме. Гледаћеш непријатеља у светилишту, у свему што је било дато Израиљу и неће бити старца у дому твом довека. Нећу све истребити код жртвеника мога да би ти очи венуле а душа се жалостила. Сви из дома твога изгинуће кад одрасту. Ово ће ти бити знак који ће доћи на оба сина твоја, Офнија и Финеса: истог дана погинуће обојица. Себи ћу поставити верног свештеника. Он ће радити по мом срцу и по мојој вољи. Сазидаћу му чврст дом и он ће стално ићи пред помазаником мојим. Ко остане од дома твога, доћи ће да му се поклони и да измоли новчић или комад хлеба. Тада ће казати: Прими ме у неку службу свештеничку да имам парче хлеба.’” Дечак Самуило служио је Господу под Илијевим надзором. У то време била је ретка реч Господња и виђења су била ретка. Једном је Илије лежао на свом месту. Очи су му биле ослабиле тако да није добро видео. Самуило је спавао у светилишту Господњем, где је био ковчег Божји. Господ позва Самуила, а он рече: „Ево ме!” Он отрча до Илија и рече: „Ево ме. Звао си ме.” Он му одговори: „Нисам те звао, иди спавај.” Овај оде и заспа. Господ опет позва Самуила. Самуило устаде, оде до Илија и рече: „Ево ме. Звао си ме.” Он му одговори: „Нисам те звао, сине мој, иди спавај.” Самуило још није познавао Господа јер му се никада није јављала реч Господња. Господ позва Самуила трећи пут. Он устаде, оде до Илија и рече: „Ево ме. Звао си ме.” Тада Илије схвати да је Господ звао дечака. Зато рече Илије Самуилу: „Иди спавај. Ако те позове, ти кажи: ‘Говори, Господе, слуша слуга твој.’” Самуило оде и заспа на свом месту. Господ дође, приђе и позва као и пре: „Самуило! Самуило!” Самуило одговори: „Говори, слуша слуга твој.” Тада рече Господ Самуилу: „Ево, учинићу нешто у Израиљу тако да ће зујати оба ува сваком ко чује. Тога дана учинићу Илију све што сам рекао за дом његов од почетка до свршетка. Ја сам му објавио да ћу заувек осудити дом његов. Знао је да ме синови његови срамоте, а није их спречио. Заклео сам се да неваљалство дома Илијевог неће оправдати никаква жртва или принос довека.” Самуило заспа до јутра. Потом отвори врата дома Господњег, али се бојао Самуило да саопшти Илију јављање. Тада Илије зовну Самуила и рече: „Самуило, сине!” Овај одговори: „Ево ме.” Онда он упита: „Какве су ти речи казане? Немој да кријеш од мене. Бог нека те казни и придода ако затајиш нешто од онога шта ти је рекао.” Тада му Самуило исприча све и ништа не затаји од њега. На то овај рече: „Он је Господ. Нека чини шта му је воља.” Самуило је растао. Господ је био с њим и није давао да иједна Самуилова реч буде празна. Сав Израиљ, од Дана до Вирсавеје, схвати да је Самуило прави пророк Господњи. Господ се и даље јављао у Силому јер се Господ јављао Самуилу у Силому, речју Господњом. Самуилова реч се односила на цео Израиљ. У то време изађе Израиљ да ратује с Филистејцима. Окупили су се код Евен-Езера, а Филистејци су се разместили код Афека. Филистејци се постројише према Израиљу и, кад поче битка, разбише Филистејци Израиљце. Погибе на бојном пољу око четири хиљаде људи. Кад се народ врати на збориште, упиташе се старешине израиљске: „Зашто допусти Господ да нас Филистејци данас победе? Хајде да донесемо из Силома ковчег савеза Господњег да буде међу нама и спасе нас из руку непријатеља наших.” Тада народ посла људе у Силом да донесу оданде ковчег савеза Господа Саваота, који седи на херувимима. Оба сина Илијева, Офније и Финес, била су уз ковчег савеза. Кад дође ковчег савеза Господњег на збориште, повика сав Израиљ тако да одјекну земља. Филистејци чуше тај громки поклич и запиташе се: „Шта значи та громка вика из збора јеврејског?” Разумеше да је ковчег Господњи дошао на збориште. Филистејци се уплашише и рекоше: „Бог им је дошао на збориште.” Говорили су: „Тешко нама! Ово никада није било. Тешко нама! Ко ће нас избавити из руке тог моћног божанства? То је божанство које је ударило Египћане свакојаким мукама у пустињи. Филистејци! Охрабрите се и будите људи! Иначе ћете робовати Јеврејима као што су они служили вама. Будите људи и борите се!” Тада ударише Филистејци и разбише Израиљце, који побегоше у своје шаторе. Пораз је био тежак јер је у Израиљу пало тридесет хиљада пешака. Отет је био и ковчег Божји, а два сина Илијева, Офније и Финес, погибоше. Тада неки од Венијамина побеже с бојишта и дође у Силом истог дана раздераних хаљина и главе посуте прахом. Кад је стигао, гле, Илије је седео на столици крај врата погледајући на пут. Срце му је било у страху за ковчег Божји. Кад дође онај човек и донесе вест, цео град повика. Кад је Илије чуо вику, упита: „Каква је то велика вика?” Човек дотрча и исприча Илију. Илију је било деведесет осам година, очи су му биле укочене, тако да није видео. Човек рече Илију: „Долазим из боја. Утекао сам с ратишта.” Он га упита: „Шта је било, сине мој?” Гласник одговарајући рече: „Израиљци побегоше пред Филистејцима. Изгибе много народа и оба сина твоја, Офније и Финес, погибоше. Отет је и ковчег Божји!” Кад спомену ковчег Божји, он паде са столице уназад крај врата, сломи врат и умре. Био је човек стар и тежак. Он је био судија у Израиљу четрдесет година. Његова снаха, жена Финесова, била је трудна, пред порођајем. Кад је чула вест да је ковчег Божји отет и да су јој свекар и муж мртви, сави се и породи се јер јој дођоше болови. Кад је умирала, рекоше јој жене које су биле око ње: „Не бој се, родила си сина.” Она не одговори, нити је марила за то. Даде дечаку име Ихавод, јер рече: „Оде слава из Израиља.” Мислила је на отети ковчег Божји, на свога свекра и свога мужа. Рекла је: „Оде слава из Израиља”, јер је ковчег Божји био отет. Филистејци узеше ковчег Божји и пренеше га из Евен-Езера у Азот. Затим Филистејци узеше ковчег Божји, унеше га у Дагонов храм и поставише уз Дагона. Кад сутрадан становници Азота дођоше, гле, Дагон је лежао ничице на земљи пред ковчегом Господњим. Они подигоше Дагона и ставише га на његово место. Кад сутрадан уранише, гле, Дагон је опет лежао на земљи ничице пред ковчегом Господњим. Глава Дагонова и обе руке лежале су одсечене на прагу. Зато свештеници Дагонови и сви који улазе у храм Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас. Тада отежа рука Господња над Азоћанима. Збуни их и удари чиревима Азот и његову околину. Кад становници Азота видеше шта се догодило, рекоше: „Ковчег Бога израиљског нека не остане код нас. Рука његова се спустила на нас и на нашег бога Дагона.” Они позваше и окупише све поглаваре филистејске и упиташе: „Шта да радимо с ковчегом Бога Израиљевог?” Они одговорише: „Нека се ковчег Бога Израиљевог пренесе у Гат.” Тада пренеше ковчег Бога Израиљевог. Кад га пренеше, спусти се рука Господња на град и настаде велика паника. Удари становнике, мале и велике, тако да им се појавише чиреви. Тада они послаше ковчег Божји у Акарон. Кад дође ковчег Божји у Акарон, повикаше Акароњани: „Донесоше нама ковчег Бога Израиљева да помори нас и наш народ!” Зато позваше и окупише све поглаваре филистејске и рекоше: „Однесите ковчег Бога Израиљевог. Нека се врати тамо где припада да не помори нас и народ наш.” Био је завладао смртни страх у целом граду јер је у њему била тешка рука Божја. Људи који нису помрли били су ударени чиревима, тако да се јаук из града чуо до неба. Ковчег Господњи је био у земљи филистејској седам месеци. Тада дозваше Филистејци свештенике и враче и упиташе: „Шта да радимо с ковчегом Господњим? Кажите нам како да га пошаљемо натраг, где и припада.” Они одговорише: „Ако хоћете да вратите ковчег Бога Израиљевог, немојте да га шаљете празног, него уз њега дајте принос за грех. Тада ћете оздравити и сазнаћете зашто се рука његова није одмакла од вас.” Они упиташе: „Какав принос да дамо?” Ови одговорише: „Пет златних чирева и пет златних мишева – према броју филистејских кнезова, јер је невоља иста на вама и на кнезовима вашим. Начините ликове чирева својих и мишева својих, који пустоше земљу, и дајте почаст Богу Израиљевом. Можда ће онда склонити руку своју с вас, с богова ваших и са земље ваше. Зашто да вам отврдну срца ваша као што су била отврднула срца Египћанима и фараону? Зар их нису онда пустили да оду кад их је Господ притиснуо? Начините једна нова кола и узмите две краве дојилице на којима још није био јарам. Упрегните краве у кола, а телад њихову одведите натраг у стају. Затим узмите ковчег Господњи и ставите га на кола. Златне предмете које дајете као принос ставите у ковчежић покрај њега и пођите. Ви пазите: ако пође према свом крају, у Вет-Семес, онда нам је он донео ову невољу; ако не пође тако, знаћемо да нас није ударила рука његова, него нам се то догодило случајно.” Људи учинише тако. Узеше две краве дојилице, упрегоше их у кола, а телад њихову задржаше у стаји. Затим ставише ковчег Господњи на кола и ковчежић са златним мишевима и ликовима својих чирева. Краве пођоше право путем за Вет-Семес. Стално су ишле тим путем, мукале су, али нису скретале ни десно ни лево. Филистејски кнезови пратили су их до границе са Вет-Семесом. Становници Вет-Семеса управо су жели пшеницу у долини. Кад подигоше очи и спазише ковчег, обрадоваше се кад га видеше. Кола дођоше на њиву Исуса из Вет-Семеса и стадоше онде. Тамо је био велик камен. Исцепаше дрва од кола и принеше краве на жртву паљеницу Господу. Левити скинуше ковчег Господњи и ковчежић покрај њега, у којем су били златни предмети, и ставише на онај велики камен. Људи из Вет-Семеса припремали су тог дана жртве паљенице Господу и приносили жртве. Кад то виде пет кнезова филистејских, вратише се у Акарон истог дана. Ово су златни чиреви које дадоше Филистејци Господу за грех: за Азот један, за Газу један, за Аскалон један, за Гат један и за Акарон један. Златних мишева је било према броју свих градова филистејских у свих пет кнежевина, од утврђених градова до неограђених села. Сведок је велики камен на који су ставили ковчег Господњи и који је и данас у пољу Исуса из Вет-Семеса. Неки људи из Вет-Семеса завирише у ковчег Господњи и Господ поби из народа педесет хиљада и седамдесет људи. Народ се растужи зато што га је Господ тако тешко казнио. Тада се људи из Вет-Семеса запиташе: „Ко може опстати пред Господом, Богом светим? Коме ће отићи од нас?” Тада упутише посланике становницима Киријат-Јарима и рекоше им: „Филистејци су донели натраг ковчег Господњи. Дођите и узмите га себи.” Тада дођоше људи из Киријат-Јарима, узеше ковчег Господњи и однесоше га у кућу Авинадавову на брду. Елеазара, сина његовог, посветише да чува ковчег Господњи. Од дана када је ковчег постављен у Киријат-Јариму прође доста времена – двадесет година. Сав дом Израиљев је тежио ка Господу. Тада Самуило рече целом дому Израиљевом говорећи: „Ако се свим срцем враћате Господу, одбаците од себе туђе богове и Астароту, управите срце своје Господу и служите само њему. Тада ће вас избавити из руку Филистејаца.” Тада одбацише синови Израиљеви Вале и Астароту и служили су једино Господу. Потом рече Самуило: „Скупите сав Израиљ у Миспу да се помолим за вас Господу.” Тако се окупише у Миспи. Вадили су воду и проливали пред Господом. Постили су тог дана и признали: „Сагрешисмо Господу.” У Миспи је Самуило судио синовима Израиљевим. Кад су Филистејци чули да су се синови Израиљеви скупили у Миспи, пођоше кнезови филистејски против Израиља. Кад то чуше синови Израиљеви, уплашише се Филистејаца. Тада замолише синови Израиљеви Самуила: „Немој да престанеш да вапиш за нас Господу, Богу нашем, да нас избави из руке Филистејаца.” Тада Самуило узе једно јагње сисанче и принесе га Господу као жртву паљеницу. Потом завапи Самуило Господу за Израиљ и услиши га Господ. Док је Самуило приносио жртву паљеницу, дођоше Филистејци да нападну Израиљ. Међутим, Господ загрме грмљавином великом тога дана на Филистејце, збуни их, тако да их Израиљци победише. Људи Израиљци изађоше из Миспе и потераше Филистејце тукући их до Вет-Хара. Тада Самуило узе један камен, постави га између Миспе и Сена и назва га Евен-Езер говорећи: „Довде нам Господ поможе.” Тако су Филистејци били побеђени и више никада нису долазили на границу Израиљеву. Док је Самуило био жив, рука Господња је притискала Филистејце. Израиљ поврати градове које су Филистејци били узели од Израиља, од Акарона до Гата. Ту земљу која му је припадала оте Израиљ из руке филистејске. Између Израиља и Аморејца владао је мир. Самуило је судио у Израиљу док год је био жив. Сваке године је обилазио Ветиљ, Галгал и Миспу и судио је Израиљу у свим тим местима. Потом би се враћао у Раму јер је тамо имао своју кућу и тамо је судио синовима Израиљевим. Онде је подигао и жртвеник Господу. Кад је Самуило остарио, поставио је своје синове за судије у Израиљу. Његов син првенац звао се Јоило, а други Авија и судили су у Вирсавеји. Међутим, његови синови нису ишли његовим путем. Тражили су добитак, примали поклоне и извртали правду. Тада се скупише све старешине Израиљеве и дођоше Самуилу у Раму. Они му рекоше: „Ето, ти си остарио, а синови твоји не иду твојим путем. Постави над нама цара да нам суди као што је у другим народима.” Самуилу се није свидело што су казали: „Постави нам цара да нам суди.” Самуило се помоли Господу. Господ рече Самуилу: „Послушај глас народа у свему што ти траже. Нису одбацили тебе него мене одбацише да не царујем над њима. Они чине с тобом све оно што су чинили и мени. Оставили су ме и служили другим боговима од оног дана кад сам их извео из Египта па до данас. Послушај њихов захтев, али их озбиљно опомени и саопшти им права цара који ће владати над њима.” Самуило каза све речи Господње народу који је тражио од њега цара. Он им рече: „Ово ће бити права цара који ће владати над вама: синове ваше узимаће да му служе код кола и код коња његових и они ће трчати пред његовим колима. Поставиће их да заповедају над хиљадом и над педесет људи. Ораће му њиву, жети летину и градиће му бојне направе и опрему за његова кола. Узимаће ваше ћерке да му спремају мирисне масти и да му буду куварице и пекарке. Узимаће најбоље делове њива, винограда и маслињака ваших и даваће их службеницима својим. Узимаће десетину од усева и винограда ваших и даваће евнусима и слугама својим. Узимаће најлепше слуге и слушкиње ваше, младиће ваше, магарце ваше и користиће их за своје послове. Узимаће десетак од стада ваших, а ви ћете му бити слуге. Тада ћете викати на цара свога, кога сте сами себи изабрали, али вас Господ неће услишити тај дан.” Народ не хтеде да послуша речи Самуилове, него рекоше: „Не, него нека цар буде над нама! Хоћемо да будемо као и сви народи. Нека нам суди, иде пред нама и води наше ратове.” Самуило саслуша све речи народне и каза их Господу. Господ рече Самуилу: „Послушај глас њихов и постави им цара.” Тада Самуило рече Израиљцима: „Идите сваки у свој град.” У то време живео је човек из племена Венијаминовог који се звао Кис и који је био угледан човек. Он је био син Авилов, који је био син Сероров, а овај син Вехоратов, који је био син Афијев из племена Венијаминовог. Он је имао сина који се звао Саул, који је био млад и леп. Био је лепши од свих синова Израиљевих и за главу виши од осталих. Кад су се Кису, оцу Сауловом, изгубиле магарице, Кис рече Саулу, сину своме: „Узми са собом једног момка, па устани и иди да тражиш магарице.” Они прођоше Јефремову гору и прођоше земљу салиску, али их не нађоше. Прођоше и земљу салимску, али нису биле ни ту. Прођоше и земљу Венијаминову, али их не нађоше. Кад су дошли у земљу Суф, рече Саул своме момку који је био с њим: „Хајде да се вратимо да не би отац престао да брине за магарице и забринуо се за нас.” Он му рече: „Ево, у овом граду живи угледан човек Божји. Шта ти он каже то се и деси. Пођимо к њему, можда ће нам показати пут којим треба да идемо.” Саул одговори момку: „Ако пођемо тамо, шта ћемо однети човеку? Нестало нам је хлеба у торбама, а немамо поклон да дамо човеку Божјем. Шта да му дамо?” Момак одговори и рече Саулу: „Ево, имам четврт сикла сребра. То ћу дати човеку Божјем и он ће нам показати пут.” Некада су у Израиљу, када су ишли да питају Бога, говорили: „Хајде да идемо видеоцу”, јер онај који се сада зове пророк некада се звао виделац. Саул рече своме момку: „Добро си рекао. Хајдемо.” Тада пођоше у град у ком је живео човек Божји. Кад су ишли узбрдо према граду, сретоше девојке које су излазиле да захвате воду. Они упиташе: „Да ли је овде виделац?” Оне им одговорише говорећи: „Јесте, ево пред тобом. Пожури, јер је данас дошао у град пошто народ приноси жртву на гори. Чим уђете у град, наћи ћете га пре него што се попне на гору да једе. Народ не почиње жртвену гозбу док он не дође. Тек кад благослови жртву, онда ће званице јести. Пењите се јер ћете га сада наћи.” Они се попеше у град. Кад су улазили у град, гле, Самуило их срете кад је пошао на гору. Господ је саопштио Самуилу дан пре него што је дошао Саул и рекао: „Сутра у ово доба послаћу ти човека из земље Венијаминове. Њега помажи да буде вођа народа мога Израиља. Он ће избавити народ мој из руку филистејских. Видео сам невољу свога народа и његов вапај допро је до мене.” Кад Самуило угледа Саула, Господ му рече: „Ево човека о којем сам ти говорио. Тај ће владати мојим народом.” Саул приђе Самуилу на вратима и рече му: „Кажи ми где је кућа видеочева?” Самуило одговори Саулу и рече: „Ја сам виделац. Пођи преда мном на гору. Данас ћеш јести са мном, а сутра ћу те отпустити и казаћу ти све што ти је на срцу. Не брини за магарице које су ти нестале пре три дана, нађене су. Коме припада све најбоље што је у Израиљу? Зар не теби и целом дому твом?” Саул одговори: „Зар нисам ја из племена Венијаминовог, најмањег племена у Израиљу? Зар није моја породица најмања од свих породица у племену Венијаминовом? Зашто ми то говориш?” Самуило узе Саула и његовог момка, одведе их у дворану и посади у прочеље међу званице, којих је било тридесетак. Затим Самуило рече трпезару: „Донеси део који сам ти дао и за који сам ти рекао да га издвојиш.” Тада трпезар донесе плећку и што је било на њој и стави пред Саула. Онда му Самуило рече: „То је остављено за тебе. Пред тобом је, па једи. То је сачувано за тебе, за ову прилику, кад сам позвао народ.” Тако је тог дана Саул јео са Самуилом. Потом сиђоше са горе у град, а затим је разговарао са Саулом на кровној тераси. Кад устадоше рано, позва Самуило Саула на кровну терасу и рече му: „Устани да те отпустим!” Кад је Саул устао, изађоше обојица, он и Самуило. Кад су дошли на крај града, рече Самуило Саулу: „Кажи момку да иде напред.” Овај оде. „Ти стани мало да ти кажем реч Божју.” Тада Самуило узе уљаницу, изли му на главу, пољуби га и рече му: „Зар те није помазао Господ да владаш над наследством његовим? Кад одеш сада од мене, наћи ћеш код гроба Рахиљиног, на граници Венијаминовој у Селси, два човека који ће ти рећи: ‘Нашле су се магарице које си пошао да тражиш. Ево, отац твој је заборавио на магарице бринући се за вас и говори: Шта да радим за сина свога?’ Кад одеш оданде даље и дођеш до Таворског храста, срешћеш онде три човека који се пењу у Ветиљ к Богу. Један ће носити три јарета, један ће носити три округла хлеба, а један ће носити мешину вина. Они ће те поздравити и даће ти два хлеба, а ти их узми из руку њихових. Потом ћеш доћи у Гавају Божју, где је стража филистејска. Кад уђеш у град, срешће те гомила пророка која силази са горе. Пред њима су харфе, бубњеви, свирале и тамбуре. Они ће бити у заносу. Тада ће на тебе сићи Дух Господњи, па ћеш и ти пророковати с њима и постаћеш други човек. Кад се испуне ови знаци на теби, ради шта мислиш да треба, јер је Бог с тобом. Потом сиђи пре мене у Галгал. Ево, ја ћу доћи к теби да принесем жртве паљенице и жртве захвалне. Чекај седам дана док не дођем к теби и не кажем ти шта да радиш.” Кад се он окрете да оде од Самуила, Бог му даде друго срце и сви они знаци се догодише тог дана. Кад су дошли у Гавају, гле, срете га гомила пророка и Дух Божји сиђе на њега, тако да и он међу њима паде у занос. Кад су га видели они који су га познавали одраније како пророкује с пророцима, рекоше један другоме: „Шта се догоди сину Кисовом? Зар је и Саул међу пророцима?” Тада одговори један од њих и рече: „Ко ли им је отац?” Отуда је настала изрека: „Зар је и Саул међу пророцима?” Кад га прође занос, дође на гору. Саулов стриц упита њега и његовог момка: „Куда сте ишли?” Он одговори: „Да тражимо магарице. Кад смо видели да их нигде нема, отишли смо Самуилу.” Саулов стриц упита: „Кажи ми шта вам је казао Самуило?” Саул одговори своме стрицу: „Казао нам је да су нађене магарице.” Међутим, ништа му не рече за царевање, о којем му је говорио Самуило. Самуило сазва народ у Миспу пред Господа. Тада он рече синовима Израиљевим: „Овако говори Господ: ‘Ја сам извео Израиљ из Египта и избавих вас из руку египатских и свих царстава која су вас мучила.’ Ви данас одбацисте Бога свога, који вас је избављао од свих невоља и патњи, и рекосте: ‘Не, него постави цара над нама!’ Зато сада станите пред Господа по племенима својим и по хиљадама својим.” Потом Самуило приведе сва племена Израиљева и жреб паде на племе Венијаминово. Затим приведе племе Венијаминово по родовима његовим и жреб паде на род Матријев. Потом паде на Саула, сина Кисовог. Потражише га, али га не нађоше. Тада поново упиташе Господа: „Да ли је човек уопште дошао?” Господ одговори: „Ево, сакрио се иза пртљага!” Они отрчаше и доведоше га. Кад је стао међу народ, био је за главу виши од свих. Тада Самуило рече целом народу: „Видите ли кога је изабрао Господ? Нема му равна у целом народу.” Онда сав народ стаде клицати и повикаше: „Живео цар!” Потом Самуило каза народу права царска, записа их у књигу и стави је пред Господом. Затим Самуило отпусти народ да иде сваки својој кући. Саул се такође врати у Гавају својој кући. С њим одоше и војници које је Бог такнуо у срце. Међутим, неки синови нечастивог рекоше: „Како нас тај може спасти?” Презрели су га и нису му донели никакав дар. Он се направи да није чуо. Тада дође Нас Амонац и опколи Јавис галадски. Сви људи из Јависа поручише Насу: „Склопи са нама савез, па ћемо ти се покорити.” Нас Амонац им одговори: „Склопићу савез са вама под условом да вам сваком ископам десно око и тако осрамотим цео Израиљ.” Старешине из Јависа му рекоше: „Остави нам седам дана да пошаљемо посланике у све крајеве израиљске. Ако не буде никога да нас избави, предаћемо ти се.” Посланици дођоше у Гавају и казаше народу да чује. Тада сав народ гласно заплака. И гле, Саул се враћао из поља с говедима својим. Саул упита: „Што народ плаче?” Тада му казаше шта су испричали људи из Јависа. Кад је чуо те речи, сиђе Дух Божји на Саула и плану гневом. Затим узе два вола, исече их и комаде посла у све крајеве израиљске преко посланика и поручи: „Ко не пође за Саулом и за Самуилом, овако ће бити с говедима његовим!” Страх Господњи обузе народ и дођоше сви као један. Он их преброја у Везеку и било је синова Израиљевих триста хиљада, а синова Јудиних тридесет хиљада. Потом рекоше посланицима који су били дошли: „Овако кажите људима у Јавису галадском: ‘Сутрадан, кад сунце припече, бићете спасени.’” Кад су се посланици вратили и јавили ово становницима у Јавису, ови се обрадоваше. Тада јавише људи из Јависа Амонцима: „Сутра ћемо се предати, па радите са нама шта хоћете.” Сутрадан раздели Саул војску у три чете. Они продреше у логор у време јутарње страже. Тукли су Амонце све док не отопли. Они који преживеше раштркаше се, тако да ни двојица не осташе заједно. Тада народ рече Самуилу: „Ко је оно говорио: ‘Како нас тај може спасти?’ Дајте те људе да их погубимо!” Међутим, Саул одговори: „Нико нека се не погуби данас, јер данас Господ даде победу Израиљу.” Тада Самуило рече народу: „Дођите да идемо у Галгал, да онде утврдимо царство.” Сав народ оде у Галгал. Онде, у Галгалу, поставише пред Господом Саула за цара. Принесоше жртве захвалне пред Господом и Саул са свим синовима Израиљевим приреди велико славље. Тада Самуило рече целом Израиљу: „Ево, послушао сам глас ваш у свему што ми рекосте и поставио сам цара над вама. Ето, сада ће цар ићи пред вама. Ја сам остарио и оседео, а синови моји су међу вама. Ја сам ишао пред вама од младости своје до данас. Ево ме! Одговорите ми пред Господом и пред помазаником његовим: Коме сам отео вола и коме сам отео магарца? Коме сам ја учинио насиље или неправду? Из чије руке сам примио мито да бих затворио очи? Ја ћу вам вратити.” Они одговорише: „Ниси нам чинио ни насиље ни неправду, нити си од некога нешто узео.” Он им рече: „Господ нека ми је сведок и нека је данас сведок помазаник његов да нисте нашли ништа у рукама мојим.” Они рекоше: „Они су сведоци.” Тада Самуило рече народу: „Господ је тај који је поставио Мојсија и Арона и који је извео оце ваше из земље египатске. Станите сада да вам пресудим пред Господом за сва добра која је Господ чинио вама и оцима вашим. Када је Јаков дошао у Египат, оци ваши викали су Господу. Господ посла Мојсија и Арона, који изведоше оце ваше из Египта и населише их на овом месту. Међутим, они заборавише Господа, Бога свога, и он их предаде у руке Сисари, војсковођи асорском, и у руке филистејске и у руке цару моавском, који су ратовали против њих. Потом завапише Господу и рекоше: ‘Згрешили смо што смо оставили Господа и што смо служили Валу и Астароти. Сада нас избави из руку непријатеља наших па ћемо ти служити.’ Тада Господ посла Јеровала, Ведана, Јефтаја и Самуила и оте вас из руку ваших околних непријатеља, тако да сте живели спокојно. Међутим, када сте видели да амонски цар Нас креће на вас, ви ми рекосте: ‘Не, него нека цар влада над нама’, иако је Господ, Бог ваш, био цар ваш. Сада, ево цара којег сте изабрали и којег сте тражили. Господ је поставио цара над вама. Ако се будете бојали Господа и будете њему служили, ако будете слушали глас његов и не будете се противили његовој речи, тада ћете ићи за Господом својим ви и цар ваш који влада над вама. Ако не будете слушали глас Господњи, него се будете противили заповести Господњој, тада ће рука Господња бити против вас као што је била против отаца ваших. Сада гледајте! Видећете какво ће чудо учинити Господ пред вашим очима. Зар није сада жетва пшенице? Ја ћу призвати Господа и пустиће громове и кишу да бисте разумели и увидели колико је зло пред Господом то што сте тражили цара.” Тада Самуило призва Господа и Господ посла громове и кишу тога дана, тако да се сав народ уплаши Господа и Самуила. Сав народ рече Самуилу: „Моли се за слуге своје Господу, Богу своме, да не бисмо изгинули. Додадосмо свим гресима својим зло тиме што смо тражили цара.” Самуило одговори народу: „Не бојте се! Ви сте учинили све ово зло, али не одступајте од Господа него служите Господу свим срцем својим. Не одступајте касније и не приступајте безвредним идолима, који нити помажу нити спасавају јер су безвредни. Господ неће одбацити народ свој због великог имена свога. Господ је желео да вас учини народом својим. Далеко било од мене да згрешим Господу и да престанем да се за вас молим. Упућиваћу вас на добар и прав пут. Само се бојте Господа и њему служите искрено, свим срцем, јер погледајте какве је велике ствари учинио за вас. Ако будете зло чинили, пропашћете и ви и цар ваш.” Саулу је било... година када се зацарио, а владао је... и две године над Израиљем. Саул изабра себи три хиљаде из Израиља: две хиљаде су биле код Саула у Михмасу и у Ветиљској гори, а једна хиљада је била са Јонатаном у Гаваји Венијаминовој. Остали народ отпусти да иде сваки у свој шатор. Јонатан сруши споменик филистејски који је био у Гаваји, а Филистејци то сазнаше. Саул заповеди да дуну у рогове по свој земљи говорећи: „Нека чују Јевреји!” Тако сав Израиљ сазнаде да је Саул срушио споменик филистејски и да су Филистејци омрзли Израиљ. Тада народ поче да се окупља око Саула у Галгалу. Филистејци се скупише да ратују против Израиља: три хиљаде бојних кола, шест хиљада коњаника и мноштво народа, као песка на обали морској. Они дођоше и распоредише се у Михмаси, источно од Вен-Авена. Кад Израиљци видеше да су у невољи и да је народ притиснут, сакрише се у пећине, јаме, усеке, рупе и рудокопе. Неки Јевреји пређоше Јордан у земљу Гадову и Галадову. Саул је још био у Галгалу, а сав народ који је пошао за њим стрепео је. Он причека седам дана до рока који му је дао Самуило, али Самуило не дође у Галгал. Народ поче да одлази од њега. Тада Саул рече: „Донесите ми за жртву паљеницу и за жртву захвалну.” Потом принесе жртву паљеницу. Тек што је принео жртву паљеницу, гле, дође Самуило. Саул му пође у сусрет да га поздрави. Самуило га упита: „Шта си учинио?” Саул одговори: „Кад сам видео да народ одлази од мене, да ти ниси дошао до рока, а Филистејци се скупили у Михмаси, рекох: ‘Сад ће ме Филистејци напасти у Галгалу, а ја нисам молио милост од Господа.’ Зато се усудих да принесем жртву паљеницу.” Тада Самуило рече Саулу: „Глупо си урадио. Да си се држао заповести Господа, Бога свога, коју ти је дао, Господ би учврстио царевање твоје над Израиљем довека. Овако се твоје царство неће одржати. Господ је сада изабрао човека који му је по вољи. Њему је заповедио Господ да буде вођ народу његовом зато што ниси одржао оно што ти је Господ заповедио.” Потом Самуило устаде и оде из Галгала у Гавају Венијаминову. Саул преброја народ који је остао уз њега: било их је око шест стотина људи. Саул, његов син Јонатан и народ који је био с њима распоредили су се у Гаваји Венијаминовој, а Филистејци су се разместили у Михмасу. Тада изађе из филистејског логора чета пљачкаша у три групе: једна група пође према Офри у земљи совалској, једна група крену према Вет-Орону, а једна пође путем према граници која је према долини севојимској у пустињи. Тада у целој земљи израиљској није било ковача јер су Филистејци говорили: „Зато да не би Јевреји правили себи мачеве и копља.” Због тога су силазили сви Израиљци к Филистејцима кад би неко хтео да прекује рало, мотику, секиру или бодило за волове. Цена је била – две трећине сикла за рала и мотике, а једна трећина за оштрење секире и шиљење бодила. Кад је избио рат, није било мача ни копља у руци целог народа који је био са Саулом и Јонатаном; само су их имали Саул и његов син Јонатан. Стража филистејска намести се у кланцу код Михмаса. Једног дана рече Саулов син Јонатан своме штитоноши: „Хајде да идемо до страже филистејске, која је на оној страни.” Своме оцу не рече ништа. Саул је седео на крају Гаваје под наром код Мигрона. Народа је било с њим око шест стотина људи. Тада је носио оплећак у Салому Ахија син Ахитовог брата Ихавода, који је био син Финеса, који је био син Илија, свештеника Господњег. Народ није знао да је Јонатан отишао. У кланцу којим је Јонатан хтео да прође до страже филистејске биле су две стрме стене са ове и са оне стране. Једна се звала Восес, а друга се звала Сене. Једна је стајала са севера према Михмасу, а друга на југу према Гаваји. Јонатан рече штитоноши: „Хајде да приђемо стражи тих необрезаних. Можда ће нам помоћи Господ, јер Господу није препрека да победи са много или са мало људи.” Момак штитоноша одговори: „Ради све што ти је на срцу, а, ево, моје срце је са тобом.” Тада му Јонатан рече: „Ево, прићи ћемо тим људима и показаћемо им се. Ако нам викну: ‘Чекајте док дођемо к вама’, стаћемо и нећемо ићи к њима. Ако кажу овако: ‘Попните се до нас’, тада ћемо се попети јер нам их Господ предаде у руке. То ће нам бити знак.” Кад се обојица показаше стражи филистејској, Филистејци рекоше: „Ево, излазе Јевреји из рупа у које су се сакрили.” Онда стражари рекоше Јонатану и штитоноши његовом: „Попните се до нас да вам нешто кажемо.” Тада Јонатан рече штитоноши: „Хајде за мном јер их Господ предаде у руке Израиљу.” Јонатан се пењао рукама и ногама, а за њим штитоноша. Они су пред Јонатаном падали, а штитоноша их је убијао. У том првом покољу Јонатан и штитоноша побише двадесетак људи на пола рала земље. Страх се прошири у логору и пољу и целом народу. Стража и чета пљачкаша препадоше се. Земља задрхта јер се уплашише Бога. Саулови стражари у Гаваји Венијаминовој посматрали су и, гле, мноштво се ускомешало и ишли су тамо и овамо. Тада Саул рече људима који су били с њим: „Прегледајте и видите ко је отишао од нас.” Кад они прегледаше, гле, није било Јонатана и штитоноше његовог. Онда Саул рече Ахији: „Принеси ковчег Божји.” У то време је био ковчег Божји код синова Израиљевих. Док је Саул говорио са свештеником, граја у филистејском логору бивала је све већа. Онда Саул рече свештенику: „Остави то.” Тада Саул и сав народ који је био с њим сабраше се и дођоше до бојишта, гле, исукали мачеве један на другога и велика пометња је била међу њима. Јевреји који су одраније служили код Филистејаца и дошли с њима у поље напустише их и приђоше Израиљцима који су били са Саулом и Јонатаном. Такође, и сви Израиљци који су се били сакрили у Јефремовој гори, кад чуше да Филистејци беже, навалише и они да их туку. Тог дана Господ даде победу Израиљу. Бој се прошири према Вет-Авену. Израиљци се уморише тог дана јер је Саул рекао: „Нека је проклет човек који једе пре вечери, док се не осветим непријатељима својим.” Нико од целог народа не узе хлеба. Сви дођоше у шуму у којој беше меда на тлу. Кад народ дође у шуму, виде где цури мед и, гле, нико не принесе руке к устима својим јер се народ бојао клетве. Међутим, Јонатан није чуо кад је отац његов заклео народ и пружи врх штапа који је држао у руци, замочи врх у саће и примаче руку устима. Очи му засијаше. Тада један од људи проговори и рече: „Отац твој је заклео народ кад је рекао: ‘Нека је проклет човек који једе данас.’ Народ је уморан.” Јонатан одговори: „Мој отац навлачи несрећу на народ. Видите како су ми очи засијале кад сам окусио мало тог меда. Да су људи јели слободно од плена непријатеља својих који су нашли, како би тек онда поразили Филистејце!” Тога дана потукоше Филистејце од Михмаса до Ајалона и народ се умори веома. Тада народ навали на плен. Похваташе овце, говеда и телад, поклаше их на земљи и поче народ да једе са крвљу. Јавише Саулу и рекоше: „Ево, народ греши Господу јер једу с крвљу.” Тада он рече: „Згрешили сте. Доваљајте један велики камен.” Затим рече Саул: „Прођите кроз народ и реците: ‘Свако нека доведе к мени свога вола или своју овцу и овде их закољите и једите. Тако нећете грешити Господу кад једете с крвљу.’” Те ноћи свако својом руком доведе шта је имао и ту заклаше. Саул подиже жртвеник Господу. То је био први жртвеник који је подигао Господу. Потом рече Саул: „Хајдемо за Филистејцима ноћас да их опленимо до јутра! Ниједног нећемо оставити!” Народ одговори: „Уради све шта мислиш да је добро.” Међутим, свештеник рече: „Да приступимо овде Богу.” Саул упита Бога: „Да ли да гонимо Филистејце? Хоћеш ли их предати у руке Израиљу?” Тога дана не доби одговор. Тада Саул рече: „Приступите овамо сви поглавари народни. Испитајте и видите у чему је био преступ данас. Тако био жив Господ који избавља Израиљ, ако је крив и син мој Јонатан, мора умрети!” Нико из целог народа му не одговори. Тада он рече целом Израиљу: „Ви будите с једне стране, а ја и мој син Јонатан с десне стране.” Народ рече Саулу: „Чини шта мислиш да је добро.” Тада Саул рече Господу: „Боже Израиљев, покажи правду!” Јонатан и Саул се окривише, а народ се ослободи. Потом Саул рече: „Баците жреб између мене и сина мога Јонатана.” Окриви се Јонатан. Саул рече Јонатану: „Кажи ми шта си учинио?” Јонатан исприча и рече: „Само сам окусио мало меда вршком штапа који ми је био у руци. Ево ме, нека умрем!” Тада Саул рече: „Нека ми Бог учини и нека дода, мораш да умреш, Јонатане.” Међутим, народ рече Саулу: „Зар Јонатан да погине што је учинио велико спасење Израиљу? Далеко било! Тако жив био Господ, неће му пасти ни длака с главе на земљу! Он је уз Господа ово данас учинио.” Тако народ избави Јонатана и он не погибе. Саул престаде да гони Филистејце и Филистејци одоше у своја места. Саул је учврстио своју владавину над Израиљем. Ратовао је против свих околних непријатеља својих: против Моаваца, против синова Амонових, против Едомаца, против царева совских и против Филистејаца. Куда год би кренуо, побеђивао је. Показао је снагу кад је победио Амаличане и избавио Израиљ из руку оних који су га пљачкали. Саулови синови били су Јонатан, Исуја и Мелхисуја, а две ћерке су се звале Мерава, старија, и Михала, млађа. Жена Саулова се звала Ахиноама, ћерка Ахимасова. Његов војсковођа се звао Авенир, син Ниров, који је био стриц Саулов. Кис, отац Саулов, и Нир, отац Авениров, били су Авилови синови. Цео живот је Саул ратовао с Филистејцима. Кога год би видео храброг и снажног, узимао би га к себи. Потом Самуило рече Саулу: „Господ ме је послао да те помажем за цара над народом његовим, над Израиљем. Зато слушај шта Господ говори. Овако говори Господ Саваот: ‘Казнићу Амалика због онога шта је учинио Израиљу кад му је препречио пут при изласку из Египта.’ Зато иди и уништи Амалика и испуни завет уништења на њему и на свему што му припада. Немој да га жалиш, него побиј и мушкарце и жене, децу и одојчад, говеда, овце, камиле и магарце.” Тада Саул сабра народ и преброја их у Телаиму. Било их је двеста хиљада пешака и десет хиљада Јудиних људи. Потом Саул дође до амаличког града и запоседе долину. Затим Саул рече Кенејцима: „Идите, уклоните се од Амаличана, да вас не бих уништио с њима! Ви сте се смиловали на све синове Израиљеве кад су излазили из Египта.” Тада се Кенејци одвојише од Амаличана. Саул потуче Амаличане од Авиле до Сура, који је наспрам Египта. Он ухвати Агага, цара амаличког, живог, а сав народ посече мачем испуњавајући завет уништења. Саул и војска поштедеше Агага и најбоље овце, говеда, угојену стоку и јагањце и све што беше добро не хтедоше побити. Побише само лоше и безвредне. На њима испунише завет уништења. Тада дође реч Господња Самуилу. Он рече: „Кајем се што сам Саула поставио за цара јер је одступио од мене и није извршио моје речи.” Самуило се узбуди и вапио је Господу целу ноћ. Ујутру Самуило пође да нађе Саула. Тада јавише Самуилу и рекоше: „Саул је отишао у Кармил и, ено, подиже себи споменик. Затим се вратио па сишао даље у Галгал.” Кад Самуило дође к Саулу, рече му Саул: „Нека си благословен од Господа! Испунио сам реч Господњу!” Самуило одговори: „Какво је то блејање оваца што ми продире у уши и рика волова коју чујем?” Саул рече: „Дотерали су их од Амаличана. Народ је поштедео најбоље овце и најбоља говеда да их принесе Господу, Богу твоме. На осталим смо извршили завет уништења.” Самуило одговори Саулу: „Стани да ти кажем шта ми је Господ ноћас рекао.” Он рече: „Кажи.” Тада Самуило рече: „Зар ниси био мали у својим очима? Постао си глава племенима Израиљевим јер те Господ помаза за цара над Израиљем. Господ те је послао у поход и рекао ти: ‘Иди и изврши завет уништења над грешним Амаличанима. Ратуј док их не истребиш!’ Зашто ниси послушао реч Господњу? Зашто си се бацио на плен и учинио оно што је зло у очима Господњим?” Саул одговори Самуилу: „Ја сам послушао реч Господњу. Пошао сам у поход на који ме посла Господ. Довео сам Агага, цара амаличког, и извршио сам завет уништења над Амаличанима. Само, народ узе од плена овце и говеда, најбоље од проклетих ствари, да би их жртвовао Господу, Богу твоме у Галгалу.” Тада Самуило рече: „Зар су Господу милије жртве паљенице и приноси него послушност гласу његовом? Ето, послушност је боља од жртве и повиновање је боље од лоја овнујског. Непослушност је као врачање, а неповиновање је као идолослужење. Зато што си одбацио реч Господњу, он те одбацује као цара.” Тада Саул рече Самуилу: „Згрешио сам што сам прекршио заповест Господњу и речи твоје. Побојао сам се народа и послушао глас његов. Сада ми опрости грех мој и врати се са мном да се поклоним Господу.” Самуило одговори Саулу: „Не враћам се са тобом јер си одбацио реч Господњу. Зато те је Господ одбацио да не будеш цар над Израиљем.” Кад се Самуило окрете да иде, Саул га ухвати за скут плашта његовог, који се поцепа. Тада му Самуило рече: „Отцепи од тебе данас Господ царевање над Израиљем. Предао га је ближњем твом, који је бољи од тебе. Јер Славни не лаже нити се предомишља, јер није човек да би се предомишљао.” Он одговори: „Згрешио сам, али ми сад учини част пред старешинама народа мога и пред Израиљем. Врати се са мном да се поклоним Господу, Богу твом.” Самуило се врати са Саулом и поклони се Саул Господу. Потом рече Самуило: „Доведите ми Агага, цара амаличког.” Агаг дође к њему расположен, јер рече: „Прошла је година смрти.” Међутим, Самуило рече: „Као што је твој мач учинио да жене остану без деце, тако твоја мајка нека остане међу женама без детета.” Потом Самуило исече Агага на комаде пред Господом у Галгалу. Затим оде Самуило у Раму, а Саул оде кући својој у Гавају Саулову. Самуило не виде више Саула до смрти своје. Самуило је туговао за Саулом зато што се Господ покајао што га је био поставио за цара над Израиљем. Тада Господ рече Самуилу: „Докле ћеш туговати за Саулом кад сам га ја одбацио да царује над Израиљем? Напуни рог свој уљем и пођи на пут! Шаљем те Јесеју Витлејемцу јер сам међу његовим синовима изабрао себи цара.” Самуило одговори: „Како да идем? Ако чује Саул, убиће ме.” Господ му рече: „Узми са собом јуницу и реци: ‘Дошао сам да принесем жртву Господу.’ Позови Јесеја на жртву, а ја ћу ти показати шта да радиш. Помазаћеш ми онога кога ти кажем.” Самуило учини како му је Господ казао. Кад је дошао у Витлејем, старешине градске се уплашише. Изађоше пред њега и запиташе: „Долазиш ли у добру?” Он одговори: „У добру! Дошао сам да жртвујем Господу. Освештајте се и дођите са мном на жртву.” Он освешта Јесеја и његове синове и позва их на жртву. Кад дођоше, он угледа Елијава и помисли: „Сигурно овде пред Господом стоји помазаник његов.” Међутим, Господ рече Самуилу: „Не гледај спољашњост ни висину његову, јер сам га одбацио. Људи не виде. Људи гледају спољашњост, а Господ гледа срце.” Јесеј позва Авинадава и постави га пред Самуила. Овај рече: „Ни њега није изабрао Господ.” Потом Јесеј приведе Саму, а он рече: „Ни њега није изабрао Господ.” Јесеј доведе седам синова својих пред Самуила, а Самуило рече Јесеју: „Није ове изабрао Господ.” Потом рече Самуило Јесеју: „Јесу ли ту сви момци?” Он одговори: „Остао је још најмлађи. Он чува овце.” Самуило рече Јесеју: „Пошаљи да га доведу. Нећемо сести за сто док он не дође.” Он посла по њега и доведоше га. Био је румен, јасних очију и лепог стаса. Господ рече Самуилу: „Устани, помажи га, он је!” Самуило узе рог са уљем и помаза га усред браће његове. Тада сиђе дух Господњи на Давида тог дана. Потом Самуило устаде и оде у Раму. Дух Господњи одступи од Саула и поче га опседати зао дух послан од Господа. Слуге Саулове му рекоше: „Ево, опседа те зли дух од Бога. Нека господар наш заповеди слугама које су пред њим да нађу човека који уме да свира харфицу. Кад те нападне зли дух Божји, нека засвира руком својом и биће ти боље.” Саул рече слугама својим: „Потражите човека који уме добро да свира харфицу.” Један од слугу проговори и рече: „Ево, ја знам сина Јесеја Витлејемца који зна да свира. Он је и јунак, борац, речит је и наочит. Господ је с њим.” Тада Саул посла гласнике к Јесеју и поручи му: „Пошаљи ми сина свога Давида, који је код оваца.” Јесеј узе магарца и спреми хлеба, мешину вина и једно јаре и посла их Саулу по свом сину Давиду. Давид дође к Саулу и стаде пред њега. Овом се он свиде веома и постаде му штитоноша. Саул посла Јесеју поруку: „Нека Давид остане код мене у служби јер сам задовољан.” Кад би дух Божји, опседао Саула, Давид би узео харфицу и свирао руком својом. Тада би лакнуло Саулу и било му је боље јер би зао дух одлазио од њега. Филистејци сакупише своје чете да ратују и састаше се у Сокоту Јудином. Распоредише се између Сокота и Азике код Ефес Дамима. Саул и Израиљци се скупише и распоредише у долини Или и сврсташе се за бој против Филистејаца. Филистејци се поставише на брду с једне стране, а Израиљци на брду с друге стране, а долина је била између њих. Тада изађе један мегданџија из филистејских редова. Звао се Голијат, а био је из Гата. Био је висок шест лаката и педаљ. На глави је носио бронзани шлем, а оклоп му је био у плочицама. Оклоп је био тежак пет хиљада сикала бронзе. На ногама је носио бронзане штитнике, а бронзани штит на раменима. Дршка његовог копља била је као разбој, а шиљак је тежио шест стотина сикала гвожђа. Пред њим је ишао штитоноша. Он стаде и повика израиљској војсци говорећи: „Зашто сте изашли и сврстали се за битку? Зар нисам ја Филистејац, а ви слуге Саулове? Изаберите једног међу вама, па нека дође пред мене. Ако ме победи и погуби, ми ћемо вам бити слуге. Ако ја победим њега и погубим га, онда ћете ви бити наше слуге и служићете нам.” Још рече Филистејац: „Ја изазивам данас војску израиљску! Дајте ми човека да се боримо!” Кад Саул и сав Израиљ чуше шта говори Филистејац, препадоше се и уплашише веома. Давид је био син Витлејемца из Витлејема Јудиног који се звао Јесеј. Он је имао осам синова, а у Саулово време био је стар и позних година међу људима. Три најстарија Јесејева сина одоше у рат са Саулом. Имена три сина која су пошла у рат била су: првенац Елијав, други Авинадав, а трећи Сама. Давид је био најмлађи, а три најстарија пошла су са Саулом. Давид је одлазио од Саула и враћао се у Витлејем да напаса овце свога оца. Филистејац је излазио ујутру и увече четрдесет дана. Јесеј рече сину своме Давиду: „Узми за браћу своју ефу прженог жита и ових десет хлебова, па их однеси брзо браћи својој у војску. Ових десет комада сира дај заповеднику над хиљадом. Види какво је здравље твоје браће и донеси вести. Саул, они и сав Израиљ боре се против Филистејаца у долини Или.” Давид устаде рано ујутро и предаде овце чувару. Узе ствари и пође, као што му је наложио Јесеј. У војску је стигао кад су се борци сврставали за бој и пуштали бојне покличе. Израиљци и Филистејци су се постројили у бојни поредак, једни наспрам других. Давид остави своје ствари код чувара опреме па отрча према бојним редовима. Кад је дошао, запита браћу своју за здравље. Док је с њима разговарао, гле, изађе из филистејских бојних редова изазивач Филистејац из Гата, који се звао Голијат. Говорио је као и раније, и Давид чу то. Кад Израиљци видеше тог човека, побегоше и уплашише се веома. Неки Израиљац рече: „Јесте ли видели тог човека који је изашао? Он срамоти Израиљ. Ко би њега погубио, цар би му дао силно благо, дао би му ћерку своју и ослободио би пореза дом оца његовог у Израиљу.” Тада Давид запита људе око себе и рече: „Шта ће добити човек који погуби тог Филистејца и скине срамоту са Израиља? Ко је тај необрезани Филистејац да срамоти војску Бога живога?!” Људи му одговорише истим речима и рекоше: „То ће добити човек који га погуби.” Елијав, најстарији његов брат, чу како он разговара с људима, па се разгневи на Давида и рече му: „Зашто си дошао? Коме си оставио оно мало оваца у пустињи? Знам ја дрскост твоју и злоћу срца твога. Дошао си да гледаш битку?” Давид одговори: „Шта сам сада учинио? Зар не смем да питам?” Потом се окрете од њега другоме и упита га исто то. Људи му одговорише као и раније. Кад се прочуло шта је говорио Давид, јавише Саулу, а он га позва код себе. Тада Давид рече Саулу: „Нека се нико не плаши онога. Слуга твој изаћи ће и бориће се с тим Филистејцем.” Саул рече Давиду: „Не можеш ти да идеш да се бориш против тог Филистејца. Ти си дечак, а он је ратник од младости своје.” Давид одговори Саулу: „Слуга твој је напасао овце оца свога. Кад би дошао лав или медвед да однесе овцу из стада, ја бих појурио за њим, ударио бих га и истргао бих му овцу из чељусти. Ако би скочио на мене, ја бих га ухватио за гриву, пребио га и убио га. Кад је лава и медведа убијао слуга твој, и тај необрезани Филистејац ће проћи као они јер је ружио војску Бога живога.” Давид још рече: „Господ, који ме је сачувао од лава и медведа, сачуваће ме и од овог Филистејца.” Тада Саул рече Давиду: „Иди и нека је Господ с тобом.” Тада Саул даде Давиду своје оружје, стави му бронзани шлем на главу и оклоп на њега. Давид припаса његов мач преко опреме и покуша да иде, али није био навикао. Зато Давид рече Саулу: „Не могу да идем у томе јер нисам навикао.” Тада Давид поскида то са себе. Затим узе свој штап у руку, изабра пет глатких каменова из потока и стави их у своју торбу пастирску коју је носио. Потом с праћком у руци пође на Филистејца. Филистејац је ишао све ближе Давиду, а штитоноша је ишао пред њим. Кад Филистејац погледа и виде Давида, подсмехну му се, јер је овај био младић, румен и лепог лица. Филистејац рече Давиду: „Зар сам ја псето па идеш на мене са штапом?” Он поче проклињати Давида својим боговима. Затим рече Филистејац Давиду: „Дођи к мени да дам твоје месо птицама небеским и зверима земаљским.” Давид одговори Филистејцу: „Ти идеш на мене с мачем, и с копљем, и са штитом. Ја идем на тебе у име Господа Саваота, Бога војске Израиљеве, којег си ти ружио. Данас ће те Господ предати у моју руку. Убићу те и главу ћу ти одсећи! Данас ћу дати мртва телеса војске филистејске птицама небеским и зверима пољским. Познаће сва земља да је Бог у Израиљу. И ово мноштво ће сазнати да Господ не спасава мачем ни копљем. Ово је рат Господњи! Он ће вас предати нама у руке.” Филистејац се примицао и приближавао Давиду. Давид иступи на бојиште наспрам Филистејца. Давид завуче руку у торбу, извади из ње камен и завитла га из праћке. Он погоди Филистејца у чело тако да му се камен забио у њега и он паде ничице на земљу. Тако Давид победи Филистејца праћком и каменом. Ударио је Филистејца и убио га, а Давид није имао ни мач у руци. Давид притрча, стаде крај Филистејца, узе његов мач, извуче га из корица и погуби Филистејца одсекавши му главу. Кад Филистејци видеше да је погинуо њихов јунак, побегоше. Тада устадоше људи из Израиља и Јуде, пустише бојне покличе и потераше Филистејце до улаза у долину и до врата Акарона. Падали су побијени Филистејци по путу сарајимском до Гата и до Акарона. После протеривања Филистејаца, синови Израиљеви се вратише и опленише бојиште. Давид узе главу Филистејчеву и однесе је у Јерусалим, а оружје његово стави у свој шатор. Кад Саул виде Давида како изађе пред Филистејца, упита свог војсковођу Авенира: „Чији је син тај младић, Авенире?” Авенир одговори: „Тако жив био, царе, не знам.” Цар рече: „Распитај се чији је син тај младић.” Кад се вратио Давид, пошто је погубио Филистејца, узе га Авенир и доведе га пред Саула. Он је у руци држао главу Филистејчеву. Саул га упита: „Чији си ти син, младићу?” Давид одговори: „Ја сам син слуге твога Јесеја Витлејемца.” Кад је Давид завршио разговор са Саулом, Јонатанова душа приону за душу Давидову и Јонатан га заволе као душу своју. Саул га тога дана узе к себи и не даде му да се врати кући оца свога. Јонатан склопи савез с Давидом јер га заволе као душу своју. Јонатан скиде огртач који је имао на себи и даде га Давиду, а такође и одору, мач свој, лук свој и појас свој. Давид је ишао куд год га је Саул слао. Био је успешан и Саул га постави за заповедника. Волели су га и војници и слуге Саулове. Кад су се враћали после Давидовог убиства Филистејца, излазиле су жене из сваког града израиљског певајући и играјући у сусрет цару Саулу с бубњевима и харфама, веселећи се. Жене су плешући певале: „Саул поби своју хиљаду, Давид својих десет хиљада!” Саул се веома разгневи јер му се нису свиделе речи. Он тада рече: „Давиду су дале десет хиљада, а мени хиљаду! Само му још треба царство!” Од тог дана Саул је гледао Давида попреко. Сутрадан нападе Саула зли дух Божји, тако да је беснео у кући. Давид је руком свирао харфицу као и ранијих дана, Саул је у руци држао копље. Тада Саул баци копље говорећи: „Да прикујем Давида за зид!” Међутим, Давид се двапут измаче. Саул се бојао Давида јер је Господ био с њим, а од Саула је био одступио. Зато га Саул удаљи од себе и постави за заповедника над хиљаду људи. Тако је он предводио своје људе. Давид је имао успеха у свим својим подухватима јер је Господ био с њим. Кад је Саул видео да он има успеха, побоја се. Сав Израиљ и Јуда волели су Давида јер их је предводио и враћао. Потом Саул рече Давиду: „Ево, даћу ти за жену своју старију ћерку Мераву, само ми буди храбар и води ратове Господње.” Саул је мислио: „Нећу ја да подигнем руку на њега, него нека се подигне рука филистејска.” Давид одговори Саулу: „Ко сам ја? Какав ми је живот? Какав је род оца мога у Израиљу па да будем зет царев?” Међутим, кад дође време да да Саулову ћерку Мераву Давиду, даде је за жену Адрилу Меолаћанину. Саулова ћерка Михала заволела је Давида. Кад су то казали Саулу, обрадовао се. Саул је мислио: „Даћу му је, али ће му она бити замка и рука филистејска дићи ће се на њега.” Саул рече Давиду: „С другом ћеш ми данас бити зет.” Тада Саул заповеди слугама својим овако: „Разговарајте с Давидом тајно и реците му: ‘Ево, омилио си се цару и све слуге његове те воле. Буди царев зет.’” Слуге Саулове рекоше то Давиду, а Давид рече: „Мислите ли ви да је лако бити царев зет? Ја сам сиромашан и неважан човек.” Слуге Саулове јавише Саулу: „То је рекао Давид.” Саул им рече: „Овако кажите Давиду: ‘Цар не тражи свадбени дар, него сто обрезака филистејских, да се тако цар освети непријатељима својим.’” Саул је мислио да ће Давид пасти у руке филистејске. Слуге његове саопштише те речи Давиду и он пристаде да буде царев зет. Пре него што је истекао рок, Давид устаде и оде са својим људима и поубија двеста Филистејаца. Донесе обреске њихове и даде их цару и преброја да би постао царев зет. Тада му Саул даде своју ћерку Михалу за жену. Саул виде и схвати да је Господ с Давидом, а Михала је волела Давида. Саул се још више уплаши Давида, тако да Саул постаде заувек непријатељ Давиду. Вође филистејске су нападале, али кад год би нападале, Давид је био успешнији од свих слугу Саулових. Тако му је име постало славно. Саул је говорио свом сину Јонатану и свим слугама својим да намерава да убије Давида. Међутим, Саулов син Јонатан веома је волео Давида. Јонатан јави Давиду и рече му: „Саул, отац мој, гледа да те убије. Чувај се. Сутра ујутру остани у скровишту и сакриј се. Ја ћу изаћи и стајаћу уз свога оца у пољу где ти будеш. Разговараћу о теби са оцем својим и шта дознам јавићу ти.” Јонатан је говорио своме оцу Саулу похвално о Давиду. Овако му је рекао: „Нека се цар не огреши о слугу свога Давида. Он теби није ништа скривио, а оно што је урадио користило је теби. Ставио је живот на коцку и убио је Филистејца. Тако је Господ дао спасење велико целом Израиљу. Ти си то гледао и радовао си се. Зашто би се огрешио о крв невину и убио Давида низашто?” Саул послуша Јонатана и закле се Саул: „Нека је жив Господ, неће погинути.” Тада Јонатан дозва Давида и све му исприча. Потом Јонатан доведе Давида Саулу, коме је служио као и раније. Рат изби поново. Давид изађе да се бори против Филистејаца. Он их тако порази да су бежали пред њим. Потом Саула нападе зли дух Господњи. Он је седео у кући, држао је копље у руци, а Давид је руком свирао харфицу. Саул хтеде да својим копљем прикује Давида о зид, али се овај измаче Саулу и копље удари у зид. Давид побеже и избави се те ноћи. Саул посла људе ка кући Давидовој да га чувају, а ујутру да га убију. Међутим, Давидова жена Михала му то јави и рече: „Ако ноћас не спасеш главу, сутра ћеш бити мртав.” Тада Михала спусти Давида кроз прозор. Он побеже и спасе се. Михала узе кип, стави га у постељу и прекри покривачем од козје длаке. Затим прекри покривачем. Кад Саул посла људе да ухвате Давида, она рече: „Болестан је.” Саул врати људе да виде Давида и рече: „Донесите ми га и у постељи, да га убијем.” Кад дођоше људи, гле, кип у постељи са покривачем од козје длаке преко главе! Саул рече Михали: „Зашто си ме тако преварила и пустила мога непријатеља да побегне и да се тако спасе?” Михала одговори Саулу: „Он ми је рекао: ‘Пусти ме, зашто да те убијем?’” Тако Давид побеже и спасе се. Он оде Самуилу у Раму и исприча му све шта му је радио Саул. Потом одоше он и Самуило и настанише се у Најоту. Тада јавише Саулу и рекоше: „Ено Давида у Најоту крај Раме.” Саул посла људе да ухвате Давида. Кад они видеше групу пророка како пророкује, а Самуило испред њих, обузе дух Божји и Саулове људе, па су и они пророковали. Кад су то јавили Саулу, он посла друге људе, али су и они пророковали. Саул трећи пут посла људе, али су и они пророковали. Тада и он пође у Раму и кад дође на велики студенац у Сокоту, запита говорећи: „Где су Самуило и Давид?” Неко одговори: „Ено их у Најоту крај Раме.” Он пође у Најот крај Раме. Међутим, и на њега сиђе дух Божји, тако да је пророковао док не дође у Најот крај Раме. Он свуче своју одећу и пророкова пред Самуилом. Цео дан и целу ноћ лежао је наг. Зато се говори: „Је ли и Саул међу пророцима?” Давид побеже из Најота крај Раме, дође Јонатану и рече му: „Шта сам учинио? Каква је моја кривица и шта сам згрешио оцу твоме да тражи моју главу?” Он му одговори: „Сачувај Боже! Нећеш ти погинути. Ево, мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да то мени не каже. Зашто би то тајио од мене? Ништа од тога!” Давид се закле и рече: „Отац твој зна добро да сам стекао твоју наклоност па мисли: ‘Не треба да зна Јонатан да се не би ражалостио.’ Нека је жив Господ и ти нека си жив, само је корак између мене и смрти.” Тада Јонатан рече Давиду: „Шта год пожелиш, учинићу.” Давид рече Јонатану: „Ево, сутра је Младина, када морам да седим уз цара да једем. Пусти ме да се сакријем у пољу, до треће вечери. Ако твој отац примети да ме нема, ти му кажи: ‘Давид ме је много молио да га пустим у његов град Витлејем. Тамо је годишња жртва целе његове породице.’ Ако он каже: ‘Добро’, онда ће слуга твој бити миран. Ако се он разгневи, знај да је зло наумио. Учини милост слуги твоме кад си савез Господњи склопио. Ако је кривица на мени, убиј ме ти. Зашто би ме водио оцу своме?” Јонатан одговори: „Сачувај Боже! Ако сазнам да је отац мој наумио да ти учини зло, јавићу ти.” Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако отац твој науми зло?” Тада Јонатан рече Давиду: „Хајде да изађемо у поље.” Обојица изађоше у поље. Онда рече Јонатан: „Господе, Боже Израиљев! Испитаћу оца свога сутра или прекосутра. Ако буде добро по Давида а ја не пошаљем да те обавестим, Господ нека учини то и дода Јонатану. Ако отац мој буде наумио зло, јавићу ти. Онда иди с миром и Господ нека је с тобом као што је био са оцем мојим. Ти ми указуј милост Господњу док сам жив, да не погинем. Немој да ускратиш милост своју дому моме заувек, ни онда кад Господ истреби све непријатеље Давидове са лица земље. Нека се Јонатан спријатељи са домом Давидовим и нека Господ тражи Давида из руку непријатеља.” Јонатан се још једном закле Давиду јер га је волео као своју душу. Потом му рече Јонатан: „Сутра је млад месец. Приметиће твоје празно место. Прекосутра ће закључити да те нема. Тада дођи на место где си се онда сакрио и седи код камена Езила. Ја ћу одапети три стреле крај њега као да гађам мету. Онда ћу послати момка и рећи ћу му: ‘Иди, тражи стреле!’ Ако кажем момку: ‘Ено, стреле су ближе овамо, узми их’, тада дођи јер си миран, нема опасности, тако жив био Господ. Ако кажем момку: ‘Ено, стреле су даље од тебе’, онда иди јер те Господ шаље. За ово што смо говорили ја и ти, Господ нека буде сведок мени и теби довека.” Потом се Давид сакри у пољу. Кад дође Младина, цар седе да једе. Цар седе на своје место, до зида, Јонатан наспрам њега, а Авенир до Саула. Давидово место остаде празно. Саул не рече ништа тог дана, јер помисли: „Нешто му се десило па је нечист, није се очистио.” Сутрадан, другог дана Младине, опет је било празно место Давидово. Тада Саул рече сину своме Јонатану: „Зашто син Јесејев не дође на обед ни јуче ни данас?” Јонатан одговори Саулу: „Молио ме је много Давид да оде у Витлејем. Рекао ми је: ‘Пусти ме јер имамо породичну жртву у граду, позвао ме је брат мој. Ако сам нашао милост у твојим очима, пусти ме да посетим браћу.’ Зато није за царским столом.” Тада гневно плану Саул на Јонатана и рече му: „Зли и непослушни сине! Зар ја не знам да си се повезао са сином Јесејевим, на срамоту своју и на срамоту голотиње мајке своје? Док год буде жив на земљи син Јесејев, нећеш се утврдити ни ти, ни царство твоје. Зато сада пошаљи по њега, доведи га к мени. Он је мртав човек.” Јонатан одговори оцу своме Саулу и рече: „Зашто да се погуби? Шта је учинио?” Тада Саул баци копље на њега да га прободе. Јонатан схвати да је његов отац наумио да убије Давида. Јонатан бесно устаде од стола. Ништа није јео тог другог дана Младине јер се бринуо за Давида, кога је Саул нагрдио. Ујутру изађе Јонатан у поље као што се договорио са Давидом. Уз њега је био млад момак. Он рече свом момку: „Трчи да ми нађеш стреле које ћу одапнути.” Момак отрча, а он пусти стрелу преко њега. Кад је момак дошао до места које је Јонатан гађао, викну Јонатан момку говорећи: „Зар није стрела даље напред?” Још довикну Јонатан момку: „Брже! Пожури! Не стој!” Јонатанов момак подиже стрелу и донесе је свом господару. Момак није ништа приметио, само су Јонатан и Давид знали о чему се ради. Јонатан предаде своје оружје момку и рече му: „Иди, однеси у град.” Кад је момак отишао, Давид изађе са јужне стране. Паде ничице на земљу и поклони се три пута. Потом се изљубише и заплакаше обојица, а нарочито Давид. Тада Јонатан рече Давиду: „Иди с миром као што смо се заклели Господу и казали: ‘Господ нека је сведок између мене и тебе и између мојих синова и твојих синова довека.’” Потом Јонатан устаде, отиде и уђе у град. Потом Давид дође у Нов код свештеника Ахимелеха. Ахимелех приђе уплашен Давиду и упита га: „Зашто си сам? Зашто нико није са тобом?” Давид одговори свештенику Ахимелеху: „Цар ми је поверио и рекао: ‘Нека нико не дозна зашто те шаљем и шта сам ти заповедио.’ Слуге сам послао на одређено место. Него, шта имаш при руци? Дај ми пет хлебова или шта друго.” Свештеник одговори Давиду и рече: „Немам при руци обичног хлеба. Имам само посвећени хлеб. Јесу ли се момци уздржали од жена?” Давид рече свештенику говорећи: „Жене нису биле са нама три дана пошто смо у походу. Тела момака су чиста. Иако је ово обичан пут, тело им је чисто.” Тада му свештеник даде освештане хлебове, јер није било другог хлеба сем постављеног хлеба, оног који се мењао пред Господом свежим хлебом одређеног дана. Тог дана је ту био један од Саулових слугу који се задржао пред Господом. Он се звао Доик Идумејац и био је старешина Сауловим пастирима. Давид упита Ахимелеха: „Немаш ли какво копље или мач? Нисам понео са собом ни свој мач ни своје оружје јер је налог царев био хитан.” Свештеник одговори: „Овде је мач Голијата Филистејца, којег си убио у долини Или. Увијен је у платно, ено, лежи иза оплећка. Ако хоћеш да га узмеш, узми га, јер другог осим њега нема.” Давид рече: „Нема му равног! Дај ми га!” Потом устаде Давид и склони се тог дана од Саула. Он дође Ахису, цару гатском. Дворани Ахисови му рекоше: „Није ли ово Давид, цар земље? Зар нису њему певали и играли: ‘Саул поби хиљаду, Давид поби десет хиљада’?” Давид запамти ове речи и уплаши се веома гатског цара Ахиса. Тада он поче да се претвара пред њима да је луд, јер је био у њиховим рукама. Шарао је по вратима и пуштао пљувачку низ своју браду. Тада Ахис рече дворанима својим: „Ево, видите да је човек луд. Зашто сте ми га довели? Зар немам доста лудих, него ми доводите њега да лудује преда мном? Зар тај да уђе у кућу моју?” Потом Давид отиде оданде и склони се у Одоламску пећину. Кад то чуше браћа његова и сав дом оца његовог, дођоше тамо к њему. Приђоше му и сви невољници, сви задужени и сви незадовољници и он им постаде вођа. С њим је било око четири стотине људи. Одатле отиде Давид у Миспу у Моаву и рече цару моавском: „Допусти да се мој отац и моја мати склоне код вас док не видим шта ће Бог учинити са мном.” Он их доведе пред цара моавског и остадоше код њега све док је Давид био у скровишту. Међутим, пророк Гад рече Давиду: „Немој да останеш у скровишту. Иди и уђи у земљу Јудину.” Тада Давид оде и дође у шуму Арет. Саул сазнаде да су се појавили Давид и његови људи. У то време Саул је био у Гаваји, на узвишици под тамариском, са копљем у руци. Око њега су стајале све његове слуге. Тада рече Саул слугама својим који су стајали пред њим: „Чујте синови Венијаминови! Да ли ће свима вама син Јесејев дати њиве и винограде? Хоће ли вас поставити над хиљадом и над стотином? Ви сте се сви заверили против мене. Нема никога да ми јави да је син мој склопио савез са сином Јесејевим. Нико од вас се није сажалио на мене да ми јави да је син мој подбунио слугу мога против мене да ме вреба, као што је сада?” Тада одговори Доик Идумејац, који је стајао са слугама Сауловим, и рече: „Ја сам видео сина Јесејевог кад је дошао у Нов к Ахимелеху, сину Ахитововом. Овај упита Господа за њега и даде му храну. Даде му и мач Филистејца Голијата.” Саул тада посла да доведу свештеника Ахимелеха, сина Ахитововог, сву његову родбину и свештенике који су били у Нову. Они дођоше пред цара. Тада Саул рече: „Слушај, сине Ахитовов!” Овај одговори: „Ево ме, господару мој.” Саул га упита: „Зашто сте се заверили против мене ти и син Јесејев? Дао си му хлеб и мач и питао си Бога за њега да устане и да ме вреба као што је сада?” Ахимелех одговори цару и рече: „Ко је између свих слугу твојих тако поуздан као Давид? Он је царев зет, заповедник твоје телесне страже и поштован је у кући твојој. Зар сам онда први пут питао Бога за њега? Нипошто! Нека цар не окривљује слугу свога и његову породицу јер слуга твој ништа није знао.” Међутим, цар рече: „Погинућеш, Ахимелеше! Ти и сва породица твоја.” Тада цар рече слугама који су стајали око њега: „Пођите и погубите свештенике Господње! Руке њихове су с Давидом. Знали су да је побегао, а нису ми јавили!” Међутим, слуге цареве не хтедоше да подигну руке своје на свештенике Господње да их убију. Тада цар рече Доику: „Приђи и смакни свештенике!” Доик Идумејац приступи свештеницима и погуби их. Тога дана побио је осамдесет пет људи који су носили оплећак ланени. Такође, и Нов, свештенички град, стави под оштрицу мача: људе и жене, децу и одојчад, говеда, магарце и овце. Избавио се само један син Ахимелехов, сина Ахитовог, који се звао Авијатар, и он приђе Давиду. Авијатар саопшти Давиду да је Саул побио свештенике Господње. Тада рече Давид Авијатару: „Знао сам оног дана кад је тамо био Доик Идумејац да ће он јавити то Саулу. Ја сам крив за све душе твоје породице. Остани код мене, не бој се. Ко буде тражио моју главу, тражиће и твоју. Код мене си сигуран.” Потом јавише Давиду говорећи: „Ево, Филистејци опседају Кеилу и пљачкају њиве.” Давид упита Господа говорећи: „Треба ли да идем и да нападнем те Филистејце?” Господ рече Давиду: „Иди, победићеш Филистејце и ослободићеш Кеилу.” Тада рекоше Давиду његови људи: „Ево, ми се бојимо овде у Јуди. Шта ће бити кад одемо на Кеилу на филистејску војску?” Зато Давид поново запита Господа и Господ му одговори говорећи: „Устани и иди у Кеилу јер ћу предати Филистејце у руке твоје.” Тада Давид оде са својим људима у Кеилу и нападе Филистејце. Он отера њихову стоку и тешко их порази. Тако Давид избави становнике Кеиле. Кад је Авијатар, син Ахимелехов, побегао код Давида у Кеилу, понео је са собом оплећак. Кад су Саулу јавили да је Давид дошао у Кеилу, Саул помисли: „Бог ми га је предао у руке. Давид се затворио у град који има врата и пречаге.” Саул позва сав народ у војску да пође на Кеилу и да опколе Давида и његове људе. Кад Давид дозна да му Саул спрема зло, рече свештенику Авијатару: „Донеси оплећак.” Потом се Давид помоли: „Господе, Боже Израиљев! Дознао је слуга твој да се Саул спрема да пође на Кеилу и да разори град због мене. Да ли ће ме Кеиљани предати у његове руке? Да ли ће доћи Саул као што је чуо слуга твој? Господе, Боже Израиљев, кажи то слуги своме!” Господ одговори: „Доћи ће.” Давид опет упита: „Да ли ће Кеиљани мене и моје људе предати у руке Саулу?” Господ одговори: „Предаће вас.” Тада устадоше Давид и његови људи, којих је било око шест стотина, изађоше из Кеиле и одоше куда су могли да иду. Кад су Саулу јавили да је Давид умакао из Кеиле, не хтеде ни да иде. Давид се склонио у пустињу, у брдска склоништа. Настанио се на брду у пустињи Зиф. Саул га је стално тражио, али га Бог не предаде у његове руке. Кад је Давид видео да Саул тражи главу његову, остаде у пустињи Зиф, у Хорши. Тада Саулов син Јонатан пође и дође к Давиду у Хоршу. Он га охрабри у Богу. Потом му рече: „Не бој се, јер те неће стићи рука Саулова, оца мога. Ти ћеш царевати над Израиљем, а ја ћу бити други, уз тебе. То зна и мој отац Саул.” Њих двојица склопише савез пред Господом. Давид остаде у Хорши, а Јонатан оде својој кући. Потом се попеше Зифеји к Саулу у Гавају и рекоше: „Зар се Давид не крије код нас у скровиштима код Хорше, на брду Ехели, десно од Гесимона? Сада, царе, кад пожелиш, сиђи, а ми ћемо га предати у руке цару.” Саул тада рече: „Господ нека вас благослови што сте се сажалили на мене. Идите сада, пазите и извидите куда се упутио и ко га је видео. Рекоше ми да је врло лукав. Истражите и сазнајте тачно сва скровишта његова, па се вратите. Онда ћу и ја поћи са вама и, ако још буде у земљи, тражићу га у хиљаду места јудејских.” Ови устадоше и отидоше у Зиф пре Саула. Давид се тада са својим људима налазио у пустињи Маон, десно од Гесимона. Саул пође са својим људима да га тражи. Давиду то јавише и он сиђе са стене у пустињи Маон. Саул то сазнаде и пође у потеру за Давидом у пустињу Маон. Саул је ишао једном страном планине. Давид је хитао да умакне Саулу, а Саул је са својим људима хтео да опколи Давида и његове људе и да их похвата. Тада стиже гласник Саулу и рече: „Дођи брже! Филистејци су напали земљу!” Саулу одустаде од гоњења Давида и оде према Филистејцима. Зато се то место прозва Стена разлаза. Давид оде одатле и смести се у брдским склоништима Енгадија. Кад се Саул вратио после прогањања Филистејаца, рекоше му говорећи: „Ено Давида у пустињи Енгади.” Тада Саул узе три хиљаде људи изабраних из свег Израиља и пође да тражи Давида и његове људе источно од Стена дивокоза. Он дође до овчијих торова украј пута где је била пећина и уђе по потреби. Давид и његови људи били су у дну пећине. Тада рекоше Давиду људи његови: „Ево дана за који ти Господ рече: ‘Ево, предајем ти непријатеља твога у руке да учиниш с њим шта ти је воља.’” Давид устаде и полако одсече крај Сауловог огртача. После тога се покаја Давид што је одсекао крај Сауловог огртача. Зато рече: „Далеко било да тако нешто учиним господару своме, помазанику Господњем, да дигнем руку на њега!” Тада Давид прекори своје људе и не даде им да устану на Саула. Саул изађе из пећине и пође својим путем. Давид устаде, изађе из пећине и повика за Саулом говорећи: „Царе, господару мој!” Саул се обазре, а Давид паде ничице на земљу и поклони му се. Тада Давид рече Саулу: „Зашто слушаш речи људи који ти кажу: ‘Ево, Давид ти смишља зло.’ Ево, данас си видео својим очима да те је Господ у пећини у моје руке био предао. Рекли су ми да те убијем, али сам те поштедео. Рекао сам: ‘Нећу дићи руке своје на господара свога, јер је помазаник Господњи.’ Оче мој! Види крај свога огртача у руци мојој. Одсекао сам крај огртача твога, а тебе нисам убио. Види и схвати да у рукама мојим нема ни зла ни издаје. Нисам ти згрешио, а ти вребаш да ми живот узмеш. Господ нека суди између мене и тебе и нека ми се Господ освети због тебе, али се рука моја неће подићи на тебе. Стара изрека каже: ‘Из злога излази зло.’ Рука моја се неће подићи на тебе. За ким је изашао цар Израиљев? Кога прогониш? Мртвог пса, буву једну! Господ нека буде судија, нека он пресуди између мене и тебе. Нека погледа и води расправу моју, нека ми додели правду и нека ме избави из руке твоје.” Кад Давид изговори ове речи Саулу, одговори Саул: „Је ли то твој глас, сине Давиде?” Саул узвикну и гласно заплака. Потом рече Давиду: „Исправнији си од мене, јер си ти мени учинио добро, а ја теби зло. Данас си ми показао доброту своју према мени. Господ ме је био предао у руке твоје, а ти ме ниси убио. Кад човек нађе непријатеља свога, да ли га пушта да оде својим путем? Нека те Господ награди за ово што си ми данас учинио! Ево, сад знам сигурно да ћеш постати цар и да ће на теби почивати царство Израиљево. Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истребити потомке моје после мене и да нећеш искоренити име моје из дома оца мога.” Тада се Давид закле Саулу. Потом се Саул врати кући, а Давид и његови људи одоше у горска скровишта. Потом умре Самуило. Сабра се сав Израиљ да га ожали. Сахранише га у кући његовој у Рами. Давид устаде и сиђе у пустињу Фаран. У Маону је живео човек који је имао своје имање на Кармилу. Био је врло богат човек. Имао је три хиљаде оваца и хиљаду коза. Тада је био у Кармилу и стризао је своје овце. Човек се звао Навал, а његова жена Авигеја. Жена је била разумна и лепа, а човек груб и зао. Био је из рода Халевовог. Чу Давид у пустињи да Навал стриже овце. Давид посла десет момака. Давид рече својим момцима: „Идите на Кармил, пођите Навалу и поздравите га од мене. Кажите му овако: ‘Нека је мир теби и дому твом и нека је мир свему што имаш. Чуо сам да стрижеш овце. Твоји пастири су били код нас. Никакву неправду им нисмо учинили, нити им је нешто нестало док су били на Кармилу. Питај слуге своје и они ће ти рећи. Зато нека ови момци нађу милост код тебе јер дођосмо у дан радости. Подај слугама својим и Давиду, сину своме, што ти се нађе при руци.’” Давидови момци дођоше, казаше Навалу све те речи у име Давидово и причекаше. Тада Навал одговори Давидовим људима: „Ко је тај Давид? Ко је син Јесејев? Данас има много слугу који беже од својих господара. Зар да узмем хлеб свој, воду и стоку своју коју сам поклао за људе који стрижу, па да дам људима за које не знам одакле су?” Давидови момци се вратише својим путем. Када су дошли, казаше му све ове речи. Тада Давид рече својим људима: „Припашите сваки свој мач!” Они припасаше сваки свој мач, а и Давид припаса свој мач. За Давидом пође око четири стотине људи, а двеста оста код пртљага. Међутим, Авигеји, жени Наваловој, рече један момак између слугу говорећи: „Ево, Давид је послао из пустиње гласнике да поздраве нашег господара, а он их отера. Ти су људи били веома добри према нама. Ништа нам нису наудили и ништа нам није нестало док смо били са њима у пољу. Били су нам као род, ноћу и дању, све време док смо били с њима чувајући овце. Сад размисли и види шта ћеш да радиш јер ће се сигурно несрећа сручити на нашег господара и на сав дом његов. Он је тежак човек, коме ништа не може да се каже.” Тада Авигеја брзо узе двеста хлебова, две мешине вина, пет зготовљених оваца, пет мерица прженог жита, сто гроздова сувог грожђа и двеста груда сувих смокава и све то натовари на магарце. Она рече својим слугама: „Идите испред мене, а ја ћу за вама.” Своме мужу Навалу не рече ништа. Док је силазила с горског превоја јашући на магарцу, Давид је са својим људима ишао према њој, тако да се она сусрела с њима. Давид је мислио: „Узалуд сам чувао у пустињи све што је имао. Ништа му није нестало од целог имања, а сада ми враћа зло за добро. То нека учини Бог непријатељима Давидовим и нека још дода ако му од свега што има оставим до зоре ишта мушко!” Кад Авигеја угледа Давида, брзо сјаха с магарца, баци се пред Давидом ничице и поклони се до земље. Она му паде пред ноге и рече: „Господару мој! Преузимам на себе кривицу. Молим те да проговори слушкиња твоја теби. Саслушај речи слушкиње своје. Нека господар мој не гледа тог тешког човека, Навала, јер он је то што му је и име. Навал (лудак) му је име и зато је безуман. Ја, слушкиња твоја, нисам видела момке господара свога које си послао. Сада, господару мој, тако жив био Господ и тако жива била душа твоја, Господ те је сачувао да не пролијеш крв и да се не светиш руком својом. Нека сада прођу као Навал сви непријатељи твоји, који смерају зло господару моме. Овај дар који је донела слушкиња твоја господару свом нека се преда момцима који свуда прате господара мога. Опрости слушкињи својој кривицу њену. Господ ће сигурно учврстити дом господару мом. Господар мој води ратове Господње. Никакво зло се није нашло на теби целог живота твог. Чак и да устане човек да те прогони и да ти ради о глави, душа господара мога биће сачувана у скровишту живих код Господа, Бога твога, а душе непријатеља твојих избациће као из праћке. Кад Господ учини господару моме свако добро које ти је обећао и постави те за вођу Израиљу, онда неће бити немира ни прекора у срцу господара мога да је пролио крв низашта и да се лично осветио господар мој. Кад Господ учини добро господару мом, сети се слушкиње своје.” Тада Давид рече Авигеји: „Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који те данас посла мени у сусрет. Нека је благословена мудрост твоја и нека си ти благословена зато што си ме одговорила данас да не пролијем крв и да се не осветим самовољно. Нека је жив Господ, Бог Израиљев, који ме је сачувао да не учиним зло, да ми ниси брзо изашла у сусрет, не би ништа мушко остало Навалу до зоре.” Тада Давид прими из њене руке то што му је донела и рече јој: „Врати се с миром кући својој. Чуо сам твоје речи и послушао сам те.” Кад се Авигеја вратила Навалу, гле, гозба је била у кући, права царска гозба. Навал је био весео и веома пијан. Зато му она ништа не рече до јутра. Ујутру, кад се Навал отрезнио, исприча му жена шта се догодило. Њему обамре срце у телу и оста одузет. После десетак дана Господ удари Навала те умре. Кад је Давид чуо да је умро Навал, рече: „Нека је благословен Господ који ме је осветио за понижење од Навала и који сачува слугу свога од зла. Господ је Навалову злоћу свалио на његову главу.” Потом Давид поручи Авигеји да ће је узети за жену. Давидове слуге дођоше Авигеји на Кармил и рекоше јој: „Давид нас је послао к теби, узео би те за жену.” Тада она устаде, поклони се до земље и рече: „Ево слушкиње твоје да служи и да пере ноге слугама господара свога.” Потом уста брзо Авигеја и седе на магарца. Пет њених слушкиња пође с њом. Она оде за посланицима Давидовим и поста му жена. Давид узе и Ахиноаму из Језраела и обе су му биле жене. Саул је ћерку своју Михалу, жену Давидову, дао Фалтију, сину Лаисовом из Галима. Потом Зифеји дођоше Саулу у Гавају и рекоше: „Зар се Давид не крије на брду Ехели, наспрам Гесимона?” Тада се Саул подиже и сиђе у пустињу Зиф са три хиљаде бираних људи из Израиља да тражи Давида у пустињи Зиф. Саул се распореди на брду Ехели наспрам Гесимона, крај пута. Давид је био у пустињи и примети да Саул иде за њим у пустињу. Тада Давид посла уходе и сазнаде да је Саул заиста стигао. Давид се подиже и дође до места где се Саул распоредио. Давид спази место на којем су спавали Саул и његов војвода Авенир, син Ниров. Саул је спавао усред збора, а војска око њега. Тада Давид проговори и упита Ахимелеха Хетејина и Ависаја, сина Серујиног, брата Јоавовог: „Ко ће да сиђе са мном у збор Саулов?” Ависај одговори: „Ја ћу да сиђем с тобом.” Онда Давид и Ависај сиђоше по ноћи до војске. И, гле, Саул је лежао и спавао у збору, а копље му је било забодено покрај главе у земљу. Авенир и војници лежали су око њега. Тада Ависај рече Давиду: „Данас ти Бог предаде у руке твоје непријатеља твога. Сада ме пусти да га његовим копљем прикуцам за земљу само једном. Нећу двапут.” Међутим, Давид рече Ависају: „Немој да га убијеш. Ко може да дигне руку на помазаника Господњег а да не буде крив?” Још рече Давид: „Тако жив био Господ, Господ ће га убити. Или ће доћи његов дан кад мора да умре, или ће поћи у рат и погинуће. Не дао ми Господ да дигнем руку на помазаника Господњег! Него, узми сад копље које му је поред главе његове и чашу за воду, па да идемо.” Тада Давид узе копље и чашу за воду покрај Сауловог узглавља и одоше. Нико ништа не виде нити примети нити се пробуди. Сви су спавали јер је Господ пустио тврд сан на њих. Давид пређе на другу страну и стаде на врх брда, подаље. Између њих је био велики простор. Тада Давид викну војску и Авенира, сина Нировог, говорећи: „Зар се не одазиваш, Авенире?” Авенир одговори и рече: „Ко си ти да узнемираваш цара?” Давид рече Авениру: „Ниси ли ти човек? Ко је као ти у Израиљу? Зашто ниси чувао цара, господара свога? Један из народа је сишао до вас да убије цара, господара твога. Није добро како си радио. Тако жив био Господ, заслужили сте смрт јер нисте чували господара свога, помазаника Господњег. Сад погледај где су копље царево и чаша за воду са узглавља његовог.” Тада Саул препозна глас Давидов и рече: „Је ли то твој глас, сине Давиде?” Давид одговори: „Мој је глас, царе, господару мој.” Потом рече: „Зашто господар мој прогони слугу свога? Шта сам учинио? Каква је кривица у руци мојој? Сада саслушај, царе, господару мој, речи слуге свога. Ако те Господ подиже на мене, нека му је угодна жртва. Ако су људи, нека су проклети, јер су ме прогнали сада да не бих имао удела у наследству Господњем. Они ми говоре: ‘Иди, служи другим боговима!’ Сада, нека не падне крв моја на земљу далеко од лица Господњег. Јер цар Израиљев је изашао да лови буву једну, као кад ко лови јаребицу у планини.” Тада Саул рече: „Погрешио сам. Врати се, сине мој, Давиде, јер ти нећу више чинити зло. Мој живот је данас био вредан у твојим очима. Ево, лудо сам радио и веома сам погрешио.” Давид одговори и рече: „Ево копља царевог! Нека дође неко од момака и нека га узме. Господ ће платити сваком по правди његовој и по верности његовој. Данас те је Господ био предао у руке моје, али нисам хтео да подигнем руку своју на помазаника Господњег. Ево, као што је данас живот твој био вредан у очима мојим, тако нека живот мој буде вредан у очима Господњим. Нека ме избави из сваке невоље.” Тада Саул рече Давиду: „Нека си благословен, сине мој Давиде! Радићеш и успећеш!” Давид оде својим путем, а Саул се врати својој кући. Потом Давид рече у себи: „Једном ћу погинути од руке Саулове. Нема ништа боље за мене него да побегнем у земљу филистејску. Тада ће Саул престати да ме тражи по свим крајевима израиљским и тако ћу избећи руку његову.” Давид се подиже и отиде са шест стотина људи који су били с њим к Ахису, сину Маоховом, цару гатском. Давид се настани код Ахиса у Гату, он и људи његови, сваки са својом породицом, а Давид са две своје жене, Ахиноамом из Језраела и Авигејом с Кармила, женом Наваловом. Кад су јавили Саулу да је Давид побегао у Гат, престаде да га гони. Давид рече Ахису: „Ако сам нашао милост у твојим очима, нека ми се да место у једном граду ове земље да се тамо настаним. Зашто да слуга твој станује код тебе у царском граду?” Ахис му тог дана даде Сиклаг. Зато Сиклаг припада царевима Јудиним до данас. Давид остаде у земљи филистејској годину дана и четири месеца. Давид је излазио са својим људима и нападао Гесурејце, Герзејце и Амаличане. То су били становници те земље одувек, од Сура до земље мисирске. Давид је пустошио земљу не остављајући у животу ни људе ни жене. Отимао је овце, говеда, магарце, камиле и одећу и враћао се. Потом је излазио пред Ахиса. Ахис га је питао: „Где сте данас нападали?” Давид је одговарао да су пљачкали јужне крајеве јудејске, јерамеилске и кенејске. Људе и жене није остављао Давид у животу да их не би доводио у Гат јер је мислио: „Могли би нас оптужити и рећи: ‘То је учинио Давид.’” Тако је поступао Давид све време док је био у земљи филистејској. Ахис је веровао Давиду и мислио: „Баш се мрзи са својим народом Израиљем. Биће ми слуга заувек.” У то време скупише Филистејци своју војску да нападну Израиљ. Тада Ахис рече Давиду: „Знај да ћеш ићи са мном у рат, ти и твоји људи.” Давид одговори Ахису: „Добро, сад ћеш видети шта ће учинити слуга твој.” Ахис рече Давиду: „Добро, постављам те за свог чувара заувек.” Самуило је био умро и сав Израиљ га је ожалио. Сахранили су га у Раму, у граду његовом. Саул је протерао из земље све гатаре и врачаре. Филистејци се скупише, дођоше и распоредише се код Сунима. Саул скупи све Израиљце и распореди их на Гелвуји. Кад је Саул видео филистејски распоред, уплаши се и срце му јако задрхта. Саул упита Господа, али му Господ не одговори ни у сну, ни преко урима, ни преко пророка. Тада Саул заповеди својим слугама: „Тражите ми жену која призива духове да одем к њој и да је упитам.” Слуге му одговорише: „Ево, у Ендору је жена која призива духове.” Тада се Саул преруши, обуче другу одећу и пође са два човека. Дође ноћу оној жени и рече јој: „Проричи ми помоћу духова. Призови ми онога кога ти кажем.” Жена му одговори: „Па ти знаш шта је Саул чинио и како је истребио из земље гатаре и врачаре. Зашто постављаш замку да изгубим главу?” Саул јој се закле говорећи: „Тако жив био Господ, нећеш бити крива низашта.” Жена упита: „Кога да ти призовем?” Он одговори: „Призови ми Самуила.” Кад жена угледа Самуила, гласно повика и рече жена Саулу говорећи: „Зашто си ме преварио? Па ти си Саул!” Цар јој одговори: „Не бој се. Шта видиш?” Жена рече Саулу: „Видим утвару како излази из земље.” Он је упита: „Како изгледа?” Она одговори: „Излази старац огрнут плаштом.” Тада Саул схвати да је то Самуило, паде ничице и поклони се. Самуило упита Саула: „Зашто ме узнемираваш и призиваш?” Саул одговори: „У великој сам невољи. Филистејци су ме напали, а Бог је одступио од мене и не говори ми више ни преко пророка, ни у сну. Зато сам призвао тебе да ме упутиш шта да радим.” Самуило одговори: „Зашто питаш мене кад је Господ одступио од тебе и постао ти противник? Господ ти је учинио онако како је најавио преко мене: Господ је истргнуо царство из руку твојих и дао га ближњем твом, Давиду. Пошто ниси послушао глас Господњи и ниси спровео жестоки гнев његов на Амаличане, зато ти Господ данас ово чини. Господ ће предати Израиљ с тобом у руке филистејске. Ти и синови твоји бићете сутра код мене. Израиљску војску предаће Господ у руке Филистејцима.” Тада се сруши Саул на земљу колико је дуг јер га ухвати силан страх од Самуилових речи. Није имао ни снаге јер ништа није јео цео дан и целу ноћ. Она жена приђе Саулу, виде да је веома уплашен и рече му: „Ево, слушкиња твоја те је послушала, ставила живот свој на коцку да би послушала речи твоје које си ми казао. Сад ти послушај слушкињу своју. Даћу ти мало хлеба. Поједи да би се окрепио и да можеш да се вратиш путем.” Он не хтеде и рече: „Нећу да једем.” Тада навалише на њега слуге његове и жена, па их послуша. Он устаде и седе на постељу. Жена је имала у кући угојено теле. Брзо га закла и узе брашна, па умеси и испече бесквасни хлеб. То постави пред Саула и његове слуге. Пошто су јели, устадоше и одоше исте ноћи. Филистејци скупише сву своју војску код Афека, а Израиљци се распоредише код извора у Језраелу. Вође филистејске су ишле са својим стотинама и хиљадама, а Давид и његови људи позади са Ахисом. Филистејске вође упиташе: „Шта ће ови Јевреји?” Ахис одговори филистејским вођама: „Зар није ово Давид, слуга цара израиљског Саула? Он је код мене толико дана и толико година. Нисам нашао на њему грешку од дана кад је пребегао до данас.” Филистејске вође се наљутише на њега и рекоше му вође филистејске: „Пошаљи натраг тог човека. Врати га у његово место које си му одредио. Нека не иде с нама у рат да се не би у боју окренуо против нас. Чиме би се боље умилио свом господару ако не главама ових људи? Зар то није Давид коме се певало и играло: ‘Саул поби своју хиљаду, Давид поби десет хиљада’?” Тада Ахис позва Давида и рече му: „Тако жив био Господ, ти си исправан и мило ми је што си пошао са мном на бојиште. Ништа лоше нисам нашао на теби од дана када си дошао па до данас. Међутим, ниси по вољи вођама. Зато се врати и иди кући с миром да не би урадио нешто што се не свиђа вођама филистејским.” Тада Давид рече Саулу: „Шта сам учинио? Шта си нашао на слуги твоме до данас да не могу да ратујем против непријатеља цара, господара мога?” Ахис одговори и рече Давиду: „Ти знаш да си ми драг као анђео Божји. Међутим, филистејске вође рекоше: ‘Нека не иде с нама у бој!’ Зато устани сутра рано са слугама господара свога које су дошле с тобом. Устаните рано, чим сване, па идите.” Тако Давид устаде рано са својим људима и отиде. Они се вратише у земљу филистејску, а Филистејци одоше у Језраел. Давид трећег дана стиже са својим људима у Сиклаг, али Амаличани су били напали јужне крајеве и Сиклаг. Опколили су и огњем спалили Сиклаг. Они су заробили жене и све који су били, мале и велике. Нису никог убили него их повели својим путем. Кад Давид дође са својим људима у град и, гле, град је био спаљен, а жене њихове, синови њихови и кћери њихове заробљене. Тада Давид и његови људи гласно плакаху све док више нису могли. Обе жене Давидове биле су заробљене, Ахиноама из Језраела и Авигеја са Кармила, жена Навалова. Давид је био у великој невољи јер су људи говорили да га каменују. Сав народ је био ојађен, свако због синова својих и кћери својих. Тада се Давид ослони на Господа, Бога свога. Давид рече свештенику Авијатару, сину Ахимелеховом: „Донеси ми оплећак.” Авијатар донесе оплећак Давиду. Тада Давид упита Господа говорећи: „Да ли да потерам ону чету и да ли ћу је стићи?” Он му одговори: „Потерај, стићи ћеш и ослободићеш заробљене.” Давид пође са шест стотина људи који су били с њим и дођоше до потока Восора и неки уморни застадоше. Давид са четири стотине људи настави потеру, а двеста људи који се уморише остадоше јер нису могли да пређу поток Восор. Тада у пољу нађоше неког Египћанина. Доведоше га Давиду и дадоше му хлеб да поједе и воду да пије. Дадоше му и груду смокава и два сува грозда. Он поједе и опорави се јер три дана и три ноћи није ништа јео ни пио. Тада га Давид упита: „Чији си ти и одакле си?” Младић одговори: „Ја сам Египћанин, слуга једног Амаличанина. Господар мој ме је оставио пре три дана јер сам се разболео. Напали смо јужне крајеве херетејске, Јуде и југ Халева. Сиклаг смо спалили огњем.” Давид га упита: „Хоћеш ли да ме одведеш до те чете?” Он одговори: „Закуни ми се Богом да ме нећеш убити ни предати у руке мом господару, па ћу те одвести до те чете.” Он их одведе и, гле, ови су се били раширили по целом крају. Јели су, пили и славили због великог плена који су задобили из земље филистејске и земље јудејске. Давид их је тукао од јутра до вечери следећег дана. Нико не утече осим четири стотине младића који узјахаше камиле и побегоше. Тако Давид избави све што су Амаличани били отели и избави обе своје жене. Ништа нису изгубили ни мало ни велико, ни синове ни кћери. Све што су били отели Давид је вратио. Давид узе све овце и говеда и потераше их вичући: „Ово је плен Давидов!” Кад Давид дође до оних двеста људи који су били изнурени, па нису могли да иду с Давидом и које остави на потоку Восару, они пођоше у сусрет Давиду и људима који су били с њим. Давид приђе тим људима и поздрави их. Тада проговорише сви зли и неваљали људи између оних који су ишли с Давидом и рекоше: „Пошто нису ишли с нама, нећемо им дати ништа од плена који смо задобили. Сваки нека узме жену своју и децу своју, па нека иду.” Међутим, Давид рече: „Браћо моја, не чините тако са оним што нам је Господ дао. Он нас је чувао и дао нам у руке разбојничку чету која нас је напала. Ко ће се сложити с вама? Него, нека је исти део ономе који иде у бој као и ономе који остане код пртљага. Нека поделе једнако.” Тако остаде од тог дана па за убудуће. То постаде закон и уредба у Израиљу до данас. Кад Давид дође у Сиклаг, посла део плена старешинама Јудиним, пријатељима својим, и рече: „Ево вам дар од плена непријатеља Господњих!” Онима у Ветиљу, онима у Рамоту на југу, онима у Јатиру, онима у Ароиру, онима у Сифмоту, онима у Естемоји, онима у Рахалу и онима у градовима јерамеилским, онима у градовима кенејским, онима у Орми, онима у Хор-Асану, онима у Атаху, онима у Хеврону и по свим местима у која је долазио Давид с људима својим. Филистејци се побише са Израиљцима. Израиљци побегоше пред Филистејцима и падаху побијени на Гелвујској гори. Филистејци стигоше Саула и синове његове. Погубише Филистејци Јонатана, Авинадава и Мелхи-Суву, синове Саулове. Око Саула бој поста жешћи. Стрелци с луковима га открише и тешко га ранише. Тада Саул рече своме штитоноши: „Извади мач свој и прободи ме да не дођу ти необрезани да ме прободу и да ми се наругају.” Међутим, штитоноша не хтеде јер се преплаши. Онда Саул узе мач и баци се на њега. Кад штитоноша виде да је Саул мртав, баци се и он на мач свој и погибе с њим. Тако погибоше Саул, три сина његова, штитоноша и сви његови људи заједно тог дана. Кад Израиљци који су били с друге стране долине и с друге стране Јордана видеше како су се Израиљци разбежали и како су погинули Саул и његови синови, напустише своје градове и побегоше. Филистејци дођоше и настанише се у њима. Сутрадан дођоше Филистејци да свлаче мртве. Тада нађоше Саула и три сина његова где леже на Гелвујској гори. Они му одсекоше главу, скидоше оружје с њега и послаше у земљу филистејску на све стране да објаве радосну вест својим боговима и народу. Његово оружје ставише у Астартин храм, а тело његово обесише на зид Вет-Сана. Кад становници Јависа галадског чуше шта су Филистејци учинили Саулу, подигоше се храбри људи. Ишли су целу ноћ и скидоше тело Саулово и тела синова његових са зида Вет-Сана. Потом их донесоше у Јавис и онде их спалише. Потом узеше кости њихове и покопаше их под тамариском у Јавису. Затим су постили седам дана. После погибије Саулове Давид се врати пошто је победио Амаличане и остаде у Сиклагу два дана. Трећег дана дође један из Сауловог збора раздеране одеће и прахом посуте главе. Он дође пред Давида, паде на земљу и поклони се. Давид га упита: „Одакле долазиш?” Он одговори: „Утекох из збора Израиљевог.” Давид му рече: „Шта се десило? Кажи ми!” Он рече: „Народ побеже из боја. Много људи паде и погибе. Погибоше и Саул и син његов Јонатан.” Давид рече момку који га извести: „Откуд знаш да су погинули Саул и његов син Јонатан?” Младић који га извести одговори: „Био сам потиснут на Гелвујској гори кад, гле, Саул се наслонио на копље, а кола и коњаници су му се приближавали. Кад се он осврнуо и угледао ме, позва ме. Ја одговорих: ‘Ево ме!’ Он ме упита: ‘Ко си ти?’ Ја му одговорих: ‘Ја сам Амаличанин.’ Тада ми он рече: ‘Приђи ми и убиј ме јер сам у ропцу, а душа је још у мени!’ Ја му приђох и убих га јер сам знао да неће преживети пораз. Затим узех круну с главе његове и наруквицу с руке и, ево, донесох их господару свом.” Тада Давид зграби одећу своју и раздера је, а тако и сви људи који су били с њим. Нарицали су, плакали и постили до вечери за Саулом, сином његовим Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим који изгибоше од мача. Потом Давид упита момка који га је известио: „Одакле си ти?” Он одговори: „Ја сам син дошљака, Амаличанина.” Тада му Давид рече: „Како се ниси бојао да подигнеш руку своју да убијеш помазаника Господњег?” Онда Давид дозва једног од момака својих и рече: „Дођи и убиј га!” Овај га удари и уби га. Давид му добаци: „Нека крв твоја падне на главу твоју. Уста твоја су те оптужила кад си рекао: ‘Ја сам убио помазаника Господњег.’” Тада Давид испева ову тужбалицу за Саулом и Јонатаном, сином његовим. Он нареди да је науче синови Јудини и, ево, записана је у Књизи праведника: „Красото Израиљева! На твојим превојима прободени су! Како падоше јунаци? Не казујте у Гату, не објављујте по улицама аскалонским да се не веселе кћери филистејске, да не ликују кћери необрезаних. Горе гелвујске! Не падала роса на вас, ни киша по вама, ни по њивама родним! Ту је бачен штит јунака, штит Саулов, као да није био помазан уљем! Без крви побијених и без масти јунака није се враћао лук Јонатанов, ни мач Саулов безуспешан. Саул и Јонатан, мили и драги, ни у животу ни у смрти се не раставише! Бржи од орлова беху, јачи од лавова! Кћери израиљске! Оплакујте Саула! Лепо вас је облачио у скерлет и украшавао хаљине накитом златним. Како падоше јунаци усред боја? Како прободоше Јонатана на превојима твојим? Жалим те, брате Јонатане! Волео сам те много! Љубав твоја беше вреднија од љубави женске. Како падоше јунаци и пропаде оружје убојито?!” После тога Давид упита Господа говорећи: „Да ли да идем у неки град Јудин?” Господ одговори: „Иди!” Давид упита: „Куда да идем?” Одговори му: „У Хеврон.” Тада Давид оде онамо са две жене своје, Ахиноамом из Језраела и Авигејом, Наваловом женом с Кармила. Такође, поведе Давид и људе који су били с њим са породицама њиховим. Они се настанише по хевронским местима. Тада дођоше људи из Јуде и помазаше онде Давида за цара над домом Јудиним. Потом јавише Давиду говорећи: „Људи из Јависа галадског погребоше Саула.” Онда Давид посла изасланике људима у Јавису галадском и поручи им: „Нека вас Господ благослови зато што сте показали љубав према господару своме Саулу, па сте га сахранили. Зато нека Господ покаже и вама своју љубав и верност. И ја ћу вам чинити добро зато што сте то урадили. Сада, нека вам се учврсте руке и будите храбри! Саул, господар ваш, погибе. Мене је дом Јудин помазао за цара.” Тада Авенир, сир Ниров, војсковођа Саулове војске, узе Сауловог сина Исвостеја и преведе га у Маханајим. Зацари га над Галадом, Асуром, Језраелом, Јефремом, Венијамином и целим Израиљем. Саулов син Исвостеј имао је четрдесет година кад је постао цар Израиљев, а владао је две године. Уз Давида је био само дом Јудин. Давид је владао домом Јудиним у Хеврону седам година и шест месеци. Потом изађе Авенир, син Ниров, с људима Сауловог сина Исвостеја из Маханајима у Гаваон. Изађоше и Јоав, син Серујин, и људи Давидови. Сретоше се код Гаваонског језера. Стадоше једни с једне стране језера, а други с друге стране. Тада Авенир довикну Јоаву: „Нека устану момци да се разиграју пред нама!” Јоав одговори: „Нека устану!” Они устадоше и пребројаше дванаест од Венијамина за Сауловог сина Исвостеја и дванаест момака Давидових. Они дохватише један другога за главу, зарише мач свој противнику и попадаше заједно. Зато се то место код Гаваона прозва Халкат-Асурим (Поље богова). Потом тог дана поче жесток бој. Давидови људи потукоше Авенира и Израиљце. Онде су била три сина Серујина: Јоав, Ависај и Асаило. Асаило је био брзоног као срна у пољу. Асаило потера Авенира не гледајући ни десно ни лево, иза Авенира. Авенир се обазре и упита: „Јеси ли то ти, Асаило?” Он одговори: „Ја сам!” Тада му Авенир рече: „Скрени десно или лево! Ухвати неког од тих момака и узми себи одору.” Међутим, Асаило не хтеде да скрене од њега. Авенир опет рече говорећи: „Уклони се од мене! Зашто да те саставим са земљом? Како бих изашао на очи брату твоме Јоаву?” Међутим, он не хтеде да одступи. Тада му Авенир зари дршку копља у трбух, тако да му копље изађе на леђа. Ту он паде и издахну. Сви који су прошли поред места на којем је пао и погинуо Асаило заустављали су се. Јоав и Ависај потераше Авенира. Кад је сунце зашло, дођоше до брда Аме, које је према Гији, на путу ка пустињи гаваонској. Синови Венијаминови се скупише око Авенира, сврсташе у чету и стадоше на врх брда. Тада Авенир довикну Јоаву говорећи: „Зар да мач вечито прождире? Зар не знаш да ће крај бити горак? Зашто не кажеш народу да се окани своје браће?” Јоав одговори: „Тако Бог био жив! Да то ниси казао, народ би до ујутру гонио своју браћу.” Тада Јоав дуну у рог и стаде сва војска. Престаде да гони Израиљце и прекинуше бој. Авенир и његови људи ишли су целу ноћ кроз јорданску долину. Пређоше Јордан, прођоше Витрон и дођоше у Маханајим. Кад је Јоав престао да гони Авенира, он скупи војску. Од Давидових људи није било њих деветнаест и Асаило. Слуге Давидове су побиле три стотине шездесет синова Венијаминових, а Авенирових људи који погибоше. Асаила узеше и сахранише у гроб оца његовог у Витлејему. Јоав и његови људи ишли су целу ноћ и, кад је свануло, стигли су у Хеврон. Рат између дома Сауловог и дома Давидовог дуго је трајао. Давид је све више јачао, а дом Саулов је све више слабио. У Хеврону су се Давиду рађали синови. Првенац му је био Амнон, од Ахиноаме, Језраељанке. Други је био Хилеав, од Авигеје, жене Навалове са Кармила. Трећи је био Авесалом, син Махе, ћерке Талмаја, цара гесурског. Четврти је био Адонија, син Агитин, а пети Сефатија, син Авиталин. Шести је био Итрам од Егле, жене Давидове. Они су се родили у Хеврону. Док је трајао рат између дома Сауловог и дома Давидовог, Авенир се оснажио у дому Сауловом. Саул је имао наложницу која се звала Ресфа. Била је ћерка Ајина. Исвостеј упита Авенира: „Зашто си спавао са женом оца мога?” На те речи Исвостејеве Авенир се веома расрди. Он рече: „Јесам ли ја јудејска пасја глава? Досад сам само добро чинио дому оца твога Саула, браћи његовој и пријатељима његовим. Нисам дозволио да паднеш у руке Давидове, а ти ме прекореваш због жене. Тако нека Бог учини Авениру и нека дода ако не учиним оно за шта се Господ заклео Давиду да ће одузети царство дому Сауловом и да ће утврдити престо Давидов над Израиљем и Јудом, од Дана до Вирсавеје.” Он не одговори Авениру ништа јер га се бојао. Затим Авенир посла изасланике Давиду да му поруче у његово име: „Чија је земља?” Потом рекоше: „Склопи савез са мном. Моја ће рука бити уз тебе и привешћу ти цео Израиљ.” Он одговори: „Добро. Склопићу савез са тобом, али једно тражим од тебе. Не долази преда ме ако не доведеш са собом Михалу, ћерку Саулову, кад ми дођеш.” Давид посла изасланике Сауловом сину Исвостеју и поручи: „Врати ми моју жену Михалу, коју сам добио за сто обрезака филистејских.” Исвостеј посла по њу и узе је од њеног мужа Фалтила, сина Лаисовог. Њен муж је ишао за њом и плакао све до Ваурима. Тада му рече Авенир: „Иди, враћај се!” Он се тада врати. Авенир је разговарао с вођама израиљским говорећи: „Одавно сте хтели да имате Давида за цара. Учините то сада јер је Господ рекао за Давида када је казао: ‘Руком слуге свога Давида избавићу народ свој из руку филистејских и из руку свих непријатеља његових.’” Тако је говорио Авенир и синовима Венијаминовим. Потом оде у Хеврон да каже Давиду да су се лепо сагласили Израиљ и синови Венијаминови. Авенир дође Давиду у Хеврон са двадесет људи. Давид приреди гозбу Авениру и људима који су били с њим. Тада рече Авенир Давиду: „Устаћу и отићи ћу да скупим сав народ цару, господару своме. Нека склопе савез с тобом, па ћеш царевати како будеш желео.” Тада Давид отпусти Авенира да иде с миром. И, гле, Давидови људи и Јоав враћали су се из боја. Носили су велик плен. Авенир није више био код Давида у Хеврону јер га је Давид отпустио да оде с миром. Кад стигоше Јоав и његови људи, казаше Јоаву говорећи: „Авенир, син Ниров, био је код цара и он га отпусти да иде с миром.” Јоав дође пред цара и рече му: „Шта си учинио? Гле, Авенир је био код тебе! Зашто си га пустио да оде? Ти познајеш Авенира, сина Нировог. Он је дошао да те превари, да види куда идеш и шта радиш.” Потом оде Јоав од Давида и посла гласнике за Авениром, који га вратише од студенца Сира. Давид то није знао. Кад се Авенир врати у Хеврон, Јоав га одведе у страну код врата, као да хоће с њим да говори насамо. Ту га убоде у бок и уби га због крви брата свога Асаила. Кад је касније Давид то чуо, он рече: „Ја и царство моје невини смо пред Господом довека за крв Авенирову, сина Нировог. Нека падне на главу Јоављеву и на сав дом оца његовог. Нека дом Јоавов никад не буде без оног који има течење, губу, који иде на штакама, који пада од мача и који нема хлеба!” Јоав и његов брат Ависај убили су Авенира јер је он убио њиховог брата Асаила у боју код Гаваона. Тада Давид рече Јоаву и целом народу који је био с њим: „Раздерите одећу своју! Обуците кострет и оплакујте Авенира!” Цар Давид је ишао за носилима. Кад су покопали Авенира у Хеврону, цар гласно заплака на гробу Авенировом. И сав народ је плакао. Тада цар испева ову тужбалицу за Авениром: „Зар да Авенир умре као и безбожник? Руке твоје нису биле везане, ноге твоје нису биле оковане. Пао си као што се пада од зликоваца!” Тада народ још више заплака за њим. Потом дође сав народ да нуди Давида да једе док је још био дан. Међутим, Давид се закле и рече: „Бог нека ми учини тако и нека дода ако окусим хлеба или нешто друго пре заласка сунца.” Сав народ је то чуо и било му је по вољи, као и све што је цар чинио, народ је одобравао. Тог дана народ и сав Израиљ увидеше да цар није крив за убиство Авенирово, сина Нировог. Потом цар рече слугама својим: „Зар не знате да је данас пао старешина и великан у Израиљу? Само, ја сам сада још слаб иако сам помазан за цара. Ти људи, синови Серујини, јачи су од мене. Нека Господ плати злочинцу према злочину његовом!” Кад чу син Саулов да је погинуо Авенир у Хеврону, клонуше му руке и сав Израиљ збуни. Саулов син је имао двојицу војсковођа над четама. Један се звао Вана, а други Рихав. Били су синови Римона Вироћанина из Венијаминовог племена, јер је и Вирот припадао Венијамину. Вироћани су били побегли у Гитајим, где су као дошљаци остали до данас. Саулов син Јонатан имао је сина, који је био хром на обе ноге. Њему је било пет година кад је стигла вест из Језраела о смрти Сауловој и Јонатановој. Његова дадиља га узе и побеже, али у журби он паде и оста хром. Он се звао Мефивостеј. Синови Римона Вироћанина Рихав и Вана дигоше се и дођоше у време подневне жеге у кућу Исвостејеву, кад је он у подне спавао. Уђоше у кућу као да ће да узму пшеницу и прободоше му стомак. Потом се Рихав и Вана, брат његов, удаљише. Кад су били ушли у кућу, он је лежао на својој постељи у соби у којој је спавао. Они га прободоше и убише, одсекоше му главу и узеше је. Целу ту ноћ ишли су путем кроз долину. Они донесоше Исвостејеву главу Давиду у Хеврон и рекоше цару: „Ево главе Исвостејеве, сина Сауловог, непријатеља твога који ти је радио о глави. Данас Господ освети цара, господара мога, од Саула и потомка његовог.” Међутим, Давид одговори Рихаву и његовом брату Вани, синовима Римона Вироћанина, и рече им: „Тако да је жив Господ који ме је избавио од сваке невоље! Ја сам оног који ми донесе вест да је Саул погинуо и који је мислио да ми јавља добру вест ухватио и погубио у Сиклагу. То му је била плата за вест! Зар нећу и од вас зликоваца тражити крв из ваше руке и истребити са земље? Убили сте недужног човека у кући његовој и постељи његовој!” Тада Давид заповеди момцима својим да их погубе. Одсекоше им руке и ноге и обесише их код Хевронског језера. Главу Исвостејеву узеше и покопаше у Авениров гроб у Хеврону. Потом дођоше сва племена Израиљева Давиду у Хеврон и рекоше му говорећи: „Ево, ми смо кост твоја и месо твоје. Још раније, док је Саул царевао над нама, ти си одводио и доводио Израиљ. Теби је Господ рекао: ‘Ти ћеш напасати народ мој Израиљ и ти ћеш бити вођа Израиљу.’” Кад су дошле све старешине Израиљеве цару у Хеврон, склопи Давид савез са њима пред Господом у Хеврону и помазаше Давида за цара над целим Израиљем. Тридесет година је било Давиду кад се зацари и владао је четрдесет година. У Хеврону је владао седам година и шест месеци, а у Јерусалиму је владао тридесет три године над целим Израиљем и Јудом. Потом цар оде са својим људима на Јерусалим против Јевусејаца, који су живели у тој земљи. Они рекоше Давиду говорећи: „Нећеш ући овамо! Слепи и хроми ће те одбити!” То је значило да Давид неће ући онамо. Међутим, Давид освоји тврђаву Сион, а то је Давидов град. Тог дана је Давид рекао: „Ко побије Јевусејце и прође кроз канал до слепих и хромих, које мрзи душа Давидова...” Зато се каже: „Слепи и хроми да не улазе у Дом.” Давид се настани у тврђави и назва је Давидовим градом. Давид је огради унаоколо од Милона ка унутрашњости. Све више је јачао Давид јер је Господ, Бог Саваот, био с њим. Тирски цар Хирам посла Давиду изасланике и кедрова дрва и дрводеље и каменоресце, тако да саградише Давиду кућу. Давид је схватио да га је Господ утврдио за цара над Израиљем и да је узвисио његово царство због народа свога Израиља. Давид узе још наложница и жена после доласка из Хеврона. Родише му се још синови и кћери. Ово су имена оних који су му се родили у Јерусалиму: Самуја, Совав, Натан, Соломон, Јевар, Елисуја, Нафиг, Јафија, Елисима, Елијада и Елифалет. Кад су Филистејци чули да су помазали Давида за цара над Израиљем, изађоше сви Филистејци да ухвате Давида. Кад Давид то чу, сиђе у тврђаву. Филистејци дођоше и раширише се у Рафајској долини. Тада Давид упита Господа: „Да ли да пођем на Филистејце? Да ли ћеш их предати у моје руке?” Господ рече Давиду: „Пођи јер ћу предати Филистејце у твоје руке.” Тада Давид дође у Вал-Ферасим, потуче их онде и рече: „Господ продире кроз непријатеље моје као што вода продире!” Зато се то место прозва Вал-Ферасим (Бог продора). Они су онде оставили своје кипове, а Давид и његови људи их однесоше. Поново дођоше Филистејци и раширише се у Рафајској долини. Давид упита Господа, који му рече: „Не иди испред њих, него их заобиђи код балсамових стабала. Кад чујеш шум кроз крошње балсама, онда пожури јер ће тада Господ ићи пред тобом да побије војску филистејску.” Давид учини онако како му Господ заповеди и потуче Филистејце од Гаваје до Гезера. Потом Давид опет скупи тридесет хиљада изабраних из Израиља. Затим се подигоше Давид и сав народ који је био с њим и отидоше у Валу Јудину да пренесу оданде ковчег Божји, који носи име Господ Саваот, који седи на херувимима. Ковчег Божји ставише на нова кола и повезоше га из куће Авинадавове, која је била на брду. Уза и Ахијо, синови Авинадавови, управљали су новим колима. Тако одвезоше ковчег Божји из куће Авинададове, која је била на брду, а Ахијо је ишао пред ковчегом. Давид и сав дом Израиљев играли су пред Господом уз пратњу цитри, харфица, бубњева, звечки и тимпана. Кад су дошли до гумна Нахонова, дотаче Уза руком ковчег Божји и придржа га јер волови пођоше у страну. Тада се распали гнев Господњи на Узу и удари га Бог онде због преступа његовог, тако да умре код ковчега Божјег. Давид се ожалости што је Господ убио Узу. Зато се то место прозва Фарес-Уза (Узин одлазак) до данас. Тог дана Давид се уплаши Господа и помисли: „Како ће доћи к мени ковчег Господњи?” Зато Давид не одвезе ковчег Господњи к себи у град Давидов, него га склони у кућу Овид-Едома из Гата. Ковчег Господњи остаде три месеца у кући Овид-Едомовој у Гату. Господ благослови Овид-Едома и сав дом његов. Тада јавише цару Давиду говорећи: „Господ је благословио дом Овид-Едомов и све што има због ковчега Божјег.” Онда Давид оде и понесе ковчег Божји с весељем из куће Овид-Едома ка граду Давидовом. Кад су они који су носили ковчег Господњи крочили шест корака, он је жртвовао вола и товљеног јунца. Давид је играо из све снаге пред Господом. Био је огрнут само ланеним оплећком. Тако су Давид и сав дом Израиљев узносили ковчег Господњи кличући и дувајући у рогове. Кад је ковчег Господњи улазио у град Давидов, Саулова ћерка Михала гледала је с прозора и видела цара Давида како скаче и игра пред Господом. Она му се подругну у срцу свом. Тада унесоше ковчег Господњи и ставише га на његово место у шатору који је Давид за њега подигао. Давид принесе пред Господом жртве паљенице и жртве захвалне. Пошто је принео жртве паљенице и жртве захвалне, Давид благослови народ у име Господа Саваота. Затим, раздели целом народу, мноштву израиљском, мушкарцима и женама, сваком по један хлеб, комад меса и грожђани колач. Потом се народ разиђе својим кућама. Кад се Давид вратио да благослови дом свој, изађе Давиду у сусрет Саулова ћерка Михала и рече: „Што је данас био славан цар Израиљев кад се открио пред слушкињама слугу својих као што се открива ништак!” Тада Давид рече Михали: „Играо сам пред Господом, који ме је изабрао на место оца твога и целог његовог дома. Поставио ме је за вођу народа Господњег, Израиља. И више ћу се понизити. Бићу мали у нашим очима, али ће ме слушкиње које помињеш славити.” Михала, Саулова кћи, немаше порода до смрти своје. Цар се настани у свом двору, а Господ му даде мир са свим непријатељима унаоколо. Тада цар рече пророку Натану: „Погледај! Ја седим у двору од кедровине, а ковчег Божји почива под шатором.” Натан рече цару: „Све што ти је на срцу уради јер је Господ с тобом.” Међутим, те ноћи дође реч Господња Натану говорећи: „Иди и кажи слуги моме Давиду. Овако говори Господ: ‘Зар хоћеш да ми градиш дом да у њему боравим? Нисам боравио у кући откад сам извео синове Израиљеве из Египта до данас, него сам ишао под шатором и у стану. Док сам ишао свуда са свим синовима Израиљевим, да ли сам неком од вођа Израиљевих, којима сам заповедио да напасају народ мој Израиљ, рекао: Зашто ми не саградите кућу од кедровине?’ Сада кажи слуги моме Давиду. Овако говори Господ Саваот: ‘Ја сам те узео из овчијег тора да будеш вођа народу мом Израиљу. Био сам с тобом куд год си ишао. Истребио сам пред тобом све непријатеље твоје. Учинићу да ти име буде велико као оним највећим на земљи. Дао сам народу своме Израиљу место, поставио сам га да борави и да се не узнемирује, нити да га зликовци муче као раније кад сам поставио судије над народом својим Израиљем. Смирио сам те од свих непријатеља твојих. Господ ти јавља да ће ти учврстити дом. Кад се наврше дани твоји и починеш код отаца својих, подићи ћу потомка после тебе, који ће бити од твог тела, и утврдићу царство његово. Он ће саградити дом имену мом и утврдићу царство његово довека. Ја ћу му бити отац, а он ће ми бити син. Ако шта погреши, казнићу га прутом људским и ударцима синова људских. Међутим, милост моја неће се удаљити од њега као што сам је удаљио од Саула, којег сам уклонио испред тебе. Дом твој и царство твоје биће постојани пред тобом заувек, а престо твој учвршћен довека.’” Све ове речи и цело виђење исприча Натан Давиду. Тада дође цар Давид, клекну пред Господом и рече: „Ко сам ја, Господе, Господе мој? Какав је дом мој па ти да ме довде доведеш? И то је било мало у очима твојим, Господе, Господе мој, него си и дому слуге твога обећао будућност. Да ли је такав људски закон, Господе, Господе мој? Шта да ти још каже Давид? Ти познајеш слугу свога, Господе, Господе мој! По свом обећању и по срцу свом учинио си сва ова велика дела и саопштио слуги своме. У томе је твоја величина, Господе, Господе мој! Нема таквог и нема Бога осим тебе по свему што смо чули ушима својим. Који је народ на земљи као народ твој Израиљ, због којег је Бог дошао да га избави, да му буде народ који ће да стекне велико име, да због нас учини велика и страшна дела, да прогна пред народом твојим, којег си извео из Египта, варваре и богове њихове? Учврстио си себи народ свој Израиљ да ти буде народ заувек, а ти си му, Господе, постао његов Бог. Сад, Господе, Господе мој, испуни обећање заувек које си дао слуги свом и дому његовом и учини као што си рекао. Нека се велича име твоје довека и нека се говори: ‘Господ Саваот је Бог над Израиљем и дом слуге твога Давида нека је утврђен пред тобом.’ Ти си, Господе Саваоте, Боже Израиљев, јавио слуги свом: ‘Ја ћу ти подићи дом.’ Зато се слуга твој усуди да ти се помоли овом молитвом. Сад, Господе, Господе мој, ти си Бог и речи твоје су истините које си лепо обећао слуги своме. Буди вољан и благослови дом слуге свога да буде заувек пред тобом. Ти си, Господе, Господе мој, рекао и благословом твојим биће благословен дом слуге твога довека.” После тога Давид победи Филистејце, покори их и узе Давид Метег-Аму из руку филистејских. Победи и Моавце и поваља их по земљи. Измири два ужета да се побију, а једно уже остави у животу. Тако Моавци постадоше слуге Давидове и плаћали су му данак. Потом Давид победи и Адад-Езера, сина Реововог, цара совског, кад је он изашао да прошири своју власт на Еуфрату. Давид му зароби хиљаду седам стотина коњаника и двадесет хиљада пешака. Давид исече жиле свим коњима упрегнутим, само остави стотину. Тада дођоше Сиријци из Дамаска у помоћ Адад-Езеру, цасу совском, и Давид поби двадесет две хиљаде Сиријаца. Потом Давид постави намеснике под Дамаском у Сирији и Сиријци постадоше слуге Давидове и плаћали су данак. Господ је помагао Давиду куд год је ишао. Давид узе златне штитове од Адад-Езерових слугу и донесе их у Јерусалим. Из Ветаха и Виротаја, градова Адад-Езерових, цар Давид однесе веома много бронзе. Кад чу Тоја, цар ематски, да је Давид побио сву војску Адад-Езерову, посла Тоја сина свога Јорама цару Давиду да га поздрави и да му честита што је ратовао против Адад-Езера и што га је победио јер је цар Тоја ратовао са Адад-Езером. Зато донесе са собом предмете сребрне, златне и бронзане. Цар Давид и то посвети Господу заједно са сребром и златом које је посветио од свих варвара које је покорио: Од Сиријаца, Моаваца, синова Амонових, Филистејаца и Амаличана и од плена Адад-Езера, сина Реововог, цара совског. Давид стече себи име кад је при повратку победио осамнаест хиљада Идумејаца у Сланој долини. Он постави управитеље по свој Идумеји и сви Идумејци постадоше слуге Давидове. Господ је помагао Давиду куд год је ишао. Давид је царевао над целим Израиљем. Давид је судио праведно и делио је правду целом свом народу. Јоав, син Серујин, заповедао је војском, а Јосафат, син Ахилудов, био је саветник. Садок, син Ихитовов, и Авијатар, син Ахимелехов, били су свештеници, а Сераја је био писар. Венаја, син Јодајев, заповедао је херетејима и фелетејима, а синови Давидови били су свештеници. Једном Давид упита: „Има ли неког од дома Сауловог да је преживео? Ја бих му помогао због Јонатана.” У дому Сауловом живео је слуга који се звао Сива. Њега доведоше Давиду. Цар га упита: „Јеси ли ти Сива?” Он одговори: „Ја сам, слуга твој.” Цар рече: „Има ли неког од дома Сауловог да му укажем Божју милост?” Сива рече цару: „Има Јонатанов син. Хром је на обе ноге.” Цар му рече: „Где је он?” Сива одговори: „Ено га у дому Махира, сина Амиловог, у Лодевару.” Тада посла цар Давид по њега да га доведу из Лодевара, из дома Махира, сина Амиловог. Кад дође Давиду Мефивостеј, син Јонатанов, унук Саулов, паде ничице и поклони се. Давид рече: „Мефивостеју!” Он одговори: „Ево слуге твога.” Давид му рече: „Не бој се! Хоћу да ти укажем милост због оца твога Јонатана. Вратићу ти све њиве Саулове, претка твога, а ти ћеш свагда јести за мојим столом.” Овај се поклони и рече: „Ко је слуга твој, помажеш мртвом псу, као што сам ја?” Тада цар дозва Сиву, Сауловог слугу, и рече му: „Све што је припадало Саулу и дому његовом дао сам сину господара твога. Ти му обрађуј земљу са синовима својим и слугама својим и доноси му хлеб да једе. Међутим, Мефивостеј, син господара твога, јешће свагда за мојим столом.” Сива је имао петнаест синова и двадесет слугу. Тада рече Сива цару: „Све што је господар мој и цар заповедио слуги своме извршиће слуга твој.” Мефивостеј је имао малог сина који се звао Миха, а сви који су живели у дому Сивином били су слуге Мефивостејеве. Мефивостеј је живео у Јерусалиму и увек је јео за столом царевим, а био је хром у обе ноге. Потом умре цар синова Амонових и зацари се место њега његов син Анун. Давид рече: „Да покажем наклоност Ануну, сину Насовом, као што се отац његов понео према мени.” Зато Давид посла изасланике своје да искажу његово саучешће због његовог оца. Посланици Давидови дођоше у земљу синова Амонових. Тада великаши синова Амонових рекоше свом господару Ануну: „Зар мислиш да је Давид послао изасланике да те утеше из поштовања према оцу твоме? Зар није Давид послао људе да би извидели град, да га уходе, па да га затим развале?” Тада Анун ухвати посланике Давидове, одсече им пола браде и скрати одећу допола, до задњица, и посла их назад. Кад то јавише Давиду он посла пред њих, јер су ти људи били веома осрамоћени. Цар им поручи: „Останите у Јерихону док вам не израсте брада, па се потом вратите.” Тада увидеше синови Амонови да су се посвађали с Давидом. Зато послаше синови Амонови, па унајмише Сиријце из Вет-Реова и Сиријце из Сове двадесет хиљада пешака, од цара Махе хиљаду људи и дванаест хиљада људи из Това. Кад Давид то чу, он посла Јоава са свом јуначком војском. Синови Амонови изађоше и распоредише се пред вратима. Сиријци из Сове и из Реова и људи из Това и Махе стајали су посебно у пољу. Јоав виде размештену војску и испред и страга. Зато узе најбоље људе из Израиља и постави их пред Сиријце. Остале људе предаде своме брату Ависају да их размести према синовима Амоновим. Потом рече: „Ако Сиријци буду јачи од мене, дођи ми у помоћ. Ако синови Амонови буду јачи од тебе, ја ћу доћи и помоћи ћу ти. Буди храбар и држимо се јуначки за народ свој и градове Бога свога, а Господ нека учини што је добро у очима његовим.” Тада се Јоав са својом војском приближи да нападну Сиријце, али они побегоше пред њима. Кад су синови Амонови видели да су Сиријци побегли, побегоше и они пред Ависајем и повукоше се у град. Тада Јоав остави синове Амонове и врати се у Јерусалим. Кад су Сиријци видели да су их Израиљци победили, скупише се заједно. Адарезер посла и доведе Сиријце с оне стране реке. Ови дођоше у Елам, а водио их је Совак, војсковођа Адарезерове војске. Кад то јавише Давиду, он скупи сав Израиљ, пређе Јордан и дође у Елам. Сиријци се распоредише против Давида и почеше бој. Међутим, Сиријци побегоше пред Израиљцима. Давид уништи седам стотина кола и четрдесет хиљада коњаника. Погуби и њиховог војсковођу Совака, тако да тамо умре. Кад су видели сви цареви који су били под Адарезером да их разби Израиљ, склопише мир са Израиљем и служили су му. Сиријци нису смели више да помажу синовима Амоновим. Следеће године, у време кад цареви иду у рат, посла Давид Јоава и људе његове и сав Израиљ. Они побише синове Амонове и опколише Раву. Давид оста у Јерусалиму. Једно вече устаде Давид с постеље своје и прошета терасом своје куће. Он с терасе угледа жену како се купа. Жена је била веома лепа. Давид се распита за ту жену и рекоше му: „Зар није то Витсавеја, ћерка Елијамова, жена Урије Хетејина?” Тада Давид посла гласнике да је доведу њему. Она дође њему и он леже с њом. Она се била очистила од месечнице своје. Потом се она врати својој кући. Жена затрудне и поручи Давиду: „Трудна сам.” Тада Давид поручи Јоаву: „Пошаљи ми Урију Хетејина.” Јоав посла Урију Давиду. Кад Урија дође њему, Давид га запита како је Јоав, како је народ и како иде рат. Потом Давид рече Урији: „Иди кући својој и опери ноге своје.” Урија изађе из двора царевог, а за њим изнесоше царско јело. Међутим, Урија леже на врата двора царевог са слугама господара свога и не оде кући својој. Давиду јавише и рекоше: „Урија није отишао кући својој.” Тада Давид рече Урији: „Зар ниси дошао с пута? Зашто не идеш кући својој?” Урија рече Давиду: „Ковчег, Израиљ и Јуда бораве у колибама. Мој господар Јоав и слуге господара мога су у пољу, а ја да идем кући својој да једем, да пијем и да спавам са женом својом?! Тако жив био ти и тако жива била душа твоја, нећу то учинити!” Тада Давид рече Урији: „Остани још данас овде, а сутра ћу те отпустити.” Тако Урија остаде у Јерусалиму тај дан и сутрадан. Давид га позва да једе и да пије с њим и опи га. Овај увече оде и леже на своју постељу са слугама господара свога, али не оде кући својој. Ујутру Давид написа Јоаву писмо и посла га по Урији. У писму је написао овим речима: „Наместите Урију напред, где је најжешћи бој, па се измакните од њега да га погоде и да га убију.” Приликом опсаде града Јоав постави Урију на место за које је знао да су тамо најхрабрији ратници. Тада изађоше људи из града и нападоше Јоава. Паде из народа неколико Давидових слугу, а погибе и Урија Хетејин. Тада Јоав посла да известе Давида о свему што се десило у боју. Он заповеди гласнику и рече му: „Кад испричаш цару шта је све било у боју, можда ће се цар наљутити и рећи: ‘Зашто сте се приближили граду тако близу да се бијете? Зар нисте знали за стреле са зидина? Ко је убио Авимелеха, сина Јерувесетовог? Зар није једна жена бацила млински камен са зида, тако да је погинуо у Тевесу? Зашто сте пришли близу зида?’ Тада кажи: ‘Погинуо је и слуга твој Урија Хетејин.’” Гласник отиде, дође Давиду и јави све што је Јоав поручио. Гласник рече Давиду: „Људи су нас напали. Изашли су, а ми смо их сузбили до врата градских. Тада су стрелци почели да гађају слуге твоје са зида. Погибе неколико слугу царевих, а погибе и слуга твој Урија Хетејин.” Давид рече гласнику: „Овако реци Јоаву: ‘Не примај то к срцу. Мач прождире сад овог, сад оног. Удри јаче град и разори га.’ Тако га ти охрабри.” Кад је Уријина жена чула да је погинуо муж њен Урија, она га ожали. Кад је прошло време жалости, Давид посла по њу и узе је у двор свој. Она му постаде жена и роди му сина. Међутим, не беше по вољи Господњој то што Давид учини. Тада Господ посла Натана Давиду. Он дође к њему и рече му: „У једном граду била су два човека, један богат и један сиромах. Богати је имао веома много оваца и говеда, а сиромах немаше ништа сем једне овчице коју је купио. Он је њу хранио, тако да је расла уз њега и уз децу његову. Јела је од његовог залогаја, пила је из његове чаше, на крилу му је спавала и била му је као ћерка. Богатом човеку дође путник. Њему је било жао да узме од својих оваца или говеда да припреми госту, него узе овцу оном сиромаху и припреми је човеку који му је дошао.” Тада се Давид јако разгневи на оног човека и рече Натану: „Тако жив био Господ, мртав је тај човек који је то урадио! Овцу има да четвороструко накнади за то што је урадио а није се сажалио!” Тада Натан рече Давиду: „Ти си тај човек! Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Ја сам те помазао за цара над Израиљем и ја сам те избавио из руке Саулове. Дао сам ти дом господара твога и жене господара твога у твоје крило. Дао сам ти дом Израиљев и дом Јудин. Ако је то било мало, додао бих ти још нешто. Зашто си презрео реч Господњу и учинио оно што му није по вољи? Убио си Урију Хетејина мачем, а његову жену си узео себи за жену. Њега си убио мачем амонским. Зато се неће никад одмаћи мач од дома твога јер си ме презрео и узео жену Урије Хетејина за жену.’ Овако говори Господ: ‘Ево, ја ћу подићи на тебе зло из дома твога. Узећу жене твоје и даћу их ближњем твом на твоје очи. Он ће спавати са женама твојим под сунцем. Ти си то радио тајно, а ја ћу ову претњу извршити јавно, пред целим Израиљем, под сунцем.’” Тада рече Давид Натану: „Сагреших Господу.” Натан одговори Давиду: „Господ ти опрашта грех твој, нећеш умрети. Међутим, пошто си тим делом постао прича непријатељима Господњим, умреће ти дете које се родило.” Потом Натан оде својој кући. Господ удари дете које је Давиду родила Уријина жена и оно се тешко разболе. Давид се молио Богу за дете. Постио је и, кад би дошао кући, спавао би ноћу на земљи. Управници дома његовог који су стајали око њега хтели су да га подигну са земље, али он не хтеде, нити је хтео да једе с њима. Седмог дана умре дете. Давидове слуге не смедоше да му саопште да је дете умрло. Мислили су: „Ено, док је дете било живо, говорили смо му, а он није хтео да нас послуша. Како да му кажемо да је дете умрло? Учиниће зло!” Давид примети да слуге његове шапућу међу собом и схвати да је дете умрло. Давид упита своје слуге: „Је ли умрло дете?” Они одговорише: „Умрло је.” Тада Давид устаде са земље, уми се, намаза се и промени одећу. Потом оде у храм Господњи и помоли се. Затим се врати у дом свој, затражи да му донесу да једе и поједе. Слуге његове га упиташе: „Шта то радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао. Кад је дете умрло, устајеш да једеш?!” Он одговори: „Док је дете било живо, постио сам и плакао јер сам мислио: ‘Ко зна? Можда ће се Господ смиловати на мене да дете остане живо.’ Сад је умрло. Зашто да постим? Могу ли да га повратим? Ја ћу отићи њему, а оно се неће вратити мени.” Потом Давид утеши жену своју Витсавеју. Приђе јој и леже с њом. Она роди сина и он му надену име Соломон. Он је био драг Господу и преко пророка Натана по Божјој вољи назва га Једидија. Јоав нападе на Раву синова Амонових и заузе царски град. Он посла гласнике Давиду и поручи: „Напао сам Раву и заузео сам град на води. Сад ти скупи остали народ, опколи град и заузми га да не бих ја освојио град и дао му своје име.” Давид скупи сав народ, оде до Раве, нападе је и заузе. Њиховом цару узе са главе круну у којој је био таланат злата с драгим каменом и Давид је стави на главу. Из града однесе веома богат плен. Изведе народ који је био у њему и стави га да ради с тестерама, гвозденим будацима, гвозденима секирама и у циглане. Тако исто учини свим градовима синова Амонових. Потом се Давид врати у Јерусалим с целим народом. Потом се догоди ово: Давидов син Авесалом имао је лепу сестру, која се звала Тамара. У њу се заљуби Давидов син Амнон. Амнон је толико патио да се разболео због своје сестре Тамаре. Она је била девица и Амнону се чинило да не може да јој приђе. Амнон је имао пријатеља који се звао Јонадав, син Саме, Давидовог брата. Јонадав је био врло домишљат човек. Он га упита: „Зашто венеш свако јутро, ти – царев син? Зар нећеш да ми кажеш?” Амнон му одговори: „Заљубио сам се у Тамару, сестру мога брата Авесалома.” Тада му Јонадав рече: „Лези у постељу своју и направи се болесним. Кад дође твој отац да те посети, ти му кажи: ‘Нека дође моја сестра Тамара да ме нахрани. Ако би она припремила јело пред мојим очима, да гледам, јео бих из њене руке.’” Потом Амнон леже претварајући се да је болестан. Кад цар дође да га обиђе, рече Амнон цару: „Нека дође моја сестра Тамара да преда мном спреми два колача, да их једем из њене руке.” Тада Давид поручи Тамари у кући: „Иди у кућу брата свога Амнона и припреми му јело.” Тамара оде у кућу свога брата Амнона, а он је лежао. Она узе брашно, замеси га, спреми га пред његовим очима и испече колаче. Потом узе посуду и изручи их пред њега. Међутим, Амнон не хтеде да једе, него заповеди: „Нека сви изађу!” Тада изађоше сви. Онда Амнон рече Тамари: „Донеси храну у собу да једем из твоје руке.” Тамара узе колаче које је спремила и понесе их свом брату Амнону у собу. Кад му она пружи да једе, он је ухвати и рече: „Дођи, сестро моја, лези са мном.” Она му одговори: „Не, брате мој! Немој да ме срамотиш. Тако се не ради у Израиљу. Не чини такву срамоту! Куда бих ја са својом срамотом? И ти би био нечастан у Израиљу. Него, разговарај с царем, он ме неће теби ускратити.” Он не хтеде да је слуша, него је савлада и, легавши с њом, силова је. Потом је Амнон замрзе веома. Мржња којом ју је мрзео била је већа од љубави којом ју је волео. Тада јој рече: „Устани и одлази!” Она му одговори: „Веће је зло што ме тераш него оно што си ми учинио.” Он не хтеде да је слуша. Викну момка који га је служио и рече му: „Отерај ову од мене. Избаци је и закључај врата за њом!” Она је имала на себи хаљину с дугим рукавима, какве су некада носиле цареве ћерке док су девојке. Његов слуга је изведе напоље и закључа врата за њом. Тамара се посу по глави прашином, поцепа хаљину с рукавима коју је носила, стави руку на главу и ридала је идући. Њен брат Авесалом јој рече: „Да ли је твој брат Амнон био с тобом? Сад, сестро моја, ћути. Брат ти је, не мисли о том.” Тако Тамара остаде сама у кући свога брата Авесалома. Цар Давид чу све и веома се разљути. Авесалом није разговарао са Амноном ни лепо ни ружно. Авесалом је мрзео Амнона што му је осрамотио сестру. После две године Авесалом је стризао овце у Вал-Асору код Јефрема. Он позва све цареве синове. Авесалом дође цару и рече му: „Ево, слуга твој стриже овце. Нека пође цар и слуге његове слуги твом.” Цар одговори Авесалому: „Немој, сине мој. Не треба сви да дођемо па да ти будемо на терету.” Иако је овај наваљивао, он не хтеде поћи, него га благослови. Тада Авесалом рече: „Кад ти нећеш, нека пође с нама мој брат Амнон.” Цар га упита: „Зашто да он иде с тобом?” Међутим, Авесалом навали на њега, тако да он посла Амнона и све царске синове с њим. Тада Авесалом заповеди својим момцима говорећи: „Пазите! Кад се Амнону развесели срце од вина и ја вам викнем: ‘Убијте Амнона!’, тада га погубите! Не бојте се, зар вам не заповедам ја? Охрабрите се, будите јунаци!” Авесаломови момци учинише Амнону онако како им је Авесалом заповедио. Тада скочише сви цареви синови, појахаше сваки своју мазгу и побегоше. Док су они још били на путу, дође глас Давиду: „Авесалом је побио све цареве синове! Ниједан није остао!” Цар устаде, раздра одећу своју и баци се на земљу. Све његове слуге око њега раздраше одећу своју. Тада Јонадав, син Давидовог брата Саме, одговори и рече: „Нека не говори господар мој да су побијени момци, синови цареви. Погинуо је само Амнон. То је Авесалом наумио од дана кад је овај силовао његову сестру Тамару. Сад нека цар, господар мој, не мисли у срцу свом и нека не говори да су сви цареви синови погинули. Само је Амнон погинуо. Авесалом је побегао.” Момак на стражи подиже очи своје и угледа мноштво људи како силази иза њега с брда. Јонадав рече цару: „Ено синова царевих! Како је рекао слуга твој, тако се и збило.” Тек што то рече, дођоше цареви синови и гласно заплакаше. И цар и све слуге његове заплакаше веома гласно. Авесалом побеже и отиде Талмају, сину Амијудовом, цару гесурском. Давид је стално туговао за сином својим. Кад је Авесалом побегао и дошао у Гесур, остао је онде три године. Цар Давид је престао да се љути на Авесалома јер се помирио са Амноновом смрћу. Јоав, син Серујин, примети да се срце царево приклонило Авесалому. Зато Јоав посла у Текују по једну мудру жену, па јој рече: „Направи се као да си у жалости. Обуци жалбену одећу, немој да се мажеш уљем, него буди као жена која дуго жали покојника. Иди цару и кажи му овако.” Потом је научи шта ће да каже. Жена из Текује оде цару да говори. Паде ничице на земљу, поклони се и рече: „Царе, помагај!” Цар је упита: „Шта ти је?” Она одговори: „Ја сам удовица, муж ми је умро. Слушкиња твоја је имала два сина. Они се посвађаше у пољу. Није било никог да их раздвоји, па један удари другог и уби га. Сад се подигла цела породица на слушкињу твоју и говори ми: ‘Предај тог што је убио брата свога да га погубимо за главу брата његовог, ког је убио, и да затремо наследника.’ Тако хоће да угасе искру која ми је остала и да мужу мом не остане ни име ни потомство на земљи.” Цар рече жени: „Иди кући својој, а ја ћу решити твоју ствар.” Међутим, жена из Текује рече цару: „Царе, господару мој! На мене, на дом мој пашће одговорност, а цар и престо његов биће недужни.” Цар рече: „Доведи мени онога који ти прети. Неће те ни дотаћи!” Она одговори: „Нека се цар сети пред Господом, Богом својим, да неће крвни осветник учинити истребљење и да неће убити мога сина.” Он рече: „Тако жив био Господ, неће твоме сину ниједна длака пасти са главе.” Жена тада рече: „Допусти да слушкиња твоја каже још једну реч свом господару, цару.” Он рече: „Кажи.” Жена настави: „Зашто тако мислиш о народу Божјем? Кад је цар тако рекао, онда као да је крив, јер цар не враћа оног кога је прогнао. Сви ћемо сигурно помрети. Ми смо као вода која, кад се проспе на земљу, не може више да се скупи. Бог не узима живот него мисли да прогнаник не буде одбачен од њега. Разлог због кога сам дошла и ово кажем господару моме, цару, био је тај што ме уплашише људи. Зато помисли слушкиња твоја: ‘Казаћу цару. Можда ће цар учинити оно што му каже слушкиња његова. Цар ће послушати и избавити слушкињу своју из руке човека који хоће да истреби мене и мог сина из наследства Божјег.’ Зато је слушкиња твоја помислила: ‘Реч господара мога, цара, утешиће ме. Господар мој, цар, као анђео је Божји и слуша добро и зло.’ Господ, Бог твој, нека буде с тобом!” Тада цар одговори и рече жени: „Немој да сакријеш нешто што ћу те питати.” Тада цар запита: „Да није рука Јоавова с тобом у свему овом?” Жена одговори и рече: „Нека је жив цар, господар мој! Не може се ни десно ни лево од свега што каза цар, господар мој. Јесте, заповедио ми је слуга твој Јоав и научио слушкињу твоју да све ово каже. Слуга твој Јоав дао је свему други смисао, али господар мој је мудар као анђео Божји. Он зна све шта се збива на земљи.” Потом цар рече Јоаву: „Ето, учинићу по твојој речи. Иди врати младића Авесалома.” Тада Јоав паде лицем на земљу, поклони се, благослови цара и рече Јоав: „Данас види слуга твој, царе и господару мој, да сам нашао милост у очима твојим јер је цар испунио речи слуге свога.” Потом Јоав устаде, отиде у Гесур и врати у Јерусалим Авесалома. Тада цар рече: „Нека иде у дом свој, али лице моје неће видети.” Авесалом оде у дом свој и није излазио пред цара. У целом Израиљу није било тако лепог човека као што је био Авесалом. Сви су га хвалили. Од пете до темена није имао мане. Кад је кратио косу (а имао је обичај да је крати сваке године јер би му отежала, тако да је морао да је крати), била је тешка двеста сикала по царској мери. Авесалому су се родили три сина и ћерка Тамара, која је била лепа жена. Авесалом проведе две године у Јерусалиму а да не виде лице царево. Потом позва Авесалом Јоава да би га он привео цару, али он не хтеде да му дође. Он посла по њега други пут, али овај не хтеде да дође. Тада он заповеди својим слугама: „Видите да Јоав има њиву покрај моје и да на њој расте јечам. Идите и запалите је!” Слуге Авесаломове одоше и запалише ту њиву. Тада устаде Јоав, дође Авесалому у кућу и упита га: „Зашто су слуге твоје запалиле моју њиву?” Авесалом одговори Јоаву: „Ево, само сам теби поручивао: ‘Дођи овамо!’, хтео сам да те пошаљем цару да га запиташ зашто сам се ја вратио из Гесура? Боље би ми било да сам још тамо. Хтео бих да изађем пред цара. Ако сам крив, нека ме погуби!” Јоав оде цару и исприча му. Он позва Авесалома. Кад је овај дошао пред цара, баци се лицем на земљу пред царем, а цар пољуби Авесалома. После тога Авесалом набави кола и коње и педесет људи, који су трчали пред њим. Авесалом је устајао рано ујутру и стајао је на путу код врата. Свакога који је имао парницу због које је ишао цару на суд Авесалом је дозивао себи и питао: „Из ког си града?” Кад би овај одговорио: „Слуга твој је из тог и тог племена Израиљевог”, тада би му Авесалом рекао: „Видиш, твоја ствар је добра и праведна, али нема ко да те саслуша код цара.” Авесалом би му рекао: „Кад бих ја био постављен за судију у земљи, сваком који има парницу или спор пресудио бих праведно.” Кад би му неко приступио да се поклони, он би пружао руку, привлачио га себи и пољубио би га. Тако је чинио Авесалом са свим Израиљцима који су долазили цару на суд. Тако је Авесалом придобијао срца свих Израиљаца. Кад прођоше четири године, Авесалом рече цару: „Дозволи ми да одем у Хеврон да испуним завет који сам дао Господу. Док сам био у Гесуру у Сирији, слуга твој се заветовао говорећи: ‘Ако ме Господ врати у Јерусалим, прислужићу Господу.’” Цар му рече: „Иди с миром.” Он устаде и оде у Хеврон. Тада Авесалом тајно посла гласнике у сва племена израиљска и поручи им: „Кад чујете звук рога, тада реците: ‘Зацари се Авесалом у Хеврону!’” Са Авесаломом је пошло двеста људи из Јерусалима, који су безазлено пошли не знајући шта се спрема. Авесалом дозва на приношење жртава Давидовог саветника Ахитофела Гилоњанина из његовог града Гилона. Завера је јачала и све више људи је прилазило Авесалому. Тада стиже гласник Давиду и јави му: „Срце Израиљево приђе Авесалому.” Онда Давид рече свим слугама својим који су били с њим у Јерусалиму: „Устајте и бежимо иначе нећемо утећи Авесалому! Пожурите, да не пожури он, стигне нас, баци се на нас и не стави град под мач!” Слуге цареве рекоше цару: „Шта год одлучи цар, наш господар, ево слугу твојих.” Тада цар и сав дом његов пођоше пешице. Цар остави десет наложница да чувају двор. Цар и сав народ пођоше пешице и зауставише се код последње куће. Све слуге његове стајаху уз њега. Сви херетеји, сви фелетеји и сви Гетејци, шест стотина људи који су дошли из Гата пролазили су пред царем. Тада рече цар Итају Гетејину: „Зашто ти идеш с нама? Врати се и остани код цара. И ти си прогнан из своје земље. Јуче си дошао, а данас да те водим да се потуцаш с нама. Ја идем куда морам да идем. Врати се и одведи браћу своју. Милост и истина нека су с тобом!” Међутим, Итај одговори цару и рече: „Тако да је жив Господ и нека је жив цар, господар мој! Где буде цар, господар мој, било на смрт или на живот, биће и слуга твој.” Тада Давид рече Итају: „Онда пођи.” Тако пође Итај Гетејин са свим људима својим и свом пратњом својом. Сав народ је гласно плакао док је пролазио. Тада и цар пређе поток Кедрон и с народом пође ка пустињи. Ту је био и Садок са свим левитима који су носили ковчег савеза Божјег. Спустише ковчег Божји поред Авијатара док сав народ није изашао из града. Тада цар рече Садоку: „Однеси ковчег Божји у град. Ако нађем милост у очима Господњим, он ће ме довести натраг и даће ми да опет видим њега и пребивалиште његово. Ако каже: ‘Ниси ми по вољи’, ево ме, нека учини са мном шта му је воља.” Потом рече цар свештенику Садоку: „Ти разумеш. Врати се с миром у град са сином својм Ахимасом и Авијатаровим сином Јонатаном, са два сина ваша. Видиш, ја ћу се задржати у равници пустиње док не дође од вас гласник да ми донесе вест.” Тада Садок и Авијатар однесоше ковчег Божји натраг у Јерусалим и остадоше онде. Давид се пењао на Маслинску гору плачући, покривене главе и бос. И сви људи који су били с њим пењали су се плачући и покривених глава. Тада јавише Давиду говорећи да је и Ахитофел с побуњеницима Авесаломовим. Онда Давид рече: „Господе, учини савет Ахитофелов безумним.” Кад се Давид попео на врх горе, где се молио Богу, гле, сусрете га Хусај Архијанин, раздеране одеће и главе посуте прахом. Давид му рече: „Ако пођеш са мном, бићеш ми на терету. Али, ако се вратиш у град и кажеш Авесалому: ‘Царе, бићу твој слуга. Раније сам служио твога оца, сада ћу тебе’, онда ћеш кварити Ахитофелове предлоге. Зар неће с тобом бити свештеници Садок и Авијатар? Шта год чујеш из дома царевог, јави свештеницима Садоку и Авијатару. Ено, тамо су с њима два сина њихова, Ахимас Садоков и Јонатан Авијатаров. По њима ми јављајте све што сазнате.” Онда се Давидов пријатељ Хусај врати у град баш кад је Авесалом улазио у Јерусалим. Кад је Давид мало прешао преко врха, гле, срете га Сива, момак Мефивостејев, са два натоварена магарца, на којима су били двеста хлебова, сто сувих гроздова, сто котарица воћа и мешина вина. Цар упита Сиву: „Шта ћеш с тим?” Сива одговори: „Магарце нека јаше породица царева, хлебове и воће нека једу момци, а вино нека пију они који се уморе у пустињи.” Цар упита: „Где је син господара твога?” Сива одговори цару: „Ено, остао је у Јерусалиму јер је помислио: ‘Данас ће ми дом Израиљев вратити царство оца мога.’” Тада рече цар Сиви: „Ево, све што је Мефивостејево, нека буде твоје.” Сива одговори: „Клањам се и нека нађем милост у очима твојим, царе, господару мој.” Кад је цар Давид стигао до Ваурима, гле, изађе оданде човек из рода дома Сауловог. Звао се Симеј, син Гирин. Он је ишао и грдио. Бацао је камење на Давида, на све слуге цара Давида, на сав народ и на све јунаке с десне и с леве стране. Овако је говорио и грдио Симеј: „Одлази! Одлази, крвопијо и сине ђавољи! Господ је бацио на тебе сву крв дома Сауловог, на чије си се место зацарио! Господ предаде царство у руку Авесалома, сина твога! Ето, снашла те је несрећа јер си крвопија!” Тада рече цару Серујин син Ависај: „Зашто ружи онај мртви пас цара, господара мога? Пусти ме да му скинем главу!” Онда цар одговори: „Шта ја имам с вама, синови Серујини? Нека грди, јер му је Господ рекао: ‘Ружи Давида!’ Ко сме да запита: ‘Зашто то радиш?’” Тада рече Давид Ависају и свим слугама својим: „Ето, син мој, који је изашао из утробе моје, ради ми о глави! Како онда неће овај Венијаминов син? Пустите га нека грди, јер му је тако Господ рекао. Можда ће Господ видети невољу моју и вратиће ми добро за његову данашњу грдњу.” Затим Давид с људима својим настави пут. Симеј је ишао страном брда наспрам њега, стално га је ружио, гађао камењем и засипао прашином. Цар и цели народ који је био с њим стигоше уморни и одморише се. Авесалом стиже у Јерусалим са свим Израиљцима. Ахитофел је био уз њега. Кад Хусај Архијанин, пријатељ Давидов, приђе Авесалому, рече Хусај Авесалому: „Живео цар! Живео цар!” Авесалом упита Хусаја: „Је ли то твоја верност према пријатељу твоме? Зашто ниси отишао с пријатељем својим?” Хусај одговори Авесалому: „Не, него кога изабра Господ и народ овај и сви Израиљци, његов ћу бити и код њега ћу остати. Затим, коме ћу служити? Зар не – његовом сину? Онако како сам служио оцу твоме, тако ћу служити и теби.” Потом Авесалом рече Ахитофелу: „Дај ми савет. Шта да чинимо?” Ахитофел одговори: „Лези с наложницама оца свога које је оставио да му чувају двор. Кад сав Израиљ види како си се замрзео са оцем својим, охрабриће се сви који су ти пришли.” Тада разапеше Авесалому шатор на крову и Авесалом леже с наложницама оца свога пред очима целог Израиља. У то време је важило да коме Ахитофел да савет, то је као да је Бога самог питао. Толико је вредео сваки савет Ахитофелов и код Давида и код Авесалома. Затим Ахитофел рече Авесалому: „Дозволи да изаберем дванаест хиљада људи и да устанем и да потерам Давида још ноћас. Стићи ћу га јер је уморан и исцрпљен. Уплашићу га, па ће побећи сав народ који је с њим. Тада ћу убити усамљеног цара. Привешћу сав народ теби. Кад вратиш сав народ, што захтеваш, сав народ ће бити миран.” Тај предлог се свиде Авесалому и свим старешинама израиљским. Међутим, Авесалом рече: „Позовите и Хусаја Архијанина да чујемо шта ће он рећи.” Кад дође Хусај Авесалому, рече му Авесалом говорећи: „Ахитофел је саветовао овако. Да ли да чинимо по његовим речима? Ако не, кажи ти.” Хусај одговори Авесалому: „Овог пута није добар предлог Ахитофелов.” Хусај настави: „Ти знаш да су јунаци твој отац и његови људи. Срџба им је љута као у медведице кад јој отму младунце у пољу. Отац твој је ратник па неће заноћити са народом. Ево, сад, он се сакрио у некаквој јами или на другом месту. Ако одмах у почетку неко погине и то се прочује, одмах ће се рећи: ‘Побеђен је народ који је уз Авесалома.’ Тада ће и најхрабрији, који имају срце лавље, изгубити срчаност. Сав Израиљ зна да је отац твој јунак и да су храбри они који су уз њега. Зато ја саветујем да окупиш око себе сав народ Израиљев од Дана до Вирсавеје, да их буде као песка у мору. Ти ћеш их лично водити. Доћи ћемо на место где се он налази и оборићемо се на њега као што роса пада на земљу. Нећемо оставити живог ни њега нити било кога од оних који су са њим. Ако се повуче у неки град, сав народ израиљски донеће ужад под тај град, па ћемо га повући у поток тако да не остане ниједан камен.” Тада Авесалом и сви Израиљци рекоше: „Бољи је савет Хусаја Архијанина него савет Ахитофелов.” Господ је био одредио да се осујети паметан савет Ахитофелов да би навукао зло на Авесалома. Потом Хусај јави свештеницима Садоку и Авијатару: „Тако и тако је саветовао Ахитофел Авесалома и старешине Израиљеве, а ја сам саветовао тако и тако. Сад брзо јавите Давиду и реците: ‘Немој ноћас да ноћиш у равници пустиње, него пређи преко да не би страдали и цар и сав народ који је с њим.’” Јонатан и Ахимас су били код потока Рогила. Једна слушкиња дође и извести их да би они отишли да јаве цару Давиду. Они нису смели да се открију и да улазе у град. Међутим, опази их један момак и јави Авесалому. Њих двојица брзо одоше и дођоше у кућу неког човека у Вауриму који је имао студенац у дворишту. Они се спустише у њега. Жена узе прекривач и разастре га преко студенца, а преко тога разасу уситњено жито да се не би приметило. Авесаломови људи дођоше тој жени у кућу и запиташе: „Где су Ахимас и Јонатан?” Жена им одговори: „Отидоше ка води.” Они су тражили, али пошто их не нађоше, вратише се у Јерусалим. Чим су они отишли, изађоше ови из студенца и одоше да известе цара Давида. Они рекоше Давиду: „Устајте и пређите брзо преко воде јер је тако и тако саветовао Ахитофел против вас.” Тада устадоше Давид и сви људи који су били с њим и пређоше Јордан пре сванућа. Ујутру не остаде ниједан који није прешао Јордан. Кад Ахитофел виде да се није урадило како је он саветовао, оседла свог магарца, крену на пут у град свој. Даде упутства за своју кућу, обеси се и умре. Сахранили су га у гроб оца његовог. Давид је био у Маханаиму кад је Авесалом с целим Израиљем који је био с њим прешао Јордан. На место Јоавово Авесалом је поставио Амасу да заповеда војсци. Амаса је био син неког човека Израиљца који се звао Итра, који је легао са Авигејом, ћерком Насовом, која је била сестра Серује, мајке Јоавове. Авесалом и Израиљци се распоредише у земљи Галадовој. Кад је Давид стигао у Маханаим, Совије, син Насов из Раве амонске, Махир, син Амилов из Лодевара, и Варзелај, Галађанин из Рогелима, донесоше постеље, посуђе, чаше глинене, пшеницу, јечам, брашно, уситњено жито, боб, сочиво и пржена зрна, мед, кисело млеко, сир крављи и овчији. Понудише Давиду и људима који су били с њим да једу. Они су мислили: „Људи су у пустињи огладнели, уморили се и ожеднели.” Давид преброја народ који је био с њим и постави заповеднике над хиљадом и над стотином. Давид повери трећину народа Јоаву, трећину Ависају, сину Серујином, брату Јоавовом, и трећину Итају Гетејину. Онда рече цар народу: „И ја ћу поћи с вама.” Међутим, народ рече: „Ти не смеш ићи! Ако ми побегнемо или ако пола изгине, то није важно. Ти си сам као десет хиљада. Боље је да нам помажеш из града.” Цар им одговори: „Учинићу како ви мислите.” Потом цар стаде крај врата, а сав народ је излазио по стотинама и по хиљадама. Цар заповеди Јоаву, Ависају и Итају говорећи: „Чувајте ми младог Авесалома.” Сав народ је чуо шта је цар заповедио свим војсковођама за Авесалома. Тако народ изађе у поље за бој са Израиљем и поче бој у Јефремовој шуми. Тамо слуге Давидове потукоше Израиљце. Пораз је био велик јер погибе тог дана двадесет хиљада. Битка се прошири по целом том крају. Више народа прождера шума него мач. Авесалом се нађе пред слугама Давидовим. Авесалом је јахао мазгу и мазга дође под гране великог храста. Глава му запе за храст и оста висећи између неба и земље, а мазга испод њега отрча. Један човек то виде и јави Јоаву говорећи: „Ено, видео сам Авесалома како виси о храсту.” Јоав одговори човеку који му је то јавио: „Гле, видео си га! Зашто га ниси сравнио са земљом? Ја бих ти дао десет сребрника и један појас!” Човек одговори Јоаву: „И кад би ми се избројало хиљаду сребрника, не бих дигао руку своју на сина царевог. Чули смо својим ушима како је цар заповедио теби, Ависају и Итају говорећи: ‘Чувајте ми младог Авесалома.’ Да сам га подмукло напао, не би се то од цара сакрило, а ти би се држао по страни.” Јоав одговори: „Нећу да губим време с тобом.” Затим узе три стреле у руку и забоде их у срце Авесалому, који је још жив висио о храсту. Потом десет штитоноша Јоавових опколише Авесалома и дотукоше га. Тада Јоав дуну у рог и народ преста да гони Израиљце, јер Јоав заустави народ. Потом узеше Авесалома, бацише га у повећу јаму у шуми и набацаше на њега веома велику гомилу камења. Сав Израиљ побеже, сваки своме шатору. Авесалом је за живота подигао себи споменик у царској долини. Он је мислио: „Немам сина који би чувао спомен имену мом.” Тај споменик је назвао својим именом и до данас се зове Авесаломов споменик. Потом Садоков син Ахимас рече: „Да отрчим и да јавим цару добру вест да га је Господ избавио из руку непријатеља његових.” Јоав му одговори: „Немој данас да будеш гласник, бићеш гласник другог дана. Овог дана немој да јављаш јер је син царев погинуо.” Затим Јоав рече Етиопљанину: „Иди и извести цара шта си видео.” Етиопљанин паде ничице пред Јоава и отрча. Садоков син Ахимас опет рече Јоаву: „Било како било, трчаћу за Етиопљанином.” Јоав одговори: „Зашто да трчиш, сине мој, неће те наградити за такву вест.” Овај рече: „Било како било, трчаћу.” Он одговори: „Онда трчи.” Ахимас отрча равницом и престиже Етиопљанина. Давид је седео међу двојим вратима. Стражар се попео на кров изнад врата. Управљајући поглед, он угледа једног самог човека како трчи. Стражар повика и јави цару. Цар рече: „Ако је сам, носи добру вест.” Док се он приближавао, стражар спази другог човека како трчи. Стражар викну вратару: „Ево, још један човек трчи сам!” Цар рече: „И он носи добру вест.” Стражар настави: „Познајем трк првог човека. Трчи као Садоков син Ахимас.” Цар рече: „То је добар човек, носи добру вест.” Ахимас повика и рече цару: „Добро је!” Он паде ничице на земљу пред царем и рече: „Нека је благословен Господ, Бог твој, који остави људе који дигоше руку на господара мога и цара!” Цар упита: „Је ли добро млади Авесалом?” Ахимас одговори: „Видео сам велику вреву кад слуга царев Јоав посла слугу твога, тако да не знам шта је било.” Цар рече: „Склони се и стани тамо.” Он се уклони и стаде. И, гле, дође Етиопљанин. Етиопљанин рече: „Нека господар мој, цар, чује добру вест! Господ те је избавио из руке свих оних који су устали против тебе!” Цар упита Етиопљанина: „Је ли добро млади Авесалом?” Етиопљанин одговори: „Нека непријатељи господара мога, цара, и сви који зло устају на тебе прођу као тај младић.” Тада се цар потресе. Попе се у горњу собу над вратима и заплака. Док је ишао, овако је говорио: „Сине мој, Авесаломе... Сине мој... Сине мој, Авесаломе! Ех, да сам ја умро уместо тебе!... Авесаломе, сине мој... Сине мој...” Јоаву јавише: „Ено, цар плаче и тугује за Авесаломом.” Тако се победа тог дана претвори у жалост за сву војску, јер је народ тог дана чуо како се говори да цар тугује за својим сином. Зато се војска кришом врати у град, као што се крије војска која се стиди кад побегне из битке. Цар је покрио своје лице и ридао: „Сине мој, Авесаломе... Авесаломе, сине мој... Сине мој!” Тада Јоав дође цару у кућу и рече: „Данас си посрамио све слуге своје, а они су данас спасли животе теби, синовима твојим, ћеркама твојим, женама твојим и наложницама твојим. Показао си љубав онима који те мрзе, а мржњу онима који те воле. Данас си показао да не цениш ни војсковође ни војнике. Данас сам сазнао да би ти било милије да је Авесалом жив, а да смо сви ми погинули! Него сад устани, изађи и лепо се обрати војницима својим. Заклињем те Господом! Ако не изађеш, неће ниједан остати с тобом ноћас! То ће ти бити горе него сва зла која су те сналазила од младости твоје па до сада.” Тада цар устаде и седе крај врата. Онда јавише народу говорећи: „Ево, цар седи код врата.” Дође сва војска пред цара, а Израиљци су били побегли у своје шаторе. Тада народ поче да се свађа по свим племенима израиљским. Говорили су: „Цар нас је избавио из руку непријатеља наших, он нас је спасао из руку филистејских, а сада је морао да бежи пред Авесаломом. Авесалом, кога смо помазали да буде над нама, погибе у боју. Сада, зашто оклевате с враћањем цара?” Онда цар Давид поручи свештеницима Садоку и Авијатару говорећи: „Кажите старешинама јудејским: ‘Зашто да ви будете последњи који ће довести цара у његову кућу?’” Наиме, то што се говорило по целом Израиљу допрло је до цара и његове куће. „Ви сте моја браћа, кост моја и месо моје. Зашто да ви будете последњи који враћате цара? Реците и Амаси: ‘Зар ниси и ти кост моја и месо моје?’ Тако нека ми учини Бог и нека дода ако ми не будеш војсковођа док си жив, уместо Јоава.” Тако придоби срца свих људи Јудиних, који једнодушно поручише цару: „Врати се ти и све слуге твоје.” Тако се цар врати и дође до Јордана. Људи Јудини дођоше до Галгала да сретну цара и да га преведу преко Јордана. Похита и Симеј, син Гирин, од Венијамина из Ваурима, и сиђе с људима из Јуде у сусрет цару Давиду. Уз њега је било хиљаду људи из Венијамина. И Сива, управитељ дома Сауловог, дође са петнаест синова својих и двадесет слугу својих. Они пређоше Јордан и дођоше пред цара. Довукли су и сплав да превезу породицу цареву и да учине шта је цару мило. Син Гирин Симеј паде ничице пред царем кад је цар хтео да пређе Јордан. Он рече цару: „Нека ми господар мој не упише у грех и нека више не спомиње зло које је учинио слуга твој оног дана кад је цар, господар мој, излазио из Јерусалима. Нека цар то не прими к срцу. Слуга твој зна да је погрешио. Ево, дошао сам први од целог дома Јосифовог да сретнем цара, господара свога.” Тада одговори Серујин син Ависај говорећи: „Зар због тога неће погинути Симеј, који је ружио помазаника Господњег?” Онда Давид рече: „Шта ја имам с вама, синови Серујини, па ми се данас противите? Зар данас да погине неко у Израиљу? Зар нисам данас сазнао да сам цар над Израиљем?” Тада цар рече Симеју: „Нећеш погинути.” И цар му се закле. И потомак Саулов, Мефивостеј, дође цару у сусрет. Он није ноге своје освежавао, ни браду своју чешљао, ни одећу своју прао од дана кад је цар отишао, па до дана кад се вратио у миру. Кад је он из Јерусалима дошао да сретне цара, упита га цар: „Мефивостеју, зашто ниси пошао са мном?” Он одговори: „Царе, господару мој! Слуга мој ме превари! Слуга твој је рекао: ‘Оседлаћу себи магарца да га узјашем и да пођем с царем’, јер је слуга твој хром. Међутим, он је оклеветао слугу твога пред царем, господарем мојим. Само, цар, господар мој, као анђео је Божји. Зато, чини оно што сматраш да је добро. У целом дому мога претка били су људи који су заслужили да их побије цар, господар мој. А ти си посадио слугу твога међу оне који једу за столом твојим! Какво право ја имам и на шта да се жалим цару?” Цар му одговори: „Зашто причаш толико? Одлучујем: Ти и Сива поделите имање!” Мефивостеј рече цару: „Нека узме све, само кад се цар, господар мој, срећно вратио у дом свој!” Потом дође Варзелај Галађанин из Рогелима и пође с царем до Јордана, да га испрати преко Јордана. Варзелај је био врло стар, било му је осамдесет година. Он је снабдевао цара за време боравка у Маханаиму јер је био веома имућан. Онда цар рече Варзелају: „Пођи са мном, ја ћу те хранити код себе у Јерусалиму.” Међутим, Варезлелај одговори цару: „Колико ћу још живети па да идем с царем у Јерусалим? Имам осамдесет година. Могу ли да разликујем добро и зло? Може ли слуга твој да осети шта једе и пије? Могу ли још да слушам глас певача и певачица? Зашто би слуга твој био на терету цару, господару мом? Слуга твој ће само прећи Јордан с царем, па зашто би ме цар толико наградио? Пусти слугу свога да се врати у град свој да умрем код гроба оца свога и мајке своје. Ево, нека слуга твој Химам иде с царем, господарем мојим, па њему учини оно што сматраш добрим.” Цар одговори: „Нека Химам пође са мном. Учинићу му оно шта би ти волео и све што ме замолиш, учинићу ти.” Потом пређе сав народ преко Јордана. Пређе и цар, па пољуби цар Варзелаја и благослови га и овај се врати у своје место. Потом цар оде у Галгал, а Химам је био уз њега. Цара су пратили сав народ Јудин и половина народа Израиљевог. И, гле, сви људи Израиљеви дођоше цару и упиташе га: „Зашто те украдоше браћа наша, људи Јудини, и преведоше преко Јордана цара нашег и сав дом твој и све људе Давидове?” Тада одговорише људи Јудини људима Израиљевим: „Цар је наш род! Зашто се срдите због тога? Јесмо ли нешто појели цару? Јесмо ли нешто присвојили?” Људи Израиљеви одговорише људима Јудиним и рекоше: „Ми имамо десет делова код цара и ми смо ближи Давиду. Зашто сте нас запоставили? Зар нисмо ми први казали да вратимо нашег цара?” Међутим, тврдње људи Јудиних биле су јаче од тврдњи људи Израиљевих. Тамо се нашао зао човек по имену Сева, син Вихријев, Венијаминовац. Он дуну у рог и повика: „Ми немамо удела с Давидом ни наследства са сином Јесејевим! Сваки у свој шатор, Израиљу!” Тада сви Израиљци одступише од Давида и отидоше са Севом, сином Вихријевим. Људи из Јуде остадоше уз свог краља од Јордана до Јерусалима. Кад се Давид врати у свој дом у Јерусалиму, узе цар својих десет наложница које је оставио да чувају двор и стави их у кућу под надзор. Снабдевао их је, али није отишао с њима. Оне су живеле затворене до смрти своје, живеле су као удовице. Потом цар рече Амаси: „Сазови ми људе од Јуде за три дана и ти буди ту.” Амаса оде да окупи људе из Јуде, али се задржа дуже него што му је одређено. Тада Давид рече Ависају: „Сад ће нам Вихријев син Сева бити опаснији од Авесалома. Узми људе свога господара и потерај га да не нађе тврде градове и да га не изгубимо из вида.” За њим пођоше људи Јоавови, херетеји и фелетеји и сви јунаци. Изађоше из Јерусалима да би гонили Вихријиног сина Севу. Кад су били код Великог камена крај Гаваона, сусрете их Амаса. Јоав је преко огртача имао појас с мачем у корицама, уз бедро. Он пође, а мач му испаде. Јоав рече Амаси: „Јеси ли добро, брате?” Потом Јоав десном руком дохвати браду Амаси да га пољуби. Амаса се није обазирао на мач који је био у Јоавовој руци. Он умре без другог ударца. Потом Јоав и његов брат Ависај наставише потеру за Вихријевим сином Севом. Тада један од Јоавовох момака остаде код Амасе и викну: „Ко воли Јоава и ко је уз Давида, нека пође за Јоавом!” Амаса, обливен крвљу, лежао је насред пута. Кад тај човек виде да се сав народ зауставља, одвуче Амасу с пута у поље и прекри га огртачем, јер је видео да се сви заустављају да би га гледали. Кад су га уклонили с пута, сви људи пођоше за Јоавом да гоне Вихријевог сина Севу. Он прође кроз сва племена Израиљева до Авела Ветмахе, са свим Вихријевцима. Јоавови људи дођоше и опколише га у Авел Вет Махи. Они засуше ров око града и стадоше пред зидинама града. Потом сав народ с Јоавом навали да поткопава зидине да би их срушили. Тада викну једна мудра жена из града: „Чујте, чујте! Кажите Јоаву: ‘Дођи овамо, хтела бих да говорим с тобом.’” Кад он приђе, она рече: „Јеси ли ти Јоав?” Он одговори: „Јесам.” Она му рече: „Послушај речи слушкиње своје.” Он одговори: „Да чујем.” Она рече говорећи: „Од давнина се говори: ‘Треба питати у Авелу’, и тако се поступало. Ја сам у мирном и оданом граду у Израиљу. Сад ти разараш мајку градова израиљских. Зашто затиреш наследство Господње?” Јоав одговори говорећи: „Далеко, далеко било да хоћу да га затрем и да га разрушим. Није тако, него један човек из горе Јефремове по имену Сева, син Вихријев, диже руку своју на цара Давида. Дајте само њега, па ћу отићи од града.” Жена одговори Јоаву: „Ево, бацићемо ти преко зида главу његову.” Жена оде свим људима и мудро их наговори. Они одсекоше главу Вихријевом сину Севи и бацише је Јоаву. Он дуну у рог и одоше од града сваки у свој шатор, а Јоав се врати цару у Јерусалим. Јоав је био заповедник над целом војском Израиљевом. Венаја, син Јодајев, заповедао је херетејима и фелетејима. Адорам је надгледао радове. Јосафат, син Ахилудов, био је саветник. Сеја је био писар, а свештеници су били Садок и Авијатар. Ира Јаиранин био је Давидов свештеник. Једном у време Давидове владавине наступи глад, три године узастопце, и Давид се обрати Господу. Господ му рече: „На Саулу и дому његовом лежи крвна кривица јер је погубио Гаваоњане.” Тада цар позва Гаваоњане на разговор. Наиме, Гаваоњани нису припадали синовима Израиљевим, него су били остатак Аморејаца. Њима су се синови Израиљеви били заклели, али је Саул хтео да их уништи у својој ревности за синове Израиљеве и Јудине. Давид упита Гаваоњане: „Шта да вам учиним? Чиме да вас обештетим па да благословите наследство Господње?” Гаваоњани му одговорише: „Не тражимо ни сребра ни злата од Саула и дома његовог, нити да се погуби ико у Израиљу.” Тада они рекоше цару: „Од потомака човека који нас је затирао и који је хтео да нас истреби да нас више не буде у пределима израиљским дајте нам седам људи да их обесимо пред Господом у Гаваону на гори Господњој.” Цар рече: „Даћу вам их.” Цар поштеде Мефивостеја, сина Јонатана, сина Сауловог, због заклетве пред Господом која је била међу њима, међу Давидом и Сауловим сином Јонатаном. Цар узе два сина Ресфе, ћерке Ајине, које је она родила Саулу, Армонија и Мефивостеја, и пет синова Михале, ћерке Саулове, које је родила Адрилу, сину Варзелаја Меолаћанина. Он их предаде у руке Гаваоњанима и они их обесише на гори пред Господом. Сва седморица погибоше истовремено. Били су погубљени у првим данима жетве, на почетку жетве јечма. Тада Ресфа, ћерка Ајина, узе простирку и разастре је на камену од почетка жетве, све док киша није пала на њих. Није дала да по дану падају на њих птице небеске ни по ноћи звери пољске. Давиду јавише шта је учинила Саулова наложница Ресфа, ћерка Ајина. Тада Давид оде и узе кости Саулове и кости његовог сина Јонатана од становника Јависа Галадског, који су их били тајно узели с трга у Вет-Сану, где су их били обесили Филистејци кад су победили Саула на Гелвуји. Он однесе оданде кости Саулове и кости његовог сина Јонатана и сједини их с костима оних обешених. Они покопаше кости Саулове и кости његовог сина Јонатана у земљи Венијаминовој, у Сали, у гроб оца његовог Киса. Пошто учинише све како заповеди цар, Бог се смилова земљи. Потом опет изби рат између Филистејаца и Израиља. Давид оде са слугама својим да се бори против Филистејаца и умори се. Тада Јесви-Венов, који је био од синова Рафајевих, у чијем је копљу било триста сикала бронзе и који је имао нов мач, хтеде да убије Давида. Међутим, њему поможе син Серујин Ависај, удари Филистејца и уби га. Тада се заклеше људи Давидови и рекоше му: „Нећеш више ићи с нама у бој да не угасиш светиљку Израиљеву.” Потом опет изби рат с Филистејцима у Гову. Тада је Сивехај Хусаћанин убио Сафа, који је био од синова Рафајевих. Опет поче рат с Филистејцима у Гову. Тада је Елханан син Јаре-Орегимовог из Витлејема убио брата Голијата Гетејина, који је имао копље као разбој. Потом опет изби рат у Гату. Тамо је био неки горостас који је имао по шест прстију на рукама и ногама, укупно двадесет четири. И он је био потомак Рафајев. Он је ружио Израиљ, па га уби Јонатан, син Саме, који је био брат Давидов. Та четворица су били потомци Рафаја из Гата, а погибоше од руке Давидове и руку слугу његових. Давид упути Господу речи ове песме кад га Господ избави из руку свих непријатеља његових и из руке Саулове. Он каза: „Господ је стена моја, утврђење моје и спасење моје. Бог је стена моја, у њега се уздам, штит мој, рог спасења мога, Снага моја и уточиште моје, спасилац мој који ме избавља из невоље. Призивам Господа, којег треба славити, избавља ме од непријатеља. Валови смрти ме окружише, бујице демонске уплашише ме. Конопци адски везаше ме, замке смрти стегоше ме. У невољи својој призвах Господа, завапих Богу своме. Он чу глас мој из станишта свога и вапај мој допре до ушију његових. Земља се потресе и задрхта, темељи небеса се уздрмаше, покренуше се јер се он разгневи. Из ноздрва његових сукну дим, из уста његових огањ који прождире, живи жар је пламтео од њега. Он сави небеса и сиђе, под ногама му облаци тамни. На херувимима је лебдео и летео, доплови на крилима ветра. Развуче таму око себе као колибу, црне воде и облаке тамне. Од сјаја пред њим распламса се жар живи. Господ с небеса загрме, Свевишњи пусти глас свој. Одапе стреле и распрши их, баци муње и разасу их. Показа се дно морско и темељи света открише се од страшне претње Господње и духа гнева његовог. Тада ме он с висине прихвати из силних вода извуче ме. Избави ме од непријатеља мог силног, од противника који су били јачи од мене. Они навалише на мене у дан невоље моје, али ме Господ заштити. Изведе ме на чистину, избави ме јер ме воли. Даде ми Господ по праведности мојој, по чистоти руку мојих награди ме. Држао сам се путева Господњих, не удаљих се од Бога свога. Све заповести његове су преда мном законе његове нисам одбацио. Био сам непорочан пред њим, чувао сам се од грешности своје. Господ ми даде по праведности мојој, чистоћа моја пред очима му је. Милостивима си милостив, постојанима си постојан. Са чистим си чист, изопаченог обараш. Спасаваш народ напаћен, обараш очи охолом. Ти си светиљка моја, Господе, Господ обасјава таму моју. С тобом разбијам чете с Богом својим прескачем зидине. Божји пут је непорочан, Реч Господња је истинита. Он је штит свима који се уздају у њега. Ко је Бог осим Господа? Ко је стена осим Бога нашег? Бог ме снажи силом и води ме путем чистим. Чини ноге моје као у јелена и поставља ме на висине моје. Учи руке моје боју и мишице да затежу лук бронзани. Дајеш ми штит спасења свог, доброта твоја ме узвисује. Продужујеш ми кораке пода мном и колена ми не клецају. Гоним непријатеље своје и уништавам и не враћам се док их не истребим. Ударам их и обарам да не устану, падају под ноге моје. Ти ми дајеш снагу за борбу, оборио си оне који устају на мене. Отерао си непријатеље моје преда мном, уништио сам оне који ме мрзе. Они се осврћу, нема им помоћи, вапе Господу, он их не слуша. Распрших их као прах земаљски, згазих их као блато на улици. Ти си ме избавио од буне народа мога, поставио си ме на чело варварима, народ који нисам видео служи ми. Туђи синови ми се клањају, чим чују послушају ме. Туђи синови вену, дрхте док излазе из градова својих. Нека је жив Господ! Нека је благословена стена моја! Нека се узвиси Бог спасења мог! Он је Бог који ми даје освету, народе ми покорава. Он ме избавља од непријатеља мојих. Уздижеш ме над онима који устају на мене и ослобађаш ме од човека силника. Зато те славим, Господе, међу варварима, и певам имену твом. Његовом цару даје спасење велико и чини милост помазанику свом Давиду и потомству његовом заувек.” Ово су последње Давидове речи. То је реч Давида, сина Јесејевог, реч човека који је био високо уздигнут, који је био помазаник Бога Јаковљевог и певач песама Израиљевих: „Дух Господњи говори ми, реч његова је на језику мом. Рече Бог Израиљев, каза ми стена Израиљева: ‘Онај који влада људима нека је праведан и нека влада у страху Божјем. Он је као светлост јутарња кад сунце огране, као јутро без облака и као трава која избија после кише из земље. Не стоји ли кућа моја чврсто пред Богом? Он је склопио са мном савез вечан сасвим добро уређен и утврђен. Не даје ли ми да успева све моје спасење и све што волим? Зликовци су као трње почупано које се не хвата руком, Него га човек дотиче гвожђем и копљем и спаљује огњем мирно.’” Ово су имена јунака Давидових: Јосев Васевет Тахмонац, први међу тројицом. Он је витлајући копљем својим побио осам стотина одједном. За њим долази Елеазар, син Додона, син Ахохов, међу тројицом јунака који су били с Давидом. Тада су се Филистејци спремни за бој ругали Израиљцима који су се повукли. Онда је он устао и тукао Филистејце док му се рука није уморила и згрчила на мачу. Тога дана је Господ дао велику победу. Народ се вратио само да покупи плен. За њим долази Сома, син Агејев, Араранин. Филистејци су се били сабрали у Лехију. Тамо је било поље са сочивом, а народ побеже пред Филистејцима. Тада он стаде насред поља, одбрани га и потуче Филистејце. Тако Господ даде велико спасење. Та тројица, међу тридесеторицом, сиђоше у време жетве Давиду у Одоламску пећину. Тада се војска филистејска распоредила у Рафајској долини. Давид је био у брдском утврђењу, а у Витлејему је била стража филистејска. Давид зажеле и рече: „Кад би ми неко донео воде да пијем из студенца крај врата витлејемских?!” Онда се она три јунака провукоше кроз филистејску војску и захватише воде из студенца крај врата витлејемских. Донесоше је и дадоше Давиду. Међутим, он не хтеде да је пије, него је проли пред Господом. Тада он рече: „Не дај Боже да то учиним! То је крв ових људи који су ишли не марећи за свој живот!” Зато не хтеде да је пије. То су урадила та три јунака. Јоавов брат Ависај, син Серујин, био је први међу тројицом. Он завитла копље своје на три стотине, поби их и прослави се међу тројицом. Он се истакао међу тројицом, постаде им вођа, али не достиже ону тројицу. Јодајев син Венаја, син храброг човека из Кавсеила, имао је много јуначких дела. Погубио је два јунака моавска, а једном је сишао по снегу до извора и убио лава. Он је убио и неког Египћанина огромног стаса. Египћанин је имао у руци копље, а он изађе пред њега са штапом. Истрже му копље из руке и уби га његовим копљем. То учини Јодајев син Венаја и стече име међу тројицом. Био је најславнији међу тридесеторицом, али ону тројицу није достигао. Давид га постави за заповедника своје страже. Јоавов брат Асаило био је међу тридесеторицом. То су били: Елханан, син Додонов из Витлејема, Сама Арођанин, Елика Арођанин, Хелис Фаланин, Ира, син Икисов, Текојанин, Авијезер Анатоћанин, Мевунеј Хусаћанин, Салмон Ахошанин, Марај Нетофаћанин, Хелев, син Ванин, Нетофаћанин, Итај, син Ривејев из Гаваје синова Венијаминових, Венаја, Пиратоњанин, Идај из потока Гаса, Ави-Алвон Арвићанин, Азмавет Варумљанин, Елијава Салвањанин, Јонатан од синова Јасинових, Сама Араранин, Ахијам, син Сараров Араранин, Елифелет, син Асвеја Махаћанина, Елијам, син Ахитофела Гилоњанина, Есрај Кармилац, Фареј Арвљанин, Игал, син Натанов из Сове, Ванија од Гада, Селек Амонац, Нареј Вироћанин, који је носио оружје Серујином сину Јоаву, Изра Јетранин, Гарив Јетранин, Урија Хетејин – укупно тридесет седам. Још једном се Господ разгневи на Израиљ кад узбуни Давида и њих, када рече: „Иди и преброј Израиљ и Јуду.” Тада цар рече војсковођи Јоаву и заповедницима својим: „Прођите кроз сва племена израиљска од Дана до Вирсавеје и пребројте народ, да знам колико има народа.” Јоав рече цару: „Нека Господ, Бог твој, дода сто пута колико има народа и нека то види цар, господар мој! Међутим, зашто то хоће цар, господар мој?” Царева реч би јача од Јоава и заповедника, тако да Јоав и заповедници одоше од цара да попишу народ израиљски. Они пређоше Јордан и започеше од Ароира, десно од града, који је усред долине Гадовог потока, код Јазира. Потом дођоше у Галад до Кадиса у земљи хетитској, а одатле одоше у Дан и скренуше према Сидону. Затим, дођоше до тврђаве Тир и свих градова јевејских и хананских и завршише на југу Јудином у Вирсавеји. Пошто су обишли сву земљу, вратише се у Јерусалим после девет месеци и двадесет дана. Јоав предаде цару попис народа: Израиљаца је било осам стотина хиљада вичних мачу, а Јудејаца пет стотина хиљада. Пошто преброја народ, Давид се покаја и рече Господу: „Тешко сам сагрешио што сам то учинио. Сад, Господе, опрости грех слуги своме јер сам веома лудо радио.” Кад је Давид ујутру устао, дође реч Господња пророку Гаду, Давидовом видеоцу: „Иди и кажи Давиду шта говори Господ: ‘Три могућности ти предлажем, а ти изабери шта да ти учиним.’” Гад дође Давиду, извести га и рече: „Хоћеш ли да буде седам година глад у земљи твојој или да бежиш три месеца пред непријатељима својим а да те они гоне, или да буде три дана помор у земљи твојој? Сад размисли па види шта да одговорим оном који ме је послао.” Давид одговори Гаду: „На великој сам муци. Нека паднемо у руке Господу, јер је његово милосрђе велико. Нека не паднем у руке људи.” Тада Господ пусти помор на Израиљ од јутра до одређеног времена. Помре из народа од Дана до Вирсавеје седамдесет хиљада људи. Кад анђео пружи руку своју на Јерусалим да га уништи, сажали се Господ због зла, па рече анђелу који је убијао народ: „Сад је доста! Повуци руку своју.” Анђео Господњи је био код њиве Орне Јевусејца. Кад Давид виде анђела како затире народ, рече Господу: „Ево, ја сам сагрешио, ја сам зло учинио! Шта су учиниле те овце? Нека рука твоја падне на мене и на дом оца мога!” Истог дана дође Гад Давиду и рече му: „Иди и сагради жртвеник Господу на њиви Орне Јевусејца.” Давид оде на ту Гадову реч коју је Господ заповедио. Кад се Орна осврну и угледа цара и слуге његове како му прилазе, изађе и поклони се цару лицем до земље. Тада Орна упита: „Зашто је дошао цар, господар мој, слуги своме?” Давид му одговори: „Да купим од тебе ову њиву. Хтео бих да саградим Господу жртвеник, да престане помор у народу.” Тада Орна рече Давиду: „Нека је узме цар, господар мој, и нека жртвује шта нађе за сходно. Ево, овде су волови за жртву и кола и јармови за дрва.” Све то Орна даде цару. Потом Орна рече цару: „Господ, Бог твој, нека ти је милостив!” Међутим, цар одговори Орни: „Не, хоћу да купим од тебе по одређеној цени. Нећу да приносим Господу, Богу своме, жртве бесплатне.” Тако Давид купи њиву и волове за педесет сикала сребрних. Тамо Давид сагради жртвеник и принесе жртве паљенице и захвалне. Тада се Господ смилова земљи и преста помор у Израиљу. Кад Давид остаре и зађе у године, није могао да се угреје ма колико да су га покривали. Тада слуге његове рекоше: „Треба цару, господару мом, потражити младу девојку да га двори и послужује и да му спава на крилу да се угреје цар, господар мој.” Они потражише лепу девојку по свим крајевима израиљским, нађоше Ависагу Сунамку и доведоше је цару. Девојка је била веома лепа. Неговала је и служила цара, али је цар не позна. Тада се Адонија, син Агитин, понесе и рече: „Ја ћу бити цар!” Он набави себи кола и коњанике и педесет људи да трче пред њим. Његов отац га није никад у свом животу прекорио, нити га је питао: „Зашто тако радиш?” Осим тога, био је веома леп и рођен после Авесалома. Он се договорио са сином Серујиним Јоавом и свештеником Авијатаром, који приђоше Адонији. Међутим, свештеник Садок, Јодајев син Венаја, пророк Натан и јунаци Давидови Семеј и Реј не приђоше Адонији. Потом Адонија жртвова овце, волове и телад код камена Зоелет, на извору Рогилу. Он позва сву браћу своју, синове цареве и све људе из Јуде који су служили цара. Међутим, није позвао пророка Натана, Венају, остале јунаке ни брата свога Соломона. Тада рече Натан мајци Соломоновој Витсавеји говорећи: „Зар ниси чула да се зацарио син Агитин Адонија? Господар наш Давид то не зна! Него, сад ћу да те саветујем како да спасеш живот себи и живот сина свога Соломона. Отиди цару Давиду и реци му: ‘Царе, господару мој! Зар се ниси заклео слушкињи својој и рекао јој: Син твој Соломон биће цар после мене и он ће седети на мом престолу? Зашто се зацарио Адонија?’ Док ти будеш тамо и разговараш са царем, доћи ћу ја за тобом и допунићу твоје речи.” Витсавеја уђе цару у собу. Цар је био веома стар и Ависага Сунамка га је дворила. Витсавеја се поклони и паде ничице пред царем. Цар је упита: „Шта желиш?” Она му одговори: „Господару мој! Ти си се заклео слушкињи својој Господом, Богом својим: ‘Син твој Соломон биће цар после мене и он ће седети на мом престолу.’ Сад, ево, Адонија се зацари, а ти царе, господару мој, то не знаш. Наклао је волове, телад и много оваца и позвао све синове цареве, свештеника Авијатара и војсковођу Јоава, а слугу твога Соломона није позвао. Сада, царе, господару мој, у тебе су упрте очи целог Израиља. Кажи им ко ће сести на престо цара, господара мога, после њега? Иначе, кад цар, господар мој, почине код отаца својих, ја и мој син Соломон бићемо кривци.” И, гле, док је она говорила цару, дође пророк Натан. Тада јавише цару говорећи: „Ево пророка Натана.” Он приђе цару и поклони се до земље цару. Потом рече Натан: „Царе, господару мој! Да ли си ти казао: ‘Адонија ће владати после мене и он ће седети на престолу.’ Он је данас жртвовао волове, телад и много оваца. Позвао је све синове цареве, војсковође и свештеника Авијатара. Ено их, једу и пију с њим и кличу: ‘Живео цар Адонија!’ Мене, слугу твога, свештеника Садока, Јодајевог сина Венају, ни слугу твога Соломона није позвао. Да ли је то наредио цар, господар мој, а да не саопшти слуги своме ко ће сести на престо цара, господара мога, после њега?” Тада одговори цар Давид и рече: „Зовите ми Витсавеју!” Она дође пред цара и стаде пред цара. Цар се тада закле: „Тако да је жив Господ који ми је живот спасао од непријатеља мојих! Ја сам ти се заклео Господом, Богом Израиљевим, и рекао: ‘Твој син Соломон ће владати после мене и он ће седети на престолу место мене.’ Данас ћу то учинити.” Тада се Витсавеја поклони ничице пред царем и рече: „Нека живи цар, господар мој Давид, довека!” Потом рече цар Давид: „Зовите ми свештеника Садока, пророка Натана и Јодајевог сина Венају!” Они дођоше пред цара. Цар им рече: „Узмите са собом слуге господара свога, посадите сина мога Соломона на моју мазгу и одведите га до Гиона. Нека га тамо свештеник Садок и пророк Натан помажу за цара над Израиљем. Дуните у рог и вичите: ‘Живео цар Соломон!’ Затим се попните за њим овамо. Нека уђе и нека седне на престо мој и нека влада место мене. Ја сам њега одредио да буде цар над Израиљем и над Јудом.” Јодајев син Венаја одговори цару и рече: „Амин! Тако каже Господ, Бог мој, цару, господару мом! Како је Господ био са царем, господарем мојим, тако нека буде и са Соломоном. Нека узвиси престо његов више него што је био престо цара Давида, господара мог!” Тада сиђоше свештеник Садок, пророк Натан и Јодајев син Венаја са херетејима и фелетејима, посадише Соломона на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона. Свештеник Садок узе рог са уљем из шатора и помаза Соломона. Дунуше у трубе и сав народ повика: „Живео цар Соломон!” Потом сав народ пође горе за њим. Људи су дували у свирале и гласно клицали тако да се земља тресла од њихових гласова. То чуше Адонија и све званице које су биле с њим и јеле. Јоав чу звук трубе и упита: „Откуд та вика и врева?” Док је он говорио, гле, дође Јонатан, син свештеника Авијатара. Адонија рече: „Дођи, ти си честит човек, носиш добру вест!” Јонатан одговори и рече Адонији: „Напротив! Господар наш, цар Давид, зацари Соломона! Цар је с њим послао свештеника Садока, пророка Натана, Јодајевог сина Венају, херетеје и фелетеје и посадише га на цареву мазгу. Потом га помазаше свештеник Садок и пророк Натан код Гиона за цара. Одатле се попеше веселећи се, тако да је сав град узаврео. То је вика коју сте чули. Чак је Соломон сео и на царски престо! Већ су дошле слуге цареве да честитају господару нашем цару Давиду и говоре: ‘Нека Бог твој прослави име Соломоново више него твоје име и престо његов нека уздигне више од твога престола!’ Цар се наклонио у постељи. Још рече цар: ‘Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који ми данас даде да видим оног који ће седети на престолу мом!’” Све званице Адонијине се уплашише, устадоше и отидоше сваки својим путем. Адонија се уплаши Соломона, па отиде и ухвати се за рогове жртвеника. Тада јавише Соломону говорећи: „Ено, Адонија се уплашио цара Соломона, ухватио се за рогове жртвеника и говори: ‘Нека ми се цар Соломон данас закуне да неће погубити мачем слугу свога.’” Соломон тада рече: „Ако буде честит, ни длака с главе његове неће пасти на земљу, а ако буде зао – погинуће.” Тада посла цар Соломон да га одвоје од жртвеника. Овај дође, поклони се цару Соломону, а Соломон му рече: „Иди кући својој.” Кад дође време Давиду да умре, наложи сину своме Соломону говорећи: „Полазим на пут куда сви иду. Ти буди јак и буди човек. Чувај предања Господа, Бога свога. Иди путем његовим и чувај законе његове, заповести његове, наредбе његове и сведочанства његова као што је написано у закону Мојсијевом да би успео у свему што радиш и куда пођеш. Тада ће Господ испунити обећање своје које је дао мени кад је рекао: ‘Ако синови твоји буду пазили на путу свом док иду верно преда мном свим срцем својим и свом душом својом, неће нестати човека на престолу Израиљевом.’ Ти знаш шта ми је учинио Серујин син Јоав! И шта је урадио двојици војсковођа Израиљевих, Нировом сину Авениру и Јетеровом сину Амаси! Убио их је и пролио крв у миру као да је рат и умазао крвљу појас око бокова својих и обућу своју на ногама. Учини по мудрости својој и не дај да се његова седа глава мирно спусти у место покојника. Синовима Варзелаја из Галада учини милост. Нека буду међу онима који једу за твојим столом. Они су ми изашли у сусрет кад сам бежао пред братом твојим Авесаломом. Ето, код тебе је Гирин син Симеј од Венијамина из Ваурима, који ме је гадно ружио кад сам бежао у Маханајим. Он ме није дочекао на Јордану и ја сам се заклео Господом: ‘Нећу те погубити мачем.’ Међутим, ти немој дозволити да буде некажњен. Ти си мудар човек и знаћеш шта да урадиш да његову седу главу с крвљу пошаљеш у место покојника.” Потом почину Давид код отаца својих и би сахрањен у граду Давидовом. Давид је владао над Израиљем четрдесет година: у Хеврону је владао седам година, а у Јерусалиму је владао тридесет три године. Соломон седе на престо оца свога Давида и његова власт се веома учврсти. Потом дође Агитин син Адонија до мајке Соломонове Витсавеје. Она га упита: „Долазиш ли у миру?” Он одговори: „У миру.” Затим он рече: „Нешто бих ти рекао.” Она рече: „Кажи.” Тада он рече: „Ти знаш да је царство припадало мени и да је сав Израиљ очекивао да ја будем цар. Међутим, царство ми измаче и допаде брату мом, јер тако би од Господа. Сада имам једну молбу, немој ме одбити.” Она рече: „Кажи.” Он настави: „Кажи цару Соломону, јер те он неће одбити, нека ми да Ависагу Сунамку за жену.” Витсавеја одговори: „Добро, казаћу цару за тебе.” Потом дође Витсавеја цару Соломону да му каже за Адонију. Цар устаде, пође јој у сусрет, наклони јој се и седе на свој престо. Поставише столицу за цареву мајку и она седе са десне стране. Тада она рече: „Имам једну малу молбу за тебе, немој ме одбити.” Цар јој рече: „Мајко моја, кажи, нећу те одбити.” Она рече: „Подај Ависагу Сунамку брату свом Адонији за жену.” Цар Соломон одговори мајци својој говорећи: „Зашто тражиш Ависагу Сунамку за Адонију? Тражи и царство за њега! Он је мој старији брат и уз њега су свештеник Авијатар и Серујин син Јоав!” Тада се цар Соломон закле Господом и рече: „Тако нека ми учини Бог и нека ми дода, та реч ће Адонију стати живота! Тако, нека је жив Господ који ме је утврдио и поставио на престо оца мога и који ми је дао дом као што је рекао, данас ће Адонија погинути!” Потом цар Соломон посла Јодајевог сина Венају, који га удари и погуби. Затим цар рече свештенику Авијатару: „Иди у Анатот на своје имање. Заслужио си смрт, али те нећу погубити јер си носио ковчег Господа пред оцем мојим Давидом и подносио си све невоље као и отац мој.” Тако је Соломон уклонио Авијатара из свештенства Господњег. Тиме се испунила реч Господња казана у Силому за дом Илијев. Вест о томе дође до Јоава. Јоав је био пришао Адонији, али није пошао за Авесаломом. Јоав утече у шатор Господњи и ухвати се за рогове на жртвенику. Тада јавише цару Соломону: „Јоав је утекао у шатор Господњи, ено га код жртвеника!” Соломон посла сина Јодајевог Венају и рече му: „Иди и убиј га!” Венаја уђе у шатор Господњи и рече му: „Цар ти каже да изађеш.” Он одговори: „Нећу, хоћу овде да умрем.” Венаја јави цару говорећи: „То је рекао Јоав и тако ми је одговорио.” Тада му рече цар: „Учини како је казао. Убиј га и покопај. Тако ћеш скинути са мене и дома мога крв невину коју је пролио Јоав. Господ ће вратити крв његову на главу његову јер је погубио два праведнија и боља човека од себе. Убио их је мачем а да то није знао отац мој Давид: Нировог сина Авенира, војсковођу израиљског, и Јетеровог сина Амасу, војсковођу јудејског. Нека крв њихова падне на главу Јоавову и на његово потомство довека. Давиду, његовом потомству, дому његовом и престолу његовом нека је мир довека од Господа.” Тада се Јодајев син Венаја попе, обори га и уби га. Погребоше га у кући његовој у пустињи. Цар постави уместо њега Јодајевог сина Венају за војсковођу, а свештеника Садока постави цар уместо Авијатара. Потом посла цар да позову Симеја и рече му: „Сагради себи кућу у Јерусалиму. Ту седи и не излази оданде никуд! У који дан изађеш и пређеш поток Кедрон, знај да ћеш сигурно погинути и крв твоја нека падне на твоју главу.” Симеј рече цару: „Добра је реч коју је рекао цар, господар мој. Тако ће учинити слуга твој.” Тако је Симеј дуго живео у Јерусалиму. После три године побегоше два момка Симејева Махином сину Ахису, цару гатском. То јавише Симеју и рекоше: „Ено ти момака у Гату!” Тада устаде Симеј, оседла магарца и оде у Гат пред Ахиса да тражи своје момке. Симеј се врати и доведе своје момке из Гата. Соломону јавише да је Симеј био отишао из Јерусалима у Гат и да се вратио. Тада цар посла да позову Симеја и рече му: „Зар те нисам заклео Господом и јасно упозорио: ‘У који дан изађеш и пођеш било куда, знај да ћеш сигурно погинути’? Ти си ми рекао: ‘Добра је реч коју сам чуо.’ Зашто ниси чувао заклетву Господњу и заповест коју сам ти наложио?” Тада рече цар Симеју: „Ти знаш све зло, то зна и срце твоје, које си учинио оцу мом Давиду. Господ враћа то зло на твоју главу. Цар Соломон нека је благословен и престо Давидов нека је утврђен довека!” Потом заповеди цар Јодајевом сину Венаји да изађе да га удари и да га убије. Тако се учврстило царство под руком Соломоновом. Соломон се спријатељи са фараоном, царем египатским. Потом се ожени ћерком фараоновом и уведе је у Давидов град док не доврши свој двор, дом Господњи, и зид око Јерусалима Народ је тада приносио жртве на узвишењима јер до тог времена није био саграђен дом имену Господњем. Соломон је волео Господа и ходио је по наредбама свога оца Давида, али је на узвишењима приносио жртве и кадио. Зато цар отиде у Гаваон да принесе жртву јер је онде било највише узвишење. Соломон принесе хиљаду жртви паљеница на том жртвенику. Тада се у Гаваону јави Господ Соломону ноћу, у сну. Бог му рече: „Замоли шта да ти дам.” Соломон рече: „Ти си учинио велику милост слуги свом Давиду, мом оцу, јер је ходио пред тобом верно, праведно и чистим срцем. Сачувао си му ту велику милост да му даш сина да седи на престолу његовом као што је данас. Сада, Господе, Боже мој, ти си зацарио слугу свога на место оца мога Давида. Ја сам младић, не знам да полазим и да долазим. Слуга твој је усред народа који си изабрао, бројног народа који се не може избројати ни израчунати. Подари слуги свом срце разумно да може да суди народу твом и да разликује добро и зло. Ко може да управља тако великим народом?” Господу би мило што је Соломон то молио. Затим му Бог рече: „Кад си то замолио, а ниси молио за дуг живот, ниси молио за богатство, ни за главе непријатеља својих, него си молио за разум у просуђивању, ево, учинићу како си рекао. Ето, даћу ти срце мудро и разумно, какво нико није имао ни пре тебе нити ће га ико имати после тебе. Уз то, даћу ти и оно што ниси молио: богатство и славу какву неће имати ниједан цар док си жив. Ако будеш ишао мојим путевима држећи законе и заповести моје, као што је ишао отац твој Давид, продужићу ти живот.” Соломон се пробуди и, гле, то беше сан. Потом се врати у Јерусалим и стаде пред ковчег савеза Господњег. Он принесе жртве паљенице и жртве захвалности и приреди гозбу свим слугама својим. Једном дођоше две жене проститутке цару и стадоше пред њега. Једна жена рече: „Допусти, господару мој. Ја и ова жена живимо у истој кући. Ја родих дете поред ње у кући. После три дана од мог порођаја породи се и ова жена. Биле смо заједно, нико стран није био са нама у кући, само нас две. У ноћи умре син ове жене јер је легла на њега. Она устаде усред ноћи, узе мог сина с моје стране док је слушкиња твоја спавала, стави га себи у наручје, а свог мртвог сина стави мени у наручје. Кад ујутру устадох да подојим сина свог, гле, дете није живо. Кад сам ујутру погледала боље, гле, није био син којег сам родила.” Потом рече друга жена: „Није тако! Мој син је овај живи, а твој син је онај што је мртав!” Ова одговори: „Није тако! Твој син је мртав, а мој син је жив!” Тако су се препирале пред царем. Тада цар рече: „Ова каже: ‘Мој син је жив, а твој син је мртав.’ Ова каже: ‘Није, него је син твој мртав, а мој син је жив!’” Затим цар рече: „Дајте ми мач.” Они донесоше мач пред цара. Тада цар рече: „Расеците живо дете надвоје, па дајте половину једној, а половину другој.” Тада жени чији је син био жив задрхта утроба и рече цару: „Молим те, господару мој. Подајте њој живо дете, немојте да га убијете!” Она друга рече: „Нека не буде ни мени ни теби. Расеците га!” Онда цар одговори и рече: „Подајте оној живо дете, не убијајте га, она му је мајка.” Сав Израиљ је чуо пресуду коју је цар донео и поштовали су цара јер су увидели да је у њему Божја мудрост кад пресуђује. Цар Соломон је царевао над целим Израиљем. Ово су његови управитељи: Садоков син Азарија, свештеник, синови Сисини Елиореф и Анија, писари, Ахилудов син Јосафат, саветник, Јодајев син Венаја, војсковођа, Садок и Авијатар, свештеници, Натанов син Азарија, снабдевач, Натанов син Завуд, свештеник и пријатељ царев, Ахисар, управитељ двора, и Авдин син Адонирам, надзорник над радницима. Соломон је имао дванаест намесника у целом Израиљу који су снабдевали цара и сав дом његов. Сваки је по један месец у години снабдевао цара и сав дом његов. Ово су њихова имена: Уров син у Јефремовој гори; Декеров син у Макасу, Салвиму, Ветсемесу и Елону ветананском; Еседов син у Арувоту. Под њим су били Сохот и сва земља Еферова. Син Авинадавов над свим крајем дорским. Њему је жена била Соломонова ћерка Тафата. Син Ахилудов Вана био је над Тенахом, Мегидоном и целим Ветсаном, који је код Сартане под Језраелом, од Вет-Сана до Авел Меола и преко, до Јок-Меама; Син Геверов у Рамоту галадском. Његова су била села Јаирова, Манасијиног сина у Галаду, и крај Аргов у Васану, шездесет великих градова са зидовима и бронзаним пречагама; Идов син Ахинадав у Маханаиму; Ахимас у Нефталиму. Он је био ожењен Соломоновом ћерком Васематом; Хусајев син Вана у Асиру и у Алоту; Фарујин син у Исахару; Илин син Симеј у Венијамину; Уријев син Гевор у земљи галадској, у земљи Сиона, цара аморејског, и Ога, цара васанског. У тој земљи је био само један надзорник. Јуде и Израиља било је много као песка крај мора. Јели су, пили су и били су срећни. Соломон је владао свим царствима од Еуфрата до земље филистејске и до границе египатске. Она су му доносила данак и служила су му целог његовог живота. За храну је Соломону било потребно дневно: тридесет кора белог брашна и шездесет кора обичног брашна, десет волова угојених, двадесет волова с паше и сто оваца, осим јелена, срна, дивокоза и угојених птица. Он је владао свим пределима с оне стране реке, од Тапсе до Газе, над свим царствима преко реке и имао је мир са суседима уоколо. Јуда и Израиљ су живели безбедно, сваки под својом лозом и под својом смоквом, од Дана до Вирсавеје, целог живота Соломоновог. Соломон је имао четрдесет хиљада коњских запрега и дванаест хиљада јахаћих коња. Надзорници су, сваки по један месец, снабдевали цара Соломона и све који су били за столом цара Соломона и нису дозволили да нешто недостаје. Јечам и сламу за коње и пастуве доносили су на место на којем су се налазили, сваки по распореду. Бог даде Соломону мудрост, велику разборитост и дух обилан попут песка на обали морској. Соломонова мудрост је била већа од мудрости свих синова Истока и мудрости Египта. Био је мудрији од свих људи, од Етана Езраита, од Емана и од синова Маолових Халкола и Дарде. Његово име је било изнад свих околних варвара. Он изговори три хиљаде изрека и хиљаду пет песама. Говорио је о дрвећу, од кедра ливанског до исопа који клија на зиду, говорио је о стоци, птицама, гмизавцима и рибама. Из свих народа су долазили да чују мудрост Соломонову и сви цареви земаљски који су слушали о његовој мудрости. Цар тирски Хирам посла слуге своје Соломону кад је чуо да су га помазали за цара уместо оца његовог, јер је Хирам волео Давида целог века. Соломон посла Хираму поруку: „Ти знаш да мој отац Давид није могао да подигне храм имену Господа, Бога свог, због ратова уоколо, све док их Господ не положи под ноге његове. Сада ми је Господ, Бог мој, дао мир одасвуд, тако да немам ни противника ни невоље. Ево, мислим да сазидам храм имену Господа, Бога свога, као што је рекао Господ оцу мом Давиду говорећи: ‘Син твој, кога ћу посадити после тебе на престо твој, сазидаће храм имену мом.’ Сада, заповеди да ми насеку дрва кедрова са Ливана. Слуге моје ће бити са слугама твојим, а ја ћу плаћати надницу слугама твојим колико одредиш. Ти знаш да у нас нема људи који умеју да секу дрва као Сидонци.” Кад је Хирам примио Соломонову поруку, веома се обрадова и узвикну: „Нека је благословен Господ данас који је дао Давиду мудрог сина да управља овим народом великим!” Потом Хирам поручи Соломону: „Чуо сам шта си ми поручио. Испунићу ти све жеље за дрва кедрова и дрва чемпресова. Моје ће слуге да их пренесу са Ливана до мора. Тада ћу их повезати у сплавове и довешћу их до места које одредиш. Тамо ћу их развезати, а ти их преузми. Ти ћеш испунити моју жељу и даваћеш храну слугама мојим.” Тако је Хирам давао Соломону дрва кедрова и дрва чемпресова колико је требало. Соломон је давао Хираму двадесет хиљада кора пшенице за храну његовим људима и двадесет кора цеђеног уља. Толико је давао Соломон Хираму сваке године. Господ даде Соломону мудрост као што је обећао. Између Хирама и Соломона владао је мир, тако да њих двојица склопише савез. Соломон подиже кулучаре из целог Израиља. Кулучара је било тридесет хиљада људи. Он их је слао на Ливан наизменично, по десет хиљада људи. Један месец су били на Ливану, а два месеца код кућа својих. Адонирам је заповедао кулучарима. Соломон је имао седамдесет хиљада носача и осамдесет хиљада тесача у планини, осим надзорника Соломонових који су надгледали посао а којих је било три хиљаде триста. Они су надгледали људе на послу. Цар је наредио да ломе велико и бирано камење и да их клешу за темеље храма. Тако су клесали Соломонови и Хирамови радници и Гивлејци. Они су припремали дрво и камење за изградњу храма. Четири стотине осамдесете године по изласку синова Израиљевих из земље египатске, четврте године Соломонове владавине над целим Израиљем, месеца зива, а то је други месец, поче се градити храм Господу. Храм који је Соломон зидао Господу био је шездесет лаката дугачак, двадесет лаката широк и тридесет лаката висок. Предворје пред храмом било је двадесет лаката дугачко, према ширини храма, а десет лаката широко наспрам улаза у храм. На храму начини прозоре са шипкама. Уз зид храма начини ходнике свуда унаоколо, уз зидове дома начини и просторије унаоколо. Доњи спрат је био пет лаката широк, средњи је био шест лаката широк, а трећи је био седам лаката широк. Начинио је око храма подупираче споља да не би оптерећивао зидове храма. Док су зидали храм, камење је било већ исклесано приликом ломљења, тако да се нису чули ни чекић, ни длето, нити икакав гвоздени алат док се храм зидао. Улаз у доње просторије био је с десне стране храма, завојним степеницама се ишло на средњи спрат, а са средњег на трећи. Тако сазида храм, доврши га и покри храм гредама и даскама кедровим. Ходнике начини око целог храма, пет лаката високе, састављене с храмом гредама кедровим. Тада дође реч Господња говорећи Соломону: „То је храм који градиш. Ако будеш ишао по законима мојим, ако испуњаваш наредбе моје, држиш заповести моје и будеш ишао по њима, испунићу на теби реч коју сам рекао оцу твоме Давиду. Становаћу међу синовима Израиљевим и нећу напустити народ свој Израиљ.” Тако сазида Соломон храм и доврши га. Потом обложи изнутра зидове храма даскама кедровим. Од пода до таванице обложи дрветом, а под храма покри даскама чемпресовим. Затим начини преграду од двадесет лаката од дасака кедрових од пода до таванице и одели простор храма за светињу над светињама. Светилиште испред светиње над светињама имало је четрдесет лаката. У храму изнутра била је кедровина са урезаним украсима и развијеним цветовима, тако да се није видео камен. У храму одреди светињу над светињама да тамо стави ковчег савеза Господњег. Светиња над светињама је била двадесет лаката дуга, двадесет лаката широка и двадесет лаката висока, а обложио ју је чистим златом. Он начини и жртвеник од кедровине. Затим Соломон обложи храм изнутра чистим златом, постави златне ланце пред светињом над светињама, коју обложи златом. Он обложи златом сав храм, цео храм и жртвеник пред светињом над светињама обложи златом. У светињи над светињама начини два херувима од масивног дрвета. Сваки је био висок десет лаката. Крило једног херувима било је дуго пет лаката и крило друго пет лаката – десет лаката је било од краја једног крила до краја другог крила. Десет лаката је имао и други херувим. Истих мера и истог облика била су оба херувима. Висина једног херувима била је десет лаката, тако и другог херувима. Он их смести усред унутрашњег храма. Крила херувима су била раширена тако да је крило једног херувима дотицало један зид, а крило другог херувима други зид. У средини храма крила су им се додиривала. И херувиме обложи златом. Све зидове храма унаоколо искити урезаним херувимима, палмама и развијеним цветовима изнутра и споља. Под храма позлати изнутра и споља. Затим начини врата за светињу над светињама. Била су двокрилна, од маслиновног дрвета, а праг и довратнице били су на пет углова. На оба крила врата од маслиновог дрвета изреза херувиме, палме и развијене цветове и позлати их. Златом обложи херувиме и палме. Исто тако на улазу у светилиште начини довратке од маслиновог дрвета на четири угла. Оба крила била су од дрвета чемпресовог. Оба су се отварала и на једну и на другу страну. На њима уреза херувиме, палме и развијене цветове и позлати све што је било урезано. Потом начини предворје од три реда клесаног камена и једног реда тесаних греда кедрових. Четврте године месеца зифа био је постављен темељ дому Господњем. Једанаесте године месеца вула, који је осми месец, заврши се храм са свим предметима својим и свим што му припада. Зидао га је седам година. Двор свој градио је Соломон тринаест година и заврши га. Двор од дрвета ливанског саградио је да буде сто лаката дугачак, педесет лаката широк и тридесет лаката висок. Био је на четири реда кедрових стубова, а преко њих су биле кедрове греде. Био је покривен кедровином са гредама које су биле на четрдесет пет стубова, по петнаест у једном реду. Била су три реда прозора, прозор према прозору. Сва врата и довратници били су четвртасти, а по три прозора су стајала један наспрам другог. Потом подиже предворје од стубова, педесет лаката дуго и тридесет лаката широко, а једно предворје испред на стубовима са кровом. Затим начини трем са престолом на ком је судио. Предворје судско било је обложено кедровином од пода до таванице. Дом његов у ком је живео био је у другом дворишту, унутар предворја, и био је грађен на исти начин. Саградио је и кућу фараоновој ћерки којом се оженио Соломон, а која је одговарала предворју. Све те грађевине биле су од бираног камена, који је био клесан по мери, резан пилом изнутра и споља, од пода до таванице и споља до великог предворја. Темељи су били од нарочитог, великог камења од десет и од осам лаката. Одозго су били скупоцен камен, клесан по мери, и греде кедрове. Три реда клесаног камена и ред кедрових греда окруживали су велико предворје исто као унутрашње предворје храма Господњег и као предворје двора. Потом посла цар Соломон да доведу Хирама из Тира. Он је био син удовице из племена Нефталимовог, а отац му је био из Тира, ковач бронзе. Он је био вешт и умешан, тако да је умео свашта да израђује од бронзе. Он дође цару Соломону и све му уради. Излио је два стуба од бронзе. Један стуб је био осамнаест лаката висок, а око стуба је измерено врпцом дванаест лаката. Исти је био и други стуб. Он начини два капитела од бронзе да се ставе одозго на стубове. Пет лаката је био висок један капител и пет лаката је био висок други капител. На врху капитела начини увијене плетенице и жице као ланце. Било их је седам на једном капителу и седам на другом капителу. Затим изради нарове шипке у два реда уоколо на једној плетеници да покривају капител на стубу. Тако уради и на другом капителу. Капители на врху стубова у предворју били су урађени као љиљани од четири лакта. На два капитела на оба стуба били су одозго и према средини испод плетеница нарови, којих је било двеста у два реда уоколо, и на једном и на другом капителу. Стубове подиже на улазу у предворје храма. Стуб који је поставио с десне стране назва Јахин, а стуб који је поставио с леве стране назва Воас. На врху стубова постави израђено цвеће љиљана. Тако доврши стубове. Потом сали море. Десет лаката је било од једног краја до другог, сасвим округло, пет лаката високо, а обим је био тридесет лаката, врпцом измерено. Под рубом његовим свуда уоколо биле су лопте, по десет на један лакат, којима је било опточено море. Лопте су биле у два реда, сливене с њим. Оно је стајало на дванаест волова. Три су гледала на север, три на запад, три на југ и три на исток. Море је стајало на њима, а задњим делом су били окренути унутра. Дебљина му је била као подланица, а руб му је био као руб чаше, као љиљанов цвет. Примало је две хиљаде вата. Он начини десет подножја од бронзе, четири лакта је било дуго свако подножје, четири лакта широко, а три лакта високо. Подножја су овако направљена: оплате су биле у њима и оплате у оквирима. На оплатама у оквирима били су лавови, волови и херувими. На угловима и изнад и испод лавова и волова висили су венци. Свако подножје је имало четири точка од бронзе и осовине од бронзе. На четири угла су били као држачи, а под умиваоником су били држачи сливени са венцима. Дубина умиваоника од врха до дна над ступцем била је лакат и по. При врху је био округао као и стубац. На ободу је био изрезан, а оплата је била четвороугаона, а не округла. Четири точка су била под оплатом. Осовине точкова су излазиле на подножју, а сваки точак је био висок лакат и по. Точкови су прављени као точкови кола. Њихове осовине, главчине, наплаци и паоци били су ливени. Четири држача била су на четири угла сваког подножја. Из подножја су излазили њихови држачи. Изнад подножја висина је била пола лакта, а било је свуда округло. Горе на подножју биле су његове стране и оплате које су излазиле из њега. По странама његовим и по оплати уреза херувиме, лавове и палме једно до другог на венцу уоколо. Затим направи десет подножја. Сва су била једнако саливена и исте величине. Потом направи десет умиваоника од бронзе. Један умиваоник је запремао четрдесет вата. Сваки умиваоник је био четири лакта. По један умиваоник је стајао на сваком од десет подножја. Пет подножја стави на десну страну храма, а море стави на леву страну храма, према југоистоку. Хирам начини лонце, лопате и котлиће. Тако доврши цео посао који је радио цару Соломону за храм Господњи: два стуба, два капитела округла одозго на два стуба, две плетенице да покривају два капитела на врховима стубова, четири стотине нарова на две плетенице, два реда нарова на свакој плетеници да покривају два округла капитела наврх стубова, десет подножја и десет умиваоника на подножјима, море и дванаест волова под морем, лонце, лопате и котлиће. Све посуде које је Хирам направио цару Соломону за храм Господњи биле су од чисте бронзе. Цар их је изливао у јорданској равници у пределу са иловачом, између Сохота и Сартана. Потом Соломон поређа све посуде. Толико их је било да није утврђивао количину бронзе. Соломон начини све предмете који су били у дому Господњем: златни жртвеник, златни сто на ком су се постављали хлебови, пет свећњака с десне стране и пет с леве пред светињом над светињама од чистог злата, златне цветове, жишке, клешта, чаше, виљушке, котлиће, машице и кадионице од чистог злата, пречаге од злата на двокрилним вратима у дому пред светињом над светињама и златне пречаге на улазу у храм. Тако се заврши сав посао који је цар Соломон урадио за дом Господњи. Соломон унесе дарове које је посветио отац његов Давид, сребро, злато и посуђе, и стави их у ризницу дома Господњег. Потом Соломон сазва к себи у Јерусалим старешине Израиљеве, све поглаваре племенске и главаре родова синова Израиљевих да би се пренео ковчег савеза Господњег из града Давидовог, а то је Сион. Тада се скупише сви људи Израиљеви пред царем Соломоном за празник месеца етанима, а то је седми месец. Кад дођоше све старешине Израиљеве, подигоше свештеници ковчег и пренесоше ковчег Господњи и шатор сведочанства и све свете посуде које су биле у шатору. Преносили су их свештеници и левити. Цар Соломон и сав збор Израиљев који се окупио око њега принесоше пред ковчегом толико оваца и говеда да се због мноштва нису могли ни избројати ни израчунати. Свештеници унесоше ковчег савеза Господњег на његово место у унутрашњост храма, у светињу над светињама, под крила херувима. Наиме, херувими су имали раширена крила над местом где је стајао ковчег и заклањали су херувими одозго ковчег и облице његове. Облице провукоше тако да су се крајеви видели из светилишта наспрам светиње над светињама, али се нису виделе споља. Ту остадоше до данас. У ковчегу су биле само две плоче камене, које је у њега ставио Мојсије на Хориву кад је Господ склопио савез са синовима Израиљевим пошто су изашли из земље египатске. Кад су свештеници изашли из светилишта, облак испуни дом Господњи, тако да свештеници нису могли да приђу да служе од облака. Слава Господња испунила је дом Господњи. Тада рече Соломон: „Господ је рекао да ће пребивати у тами, и ја ти саградих дом, место у ком ћеш пребивати довека.” Потом се цар окрену и благослови сав збор Израиљев, а сав збор Израиљев је стајао. Тада он рече: „Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који је говорио устима својим оцу мом Давиду и руком својом испунио обећање. Од дана у ком сам извео из Египта народ свој Израиљ нисам изабрао ниједан град ни из једног племена Израиљевог да се у њему сазида храм у ком би пребивало име моје, него изабрах Давида да он влада народом мојим Израиљем. Мој отац Давид био је наумио да сазида храм имену Господа, Бога Израиљевог. Међутим, Господ рече оцу мом Давиду: ‘То што си наумио да сазидаш храм имену мом добро си урадио. Међутим, нећеш ти сазидати тај храм него син твој, који изађе из бедара твојих. Он ће сазидати храм имену мом!’ Господ испуни обећање које је изрекао јер ступих на место оца свога Давида. Седох на престо Израиљев као што рече Господ и сазидах храм имену Господа, Бога Израиљевог. Припремио сам место за ковчег у ком је савез Господњи, који је склопио са оцима нашим кад их је извео из земље египатске.” Потом Соломон стаде пред жртвеник Господњи пред целим збором Господњим, подиже руке своје ка небу и рече: „Господе, Боже Израиљев! Ниједан бог горе на небу ни доле на земљи није ти сличан. Чуваш савез и милост према слугама твојим, који ходе пред тобом свим срцем својим. Ти си слуги твоме, мом оцу Давиду, испунио што си му обећао. То што си устима својим рекао испунио си рукама својим, што се види данас. Сада Господе, Боже Израиљев, испуни слуги своме, оцу мом Давиду, обећање кад си казао: ‘Неће ти преда мном нестати човек који би седео на престолу Израиљевом само ако синови твоји буду чували пут свој, да ходе преда мном, као што си ти ишао преда мном.’ Сада, Боже Израиљев, нека се испуни обећање твоје које си дао слуги своме, мом оцу Давиду. Само, да ли ће Бог заиста становати на земљи? Гле, небо и највиша небеса не могу да те обухвате, а камоли храм овај који саградих. Услиши молитву слуге свога и вапај његов, Господе, Боже мој! Почуј вапај и молитву коју ти данас упућује слуга твој! Нека очи твоје буду отворене над храмом, дању и ноћу, над овим местом за које си рекао: ‘Ту ће пребивати име моје.’ Почуј молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Саслушај молитву слуге твога и народа твога Израиља кад се буду молили са овог места. Услиши је из боравишта свога на небесима, почуј и смилуј се! Кад неко згреши ближњем свом и нареди му се да се закуне и заклетва дође пред жртвеник твој у овом храму, ти почуј на небу и поступај и суди слугама својим. Кривца осуди пребацујући дела његова на његову главу, а невиног ослободи поступајући по невиности његовој. Кад непријатељ потуче народ твој израиљски зато што ти је згрешио, па се обрати теби и прослави име твоје у овом храму, замоли те преклињући, ти почуј са неба и опрости грехе народу своме Израиљу и доведи га натраг у земљу коју си дао очевима њиховим. Кад се затвори небо и не буде кише зато што су ти згрешили па те замоле на овом месту, прославе име твоје пошто си их притиснуо, ти почуј са неба и опрости грех слугама својим и народу своме Израиљу. Покажи им прави пут којим ће ићи и пусти кишу на земљу своју, коју си дао у наследство народу свом. Кад у земљи настане глад, кад буду помор, суша, житна болест, скакавци, губари, ако непријатељ притисне брата у земљи кад је неко зло или нека болест, ако упути молитву или вапај неки човек или цео народ твој израиљски кад им је тешко на срцу и подигну руке своје у овом храму, ти почуј на небу, у стану свом, смилуј се и учини им. Подај сваком човеку по путу његовом, јер ти познајеш срце његово. Ти једини знаш срца синова својих. Нека те се боје у све дане које поживе у земљи коју си дао очевима нашим. Кад дође из далеке земље странац, који није из народа твога израиљског, због имена твога, јер је чуо за име твоје велико, руку твоју моћну и мишицу подигнуту и помоли се у храму овом, ти почуј са неба, из стана свога, и испуни све што повиче к теби тај странац. Тако ће сви народи на земљи познати име твоје и бојаће те се као народ твој Израиљ. Схватиће да се твојим именом назива овај храм који сам сазидао. Кад народ твој пође у рат на непријатеље своје, путем којим га ти упутиш, и помоли се Господу окренут ка свом граду, који си ти изабрао, и храму који сам саградио имену твом, почуј с неба молитву његову и вапај његов и учини му по правди. Кад ти они згреше – јер нема човека који не греши – и ти се расрдиш на њих и предаш их непријатељима њиховим, па их заробе и одведу у земљу непријатељску, далеку или ближу, ако се покају у срцу у земљи у коју буду доведени, обрате се и почну да ти се моле у земљи тлачитеља својих и кажу: ‘Сагрешисмо, зло чинисмо, безбожни бејасмо’ и тако се обрате теби свим срцем својим и свом душом својом у земљи непријатеља својих који су их заробили, ако ти се помоле окренути ка земљи својој, коју си дао очевима њиховим, према граду који си изабрао и према храму који сам сазидао имену твом, тада почуј с неба, с места на ком боравиш, молитву њихову и вапај њихов и подај им правицу. Опрости народу свом што ти је сагрешио и све преступе које је починио и умилостиви тлачитеље његове да се смилују на њега. Он је народ твој и наследство твоје које си извео из Египта из пећи огњене. Нека буду очи твоје отворене на молбу слуге твога и на молбу народа твога Израиља и почуј их кад те призову. Ти си их издвојио себи за наследство из свих народа на земљи као што си рекао преко слуге свога Мојсија кад си извео оце наше из Египта, Господе, Господе мој.” Кад је Соломон завршио све ове молитве и вапаје Господу, устаде с места на ком је клечао испред жртвеника Господњег с рукама уздигнутим ка небу. Он, стојећи, благослови сав збор Израиљев и снажним гласом рече: „Нека је благословен Господ који је дао мир народу свом Израиљу, као што је и обећао. Није изостало ниједно лепо обећање које је дао преко слуге свога Мојсија. Нека Господ, Бог наш, буде с нама као што је био са очевима нашим. Нека нас не напусти и не одбаци. Нека прими срца наша себи да бисмо ходали свим путевима његовим и чували заповести његове, законе његове и наредбе његове које је заповедио оцима нашим. Нека буду ове моје речи које сам усрдно изнео Господу близу Господа, Бога нашег, дању и ноћу, да би дао правицу слуги свом и народу свом Израиљу у свако доба. Тако би сви народи на земљи увидели да је Господ – Бог и да нема другог. Нека срце ваше буде чврсто у Господу, Богу нашем, да ходите по законима његовим и чувате заповести његове као данас.” Тада цар и сав Израиљ с њим принесоше жртве пред Господом. Соломон принесе на жртву захвалну, коју принесе Господу, двадесет две хиљаде волова и сто двадесет хиљада оваца. Тако посветише храм Господњи цар и сви синови Израиљеви. Тог дана посвети цар средњи део предворја који је испред храма Господњег, јер је онде принео жртве паљенице, приносе и лој од жртава захвалних. Бронзани жртвеник, који је био пред Господом, био је мали да прими жртве паљенице, приносе и лој жртава захвалних. У то време прославише празник Соломон и сав Израиљ с њим. Соломон је сакупио велик збор пред Господом, Богом нашим, од уласка у Емат до Египатског потока. Трајало је то седам дана и још седам дана – четрнаест дана. Осмог дана он отпусти народ. Они су благосиљали цара и отидоше шаторима својим весели и радосни због свих добара која је учинио Господ слуги свом Давиду и народу свом Израиљу. Кад је Соломон завршио храм Господњи и дом царски и све што је желео да уради, јави се Господ Соломону други пут, као што му се био јавио у Гаваону. Господ му рече: „Услишио сам молитву твоју и вапај твој, које си ми упутио. Посветио сам храм који си сазидао да ту пребива име моје довека. Очи моје и срце моје биће ту у све дане. Ако ти будеш ходио преда мном онако како је ходио отац твој Давид у чистоти срца и у праведности, ако чиниш све што сам ти заповедио, чуваш све моје законе и заповести, ја ћу утврдити престо царства твога над Израиљем довека, као што сам казао оцу твом Давиду говорећи: ‘Неће ти нестати човека на престолу Израиљевом.’ Међутим, ако ви и синови ваши одступите од мене и не будете чували заповести моје и законе моје које сам вам дао, него одете и служите другим боговима и клањате им се, тада ћу истребити Израиљ из земље коју сам им дао. Овај дом који сам посветио имену свом одбацићу од себе. Израиљ ће бити поруга и подсмех међу свим народима. Овај храм је узвишен, али сви који буду пролазили поред њега зачудиће се, звиждаће и казаће: ‘Шта је учинио Господ од земље ове и храма овог?’ Одговориће се: ‘Зато што су одбацили Господа, Бога свога, који је оце њихове извео из Египта. Пришли су другим боговима, клањали им се и служили им. Зато Господ пусти на њих сва та зла.’” Прође двадесет година и Соломон сазида обе грађевине, храм Господњи и двор царски. Цар тирски Хирам достављао је Соломону дрва кедрова и дрва чемпресова и злата колико је хтео, а цар Соломон даде Хираму двадесет градова у земљи галилејској. Хирам дође из Тира да види градове које му уступи Соломон, али му се они не свидеше. Тада он рече: „Брате мој, какви су то градови што си ми их дао?” Он их назва "Кавул земља" и то остаде до данас. Хирам је био послао цару сто двадесет таланата злата. Овако је било са послом који је урадио цар Соломон: подигао је храм Господу, двор свој, Милон и зидове око Јерусалима, Асор, Мегидон и Гезер. Фараон, цар египатски, изашао је и освојио Гезер, спалио га огњем и побио Хананејце који су живели у граду. Он га даде као мираз ћерци својој, жени Соломоновој. Соломон озида Гезер и Вет-Орон Доњи, Валат и Тадмор у пустињској земљи, и све градове које је Соломон имао као житнице и градове за кола и градове за коњицу и све што је Соломон зажелео да зида у Јерусалиму, на Ливану и свим областима над којим је владао. Сав народ који је остао од Аморејаца, Хетејаца, Ферезејаца, Јевејаца и Јевусејаца, који нису били од синова Израиљевих, синове њихове који су остали у земљи после њих, које нису могли синови Израиљеви да истребе, њих Соломон натера да раде до дана данашњег. Ниједног од синова Израиљевих Соломон не учини робом, већ су били његови војници, дворани, војсковође, тридесетници и заповедници над колима његовим и коњаницима његовим. Главних надзорника над Соломоновим радовима било је пет стотина педесет. Они су надгледали народ који је радио. Кад је ћерка фараонова ушла из Давидовог града у двор свој, који јој је он сазидао, тада он подиже и Милон. Соломон је три пута годишње приносио жртве паљенице и жртве захвалне на жртвенику који је подигао Господу и кадио је пред Господом. Тако је довршио храм. Цар Соломон је саградио лађе у Есион Гаверу, који је код Елота на обали Црвеног мора у земљи едомској. Хирам је послао на тим лађама своје људе, морнаре који познају море, да буду са слугама Соломоновим. Они отпловише у Офир и узеше оданде четири стотине двадесет таланата злата и донесоше их цару Соломону. Царица Саве је слушала о Соломону и имену Господњем и дође да му постави питања. Она дође у Јерусалим са веома великом пратњом, с камилама које су носиле мирисе и веома много злата и драгог камења. Она дође Соломону и изнесе му све што јој је на срцу. Соломон јој одговори на сва питања. Ништа није било непознато цару да није умео да јој одговори. Кад царица савска виде сву мудрост Соломонову, двор његов који је сазидао, јела на столу његовом, седишта гостију његових, послуживање слугу његових и одела њихова, пехарнике његове и његове жртве паљенице које је приносио у дому Господњем, застаде јој дах. Тада рече цару: „Истина је оно што сам слушала у земљи својој о теби и твојој мудрости. Нисам могла да верујем у то што се причало док нисам дошла и видела својим очима. И, гле, ни пола ми није казано! Твоја мудрост и твоје врлине превазилазе оно што сам слушала. Благо људима твојим, благо слугама твојим што стално стоје пред тобом и слушају мудрост твоју. Нека је благословен Господ, Бог твој, који те воли и који те је посадио на престо Израиљев. Зато што Господ воли Израиљ стално, поставио је тебе за цара да судиш и да делиш правицу.” Потом она даде цару сто двадесет таланата злата и веома много мириса и драгог камења. Никад више није дошло толико мириса колико је царица савска даривала Соломона. Хирамове лађе које су преносиле злато из Офира донесоше из Офира и веома много сандаловог дрвета и драгог камења. Цар начини од сандаловог дрвета стубиће у дому Господњем и царском двору и харфице и цитре за певаче. Толико сандаловог дрвета никада се више није донело нити видело до дана данашњег. Цар Соломон дарова царицу савску свим што јој се свидело и што год је замолила, осим оног што јој сам цар Соломон поклони. Потом се она спреми и оде у земљу своју са слугама својим. Злата које је долазило Соломону сваке године било је шест стотина шездесет шест таланата, осим оног које је долазило од трговаца, продаваца, царева страних и управника земље. Цар Соломон начини двеста великих штитова од кованог злата. За сваки штит је употребио шест стотина сикала злата. Такође, и за три стотине малих штитова од кованог злата употребио је три мине злата за сваки. Цар их стави у кућу од ливанског дрвета. Затим цар начини велик престо од слонове кости и обложи га чистим златом. Престо је имао шест степеника, а горњи стражњи део био је округао. Ручке су биле са обе стране седишта, а два лава су стајала покрај ручки. Дванаест лавова је стајало на шест степеника са обе стране. Такви нису постојали ни у једном царству. Сви пехари из којих је пио цар Соломон били су златни и све посуде у кући од ливанског дрвета биле су обложене чистим златом. Ништа није било од сребра јер је сребро било безвредно у Соломоново време. Цар је имао лађе тарсијске на мору уз Хирамове лађе. Једном у три године враћале су се лађе тарсијске довозећи злато, сребро, слоновачу, мајмуне и пауне. Тако је цар Соломон надмашио све цареве земаљске богатством и мудрошћу. Из целог света су желели да виде Соломона и да чују мудрост његову коју му Господ усади у срце. Свако му је доносио поклон: посуде сребрне и посуде златне, одећу, оружје, мирисе, коње и мазге, сваке године. Соломон сакупи кола и коњицу. Имао је хиљаду четири стотине кола и дванаест хиљада коњаника, које размести по градовима у којим су стајала кола и код цара у Јерусалиму. Соломон је учинио да је у Јерусалиму било сребра као камења и кедрових стабала као дивљих смокава у долини. Соломону су доводили коње из Египта и сакупљали их. Цареви трговци су их сакупљали за плату. Довозили су кола по шест стотина сикала сребра из Египта, а коња по сто педесет. Тако су сви цареви хетејски и цареви сиријски добијали преко њих. Осим ћерке фараонове, цар Соломон је волео и жене туђинке: Моавке, Амонке, Едомке, Сидонке и Хетејке, од варвара за које је Господ рекао синовима Израиљевим: „Немојте одлазити њима и они нека не долазе вама. Оне ће завести срца ваша боговима својим.” Њих Соломон заволе. Имао је седам стотина жена принцеза и три стотине наложница. Када је Соломон остарио, његове жене га привукоше другим боговима и срце његово није потпуно припадало Господу, Богу његовом, као срце његовог оца Давида. Соломон се повео за Астаротом, богињом сидонском, а потом за Мелномом, гнусобом амонском. Соломон је чинио оно што је зло у очима Господњим и није се сасвим предао Господу као отац његов Давид. Тако Соломон подиже узвишицу Хемосу, гнусоби моавској, на гори пред Јерусалимом и Молоху, гнусоби амонској. Тако је чинио свим својим женама туђинкама, које су кадиле и приносиле жртве својим боговима. Господ се разгневи на Соломона зато што је одвратио срце своје од Господа, Бога Израиљевог, који му се двапут јавио. Он му је заповедио да не иде за туђим боговима, а он не сачува заповест Господњу. Тада Господ рече Соломону: „Кад је тако с тобом да ниси одржао савез мој, законе моје које сам ти заповедио, зато ћу отргнути царство од тебе и даћу га слуги твом. Ипак, то нећу учинити за време твог живота због оца твога Давида. Отргнућу га из руке сина твог. Ипак, нећу од њега отргнути цело царство. Даћу једно племе сину твом због слуге мог Давида и због Јерусалима, који сам изабрао.” Потом Господ подиже противника Соломону – Адада Идумејца из царске лозе идумејске. Кад је Давид победио Идумејце, војсковођа Јоав дошао је да покопа побијене и побио све мушкарце у Идумеји. Јоав и сав Израиљ остадоше онде шест месеци, док нису побили све мушкарце у Идумеји. Тада утече Адад са Идумејцима који су служили његовог оца у Египат. Адад је тад био мали дечак. Они пођоше из Мадијама и дођоше у Фаран. Из Фарана поведоше људе и дођоше у Египат фараону, цару египатском. Овај му даде кућу, одреди храну и даде му земљу. Адад је стекао велику милост код фараона и он га ожени сестром своје жене, сестром велике царице Тахпенесе. Сестра Тахпенесина му роди сина Генувата, којег отхрани Тахпенеса у двору фараоновом. Тако Генуват остаде у двору фараоновом са фараоновом децом. Кад је Адад чуо у Египту да је Давид уснуо код отаца својих и да је умро војсковођа Јоав, рече Адад фараону: „Допусти ми да одем у своју земљу.” Фараон га запита: „Шта ти недостаје код мене па хоћеш да идеш у своју земљу?” Он одговори: „Ништа, али ме пусти да одем.” Потом му Бог подиже противника, сина Елијадиног Резона, који је био побегао од господара свога Адарезера, цара совског. Он окупи људе око себе и постаде четовођа у време кад их је Давид убијао. Затим одоше у Дамаск, остадоше тамо и завладаше Дамаском. Он је био противник Израиљу док год је Соломон био жив. Чинио је зла Израиљу кад и Адад, а владао је у Сирији. Подиже се против цара и Јеровоам, слуга царев, син Наватов, Јефремовац из Сариде. Мајка му се звала Серуја и била је удовица. Ово је разлог зашто он подиже руку на цара. Наиме, Соломон је зидао Милон и зазиђивао пукотину у граду свога оца Давида. Јеровоам је био снажан и храбар човек. Соломон примети момка како ради и постави га за надзорника над свим радовима у дому Јосифовом. У то време се догоди да Јеровоам отиде из Јерусалима. На путу га срете пророк Ахија Силомљанин, који је имао на себи нов огртач. Њих двојица су били сами у пољу. Тада Ахија узе нов огртач који је имао на себи и раздера га на дванаест делова. Потом рече Јеровоаму: „Узми десет делова јер овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Ево, истргнућу царство из руке Соломонове и даћу теби десет племена. Он ће имати једно племе због слуге мога Давида и због града Јерусалима, који сам изабрао између свих племена Израиљевих. Они оставише мене и приклонише се богињи сидонској Астароти, богу моавском Хемосу и Мелхому, богу синова Амонових. Нису ходили путевима мојим да чине што је право у очима мојим и да испуњавају законе моје и заповести моје као отац његов Давид. Међутим, нећу му из руке узети цело царство, него ћу га оставити да влада док је жив због слуге мог Давида, којег сам изабрао и који је чувао заповести моје и законе моје. Узећу царство из руке сина његовог и дати теби десет племена. Сину његовом даћу једно племе да стално буде светиљке слуги мом Давиду преда мном, у граду Јерусалиму, који сам изабрао да у њему поставим име своје. Тебе ћу узети да владаш над свим што ти душа жели и бићеш цар над Израиљем. Ако будеш слушао све што ти заповедим, пођеш путевима мојим, чиниш право у очима мојим чувајући законе моје и наредбе моје као што је чинио слуга мој Давид, бићу с тобом и саградићу ти тврд дом, као што сам саградио Давиду и предаћу ти Израиљ. Понижаваћу потомке Давидове због тога, али не заувек.’” Соломон је тражио Јеровоама да га убије, али Јеровоам устаде и побеже у Египат египатском цару Сисаку. Он остаде у Египту док не умре Соломон. Остале речи Соломонове, све што је учинио и мудрост његова зар нису записане у Књизи дела Соломонових? Соломон је владао над Израиљем у Јерусалиму четрдесет година. Потом почину Соломон код отаца својих. Погребоше га у граду оца његовог Давида. Уместо њега зацари се син његов Ровоам. Ровоам отиде у Сихем јер се у Сихему окупи сав Израиљ да га зацари. То сазнаде син Наватов Јеровоам. Он је још био у Египту, где је побегао од цара Соломона и настанио се у Египту. Тада послаше и доведоше га. Тако дођоше Јеровоам и сав збор Израиљев и рекоше Ровоаму говорећи: „Твој отац је ставио на нас тежак јарам. Ти сад олакшај тешку службу оца свога и тежак јарам који је ставио на нас, па ћемо ти служити.” Он им одговори: „Идите, па за три дана опет дођите к мени.” Народ отиде. Тада се цар Ровоам посаветова са старцима који су служили његовом оцу Соломону док је био жив и упита: „Шта ви саветујете да одговорим овом народу?” Они му одговорише говорећи: „Ако данас удовољиш тим људима, послушаш их и одговориш им лепим речима, служиће ти целог века.” Међутим, он одбаци савет стараца који су му дали, него се посаветова са момцима који су одрасли са њим и који су били пред њим. Он их упита: „Шта саветујете да одговорим овом народу који ми каже говорећи: ‘Олакшај јарам који је ставио на нас отац твој?’” Момци који одрастоше са њим одговорише говорећи: „Народу који ти каза говорећи: ‘Отац твој ставио је на нас тежак јарам, а ти нам га олакшај’ кажи овако: ‘Мој мали прст је дебљи од бутине мога оца. Ето, отац мој је ставио на вас тежак јарам, а ја ћу вам још отежати ваш јарам. Отац мој вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљикавим бичевима.’” Јеровоам и сав народ дођоше Ровоаму трећег дана као што им је цар био рекао говорећи: „Дођите ми трећег дана.” Цар одговори оштро народу, одбацивши савет који су му дали старци. Он им рече како су га саветовали момци говорећи: „Мој отац је ставио на вас тежак јарам, а ја ћу још додати на ваш јарам. Отац мој вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бодљикавим бичевима.” Тако цар не услиши народ јер је тако Господ уредио да би се обистинила реч коју је рекао преко Ахије Силомљанина Јеровоаму сину Наватовом. Кад сав Израиљ виде да цар није хтео да их услиши, одговори народ цару говорећи: „Какав део имамо ми са Давидом? Ми немамо наследство са сином Јесејевим. У шаторе своје, Израиљу! Сад се, Давиде, брини за дом свој!” Тако Израиљ отиде у шаторе своје. Ровоам је владао само над синовима Израиљевим који су живели у градовима Јудиним. Потом цар Ровоам посла Адорама, који је био надзорник радова, али га сав Израиљ засу камењем и уби га. Цар Ровоам брзо седе у кола и побеже у Јерусалим. Тако се Израиљ одвоји од дома Давидовог до дана данашњег. Јеровоам постаде цар израиљски, а Ровоам цар јудејски. Кад је сав Израиљ чуо да се Јеровоам вратио, послаше по њега, доведоше га на сабор и прогласише га за цара над целим Израиљем. Уз Давидов дом не остаде нико осим племена Јудиног. Ровоам дође у Јерусалим и сазва сав дом Јудин и племе Венијаминово, сто осамдесет хиљада одабраних ратника да нападну дом Израиљев и да поврате царство Соломоновом сину Ровоаму. Међутим, дође Божја реч Семеју, човеку Божјем, и рече: „Кажи Соломоновом сину Ровоаму, цару Јудином, и целом дому Јудином, Венијаминовом и осталом народу и реци: ‘Овако говори Господ: Немојте ићи да ратујете с браћом својом, синовима Израиљевим! Свако нека се врати кући својој јер сам ја тако наредио.’” Они послушаше реч Господњу, вратише се и одоше, како им рече Господ. Јеровоам утврди Сихем у Јефремовој гори и настани се у њему. Потом отиде одатле и утврди Фануил. Тада Јеровоам рече у себи: „Сада би могло да се царство врати дому Давидовом. Ако овај народ почне да се пење у Јерусалим да приноси жртве, онда ће срце народа да прионе свом господару, цару јудејском Ровоаму, а мене ће убити.” Цар се посаветова и начини два телета од злата, па им рече: „Доста сте се пењали у Јерусалим! Ево твог бога, Израиљу, који те је извео из земље етипатске!” Он постави једно у Ветиљ, а друго у Дан. То је био повод за грех јер је народ ишао ка једном, до Дана. Он подиже светилиште на узвишењу и постави свештенике из народа који нису припадали синовима Левијевим. Затим Јеровоам уведе празник петнаестог дана осмог месеца, као што је празник код Јуде, и приђе жртвенику. Тако учини и у Ветиљу, приносећи жртве теоцима које је начинио. У Ветиљу постави свештенике на узвишења која је подигао. Петнаестог дана осмог месеца, месеца који је изабрао да би увео празник у срце Израиљево, приступи жртвенику који је подигао у Ветиљу. Он приступи жртвенику да га окади. Потом човек Божји по речи Господњој дође из Јудеје у Ветиљ. Јеровоам је стајао крај жртвеника и кадио је. Тада онај по речи Господњој повика према жртвенику: „Жртвениче! Жртвениче! Овако говори Господ: ‘Ево, родиће се син дому Давидовом по имену Јосија. Он ће на теби клати свештенике узвишења који каде по теби и спалиће људске кости на теби.’” У тај дан он начини знак и рече: „Ово је знак да је Господ рекао: ‘Ето, жртвеник ће се распасти и просуће се пепео који је на њему.’” Кад је цар чуо речи човека Божјег које је довикнуо жртвенику ветиљском, пружи руку своју са жртвеника и рече: „Држите га!” Међутим, рука коју је пружио према њему осуши се, тако да није могао да је врати. Жртвеник се распаде и пепео се просу са жртвеника, како је као знак наговестио човек Божји речју Господњом. Тада се цар обрати човеку Божјем и рече: „Замоли Господа, Бога свога, да се смилује на мене да ми се врати рука.” Човек Божји се помоли Господу и врати се рука цару као што је била раније. Онда цар рече човеку Божјем: „Пођи са мном у кућу моју да се окрепиш и да те наградим.” Међутим, човек Божји рече цару: „И да ми даш пола дома свога, не бих пошао с тобом, нити бих јео хлеб, нити бих воду пио у овом месту. Овако ми је заповеђено речју Господњом, која рече: ‘Не једи хлеб, не пиј воде, нити се враћај путем којим си дошао!’” Тако он оде другим путем и не врати се путем којим је дошао у Ветиљ. У Ветиљу је живео један стар пророк. Његов син дође и исприча му све шта је учинио човек Божји онај дан у Ветиљу и речи које је упутио цару исприча оцу свом. Отац их упита: „Којим путем је отишао?” Синови показаше пут којим је отишао човек Божји који је дошао из Јудеје. Тада он рече синовима својим: „Припремите ми магарца.” Они му припремише магарца и он седе на њега. Он пође за човеком Божјим, нађе га како седи под храстом и упита га: „Јеси ли ти човек Божји који је дошао из Јудеје?” Он одговори: „Ја сам.” Овај му рече: „Хајде са мном кући да једеш.” Он одговори: „Не могу да се вратим с тобом, ни да идем с тобом, ни да једем хлеб, ни да пијем воду с тобом у овом месту. Реч Господња ми саопшти: ‘Не једи хлеб, не пиј воде тамо и не враћај се путем којим си дошао!’” Овај му рече: „И ја сам пророк као и ти. Анђео ми, Божјом речи, каза: ‘Поведи га са собом кући својој да једе хлеб и да пије воду.’” Овај га је слагао. Он се врати с њим, поједе хлеб и попи воду. Док су седели за столом, дође реч Господња пророку који га је вратио. Он повика човеку Божјем који је дошао из Јудеје и рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што ниси послушао заповест Господњу и сачувао заповест коју ти је наредио Господ, Бог твој, него си се вратио, јео хлеб и пио воду на месту за које ти је речено: Не једи хлеб и не пиј воду, зато тело твоје неће лећи у гроб отаца твојих.’” Пошто је овај јео и пио, он припреми магарца пророку којег је вратио. Он оде, али га срете лав и усмрти га. Тело његово је лежало на путу, магарац је стајао крај њега, а и лав је стајао покрај тела. Људи су пролазили и видели су тело како лежи на путу и лава како стоји крај тела. Они отидоше и јавише у граду у ком је живео стари пророк. Кад је то чуо пророк који га је вратио с пута, рече: „То је човек Божји. Није послушао реч Господњу и зато га је Господ предао лаву, који га је растргао и убио по речи Господњој коју му је рекао.” Он рече синовима својим говорећи: „Припремите ми магарца.” Они га припремише. Он одјаха, нађе тело испружено на путу и магарца и лава како стоје крај тела. Лав није прождрао тело, нити је растргао магарца. Пророк подиже тело човека Божјег, стави га на магарца и понесе натраг. Стари пророк дође у град, ожали га и сахрани. Тело стави у свој гроб плачући: „Ех, брате мој!” Кад га је сахранио, он рече синовима својим говорећи: „Кад умрем, сахраните ме у исти гроб у ком је сахрањен човек Божји. Уз његове кости ставите и моје кости. Сигурно ће се обистинити реч коју је он казао по заповести Господњој против жртвеника у Ветиљу и против свих светилишта на узвишењима у градовима самаријским.” Ни после ових речи Јеровоам се не врати са свог погрешног пута. Опет постави припросте људе за свештенике на узвишењима. Ко је хтео, на њега је стављао руку и постављао за свештеника на узвишењима. Због тог греха истреби се дом Јеровоамов и нестаде га са земље. У оно време разболе се Јеровоамов син Авија. Тада рече Јеровоам жени својој: „Устани, преобуци се да те не би познали да си жена Јеровоамова, па иди у Силом. Ено, онде је пророк Ахија, који ми је рекао да ћу бити цар над овим народом. Понеси десет хлебова, колаче и ћуп меда па иди к њему. Он ће ти рећи шта ће бити с дечаком.” Жена Јеровоамова учини тако. Она устаде, дође у Силом и уђе у кућу Ахијину. Ахија није више видео јер су му очи ослепеле од старости. Међутим, Господ рече Ахији: „Ево, долази жена Јеровоамова да те пита за сина свог јер је болестан. Ти јој кажи тако и тако. Кад уђе, она ће бити преобучена.” Ахија чу шум њених корака кад она уђе на врата и рече: „Уђи, жено Јеровоамова! Зашто се претвараш да си друга? Ја сам позван да ти лоше кажем. Иди и кажи Јеровоаму да овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Уздигао сам те из народа и поставио те владарем над народом својим Израиљем. Отргао сам царство од дома Давидовог и дао га теби. Међутим, ти ниси био као слуга мој Давид, који је чувао заповести моје и ишао за мном свим срцем својим и чинио само оно што је право у очима мојим. Ти си радио горе од свих претходника. Отишао си и начинио себи друге богове, кипове ливене, да би ме изазивао, а мене си бацио иза леђа. Ето, зато ћу пустити зло на дом Јеровоамов и истребићу Јеровоаму све мушкарце, роба и слободног у Израиљу. Очистићу дом Јеровоамов као што се чисти прљавштина тако да ништа не остане од њега. Оне Јеровоамове који умру у граду прождраће пси, а оне који умру у пољу прождраће птице небеске.’ Тако говори Господ. Ти устани и иди кући својој. Кад твоје ноге ступе у град, дечак ће умрети. Сав Израиљ ће га оплакивати и сахраниће га. Он ће бити једини из дома Јеровоамовог који ће бити положен у гроб јер се једино на њему из дома Јеровоамовог нашло нешто добро пред Господом, Богом Израиљевим. Господ ће поставити себи цара над Израиљем који ће истребити дом Јеровоамов у тај дан као што је и сада. Господ ће ударити Израиљ тако да ће се заљуљати као што се љуља трска у води. Ишчупаће Израиљ из ове добре земље коју је дао оцима њиховим и расејаће их с оне стране реке зато што начинише себи божанства која љуте Господа. Он ће одбацити Израиљ због грехова које почини Јеровоам и на које наведе и Израиљ.” Тада устаде жена Јеровоамова и оде. Кад је дошла у Терсу и кад је прелазила кућни праг, дечак умре. Покопаше га и сав га Израиљ оплака по речи Господњој коју је казао преко слуге свога пророка Ахије. Остала дела Јеровоамова, како је ратовао и како је владао, ено, записана су у књизи Летопис царева Израиљевих. Јеровоам је владао двадесет две године и почину код отаца својих. На његово место се зацари његов син Надав. Соломонов син Ровоам владао је над Јудејом. Имао је четрдесет једну годину кад је почео да влада. Владао је седамнаест година у Јерусалиму, граду који је Господ изабрао између свих племена Израиљевих да тамо постави име своје. Мајка му се звала Нама и била је Амонка. Јуда је чинио зло у очима Господњим. Гресима које су чинили срдили су га више него оци њихови шта су чинили. И они су начинили себи узвишице, стубове и кипове на свакој узвишици и под сваким зеленим дрветом. Било је чак и храмовних проститутки у земљи. Чиниле су гадости варвара које је Господ био истребио испред синова Израиљевих. Пете године владавине Ровоамове нападе Сисак, цар египатски, Јерусалим. Он опљачка све благо из дома Господњег и царског двора. Узе све. Однесе све златне штитове које је Соломон начинио. Цар Ровоам начини бронзане штитове уместо њих и предаде их заповедницима страже који су чували врата царског двора. Кад год је цар ишао у храм Господњи, стражари су их узимали, а после су их остављали у стражару. Остала Ровоамова дела и све што је чинио цар није ли записано у Летопису царева Јудиних? Све време је био рат између Ровоама и Јеровоама. Ровоам почину код отаца својих и покопаше га код отаца његових у Давидовом граду. Његова мајка се звала Нама и била је Амонка. На његово место зацари се његов син Авијам. Осамнаесте године царевања Наватовог сина Јеровоама зацари се Авијам над Јудом. Царевао је три године у Јерусалиму. Његова мајка се звала Маха, а била је ћерка Авесаломова. Он је починио све грехе које је његов отац чинио пре њега. Његово срце није било предано Господу, Богу његовом, као што је било срце његовог претка Давида. Међутим, због Давида, даде му Господ, Бог његов, видело у Јерусалиму кад му је подигао сина после њега и утврдио Јерусалим. Наиме, Давид је чинио што је право у очима Господњим и целог свог живота није одступао од онога што му је било заповеђено, осим онога са Уријом Хетејином. Ровоам и Јеровоам су ратовали целог свог живота. Остала Авијамова дела и све што је чинио зар није записано у Летопису царева Јудиних? И Авијам и Јеровоам су ратовали. Потом почину Авијам код отаца својих и покопаше га у Давидовом граду. На његово место зацари се његов син Аса. Двадесете године Јеровоамовог царевања над Израиљем зацари се Аса над Јудом. Царевао је четрдесет једну годину у Јерусалиму. Његова бака се звала Маха, а била је ћерка Авесаломова. Аса је чинио оно што је право у очима Господњим као његов предак Давид. Протерао је из земље храмовне проститутке и уништио све кипове које су начинили преци његови. Чак је и баку Маху свргао са почасног места јер је начинила кип Астарти. Аса поломи кип и спали га крај потока Кедрона. Међутим, узвишице нису биле оборене. Ипак је срце Асино било предано Господу целог века. Он унесе у храм Господњи светиње оца свога и своје сребро, злато и посуде. Аса и цар израиљски Васа водили су рат целог века. Цар израиљски Васа пође на Јуду и поче да зида Раму да не би дао никоме да иде јудејском цару Аси, нити да долази од њега. Тада Аса узе све сребро и злато које је било остало у ризницама у храму Господњем и у ризници дома царевог, даде слугама својим и посла их цар Аса Вен-Ададу, сину Тавримоновом, сину Есионовом, цару сирском који је живео у Дамаску, и поручи: „Савез је између мене и тебе и оца мог и оца твог. Ево, шаљем ти на поклон сребро и злато. Хајде, раскини савез са царем израиљским Васом да би се уклонио од мене!” Вен-Адад послуша цара Асу, посла своје војсковође на градове израиљске и покори Ијон, Дан, Авел-Ветмаху, Хинерот и сву земљу Нефталимову. Кад Васа то сазнаде, престаде да зида Раму и врати се у Терсу. Тада цар Аса позва све Јудејце, без изузетка, и они однесоше камење и дрво из Раме, којима је Васа зидао, и од тога сазида цар Аса Геву Венијаминову и Миспу. Сва остала дела, победе, градови које је утврдио, зар нису записани у Летопису царева Јудиних? У старости својој боловао је од ногу. Аса почину код отаца својих и погребоше га код отаца његових у граду Давида, оца његовог. На његово место зацари се његов син Јосафат. Јеровоамов син Надав почео је да влада у Израиљу друге године царевања Асиног у Јуди. Царевао је у Израиљу две године. Он је чинио оно што је зло у очима Господњим. Ишао је путем оца свога и грехом својим наводио и Израиљ. Ахијин син Васа из дома Исахаровог скова заверу против њега и уби га код Гиветона, који је припадао Филистејцима, кад су Надав и сви Израиљци опседали Гиветон. Васа га уби треће године царевања Асиног у Јуди и зацари се на његово место. Чим се зацари, он поби сав дом Јеровоамов. Не остави ниједну душу из рода Јеровоамовог док их све не истреби по речи Господњој коју је Господ казао преко слуге свога Ахије Силомљанина. То је било због грехова Јеровоамових које је чинио и којима је наводио Израиљ да срди Господа, Бога Израиљевог. Остала дела Надавова и све шта је учинио зар није записано у Летопису царева Израиљевих? Аса и цар Израиљев Васа ратовали су целог века. У трећој години царевања Асиног над Јудом зацари се син Ахијин Васа над целим Израиљем у Терси. Владао је двадесет четири године. Он је чинио оно што је зло у очима Господњим. Ишао је Јеровоамовим путем и грехом својим заводио Израиљ. Потом дође реч Господња Ананијевом сину Јују говорећи за Васу: „Подигао сам те из праха и поставио сам те да водиш народ мој израиљски, а ти идеш Јеровоамовим путем и наводиш на грех народ мој израиљски да ме срди гресима својим. Ево, истребићу потомке Васине и потомке дома његовог, а учинићу и с домом твојим као и са домом Наватовог сина Јеровоама. Ко Васин умре у граду, изјешће га пси, а ко му умре у пољу, изјешће га птице небеске.” Остала дела Васина која је учинио и победе његове зар нису записане у Летопису царева Израиљевих? Васа почину код отаца својих и покопаше га у Терси. На његово место зацари се његов син Ила. Међутим, реч Господња преко Ананијевог сина Јуја није дошла само због свег зла које је чинио у очима Господњим и срдио га делима руку својих, па прошао као дом Јеровоамов, него и зато што је он њих истребио. Двадесет шесте године царевања Асиног над Јудом зацари се Васин син Ила. Владао је две године у Терси. Слуга његов Зимрије, старешина половине бојних кола, устаде против њега док је он пио у Терси. Он се опио у кући Арсиној, који је управљао његовим домом у Терси. Зимрије уђе, удари га и уби у двадесет осмој години царевања Асиног над Јудом и зацари се место њега. Чим се зацарио и сео на престо, он поби сав дом Васин. Није поштедео ниједног мушкарца, ни родбину његову, ни пријатеље његове. Тако Зимрије затре сав дом Васин по речи Господњој коју је изрекао за Васу преко пророка Јуја због свих грехова Васиних и због греха његовог сина Иле, којим су завели Израиљ кад су срдили Господа, Бога Израиљевог, својим идолопоклонством. Остала дела Илина и све што је чинио зар није записано у Летопису царева Израиљевих? Двадесет седме године царевања Асиног над Јудом зацари се Зимрије. Царевао је у Терси седам дана. Тада је народ опседао Гиветон, који је припадао Филистејцима. Кад је војска у збору чула да се Зимрије побунио и убио цара, сав Израиљ у збору тог дана прогласи војводу Амрија за цара над Израиљем. Потом Амрије и сав Израиљ с њим отидоше од Гиветона и опколише Терсу. Кад Зимрије виде да је град освојен, оде у двор царски, запали двор царски над собом и погибе. То је било због грехова његових, које је починио радећи што је зло у очима Господњим. Ишао је Јеровоамовим путем, чинио његов грех и тако заводио Израиљ. Остала дела Зимријева и како је сковао заверу зар није записано у Летопису царева Израиљевих? Тада се народ израиљски подели. Половина народа пође за Гинатовим сином Тивнијем да га зацари, а половина за Амријем. Међутим, надјача народ који је пошао за Амријем народ који је пошао за Тивнијем. Кад Тивније умре, Амрије постаде цар. Тридесет прве године царевања Асиног над Јудом постаде Амрије цар над Израиљем. Владао је дванаест година, а у Терси шест година. Он купи од Семера Самаријску гору за два таланта сребра, сагради град на гори и назва га Самарија, по имену Семера, господара брда. Амрије је чинио зло у очима Господњим и био је гори од свих својих претходника. Он је ишао путевима Наватовог сина Јеровоама и у гресима којима је завео Израиљ да срди Господа, Бога Израиљевог, својим идолопоклонством. Остала дела Амријева, све шта је чинио, победе његове, зар нису записани у Летопису царева Израиљевих? Амрије почину код отаца својих и погребоше га у Самарији. На његово место зацари се његов син Ахав. Син Амријев Ахав зацари се тридесет осме године царевања Асиног над Јудом. Амријев син Ахав владао је над Израиљем у Самарији двадесет две године. Син Амријев Ахав чинио је зло у очима Господњим више од свих који су били пре њега. Мало му је било што је ишао по гресима Наватовог сина Јеровоама, него се ожени Језавељом, ћерком сидонског цара Етвала. Он поче служити и клањати се Валу. Начини жртвеник Валу у дому Валовом, који сазида у Самарији. Он сали и Астартин кип. Тако Ахав учини горе од свих царева израиљских пре њега изазивајући срџбу Господа, Бога Израиљевог. У то време сазида Хил Ветиљанин Јерихон. Постави га на првенцу свом Авирону, а на мезимцу свом Сегуву постави врата. Тако је и рекао Господ преко Исуса, сина Навиновог. Потом рече Ахаву Илија Тесвићанин из Галада: „Тако да је жив Господ, Бог Израиљев, ком сам служио, наредних година неће бити росе ни кише док ја не кажем.” Затим му дође реч Господња говорећи: „Иди одавде, пођи на исток и сакриј се код потока Хората према Јордану. Пићеш из потока, а гавранима сам заповедио да те тамо хране.” Он оде, поступи по речи Господњој и настани се код потока Хората према Јордану. Гаврани су му доносили хлеб и месо ујутру и хлеб и месо увече, а пио је из потока. После извесног времена поток пресуши јер није било кише у земљи. Тада му дође реч Господња говорећи: „Устани, иди у Сарепту сидонску и тамо остани. Ето, заповедио сам онде жени удовици да те храни.” Тада он устаде и оде у Сарепту. Кад је дошао на градска врата, гле, жена удовица је тамо скупљала дрва. Он је позва и рече јој: „Донеси ми мало воде у крчагу да попијем.” Кад она пође, он јој викну и рече: „Донеси ми и мало хлеба.” Она одговори: „Тако да је жив Господ, Бог твој, немам ништа печено, само шаку брашна у чинији и мало уља у крчагу. Ево, скупљам дрва да одем и да то спремим себи и сину свом да поједемо и да умремо.” Тада јој Илија рече: „Не бој се. Иди припреми као што си казала. Међутим, најпре умеси мени погачу од тога и донеси ми, а после припреми себи и сину свом. Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Брашно из чиније неће нестати, нити ће се крчаг с уљем испразнити до дана када Господ не пусти кишу на земљу.’” Она оде и учини како је рекао Илија. Јели су доста времена он и дом њен. Брашно из чиније није нестало, нити се уље из крчага испразнило, као што рече Господ преко Илије. После тога разболе се син жене чија је била кућа. Болест је била тешка, тако да он испусти душу. Тада она рече Илији: „Шта ја имам с тобом, човече Божји? Дошао си к мени да ме подсетиш на грех мој и да ми усмртиш сина!” Он јој одговори: „Дај ми сина свог.” Тада га узе из њеног наручја, однесе га у горњу собу, у којој је становао, и положи га на кревет свој. Потом завапи Господу и рече: „Господе, Боже мој! Зар ћеш заиста тако уцвелити удовицу код које сам гост да јој усмртиш сина?” Онда се три пута прући над дечаком и завапи Господу говорећи: „Господе, Боже мој, врати у дечака душу његову!” Господ услиши глас Илијин и врати се у дечака душа његова, тако да оживе. Илија узе дечака, снесе га из горње собе у кућу и даде га мајци његовој. Тада рече Илија: „Погледај, жив је твој син!” Онда жена рече Илији: „Сада знам да си ти човек Божји и да је реч Господња истинита у устима твојим!” После много времена, треће године, дође реч Господња Илији говорећи: „Иди, покажи се Ахаву јер хоћу да пустим кишу на земљу.” Илија пође да се покаже Ахаву. У Самарији је владала велика глад. Тада Ахав дозва управитеља двора његовог Авдију. Авдија је имао велики страх од Господа. Кад је Језавеља убијала пророке Господње, узе Авдија сто пророка и сакри их по педесет у једну пећину. Он их је снабдевао храном и водом. Ахав рече Авдији: „Хајде, обићи ћемо све изворе и потоке. Можда ћемо наћи траву да сачувамо у животу коње и мазге, да нам не би угинула стока.” Они поделише земљу коју ће претражити. Ахав оде сам једним путем, а Авдија оде сам другим путем. Док је Авдија путовао, гле, срете га Илија. Он га познаде, паде ничице и рече: „Јеси ли ти то, господару мој Илија?” Он му одговори: „Ја сам. Иди и кажи господару свом: ‘Ево Илије!’” Он рече: „Шта сам згрешио па да предаш слугу свога у руке Ахаву да ме погуби? Тако жив био Господ, Бог твој, нема народа ни царства куда није слао господар мој да те траже. Они рекоше: ‘Нема га.’ Тада он закле царство и народ да те нису нашли. Сад ти кажеш: ‘Иди господару свом и кажи му: Ево Илије.’ Кад ја одем од тебе, дух Господњи ће те однети не знам куда, па кад ја одем Ахаву и јавим му, а он те не нађе, мене ће убити. Слуга твој се боји Господа од младости своје. Зар није казано господару мом шта сам учинио кад је Језавеља убијала пророке Господње? Како сам сакрио сто пророка Господњих, по педесет у једну пећину и снабдевао их храном и водом. А сада ти кажеш: ‘Иди и кажи господару свом: Ево Илије.’ Он ће ме убити!” Илија одговори: „Тако да је жив Господ над војскама пред којим сам стајао, данас ћу му се показати!” Тада отиде Авдија пред Ахава и исприча му. Онда Ахав пође у сусрет Илији. Кад Ахав угледа Илију, рече му Ахав: „Је ли ти доносиш несрећу Израиљу?” Он му одговори: „Нисам ја донео несрећу Израиљу, него ти и дом оца твога јер сте одбацили заповести Господње и пошли сте за Валом. Сад пошаљи да се саберу к мени сав Израиљ на Кармилску гору и четири стотине педесет Валових пророка и четири стотине Астартиних пророка који једу за столом Језавељиним.” Ахав посла к свим синовима Израиљевим, а сабра и оне пророке на Кармилску гору. Тада приступи Илија свем народу и рече: „Докле ћете храмати на обе стране? Ако је Господ – Бог, пођите за њим. Ако је Вал, идите за њим.” Народ му не одговори ништа. Тада Илија рече народу: „Ја сам остао једини пророк Господњи, а пророка Валових има четири стотине педесет. Дајте нам два јунца и нека они изаберу једног, нека га исеку на комаде и ставе на дрва, али нека не принесу огањ. Ја ћу припремити другог јунца и ставићу га на дрва и нећу принети огањ. Тада призовите име својих богова, а ја ћу призвати име Господње. Бог који одговори огњем – прави је Бог!” Сав народ одговори и рече: „Право је рекао!” Потом рече Илија пророцима Валовим: „Изаберите себи једног јунца и прво га ви припремите јер вас је више. Призовите имена богова ваших, али не приносите огањ.” Они узеше јунца који им припаде, припремише га и узвикиваху име Валово од јутра до подне говорећи: „Вале, услиши нас!” Никакав глас ни одговор не дођоше. Затим су скакали око жртвеника који су направили. Кад је било подне, Илија им се наруга говорећи: „Вичите јаче јер он је бог! Можда се замислио, или је заузет, или је на путу, или можда спава, па нека се буди!” Они повикаше још јаче. По свом обичају, парали су се ножевима и шиљцима док их крв не обли. Кад је прошло подне, падоше у бунило, а кад дође време да се принесе жртва, не беше никаквог гласа, никаквог одговора и никаквог услишења. Тада Илија рече свем народу: „Приђите к мени.” Сав народ му приђе. Онда он поправи разваљени жртвеник Господњи. Потом Илија узе дванаест каменова према броју племена синова Јаковљевих, којем је дошла реч Господња која говори: „Израиљ ће бити име твоје.” Од тих каменова направи жртвеник имену Господњем и ископа опкоп толико широк да би стале две мере жита. Потом наређа дрва, исече јунца на делове и стави на дрва. Затим рече: „Наспите четири ведра воде и излијте на жртву и на дрва.” Он опет рече: „И други пут.” Они учинише и други пут. Он рече: „И трећи пут.” Они учинише и трећи пут. Вода је текла око жртвеника и опкоп се напуни водом. Кад је дошло време да се принесе жртва, приступи пророк Илија и узвикну: „Господе, Боже Авраамов, Исаков и Израиљев! Нека данас схвате да си ти Бог у Израиљу, да сам ја слуга твој и да сам по твојој речи учинио све ово. Услиши ме, Господе, услиши ме, да би разумео овај народ да си ти, Господе, Бог који обраћаш срца њихова!” Тада паде огањ Господњи, спали жртву паљеницу, дрва, каменове и прах и исуши воду у опкопу. Кад то виде сав народ, паде ничице на лице своје и повика: „Господ је Бог! Господ је Бог!” Тада им Илија рече: „Похватајте пророке Валове, нека ниједан не побегне!” Они их похваташе, Илија их одведе на поток Кисон и тамо их покла. Потом Илија рече Ахаву: „Иди горе, једи и пиј јер чујем хујање кише.” Ахав оде горе да једе и пије, а Илија се попе на врх Кармила. Саже се према земљи и стави лице своје међу колена. Тада рече своме слуги: „Успни се и погледај према мору.” Он се попе, погледа и рече: „Нема ничег.” Он му рече: „Врати се седам пута.” Кад је био седми пут, он рече: „Ено, диже се с мора облачић, мали као људска шака.” Тада му он рече: „Иди, кажи Ахаву: ‘Упрегни и силази да те не ухвати пљусак!’” Уто се небо замрачи од облака и олује и паде јак пљусак. Ахав се попе на кола и оде у Језраел. Рука Господња се спусти на Илију, он опаса своја бедра и отрча пред Ахавом до Језраела. Ахав исприча Језавељи све шта је учинио Илија и како је мачем посекао све пророке. Тада Језавеља посла гласника Илији и поручи: „Нека ми учине богови и нека додају уколико сутра у ово доба не учиним с твојим животом оно што си ти учинио са њиховим животима.” Видећи то, он устаде и отиде да би спасао живот. Дође у Вирсавеју Јудину и остави тамо свога слугу. Сам он оде дан хода у пустињу и седе под једну смреку. Он пожеле да умре и рече: „Доста је, Господе! Прими душу моју јер нисам бољи од отаца својих.” Потом леже и заспа под смреком. Кад, гле, анђео га дотаче и рече му: „Устани и једи.” Он погледа и, гле, крај узглавља – печена погача и крчаг воде. Он поједе, попи и опет леже. Анђео Господњи дође и други пут, такну га и рече: „Устани и једи јер је далек пут пред тобом.” Он устаде, поједе и попи, па окрепљен тим јелом ишао је четрдесет дана и четрдесет ноћи до Божје горе – Хорива. Тамо уђе у пећину и ту преноћи. И, гле, дође му реч Господња говорећи: „Шта ћеш ти овде, Илија?” Он одговори: „Трудио сам се веома за Господа, Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију.” Рече му: „Изађи и стани на гору пред Господа.” И, гле, Господ пролазаше и ветар силан и јак разваљивао је брда и рушио стене, али Господ не беше у олуји. После ветра би земљотрес, али Господ не беше у земљотресу. Затим дође огањ, али Господ не беше у огњу. После огња дође тихи и благи поветарац. Кад то чу Илија, покри лице огртачем, изађе и стаде на улаз пећине. И, гле, дође му глас говорећи: „Шта ћеш ти овде, Илија?” Он одговори: „Трудио сам се веома за Господа, Бога Саваота. Синови Израиљеви одбацише завет твој, жртвенике твоје развалише и пророке твоје побише мачем. Једини ја остадох, а они траже да ме убију.” Господ му рече: „Иди, врати се истим путем у пустињу дамаштанску. Тамо помажи Азаила за цара Сирије, Нимсијиног сина Јуја помажи за цара Израиља, а Сафатовог сина Јелисија помажи за пророка уместо тебе. Ко утекне од мача Азаиловог, њега ће погубити Јуј. Ко утече од мача Јујевог, њега ће погубити Јелисије. Међутим, оставио сам у Израиљу седам хиљада оних који нису савили колена пред Валом и чија га уста нису целивала.” Он оде оданде и нађе Сафатовог сина Јелисија како оре. Дванаест јармова волова имао је пред собом, а он је био код дванаестог. Пролазећи, Илија поред њега баци огртач свој на њега. Он остави волове, потрча за Илијом и рече: „Дозволи ми да пољубим оца свога и мајку своју, па ћу поћи за тобом.” Он му рече: „Иди, врати се, мисли шта сам ти учинио.” Он оде од њега, узе пар волова и закла их. Скува месо на дрвима од рала и даде народу да поједе. Потом устаде и оде за Илијом да га послужује. Цар сиријски Вен-Адад скупи сву војску своју и тридесет два цара са коњима и колима. Он оде, опколи Самарију и нападе је. Затим посла преговараче израиљском цару Ахаву у град. Они му рекоше: „Овако поручује Вен-Адад: ‘Сребро твоје и злато твоје – моји су, жене твоје и најлепши синови – моји су!’” Цар Израиљев одговори и рече: „Како ти кажеш, господару мој, царе. Твој сам са свим што имам.” Посланици се вратише и рекоше: „Овако каже Вен-Адад и поручује: ‘Послао сам ти поруку да ми даш сребро своје, злато своје, жене своје и синове своје. Сутра у ово доба послаћу слуге своје теби да претраже дом твој и куће слугу твојих. Ставиће руке своје на све што ти је драго и однеће.’” Тада цар Израиљев дозва све старешине земаљске и рече: „Увиђате и видите да спрема зло. Тражи жене моје, синове моје, сребро моје и злато моје иако га нисам одбио.” Старешине и сав народ му одговорише: „Немој да га слушаш и немој да пристанеш.” Тада он рече посланицима Вен-Ададовим: „Реците господару мом, цару: ‘Све што си раније поручио по слугама својим прихватам, али ово не могу.’” Посланици одоше и однеше одговор. Тада му Вен-Адад поручи говорећи: „Тако нека ми учине богови и нека додају уколико буде доста праха од Самарије да сви који иду са мном добију по прегршт!” Цар Израиљев одговори говорећи: „Речено је да се не хвали онај који се опасује, него онај који се распасује!” Кад он чу тај одговор, а баш је пио с царевима под шаторима, рече слугама својим: „Спремите се!” Потом се распоредише према граду. Кад, гле, приступи један пророк цару израиљском Ахаву и рече: „Овако говори Господ: ‘Јеси ли видео то силно мноштво? Ево, ја ћу ти га данас дати у руке да би познао да сам ја Господ.’” Ахав упита: „Преко кога?” Он одговори: „Овако говори Господ: ‘Преко момака старешина земаљских.’” Он рече: „Ко ће започети бој?” Овај одговори: „Ти!” Он преброја момке старешина земаљских и било их је двеста тридесет два. Затим преброја сав народ, све синове Израиљеве и било их је седам хиљада. Они изађоше у подне. Вен-Адад је пио са тридесет два цара и савезника и опише се у шаторима. Момци старешина земаљских изађоше први. Вен-Адад посла људе и они му јавише: „Изашли су Самарићани.” Тада он рече: „Ако су изашли ради мира, похватајте их живе, ако су пошли у рат, похватајте их живе!” Кад су момци старешина земаљских изашли из града, за њима пође и војска. Сваки уби оног наспрам себе, тако да Сиријци побегоше, а Израиљци их потераше. Сиријски цар Вен-Адад побеже на коњу са коњаницима. Тада изађе цар Израиљев, нападе коње и кола и нанесе Сиријцима тежак пораз. Потом дође пророк цару Израиљевом и рече му: „Пођи, охрабри се и размисли шта ћеш да чиниш јер ће догодине сиријски цар опет поћи на тебе.” Цару сиријском рекоше слуге његове: „Њихов бог је бог планински и зато су нас победили. Да ратујемо у равници, победили бисмо их. Учини овако: уклони те цареве са њихових места и постави војводе уместо њих. Онда скупи војску каква је била она која ти је изгинула и коње као што су били и кола каква су била, па да се побијемо са њима у равници. Сигурно ћемо их победити.” Он их послуша и учини тако. Кад прође година дана, Вен-Адад преброја Сиријце и пође у Афек да ратује са Израиљем. И синови Израиљеви се пребројаше, понеше намирнице и пођоше пред њих. Синови Израиљеви се распоредише према њима као два мала стада коза, док су Сиријци прекрили земљу. Тада приступи човек Божји цару Израиљевом и рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што Сиријци кажу за Господа да је Бог планински а не бог поља, зато ћу ти предати у руке то силно мноштво да схватите да сам ја Господ.’” Седам дана су стајали једни наспрам других. Седмог дана се сукобише и синови Израиљеви побише сто хиљада Сиријаца у једном дану. Остали побегоше у град Афек. Тада се сруши зид на двадесет седам хиљада људи који су били остали. Вен-Адад побеже у град и склањао се из собе у собу. Тада му слуге рекоше: „Ево, ми смо чули да су цареви дома Израиљевог милостиви цареви. Хајде да вежемо кострет око себе, ставимо конопце око врата и да изађемо пред цара Израиљевог. Можда ће те оставити у животу.” Тада они свезаше кострет око бокова својих, ставише конопце око врата, дођоше пред цара Израиљевог и рекоше: „Слуга твој Вен-Адад каже: ‘Поштеди ми живот!’” Он одговори: „Је ли још жив? Он је мој брат!” Људи разумеше да је то добар знак и, да би га одмах ухватили за реч, упиташе: „Вен-Адад ти је брат?” Он одговори: „Идите и доведите га.” Кад Вен-Адад дође к њему, он га посади у своја кола. Овај му тада рече: „Вратићу ти градове које је узео отац мој оцу твоме. Уреди у Дамаску четврти као што је учинио отац мој у Самарији. На основу тога, пуштам те!” Он склопи са њим савез и отпусти га. Тада један између синова пророчких по речи Господњој рече другом: „Туци ме!” Међутим, овај не хтеде да га бије. Он му рече: „Зато што ниси послушао реч Господњу, гле, кад одеш од мене, лав ће те растргнути!” Кад он оде од њега, срете га лав и усмрти га. Онај нађе другог човека и рече му: „Туци ме!” Човек га удари и раскрвари га. Тада пророк оде, стаде на пут којим ће цар проћи и стави повез преко очију. Кад је цар пролазио, он викну и рече: „Слуга твој је био пошао у бој. Тада ми приђе човек, доведе заробљеника и рече ми: ‘Причувај ми овог човека. Ако ти побегне, биће твој живот за његов живот или ћеш платити таланат сребра.’ Слуга твој се забавио около и онога нестаде.” Тада му цар Израиљев рече: „То ти је пресуда, сам си се осудио.” Онда онај брзо скиде повез са очију и цар Израиљев познаде да је он пророк. Он му рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што си пустио из руку човека кога сам предао смрти, твој ће живот бити уместо његовог живота и твој народ уместо његовог народа.’” Цар Израиљев отиде кући својој љут и зловољан и дође у Самарију. После ових догађаја догоди се ово: Навутеј Језраељанин је имао виноград у Језраелу до двора самаријског цара Ахава. Ахав рече Навутеју говорећи: „Дај ми свој виноград да направим од њега башту за поврће јер је близу мог двора. Ја ћу ти за њега дати бољи виноград, или, ако желиш, платићу ти новцем колико он вреди.” Навутеј одговори Ахаву: „Сачувај Боже да уступим наследство отаца својих!” Ахав се врати у двор љут и зловољан због тога што му је рекао Навутеј Језраељанин говорећи: „Нећу ти дати наследство отаца својих.” Он леже на постељу своју, окрену лице своје и не хтеде да једе. Тада дође његова жена Језавеља и упита: „Зашто ти је душа жалосна па нећеш да једеш?” Он јој одговори: „Разговарао сам с Навутејем Језраељанином и предложио сам му: ‘Дај ми свој виноград за новац, или, ако желиш, даћу ти други виноград за тај.’ Међутим, он ми одговори: ‘Не дам ти свој виноград!’” Тада му рече његова жена Језавеља: „Сад покажи да владаш Израиљем! Устани, једи и буди весео! Ја ћу ти прибавити виноград Навутеја Језраељанина.” Она написа писма у име Ахавово, запечати их печатом његовим и посла писма старешинама и поглаварима који су живели у граду са Навутејем. У писмима је писало ово: Огласите пост и посадите Навутеја на чело народа. Поставите наспрам њега два сина ђавоља, нека сведоче против њега и нека кажу: „Проклињао си Бога и цара!” Затим га изведите и смртно га каменујте! Људи из тога града, старешине и поглавари који су живели у његовом граду, учинише како им је Језавеља наложила у писмима која им је послала. Они огласише пост и поставише Навутеја на чело народа. Тада дођоше два ђавоља сина и седоше наспрам њега. Ти ђавољи синови посведочише пред народом против Навутеја говорећи: „Навутеј је проклињао Бога и цара!” Затим га изведоше из града, засуше га камењем и убише. Потом јавише Језавељи говорећи: „Навутеј је каменован и убијен.” Кад је Језавеља сазнала да је Навутеј каменован и убијен, рече Ахаву Језавеља: „Устани и запоседни виноград Навутеја Језраељанина, који није хтео да га прода, јер Навутеј није жив, него је мртав.” Кад чу Ахав да је Навутеј мртав, устаде и пође у виноград Навутеја Језраељанина да га запоседне. Тада дође реч Господња Илији Тесвићанину која му рече: „Устани и сиђи у Самарију до Ахава, цара Израиљевог, који живи у Самарији. Ено га у винограду Навутејевом, који је отишао да запоседне. Реци му и кажи: ‘Овако говори Господ: Убио си и присвојио!’ Још му кажи и реци: ‘Овако говори Господ: На месту где су пси лизали крв Навутејеву, лизаће пси и твоју крв.’” Ахав рече Илији: „Јеси ли ме нашао, непријатељу мој?” Он одговори: „Нађох те јер си се продао да чиниш зло пред Господом. Ево, пустићу зло на тебе, одстранићу те и истребићу Ахаву све што је мушко, заробљеног и слободног у Израиљу. Учинићу с домом твојим као са домом Наватовог сина Јеровоама и као са домом Ахијиног сина Васе зато што си ме срдио и наводио Израиљ на грех.” Господ рече и за Језавељу: „Пси ће растргнути Језавељу испред Језраела. Ко Ахавов умре у граду, њега ће пси растргнути, а ко умре у пољу, њега ће растргнути птице небеске.” Нико се тако није предао злу пред Господом као Ахав, кога је наговарала жена његова Језавеља. Грешио је много јер је ишао за идолима онако као што су чинили Аморејци, које је Господ протерао пред синовима Израиљевим. Кад је Ахав чуо те речи, раздера одећу своју и привеза кострет око себе. Постио је и спавао у кострети, а ходао је лагано. Тада дође реч Господња Илији Тесвићанину говорећи: „Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато што се понизио преда мном нећу пустити оно зло док је он жив, него за време сина његовог пустићу оно зло на дом његов.” Прођоше три године без рата између Сиријаца и синова Израиљевих. Треће године дође цар Јудин Јосафат цару Израиљевом. Цар Израиљев рече својим слугама: „Знате ли да Рамот галадски припада нама? Ми не покушавамо да га вратимо из руке цара сиријског!” Тада рече Јосафату: „Хоћеш ли да пођеш са мном да ударимо на Рамот галадски?” Јосафат одговори цару Израиљевом: „Ја као и ти, народ мој као народ твој, коњи моји као коњи твоји!” Потом Јосафат рече цару Израиљевом: „Затражи данас реч Господњу.” Тада цар Израиљев сакупи око четири стотине пророка и упита их: „Да ли да нападнем Рамот галадски или да одустанем?” Они одговорише: „Иди, јер ће га Господ предати у руке цару.” Тада Јосафат упита: „Има ли овде још који пророк Господњи да га упитамо?” Цар Израиљев одговори Јосафату: „Има још један човек преко којег бисмо могли упитати Господа, само ја га мрзим јер ми не прориче повољно него рђаво. То је Михеја, син Јемлин.” Јосафат тада рече: „Нека цар не говори тако.” Цар Израиљев дозва једног дворанина и рече му: „Доведи брзо сина Јемлиног Михеју.” Цар Израиљев и цар Јудин Јосафат седели су сваки на свом престолу у царским оделима на простору пред вратима Самарије. Сви пророци су пред њима пророковали, Хананин син Седекија направио је себи гвоздене рогове и говорио је: „Овако говори Господ: ‘Овим ћеш пробости Сиријце док их не уништиш.’” Тако су пророковали и сви пророци говорећи: „Пођи на Рамот галадски и успећеш јер ће га Господ предати у руке цареве!” Посланик који је био отишао да доведе Михеју рече му говорећи: „Ево, сви пророци до једног прорекли су цару добро. Нека твоја реч буде као и њихова реч, па кажи повољно.” Михеја одговори: „Тако да је жив Господ, говорићу оно што ми Господ саопшти.” Кад дође пред цара, рече му цар: „Михеја, да пођемо и нападнемо Рамот галадски или да одустанемо?” Он му одговори: „Иди, успећеш, јер ће га Господ предати у руке цареве.” Цар му тада рече: „Колико ћу те пута преклињати да ми кажеш само истину, у име Господње?” Тада он рече: „Видим сав народ израиљски расут по горама као овце које немају пастире. Господ говори: ‘Ови немају господара, нека се сваки с миром у кућу своју врати.’” Тада рече цар Израиљев Јосафату: „Зар ти нисам рекао да ми неће прорећи добро него зло?” Михеја настави: „Саслушај реч Господњу. Видео сам Господа како седи на престолу свом, а сва војска небеска стајала му је са десне и са леве стране. Тада Господ упита: ‘Ко ће да превари Ахава да оде и да падне код Рамота галадског?’ Један рече ово, а други оно. Онда изађе један дух, стаде пред Господа и рече: ‘Ја ћу га преварити.’ Господ га упита: ‘Како?’ Он одговори: ‘Изаћи ћу и бићу лажљив дух у устима свих пророка његових.’ Господ му рече: ‘Преварићеш га и успећеш. Иди и учини тако.’ Сад, ето, Господ је ставио духа лажљивог у уста свим пророцима твојим. Господ је теби наговестио зло.” Тада приступи син Хананин Седекија, удари Михеју по вилици и рече: „Зар је дух Господњи напустио мене да би говорио с тобом?” Михеја му одговори: „Ето, видећеш онда кад се будеш склањао из собе у собу да се сакријеш.” Тада рече цар Израиљев: „Ухвати Михеју и одведи га градском заповеднику Амону и царевом сину Јоасу. Кажи им да овако говори цар: ‘Баците овог у тамницу и дајте му само хлеб и воду док се ја мирно не вратим.’” Тада Михеја рече: „Ако се ти мирно вратиш, није Господ говорио преко мене.” Затим повика: „Чујте, сви народи!” Цар Израиљев и цар Јудин Јосафат пођоше на Рамот галадски. Тада рече цар Израиљев Јосафату: „Ја ћу се преобући и поћи у бој, а ти задржи своје одело.” Тако се преобуче цар Израиљев и пође у бој. Цар сиријски нареди заповедницима бојних кола, којих је било тридесет два, говорећи: „Не нападајте ни малог ни великог, него само цара Израиљевог!” Заповедници бојних кола угледаше Јосафата и рекоше: „То је цар Израиљев!” Они пођоше да га нападну, а Јосафат проговори. Тада заповедници бојних кола видеше да то није цар Израиљев, па га оставише. Један војник насумице одапе стрелу и погоди цара Израиљевог у спој оклопа. Овај рече свом возачу: „Заокрени и изведи ме из боја јер сам рањен.” Бој је тог дана бивао све жешћи, а цар је стајао наспрам Сиријаца. Увече он издахну. Крв из његове ране сливала се на кола. При заласку сунца одјекну кроз војску: „Сваки нека оде у град свој и сваки у земљу своју!” Тако погибе цар. Однесоше га у Самарију и сахранише га у Самарији. Кад су прали кола у самаријском рибњаку, пси су лизали његову крв, а проститутке се ту купале, по речи коју је Господ казао. Све остало што је Ахав чинио, како је градио кућу од слонове кости и како је утврђивао градове, зар није записано у књизи Дневник царева Израиљевих? Ахав почину код отаца својих, а на његово место зацари се син његов Охозија. Асин син Јосафат зацари се над Јудом четврте године Ахавовог царевања над Израиљем. Јосафат је имао тридесет пет година када је почео да влада и царевао је у Јерусалиму двадесет пет година. Мајка му се звала Азува, а била је ћерка Силејева. Он је сасвим ишао путем свога оца Асе, није скретао и чинио је све што је право у очима Господњим. Једино није оборио идолске узвишице, па је народ још приносио жртве и кадио пред узвишицама. Јосафат је био у миру са царем Израиљевим. Остала дела Јосафатова која је чинио и које је ратове водио зар нису записани у књизи Дневника царева Јудиних? Он је истребио из земље сакралне проститутке које су преостале из времена његовог оца Асе. Тада није било цара у Идумеји, него је владао царев намесник. Јосафат сагради тарсиске бродове да иду у Офир по злато. Они нису отишли јер су се бродови разбили у Есион-Гаверу. Тада је Ахавов син Охозија рекао Јосафату: „Нека моје слуге пођу са слугама твојим на бродовима.” Међутим, Јосафат не пристаде. Јосафат почину код отаца својих и сахранише га у Јерусалиму, код отаца његових. На његово место се зацари његов син Јорам. Ахавов син Охозија зацарио се у Самарији над Израиљем седамнаесте године царевања Јосафатовог над Јудом. Владао је над Израиљем две године. Он је чинио оно што је зло у очима Господњим и ишао је путем оца свога, путем мајке своје и путем Наватовог сина Јеровоама, који је наводио на грех Израиљце. Служио је Валу и клањао му се. Тиме је разгневио Господа, Бога Израиљевог, онако како је чинио и отац његов. После смрти Ахавове одвојише се Моавци од Израиљаца. Охозија паде кроз решетку своје горње собе у Самарији и повреди се. Он посла гласнике, којима је рекао: „Идите, питајте Велзевула, бога акаронског, да ли ћу оздравити од ове повреде.” Међутим, анђео Господњи рече Илији Тесвићанину: „Устани, иди у сусрет посланицима цара самаријског и реци им: ‘Зар нема Бога у Израиљу него идете да питате Велзевула, бога акаронског? Зато овако говори Господ: Нећеш устати из постеље своје, на коју си легао, сигурно ћеш умрети.’” Посланици се вратише, а он им рече: „Зашто сте се вратили?” Они му одговорише: „Срео нас је неки човек и рекао нам: ‘Идите, вратите се цару који вас је послао и реците му: Овако говори Господ: Зар нема Бога у Израиљу него шаљеш посланике да питаш Велзевула, бога акаронског? Зато нећеш устати из постеље на коју си легао, него ћеш сигурно умрети.’” Он их упита: „Како је изгледао тај човек који вас је срео и то вам рекао?” Они му одговорише: „Био је космат човек, опасан кожним појасом.” Тада он рече: „То је Илија Тесвићанин.” Потом му посла педесетника с његовом педесеторицом. Кад тај дође к њему, гле, овај је седео на врху горе. Он му рече: „Човече Божји, цар је заповедио да сиђеш!” Илија му одговори говорећи: „Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прогута тебе и педесеторицу твоју!” И огањ сиђе с неба и прогута тога и његову педесеторицу. Опет цар посла к њему другог педесетника с његовом педесеторицом. Кад тај дође, рече му: „Човече Божји, цар је наредио да брзо сиђеш!” Илија одговори и рече им: „Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прогута тебе и педесеторицу твоју!” И паде огањ Божји с неба и прогута овога и његову педесеторицу. Потом опет посла трећег педесетника с његовом педесеторицом. Трећи педесетник, када се попе, паде на колена пред Илијом и, молећи га, рече му: „Човече Божји, нека у очима твојим буде вредан живот мој и живот ових педесет слуга твојих! Ето, сишао је огањ с неба и прогутао два педесетника с њиховом педесеторицом. Сада, нека ти значи мој живот!” Тада анђео Господњи рече Илији: „Иди с њим и немој га се бојати.” Он устаде и оде с њим пред цара. Тада му рече: „Овако говори Господ: ‘Зато што си послао гласнике да питају Велзевула, бога акаронског, као да нема Бога у Израиљу да га питаш, нећеш устати из постеље у коју си пао, него ћеш умрети.’” И он умре по речи Господњој коју рече Илија. На његово место зацари се Јорам, друге године царевања Јосафатовог сина Јорама над Јудом, јер овај није имао синова. Остала дела Охозијина која је чинио зар нису записана у књизи Дневник царева Израиљевих? Пре него што Господ узнесе Илију у вихору на небо, пођоше Илија и Јелисије из Галгала. Илија рече Јелисију: „Остани овде јер ме Господ шаље у Ветиљ”. Јелисије одговори: „Тако жив био Господ и ти поживео, нећу да те оставим!” Тако дођоше до Ветиља. Тада дођоше Јелисију ученици пророчки из Ветиља и рекоше му: „Знаш ли да ће данас Господ узети господара твога од тебе?” Он одговори: „Знам, ћутите.” Илија му рече: „Јелисије, остани овде јер ме Господ шаље у Јерихон.” Он одговори: „Тако жив био Господ и ти поживео, нећу да те оставим!” Потом уђоше у Јерихон. Тада ученици пророчки из Јерихона приђоше Јелисију и рекоше му: „Знаш ли да ће данас Господ узети господара твога од тебе?” Он одговори: „Знам и ја, ћутите.” Илија му рече: „Остани овде јер ме Господ шаље на Јордан.” Он одговори: „Тако жив био Господ и ти поживео, нећу да те оставим.” Тако одоше обојица. Педесет људи, ученика пророчких, пратили су их и удаљили су се док су њих двојица стали код Јордана. Илија узе свој огртач, сави га и удари њим по води. Она се раздвоји на две стране и пређоше обојица по сувом. Кад су прешли, рече Илија Јелисију: „Ишти шта хоћеш да ти учиним пре него што будем одвојен од тебе.” Јелисије одговори: „Нека буду два дела духа твога на мени.” Он рече: „Затражио си тешку ствар. Међутим, ако ме видиш кад будем одвојен од тебе, биће ти тако, ако не – неће.” Док су они ишли и разговарали, гле, огњена кола и огњени коњи раздвојише их и Илија се у вихору узнесе на небо. Видећи то, Јелисије повика: „Оче мој, оче мој! Кола Израиљева и коњица његова!” Потом га више није видео. Тада узе своју одећу и раздера је надвоје. Затим подиже плашт Илијин, који је био спао с њега, врати се и стаде на обалу Јордана. Узе огртач Илијин, који је био спао с њега, удари по води и рече: „Где је Господ, Бог Илијин?” Кад удари по води, она се раздели тамо и овамо и Јелисије пређе. Кад с друге стране видеше ученици пророчки из Јерихона, рекоше: „Дух Илијин се спустио на Јелисија.” Они му пођоше у сусрет, падоше ничице на земљу и рекоше му: „Овде има педесет слугу твојих, јунака. Нека иду и нека потраже господара твога. Можда га је Дух Господњи уздигао и бацио на неко брдо или у неку долину.” Он им рече: „Немојте их слати.” Међутим, они су стално наваљивали на њега и он им рече: „Пошаљите их.” Они послаше педесеторицу. Тражили су га три дана, али га не нађоше. Тада се вратише њему, који је био остао у Јерихону, и он им рече: „Зар вам нисам рекао да не идете?” Потом становници града рекоше Јелисију: „Гле, добро је живети у овом граду, као што господар наш види, само је вода лоша, а земља неплодна.” Тада им он рече: „Донесите ми нов котао и ставите у њега со.” Они га донесоше. Он изађе на извор, баци со у њега и рече: „Овако говори Господ: ‘Исцелих ову воду.’ Неће због ње више бити ни смрти ни неплодности.” Тако вода постаде здрава до дана данашњег по речи коју је Јелисије изрекао. Потом одатле поче да се успиње ка Ветиљу. Док је ишао путем, малишани изађоше из града и ругаху му се говорећи: „Пењи се, ћелавко! Пењи се, ћелавко!” Он се окрете, спази их и прокле их у име Господа. Тада изађоше два медведа из шуме и растргоше четрдесет двоје деце. Одатле оде на гору Кармил, а оданде у Самарију. Ахавов син Јорам зацари се над Израиљем у Самарији осамнаесте године Јосафатовог царевања над Јудом. Владао је дванаест година. Чинио је оно што је зло у очима Господњим, али не као отац његов и мајка његова, јер је оборио Валов кип који је начинио отац његов. Ипак, остао је у гресима Наватовог сина Јеровоама, којима је наводио на грех Израиљ и није одступао од тога. Цар моавски Миса имао је много стоке. Давао је цару израиљском данак од сто хиљада јагањаца и вуну од сто хиљада овнова. Кад је Ахав умро, одметну се цар моавски од цара израиљског. У то време цар Јорам изађе из Самарије и преброја цео Израиљ. Затим поручи јудејском цару Јосафату говорећи: „Цар моавски се одметнуо од мене. Да ли би пошао са мном у рат против Моаваца?” Овај одговори: „Хоћу. Ја као ти, мој народ као твој народ, моји коњи као твоји коњи.” Потом запита: „Којим ћемо путем ударити?” Овај одговори: „Путем преко Едомске пустиње.” Тако пођоше цар Израиљев, цар Јудин и цар едомски. Седам дана су ишли и понестаде воде војсци и стоци које су ишле за њима. Тада завапи цар Израиљев: „Авај! Господ је позвао сва три цара да их преда у руке Моавцима!” Међутим, Јосафат упита: „Има ли овде неки пророк Господњи да преко њега упитамо Господа?” Тада одговори један од слугу цара Израиљевог и рече: „Овде је Јелисије, син Сафатов, који је поливао руке Илији.” Јосафат тада рече: „У њему је реч Господња.” Потом цар Израиљев, Јосафат и цар едомски пођоше к њему. Јелисије рече цару Израиљевом: „Шта ја имам с тобом? Иди пророцима оца свога и пророцима мајке своје!” Цар Израиљев му одговори: „Не, јер је Господ сазвао ова три цара да их преда у руке Моавцима!” Тада рече Јелисије: „Тако да је жив Господ Саваот, пред чијим лицем стојим, да не видим Јосафата, цара Јудиног, за тебе не бих марио, нити бих те погледао. Сада, доведите ми свирача!” Кад свирач удари у жице, дође на њега рука Господња. Тада он проговори: „Овако говори Господ: ‘Ископајте у овој долини јаму до јаме.’ Овако говори Господ: ‘Нећете осетити ветар, нити ћете видети кишу, али ће се ова долина напунити водом, пићете ви, стока ваша и марва ваша. И то није све, него ће и Моавце предати у руке ваше. Освојићете све утврђене градове, изабране градове, исећи ћете све плодне воћке, затрпаћете све изворе воде и засућете камењем све плодне њиве.’” Тако и би ујутру. У време приношења жртве, гле, дође вода из Едома и земља се напуни водом. Кад су сви Моавци чули да су изашли цареви да их нападну, позваше све способне за војску и стадоше на границу. Ујутру кад су устали и кад сунце ограну над водом, Моавцима се учини да је вода црвена као крв. Тада рекоше: „То је крв! Сигурно су се цареви побили и један другог убили. Сада, Моавци – на плен!” Међутим, кад дођоше до збора Израиљевог, подигоше се Израиљци и потукоше Моавце, који побегоше пред њима. Они појурише за њима, тукући Моавце. Градове разорише, а на сваку плодну њиву сваки војник баци по камен, док их не засуше. Изворе затрпаше, а све плодне воћке посекоше. Остаде само Кирарасет на стени. Они га опколише и почеше гађати праћкама. Цар моавски виде да неће издржати битку. Он узе са собом седам стотина вичних мачу и покуша да се пробије код цара едомског, али не успе. Тада узе сина, свог првенца, који је требало да постане цар после њега, и принесе га на зиду као жртву паљеницу. Израиљци се згрозише, одоше од њега и вратише се у своју земљу. Жена једног од пророчких ученика повика Јелисију говорећи: „Слуга твој, а муж мој умре. Ти знаш да се слуга твој бојао Господа, а поверилац долази да ми оба сина одведе у ропство.” Јелисије је упита: „Шта да радим? Шта имаш у кући?” Она одговори: „Слушкиња твоја нема ништа сем суд уља.” Тада јој он рече: „Иди и позајми од суседа својих празне посуде и то не мало. Онда иди у кућу и затвори се са синовима својим. Наливај у све те посуде. Која се напуни стави је са стране.” Она оде кући и затвори врата за собом и за својим синовима. Они су јој додавали посуде, а она је наливала. Кад су се посуде напуниле, она рече свом сину: „Дај још једну посуду.” Он јој одговори: „Нема више посуда.” Тада уље стаде. Онда она оде и исприча човеку Божјем, а он јој рече: „Иди, продај уље и исплати дуг. Од остатка ћете живети ти и синови твоји.” Једног дана је Јелисије пролазио кроз Сунам. Тамо је живела нека имућна жена. Она га понуди да једе и од тада је свраћао к њој да једе кад год је пролазио. Тада она рече свом мужу: „Ето, знам да је светитељ онај човек Божји који пролази овуда. Хајде да му сазидамо малу собу под кровом и ставимо постељу, сто, столицу и свећњак, па кад нам дође, нека ту борави.” Једном он дође онамо, оде у горњу собу и заспа. Потом он рече момку свом Гијезију: „Позови ону Сунамку.” Он је позва и она стаде пред њега. Тада му он рече: „Кажи јој: ‘Ето, добро се стараш о нама. Шта хоћеш да ти учиним? Имаш ли нешто да кажем цару или војсковођи?’” Она одговори: „Живим међу својима.” Он упита: „Шта бих јој учинио?” Гијезије одговори: „Ето, она нема сина, а муж јој је стар.” Он рече: „Позови је.” Он је позва и она стаде на вратима. Тада он рече: „Догодине у ово доба грлићеш свога сина.” Она одговори: „Немој, господару мој! Немој, човече Божји, да завараваш слушкињу своју!” Међутим, жена доиста затрудне и роди сина идуће године у време у које је рекао Јелисије. Дечак је растао. Једном оде оцу код жетелаца. Овај рече свом оцу: „Моја глава, моја глава.” Он рече слуги: „Носи га његовој мајци.” Он га узе и однесе његовој мајци. Лежао јој је на крилу до подне, а онда издахну. Тада она оде горе и стави га на постељу човека Божјег, изађе и затвори врата. Затим викну свог мужа и рече му: „Пошаљи једног момка и једну магарицу да одем човеку Божјем и да се вратим.” Он упита: „Зашто данас идеш к њему? Нити је млад месец, нити је субота.” Она одговори: „Остани с миром.” Потом припреми магарицу и рече свом момку: „Поведи и пођи. Не заустављај се сем ако ти ја кажем.” Тако пође и дође човеку Божјем на Кармилску гору. Кад је човек Божји угледа издалека, рече свом момку Гијезију: „Ено оне Сунамке. Сад трчи пред њу и питај је: ‘Како си? Како је муж твој? Како је син твој?’” Она одговори: „Добро смо.” Међутим, кад дође до човека Божјег на гору, загрли му ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али човек Божји рече: „Пусти је јер јој је душа ојађена. Господ ми сакри и не објави ми.” Тада она рече: „Зар сам ја тражила сина од господара мог? Зар нисам казала да ме не завараваш?” Онда он рече Гијезију: „Опаши се, узми штап мој у руку и пођи. Ако сретнеш неког, немој га поздрављати и ако те неко поздрави, немој му отпоздрављати и стави штап мој на дечака.” Дечакова мајка рече: „Тако да је жив Господ и тако да је жива душа твоја, нећу да те оставим!” Тада он устаде и пође за њом. Гијезије је био отишао испред њих. Он стави штап на дечака, али није било ни гласа ни знака. Зато он пође натраг и рече му говорећи: „Дечак се не пробуди.” Јелисије уђе у кућу и, гле, мртав дечак је лежао на његовој постељи. Он уђе и затвори врата за њих двојицом. Затим се помоли Господу. Потом се попе на постељу и леже на дечака. Стави своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, своје дланове на његове дланове и испружи се по њему. Дечаку се тело загреја. Потом се удаљи идући тамо-амо по кући. Затим се опет попе на постељу и испружи се по дечаку. Тада дечак кину седам пута и отвори дечак своје очи. Онда он зовну Гијезија и рече му: „Позови Сунамку.” Он је позва и она дође до њега. Тада јој рече: „Узми сина свог.” Кад је она ушла, паде му пред ноге и поклони се до земље. Потом узе свог сина и отиде. Потом се Јелисије врати у Галгал, а тада је била глад у земљи. Ученици пророчки су седели пред њим, а он рече момку свом: „Припреми велики котао и скувај зеље ученицима пророчким.” Тада један оде у поље да набере зеље, али нађе дивљу лозу и набра са ње пун огртач дивљих плодова. Он дође и насече их у котао јер их није познавао. Потом усуше људима да једу. Они почеше да једу зеље, али повикаше говорећи: „Човече Божји, смрт је у котлу!” Тако нису могли да једу. Међутим, он заповеди: „Донесите брашна!” Потом насу брашно у лонац и рече: „Сипај људима, нека једу.” Више ништа није било штетно у котлу. Затим неки човек из Вал-Салисе дође и донесе човеку Божјем у торби хлеб од првина, дванаест јечмених хлебова и нових класова. Он рече: „Постави људима да једу.” Момак одговори: „Како да поставим пред стотину људи?” Он опет рече: „Постави људима нека једу јер је овако Господ казао: ‘Јешће и претећи ће.’” Он постави пред њих. Они су јели и још претече, као што је Господ и казао. Неман, војвода сирсјког цара, био је угледан човек. Његов господар га је поштовао јер је преко њега Господ дао победу Сиријцима. Међутим, тај велики јунак био је губав. Једном су Сиријци пошли у поход и заробише у земљи израиљској младу девојку, која је служила код жене Неманове. Она рече својој господарици: „Кад би господар мој отишао пророку у Самарију, он би га излечио од губе његове.” Тада оде Неман господару своме и рече му говорећи: „Тако и тако је рекла девојка која је дошла из земље израиљске.” Сиријски цар му одговори: „Иди, пођи. Написаћу писмо цару израиљском.” Он пође и понесе са собом десет таланата сребра, шест хиљада сикала злата и десет свечаних одежди. Он однесе цару израиљском писмо у ком је писало: „Ево, кад ти стигне ово писмо, шаљем ти и слугу свога Немана да га излечиш од губе његове.” Кад је цар израиљски прочитао писмо, раздера одећу своју и рече: „Зар сам ја Бог да могу да убијам и оживљујем па га овај шаље мени да га излечим од губе? Пазите и гледајте како тражи кавгу са мном!” Кад је Јелисије, човек Божји, сазнао да је цар Израиљев раздерао одећу своју, поручи цару: „Зашто си раздерао одећу своју? Нека тај дође к мени да схвати да постоји пророк у Израиљу.” Тако дође Неман с коњима и колима својим и стаде пред врата Јелисијеве куће. Јелисије му преко гласника поручи: „Иди и окупај се седам пута у Јордану и оздравиће твоје тело и очистиће се.” Тада се Неман расрди и пође говорећи: „Гле, ја сам мислио да ће изаћи пред мене, да ће стати, призвати име Господа Бога свога, ставити руку на болесно место и да ће очистити губу. Зар нису Авана и Ферфар, реке у Дамаску, бољи од свих вода израиљских? Зар нисам могао у њима да се окупам и очистим од губе?” Он се окрену и отиде одатле љутит. Међутим, приђоше му слуге његове и рекоше говорећи: „Оче мој! Да ти је пророк наложио нешто тешко, зар не би то испунио? Тим пре треба да урадиш то што ти је рекао: ‘Окупај се и очистићеш се!’” Тада он сиђе и зарони седам пута у Јордан, као што му је рекао човек Божји. Његово тело постаде као тело детета – очисти се! Тада се врати човеку Божјем са својом пратњом, дође, стаде пред њега и рече: „Ево, сад знам да на целој земљи нема Бога осим у Израиљу. Сад, узми дар од слуге свога.” Међутим, он одговори: „Тако да је жив Господ коме служим, нећу да примим.” Овај наваљиваше на њега да узме, али он не хтеде. Тада Неман рече: „Пошто нећеш, допусти мени, слуги твом, да ми дају ове земље колико могу да понесу две мазге. Слуга твој неће више приносити жртве паљенице ни друге другим боговима сем Господу. Међутим, нека Господ опрости слуги свом ово: кад владар мој уђе у храм Римонов да се тамо поклони, па се наслони на моју руку, онда ћу се и ја клањати у храму Римоновом. Нека опрости Господ то слуги свом.” Он му одговори: „Пођи с миром.” Потом он оде од њега. Кад је мало одмакао, помисли Гијезије, слуга Јелисијев, човека Божјег: „Гле, господар мој је отпустио Немана Сиријца, а није узео ништа од тога што је донето. Тако жив био Господ, потрчаћу и узећу нешто од њега!” Тада Гијезије потрча за Неманом. Кад га Неман угледа како трчи за њим, изађе из кола својих, пође му у сусрет и упита га: „Јеси ли добро?” Он одговори: „Добро смо. Мој господар ме шаље да ти поручим да су баш сад дошла два младића из Јефремове горе. Они су пророчки ученици, па дај за њих таланат сребра и два огртача.” Неман рече: „Узми два таланта!” Он га натера да узме и завеза два таланта у две вреће и два огртача. Потом нареди двојици момака својих да носе пред њим. Овај кад дође на брдо, узе то из руку њихових и остави у кућу. Потом отпусти људе и они одоше. Кад се он врати, стаде пред свог господара. Јелисије га упита: „Одакле долазиш, Гијезије?” Од одговори: „Никуд није ишао слуга твој.” Међутим, он му рече: „Зар није био дух мој тамо кад је неко изашао из кола пред тебе? Зар је време да се узимају сребро, одећа, маслињаци, виногради, овце, говеда, слуге и слушкиње? Зато нека губа Неманова пређе на тебе и потомство твоје заувек!” И овај отиде од њега губав, бео као снег. Ученици пророчки рекоше Јелисију: „Гле, тесан нам је простор код тебе. Хајде да пођемо до Јордана, па да сваки узме стабло и да начинимо онде себи пребивалиште.” Он одговори: „Идите.” Један од њих рече: „Учини нам и ти пођи са слугама својим.” Он рече: „Поћи ћу.” Тако он пође с њима. Кад су стигли до Јордана, почеше да секу дрва. Док је један тесао стабло, паде му секира у воду. Он повика: „Јао, господару, још је била позајмљена!” Човек Божји упита: „Где је пала?” Онај му показа место. Тада он одсече комад дрвета, баци га тамо и учини да секира исплива. Он рече: „Узми је.” Овај пружи руку своју па је узе. Потом зарати цар сиријски са Израиљцима. Он се договарао са својим војсковођама и рече: „Распоредићемо се на том месту.” Тада човек Божји посла цару Израиљевом поруку: „Чувај се оног места јер су се тамо Сиријци распоредили.” Цар Израиљев посла извиднике на место које му је назначио човек Божји и на које га је опоменуо, па се чувао. То се није десило само једном или двапут. Срце цара сиријског се узнемири. Он сазва слуге своје и рече им: „Хоћете ли ми рећи ко је од нас у дослуху с царем Израиљевим?” Један од слугу његових одговори: „Нико, господару царе, него Јелисије, пророк у Израиљу, саопштава цару Израиљевом и речи које говориш у спаваћој соби.” Тада он рече: „Идите и видите где је, па да пошаљем да га ухвате.” Потом му јавише: „Ено га у Дотану!” Он посла тамо коње, и кола и велику војску. Они дођоше ноћу и опколише град. Кад ујутру устаде, слуга човека Божјег изађе, а оно војска око града, коњи и кола. Слуга његов му рече: „Јао, господару мој! Шта да радимо?” Он му одговори: „Не бој се јер је више нас него њих.” Јелисије се помоли говорећи: „Господе, отвори му очи да би видео.” Господ отвори очи момку да види, а то шума пуна коња и кола огњених око Јелисија. Кад Сиријци сиђоше према њему, помоли се Јелисије Господу и рече: „Ослепи ове варваре.” На реч Јелисијеву, они ослепеше. Потом им Јелисије рече: „Није ово пут и није тамо град. Пођите за мном и одвешћу вас човеку којег тражите.” Тада их одведе у Самарију. Кад уђоше у Самарију, рече им Јелисије: „Господе, отвори им очи да прогледају!” Господ им отвори очи и видеше да су усред Самарије. Кад их угледа цар Самарије, упита Јелисија: „Оче мој, да их побијем?” Он одговори: „Немој да их побијеш. Зар ти убијаш заробљенике које заробиш мачем својим и луком својим? Изнеси им хлеба и воде. Нека једу и пију и нека се врате господару свом.” Онда им припремише велико окрепљење, тако да су они јели и пили, а потом их отпусти. Од тада сиријске чете нису више упадале у земљу израиљску. Касније, сиријски цар Вен-Адад скупи сву своју војску, попе се и опколи Самарију. Тада наста велика глад у Самарији. Била је опкољена толико да је магарећа глава коштала осамдесет сикала сребра, а четврт мере голубије нечисти пет сикала сребра. Кад је цар ишао по зидинама, нека жена му довикну говорећи: „Помагај, царе, господару мој!” Он одговори: „Ако ти Господ не помаже, како ја да ти помогнем? Нечим са њиве или из каце?” Цар је упита: „А шта је теби?” Она одговори: „Ова жена ми је казала: ‘Дај сина свог да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мог сина.’ Скувале смо мог сина и појеле га. Сутрадан сам јој казала: ‘Дај сина свог да га поједемо.’ Међутим, она сакри свог сина.” Кад цар чу речи женине, раздера одећу своју, тако да је народ видео док је ишао по зиду да до тела носи грубу тканину. Тада цар повика: „Нека ме Бог казни и још придода ако глава Јелисија, сина Сафатовог, остане данас на њему!” Јелисије је био у својој кући и старешине су биле с њим. Цар посла гласника, а Јелисије рече старешинама док још гласник није стигао до њега: „Гледајте! Онај крвнички син је наредио да ми одрубе главу. Пазите! Кад гласник стигне, закључајте врата и одбијте га од врата. Не чује ли се бат корака његовог господара за њим?” Док им је то говорио, гле, гласник дође к њему и рече: „Ево, ово је зло од Господа. Шта још да очекујем од Господа?” Потом рече Јелисије: „Чујте реч Господњу. Овако говори Господ: ‘Сутра у ово време биће на вратима самаријским мерица белог брашна за сикал, а две мерице јечма за сикал.’” Тада рече дворанин који је придржавао цара човеку Божјем говорећи: „Чак и да Господ начини прозоре на небу, да ли би се то догодило?” Јелисије одговори: „Ето, ти ћеш видети својим очима, али нећеш то јести.” Пред вратима града била су четири губавца. Они рекоше један другом: „Зашто седимо овде да умремо? Ако кажемо да уђемо у град, глад је у граду, па ћемо помрети, а ако останемо овде, опет ћемо умрети. Хајдемо у положај сиријски! Ако нас оставе у животу – живећемо, а ако нас побију – помрећемо!” Они устадоше у сумрак и пођоше ка сиријским положајима. Они приђоше до краја и, гле, нигде никог. Наиме, Господ је учинио да су се у сиријској војсци зачуле бука кола и коња и вика велике војске, па рекоше један другом: „Ето, цар Израиљев је најмио против нас цареве хетејске и цареве етипатске да нас нападну!” Они се подигоше и побегоше у сумрак, а оставише шаторе своје, коње своје и магарце своје, оставише положај на коме су били да би спасли главе. Кад дођоше губавци до краја положаја, уђоше у један шатор, наједоше се, напише се, покупише из њега сребро и злато и одећу, па одоше да то сакрију. Потом рекоше међу собом: „Не радимо добро. Овај дан је дан радости, а ми ћутимо. Ако сачекамо до сутра, бићемо криви. Зато, хајдемо да јавимо у двор царев!” Они се вратише, дозваше градског стражара и рекоше му: „Отишли смо на положаје сиријске, кад, гле, нигде никог, ни гласа човечјег! Коњи и магарци су повезани, а шатори као што су били.” Овај повика тако да јавише у двор царев. Цар се по ноћи диже и рече слугама својим: „Рећи ћу вам шта су Сиријци урадили. Они знају да ми гладујемо. Зато су напустили положај и сакрили се у пољу. Они мисле: ‘Кад изађу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град.’” Тада један од његових слугу одговори и рече: „Нека се, ипак, узме пет коња који су преостали од мноштва коња израиљских, од тог мноштва коња Израиљевих, да их пошаљемо, па да видимо.” Тада узеше двоја коњских кола, цар их посла на положај сиријски и рече: „Идите и извидите.” Они одоше за њима до Јордана и, гле, сав пут је био прекривен одећом и стварима које су Сиријци побацали бежећи. Тада се гласници вратише и известише цара. Потом народ изађе и оплени сиријски положај. Мерица брашна је вредела сикал, а две мерице јечма сикал, као што је Господ и рекао. Цар постави на врата оног дворанина на чију се руку ослањао и народ га изгази на вратима тако да погину, као што је и рекао човек Божји када му је цар био дошао. Наиме, кад је човек Божји рекао цару: „Две мерице јечма вредеће сикал и мерица белог брашна сикал сутра у ово доба на вратима самаријским”, онај дворанин је одговорио човеку Божјем говорећи: „Чак и да Господ начини прозоре на небу, да ли би се догодило то што кажеш?” Он одговори: „Гле, видећеш очима својим, али нећеш јести.” Тако се и догоди, јер га изгази народ на вратима тако да издахну. Јелисије рече жени којој је сина вратио у живот говорећи: „Устани и иди са својом породицом и склони се било где. Господ је пустио глад на земљу и трајаће седам година.” Жена устаде и учини како јој је рекао човек Божји. Она отиде с породицом својом и оста у земљи филистејској седам година. Кад прође седам година, врати се жена из земље филистејске и отиде да моли цара за кућу своју и њиву своју. Цар је разговарао са Гијезијем, слугом човека Божјег, и рече му: „Испричај ми сва чудеса која је учинио Јелисије.” Док је он причао цару да је покојника вратио у живот, гле, жена чијег је сина оживео поче да моли цара за кућу своју и за њиву своју. Тада Гијезије рече: „Господару мој, царе, ово је она жена и ово је њен син којег је Јелисије оживео.” Тада цар упита жену и она му исприча. Цар јој даде једног дворанина и рече: „Врати јој све што је њено и све приходе од њиве од дана кад је оставила земљу до данас.” Потом Јелисије дође у Дамаск. Вен-Адад, цар сиријски, био је болестан. Њему јавише и рекоше: „Човек Божји је дошао овамо.” Тада цар рече Азаилу: „Понеси са собом поклон и иди пред човека Божјег. Преко њега питај Господа да ли ћу оздравити од ове болести.” Азаило му изађе у сусрет и понесе као поклон разне драгоцености из Дамаска, које су биле натоварене на четрдесет камила. Он дође, стаде пред њега и рече: „Син твој, Вен-Адад, цар сиријски, посла ме к теби и рече: ‘Да ли ћу оздравити од ове болести?’” Јелисије му одговори: „Иди и кажи му: ‘Оздравићеш’, али ми је Господ казао да ће умрети.” Затим му лице постаде строго, обори поглед и заплака човек Божји. Азаило га упита: „Зашто плаче господар мој?” Он одговори: „Зато што знам каква ћеш зла нанети синовима Израиљевим: спалићеш им утврђење огњем, младиће ћеш њихове сећи мачем, разбијаћеш децу њихову, растрзаћеш труднице њихове.” Азаило одговори: „Да ли је слуга твој пас па да ради такве грозоте?” Јелисије му рече: „Господ ми је казао да ћеш ти бити цар у Сирији.” Тада он отиде од Јелисија и дође господару свом. Овај га упита: „Шта ти је рекао Јелисије?” Он одговори: „Казао ми је да ћеш оздравити.” Међутим, сутрадан узе Азаило покривач, натопи га водом, прекри му лице, тако да овај издахну. На његово место зацари се Азаило. Пете године царевања Ахавовог сина Јорама над Израиљем, док је цар Јудин био Јосафат, поче царевати над Јудом Јосафатов син Јорам. Имао је тридесет две године кад се зацарио и царевао је осам година у Јерусалиму. Он је ишао путем царева израиљских као што је чинио дом Ахавов. Наиме, ћерка Ахавова била му је жена, па је и он чинио зло пред Господом. Међутим, Господ није хтео да уништи Јуду због слуге свога Давида, којем је обећао да ће дати светиљку њему и синовима његовим довека. У његово време отрже се Едом да не буде под Јудом и поставише себи цара. Зато оде Јорам с колима својим у Саир. Он устаде ноћу и поби Едомце који су били опколили њега и заповеднике бојних кола. Народ побеже у своје шаторе. Ипак су се Едомци ослободили јудејске власти до дана данашњег. У исто време одметнула се и Ливна. Остала дела Јорамова и његови поступци зар нису записани у Дневнику царева Јудиних? Јорам почину код отаца својих и би сахрањен код отаца својих у граду Давидовом. На његово место зацари се његов син Охозија. Дванаесте године царевања Ахавовог сина Јорама над Израиљем постаде цар над Јудом Јорамов син Охозија. Охозија је имао двадесет две године кад се зацарио и владао је годину дана у Јерусалиму. Његова мајка се звала Готолија и била је ћерка израиљског цара Амрија. Он је ишао путем дома Ахавовог. Чинио је зло пред Господом као и дом Ахавов јер се ородио са домом Ахавовим. Он је пошао са Ахавовим сином Јорамом у Рамот Галадски да ратује против сиријског цара Азаила, али Сиријци ранише Јорама. Цар Јорам се врати у Језраел да се лечи од рана које му зададоше кад се борио против сиријског цара Азаила. Јорамов син Охозија, цар Јудин, отиде да посети Ахавовог сина Јорама у Језраелу јер је овај био болестан. Пророк Јелисије позва једног од пророчких ученика и рече му: „Опаши се, узми овај суд са уљем и иди у Рамот галадски. Кад дођеш тамо, видећеш тамо Јуја, сина Јосафатовог, сина Нимусијевог. Уђи, издвој га од браће његове и одведи га у најскривенију собу. Тада узми суд са уљем, излиј му на главу и реци: ‘Овако говори Господ: Помазах те за цара над Израиљем.’ Затим отвори врата и не задржавај се.” Момак, ученик пророчки, отиде у Рамот галадски. Кад стиже, гле, седели су заповедници војске. Тада он рече: „Старешино, имам вест за тебе.” Јуј му одговори: „Коме?” Он рече: „Теби, старешино.” Овај устаде и уђе у кућу. Он му изли уље на главу и рече му: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Помазах те за цара над народом Господњим, Израиљем. Ти ћеш истребити дом Ахава, господара свога, а ја ћу на Језавељи да осветим крв слугу својих, пророка, и крв свих слугу Господњих. Уништићу дом Ахавов. Истребићу Ахаву све мушкарце, заробљене и слободне у Израиљу. Учинићу с домом Ахавовим као с домом Наватовог сина Јеровоама и као с домом Ахијиног сина Васе. Језавељу ће растргнути пси у пољу језраелском и нико је неће покопати.’” Потом отвори врата и побеже. Јуј изађе пред слуге господара свога, а они га упиташе: „Јеси ли добро? Зашто је та будала долазила к теби?” Он им одговори: „Знате човека, па знате и беседу његову.” Они рекоше: „Не знамо. Кажи нам.” Он им рече: „Говорио је тако-тако и рекао ми је: ‘Овако говори Господ: Помазах те за цара над Израиљем.’” Онда они узеше своје огртаче, простреше их по степеницама, дунуше у трубе и повикаше: „Јуј је цар!” Тако се побуни Јуј, син Јосафата, син Нимсијин, против Јорама. Јорам је тада бранио са свим Израиљцима Рамот галадски од сиријског цара Азаила. Јорам се био вратио у Језраел да лечи ране које су му задали Сиријци кад је ратовао с царем сиријским Азаилом. Тада Јуј рече: „Ако се слажете, нека нико не утекне из града да оде и да јави у Језраел.” Потом Јуј седе на кола и одвезе се у Језраел, где је боловао Јорам. Дошао је био и јудејски цар Охозија да посети Јорама. Стражар који је стајао на кули у Језраелу виде како долази Јујева војска и рече: „Видим некакву војску.” Тада Јорам рече: „Одреди коњаника да иде пред њих и да пита: ‘Долазите ли у миру?’” Коњаник оде пред њих и рече: „Овако каже цар: ‘Долазите ли у миру?’” Јуј одговори: „Шта те брига за мир, пођи са мном.” Стражар јави говорећи: „Гласник дође до њих, али се не враћа.” Он посла другог коњаника, који кад стиже до њих упита: „Овако каже цар: ‘Долазите ли у миру?’” Јуј одговори: „Шта те брига за мир, пођи са мном.” Стражар јави говорећи: „Стигао је до њих, али се не враћа. Вожња као да је Јујева вожња јер јури помамно.” Тада Јорам рече: „Прежи!” Они спремише његова кола. Цар израиљски Јорам и цар јудејски Охозија, сваки на својим колима, пођоше у сусрет Јују. Сретоше га на њиви Навутеја Језраељанина. Кад Јорам угледа Јуја, рече му: „Јује, долазиш ли с миром?” Он одговори: „Какав мир док трају блудничења твоје мајке Језавеље и врачања њена?” Тада се Јорам окрете и побеже, а Охозији довикну: „Охозија, издаја!” Међутим, Јуј зграби свој лук и устрели Јорама међу плећке тако да му стрела прође кроз срце и сруши се у колима својим. Тада рече Јуј свом војводи Вадекару: „Узми га и баци на њиву Навутеја Језраељанина. Сети се кад смо ја и ти заједно јахали с његовим оцем Ахавом, како Господ рече против њега ово: ‘Заиста, као што сам видео синоћ крв Навутејеву и синова његових,’ говори Господ, ‘платићу ти на овој њиви,’ говори Господ. Зато, узми га сад и баци на ту њиву по речи Господњој.” Кад то виде јудејски цар Охозија, побеже према Бет-Гану, али га Јуј потера и рече: „Убијте и њега!” Они га ранише у колима његовим на брду Гур, које је код Ивлеама. Он побеже у Мегидон, али тамо издахну. Слуге га његове ставише на кола, одвезоше га у Јерусалим и погребоше у гробу отаца његових у Давидовом граду. Охозија се био зацарио једанаесте године царевања Ахавовог сина Јорама. Потом Јуј дође у Језраел. Кад је то чула Језавеља, намаза лице своје, украси главу своју и поче да гледа кроз прозор. Кад Јуј уђе на врата, она рече: „Долазиш ли у миру, Зимрије, убицо господара свог?” Он погледа кроз прозор и рече: „Ко је са мном, ко?” Два-три дворанина погледаше према њему. Он рече: „Баците је доле!” Они је бацише тако да крв њена попрска зидове и коње који је изгазише. Потом је он ушао, јео и пио, а затим рече: „Погледајте ону проклетницу и сахраните је јер је била царева ћерка.” Они отидоше да је сахране и не нађоше од ње ништа осим лобање, стопала и шака. Они се вратише и известише, а Јуј рече: „То је реч коју је Господ објавио преко слуге свог Илије Тесвићанина кад је рекао: ‘У пољу језраелском пси ће прождрети тело Језавељино. Тело Језавељино биће ђубриво на њиви језраелској, да се може рећи: То је Језавеља!’” Ахав је имао седамдесет синова у Самарији. Јуј написа поруку и посла је у Самарију управницима језраелским, старешинама, чуварима Ахавовим говорећи: „Сада, кад стигне ова порука, ви, код којих су синови господара вашег, кола, коњи, утврђења и оружје, погледајте који је најбољи и најспособнији између синова господара вашег, па га посадите на престо оца његовог и борите се за дом господара свога.” Они се веома, веома уплашише и рекоше: „Ето, два цара му нису одолела, а како ћемо ми да му одолимо?” Они послаше Јују управника двора, заповедника града, старешине и чуваре говорећи: „Ми смо слуге твоје, чинићемо све што нам кажеш. Нећемо никог проглашавати царем, чини шта мислиш да је добро.” Јуј им написа другу поруку, у којој је стајало: „Ако сте уз мене и хоћете да ме слушате, онда узмите главе синова господара свога и дођите к мени сутра у ово време у Језраел.” Синови цареви, њих седамдесет, били су код најугледнијих људи у граду, који су их одгајали. Чим им је стигла порука, узеше синове цареве и поклаше седамдесет људи. Затим ставише главе њихове у котарице и послаше му их у Језраел. Гласник дође и извести га говорећи: „Донели су главе синова царевих.” Он одговори: „Поређајте их у две гомиле код врата до сутра.” Ујутру изађе, стаде пред сав народ и рече: „Ви сте невини. Ето, ја сам се побунио против господара свога и ја сам га убио. Међутим, ко је убио све ове? Знајте да није изостала ниједна реч Господња коју је рекао Господ за дом Ахавов, него је Господ учинио оно што је рекао преко слуге свога Илије.” Потом Јуј поби све који су били остали у Језраелу од дома Ахавовог и све великаше његове, пријатеље његове и свештенике његове. Ниједан није остао. Потом се Јуј подиже и пође у Самарију. Кад је био код Вет-Екева на пастирском путу, Јуј наиђе на браћу Охозије, цара Јудиног, и упита: „Ко сте ви?” Они одговорише: „Ми смо браћа Охозијина и силазимо да поздравимо синове цареве и синове царичине.” Тада он рече: „Похватајте их живе!” Они их похваташе и поклаше их на студенцу код Вет-Екева, њих четрдесет двојицу. Није оставио ниједног од њих. Онда отиде одатле, срете Јонадава, сина Рихавовог, који му је долазио у сусрет. Он га поздрави и рече му: „Да ли је срце твоје искрено према мом, као што је срце моје према твом?” Јонадав одговори: „Јесте.” Тада рече: „Ако јесте, дај ми руку.” Он му даде руку, а овај га посади у кола. Потом му рече: „Хајде са мном и видећеш моју оданост Господу.” Затим га одвезе својим колима. Кад је ушао у Самарију, он поби све преостале из дома Ахавовог у Самарији. Све их је истребио према речи коју је Господ казао Илији. Потом Јуј сабра сав народ и рече му: „Ахав је мало служио Валу, Јуј ће му служити више. Сад ми дозовите све пророке Валове, све слуге његове и све свештенике његове. Нека не изостане ниједан јер хоћу да принесем велику жртву Валу. Ко не дође погинуће.” Јуј је то урадио да би преварио и побио слуге Валове. Потом Јуј рече: „Прославите празник Валу!” Они прославише. Затим Јуј разгласи по целом Израиљу и дођоше све слуге Валове, није изаостао ниједан. Они уђоше у Валов храм, који се напуни од зида до зида. Тада он рече чувару ризнице: „Изнеси одећу свим слугама Валовим.” Он им изнесе одећу. Затим уђе Јуј с Рихавовим сином Јонадавом у храм Валов и рече слугама Валовим: „Проверите и видите да није ту с вама неки слуга Господњи, него само слуге Валове.” Они уђоше да принесу жртве и жртве паљенице. Јуј распореди осамдесет људи напољу и рече: „Онај који пусти да побегне неко од ових људи које вам предајем у руке главом ће ми одговарати.” Кад су завршили приношење жртава, Јуј рече војницима и старешинама: „Уђите и побијте их! Ниједан нека не умакне!” Војници и стражари уђоше, побише све оштрим мачем и продреше у дубину храма Валовог. Потом изнесоше кипове из храма Валовог и спалише их. Кип Валов разбише и порушише храм Валов и од њега направише заходе, који постоје и данас. Тако је Јуј истребио Вала из Израиља. Међутим, Јуј се није одвојио од греха Наватовог сина Јеровоама, који је навео на грех Израиљ златним теоцима у Ветиљу и Дану. Тада Господ рече Јују: „Пошто си добро урадио оно што ми је по вољи и што си учинио дому Ахавовом оно што ми је у срцу, зато ће синови твоји седети на престолу Израиљевом до четвртог колена.” Ипак, Јуј није ишао свим срцем по закону Господа, Бога Израиљевог, јер се није одвојио од грехова Јеровоамових, којима је он заводио Израиљ. У то време поче Господ крњити области Израиљеве. Азаило је наваљивао на све границе Израиљеве: од Јордана према истоку сву земљу галадску, Гадову, Рувимову и Манасијину, од Ароира на потоку Арнону до Галада и Васана. Остала дела Јујева, све шта је чинио, сви његови успеси, зар нису записана у Дневнику царева Израиљевих? Јуј почину код отаца својих и погребоше га у Самарији. На његово место зацари се његов син Јоахаз. Јуј је владао у Самарији над Израиљем двадесет осам година. Кад Готолија, мајка Охозијина, виде да јој син погибе, устаде и поби сав род царски. Међутим, ћерка цара Јорама Јосавеја, сестра Охозијина, узе сина Охозијиног Јоаса, украде га између царевих синова које су убијали и с дојиљом његовом сакри га од Готолије у спаваћу собу, тако да не погину. Њега су крили шест година у храму Господњем, док је Готолија владала земљом. У седмој години посла Јодај по стотинике над стражом и војнике. Уведе их к себи у храм Господњи, склопи с њима савез, закле их и показа им сина царевог. Потом им заповеди говорећи: „Овако ћете радити: трећина вас која долази на службу у суботу нека чува стражу код дома царевог. Трећина нека буде код сурских врата, трећина иза стражарских врата и пазите на смену у двору. Друге две ваше групе које долазе у суботу стражариће у храму Господњем око цара. Тако ћете се окупити око цара, сваки с оружјем у руци. Ко би навалио у ваше редове нека погине. Будите уз цара кад буде излазио и улазио.” Стотиници учинише све како им је заповедио свештеник Јодај. Сваки је узео своје људе који су суботом долазили да служе и оне који су суботом напуштали службу. Сви они дођоше свештенику Јодају. Свештеник даде стотиницима копља и штитове цара Давида који су били у храму Господњем. Војници се поређаше сваки с оружјем у руци од десне стране храма до леве стране храма, према жртвенику и храму око цара. Тада он изведе сина царевог, стави му круну на главу и сведочанство. Тако га зацарише, помазаше и пљескајући рукама викаше: „Живео цар!” Кад Готолија зачу вику народа који је дотрчавао, приђе народу у храму Господњем. Она погледа и, гле, цар је стајао код стуба, по обичају. Цару су клицали старешине, трубачи и сав народ из земље и дували у трубе. Тада Готолија раздера одећу и повика: „Побуна, побуна!” Свештеник Јодај заповеди стотиницима који су наређивали војсци: „Изведите је из редова и ко пође за њом, убијте га мачем.” Још рече свештеник: „Нека не погине у храму Господњем.” Ставише руке на њу и изведоше је кроз врата за коње до двора царевог и тамо је погубише. Потом Јодај склопи савез између Господа, цара и народа, тако да народ буде Господњи, као и између цара и народа. Потом сав народ из земље оде у храм Валов, поруши га, разби жртвеник и изломи кипове. Свештеника Валовог Матана убише пред жртвеницима. Потом свештеник постави стражу у храму Господњем. Затим узе стотинике, стражаре, војнике и сав народ из земље, изведоше цара из храма Господњег и уведоше га у двор царев кроз стражарска врата. Посадише га на царски престо. Сав народ у земљи се радовао и град се смирио кад су Готолију убили мачем код дома царевог. Јоас је имао седам година кад се зацарио. Седме године Јујеве владавине зацарио се Јоас и владао је четрдесет година у Јерусалиму. Његова мајка се звала Сивија, а била је из Вирсавеје. Јоас је чинио право пред Господом јер га је поучавао свештеник Јодај. Међутим, идолска узвишења нису била оборена и народ је још увек приносио жртве и тамјан на узвишењима. Јоас рече свештеницима: „Сав новац који се приноси у храм Господњи, новац од процене, новац од пореза и добровољни прилози, нека свештеници узимају сваки од свог познаника и нека оправљају храм где нађу да је оштећен.” Међутим, до двадесет треће године Јоасове владавине свештеници још нису оправили шта је било оштећено. Тада цар Јоас дозва свештеника Јодаја и остале свештенике и рече им: „Зашто не оправите оно што је оштећено у храму? Одсад немојте да узимате новац од својих познаника, већ морате да га употребите за оштећења у храму.” Свештеници прихватише да не узимају новац од народа и да не врше оправке у храму. Тада свештеник Јодај узе ковчег, прореза рупу на поклопцу и стави га код жртвеника десно од улаза у храм Господњи. Кад би видели да има доста новца, долазили су царев писар и првосвештеник и бројали и паковали новац који се налазио у храму Господњем. Затим су давали пребројани новац онима који су управљали пословима и који су се старали за храм Господњи. Они су исплаћивали дрводеље и раднике који су радили у храму Господњем, зидаре и каменоресце и за доношење дрвета и тесаног камења за поправку храма Господњег, значи за све што је потребно за оправку храма. Међутим, од донетог новца у храм Господњи нису се правиле сребрне чаше, ножеви, котлићи или трубе, нити златне и сребрне посуде, него су га давали радницима које су најмили за оправку храма Господњег. Нису се тражиле признанице од људи којима се предавао новац да исплате раднике, јер су радили поштено. Новац од жртава за грех и за преступ није се уносио у храм Господњи, већ је припадао свештеницима. Тада изађе сиријски цар Азаило, нападе Гат и освоји га. Потом се окрете и пође на Јерусалим. Јудејски цар Јоас узе све посвећене дарове које су Јосафат, Јорам и Охозија, оци његови – цареви јудејски, даровали и све што беше посвећено, све злато које је сам посветио и све злато које се нашло у ризницама храма Господњег и дома царевог и посла сиријском цару Азаилу. Онда он оде од Јерусалима. Остала дела Јоасова и све шта је учинио зар није записано у Дневнику царева Јудиних? Потом устадоше слуге његове, побунише се и убише Јоаса у Вет-Милу кад је силазио у Силу. Његове слуге Јоазахар, син Симеатов, и Јозавад, син Сомеров, ударише га и убише. Сахранише га код отаца његових у Давидовом граду. На његово место зацари се син његов Амасија. Двадесет треће године царевања Охозијиног сина Јоаса над Јудејом зацари се Јујев син Јоахаз над Израиљем у Самарији и царева седамнаест година. Он је чинио зло пред Господом јер је ишао за гресима Наватовог сина Јеровоама, који је наводио на грех Израиљ, и не одступи од њих. Зато се разгневи Господ на Израиљ и предаде их у руке сиријском цару Азаилу и у руке Азаиловог сина Вен-Адада за све време. Кад Јоахаз почека пред Господом, Господ га услиши јер је видео муку Израиљеву, како га мучи цар сиријски. Господ посла избавитеља Израиљу, па се ослободише из руку сиријских, тако да су живели синови Израиљеви у шаторима својим као и пре. Међутим, они не одступише од грехова дома Јеровоамовог, који је наводио на грех Израиљ, него су ишли по њима, чак је и Астарта стајала у Самарији. Јоахазу оста од народа педесет коњаника, десет кола и десет хиљада пешака. Сиријски цар их је побио и учинио као прашину при вршидби. Остала дела Јоахазова и сви успеси његови зар нису записани у Дневнику царева Израиљевих? Јоахаз почину код отаца својих и погребоше га у Самарији. На његово место зацари се његов син Јоас. Тридесет седме године царевања Јоасовог над Јудом зацари се Јоахазов син Јоас над Израиљем у Самарији и царева шеснаест година. Он је чинио зло пред Господом. Није одступио ни од једног греха којим је Наватов син Јеровоам заводио Израиљ, него је по њима ишао. Остала дела Јоасова, све шта је чинио, успеси његови и како је ратовао с царем Јудиним Амасијом, зар нису записана у Дневнику царева Израиљевих? Јоас почину код отаца својих, а Јеровоам седе на престо његов. Јоас је покопан у Самарији уз цареве Израиљеве. Јелисије се разболе од болести од које се умире. Цар Израиљев Јоас дође к њему, заплака пред њим и рече: „Оче мој, оче мој! Кола Израиљева и коњаници његови!” Тада му Јелисије рече: „Узми лук и стреле.” Он дохвати лук и стреле. Потом он рече цару Израиљевом: „Затегни лук руком својом.” Кад он затеже руком својом, Јелисије стави руке своје на руке цареве. Тада му рече: „Отвори прозор према истоку.” Он отвори, а Јелисије рече: „Одапни”. Кад овај одапе, он рече: „То је победничка стрела Господња, победничка стрела над Сиријцима. Ти ћеш победити Сиријце код Афека и уништићеш их.” Потом рече: „Узми стреле”, и овај их узе. Он рече цару Израиљевом: „Удари о земљу.” Овај удари три пута, па престаде. Тада се расрди на њега човек Божји и рече: „Требало је да удариш пет или шест пута, тада би сасвим потукао Сиријце. Овако ћеш их победити само три пута.” Потом умре Јелисије и погребоше га. Чете моавске су нападале земљу сваке године. Кад су сахрањивали неког човека, гле, угледаше чету, бацише покојника у гроб Јелисијев и одоше. Кад покојник дотаче кости Јелисијеве, оживе и стаде на ноге. Сиријски цар Азаило угњетавао је Израиљ целог живота Јоахазовог. Међутим, Господ се сажали на њега, смилова се и погледа на њега због савеза који је склопио с Авраамом, Исаком и Јаковом. Не хтеде да га истреби и да га одбаци сада од лица свога. Цар сиријски Азаило умре и на његово место зацари се син његов Вен-Адад. Тада Јоахазов син Јоас поврати из руку Азаиловог сина Вен-Адада градове које је Азаило у рату отео његовом оцу Јоахазу. Јоас га три пута потуче и врати градове Израиљу. Друге године царевања Јоахазовог сина Јоаса над Израиљем зацари се Јоасов син Амасија над Јудом. Кад се зацарио, имао је двадесет пет година, а владао је у Јерусалиму двадесет девет година. Мајка му се звала Јоадана, из Јерусалима. Он је чинио што је право пред Господом, али не као његов праотац Давид, него је следио свога оца Јоаса. Узвишења није оборио, тако да је народ приносио жртве и кадио пред узвишењима. Чим је учврстио царску власт, он поби слуге своје које су убиле цара, оца његовог. Међутим, није погубио синове тих убица, као што је записано у Књизи закона Мојсијевог, где Господ заповеда говорећи: „Очеви нека не гину због синова, нити синови због очева, него нека свако гине због свог греха.” Он је побио Едомце у Сланој долини, њих десет хиљада, и заузео ратом Селу и прозвао је Јоктеил, као што је и данас. Потом посла Амасија изасланике Јоасу, сину Јоахазовом, који је био син Јујев, поручивши: „Дођи да се огледамо!” Цар израиљски Јоас посла цару Јудином Амасији поруку: „Трн с Ливана поручи кедру ливанском да му да ћерку своју за жену сину његовом. Међутим, наиђоше звери ливанске и погазише трн. Победио си Едомце, па си се уобразио! Уживај у слави својој и остани код куће своје. Зашто тражиш зло да пропаднете и ти и Јуда с тобом?” Међутим, Амасија не послуша. Зато се подиже цар Израиљев Јоас и огледаше се он и јудејски цар Амасија у Вет-Семесу Јудином. Израиљци победише Јудејце, који побегоше сваки у свој шатор. Цара Јудиног Амасију, сина Јоасовог, који је био син Охозијин, ухвати цар Израиљев Јоас у Вет-Семесу. Потом дође у Јерусалим и сруши зид јерусалимски од Јефремових врата до врата на углу у дужини од четири стотине лаката. Он узе све злато и сребро и све посуде које је нашао у храму Господњем и у ризници дома царевог, као и таоце, па се врати у Самарију. Остала дела Јоасова која је учинио, успеси његови и како је ратовао против цара Јудиног Амасије, зар нису записана у Дневнику царева Израиљевих? Јоас почину код отаца својих. Сахранише га у Самарији код царева Израиљевих, а на његово место зацари се његов син Јеровоам. Јоасов син Амасија, цар Јудин, поживе петнаест година по смрти Јоахазовог сина Јоаса, цара Израиљевог. Остала дела Амасијина зар нису записана у Дневнику царева Јудиних? Против њега је била скована завера у Јерусалиму. Он побеже у Лахис, али они пођоше за њим у Лахис и тамо га убише. Оданде га донесоше на коњима и сахранише код отаца његових у Јерусалиму, граду Давидовом. Потом сав народ Јудин узе Азарију, којем је било шеснаест година, и зацарише га уместо његовог оца Амасије. Он сагради Елат и поврати га Јуди пошто цар почину код отаца својих. Петнаесте године царевања Јоасовог сина Амасије над Јудом зацари се Јоасов син Јеровоам над Израиљем у Самарији. Владао је четрдесет једну годину. Он је чинио зло пред Господом и не одступи ни од једног греха Наватовог сина Јеровоама којим је Израиљ наводио на грех. Вратио је област Израиљеву од Емата до Мртвог мора, према речи Господа, Бога Израиљевог, коју је изрекао преко слуге свога Аматијиног сина Јоне, пророка из Гатефера. Господ виде веома велику невољу Израиљеву да ни заробљен ни слободан не могу да помогну Израиљу. Међутим, Господ није рекао да затре под небом име Израиљево. Спасао га је преко Јоасовог сина Јеровоама. Остала дела Јеровоамова, све шта је чинио, његови успеси и како је ратовао и вратио Израиљу Дамаск и од Јуде Емат, зар нису записана у Дневнику царева Израиљевих? Јеровоам почину код отаца својих, царева Израиљевих, а на његово место зацари се син његов Захарија. Двадесет седме године царевања Јеровоамовог над Израиљем зацари се Амасијин син Азарија над Јудом. Кад се зацарио, имао је шеснаест година, а владао је педесет две године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, из Јерусалима. Он је чинио право пред Господом, сасвим као што је чинио отац његов Амасија. Ипак, нису била оборена узвишења, тако да је народ приносио жртве и кадио пред узвишењима. Међутим, Господ пусти на њега губу до краја његовог живота. Он је живео у одвојеном дому, а његов син Јотам је управљао двором и судио народу у земљи. Остала дела Азаријина и све што је чинио зар није записано у Дневнику царева Јудиних? Азарија почину код отаца својих и погребоше га код отаца његових у Давидовом граду. На његово место зацари се његов син Јотам. Тридесет осме године царевања Азаријиног над Јудом зацари се у Самарији Јеровоамов син Захарија над Израиљем. Владао је шест месеци. Он је чинио зло пред Господом као што су чинили и оци његови. Није одступио од грехова Наватовог сина Јеровоама којима је наводио на грех Израиљ. Јависов син Салум скова заверу против њега и уби га пред народом. Погуби га и зацари се на његово место. Остала дела Захаријина, ено, записана су у Дневнику царева Израиљевих. То је она реч Господња коју је изрекао Јују: „Синови твоји седеће на престолу Израиљевом до четвртог колена.” Тако се и догодило. Јависов син Салум зацарио се тридесет девете године Озијиног владања над Јудом, а владао је месец дана у Самарији. Тада Гадијев син Менаим подиже се из Терсе, дође у Самарију и уби Јависовог сина Салума у Самарији. Он га погуби и зацари се на његово место. Остала дела Салумова и завера коју је сковао, ено, записани су у Дневнику царева Израиљевих. Потом Менаим разори Тапсу и поби све који су били у њој и њену околину јер му нису отворили врата. Зато их поби и распори све жене које су биле трудне. Тридесет девете године царевања Азаријиног над Јудом зацари се Гадијев син Менаим над Израиљем. Владао је у Самарији десет година. Он је чинио зло пред Господом и целог живота не одступи од грехова Наватовог сина Јеровоама, који је наводио на грех Израиљ. Тада цар асирски Фул дође у земљу. Менаим даде Фулу хиљаду таланата сребра да би му он учврстио власт у рукама. Тај новац је узео Менаим од свих богатих људи, од сваког по педесет сикала, да их преда цару асирском од Израиља. Онда се врати цар асирски и не задржа се онде у земљи. Остала дела Менаимова и шта је чинио зар није записано у Дневнику царева Израиљевих? Менаим почину код отаца својих, а на његово место зацари се његов син Факија. Педесете године царевања Азаријиног над Јудом зацари се у Самарији Менаимов син Факија над Израиљем. Владао је две године. Он је чинио што је зло пред Господом. Није одступио од грехова Наватовог сина Јеровоама којима је наводио Израиљ на грех. Против њега се побуни његов војвода Фекај, син Ремалијин. Он га уби у двору царевом у Самарији с Арговом, Аријем и с педесет људи од синова Галадових. Погуби га и зацари се на његово место. Остала дела Факијина и шта је чинио, ено, записано је у Дневнику царева Израиљевих. Педесет друге године царевања Азарије, цара Јудиног, зацари се Ремалијин син Фекај у Самарији над Израиљем и царева двадесет година. Он је чинио зло пред Господом. Није одступао од грехова Наватовог сина Јеровоама којима је наводио Израиљ на грех. У време цара Израиљевог Фекаја дође цар асирски Теглат-Феласар и узе Ијон, Авел-Ветмаху, Јанох, Кедес, Асор, Галад, Галилеју, сву земљу Нефталимову и пресели народ оданде у Асирију. Тада склопи заверу против Фекаја Илин син Осија и уби га. Кад га је погубио, зацарио се на његово место двадесете године владања Озијиног сина Јотама. Остала дела Фекајева и све што је чинио, ено, записано је у Дневнику царева Израиљевих. Друге године царевања Ремалијиног сина Фекаја над Израиљем зацари се Озијин син Јотам над Јудом. Имао је двадесет пет година кад је почео да царује и владао је у Јерусалиму шеснаест година. Мајка му се звала Јеруса, а била је ћерка Садокова. Он је чинио добро пред Господом исто као што је чинио и отац његов Озија. Међутим, узвишења нису била оборена, па је народ још приносио жртве и кадио пред узвишењима. Он је начинио горња врата на храму Господњем. Остала дела Јотамова и све шта је чинио зар није записано у Дневнику царева Јудиних? У то време поче Господ пуштати на Јуду цара сиријског Ресина и Ремалијиног сина Фекаја. Јотам почину код отаца својих и сахранише га у гроб код отаца својих у граду праоца свога Давида. На његово место зацари се син његов Ахаз. Седамнаесте године владања Ремалијиног сина Фекаја зацари се Јотамов син Ахаз за цара Јудиног. Ахаз је имао двадесет година кад се зацарио и владао је шеснаест година у Јерусалиму. Он није чинио што је право пред Господом као праотац његов Давид. Ишао је путем царева Израиљевих, чак је и сина свог пустио кроз огањ по грозном обичају варвара, које је Господ протерао пред синовима Израиљевим. Он је приносио жртве и кадио пред узвишењима, хумовима и под сваким зеленим дрветом. Тада пођоше цар сиријски Ресин и Ремалијин син Фекај, цар израиљски, да нападну Јерусалим. Они опколише Ахаза, али нису могли да га победе. У то време сиријски цар Ресин врати Сиријцима Елат и истера Јудејце из Елата. Сиријци дођоше у Елат и остадоше онде до данас. Тада Ахаз посла изасланике асирском цару Теглат-Феласару и поручи му: „Слуга сам твој и син твој. Дођи и избави ме из руке цара сиријског и из руке цара Израиљевог, који су устали против мене.” Ахаз узе сребро и злато које је нашао у храму Господњем и у ризницама дома царевог и посла на дар цару асирском. Цар асирски га послуша. Пође цар асирски на Дамаск и заузе га. Становнике одведе у ропство у Кир, а Ресина погуби. Цар Ахаз оде цару асирском Теглат-Феласару у Дамаск. Он виде жртвеник који је био у Дамаску. Цар Ахаз посла свештенику Урији нацрт жртвеника и појединости његове израде. Свештеник Урија сагради жртвеник онако као што је послао цар Ахаз из Дамаска, тако је урадио Урија свештеник пре него што се цар Ахаз вратио из Дамаска. Кад цар дође из Дамаска, виде жртвеник, приђе жртвенику и попе се на њега. Спалио је жртву паљеницу своју и принос свој, излио налив свој и покропио жртвеник крвљу жртава захвалних. Бронзани жртвеник који је био пред Господом пренесе с предње стране храма да не би стајао између његовог жртвеника и храма Господњег и постави га северно од свог жртвеника. Цар Ахаз заповеди свештенику Урији говорећи: „Спаљуј на великом жртвенику жртву паљеницу јутарњу и принос вечерњи, цареву жртву паљеницу и његов принос и жртву паљеницу, принос и налив за сав народ у земљи. По њему кропи сву крв жртава паљеница и жртава захвалних. За бронзани жртвеник још ћу размислити.” Свештеник Урија учини све онако како му заповеди цар Ахаз. Цар Ахаз је скинуо оплату с подножја, узе с ње умиваонице и „море” скиде с бронзаних волова који су били под њим и стави га на камени под. Због цара асирског склонио је суботњи пролаз, који су били саградили за храм и, спољни прилаз за цара код храма Господњег. Остала дела Ахазова која је чинио зар нису записана у Дневнику царева Јудиних? Ахаз почину код отаца својих и сахранише га у гроб у Давидовом граду. На његово место зацари се син његов Језекија. Дванаесте године Ахазовог царевања над Јудом зацари се у Самарији син Илин Осија над Израиљем. Владао је девет година. Он је чинио зло пред Господом, али не као цареви Израиљеви пре њега. На њега пође цар асирски Салманасар. Осија му се покори и плаћао му је данак. Међутим, цар асирски примети да Осија хоће да се одметне. Наиме, Осија је послао изасланике египатском цару Соју и не посла годишњи данак асирском цару. Зато га цар асирски опколи, свеза и баци у тамницу. Цар асирски прође сву земљу и дође пред Самарију. Нападао ју је три године. Девете године Осијине владавине заузе цар асирски Самарију. Израиљце одведе у Асирију и насели их у Алај, Авор на реци Гозану и у градовима мидским. То се догодило зато што су синови Израиљеви грешили Господу, Богу свом, који их је извео из земље египатске испод руке цара египатског и што су поштовали туђе богове. Они су ишли путевима варвара које је протерао Господ пред синовима Израиљевим и чинили што и цареви Израиљеви. Синови Израиљеви су се понашали пред Господом, Богом својим, као што не треба. Подизали су узвишења по свим својим местима, од куле стражарске до градова утврђених. Поставили су кипове Астарте на сваком брежуљку и на сваком зеленом дрвету. Тамо су кадили на узвишењима као варвари које је Господ протерао пред њима и чинили су зла дела гневивши Господа. Служили су идолима за које им је Господ био рекао: „Не чините то!” Господ је опомињао Израиљ и Јуду преко свих својих пророка и свих виделаца и говорио: „Вратите се са својих рђавих путева и држите заповести моје, наредбе моје и сав закон који сам заповедио оцима вашим и који сам послао преко пророка, слуга својих.” Међутим, они не послушаше, него су били тврдоглави као и оци њихови, који нису веровали Господу, Богу свом. Одбацише наредбе његове и савез његов који је склопио са оцима њиховим и опомене његове које им је упућивао. Ишли су за безвредним стварима, тако да и они посташе безвредни и за варварима који су били око њих, иако им је Господ заповедио да не чине што и они. Оставили су све заповести Господа, Бога свог, и начинише себи ливене кипове, два телета. Подигли су идоле и клањали се свим божанствима небеским и служили су Валу. Проводили су синове своје и кћери своје кроз огањ. Одавали су се врачању и гатању, чинили су зло пред Господом и гневили га. Зато се Господ разгневи веома на Израиљ и одбаци их од себе, тако да оста само племе Јудино. Чак се ни Јуда није држао заповести Господа, Бога свога, него је ишао по делима које је чинио Израиљ. Зато Господ одбаци сав род израиљски, притисну га и предаде га у руке пљачкаша док их не одбаци од лица свог. Израиљ се отцепи од дома Давидовог и прогласише царем Наватовог сина Јеровоама. Јеровоам одврати Израиљ од Господа и наведе их на тежак грех. Синови Израиљеви су ишли по свим гресима које је чинио Јеровоам и нису одступали од њих, док Господ не одбаци Израиљ од себе као што је и говорио преко слугу својих, пророка. Одвео је Израиљ из земље своје у Асирију, где су и данас. Потом доведе цар асирски људе из Вавилона, Хуте, Аве, Емата и из Сефарвима и насели их у градовима самаријским место Израиљаца. Запоседоше Самарију и настанише се у местима њеним. Кад су почели тамо да живе, нису поштовали Господа. Зато Господ посла на њих лавове који су их убијали. Зато они рекоше цару асирском говорећи: „Народи које си довео и населио у градовима самаријским не знају заповести Бога те земље. Зато је он послао на њих лавове који их убијају јер не знају заповести Бога те земље.” Тада заповеди цар асирски говорећи: „Нека оде тамо један од свештеника којег сам оданде довео. Нека оде тамо, нека се настани и нека их поучава заповести Бога те земље.” Тако оде један од свештеника које су били довели из Самарије и настани се у Ветиљу. Он их је поучавао како да поштују Господа. Међутим, сваки народ начини своје богове. Ставили су их на светилишта на узвишењима која су начинили Самаријани, сваки народ у граду у коме је живео. Вавилоњани начинише себи Сокат-Веноту, Хућани начинише Нергала, Емаћани начинише Асима, Ављани начинише Ниваза и Тартака, а Сефарвимци су спаљивали синове своје огњем Адрамелеху и Анамелеху, боговима сефарвимским. Међутим, они су се бојали и Господа, па су међу собом поставили свештенике на узвишењима, који су служили на светилиштима узвишења. Поштовали су Господа, али су служили и својим боговима по обичају оних народа из којих су их преселили. И до данас се држе старих обичаја. Не поштују Господа, не раде ни по својим законима и заповестима, а ни по законима и заповестима које је заповедио Господ синовима Јакова, којег је назвао Израиљ. С њима је Господ склопио савез и заповедио им говорећи: „Немојте поштовати друге богове, немојте им се клањати, служити, нити приносити жртве. Господа, који вас је извео из земље египатске силом великом и мишицом подигнутом, њега поштујте, њему се клањајте и њему жртве приносите. Наредби, правила, закона и заповести које вам је написао држите се и испуњавајте их увек. Немојте поштовати друге богове. Немојте да заборавите савез који је склопио с вама и немојте да поштујете друге богове. Господа, Бога свога, поштујте и он ће вас избавити из руку свих непријатеља ваших.” Међутим, они то нису послушали, него су радили по својим ранијим обичајима. Тако су ти варвари поштовали и Господа и служили идолима својим. И синови њихови и синови синова њихових чине до данас оно што су чинили праоци њихови. Треће године царевања Илиног сина Осије над Израиљем зацари се Ахазов син Језекија над Јудом. Имао је двадесет пет година кад је почео да влада и царевао је у Јерусалиму двадесет девет година. Мајка му се звала Авија и била је ћерка Захаријина. Он је чинио оно што је право пред Господом, сасвим као што је чинио праотац његов Давид. Оборио је узвишења, изломио стубове, уклонио богиње и уништио бронзану змију коју је Мојсије начинио. Наиме, пред њом су кадили синови Израиљеви и звали су је Неустан. Он се уздао у Господа, Бога Израиљевог. Нико му није био раван међу царевима Јудиним ни пре ни после њега. Он је прионуо уз Господа, није одступао од њега, него је држао заповести које је Господ заповедио Мојсију. Господ је био с њим и помагао му је у свим подухватима његовим. Одметнуо се од цара асирског да му не служи. Филистејце је сузбио до Газе и границе њихове од кула стражарских до утврђеног града. Четврте године Језекијиног царевања, а седме године царевања Илиног сина Осије над Израиљем, подиже се цар асирски Салманасар против Самарије и опколи је. Заузео ју је после три године. Шесте године Језекијиног царевања, а девете године Осијиног царевања над Израиљем, Самарија је пала. Цар асирски одведе Израиљце у Асирију и насели их у Алај, Авор на реци Гозану и по градовима мидским. То је било јер нису слушали глас Господа, Бога свога, раскинули су савез с њим, а нису слушали ни испуњавали заповести Мојсија, слуге Господњег. Четрнаесте године Језекијиног царевања подиже се цар асирски Сенахирим против свих утврђених градова Јудиних и заузе их. Тада цар Јудин Језекија посла поруку цару асирском у Лахис: „Погрешио сам. Одступи од мене, а испунићу све што тражиш од мене.” Онда цар асирски затражи од цара Јудиног Језекије триста таланата сребра и тридесет таланата злата. Језекија даде сав новац који се нађе у храму Господњем и у ризницама двора царевог. Тада Језекија скину с врата и довратка храма Господњег позлату коју је он био начинио и посла је цару асирском. Међутим, цар асирски посла из Лахиса управника двора Равсариса и војводу с великом војском цару Језекији у Јерусалим. Они се попеше, дођоше и распоредише се код водовода с Горњег језера, који је крај пута у пољу ваљара. Они позваше цара пред њих. Изађоше Хелкијин син Елијаким, управник двора, писар Сомна и Асафов син Јоах, саветник. Војвода им рече: „Кажите цару Језекији да му ово поручује велики цар, цар асирски: ‘У какву наду се уздаш? Рекао си, али то су празне речи, да имаш савет и снагу за рат. У кога се уздаш, па си одступио од мене? Гле, уздаш се у Египат, који је као сломљени штап од трске, на који ако се неко наслони забије се и прободе руку. Такав је фараон, цар египатски, према свима који се уздају у њега. Ако ми кажете да се уздате у Господа, Бога свога, зар то није онај чија је узвишења и жртвенике уклонио и заповедио Јудејцима да се само пред тим жртвеником у Јерусалиму клањате? Хајде, опклади се с господарем мојим, царем асирским: Даћу ти две хиљаде коња ако нађеш јахаче за њих! Како ћеш се одупрети једном од најмањих заповедника мог господара? А ти се уздаш у египатска кола и коњанике! Најзад, зар сам ја без воље Господа дошао против града овог да га разорим? Господ ми је рекао: Иди на ту земљу и разори је!’” Тада Хелкијин син Елијаким, Сомна и Јоах рекоше војводи: „Говори слугама својим арамејски јер ми разумемо. Немој с нама да говориш јудејски да не чује народ који је на зидинама.” Међутим, војвода им рече: „Зар ме је господар мој послао да кажем ове речи твоме господару и теби? Зар не управо тим људима који седе на зидинама да с вама једу своју нечист и пију мокраћу своју?” Тада устаде војвода и повика гласно јудејски говорећи: „Послушајте реч великог цара, цара асирског. Овако цар говори: ‘Немојте да вас Језекија заварава јер он не може да вас избави из моје руке. Немојте да вас Језекија убеди да се уздате у Господа кад каже да ће вас Господ избавити и да овај град неће пасти у руке цара асирског. Не слушајте Језекију јер овако поручује цар асирски: Склопите мир са мном и предајте се. Онда ће сваки од вас да једе из свога винограда и са своје смокве и да пије воду са свог студенца док не дођем и не одведем вас у земљу као што је ваша, у земљу обилну маслином, уљем и медом, па ћете остати живи и нећете изгинути. Немојте да слушате Језекију који вас обмањује кад вам говори да ће вас Господ избавити. Да ли су богови других народа избавили своју земљу из руку цара асирског? Где су богови ематски и арфадски? Где су богови сефарвимски, енски и авски? Јесу ли избавили Самарију из руку мојих? Који су од свих богова тих земаља избавили своју земљу из руку мојих? А Господ ће избавити Јерусалим из руку мојих!’” Народ је ћутао и не одговараше му ни реч јер је цар био заповедио: „Немојте му одговарати.” Тада Хелкијин син Елијаским, управник двора, писар Сомна и Асафов син Јоах, саветник, дођоше Језекији, раздераше одећу и саопштише му војводине речи. Кад то саслуша цар Језекија, раздера одећу своју и веза кострет око себе, па оде у храм Господњи. Затим посла управника двора Елијакима, писара Сомну и старешине свештеничке обучене у кострет Амосовом сину Исаији, пророку. Они му рекоше: „Овако вели Језекија: ‘Ово је дан невоље, казне и погрде. Деца приспеше да се роде, а нема се снаге за порођај. Само ако је Господ, Бог твој, чуо све речи војводе, којег је послао господар његов, цар асирски, како се руга Богу живом, па га казни због речи које је чуо Господ, Бог твој. Помоли се за оне који су преостали.’” Слуге цара Језекије дођоше Исаији. Тада им Исаија рече: „Овако кажите господару свом: ‘Овако говори Господ: Не плаши се речи које си чуо кад су ме ружиле слуге цара асирског. Ево, пустићу на њега дух и кад чује једну вест, вратиће се у своју земљу и учинићу да погине од мача у својој земљи.’” Војвода се врати и, пошто је чуо да је асирски цар отишао од Лахиса, нађе га како опседа Ливну. Он је био чуо: „Египатски цар Тирак пошао је да те нападне”, зато опет посла изасланике Језекији да му кажу: „Немој да те заварава Бог твој, у којег се уздаш, кад ти каже да се неће дати Јерусалим у руке цара асирског. Ето, ти си чуо шта су учинили цареви асирски свим земљама које су уништили сасвим. А ти ћеш да се спасеш! Јесу ли богови спасли варваре које су уништили оци моји: Госанце, Харанце, Ресефе и синове Еденове који су били у Теласару? Где су цар ематски, цар арфадски и цареви Сефарвима, Ене и Аве?” Језекија прими писмо из руку посланика и прочита га. Потом Језекија оде у храм Господњи и разви га пред Господом. Језекија се помоли пред Господом говорећи: „Господе, Боже Израиљев, који седиш на херувимима! Ти си једини Бог над свим царствима на земљи. Ти си створио небо и земљу. Приклони Господе уво своје и ослушни! Отвори Господе очи своје и погледај! Чуј речи Сенахиримове које посла да се руга Богу живом! Истина је, Господе, да су асирски цареви уништили варваре и земље њихове. Бацили су богове њихове у огањ. То нису били богови, него дело руку човечјих, дрво и камен. Зато су их уништили. Сад, Господе, Боже наш, избави нас из руке његове да би увидела сва царства на земљи да си ти, Господе, Бог једини!” Тада посла Амосов син Исаија Језекији поруку: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Услишио сам молитву коју си ми упутио због асирског цара Сенахирима.’ Ово је реч коју изрече Господ против њега: Презире те, руга ти се девојка, кћи сионска. За тобом одмахује главом кћи јерусалимска. Кога си ружио и грдио? Против кога си глас подигао и уздигао очи своје? Против Свеца Израиљевог! Преко слугу својих ружио си Господа. Говорио си: ‘Изашао сам с мноштвом кола својих. Попео сам се на високе горе на врхове. Посекао сам његове кедрове високе и чемпресе најлепше. Доспео сам до врха највишег, до врта шумског. Копао сам и пио сам воду туђу, исушио сам стопалима својим све ископане бране. Зар ниси чуо? Одавно сам то припремио, од искона сам замислио, а сад дозвољавам да се догоди да претвориш градове утврђене у рушевине пусте. Становници њихови изнемогоше, уплашише се и збунише се. Постадоше као трава у пољу, као травица зелена, као трава на крову, коју суши ветар источни. Знам када седаш и устајеш, када долазиш и кад бесниш на мене. Беснео си на мене и гнев твој дође до ушију мојих. Зато ћу ти брњицу ставити у ноздрве твоје и узду своју у губицу твоју. Вратићу те путем којим си и дошао. Ово нека ти буде знак: ове године јешћете што само изникне, а треће године сејте и жањите, садите винограде и једите плод њихов. Што се спасе и остане од дома Јудиног пустиће жиле одоздо и родити одозго. Из Јерусалима ће изаћи који су преостали, из горе Сион који су се спасли.’ То ће учинити ревност Господа Саваота. Зато овако говори Господ за цара асирског: ‘Неће ући у овај град, неће овамо бацити стрелу, ни штапом прићи, нити раскопати насип око њега. Вратиће се путем којим је дошао, а у град овај ући неће’, говори Господ. ‘Бранићу овај град и избавићу га због себе и слуге свога Давида.’” Те ноћи изађе анђео Господњи и поби у асирском збору сто осамдесет пет хиљада људи. Кад ујутру устадоше, збор је био пун мртвих. Тада се цар асирски Сенахирим подиже и врати се у Ниниву. Једном, док се клањао у храму свога бога Нисрока, синови његови Адрамелех и Сарасар убише га мачем и побегоше у земљу араратску, а на његово место зацари се његов син Есарадон. У оно време разболе се смртно Језекија. Пророк Исаија, син Амосов, дође и рече му: „Овако говори Господ: ‘Припреми кућу своју јер ћеш умрети, нећеш живети.’” Тада се он окрете лицем зиду и помоли се говорећи: „Ах, Господе! Сети се да сам верно ишао пред тобом пуног срца и чинио што је теби угодно.” И Језекија горко заплака. Исаија још није био изашао из средишњег предворја кад му дође реч Господња: „Врати се и кажи Језекији, владару мог народа: ‘Овако говори Господ, Бог Давида, праоца твог: Чуо сам молитву твоју и видео сам сузе твоје. Ево, исцелићу те и за три дана ићи ћеш у храм Господњи. Додаћу веку твом петнаест година. Избавићу тебе и град овај себе ради и због Давида, слуге свог.’” Потом Исаија рече: „Донесите облогу од смокава.” Они донесоше, ставише на оток и он оздрави. Језекија упита Исаију: „Шта ће бити знак да ће ме Господ исцелити и да ћу за три дана отићи у храм Господњи?” Исаија одговори: „Ово нека ти буде знак да ће Господ испунити оно што је обећао: хоћеш ли да сенка оде десет подељака напред или десет уназад?” Језекија рече: „Лако је да сенка оде десет подељака напред. Не, нека се врати десет подељака.” Тада пророк Исаија призва Господа, који врати сенку на подељцима по којима је већ била отишла за десет поделака на Ахазовом сунчанику. У то време Валаданов син Веродах-Валадан, цар вавилонски, посла писмо и дарове Језекији јер је био чуо да је Језекија болестан. Језекија их саслуша и показа им све своје ризнице, сребро, злато, мирисе, скупоцено уље, своју оружарницу и све што је било у ризницама. Није остало ништа што им није показао Језекија у дому његовом и на имању његовом. Тада дође пророк Исаија цару Језекији и рече му: „Шта су говорили ти људи и одакле су дошли к теби?” Језекија одговори: „Из далеке земље су дошли, из Вавилона.” Он упита: „Шта су видели у твом двору?” Језекија одговори: „Видели су све шта има у мом двору. Није остало ништа у ризницама мојим што им нисам показао.” Исаија рече Језекији: „Саслушај реч Господњу: ‘Ето, доћи ће дани кад ће се однети у Вавилон све што се налази у двору твом, све што су оци твоји сабирали до данас. Ништа неће остати’, говори Господ. Синове твоје који ће ти се родити, који ће изаћи из тебе, одвешће да буду евнуси у двору цара вавилонског.” Језекија рече Исаији: „Добра је реч Господња коју си ми рекао.” Потом додаде: „Неће ли бити мир и сигурност у моје време?” Остала дела Језекијина, сви његови успеси, како је начинио језеро и воду довео у град, зар нису записани у Дневнику царева Јудиних? Језекија почину код отаца својих, а на његово место зацари се његов син Манасија. Манасија је имао дванаест година кад се зацарио и владао је у Јерусалиму педесет пет година. Мајка му се звала Ефсива. Он је чинио зло пред Господом по обичају варвара које је Господ протерао пред синовима Израиљевим. Обновио је узвишења која је био срушио његов отац Језекија и подигао жртвенике Валу, а начинио је и кип Астарти као што је био направио цар Израиљев Ахав. Клањао се свој војсци небеској и њој служио. Подигао је жртвенике у храму Господњем, за који је Господ био рекао: „У Јерусалиму ће пребивати име моје.” Начинио је жртвенике у два предворја храма Господњег свој војсци небеској. Свог сина је провео кроз огањ. Врачао је, гатао, поставио је оне који призивају духове и бајаче. Чинио је много онога што је зло у очима Господњим и гневио га. Начинио је кип Астарте и поставио га у храму за који је Господ био рекао Давиду и сину његовом Соломону: „У овом храму и у Јерусалиму, који сам изабрао међу свим племенима Израиљевим, поставићу име своје заувек. Нећу дозволити да нога Израиљева оде из земље коју сам дао оцима њиховим само ако буду држали и чинили све што сам им заповедио – сав закон који им је заповедио слуга мој Мојсије.” Међутим, они нису послушали јер их заведе Манасија. Чинили су горе него варвари, које је Господ истребио пред синовима Израиљевим. Господ је говорио преко слугу својих пророка и рекао: „Због тога шта је учинио цар Јудин Манасија, што је чинио горе него што су чинили Аморејци, који су били пре њега, и навео Јуду на грех идолопоклонства, зато овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Пустићу несрећу на Јерусалим и на Јуду тако да ће сваком ко то чује зазујати оба ува. Растегнућу над Јерусалимом уже самаријско и исту меру као на дом Ахавов. Збрисаћу Јерусалим као што се брише посуда па се после изврне. Обрисаћу остатак наследства свога и предаћу их у руке непријатеља њихових да буду плен и пљачка за све непријатеље њихове. Чинили су зло преда мном и гневили ме од дана кад изађоше оци њихови из Египта па до данас.’” Веома много недужне крви пролио је Манасија, тако да се Јерусалим напунио од једног краја до другог, осим греха свог којим је наводио Јуду да чини зло пред Господом. Остала дела Манасијина, све шта је чинио и греси које је починио, зар нису записана у књизи Дневника царева Јудиних? Манасија почину код отаца својих и сахранише га у врту његовог двора. На његово место се зацари његов син Амон. Амон је имао двадесет две године кад се зацарио и владао је у Јерусалиму две године. Мајка му се звала Месулемета, ћерка Арусова из Јотеве. Он је чинио зло пред Господом као што је чинио његов отац Манасија. Ишао је сасвим путем којим је ишао отац његов. Служио је идолима којим је служио отац његов и клањао им се. Он је напустио Господа, Бога отаца својих, и није ишао путем Господњим. Слуге Амонове устадоше против њега и убише цара у дому његовом. Међутим, народ у земљи поби све оне који су се били побунили против цара Амона. Народ зацари његовог сина Јосију на његово место. Остала дела Амонова која је чинио зар нису записана у књизи Дневника царева Јудиних? Сахранише га у његову гробницу у врту Озином, а на његово место зацари се његов син Јосија. Јосија је имао осам година кад се зацарио. Владао је тридесет једну годину у Јерусалиму. Мајка му се звала Једида, ћерка Адајева из Воската. Он је чинио оно што је право пред Господом. Ишао је сасвим путем праоца свог Давида, не скрећући ни десно ни лево. Осамнаесте године Јосијиног царевања посла цар писара Сафана, сина Азалијиног, сина Месуламовог, у храм Господњи и рече му: „Иди великом свештенику Хелкији, нека преброји новац донесен у храм Господњи који су од народа прикупили вратари. Нека га преда пословођама који надгледају у храму Господњем да поделе радницима који раде у храму Господњем на оправљању оног што је оштећено у храму: дрводељама, грађевинарима и зидарима, и нека се купују дрво и камен тесани за поправку храма. Међутим, нека им се не траже признанице за новац који им се даје јер они поштено раде.” Тада рече велики свештеник Хелкија писару Сафану: „Нађох Књигу закона у храму Господњем!” Потом Хелкија даде Сафану књигу и он је прочита. Тада писар Сафан отиде цару и рече: „Слуге твоје сакупише новац који се налазио у храму и предадоше га пословођама који надгледају у храму Господњем.” Потом писар Сафан извести цара говорећи: „Свештеник Хелкија ми даде књигу.” Сафан је прочита цару. Кад је цар саслушао речи Књиге закона, раздера одећу своју. Потом цар заповеди свештенику Хелкији, Сафановом сину Ахикаму, Михејином сину Ахвору, писару Сафану и царевом слуги Асаји говорећи: „Идите и упитајте Господа за мене, за народ и за све Јудејце због речи књиге која је нађена. Велик гнев Господњи распалио се против нас зато што оци наши нису слушали речи ове књиге и нису чинили онако како је написано.” Свештеник Хелкија, Ахикам, Ахвор, Сафан и Асаја отидоше пророчици Олди, жени Салума, сина Текуја, сина ризничара Араса. Она је живела у другом делу града. Они поразговараше с њом. Она им рече: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Кажите човеку који вас је послао мени: Овако говори Господ: Ево, пустићу несрећу на ово место и на становнике његове према свим речима књиге коју је прочитао цар Јудин. Зато што су ме напустили и кадили другим боговима да би ме гневили свим делима руку својих гнев мој се распалио против тог места и неће се угасити. Цару Јудином који вас је послао да упитате Господа, реците ово: Овако говори Господ, Бог Израиљев, за речи које си чуо: Пошто ти се срце потресло и зато што си се покајао пред Господом кад си чуо шта сам рекао за ово место и за становнике његове да ће бити пустош и проклетство и зато што си раздерао одећу своју и плакао преда мном, зато сам те услишио’, говори Господ. ‘Зато, ево, кад те сјединим са оцима твојим, с миром ћеш лећи у гроб свој. Нећеш очима својим видети сву несрећу коју ћу пустити на ово место.’” Они то пренесоше цару. Тада цар позва и окупи све старешине Јудине и јерусалимске. Цар оде у храм Господњи и с њим сви људи из земље Јудине, сви становници Јерусалима, свештеници, пророци и сав народ од најмлађег до најстаријег. Он им прочита све речи Књиге савеза, која се нашла у храму Господњем. Цар стаде на своје место и склопи савез с Господом да ће они ићи за Господом и да ће држати све заповести његове, сведочанства његова и наредбе његове свим срцем и свом душом да би испунили све речи савеза које су записане у тој књизи. Сав народ прихвати савез. Потом цар нареди великом свештенику Хелкији, свештеницима другог реда и вратарима да изнесу из храма Господњег све ствари које су биле начињене Валу, Астарти и сву војску небеску. Он нареди да се спале изван Јерусалима у долини Кедрона, а пепео однесе у Ветиљ. Он одстрани идолске жреце које су били поставили цареви Јудини да каде пред узвишењима у градовима Јудиним и у околини Јерусалима. Такође, и оне који су кадили Валу, Сунцу, Месецу, звездама и свој војсци небеској. Он избаци Астарту из храма Господњег изван Јерусалима, код потока Кедрона. Спали је код потока Кедрона, претвори у пепео и разасу пепео у заједничко гробље. Затим поруши станове оних који су се проституисали у храму Господњем, у којима су жене ткале одећу Астарти. Потом доведе све свештенике из градова Јудиних да оскрнаве узвишице пред којим су кадили жреци од Геве до Вирсавеје. Срушио је узвишења изнад врата, која су била изнад врата градског заповедника Исуса, лево од врата града. Жреци оних узвишења нису смели да улазе до жртвеника Господњег у Јерусалиму, него су јели бесквасне хлебове међу својом браћом. Он обесвети и Тофет, који је био у долини Вен-Еном, да нико више не би проводио сина свога или кћер своју кроз огањ Молоху. Уклонио је и коње које су били поставили цареви Јудини сунцу, од уласка у храм Господњи до куће дворанина Натан-Мелеха, која је била у Фаруриму, а кола сунчана спали огњем. Цар поруши и жртвенике на крову горње собе Ахазове које су начинили цареви Јудини и жртвенике које је начинио Манасија у оба предворја храма Господњег. Он их уклони оданде и прах њихов баци у долину кедронску. Цар обесвети и узвишења испред Јерусалима, с десне стране Маслинске горе, која је начинио цар Израиљев Соломон Астарти, сидонској накази, Хемосу, моавској накази, и Мелхому, накази синова амонских. Он изломи идоле, разби кипове, а на њихова места просу кости људске. Обори и жртвеник у Ветиљу, узвишење које је био начинио Наватов син Јеровоам, који је навео Израиљ на грех. Жртвеник обори, претвори га у прах, а узвишења запали. Јосија се обазре и виде гробове тамо на гори. Он посла и извадише кости из гробова и спалише на жртвенику. Тако га је обесветио и испуни реч Божју коју је изрекао унапред човек Божји. Затим упита: „Какав оно споменик видим?” Људи му одговорише: „Оно је гроб човека Божјег који је био дошао из Јуде и унапред казао то што си ти учинио са жртвеником у Ветиљу.” Тада он рече: „Оставите га, нека му нико не помера кости.” Тако се сачуваше кости његове с костима оног пророка који је дошао из Самарије. Јосија уништи сва места на узвишењима по градовима Самарије која су начинили цареви Израиљеви гневећи Господа. Учини с њима онако како је учинио у Ветиљу. Све жреце узвишења који су тамо били поклао је, на жртвеницима и на њима спалио људске кости. Потом се врати у Јерусалим. Тада заповеди цар целом народу говорећи: „Празнујте Пасху Господу, Богу свом, онако како је записано у овој Књизи савеза.” Таква Пасха се није празновала од времена судија, који су судили Израиљу, и за све време царева Израиљевих и царева Јудиних. Само осамнаесте године царевања Јосијиног празнована је Пасха Господу у Јерусалиму. Јосија истреби призиваче духова и врачаре и све кипове, идоле и све гадости које су се виђале у земљи Јудиној и у Јерусалиму. Тако се испунише речи закона написане у књизи коју нађе свештеник Хелкија у храму Господњем. Пре њега није било таквог цара који се обратио Господу свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом сасвим по закону Мојсијевом. Ни после њега није било таквог. Међутим, Господ се није уздржао од жестине гнева свог који се распалио против Јуде због свих изазивања којим га је раздраживао Манасија. Зато Господ рече: „И Јуду ћу одбацити од себе као што сам одбацио Израиљ. И овај град ћу одбацити који сам изабрао, Јерусалим, и храм за који сам казао: ‘Ту ће бити име моје!’” Остала дела Јосијина и све што је чинио зар није записано у Дневнику царева Јудиних? У време његово пође фараон Нехаон, цар египатски, против цара асирског на реку Еуфрат. Цар Јосија изађе пред њега, али га он уби код Мегидона чим га је угледао. Слуге његове га ставише мртвог на кола и одвезоше из Мегидона у Јерусалим. Сахранише га у његову гробницу. Народ у земљи узе Јосијиног сина Јоахаза, помаза га и зацари наместо оца његовог. Јоахаз је имао двадесет три године кад се зацарио. Владао је три месеца у Јерусалиму. Мајка му се звала Амутала, ћерка Јеремијина, из Ливне. Он је чинио зло пред Господом сасвим као што су чинили праоци његови. Фараон Нехаон га свеза у Ривли, у земљи ематској, да не влада у Јерусалиму. На земљу наметну данак од сто таланата сребра и таланат злата. Фараон Нехаон зацари Јосијиног сина Елијакима уместо његовог оца Јосије и даде му име Јоаким. Јоахаза узе и одведе у Египат и он умре тамо. Јоаким даде фараону сребро и злато тако што је одредио порез у земљи да би дао новац по фараоновој заповести. Сваком у народу одредио је своту и узимао сребро и злато, које је давао фараону Нехаону. Јоаким је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је једанаест година у Јерусалиму. Мајка му се звала Зевуда, ћерка Федајева из Руме. Он је чинио зло пред Господом сасвим као што су чинили праоци његови. У време његово дође цар вавилонски Навуходоносор и Јоаким му се покори три године, а потом се поново одметну од њега. Господ посла на њега чете халдејске, чете сиријске, чете моавске и чете синова Амонових. Посла их на Јуду да га униште по речи Господњој коју је изрекао преко слугу својих, пророка. То се десило Јуди по речи Господњој да би га одбацио од себе због грехова Манасијиних, због свега што је био учинио. Господ му не хтеде опростити ни крв невину коју је пролио, натопивши крвљу невином Јерусалим. Остала дела Јоакимова и све шта је учинио зар није записано у Дневнику царева Јудиних? Јоаким почину код отаца својих, а на његово место се зацари његов син Јоахин. Египатски цар није више излазио из земље јер је цар вавилонски заузео све што је припадало цару египатском, од потока египатског до реке Еуфрат. Јоахин је имао осамнаест година кад се зацарио и владао је три месеца у Јерусалиму. Мајка му се звала Неуста, ћерка Елнатанова из Јерусалима. Он је чинио зло пред Господом сасвим као што је чинио отац његов. У то време дођоше слуге цара вавилонског Навуходоносора пред Јерусалим и опколише град. Дође и цар вавилонски Навуходоносор пред град кад га слуге његове опколише. Тада цар Јудин Јоахин изађе пред цара вавилонског с мајком својом, слугама својим, кнезовима својим и с дворанима својим. Цар вавилонски га зароби осме године своје владавине. Он однесе све благо из храма Господњег и благо из двора царевог. Изломи све златно посуђе које је био начинио цар Израиљев Соломон за светињу Господњу. Тако је Господ и рекао. Он одведе сав Јерусалим, све кнезове, све храбре ратнике, десет хиљада заробљеника, све дрводеље и све коваче, тако да је преостало само најсиромашније становништво у земљи. Он одведе и Јоахина у Вавилон, мајку цареву, жене цареве, дворане и поглаваре народне. Одведе их из Јерусалима у Вавилон. Одведе и све јунаке, њих седам хиљада, коваче и браваре, њих хиљаду, и све способне за војску. Све их је цар вавилонски одвео у ропство у Вавилон. Цар вавилонски постави за цара место Јоахина стрица његовог Матанију и назва га Седекија. Седекија је имао двадесет једну годину кад се зацарио и владао је једанаест година у Јерусалиму. Мајка му се звала Амутала, ћерка Јеремијина из Ливне. Он је чинио зло пред Господом сасвим као и Јоаким. То се десило Јерусалиму и Јуди због гнева Господњег, јер их је одбацио од себе. Девете године његовог царевања, десетог дана десетог месеца пође цар вавилонски Навуходоносор са свом војском својом на Јерусалим. Опколи га и начини опкопе око њега. Град је био опкољен до једанаесте године Седекијиног царевања. Деветог дана четвртог месеца наста велика глад у граду тако да народ није имао хлеба. Тада провалише град. Сви војници побегоше ноћу кроз врата између два зида уз царев врт. Халдејци су били опколили град, али они одоше према пустињи. Халдејске чете пођоше за царем и стигоше га у јерихонском пољу. Сва војска његова се разбежала. Они ухватише цара и одведоше га цару вавилонском у Ривлу и изрекоше му пресуду. Синове Седекијине поклаше на његове очи, па ископаше очи Седекији. Ставише га у окове и одведоше у Вавилон. Седмог дана петог месеца у деветнаестој години владања вавилонског цара Навуходоносора дође у Јерусалим заповедник страже Невузардан, слуга цара вавилонског. Он запали храм Господњи, дом царски и све куће у Јерусалиму. Све значајније куће спали огњем. Сва војска халдејска под заповедником страже развали зидине око Јерусалима. Заповедник страже Невузардан одведе у Вавилон остатак народа из града, пребеге, који су пришли цару вавилонском, и преостале занатлије. Само сиромахе у земљи остави заповедник страже да буду виноградари и ратари. Халдејци изломише бронзане стубове у храму Господњем, подножја и „бронзано море” у храму Господњем и бронзу однесоше у Вавилон. Узеше са собом ланце, лопатице, ножеве, посуде и све предмете бронзане који су се користили приликом служења. Заповедник страже узе посуде и шкропионице, све што је било од злата и сребра. Није се могла измерити бронза од два стуба, „мора” и подножја која је начинио Соломон за храм Господњи и од предмета. Један стуб је био висок осамнаест лаката, а на њему је било бронзано оглавље. Оглавље је било високо три лакта, а око њега су биле плетенице с наровима, све од бронзе. Други стуб је имао исту такву плетеницу. Заповедник страже поведе са собом првог свештеника Серају, другог свештеника Софонију и три вратара. Из града узе дворанина који је био над војницима, пет људи из цареве пратње који су се затекли у граду, војног писара који је пописивао народ за војску и шездесет људи из народа из унутрашњости који су се затекли у граду. Заповедник страже Невузардан узе их и одведе цару вавилонском у Ривлу. Цар вавилонски их удари смртно у Ривли, у земљи ематској. Тако су Јудејце преселили из земље њихове. Цар вавилонски Навуходоносор постави Годолију, сина Авикамовог, сина Сафановог, над народом који оста у Јудеји. Сви заповедници војни и њихови људи чуше да је цар вавилонски поставио Годолију и дођоше у Миспу пред Годолију. То су били: Натанијин син Исмаило, Каријајев син Јоанан, Тануметов син Сераја из Нетовата и Махатов син Јазанија. Они и њихови људи. Годолија се закле њима и људима њиховим говорећи: „Не бојте се да служите Халдејцима. Седите у земљи и будите покорни цару вавилонском, па ће вам бити добро.” Међутим, седмог месеца дође Исмаило, син Нетанијин, син Елисамов из рода царског, са десет људи и ударише смртно Годолију, а такође и Јудејце и Халдејце који су били с њим у Миспи. Тада се подиже сав народ, мало и велико и заповедници војни и одоше у Египат јер су се уплашили Халдејаца. Тридесет седме године робовања цара Јудиног Јоахина, двадесет седмог дана дванаестог месеца, цар вавилонски Евил-Меродах кад се зацарио извади из тамнице цара Јудиног Јоахина. Лепо је с њим разговарао и наместио му је престо изнад престола других царева који су били с њим у Вавилону. Он му је променио одећу затвореничку и јео је с њим целог живота. Цар се стално, из дана у дан, старао за њега целог његовог живота. Адам, Сит, Енос, Каинан, Малелеило, Јаред, Енох, Матусал, Ламех, Ноје, Сим, Хам и Јафет. Синови Јафетови: Гомер, Магог, Мадај, Јаван, Товел, Мосох и Тирас. Синови Гомерови: Асхенас, Рафат и Тогарма. Синови Јаванови: Елиса, Тарсис, Китим и Доданим. Синови Хамови: Хус, Мисраим, Фут и Ханан. Синови Хусови: Сава, Авила, Савата, Регма и Саватака. Синови Регмини: Сава и Дедан. Хусу се роди Неврод. Он је први владао земљом. Мисраиму се родише: Лудејци, Анамејци, Леавејци, Нафтухејци, Патрусејци, Хаслухејци, од којих се родише Филистејци и Кафторејци. Ханану се роди првенац Сидон, Хет, Јевусејци, Аморејци, Гергесејци, Јевејци, Арукејци, Асенејци, Арвадејци, Самарејци и Аматејци. Синови Симови: Елам, Асур, Арфаксад, Луд, Арам, Уз, Ул, Гетер и Месех. Арфаксаду се роди Сала, Сали се роди Евер. Еверу се родише два сина: један се звао Фалег, јер се у његово време разделила земља. Брат његов звао се Јектан. Јектану се роди Алмодад, Салеф, Асармот, Јарах, Адорам, Узала, Дикла, Евал, Авимаил, Сава, Офир, Евила и Јовав. То су били синови Јектанови. Сим, Арфаксад, Сала, Евер, Фалет, Рагав, Серух, Нахор, Тара. Аврам је Авраам. Синови Авраамови: Исак и Исмаило. Ово је њихов родослов: првенац Исмаилов Навајот, затим Кидар, Авдеило, Мивсам, Мисма, Дума, Маса, Адад, Тема, Јетур, Нафис и Кедма. То су синови Исмаилови. Синови Авраамове жене Хетуре: она роди Земрана и Јоксана, Мадана и Мадијана, Јесвока и Суја. Синови Јоксанови су Сава и Дедан. Синови Мадијанови: Гефа, Ефер, Енох, Авида и Елдага. Сви су они били синови Хетурини. Аврааму се роди Исак. Синови Исакови су били Исав и Израиљ. Синови Исавови: Елифас, Рагуило, Јеус, Јеглом и Кореј. Синови Елифасови: Теман, Омар, Софар, Готом, Кенез, Тамна и Амалик. Синови Рагуилови: Нахат, Зара, Сома и Моза. Синови Сирови: Лотан, Совал, Севегон, Ана, Дисон, Есер и Дисан. Синови Лотанови: Хорије и Емам, а сестра Лотанова Тамна. Синови Совалови: Елан, Манахат, Евал, Сефија и Онам. Синови Севегонови су Аја и Ана. Синови Анини: Дисон, а синови Дисонови: Амрам, Асван, Итран и Харан. Синови Есерови: Валан, Заван и Јакан. Синови Дисанови: Уз и Аран. Ово су цареви који су владали у земљи едомској пре него што се зацарио цар над синовима Израиљевим: Валак, син Веоров. Град му се звао Денава. Кад је умро Валак, зацари се на његово место Јовав, син Зарин од Восоре. Кад умре Јовав, зацари се на његово место Асом из земље темановске. Кад умре Асом, зацари се на његово место Варадов син Адад, који је исекао Мадијанце у пољу моавском. Град му се звао Гетем. Кад умре Адад, зацари се на његово место Самада из Масекаса. Кад умре Самада, зацари се на његово место Саул из Ровота на реци. Кад умре Саул, зацари се на његово место Валенон, син Аховоров. Кад умре Валенон, зацари се на његово место Адад. Град му се звао Фогор, а жена му је била Метевеила, ћерка Матраиде, ћерка Мезовова. Кад умре Адад, насташе кнезови у Едому: кнез Тамна, кнез Алва, кнез Јетет, кнез Оливема, кнез Ила, кнез Финон, Кнез Кенез, кнез Теман, кнез Мивсар, кнез Магедило, кнез Ирам. То су били кнезови едомски. Ово су синови Израиљеви: Рувим, Симеун, Левије, Јуда, Исахар, Завулон, Дан, Јосиф, Венијамин, Нефталим, Гад и Асир. Синови Јудини: Ир, Онан и Сила. Ту тројицу му роди Сувина ћерка, Хананка. Међутим, првенац Јудин Ир беше неваљао пред Господом, па га уби. Његова снаха Тамара роди му Фареса и Зару. Укупно је било пет синова Јудиних. Синови Фаресови: Есрон и Амул. Синови Зарини: Зимрије, Етан, Еман, Халкол и Дара, укупно пет. Синови Хармијини: Ахан, који науди Израиљу кад је прекршио заклетву. Синови Етанови: Азарија. Синови Есронови који му се родише: Јерамеило, Арам и Халев. Арам доби Аминадава, Аминадав доби Насона, кнеза синова Јудиних. Насон доби Салмона, Салмон доби Воза, Воз доби Овида, Овид доби Јесеја. Јесеј доби првенца свога Елијава, другог Авинадава, трећег Саму, четвртог Натанаила, петог Радаја, шестог Осема, седмог Давида и њихове сестре Серују и Авигеју. Синови Серујини: Ависај, Јоав и Асаило, тројица. Авигеја роди Амасу. Отац Амасин био је Јетер Исмаиљац. Есронов син Халев доби са женом својом Азувом и с Јериотом синове: Јесера, Совава и Ардона. Кад умре Азува, Халев се ожени Ефратом, која му роди Ора. Ор доби Урију, а Урија доби Веселеила. Потом Есрон приђе ћерки Махира, оца Галадовог. Он се ожени њом кад му је било шездесет година и она му роди Сегува. Сегув доби Јаира, који је имао двадесет три града у земљи галадској. Међутим, Гесурци и Сиријци одузеше им Јаирова села и Кенат са селима његовим, шездесет насеља. То су били синови Махира, оца Галадовог. После смрти Есронове у Халев Ефрати, жена Есронова Авија роди му Асхора, оца Текојанима. Синови првенца Есроновог Јерамеила били су: првенац Арам, Вуна, Орен, Осем и Ахија. Јерамеило је имао и другу жену, која се звала Атара. Она је мајка Онамова. Синови првенца Јерамеиловог Арама били су: Мас, Јамин и Екер. Синови Онамови били су Самај и Јадај, а синови Самајеви Надав и Ависур. Жена Ависурова се звала Авихаила и она му роди Авана и Молида. Синови Надавови: Селед и Апаим, али Селед умре без деце. Синови Апаимови: Јесеј, а синови Јесејеви Сисан и ћерка Сисанова Алаја. Синови брата Самајевог Јадаја: Јетер и Јонатан, али Јетер умре без деце. Синови Јонатанови: Фалет и Заза. То су били потомци Јерамеилови. Сисан није имао синова него само ћерке. Сисан је имао слугу Египћанина који се звао Јараја. Зато Сисан даде ћерку своју слуги свом за жену и она му роди Атаја. Атај доби Натана, а Натан доби Завада. Завад доби Ефлала, а Ефлал доби Овида. Овид доби Јуја, а Јуј доби Азарију. Азарија доби Хелиса, а Хелис доби Елеасу. Елеаса доби Сисамају, а Сисамај доби Салума. Салум доби Јекамију, а Јекамија доби Елисама. Синови Јерамеиловог брата Халева били су: првенац његов Миса, који је отац Зифејима, па синови Марисе, оца Хевроновог. Синови Хевронови: Кореј, Тафуја, Рекем и Сема. Сема доби Рама, оца Јоркоамовог, а Рекам доби Самају. Син Самајев био је Маон, а тај Маон био је отац Вет-Суру. Халевова иноча Гефа роди Харана, Масу и Газеса. Синови Јадајеви: Регем, Јотам, Гисан, Фелет, Гефа и Сагаф. Халевова иноча Маха роди Севера и Тирхану. Роди и Сагафа, оца Мадманцима, и Севу, оца Махвинцима и Гавајанцима. Халевова ћерка била је Ахса. То су били синови Халевови. Синови Ефратиног првенца Ора, Совал, отац Киријат-Јариму, Салма, отац Витлејему, Ареф, отац Вет-Гадеру. Совал, отац Киријат-Јарима, имао је синове: Ароја и Аси-Аменухота. Породице Киријат-Јарима: Јетрани, Фућани, Сумаћани и Мисрајани. Од њих потичу Сараћани и Естаољани. Синови Салмини: Витлејемци, Нетофаћани, Атароћани, Вет-Јоав, Зорани и половина Манахаћана. Писарске породице у Јавису, Тираћани, Симеаћани и Сухаћани. То су Кенејци који потичу од Емата, оца дома Рихавовог. Ово су синови Давидови који му се родише у Хеврону: првенац Амнон од Ахиноаме Језраељанке, други Данило од Авигеје Кармилке, трећи Авесалом, син Махе, ћерке цара гесурског Талмаја, четврти Адонија, син Агитин, пети Сефатија од Авитале, шести Итрам од Егле, жене његове. Шесторица му се родише у Хеврону, у коме је владао седам година и шест месеци, а тридесет три године је владао у Јерусалиму. Ови му се родише у Јерусалиму: Самаја, Совав, Натан и Соломон, четири од Амилове ћерке Витсавеје. Јевар, Елисама, Елифалет, Нога, Нефег, Јафија, Елисама, Елијада и Елифелет, девет. То су све синови Давидови, осим синова од иноча и Тамаре, сестра њихове. Соломонов син је био Ровоам, а његов син Авија, а његов син Аса, а његов син Јосафат, а његов син Јорам, а његов син Охозија, а његов син Јоас, а његов син Амасија, а његов син Азарија, а његов син Јотам, а његов син Ахаз, а његов син Језекија, а његов син Манасија, а његов син Амон, а његов син Јосија, а синови Јосијини: првенац Јоханан, други Јоаким, трећи Седекија, четврти Салум. Синови Јоакимови: његов син Јехонија и његов син Седекија. Синови сужња Јехоније његов син Салатило. Његови синови: Малхирам, Федаја, Сенасар, Јекамија, Осама и Недавија. Синови Федајини: Зоровавељ и Симеј, а синови Зоровавељеви: Месулам и Ананија и њихова сестра Селомета. Синови Месуламови: Асува, Оило, Варахија, Асадија и Јусавесед, пет. Синови Ананијини: Фелатија и Јесеја, синови Рефајини, синови Арнанови, синови Овадијини, синови Сеханијини. Синови Сеханијини: Семаја, а синови Семајини: Хатус, Игеал, Варија, Неарија и Сафат, шест. Синови Неаријини: Елиоинај, Језекија и Азрикам, три. Синови Елиоинајеви: Одаја, Елиасав, Фелаја, Акув, Јоанан, Далаја и Анан, седам. Синови Јудини: Фарес, Есрон, Хармија, Ор и Совал. А Совалов син Реаја доби Јата, Јат доби Ахумаја и Лада. То су породице саратске. Ови су од оца Итама: Језраел, Јесма и Једвас, а сестра им се звала Аселелфонија. Фануило је био отац Гедору, а Есер отац Хусин. То су били синови Ора, првенца Ефрате, оца Витлејемцима. Асхор, отац Текујанима, имао је две жене, Елу и Нару. Нара му роди Ахузама, Ефера, Темана и Ахастара. То су синови Нарини. Синови Елини: Серед, Јесоар и Етнан. Кос доби Анува, Совиву и породице Арумовог сина Ахарила. Јавис је био славнији од своје браће и мајка му даде име Јавис говорећи: „Родих га с болом.” Јавис призва Бога Израиљевог говорећи: „О, кад би ме благословио и раширио границе моје и кад би рука твоја била са мном, да ме чува од зла, да се не ожалостим!” Бог услиши молитву његову. Сујин брат Халув доби Мехира. Он је био Естонов отац. Естон доби Вет-Рафу, Фесеју и Техину, оца граду Насу. То су људи Рихавови. Синови Кенезови: Готонило и Сераја. Синови Готонилови: Атат. Менотај доби Офру, а Сераја доби Јоава, оца оних који живе у Долини занатлија, јер су били занатлије. Синови Јефонијиног сина Халева: Ир, Ила и Нам. Син Илин био је Кенез. Синови Јелелеилови: Зиф, Зифа, Тирија и Асареило. Синови Езрини: Јетер, Меред, Ефер и Јалон. Жена Мередова роди Маријама, Самају и Јесву, оца Естемоји. Његова жена Јудија роди Јереда, оца Гедоровог и Еверовог, који је био отац Сохоту и Јекутила, оца Захојевог. То су били синови Витије, фараонове ћерке, којом се био оженио Меред. Синови жене Одијине, сестра Нама Кеилиног оца, били су Гармија и Естемоја Махаћанин. Синови Симеунови: Амнон, Рина, Вен-Анан и Тилон. Синови Јесејеви: Зохет и Вен-Зохет. Синови Јудиног сина Силе: Ир, отац Лиху и Лада, отац Мариси и породице радника платна, дома Асвејиног. Затим, Јоким и Хасивљани, Јоас и Сараф, који су владали у Моаву и Јасуви-Лехем. Међутим, то су давни догађаји. Они су били лончари и живели су у Нетаиму и Гедери код цара и радили су код њега. Синови Симеунови: Немуило, Јамин, Јарив, Зера и Саул, чији је син био Салум, његов син Мивсам, а његов син Мисма. Синови Мисмини: његов син Амуило, његов син Захур, а његов син Симеј. Симеј је имао шеснаест синова и шест ћерки. Браћа његова нису имала много синова, тако да ни у једној породици њиховој није било тако много синова Јудиних. Живели су у Вирсавеји, Молади и Асар Суалу, Вали, Асему, Толаду, Ветуилу, Орми, Сиклагу, Вет-Мархавоту, Асар-Сусиму, Вет-Виреју и у Сараиму. То су били градови до Давидове владавине. Села њихова била су: Итам, Ајин, Римон, Тохен и Асан, пет градова и сва насеља њихова која су била око тих градова, до Вала. То су била насеља њихова и имали су своје спискове. Месовав, Јамалих и Амасијин син Јоса, Јоило и Јуј, син Јосивије, син Сераје, син Асилов, Елионај, Јакова, Јесохаја, Асаја, Адило, Јесимило, Венаја, Зиса, син Сифија, син Алона, син Једаје, син Симрија, син Семајин. Ови именовани били су старешине у својим родовима. Њихове породице су се веома прошириле. Зато су отишли у Гедор, до источне долине да траже пашу за стоку своју. Они нађоше пашу обилату и добру, земљу пространу, мирну и родну, јер су раније онде живели Хамовци. У време цара Језекије ови пописани по именима дођоше, развалише шаторе њихове и побише становнике који се тамо нађоше, по заклетви, тако да не остаде ниједан до данас. Населише се место њих јер је онде било паше за стоку њихову. Од њих, синова Симеунових, попе се на гору Сир пет стотина људи, а вође су им биле Фелатија, Неарија, Рефаја и Озило, синови Јесејеви. Они побише преостале Амаличане и населише се онде до дана данашњег. Потомци Израиљевог првенца Рувима. Он јесте био првенац, али кад је оскрнавио постељу оца свога, његово првородство дато је синовима Израиљевог сина Јосифа, али није уписано у родослов. Јуда је био надмашио браћу своју и дао владара, али је првородство припало Јосифу. Синови првенца Израиљевог Рувима: Анох, Фалуј, Есрон и Хармија. Синови Јоилови: његов син Семаја, његов син Гог, његов син Симеј. Његов син Миха, његов син Реаја, његов син Вал. Његов син Веира, којег одведе асирски цар Телгат-Фелнасар. Он је био старешина племена Рувимовог. Браћи његовој, по родовима њиховим када их пребројаше по породицама њиховим, старешине су били Јеило, Захарија и Вела, син Азаза, син Семе, син Јоилов. Он је живео у Ароиру и до Невона и Валмеона. Затим је живео на истоку. Боравио је од почетка пустиње до Еуфрата јер им се стока умножила у земљи галадској. У време Саула ратовали су против Агарена, који изгинуше од руке њихове. Тако су се населили у шаторима њиховим по целом источном крају земље галадске. Синови Гадови живели су наспрам њих у земљи васанској до Салхе. Поглавар им је био Јоило, Сафан други, па Јанај и Сафат у Васану. Браћа њихова по домовима отачким била су: Михаило, Месулам, Сева, Јорај, Јахан, Зије и Евер, седморица. Они су били синови Авихаила, сина Урија, сина Јароје, сина Галада, сина Михаила, сина Јелисаја, сина Јадона, сина Вузова. Ахије, син Авдила, син Гунијев, био је поглавар у дому отаца њихових. Живели су у Галаду, у Васану, по селима његовим и свим пашњацима саронским до њихових граница. Сви ови били су пребројани у време цара Јудиног Јотама и у време цара Израиљевог Јеровоама. Синова Рувимових, Гадових и половине Манасијиних, храбрих људи који су носили штит и мач, затезали лук и били вични боју, било је четрдесет четири хиљаде седам стотина шездесет који су ишли у војску. Они су ратовали против Агарена, Јетуреја, Нафисеја и Нодавеја. Њима дође помоћ и Агарени им допадоше руку са свим њиховим савезницима. У боју су завапили Господу и он их услиши јер су се поуздали у њега. Они запленише стоку њихову, педесет хиљада камила, двеста педесет хиљада оваца, две хиљаде магараца и сто хиљада душа људских. Побијених је било много јер је тај бој био од Бога. Потом се населише по њиховим местима до ропства. Синови половине племена Манасијиног живели су у тој земљи од Васана до Вал-Ермона и Сенира и до горе Ермон. Били су се размножили. Ово су поглавари у дому отаца њихових: Ефер, Јесеј, Елило, Азрило, Јеремија, Одавија и Јадило, храбри ратници, угледни људи, поглавари својих родова. Међутим, кад згрешише Богу отаца својих и кад учинише прељубу с боговима народа оне земље коју Бог истреби пред њима, подиже Бог Израиљев дух асирског цара Фула и дух цара асирског Телгат-Фелнасара, па преселише племе Рувимово, племе Гадово и половину племена Манасијиног. Одведоше их у Алу, Авор, Ару и на реку Гозан, где остадоше до данас. Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије. Синови Катови: Амрам, Исар, Хеврон и Озило. Синови Амрамови: Арон, Мојсије и Марија. Синови Аронови: Надав, Авијуд, Елеазар и Итамар. Елеазар доби Финеса, Финес доби Ависују, Ависуја доби Вукија, Вукије доби Озију, Озија доби Зерају, Зераја доби Марајота. Мерајот доби Амарију, Амарија доби Ахитова, Ахитов доби Садока, Садок доби Ахимаса, Ахимас доби Азарију, Азарија доби Јоханана, Јоханан доби Азарију, који је био у храму који је Соломон сазидао у Јерусалиму. Азарија доби Амарију, Амарија доби Ахитова. Ахитов доби Садока, Садок доби Салума. Салум доби Хелкију, Хелкија доби Азарију. Азарија доби Серају, Сераја доби Јоседека. Јоседек отиде кад Господ пресели Јуду у Јерусалим руком Навуходоносоровом. Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије. Ово су имена синова Гирсонових: Ливеније и Симеј. Синови Катови: Амрам, Исар, Хеврон и Озило. Синови Мераријеви: Молија и Мусија. Ово су породице левитске по оцима својим: Гирсонова: његов син Ливеније, његов син Јат, његов син Зима, његов син Јоах, његов син Идо, његов син Зера, његов син Јетрај. Синови Катови: његов син Аминадав, његов син Кореј, његов син Асир, његов син Елкана, његов син Евијасаф, његов син Асир, његов син Тахат, његов син Урило, његов син Озија, његов син Саул. Синови Елканини: Амасај и Ахимот, његов син Елкана. Синови Елканини: његов син Суфија, његов син Махат, његов син Елијав, његов син Јероам, његов син Елкана. Синови Самуилови: првенац Васнија и Авија. Синови Мераријеви: Молија, његов син Ловеније, његов син Симеј, његов син Уза, његов син Симаја, његов син Агија, његов син Асаја. Ово су они које постави Давид да певају у храму Господњем кад је стављен ковчег. Они су служили пред шатором сведочанства и певали док није Соломон сазидао храм Господњи у Јерусалиму. Служили су по утврђеном распореду. Ови су стајали и синови њихови: од синова Катових певач Еман, син Јоила, син Самуила, син Елкане, син Јероама, син Елила, син Тоје, син Суфа, син Елкане, син Мата, син Амасаја, син Елкане, син Јоила, син Азарије, син Софоније, син Тахате, син Асира, син Авиасафа, син Кореја, син Исара, син Ката, син Левија, син Израиља. Његов брат Асаф стајао је с десне стране. Асаф је био син Варахије, син Симеје, син Михаила, син Васије, син Малхије, син Етнија, син Зера, син Адаје, син Етана, син Зиме, син Симеја, син Јата, син Гирсона, син Левија. Синови Мераријеви, њихова браћа, стајала су с леве стране: Етан, син Кисије, син Авдија, син Малуха, син Асавије, син Амасије, син Хелкије, син Амсије, син Ваније, син Самира, син Молије, син Мусије, син Мерарија, син Левија. Браћа њихова, остали левити, били су одређени за сва служења у пребивалишту храма Божјег. Арон и синови његови приносили су жртве на жртвенику и кадили су, служили су у светињи над светињама службу помирења за Израиљ, како је наредио Мојсије, слуга Божји. Ово су синови Аронови: његов син Елеазар, његов син Финес, његов син Ависуја, његов син Вукије, његов син Озије, његов син Зераја, његов син Мерајот, његов син Амарија, његов син Ахитов, његов син Садок, његов син Ахимас. Ово су боравишта њихова у насељима њиховим у областима њиховим: синовима Ароновим од породице Катове жребом је одређен Хеврон у земљи Јудиној са околином. Поље градско и села његова дадоше Јефонијином сину Халеву. Дадоше синовима Ароновим градове-уточишта Хеврон и Ливну са околином и Јатар и Естемоју са околином, Илон са околином његовом, Девир са околином његовом, Асан са околином његовом и Вет-Семес са околином његовом. Венијаминовом племену: Гавају са околином њеном, Алемет са околином његовом и Анатот са околином његовом. Укупно тринаест градова по родовима њиховим. Осталим синовима Катовим по породицама њиховим доделише жребом десет градова од половине Манасијиног племена. Синовима Гирсоновим по породицама њиховим тринаест градова од племена Исахаровог, племена Асировог, племена Нефталимовог и од племена Манасијиног у Васану. Синовима Мераријевим по родовима њиховим дадоше жребом од племена Рувимовог, од племена Гадовог и од племена Завулоновог дванаест градова. Тако дадоше синови Израиљеви левитима те градове са околином њиховом. Дали су жребом и од племена синова Јудиних, племена синова Симеонових и племена синова Венијаминових градове које су поименце назначили. Онима из рода синова Катових градови су били у области племена Јефремовог. Њима су дали градове за уточиште: Сихем и околину његову у Јефремовој гори, Гезер са околином његовом, Јокмеам са околином његовом, Вет-Орон са околином његовом, Ејалон са околином његовом и Гат-Римон са околином његовом. Од половине племена Манасијиног Анир са околином његовом и Вилеам са околином његовом осталим породицама синова Катових. Синовима Гирсоновим дадоше од родова половине племена Манасијиног Голан у Васану са околином његовом и Астарот са околином његовом. Од племена Исахаровог: Кедес и околину његову. Даврат и околину његову, Рамот и околину његову и Аним са околином његовом. Од племена Асировог Масал са околином његовом, Авдон са околином његовом, Хукок са околином његовом и Реов са околином његовом. Од племена Нефталимовог: Кедес у Галилеји са околином његовом, Амон са околином његовом и Киријатајим са околином његовом. Осталим синовима Мераријевим дадоше од племена Завулоновог Римон са околином његовом и Тавор са околином његовом. Преко Јордана, наспрам Јерихона, са истока Јордану од племена Рувимовог: Восор у пустињи са околином његовом, Јасу са околином њеном, Кедимот са околином његовом и Мифат са околином његовом. Од племена Гадовог: Рамот у Галаду са околином његовом, Маханаим са околином његовом, Есевон са околином његовом и Јазир са околином његовом. Синови Исахарови: Тола, Фуја, Јасув и Симрон, четворица. Синови Толини: Озије, Рефаја, Јерило, Јамај, Јефсам и Самуило, поглавари домова отачких од Толе, храбри људи у породицама својим. У време Давида било их је двадесет две хиљаде и шест стотина. Синови Озијеви: Израја. Синови Израјини: Михаило, Овадија, Јоило и Јесија, укупно пет поглавара. Њих је по породицама њиховим, по домовима отачким, било за војску тридесет шест хиљада. Имали су много жена и синова. Њихове браће по свим домовима Исахаровим, храбрих бораца, било је осамдесет седам хиљада избројаних. Синови Венијаминови: Вела, Вехер и Једијаило, тројица. Синови Велини: Есвон, Озије, Озило, Јеримот и Ирије, пет поглавара домова отачких, храбрих људи. Било их је избројаних двадесет две хиљаде и тридесет четири. Синови Вехерови: Земира, Јоас, Елијезер, Елиоинај, Амрије, Јеримот, Авија, Анатот и Аламет, сви синови Вехерови. Избројаних по породицама својим, по поглаварима домова отачких, било је двадесет хиљада и двеста храбрих људи. Синови Једијаилови: Валан. Синови Валанови: Јеус, Венијамин, Ехуд, Ханана, Зитан, Тарсис и Ахисар. Свих ових синова Једијаилових по поглаварима домова отачких, храбрих људи, било је седамдесет хиљада и двеста, способних за борбу. Ирови синови: Суфеји и Упеји. Синови Ахирови: Усеји. Синови Нефталимови: Јасило, Гуније, Јесер и Салум, синови Валини. Синови Манасијини: Азрило, којег му жена роди, а иноча његова Сирка роди Махира, оца Галадова. Махир се ожени од Упеја и Суфеја, а сестра му се звала Маха. Други се звао Салпад, а Салпад је имао ћерке. Махирова жена Маха роди сина којем даде име Фарес, а брату његовом Серес. Његови синови су били Улам и Рекем. Синови Уламови: Ведан. То су синови Галада, сина Махира, сина Манасијиног. Сестра његова Амолекета роди Исуда, Авијезера и Малу. Синови Семидини: Ахијан, Сихем, Лихија и Анијам. Потомци Јефрамови: Сутала, његов син Веред, његов син Тахат, његов син Елеада, његов син Тахат, његов син Завад, његови синови Сутала, Есер и Елеад. Њих убише људи из Гата, рођени у земљи, јер су били сишли да им отму стоку. Зато је жалио отац њихов Јефрем дуго, тако да дођоше браћа његова да га теше. Потом леже са женом својом, она затрудни и роди сина. Он му даде име Верија јер је жалост била у кући његовој. Ћерка му је била Сера, која сазида Веторон Доњи и Горњи и Узен-Серу. Синови су му били Рефа и Ресеф, његов син Тела, његов син Тахан, његов син Ладан, његов син Амијуд, његов син Елисама, његов син Нон, а његов син Исус. Њихово наследство и њихова насеља били су Ветиљ и села његова, на истоку Наран, на западу Гезер и села његова, Сихем и села његова до Газе и до села њених. У поседу синова Манасијиних били су Вет-Сан и села његова, Танах и села његова, Мегидон и села његова и Дор и села његова. Ту су живели синови Јосифа, сина Израиљевог. Синови Асирови: Јемна, Јесва, Јесвај и Верија и сестра њихова Сера. Синови Веријини: Евер и Малхило, који је отац Вирзавитов. Евер доби Јафлита, Сомира и Хотама и сестру њихову Сују. Синови Јафлитови: Фасах, Вимал и Асват. То су били синови Јафлитови. Синови Сомирови: Ахије, Рога, Јехува и Арам. Синови брата његовог Елема: Софа, Јемна, Селис и Амал. Синови Софини: Суја, Арнефер, Согал, Верије, Јемра, Восор, Од, Сама, Силиса, Итран и Веира. Синови Јетерови: Јефонија, Фиспа и Ара. Синови Улини: Арах, Анило и Рисија. Сви они били су потомци Асирови, поглавари домова отачких, изабрани, храбри ратници, поглавари међу кнезовима. За војску пописаних било је двадесет шест хиљада људи. Венијамин доби првенца свога Велу, Асвила другог, Ару трећег, Ноја четвртог и Рафу петог. Синови Велини су били: Адар, Гира, Авијуд, Ависуја, Наман, Ахоја, Гира, Сефуван и Урам. То су били синови Ехудови. Били су поглавари домова отачких, оних који су живели у Гаваји, па их преселише у Манахат. Наман, Ахија и Гира, он их пресели и доби Узу и Ахијуда. Пошто је њих послао, Сараим доби синове у земљи моавској са Усимом и Варом, женама својим. Са женом својом Одесом доби Јовава, Сивију, Мису, Малхама, Јеуса, Сахију и Мирму. То су били синови његови, поглавари домова отачких. Са Усимом доби Авитова и Елфала. Синови Елфалови: Евер, Мисам и Самед. Он сазида Онон и Лод са селима њиховим. Верија и Сема, који су били поглавари домова отачких онима који су живели у Ејалону, истераше становнике из Гата. Ахијо, Сасак, Јеремот, Зевадија, Арад, Адер, Михаило, Јеста и Јоха били су синови Веријини. Зевадија, Месулам, Езекије, Евер, Исмерај, Језлија и Јовав били су синови Елфалови. Јаким, Зихрије, Завдије, Елинај, Зилтај, Елило, Адаја, Вераја и Симрат били су синови Семини. Јесфан, Евер, Елило, Авдон, Зихрије, Анан, Ананија, Елам, Антотија, Јефедија и Фануило били су синови Сасакови. Самерај, Сеарија, Готолија, Јаресија, Илија и Зихрије били су синови Јероамови. То су били поглавари домова отачких по породицама својим и живели су у Јерусалиму. У Гаваону су живели: отац Гаваонов, чија се жена звала Маха, његов син првенац Авдон, па Сур, Кис, Вал, Надав, Гедор, Ахијо, Захер и Миклот, који доби Симеју. Они су живели код браће своје у Јерусалиму, с браћом својом. Нир доби Киса, а Кис доби Саула. Саул доби Јонатана. Малхисуја, Авинадава и Есвала. Син Јонатанов је био Меривал, а Меривал доби Миху. Михини синови: Фитон, Мелех, Тареја и Ахаз. Ахаз доби Јоаду. Јоада доби Алемета, Азмавета и Зимрија. Зимрије доби Мосу, а Моса доби Винеју. Његов син је био Рафа, његов син Елеаса, а његов син Асило. Асило је имао шест синова који су се звали: Азрикан, Вохеруј, Исмаило, Сеарија, Овадија и Анан. То су били синови Асилови. Синови брата његовог Исека: првенац Улам, Јеус други и Елифелет трећи. Синови Уламови су били храбри борци који су затезали лук. Имали су много синова и унука, сто педесет. Сви су били потомци Венијаминови. Сав Израиљ је био пребројан и пописан у Књизи о царевима израиљским. Јуда је био одведен у Вавилон због безакоња његовог. Први становници који су живели на својим поседима по свим градовима били су Израиљци, свештеници, левити и нетинеји. У Јерусалиму су живели од синова Јудиних, синова Венијаминових, синова Јефремових и Манасијиних: Гутај, син Амијуда, син Амрија, син Имрија, син Венија од синова Фареса, сина Јудиног. Од синова Силонових: првенац Асаја и синови његови. Од синова Зериних Јеуило и браће његове шест стотина деведесет. Од синова Венијаминових: Салуј, син Месулама, син Одује, син Асенујин, Јевније, син Јероамов и Ила, син Озија, син Махрија и Месулам, син Сефатије, син Рагуила, син Ивнија, и браће његове по породицама својим девет стотина педесет шест. Сви су били људи поглавари породица по домовима отаца својих. Од свештеника: Једаја, Јојарив, Јахин, Азарија, син Хелкије, син Месулама, син Садока, син Мерајота, син Ахитова, настојатеља у храму Господњем, Адаја, син Јероама, син Пасхора, син Малхије, Масај, син Адила, син Јазире, син Месулама, син Месилемита, син Илиров и браће његове, поглавара својих отачких домова хиљаду седам стотина шездесет људи вредних при служењу у храму Господњем. Од левита: Семаја, син Асува, син Азрикама, син Асавије, од синова Мераријевих; Ваквакар, Ерес, Галал и Матанија, син Михе, син Зихрија, син Асафа, Овадија, син Семаје, син Галала, син Једутуна и Варахија, син Асе, син Елкане, који је становао у селима нетофатским. Вратари: Салум, Акув, Талмон и Ахиман и браћа њихова. Салум је био поглавар и досад је био на вратима царским према истоку. То су били вратари из збора левитског. Самум, син Кореја, син Евијасафа, син Кореја и браћа његова од дома оца његовог, синови Корејеви, служили су у шатору као чувари прагова. Њихови очеви су чували улаз у збор Господњи. Елеазаров син Финес – Господ био с њим – био је одраније поглавар над њима. Меселемијин син Захарија био је вратар на улазу у шатор од састанка. Свих пребројаних вратара на праговима било је двеста дванаест. Били су уписани у спискове у својим местима. Њих су поставили Давид и виделац Самуило због праведности њихове, да они и синови њихови чувају стражу на вратима храма Господњег, у дому шатора. Вратари су били на четири стране: према истоку, западу, северу и југу. Њихова браћа са села долазила су повремено да им се придруже на седам дана. Четири главна вратара, левита, била су стално у служби надзирући собе и ризницу храма Божјег. Проводили су ноћи око храма Божјег, стражарили су и морали да отварају свако јутро. Неки су од њих били задужени за посуђе за служење. Према броју су га уносили и износили. Неки су се од њих старали о другим предметима, о посвећеним стварима, о брашну, вину, уљу, тамјану и мирисима. Неки од синова свештеничких справљали су мирисну маст. Мататија, један од левита, првенац Салумов из породице Корејеве, старао се за оно што се пече у тави. Неки од потомака Катових, браће њихове, старали су се за хлебове да их припреме за сваку суботу. Међу левитима је било и певача, поглавара домова отачких који су становали по собама кад су били слободни, иначе су служили и дању и ноћу. То су били поглавари домова отачких међу левитима, по породицама својим. Они су становали у Јерусалиму. У Гаваону су живели: Јехило, отац Гаваону, а жена његова звала се Маха. Његов син првенац био је Авдон, затим Сур, Кис, Вал, Нир, Надав, Гедор, Ахијо, Захарија и Миклот. Миклот доби Симеама. Они су живели у Јерусалиму поред браће своје. Нир доби Киса, а Кис доби Саула. Саул доби Јонатана, Малхисуја, Авинадава и Есвала. Јонатанов син био је Меривал, а Меривал доби Миху. Синови Михини: Фитон, Мелех и Тареја. Ахаз доби Јару. Јара доби Алемета, Азмавета и Зимрија. Зимрије доби Мосу. Моса доби Винеју. Његов син је био Рефаја, његов син Елеаса, а његов син Асило. Асило је имао шест синова који су се звали: Азрикам, Вохеруј, Исмаило, Сеарија, Овадија и Анан. То су синови Асилови. Филистејци заратише против Израиљаца и побегоше Израиљци пред Филистејцима и падаху мртви на Гелвујској гори. Филистејци стигоше Саула и синове његове. Филистејци побише Јонатана, Авинадава и Малхисуја, синове Саулове. Бој постаде жешћи око Саула. Стрелци га нађоше и стрелци га ранише. Тада рече Саул штитоноши: „Извади мач свој и прободи ме да не би дошли ти необрезани да ми се наругају!” Међутим, штитоноша то не хтеде јер се уплашио веома. Онда Саул извади мач и баци се на њега. Кад штитоноша виде да Саул погибе, баци се и он на мач и погибе. Тако погинуше Саул, три сина његова и сав дом његов заједно. Кад су сви Израиљци који су били у долини видели да су Израиљци изгинули, да су погинули Саул и синови његови, напустише градове своје и побегоше, тако да дођоше Филистејци и осташе у њима. Сутрадан дођоше Филистејци да свлаче мртве и нађоше Саула и синове његове како леже на Гелвујској гори. Они га свукоше, узеше главу његову и оружје његово и послаше у земљу филистејску на све стране да јаве радосну вест идолима својим и народу. Оружје његово ставише у храм богова својих, а главу му истакнуше у храму Дагоновом. Кад чуше сви у Јавису галадском шта су све Филистејци учинили Саулу, подигоше се сви људи храбри, узеше тело Саулово и тела синова његових, донесоше их у Јавис и покопаше кости њихове под храстом у Јавису и постише седам дана. Тако погибе Саул због преступа својих које учини Господу. Није слушао речи Господње и питао је врачару, а не упита Господа. Зато га Господ уби и пренесе царство на Давида, сина Јесејевог. Потом се сабраше сви Израиљци код Давида у Хеврону и рекоше: „Ево, ми смо твоја кост и твоје тело. Још раније, док је Саул био цар, ти си водио и враћао Израиљ. Теби је Господ, Бог твој, рекао: ‘Ти ћеш напасати народ мој израиљски и ти ћеш бити вођа народу мом, Израиљу.’” Тако дођоше све старешине израиљске цару у Хеврон и склопи Давид савез с њима у Хеврону пред Господом. Тада помазаше Давида за цара над Израиљем, као што је Господ и рекао преко Самуила. Потом отиде Давид с целим Израиљем на Јерусалим, то јест Јевус, јер су онде били Јевусејци који су живели у том крају. Становници Јевуса рекоше Давиду: „Нећеш ући овамо!” Ипак, Давид освоји тврђаву Сион, а то је град Давидов. Наиме, Давид је рекао: „Ко први савлада Јевусејце биће војсковођа и кнез.” Први се попе Серујин син Јоав и постаде кнез. Потом се Давид настани у тврђави и зато је прозваше Давидовим градом. Он озида град уоколо од Милона до ограде. Јоав поправи остатак града. Давид је стално напредовао и јачао јер је Господ Саваот био с њим. Ово су поглавари међу јунацима Давидовим који су јуначки радили уз њега за царевање његово над целим Израиљем да га, по речи Господњој, зацаре над Израиљем. Ово је попис јунака Давидових: Ахмонијев син Јасовеам, први од тридесеторице. Он махну копљем својим на три стотине и поби их одједном. После њега Додов син Елеазар Ахошанин, један од три јунака. Он је био у Фас-Дамиму кад су се Филистејци спремали за битку. Тамо је била њива пуна јечма, а народ побеже од Филистејаца. Тада они стадоше усред њиве, одбранише је и побише Филистејце. Тако им Господ даде велику победу. Та тројица, најбоља од тридесеторице, сишла су до стене Давиду у Одоламску пећину кад се војска филистејска постројила у рафајској долини. Тада је Давид био у тврђави, а стража филистејска у Витлејему. Давид пожеле и рече: „Ко би ми донео воде из студенца витлејемског, који је код врата?” Тада та тројица продреше кроз збор филистејски, захватише воде из студенца филистејског, који је код врата, донесоше и дадоше Давиду. Давид је не хтеде пити, него је изли Господу. Затим рече: „Не дао Бог да то учиним! Зар да пијем крв тих људи који су је донели не марећи за живот свој?” Тако не хтеде пити. То учинише та три јунака. И Јоавов брат Ависај био је први међу тројицом. Он махну копљем својим на три стотине, поби их и прослави се међу тројицом. Међу тројицом био је славнији од двојице, постао им је вођа, али ону тројицу не досегну. Јодајев син Венаја, син човека ратника из Кавсеила, учини велика дела. Он погуби два јунака моавска и сиђе и уби лава у пећини кад је био снег. Он уби и јунака египатског који је био висок пет лаката. Египћанин је имао у руци копље као вратило. Он изађе пред њега са штапом, истрже Египћанину копље из руке и уби га његовим копљем. То учини Јодајев син Венаја и прослави се међу тројицом јунака. Био је најславнији међу тридесеторицом, али ону тројицу није достигао. Давид га је поставио за вођу своје страже. Јунаци међу војницима били су: Јоавов брат Асаило, Додов син Елханан из Витлејема, Самот Ароранин, Хелис Фелоњанин, Икисов син Ира из Текоје, Авијезер из Анатота, Сивехај из Хусата, Илеј из Ахоха, Марај из Нетофата, Ванин син Хелед из Нетофата, Ривајев син Итај из Гаваје синова Венијаминових, Венаја из Фаратона, Урај са потока гаских, Авило из Арвата, Азмавет из Варума, Елијава из Салвона, синови Асима Гизоњанина, Сагијин син Јонатан Араранин, Сахаров син Ахијам Араранин, Уров син Елифал, Ефер из Мехирата, Ахија из Фелона, Есро Кармилац, Есвајев син Нарај, Натанов брат Јоило, Агиријев син Мивар, Селек Амонац, Нарај Вироћанин, који је био штитоноша Серујином сину Јоаву, Ира Јетранин, Гарив Јетранин, Урија Хетејин, Алајев син Завад, Сизин син Адина, од синова Рувимових, поглавар синова Рувимових и тридесет с њим, Машин син Анан, Јосафат из Митне, Озија из Астерота, синови Хотана Ароиранина Сама и Јехило, Симријев син Једиаило и његов брат Јоха из Тисе, Елило Мављанин, синови Елнамови Јеривај и Јосавија, Јетема Моавац, Елило, Овид и Јасило из Месоваје. Ово су они који су дошли Давиду у Сиклаг док се још крио од Кисовог сина Саула. То су јунаци који су му помагали у боју. Били су наоружани луком, а умели су и десницом и левицом да избацују камење и стреле. Од браће Саулове из племена Венијаминовог: поглавар Ахијезер и Јоас, синови Семаје из Гаваје, синови Азмаветови Језило и Фелет, Вераха и Јуј из Анатота, Исмаја Гаваоњанин, јунак међу тридесеторицом и вођа тридесеторице, Јеремија, Јазило, Јоанан и Јозавад, из Гедирота, Елузај, Јеримот, Валија, Семарија, Сефатија од Аруфа, Елкана, Јесија, Азареило, Јоезер и Јасовеам, Коријани, синови Јероамови из Гедора Јоила и Зевадија. Из племена Гадовог пришли су Давиду у тврђаву у пустињи храбри ратници, увежбани, вични штиту и копљу. Лица су им била као лица лавова, а били су брзи као газеле шумске: први Есер, други Овадија, трећи Елијав, четврти Мисмана, пети Јеремија, шести Атај, седми Елило, осми Јоанан, девети Елзавал, десети Јеремија, једанаести Мохванај. То су били од Гадових потомака поглавари у војсци, најмањи над стотином, највећи над хиљадом. То су били они који су прешли Јордан кад се излио преко свих својих обала и протерали све становнике из долина на исток и на запад. Дошли су и од синова Венијаминових и Јудиних Давиду у град. Давид је изашао пред њих и обратио им се говорећи: „Ако у миру долазите да ми помогнете, срце моје ће се сјединити с вама; а ако сте дошли да ме издате непријатељима мојим, нека види Господ отаца наших и нека пресуди да на рукама мојим нема неправде.” Тада сиђе дух на поглавара над тридесеторицом: „С тобом, Давиде, с тобом, сине Јесејев, мир! Мир теби и помагачима твојим, јер је помагач твој – Господ!” Тако их Давид прими и постави их за поглаваре чета. И од Манасије приђоше неки Давиду кад је ишао с Филистејцима у бој против Саула, али му нису помагали зато што су га кнезови филистејски вратили. Пошто су се договорили, рекоше: „Он ће пребећи господару своме Саулу због наших глава.” Кад се он враћао у Сиклаг, пришли су му из племена Манасијиног: Адна, Јозавад, Једиаило, Михаило, Јозавад, Елиуј и Салтај, који су над хиљадама у племену Манасијином. Они су помагали Давиду против банди јер су били храбри ратници, тако да постадоше старешине у војсци. Они су долазили из дана у дан Давиду у помоћ, тако да постаде војска велика, као војска Божја. Ово је број људи опремљених за војску који су дошли Давиду у Хеврон да пренесу царство Саулово на њега по речи Господњој: Синова Јудиних који су носили штит и копље – шест хиљада осам стотина наоружаних за војску. Синова Симеунових, храбрих ратника – седам хиљада и сто. Синова Левијевих – четири хиљаде шест стотина. Уз њих старешина синова Аронових Јодај са три хиљаде седам стотина. Такође и Садок, младић, храбар ратник, са двадесет два поглавара из рода његовог. Синова Венијаминових, браће Саулове, три хиљаде, јер су се многи држали дома Сауловог. Синова Јефремових двадесет хиљада осам стотина храбрих бораца, познатих људи по родовима отаца својих. Од половине племена Манасијиног осамнаест хиљада који су по имену пописани да дођу да поставе Давида за цара. Синова Исахарових, који су разумевали време да схвате шта треба Израиљ да ради, двеста кнезова, које су слушала браћа њихова. Од Завулона, способних за војску и наоружаних за бој разним оружјем, педесет хиљада поузданих, сврстаних у редове. Од Нефталима хиљада поглавара и с њима тридесет седам хиљада са штитом и копљем. Од Дана двадесет осам хиљада шест стотина за бој опремљених. Од Асира четрдесет хиљада способних за војску и опремљених за бој. Од оних преко Јордана, од племена Рувимовог, Гадовог и од половине племена Манасијиног, сто двадесет хиљада с пуним наоружањем. Сви ти војници сврстани у редове дођоше чиста срца у Хеврон да поставе Давида за цара над целим Израиљем. И остали Израиљци били су једнодушни да зацаре Давида. Три дана су били с Давидом једући и пијући што су им припремила браћа њихова. И суседи њихови све до Исахара, Завулона и Нефталима доносили су на магарцима, колима, мазгама и воловима хлеб, јела, брашно, смокве, суво грожђе, вино, уље и много волова и оваца, јер је била радост у Израиљу. Давид се посаветова са заповедницима над хиљадом и над стотином и са свим старешинама. Потом Давид рече целом збору Израиљевом: „Ако се слажете и ако је воља Господа, Бога нашег, да поручимо на све стране својој осталој браћи, по свим крајевима израиљским и свештеницима и левитима по градовима њиховим са околином, да дођу до нас. Да донесемо к себи ковчег Бога свога јер га нисмо тражили од Сауловог дана.” Сав збор рече да се уради тако јер се предлог свидео целом народу. Тако Давид окупи сав Израиљ од Сихора египатског до Емата да пренесу ковчег савеза из Киријат-Јарима. Потом оде Давид с целим Израиљем у Валу, у Киријат-Јарим Јудин, да пренесу оданде ковчег Бога, Господа који седи на херувимима и чије се име призива. Ставише ковчег Божји на нова кола из куће Авинадавове, а Уза и Ахијо су управљали колима. Давид и сав Израиљ играли су пред Богом из све снаге. Певали су уз звуке цитри, харфица, бубњева, кимвала и труба. Кад су дошли до њиве Хидонове, Уза се маши руком да придржи ковчег јер су волови повукли у страну. Господ се разгневи на Узу и удари га зато што је додирнуо руком ковчег, тако да умре ту пред Господом. Давид се ожалости што Господ уби Узу. Зато се зове оно место Фарес-Уза до данас. У тај дан уплаши се Давид Бога и рече: „Како ћу пренети к себи ковчег Божји?” Зато није пренео Давид ковчег к себи у Давидов град, него га склони у кућу Овид-Едома Гетејина. Ковчег Божји остаде у кући Овид-Едома три месеца и Господ благослови дом Овид-Едомов и све што је имао. Тирски цар Хирам посла Давиду изасланике, дрва кедрова, зидаре и тесаре да му граде двор. Тада Давид схвати да га је Господ утврдио за цара над Израиљем и да је царство његово уздигао због народа свога израиљског. Давид је узео у Јерусалиму још жена и доби Давид још синова и кћери. Ово су имена синова који су му се родили у Јерусалиму: Самуја, Совав, Натан, Соломон, Јевар, Елисуја, Елфалет, Нога, Нефег, Јафија, Елисама, Велијада и Елифалет. Кад Филистејци чуше да је Давид помазан за цара над целим Израиљем, изађоше сви Филистејци да ухвате Давида. Давид чу то и изађе пред њих. Филистејци дођоше и раширише се у Рафајској долини. Тада Давид упита Бога: „Да ли да изађем пред Филистејце? Хоћеш ли их предати у моје руке?” Господ му рече: „Изађи, предаћу их у твоје руке.” Они се попеше у Вал-Ферасим и Давид их онде поби. Тада Давид рече: „Бог продре међу непријатеље моје руком мојом, као што вода продире!” Зато се то место прозва Вал-Ферасим. Они оставише онде своје богове, а Давид нареди да се спале огњем. Филистејци опет дођоше и раширише се по долини. Давид опет упита Бога, а Бог му рече: „Не иди за њима, него их заобиђи, па их нападни наспрам дудова. Чим чујеш шум међу врховима дудова, онда изађи у бој. Господ ће ићи пред тобом да разбије војску филистејску.” Давид учини како му је Бог заповедио и поби војску филистејску од Гаваона до Гезера. Давидово име се прочу по свим земљама и Господ ули страх од њега свим народима. Давид сагради двор у Давидовом граду, припреми место за ковчег Божји и разапе шатор. Тада Давид рече: „Нико не сме да носи ковчег Божји осим левита, јер је њих изабрао Господ да носе ковчег Господњи и да му служе заувек.” Потом Давид скупи све синове Израиљеве у Јерусалим да пренесу ковчег Гоподњи на место његово које му је припремио. Давид скупи синове Аронове и левите. Од синова Катових: поглавара Урила и сто двадесет рођака његових. Од синова Мераријевих: поглавара Асају и двеста двадесет рођака његових. Од синова Гирсонових: поглавара Јоила и сто тридесет рођака његових. Од синова Елисафанових: поглавара Семају и двеста рођака његових. Од синова Хевронових: поглавара Елила и осамдесет рођака његових. Од синова Озилових: поглавара Аминадава и сто двадесет рођака његових. Потом Давид позва свештенике Садока и Авијатара и левите: Урила, Асају, Јоила, Самају, Елила и Аминадава. Затим им рече: „Ви сте поглавари отачки међу левитима. Освештајте себе и браћу своју да пренесете ковчег Господа, Бога Израиљевог, на место које сам му припремио. Прошли пут нас је Господ, Бог наш, казнио јер га нисмо исправно тражили.” Тада се свештеници и левити освешташе да пренесу ковчег Господа, Бога Израиљевог. Потом понеше синови левитски ковчег Божји са облицама на раменима, као што је заповедио Мојсије по речи Господњој. Затим Давид рече поглаварима левитским да поставе рођаке своје певаче са инструментима, са харфицама, цитрама и кимвалима да певају гласно и радосно. Левити поставише Јоиловог сина Емана и од његових рођака Варахијиног сина Асафа, а од њихових рођака синова Мераријевих Кисајиног сина Етана и с њима даље рођаке: Захарију, Вена, Јазила, Семирамота, Јехила, Унија, Елијава, Венају, Масију, Мататију, Елифела, Микнеју, Овид-Едома и Јеила, вратаре. Певачи Еман, Асаф и Етан ударали су у кимвале бронзане, Захарија, Озило, Семирамот, Јехило, Уније, Елијав, Масија и Венаја у харфице високо, а Мататија, Елифел, Микнеја, Овид-Едом, Јеило и Азазија у цитре за октаву ниже. Поглавар левитски Хенанија уређивао је преношење ковчега јер се у то разумео. Варахија и Елкана су били вратари код ковчега. Свештеници Севанија, Јосафат, Натанаило, Амасај, Захарија, Венаја и Елиезер дували су у трубе пред ковчегом Божјим, а Овид-Едом и Јехија били су вратари код ковчега. Тако је Давид пошао са старешинама Израиљевим и заповедницима над хиљадом који су пратили ковчег савеза Господњег, веселећи се из куће Овид-Едомове. Пошто је Бог помогао левитима да носе ковчег савеза Господњег, они принесоше седам волова и седам овнова. Давид се огрнуо огртачем од танког платна као и сви левити који су носили ковчег, као и певачи и Хенанија, који је управљао преношењем. Давид је имао и оплећак ланен. Тако је сав Израиљ носио горе ковчег савеза Господњег, кличући и дувајући у трубе и рогове и ударајући у кимвале, харфице и цитре. Кад је ковчег савеза Господњег улазио у Давидов град, Саулова ћерка Михала гледала је с прозора. Кад виде цара Давида као скаче и игра, подсмехну му се у себи. Када унесоше ковчег Божји, ставише га усред шатора који је Давид за њега разапео. Потом принесоше жртве паљенице и жртве захвалне пред Богом. Кад је Давид принео жртве паљенице и жртве захвалне, он благослови народ у име Господње. Затим подели свим Израиљцима, мушкарцима и женама, сваком по један хлеб, комад меса и колач од грожђа. Потом постави неке левите пред ковчег Господњи да прислужују и да славе и хвале Господа, Бога Израиљевог: старешину Асафа, затим Захарију, Јеила, Семирамота, Јехила, Мататију, Елијава, Венају и Овид-Едома. Јеило је био са инструментима, харфицама и цитрама, а Асаф је ударао у кимвале. Свештеници Венаја и Јазило непрекидно су трубили пред ковчегом Божјег савеза. Тог дана Давид први пут даде Асафу и браћи његовој да хвале Господа: „Хвалите Господа, призивајте име његово, јављајте народима дела његова! Певајте му, свирајте му, причајте о чудесима његовим! Хвалите се светим именом његовим, нека се весели срце оних који траже Господа! Тражите Господа и силу његову, тражите лице његово без престанка! Памтите чудеса која учини, знаке његове и судове уста његових! Потомци Израиљеви су слуге његове, синови Јаковљеви су изабраници његови! Он, Господ, наш је Бог, по целој земљи су судови његови! Памтите вечно савез његов, реч којом заповеда хиљадама поколења, коју је склопио са Авраамом, којом се заклео Јакову. Поставио је Јакову закон, а Израиљу савез вечни, говорећи: ‘Теби ћу дати земљу хананску, део наследства вашег.’ Тада сте били малобројни, незнатни и странци у њој. Ишли су од варвара до варвара, из једног царства у други народ. Он не даде ником да им науди, прекоревао је цареве због њих: ‘Не дирајте помазанике моје, не чините зла пророцима мојим!’ Певај Господу, земљо сва, из дана у дан говорите о спасењу његовом! Казујте варварима славу његову, по свим народима чудеса његова! Велик је Господ и хваљен веома, страшнији је од свих богова. Ништавни су богови народа, а Господ је небеса створио. Слава и величанство су пред њим, сила и радост у пребивалишту његовом. Узносите Господу племена народна, узносите Господу славу и част! Узносите Господу славу имена његовог, приносите дарове и долазите пред лице његово! Клањајте се Господу са украсима светим! Нека стрепи пред њим земља сва, учврстио је васељену да се не помера. Нека се веселе небеса, а земља нека се радује, казујте варварима да Господ царује! Нека хучи море и све што је у њему, нека скаче поље и све што је на њему! Нека се радују дрвета пољска пред Господом, јер он долази да суди земљи! Хвалите Господа јер је добар, вечна је љубав његова! Реците: ‘Спаси нас, Боже, спаситељу наш, скупи нас и избави нас од варвара, да славимо име твоје свето, да се хвалимо славом твојом!’ Нека је благословен Господ, Бог Израиљев од века и довека.” Сав народ рече: „Амин!” и „Алилуја!” Тада постави онде пред ковчегом савеза Господњег Асафа и браћу његову да служе стално пред ковчегом као што треба сваки дан. Такође, и Овид-Едома и рођаке његове, шездесет осам, а Једутуновог сина Овид-Едома и Осу да буду вратари, а свештенике Садока и рођаке његове, свештенике, пред шатором Господњим на узвишици у Гаваону да приносе жртве паљенице Господу на жртвенику за жртве паљенице стално, ујутру и увече, и да чине све што је написано у закону Господњем што је заповеђено Израиљу. Такође, и Емана, Једутуна и остале изабране који су поименце означени да славе Господа јер је довека милост његова. С њима су Еман и Једутун дували у трубе и ударали у кимвале и инструменте у славу Божју. Синови Једутунови били су вратари. Потом се разиђе сав народ кућама својим, а Давид се врати да благослови дом свој. Кад се Давид настанио у свом двору, рече пророку Натану: „Ево, ја живим у кући од кедровине, а ковчег савеза Господњег под прекривачима.” Тада Натан рече Давиду: „Ради шта ти је у срцу јер је Бог с тобом.” Међутим, те ноћи дође реч Божја Натану говорећи: „Иди и кажи Давиду, слуги мом: ‘Овако говори Господ: Нећеш ми ти саградити храм да пребивам у њему. Нисам пребивао у храму откад сам извео Израиљ до данас, него сам ишао од шатора до шатора и од пребивалишта до пребивалишта. Кад сам ишао свуда с целим Израиљем, јесам ли једну реч рекао неком од судија Израиљевих којима сам заповедио да напасају народ мој и казао: Зашто ми не саградите храм од кедровине?’ Зато сад овако кажи Давиду, слуги мом: ‘Овако говори Господ Саваот: Узео сам те из тора, од оваца, да будеш вођа Израиљу, народу моме. Био сам с тобом куда год си ишао и истребио сам све непријатеље твоје пред тобом. Твоје име сам ставио међу најславнија на земљи. Одредићу место народу свом Израиљу, посадићу га да живи тамо да се не узнемирава. Неће га више мучити зликовци као пре, кад сам постављао судије над народом мојим Израиљем. Покорићу све непријатеље своје и кажем ти да ће ти Господ сазидати храм. Кад се наврше дани твоји и одеш оцима својим, подићи ћу потомка твог после тебе који ће бити између синова твојих и утврдићу царство његово. Он ће ми сазидати храм и учврстићу престо његов довека. Ја ћу му бити отац, а он ће ми бити син. Милост своју нећу уконити од њега као што сам уклонио од твога претходника. Утврдићу га у храму свом и у царству свом довека и престо његов стајаће довека.’” Натан пренесе Давиду све ове речи и цело виђење. Тада дође цар Давид, стаде пред Господа и рече: „Ко сам ја, Господе Боже, и шта је дом мој да ме довде доведеш? И то је, Боже, мало у очима твојим него си обећао дому слуге твога будуће дане. Погледао си ме као славног човека, Господе Боже. Шта још да ти говори Давид о слави слуге твога? Ти знаш слугу свога! Господе, због слуге свога и по срцу свом чинио си све велике ствари и јавио величину своју. Господе! Нема таквог као што си ти и нема Бога осим тебе по свему што чусмо ушима својим. Који од народа је као народ твој Израиљ? Због њега је Бог дошао да га сакупи да му буде народ, да стекне име великим и страшним чудесима и да изгониш народе пред народом својим којег си избавио из Египта. Учинио си народ свој Израиљ народом својим довека, а ти си им, Господе, Бог. Сад, Господе, нека се испуни заувек обећање које си дао слуги своме и дому његовом и учини како си рекао. Нека оно буде чврсто да се велича име твоје довека и да се говори: ‘Господ Саваот је Бог Израиљев, Бог у Израиљу’, а дом слуге твога Давида нека стоји чврсто пред тобом. Ти си, Боже мој, објавио слуги свом да ћеш му сазидати дом. Зато се слуга твој усуди да ти се помоли. Тако, Господе, ти си Бог и обећао си слуги твом такво добро. Сад те молим, благослови дом слуге свог да буде пред тобом довека. Шта ти, Господе, благословиш, биће благословено довека.” После тога Давид победи Филистејце и покори их. Заузе Гат са околином из руку филистејских. Победи и Моавце и Моавци постадоше поданици Давидови који су плаћали данак. Давид победи и цара совског Адар-Езера у Емату кад је био ишао да рашири своју власт до реке Еуфрат. Давид му зароби хиљаду кола, седам хиљада коњаника и двадесет хиљада пешака. Коњима од кола пререза Давид тетиве, а задржа само стотину. Арамејци из Дамаска дођоше у помоћ цару совском Адар-Езеру, али Давид поби двадесет две хиљаде Арамејаца. Давид постави намесника у Дамаску арамејском тако да Арамејци постадоше поданици Давидови који су плаћали данак. Господ је помагао Давиду куд год је ишао. Давид узе златне штитове које су имали слуге Адар-Езера и донесе их у Јерусалим. У Адар-Езеровим градовима Тивату и Хуну заплени Давид веома много бронзе, од које Соломон начини бронзано море, стубове и посуђе бронзано. Кад је чуо цар ематски Тоја да је Давид побио сву војску цара совског Адар-Езера, посла сина свога Адорама цару Давиду да га поздрави и да му честита што се борио против Адар-Езера. Он посла разне предмете од злата, сребра и бронзе. Цар Давид и то посвети Господу са сребром и златом које је био узео од свих варвара: Едомаца, Моаваца, синова Амонових, Филистејаца и Амаличана. Серујин син Ависај поби осамнаест хиљада Идумејаца у Сланој долини. Намести војску по Идумеји тако да сви Идумејци постадоше слуге Давидове. Господ је био с Давидом куд год је ишао. Давид је царевао над целим Израиљем. Судио је и делио правду целом свом народу. Серујин син Јоав био је над војском, а син Ахилудов Јосафат био је саветник. Ахитовов син Садок и Авијатаров син Авимелех били су свештеници, а Суса писар. Јодајев син Венаја био је над херетејима и фелетејима, а синови Давидови били су први до цара. После тога умре Нас, цар синова Амонових, и зацари се син његов на његово место. Тада рече Давид: „Да укажем пажњу сину Насовом Ануну јер је отац његов био пажљив према мени.” Зато посла Давид изасланике да му изразе саучешће због оца његовог. Тада дођоше изасланици Давидови у земљу синова Амонових пред Ануна да га утеше. Међутим, вође синова Амонових рекоше Ануну: „Зар мислиш да је Давид послао изасланике да ти изразе саучешће из поштовања према твом оцу? Зар нису дошли изасланици к теби да извиде, да уходе и да истраже земљу?” Тада Анун ухвати слуге Давидове, обрије их и подсече им одећу допола, до задњице, и посла их натраг. Неки отидоше и јавише Давиду за те људе. Пошто су били веома осрамоћени, Давид посла пред њих и поручи им цар: „Седите у Јерихону док вам не нарасте брада, па се онда вратите.” Кад су синови Амонови видели да су разљутили Давида, онда Анун и синови Амонови послаше хиљаду таланата сребра да најме кола и коњанике из Месопотамије, из Махе арамејске и из Сове. Изнајмили су тридесет две хиљаде кола и цара Маху с војском његовом, који дођоше и распоредише се пред Медевом. И синови Амонови се скупише из градова својих и дођоше да се боре. Кад је то чуо Давид, посла Јоава са свом јуначком војском. Синови Амонови изађоше и распоредише се пред вратима градским. Цареви који су дошли стадоше у пољу. Кад Јоав виде распоређену војску пред собом и са стране, прибра најбоље међу Израиљцима и постави их према Арамејцима. Преостали народ предаде свом брату Ависају. Они се поставише према синовима Амоновим. Потом рече: „Ако ме Арамејци најдачају, дођи ми у помоћ; ако синови Амонови надјачају тебе, ја ћу ти доћи у помоћ. Буди храбар и боримо се за свој народ и за градове Бога свога, а Господ нека учини шта је добро у очима његовим.” Тада се Јоав и народ који је био с њим примакоше да нападну Арамејце, али они побегоше пред њима. Кад синови Амонови видеше да су Арамејци побегли, побегоше и они пред братом његовим Ависајем и уђоше у град. Тада се Јоав врати у Јерусалим. Кад су Арамејци видели да су их надвладали Израиљци, послаше изасланике и доведоше Арамејце с оне стране реке. Водио их је Софак, војвода Адар-Езеров. Кад су то јавили Давиду, он окупи сав Израиљ, пређе Јордан, примаче се њима и распореди наспрам њих. Кад се Давид постави пред Арамејце, они се побише с њим. Међутим, Арамејци побегоше пред Израиљем и Давид поби седам хиљада на колима и четрдесет хиљада пешака арамејских. Погубио је и војводу Софака. Кад Адар-Езерове слуге видеше да их је Израиљ разбио, склопише мир с Давидом и покорише му се. Арамејци нису више хтели да помажу синовима Амоновим. Следеће године, у време кад цареви иду у рат, изведе Јоав војску и опустоши земљу синова Амонових. Дође и опколи Раву, а Давид је био остао у Јерусалиму. Јоав освоји и разори Раву. Давид узе њиховом цару с главе круну и процени да вреди таланат злата. На њој је било драго камење. Ставише је на главу Давиду, а он однесе из града веома велик плен. Тамошњи народ изведе и даде им да раде тестерама, гвозденим пијуцима и секирама. Тако учини Давид свим градовима синова Амонових. Потом се врати Давид са свом војском у Јерусалим. Потом изби рат с Филистејцима у Гезеру. Тада је Сивехај Хусаћанин убио Сифаја, који је био потомак Рафаја. Тако их покорише. Опет изби рат с Филистејцима. Тада је син Јаиров Елханан убио Ламију, брата Голијата Гетејина, којем је копље било као вратило. Потом опет изби рат код Гата. Ту је био човек високог раста који је имао по шест прстију, укупно двадесет четири. И он је био од Рафаја. Он је ружио Израиљ, али га уби Јонатан, син Давидовог брата Самаје. То су били синови Рафајеви у Гату, који погибоше од руке Давида и од руку његових слугу. Нечастиви устаде против Израиља и наговори Давида да преброји Израиљ. Давид рече Јоаву и вођама народним: „Идите, пребројте синове Изриљеве од Вирсавеје до Дана, па ми јавите да знам колико их има.” Међутим, Јоав рече: „Нека Господ да свом народу сто пута више него што има сад. Зар нису, господару мој, царе, они слуге господару моме? Зашто то тражи господар мој? Зашто да кривица буде на Израиљу?” Давидова реч надјача Јоавову. Јоав отиде, обиђе сав Израиљ, па се врати у Јерусалим. Јоав предаде Давиду број пописаног народа. Целог Израиља било је милион и сто хиљада људи вичних мачу, а Јудејаца четири стотине седамдесет хиљада људи вичних мачу. Племе Левијево и Венијаминово није пребројао јер је Јоаву била мрска царева заповест. То је било мрско и у Божјим очима и казни Израиљ. Давид рече Богу: „Сагрешио сам веома што сам то учинио, али опрости слуги своме кривицу јер сам радио веома лудо.” Господ рече пророку Давидовом Гаду говорећи: „Иди и кажи Давиду да овако говори Господ: ‘Троје ти нудим, па изабери једно да ти учиним.’” Гад дође Давиду и рече: „Овако говори Господ, па бирај: ‘Или глад три године или три месеца да бежиш пред непријатељима својим, а мач непријатеља твојих да те стиже, или да три дана буде мач Господњи и помор по земљи и да анђео Господњи убија по свим крајевима Израиљевим.’ Сад види шта да одговорим оном који ме је послао.” Давид рече Гаду: „На великој сам муци. Нека паднем у руке Господу јер је велико милосрђе његово, а у руке људске да не паднем!” Тако пусти Господ помор на Израиљ и помре седамдесет хиљада људи. Бог посла анђела у Јерусалим да истребљује. Док је убијао, погледа Господ, сажали се на несрећу и рече анђелу који је убијао: „Доста је! Спусти руку своју!” Анђео Господњи је стајао код њиве Орнана Јевусејца. Давид подиже очи и виде анђела Господњег како стоји између земље и неба, а у руци му исукан мач који је подигао на Јерусалим. Тада падоше Давид и старешине ничице обучени у кострет. Потом Давид рече Богу: „Зар нисам ја заповедио да се преброји народ? Ја сам тај који је згрешио и зло учинио. Шта су учиниле ове овце? Господе, Боже мој! Нека се рука твоја обруши на мене и на дом оца мога, а не на тај народ да се затре.” Тада анђео Господњи рече Гаду да каже Давиду да се успне и да начини жртвеник на њиви Орнана Јевусејца. Давид пође горе по речи Гадовој коју каза у име Господа. Када се Орнан окрену, виде анђела па се сакри са четири сина своја. Орнан је био у вршидби пшенице. Давид дође до Орнана. Орнан погледа, спази Давида, изађе с њиве и поклони се Давиду лицем до земље. Тада Давид рече Орнану: „Дај ми ту њиву да на њој начиним жртвеник Господу. Дај ми је за новац, колико вреди, да би престао помор у народу.” Орнан одговори Давиду: „Узми је и нека чини господар мој, цар, шта мисли да је добро. Види, дајем и волове за жртве паљенице, млатилице за потпалу и пшеницу за принос. Све то дарујем!” Давид рече Орнану: „Не, него ћу да купим за новац по цени, јер нећу да принесем Господу оно што је твоје, ни да принесем жртве паљенице које су поклоњене.” Потом Давид даде Орнану за оно место шест стотина сикала злата. Ту Давид начини жртвеник Господу и принесе жртве паљенице и жртве захвалне. Кад призва Господа, он га услиши и пусти огањ с неба на жртвеник за паљенице. Анђелу Господ заповеди да врати мач свој у корице. У то време Давид схвати да га је Господ услишио на њиви Орнана Јевусејца и принесе тамо жртве. Пребивалиште Господње које је Мојсије начинио у пустињи и жртвеник за жртве паљенице били су у то време на узвишењу у Гаваону. Давид више није могао да иде тамо да тражи Бога јер се уплашио мача анђела Господњег. Потом Давид рече: „Ово је дом Господа Бога и овде нека је жртвеник за паљенице Израиљеве.” Затим Давид заповеди да се скупе странци који су били у земљи Израиљевој и одреди каменоресце да клешу камен за градњу храма Божјег. Давид прибави доста гвожђа за клинове на крилима врата и за спојнице, а и бакра да се није могло пребројати, и небројено кедровине, јер су Сидонци и Тирци довозили много кедровине Давиду. Наиме, Давид је мислио: „Мој син Соломон је млад и неискусан, а храм који треба да се зида мора да буде веома велик за славу и понос по свим земљама. Зато ћу све да му припремим.” Тако Давид припреми много тога пре своје смрти. Потом дозва сина свога Соломона и заповеди му да сагради храм Господу, Богу Израиљевом. Давид рече Соломону: „Сине! Био сам наумио да сазидам храм имену Господа, Бога свога. Међутим, дође ми реч Господња која ми каза: ‘Много си крви пролио и велике ратове си водио. Нећеш ти да сазидаш храм имену моме. Много си крви пролио на земљу преда мном. Ето, родиће ти се син. Он ће бити мирољубив и учинићу да има мир са свим својим непријатељима унаоколо. Зато ће се звати Соломон и даћу мир и покој Израиљу у његово време. Он ће саградити храм имену моме. Он ће ми бити син, а ја њему отац и учврстићу његов царски престо над Израиљем довека.’ Сад, сине, Господ ће бити с тобом да саградиш храм Господа, Бога свога, као што је и рекао за тебе. Кад те Господ постави над Израиљем, нека ти да разум и мудрост да држиш закон Господа, Бога свога. Бићеш срећан ако будеш држао и испуњавао законе и заповести које је Господ преко Мојсија заповедио Израиљу. Буди чврст и постојан, не бој се и не плаши се! С муком сам прибавио за храм Господњи сто хиљада таланата злата, хиљаду хиљада таланата сребра и безмерно бронзе и гвожђа јер га има много. Такође сам прибавио дрва и камен, а ти додај још. Имаш доста радника, каменорезаца, зидара, дрводеља и мајстора вештих сваком послу. Злату, сребру, бронзи и гвожђу нема мере. Пођи и ради и Господ нека је с тобом.” Потом заповеди Давид свим старешинама Израиљевим да помогну сину његовом Соломону: „Зар није с вама Господ, Бог ваш, кад вам је дао мир унаоколо? Он је предао у моје руке становнике ове земље, тако да је земља покорена Господу и народу његовом. Сад управите срца своја и душе своје да тражите Господа, Бога свога! Пођите и градите светињу Господу Богу, да унесете ковчег савеза Господњег и свето посуђе Божје у храм који ће сазидати имену Господњем!” Кад је Давид остарио и био сит живота, постави сина свога Соломона за цара над Израиљем. Он сабра све старешине Израиљеве, свештенике и левите. Пребројаше левите од тридесет година и више појединачно. Било их је тридесет осам хиљада. Од њих су двадесет четири хиљаде биле одређене да раде у храму Господњем, шест хиљада су били управитељи и судије. Било је четири хиљаде вратара и четири хиљаде оних који су славили Господа уз инструменте који су за то направљени. Потом их Давид подели по групама према синовима Левијевим, Гирсону, Кату и Мерарију. Од Гирсона – Ладан и Симеј. Синови Ладанови: поглавар Јехило, Зетам и Јоило, тројица. Синови Симејеви: Селовит, Азило и Харан, тројица. То су поглавари породица Ладанових. Потомци Симејеви: Јат, Зиза, Јеус и Верија. Та четворица су потомци Симејеви. Јат је био поглавар, а други је био Зиза. Јеус и Верија нису имали много деце и зато су их уврстили у једну породицу и један ред. Синови Катови: Амрам, Исар, Хеврон и Озило, четворица. Синови Амрамови: Арон и Мојсије. Арон је био одређен да служи у светињи над светињама. Он и синови његови стално су кадили пред Господом, служили и благосиљали у име његово довека. Мојсије је био човек Божји. Синови његови припадају Левијевом племену. Синови Мојсијеви – Гирсом и Елијезер. Синови Гирсомови – поглавар Севуило. Синови Елијезерови: поглавар Реавија. Елијезер није имао више синова, него су се синови Реавијини умножили веома. Синови Исарови – поглавар Селомит. Синови Хевронови: први Јерија, други Амарија, трећи Јазило и четврти Јекамеам. Синови Озилови: први Миха, други Јесија. Синови Мераријеви: Малије и Мусије. Синови Малијеви: Елеазар и Кис. Елеазар је умро и није имао синова, него само ћерке. Њима су се оженили синови Кисови, браћа њихова. Синови Мусијеви: Малије, Едер и Јеремот, тројица. То су синови Левијеви по родовима својим, поглавари породица који су били пребројани по именима појединачно, који су вршили службу у храму Господњем, од двадесет година и више. Давид је рекао: „Господ, Бог Израиљев, даровао је мир народу свом и боравиће у Јерусалиму заувек. Тако левити неће више носити пребивалиште, ни посуде за службу у њему.” Наиме, по последњим Давидовим наредбама били су пребројани синови Левијеви од двадесет година и више. Они су били одређени да помажу синовима Ароновим при служењу у храму Господњем, старали су се за тремове и одаје, чистили свете предмете, служили у храму Господњем, око хлебова предложених, око белог брашна за принос, око бесквасних хлебова, око посуда, око свега што се пржи и око мерица за запремину и дужину. Они су морали свако јутро да приступају и да славе и хвале Господа, а такође и увече. Приносили су жртве паљенице Господу суботом, кад су младине и празници по броју и по реду свом свагда пред Господом, и да служе у шатору сведочанства и у светилишту за браћу своју, синове Аронове, у дужностима у храму Господњем. Ово су редови потомака Аронових: синови Аронови су били Надав, Авијуд, Елеазар и Итамар. Међутим, Надав и Авијуд умреше пре свога оца и нису имали деце. Зато су постали свештеници Елеазар и Итамар. Давид их раздели: Садока од потомака Елеазарових и Ахимелеха од потомака Итамарових по реду њиховом и служби њиховој. Показа се да је међу потомцима Елеазаровим било више поглавара него међу потомцима Итамаровим. Кад их разделише, било је од потомака Елеазарових шеснаест поглавара домова отачких, а од потомака Итамарових осам поглавара домова отачких. Жребом су разделили и једне и друге јер су поглавари у светињи и поглавари пред Богом били и потомци Елеазарови и потомци Итамарови. Њих пописа син Натанаилов Семаја, писар, из племена Левијевог, пред царем, старешинама, свештеником Садоком, Авијатаровим сином Ахимелехом, пред поглаварима родова међу свештеницима и левитима. Једна породица је узета за Елеазара, а једна за Итамара. Први жреб паде на Јојарива, други на Једају, трећи на Харима, четврти на Сеорима, пети на Малхију, шести на Мејамина, седми на Акоса, осми на Авију, девети на Исуја, десети на Сеханију, једанаести на Елијасива, дванаести на Јакима, тринаести на Уфу, четрнаести на Јесевава, петнаести на Вилгу, шеснаести на Имира, седамнаести на Езира, осамнаести на Афисиса, деветнаести на Петају, двадесети на Језекила, двадесет први на Јахина, двадесет други на Гамула, двадесет трећи на Делају, двадесет четврти на Мазију. То је ред њихов за служење њихово којим иду у храм Господњи по заповести оца њиховог Арона, како му је заповедио Господ, Бог Израиљев. Од осталих потомака Левијевих били су: од синова Амрамових Суваило, од синова Суваилових Једаја, од Реавије, од синова Реавијиних, поглавар Јесија, од синова Исарових Селомот, од синова Селомотових Јат, од синова Јеријиних Амарија други, Јазило трећи, Јекамеам четврти, од синова Узилових Миха, од синова Михиних Самир, Михин брат Јесија, од синова Јесијиних Захарија. Мераријеви синови: Малије и Мусије, а од синова Јазијиних Вено. Синови Мераријеви од Јазије: Вено, Соам, Захур и Иврије. Од Малија Елеазар, који није имао синова. Од Киса, од синова Кисових – Јерамеило. Од синова Мусијевих: Малије, Едер и Јеримот. То су били синови левитски по домовима отаца својих. И они су бацали жреб као рођаци њихови, потомци Аронови, пред Давидом, Садоком, Ахимелехом и поглаварима домова отачких међу свештеницима и левитима од поглавара до млађег брата. Потом Давид и војсковође издвојише за служење синове Асафове, Еманове и Једутунове, који ће пророковати уз цитре, харфице и кимвале. Побројани су за ту службу: од синова Асафових Захур, Јосиф, Нетанија и Асарила, Асафови синови под управом Асафовом, који је пророковао по наредби царевој. Од Једутуна шест синова Једутунових: Гедалија, Сорије, Јесаија, Асавија, Мататија и Симеј, под управом оца свога Једутуна, који је пророковао уз цитру славећи и хвалећи Господа. Од Емана синови Еманови: Вукија, Матанија, Озило, Севуило, Јеримот, Ананија, Ананије, Елијата, Гидалтија, Ромамти-Езер, Јосвекаса, Малотије, Отир и Мазиот. Сви су они били синови Емана, царевог видиоца за речи Божје, да узвисује његову моћ. Бог је подарио Еману четрнаест синова и три ћерке. Сви су они били под управом очева својих у храму Божјем по наредби царевој. Било их је, с браћом њиховом који су били увежбани за песме Господу, двеста осамдесет осам. Потом бацише жреб за службу своју, млађи као и старији, учитељ као и ученик. Први жреб за Асафа одреди Јосифа, други Гедалију с браћом и синовима његовим, њих дванаест. Трећи Захура, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Четврти Исерију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Пети Нетанију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Шести Вукију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Седми Јесарила, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Осми Јесаију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Девети Матанију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Десети Симеја, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Једанаести Азареила, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Дванаести Асавију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Тринаести Савуила, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Четрнаести Мататију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Петнаести Јеремота, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Шеснаести Ананију, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Седамнаести Јосвекасу, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Осамнаести Ананија, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Деветнаести Малотија, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Двадесети Елијату, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Двадесет први Отира, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Двадесет други Гидалтија, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Двадесет трећи Мазиота, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Двадесет четврти Ромамти-Езера, синове његове и браћу његову, њих дванаест. Групе вратара биле су: од синова Корејевих Меселемија, син Корејев од синова Асафових. Синови Меселемијини: Захарија првенац, Једиаило други, Зевадија трећи, Јатнило четврти, Елам пети, Јоанан шести, Елиоинај седми. Синови Овид-Едомови: Семаја првенац, Јозавад други, Јоах трећи, Сахар четврти, Натанаило пети, Амило шести, Исахар седми, Феултај осми, њега је Бог благословио. Његовом сину Семаји родили су се синови који су владали у дому оца свога јер су били добри борци. Синови Семајини: Готније, Рафаило, Овид и Елзавад и браћа његова, храбри људи, Елиуј и Семахија. Сви су они били од синова Овид-Едома, они и синови њихови и браћа њихова, угледни људи, способни за службу. Било их је шездесет два од Овид-Едома. Меселемијиних синова и браће, способних људи, било је осамнаест. Осини синови од потомака Мераријевих: Симрије поглавар, иако није био првенац, али га отац прогласи поглаварем, Хелкија други, Тевалија трећи, Захарија четврти. Свих синова и браће Осине било је тринаест. То су били редови вратара по поглаварима да стражаре с рођацима својим у храму Господњем. Бацали су жреб по домовима отачким од малог до великог за свака врата. За исток жреб одреди Селимију. Његовом сину Захарији, мудром саветнику, бацише жреб и допаде му север. Овид-Едому допаде југ, а синове његове одреди за ризницу. Суфиму и Оси припаде запад код врата салехетских, на путу који се пење. Стража је била наспрам страже. На истоку је било шест левита, на северу четири сваки дан, на југу четири сваки дан, а код ризнице по два. На догради са запада на успону четири и два на догради. То су групе вратара међу синовима Корејевим и синовима Мераријевим. Њихови сродници левити били су над благом храма Божјег и над благом посвећених ствари: од синова Ладанових, потомака Гирсонових, од поглавара домова отачких од Ладана, Гирсоновог сина, био је Јехило. Синови Јехилови: Зетам и брат његов Јоило били су над благом храма Господњег. Од потомака Амрамових, Исарових, Хевронових и Озилових био је Севуило, син Гирсона, који је био син Мојсијев, старешина над благом. Браћа његова од Елиезера: син Реавија, његов син Јесаија, његов син Јорам, његов син Зихрије и његов син Селомит. Тај Селомит и браћа његова били су над свим благом од посвећених ствари које су посветили цар Давид, поглавари домова отачких, старешине над хиљадом, стотиници и заповедници. Они су посветили ратни плен да учврсте храм Господњи. Све што су посветили виделац Самуило, Кисов син Саул, Ниров син Авенир и Серујин син Јоав, све посвећено, надгледали су Селомит и браћа његова. Од синова Исарових Хенанија и синови његови били су задужени за спољне послове у Израиљу, управитељи и судије. Од синова Хевронових Асавија и рођаци његови, хиљаду седам стотина одважних људи, били су над Израиљем са ове стране, западно од Јордана, за све послове Господње и царску службу. Од Хевронових Јерија је био поглавар потомцима Хевроновим по породицама њиховим и родовима њиховим. Четрдесете године Давидовог владања потражише и нађоше међу њима храбре борце у Јазиру, у Галаду. Сродника њихових, храбрих, било је две хиљаде седам стотина поглавара у домовима отачким. Цар Давид их постави над синовима Рувимовим, Гадовим и над половином Манасијиног племена за све послове Божје и царске. Синови Израиљеви по свом броју, поглавари родова, заповедници над хиљадом, стотиници и заповедници служили су цару у свим пословима. Долазили су и одлазили по групама од месеца до месеца сваког месеца у години. У свакој групи било их је двадесет четири хиљаде. Над првом групом првог месеца био је Завдилов син Јасовеам. У његовој групи било је двадесет четири хиљаде. Припадао је Фаресовим потомцима и био је заповедник свим старешинама у војсци првог месеца. Над групом другог месеца био је Додај Ахошанин. Војвода у његовој групи био је Миклот. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Трећи заповедник трећег месеца био је син свештеника Јодаја, поглавар Венаја. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Тај Венаја је био јунак међу тридесеторицом и над тридесеторицом, а његовом групом је заповедао његов син Амизавад. Четврти, четвртог месеца, био је Јоавов брат Асаило, а за њим његов син Зевадија. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Пети поглавар петог месеца био је Самут Језрајанин. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Шести, шестог месеца, био је Икисов син Ира Текојанин. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Седми, седмог месеца, био је Хелис Фелоњанин од синова Јефремових. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Осми, осмог месеца, био је Сивехај Хусаћанин од потомака Зариних. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Девети, деветог месеца, био је Авијезер Анатоћанин од потомака Венијаминових. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Десети, десетог месеца, био је Мареј Нетофаћанин од потомака Зариних. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Једанаести, једанаестог месеца, био је Венаја Фаратоњанин од потомака Јефремових. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Дванаести, дванаестог месеца, био је Хелдај Нетофаћанин од Готонила. И у његовој је групи било двадесет четири хиљаде. Над племенима Израиљевим вође су биле: над племеном Рувимовим Зихријев син Елијезер, над Симеоновим Махин син Сефатија, над Левијевим Кемуилов син Асавија, над Ароновим Садок, над Јудиним Елиуј од браће Давидове, над Исахаровим Михаилов син Амрије, над Завулоновим Овадијин син Исмаја, над Нефталимовим Азрилов син Јеримот, над синовима Јефремовим Азазијев син Исус, над половином Манасијиног племена Федајин син Јоило, над другом половином Манасијиног племена, у Галаду, Захаријин син Идо, над Венијаминовим племеном Авениров син Јасило, над Дановим племеном Јероамов син Азареило. То су били поглавари племена Израиљевих. Давид није пребројао оне који су имали мање од двадесет година јер је Господ рекао да ће умножити синове Израиљеве као звезде небеске. Серујин син Јоав почео је бројати, али не доврши јер је због тога сишао гнев Божји на Израиљ. Зато тај број није унет у Летопис цара Давида. Над благом царевим био је Адилов син Азмавет, а над благом по земљи, по градовима, селима и утврђењима син Озијин Јонатан. Над радницима који су обрађивали њиве био је Хелувов син Езрије. Над виноградарима је био Симеј Рамаћанин, а над складиштима рода виноградског Завдије Сифмејин. Над маслинама и смоквама по пољима био је Вал-Анан Гедеранин, а над уљем Јоас. Над говедима која су пасла у Сарону био је Ситрај Сароњанин, а над говедима по долинама био је Сафат Адлајев. Над камилама је био Овил Исмаиљац, а над магарцима Једаја Мероноћанин. Над овцама је био Јазиз Агарејин. Сви су они били надзорници над имањем цара Давида. Давидов стриц Јонатан био је саветник. Био је мудар човек и образован. Он и Ахмонијев син Јехило старали су се о синовима царевим. И Ахитофел је био царев саветник, а Хусај Архијанин је био пријатељ царев. После Ахитофела били су Венајин син Јодај и Авијатар, а војсковођа царев био је Јоав. Давид сабра у Јерусалиму све вође Израиљеве, све поглаваре племена, све начелнике у служби царевој, заповеднике над хиљадом и стотинике, надзорнике над целим имањем и стоком царевом, синове своје, дворане, јунаке и све храбре војнике. Тада Давид устаде на ноге и рече: „Чујте ме, браћо моја и народе мој! Ја сам био наумио да сазидам храм где би почивао ковчег Господњи и да буде подножје ногама Бога нашег. Припремио сам шта треба за зидање. Међутим, Бог ми рече: ‘Нећеш ти сазидати храм моме имену јер си ратник и крв си проливао.’ Ипак ме Господ, Бог Израиљев, изабра из целог мог рода да будем цар над Израиљем довека. Јуду је изабрао за вођу, из дома Јудиног дом оца мога, а између синова оца мога изабра мене и постави ме за цара над целим Израиљем. Тако између свих синова мојих, а много синова ми је даровао Господ, изабра сина мога Соломона да седи на престолу царства Господњег над Израиљем. Потом ми рече: ‘Твој син Соломон сазидаће мени храм и предворја моја. Њега сам изабрао себи за сина и ја ћу му бити отац. Учврстићу царство његово заувек ако буде постојано вршио заповести моје и законе моје као данас.’ Сада пред целим Израиљем, збором Господњим, пред Богом који нас слуша кажем: ‘Држите и испуњавајте све заповести Господа, Бога свога, да бисте сачували ову добру земљу и оставили је у наследство синовима својим после вас заувек.’ А ти, Соломоне, сине мој, познај Бога оца твога. Служи му целим срцем и душом драговољно. Сва срца испитује Господ и сваку помисао зна. Ако га потражиш, наћи ћеш га, а ако га оставиш, одбациће те заувек. Увиди сада да те је Господ изабрао да сазидаш храм за светињу. Буди храбар и ради!” Потом предаде Давид сину своме Соломону нацрт трема и просторија његових, од ризнице, горњих соба, келија и чистилишта. Даде и нацрт свега што је замислио: распоред тремова у храму Господњем, околних соба, нацрт ризнице Божјег храма и ризнице светих предмета. Даде и распоред за редове свештеничке и левитске, за сваки посао при служењу у храму Господњем и за све посуде у храму Господњем. Предаде му злато по мери за посуде златне и за сваку потребу и сребро по мери за све посуде сребрне и за сваку потребу. Даде по мери за свећњаке златне, кандила златна према тежини сваког свећњака и кандила. Такође и за свећњаке сребрне према тежини сваког свећњака и кандила, према потреби сваког свећњака. Даде и злата по мери за столове на којим ће стајати предложени хлебови, и то за сваки сто, а такође и сребра за столове од сребра. Даде и за виљушке, котлиће, чаше од злата, златне посуде по мери и сребра по мери за сваку чашу сребрну. Даде и за жртвеник кадиони чисто злато по мери, нацрт кола за златне херувиме који ће раширеним крилима заклањати ковчег савеза Господњег. То му је све било написано руком Господњом као нацрт за посао. Тада Давид рече своме сину Соломону: „Буди одважан и храбар! Ради и не бој се. Не плаши се јер ће Господ Бог, Бог мој, бити с тобом. Неће те оставити нити одступити од тебе док не завршиш сав посао за служење у храму Господњем. Ту су и редови свештенички и левитски за сваку службу у храму Божјем. Имаш уз себе за сваки посао људе који су вољни и вешти у свему, поглаваре и сав народ за сваку заповест твоју.” Потом Давид рече целом збору: „Бог је изабрао једног сина мога, Соломона. Он је млад и неискусан, а посао је велик. Није то дом за човека, него за Господа Бога. Колико сам могао, ја сам припремио за храм Бога свога, злата за златне предмете, сребра за сребрне, бронзе за бронзане, гвожђа за гвоздене, дрва за дрвене, камен ониксов и драгуље за украшавање, драго камење сваке врсте и мермера у изобиљу. Из љубави према храму Бога свога дао сам своје лично злато и сребро за храм Божји осим оног које је припремљено за свети храм: три хиљаде таланата злата из Офира и седам хиљада таланата сребра да се обложе зидови просторија. Злато за златне предмете, сребро за сребрне и за све предмете руку уметника. Да ли би још неко данас добровољно приложио Господу?” Тада драговољно приложише поглавари родова, вође племена Израиљевих, заповедници над хиљадом, стотиници и управитељи послова царевих. Они су дали за службу у Божјем храму пет хиљада таланата злата, десет хиљада златника, десет хиљада таланата сребра, осамнаест хиљада таланата бронзе и сто хиљада таланата гвожђа. Ко год је имао драгуље дао је у ризницу храма Господњег у руке Јехила Гирсоновог. Народ се радовао јер је драговољно прилагао. Прилагали су пуним срцем Господу, тако да се и цар Давид радовао веома. Потом Давид благослови Господа пред целим збором и рече Давид: „Благословен си, Господе, Боже оца нашег Израиља, од века до века! Твоје су, Господе, величанство, сила, слава, вечност и част, све што је на небу и на земљи! Твоје је, Господе, царство и уздижеш се изнад свега! Богатство и слава долазе од тебе, владаш над свим! У твојој руци су моћ и сила, твојом моћи узвисујеш и снажиш све! Сада те, Господе, славимо и хвалимо твоје славно име! Јер, ко сам ја и шта је мој народ да бисмо могли теби довољно принети дарова? Од тебе је све и дали смо оно што смо из твојих руку добили. Ми смо дошљаци пред тобом и гости као и сви наши очеви. Дани су наши на земљи као сенка и пролазни. Господе, Боже наш! Све ово благо које смо припремили за грађење храма имену твоме светом из твоје је руке и све је твоје! Међутим, знам, Боже мој, да ти испитујеш срца и да волиш искреност. Ја сам чистог срца принео све ово и с радошћу сам гледао како народ твој, који је овде, драговољно теби приноси. Господе, Боже отаца наших Авраама, Исака и Израиља, сачувај довека у срцу народа твога такву мисао и вољу и управљај срце њихово ка себи! Даруј сину моме Соломону чисто срце да држи заповести твоје, сведочанства твоја и законе твоје! Нека чини све како би саградио храм за који сам све припремио.” Потом Давид рече целом збору: „Благословите Господа, Бога свога!” Тада сав збор благослови Господа, Бога отаца својих, поклонише се и падоше ничице пред Господом и пред царем. Затим принесоше Господу жртве и сутрадан принесоше жртве паљенице: хиљаду волова, хиљаду овнова, хиљаду јагањаца с наливима њиховим и много других жртава за цео Израиљ. Тог дана су јели и пили пред Господом радујући се веома. Зацарише по други пут Давидовог сина Соломона, помазаше га Господу за владара, а Садока за првосвештеника. Тако седе Соломон на престо Господњи да влада уместо свога оца Давида. Био је срећан и слушао га је сав Израиљ. Све вође, јунаци и сви синови цара Давида пружише руке да ће бити покорни цару Соломону. Господ узвиси Соломона пред целим Израиљем и даде му славу какву ниједан цар пре њега није имао у Израиљу. Јесејев син Давид владао је над целим Израиљем. Над Израиљем је владао четрдесет година: у Хеврону је владао седам година, а у Јерусалиму тридесет три године. Он умре у лепој старости, испуњеног живота, пун богатства и славе. На његово место се зацари син његов Соломон. Дела цара Давида од првог до последњег, ено, записана су у Књизи видеоца Самуила, у Књизи пророка Натана и у Књизи видеоца Гада, с целим његовим владањем, његовим јунаштвом и догађајима који пређоше преко њега и Израиља и свих других царстава земаљских. Давидов син Соломон учврстио се у свом царству. Господ, Бог његов, био је с њим и веома га је узвисио. Соломон наложи целом Израиљу, заповедницима над хиљадом, стотиницима, судијама, свим вођама у Израиљу и поглаварима домова отачких, па отидоше Соломон и сав збор на узвишицу у Гаваону. Тамо је био шатор савеза Божјег, који је начинио у пустињи слуга Господњи Мојсије. Ковчег Божји Давид је пренео из Киријат-Јарима на место које му је припремио Давид. Разапео је шатор у Јерусалиму. Бронзани жртвеник који је начинио Веселеило, син Урија, син Ора, био је пред шатором Господњим. Ту дођоше Соломон и сав збор. Тада принесе Соломон онде, пред Господом, на жртвенику бронзаном који је био испред шатора састанка, хиљаду жртава паљеница. Те ноћи јави се Бог Соломону и рече му: „Ишти шта да ти дам.” Соломон одговори Богу: „Ти си учинио велику милост моме оцу Давиду и поставио си ме за цара после њега. Господе, Боже! Нека се сад испуни твоја реч коју си рекао оцу моме Давиду јер си ме посветио за цара над народом кога има као праха земаљског. Зато дај ми мудрост и знање да предводим овај народ, јер ко може да суди овако великом народу твом?” Тада Бог рече Соломону: „Зато што ти је то у срцу, а не иштеш богатство, благо, славу, главе непријатеља својих, нити иштеш дуг живот, већ иштеш мудрост и знање да можеш да судиш народу моме над којим сам те зацарио, даћу ти мудрост и знање. Даћу ти и богатство и славу какве нису имали цареви пре тебе, нити ће имати после тебе.” Потом се Соломон врати са узвишице у Гаваону испред шатора састанка у Јерусалиму и владаше над Израиљем. Он накупи себи много кола и коњаника. Имао је хиљаду четири стотине кола и дванаест хиљада коњаника, које размести по градовима у којима су му била кола и код себе у Јерусалим. Цар учини да је у Јерусалиму било сребра и злата као камења, а кедрова као дудова у пољу. Соломону су доводили коње из Египта уз попуст јер су трговци цареви одређивали цену. Тако су увозили из Египта кола за шест стотина сикала сребра, а коње за сто педесет. Тако су се снабдевали сви цареви хетејски и цареви арамејски преко њих. Соломон науми да сазида храм имену Господњем и царски дом. Соломон одброја седамдесет хиљада носача, осамдесет хиљада дрвосеча у планини и три хиљаде шест стотина надзорника над њима. Потом поручи Соломон цару тирском Хираму говорећи: „Онако како си чинио оцу мом Давиду кад си му слао кедровину да гради себи дом у ком ће живети, тако учини и мени. Ево, намеравам да градим храм имену Господа, Бога свога, да га посветим, да се кади пред њим кадом мирисним, да се стално постављају хлебови и да се приносе жртве паљенице – ујутро и увече, суботом, младином и на празнике Господа, Бога нашег, у Израиљу заувек. Храм који ћу саградити биће велик јер је Бог наш већи од свих богова. Па ко може њему саградити храм кад га небо и највиша небеса не могу обухватити? Ко сам ја да њему градим храм? Него само да се кади пред њим. Тако сад ми пошаљи човека вештог, који уме да ради са златом, сребром, бронзом, гвожђем, плишом, кармезином и порфиром. Он треба да је вешт и у резбарству. Радиће с мајсторима које имам код себе у Јуди и Јерусалиму, које је позвао отац мој Давид. Пошаљи ми с Ливана дрва кедрова, чемпресе и сандаловину, јер знам да слуге твоје знају да секу дрва на Ливану. И моје слуге ће радити с твојим слугама. Мора да се припреми много дрва јер храм који ћу градити биће велик и величанствен. Ево, дрвосечама који буду секли дрва, радницима твојим, даћу двадесет хиљада мерица пшенице, двадесет хиљада мерица јечма, двадесет хиљада мера вина и двадесет хиљада мера уља.” Цар тирски Хирам одговори писмом које посла Соломону: „Зато што Господ воли свој народ, зато те постави за цара над њим.” Још рече Хирам: „Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који је створио небо и земљу! Он је подарио цару Давиду сина мудрог, паметног и разумног, који ће саградити храм Господу и дом царски себи. Сад ти шаљем човека вештог и разумног Хирама Авива. Он је син жене из Дановог племена, ком је отац био Тирац. Уме да обрађује злато, сребро, бронзу, гвожђе, камен, дрво, плиш, порфиру, платно и кармезин. Он влада резбаријом и уме да уради сваки уметнички рад који му се повери. Нека ради с твојим мајсторима и с мајсторима господара мога, оца твог Давида. Нека господар мој пошаље пшеницу, јечам, уље и вино, као што је обећао. Ми ћемо насећи дрва на Ливану колико треба и донећемо их на сплавовима морем до Јафе. Ти их онда пренеси у Јерусалим.” Тада Соломон скупи све дошљаке у Израиљу после пребројавања које је извршио отац његов Давид. Било их је сто педесет три хиљаде и шест стотина. Од њих одреди седамдесет хиљада носача, осамдесет хиљада дрвосеча у планини и три хиљаде шест стотина надзорника да управљају радом народа. Тако Соломон поче да гради храм Господњи у Јерусалиму, на брду Морији, где је одредио отац његов Давид. То место је припремио Давид на њиви Орнана Јевусејца. Почео је да гради другог дана другог месеца четврте године свога владања. Ово су размере које је Соломон одредио за градњу храма Божјег: дужина је била шездесет лаката по старој мери, а ширина двадесет лаката. Трем који је био пред храмом био је његове ширине, дугачак двадесет лаката, а висок сто двадесет лаката. Изнутра га је обложио чистим златом. Велику просторију је обложио чемпресовином, а потом је прекрио чистим златом и поставио палме и венце. Храм је обложио драгим камењем да би га украсио. Злато је било из Парвајима. Тако обложи храм, греде, прагове, зидове и врата и изреза херувиме по зидовима. Потом сагради простор за светињу над светињама. Дугачак је био двадесет лаката, као и ширина храма. Обложио га је са шест стотина таланата чистог злата. За клинове је утрошио педесет сикала злата. И горње просторије обложи златом. У простору за светињу над светињама начини два херувима и обложи их златом. Крила херувима била су дуга двадесет лаката. Једно крило од пет лаката додиривало је зид храма, а друго крило од пет лаката дотицало је крило другог херувима. Тако је и крило другог херувима било пет лаката, додиривало је зид храма, а друго крило од пет лаката додиривало је крило првог херувима. Крила тих херувима била су двадесет лаката широка. Они су стајали право, на својим ногама, а лица су им била окренута ка храму. Потом начини застор од порфире, скерлета, кармезина и финог платна и на њему извезе херувиме. Пред храмом начини два стуба висока тридесет пет лаката. Капители су им били пет лаката високи. Потом начини цветне венце као у храму и стави их на стубове, а затим начини сто нарова и стави их међу венце. Стубове је поставио пред храмом, један с десне стране, а други с леве. Десни назва Јахин, а леви Воас. Потом је начинио бронзани жртвеник двадесет лаката дуг, двадесет лаката широк и десет лаката висок. Затим сали „море” пет лаката високо. Обим, мерен врпцом, износио је тридесет лаката. Под њим су били ликови волова свуда уоколо. По десет их је било на једном лакту тако да су окруживали „море”. Ти волови су били у два реда сливени с њим. Оно је стајало на дванаест волова. Три су била лицем према северу, три су гледала на запад, три на југ, а три на исток. „Море” је стајало одозго на њима, а сапи њихове биле су у средини. Дебљина му је била један длан, а руб му је био као руб чаше, као љиљан. Захватао је три хиљаде мерица. Потом начини десет умаваоника. Пет их стави здесна, а пет слева да се у њима пере што се приноси за жртве паљенице. „Море” је служило да се свештеници умивају. Затим начини десет свећњака од злата, по пропису, и стави их у храм, пет с десне стране, а пет с леве. Потом начини десет столова и стави их у храм, пет с десне стране, а пет с леве. Начини и стотину чаша од злата. Затим начини свештенички трем и велики трем с вратима која опточи бронзом. „Море” постави с десне стране према југоистоку. Потом Хирам начини лонце, лопате и котлиће. Тако је Хирам завршио радове које је обавио цару Соломону за храм Божји: два стуба и два капитела округла одозго на стубовима, две плетенице да покривају два капитела наврх стубова, четири стотине нарова у две плетенице, а на свакој плетеници су била два реда нарова да покривају капителе наврх стубова, десет подножја и десет умиваоника на подножјима, „море” и дванаест волова под њим, лонце, лопатице, виљушке и све што треба начини Хирам Авив од сјајне бронзе цару Соломону за храм Господњи. Цар је саливао у долини јорданској, земљи иловаче, између Сохота и Саридате. Соломон је начинио толико посуда да се није мерила тежина бронзе. Соломон начини и све друге предмете за храм Божји: златни жртвеник, столове за приношење хлебова, свећњаке са жишцима од чистог злата да се по пропису пале пред светињом над светињама, цветове, жишке и машице од злата, а то је злато било чисто, ножеве, котлиће, жараче и кадионице од чистог злата. Улаз у храм, унутрашња врата од светиње над светињама и врата храма на улазу била су од злата. Тако Соломон заврши сав посао за храм Господњи. Соломон унесе посвећене дарове свога оца Давида, сребро, злато и посуде, и стави их у ризницу храма Божјег. Потом Соломон сазва у Јерусалим старешине Израиљеве, све главаре племена, вође домова отачких синова Израиљевих да пренесу ковчег савеза Господњег из града Давидовог, то јест Сиона. Тако се сабраше код цара сви људи Израиљеви на празник у седмом месецу. Кад дођоше све старешине Израиљеве, узеше левити ковчег и пренесоше ковчег, шатор састанка и све посуде освећене које су биле у шатору, пренесоше свештеници и левити. Цар Соломон и сав збор Израиљев који се сабрао к њему принесоше на жртву пред ковчегом оваца и говеда толико да се није могло ни пребројати ни проценити. Свештеници унесоше ковчег савеза Господњег на место његово у унутрашњи простор у светињу над светињама, под крила херувима. Херувими су, наиме, имали раширена крила над местом на којем је стајао ковчег. Херувими су заклањали ковчег и облице његове одозго. Облице су биле тако дуге да су се крајеви видели из храма, али ништа више. Тамо су остале до данас. У ковчегу није било ничега осим две плоче које је ставио Мојсије на Хориву кад је Господ склопио савез са синовима Израиљевим после изласка из Египта. Свештеници изађоше из светиње. Сви који су ту били освештали су се без обзира на дуге редове. Сви левитски певачи, Асаф, Еман, Једутун, синови њихови и браћа њихова, стајали су обучени у фино платно с кимвалима, харфицама и цитрама са источне стране жртвеника, а с њима и сто двадесет свештеника који су дували у трубе. Док су трубачи и певачи сложно хвалили и славили Господа подижући глас уз трубе, кимвале и друге справе „јер је добар и довека је милост његова”, облак испуни дом Господњи. Свештеници нису могли да наставе служење јер слава Господња испуни храм Божји. Тада Соломон изговори: „Господ је рекао да ће боравити у тами, а ја саградих храм теби за стан и место да у њему боравиш заувек.” Потом се окрену цар и благослови сав збор Израиљев, а сав збор Израиљев је стајао. Он изговори: „Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који својом руком испуни оно што је устима својим говорио оцу моме Давиду кад је рекао: ‘Од дана кад сам извео народ свој из земље египатске, нисам изабрао град међу свим племенима Израиљевим да се сагради храм у коме би пребивало име моје, нити сам изабрао човека који би био вођа народу моме Израиљу, него изабрах Јерусалим да у њему пребива име моје и изабрах Давида да управља народом мојим Израиљем.’ Отац мој Давид науми да сагради храм имену Господа, Бога Израиљевог. Међутим, Господ рече оцу моме Давиду: ‘Добро си учинио што си помислио да саградиш храм имену моме. Међутим, нећеш ти сазидати тај храм, него син твој, који ће изаћи из тела твог. Он ће саградити храм имену моме.’ Тако Господ одржа реч своју коју је дао јер сам ја наследио оца свога Давида и седох на престо Израиљев, као што је рекао Господ, и саградих храм овај имену Господа, Бога Израиљевог. Поставио сам овде ковчег у коме је савез Господњи, који је склопио са синовима Израиљевим.” Потом стаде Соломон пред жртвеник Господњи и пред збор Израиљев подиже руке своје. Соломон је, наиме, начинио подножје од бронзе и ставио га насред трема. Било је пет лаката дуго, пет лаката широко, а три лакта високо. Он ступи на њега, клече на колена пред целим збором Израиљевим и подиже руке своје к небу. Потом рече: „Господе, Боже Израиљев! Нема Бога као што си ти ни на небу, ни на земљи. Чуваш савез и милост слугама својим, који ходе пред тобом свим срцем својим. Ти си слуги свом, а оцу мом Давиду, испунио оно што си обећао. Оно што си устима својим рекао, то си руком својом данас испунио. Сад, Господе, Боже Израиљев, одржи што си рекао оцу моме Давиду кад си казао: ‘Неће ти преда мном нестати човек који би седео на престолу Израиљевом само ако синови твоји буду чували пут да иду по закону моме, као што си ти ходио преда мном.’ Сада, Господе, Боже Израиљев, нека се испуни реч твоја коју си дао слуги своме Давиду. Међутим, да ли ће Бог заиста боравити с човеком на земљи? Ето, небо и највиша небеса не могу да те обухвате, а камоли овај храм који сам саградио. Али погледај на молитву слуге твога и на молбу његову, Господе, Боже мој! Чуј вапај и молитву којом ти се данас моли слуга твој! Нека буду очи твоје отворене над храмом овим дању и ноћу, над овим местом на коме си рекао да ћеш поставити име своје, да чујеш молитву којом ће се молити слуга твој на овом месту. Почуј молбе слуге свога и народа свога Израиља којима ће се молити на овом месту. Почуј с места на коме станујеш, с неба, почуј и смилуј се! Кад неко згреши ближњем свом и треба да се закуне, нека заклетва дође пред жртвеник твој у овом храму. Ти почуј с неба и пресуди слугама својим. Осуди кривца окрећући дела његова на главу његову, а недужног оправдај поступајући по исправности његовој. Кад се распрши пред непријатељем народ твој зато што ти је сагрешио, па се обрати, прослави име твоје, помоли ти се и замоли те у храму овом, ти почуј с неба, опрости грех народу свом Израиљу и доведи их опет у земљу коју си дао њима и очевима њиховим. Кад се затвори небо и не буде кише зато што су теби сагрешили, па ти се помоле на месту овом, прославе име твоје и одврате се од греха свог, кад их ти казниш, почуј с неба и опрости грех слугама својим и народу свом Израиљу. Покажи им прави пут којим ће ићи и пусти кишу на земљу своју коју си дао народу свом у наследство. Кад завладају глад у земљи, помор, суша, болест жита, скакавци или гусенице, или га притисне непријатељ његов у његовој властитој земљи, или било какво зло или болест, сваку молбу и сваку молитву од било ког човека или од целог народа твог Израиља, ко осети бол у срцу свом и подигне руке своје у храму овом, ти почуј с неба, из стана свог, опрости, подај сваком по делима његовим јер ти знаш срце његово, ти једини продиреш у срце синова људских. Нека те се боје да би ишли путевима твојим докле год живе у земљи коју си дао оцима нашим. И дошљак који није из народа твог Израиља, него је дошао из далеке земље због имена твог великог, руке твоје крепке и мишице твоје подигнуте, кад дође и помоли се у храму овом, ти почуј с неба, из стана свога, услиши све вапаје његове да би познали име твоје сви народи на земљи и бојали се тебе као и народ твој Израиљ и да би схватили да је име твоје призвано на храм овај који саградих. Кад народ твој пође у рат против непријатеља својих путем којим га пошаљеш и помоли ти се окренут граду овом који си изабрао и к овом храму који сам саградио имену твом, почуј с неба молбу његову и молитву његову и подај му правду. Кад ти сагреше, јер нема човека који не греши, па се разгневиш на њих и предаш их непријатељима да их заробе и одведу у далеку земљу или ближу, па се покају у срцима својим у земљи у којој су одведени у ропство, покају се и почну молити у земљи у којој су у ропству па кажу: ‘Сагрешисмо, зло учинисмо и скривисмо’, па се покају свим срцем својим и свом душом својом у земљи у којој су доведени у ропство, па ти се помоле окренувши се према земљи својој коју си дао очевима њиховим, према граду који си изабрао и према храму који сам саградио имену твом, почуј с неба, из стана свог, молбу њихову и молитву њихову, подај им правду и опрости народу свом што ти је сагрешио. Тако, Боже мој, нека буду очи твоје отворене и уши твоје пригнуте на молбу у месту овом. Сад устани, Господе, Боже, у боравишту свом, ти и ковчег силе твоје! Господе, Боже! Нека се обуку у спасење свештеници твоји и верници твоји нека се радују у срећи! Господе, Боже! Немој да одвратиш лице своје од помазаника свог. Опомени се милости коју си обећао слуги свом Давиду.” Кад Соломон заврши молитву, сиђе огањ с неба, спали жртву паљеницу и остале жртве и напуни се храм славе Господње. Свештеници нису могли да уђу у храм Господњи јер се испуни храм господњи славом Господњом. Кад сви синови Израиљеви видеше како сиђоше огањ и слава Господња на храм, приклонише лица к земљи, поклонише се и прославише Господа „... јер је добар, јер је довека милост његова”. Тако цар и сав народ принеше жртве пред Господом. Цар Соломон принесе на жртву двадесет две хиљаде волова, сто двадесет хиљада оваца и тако осветише храм Божји цар и сав народ. Свештеници су стајали на својим местима, а левити са инструментима за песме Господње које начини цар Давид за слављење Господа „... јер је довека милост његова”. Остали свештеници су дували у трубе наспрам њих, а сви синови Израиљеви су стајали. Соломон освети средину трема пред храмом Господњим јер је онде принео жртве паљенице и лој од жртава захвалних. На жртвенику бронзаном, који је начинио Соломон, нису могле стати жртве паљенице, дарови и лој њихов. Зато је Соломон прослављао празник седам дана и сав Израиљ с њим, тако да је сабор био веома велик, од Емата до Потока египатског. Осмог дана имали су свечан скуп јер су освећење жртвеника празновали седам дана и празник је био седам дана. Двадесет трећег дана седмог месеца отпусти он народ да иде у своје шаторе. Били су радосни и весели због добра које учини Господ Давиду, Соломону и Израиљу, народу своме. Тако доврши Соломон храм Господњи и дом царски. Био је успешан у свемо што је био наумио да начини у храму Господњем и дому своме. Потом се јави Господ Соломону ноћу и рече му: „Услишио сам молбу твоју и изабрао сам то место да ми буде храм за жртве. Кад затворим небо да не буде кише, или ако заповедим скакавцима да обрсте земљу, или ако пустим помор на народ свој, па се покаје народ мој на који је призвано име моје, помоли се, заиште лице моје и врати се са злих путева својих, ја ћу их чути с неба, опростићу им грех њихов и исцелићу земљу њихову. Очи ће моје бити отворене и уши моје пригнуте за молитву с тог места. Сада сам изабрао и осветио храм тај да буде име моје ту довека. Очи моје и срце моје биће ту стално. А ти, ако будеш ходио преда мном као што је ишао отац твој Давид и будеш вршио све што сам ти заповедио и будеш држао законе и заповести моје, учврстићу престо царства твога као што сам обећао оцу твом Давиду кад сам рекао: ‘Неће ти нестати човека који би владао у Израиљу.’ Међутим, ако се окренете, напустите законе моје и заповести моје које сам вам дао, па одете и почнете да служите другим боговима и да им се клањате, тада ћу их истребити из земље своје коју сам им дао. Одбацићу од себе храм овај који сам посветио имену свом и учинићу од њега да му се ругају и подсмевају сви народи. Храм овај, колико год да је величанствен, ко год прође поред њега запрепастиће се и рећи ће: ‘Зашто је Господ то учинио од земље ове и храма овог?’ Тада ће му одговорити: ‘Зато што су напустили Господа, Бога отаца својих, који их је извео из земље египатске, и прихватили друге богове да им се клањају и да им служе. Зато је пустио на њих сва ова зла.’” Кад прође двадесет година у којима Соломон сагради храм Господњи и двор свој, поправи Соломон градове које му врати Хирам и насели тамо синове Израиљеве. Потом пође Соломон на Емат Совски и освоји га. Затим сагради Тадмор у пустињи и све градове за житнице сазида у Емату. Сагради и Горњи Вет-Орон и Доњи Вет-Орон, утврђене градове са зидинама, вратима и пречагама. Такође, и Валат и све градове у којима је Соломон имао житнице и градове за кола, градове за коњицу и шта год је Соломон зажелео да гради у Јерусалиму, на Ливану и по целој земљи којом је владао. Све становнике који су преостали од Хетејаца, Аморејаца, Ферезејаца, Јевејаца и Јевусејаца, који нису били Израиљци, синове њихове који су били и остали после њих у земљи, а које нису истребили синови Израиљеви, Соломон примора да плаћају данак до дана данашњег. Синове Израиљеве не учини Соломон робовима за своје послове, већ су били војници, заповедници и вође над колима и коњаницима његовим. Главних управитеља цара Соломона, који су управљали народом, било је двеста педесет. Соломон пресели и ћерку фараонову из Давидовог града у дом који јој сазида, јер помисли: „Неће моја жена живети у светом дому цара Израиљевог Давида јер је у њега дошао ковчег Господњи.” Затим поче да приноси Соломон жртве паљенице Господу на жртвенику Господњем који начини пред тремом, сваког дана, онако како је заповедио Мојсије: суботом, младином, на три празника годишње, наиме на Празник бесквасних хлебова, на Празник седмица и на Празник колиба. По заповести оца свога Давида распореди групе свештеника према дужностима њиховим и левите према дужностима њиховим да славе Бога и свакодневно помажу свештеницима и вратарима по групама њиховим на свим вратима. Таква је била заповест Давида, човека Божјег. Ни у чему се није одступило од заповести цареве за свештенике и левите ни у погледу ризница. Тако се завршио сав посао Соломонов од дана кад је почео храм Господњи до завршетка његовог. Тако је довршен храм Господњи. Потом отиде Соломон у Есион-Гавер и у Елот, на обали морској у земљи едомској. Хирам му посла по својим људима бродове и људе вичне мору. Они отидоше с људима Соломоновим у Офир и донесоше четири стотине педесет таланата злата, па их донесоше цару Соломону. Глас о Соломону стигне и до царице од Саве, која, да би га проблемима испитала, дође у Јерусалим с великом пратњом, с камилама натовареним мирисима, великим златом и драгим камењем. Кад је дошла код Соломона, разговарала је с њим о свему што јој је на срцу. Соломон јој одговори на сва питања. Ничег није било непознатог Соломону а да јој Соломон није одговорио. Кад царица од Саве увиде мудрост Соломонову, храм који је саградио, јела на столу његовом, станове слугу његових, послужење дворана његових, одело њихово, пехарнике његове и одела њихова, његове жртве паљенице које је приносио у храму Господњем, застаде јој дах. Она рече цару: „Истина је била што сам чула у земљи својој о стварима и мудрости твојој. Међутим, ја нисам хтела да верујем у то шта су причали док нисам дошла и видела очима својим. А, гле, ни пола ми нису казали о великој мудрости твојој. Превазишао си речи које сам слушала. Благо људима твојим и слугама твојим који стално стоје пред тобом и слушају мудрост твоју. Нека је благословен Господ, Бог твој, који те је заволео тако да те је посадио на престо свој да царујеш уместо Господа, Бога свога. Јер Бог твој воли Израиљ и утврдиће га довека! Зато му је поставио тебе за цара да судиш и делиш правду.” Потом даде цару сто двадесет таланата злата и веома много мириса и драгог камења. Никад више није било таквих мириса какве је дала царица од Саве цару Соломону. Такође, и слуге Хирамове и слуге Соломонове донесоше злата из Офира. Довезоше и дрво сандалово и драго камење. Цар начини од дрвета сандаловог стазу за храм Господњи и за двор царев, као и харфице и цитре за певаче. Никад се раније нису виделе такве ствари у земљи јудејској. Цар Соломон даде царици од Саве све што је зажелела и затражила, осим онога што је она донела цару. Потом она отиде у земљу своју са слугама својим. Злата које је долазило Соломону сваке године било је шест стотина шездесет шест таланата, без оног које су доносили трговци и они који су продавали мирисе. Сви цареви арабијски и владари земаља доносили су Соломону злато и сребро. Цар Соломон начини двеста штитова од кованог злата. За сваки штит је употребио шест стотина сикала кованог злата. Затим, три стотине малих штитова од кованог злата, а за сваки штит је употребио триста сикала злата. Цар их стави у двор Ливанска шума. Цар је начинио и велики престо од слонове кости и обложио га чистим златом. Престо је имао шест степеника. Подножје од злата било је спојено с престолом и ручицама са обе стране седишта, а два лава су била поред ручица. Дванаест лавова је стајало на шест степеника са обе стране. Тако нешто није било начињено ни у једном царству. Све посуде из којих је пио цар Соломон биле су од злата и све посуде у двору Ливанска шума биле су од чистог злата. Од сребра није било ништа. Сребро је било безвредно у време Соломоново. Цареви бродови ишли су у Тарсис са слугама Хирамовим једном у три године. Бродови тарсиски доносили су злато, сребро, слоновачу, мајмуне и паунове. Тако је цар Соломон надвисио све цареве земаљске богатством и мудрошћу. Сви цареви земаљски желели су да виде Соломона и да чују мудрост његову, коју му је Господ усадио у срце. Сви су му доносили сваке године дарове, посуде сребрне и посуде златне, одећу, оружје, мирисе, коње и мазге. Соломон је имао четири хиљаде јасала за коње и кола и дванаест хиљада коњаника, које је разместио по градовима у којима су била кола и код себе у Јерусалиму. Владао је над свим царевима од Еуфрата до земље филистејске и до границе египатске. Цар је учинио да је у Јерусалиму било сребра као камења, а кедрових дрва тако много као дудова који расту у пољу. Соломон је доводио коње из Египта и из свих земаља. Остала дела Соломонова, ранија и каснија, зар нису записана у Књизи пророка Натана, у Пророчанствима Ахије Силомљанина и у Виђењима видеоца Ида о Наватовом сину Јеровоаму? Соломон је владао у Јерусалиму над целим Израиљем четрдесет година. Потом почину Соломон код отаца својих и погребоше га у граду његовог оца Давида. На његово место зацари се син његов Ровоам. Ровоам отиде у Сихем јер се у Сихему окупи сав Израиљ да га зацари. Кад то чу Наватов син Јеровоам, који је био у Египту јер је био побегао од цара Соломона, врати се Јеровоам из Египта јер су били послали и позвали га. Тако дођоше Јеровоам и сав Израиљ и обратише се Ровоаму говорећи: „Твој отац је ставио на нас тежак јарам. Ти нам сада олакшај тешку службу свога оца и тешки јарам који је ставио на нас, па ћемо ти служити.” Он им одговори: „Дођите к мени опет за три дана.” Тада се народ удаљи. Потом се цар Ровоам посаветова са старцима који су служили његовог оца Соломона док је био жив и упита их: „Шта саветујете да одговорим овом народу?” Они му одговорише: „Ако омилиш народу, будеш благонаклон и лепо им одговориш, они ће ти заувек служити.” Међутим, он одбаци савет који му дадоше старци и посаветова се с младићима с којима је одрастао и који су га окруживали. Он их упита: „Шта ви саветујете да одговорим овом народу који ми рече: ‘Олакшај јарам који нам је ставио отац твој?’” Тада му одговорише младићи који су одрасли с њим говорећи: „Овако кажи народу који ти рече: ‘Отац твој је ставио на нас тежак јарам, па нам ти олакшај.’ Овако им реци: ‘Мој мали прст је дебљи него бутина оца мога. Отац мој је ставио на вас тежак јарам, а ја ћу вам га још отежати. Отац мој вас је шибао бичевима, а ја ћу вас шибати бичевима с бодљама.’” Трећег дана дођоше Јеровоам и сав народ к Ровоаму како им је казао цар кад је рекао: „Дођите к мени опет за три дана.” Цар им оштро одговори јер је одбацио савет старијих. Он им одговори онако како су га саветовали младићи и рече: „Мој отац је ставио на вас тежак јарам, а ја ћу вам га отежати. Отац мој вас је шибао бичевима, а ја ћу бичевима с бодљама.” Тако цар не послуша народ јер је Бог тако одредио да се обистини реч коју је Господ рекао преко Ахије Силомљанина Наватовом сину Јеровоаму. Кад сав Израиљ виде да цар неће да их услиши, рекоше цару говорећи: „Какав део ми имамо с Давидом? Немамо наследство са сином Јесејевим. Сваки у свој шатор, Израиљу! А ти, Давиде, гледај свој дом!” Тако отиде сав Израиљ у шаторе своје. Ровоам је владао још само над оним синовима Израиљевим који су живели по градовима. Потом цар Ровоам посла Адорама, који је надгледао радове, али га синови Израиљеви засуше камењем и убише. Тад цар Ровоам брзо седе у кола и побеже у Јерусалим. Тако се одвоји Израиљ од дома Јудиног до дана данашњег. Кад је Ровоам дошао у Јерусалим, позва дом Јудин и Венијаминов, сто осамдесет хиљада одабраних ратника, да нападну Израиљ и да врате царство Ровоаму. Међутим, дође реч Господња човеку Божјем Семаји саопштавајући: „Кажи сину Соломоновом Ровоаму, цару Јудином, и свим синовима Израиљевим у Јуди и Венијамину и реци: ‘Овако говори Господ: Немојте ићи и не ратујте с браћом својом. Свако нека се врати кући својој јер је ово по мојој вољи.’” Они послушаше реч Господњу, вратише се и не кренуше на Јеровоама. Ровоам је живео у Јерусалиму и поправљао утврђене градове у земљи Јудиној. Утврдио је Витлејем, Итам, Текују, Вет-Сур, Сохот, Одолам, Гат, Марису, Зиф, Адораим, Лазис и Азику, Сарају, Ејалон и Хеврон, који су у земљи Јудиној и Венијаминовој утврђени градови. Кад је утврдио градове, поставио је у њима заповеднике и складишта за храну, уље и вино и у сваки град штитове и копља тако да их чврсто утврди. Њему су припадали Јуда и Венијамин. Свештеници и левити, који су живели по целом Израиљу, сабраше се код њега из свих крајева. Левити су напустили своје просторе и своје поседе и дођоше у Јуду и у Јерусалим јер их отераше Јеровоам и синови његови да не обављају свештеничку службу Господу. Он постави свештенике за узвишице, демонизоване кипове јараца и телад коју је салио. За њима су из свих племена Израиљевих долазили они који су чистог срца прослављали Господа, Бога Израиљевог, да принесу жртве Господу, Богу отаца својих. Тако су ојачали царство Јудино и учврстили Соломоновог сина Ровоама три године, јер су три године ишли путем Давидовим и Соломоновим. Ровоам се оженио Маелетом, ћерком Давидовог сина Јеримота, и Авихаилом, ћерком Јесејевог сина Есијава, која му роди синове: Јеуса, Самарију и Зама. После ње ожени се Авесаломовом ћерком Махом, која му роди Авију, Атаја, Зиву и Селомита. Ровоам је волео Авесаломову ћерку Маху више од свих жена својих и наложница својих. Он је имао осамнаест жена и шездесет наложница. Добио је двадесет осам синова и шездесет ћерки. Ровоам постави сина Махиног Авију за поглавара и старешину над браћом његовом јер је хтео да га зацари. Поступао је мудро. Све синове своје распоредио је по свим крајевима Јудиним и Венијаминовим и по свим утврђеним градовима. Снабдео их је с доста хране и испросио им много жена. Кад је Ровоам учврстио царство и ојачао га, напусти закон Господњи заједно с целим Израиљем. Тада, пете године Ровоамове владавине, дође цар египатски Сисак пред Јерусалим, јер згрешише Господу. Имао је хиљаду двеста кола и шездесет хиљада коњаника. Није било броја народу који дође из Египта: Либијцима, Сукијцима и Етиопљанима. Он заузе утврђене градове Јудине и дође до Јерусалима. Тада дође пророк Семаја к Ровоаму и поглаварима Јудиним који су се били скупили у Јерусалиму због Сисака. Он им рече: „Овако говори Господ: ‘Ви остависте мене, зато и ја вас предајем у руке Сисаку.’” Тада се покајаше поглавари Израиљеви и цар и рекоше: „Господ је праведан.” Кад Господ виде да су се они покајали, дође реч Господња Семаји, коју саопшти: „Покајали су се, нећу их уништити. Избавићу их и неће се излити гнев мој на Јерусалим преко Сисака. Нека ми буду слуге, да схвате шта значи служити мени, а шта служити царевима земаљским.” Тако цар египатски Сисак нападе Јерусалим и узе благо храма Господњег и благо дома царевог. Све то узе. Узе и штитове златне које је Соломон био начинио. Уместо њих Ровоам начини штитове од бронзе и предаде их старешинама стражара који су чували врата дома царевог. Кад год је ишао цар у храм Господњи, долазили су стражари, доносили су их, а после их опет односили у стражару. Зато што се покајао, одвратио се од њега гнев Господњи и не уништи га потпуно јер је у Јуди остало добра. Потом се учврсти цар Ровоам у Јерусалиму, где је владао. Ровоам је имао четрдесет једну годину кад се зацарио, а седамнаест година је владао у Јерусалиму, граду који изабра Господ између свих племена Израиљевих да онде постави име своје. Његова мајка је била Нама, Амонка. Међутим, он је чинио зло јер није управио срце своје да тражи Господа. Ровоамова дела, ранија и каснија, зар нису записана у Књизи пророка Семаје и Родослову видеоца Ида? Ровоам и Јеровоам су ратовали непрестано. Потом Ровоам почину код отаца својих и погребоше га у Давидовом граду. На његово место зацари се син његов Авија. Авија се зацари над Јудом осамнаесте године Јеровоамовог владања. Он је владао три године у Јерусалиму. Мајка му се звала Михаја, а била је ћерка Урилова из Гаваје. Између Авије и Јеровоама изби рат. Авија је пошао у бој с храбром војском, четири стотина хиљада изабраних, храбрих људи. Јеровоам построји ред наспрам себе са осам стотина хиљада изабраних, храбрих људи. Тада Авија стаде на врх брда Сенарајима у Јефремовој гори и рече: „Чујте ме, Јеровоаме и сви Израиљци! Зар није требало да знате да је Господ, Бог Израиљев, предао Давиду царевање над Израиљем довека, њему и потомцима његовим савезом осољеним? Међутим, устаде син Наватов Јеровоам, слуга Давидовог сина Соломона, и одметну се од господара свога. Приђоше му беспосличари и синови ђавољи, па се супротставише Соломоновом сину Ровоаму, који је био млад и бојажљив, тако да им се није одупрео. Ви сад мислите да можете да се одупрете царству Господњем које је у рукама синова Давидових јер вас је много и имате уз себе златну телад, коју вам је начинио Јеровоам као богове. Зар нисте отерали свештенике Господње, синове Аронове и левите? Поставили сте себи свештенике као народи других земаља. Ко год је дошао с телетом и са седам овнова постао је свештеник онима који нису богови. Нама је Господ – Бог! Нисмо га напустили, а свештеници који служе Господу јесу синови Аронови, а левити врше своју службу. Они приносе жртве паљенице свако јутро и свако вече, каде, постављају хлебове на чист сто и пале жишке на златном свећњаку свако вече. Ми држимо уредбу Господа Бога, а ви сте је напустили. Ево, нама су напред Бог и свештеници његови и трубе гласне да трубе против вас. Синови Израиљеви! Немојте да ратујете против Господа, Бога отаца својих, јер нећете бити срећни!” Међутим, Јеровоам направи заседу да им зађу с леђа и тако су Јудејцима били једни спреда, а други иза леђа. Кад се Јудејци осврнуше, а оно, бој спреда и отпозади! Тада повикаше Господу, а свештеници затрубише у трубе. Народ Јудин пусти бојни поклич и, кад викну народ Јудин, разби Бог Јеровоама и сав Израиљ пред Авијом и Јудом. Тада побегоше синови Израиљеви пред Јудом и Бог их предаде њима у руке. Авија и људи његови тешко их поразише. У Израиљу погибе пет стотина хиљада одабраних људи. Тако су тада синови Изриљеви били покорени, а синови Јудини ојачаше јер су се уздали у Господа, Бога отаца својих. Авија је прогнао Јеровоама и освојио му је Ветиљ са селима његовим, Јесану и села њена и Ефрон и села његова. Док је Авија живео, Јеровоам се није опоравио. Господ га удари и он умре. Авија постаде моћан. Узео је себи четрнаест жена, па је добио двадесет два сина и шеснаест ћерки. Остала дела Авијина, шта је чинио и шта је говорио, све је то записано у Књизи пророка Ида. Авија почину код отаца својих. Сахранише га у Давидовом граду, а на његово место се зацари његов син Аса. У време његово земља је била мирна десет година. Аса је чинио добро и исправно пред Господом, Богом својим. Уклонио је жртвенике туђе, узвишења, поломио стубове и разбио кипове. Заповедио је Јудејцима да траже Господа, Бога отаца својих, и да испуњавају закон и заповест. Уклонио је из свих градова Јудиних узвишења и стубове посвећене Сунцу. Земља је била мирна у његово време. Саградио је утврђене градове у Јудеји јер је владао мир у земљи. Нико га није нападао у то време јер му је Господ то даровао. Зато он рече Јудејцима: „Хајде да саградимо ове градове и да их опашемо зидом, кулама, вратима и пречагама док је земља наша. Ми смо тражили Господа, Бога свог. Тражили смо га и он нам даде мир око нас.” Тако су градили и били задовољни. Аса је имао војску од триста хиљада од Јуде, који су носили велике штитове и копља, а од Венијамина двеста осамдесет хиљада, који су носили мале штитове и затезали лукове. Сви су били храбри ратници. Тада пође на њих Зара Етиопљанин с милион војника и триста кола, па дође до Марисе. Аса изађе пред њега. Војске се распоредише у долини Сефати код Марисе. Аса завапи Господу, Богу своме, говорећи: „Господе, теби није тешко да помогнеш слабом против јаког. Помози нам, Господе, Боже наш! У тебе се уздамо и у твоје име дођосмо пред оволико мноштво. Господе, ти си Бог наш, не дај да ти човек науди!” Потом разби Господ Етиопљане пред Асом и пред Јудом и Етиопљани побегоше. Аса и људи који су били с њим гонили су их до Герара. Етиопљани попадаше да ниједан не остаде жив. Уништили су их Господ и војска његова, која однесе веома велик плен. Освојили су све градове око Герара јер је у њима завладао страх од Господа. Опленише све те градове јер је у њима био велик плен. Ударили су и на шаторе са стоком и одвели много оваца и камила, а потом се вратише у Јерусалим. Потом дух Божји сиђе на Одидовог сина Азарију. Он изађе пред Асу и рече му: „Чујте ме, Аса и сви Јудејци и Венијаминовци! Господ је с вама јер сте ви с њим. Ако га тражите, наћи ћете га; ако га напустите, и он ће напустити вас. Дуго је Израиљ без правог Бога, без свештеника-учитеља и без закона. Кад се у невољи својој обратио Господу, Богу Израиљевом, и кад су га тражили, нашли су га. У оно време није се могло безбедно одлазити и долазити јер је немир био велик међу свим становницима земаља. Један народ је нападао други и један град други јер их је Бог збунио разним невољама. Ви будите храбри! Немојте да вам клону руке јер постоји награда за ваша дела.” Кад је Аса чуо те речи и пророштво пророка Одида, охрабри се и уклони гнусне кипове из целе земље Јудине и Венијаминове и из градова које је заузео у Јефремовој гори. Потом обнови жртвеник Господњи који је стајао пред тремом Господњим. Затим окупи цело племе Јудино и Венијаминово и дошљаке који су боравили у Јефремовом, Манасијином и Симеуновом племену, јер их је много пребегло к њему из Израиља кад су видели да је Господ, Бог његов, с њим. Они се окупише у Јерусалиму трећег месеца петнаесте године владања Асиног. Тог дана су принели Господу жртве од плена који су догнали, седам стотина волова и седам хиљада оваца. Тада су се заветовали да ће тражити Господа, Бога отаца својих, свим срцем својим и свом душом својом. Ко год не би тражио Господа, Бога Израиљевог, тај би се погубио, био мали или велики, био човек или жена. Заклеше се Господу снажним гласом, кличући уз трубе и рогове. Радовали су се сви Јудејци због те заклетве јер су се били заклели свим срцем и свом вољом својом. Тражили су га и нашли га, зато им Господ даде мир са свих страна. Цар Аса је чак и мајку Маху свргнуо с власти јер је била начинила кип Астарти. Аса обори кип њен, изломи га и спали код потока Кедрона. Ипак, узвишења у Израиљу нису била оборена, али је срце Асино било исправно целог живота његовог. Он је унео у храм Божји оно што је посветио отац његов и што је сам посветио – сребро, злато и посуде. Све до тридесет пете године Асиног царевања није било рата. Тридесет шесте године царевања Асиног пође цар Израиљев Васа на Јуду. Он поче да гради Раму да нико не би могао да оде цару Јудином Аси, нити да од њега дође. Зато Аса узе сребро и злато из ризница храма Господњег и двора царевог и посла их цару арамејском Вен-Ададу, који је живео у Дамаску. Он му поручи: „Нека буде савез између мене и тебе као што је био између оца мога и оца твога. Ево, шаљем ти сребро и злато. Хајде, раскини савез који имаш с царем Израиља Васом, да би он отишао од мене.” Вен-Адад послуша цара Асу и посла своје војсковође на градове Израиљеве. Освојише Ијон, Дан, Авел-Мајин и све градове Нефталимове у којима су биле житнице. Кад Васа то дознаде, престаде да зида Раму и напусти посао. Тада цар Аса позва сав народ Јудин, па однесоше камење из Раме и дрво којим је градио Васа, па тиме утврди Гавају и Миспу. У то време дође виделац Ананије цару Јудином Аси и рече му: „Зато што си се уздао у цара арамејског, а ниси се уздао у Господа, Бога свога, зато ти се војска цара арамејског извукла из руку. Зар нису Етиопљани и Лувејци имали велике војске с веома много кола и коњаника? Па кад си се уздао у Господа, дао ти их је у руке. Јер очи Господње гледају по свој земљи да помогне онима који су свим срцем уз њега. То си лудо урадио. Зато ћеш одсад имати ратове.” Тада се Аса разгневи на видеоца и баци га у тамницу јер се наљутио због тога. У то време Аса казни и људе из народа. Ето, дела Асина, ранија и каснија, записана су у Књизи царева Јудиних и Израиљевих. Тридесет девете године свог владања разболе се Аса од ногу. Болест његова је била тешка, али ни у болести својој није се уздао у Господа, него у лекаре. Аса почину код отаца својих. Умро је четрдесет прве године свог владања. Погребоше га у гробу његовом, који је ископао себи у Давидовом граду. Ставили су га на постељу коју је био напунио мирисима и аромама припремљеним вештином апотекарском и обилно их палили. На његово место зацари се његов син Јосафат. Он се утврди против Израиља. Размести војску по свим утврђеним градовима Јудиним и постави надзорнике по земљи Јудиној и по градовима Јефремовим које је био освојио отац његов Аса. Господ је био с Јосафатом јер је ишао правим путевима свог претходника Давида и није служио Валу. Тражио је Бога, оца свога, и ходио по заповестима његовим, а није чинио као синови Израиљеви. Зато Господ утврди царство у руци његовој и сав народ Јудин давао је прилоге Јосафату, тако да је имао велико богатство и славу. Срце му се оснажило на путу Господњем, па је уклонио узвишице и идоле из Јуде. Треће године свога владања посла заповеднике своје Вен-Аила, Овадију, Захарију, Натанаила и Мисеју да подучавају по градовима Јудиним, а с њима и левите: Семају, Натанију, Зевадију, Асаила, Семирамота, Јонатана, Адонију, Товију и Тов-Адонију, и с њима свештенике Елисаму и Јорама. Они су подучавали по Јудеји. Имали су уз себе Књигу закона Господњег и обилазили све градове Јудине подучавајући народ. Страх Господњи је обузео сва царства земаљска око Јудеје, тако да нису нападала Јосафата. Чак су и Филистејци доносили Јосафату поклоне и данак у новцу. И Арабљани су доводили стоку, седам хиљада седам стотина овнова и седам хиљада седам стотина јараца. Јосафат је све више јачао. Саградио је у Јудеји куле и градове за складишта. Имао је доста залиха по градовима Јудиним и војника, храбрих бораца у Јерусалиму. Ово је попис њихов по домовима отаца њихових: од Јуде над хиљадом био је војсковођа Адна с три стотине хиљада храбрих бораца. До њега је био војсковођа Јоанам с двеста осамдесет хиљада. За њим је био Зихријев син Амасија, који се добровољно посветио Господу. С њим је било двеста хиљада храбрих бораца. Од Венијамина: храбри борац Елијада, с којим је било двеста хиљада наоружаних луком и штитом. Уз њега је био Јозавад са сто осамдесет хиљада опремљених за бој. Они су служили цару, осим оних које је цар разместио по утврђеним градовима по целој земљи Јудиној. Јосафат је имао велико богатство и славу и опријатељио се с Ахавом. После неколико година отиде к Ахаву у Самарију. Ахав накла њему и људима његовим много оваца и волова. Потом га је наговарао да нападну Рамот Галадски. Цар Израиљев Ахав упита цара Јудиног Јосафата: „Хоћеш ли да пођеш са мном на Рамот Галадски?” Он му одговори: „Ја сам као ти, мој народ је као твој народ, поћи ћемо у рат.” Потом рече Јосафат цару Израиљевом: „Потражи данас реч Господњу.” Тада цар Израиљев позва пророке своје, четири стотине људи и рече им: „Да ли да пођем у рат против Рамота Галадског или да одустанем?” Они одговорише: „Пођи, јер ће га Господ предати цару у руке.” Јосафат упита: „Постоји ли овде још који пророк Господњи да и њега упитамо?” Цар Израиљев одговори Јосафату: „Има још један човек преко којег бисмо могли упитати Господа. Међутим, ја га мрзим јер ми не прориче никад добро, него увек зло. То је син Јемлин Михеја.” Јосафат рече: „Нека цар не говори тако.” Тада цар Израиљев дозва једног дворанина и заповеди му: „Брзо доведи сина Јемлиног Михеју!” Потом су седели цар Израиљев и цар Јудин Јосафат, сваки на свом престолу, обучени у царску одећу. Седели су на простору испред Самаријских врата, а сви су пророци пророковали пред њима. Хананин син Седекија начини себи гвоздене рогове и рече: „Овако говори Господ: ‘Овим ћеш бости Арамејце док их не уништиш.’” Сви су пророци пророковали тако и говорили: „Пођи на Рамот Галадски! Успећеш и Господ ће га предати цару у руке!” Гласник који је отишао да доведе Михеју обрати му се говорећи: „Ево, пророци су наговестили једногласно успех цару. Тако нека и твоја реч буде као њихова и пророкуј успех.” Михеја одговори: „Тако да је жив Господ, говорићу оно што ми Господ саопшти.” Кад он дође пред цара, упита га цар: „Михеја, да ли да пођемо у рат против Рамота Галадског, или да одустанемо?” Он одговори: „Идите, бићете срећни јер ће вам се предати у руке.” Цар му рече: „Колико ћу те пута заклињати да ми говориш само истину у име Господње?” Тада он рече: „Видех сав народ Израиљев разасут по брдима као овце које немају пастира. Господ рече: ‘Они немају господара, нека се свако врати кући у миру.’” На то рече цар Израиљев Јосафату: „Зар ти нисам рекао да ми неће прорећи добро него зло?” Михеја настави: „Сада чујте реч Господњу. Видех Господа како седи на престолу свом, а сва војска небеска стајала му је с десне и с леве стране. И Господ рече: ‘Ко ће завести цара Израиљевог Ахава да зарати и да падне пред Рамотом Галадским?’ Тада један предложи ово, а други оно. Најзад изађе један дух, стаде пред Господа и рече: ‘Ја ћу га завести.’ Господ упита: ‘Како?’ Овај одговори: ‘Отићи ћу и бићу лажљив дух у устима свих пророка његових.’ Господ тада рече: ‘Завешћеш га и успећеш. Иди, учини тако.’ Тако је, ето, Господ ставио лажљив дух у уста тих пророка твојих. Господ ти је зло наговестио.” Тада приђе Хананин син Седекија и удари Михеју по образу говорећи: „Којим путем је дух Господњи отишао из мене да би говорио с тобом?” Михеја му одговори: „Ето, видећеш оног дана кад се будеш сакривао из собе у собу.” Тада цар Израиљев рече: „Ухватите Михеју и одведите га заповеднику града Амону и његовом сину Јоасу. Кажите им да овако говори цар: ‘Баците овог у тамницу. Дајте му помало хлеба и мало воде док се срећно не вратим.’” Михеја одговори: „Ако се срећно вратиш, онда није Господ преко мене говорио.” Затим додаде: „Чујте ово сви народи!” Потом цар Израиљев пође с царем Јудиним Јосафатом на Рамот Галадски. Тада рече цар Израиљев Јосафату: „Ја ћу се преобући и тако поћи у бој, а ти остани у својој одећи.” Онда се пресвуче цар Израиљев и пођоше у бој. Цар арамејски је био наредио заповедницима кола својих говорећи: „Немојте ударати ни малог ни великог, него само цара Израиљевог!” Кад из кола видеше Јосафата, рекоше: „То је цар Израиљев!”, па појурише за њим. Тада Јосафат повика и Господ му поможе и одврати их Бог од њега. Кад заповедници кола видеше да то није цар Израиљев, одступише од њега. Један војник одапе лук насумице и погоди цара Израиљевог где се спаја оклоп. Тада он рече свом везиру: „Заокрени и извези ме из боја јер сам рањен.” Бој је бивао све жешћи тог дана. Цар Израиљев је стајао усправно у колима својим наспрам Арамејаца до вечери. Умро је по сунчевом заласку. Цар Јудин Јосафат срећно се врати дому свом у Јерусалим. Тада изађе пред њега Ананијев син, виделац Јуј, и рече цару Јосафату: „Зар је требало да помажеш безбожнику и да волиш оне који мрзе Господа? Зато се на тебе сручио гнев Господњи! Међутим, нашло се и добра у теби зато што си истребио идоле из земље и зато што си усмерио срце своје да тражиш Бога.” Јосафат је боравио у Јерусалиму. Опет је обилазио народ од Вирсавеје до Јефремове горе и приводио их Господу, Богу отаца својих. Постави у земљи судије у свим утврђеним градовима Јудиним, у сваком граду. Он рече судијама: „Пазите шта ћете радити јер не судите у име човека, него за Господа, који је с вама кад судите. Зато нека буде страх Господњи у вама. Чувајте и спроводите јер у Господу, Богу нашем, нема направде, не гледа ко је ко и не прима мито.” И у Јерусалиму постави Јосафат левите, свештенике и поглаваре домова отачких у Израиљу за суд Господњи и за расправе. Они су боравили у Јерусалиму. Он им заповеди говорећи: „Радите у страху Господњем верно и чистог срца. Проучите сваку парницу која дође пред вас од браће ваше која живе у градовима својим, било да је реч о убиству, закону, заповести, уредбама или пресудама. Проучавајте их да се не бисте огрешили о Господа и да не би сишао гнев његов на вас и на браћу вашу. Радите тако, па се нећете огрешити. Ево, свештенички поглавар Амарија биће над вама у свим Господњим стварима, а Исмаилов син Завдија, поглавар дома Јудиног, у свим пословима царевим. Левити ће вам бити писари. Охрабрите се и радите! Господ је са онима који су добри!” После тога синови Моавови, синови Амонови и неки Едомци пођоше у рат против Јосафата. Јосафату јавише говорећи: „Полази на тебе велико мноштво с оне стране мора из Арама. Тамо су у Асасон-Тамару”, а то је Ен-Гад. Он се уплаши. Тада Јосафат управи лице своје да тражи Господа и огласи пост по целој земљи Јудиној. Јудејци се окупише да траже Господа. Из свих градова Јудиних дођоше да траже Господа. Тада стаде Јосафат пред скуп Јудејаца и Јерусалимљана у храму Господњем пред новим тремом. Он рече: „Господе, Боже отаца наших! Зар ниси ти Бог на небу и владар свих народа земаљских? Зар нису у руци твојој моћ и сила да нико не може да ти се супротстави? Зар ниси ти, Боже наш, отерао становнике ове земље испред народа свога Израиља и дао је заувек потомству пријатеља свога Авраама? Они су се населили на њој, саградили светињу имену твоме и казали: ‘Ако нас снађе некакво зло, мач освете, помор или глад, стаћемо пред овим храмом и пред тобом, јер је име твоје у храму овом, и завапићемо теби у невољи својој да нас услишиш и спасеш.’ Сад, ево, синови Амонови и Моавови и они из планине Сир, преко којих ниси дао Израиљу да пређе кад је ишао из земље египатске, него су их обишли и нису их истребили, ево, узвраћају нам тако што долазе да нас отерају с наследства твога које си нам предао. Боже наш, зар нећеш да им судиш? Ми немамо снаге да се одупремо тако великом мноштву које иде на нас. Не знамо шта бисмо чинили, него су нам очи у тебе упрте.” Сви Јудејци су стајали пред Господом, деца њихова, жене њихове и синови њихови. Тада сиђе дух Господњи усред збора на Јазила, сина Захарије, сина Венаје, сина Јекла, сина Матаније, левита од синова Асафових. Он рече: „Послушајте сви Јудејци, становници Јерусалима и царе Јосафате! Овако вам говори Господ: ‘Не бојте се и не плашите се тог великог мноштва, јер ово није ваш рат, него Божји. Изађите сутра пред њих! Они ће поћи уз брдо Зис и наћи ћете их на крају долине наспрам пустиње Јеруил. Не треба ви да се ту борите. Само се распоредите и стојте, па гледајте како ће вас избавити Господ. Јудо и Јерусалиме! Не бојте се и не плашите се! Изађите сутра пред њих и Господ ће бити с вама!’” Тада Јосафат сави лице к земљи, а сви Јудејци и становници Јерусалима падоше пред Господом и поклонише се Господу. Левити од синова Катових и синова Корејевих устадоше да хвале Господа, Бога Израиљевог, снажним гласом и клицањем. Изјутра поранише и пођоше у Текујску пустињу. Кад су полазили, стаде Јосафат и рече: „Чујте ме, Јудејци и становници Јерусалима! Поуздајте се у Господа, Бога свога, и бићете јаки! Верујте пророцима његовим и бићете срећни!” Затим се договори с народом и постави певаче Господње у свештеној одећи да иду пред војском и да певају: „Хвалите Господа јер је довека милост његова.” Чим су почели да певају и да хвале, Господ пусти заседу на синове Амонове, Моавце и на оне из планине Сир који су пошли на Јуду, те се разбише. Синови Амонови и Моавци устадоше на оне из планине Сир да их побију и униште. Кад су завршили са онима из планине Сир, ударише један на другог, па се сатреше. Кад Јудејци дођоше на узвишицу према пустињи и погледаше на мноштво, кад оно, мртва тела леже по земљи, ниједан није утекао. Јосафат дође с народом да покупе плен. Нађоше много стоке, блага, пехара и накита. Опленише их толико да нису могли носити. Три дана су купили плен јер га је било много. Четвртог дана се окупише у Долини благослова. Онде су благосиљали Господа, па се зато то место зове Долина благослова до дана данашњег. Потом се вратише сви Јудејци, становници Јерусалима, с Јосафатом на челу у Јерусалим радосни јер их је Господ развеселио над непријатељима њиховим. Дођоше у Јерусалим у храм Господњи с харфицама, цитрама и трубама. Страх Господњи дође у сва царства земаљска кад чуше да је Господ ратовао против непријатеља Израиљевих. Тако завлада мир у царству Јосафатовом јер му Господ даде мир унаоколо. Тако је владао цар Јосафат над Јудом. Имао је тридесет пет година кад је почео да влада и владао је у Јерусалиму двадесет пет година. Мајка му се звала Азува, а била је ћерка Силејева. Он је ишао путем оца свога Асе, не скрећући с њега, и чинио је оно што је право пред Господом. Једино узвишења нису била оборена јер народ још није био управио срце своје Господу, Богу отаца његових. Остала Јосафатова дела, ранија и каснија, ено, записана су у Књизи Јуја, сина Ананијевог, која је припојена Књизи о царевима израиљским. Касније се цар Јудин Јосафат удружио с царем израиљским Охозијом, који је радио безбожно. Удружио се с њим да би начинили бродове, па да иду у Тарсис. Они саградише бродове у Есион-Гаверу. Тад пророкова син Додавин, Елијезер из Марисе, против Јосафата говорећи: „Зато што си се удружио са Охозијом, Господ ће разорити дела твоја.” Бродови су се разбили тако да нису могли да иду у Тарсис. Потом почину Јосафат код отаца својих и сахранише га код отаца његових у Давидовом граду. На његово место се зацари његов син Јорам. Он је имао браћу, Јосафатове синове: Азарију, Јехила, Захарију, Азарију, Михаила и Сефатију. Сви они су били синови цара Израиљевог Јосафата. Њихов отац им даде велике дарове у сребру, злату, драгуљима и утврђене градове у земљи Јудиној. Царство је предао Јораму јер је био првенац. Кад је Јорам почео да влада царством оца свога и кад се учврстио, побио је сву браћу своју мачем, чак и неке угледне Израиљце. Јорам је имао тридесет две године кад је почео да влада и владао је осам година у Јерусалиму. Он је ишао путем царева израиљских, као што је чинио дом Ахавов, јер се био оженио ћерком Ахавовом. Тако је чинио зло пред Господом. Међутим, Господ није хтео да затре дом Давидов због савеза који је склопио с Давидом и због обећања да ће стално имати светиљку он и његови потомци. У његово време се Едомци отргоше да не буду под Јудом и поставише себи цара. Зато се Јорам са заповедницима својим и свим колима својим подиже ноћу и поби Едомце који су га били опколили и заповеднике кола. Међутим, Едомци се одвојише да не буду под Јудом, и тако је и данас. У исто време одвоји се и Ливна, да не буду под њим зато што је напустио Господа, Бога отаца својих. Он је чак начинио и узвишења на брдима Јудиним, па наведе на неверство Јерусалим и превари Јуду. Тада му стиже порука од пророка Илије, у којој је писало: „Овако говори Господ, Бог твога претка Давида: ‘Зато што ниси ишао путевима оца свога Јосафата и путевима цара Јудиног Асе, него си ишао путем царева Израиљевих, навео си на неверство Јуду и Јерусалимљане, као што је дом Ахавов навео на неверство Израиљ, и још си побио браћу своју, дом оца свога, који је био бољи од тебе, ево, Господ ће ударити великим злом народ твој, синове твоје и жене твоје и све што имаш. Ти ћеш се тешко разболети од болести црева, тако да ће ти испасти црева због болести која ће трајати две године.’” Потом подиже Господ на Јорама дух Филистејаца и Арабљана, који живе поред Етиопљана. Они дођоше у земљу Јудину, продреше у њу и однесоше све благо које се нашло у двору царевом, синове његове и жене његове, тако да му не остаде ниједан син осим најмлађег сина његовог Јоахаза. После свега тога удари га Господ болешћу црева којој није било лека. Пролазили су дани и, кад се навршише две године, испадоше му црева због болести његове. Он умре у тешким мукама, а народ му није приредио мирисна кађења као што је чинио прецима његовим. Он је имао тридесет две године кад је почео да влада и владао је осам година у Јерусалиму. Кад је умро, нико га није ожалио. Сахранили су га у Давидовом граду, али не у гробу царском. Становници Јерусалима зацарише на његово место најмлађег сина његовог Охозију. Све старије побила је чета која је дошла с Арабљанима у збор. Тако Охозија постаде цар Јудин. Охозија је имао четрдесет две године кад је почео да влада, а владао је годину дана у Јерусалиму. Мајка му се звала Готолија, ћерка Амријева. Он је ишао путевима дома Ахавовог јер га је мајка наговарала на зла дела. Чинио је оно што је зло пред Господом, као и дом Ахавов, јер су му они били саветници на пропаст његову, по смрти његовог оца. Он је, слушајући њихов савет, пошао са Ахавовим сином Јорамом, царем израиљским, у рат против арамејског цара Азаила у Рамот Галадски. Тамо су Арамејци ранили Јорама. Он се врати у Језраел да лечи ране које су му задали у Рами, кад је ратовао против цара арамејског Азаила. Јорамов син Азарија, цар Јудин, дође у Језраел да обиђе Ахавовог сина Јорама, јер је овај био болестан. Од Бога је било да то буде на пропаст Охозији што је дошао Јораму. Кад је дошао, пошао је с Јорамом против Нимсијевог сина Јуја, ког је Господ одредио да истреби дом Ахавов. Док се Јуј светио над домом Ахавовим, затекао је кнезове Јудине и синове Охозијине браће, који су послуживали Охозију, па поби и њих. Потом поче да тражи Охозију и ухватише га док се крио у Самарији. Доведоше га Јују и погубише га. Погребоше га говорећи: „Он је син Јосафата, који је свим срцем тражио Господа.” Тако не остаде нико од дома Охозијиног ко би преузео власт. Кад је мајка Охозијина Готолија видела да јој је син погинуо, устаде и поби све потомке дома Јудиног. Међутим, ћерка царева Јосавета узе Охозијиног сина Јоаса, украде га међу синовима царевим, које су убијали. Она га донесе с дојиљом у постељу. Тако Јосавета, ћерка цара Јорама и жена свештеника Јодаја, сакри њега од Готолије, јер је била сестра Охозијина, тако да га ова не уби. Он је био с њима сакривен у храму Божјем шест година, а Готолија је владала земљом. Седме године охрабри се Јодај и договори се са стотиницима: сином Јеромоамовим Азаријом, сином Јоанановим Исмаилом, сином Овидовим Азаријом, сином Адајевим Масијом и сином Захаријевим Елисафатом, тако да склопише савез. Они су обилазили земљу Јудину, скупљали левите из свих градова Јудиних и поглаваре домова отачких у Израиљу и дођоше у Јерусалим. Сав збор склопи савез с царем у храму Божјем. Тада им Јодај рече: „Ево, царев син ће царевати, као што је казао Господ за потомке Давидове. Учините ово: трећина вас који долазите суботом, свештеници и левити, нека буду вратари на праговима, трећина нека буде у двору царевом, а трећина код Јесодових врата, а сав народ у предворјима храма Господњег. Нико нека не улази у храм Господњи осим свештеника и левита који служе. Они нека уђу јер су посвећени. Сав народ нека се држи заповести Господње. Левити нека окруже цара, сваки с оружјем у руци. Ко уђе у храм, нека се погуби! Будите уз цара кад улази или кад излази.” Левити и сви Јудејци учинише све онако како им је заповедио свештеник Јодај. Сваки узе своје људе који су почињали службу у суботу и оне који су завршавали службу у суботу, јер свештеник Јодај није отпустио групе. Потом свештеник Јодај даде свештеницима копља, штитове и мале штитове цара Давида који су били у храму Божјем. Он распореди сав народ око цара са оружјем у рукама, од десне стране храма до леве стране храма између жртвеника и храма. Тад изведоше царевог сина, ставише му на главу круну, дадоше му законик и зацарише га. Јодај и синови његови помазаше га и узвикнуше: „Нека буде цар!” Кад је Готолија чула клицање народа који се сакупио и славио цара, дође у храм Господњи међу народ. Она погледа, кад, гле, цар је стајао на свом месту при улазу, а пред царем заповедници и трубачи. Сав народ из земље радовао се, дувао у трубе и певао уз инструменте, предводећи. Тад Готолија раздера одећу своју и повика: „Побуна! Побуна!” Тад свештеник Јодај изведе стотинике и заповеднике војне и рече им: „Изведите је из реда напоље и, ако неко пође за њом, нека се погуби мачем.” Свештеник додаде: „Немојте да је погубите у храму Господњем.” Начинише јој пролаз и, кад је дошла до коњских врата дома царевог, ту је погубише. Потом Јодај склопи савез у своје име, у име народа и у име царево да ће они бити народ Господњи. Затим сав народ отиде у Валов храм и разорише га. Жртвенике и кипове разбише, а свештеника Валовог Матана убише пред жртвеницима. Потом Јодај постави стражу код храма Господњег под надзором свештеника и левита, као што их је Давид поделио у храму Господњем да приносе жртве Господу, као што пише у закону Мојсијевом, с радошћу и весељем по упутству Давидовом. Поставио је и вратаре на вратима храма Господњег да не би улазио онај ко је од било чега нечист. Потом поведе стотинике, великаше, предводнике народне и сав народ земље и изведе цара из храма Господњег. Прођоше кроз горња врата у двор царев и посадише цара на царски престо. Сав народ у земљи се радовао и град се умирио кад су Готолију посекли мачем. Јоас је имао седам година кад се зацарио, а владао је четрдесет година у Јерусалиму. Мајка му се звала Сивија, а била је из Вирсавеје. Јоас је чинио оно што је право пред Господом докле год је био жив свештеник Јодај. Јодај га ожени двема женама, тако да он доби синове и кћери. Потом Јоас одлучи да поправи храм Господњи. Он сазва свештенике и левите и рече им: „Пођите по градовима Јудиним и прикупљајте од свих Израиљаца новац за поправку храма Бога вашег, из године у годину, и пожурите с тим.” Међутим, левитима се није журило. Зато цар позва поглавара Јодаја и рече му: „Зашто не захтеваш од левита да доносе из Јудеје и из Јерусалима прилог који је одредио слуга Господњи Мојсије и збор Израиљев за шатор сведочанства? Безбожна Готолија и њени синови опљачкаше храм Божји и све посвећене ствари храма Господњег употребише за Вала.” Потом цар нареди да се начини ковчег и ставише га испред врата храма Господњег. Затим огласише по Јудеји и по Јерусалиму да доносе Господу прилог који је одредио слуга Божји Мојсије Израиљу у пустињи. Све старешине и сав народ обрадоваше се. Доносили су свој прилог и убацивали у ковчег док се није напунио. Кад би дошло време, левити би доносили ковчег управи царевој. Кад би се сакупило доста новца, онда би долазили писар царев и повереник поглавара свештеничког, испразнили би ковчег, па би га опет односили и стављали на његово место. Тако су чинили сваког дана и сакупили много новца. Цар и Јодај су га предавали надзорницима радова на храму Господњем. Они су унајмљивали каменоресце и дрводеље за обнову храма Господњег и коваче, који су радили с гвожђем и бронзом, да би се поправио храм Господњи. Пословође су радиле тако да је поправљање напредовало под њиховим надзором. Они вратише храм Божји у првобитно стање и учврстише га. Кад су све завршили, донесоше испред цара и Јодаја новац који је претекао. Од њега су начинили посуде за храм Господњи, посуде за службу и за жртве, за паљење и друге предмете златне и сребрне. Док је Јодај живео, жртве паљенице су се приносиле стално. Јодај је остарио, наживео се и умро. Имао је сто тридесет година кад је умро. Сахранили су га код царева у Давидовом граду јер је чинио добро Израиљу, Богу и храму његовом. Кад је Јодај умро, дођоше поглавари Јудини и поклонише се цару. Цар их саслуша. Они су били напустили храм Господа, Бога отаца својих, и почели да служе узвишењима и киповима. Зато се подиже гнев Божји на Јуду и на Јерусалим због тог греха њиховог. Слао им је пророке да их врате Господу, они су их опомињали, али их ови нису слушали. Тад дође дух Господњи на Захарију, сина свештеника Јодаја. Он стаде пред народ и рече им: „Овако говори Господ: ‘Зашто преступате заповести Господње? Нећете бити срећни.’ Зато што сте напустили Господа, зато и он вас напушта.” Они се побунише против њега и засуше га камењем по заповести царевој у предворју храма Господњег. Цар Јоас се није сећао љубави коју му је пружио Јодај, отац његов, већ уби сина његовог. Док је овај умирао, изговори: „Господ нека види и нека испита.” Кад прође година, подиже се на њега војска арамејска и навалише на Јуду и на Јерусалим. Побише у народу све кнезове и сав плен њихов послаше цару у Дамаск. Иако је била малобројна војска арамејска, Господ им предаде у руке веома велику војску јер су напустили Господа, Бога отаца својих. Тако се изврши казнени суд над Јоасом. Кад су отишли од њега, оставили су га у тешкој болести. Тад се побунише против њега дворани његови због крви сина свештеника Јодаја. Убише га на постељи његовој и он умре. Сахранише га у Давидовом граду, али га не покопаше у гробове царске. Ово су они који су се побунили против њега – син Симеате Амонке Завад и син Симрите Моавке Јозавад. О синовима његовим, великом данку који је наметнуо и о поправци храма Божјег записано је у списима Књиге о царевима. На његово место зацари се син његов Амасија. Амасија је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је у Јерусалиму двадесет девет година. Мајка му се звала Јоадана, а била је из Јерусалима. Он је чинио оно што је право пред Господом, али не свим срцем. Чим се учврстио у царству, побио је дворане који су убили цара, оца његовог. Међутим, синове њихове није погубио јер тако пише у Закону Мојсијевом, где Господ заповеда говорећи: „Очеви нека не гину због синова, ни синови због очева, него нека свако гине за грех свој.” Потом Амасија сабра Јудејце и разврста по родовима, хиљадама и стотинама све из Јуде и из Венијамина. Пошто преброја оне од двадесет година и више, нађе триста хиљада изабраних ратника, који су носили копље и штит. Он унајми из Израиља сто хиљада бираних ратника за сто таланата сребра. Међутим, дође му човек Божји и рече: „Царе, нека не иде с тобом војска Израиљева јер Господ није с Израиљем, ни са синовима Јефремовим. Него иди сам и буди храбар у боју, иначе ће те оборити Бог пред непријатељем, јер Бог може и да помогне и да обори.” Тада Амасија упита човека Божјег: „Шта ће бити са сто таланата које сам дао војсци Израиљевој?” Човек Божји одговори: „Господ ће ти дати више од тога.” Онда Амасија издвоји чете које су му дошле из Јефрема да се врате својим кућама. Они се веома расрдише на Јудејце и вратише се у своја места с великим гневом. Амасија се охрабри, поведе свој народ, оде у Слану долину и поби десет хиљада Сирових људи. Синови Јудини заробише и десет хиљада живих. Одведоше их на врх стене и побацаше их с врха стене, тако да су се сви смрскали. Војници из чета које је Амасија вратио да не иду с њим у бој харали су по градовима Јудиним, од Самарије до Вет-Орона. Побили су у њима три хиљаде људи и запленили велики плен. После тога, кад се Амасија вратио пошто је разбио Идумејце, донео је богове синова Сирових. Поставио их је себи за богове, клањао им се и приносио им тамјан. Тад се разгневи Господ на Амасију и посла му пророка, који му рече: „Зашто тражиш богове тог народа који није избавио свој народ из твоје руке?” Кад је то казао њему, цар га упита: „Јеси ли ти постављен цару за саветника? Престани! Зашто да те убију?” Пророк заћута, па додаде: „Знам да је Бог одлучио да те уништи кад тако радиш, а не слушаш мој савет.” Потом науми цар Јудин Амасија и посла поруку Јоасу, сину Јоахаза, сину Јујевом, цару Израиља: „Дођи да се огледамо.” Цар Израиљев Јоас посла поруку цару Јудином Амасији: „Трн на Ливану посла поруку кедру на Ливану: ‘Дај своју ћерку за жену мом сину.’ Међутим, наиђоше звери ливанске и изгазише трн. Мислиш, победио си Едомце, па ти се испунило срце твоје и тражиш славу. Остани код куће своје. Зашто призиваш несрећу да паднете и ти и Јуда с тобом?” Међутим, Амасија не послуша јер је Бог одредио да их преда у руке непријатељу зато што су тражили богове едомске. Цар Израиљев Јоас пође и огледаше се он и цар Јудин Амасија у Вет-Семесу, у Јудеји. Израиљци поразише Јудејце тако да сваки побеже у свој шатор. Цара Јудиног Амасију, сина Јоаса, сина Јоахазовог, ухвати цар Израиљев Јоас у Вет-Семесу и одведе га у Јерусалим. Потом обори зид јерусалимски од Јефремових врата до врата на углу, у дужини од четири стотине лаката. Он узе све злато, сребро и посуђе које се налазило у храму Божјем код Овид-Едома и у ризници двора царевог и таоце, па се врати у Самарију. Цар Јудин Амасија, син Јоасов, живео је петнаест година после смрти цара Израиљевог Јоаса, сина Јоахазовог. Остала Амасијина дела, ранија и каснија, зар нису записана у Књизи царева Јудиних и Израиљевих? Од времена кад је Амасија одступио од Господа, ковала се завера против њега у Јерусалиму. Он побеже у Лахис, али послаше за њим људе, који га тамо убише. Пренеше га на коњима и сахранише код отаца његових у граду Јудином. Тада сав народ Јудин узе Озију, који је имао шеснаест година, и зацарише га на место његовог оца Амасије. Он обнови Елот и врати га Јуди пошто цар почину код отаца својих. Озија је имао шеснаест година кад се зацарио и владао је педесет две године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, а била је из Јерусалима. Он је чинио оно што је право пред Господом, сасвим као његов отац Амасија. Тражио је Бога док је био жив Захарија јер га је овај подизао у страху Божјем. Докле год је тражио Господа, Бог му је давао срећу. Он пође и зарати против Филистејаца. Срушио је зидине Гата, зидине Јавни и зидове Азоту. Саградио је градове у околини Азота и по Филистеји. Бог му је помогао против Филистејаца, против Арабљана, који су живели у Гурвалу, и против Маонаца. Амонци су давали данак Озији и прочу се име његово до Египта јер је веома ојачао. Озија је у Јерусалиму сазидао куле на вратима на углу, на вратима према долини и на углу и утврдио их. Сазидао је и у пустињи куле. Ископао је много студенаца јер је имао много стоке по брежуљцима и по долинама, ратара и виноградара по брдима и на Кармилу, јер је волео пољске радове. Озија је имао и вичне војнике, који су ишли у рат по четама, како су их пребројали писар Јеило и управитељ Масија, под управом царевог војсковође Ананија. Укупно је било поглавара домова отачких, храбрих ратника, две хиљаде и шест стотина. Под њиховим заповедништвом била је војска од три стотине седам хиљада и пет стотина храбрих војника да држе цара против непријатеља. Озија је снабдео сву војску штитовима, копљима, шлемовима, оклопима, луковима и камењем за праћке. Начинио је у Јерусалиму вешто смишљене бојне справе које су на кулама и угловима бацале стреле и велико камење. Име његово се прочуло надалеко јер је добијао чудесну помоћ, тако да се осилио. Међутим, кад се осилио, срце његово се понело, тако да се он исквари. Згрешио је Господу, Богу своме, јер је ушао у храм Господњи да кади на кадионом жртвенику. Тад уђе за њим свештеник Азарија и с њим осамдесет свештеника Господњих, храбрих људи. Одупреше се цару Озији и рекоше: „Не припада теби, Озија, да кадиш Господу, него само свештеницима, потомцима Ароновим, који су посвећени да каде. Изађи из светиње! Згрешио си и не служи ти на част пред Господом Богом.” Тад се Озија разгневи држећи у руци кадионицу да кади. Док је беснео на свештенике, појави му се губа на челу пред свим свештеницима у храму Господњем код жртвеника кадионог. Поглавар свештенички Азарија и сви свештеници погледаше, кад, гле, њему губа на челу. Тад га брзо одведоше напоље, а и сам је похитао да изађе јер га казни Господ. Цар Озија је остао губав до смрти своје. Живео је губав у издвојеној кући, јер је био одвојен од храма Господњег. Његов син Јотам управљао је домом царевим и судио народу у земљи. Остала Озијина дела, ранија и каснија, описао је пророк Исаија, Амосов син. Озија почину код отаца својих. Сахранише га код отаца његових у пољу до царских гробница јер рекоше: „Губав је.” На његово место зацари се син његов Јотам. Јотам је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је у Јерусалиму шеснаест година. Мајка му се звала Јеруса, а била је ћерка Садокова. Чинио је оно што је право пред Господом, сасвим као што је чинио његов отац Озија, али није продро у храм Господњи. Међутим, народ је још чинио зло. Он је начинио горња врата на храму Господњем и много сазида на зиду Офилу. Сазидао је и градове у Јудиној гори, а у шумама сагради дворове и куле. Заратио је с царем Амонаца и победио их. Синови Амонови му дадоше оне године сто таланата сребра, десет хиљада мерица пшенице и десет хиљада јечма. Толико су му дали синови Амонови и друге и треће године. Тако је Јотам ојачао јер је ишао путем према Господу, Богу своме. Остала дела Јотамова, сви ратови и путеви Јотамови, ено, записани су у Књизи о царевима Израиљевим и Јудиним. Он је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је у Јерусалиму петнаест година. Јотам почину код отаца својих и сахранише га у граду Давидовом. На његово место зацари се син његов Ахаз. Ахаз је имао двадесет година кад се зацарио и владао је у Јерусалиму шеснаест година. Он није чинио оно што је право пред Господом. Ишао је путевима царева Израиљевих, а салио је и кипове Валу. Кадио је у долини сина Еномовог и проводио је кроз пламен синове своје по грозном обичају оних варвара које је протерао Господ пред синовима Израиљевим. Приносио је жртве и кадио по узвишењима и брдима и под сваким зеленим дрветом. Зато га предаде Господ, Бог његов, у руке цара арамејског. Овај га победи, зароби му много људи и одведе их у Дамаск. Паде и у руке цара Израиљевог, који га тешко порази. Ремалијин син Фекај побио је у једном дану сто двадесет хиљада Јудејаца, све храбрих људи, зато што су напустили Господа, Бога отаца својих. Зихрије, јунак од Јефрема, уби сина царевог Масију и управитеља двора Азрикама, који је био одмах до цара. Синови Израиљеви заробише од браће своје двеста хиљада жена, синова и кћери. Узели су и силан плен од њих и однели су плен у Самарију. Онде је био пророк Господњи који се звао Одид. Он стаде пред војску која је ишла према Самарији и рече им: „Гле, Господ, Бог отаца ваших, разгневи се на Јудејце. Зато вам их предаде у руке и љуто сте их побили, тако да допре до неба. И сад мислите да подвргнете синове Јудине и Јерусалимљане да вам буду робови и робиње. Зар нисте и ви згрешили Господу, Богу своме? Него, послушајте ме сада. Вратите то робље које сте заробили од браће своје јер се распалио гнев Господњи и на вас.” Тад стадоше поглавари синова Јефремових, син Јоананов Азарија, син Месилемотов Варахија, син Салумов Језекија и син Адлајев Амаса, пред оне који су се враћали из рата. Затим им рекоше: „Немојте да доведете овамо то робље, ми имамо грех пред Господом, а овим бисте додали на наше грехове и на наше преступе, јер је велика наша кривица и распалио би се гнев и на Израиљ.” Тад оставише ратници робље и плен пред старешинама и пред збором. Потом устадоше одређени људи, узеше робље и све који су били голи обукоше у одећу из плена. Кад их оденуше и обукоше, нахранили су их, напојили и намазали, па све изнемогле доведоше на магарцима у Јерихон, град палми, браћи њиховој и вратише се у Самарију. У оно време обрати се цар Ахаз царевима асирским за помоћ. Идумејци су били дошли, разбили Јудејце и одвели робље. И Филистејци су напали градове у равници на југу Јудеје. Заузели су Вет-Семес, Ејалон, Гедирот, Сохот са селима његовим, Тамну и села њена и Гимзон и села његова и населише се тамо. Наиме, Господ је кажњавао Јуду због цара јеврејског Ахаза, који је навео Јуду да гадно греше Господу. Зато на њега пође цар асирски Телгат-Фелнасар и притисну га уместо да му помогне. Наиме, Ахаз је узео део из храма Господњег, дома царског, и поглавара и дао цару асирском, али му овај није помогао. Иако је био у невољи, још више је грешио Господу тај цар Ахаз. Приносио је жртве боговима Дамаска, који су га разбили, мислећи: „Кад богови царева арамејских помажу њима, принећу жртве њима да би ми помагали.” Они су послужили да пропадну и он и сав народ. Ахаз је покупио посуде из храма Божјег, изломио посуде храма Божјег, затворио врата храма Господњег и начинио жртвенике по свим угловима у Јерусалиму. И у сваком граду Јудином начини узвишења да кади туђим боговима, гневећи Господа, Бога отаца својих. Остала дела његова и путеви његови, ранији и каснији, ено, записани су у Књизи о царевима Јудиним и Израиљевим. Ахаз почину код отаца својих и сахранише га у Јерусалиму. Међутим, нису га ставили у гробницу царева Израиљевих. На његово место зацари се син његов Језекија. Језекија је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је двадесет девет година у Јерусалиму. Мајка му се звала Авија и била је ћерка Захаријина. Он је чинио оно што је право пред Господом, сасвим као његов праотац Давид. У првој години свога владања, првог месеца, отворио је врата храма Господњег и оправио их. Потом сазва свештенике и левите, сабра их на источни трг и рече им: „Чујте ме, левити! Освештајте се сада и освештајте храм Господа, Бога отаца својих. Изнесите смеће из светиње. Наши оци сагрешише, чинише зло пред Господом, Богом нашим, и напустише га. Окренули су лице своје од стана Господњег и окренули му леђа. Затворили су врата од трема, погасили су жишке, нису кадили тамјаном, нити су приносили жртве паљенице у светињи Богу Израиљевом. Зато се спусти гнев Господњи на Јуду и Јерусалим, па је пустио на њих невољу да буду ругло и подсмех, као што видите очима својим. Зато падоше оци наши од мача, а синове наше, кћери наше и жене наше заробише. Сада сам решио да склопим савез с Господом, Богом Израиљевим, да би се одвратио од нас жесток гнев његов. Синови моји! Немојте да оклевате јер вас је Господ изабрао да стојите пред њим да му служите и да му кадите.” Тада устадоше левити: Амасајев син Мат и Азаријин син Јоило од потомака Катових, од потомака Мераријевих Авдијев син Кис и Јалелеилов син Азарија, а од потомака Гирсонових син Зимин Јоах и Јоахов син Еден. Од потомака Елисафанових Симрије и Јеило, од потомака Асафових Захарија и Матанија. Од потомака Амонових Јеило и Симеј, а од потомака Једутунових Семаја и Озило. Они окупише своју браћу, освешташе се и дођоше да очисте храм Господњи, као што је био заповедио цар по речи Господњој. Свештеници уђоше у храм Господњи да га очисте. Сву нечистоту коју нађоше у храму Господњем изнесоше у трем храма Господњег. Левити су то покупили и однели у долину Кедрона. Почели су да се посвећују првог дана првог месеца, а осмог дана тог месеца ушли су у предворје Господње. Посвећивали су храм Господњи осам дана и завршише шеснаестог дана првог месеца. Потом дођоше цару Језекији и рекоше: „Очистили смо цео храм Господњи, жртвеник за жртве паљенице, све посуде његове, сто за постављање хлебова и све посуде његове. Све посуде које је одбацио цар Ахаз док је грешно владао поправисмо и посветисмо и ено их пред жртвеником Господњим.” Цар Језекија устаде рано, сазва све управитеље градске и отиде у храм Господњи. Доведоше седам јунаца, седам овнова, седам јагањаца и седам јараца као покајање за царство, за светињу и за Јуду. Тада он рече свештеницима, потомцима Ароновим, да их жртвују на жртвенику Господњем. Они заклаше говеда, свештеници узеше крв њихову и покропише жртвеник. Заклаше и овнове и крвљу њиховом покропише жртвеник. Заклаше и јагањце и крвљу њиховом покропише жртвеник. Потом доведоше јарчеве за грех пред цара и пред скуп и они ставише руке своје на њих. Онда их свештеници заклаше и донесоше крв њихову на жртвеник за опроштај грехова целог Израиља јер је цар био заповедио да се за сав народ Израиљев принесе жртва паљеница и жртва за грех. Левите постави у храму Господњем с кимвалима, харфицама и цитрама, као што су наредили Давид, виделац Гад и пророк Натан, јер је то била заповест од Господа преко пророка његових. Левити су стајали с Давидовим инструментима, а свештеници с трубама. Тад Језекија заповеди да принесу жртву паљеницу на жртвеник. Чим се принесе паљеница, започе песма Господу уз трубе и инструменте цара Израиљевог Давида. Сав збор се клањао, а певачи су певали и трубачи дували све док се не заврши паљеница. Кад се завршила жртва, цар и сви који су били с њим падоше и поклонише се. Потом цар Језекија и поглавари рекоше левитима да хвале Господа речима Давида и видеоца Асафа. Они почеше хвалу с великом радошћу, сагнуше се и поклонише се. Тада се Језекија обрати говорећи: „Сада сте посветили руке своје Господу. Приступите и донесите жртве и приносе у храм Господњи.” Сав збор донесе жртве и приносе и, ко год је желео, жртве паљенице. Ово је број жртава које је донео збор: седамдесет волова, сто овнова и двеста јагањаца, све то за жртву Господу. Још је било посвећено шест стотина волова и три хиљаде оваца. Међутим, свештеника је било мало, па нису могли да одеру све жртве паљенице. Зато су им помагали браћа левити док се није завршио посао и док се нису освештали други свештеници. Левити су се радије освештавали него свештеници. Такође је било веома много жртава паљеница с лојем жртава захвалности и налива на жртве паљенице. Тако се обновило служење у храму Господњем. Радовали су се и Језекија и сав народ томе што је Бог припремио народу, јер се то изненада догодило. Потом Језекија поручи свим Израиљцима и Јудејцима, а написа и синовима Јефремовим и Манасијиним да дођу у храм Господњи у Јерусалим да прославе Пасху Господу, Богу Израиљевом. Наиме, цар, управитељи и сав збор договорише се да славе Пасху другог месеца. Нису могли да је славе у право време јер није било довољно свештеника посвећених, а и народ се није сабрао у Јерусалим. Сложили су се и цар и цео збор. Потом одредише да огласе по целом Израиљу, од Вирсавеје до Дана, да дођу у Јерусалим да прославе Пасху Господу, Богу Израиљевом, јер је одавно нису прославили онако како је прописано. Тако су отишли гласници с писмима од цара и управитеља по целом Израиљу и Јуди и говорили: „Синови Израиљеви! Обратите се Господу, Богу Авраамовом, Исаковом и Израиљевом, па ће се и он обратити остатку који је претекао од руку царева асирских. Немојте да будете као очеви ваши и као браћа ваша који сагрешише Господу, Богу отаца својих, па пусти на њих пропаст, као што и сами видите. Зато немојте да будете тврдоврати као очеви ваши. Пружите руку Господу и дођите у светињу његову, коју је освештао заувек. Служите Господу, Богу своме, па ће се одвратити од вас жесток гнев његов. Јер ако се обратите Господу, браћа ваша и синови ваши наћи ће милост у оних који су их заробили, па ће се вратити у земљу своју. Господ је милостив и милосрдан. Неће одвратити лице од вас ако се ви обратите њему.” Тако су гласници ишли од града до града по земљи Јефремовој и Манасијиној све до Завулона, а људи су им се ругали и подсмевали. Ипак, неки људи од Асира, од Манасије и од Завулона скрушено дођоше у Јерусалим. И на Јуду се спусти рука Божја, која им даде једно срце да учине оно што су наложили цар и управитељи према речи Господњој. Тако се у Јерусалиму окупи мноштво народа да празнују Празник бесквасних хлебова другога месеца. Скуп је био веома велик. Тад устадоше и уклонише жртвенике који су били у Јерусалиму, оборише све жртвенике за кађење и бацише у поток Кисон. Четрнаестог дана другог месеца заклаше пасху. Свештеници и левити се постидеше, освешташе се и унесоше жртве паљенице у храм Господњи. Они стадоше на своја места по закону Мојсија, слуге Божјег. Свештеници су кропили крвљу коју су примали из руку левита. Било је много на скупу оних који се нису освештали. Зато су левити клали пасху за свакога ко није био чист, да би их посветили Господу. Мноштво народа, многи од Јефрема, од Манасије, од Исахара и од Завулона нису се очистили јер нису јели пасху онако како је прописано. Међутим, за њих се помоли Језекија говорећи: „Господ благи нека опрости свакоме ко је управио срце своје да тражи Бога Господа, Бога отаца својих, иако није чист по пропису за светињу.” Господ услиши Језекију и опрости народу. Тако су синови Израиљеви који су били у Јерусалиму празновали Празник бесквасних хлебова седам дана у великом весељу. Левити и свештеници су сваког дана славили Господа са инструментима за слављење Господа. Језекија је хвалио све левите који су показали ревност у служењу Господу. Јели су жртве седам дана, приносили жртве захвалности и славили Господа, Бога отаца својих. Цео скуп одлучи да празнује још седам дана, тако да су празновали у весељу још седам дана. Цар Јудин Језекија поклонио је скупу хиљаду јунаца и седам хиљада оваца, а управитељи поклонише скупу хиљаду јунаца и десет хиљада оваца. Тада се освешта много свештеника. Тако се провесели сав збор Јудин, свештеници, левити, цео скуп који је дошао из Израиља и дошљаци који су дошли из разних крајева Израиља, или су живели у земљи Јудиној. Велико весеље је било у Јерусалиму. Још од времена Давидовог сина Соломона, цара Израиљевог, није било тако што у Јерусалиму. Потом су устали свештеници и левити и благосиљали народ. Њихов глас је био услишен и молитва њихова дође до неба, до његове светиње небеске. Кад се све то завршило, сви синови Израиљеви који су били присутни зађоше по градовима Јудиним. Они су разбијали стубове, ломили кипове, секли идоле и обарали узвишења и жртвенике по свој земљи Јудиној, Венијаминовој, Јефремовој и Манасијиној, док све није било уништено. Потом се вратише сви синови Израиљеви сваки на свој посед и у свој град. Потом Језекија уреди свештеничке и левитске редове по групама њиховим, сваког према служби његовој, свештенике и левите за жртве паљенице и жртве захвалности, да служе и да славе и хвале Бога на вратима збора Господњег. Цар даде прилог са свог поседа за жртве паљенице које се приносе ујутру и увече и за жртве паљенице које се приносе суботом, на младину и за празнике, као што је написано у закону Господњем. Он рече народу, становницима Јерусалима, да дају прилог свештеницима и левитима да би се ревносније држали закона Господњег. Чим се то разгласило, почеше синови Израиљеви да доносе првине од жита, вина, уља, меда и од сваког рода са земље. Обично донесоше од свега десетак. Синови Израиљеви и Јудини који су живели по градовима Јудиним доносили су такође десетак од говеда и оваца и десетак од освештаних ствари посвећених Господу, Богу њиховом. Стављали су гомилу на гомилу. Трећег месеца су почели да стављају на гомиле, а седмог месеца су завршили. Кад су Језекија и поглавари дошли да погледају гомиле, благословише Господа и народ његов Израиљ. Кад Језекија запита свештенике и левите за гомиле, поглавар свештенички Азарија из дома Садоковог одговори му: „Откако су почели да доносе ове прилоге у храм Господњи, једемо, сити смо, а много и претиче. Господ је благословио свој народ и зато је много претекло.” Потом Језекија нареди да се у храму Господњем начине спремишта, и направише их. Тамо су поштено доносили прилоге, десетке и посвећене ствари. Надзорник над тим био је левит Хонанија и његов брат Симеј, који је био други до њега. Јехило, Азазија, Нахат, Асаило, Јеримот, Јозавад, Елило, Исмахија, Мат и Венаја били су настојници под управом Хонаније и његовог брата Симеја. Тако су наложили цар Језекија и старешина храма Божјег Азарија. Син левита Јемне Кореј био је вратар на источним вратима. Он је надзирао добровољне прилоге Богу да би оделио принос Господу и за светињу над светињама. Под њим су били Еден, Минијамин, Исус, Семаја, Амарија и Сеханија по градовима свештеничким. То су били људи поуздани. Делили су браћи својој поштено по редовима, како великом, тако и малом, осим пописаних мушкараца од три године и више који су долазили у храм Господњи на свој свакидашњи посао да обаве дужност по својим групама. Свештеници су били пописани по домовима отачким и левити од двадесет година и више по службама својим и по породицама. Они су били пописани са свом децом својом и женама својим, синовима својим и кћерима својим у целом скупу. Они су се верно посветили светињи. Синови Аронови, свештеници у крајевима пашњака по свим градовима, били су одређени поименце да деле свим мушкарцима међу свештеницима и сваком пописаном левиту. Тако је Језекија радио у целој земљи Јудиној. Чинио је оно што је било добро, право и часно пред Господом, Богом својим. У сваком послу који је започео за службу у храму Божјем, у закону и у заповестима тражио је Бога и трудио се свим срцем својим, па је успевао. После тих доказа верности дође цар асирски Сенахирим, уђе у Јудеју и опколи утврђене градове, мислећи да их освоји. Језекија виде да је дошао Сенахирим у намери да нападне Јерусалим. Он се посаветова са заповедницима својим и с јунацима својим да затрпају изворе воде који су били изван града. Они се сложише. Потом се сабра много људи и затрпаше све изворе и поток који је текао посред земље говорећи: „Кад дођу цареви асирски, зашто да нађу толико воде?” Језекија се охрабри. Он поправи зид који је био срушен, подиже куле, споља сазида други зид, утврди Милон у Давидовом граду и начини много оружја и штитова. Постави заповеднике над војском и позва их к себи на трг код врата градских. Он им се из срца обрати говорећи: „Будите храбри и јаки! Не бојте се и не плашите се цара асирског ни свег мноштва које је с њим, јер је с нама већи него с њим. С њим је само мишица од меса, а с нама је Господ, Бог наш, да нам помогне и да бије наше ратове!” Народ се ослони на речи цара Јудиног Језекије. После тога цар асирски Сенахирим, док је још био у Лахису са свом силом својом, посла слуге своје у Јерусалим цару Јудином Језекији и целом народу Јудином који је био у Јерусалиму, који рекоше: „Овако говори цар асирски Сенахирим: ‘У шта се уздате док стојите затворени у Јерусалиму? Зар вас Језекија неће поморити глађу и жеђу кад вас заварава да ће вас Господ, Бог ваш, избавити из шаке цара асирског? Зар није тај Језекија уништио своје узвишице и жртвенике и заповедио Јуди и становницима Јерусалима да се клањају само пред једним жртвеником и да на њему кадите? Зар не знате шта смо учинили ја и моји преци од свих народа на земљи? Јесу ли богови тих народа на земљи могли да избаве своју земљу из моје руке? Који је између свих богова тих народа које су уништили моји преци могао да избави свој народ из мојих руку? Зар ваш Бог да вас избави из моје руке? Немојте да вас заварава Језекија и нека вас не заварава. Немојте да му верујете! Ниједан бог неког народа ни царства није могао да избави свој народ из моје руке, ни из руку мојих предака. Неће ни вас избавити ваши богови из моје руке.’” Још више су говориле слуге његове против Господа Бога и против слуге његовог Језекије. Он написа и писмо у коме је ружио Господа, Бога Израиљевог, рекавши: „Као што богови народа на земљи нису избавили свој народ из моје руке, тако неће ни Језекијин Бог избавити народ свој из руке моје.” Они су гласно викали на јудејском језику народу у Јерусалиму, који је стајао на зиду, да би их уплашили, збунили и заузели град. Говорили су о Богу јерусалимском као о боговима народа на земљи који су направљени рукама људским. Због тога се цар Језекија и син Амосов, пророк Исаија, помолише и завапише к небу. Тада Господ посла анђела, који поби све јунаке и заповеднике у војсци цара асирског, тако да се он врати осрамоћен у своју земљу. Чим је ушао у храм свог бога, убише га онде мачем они који су изашли из његовог тела. Тако је Господ спасао Језекију и становнике Јерусалима од руке цара асирског Сенахирима и од руке свих других и даде им мир унаоколо. Многи су доносили у Јерусалим дарове Господу и драгоцености јудејском цару Језекији. Отад му је порастао углед у очима свих варвара. У оно време разболе се смртно Језекија. Он се помоли Господу, који му приговори и учини чудо. Међутим, Језекија не узврати доброчинству које му је учињено, већ му срце постаде охоло. Зато дође гнев на њега, на Јуду и на Јерусалим. Тад се Језекија покаја зато што је био охол, и он и становници Јерусалима, тако да не дође гнев Господњи за време Језекијиног живота. Језекија је стекао веома велико благо и славу. Начинио је ризнице за сребро, злато, драго камење, мирисе, штитове и за драгоцености. Такође, и просторије за складиштење жита, вина, уља, стаје за разноврсну стоку и торове за овце. Сазидао је себи и градове. Имао је много стада оваца и говеда, јер му је Бог дао велико имање. Језекија је био тај који је заградио горњи извор воде Гион и усмерио је надоле, на западну страну Давидовог града. У сваком подухвату свом Језекија је успевао. Једино кад су дошли посланици владара вавилонских, које су послали к њему да се распитају за чудо које се догодило у земљи, Бог га напусти да би га испитао и видео шта му је у срцу. Остала Језекијина дела и његова побожност записани су у виђењу Амосовог сина, пророка Исаије, и у Књизи о царевима Јудиним и Израиљевим. Језекија почину код отаца својих. Сахранише га изнад гробова потомака Давидових. Приликом његове смрти сви Јудејци и становници Јерусалима указали су му почаст. На његово место зацари се његов син Манасија. Манасија је имао дванаест година кад се зацарио и владао је педесет пет година у Јерусалиму. Чинио је оно што је зло у очима Господњим, као и варвари које је протерао Господ пред синовима Израиљевим. Подигао је узвишења која је био оборио његов отац Језекија, подизао је жртвенике Валу, правио кипове и клањао се свој војсци небеској и служио им. Подигао је жртвенике и у храму Господњем, за који је Господ био рекао: „У Јерусалиму ће пребивати име моје довека.” Начинио је жртвенике свој војсци небеској у оба трема храма Господњег. Проводио је синове своје кроз огањ у долини Еномовог сина, врачао је, гатао је, чарао, поставио је оне који призивају мртве и гатаре. Тако је чинио много зла у очима Господњим и гневио га. Кип резани који је начинио поставио је у храму Божјем, за који је Бог рекао Давиду и сину његовом Соломону: „У овом храму и у Јерусалиму, који сам изабрао међу свим племенима Израиљевим, поставићу име своје заувек. Нећу дати да нога Израиљева оде из земље коју сам наменио оцима вашим ако буду држали и спроводили све што сам им заповедио преко Мојсија, цео закон, заповести и наредбе.” Међутим, Манасија заведе Јуду и Јерусалим, тако да су чинили горе од варвара које је протерао Господ пред синовима Израиљевим. Господ је говорио Манасији и народу његовом, али нису хтели да га слушају. Зато Господ доведе на њих војсковође цара асирског. Они ухватише Манасију кукама, свезаше га двоструким бронзаним ланцима и одведоше га у Вавилон. Док је био у невољи, молио се Господу, Богу своме, и веома се покајао пред Богом отаца својих. Молио му се и умолио га, тако да је услишио молитву његову и вратио га у Јерусалим, у царство његово. После тога он је саградио спољни зид Давидовог града западно од Гиона, у долини, све до Рибљих врата, тако да опколи Офил. Учини га веома високим. У све утврђене градове Јудине поставио је заповеднике. Потом уклони из храма Господњег туђе богове, кип и све жртвенике које је био саградио на гори храма Господњег и у Јерусалиму и побаца ван града. Затим опет постави жртвеник Господњи и принесе на њему жртве захвалности и слављења и заповеди Јудејцима да служе Господу, Богу Израиљевом. Међутим, народ је још увек приносио жртве на узвишењима, али само Господу, Богу своме. Остала Манасијина дела и његова молитва Богу и речи које су му говорили видеоци у име Господа, Бога Израиљевог, налазе се у Књизи о царевима Израиљевим. Његова молитва и како је услишен, сви његови греси и његова невера, места на којима је подигао узвишице, саградио кипове и идоле резане пре него што се покајао, све је то записано у Књизи виделаца. Манасија почину код отаца својих и погребоше га у дому његовом. На његово место зацари се његов син Амон. Амон је имао двадесет две године кад се зацарио и владао је две године у Јерусалиму. Он је чинио оно што је зло у очима Господњим као што је чинио и отац његов Манасија. Свим киповима резаним које је начинио отац његов Манасија Амон је приносио жртве и служио им. Међутим, он се није понизио пред Господом као што се понизио отац његов Манасија, него је тај Амон још више грешио. Против њега се побунише слуге његове и убише га у кући његовој. Потом народ из земље поби све оне који су се били побунили против цара Амона и зацари народ из земље његовог сина Јосију на његово место. Јосија је имао осам година кад се зацарио и владао је тридесет једну годину у Јерусалиму. Чинио је оно што је право у очима Господњим и ишао је путевима свога претка Давида, не скрећући ни надесно ни налево. У осмој години царевања, док је још био дечак, почео је да тражи Бога претка свог Давида. Дванаесте године почео је да чисти Јудеју и Јерусалим од узвишења, идола и кипова резаних и ливених. Пред његовим очима су раскопали Валове жртвенике. Поломио је стубове Сунцу који су били на њима. Астарту и резане и ливене кипове изломио је и уништио и њихов прах просуо по гробовима оних који су им приносили жртве. Кости свештеника је спалио на њиховим жртвеницима и тако очистио Јудеју, Јерусалим и градове Манасијине, Јефремове, Симеунове и Нефталимове са околином. Тако је он пообарао жртвенике, кипове, резане ликове по свој земљи Израиљевој, а онда се вратио у Јерусалим. Осамнаесте године своје владавине, пошто је очистио земљу и храм, посла Азалијиног сина Сафана, заповедника града Масију и Јоахазовог сина Јоаха, саветника, да поправе храм Господа, Бога његовог. Они отидоше поглавару свештеничком Хелкији и предадоше му новац који је био донесен у храм Божји, који су сакупили левити – чувари из руку Манасије, Јефрема, од преосталог Израиља, Јуде и Венијамина, који су боравили у Јерусалиму. Они су дали у руке пословођама који су били код храма Господњег, а они су давали радницима који су радили у храму Господњем и који су оправљали шта је било трошно и поправљали храм. Давали су дрводељама и каменоресцима да купују тесано камење и дрво за греде и да се ставе под кров куће које су били развалили цареви Јудини. Ти људи су поштено радили посао. Њих су надгледали Јат и Овадија, левити од синова Мераријевих, Захарија и Месулам од синова Катових, надзорници и сви левити и музичари. Они су управљали носачима и свим радницима на послу, а неки су левити били писари, надзорници и вратари. Кад су износили новац за храм Господњи, нађе свештеник Хелкија Књигу закона Господњег, који је био дат преко Мојсија. Хелкија се обрати писару Сафану и рече: „Нађох законик у храму Господњем!” Потом га Хелкија предаде писару Сафану. Сафан однесе књигу цару и извести цара говорећи: „Све што је наложено слугама твојим, урадили су. Извадили су новац који су нашли у храму Господњем и дали га надзорницима и радницима.” Писар Сафан тада саопшти цару: „Свештеник Хелкија ми предаде књигу.” Потом је Сафан прочита пред царем. Кад је цар саслушао речи закона, раздера одећу своју. Тада цар нареди Хелкији, сину Сафановом Ахикаму, сину Михејином Авдону, писару Сафану и слуги царевом Асаји говорећи: „Идите и упитајте Господа за мене и за остатак Израиља и Јуде због речи књиге која је нађена, јер се велики гнев Господњи спустио на нас зато што очеви наши нису чували реч Господњу да пише онако како је написано у овој књизи.” Тада одоше Хелкија и они које је цар одредио до пророчице Олде, жене Салума, сина Текујиног, сина чувара одеће Асре. Она је живела у другом делу Јерусалима. Они је упиташе о томе. Она им одговори: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Кажите човеку који вас је послао мени да Господ каже да ће пустити зло на ово место и на становнике његове и сва проклетства написана у књизи коју су прочитали цару Јудином, зато што су га напустили и кадили другим боговима да би га гневили свим делима руку њихових, зато ће се излити гнев његов на ово место и неће се угасити.’ Цару Јудином који вас је послао да упитате Господа реците да Господ, Бог Израиљев, каже за речи које си чуо: ‘Зато што ти је срце одмекнуло и што си се понизио пред Богом кад си чуо шта је рекао за ово место и за становнике његове, покајао се преда мном, раздерао си одећу своју и плакао преда мном, зато сам те услишио’, говори Господ. ‘Ево, ја ћу те прибрати оцима твојим, у миру ћеш бити прибран у гроб свој, нећеш видети својим очима несреће које ћу пустити на ово место и на становнике његове.’” Они пренеше цару одговор. Тада поручи цар да се окупе све старешине Јудине и јерусалимске. Цар оде у храм Господњи, а с њим сви људи из Јуде, становници Јерусалима, свештеници, левити и сав народ, велико и мало. Он им прочита све речи Књиге савеза, која се нашла у храму Господњем. Цар стаде на своје место и заветова се Господу да ће ићи за Господом и да ће држати заповести његове, сведочанства његова и законе његове свим срцем и свом душом, испуњавајући све прописе савеза написане у тој књизи. Он позва да приступе савезу сви који су били у Јерусалиму и у племену Венијаминовом. Становници Јерусалима прихватише савез с Богом, Богом отаца њихових. Потом Јосија уклони све гадости по свим крајевима синова Израиљевих и учини да сви у Израиљу служе Господу, Богу свом. Целог живота његовог нису одступили од Господа, Бога отаца својих. Потом је Јосија у Јерусалиму празновао Пасху Господњу. Четрнаестог дана првог месеца клало се пасхално јагње. Он је одредио свештеницима дужности њихове и подстакао их да служе у храму Господњем. Затим рече левитима, који су поучавали цео Израиљ и били посвећени Господу: „Поставите свети ковчег у храм који је сазидао Давидов син Соломон, цар Израиљев. Не треба више да га носите на раменима. Сада служите Господу, Богу своме, и народу његовом Израиљу. Припремите се по домовима отачким и по редовима својим, како је написао цар Израиљев Давид и како је написао његов син Соломон. Стојте у светињи по групама домова отачких, браће своје и људи из народа и по групама домова отачких међу левитима. Потом закољите пасхално јагње, освештајте се и припремите браћу своју да чине оно што је рекао Господ преко Мојсија.” Тада је Јосија даровао народу ситну стоку, јагањце и јариће, све за пасхалну жртву, свим присутнима, којих је било тридесет хиљада, као и три хиљаде говеда, све то с царевог поседа. И старешине његове драговољно дадоше народу, свештеницима и левитима. Старешине у храму Божјем Хелкија, Захарија и Јехило дадоше свештеницима за Пасху две хиљаде шест стотина јагањаца и јарића и три стотине говеда. Хонанија и браћа његова Семаја и Натанаило, Асавија, Јеило и Јозавад, поглавари левитски, дадоше левитима за Пасху пет хиљада јагањаца и јарића и пет стотина говеда. Кад се припремила служба, стадоше свештеници на своја места и левити по групама својим по заповести царевој. Клали су пасхалну јагњад, свештеници су кропили крвљу коју су им додавали левити, а левити су дерали коже. Потом су одвојили жртве паљенице да их дају народу по родовима домова отачких, да се принесу Господу као што је написано у Мојсијевој књизи. Тако учинише и с говедима. Пасхалну јагњад су пекли на огњу, по пропису. Свете приносе су кували у лонцима, котловима и посудама и брзо их давали народу. Затим су припремили себи и свештеницима. Наиме, свештеници, потомци Аронови, имали су посао око жртава паљеница и лоја све до ноћи. Зато су левити припремали себи и свештеницима, потомцима Ароновим. Певачи, Асафови потомци, стајали су на свом месту, као што су одредили Давид, Асаф, Еман и Једутун, царев виделац. Вратари су стајали на својим вратима. Нису напуштали своју дужност, него су им браћа њихова, левити, доносили. Тако је тог дана била уређена цела служба Господу да се празнује Пасха и принесу жртве паљенице на жртвенику Господњем, по заповести цара Јосије. Синови Израиљеви који су били тамо празновали су тада Пасху и Празник бесквасних хлебова седам дана. Такве Пасхе, као што је била ова, није било у Израиљу од времена пророка Самуила. Ниједан од царева Израиљевих није празновао Пасху као што је празновао Јосија са свештеницима, левитима, Јудејцима, Израиљцима и Јерусалимљанима који су се тада затекли. Осамнаесте године Јосијине владавине била је празнована та Пасха. После свега тога, кад је Јосија поправио храм, пође цар египатски Нехаон да нападне Харкемис на Еуфрату. Јосија изађе пред њега. Овај посла гласнике њему и поручи: „Шта ја имам с тобом, царе Јудин? Не идем ја данас против тебе, него на град с којим ратујем. Бог ми је заповедио да пожурим. Окани се Бога, који је са мном, да те не уништи.” Међутим, Јосија не одустаде од тога, пође да ратује против њега и не послуша речи Нехаонове, које су долазиле из Божјих уста, него дође да се побије у пољу мегидонском. Тада стреличари погодише цара Јосију. Цар рече слугама својим: „Одвезите ме јер сам тешко рањен.” Слуге га скинуше с бојних кола и ставише у друга кола која је имао и довезоше га у Јерусалим. Он издахну и сахранише га у гробу предака његових. Сва Јудеја и Јерусалим оплакивали су Јосију. И Јеремија је туговао за Јосијом. Сви певачи и певачице спомињали су Јосију у тужбалицама својим до данашњег дана. Оне су прихваћене у Израиљу и записане су у Тужбалицама. Остала Јосијина дела и његова побожност записани су у Закону Господњем. Сва његова дела: ранија и каснија, ено, записана су у Књизи о царевима Израиљевим и Јудиним. Потом народ из целе земље узе сина Јосијиног Јоахаза и зацарише га у Јерусалиму на место оца његовог. Јоахаз је имао двадесет три године кад је почео да влада и владао је три месеца у Јерусалиму. Њега је збацио цар египатски у Јерусалиму и оглобио земљу са сто таланата сребра и таланат злата. Цар египатски постави брата његовог Елијакима за цара Јудеје и Јерусалима и промени му име у Јоаким. Његовог брата Јоахаза узе Нехаон и одведе га у Египат. Јоаким је имао двадесет пет година кад се зацарио и владао је једанаест година у Јерусалиму. Он је чинио оно што је зло у очима Господа, Бога његовог. Цар вавилонски Навуходоносор нападе га, свеза га с два ланца и одведе у Вавилон. Посуде храма Господњег Навуходоносор однесе у Вавилон и стави их у свој двор у Вавилону. Остала дела Јоакимова, гадости које је чинио и све о њему, записано је у Књизи о царевима Израиљевим и Јудиним. На његово место зацари се његов син Јоахин. Јоахин је имао осам година кад се зацарио и владао је три месеца и десет дана у Јерусалиму. Он је чинио оно што је зло у очима Господњим. Следеће године наложио је цар Навуходоносор да га одведу у Вавилон заједно с посудама храма Господњег. Брата његовог Седекију постави за цара Јудеје и Јерусалима. Седекија је имао двадесет једну годину кад се зацарио и владао је једанаест година у Јерусалиму. Он је чинио оно што је зло у очима Господа, Бога свога. Није се покајао пред пророком Јеремијом, који му је преносио вољу Господњу. Чак се побунио против цара Навуходоносора, којем се Богом заклео на верност. Остао је тврдоглав и упоран и није се обратио Господу, Богу Израиљевом. И сви поглавари свештенички и народ додавали су неверство на неверство свим гадостима варвара и оскрнавише храм Господњи, који је био освећен у Јерусалиму. Господ, Бог отаца њихових, слао је од почетка њима стално гласнике своје јер му је било жао народа и обитавалишта свог. Међутим, они су се ругали гласницима Божјим и презирали њихове опомене. Смејали су се пророцима његовим док се није распалио гнев Господњи на народ његов без повратка. Довео је против њих цара халдејског, који поби мачем младиће њихове у светом храму. Није се сажалио ни на младиће ни на девојке, ни на старе и немоћне, све му предаде у руке. Све посуде храма Божјег, велике и мале, благо храма Господњег, благо царево и великаша његових, све он однесе у Вавилон. Спалили су храм Божји, развалили зид јерусалимски и све палате запалили огњем, тако да су уништили све драгоцености. Оне који су избегли мач одвео је у Вавилон у ропство. Робовали су њему и синовима његовим све док није настало Персијско царство. Тако се испунила реч Господња саопштена преко пророка Јеремије: „Док се земља не одужи суботама својим, биће све време пустошена док се не наврши седамдесет година.” Прве године владавине персијског цара Кира, да би се испунило обећање Господње дато преко Јеремије, подиже Господ дух персијског цара Кира, који објави у целом свом царству и написа говорећи: „Овако говори персијски цар Кир: ‘Сва царства земаљска дао ми је Господ, Бог небески. Он ми је наложио да му саградим храм у Јерусалиму, у Јудеји. Ко год је међу вама из његовог народа нека је Господ, Бог његов, с њим, па нека иде.’” Прве године владавине персијског цара Кира, да би се испунило обећање Господње дато преко Јеремије, подиже Господ дух персијског цара Кира, који објави у целом свом царству и написа говорећи: „Овако говори персијски цар Кир: сва царства земаљска дао ми је Господ, Бог небески. Он ми је наложио да му саградим храм у Јерусалиму, у Јудеји. Ко је год међу вама из његовог народа нека је Бог његов с њим, па нека иде у Јерусалим, који је у Јудеји, да зида храм Господа, Бога Израиљевог, Бога који је у Јерусалиму. Свуда где су се задржали остаци тог народа нека их људи из тог места помогну сребром, златом, имањем и стоком, осим драговољних прилога за храм Божји у Јерусалиму.” Тад устадоше главари породица Јудиних и Венијаминових, свештеници, левити и сви којима Бог подиже дух да иду да зидају храм Господњи у Јерусалиму. Сви око њих потпомогоше их посудама сребрним, златом, имањем, стоком и драгоценостима, осим драговољних прилога. Цар Кир изнесе посуде храма Господњег које је Навуходоносор био однео из Јерусалима и ставио га у храм својих богова. Цар персијски Кир их је дао ризничару Митридату, који их изброја поглавару јудејском Сасавасару. Ево пописа: посуда златних тридесет, посуда сребрних хиљаду двадесет девет; чаша златних тридесет, чаша сребрних четири стотине и десет и осталих посуда хиљаду. Укупно је било пет хиљада и четири стотине посуда златних и сребрних. Све је то понео Сасавасар кад су се заробљеници из Вавилона вратили у Јерусалим. Ово су људи из оне земље који су се вратили из ропства у које их је одвео цар вавилонски Навуходоносор у Вавилон. Вратили су се у Јерусалим и у Јудеју, свако у свој град. Они су дошли са Зоровоавељем, Исусом, Немијом, Серајом, Релајом, Мардохејем, Вилсаном, Миспаром, Вигвајем, Реумом и Ваном. Ово је број људи из народа израиљског: потомака Фаресових две хиљаде сто седамдесет два; потомака Сефатијиних триста седамдесет два; потомака Арахових седам стотина седамдесет пет; потомака Фат-Моавових од потомака Исусових и Јоавових две хиљаде осам стотина дванаест; потомака Еламових хиљаду двеста педесет четири; потомака Затујевих девет стотина четрдесет пет; потомака Захајевих седам стотина шездесет; потомака Ванијевих шест стотина четрдесет два; потомака Вивајевих шест стотина двадесет три; потомака Агзадових хиљаду двеста двадесет два; потомака Адоникамових шест стотина шездесет шест; потомака Вигвајевих две хиљаде педесет шест; потомака Адинових четири стотине педесет четири; потомака Атирових од Језекије деведесет осам; потомака Висајевих триста двадесет три; потомака Јориних сто дванаест; потомака Асумових двеста двадесет три; потомака Гиварових деведесет пет; потомака из Витлејема сто двадесет три; потомака из Нетофата педесет шест; потомака из Анатота сто двадесет осам; потомака из Азмавета четрдесет два; потомака из Киријат Арима, Хефира и Вирота седам стотина четрдесет три; потомака из Раме и Гаваје шест стотина двадесет један; потомака из Михмасе сто двадесет два; потомака их Ветиља и Гаја двеста двадесет три; потомака из Невона педесет два; потомака Магвисових сто педесет шест; потомака из другог Елама хиљаду двеста педесет четири; потомака Харимових триста двадесет; потомака Лода, Адида и Онона седам стотина двадесет пет; потомака из Јерихона триста четрдесет пет и потомака из Сенаје три хиљаде шест стотина тридесет. Свештеника: потомака Једајиних од дома Исусова девет стотина седамдесет три; потомака Имирових хиљаду педесет два; потомака Пасхорових хиљаду двеста четрдесет седам и потомака Харимових хиљаду седамнаест. Левита: потомака Исусових и Кадмилових од потомака Одујиних седамдесет четири. Певача: потомака Асафових сто двадесет осам. Вратара: потомака Салумових, Атирових, Талмонових, Акувових, Атитиних и Совајевих укупно сто тридесет девет. Слуга у храму: потомака Сишинијих, Асуфиних, Таваотових, Киросових, Сијајиних, Фадонових, Леваниних, Агавиних, Акувових, Агавових, Самлајевих, Ананових, Гидилових, Гарових, Реајиних, Ресинових, Некодинијих, Газамових, Узиних, Фасејиних, Висајевих, Асениних, Меунимових, Нефусимових, Ваквукових, Акуфиних, Арурових, Васлутових, Меидиних, Арсиних, Вакосових, Сисариних, Таминих, Несијиних и Атифинијих. Потомака Соломонових слугу: потомака Сотајевих, Соферетових, Ферудиних, Јалиних, Дарконових, Гидилових, Сефатијиних, Атилових, Фохеретових, Севајимових и Амијевих. Укупно слугу у храму и потомака Соломонових слугу било је триста деведесет два. Ово су они који су пошли из Тел-Мелаха, Тел-Арисе, Херува, Адана и Имира, али који нису могли да докажу да је њихов дом и порекло израиљско: потомци Делајини, потомци Товијини, потомци Некодини – шест стотина педесет два; свештенички потомци: потомци Авајини, потомци Акосови, потомци Варзелаја, који се оженио једном од ћерки Варзелаја из Галада, па прихватио његово име. Они су тражили родословне пописе, али их нису нашли, па су искључени из свештенства. Њима запрети поглавар да не једу светиње све док се не појави свештеник са уримом и тумимом. Сав збор је бројао укупно четрдесет две хиљаде три стотине шездесет, осим слугу њихових и слушкиња њихових, којих је било седам хиљада три стотине тридесет седам. Било је и двеста певача и певачица. Имали су седам стотина тридесет шест коња, двеста четрдесет пет мазги, четири стотине тридесет пет камила и шест хиљада седам стотина двадесет магараца. Кад су дошли у Јерусалим, неки од племенских поглавара драговољно су приложили за изградњу храма Божјег на његовом месту. Према својим могућностима, дали су у благајну за изградњу шездесет једну хиљаду златника, пет хиљада мина сребра и сто свештеничких одежди. Тако се населише свештеници, левити, неки из народа, певачи, вратари и стражари по градовима својим. Сав Израиљ је био у градовима својим. Кад дође седми месец, синови Израиљеви били су у својим градовима. Потом се сабра народ једнодушно у Јерусалим. Тада Јоседеков син Исус са својом браћом свештеницима и Салатилов син Зоровавељ са својом браћом почеше да граде жртвеник Богу Израиљевом да би приносили на њему жртве паљенице као што пише у Закону Мојсија, човека Божјег. Они подигоше жртвеник на старом месту јер су се бојали народа у земљи. На њему су приносили жртве паљенице јутром и вечером. Прославили су Празник колиба по пропису, приносећи жртве паљенице сваки дан према броју како је одређено за сваки дан. Потом су принели сталну жртву паљеницу, жртве за млад месец и за све празнике Господње и оне драговољне приносе Господу. Од првог дана седмог месеца почели су да приносе жртве паљенице Господу иако нису били постављени темељи светилишта Божјег. Каменоресцима и дрводељама давали су новац, а храну, пиће и уље Сидонцима и Тирцима да довозе кедровину с Ливана до Јафе, као што им је дозволио персијски цар Кир. Друге године по повратку њиховом у храм Господњи у Јерусалиму, другог месеца, започеше да раде син Салатилов Зоровавељ, Јоседеков син Исус и остала браћа њихова, свештеници и левити и сви који су се вратили из ропства. Поставили су левите од двадесет година и више да воде посао око храма Господњег. Одређени су да сложно управљају радницима у храму Божјем Исус, синови његови и браћа његова, Кадмило са синовима својим, потомцима Јудиним, потомци Инададови са синовима и браћом својом левитима. Кад су зидари поставили темељ храму Господњем, поређали су се свештеници у одеждама и с трубама и левити од рода Асафовог с кимвалима да славе Господа по упутству цара Израиљевог Давида. Певали су хвалећи и славећи Господа: „Он је добар и милост његова је довека над Израиљем.” Сав народ је клицао гласно хвалећи Господа зато што је постављен темељ храма Господњег. Међутим, многи свештеници и левити и старији поглавари родова отачких, који су били видели основу првобитног храма, гласно су плакали, а многи су клицали од радости. Тако нико није могао да разликује радосно клицање од плача народа. Народ је гласно клицао и вика се чула надалеко. Непријатељи Јуде и Венијамина чули су да они који су се вратили из ропства подижу храм Господу, Богу Израиљевом. Они дођоше Зоровавељу и поглаварима домова отачких и рекоше им: „Хајде да и ми зидамо с вама јер ћемо као и ви тражити Бога вашег. Ми њему приносимо жртве од времена цара асирског Есарадона, који нас је довео овамо.” Зоровавељ, Исус и поглавари домова отачких у Израиљу рекоше им: „Не одлучујете ни ви ни ми о градњи храма Бога нашег. Ми ћемо сами зидати Господу, Богу Израиљевом, као што нам је заповедио персијски цар Кир.” Тад је народ оне земље застрашивао народ Јудин и ометао их у зидању. Платили су саветнике да им ометају намере. Тако је било за време цара персијског Кира све до владавине цара персијског Дарија. Кад се зацарио Ксеркс, у почетку његове владавине они написаше тужбу против становника Јудеје и Јерусалима. И у време Артаксеркса писали су Вислам, Митредат, Тавеило и остали њихови другови цару персијском Артаксерксу. Писмо је било писано арамејским писмом и преведено на арамејски језик. Реум, старешина у већу, и Симсај, писар, написаше једну књигу против Јерусалима цару Артаксерксу. Поглавар Реум, писар Симсај и остали другови њихови: Дињани, Афарсашани, Тарфаљани, Афаршани, Архевљани, Вавилоњани, Сусанашани, Деављани, Еламљани, и остали народи које је преселио велики и славни Асурбанипал и населио по градовима самаријским и остали с ове стране Еуфрата. Препис писма које су му послали: „Цару Артаксерксу, слуге твоје, људи с оне стране Еуфрата. Нека цар зна да су Јудејци који су пошли од тебе дошли код нас у Јерусалим. Они поново граде онај одметнички и опаки град и поправљају зидине. Нека цар зна: ако се овај град сазида и зидине поправе, они неће давати данак, порез ни царину, тако да ће бити штета ризници царској. Пошто плату примамо од двора, не можемо да гледамо цареву штету, зато обавештавамо и јављамо цару. Нека се потражи у летописима отаца твојих, па ћеш наћи и сазнати у летописима да је овај град бунтовнички град, да је штетио цареве и покрајине, да су се у њему дизале буне од давнина. Зато је тај град био разорен. Ми обавештавамо цара: ако се овај град сазида и зидови његови поправе, онда сва ова област преко реке неће припадати теби.” Тад цар одговори поглавару Реуму, писару Симсају и осталим друговима њиховим који су живели у Самарији и у областима с оне стране реке: „Поздрав! Писмо које сте ми послали тачно су ми прочитали. Наредио сам да потраже и нашли су да се тај град од давнина дизао против царева и да су у њему бивали устанци и буне. Моћни цареви су боравили у Јерусалиму, који су владали свим што је преко реке. Њима су се давали данак, порез и царина. Зато наредите да се забрани оним људима да се зида град док то ја не заповедим. Пазите да не погрешите да не би царевима била већа штета.” Кад се препис писма цара Артаксеркса прочитао пред Реумом, писарем Симсајем и пред друговима њиховим, они брзо отидоше у Јерусалим к Јудејцима те им забранише рад оружјем и силом. Тад се обустави рад на храму Божјем и на Јерусалиму. То је трајало до друге године владавине персијског цара Дарија. Тад су пророковали Агеј и син Идов Захарија у име Бога Израиљевог, који је био над њима Јудејцима у Јуди и у Јерусалиму. Онда устадоше син Салатилов Зоровавељ и син Јоседеков Исус и почеше опет да зидају храм Божји у Јерусалиму. Пророци Божји били су уз њих и помагали су им. У то време дођоше к њима Татнај, управитељ с ове стране реке, Сетар-Воснај и другови њихови и упиташе их: „Ко вам је дозволио да градите овај храм и да поправљате те зидове?” Потом додадоше: „Како се зову људи који граде тај храм?” Међутим, око Божје је било на старешинама јудејским, па им нису забранили да раде док не известе Дарија. Стиже им писани одговор. Ово је препис писма које су цару Дарију послали Татнај, управитељ с ове стране реке, и Сетар-Воснај с друговима својим Афарсашанима, који су били с ове стране реке. Они су му послали писмо у ком је писало: „Цару Дарију свако добро. Нека зна цар да смо дошли у земљу Јудину до храма Бога великог, који зидају од великог камења. Дрветом облажу зидове, посао се вредно ради и брзо напредује у рукама њиховим. Запитасмо тамошње старешине: ‘Ко вам је дао дозволу да зидате тај храм и да поправљате зидове?’ Питали смо их за имена њихова да бисмо ти јавили. Записали смо имена оних који су поглавари њихови. Они одговорише овако: ‘Ми смо слуге Бога неба и земље. Градимо храм који је био сазидан пре много година и који је саградио и подигао велики цар Израиљев. Међутим, кад очеви наши разгневише Бога небеског, предаде их у руке цару вавилонском Навуходоносору, Халдејцу. Он разруши овај храм, а народ пресели у Вавилон. Прве године Кира, цара над Вавилоном, цар Кир заповеди да се сазида овај храм Божји. Чак је и посуде храма Божјег, златне и сребрне, које је Навуходоносор био узео из храма јерусалимског и однео у храм вавилонски, изнео цар Кир из храма вавилонског и предао човеку који се звао Сасавасар. Њега је поставио за управитеља. Потом му је рекао: Узми ове посуде, иди и однеси их у храм који је у Јерусалиму и храм Божји нека се сазида на свом месту. Онда је тај Сасавасар дошао и поставио темељ храму Божјем у Јерусалиму. Отад досад се зида и још није довршен. Ако цар жели, нека потражи у ризници царској у Вавилону да ли је цар Кир заповедио да се сазида овај храм Божји у Јерусалиму. Нека нам цар саопшти одлуку.’” Цар Дарије заповеди да се то потражи у ризници где се и благо чувало. У царском двору у Ахмети, у земљи мидској, нађоше свитак са овом повељом: „Прве године Кирове владавине заповеди цар Кир за храм Божји у Јерусалиму: ‘Нека се сазида храм као место на коме ће се приносити жртве. Темељи нека се учврсте и нека буде шездесет лаката висок и шездесет лаката широк. Нека буду три реда од крупног камења, а један ред од новог дрвета. Трошак нека подмири царски двор. Златне и сребрне посуде из храма Божјег које је Навуходоносор био узео из храма у Јерусалиму и пренео у Вавилон нека се врате у храм у Јерусалиму на своје место и нека се оставе у храму Божјем.’” „Зато се уклоните одатле, Татнају, управитељу с оне стране реке, Сетар-Воснају и другови његови! Пустите нека се гради тај храм Божји! Поглавар јудејски и старешине њихове нека зидају храм Божји на његовом месту. Још заповедам шта ћете чинити старешинама јудејским да би се сазидао храм Божји: од царског новца, прихода од пореза са оне стране реке нека се тачно, без оклевања, исплаћује тим људима. Нека им се дају без оклевања све што треба: јунад, овнови и јагањци за жртве паљенице Богу небеском, пшеница, со, вино и уље, како буду казали свештеници јерусалимски. Нека приносе жртве угодног мириса Богу небеском и нека се моле за живот царев и синова његових. Још заповедам: ако неко прекрши ову наредбу, нека му се извади греда из куће, пободе и он нека се на њој погуби. Због тога нека кућа његова постане сметлиште. Бог, који је тамо поставио име своје, нека обори сваког цара и сваки народ који би се усудио да прекрши наредбу моју и да сруши тај храм Божји у Јерусалиму. Ја, Дарије, заповедам ово и нека се тачно изврши.” Тад управитељ с ове стране реке Сетар-Воснај и другови његови учинише тачно онако како им је био заповедио Дарије. Старешине јудејске су градиле и напредовале према пророштвима пророка Агеја и Идовог сина Захарије. Зидале су и довршиле по заповести Бога Израиљевог и по наредбама Кира, Дарија и Артаксеркса, цара персијског. Храм је био завршен трећег дана месеца адара, шесте године владавине цара Дарија. Синови Израиљеви, свештеници, левити и они који се вратише из ропства посветише радосно храм Божји. Принесоше за посвећење храма Божјег сто јунаца, двеста овнова, четири стотине јагањаца и дванаест јараца као жртву за грех целог Израиља према броју племена Израиљевих. Затим поставише свештенике по редовима њиховим и левите по редовима њиховим да служе Богу у Јерусалиму, као што је написано у Књизи Мојсијевој. Потом они који се вратише из ропства прославише Пасху четрнаестог дана првог месеца. Сви свештеници и левити очистили су се као један, тако да су сви били чисти. Заклали су пасхално јагње за све који су се вратили из ропства, за браћу своју свештенике и за себе саме. Тако су јели синови Израиљеви који су се вратили из ропства и сви који су се очистили од варвара те земље, а придружили се да траже Господа, Бога Израиљевог. Седам дана су радосно празновали Празник бесквасних хлебова. Господ их је обрадовао кад им је прибавио наклоност цара асирског, тако да их је оснажио у радовима на храму Бога, Бога Израиљевог. После тих догађаја, у време владавине цара персијског Артаксеркса, Јездра, син Сераје, син Азарије, син Хелкије, син Салума, син Садока, син Ахитов, син Амарије, син Азарије, син Мерајота, син Зераје, син Озије, син Вукија, син Авусије, син Финеса, син Елеазара, син Арона првосвештеника, тај Јездра врати се из Вавилона. Он је био познавалац Закона Мојсијевог, који је дао Господ, Бог Израиљев. Пошто је милост Господа, Бога његовог, била над њим, цар му даде све што је затражио. Седме године Артаксерксове владавине вратише се у Јерусалим неки синови Израиљеви, свештеници, левити, певачи, вратари и слуге у храму. Он дође у Јерусалим петог месеца седме године владавине цареве. Из Вавилона је пошао првог дана првог месеца, а првог дана петог месеца дође у Јерусалим јер је блага рука Бога његовог била над њим. Јездра је био управио срце своје да проучава закон Господњи, да га испуњава и да поучава Израиљ закону и наредби. Ово је препис указа који даде цар Артаксеркс свештенику Јездри, познаваоцу заповести и закона Господњих датих Израиљу: „Артаксеркс, цар над царевима, поздравља свештеника Јездру, познаваоца закона Бога небеског. Ја заповедам: ко год у мом царству од народа Израиљевог, свештеника његових и левита жели да добровољно иде с тобом у Јерусалим – нека иде. Тебе шаљу цар и седам саветника његових да надгледаш Јудеју и Јерусалим према закону Бога свога, који ти је у руци. Треба да однесеш сребро и злато које су цар и саветници његови добровољно принели Богу Израиљевом, који обитава у Јерусалиму. Такође, и све сребро и злато које накупиш у земљи вавилонској с добровољним прилозима које народ и свештеници приложе за храм Бога свога у Јерусалиму. За тај новац купи пажљиво јунце, овнове и јагањце с њиховим приносима и наливима и принеси их на жртвеник храма Бога вашег у Јерусалиму. С преосталим сребром и златом ти и браћа твоја радите према потреби и по вољи Бога свога. Посуде које су ти дате за службу у храму Бога твога остави пред Богом у Јерусалиму. Шта друго затреба за храм Бога твога да се набави исплати из царске благајне. Ја, цар Артаксеркс, заповедам својим благајницима с оне стране реке да шта год затражи од вас свештеник Јездра, познавалац закона Бога небеског, одмах испуните: до сто таланата сребра, до сто товара пшенице, до сто бачви вина, до сто бачви уља, а соли неограничено. Шта год заповеди Бог небески одмах учините за храм Бога небеског, да се не би спустио гнев на царство, на цара и на синове његове. Још вам јављам да се ни од једног свештеника, левита, певача, вратара, служитеља и осталих слугу храма Божјег не сме узимати данак, порез ни царина. Ти, Јездра, по мудрости Бога свога која ти је дата, постави судије и управитеље да суде целом народу с оне стране реке. И онима који познају закон Бога твога и онима који не познају, које ћеш поучити. Свако ко не буде извршавао закон Бога твога и закон царев нека се судски казни: да се погуби, да се прогна, да се казни новчано или да се утамничи.” Нека је благословен Господ, Бог отаца наших, који је испунио срце цару да украси храм Господњи у Јерусалиму! Он је учинио да нађем милост пред царем и саветницима његовим и пред свим силним поглаварима царевим. Ја се охрабрих јер је рука Господа, Бога мога, била нада мном и сакупих поглаваре Израиља да пођу са мном. Ово су поглавари родова отачких и родослов оних који су пошли са мном из Вавилона у време владавине цара Артаксеркса: од синова Финесових Гирсом; од синова Итамарових Данило; од синова Давидових Хатус; од синова Сеханијиних, који је био од предака Фаресових, Захарија са сто педесет мушкараца; од синова Фат-Моавових син Зерајин Елиоинај с двеста мушкараца; од синова Сеханијиних син Јасилов с три стотине мушкараца; од синова Адинових син Јонатанов Евед с педесет мушкараца; од синова Еламових син Аталијин Исаија са седамдесет мушкараца; од синова Сефатијиних син Михаилов Зевадија с осамдесет мушкараца; од синова Јоавових син Јехилов Овадија с двеста осамдесет мушкараца; од синова Селомитових син Јосифијин са сто шездесет мушкараца; од синова Вивајевих син Вивајев Захарија с двадесет осам мушкараца; од синова Азгадових син Акатанов Јоанан са сто десет мушкараца; од последњих синова Адоникамових који су се звали Елифелет, Јеило и Семаја са шездесет мушкараца; од синова Вигвајевих Гутај и Завуд са седамдесет мушкараца. Скупио сам их код реке која тече у Аву и онде смо стајали у збору три дана. Кад сам прегледао народ и свештенике, нисам нашао тамо ниједног левита. Зато сам послао поглавара Елијезера, Арила, Семају, Елнатана, Јарива, Елнатана, Натана, Захарију и Месулама и учитеље Јојарива и Елнатана. Њих сам послао поглавару Иду у место Касифија и научих их шта да кажу Иду и браћи његовој послужитељима у месту Касифији да нам доведу слуге за храм Бога нашега. Они нам доведоше, јер је над нама била добра рука Божја, човека разумног од синова Малија, сина Левија, сина Израиљевог Серевију са синовима његовим и браћом његовом – њих осамнаест, Авасију и с њим Исаију од синова Мераријевих, с браћом њиховом и синовима њиховим – њих двадесет. Од послужитеља које су одредили Давид и кнезови да помажу левитима – двеста двадесет послужитеља. Сви су били поименце записани. Потом прогласих пост онде, на реци Ави, да бисмо се понизили пред Богом својим и од њега измолили срећан пут себи и деци својој и целој имовини нашој. Наиме, стидео сам се да тражим од цара војску и коњанике да би нас бранили на путу јер смо били рекли цару говорећи: „Рука Бога нашег је испружена да помогне онима који га траже, а снага његова и гнев на оне који га напусте.” Тако смо постили, молили Бога свога за то и умолили смо га. Потом међу свештеницима изабрах дванаест, Серевију, Асавију и десеторицу браће њихове. Измерих им сребро, злато и судове као прилоге за храм Бога нашег које приложише цар, саветници његови, поглавари његови и сав народ Израиљев који се тамо задеси. Измерих им на руке шест стотина педесет таланата сребра, сто таланата сребрних постуда, сто таланата злата, двадесет златних пехара од по хиљаду дарика и две посуде од фине бронзе вредне као злато. Тада им рекох: „Ви сте посвећени Господу, а и ове посуде су посвећене, ово сребро и злато је драговољни прилог Господу, Богу отаца ваших. Пазите и чувајте то док не измерите пред поглаварима свештеничким, левитима и старешинама домова отачких Израиљевих у Јерусалиму, у просторијама храма Господњег.” Тако примише свештеници и левити измерено сребро, злато и посуде да их однесу у Јерусалим, у храм Бога нашег. Дванаестог дана првог месеца пођосмо од реке Аве да идемо у Јерусалим. Рука Бога нашег била је над нама и сачува нас од непријатеља и разбојника на путу. Стигли смо у Јерусалим и ту смо се одмарали три дана. Четвртог дана измерисмо сребро, злато и посуде у храму Бога нашег. Предадосмо то у руке сину свештеника Урије Меримоту, с којим су били син Финесов Елеазар и левити, син Исусов Јозавад и син Венујев Ноадија. Све је било избројано по броју и по мери и потом је записана укупна мера. У то време они који су се вратили из ропства принесоше жртву паљеницу Богу Израиљевом: дванаест јунаца за сав Израиљ, деведесет шест овнова, седамдесет седам јагањаца и дванаест јараца за грех, све то за жртву паљеницу Господу. Потом они предадоше заповести цареве намесницима и управитељима царевим с ове стране реке и они помогоше народ и храм Божји. После тога дођоше ми поглавари и рекоше: „Народ Израиљев, свештеници и левити нису се одвојили од народа земље и гадости њихових, од Хананаца, Хетејаца, Ферезејаца, Јевусејаца, Амонаца, Моаваца, Египћана и Аморејаца. Они су узимали кћери њихове за себе и за синове своје, тако да се помеша свето семе с народима земље. Поглавари и старешине први су у том преступу.” Кад сам то чуо, раздерао сам одећу своју и огртач свој, чупао сам косу и браду своју и седох тужан. Сви који су се бојали речи Божје сакупише се око мене због греха оних који су се вратили из ропства. Ја сам остао седећи утучен до жртве вечерње. О вечерњој жртви устадох потресен, раздеране одеће и огртача, падох на колена и раширих руке своје ка Господу, Богу своме. Тада рекох: „Боже мој! Стидим се и бојим се да подигнем очи своје ка теби, Боже мој! Безакоња наша намножише се преко главе и греси наши нарастоше до неба. Од времена отаца својих до данас над нама је кривица велика. Због грехова наших били смо предани ми, цареви наши и свештеници наши у руке царева земаљских, под мач, у ропство, опљачкани и осрамоћени као што је и данас. А сада, за кратко време, дође нам милост Господа, Бога нашег, да нас остане остатак и даде нам уточиште у свом месту светом, да би нам просветлио очи наше Бог наш и дао нам мало живота у ропству нашем. Ми смо робови, али у ропству нашем није нас оставио Бог наш, него нам даде те нађосмо милост пред царевима персијским. Подигли смо храм Бога свога, обновили рушевине и добили уточиште у Јудеји и у Јерусалиму. Шта сада да кажемо, Боже наш, после свега? Оставили смо заповести своје, које си нам наредио преко слугу својих, пророка, речима: ‘Земља у коју идете да је наследите нечиста је земља због гадости народа земаљских, због гнусоба којим су је испунили до краја у нечистоти својој. Зато кћери своје не дајте за синове њихове и кћери њихове не узимајте за синове своје. Немојте да тражите њихов мир и срећу никада да бисте се оснажили, јели најбоље плодове земље и оставили је у наслеђе синовима својим довека.’ После свега што дође на нас због злих дела наших и велике кривице наше, ти си нас, Боже наш, прекорео мање него што греси наши заслужују. Оставио си нам овај остатак. Зар ћемо и даље преступати заповести своје и дружити се с гадним народима овим? Господе, Боже Израиљев! Ти си праведан јер је претекао остатак данас. Ево, ми смо пред тобом с кривицом својом, иако због ње не бисмо могли стајати пред тобом!” Док се Јездра молио и исповедао грехе плачући и лежећи пред храмом Божјим, скупи се око њега велико мноштво људи, жена и деце. И народ је горко плакао. Тада проговори Сеханија, син Јехилов од синова Еламових, и рече Јездри: „Ми смо сагрешили Богу своме што смо узели туђинке из околних народа, али још има наде у Израиљу због тога. Хајде да обновимо савез с Богом својим и да отпустимо све жене и пород њихов по вољи Господа и оних који се боје заповести Бога нашега. Тако чинимо по закону. Устани, јер је то твоја дужност. Ми ћемо бити с тобом. Буди храбар и ради!” Тад устаде Јездра и закле старешине свештеничке, левите и сав Израиљ да учине тако. Они се заклеше. Потом Јездра оде од храма Божјег и оде у собу сина Елиасивовог Јоанана. Пошто је ушао, није хтео да једе хлеб нити да пије воду јер је туговао због грехова оних који су се вратили из ропства. Затим објавише по Јудеји и Јерусалиму да сви који су се вратили из ропства дођу у Јерусалим. Оног ко не дође за три дана позваће поглавари и старешине према договору. Заплениће му се цело имање, а он ће бити искључен из збора оних који су се вратили из ропства. Деветог месеца дођоше за три дана у Јерусалим сви људи од Јуде и Венијамина. Сав народ је седео на прагу пред храмом Божјим. Дрхтали су због те ствари, а и због кише. Тад устаде свештеник Јездра и рече им: „Сагрешили сте што сте се оженили туђинкама и тако умножили грех Израиљев. Зато сада признајте грех пред Господом, Богом отаца својих, и испуните вољу његову. Одвојите се од околних народа и од жена туђинки.” Сав збор одговори гласно: „Учинићемо као што си нам рекао. Међутим, народа има много, а и киша је. Не може се стајати напољу, а то није посао за дан или два. Много нас је који смо тако сагрешили. Нека се одреде поглавари из целог збора. Сви који су у градовима нашим ожењени туђинкама нека долазе у одређено време са старешинама и судијама градова. Тако ћемо одвратити жестоки гнев Бога свога због те ствари.” Против тога иступише син Асаилов Јонатан и син Текујев Јазија, а подржаше их левити Месулам и Саветај. Међутим, повратници поступише по предлогу. Свештеник Јездра изабра поглаваре домова отачких по домовима њиховим поименце. Првог дана десетог месеца седоше да се договарају. Првог дана првог месеца они завршише са свима онима који су се били оженили туђинкама. Међу свештеницима нађоше се неки ожењени туђинкама. То су међу синовима Исуса сина Јоседековог и браћом његовом: Масија, Елијезер, Јарив и Гедалија. Они обећаше да ће отпустити жене своје и они који су сагрешили принесоше по једног овна за кривицу своју. Од синова Имирових: Ананије и Зевадија; од синова Харимових: Масија, Илија, Семаја, Јехило и Озија; од синова Пасхорових: Елиоинај, Масија, Исмаило, Натанаило, Јозавад и Еласа; од левита: Јозавад, Симеј и Келаја, а то је Келита, Петаја, Јуда и Елијезер. Од певача Елијасив; од вратара: Салум, Телем и Урија. Од Израиља, од синова Фаросових: Рамија, Језија, Малхије, Мијамин, Елеазар, Малхија и Венаја; од синова Еламових; Матанија, Захарија, Јехило, Авдија, Јеремот и Илија; од синова Затових: Елиоинај, Елијасив, Матанија, Јеримот, Завад и Азиза; од синова Вивајевих: Јоанан, Ананија, Завај и Атлај; од синова Ванијевих: Месулам, Малух, Адаја, Јасув, Сеал и Рамот; од синова Фат-Моавових: Адна, Хелал, Венаја, Масија, Матанија, Везелеило, Винуј и Манасија; од синова Харимових: Елијезер, Јесија, Малхија, Семаја и Симеун; Венијамин, Малух и Семарија; од синова Асумових: Матенај, Матата, Завад, Елифелет, Јеремај, Манасија и Симеј; од синова Ванијевих: Мадаја, Амрам, Уило, Венаја, Ведеја, Хелуј, Ванија, Меримот, Елијасив, Матанија, Матенај, Јасав, Ваније, Винуј, Симеј, Селемија, Натан, Адаја, Махнадевај, Сасај, Сарај, Азареило, Селемија, Семарија, Салум, Амарија и Јосиф. Од синова Невових: Јесило, Матанија, Завад, Зевина, Јадав, Јоило и Венаја. Сви су се они били оженили туђинкама, а неке од њих су им и децу родиле. Речи Ахалијиног сина Немије: Месеца хислева године двадесете, док сам био у граду Сусану, дође Ананије, један од моје браће, с људима из Јудеје. Ја их запитах за Јудејце, за остатак који се спасао ропства, и за Јерусалим. Они ми рекоше: „Остатак који се спасао ропства онде, у земљи, у великој је невољи и срамоти. Зид јерусалимски је разваљен, а врата су му огњем спаљена.” Кад сам чуо те речи, сео сам и плакао. Туговао сам данима, постио и молио се пред Богом небеским. Потом рекох: „О господе, Боже небески, Боже велики и страшни, који чуваш савез и милостив си према онима који те воле и чувају заповести твоје. Нека буде уво твоје пригнуто, а очи твоје отворене да чујеш молитву слуге свога којом се сада молим пред тобом, дан и ноћ, за синове Израиљеве, слуге твоје. Признајем грехе синова Израиљевих којим смо ти сагрешили. Скривили смо ти и нисмо држали заповести, законе и наредбе које си заповедио преко Мојсија, слуге твога. Међутим, опомени се речи које си дао Мојсију, слуги твоме, кад си казао: ‘Ако будете грешили, расејаћу вас међу народе. Само, ако се обратите мени, почнете да држите заповести моје и испуњавате их, ако и будете прогнани на крај неба, ја ћу вас сакупити оданде и одвешћу вас на место које сам одабрао да тамо настаним име своје.’ Они су слуге твоје и народ твој, који си избавио силом својом великом и руком својом моћном. О, Господе! Нека буде уво твоје пригнуто на молитву слуге твога и на молитве слугу твојих, који су спремни да се боје имена твога! Подај успех слуги твом и учини да он нађе милост пред тим човеком.” Наиме, ја сам био пехарник царев. Месеца нисана двадесете године владавине цара Артаксеркса стајало је вино пред њим. Ја узех вино и принесох га цару. Раније нисам био невесео пред њим. Тада ми цар рече: „Што ти је лице тужно? Да ниси болестан? Мора да ти је туга у срцу.” Ја се веома уплаших. Потом рекох цару: „Нека је жив цар довека! Како не бих био тужан кад је град у коме су гробови отаца мојих опустошен, а врата му спаљена?” Тада ми цар рече: „Шта желиш?” Ја се помолих Богу небеском и рекох цару: „Ако се слаже цар и ако ти је мио слуга твој, пошаљи ме у Јудеју, у град у коме су гробови отаца мојих, да га саградим.” Цар ми рече, а жена његова је седела до њега: „Колико би дуго трајао твој пут? Кад ћеш се вратити?” Кад му рекох време, цар ми дозволи да идем. Потом рекох цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писмо за управнике преко реке да ме прате док не дођем у Јудеју и писмо Асафу, чувару шуме цареве, да ми испоручи дрва да направим врата за тврђаву, храм, зид града и за кућу у којој ћу живети.” Цар ми даде јер је милостива рука Бога мога била нада мном. Тако дођох управницима преко реке и дадох им писма царева. Цар је послао са мном заповеднике и коњанике. Кад је то сазнао Санавалат Ороњанин и слуга Товија Амонац, било им је веома криво што је дошао човек да се брине за добро синова Израиљевих. Ја стигох у Јерусалим и причеках тамо три дана. Потом устадох ноћу с неколико људи, а никоме не рекох шта ми је Бог мој ставио у срце да учиним у Јерусалиму. Нисам имао других животиња осим животиње на којој сам јахао. По ноћи сам изашао на Долинска врата на Змајевски извор, према Гнојним вратима. Гледао сам зидове јерусалимске који су били разваљени и како су врата била огњем спаљена. Затим одјахах према Изворским вратима и царевом језеру. Ту није било места да прође животиња коју сам јахао. Зато сам јахао ноћу уз поток, разгледао зид, упутио се ка Долинским вратима и потом се вратио. Међутим, поглавари нису знали куда сам ишао и шта сам радио. Дотад нисам ништа рекао ни Јудејцима, ни свештеницима, ни поглаварима, ни заповедницима, ни осталима који су управљали послом. Тада им рекох: „Видите у каквој смо невољи. Јерусалим је разрушен, а врата његова спаљена огњем. Хајде да подижемо зидине јерусалимске, да не будемо ругло!” Потом им казах како је била милостива рука Бога мога нада мном и речи цареве које ми је упутио. Они тада рекоше: „Устанимо и зидајмо!” Кад су то чули Санавалат Ороњанин, слуга Товија Амонац и Гисем Арабљанин, подсмевали су нам се, ругали и говорили: „Шта то радите? Да нећете да се одметнете од цара?” Ја им одговорих речима: „Бог небески ће нам помоћи да успемо. Ми, слуге његове, устадосмо да зидамо. А ви немате ни удела, ни права, ни спомена у Јерусалиму!” Тада устадоше поглавар свештенички Елијасив и браћа његова свештеници да изграде Овчија врата. Осветише их, ставише крила и наставише до Мејине куле и до Ананеилове куле. До њих су градили људи из Јерихона, а до њих је градио Имријев син Захур. Рибља врата су градили синови Асенајини. Обложише их дрветом и ставише им крила, браве и пречаге. До њих је градио Меримот, син Урије, син Акосов. До њега је градио Месулам, син Варахије, син Месизавеилов. До њега је градио Ванин син Садок. До њих су градили Текојани, али њихови поглавари нису се потчинили надзорницима. Стара врата су градили Фасејин син Јодај и Весодијин син Месулам. Они су их обложили дрветом и ставили им крила, браве и пречаге. До њих су градили Мелатија Гаваоњанин, Јадон Мероњанин и људи из Гаваона и Миспе, који су припадали надзорнику с оне стране реке. До њих је градио син Арахијин Узило, златар. До њега је градио син травара Ананија. Они су утврђивали све до Широког зида. До њих је градио Оров син Рефаја, управник половине јерусалимског округа. До њега син Арумафов Једаја наспрам своје куће, а до њега Асавнијин син Хатус. Следећи део, до Куле с пећима, градили су Харимов син Малхија и Фат-Моавов син Асув. До њих је градио Лоисов син Салум, управник половине јерусалимског округа, с кћерима. Долинска врата је градио Анун са становницима занојским. Они их саградише и ставише им крила, браве и пречаге. Подигоше и хиљаду лаката зида до Гнојних врата. Гнојна врата је градио син Рихавов Малхија, поглавар вет-керемског краја. Он их сагради и стави крила, браве и пречаге. Изворска врата градио је син Хол-Озин Салум, поглавар области Миспе. Он их сагради, обложи их и стави им крила, браве и пречаге. Подиже и зид код Силоамске бање, од врта царевог до степеница које силазе из Давидовог града. До њега је градио син Азвуков Немија, поглавар над половином вет-сурске области, до Давидових гробова, до изграђеног језера и до стражаре. До њега су градили левити: Ванијев син Реум и до њега Асавија, поглавар над половином кеилске области, свој део. До њих су градила браћа њихова, Инададов син Вавај, поглавар над половином кеилске области, а до њега је градио Исусов син Есер, поглавар Миспе, део према стражари на углу. До њега је жустро градио Завајев син Варух, од угла до врата куће првосвештеника Елијасива. До њега је градио Меримот, син Урије, син Акосов од врата Елијасивове куће до краја Елијасивове куће. За њима су градили свештеници који су живели у околини. Потом су градили Венијамин и Асув наспрам својих кућа. За њима је градио Азарија, син Масије, син Ананије уз своју кућу. До њега је градио син Инададов Винуј од куће Азаријине до завијутка и до угла. Узајев син Фалал градио је према завијутку и према кули која се уздиже изнад горњег дома царевог, код трема тамничког. До њега – Фаросов син Федаја. Затим слуге храма који су живели у Офилу, до Водених врата према истоку и према Високој кули. За њима су градили Текојани насупрот Високој кули до офилског зида. Од Коњских врата градили су свештеници, сваки наспрам своје куће. За њима је градио Илиров син Садок наспрам своје куће. До њега је градио Сеханијин син Семаја, чувар Источних врата. За њим су градили Селамијин син Ананија и шести син Салафов Анун. До њих је градио Варахијин син Месулам свој део. Затим је градио златарев син Малхија до кућа помоћника и трговаца наспрам Мифкадских врата, до горње дворане на углу. Између узвишице на углу и Овчијих врата градили су златари и трговци. Кад је чуо Санавалат да подижемо зид, разгневи се и расрди веома. Ругао се Јудејцима и говорио пред браћом својом и војницима самаријским: „Шта раде ти неспособни Јудејци? Хоће ли успети? Да ли ће жртвовати и једног дана завршити? Зар ће из рушевина оживети камење спаљено?” Товија Амонац, који је био уз њега, рече: „Нека зидају! Ако лисица дође, провалиће камени зид њихов!” „Чуј, Боже наш, како нас презиру! Окрени ругање њихово на главу њихову! Предај их да буду заробљени у земљи ропства! Немој да оправдаш безакоња њихова и грех њихов нека се не избрише пред лицем твојим јер су се ругали онима који зидају!” Тако смо подизали зид и цео зид је био подигнут допола. Народ је имао вољу за рад. Кад су чули Санавалат, Товија, Арабљани, Амонци и Азоћани да напредује подизање зида јерусалимског и да је попуњено што је било проваљено, разгневише се веома. Договорили су се да сви дођу, да заједно нападну Јерусалим и да ометају. Ми смо се молили Богу своме и постављали стражу и дању и ноћу да бисмо се заштитили од њих. Међутим, Јудејци рекоше: „Клонула је снага носачима, а рушевина је много. Нећемо моћи да изградимо зид.” Наши непријатељи су говорили: „Увући ћемо се међу њих пре него што нас опазе и сазнају. Тада ћемо их побити и прекинути грађење.” Међутим, Јудејци који су живели међу њима долазили су десетину пута из свих места и говорили: „Долазе из свих места против нас!” Онда сам ја у проширењима зида и на погодна места постављао народ по породицама с мачевима, копљима и луковима. Кад сам приметио како се боје, устао сам и рекао поглаварима, заповедницима и осталом народу ово: „Немојте да се бојите њих! Помените Господа, великог и страшног, и борите се за браћу своју, за синове своје, кћери своје, жене своје и за куће своје!” Кад су непријатељи наши сазнали да смо обавештени, Господ разби намеру њихову и ми се вратисмо зиду, сваки на свој посао. Од тог дана половина мојих људи је радила, а друга половина је држала копља, штитове, лукове и оклопе, а поглавари су стајали уз дом Јудин, који је подизао зид. И они који су носили терет једном руком су радили, а у другој држали копље. Сви који су зидали имали су мач о бедру и тако су зидали. Онај што је дувао у трубу стајао је поред мене. Старешинама, поглаварима и осталом народу рекох: „Посао је велик и дуго траје. Ми смо се размакли дужином зида, далеко један од другог. Кад чујете звук трубе, онда дотрчите к нама. Бог наш бориће се за нас!” Тако смо радили од зоре па док звезде не изађу. Половина је држала копље у руци. У то време рекох народу: „Свако са својим слугом нека ноћи у Јерусалиму да би нам ноћу стражарили, а дању радили.” Ни ја, ни браћа моја, ни момци моји, ни стражари који су ме пратили нисмо скидали одећу. Свако је имао оружје и воду. Тада се подиже велика вика људи и жена против браће њихове Јудејаца. Наиме, неки су говорили: „Нас, синова наших и кћери наших има много. Хајде да набавимо жита да једемо и да преживимо.” Други су говорили: „Ми смо заложили поља своја, винограде своје и куће своје да бисмо добили жито у овој глади.” Неки су говорили: „Морали смо да позајмимо новац за царски порез на поља своја и винограде. Тело наше је као тело браће наше, синови наши као синови њихови, а ми треба да дамо синове своје и кћери своје у ропство. Неке наше кћери већ су робиње, а ми смо немоћни јер поља наша и винограде наше држе други.” Ја се веома разљутих кад чух вику њихову и те њихове речи. Одлучио сам да прекорим старешине и поглаваре, па им рекох: „Сви ви сте оптеретили браћу своју!” Тада сазвах због њих велики збор. Потом им рекох: „Ми смо, колико смо могли, откупили браћу своју, Јудејце који су били продани варварима. Ви сада продајете браћу своју, и то нама, да бисмо их откупили!” Они ућуташе и не проговорише ништа. Ја наставих: „Није добро то што радите. Зар не треба да идете у страху од Бога нашег, да нам се не би ругали непријатељи наши? И ја, и браћа моја, и слуге моје давали смо им новац и жито, али смо им дуг опростили. Вратите им и ви, још данас, поља њихова, винограде, маслињаке и куће њихове и опростите им камату на новац, жито, вино и уље коју сте им наметнули.” Тада они одговорише: „Вратићемо то и нећемо више ништа тражити од њих. Учинићемо као што си рекао.” Потом позвах свештенике и заклех их да ће учинити као што су обећали. Тада истресох свој огртач и рекох: „Овако нека истресе Бог сваког из куће његове и имања ко не одржи обећање своје! Тако нека се истресе и испразни!” Сав збор повика: „Нека буде тако!” Хвалили су Господа и народ учини као што је договорено. Од дана кад ми је цар одредио да будем управитељ у земљи Јудиној, од двадесете године до тридесет друге године владавине цара Артаксеркса, дванаест година, ја с браћом својом нисам јео управитељску храну. Ранији управитељи, моји претходници, глобили су народ. Осим четрдесет сикала сребра, узимали су од њега хлеба и вина, а и слуге њихове заповедале су народу. Ја тако нисам чинио јер сам се Бога бојао. Чак сам радио и послове око грађења зида и нисам купио ниједну њиву. Сви моји момци били су онде окупљени на послу. За мојим столом јели су Јудејци и управитељи који су долазили из околних народа. Било их је сто педесет. Сваког дана су се припремали једно говече, шест оваца изабраних и перад, све о мом трошку. Сваких десет дана служила су се обилно разна вина. И опет нисам тражио управитељску храну јер је народ радио напорно. Сети ме се, Боже мој, по добру које сам чинио народу овом! Кад су Санавалат, Товија, Гисем Арабљанин и остали непријатељи наши чули да сам изградио зид и да у њему није остало ништа проваљено, а нисам наместио крила на врата, послаше Санавалат и Гисем мени поруку: „Дођи да се састанемо у неком селу у Ононском пољу.” Они су ми зло мислили. Ја им послах гласнике и поручих: „У великом сам послу и зато не могу да дођем. Стао би посао кад бих га оставио да бих дошао до вас.” Слали су ми исту поруку четири пута и ја сам им исто одговарао. Тада Санавалат по пети пут посла свог слугу са отвореним писмом у руци. У њему је писало: „Прича се међу народима, и Гасмуј потврђује, да ти и Јудејци мислите да се одметнете. Зато подижеш зид и хоћеш да им будеш цар, као што се говори. Поставио си и пророке да разглашују тебе у Јерусалиму и да говоре да је цар у Јудеји. Ти гласови доћи ће цару до ушију. Зато дођи да се договоримо.” Тада послах њему поруку: „Није тачно то што кажеш. Све си сам измислио!” Наиме, они су хтели да нас уплаше и мислили су да ће да нам клону руке и да нећемо да довршимо посао. „Сада, укрепи руке моје!” Потом сам отишао Семаји, сину Далаје, сину Матавеиловом, који се био затворио у кући. Он ми рече: „Хајдемо заједно у храм Божји, усред светилишта, и да закључамо врата храма јер ће доћи да те убију. Ноћас ће доћи да те убију!” Ја одговорих: „Зар ће човек какав сам ја да бежи? Зар би неко попут мене ушао у храм да би остао жив? Нећу да идем!” Схватио сам да га није Бог послао, него је говорио зато што су га Товија и Санавалат поткупили. Њега су поткупили да би ме уплашио да учиним онако и да сагрешим. Тако бих се осрамотио да могу да ми се ругају. Сети се, Боже мој, Товије и Санавалата због ових дела њихових, као и пророчице Ноадије и осталих пророка који су хтели да ме уплаше! Тако је зид био довршен за педесет два дана, двадесет петог дана месеца елула. Кад су то чули сви непријатељи наши и видели сви варвари који су били око нас, уплашише се веома. Схватили су да је Бог наш учинио то дело. Тих дана многе вође јудејске често су писале писма Товији и од Товије су њима стизала писма. Наиме, у Јудеји су многи били заклетвом везани јер је он био зет Араховом сину Сеханији, а његов син Јоанан био је ожењен ћерком Месулама, сина Варахијиног. Преда мном су величали дела његова, а моје речи су њему преносили. Зато је Товија и слао писма да би ме уплашио. Кад је зид био изграђен, наместио сам крила врата и поставио вратаре, певаче и левите. Управу у Јерусалиму поверио сам свом брату Ананију и заповеднику Ананији, који је био поуздан и Бога се бојао више него други. Ја им рекох: „Врата јерусалимска нека се не отварају док сунце не изгреје, а нека се затварају док је још сунчано. У вашем присуству нека се закључају и провуку пречаге. Нека се поставе стражари између становника Јерусалима, сваког на место наспрам своје куће.” Град је био простран и велик, али је у њему било мало становника јер многе куће нису биле сазидане. Бог ме надахну па позвах старешине и поглаваре и народ да се преброје по племенима. Тада сам нашао списак оних који су се први вратили из ропства. Ту је писало: „Ово су људи из ове области који су се вратили из ропства у које их је одвео Навуходоносор, цар вавилонски, и који су се вратили у Јерусалим и у Јудеју, сваки у свој град. Они су дошли са Зоровавељем, Исусом, Немијом, Азаријом, Рамијом, Наманијем, Мардохејем, Вилсаном, Мистеретом, Вигвајем, Неумом и Ваном. Ово је број људи из народа Израиљевог: синова Фаросових две хиљаде сто седамдесет два; синова Сефатијиних триста седамдесет два; синова Арахових шестсто педесет два; синова Фат-Моавових од синова Исусових и Јоавових две хиљаде осамсто осамнаест; синова Еламових хиљаду двеста педесет четири; синова Затујевих осамсто четрдесет пет; синова Захајевих седамсто шездесет; синова Винујевих шестсто четрдесет осам; синова Вивајевих шестсто двадесет осам; синова Азгадових две хиљаде триста двадесет два; синова Адоникамових шестсто шездесет седам; синова Вигвајевих две хиљаде шездесет седам; синова Адинових шестсто педесет пет; синова Атирових од Језекије деведесет осам; синова Асумових триста двадесет осам; синова Висајевих триста двадесет четири; синова Арифових сто дванаест; синова гаваонских деведесет пет; људи из Витлејема и Нетофата сто осамдесет осам; људи из Анатота сто двадесет осам; људи из Вет-Асмавета четрдесет два; људи из Киријат-Јарима, Хефире и Вирота седамсто четрдесет три; људи из Раме и Гаваје шестсто двадесет један; људи из Михмасе сто двадесет два; људи из Ветиља и Гаја сто двадесет три; људи из новог Невона педесет два; синова новог Елама хиљаду двеста педесет; синова Харимових триста двадесет; синова јерихонских триста четрдесет пет; синова лодских, аридских и ононских седамсто двадесет један; синова сенајских три хиљаде деветсто тридесет. Свештеника: синова Једајиних од дома Исусова деветсто седамдесет три; синова Имрових хиљаду педесет два; синова Пасхорових хиљаду двеста четрдесет седам; синова Харимових хиљаду седамнаест. Левита: синова Исусових и Кадмилових између синова Одавијиних седамдесет четири. Певача: синова Асафових сто четрдесет осам. Вратара: синова Салумових, синова Атирових, синова Талмонових, синова Акувових, синова Атитиних, синова Совајевих сто тридесет осам. Помоћника: синова Сишиних, синова Асуфинијих, синова Таватових, синова Киросових, синова Сијајиних, синова Фаданових, синова Леваниних, синова Агавиних, синова Салмајевих, синова Ананових, синова Гидилових, синова Гарових, синова Реајиних, синова Ресинових, синова Некодинијих, синова Газамових, синова Узиних, синова Фасејиних, синова Висајевих, синова Меунимових, синова Нафусесимових, синова Ваквукових, синова Акуфинијих, синова Арурових, синова Васлитових, синова Меидиних, синова Арсинијих, синова Варкосових, синова Сисариних, синова Таминијих, синова Несијиних, синова Атифиних, синова слугу Соломонових: синова Сотајевих, синова Соферетових, синова Феридиних, синова Јалиних синова Дарконових, синова Гидилових, синова Сефатијиних, синова Атилових, синова Фохерета од Севајима, синова Амонових. Укупно помоћника и синова слугу Соломонових триста деведесет два.” Ови људи дођоше из Тел-Мелеха и Тел-Арисе, Херува, Адона и Имира, али нису могли да докажу да су отачки домови њихови израиљског порекла: синова Делајини, синови Товијини, синова Некодини, њих шестсто четрдесет два. Од свештеника: синови Авајини, синови Акосови, синови Варзелаја, који се оженио једном од кћери Варзелаја Галађанина па је узео његово име. Они су тражили по списковима да би доказали своје порекло, али не нађоше. Њих су искључили из свештенства. Намесник им забрани да једу од светиње све док се не појави свештеник за свете жребове. Укупно се збор састојао од четрдесет две хиљаде триста шездесет, осим слугу њихових и слушкиња њихових, којих је било седам хиљада триста тридесет седам. Међу њима је било двеста четрдесет пет певача и певачица. Имали су седамсто тридесет шест коња, двеста четрдесет пет мазги, четиристо тридесет пет камила и шест хиљада седамсто двадесет магараца. Неки од поглавара домова отачких приложише за изградњу. Намесник даде у ризницу хиљаду златника, педесет пехара и петсто тридесет одежди свештеничких. Поглавари домова отачких дадоше у ризницу за изградњу двадесет хиљада златника и две хиљаде двеста мина сребра. Остали народ је дао шездесет седам одежди свештеничких. Тако се населише свештеници, левити, вратари, певачи, људи из народа, помагачи и сви Израиљци по својим градовима. Кад је дошао седми месец, сви синови Израиљеви били су у својим градовима. Потом се окупи сав народ једнодушно на тргу пред Воденим вратима. Рекоше књижевнику Јездри да донесе књигу Мојсијевог закона, који даде Господ Израиљу. Свештеник Јездра донесе законик првог дана седмог месеца пред збор људи, жена и свих који су га могли разумети. На тргу пред Воденим вратима читао је од јутра до подне пред људима, женама и пред онима који су га могли разумети. Сав народ је пажљиво слушао Књигу закона. Књижевник Јездра стајао је на уздигнутом месту, које су били начинили од дрвета. До њега с десне стране стајали су Мататија, Селма, Анаја, Урија, Хелкија и Масија, а с леве Федаја, Мисаило, Малхија, Асум, Асвадана, Захарија и Месулам. Јездра отвори књигу пред очима народа јер је био уздигнут и, кад ју је отворио, сав народ устаде. Јездра прослави Господа, Бога великог, а сав народ одговори: „Амин, амин!” Потом подигавши руке своје, савише се и поклонише Господу до земље. Исус, Ваније, Серевија, Јамин, Акув, Саветај, Одија, Масија, Келита, Азарија, Јозавад, Анан, Фелаја и други левити поучаваху народ закону, а народ је стајао на свом месту. Читали су Књигу закона Божјег разговетно и објашњавали да би се разумело то што се чита. Потом Немија, а он је био намесник, и свештеник Јездра, књижевник, и левити, који су поучавали народ, рекоше целом народу: „Овај дан је свети Господу, Богу нашем. Немојте да тугујете и да плачете.” Наиме, народ је плакао док је слушао речи законика. Он им рече: „Идите, једите масна јела, пијте слатко и пошаљите део онима који немају ништа припремљено. Овај дан је свети Господу нашем. Зато немојте да сте жалосни јер је радост у Господу ваша снага!” И левити су умиривали сав народ говорећи: „Умирите се, овај дан је свети и не тугујте.” Сав народ оде да једе и да пије и да шаље део. Славили су веома јер су схватили речи које су им саопштене. Другог дана окупише се поглавари домова отачких из целог народа, свештеници и левити код књижевника Јездре да проучавају речи законика. Они нађоше да је записано у законику да је Господ заповедио преко Мојсија да синови Израиљеви бораве у колибама на празник у седмом месецу. Кад то прочиташе, објавише и прогласише по свим градовима својим и у Јерусалиму говорећи: „Идите у горе, донесите грање маслиново и грање дивље маслине, грање миртино, палмино и осталог лиснатог дрвећа да начините колибе, као што је написано!” Народ отиде, донесе и начини колибе свако на свом крову, дворишту, у тремовима храма Божјег, на тргу код Водених врата и на тргу код Јефремових врата. Сав збор оних који су се вратили из ропства начинили су колибе и боравили су у колибама. Од времена Исуса, сина Навиновог, до тог дана нису то чинили синови Израиљеви. Весеље је био велико. Јездра је сваког дана читао Књигу закона Божјег, од првог дана до последњег. Седам дана се прослављао празник, а осмог дана одржаше свечани сабор, као што је било прописано. Двадесет четвртог дана тога месеца скупише се синови Израиљеви постећи, у покајничкој одећи и посути прахом. Потомци Израиљеви одвојише се од свих туђинаца и почеше да исповедају грехове и безакоња отаца својих. Стајали су на својим местима и читали закон Господа, Бога свога, четвртину дана. У другој четвртини су се исповедали и клањали Господу, Богу свом. Исус, Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ваније и Хананије попели су се на узвишено место за левите и завапише гласно Господу, Богу свом. Левити Исус, Кадмило, Ваније, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја рекоше: „Устаните и благосиљајте Господа, Бога свога, од века до века! Нека је благословено име твоје славно, узвишеније од сваког благослова и хвале! Ти си једини Господ. Ти си створио небо и небеса над небесима са свом војском њиховом, земљу и све што је на њој, мора и све што живи у њима. Ти све то оживљујеш и војска небеска теби се клања. Ти си Господе Бог који си Аврама изабрао, извео га из Ура халдејског и дао му име Авраам. Нашао си пред собом да је срце његово верно и склопио си с њим савез да ћеш потомству његовом дати земљу хананску, хетејску, аморејску, ферезејску, јевусејску и гергесејску. Одржао си реч своју јер си праведан. Ти си видео невољу отаца наших у Египту и вику њихову чуо си крај Црвеног мора. Ти си чинио знаке и чудеса на фараону, на свим слугама његовим и на целом народу земље његове. Знао си како су обесно поступали с њима. Стекао си себи име до дана данашњег. Море си раздвојио пред њима и прешли су сувим посред мора. Прогонитеље њихове бацио си у дубину као камен у воду. Дању си их водио стубом од облака, а ноћу стубом огњеним да им осветлиш пут којим ће ићи. Сишао си на Синајску гору, говорио си с њима с неба и дао им заповести праведне, законе истините, добре наредбе и уредбе. Објавио си им суботу своју свету и дао им уредбе, наредбе, законе и заповести преко Мојсија, слуге свога. У глади њиховој дао си им хлеб с неба, у жеђи њиховој извео си воду из стене. Ти си им рекао да пођу и да запоседну земљу за коју си рекао под заклетвом да ћеш им је дати. Међутим, они и очеви наши погордише се, постадоше тврдоглави и не послушаше заповести твоје. Нису хтели да слушају, нису се сећали чудеса твојих која си им чинио, него постадоше тврдоглави. Супротставише се и поставише себи вођу да се врате у ропство египатско. Али ти си Бог који прашта, милосрдан и благ, спор на гнев, а обилан добротом, тако да их ниси напустио. Чак и онда кад су начинили ливено теле и кад су казали: ‘Ово је твој бог који те је извео из Египта’ и веома хулили, ни онда их ниси оставио у пустињи у свом милосрђу. Стуб од облака није одступао од њих, него их је водио путем дању, ни стуб огњени да им ноћу осветљује пут којим ће ићи. Дао си им дух свој благи да их учи мудрости. Ниси ускратио устима њиховим храну своју, а у жеђи њиховој дао си им воду. Четрдесет година снабдевао си их у пустињи, ништа им није недостајало. Одећа им се није излизала, нити су им ноге отекле. Дао си им царства и народе, разделио их по областима. Запосели су земљу Сионову, земљу цара есевонског и земљу Ога, цара васанског. Умножио си им синове њихове као звезде небеске и довео си их у земљу за коју си рекао очевима њиховим да ће ући у њу и да ће је запосести. Синови њихови су ушли и запосели земљу. Ти си пред њима покорио становнике земље, Хананце, и предао у руке њихове цареве и народе земље да раде с њима шта хоће. Заузели су градове утврђене и земљу родну, а наследише куће пуне сваког добра, студенце ископане, винограде, маслињаке и дрвеће родно. Јели су, наситили су се, гојили се и уживали у великој доброти твојој. Међутим, они се побунише и одметнуше од тебе, бацише закон твој иза себе. Убијали су пророке твоје, који су им проповедали да би их привукли теби, и много су хулили. Због тога си их предавао у руке непријатељима њиховим, који су их мучили. Међутим, кад су у невољи својој завапили теби, ти си их услишио с неба и по великом милосрђу свом давао си им спасиоце, који су из избавили из руку непријатеља њихових. Кад би се опоравили, опет су чинили зло пред тобом. Тад си их предавао у руке непријатеља њихових да владају њима. Они би опет завапили теби, а ти си их услишио с неба и спасавао их по милости својој много пута. Опомињао си их да се врате закону твом, али су они пркосили, нису слушали заповести твоје, него су се огрешили о њих, по којима живи онај који их испуњује. Леђа су окретали, врат укрућивали и нису слушали. Трпио си их много година, опомињао си их духом својим преко пророка својих, али не послушаше. Тад си их предао у руке народима земље. Међутим, због великог милосрђа свог ниси их предао да сасвим пропадну, нити си их напустио, јер си ти Бог милостив и милосрдан. Сада, Боже наш, Боже велики, силни и страшни, који чуваш савез и милосрђе, нека не буде пред тобом мала ова невоља која је снашла нас, цареве наше, вође наше, свештенике наше, пророке наше, очеве наше и цео народ твој од времена царева асирских до данас. Ти си праведан у свему што нас је снашло, ти си био вредан, а ми смо били зли. Цареви наши, вође наше и очеви наши нису извршавали закон твој. Нису марили за заповести твоје и сведочанства твоја, којима си сведочио њима. Иако су били у царству свом и у великом добру твом које си им дао, нису служили теби, нити су напуштали зла дела своја. Ево, ми смо данас робови! У земљи коју си дао очевима нашим да једу плодове њене и добра њена, ево, ми смо робови у њој! Она обилато род свој рађа царевима које си нам поставио због грехова наших. Они господаре по својој вољи телима нашим и стоком нашом. Ми смо у великој невољи!” Због свега тога склапамо чврст савез и потписујемо. На повељи стоје печати вођа наших, левита наших и свештеника наших. На повељи су били: Немија, намесник, син Ахалијин, Седекија, Сераја, Азарија, Јеремија, Пасхор, Амарија, Малхија, Хатус, Севанија, Малух, Харим, Меримот, Овадија, Данило, Гинетон, Варух, Месулам, Авија, Мијамин, Мазија, Вилгај, Семаја. То су били свештеници. Левити: Азанијин син Исус, Винуј од синова Инададових, Кадмило и браћа његова: Севанија, Одија, Келита, Фелаја, Анан, Миха, Реов, Асавија, Захур, Серевија, Севанија, Одија, Ваније и Венинуј. Народни поглавари: Фарос, Фат-Моав, Елам, Затуј, Ваније, Вуније, Азгад, Вивај, Адонија, Вигвај, Адин, Атир, Језекија, Азур, Одија, Асум, Висај, Ариф, Анатот, Невај, Магфија, Месулам, Езир, Месизавеило, Садок, Јадва, Фелатија, Анан, Анаја, Осија, Ананија, Асув, Лоис, Филеја, Совик, Реум, Асавна, Масија, Ахија, Анан, Ганан, Малух, Харим и Вана. Остали народ, свештеници, левити, вратари, певачи, помоћници и сви који су се издвојили од народа земаљских по закону Божјем, жене њихове, синови њихови, кћери њихове, сви који схватају и разумеју, приђоше браћи својој и вођама својим, па се обавезаше и заклеше да ће ходити по закону Божјем, који је дат преко слуге Божјег Мојсија, и да ће држати и испуњавати све заповести Господа, Бога свога, наредбе његове и законе његове. Зато нећемо давати кћери своје народима земаљским, нити ћемо узимати кћери њихове за синове своје. Ако народи земаљски донесу робу или некакву храну у суботу на продају, нећемо ништа од тога узимати у суботу или на неки свети дан. Сваке седме године остављаћемо земљу да почива и опраштаћемо сваки дуг. Обавезујемо се да сваке године дајемо трећину сикла за службу у храму Бога свога: за хлебове постављене, за свакодневни принос, за свакодневну жртву паљеницу, за жртве суботње, жртве за грех, да би се очистио Израиљ, и за сваку службу у храму Бога нашег. Бацили смо жреб за свештенике, левите и за народ због ношења дрва за храм Бога нашег по домовима отаца наших сваке године у одређено време да гори на жртвенику Господа, Бога нашег, као што пише у закону. Доносићемо и прве плодове земље своје, прве плодове са сваког дрвета сваке године у храм Господњи. Доводићемо и прворођене синове своје, првенце стоке своје, као што пише у закону, првенце говеда својих и оваца својих у храм Бога свога свештеницима који служе у храму Бога нашег. Доносићемо свештеницима у одаје храма Бога свога прво тесто, приносе и плодове сваког дрвета, вино и уље, а десетак са земље своје левитима. Левити нека добијају десетак по свим местима на којима радимо. Свештеник, потомак Аронов, нека буде с левитима кад буду добијали десетак и нека левити дају десетину десетка за храм Бога нашег у одаје и складишта његова. У те одаје дужни су синови Израиљеви и левити да доносе приносе жита, вино и уље тамо где су освештане посуде. Ту су свештеници који служе, вратари и певачи, тако да не занемаримо храм Бога свога. Потом се настанише поглавари народа у Јерусалиму. Остали народ баци коцку да од десет људи одреде једног да живи у светом граду Јерусалиму. Осталих девет би били у другим градовима. Народ је благосиљао све људе који су се добровољно населили у Јерусалиму. Ово су поглавари области који су се населили у Јерусалиму и осталим градовима јудејским. Настанили су се сваки на свом поседу у свом граду: Израиљци, свештеници, левити, помоћници и потомци слугу Соломонових. У Јерусалиму су се населили неки од потомака Јудиних и потомака Венијаминових. Од потомака Јудиних: Озијин син Атаја, син Захарије, син Амарија, син Сефатије, син Малалеила. Од синова Фаресових, Варухов син Масија, син Холозе, син Азаје, син Адаје, син Јојарива, син Захарије, син Силонија. Укупно потомака Фаресових који су се населили у Јерусалиму било је четиристо шездесет осам способних људи. Ово су потомци Венијаминови: Месуламов син Салуј, син Јоада, син Федаје, син Колаје, син Масије, син Итила, син Исаије. За њима: Гавај, Салај, укупно девет стотина двадесет осам. Предводио их је Зихријев син Јоило. Сенујин син Јуда био је други управитељ града. Од свештеника: син Јојаривов Једаја, Јахин, Хелкијин син Сераја, син Месулама, син Садока, син Мерајота, син Ахита старешине храма Божјег. Браће његове који су служили у храму било је осамсто двадесет два. Затим Јероамов син Адаја, син Фелалије, син Амсија, син Захарије, син Пасхора, син Малхије, и браће њихове поглавара у домовима отачким двеста четрдесет два. Затим Азареилов син Амасај, син Азаја, син Месилемота, син Имира и браће њихове сто двадесет осам способних људи. Њима је управљао Гедолимов син Завдило. Од левита: Асуов син Семаја, син Азрикама, син Асавије, син Вунија. Саветај и Јозавад надгледали су спољашње радове на храму Божјем између старешина левитских. Михин син Матанија, син Завдије, син Асафов био је предводник који је почињао хвале у молитви, Ваквукија, други међу браћом својом, и Салијин син Авда, син Галала, син Једутуна. Укупно је било левита у Светом граду две стотине осамдесет четири. Вратари су били: Акув, Талмон и браћа њихова, која су чувала стражу на вратима – сто седамдесет два. Остатак народа Израиљевог, свештеници и левити, били су по свим градовима Јудиним, свако на свом поседу. Помоћници су становали у Офилу, а Сиха и Гиста су управљали њима. Левитима у Јерусалиму управљао је Ванијев син Озије, син Асавије, син Матаније, син Михе. Он је био од потомака Асафових који су били певачи при служењу у храму Божјем. Цар је њима био одредио и плату за сваки дан. Син Месизавеилов од синова Заре, сина Јудиног, замењивао је цара у сваком послу с народом. Од потомака Јудиних неки се настанише по селима и пољима њиховим у Киријат-Арви и засеоцима њеним, у Дивону и засеоцима његовим и у Јекавсеилу и селима његовим, Јесуји, Молади, Вет-Фелету, Асар-Суалу, Вирсавеји и засеоцима њеним, Сиклагу, Мекони и засеоцима њеним, Ен-Римону, Сареји, Јармуту, Заноји, Одоламу са селима његовим, Лахису с пољем његовим и Азици са засеоцима њеним. Тако се населише од Вирсавеје до долине Енома. Потомци Венијаминови населише се од Гаваје у Михмасу и Аји, Ветиљу са засеоцима његовим, Анатоту, Нову, Ананији, Асору, Рами, Гитајиму, Адиду, Севојиму, Невалату, Лоду, Онону и у долини дрводељској. Групе левита налазиле су се и у Јуди и у Венијамину. Ово су свештеници и левити који су дошли са Зоровавељем, сином Салатиловим, и Исусом: Сераја, Јеремија, Јездра, Амарија, Малух, Хатус, Сеханија, Реум, Леримот, Идо, Гинето, Авија, Мијамин, Мадија, Вилга, Семаја, Јојарив, Једаја, Салуј, Амок, Хелкија и Једаја. То су биле старешине свештеничке и браће њихове у Исусово време. Левити: Исус, Винуј, Кадмило, Серевија, Јуда и Матанија. Они су с браћом својом управљали певањем. Ваквукија и Уније, браћа њихова, били су наспрам њих по редовима својим. Исус доби Јоакима, Јоаким доби Елијасива, Елијасив доби Јојаду. Јојада доби Јонатана, а Јонатан доби Јадву. У време Јојакимово свештеници, поглавари домова отачких, били су: од породице Серајине Мераја, од Јеремијине Ананија, од Јездрине Месулам, од Амаријине Јоанан, од Мелихујеве Јонатан, од Севанијине Јосиф, од Харимове Адна, од Мерајотове Елкај, од Идове Захарија, од Гинетове Месулам, од Авијине Зихрије, од Минијаминове и Моадијине Филтај, од Вилжине Самуја, од Семајине Јонатан, од Јојаривове Матенај, од Једајине Озије, од Салајеве Калај, од Амокове Евер, од Хелкијине Асавија и од Једајине Натанаило. Левити, поглавари домова отачких, у време Елијасива, Јојаде, Јоананана и Јадве били су пописани са свештеницима до времена персијског цара Дарија. Потомци Левијеви, поглавари домова отачких, били су пописани у Књизи дневника до времена Елијасивовог сина Јоанана. Старешине левитске биле су: Асавија, Серевија и Исус, син Кадмилов и браћа њихова с њима која су стајала наспрам њих да наизменично хвале и славе Бога по заповести Давида, човека Божјег. То су били: Матанија, Ваквукија и Овидија. Месулам, Талмон и Акув били су вратари који су стражарили код складишта близу врата. Они су живели у време Јоакима, сина Исуса, сина Јоседековог и у време управника Немије и свештеника Јездре, писца. Кад се освећивао зид јерусалимски, тражили су левите по свим местима њиховим да их доведу у Јерусалим да изврше освећење у весељу, хваљењу и песмама уз кимвале, харфице и цитре. Тако се скупише певачи из околине Јерусалима и из села нетофатских, из Вет-Гилгала и из поља гевских и азмаветских јер су певачи били саградили себи села око Јерусалима. Свештеници и левити очистише себе, а затим очистише народ, врата и зид. Потом изведох поглаваре јудејске на зид. Поставио сам два велика певачка збора. Један је ишао десно по зиду према Гнојним вратима. Иза њих су ишли Осаја и половина поглавара јудејских: Азарија, Јездра, Месулам, Јуда, Венијамин, Семаја и Јеремија, а од синова свештеничких с трубама: Захарија, син Јонатана, син Семаје, син Матаније, син Захура, син Асафов и браћа њихова: Семаја, Азареило, Милалај, Гилалај, Мај, Натанаило, Јуда и Ананије са инструментима Давида, човека Божјег. Писац Јездра је ишао пред њима. Пошли су ка Изворским вратима уз степенице Давидовог града, куда се иде на зид покрај Давидовог двора, па све до Водених врата на истоку. Други збор је ишао лево. И ја сам пошао с половином народа по зиду покрај Пећке куле до проширеног зида, затим изнад Јефремових врата, Старих врата ка Рибљим вратима, Ананеиловој кули, Мејовој кули, па до Овчијих врата. Стадоше код Тамничких врата. Потом стадоше оба збора певачка у храм Божји. И ја стадох с половином поглавара, као и свештеници: Елијаким, Масија, Минијалин, Михаја, Елиоинај, Захарија и Ананија с трубама, Масија, Семаја, Елеазар, Озије, Јоанан, Малхија, Елам и Есер. Певачи су певали под Језрајиним вођством. Тог дана принесене су бројне жртве. Веселили су се јер их је Бог испунио радошћу великом. Веселиле су се и жене и деца, тако да се весеље јерусалимско чуло надалеко. Постављени су били тог дана људи да надгледају складишта за приносе, првине и десетак да се у њих прикупљају из околине града законити делови за свештенике и левите. Јудејци су се радовали свештеницима и левитима који су служили. Они су вршили службу Богу свом и службу очишћења. Певачи и вратари су поступали по заповести Давида и Соломона, сина његовог. Још одраније, у доба Давида и Асафа, било је предводника певачких и песама у хвалу и славу Богу. Зато је у време Зоровавеља и Немије сав Израиљ давао сваког дана намирнице певачима и вратарима. Давали су левитима посвећене дарове, а левити су давали посвећене дарове потомцима Ароновим. У оно време читала се Мојсијева књига народу. У њој се нађе написано да Амонац и Моавац не улазе у сабор Божји довека јер нису били изашли пред синове Израиљеве с хлебом и водом, него су унајмили Валама против њих да их прокуне. Међутим, Бог наш обрати ону клетву у благослов. Кад су чули тај закон, издвојили су из Израиља све странце. Пре тога свештеник Елијасив, који је надгледао складишта храма Бога нашег, спријатељи се с Товијом. Он му уреди пространу одају у којој су се раније остављали приноси, тамјан, посуде, десетак од жита, вина и уља. То је било намењено левитима, певачима и вратарима и приноси за свештенике. Кад се то дешавало, нисам био у Јерусалиму јер сам се био вратио тридесет друге године цара Артаксеркса цару вавилонском. После извесног времена измолио сам цара да дођем у Јерусалим. Тад сам видео зло које је учинио Елијасив што је дао Товији просторије у предворју храма Божјег. То ме је јако разљутило. Избацио сам из одаје напоље све Товијине ствари. Тад заповедих да се одаје очисте и унесох у њих посуде храма Божјег, приносе и тамјан. Дознао сам и да се левитима нису давали њихови делови. И левити и певачи, који су морали да служе, разишли су се на своја поља. Прекорио сам старешине и упитао их: „Зашто је запуштен храм Божји?” Сакупио сам их поново и поставио на своја места. Сви Јудејци доносили су десетке од жита, вина и уља у складишта. Поставио сам надзорнике у складиштима: свештеника Селемију и писца Садока, а од левита Федају и уз њих Анана, сина Захура, сина Матанијина, јер су их сматрали поштеним. Они су били дужни да деле браћи својој. Сети ме се, Боже мој, због тога и немој да избришеш моја добра дела храму Бога свога и служењу у њему. У то време сам видео у Јудеји да газе у кацама у суботу, неке снопове натоварене на магарце, вино, грожђе, смокве и свакојаку робу и носе у Јерусалим у суботу. Прекорио сам их да тог дана не продају робу. Тирци који су живели у Јерусалиму доносили су рибу и свакојаку робу и продавали у суботу синовима Јудиним. Зато сам прекорио старешине јудејске и рекох им: „Зашто чините такво зло и скрнавите суботу? Зар нису то чинили и очеви ваши, па је Бог наш пустио ово зло на нас и на овај град? Ви умножавате гнев над Израиљем кад скрнавите суботу!” Тад сам заповедио да се уочи суботе, кад падне мрак на врата јерусалимска, затворе крила њихова. Заповедио сам да се отворе после суботе. Поставио сам неколико момака својих на врата да се не би уносио никакав товар у суботу. Једном или два пута преноћили су трговци и продавци разне робе пред Јерусалимом. Опоменуо сам их и рекао сам им: „Зашто ноћите пред зидом? Ако још једном то учините, дићи ћу руку на вас!” Од тада нису долазили у суботу. Потом заповедих левитима да се очисте и да дођу да чувају врата како би се празновала субота. И због тога ме се сети, Боже мој! Смилуј ми се по великом милосрђу свом! У то време сам приметио да су се Јудејци оженили Азоћанкама, Амонкама и Моавкама. Половина њихове деце говорила су азотским или другим језиком. Нису умела да говоре јудејски. Грдио сам их, проклињао, а неке сам истукао и почупао. Заклињао сам их Богом: „Немојте да дајете кћери своје синовима њиховим и немојте да узимате кћери њихове за синове своје или за себе. Зар није тако сагрешио Соломон, цар Израиљев? Међу свим варварима није било цара равна њему. Бог га је поставио за цара целом Израиљу. Међутим, наведоше га на грех жене странкиње. Зар треба да слушамо како чините велико зло и грешите Богу нашем кад узимате жене странкиње?” Један од синова првосвештеника Јојаде, сина Елијасивовог, био је зет Санавалату Ороњанину, којег сам био отерао од себе. Помени их, Боже мој, зато што су оскрнавили свештенство и завет свештенички и левитски. Тако сам их очистио од свега туђег и опет сам успоставио службе свештеника и левита сваком посебно и да се доносе дрва у своје време и првине. Сети се, Боже мој, мога добра! У време Асвирово, а тај Асвир владао је од Индије до Етиопије у сто двадесет седам земаља, у то време кад је седео на престолу царства свога у царском граду Сусану, треће године свога царевања, учини гозбу свим поглаварима својим и службеницима својим, тако да су били сви заповедници персијски и мидски, поглавари и управитељи земље. Он им је показивао богатство и славу свог царства дуго, сто осамдесет дана. После тог периода приреди цар целом народу који је био у Сусану гозбу, од великог до малог, од седам дана у трему врата царског двора. Завесе су биле од белог лана и љубичасте порфире, причвршћене врпцама ланеним и пурпурним, а сребрне алке на мермерним стубовима. Златне и сребрне постеље биле су на поду прекривеном порфиром, мермером, седефом и драгуљима. Пиће се служило из златних посуда. Свака посуда је била различита. Вина је било у изобиљу, царски дарежљиво. Никог нису присиљавали да пије јер је цар био наредио послузи свог двора да пусте сваког према његовој вољи. И царица Астина је приредила гозбу женама у царском двору цара Асвира. Седмог дана, кад се цар био развеселио од вина, рече Меуману, Висати, Арвони, Викти, Авакти, Зетару и Харкасу, седморици дворана који су послуживали цара Асвира, да доведу царицу Астину с царском круном пред цара да прикаже народима и поглаварима њену лепоту, јер је била лепа. Међутим, царица Астина не хтеде да дође по заповести царевој коју су јој пренели дворани. Цар се тада веома наљути и гнев му се распламса. Онда цар запита мудраце, који су знали обичаје, јер се цар саветовао с познаваоцима закона и права. Најближи су му били: Карсена, Сетар, Адмата, Тарсис, Мерес, Марсена и Мемкан, седам поглавара Персије и Мидије, који су гледали лице царево и били на најважнијим местима у царству. Он их упита: „Шта по закону треба учинити царици Астини, која није послушала заповест цареву коју су пренели дворани?” Тада Мемукан рече пред царем и поглаварима: „Није само цару скривила царица Астина него и свим поглаварима и целом народу који живе у свим областима цара Асвира. За понашање царичино сазнаће све жене, па ће презирати мужеве своје и говориће: ‘Цар Асвир је био заповедио да доведу пред њега царицу Астину, а она није дошла!’ Одсад ће жене персијских и мидских поглавара које буду чуле шта је урадила царица тако говорити свим поглаварима царевим. Тако ће бити много пркоса и свађе. Ако се цар слаже, нека се објави царска заповест и упише у законе персијске и мидске заувек да Астина више не излази пред цара и да ће царску част предати другој, која је боља од ње. Кад се та царева заповест разгласи по целом његовом царству, све ће жене поштовати своје мужеве од највишег до најнижег.” Цар и поглавари се сложише с тим и цар учини онако како је рекао Мемукан. Он разасла писма по свим областима царским, у сваку земљу њеним писмом и сваком народу његовим језиком: „Сваки муж је господар у својој кући.” После тога, кад се утишао гнев цара Асвира, сети се Астине, шта је учинила и шта јој је пресуђено. Тад рекоше цареви момци који су га служили: „Нека се потраже за цара лепе девице. Нека цар одреди поверенике у свим покрајинама свога царства да доведу све лепе девице у престоницу Сусан. Нека се повере царевом евнуху Игају, чувару жена, и нека им да све чиме би се улепшавале. Девојка која се највише свиди очима царевим нека буде царица уместо Астине.” Цару се то свиде и учини тако. У престоници Сусану био је Јудејац по имену Мардохеј. Био је син Јаира, сина Симеја, сина Кисовог из племена Венијаминовог. Он је био одведен у ропство из Јерусалима с Јехонијом, царем Јудиним, кога је заробио цар вавилонски Навуходоносор. Он је одгајао Адасу, то јест Јестиру, ћерку његовог стрица, пошто она није имала ни оца ни мајку. Девојка је била лепог стаса и лица, а Мардохај је њу узео да му буде ћерка. Кад се прочула реч царева и одлука, много девојака дошло је у престоницу Сусан под Игајев надзор. Тако су довели и Јестиру у царски двор Игају, чувару жена. Девојка му се свиде, стече његову наклоност и давао јој је све за улепшавање и за храну. Одреди јој и седам вештих девојака из двора царевог. Сместио је њу и њене девојке на најлепше место у женском двору. Јестира није казала из ког народа и рода потиче јер јој је Мардохеј заповедио да то не казује. Мардохеј је сваког дана долазио пред трем женског двора да сазна како је Јестира и шта ће бити с њом. Свака девојка је одлазила цару по реду, према пропису за жене, после дванаест месеци. Толико је времена требало за улепшавање: шест месеци уљем од смирне, а шест месеци балзамом и осталим женским мирисима. Тад би девојка одлазила цару. Све што би пожелела могла је да понесе из женског двора у двор царев. Увече би ушла, а ујутру би одлазила у други женски двор, под надзор царевог евнуха Сазгаза, чувара наложница. Она се више није враћала цару осим ако би је цар затражио и позвао по имену. Кад дође ред на Јестиру, ћерку Авихаила, стрица Мардохејевог, коју је он узео за ћерку да иде цару, она не затражи ништа осим онога што јој је рекао дворанин царев Игај, чувар жена. Јестира се свидела сваком ко би је видео. Јестиру су одвели цару Асвиру у царски двор његов десетог месеца, а то је месец тевет, седме године његовог владања. Цар је заволео Јестиру више од свих других жена. Омилела му је више од свих девица. Стави царску круну на њену главу и учини је царицом уместо Астине. Потом цар приреди велику гозбу свим поглаварима својим и слугама својим у Јестирину част. Свим покрајинама даде олакшице и посла дарове царски дарежљиво. Касније, кад су се окупљале девице, Мардохеј је стајао на вратима царским. Јестира није била казала из ког рода и народа потиче, као што јој је Мардохеј и заповедио. Јестира је радила што јој Мардохеј говори као и онда кад је он њу одгајао. У то време, док је Мардохеј седео пред вратима царским, разљутише се Вихтан и Терес, два царева дворанина, чувари врата, и хтедоше да дигну руке на цара Асвира. Мардохеј је то дознао и јавио царици Јестири, а Јестира каза цару у име Мардохејево. Кад се ствар испитала и показала тачном, ту двојицу су обесили на вешала. То је записано у летопис пред царем. После тога цар Асвир уздиже сина Амедатиновог Амана, Агагејца. Постави његов престо изнад свих великаша који су били око њега. Све слуге цареве које су биле на вратима царевим клањале су се и падале пред Аманом јер је тако цар био заповедио. Међутим, Мардохеј се није клањао нити падао ничице. Слуге цареве које су биле на вратима царевим говориле су Мардохеју: „Зашто кршиш цареву заповест?” Иако су му они то говорили сваког дана, није их послушао. Тад они јавише Аману да виде да ли ће Мардохеј остати при својој одлуци. Он је њима казао да је Јудејац. Кад Аман виде да се Мардохеј пред њим не клања нити пада ничице, јако се разгневи. Кад он дознаде ком народу овај припада, помисли да није довољно да дигне руку само на Мардохеја већ је наумио да истреби све Јудејце, народ Мардохејев, по целом Асвировом царству. Првог месеца, а то је месец нисан, дванаесте године владавине Асвирове бацише пур, а то је жреб, пред Аманом сваког дана и сваког месеца до дванаестог месеца, а то је месец адар. Тада рече Аман цару Асвиру: „Постоји један народ који је расејан по свим областима твога царства међу народима чији су закони друкчији од закона свих осталих народа. Он не поштује законе цареве, па није добро да то тако остане. Ако је цару по вољи, нека се распише да се он истреби. Ја ћу предати десет хиљада таланата сребра у руке повереника да унесу у цареву ризницу.” Тада цар скиде прстен печатни с руке своје и даде га Аману, сину Амедатиновом, Агагејцу, непријатељу јудејском. Цар рече Аману: „Сребро нека буде твоје, а с народом чини шта ти је воља.” Тринаестог дана првог месеца дозваше писаре цареве и написаше писмо по налогу Амановом намесницима царевим, управитељима у свакој области и поглаварима свих народа њиховим писмом и сваком народу језиком његовим. То се написа у име цара Асвира и прстеном царевим се запечати. Писма послаше по гласницима у све области цареве да се сви Јудејци, старо и младо, деца и жене, сатру, побију и истребе у једном дану, тринаестог дана дванаестог месеца, а то је месец адар. Њихова имања нека се заплене. У писмима је стајало да се објави заповест по свим областима да се саопшти свим народима да буду спремни тог дана. Гласници брзо отидоше с царевом наредбом. Наредба је била објављена и у престоници Сусану. Цар и Аман су седели и пили, а град Сусан се узнемири. Кад Мардохеј сазнаде све шта се збило, раздера одећу своју, обуче се у кострет, посу главу пепелом и пође посред града наричући гласно и горко. Дође пред царева врата, јер се није смело ући у кострети. И у свим областима у које је стигла реч царева и наредба његова настаде велика жалост међу Јудејцима. Они су постили, плакали и нарицали, а многи су лежали у кострети и пепелу. Девојке Јестирине и њени евнуси дођоше и то јој јавише. Она се ражалости веома и посла одећу да се Мардохеј пресвуче и да скине кострет са себе, али он то одби. Тад Јестира позва царевог дворанина Атаха, који је био одређен да јој служи и посла га к Мардохеју да сазна шта се догодило и зашто је он такав. Атах отиде до Мардохеја, који је био на градском тргу пред вратима царевим. Мардохеј му исприча све што се догодило и рече му за сребро које је Аман обећао да ће дати у цареву ризницу ако истреби Јудејце. Он му даде да покаже Јестири препис заповести која је била проглашена у Сусану за истребљење и да јој јави да оде цару да га умилостиви и да моли за свој народ. Атах се врати и пренесе Јестири поруку Мардохејеву. Јестира рече Атаху и нареди му да каже Мардохеју: „Све слуге цареве и народ по земљама царевим знају да сваког оног, био мушкарац или жена, ко уђе непозван цару у двор по општем закону има да се погуби осим ако цар пружи златну палицу. Онда тај остаје жив. Ја нисам позивана да дођем цару већ тридесет дана.” Мардохеју саопштише речи Јестирине. Мардохеј опет поручи Јестири: „Немој да мислиш да ћеш ти једина од свих Јудејаца да спасеш живот зато што си на двору царевом. Ако сад будеш ћутала, доћи ће помоћ и спасење Јудејцима с друге стране. Онда ћете ти и дом твој изгинути. Ко зна, можда си зато сад и постала царица?” Јестира рече да поруче Мардохеју: „Иди и окупи све Јудејце који су у Сусану. Постите за мене три дана и три ноћи. Немојте ни јести ни пити. И ја ћу тако са својим дворкињама постити. Онда ћу отићи цару иако то није по закону. Ако погинем, нека погинем!” Онда Мардохеј отиде и учини све што му је Јестира наложила. Трећег дана Јестира обуче царске хаљине и отиде у унутрашњи трем двора царевог, наспрам царевих одаја. Цар је седео на свом царском престолу у царској палати, наспрам улаза. Цар угледа царицу Јестиру како стоји у трему. Цар се смилова на њу, пружи Јестири златну палицу која му је била у руци. Јестира приђе и прихвати крај палице. Цар јој рече: „Шта ти је, царице Јестиро? Шта желиш? Ако је и половина царства, даће ти се!” Јестира одговори: „Ако је угодно цару, нека дође цар с Аманом на обед који сам припремила.” Цар рече: „Зовите брзо Амана да би се испунила Јестирина жеља!” Тако дође цар с Аманом на обед који је припремила Јестира. Кад је пио вино, рече цар Јестири: „Шта желиш даће ти се! За шта молиш? Ако је и половина царства мога – биће!” Јестира одговарајући рече: „Желим и молим: ако сам нашла милост пред царем и ако је цару угодно да испуни оно што желим и молим, нека опет дође цар с Аманом на обед који ћу им припремити. Сутра ћу поступити по речи царевој.” Тог дана отиде Аман весео и добре воље. Међутим, кад виде Аман Мардохеја на вратима царским како није устао нити се померио с места, испуни се Аман гневом на Мардохеја. Аман се уздржа и дође својој кући. Потом он позва пријатеље своје и Сересу, жену своју. Аман им исприповеда о сјају свог богатства, о бројним синовима својим, како га је цар уздигао и узвисио изнад свих поглавара и службеника царевих. Аман настави: „Чак ни царица Јестира није никог позвала с царем на обед који је она припремила! И сутра сам позван к њој с царем. Међутим, ништа ми то не значи док гледам оног Јудејца Мардохеја како седи на вратима царевим.” Тад му рекоше жена његова Сереса и сви пријатељи његови: „Начини вешала висока педесет лаката и ујутру кажи цару да се на њима обеси Мардохеј. Потом иди весео с царем на обед.” То се свиде Аману и он начини вешала. Оне ноћи цар није могао да спава и заповеди да му донесу књигу важних догађаја, летописе. Затим су их читали цару. Нађе се записано како је Мардохеј пријавио Вихтана и Тереса, два дворанина царева, чуваре прага, који су намеравали да дигну руку на цара Асвира. Тада цар упита: „Какву почаст и какво одликовање је добио Мардохеј због тога?” Дворани цареви који су га служили одговорише: „Ништа му није учињено.” Цар упита: „Ко је у трему?” Аман је био дошао у спољни трем двора царевог да каже цару да се Мардохеј обеси на вешала која му је припремио. Дворани цареви одговорише: „Ено Амана, стоји у трему.” Цар рече: „Нека уђе.” Аман уђе, а цар га упита: „Шта треба да се учини човеку кога цар жели да почаствује?” Аман рече у себи: „Кога би цар хтео да почаствује ако не мене?” Аман одговори цару: „Човеку ког цар жели да почаствује треба донети царско одело које цар носи, довести коња ког цар јаше и ставити му на главу круну царску. Одело и коња треба дати једном од најугледнијих великаша царевих. Треба обући оног човека ког цар жели да прослави, па нека се проведе на коњу по градском тргу и нека вичу пред њим: ‘Овако бива човеку ког цар жели да почаствује!’” Тад цар рече Аману: „Брзо узми одело и коња, као што си рекао, и учини тако Јудејцу Мардохеју, који седи на вратима двора царског. Немој да изоставиш ишта од онога што си казао!” Аман узе одело и коња, обуче Мардохеја и проведе га на коњу по градском тргу вичући пред њим: „Овако бива човеку ког цар жели да почаствује!” Потом се врати Мардохеј на врата царева, а Аман брзо отиде својој кући тужан и покривене главе. Он исприча својој жени Сереси и свим пријатељима својим шта му се све догодило. Тад му рекоше саветници његови и жена његова: „Ако је Мардохеј јудејског порекла пред којим си почео да падаш, нећеш му моћи одолети, него ће те он оборити!” Док су они говорили с њим, дођоше дворани цареви и брзо одведоше Амана на обед који је припремила Јестира. Потом дођоше цар и Аман на обед царици Јестири. Другог дана, док се пило вино, опет рече цар Јестири: „Шта желиш, царице Јестиро, добићеш! За шта молиш? Ако је и половина царства – добићеш!” Тад одговори царица Јестира говорећи: „Ако сам, царе, нашла милост у очима твојим и ако је цару угодно, нека ми се поклони живот мој на моју молбу и мога народа на моје преклињање. Предати смо, ја и мој народ, да нас потру, побију и истребе. Да смо предати да будемо слуге и слушкиње, ћутала бих јер не би било штете цару.” Цар Асвир проговори и упита царицу Јестиру: „Ко је тај? Где је тај који то хоће да уради?” Тад Јестира одговори: „Противник и непријатељ је овај зликовац Аман!” Аман се препаде од цара и царице. Тад цар љутит остави вино и оде у дворски врт. Аман остаде да моли за свој живот царицу Јестиру јер је видео да му цар спрема зло. Потом се цар врати из дворског врта у дворану, где је пио вино. Аман је био пао на постељу на којој је седела Јестира. Цар повика: „Зар ће и царицу да осрамоти у моме властитом дому?” Чим та реч изађе из уста царевих, прекрише лице Аману. Тад Арвона, један од дворана царевих, рече: „Ено вешала која је Аман начинио за Мардохеја, који је говорио корисно цару, стоје код куће Аманове. Висока су педесет лаката.” Цар рече: „Обесите га о њих!” Тако обесише Амана на вешала која је он припремио за Мардохеја. Тад се утиша гнев царев. Истог дана даде цар Асвир Јестири кућу прогонитеља Амана. Мардохеј ступи пред цара јер је Јестира објаснила шта јој је он. Цар скиде печатни прстен који је узео од Амана и даде га Мардохеју. Јестира постави Мардохеја да управља Амановом кућом. Јестира се поново обрати цару. Пала је пред његове ноге, плакала је и преклињала га да поништи злу намеру Амана Агагејца и наум његов који је смислио против Јудејаца. Цар пружи Јестири златну палицу, Јестира се усправи и стаде пред цара. Тад она рече: „Ако је цару по вољи, ако сам нашла милост пред њим, ако се цар слаже и ако сам му мила, нека напише опозив писма с намером Амедатиног сина Амана, Агагејца. У њему стоји да треба да се истребе Јудејци по свим областима царевим. Па како бих ја могла да гледам пропаст свог народа?” Цар Асвир одговори царици Јестири и Мардохеју Јудејцу: „Ето, дао сам кућу Аманову Јестири, а њега сам обесио јер је дигао своју руку на Јудејце. Ви морате да напишете за Јудејце шта желите и да запечатите царским прстеном. Оно што је написано у име царево и што је запечаћено прстеном царевим не може да се опозове!” Потом сазваше у исто време цареве писаре двадесет трећег дана трећег месеца, а то је сиван. Написа се по упутству Мардохејевом Јудејцима, управитељима, намесницима и владарима у свим земљама од Индије до Етиопије, у сто двадесет седам земаља, свакој области њеним писмом, сваком народу његовим језиком и Јудејцима њиховим писмом и њиховим језиком. Било је написано у име царево и запечаћено царевим прстеном. Писма су послата по гласницима на јахаћим коњима, пастувима из царских коњушница. Цар је дозволио Јудејцима у свим градовима да се окупљају, бране свој живот и да потру, побију и униште сваку војску народа и покрајина који их нападну, са женама и децом, а имања њихова да се заплене. У свим земљама цара Асвира истог дана, тринаестог дана дванаестог месеца, а то је адар, у писмима је стајало да се огласи заповест по свим земљама и међу свим народима да Јудејци буду спремни да се освете својим непријатељима. Гласници који су јахали брзе пастуве отидоше брзо по царевој заповести. Заповест је била објављена у престоници Сусану. Мардохеј отиде од цара у царском оделу, љубичастом и белом, с великом златном круном и са огртачем од финог платна и скерлета. Град Сусан се радовао и веселио. Јудејцима дођоше светлост, весеље, радост и слава. У свакој области и у сваком граду, где год је дошла заповест царева и наредба његова, владали су радост и весеље међу Јудејцима, биле су гозбе и свечаности. Многи од околних народа постали су Јудејци јер их је ухватио страх од Јудејаца. Дванаестог месеца, а то је месец адар, тринаестог дана, кад је требало да се учини по царевој речи и наредби, тог дана кад су се непријатељи Јудејаца надали да ће да их надвладају, деси се обрнуто, јер Јудејци надвладаше непријатеље своје. Јудејци су се скупили у својим градовима у свим областима цара Асвира да дигну руке на оне који су хтели да им науде. Нико није могао да ми се одупре јер је страх био ушао у све народе. Сви управитељи, намесници, великаши и службеници цареви штитили су Јудејце јер их је био обузео страх од Мардохеја. Наиме, Мардохеј је постао моћан на двору царевом. Глас о њему ширио се кроз све земље јер је тај човек, Мардохеј, постајао све моћнији. Тако Јудејци побише мачем све непријатеље своје, уништише, истребише и учинише противницима шта су пожелели. У престоници Сусану побише Јудејци и истребише пет стотина људи. Убише Фарсандату, Далфона, Аспату, Порату, Адалију, Аридату, Фармасту, Арисаја, Аридаја и Вајезату. Десет синова Амана, сина Амедатиног, непријатеља Јудејаца, побише, али не пружише руке на плен. Истог дана кад су јавили цару број побијених у престоници Сусану, рече цар царици Јестири: „У престоници Сусану Јудејци побише и истребише пет стотина људи и десет синова Аманових. Шта ли су тек учинили по осталим земљама царевим? Шта желиш даће ти се! За шта молиш добићеш!” Јестира одговори: „Ако се цар слаже, нека се дозволи Јудејцима у Сусану да и сутра учине по данашњој наредби, па да се десет синова Аманових обесе на вешала.” Цар рече да се тако учини. Изађе заповест у Сусану и обесише десет синова Аманових. Тако се скупише Јудејци у Сусану и четрнаестог дана месеца адара побише у Сусану три стотине људи. Ни тада не пружише руке на плен. Остали Јудејци по областима царевим скупише се да бране своје животе. Они се осветише непријатељима својим и побише седамдесет пет хиљада противника својих. Плен нису дирали. То се догодило тринаестог дана месеца адара, а четрнаестог починуше и прославише тај дан гостећи се и веселећи се. Јудејци у Сусану окупили су се тринаестог и четрнаестог дана, починуше петнаестог. Празновали су тај дан гостећи се и веселећи се. Тако и Јудејци по селима који живе по неограђеним местима празнују четрнаести дан месеца адара веселећи се и гостећи се и размењујући дарове међу собом. Мардохеј описа ове догађаје и разасла писма свим Јудејцима по свим областима цара Асвира, ближим и даљим. Он им је наложио да четрнаести дан месеца адара и петнаести дан празнују сваке године као дане кад су Јудејци починули од непријатеља својих и као месец кад им се жалост претворила у радост и туга у весеље. Ти дани се празнују гостећи се и веселећи се, размењујући дарове и дарујући сиромашне. Јудејци прихватише да чине оно што су већ почели и што им је Мардохеј написао: „Амедатин син Аман, Агагејац, непријатељ свих Јудејаца, био је наумио да истреби Јудејце. Бацио је пур, то јест жреб, да их побије и уништи. Међутим, кад она изађе пред цара, он заповеди писмом тако да се зла намера његова коју је смислио за Јудејце обратила на његову главу. Обесили су на вешала и њега и синове његове.” Због тога прозваше те дане Пурим од речи „пур”. Због свих речи тога писма и према оном што су видели и доживели, учинише Јудејци за себе, за своје потомке и све који им се придруже да непроменљиво славе та два дана у години према пропису и у одређено време. Тих дана се треба сећати и славити у сваком нараштају у свакој породици, свакој покрајини и сваком граду. Дани Пурима не смеју да ишчезну међу Јудејцима и да се сећање на њих изгуби у потомству њиховом. Царица Јестира, ћерка Авихаилова, и Мардохеј Јудејац снажно су написали другу заповест да би потврдили Пурим. Они послаше писмо свим Јудејцима у сто двадесет седам земаља цара Асвира с порукама мира и истине. Треба славити дане Пурима у време које су им одредили Мардохеј Јудејац и царица Јестира и као што су одредили себи и потомцима својим за пост и за оплакивање. Тако Јестирина заповест потврди прописе Пурима, и то се записа у књигу. Потом цар Асвир наметну данак на покрајине и на острва. Сва дела његове власти и силе и извештај о царевом уздизању Мардохеја записани су у Књизи дневника царева мидских и персијских. Јудејац Мардохеј био је иза цара Асвира, међу Јудејцима земљацима био је поштован и омиљен. Старао се за добро свог народа и ширио мир у свом роду. У земљи Узу живео је човек по имену Јов. Тај човек је био непорочан и исправан. Бога се бојао, а од зла се уклањао. Родило му се седам синова и три кћери. Имао је седам хиљада оваца, три хиљаде камила, пет стотина јармова волова, пет стотина магарица и веома много слугу. Тај човек био је моћнији од свих људи на Истоку. Синови његови састајали су се на гозбама сваки свога дана у кући. Позивали су и три сестре да једу и пију с њима. Кад би се изређали с гозбама, Јов би их позивао на очишћење. Устајао је рано и приносио жртве паљенице за сваког од њих. Јов је мислио: „Можда су сагрешила моја деца и у себи похулила на Бога.” Тако је Јов чинио сваки пут. Једног дана дођоше синови Божји да стану пред Господа. И Сатана дође међу њима. Господ упита Сатану: „Одакле долазиш?” Сатана одговори Господу говорећи: „Пролазио сам и обилазио земљу.” Тада рече Господ Сатани: „Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема таквог човека на земљи. То је човек непорочан, исправан, који се боји Бога, а уклања се од зла.” Сатана одговори Господу говорећи: „Зар Јов има због чега да се боји Бога? Зар ниси ти оградио кућу његову и све што има? Дело руку његових благословио си и стока му се намножила на земљи. Међутим, пружи једном руку, дотакни све што има, па ће те у лице грдити?” Тада Господ рече Сатани: „Ево, све што има нека је у твојој власти, само на њега немој да дижеш руку своју.” Сатана оде од Господа. Једног дана синови и кћери Јовови јели су и пили у кући свог најстаријег брата. Тада дође гласник Јову и рече: „Волови су орали и магарице су пасле покрај њих. Тад нападоше Савејци, отеше их, а момке побише оштрим мачем. Једини сам ја утекао да бих ти јавио.” Још док је овај говорио, дође други и рече: „Огањ Божји паде с неба, спали овце и момке и уништи их. Само ја утекох да бих ти јавио.” Док је он говорио, дође следећи и рече: „Три чете Халдејаца нападоше камиле и отеше их. Момке побише оштрим мачем и само ја утекох да бих ти јавио.” Док је он говорио, дође следећи и рече: „Синови твоји и кћери твоје јели су и пили вино у кући брата свога најстаријег. И, гле, олуја силна се подиже из пустиње, удари у четири угла куће тако да она паде на децу, која погибоше. Само сам ја утекао да бих ти јавио.” Тада Јов устаде, раздера огртач свој и постриже косу. Паде ничице на земљу и поклони се. Затим рече: „Го сам изашао из утробе мајке своје, го ћу се тамо и вратити. Господ даде, Господ узе, Нека је благословено име Господње!” И поред свега, не сагреши Јов, нити рече безумље Богу. Потом дођоше синови Божји да ступе пред Господа. Дође и Сатана међу њима да ступи пред Господа. Тад Господ упита Сатану: „Откуда идеш?” Сатана одговори Господу говорећи: „Пролазио сам и обилазио земљу.” Господ упита Сатану: „Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема таквог човека на земљи. То је човек непорочан, исправан, који се боји Бога, а уклања се од зла. Постојан је у непорочности, па си ме узалуд изазвао да га упропастим.” Сатана одговори Господу: „Кожа за кожу. Све што има човек даће за живот свој! Међутим, пружи руку своју, дотакни се костију његових и меса његовог, па ће те у лице грдити.” Господ рече Сатани: „Ето, у твојој је руци. Само му живот сачувај.” Сатана оде од Господа и удари Јова злим приштем од пете до темена. Он узе цреп да се струже, а седео је у пепелу. Тад му рече жена: „Хоћеш ли још да се држиш непорочности своје? Нагрди Бога па умри.” Он јој одговори: „Говориш као што говори лудакиња. Добро смо примили од Бога, а зар зло да не примамо?” И поред свега, Јов не сагреши устима својим. Три пријатеља Јовова чуше за сву невољу која га је снашла и дођоше сваки из свог места. Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин договорише се да заједно дођу да саучествују и да га утеше. Они издалека управише очи своје и не препознаше га. Затим узвикнуше и заплакаше. Раздера сваки свој огртач и посуше се прахом по главама бацајући га увис. Седели су поред њега на земљи седам дана и седам ноћи. Ниједан не проговори ни реч јер су видели да је патња превелика. Потом отвори уста своја Јов и поче да проклиње дан свој. Јов проговори говорећи: „Не било дана у који се родих и ноћи у којој рекоше: ‘Дечак се родио!’ Тај дан нека потамни, нека га Бог не погледа одозго и нека га не обасја светлост! Тама и сен смртни нека га надјачају, облак тамни нека га прекрије, помрачење нека застрашује! Ту ноћ нека освоји тама, нека се не броји у години, нити да се додаје у месецима! Гле, та ноћ нека буде неплодна, у њој нека се не чује певање! Нека је проклињу они који куну дане, који могу чудовиште да пробуде! Нека звезде потамне у праскозорје њихово, нека чекају свануће и не виделе га, и праскозорју не виделе трепавице! Зашто не затвори врата утробе, зашто не сакри муку од очију мојих? Зашто не умрех у утроби? Зашто не издахнух излазећи из утробе? Зашто ме два колена прихватише и две дојке нахранише? Сад бих лежао и почивао, спавао бих и одмарао се с царевима и саветницима земље који су саградили себи гробнице, или с кнезовима који су имали злата, који су куће своје напунили сребром. Или, зашто не бих био као недоношче склоњено, као новорођенче које светлост не угледа? Тамо безбожници не узнемиравају, тамо почивају уморни. Тамо се и сужњи одмарају и не слушају вику стражара. Мали и велики су тамо, роб је слободан од господара свога. Зашто се даје светлост невољнику и живот онима који су тужног срца? Они ишту смрт, а ње нема, траже је више него благо закопано. Они би клицали од весеља, радовали би се кад би гроб нашли. Човеку је пут сакривен Бог га је ограничио одасвуд. Пред храном уздишем и као вода се разлива јаук мој. Чега сам се бојао – дошло је, и чега сам се плашио – снашло ме! Не налазим мир, ни одмор, ни покој, а немир долази!” Тада одговори Елифас Теманац говорећи: „Ако ти проговоримо, хоће ли ти бити тешко? Међутим, ко може да не говори? Ето, поучавао си многе, оснажио си руке изнемогле. Речи твоје подизале су оне који су падали, учвршћивао си колена која су клецала. Сад кад је тебе снашло, клонуо си; кад је тебе дотакло, збунио си се. Зар није твоја побожност била уздање твоје, а непорочност путева твојих надање твоје? Сети се: ко је непорочан погинуо и где су исправни страдали? Ја сам видео да они који ору несрећу и сеју невољу, то и пожању. Од даха Божјег гину, од даха гнева његовог нестају. Рика лава, урлик лавице и зуби лавића сатиру се. Лав гине кад нема плена и лавићи се разилазе. Дође до мене тајна реч и уво моје једва је чуло. У ноћним виђењима, кад тврд сан на људе пада, обузеше ме страх и трепет, уздрхташе све кости моје. Дух ми преко лица прође, длаке на мом телу се накострешише. Неко стаде, али га не препознах, појава је пред мојим очима била и у тишини чух глас: ‘Зар је човек праведнији од Бога? Да ли је чист пред творцем својим? Он не верује слугама својим, анђелима налази мане. А како не би онима који стоје у кућама од земље, којима је темељ у праху. Као мољци пропадају! Од јутра до вечери сатиру се, нестају заувек, нико их не примећује. Зар не кидају они сами конопац шатора свог? Умиру, али не у мудрости.’ Хајде, зови! Ко ће ти се одазвати? Коме ћеш се од светих обратити? Безумника убија гнев и лудога бес усмрћује. Видех безумника да се учврстио, али одједном пропаде кућа његова. Синови његови далеко су од спасења, пред вратима их назаштићене сатиру. Летину његову поједоше гладни, усред трња је покупише, а жедни желе посед његов. Несрећа не излази из праха и невоља не ниче из земље, Него човек рађа невољу као што варнице врцају увис. Ја бих Богу пошао и пред Богом бих изнео ствар своју. Он чини дела велика и недокучива, предивна и безбројна. Он пушта кишу на земљу и водом напаја поља. Он понижене уздиже, ојађене усрећује. Намере лукавих разбија и руке њихове ништа не завршавају. Препредене хвата у њиховом лукавству и намере сплеткара уништава. Они по дану западну у таму и у подне пипају као по ноћи. Он штити убогог од оштрице мача и избавља од руке силног. Убогом се јавља нада, а зло затвара уста своја. Гле, благо човеку ког Бог исправља, не одбацуј прекоре Свемогућег! Он рањава, али и превија, он удара и руком својом исцељује. Из шест невоља избавиће те, ни у седмој те неће зло дотаћи. У глади ће те од смрти спасти и у рату од мача. Од шибања језика заклониће те, ослободићеш се страха кад разарање дође. Разарању и глади смејаћеш се, нећеш се бојати звери дивљих. Склопићеш савез с камењем пољским, бићеш у миру са зверима дивљим. Видећеш мир у шатору свом и станишта своја неоштећена. Сазнаћеш да ти се потомство умножило, да пород твој расте као трава по земљи. У старости ћеш у гроб отићи као што се жито слаже кад сазри. Ето, то смо разматрали и то тако јесте. Ти послушај и схвати.” Јов одговори и рече: „О, кад би могла да се измери патња моја и мука моја да се на вагу стави! Оне би претегле песак морски, зато су ми речи непромишљене. Стреле Свемогућег су у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божје ме ударају. Риче ли дивљи магарац на сочној паши? Муче ли во код хране своје? Може ли се јести бљутаво, без соли? Има ли сласти у беланцету јајета? Чега се душа моја гадила, то ми је у болести храна. О, кад би ми се испунило то што желим и кад би ми Бог испунио оно чему се надам! Кад би Бог хтео да ме уништи! Кад би махнуо руком својом да ме сатре! То би ми била утеха, могао бих да поскочим, иако сам у мукама тешким, што се нисам противио одлукама светим. Имам ли снаге да издржим? Какав крај да ишчекујем? Да ли је снага моја као снага камена? Да ли је тело моје од бронзе? Има ли ми још помоћи? Зар није спасење далеко од мене? Напаћеном треба милост пријатеља иако је одбацио страх од Свемогућег. Браћа моја ме изневерише као поток, као набујали потоци пролазе. Они су мутни од леда, у њима је снег. Кад је топло, они пресуше, кад се загреју, нестају из корита свог. Каравани скрећу с путева својих, лутају и губе се. Каравани из Теме гледали су их, путници из Севе ослањали су се на њих. Међутим, преварили су се у надању свом, кад су дошли, били су преварени. Тако сте сада и ви мени. Видели сте патњу моју и уплашили сте се. Да ли сам вам икад рекао дајте ми нешто? Поклоните ми од свог имања? Избавите ме из руке непријатељеве, ослободите ме из руке насилника? Поучите ме и ја ћу ћутати. Објасните ми у чему сам погрешио. Како су тешке речи истините, али чему води прекоревање? Мислите ли да укорите речи и да говор очајника разноси ветар? Сиротог нападате, ближње своје осуђујете! Зато сад погледајте ме! Зар ћу вас у лице лагати? Промените мишљење да не буде неправде. Размислите, ја сам у праву! Има ли неправде на језику мом? Нисам ли окусио несрећу? Зар није човек на земљи као у војсци, а дани његови као у надничара? Он је као роб који жели хлад и као надничар који чека надницу своју. Тако мени допадоше месеци јада, досуђене су ми ноћи мучне. Кад лежем мислим: ‘Кад ћу устати? Дуго ми је до вечери.’ Уморан сам до сутона. Тело ми црви и блато покривају, кожа ми пуца и распада се. Дани моји лете брже од ткачког чунка и прођоше без наде. Сети се да је мој живот ветар, да око моје срећу видети неће. Око које ме гледа неће ме више видети, твоје очи кад ме потраже, неће ме бити. Као што се облак разилази и нестаје, тако ко сиђе доле не враћа се. Никад се неће вратити кући својој и место његово га не познаје. Зато нећу спутавати уста, говорићу с тугом у духу, нарицаћу у једу душе своје. Јесам ли море или неман морска па ми постављаш стражу? Помислио сам: ‘Утешиће ме постеља моја, лежај ће ми ублажити патње.’ Тада ме плашиш сновима и препадаш ме виђењима. Душа моја жели да буде удављена, смрт је боља од патње. Додијало ми је и нећу вечно живети. Остави ме јер су ми дани празни. Шта је човек да га тако много цениш и бринеш о њему? Свако јутро га походиш и стално га провераваш. Кад ћеш скренути поглед с мене да прогутам пљувачку своју? Згрешио сам. Шта да чиним теби, чувару људи? Зар не можеш да ми опростиш грех мој и да обришеш преступ мој? Лећи ћу у прах и, кад ме потражиш, нећу постојати.” Потом проговори Вилдад Сушанин и рече: „Докле ћеш тако говорити и докле ће речи уста твојих бити као вихор? Зар је суд Божји погрешан? Или Свемогући изврће правду? Ако су деца твоја њему сагрешила, предаде их греху њиховом. Ако ти потражиш Бога и од Свемогућег милост затражиш, ако си чист и исправан, погледаће те и вратиће срећу дому твом. Ранија твоја срећа изгледаће мала према будућој, великој. Питај ранији нараштај, обрати пажњу на сазнања отаца њихових. Ми смо од јуче, не знамо ништа, дани су нам као сенка на земљи. Зар те неће они поучити и казати и из срца речи извући? Ниче ли трска без баре, расте ли шевар без воде? Још се зелени некошен, суши се пре сваке траве. То је судбина свих оних који Бога заборављају и нада безбожника пропада. Надање његово се кида, а уздање његово паукова је мрежа. Он се наслони на станиште своје, али оно не стоји чврсто; ухвати се за њега, оно не држи. Зелени се на сунцу, преко врта се пружају огранци његови, Жиле његове крш преплићу, међу стење продиру. Међутим, кад се ишчупа с места свог, он одриче да их познаје. То је судбина пута његовог, а из праха ниче други. Гле, Бог не одбацује непорочног, нити придржава зликовца. Он ће испунити уста твоја смехом и усне твоје клицањем. Тад ће се непријатељи твоји огрнути срамотом и нестаће шатор зликовачки.” Тада Јов одговори и рече: „Заиста, знам да је тако. Како би се човек правдао пред Богом? Ако би пожелео да се правда пред њим, не би могао да одговори ни на једно питање од хиљаду. У њему су доброта и свемоћ. Ко се пред њим оправдао успешно? Он премешта горе, оне не примећују; враћа их у гневу свом. Он покреће земљу из основе, сви јој се темељи тресу. Он кад заповеди Сунцу, оно не излази; на звезде печат ставља. Он сам разапиње небо и хода по таласима морским. Он је створио Великог медведа, Орион, Влашиће и звезде јужне. Он чини дела велика, недокучива и дивна, којима броја нема. Гле, он иде поред мене, ја не примећујем; он прође, а ја не опазим. Гле, ако узме нешто, ко ће му забранити? Ко ће му казати: ‘Шта то радиш?’ Бог не спутава гнев свој; под њим падају пријатељи немани. Па како бих ја њему одговарао, које речи да нађем? Да сам и праведан, не бих могао да одговорим, судију свог бих преклињао. Кад бих га звао и он се одазвао, не бих веровао да слуша глас мој. Он ме је сатро као вихор и задао ми ране ни због чега. Не да ми да предахнем, испуњава ме горчином. Ако је по снази, он је најјачи; ако је по правди, ко ће ми сведочити? Да се правдам, уста моја ће ме осудити; да сам недужан, прогласили би ме кривим. Непорочан сам, али то не зна душа моја. Живот ми је дојадио! Свеједно је, зато и кажем: ‘Он потире и праведног и грешника.’ Кад изненада удари бичем смрти, смеје се очајању праведних. Земља се дала у руке зликовцу, њеним судијама он затвара очи. Ако не он, онда ко? Моји дани пролазе брже од гласника, беже, а не виде срећу. Они пролазе као брзи чамци, као орао кад пада на плен. Ако кажем: ‘Заборавићу патњу своју, разведрићу лице и орасположићу се.’ Страх ме је од свих патњи мојих, знам да ме нећеш оправдати. Крив сам. Зашто да се мучим узалуд? Чак и да се умијем снежном водом и да руке своје орибам пепелом, ти би ме замочио у јаму да ме се гади одећа моја. Он није човек као ја да му одговарам и да с њим на суд идем. Нема међу нама судије да стави руку своју између нас двојице, који би одмакао од мене прут његов да ме не плаши страх од њега. Проговорићу и нећу га се бојати, јер овако нисам сабран. Додијао је души мојој живот мој. Пустићу из себе јадање, говорићу у горчини душе своје. Обраћам се Богу: ‘Немој да ме осудиш! Кажи ми за шта ме осуђујеш? Зар је добро да ме притискаш, да одбацујеш дело руку својих, а прихваташ савет зликоваца? Јесу ли твоје очи телесне? Гледаш ли као што види човек? Јесу ли твоји дани као дани човечји, а године твоје као век људски па истражујеш кривицу моју и испитујеш грех мој? Ти знаш да нисам крив и да не могу да се избавим из руке твоје. Руке твоје су ме створиле и начиниле, зашто ме уништаваш? Сети се да си ме од земље начинио и у прах ме враћаш. Зар ме ниси као млеко разлио и учинио да се као сир згуснем? Заоденуо си ме кожом и месом, исплео си ме од костију и жила. Живот и милост си ми даривао, старење твоје чувало је дух мој. Сакрио си то у срцу свом, али знао сам да је то у теби. Ако сам згрешио, видео си ме, ниси ми безакоње опростио. Ако сам скривио, тешко мени! Ако сам исправан, не смем главу да подигнем насићен срамотом и напојен несрећом. И ако се подигнем, гониш ме као лав, на мени чудеса чиниш. Супротстављаш ми нове сведоке, распаљујеш гнев против мене, нове чете шаљеш против мене. Зашто си ме из материце извадио? Да сам умро, око ме не би видело. Био бих као да ме није било, из материце би ме у гроб однели. Зар ми није мало дана остало? Одступи од мене да бих се мало провеселио Пре него што одем без повратка у земљу таме и сени смртне, земљу дубоке таме смутње и сени смртне, где је светлост као тама.’” Тада Софар Намаћанин одврати и рече: „Зар се неће одговорити на ове многе речи? Зар је причалица у праву? Хоће ли твоје празне речи ућуткати људе? Да ли се ругаш а да те нико не посрами? Ти си рекао: ‘Моје схватање је исправно, и чист сам у очима твојим.’ Међутим, кад би Бог хтео да говори, устима својим да ти одговори, Да ти саопшти тајне мудрости, којих је двоструко више, схватио би да те Бог прекорева мање него што су недела твоја. Можеш ли ти да докучиш тајне Божје или да схватиш савршенство Свемогућег? Оно је више од небеса, шта ћеш учинити? Дубље је од подземља, шта ћеш сазнати? Дуже је од земље, шире од мора. Ако се приближи, затвори, осуди, ко ће му бранити? Он препознаје неваљалце, види грех а да не посматра. Човек безуман постаје разуман, дивљи магарац човек постаје. Ако ти усмериш срце своје и руке своје пружиш к њему, ако безакоње уклониш из руке своје и не даш да зло буде у шатору твом, онда би подигао лице своје, био би постојан и не би се бојао. Заборавио би своје патње и сећао би их се као воде која је протекла. Твој живот би сијао јасније него подне, тама би се променила у свануће. Уздаћеш се у сигурној нади, гледаћеш око себе и мирно спавати. Одмараћеш се, нико те неће узнемиравати и многи би ти се умиљавали. Грешницима ће се очи угасити, неће имати уточишта, смрт ће им бити надање.” Тад Јов одговори и рече: „Ви сте свакако род људски с којим ће мудрост умрети! И ја имам разум као и ви, ни у чему нисам мањи од вас. Ко не зна такве ствари? Подсмех сам ближњима својим што призивам Бога да ми одговори. Подсмех сам иако сам праведан и непорочан. Срећник мисли: ‘Презири несрећнике! Удари оног коме нога клеца!’ Мирни су шатори разбојника, безбрижни су они који гневе Бога, Бог им даје руком својом! Упитај стоку, и поучиће те, и птице небеске, и објасниће ти. Погледај земљу и показаће ти, рибе морске ће ти приповедати. Ко не зна да је све то рука Господња створила? У руци је његовој душа свих бића и дух сваког тела човечјег. Зар уво не распознаје говор као што непце разазнаје јело? У седом је мудрост и у дуговечности разум. У Богу су мудрост и снага у њему су савет и разборитост. Гле, што он разгради нико неће саградити, оног ког затвори нико не ослобађа. Он заустави воде и настаје суша, пусти их и потопе земљу. У њему су снага и разум, његови су и преварени и варалица. Он чини да саветници иду босоноги, а судије да полуде. Он развезује појас царевима и опасује бедра њихова. Чини да свештеници иду босоноги и моћнике обара. Он одузима реч говорницима и старцима расуђивање. Излива презир на племиће и јунаке распасује. Открива шта је у тамним дубинама и изводи сен смртни на видело. Он умножава варваре и уништава их, он проширује варваре и ограничава их. Он узима поглаварима разум тако да лутају без пута по пустињи. Они пипају по тами без светлости, тетурају се као да су пијани. Ето, све је то видело око моје и уво моје чуло и разумело. Шта ви знате, знам и ја, ни у чему нисам мањи од вас. Ипак, говорио бих са Свемогућим, радо бих се правдао пред Богом. Јер ви сте ковачи лажи, ви сте бескорисни лекари. Ко би учинио да заћутите, тад бисте постали мудри. Чујте ипак моје правдање и послушајте одговор усана мојих! Зар ћете подржавати Бога лажима и због њега говорити неистину? Хоћете ли му се улагивати, хоћете ли га бранити? Да ли би било добро за вас да вас он испита? Да ли бисте га преварили као што се варају људи? Он би вас строго казнио због ваше тајне пристрасности. Зар вас величина његова не плаши? Зар вас није страх од њега? Ваше мудре изреке су пепео, ваши закони су ровови од блата. Ћутите и пустите ме да ја говорим! Нека ме снађе било шта! Зашто бих кидао месо своје зубима својим и душу своју стављао у руке своје? Ето, и да ме убије, уздаћу се у њега, али бранићу пред њим пут свој. То ће ми бити спасење јер зликовци не долазе пред њега. Слушајте пажљиво речи моје и у уши нека вам уђе говор мој! Ево, спреман сам за расправу, знам да сам у праву. Ко ће да се расправља са мном? Сада ћутим и умирем. Две ствари немој да ми учиниш па се нећу сакривати пред тобом: Уклони руку своју од мене и страх од тебе нека ме не плаши. Потом ме зови преда се и одговараћу, или ја да говорим, а ти да ми одговараш. Колико је безакоња и грехова мојих? Покажи ми преступ мој и грех мој! Зашто скриваш лице своје и непријатељем ме сматраш? Хоћеш ли да скршиш лист који ветар носи и прогонити суву сламку? Пишеш ми горчину, наводиш ми грехове младости. Стављаш ноге моје међу кладе, пратиш ми кораке и стопе моје ограничаваш. Распадам се као труло дрво, као одећа коју мољац нагриза. Човек рођен од жене кратког је живота и пун немира. Као цвет ниче, увене, бежи као сен и не остаје. Зар на таквог отвараш очи своје и мене изводиш на суд пред собом? Ко може чист да изађе из нечистоће? Нико! Ако су избројани дани његови и број месеци његових је у теби, и поставио си границу непрелазну, Окрени се од њега да може да почине, да се обрадује као најамник крају дана. Дрво има наду ако се посече да ће се омладити и да неће бити без изданака. Ако му остари корен у земљи и у прах изумре пањ његов, Чим осети воду, опет напупи и пусти гране своје као младица. А човек умре и одлази, кад издахне, где је? Као вода кад истекне из мора, као река кад нестаје и пресуши, Тако човек кад легне, не устаје више. Док буде небеса, неће се пробудити нити ће се пренути из сна свог. Ко ће ме у подземље склонити и сакрити док не прође гнев твој и не даш ми рок кад ћеш ме се сетити? Ако умре човек, хоће ли оживети? Све дане мучног живота ишчекиваћу док ми не дође промена. Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати. Пожелећеш дело руку својих. Сада ми бројиш кораке и не чуваш ме од греха мог. У торбицу си запечатио преступе моје и безакоња моја чуваш. Као што гора падне и распадне се, као што се стена одвали с места свог, као што вода ситни камење и бујица спира земљу, тако уништаваш надање људско. Савладаваш га заувек и он одлази, нагрдиш му лице и отпушташ га. Синове му поштују – он то не зна. Презиру их – не дотиче га се. Он осећа само бол у свом телу и тугу у души својој.” Тада одговори Елифас Теманац и рече: „Зар мудар човек одговара тако празно и пуни трбух ветром источним? Препирање речима не помаже, нити говор бескористан. Ти чак уништаваш страх од Бога и укидаш поштовање Бога. Безакоње твоје показују уста твоја, користиш језик лукавих. Уста твоја те осуђују, а не ја, и усне твоје против тебе сведоче. Јеси ли ти први рођени човек? Јеси ли дошао на свет пре брегова? Јеси ли тајне Божје прислушкивао? Јеси ли приграбио мудрост? Шта ти знаш што ми не знамо? Шта ти разумеш, а ми не схватамо? Међу нама има седих и старих, старијих од оца твога. Јесу ли ти недовољне Божје утехе и блага реч која ти је упућена? Зашто те заводи срце твоје и севају очи твоје? Окрећеш против Бога дух свој и уста твоја говоре такве речи! Какав треба да је човек да би био чист и рођени од жене да би био исправан? Гле, Бог се ни у светитеље не поуздава, пред очима његовим ни небеса нису чиста, А камоли човек, искварен и бедан, који пије неправду као воду! Послушај ме, ја ћу да те поучим, испричаћу ти шта сам видео. То су мудраци казали, нису затајили, од отаца својих примили. Њима је била дата ова земља, међу њима туђин није боравио Зликовац се мучи целог века свог, насилнику су избројани дани. Страх му зуји у ушима, усред мира разбојник га напада. Не нада се да ће се извући из таме, свугде му се мач привиђа. Лута где има хлеба, зна да му се приближава дан таме. Немир и невоља плаше га, као опремљен цар наваљују на њега. Он је против Бога дигао руку своју и Свемогућем је пркосио. Трчао је главом против њега, са искривљеним штитом својим. Лице му је обложено салом, на бокове је наваљао масноћу. Он борави у градовима разрушеним, станује у кућама оронулим, које су склоне рушењу. Неће се обогатити, неће обновити иметак свој и неће му се благо његово по земљи раширити. Неће се извући из таме, пламен ће спржити гране његове, нестаће у даху уста Господњих. Нека се не узда у превару јер ће му превара бити плата. Пре времена увенуће, гране му неће озеленити. Отпашће као с лозе незрео грозд, пашће као цветови с маслине. Неплодан је збор безбожника и огањ ће спалити шаторе подмитљиваца. Који злом зачну, рађају несрећу и превару носе у утроби својој.” Потом Јов одговори говорећи: „Слушао сам таквих много, јадни сте ми ви тешиоци. Јесу ли при крају празне речи? Шта те тера да ми тако одговараш? И ја бих могао да говорим као ви да вам је душа ваша на месту душе моје. Могао бих вас засути речима и климати главом према вама. Могао бих да вас храбрим устима својим и тешим вас уснама својим. Међутим, ако проговорим, неће ме бол проћи, а ако заћутим, да ли ће он отићи од мене? Ех, сад ме је измучио, уништио је сав род мој. Устао је да сведочи против мене, патња се подиже и оптужује ме у очи. Гнев његов ме растрже, шкргуће зубима и баца се на мене. Непријатељи моји севају очима на мене. Разваљују на мене уста своја, срамно ме ударају по образима, скупљају се заједно против мене. Бог ме је предао зликовцима и у руке злочинаца изручио. Био сам миран, а кад ме уздрма, ухвати ме за врат и смрска ме, постави ме себи за мету. Опколише ме његове стреле, немилосрдно ми бубреге пробада, на земљу просипа жуч моју. Прави ми рану на рану, напада ме као ратник. Тело сам увукао у врећу, забио сам главу у прах. Лице је моје од плача црвено, на трепавицама лежи смртна сена. Нема неправде у рукама мојим, молитва је моја чиста. О, земљо! Не сакривај крв моју и вапај мој нека не престане! Међутим, на небу је сведок мој, на висини је бранилац мој. Пријатељи су ми подсмевачи, кроз сузе гледам Бога. Може ли се човек правдати пред Богом као човек пред ближњим својим? Приближава се крај годинама мојим и полазим на пут с ког се не враћа. Губим дах, дани ми се завршавају, гроб ме чека. Око мене је ругање, не могу око да склопим од брбљања њихових. Заштити ме, буди ми јемац! Ко би ми руку пружио? Од њихових срца сакрио си разум, нећеш их пустити да победе. Пријатељима се раздаје имање, а деци његовој очи се гасе. Постао сам ругло народима, онај коме у лице пљују. Од јада ми се очи муте, као сенка су сви удови моји. Праведници ће се томе зачудити, честити ће на безбожника устати. Праведник ће се држати свог пута и ојачаће онај чије су руке чисте. Вратите се опет и приђите, али међу вама мудрости нема. Дани ми прођоше, замисли пропадоше које сам у срцу свом имао. Претварају ноћ у дан, светлост им близу таме. Надам се да ће ми кућа у подземљу бити, у тами ћу постељу своју спремити. Гробу вичем: ‘Ти си мој отац!’ и црвима: ‘Ви сте мати моја и сестра моја!’ Чему још да се надам? Ко гледа надање моје? Оно ће у подземље сићи да у праху заједно почивамо.” Тада Вилдад Сушанин одговори говорећи: „Докле ћете празно говорити? Уразумите се, па ћемо да разговарамо. Зашто нас сматрају животињама и безумни смо у њиховим очима? Због онога који у бесу свом раздире душу да ли да пропадне земља? Угасиће се светлост зликоваца, неће сијати пламен на огњишту њиховом. Потамнеће светло у шатору његовом и жижак његов угасиће се у њему. Његови снажни кораци слабе, намере његове га обарају. Ставиће ноге своје у замку, копрцаће се у мрежи. Замка ће му стегнути пету и мрежа ће га заробити. Њега чека конопац на земљи, клопка је на стази његовој. Одасвуд га страхови плаше, у стопу за њим иду. Глад му је исцрпла снагу, несрећа је стално уз њега. Зглобови му се распадају, страшна болест га изједа. Истераће га из шатора његовог, у који се узда, довешће га пред цара ужаса. У шатору његовом боравиће туђин, посипају сумпором стан његов. Одоздо ће му усахнути корен, а одозго ће му се гране осушити. Сећање на њега нестаће са земље, име његово неће бити по улицама. Прогониће се из светла у таму, избациће га из света. Неће имати у народу свом ни рода ни потомка, нико неће живети у боравишту његовом. Судбина његова зачудиће оне са Запада, препашће се они са Истока. Да, такви ће бити станови безаконика и таква места оних који не познају Бога.” Тада Јов одговори говорећи: „Докле ћете душу моју мучити и речима сатирати? Већ сте ме десет пута ружили. Не стидите се што ме мучите. Ако сам заиста порешио, сам носим погрешку. Хоћете ли да се нада мном уздижете и срамоту моју докажете? Знајте: Бог ме је оборио и мрежом својом обмотао. Ево, вичем на неправду – нема одговора! Вапим – нема суда! Заградио ми је пут да не могу да прођем, пустио је таму на све стазе моје. Скинуо је с мене славу моју, збацио је круну с главе моје. Разбио ме је одасвуд и нестајем, као дрво ми је наду ишчупао. Распалио се на мене гнев његов, сврстао ме је међу непријатеље своје. Чете његове дођоше заједно, против мене путеве насипају, сврсташе се око мог шатора. Браћу моју је удаљио од мене, познаници ме избегавају. Ближњи и пријатељи моји напустили су ме. Укућани моји и слушкиње моје гледају ме као странца, туђин сам у очима њиховим. Зовем слугу свога, он се не одазива, молим га устима својим – узалуд. Дах је мој мрзак жени мојој и синовима мирис утробе моје. Чак ме и деца презиру, ругају ми се кад устанем. Мрзе ме сви пријатељи моји, противе ми се они које сам волео. За кожу моју и тело моје прилепиле су се кости моје, остаде ми само кожа око зуба. Смилујте се, смилујте се, пријатељи моји, јер ме је погодила рука Божја. Зашто ме и ви прогоните као Бог и меса мог се нисте најели? Ко би записао речи моје да се урежу као запис? Кад би се урезале у камен длетом гвозденим и оловним за вечни спомен! Међутим, ја знам да је жив искупитељ мој и он ће последњи над прахом стајати. Кад ми се ова кожа распадне, у телу свом Бога ћу видети. Њега ћу гледати ја лично, очима својим, а не туђим, за њим чезне утроба моја. Ви помишљате: ‘Зашто га гонимо и шта да нађемо против њега?’ Чувајте се мача! Мач је казна за грех. Знајте да суд постоји!” Тад одговори Софар Намаћанин говорећи: „Мисли моје ме нагоне да одговорим, избијају из мене. Чуо сам прекор који ме срамоти, али дух мога разума одговориће. Зар не знаш да одувек, откако је човек на земљи, Слава грешника кратко траје и радост зликовца као трен? Кад би се уздигао до небеса и главом дотакао облаке, нестао би заувек као поган његова. Који су га видели питаће: ‘Где је он?’ Као сан ће ишчезнути без трага, нестаће као утвара ноћна. Око које га је гледало неће га више гледати, место његово неће га гледати. Деца ће његова просити од сиромашних и руке његове враћаће оно што је приграбио. Иако му је тело бујало младошћу, и оно ће у праху лежати. Злоћа му је била слатка у устима његовим, њу је сакрио под језик свој, Чува је и не пушта њу, него је задржава у грлу свом. Ипак ће се јело његово у утроби распасти, постаће отров змијски. Благо које је прогутао избљуваће, Бог ће му га из трбуха истерати. Отров змијски сисаће, убиће га гујин отров. Неће гледати потоке ни реке по којима теку мед и млеко. Добитак ће враћати и неће зарадити, надокнадиће оно што је узео и неће уживати Јер је тлачио и угњетавао сироте и куће отимао које није зидао. Похлепи његовој није било краја, зато му срећа неће трајати. Прождрљивост му је бескрајна, па благо неће сачувати. Усред изобиља биће у невољи, рука свих сиромашних удариће га. Кад буде пунио трбух свој, послаће на њега Бог силину гнева свог, пустиће као пљусак ту храну на њега. Кад буде бежао од оружја гвозденог, прострелиће га лук бронзани. Он извлачи стрелу која му је леђа пробила, сјајно гвожђе вири из жучи његове, куд год пође страх га обузима. Сва тама му је сачувана у ризници, гута га огањ ни од кога распирен и ко остане у шатору његовом пропашће. Небеса ће открити грех његов, и земља устаје против њега. Приходи куће његове пропашће, нестаће у дану гнев његов. То је доделио Бог човеку зликовцу и такво му наследство оставља због речи његових.” Потом Јов одговори говорећи: „Послушајте, послушајте речи моје, то ће ми од вас утеха бити. Пустите ме да говорим, а потом ми се подсмевајте. Да ли се ја жалим на човека? Како да душа моја не буде нестрпљива? Погледајте ме, зачудићете се и ставићете на уста руку. И ја кад на то помислим, препаднем се, целим телом уздрхтим. Зашто зликовци опстају, старе и богате се? Потомци њихови чврсто стоје с њима и наследници њихови пред очима њиховим. У кућама њиховим мир влада, прут Божји није над њима. Бикови њихови наскачу и не промашују, краве њихове теле се и не јалове се. Деца им трче као јагањци и младеж поскакује. Они певају уз бубањ и харфицу, веселе се уз звук свирале. Проводе срећно дане своје и лако у подземље одлазе. А Богу су говорили: ‘Иди од нас, нећемо да знамо путеве твоје! Шта је Свемогући па да му служимо? Шта нам користи да му се молимо?’ Шта? Да није срећа њихова у њиховој руци? Далеко је од мене мишљење безбожника! Често се гаси светиљка безбожника, сналази их невоља, он их у гневу свом кажњава. Они су као плева на ветру, као прах који вихор разноси. Да ли Бог спрема несрећу безбожницима на деци њиховој? Он кажњава њега, да он осети! Он својим очима гледа пропаст своју и пије гнев Свемогућег. Шта он мари за кућу своју после њега кад се број месеци његових навршава! Да ли ће неко Бога учити мудрости? Њега који суди највишима? Неко умире у потпуном благостању, миран и срећан. Корита су му пуна млека, а кости пуне сржи. Други пак умире ојађене душе, није окусио срећу. Обојица леже заједно у земљи, обојицу црви прекривају. Ето, знам шта мислите и какве су вам намере против мене. Ви размишљате: ‘Где је кућа моћнога, а где је шатор у коме бораве безбожници?’ Зар нисте никад питали оне на путу? Нећете да послушате то што кажу? Зар ће у дан несреће зликовац бити поштеђен? У дан гнева спашће се? Ко ће му у лице рећи који је пут његов? Ко ће му вратити то шта је починио? Он се испраћа до гроба и постављају чуваре. Лаке су му груде земље, за њим иду сви људи, безброј оних пре њега. Како ме бескорисно тешите! У одговорима вашим је превара!” Тада Елифас Теманац одговори говорећи: „Да ли је Богу човек користан? Ко је мудар сам себи је довољан. Да ли је Свемогућем мило ако си праведан? Шта добија он ако си ти праведан? Да ли те због твог богопоштовања прекорева и на суд иде с тобом? Није ли твоја злоћа велика и твоје безакоње превелико? Узимао си од браће своје залог ни због чега, свлачио си одећу с голих. Уморног ниси водом напојио, гладном ниси дао хлеба. Моћном припада земља и угледни борави у њој. Удовице си отпуштао празних руку и сиротима си руке сатирао. Зато су замке око тебе и изненадни страх те обузима. Зар не видиш таму и поплаву која те покрива? Зар није Бог високо на небесима? Погледај границе звездама! Међутим, ти си мислио: ‘Шта зна Бог? Може ли кроз облаке судити? Облаци заклањају тако да не види, он хода рубом круга небеског.’ Хоћеш ли ићи старим путем којим су неправедници ишли? Они су пре времена нестали и бујица је темеље њихове однела. Говорили су Богу: ‘Иди од нас, шта би нам могао учинити Свемогући?’ Он им је, ипак, куће пунио добрима. Нека је далеко од мене мишљење безбожника! Праведници су видели с радошћу, безазлени су им се ругали: ‘Наши противници пропадоше, остатак огањ прогута!’ Уздај се у њега и мир ћеш имати, тако ће ти добро бити. Прими из уста његових закон и речи његове у срце усади. Ако се вратиш Свемогућем и избациш безакоње из шатора свога, Злато бациш у прах и офирско злато у поток, Тад ће Свемогући бити твоје чисто злато и сребро сјајно. Тад ћеш у Свемогућем наћи радост и подићи ћеш Богу лице своје. Молићеш му се и он ће те услишити, испунићеш оно што си се заветовао. Шта год наумиш, успећеш, на путевима твојим сијаће светлост. Кад им пође низбрдо, нека викну: ‘Устани!’ Понизноме он помаже. Он спасава и оног ко није недужан, избавиће га због твојих чистих руку.” Потом Јов одговори говорећи: „И данас је мој вапај горак. Због његове тешке руке уздишем. Е, кад би ме неко упутио да га нађем, да станем пред његов трон! Изнео бих му своју ствар и устима својим бих објашњавао. Кад бих знао шта би ми одговорио, волео бих да знам шта би ми рекао. Да ли би се он тако моћан расправљао са мном? Не, он би ме саслушао. Тамо би праведник могао да се расправља с њим и пред својим судијом би се ослободио заувек. Гле, на исток да пођем – нема га; пођем ли на запад – не налазим га! Ако ради на северу – не видим га; заклоњен на југу – не опажам га! Међутим, он зна пут мој, ако ме испита, изаћи ћу као злато. Нога моја је ишла по стопама његовим, држао сам се његовог пута и нисам скренуо. Нисам напуштао заповести усана његових, законе уста његових чувао сам. Он је једини, ко ће га одвратити? Што душом својом пожели, то учини. Испуниће оно што ми је одредио и још много тога. Зато сам преплашен пред лицем његовим, кад мислим о томе, бојим га се. Бог ми је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио. Нисам замукао пред тамом, ни лице моје пред мраком. Зашто Свемогући није одредио време? Зашто верујући не виде дане његове? Безбожници померају међе, отимају стадо и напасају га. Сиротицама одводе магарца, удовицама узимају вола у залог. Сиромахе склањају с пута, убоги у земљи сакривају се. Гле, они као дивљи магарци у пустињи излазе на свој посао рано да траже себи храну, пустиња им децу храни. По њивама они жању и беру виноград безбожника. Ноћивају наги, без одеће, немају покривач против хладноће. Они кисну по пљуску у планини, немају заклон и прибијају се уз стену. Отржу одојче од дојке, узимају залог од сиромаха. Они иду наги, без одеће, гладни су и носе снопове. Међу зидинама уље цеде и жедни газе грожђе у кацама. По градовима самртници ропћу и душе рањених дозивају, а Бог се не одазива. Они су противници светлости, не знају путеве њене, нити се држе стаза њених. Зором устаје убица, убија сиромаха и убогог, а лопов се ноћу шуња. Око прељубника жели сумрак и говори: ‘Да ме нечје око не види’, и прекрива лице. У тами проваљују у куће а дању се скривају, за светлост неће да знају. Зора им је сен смртни, тада се види страх смртни. Он иде лако као по води, проклето је у земљи наследство његово, неће ићи стазом виноградском. Суша и врућина грабе воде снежне, а подземље грешнике. Мајчина утроба га заборавља, црв се њим наслађује, не спомињу га више, као дрво ће се злочинац сломити. Он напада нероткињу, која не рађа, удовици добро не чини. Бог силом својом продужује дане силнима, он устаје иако се није уздао у живот свој. Даје му у шта ће се поуздати, а очи његове прате путеве његове, Узвисе се мало, па их нема, падају и умиру као и сви, одсеку их као врхове класја. Зар није тако? Ко ће ме у лаж утерати и речи моје уништити?” Тада Вилдад Сушанин одговори говорећи: „Моћ и страх су у њему. Он ствара мир у висинама својим. Има ли број четама његовим? Кога не обасјава светлост његова? Како човек може бити праведан пред Богом? Може ли чист да буде рођен од жене? Ето, ни месец не сија, ни звезде нису чисте у очима његовим, Па како онда човек који је црв и син човечји који је глиста?” Потом Јов одговори говорећи: „Како си помогао немоћном? Како си пружио руку слабом? Како си лепо саветовао неразумног, колику мудрост си показао? Коме си упутио говор? Ко те је надахнуо? Дрхте покојници пред њим и под водом становници њени. Пребивалиште покојника пред њим је откривено, подземље нема застор. Разастро је север над безданом, ни на чему земља лебди. Сакупља воду у облаке своје и они се под њом не цепају. Он прекрива престо свој, разапиње над њим облак свој. Поставио је круг око воде, где се раздвајају светлост и тама. Тресу се стубови небески и дрхћу од претње његове. Силом својом је умирио море, мудрошћу својом неман уништио. Духом својим украсио је небеса, руком својом пробио је брзу змију. Гле, то су само рубови путева његових, само шапат чујемо о њему. А ко ће разумети гром силе његове?” Јов настави своје излагање говорећи: „Нека је жив Бог, који ми је парницу моју одбацио, и Свемогући, који ми је душу ојадио! Док дишем и док је дух Божји у ноздрвама мојим, Неће усне моје говорити неправду, нити ће лагати језик мој. Не дао Бог да се слажем с вама, до задњег даха бранићу невиност своју. Чврсто стојим у праведности својој и нећу је напустити, ниједан дан ми не осуђује срце моје. Нека непријатељу мом буде као злочинцу и мом противнику као зликовцу. Чему се нада зликовац на крају кад му Бог душу ишчупа? Да ли ће Бог чути јаук његов кад се невоље свале на њега? Зар ће се он радовати Свемогућем? Да ли ће се стално Богу молити? Поучићу вас прсту Божјем и нећу сакрити намере Свемогућег. Ето, све то и сами знате, зашто мисли ваше лутају? Такав је део злом човеку пред Богом и наследство зликовцу од Свемогућег. Ако му се множе синови, то је за мач, и потомци његови неће хлеба имати. Оне који остану смрт ће зграбити и удовице њихове неће плакати. Ако нагомилају сребра као праха и накупе одеће као блата, Он сакупља, али ће праведник обући, а сребро ће невини поделити. Као мољац гради кућу своју, као колибу коју чувар начини. Богати легне и ништа не односи, отвори очи, а ничег нема. Страхоте ће га преплавити, у ноћи ће га олуја однети. Ветар источни га подиже и он одлази, односи га с места његовог. То ће Бог на њега нанети и неће га жалити, стално ће бежати од руке његове. Пљескају за њим рукама, а звижде за њим на месту његовом. Постоји налазиште сребра и место где се злато топи. Из земље се вади гвожђе и из руде се топи бакар. Тражи се граница таме, све се истражује до краја, камен до таме смртне. Копају се јаме удаљене, где људска нога није крочила, зјапи далеко од људи. Земљи из које долази хлеб избушена је утроба као огњем. У камењу је место сафиру и златни прах је у њему. Те путеве не знају грабљивице, нити их види око јастребово. Нису ишле шумске звери, нити је лав туда пролазио. Човек ставља руку своју на то камење, основе брегова подрива. Кроз стене буши ровове и разне драгоцености око његово види. Он црпи воду и скривено износи на видело. Међутим, где се налази мудрост? Где је место разборитости? Човек не зна њену вредност, нити су је у земљи живих открили. Бездан каже: ‘Није у мени.’ Море говори: ‘Нема је у мени.’ Она не може да се купи чистим златом, нити сребром да се процени. Не мери се златом офирским, ни драгоценим ониксом, ни сафиром. Не може се с њом изједначити ни злато ни кристал, нити се може разменити за драгуље. Корал и кристал су спрам ње безвредни, вредност мудрости је изнад драгуља. Топаз етиопијски није јој раван, нити се мери сувим златом. Дакле, одакле долази мудрост? Где је место разборитости? Сакривена је од очију сваког бића, неприступачна птицама небеским. Подземни свет и смрт говоре: ‘Чули смо за славу њену.’ Једини Бог зна пут њен, он њено место познаје. До краја света он види и све под небом гледа. Кад је ветру тежину одређивао, кад је мером воду ограничио, Кад је киши време одређивао, и правац муњи и грому, Још онда је њу видео и објавио, уредио је и засновао. Потом је човеку рекао: ‘Ето, страх Господњи је мудрост и уклањање од зла разборитост.’” Јов настави говор и рече: „Ко може да ми врати протекле месеце, оне дане кад ме је Бог чувао? Над главом мојом сијала је светиљка његова, кроз таму сам ишао под светлошћу његовом. Какав сам био у данима зрелости моје, кад је пријатељство Божје било над шатором мојим? Уз мене је био Свемогући и деца моја око мене. У млеку су ми се ноге купале, а из стене излазили потоци уља. Кад сам излазио на врата градска, столицу своју сам на трг постављао. Кад би ме видели, младићи би се повлачили, а старци би устајали и стајали. Великаши су престајали да говоре, уста своја су руком прекривали. Управитељи су глас утишавали, језик би им прионуо за непца. Ко ме је слушао, називао ме је блаженим, а хвалило ме је око које ме је видело. Избављао сам сиромаха који је кукао и убогог који је без заштитника. На мене је долазио благослов изгубљених и орасположио сам срце удовици. Правда је била одећа у коју сам се облачио, огртач и покривало пресуда моја. Слепом сам био очи, а хромом ноге, отац убогим, странцима заступник. Разбијао сам зубе неправеднику и из вилица његових плен чупао. Мислио сам: ‘Умрећу у свом гнезду, дани ће ми као птице бити бројни. Корен мој се пружао до воде, роса је ноћила на гранама мојим. Слава моја се обнављала, у руци ми се лук подмлађивао.’ Ишчекивали су ме и слушали и ћутећи примали савет мој. После мог говора нису додавали, тако их је напајала беседа моја. Жудели су за мном као за кишом и отварали уста своја као на позну кишу. Осмехивао сам им се кад су малаксавали и нису мутили сјај мог лица. Ја сам им пут одређивао, седео сам у прочељу, био сам као цар међу војском, као онај који ојађене теши. А сада ми се подсмевају млађи од мене, чије очеве не бих ставио с псима стада свога. Шта ће ми снага руку њихових кад су старошћу исцрпљени? Погођени су бедом и глађу, сушили су се у тамној пустињи. Скупљали су зеље по пустарама и смрекино корење за храну. Од људи су изгнани, вичу за њима као за лоповима. Живели су по страшним увалама, по јамама у земљи и пећинама. У грмљу су рикали, у трњу су се скупљали. Били су деца будала, без имена, из земље прогнани. Сад ми се у песмама ругају и служим им за причу. Гаде ме се, беже од мене и у лице ме пљују. Он ми је уже одрешио и узду избацио. Здесна руља наваљује, ноге ми саплићу, пут ми засипају да ме упропасте. Стазе су ми раскопали, желе да ме униште и нико их не омета. Кроз широки пролом навиру, кроз развалине наваљују. Страхоте навалише на мене, углед мој нестаде као ветар, као облак пролази спасење моје. Сада се у мени душа моја растаче, дани патње ме зграбише. Ноћу ме пробада у костима, муке ми не дају одмор. Патња ми је одећу излизала, као оковратник ме стеже. У блато ме је бацио, ја сам као прах и пепео. Вичем теби, ти не одговараш, пред тобом стојим, а ти не мариш. Постао си суров према мени, удараш ме руком тешком. Подижеш ме и вихору препушташ, у грмљавини ме потресаш. Знам, ти ме у смрт водиш, у обитавалиште где иду сви живи. Ипак, зар онај који пада не пружа руку за помоћ и зар не виче кад је у невољи? Зар нисам плакао над несрећником и душа ми саосећала са убогим? Надао сам се срећи, а дође несрећа, очекивао сам светлост, а дође мрак. У мени кључа и не смирује се, дођоше ми дани мучни. Поцрнео сам, али не од сунца, устајем и пред свима вичем. Постао сам брат шакалима и друг птичуринама пустињским. Кожа ми се љушти и тамни, а кости ми у грозници горе. Харфица ми се у нарицаљку претвори и свирала моја у тужбалицу. Склопио сам савез са очима својим, па како бих онда погледао девицу?! Какав бих део имао од Бога, какво наследство од Свемогућег на висини? Зар не сналази зликовца несрећа и пропаст оне који зло чине? Зар он не гледа све путеве моје и не броји све кораке моје? Ако сам у лажима ходио и нога моја на превару ишла, нека ме измери на правој ваги па ће увидети исправност моју. Ако ми је корак мој с пута скренуо, ако је срце моје пошло за очима мојим, ако ми је прљавштина на рукама мојим, Нека ја посејем, а други поједе, нека изданци моји усахну. Ако ми се срце моје за неком женом занело и ако сам на вратима ближњег свог вребао, Нека другом меље жена моја и нека се други над њом савија. Јер то је бестидност, злочин за судије. То је огањ који до уништења прождире и цело имање моје искорењује. Ако сам презрео право слуге свога и слушкиње своје кад су се са мном спорили, Шта бих учинио кад Бог устане? Шта ћу одговорити кад он затражи? Није ли у мајчиној утроби и мене и њега створио? Зар нисмо исто у утроби саздани? Ако сам се оглушио о молбу сиромаха и удовици очи замутио, Ако сам залогај јео сам, а сирота није добила део, Па од младости сам њој као отац био! Од утробе мајчине сам је водио! Ако сам видео сиромаха без одеће или убогог без покривача, Његова бедра су ми захваљивала што се руном мојих оваца утоплио, Ако сам на сиротог руку подигао своју зато што сам у вратима помоћника имао, Нека ми се раме од плећа одвали и рука из зглоба испадне! Ја сам се казне Божје бојао. Његовој сили не бих одолео. Ако сам у злато надање полагао и чистом злату говорио: ‘Узданице моја!’, Ако сам се радовао имању великом које су руке моје стекле, Ако сам гледао сунце кад сија и месец како поносито ходи, Ако се срце моје потајно преварило и рука моја њима пољубац послала, То би био злочин за судије јер бих се Бога на висини одрекао. Ако сам се несрећи противника радовао, играо кад га је зло задесило, Ја нисам дао језику свом да греши тражећи душу његову и проклињући. Зар нису говорили укућани моји у шатору моме: ‘Има ли иког ко није меса код њега јео?’ Странац није напољу ноћивао, врата своја сам путнику отварао. Ако сам, као други, грехе своје крио и тајио преступе у грудима својим Због мноштва плашио, бојао се презира родбине, онда сам ћутао и нисам на врата излазио. Ех, кад би ме неко саслушао! Ово потписујем, а Свемогући нека ми одговори. Тужба противника је написана. На рамену свом ћу је носити, као венац ћу је свезати. Сваки корак свој њему бих изнео, као кнез бих му приступио. Ако је њива моја на мене викала и заједно бразде њене плакале, Ако сам без плаћања род њен јео и душу ранијих власника ражалостио, нека ми уместо пшенице трње роди и уместо јечма кукољ.” Завршише се речи Јовове. Тада она три човека престадоше приговарати Јову јер се у њиховим очима оправдао. Онда се Елијуј, син Варахилов из Вуза, из рода Рамова, разгневи на Јова што се сматрао праведним пред Богом. Он плану гневом и на три пријатеља што не осудише Јова иако су га оптуживали. Елијуј је чекао да проговори Јову јер су они били старији од њега. Кад Елијуј виде да она тројица немају шта да одговоре, гнев му се распламса. Тада проговори Елијуј, син Варахилов из Вуза, и рече: „Ја сам млад, а ви сте стари. Зато сам се плашио и устезао да изнесем шта мислим. Мислио сам: ‘Нека говори старост и број година познаје мудрост.’ Међутим, дух у људима је дах Свемогућег који их уразумљује. Не доносе године увек мудрост, нити старци просуђују мудро. Зато вам кажем да ме саслушате, да изложим шта мислим. Ето, сачекао сам да изговорите, пратио сам ваше излагање док сте речи бирали. Слушао сам вас пажљиво и, гле, нико Јова није убедио да му речи оповргне. Немојте да кажете: ‘Наишли смо на мудрост! Само Бог може да му се одупре, а не човек!’ Он није мени речи упутио, па нећу ни да му вашим речима одговорим. Они се боје, не одговарају, немају речи! Чекао сам, а они не говоре! Стоје и ништа не одговарају! Ја ћу сад да одговорим, изнећу шта мислим, Јер сам пун речи, унутрашњи дух ме нагони. Гле, трбух мој је као вино младо, распукао би се као мешина нова. Хоћу да говорим да ми лакне, отворићу усне своје и казаћу. Ником нећу страну држати, ником нећу ласкати, јер да ласкам не умем, а Створитељ би ме одмах смакнуо. Послушај, Јове, моје излагање, саслушај све речи моје. Ево, отварам уста своја и језик мој у непцима проговара. Из чистог срца говорим, усне моје ће чисту истину казати. Дух Божји ме је створио, дух Свемогућег ме је оживео. Оповргни ме ако можеш, припреми се да ми се супротставиш. Ево, пред Богом сам као и ти, од глине сам и ја начињен. Немој ме се бојати, рука моја неће те притискати. У уши си ми рекао, речи твоје јасно сам чуо: ‘Чист сам, греха немам, исправан сам, кривице немам! Бог тражи разлог против мене, у мени непријатеља свог види. Ноге је моје у кладе ставио, сваки покрет мој прати.’ Ево, у овом ниси у праву: Бог је већи од човека. Зашто се препиреш с њим што ти на сваку реч не одговара? Бог говори једном, па други пут, али се не примећује. У сну, у виђењу ноћном, кад тврд сан падне на људе и док на постељи спавају, Тада говори на уво људима, плаши их и опомиње Да би одвратио човека од недела и од охолости га сачувао. Тако од провалије душу његову спасава и живот његов од стреле. Он га на постељи његовој боловима опомиње кад му кости без престанка трепере. Тад му се у животу његовом хлеб огади и души његовој јело најмилије. Тело његово видно нестаје, помаљају се кости које се нису виделе. Душа његова се гробу приближава и живот његов покојницима. Ако се тада нађе анђео, посредник, један од хиљаду, да опомене човека на дужност његову, Смилује се и каже: ‘Избави га да не сиђе у гроб, откупнину сам нашао.’ Тада ће се тело његово обновити као у младића, вратиће се у дане младости своје. Помолиће се Богу и помиловаће га, радосно ће га у лице погледати и даће човеку по праведности његовој. Он ће пред народом певати и говорити: ‘Био сам сагрешио и правду извртао, али нисам кажњен. Он ми је душу од гроба спасао, живот се мој светлости радује.’ Ето, све то Бог чини двапут или трипут човеку Да спасе душу његову од гроба, да га обасјава светлост живих. Пази, Јове, саслушај ме, ћути, ја ћу да говорим. Ако имаш шта да кажеш, одговори мени, кажи ми, радо ћу ти дати за право. Ако ти немаш, послушај мене, ти ћути, а ја ћу те мудрости научити.” Елијуј настави и рече: „Ви, мудри, послушајте мене, учени, обратите пажњу. Уво разазнаје говор као што непца препознају храну. Просудимо шта је право, расправимо шта је добро. Јов је рекао: ‘Ја сам праведан, а Бог ми ускраћује правду! У праву сам, а лажовом ме праве, стрела ме смртно погоди без кривице.’ Постоји ли човек као што је Јов који пребацивање пије као воду? Он се придружио зликовцима и са злочинцима иде. Он је рекао: ‘Не користи човеку ако угађа Богу.’ Због тога ме, људи паметни, саслушајте. Далеко је од Бога зло и од Свемогућег неправда. Он чини човеку по заслузи, даје му према путевима његовим. Заиста, Бог не чини неправду, Свемогући не изврће правду. Ко му је предао Земљу? Ко му је уредио васиону? Кад би он само на себе мислио и повукао свој дух и дах свој, Одједном би сва бића издахнула и човек би се у прах вратио. Ако си разуман, послушај ово, слушај глас мисли мојих. Може ли да влада онај ко правду мрзи? Можеш ли ти да моћног праведника осудиш? Оног који цару каже: ‘Нечастиви!’ и великашима: ‘Безбожници!’ Он не прилази великашима, не разликује богате и сиромашне јер су сви дело руку његових. Они умиру одједном, усред ноћи. Народ се збуни и нестаје, ни од чије руке моћни падају. Очи његове гледају путеве људи, све кораке њихове прати. Нема таме ни сене смртне где би се зликовци сакрили. Човеку се не саопштава кад ће на суд Божји изаћи. Без саслушања он силне сатире и поставља друге на места њихова. Он познаје дела њихова, усред ноћи их сатире. Он их као злочинце удара на месту где их гледају. Они су од њега одступили, нису пазили на путеве његове. До њега су вапаји сиротих стигли, и он чу вапаје сиротих. Кад он примири, ко ће осудити? Кад прекрије лице, ко ће га видети? Исто је и над народом и над појединцем, да не би безбожник завладао и народ заводио. Да ли је Богу рекао: ‘Ја сам погрешио, нећу више грешити. Ако не увиђам, ти ме поучи. Ако сам чинио неправду, нећу више.’ Мислиш ли да он надокнађује? Ти се не слажеш, али ти бираш, а не ја. Кажи шта знаш! Људи разумни се слажу са мном и мудар човек који ме слуша: ‘Јов говори неразумно и речи његове су неразборите.’ Ех, кад би се Јов испитао до краја, јер говори као људи неразумни. Он на грех свој додаје и побуну, руга нам се и на Бога хули.” Елијуј настави и рече: „Мислиш ли да си у праву кад говориш: ‘Праведан сам пред Богом’? Ти кажеш: ‘Шта ми то користи? Шта имам од тога ако не грешим?’ Рећи ћу мисао теби и пријатељима који су с тобом: Погледај небо и види, погледај облаке колико су виши од тебе. Ако ти грешиш, шта ћеш му учинити? Ако умножиш грехе своје, шта ћеш му наудити? Ако си праведан, шта ћеш му додати? Шта прима из твоје руке? Твоја злоћа штети оном ко ти је сличан, а праведност твоја користи сину човечјем. Јадикују на тлачење, вичу на насиље моћника, Али не говоре: ‘Где је Бог, створитељ мој, који ноћу даје хвалоспеве? Он нас је учинио разумнијим од животиња земаљских и мудријим од птица небеских.’ Они вичу, али он не одговара због гордости зликоваца. Бог не услишује горде и Свемогући их не гледа. Иако ти кажеш да га не видиш, пред њим је суд, причекај! Сад кад гнев његов не кажњава и кад за преступе не мари, Јов отвара уста своја безумно и гомила речи неразборите.” Елијуј настави говорећи: „Причекај мало и ја ћу ти објаснити. Изнећу знање своје издалека, да оправдам свога Створитеља. Моје речи нису лажне, пред тобом је онај који је пун знања. Гле, Бог је силан, али никог не презире, силан је и срчан. Он не да безбожнику да живи, а невољнима правду даје. Од праведника не окреће поглед. Он их поставља на престо уз цареве, уздиже их да седе заувек. Ако су пали у окове, свезани конопцима невоље, Он им њихова дела приказује и грехе које су у охолости чинили. Тад им отвара уши да би се поправили и говори им да злоћу оставе. Ако га слушају и ако му служе, дане ће срећно завршавати и године у радости. Ако не послушају, од стреле ће погинути, од безумља ће страдати. Зликовци су окорели у гневу, не ишту помоћ кад их он окује. Душа им у младости умире и вену као блудници при храмовима. Он невољника кроз невољу спасава и кроз патњу га избавља. И тебе ће избавити из уста невоље, извешће те на пространства широка и сто твој ће бити пун меса сочног. Ако си безбожно судио, суд и правда тебе ће стићи. Нека те жестина гнева не обузима и велика накнада исквари. Може ли те вапај из беде избавити и сва напрезања твоја? Не прижељкуј ноћ у којој ће народи бити заробљени. Чувај се да не паднеш у грех и заволиш га више од невоље. Гле, Бог је велики у сили својој, ко је учитељ као он? Ко му је пут одредио? Ко сме да му каже: ‘Чиниш криво’? Сећај се да величаш дела његова која људи опевају. Сваки човек их види, људи их издалека гледају. Гле, Бог је велики, не можемо да схватимо, број година његових не можемо сазнати. Он прикупља капи воде и кроз облаке кишу пушта. Они се скупљају и мноштво људи обливају. Ко разуме ширење облака и грмљавину из обитавалишта његовог? Гле, он око себе светлост своју простире и прекрива дубине морске. Тиме он суди народима, народе храни изобилно. У рукама муње држи и шаље их на противнике своје. Он се грмљавином најављује кад због зла плане гнев његов. Од тога дрхти срце моје, искаче са свог места. Слушајте, послушајте тутњаву гласа његовог како се ори из уста његових. Пушта га да лети под целим небом и светлост своју до крајева земље. За њом грми глас, ори се глас величанствени. Бог грми гласом величанственим, велика дела чини, која ми не схватамо. Он говори снегу: ‘Прекриј земљу!’ Тако и киши и јаком пљуску. Ставља печат на руку сваком човеку, да сви сазнају дело његово. Звер се увлачи у јаму своју и остаје на свом лежају. Олуја долази из станишта свог, а са севера студен. Од даха Божјег ствара се лед и стежу се пространства водена. Он снабдева облаке влагом и муња сева кроз облаке. Он их по својој одлуци премешта, чине шта им наложи по целој земљи. Шаље их да казни земљу, или да је милошћу обдари. Послушај то, Јове, примири се. Размисли о чудесима Божјим. Да ли знаш како је Бог то уредио да у облацима муња блесне? Знаш ли како облаци висе, та чудеса Свемогућег? Теби се одећа загреје кад се земља смири под јужним ветром. Да ли си ти с њим небеса разапињао, чврста као огледало саливено? Поучи нас како да му се обратимо, не сналазимо се пред тамом. Треба ли да му се каже да ја говорим? Да ли је неко казао да жели да буде уништен? Сад се не може видети светлост кад је иза облака. Ветар их растера кад дуне. Са севера златна светлост долази, Господ је у величанственом сјају. Он је свемогућ, не можемо га схватити, велики је у суду и у правди и никог не мучи. Зато га се људи боје јер не гледа срце охоло.” Тад одговори Господ Јову из вихора говорећи: „Ко је тај који промисао замрачује речима без смисла? Опаши бокове своје као јунак. Ја ћу те питати, а ти објашњавај. Где си био кад сам земљу утемељио? Кажи ако ти је знање разумно. Ко јој је одредио мере да их ти знаш? Ко је преко ње уже растегао? На чему јој стоје темељи? Ко јој је угаони камен поставио? Док су клицале звезде јутарње, узвикивали су синови Божји. Ко је вратима затворио море кад излази из мајчине утробе? Оденуо сам га облаком као одећом и тамом као пеленом. Поставио сам му закон, ставио сам му врата и пречаге. Тада сам му рекао: ‘Дотле долази, а даље – не! Ту нека се ломи понос таласа твојих!’ Откад постојиш, да ли си икад заповедао јутру и зори показао место њено? Да ли си зграбио крајеве земље да се из ње безбожници истресу? Или да се направи као восак печатни и да се као хаљина обоји? Да се безбожницима светлост одузме и рука подигнута сломи? Да ли си продро до извора мора? Да ли си по дну бездана ишао? Да ли си отварао врата смрти? Да ли си сен смрти видео? Јеси ли пространство земље сагледао? Кажи ако све то знаш! Где је пут стану светлости? Где тама пребива? Можеш ли их одвести у област њихову, знаш ли стазе до куће њихове? Ти као да знаш то! Ти си се онда родио па је велики број дана твојих! Јеси ли улазио у ризнице снега? Јеси ли видео складишта града? Њих чувам за време невоље, за дан рата и битке. Којим путем се светлост дели и ветар источни по земљи шири? Ко је развалио преграду поплави и пут муњи и грому? Тако пада киша по земљи ненастањеној и по пустињи, где нема људи. Напаја пуста и неплодна места и чини да се зазелене. Има ли киша оца? Ко је родио капи росе? Из чије утробе лед излази, ко рађа слану небеску? Како се вода стврдне као камен и површине воде заледе? Можеш ли да свежеш Влашиће и развежеш споне Ориону? Изводиш ли на време Даницу и Медведа с његовом децом? Знаш ли законе неба? Можеш ли утицати на земљу? Можеш ли облацима викнути да те пљусак облије? Пушташ ли муње да иду и да ти се јављају: ‘Ево нас!’? Ко је поставио у облачине мудрост? Ко даје мислима разум? Ко броји мудро облаке и ко излива мехове небеске Да прах очврсне и грумени ослепе? Ловиш ли ти лавици плен и утолиш ли ти глад лавићима док у пећинама леже и чекају плен? Ко припрема гаврану храну његову док птићи његови креште Богу и облећу без хране? Знаш ли у које време се дивокозе окозе? Јеси ли гледао кад кошута доноси младунце? Да ли си бројао колико месеци носе? Знаш ли време у које се легу? Како се савијају, легу младунчад и болова се опраштају? Младунци њихови јачају, расту, одлазе и више се не враћају. Ко је дао дивљем магарцу слободу, ко му је ремене развезао? Њему сам одредио пустињу за боравиште, да живи на пољима сланим. Он се подсмева градској вреви и не слуша вику гонича. Лута по брдима, својим пашњацима и пашу тражи. Може ли биво да те служи? Да ли би ноћивао у стаји твојој? Можеш ли бивола јармом натерати у бразду? Да ли ће да вуче по браздама твојим? Можеш ли на њега да се ослониш јер му је снага велика? Препушташ ли њему посао свој? Мислиш ли да ће ти летину донети и на гумно твоје сложити? Крилима својим пауница радосно маше иако су скромног перја. Она снесе на земљу јаја и оставља да се на песку греју. Заборавља да нога може да их згази, или их звери пољске разбију. Немилосрдна је према птићима својим, као да нису њени. Не брине да ли јој је труд узалудан. Бог јој није подарио мудрост, нити јој дао разборитост. Кад се накострешена подигне, смеје се коњу и коњанику. Да ли си ти коњу снагу дао и да ли си му ти врат гривом украсио? Јеси ли га ти научио да као скакавац скаче? Страшно је рзање његово! Копа земљу, весео је због снаге, на оружје насрће. Подсмева се страху, не плаши се, пред мачем не узмиче. Над њим тоболац звечи и копље и стрела севају. Он трупка и земљу копа, не зауставља се на звук трубе. На звук трубе он зарже: ‘И-и-и’, издалека бој осети, вику бојну и поклич заповедника. Да ли по мудрости твојој јастреб лети и према југу крила своја шири? Да ли се на твоју заповест орао подиже да на висини гнездо свије? Он на стени борави и ноћива на гребенима врлетним. Одатле плен вреба, далеко му очи виде. Младунци његови крв пију, он је тамо где стрвине леже.” Тада Господ одговори Јову говорећи: „Хоће ли тужитељ са Свемогућим да се препире? Ко пребацује Богу, нека одговори!” Јов одговори Господу говорећи: „Ево, ја сам сувише мален. Шта да ти одговорим? Руком својом затварам уста своја. Једном сам причао и нећу више одговарати. Други пут сам говорио и нећу наставити.” Тад Господ одговори Јову из вихора и рече: „Опаши своја бедра као јунак. Ја ћу те питати, а ти објашњавај. Хоћеш ли ти суд мој да уништиш? Хоћеш ли мене да оптужиш да би себе оправдао? Да ли ти је мишица као у Бога? Грмиш ли гласом као он? Огрни се славом и величанством, обуци се у сјај и достојанство! Одбаци јарост гнева свога, погледај охолост да је понизиш. Погледај све охоле, па их понизи, на месту уништи безбожника. Заједно их у земљу затрпај, лица им у таму затвори. Тад ћу те и ја хвалити што те десница твоја спасава. Погледај нилског коња, ког сам с тобом створио! Он пасе траву као во. Погледај, снага му је у сапима његовим, сила му је мишићима стомачним. Реп му је уздигнут попут кедра, бутови су му жилама испреплетани. Кости су му као цеви бронзане, као од гвожђа су му зглобови. Он је првенац дела Божјих, као да му је мач дао. Шуме му храну дају, све звери пољске тамо се играју. Он у лотосовој шикари лежи, трска и глиб га заклањају. Лишће лотосово сенку му прави, окружују га врбе по потоцима. Гле, кад река плави, он се не брине, и да му Јордан до грла дође. Може ли се он на своје очи ухватити и ноздрве своје пробости? Можеш ли удицом крокодила ухватити и конопцем му језик везати? Можеш ли му трском ноздрве пробости и куком чељусти провртети? Хоће ли он да те моли, или лепо разговара? Да ли ће с тобом савез да склопи да ти довека служи? Можеш ли с њим да се као с птицом играш и да га придружиш девојкама својим? Да ли ће се за њега рибари ценкати и трговци међу собом поделити? Можеш ли да му кожу шиљком испробадаш и главу да му оствама пробијеш? Подигни руку своју на њега и никад борбу поновити нећеш! Узалуд је човеку нада, од једног погледа на земљу пада. Нико не сме да га пробуди, а ко ће преда ме стати? Ко ми је нешто дао, па да морам да му вратим? Моје је све што је под небом. Нећу да прећутим удове његове, ни силну снагу, ни лепоту стаса. Ко може да му кожу скине, ко може чељустима његовим да приступи? Ко ће двоструку чељуст да му отвори, ужас је од зуба његових. Плочице оклопа његовог су чврсте и спојене тврдо. Близу су спојене једна уз другу, ни ветар кроз њих не пролази. Чврсто су приљубљене, држе се и не растављају се. Дахтање његово врца светлост, очи његове су као трепавице праскозорја. Буктиње му из чељусти пламте и огњене искре искачу. Из ноздрва му дим сукља као из котла запаљеног трском. Дах његов угљевље распаљује, пламен сукља из чељусти његових. У врату му се снага налази, страх шири испред себе. Удови његови су спојени чврсто, учвршћени су и не размичу се. Срце његово је као камен тврдо. Чврсто као доњи жрвањ. Кад се подигне, и јунаци задрхте и не знају шта ће од страха. Узалуд га ударају мач, копље, стрела и џилит. Гвожђе је њему као плева, а бронза као црвоточина. Стрела га не натера у бег, а камење из праћке је њему као плева. Тољага је њему као сламка, смеје се звиждуку копља. Трбух му је као оштри црепови, као дрљача кроз глиб иде. Он чини да дубина ври као лонац и вода се узбурка као уље у лонцу. За собом оставља сјајну бразду, рекло би се да је дубина оседела. Ништа слично њему не постоји, он је створен да се не плаши. Оне који су горе гледа с презиром, он је цар свим животињама поноситим.” Тад Јов одговори Господу говорећи: „Знам да ти све можеш и да ништа твоје намере не спречава. ‘Ко је тај који промисао замрачује речима без смисла?’ Ја сам говорио, али нисам разумевао, било је чудесно да бих схватио. Саслушај ме да кажем. Ја ћу питати, а ти ми одговори. Ушима сам слушао о теби, а сад те је видело око моје. Зато поричем и повлачим се.” Кад Господ изговори ове речи Јову, рече Господ Елифасу Теманцу: „Распалио се гнев мој на тебе и твоја два пријатеља јер нисте исправно говорили о мени као слуга мој Јов. Зато сад узмите седам телади и седам овнова, па идите слуги мом Јову. Принесите жртве свеспаљне за себе, а слуга мој Јов помолиће се за вас. Само због њега нећу вам учинити по лудости вашој јер нисте право говорили о мени као слуга мој Јов.” Тада одоше Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин и учинише онако како им је Господ заповедио. Тако Господ погледа Јова. Потом Господ врати Јова у пређашње стање јер се помолио за своје пријатеље. Господ му удвостручи све што је имао. Тад му дођоше сва браћа његова, све сестре његове и сви ранији познаници. Погостише се с њим у његовој кући, жалећи га и тешећи га због свих невоља његових које је Господ на њега пустио. Сви му дадоше по златник и по златан прстен. И Господ благослови Јова више него раније. Имао је четрнаест хиљада оваца, шест хиљада камила, хиљаду јармова волова и хиљаду магарица. Имао је седам синова и три кћери. Првој је дао име Јемима, другој Кесија и трећој Керенапуха. У свој земљи није било тако лепих девојака као што су биле кћери Јовове. Отац њихов даде им једнако наследство као и браћи њиховој. После тога поживе Јов сто четрдесет година и видео је децу своју и потомке своје до четвртог колена. Потом умре Јов, стар и сит живота. Блажен је човек који није ишао на скупове зликоваца, није стајао на путу грешника и у друштву подсмевача није седео, него је закон Господњи заволео и о закону његовом размишља и дању и ноћу. Он је као дрво засађено поред вода потока које плод свој доноси у своје време и коме лист не вене. Што год ради, у свему успева. Нису такви зликовци, него су као плева коју ветар разгони. Зато се неће зликовци одржати на суду ни грешници у збору праведника, јер Господ зна пут праведника, а пут зликоваца ће пропасти. Зашто се буне варвари и народи размишљају празно? Скупљају се цареви земаљски и кнезови се удружују заједно против Господа и помазаника његовог: „Раскинимо окове њихове и збацимо са себе јарам њихов!” Онај који борави на небесима смеје се, Господ им се руга. Затим им говори у гневу свом и љутином их збуњује: „Ја сам поставио цара свог на Сиону, на светој гори својој!” Објавићу наредбу Господњу. Он ми рече: „Ти си син мој, ја те данас родих. Ишти од мене и даћу ти варваре у наследство и крајеве земаљске у посед. Владаћеш њима палицом гвозденом и разбићеш их као посуду лончарску.” Сад, цареви, уразумите се, судије земаљске, опаметите се! Служите Господу са страхом и радујте се са трепетом. Поштујте сина да се не би разгневио и ви пропаднете на путу, јер ће се гнев његов брзо распламсати. Благо свима који се у њега уздају. Псалам Давидов кад је бежао од сина свог Авесалома. Господе, како је много непријатеља мојих! Многи устају против мене, многи говоре за живот мој: „Неће га Бог спасти.” Међутим, ти си, Господе, штит нада мном, слава моја која ми главу подиже. Гласом својим Господу вапим и он ће ме услишити с горе своје свете. Ја легох и заспах, устах јер ме Господ чува. Нећу се бојати гомиле народа који ме одасвуд опкољава. Устани, Господе! Помози ми, Боже мој, јер ти удараш по вилици непријатеље моје и зубе зликоваца разбијаш. У Господу је спасење, а на народу твом благослов је твој. Хоровођи уз жичане инструменте. Псалам Давидов. Кад те призовем, услиши ме, Боже, правдо моја! Из тескобе избави ме, смилуј се на мене и услиши молитву моју! Синови човечји! Докле ћете да ружите славу моју? Докле ћете да ништавило волите и лажи тражите? Знајте да Господ праведника свог уздиже, Господ ће ме услишити кад га призовем. Уздрхтите и не грешите више. Размишљајте на постељама својим, у срцима својим и ћутите. Приносите жртве праведне и у Господа се уздајте. Многи говоре: „Ко ће нам добро донети?” Обасјај нас, Господе, светлошћу лица свог! Више си ми у срце радости улио него кад обилно роде пшеница и грожђе. Ја лежем и спавам мирно јер ми само ти, Господе, сигурност дајеш. Хоровођи уз фруле. Псалам Давидов. Господе, саслушај речи моје, чуј вапај мој! Саслушај глас мој, царе мој и Боже мој! Теби молитве упућујем. Ујутру слушаш глас мој, ујутру ти молитве приносим и чекам. Ти ниси Бог који зло воли и поред тебе зло не обитава. Зли не опстају пред погледом твојим, ти не волиш оне који зло чине. Уништаваш оне који лажу, крвожедне и лукаве не воли Господ. По великој милости твојој у дом твој улазим, ничице падам са страхопоштовањем пред храмом твојим светим. Господе, правдом својом води ме, због непријатеља мојих поравнај ми пут свој. У устима њиховим искрености нема, зли су изнутра. Грло им је гроб отворен, језик им је дволичан. Казни их, Боже! Нека пропадну намере њихове! Уништи их због недела њихових, а и на тебе су устали! Нека се радују они који се у тебе уздају, нека се веселе довека они који име твоје воле! Ти, Господе, благосиљаш праведника, заклањаш га као штитом милошћу својом. Вођи жичаних инструмената на осам жица. Псалам Давидов. Господе, немој да ме у гневу свом кажњаваш, нити да ме у љутњи својој прекореваш! Смилуј се на мене, Господе, јер сам изнемогао. Исцели ме, Господе, јер ми кости подрхтавају. Душа моја је потресена, Господе, докле тако? Врати се, Господе, избави душу моју, спаси ме због милости твоје! Умрли те не спомињу, ко те слави у почивалишту? Од уздисаја изнемогох, сваку ноћ плачем, узглавље заливам, сузама својим постељу натапам. Очи моје усахнуше од туге, уморне од свих непријатеља. Одлазите од мене сви који зло чините јер је Господ чуо глас мој плачни! Господ чу молбу моју, Господ прими молитву моју. Нека се постиде и препадну сви непријатељи моји, нека устукну и посраме се одмах! Тужбалица Давидова коју је испевао Господу због Хуса из Венијаминовог племена. Господе, Боже мој, теби приступам. Спаси ме од свих прогонитеља, па ме избави, да ми душу као лав не ишчупају, који чупа, а нема никога да ме избави. Господе, Боже мој! Ако сам учинио нешто, ако је неправда у рукама мојим, ако сам злом узвратио пријатељу свом или сам оштетио оног који ме је неправедно прогонио, онда нека непријатељ гони душу моју и нека је стигне. Нека ми живот у земљу сабије и славу моју у прах баци! Устани, Господе, у гневу свом! Подигни се против беса непријатеља мојих! Пробуди се и нареди суд! Окружиће те скуп народа, а ти се уздигни високо! Господ суди народима. Суди ми, Господе, по правди својој и по невиности мојој! Нека престане зло зликоваца, а праведнике подигни! Ти, који испитујеш срца и бубреге, праведни Боже! Штит мој је Бог, који спасава оне који су чистог срца. Бог је праведни судија, Бог прети сваког дана. Ако се неко не обрати, он оштри мач свој, затеже лук и нишани. Усмерава стреле смртне, стреле је зажарио! Ето, злочинац је зло зачео, отврднуо је у пакости и рађа превару. Он је копао и продубио јаму, пао је у јаму коју је начинио. Пакост његова сручиће се на главу његову и насиље његово на теме његово. Ја ћу хвалити Господа због правде његове и певаћу имену Бога вишњег! Вођи збора по напеву из Гата. Псалам Давидов. Господе, Боже наш! Како је дивно име твоје по свој земљи! Изнад небеса је слава твоја. У устима деце и одојчади начинио си себи хвалу насупрот непријатељима својим, да умукне противник и насилник. Кад погледам небеса твоја, дело прстију твојих, месец и звезде које си поставио, шта је човек да га се сећаш и син човечји да се о њему стараш? Учинио си га мало мањим од Бога, овенчао си га славом и чашћу. Дао си му власт над делима руку својих, све си му под ноге ставио: овце, говеда и чак звери у пољу, птице небеске, рибе морске и све што мору живи. Господе, Боже наш! Како је дивно име твоје по свој земљи! Вођи збора по мелодији „Смрт сина”. Псалам Давидов. Хвалим Господа свим срцем својим, објављујем сва чудеса твоја. У теби се радујем и веселим, певам имену твом, Вишњи. Непријатељи моји се повукоше, падоше и пред лицем твојим пропадоше. Ти си се заузео за моје право и парницу моју, сео си на престо, судијо праведни! Ти си изгрдио варваре и погубио зликовце, име си им избрисао заувек и довека. Непријатељ је уништен, заувек разбијен, градове си им разрушио, спомен им нестаде. Господ ће вечно владати, за суђење је поставио трон свој. Целој земљи ће судити праведно, народима ће праведно пресудити. Господ је уточиште потлаченом, заклон у време невоље. У тебе се уздају они који име твоје познају, а ти, Господе, не напушташ оне који те траже. Певајте хвалу Господу, који на Сиону пребива, објављујте народима дела његова! Он се свети за крв, не заборавља, не оглушује се о јауке невољних. Смилуј ми се, Господе! Погледај како страдам од непријатеља својих, избави ме од врата смртних! Зато ћу објављивати сву славу твоју, на вратима кћери Сионове славићу спасење твоје. Варвари упадоше у јаму коју су ископали, ухватише се ноге њихове у замку коју су поставили. Господ се показа и суд одржа, зликовац се заплете у мрежу коју руке његове начинише. Нека зликовци оду у место мртвих и сви варвари који Бога заборављају. Сиромах неће бити заборављен заувек, нити ће нада невољних пропасти заувек. Устани, Господе, да се човек не осили, пред собом варваре осуди! Страхом их прекри, Господе, нека увиде варвари да су само људи. Зашто, Господе, далеко стојиш и скриваш се у време невоље? Из обести зликовац сиромахе гони, хвата их у замке које им постави. Зликовац се хвали похлепом душе своје, слави варалицу, а Господа презире. Зликовац у обести својој мисли: „Он не кажњава”, „Нема Бога”, тако он мисли. Путеви су му увек успешни, далеко су му путеви твоји, презире противнике своје. Он говори у срцу свом: „Нећу пасти, увек сам од несреће заклоњен.” Уста његова су пуна клетви, лажи и преваре, под језиком његовим су мука и несрећа. Он седи у заседи и вреба, тајно убија недужног, очи његове сиромаха вребају. Он вреба у потаји, као лав у пећини, вреба да јадника ухвати и хвата немоћног у мрежу своју. Он залегне, шћућури се, и убоги падају у канџе његове. У себи говори: „Бог је заборавио. Окренуо је лице своје, неће видети никад!” Устани, Господе, Боже! Подигни руку своју и сиромаха немој заборавити! Како то да зликовац ружи Бога и говори у себи: „Неће ме он гонити!” Међутим, ти посматраш, гледаш муку и страдање, у руке их узимаш. Сиромах се предаје теби, убогом си ти помоћник. Уништи мишицу зликовцу и злочинцу, казни пакост његову да је нестане. Господ је цар свагда и довека, пропашће варвари из земље његове. Господе, ти чујеш жеље убогих. Окрепи срца њихова, пригни уво своје! Подај правду убогом и потлаченом, да човек престане да по земљи страх шири. Хоровођи. Псалам Давидов. У Господа се уздам! Зашто говорите души мојој: „Одлети као птица у горе своје?” Ево, зликовци затегоше лук, запеше стрелу своју за тетиву да из потаје устреле оног чије је срце чисто. Кад су темељи пољуљани, шта праведник да чини? Господ је у светом храму свом, Господ је на трону небеском. Очи његове гледају, веђе његове испитују синове људске. Господ испитује праведника и зликовца, и не воли оног ко зло воли. На зликовца ће пасти огањ и сумпор, огњени ветар ће им порција бити. Господ је праведан и воли правду, праведници ће лице његово гледати. Хоровођи, на осам жица. Псалам Давидов. Господе, спасавај, јер неста праведних! Верни нестадоше међу синовима људским. Један другом лажи говоре, уснама лажљивим и срцем дволичним. Истребиће Господ све усне лажљиве и језике хвалисаве, оне који се хвале: „Моћни смо на језику и уснама нашим. Ко је господар над нама?” Господ говори: „Због страдања невољних и вапаја убогих сада ћу устати и спасти оног који ме зове.” Речи су Господње – речи чисте као сребро од земље очишћено, седам пута претопљено. Ти ћеш нас, Господе, сачувати и од рода овог заувек одбранити. Зликовци иду около и простаклук влада међу синовима људским. Хоровођи, псалам Давидов. Докле ћеш ме, Господе, стално заборављати? Докле ћеш лице своје скривати од мене? Докле ћу имати немир у души и тугу у срцу данима? Докле ће се непријатељ мој нада мном уздизати? Погледај ме и услиши, Господе, Боже мој! Просветли очи моје да у смрт не утонем! Нека не каже непријатељ мој: „Надвладао сам га!” Нека се не радују противници моји ако посрнем. Ја се у милост твоју уздам, срце моје радоваће се спасењу твом. Певаћу Господу јер ми добро чини! Хоровођи, псалам Давидов. Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога.” Они су покварени, гадно раде, нема оног који добро чини. Господ с небеса гледа синове људске да види има ли неког разумног да Бога тражи. Међутим, сви су залутали, скупа се покварили. Нема никог да чини добро, нема ниједног. Зар се неће уразумити сви који зло чине? Прождиру народ мој као што хлеб једу и Господа не призивају. Једном ће од страха задрхтати, јер је Господ уз праведника. Ометате намере убогог, али га Господ штити. Ко ће послати са Сиона спасење Израиљу? Кад Господ окрене судбину народа свог, радоваће се Јаков и веселиће се Израиљ. Псалам Давидов. Господе, ко борави у шатору твоме, ко може да живи на гори твојој светој? Онај који ходи непорочно, ко чини правду и истину у срцу говори. Онај који не клевеће језиком својим, који ближњем зло не наноси и суседа не срамоти. Не гледа очима својим одбаченог, а поштује оне који се Господа боје и не крши заклетву своју. Он не каматари новцем својим и не прима мито против недужног. Ко тако ради, неће се поколебати довека. Давидов епиграм: Сачувај ме, Боже, јер се у тебе уздам. Рекох Господу: „Ти си мој Господ, нема ми среће без тебе!” У светима на земљи и у славнима сва је љубав моја. Умножавају патње који иду за туђим идолима. Ја нећу да им наливам приносе крваве, нити ћу имена њихова стављати на усне своје. Господ је наследство моје и пехар мој, ти ми судбину одређујеш. Допао ми је добар део, свиђа ми се наследство моје. Благосиљам Господа, који ме саветује и ноћу срце моје опомиње. Господ је стално преда мном, он ми је с десне стране, да не посрнем. Стога се радује срце моје и весели се душа моја и тело моје спокојно почива. Ти нећеш оставити душу моју у подземљу, нити ћеш дати да праведник твој трулеж види. Показаћеш ми стазу живота, обиље радости пред лицем твојим и блаженство десницом твојом довека. Молитва Давидова. Господе, саслушај праведност, почуј вапај мој, који није из уста лажљивих! Нека пресуда дође с лица твога, а очи твоје нека виде шта је праведно. Испитај срце моје, посети га ноћу, искушај ме, нећеш наћи безакоње, уста ми не сагрешише. У деловању људском пратио сам твоје речи и чувао од путева насилничких. Корак ми је чврст на стази твојој, стопе ми не клецају. Боже, тебе призивам јер ћеш ме услишити. Приклони уво своје и саслушај речи моје. Покажи чудесна добра твоја онима који прилазе теби и десници твојој наспрам противника. Чувај ме као зеницу ока, заклони ме сенком крила својих од зликоваца који ме прогоне, од непријатеља који су ме опколили. Затворили су срца своја, устима својим охоло говоре. Сада ме кораци њихови окружују, очи њихове вребају да ме на земљу оборе. Они су слични лаву који плен вреба и лавићу који у заседи седи. Господе, устани, пресретни га и обори, мачем својим од зликовца спаси живот мој. Господе, руком својом спаси ме од људи, од људи овог света којима си трбух напунио добрима својим. Синови њихови су сити и остатак ће потомству њиховом оставити. Ја ћу у правди лице твоје гледати и, кад се пробудим, сит ћу га се нагледати. Хоровођи од Давида, слуге Господњег, који изговори Господу ову песму кад га је избавио Господ из руку свих непријатеља и из руке Саулове. Он рече: Љубим те, Господе, снаго моја! Господе, стено моја, утврђење моје, спаситељу мој, Боже мој, хридино моја у којој се заклањам! Ти си штит мој, рог спасења мога, уточиште моје. Кличем Господу, који је хваљен, спасен сам од непријатеља својих. Обрушили су се на мене таласи смрти и потоци зла ме преплашише. Конопци подземља ме спуташе и замке смртне падоше на мене. У невољи својој Господа призвах и Богу своме завапих. Он чу у боравишту свом глас мој и вапај мој дође до ушију његових. Земља се потресе и задрхта, темељи брда се уздрмаше и померише јер он се разгневи. Из носница његових куљао је дим из уста његових буктао је пламен, пламтело је угљевље живо. Он сави небеса и сиђе, под ногама му беше облак тамни. Попе се на херувима и полете, подиже се на крилима ветра. Око себе разви таму, прекри се водама тамним и облацима црним. Од сјаја пред њим кроз облаке су ударали град и угљевље. Господ загрме на небесима, Свевишњи пусти глас свој кроз град и живо угљевље. Он одапе стреле своје и њих распрши, избаци муње и разбаца их. Показаше се дна водама, открише се темељи света пред грдњом твојом, Господе, од дахтања духа твог гневног. Он се пружи с висине и прихвати мене, извади ме из воде велике. Избави ме од непријатеља мог моћног и од противника јачих од мене. У дан су ме биле напале невоље моје, али је Господ заштита моја. Извео ме је на чистину, спасао ме је јер ме воли. Господ ми учини по праведности мојој, награди ме по чистоти руку мојих. Чувао сам путеве Господње, нисам зло чинио Богу своме. Заповести његове су преда мном, законе његове нисам одбацивао. Био сам непорочан пред њим и чувао сам се од грехова. Господ ми врати по праведности мојој, по чистоти руку мојих пред очима његовим. Са исправнима је исправан, с вернима је веран. С чистима си чист, а неваљалима се противиш. Ти спасаваш напаћен народ, а понижаваш очи охоле. Ти палиш светиљку моју, Господе. Бог мој расветљује таму моју. С тобом ударам на чете и с Богом својим зидине прескачем. Пут Божји је савршен, реч Господња је проверена. Он је штит свима који се у њега уздају. Ко је Бог ако не Господ? Ко је стена осим Бога нашег? Бог ме снагом опасује, правим путем ме води. Он ми даје ноге као у јелена, на висине ме уздиже. Учи боју руке моје и мишице моје лук бронзани затежу. Дајеш ми штит твог спасења, десница ме твоја држи, узрастам добротом твојом. Ти шириш стазу корацима мојим да ноге моје не посрћу. Гоним непријатеље своје и стижем их, и не враћам се док их не уништим. Обарам их да не могу да устану, падају под ноге моје. Ти ми дајеш снагу за борбу, обараш оне који устају против мене. Они запомажу, али им нема помоћи, призивају Господа, али их он не чује. Расипам их као прах на ветру, газим их као блато на путу. Спасаваш ме од буне народа, постављаш ме за поглавара варварима, служи ми народ који не познајем. Слуша ушима и послуша, синови туђинаца ми ласкају. Синови туђинаца бледе, дршћу по градовима својим. Нека је жив Господ, нека је благословена стена моја! Нека се узвиси Бог спасења мога! То је Бог који ми даје освету и народе мени покорава. Он ме од непријатеља мојих избавља, уздиже ме изнад противника мојих и избавља ме од човека жестоког. Зато те, Господе, пред варварима славим и певам имену твоме. Ти си спасао свога цара, учинио си милост помазанику свом Давиду и потомству његовом довека. Хоровођи, псалам Давидов. Небеса казују славу Божју и дело руку његових објављује свод небески. Дан дану то говори и ноћ ноћи то објављује. Без говора и без речи, не чује се глас њихов. Ипак се по целој земљи раширило објављивање њихово и до краја света допире. На њима је Сунцу шатор поставио. Оно излази као женик из ложнице своје и радује се као јунак кад пут прелази. Излази на крају небеса и иде до другог краја, ништа не измиче топлоти његовој. Закон Господњи је савршен, душу крепи. Сведочанство Господње је поуздано, неуког умудрује. Наредбе Господње су праведне, срце веселе, заповест Господња је светла, очи прочишћује. Страх пред Господом је чист, довека остаје, судови Господњи су истинити и сасвим праведни. Они су драгоценији од злата, од много чистог злата, слађи су од меда, од меда из саћа. Они просветљују слугу твога, ко их чува биће награђен. Ко увиђа грехове своје? Очисти ме и од несвесних! Од охолости сачувај слугу свога, да не овлада мноме. Тада ћу бити неокаљан и чист од греха великог. Нека су ти угодне речи уста мојих и мисао срца мога пред лицем твојим. Господе, стено моја и избавитељу мој! Хоровођи, псалам Давидов. Нека те Господ услиши у дан невоље, нека те заштити име Бога Јаковљевог! Нека ти пошаље помоћ из светиње, нека те ојача са Сиона! Нека се сети свих приноса твојих и нека прими паљенице твоје! Нека ти да по срцу твоме, све намере твоје нека успеју. Радоваћемо се спасењу твоме, дићи ћемо заставу у име Бога свога. Нека Господ испуни све молбе твоје! Сада сам схватио да Господ даје спасење помазанику своме, услишује га са светих небеса својих моћном десницом својом. Једни се хвале колима, други коњима, а ми спомињемо име Господа, Бога свога! Они посрћу и падају, а ми се уздижемо и усправљамо. Господе, спаси цара и услиши нас у дан кад те призивамо! Хоровођи, псалам Давидов. Господе, због моћи твоје весели се цар. Због помоћи твоје веома се радује. Дао си му што је срце његово желело, ниси одбацио молитве усана његових. Пресрео си га благословом добрим, на главу си му ставио круну од злата чистог. Молио те је за живот и ти си му дао дуг живот заувек и довека. Због помоћи твоје велика је слава његова, украсио си га сјајем и величанством. Благослове му дајеш довека, веселиш га радошћу лица свога. Цар се узда у Господа и не колеба се због милости Свевишњег. Нека рука твоја достигне све непријатеље твоје, наћи ће десница твоја оне који те мрзе. Учинићеш као да су у пећи ужареној чим виде лице твоје. У гневу своме уништи их и нека их огањ прогута. Истребићеш са земље потомство њихово и род њихов из синова људских. Они су подигли зло на тебе, смишљали су, али им није успело. Ти ћеш их у бекство натерати, у лице ћеш им уперити лук свој. Устани, Господе, у сили својој, певаћемо и славићемо моћ твоју! Хоровођи, по мелодији „Кошута у зору”, псалам Давидов. Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Далеко си од спасења мога и речи вапаја мога. Боже мој! Вапим дању, а ти не одговараш, и ноћу, али ми починка нема. Ти си Свети, боравиш у химнама Израиљевим. У тебе су се уздали оци наши, уздали су се и ти си их избављао. Теби су вапили и избављали се, у тебе су се уздали и нису се посрамили. А ја сам црв, а не човек, ругло сам људима и презир народу. Сви који ме гледају ругају ми се, кревеље се уснама и машу главом: „Он се у Господа уздао! Нека га спасе, нека га избави ако га воли!” Ти си ме из утробе извадио, ти си ме смирио на грудима мајке моје. Предан сам теби од утробе, од мајчиног крила ти си мој Бог. Не удаљуј се од мене јер је невоља близу, а никога нема да помогне. Опколише ме јунци бројни, бикови васански ме окружују. На мене су чељусти развалили, као лав који прождире и риче. Разлио сам се као вода, Расуле су се све кости моје. Срце ми је као восак постало, у грудима мојим се растопило. Снага моја се као цреп сасушила, језик мој се уз непца прилепио, стављаш ме у прах смртни. Опколи ме чопор паса, руља зликоваца ме окружи, прободоше руке моје и ноге моје, могао бих избројати све кости своје. Они не гледају и ликују. Одећу моју деле међу собом и за огртач мој коцку бацају. А ти, Господе, не удаљуј се од мене! Снаго моја, у помоћ ми похитај! Избави од мача душу моју, њу, једину, из шапа псећих. Спаси ме од лављих чељусти и рогова бивољих. Ти си ме услишио. Објавићу име твоје браћи својој, хвалићу те усред збора. Хвалите Господа ви који га се бојите! Славите га сви потомци Јаковљеви! Дрхтите пред њим сви потомци Израиљеви! Он није презрео ни заборавио мајку невољника и није сакрио од њега лице своје. Кад га је призвао, услишио је њега. Зато ћу те хвалити на збору великом, испунићу завете пред онима који га се боје. Јешће и наситиће се убоги, хвалиће Господа они који га траже. Нека срце ваше живи довека! Опоменуће се и Господу ће се вратити сви крајеви земље, пред њим ће ничице пасти сви родови варварски. Господње је царство, он влада варварима. Сви моћни на земљи клањаће се њему, пред њим ће се поклонити сви који у прах одлазе и живот не сачувају. Потомство ће му служити и о Господу причати наследници његови. Доћи ће и говориће о правди његовој, роду будућем који ће се родити: „То је учинио!” Псалам Давидов. Господ је пастир мој, нећу оскудевати. На зеленим пољима он ме одмара, води ме на воде одмора. Душу моју крепи, води ме стазама праведним имена свога ради. Чак и да идем долином смртном, нећу се бојати зла јер си ти са мном. Штап твој и палица твоја теше ме. Трпезу припремаш преда мном, наочиглед непријатеља мојих. Мажеш уљем главу моју, чаша моја се прелива. Само нека ме прате доброта и милост кроз све дане живота мога, па ћу боравити у дому Господњем у данима многим. Псалам Давидов. Господња је земља и што је у њој, свет и они који живе у њему. Он га је на морима утемељио и на рекама учврстио. Ко ће се попети на гору Господњу и ко ће стајати на светом месту његовом? Онај чије су руке чисте и срце безазлено, чија душа не лаже и не вара и не заклиње се криво. Он ће добити благослов од Господа и правду од Бога која спасава. Такав је род оних који га траже, пред лицем твојим, Јакове. Врата, уздигните надвратнике своје, узвисите се, врата вечна! Ко је тај цар славе? Господ, кротак и моћан, Господ силан у боју! Врата, уздигните надвратнике своје, узвисите се, врата вечна, да уђе цар славе! Ко је, дакле, тај цар славе? Господ Саваот! Он је цар славе. Псалам Давидов. К теби, Господе, уздижем душу своју. Боже мој, у тебе се уздам, не дај да се осрамотим да не би ликовали непријатељи моји нада мном. Ко се у тебе узда неће се посрамити. Постидеће се који лако изневере. Господе, покажи ми путеве своје, поучи ме стазама својим. Упути ме у истину своју и поучи ме, јер си ти Бог спасења мога, у тебе се уздам сваког дана. Господе, сети се милосрђа свога и доброте твоје јер су оне вечне. Не опомињи се грехова и преступа из младости моје. Сети ме се по милости својој и доброти својој, Господе! Господ је добар и праведан и зато показује пут грешницима. Он понизне у правди води и скромне учи путевима својим. Све су стазе Господње милост и истина онима који држе савез његов и сведочанства његова. Господе, ради имена свога, грех мој опрости иако је велик. Ко је тај човек који се боји Господа? Он ће му пут показати који треба да изабере. Душа његова ће у добру пребивати, а потомци његови ће земљу поседовати. Блиски су Господу они који га се боје и савез свој њима објављује. Очи моје су стално ка Господу управљене јер он извлачи из замке ноге моје. Погледај ме и смилуј се јер сам усамљен и несрећан. Накупиле су се патње срца мога, од невоља ме ослободи. Погледај јад мој и муку моју и опрости ми све грехове моје. Види колико је много непријатеља мојих и каквом ме жестином мрзе. Сачувај душу моју и избави ме да се не постидим јер теби прибегавам. Честитост и праведност нека ме штите јер се у тебе уздам. Боже, избави Израиљ од свих невоља његових! Псалам Давидов. Суди ми, Господе, јер сам непорочно ходио и у Господа се уздао без колебања. Испитај ме, Господе, и искушај ме! Истражи бубреге моје и срце моје! Милост твоја је пред очима мојим и у истини твојој ходим. Нисам седео с људима опаким, нити се дружио с подмуклим. Мрзео сам скуп зликоваца и са злочинцима не седим. У невиности руке своје перем и обилазим жртвеник твој, Господе, да разгласим сву хвалу и објавим сва чудеса твоја. Господе, волим дом боравка твога и место где обитава слава твоја. Немој да погубиш с грешницима душу моју, ни с крвницима живот мој, на чијим је рукама злочин, а десница пуна мита. Ја идем у безазлености својој, избави ме и милостив буди! Нога моја на равном стоји, а на скупу ћу благосиљати Господа. Псалам Давидов. Господ је светлост моја и спасење моје. Кога да се бојим? Господ је заштитник живота мога. Од кога да стрепим? Кад навале на мене зликовци да ми тело прождеру, противници моји и непријатељи моји, они посрћу и падају. Ако се против мене и војска распореди, неће се плашити срце моје. Ако битка крене према мени, ипак се у њега уздам. За једно Господа молим, само то иштем, да живим у дому Господњем у све дане живота свога, да размишљам о слави Господњој и гледам храм његов. Сакриће ме Господ у дан невоље у колиби својој. Заклониће ме у скровишту шатора свога и уздићи ће ме на високу стену. Тада ће се уздићи глава моја изнад непријатеља мојих који ме окружују. Потом ћу принети жртве захвалне у шатору његовом, певаћу и славићу Господа. Послушај, Господе, глас мој кад ти вапим, смилуј се на мене и услиши ме! Моје срце ми говори: „Тражите лице његово!” Господе, лице твоје тражим! Не скривај лице своје од мене, немој у гневу да одбациш слугу свога! Ти си помоћник мој, немој ме оставити, немој ме напустити, Боже, спасење моје! Јер, кад би ме отац мој и мајка моја оставили, Господ би ме прихватио. Господе, упути ме на пут свој и води ме правом стазом због непријатеља мојих! Немој ме предати похлепи непријатеља мојих! Устадоше против мене сведоци лажни и насиљем дахћу. Верујем да ћу гледати доброту у земљи живих. Уздај се у Господа! Нека се охрабри срце твоје! Уздај се у Господа! Псалам Давидов. К теби, Господе, вапим, стено моја, не оглушуј се о мене да не бих, ако ћутиш, био као они који у гроб одлазе. Чуј молитвени вапај мој кад ти вапим, кад руке своје уздижем светом храму твоме. Немој да ме повучеш са зликовцима и са онима који зло чине, који лепо говоре с ближњима, а зло им је у срцу. Подај им, Господе, по делима њиховим и по злоћи поступака њихових. Подај им по делу руку њихових, плати им по заслузи њиховој. Они не пазе на дела Господња, ни на дела руку његових. Нека их обори тако да се не подигну! Нека је благословен Господ, који је чуо глас вапаја мога! Господ је снага моја и штит мој. У њега се узда срце моје и он ми је помогао. Зато ми се срце весели, а песмом га славим. Господ је снага народа свога, снага и спасење помазаника његовог. Спаси народ свој и благослови наслеђе своје! Напасај га и носи довека! Псалам Давидов. Приносите Господу, синови Божји, приносите Господу славу и силу! Приносите Господу славу имена његовог, поштујте Господа у светој красоти! Глас Господњи је над водама, Бог славе грми, Господ је над водама многим! Глас Господњи је силан, глас Господњи је красан! Глас Господњи кедре ломи, Господ ломи кедре ливанске! Он чини да Ливан скаче као теле, а Сирион као млади биво. Глас Господњи сипа пламен огњени! Глас Господњи потреса пустињу, потреса Господ пустињу Кадес! Глас Господњи изводи младунчад кошути, дрвеће огољује и чупа! У светињи његовој кличу: „Слава!” Господ је седео над потопом, Господ, цар, седеће довека! Господ даје снагу народу своме, Господ народ свој миром благосиља! Псалам Давидов. Химна приликом освећења храма. Узвисујем те, Господе, јер си ме избавио и ниси дозволио да непријатељи моји ликују нада мном. Господе, Боже мој! Завапио сам теби и ти си ме исцелио. Господе, из подземља си извео душу моју, оживео си је да у гроб не сиђе. Појте Господу верници, славите сећање на светост његову! Само тренутак траје гнев његов, а довека милост његова. Вече плач доноси, а јутро – радост. У добру свом рекох: „Нећу се поколебати никада.” Господе, добротом својом учврстио си ме на гори. Кад сакријеш лице своје, ја се збуним. Тада теби завапих, Господе, и милосрђу твоме, Господе: „Шта ти користи крв моја кад у гроб одем? Хоће ли те прах славити и приповедати истину твоју?” Чуј, Господе, и смилуј се на мене! Господе, буди ми заштитник! Преобратио си плач мој у радост, скинуо си моју одећу жалости и спасао ме радошћу. Зато певам слави твојој и нећу престати! Господе, Боже мој, вечно ћу те хвалити! Хоровођи, псалам Давидов. Господе, у тебе се уздам. Не дај да се икада осрамотим, избави ме правдом својом. Приклони к мени уво своје, похитај да ме ослободиш. Буди ми стена заштите и тврђава спасења. Ти си ми стена и тврђава моја, ради имена свога води ме и управљај. Извуци ме из мреже коју су ми разапели јер ти си ми помоћник. У твоју руку предајем дух свој. Ти си ме ослободио, Господе, Боже истине. Ти не мрзиш оне који поштују идоле, а ја се у Господа уздам. Радоваћу се и веселићу се милости твојој јер си видео невољу моју, и разумео муку душе моје. Ниси ме предао у руке непријатељу, ноге си ми поставио на пространо место. Господе, смилуј ми се јер сам у невољи. Од јада изнеможе око моје, душа моја и тело моје. Живот ми пролази у патњи и године моје у уздисању. Од невоље моје снага ми је нестала и кости моје се осушише. Свим својим непријатељима служим за подсмех, суседима сам ругло, познаницима сам страшило. Ко ме на улици види бежи од мене. Као мртав сам заборављен у срцима, постадох посуда разбијена. Слушам многе осуде, плашење одасвуд, окупљају се против мене, договарају се да ми душу ишчупају. Ја сам се у тебе уздао, Господе, и говорио сам: „Ти си Бог мој!” У руци је твојој век мој, избави ме из руке непријатеља мојих и противника мојих. Нека лице твоје засветли над слугом твојим, спаси ме милошћу својом. Нека се не застидим, Господе, што сам те призвао. Нека се постиде зликовци, нека у подземљу замукну. Нека занеме усне лажљиве које против праведника говоре дрско, охоло и презриво. Како је велика доброта твоја, коју чуваш за оне који те се боје, коју пред синовима људским исказујеш. Заклањаш их штитом лица свога од завера људских, склањаш их под кров од језика злих. Нека је благословен Господ који ми је исказао милост своју у граду утврђеном! Ја помислих у збуњености својој: „Одбачен сам од очију твојих.” Али ти си чуо глас вапаја мог док сам те призивао. Волите Господа сви праведници! Господ исправне чува, а по заслузи даје онима који охоло поступају. Будите снажни и нека се охрабри срце ваше, ви који се у Господа уздате! Поучна песма Давидова. Блажен је онај којем је кривица опроштена, којем је грех избрисан. Блажен је човек којем Господ не убија кривицу и у чијем духу нема преваре. Док сам ћутао, сахнуле су кости моје од јецања свакодневног. Дан и ноћ притискала ме је рука твоја, као на летњој жези испарила је снага моја. Кривицу сам признао теби и грех нисам скрио. Рекао сам: „Исповедио сам грехе своје Господу”, и ти си скинуо тежину греха мога. Зато нека ти се сваки верник моли кад те нађе. Велике воде потопа неће га преплавити. Ти си заклон мој, чуваш ме од невоље, окружујеш ме радосним спасењем: „Поучићу те, показаћу ти пут којим да идеш, саветоваћу те, на теби ће бити око моје. Немојте бити као коњ, као мазга без разума! Они се кроте уздом и уларом, иначе не иду за тобом.” Многе невоље стижу зликовца, а милост је око онога који се у Господа узда. Радујте се Господу, кличите праведни! Веселите се сви који сте чистог срца! Радујте се праведници у Господу! Исправни нека га хвале! Славите Господа уз харфицу, певајте му уз цитру са десет жица! Певајте му песму нову, ускладите музику и пратњу! Исправна је реч Господња и сва дела његова су истинита. Он воли правду и пресуду, пуна је земља милости Господње. Речју Господњом небеса су створена и духом уста његових сва војска њихова. Он је оградио воде мора, бездане у спремишта ставио. Нека се боји Господа сва земља, нека стрепе сви становници света. Он рече – и постаде, он заповеди – и настаде. Господ разбија намере варвара, уништава помисли народима. Наум Господњи траје довека, мисли срца његова од колена до колена. Благо народу којем је Бог – Господ, народу који он за наследство изабра. Господ с неба гледа, све синове људске види. Из обитавалишта свога све људе посматра. Он је свима срца створио и зна све поступке њихове. Не спасава цара војска велика, не спасава јунака снага велика. Није у коњу спасење, јачина његова не избавља. Гле, око Господње је на онима који га се боје, на онима који се у милост његову уздају. Избавиће им од смрти душу њихову, прехраниће их у данима глади. Душа наша се у Господа узда, он је помоћ и заштита наша. У њему се весели срце наше, уздамо се у име његово свето. Нека буде, Господе, милост твоја над нама као што се ми у тебе уздамо! Псалам Давидов кад се правио луд пред Авимелехом. Овај га је отерао и он је отишао. Благосиљаћу Господа у свако доба! Хваљење њега стално је на устима мојим! Господом се хвали душа моја! Нека чују невољници и нека се радују! Величајте Господа са мном, уздижимо заједно име његово! Тражио сам Господа и он ме услишио, избавио ме од свих невоља мојих. Гледајте у њега и веселите се, неће се постидети лица ваша. Овај невољник је завапио, Господ га је саслушао и спасао од свих невоља његових. Анђео Господњи борави око оних који га се боје и избавља их. Испитајте и видите колико је добар Господ! Блажен је човек који се у њега узда. Бојте се Господа, ви, свети његови, јер не оскудевају они који га се боје. Лавићи оскудевају и гладују, а они који Господа траже не оскудевају ни у једном добру. Дођите, децо, саслушајте ме, научићу вас страху Господњем. Који човек воли живот? Онај који поштује време видеће срећу. Чувај језик свој од зла и усне своје од говора лукавог! Клони се зла и чини добро, тражи мир и за њим иди! Очи Господње прате праведнике, а уво његово вапаје њихове. Лице Господње је против зликоваца, уништиће са земље спомен њихов. Праведници завапе и Господ их чује, избавља их од свих невоља њихових. Господ је близу онима скрушеног срца, а клонуле духом спасава. Много невоља праведник има, али ће га Господ од свих избавити. Он чува све кости његове, ниједна му се неће сломити. Зликовца зло убија и кажњен биће ко праведника мрзи. Господ избавља душе слугу својих и неће бити осуђени они који се у њега уздају. Псалам Давидов. Господе, суди онима који ме осуђују, удари оне који ме ударају! Узми штит и оружје, устани мени у помоћ! Потегни копље и бојну секиру против прогонитеља мојих! Реци души мојој: „Ја сам спасење твоје!” Нека се постиде и посраме они који траже душу моју! Нека се одбију и посраме они који ми зло смишљају! Нека буду као плева на ветру и нека их анђео Господњи отера! Нека им путеви буду тамни и клизави и нека их анђео Господњи прогони! Без разлога су ми разапели мрежу над јамом, без разлога копају души мојој. Нека изненада пропадну! Нека се ухвате у замку коју су поставили, нека упадну и пропадну! Душа моја ће Господу клицати и радоваће се спасењу његовом! Све ће кости моје говорити: „Господе, ко је као ти, који избављаш невољника од насилника и јадника и убогог од разбојника?” Устају сведоци лажни, питају ме за оно што не знам. Враћају ми зло за добро, усамљена је душа моја. А ја? У болести њиховој кострет сам носио, постом сам себе мучио, молио сам се на груди пригнут. Као пријатеља, као брата посећивао сам их, погурен као онај који за мајком жали. Кад посрнух, они се обрадоваше, окупише се против мене, окупише се да ме ударе изненада, клевећу и не престају. Сплеткаре ми пропалице и подругљивци, зубима својим на мене шкргућу. Господе, докле ћеш то гледати? Избави душу моју од напада њихових, од лавића живот мој. Захваљиваћу ти у збору великом, славићу те пред народом бројним. Нека не ликују нада мном непријатељи моји злобни, нека не намигују очима за мном. Они не говоре о миру, смишљају преваре мирнима на земљи. Церекају ми се устима својим и говоре: „Аха, аха, својим очима смо видели!” Господе, ти си видео, немој да ћутиш! Господе, не удаљуј се од мене! Пробуди се, прени се на суду моме, Боже мој и Господе мој, на расправи мојој. Суди ми по правди својој, Господе, Боже мој, да не ликују нада мном! Нека не кажу у срцима својим: „Аха, то смо желели!” Нека не кажу: „Прогутали смо га!” Нека се постиде и посраме заједно они који се радују невољи мојој! Нека се одену стидом и срамом они који су нада мном ликовали! Нека се радују и веселе они који воле правду и који говоре: „Велик је Господ, који воли мир слуги своме!” Мој језик ће причати о правди твојој и слави твојој из дана у дан! Хоровођи. Слуге Господњег Давида. Рђав је наум у зликовцу, у срцу је његовом. Нема страха Божјег пред очима његовим. Он се уздиже у очима својим, не увиђа злочин свој и не мрзи га. Речи уста његових су зле и лукаве, одбацује мудрост и врлину. На постељи својој безакоње смишља, не стоји на добром путу, зло не одбацује. Господе, до неба је милост твоја, до облака истина твоја! Праведност твоја је као горе Божје, судови твоји као бездан дубоки, људе и стоку, Господе, спасаваш! Боже, како је драгоцена милост твоја, под сен крила твојих склањају се синови људски. Снабдевени су обиљем дома твога, напајаш их потоцима милине. У теби је извор живота, светлошћу твојом видимо светлост. Рашири милост своју на оне који те знају и правду своју на оне који су чистог срца. Нека ме не згази нога охола и рука зликовца притисне. Тамо су пали они који зло раде, пали су и не могу да устану. Псалам Давидов. Немој се љутити на неваљалце, немој завидети злочинцима. Они се као трава брзо сасуше и као биље зелено увену. Уздај се у Господа и чини што је добро. Борави на земљи и чувај истину. Радуј се Господу и испуниће жеље срца твога. Препусти Господу путеве своје, уздај се у њега и он ће ти учинити. Показаће као светлост правду твоју и праведност твоју као у подне. Примири се пред Господом и чекај. Не љути се да не би зло учинио. Стишавај гнев и отреси срџбу. Не љути се да не би зло учинио. Зликовци ће се истребити, а они који се у Господа уздају земљу ће наследити. Само мало и нестаће злочинца. Погледаћеш место његово, а њега неће бити. Земљу ће наследити кротки и уживаће у обиљу мира. Зликовац смишља зло праведнику и шкргуће зубима на њега. Господ се смеје њему јер види да се примиче дан његов. Зликовци мач потежу и лукове своје натежу да оборе јадника и сиромаха и да покољу оне који правим путем иду. Мач њихов ће се зарити у срца њихова и сломиће се лукови њихови. Боље је мало у праведника него богатство многих зликоваца. Руке зликоваца ће се сломити, а Господ праведника подржава. Господ познаје дане непорочних и наследство њихово трајаће довека. Они се неће постидети у време невоље и у данима глади биће сити. Зликовци ће пропасти, непријатељи Господњи ће увенути као украс ливада и као дим ће нестати. Зликовац узима у зајам и не враћа, а праведник се сажаљева и даје. Које он благослови наслеђују земљу, а које прокуне пропашће. Господ учвршћује кораке човека и воли пут његов. Ако и посрне, не пада јер му Господ руку придржава. Млад сам био и остарио сам, али нисам видео напуштеног праведника, ни децу његову да хлеб просе. Он је милостив, даје у зајам, а на потомству његовом је благослов. Избегавај зло, чини добро и живећеш довека. Господ воли праведност, не напушта милостиве и увек их штити, а потомство зликоваца ће истребити. Праведници ће земљу наследити и живеће у њој довека. Уста праведника мудрост казују и језик његов правичност објављује. Закон Бога његовог у срцу је његовом, тако да му се кораци не колебају. Зликовац вреба праведника и смишља да га убије. Господ га неће дати у руке његове, не допушта да га осуде. У Господа се уздај и чувај пут његов. Он ће те подићи, земљу ћеш наследити и видећеш пропаст зликоваца. Видео сам зликовца у сили, како се шири као дрво крошњато. Он прође и, гле, нестане; тражим га, али га не налазим. Посматрај поштеног, гледај исправног, јер човек мира има потомство. Грешници ће се заједно истребити и потомци зликоваца уништити. Од Господа је спасење праведницима и заштита у дане невоље. Господ им помаже и избавља их, избавља их од зликоваца и спашће их, јер се у њега уздају. Псалам Давидов „За спомен”. Господе, немој ме прекоревати у гневу своме, нити ме казнити у срџби својој. Стреле твоје се забадају у мене и притиска ме рука твоја. Ништа није здраво на телу мом због гнева твога, нема мира у костима мојим због греха мога. Грех мој је преко главе моје, притиска ме као тешко бреме. Заударају и загнојише се ране моје због безумља мога. Згрчио сам се и погурио сасвим, сав дан идем потиштен. Сасушила су се бедра моја, нема ничег здравог на телу моме. Изнемогао сам и ослабио, вичем од дрхтања срца мога. Господе, пред тобом су све жеље моје и нису сакривени од тебе уздисаји моји. Срце ми удара силно, напушта ме снага моја и светлост ишчезава у очима мојим. Пријатељи моји и другови моји удаљише се због рана мојих и ближњи моји далеко стоје. Намештају ми замке они који ми о глави раде и који ми зло желе, пропашћу ми прете. Ја, као да сам глув, не слушам, и као да сам нем, не отварам уста своја. Ја сам као човек који не чује и који устима не одговара. Господе, у тебе се уздам, ти ћеш ми одговорити, Господе, Боже мој! Ја рекох: „Нека не ликују нада мном и нека се не радују ако ми нога посрне.” Ја сам близу пада и туга моја је стално преда мном. Признајем кривицу своју и жалостан сам због греха свога. Непријатељи моји су живахни, јачају, много их је који ме ни због чега мрзе. За добро враћају ми зло, противе ми се јер тражим добро. Немој ме оставити, Господе, Боже мој, не удаљуј се од мене! Похитај мени у помоћ, Господе мој, спаситељу мој! Хоровођи Идитуну. Псалам Давидов. Ја рекох: „Чуваћу путеве своје да не сагрешим језиком својим. Зауздаћу уста своја док је зликовац преда мном.” Заћутах, занемех, ћутао сам и о добру, а растао је бол мој. Запали се срце моје у мени, размишљајући разгоре ми се огањ, проговорих језиком својим. Кажи ми, Господе, крај мој и број дана мојих, да чувам пролазност своју. Гле, дане си ми педљем избројао, век мој је ништаван пред тобом. Као дах је сваки човек. Човек као сен пролази, ништавним се бави, сакупља, а не зна коме ће допасти. А сада, Господе, чему се надам? У теби је надање моје! Избави ме од свих грехова мојих, не дај да ми се будале подсмевају! Заћутао сам, нећу да отварам уста своја, тако си ти учинио. Уклони од мене казну своју, издишем под тежином руке твоје. Ти казнама поправљаш човека и као мољац уништаваш добра његова. Заиста је дашак сваки човек. Господе, почуј молитву моју, чуј вапај мој! Немој презрети сузе моје! Пред тобом сам странац, дошљак, као и сви оци моји. Немој ме гневно гледати, да одахнем пре него што одем и више ме не буде! Хоровођи. Псалам Давидов. Ишчекивао сам Господа. Он се тргну к мени и чу вапај мој. Извуче ме из јаме пропасти, из каљуге блатне, ноге ми на стену постави и кораке моје учврсти. У уста ми стави песму нову, хвалу Богу нашем. Гледају многи уплашено и у Господа се уздају. Блажен је човек који се у Господа узда, а не обраћа се охолима и лажљивцима. Господе, Боже мој! Многа чудеса си учинио и намере за нас! Равног ти нема! Хтео бих да их казујем и објављујем, али нема им броја. Не желиш жртве, ни приносе, тако да си ми уши отворио. Жртве свеспаљне и покајне не желиш. Зато рекох: „Ево, долазим”, као што је у свитку књиге написано о мени. Вољу твоју радо спроводим, Боже мој, и закон твој дубоко је у мени. Објављиваћу правду твоју на скупу бројном, ево, уста нећу затворити, ти знаш, Господе! Правду твоју не сакривам у срцу свом, објављивао сам истину твоју и спасење твоје. Нећу скривати на скупу великом милост твоју и истину твоју. Ти, Господе, немој да ми ускратиш милосрђе своје! Милост твоја и истина твоја нека ме стално штите. Невоље ме снађоше небројене, стигоше ме греси моји, да их гледам не могу. Има их више него власи на глави мојој и срце ми је клонуло. Господе, вољан буди да ме избавиш! Господе, у помоћ ми похитај! Нека се скупа постиде и посраме сви који траже душу моју! Нека устукну посрамљени сви који ми зло желе! Нека се од стида укоче сви који ми говоре: „Аха, аха!” А који те траже нека се радују и веселе у теби! Нека говоре стално: „Велик је Господ!” сви који воле спасење твоје. Ја сам сиромах и убог. Нека се Господ за мене постара! Ти си помоћник мој и избавитељ мој! Боже мој, немој каснити! Хоровођи. Псалам Давидов. Блажен је онај који брине за сиромаха. Господ ће га избавити у време невоље. Господ ће га чувати и сачувати у животу, биће срећан на земљи. Ти га нећеш препустити вољи непријатеља његових. На болесничкој постељи Господ ће га крепити, у свим болестима његовим оснажићеш га. Ја рекох: „Господе, смилуј ми се! Исцели душу моју јер сам теби сагрешио!” Непријатељи моји ружно говоре о мени: „Кад ће умрети, да име његово нестане?” Ако неко дође да ме обиђе, лажно говори. У срцу му је злоба, кад оде – оговара. Сви који ме мрзе заједно шапћу против мене, зло ми смерају: „Ђаволска ствар се сручила на њега, која кога обори, тај не устаје.” Чак и човек с којим сам у миру, у којег сам се уздао, који је хлеб мој јео, подиже пету на мене. Али ти, Господе, смилуј ми се! Уздигни ме да им узвратим! По томе ћу сазнати да ме волиш кад непријатељ мој не буде ликовао нада мном. Мене целог учврсти да пред лицем твојим стојим довека. Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, у векове векова! Амин, амин! Хоровођи. Поучна песма синова Корејевих. Као што кошута жуди за изворима, тако душа моја жуди за тобом, Господе. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Када ћу доћи и лице Божје гледати? Сузе су ми хлеб дању и ноћу док ми сваки дан говоре: „Где је Бог твој?” Кад се сетим, душа ми се растужи како сам ишао с мноштвом предводећи их у дом Божји, а мноштво је певало и клицало празнику. Зашто си клонула, душо моја, зашто уздишеш у мени? Уздај се у Бога јер ћу га опет славити, лице спасења мога. Тугује у мени душа моја јер те помињем из земље јорданске на Ермону, на брду Мисар. Бездан дозива бездан шумом слапова твојих. Све воде твоје и таласи твоји прекрише ме. Дању је Господ милост своју пружао, а ноћу песму певам, молитву Богу живота мога. Казаћу Богу, стени својој: „Зашто си ме заборавио? Зашто идем тужан док ме мучи непријатељ мој?” Кости ми се ломе од ружења непријатеља мојих, који ме сваки дан питају: „Где ти је Бог твој?” Зашто си клонула, душо моја, и зашто уздишеш у мени? Уздај се у Бога јер ћу га опет славити, спасење и лице Бога нашег! Суди ми, Боже, и расправи парницу моју с варварима рђавим. Избави ме од човека лукавог и опаког! Ти си заштитник мој, зашто си ме оставио? Зашто идем жалостан док ме непријатељ притиска? Пошаљи светлост своју и истину своју! Оне нека ме воде и доведу на свету гору твоју и обитавалиште твоје! Онда ћу приступити жртвенику Божјем, Богу радости и весеља свога, и славићу те уз харфицу, Боже, Боже мој! Зашто си клонула, душо моја, и зашто уздишеш у мени? Уздај се у Бога јер ћу га опет славити, спасење и лице Бога нашег! Хоровођи. Поучна песма синова Корејевих. Боже, ушима својим смо слушали, очеви наши су нам причали о делу које си учинио у време њихово, у време давно. Руком својом си изгнао варваре, а њих посадио, истребио народе, а њих намножио. Они нису освојили земљу мачем својим, нити им је мишица њихова помогла, него десница твоја, мишица твоја и светлост лица твога, јер си их волео. Ти, ти си, Боже, цар мој, који Јакову победу даје! С тобом одбацисмо непријатеље своје и именом твојим изгазисмо оне који на нас устају. Нисам се уздао у лук свој, нити ме је мач мој спасавао. Ти си нас од непријатеља наших спасао и постидео оне који нас мрзе. Богом смо се хвалили сваки дан и име твоје славићемо довека. Сада си нас одбацио и посрамио нас и не излазиш с војскама нашим. Пустио си да бежимо испред непријатеља и наши противници нас пљачкају. Предао си нас да нас једу као овце и расејао си нас међу варваре. У бесцење си народ свој продао, а продајом се ниси обогатио. Учинио си нас руглом суседима нашим, ругају нам се и подсмевају они око нас. Учинио си нас поругом међу варварима, народи над нама машу главом. Сваки дан је преда мном срамота моја и стид ми лице прекрива због погрдне вике подсмевалаца испред непријатеља осветољубивог. Све то нас је снашло, али тебе нисмо заборавили, нити изневерили савез твој. Срце наше није одступило од тебе, нити корак наш скрену са стазе твоје. Ти си нас смрвио у земљи шакала и покрио нас сенком смртном. Да смо заборавили име Бога свога и руке своје пружали туђем богу, зар не би Бог то сазнао? Он познаје тајне срца! Због тебе нас сваки дан убијају, постали смо као овце за клање. Пробуди се! Зашто спаваш, Господе? Прени се! Немој нас одбацити заувек! Зашто скриваш лице своје и заборављаш невољу и муку нашу? Душа наша је у прах пала, тело наше је на земљу бачено. Устани, помози нам и избави нас зарад милости своје! Хоровођи на мелодију „Кринови...”. Поучна песма синова Корејевих. Љубавна песма. Дивне речи теку из срца мога. Рекох: „Ово цару посвећујем!” Језик мој је писаљка хитрог писара. Најлепши си од синова људских. Милина тече са усана твојих. Зато те Бог благосиља довека. Припаши мач свој уз бедро, јуначе, славу своју и величанство своје! У величанству своме продорно зајаши за реч истиниту, за правду кротку, и десница твоја нека чудеса чини! Стреле су твоје оштре, пробадају срца непријатеља царевих, народи падају пред тобом. Боже, престо твој је вечан и постојан, жезло царства твога праведно је жезло. Волиш правду, а мрзиш безакоње. Зато те помаза уљем Бог, Бог твој, више него другове твоје. Смирном, алојом и касијом одећа твоја мирише. Из дворана од слоноваче струне те веселе. Царске кћери су ти другарице, с десне стране ти је царица у злату офирском. Чуј, кћери, види и послушај! Заборави народ свој и дом оца свога! Цар жуди за лепотом твојом. Он је господар твој и њему се приклони. Кћи из Тира долази с даровима, старешине народне гледају лице твоје. Сва у слави је кћи царева, у хаљинама златом протканим. У извезеним хаљинама шареним доводе је цару, приводе је девојке, другарице њене. Воде их весело и с клицањем, у двор царев улазе. На месту отаца твојих биће синови твоји, поставићеш их главарима по целој земљи. Памтићу име твоје у свим поколењима, зато ће те народи славити довека. Хоровођи. Синова Корејевих. Песма за сопране. Бог нам је уточиште и заштита, увек помоћник у невољи. Зато се не бојимо кад се земља потреса, ни кад се горе сурвавају усред мора. Нека буче и бесне воде њихове, нека се брда тресу од жестине њихове! Реке и потоци веселе град Божји, свети стан Вишњега. Бог је усред њега, зато је постојан, од ране зоре Бог му помаже. Узбуне се варвари, љуљају се царства, а он гласом својим загрли и земља задрхти. Господ Саваот је с нама, Бог Јаковљев је утврђење наше! Дођите и видите дела Господња, који учини на земљи дела силна! Прекида ратове до краја земље, лук ломи, копље прелама, кола огњем спаљује. „Умирите се и схватите да сам ја Бог. Узвишен сам међу варварима, узвишен сам на земљи.” Господ Саваот је с нама, Бог Јаковљев је утврђење наше! Хоровођи. Корејевих синова. Псалам. Сви народи запљескајте рукама, кличите Богу гласом радосним! Страшан је Господ Свевишњи, он је цар велики над целом земљом. Он нам је народе покорио, племена под ноге наше. Изабрао је наследство наше, славу Јаковљеву, коју је волео. Улази Бог уз клицање. Господ уз звук трубе. Појте Богу, појте, појте цару нашем, појте! Бог је цар целе земље, песму певајте! Бог влада над варварима, Бог седи на светом престолу свом. Великаши других народа прилазе народу Бога Авраамовог. Божји су сви владари земље, а он је над свима уздигнут. Песма. Псалам синова Корејевих. Велик је Господ и хвале достојан у граду Бога нашега, на светој гори својој! Лепо се уздиже, радост целој земљи је гора Сион. Гора Сион на северу град је цара великог. Бог у дворовима својим сигурно је утврђење. Гле, цареви се удружише, дођоше заједно. Они видеше, зачудише се, препадоше се и побегоше! Трепет их онде обузе као болови у породиље. Ветром источним разбио си лађе тарсиске. Што смо слушали, то смо и видели у граду Господа Саваота, у граду Бога нашег. Бог га је утврдио довека. Размишљамо, Боже, о милости твојој у светилишту твоме. Као име твоје, Боже, тако и хвала твоја досеже до крајева земље, правде је пуна десница твоја. Нека се весели гора Сион, нека се радују кћери јудејске због судова твојих! Пођите око Сиона, обиђите га, избројте куле његове! Погледајте бедеме његове, осмотрите дворове његове да бисте казивали будућим нараштајима. Такав је Бог, Бог наш свагда и довека, он ће нас водити до смрти наше! Хоровођи. Псалам синова Корејевих. Послушајте ово сви народи, чујте сви становници света! Ви из народа и ви угледни, богати и сиромашни, заједно! Уста моја говориће мудрост и срце моје мисли разумне. Приклонићу уво своје предању, уз харфицу ћу изреке изложити. Зашто да се бојим у данима несреће, кад ме опколи злоба непријатеља. Уздају се у имања своја и хвале се богатством својим! Брата не може човек да откупи, нити да Богу откуп преда. Превисока је цена за душу, не може се скупити никада, нити да живи вечно, ни да гроб не види. Он види да и мудри умиру, гину и лудак и безумник заједно и другима остављају имање своје. Као да куће засвагда трају и станови из поколења у поколење. Земљама дају имена своја. И човек славан не траје, сличан је стоци која се коље. То је пут неразумних и оних који им повлађују. Као овце се у подземљу рађају, смрт ће их напасати. Праведници ће им ујутру заповедати, пропашће у подземљу лик њихов, ту је боравиште њихово. Међутим, Бог ће избавити душу моју из власти подземља и примиће ме. Не бој се кад се неко богати и кад се увећава слава дома његовог. Кад он умре, ништа не носи, нити ће слава његова за њим поћи. Ако му душу његову за живота благосиљају, славиће га зато што је добро чинио. Он ће доћи на место отаца својих, где никада светлост неће гледати. Човек славан а неразуман сличан је стоци која се коље. Псалам Асафов. Бог над боговима, Господ говори, земљу дозива од изласка сунчевог до заласка. С прекрасног Сиона заблиста Бог. Долази Бог наш и не ћути, пред њим је огањ који прождире, око њега олуја бесни. Дозива небеса одозго и земљу да суди народу своме: „Скупите оне који ме поштују, који су жртвом са мном савез склопили.” Небеса објавише правду његову, јер је Бог судија. „Слушај, народе мој, ја ћу ти говорити, Израиљу, сведочићу против тебе ја, Бог, Бог твој! Нећу те прекоревати због жртава твојих, твоје паљенице су свуда преда мном. Не треба ми теле из дома твога, ни јарци из торова твојих. Па, моје су све звери горске и стока по планинама на хиљаде! Знам све птице горске, моје је све што се миче у пољу. Кад бих огладнео, не бих теби рекао, јер је земља моја и све што је на њој. Зар да ја једем месо воловско или да пијем крв јарећу? Принеси Богу жртву захвалну и испуњавај Вишњем завете своје! Призови ме у дан невоље, избавићу те и ти ћеш ме прослављати.” Зликовцу Бог рече: „Зашто расправљаш о заповестима мојим и у уста стављаш савез мој? Ти мрзиш науку моју и иза леђа бацаш речи моје. Кад видиш лопова, удружиш се с њим и с прељубницима се дружиш. Уста своја си пустио да зло говоре и језик твој преваре плете. Седиш с братом својим и оговараш, клевећеш сина мајке своје! Ти си то радио, а ја сам ћутао. Зар си мислио да сам ја као ти? Прекоревам те и то ти пред очи стављам. Схватите ово ви који сте Бога заборавили да вас не зграбим, и нико вас спасти неће! Поштује ме онај који ме жртвом хвали, који ходи путем беспрекорним. Таквом ћу показати спасење Божје!” Хоровођи. Псалам Давидов. Кад је дошао пророк Натан после његовог одласка Витсавеји. Смилуј се на мене, Боже, по милости својој, по великом милосрђу свом избриши безакоња моја! Опери ме сасвим од греха мога и очисти ме од безакоња мога! Ја знам грехе своје и безакоње ми је стално пред очима. Самом теби сам сагрешио и пред тобом зло учиних. Ти си праведан у речи својој, чист у суду своме. Ето, у безакоњу сам рођен и у греху ме заче мајка моја. Гле, ти истину волиш у души, утисни мудрост у мене. Покропи ме исопом и бићу чист, умиј ме и бићу бељи од снега. Пружи ми радост и весеље, да се обрадују кости које си поломио. Одврати лице своје од грехова мојих, сва безакоња моја избриши! Начини ми, Боже, чисто срце и дух постојан обнови у мени! Немој ме одбацити од лица свога и дух твој свети немој узети од мене! Врати ми радост спасења свога и учврсти ме духом постојаним. Поучаваћу безаконике путевима твојим и грешници ће се теби обратити. Опрости ми крв проливену, Боже, Боже спаситељу мој, и језик мој ће клицати правди твојој. Отвори, Господе, усне моје и уста моја објављиваће ти хвалу! Ти жртве не желиш. Да ти принесем жртву, ти не би примио. Жртве Богу су дух скрушен, срце скрушено и понизно Бог не одбацује. У доброти својој буди милостив Сиону, подигни зидине Јерусалиму! Тада ћеш примити жртве праведне, паљенице и свеспаљне, тада ће приносити теоце на жртвеник твој. Хоровођи. Поучна песма Давидова. Кад је дошао Доиг Идумејац и јавио Саулу говорећи да је Давид отишао у кућу Ахимелехову. Зашто се злоћом хвалиш, неваљалче? Милост Божја је стална. Језик твој смишља неправду, он је као бритва наоштрена, лажљивче. Више волиш зло него добро и лаж него праведан говор. Волиш свакакве речи погубне, језику лажљиви! Зато ће те Бог заувек уништити уклониће те и избациће те из шатора и искорениће те из земље живих. Праведници ће са страхом гледати и њему се подсмевати: „Ено човека који не узе Бога за заштиту, него се уздао у велико богатство своје и осилио се зло чинећи.” А ја, као маслина зелена у дому Божјем, уздам се у милост Божју стално и довека. Славићу тебе довека што то чиниш и уздаћу се у твоје име добро пред лицем праведника твојих. Хоровођи. Сетно. Поучна песма Давидова. Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога!” Они су покварени, раде гадости, нико добро не чини. Бог с неба гледа синове људске, гледа има ли ико разуман да Бога тражи. Међутим, сви скупа су застранили, сви се искварише. Нема никог да добро чини, нема ниједног! Зар неће да се уразуме они који безакоње чине? Прождиру народ мој као да хлеб једу, Бога не призивају! Они ће од страха дрхтати и кад разлога за страх нема! Бог ће расути кости оних који те опседају. Они ће се посрамити јер их је Бог одбацио. Ко ће послати са Сиона спасење Израиљу? Кад Бог врати народ свој, клицаће Јаков и веселиће се Израиљ! Хоровођи. Уз жице. Поучна песма Давидова. Кад су дошли Зифеји и казали Саулу: „Зар се Давид не крије код нас?” Боже, именом својим спаси ме и силом својом суди ми! Боже, услиши молитву моју, саслушај речи уста мојих! Туђини устају на мене и силници траже душу моју, на Бога не мисле. Гле, Бог ми помаже, Господ снажи душу моју. Он ће обратити зло на противнике моје, уништиће их истином својом. Радосно ћу ти жртву принети, славићу име твоје, јер је добро. Ти си ме од сваког зла избавио и на непријатеље победнички гледа око моје. Хоровођи. Уз жице. Поучна песма Давидова. Послушај, Боже, молитву моју и немој се оглушити о преклињање моје! Погледај ме и услиши ме, мучим се у јаду свом од вике непријатеља и прогона зликоваца. Срце трепери у мени и обузе ме страх смртни. Страх и трепет ме обузеше и гроза ме савлада. Тада рекох: „Ко би ми дао крила голуба? Одлетео бих да се одморим. Ето, одлетео бих далеко, у пустињи бих се настанио. Похитао бих да утекнем од бесног ветра и олује.” Истреби их, Господе! Смути им језике јер сам у граду насиље и свађу видео. Оне круже зидинама њиховим дању и ноћу, унутра су злочин и патња. Усред њега је поквареност, са улица не одлазе превара и лукавство. Не напада ме непријатељ, то бих поднео, не устаје на мене непријатељ, од њега бих се сакрио! Него ти, човек као ја, пријатељ и друг мој, с којим сам слатко друговао и у поворци у храм Божји ишао! Нека их смрт уграби, нека живи сиђу у подземље, јер је злоба у становима њиховим и у њима! Ја ћу Бога призвати и Господ ће ме спасти. Вечером, јутром и у подне тужим и удишем, а он ће чути глас мој. Прибавиће мир души мојој од оних који ме прогоне, а многи су против мене. Бог ће чути и њих ће понизити, он, који одувек царује. Они се не поправљају и Бога се не боје. Пружају руке своје на оне који су у миру и савез њихов раскидају. Уста њихова су од маслаца слађа, а рат им је у срцу. Речи њихове су од уља блаже, а они су мачеви исукани. Препусти Господу бригу своју и он ће те оснажити. Он неће дати никад да праведник посрне. А ти, Боже, баци их у јаму гробну. Крволоци и варалице ни пола дана неће живети! А ја се у тебе уздам! Хоровођи. По напеву „Голубица нема у даљини”. Давидов епиграм кад су га Филистејци ухватили у Гату. Смилуј се на мене, Боже, јер ме човек напада. Сваки дан ме нападају и притискају. Непријатељи моји сваког дана насрћу, многи се обарају на мене охоло. У дан кад се бојим, ја се у тебе уздам. Божју реч ћу да хвалим, у Бога се уздам и нећу се бојати. Шта може човек да ми учини? Сваки дан изврћу речи моје, против мене су све мисли њихове. Скупљају се и вребају, стопе ми прате, душу ми траже. Зар ће се безвредни спасти? Боже, у гневу обори народе! Преброј дане бежања мога, сузе моје у посуду си покупио. Зар нису у књизи твојој? Узмакнуће непријатељи моји и у дан кад те призовем. Ово знам: Бог је са мном! Славићу речи Божје, славићу речи Господње! У Бога се уздам, нећу се бојати! Шта ће ми учинити човек? У теби је, Боже, завет твој, принећу ти жртве захвалне. Ти си од смрти избавио душу моју, ноге моје од спотицања, да пред Богом ходам у светлости живих. Хоровођи. По напеву „Немој погубити”. Давидов епиграм кад се од Саула склонио у пећину. Смилуј ми се, Боже, смилуј ми се јер се у тебе узда душа моја! У сенку крила твојих склањам се док не прођу невоље. Вапим Богу Свевишњем, Богу који ми помаже. Он шаље спасење с неба. Нека посрами прогонитеље моје, нека Бог пошаље милост своју и истину своју. Душа моја је међу лавовима, морам да лежим међу пламеним синовима људским. Зуби су им копља и стреле, а језик њихов мач оштар. Узвиси се изнад небеса, Боже, а над целом земљом слава твоја! Разапели су мрежу ногама мојим, душу моју стегнуше, ископаше преда мном јаму, али они у њу упадоше. Чврсто је срце моје, Боже, чврсто је срце моје! Зато певам и свирам теби! Пробуди се, душо моја! Пробуди се, харфице и цитро, пробудићу зору! Славићу те међу народима, Господе, певаћу међу племенима! До неба је велика милост твоја и истина твоја до небеса! Узвиси се изнад небеса, Боже, а над целом земљом слава твоја! Хоровођи. По напеву „Немој погубити”. Давидов епиграм. Говорите ли истину, силници? Судите ли праведно, синови људски? Међутим, ви у срцу безакоње смишљате, рукама својим припремате на земљи безакоње. Од мајчине утробе застранише безаконици, из мајчиног крила лажови тумарају. Пуни су отрова као змија отровна, као гује глуве што уши затварају да не чују глас врачара и бајача, који вешто баје. Боже, поломи им зубе у устима њиховим! Господе, разбиј чељусти лавићима! Као проливена вода нека се разлију, нека пропадну као трава погажена. Нека буду као пуж који се распада, као плод који жена побаци и сунце не види. Пре него што котлови ваши грање осете, сирово или потпаљено нека вихор разнесе. Обрадоваће се праведник кад види одмазду, опраће ноге своје у крви зликовачкој. Тада ће људи рећи: „То је награда праведнику! Постоји Бог који на земљи суди!” Хоровођи. По напеву „Немој погубити”. Давидов епиграм кад је Саул опколио кућу да га убије. Избави ме од непријатеља мојих, Боже мој, и заштити ме од противника мојих. Избави ме од безаконика и од крвопија спаси ме. Ево, вребају душу моју, скупљају се против мене силници. Господе, на мени нема ни кривице, ни греха. Нисам крив, а они трче и припремају се. Прени се, приђи и погледај! Ти, Господе Боже Саваоте, Боже Израиљев! Прени се и све варваре казни! Немој да се смилујеш ниједном лажљивцу! Увече се враћају, као пси лају и по граду скитају. Ето, они устима својим бљују, усне су им као мачеви: „Ко нас чује?” Али ти ћеш им се смејати, Господе, ругаћеш се свим варварима! Снаго моја, у тебе се уздам, јер ти си ми, Боже, уточиште! Сусреће ме Божја милост, Бог ме весели пред противницима мојим! Немој их побити да их не заборави народ мој! Распи их и сатри снагом својом, Господе, штиту мој! Због грехова уста њихових и речи усана њихових нека се ухвате у охолости својој за клетву и лаж које изговарају. Истреби их у гневу, истреби их да нестану! Нека схвате да Бог влада у Јакову до крајева земаљских! Увече се враћају, као пси лају и по граду скитају. Лутају и храну траже и завијају кад се не насите. А ја ћу певати сили твојој, јутром ћу славити милост твоју, јер си ми био заклон и уточиште у дан невоље моје! Снаго моја, теби ћу певати јер си, Боже, заштита моја, Боже, милости моја! Хоровођи. По напеву „Љиљан сведочанства”. Давидова поука. Приликом ратовања са Арамејцима из Месопотамије и Арамејцима из Сове. Кад се Јоав враћао и побио дванаест хиљада Идумејаца на Сланом пољу. Боже, ти си нас оставио и расуо! Разгневио си се, али нам се врати! Уздрмао си и развалио земљу. Затвори пукотине њене јер се заљуљала. Народ твој је невољу видео, напојио си нас вином опојним. Дао си знамење онима који те се боје да умакну од лука непријатељског. Нека се избаве који те поштују, пружи десницу своју и избави нас. Бог рече у светињи својој: „Радујем се! Разделићу Сихем и премерићу долину Сокот! Мој је Галад, мој је Манасија, Јефрем је кацига на глави мојој, Јуда је скиптар мој! Моав је суд из ког се умивам, на Едом ћу обућу своју бацити! Филистеја ми кличе! Ко ће ме у утврђен град одвести? Ко ће ме у Едом водити?” Зар нећеш ти, Боже, који си нас оставио? Зар нећеш ићи с четама нашим? Помози нам против непријатеља јер је ништавна помоћ људска! С Господом успевамо, он гази непријатеље наше! Хоровођи уз жичане справе. Псалам Давидов. Боже, почуј вапај мој, саслушај молитву моју! С краја земље вапим теби јер је клонуло срце моје. Подигни ме на стену, која ми је превисока. Ти си уточиште моје, тврди заклон пред непријатељем. Желео бих да боравим довека у шатору твом, да се склоним под кров крила твојих. Јер ти си, Боже, испунио жеље моје и дао ми наслеђе оних који се боје имена твога. Додај дане веку царевом, продужи му године од колена до колена. Нека увек влада пред Богом, нека га милост и истина подупру. Тада ћу непрестано певати имену твом и сваки дан испуњавати завете своје. Хоровођи. По Једутуну. Псалам Давидов. Да! У Богу је спокојна душа моја, од њега ми је спасење моје. Да! Он је стена моја, спасење моје и уточиште моје, у ком се не колебам. Докле ћете нападати човека? Удружујете се да га срушите као зид нагнути, као ограду трошну. Смишљају да га с висине сруше, у лажи уживају. Устима благосиљају, а у себи проклињу. Да, душо моја, у Бога се уздај, само у њему је надање моје. Да, он је стена моја, спасење моје, и уточиште моје, у ком се не колебам. У Богу је спасење моје и слава моја, стена тврда и уточиште у Богу се налазе. Народе, у њега се уздај у свако доба! Отворите пред њим срца своја, Бог нам је уточиште! Да! Празни су синови људски. Лажу синови човечји. Да се сви на вагу ставе, били би од даха лакши. Немојте се у силу уздати, нити се отимачином хвалите! Кад вам имање расте, нека вам срце за њега не прионе. Једном Бог рече, а ја двапут чух да је снага у Богу. У теби је, Господе, милост јер ти сваком дајеш по делима његовим! Псалам Давидов док је био у Јудејској пустињи. Боже! Ти си Бог мој, тебе тражим! Жедна је тебе душа моја, за тобом чезне тело моје у земљи сувој, сасушеној и безводној. Да! У светињи сам те гледао гледајући моћ и славу твоју. Доброта твоја је боља од живота, славиће те усне моје. Тако ћу те славити за живота, у име твоје ћу подизати руке своје. Као лојем и уљем наситиће се душа моја и хвалићу те уснама радосним. Док на постељи лежим, о теби размишљам, у часовима ноћним на тебе мислим. Постао си помагач мој, веселим се у сенци крила твојих. Уз тебе се привила душа моја, придржава ме десница твоја. Они који желе пропаст души мојој у дубину земље пропашће, биће мачу предати и лисицама допашће. А цар ће се у Богу радовати, клицаће ко се њему заклео, а лажовима ће се уста затворити. Хоровођи. Псалам Давидов. Послушај, Боже, глас мој у невољи мојој. Од страшног непријатеља сачувај живот мој. Заштити ме од руље зликоваца и од чете злочинаца. Они оштре језике своје као мач, отровне речи као стреле избацују. Из потаје недужног гађају, ране га изненада и не боје се. Учвршћују се у речима злим, договарају се да тајно замке поставе и мисле ко ће их видети. Смишљају злочин, скривају намере, мозак човека и срце дубоки су понор. Бог ће их стрелама погодити, одједном ће их ранити. Упропастиће их језик њихов, вртеће главом ко их погледа. Сваки човек ће се преплашити, објављиваће дела Божја, разумеће ко то чини. Праведник ће се веселити у Господу, уздаће се у њега и славиће га сви који су чиста срца. Хоровођи. Псалам Давидов. Химна. Теби, Боже, припада хвала на Сиону и теби се завети приносе. Ти молитве услишујеш, теби свако тело долази. Тешко нас греси притискају, а ти нам безакоња опрашташ. Благо ономе кога си изабрао и прихватио да пребива у дворовима твојим. Наситићемо се добром дома твога и светошћу храма твога. Чудесно нас услишујеш у праведности својој. Боже, спасење наше, узданицо свих крајева земље и мора далеког! Учвршћујеш брегове силом својом, снагом си се опасао. Ти утишаваш буру мора, буру таласа и буне народа. Они који живе на крају земље боје се чудеса твојих, отвори јутра и вечери тебе славе. Надгледаш и земљу натапаш, обогатио си је веома. Напунио си поток Божји, жито им дајеш као што си припремио. Бразде напајаш, груде поравнаваш, кишом размекшаваш, усеве благосиљаш. Годину си крунисао добротом својом, пуне су масноће стопе твоје. Натапају се у пустињи ливаде, брежуљци се радошћу пуне. Пашњаци се стадима пуне, њиве се житом покривају, све се весели и пева! Песма хоровођи. Химна. Кличи Богу, сва земљо! Певајте слави имена његовог, укажите му славу и хвалу! Реците Богу: „Како су страшна дела твоја! Због велике силе твоје улагују ти се непријатељи твоји.” Сва земља нека се поклони и пева теби, нека пева имену твоме! Дођите и гледајте дела Божја! Чудесна су дела његова међу синовима људским! Он претвори море у земљу суву, пешице реку пређоше. Зато се радујемо у њему. Вечно влада силом својом, очи његове варваре гледају. Нека не устају бунтовници против њега! Благосиљајте народи Бога нашег, ширите глас хвале његове! Он је сачувао у животу душе наше, није дао да нам ноге посрну. Ти си нас проверавао, Боже, топио си нас као што се сребро претапа. У замку си нас увео, оптеретио си плећа наша. Пустио си нам људе наврх главе, прошли смо кроз огањ и воду, али си нас извео да предахнемо. Ући ћу у дом твој са жртвама паљеницама, испунићу завете пред тобом које обећаше усне моје и у невољи рекоше уста моја. Принећу ти угојене жртве паљенице с кадом овнујским, и телад и јариће. Дођите и слушајте ви који се Бога бојите, казаћу вам шта је души мојој учинио. Устима њему вапим и прослављам га језиком својим. Да сам смишљао зло у срцу свом, не би ме Господ услишио. Међутим, Бог ме је услишио, примио је глас молитве моје. Нека је благословен Бог који не одбаци молитву моју, нити ускрати милост своју. Хоровођи уз жичане инструменте. Псалам Давидов. Химна. Боже, смилуј нам се и благослови нас! Обасјај нас лицем својим! Нека познају на земљи пут твој и сви варвари спасење твоје! Нека те славе народи, Боже, сви народи нека те славе! Нека се радују и кличу народи јер ти народима праведно судиш и управљаш племенима на земљи! Нека те славе народи, Боже, сви народи нека те славе! Земља је дала род свој, нека нас благослови Бог, Бог наш! Нека нас Бог благослови и нека га се боје сви крајеви земље! Хоровођи. Псалам Давидов. Химна. Нека устане Бог и нека се распрше непријатељи његови! Нека беже од лица његовог они који га мрзе! Као што дим ишчезава, тако их уништи! Као што се восак топи од огња, тако нека пропадну грешници пред лицем Божјим! Праведници нека се веселе, нека се радују пред Богом и од радости нека кличу! Певајте Богу, певајте имену његовом! Поравнајте пут ономе који пустињом иде, Господ му је име, радујте се пред њим! Отац сиромасима, бранитељ удовица, Бог је у стану свом! Бог усамљенима стан даје, сунце на слободу изводи, а само непокорни осташе у сувој пустињи. Боже! Док си ишао пред народом својим, док си пустињом ишао, земља се тресла, небо је росило пред Богом, овај Синај је дрхтао пред Богом, Богом Израиљевим! Благословену кишу си изливао, Боже, на наслеђе своје, а уморне си окрепио. Настанио си стадо своје, по доброти својој снабдевао си сиромаха, Боже. Господ реч одржава, мноштво је гласника радосних. Беже, беже цареви војски, а жене у кући плен деле. Ви који сте међу стадима боравили личите на крила голубице сребром покривена и перјем позлаћена. Док је Свемогући цареве разбијао, она се блистала као снег на Салмону. Васанска гора је гора Божја, пуна је врхова гора васанска! Зашто гледате завидљиво, врхови васански, на гору где се свиде Богу да пребива? Да, Господ ће ту да пребива довека! Кола Божја су безбројна, међу њима Господ са Синаја у светињу долази. Уздигао си се на висину водећи робље, на дар си људе примио, чак и оне који се буне да пребивају, Господе Боже. Нека је благословен Господ сваког дана! Кад нас оптерете, Бог нас спасава! Бог наш је Бог спасења. Господ Јахве нас од смрти избавља. Да! Господ сатире главе непријатељима својим, чупаво теме оног ко у безакоњу ходи. Господ рече: „Из Васана ћу их довести, из дубине морске ћу их довести, да ти нога у крви непријатеља огрезне и да језик твојих паса део од душмана добије.” Видели су, Боже, улазак твој, улазак у светињу Бога мога и цара мога. Напред певачи, за њима свирачи, а у средини девојке које тимпане ударају: „На скуповима благосиљајте Бога, Господа, ви који сте из Израиља!” Тамо су Венијамин, најмлађи, старешине чета Јудиних, старешине Завулонове и старешине Нефталимове. Покажи, Господе, силу своју, силу коју си, Боже, показао на нама из храма свога у Јерусалиму! Цареви ће ти дарове доносити. Прекори звери у трсци, крдо волова и телад народну! Нека падну пред тобом среброљупци, распрши народе који ратове воле! Нека дођу великаши из Египта, нека Етиопија пружи руке Богу! Певајте Богу царства земаљска, Господу певајте! Он прелази преко неба, неба исконског, ено гласа његовог гласа силног! Подајте славу Богу, величанство његово над Израиљем и у облацима силу његову! Страшан је Бог у светињи својој. Бог Израиљев даје силу и снагу народу. Благосиљајте Бога! Хоровођи по напеву „Љиљани”. Псалам Давидов. Спаси ме, Боже, јер ми вода до грла дође! Пропадох у блату дубоком без дна. Потонуо сам у дубине воде, таласи ме прекрише. Изнемогох вичући, грло ми промукну, очи ми се гасе док Бога чекам. Више је оних који ме мрзе ни због чега него власи на глави мојој. Моћни су непријатељи моји, који ме неправедно прогоне. Оно што нисам узео морам да враћам. Боже, ти знаш безумље моје и нису сакривени од тебе греси моји. Нека се не постиде због мене они који се у тебе уздају, Господе, Господе Саваоте! Нека се не посраме због мене они који тебе траже, Боже Израиљев! Због тебе ругање подносим и стид ми лице покрива. Туђинац сам постао браћи својој и странац синовима мајке своје. Изједа ме ревност за дом твој и ружења оних који тебе руже на мене падају. Плачем и постим свом душом и због тога ми се ругају. Уместо одеће врећу облачим, а они ми се ругају. Ругају ми се они који на вратима седе и пијанице о мени брбљају. А ја управљам теби молитву своју, Господе, у време милости, Боже. Услиши ме по великој милости својој и истинском спасењу твоме! Извуци ме из блата да не пропаднем, избави ме од непријатеља мојих и из воде дубоке! Нека ме не прекрију таласи, нека ме пучина не прогута и нека бездан не склопи нада мном уста своја! Услиши ме, Господе, јер је блага милост твоја. Погледај ме по великом милосрђу своме. Не скривај лице своје од слуге свога, у невољи сам! Услиши ме брзо. Приближи се души мојој и избави је! Избави ме због непријатеља мојих! Ти знаш ругање мени, стид и срамоту. Пред тобом су сви непријатељи моји. Од ругања ми се срце цепа, изнемогох. Чекам од неког сажаљење, али узалуд, и тешитеље, али не нађох. Дају ми жуч за храну и у жеђи мојој сирћетом ме напајају. Њихова трпеза нека им буде замка, а сигурност њихова клопка. Нека им очи потамне, да не виде, и заувек раслаби бедра њихова. Изли на њих јарост своју и нека их захвати пламен гнева твога! Стан њихов нека опусти и нека нико не живи у шаторима њиховим. Они прогоне оног кога си ти прекорио и, причајући, ране му продубљују. Додај кривицу на кривицу њихову да не дођу пред праведност твоју. Нека се избришу их књиге живих и нека се међу праведнике не упишу. Ја сам несрећник и паћеник. Спасење твоје, Боже, нека ме штити! Химнама ћу славити име Божје, хвалом ћу га величати! То је Богу милије од вола, више од телета с роговима и папцима. Гледајте, сироти, и обрадујте се, нека оживе срца онима који Бога траже! Бог сиромахе слуша и не презире сужње своје. Нека га хвале небеса и земља, мора и све што се у њима миче! Бог ће спасти Сион и подићи ће градове Јудине. Ту ће се становати и власништво добити. Наследиће их потомци слугу његових и боравиће у њему они који воле име његово! Хоровођи. Псалам Давидов. За спомен. Боже, избави ме, Господе, похитај у помоћ! Нека се постиде и посраме они који душу моју траже. Нека устукну и постиде се они који ми зло желе. Нека узмакну у стиду свом који говоре: „Аха, аха!” Нека се радују и веселе у теби сви који тебе траже. Нека они који воле спасење твоје стално говоре: „Велик је Бог!” Ја сам несрећник и јадник. Боже, у помоћ ми похитај! Ти си ми помоћник и избавитељ, Господе, немој каснити! Господе, теби прилазим, не дај да се икада осрамотим! Правдом својом избави ме и ослободи, приклони к мени уво своје и спаси ме! Буди ми стена заштите којој стално прибегавам. Ти си наредио спасење моје, ти си ми стена и утврђење. Боже, избави ме из руке зликовца, из шаке грешника и насилника! Ти си, Господе, уздање моје, надање моје, Господе, од младости моје! На тебе се ослањам од утробе, ти си ми заштитник од крила мајчиног, тебе свагда славим! Многима сам постао чудо, али ти си ми утврђење јако. Уста моја била су пуна хвале теби, сваки дан су те славила. Немој ме одбацити у време старости и, кад ми снага малакса, немој ме оставити! Непријатељи моји против мене говоре и договарају се заједно они који ми душу траже. Они говоре: „Бог га је напустио. Потерајте га и ухватите га јер нема никог да га избави!” Боже, не удаљуј се од мене! Боже мој, у помоћ ми похитај! Нека се постиде и пропадну они који душу моју траже. Нека обузму стид и срамота оне који ми зло желе. А ја ћу се свуда уздати и довека те хвалити. Уста моја објављиваће правду твоју, сваки дан спасење твоје, којима броја не знам. Ући ћу у силу Господа Господа и славићу само праведност твоју! Боже, поучавао си ме од младости моје и до сада казујем чудеса твоја. Ни у старости, кад оседим, не остављај ме, Боже, да причам о мишици твојој нараштају овом и свим будућим о сили твојој. Праведност твоја, Боже, досеже небо. Учинио си велика дела. Боже, ко је као ти? Дао си нам многе муке и невоље. Оживи ме опет и изведи ме из дубине земље! Много ме уздижеш и поново тешиш. Ја ћу уз харфицу славити верност твоју, Боже мој! Свираћу уз цитру, Свече Израиљев! Усне моје клицаће певајући теби и душа моја, коју си избавио! И језик ће мој стално славити правду твоју јер су постиђени и посрамљени они који траже несрећу моју. Соломону. Боже, дај цару суд свој и праведност своју сину царевом. Он ће праведно судити народу твом и сиромасима по правици. Горе ће донети народу мир и брегови правду. Он ће судити сиромасима у народу, деци сиромаха донеће спасење, а насилника ће смрвити. Бојаће се тебе док је сунца и месеца, из поколења у поколење. Он ће сићи као киша на ливаду, као капље што земљу росе. У време његово процветаће праведник и мир велики све док месец постоји. Владаће од мора до мора и од реке до крајева земаљских. Пред њим ће клекнути становници пустиње и непријатељи његови прашину ће лизати. Цареви Тарса и острва дарове ће доносити, цареви Шаве и Саве данак ће давати. Клањаће му се сви цареви, служиће му сви варвари. Он ће избавити сиромаха који вапи и невољника који помоћника нема. Смиловаће се убогом и сиромаху и душе невољника спашће. Избавиће душе њихове од преваре и насиља, драгоцена је у очима његовим крв њихова. Нека он живи и нека га дарују златом из Шаве, нека се стално за њега моле и сваки дан благосиљају! У земљи нека буде жита изобилно, на висовима класје нека шуми као на Ливану, а становници градова нека цветају као трава на ливади. Вечно нека траје име његово! Док је сунца, нека траје име његово! Кроз њега ће бити благословени сви варвари, и њега ће славити! Нека је благословен Господ Бог, Бог Израиљев, који једини чудеса чини! Нека је благословено име славе његове довека! Сва земља нека се испуни славом његовом! Амин! Амин! Завршетак молитава Јесејевог сина Давида. Псалам Асафов. Како је добар Бог Израиљу онима који су чистог срца! Мени умало ноге не посрнуше, умало ми се кораци не заплетоше. Завидео сам злочинцима док сам гледао срећу грешника. Не знају за невољу, до смрти угојена су тела њихова. Не знају за муке људи, нису погођени као људи. Зато им је охолост као огрлица око врата, а насиље одећа коју облаче. Од дебљине су им очи избуљене, замисли срца излазе. Ругају се и злобно говоре, с висине о злу говоре. Уста своја до неба уздижу, а језици њихови по земљи пузе. Због тога народ њихов њима прилази и пије изобилно воду њихову. Они говоре: „Како ће Бог сазнати? Има ли знање Свевишњи?” Ето, такви су зликовци: увек срећни, богатство увећавају. Зар сам узалуд чистио срце своје и у невиности прао руке своје? Примао сам ударце сваки дан и невоље своје свако јутро. Да сам рекао: „Говорићу и ја као они”, издао бих род синова твојих. Покушах да то схватим, али би ми мучно у очима мојим. Тада уђох у светињу Божју и схватих како они завршавају. Заиста их на клизаво место постављаш и у пропаст бацаш. Како одједном пропадоше, нестадоше и завршише страшно! Као што сан нестане после буђења, тако, Господе, лик њихов ишчезава. Док је горчина изједала срце моје и утроба пробадала, био сам безумник и нисам схватао, као живинче пред тобом. Ипак сам стално с тобом јер си ме за десну руку држао. По својој ме вољи водиш, да би ме касније у славу одвео. Кога имам на небу осим тебе? С тобом ми на земљи ништа не треба! Кад ми тело и срце малаксају, ти си, Господе, стена срца мога и наследство моје довека! Ево, пропадају они који се од тебе удаљују, уништаваш сваког ко ти је неверан. А мени је добро у Божјој близини, на Господа Јахвеа полажем надање своје и казиваћу сва чудеса твоја! Поучна песма Асафова. Зашто си нас, Боже, одбацио заувек? Пламти гнев твој на овце паше твоје! Опомени се сабора свога који си стекао давно, који си откупио за наследство своје и горе Сион, на којој си се настанио! Управи кораке своје ка рушевинама вечним, све је у светињи непријатељ разорио. Противници твоји урлају на месту сабора твога, знакове победничке поставише као ознаке. Изгледају као они који секиром уздигнутом густу шуму крче. Резбарију су секиром и маљем разбијали. Огњем спалише светињу твоју, оскрнавише до темеља стан имена твога. У срцу свом рекоше: „Уништимо их скупа! Спалите сва светилишта Божја у земљи!” Не видимо ознаке своје, нема више пророка и нико од нас не зна докле ће тако бити. Докле ће се, Боже, душмани ругати? Да ли ће непријатељ довека презирати име твоје? Зашто повлачиш руку своју? Испружи десницу своју из рамена и њих уништи! Бог је цар мој од давнина, посред земље спасење чини! Ти си раставио море силом својом, сатро си главе неманима морским! Ти си главу смрскао крокодилу и за храну дао зверима пустињским. Ти си отворио изворе и потоке, ти си исушио реке које не пресушују. Твој је дан и твоја је ноћ, ти си поставио светлост и Сунце. Ти си утврдио све границе земље, ти си лето и зиму створио. Сети се овога: непријатељ ти се ругао, Господе, и народ безумни је вређао име твоје! Не предај звери душу грлице своје и живот сиромаха својих не заборави заувек! Погледај савез јер су све пећине земаљске насиља пуне. Нека се невољник не врати посрамљен, нека сиромах и убог хвале име твоје! Устани, Боже, расправи парницу своју, сети се како ти се сваки дан безумници ругају! Не заборави обест противника својих, ни буку противника својих, која се увећава! Хоровођи по напеву „Немој погубити”. Псалам Асафов. Химна. Захваљујемо ти, Боже, захваљујемо, близу је име твоје, казујемо чудеса твоја! „Кад дође моје време, судићу по правди. Земља се тресе са свим становницима својим, али ја чврсто држим стубове њене.” Ја рекох хвалисавцима: „Не хвалите се” и зликовцима: „Не дижите рог!” Не дижите високо рогове своје, не говорите тако охоло! Не долази ни са истока, ни са запада, ни из пустиње, ни са брегова, него Бог суди. Оног снижава, оног узвисује. Господу је у руци пехар с вином пенушавим. Пун је мирисног биља и већ га раздаје. И талог ће испити сви зликовци на земљи. Ја ћу објављивати стално, певаћу Богу Јаковљевом! Поломићу све рогове зликовцима, а узвисиће се рогови праведника. Хоровођи уз жичане инструменте. Псалам Асафов. Химна. Зна се Бог у Јудеји, велико је име његово у Израиљу. У Салиму је пребивалиште његово, на Сиону је стан његов. Тамо је поломио огњене стреле лука, штит, мач и оружје. Блистав си ти, славнији од древних гора. Опљачкани су они који су насилног срца и сан свој сневају. Свим ратницима руке клонуше. Од претње твоје, Боже Јаковљев, укочише се и кола и коњ! Страшан си ти! Ко ће опстати пред тобом кад плане гнев твој? С неба си пресуду објавио, земља се препаде и заћута. Кад Бог устаје да суди, спасава све невољнике на земљи. И бесни људи славиће тебе, поштоваће те остатак бесних. Заветујте се и испуњавајте завете Господу, Богу своме, сви око њега приносите дарове Страшноме! Он смирује охолост великаша и страшан је царевима земаљским. Хоровођи, по Идутуну. Псалам Асафов. Гласом својим Богу вапим, гласом својим и Бог ће ме услишити. У дан невоље своје Господа сам тражио. Ноћу је рука моја испружена и не спушта се. Душа моја не може да се утеши. Бога помињем и уздишем, размишљам и дух ми каже. Не даш ми да очи склопим, клонуо сам, да говорим не могу. Размишљам о старим данима, годинама давним. Сећам се у ноћи песме своје уз жице, у срцу испитујем дух свој: „Зар ће нас Господ одбацити заувек и неће се смиловати? Зар је заувек престала милост његова и обећање његово престало за поколења? Зар је Бог заборавио да се смилује и у гневу затворио милосрђе своје?” Тада рекох: „То је патња моја јер се променила десница Свевишњег.” Памтим дела Господња, сећам се ранијих чудеса твојих. Размишљао сам о свим делима твојим, промишљао сам о творевини твојој. Боже, свети су путеви твоји! Који је бог велик као Бог наш? Ти си Бог који чудеса чиниш, народима си показао силу своју! Мишицом својом ослободио си народ свој, синове Јаковљеве и Јосифове! Видеше те воде, Боже, видеше те воде и устукнуше и бездан се узбурка. Облаци излише воду, облаци громом загрмеше и муње твоје полетеше. Грмљавина твоја се орила, муње су осветљавале круг земаљски, земља се затресе и задрхта. Кроз море се отвори пут теби, кроз силну воду стаза твоја, а трагове твоје не виде нико! Народ свој водио си као стадо руком Мојсијевом и Ароновом. Асафова поучна песма. Послушај, народе мој, поуку моју! Пригни уво к речи уста мојих! Отворићу уста своја за поуку објавићу тајне из давнина. Оно што чусмо и дознасмо, што нам казиваху оци наши, то нећемо деци њиховој затајити. Предаћемо будућем нараштају славу и силу Господњу и чудеса која учини. Сведочанство постави у Јакову, закон заснова у Израиљу, за који заповеди оцима нашим да деци својој предају. Тако би сазнао будући нараштај и деца која ће се родити, да и они својој деци казују, да положе у Бога надање своје, да не заборављају дела Божја, већ да испуњавају заповести његове. Да не буду као очеви њихови, нараштај пркосан и непослушан и духом својим Богу неверан. Синови Јефремови, ратници с луковима, у дан битке окренуше леђа. Божји савез нису сачували и не хтедоше ићи по закону његовом. Заборавише дела његова и чудеса која им показа. Пред оцима њиховим чуда је чинио у земљи египатској, у пољу соанском. Море раздели и њих проведе, а вода је као насип стајала. Дању их је водио облаком, а сву ноћ огњем сјајним. У пустињи стену расцепи и напоји их обилно, као из извора. Из стене потоке изведе и вода као река потече. Међутим, они су и даље грешили њему и у пустињи су Свевишњем пркосили. Кушали су Бога у срцима својим и из похлепе храну тражили. Викали су Богу и говорили: „Може ли Бог за столом да припреми храну у пустињи?” И, ето, он у стену удари, вода потече и реке се разлише! „Може ли хлеба дати и месо припремити народу свом?” Господ то зачу, огањ се на Јакова распламса и гнев се на Израиља разбукта. Они Богу нису веровали, нити се у спасење његово уздали. Тада он одгоре облацима заповеди, отвори бране небеске и пусти на њих ману за јело, даде им храну небеску. Хлеб анђеоски човек је јео, хране им је давао изобилно. Он на небу покрену ветар источни и силом својом доведе ветар јужни. Као прахом засу их месом и као песком морским птицама крилатим. Падоше посред збора њиховог и око шатора њихових. Они једоше и наситише се веома и даде им шта су желели. Још нису били задовољили похлепу и још је јело било у устима њиховим кад се гнев Божји распали на њих, помори најсилније међу њима и младиће израиљске поби. И поред тога, они су грешили и даље и нису веровали чудесним делима његовим. Он учини празним дане њихове, а године њихове страшним. Кад их је убијао, онда су га тражили, враћали су се и обраћали Богу. Сећали су се да је Бог утврђење њихово и Бог Свевишњи искупитељ њихов. Међутим, они су га обмањивали устима својим и лагала га језиком својим. Срце њихово није припадало њему, нити су били верни савезу његовом. Он је милостив био, грехе им праштао и није их уништио. Често је задржавао гнев свој да не би плануо свом јарошћу својом. Сећао се да су они тело, ветар који пролази и не враћа се. Колико су му пута пркосили у пустињи и вређали у пустоши! Изнова су Бога искушавали и жалостили свеца Израиљевог. Нису се сећали руке његове, дана кад их је од непријатеља избавио, ни чудеса његових у Египту, нити дела његових у пољу соанском. Претворио је у крв реке и потоке њихове, тако да нису могли да пију. Послао је на њих обаде да их боду и жабе да их море. Летину њихову предаде скакавцу и муку њихову штеточинама. Винограде им поби градом, а смокве њихове сланом. Стоку њихову предаде граду и стада њихова муњама. Сручи на њих жесток гнев свој, јарост, срџбу и невољу, те веснике невоља. Поравна стазу гневу своме, не поштеди им душе од смрти и животе њихове предаде куги. Поби све прворођене у Египту, првенце у шаторима Хамовим. Затим као овце поведе народ свој и водио га је као стадо кроз пустињу. Водио их је поуздано, тако да се они нису бојали, а непријатеље њихове прекри море. Потом их доведе до свете границе своје, на ову гору, коју освоји десница његова. Истера пред њима варваре, мером им наследство раздели и у шаторе њихове насели племена Израиљева. Међутим, они су искушавали и гневили Бога Свевишњег и нису држали заповести његове. Отидоше и изневерише као очеви њихови, затајише као лук непоуздан. Расрдише га узвишицама својим и изазваше љубомору киповима својим. Бог чу то, разгневи се и снажно одбаци Израиљ. Он напусти боравиште своје у Силому, шатор у којем је с људима боравио. Предаде у ропство снагу своју и у руке непријатеља славу своју. Предаде мачу народ свој, разгневи се на наслеђе своје. Младиће његове прогута огањ и девицама његовим не запеваше песму свадбену. Свештеници његови падоше од мача, не заплакаше удовице њихове. Тада се, као после сна, пробуди Господ, као јунак који се вина напојио. Он с леђа поби непријатеље своје, зададе им срамоту вечну. Тада одбаци шатор Јосифов и не изабра племе Јефремово, него изабра племе Јудино и гору Сион, која му омили. Он сагради светилиште своје до неба високо, као земљу утврди га довека. Потом изабра Давида, слугу свога, изведе га из торова овчијих. Узе га од оваца дојилица да напаса народ његов, Јакова и Израиљ, наслеђе своје. Он их је напасао срцем чистим и водио их вештином руку својих. Псалам Асафов. Боже, варвари дођоше у наследство твоје, оскрнавише храм твој свети, Јерусалим у рушевине претворише. Трупове слугу твојих дадоше за храну птицама небеским, тела верника твојих зверима земаљским. Пролише крв њихову као воду око Јерусалима и не беше никог да их покопа. Служимо за подсмех суседима својим, ругло и презир свима око нас. Докле, Господе? Зар ћеш се стално срдити и зар ће гнев твој као огањ пламтети? Излиј гнев свој на варваре који те на признају и на царства која не призивају име твоје! Они изједоше Јакова и опустошише боравиште његово. Не помињи наше старе грехе! Нека нас пресретне брзо милосрђе твоје јер смо у невољи великој! Помози нам, Боже, спаситељу наш, ослободи нас због славе имена свога и очисти нас од грехова због имена свога! Зашто да говоре варвари: „Где је Бог њихов?” Нек се на варварима покаже пред очима нашим како се светиш за проливену крв слугу својих! Нек изађе пред лице твоје уздах сужња, сачувај на смрт осуђене снагом мишице своје! Нашим суседима седмоструко у недра саспи због погрда којим су те ружили. А ми, народ твој, овце паше твоје, славићемо те довека, објављиваћемо славу твоју од колена до колена. Хоровођи по напеву „Љиљани сведочанства”. Псалам Асафов. Чуј, пастиру Израиљев! Ти који водиш синове Јосифове као стадо оваца, ти који на херувимима седиш, појави се! Пред Јефремом, Венијамином и Манасијом разбуди силу своју, у помоћ нам притеци! Боже, обнови нас, обасјај нас лицем својим и спаси нас! Господе, Боже Саваоте! Докле ћеш се гневити иако ти се моли народ твој? Храниш нас хлебом сузама натопљеним и напајаш сузама троструко! Учинио си нас предметом свађе наших суседа и подсмевају нам се непријатељи наши. Боже Саваоте, обнови нас! Обасјај нас лицем својим и спаси нас! Из Египта си лозу пренео, изгнао си варваре и њу засадио. За њу си раскрчио, она се укорени и земљу испуни. Својом сенком брегове прекри, а чокоти њени су као кедри Божји. Младице своје до мора испружи и до реке гране своје. Зашто си јој ограду развалио, да је кидају сви који пролазе? Вепар је пустоши из шуме и једу је звери пољске. Боже Саваоте! Врати се! Погледај с неба и види и обиђи виноград овај, чокот који засади десница твоја и сина којег си изабрао! Спаљен је огњем и посечен, нека они пропадну од страшног лица твога. Рука твоја нека почива на човеку деснице твоје, над сином човечјим којег си себи подигао. Нећемо од тебе одступити, оживи нас и призваћемо име твоје. Господе, Боже Саваоте! Обнови нас, обасјај нас лицем својим и бићемо спасени! Хоровођи. По гатском напеву. Псалам Асафов. Кличите Богу, снази нашој! Кличите Богу Јаковљевом! Почните песму, у бубањ ударајте, свирајте у драге тамбуре и харфице! Дувајте у рог о младини и о уштапу за празник наш! То је заповест Израиљу, наредба Богу Јаковљевом. То сведочанство је Јосифу поставио кад је излазио из земље египатске. Чух говор непознат: „Скинуо сам с рамена терет његов, руке сам му од котарица ослободио. У невољи си завапио и ја те избавих. Одговорих ти из громовитог облака, кушао сам те на води Мериви. Слушај, народе мој, ја ћу те опоменути! Израиљу, кад би ме послушао! Нека не буде у теби другог бога и туђем богу немој се клањати! Ја сам Господ, Бог твој, који сам те извео из земље египатске. Отвори уста своја и ја ћу их напунити. Међутим, народ мој не послуша глас мој, кад би Израиљ ишао путевима мојим! Тада га пустих да иде у окорелости срца свог, нека иде по својој вољи. Ех, кад би ме слушао народ мој, кад би Израиљ ишао путевима мојим! Ја бих брзо покорио непријатеље њихове и на противнике њихове дигао бих руку своју! Они који мрзе Господа умиљавали би се њему и судбина би им била запечаћена заувек. Хранио бих их пшеницом најбољом и крепио бих их медом из стене.” Псалам Асафов. Бог устаде на збору божанском, усред богова пресуди: „Докле ћете криво судити и зликовце оправдавати? Заштитите слабог и сиромашног, оправдајте прогоњеног и потлаченог! Избављајте убогог и невољника, спасавајте га из руке зликоваца!” Међутим, они не схватају и не разумеју, по тами ходају, задрмаше се сви темељи земље. Тада рекох: „Ви сте богови и сви сте синови Свевишњег, али ћете као људи помрети, као поглавари пашћете!” Устани, Боже, суди земљи, јер теби припадају сви варвари! Песма. Псалам Асафов. Боже, немој ћутати, не буди нем, немој се одмарати! Јер, ево, бесне непријатељи твоји и они који те мрзе главу подижу! Кују завере против народа твога, договарају се против изабраника твојих. Они говоре: „Дођите да их истребимо као народ, нека се не помиње име Израиљево!” Сложно се саветују и против тебе савез склопише. Шатори Едомови, Исмаиловци, Моавци, Агарени, Геванци, Амонци, Амаличани, Филистејци с Тирцима. И Асур се удружи с њима, синовима Лотовим пружише мишицу. Учини им онако као Мадијаму, као Сисари и као Јавану, као потоку Кисону! Они су били у Ендору уништени, постадоше гнојиво земљи. Учини великашима њиховим као Ориву и Зиву и с главарима њиховим као Зевеју и Салману. Они су говорили: „Присвојимо крајеве Божје!” Боже мој! Учини да буду као ковитлац, као плева на ветру, као што огањ прождире шуму, као пламен који брегове спаљује! Тако их прогнај олујом својом и застраши их вихором својим! Прекриј срамотом лица њихова да потраже име твоје, Господе! Нека се стиде и плаше довека, нека се збуне и изгину! Нека схвате да си ти, коме је име Господ, једини Свевишњи над целом земљом! Хоровођи. По гатском напеву. Псалам синова Корејевих. Како су мили станови твоји, Господе Саваоте! Душа моја жуди и чезне за дворовима Господњим! Срце моје и тело моје кличу Богу живоме! И врабац боравиште налази и ластавица гнездо да у њему птиће своје положи, а ја олтаре твоје, Господе Саваоте, царе мој и Боже мој! Блажени су они који у дому твоме пребивају и славе те стално! Блажен је човек коме је сила у теби и путеви у срцу његовом. Док пролази долином плача у извор је претвара и киша је благословом одева. Иду јунак за јунаком и представљају се пред Богом на Сиону. Господе, Боже Саваоте! Почуј молитву моју, саслушај, Боже Јаковљев! Погледај, Боже, штите наш, погледај лице помазаника свога! Бољи је дан у дворовима твојим од хиљаде других. Милије ми је да сам на прагу дома Бога нашег него да живим у шаторима зликоваца. Господ Бог је сунце и штит, милост и славу даје. Господ не ускраћује добро онима који у невиности ходе. Господе Саваоте! Блажен је човек који се у тебе узда! Хоровођи. Псалам синова Корејевих. Господе, смиловао си се на земљу своју, преокренуо си судбину Јакову! Опростио си недела народу свом, обрисао си грехе његове. Зауставио си љутину своју, ублажио си жестину гнева свога. Обнови нас, Боже, спасење наше, одврати срџбу своју од нас. Зар ћеш се довека на нас срдити, преносити гнев свој с колена на колено? Зар нас нећеш опет обновити да би се теби радовао народ твој? Покажи нам, Господе, милосрђе своје и дај нам спасење своје! Хајде да чујем шта говори Господ Бог. Он обећава мир народу свом, поштоваоцима својим, да никада у безумље не падну. Заиста, спасење његово је близу оних који га се боје и слава ће боравити у земљи нашој. Милост и истина ће се срести, пољубиће се правда и мир. Истина ће из земље ницати, а правда ће с неба гледати. Господ ће нам добро дати и земља ће наша дати плод свој. Правда ће пред њим ићи и припремиће пут стопама његовим. Молитва Давидова. Пригни, Господе, уво своје и услиши ме јер сам несрећан и убог. Сачувај душу моју јер сам ти одан. Ти, Боже мој, спаси слугу свога који се у тебе узда. Смилуј се на мене, Господе, јер теби вапим сваког дана! Развесели душу слуге свога јер теби, Господе, уздижем душу своју! Јер ти си, Господе, добар и радо опрашташ, пун милости за све који те призивају. Саслушај, Господе, молитву моју, обрати пажњу на глас вапаја мога! Вапим теби у дан туге јер ћеш ме услишити. Нема међу боговима сличног теби, Господе, и нема дела као што је твоје! Сви народи које си створио доћи ће и поклониће се теби, Господе, и славиће име твоје! Јер ти си велик и чиниш чудеса, ти си једини Бог! Поучи ме, Господе, путу своме и ићи ћу у истини твојој. Упути срце моје да се бојим имена твога. Славићу те, Господе, Боже мој, свим срцем својим и хвалићу довека име твоје! Јер је милост твоја према мени обилна, извео си душу моју из дубине подземља. Боже! Горди устадоше на мене, гомила насилника тражи душу моју и пред очима немају тебе! Међутим, ти си, Господе, Бог милостив и благ, спор на гнев, богат милошћу и истином. Погледај на мене и смилуј ми се! Дај снагу своју слуги своме и спаси сина слушкиње своје! Дај ми знак доброте своје, нека виде они који ме мрзе и нека се постиде јер си ми ти, Господе, помогао и утеху ми дао! Псалам синова Корејевих. Химна. То што је основао на горама светим, врата сионска, воли Господ више од свих станова Јаковљевих. Славно се говори о теби, граде Божји: „Набрајаћу Раву и Вавилон. Гле, и Филистејци, Тир и Етиопија рођени су онде!” О Сиону ће се говорити: „Тај и тај је рођен у њему, он, Свевишњи, га утврђује!” Господ ће записати у књигу народа: „Овај се родио у њему”. Они ће певати и играти: „Сви извори моји су у теби!” Песма. Псалам синова Корејевих. Хоровођи – сетно. Поука Емана Езрахита. Господе, Боже спасења мога! Вапим дању и ноћу пред тобом! Нека изађе пред тебе молитва моја, пригни уво своје вапају моме! Јер душа моја пуна је јада и подземљу се приближи живот мој. Гледају ме као оне који у гроб одлазе, исцеђена ми је снага. Међу мртвима ми је лежај, сличан убијенима који у гробу леже, којих се више не сећаш и који су одбачени од руке твоје. Ставио си ме у дубину, у таму, у бездан. Притиска ме тешко жестина твоја и удараш ме свим таласима својим. Удаљио си од мене познанике моје, учинио си ме мрским њима. Затворен сам, не могу да изађем. Од невоље око ми се гаси. Вапим теби сваки дан, руке своје теби пружам. Зар ћеш на мртвима чудеса чинити? Зар ће сени устати и тебе хвалити? Зар ће се у гробу говорити о милости твојој и у подземљу о истини твојој? Зар се у тами објављују чудеса твоја и правда твоја у земљи заборава? А ја, Господе, теби вапим и јутром те пресреће молитва моја. Зашто, Господе, одбацујеш душу моју и сакриваш лице своје од мене? Паћеник сам и од младости умирем, клонуо сам носећи страхоте твоје. Преко мене пређе гнев твој, уништише ме страхоте твоје. Окружују ме као вода сваки дан, стежу је одасвуд. Удаљио си од мене пријатеља и ближњег, тама ми је пријатељ. Поучна песма Етана Езрахита. О милости Господњој певаћу довека, од колена до колена објављиваћу устима истину твоју. Ја рекох: „Милост је саздана заувек!” У небесима си утврдио истину своју. „Склопих савез са изабраником својим, заклех се Давиду, слуги своме: ‘Довека ћу утврдити потомство твоје и престо твој поставићу за све нараштаје!’” Небеса величају чудеса твоја, Господе, и верност твоју у збору светих. Јер ко је у облацима једнак Господу? Ко је сличан међу синовима Божјим? Господ је страшан у збору светих, велик и страшан свима око себе. Господе, Боже Саваоте, ко је као ти? Силан си, Господе, и истина те окружује! Ти господариш бурним морем, узбуркане таласе ти смирујеш! Ти си чудовиште смрвио и убио, мишицом крепком разбио си непријатеље своје. Твоје је небо, твоја је земља, круг земаљски и све што је на њему. Север и југ се створио, Тавор и Ермон кличу имену твоме! Мишица твоја је крепка, рука твоја је снажна, уздигнута је десница твоја! Правда и суђење су темељи престола твога, милост и истина иду пред лицем твојим. Благо народу који зна да ти кличе! Господе, он иде у светлости лица твога! У твом имену радује се свагда и уздиже се правдом твојом. Јер ти си украс снаге његове, милошћу твојом уздиже се рог наш. Јер је Господ штит наш, светац Израиљев је цар наш. Некад си у утвари говорио вернима својим рекавши: „Помогао сам јунаку, узвисих младића из народа! Нађох Давида, слугу свога, помазах га уљем својим светим да га подржава рука моја и да га крепи мишица моја. Непријатељ га неће надвладати и син безакоња неће га притискати. Разбићу пред њим непријатеље његове и ударићу противнике његове. Истина моја и милост моја су с њим, у имену моме уздићи ће се рог његов. Пружићу на море руку његову и до река десницу његову. Он ће ме звати: ‘Оче мој, ти си Бог мој и стена спасења мога!’ Ја ћу га учинити прворођеним, вишим од царева земаљских. Довека ћу му чувати милост своју и савез с њим сталан ће бити. Учинићу вечним потомство његово и престо његов као дане небеске. Ако синови његови оставе закон мој и не буду ишли по заповестима мојим, ако прекрше наредбе моје и не сачувају одредбе моје, казнићу шибом преступе њихове и бичевима безакоње њихово. Међутим, нећу милост своју удаљити од њега, нити ћу прекршити праведност своју. Нећу погазити савез свој и нећу порећи што су изрекла уста моја. Једном се заклех светошћу својом да Давида нећу преварити. Потомство његово ће трајати довека и престо његов као сунце преда мном. Остаће заувек као месец, верни сведок на небу!” А сада си га одбацио и занемарио, разгневио си се на помазаника свога. Презрео си савез са слугом својим, бацио си на земљу венац његов. Развалио си све зидине његове у развалине си претворио тврђаве његове. Пустоши га ко год прође, постао је подсмех суседима својим. Уздигао си десницу противника његових, обрадовао си све непријатеље његове. Отупио си оштрицу мача његовог, ниси му у боју помогао. Привео си крају сјај његов, на земљу си срушио престо његов. Скратио си дане младости његове, срамотом га покрио. Докле, Господе? Зар ћеш се стално скривати? Зар ће као огањ пламтети гнев твој? Помисли колики је век мој, како си пролазним створио све синове Адамове! Који човек живи а да смрт не окуси? Ко је душу своју избавио из руке подземља? Где је, Господе, пређашња милост твоја, којом си се Давиду заклео истином својом? Сети се, Господе, ругања слугама својим, која у себи носим од свих народа, којима су насртали душмани твоји, Господе, насртали на кораке помазаника твога! Нека је благословен Господ довека! Амин! Амин! Молитва Мојсија, човека Божјег. Господе, био си нам уточиште од колена до колена. Пре него што брегови постадоше и пре него што си земљу и свет саздао, од вечности ти си Бог. Ти враћаш човека у прах и говориш: „Вратите се синови човечји!” Јер у очима твојим је хиљаду година као дан јучерашњи који је минуо и као стража ноћна. Ти их одводиш као сан јутарњи, као трава вену. Ујутру цвета и вене, увече се покоси и суши. Гнев твој нас узима и збуњује срџба твоја. Пред себе си ставио грехе наше и тајне наше на светлост лица свога. Јер сви наши дани пролазе у гневу твоме, као уздах нестају године наше. Дани наших година су седамдесет година, а ко је снажан осамдесет година. Већина од њих су мука и патња јер брзо пролазе и ми одлећемо. Ко зна силу гнева твога, и срџбу твоју познаје. Поучи нас да бројимо дане наше, да стекнемо срце мудро. Господе, врати се! Докле тако? Смилуј се слугама својим! Ујутро нас окрепи милошћу својом да се радујемо и веселимо у све дане наше! Обрадуј нас због дана кад си нас кажњавао, због година кад смо гледали невоље наше! Нека се на слугама твојим покаже дело твоје и слава твоја на деци њиховој! Нека буде над нама доброта Господа, Бога нашега! Нека успе дело руку наших! Онај који борави у заклону Вишњега у сени Свемогућег почива, говори Господу: „Ти си уточиште моје и бранич мој, Бог мој, у којег се уздам!” Он ће те избавити из замке птичареве и од љутога помора. Перјем својим ће те покрити и склонићеш се под крила његова. Истина његова је штит и заклон. Нећеш се бојати страхоте ноћне ни стреле која лети дању; помора који се шуња по тами, ни болести која у подне мори. Хиљада ће пасти поред тебе и десет хиљада с десне стране твоје, а тебе неће ни дотаћи. Кад погледаш очима својим, видећеш плату зликоваца. Јер ти си, Господе, заклон мој! Узео си Вишњег за уточиште своје. Неће те несреће снаћи, нити ће невоља доћи пред шатор твој. Анђелима је својим заповедио да те чувају на свим путевима твојим. На рукама ће те носити да нога твоја о камен не запне. Газићеш лава и змију, згазићеш лавића и неман. „Избавићу га пошто ме воли, заштитићу га јер зна име моје. Он ће ме позвати и ја ћу га услишити, бићу с њим у невољи, њега ћу избавити и прославити. Засипаћу га дугим животом и показаћу му спасење своје!” Псалам. Песма за суботу. Добро је хвалити Господа и певати имену твоме, Вишњи, јутром јављати милост твоју, а ноћу истину твоју, уз харфицу са десет жица, уз лиру и уз звуке цитре. Развеселио си ме, Господе, делима својим, кличем због дела руку твојих. Како су велика дела твоја, Господе, предубоки су науми твоји! Безумник не схвата и глупак то не разуме. Ако зликовци као трава ничу и сви безаконици цветају, то је да би заувек пропали. Ти си, Господе, вечно узвишен! Ето, непријатељи твоји, ето, непријатељи твоји гину, сви злотвори пропадају! Уздигао си ми рог као у бивола, помазао си ме уљем чистим. Око моје с висине гледа противнике моје, уво моје мирно слуша зликовце који на мене устају. Праведник као палма цвета и као кедар ливански расте. Они су засађени у дому Господњем, у предворјима Бога нашега цветају. И у старости рађају, сочни су и свежи. Они објављују да је праведан Господ, заклон мој, у којем неправде нема. Господ царује, у величанство се обукао. Одену се Господ и опаса се силом. Круг земаљски је учврстио, неће се померати. Од искона је чврст престо твој, ти си од вечности. Подижу реке, Господе, подижу реке глас свој, подижу реке хук свој. Од хуке вода многих, од силе таласа морских силнији је Господ на висини. Постојана су сведочанства твоја, светост је украс дома твога за сва времена, Господе! Боже који кажњаваш, Господе! Покажи се, Боже који кажњаваш! Устани, ти који судиш земљи! Плати по заслузи охолима! Докле ће се безбожници, Господе, докле ће се безбожници хвалити? Они пркосе, дрско говоре, сви зликовци се хвале. Дробе народ твој, Господе, и муче наслеђе твоје. Удовицу и дошљака убијају и сиромахе злостављају. Они говоре: „Господ не види, Бог Јаковљев не опажа.” Опаметите се, лудаци у народу! Безумници, када ћете се уразумити? Зар не чује онај који је уво створио? Зар не види онај који је око начинио? Зар да не казни онај који варваре одгаја и онај који човека знању учи? Господ зна мисли људске, оне су ништавне. Блажен је човек ког ти, Господе, поучаваш и закону своме учиш, да му мир пружиш у зле дане док се зликовцу јама копа. Неће Господ одбацити народ свој и неће оставити наслеђе своје. На суду ће владати правда и за њом ће ићи сви који су чистог срца. Ко ће устати за мене против злотвора? Ко ће стајати уз мене против зликоваца? Да ми Господ није помогао, брзо би сишла душа моја у место тишине. Кад кажем: „Нога моја посрће”, подупре ме, Господе, милост твоја. Кад ме бриге обузму, утеха твоја обрадује душу моју. Зар сарађујеш са судилиштем зликовачким, које неправду чини под видом закона? Удружују се против душе праведника и крв недужну осуђују. Господ ми је утврђење, Бог мој је стена уточишта мога. Он ће им платити за безакоње њихово, уништиће их због злобе њихове, истребиће их Господ, Бог наш! Дођите, кличимо Господу! Ускликнимо стени спасења свога! Изађимо пред лице његово с хвалом, у песмама му кличимо! Јер Господ је велик Бог и велик владар над свим боговима. У његовој су руци дубине земаљске, његови су врхови планински. Његово је море, он га је створио, и копно су руке његове створиле. Ходите, поклонимо се, ничице паднимо, клекнимо пред Господом, који нас је створио. Јер он је Бог наш, ми смо народ паше његове и овце руке његове. Кад бисте глас његов послушали: „Немојте да вам отврдну срца ваша као у Мериви, у дан код Масе у пустињи. Тад су ме искушавали очеви ваши, ишчитивали, иако су видели дело моје. Четрдесет година ме је срдио род онај и рекох: ‘Овај народ је превртљивог срца и не познају путеве моје.’ Зато сам се у гневу свом заклео да неће ући у одмор мој.” Запевајте Господу песму нову! Певај Господу, сва земљо! Певајте Господу, благосиљајте име његово! Објављујте из дана у дан спасење његово! Причајте варварима о слави његовој, по свим народима о чудесима његовим! Велик је Господ и хвале достојан, он је страшнији од свих богова. Безвредни су сви богови међу народима, а Господ је небеса створио. Сјај и величанство су пред лицем његовим, сила и красота у светињи његовој. Дајте Господу, племена народна, дајте Господу славу имена његовог! Дајте Господу славу имена његовог! Донесите приносе и уђите у дворове његове! Поклоните се Господу у узвишености светој, сва земља нека стрепи пред лицем његовим! Кажите варварима: „Господ царује!” Васељену је учврстио да се не помера и народима праведно суди. Нека се радују поља и све што је у њима, нека хучи море и оно што је у њему! Нека се радују поља и све што је у њима, нека кличу сва дрвета шумска пред лицем Господњим јер иде, долази да земљи суди! Судиће васељени по правди и народима у истини својој! Господ царује, нека се земља радује, нека се веселе острва многа! Обавијају га облак и тама, правда и праведност су основе престола његовог. Огањ пред њим иде и спаљује около непријатеље његове. Муње му васељену осветљавају, земља то гледа и стрепи. Брда се топе као восак пред лицем Господњим, пред лицем господара целе земље. Небеса казују правду његову, сви народи гледају славу његову. Нека се постиде сви који кипове поштују, који се хвале идолима својим. Поклоните му се сви богови! Слуша и радује се Сион, кћери Јудине кличу због суђења твојих, Господе! Јер ти си, Господе, Вишњи, високо над целом земљом, много виши од свих богова. Господ воли оне који зло мрзе, чува душе праведника својих, из руке злочинаца их избавља. Светлост се на праведника излива и радост на оне који су чистог срца. Веселите се, праведници у Господу, и славите име његово свето! Псалам. Појте Господу песму нову јер чудеса учини! Спасе га десница његова и мишица његова света. Објави Господ спасење своје, пред очима варвара објави правду своју. Сетио се Господ милости своје и истине своје према дому Израиљевом. Сви крајеви земље видеше спасење Бога нашега. Нека кличе Господу сва земља! Кличите, вичите и певајте! Певајте Господу уз харфицу, уз харфицу гласом распеваним! Уз трубе и звук рога кличите пред лицем цара – Господа! Нека се море узбурка и све што је у њему, васељена и становници њени! Нека реке рукама пљескају, заједно с брдима нека се радују пред лицем Господњим! Јер он долази да суди земљи, судиће васељени праведно и народима по правици! Господ царује, нака стрепе народи! Он седи на херувимима, нека се земља тресе! Велик је Господ на Сиону, он је изнад свих народа! Нека славе име твоје велико и страшно! Он је свети! Сила царева воли правду, ти си праведност установио. У Јакову правду и праведност испуњаваш. Узвисујте Господа, Бога нашега! Падните пред подножје његово! Он је свети! Мојсије и Арон, међу свештеницима његовим, и Самуило, међу онима који су призивали име његово, призивали су Господа и он их услиши. Из стуба од облака говорио је њима, а они су чували сведочанство његово и закон који им је он дао. Господе, Боже наш! Ти си их услишио, био си Бог који опрашта, али и кажњава дела њихова. Узвисујте Господа, Бога нашега! Клањајте се на светој гори његовој, јер је свети Господ, Бог наш! Псалам хваљења. Кличи Господу, сва земљо! Служите Господу радосно! Долазите с клицањем пред лице његово! Знајте да је Господ – Бог! Он нас је створио и ми смо његови, народ његов и овце паше његове. Уђите с хвалом на врата његова, у дворе његове са слављењем! Славите га и благосиљајте име његово! Добар је Господ! Вечна је милост његова и истина његова од колена до колена! Псалам Давидов. Певаћу о милости и правди, теби ћу, Господе, певати! Размишљаћу о правом путу, када ћеш мени доћи? Ходићу чистог срца у кући својој. Не стављам пред очи своје речи бескорисне, мрзим преступника, није уз мене. Лажљиво срце је далеко од мене, зло не познајем. Ко оговара ближњега свога, њега ћу ућуткати. Очи охоле и срце надмено нећу трпети. Очи своје управљам према честитима у земљи да седе са мном. Ко иде часним путем, тај мени служи. Неће живети у кући мојој ко сплетке прави. Ко лажи говори неће опстати пред очима мојим. Свако јутро ућуткујем све зликовце на земљи да бих истребио из града Господњег све оне који безакоње чине. Молитва невољника који је клонуо и пред Господом тугу излива. Господе, почуј молитву моју и вапај мој нека дође к теби! Не сакривај преда мном лице своје у дан невоље моје! Пригни к мени уво своје у дан кад те зовем! Јер као дим пролазе дани моји и као огањ горе кости моје. Као покошена трава вене сасушено срце моје, заборављам да једем хлеб свој. Од уздисаја мојих прионуше ми кости уз месо. Личим на пеликана у пустињи, постадох као сова на зидинама. Сна немам, постао сам као птица усамљена на крову. Сваки дан ме руже непријатељи моји, ругају ми се и проклињу. Једем пепео као хлеб и пиће своје са сузама мешам због гнева твога и срџбе твоје, јер си ме издигао и бацио. Дани су моји као сенка издужена и ја се као трава сушим. А ти си, Господе, вечан и спомен твој је за сва поколења. Ти ћеш устати и смиловати се на Сион, време је да му се смилујеш, дошао је час! Слуге твоје воле камење његово и жале прах његов. Тада ће се варвари бојати имена Господњег и сви цареви земаљски славе твоје. Господ ће сазидати Сион и видеће се слава његова. Осврнуће се на молитве невољника и неће презрети молитве њихове. Нека се ово запише за будућа поколења и нов народ нека хвали Господа. Јер Господ гледа са узвишене светиње своје, с неба земљу гледа да чује уздахе заточених и осуђене на смрт ослободи. Тада ће се на Сиону казивати име Господње и слава његова у Јерусалиму кад се скупе заједно народи и царства да служе Господу. Путем је сломио снагу моју, скратио је дане моје. Ја рекох: „Боже мој, немој ме узети у половини дана мојих. Године твоје кроз сва поколења трају.” На почетку си земљу утемељио, небо је дело руку твојих. Они ће проћи, а ти ћеш остати. Све ће као одећа остарити, мењаш их као одећу и они се распадају. А ти остајеш исти, нема краја годинама твојим. Настаниће се синови слугу твојих и потомство њихово ће се учврстити пред лицем твојим. Псалам Давидов. Благосиљај, душо моја, Господа и све што је у мени свето име његово! Благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједно доброчинство његово! Он ти прашта сва недела твоја и лечи све болести твоје. Он чува од пропасти живот твој, круну ти ставља добротом и милосрђем. Заситио је укус твој, као у орла ти се младост обнавља. Господ чини правду и пресуде свима угњетенима. Мојсију је показао путеве своје и синовима Израиљевим дела своја. Господ је милосрдан и милостив, спор на гнев и пун доброте. Не суди се довека, нити памти заувек. Не поступа с нама по гресима нашим, нити нам враћа по неделима нашим. Колико је небо високо над земљом, толика је милост његова над онима који га се боје. Колико је исток удаљен од запада, толико он удаљује од нас безакоња наша. Као што се отац смилује на децу своју, тако се Господ смилује на оне који га се боје. Он зна састав наш и сећа се да смо прах. Дани су човекови као трава: цветају као цвет у пољу. Чим дуне ветар на њега, нестане, не памти га више ни место његово. Међутим, милост Господња је вечна, вечна је над онима који га се боје и правда његова над синовима синова њихових, над онима који савез с њим чувају, који памте и испуњавају заповести његове. Господ на небесима постави престо свој и влада царство његово. Благосиљајте Господа, анђели његови, моћни и снажни, који испуњавате речи његове! Благосиљајте Господа, све војске његове, слуге његове, које испуњавате вољу његову! Благосиљајте Господа, сва дела његова, по свим местима владавине његове! Благосиљај, душо моја, Господа! Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома! Оденуо си се величанством и красотом! Оденуо си се светлошћу као огртачем, разапео си небо као шатор. На водама је поставио дворове своје, облаке као кола своја и иде на крилима ветра. Он чини ветрове гласницима својим, а пламенове огњене слугама својим. Поставио је земљу на темеље њене да се довека не пољуља. Покрио ју је безданом као одећом, над горама су воде стајале. Од претње твоје су се повукле, узмакле су од громког гласа твога. Брегови се уздигоше, долине се спустише на место које си им одредио. Поставио си им границу коју не прелазе и више не покривају земљу. Од извора чиниш потоке да теку између брегова. Напајају све звери пољске и дивљи магарци гасе жеђ своју. Уз њих се гнезде птице небеске, међу гранама се чује глас њихов. С висина се брегови напајају, плодовима које си створио засићује се земља. Ти дајеш да ниче трава стоци и биље које човеку користи да би извео хлеб из земље. Вино весели срце човеку, лица се сјаје од уља, а хлеб крепи срце човеку. Хране се стабла Господња, кедри ливански које је он засадио. На њима птице вију гнезда своја, на чемпресу је стан родин. Брегови високи су заклон дивокозама, а пећине јазавцима. Месец је створен да означује времена, сунце зна залазак свој. Разастреш таму и бива ноћ и тада излазе све животиње шумске. Лавићи ричу за пленом и од Бога храну траже. Повлаче се кад сунце изађе и лежу у скровишта своја. Тада човек излази на посао свој и на рад свој до вечери. Како су бројна дела твоја, Господе, све си мудро створио! Пуна је земља створења твојих! То море је велико и широко, у њему врве безбројне животиње, ситне и крупне. Тамо лађе плове, неман коју си створио да се по њему игра. Све тебе чека да их на време нахраниш. Кад им даш, примају, кад отвориш руку своју, насите се добрима. Кад сакријеш лице своје, они се растуже. Кад им дух узмеш, угину и у прах се враћају. Кад дах свој пошаљеш, они настају и тако обнављаш лице земљи. Нека довека буде слава Господња, нека се весели Господ у делима својим! Кад погледа земљу, она се тресе, кад дотакне брегове, они се задиме. Док сам жив, певаћу Господу, свираћу Богу нашем док постојим. Нека му мисао моја угодна буде, а ја ћу се радовати у Господу! Нека зликовци нестану са земље и злочинаца не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја! Хвалите Господа, разгласите име његово, објавите народима дела његова! Певајте му, свирајте му, казујте сва чудеса његова! Хвалите се именом његовим светим! Нека се весели срце оних који Господа траже! Тражите Господа, силу његову и лице његово стално! Сећајте се чудеса која он учини, чуда његових и судова уста његових! Семе Авраамово је слуга његов, синови Јаковљеви су изабраници његови. Он је Господ, Бог наш, по свој земљи су судови његови! Он се вечно сећа савеза свога, речи коју је дао хиљадама нараштаја! Савез је са Авраамом склопио и Исаку се заклео. Поставио је закон Јакову и Израиљу савез вечни говорећи: „Теби ћу дати земљу хананску, део наследства вашег.” Кад их је било мало на броју, као страни људи у њој, ишли су од варвара до варвара, из једног царства у други народ. Он није дао никоме да их тлачи, због њих је цареве кажњавао: „Не дирајте помазанике моје и не злостављајте пророке моје!” Он је пустио глад на земљу, све залихе хлеба уништио. Пред њих посла човека, Јосифа, кад га у ропство продадоше. Оковима стегоше ноге његове, у гвожђе му душу ставише док се не испуни реч његова и реч Господња њу потврди. Тада цар посла да га одреше, ослободи га господар над народима. Он га постави за управитеља куће своје и за настојника над свим што је имао да спутава по вољи великаше своје и старце мудрости да учи. Потом Израиљ у Египат дође, Јаков је странац био у земљи Хамовој. Он веома умножи народ свој и учини га јачим од непријатеља својих. Њима се окрену срце и омрзнуше народ његов, тако да су мучили слуге његове. (Бог) посла Мојсија, слугу свога, и Арона, изабраника свога. Они њима показаше знаке његове и чудеса у земљи Хамовој. Он пусти таму и смрачи се, али се они противише речи његовој. Претвори воду њихову у крв и помори рибе њихове. Проврвеше жабе земљом њиховом и дворцем цара њиховог. Он рече и дође рој инсеката, комараца, по свим крајевима њиховим. Уместо кише посла град на њих и огњене муње на земљу њихову. Удари лозу њихову и смокве и поломи стабла у крајевима њиховим. Он рече и дођоше скакавци, дође их безброј. Они обрстише сву траву у земљи њиховој и поједоше род у земљи њиховој. Он поби све првенце у земљи њиховој, све првине труда њиховог. Изведе их са сребром и златом и не беше изнемоглог у племенима његовим. Египат се обрадова изласку њиховом јер су се од њих бојали. Распростро им је облак као покривач и огањ да ноћу светли. Они замолише и он им препелица даде и насити их хлебом небеским. Стену расцепи и вода потече, као река кроз пустињу протече, јер се он сети свете речи своје које даде Аврааму, слуги своме. Он изведе народ свој с радошћу, изабране своје с весељем. Даде им земље варвара и труд њихов наследише да би чували заповести његове и одржавали законе његове. Алилуја. Алилуја! Хвалите Господа јер је добар и довека је милост његова! Ко ће исказати дела Господња и све похвале му изрећи? Блажени су они који чувају заповести његове и свагда правду чине! Сети ме се, Господе, због милости своје према народу своме! Походи ме спасењем својим да видим срећу изабраника твојих, да се веселим у радости народа твога и да бих се хвалио наслеђем твојим. Сагрешисмо са очевима својим, чинили смо неправду и злочине. Очеви наши у Египту нису разумели чудеса твоја, нису се сећали велике милости твоје, већ су се бунили код мора, крај Црвеног мора. Међутим, он их избави због имена свога да покаже силу своју. Он заповеди Црвеном мору и оно пресахну. Потом их поведе између таласа као кроз пустињу. Избави их од руке душманске. Ослободи их од руке непријатељске. Вода прекри непријатеље њихове. Ниједан од њих не остаде. Тада су веровали речима његовим и хвалу му певали. Међутим, брзо заборавише дела његова, нису се поуздали у вољу његову. Полакомише се у пустињи, искушаваху Бога у пустоши. Он испуни молбу њихову, али им посла немир у душе њихове. Позавидеше у збору Мојсију и Арону, којег је Господ посветио. Земља се отвори и Датана прогута, много Авиронових затрпа. У скупину огањ паде и пламен зликовце спали. Начинише теле код Хорива и клањаху се кипу саливеном. Заменише славу своју ликом бика који траву пасе. Заборавише Бога који их је спасао и у Египту дела велика чинио, чудеса у земљи Хамовој, страхоте на Црвеном мору. Он помисли да их сатре, али Мојсије, изабраник његов, стаде у процеп пред њега и одврати гнев његов. Они презреше земљу коју су желели и не повероваше речи његовој. Гунђали су у шаторима својим, не послушаше глас Господњи. Тада он подиже руку своју на њих да их у пустињи побије, да потомство њихово међу варваре баци и по земљама расеје. Они приђоше Велфегору и једоше жртве мртвима. Расрдише га делима својим и он им помор посла. Тада устаде Финес да исправи и помор престаде. То му се у заслугу урачуна од колена до колена и заувек. Расрдише га код воде меривске и због њих је Мојсије трпео. Узнемирише дух његов и он сагреши уснама својим. Нису истребили народе за које им је Господ рекао, него се с варварима помешаше и научише дела њихова. Служили су киповима њиховим, који су им замка били. Синове своје и кћери своје приносили су на жртву демонима. Проливали су крв невину, крв синова својих и кћери својих, које су жртвовали киповима хананским. Земља огрезну у крви. Упрљаше се делима својим, блудничише поступцима својим. Тада плану гнев Господњи на народ његов и згади му се наслеђе његово. Зато их предаде у руке варвара, па су њима владали непријатељи њихови. Мучили су их непријатељи њихови, стењали су под руком њиховом. Ослобађао их је много пута, али су га они гневили поступцима својим, тако да су пропадали због недела својих. Он виде невољу њихову, чу јадање њихово и сети се савеза свога с њима и сажали се по милости својој великој. Он учини да се сажале сви они који су их били заробили. Спаси нас, Господе, Боже наш, и сабери нас од варвара да славимо име твоје свето, да се поносимо славом твојом! Благословен Господ, Бог Израиљев, заувек и довека! Сав народ нека каже: „Амин! Алилуја!” Хвалите Господа јер је добар, довека је милост његова! Нека кажу они које је Господ спасао, које је откупио из руке душманске. Скупио их је из свих земаља, са истока и запада, са севера и мора. Они су лутали по пустињи, у пустоши, и пут насељеном граду не нађоше. Били су изгладнели и жедни и душе њихове биле су клонуле. Тада завапише Господу у невољи својој и он их избави из патње њихове. Изведе их на прави пут, који води у град насељени. Хвалите Господа због милости његове, због чудеса његових синовима људским! Јер он напоји душу ожеднелу, заситио је душу изгладнелу. Они су седели у тами и сени смртној, у беди гвожђем оковани. Пркосили су речима Божјим и презирали вољу Свевишњег. Он им срца њихова патњама сломи, посртали су, али не беше никог да им помогне. Тада они завапише Господу у патњи својој и он их од невоља избави. Изведе их из таме и сени смртне и раскида окове њихове. Хвалите Господа због милости његове, због чудеса његових синовима људским! Јер он разби врата бронзана и сломи пречаге гвоздене. Безумници су страдали због погрешних путева својих и патили су због грехова својих. Свако јело се гадило души њиховој и дођоше до врата смртних. Они завапише Господу у патњи својој и он их избави из невоља њихових. Реч своју посла и исцели их и избави из гроба њиховог. Хвалите Господа због милости његове и чудеса његових синовима људским! Приносите жртве захвалнице, објављујте кличући дела његова! Они који на лађама морем плове, који на водама дубоким тргују, видели су дела Господња и чудеса његова на пучини. Он каже и диже се ветар силан, који таласе подиже. До неба се дижу и до бездана спуштају, па им је у невољи душа обамрла. Посрћу и тетурају се као пијани, нестаје све знање њихово. Тада завапише Господу у муци својој и он их избави из невоље њихове. Он олују стишава и таласи умукну. Тада се они тишини радују и он их у жељену луку води. Хвалите Господа због милости његове и чудеса његових синовима људским! Уздижите га на сабору народном, славите га на збору старешина! Он претвара реке у пустињу и изворе воде у суво, плодну земљу у слану пустош због злоће становника њихових. Он претвара пустињу у потоке водене и суву земљу у изворе воде. Тамо гладне насељује и они подижу град за живљење. Они поља засејавају и винограде саде, тако да плодове добијају. Он их благослови и умножише се веома и не смањи се стока њихова. Потом се умањише и ослабише под теретом невоље и патње. Он показа презир према старешинама и пусти их да по пустоши без пута лутају. Он из беде сиромаха подиже и нараштаје као стада множи. Добри то виде и радују се, а свим зликовцима затварају се уста њихова. Ко је мудар нека пази на ово и нека увиди доброту Господњу! Песма. Псалам Давидов. Боже, моје срце је спремно! Певаћу и свираћу, да, славо моја! Пробудите се, харфице и тамбуро, зору ћу пробудити! Хвалићу те, Господе, међу народима, певаћу те међу масама! Од небеса је виша милост твоја и до облака је истина твоја! Узвиси се до небеса, Боже, и по целој земљи нека је слава твоја! Да би се избавили миљеници твоји, спаси нас десницом својом и услиши нас! Бог рече у светињи својој: „Радујући се, разделићу Сихем и размерићу долину Сокот! Мој је Галад, мој је Манасија, Јефрем је заштита главе моје, Јуда је скиптар мој! Моав је посуда из које се умивам, на Едом ћу бацити обућу своју, клицаћу над Филистејом!” Ко ће ме одвести до утврђеног града? Ко ће ме пратити до Едома? Зар нећеш ти, Боже, који си нас одбацио и не идеш, Боже, с четама нашим? Помози нам против непријатеља, јер је немоћно спасење од људи! С Богом ћемо бити снажни и он гази непријатеље наше! Хоровођи. Псалам Давидов. Боже, славо моја, немој да ћутиш јер уста злих и уста лукавих отварају се на мене, говоре ми језиком лажљивим. Окружили су ме речима мржње, нападају ме ни због чега. Иако их волим, они ме оптужују, а ја се молим. Узвраћају ми зло за добро и мржњу за љубав моју. Подигни на њега зликовца и противник нека му здесна стане! Кад му се суди, нека буде крив и нека му се за грех узме молитва његова! Нека му дани малобројни буду, а службу његову други добије! Деца његова нека сирочад постану, а жена његова – удовица! Нека скитају и просе деца његова, нека ишту из рушевина њихових! Лихвар нек му узме све што има, туђинци нека разграбе сав труд његов! Нека му се нико не смилује, нека се нико не сажали на сирочад његову! Нека се затре потомство његово, у следећем нараштају нека се угаси име његово! Нека се сети Господ грехова предака његових и грех мајке његове нека се не избрише! Нека их Господ стално гледа и нека уништи сваки спомен њихов на земљи! Он се није сећао да милост чини, прогнао је невољника и сиромаха и ожалошћеног у смрт терао. Волео је клетву, нека га стигне! Није волео благослов, па нека од њега оде! Клетву је облачио као одећу. Она је ушла као вода у њега и као уље у кости његове. Нека му она буде као огртач којим се покрива, као појас којим се стално опасује! То нека буде плата од Господа тужитељима мојим, који зло говоре против душе моје! А ти, Господе, владару мој, учини ми, имена твога ради! Избави ме добром милошћу својом! Ја сам сиромах и страдалник и срце моје је рањено у мени. Нестајем као сенка која се губи, као скакавца ме прогоне. Колена моја од поста клецају, без уља ми тело смршало. Њима сам ругло постао, гледају ме и главама машу. Помози ми, Господе, Боже мој! Спаси ме милошћу својом! Нека спознају да је ово прст твој, да си ти ово учинио. Они проклињу, а ти благослови! Они устају, али нека се постиде, а нека се обрадује слуга твој! Нека се стидом огрну тужитељи моји, срамотом својом као огртачем нека се покрију! Хвалићу Господа веома устима својим, славићу га усред мноштва! Он стоји с десне стране сиромаху да од осуде спасе душу његову! Псалам Давидов. Реч Господња Господу моме: „Седи мени здесна док положим непријатеље своје за подножје ногама твојим. Скиптар силе твоје шаље Господ са Сиона. Владај посред непријатеља својих! Твој народ је спреман у дан силе твоје у одећи светој. Као роса из крила зоре, уз тебе је младост твоја.” Господ се заклео и неће се покајати: „Ти си свештеник довека, по начину Мелхиседековом.” Господ ти је здесна, побиће цареве у дан гнева свога. Судиће варварима, гомилаће се телеса, биће глава разбијених по целој земљи. На путу ће се из потока напити и дићи ће главу високо. Алилуја! Хвалићу Господа свим срцем на збору праведника и на сабору. Велика су дела Господња, нека их истражују сви који их воле. Величанствено је и сјајно дело његово и правда његова остаје довека. Чудесима својим је спомен учинио, благ је и милосрдан Господ. Храну даје онима који га се боје, увек се сећа савеза свога. Силу дела својих показао је народу свом, даде им наследство варвара. Дела су руку његових истина и правда, постојане су све наредбе његове. Утврђене су стално и довека, засноване на истини и исправности. Он посла избављење народу своме, заувек постави савез свој. Свето и узвишено је име његово. Почетак мудрости је страх Господњи, добре су разборитости они који га врше. Хвала његова довека траје. Алилуја! Благо човеку који се боји Господа, коме је велика љубав у заповестима његовим. Моћно ће бити на земљи потомство његово, род праведника биће благословен. Обиље и богатство су у дому његовом и вечно траје правда његова. Сија у тами светлост праведнима, блага, милостива и праведна. Благо човеку који је милостив и у зајам даје, реч његова ће се на суду одржати. Он неће посрнути никада, праведник ће се помињати вечно. Он се не боји рђаве вести, мирно је срце њеово јер се у Господа узда. Срце његово је храбро, ничег се не боји, сигурно гледа противнике своје. Он троши и сиротињи даје, довека траје праведност његова, у слави ће се подићи чело његово. Зликовац љутито гледа, зубима шкрипи и вене, пропада у жељама рђавим. Алилуја! Хвалите, слуге Господње, хвалите име Господње! Нека буде благословено име Господње од сада па довека! Од изласка сунца до заласка нека се слави име Господње! Господ је узвишен над свим варварима, изнад небеса је слава његова. Ко је као Господ, Бог наш, који на висини борави? Он се сагиње да би гледао небо и земљу. Он подиже из греха убогог и из блата уздиже сиромаха да би га посадио с кнезовима, с кнезовима народа свога. Нероткињу насељава у кућу као срећну мајку деце. Алилуја! Кад изађе Израиљ из Египта, дом Јаковљев из народа туђег, Јудеја постаде светилиште његово и Израиљ област његова. Море виде и узмаче, а Јордан пође натраг. Брегови скакаху као овнови, а брда као јагањци. Шта ти је, море, па узмичеш и теби, Јордане, да се враћаш? Брегови, скачете као овнови и брда као јагањци! Подрхтавај, земљо, пред лицем Господњим, пред лицем Бога Јаковљевог, који стену претвори у извор воде и кремен у збориште воде. Не нама, Господе, не нама, већ имену свом славу дај, због милости своје и истине своје. Зашто да говоре варвари: „Па где је Бог њихов?” Наш Бог је на небесима и све што пожели – учини. Кипови су њихови сребро и злато, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре, очи имају, а не виде. Уши имају, а не чују, ноздрве имају, а не омиришу. Руке имају, а не хватају, ноге имају, а не ходају, из грла не говоре. Такви су они који их праве и сви они који се у њих уздају. Израиљу, у Господа се уздај, он је помоћник њихов и штит њихов! Доме Аронов, у Господа се уздај, он је помоћник њихов и штит њихов. Ви који се бојите Господа у Господа се уздајте, он је помоћник њихов и штит њихов! Господ се сећа нас, благословиће нас! Он ће благословити дом Израиљев, благословиће дом Аронов. Благословиће оне који се Господа боје, оне мале са оним великим. Нека вас Господ умножи, вас и синове ваше! Нека вас благослови Господ, који је створио небо и земљу! Небо је небо Господње, а земљу је дао синовима људским. Неће мртви хвалити Господа, нити они који су у тишину сишли, него ми ћемо Господа славити, од сада па довека! Алилуја! Господа сам волео јер чује глас преклињања мога. Пригну к мени уво своје у дане кад га призвах. Спуташе ме везе смртне, снађоше ме муке паклене, западох у тугу и невољу. Тада призвах име Господње: „О, Господе, избави душу моју!” Милостив и праведан је Господ, милосрдан је Бог наш. Господ чува безазлене, мучио сам се, а он ме избави. Врати се, душо моја, у мир свој, јер ти Господ добро учини. Он ми од смрти душу избави, од суза око моје, од пада ноге моје. Ићи ћу пред лицем Господњим у земљи живих. Веровао сам и када рекох: „Несрећан сам веома.” У слабости својој рекох: „Сваки човек је лажов!” Чиме да узвратим Господу за сва добра која ми учини? Узећу чашу спасења и призваћу име Господње. Испунићу Господу све завете пред целим народом његовим. Драгоцена је у очима Господњим смрт верника његових. О, Господе, ја сам слуга твој, слуга сам твој, син слушкиње твоје, ти си раскинуо окове моје. Теби ћу принети жртву захвалну и призваћу име Господње. Испунићу Господу све завете пред целим народом његовим, у предворјима дома Господњег, усред тебе, Јерусалиме! Алилуја! Хвалите Господа сви варвари, славите га сва племена! Силна је према нама милост његова и вечна је истина његова! Захваљујте Господу јер је он добар и вечна је милост његова! Нека каже Израиљ: „Вечна је милост његова!” Нека каже дом Аронов: „Вечна је милост његова!” Нека кажу сви који се Господа боје: „Вечна је милост његова!” Из невоље призвах Господа и из даљине он ме услиша. Господ је уз мене, нећу се бојати. Шта може да ми човек учини? Господ ми помаже, па слободно гледам непријатеље своје. Боље је уздати се у Господа него ослањати се на човека. Боље је уздати се у Господа него ослањати се на моћнике. Сви варвари ме опколише, али их уништавам у име Господње. Окружише ме и опколише, али их уништавам у име Господње. Опколише ме као пчеле, оне жаре као огањ у трњу, али их уништавам у име Господње. Ударали су ме и гурали да паднем, али ми је Господ помогао. Господ је снага моја и песма, он ми је спасење. Глас радости и спасења чује се у шаторима праведника, десница Господња снажи. Десница Господња се узвиси, десница Господња снажи. Нећу умрети, него ћу живети, објављиваћу дела Господња. Прекором ме казни Господ, али ме смрти не предаде. Отворите ми врата правде, ући ћу кроз њих и славићу Господа. То су врата Господња, кроз њих праведници улазе. Захваљујем ти што си ме услишио и спаситељ ми постао. Камен који одбацише зидари постаде носећи камен на углу. То учини Господ и дивно је у очима нашим. То је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему! О, Господе, спасење нам даруј, о, Господе, успех нам даруј! Нека је благословен онај који долази у име Господње, благосиљамо вас из дома Господњег! Бог је Господ и он нас је обасјао. Уредите поворку с гранчицама, све до рогова жртвеника. Ти си Бог мој, теби захваљујем, Боже мој, тебе узвисујем! Захваљујте Господу јер је добар и вечна је милост његова! Блажени су они чији је пут непорочан и који ходе по закону Господњем! Блажени су они који чувају сведочанства његова и читавим срцем њега траже, који неправду не чине и иду путевима његовим! Ти си дао наредбе своје да се чувају брижно. О, када би били постојани путеви моји, да чувам наредбе твоје! Тада се не бих постидео када бих пазио на све заповести твоје. Славићу те чистим срцем кад научим твоје судове праведне. Чуваћу наредбе твоје, немој да ме сасвим напустиш! Како ће младић чистим сачувати пут свој? Ако чува пут твој! Свим срцем својим тебе тражим, не дај ми да се удаљим од наредби твојих! У срце своје сакрио сам речи твоје да не бих теби згрешио. Благословен си ти, Господе! Научи ме наредбама својим! Објављујем уснама својим све судове уста твојих. Радујем се на путу сведочанства твојих као читавом богатству. Размишљаћу о наредбама твојим и пазити на стазе твоје. Уживам у заповестима твојим и реч твоју не заборављам. Буди милостив слуги твоме да жив будем и да чувам реч твоју. Отвори очи моје да видим лепоту закона твога! Ја сам странац на земљи, немој скривати од мене заповести своје! Од чежње умире душа моја стално за заповестима твојим. Охолима си запретио, проклети су они који су напустили заповести твоје. Удаљи од мене ругање и презир јер чувам сведочанства твоја. Чак и кад седе великаши и договарају се против мене, слуга твој размишља о наредбама твојим. Чак су ми наслада сведочанства твоја, то су саветници моји. У праху лежи душа моја, оживи ме по речи својој! Казивао сам ти путеве своје и ти си ме услишио. Научи ме наредбама твојим! Објасни ми пут одредаба својих и размишљаћу о чудесима твојим. У сузама је душа моја од туге, уздигни ме речима својим. Пут лажи удаљи од мене и подари ми закон свој. Изабрао сам пут истине, преда мном су наредбе твоје. Прионуо сам уз сведочанства твоја, Господе, немој ме постидети. Трчим путем заповести твојих, ти си отворио срце моје. Покажи ми, Господе, пут правила својих, да га се држим довека. Уразуми ме да држим закон твој и да га свим срцем чувам. Упути ме на стазу заповести својих јер је на њој радост моја. Приклони срце моје сведочанствима својим, а не према лакомости. Одврати очи моје да не гледају ништавило, оживи ме на путу своме. Испуни слуги своме обећање своје које си дао онима који те се боје. Уклони поругу које се плашим јер су добре заповести твоје. Ево, чезнуо сам за прописима твојим, оживи ме правдом својом. Нека дође на мене милост твоја, Господе, и спасење по обећању твоме! Одговорићу ономе који ме ружи јер се уздам у реч твоју. Не узимај из уста мојих реч истине јер се уздам у одлуке твоје. Чуваћу стално закон твој, увек и довека. Ићи ћу слободно јер истражујем заповести твоје. Пред царевима ћу говорити о прописима твојим и нећу се постидети. Уживам у заповестима твојим, које сам заволео. Пружам руке своје према заповестима твојим, које сам заволео, и размишљам о наредбама твојим. Сети се речи слуги твоме која ми наду даје. То ме је тешило у невољи мојој, што ме оживљује реч твоја. Охоли ме тешко нападају, али ја не одступам од закона твога. Сећам се, Господе, давних судова твојих, и то ме теши. Гнев ме обузима због зликоваца који напуштају закон твој. Наредбе твоје мени су песме у дому поклоничком моме. Сећам се, ноћу, имена твога, Господе, и чуваћу закон твој. Ово је жеља моја да чувам заповести твоје. Ја рекох: „Наследство моје је, Господе, да чувам речи твоје.” Свим срцем преклињем лице твоје, смилуј ми се, по речи својој. Размишљам о путевима својим и усмерио сам ноге своје према сведочанствима твојим. Хтео сам и нисам оклевао да чувам заповести твоје. Окружују ме мреже зликовачке, али нисам заборавио закон твој. У поноћ устајем да те славим због праведних одлука твојих. Пријатељ сам свима који те се боје и који чувају прописе твоје. Пуна је земља милости твоје, Господе, научи ме наредбама својим. Учинио си добро слуги своме, Господе, по речи својој. Научи ме доброј разборитости и знању јер верујем заповестима твојим. Лутао сам пре страдања свога, али сада чувам реч твоју. Ти си добар и добра чиниш, поучи ме наредбама твојим. Охоли смишљају лажи против мене, а ја се свим срцем држим заповести твојих. Неосетљиво је као лој срце њихово, а ја уживам у закону твоме. Добро је што страдам, да бих схватио заповести твоје. Милији ми је закон уста твојих него хиљаде златника и сребрника. Створиле су ме и саздале руке твоје, просветли ме да се научим заповестима твојим. Они који се тебе боје гледају ме и радују се јер се уздам у реч твоју. Знао сам, Господе, да су праведне одлуке твоје и да си ме с правом прекоревао. Нека ме теши милост твоја као што си обећао слуги своме. Нека дође на мене милосрђе твоје да бих живео јер уживам у закону твоме. Нека се постиде охоли који ме без разлога муче, а ја размишљам о наредбама твојим. Нека ми приђу они који те се боје и који знају сведочанства твоја. Нека ми срце моје чисто буде у наредбама твојим да се не бих постидео. Душа моја жуди за спасењем твојим, уздам се у реч твоју. Очи моје жуде за речима твојим и говорим: „Када ћеш ме утешити?” Постадох као мех у диму, али нисам заборавио наредбе твоје. Колико је дана слуги твоме? Када ћеш судити прогонитељима мојим? Охоли ми ископаше јаму, они који нису по закону твоме. Истините су све заповести твоје. Без разлога ме прогоне, помози ми! Умало ме не истребише са земље, али ја не напустих наредбе твоје. Оживи ме по милости својој, а ја ћу чувати сведочанства твоја. Довека је реч твоја, Господе, постојана као небеса. Од колена до колена је истина твоја, земљу си учврстио да стоји. По твојим наредбама данас стоји јер све теби служи. Да твој закон није весеље моје, пропао бих у невољи својој. Наредбе твоје нећу заборавити довека, њима ме ти оживљујеш. Теби припадам, спаси ме, јер сам тражио заповести твоје. Зликовци вребају да ме униште, али ја пазим на прописе твоје. На свему савршеном границу видим, али је бескрајна заповест твоја. О, како сам заволео закон твој! По цео дан размишљам о њему. Заповест твоја ме чини мудријим од непријатеља мојих јер је она уз мене стално. Постадох мудрији од свих учитеља својих јер размишљам о сведочанствима твојим. Мудрији сам и од стараца јер сам чувао наредбе твоје. Од свих злих путева заустављам ноге своје да бих сачувао речи твоје. Не одступам од одлука твојих јер си ме ти тако научио. Како су слатке непцу моме речи твоје, више од меда устима мојим. Уразумих се од заповести твојих и зато мрзим све стазе лажне. Светиљка је нози мојој реч твоја и видело стази мојој. Заклео сам се, и то ћу одржати, да ћу чувати праведне одлуке твоје. Потиштен сам веома, Господе, оживи ме речју својом. Господе, прими приносе уста мојих и научи ме одлукама својим. Живот мој је на измаку стално, али не заборављам закон твој. Зликовци су ми замку поставили, али не одступам од заповести твојих. Сведочанства твоја су ми стално наслеђе јер она веселе срце моје. Пригнуо сам срце своје да врши наредбе твоје увек и до краја. Дволичне сам мрзео, а волео сам закон твој. Ти си заклон мој и штит мој, уздам се у реч твоју. Одступите од мене злочинци, а ја ћу испуњавати заповести Бога свога! Укрепи ме по речи својој и живећу, немој да се разочарам у нади својој. Учврсти ме и спашћу се и пазићу стално на наредбе твоје. Одбацујеш све оне који одбацују наредбе твоје јер су погрешне мисли њихове. Као отпатке одбацујеш све зликовце на земљи и зато сам заволео сведочанства твоја. Од страха пред тобом трепери тело моје и стрепим од одлука твојих. Чинио сам што је право и праведно, немој да ме предаш противницима мојим. Заузми се за слугу свога и његово добро, немој да ме охоли сатру. Очи моје чезну за спасењем твојим и за речју правде твоје. Учини слуги твоме по милости својој и научи ме правилима својим. Ја сам слуга твој, уразуми ме, да схватим сведочанства твоја. Време је да Господ чини, разорише закон твој. Због тога волим заповести твоје више него злато и суво злато. Због тога ходим по одредбама твојим, а мрзео сам све стазе лажне. Дивна су сведочанства твоја, зато их чува душа моја. Откривање речи твојих просветљује, безазленог уразумљује. Пун жудње отварам уста своја, чезнем за заповестима твојим. Обрати се к мени и милостив ми буди као онима који воле име твоје. Учврсти кораке моје по речи својој и не дај да икакво зло овлада мноме. Избави ме од насиља људског, а ја ћу чувати заповести твоје. Обасјај лицем својим слугу свога и научи ме наредбама својим. Потоци суза теку из очију мојих зато што не чувају закон твој. Ти си праведан, Господе, и исправне су одлуке твоје! Поставио си праведна сведочанства своја и истинита веома. Ревност моја ме нагриза јер непријатељи моји заборавише реч твоју. Пречишћена је веома реч твоја и воли је слуга твој. Ја сам неугледан и презрен, али не заборављам наредбе твоје. Правда је твоја правда вечна и закон твој је истина. Снађоше ме мука и невоља, али се радујем заповестима твојим. Праведна су вечно сведочанства твоја, просветли ме и бићу жив. Вапио сам из свег срца: „Господе, услиши ме!” Ја ћу држати наредбе твоје. Призивао сам те: „Спаси ме!” Сачуваћу сведочанства твоја. Претицао сам зору и вапио: „Уздам се у реч твоју!” Претичу очи моје стражу ноћну да бих размишљао о речи твојој. Почуј глас мој по милости својој, Господе, оживи ме по одлуци својој! Примичу ми се прогонитељи лукави, удаљили су се од закона твога. Ти си близу, Господе, и истините су све заповести твоје. Одавно сам упознао сведочанства твоја, да си их поставио заувек. Погледај невољу моју и избави ме јер нисам заборавио закон твој. Подржи парницу моју и одбрани ме, оживи ме по речи својој. Далеко је од зликоваца спасење јер не маре за наредбе твоје. Милосрђе твоје је велико, Господе, оживи ме одлукама својим. Много је непријатеља мојих и противника мојих, али ја не одступам од сведочанстава твојих. Видех отпаднике и згадише ми се, они не чувају речи твоје. Погледај како сам волео наредбе твоје, Господе, оживи ме по милости својој. Суштина речи твоје је истина и вечна је свака одлука правде твоје. Моћници ме без разлога гоне, али само пред речи твојом трепери срце моје. Радујем се речима твојим као онај који велик плен задобије. Мрзим лаж и ње се гадим, заволео сам закон твој. Седам пута на дан хвалим тебе због праведних одлука твојих. Много мира имају они који воле закон твој, ни о шта се они не спотичу. Чекам, Господе, спасење твоје и испуњавам заповести твоје. Душа моја чува сведочанства твоја и волим их веома. Чувао сам заповести твоје и сведочанства твоја јер су пред тобом сви путеви моји. Нека допре до тебе, Господе, вапај мој! Просветли ме речју својом! Нека дође молитва моја пред лице твоје, избави ме по речи својој! Усне моје нека ти запевају хвалу јер ме учиш наредбама својим. Нека језик мој пева речи твоје јер су праведне све заповести твоје. Нека ми помаже рука твоја јер изабрах заповести твоје. Жудим, Господе, за спасењем твојим, а наслада ми је закон твој. Нека живи душа моја и нека те слави и нека ми помогну одлуке твоје. Ја залутах као овца изгубљена, потражи слугу свога јер нисам заборавио заповести твоје. Песма узлажења. У невољи својој завапих Господу и он ме услиши. Господе, избави душу моју од усана лажљивих. Шта ће ти дати и шта ће ти пружити језик лажљив? Стреле оштре силнога и смрековину ужарену! Тешко мени што сам изгнан у Месех и боравим у шаторима кедарским! Дуго је живела душа моја с непријатељима мира. Ја сам смирен, али кад проговорим, они су за рат. Песма узлажења. Подижем очи своје према горама, одакле ће ми помоћ доћи. Помоћ моја је од Господа, који је небо и земљу створио. Неће он дати да посрне нога твоја! Неће задремати чувар твој! Гле, не дрема и не спава чувар Израиљев! Господ је чувар твој, Господ је хлад твој са десне руке твоје. Неће ти наудити Сунце дању ни Месец ноћу. Господ ће те од сваког зла сачувати, сачуваће душу твоју. Господ ће чувати излазак твој и долазак твој од сада па довека. Песма узлажења. Давидова. Обрадовах се кад ми рекоше: „Хајдемо у дом Господњи!” Стоје ноге наше на вратима твојим, Јерусалиме! Јерусалим је као град саграђен, у једно саливен! Ту узлазе племена, племена Господња, сведочанства Израиљу, да славе име Господње. Онде стоје судијске столице, престоли дома Давидовог. Молите за мир Јерусалиму! Благо онима који тебе воле! Нека буду мирне зидине твоје и спокојне палате твоје! Ради браће своје и пријатеља својих кличем ти: „Мир теби!” Ради дома Господа, Бога нашег, добро теби желим. Песма узлажења. Подижем очи своје теби који на небесима пребиваш. Ето, као што су упрте очи слугу у руку господара њихових, као што су очи слушкиње упрте у руку господарице њене, тако су очи наше упрте у Господа, Бога нашега, док се смилује на нас. Смилуј нам се, Господе, смилуј нам се јер смо се много презира нагутали. Нагутала се презира душа наша, поруге обесних и срамоћења охолих. Песма узлажења. Давидова. Нека говори Израиљ: „Да није Господ био са нама, да није Господ био са нама кад су људи против нас устали, живе би нас прогутали кад се распалио против нас гнев њихов. Бујица би нас потопила, река би однела душе наше. Бујица би потопила душе наше, вода би нас прекрила!” Нека је благословен Господ, који нас не предаде као плен зубима њиховим. Душе наше се избавише као птица из замке ловчеве. Замка се раскину и ми умакосмо! Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небеса и земљу. Песма узлажења. Као гора Сион је онај који се узда у Господа. Не мења се и довека остаје. Брегови окружују Јерусалим, а Господ окружује народ свој од сада па довека. Неће владати палица зликовачка над наслеђем праведничким да не би и праведници у безакоње пружили руке своје. Учини, Господе, добро добрима и онима који су чистог срца. Оне који скрећу на криве стазе отераће Господ са онима који безакоње чине. Мир Израиљу! Песма узлажења. Кад је Господ враћао робље сионско, били смо као у сну. Тада су нам уста била пуна смеха, а језик певања. Тада су варвари говорили: „Велика им дела учини Господ!” Велика нам дела учини Господ, зато се веселимо. Господе, врати робље наше као потоке у Негев! Они који са сузама сеју, с песмом жању! Кад су одлазили, ишли су плачући носећи семе за сетву, а враћали су се певајући носећи снопове своје. Песма узлажења. Соломонова. Ако Господ не гради кућу, узалуд се градитељи муче. Ако Господ не чува град, узалуд стражар не спава. Узалуд вам је да рано устајете, да касно лежете и да једете хлеб муке. Он то даје миљенику и док овај спава. Ево: синови су дар од Господа, пород је награда његова. Оно што су стреле у руци ратника, то су синови у младости. Благо човеку који је њима тоболац свој напунио, неће се постидети кад се буде препирао с непријатељима на вратима. Песма узлажења. Благо свакоме који се боји Господа и који иде путевима његовим. Хранићеш се делима руку својих. Благо теби, добро ће ти бити! Жена твоја је као лоза родна у одајама дома твога. Синови твоји су као младице маслине око стола твога. Ето, тако ће бити благословен човек који се Господа боји. Благословиће те Господ са Сиона и гледаћеш срећу Јерусалима у све дане живота свога. Видећеш синове синова својих. Мир над Израиљем! Песма узлажења. Нека каже Израиљ: „Много су ме тлачили од младости моје. Много су ме тлачили, али ме не савладаше. По леђима мојим орачи су орали и дугачке бразде повлачили. Међутим, Господ је праведан, исече конопце безбожника!” Нека се постиде и узмакну сви који Сион мрзе. Они ће бити као трава на крововима која увене и пре него што је почупају. Њоме жетелац не напуни руке своје, ни наручје онај који снопове везује. А пролазници неће говорити: „Благослов Господњи је над вама, благосиљамо вас именом Господњим!” Песма узлажења. Из дубине вапим теби, Господе! Господе, почуј глас мој! Нека пази уво твоје на глас мољења мога! Ако се, Господе, будеш грехова сећао, Господе, ко ће опстати? Међутим, у теби је праштање да би те се бојали. У Господа се уздам, душа моја се у његову реч узда. Душа моја више чека Господа него зору стража јутарња. Нека чека Израиљ Господа јер је милост у Господа и обилно је откупљење његово. Он ће откупити Израиљ од свих безакоња његових. Песма узлажења. Давидова. Господе, не горди се срце моје, нити се узносе очи моје. Не идем на велике ствари, нити на оно што ме превазилази. Заиста сам се смирио и умирио душу своју, као одојче на грудима мајке своје, као одојче је у мени душа моја. Нека се у Господа Израиљ узда од сада па довека. Песма узлажења. Опомени се, Господе, Давида и свих напора његових. Како се заклињао Господу и заветовао снази Јаковљевој: „Нећу ући у шатор дома свог, нити се попети на лежај постеље своје, нећу дати сна очима својим, нити трепавицама да се склопе док не нађем место Господу, боравиште снази Јаковљевој.” Ето, чусмо да је у Ефрати, нађосмо га у пољима јаримским. Уђимо у стан његов, поклонимо се подножју ногу његових! Устани, Господе, пођи ка почивалишту своме, ти и ковчег силе твоје! Свештеници твоји нека се обуку у правду и праведници нека се радују! Због Давида, слуге твога, не одвраћај лице од помазаника свога. Господ се заклео Давиду истином, од које неће одступити: „Потомка из тела твога посадићу на престо твој. Ако сачувају савез синови твоји и сведочанство моје коме их учим, онда ће и синови њихови довека седети на престолу твом!” Господ изабра Сион, радо борави на њему. „Ово је моје почивалиште вечно, овде ћу боравити јер ми је угодно. Храну ћу његову благословити, сиромахе ћу хлебом нахранити. Обући ћу у спасење свештенике његове, клицаће радосно праведници његови. Ту ћу учинити да израсте изданак Давиду, поставићу видело помазанику своме. У срамоту ћу обући непријатеље његове, а на њему ће блистати круна његова!” Песма узлажења. Давидова. Гле, како је добро и лепо кад сва браћа заједно живе! Као чисто уље на глави које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут одеће његове. Као роса на Ермону Која силази на горе сионске. Онде је утврдио Господ благослов и живот довека. Сад благосиљајте Господа све слуге Господње које стојите у дому Господњем ноћу. Уздигните према светилишту руке своје и благосиљајте Господа. Нека те благослови Господ са Сиона, који је створио небо и земљу. Алилуја! Хвалите име Господње, хвалите слуге Господње! Ви који стојите у дому Господњем, у предворјима дома Божјег. Хвалите Господа јер је добар Господ! Појте имену његовом јер је дивно! Јакова изабра себи Господ, Израиља за наследство своје. Ја знам да је Господ велик и да је Господ изнад свих богова. Све што Господ зажели, то он и чини на небу и на земљи, у морима и у свим безданима. Он подиже облаке с краја земље, ствара муње и кишу, изводи ветар из скровишта његових. Он поби првенце у Египту од људи и од стоке. Он показа знаке и чудеса усред тебе, Египте, на фараону и свим слугама његовим. Он поби варваре многе и погуби цареве јаке: Сиона, цара аморејског, и Ога, цара васанског, и сва царства хананска. Он даде земљу њихову у наслеђе, у наслеђе Израиљу, народу своме. Господе, вечно је име твоје и спомен на тебе, Господе, од колена до колена. Господ ће дати правду народу своме и смиловаће се на слуге своје. Идоли варварски су сребрни и златни, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре, очи имају, а не виде. Уши имају, а не чују, и даха нема у устима њиховим. Такви су и они који их праве и сви који се у њих уздају. Доме Израиљев, благосиљај Господа! Доме Аронов, благосиљај Господа! Доме Левијев, благосиљај Господа! Сви који се бојите Господа благосиљајте Господа! Нека је благословен Господ на Сиону, који у Јерусалиму живи! Алилуја! Хвалите Господа јер је добар, јер је вечна милост његова! Хвалите Бога над боговима, јер је вечна милост његова! Хвалите Господара над господарима, јер је вечна милост његова! Једини он учини чудеса велика, јер је вечна милост његова. Он премудро сазда небеса, јер је вечна милост његова. Он утврди земљу над водама, јер је вечна милост његова. Он је створио видела велика, јер је вечна милост његова. Сунце да влада даном, јер је вечна милост његова. Месец и звезде да владају ноћу, јер је вечна милост његова. Он поби првенце Египту, јер је вечна милост његова. Изведе из њега Израиљ, јер је вечна милост његова. Руком крепком и мишицом подигнутом, јер је вечна милост његова. Он Црвено море раздвоји, јер је вечна милост његова. И преведе Израиљ посред њега, јер је вечна милост његова. А фараона и војску његову сурва у Црвено море, јер је вечна милост његова. Преведе преко пустиње народ свој, јер је вечна милост његова. Он поби цареве велике, јер је вечна милост његова. И погуби цареве моћне, јер је вечна милост његова. Сиона, цара аморејског, јер је вечна милост његова. И Ога, цара васанског, јер је вечна милост његова. И даде у наследство земљу њихову, јер је вечна милост његова. У наследство Израиљу, слуги своме, јер је вечна милост његова. Он нас се сетио у понижењу нашем, јер је вечна милост његова. Избавио нас је од непријатеља наших, јер је вечна милост његова. Он даје храну сваком телу, јер је вечна милост његова. Славите Бога небеског, јер је вечна милост његова! Поред река вавилонских седели смо и плакали сећајући се Сиона. О врбе поред окачили смо харфице. Тамо нам они који нас заробише рекоше да певамо, поробљивачи наши затражише да се веселимо: „Певајте нам неку песму сионску!” Како да певамо песму Господњу у земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека се осуши десница моја! Нека ми се језик за непца прилепи ако те се не сетим и ако не ставим Јерусалим изнад сваке радости своје! Сети се, Господе, синова Едомових како су говорили при рушењу Јерусалима: „Разорите, до темеља га разорите!” Кћери вавилонска, рушитељице! Блажен нека је онај који ти плати за зла која си нам нанела! Блажен нека је онај који зграби и смрска о камен децу твоју! Псалам Давидов. Захваљујем ти из свег срца свога, пред боговима ћу ти певати. Клањам се пред светим храмом твојим, захваљујем имену твоме јер си милост своју и истину своју уздигао изнад имена свога и обећања свога. У дан кад сам те призвао, ти си ме услишио и окрепио душу моју. Захваљиваће ти сви цареви земаљски кад чују речи уста твојих. Певаће о путевима Господњим јер је велика слава Господња. Господ је узвишен, али гледа понизног, а охолог издалека познаје. Ако идем скроз потиштен, ти ћеш ме оживети. Пружи руку своју против гнева непријатеља мојих и нека ме спасе десница твоја. Господ ће учинити све за мене. Господе, вечна је милост твоја! Не заборави дела руку својих! Хоровођи. Псалам Давидов. Господе, ти ме испитујеш и ти ме познајеш. Ти знаш кад седам и кад устајем, издалека знаш помисли моје. Ходам, почивам – ти гледаш, познајеш све путеве моје. Још ми реч на језик није дошла, а гле, Господе, ти је знаш! Страга и спреда ти ме обухваташ и стављаш на мене руку своју. Чудесно ми је то сазнање моје, превисоко да бих га схватио. Куда да одем од духа твога? Куда да утекнем од лица твога? Ако се на небо издигнем, ти си тамо. Да се нађем у подземљу, ти си тамо. Да узмем крила зоре и да се на крај мора одселим, чак и онде би ме пратила рука твоја и држала десница твоја. Да кажем: „Тама ће ме сакрити, око мене ноћ постаје”, ни тама теби није тамна, а ноћ ти је светла као дан. Ти си створио бубреге моје, саздао ме у утроби мајке моје. Хвала ти што си ме дивно саздао, што су дивно саздана дела твоја. То добро зна душа моја. Није сакривена од тебе кост моја док сам у тајности саздаван, откан у дубини земље. Заметак мој видеше очи твоје, записани су дани у књизи док није ниједан постојао. Како су ми, Боже, недокучиве помисли твоје, како им је број недокучив! Да их пребројим? Више их је него песка! Кад се пренем, још си са мном. Да хоћеш, Боже, да убијеш зликовца! Крволочни нека одступе од мене! Они ружно говоре о теби, говоре лажно непријатељи твоји. Господе, зар да не мрзим непријатеље твоје? Зар да ми се не гаде противници твоји? Мрзим их мржњом великом, сматрам их непријатељима својим. Проникни у мене, Боже, срце ми упознај, испитај ме и упознај мисли моје! Погледај да ли сам на кривом путу и води ме путем вечним! Хоровођи. Псалам Давидов. Избави ме, Господе, од злог човека, сачувај ме од човека насилника! Они смишљају зло у срцу и сваки дан замећу кавгу. Они као змија оштре језике своје, отров змијски је на уснама њиховим. Сачувај ме, Господе, од руку зликоваца, избави ме од човека насилника који хоће да ми ноге саплете. Охоли ми замку постављају, разапеше мрежу поред и поставише клопке. Ја рекох Господу: „Ти си Бог мој! Услиши, Господе, глас мољења мога! Господе, Господе мој! Крепки спаситељу мој! У дан боја заштити главу моју! Не дај, Господе, зликовцима оно што желе, нека се не остваре намере њихове да се не би уздигли. На главу оних који ме опколише нека падне злоба усана њихових. Нека на њих падне угљевље зажарено, нека се у јаму стровале да више не устану. Човек злог језика неће опстати на земљи, човека злог несрећа ће зграбити. Знао сам да ће Господ дати правду убогом и право невољнику. Да, праведници ће славити име твоје и честити ће боравити пред лицем твојим!” Псалам Давидов. Призивам те, Господе, мени похитај! Почуј глас мој кад ти вапим! Нека буде пред тобом као тамјан молитва моја, а уздизање руку мојих као принос вечерњи! Постави, Господе, стражу устима мојим и чувара на отвор усана мојих. Не дај да ми се срце моје злу приклони, да зла дела чиним с људима који безакоња чине. Нека не окусим сласти њихове! Нека ме праведник удари – то је милост! Неће уље за главу одбацити глава моја, а злу ћу се опирати молитвом својом. Кад се стровале низ стене судије њихове, чуће како су благе речи моје. Као кад се оре и бразди земља, тако ће се на рубу подземља разлетети кости њихове. У тебе су, Господе, упрте очи моје, Господе наш, у тебе се уздам, не дај да пропадне душа моја! Сачувај ме од замке коју су ми поставили и од клопки злочинаца! Нека зликовци заједно падну у сопствене замке, а ја ћу проћи! Поучна песма Давидова у пећини. Молитва. Гласом својим Господу вапим, гласом својим Господа преклињем. Изливам пред њим молитву своју, казујем пред њим невољу своју. Ако клоне дух мој у мени, ти знаш стазу моју. На путу којим ходим скривену замку ми поставише. Погледај десно и види, нико ме не препознаје. Нема ми уточишта, нико не мари за душу моју. Вапио сам теби, Господе, и говорио: „Ти си уточиште моје, део мој у земљи живих. Саслушај вапај мој јер сам скрхан веома! Избави ме од прогонитеља мојих јер су јачи од мене! Избави из тамнице душу моју да славим име твоје! Тада ће ме окружити праведници кад ми добро учиниш.” Псалам Давидов. Господе, чуј молитву моју, саслушај мољење моје по истини својој, услиши ме по праведности својој! Не приводи на суд слугу свога јер нико жив не може да се оправда пред тобом. Непријатељ прогони душу моју, о земљу притиска живот мој. Поставља ме у таму као оне који су давно помрли. Утучен је у мени дух мој, срце ми трне у грудима. Сећам се дана прошлих, размишљам о свим делима твојим, помињем дела руку твојих. Пружао сам к теби руке своје, као сува земља је душа моја пред тобом. Господе, брзо ме услиши, дах ми нестаје! Не скривај од мене лице своје да не будем као они који у гроб силазе! Покажи јутром милост своју јер се у тебе уздам. Покажи ми пут којим да идем јер к теби уздижем душу своју. Избави ме, Господе, од непријатеља мојих, к теби сам прибегао. Научи ме да испуњавам вољу твоју јер си ти Бог наш! Дух твој благи нека ме путу правом води. Поживи ме, Господе, због имена свога, изведи из невоље душу моју због праведности своје. По милости својој уништи непријатеље моје и сатри све мучитеље моје јер сам ја слуга твој! Псалам Давидов. Нека је благословен Господ, стена моја! Учи боју руке моје и прсте моје рату. Он је милост моја, утврђење моје, заштита моја и избавитељ мој, штит мој који ме брани и покорава народ мој. Господе, шта је човек па да га упознајеш и син човечји да га пазиш? Човек је као дашак, дани његови су као сена која нестаје. Господе, пригни небеса своја и сиђи! Дотакни брегове и задимиће се! Севни муњом и растерај их, одапни стреле своје и збуни их! С висине пружи руке своје, избави ме и изведи из вода силних и из руке туђинске! Њихова уста лажи говоре, а десница им је десница лажи. Боже, певаћу ти песму нову, свираћу на харфици са десет жица. Ти дајеш царевима спасење и избављаш Давида, слугу свога, од љутога мача. Ослободи ме и избави из руке туђинске! Уста њихова лажи говоре, а десница њихова је десница лажи. Нека синови наши као стабла буду која расту од младости своје, а кћери наше као стубови угаони који храм украшују. Нека нам житнице наше буду обилне сваким родом! Нека се овце наше множе на хиљаде и на десет хиљада по пољима нашим! Нека буду ухрањена говеда наша! Нека не буде рушења, ропства ни крика по улицама нашим! Благо народу коме је тако, благо народу коме је Господ – Бог! Давидов хвалоспев. Уздизаћу те, Боже мој, царе! Благосиљаћу име твоје увек и довека! Сваки ћу те дан благосиљати и хвалићу име твоје увек и довека! Велик је Господ и сваке хвале достојан и недокучива је величина његова. Нараштај нараштају казује дела твоја и објављује силу твоју. Опевам високу славу величанства твога и дивна дела твоја. Она говоре о сили чудеса твојих и ја ћу објављивати величину твоју. Оне разгледају спомен велике доброте твоје и кличу праведности твојој. Милостив је и милосрдан Господ, спор на гнев и пун милости. Господ је добар свима и милостив на створења своја. Нека те хвале, Господе, сва створења твоја и нека те благосиљају праведници твоји! Нека казују славу царства твога и причају о сили твојој да би објавили синовима људским силу твоју, славу и сјај царства твога. Царство твоје је царство вечно и владавина твоја је за све нараштаје. Господ подржава све који посрћу и све погнуте усправља. Очи свих у тебе су упрте, а ти им на време храну дајеш. Ти отвараш руку своју и наситиш добрима све живо. Праведан је Господ на свим путевима својим и милостив у свим делима својим. Господ је близу свима који га призивају, свима који га искрено зову. Он испуњује жељу онима који га се боје, слуша вапај њихов и спасава их. Господ чува све оне који га воле, а све зликовце затире. Нека Господа хвале уста моја и нека благосиља свако тело свето име његово увек и довека! Алилуја! Хвали, душо моја, Господа! Хвалићу Господа док сам жив, певаћу док постојим Богу своме. Не уздајте се у поглаваре, у сина човечјег, од којег нема спасења. Кад изађе дух његов из њега, враћа се у земљу своју и нестају све помисли његове. Благо ономе коме је помоћник Бог Јаковљев, коме је уздање у Господу, Богу његовом, који је створио небо, земљу, море и све што је у њима, који истину вечно чува. Он потлаченима правду даје и гладнима храну даје. Господ свезане ослобађа. Господ отвара очи слепима, Господ усправља погнуте. Господ воли праведнике. Господ чува дошљаке, помаже сиромаху и удовици, а пут грешницима искривљује. Господ ће царевати довека, Бог твој, Сионе, од колена до колена. Алилуја! Хвалите Господа јер је добар! Лепо је певати Богу нашем, хвале је достојан! Господ гради Јерусалим, сабира расејани Израиљ. Он исцељује оне који су сломљена срца и превија ране њихове. Одређује број звезда и свакој име даје. Велик је Господ наш, велике је силе и нема границе разуму његовом. Господ подиже понизне, а зликовце до земље савија. Певајте Господу са захвалношћу, свирајте на харфици Богу нашем! Он облацима небо прекрива, земљи кишу спрема и чини да по горама трава расте. Стоци храну даје и младим гавранима кад гракћу. Он не мари за снагу коњску, нити се диви бедрима људским. Господу су мили они који га се боје и који се уздају у милост његову. Слави, Јерусалиме, Господа, хвали Бога свога, Сионе! Он учвршћује пречаге на вратима твојим, благосиља у теби синове твоје. Он даје мир границама твојим, засићује те пшеницом најбољом. На земљу шаље реч своју, брзо лети говор његов. Даје снег као вуну, сипа иње као пепео. Баца град свој у комадима, ко ће опстати пред мразом његовим? Он пошаље реч своју и све се открави, дуне дахом својим и воде потеку. Он је Јакову објавио реч своју, законе и наредбе своје Израиљу. То није учинио ниједном народу и наредбе његове они не знају. Алилуја! Алилуја! Хвалите Господа на небесима, хвалите га у висинама! Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све војске његове! Хвалите га, Сунце и Месече, хвалите га све звезде сјајне! Хвалите га небеса над небесима и воде над небесима! Нека хвале име Господње јер он заповеди и они постадоше! Постави их заувек и довека, даде закон који се не мења. Хвалите Господа са земље: немани и сви бездани, огњу и граде, снеже и магло, олујни ветре који извршујеш реч његову, брда и сви брежуљци, родно дрвеће и сви кедри, животиње и сва стоко, гмизавци и птице крилате, цареви земаљски и сви народи, великаши и све судије земаљске, момци и девојке, старци и децо! Нека хвале име Господње јер је само његово име узвишено, изнад земље и неба је величина његова! Он уздиже снагу народа свога, он је слава свих верних његових, синовима Израиљевим, народу који му је близак. Алилуја! Алилуја! Певајте Господу песму нову, хвалу његову у збору светих! Нека се радује Израиљ створитељу своме, нека се веселе синови сионски цару своме! Нека хвале име његово играјући, нека га славе уз бубањ и харфицу. Господ воли народ свој, спасењем украшава невољне. Нека се праведни радују у слави, нека се веселе на постељама својим! Нека слављење Бога буде у устима њиховим, а мачеви двосекли у руци њиховој да би се осветили варварима и казнили народе, да ставе у ланце цареве њихове и великаше у окове гвоздене, да изврше над њима пресуду записану! Нека је част свим праведницима његовим! Алилуја! Алилуја! Хвалите Бога у светињи његовој, хвалите га на небесима тврдим! Хвалите га због силних дела његових, хвалите га због бескрајне величине његове! Хвалите га уз звук рога, хвалите га уз лиру и харфицу! Хвалите га уз бубањ и уз плес, хвалите га уз жице и фруле! Хвалите га уз кимвале звучне, хвалите га уз кимвале громке! Све што дише нека хвали Господа! Алилуја! Изреке Соломона, сина Давидовог, цара Израиљевог, да би се разумеле мудрост и поука, да се схвате речи разумне, да се прихвате поука, правда, просуђивање и непристрастност. Оне дају разборитост неразумнима, а младићима знање и умешност. Кад мудар чује, он знање увећа и разуман мудрији постаје. Он ће разумети изреке и савете, речи мудрих и загонетке њихове. Почетак је знања страх Господњи, а неразумни презиру мудрост и поуку. Слушај, сине мој, поуку оца свога и не одбацуј савете мајке своје. Они ће ти бити венац красни око главе твоје и огрлица око врата твога. Сине мој, ако би те зликовци молили, немој да пристанеш. Ако они кажу: „Пођи с нама да пролијемо крв, да замку поставимо безазленом. Прогутаћемо их живе као област смрти, целе, као оне који у гроб силазе. Добићемо разне драгоцености, напунићемо куће своје пленом. Бацаћеш коцку с нама, заједничка ће нам бити једна кеса!” Сине мој, не иди с њима на пут и склони ногу своју са стазе њихове. Ка злу хитају ноге њихове и журе да крв пролију. Узалуд је разапета мрежа пред очима свих птица. Они властиту крв вребају, душама својим замку постављају. То долази онима који су лакоми на добитак, то их живота кошта. Мудрост по улицама виче, на тргу пушта глас свој. Она виче у вреви, на вратима градским поуке говори: „Докле ћете, безумни, лудост волети, докле ћете, подсмевачи, ругање волети, докле ћете, неразумни, знање мрзети? Послушајте опомену моју, излићу на вас дух свој, казаћу вам речи своје. Звала сам вас, а ви сте одбијали, пружала сам руку своју, нико пажњу не обрати. Одбацили сте сваки савет мој и нисте примили прекор мој. Зато ћу се и ја подсмехнути невољи вашој, ругаћу се кад вас несрећа снађе, кад вас обузме страх као невреме и зграби вас пропаст као вихор, кад насрну на вас невоља и мука. Тада ће ме звати, али се нећу одазвати, тражиће ме, али ме неће наћи. Они су знање мрзели и страх Господњи нису изабрали. Нису примали савет мој, него су презирали све прекоре моје. Зато ће јести плод путева својих и наситиће се одлука својих. Безумне ће убити одбијање њихово, а неразумне немар њихов. Ко мене слуша боравиће безбрижно, биће миран и неће се зла бојати.” Сине мој, ако примиш речи моје, сачуваш у себи заповести моје, уво своје мудрости приклониш и срце своје разборитости обратиш, ако разум призиваш и упутиш глас свој спознаји, ако је тражиш као сребро и као скривено благо потражиш, тада ћеш разумети страх Господњи и добићеш познање Бога. Господ даје мудрост, знање и разборитост долазе из уста његових. Исправнима спасење чува, штит је онима који непорочно иду. Он штити стазе правде и чува пут праведника својих. Тада ћеш задобити правду, одлуке, праведност и све стазе добре. Мудрост ће ући у срце твоје и знање ће радовати душу твоју. Опрез ће те чувати и разборитост пазити. Избављаће те од злог пута и човека који лоше говори, од оних који напуштају стазе праве, па иду путевима таме. Они уживају чинећи зло, радују се сплеткама, искривљене су им стазе њихове и путеви вијугави. Чуваће те од жене туђе, од туђинке која речима ласка, која оставља пријатеља младости своје и заборавља савез с Богом својим. У смрт тоне кућа њена и мртвима воде стазе њене. Ко уђе к њој, не враћа се и не налази више стазе живота. Зато иди путем добрих и чувај стазе праведника. Праведници ће у земљи становати и непорочни ће у њој остати, а зликовци ће бити истребљени са земље и безаконици из ње ишчупани. Сине мој, не заборављај закон мој и заповести моје нека чува срце твоје јер ће ти оне продужити дане и године живота и донети мир. Нека те не напуштају милост и истина. Привежи их око врата свога, упиши их на плочу срца свога. Тако ћеш стећи углед и успех и у Божјим и у људским очима. Уздај се у Господа свим срцем својим, а не ослањај се на своју памет. Мисли на њега на свим путевима својим и он ће исправљати стазе твоје. Не сматрај себе мудрим, бој се Господа и клони се зла. То ће ти јачати тело и крепити кости твоје. Поштуј Господа имањем својим и првинама свих приноса. Тада ће бити пуне житнице твоје и преливаће се вино из каца твојих. Сине мој, не одбацуј прекор Господњи и немој да презиреш опомене његове. Ког Господ воли, тог и прекорева, као отац сина који му је мио. Благо човеку који је мудрост стекао и човеку који је разборитост задобио. Боље је њу стећи него сребро, а она је већи добитак од злата. Драгоценија је од бисера и све драгоцености твоје не могу се с њом мерити. У десној руци јој је дуг живот, а у левој богатство и слава. Путеви њени су путеви милине, а све стазе њене – мира. Дрво је живота онима који се за њу држе, а ко је држи – срећан је. Господ је мудрошћу земљу поставио, а небеса разумом утврдио. Са знањем његовим отварају се бездани и облаци росу капљу. Сине мој, не губи то из вида, чувај разборитост и опрез. Они су живот за душу твоју и накит врату твоме. Тада ћеш ићи безбрижно путем својим и нећеш се спотаћи ногом својом. Кад лежеш, нећеш се плашити, и кад заспиш, слатко ћеш снивати. Нећеш се бојати страхоте изненадне, ни кад зликовац нападне. Господ ће бити уздање твоје и чуваће од замке ногу твоју. Не ускраћуј милостињу невољнима кад то може рука твоја, Не говори ближњем: „Иди, дођи опет, сутра ћу ти дати” кад можеш сада. Не смишљај зло ближњем свом док он живи с тобом безбрижно. Не свађај се ни са ким без разлога, ако ти није зло учинио. Немој завидети човеку насилнику, нити бирати иједан пут његов. Господ не воли злочинца, а присан је с праведнима. Проклетство Господње је на кући зликовца, а благослов у стану праведника. Он се подсмевачима подсмева, а кроткима милост даје. Мудри ће наследити славу, а безумни ће срамоту носити. Слушајте, децо, поуку очеву, пазите да се научите мудрости. Добру сам вам поуку дао, не одбацујте закон мој. Док сам био син у оца свог и нежан јединац мајке своје, тада ме је он поучавао и говорио: „Задржи у свом срцу речи моје, чувај заповести моје и живећеш. Прибави мудрост, прибави разборитост, не заборављај и не одступај од речи уста мојих. Не напуштај њу и чуваће те, воли је и она ће те бранити. Главна је мудрост. Прибави мудрост и прибављај разборитост свим имањем својим. Подигни је и она ће те узвисити, прославиће те ако је пригрлиш. Она ће ти ставити красан венац на главу и дароваће ти дивну круну.” Послушај, сине мој, и прими речи моје, па ће ти се умножити године живота. Поучавао сам те путу мудрости, водим те путем правим. Кад пођеш, неће се спутати кораци твоји, и ако потрчиш, нећеш се спотаћи. Држи се поуке, не пуштај је, чувај је, она је твој живот. Не иди стазом зликоваца и путем рђавих немој ићи. Остави га, не иди по њему, клони га се и заобиђи. Они не могу да спавају ако зло не учине, и сан им одлази ако неког не оборе. Једу хлеб злоће и пију вино насиља. Стаза праведника је као свитање које светли до свитања дана. Пут зликоваца је као мрак, не знају на шта ће се спотаћи. Сине мој, пази на речи моје и пригни уво своје на поуке моје. Не губи их из вида, чувај их усред срца свога. Оне су живот онима који их нађу и здравље целом телу њиховом. Изнад свега чувај срце своје јер из њега живот излази. Одбаци злоћу од уста својих и удаљи од себе усне лажљиве. Очи твоје нека право гледају и обрве твоје право пред тобом. Управи по равном ноге своје и сигурни су сви путеви твоји. Не скрећи десно или лево, одвраћај од зла ногу своју. Сине мој, послушај мудрост моју и пригни уво своје разборитости мојој. Разборитост чувај и знање држи на уснама својим. Са усана туђинке мед капље и непце јој је мекше од уља. Међутим, на крају је горка као пелен и оштра као мач двосекли. Ка смрти силазе ноге њене, а ка подземљу воде кораци њени. Она не пази на пут живота, стазе њене кривудају, а она то не зна. Сада, синови, послушајте мене и не одступајте од речи уста мојих. Нека је далеко од ње пут твој и не приближуј се вратима куће њене да не би другима дао славу своју и немилосрдном године своје, да се не би туђинци наситили имањем твојим и да у кућу туђу не уђе труд твој. На крају би ридао, кад ти усахне тело твоје и месо твоје, говорио би: „Ех, како сам мрзео опомене и како је презирало прекор срце моје. Нисам слушао глас учитеља својих, нити сам пригнуо уво своје онима који су ме поучавали. Умало ме не снађоше све несреће усред збора и сабора!” Пиј воду из студенца свога и ону са извора свога. Изливају ли се напоље извори твоји и по улицама потоци твоји? Нека буду само твоји, а не туђинаца који су с тобом. Нека је благословен извор твој и весели се са женом младости своје! Нека ти је мила као кошута и као газела љупка. Нека те свагда опијају груди њене и уживај у љубави њеној. Зашто би, сине мој, уживао с туђинком и миловао странкињу? Пред очима Господњим су путеви човека и пази на све стазе његове. Злочинца ће зграбити злоћа његова и заплешће се у конопце грехова својих. Умреће без поуке, пропашће због велике лудости своје. Сине мој, кад јемчиш ближњем своме и даш руку своју туђинцу, везао си се речима уста својих и ухватио си се речима уста својих. Тада, сине мој, учини ово: ослободи се! Пао си у руке ближњем свом. Иди, баци се и салећи ближњег свога. Не дај сна очима својим, нити да дремају трепавице твоје. Отми се као срна из руке и као птица из руке птичара. Иди к мраву, ленштино! Посматрај путеве његове и мудар постани! Он нема ни вође, ни управитеља, ни господара. Лети припрема храну себи, прикупља јело себи у доба жетве. Докле ћеш, ленштино, лежати? Кад ћеш устати од сна свога? Мало спавања, мало дремања, мало подвијања руку за починак? Утом сиромаштво твоје долази и оскудица твоја као ратник. Човек ђаволски и човек зла иду са устима лажљивим. Очима намигује, ногама објашњава, прстима показује. Прави сплетке, прави зло у срцу свом, свађу замеће. Зато ће му одједном пропаст доћи, зачас ће се сломити и неће му лека бити. Шест ствари мрзи Господ и седма је гадна души његовој: очи горде, језик лажљив, руке које проливају крв невину, срце које зле ствари смишља, ноге које на зло хитају, лажног сведока који лажи шири и оног који међу браћом свађу замеће. Сачувај, сине мој, заповести оца свога и не одбацуј наук мајке своје. Привежи их стално за срце своје и обавиј их око врата свога. Куд год пођеш оне ће те водити, чуваће те кад заспиш, говориће ти кад устанеш. Заповест је светиљка, наук је светлост и пут у живот су опомене строге. Оне те од зле жене чувају и од ласкавог језика туђинке. Не пожели лепоту њену у срцу свом и немој да те освоји трепавицама својим. Због блуднице човек спадне на комад хлеба и прељубница драгоцену душу човеку тражи. Може ли се огањ у недрима ставити а да му се одећа не упали? Може ли ко ићи по угљевљу зажареном а да не опече ноге своје? Тако бива оном ко иде к жени ближњега свога. Неће остати без казне ко год је дотакне. Не опрашта се лопову који украде да би утолио глад своју. Кад га ухвате, он седмоструко враћа и даје све што има у кући својој. Безуман је ко чини прељубу с женом, и ко тако чини губи душу своју. Носиће ударце и бруку и не може се избрисати срамота његова. Жестока је љубомора мужа. Он не штеди у дан освете. Не смирује га никакав откуп и не прима откуп ма колико му дао. Сине мој, чувај речи моје и прими у себе заповести моје. Чувај заповести моје, и живећеш, и наук мој као зеницу ока свога. Привежи их себи на прсте и упиши их на плочи срца свога. Кажи мудрости: „Ти си моја сестра”, и разборитост назови пријатељицом да те чува од жене туђе, од незнанке која ласкаво говори. Био сам на прозору дома свога и кроз решетку гледао. Видех међу неразумнима, опазих међу момцима младића безумног. Ишао је улицом до угла њеног и корачао путем ка кући њеној, у сумрак, увече, кад је тама ноћна. И, гле, срете га жена блудно одевена и срца лукавог. Била је разуздана и нападна, нису могле да у кући њеној мирују ноге њене. Била је час на улици, час на трговима и вребала код сваког угла. Она га ухвати, пољуби и рече му безобразног лица: „Принела сам жртву драговољну и данас сам испунила завете своје. Зато сам ти у сусрет изашла да те тражим и нађох те! Развукла сам простирке на постељу своју, везеним покривачима египатским. Намирисала сам постељу своју смирном, алојом и циметом. Дођи да се опијемо љубављу до јутра и уживању се препустимо. Муж ми није код куће, отишао је на далек пут. Новчаник је понео у руци својој, о пуном месецу доћи ће кући својој.” Она га убеди многим речима, одвуче га уснама сјајним. Безумник пође за њом, као во кога на клање воде, као јелен који се у мрежу заплете, док му стрела не пробије јетру, као што птица у замку улеће, не знајући да живот губи. Зато, синови, послушајте мене, пазите на речи уста мојих. Нека не застрањује срце твоје на путеве њене и не лутај по стазама њеним. Много њих је ранила и оборила, много њих је побила. Кућа њена путеви су у подземље, она води у одаје смрти. Зар мудрост не позива? Зар разборитост не диже глас свој? Наврх брда, на путу, на раскршћима стоји, на вратима која воде из града, крај улазних врата, она виче: „Људи, вама вичем и глас свој упућујем синовима људским! Луди, научите се мудрости! Безумни, примите разум у срце! Слушајте, јер ћу вам важне ствари говорити и што је праведно говориће усне моје. Истину говоре уста моја, а злоћа је мрска уснама мојим. Праведне су све речи уста мојих, ништа нема у њима лажно ни криво. Све су оне разборитом јасне и исправне онима који знање траже. Примите радије поуку моју него сребро и разборитост радије него злато. Боља је мудрост од драгуља и никаква драгоценост није јој равна. Ја, мудрост, боравим код разборитости и имам моћ расуђивања. Страх Господњи је мржња на зло. Ја мрзим гордост, охолост, пут зла и уста лажљива. У мени су савет и разборитост, ја сам разум и у мени је снага. Преко мене цареви владају и кнезови додељују правду. Преко мене управљају великаши, поглавари и све судије земаљске. Ја волим оне који мене воле и налазе ме они који ме траже. У мени су богатство и слава, постојано добро и правда. Плод мој је бољи од сувога и жеженог злата и корист од мене од чистог сребра. Ја идем путем правде, посред путева праведности да бих дала добро онима који ме воле и да напуним ризнице њихове. Господ ме је имао на почетку пута свога, старију од сваког дела свога. Постављена сам одвајкада, у почетку, пре стварања земље. Родила сам се пре прадубина, док није било извора обилних, пре него што су утемељени брегови, пре брда ја сам се родила, пре него што је створио земљу и поља и почетак праху земаљском. Кад је створио небеса, тамо сам била. Кад је премеравао свод над безданом. Кад је на висини облаке утврђивао. Кад је пустио изворе бездана. Кад је постављао мору границе његове, да се вода не прелије преко обала. Кад је утврђивао темеље земље. Тада сам била миљеница његова, пуна радости из дана у дан, весела пред њим свагда. Радовала сам се целом кругу земаљском и моја су радост деца људска. И сада, децо, послушајте мене. Благо онима који чувају путеве моје. Слушајте савете, да мудрост стекнете. Немојте их одбацивати! Благо човеку који ме слуша и бди сваки дан на вратима мојим, који чува довратке врата мојих! Ко мене нађе, живот је нашао, и милост Господњу добија. Онај ко се о мене огреши, штети души својој, а сви који мене мрзе смрт воле!” Премудрост сазида себи кућу и постави је на седам стубова. Покла стоку своју, разблажи вино и постави сто свој. Затим посла девојке своје да позивају на узвишењима градским: „Ко је неук, нека сврати овамо!” А неразумнима говори: „Дођите, једите хлеб мој и пијте вино које сам разблажила! Оставите лудост да бисте живели и идите путем разборитости.” Ко поучава подсмевача, прима погрду, и ко прекорева зликовца, прима поругу. Не прекоревај подсмевача да те не замрзи. Прекори мудрога и он ће те волети. Дај мудроме, и биће још мудрији, поучи праведног, и увећаће разборитост. Почетак мудрости је страх Господњи, а познавање светиње је разум. Са мном се умножавају дани твоји и множе ти се године живота. Ако си мудар, себи си мудар, ако си подсмевач, трпећеш. Луда жена бесни, проста је и не зна ништа. Седи на вратима куће своје, на столици на узвишењима градским. Она позива оне који иду путем, оне који иду право стазама својим: „Ко је неук, нека сврати овамо!” А неразумнима говори: „Слатка је вода крадена и укусан је хлеб сакривен!” А он не зна да су сени тамо и да су у подземљу званице њене. Мудар син је радост оцу свом, а луд син је жалост мајци својој. Не користи неправедно стечено благо, а праведност од смрти избавља. Не допушта Господ да гладује душа праведникова, а сузбија охолост зликоваца. Рука лења осиромашује, а рука вредна обогаћује. Ко сабира лети, син је разуман, а ко спава о жетви, син је срамотан. Благослови су на глави праведника, а уста зликоваца прекрива насиље. Благословен је спомен праведника, а проклиње се име зликоваца. Мудро срце прима заповести, а луде усне пропадају. Ко иде непорочно, иде сигурно, а показаће се ко иде стазама кривим. Ко намигује оком, доноси невољу, и ко је лудих усана, пропашће. Уста праведника су извор живота, а уста зликоваца прекрива насиље. Мржња изазива свађу, а љубав све преступе покрива. На уснама разумног налази се мудрост, а леђима неразумног припада батина. Мудри крију знање, а уста безумног близу су пропасти. Имање богатоме је тврди град његов, а сиромашнима је пропаст немаштина њихова. Праведник ради за живот, а зликовац зарађује за грех. Ко исправке прима, на путу је живота, а ко одбацује прекор, лута. Крију мржњу лажљиве усне и безуман је ко клевеће. Где је много речи, не бива без греха, а разуман је ко спутава усне своје. Језик праведника је сребро одабрано, а безвредно је срце зликоваца. Усне праведника окрепљују многе, а безумни умиру због лудости своје. Благослов Господњи обогаћује без икаквог труда. Безуман се радује штети, а човек разуман се мудрости држи. Чега се зликовац боји, то ће га снаћи, а испуњује се жеља праведницима. Као што олуја прохуји, тако зликовац нестаје, а праведник је на темељу вечном. Што је сирће зубима и дим очима, то је лењивац онима који га шаљу. Страх Господњи продужује дане, а зликовцима скраћује године. Чекање је праведнику радост, а надање је зликовцима пропаст. Непорочном је помоћ пут Господњи, а пропаст онима који зло чине. Праведник се никад не колеба, а зликовци неће живети на земљи. Уста праведника рађају мудрост, а ишчупаће се језик опак. Усне праведника знају шта је пријатно, а уста зликоваца шта је зло. Нетачна вага је мрска Господу, а угодна му је мера права. Кад дође охолост, дође и срамота, а у скромнима је мудрост. Исправне води безазленост њихова, а зле води злоћа њихова. У дан гнева не помаже богатство, а праведност од смрти избавља. Непорочном праведност пут приправља, а зликовац пада због злоће своје. Исправне избавља праведност њихова, а грешници пропадају због лакомости своје. Кад умре човек зао, пропада и надање његово и нестаје уздање његово. Праведник се избавља из невоље, а зликовац долази на место његово. Лицемер устима штети ближњем, а праведници се знањем избављају. Срећи праведника се град радује, а кличе кад зликовац пропада. Благословом исправних град се подиже, а руши се устима зликоваца. Штети ближњем ко је срца подругљивог, а ћути човек разуман. Клеветник иде и тајну издаје, а чува је ко је чврстог духа. Без мудрог савета народ пропада, а у бројним саветницима је спас. Лоше пролази ко за непознатог јемчи, а сигуран је ко је опрезан. Мила жена заслужује славу, а јаки добијају богатство. Милостив човек добро чини души својој, а немилостив сече сопствено тело. Зликовац прибавља лажан добитак, а ко правду сеје, сигурно добија. Праведност у живот води, а ко зло чини, у смрт иде. Мрски су Господу они који су срца злог, а драги су му они на путу непорочном. Сигурно неће остати без казне зликовац, а спашће се потомство праведника. Лепа а неваспитана жена као златна алка је у њушци свиње. Жеље праведника теже добру, а несрећна су надања зликоваца. Ко даје обилно, више има, а ко шкртари, осиромашује. Дарежљива душа се окрепљује, и ко напаја, биће напојен. Ко жито не даје, њега народ проклиње, а благослов је на глави оног који га продаје. Ко тежи добру, добија милост, а ко зло тражи, оно ће га снаћи. Пропада онај који се узда у богатство своје, а праведници су као гране зелене. Ко запусти кућу своју, ветар жање, и безумник ће бити слуга праведнику. Плод праведника је дрво живота, а придобија душе мудре. Тако се праведнику на земљи плаћа, а још више зликовцу и грешнику. Ко прима прекор, воли знање, а неразуман је ко мрзи укор. Добар добија награду од Господа, а човек лукав осуду. Не утврђује се човек злоћом, а не помера се корен праведника. Вредна жена је венац мужу своме, а срамотна је као трулеж у костима његовим. Мисли праведника су праведне, а лукаве су сплетке зликоваца. Речи зликоваца вребају крв, а спасавају уста праведника. Зликовци падају и нестају, а остаје дом праведника. Човека хвале према разборитости његовој, а презире се ко је злог срца. Бољи је оскудан с једним слугом, него великаш коме хлеб недостаје. Праведник се стара за потребе стоке своје, а бездушни су зликовци. Ко обрађује земљу своју, наситиће се хлеба, а безуман је ко за ништавилом иде. Жеља зликовца је мрежа зала, а корен праведника успева. Опаком је замка грех усана његових, а праведник се из невоље избавља. Од плода усана наситиће се човек добра, платиће му се по делима руку човечјих. Пут безумника је прав у очима његовим, а мудар је ко слуша савет. Безумник одмах показује гнев свој, а мудар је ко пређе преко поруге. Ко истину говори објављује правду, а превару сведок лажни. Неки говоре као да мачем пробадају, а језик мудрих исцељује. Истинита уста стоје довека, а само часак језик лажљив. Лукавост је у срцу оних који зло снују, а радост код оних који мир саветују. Никаква несрећа не сналази праведнике, а зликовци су пуни зла. Мрске су Господу усне лажљиве, а драг му је ко истину твори. Мудар човек прикрива знање своје, а безумник показује лудост. Марљива рука влада, а надничи рука лења. Брига у срцу обара човека, а развесељује добра реч. Праведник води ближњег свог, а зликовца заводи пут њихов. Лењивац не пече улов свој, а вредног човека стиже добро. Живот је на стази праведној, а на злом путу смрт. Мудар син прима савет очев, а подсмевалац не слуша прекор. Од плода уста својих човек се храни добрим, а душа опаког насиљем. Ко чува уста своја, душу своју чува, а ко разваљује уста своја, пропада. Узалудна је жеља душе лењивца, а остварује се жеља вредних. Праведник мрзи реч лажну, а зликовац има мржњу и срамоту. Правда штити прав пут, а опаке грех обара. Има ко се прави богат, а нема ништа, а неко се прави сиромашан, а има велико богатство. Богатство отупљује живот човеку, а сиромах не слуша прекоре. Весели светлост праведника, а гаси се светиљка зликоваца. Од охолости само свађа бива, а мудар је ко савет прима. Нагло богатство ишчезава, а умножава се ко руком сабира. Дуго чекање слаби срце, а испуњена жеља је дрво живота. Ко прекор презире, пропада, а ко се заповести боји, бива награђен. Поука мудрог је извор живота, да се избегну замке смрти. Здрав разум доноси корист, а тврд је пут опаких. Свако паметан промишљено чини, а безумник се лудошћу хвали. Зао гласник у зло пада, а веран гласник исцељује. Сиромаштво и срамота стижу ономе ко поуку одбија, а наградиће се ко прекор прима. Испуњена жеља душу весели, а неразумни мрзе да се зла клоне. Ко иде с мудрима, постаје мудар, а ко се дружи с лудима, постаје безуман. Грешнике прати зло, а праведнике стиже добро. Добар оставља наследство синовима синова својих, а имање грешника припашће праведнику. Доста хране има и на њиви сиромаха, а некога неправда упропасти. Ко штеди прут, мрзи сина свога, а ко га воли, на време га опомиње. Праведник једе и душу насити, а стомак зликоваца оскудева. Мудра жена гради кућу своју, а луда је разграђује рукама својим. Ко ходи исправно, боји се Господа, а презире га ко иде странпутицом. У устима безумника је прут охолости, а мудре чувају усне његове. Где нема волова, чисте су јасле, а обилна је жетва од снаге бикова. Истинит сведок не лаже, а лажан сведок шири лажи. Подсмевач тражи, али не налази мудрост, а разуман лако знање налази. Удаљи се од човека безумног јер нећеш стећи знање са усана његових. Мудрост разумног је то што пази на пут свој, а погрешна је лудост безумног. Безумнима је шала – грех, а праведнима – задовољство. Срце зна јад душе своје и туђин се не меша у радост његову. Дом зликоваца ће пропасти, а шатор праведника ће процветати. Некада се човеку чини пут прав, а на крају је пут у смрт. И у смеху срце заболи, а после весеља долази туга. Путевима својим насићује се срце извитоперено, а избегава их човек добар. Неразуман верује свакој речи, а мудар пази на корак свој. Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман наваљује без страха. Брз на гнев чини безумље, а разуман је стрпљив. Неразумни наслеђују безумље, а знање је круна мудрима. Зликовци се клањају добрима и злочинци пред вратима праведника. Сиромах није омиљен ни пријатељу, а имућни имају много пријатеља. Греши ко презире ближњега, а благо оном ко је милостив према убогом. Не иду ли странпутицом они који зло смишљају? Милост и истина су са онима који мисле о добру. Сваки рад доноси добитак, а празне речи доносе губитак. Круна мудрих је богатство њихово, а лудост неразумних остаје лудост. Истинит сведок спасава душе, а варалица шири лажи. У страху Господњем је велика сигурност и синовима уточиште. Страх Господњи је извор живота, он избавља од замки смрти. Бројан народ је слава цару, а владару је пропаст кад нема народа. Ко је спор на гнев, веома је разуман, а ко је напрасит, показује лудост. Живот је телу срце спокојно, а завист је трулеж у костима. Ко тлачи убогога, хули на створитеља његовог, а поштује га онај ко је милостив према сиромаху. Због своје злоће пропада зликовац, а праведник се и у смрти теши. У срцу разумног почива мудрост, а оно што је у безумном, то се и покаже. Праведност подиже варваре, а грех је срамота народима. Цару је мио слуга разуман, а љути се на неразумног. Благ одговор смирује гнев, а оштра реч увећава срџбу. Мудар језик доноси знање, а уста безумника сеју безумље. На сваком су месту очи Господње, гледају и зле и добре. Благ језик је дрво живота, а пакостан је рана духу. Безумник презире поуку оца свога, а мудар је ко опомену прима. Кућа праведника је пуна блага, а код зликоваца је губитак. Усне мудрих сеју знање, а није тако у срцима безумника. Жртва зликоваца је мрска Господу, а угодна му је молитва праведника. Мрзак је Господу пут зликоваца, а воли онога ко за правдом иде. Строга казна је ономе ко напушта пут и умреће онај ко прекор мрзи. Подземље и бездан су пред Господом, а камоли срца синова људских. Подсмевач не воли оног ко га прекорева и не дружи се с мудрима. Весело срце разведрује лице, а туга у срцу притиска дух. Срце разумног тежи знању, а уста безумних уживају у лудости. Сви су дани невољника тужни, а добром срцу стално је гозба. Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром. Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојеног где је мржња. Жесток човек изазива свађу, а човек који је спор на гнев утишава свађу. Пут лењивца је као простирка од трња, а утабана је стаза праведника. Мудар син весели оца, а човек безуман презире мајку своју. Безумник се радује лудости, а разуман човек ходи право. Не успевају намере тамо где нема саветовања, а успевају тамо где има доста саветника. Човек се радује одговору уста својих, како је добра реч правовремена! Стаза живота разумном иде увис, да избегне подземље доле. Господ руши кућу охолима, а утврђује границу удовици. Мрске су Господу зле намере, а миле су му речи благе. Грамзив затире кућу своју, а живеће ко мрзи мито. Праведниково срце смишља одговор, а уста зликоваца избацују зло. Удаљен је Господ од зликоваца, а услишује молитве праведника. Миле очи веселе срце и добра вест кости јача. Уво које слуша прекоре животне боравиће међу мудрима. Ко одбацује поуку, презире душу своју, а ко слуша опомену, крепи срце. Страх Господњи води мудрости, а смерност претходи слави. Човек снује у срцу, али од Господа је шта ће језик одговорити. Човеку се чине чисти сви путеви његови, али Господ испитује духове. Препусти Господу дела своја и твоји ће се науми остварити. Са сврхом је Господ све створио, па и зликовца за дан несреће. Свако је мрзак Господу ако је охолог срца, сигурно неће остати без казне. Милошћу и истином чисти се преступ, а страхом Господњим избегава се зло. Кад су Господу мили путеви човека, и непријатеље његове мири с њим. Боље је мало с правдом него велики дохоци с неправдом. Срце човечје смишља пут свој, али Господ управља кораке његове. Одлука је на уснама царевим, на суду неће погрешити уста његова. Мере и тегове одређује Господ, он је утврдио све камене мере. Мрско је царевима да чине неправду јер се престо учвршћује правдом. Миле су царевима усне праведне, воле оне који право говоре. Гнев царев је као весник смрти, али га ублажи човек разуман. У ведром лицу царевом је живот, милост његова је као киша пролећна. Колико је боље стећи мудрост него злато и стицати знање него сребро! Пут праведних је да се клоне зла и ко пази на пут свој, чува душу своју. Охолост претходи паду, а дух гордости претходи пропасти. Боље је бити скроман с кроткима него делити плен са охолима. Ко размишља о говору, биће му добро, и благо оном ко се у Господа узда. Важи за разумног ко је мудрог срца, и пријатна реч увећава знање. Мудрост је извор живота оном ко је поседује, а казна безумнима је безумље њихово. Срце мудрог управља устима његовим и умножава знање на уснама његовим. Речи љубазне су мед у саћу, сласт души и здравље телу. Неки пут изгледа човеку прав, а крај му је пут смрти. Глад нагони радника да ради, на то га терају уста његова. Нечастив човек зло копа и на уснама његовим је огањ пламени. Зао човек замеће свађу и клеветник пријатеље раздваја. Насилник заводи ближњега свога и на погрешан пут га наводи. Ко очима трепће, превару спрема, ко је усне стиснуо, зло је смислио. Као круна је седа коса, налази се на путу праведном. Бољи је спор на гнев него јунак, и ко влада духом својим од онога који град освоји. Жреб се баца на руб огртача, али одлука долази од Господа. Бољи је комад сувог хлеба с миром него кућа пуна меса са свађом. Разуман слуга влада над сином срамотним и с браћом ће делити наследство. Топионица је за сребро и пећ за злато, а Господ срца иситује. Зликовац пази на усне лажљиве и лажљивац слуша зле језике. Ко се руга сиромаху, руга се створитељу његовом, и ко се радује несрећи, неће остати некажњен. Унуци су венац старцима, а част синовима очеви њихови. Не приличи безумном узвишена беседа, а још мање угледном усне лажљиве. Поклон је драги камен у очима оног који га даје, куд год се окрене, успева. Ко прикрива преступ, тражи љубав, а ко разглашава, раставља пријатеље. Укор тишти разумног више него неразумног сто удараца. Зликовац само зло тражи, али се на њега шаље окрутан гласник. Боље је да човека сретне медведица којој су одузели младунце него безумник у лудости својој. Ко враћа зло за добро, њему се неће одмаћи зло од куће његове. Почети свађу значи подићи брану. Зато прекини пре него што се започне. Ко оправда зликовца и ко осуди невиног, обојица су мрски Господу. Шта ће новац у руци безумника? Да купи мудрост? Па он је без разума! Пријатељ воли у свако доба, а у невољи и брат постаје. Неразуман је човек који јемчи и који обећава пред ближњима. Ко воли свађу, грех воли, и ко уздиже врата своја, пропаст тражи. Коме је срце зло, не налази добро, и коме је језик лажљив, у невољу запада. Ко роди безумног, бригу има, а не радује се ни отац будале. Срце весело је као лек, а дух потиштен кости суши. Зликовац прима поклон тајно да искрене стазе правде. Разуман има мудрост пред собом, а очи безумника лутају до краја земље. Жалост је оцу син безуман и туга родитељки његовој. Није добро кажњавати праведника, нити тући угледне. Ко пази на речи своје, познаје знање и мудар је човек мирног духа. И безумник кад ћути изгледа паметан и разуман кад не отвара усне своје. Жеља тражи раздвајање и у деоби успева. Безумник не воли разборитост, већ открива шта му је у срцу. Кад дође зликовац, дође и презир, а с бруком и срамота. Дубока вода су речи из уста човечјих, а извор мудрости је као поток који се разлива. Није добро гледати зликовца да би се на суду наудило праведнику. Усне безумника теже свађи, а уста његова траже батине. Безумнику су несрећа уста његова, а замка души усне његове. Речи клеветника су као посластице, и оне у трбух продиру. Ко је немаран у послу свом, брат је расипнику. Тврда кула је име Господње, у њу се склања праведник и у њој се заклања. Имање је за богатог тврд град и мисли да је то висок зид. Охолост претходи паду и дух гордости претходи пропасти. Ко одговара пре него што саслуша, иде у безумље и у срамоту. Дух човечји у болести слаби, а ко ће подићи дух сломљен? Срце разумног тражи знање и уво мудрих стиче знање. Поклон човеку отвара пут и води га пред великаше. Први је праведан у парници својој, али дође ближњи његов и тада се расправља. Жреб прекида расправу и пресуђује и међу моћнима. Увређен брат је тврђи од града, и свађе су као пречаге на палати. Свако насићује трбух свој плодом уста својих, засићује се родом усана својих. Смрт и живот у власти су језика, и ко га пази, јешће плод његов. Ко је жену нашао, добро је нашао и милост је добио од Господа. Сиромах моли понизно, а богаташ одговара грубо. Човека пријатељи упропашћују, али има пријатеља вернијих од брата. Бољи је сиромах који безазлено иде него безумник опаких усана. Немање знања није за душу добро, и ко је пребрз, спотиче се. Безумље човеку квари пут, а на Господа се гневи срце његово! Богатство доноси много пријатеља, а сиромаха оставља и пријатељ његов. Лажан сведок неће без казне проћи, и ко лаж шири, неће побећи. Многи хвале моћне и свако је пријатељ човеку дарежљивом. Сиромаха мрзе и сва браћа његова, а још више се удаљују пријатељи његови. Он тражи речи, али их не налази. Срце разумно воли душу своју, и ко разум чува, срећу налази. Сведок лажан не пролази без казне, и ко лаж шири, пропашће. Не приличи безумном благостање, а још мање слуги да влада над угледним. Мудрост задржава човека од гнева и част му је да пређе преко увреде. Срџба царева је као рика младих лама, а милост његова је као роса за биље. Безуман син је несрећа оцу, а свађе женине као стално прокишњавање. Кућа и имање се наслеђују од предака, а од Господа је жена разумна. Лењост доноси дубок сан, а гладоваће душа немарна. Ко заповести чува, душу своју чува, а ко не пази на путеве своје, умреће. Милостив према сиромаху – позајмљује Господу, који ће му вратити за доброчинство своје. Прекоревај сина свога док још има наде, али не помишљај да га усмртиш. Јаростан добија казну, а ако му опростиш, учиниће још горе. Слушај савет и примај поуку да касније мудар будеш. Много је намера у срцу човека, али шта Господ науми, то и буде. Врлина човекова је у љубазности његовој и бољи је сиромах него лажов. Страх Господњи води животу, и ко га има, не сналази га зло. Ленштина замочи руку у зделу, али је ни устима не приноси. Ударен подсмевач умудрује неразумног, а прекор разумном доноси знање. Ко злоставља оца и прогони мајку, тај је син срамотан и искварен. Немој, сине мој, да слушаш савете који те од речи знања удаљују. Сведок лажан исмева правду и уста зликоваца гурају неправду. Подсмевачима су припремљене пресуде и ударци за леђа безумника. Вино је подсмевалац, а жестоко пиће је галамџија. Ко за њима иде, неће бити мудар. Срџба царева је као рика младог лава. Ко га изазива, штети души својој. Служи на част човеку ако избегава свађу, а започиње је ко је безуман. У јесен ленштина не оре, а кад о жетви проси, онда не добија. Савет је у срцу човечјем као дубока вода и човек разуман из ње црпе. Многи људи говоре о својој врлини, али ко ће наћи истинитог? Праведник безазлено ходи. Благо синовима његовим после њега. Цар седи на судијској столици и истражује зло очима својим. Ко може да каже: „Очистио сам срце своје и очистио сам се од греха?” Двојак тег и двојака мера – обоје су мрски Господу. Већ се дете познаје по делима својим, да ли ће чисто и исправно бити дело његово. Уво које чује и око које гледа – обоје је Господ створио. Немој спавање да волиш да не осиромашиш. Отвори очи своје и наситићеш се хлеба. „Лоше, лоше”, говори купац, а кад оде, онда се хвали. Има злата и много бисера, али су мудре усне најдрагоценији накит. Узми одећу ономе ко је за туђина јемчио. Ти га оплени уместо туђинац. Сладак је човеку хлеб од преваре, али му се, после, уста песком напуне. Науми се утврђују саветовањем, зато опрезно води бој. Ко клевеће, издаје и тајне. Не мешај се с оним коме су усне отворене. Ко псује оца свог и мајку своју, томе ће се светиљка угасити у мрклом мраку. Наследство брзо стечено касније не бива благословено. Немој да говориш: „Узвратићу злим.” Чекај Господа и он ће те спасти. Мрзак је Господу двоструки тег и мере лажне нису добре. Човеку су кораци одређени од Господа. Како човек да разуме пут свој? Замка је човеку да нешто посвети, а касније да мисли шта је заветовао. Мудар цар издваја грешнике и пушта точак преко њих. Душа човечја је светиљка Господња, она истражује сву унутрашњост. Милост и истина чувају цара и милошћу својом он учвршћује престо. Младићима је слава снага њихова, а старцима је украс седа коса. Модрице од батина чисте зло и ударци чисте утробу. Срце царево је у руци Господњој као поток воде: води га куда хоће. Сваки пут је човеку исправан у очима његовим, али Господ срца испитује. Чињење правде и правице милије је Господу него жртва. Поносите очи и охоло срце светиљка су зликовцима: то је грех. Науми марљивог доносе добит, а брзоплетог – штету. Благо стечено језиком лажљивим ништавило је оних који смрт траже. Грабеж зликовце односи јер не желе да чине што је право. Кривудав је пут грешника, а праведников је прав. Боље је седети у углу тавана него у заједничкој кући са женом свадљивом. Душа зликовца зло траћи, ни за ближње нема милости у очима његовим. Кад се подсмевалац казни, незналица се опамети, а кад се мудар саветује, он прима знање. На кућу зликовца пази Свеправедни и зликовци се у зло упућују. Ко запуши уво своје на јадиковање сиромаха, неће му се одговорити на вапаје његове. Дар у тајности стишава срџбу и поклон испод руке жесток гнев. Радост је праведнику кад исправно пресуђује, а гроза онима који зло чине. Човек који скрене с пута разборитости почиваће у збору мртвих. Човек који весеље воли осиромашиће, и ко воли вино и уље, неће се обогатити. Откуп за праведника је зликовац, и уместо исправних – злочинац. Боље је живети у земљи пустој него са женом свадљивом и гневљивом. Драгоцено је благо и уље у стану мудрога, а расипа их човек безуман. Ко иде за правдом и милошћу, имаће живот, правду и славу. У град јунака се успиње мудар и разбија одбрану у коју су се уздали. Ко чува уста своја и језик свој, чува од невоља душу своју. Надменом и охолом име је подсмевач, он све ради с бескрајном дрскошћу. Лењивца убија жеља његова јер му руке његове од посла беже. Он сваки дан има жељу, а праведник даје и не оклева. Мрска је жртва зликоваца, а још више кад је са злом намером. Лажан сведок ће пропасти, а човек који слуша увек ће говорити. Зао човек има дрско лице, а ко је исправан, пази на пут свој. Нема мудрости, нема разума и нема савета који су наспрам Господа. Коњ се опрема за дан рата, али спасење од Господа долази. Боље је добро име него велико богатство, оно је боље и од сребра и злата. Богат и сиромах се срећу, обојицу је Господ створио. Паметан види зло и склања се, а безумни иду даље и трпе казну. Награда понизности и страху Господњем јесу богатство, слава и живот. Трње и замке су на путу варалици, а ко чува душу своју, далеко је од тога. Упућуј дете ка путу којим треба да иде, па неће одступити од њега ни кад остари. Богаташ влада над сиромашнима, и ко позајмљује, слуга је повериоцу. Ко сеје неправду, жање несрећу и основ гордости његове нестаће. Милостиво око благосиљају јер од свог хлеба сиромаху даје. Отерај подсмевача и свађа ће престати, расправа и погрде престаће. Ко воли чисто срце и усне, њему је цар пријатељ. Очи Господње чувају знање, разбијају речи неваљалог. Лењивац говори: „Лав је напољу! Погинућу на улици!” Уста туђе жене су јама дубока и упашће у њу онај на кога се Господ срди. Безумље је привезано за срце детета, а удаљиће га прут којим се кажњава. Онај ко тера сиромаха да ради, увећава му имање, а ко богатоме даје, штети му. Пригни уво своје и почуј речи мудрих и управи срце своје знању моме јер милина је ако их у себи сачуваш и поставиш на усне своје! Данас поучавам тебе да ти уздање буде у Господу. Зар ти нисам написао тридесет савета и поука да те поучим речима истине, да можеш тачно да одговориш ономе ко те упита? Не отимај сиромаху зато што је немоћан и не терај невољног с врата јер ће Господ водити парницу њихову и узеће живот онима који њима узимају. Не дружи се с човеком гневљивим и не иди за човеком бесним да се не навикнеш на стазе његове и поставиш замку души својој. Не дај руку своју да јемчиш за позајмицу ако немаш чиме да надокнадиш. Зашто да однесу постељу испод тебе? Не помичи старе међе које су поставили очеви твоји. Кад видиш човека који је вешт у послу свом, тај ће пред царевима стајати и неће простацима служити. Кад седнеш да обедујеш с великашем, пази добро ко је пред тобом. Ставио си себи нож под грло ако си прождрљив. Немој да се полакомиш на посластице његове јер је храна варљива. Не труди се да богатство стекнеш, прођи се мудрости своје. Бацаш очи своје на њега, а оно нестане. Направи себи крила као орао и у небо одлети. Не једи јело код завидљивца и не жели посластице његове. Он је онакав каква му је душа. Говори ти: „Једи и пиј”, али није с тобом срце његово. Повратићеш залогај који си појео, узалуд си потрошио љубазне речи своје. Немој да говориш безумнику јер он презире мудре речи твоје. Не померај старе међе и не улази у њиву сиротих. Моћан је заштитник њихов, браниће њихову ствар пред тобом. Управи ка поуци срце своје и слушај речи мудре. Не ускраћуј детету прекор. Ако га удариш прутом, неће умрети. Ти га прутом тучеш, али му душу из подземља избављаш. Сине мој, ако је мудро срце твоје, веселићу се и ја у срцу своме. Заиграће утроба моја кад буду говориле усне твоје што је право. Нека не завиди грешницима срце твоје, него нека буде целог живота у страху Господњем. Ту је будућност и неће пропасти надање твоје. Слушај, сине мој, буди мудар и на пут прав управи срце своје. Не буди са онима који вино пију, ни са онима који месо прождиру. Пијаница и прождрљивац осиромаше и спавалица се у крпе облачи. Слушај оца свога који те је родио и не презири мајку своју кад остари. Скупљај истину и немој да је продаш, скупљај мудрост, поуку и разборитост. Веома се радује отац праведника и родитељ мудрога се весели због њега. Нека се веселе отац твој и мајка твоја, нека се радује родитељка твоја. Сине мој, предај ми срце своје и нека очи твоје пазе на путеве моје. Курва је јама дубока и жена туђа је узан студенац. Она поставља замку као лупеж и увећава број прељубника. Ко јауче? Ко кука? Ко се свађа? Ко виче? Ко је рањен ни због чега? Коме су очи мутне? Онима који уз вино дуго седе, који пробају разна вина. Не гледај вино кад се пени и кад се у чаши прелива и лако клизи. На крају уједа као змија и боде као шкорпија. Твоје очи гледају туђинке, а срце твоје бесмислице говори. Тада си као онај који усред мора лежи или на врху катарке спава: „Избише ме, али ме не заболе, истукоше ме, али не осетих. Кад се пробудим, опет ћу то тражити.” Немој завидети опаким људима и немој желети да будеш с њима. О насиљу мисли срце њихово и о злу говоре усне њихове. Мудрошћу се зида кућа и утврђује се разборитошћу. Знањем се пуне одаје, свакаквим благом драгоценим и финим. Мудар човек је јак и разуман човек пун је снаге. Мудрим мерама се ратује, а избављење је у бројним саветницима. Безумном је недостижна мудрост, зато на саветовању не отвара уста своја. Онога ко мисли о злу називају сплеткарошем. Размишљање безумника је грешно и подсмевач је људима одвратан. Слабљење у дан несреће – слаба снага. Избављај оне које у смрт воде, спасавај оне које на губилиште воде. Ако кажеш: „Гле, то нисмо знали!”, зар то не зна онај који срца мери, ко чува душу твоју и који свакоме плаћа по делима његовим? Једи мед, сине мој, јер је здрав, и саће је слатко непцу твоме. Знај да је таква и мудрост души твојој. Ако је нађеш, имаћеш будућност и надање твоје неће пропасти. Зликовче, не вребај стан праведника и не растурај боравиште његово. Ако праведник седам пута падне, устаће, а зликовци у злу пропадају. Немој се радовати кад падне непријатељ твој, и кад посрне, нека не игра срце твоје да не би видео Господ. Не би му било мило и одвратио би гнев свој од њега. Немој се љутити због злочинаца, ни завидети зликовцима. Злочинац нема будућност и зликовцу ће се светиљка угасити. Бој се Господа и цара, сине мој, и не мешај се с бунтовницима. Одједном ће несрећа наићи и ко зна када ће пропасти. Ово је од мудраца: Не гледај на суду ко је ко. Онај који зликовцу каже: „У праву си”, мрзак је народима и проклињу га племена. Они који их прекоревају, задовољни су, и долази на њих обилан благослов. Ко поштено одговара, као да у уста љуби. Заврши у пољу посао свој и уреди њиву, а онда можеш кућу да зидаш. Не сведочи лажно на ближњега свога и не варај устима својим. Немој да кажеш: „Како је он мени учинио, тако ћу и ја њему. Сваком ћу учинити према делу његовом.” Пролазио сам поред поља лењог човека и кроз виноград безумника. И, гле, све је било зарасло у трње, све је коров прекрио и разваљена ограда камена. Видех то и сачувах у срцу свом, осмотрих и примих поуку: „Док мало одспаваш, док мало одремаш, док склопиш руке за починак, доћи ће као скитница сиромаштво твоје, и оскудица као наоружан човек.” Ово су изреке Соломонове које су сакупили људи цара Језекије. Слава је Божја да је ствар скривена, а слава царева да се ствар истражује. Висина неба, дубина земље и срце царева не могу се измерити. Кад се уклони нечистоћа из сребра, успева златару дело. Кад се уклони зликовац од цара, тад се правдом учвршћује престо његов. Не узвисуј се пред царем и немој стајати на месту великаша. Боље је да ти се каже: „Помери се навише” него да те понизе пред великашима које гледаш. Не почињи брзо расправу јер шта ћеш да радиш касније кад те оповргне ближњи твој? Расправи спор с ближњим својим, а туђе тајне не откривај да те не би грдио ко те чује и да срамота не остане на теби. Златне јабуке у сребрним посудама јесу речи казане у право време. Као златан прстен и украс од злата јесте онај који мудро прекорева уво послушно. Добар гласник је ономе који га шаље као ледено освежење у време жетве. Он крепи душу своме господару. Ко поклоне прима а не даје, тај је као облак и ветар без кише. Стрпљивошћу се ублажује судија, а мек језик и кости ломи. Кад нађеш мед, једи га колико ти је довољно да се не би прејео и онда повраћао. Нога твоја нека ретко ступа у кућу ближњега твога да му не досадиш и омрзне те. Као маљ, као мач и као оштра стрела, такав је човек који сведочи лажно на ближњега свога. Као сломљен зуб и нога климава, такво је поуздање у несрећи у човека несигурног. Ко пева песме пред ожалошћеним срцем, тај је као онај који одећу скида на зими или сирће на живу соду сипа. Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га хлебом. Ако је жедан, напој га водом. Тако стављаш жар на главу његову, а Господ ће те наградити. Северни ветар доноси кишу, а лукав језик љутњу на лице. Боље је седети у углу тавана него у заједничкој кући са женом свадљивом. Добра вест из далеке земље као хладна вода је души жедној. Као извор затрпан и студенац замућен, такав је праведник који се клања зликовцу. Јести много меда није добро, ни истраживати славу славних. Као град разваљених зидина, такав је човек који не влада духом својим. Као снег у лето, као киша о жетви, тако приличи почаст безумнику. Као врабац кад прхне, као ласта кад одлети, тако не стиже безразложно клетва. Бич коњу, узда магарцу, а батина по леђима безумницима. Не одговарај безумнику по безумљу његовом да му сличан не будеш. Одговори безумнику по безумљу његовом да не би мислио да је мудар. Ко шаље безумника да му нешто уради, одсеца себи ноге и насиље пије. Као клецава бедра у хромог, таква је мудра изрека у устима безумника. Ко одаје почаст безумнику, као да камен за праћку везује. Као што се трн забоде у руку пијаном, таква је мудра изрека у устима безумника. Као стрелац који све рањава, такав је онај који безумника унајмљује. Као што се пас враћа на своју бљувотину, тако безумник понавља безумље своје. Видео си човека који сматра да је мудар. Више наде је у безумника него у њега. Лењивац говори: „Лав је на путу! Лав је на улицама!” Као што се врата окрећу на шаркама својим, тако и лењивац у постељи својој. Лењивац умаче руку своју у зделу, али тешко му је да је устима принесе. Лењивац сматра да је мудрији од седморице који одговарају разумно. Пса за уши хвата онај који се срди због туђе расправе. Као лудак који баца пламен, стреле и смрт, такав је човек који вара ближњега свога, па каже: „Зар се нисам само шалио?” Кад нестане дрва, огањ се гаси. Кад нема оговарача, свађа престаје. Угаљ је за жар, дрва су за пламен, а човек свадљивац распаљује свађу. Као посластице су речи оговарачеве, спуштају се у дно утробе. Ласкаве усне, а зло срце – као земљани суд пресвучен сребром. Ко мрзи, претвара се уснама својим, а мржњу у себи носи. Не веруј њему кад љупким гласом говори јер је седам гадова у срцу његовом. Мржња се прикрива претварањем, али се на скупу открива зло њено. Ко јаму копа, у њу упада, а ко камен ваља, на њега ће се превалити. Лажљив језик мрзи оне које сатире, а лажљива уста пропаст спремају. Не хвали се сутрашњим даном јер не знаш шта дан доноси. Нека те хвали други, а не уста твоја, туђин, а не усне твоје. Тежак је камен и песак је терет, али од оба је тежи гнев безумника. Јарост је окрутна и бес је жесток, али ко опстаје пред љубомором? Бољи је јавни укор него прикривена љубав. Ударци пријатеља су корисни, а пољупци непријатеља су лажни. Сит ногама гази саће, а гладном је и горко – слатко. Као птица која напусти гнездо своје, такав је човек који напусти завичај свој. Као што уље и тамјан срце веселе, тако су слатки и савети пријатеља. Не остављај пријатеља свога ни пријатеља оца свога и не улази у кућу брата свога кад си жалостан. Бољи је сусед близу него брат далеко. Буди мудар, сине мој, и обрадуј срце моје да могу да одговорим ономе ко ме прекорева. Паметан види зло и уклања се, а безумни иду даље и трпе казну. Узми одећу оном ко је за туђина јемчио и узми му залог уместо туђина. Ко поздравља пријатеља гласно а рано, узеће се као клетва. Стреха која прокишњава у време велике кише и жена свадљива – иста су ствар. Ко њу зауставља – зауставља ветар и десницом уље захвата. Гвожђе се гвожђем оштри, а човек лице пријатеља свога. Ко чува смокву, јешће плод њен, а биће поштован ко чува господара свог. Као што се у води огледају лик и лице, тако и по срцу човек од човека. Подземље и пропаст не могу да се засите, тако се не засићују ни очи човекове. Сребро у топионици, злато у пећи, а човек у устима која га хвале. Да безумника мрвиш тучком у посуди с прекрупом, не би отишло од њега безумље његово. Пази стоку и овце своје и срцем брини о стадима својим јер богатство не траје вечно, ни круна из поколења у поколење. Кад се трава открије, биље освежи и биљке се скупљају по горама, тада јагањци одећу дају и јарићи за куповину њива. Тада имаш доста козјег млека за јело, за храну кући својој и прехрану слушкињама својим. Зликовац бежи и кад га нико не гони, а праведници су храбри као млади лав. Кад се у земљи греши, многи су вође, а с човеком разумним и ученим управа траје. Човек сиромашан који тлачи убогог као пљусак је после ког нема хлеба. Који не поштују закон хвале зликовца, а противе му се они који закон чувају. Зли људи не разумеју праведност, а они који Господа траже све разумеју. Бољи је сиромах који безазлено ходи него богаташ који иде путевима кривим. Ко се држи закона, син је разуман, а ко се с пропалицама дружи, срамоти оца свога. Ко увећава богатство своје лихвом с каматом, сабира оном који ће сиромасима давати. Ко окреће уво своје да не слуша закон, гадна је и молитва његова. Ко заведе исправне на криви пут, сам ће пасти у јаму своју, а непорочни ће добро наследити. Богат човек мисли да је мудар, али га разоткрива сиромах разуман. Велика је слава кад се праведници радују, а кад се зликовци уздижу, човек се крије. Не избавља се онај који крије грехе своје, а ко их признаје и напушта, милост налази. Благо човеку који је стално опрезан, а ко отврдне срце своје, у зло пада. Зло је владар народу сиромашном, као лав који риче и као гладан медвед. Неразуман вођа много неправди чини, а ко мрзи лакомост, дуго ће живети. Човек који је душу окрвавио бежаће до гроба и не може да се заустави. Спашће се ко непорочно ходи, а ко иде између два пута, у један ће пасти. Ко обрађује земљу своју, сит је хлеба, а ко за беспосличарима иде, обиловаће сиромаштвом. Човек исправан обилује благословом, а ко жури за богатством, не остаје без казне. Није добро гледати ко је ко, али се неко и за парче хлеба огреши. Лаком човек јури за богатством, а не зна да ће га оскудица стићи. Ко прекорева човека, више ће хвале имати него језик ласкав. Ко поткрада оца свога и мајку своју и говори: „То није грех”, друг је разбојнику. Лаком човек свађу замеће, а обиловаће ко се у Господа узда. Безуман је ко се узда у срце своје, а спашће се ко мудро ходи. Ко сиромаху даје, неће оскудевати, а ко затвара очи своје, добиће много проклињања. Кад се зликовци уздижу, људи се крију, а кад пропадају, множе се праведници. Човек који после прекора остане тврдоглав одједном пропада и нема му лека. Кад се множе праведници, народ се весели, а кад зликовац влада, народ уздише. Ко воли мудрост, весели оца свога, а ко се с блудницама дружи, расипа имање. Цар правдом држи земљу, а сатире је човек који дажбине намеће. Човек који ласка пријатељу разапиње мрежу стопама његовим. Зао човек се у грех заплиће, а праведник се радује и весели. Праведник разуме парницу сиромаха, а зликовац неће да разуме. Подсмевачи подбуњују град, а мудри гнев стишавају. Кад се мудар човек расправља с безумним, срдио се или смејао – мира нема. Крволоци мрзе недужног, а исправни се брину за душу његову. Безуман излива сав бес свој, а мудар задржава гнев свој. Владару који слуша речи лажне све слуге су рђаве. Сиромах и тлачитељ се сусрећу, обојици Господ просветљује очи. Цар који сиромасима праведно суди имаће чврст престо довека. Прут и прекор дају мудрост, а распуштено дете срамоти мајку своју. Кад се множе зликовци, множи се и грех, али праведници гледају пропаст њихову. Прекори сина свога, и смириће те, пружиће радост души твојој. Кад нема објаве, народ се разузда, а благо оном ко чува закон. Слуга се не поправља само речима јер, иако разуме, не слуша. Јеси ли видео човека нагла у говору? И безумник има више наде него он. Слуга који је мажен од детињства касније постаје непослушан. Гневљив човек замеће свађу и напрасит направи много грехова. Охолост понизи човека, а смирен духом славу добија. Ко иде с крадљивцем, штети души својој, чује проклињање, а не открива. Страх човеку поставља замку, а покривен је ко се у Господа узда. Многи траже лице владара, али Господ суди човеку. Праведницима је мрзак искварен човек, а зликовцу онај ко право ходи. Речи Агура, сина Јакејевог из Масе. Изреке тог човека Итилу, Итилу и Укалу. Ја сам луђи од свакога и немам разума људског. Нисам мудрост стекао и о светињи немам знања. Ко се попео на небо и опет сишао? Ко је ветар ухватио шакама својим? Ко је свезао воду у огртач? Ко је поставио крајеве земље? Како се зове? Како се зове син његов? Знаш ли то? Све речи Божје су проверене, он је штит онима који се у њега уздају. Немој да додајеш ништа речи његовој да те не опомене и испаднеш лажов. За двоје те молим, немој ми ускратити док не умрем: удаљи од мене лицемерје и реч лажну. Не дај ми сиромаштва ни богатства. Храни ме хлебом потребним да се не бих, кад се наједем, одрекао тебе и упитао: „Ко је Господ?” Или ако бих осиромашио, крао и оскврнио име Бога свога. Не клеветај слугу господару његовом да те не прокуне и испаднеш крив. Постоји род који проклиње оца свога и не благосиља мајку своју. Постоји род који мисли да је чист, а није опран од каљуге своје. Постоји род који уздиже очи своје и подиже веђе своје. Постоји род коме су зуби мачеви и чељусти ножеви да растргну невољне на земљи и сиромахе међу људима. Пијавица има две кћери које говоре: „Дај! Дај!” Трећу има незаситу и четврту која никад не каже: „Доста!” То су: гроб, материца неплодна, земља без довољно воде и огањ који никад не каже: „Доста!” Око које се руга оцу и не слуша мајку кљуцаће гавранови с потока и појести млади орлови. Троје ми је чудно и четврто не разумем: пут орла по небу, пут змије по стењу, пут лађе посред мора и пут мушкарца ка жени. Такав је пут прељубнице: прогута, уста обрише и каже: „Нисам зло учинила!” Од троје се земља потреса, а четврто не може да поднесе: кад слуга постане владар, кад се безумник хлеба наједе, кад се распуштеница уда и кад слушкиња истисне господарицу своју. Четворо је малено на земљи, али мудрије од мудраца: мрави, који су нејак сој, али прикупљају лети храну себи, јазавци, који су нејак сој, али у стени скровишта праве, скакавци, који немају цара, а јато им у поретку, и гуштер, који се рукама хвата, а налази се у двору царевом. Троје лепо корача, а четврто лепо ходи: лав, јунак међу зверима, који не узмиче ни пред ким, петао који се шепури, јарац и цар са пратњом својом. Ако си лудовао па се уозбиљио или смишљао, стави руку на уста! Кад се млеко туче, излази масло, ко расправу почиње, изађе свађа. Речи Лемуила, цара Масе, којим га је учила мајка његова. Шта, сине мој? Шта, сине утробе моје? Шта, сине завета мојих? Немој да дајеш женама снагу своју, ни путеве своје рушитељима царева. Не приличи царевима, Лемуило, не приличи царевима да вино пију, ни кнезовима пића жестока, да не би због пића заборавили законе и изврнули правицу невољницима. Дајте жестоко пиће губитнику и вино растуженима. Он нека пије да заборави муку своју и да се не сећа невоље своје. Отварај уста своја за немога и за расправу напуштених. Отварај уста своја, суди праведно и дај правду невољном и сиромаху. Ко ће наћи жену савршену? Она вреди више него бисер! Ослања се на њу срце мужа њеног, и добитка неће нестати. Она му чини добро, а не зло, у све дане живота његовог. Тражи вуну и лан и с љубављу раде руке њене. Она је као лађа трговачка, из даљине доноси храну себи. Устаје док је још ноћ, храни укућане своје и упућује слушкиње своје. Примети поље и купује га, зарадом својих руку сади виноград. Опасује чврсто бедра своја и снажи мишиће своје. Она види како јој посао напредује, не гаси јој се ноћу светиљка. Рукама својим прихвата преслицу, вретено држи прстима својим. Отвара сиромаху руку своју и шаке своје убогоме. Не боји се снега за кућу своју јер сви у кући по два огртача имају. Покриваче сама себи шије, у платно и скерлет се облачи. Муж њен је угледан на вратима кад седи са старешинама земаљским. Кошуљу шије и продаје и појасеве трговцу даје. Снага и лепота су одећа њена и смеши се сутрашњем дану. Отвара мудро уста своја и наука блага је на језику њеном. Пази на владање укућана својих и у беспослици хлеб не једе. Синови јој се уздижу и њу благосиљају, муж њен такође је хвали. „Многе су се жене показале врсне, али ти их надвисујеш!” Љупкост је варљива, а лепота пролазна. Жена која се боји Господа похвалу заслужује. Дајте јој од плода руку њених и нека је на вратима хвале дела њена! Речи проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму. „Ништавило над ништавилима”, говори проповедник, „ништавило над ништавилима, све је ништавило.” Шта користи човеку сав труд који улаже под сунцем? Нараштај одлази, нараштај долази, а земља стоји заувек. Сунце излази, Сунце залази и опет хита ка месту одакле је изашло. Ветар иде на југ, окреће се на север, ковитла се, ковитла, и враћа се новом кружењу. Све реке теку у море, а море се не препуњује. Одакле теку реке, опет се тамо враћају. Све речи су мучне да се не могу исказати. Око се не може нагледати, а уво се не може наслушати. Шта је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити, и нема ничег новог под сунцем. Постоји ли нешто за шта би се рекло: „Види, ово је ново!” То је већ било у временима која су за нама. Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати код оних који после буду. Ја, проповедник, био сам цар Израиљев у Јерусалиму. Управио сам срце своје да истражује и разаберем мудрост у свему што бива под небом. Тај мучан посао даде Бог синовима људским да се тиме муче. Гледао сам све шта се ради под сунцем, а, гле, све је ништавило и трчање за ветром. Што је криво, не може се исправити, чега нема, не може се избројати. Тада рекох у срцу свом говорећи: „Ево, узрастао сам и претекао мудрошћу све који су владали у Јерусалиму.” Срце моје виде много мудрости и знања. Управио сам срце своје да упозна мудрост, упознао сам безумље и лудост и схватио да је и то трчање за ветром. Много мудрости, много бриге, и ко знање скупља – муку скупља. Ја рекох у срцу свом: „Хајде да осетим радост и видим шта је уживање”, али, гле, и то беше ништавило. О смеху рекох: „Бесмисленост!” А о уживању: „Чему то?” Помислих у срцу свом да препустим тело вину, али ме је срце вукло ка мудрости док не видим да ли усрећује људе оно што чине под небесима док су живи. Учиних велика дела: сазидах себи куће, засадих винограде, уредих вртове и воћњаке и засадих у њима свако воће. Начиних себи језера водена да натапам шуму у којој дрвеће расте. Набавих себи робове и робиње и послугу рођену у кући. Имао сам говеда и оваца више од свих који су били пре мене у Јерусалиму. Накупих себи сребра и злата и благо од царева и земаља. Набавих певаче и певачице, милине синова људских, жене и жене. Постадох тако велик, већи од свих који су били пре мене у Јерусалиму. Мудрост моја била је са мном. Шта год су пожелеле очи моје, нисам им бранио, нити сам бранио срцу свом радости. Срце се моје веселило сваком труду мом и то је била награда за напор мој. А онда сам испитивао сва дела своја која учинише руке моје и труд који сам уложио, и, гле, све је било ништавило и трчање за ветром, од чега нема користи под сунцем. Тада се окренух да видим мудрост, лудост и безумље. Шта чини човек који наследи цара? Оно што је већ урађено! Видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од таме. Мудар има очи у глави, а безумник по тами хода, али обојици исто бива. Зато рекох у срцу свом: „Исто ће ме снаћи као и безумника. Зашто тежим мудрости?” Онда рекох у срцу свом: „И то је ништавило.” Неће се спомињати довека ни мудрац ни безумник. У будућим данима све је заборављено. Ех, мудрац умире као и безумник. Зато омрзнух живот јер ми се учини безвредно све што се ради под сунцем. Све је ништавило и трчање за ветром. Омрзнух сав свој труд под сунцем јер га остављам човеку који долази после мене. Ко зна да ли ће он бити мудар или безуман? Па, ипак, он ће управљати свим трудом мојим, у који сам уложио напор и мудрост своју под сунцем. И то је ништавило. Тако се разочара срце моје у све напоре моје око којих се трудих под сунцем. Човек се труди мудро, са знањем и успехом, и оставља то човеку који се око тога није трудио. И то је ништавило и зло велико. Шта има човек од свег напора и труда срца свог којим се мучи под сунцем? Сви његови дани су мучни и његови послови велика брига. Ни ноћу не мирује срце његово. И то је ништавило. Нема ништа боље човеку него да једе и пије и да буде задовољан послом својим. Видех да и то долази из Божје руке. Ко је више јео и уживао од мене? Он даје човеку који је пред њим добар мудрост, знање и радост. Грешнику даје муку да сабира и сакупља и да то да оном који је добар пред Богом. И то је ништавило и трчање за ветром! Све има своје време и свака намера под небом има своје време: време рађања и време умирања, време сађења и време чупања посађеног, време убијања и време лечења, време рушења и време зидања, време плакања и време смејања, време туговања и време плесања, време бацања камења и време скупљања камења, време грљења и време престанка грљења, време тражења и време губљења, време чувања и време одбацивања, време цепања и време шијења, време ћутања и време говорења, време љубави и време мржње, време рата и време мира. Каква је корист ономе који ради од онога око чега се труди? Видео сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих. Све што је он учинио лепо је у своје време. Па је и вечност ставио у срца њихова, али човек не може да схвати дела која Бог чини од почетка до краја. Схватио сам да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро у свом животу. Сваки човек једе, пије и ужива у раду свом, али и то је дар Божји. Схватио сам да је вечно све што Бог створи. Томе се не може ништа ни додати, нити одузети, а Бог то чини да би га се бојали. Што јесте, већ је било, и што ће бити, већ је било. Бог враћа оно што је било. Још сам видео под сунцем да је на месту правде – злочин, и на месту правде – злочин. Ја рекох у срцу свом: „Бог ће судити и праведнику и зликовцу јер постоји време за сваку намеру и за свако дело.” Ја рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог дао да виде да су као стока једни другима. Шта бива синовима људским, бива и стоци. Како умиру једни, тако угину други, и сви исти дах имају. Човек не надмашује животињу и све је ништавило. Сви иду на исто место, сви су од праха постали и у прах се враћају. Ко зна да ли дух синова људских узлази, а дух животиња силази у земљу? Зато видех да ништа нема боље у човеку него да ужива у свом раду. То му је награда. Ко ће му дати да види шта ће после њега бити? Опет видех сва тлачења која се чине под сунцем. Гле, сузе потлачених нема ко да обрише. Из руке тлачитеља излази насиље, и нико да их утеши. Тада похвалих оне који су већ умрли као срећније од оних који још живе. Међутим, срећнији и од једних и од других јесте онај који није ни постао и није видео зла дела која се чине под сунцем. Потом видех да сваки труд и сваки успех човеку доноси завист ближњега свога. И то је ништавило и трчање за ветром. Безумник прекрсти руке своје и своје тело изједа. Боља је једна прегршт у мору него две уз муку и уз трчање за ветром. Опет спазих ништавило под сунцем: Један је сам, без икога, ни сина, ни брата, и нема краја труду његовом. Не могу да се насите очи његове, а не мисли: „За кога се мучим и ускраћујем уживања души својој?” И то је ништавило и рђав посао. Боље је двојици него једном, јер добију добру плату за труд свој. Ако један падне, подигне га друг његов, а ако усамљен падне, нема другог да га подигне. Ако двојица спавају заједно, они се греју, а како један да се загреје? Ако надјачају једног, двојица ће му одолети. И троструки конац не кида се лако. Бољи је дечак сиромашан а мудар него цар стар а безуман, који не зна савет да прими. Из тамнице излази да влада иако је сиромашан рођен у царству свом. Видео сам све живе који под сунцем ходе за другим дечаком који ступа уместо њега. Није било краја народу пред којим је ишао, а они после не радују се њему. И то је ништавило и трчање за ветром. Чувај ногу своју кад у дом Божји ступаш. Приђи да би чуо. То је боље него жртве безумника, јер они не знају да зло чине. Не пренагљуј устима својим. Срце твоје нека не говори пребрзо пред Богом, јер Бог је на небу, а ти си на земљи. Зато нека твојих речи буде мало. Од великог рада долази сан и од мноштва речи луд говор. Кад учиниш завет Богу, не оклевај да га испуниш јер он не воли безумнике. Шта си се заветовао, испуни! Боље је да се не заветујеш него да се заветујеш, а не испуниш. Не дај да уста твоја наводе на грех тело твоје и не говори пред анђелом да је било нехотице. Зашто да се Бог љути на реч твоју и уништи дело руку твојих? Много снова – много ништавила, као и у многим речима. Зато се бој Бога. Ако се сиромах тлачи и видиш да се газе суд и правда, не чуди се томе, јер виши пази на високог и још виши над обојицом. Добро земље је изнад свега, и цар зависи од поља. Ко воли новац, никад није сит новца, и ко воли богатство, никад му доста добитка. И то је ништавило. Где је много добра, много је и оних који га једу. Каква је корист господару сем да гледа очима својим. Јео мало или много, вредном је сан сладак, а због ситости богаташ не може да спава. Видех велико зло под сунцем: скупљено благо на пропаст власнику. Такво богатство пропадне злом незгодом и рођеном сину не остане ништа у руци. Као што је дошао го из мајчине утробе, тако исто одлази. Ништа нема од свег труда да у руци понесе. И то је велико зло: као што је дошао, тако одлази. Каква му је корист што је за ветром трчао? Свих својих дана јео је у мраку, у великом јаду, жалости и љутњи. Ето, ово сам видео да је добро и лепо: јести, пити и бити задовољан уз сав труд којим се човек мучи под сунцем, у дане живота које му је Бог дао. И то му је наследство. Ако је Бог човеку дао богатство и имање да га једе, да узима део свој и да ужива у труду свом, и то је дар Божји. Онда се не сећа дана живота свог јер му Бог даје радост у срце његово. Постоји зло које сам под сунцем видео и често је међу људима: Неком човеку Бог даје богатство, благо и славу, тако да има све што му душа његова жели, али му Бог не омогући да у томе ужива, него ужива туђинац. То је ништавило и љуто зло. Ако би неко сто синова добио и живео много година и да му се умноже дани живота, а он се не наужива добра, нити гроба има, кажем да је мртворођено од њега срећније. Из ништавила дође, у таму отиде, и име му је у тами сакривено. Није видело сунца, нити га упознало, а почива боље од оног. Да живи и две хиљаде година, а да се добра не наужива, не одлазе ли сви на исто место? Сав труд човеков је за уста његова, али не може да се засити душа његова. Јер шта има више мудар од безумног? Шта има сиромах који зна да се држи пред људима? Боље је очима гледати него душом желети. И то је ништавило и трчање за ветром. Што постоји, одавно је названо именом својим, а зна се шта је човек. Он не може да се суди с јачим од себе. Много речи – много ништавности. Шта то користи човеку? Јер ко зна шта је човеку добро у животу, за оно мало дана што живи у ништавилу свом, који му као сен пролазе? Ко ће казати човеку шта ће бити после њега под сунцем? Боље је име него добро уље. Дан смрти бољи је него дан рођења. Боље је ићи у кућу где је жалост него ићи у кућу где је гозба. Онде је свршетак сваком човеку и ко је жив нека то прими к срцу. Боља је жалост него смех, јер кад је лице жалосно, срце се чисти. Срце мудрих је у кући жалости, а срце безумних у кући весеља. Боље је слушати прекор мудрог него слушати песму безумних. Као што пршти грање под котлом, такав је смех безумника. И то је ништавило. Неправедан добитак квари мудрог, а подмићивање квари срце. Бољи је свршетак ствари него њен почетак. Боље је стрпљив дух него горд дух. Не нагли са срџбом, јер срџба пребива у грудима безумних. Не питај зашто су прошла времена била боља од ових, јер не питаш мудро. Добра је мудрост с имањем и добитак је онима који сунце гледају, јер мудрост штити и новац штити. Међутим, знање мудрости има предност јер оживљује оног ко је поседује. Погледај дело Божје! Ко може исправити оно што је он савио? У дане среће буди срећан, а у зло време размисли: Бог је створио и једно и друго да човек не би знао шта ће касније бити. Много сам видео у дане своје бесмислене: праведника који пропада иако је у правди својој и зликовца који дуго живи иако је у злоћи својој. Не буди сувише праведан, ни одвише мудар. Зашто да пропаднеш? Не буди много зао и не буди луд. Зашто да умреш пре времена? Добро је да држиш ово, а оно да не испушташ из руке. Ко се Бога боји, избавиће се од свега. Мудрост крепи мудрога више него десет великаша у граду. Нема тако праведног човека на земљи који чини добро, а не греши. Не држи у срцу свом свакакве приче које се говоре да не би чуо и слугу свога како те грди. И твоје срце зна да си и ти често друге грдио. Све сам то мудрошћу испитао. Тада рекох: „Бићу мудар”, али мудрост беше далеко од мене. Шта постоји – далеко је и дубоко. Ко може дубоко достићи? Обратих срце своје знању, да сазнам и испитам мудрост и смисао и да спознам зло безумља и безумље зла. Тада увидех: горча од смрти је жена чије је срце мрежа и замка, а руке окови. Добар пред Богом може је избећи, а грешника ће она ухватити. Проповедник говори: „Ето шта нађох једно спрам другог, да нађем смисао. Још сам тражио, али без успеха: једног човека међу хиљадом нађох, али жену међу свима не нађох. Ово увидех: Бог је створио људе исправним, а они многа лукавства траже.” Ко је мудрац и ко разуме значење ствари? Мудрост просветљује човеку лице и мења намргођеност лица његовог. Ја кажем: „Чувај реч цареву због заклетве Божје. Не иди од лица његовог, не држи се зле речи, јер све шта хоће, он учини.” Моћна је реч царева, ко ће му рећи: „Шта радиш?” Ко чува заповест, неће знати ружну реч јер време и суд зна срце мудро. Постоји свакој жељи време и процена, али човека стижу многа зла. Он не зна шта ће бити и ко ће му рећи кад ће се десити? Човек не влада ветром да заустави ветар, нема моћи над даном смрти и нема спаса у тој борби. Злоћа не спасава зликовца. Све то видех кад усправих срце своје на све што се под сунцем дешава. Понекад човек влада над човеком да би му зло учинио. Затим сам видео да су зликовци сахрањени и почивају на светом месту, а они који су добро чинили, налазе се ван града. И то је ништавило. Пошто се зла дела не осуђују одмах, срце синова људских злу тежи. Нека грешник дуго живи иако сто пута зло учини, ја знам да ће бити добро онима који се Бога боје јер се боје лица његовог. Зликовцу неће бити добро, нити ће продужити живот свој као сенку јер се не боји лица Божјег. Постоји бесмисао на земљи: праведници добијају по делима зликовачким, а зликовци добијају по делима праведничким. Тада рекох: „И то је ништавило.” Зато сам хвалио весеље јер нема човеку ништа боље под сунцем него то да једе, да пије и да се весели. То нека га прати за напоре његове целог живота који му Бог даде под сунцем. Кад сам управио срце своје ка познању мудрости да видим шта се ради на земљи, јер ни дању ни ноћу сан не долази човеку на очи, видех сва дела Божја. Нико не може да схвати шта се под сунцем дешава. Колико год се човек трудио то да открије, ипак не може да схвати. Чак и ако мудрац каже да зна, не може то да сазна. Све то сложих у срце своје да бих разјаснио како су и праведни и грешни с делима својим у Божјој руци. Човек не разуме ни љубав ни мржњу које су пред њим. Све бива свима једнако: праведнику као и зликовцу, добром и чистом као и нечистом, оном што жртвује као и оном који не жртвује, добром као и грешнику, оном који се заклиње и оном који се боји заклетве. Најгоре од свега што се под сунцем збива јесте то што све погађа иста судбина. Зато је срце синова људских пуно зла. Лудост је у срцима њиховим док живе, а после умиру. Ко је међу живима, има наде. И живом псу је боље него мртвом лаву. Живи бар знају да ће умрети, а мртви не знају ништа. Они немају више ни плату јер им се и спомен заборавио. Одавно је нестала љубав њихова, мржња њихова и завист њихова. Они више немају удела ни у чему што под сунцем бива. Хајде, једи хлеб свој с радошћу и веселог срца пиј вино своје, јер су одувек мила Богу дела твоја! Увек нека ти је одећа бела и нека не нестане уља на глави твојој! Уживај живот са женом коју волиш целог века свог ништавног ког ти је дао под сунцем. То ти је део у животу и напору који улажеш под сунцем. Све што дође до руке твоје, учини снагом својом јер нема ни рода, ни размишљања, ни знања, ни мудрости у подземљу у које идеш. Затим видех под сунцем: не добијају брзи трку, ни јунаци битку. Нема хлеба мудрима, ни богатства разумнима, ни милости ученима, већ долази од прилике и случаја. Човек не зна век свој. Као што се рибе мрежом хватају, као што птице у замку падају, тако се хватају синови људски у зао час који им изненада дође. Још ову мудрост спазих под сунцем, што ми се важним учини: Беше мали град и у њему мало људи. Дође на њега цар велик, опколи га и ископа велике опкопе. А у њему је био човек сиромах, а мудар који избави град мудрошћу својом, али се касније нико није сећао сиромаха. Тада рекох: боља је мудрост него снага иако се није ценила мудрост него снага, нити су се сећали речи његових. Благе речи мудрог боље се чују него вика владара безумницима. Боља је мудрост него оружје убојито, али један грешник поквари многа добра. Угинуле муве ужегну и усмрде мирисно уље, а мало лудости јаче је од мудрости и славе. Мудрац иде десним путем, а безумник левим. Безумник, кад иде путем, издаје га разум и свима показује да је безуман. Ако се подигне на тебе гнев владарев, не напуштај место своје јер благост исправља многе грехе. Постоји зло које видех под сунцем, грешку која од владара долази: безумник долази на високо место, а богати ниско седе. Видех слуге на коњима, а великаши иду пешице као слуге. Ко јаму копа, у њу ће упасти, и ко зидове руши, ујешће га змија. Ко камење ломи, бива повређен, и ко дрва цепа, може да настрада. Ако се иступи гвожђе и сечиво није наоштрено, тада више снаге треба, али мудрост успех доноси. Ако змија уједе пре бајања, ништа бајач не помаже. Миле су речи из уста мудрог, а безумног упропашћују усне његове. Почетак речи уста његових јесте безумље, а завршетак уста његових јесте зла лудост. Безумник превише говори, али човек не зна шта ће после њега бити. Безумне мучи труд њихов јер ни у град не умеју да иду. Тешко теби, земљо, кад ти је владар дете, а великаши твоји већ ујутру једу. Благо теби, земљо, кад је племенит владар твој и великаши твоји на време једу да се окрепе, а не да се опију! Од лењости се кров угиба и због руку немарних прокишњава кућа. Гозбе се праве због весеља, вино улепшава живот, а новац све чини. Ни у мислима не проклињи цара, ни у спаваћој соби не куни богаташе јер ће птице небеске глас однети и на крилима реч објавити. Баци поврх воде хлеб свој и наћи ћеш га после много дана. Подели део седморици или осморици јер не знаш какво зло ће задесити земљу. Кад се облаци напуне кишом, просипају је на земљу. Ако падне дрво према југу или према северу, где падне дрво, ту и остаје. Ко пази на ветар, не сеје, и ко гледа на облаке, не жање. Као што не знаш који је пут ветру, ни како настају кости у телу труднице, тако не знаш ни дела Божја, који све ствара. Ујутру сеј семе своје и увече немој да ти руке твоје почивају. Ти не знаш да ли је боље ово или оно, или ће обоје бити једнако добро. Мила је светлост и годи очима да виде сунце. Ако човек живи и много година, нека се стално весели, али нека мисли и на црне дане јер ће их много бити. Ништавило је све што долази. Радуј се, младићу, у младости својој, нека се весели срце твоје у младости твојој! Иди куда те вуче срце твоје и куда те воде очи твоје! Међутим, знај да ће те Бог за све то на суд извести. Уклони жалост из срца свог и удаљи бол од тела свог. Бесмислени су и младост и доба тамне косе. Сећај се створитеља свога у дане младости своје, пре него што дођу зли дани и дођу године кад ћеш рећи: „Нису ми миле”. Пре него што сунце и светлост потамне, месец и звезде и после кише опет облаци дођу. У тај дан ће уздрхтати чувари кућни, погнуће се јунаци, стаће млинарице јер их је мало и потамнеће они који кроз прозоре гледају. Затвориће се улична врата, ослабиће шум млина као цвркут птица и утишају се девојке које певају. Страх од висине, стрепња на путу. Бадем цвета, скакавац је тром, мирођија расте. Човек улази у своју вечну кућу, а нарикаче улицама крећу. Пре него што се прекине врпца сребрна, разбије се чаша златна, врч се разбије на извору и сломи точак на бунару, прах се у земљу враћа, какав је и био, а дух се враћа Богу, који га је и дао. Проповедник каже: „Ништавило над ништавилима, све је ништавило.” Осим тога што је проповедник био мудар, он је и народ учио знању. Гледао је, размишљао и саставио много мудрих изрека. Проповедник се трудио да праве речи нађе и тачно напише истину. Речи су мудрих људи као бодила и као кочеви пободени. Оне су од једног пастира дате. Најзад, сине мој, обрати пажњу: нема краја писању књига и много учења замара тело. Чујмо сви завршну реч: Бој се Бога и чувај заповести његове. То је све човеку. Свако дело Бог ће на суд изнети и сваку тајну, била она добра или зла. Соломонова Песма над песмама. Пољуби ме пољупцем уста својих јер је љубав твоја слађа од вина. Мириси су твоји скупоцени, као разливено уље је име твоје, зато те девојке воле. Повуци ме за собом, трчаћемо, цар ме уведе у одаје своје. Радоваћемо се и веселићемо се због тебе. Славићемо љубав твоју више него вино. Право је што те воле. Кћери јерусалимске! Тамнопута сам, али сам лепа као шатори кедарски, као завесе Соломонове! Не гледајте ме што сам тамнопута, од сунца сам изгорела. Синови мајке моје расрдише се на мене и поставише ме да винограде чувам, а ја ни свој нисам чувала. Кажи ми ти којег љуби душа моја где напасаш, где се у подне одмараш, да не лутам око стада другова твојих. Ако не знаш ти, најлепша међу женама, пођи трагом за стадом, напасај јариће своје крај боравишта пастирских. Упоредио бих те са ждребицом у колима фараоновим, драга моја. Лепи су образи твоји међу наушницама и врат твој са огрлицом. Направићемо ти наушнице златне с привесцима сребрним. Док је цар на лежају, народ мој пушта мирис. Драги мој је стручњак за смирну која ми на грудима почива. Драги мој је грозд кипров у виноградима енгадским. Ох, како си лепа, драга моја, како си лепа! Очи су ти као у голубице! И ти си леп, драги мој, како си мио! Зеленило је постеља наша. Греде у кућама нашим су кедрови, а даске су смреке. Ја сам цвет саронски, љиљан у долини. Оно што је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама. Оно што је јабука међу дрвећем, то је драги мој међу младићима. Желела сам хлад њен и седох, плодови њени су слатки грлу моме. Он ме је увео у кућу вина и застор на мени је љубав његова. Он ме крепи колачима грожђаним, и јабукама ме освежује јер сам болесна од љубави. Његова лева рука ми је под главом, а десном ме грли. Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите, не будите љубав моју док то не пожели. Глас мог драгог! Ево га, долази, преко брегова скаче, преко брда поскакује! Драги је мој као срна или као јеленче. Ево га, стоји иза нашег зида, он гледа кроз прозор и вири кроз решетку! Проговори драги мој и рече ми: „Устани, драга моја, лепотице моја, и дођи! Гле, зима прође, кише престаше и одоше! Цвеће се из земље појављује, дође време певању и глас грличин чује се у нашем крају. Смоква пушта плодове и уцвала лоза винова мирис пушта. Устани, драга моја, лепотице моја, и дођи! Голубице моја у раселинама, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, да чујем глас твој јер је топао глас твој, а лице је твоје красно!” Похватајте лисице! Мале лисице што виноград пустоше јер је у цвату виноград наш! Драги мој је мој, а ја сам његова! Он је пастир међу љиљанима. Пре него што дан захлади и сенке оду, врати се, драги мој, као срна или као јелен млад по брдима сеновитим. На постељи својој ноћима сам тражила оног којег љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох. Устаћу и кружићу градом, тражићу по улицама и трговима оног кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох. Сретоше ме чувари који градом круже: „Видесте ли оног кога љуби душа моја?” Тек што сам их прошла, нађох оног кога љуби душа моја. Ухватих га и нећу га пустити док га не уведем у кућу мајке своје и одају оне која ме је родила. Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите, не будите љубав моју док то не пожели. Шта је то што се из пустиње диже као стуб дима, као кађење смирне и тамјана и свих мириса куповних? Гле, то је носиљка Соломонова, окружена са шездесет јунака изабраних међу јунацима Израиљевим. Сви носе мачеве, вични су боју. Сваком је мач о боку због опасности ноћних. Цар Соломон је начинио себи носиљку од дрвета ливанског. Стубове је начинио од сребра, наслон од злата, прекривач од порфире, а простирка – израз љубави кћери јерусалимских. Изиђите, кћери сионске, и гледајте цара Соломона с круном којом га је крунисала мајка његова на дан свадбе његове и на дан радости срца његовог! Како си лепа, вољена моја, како си лепа! Очи су ти као у голубице док гледаш испод копрене. Коса ти је као стадо коза које силази с горе галадске. Зуби су ти као стадо оваца острижених кад са купања долазе. Све се близне, ниједна није јалова. Усне су ти као траке од порфире, а говор ти је мио. Као кришка нара су образи твоји под копреном твојом. Врат твој је као кула Давидова, као тврђава сазидана, у којој виси хиљаду штитова и све оружје јуначко. Две дојке твоје су као два ланета близанца који међу љиљанима пасу. Пре него што дан захлади и сенке нестану, поћи ћу на брдо смирне и на брег тамјана. Сва си лепа, вољена моја, и нема мане на теби. Пођи са мном с Ливана, невесто, пођи са мном с Ливана! Сиђи с врха аманског, с врха сенирског и ермонског, из пећина лављих и планина рисовских. Срце си ми узела, сестро моја, невесто, срце си ми узела једним погледом, једном огрлицом својом. Како је лепа љубав твоја, сестро моја, невесто! Твоја је љубав од вина боља, а мирис уља твојих од свих мириса. Са усана твојих саће капље, невесто. Под језиком су ти мед и млеко, а мирис хаљина твојих је као мирис ливански. Ти си врт затворен, сестро моја, невесто, студенац затворен, извор запечаћен. Твоје су младице врт од нара, с плодовима најлепшим, гроздом кипра и нардом, нардом и шафраном, иђиротом и циметом, свакојаким биљем мирисним, смирном и алојем, са свим најлепшим мирисима. Ти си студенац у вртовима, извор воде бистре која с Ливана тече! Устани, северни ветре, дођи, јужни ветре! Дуните по мом врту да се рашире мириси његови! Нека дође драги мој у врт свој да једе најлепше плодове његове. Дођох у врт свој, сестро моја, невесто, берем смирну своју и балсам свој, једем саће своје и мед свој, пијем вино своје и млеко своје. Једите, пријатељи, пијте, и опијте се, драги моји! Ја спавам, а срце је моје будно. Глас мога драгог! Он куца: „Отвори ми, сестро моја, драга моја, голубице моја, савршена моја! Глава ми је пуна росе, а коса моја ноћних капи.” Свукла сам хаљину своју, како да је обучем? Опрала сам ноге своје, како да их укаљам? Драги мој провуче кроз отвор руку своју и цело тело ми уздрхта. Ја устадох да отворим драгом свом, а с руку мојих прокапа смирна и потече низ прсте на ручку од врата. Отворих врата драгом свом, али драгог мог не беше, отиде! Била сам ван себе док је он говорио! Тражила сам га, али га не нађох. Звала сам га, али ми он не одговори. Сретоше ме чувари који град обилазе. Тукли су ме, ранили су ме, огртач ми узеше чувари зидина. „Заклињем вас, кћери јерусалимске: ако нађете мог драгог, шта ћете му казати? Да сам болесна од љубави!” „Што је твој драги бољи од осталих, ти, најлепша међу женама? Што је твој драги бољи од осталих, па нас тако заклињеш?” „Мој драги је бео и румен, међу хиљадама се истиче. Глава његова је као најчистије злато, коса му је као влати палмине, као гавран црна. Очи су му као голубице на потоцима воденим, окупане у млеку, на изворима се одмарају. Образи његови су као засади балсама, као цвеће мирисно. Усне су му љиљани из којих смирна тече. На рукама његовим је златно прстење, драгуљима украшено. Трбух му је као слонова кост сафирима украшена. Ноге су му као стубови мермерни, усађени у златна лежишта. Стас му је као Ливан, као кедри пробрани. Непца су му слатка и сав је мио. Такав је драги мој, такав је вољени мој, кћери јерусалимске!” Куда је отишао драги твој, најлепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га с тобом тражимо? Драги је мој сишао у врт свој, к засадима биља мирисног, да узгаја по вртовима и да љиљане бере. Ја припадам драгом свом и драги мој припада мени, он, који љиљане гаји. Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, моћна као војска под заставама. Одврати очи своје од мене јер ме збуњују. Коса је твоја као стадо коза које са Галада силази. Зуби су ти као стадо оваца острижених, све с близанцима и ниједна јалова. Као кришке нара су образи твоји између витица твојих. Ту је шездесет царица, осамдесет иноча и девојака безброј, али је само једна голубица моја, савршена моја, јединица у мајке своје, изабрана од родитељке своје. Девојке је видеше и блаженом је назваше, хвалише је и царице и иноче. Ко је ова која се као зора појављује, лепа као месец, сјајна као сунце, моћна као војска под заставама? Сиђох у засад ораха да видим плодове у долини, да видим да ли лоза винова пупи и да ли нар цвета. Нисам знала, душа ме моја посади на кола угледних у народу мом. Врати се, врати, Суламко, врати се, врати, да те гледамо! Шта ћете гледати на Суламки док између два реда плеше? Како су лепе ноге твоје у сандалама, кћери кнежевска! Прегиби бокова твојих су као огрлице створене рукама уметника. Пупак ти је као чаша округла која није никад без пића. Трбух ти је као стог пшенице, љиљанима ограђен. Две су дојке твоје као два ланета близанца. Врат ти је као кула од слонове кости. Очи су твоје као језера у Есевону на вратима ватравимским. Нос ти је као кула ливанска која гледа према Дамаску. Глава је твоја на теби као Кармил, а коса на глави твојој као порфира, цар се у њој заплео! Како си лепа и како си љупка, најдража међу милинама. Стас је твој као палма, а дојке су ти као гроздови. Ја рекох: „Попећу се на палму и дохватићу гране њене. Дојке ће твоје бити као гроздови на лози и дах уста твојих као јабуке.” Непца су твоја као вино добро које тече право драгом мом и клизи преко усана и зуба. Ја припадам драгом свом, и ја сам жеља његова. Ходи, драги мој, да у поље идемо, да у селима заноћимо! Поранићемо у винограде да видимо да ли лоза пупи, да ли се грожђе замеће, да ли нарови цветају. Мандрагоре мирис пуштају, на вратима нашим је свакојако воће, ново и старо, које сам за тебе чувала, драги мој. О, да си ми брат који је сисао груди мајке моје! Кад бих те онда срела напољу, пољубила бих те и нико ме не би осудио! Повела бих те и увела у кућу мајке своје. Ти би ме поучавао, а ја бих те појила вином мирисним и соком од нара. Његова лева рука ми је под главом, а десном ме грли. Заклињем вас, кћери јерусалимске, не будите љубав моју, не будите је док не пожели. Ко је она што из пустиње долази, наслоњена на драгог свог? Пробудих те под јабуком где те је родила мајка твоја, где те је родила родитељка твоја. Стави ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју. Љубав је као смрт јака, а љубомора као подземље тврда. Жар њен је жар ватре, као пламен Господњи. Многе воде не могу угасити љубав, нити реке да њу потопе. Да неко даје све имање дома свог за љубав, презир би навукао. Имамо сестру малу, још груди нема. Шта да чинимо са сестром својом кад буде о њој реч? Ако буде попут зида, саградићемо бедем сребрни. Ако буде попут врата, учврстићемо је даскама кедровим. Ја сам зид и груди моје су као куле. Тада постадох у очима његовим као она која је мир нашла. Соломон има виноград у Валамону. Даде виноград чуварима, да сваки донесе од рода његовог хиљаду сребрника. Мој виноград је преда мном. Теби, Соломоне, хиљаду, а двеста чуварима који род чувају. Ти, која у вртовима боравиш! Пријатељи ослушкују глас твој, дај да га и ја чујем! Похитај, драги мој! Буди као срна или као лане по горама мирисним! Виђење Исаије, сина Амосовог, које је видео за Јуду и за Јерусалим за време Озије, Јоатана, Ахаза и Језекије, царева Јудиних. Чујте, небеса, послушај, земљо, јер Господ говори: „Синове сам одгојио и подигао, али се они одметнуше од мене. Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога, а Израиљ не познаје, народ мој не разуме!” Јао, грешног ли народа! Народ у зло огрезао, род зликовачки, синова покварених, Господа оставише, презреше свеца Израиљевог, леђа му окренуше. Где да се ударите кад стално отпадате? Сва је глава болесна, а срце изнемогло. Од пете до главе ништа није здраво, већ убоди, модрице и живе ране, ни очишћене, ни превијене, ни уљем ублажене. Земља ваша је опустела, градови ваши огњем спаљени. Њиве ваше туђинци пред вама једу, пустош је као што туђинци пустоше. Кћи сионска остаде као колиба у винограду, као кровињара у пољу краставаца, као град опкољен. Да нам Господ Саваот није сачувао остатак, били бисмо као Содом, исти као Гомора. Чујте реч Господњу, главари содомски, послушај закон Бога нашег, народе гоморски: „Шта ће ми мноштво жртава ваших?”, говори Господ. „Сит сам жртава овнујских и масноћа телећих. Не марим за крв јунаца, јагањаца и јарића. Кад долазите да се преда мном поклоните, ко вам тражи да ступате у предворје моје? Немојте да приносите жртве безвредне и кађење ми се огади! Младине, суботом збор! Не подносим злочин и празник! Младине ваше и празнике ваше мрзи душа моја. Тешки су ми, не могу да их подносим. Кад ширите руке своје, склањам очи своје од вас. Кад умножавате молитву, не слушам вас јер су вам пуне крви руке ваше. Оперите се и очистите себе! Уклоните зла дела испред очију мојих! Престаните да чините зло! Учите се да добро чините! Тежите за правдом! Потлаченом помажите! Сиротици правицу прибавите! Удовицу заштитите! Дођите да се расправимо”, говори Господ. „Ако су греси ваши као скерлет, постаће бели као снег. Ако су као порфира, постаће као вуна. Ако слушате добро, добра ћете јести земаљска. Ако одбијете и упорни будете, мач ће вас прождрети!” Тако говоре уста Господња. Како тврђава верна постаде блудница? Била је пуна правице, правда је у њој становала, а сада – крвници. Сребро твоје шљака постаде, вино твоје се разводни. Поглавари твоји су бунтовници, другари с лоповима. Сви мито воле и за даровима трче. Сиротици правицу не дају и парница удовичка не долази пред њих. Зато говори Господ, Господ Саваот, снага Израиљева: „Ха! Задовољићу се на непријатељима својим и осветићу се противницима својим! Управићу на тебе руку своју, претопићу шљаку твоју, издвојићу олово из тебе! Поставићу опет судије као пре и саветнике као раније. Тада ће те звати Град правде и Град верни.” Сион ће се правдом спасти и праведношћу они који се обрате. Одметници и грешници пропашће заједно и изгинуће они који Господа напуштају. Посрамићете се због „светог дрвећа” које сте желели и застидећете се од олтара које сте изабрали. Бићете као храст којем лишће вене и као врт у којем воде нема. Јунак ће бити кучина, а дело његово искра. Обоје ће се заједно запалити и нико неће гасити. Порука коју виде Исаија, син Амосов, за Јуду и за Јерусалим: У последње дане биће утврђена Гора Господња изнад гора и уздигнута изнад брегова, где ће се скупљати сви варвари. Долазиће многи народи и говориће: „Ходите да идемо на Гору Господњу, у дом Бога Јаковљевог! Он ће нас учити путевима својим и ићи ћемо стазама његовим јер из Сиона излази закон и реч Господња из Јерусалима. Он ће судити варварима и пресуђивати многим народима. Они ће прековати мачеве своје у плугове, а копља своја у српове. Неће више дизати мач народ против народа, нити ће се рату учити. Доме Јаковљев, ходите да идемо светлости Господњој!” Међутим, ти си оставио народ свој, дом Јаковљев, јер су пуни сујеверја источних. Врачају као Филистејци и за туђу децу се везују. Пуна је земља њихова сребра и злата и ризницама броја нема. Земља њихова је пуна коња и нема броја колима њиховим. Пуна је идола земља њихова. Клањају се делима руку својих, која су створили прсти њихови. Клања се човечанство, савија се човек, немој да им опростиш. Завуци се у пећине, сакриј се у прах од страшног лица Господњег, сјаја славе његове. Понизиће се охоле очи човечје и горди дух људски. Само ће Господ бити узвишен у тај дан. Доћи ће дан Господа Саваота на све охоле и бахате и свако ко се подиже биће оборен. Доћи ће и на све кедре ливанске, велике и високе, и на све храстове васанске, на све горе високе и брегове узвишене, на сваку кулу високу и на сваки зид утврђен, на све лађе тарсиске и све бродове жељене. Савиће се гордост људска и савиће се охолост човечја. Ишчезнуће сви идоли. Завлачиће се људи у пећине камене, у склоништа праха пред страшним лицем Господњим, пред сјајем величанства његовог кад устане да земљу застраши. У тај дан ће човек кипове сребрне и кипове златне које је направио себи да би им се клањао бацити пацовима и мишевима слепим. Завући ће се у пећине камене и у пукотине у стенама од страха Господњег и сјаја величанства његовог кад устане да земљу застраши. Прођите се човека коме је дах у носу. Шта он вреди? Гле, Господ, Господ Саваот одузима Јерусалиму и Јуди помоћ и палицу, сваку помоћ у хлебу и сваку помоћ у води, јунака и ратника, судију и пророка, саветника и старца, заповедника над педесеторицом, угледног, саветника, уметника и видеоца. „Даћу им за владаре жутокљунце и дерани ће владати над њима.” Људи се гложе, човек против човека, сваки с ближњим својим. Устаје младић на старца, ништак на угледног. Човек брата свог хвата у дому очевом: „Ти имаш огртач, буди нам владар и узми ово расуло у руке своје!” Овај ће у тај дан рећи: „Ја нисам лекар! У кући мојој нема ни хлеба ни огртача. Не постављајте ме да народом владам!” Јерусалим се руши, Јудеја пада, јер се језик њихов и дела њихова противе Господу и пркосе очима славе његове. Сам изглед их изобличује. Разглашују грех свој као Содом, не крију! Тешко души њиховој! Сами себи зло наносе! Кажите: „Праведнику је добро, јешће плод дела својих! Тешко зликовцу! Платиће му се по делима руку његових!” Народе мој! Деца над вама владају, а жене господаре! Народе мој! Заводе те владари твоји и кваре пут којим ходиш! Устаје Господ за расправу, стоји да народима суди. Господ долази на расправу са старешинама својим и са поглаварима својим: „Виноград сте уништили, а што сте од сиротиње отели, у кућама је вашим! Притискате народ мој и лица сиротих газите!” Тако говори Господ, Господ Саваот. Још говори Господ: „Погордише се жене сионске. Иду испружена врата и очима намигују, ситно корачају и алкама на ногама звецкају.” Господ ће оћелавити теме кћерима сионским и откриће Господ голотињу њихову. У тај дан ће Господ стргнути накит: алке на ногама, ланчиће и привеске, наушнице, наруквице и копрене, укоснице, подвезице, појасеве, бочице с мирисима, амајлије, прстење и наноснице, скупоцене хаљине и огртаче, шалове и торбице, огледалца, кошуље, мараме и велове. Уместо мириса, биће смрад, уместо појаса – конопац, уместо плетеница – ћела, уместо раскошних хаљина – врећа, уместо лепоте – жиг. Од мача ће пасти људи твоји и јунаци твоји у рату. Туговаће и жалиће врата њихова, напуштена на земљи ће лежати. У то време ће седам жена држати једног човека и говориће: „Хлеб свој ћемо јести и одећу своју ћемо носити само да твоје име носимо. Скини с нас срамоту!” У то време биће изданак Господњи на украс и на славу, а плод земаљски на лепоту и понос спасењем у Израиљу. Ко остане на Сиону зваће се „свети”, сваки који буде уписан да у Јерусалиму живи. Кад Господ спере нечистоту кћери сионских и очисти Јерусалим од крви његове духом суда и духом који спаљује, створиће Господ над целом Гором сионском и над онима који ту бораве облак од дима дању и сјај огња пламеног ноћу, као заклон целокупној слави. Постојаће колиба да сенком заклања од врућине дању и штит и заклон од пљуска и од олује. Запеваћу драгом свом песму драгог свог о винограду његовом: Драги мој је имао виноград на брежуљку родном. Он га огради, избаци камење и засади лозом племенитом. Усред њега сазида кулу и постави у њој муљачу. Он се надао да ће добро грожђе родити, а изниче грожђе кисело. Сад, становници Јерусалима и људи Јудејци, пресудите између мене и винограда мог! Шта је још требало учинити винограду мом, а да му нисам учинио? Кад сам се надао грожђу, зашто роди грожђе кисело? Сад ћу вам рећи шта ћу учинити винограду мом: оборићу ограду његову, па нека запусти. Развалићу зид његов, па нека га изгазе. Опустеће, неће се орезивати ни окопавати. Нићи ће чкаљ и трње, а облацима ћу заповедити да га кишом натапају. Дом Израиљев је виноград Господа Саваота, а људи Јудејци су мили насад његов. Надао се правди, а, гле – неправда! Надао се праведности, а оно – вапај! Тешко вама који кућу с кућом спајате и њиву на њиву настављате, док све место не заузмете и ви сами на земљи останете! Чух Господа Саваота: „Многе ће куће опустети, у великим и лепим неће нико живети. Десет рала винограда даће једну бачвицу, а мера семена даће једну мерицу!” Тешко онима који се изјутра опијају и до мрака се вином разгоревају! На гозбама су им харфице, тамбуре, бубњеви и фруле уз вино, а не пазе на дела Господња и не виде дела руку његових. Зато што разума нема у ропство ће ићи народ мој. Великаши његови помреће од глади, а мноштво народа од жеђи. Отвара се широм царство мртвих и разјапљује чељуст своју да сиђу у њега великаши и мноштво, бучно и весело. Погнуће се човечанство, сагнуће се човек и спустиће се очи охолих. Узвисиће се Господ Саваот судом својим и Бог свети правдом ће се посветити. Јагањци ће пасти као на пашњацима, а јарићи ће брстити по рушевинама великашким. Тешко онима који злочин вуку конопцима ништавила и грех ужадима за кола! Они говоре: „Нека похита, нека брзо дође дело његово да га видимо! Нека се приближи и нека доврши наум Светац Израиљев да бисмо га упознали!” Тешко онима који зло зову добро и добро зло, који од мрака праве светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко! Тешко онима који су мудри у сопственим очима и паметни сами пред собом! Тешко јунацима у пијењу вина и силнима у мешању жестоких пића! Тешко онима који због мита зликовца ослобађају, а невином правду ускраћују! Зато, као што пламени језици стрњику прождиру и слама у пламену нестаје, тако ће иструлити корен њихов и разлетеће се као прах цвет њихов јер одбацише закон Господа Саваота и презреше реч Свеца Израиљевог. Зато се распалио гнев Господњи на народ његов. Он је замахнуо руком својом на њега, ударио га тако да се брегови уздрмаше. Лешеви су њихови лежали по улицама као смеће. Гнев његов још се није смирио, и још је подигнута рука његова. Подићи ће заставу варварима далеким, зазвиждаће им с краја земље и, гле, они ће брзо и хитро доћи. Међу њима нема уморног, ни малаксалог, ни дремљивог, ни сањивог. Нико не распасује појас око струка, нити му се дреши ремен на обући. Стреле су им зашиљене, а сви лукови затегнути. Као кремен су копита коња њихових, а као вихор точкови кола њихових. Рика им је као у лава, као лавићи ричу. Реже, грабе плен и односе, а нико да им га истргне. У тај дан бучаће над Јудом као што море бучи. Погледа ли се земља, гле, тама и мука, и светлост ће тама прекрити. У години кад је умро цар Озија, видех Господа како седи на високом и издигнутом престолу, а скут му испуњаваше храм. Изнад њега су стајали серафими. Сваки је имао по шест крила: са два је заклањао лице своје, са два је заклањао ноге своје и са два је летео. Они су викали један другом: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је сва земља славе његове!” Од гласа којим су викали задрмаше се прагови на вратима и дом се напуни димом. Тада ја рекох: „Тешко мени! Погибох, јер сам човек усана нечистих и живим усред народа нечистих усана! Цара, Господа Саваота, видех очима својим!” Тада један од серафима долете к мени држећи у руци жар који је клештима узео са жртвеника. Он се дотаче уста мојих и рече: „Ево, ово се дотаче усана твојих, нестаде безакоње твоје и очисти се грех твој!” Потом чух глас Господа како говори: „Кога да пошаљем? Ко ће ићи за нас?” Ја рекох: „Ево мене! Пошаљи мене!” Он рече: „Иди и реци том народу: ‘Слушајте, слушајте, али разумети нећете! Гледајте, гледајте, али схватити нећете!’ Учини да отврдне срце том народу, заглухни им уши, заслепи им очи да не виде очима својим, не чују ушима својим и срцем не разумеју, како би се обратили и исцелили!” Ја тада рекох: „Докле, Господе?” Он одговори: „Док не опусте градови тако да без становника буду, да куће без људи буду и док земља сасвим не опусти, док Господ не отера људе далеко, а земља не постане пустош. Међутим, још у њој живи десетина, па ће се и она уништити. Али као што кад храст или брест посеку, остане изданак, тако ће и њихов изданак свето семе бити.” За време јудејског цара Ахаза, сина Јотама, сина Озије, дођоше Ресин, цар Арама, и Факеј, син Ремалијин, цар Израиљев, на Јерусалим. Нападоше га, али га не освојише. Тада јавише дому Давидовом рекавши: „Арамејци су се разместили у Јефрему.” Тада устрепта срце Ахазово и срце народа његовог као што у шуми трепери лишће од ветра. Тада рече Господ Исаији: „Изађите пред Ахаза ти и син твој Сеарјасув на крај водовода код горњег језера, на пут код бељаревог поља. Тада му кажи: Чувај се и буди миран! Нека се не плаши срце твоје од ова два угарка задимљена, од распаљеног гнева Ресиновог и арамејског и од сина Ремалијиног. Зато што су се Арамејци и Јефрем и син Ремалијин удружили да те упропасте и говоре: Хајдемо на Јудеју да је притиснемо и освојимо и зацаримо у њој сина Тавеиловог, зато овако говори Господ: ‘То се неће десити и неће се догодити!’ Глава Араму је Дамаск, а глава Дамаску је Ресин. Још шездесет пет година и Јефрем ће пропасти, тако да као народ неће постојати. Глава Јефрему је Самарија, а глава Самарији је син Ремалијин. Ако не верујете, нећете се одржати!” Потом рече Господ Ахазу говорећи: „Заишти од Господа, Бога свога, знак из дубине подземља или одгоре, на висини.” Међутим, Ахаз рече: „Нећу да тражим, нити ћу да искушавам Господа.” Тада рече Исаија: „Послушајте сад, доме Давидов! Зар вам је мало што људима досађујете, него и Богу мом досађујете? Зато ће вам сам Господ дати знак: Ето, девојка ће зачети, родиће сина и даће му име Емануило. Масло и мед ће јести док не научи да зло одбацује, а добро прихвата. Пре него што дечак не научи да одбацује зло, а изабира добро, опустеће земља од двојице царева којих се ти бојиш. Господ ће пустити дане на тебе, на народ твој и на дом оца твог каквих није било откад се Јефрем одвојио од Јуде преко цара асирског. У тај дан ће Господ зазвиждати мувама које су на ушћу река египатских и пчелама у земљи асирској. Оне ће доћи и попадаће по пустим долинама, у процепе стена, на сваки жбун и сваки извор. У тај дан Господ ће обријати бритвом изнајмљеном с оне стране реке, царем асирским, косу с главе, длаке с ногу, а такође и браду. У тај дан биће да ко сачува кравицу и две овце, храниће се маслом од мноштва млека. Масло и мед јешће ко год у земљи преостане. У тај дан биће да свако место с хиљаду чокота, које вреди хиљаду сребрника, у чкаљ и трње зарасте. Ићи ће се тамо са стрелом и луком јер ће сва земља бити чкаљ и трње. По свим брдима где се мотиком копало нико неће ићи због страха од чкаља и трња, него ће бити паша говедима и газиће их овце.” Потом ми рече Господ: „Узми таблу велику и напиши на њој писмом људским: ‘Брзо плени, хитро граби.’” Ја узех поуздане сведоке, свештенике Урију и Захарију, сина Јеверехијиног. Затим приступих пророчици, она затрудни и роди сина. Тада ми Господ рече: „Надени му име Брзо Плени, Хитро Граби. Јер пре него што дечак каже оче мој и мајко моја, однеће се благо дамаштанско и богатство самаријско пред цара асирског.” Још ми се Господ обрати говорећи: „Због тога што народ овај презире воду силоамску, која мирно тече, и дрхти пред Ресином и сином Ремалијиним, ево, зато ће Господ навести на вас воду силну и велику, цара асирског и сву силу његову. Она ће се излити из свих корита својих и преплавиће све обале своје. Разлиће се преко Јудеје, плавиће је и потапати, до гуше ће јој доћи, и рашириће крила своја преко целе твоје земље, Емануиле! Удружујте се само, народи, али бићете смрвљени! Послушајте ви у земљама далеким! Наоружавајте се, али ћете бити побеђени, наоружавајте се, али ћете бити побеђени! Договарајте се, али ћете се распасти! Кујте намере, оне ће пропасти, јер је с нама Бог!” Овако ми је Господ говорио кад ме је за руку ухватио и кад ме је опоменуо да не идем путем којим овај народ иде: „Не зовите буном оно што народ сматра буном и немојте се бојати онога чега се народ боји. Не плашите се. Господа Саваота сматрајте светим. Њега се бојте и њега се плашите. Он ће вам светиња бити, али и камен спотицања, стена кушања за обе куће Израиљеве, замка и мрежа становницима јерусалимским. Многи ће посрнути и пасти, разбиће се, заплешће се и ухватиће се.” Сачуваћу сведочанство ово и запечатићу закон ученицима својим. Чекаћу Господа, који је сакрио лице своје од дома Јаковљевог, и уздаћу се у њега. Ево, ја и деца коју ми даде Господ знак смо и знамење Израиљу од Господа Саваота, који борави на гори Сиону. Ако вам кажу: „Питајте врачаре и гатаре, који шапћу и мрмљају”, одговорите: „Зар не треба народ да пита Бога свога?” Тражите закон и откровење! Ко не говори тако, неће зору видети! Он ће лутати земљом притиснут и гладан, у глади ће проклињати цара свог и Бога свог и увис ће гледати. Кад земљу погледа, гле, мука и тама и мрак тескобан. Међутим, неће тама владати тамо где је тескоба. У прво време се осрамоти област Завулонова и област Нефталимова, али ће се касније прославити пут према мору, преко Јордана, Галилеја варварска. Народ који је у тами ходио виде светлост велику, и онима који бораве у земљи сени смртне, светлост засија. Ти си варваре умножио, а ниси им радост увећао. Радоваће се пред лицем твојим као што се жетви радују, као што кличу кад плен деле. Ти ломиш тешки јарам њихов, пречагу која им је леђа притискала и штап гонича њихових, као у дан мадијански. Сва обућа која је у боју била и огртач крвљу натопљен изгореће и биће огњу храна. Дете нам се роди, син нам се даде, и власт почива на плећима његовим. Име му је: Диван Саветник, Бог Силни, Отац Вечни, Кнез Мира. Власт бескрајна и мир бесконачни биће на престолу Давидовом и царству његовом. Учврстиће га и подупрети правом и правдом одсад па довека. То ће учинити ревност Господа Саваота. Господ посла реч на Јакова и она паде у Израиљ. Сав народ сазнаде, Јефрем и становници Самарије, који охоло и гордог срца говоре: „Опеке падоше, али ми од камена зидамо. Дудове посекоше, кедрима ћемо их заменити.” Међутим, подићи ће Господ противнике Ресинове на њих и подстаћи непријатеље њихове: Арамејце са истока, Филистејце са запада да на сва уста Израиљ прождеру. И поред тога, неће се стишати гнев његов, а рука његова остаје подигнута. Тај народ се не обрати оном ко га туче и не потражише Господа Саваота. Зато ће Господ одсећи Израиљу главу и реп, палму и рогоз у исти дан. Старешина и великаш су глава, а реп је лажни пророчки учитељ. Вође тог народа га заводе, а они који се воде, пропадају. Зато Господ неће поштедети младиће, и на сиромахе њихове и удовице њихове неће се смиловати. Сви су они искварени и зли и лудости говоре уста њихова, а рука његова остаје подигнута. Зло се разгоре као огањ који чкаљ и трње сажеже, густу шуму попали и дим се увис подиже. Од гнева Господа Саваота земља пламти и народ постаје храна огњу. Нико не штеди ни брата свог. Прождиру здесна и остају гладни, једу слева и нису се заситили. Свако једе месо ближњег свог: Манасија Јефрема, Јефрем Манасију, а заједно Јуду. И поред тога, неће се стишати гнев његов, а рука његова остаје подигнута. Тешко онима који издају одредбе неправедне и исписују строге прописе, који ускраћују правду убогим и сиромасима отимају правицу, да удовице опљачкају и оплене сироте. Шта ћете чинити у дан суда и казне која издалека долази на вас? Коме ћете прибећи за помоћ? Где ћете оставити благо своје? Неки ће у ропство пасти, а неки ће погинути. И поред тога, неће се стишати гнев његов, а рука његова остаје подигнута. Тешко теби, Асире, шибо гнева мог! Он је штит у руци јарости моје! Шаљем га на народ непослушан, на народ на који сам љут да га оплени и опљачка, и да га изгази као блато на улицама. Међутим, он није мислио и у срцу свом није тако судио. Њему је у срцу да затре и истреби народе многе. Он је говорио: „Зар нису кнезови моји – цареви? Зар није Халан као Хархемис? Није ли Емат као Арфад? Није ли Самарија као Дамаск? Рука моја је досегнула царства богова чији су ликови били моћнији од јерусалимских и самаријских. Зар нећу учинити Јерусалиму и његовим ликовима оно што сам учинио Самарији и њеним боговима?” Кад заврши Господ све дело своје на гори Сиону и у Јерусалиму, тада ће казнити плод охолог срца цара асирског и дрско севање очију његових. Он рече: „Силином руке своје учиних и мудрошћу, јер сам разуман, уклоних границе народима, блага њихова опљачках и сруших становнике њихове. Рука моја као гнездо зграби богатства народа: као што се грабе јаја остављена, тако сам сву земљу узео, и не би никог да крилом махне или да запијуче.” Зар се уздиже секира над оним који њом сече? Хоће ли се тестера величати над оним који њом ради? Као да прут маше оном који га држи или штап подиже оног који није од дрвета! Зато ће Господ, Господ Саваот, послати силницима слабост, славу ће њихову спалити да гори као пламен. Светлост Израиљева биће као пламен и светлост његова као ватра. У један дан запалиће и сагорети трње његово и чкаљ његов. Лепоти шума његових и вртова његових уништиће и душу и тело, и биће као болесник кад изнемогне. Остатак стабала лако ће се избројати, дете ће их пописати. У тај дан остатак Израиљев и преживели из дома Јаковљевог неће се више ослањати на онога ко их бије, него ће се истински ослањати на Господа, Свеца Израиљевог. Остатак, остатак Јаковљев обратиће се Богу Силном. Ако би, Израиљу, народа твог било као песка морског, само ће се остатак његов вратити. Пропаст је одређена, правда је доводи. Ту пропаст одређену извршиће Господ, Господ Саваот, по свој земљи. Зато овако говори Господ, Господ Саваот: „Не бој се, народе мој, који на Сиону боравиш, Асира кад те шибом бије и штит свој на тебе подиже, попут Египћана! Само мало, врло мало, и нестаће гнев мој. Тада ће их уништити јарост моја.” Замахнуће бичем на њега Господ Саваот као што је ударио Мадијанце код стене Орив и штап ће дићи над морем као на путу из Египта. У тај дан скинуће бреме његово с леђа твојих и јарам његов склизнуће с врата твог као по уљу. Дође у Ајат, прође у Мигрон, размести се у Михмасу. Пођоше кланцем, у Гаваји преноћише. Рама се препаде, Гаваја Саулова избеже. Вичи из свег гласа, кћери Галимова! Слушај, Лаисе, одговори, Анатоте! Мадмина побеже, становници гевимски утекоше! Још данас заузеће Нов, руком својом замахује на гору кћери сионске, на брег јерусалимски. Гле, Господ, Господ Саваот, силно гране креше, посећи ће што је високо, снизиће што је уздигнуто! Исећи ће густу шуму секиром, пада Ливан пред Силним! Тада ће изнићи младице из стабла Јесејевог и изнићи ће изданак из корена његовог. На њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савета и силе, дух знања и страха Господњег. Он ће одисати страхом Господњим, неће судити по виђењу очију својих, нити пресуђивати по чувењу ушију својих, него ће по правди сиромасима судити и по правици пресуђивати убогим у земљи. Удариће земљу штапом уста својих и дахом уста својих усмртиће зликовца. Правда ће му бити појас око бедара и истина опасач око бокова његових. Тада ће вук с јагњетом пребивати, рис ће с јаретом лежати, биће заједно теле, лавић и стока угојена, а водиће их дете мало. Заједно ће пасти крава и медведица, заједно ће лежати младунчад њихова, а лав ће као говеда сламу јести. Одојче ће се играти над рупом гујином, а детенце ће завлачити руку своју у гнездо змијско. Неће се више штетити ни притискати по целој гори мојој светој јер ће земља пуна бити познања Господњег, као што је море водом пуно. У тај дан изданак из стабла Јесејевог биће застава народима. Варвари ће га тражити, а славно ће бити почивалиште његово. У тај дан подићи ће опет Господ руку своју да откупи остатак народа свог који је остао у Асирији, Египту, Патросу, Етиопији, Еламу, Сенару и од Емата до острва у мору. Подићи ће заставу варварима и сабраће изгнанике Израиљеве и окупиће Јудине који су расејани на све четири стране земље. Тада ће нестати љубоморе Јефремове и истребиће се непријатељи Јудини. Јефрем неће завидети Јуди, а Јуда неће Јефрему непријатељ бити. Летеће ка мору за врат Филистејцима, заједно ће опленити народе источне. На Едомце и Моавце подићи ће руке своје и биће им покорни синови Амонови. Господ ће исушити залив мора египатског, замахнуће на Еуфрат руком својом, разбиће га на седам рукаваца да се може у обући прећи. То ће бити пут за остатак народа његовог који у Асирији преживи, као што је био Израиљу кад изађе из земље египатске. Рећи ћеш у тај дан: „Хвалим те, Господе, јер си се био разгневио на мене, али си утишао гнев свој, а мене си утешио. Гле, Бог је спасење моје, уздаћу се и нећу се бојати јер је Господ, Господ снага моја и песма моја, и спаситељ ми постаде.” С радошћу ћете црпети воду из извора спасења. У онај дан ћете рећи: „Хвалите Господа, призивајте име његово, објављујте народима дела његова, разгласите узвишеност имена његовог! Појте Господу, јер велика дела учини, нека сазна то земља цела! Кличите и радујте се, становници Сиона, јер је велик међу вама Светац Израиљев!” Пресуда Вавилону коју виде Исаија, син Амосов. На гори оголелој заставу дигните, вичите гласно, руком машите, нека уђу на врата тирана! „Ја сам заповедио присталицама својим, позвао сам јунаке своје, који славе величанство моје, да изврше гнев мој.” Чује се граја на горама као од мноштва народа. Чује се вика царства од варвара окупљених. Господ Саваот прегледа војску за бој. Из далеке земље долазе, с краја небеса. Господ и оруђа гнева његовог уништиће целу земљу. Јадикујте, јер је близу дан Господњи! Доћи ће као опустошење Свемогућег! Тада ће све руке малаксати и свако срце људско клонути. Они су збуњени, грчеви и болови их спопадају, савијају се као породиља. Један се од другог препадају, лица су им зажарена. Ево, долази дан Господњи, страшан, гневан и јаростан, да земљу у пустош претвори и из ње грешнике истреби. Звезде небеске и светила неће пустити светлост своју, сунце ће се смрачити и кад излази и месец неће више светлети. „Казнићу по свету злоћу и зликовца за злочин њихов. Укинућу разметање охолих и оборићу понос силника. Ређи ће бити човек него злато жежено, ређи ће бити људи него злато офирско. Зато ћу небеса затрести, земља ће се затрести на месту свом” од јарости Господа Саваота у дан кад се распали гнев његов. Тада, као срна преплашена, као овце које нико не сабира, свако ће хрлити народу свом, свако ће бежати у земљу своју. Пробошће кога стигну, кога ухвате, пашће од мача. Пред очима њиховим разбијаће децу њихову, куће ће им опљачкати, а жене осрамотити. Ево, подижем на њих Миђане, који за сребро неће марити, нити злато траже. Обараће младиће лукови њихови, неће се смиловати ни на плод утробе, нити ће им се очи на децу сажалити. Вавилон, украс царства, понос сјаја халдејског, биће као Содом и Гомора кад их је Господ затро. Неће се у њему живети, нити ће се населити од колена до колена. Неће у њему Арабљанин шатор разапети, нити ће пастири тамо почивати. Звери ће пустињске тамо пребивати, сове ће испунити куће њихове, нојеви ће боравити и јарци тамо скакати. Завијаће пси дворова њихових. Близу је крај његов и неће се продужити дани његови. Господ ће се смиловати на Јакова и опет ће Израиљ изабрати и поставиће га у земљу њихову. Прикључиће им се и дошљак и придружиће се дому Јаковљевом. Народи ће их узети и одвести их у места њихова. Њих ће дом Израиљев у земљи Господњој учинити слугама и слушкињама. Заробиће оне који су њих били заробили и владаће над тлачитељима својим. Кад те Господ одмори од труда твог, страдања и љутог ропства које те је притискало, изговори ову песму о цару вавилонском и кажи: „Како се смирио силник? Како тлачење нестаде? Господ сломи штап зликовцима и палицу владарима, која је љуто народе тукла ударцима безбројним, гневно владала над варварима и прогонила их немилице. Почива и одмара се сва земља и радосно кличе. Због тебе се веселе и чемпреси и кедри ливански: ‘Одакле си пао, не долази нико да нас сече!’ Због тебе се подземље потреса да те дочека кад дођеш. Пред тобом оно пробуди умрле, моћнике земаљске, подиже све цареве варварске с престола њихових. Сваки ти се обраћа и теби говори: ‘И ти си немоћан као и ми, сличан нама ти си постао! У подземље се сруши охолост твоја са звуком харфица твојих. Прострта је под тобом трулеж, а црви су ти покривач. Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са Свесилним! А ти у подземље паде, у дубину гробну!’ Ко год те спази, гледа те, загледа и мисли: Је ли то човек који је земљу држао и тресао царства? Онај који је земљу у пустињу претварао, градове рушио, који није кућама пуштао заробљенике своје? Сви цареви варварски у части почивају, сваки у дому свом. Ти си избачен из гроба свог као грана презрена, покривен побијеним, мачем прободеним, који су у јаму камену бачени као стрвина погажена. Нећеш се с њима у гробу здружити јер си уништио земљу своју и побио народ свој. Неће се спомињати никад семе зликовачко! Припремите покољ синова његових због злочина отаца њихових! Нека се више не подигну да земљу освајају и рушевинама свет пуне. Господ Саваот говори: ‘Устаћу на њих и затрћу име Вавилону, остатак, корен и изданак.’ Тако говори Господ. ‘Начинићу од њега стан јежевима и баруштину. Почистићу га метлом уништења.’ Тако говори Господ Саваот. Господ Саваот се закле говорећи: ‘Како сам замислио, тако ће бити, што сам наумио, то ће се десити! Уништићу Асирца у земљи својој, изгазићу га на горама својим. Скинуће се с њих јарам његов и спашће бреме с међа њихових.’ Таква је одлука донета против целе земље и таква је рука подигнута против свих варвара. То је одлучио Господ Саваот, ко ће се супротставити? Руку његову подигнуту, ко ће уклонити?” У години смрти цара Ахаза би објављено: Не радуј се, земљо филистејска, зато што се сломио штап који те је ударао. Из гнезда змијског изаћи ће отровница чији ће плод неман бити. Нахраниће првенци сиромаха и почиваће спокојно убоги. Твој корен ћу глађу поморити, побиће се остатак твој. Врата, запомажите! Граде, вичи! Дрхти, сва земљо филистејска! Са севера дим долази, нико се неће издвојити из чета његових! Шта ће се одговорити посланицима варварским? „Господ је утврдио Сион. Ту су заштићени сиромаси народа његовог.” Говор Моаву: Преко ноћи је Ар моавски раскопан и уништен. Преко ноћи је Кир моавски раскопан и уништен. Пењу се у храм и у Девон на узвишице да би плакали. Моав нариче за Невоном и за Медевом, све су главе пострижене, све су браде осмуђене. По улицама вреће облаче, по крововима њиховим и трговима њиховим сви наричу и сузе лију. Јауче Есевон и Елеала, до Јасе се чује глас њихов. Зато дрхте моћници Моава, трепери душа њихова. Срце моје за Моавом тугује. Бегунци његови побегоше до Сигора, до Еглат-Шелишије. Они се пењу на брдо луитско и плачу, путем оронаимским се јаук разлеже због пропасти. Пресушише воде нимримске, трава усахну, биље увену, зеленила нема више. Зато носе преко потока арабљанског оно што су сачували и што су спасли. Јаук се разлеже до границе моавске, до Еглаима вапај њихов и до Вир-Елима нарицање њихово. Воде димонске се крвљу пуне, и још ћу додати Димону: „Послаћу лавове на бегунце моавске и на преживеле у земљи.” Шаљите јагањце владару земље, од Селе, преко пустиње, до горе кћери сионске. Биће кћери моавске као птице разбежане, из гнезда отеране, на обале арнонске. Сазови веће! Донеси одлуку! Начини тамном сенку у подне, заклони прогнане, немој бегунце да издаш! Нека код тебе бораве изгнаници моавски. Буди им заклон од оних који пустоше! Нестаће насилник, престаће пустошење, истребиће се из земље угњетач. Учврстиће се престо милошћу. Седеће на њему у истини, у шатору Давидовом, судија који правду тражи и правицу спроводи. Чули смо за охолост Моава, гордост велику, понос његов, охолост његову, обест његову и његову хвалисавост јалову. Зато кука Моавац за Моавцем, сви кукају. Уздишу за рушевинама Кир-Аресета, сасвим сломљени. Осушише се поља есевонска и чокот сивамски. Вође народа уништише племениту лозу његову, која је до Јазира досезала и вијугала по пустињи. Изданци су му до мора досезали. Зато плачем као Јазир за чокотима сивамским. Сузама те заливам, Есевоне и Елеало. Ратни поклич се разлегао у време жетве твоје и бербе твоје. Нестаде из воћњака радости и весеља, у виноградима се клицање не чује. Не гази винар вино у кацама, песма је замукла. Зато утроба моја титра као харфица за Моавом, а груди моје за Кир-Ересом. Кад се појави Моав уморан на узвишици и уђе у светилиште да се моли, ништа постићи неће. Ово је реч коју давно рече Господ за Моав. Сада казује Господ говорећи: „За три године, као што су најамничке, слава Моава биће презрена са свим мноштвом његовим. Оно што остане биће мало и неугледно.” Говор Дамаску: „Гле, Дамаск нестаје као град и постаје гомила рушевина. Опустеће градови ароирски, постаће испаша стадима. Лежаће у њима и нико их неће терати. Нестаће бедема у Јефрему и царства у Дамаску. Десиће се остатку Арама, као и слави синова Израиљевих.” Тако говори Господ Саваот. „У тај дан ће се смањити слава Јаковљева и истопиће се сало с тела његовог. То ће бити као кад жетелац жито хвата и рука му класје жање. Биће као кад се класје сабира у долини рафајској. Остаће у њој пабирци као кад се маслина отреса, по две-три на врху остану, а четири-пет на гранама дрвета.” Тако говори Господ, Бог Израиљев. У тај дан погледаће човек на свог Створитеља и гледаће очи његове Свеца Израиљевог. Неће више гледати на жртвенике, дела руку својих, нити ће гледати оно што су створили прсти његови – идоле и ликове. У тај дан ће бити напуштени утврђени градови његови, као што су пустиње и шума, који су остављени пред синовима Израиљевим, и биће пустош. Заборавио си Бога спасења свог и ниси се сетио стене силе своје. Зато сади дивне вртове и пресађуј у њих младице стране. У дан кад их посадиш, обилазиш их и ујутру рано процветају саднице твоје. Међутим, пропадне жетва у дан невоље и бол ти остане. Ох, каква је бука народа многих, хучу као што море хуче. Шуми народ као што шуме воде силне. Жуборе народи као што жуборе воде силне, али кад им Он запрети, оне беже далеко, развејане као плева по брдима од ветра, као прах од вихора завитлан. Увече, ето страха! Пре сванућа нема никог! То је судбина оних који нас поробљују и коб оних који нас пљачкају. Тешко земљи брујећих трупа са оне стране река етиопских! Оној која шаље посланике преко мора, преко воде у лађицама тршчаним. Идите, брзи гласници, народу високом и ратоборном, народу одувек страшном, народу моћном, који све руши, чија је земља рекама избраздана. Сви становници света који земљу насељавате, кад се застава на брегу уздигне, гледајте, кад рог затруби, слушајте! Овако ми Господ рече: „Мирно ћу гледати из обитавалишта свог, као припекла жега сунчана, као облак росни на жетвеној врућини.” Пре бербе, кад прође цвет и плод у гроздове дозри, режу се лозе ножевима и гране одстрањују. Предају се заједно птицама горским и зверима земаљским. Грабљивице ће на њима бити лети, а звери земаљске зими. У то време ће донети дар Господу Саваоту народ висок и ратоборан, народ одувек страшан, народ моћан који све руши, чија је земља рекама избраздана, на место имена Господа Саваота, на гору Сион. Виђење за Египат. Гле, Господ пролази на брзом облаку и у Египат долази. Дрхте од њега сви идоли египатски и срце Египћанима трепери. „Тад ћу подбунити Египћане на Египћане, бориће се брат против брата, човек против ближњег, град против града и царство против царства. Клонуће дух Египћанима и разбићу намере њихове. Тад ће тражити идоле и опсенаре, врачаре и гатаре. Предаћу Египћане у руке господара жестоких. Окрутан цар ће над њима владати”, говори Господ, Господ Саваот. Нестаће воде из мора, реке ће пресушити и пресахнути. Загадиће се реке, плитке ће бити притоке египатске, сасушиће се трске и шевар. Нестаће траве покрај реке, усахнуће сви усеви крај реке, пропашће и нестаће. Жалиће рибари, тужни ће бити сви који удицу у реку бацају, јадиковаће они који мреже у води разапињу. Постидеће се они који с ланом раде и збуниће се они који платно ткају. Надзорници су поражени, а надничари су покуњени. Да! Безумни су кнезови соански. Глупи су савети фараонових саветника. Како можете да говорите фараону: „Ја припадам мудрацима, ја сам син царева древних”? Где су сад мудраци твоји? Нека ти јаве и кажу шта је одлучио за Египат Господ Саваот! Полудеше кнезови соански, преварени су кнезови нофски. Они су завели Египат, вође племена њихових. Господ им је улио дух заблуде тако да варају Египат у сваком послу свом, па посрћу као пијанац кад бљује. Ништа неће у Египту успети, ни оно што има главу и реп, ни палма, ни трска. У тај дан Египћани ће бити као жене. Дрхтаће и стрепеће од руке Господа Саваота коју на њих подигне. Египат ће се бојати земље Јудине. Ко год га се сети, уплашиће се од намере Господа Саваота за њега. У тај дан биће пет градова у земљи египатској који ће говорити језиком хананским и који ће се заклињати Господу Саваоту. Један од њих зваће се Ахерес. У тај дан биће жртвеник Господњи усред земље египатске и споменик на граници њеној. То ће Господу Саваоту бити знак и сведочанство у земљи египатској. Кад призову Господа против тлачитеља, он ће им послати спасиоца и вођу да их избави. Египћани ће познати Господа. Разумеће Египћани Господа у тај дан. Приносиће Господу жртве и дарове, заветоваће се Господу и то ће испуњавати. Тако ће Господ ударцем исцелити Етипат! Обратиће се Господу и он ће га услишити и исцелити. У тај дан биће пут од Египта до Асирије. Асирци ће долазити у Египат, а Египћани у Асирију. Египат и Асирија служиће Господу. У тај дан Израиљ ће бити трећи, са Египтом и Асиријом, и биће благослов посред земље. Благословиће га Господ Саваот говорећи: „Нека је благословен народ мој египатски, Асир, дело руку мојих, и Израиљ, наследство моје!” У години у којој је дошао Тартан, ког је послао Саргон, цар асирски, пред Азот и, кад га освоји, у то време рече Господ преко Исаије, сина Амосовог, говорећи: „Иди, скини кострет с бокова својих и изуј обућу с ногу својих!” Он тако учини и ишао је го и бос. Тада рече Господ: „Као што је слуга мој Исаија ишао го и бос три године као знак и знамење Египту и Етиопији, тако ће цар асирски одвести Египћане у ропство и Етиопљане у сужањство, младиће и старце, голе и босе, откривених задњица, на срамоту Египћанима. Тада ће се збунити и посрамити због Етиопије, узданице своје, и Египта, поноса свог. У тај дан рећи ће становници овог приморја: ‘Гле, то је узданица наша у коју смо се надали да нам помогне и да нас избави од цара асирског! Како да се избавимо?’” Пророштво пустињи крај мора. Као што вихори ка југу прохује, тако долази из пустиње, из земље страшне. Страшно ми се виђење откри: пљачкаш пљачка, насилник пустоши. „Дођи, Еламе! Опседни, Мидијо! Прекратићу свако уздисање! Зато су пуна бола бедра моја. Болови ме обузимају као трудови породиљу. Потресен сам да чујем, преплашен сам да видим. Срце ми трепери, гроза ме хвата. Сумрак који сам желео у страх ми се претвори. Поставља се сто, столњак се простире, једе се и пије. Устајте, кнезови, штит подмазујте! Овако ми рече Господ, Бог мој: ‘Иди, постави стражара! Оно што види, нека јави! Види ли коњицу, јахаче у паровима, поворку магараца, поворку камила, нека пази помно и пажљиво!’ Стражар као лав повика: ‘Стојим стално на стражи, Господе, дању и на стражи читаву ноћ!’ И, гле, долази коњица, јахачи у паровима. Тада он повика и рече: ‘Паде, паде Вавилон! Сви кипови богова њихових о земљу се разбише!’ Гумно моје и њиво моја! Што чух од Господа Саваота, Бога Израиљевог, то вам објавих!” Судбина Едома. Вичу ми са Сира: „Стражару, које је доба ноћи? Стражару, које је доба ноћи?” Стражар одговара: „Долази јутро, па онда ноћ. Ако хоћете да питате, питајте, вратите се и дођите!” Судбина Арабије. У шумама арабљанским почивате, путници дедански. Изнесите воду пред жедне, становници земље темске! Донесите хлеб бегунцима! Од мачева беже они, од мача исуканог, од лука затегнутог и од боја жестоког. Овако ми Господ рече: „Још једна година, као година надничара, и нестаће сва слава Кидра. Од мноштва храбрих стрелаца, синова кидарских, мало ће остати.” Тако рече Господ, Бог Израиљев. Судбина Долине виђења. Шта ти је, па су сви на кровове изашли? Граде пуни буке и вике, граде весели! Твоји побијени нису мачем убијени, нити су у боју погинули. Побегли су сви главари твоји, али их похваташе стрелци. Заробљени су сви кнезови твоји. Похватани су иако су далеко побегли. Зато кажем: „Пустите ме да плачем горко. Немојте ме тешити због погибије ћерке народа мог.” Ово је дан пометње, забуне и расула од Господа, Господа Саваота, у Долини виђења. Руше се зидови, и вапај је до брда. Елам тоболац носи, коњаници кола прате, а Кир штит чисти. Дивне долине твоје пуне су кола, а на вратима се коњаници размештају. Тако пада заштита Јудина. У то време гледало се на оружје у шумској кући. Виде се многе пукотине на граду Давидовом. Тада се вода доведе у Доње језеро. Пребројасте куће јерусалимске, порушисте куће да бисте зид учврстили. Између два зида начинисте спремиште за воду из старог језера. Међутим, не погледасте оног који је то учинио и не обазресте се на оног који је то раније спремио. У тај дан звао вас је Господ, Господ Саваот, да плачете и да тугујете, да косу острижете и да кострет обучете. А, гле: радост и весеље! Говеда убијају, овце кољу, месо једу и вино пију: „Једимо и пијмо, јер сутра умиремо!” Тада ми објави Господ Саваот: „Неће вам се опростити безакоње ово док не помрете!” То рече Господ, Господ Саваот. Овако говори Господ, Господ Саваот: „Иди к оном дворанину Сомни, управнику двора, и реци му: ‘Шта ти имаш овде? Кога имаш овде? Тешеш себи гроб? Исклесао си себи гроб на висини? Спремио си стан у стени?’ Ево, Господ ће те одбацити, савиће те, човече. Смотаће те као клупко и бациће те као лопту у далеку земљу. Тамо ћеш и умрети с колима у којима си се прослављао. Срамото дома господара свога! Лишићу те службе твоје и сменићу те с положаја твог. У тај дан позваћу слугу свог Елијакима, сина Хелкијиног. Обући ћу му твоју одећу и твојим ћу га појасом опасати. Твоју власт даћу му у руку и биће отац становницима Јерусалима и дому Јудином. Ставићу му на раме кључ од дома Давидовог. Кад он отвори, нико неће затворити, а кад он затвори, нико неће отворити. Углавићу га као колац на тврдом месту и биће престо славе дома оца свог. На њему ће бити окачена сва слава дома оца његовог: потомци, изданци племенити, посуде, од зделе до врчева.” Господ Саваот говори: „У тај дан помериће се колац који је био углављен на тврдом месту. Извадиће се и пашће, и терет на њему пропашће.” Тако рече Господ. Судбина Тира: Ридајте лађе тарсиске! Разорење! Нема куће, нема улаза! С Кипра су их известили! Ућутите становници приморја, трговци сидонски, које су снабдевали поморци. По водама многим долазило је семе с Нила, жетва са Еуфрата. Тако постаде тржиште варварима. Стиди се, Сидоне, јер море говори, сила морска говори: „Немам трудове, не рађам, не одгајам момке, не подижем девојке.” Када чују Египћани, задрхтаће због вести о Тиру. Пређите у Тарсис, ридајте становници приморја! Је ли то ваш град весели, древан од давнина, кога ноге одведоше да се далеко насели? Ко је то одлучио за Тир, који је круне делио, чији су трговци кнезови били и прекупци славни на земљи били? Господ Саваот је то смислио да гордост понизи и осрамоти све моћнике на земљи. Прођи земљу своју, кћери тарсиска, као по Нилу! Моћи више нема! Он руку своју на море подиже и царства уздрма. Господ заповеди за Ханан да се раскопају градови његови. Он рече: „Нећеш више кликтати, осрамоћена девојко, кћери сидонска! Устани, иди у Китим! Ни онде нећеш мира имати! Ево земље Халдејаца! Тај народ није асирски. Они су били луталице пустињске. Сад подижу куле, њихове палате разарају, у рушевине претварају. Ридајте, лађе тарсиске, јер вам је тврђава разорена!” У тај дан Тир ће бити заборављен седамдесет година, као век једног цара. После седамдесет година Тиру ће бити као у песми о блудници: „Устани, курво заборављена! Узми харфицу, свирај лепо! Умилно певај, да те се сете!” После седамдесет година, Господ ће походити Тир. Он ће се опет вратити плати курвинској по свим царствима земаљским и по целом свету. Међутим, његова добит и плата биће посвећене Господу. Неће се остављати и чувати, него ће корист бити онима који пребивају пред лицем Господњим за обилну храну и лепу одећу. Гле, Господ пустоши земљу, празни је и нагрђује лице њено и расељује становнике њене. Тада ће бити свештенику као и народу, господару као слуги, господарици као слушкињи, продавцу као купцу, зајмодавцу као зајмопримцу, повериоцу као дужнику. Земља ће се сасвим испразнити и биће сасвим опљачкана, јер Господ каза ову реч. Земља тугује, вене, свет гине, гасне, небо и земља пропадају. Земљу су оскрнавили становници њени, закон преступише, одредбе погазише, раскинуше савез вечни. Зато проклетство прождире земљу и испаштају становници њени. Зато горе становници земље и мало је људи остало. Вино тугује, лоза вене, уздисаће сви који су били срца веселог. Престало је весеље уз бубњеве, замрла је граја оних који се веселе, престало је весеље уз харфице. Не пије се вино уз песме, оштра пића су горка онима који их пију. Град је разорен и пуст, затворене су све куће. На улицама вика због мањка вина, свако весеље престаде, из земље је радост отишла. У граду је пустош, врата су му разваљена. Тако бива на земљи и међу народима, као кад се маслине оберу и кад се после бербе пабирчи. Они подижу глас свој, славе величину Господа, кличу они с мора. Зато славите Господа, становници истока, на острвима морским величајте име Господа, Бога Израиљевог. С краја земље чујемо песме: „Слава праведном!” Међутим, ја говорим: „Пропадох! Пропадох! Тешко мени! Издајице издају! Издаја! Издајице су издале!” Страх, јама и замка су пред тобом, становниче земље! Ко побегне од страха, у јаму ће пасти, а ко из јаме изађе, ухватиће га у мрежу. Отвориће се уставе на висини, затрешће се темељи земље. Земља ће се распасти, земља ће се распући, земља ће се задрмати. Земља ће се љуљати као пијан човек, подрхтаваће као колиба. Тешко јој пада безакоње њено, тако да ће пасти и неће се подићи. У тај дан походиће Господ војску на висини, а на земљи све цареве земаљске. Они ће бити сакупљени и затворени у тамници као сужњи, иза браве ће дуго испаштати. Посрамиће се месец и застидеће се сунце јер ће царевати Господ Саваот на гори Сион и у Јерусалиму и прославиће се пред старешинама. Господе, ти си Бог мој! Тебе ћу величати и славићу име твоје јер си чинио дивна дела, од давнина смишљена, истинита и верна. Ти си град у рушевине претворио, а тврђаву у развалине. Тврђава странаца није град, неће се обновити довека. Зато ће те силан народ славити, град варвара моћних тебе се боји. Ти си уточиште невољном, уточиште сиромаху у невољи његовој, заклон од невремена, заштита од жеге. Гнев је насилника као невреме које зид руши. Као жега земљу суву, тако ти уништаваш грају непријатеља. Као сенком облака припеку, тако си прекрио песму насилника. Припремиће Господ Саваот гозбу свим народима на гори овој, од доброг меса и чистих вина, сочног меса и цеђеног вина. Он ће на овој гори поцепати застор којим су се народи прекривали и покривач којим су се покривали сви варвари. Заувек ће смрт уништити, Господ, Господ ће обрисати сузе са сваког лица и срамоту народа свога уклониће с целе земље. Тако говори Господ. У тај ће се дан казати: „Ево, ово је Бог наш! У њега се уздамо да ће нас спасти. То је Господ у којег се надамо. Кличимо и веселимо се спасењу његовом!” На овој гори почива рука Господња. На том месту згазиће се Моав као што се гази слама за ђубриво. Он маше рукама својим онде као што замахује пливач кад плива, али ће се уништити понос његов и поред труда руку његових. Он ће твоје високе зидине оборити, на земљу ће их као прах бацити. У тај дан певаће се ова песма у земљи Јудиној: „Тврд град имамо! За одбрану нам он подиже зидове и опкопе. Отворите врата! Нека уђе народ праведни, који истину чува! Оног који је поуздан ти у миру чуваш, јер се узда у твој мир. Уздајте се у Господа довека! Господ, Господ је стена вечна. Он је понизио оне који су на висини, обара град на висини, на земљу га обара и у прах га претвара. Нога га гази, нога убогих и невољних. Праведникова стаза је права, ти си праведнику путању поравнао. Господе, чекамо тебе на стази судова твојих, а душа жуди за именом твојим и споменом твојим. За тобом, ноћу, чезне душа моја и душа моја у мени те тражи. Кад се на земљи појаве судови твоји, тада се уче праведности становници света. Кад се зликовац помилује, не научи се правди. У земљи праведности он безакоње чини и не види величанство Господње. Господе! Подигнута је рука твоја, а они је не виде. Видеће је и посрамиће се због страдања твога за народ. Огањ ће прождерати непријатеље твоје. Господе, нама ћеш мир дати, јер ти си творац свих дела наших. Господе, Боже наш! Владали су над нама други господари, осим тебе, али ми славимо само име твоје. Мртви неће оживети, сени неће устати. Ти си их походио и уништио, затро си сваки спомен њихов. Умножио си варваре, Господе, умножио си варваре и себе си прославио. Проширио си све границе земаљске. Господе, они су те у невољи тражили, покорно су те молили кад си их прекоревао. Као што се трудница пред порођајем превија, извија се и виче од болова својих, такви смо били пред тобом, Господе. Затруднели смо, бојимо се као да рађамо, и родисмо – ветар. Нисмо донели спасење земљи, нити се родише становници света. Међутим, живеће мртви твоји, устаће покојници моји. Пробудите се и певајте, ви који сте у праху! Роса твоја је роса светлости, и земља ће сени вратити. Пођи, народе мој! Уђи у одаје своје и врата закључај за собом! Сакриј се зачас док гнев не прође! Гле, Господ излази из стана свог да казни становнике земаљске за безакоња њихова. Избавиће земља сву крв и неће прикрити побијене своје.” У тај дан казниће Господ мачем својим оштрим, великим и јаким неман – змију пругасту, и неман – змију вијугаву, и убиће чудовиште морско. У тај дан певајте винограду родном: „Ја, Господ, њега чувам, заливам га стално. Дан и ноћ га чувам да га неко не би оштетио. У мени нема гнева. Ко ми постави трње и жбуње, борићу се против тога и све ћу попалити, или нека потражи заштиту моју, нека склопи мир са мном, мир ћу склопити. Касније ће се укоренити Јаков, процветаће и израшће Израиљ, и сав свет плодовима ће напунити.” Да ли га је Господ ударио онако као што је он ударио оне који су њега ударали? Да ли га је Господ убио онако како су убијени они који су њега убијали? Казнио их је тако што их је одбацио и протерао. Однео их је силним дахом својим у дан ветра источног. Тако ће се окајати безакоње Израиљево. Ово је плод опроштаја безакоња његовог: смрвљено је све камење жртвеника, као што се кречено камење дроби. Нека се више не дижу кипови ни стубови сунчани. Тврди град је пуст, место расељено и као пустиња напуштено. Тамо пасе теле, одмара се и грмље брсти. Кад се осуше гране, оно ће их поломити. Жене ће доћи да их сагоре, то није народ разуман. Зато га неће жалити онај који га је створио и неће се на њега смиловати онај који га је саздао. У тај дан истрешће Господ класје од Еуфрата до потока египатских, а ви, синови Израиљеви, бићете један по један сабрани. У тај дан затрубиће труба велика. Тада ће доћи они који су се у Асирији изгубили и они који су у Египат били прогнани. Они ће доћи да се Господу поклоне на светој гори, у Јерусалиму. Тешко гиздавом венцу пијаница Јефремових, увелом дрвету блиставог накита његовог, оним који уврх долине плодне леже вином опијени. Ево, силан и моћан је од Господа, као пљусак с градом, као вихор који пустоши, као пролом облака и поплава, руком на земљу баца. Ногама ће изгазити гиздави венац пијаница Јефремових. Увео цвет блиставог накита, уврх долина плодних, биће као смоква рана пре лета, коју чим је неко спази, одмах убере. У тај дан биће Господ Саваот круна украшена и венац сјајни на челу остатку народа свог. Он ће бити дух правице оном који седи да би судио и храброст онима који напад на врата одбијају. Међутим, и они од вина посрћу и од жестоког пића се тетурају. Свештеник и пророк заносе се од жестоког пића. Обузело их вино, посрћу од пића жестоког. Заносе се кад пророкују, спотичу се кад суде. Сви су столови пуни бљувотине и нема чистог места. Кога ће они поучавати? Кога ће у знање упутити? Оне који су одвикнути од млека? Оне који су од дојки одбијени? Цав, лацав, цав, лацав, кав, лакав, кав, лакав, зер шам, зер шам. Тако ће муцавим уснама и туђим језиком овом народу говорити. Он им је говорио: „Ево почивалишта, дајте уморном да почине! Ево одмора!” Међутим, они не послушаше. Зато ће им Божја реч бити: „Цав, лацав, цав, лацав, кав, лакав, кав, лакав, зер шам, зер шам.” Они ће ићи и наузнак падати, разбиће се, заплешће се и у замке ће се ухватити. Зато чујте, ви подругљивци, Божју реч, ви који владате народом у Јерусалиму! Ви кажете: „Склопили смо савез са смрћу и уговор с подземним светом. Кад потоп навали, неће нас захватити јер од лажи начинисмо себи уточиште и заклонисмо се преваром.” Зато овако говори Господ: „Ево, ја стављам на Сиону камен, камен проверен, угаони, темељац. Ко у њега верује, неће пропасти. Учинићу правицу правилом, а праведност мерилом. Град ће уништити уточиште лажи и вода ће преплавити заклон.” Пропашће савез ваш са смрћу и уговор с подземним светом неће опстати. Кад потоп навали, уништиће вас. Кад год навали, однеће вас. Долазиће свако јутро, дању и ноћу, и препашћете се кад хуку чујете. Постеља ће бити прекратка за одмор, а покривач узан за умотавање. Господ ће устати као на гори Ферасиму, разгневиће се као у пољу гаваонском да изврши дело своје, дело чудесно, да испуни наум свој, наум необичан. Зато, немојте се подсмевати да вас не стегну јаче окови ваши. Чух од Господа, Господа Саваота, да је одређено уништење целе земље. Послушајте и чујте глас мој, пажљиво чујте говор мој: Да ли орач сваког дана оре да би сејао? Да ли риља њиву своју? Кад је поравна одозго, зар не сеје грахор и ким? Пшеница се ставља по редовима, јечам на посебно место и раж по рубовима. Бог га његов поучава и на добро упућује. Не врше се грахор стругом, нити се колски точак обрће по киму, него се грахор штапом млати, а ким прутом. Врше ли се пшеница? По њој се не млати, него се по њој колски точак обрће и коњи, али се не сатире. И то долази од Господа Саваота, који је диван у савету и велик у мудрости. Тешко Јерусалиму. Јерусалиму, граду у коме је Давид боравио! Нека пролази година за годином, нека се празници изређају. Тада ћу Јерусалим притиснути и настаће јаук и лелек, а показаће се као град несавладив. Опколићу те одасвуд, окружићу те рововима, наспрам тебе подићи ћу насипе. Говорићеш оборен на земљу и из праха муцаћеш. Биће ти глас са земље и из праха као авет говорићеш. Као ситан прах биће мноштво непријатеља твојих и као плева развејана противници твоји. То ће бити одједном, изненада. Походиће те Господ Саваот грмљавином, земљотресом, хуком великим, вихором, олујом и пламеном који прождире. Биће као сан и ноћно виђење мноштво варвара који Јерусалим нападају и утврђења његова, и који га притискају. То ће бити као кад гладан сања да једе, а кад се пробуди, оно стомак празан. Или као кад жедан сања да пије, а кад се пробуди, а он уморан, сувог грла. Толико ће бити мноштво варвара који нападају Гору сионску. Скамените се и зачудите се! Заслепите и ослепите! Пијани су, али не од вина, посрћу, али не од пића жестоког! Господ је на вас чврст сан пустио. Затворио је очи ваше – пророке, прекрио је главе ваше – видеоце. Свако виђење биће вам као речи у књизи запечаћеној. Ако се да неком ко може да чита и каже му се: „Читај то!”, он ће одговорити: „Не могу јер је запечаћена!” Ако се да неком књига ко не зна да чита и каже му се: „Читај то!”, он ће одговорити: „Не умем да читам!” Зато говори Господ: „Због тога што овај народ приступа само устима својим и поштује ме само уснама својим, а срце му је далеко од мене, и његов страх од мене је само научена људска заповест, зато ћу и убудуће чудесно поступати с народом овим, чудесно и дивно, пропашће мудрост мудраца његових и нестаће разум паметних његових.” Тешко онима који наум свој од Господа крију, који у мраку раде и говоре: „Ко нас види?” и „Ко нас препознаје?” Безумље! Да ли глина просуђује као лончар? Може ли дело да каже свом творцу: „Није ме он начинио!” Може ли лонац да каже лончару: „Он не разуме!” Неће ли се ускоро Ливан у врт претворити, а врт се у шуму претворити? У тај дан глуви ће чути речи из књиге, а очи слепих видеће из таме и мрака. Паћеници ће се веома Господу радовати и најбезбеднији међу људима клицаће Свецу Израиљевом. Неће бити насилника, нестаће подругљиваца. Ишчезнуће сви који зло помишљају, сви који речју окривљују друге, постављају замке онима који истину бране на вратима и недужне обарају. Због тога Господ, који је Авраама откупио, говори за дом Јаковљев: „Неће се више Јаков постидети и неће му лице бледети. Кад деца његова усред себе виде дело руку мојих, прославиће име моје. Прославиће Свеца Јаковљевог и бојаће се Бога Израиљевог. Они, заблудели, примиће разум, и збуњени ће поуку добити.” Господ говори: „Тешко синовима одметничким! Они смишљају намере које нису од мене. Савезе склапају који нису по мом духу, тако да додају грех на грех. Они силазе у Египат не питајући уста моја, да се склоне у заклон фараонов и да се заклоне у хладу египатском. Заштита фараонова је срамота и заклон у хладу египатском поруга. Кнезови су њихови били у Соану и посланици његови стигоше у Ханес. Сви ће се они разочарати у народ који им није користан. Не носи ни помоћ ни корист, већ срамоту и поругу.” Виђење за животиње Негева: Кроз земљу невоље и беде, где су лавица и лав, змија и грабљивац крилати, они носе благо своје на леђима магараца и на грби камила богатство своје, народу од којег користи нема. Празна је и ништавна помоћ Египта. Зато ја вичем о њој: „Силна, али празна!” „Иди сада и напиши на плочи, у књигу запиши, да буде за будућа времена, да сведочанство заувек остане. То је народ непокоран, синови лажљиви, синови који неће да слушају закон Господњи. Они видовњацима говоре: ‘Оканите се виђења!’ Пророцима говоре: ‘Немојте истину прорицати! Говорите што нам је угодно, пророкујте заваравање! Скрените с пута, сврните са стазе! Уклоните од нас Свеца Израиљевог!’” Због тога овако говори Светац Израиљев: „Кад ову реч одбацујете, а уздате се у зло и превару и на њих се ослањате, грех ће вам бити као пукотина у зиду високом који се одједном обруши. Развалиће се као што се разбија посуда глинена. Не нађе се међу крхотинама ни цреп да узмеш жар с огњишта, ни да захватиш воду са студенца.” Овако говори Господ, Господ Светац Израиљев: „Кад бисте се вратили и били мирни, избавили бисте се. У миру и надању била би снага ваша, али ви не хтедосте. Ви рекосте: ‘Не, него ћемо на коњима побећи.’ Зато ћете и бежати. ‘Појахаћемо брзе коње!’ Бржи ће бити прогонитељи ваши. Бежаће вас хиљада кад један запрети. Кад запрете петорица, бежаћете сви. Постаћете као стуб на врху брда и као застава на брегу.” Међутим, Господ чека да се на вас смилује, очекује да вас помилује. Бог је Господ праведан, благо свима који њега чекају. Народе, који живиш на Сиону, у Јерусалиму! Не плачи више! Он ће се смиловати на тебе, на твој вапај! Смиловаће се чим га чује! Господ ће вам дати хлеб горак и воду патње, али се неће крити више учитељ твој. Гледаће учитеља очи твоје! Уши ће твоје чути реч где иза тебе говори ако би скренуо налево или надесно: „То је пут, њим идите!” Тада ћеш нечистим сматрати своје сребрне кипове и позлату идеала својих. Одбацићеш их као нечисте, и рећи ћеш им: „Напоље!” Он ће дати кишу семену твом кад га у земљу посејеш и хлеб од рода земаљског биће обилан и хранљив. У тај дан ће пасти стока твоја по пашњацима пространим. Волови и магарци који земљу обрађују јешће храну осољену, овејани лопатом и решетом. На свакој гори високој, а на сваком брду уздигнутом биће потоци воде текуће. У дан силног покоља, кад куле попадају, тада ће месечева светлост бити као светлост сунчана, а светлост сунчана биће седам пута јача, у дан кад Господ исцели прелом народа свога и зацели ране од удараца својих. Гле, име Господње издалека долази, гнев његов гори, јарост се повећава. Усне су му пуне љутине, језик му је као огањ који прождире. Дах му је као река набујала, која до грла допире. Он долази да варваре расеје решетом несреће. Ставиће им у вилице узде, које ће их терати да лутају. Песма ће вам бити као у ноћима празника. Од срца ћете се веселити, као онај који с фрулом иде на гору Господњу, на стену Израиљеву. Господ ће пустити глас свој моћни и показаће руку своју која љутим гневом маше и пламеним огњем који прождире, с громовима, потопом и градом. Препашће се Асир од гласа Господњег, кад га штапом удари. Кад год га удари штап казнени којим га Господ удара, нека се огласе бубњеви и харфице! Господ ће се против њега борити жестоко! Одавно је огњиште припремљено, за цара је спремљено. Високо је и широко, с доста дрва и огња. Запалиће га као река сумпорна дах Господњи. Тешко онима који силазе у Египат за помоћ и наду у коње полажу, и уздају се у мноштво кола, и у силно мноштво коњаника, а не гледају с надом у Свеца Израиљевог и Господа не траже. Међутим, и он је био мудар. Донеће несрећу да не порекне претње своје. Устаће на дом зликоваца и на оне који зло помажу. И Египћани су људи, а нису Бог. Коњи су им месо, а не дух. Кад Господ махне руком својом, пашће помагач, а пашће и онај коме помаже, и сви ће заједно изгинути. Овако ми Господ рече: „Као што лав и лавић реже над пленом иако се подигло мноштво пастира, они се не плаше вике њихове, нити маре за буку њихову, тако ће Господ Саваот сићи да ратује за Сионску гору и узвишење њено. Као птице крилима, тако ће Господ Саваот заклањати Јерусалим. Заклањаће га, избавиће га, поштедеће га и спашће га. Синови Израиљеви! Вратите се оном од ког сте тешко отпали! У тај дан сваки ће одбацити сребрне кипове своје, које руке ваше учинише вама на грех. Асирац ће пасти од мача, али не човечјег, прождреће га мач, али не људски. Он ће од мача бежати, а постаће робови младићи његови. У страху ће проћи поред стене своје, а кнезови његови оставиће заставу”, говори Господ чији је огањ на Сиону и пећ његова у Јерусалиму. Ево, цар ће по правди владати и кнезови по суду правом. Човек ће бити као заветрина и као заклон од невремена, као потоци у земљи сушној, као сенка велике стене, у земљи сасушеној. Неће бити застрте очи онима који гледају, а они који чују, пажљиво ће слушати. Срце неразумних схватаће знање, а језик мутавих говориће брзо и разговетно. Неће будалу звати кнезом, нити ће варалицу племенитим сматрати. Будала глупости говори и срце његово безакоње чини. Он зло ради и против Господа лажно говори. Он гладног оставља гладним, а жедном пиће ускраћује. У варалице је оружје зло. Он смишља сплетке да затре невољнике речима лажним, иако невољник право говори. Племенит племенито мисли и племенито делује. Устаните жене лаковерне, слушајте глас мој! Кћери лакомислене, пазите на речи моје! За годину и нешто бићете збуњене, ви, лаковерне! Неће бити борбе и сабирања воћа неће бити! Бојте се, лакомислене, стрепите лаковерне! Свуците се, обнажите се, кострет око бедара огрните! Бијте се у прса због њива плодних и винограда родних, због њива народа мог које трње и драч рађају. Због свих кућа веселих и града разиграног. Палата ће напуштена бити, нестаће врева градска. Куле и стражаре биће пећине много времена, радост магарцима дивљим и паша стадима. Тада ће се на нас излити дух с висине. Пустиња ће врт постати, а врт ће се у шуму претворити. Тада ће право у пустињи становати, а праведност у врту боравити. Дело правде биће мир, а плод праведности мир трајан и спокојство. Народ ће мој боравити у мирном стану, у шаторима сигурним и почивалиштима безбрижним. Међутим, град ће се на шуму срушити и град ће се снизити. Благо вама! Сејаћете покрај свих вода и пуштаћете вола и магарца да иду слободно. Тешко теби који пустошиш а ниси био пустошен, који пљачкаш а ниси био пљачкан. Кад престанеш да пустошиш, бићеш опустошен, и кад престанеш да пљачкаш, бићеш опљачкан. Господе, смилуј се на нас, у тебе се уздамо. Буди мишица наша свако јутро и спасење наше у време невоље. Народи побегоше од јаке вике, кад ти устанеш, варвари се разбеже. Покупиће се плен ваш као што се покупе гусенице, скочиће на њега као што скакавци скачу. Узвишен је Господ јер на висини борави, напуниће Сион судом и правдом. Поуздани су дани твоји, пуни су спасења, мудрости и знања, а благо је – страх Господњи. Ето, становници Јерусалима напољу вичу, горко плачу гласници мира. Путеви опустеше, путници не путују, раскину се савез, презреше се градови, човек се не цени. Земља гине у жалости, Ливан се стиди и вене. Сарон је као пустиња, Васан и Кармил оголеше. Господ говори: „Сад ћу устати, сад ћу се узвисити, сад ћу се подићи. Затруднели сте сламу, родићете стрњику, бес ваш прождреће вас као огањ. Народи ће бити у пећи кречној, као трње биће спаљени. Чујте, ви који сте далеко, шта сам учинио! Ви који сте близу, увидите моју моћ!” Уплашиће се на Сиону грешници, дрхтање ухвати зликовце: „Ко ће од нас опстати пред огњем који прождире? Ко ће од нас опстати пред пламеном вечним?” Онај ко ходи у правди и право говори, ко мрзи добитак од насиља, ко руке склања да мито не прими, ко затвара уши своје да не слуша о крвопролићу, ко затвара очи своје да зло не гледа, такав ће у висинама боравити, а градови су на стенама уточиште његово. Хлеб му неће недостајати и никада неће пресушити вода његова. Величанство цара гледаће очи твоје, гледаћеш земљу непрегледну. У страху ће се сећати срце твоје: „Где је писар? Где је надзорник? Где је онај што је куле бројао?” Нећеш више видети народ дивљи, народ који мрмља неразумљиво, чији је језик непознат. Погледај Сион, град празника наших! Видеће Јерусалим очи твоје, пребивалиште заштићено, шатор који не путује, коме се кочићи не ваде, нити му се уже откида. Тамо је Господ силни уместо река и рукаваца широких. По њима се не њишу лађе с веслима, нити ће брод поносни туда проћи. Господ је наш судија, Господ је наш господар, Господ је цар наш, он ће нас спасти. Ужад су ти попустила, не држе чврсто катарке своје, нити једра развијају. Тада ће се велик плен разграбити, хроми ће плен поделити. Нико од становника неће рећи: „Болестан сам!” Народу који ту живи грех ће се опростити. Приступите, варвари, да чујете, пазите, народи! Нека чује земља и све што је у њој, цео свет и све што у њему ниче! Господ се разгневи на све варваре и на сву војску њихову, пусти на њих уништење и покољу их предаде. Леже њихови побијени, смрад се диже од лешева њихових, брегови су обливени крвљу њиховом. Распашће се сва војска небеска. Небо ће се као свитак савити. Паде сва војска његова као што лист лозе пада, као што лист смокве пада. На небу је опијен мач мој, ево, на Едом се обара, на народ који сам на казну осудио. Пун крви је мач Господњи, замашћен је лојем, крвљу јагњећом и јарећом, лојем бубрега овнујских. Господ има празник жртви у Восору и велико клање у земљи едомској. Биволи с њима падају и јунаци с биковима. Биће натопљена крвљу земља њихова и тле ће бити лојем прекривено. То ће бити дан освете Господње, година наплате, одмазда Сиона. У смолу ће се претворити потоци њихови, прах њихов у сумпор, као горућа смола биће земља њихова. Неће се гасити ни дању ни ноћу, дизаће се довека дим њен. Од колена до колена остаће пуста, довека нико неће пролазити њом. Настаниће је пеликан и јеж, боравиће у њој сова и гавран. Биће растегнуто уже пустоши и мера празнине. Неће бити великаша да царство прогласе и сви племићи биће уништени. Изникнуће трња у дворцима њиховим, коприва и чкаљ у тврђавама њиховим. Ту ће бити стан неманима и обор нојевима. Тамо ће се сретати дивље мачке и хијене, састајаће се сабласти. Тамо се Лилит одмара и почивалиште себи налази. Тамо ће се змија гнездити и јаја полагати. Покриваће их и чуваће их у сенци. Тамо ће јастребови слетати један за другим. Истражујте у књизи Господњој и читајте! Ништа од овог неће изостати. Уста његова су заповедила и сабрао их дух његов. Он им је жреб бацио и рука његова је земљу одмерила. Они ће је поседовати заувек, од колена до колена боравиће у њој. Нека се радује пустиња и земља сасушена! Нека се весели пустара и нека као љиљан процвета! Нека цвета цветом бујним, нека се весели и радује. Даће јој се слава Ливана, красота Кармила и Сарона. Они ће видети славу Господњу и красоту Бога нашег. Укрепите руке клонуле и колена изнемоглог учврстите! Реците преплашеним срцима: „Будите јаки! Не бојте се! Ево Бога вашег! Освета долази, наплата Божја! Он долази да вас спасе!” Тад ће се отворити очи слепима и отвориће се уши глувима. Тад ће хром као јелен скакати, а клицаће језик немог. У пустињи ће проврети вода, а у пустари потоци. Сува земља постаће језеро, а тле жедно постаће извори воде. Где су шакали боравили у јамама, израшће трава, трска и рогоз. Биће тамо пут и зваће се Свети пут. Неће по њему ићи нечист, него ће за њих бити. Ко по њему иде, неће залутати. Тамо неће бити лава и љута звер неће ићи по њему. Они се тамо неће наћи, ићи ће само спасени. По њему ће се вратити спасени од Господа, доћи ће на Сион певајући. Вечна радост биће над главама њиховим, пратиће их радост и весеље, а нестаће патња и уздисање. Четрнаесте године царевања Језекијиног подиже се цар асирски Сенахирим на све утврђене градове Јудине и освоји их. Потом посла цар асирски Равсака из Лахиса с великом војском у Јерусалим цару Језекији. Он стаде код водовода код Горњег језера, на путу ка пољу ткача. Тад изађоше пред њега Хелкијин син Елијаким, управитељ двора, Сомна, писар, и Асафов син Јоах, саветник. Равсак им рече: „Кажите Језекији да му овако поручује велики цар, цар асирски: ‘Каква је то узданица у коју се уздаш? Зар мислиш да су празне речи савет и сила за рат? У шта се уздаш, па си се одметнуо од мене? Ето, ослањаш се на Египат, на сломљену трску која пробија руку ономе ко се на њу ослони. Такав је фараон, цар египатски, свима који се у њега уздају. Ако ми одговорите да се уздате у Господа, Бога свог, није ли то онај чија је узвишења и жртвенике порушио Језекија и заповедио Јудејцима у Јерусалиму да се само пред овим жртвеником клањате? Хајде, опклади се с мојим господарем, царем асирским: даћу ти две хиљаде коња ако можеш да нађеш коњанике за њих! Како ћеш се онда одбранити од једног од најмањих слугу господара мога? Међутим, ти се уздаш у египатска кола и коњанике! Најзад, зар сам ја мимо воље Господа дошао на ову земљу да је затрем? Господ ми је рекао: Иди на ту земљу и уништи је.’” Тада Елијаким, Сомна и Јоах рекоше Равсаку: „Говори слугама својим арамејски, који ми разумемо. Немој да говориш с нама јудејски, да слуша народ који је на зидинама.” Онда Равсак одговори: „Зар ме је господар мој послао да кажем господару твом или теби ове речи, а не овим људима који седе на зидинама, да с вама заједно једу нечист своју и пију мокраћу своју?” Потом се Равсак усправи, повика гласно јудејски и рече: „Чујте речи великог цара, цара асирског! Овако цар говори: ‘Немојте да вас Језекија заварава, јер вас он не може избавити! Немојте да вас Језекија наговара да се уздате у Господа и да вам говори да ће вас Господ избавити и да овај град неће пасти у руке цара асирског.’ Немојте да слушате Језекију, јер овако говори цар асирски: ‘Склопите мир са мном и предајте се. Онда ће сваки од вас јести плодове из свог винограда и са своје смокве и пити воду са свог извора. Тада ћу доћи и одвешћу вас у земљу као што је ваша, у земљу жита и грожђа, земљу пуну хлеба и винограда. Немојте да вас заварава Језекија и да вам говори да ће вас Господ избавити. Јесу ли богови варвара избавили своје земље из руке цара асирског? Где су богови ематски и арфадски? Где су богови сефарвимски? Јесу ли избавили Самарију из моје руке? Који су од свих богова тих земаља избавили своју земљу из моје руке? А Господ да спасе Јерусалим из моје руке!’” Они су ћутали и ни реч нису рекли јер је цар био заповедио да му не одговарају. Тад Хелкијин син Елијаким, управитељ двора, Сомна, писар, и Асафов син Јоах, саветник, дођоше Језекији, раздераше одећу и саопштише му речи Равсакове. Кад чу то, цар Језекија раздера одећу своју, обуче кострет и оде у храм Господњи. Затим посла Елијакима, управника двора, писара Сомну и старешине свештеничке, одевене у кострет, пророку Исаији, сину Амосовом. Они му рекоше: „Овако вели Језекија: ‘Данашњи дан је дан невоље, казне и ругла. Деца приспеше до порођаја, а нема снаге да се роде. Можда је чуо Господ, Бог твој, речи Равсака, којег је послао цар асирски, господар његов, да се наруга Богу живом. Због тих речи које је чуо можда ће га казнити Господ, Бог твој. Помоли се за ове који су преостали.’” Слуге цара Језекије дођоше пред Исаију. Тад им Исаија рече: „Овако кажите господару свом: ‘Овако говори Господ: Не бој се речи које си чуо кад су ме ружиле слуге цара асирског. Ево, удахнућу му вест због које ће се вратити у земљу своју. Учинићу да и погине од мача у својој земљи.’” Равсак се врати и затече цара асирског како опседа Ливну, јер је чуо да је он отишао од Лахиша. Он је био чуо да је египатски цар Тирака кренуо против њега. Тад он упути посланике Језекији да му поруче: „Овако кажите Језекији, цару јудејском: ‘Немој да те заварава Бог твој у којег се уздаш кад ти говори да Јерусалим неће пасти у руке цара асирског. Ето, чуо си шта су учинили цареви асирски свим земљама које су сатрли. А ти ћеш да се спасеш! Јесу ли избавили богови народе које су сатрли очеви моји: Госанце, Харанце, Ресефе, и синове Еденове који су били у Теласару? Где су цар ематски, цар арфадски, цар града Сефарвима, од Ене и Аве?’” Језекија прими писмо из руке посланика, прочита га, отиде у храм Господњи и разви га Језекија пред Господом. Потом се Језекија помоли Господу говорећи: „Господе Саваоте, Боже Израиљев, који седиш на херувимима! Ти си Бог над свим царствима на земљи! Ти си небо и земљу створио! Господе! Приклони уво своје и саслушај! Отвори, Господе, очи своје и погледај! Чуј све речи Сенахиримове којим ружи Бога живог! Заиста су цареви асирски уништили све народе и земље њихове. Побацали су богове њихове у огањ. Међутим, то нису били богови, него дела руку људских, дрво и камен. Зато су их уништили. А сад, Господе, Боже наш, избави нас из руке његове, да увиде сва царства на земљи да си само ти Господ.” Тад поручи Амосов син Исаија Језекији: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Услишио сам молбу коју си ми послао у вези са асирским царем Сенахиримом.’ Ово је реч коју је Господ изрекао за њега: ‘Руга ти се и подсмева девојка, кћи сионска. За тобом маше главом кћи јерусалимска. Коме си се ругао и на кога си хулио? Против кога си глас подигао и подизао очи охоле? На Свеца Израиљевог! Преко слугу својих ружио си Господа и рекао си: С мноштвом кола попео сам се на високе планине, на врх Ливана. Посекао сам чемпресе високе његове и најлепше кедре његове. Дошао сам до врха његовог, у шуму Кармила његовог. Копао сам и пио воду туђу, исушио сам стопама својим све реке египатске. Зар још ниси чуо? Одавно сам то припремао, од искона сам то замислио. Сад пуштам да се догоди: ти ћеш градове утврђене у рушевине претворити. Становници њихови немоћни, препаднути и збуњени, постадоше као трава у пољу, као трава зелена, као трава на крововима, која се сасуши пре него што сазри. Знам кад ти почиваш, кад излазиш и када улазиш. Ти бесниш на мене и дође ми обест твоја до ушију мојих. Зато ћу ставити брњицу кроз ноздрве твоје, узду у губицу твоју, па ћу те натраг отерати, путем којим си дошао. Нека ти је ово знак: ове ће се године јести што само од себе нарасте и идуће што само роди, а треће године сејте и жањите, садите винограде и једите плод њихов. Што преостане од дома Јудиног, пустиће жиле у дубину и плод ће донети у висину. Из Јерусалима ће изаћи остатак и сачуваће се на Сиону.’ То ће учинити ревност Господа Саваота. Због тога овако говори Господ за цара асирског: ‘Он неће ући у овај град, нити ће стреле у њега бацати. Неће се са штитом њему примаћи, нити ће око њега опкоп копати. Вратиће се путем којим је дошао, а у град овај неће ући.’ Тако говори Господ. ‘Штитићу град овај, сачуваћу га себе ради и ради Давида, слуге свога.’” Тад изађе анђео Господњи и поби у асирском збору сто осамдесет пет хиљада. Кад устадоше ујутру, гле, све сами мртваци! Тад се подиже и оде цар асирски Сенахирим, врати се и остаде у Ниневији. Кад се једном клањао у храму бога свог Нисрока, убише га мачем синови његови Адрамелех и Сарасар. Затим они побегоше у земљу араратску, а на његово место зацари се син његов Есарадон. У оне дане разболе се смртно Језекија. Пророк Исаија, син Амосов, дође к њему и рече: „Овако вели Господ: ‘Припреми кућу своју јер ћеш умрети. Нећеш оздравити.’” Тада Језекија окрете лице према зиду и помоли се Господу. Он рече: „О, Господе, сети се да сам пред тобом ходио верно и пуним срцем и да сам чинио оно што је угодно очима твојим.” Потом Језекија заплака горко. Тад дође Исаији реч Господња: „Иди и кажи Језекији: Овако говори Господ, Бог праоца твога Давида: ‘Услишио сам молитву твоју и видео срце твоје. Ево, додаћу твом веку петнаест година. Избавићу тебе и град овај из руке цара асирског. Заштитићу град овај.’” Ово нека ти буде знак од Господа да ће Господ испунити обећање које је дао: „Ево, вратићу сенку по подељцима по којим је ишао на сунчанику Ахазовом уназад за десет подељака.” И врати се сунце десет подељака преко којих је било прешло. Песма Језекије, цара Јудиног, коју је написао кад се био разболео, па оздравио од болести своје: „Ја рекох: усред живота свога ступам пред врата подземља, прекратише се године моје. Рекох: нећу више Господа гледати у земљи живих. Нећу човека видети међу становницима земаљским. Стан се мој руши, одбачен је као шатор пастирски. Као ткач си намотао живот мој и од основе одвојио. Још дан и ноћ и скончаћу. До јутра вичем као да ми лав кости мрви. Још дан и ноћ и скончаћу. Попут ластавице пиштим, као голубица запомажем, очи ми се замаглише гледајући у висину. Господе мој! У невољи сам, избави ме! Шта да кажем? Он ми рече и уради. Проживећу све године своје у јаду душе своје. Господе мој! Кроз то се обнавља. Кроз то живи дух мој. Ти ћеш ме исцелити и сачувати. Гле, горчина ми постаде здравље! Ти си из јаме пропасти избавио душу моју. Иза себе си бацио све грехе моје. Неће те подземље славити, нити ће те смрт хвалити, они који оду доле, не надају се истини твојој. Живи, онај живи тебе слави као ја данас. Отац синове поучава истини твојој. Господ ме спасава, зато свирајмо у све дане живота свога у храму Господњем!” Онда Исаија рече да узму венац од сувих смокава и да ставе на оток, па да оздрави. Тад Језекија рече: „Шта ће бити знак да ћу ићи у храм Господњи?” У оно време Валаданов син Меродах Валадан, цар вавилонски, посла Језекији писма с поклоном јер је чуо да је овај био болестан и да је оздравио. Језекија се обрадова томе и показа им ризницу своју: сребро, злато, миомирисе, најфиније уље, оружницу своју и све што је било у складиштима. Није било ничега у двору његовом и имању његовом да им није Језекија показао. Тад дође пророк Исаија цару Језекији и упита га: „Шта су говорили ти људи и одакле су дошли к теби?” Језекија одговори: „Дошли су к мени из далеке земље, из Вавилона.” Исаија упита: „Шта су видели у твом двору?” Језекија одговори: „Видели су све што је у мом двору. Нема ничега у складиштима мојим што им нисам показао.” Тада Исаија рече Језекији: „Чуј реч Господа Саваота: ‘Ево, доћи ће дани кад ће се однети у Вавилон све што је у двору твом и све што су сабирали оци твоји до данас. Ништа неће остати.’ Тако говори Господ. А синове твоје, који ће изаћи из тебе и које добијеш, узеће да буду евнуси на двору цара вавилонског.” Тад Језекија рече Исаији: „Добра је реч Господња коју си ми саопштио.” Потом додаде: „Бар ће бити мира и сигурности док ја живим.” „Тешите, тешите народ мој,” говори Бог ваш. „Говорите Јерусалиму срдачно, јавите му да се окончало ропство његово и да му се безакоње опростило.” Из Господње руке примио је двоструко за грехе своје. Глас виче: „Припремите у пустињи пут Господу! Поравнајте у дивљини стазу Богу нашем! Нека се узвисе све долине, све горе и узвишице нека се поравнају. Што је криво, нека буде право, и земљиште брдовито нека се заравни. Тад ће се појавити глава Господња и свако ће је тело видети, јер су то говорила уста Господња.” Глас говори: „Објављуј!” Одговор: „Шта да објављујем?” „Да је свако тело као трава и свако добро његово као цвет пољски.” Суши се трава и цвет вене кад на њих дуне дух Господњи. Заиста, народ је као трава. Трава се суши, цвет вене, али довека остаје реч Бога нашег. Успни се на високу гору, Сионе, који јављаш вести радосне! Подигни силни глас свој, Јерусалиме, који јављаш вести радосне! Подигни га, не бој се! Кажи градовима јудејским: „Ево Бога вашег!” Гле, Господ, Господ у сили долази, влада мишицом својом! Ево, с њим долази плата његова и с њим награда његова. Као пастир напасаће стадо своје, јагањце узима у наручје своје, у недрима ће их носити, а полако ће дојилице водити. Ко је шаком море измерио? Ко је педљем небеса премерио? Ко је мерицом прах земаљски измерио? Ко је вагом брегове измерио и теговима брда? Ко је покренуо дух Господњи, ко му је савете упућивао? С ким се договарао, ко му је разборитост улио, упутио стазом пресуђивања, научио га знању и показао му пут разума? Гле, варвари су као кап из ведра, вреде као прах на ваги. Ето, острво као прах премешта. Ни Ливан није довољан за огањ, ни животиње његове за жртву паљеницу. Пред њим су ништавни сви варвари, они су ништавило и празнина. С ким ћете Бога упоредити? С каквим ликом га изједначити? Мајстор лије кип, златар га позлаћује и излива ланчиће сребрне. Ко је сиромашан за принос, бира дрво које не трули, тражи вештог уметника да му стабилан кип направи. Зар не знате? Зар нисте чули? Зар вам није од искона речено? Зар нисте схватили основе земље? Он седи над кругом земаљским ком су становници као скакавци. Он је разастро небеса као завесу и разапео их као шатор за становање. Он ни у шта кнезове претвара, уништава судије земаљске. Тек што су засађени, тек што су посејани, тек што им је стабло у земљи корен пустило, он дуне на њих, они усахну, и вихор их као плеву разнесе. „С ким ћете ме изједначити да бисте ме упоредили?”, говори Светац. Подигните увис очи своје и гледајте! Ко је то створио? Он по броју изводи војску своју, све их по имену зове, а због велике силе његове и јаке моћи, ниједан не изостаје. Зашто говориш Јакове и кажеш Израиљу: „Скривен је од Господа пут мој и измиче правица Богу моме?” Зар не знаш? Зар ниси чуо? Господ је Бог вечни, творац крајева земаљских. Он се не умара, не малаксава, немерљив је ум његов. Он уморном снагу даје и нејаког окрепљује. Младићи се умарају и малаксавају, момци посрћу и падају. Међутим, онима што се у Господа уздају, снага се обнавља. Крила им расту као орловима, трче, не сустају, иду и не малаксају. Ућутите острва преда мном, народи нека се окрепе! Нека приступе и нека кажу: „Хајде да се судимо!” „Ко је подигао са истока оног који стално побеђује? Ко му предаје варваре и цареве обара? Они су као прах пред мачем његовим и као плеву развејава лук његов. Он их гони, сигурно напредује, не дотичу стазу ноге његове. Ко је то учинио и извршио? Онај који од искона нараштаје позива, ја, Господ, који сам први и исти до краја!” Острва видеше и уплашише се, крајеви земаљски задрхташе, приближише се и дођоше. Свако ближњем помаже и брату свом говори: „Храбро!” Ковач храбри топионичара, онај који клепа храбри оног који кује и говори: „Добро је спојено.” Чавлима учвршћује да се не помера. „А ти, Израиљу, слуго мој Јакове, којег сам изабрао, потомче Авраама, пријатеља мог! Ти, којег сам узео с крајева земаљских и позвао те с рубова њених, којем сам рекао: ‘Ти си слуга мој, ја сам те изабрао, а нисам те одбацио’, не бој се, јер сам ја с тобом. Не гледај плашљиво јер сам ја Бог твој. Ја те снажим и помажем, подупирем те десницом правде своје. Гле, постидеће се и посрамити сви који бесне на тебе. Уништиће се и препасти људи који се с тобом суде. Тражићеш противнике своје, али их нећеш наћи. Биће уништени, претворени ни у шта они који се против тебе боре. Јер ја, Господ, Бог твој, снажим десницу твоју и говорим теби: ‘Не бој се, ја ти помажем. Не бој се, Јакове, црве мали, остатку Израиљев, ја сам помоћ твоја, избавитељ твој и Светац Израиљев’”, говори Господ. „Ево, чиним те млатилом оштрим, с новим, двоструким зупцима. Млатићеш и сатираћеш брда, у плеву ћеш брегове претварати. Вејаћеш их, ветар ће их однети и вихор ће их разнети. Ти ћеш се радовати у Господу, хвалићеш Свеца Израиљевог. Сиромаси и убоги воду траже, али ње нема. Језик им се од жеђи осушио. Ја, Господ, њих ћу услишити, Бог Израиљев неће их напустити. Отворићу реке на бреговима голим и изворе посред долина. Пустињу ћу у језеро преобратити, а суву земљу у изворе водене. Засадићу у пустињи кедар, багрем, мирту и маслину. Посадићу у пустоши чемпрес, брест и шимшир заједно.” Нека сви виде и нека знају, нека размисле и нека схвате: то чини рука Господња и све је створио Светац Израиљев. „Изнесите расправу своју”, говори Господ. „Предочите доказе своје”, вели цар Јаковљев. „Нека дођу и нека нам објаве оно што ће се збити. Откријте нам шта је раније било, да размислимо о томе шта се испунило, или нам кажите шта ће унапред бити. Откријте нам шта ће касније бити и познаћемо да сте ви богови. Учините нешто, добро или зло, да се зачудимо и задивимо заједно. Гле, ви сте ништа и дело ваше је ништавно. Гад је онај који вас изабере! Подигао сам једног са севера да дође, он ће доћи са сунчаног истока и призваће име моје. Газиће великаше као блато, као што лончар глину гази. Ко је од искона објавио да бисмо знали и унапред рекао шта је истинито? Ја први Сиону кажем: ‘Ево, ево их!’ Јерусалиму сам послао вест радосну. Гледам – нема човека, нико савет нема кад их питам да ми одговоре. Гле, нису они ништа и ништавна су дела њихова. Ликови њихови су ветар и празнина.” Ево слуге мога којег подупирем, изабраника мог, миљеника душе моје! На њега сам излио дух свој да варварима правицу донесе. Он неће викати ни галамити, нити ће се по улицама чути глас његов. Неће преломити трску напрслу, нити угасити жижак који тиња, доносиће правду истиниту. Он се не умара и не малаксава док на земљу правицу не донесе, острва чекају закон његов. Овако говори Бог Господ, који је створио и разапео небо, који је земљу распростро и растиње њено, који даје душу народима који су на њој и дух онима који по њој ходе: „Ја, Господ, у правди те позвах, за руку те држах. Чувао сам те да будеш савез народу и светлост варварима, да отвараш очи слепима, да изводиш сужње из затвора и из тамнице оне који у тами живе. Ја сам Господ, то је моје име. Не дам другом славу своју, ни киповима хвалу своју.” Раније речено – дође! Ја јављам ново и пре него што дође, вама најављујем. Певајте Господу песму нову и хвалу његову до краја земље, ви који пловите морем, и све што у њему живи, острва и који тамо живе! Нека кличе пустиња с градовима својим, нека певају насеља око Кидра, нека кличу становници по стенама, нека узвикују с врхова гора! Нека славе Господа и нека га хвале по острвима! Господ излази као јунак, као ратник се разгорева, узвикује и кличе, надјачава непријатеље своје. „Ћутао сам дуго, мирно држао у себи. Сада ћу да вичем као жена кад се порађа, дуваћу и хучаћу. Опустићу горе и брегове, осушићу сваку травку њихову. Начинићу од река ливаде и исушићу језера. Водићу слепе путевима које они не познају, водићу их стазама непознатим. Пред њима ћу обратити таму у светлост, а што је неравно у равно. То ћу учинити, нећу пропустити. Тад ће се постидети и узмаћи они који се у кипове уздају, који киповима ливеним говоре: ‘Ви сте наши богови.’ Чујте, глуви! Прогледајте, слепи, да бисте видели! Ко је слеп ако не слуга мој? Ко је глув ако не гласник којег шаљем? Ко је слеп ако не посланик мој, ко је глув ако не слуга Господњи? Много си видео, али ниси усвојио, уши су ти отворене биле, али ниси слушао. Господ је волео због праведности своје да узвиси и прослави закон свој. Међутим, оплењен и опљачкан је народ овај. Сви су у тамнице бачени, у затворима заробљени. Плен су постали, а нико их не избавља, поробљавају их, а нико не каже: ‘Врати!’” Ко од вас то слуша? Ко памти то за касније? Ко је предао пљачкашу Јакова и отимачу Израиља? Зар није Господ, којем смо згрешили, чијим путевима нисмо хтели да идемо и чији закон нисмо слушали? Зато је на њега излио жарки гнев свој и страхоте ратне. Пламен га окружи, али он то не схвати, опече га, али се он не обазираше. Сад овако говори Господ, који те је створио, Јакове, и који те је саздао, Израиљу: „Не бој се јер сам те откупио. Позвао сам те по имену и ти си мој. Кад пођеш преко воде, ја сам с тобом, и преко река, неће те потопити. Кад прођеш кроз огањ, нећеш изгорети и неће те пламен опећи. Ја сам Господ, Бог твој, Светац Израиљев, спаситељ твој. Дао сам у откуп за тебе Египат, Етиопију и Севу место тебе. Откако си ми у очима мио, прославио сам те и тебе сам волео. Дао сам људе за тебе и народе за душу твоју. Не бој се јер сам ја с тобом. Са истока ћу ти потомство довести и сабраћу те са запада. Кажем северу: ‘Дај га!’ и југу: ‘Не задржавај га!’ Доведи ми издалека синове и с краја земље кћери моје, све који се мојим именом зову, на своју славу створио, начинио и саздао.” Нека изађе народ који је слеп, а очи има, и глув, мада уши има. Нека се саберу сви варвари и нека се скупе народи. Ко од њих може наговестити и раније прорећи? Нека доведу сведоке своје да докажу, да се чује и да кажу: „Истина је!” Господ говори: „Ви сте сведоци моји и слуга мој којег сам изабрао да спознате, поверујете и увидите да сам то ја. Пре мене није било бога. Нити ће га после мене бити. Ја сам Господ, осим мене нема спаситеља. Ја сам објавио, спасао и наговестио, а не неки туђи бог међу вама. Ви сте ми сведоци, а ја сам Бог”, говори Господ. „Ја сам онај од почетка, и нико не избавља из руке моје. Кад радим, ко ће ме омести?” Овако говори Господ, избавитељ ваш, Светац Израиљев: „Због вас сам послао у Вавилон, разбио резе затворима и ликовање Халдејаца на бродовима. Ја сам Господ, Светац ваш, створитељ Израиља, цар ваш.” Тако говори Господ, који је кроз море пут створио и кроз воде силне стазу, који наведе бојна кола, коње, ратнике и јунаке заједно, који падоше тако да не могу да устану, угасише се као што се жижак гаси. „Не спомињите оно што се збило, нити мислите на оно што је прошло. Ево, чиним ново, већ настаје. Зар не увиђате? Начинићу у пустињи пут и воде у пустоши. Славиће ме звери у пољу, шакали и нојеви јер сам у пустињи воду створио, реке у пустоши, да напојим народ свој, изабраника свога. Народ који сам себи створио, причаће о слави мојој. Ти ме, Јакове, ниси призивао, нити си се, Израиљу, трудио око мене! Ниси ми приносио јагањце за спаљеницу и ниси ме жртвама прослављао, нити сам ти кађење тражио. Ниси ми новцем мирисне биљке купио, нити си ме лојем жртава својих заситио, него си ме мучио гресима својим и жалостио ме неделима својим. Ја, ја сам онај који брише преступе твоје себе ради и не помињем грехе твоје. Подсети ме да се расправимо, говори ти да би се оправдао. Најпре је погрешио отац твој, а одметнули су се и заступници твоји. Зато сам свргао старешине светиње и предаћу проклетству Јакова и порузи Израиља. А сада чуј, Јакове, слуго мој, и Израиљу, којег сам изабрао! Овако говори Господ који те је створио, који те је саздао и помаже ти од утробе мајчине: ‘Не бој се, слуго мој Јакове, Израиљу, којег сам изабрао! Излићу воду на земљу суву и потоке на земљиште сасушено. Излићу дух свој на потомство твоје и благословио сам поколења твоја. Израшће као трава покрај извора, као пашњаци покрај вода текућих.’ Овај ће рећи: ‘Ја сам Господњи’, а онај ће се звати именом Јаковљевим. Један ће написати ‘Господњи’ на руци својој и назваће се именом Израиљевим.” Овако говори Господ, цар Израиљев, избавитељ његов Господ Саваот: „Ја сам први и ја сам последњи. Нема бога осим мене. Ко је као ја? Нека објави и објасни откад сам саздао народ прадавно. Нека објави шта ће се десити! Не плашите се и не бојте се! Зар вам нисам одавно објавио и открио? Ви сте ми сведоци: има ли бога осим мене? Нема ни ослонца, колико ја знам.” Ништаван је онај који прави кипове. Њихове ствари не помажу. Оне су сведоци да не виде ништа, не знају ништа и само их срамоте. Ко прави бога и лије кип а да не жели корист? Гле, сви поштоваоци ће се посрамити и мајстори њихови више од свих. Нека се скупе заједно! Заплашиће се и сви ће се посрамити. Ковач га алатом на живом угљевљу израђује. Кује га чекићем и обликује га мишицом снажном. Он огладни, изнемогне, не пије воде, па се умори. Столар растеже траку, писаљком бележи, теше, заобљује и израђује лик човека лепог обличја да стоји у храму. Он сече себи кедре, узима чемпрес и храст које је засадио међу дрвећем шумским, или бор који од кише расте. То човеку служи и за ложење. Узима их да би се грејао, пали их да би хлеб испекао. Међутим, од тога прави и бога и њему се клања. Гради од тога кип пред којим на колена пада. Значи, половином ложи ватру, пече месо на жару, једе печење и бива сит. Греје се и говори: „Ах, грејем се и гледам ватру.” Остатком од тога гради бога, кип идолски, пада пред њим ничице, клања му се, моли му се и говори: „Избави ме јер си ти бог мој!” Они не знају и не разумеју јер су им очи заслепљене, па не виде и срцем не разумеју. Такав не размишља, нема знања ни разума да каже: „Половину сам спалио у ватри, на жару сам хлеб пекао и месо сам на њему испекао и појео. Зар од остатка да начиним гадост? Да се клањам комаду дрвета?” Оног који за пепелом иде завело је срце неразумно. Тај никад неће спасти живот свој, нити се запитати: „Да није варка ово у десници мојој?” „Сети се тога, Јакове, и ти, Израиљу, јер си слуга мој! Ја сам те саздао, ти си слуга мој! Израиљу, нећу те заборавити! Као облак ћу растерати грехе твоје, као маглу преступе твоје. Врати се мени, ја сам те откупио.” Кличите небеса, јер је Господ то учинио! Орите се, дубине земаљске! Планине, подвикујте, шуме и све ваше дрвеће! Господ је откупио Јакова и прославио се у Израиљу! Овако говори Господ, откупитељ твој, творац твој од мајчиног крила: „Ја сам Господ који је све створио. Небеса сам разапео сам, земљу сам распростро, ко ми је помагао? Уништавам знаке врачара, гатаре у лудаке претварам, "мудраце" сузбијам и "мудрост" им у лудост претварам. Потврђујем реч слуге свога и испуњавам наум гласника својих. Говорим Јерусалиму да се насели и градовима Јудиним да се сазидају. Подижем опет развалине њихове. Говорим дубини морској: ‘Пресуши!’ Ја реке пресушујем. Говорим Киру: ‘Ти си пастир мој’, и он ће извршити све намере моје. Казаће Јерусалиму: ‘Сагради се!’ и храму: ‘Утемељи се!’” Овако говори Господ Киру, помазанику свом, коме десницу придржава: „Оборићу пред њим варваре, распасаћу цареве да се врата пред њим отварају и ниједна не затворе. Ја ћу ићи пред тобом да неравнине поравнам, да развалим врата бронзана и сломим пречаге гвоздене. Даћу ти благо тајно и богатство скривено да би увидео да сам ја Господ, Бог Израиљев, који те по имену позва због слуге свога, Јакова, и Израиља, изабраника свог. По имену сам тебе позвао, именом од миља, мада ме ниси познавао. Ја сам Бог и другог нема! Осим мене бога нема! Опасао сам те, иако ме ниси познавао, да увиде од истока до запада да нема другог, осим мене. Ја сам Господ, нема другог. Ја стварам светлост и стварам таму. Градим мир и доносим несрећу. Ја, Господ, све то стварам. Росите, небеса, одозго, облаци, даждите благословом! Нека се раствори земља да спасење процвета и заједно с правдом изникне! Ја, Господ, то сам створио! Тешко оном ко се свађа с творцем својим, он, цреп међу цреповима глиненим! Сме ли глина да каже лончару: ‘Шта то радиш?’, или дело његово: ‘Нема у томе твојих руку!’ Тешко оном ко оцу каже: ‘Зашто оплођујеш?’ или жени: ‘Зашто рађаш?’” Овако говори Господ, Светац Израиљев, творац његов: „Питајте ме шта ће бити! Налажите ми за децу моју и дело руку мојих! Ја сам земљу створио и човека на њој саздао. Ја сам рукама својим небеса раширио и заповедам свој војсци њиховој. Њега сам подигао у правди и све му путеве поравнавам. Он ће обновити град мој и оспобађа прогнанике моје, и то не за новац ни за дарове”, говори Господ Саваот. Овако говори Господ: „Имање египатско, трговина етиопска и Савеји, људи високи, доћи ће ти и припашће теби. Оковани ће за тобом ићи, теби ће се клањати, теби ће се молити: ‘Једино је од тебе Бог и другог нема. Идоли су ништавни.’” Доиста, ти си Бог скривен, Бог Израиљев, Спаситељ! Сви ће се они постидети и посрамити, обрукаће се они који кипове праве. Господ ће избавити Израиљ спасењем вечним. Нећете се постидети ни посрамити у све векове. Овако говори Господ, који је створио небо, Бог који је саздао земљу, обликовао је и учврстио, који је није као пустињу створио, већ ју је уредио за становање: „Ја сам Господ и другог нема. Нисам говорио тајно, ни по мрачним местима земље. Нисам рекао потомству Јаковљевом: ‘Тражите ме у пустоши!’ Ја, Господ, говорим праведно и објављујем што је право. Скупите се и дођите, приступите заједно сви ослобођени варвари. Неразумни су они који носе кипове од дрвета и моле се богу који не може да спасе. Објавите, изнесите, већајте заједно: ко је наговестио од давнина и тада прорекао? Зар нисам ја, Господ? Нема другог Бога осим мене, Бога праведног и спаситеља, нема осим мене. Обратите се мени и бићете спасени сви крајеви земаљски, јер ја сам Бог и нема другог. Собом сам се заклео да излази истина из уста мојих, реч неопозива. Свако ће се колено пресавити и сваки језик заклињати. Они ће говорити: ‘Само је у Господу победа и снага!’ Њему ће доћи постиђени сви који су се на њега гневили. У Господу ће се оправдати и прославити сва поколења Израиљева.” Паде Вил! Сруши се Нево! Кипове њихове товаре на животиње и стоку. Носе их као терет који замара. Извалише се, падоше заједно, не могу да терет спасу, и сами у ропство иду. „Слушајте ме, доме Јаковљев, и сви који остадосте из дома Израиљевог! Носим вас од рођења, држим вас од крила мајчиног. До старости ваше ја ћу исти остати, подупираћу вас до седих власи ваших. То сам начинио, то ћу носити, подупираћу вас и избављаћу вас. С ким ћете ме изједначити и упоредити? Поред кога ћете ме ставити да бих му сличан био? Просипају злато из торбе, на ваги сребро мере, погађају се са златарем да од тога бога начини, пред којим ничице падају и њему се клањају. Стављају га на раме и носе и постављају га на место његово. Ту стоји и не помера се с места свог. Ако га призивају, он не одговара, нити од невоље спасава. Памтите то, људи будите! Примите к знању, ви отпадници! Сетите се прошлости давне. Ја сам Бог и нема другог, Бог коме нико сличан није. Од почетка крај откривам и унапред оно што се није догодило. Ја кажем: ‘Одлука ће се моја испунити и учинићу све што сам наумио.’ Позивам орла са истока и из далеке земље човека који ће извршити одлуку моју. Што рекох, испунићу, што наумих, учинићу. Слушајте ме, ви окорелог срца, који сте од правде далеко: Примичем правду своју, она није далеко. Спасење моје неће закаснити. На Сиону ћу спасење поставити и у Израиљу славу своју.” Сиђи и седи у прах, девојко, кћери вавилонска! Седи на земљу без престола, кћери халдејска! Неће те више звати нежном и љупком. Узми млин и мељи жито! Подигни вео свој! Подигни скут, откриј колена и прегази реке! Нека се открије голотиња твоја, нека се покаже срамота твоја! Ја ћу се осветити, али нико ме спутати неће. Искупитељ наш зове се Господ Саваот, светац Израиљев. Седи ћутке и у таму се сакриј, кћери халдејска! Неће те више звати господарицом царства. „Разгневих се на народ свој, оскрнавих наследство своје и предадох га у руку твоју, а ти се не смилова. На старце си стављала претешки јарам свој. Говорила си: ‘Довека ћу господарица бити.’ Ниси то примила к срцу, нити си помишљала какав ће крај бити. Сада саслушај ово, сладостраснице, која си безбрижно седела и у срцу говорила: ‘Ја и нико други! Никад нећу удовица бити и без деце бити!’ Обоје ће те стићи одједном, у истом дану. Децу ћеш изгубити и удовица ћеш постати. То ће те снаћи због многог гатања и мноштва чарања твојих. Уздала си се у злоћу своју и говорила: ‘Нико ме не види.’ Преварише те мудровања твоја и знање твоје. Говорила си: ‘Ја и нико други!’ Зло ће те снаћи које нећеш избећи. Сручиће се несрећа на тебе коју нећеш отклонити. Доћи ће пропаст на тебе коју нећеш предвидети. Дођи сад с врачањима својим и бројним гатањима својим која си чинила од младости своје. Да ли ће ти помоћи? Да ли ћеш ме уплашити? Уморила си се од многих већања својих. Нека устану они који небо премеравају, који звезде гледају, који проричу сваки млад месец и шта ће те снаћи. Гле, они су као плева коју ће огањ спалити. Они не могу ни сами себе да избаве од силног пламена. То неће бити угљен који греје, ни ватра око које се седи. Такви ће бити они с којима си се дружила и с којима си пословала од младости своје. Разбећи ће се свако на своју страну и нико те спасти неће.” Чујте ово, доме Јаковљев, који се називате именом Израиљевим и који сте изашли из вода Јудиних! Ви који се заклињете именом Господњим, славите Бога Израиљевог, али не истински и правилно. Називате се по граду светом и ослањате се на Бога Израиљевог, којем је име Господ Саваот. Раније догађаје сам одавно наговестио, изашли су из уста мојих и учиних да се брзо десе. Знао сам да си тврдоглав, да ти је врат жила гвоздена и да ти је чело од бронзе. Зато сам ти раније наговестио, казао сам ти пре него што се деси, да ти не би рекао: „Мој кип учини то, кип резани и кип ливени то заповедише.” Чуо си то и видео. Зар не познајеш? Јавићу ти ново и непознато, оно што нисте знали. Сада се створило, а не одавно, пре овог дана ниси чуо, да не би рекао: „Гле, знао сам.” Ниси о томе ни чуо ни знао, нити се раније отворило уво твоје, јер сам знао да си неверан и да те отпадником зову од крила мајчина. Због имена свог задржавам гнев свој, због славе своје савладавам се према теби да те не уништим. Ево, претопио сам те, али не као сребро, испитао сам те у пећи невоље. Због себе, због себе то чиним, да се не би хулило. Не дам другом славу своју! Чуј ме, Јакове и Израиљу којег сам позвао: Ја сам онај, ја сам први, ја сам и последњи! Земљу је основала рука моја, небеса је разапела десница моја. Позовем их и они заједно долазе. Скупите се сви и чујте: Ко је од њих то објавио? Онај којег Господ воли извршиће вољу његову на Вавилону и потомству халдејском. Ја, ја сам рекао и њега позвао, довео сам га и успеће пут његов. Приступите к мени и чујте ово: Од почетка нисам говорио тајно. Од када се десило, био сам ту. А сада Господ, Господ ме шаље духом својим. Овако говори Господ, откупитељ твој, светац Израиљев: „Ја сам Господ, Бог твој, онај који те је поучавао напретку, који те добрим путем води. Ех, да си чувао заповести моје, био би као река мир твој и као таласи морски правда твоја. Као песка би било потомство твоје, а порода тела твог као зрна његових. Никад се не би затрло име његово, нити избрисало преда мном.” Изађите из Вавилона, бежите из Халдеје! Гласно објављујте и то казујте! Разгласите до крајева земље! Кажите: „Господ избави слугу свог Јакова!” Нису жеднели док их је кроз пустињу водио, из стене им је воду источио. Стену је расекао и вода је потекла. „Нема мира злочинцима”, говори Господ. Чујте ме, острва, послушајте, народи далеки! Господ ме позва од мајчиног крила, помену име моје у утроби мајке моје. Он начини мач оштар од уста мојих, склони ме у сенку руке своје. Учини ме стрелом оштром и сакри ме у тобоцу свом. Тада ми он рече: „Ти си слуга мој, Израиљу, у којем ћу се прославити!” Ја тада одговорих: „Узалуд сам се мучио, ни за шта сам снагу потрошио.” Ипак је просуђивање моје у Господу и у Богу мојем награда моја. А сад говори Господ, који ме је од крила мајчиног учинио слугом својим да му доведем назад Јакова, и да се сабере Израиљ. Прославих се у очима Господњим, јер је Бог мој снага моја. Он ми рече: „Недовољно је да ми будеш слуга да би довео племена Јаковљева и да сабереш остатак Израиљев. Учинићу да будеш светлост варварима, да будеш спасење моје до крајева замље.” Овако говори Господ, избавитељ Израиљев, Светац његов, оном којег презиру и којег се гаде варвари, слуги силника: „Цареви ће видети и устаће, поклониће се кнезови због Господа који је веран, због Свеца Израиљевог који те је изабрао.” Овако говори Господ: „Услишио сам те у време милости и помогао ти у дан спасења. Саздао сам те да будеш савез народу, да земљу подигнеш и поделиш земљу опустелу, да кажеш сужњима: ‘Изађите!’, а онима у тами: ‘Појавите се!’ Они ће на путу падати, али ће храну налазити по свим бреговима високим. Неће бити гладни ни жедни, неће их мучити времена ни сунце, јер ће их водити онај који их пази и који ће их водити до извора воде. Све горе своје претворио сам у пут, и узвисићу све стазе своје. Гле, доћи ће они издалека, гле, и они са севера и са запада, и они из области Асуана. Кличите, небеса, радуј се, земљо, узвикујте, брегови, весело, јер Господ теши народ свој и смиловао се невољним. Сион рече: ‘Господ ме напусти и Господ ме заборави.’ Може ли жена да заборави пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје? Кад би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе. Гле, на дланове сам те урезао, преда мном су стално зидови твоји. Журе синови твоји, а рушитељи твоји и разарачи твоји од тебе одлазе. Управи очи своје и гледај: сви се скупљају и теби прилазе. ‘Тако ја био жив’, говори Господ, ‘свима њима заоденућеш се као накитом и њима ћеш се као невеста украсити!’” Рушевине твоје, развалине твоје и похарана земља твоја биће тесна житељима твојим кад се удаље рушитељи твоји. Тада ће говорити синови твоји којих си лишена била: „Тесно ми је место ово, помери се да могу да се настаним!” Тада ћеш се запитати у срцу свом: „Ко ми је ове родио? Била сам бездетна и неплодна, прогнана и одбачена! Ко је њих отхранио? Кад сам сама била, где су они били?” Овако говори Господ Господ: „Ево, на варваре подижем руку своју, на народе управљам заставе своје. Вратиће ти у наручје синове твоје и носиће на плећима кћери твоје. Цареви ће бити хранитељи твоји и кнегиње дојкиње твоје. Клањаће ти се лицем до земље и лизаће прах с ногу твојих. Увидећеш да сам ја Господ и да се неће посрамити они који се у мене уздају.” Отима ли се јунаку плен? Узима ли се роб победнику? Овако говори Господ: „Биће одузет плен јунаку, побећи ће роб победнику! Борићу се против оних који те нападају и избавићу синове твоје. Дајем мучитељима твојим да сопствено тело једу и да се опију крвљу својом као вином новим. Тада ће свако тело увидети да сам ја Господ, спаситељ твој, избавитељ твој, Силни Јаковљев.” Овако говори Господ: „Где је књига отпусна мајке ваше којом сам је отпустио? Коме од мојих поверилаца сам вас продао? Гле, због безакоња својих сте продани и због грехова ваших је отпуштена мајка ваша. Кад дођох, зашто никог не нађох? Зашто се нико не одазива кад сам дозивао? Да није кратка рука моја за избављење? Зар сам немоћан да избавим? Гле, исушујем море претњом својом! Реке у пустиње претварам! Рибе њихове труну јер воде нема и од жеђи гину. Облачим небо у таму и кострет им дајем за покривач.” Господ ми даде језик ученички да знам да уморног окрепим. Свако јутро буди ми уши да га слушам као ученици. Господ Господ отвори ми уши, нисам се противио нити узмицао. Подметнух леђа своја онима који ме удараху и образе своје онима који их чупаху, не заклоних лице своје од увреда и од пљувања. Господ Господ мени помаже, зато се нисам осрамотио. Као кремен начиних лице своје и знам да се нећу постидети. Близу је онај који ме оправдава, ко ће са мном да се спори? Станимо заједно! Ко је у парници противник мој? Нека ми приђе! Гле, Господ Господ помагаће мени! Ко ће ме осудити? Гле, сви ће се они као одећа распасти и мољац ће их изгристи. Ко се од вас Господа боји? Нека послуша глас слуге његовог! Онај ко по тами ходи без зрачка светлости, нека се узда у име Господње и нека се ослања на Бога свога. Гле, ви огањ палите и жеравицу распирујете! Идите у пламен огња свог и у жеравицу коју сте распалили! То ће вам учинити рука моја, у мукама ћете лежати! Чујте ме, ви који за правдом идете, који Господа тражите! Погледајте стену из које сте исечени и дубоку јаму из које сте извађени! Погледајте Авраама, оца свога, и Саару, која вас је родила! Бездетан је био кад сам га позвао, али сам га благословио и умножио. Господ се сажали на Сион, сажали се на рушевине његове. Пустињу његову учинише као Едем и пустош његову као врт Господњи. У њему ће бити радост и весеље, хваљење и песма громка. Послушај ме, народе мој! Почујте ме, људи! Закон долази од мене и суђење је моје светлост народима. Близу је правда моја, долази спасење моје. Судиће народима мишице моје, ишчекују ме острва и уздају се у мишицу моју. Подигните к небу очи своје! Погледајте доле на земљу! Небеса ће се као дим расплинути, Земља ће се као одећа распасти и становници ће помрети као мушице. Спасење моје трајаће довека и неће нестати правда моја. Послушајте ме, ви који правду знате, народе којем је у срцу закон мој! Не бојте се ругања људског, не плашите се увреда њихових! Мољац ће их прождерати као одећу и као вуну изгришће их црв. Довека остаје правда моја, од колена до колена спасење моје. Буди се, буди се! Испуни се силом, мишице Господња! Пробуди се као у дане старе, у време нараштаја прошлих! Зар ниси ти исекла неман и пробола чудовиште? Зар ниси ти исушила море, воде бездана великог? Од морских дубина начинила си пут да ослобођени прођу. Вратиће се они које је Господ ослободио, доћи ће певајући на Сион. Биће им на главама вечна радост, пратиће их клицање и весеље и нестаће туге и уздисања. „Ја, ја сам утешитељ ваш. Ко си ти, па да се бојиш смртника, потомака људских који су као трава? Заборавио си Господа, створитеља свога, који је небеса распростро и земљу утврдио. Сваки дан од тлачитеља дрхтиш: Где је гнев тлачитељев? Ослободиће се ускоро сужањ. Неће у јами умрети, нити ће му хлеба недостајати. Ја сам Господ, Бог твој, који море узбурка да му таласи хуче, а зовем се Господ Саваот. Ставио сам своје речи у уста твоја. Заштитио сам те сенком руке своје кад сам небеса распростирао, земљу учвршћивао и кад сам Сиону рекао: ‘Ти си народ мој!’” Пробуди се, пробуди се, устани, Јерусалиме! То си попио из руке Господње чашу гнева његовог, искапио си пехар горки. Од свих синова које је родио, ниједан га није водио. Од свих синова које је отхранио, ниједан га није за руку узео. Двоје ти се десило, ко те жали? Пустошење, уништење, глад и мач, ко ће те утешити? Синови твоји обамрли леже по угловима свих улица, као јелен у мрежи, пуни гнева Господњег и прекора Бога твога. Зато почуј, невољниче, ти, пијани, али не од вина. Овако говори Господ, Господ твој, Бог твој, који брани народ свој: „Ево, узимам из руке твоје вашу горку, чашу гнева свога, нећеш је пити више. Ставићу је у руку противника твојих, оним који су ти говорили: ‘Сагни се да пређемо!’ Ти си подметао леђа своја да буде подлога, улица пролазника.” Пробуди се! Пробуди се! Обуци се у снагу своју, Сионе! Одени се у одећу сјајну, Јерусалиме, граде свети! Неће више улазити у тебе необрезани и нечисти. Отреси прах са себе, устани, прогнани Јерусалиме! Скини окове с врата, прогнана кћери сионска! Овако говори Господ: „Бадава су вас продали, откупићете се без новца.” Овако говори Господ Господ: „Некад је у Египат сишао народ мој да тамо као странац живи, али га Асирци низашта покорише. А сад, шта ћу?”, говори Господ. „Народ мој је низашта поробљен. Поробљивачи његови ликују”, говори Господ. „Стално, сваки дан, хули се на име моје. Зато ће народ мој спознати име моје. Схватиће у онај дан да сам ја који говорим: ‘Ево ме!’” Како су красне по горама ноге гласника радости, који мир наговештавају, доносе срећу, обећавају спасење говорећи Сиону: „Бог твој царује!” Стражари глас подижу, заједно сви од радости кличу јер гледају очима својим повратак Господњи на Сион. Кличите заједно, радосно, развалине јерусалимске, јер Господ утеши народ свој и Јерусалим ослободи! Открио је Господ свету мишицу своју пред очима свих варвара да би видели сви крајеви земаљски спасење Бога нашег. Идите, идите! Изађите одатле! Не дотичите се ничег нечистог! Изађите из средине њихове! Очистите се, ви који носите посуде Господње! Ви нећете у журби изаћи, нити ћете ићи бежећи, јер пред вама Господ иде, а одступница вам је Бог Израиљев! „Гле, успеће слуга мој! Подићи ће се, узвисиће се и прославиће се!” Како се многи ужаснуше над тобом, унакаженим више од сваког човека, изгледом више од синова људских, тако ће задивити многе варваре и цареви ће пред њим затворити уста своја кад виде оно о чему им нико није говорио и схвате оно што никад нису слушали. Ко верова проповедачу нашем? Коме се открила мишица Господња? Изникао је пред њим као изданак, као корен из земље сасушене. Није имао ни стас ни лепоту да бисмо га гледали, ни појаву да би нам се свидео. Презрен је био и одбачен од људи, пун бола и болести. Окретали су лице од њега, презрен је био и одбациван. А он је понео болести наше и узео патње наше. Ми смо сматрали да је кажњен, ударен од Бога и мучен. Он је био рањен због грехова наших, бијен због преступа наших. Казна је била на њему да бисмо мир добили, и исцелисмо се раном његовом. Сви смо као овце лутали, свако пође путем својим, а Господ је ставио на њега грехе свих нас. Био је мучен, али се није бунио, није отварао уста своја. Био је као јагње које на клање воде, нем као овца пред онима који је стрижу, није отварао уста своја. Кроз мучење и суд је узет, а род његов ко ће исказати? Истргоше га из земље живих, смртно га избише због грехова народа мога. Одредише му гроб међу злочинцима, али после смрти би с богатим јер није неправду чинио, нити се неправда нашла у устима његовим. Господ је хтео да га удари на муке. Кад се он жртвује као жртва за грех, видеће потомство, продужиће дане и напредоваће дело Господње руком његовом. Због патње душе своје биће засићен. Знањем својим слуга мој праведни донеће многима праведност, а узеће на себе грехе њихове. Зато ћу му многе дати у наследство, с моћнима ће плен делити јер је смрти предао душу своју. Био је стављен међу злочинце, понео је грехе многих и за злочинце се моли. Радуј се, нероткињо која ниси рађала! Радуј се од весеља, ти која не знаш за трудове! „Усамљена ће имати више деце него она удата”, говори Господ. Рашири простор шатора свог! Разастри завесе стана свог, нека се не штеди! Продужи ужад своју, кочиће учврсти! Проширићеш се десно и лево. Завладаће варварима потомство твоје и населиће опустеле градове. Не бој се, јер се нећеш осрамотити. Немој се стидети, јер се нећеш обрукати. Заборавићеш срамоту младости своје и нећеш се сећати ругања удовици. Твој муж је Створитељ! Господ Саваот му је име! Светац Израиљев је откупитељ твој, зваће се Бог целе земље! Као жену остављену и у души уцвељену, тако те је Господ позвао. „Може ли се заборавити жена младости своје?”, говори Господ. „Оставио сам те накратко, али те прихватам с љубављу великом. У моменту гнева сакрио сам од тебе лице своје, али ћу те помиловати милошћу вечном”, говори Господ, избавитељ твој. „Као у време Нојево, кад се заклех да потоп Нојев неће више земљу преплавити, тако се заклињем да се нећу на тебе љутити нити прекоревати. Чак да се брда покрену и брегови затресу, неће се од тебе одмаћи милост моја, нити ће се поколебати мој савез мира”, говори Господ милостиви. „Несрећнице вихором завитлана, лишена утехе! Ево, ја ћу поставити стубове твоје на драги камен и темеље твоје на сафир. Од рубина градим прозоре твоје и од кристала врата твоја, а од драгог камења ограду твоју. Биће ученици Господњи сви синови твоји и имаће велики мир синови твоји. Бићеш на правди заснована, одбаци бригу, немаш чега да се бојиш. Одбаци страх, јер ти се неће примаћи. Гле, биће оних који се скупљају против тебе, они не долазе од мене. Ко устане против тебе, од тебе ће пасти. Гле, ја сам ковача створио који жар распаљује и по својој вољи оружје прави, али сам створио и оног који то уништава. Никакво оружје које се против тебе прави теби неће наудити. Сваки језик који се против тебе подигне пропашће на суду. То је наследство слугу Господњих, и од мене је праведност њихова”, говори Господ. „О, сви ви који сте жедни, дођите на воду! Иако немате новца, дођите! Без новца и плаћања, купите вина и млека! Зашто да трошите новац свој на оно што није храна и труд свој на оно што не засићује? Слушајте мене, па ћете добро јести и окрепиће се душа ваша. Приклоните уши своје и дођите к мени! Слушајте, и живеће душа ваша! Склопићу с вама савез вечан, милошћу према Давиду учвршћен. Ето, дао сам га да буде сведок народима, вођа и заповедник племенима. Ево, позваћеш варваре које не познајеш и варвари који те не познају доћи ће к теби због Господа, Бога твог, Свеца Израиљевог који те прослави.” Тражите Господа док се може наћи, зовите га док је близу! Нека зликовац напусти пут свој и злочинац намере своје. Нека се Господу врати онај који ће се на њега смиловати, Богу нашем који обилно прашта. „Мисли моје нису мисли ваше, нити су путеви моји путеви ваши”, говори Господ. „Колико је небо више од земље, толико су удаљени путеви моји од путева ваших и мисли моје од мисли ваших. Као што падају кише и снег с неба и не враћају се док се земља не натопи, оплоди и озелени, да би дали семе сејачу и хлеб оном који га једе, тако се и реч која излази из уста мојих не враћа бесплодна мени, него чини оно што сам хтео и испуњава оно због чега сам је послао.” С весељем ћете изаћи и бићете у миру вођени. Брда и брегови клицаће пред вама и сва ће дрвета пољска рукама пљескати. Уместо трња, израшће чемпреси, уместо коприве, изнићи ће мирта. То ће Господу бити слава, вечни знак, који не пролази. Овако говори Господ: „Држите се права и творите правду јер ће ускоро доћи спасење моје и показаће се правда моја.” Благо човеку који тако чини и сину човечјем који се тога држи, који поштује суботу да је не оскрнави и који чува руке своје од сваког зла. Нека не говори туђин који приђе Господу: „Господ ће ме искључити из свог народа.” Нека ушкопљеник не говори: „Ја сам само суво дрво.” Овако говори Господ: „Ушкопљеницима који поштују суботу, бирају оно што је мени угодно и држе савез мој, њима дајем у дому свом и међу зидовима својим место, и име боље него синовима и кћерима. Даћу им име вечно, које се никад неће искоренити. Туђинце који су пришли Господу, који му служе и воле име Господње, слуге које суботу поштују и не скрнаве је и држе се савеза мог, њих ћу довести на гору моју свету и развеселићу их у свом Дому молитве. Њихове жртве паљенице и приноси биће угодни на жртвенику мојем јер ће се дом мој звати Дом молитве свих народа.” Говори Господ Господ, који сабира изгнанике Израиљеве: „Још ћу их прибрати онамо који су већ сабрани.” Све звери пољске, дођите да једете, и све звери шумске! Чувари јеврејски су слепи, ништа не схватају. Сви пси су неми, не могу да лају, дремају и леже, воле дремеж. Они су пси прождрљиви, који не могу да се засите. То су пастири који не знају за опрез. Сваки иде путем својим, сваки за коришћу својом: „Дођите, донећу вина! Напићемо се жестоког пића, сутра ће као данас бити, и још много боље!” Праведник умире и то нико не прима к срцу. Побожни се људи узимају и нико не мари. Пред лицем зла узима се праведник. Он улази у мир. Почива на постељи својој сваки који је исправно ходио. А ви, синови врачара, приђите овамо! Семе прељубничко и блудничко! Коме се ви ругате? На кога разваљујете уста и језик плазите? Нисте ли ви пород шљама и легло лажи? Ви који сте загрејани за кипове под сваким дрветом зеленим, који по увалама кољете децу своју и по раселинама стена! Твој је део међу камењем поточним, то је, то је твоја плата! Њима си изливала принос и дарове приносила! Зар ме то теши? На гори високој и уздигнутој стављаш постељу своју. Тамо улазиш да принесеш жртву своју. Иза врата и довратка ставила си спомен свој. Далеко од мене распремаш лежај свој, пењеш се и размешташ. Волела си лежај њихов, место си бирала. Ишла си цару с уљем и помадама многим. Далеко си послала гласнике своје, понизила си се до подземља. Уморила си се од путовања многих, али ниси казала: „Узалуд.” Нашла си снагу у руци својој и зато ниси посустала. Од кога си се уплашила и побојала да постанеш неверна? Више ме ниси спомињала и к срцу примала. Није ли зато што сам одавно ћутао, па ме се ниси бојала? Ја ћу објавити праведност твоју, и неће ти помоћи дела твоја. Кад повичеш, нека те избаве кипови које си скупила! Све њих однеће ветар, одуваће их у ништавило. Ко се у мене узда, наследиће земљу и добиће свету гору моју. Тада ће се рећи: „Наспите, наспите, поравнајте пут! Уклоните препреке с пута народа мог!” Овако говори Вишњи и Узвишени, чије је име Свети, и вечно живи: „Боравим на висини у светињи, али ја сам и с понизним и скрушеним, оживљујем дух смерних и крепим срца скромних. Нећу се довека препирати, нити се стално гневити јер би ишчезли преда мном дух и душа које сам створио. Због лакомости његове грешке гневио сам се, кажњавао, и од њега се удаљио, јер он оде путем срца свога. Видео сам путеве његове, али ћу га исцелити. Водићу га и утешићу оне који с њим тугују. Ставићу хвалу на усне његове: ‘Мир! Мир оном ко је далеко и оном ко је близу. Исцелићу га!’”, говори Господ. Зликовци су као море узбуркано које не може да се смири, и доносе муљ и блато таласи његови. „Нема мира грешницима”, говори Бог мој. „Вичи из свег грла, не устежи се! Подигни глас свој попут трубе. Објави народу мом грех његов, дому Јаковљевом безакоње његово. Питају ме дан за даном, желе да сазнају путеве моје. Као да су народ који правду чини и не напушта судове Божје, тако од мене траже судове праведне и желе да се Богу приближе. ‘Зашто смо постили ако ти не видиш, и душе своје мучили ако ти не знаш?’ Гле, у дан кад постите, бавите се пословима својим и обављате све потребе своје. Гле, ви постите, а препирете се и свађате, и ударате песницом опаком. Немојте постити као сада да би се на небу чуо глас ваш. Зар ми је такав пост по вољи да се тог дана човек мучи? Да као трска савије главу своју и да простире кострет и пепео? Зар ћеш то звати постом и даном угодним Господу? Зар није ово пост који волим: да развежеш свезе неправедне, да одрешиш ремење бремена, да ослободиш потлачене и све јармове сломиш? Зар није да одломиш гладном хлеб свој, кад видиш нагог, да га оденеш, и да се не склањаш од ближњег свог? Тада ће као зора синути светлост твоја, брзо ће процветати здравље твоје, пред тобом ће ићи правда твоја и биће ти залеђе слава Господња. Кад призовеш, чуће те Господ, кад зовнеш, он ће рећи: ‘Ево ме!’ Уклониш ли из своје средине јарам, испружен прст и реч ружну, ако гладном отвориш душу своју и нахраниш невољника, засијаће у мраку светлост твоја и постаће као подне тама твоја. Господ ће те водити стално, и кад је суша, крепиће ти душу. Он ће јачати кости твоје, бићеш као врт заливен, као извор који никад не пресушује. Твоји ће градити на рушевинама старим и поставићеш темеље будућим нараштајима. Прозваће те градитељем рушевина и обновитељем путева до насеља. Ако зауставиш у суботу ногу своју, у свети дан не обављаш послове своје, назовеш суботу радошћу и светињом Господњом, поштујеш је одустајањем од пута, не обављаш послове своје и не преговараш, тада ћеш се у Господу веселити. Извешћу те на висине земаљске, даћу ти да уживаш у наслеђу оца свога Јакова, јер то говоре уста Господња.” Гле, није окраћала рука Господња која спасава и није отврдло уво његово да не чује. Ваша злочинства вас растављају с Богом вашим. Греси ваши заклонили су лице његово од вас, па не чује. Крвљу су оскрнављене руке ваше, а злочином прсти ваши. Лаж говоре усне ваше, а зло изриче језик ваш. Нико не тежи правди и нико истинито не пресуђује. У ништавило се уздају, лаж говоре, зачињу злоћу, па рађају муку. Гујина јаја носе, паучину ткају. Ко поједе јаје њихово – умире, ако га разбије – гуја излази. Њихове тканине нису за одећу, не могу се покрити ткањем својим. Дела њихова су зла дела, насиље је у рукама њиховим. Ноге су им за зло брзе и брзе су за проливање крви невине. Мисли њихове су зле мисли, пустош и пропаст су на стазама њиховим. Они не знају за пут мира, нема правице на стазама њиховим. Искривили су стазе своје, нико ко иде тим путем не зна за мир. Зато је правица од нас далеко и до нас правда не долази. Чекамо светлост, а гле, тама, видело, а по мраку идемо. Кад слепи пипамо зид, тумарамо као да очију немамо. Спотичемо се у подне као у сумраку, у тами смо као мртваци. Сви као медведи мумламо и гучемо као голубице. Чекамо суд, а њега нема, а спасење је далеко од нас. Велик је број грехова наших пред тобом, и против нас сведоче преступи наши. Греси су наши пред нама, и знамо злочине своје: неверство и одступање од Господа, одбацивање Бога свога, говор насиља и отпадништва, измишљање и изношење лажних речи. Тако је потиснута правица, и правда стоји далеко. На тргу посрће истина, и поштење не може да прође. Истине је нестало и ко се од зла склања, бива опљачкан. Господ то виде и не би му мило што правице нема. Виде да нема правог човека и зачуди се што посредника нема. Тада му помогну мишица његова, и подупре га правда његова. Он навуче правду своју као оклоп и на главу стави кацигу спасења. Оденуо се осветом као одећом и одену се ревношћу као огртачем. Сваком ће дати по делима, гнев противницима својим, плату непријатељима својим и одмазду острвима. Тада ће се од запада бојати имена његовог и од изласка сунчевог славе његове. Кад непријатељ навали као река, сузбиће га дух Господњи. „Доћи ће избавитељ на Сион, и онима од Јакова који се обрате од греха”, говори Господ. Господ говори: „Ово је савез мој с њима: дух мој који је у теби и речи моје које ставих у уста твоја. Оне неће нестати из уста твојих, ни из устију потомака твојих, ни из устију потомака потомака твојих, од сада па довека.” Устани, засветли! Долази светлост твоја и обасја те слава Господња. Гле, тама ће покрити земљу и мрак народе. Тебе ће Господ обасјати и слава његова показаће се над тобом. Варвари долазе к светлости твојој и цареви к светлости која те обасјава. Подигни очи своје и обазри се: сви се сабирају и теби долазе. Издалека долазе синови твоји, носиће на рукама кћери твоје. Ти ћеш гледати и радоваћеш се, заиграће и прошириће се срце твоје. Теби долазе богатства мора, пристиже ти благо варвара. Прекриће те мноштво камила, камилара из Мадијама и Ефе. Сви долазе из Саве, злато и тамјан доносе и јављају славу Господњу. Сабраће се у теби сва стада кидарска, располагаћеш овновима невајотским. Да ми угоде, принеће их на жртвеник мој, и прославићу дом славе своје. Ко су они што као облак лете и као голубови ка голубарницима својим? Чекају ме острва, пред њима су лађе тарсиске да издалека довезу синове твоје, а с њима сребро њихово и злато њихово имену Господа, Бога твог, и Свеца Израиљевог који те прослави. Туђини ће дизати зидове твоје, служиће ти цареви њихови. Ако сам те ударио у гневу свом, смиловао сам ти се милошћу својом. Врата су ти стално отворена, неће се затварати ни дању ни ноћу, да би ти се донело благо варвара и цареви њихови који га доносе. Народ и царство који ти не служе – пропашће, такви варвари пропашће сасвим. Доћи ће ти слава Ливанова, чемпреси, брестови и јеле, да украсе место светиње моје и прославе подножје моје. Теби ће долазити погнути синови тлачитеља твојих, падаће пред стопала ногу твојих они који су те презирали. Називаће те градом Господњим, Сионом Свеца Израиљевог. Зато што си био остављен, омражен и избегаван, учинићу те вечно поносним, веома радосним од поколења до поколења. Сисаћеш млеко варвара, хранићеш се на грудима царева и спознаћеш да сам ја Господ, спаситељ твој, избавитељ твој, силни Јаковљев. Место бронзе донећу злато, место гвожђа донећу сребро, место дрва бронзу, место камена гвожђе. Поставићу за поглавара – мир, а за владара – правду. Неће се више слушати о насиљу у земљи твојој, ни пустошење и разарање у границама твојим. Зваћеш спасењем зидине своје и хвалом врата своја. Неће ти само сунце светлити дању, нити ће те обасјавати сјајни месец, него ће ти Господ вечни светлост бити и украс твој – Бог твој. Неће више залазити сунце твоје, нити ће се помрачити месец твој. Господ ће бити светлост вечна и завршиће се дани жалости твоје. Сав твој народ биће праведан и наследиће заувек земљу, младицу коју сам засадио. Славиће ме дело руку мојих. Постаће од малог – хиљада, а од слабог – народ силан. Ја, Господ, извршићу то у своје време. Дух је Господа Господа на мени, јер ме Господ помаза и посла да јављам добре вести убогима, да исцелим срца сломљена, да објавим слободу заробљенима и ослобођење сужњима, да огласим годину милости Господње, дан одмазде Бога нашег, да утешим све ожалошћене, да помогнем жалоснима на Сиону, да им ставим накит место пепела, уље радости место одеће жалости и одећу весеља место духа туге. Зваће се „Храстовима правде” и „Врт Господњи”, њему у славу. Они ће подићи дрвене рушевине, сазидаће оно што је разваљено, обновиће градове порушене кроз поколења многа. Туђинци ће стајати да вам стада напасају, странци ће вам бити орачи и виноградари. Вас ће звати „Свештеници Господњи”, називаће вас „Слугама Бога нашег”. Уживаћете богатства варвара, хвалићете се благом њиховим. Место двостуке бруке ваше и срамне судбине, двоструко ћете наследити у земљи вашој и радоваћете се вечно. Јер ја, Господ, волим праведност, а мрзим грабеж и неправду. Даћу им праведну плату и склопити савез вечан. Познати ће бити потомци њихови међу варварима и нараштаји њихови међу народима. Ко год их види, познаће да су семе које је Господ благословио. Радоваћу се у Господу, и душа моја кличе Богу моме јер ме обуче у одећу спасења, покри ме огртачем правде, као женик кад себи венац стави и као невеста кад се украси накитом својим. Као што из земље биље ниче и у врту семе клија, тако ће учинити Господ Господ да правда изникне и пред варварима слава његова. Због Сиона нећу ћутати, због Јерусалима нећу мировати, док као светлост не засија правда његова и као бакља не плане спасење његово. Тада ће варвари видети правду твоју и сви цареви славу твоју. Прозваћеш се именом новим које изађе из уста Господњих. Тада ћеш бити круна сјајна у руци Господњој и венац царски у руци Бога свога. Нећеш се више звати „Остављена”, нити „Пустолина” земља твоја, већ ћеш се звати „Милина моја”, а земља твоја „Удата”, јер ће у теби бити љубав Господња и биће удата земља твоја. Као што се младић жени девицом, тако се с тобом жене синови твоји. Као што се женик радује невести, тако ће се теби радовати Бог твој. На зидине твоје, Јерусалиме, поставио сам стражаре, који никад, дању ни ноћу, неће заћутати. Ви који помињете Господа, немојте ћутати! Не одмарајте се док се Јерусалим не обнови и не буде славан на земљи. Заклео се Господ десницом и мишицом снажном: „Нећу више дати жито твоје да једу непријатељи твоји, нити ће туђинци пити вино твоје око кога си се трудио. Нека га једу они који су га млели и нека хвале Господа. Нека га пију они који су га брали у предворју светиње моје!” Прођите, прођите кроз врата! Припремите пут народу! Поравнајте, поравнајте стазу, уклоните камење! Подигните заставу народима! Ево, Господ објављује до краја земље: „Реците кћери сионској: ‘Ево, стиже спаситељ твој! Ево, плата је код њега и наплата је пред њим!’ Они ће се звати Свети народ, и Искупљеници Господњи, а тебе ће звати Тражени, и Град неостављени.” Ко је тај који долази из Едома, из Восора у одећи црвеној? Сјајно је одевен, поносно корача, пун силе своје. „Ја сам који по правди говори, који могу да спасавам!” Зашто је црвена одећа твоја и рубље као у оног који у каци гази? „Сам сам у каци газио, никог од народа није било. Изгазио сам их у гневу свом и згњечио у јарости својој. Одећу ми попрска крв њихова, тако да искаљах сву одећу своју. Дан је освете био у срцу моме, дошла је година избављења мога. Погледах, али не би помоћи. Зачудих се, али не би потпоре. Тада ми помогну мишица моја и подржа ме јарост моја. Изгазих народе у гневу свом, опих их у јарости својој и пролих на земљу крв њихову.” Славићу милост Господњу, све што нам Господ учини, многа добра дому Израиљевом, која учини по милосрђу свом и по великој доброти својој. Он рече: „Заиста су народ мој, синови који неће изневерити.” Тако им он поста спаситељ. У свакој тузи њиховој и он је тужан био, и спасао их анђелом пред собом. Откупио их је љубављу својом и милошћу својом, подигао их је и носио у све дане од давнина. Међутим, они се одметнуше и ожалостише дух његов свети. Зато им је он постао непријатељ и ратовао против њих. Тада се он сети времена старих, Мојсија и народа његовог: „Где је онај који их из воде извади, пастире стада свога? Где је онај који му удахну дух свој свети? Он је водио десницу Мојсијеву силном мишицом својом. Пред њима је воду раздвојио да стекне себи име вечно. Он их је провео дном бездана као коња кроз пустињу, тако да се не спотакоше. Дух Господњи их је на одмориште водио као стоку која у долину силази. Тако си ти водио народ свој и стекао славно име своје. Погледај с неба и види из боравишта твог светог и славног! Где је ревност твоја и сила твоја? Зар је нестало милосрђе твоје и самилост према мени? Јер ти си отац наш! Авраам не зна за нас и Израиљ нас не познаје. Ти си отац наш и избавитељ наш. Од давнина је име твоје. Зашто си дозволио да зађемо, Господе, с путева твојих, да отврдне срце наше тако да те се више не боји? Због слугу својих нека се врате племена, која су наследство твоје. Закратко си прихватио народ светиње своје, погазише светињу твоју непријатељи наши. Од давнина као да ниси владао над нама, као да нисмо призвали име твоје. Ох, кад би небеса раздерао и доле сишао да се планине пред тобом растворе!” Као кад огањ грање разгори и вода од огња проври, тако нека познају име твоје непријатељи твоји и пред тобом варвари задрхте. Док си чинио дела неочекивана, ти си силазио и планине су дрхтале пред тобом. Од давнина није се чуло ни сазнало ни око видело да је неки бог, осим тебе, тако чинио онима који су му веровали. Помажеш оном који радо правду чини, који те се сећају на путевима твојим. Ето, разгневио си се јер смо грешили стално отпадништвом својим. Тако сви нечисти постадосмо и правда наша као одећа нечиста. Сви као лист отпадосмо и као ветар нас разносе греси наши. Нико не призива име твоје, нико не устаје да се небо држи. Ти си од нас сакрио лице своје и предао у руке грехова наших. Сад, Господе, ти си отац наш. Ми смо глина, а ти лончар наш, и сви смо дело руку твојих. Не срди се, Господе, веома и не сећај се стално грехова наших. Ево, погледај, сви смо народ твој! Опустеше градови свети твоји, Сион пустиња поста, а Јерусалим пустош. Храм, светиња наша и слава наша, у којем су те славили оци наши, у огњу изгоре. Уништене су све драгоцености наше. Хоћеш ли се, Господе, на то уздржавати, ћутати и жестоко нас притискати? „Потражили су ме они који нису питали за мене, нашли су ме они који ме нису тражили. Ја рекох: ‘Ево ме, ево ме!’ Сваки дан сам пружао руке своје народу непокорном, који није добрим путем ишао мислима својим, народу који ми се у лице стално супротставља, жртвују по гајевима и каде олтаре од опеке. Они седе по гробовима, ноће по јамама, свињетину једу, у посудама им је супа нечиста. Они говоре: ‘Одлази! Не прилази ми да те не посветим!’ Они су ми дим у носу, огањ који у све дане гори. Ево, написано је преда мном: ‘Нећу ућутати док им не наплатим, из недара ћу им наплатити за безакоња ваша, заједно с безакоњима отаца ваших’, говори Господ. ‘Они су кадили по гајевима и ружили ме по горама. Измерићу им у недрима плату за дела која су од почетка чинили.’ Овако говори Господ: ‘Као што се о грозду говори кад се сок нађе: Не квари га, у њему је благослов, тако ћу учинити због слугу својих, нећу их све уништити. Извешћу из Јакова потомство и из Јуде наследнике гора својих. Наследиће их изабраници моји и тамо ће се населити слуге моје. Саронска долина постаће пашњак за овце, а ахорска равница почивалиште говедима, народу моме који ме је тражио. А ви који Господа остављате, који заборављате свету гору моју, који постављате сто богу Гаду и наливате богу Менију, вас сам за мач одредио, допашћете на клање. Ја сам вас звао, а ви се не одазвасте, ја сам говорио, а ви не слушасте, чинили сте зло у очима мојим и изабрали сте што ми није по вољи.’ Зато овако говори Господ Господ: ‘Ево, слуге ће моје јести, а ви ћете гладовати. Ево, слуге ће моје пити, а ви ћете жедни бити. Ево, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидети. Ево, слуге ће се моје у срцу радовати, а ви ћете јадиковати од жалости у срцу и ридаћете духа сломљеног. Оставићете за проклињање име своје изабраницима мојим: Убио те Господ, Господ! Даће друго име слугама својим. Ко се у земљи буде благосиљао, благосиљаће се Богом истинитим. Ко се у земљи закуне, нека се заклиње Богом истинитим. Раније невоље биће заборављене, сакривене од очију мојих. Ево, створићу нова небеса и нову земљу. Некадашње се не спомињу, на ум не долазе. Веселите се и довека кличите због оног што ја стварам. Гле, Јерусалим у весеље претварам и у радост народ његов. Радоваћу се због Јерусалима, веселићу се због народа свог, и неће се у њему чути глас плача ни глас јаука. Ту неће бити детета да мало дана живи, ни старца да није довршио век свој. Вечни младић ће умрети са сто година, а ко не доживи сто година, биће проклет. Они ће куће градити и становаће у њима. Винограде ће садити и јешће род њихов. Неће они градити, а други да станују, нити садити, а други да једу. Век народа мог биће као век дрвећа. Изабраници моји уживаће плодове руку својих. Неће узалуд радити, нити ће за рану смрт децу рађати. Биће благословен од Господа нараштај тај и с њима потомство њихово. Одазваћу се пре него што ме позову, услишићу их док они још говоре. Вук и јагње заједно ће пасти, лав ће сламу јести као говече, змија ће се прахом хранити. Неће зло чинити нити наудити по целој гори мојој светој’”, говори Господ. Овако говори Господ: „Небо је престо мој и земља је подножје ногама мојим. Какав дом ћете ми саградити и где је место почивалишта мог? Све је то начинила рука моја, тако је постало”, говори Господ. „Међутим, кога ћу погледати? На невољника, на оног скрушеног духа и на оног који се боји речи моје. Онај коље вола, а истовремено убија човека. Онај коље овцу, а истовремено ломи врат псу. Онај приноси жртву, а истовремено и крв свињску. Пали тамјан, а истовремено поштује кипове. Као што су они изабрали путеве своје и уживају у гадостима својим, тако ћу и ја изабрати невоље њихове и пустићу на њих оно чега се плаше. Ја сам звао, а нико се одазивао није, говорио сам, а нико слушао није. Чинили су зло у очима мојим и изабрали су оно што ми по вољи није.” Слушајте реч Господњу, ви који дрхтите од речи његове: „Браћа ваша која вас мрзе и одбацују вас због имена мога говоре: ‘Нека се покаже слава Господња, да видимо радост вашу!’” Глас из града долази, глас из храма! Господ наплаћује непријатељима својим! Пре него што болове осети, она се породи! Пре него што трудове осети, дечака роди! Ко је чуо тако нешто? Ко је видео тако што? Може ли се земља за један дан створити? Може ли се народ одједном родити? Тешко и у мукама Сион породи синове своје. „Зар ја који материцу отварам порођај спречавам?”, говори Господ. „Зар ја који омогућујем рађање да материцу затворим?”, говори Бог твој. Радујте се с Јерусалимом! Кличите с њим сви који га волите! Веселите се сви који сте га жалили! Задојите се на грудима утехе његове! Заситите се и насладите се пуноћом красоте његове! Овако говори Господ: „Ево, ја му доносим мир као реку и богатство варвара као поток набујали. Бићете на рукама ношени и по коленима миловани. Као што човека теши мајка његова, тако ћу ја ваш тешити, утешићете се у Јерусалиму. Видећете, и обрадоваће се срце ваше и освежиће се као трава кости ваше.” Показаће се рука Господња на слугама његовим и гнев на непријатељима његовим. Јер, гле, Господ ће у огњу доћи, кола су му као вихор, да у јарости искали гнев свој и претњу своју у пламену жарком. Судиће Господ огњем и мачем својим сваком телу. Мноштво ће Господ побити. Господ говори: „Они који се посвећују и чисте у вртовима иза жреца, и који једу свињетину, гадости и мишеве, сви ће изгинути. Дошла су до мене дела њихова и помисли њихове. Сабраћу све варваре и језике. Доћи ће и видеће славу моју. Поставићу им знак и послаћу спасење варварима, у Тарсис, у Фул и у Луд, који лук затежу, у Тувал и у Јаван и на далека острва, до којих није допро глас о мени, нити су видели славу моју. Они ће јављати варварима славу моју. Довешће од свих варвара браћу вашу као принос Господу, на коњима, на колима, на носилима, на мазгама и на камилама, у Јерусалим, на свету гору моју”, говори Господ, као што приносе синови Израиљеви принос у посудама чистим у храм Господњи. „Узећу између њих свештенике и левите”, говори Господ. „Јер, као што ће ново небо и нова земља које стварам стајати преда мном”, говори Господ, „тако ће стајати потомство ваше и име ваше. Од младине до младине, и од суботе до суботе, долазиће свако тело да се поклони пред лицем мојим”, говори Господ. „Излазиће и гледаће лешеве људи који су од мене отпали. Црв њихов неће умрети, неће се угасити огањ њихов, и биће гадост сваком телу.” Речи Хелкијиног сина Јеремије, из рода свештеничког, у Анатоту, у земљи Венијаминовој. Њему дође реч Господња у време Амоновог сина Јосије, цара Јудиног, тринаесте године царевања његовог. Дође и у време Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, до свршетка једанаесте године Јосијиног сина Седекије, цара Јудиног, до одвођења Јерусалимљана петог месеца. Дође ми реч Господња говорећи: „Пре него што те саздах у утроби мајчиној, знао сам те. Пре него што изађе из крила мајчиног, посветих те. Поставих те за пророка варварима.” Тада ја рекох: „Ах, Господе, Господе! Ево, не умем да говорим, јер сам младић!” Господ ми рече: „Немој да говориш младић сам. Иди онима којима те шаљем и говори оно што ти наредим. Немој да се њих бојиш јер сам ја с тобом да те избављам”, рече Господ. Тада Господ пружи руку своју, дотаче се уста мојих и рече ми Господ: „Ево, ставио сам речи своје у уста твоја. Види, поставио сам те данас над варварима и над царевима да истребљујеш и обараш, да затиреш и да уништаваш, да градиш и да садиш!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Шта видиш, Јеремија?” Ја одговорих: „Видим грану бадемову.” Тада ми Господ рече: „Добро си видео, јер ћу настојати да испуним речи своје.” Опет ми дође реч Господња: „Шта видиш?” Ја рекох: „Видим лонац како ври, а отвор му је према северу.” Тада рече Господ: „Са севера ври зло против становника ове земље. Јер, ево, позваћу све народе из северних царстава”, рече Господ, „и они ће доћи. Сваки ће поставити престо свој на улаз врата јерусалимских, наспрам зидина његових, и око свих градова јудејских. Тада ћу им изрећи суд свој због све злоће њихове, зато што ме оставише, кадише другим боговима и клањаху се делима руку својих. А ти опаши бедра своја! Устани и говори им све што ћу ти ја заповедити. Немој дрхтати пред њима, да не би ти задрхтао пред њима. Ево, ја те данас постављам као утврђен град, као стуб гвозден, као зидине бронзане, против целе ове земље, против царева јудејских и кнезова њихових, против свештеника њихових и народа земље. Они ће се борити против тебе, али те неће надвладати јер сам ја с тобом да те избавим”, рече Господ. Дође ми реч Господња говорећи: „Иди и вичи у уво Јерусалиму: Овако говори Господ: ‘Сећам се твоје милине младалачке, љубави вереничке твоје. Ти пође за мном у пустињу, по земљи у којој се не сеје. Израиљ беше светиња Господу, првина од плодова његових. Ко год је од њих јео, бивао је кажњен, и зло га је сналазило’”, говори Господ. Чујте реч Господњу, доме Јаковљев и сви родови дома Израиљевог! Овако говори Господ: „Какву су неправду нашли на мени оци ваши, па одступише од мене? Пођоше за ништавилом, и ништавило постадоше. Нису се запитали: Где је Господ који нас је извео из земље египатске, који нас је по путевима водио, по земљи пустој и непроходној, по земљи сувој и тамној, по земљи кроз коју нико пролазио није, нити се човек тамо настанио? Довео сам вас у земљу плодну, да се храните родом њеним и добротом њеном. Кад сте у њу ушли, оскрнависте земљу моју и наслеђе моје у гадост претвористе. Свештеници нису говорили: Где је Господ? Тумачи закона нису ме познали, пастири отпадоше од мене. Пророци пророковаху у име Валово и ишли су за стварима залудним. Зато ћу се парничити с вама”, говори Господ, „парничићу се и са синовима синова ваших. Пређите, дакле, на острва китимска и гледајте, пошаљите у Кидар и разгледајте добро, па видите да ли је било тако нешто. Да ли су варвари променили богове, иако то нису богови? А народ мој замени славу своју за оно што не помаже! Зачуди се томе небо, згрози се и запрепасти се”, говори Господ. „Значи, два зла учини народ мој: оставише мене, извор воде живе, и ископаше себи студенце, студенце проваљене, који не могу воду да држе. Да ли је Израиљ слуга? Да ли је рођен такав? Зашто је плен постао? На њега ричу лавићи, подижу глас свој. У пустош су претворили земљу његову, спаљени су градови његови, становништво нестало. Синови нофски и тафнески теме ти обријаше. Зар није томе криво отпадништво твоје од Господа, Бога твог, кад те је правим путем водио? А сад, шта ће ти пут египатски, да са Нила воду пијеш? Шта ће ти пут асирски, да са Еуфрата воду пијеш? Кажњава те злоћа твоја и прекорева те отпадништво твоје. Схвати и види како је зло и горко то што остављаш Господа, Бога свога, и мене се не бојиш”, говори Господ, Господ Саваот. „Ти си одавно изломио јарам свој и раскинуо конопце своје. Рекао си: ‘Нећу да служим!’ Ипак си на сваком хуму узвишеном, под сваким дрветом зеленим с идолима општио. Ја сам те засадио као лозу изабрану, као врсту племениту. Како си се претворио у јалов род, у лозу дивљу? Ако се и лужином опереш и узмеш доста пепела, остаће безакоње твоје преда мном”, говори Господ Господ. „Како можеш да кажеш: ‘Нисам сагрешио, нисам за боговима ишао?’ Погледај по долинама пут свој! Схвати шта си учинио! Ти си као брзоплета камила која мења пут свој, као дивља магарица навикла на пустињу, која пожудно дахће. Ко ће јој жељу испунити? Ко је тражи, наћи ће је без муке у време њено. Пази да ти ноге не постану босе, ни грло да ти ожедни. Ти кажеш: ‘Немогуће! Ја волим туђе и за њима идем!’ Као што се лопов посрами кад га ухвате, тако ће се постидети дом Израиљев: они цареви њихови, кнезови њихови, свештеници њихови и пророци њихови. Они говоре дрвету: ‘Ти си отац мој’, и камену: ‘Ти си ме родио!’ Окрећу ми леђа, а не лице, а кад су у невољи, запомажу: ‘Устани, спаси нас!’ А где су богови твоји које си направио себи? Нека устану ако могу да те спасу у време невоље твоје! Ти имаш толико богова, колико и градова, о, Јудо! Зашто се спорите са мном? Ви сте мене напустили”, говори Господ. „Узалуд сам ударао синове ваше, они поуку не примише. Мач ваш прождре пророке ваше, као што лав прождире. Какав сте род?” Видите реч Господњу: „Зар сам био пустиња Израиљу или земља мрачна? Зашто народ мој говори: ‘Ми смо слободни, нећемо да дођемо теби’? Заборавља ли девојка накит свој и невеста вео свој? А народ мој заборави мене, безброј је томе дана. Како добро знаш пут свој кад љубав тражиш! Тако си и навикао на злоћу пута свог. Још се на скутевима твојим налази крв сиромаха невиних. Ниси их у провали изненадио, такви су они. Ти кажеш: ‘Нисам крив, одвратио се од мене гнев његов.’ Ево, судићу се с тобом. Немој да кажеш: ‘Нисам крив.’ Зашто тако лако мењаш пут свој? Посрамићеш се од Египћана као што си се од Асирца посрамио. И одавде ћеш отићи с рукама изнад главе јер је Господ одбацио оне у које се уздаш. Нећеш с њима срећу имати.” „Говоре: кад муж отпусти жену своју и она оде од њега, па се уда за другог, да ли ће се оном вратити? Зар се и земља тако не скрнави? Ти си блудничила с многим љубавницима, па се враћаш мени”, говори Господ. „Подигни очи своје ка узвишењима и види где ниси блудничила. На путевима си седела, као Арабљанин у пустињи. Оскрнавила си земљу блудничењем својим и злоћом својом. Зато кише престадоше и не би позног дажда. А ти си имала чело блуднице, стид си одбацила. Зар ми сада ниси викала: ‘Оче мој! Ти си узданица младости моје! Хоће ли се вечно гневити и стално чувати љутњу своју?’ Ето, тако говориш, а зло до краја чиниш.” Потом ми Господ рече за време цара Јосије: „Да ли си видео шта учини одметница Израиљ? Она иде на свако високо брдо и под свако зелено дрво и блудничи тамо. Кад је све то чинила, мислио сам да ће ми се вратити. Међутим, она се не врати. То виде и сестра њена, неверница Јуда. Видела је и како сам дао књигу отпусну одметници Израиљ због свих грехова њених. Међутим, њена сестра, неверница Јуда, не уплаши се, него и она оде да блудничи. Својим лакоумним блудничењем она оскрнави земљу. Чинила је прељубу с каменом и с дрветом. После свега није ми се вратила неверница, сестра њена Јуда, свим срцем својим, већ претворно”, говори Господ. Потом ми рече Господ: „Одметница израиљска праведнија је од невернице Јуде. Иди и вичи ове речи према северу и реци: ‘Врати се, одметнице израиљска’”, говори Господ. „Неће се више срдити на вас лице моје, јер ја сам милостив”, говори Господ. „Нећу се гневити довека. Само спознај грех свој, да си напустила Господа, Бога свога, да си трчала тамо-амо ка туђим боговима, под свако дрво зелено. Нисте слушали глас мој”, говори Господ. „Вратите се, синови одметници”, говори Господ, „јер ја сам ваш господар. Узећу вас по једног из града, по двојицу из племена и одвешћу вас на Сион. Даћу вам пастире по срцу свом, који ће вас напасати разумно и мудро. У те дане кад се умножите и постанете многобројни у земљи”, говори Господ, „неће се више говорити о ковчегу савеза Господњег, неће се о њему размишљати, неће се у срцу спомињати, неће се примећивати нестанак његов, нити ће се поново градити. У то ће се време Јерусалим називати ‘престо Господњи’. Сви ће се варвари у њему сабрати у име Господње. Неће више ићи за отврдлим и злим срцем својим. У то ће време ићи дом Јудин с домом Израиљевим и доћи ће заједно из земље северне у земљу коју сам дао у наследство оцима вашим. Тада ја рекох: ‘Како да те поставим међу синове и да ти дам земљу пожељну, красно наследство варвара многих?’ И рекох: ‘Ти ћеш ме звати: Оче мој, и нећеш више одступати од мене.’ Али као што жена изневери мужа свог, тако сте и ви изневерили мене, доме Израиљев, говори Господ. Глас се на узвишицама чује, вапај деце Израиљеве, јер скренуше с пута свог, заборавише Господа, Бога свог. Вратите се, синови одметнички, излечићу отпадништо ваше! ‘Ево нас, прилазимо теби, јер ти си Господ, Бог наш! Заиста, висови су заблуда и граја по горама. Заиста, у Господу, Богу нашем, спасење је Израиљу! Срамотни је идол прождрао труд отаца наших још од младости наше, овце њихове, говеда њихова, синове њихове и кћери њихове. Лежимо у срамоти својој, покрива нас ругло наше. Сагрешисмо Господу, Богу нашем, ми и оци наши, од младости своје до дана данашњег и не слушасмо глас Господа, Бога свог.’” „Ако се враћаш, Израиљу”, говори Господ, „врати се мени. Ако уклониш преда мном идоле гадне, нећеш посртати. Ако се заклињеш: ‘Живог ми Господа’ истинито, право и праведно, варвари ће се у њему благосиљати и њим се дичити.” Јер овако говори Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: „Прокрчите себи њиву и немојте по трњу сејати! Обрежите се Господу и скините обрезак са срца свога, Јудејци и Јерусалимљани! Иначе ће изаћи гнев мој као огањ, распламсаће се и нико га неће угасити због недела ваших. Објавите у Јудеји, огласите у Јерусалиму и реците: ‘Трубите у трубу по земљи!’ Вичите гласно и реците: ‘Окупите се и уђите у градове утврђене! Подигните заставу према Сиону! Бежите и не застајкујте!’ Доводим са севера несрећу и пропаст велику. Излази лав из честара свог. Затирач народа излази с места свог да опустоши земљу твоју. Разориће градове твоје тако да неће становника бити. Зато се костретом огрните! Плачите и ридајте јер се жестоки гнев Господњи није од нас одвратио!” У тај дан говори Господ: „Клонуће срце цару и срца кнезовима. Свештеници ће се збунити, а пророци ће се зачудити.” Тада ће рећи: „Господе, Господе! Заиста си преварио овај народ и Јерусалим кад си рекао: Имаћете мир, а сад нам је мач под грлом!” У то ће се време рећи народу овом и Јерусалиму: „Врућ ветар с пустињских места дува на ћерку народа мог, али не да хлади и да прочисти! Силнији ветар ми долази, тада ћу им суд изрећи!” Гле, подиже се као ветар! Кола су му као вихор, а коњи бржи од орлова! Тешко нама, пропадосмо! Спери злоћу, Јерусалиме, са срца свог да би се спасао. Докле ће у теби бити грешни науми твоји? Вест стиже од Дана и зло с горе Јефремове. Ето, кажите варварима, огласите Јерусалиму! Нападачи долазе из земље далеке и кличу против градова Јудиних. „Окружују га као чувари пољски јер се одметну од мене”, говори Господ. „То ти учинише пут твој и дела твоја. Крива је злоћа твоја, што ти горчина погађа срце твоје.” Ах, тело моје, тело моје! Пуца ми срце, раздире ми се срце! Не могу да ћутим јер сам чуо трубу бојну, душо моја, покличе бојне! Јављају слом за сломом, опустошена је сва земља. Одједном су опустошени шатори моји, изненада боравиште моје! Докле ћу заставу да гледам и зов трубе да слушам? Безуман је народ мој, мене не познаје! Они су синови неразумни, ништа не схватају. Мудри су да зло чине, а не умеју добро да чине. Погледах земљу и, гле, безоблична је и пуста! На небу – светлост ишчезла. Погледах брда и, гле, тресу се. Сви се брегови уздрмали! Погледах и, гле, човека нема, а одлетеле су све птице небеске! Погледах и, гле, Кармил је пустиња и сви су опустошени градови његови од Господа, од жестоког гнева његовог. Овако говори Господ: „Сва ће земља опустети, али је нећу уништити. Зато ће земља жалити, на висини ће небо потамнети. Ја рекох, одлучих, и нећу се покајати, нити предомислити.” Пред узвиком „Коњаници и стрелци” сви градови беже. У шипражју се крију, на стене се пењу. Сваки је град напуштен, нема човека у њима. А ти, опустошена, шта чиниш? Облачиш се у скерлет, китиш се накитом златним. Гаравиш се испод очију, залуд се улепшаваш. Милосници те презиру, душу твоју траже. Чујем глас порођајни, јаук, као у жене која се први пут порађа, глас кћери сионске која преклиње и руке пружа: „Тешко мени, душу ми убијају!” Прођите улицама јерусалимским, гледајте и увидите. Тражите по трговима његовим. Ако нађете једног који правду чини и истину тражи, ја ћу му опростити! Ако и говоре: „Живог ми Господа”, криво се заклињу. Господе, нису ли очи твоје управљене истини? Бијеш их, али их не боли, сатиреш их, али одбацују поуку твоју. Тврђе им је чело од камена, неће да се обрате. Ја рекох: „То су мали људи, зато раде лудо јер не знају пут Господњи ни правицу Божју.” Поћи ћу угледнима и њима ћу говорити јер они знају пут Господњи и правицу Бога свог. Међутим, они јарам сломише и конопце покидаше. Зато ће их напасти лав из шуме, давиће их вук пустињски, рис вреба пред градовима њиховим. Ко из њих изађе, биће растргнут јер су бројни греси њихови и велик је отпад њихов. „Зашто да ти опростим? Напустили су ме синови твоји, заклињу се лажним боговима. Ја их наситих, а они прељубу учинише, у јавну кућу нагрнуше. Постадоше као коњи угојени, сваки тежи за женом ближњег свог. Зар да их не казним због тога”, говори Господ, „и да се не освети душа моја варварском народу? Попните се на зидине и порушите их! Развалите их, али не сасвим! Поломите све пречаге јер нису Господње! Сасвим су ме изневерили дом Израиљев и дом Јудин”, говори Господ. „Одрекоше се Господа и вичу: ‘Нема га! Неће нас зло снаћи, нећемо видети ни глад, ни мач. Пророци су као ветар, нема у њима поуке. Нека им тако буде!’” Зато овако говори Господ, Бог Саваот: „Кад тако говорите, гле, ставићу речи своје у уста ваша као огањ, а тај народ као дрва да буде спаљен. Гле, изгалека доводим варваре на вас, доме Израиљев”, говори Господ, „силне варваре, варваре од давнина, варваре чији језик не знаш, нити разумеш шта они говоре. Тоболац им је као гроб отворен, а сви су јунаци. Они ће појести летину твоју и хлеб твој. Јешће ти синове твоје и кћери твоје, јешће овце твоје и говеда твоја, јешће лозу твоју и смокву твоју. Мачем ће затрти градове утврђене у које се ти уздаш. Међутим, ни тада”, говори Господ, „нећу те сасвим уништити. А кад буду питали: ‘Зашто нам Господ, Бог наш, учини све ово?’, тада им одговори: ‘Јер сте мене оставили и служили боговима туђим у земљи својој. Зато ћете туђинцима служити у земљи која није ваша.’ Објавите ово дому Јаковљевом и обзнаните по Јудеји говорећи: Чуј ово, народе луди и неразумни: Очи имају, а не виде, уши имају, а не чују! Зар се мене нећете бојати”, говори Господ, „нити дрхтати преда мном? Ја сам песком море ограничио за границу вечну коју неће прелазити. Ако се и таласа, не може ништа. Таласи хуче, али не прелазе. Међутим, народ овај има срце пркосно и непокорно. Он отпаде и отиде. Нису казали у срцу свом: ‘Бојмо се Господа, Бога свог, који нам благовремено даје кишу, рану и позну, и одређује нам недеље предвиђене за жетву.’ То нарушише греси ваши, уништише благостање безакоња ваша. Има злочинаца у народу мом. Као птичари вребају и постављају замке да би људе ухватили. Као што је кавез пун птица, тако су пуне преваре куће њихове. Тако постадоше велики и богати, угојени и ухрањени. Прелази сваку меру злоћа њихова. Не брину за правду, не заступају правду сиротом и не бране право убогом. Зар да то не казним”, говори Господ, „да се не осветим народу таквом? Страхоте и грозоте дешавају се у земљи овој. Пророци лаж проричу, свештеници на своју руку раде, а то воли народ мој. А шта ћете на крају радити?” Бежите из Јерусалима, синови Венијаминови! У Текуји дувајте у трубу, замахните заставом према Вет-Акерему, јер са севера несрећа прети и пропаст велика. Разрушићу лепу и умилну кћер сионску! Долазе јој пастири са стадима својим, разапињу око ње шаторе, сваки место одређује. Спремите се за бој против ње! Устаните да нападнемо у подне! Тешко нама, дан се завршава, продужују се сенке вечерње! Устаните да ударимо по ноћи, разоримо палате њене! Овако говори Господ Саваот: „Посеците дрвеће и начините опкоп око Јерусалима! То је град који треба казнити, свуда је у њему тлачење. Као што студенац чува воду свежу, тако из њега зло извире. Насиље и отимање чује се у њему, преда мном су само болови и ране. Поправи се, Јерусалиме, да се не бих удаљио од тебе, да те не претворим у пустињу, у земљу ненастањену!” Овако говори Господ Саваот: „Пабирчиће се као у винограду остатак Израиљев. Као берач пружиће руку према чокоту. Коме да говорим и кога да опомињем да би ме чуо? Гле, подсмевају се речи Господњој, није им мила! Препун сам гнева Господњег. Изнемогох уздржавајући се! Излићу га на децу по улици и на скупове младића. Све ће прекрити: човека и жену, старог и престарелог. Другима ће припасти куће њихове, њиве и жене скупа кад пружим руку своју на становнике земље”, говори Господ. „Од најмањег до највећег сви грабе добит. Од пророка до свештеника, сви варају. Олако лече рану народа мог вичући: ‘Мир, мир’, а мира нема. Требало би да се постиде што су гадости чинили. Они се не стиде и не знају шта је срам. Зато ће пасти са оним који падају, срушиће се кад их казним”, говори Господ. Овако говори Господ: „Станите на путеве и погледајте. Питајте за стазе старе. Који пут ка добру води? Идите по њему и смириће се душе ваше. Они рекоше: ‘Нећемо да пазимо!’ Поставио сам вам стражаре: Пазите на звук трубе! Они рекоше: ‘Нећемо да пазимо!’ Зато чујте, варвари, и схвати, зборе, шта се дешава! Чуј, земљо! Ево, ја доносим зло на овај народ. То је плод наума њихових. Не слушају речи моје и одбацише закон мој. Шта ће ми тамјан који из Саве долази и цимет мирисни из земље далеке? Ваше жртве паљенице нису ми угодне, нити су ми драги приноси ваши.” Зато овако говори Господ: „Ево, постављам препреке народу овом. Саплешће се и очеви и синови заједно, погинуће сусед и пријатељ.” Овако говори Господ: „Ево, долази народ из земље северне, диже се с крајева земље народ велик. Лук и копље носиће, окрутан је и немилосрдан. Као море бучи глас његов. На коњима ће јахати. За борбу су као један, против тебе, кћери сионска. Чули смо о њему и руке нам клонуше. Страва нас обузима и бол као у породиље. Не излазите у поље и не идите путем, јер прете мачеви непријатеља одасвуд. Кћери народа мог, припаши кострет и по пепелу се ваљај! Наричи као за сином јединцем и ридај горко. Изненада долази затирач наш. Поставих те за испитивача чврстог народу мом да сазнајеш и испиташ пут његов. Они су одметници најгори. Кваре се као бронза и гвожђе. Мех дахће да се олово растопи. Узалуд се претапа, јер се зло не може издвојити. Зову их ‘одбачено сребро’ јер их је Господ одбацио.” Реч која дође Јеремији од Господа, говорећи: „Стани пред врата дома Господњег и објави онде поруку. Кажи: Чујте реч Господњу сви Јудејци који улазите на ова врата да се Господу поклоните! Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Поправите путеве своје и дела своја, па ћу боравити с вама на месту овом. Не уздајте се у речи лажне: Храм Господњи! Храм Господњи! Храм Господњи! Ако поправите путеве своје и дела своја, ако судите право између човека и ближњег његовог, ако не угњетавате странца, сиромахе и удовице, не проливате крв невину на месту овом и не идете за другим боговима на своју несрећу, тад ћу боравити с вама на овом месту заувек, у земљи коју сам дао оцима вашим. А, гле, ви се уздате у речи лажне и бескорисне! Крадете, убијате, прељубу чините, заклињете се лажно, кадите Валу, трчите за туђим боговима које не знате, а онда долазите, стајете преда ме у храму овом који моје име носи и говорите: Спасени смо! Онда поново чините све те гадости. Зар је храм овај који се зове именом мојим пећина хајдучка у очима вашим? Гле, ја посматрам,’” говори Господ. „Пођите у моје место које је у Силому, где сам, у почетку, поставио име своје. Погледајте шта сам му учинио због злоће народа мог, Израиља. Сад чините иста она недела”, говори Господ, „и премда сам вас унапред опомињао, ви нисте слушали. Кад вас зовем, ви се не одазивате. Зато ћу са храмом овим који се мојим именом зове, у кога се ви уздате, и са овим местом које сам дао оцима вашим поступати као са Силомом. Одбацићу вас од лица свог као што сам одбацио сву браћу вашу, све потомство Јефремово. Ти немој да се молиш за тај народ, не узноси глас ни молбе за њих. Не наговарај ме јер те нећу послушати. Зар не видиш шта раде по градовима јудејским и по улицама јерусалимским? Синови купе дрва, а очеви ложе ватру. Жене месе тесто да испеку колаче царици небеској. Приносе наливе туђим боговима да ме понизе. Зар мене понижавају?”, говори Господ. „Зар не срамоте себе?” Зато овако говори Господ Господ: „Гле, гнев свој и јарост своју излићу на место ово, на људе, на стоку, на дрвеће пољско и на плодове земаљске. Распламсаће се и неће се угасити!” Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Саставите жртве своје паљенице и приносе своје и једите месо. Ја нисам говорио оцима вашим, нити сам им заповедао за жртве паљенице и за приносе кад сам их изводио из земље египатске. Ово сам им говорио и заповедио: ‘Слушајте глас мој и бићу Бог ваш, а ви ћете бити народ мој. Идите сасвим путем који сам вам заповедио и биће вам добро.’ Међутим, они не послушаше, нити пригнуше уво своје, већ пођоше по савету окорелог срца свог. Окренуше ми леђа, а не лице своје. Од дана изласка отаца ваших из земље египатске до данас слао сам вам бројне слуге своје, пророке, благовремено и без престанка. Међутим, оци ваши ме не послушаше, нити пригнуше уво своје. Били су тврдоглави и гори од отаца својих. И кад им кажеш све речи ове, неће те послушати. Ти ћеш их звати, а они се неће одазвати. Зато им реци: ‘Ово је народ који не слуша глас Господа, Бога свога, нити се поправља. Нестаде истине и ишчезе из уста њихових. Пострижи и баци косу своју! Тугуј по голетима, јер Господ одбаци и остави род на који се разгневио. Синови Јудини учинише зло преда мном’, говори Господ. ‘Ставише гадости своје у храм који се именом мојим зове и тако га оскврнише. Поставише Тофету жртвеник у долини синова Еномових да сажижу огњем синове своје и кћери своје, што им никад нисам заповедио и што ми ни на ум пало није. Зато, ево долазе дани’, говори Господ, ‘кад се више неће звати Тофет, нити Долина синова Еномових, него Долина клања. Мртва тела овог народа биће храна птицама небеским и зверима земаљским и неће бити никога да их поплаши. Уклонићу из градова Јудиних и са улица јерусалимских глас радости и глас весеља, глас младожење и глас невесте, јер ће опустети земља.’” „У то време”, говори Господ, „извадиће се из гробова кости царева Јудиних, кости великаша њихових, кости свештеника, кости пророка и кости становника јерусалимских. Поређаће их према Сунцу и Месецу и према свој војсци небеској коју су волели, којој су служили, за којом су ишли, коју су питали и којој су се клањали. Неће их покупити ни сахранити, него ће бити ђубриво земљи. Тада ће више волети смрт него живот сав остатак што преостане од овог злог поколења, који претекну по свим местима куда их расејем”, говори Господ Саваот. „Реци им: Овако говори Господ: Падне ли ко, зар не устаје? Ко залута, зар се поново не враћа? Зашто стално лута тај народ јерусалимски? Чврсто се држи заблуде и неће да се обрати. Пазио сам и слушао: не говоре истину, нико се не каје за злоћу своју. Рода под небом зна своје време, грлица, ластавица и ждрал знају време кад се враћају, а суд Господњи не зна народ мој. Како говорите: ‘Мудри смо и у нас је закон Господњи!’ Заиста, гле, у лаж га је претворила лажљива писаљка писара. Мудраци треба да се посраме. Сметени су и упетљани. Гле, одбацише реч Господњу! Каква им је онда мудрост? Зато ћу другима дати жене њихове, а освајачима поља њихова. Од малог до великог теже за пленом. Од пророка до свештеника – сви су варалице. Олако лепе ране народа мог. Вичу: ‘Мир, мир’, а мира нема. Нека се постиде зато што су гадости чинили. Они се не стиде и не знају шта је стид. Зато ће попадати са онима који падају, срушиће се кад их казним”, говори Господ. „Повући ћу и завршити с њима”, говори Господ. „Нема грозда на лози, ни смокве на дрвету, а лишће је опало. Узеће им се оно што им је било дато.” Зашто седимо? Скупимо се и уђимо у утврђене градове да тамо погинемо! Господ, Бог наш, затире нас, напаја нас водом отровном јер смо Господу грешили. Надасмо се миру, али добра нема. Време излечења – ужас! Од Дана допире њиштање коња њихових. Од рзања пастува њихових сва земља дрхти. Долазе, прождиру земљу и све што је у њој, градове и становнике њихове. „Ево, пуштам на вас змије отровне од којих нема лека. Оне ће вас уједати”, говори Господ. Хтео бих у муци да се разведрим, али је клонуло срце моје. Ево, запомажу кћери народа мог из земље далеке. Зар Господ није на Сиону? Није у њему цар његов? „Зашто ме разгневише киповима својим, туђим и ништавним?” Жетва прође, лето оде, а ми се не избависмо! Због пропасти кћери народа мог жалостан сам и уплашен. Зар нема балсама у Галаду? Зар тамо нема лекара? Зашто нема лека кћери народа мог? Ко ће дати воду глави мојој, да извор суза буде око моје? Плакао бих дању и ноћу за побијенима кћери народа свог! Ко ће му дати боравиште у пустињи? Оставио бих народ свој, отишао бих од њега. Сви су они прељубници збор покварених. „Запињу као лук језике своје, лаж, а не истина земљом влада. Из зла у зло иду, а мене не познају”, говори Господ. Човек се чува ближњег свог, брату се не верује, јер брат брата вара, а сваки пријатељ оговара. Човек вара ближњег, истину не говори. Привикли су језике на лагање, труде се да зло чине. „Усред лукавства станујеш. Због лукавства мене не познају”, говори Господ. Зато овако говори Господ Саваот: „Ево, претопићу их и испитаћу их. Јер како да се опходим према кћери народа мог? Језици њихови су стреле убојите, лукавства устима говоре. Мир говоре ближњем, а у себи му замку спремају. Зар да то не казним?”, говори Господ, „зар се неће осветити таквом народу душа моја?” За горама ћу плакати и туговати, нарицаћу за испашама пустињским. Оне изгореше, нико не пролази, глас стада се више не чује. Од птица небеских до стоке, све побеже и отиде. Претворићу Јерусалим у брда и камења у стан шакала. У пустош ћу претворити градове Јудине, у којој нико не станује. Ко је мудар да то разуме? Коме су наложиле да објави уста Господња? Зашто замља пропаде, прегоре као пустиња којом нико не пролази? Господ говори: „Зато што су оставили закон мој који сам им дао и нису слушали глас мој, нити су ишли по њему. Ишли су за окамењеним срцима својим и за Валом, чему су их научили очеви њихови.” Зато овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ево, нахранићу народ овај пелином и напојићу их водом затрованом. Расејаћу их међу варваре које нису познавали ни они, ни очеви њихови. Послаћу за њима мач да их уништи.” Овако говори Господ Саваот: „Тражите и нађите нарикаче! Нека дођу! Тражите највештије, нека дођу! Нека пожуре да над нама наричу песму тужну! Нека сузе теку из очију наших, нека вода тече с трепавица наших! Глас тужан чује се са Сиона: ‘Ех, како пропадосмо! Осрамоћени смо веома! Морамо земљу да оставимо и напустимо станове своје!’” Зато, жене, чујте реч Господњу и нека прими уво ваше реч из уста његових. Поучавајте кћери своје да наричу и да рида једна другој: „Смрт се увуче кроз прозоре наше и уђе у дворове наше. Погуби децу на улици и младеж по трговима!” Кажи да овако говори Господ: „Мртва тела леже као ђубриво по ораницама, као снопље за жетеоцем, које нико не купи.” Овако говори Господ: „Мудри нека се не хвале мудрошћу својом, ни јунак храброшћу својом, ни богаташ богатством својим! Него онај који се хвали нека се хвали тиме што разуме и познаје мене, да сам ја Господ, који чини милост, суд и правду на земљи, јер то волим”, говори Господ. „Ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу казнити све, и обрезане и необрезане: Египћане, Јудејце, Едомце, синове Амонове и Моавце, и све с подрезаном косом и у пустињи који бораве! Сви варвари су необрезани, а сав је дом Израиљев необрезаног срца.” Слушајте, доме Израиљев, реч коју вам говори Господ. Овако говори Господ: „Не приклањајте се путу варвара. Немојте дрхтати пред знацима небеским јер од њих варвари дрхте. Схватања су њихова ништавна, само дрво посечено у шуми и дело руку уметника. Израђени су од сребра и злата, учвршћују се клиновима и чекићима да се не би климали. Они су као страшила на њиви, не говоре. Морају да се носе јер не могу да иду. Њих се не бој јер не могу зло да чине, а ни добро не могу да учине.” Нико није као ти, Господе, ти си велик и велико је у сили име твоје. Ко да се не боји тебе, царе варвара? Теби то и припада. Међу свим мудрацима варвара, у свим царствима њиховим нема теби равног. Сви су луди и безумни, наука им је – дрво! Плоче сребра из Тарсиса доносе, злато из Уфаза. То је дело уметника и руку златара. Огрнути су порфиром и скерлетом, сви су дела уметника. А Господ је прави Бог, Бог живи и цар вечни. Земља задрхти од гнева његовог, варвари не могу да издрже срџбу његову. Ово ћете њима рећи: „Богови који нису створили небо ни земљу нестаће са земље и под небом.” А он је створио земљу силом својом, он је утемељио свет мудрошћу својом и разастро небеса разумом својим. Кад се заори глас његов, буче воде на небесима. Он подиже облаке с краја земље, пушта муње с пљуском и изводи ветар из скровишта његових. Сваки човек је неразуман у знању свом, стиди се сваки златар кипова својих јер је лажан кип његов, и нема духа у њему. Ништавне су оне смешне творевине, у дан казне пропашће. Јаковљев део није као они, јер он је све створио, Израиљ је наследство његово, Господ Саваот је име његово. Подигни са земље завежљај свој, ти, која у невољи седиш. Овако говори Господ: „Ево, овај пут избацићу становнике земље ове и притиснућу их да би ме пронашли.” Тешко мени од ране моје! Неизлечива је рана моја! Али ја рекох: „То је моја болест, поднећу је. Оборен је шатор мој, сви су конопци покидани. Отидоше синови моји, нема их. Нема никог да разапне шатор мој и да подигне засторе моје. Пастири безумни постадоше, и Господа не потражише. Зато нису срећни и распршише се сва стада њихова. Чујте вест: Ево, примиче се бука велика из земље северне да опустоши градове јудејске, да их претвори у станишта шакала. Знам, Господе, да није пут човечји у његовој власти, нити човек управља корацима својим. Исправљај ме, Господе, по правици, не у гневу свом, да ме не би уништио. На варваре излиј гнев свој, који не знају за тебе, и на народе који не призивају име твоје! Они су прождрали Јакова, изјели њега и опустошили насеље његово.” Реч коју упути Јеремији Господ Саваот: „Слушајте речи овог савеза и реците их људима Јудиним и становницима јерусалимским. Кажи им: Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Проклет нека је човек који не слуша речи овог савеза, које сам наложио оцима вашим кад сам их извео из земље египатске, из топионице гвожђа и говорио: Слушајте глас мој и чините све што вам наложим, па ћете бити мој народ, а ја ћу бити ваш Бог, да испуним заклетву коју сам дао оцима вашим да ћу им дати земљу у којој теку млеко и мед, као што је данас.’” Ја одговорих: „Амин, Господе.” Потом ми рече Господ: „Саопшти све ове речи по градовима јудејским и по улицама јерусалимским и кажи: ‘Слушајте речи овог савеза. Па их извршујте. Чврсто сам сведочио оцима вашим кад сам их изводио из земље египатске, па и данас их стално опомињем: Слушајте глас мој! Међутим, они не послушаше и не пригнуше уво своје, него пођоше по окорелости свога срца злог. Зато сам пустио да дођу на њих све речи овог савеза који сам наложио да га се придржавају, али га они не извршише.’” Потом ми рече Господ: „Завера је међу људима Јудиним и становницима јерусалимским. Вратили су се на безакоња отаца ранијих који нису слушали речи моје. Ишли су за другим боговима да им служе. Дом Израиљев и дом Јудин раскинуше савез мој који сам учинио са оцима њиховим.” Зато овако говори Господ: „Ево, пустићу на њих зло из кога се неће извући. Они ће вапити к мени, али их нећу услишити. Нека градови јудејски и становници јерусалимски иду и дозивају богове којима каде, али им они неће помоћи у невољи њиховој. Ти имаш толико богова, о, Јудејо, колико и градова својих, и толико подигосте жртвеника срамотних да кадите Валу колико има улица у Јерусалиму. Ти немој да молиш за тај народ, немој да подижеш глас, ни да молиш за њих јер их нећу услишити кад ме призову у невољи својој. Шта ради мој вољени у дому мом? Спрема намере бројне Освештано месо нестаје пред тобом, и кад зло чиниш, ниси чист. Господ те је назвао маслином зеленом, стаситом и пуном плода, али уз буку велику распали огањ у лишћу њеном, и поломише се гране њене. Господ Саваот, који те је посадио, зло ти наговештава због зла које учинише дом Израиљев и дом Јудин кад су Валу кадили и мене гневили. То ми Господ објави, па знам. Ти си ми показао недела њихова. Ја сам био безазлен као јагње које се на клање води. Нисам знао да против мене кују завере: ‘Уништимо дрво с плодом његовим! Истребимо га из земље живих, да му се не помиње име његово!’ Господе Саваоте, који праведно судиш, који испитујеш бубреге и срца, дај да видим како се њима светиш јер сам теби поверио парницу своју! Зато овако говори Господ за људе из Анатота, који су ми о глави радили и говорили: ‘Не пророкуј више у име Господње да не би погинуо од наших руку!’ Међутим, овако говори Господ Саваот: ‘Ево, ја ћу их казнити. Њихови младићи ће погинути од мача, синови њихови и кћери њихове помреће од глади. Нико од њих неће остати. Носим зло на људе из Анатота у години казне њихове.’” Ти си праведан, Господе, да бих се парничио с тобом. Ипак бих с тобом расправљао. Зашто је пут зликоваца успешан? Зашто подмукли спокојно живе? Ти си их засадио и они се укоренише, расту и плодове доносе. Ти си им близу уста, али далеко од срца. Ти ме, Господе, познајеш и гледаш. Испитао си срце моје према теби. Одведи их као јагањце на клање, одреди им дан судњи. Докле ће земља туговати и трава на свим пољима сахнути? Због злоће становника њених пропадају и стока и птице. Они говоре: „Он не види наш крај.” Кад се трчећи с пешацима умараш, како ћеш се с коњима утркивати? Кад ниси сигуран у земљи мирној, шта ћеш чинити у густишу јорданском? Браћа твоја и дом оца твог тебе су изневерили. Они гласно за тобом вичу. Немој им веровати ни кад ти умилно говоре. Оставио сам дом свој, напустио сам наследство своје. Оно што воли душа моја дадох у руке непријатељима њеним. Постаде ми наследство моје као лав у шуми. Риче на мене, и зато га омрзнух. Зар је наследство моје птица шарена око које птице облећу? Скупите се, све звери пољске, дођите да једете! Пастири многи опустошише виноград мој, изгазише имање моје. Моје наследство драго у пустињу претворише. Претворише га у пустињу, преда мном оно тугује. Опустошена је сва земља, никоме није у срцу. Преко свих голети пустињских затирачи долазе. У Господа је мач који прождире с краја на крај земље. Ниједном телу мира нема. Пшеницу сеју, а трње жању, мире се, а користи немају. Осрамотише се летином својом због жестоког гнева Господњег. Овако говори Господ за све зле суседе: „Они дирају наслеђе које сам дао народу свом, Израиљу. Ево, ја ћу их почупати из земље њихове. Ишчупаћу и дом Јудин међу њима. А кад их ишчупам, поново ћу се смиловати на њих. Сваког ћу довести на наследство његово и сваког на земљу његову. Ако онда науче путеве народа мог, да се заклињу именом мојим, жив био Господ, као што су они учили народ мој да се заклињу Валом, тада ће се учврстити у народу моме. Ако не послушају, тада ћу такав народ ишчупати сасвим и затрти”, говори Господ. Овако ми рече Господ: „Иди и купи себи појас ланен. Опаши се њим, али га не стављај у воду.” Тада ја купих појас по речи Господњој и опасах се њим. Опет ми дође реч Господња која говори: „Узми тај појас који си купио и који је око тебе, па устани и иди на Ефрат. Сакриј га тамо у неку пукотину у стени.” Ја одох и сакрих га код Ефрата, како ми заповеди Господ. После дужег времена рече ми Господ: „Устани и иди на Ефрат и узми појас који сам ти заповедио да га тамо сакријеш.” Ја одох на Ефрат, откопах појас и узех га с места на којем сам га био сакрио и, гле, појас је иструнуо и није био ни за шта. Тада ми дође реч Господња која говори: Овако говори Господ: „Тако ћу уништити охолост Јудину и велику охолост Јерусалима. Тај зли народ који не слуша речи моје, него иде за отврдлим срцем својим, трчи за другим боговима, служи им и клања им се, постаће као тај појас који није ни за шта. Као што појас приања око појаса човека, тако сам хтео да сав дом Израиљев и сав дом Јудин пригне уз мене”, говори Господ, „да буду народ мој, име, понос и слава, али не хтедоше да слушају. Зато им реци ову реч: Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Сваки се врч пуни вином.’ Они ће рећи: ‘Зар не знамо да се сваки врч пуни вином?’ Тада им овако реци: Овако говори Господ: ‘Ево, ја ћу испунити пијанством све становнике ове земље, цареве који седе на престолу Давидовом, свештенике, пророке и све становнике јерусалимске. Разбићу их једног о другог, очеве и синове заједно’”, говори Господ. „Нећу пожалити, ни поштедети, нити се смиловати.” Чујте и пазите! Немојте се гордити, јер Господ говори. Подајте славу Господу, Богу своме, док се не смрачи и док се не спотакну ноге ваше по горама тамним. Ви очекујете светлост, а он ће је преокренути у таму смртну и густи мрак. Ако не послушате, плакаће скривено душа моја због охолости ваше. Проливаће сузе очи моје, јер ће заробљено постати стадо Господње. Кажи цару и царици-мајци: „Понизите се сасвим, јер вам круна сјајна с главе пада.” Затвориће све градове јужне, и нико их отворити неће. Сви Јудејци се одводе, сасвим су заробљени. Подигни очи своје и види оне што са севера иду! Где је стадо теби поверено, овце којима си се поносио? Шта ћеш рећи кад те он потражи? Ти си их научио да господаре над тобом. Зар те неће болови спопасти као жену кад се порађа? Ако кажеш у срцу свом: „Зашто ме је то снашло?”, то је због много безакоња твојих. Разгрнуше се скути твоји и оголеше пете твоје. Може ли Етиопљанин да промени кожу своју или рис шаре своје? Можете ли ви добро да чините кад сте на зло навикли? „Зато ћу вас расејати као плеву коју разноси ветар пустињски. То је судбина твоја, твој део који сам одредио”, говори Господ, „јер си ме заборавио и у лаж поуздао. Ја ћу ти скуте до лица подићи, да се види голотиња твоја. Прељубе твоје, вриштање твоје, срамотна блудничења твоја по брежуљцима и по пољима, видео сам гадости твоје. Тешко теби, Јерусалиме, ниси чист! Докле тако?” Реч Господња Јеремији поводом суше: „Јудеја тугује, пропадају градови њени, на земљи леже, подиже се јаук Јерусалима. Великаши шаљу слуге по воду. Ови долазе до студенца, али воду не налазе. Враћају се с празним посудама постиђени и посрамљени, покривају главу своју. Земља је сасушена јер кише нема по земљи. Збуњени ратари покривају главу своју. Кошута у пољу оставља младунчад своју јер траве нема. Магарци дивљи по висовима стоје, дахћу као шакали. Очи им се гасе јер зеленила нема.” „Ако греси наши против нас сведоче, смилуј се, Господе, ради имена твога! Велико је одступање наше, теби смо згрешили! Надо Израиљева! Спаситељу његов у данима невоље! Зашто си као туђин у земљи, као путник који сврати да преноћи? Зашто си као збуњен човек, као јунак који не може да спасе? Ти си међу нама, Господе, призивамо име твоје, немој нас оставити!” Овако говори Господ за народ овај: „Да, они воле да скитају, не штеде ноге своје.” То се Господу не свиђа. Сада он спомиње безакоња њихова и кажњава за грехе њихове. Потом ми рече Господ: „Немој да се молиш за тај народ и добро његово. Ако и посте, нећу услишити вапај њихов. Ако принесу жртву и принос, неће ми угодити. Истребићу их мачем, глађу и кугом.” Тад рекох: „Ах, Господе, Господе! Ено, пророци им говоре: ‘Нећете мач видети, неће бити глади међу вама, него ћу вам дати мир сигуран на овом месту.’” Господ ми одговори: „Лаж пророкују ти пророци у моје име. Нити сам их послао, нити сам им наложио, нити сам им рекао. Они пророкују лажна виђења, неистинита гатања и жеље срца свог.” Зато овако говори Господ за такве пророке: „Пророци који пророкују у име моје, а које ја нисам послао, и који говоре да неће бити мача ни глади у земљи овој, сами ће од мача и глади погинути. Народ којем су они пророковали лежаће по улицама јерусалимским покошен глађу и мачем. Никог неће бити да покопа њих, жене њихове, синове њихове и кћери њихове. Тако ће се на њих сручити злоћа њихова. А ти им ову реч кажи: ‘Очи моје лију сузе дању и ноћу и не престају. Ударац страшан погоди девојку, кћер народа мог, рана претешка! Ако у поље изађем, ето, мачем побијени! Ако у град уђем, ето, од глади изнемогли! Чак и пророк и свештеник по земљи лута и ништа не схвата.’” „Јеси ли сасвим одбацио Јуду? Да ли Сион омрзну душа твоја? Зашто си нас тако ударио да нам нема лека? Чекасмо мир, али добра нема. Чекасмо време оздрављења, а оно – ужас! Господе, признајемо злоћу своју, и безакоње отаца наших! Теби смо згрешили! Немој нас одбацити ради имена свога! Немој да се обесвети престо славе твоје! Сети се савеза свог с нама и немој га раскидати! Има ли међу киповима варвара онај који кишу даје? Даје ли небо само да киша пада? Ниси ли ти то, Господе, Боже наш? Зато се у тебе уздамо, јер ти све то чиниш.” Потом ми рече Господ: „И да Мојсије и Самуило стану преда ме, не би се душа моја смиловала народу том. Отерај их испред мене и нека иду. Ако те упитају: ‘Куда да идемо?’, тада им реци: Овако говори Господ: ‘Ко је за смрт – у смрт! Ко је за мач – под мач! Ко је за глад – у глад! Ко је за заробљавање – у заробљеништво! Пустићу на њих четири зла’, говори Господ, ‘мач да их убија, псе да их растржу, птице небеске и звери шумске да их ждеру и затиру. Учинићу да се ужасавају сва царства земаљска због Језекијиног сина Манасије, цара Јудиног, што је у Јерусалиму починио. Ко да се смилује на тебе, Јерусалиме? Ко да се сажали? Ко да сврати да пита како ти је? Ти си ме одбацио’, говори Господ, ‘окренуо си ми леђа. Зато на тебе не дижем руку своју да те затрем. Уморан сам од опраштања. Развејаћу их лопатом на вратима земље. Лишићу деце народ свој и истребићу га, јер се не враћају с путева својих. Биће више удовица њихових него песка морског. На мајке младића довешћу затирача у подне и пустићу на њих изненада узас и страхоту. Малаксала је седмострука мајка, душа јој замире. Сунце јој зађе још за дана, осрамоћена је и постиђена. Што од њих преостане, предаћу под мач, пред непријатеље њихове’”, говори Господ. Авај мени, мајко моја, што си ме родила да се убеђујем и препирем са свом земљом! Ником нисам позајмљивао и ни од ког нисам позајмљивао, а сви ме проклињу. Господ је рекао: „Ако ми не служиш за добро, ако не молиш у дане зле и у дане невоље за непријатеља... Може ли се гвожђе сломити, са севера гвожђе и бронза? Имање твоје и благо твоје предаћу да се разграби због грехова твојих по целој земљи твојој. Предаћу те непријатељима твојим, у земљу коју не познајеш. Распалио се огањ гнева мог који на вас букти.” Господе, ти знаш! Сети ме се, помози и казни прогонитеље моје! Немој да ме зграбиш јер је спор гнев твој. Ти знаш да због тебе поругу подносим. Примио сам као храну речи твоје. Обрадоваше речи твоје и развеселише срце моје. Призивао сам име твоје, Господе, Боже Саваоте! Нисам седео у друштву раскалашних, нити сам се забављао. Седим под руком твојом јер си ме љутњом испунио. Зашто је стална патња моја? Љуте су ране моје и не зацељују. Зар си ти као поток варљив, као вода непоуздана? Зато овако говори Господ: „Ако се вратиш и преда ме станеш, ако раздвојиш драгоцено од безвредног, бићеш као уста моја. Они ће прићи теби, али ти не иди к њима. Учинићу да за тај народ будеш тврд зид бронзани. Они ће те нападати, али те неће освојити јер сам ја с тобом да те спасем и избавим”, говори Господ. „Избавићу те их руку зликоваца и откупићу те из шаке насилника.” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Немој се женити и немој да имаш синове и кћери на овом месту. Јер овако говори Господ за синове и кћери који се роде на том месту и за мајке њихове које их роде и за очеве њихове који их добију у тој земљи: ‘Љутом ће смрћу помрети, неоплакани и непокопани. Они ће бити као ђубриво по земљи. Изгинуће од мача и од глади. Мртва тела њихова биће храна птицама небеским и зверима земаљским.’ Јер овако говори Господ: ‘Немој да улазиш у кућу у којој је жалост, немој да идеш да наричеш ни да их жалиш. Јер ја сам ускратио мир свој том народу’, говори Господ, ‘милост и сажаљење. Помреће велики и мали у тој земљи и неће бити ни покопани ни ожаљени. Неће се нико резати ни подрезивати за њима. Ожалошћенима се неће хлеб ломити да се утеше за покојницима, нити ће им неко пружити чашу утехе за његовим оцем или његовом мајком. Немој да улазиш ни у кућу весеља да би тамо седео, јео и пио.’ Јер овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ево, учинићу на овом месту, пред вашим очима и у ваше дане, да нестану глас радости, глас весеља, глас женика и глас невесте. Кад објавиш том народу све ове речи, па те упитају: Зашто нам Господ прети великом несрећом? У чему је наша кривица? Какве смо грехе починили против Господа, Бога свога? Тада им реци: Зато што су ме напустили очеви ваши’, говори Господ, ‘и зато што су трчали за другим боговима, служили им и клањали им се, а мене су напустили и нису држали закон мој. Ви још горе чините него очеви ваши јер, ево, сваки иде за злим срцем својим, а не слуша мене. Зато ћу вас истерати из ове земље у земљу коју нисте познавали ни ви, ни очеви ваши. Онде ћете служити туђим боговима дању и ноћу. Нећу се смиловати на вас.’” „Зато, ево, долазе дани”, говори Господ, „кад се неће више говорити ‘Тако да је жив Господ који је извео из Египта синове Израиљеве’, него: ‘Тако да је жив Господ који је извео синове Израиљеве из земље северне и из свих земаља у које их је био прогнао.’ Вратићу их у земљу њихову коју сам дао очевима њиховим. Ево, послаћу много рибара”, говори Господ, „који ће их уловити. Затим ћу довести много ловаца да их лове по свакој планини, на сваком вису и по пукотинама у стенама. Јер моје очи прате све путеве њихове. Неће се сакрити од лица мога, нити је безакоње њихово сакривено од очију мојих. Двоструко ћу наплатити безакоње њихово и грех њихов зато што су оскрнавили земљу моју труплима гадних идола која су напунила наследство моје.” Господе, снаго моја и утврђење моје, уточиште моје у дану невоље! Народи ће доћи к теби с крајева земље и говориће: „Заиста нам ставише лаж очеви наши, ништавост и бесмисао. Може ли човек створити себи богове? То нису богови!” „Зато, ево, учинићу да осете руку моју, да би спознали да ми је име – Господ.” „Записан је Јудин грех писаљком гвозденом и врхом дијаманта урезан је на плочи срца њихових и на роговима жртвеника њихових да би се сећали синови њихови жртвеника њихових и идола њихових на зеленом дрвећу по брестовима високим. Брда и поља! Све твоје имање и све благо твоје даћу да се разграби и твоја узвишења због греха твог по свим границама твојим. Мораћеш оставити наследство своје које сам ти дао. Учинићу да служиш непријатељима својим у земљи коју не познајеш. Ви сте распалили огањ гнева мог који ће горети вечно.” Овако говори Господ: „Нека је проклет човек који се у човека узда, тело сматра мишицом својом и од Господа одступа срце његово. Он је као грм у пустињи и не види кад добро долази. Он стоји у усахлој пустињи, у земљи сланој и ненастањеној. Нека је благословен човек који се у Господа узда и коме је узданица – Господ! Он је као дрво засађено крај воде, које пружа потоку корење своје. Оно не осећа кад жега дође, него му се лист зелени. Нема бриге у години сушној и не престаје плод да рађа. Горе је од свега срце непоправљиво. Ко ће га разумети? Ја, Господ, истражујем срце и испитујем бубреге да бих дао сваком по путевима његовим, по плодовима дела његових.” Као кад јаребица на јајима лежи, а не излегне, такав је онај који неправедно богатство стиче. Оставиће га у половини живота свога и полудеће на крају. Славан трон уздигнут од почетка место је светиње наше. Господе, надо Израиљева! Постидеће се сви који те напусте. У прах ће се записати они који од тебе одступе јер су оставили извор воде живе, Господа! Исцели ме, Господе, и бићу исцељен. Спаси ме, и бићу спасен, јер ти си хвала моја. Гле, они ми говоре: „Где је реч Господња? Нека дође!” Ја те нисам притискао пастир да будем. Ти знаш да нисам желео кобни дан. Пред тобом је све што је излазило из уста мојих. Не буди ми страх, ти уточиште моје, у дан несреће. Нека се посраме прогонитељи моји, а не ја. Пусти на њих дан несреће, разбиј их ударом двоструким. Овако ми рече Господ: „Иди и стани на врата синова народа, на која улазе и излазе цареви Јудини, и на сва врата јерусалимска. Кажи им: ‘Чујте реч Господњу цареви Јудини, сви Јудејци и сви Јерусалимљани који улазите на ова врата. Овако говори Господ: Да бисте сачували душе своје, немојте да носите терет у дан суботњи и не уносите га кроз врата јерусалимска. Немојте да износите терет из кућа својих у дан суботњи и немојте да радите никакав посао, него празнујте дан суботњи као што сам наложио очевима вашим. Они ме не послушаше и не пригнуше уво своје, него тврдоглаво одбише да чују и да приме поуку. Ако ме послушате, говори Господ, да не носите терет кроз врата овог града у дан суботњи и да празнујете дан суботњи и тада ништа не радите, тада ће улазити на врата овог града цареви и кнезови који седе на престолу Давидовом на колима и на коњима, они и великаши њихови, Јудејци и Јерусалимљани, и стално ће бити насељен град овај. Долазите из градова Јудиних, из околине Јерусалима, из земље Венијаминове, из равнице, с брда и с југа. Доносиће жртве паљенице, приносе, дарове и тамјан и жртве захвалнице у храм Господњи. Ако ме не послушате да празнујете дан суботњи и ако будете носили терет улазећи на врата јерусалимска у дан суботњи, онда ћу распалити огањ на вратима његовим. Пламен ће прождирати палате јерусалимске и неће се угасити.’” Реч која дође Јеремији од Господа говорећи: „Устани и сиђи у кућу лончареву. Тамо ћу ти саопштити своје речи.” Тада сиђох у кућу лончареву и, гле, он је радио на лончарском точку. Тад се поквари посуда у лончаревој руци коју је правио од иловаче. Он начини другу, која је у очима лончаревим била добра. Тада ми дође реч Господња говорећи: „Зар не могу да чиним као лончар, доме Израиљев?”, говори Господ. „Ето, као што је иловача у руци лончаревој, тако сте и ви у мојој руци, доме Израиљев. Кад објавим народу или царству да ћу их истребити, уништити и затрти, и тај се народ одврати од зла за које сам им говорио, ја ћу одустати од несреће коју сам им наменио. Кад кажем народу или царству да ћу да га сазидам и засадим, ако учини зло у очима мојим, не слушајући глас мој, одустаћу од добра које сам рекао да ћу учинити. Сад, кажи Јудејцима и становницима Јерусалима и реци: ‘Овако говори Господ: Ево, ја вам спремам несрећу и спремам наум против вас. Нека се свако врати с пута свога злог! Поправите путеве своје и дела своја!’” Они одговорише: „Узалуд! Ми ћемо ићи за својим намерама и радићемо по окорелости злог срца свог!” Зато овако говори Господ: „Питајте међу варварима да ли је неко то чуо? Срамоту велику учини девојка Израиљева. Нестаје ли са стена снег ливански? Пресушују ли воде далеке што студене теку? А народ мој заборави мене! Каде ништавилу, посрћу на путевима својим, на стазама древним, иду путевима непоравнатим. У пустош се претворила земља њихова, на срамоту вечну. Ко год прође преко ње, згражава се и маше главом својом. Развитлаћу их пред непријатељем као ветар источни. Показаћу им леђа, а не лице у дан несреће њихове.” Тада они рекоше: „Хајде да се заверимо против Јеремије! Не нестаје свештенику закон, ни мудром савет, ни реч пророку. Ударимо га језиком, и не обраћајмо пажњу на сваку реч његову.” Господе! Обрати пажњу, и чуј глас противника мојих! Зар се на добро узвраћа злом? Јаму ми копају! Сети се како сам стајао пред лицем твојим и говорио за добро њихово да одвратим од њих гнев твој! Зато предај глади синове њихове и погуби их руком мача! Нека без деце и удовице буду жене њихове! Нека помру од куге мужеви њихови, а мач нека посече у боју младиће њихове! Нека се проломи вапај из кућа њихових кад изненада на њих пљачкаше доведеш. Они ископаше јаму да ме ухвате, поставиће замке ногама мојим. А ти, Господе, знаш све намере њихове да ме убију. Немој да им опростиш злочинства њихова, немој да избришеш пред собом грехе њихове! Нека падну пред лицем твојим, казни их у време гнева свога! Овако рече Господ: „Иди и купи глинени крчаг лончарски. Поведи са собом неколико старешина народних и старешина свештеничких. Пођите у Долину сина Еномовог пред грнчарска врата. Тамо објави речи које ћу ти казати. Тада реци: ‘Чујте реч Господњу цареви Јудини и становници Јерусалима. Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: Ево, довешћу несрећу на место ово, тако да ће зујати уши свима који то чују. То је зато што су ме оставили, оскрнавили ово место кад су кадили другим боговима које нису познавали ни они, ни очеви њихови, ни цареви Јудини. Напунише место ово крвљу невиних. Саградише жртвенике Валу да спаљују синове своје огњем, као жртве паљенице Валу, које им ја нисам ни наложио, ни казао, ни у срцу помислио. Зато, ево, долазе дани, говори Господ, кад се ово место неће више звати Тофет, ни Долина сина Еномовог, него Долина клања. Тада ћу на овом месту уништити наум Јудин и Јерусалима. Пашће од мача пред непријатељима својим, од руке оних који им о глави раде. Даћу лешеве њихове као храну птицама небеским и зверима земаљским. Претворићу тај град у ужас и срамоту. Ко год прође поред њега, чудиће се и ругаће се ранама његовим. Учинићу да једу месо синова својих и месо кћери својих. Свако ће јести месо ближњег свог због невоље и несреће у које ће их довести непријатељи њихови и они који траже главу њихову.’ Потом разбиј крчаг пред очима људи који су дошли с тобом. Затим им реци: ‘Овако говори Господ Саваот: Тако ћу разбити народ овај и град овај као што се разбија крчаг лончарски, који не може да се поправи. У Тофету ће се сахрањивати јер неће више бити места за укоп. Тако ћу поступити са тим местом’, говори Господ, ‘и са становницима његовим. Учинићу овај град Тофетом. Куће јерусалимске и куће царева Јудиних биће нечисте као Тофет и све куће на чијим се крововима кадило свој војсци небеској и приносили наливи другим боговима.’” Кад се Јеремија вратио из Тофета, куда га је Господ био послао да пророкује, стаде у предворје храма Господњег и рече свом народу: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ево, довешћу на град овај и на сва места сву несрећу којом сам им претио јер су укрутили вратове своје и не слушају речи моје.’” Свештеник Пасхор, син Имиров, врховни надзорник у храму Господњем, чуо је Јеремију какве речи пророкује. Пасхор удари пророка Јеремију и стави га у окове код горњих врата Венијаминових, при храму Господњем. Кад сутрадан Пасхор изведе Јеремију из тамнице, рече му Јеремија: „Господ те не зове више Пасхор него ‘ужас свуда’. Јер овако говори Господ: ‘Ево, предајем ужасу тебе и све пријатеље твоје. Они ће пасти од мача непријатеља својих и ти ћеш то видети очима својим. Све Јудејце ћу дати у руке цару вавилонском. Он ће их заробљене одвести у Вавилон и мачем побити. Све богатство овог града, сав трудом стечени иметак, све драгоцености и све благо царева Јудиних даћу у руке непријатеља њихових. Они ће га разграбити, опљачкати и у Вавилон однети. И ти, Пасхоре, и сви твоји укућани отићи ћете у ропство. Ти ћеш доћи у Вавилон, тамо ћеш умрети и тамо ће покопати и тебе и све пријатеље твоје којима си лажи проповедао.’” Господе, ти си ме наговарао и наговорио си ме. Надјачао си ме и савладао си ме. Подсмевају ми се сваки дан, сви ми се ругају. Кад проговорим, морам да вичем, морам да објављујем: „Неправда! Насиље!” Заиста, реч Господња доноси ругање и подсмех сваки дан. Ја рекох: „Нећу мислити на њега и нећу више говорити у име његово.” Али тад би у срцу мом као огањ распламтели, затворен у костима мојим! Уморих се задржавајући га, али не могох више! Чујем многе како говоре: „Ужас свуда! Пријавите га! Хајде да га пријавимо!” Сви с којима сам у миру био вребају да посрнем: „Можда ће се преварити, па ћемо га надвладати и њему се осветити!” Али Господ је са мном као моћан јунак! Посрнуће прогонитељи моји и неће надвладати. Много ће се посрамити јер нису успели. Срамота им је вечна, незаборавна. Господе Саваоте, који праведника испитујеш и видиш му бубреге и срце, учини да видим освету твоју над њима, јер теби сам поверио парницу своју! Певајте Господу! Хвалите Господа! Он избавља душу сиромаху из руку зликоваца! Нека је проклет дан у ком сам се родио! Дан кад ме роди мати моја нека није благословен! Проклет нека је човек који јави оцу мом: „Роди ти се дете мушко!” Тако га обрадова. Том човеку нека буде као градовима које Господ немилице развали. Нека он слуша ујутру јауке, а бојну вику у подне, јер ме не уби у утроби мајчиној, да ми гроб буде мајка моја, да јој утроба остане трудна довека! Зашто из утробе изађох да гледам јад и невољу и да се у срамоти заврше дани моји? Реч коју Господ упути Јеремији кад цар Седекија посла к њему Пасхора, сина Мелхијиног и свештеника Софонију, сина Манасијиног, с поруком: „Хајде упитај Господа за нас јер Навуходоносор, цар вавилонски, хоће да нас нападне. Можда би Господ учинио чудо своје да онај оде од нас.” Јеремија им одговори: „Овако кажите Седекији: ‘Овако говори Господ, Бог Израиљев: Ево, ја ћу повући оружје које је у вашим рукама, којим се борите против цара вавилонског и против Халдејаца, који су вас опколили око зидина, и скупићу га усред тог града. Потом ћу се ја борити против вас руком подигнутом и мишицом снажном, гневом, срџбом и јарошћу великом. Ударићу становнике тог града, људе и стоку страшном кугом, тако да ће помрети. После тога ћу, каже Господ, предати Седекију, цара Јудиног, и слуге његове и народ који преостане у граду после куге, мача и глади у руке Навуходоносора, цара вавилонског, у руке непријатеља њихових и у руке оних који траже душе њихове. Он ће их сасећи оштрицом мача без самилости, без милосрђа и без милости.’ А овом народу реци: ‘Овако говори Господ: Ево, стављам пред вас пут к животу и пут к смрти. Ко остане у овом граду, погинуће од мача, од глади или од куге. А ко изађе и преда се Халдејцима, који су вас опколили, остаће жив и живот ће му бити добит. Јер окренух лице своје од овог града на зло, а не на добро’, говори Господ. ‘Биће предат у руке цара вавилонског и он ће га огњем спалити.’” За дом цара Јудиног чујте реч Господњу. Овако говори Господ: „Свако јутро праведно судите! Избављајте потлаченог из руку насилника да не плане као огањ гнев мој, разгори се да се не угаси, због злоће дела ваших. Ево ме против тебе, који у долини седиш као стена у равници”, говори Господ, „против вас који говорите: ‘Ко ће против нас? Ко ће продрети у станове наше?’ Ја ћу вам платити по плодовима дела ваших”, говори Господ. „У шуми његовој распалићу огањ који ће прождрети све што је у њој.” Овако говори Господ: „Сиђи у дом цара Јудиног и објави тамо ову реч. Кажи: ‘Слушај реч Господњу, царе Јудин који седиш на престолу Давидовом, ти и слуге твоје и народ твој који улазе на ова врата. Овако говори Господ: Чините правицу и правду, избављајте потлаченог из руку насилника. Немојте чинити неправду странцу, сиротици и удовици. Не тлачите их и не проливајте крв невину на овом месту. Ако поступате по речи овој, улазиће цареви на врата овог дома, који седе на престолу Давидовом на колима и на коњима, они, њихове слуге и народ њихов. Ако не послушате речи ове, заклињем се собом’, говори Господ, ‘да ћу тај двор разрушити.’” Овако говори Господ за дом цара Јудиног: „Ти си ми Галад, врх ливански, али ћу те у пустињу претворити, у градове ненастањене. Спремам против тебе затираче, сваког са оружјем његовим. Посећи ће твоје кедре красне и у огањ ће их бацити. Многи варвари ће пролазити поред града овог. Питаће један другог: ‘Зашто Господ ово учини од тог града великог?’ Одговориће им: ‘Зато што су раскинули савез с Господом, Богом својим, клањали се и служили боговима другим.’ Не оплакујте покојника! Не јадикујте за њим! Плачите за оним који одлази, јер се неће никад вратити, нити ће видети отаџбину своју.” Јер овако говори Господ за Јосијиног сина Салума, цара Јудиног, који је владао место оца свога Јосије, који је отишао из овог места: „Неће се никад вратити, него ће умрети у месту куда су га у ропство одвели. Ову земљу неће никад више видети.” Тешко оном који зида кућу своју неправедно и одаје без правице, и који искоришћује ближњег свог без накнаде. Он каже: „Саградићу себи кућу пространу и светле одаје!” Он побија прозоре, кедровином их облаже и у црвено боји. „Да ли ти владаш зато што се кедровином размећеш? Зар није јео и пио отац твој, али је чинио правицу и правду? Зато му је добро било. Бранио је право сиромаха и невољника, зато му је добро било. Зар то не значи мене познавати?”, говори Господ. „Међутим, очи твоје и срце твоје само за добитком иду. Крв невину проливаш, тлачиш и отимаш.” Зато овако говори Господ за Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног: „Неће за њим нарицати: ‘Јао, брате мој!’ или: ‘Јао, сестро!’ Неће за њим нарицати: ‘Јао, господару!’ или: ‘Јао, славо његова!’ Покопаће га као магарца, извући ће га и бацити изван врата јерусалимских. Попни се на Ливан и наричи! Нека се по Васану чује глас твој! Са Аварима наричи, јер су сатрвени сви пријатељи твоји! Говорио сам ти у данима мирним, а ти рече: ‘Нећу да те слушам!’ То је пут твој од младости твоје да не слушаш глас мој. Вихор односи све пастире твоје, у прогонство иду сви пријатељи твоји. Тада ћеш се постидети и посрамити због све злоће своје. Ти на Ливану седиш, на кедровима гнездо свијаш. Како ћеш јечати кад ти муке дођу и болови као у породиље!” „Живота ми мога”, говори Господ, „кад би син цара Јудиног Јоакима Хонија био печатни прстен на десној руци мојој, стргнуо бих га оданде. Предајем те у руке онима који ти о глави раде и у руке оних којих се бојиш, у руке Навуходоносору, цару вавилонском, и у руке Халдејаца. Отераћу тебе и мајку која те је родила у туђу земљу, у којој се нисте родили, и тамо ћете помрети. У земљу за којом сте чезнули да се вратите – нећете се вратити.” Зар је тај човек Хонија посуда разбијена и одбачена? Посуда која се ником не свиђа? Зашто су истерани он и потомци његови и прогнани у земљу коју нису познавали? Земљо! Земљо! Земљо! Чуј реч Господњу! Овако говори Господ: „Запишите за тог човека: ‘Без деце. Није успео у животу. Ником од потомака његових не успева да седне на престо Давидов и да Јудом влада.’” „Тешко пастирима који упропашћују и растурају овце паше моје”, говори Господ. Стога овако говори Господ, Бог Израиљев, против пастира који напасају народ мој: „Ви сте растерали овце моје, разагнали сте их, и не бринете за њих. Сад ја вас кажњавам за злоћу дела ваших”, говори Господ. „Сакупићу остатак оваца својих из свих земаља у које сам их изгнао и вратићу их на паше њихове да се оплођују и умножавају. Подићи ћу им пастире да их напасају, да се оне не боје више, не плаше и не губе”, говори Господ. „Гле, иду дани”, говори Господ, „када ћу подићи Давиду изданак праведни. Он ће бити цар, владаће мудро и чиниће правицу и правду у земљи. У његово време спашће се Јуда и живеће спокојно Израиљ. Зваће га овим именом: Господ, правда наша. Зато, ево, долазе дани кад се неће више говорити: ‘Тако да је жив Господ који је извео из земље египатске’ него: ‘Тако да је жив Господ који је извео и довео потомке дома Израиљевог из земље северне и из свих земаља у које их је био прогнао да бораве у земљи својој.’” Пророцима: Срце је у мени сломљено! Дрхте све кости моје! Сличан сам пијанцу, човеку којим је вино овладало, пред Господом и пред речима његовим светим. Земља је пуна прељубника. Због зла се суши земља. Сагореле су испаше у пустињи. Злочин је тежња њихова. „Чак су зликовци и пророк и свештеник, налазим зло и у храму свом”, говори Господ. „Стога ће им се путеви њихови у клизавицу претворити. У мраку ће посртати и падати. Пустићу на њих несрећу у години у којој их кажњавам”, говори Господ. „И код пророка самаријских безумље сам видео. Пророкују у Валово име и заводе народ мој израиљски. Међутим, и код пророка јерусалимских страхоте видим: прељубу чине, иду путевима лажним, руке злочинцима укрепљују, тако да од злоће не одступају. Сви су они као Содом и становници његови као Гомора.” Стога овако говори Господ Саваот за те пророке: „Ево, нахранићу их пелином и напојићу их жучи, јер од пророка јерусалимских изађе изопаченост по свој земљи.” Овако говори Господ Саваот: „Не слушајте речи пророка који вам пророкују! Они вас обмањују! Говоре вам оно што долази из срца њихових, а не кроз уста Господња. Говоре онима који презиру реч Господњу: ‘Имаћете мир!’ Говоре онима који иду по мислима срца свог: ‘Неће доћи зло на вас!’” Ко је стајао у већу Господњем и видео и чуо реч његову? Ко је прихватио реч његову и послушао? Ево буре Господње! Гнев проваљује као вихор и спушта се на главе зликоваца. Неће се стишати гнев Господњи док не изврши и не испуни намере срца свог. У последње дане јасно ћете то разумети. „Ја нисам послао те пророке, а они трче! Нисам им говорио, а они пророкују! Да су стајали на већу мом, казивали би моје речи народу мом. Одвраћали би га од злог пута њиховог и од злих дела њихових. Зар сам ја Бог близине?”, говори Господ. „Зар из даљине нисам Бог? Може ли се неко у скровиште сакрити а да га ја не видим?”, говори Господ. „Чуо сам шта говоре пророци који лаж пророкују у моје име и говоре: ‘Уснио сам! Уснио сам!’ Докле ће пророци из срца свог пророковати лаж и објављивати превару из срца својих? Мисле да ће својим сновима учинити да народ мој заборави име моје, као што су уз Вала заборавили име моје очеви њихови! Пророк који сања нека приповеда сан свој, а у коме је реч моја нека је истинито објављује. Шта ће плева код пшенице?”, говори Господ. „Није ли пламен реч моја?”, говори Господ, „и као маљ који стену разбија? Ево ме стога против тих пророка”, говори Господ, „који краду један од другог речи моје. Ево ме против тих пророка”, говори Господ, „који млате језицима својим и изреке говоре. Ево ме против пророка који лажи сањају”, говори Господ, „причају их и заводе народ мој лажима својим и хвалисањем својим. Ја их нисам послао нити сам им заповедио. Они ништа неће помоћи том народу”, говори Господ. „Ако те запита народ овај, или пророк, или свештеник говорећи: ‘Шта је бреме Господње?’, тада им реци: ‘Какво бреме? Одбацићу вас!’”, говори Господ. „Ако пророк, свештеник и народ кажу: ‘Ово је бреме Господње’, ја ћу прекорети тог човека и дом његов. Овако нека свако говори ближњем свом и брату свом: ‘Шта је Господ одговорио?’ или ‘Шта је казао Господ?’” Бреме Господње немојте да спомињете јер је бреме свакоме реч његова. Ви изврћете речи Бога живог, Господа Саваота, Бога нашег. Овако реци пророку: „Шта је Господ одговорио?” и „Шта је казао Господ?” Ако говорите „бреме Господње”, зато говори Господ: „Зато што изговарате те речи ‘бреме Господње’, а ја сам поручио да не изговарате ‘бреме Господње’, зато, ево ме, узећу вас и одбацићу вас од лица свога и град који сам дао вама и очевима вашим. Свалићу на вас поругу вечну и срамоту вечну која се неће заборавити.” Господ ми показа и, гле, две котарице смокава стајале су пред храмом Господњим. Вавилонски цар Навуходоносор био је заробио Јоакимовог сина Јехонију, цара Јудиног, великаше јудејске, занатлије и коваче и одвео их у Вавилон. У једној су котарици биле врло добре смокве, какве су ране смокве, а у другој котарици биле су врло рђаве смокве, које се нису могле јести. Господ ми рече: „Јеремија, шта видиш?” Ја одговорих: „Смокве над смоквама. Боље од бољих и најгоре, толико лоше да се не могу јести.” Тада ми дође реч Господња говорећи: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Као на те добре смокве, тако ћу милостиво погледати робље Јудино које сам отерао из овог места у земљу халдејску. Обратићу око своје на њих и опет ћу их довести у ову земљу. Подићи ћу их и нећу их више разарати. Засадићу их и нећу их ишчупати. Даћу им срце да познају да сам ја Господ. Они ће бити мој народ, а ја ћу бити њихов Бог ако се свим срцем мени обрате. А као што су рђаве смокве да се не могу јести’, говори Господ, ‘таквим ћу учинити цара Јудиног Седекију, великаше његове и преостале Јерусалимљане, који су остали у овој земљи, и оне који бораве у земљи египатској. Учинићу их страшилима по свим местима куда их расејем. Послаћу на њих мач, глад и кугу док се не истребе са земље коју сам био дао њима и очевима њиховим.’” Реч која дође Јеремији за сав народ Јудин четврте године Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, а прве године цара вавилонског Навуходоносора. Пророк Јеремија рече целом народу Јудином и становницима јерусалимским говорећи: „Од тринаесте године Амоновог сина Јосије, цара Јудиног, до данас, ове двадесет три године, долазила ми је реч Господња. Ја сам вам стално говорио, али ви нисте слушали. Господ вам је стално слао све слуге своје, пророке, али ви нисте слушали, нити сте пригнули уши своје да бисте чули. Они су вам говорили: ‘Сви се вратите са злог пута свог и од злих дела својих, па ћете остати у земљи коју је Господ дао вама и очевима вашим одувек и заувек. Немојте ићи за другим боговима да им служите и да им се клањате. Немојте ме гневити делима ваших руку, па вам нећу зло учинити. Међутим, ви ме не послушасте’, говори Господ, ‘него сте ме гневили делима руку својих, на своју пропаст.’” Зато овако говори Господ Саваот: „Зато што нисте послушали речи моје, ево, ја ћу послати и довешћу све народе са севера”, говори Господ, „и цара вавилонског Навуходоносора, слугу свога. Довешћу их на ову земљу и на становнике њене и на све околне народе. Уништићу их и учинићу да буду ужас, ругло и пустош вечна. Учинићу да међу њима нестане сваки глас радости, глас весеља, глас жеников, глас невестин, звук жрвња и пламен светиљке. Сва та земља претвориће се у пустош и пустињу и сви ће варвари служити цару вавилонском седамдесет година. Кад се наврши седамдесет година, казнићу цара вавилонског и оне варваре”, говори Господ, „због безакоња њихових и претворићу земљу халдејску у пустош вечну. Довешћу на ту земљу све претње које сам рекао и све што је написано у овој књизи што је пророковао Јеремија за све варваре. Они ће служити многим варварима и моћним царевима. Ја ћу им платити по делима њиховим и по делима руку њихових.” Овако ми рече Господ, Бог Израиљев: „Узми ову чашу вина и гнева мог из моје руке и напој из ње све варваре којима ћу те послати. Нека пију да се тетурају и нека се избезуме због мача који ћу међу њих послати.” Ја узех чашу из руке Господње и напојих из ње све варваре којима ме Господ посла: Јерусалим, градови Јудини, цареви његови и великаши његови нека постану пустош, ругло, подсмех и проклетство, као што су и данас; фараон, цар египатски, слуге његове, великаши његови и сав народ његов, сва мешавина народа, сви цареви земље Уза, сви цареви земље филистејске: Аскалон, Газа, Акарон и остатак од Азота, Едом, Моав и синови Амонови, сви цареви тирски, сви цареви сидонски и цареви острва у мору, Дедан, Тема, Вуз и они острижене косе, сви цареви арабијски, сви цареви мешавине народа који живе у пустињи, сви цареви зимријски, сви цареви еламски, сви цареви мидски, сви цареви северни који су близу или далеко, и један и други, сва царства земаљска која су на земљи. А цар од Сисака пиће после њих. Тада им реци: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Пијте и опијте се! Бљујте! Падните да не устанете пред мачем који ћу пустити међу вас!’ Ако не буду хтели да узму чашу из твоје руке да пију, тада им реци: ‘Овако говори Господ Саваот: Морате да пијете! Јер, ево, пуштам зло на град који се зове мојим именом, а ви да прођете без казне? Нећете остати без казне јер ћу довести мач на све становнике земље’”, говори Господ Саваот. „Ти им пророкуј све ове речи и реци им: ‘Господ грми с висине, грми гласом из боравишта свога светог. Грми изнад поља свог, подвикује као они који грожђе газе. До свих становника земље, до краја земље допире глас. Господ се суди с варварима, суди сваком телу. Зликовце ће мачу предати’, говори Господ. Овако говори Господ Саваот: ‘Ево, несрећа долази од варвара до варвара. Силан се вихор диже с крајева земаљских!’” Побијених Господњих биће у тај дан с краја на крај земље. Они неће бити ожаљени, нити ће се покупити и сахранити. Они ће бити ћубриво за земљу. Јаучите, пастири, и вичите! Ваљајте се у прашини, гоничи стада! Дошли су дани за ваше клање, разбиће вас и пашћете као чаше скупоцене. Нема пастирима уточишта, ни спасења гоничима стада. Разлеже се глас пастира, вапе гоничи стада јер Господ затире пашњаке њихове. Нестају мирни пашњаци од жестоког гнева Господњег. Лавић напушта скровиште своје јер ће опустети земља њихова од жестине затирача и јарости гнева његовог. У почетку царевања Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, дође ова реч од Господа говорећи: „Овако говори Господ: ‘Стани у предворје дома Господњег и говори свим градовима Јудиним који долазе да се поклоне у дому Господњем, све речи које сам ти наложио да им кажеш. Ни реч не изостављај. Можда ће послушати и вратити се сваки са злог пута свог, па ћу се сажалити због несрећа које сам мислио да им наведем због злих дела њихових. Реци им: Овако говори Господ: Ако ме не послушате да ходите по закону мом који сам пред вас ставио, да послушате речи слугу мојих пророка које шаљем стално пред вас, а ви их не послушате, учинићу с домом овим као са Силомом. Учинићу да град овај буде проклетство за све народе на земљи.’” Свештеници, пророци и сав народ слушали су Јеремију како говори речи ове у дому Господњем. Кад Јеремија изговори све што му је Господ наложио да каже целом народу, ухватише га свештеници, пророци и сав народ вичући: „Умрећеш!” Зашто си пророковао у име Господње и говорио: „Овај ће дом бити као Силом и овај ће град опустети, тако да у њему неће нико живети?” И сав се народ скупи у дому Господњем против Јеремије. Кад су то чули великаши Јудини, дођоше из дома царевог и седоше пред нова врата Господња. Тад рекоше свештеници и пророци старешинама и целом народу говорећи: „Овај човек заслужио је смрт јер је пророковао против овог града, као што сте својим ушима чули.” Онда Јеремија рече свим великашима и свем народу говорећи: „Господ ме је послао да објавим против дома овог и против града овог све речи које сте чули. Значи, поправите путеве своје и дела своја и послушајте реч Господа, Бога свог. Он ће се предомислити за несрећу коју вам је наменио. Ево, ја сам у рукама вашим. Учините ми оно што је добро и право у очима вашим. Међутим, знајте: ако ме погубите, свалићете на себе крв невину на град овај и на становнике његове. Заиста ме је Господ послао вама да у уши ваше говорим све речи ове.” Тад рекоше великаши и сав народ свештеницима и пророцима: „Није овај човек заслужио смрт јер нам је говорио у име Господа, Бога нашег.” Потом устадоше неки од старешина земље и рекоше целом збору народа говорећи: „И Михеј Морашћанин је био пророк у време цара Јудиног Језекије. Он је говорио целом народу Јудином: ‘Овако говори Господ Саваот: Сион ће се преорати као њива, град Јерусалим биће гомила камења, а гору дома овог прекриће шума.’ Да ли су га због тога убили Језекија и сав народ Јудин? Зар се није побојао Господа и помолио се Господу? И Господ је одступио од зла које им је био наменио. Ми чинимо велико зло душама нашим!” Тамо је био и Семајин син Урија из Киријат-Јарима, који је пророковао у име Господње. Он је пророковао против града овог и земље ове као што је и Јеремија говорио. Кад су чули цар Јоаким, јунаци његови и великаши његови речи њихове, потражи га цар да га убије. Урија то чу, уплаши се и побеже у Египат. Цар Јоаким посла људе у Египат, Аховоровог сина Елнатана и још њих неколико. Они изведоше Урију из Египта, доведоше га цару Јоакиму, који га погуби мачем и баци тело његово на гробље обичног народа. Међутим, рука Ахикама, сина Сагановог, била је уз Јеремију, тако да га не предадоше у руке народу да га погубе. У почетку царевања Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, дође ова реч Јеремији од Господа говорећи. Овако ми рече Господ: „Начини себи конопце и јарам и стави их себи око врата. Затим то пошаљи цару едомском, цару моавском, цару синова Амонових, цару тирском и цару сидонском, по њиховим посланицима који су дошли у Јерусалим, цару Јудином Седекији. Наложи им да поруче својим господарима: ‘Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: Овако поручите својим господарима: Ја сам створио земљу, људе и животиње на земљи силом својом великом и мишицом својом подигнутом. Ја то дајем коме хоћу. Сада сам дао све те земље у руку цару вавилонском Навуходоносору, слуги свом. Дао сам му и пољске звери да му служе. Сви ће народи служити њему и његовом сину и сину његовог сина док не прође време и земљи његовој. Покориће га велики народи и силни цареви. Који народ или царство не буду хтели да служе вавилонском цару Навуходоносору, одбију да савију врат свој у јарам цара вавилонског, тај ћу народ казнити мачем, глађу, и кугом’, говори Господ, ‘док их не истребим руком његовом. Немојте да слушате пророке своје, врачаре своје, сањаре своје, гатаре своје, ни бајаче своје који вам говоре и поручују да нећете служити цару вавилонском. Они вам лаж пророкују да би вас удаљили од земље ваше, тако да вас истерам да пропаднете. Народ који савије врат свој под јарам цара вавилонског да му служи оставићу да борави у земљи својој’”, говори Господ. Све ове речи пренео сам цару Јудином Седекији говорећи: „Савијте врат свој под јарам цара вавилонског. Служите њему и народу његовом, па ћете остати живи. Зашто да погинете ти и народ твој од мача, глади и куге, као што је Господ запретио народу који не служи цару вавилонском? Немојте да слушате пророке који вам говоре и кажу: ‘Нећете ви служити цару вавилонском!’ Они вам лаж говоре. ‘Нисам их ја послао’, говори Господ, ‘него вам лаж пророкују у моје име тако да вас отерам и пропаднете ви и пророци који вам пророкују.’” И свештеницима и свем народу том сам говорио и поручивао: „Овако говори Господ: ‘Немојте да слушате речи пророка својих који вам говоре: Ево, посуде храма Господњег вратиће се из Вавилона ускоро! Они вам лаж пророкују! Немојте да их слушате. Служите цару вавилонском и живећете! Зашто да се овај град разруши?’” Ако су они заиста пророци и ако је у њима реч Господња, нека моле Господа Саваота да посуде које су остале у храму Господњем, на двору царева Јудиних, и у Јерусалиму, не оду у Вавилон. Овако говори Господ Саваот за стубове, бронзано „море”, подножја и за друге посуде које су преостале у овом граду, које није узео цар вавилонски Навуходоносор кад је одвео у ропство Јоакимовог сина Јехонију, цара Јудиног, из Јерусалима у Вавилон и све великаше јудејске и јерусалимске. Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев, за преостале посуде у храму Господњем, у двору царева Јудиних, и у Јерусалиму: „Однеће се у Вавилон, где ће бити до дана кад ћу их вратити”, говори Господ. „Ја ћу их вратити и поставити на ово место!” Исте године, у почетку царевања цара Јудиног Седекије, четврте године петог месеца, рече ми син Азоров Ананија, пророк из Гаваона, у храму Господњем пред свештеницима и свим народом говорећи: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Сломих јарам цара вавилонског. За две године вратићу на ово место све посуде храма Господњег које је узео цар вавилонски Навуходоносор и однео у Вавилон. Такође, и Јоакимовог сина Јехонију, цара Јудиног, и све робље Јудино које је дошло у Вавилон. Вратићу их на ово место’, говори Господ, ‘јер ћу сломити јарам цара вавилонског.’” Тада пророк Јеремија рече пророку Ананији пред свештеницима и пред свим народом који је стајао у храму Господњем. Пророк Јеремија рече: „Амин. Нека Господ учини тако! Нека Господ испуни твоје речи које си пророковао да врати посуде храма Господњег и све робље из Вавилона на ово место! Међутим, чуј ову реч коју ћу казати теби у уши и у уши целог народа. Пророци који су били пре мене и пре тебе пророковали су од давнина моћним земљама и великим царствима рат, глад и кугу. О пророку који прориче мир сазнаћеш кад се оствари његова пророчка реч да га је Господ послао.” Тада пророк Ананија скиде јарам с врата пророку Јеремији и поломи га. Потом рече Ананија пред свим народом говорећи: „Овако говори Господ: ‘Тако ћу за две године сломити јарам вавилонског цара Навуходоносора с врата свих народа!’” Тада пророк Јеремија оде својим путем. Пошто сломи пророк Ананија јарам с врата пророку Јеремији, дође реч Господња Јеремији говорећи: „Иди и овако кажи Ананији: ‘Овако говори Господ: Ти си сломио јарам дрвени, а начинићу место њега јарам гвоздени.’” Јер овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Гвоздени ћу јарам ставити на врат свим тим варварима да служе цару вавилонском Навуходоносору. Служиће му и све звери пољске које сам му предао.” Потом рече пророк Јеремија пророку Ананији: „Слушај сад, Ананија. Није те Господ послао, а ти си учинио да народ има лажну наду. Зато овако говори Господ: ‘Ево, бришем те са земље! Умрећеш ове године јер си се супротставио Господу.’” И умре пророк Ананија те године, седмог месеца. Ово су речи писма које је послао пророк Јеремија из Јерусалима преосталим старешинама заробљеника, свештеницима, пророцима и свем народу које пресели Навуходоносор из Јерусалима у Вавилон, после одласка из Јерусалима цара Јехоније, царице-мајке, дворана, великаша Јудиних и јерусалимских, ковача и бравара. Он га је послао по Сафановом сину Еласи и Хелкијином сину Гемарији, које је послао цар Јудин Седекија у Вавилон, цару вавилонском Навуходоносору. Писало је: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев, свим изгнаницима које преселих из Јерусалима у Вавилон: ‘Градите куће и настаните се у њима! Садите вртове и једите плодове њихове! Жените се и рађајте синове и кћери! Жените синове своје и удајте кћери своје да и они рађају синове и кћери! Множите се тако и немојте се умањивати! Тежите напретку града у који сам вас преселио! Молите се за њега Господу, јер у његовом миру је и ваш мир!’ Јер овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Немојте да вас заваравају пророци ваши који су међу вама и врачари ваши! Не слушајте снове њихове које они сањају! Они лажно пророкују у моје име, ја их нисам послао’”, говори Господ: „Кад прође у Вавилону седамдесет година, ја ћу вас походити и испунићу добро обећање да ћу вас вратити на ово место. Ја знам своје науме за вас”, говори Господ, „науме мира, а не несреће, да вам дам будућност и наду. Ви ћете ме призивати и долазити, молићете ме и саслушаћу вас. Кад ме потражите, наћи ћете ме, јер ћете ме тражити свим срцем својим. Пустићу да ме нађете”, говори Господ, „и вратићу вас из ропства. Сабраћу вас из свих народа и из свих места у која сам вас изгнао”, говори Господ, „и довешћу вас на место одакле сам вас прогнао.” Ви сте говорили: „Господ нам подиже пророке у Вавилону.” А Господ овако говори за цара који седи на престолу Давидовом и за сав народ који живи у овом граду, за браћу вашу која нису отишла с вама у ропство. Овако говори Господ Саваот: „Ево, ја ћу пустити на њих мач, глад и кугу. Учинићу да они буду као смокве рђаве, које не могу да се једу колико су лоше. Гонићу их мачем, глађу и кугом. Учинићу да буду гроза свим царствима замаљским, проклетство, ругло и подсмех свим варварима где год их отерам. Они не послушаше речи моје”, говори Господ, „кад сам им стално слао пророке, слуге своје, али их не послушасте”, говори Господ. Ви изгнаници, које сам послао из Јерусалима у Вавилон, послушајте реч Господњу! Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев, за Колајиног сина Ахава и за Манасијиног сина Седекију: „Они вам пророкују у моје име – лаж. Ево, ја ћу их предати у руке вавилонском цару Навуходоносору да их на ваше очи побије. Тада ће сви заробљеници Јудини који су у Вавилону говорити клетву: ‘Господ нека ти учини као са Седекијом и Ахавом, које цар вавилонски спали на огњу.’ Они учинише у Израиљу срамоту чинећи прељубу са женама својих ближњих. У моје име су говорили лажне речи које им нисам наложио. Ја то знам и сведок сам томе”, говори Господ. „Семаји из Нелама реци говорећи: Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ти си у своје име послао писма свем народу који је у Јерусалиму и Манасијином сину Софонији, свештенику, и свим свештеницима говорећи: Тебе је Господ поставио на место свештеника Јодаја да пазиш у храму господњем на сваког човека безумног који се издаје за пророка, да га бациш у тамницу у ланцима. Сад, зашто ниси изгрдио Јеремију Анатоћанина, који вама пророкује? Па он нам је послао у Вавилон поруку: Дуго ће још трајати! Градите куће и боравите у њима! Садите вртове и једите плодове из њега!’” Свештеник Софонија прочита писмо Јеремији. Тада дође реч Господња Јеремији говорећи: „Пошаљи свем робљу вест: Овако говори Господ за Семају из Нелама: ‘Семаја вам пророкује, а ја га нисам послао и заварава вас.’ Зато овако говори Господ: ‘Ево, казнићу Семају Неламљанина и потомство његово. Нико његов неће преостати у овом народу и неће доживети срећу коју ћу учинити народу свом’, говори Господ, ‘јер проповеда отпадништво од Бога.’” Реч која дође Јеремији од Господа говорећи: „Овако говори Господ, Бог Израиљев, говорећи: ‘Запиши у књигу све речи које ти говорим. Јер, гле, иду дани’, говори Господ, ‘када ћу променити судбину народа свог Израиља и Јуде’, говори Господ, ‘и довешћу их натраг у земљу коју сам дао очевима њиховим у посед.’” Ово су речи које изговори Господ за Израиљ и за Јуду. Овако каза Господ: „Чујем крик ужаса, страх, а не мир. Питајте и видите да ли мушкарац рађа? Зашто видим сваког мушкарца да се као породиља рукама за бедра држи? Зашто су сва лица изобличена и пребледела? Јао! Велик је овај дан, није таквог било! Време је невоље Јаковљеве, али ће се из ње избавити. Тог дана”, говори Господ Саваот, „сломићу јарам његов с врата твог и покидати ужад на теби. Неће више туђину служити већ ће служити Господу, Богу свом, и Давиду, цару свом, којег ћу им подигнути. Ти се не плаши, Јакове, слуго мој”, говори Господ, „не плаши се, Израиљу! Ево, избавићу те из даљине и потомство твоје из земље ропства њиховог. Јаков ће се вратити спокојно и неће се никога плашити. Јер ја сам с тобом”, говори Господ, „да те спасем. Уништићу све варваре међу које сам те послао. Тебе нећу уништити. Прекорећу те с мером, нећеш без прекора остати.” Овако говори Господ: „Неизлечива је рана твоја, неисцељив је прелом твој. Нико те не брани, нико те не лечи. Заборавише те сви који су те волели, за тебе не питају! Ударих те душмански казном жестоком за безакоња твоја и грехе твоје. Зашто кукаш због ране своје, због неизлечивог бола свог? То ти учиних због мноштва безакоња твојих и бројних грехова твојих. Међутим, сви који те прождиру биће прождрани, сви непријатељи твоји у ропство ће отићи. Који су те пљачкали биће опљачкани, и који су ти отимали биће оплењени. Ја ћу те излечити и ране ћу ти зацелити”, говори Господ. „Звали су те отераном и Сионом за кога нико не пита.” Овако говори Господ: „Ево, променићу судбину шатора Јаковљевих. Смиловаћу се на становнике његове. Град ћу сазидати на рушевинама његовим и двор ће бити на месту свом. Из њих ће одјекивати хвала и глас радосних. Умножићу их и неће се умањивати, узвисићу их и неће их презирати. Као некад, биће синови њихови, збор ће њихов бити учвршћен преда мном, казнићу све угњетаче њихове. Од њих ће бити вођа њихов и излазиће пред њима владар њихов. Пустићу га да ми се приближи, јер ко сме да ми се приближи?”, говори Господ. „Бићете ми народ, а ја ћу вам бити Бог.” Гле, вихор Господњи! Гнев проваљује! Олуја страшна пада на главе зликоваца! Неће се стишати гнев Господњи док не изврши и не испуни науме срца свог. То ћете разумети у последње дане. „У оно време”, говори Господ, „ја ћу бити Бог свим родовима Израиљевим и они ће ми бити народ.” Овако говори Господ: „Нашао је милост у пустињи народ који је умакао мачу.” Из даљине ми објави Господ: „Волим те љубављу вечном, зато ти стално милост чиним. Опет те зидам и бићеш сазидана, девојко Израиљева! Опет ће те бубњеви красити, излазићеш са збором играчким. Опет ћеш винограде садити на брдима самаријским. Они који их саде од њих ће уживати. Доћи ће дан кад ће чувари викати на гори Јефремовој: ‘Устаните! Пођимо на Сион Господу, Богу своме!’” Јер овако говори Господ: „Кличите Јакову радосно! Узвикујте међу главама варвара! Јављајте, славите и говорите: ‘Господ је спасао народ свој, остатак Израиљев!’ Ево, ја их доводим из земље северне. Сакупљам их с крајева земље. Међу њима су слепи, хроми, труднице и породиље. Велико мноштво се овамо враћа. Долазе плачући, ја их тешим и пратим. Водим их крај потока воде, путем правим, да се не спотичу. Ја сам отац Израиљу, и Јефрем је првенац мој.” Чујте, варвари, реч Господњу! Објавите је по острвима далеким! Кажите: „Онај који је Израиљ расејао, сакупиће га и чуваће га као пастир стадо своје!” Јер Господ искупи Јакова, избави га из руку оног који је од њега јачи. Доћи ће и певаће на вису сионском! Радују се даровима Господњим: житу, вину, уљу, јагањцима и теоцима. Душа ће им бити као врт заливен, неће се више жалити. Тада ће се веселити девојка у збору играчком, млади и стари заједно. „Претворићу жалост њихову у радост, развеселићу их после туге њихове. Блажим лојем душе свештеника, а наситићу добрима народ свој”, говори Господ. Овако говори Господ: „Чу се глас у Рами, нарицање и плач горак. Рахиља плаче за децом својом и неће се утешити за децом својом јер њих више нема.” Овако говори Господ: „Заустави плачни глас свој и сузе из очију својих! Биће награђени напори твоји”, говори Господ. „Вратиће се они из земље непријатељске, има наде за потомство твоје”, говори Господ. „Вратиће се синови твоји у земљу своју. Јасно чујем Јефремов вапај: ‘Прекорео си ме и ја примих казну као јуне неукроћено. Обрати ме и вратићу се, јер ти си Господ Бог мој! Одступио сам од тебе али сам се покајао. Кад сам то увидео, ударао сам прса своја. Стидим се и срамим, јер носим срамоту младости своје!’ Зар није Јефрем мој син драги, моје дете мило? Прекоревам га стално, али мислим о њему. Треперим због њега и смиловаћу се над њим”, говори Господ. „Постави путоказ, подигни ознаке. Пази на стазу, на пут којим си ишла. Врати се, девојко Израиљева, врати се у градове своје! Докле ћеш лутати, кћери, одметнице? Господ нешто ново на земљи начини: жена опкољује мужа!” Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Оваква реч ће се говорити у земљи Јудиној и градовима њеним кад променим судбину њихову: Господ нека те благослови, пребивалиште правде, горо света! У њој ће становати Јуда са свим градовима својим, ратари и они који за стадима иду. Ја ћу окрепити душу уморну и наситити сваку душу клонулу.” Тада се пробудих и сладак беше сан мој. „Ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу у дому Израиљевом и у дому Јудином посејати семе човечје и семе животињско. И као што сам гледао да их истребим, развалим, разорим, уништим и да им несрећу свалим, тако ћу пазити да их сазидам и засадим”, говори Господ. У оне дане неће се више говорити: „Оци једоше кисело грожђе, а синовима зуби трну.” Свако ће умрети због сопствене кривице. Оном који буде јео кисело грожђе трнуће зуби. „Ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу склопити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов савез. Не као онај савез какав сам склопио са очевима њиховим кад сам их узео за руку да их изведем из земље египатске. Тај савез они су раскинули, иако сам ја био господар њихов”, говори Господ. „Овакав савез ћу начинити с домом Израиљевим после ових дана”, говори Господ: „Ставићу свој закон у тело њихово и уписаћу га у срце њихово. Ја ћу бити Бог њихов, а они ће бити народ мој. Неће више човек поучавати ближњег говорећи: ‘Упознај Господа’, него ће ме сви познавати, од малог до великог”, говори Господ, „јер ћу им опростити недела њихова и грехе њихове нећу помињати.” Овако говори Господ који даје да сунце сија дању, а да месец и звезде светле ноћу, који узбурка море да хуче таласи његови, име му је Господ Саваот: „Ако се икад поремете преда мном закони њихови”, говори Господ, „онда ће престати и потомство Израиљево да буде довека народ мој!” Овако говори Господ: „Ако се могу измерити небеса горе и истражити темељи земље доле, онда ћу и ја одбацити потомство Израиљево због свега што су учинили. Ево, иду дани”, говори Господ, „кад ће се сазидати град Господњи од куле Ананеилове до врата на углу. Још даље ће се протегнути уже мерачко, до брежуљка Гарива, па ће скренути ка Гоату. Сва долина, мртва тела и пепео, сва поља до потока Кедрона до угла Коњских врата ка истоку биће светиња Господу. Неће се више развалити, ни оборити.” Реч која дође Јеремији од Господа десете године јудејског цара Седекије, која је осамнаеста година Навуходоносорова. Тад је војска вавилонског цара опседала Јерусалим. Пророк Јеремија је био затворен у трему тамнице која је била у двору цара Јудиног. Седекија, цар Јудин, био га је затворио говорећи: „Зашто пророкујеш и говориш: Овако говори Господ: ‘Ево, овај град предаћу у руке цара вавилонског и он ће га освојити. Седекија, цар Јудин, неће умаћи из руку халдејских, него ће сигурно бити предан у руке цара вавилонског. Говориће с њим уста спрам уста и гледаће се очи у очи. Седекију ће одвести у Вавилон и тамо ће остати док га не походим’ говори Господ. ‘Ако се будете борили против Халдејаца, нећете успети.’” Тада рече Јеремија: „Дође ми реч која говори: Ево, Анамеило, син стрица твога, долази да ти каже: ‘Купи моју њиву која је у Анатоту. Ти имаш право по сродству да је купиш.’ По речи Господњој, дође ми Анамеило, син стрица мог, у тамницу и рече ми: ‘Хајде, купи моју њиву која је у Анатоту, у земљи Венијаминовој, јер ти имаш породично првенство да је купиш. Купи је!’ Тада схватих да је то реч Господња. Ја тада купих од Анамеила, сина свог стрица, њиву која је у Анатоту. Измерих му новац – седамдесет сикала сребра. Затим написах уговор, ударих печат, позвах сведоке и измерих новац на ваги. Потом узех уговор о куповини, запечаћен по закону и прописима, и отворен. Куповни уговор сам предао Варуху, сину Нирије, сина Манасије, пред Анамеилом, стричевићем, пред сведоцима који су потписали куповни уговор и пред свим Јудејцима који су седели у тамничком дворишту. Потом заповедих Варуху пред њима и рекох: Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Узми овај уговор, запечаћени куповни уговор, и овај препис и стави их у глинену посуду да се дуго чувају.’ Јер овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Још ће се у овој земљи куповати куће, њиве и виногради!’ Потом дадох куповни уговор Варуху, сину Ниријевом, помолих се Господу и рекох: ‘Ах, Господе, Господе! Ево, ти си створио небо и земљу силом својом великом и мишицом својом уздигнутом. Теби ништа тешко није! Чиниш милост хиљадама, а грехе отаца стављаш у недра синова њихових после њих. Боже велики и силни којем је име Господ Саваот! Ти си велики у намерама својим и диван у делима својим. Очи твоје гледају на све путеве људске да даш сваком према путевима његовим и према плоду дела његових. Ти си чинио знамења и чудеса у земљи египатској, у Израиљу и међу свим људима до данас. Стекао си име какво је и данас. Ти си извео народ свој израиљски из земље египатске знамењима, чудесима, руком крепком, мишицом уздигнутом и страхотама великим. Затим си им дао земљу ову за коју си се заклео очевима њиховим да ћеш им је дати, земљу где теку млеко и мед! Међутим, кад су ушли у њу и запосели је, нису слушали глас твој, нити су по закону твом ишли. Ништа не учинише од онога што си им заповедио. Зато си на њих навео сва ова зла. Ево, опкопи приђоше граду да га заузму. На град су се сручили мач, глад и куга, тако да ће се предати у руке Халдејцима, који на њега наваљују. Све што си наговестио видиш да је дошло. А ти ми, Господе, Господе, говориш: Купи ту њиву новцем и позови сведоке, а град се предаје у руке Халдејцима!’” Тада дође реч Господња Јеремији говорећи: „Ево, ја сам Господ, Бог сваког тела! Зар ми је нешто немогуће?” Зато овако говори Господ: „Ево, предаћу тај град у руке Халдејцима и у руке цара вавилонског Навуходоносора, да га заузме. Ући ће у овај град Халдејци, који га опседају, и запалиће огњем овај град. Спалиће и куће на чијим су крововима палили тамјан Валу и приносили наливе туђим боговима и тако ме гневили. Јер синови Израиљеви и синови Јудини чинише од младости своје зло пред очима мојим. Заиста су ме синови Израиљеви гневили делима руку својих”, говори Господ. „Тај град ме је гневио и срдио од дана кад га сазидах, па до данас. Уклонићу га испред лица свога због све злоће коју су синови Израиљеви и синови Јудини чинили, па ме гневили. Цареви њихови, кнезови њихови, свештеници њихови, пророци њихови, Јудејци и Јерусалимљани окренуше ми леђа, а не лице. Трудио сам се стално да их поучим, али ме не послушаше, нити примише наук мој. Они поставише гадости у храм који се именом мојим зове да га оскрнаве. Подигли су Валу узвишења у Долини сина Еномовог да би приводили синове своје и кћери своје Молоху. То им нисам заповедио, нити ми је на ум пало да такве гадости чине и да Јуду на грех наводе. Али, ипак”, овако говори Господ, Бог Израиљев, „тај град, за који говорите да ће пасти од мача, глади и куге у руке цару вавилонском, ево, ја ћу их сабрати из свих земаља у које сам их прогнао у гневу свом, љутини својој и јарости својој, и довешћу их на место ово да мирно бораве. Биће ми народ, и ја ћу им бити Бог. Даћу им једно срце и један пут да би ме се бојали у све дане за добро њихово и синова после њих. Склопићу с њима савез вечан. Никад се нећу одвратити од њих и увек ћу им добро чинити. Усадићу им у срце страх свој тако да никад не одступе од мене. Радоваћу се кад им будем добро чинио. Засадићу их чврсто на земљи овој свим срцем својим и свом душом својом.” Овако говори Господ: „Као што сам навео на народ овај сву несрећу ову, тако ћу на њих довести сва добра која сам им обећао. Куповаће се њиве у земљи овој, за коју ви кажете: ‘Пустош је, нема у њој ни људи ни стоке. Зато је предата у руке Халдејаца!’ Њиве ће се за новац куповати, писаће се и печатиће се куповни уговори, позиваће се сведоци у земљи Венијаминовој и околини Јерусалима, у градовима Јудиним, по градовима планинским, по градовима у равници, по градовима јужним, јер ћу прекинути ропство њихово”, говори Господ. Реч Господња дође Јеремији по други пут док је био затворен у тамничком трему говорећи: „Овако говори Господ који ствара, обликује и одржава – Господ му је име: ‘Зови ме и одазваћу ти се и казаћу ти велике и недокучиве тајне, које не знаш. Овако говори Господ, Бог Израиљев, о кућама овог града, о палатама царева Јудиних које су срушене опкопима и мачем и о онима који долазе да се боре с Халдејцима. Напуњене су куће њиховим мртвим телима које побих у љутини својој и у јарости својој. Окренуо сам лице своје од града овог због злоће његове. Ево, ја ћу га исцелити, оздравити и залечити и дати му обиље мира и истине. Изменићу судбину Јуде и судбину Израиља и поставићу их као раније. Очистићу их од сваког безакоња њиховог којим су грешили против мене и опростићу им сва злодела која су скривили кад су се од мене одметнули. Биће ми мило име, хвала и слава пред свим варварима на земљи. Они ће чути за сва добра која сам учинио. Дивиће се и чудиће се због свих добара и сваког мира које сам учинио.’” Овако говори Господ: „На овом месту за које ви говорите: ‘Пустош је, нема у њој ни људи ни стоке’, у градовима јудејским и по улицама јерусалимским опустошеним, по којима нема људи, становника и стоке, опет ће се орити глас радости, глас весеља, глас женика и глас невесте, глас оних који ће клицати: ‘Хвалите Господа Саваота, добар је Господ, вечна је милост његова’, и оних који ће носити приносе у храму Господњем. Вратићу робље ове земље као што је било раније”, говори Господ. Овако говори Господ Саваот: „На овом месту пустом, где нема људи и стоке, и у свим градовима његовим опет ће бити пашњака за пастире да напасају стада своја. По градовима планинским, по градовима у равници, по градовима јужним, у земљи Венијаминовој, у околини Јерусалима и по градовима Јудиним опет ће пролазити овце испод руку бројачевих”, говори Господ. „Ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу испунити добро обећање које сам дао дому Израиљевом и дому Јудином. У те дане и у то време учинићу да изникне Давиду изданак праведан, који ће чинити суд и правду на земљи. У те дане спашће се Јуда, а Јерусалим ће бити спокојан. Град ће се звати Господ – правда наша.” Јер овако говори Господ: „Никада Давиду неће нестати потомак који би седео на престолу дома Израиљевог. Ни свештеницима ни левитима неће нестати потомак који ће преда мном приносити жртву паљеницу, палити принос и припремати жртву довека.” Потом дође реч Господња Јеремији, говорећи: „Овако говори Господ: ‘Ако можете да раскинете савез мој за дан и савез мој за ноћ тако да не буде више дана и ноћи на време, онда ће се раскинути савез мој са слугом мојим Давидом, да нема више сина који ће царевати на престолу његовом и левите и свештенике који ми служе. Као што се не може избројати војска небеска, ни измерити песак морски, тако ћу умножити потомство слуге свога Давида и левите који му служе.’” Потом дође реч Господња Јеремији говорећи: „Зар ниси видео шта рече народ овај говорећи: ‘Господ је одбацио оба племена која је изабрао’? Они презиру народ мој и сматрају их варварима.” Овако говори Господ: „Ако нисам створио савез са даном и ноћи и законе небу и земљи, онда нисам задржао ни потомке Јакова и слуге свога Давида, као да нећу узети потомке њихове да владају потомством Авраамовим, Исаковим и Јаковљевим. Преокренућу судбину њихову и смиловаћу се на њих.” Реч коју Господ упути Јеремији кад Навуходоносор, цар вавилонски, сва војска његова, сва царства земаљска под његовом влашћу и сви народи навалише на Јерусалим и на све градове његове. Овако рече Господ, Бог Израиљев: „Иди, разговарај са Седекијом, царем Јудиним, и реци му: Овако говори Господ: ‘Ево, предаћу град овај у руке цару вавилонском и он ће га огњем спалити. Ни ти нећеш умаћи његовој руци. Бићеш ухваћен и предаће те у његове руке. Гледаћеш се очи у очи с царем вавилонским, уста његова говориће са устима твојим и одвешће те у Вавилон.’ Међутим, чуј реч Господњу Седекија, царе Јудин. Овако ти говори Господ: Нећеш од мача погинути. Умрећеш у миру. Као што су кадили очеве твоје, пређашње цареве, који су били пре тебе, тако ће окадити и тебе. Нарицаће за тобом: ‘Јао, господару!’ Ја ти рекох”, рече Господ. Пророк Јеремија пренесе све ове речи Седекији, цару Јудином у Јерусалиму. Тада је војска цара вавилонског нападала Јерусалим и све градове Јудине који су преостали: Лахис и Азику, који су били утврђени међу градовима Јудиним. Реч која дође Јеремији од Господа кад је цар Седекија склопио савез са свим народом у Јерусалиму да ослободи робове, да свако ослободи свог роба и робињу своју, Јеврејина и Јеврејку. Тако нико не би имао више Јеврејина, брата свога, као роба. Сви великаши и сав народ који уђе у савез пристадоше да ослободе роба свога и робињу своју да више не робују. Пристадоше и ослободише их. Потом се предомислише и почеше узимати робове и робиње које су били ослободили и натераше их да им буду робови и робиње. Тада Господ упути реч Јеремији говорећи: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Ја сам склопио савез са очевима вашим у дан кад сам их извео из земље египатске, из дома ропскога и рекао: Кад се наврши седма година, нека свако отпусти брата свог, Јеврејина, који ти се продао. Служио је шест година, отпусти га од себе. Међутим, очеви ваши ме не послушаше и не пригнуше уво своје. Ви сте се били оградили од тога. Учинили сте оно што је право у очима мојим кад сте објавили слободу сваки своме ближњем. Преда мном сте склопили савез у храму који се именом мојим зове. Затим се окренусте и оскрнависте име моје. Опет сте узели сваки свога слугу и своју робињу које сте били пустили и натерали их да вам поново робују.’ Зато овако говори Господ: ‘Ви ме не послушасте да дате слободу сваки брату своме и ближњем свом. Ево, ја против вас’, говори Господ, ‘дајем слободу мачу, куги и глади. Учинићу вас страшилом за сва царства земаљска. С људима који су раскинули савез са мном, који не испунише речи савеза који преда мном учинише, поступићу као с јунетом које располовише и између половина прођоше. Великаше Јудине и великаше јерусалимске, дворане, свештенике и сав народ земље који прођоше између половина јунећих предаћу у руке непријатеља њихових и у руке оних који траже душе њихове. Мртва тела њихова биће храна птицама небеским и зверима земаљским. А Седекију, цара Јудиног, и великаше његове предаћу у руке непријатељима њиховим, у руке оних који траже душе њихове, у руке цара вавилонског које су се од вас биле повукле. Ево’, говори Господ, ‘ја ћу им заповедити да се врате на град овај. Навалиће на њега, освојиће га и огњем ће га спалити. Градове Јудине претворићу у пустош ненастањену.’” Реч која дође Јеремији од Господа у дане Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, говорећи: „Иди дому синова Рихавових и говори с њима. Доведи их у храм Господњи у неку одају и дај им да пију вина.” Тада узех Јазанију, сина Јеремије, сина Ховасијина, браћу његову, све синове и сав дом синова Рихавових. Доведох их у храм Господњи, у одају синова Анана, сина Игдалијиног, човека Божјег, која је до просторија кнежевских, над одајом ратара Масије, сина Салумовог. Потом ставих пред синове дома Рихавовог крчаге пуне вина и чаше, па им рекох: „Пијте вина!” Тада они одговорише: „Ми не пијемо вино јер нам је Јонадав син Рихавов, отац наш, забранио, рекавши: ‘Немојте пити вино ни ви, ни синови ваши довека. И куће не зидајте, нити семена сејте, не садите виноград, нити га поседујте, него живите у шаторима да бисте дуго живели у земљи у којој сте дошљаци.’ Ми послушасмо глас оца свога Јонадава, сина Рихавовог, у свему што нам је заповедио. Не пијемо вино никада, ни ми, ни жене наше, ни синови наши, ни кћери наше. Не градимо куће да у њима живимо, немамо винограде, ни њиве, ни засаде. Станујемо у шаторима и слушамо и чинимо све што нам је заповедио отац наш Јонадав. Кад је дошао цар вавилонски Навуходоносор у ову земљу, рекосмо: ‘Хајде да идемо у Јерусалим пре војске халдејске и пре војске сирске!’ Тако живимо у Јерусалиму.” Потом дође реч Господња Јеремији говорећи: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Иди и реци Јудејцима и Јерусалимљанима: Зар нећете да примите наук и да слушате речи моје?’”, говори Господ. „Испуњују се речи Рихавовог сина Јонадава, који је забранио синовима својим да пију вина. Они не пију вина до данас, него слушају заповест оца свога. А ја сам вам стално говорио, али ме ви нисте слушали. Слао сам вам стално све слуге своје, пророке и говорио: ‘Вратите се сваки са злог пута свог! Поправите дела своја и не трчите за другим боговима да им служите, па ћете остати у земљи коју сам дао вама и очевима вашим.’ Међутим, ви не пригнусте уво своје, нити ме послушасте. Синови Рихавовог сина Јонадава држе се заповести коју им је дао отац њихов, а народ овај не слуша мене!” Зато овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ево, пустићу на Јуду и на све Јерусалимљане све оне невоље којима сам им претио! Ја сам им говорио, а они ме не послушаше, звао сам их, али се не одазваше!” Тада дому Рихавовом Јеремија рече: „Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Зато што сте слушали заповести оца свога Јонадава, слушали све наредбе његове и чинили све што вам је он заповедио, зато’, говори Господ Саваот, Бог Израиљев, ‘неће никад нестати Рихавовом сину Јонадаву човек који ће преда мном довека стајати.’” Четврте године цара Јудиног Јоакима, сина Јосијиног, дође ова реч од Господа Јеремији говорећи: „Узми свитак и напиши у њему све речи које сам ти рекао за Израиљ и Јуду и за све варваре од дана кад сам почео да ти говорим, од дана Јосијиних, до данас. Можда ће чути дом Јудин за сву несрећу коју сам наумио да сручим на њих, па ће се вратити свако са свог злог пута. Тада бих им опростио безакоње и грех њихов.” Тада Јеремија дозва Ниријевог сина Варуха и Варух написа на свитку из уста Јеремијиних све речи које му Господ беше објавио. Потом Јеремија наложи Варуху говорећи: „Мени није дозвољено, па не могу да идем у храм Господњи. Пођи ти и у дан поста прочитај са свитка речи Господње које си преко мојих уста записао свим Јудејцима који су дошли из градова својих. Можда ће вапаји њихови стићи до Господа и можда ће се одвратити свако са свог пута злог. Велики су гнев и срџба којим Господ прети народу овом.” Ниријев син Варух учини све што му је пророк Јеремија наложио и прочита са свитка речи Господње у храму Господњем. У петој години Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног, деветог месеца, прогласи се пост пред Господом за сав народ из Јерусалима и свем народу који је дошао из градова Јудиних у Јерусалим. Варух прочита целом народу са свитка речи Јеремијине у храму Господњем, у одаји Сафановог сина Гемарије писара, у горњем предворју, код Нових врата храма Господњег. Кад чу Михеј, син Гемарије, сина Сафановог, све речи Господње са свитка, он сиђе у дом царев у писареву одају и, гле, ту су седели сви великаши: писар Елисама, Семајин син Делаја, Ахворов син Елнатан, Сафанов син Гемарија и сви поглавари. Тада им Михеј саопшти све речи које је чуо кад је Варух читао свитак народу. Онда великаши послаше Варуху Јудија, сина Натаније, сина Селемије, сина Хусијева, и поручише по њему: „Узми у руку свитак с ког си читао народу и дођи.” Варух, син Ниријев, узе свитак у руке и дође к њима. Они му рекоше: „Седи и читај да чујемо.” Варух им прочита. Кад они чуше све речи, уплашише се сви и рекоше Варуху: „Морамо да кажемо цару све ове речи.” Затим запиташе Варуха говорећи: „Кажи нам како си написао све ове речи из уста његових?” Варух им одговори: „Он ми је устима говорио све те речи, а ја сам записивао на свитку црнилом.” Тада великаши рекоше Варуху: „Иди, сакријте се и ти и Јеремија, да нико не зна где сте!” Потом одоше цару у дворско предворје и казаше цару све оне речи. Свитак су оставили у одају писара Елисаме. Цар посла Јудија да донесе свитак. Овај га донесе из одаје писара Елисаме. Јудија поче читати да чује цар и да чују сви великаши који су стајали око цара. Цар је седео у зимском двору, деветог месеца, а пред њим је био жар на решеткама. Кад Јудије прочита три-четири листа, цар их исече писарским ножем и бацаше на жар на решетки све док не изгоре цео свитак на жару на решетки. Ни цар ни слуге његове које су чуле све оне речи не уплашише се и не раздераше одећу. Иако су Елнатан, Делаја и Гемарија молили цара да не спаљује свитак, он их не послуша. Цар нареди Јерамеилу, сину царевом, Сераји, сину Азриловом и Селемији, сину Авдиловом, да ухвате писара Варуха и пророка Јеремију. Међутим, њих Господ сакри. Пошто је цар спалио свитак с речима које је записао Варух из уста Јеремијиних, дође реч Господња Јеремији, говорећи: „Узми други свитак и напиши на њему све пређашње речи које су биле написане на свитку који је цар Јудин Јоаким спалио. А против цара Јудиног Јоакима кажи: Овако говори Господ: ‘Ти си спалио онај свитак говорећи: Зашто си на њему написао и рекао да ће доћи цар вавилонски који ће опустошити земљу ову и истребити људе и стоку?’” Зато овако говори Господ за цара Јудиног Јоакима: „Он неће имати потомка да седи на престолу Давидовом, а његово мртво тело биће бачено на припеку дању и на мрак ноћу. Казнићу њега, потомке његове и слуге његове због безакоња њихових. Пустићу на њих, на све становнике Јерусалима и на све Јудејце све несреће којима сам им претио, али они не послушаше.” Тада Јеремија узе други свитак и даде га писару Варуху, сину Ниријевом. Овај записа на њему из уста Јеремијиних све речи које су биле на оном свитку који спали цар Јудин Јоаким огњем. Још је дописано много речи онаквих. Потом се зацари Јосијин син Седекија место Јоакимовог сина Хонија. Њега је у земљи Јудиној поставио цар вавилонски Навуходоносор. Међутим, ни он, ни слуге његове, ни народ земаљски нису слушали речи Господње које је преносио Јеремија. Цар Седекија посла сина Селемијиног Јеухала и Масијиног сина Сефонију, свештеника, пророку Јеремији, па му рекоше: „Помоли се за нас Господу, Богу нашем.” Тада је Јеремија ишао међу народ, јер га још нису били бацили у тамницу. Војска фараонова је била изашла из Египта и Халдејци, који су опседали Јерусалим, чуше то и отидоше од Јерусалима. Тада дође реч Господња Јеремији говорећи: „Овако говори Господ, Бог Израиљев: ‘Кажите цару Јудином, који вас је послао к мени, да ме питате. Ево, војска фараонова која вам је пошла у помоћ вратиће се у земљу своју, у Египат. Халдејци ће опет доћи, опколиће овај град, заузеће га и спалиће га огњем.’ Овако говори Господ: ‘Не заносите се помишљајући: Отићи ће од нас Халдејци, јер неће отићи. Чак и да побијете сву војску халдејску која се бори против вас, и кад би остало само неколико рањеника, и они би устали из шатора свог и спалили овај град огњем.’” Кад се пред војском египатском повуче војска халдејска од Јерусалима, изађе Јеремија из Јерусалима да иде у земљу Венијаминову, да с родбином подели имовину. Међутим, кад стиже до врата Венијаминових, ту је био заповедник страже Јереја, син Селемије, сина Ананијевог. Он ухвати пророка Јеремију и рече: „Ти хоћеш да пребегнеш Халдејцима!” Јеремија одговори: „Није истина, не желим да пребегнем Халдејцима!” Јереја не хтеде да га слуша. Ухвати Јеремију и одведе га великашима. Великаши се разгневише на Јеремију, истукоше га и ставише у тамницу у кућу писара Јонатана, јер су од ње били начинили тамницу. Јеремија уђе у јаму за воду и дуго остаде онде. Потом посла цар Седекија да га изваде. Насамо, у двору свом, цар га упита говорећи: „Има ли речи од Господа?” Јеремија рече: „Има!” Потом настави: „Бићеш предан у руке цару вавилонском!” Затим рече Јеремија цару Седекији: „Шта сам скривио теби, слугама твојим или том народу, па ме бацисте у тамницу? Где су ваши пророци који вам пророкују и говоре: ‘Неће доћи цар вавилонски на вас и на ову земљу?’ Сада, хајде, послушај ме, господару мој, царе! Услиши молбу моју! Немој ме враћати у кућу писара Јонатана да не умрем онде!” Тада цар Седекија нареди да одведу Јеремију у тамничко двориште и да му дају сваког дана по хлеб из пекарске улице, док има хлеба у граду. Тако је Јеремија седео у дворишту тамничком. Матанов син Сефатија, Пасхоров син Годемија и Малхијин син Пасхор чули су речи које је говорио Јеремија свем народу рекавши: „Овако говори Господ: ‘Ко остане у овом граду, погинуће од мача, глади и куге. Међутим, ко се преда Халдејцима, остаће жив. Живот ће му остати као плен, и живеће.’ Овако говори Господ: ‘Овај град биће предат у руке војсци цара вавилонског, тако да ће га заузети.’” Тада великаши рекоше цару: „Овај човек треба да се погуби. Он слаби руке ратника који су остали у граду и руке целог народа кад им такве речи говори. Тај човек не жели добро овом народу, него зло.” Цар Седекија рече: „Ето, он је у вашим рукама. Цар не може да вам се супротставља.” Тада ухватише Јеремију и бацише га у јаму Амелеховог сина Малхије, која је била у тамничком дворишту. Јеремију спустише конопцима. У јами није било воде, него глиб, тако да Јеремија упаде у глиб. Кад чу Етиопљанин Авдемелех, дворанин, који је био у царевом двору, да су Јеремију бацили у јаму, а цар је седео на Венијаминовим вратима, изађе Авдемелех из двора царевог и рече цару говорећи: „Царе, господару мој! Зло чине ти људи у свему што учинише пророку Јеремији кад га бацише у јаму. И тамо где је био, умро би од глади јер у граду нема више хлеба.” Тада цар заповеди Етиопљанину Авдемелеху говорећи: „Узми у своје руке одавде тридесет људи и извуци из јаме пророка Јеремију док није умро.” Онда Авдемелех узе под своју власт људе и уђе у двор царев пред ризницу. Он узе оданде изношену одећу и старе крпе, па их спусти конопцима Јеремији у јаму. Тада рече Етиопљанин Авдемелех Јеремији: „Подметни под пазух ову изношену одећу и крпе испод конопца.” Јеремија тако уради. Онда конопцима извукоше Јеремију из јаме. Отад је Јеремија био у дворишту тамничком. Потом цар Седекија посла по пророка Јеремију. Доведоше га и њему на трећи улаз у храм Господњи. Цар рече Јеремији: „Питао бих те нешто, али немој ништа да затајиш.” Јеремија рече Седекији: „Ако ти кажем, нећеш ли ме погубити? Ако те саветујем, нећеш ме послушати!” Тада се цар Седекија закле Јеремији насамо говорећи: „Тако да је жив Господ који нам је ову душу дао, нећу те погубити, нити ћу те предати у руке оних људи који траже душу твоју.” Онда Јеремија рече Седекији: „Овако говори Господ, Бог Саваот, Бог Израиљев: ‘Ако одеш пред великаше цара вавилонског, остаће жива душа твоја. Град овај неће огњем спалити и живећете и ти и дом твој. Ако не одеш пред великаше цара вавилонског, овај ће град пасти у руке Халдејаца. Они ће га огњем спалити, а ти се нећеш извући из руку њихових.’” Цар Седекија рече Јеремији: „Ја се бојим Јудејаца који су пребегли Халдејцима да ме не предају у руке њихове, па да ми се ругају.” Јеремија рече: „Неће те предати. Послушај глас Господњи који сам ти пренео, па ће ти добро бити и живот ћеш сачувати. Ако не изађеш, ево речи које ми објави Господ: ‘Ево, све жене које су остале у двору цара Јудиног одвешће великашима цара вавилонског и оне ће рећи: Преварише те и победише те "мирни" пријатељи твоји. Ноге ти у глиб упадоше, а они се повукоше! Све жене твоје и сву децу твоју одвешће Халдејцима, а и ти сам нећеш се извући из руку њихових. Пашћеш у руке цара вавилонског и овај град биће огњем спаљен.’” Тада рече Седекија Јеремији: „Нико нека не сазна ове речи, па нећеш умрети. Ако великаши сазнају да сам разговарао с тобом, па ти дођу и кажу: ‘Реци нам шта си говорио цару. Немој да кријеш од нас, па те нећемо погубити. Шта је цар теби говорио?’ Ти им кажи: ‘Ја сам молио цара да ме не враћа у кућу Јонатанову да не бих тамо умро.’” Потом дођоше сви великаши Јеремији, па га запиткиваху, а он им одговори све оне речи које му цар заповеди. Тада га оставише јер ништа нису сазнали. Тако остаде Јеремија у тамничком дворишту до дана кад је Јерусалим био освојен. Он је био тамо кад је Јерусалим био освојен. Девете године цара Јудиног Седекије, десетог месеца, дође цар вавилонски Навуходоносор са свом војском својом под Јерусалим и поче га опседати. Једанаесте године Седекијине, четвртог месеца, деветог дана у месецу, провалише у град. Уђоше сви великаши цара вавилонског и стадоше код Средњих врата: Нергал-саресер, Самгарневон, Сарсехим, управник двора, Нергал-саресер, старешина лекара, и сви други великаши цара вавилонског. Кад их видеше цар Јудин Седекија и сви војници, побегоше ноћу кроз врата између два зида. Изађоше кроз врт царев путем према долини. Халдејска војска их је гонила и стигла је Седекију у пољу јерихонском. Ухватише га и доведоше га у Ривлу, која је у земљи хаматској, пред цара вавилонског Навуходоносора да му суди. Цар вавилонски нареди у Ривли да се закољу синови Седекијини пред његовим очима. Све угледне људе Јудине покла цар вавилонски. Седекији ископа очи, свеза га двоструким ланцем и одведе га у Вавилон. Двор царев и куће народа спалише огњем Халдејци, а зидине јерусалимске раскопаше. Остатак народа у граду који преоста, и оне који су се предали и остали народ, прогна у Вавилон заповедник телесне страже Невузардан. Заповедник телесне страже Невузардан остави у земљи Јудиној неке најсиромашније, који ништа нису имали, и даде им винограде и њиве. Цар вавилонски Навуходоносор заповеди заповеднику телесне страже Невузардану за Јеремију говорећи: „Узми га, нека га пазе очи твоје, не чини му зла, него му испуни оно што ти каже.” Тада заповедник телесне страже Невузардан, старешина на двору Невусазван, начелник лекарски Нергал-саресер, и сви великаши цара вавилонског послаше и изведоше Јеремију из дворишта тамничког. Предадоше га Годолији, сину Ахикама, сина Сафанова, да га одведе кући. Тако он остаде међу народом. Док је Јеремија био затворен у тамничком дворишту, дође му реч Господња говорећи: „Иди и реци Етиопљанину Авдемелеху говорећи: Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ево, учинићу да се обистине речи моје против града овог, и то зле, а не добре. Десиће се пред тобом у тај дан. Међутим, тебе ћу избавити’, говори Господ, ‘и нећеш бити предат у руке људи пред којима дрхтиш. Избавићу те сигурно и нећеш пасти од мача, добићеш живот свој као плен јер си се у мене уздао’”, говори Господ. Реч која дође Јеремији од Господа кад га је заповедник телесне страже Невузардан пустио из Раме. Одвојио га је кад је био у ланцима окован међу свим заробљеницима јерусалимским и јудејским које су водили у Вавилон. Заповедник телесне страже узе Јеремију и рече: „Господ, Бог твој, запретио је несрећом месту овом. Извршио је и испунио оно што је запретио. Грешили сте Господу, нисте слушали глас његов и зато се она реч испуни. Ево, сада скидам окове с руку твојих. Ако желиш да пођеш са мном у Вавилон, пођи! Ја ћу се за тебе бринути. Ако не желиш да пођеш са мном у Вавилон, немој! Погледај, сва земља је пред тобом! Иди тамо где ти је добро и право!” И док овај не пође: „Иди Годолији, сину Ахикама, сина Сафановог, којег је цар вавилонски поставио над градовима Јудиним. Остани код њега међу народом или иди куда желиш!” Заповедник телесне страже даде му хране и дар, па га отпусти. Тако дође Јеремија Годолији, сину Ахикамовом, у Миспу и остаде с њим међу народом који је остао у земљи. Чуше војни заповедници и људи њихови који су остали у пољу да је цар вавилонски поставио Ахикамовог сина Годолију над земљом и да му је поверио људе, жене, децу и сиромахе у земљи који нису били одведени у Вавилон. Зато дођоше Годолији у Миспу Нетанијин син Исмаило, синови Каријини Јоанан и Јонатан, син Тануметов Сераја, синови Јофије Нетофаћанина, Језанија, син неког Махаћанина, они и људи њихови. Њима се закле Годолија, син Ахикама, сина Сафановог, говорећи: „Не бојте се да служите Халдејцима! Останите у земљи, закуните се и служите цару вавилонском, и биће вам добро! Ево, ја ћу остати у Миспи да дочекујем Халдејце који к нама долазе. Ви правите вино, воће и уље и стављајте их у посуде своје. Останите у градовима које држите!” Потом сви Јудејци који су били међу Моавцима, синовима Амоновим, Едомцима, и по свим земљама чуше да је цар вавилонски оставио преостале у Јудеји и поставио над њима Годолију, сина Ахикама, сина Сафановог. Тада се вратише сви Јудејци из свих места у које су их изгнали и дођоше у земљу Јудину Годолији у Миспу и скупише вина и воћа веома много. Потом син Каријин Јоанан и све војне старешине које су биле у земљи дођоше Годолији у Миспу. Они му рекоше: „Да ли знаш да је Валис, цар синова Амонових, послао Нетанијиног сина Исмаила да те убије?” Међутим, не поверова им Ахикамов син Годолија. Тада син Каријин Јоанан рече насамо Годолији у Миспи говорећи: „Идем да убијем Нетанијиног сина Исмаила. Нико неће сазнати. Зашто да он тебе убије и да се опет распрше сви Јудејци који су се око тебе скупили и да пропадне остатак Јудин?” Међутим, Ахикамов син Годолија рече Каријином сину Јоанану: „Немој то да чиниш јер није истина то што говориш за Исмаила.” У седмом месецу дође Исмаило, син Нетаније, сина Елисаминог, из царског рода, великаши цареви и десет људи с њим пред Ахикамовог сина Годолију у Миспу. Ту у Миспи јели су с њим. Потом устаде Исмаило син Нетанијин са десет људи који су били с њим и убише мачем Годолију, сина Ахикама, сина Сафановог. Убише оног којег постави над земљом цар вавилонски. Такође, и све Јудејце који су били с њим, Годолијом, у Миспи и халдејске војнике који се ту нађоше поби Исмаило. Сутрадан, после убиства Годолије, док још за то нико није знао, дођоше људи из Сихема, из Силома и из Самарије, осамдесет људи обријане браде, раздеране одеће и испараних по телу, носећи у рукама принос и тамјан да их принесу у храм Господњи. Тада им син Нетанијин Исмаило изађе у сусрет из Миспе. Ишао је и плакао. Кад су се сусрели, рече им: „Дођите пред Ахикамовог сина Годолију!” Међутим, кад су ови стигли насред града, Нетанијин син Исмаило и његови људи поклаше их и бацише у јаму. Међу њима се нађе десет људи који рекоше Исмаилу: „Немој да нас побијеш јер имамо закопане у пољу залихе пшенице, јечма, уља и меда.” Тада он одустаде од тога да побије њих и браћу њихову. Јама у коју је Исмаило побацао тела људи које је побио уз Годолију била је она коју је начинио цар Аса због цара Израиљевог Васе. Син Нетанијин Исмаило напуни је побијеним људима. Потом Исмаило одведе сав преостали народ који је био у Миспи, кћери цареве и сав остатак народа које је заповедник телесне страже Невузардан поверио Ахикамовом сину Годолији. Син Нетанијин Исмаило поведе их да пређу к синовима Амоновим. Кад су Каријин син Јоанан и све војводе које су биле с њим чули за све злочине које је починио Нетанијин син Исмаило, узеше све људе и пођоше да нападну Нетанијиног сина Исмаила. Нађоше га код велике воде крај Гаваона. Сав народ који је био код Исмаила обрадова се кад виде Нетанијиног сина Јоанана и све војводе које су биле с њим. Сав народ који је Исмаило заробио у Миспи окрете се и приђоше Каријином сину Јоанану. Нетанијин син Исмаило побеже са осам људи од Јоанана и отиде к синовима Амоновим. Тада Каријин син Јоанан и све војводе које су биле с њим узеше сав остатак народа који повратише од Нетанијиног сина Исмаила, који их је, кад је убио Ахикамовог сина Годолију, био одвео из Миспе, војнике, жене, децу и дворане, и одведоше их из Гаваона. Они пођоше и зауставише се у Химамовој гостионици код Витлејема да би наставили за Египат, далеко од Халдејаца. Бојали су се јер је Нетанијин син Исмаило убио Ахикамовог сина Годолију, којег је поставио над земљом цар вавилонски. Потом дођоше све војводе, Каријин син Јоанан, Осајин син Језанија и сав народ, мало и велико. Они рекоше пророку Јеремији: „Послушај нашу молбу и помоли се за нас Господу, Богу своме, за сав овај остатак, јер нас је мало остало од мноштва, као што и сам видиш. Нека нам Господ, Бог твој, покаже пут којим ћемо ићи шта да радимо.” Пророк Јеремија им рече: „Саслушао сам. Ево, помолићу се Господу, Богу вашем, као што рекосте. Казаћу вам све шта вам Господ одговори. Ни реч вам нећу затајити.” Они рекоше Јеремији: „Господ нека буде истинит и поуздан сведок против нас ако не поступимо сасвим по речима које нам Господ, Бог твој, буде објавио. Био добар или лош глас Господа, Бога нашег, којем те шаљемо, послушаћемо, да би нам било добро кад слушамо глас Господа, Бога свога.” После десет дана дође Јеремији реч Господња. Тада он позва Каријиног сина Јоанана и све војводе које су биле с њим и сав народ, мало и велико. Он им рече: „Овако говори Господ, Бог Израиљев, којем сте ме послали да излијем пред њега молбу вашу: ‘Ако останете у земљи овој, подићи ћу вас и нећу вас разорити. Посадићу вас и нећу вас истребити. Жао ми је због зла које сам вам нанео. Не бојте се цара вавилонског, којег се бојите! Не плашите се њега’, говори Господ, ‘јер ја сам с вама да вас спасем и избавим из руку његових. Умилостивићу га да се смилује на вас и да вам дозволи да у земљи својој живите.’ Ако кажете: ‘Нећемо да останемо у овој земљи’, и не послушате глас Господа, Бога свог, и кажете: ‘Не, ићи ћемо у земљу египатску да не гледамо рат, не слушамо трубу бојну и не будемо жељни хлеба, да се тамо населимо’, онда чујте реч Господњу, Јудини остаци. Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ако ви управите лице своје да идете у Египат да се тамо населите, стићи ће вас мач кога се бојите у земљи египатској. Глад које се плашите, пратиће вас у Египту и тамо ћете помрети. Сви људи који су управили лице своје да иду у Египат и да се населе тамо изгинуће од мача, глади и куге. Ниједан неће утећи ни умаћи од несреће коју ћу на њих пустити.’ Јер овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Као што се гнев мој и срџба моја излила на становнике Јерусалима, тако ће се излити гнев мој на вас ако у Египат одете. Бићете проклетство, гађење, гроза и ругање, а нећете више видети место ово.’ Господ говори остатку Јуде: ‘Не идите у Египат!’ Ја сам данас сведок против вас. Ви варате душе своје. Послали сте ме Господу, Богу своме, и рекли сте: ‘Помоли се за нас Господу, Богу нашем, и како каже Господ, Бог наш, јави нам и ми ћемо тако учинити.’ Кад сам вам данас јавио, нећете да послушате глас Господа, Бога свога, који ме вама посла. Сад знајте да ћете изгинути од мача, глади и куге на месту на које хоћете да идете и да се тамо настаните.” Кад је Јеремија целом народу изговорио све речи Господа, Бога њиховог, све речи које им је наложио Господ Бог њихов, тада Осајин син Азарија, Каријин син Јоанан, и сви они охоли људи рекоше Јеремији: „Ти лажеш то што говориш! Није те Господ, Бог наш, послао да нам кажеш: ‘Не идите у Египат да се тамо настаните.’ Ниријев син Варух је тебе наговорио да нас предаш у руке Халдејцима да нас погубе или да нас одведу у ропство у Вавилон.” Тако Каријин син Јоанан, сви војни заповедници и сав народ не послушаше глас Господњи да остану у земљи Јудиној. Каријин син Јоанан и сви војни заповедници поведоше преостале Јудејце који су се вратили од варвара, где су били прогнани, да би живели у земљи Јудиној: људе, жене, децу, кћери цареве и све душе које је оставио заповедник телесне страже Невузардан с Годолијом, сином Ахикама, сина Сафановог, и пророка Јеремију и Ниријевог сина Варуха. Они отидоше у земљу египатску, не послушавши глас Господњи, и дођоше у Тафнес. У Тафнесу дође реч Господња Јеремији говорећи: „Узми у руке велико камење и замалтериши га у под на улазу у двор фараонов у Тафнесу пред очима Јудејаца. Тада им реци: Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: ‘Ево, ја шаљем и доводим цара вавилонског Навуходоносора, слугу свога. Он ће поставити престо свој на камење ово које сам прекрио и над њим ће поставити застор. Он ће доћи и удариће земљу египатску: Ко је за смрт – у смрт! Ко је за ропство – у ропство! Ко је за мач – под мач! Спалићу огњем храмове богова египатских. Очистиће се земља египатска као што пастир истреса огртач свој. Онда ће он мирно отићи. Он ће изломити стубове у Храму сунца у земљи египатској и спалиће огњем храмове богова египатских.’” Реч која дође Јеремији за све Јудејце који су боравили у земљи египатској, који су живели у Магдалу, Тафнесу, Нову и у области Патроса, која говори: Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ви сте видели све несреће које свалих на Јерусалим и на све градове Јудине. Ево, данас су пусти и нико у њима не живи. То је због зла њиховог којег су чинили да би ме гневили док су ишли да каде и да служе туђим боговима, које нису познавали ни они, ни ви, ни очеви ваши. Слао сам вам све слуге своје стално, пророке да вам говоре: ‘Не чините те гадости које мрзим!’ Међутим, они не послушаше, нити пригнуше уво своје да се одврате од злоће своје и да не каде туђим боговима. Зато се излише јарост моја и гнев мој и распламсаше се по градовима Јудиним и по улицама јерусалимским, па постадоше развалине и пустош, као што су данас.” Сад, овако говори Господ, Бог Саваот, Бог Израиљев: „Зашто сами сваљујете на себе тако велику несрећу? Истребљујете из Јудеје људе, жене, децу и одојчад, тако да нико не остане. Ви ме гневите делима руку својих, кадите туђим боговима у земљи египатској, у коју сте дошли да се населите. Тако се истребљујете и постајете клетва и ругло код свих варвара на земљи. Јесте ли заборавили зла отаца својих, зла царева јудејских, зла великаша ваших, зла своја и зла жена својих почињена у земљи Јудиној и по улицама јерусалимским? До данас се нису понизили, не боје се и не иду по закону мом и заповестима мојим које сам ставио пред лице ваше и пред лице отаца ваших.” Зато овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ево, окрећем лице своје вама на зло, да затрем све Јудејце. Узећу остатак Јудин који је пошао у земљу египатску да се ту настани. Сви ће изгинути у земљи египатској. Пашће од мача, умираће од глади, изгинуће сви, мало и велико. Помреће од мача, од глади и биће клетва, гроза, проклетство и поруга. Казнићу све који се настане у земљи египатској, као што сам казнио Јерусалим мачем, глађу и кугом. Ниједан од Јудиног остатка који је дошао у земљу египатску да се тамо настани неће утећи ни умаћи да се врати у земљу Јудину, за којом им душа чезне, да се ту населе. Неће се вратити, осим бегунаца.” Тада одговорише Јеремији сви мушкарци који су знали да им жене каде туђим боговима, све жене које су тамо стајале у великом броју и сав народ који је живео у земљи египатској и у Патросу, говорећи: „Речи које си нам казао у име Господње нећемо да слушамо! Урадићемо све оно што је изашло из наших уста: кадићемо царици небеској, приносићемо наливе, као што смо чинили ми, очеви наши, цареви наши, великаши наши по градовима Јудиним и по улицама јерусалимским. Тада смо имали хлеба у изобиљу, било нам је добро и зло не видесмо. Откако смо престали да кадимо царици небеској и да приносимо наливе, оскудевамо у свему и гинемо од мача и од глади. Кад кадимо царици небеској и приносимо јој наливе, зар смо без знања својих мужева пекли колаче с њеним ликом и приносили наливе?” Тада Јеремија рече свем народу, мушкарцима, женама и свима који су му говорили, говорећи: „Зар није Господа погодио тамјан којим сте кадили по градовима Јудиним и по улицама јерусалимским ви, очеви ваши, цареви ваши, великаши ваши и народ земаљски? Није ли га то погодило у срце? Господ није могао да поднесе злодела ваша и гадости које сте чинили. Зато је земља ваша постала пустош, гроза и проклетство. Нико у њој не станује до дана данашњег. Зато што сте палили тамјан, грешили Господу, нисте слушали глас Господњи, нисте ишли по закону његовом, заповестима његовим и сведочанству његовом, снашло вас је ово зло које данас видите.” Затим рече Јеремија свем народу и свим женама: „Чујте реч Господњу сви Јудејци који сте у земљи египатској. Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев, говорећи: ‘Ви и жене ваше што рекосте устима својим, извршисте рукама својим, говорећи: Испунићемо завете своје! Заветовали смо се да кадимо царици небеској и да јој наливе приносимо! Ви испунисте и одржасте завет свој! Зато чујте реч Господњу сви Јудејци који боравите у земљи египатској: Ево, ја се заклињем великим именом својим’, говори Господ, ‘да име моје не узима у уста ниједан Јудејац у земљи египатској и да не каже: Тако да је жив Господ, Господ! Ево, пазим на њих због зла, а не због добра. Сви Јудејци који су у земљи египатској изгинуће од мача и од глади, до последњег. Мало њих ће избећи мач и вратиће се из земље египатске у земљу Јудину. Сав остатак Јудин који је отишао у земљу египатску да се настани схватиће чија се реч испунила, моја или њихова. Ово нек вам буде знак’, говори Господ, ‘да ћу вас казнити на овом месту, да бисте знали да ће се испунити на вама претња моја.’ Овако говори Господ: ‘Ево, предаћу фараона Хофру, цара египатског, у руке непријатељима његовим и у руке оних који траже главу његову, као што сам цара Јудиног Седекију предао у руке цару вавилонском Навуходоносору, непријатељу његовом, који је тражио главу његову.’” Реч коју пророк Јеремија саопшти Ниријевом сину Варуху док је овај писао на свитак речи ове из уста Јеремијиних четврте године Јосијиног сина Јоакима: „Овако говори Господ, Бог Израиљев, за тебе Варуше: ‘Рекао си: Тешко мени! Господ ми додаје бол на моју несрећу! Изнемогох уздишући и спокој немам! Реци му овако: Овако говори Господ: Оно што сам саградио порушићу, а оно што сам засадио, искоренићу по свој тој земљи. Ти крупно тражиш за себе! Немој да тражиш јер, ево, пустићу несрећу на свако тело’, говори Господ. ‘Теби ћу као плен поклонити живот твој, у свако место у које одеш.’” Реч Господња која дође пророку Јеремији за варваре: о Египту, против војске фараона Нехаона, цара египатског, која је била код реке Еуфрата, код Харкемиса. Цар вавилонски Навуходоносор порази је четврте године Јосијиног сина Јоакима, цара Јудиног. „Припремите штитове и оклопе, пођите у бој! Упрегните коње! На кола, возачи! Поставите се под шлемовима, наоштрите копља, навуците оклопе! Шта видим? Они поплашени узмичу! Јунаци њихови поражени, беже без обзира! ‘Ужас је свуда!’, говори Господ. Ни најбржи не умаче, ни најјачи не утече! На северу, на обали Еуфрата, посрћу и падају. Ко се то као Нил уздиже? Вода му као река хучи! То се Египат као Нил уздиже, воде му као реке набујаше. Он говори: ‘Подићи ћу се, преплавићу земљу, уништићу градове и становнике њихове!’ Коњи, напред! Кола, навалите! Изађите, ратници, Хуси, Фуди, штитом заштићени, и Лудејци, који луком стрељају! Ово је дан Господњи, Господа Саваота, дан освете, да се освети непријатељима својим. Мач ће их прождрети, наситиће се и напиће се крви њихове. То је жртва Господња, Господа Саваота, у земљи северној, на реци Еуфрату. Попни се на Галад, узми балсам, девојко, кћери египатска! Узалуд лекови многи, нећеш се исцелити! Народи чуше за срамоту твоју, пуна је земља вапаја твојих. Јунак се о јунака спотиче, обојица заједно падају.” Реч коју изговори Господ пророку Јеремији кад је цар вавилонски Навуходоносор дошао да затре земљу египатску: „Јавите Египту, објавите Мигдалу, огласите у Мемфису и Тафнесу! Реците: ‘Поставите се и спремите се! Већ мач прождире око тебе!’ Зашто падоше јунаци твоји? Не могу да стоје, Господ их обара. Он учини да многи посрнуше, пада човек на ближњега свога. Они говоре: ‘Устани! Вратимо се народу свом и постојбини својој испред мача насилничког!’ Вичу фараону, цару египатском: ‘Прошло ти је време!’ ‘Живота ми мога’, говори цар, којем је име Господ Саваот, ‘као Тавор међу горама и као Кармил на мору, тако ће он доћи. Спреми завежљај изгнанички, становнице, кћери египатска! Мемфис ће опустети, биће похаран и ненастањен. Египат је као лепа јуница, али иде, иде на њу обад са севера. И плаћеници његови су усред њега као јунци угојени, али се и они окренуше, беже заједно, не опстају. Дође време пропасти њихове, дође дан казне. Глас његов као змија иде, као војска долази. Секирама наваљују, као да дрва секу. Посећи ће шуму’, говори Господ, ‘иако је непроходна. Више их је него скакаваца, броја им нема. Осрамоћена је ћерка египатска, предана је у руке народу северном.’” Говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ево, ја ћу казнити Амонца у Теби, фараона, Египат, богове његове, цареве његове, фараона, и оне који се у њега уздају. Предаћу их онима који им о глави раде, у руке цара вавилонског Навуходоносора и у руке слугу његових. Касније ће бити насељен као и пре”, говори Господ. „Ти се не бој, слуго мој Јакове, не плаши се, Израиљу! Ево, спашћу те из даљине, потомство твоје из земље ропства. Јаков ће се вратити, спокојан биће, нико га плашити неће. Ти се не бој, слуго мој Јакове”, говори Господ, „јер ја сам с тобом! Уништићу све варваре међу које те прогнах. Тебе нећу истребити, с мером ћу те казнити, јер не могу да те оставим сасвим без казне.” Реч Господња која дође пророку Јеремији за Филистејце пре него што је фараон освојио Газу. Овако говори Господ: „Ево, вода са севера долази, као поток бујни. Преплавиће земљу и све што је на њој, градове и становнике њихове. Људи вапе и ридају, сви становници земље. Топот копита жребаца њихових, тутњава коња, шкрипа точкова. Очеви синове не чувају, јер су им руке клонуле.” То је дан да се истребе сви Филистејци, да се униште Тир и Сидон и помоћници њихови. Господ ће истребити Филистејце и остатак на Кафтору. Гази је обријана глава, разорен је Аскалон и остатак долине његове. Докле ћете се подрезивати? Јао, мачу Господњи, кад ћеш се смирити? Врати се у корице своје, стани и ту остани! Али како да се смири кад њим Господ заповеда? Управио га је на Аскалон и приморје, тамо га је уперио. Овако за Моава говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Тешко Невону, јер ће се опустошити! Киријатајим ће се посрамити и биће освојен! Тврђава је постиђена и разорена! Нема више славе моавске! У Есевону му пропаст кују: ‘Хајде да га истребимо из народа!’ И ти, Мадмене, опустећеш, за тобом мач иде! Чује се јаук из Оронајима, пустошење и сатирање велико: ‘Моав је смрвљен!’, чује се јаук младежи његове. Уз брдо Луит успињу се плачући. При силажењу у Оронајим непријатељи чују јаук због пропасти: ‘Бежите, спасавајте животе своје, будите као грм у пустињи!’ Због тога што си се уздао у дела своја и благо своје, бићеш и ти освојен. Хемос у ропство иде, заједно са свештеницима и великашима својим. Доћи ће затирач у сваки град, неће се спасти ниједан град. Долина ће пропасти, висораван ће се опустошити, као што је Господ рекао. Ставите Моаву надгробни споменик јер је он уништен. Пустаре су градови његови, нико не живи у њима. Нек је проклет онај који немарно обавља дело Господње! Нека је проклет онај који не окрвави мач свој! Моав је од младости покоран био, на винском талогу почивао. Није се из бачве у бачву претакао, нити је у ропство ишао. Зато му је остао укус његов, а мирис се није променио. Зато, ево, долазе дани”, говори Господ, „и ја ћу му бачваре послати који ће га претакати, испразнити бачве његове и поцепати мешине његове. Тада ће се осрамотити Моав због Хемоса, као што се дом Израиљев осрамотио на Ветиљу својим гадостима. Како можете да кажете: ‘Јунаци смо ми и убојни ратници!’ Затирач Моавов наваљује на њега. Цвет младости његове на клање силази”, говори цар чије је име Господ Саваот. Близу је пропаст Моавова, хита несрећа његова. Жалите га сви суседи његови и сви који сте чули име његово! Реците: „Како се сломи палица чврста, жезал славни?” Сиђи са славе своје и седи у прах сасушени, кћери девонска! Затирач Моава наваљује на тебе и разара утврђења твоја. Стани на пут и посматрај, становнице Ароита! Питај бегунце и избеглице! Кажи: „Шта се догоди?” Моав се постиде јер се разби. Ридајте и јаучите! Јавите у Арнон да је Моав опустошен! Суд стиже на земљу равну, на Олон, на Јасу, на Мифат, на Девон, на Невон, на Вет-Девлатајим, на Киријатајим, на Вет-Гаиул, на Вет-Меон, на Кериот, на Восору и на све градове земље моавске, удаљене и који су близу. „Одваљен је рог Моаву и мишица се његова сломи”, говори Господ. Опијте га, јер се на Господа подигао. Нека се ваља Моав у бљувотини својој и нека служи за подсмех. Зар није теби Израиљ служио за подсмех? Јесу ли га међу лоповима нашли, па одмахујеш кад о њему говориш? Напустите градове, живите у пећинама, становници моавски! Будите као голубица која се у пустари гнезди, на улазу у клисуру! Чули смо за охолост Моава, за гордост његову веома велику, понос, разметање и надутост његову. „Знам ја обест његову”, говори Господ, „лаж су речи његове, лаж су дела његова.” Зато јаучем за Моавом, наричем за свим Моавцима, жалим за онима у Кир-Ересу. Више него за Јазиром, плакаћу за тобом, лозо сивамска. Простирале су се вреже твоје преко мора, до Јазирског мора. Насилник се бацио на истину твоју и борбу твоју. Ишчезоше радост и весеље с поља роднога, земље моавске! У кацама вина нестаде, гњечиоци неће гњечити више и узвици винара нису радосни. До Елеале допиру крици Есевона. Гласно јаучу од Јасе до Сигора, Оронајима и Еглат-Шелишије. Воде од Јасе до Сигора, Орнајима и Еглат-Шелишије. Воде Нимрима нестају. „Завршићу с Моавом”, говори Господ, „да на узвишице не иде и не кади боговима својим. Зато ми за Моавом као свирала пишти срце моје. Као фрула пишти срце моје за људима из Кир-Ереса, јер им пропаде имовина њихова коју су стекли. Обријана је свака глава, подрезана је свака брада. Руке изрезане, око бокова кострет. На свим крововима моавским и трговима њиховим само је плач јер сам Моав разбио као крчаг који нико неће”, говори Господ. Ридајте! Како је сатрвен! Како срамно Моав побеже! Моав постаде подсмех и гроза свим суседима. Овако говори Господ: „Ево, долетеће као орао и рашириће над Моавом крила своја. Заузети су градови, освојене су тврђаве. У тај дан биће срца јунака моавских као срце жене кад се порађа. Нестаће Моав из народа јер на Господа устаде, Страх, јама и замка око тебе је, становниче моавски”, говори Господ. „Ко из страха побегне, у јаму ће пасти. Ко из јаме изађе, у замку ће се ухватити. То ћу свалити на Моав у години казне његове”, говори Господ. „У сени есевонској зауставише се они који су од силе бежали. Огањ излази из Есевона и пламен из дома сионског. Опрљиће слепоочнице Моаву и теме синовима бунтовничких. Тешко теби, Моаве! Пропао си, народе Хемосов! Синове твоје заробише, а кћери твоје у ропство одведоше! Напослетку, променићу судбину Моавову”, говори Господ. Довде је суд Моаву. За синове Амонове. Овако говори Господ: „Зар Израиљ нема синова? Зар нема наследника? Зашто је Малхом наследио земљу Гадову? Зашто се народ његов насели у градовима његовим? Зато, ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу учинити да се заоре бојни покличи у Рави синова Амонових. Она ће бити гомила развалина, а села њена огњем спаљена. Израиљ ће владати над онима који су њим завладали”, говори Господ. „Ридај, Есевоне, јер је Гај опустошен! Вичите, кћери равске! Припашите кострет око себе, наричите и тамо-амо трчите с посекотинама! Махом у ропство иде, заједно са свештеницима његовим и великашима његовим. Што се хвалиш долином својом, долином наводњеном, кћери одметнице? Уздаш се у богатство своје и говориш: ‘Ко ће ударити на мене?’ Ево, свалићу на тебе страх свуда око тебе”, говори Господ Саваот. „Разбежаћете се сви, нико бегунце скупити неће. Касније ћу променити судбину синова Амонових”, говори Господ. За Едом овако говори Господ Саваот: „Зар нема више мудрости у Теману? Зар мудри савет немају? Зар је нестала мудрост њихова? Бежите, леђа обрните! Сакријте се дубоко, становници Дедана! Пустићу на Исава несрећу његову у време казне његове. Ако ти берачи дођу, ни пабирка ти оставити неће. Ако лопови дођу ноћу, односе шта желе. Оголићу Исава, открићу му скровишта да не може да се сакрије. Пропаде потомство његово, браће и суседа нема. Остави сирочад своју, ја ћу их прехранити. Нека се удовице твоје у мене уздају.” Овако говори Господ: „Ево, они који не треба да пију из чаше морају да је искапе. Зар ти да останеш без казне? Нећеш остати некажњен, ти ћеш је испити! Собом се заклињем”, говори Господ, „да ће Восора бити пустош, ругло, срамота и проклетство, а градови њени развалине вечне.” Чух вест од Господа, а гласник је варварима послат: „Скупите се! Пођите на њега! Устајте за бој! Ево, учинићу те малим међу варварима и презреним међу људима. Страх који уливаш завео је охолост срца твога. Живиш у пукотинама стена и држиш се планина високих. Да начиниш себи гнездо високо као орао, и оданде ћу те сурвати”, говори Господ. „Едом ће пустиња постати. Ко год кроз њега прође, чудиће се и подсмеваће се због свих рана његових. Као кад су се затрли Содом и Гомора и околина њихова”, говори Господ, „тако неће више тамо нико живети, неће бити сина човечјег. Гле, као лав он излази из грмља јорданског на одмориште сигурно. Изненада ћу га прогнати и поставити изабраника свога. Ко је као ја? Ко ми заповеда? Који пастир ће опстати пред лицем мојим?” Зато чујте одлуку Господњу коју је за Едом наумио, и мисли за становнике Темана: „Њих ће одвући најситнија јагњад, згрозиће се над њима пашњак њихов. Од праска пада њиховог затрешће се земља и чуће се до Црвеног мора вапај њихов. Гле, као орао он се диже и лебди, над Восором шири крила своја. Биће у тај дан срце јунака едомских као срце жене која се порађа.” За Дамаск: „Збунише се Емат и Арфад кад зле гласе чуше. Немирни су као море које не може да се смири. Клонуо је Дамаск, окренуо се да бежи. Дрхти од страха и бола као жена која се порађа. Како је напуштен град славан, тврђава радости моје? Зато ће попадати младићи његови по трговима његовим. Изгинуће сви ратници у дан онај”, говори Господ Саваот. „Распалићу огањ на зидовима Дамаска, прогутаће дворове Вен-Ададове!” За Кидар и за царства асорска, које је победио Навуходоносор, цар вавилонски, овако говори Господ: „Устаните, на Кидар пођите, затрите све синове источне! Нека им се узму шатори њихови, стада њихова, покривачи њихови, све посуде њихове! Нека им се одведу камиле њихове, нека около на њих страшно вичу: ‘Бежите! Што брже идите! Дубоко се сакријте, становници Асора’, говори Господ, ‘јер је Навуходоносор, цар вавилонски, против вас одлуку донео и против вас наум смислио! Устајте! Пођите на народ варварски, који је безбрижан и мирно живи’, говори Господ, ‘без врата и без пречага. Биће вам плен камиле њихове, запленићете стада многа! Расејаћу их на све стране, оне који косу шишају. Довешћу пропаст на њих одасвуд’, говори Господ. ‘Асор ће бити станиште паса дивљих, пустиња вечита. Нико се тамо населити неће, нити ће син човечји тамо боравити.’” Реч Господња која дође пророку Јеремији за Елам, на почетку царевања Седекије, цара јудејског говорећи: Овако говори Господ Саваот: „Ево, сломићу лук Еламу, основ снаге његове. Довешћу на Елам четири ветра са четири краја небеса. Расејаћу их тим ветровима, тако да неће бити варвара међу којима неће бити прогнаника еламских. Дрхтаће Еламци пред непријатељима својим и пред онима који им о глави раде. Пустићу на њих несрећу, жестину гнева свога”, говори Господ. „Пустићу на њих мач док их не истребим. Поставићу у Еламу престо свој, истребићу цара и великаше оданде”, говори Господ. „Напослетку, вратићу робље еламско”, говори Господ. Реч коју објави Господ против Вавилона и земље халдејске преко пророка Јеремије: „Објавите варварима! Разгласите, немојте да тајите, и реците: ‘Паде Вавилон! Вал је посрамљен! Разби се Меродах! Посрамљени су кипови његови, разбише се идоли његови! Подиже се против њега народ са севера, који ће му земљу опустошити. Нико више неће у њој живети, и људи и стока побећи ће и отићи!’” „У оне дане и у оно време”, говори Господ, „вратиће се синови Израиљеви и синови Јудини заједно. Ићи ће плачући и тражиће Господа, Бога свога. Питаће за пут за Сион, и тамо ће управљати лице своје: ‘Дођите, прионите уз Господа савезом вечним и незаборавним!’ Народ мој је био стадо изгубљено. Заведоше га пастири његови, па по брдима лута. Ишли су с брда на брдо, заборавише торове своје. Прождире их ко их нађе, а говорили су непријатељи њихови: ‘Нисмо ми криви! Згрешили су Господу, стану правде, Господу, надању отаца својих!’ Бежите из Вавилона! Изађите из земље халдејске! Будите као овнови пред стадом! Ево, подићи ћу и довешћу на Вавилон мноштво варвара великих из земље северне. Сврстаће се против њега и биће освојен. Стреле њихове су као у доброг јунака, не враћају се празне. Халдеја ће бити оплењена, наситиће се они који је пљачкају”, говори Господ. „Радујте се и ликујте, ви, пљачкаши наследства мога! Поскакујте као јунци на паши, ржите као ждрепци! Постиђена је веома мајка ваша, посрамљена је родитељка ваша. Ево, биће последња међу варварима, пустиња, земља сува, пустара.” Неће се у њој живети због гнева Господњег, него ће сва опустети. Ко год прође поред Вавилона, згражаваће се и подсмеваће се због свих рана његових. Опколите Вавилон, сви који лук затежете! Гађајте га, не штедите стреле јер је Господу згрешио! Вичите на њега са свих страна! Он руке спушта, стубови му се руше, бедеми се разваљују! Господ му се осветио! Осветите му се! Како је он чинио, тако му учините! Истребите у Вавилону сејача и оног који српом сече у дане жетве! Пред мачем насилниковим нека се сваки врати народу своме, нека сваки бежи у земљу своју! Израиљ је стадо распарено, лавови га разгонише. Прво га прождире цар асирски, а онда му Навуходоносор, цар вавилонски, кости поломи. Зато овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Ево, казнићу цара вавилонског и земљу његову као што сам казнио цара асирског. Вратићу Израиљ на пашњак његов, да пасе по Кармилу и по Васану. На Гори Јефремовој и по Галаду наситиће се душа његова. У оне дане и у оно време”, говори Господ, „тражиће грех Израиљев, али га неће бити, и преступ Јудин, али га неће наћи. Опростио сам онима које сам сачувао. Пођи на земљу мератајимску! Пођи на њу и на становнике фекадске! Уништи их и истреби!”, говори Господ. „Изврши све што сам ти заповедио!” Убојна је вика у земљи, разарање велико. Ех, како је разбијен и смрвљен маљ целе земље! Како је Вавилон постао страшило међу варварима! „Замку сам ти поставио, Вавилоне, и ти се, не видевши, ухвати. Затечен си и ухваћен јер си с Господом заратио!” Господ отвори оружарницу своју и извади оружје гнева свога. Предстоји дело Господа, Господа Саваота, у земљи халдејској. Пођите на њу са свих страна, отворите житнице њене, сложите снопове њене! Уништите је, да ништа не остане! Потаманите сву јунад њену, нека на клање сиђу! Тешко њима, дошао је дан њихов, време казне њихове! Чује се вика бегунаца који побегоше из земље вавилонске да јаве Сиону освету Господа, Бога нашег, и освету храма његовог. Позовите мноштво на Вавилон! Сви који затежете лук опседните га унаоколо да ниједан не побегне! Платите му по делима његовим! Како је он чинио, тако му учините! Супротставио се Господу, свецу Израиљевом. „Зато ће младићи његови пасти по улицама његовим, и сви ће војници његови изгинути у онај дан”, говори Господ. „Ево мене против тебе, охоли” говори Господ Саваот – „јер дође дан твој, време да те казним. Охоли ће се спотаћи и пасти и неће бити никога да га подигне. Распалићу огањ у градовима његовим и спалићу сву околину његову.” Овако говори Господ Саваот: „Насиље се врши над синовима Израиљевим и синовима Јудиним. Они који су их заробили држе их и неће да их пусте.” Силан је избавитељ њихов, име му је Господ Саваот. Он заступа ствар њихову. Мир ће донети земљи, а панику становницима вавилонским. „Мач на Халдејце”, говори Господ, „на становнике вавилонске, на великаше њихове и на мудраце њихове. Мач на варалице њихове, нека полуде! Мач на ратнике њихове, нека се престраве! Мач на коње њихове, кочије њихове, и на сву гомилу посред њих! Као жене постаће. Мач на благо њихово, нека се разграби! Нека дође суша на воде њихове и нека пресахну! То је земља кипова, и залудеше их кипови њихови. Зато ће се тамо настанити рисови и пси дивљи и сове ће тамо становати. Довека ће ненастањена бити, ненасељена од колена до колена.” Кад је Бог разорио Содом и Гомору и градове околне, рекао је да тамо нико не станује, и син човечји да не борави тамо. Ево, долази народ са севера, народ велики и цареви многи, подижу се с крајева земаљских. Лук и копље носиће, сурови су и немилосрдни. Глас им хучи као море, на коњима јашу. Спремни су за бој као један, против тебе, кћери вавилонска! Кад чу за њих цар вавилонски, руке му клонуше. Мука га обузе и болови као породиљу. „Гле, као што лав излази из грмља јорданског на одмориште етанско, тако ћу га са земље брзо отерати. Поставићу тамо кога ја изаберем. Јер ко је као ја? Ко ће мени заповедати и који ће ми пастир одолети?” Зато чујте намеру Господњу коју је за Вавилон наумио и шта је смислио за земљу халдејску: „Развлачиће их најмањи из стада и опустеће паша њихова. Од гласа да је Вавилон узет задрхтаће земља, и крик ће се разлегати међу варварима.” Овако говори Господ: „Ево, подићи ћу на Вавилон и противнике моје ветар разорни. Послаћу на Вавилон вејаче да га развеју и опустоше земљу његову кад га са свих страна опколе у дан кобни. Стрелац нека затеже лук свој на стрелца и на оног охолог у оклопу. Немојте штедети младиће њихове, уништите сву војску њихову! Нека леже побијени у земљи халдејској и прободени на улицама њеним.” Нису Израиљ и Јуда удовице свога Бога, Господа Саваота, иако је земља њихова грешила свецу Израиљевом. Бежите из Вавилона, нека свако спасава живот свој да не изгинете због греха његовог! Време је казне Господње, свако по заслузи добија. Вавилон је био пехар златни у руци Господњој, напајао је сву земљу. Тим вином се варвари опише, и зато варвари полудеше. Одједном Вавилон паде и разби се. Ридајте над њим! Донесите балсам за рану његову, можда ће оздравити! „Хтели смо Вавилон да лечимо, али га не исцелисмо. Оставите га! Пођимо сваки у постојбину своју! До неба допире осуда његова и до облака досеже. Господ је изнео правду нашу. Ходите да на Сиону објавимо дело Господа, Бога свога!” Наоштрите стреле, пуните тобоце! Господ подиже дух царева мидских јер је наумио да Вавилон сатре. То је освета Господња, освета храма његовог. Развијте заставу против зидина вавилонских! Појачајте стражу, поставите стражаре, наместите заседе! Господ је наумио и учиниће све што је рекао за становнике вавилонске. Ти станујеш крај вода многих и много блага имаш. Крај ти дође и свршетак лакомости твојој. Господ Саваот собом се заклео: „Иако сам те напунио људима као скакавцима, заориће се над тобом вика бојна!” Он је земљу створио силом својом, васељену утврдио мудрошћу својом и небеса разапео разумом својим. Кад се заори глас његов, хуче воде небеске. Он пушта облаке с крајева земаљских, баца муње с кишом и изводи ветар из скровишта његових. Сваки човек од знања подивља, сваки златар се стиди кипа свог, јер је лаж кип његов, нема духа у њему. Ништавни су, смешни предмети, пропашће у време казне. Није као они део Јаковљев, јер он је све створио, Израиљ је наследство његово, име му је Господ Саваот. „Ти си ми био маљ, оружје бојно. Помлатих тобом народе, тобом разорих царства. Сатро сам тобом коња и јахача његовог, сатро сам тобом кола и возача њеног. Сатро сам тобом човека и жену, сатро сам тобом старца и дете. Сатро сам тобом младића и девојку. Сатро сам тобом пастира и стадо његово, сатро сам тобом орача и запрегу његову, сатро сам тобом великаше и властелу. Сад ћу на ваше очи казнити Вавилон и све Халдејце за све зло које учинише Сиону”, говори Господ. „Ево ме на тебе, горо погибељна”, говори Господ, „која затиреш сву земљу. Замахујући на тебе руком својом, свалићу те са стене. Претворићу те у гору спаљену. Неће више из тебе вадити камен угаони, ни камен за темељ. Бићеш пустош вечита”, говори Господ. Подигните заставу у земљи, дуните у трубу међу варварима! Поставите против њега војсковођу! Доведите коње као скакавце бодљикаве! Припремите против њега варваре, цареве мидске и војводе њихове, управитеље њихове и сву земљу којом владају! Тада ће се земља затрести и задрхтати јер се сручи на Вавилон наум Господњи да претвори земљу вавилонску у пустињу, у којој нико не живи. Јунаци вавилонски одусташе од борбе, у утврђењима седе. Неста храбрости њихове, као жене постадоше. Спаљени су станови њихови, поломише се пречаге њихове. Гласник гласника сустиже, весник весника сустиже да цару вавилонском јаве да му је град са свих страна заузет, сви прелази запоседнути, тврђаве попаљене и војници преплашени. Овако говори Господ Саваот, Бог Израиљев: „Кћи је вавилонска као њива. Време је да се мало обради, па ће јој доћи време жетве.” „Цар вавилонски Навуходоносор поједе ме и сатре. Баци ме као посуду празну. Прождре ме као неман, напуни трбух свој врлинама мојим, па ме отера.” „Нека патња тела мога на Вавилон падне”, рећи ће становници Сиона, „И крв ће моја на становнике Халдеје”, рећи ће становници Јерусалима. Зато овако говори Господ: „Ево, ја ћу водити парницу твоју и осветићу те. Исушићу море његово, пресушићу изворе његове. Вавилон ће бити гомила камења, легло шакала, ужас и ругло ненастањено. Заједно као лавови ричу и као лавићи завијају. Кад се загреју, припремићу им пијанку. Напићу их да изнемогну, да сном вечним заспе и да се више не пробуде”, говори Господ. „Привешћу их као јагањце на клање, као овнове и јарце.” Како је Вавилон освојен? Како је заузет понос целе земље? Како Вавилон постаде гроза међу варварима? Навали море на Вавилон, прекрише га таласи његови. Пустош постадоше градови његови, земља сасушена и пуста, земља ненастањена, у којој нико не живи, нити њом пролази син човечји. „Казнићу Вила у Вавилону, из уста његових истргнућу оно што је прождрао. Неће више к њему народи хрлити, срушиће се зидине вавилонске! Изађи из њега, народе мој! Нека свако спасава живот свој од жестоког гнева Господњег! Немојте да каже срце ваше: ‘Не бојте се вести, које се чују у земљи!’ Зато, ево, долазе дани кад ћу казнити кипове вавилонске. Сва ће се застидети земља његова и сви ће разбијени лежати посред града. Тада ће над Вавилоном клицати небо и земља, и све што је на њима, јер ће са севера затирач доћи”, говори Господ. „Вавилон ће пасти због побијених Израиљаца као што су због Вавилона падали побијени по свим земљама.” Идите ви који сте од мача утекли, немојте стајати! Спомињите Господа из даљине и нека вам је Јерусалим у срцу! „Стидели смо се слушајући срамоту, стид прекри лица наша кад туђинци упадоше у светилиште храма Господњег.” „Зато, ево, долазе дани”, говори Господ, „кад ћу казнити кипове његове. По целој земљи рањеници ће јечати. Да се Вавилон на небо успење, да се утврди на висини, навалиће на њега затирачи моји”, говори Господ. Вапај се чује из Вавилона, страшан пораз из земље халдејске. Господ пустоши Вавилон, стишава страшну буку његову. Таласи његови хуче као воде велике, разлеже се хука њихова. Дође затирач на Вавилон, зароби јунаке његове и поломи лукове њихове. Господ Бог је затирач, он сигурно кажњава. „Опићу великаше његове, мудраце његове, заповеднике његове, намеснике његове и јунаке његове тако да ће сном вечним заспати и неће се пробудити”, говори цар којем је име Господ Саваот. Овако говори Господ Саваот: „Сасвим ће се развалити широки зидови вавилонски. Спалиће се огњем висока врата његова. Залуд су се народи трудили и радници за ватру мучили!” Ово је реч коју наложи пророк Јеремија Сераји, сину Нирија, сина Масијиног, кад овај пође од јудејског цара Седекије у Вавилон четврте године царевања његовог. Сераја је био главни управитељ. Јеремија написа у један свитак све зло које ће доћи на Вавилон, све оне речи које су написане против Вавилона. Јеремија рече Сераји: „Кад дођеш у Вавилон, гледај да објавиш све ове речи. Реци им: ‘Господе, ти си сам рекао за ово место да ћеш га уништити тако да нико више у њему не живи, ни човек, ни животиња, него да буде пустош довека.’ Кад прочиташ свитак, вежи за њега камен и баци га у Еуфрат. Потом им реци: ‘Тако ће потонути Вавилон и неће се више подићи од несреће коју ћу на њега сручити.’” То су речи Јеремијине. Двадесет једна година била је Седекији кад је почео да влада и владао је једанаест година у Јерусалиму. Његова мајка звала се Амутала, ћерка Јеремијина из Ливне. Он је чинио зло пред очима Господњим исто као што је чинио Јоаким. Због гнева Господњег деси се Јерусалиму и Јуди да их Господ одбаци од лица свога. Седекија се одметну од цара вавилонског. Девете године његовог владања, десетога дана десетог месеца, пође цар вавилонски Навуходоносор са својом војском на Јерусалим. Опколише га и начинише опкопе око њега. Град је био опкољен до једанаесте године Седекијиног владања. Деветог дана четвртог месеца настаде таква глад у граду да народ земаљски није имао хлеба. Тада град би поваљен. Сви ратници побегоше ноћу кроз врата између два зида, уз царев врт. Они одоше путем ка пустињи, а Халдејци су били свуда око града. Војска халдејска појури за царем и стиже га у пољу јерихонском, а сва се његова војска разбежа Тада ухватише цара и одведоше га цару вавилонском у Ривлу у земљи ематској. Ту му изрече пресуду. Цар вавилонски покла синове Седекијине на његове очи и покла све старешине јудејске у Ривли. Седекији ископа очи и окова га двоструким бронзаним ланцем. Цар вавилонски одведе га у Вавилон, баци у тамницу, у којој остаде до смрти своје. Десетог дана петог месеца деветнаесте године владања цара вавилонског Навуходоносора, дође у Јерусалим заповедник страже Невузардан, који је служио цара вавионског. Он спали храм Господњи, дом царски и све куће у Јерусалиму. Све велике куће спали огњем. Сва војска халдејска под заповедником страже разори зидине око Јерусалима. Заповедник страже Невузардан одведе сиромашан народ, народ који преоста у граду, пребеге који су прешли цару вавилонском и остали народ. Само сиромашне остави заповедник страже у земљи као виноградаре и ратаре. Халдејци разбише бронзане стубове који су били у храму Господњем, подножја и бронзано „море” које је било пред храмом Господњим, и однеше у Вавилон. Такође, узеше и лонце, лопате, виљушке, котлиће, кадионице и сав богослужбени бронзани прибор. Заповедник страже узе умиваонице, котлиће, шкропионице, лонце, свећњаке, посуде, пехаре и све што је било од злата и од сребра, два стуба, једно „море” са дванаест бронзаних волова који су били под „морем” и подножја која је цар Соломон наложио да се израде за храм Господњи. Тешко је проценити колико је било бронзе. Сваки стуб је био висок осамнаест лаката, конопац од дванаест лаката био је потребан да га обухвати. Био је четири лакта дебео и шупаљ. На њему је било бронзано оглавље. Оглавље је било високо пет лаката, а плетеница и нарови били су око оглавља, сви од бронзе. И други стуб је био с наровима. Било је деведесет шест нарова који су лебдели, а укупно нарова око плетенице било је сто. Заповедник страже одвео је првосвештеника Серају, другог свештеника Софронију и три вратара. Из града је узео дворанина који је био над војском, седам људи из цареве околине који се нађоше у граду, писара над војском, који је пописивао народ у земљи за војску, и шездесет људи из народа који се затекоше у граду. Заповедник страже Невузардан узе их и одведе цару вавилонском у Ривлу. Цар вавилонски нареди да се побију и погубе у Ривли у земљи ематској. Тако изгнаше Јуду из земље његове. Ево броја људи које пресели Навуходоносор: седме године – три хиљаде и двадесет три Јудејца. Осамнаесте године Навуходоносор пресели из Јерусалима осам стотина и тридесет две душе. Двадесет треће године Навуходоносорове владавине пресели заповедник страже Невузардан седам стотина и четрдесет пет душа, укупно – четири хиљаде и шест стотина душа. Тридесет и седме године робовања јудејског цара Јоахина, дванаестог месеца, двадесет петог дана, цар вавилонски Евил-Меродах у години у којој се зацарио, изведе из тамнице јудејског цара Јоахина. Лепо је с њим разговарао и постави га на престо изнад престола других царева који су били с њим у Вавилону. Њему су променили затвореничку одећу и јео је с царем целог века свог. Цар вавилонски га је издржавао из дана у дан целог века његовог, до смрти његове. Како усамљен лежи град, некад народа пун! Сличан је удовици град, некад главни међу варварима, првак над земљама, слуга постаде. Горко плаче ноћу на образима су му сузе, никог нема да га утеши од оних који су га волели. Изневерише га сви, пријатељи његови постадоше непријатељи његови. Прогнан је Јуда, у муци је и у ропству тешком. Међу варварима живи, спокојства не налази. Сви га непријатељи његови у тескоби стижу. Путеви сионски тугују, нико на празник не долази. Сва су врата разваљена, уздишу свештеници његови. Уцвељене су девојке његове, он је горчине пун. Постадоше глава непријатељи његови, напредују противници његови. Господ га уцвели због мноштва грехова његових. У ропство иду деца његова пред гонитељима њиховим. Отиде од кћери сионске сва слава њена. Вође њене су као кошуте које пашу не налазе. Немоћни тетурају пред онима који их гоне. Јерусалим се сећа, у данима муке и невоље, свих добара којих је некад имао. Сада пада народ његов од руке непријатеља, а нико му помоћ не пружа. Непријатељи га гледају и смеју се пропасти његовој. Тешко сагреши Јерусалим, нечист постаде. Презиру га сви који су га поштовали јер виде голотињу његову. Он уздише и натраг се окреће. Нечистоћа је на скутовима његовим, није мислио на крај свој. Дубоко је пао, никог нема да га утеши. „Господе, погледај невољу моју, јер непријатељ ликује!” Непријатељ пружа руку своју на све благо његово. Он је гледао варваре како проваљују у светињу његову, они којима си забранио да долазе на сабор твој. Сав народ његов уздише тражећи хлеба. Дају драгоцености своје за храну, да душу окрепе. Погледај, Господе, и види колико сам понижен. Сви који пролазите, гледајте! Погледајте има ли таквог бола као што је бол којим сам ја погођен кад ме Господ казнио у дан жестоког гнева свог! С висине је огањ пустио, утера га у кости моје. Пред ноге ми мрежу разапе, на леђа ме обори. Уцвели ме тако да заувек тужим. Нарамак грехова мојих привезан је руком његовом, на врат ми натовари, и ишчезе снага моја. Предаде ме Господ у руке из којих не могу да се ослободим. Све јунаке моје из моје средине Господ уграби. Сазвао је мноштво против мене да уништи младиће моје. Као грожђе у каци изгази Господ девојку, кћер Јудину. Зато морам да плачем. Очи моје, очи моје сузе лију. Далеко је од мене утешитељ који би окрепио душу моју. Синови моји тугују јер их непријатељ надгледа. Сион шири руке своје, нема утешитеља. Господ заповеди за Јакова да га опколе непријатељи његови. Јерусалим постаде нечист међу њима. Праведан је Господ, јер сам се противио заповестима његовим. Чујте, сви народи, и гледајте бол мој! Девојке моје и младићи моји у ропство одоше! Звао сам пријатеље своје, они ме преварише. Свештеници моји и старешине моје у граду помреше тражећи хране да окрепе душу своју. Господе, погледај бол мој! Утроба ми се преврће, у грудима дрхти срце моје јер сам пркосан био. Напољу бесни мач, унутра – смрт! Чули су уздахе моје, али утешитеља нема. Сви непријатељи моји чују за несрећу моју и радују се што ми то учини! Пошаљи дан и објави да њима као мени буде! Нека изађе пред лице твоје сва злоћа њихова. Учини им као што си мени учинио за све грехе моје. Много је уздаха мојих и тугује срце моје. Како затамни Господ у гневу свом кћер сионску! Баци с неба на земљу славу Израиљеву. Не сети се подножја ногу својих у дан гнева свога. Господ сатре без милости све станове Јаковљеве, развали у гневу свом тврђаве кћери Јудине. Сравни их са земљом, оскрнави царство и великаше његове. Разби у жестоком гневу свом сву снагу Израиљеву. Повуче од непријатеља десницу своју и у Јакову распламса огањ који све око себе прождире. Као непријатељ си затегао лук свој, као душманин си подигао десницу своју. Побио си све што је оку било мило, на шатор кћери сионске просуо си као огањ гнев свој. Господ је као непријатљ био, уништио је Израиљ, разорио све дворове његове, порушио све тврђаве његове и умножио кћери Јудиној јад на јад. Развалио му је колибу као ограду, разорио је место састанака његових. Господ баци у заборав празнике и суботе на Сиону. У жестини гнева свог одбаци цара и свештеника, одбаци Господ олтар свој, омрзе светињу своју. Предаде у руке непријатеља зидине тврђава својих. Настаде вика у храму Господњем као да је празник. Господ науми да развали зид кћери јерусалимске. Растеже уже мерачко, не повуче руке своје од рушења. Ражалостише се опкоп и зид, заједно пропадоше, утонуше у земљу врата њена, сломи и разби пречаге њене. Међу варварима су цар њен и великаши њени. Нема закона! Ни пророци њени немају виђења од Господа. Седе на земљи и ћуте старци кћери сионске. Посипају главу прахом, кострет припасују. Обарају к земљи главе девојке јерусалимске. Ишчилеше ми очи од плача, утроба ми се преврће. Јетра ми се на земљи просула због кћери народа мога. Деца и одојчад умиру по улицама градским. Говоре мајкама својим: „Где су жито и вино?” Обамиру као рањеници по улицама градским и испуштају душу своју на грудима мајки својих. Како да те опишем? С ким да те упоредим, кћери моја јерусалимска? Кога да нађем сличног да тебе утешим, девојко, кћери сионска? Велика је као море несрећа твоја, ко ће те исцелити? Говорили су пророци твоји лаж и превару. Они нису откривали преступе твоје да те од ропства спасу. Говорили су виђења лажна да би те преварили. Над тобом пљескају рукама својим сви који путем пролазе. Звижде и главом врте на кћер јерусалимску. „Је ли то град за који су говорили да је најлепши украс све земље?” Отварају на тебе уста твоја сви непријатељи твоји. Звижде, зубима шкргућу и говоре: „Прождресмо је! Ово је дан који смо чекали! Дочекасмо и видесмо!” Господ изврши наум свој, испуни реч своју коју раније заповеди. Разори те немилице, тобом непријатеља развесели и подиже снагу његову. Господу вичу срца њихова. Плачи, кћери сионска! Као поток нека теку сузе твоје, дању и ноћу! Нека спокоја немаш, нека се не одмори зеница твоја! Устани, вичи ноћу на почетку страже. Излиј као воду срце своје пред лицем Господњим. К њему подижи руке своје, за живот нејачи своје, која од глади обамиру по угловима улица. Погледај, Господе, и види коме си то учинио! Зар жене да једу пород свој, децу коју у наручју држе? Зар да се кољу у светињи твојој свештеник и пророк? Леже на земљи по улицама деца и старци. Девојке моје и младићи моји од мача падоше. Побио си их у дан гнева свога, поклао си их немилице. Сазвао си као на празник одасвуд страхове моје. У дан гнева Господњег нико не утече, нико не преживе. Које отхраних и одгојих, њих ми поби непријатељ мој. Ја сам човек који је упознао невољу од прута гнева његовог. Он ме је водио и одвео у таму, а не на светлост. Само ме притиска сваки дан и подиже руку своју. Учини да ми тело остари, кожа моја и поломи кости моје. Опколи ме и зазида, отровом ме прели, постави ме у таму као мртваце вечне, огради ме да не изађем, окове ми отежа. Кад вичем и преклињем, он одбија молитву моју. Преградио је путеве моје каменом тесаним, закрчио је стазе моје. Постао ми је као медвед у заседи, као лав у скровишту. Одвуче ме с путева мојих, раздера ме и уништи. Затегао је лук свој и поставио ме је као мету. Устрелио ме је у бубреге стрелама из тобоца његовог. Постадох подсмех целом народу свом, ругалица свакодневна. Горчином ме нахрани, пелином ме напоји. Поломи кременом зубе моје, пепелом ме посу. Одузе мир души мојој, не знам за срећу. Тада рекох: „Оде снага моја и надање у Господа.” Сети се невоље моје и страдања мога, пелина и горчине. Стално се тога сећа и вене душа моја. Ово чувам у срцу свом и зато се надам: нису нестале милости Господње, није нестало милосрђе његово. Понављају се сваког јутра, велика је истина твоја. Говори душа моја: „Господ је наследство моје, зато се у њега уздам.” Добар је Господ онима који се у њега уздају, души која га тражи. Добро је мирно чекати спасење Господње. Добро је човеку да носи јарам од младости своје. Нека седи сам и нека ћути кад му он додели. Нека управи праху уста своја, можда има наде! Нека подметне образ свој оном који га удара, нека се поругом засити, Господ не одбацује заувек. Ако казни, он се и смилује по великој милости својој. Не мучи из срца свог и не уцвели синове човечје! Кад се ногама газе сви сужњи на земљи, кад изврћу правицу човеку пред лицем Свевишњег, кад су мучили човека у парници његовој, зар не види Господ? Ко је рекао и то се догодило а да Господ није заповедио? Не долази ли из уста Свевишњег и зло и добро? Зашто се жале живи људи? Свако за свој грех! Испитајмо и претражимо путеве своје и Господу се вратимо. Подигнимо срца своја и руке своје ка Богу који је на небесима. Одступали смо и напорни били, а ти не прашташ. Обавио си ме гневом и гонио нас, убијао и ниси штедео. Обавио си се облаком да не продре молитва. Начинио си сметлиште од нас и нечистоћу међу народима. Разваљују на нас уста своја сви непријатељи наши. Задеси нас страх, јама, пропаст и уништење. Потоци суза теку из очију мојих због пропасти кћери народа мог. Очи моје лију сузе без престанка, јер престанка нема док Господ не погледа и види с неба. Око моје мучи душу моју због свих кћери града мога. Стално ме као птицу прогоне низашта непријатељи моји. Сручише у јаму живот мој и камењем је затрпаше. Дође ми вода преко главе тако да рекох: „Погибох!” Тада сам, Господе, призивао име твоје из јаме најдубље. Ти ту чу глас мој: „Не затварај уво своје од уздаха мога!” Пришао си ми у дан кад сам позвао и рекао си: „Не бој се!” Расправио си, Господе, парницу душе моје и избавио си живот мој. Видео си, Господе, парницу душе моје и избавио си живот мој. Видео си сву освету њихову, све шта ми смерају. Чуо си, Господе, сва ругања њихова, све шта ми смерају, шта говоре они који на мене устају и смишљају сваки дан. Погледај! И кад седају и кад устају, певају ми подругљиво! Дај им, Господе, плату по делима руку њихових! Дај им срце отврдло, клетва твоја на њих! Гони их гневно и истреби их под небом, Господе! Како потамне злато, чисто злато! Разбацано је камење светилишта по угловима свих улица. Племенити синови сионски, цењени као злато најчистије, како их цене као посуде, као дело руку лончаревих! Чак и звери пружају сисе своје, доје младунце своје, а кћи је народа мога немилосрдна као нојеви у пустињи. Језик се одојчета за непце лепи од жеђи, деца за хлебом вапе, а нико им не пружа. Они који су посластице јели по улицама умиру. Који су скерлет носили у блату се ваљају. Злочин кћери народа мог већи је од греха Содома. Он одједном пропаде, и нису се дизале руке на њега. Назиреји њени били су чистији од снега, бељи од млека. Тело им је било црвеније од корала, стас као сафир. Сад им је лице црње од чађи, не препознају се по улицама. Кожа им се за кости прилепила, осушила се као дрво. Боље је онима који су мачем прободени него онима који су од глади помрли, који исцрпени умиру без плодова пољских. Најнежније жене су рукама својим кувале децу своју. То им је храна била и пропасти кћери народа мога. Господ је исцрпео гнев свој, излио је срџбу своју, распалио пламен на Сиону који сажиже темеље његове. Нису веровали цареви земаљски, ни сви становници света да ће тлачитељ и непријатељ ући на врата јерусалимска. То је било због грехова пророка његових, због безнађа свештеника његових, који су, усред града, проливали крв праведника. Тетурали су се као слепи по улицама, крвљу укаљани, да нико није додиривао одећу њихову. „Натраг, нечисти!”, вичу њима. „Назад, назад, не додирујте ништа!” Они одлазе и скитају, варвари говоре: „Не могу међу нама да бораве.” Господње их је лице распршило, неће више да их гледа, не поштују лице свештеника, нису милостиви према страдалима. Уморише нам се очи погледајући узалуд на помоћ. Са осматрачнице смо гледали варваре, који не могу да нас спасу. Вребају нам кораке да не можемо да идемо улицама својим. Крај нам се ближи, навршише нам се дани, дође крај наш. Наши гонитељи су били бржи од орлова небеских. Гонили су нас по горама, вребали нас у пустињи. Господњи помазаник, наш дах животни, паде у јаме њихове. Он, за кога смо говорили: „Живећемо у сени његовој међу варварима.” Радуј се и весели, кћери едомска, која станујеш у земљи Узу! Доћи ће и до тебе чаша, опићеш се и открићеш се! Искупљен је грех твој, кћери сионска! Неће те више у ропство водити. Казниће твоје грехе, кћери едомска, откриће преступе твоје. Опомени се, Господе, оног што нас стиже! Погледај и види срамоту нашу! Туђинима допаде наследство наше, а странцима куће наше. Ми смо сирочад без оца, као удовице су мајке наше. Пијемо за новац воду своју, купујемо дрва своја. На врату нам је јарам, притишћу нас, исцрпљени смо, одмора нам не дају, Египћанима руке пружамо и Асирцима да се хлеба наситимо. Очеви наши сагрешише, и њих више нема, а ми носимо грехе њихове. Робови нам господаре, а нема никог да нас избави из руку њихових. Са страхом за живот свој од мача у пустињи, доносимо хлеб свој. Кожа наша као пећ поцрне од жеравице глади. Насиље чине над женама на Сиону и над девојкама по градовима Јудиним. Великаше вешају рукама својим, не поштују ни лица стараца. Младиће под жрвње стављају, под дрвима дечаци падају. Нема стараца пред вратима, младићи више не свирају. Нема радости у срцу нашем, у жалост се претвори игра наша. Паде венац с глава наших, тешко нама што сагрешисмо! Зато нам срце слаби, зато нам тамне очи наше. Због тога што опусте гора сионска, лисице по њој лутају. Ти, Господе, владаш заувек, од колена је до колена престо твој! Зашто нас заборављаш заувек, за много дана да нас оставиш? Привуци нас, Господе, себи и обратићемо се! Обнови дане наше као што су раније били. Зар ћеш нас сасвим одбацити и гневити се јако на нас? Тридесете године четвртог месеца, петог дана, док сам био међу прогнанима на реци Хевару, отворише се небеса и угледах божанска виђења. Петог дана истог месеца, пете године, после одвођења цара Јоахина, дође реч Господња Вузијевом сину Језекиљу, свештенику у земљи халдејској, на реци Хевару. Ту дође рука Господња на њега. Ја, видех, гле, долажаше са севера силан ветар, велик облак са огњем разгореним. Окруживала га је светлост, а изнутра као усијана електра. Усред тога биле су четири прилике сличне лику човечјем. Свака је имала четири лица и свака је имала четири крила. Ноге њихове су биле праве, а стопала њихова била су као у телета и севала су као усијана бронза. Испод крила њихових биле су руке човечје на четири стране. Лица њихова и крила њихова била су на четири стране. Крила њихова била су састављена једно с другим и нису се окретала док су ишла. Свака је напред ишла. Изгледала су лица њихова: лице човечје, лице лавово здесна, лице вола слева и лице орла, сва четири. Лица њихова и крила њихова била су испружена навише. Два су стајала, а два су покривала тело. Свака је ишла право. Ишле су онамо куда их је дух водио и нису се окретале док су ишле. Усред тих прилика било је као ужарено угљевље и као горуће бакље које су се кретале међу њима. Огањ је сијао, а из огња су муње севале. Та бића су трчала и враћала се као муње. Док сам гледао те прилике, гле, уз сваку прилику био је по један точак на земљи према четири лица њихова. Точкови су обликом и изгледом били као хрисолит. Сва четири су били једнака, а обликом и изгледом као да су била један у другом. Кад су се кретала, сва четири су ишла на своју страну и нису се окретала. Наплаци су били високи и застрашујући, пуни очију на четири стране. Кад би прилике ишле, ишли су и точкови уз њих. Кад би се прилике подигле са земље, и точкови су се подизали. Ишли су онамо куда их је дух водио. Кад су се подизали, и точкови су се подизали. Кад би се прилике кретале, кретали су се и точкови; кад би се оне зауставиле, зауставили су се и точкови. Кад су се оне уздизале са земље, уздизали су се и точкови, јер је дух тих прилика био у точковима. Над главама прилика било је као небо, налик на кристал, које се простирало над њиховим главама. Под тим сводом била су им раширена крила, једно наспрам другог, а два друга су скривала тело. Чуо сам хук њихових крила као хук велике воде, као глас Свемогућег, као грају у логору. Кад би стале, спуштале су своја крила. И би глас изнад свода, који је био изнад њихових глава, а кад су стале, спуштале су своја крила. Изнад свода, који им је био изнад глава, био је као престо, као сафир. На престолу је била као човечја прилика. Тада видех као сјајну електру, изнутра и споља као огањ, од бокова његових навише и од бокова његових наниже, нешто као огањ и као блесак око њега. Блесак је изгледао као дуга у облаку после кишних дана. То је било као појава славе Господње. Ја је видех, падох ничице и чух глас који ми говораше. Он ми рече: „Сине човечји, стани на ноге своје да говорим с тобом.” Тада уђе у мене дух кад то рече, постави ме на ноге и слушах речи. Он ми рече: „Сине човечји, ја те шаљем к синовима Израиљевим, племенитим, одметничким, који су се одметнули од мене. Они и очеви њихови грешили су ми до дана данашњег. То су синови дебелог образа и отврдлог срца. Кажи им да тако говори Господ. Послушали они то или одбацили, јер су род одметнички, нека знају да је пророк међу њима. А ти, сине човечји, не бој се њих и не плаши се речи њихових иако је око тебе трње и међу шкорпијама седиш. Не бој се речи њихових и не плаши се пред лицима њиховим, јер су они дом одметнички. Говори им моје речи, па послушали или одбацили, јер су одметници. А ти, сине човечји, послушај шта ћу ти рећи: ‘Не буди тврдоглав као тај дом тврдоглави. Отвори уста своја и поједи шта ти дам!’” Ја погледах и, гле, рука пружена к мени и, гле, у њој свитак књиге. Он га разви преда мном. Био је исписан и изнутра и споља, а у њему написано: „Плач, нарицање и јаук.” Он ми рече: „Сине човечји, поједи што је пред тобом. Поједи овај свитак, па иди говори дому Израиљевом.” Ја отворих уста и он ме нахрани оним свитком. Потом ми рече: „Сине човечји, нахрани трбух свој и засити утробу своју свитком овим који ти дајем.” Ја га поједох и би ми у устима мојим сладак као мед. Затим ми рече: „Сине човечји, иди дому Израиљевом и кажи им ове речи. Ниси послан народу непознатог језика и неразумљивог говора, већ се шаљеш дому Израиљевом. Не многим народима непознатог језика и неразумљивог говора, чије речи не разумеш. Да сам те њима послао, они би те послушали! Међутим, дом те Израиљев неће послушати. Сав је дом Израиљев дебелог образа и окорелог срца. Ево, даћу ти лице тврдо као што је њихово и чело тврдо као што је њихово. Даћу ти чело тврдо као дијамант, тврђе од стена. Немој да их се бојиш нити плашиш јер су они дом одметнички.” Потом ми рече: „Сине човечји, све речи које ти кажем прими у срце своје и слушај ушима својим. Иди изгнаницима, синовима народа свога, и реци им: ‘Овако говори Господ, послушали ви или одбацили.’” Тада ме подиже дух и чух за собом силан глас као тутњаву, нека је благословена слава Господња на месту своме. Затим шум крила оних прилика које удараху једна о другу, снажну шкрипу точкова уз њих и буку силну која се разлегала. Потом ме дух подиже и понесе. Ишао сам огорчен и гневног срца, а на мени је била тешка рука Господња. Тако стигох у Телавив, заробљеницима који су становали на реци Хевару, где су се били населили. Седео сам тамо међу њима седам дана, сав збуњен. После седам дана дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, поставио сам те стражарем дома Израиљева да слушаш речи из уста мојих и да их опомињеш у моје име. Кад кажем грешнику: ‘Умрећеш!’, а ти га не опоменеш и не кажеш да се врати са злог пута његовог да би живот сачувао, тај грешник ће погинути због безакоња свога, али ћу крв његову тражити из руке твоје. Кад ти опоменеш грешника, а он се не врати од безакоња свога и са злог пута свога, он ће погинути због безакоња свога, а ти ћеш сачувати душу своју. Кад се праведник одврати од праведности своје и почне неправду да чини и ја му поставим замку да погине, а ти га не опоменеш за грех његов, он ће умрети и његова добра дела неће се спомињати, али ћу крв његову тражити из руке твоје. Ако ти опоменеш праведника да не греши и праведник престане да греши, он ће живети јер је опомену прихватио, а ти ћеш сачувати душу своју.” Потом дође тамо на мене рука Господња и рече ми: „Устани и сиђи у долину да тамо говорим с тобом.” Ја устадох и сиђох у долину и, гле, слава Господња је стајала онде слична слави коју сам видео на реци Хевару. Ја падох ничице. Тада уђе у мене дух, постави ме на ноге и рече ми говорећи: „Иди и затвори се у кућу своју! Сине човечји, на тебе ћу ставити конопце, свезаћу те њима, па нећеш излазити међу њих. Језик ћу ти за непца залепити, ти ћеш онемети и нећеш више прекоревати јер су дом одметнички. Кад ти ја проговорим, отворићу уста твоја и ти ћеш им говорити: ‘Овако говори Господ! Ко хоће да слуша, нека слуша, а ко неће, нека не слуша јер су дом одметнички.’” „Ти, сине човечји, узми опеку, стави је преда се и урежи по њој град Јерусалим. Прикажи око њега опсаду, начини куле наспрам њега, ископај јарак око њега, постави војску око њега и размести разбијачке справе. Затим узми плочу гвоздену и постави је као преграду између тебе и града. Окрени к њему лице своје и биће опседнут. То је знак дому Израиљевом. Потом лези на леву страну своју и стави на њу грех дома Израиљевог. Колико дана будеш лежао на њој, толико ћеш дана носити грех њихов. Ја ћу ти дати по дан за годину грехова њихових, триста деведесет дана. Толико ћеш носити грех дома Израиљевог. Кад их навршиш, онда лези на десну страну своју и носићеш четрдесет дана грех дома Јудиног. Дајем ти по дан за годину. Потом окрени лице своје према Јерусалиму, откриј мишицу своју и пророкуј против њега. Ево, везаћу те конопцима да се не окрећеш с једне стране на другу док не навршиш дане опсаде своје. Узми пшенице, јечма, боба, сочива, проса, ражи и саспи све то у једну посуду. Начини од тога себи хлеб и јешћеш га према броју дана колико будеш лежао на својој страни, триста деведесет дана. Јело којим ћеш се хранити биће размерено по двадесет сикала на дан. Једи га у одређено време. И воду пиј на меру, по шестину ина у одређено време. Јешћеш погачу јечмену коју ћеш пред њима испећи на људском измету.” Потом ми рече Господ: „Тако ће синови Израиљеви јести нечист хлеб међу варварима међу које ћу их изгнати.” Тада рекох: „Ах, Господе, Господе! Ево, није се оскврнила душа моја од детињства мог! Нисам окусио ни угинуло, ни растргнуто, нити је месо нечисто ушло у уста моја!” А он рече: „Види, дајем ти крављу балегу уместо људске излучевине да на њој хлеб испечеш!” Још ми рече: „Сине човечји, уништићу у Јерусалиму потпору у хлебу, па ће јести хлеб на меру с бригом. И воду ће са зебњом пити. Оскудеваће у хлебу и води и страдаће један за другим због греха свога.” „А ти, сине човечји, узми нож оштар, узми га као бритву бријачку и превуци га по глави својој и преко браде своје. Потом узми мерицу и раздели. Трећину спали огњем усред града кад се наврше дани твоје опсаде, трећину узми и исеци мачем около, а трећину баци у ветар. Ја ћу мач исукати за њима. Од свега узми мало и завежи у скут од одеће. И од тога узми мало, баци у огањ и спали огњем. Одатле ће изаћи огањ на сав дом Израиљев.” Овако говори Господ Господ: „Ово је Јерусалим. Поставио сам га посред варвара и окружих га земљама. Међутим, он се супротставио заповестима мојим више него земље које га окружују. Одбацили су законе моје и нису по њима ходили.” Зато овако говори Господ Господ: „Били сте гори од варвара који вас окружују. Нисте ходили по наредбама мојим и нисте чинили по заповестима мојим, чак ни по заповестима варвара који вас окружују.” Зато овако говори Господ Господ: „Ево и мене против тебе! Извршићу у теби наредбе своје наочиглед варвара. Због свих гадости твојих учинићу ти што никад нисам учинио, нити ћу икад учинити. У твојој средини ће очеви јести синове своје и синови ће јести очеве своје. Извршићу на теби судове своје, а остатак твој предаћу свим ветровима. Тако жив био ја”, говори Господ, „зато што си оскрнавио светињу моју свакојаким нечистотама својим и свакојаким гадостима својим, зато ћу те уништити. Неће се око моје сажалити, нити ћу се смиловати. Трећина ће твоја помрети од куге и окончати од глади усред тебе. Друга ће твоја трећина пасти од мача око тебе, а трећину ћу расејати по свим ветровима, и исукаћу мач за њима. Тако ће се искалити гнев мој и смириће се јарост моја над њима кад се осветим. Тако ће схватити да сам ја, Господ, у ревности својој говорио кад сам на њих гнев свој излио. Учинићу од тебе пустош и ругло међу варварима који те окружују, наочиглед свих пролазника. Постаћеш ругло и срамота, опомена и ужас свим варварима кад извршим над тобом судове у гневу, у јарости и љутим казнама. Ја, Господ, рекох. Пустићу на вас љуте стреле глади које убијају. Пустићу их на вас да вас затрем. Поморићу вас глађу и сломићу вам потпору у хлебу. Пустићу на вас глад и љуте звери које ће ти децу растргнути. Куга ће те преплавити, и крв и мач ћу на тебе спустити. Ја, Господ, рекох!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени лице своје према горама Израиљевим и пророкуј против њих. Кажи: ‘Горе Израиљеве, чујте реч Господа Господа! Овако говори Господ Господ горама, брежуљцима, јаругама и долинама: Ево, пустићу на вас мач и оборићу узвишења ваша! Раскопаће се жртвеници ваши, срушиће се стубови ваши, а бацићу пред идоле погинуле ваше. Побацаћу мртва тела синова Израиљевих под кипове њихове и разбацаћу кости ваше око жртвеника ваших! Свуда где сте боравили, градови ће се опустошити, узвишења ће се оборити, жртвеници ваши биће раскопани и опустошени. Поломиће се идоли ваши и нестаће, стубови ће бити смрвљени, пропашће сва дела ваша. Падаће поред вас побијени и схватићете да сам ја Господ. Међутим, поштедећу неке од вас који су утекли од мача да се расеју међу варварима и по земљама. Ти који су утекли сетиће се мене међу варварима, куда их одведу у изгнанство, кад им сломим срце прељубничко које се одметнуло од мене и очи њихове прељубничке које су ишле за киповима својим. Сами ће се згадити због гадости које су починили у злоћи својој. Тада ће схватити да сам ја Господ и да им нисам узалуд говорио да ћу их ударити том несрећом.’” Овако говори Господ Господ: „Пљесни рукама и лупи ногом и реци: ‘Јао!’ Због свих гадних недела дом ће Израиљев пасти од мача, глади и куге. Ко буде далеко, умреће од куге. Ко буде близу, пашће од мача. Ко остане опкољен, умреће од глади. Тако ћу на њима искалити гнев свој. Схватићете да сам ја Господ кад побијени буду лежали код кипова својих, око жртвеника својих, на свакој узвишици, на врховима планинским, под сваким дрветом зеленим, под сваким храстом гранатим, свуда где су приносили угодан мирис киповима својим. Подићи ћу на њих руку своју, сву земљу ћу претворити у пустош, од пустиње до Ривле, по свим становима њиховим. Тада ће схватити да сам ја Господ!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Ти, сине човечји, овако говори Господ Господ земљи Израиљевој: ‘Ближи ти се крај на четири стране земље. Ближи ти се крај, излићу на тебе гнев свој, судићу ти према путевима твојим, казнићу те због свих гадости твојих. Неће те пожалити око моје, нити ћу се смиловати на тебе, него ћу ти платити према путевима твојим. Поред тебе биће гадости твоје. Тада ћете схватити да сам ја Господ.’” Овако говори Господ Господ: „Зло! Ево, једно зло долази! Крај долази, долази ти крај, ево, долази! Судбина ти долази, становниче земље! Долази час твој, ближи се дан ужаса, а не клицања по горама. Сада, ускоро, излићу на тебе јарост своју. Искалићу на теби гнев свој. Судићу ти према путевима твојим и казнићу те због свих грозота твојих. Неће те пожалити око моје, нити ћу се смиловати на тебе. Судићу ти према путевима твојим, посред тебе биће гадости твоје. Тада ћете схватити да сам ја Господ који удара. Ево дана, он долази! Судбина долази! Прут цвета, охолост нараста! Насиље се подигло као штап безумља! Ништа не оста од њих, нико од мноштва њиховог, нико за њима не нариче. Долази време, приближава се дан. Ко купује, нека се не радује, а ко продаје, нека не тугује, јер гнев долази на све имање њихово. Ко прода, неће више добити то што је продао иако буде жив. Гнев против свег имања њиховог неће се опозвати и нико безакоњем неће ојачати. Затрубише трубе, све је спремно! Међутим, нико у бој не иде, јер се гнев излио на све мноштво њихово. Мач је напољу, а унутра куга и глад. Ко је у пољу, пашће од мача, а ко је у граду, од глади и куге страдаће. Они који умакну склониће се у брда као голубови у раселине. Сви ће уздисати због безакоња свога. Све су руке клонуле, а колена се разлише као вода. Опасују око себе кострет, трепет их обузима. На свим је лицима стид, а главе су им ћелаве. Сребро своје побацаће по улицама, а злато ће им бити као нечист. У дан гнева Господњег ни сребро ни злато неће их избавити. Неће наситити душе своје, ни трбух напунити, јер се о безакоње спотакоше. Поносили су се сјајним накитом својим и начинили су од њега кипове, који су гадост и гнусоба. Зато сам им то у нечист претворио. Даћу га у руке туђинцима да га разграбе, зликовцима у земљи да га пљачкају, и они ће га оскрнавити. Окренућу од њих лице своје, а они ће оскрнавити светињу моју. Ући ће у њу и оскрнавиће је провалници. Спремај ланце јер је земља пуна крвавог суда и град је пун злочина. Зато ћу довести најгоре варваре да наследе куће њихове. Сломићу охолост насилника и биће оскрнављена светилишта њихова. Пропаст долази! Они ће тражити мир, али га неће бити! Долазиће невоља за невољом, вест за вешћу стизаће! Они ће тражити виђења од пророка. У свештеника ће нестати закон и савет у старцима. Цар ће јадиковати, великаши ће се у ужас обући, а народу ће земаљском руке дрхтати. Учинићу им према путевима њиховим, судићу им према путевима њиховим, и тада ће схватити да сам ја Господ!” Године шесте шестог месеца, дана петог, седео сам у својој кући. Преда мном су седеле старешине Јудине. Тамо се на мене спусти рука Господа Господа. И, гле, видех прилику као људску. Од бедара надоле била је као огањ, а од бедара нагоре као светлост усијаног метала. И пружи као руку и ухвати ме за косу на глави. Дух ме подиже између земље и неба и однесе ме у божанском виђењу у Јерусалиму, на унутрашња врата која су према северу. Ту је стајао кип божице Љубоморе, који је изазивао љубомору. И, гле, тамо је била слава Бога Израиљевог као она коју сам видео у долини. И рече ми: „Сине човечји, управи очи своје према северу!” Ја управих очи своје према северу. Кад, гле, кип Љубоморе био је и на северу, крај врата жртвеника, на улазу. И рече ми: „Сине човечји, видиш ли шта они овде раде? Велике су гадости које чини дом Израиљев да би ме удаљили од светиње моје. Видећеш и веће гадости!” Потом ме одведе до врата предворја. Ја погледах и, гле – рупа у зиду. И рече ми: „Сине човечји, прокопај зид!” Ја пробих зид и, гле, једна врата! Тада ми рече: „Уђи и погледај грозне гадости које се ту чине!” Ја уђох, погледах, кад, гле, свакојаке слике гмизаваца и гадних животиња. Све су то били идоли дома Израиљевог, урезани по зиду свуда уоколо, а пред њима седамдесет људи, старешина дома Израиљевог, и међу њима Сафанов син Јазанија. Сваком је у руци била кадионица, из којих се подизао облак мирисног тамјана. Тада ми рече: „Сине човечји, видиш ли шта чине старешине дома Израиљевог у тами, сваки у соби свога кипа? Они мисле: ‘Не види нас Господ. Господ је напустио земљу.’” Потом ми рече: „Видећеш веће гадости које они чине!” Затим ме одведе до врата дома Господњег која су према северу и, гле, жене су седеле и плакале за Тамузом. Тада ми рече: „Јеси ли видео, сине човечји? Видећеш и веће гадости од ових.” Потом ме одведе у унутрашње предворје дома Господњег и, гле, на улазу у храм Господњи, између предворја и жртвеника, било је око двадесет пет људи. Били су окренути леђима према храму Господњем, а лицем према истоку и клањали су се Сунцу на истоку. Тада ми рече: „Јеси ли видео, сине човечји? Мало је дому Јудином што чине овде гадости него пуне земљу насиљем и стално ме изазивају. Држе гране пред носевима својим! Зато ћу и ја у гневу поступити с њима. Неће се сажалити око моје, нити ћу се смиловати. Кад почну гласно викати у уши моје, нећу их услишити!” Потом им на уши гласно повика говорећи: „Приђите ви који ћете казнити град, свако са смртоносним оружјем својим у руци!” И, гле, дођоше шесторица људи од горњих врата, која су према северу, сваки са својим смртоносним оружјем у руци. Један човек међу њима био је обучен у ланено платно, с писарским прибором о боку. Они дођоше и стадоше уз бронзани жртвеник. Слава Бога Израиљевог подиже се с херувима, на којима је била, према прагу храма и позва човека обученог у ланено платно, који је имао писарски прибор о боку. Господ му рече: „Иди поред града, поред Јерусалима, и обележи словом тав чела људи који тугују и плачу због гадости које се у њему чине!” Другима рече на моје уши: „Пођите за њим градом и убијајте немилосрдно! Нека се не сажале очи ваше и нека се не смилују. Побијте старце, младиће, девојке, децу и жене до истребљења! Међутим, на коме буде слово тав, њега не дирајте! Почните од мог светилишта!” И они почеше од старешина који су били пред храмом. Он им рече: „Оскрнавите храм и напуните предворје лешевима! Пођите!” Они изађоше и почеше убијати градом. Док су они убијали, ја сам остао. Бацих се ничице и завапих: „Јао, Господе, Господе! Зар ћеш уништити сав остатак Израиљев да искалиш над Јерусалимом гнев свој?” Он ми одговори: „Превелико је безакоње дома Израиљевог и Јудиног. Земља је пуна крви, а град је пун злочина јер говоре: ‘Господ је напустио земљу! Господ не види!’ Зато се неће сажалити око моје, нити ће се смиловати, на главе ћу им њихове сручити дела њихова!” И, гле, човек обучен у ланено платно, који је имао писарски прибор о боку, објави говорећи: „Учинио сам онако како си ми заповедио!” Потом погледах и, гле, на своду небеском, изнад глава херувима, појави се нешто као камен сафир, као на престолу. И рече човеку обученом у ланено платно говорећи: „Уђи међу точкове под херувимима, узми пуне прегршти жара између херувима и проспи на град!” И на моје очи, он уђе. Херувими су стајали с десне стране храма кад је ушао човек, и облак испуни унутрашње предворје. Слава Господња вину се с херувима према прагу храма. Храм се испуни облаком, а предворје се напуни светлошћу славе Господње. Хука крила херувима чула се до унутрашњег предворја, као кад Бог Свемогући говори. Потом заповеди човеку обученом у ланено платно говорећи: „Узми огањ између точкова који су међу херувимима!” Он уђе и стаде поред точка. Херувим пружи руку своју према огњу који је био међу херувимима, узе га и стави га у наручје човеку одевеном у ланено платно. Овај га прими и изађе. Тада се показа испод крила херувима као рука човечја. Ја угледах, гле, уз херувима су била четири точка, по један точак уз сваког херувима. Изгледали су као камен хризолит. Сва четири точка изгледала су једнако и као да је био точак у точку. При кретању су ишли на четири стране без скретања. Куд је ишла глава, тамо би кренули и нису скретали. Цело њихово тело, леђа, руке, крила и точкови, сва четири точка, били су прекривени очима наоколо. Како сам чуо, точкови су се звали „вртешка”. Имали су четири лица: један је имао лице херувима, други лице човечје, трећи лице лавово и четврти лице орлово. Тада се херувими подигоше. Били су иста бића која сам видео на реци Хевару. Кад би кренули херувими, ишли су и точкови уз њих, а кад би херувими махнули крилима својим да се подигну од земље, точкови се нису од њих одмицали. Кад би они стали, заустављали би се и точкови, а кад би се они подизали, подизали би се и они јер је дух био у њима. Потом се слава Господња вину с прага храма и стаде над херувиме. Тад херувими махнуше крилима својим и подигоше се са земље пред мојим очима. Кад су полазили, и точкови су за њима ишли. Они стадоше пред источним вратима храма Господњег, а слава Бога Израиљевог била је над њима. То су биле исте прилике које сам видео пред Богом Израиљевим на реци Хевару и схватих да су то херувими. Сваки је имао четири лица и четири крила, под крилима је била као рука човечја. Лица су им била иста као она која сам видео на реци Хевару и свако је ишло право пред собом. Потом ме дух подиже и однесе на источна врата храма Господњег, која гледају на исток, и гле, на улазу врата било је двадесет пет људи. Међу њима угледах Азуровог сина Јазанију и Венијиног сина Фелатију, поглаваре народне. Господ ми рече: „Сине човечји, то су људи који смишљају зло и лоше саветују у граду овом. Они говоре: ‘Није ли време да градимо куће? Овај град је лонац, а ми смо месо.’ Зато пророкуј против њих, пророкуј, сине човечји!” Тада паде на мене дух Господњи и рече ми: „Кажи да овако говори Господ Господ: ‘Тако говориш, доме Израиљев, али ја знам мисли срца вашег. Многе сте побили у овом граду и напунисте побијеним улице његове.’ Зато овако говори Господ Господ: ‘Они које сте ви побили и разбацали их по граду, они су месо, а он је лонац. Зато ћу вас извести из њега. Бојите се мача, и мач ћу пустити на вас, говори Господ Господ. Извешћу вас из града и предаћу вас у руке туђинцима, тако да ћу извршити на вама суд свој. Од мача ћете падати! Судићу вам на међи Израиљевој и схватићете да сам ја – Господ. Овај град вам неће бити лонац, нити ћете у њему ви бити месо. Судићу вам на међи Израиљевој. Тада ћете схватити да сам ја Господ, по чијим уредбама нисте ходили и чије заповести нисте испуњавали, већ сте ишли по законима варвара који су око вас.’” Док сам пророковао, умре Венајин, син Фелатија. Тада падох ничице и повикох гласно: „Ах, Господе Господе! Зар ћеш истребити остатак Израиљев?” Тада ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, браћа твоја! Браћа твоја, родбина твоја и сав дом Израиљев су они којима су становници Јерусалима говорили: ‘Ви сте далеко од Господа! Нама је земља дата у посед!’ Зато кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Ако сам их изгнао међу варваре, ако сам их расејао по земљама, ја ћу им бити светиња ускоро и у земљама у које су дошли.’ Зато им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Сабраћу вас из народа и сакупићу вас из земаља у којима сте расејани и даћу вам земљу Израиљеву. Кад уђу у њу, избациће из ње све грозоте и гадости. Даћу им једно срце и нов ћу дух у њих удахнути. Ишчупаћу из тела њихових срце камено и даћу им срце од меса да би ходили по наредбама мојим, држали заповести моје и њих извршавали. Они ће бити мој народ, а ја ћу им бити Бог. Онима којима срце иде за грозотама њиховим и гадостима њиховим изврнућу на главу дела њихова’”, говори Господ. Потом махнуше херувими крилима својим и точкови пођоше уз њих, а слава Господња лебдела је над њима. Подиже се слава Господња из града и заустави се на гори источно од града. Мене дух подиже и понесе ме у виђењу духом Божјим к изгнаницима у Халдеју. Потом ишчезе виђење које гледах. Тада испричах заробљеницима све речи Божје које сам видео. Затим ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Ти боравиш усред дома одметничког, који има очи да види, а не види, и има уши да чује, а не чује. Зато ти, сине човечји, спреми шта ти треба за сеобу и одсели се по дану, пред њиховим очима. Исели се из овог места у друго место да би видели да су род одметнички. Изнеси по дану своје ствари као пртљаг, а сам изађи увече пред очима њиховим као што одлази изгнаник. Пред њиховим очима прокопај зид и туда прођи. Подигни на рамена пртљаг свој пред њиховим очима и по мраку изађи. Прикриј лице своје да не гледаш земљу, јер сам учинио да будеш обележје дому Израиљевом.” Ја учиних тако како ми је било заповеђено. Преко дана изнесох завежљај свој изгнанички. Увече сам прокопао зид рукама и по мраку, пред њиховим очима изнесох пртљаг на раменима. Ујутру ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, запита ли те дом Израиљев: ‘Шта ти радиш?’ Ти им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ово је пророштво кнезу јерусалимском и свом дому Израиљевом који су тамо.’ Кажи: ‘Ја сам обележје! Како ја учиних, тако ће њима бити. Сви ћете се преселити у изгнанство! Кнез њихов који је међу њима носиће пртљаг на раменима и по мраку ће изаћи. Прокопаће зид да кроз њега изађе и лице своје покриће да не гледа очима земљу. Ја ћу му мрежу разапети и ухватиће се у замку моју. Одвешћу га у Вавилон, у земљу халдејску. Он је неће гледати и тамо ће умрети. Све оне који су око њега, помагаче његове и сву војску његову, расејаћу по свим ветровима и тргнућу мач за њима. Кад их расејем међу варваре и распршим по земљама, схватиће да сам ја Господ. Међутим, сачуваћу неколико људи од мача, глади и куге да би причали све гадости своје међу варварима куда доспеју, и схватиће да сам ја – Господ.’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, једи хлеб свој плашећи се и пиј воду своју дрхтећи и стрепећи. Тада реци народу земље: Овако говори Господ Господ становницима Јерусалима и земљи израиљској: ‘Јешћете хлеб свој у страху и пићете воду своју са стрепњом, јер ће земља опустети и остати без свега што је у њој због безакоња становника својих. Сви насељени градови биће похарани, земља ће опустети, и схватићете да сам ја – Господ!’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, какве су вам то приче о земљи израиљској? Говори се: ‘Пролазе дани а да виђења нема!’ Зато им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Прекинућу ту причу и неће се више говорити у Израиљу!’ Кажи им: ‘Близу су дани и речи свих виђења. Неће више бити лажних виђења и заваравања у дому Израиљевом. Ја, Господ, говорим, и шта кажем, то ће се догодити без одлагања! У ваше дане, доме одметнички, рећи ћу и испунићу реч!’” Тако говори Господ Господ. Опет ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, гле, дом Израиљев говори: ‘Виђење које тај гледа за дане је многе. Пророкује за дане далеке!’ Зато им кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Неће се одгодити ниједна моја реч! Реч коју кажем – збиће се’”, говори Господ Господ. Опет ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, пророкуј против пророка Израиљевих који пророкују. Реци онима који пророкују из свег срца: ‘Чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ: Тешко лудим пророцима који иду за духовима својим, а ништа не виде! Пророци су твоји, Израиљу, као лисице по развалинама. Ви се не попесте на проломе и не градите зид око дома Израиљевог да се одржи у боју на дан Господњи. Виђења су њихова празна и обраћања лажна. Они говоре: Господ каже, а Господ их није послао. И још се надају да ће им се реч испунити. Зар не видите да су вам виђења празна и прорицања лажна кад говорите: Говори Господ, а ја нисам говорио?’” Зато овако говори Господ Господ: „Зато што говорите празно и лаж видите, ево ме против вас”, говори Господ Господ. „Рука моја биће против пророка који упразно гледају и лаж саопштавају. Они неће бити у збору народа мог. Неће бити уписани у списак дома Израиљевог, нити ће ступити у земљу Израиљеву. Тада ћете схватити да сам ја – Господ. Они опет и стално обмањују народ мој и говоре: ‘Мир је’, а мира нема. Један учвршћује зид, а други га замаже кречом. Кажи онима који само крече да ће пасти. Доћи ће силан пљусак, пашће крупан град и беснеће олуја. Ето, кад зид падне, неће ли вам се рећи: ‘Где је креч којим сте мазали?’” Зато овако говори Господ Господ: „У гневу свом разбеснећу олују, у јарости својој сручићу пљусак и у срџби својој затрпаћу градом као камен великим. Развалићу зид који сте кречом намазали, оборићу га на земљу тако да му се оголе темељи. Он ће пасти и ви ћете под њим изгинути! Тада ћете схватити да сам ја – Господ. Тако ћу искалити гнев свој на зиду и на онима који га кречом замазаше. Затим ћу рећи: ‘Нема зида, ни оних који га кречом замазаше, пророка израиљских који су пророковали за Јерусалим и видели му мир, а мира нема’”, говори Господ Господ. „Ти, сине човечји, окрени лице своје против кћери народа свога које пророкују по свом нахођењу. Ти пророкуј против њих. Ти кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Тешко онима који кроје траке за свачије руке и кроје превезе за свачије главе да би уловили душе! Ловите душе народа мога, а да ли ћете своје душе сачувати? Оскврњујете ме пред народом мојим за прегршт јечма и залогај хлеба. Убијате душе оних који не би требало да умру, а спасавате оне који не би требало да живе. Лажете народ мој, који радо лаж слуша.’” Зато овако говори Господ Господ: „Ево ме против ваших трака којима ловите душе да вам долећу. Покидаћу их на вашим рукама и ослободићу душе које вам долећу! Поцепаћу превезе ваше и избавићу народ свој из ваших руку! Неће више бити плен ваших руку и схватиће да сам ја – Господ! Помоћу лажи жалостише срце праведника, којег ја нисам хтео да ражалостим. Учвршћујете руке злочинца да се не одврати са злог пута свога и да жив остане. Зато нећете више празно гледати, нити ћете врачати. Ја ћу ослободити народ свој из руку ваших и схватићете да сам ја – Господ.” Потом ми дођоше неки од старешина израиљских и седоше преда ме. Тада ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Ови људи носе у срцима својим божанства своја и управљају погледе своје на оно што их баца у безакоње њихово. Зар да се с њима саветујем? Зато им кажи и реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ко год из дома Израиљевог носи идоле у свом срцу и управља поглед ка ономе што га у безакоње води, па дође пророку, ја, Господ, одговорићу му за мноштво идола његових. Ухватићу дом Израиљев за срце његово, које се одметнуло од мене због идола својих.’ Зато реци дому Израиљевом: Овако говори Господ Господ: ‘Обратите се и одвратите се од идола својих! Одвратите лица своја од гадости својих! Јер ко год из дома Израиљевог или дошљака који живи у Израиљу одступи од мене, у срце стави идоле и упре поглед према безакоњу своме, па дође пророку да ме упита преко њега, њему ћу ја, Господ, сам одговорити. Окренућу од тог човека лице своје и учинићу од њега пример и изреку. Истребићу га из народа свога и схватићете да сам ја – Господ! Ако се пророк превари и томе одговори, било би као да сам ја, Господ, завео тог пророка. Подићи ћу на њега руку своју и истребићу га из народа свог Израиља. Обојица ће носити грех свој. Грех пророка је једнак греху онога који је од њега савет тражио. Тако се дом Израиљев неће одметати од мене и каљати гресима својим, него ће ми бити народ, а ја ћу им бити Бог’”, говори Господ Господ. Опет ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Ако ми нека земља сагреши неверством и ја дигнем руку своју на њу и ускратим јој кору хлеба, пустим глад на њу и истребим у њој људе и стоку, ако би се у њој нашла ова три човека: Ноје, Данило и Јов, они би праведношћу својом избавили душе своје”, говори Господ Господ. „Ако бих пустио дивље звери у земљу и оне је опустоше тако да постане пустиња којом, због звери, нико не пролази, ако би у њој била она три човека, тако ја жив био”, говори Господ Господ, „неће они избавити синове и кћери. Они ће спасти себе, а земља ће опустети. Ако тргнем мач на ту земљу и заповедим: ‘Мачу, прођи том земљом да из ње истребим људе и стоку, ако би она три човека била у њој, тако ја жив био’, говори Господ Господ, ‘неће они избавити синове и кћери, него ће се сами спасти!’ Ако пустим кугу на земљу и излијем гнев свој на њу уз крв, тако да истребим у њој људе и стоку, ако би у њој били Ноје, Данило, и Јов, тако ја жив био”, говори Господ Господ, „неће спасти сина ни кћерку, него ће праведношћу својом спасти душе своје.” Овако говори Господ Господ: „Чак ако на Јерусалим пустим четири своје љуте казне: мач, глад, дивље звери и кугу, да истребим у њему људе и стоку, ипак ће остати неколико синова и кћери који ће се избавити. Гле, они ће доћи к вама да видите владање њихово и дела њихова. Ви ћете се утешити због зла које сам пустио на Јерусалим, због свега што сам му учинио. Они ће вас утешити кад видите владање њихово и дела њихова. Схватићете да нисам без разлога учинио то што сам Јерусалиму учинио”, говори Господ Господ. Дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји! Шта је винова лоза спрам сваког дрвета или спрам дрвећа у шуми? Узима ли се од ње да се нешто направи? Прави ли се клин да се о њега посуда окачи? Гле, баца се у огањ да изгори. Кад јој огањ спали оба краја и средина изгори, да ли чему служи? Ето, и док је била читава, ништа се није могло направити, па како ће послужити кад је огањ прождре и сагори?” Зато овако говори Господ Господ: „Као што сам међу другим дрвећем винову лозу бацио да изгори, то ћу учинити и становницима Јерусалима. Окренућу од њих лице своје. Кад се спасу од једног огња, други ће их прождрети. Схватићете да сам ја Господ кад окренем од вас лице своје. Претворићу у пустињу ту земљу јер учинише неверство”, говори Господ Господ. Дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји! Покажи Јерусалиму гадости његове. Кажи: Овако говори Господ Господ јерусалимској блудници: ‘Пореклом и родом ти си из земље хананске. Отац ти је био Аморејац, а мајка Хетејка. Кад си се родила, није ти пупак био одрезан, ниси била водом окупана да будеш чиста, ниси сољу утрљана, ни у пелене повијена. Ниједно се око на тебе није сажалило да ти то учини, да се смилује, него те на дан рођења у поље бацише јер су те се гадили. Кад сам пролазио поред тебе и видео те како се ваљаш у крви својој, рекао сам ти док си лежала у крви својој: Живи! Рекао сам ти опет у крви твојој: Живи! Умножи се без броја, као трава у пољу! Ти израсте, велика постаде и пролепша се. Груди ти се напунише, маље се појавише, али си била гола и нага. Тада сам прошао поред тебе. Погледао сам те и, гле, била си у добу, у годинама за љубав. Ја раширих скут свој преко тебе и покрих голотињу твоју. Заклео сам ти се и склопио савез с тобом’, говори Господ Господ, ‘и ти моја постаде. Окупао сам те водом, спрао с тебе крв твоју и помазах те уљем. Обукао сам те у везену хаљину, обуо ти сандале од фине коже, опасао те појасом од танког платна и прекрио те свилом. Украсио сам те накитом: на руке ти ставих наруквицу, око врата огрлицу, ставих ти наносницу, наушнице на уши и сјајну круну на главу твоју. Тако си била златом и сребром украшена. Хаљина ти је била од финог платна, свиле и извезена. Хранила си се финим брашном, медом и уљем. Била си савршене лепоте, до краљевске почасти. Глас о твојој лепоти рашири се и међу варварима јер си била савршено лепа у накиту мом, који ставих на тебе’, говори Господ Господ. ‘Међутим, ти си се занела лепотом својом и због тог гласа поче да блудничиш. Сваком пролазнику си се нудила и предавала. Од својих си хаљина правила узвишења шарена и на њима блудничила, како никад није било, како никад неће бити. Узела си златне и сребрне украсе којим сам те био украсио, правила мушке ликове и с њима блудничила. Узела си везене хаљине своје, њих прекрила и њима си приносила уље моје и тамјан и стављала га пред њих на мирис угодни. Храну коју сам ти давао, фино брашно, мед и уље, стављала си пред њих на мирис угодни. Тако је било’, говори Господ Господ. ‘Узимала си синове своје и кћери своје, које си мени родила, и жртвовала их њима за храну. Мало ти је било твога блудничења, већ си и децу моју клала и идолима спаљивала. У свим тим гадостима својим и блуду своме ниси се сећала дана младости своје, кад си се гола и нага ваљала у крви својој. После свих зала твојих, тешко, тешко теби’, говори Господ Господ, ‘саградила си себи кућу блуда и на свим улицама начинила идолска узвишења. На сваком си раскршћу начинила узвишење и на њему блатиш лепоту своју нудећи се сваком пролазнику и увећавајући блудничење своје. Блудничила си са синовима египатским, суседима својим снажних тела. Увећала си блудничење своје да би ме раздраживала. Зато, ево, дигох руку своју на тебе, смањих ти оброк хране и предадох те бесу непријатеља твојих, кћерима филистејским, које су се стиделе срамотног пута твога. Блудничила си са синовима асирским јер ниси могла да се заситиш. Блудничила си с њима и опет се ниси заситила. Увећала си блудничење своје у земљи хананској, све до Халдеје, и опет се ниси заситила. Како ти је срце ослабило’, говори Господ Господ, ‘кад чиниш све оно што чини најразвратнија жена блудница. Градила си кућу блудничења на свим раскршћима и дизала узвишења по свим местима. А ниси ни као проститутка, јер ниси тражила срамно плаћање. Била си као жена прељубница која, место мужа свога, странце прима. Свим се проституткама плаћа, а ти си плаћала љубавницима својим. Даровала си их у блудничењу свом да би ти са свих страна долазили. Друкчија си од свих жена проститутки! Нису ишли за тобом да блудниче, него си ти њима плаћала, а не они теби. То је наопако! Зато, курво, чуј реч Господњу!’ Овако говори Господ Господ: ‘Зато што си била развратна и зато што си откривала голотињу своју свим љубавницима својим и гнусним идолима и због крви синова својих које си им приносила, ево, скупићу све љубавнике твоје с којима си уживала, које си волела и које си мрзела. Скупићу их све око тебе и открићу им голотињу твоју, да виде сву голотињу твоју. Судићу ти онако како се суди прељубницима и онима који крв проливају. Сручићу на тебе бес и гнев. Предаћу те у руке њихове да поруше кућу блудничку твоју и разоре узвишења твоја. Свући ће хаљине с тебе, узеће накит твој и оставити те голу и нагу. Довешћу на тебе збор, па ће те камењем засути и избости мачевима својим. Кућу ће твоју огњем спалити наочиглед свих жена и извршиће правду над тобом. Тако ћу докрајчити блудничење твоје и нећеш више давати плату блудничку. Искалићу гнев свој на теби, уклонићу ревност своју од тебе, смирићу се и нећу се више гневити. Зато што се ниси сећала дана младости своје, него си ме раздраживала свим тим, сручићу ти на главу сав пут твој’, говори Господ Господ, ‘па нећеш више чинити гнусобе и гадости своје. Гле, свако ко пословице смишља, казаће за тебе пословицу: Каква мати, таква кћи! Ти си ћерка мајке своје, која је оставила мужа свог и децу своју, и сестра си сестрама својим, које су оставиле мужеве своје и децу своју. Мајке су вам Хетејке, а отац Аморејац. Твоја је велика сестра Самарија с кћерима својим, која ти седи с леве стране, а мала ти је сестра, која ти седи с десне стране, Содом с кћерима својим. Ти ни њиховим путем ниси ходила, нити си чинила гадости њихове, као да ти је то мало било, него си била гора од њих по свим путевима својим. Тако ја жив био’, говори Господ, ‘сестра твоја Содом и кћери њене нису чиниле оно што си чинила ти и кћери твоје. Ево шта је било безакоње сестре твоје Содома: у охолости, обиљу хране и безбрижном животу. Она и кћери њене нису помагале сиромаху и невољном, него се погордише и чињаху гадости преда мном. Зато сам их заувек уништио. Самарија није грешила ни пола као ти. Ти си починила више гадости својих него оне, тако да си сестре своје оправдала оним гадостима својим које си чинила. Сад носи срамоту своју кад си оправдала сестре своје јер си постала гора од њих. Оне су праведније од тебе. Ти се стиди и носи срамоту кад си оправдала сестре своје. Ја ћу променити судбину њихову, судбину Содома и кћери њених и судбину Самарије и кћери њених. С њима ћу променити и твоју судбину да носиш срамоту своју и да се стидиш због свега што си чинила за утеху њима. Сестра твоја Содом и кћери њене постаће као што су биле. И ти и кћери твоје бићете као што сте биле. Уста твоја нису помињала Содом, сестру твоју, и дане охолости твоје пре него што се оголила злоћа твоја, као што је сада кад си осрамоћена пред кћерима арамејским и свима около. Носи неваљалство своје и гадости своје!’”, говори Господ. Јер овако говори Господ Господ: „Учинићу ти онако као што си ти учинила кад си погазила заклетву и раскинула савез. Само ја ћу се сетити савеза свог који сам склопио с тобом у дане младости твоје и учврстићу с тобом савез вечан. Тада ћеш се сетити путева својих и постидећеш се кад примиш сестре своје, старије од себе и млађе од себе, које ћу ти дати за кћери, али не снагом твога савеза. Учврстићу савез свој с тобом и схватићеш да сам ја – Господ, да се опоменеш и да се постидиш, тако да од срамоте не отвориш уста своја кад ти опростим све што си учинила”, говори Господ Господ. Опет ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, постави загонетку и поређење дому Израиљевом. Кажи им: Овако говори Господ Господ: ‘Орао велики, крила великих, дугих пера, пун перја, шарен, на Ливан дође и узе врх кедров. Одломи врх с младе гране и однесе га у земљу трговачку, стави га у град трговачки. Потом узе семе из земље оне, засади га на њиви, стави га крај вода обилних, као врбу посади. Кад изниче, бујан чокот постаде, онизак израсте. Гране се према орлу винуше, а жиле под њима. Постаде чокот, разви гране и изданке пусти. А био је и орао други, велики, крила великих и перја густог. И, гле, онај чокот к њему пусти жиле своје, к њему управи гранчице своје да га залива боље од бразде у којој је засађен био. А био је засађен на земљи доброј, крај вода обилних. Могао је да младице пушта, род рађа и да израсте лоза красна.’ Кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Може ли напредовати? Зар му неће жиле почупати, плодове оборити и младице сасушити? Он ће га из корена ишчупати без мишице снажне и народа многог. Гле, засађен је! Хоће ли напредовати? Зар се неће сасушити чим дуне ветар источни? Осушиће се у бразди у којој је посађен био.’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Кажи том дому одметничком: ‘Зар не знате шта то значи?’ Кажи: ‘Ево, дође у Јерусалим цар вавилонски, узе му цара и великаше и одведе их са собом у Вавилон. Он узе једног од рода царског, савез с њим склопи, заклетвом га обавеза. Великаше земље одведе да би ослабило царство, да се не уздигне, него да опстане држећи савез с њим. Међутим, он се од њега одметну. Упути у Египат посланике своје да му дају коња и народа много. Хоће ли успети? Да ли ће умаћи ко тако ради? Да ли ће умаћи ко савез раскине?’” Господ Господ говори: „Тако ја жив био, у месту оног цара који га је зацарио, чију је заклетву одбацио и савез раскинуо, код њега ће, у Вавилону, умрети. Фараон му неће помоћи у боју са силном војском и бројним народом кад он ископа опкопе и сагради куле опсадне да многе душе погуби. Он је погазио заклетву и савез раскинуо. Иако је руку био пружио, све је то учинио. Неће умаћи.” Зато овако говори Господ Господ: „Тако ја жив био, сручићу му на главу заклетву коју је погазио и савез са мном раскинуо. Разапећу над њим мрежу своју и ухватиће се у замку моју. Одвешћу га у Вавилон и онде му судити за неверство његово. Сви његови пробрани из свих чета пашће од мача. Они који претекну расуће се у све ветрове. Тада ћете схватити да говорим ја – Господ.” Овако говори Господ Господ: „Узећу с врха кедра високог, с врха младих грана, одломићу гранчицу и засадићу је на високој и уздигнутој гори. Засадићу је на највишој гори Израиљевој. Разгранаће се, плод ће донети и красан кедар постаће. Под њим ће боравити птице свакојаке, одмараће се све што крила има у хладу грана његових. Познаће сва дрвета пољска да ја, Господ, дрво високо снизим, а ниско дрво узвисујем. Сушим дрво зелено, а дрво суво озеленим. Ја, Господ, рекох, и то ћу учинити!” Опет ми дође реч Господња говорећи: „Зашто ви мудрујете у земљи Израиљевој говорећи пословицу: Оци једоше кисело грожђе, а синовима зуби трну? Тако ја жив био”, говори Господ Господ, „нико више неће говорити ту изреку у Израиљу. Гле, све су душе моје, и душа очева и душа синовљева мени припадају. Ето, која душа сагреши, та ће погинути. Човек који је праведан и чини суд и правду, на горама не једе, очи своје не управља ка идолима дома Израиљевог, не скрнави жену ближњега свога, не приступа жени у време месечнице њене, не чини насиље, дужнику враћа залог његов, ништа не отима, даје гладном хлеб свој, голог одева не каматари, не прима мито, повлачи од неправде руку своју, пресуђује праведно међу људима, по уредбама мојим ходи, чува заповести моје и истину чини – тај је праведан и тај ће живети”, говори Господ Господ. „Ако неко добије сина насилника, који крв пролива и брату нажао чини, а не ради све оно, него једе по горама, скрнави жену ближњега свога, сиромаху и убогом насиље чини, отима, залог не враћа, ка киповима очи подиже, гадости чини, позајмљује уз добит и прима мито – тај неће живети! Учинио је те гадости и сигурно ће умрети, а крв његова на главу његову! Ако неко добије сина који би видео све грехе које је чинио отац његов, види и тако не чини, не једе по горама, не подиже очи своје ка киповима дома Израиљевог, не скрнави жену ближњега свога, никоме насиље не чини, залог не присваја, ништа не отима, даје хлеб свој гладном и голог одева, од неправде повлачи руку своју, камату и мито не узима, врши заповести моје, ходи по законима мојим – тај неће погинути због безакоња оца свога, него ће живети. Отац његов, који је насиље чинио, од других отимао, који није добра чинио у народу свом – гле, он ће сигурно умрети због греха свог. Ви питате: ‘Зашто да не носи син кривицу оца свога?’ Зато јер син чини суд и правду. Све уредбе моје држи и извршује. Он ће заиста живети. Која душа згреши, та ће погинути. Син неће носити кривицу очеву, нити ће отац носити кривицу синовљеву. На праведнику ће бити правда његова, а на злочинцу злочин његов. Ако се злочинац обрати од свих грехова својих које је учинио и чува све заповести моје, држи све уредбе моје и чини суд и правду, живеће, неће погинути. Никакви греси које је починио неће му се спомињати, у правди својој коју чини – живеће. Зар ја волим да грешник страда”, говори Господ, „а не да се одврати од путева својих и буде жив? Међутим, ако се праведник одврати од праведности своје и чини неправду, ради све гадости које злочинац чини, хоће ли он живети? Неће се поменути праведна дела његова која је чинио. Због безакоња својих која је чинио и за грех свој који је учинио – погинуће. Ви говорите: ‘Није прав пут Господњи.’ Чујте, доме Израиљев! Мој пут није прав? Зар нису ваши путеви криви? Кад се праведник одврати од праведности своје и зло чини, па умре, умро је због зла свога које је чинио. Кад се злочинац одврати од безакоња свога које је чинио, па чини суд и правду, он ће сачувати душу своју. Зато што је увидео и одвратио се од свих безакоња својих која је учинио, заиста ће живети и неће погинути. Међутим, дом Израиљев говори: ‘Није прав пут Господњи.’ Зар мој пут није прав? Доме Израиљев, зар нису ваши путеви криви? Зато, доме Израиљев, судићу сваком по путевима његовим”, говори Господ. „Обратите се и напустите све грехове своје да вам злочин не буде на пропаст! Одбаците од себе сва безакоња своја која сте учинили и начините себи срце ново и дух нов. Зашто да помрете, доме Израиљев? Ја не желим смрт оном који умире”, говори Господ Господ. „Обратите се и будите живи!” А ти наричи над вођама израиљским. Кажи, шта је била мати твоја? Лавица! Међу лавовима је лежала и хранила младунце своје. Она отхрани једно младунче своје, и оно лав постаде. Он научи плен грабити и људе прождирати. Народи чуше за њега, па га ухватише у јаму њихову и одведоше га у ланцима у земљу египатску. Кад она виде да узалуд чека, да је пропало надање њено, узе једно младунче своје, и оно лав постаде. Он је с лавовима ишао, и лав постаде. Он научи плен грабити и људе прождирати. Он нападе палате њихове и опустеше градови њихови, тако да уздрхта земља и све што је у њој од рике његове. Тада се подигоше народи из околних места. Разапеше мрежу своју и он у њу упаде. У ланцима га у кавез ставише и одведоше га цару вавилонском. Ставише га у кулу да му се рикање не чује по горама Израиљевим. Мати твоја беше као лоза винова крај воде засађена, родна и разграната од воде обилне. Имала је јаку грану за палицу владалачку. Узвисила се изнад крошње, пленила је висином својом и густином гранчица својих. Међутим, у гневу је ишчупаше, на земљу бацише и осуши јој плод ветар источни. Поломи се и осуши јака грана њена и огањ је прождре. Сада је у пустињи засађена, у земљи сувој и безводној. Међутим, изађе огањ из гране њене и спали јој плод њен. Нема више гране јаке за палицу владалачку. То је тужбалица, и биће тужбалица. Седме године петог месеца, десетог дана, дођоше ми неки од старешина Израиљевих да питају Господа и седоше преда мном. Тада ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Кажи старешинама Израиљевим и реци им: Овако говори Господ Господ: ‘Дошли сте да ме питате? Тако ја био жив, нећете ме питати!’, говори Господ Господ. Хоћеш ли да им судиш? Хоћеш ли да им судиш, сине човечји? Покажи им гадости отаца њихових. Потом им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Оног дана кад сам изабрао Израиљ, подигао сам руку своју потомству дома Јаковљевог и показао сам им се у земљи египатској. Подигао сам руку своју говорећи: Ја сам Господ, Бог ваш! Тада сам подигао руку своју да ћу их одвести из земље египатске у земљу коју сам за њих изабрао, у којој теку млеко и мед, најлепшој од свих земаља. Тада сам им рекао: Одбаците сви кипове који су вам пред очима и не саблажњавајте се киповима египатским. Ја сам Господ, Бог ваш! Међутим, они отпадоше од мене и не хтедоше да ме слушају. Ниједан не одбаци кипове који су им пред очима њиховим и не одбацише идоле египатске. Тада одлучих да излијем гнев свој на њих и искалим срџбу своју на њима усред земље египатске. Међутим, због имена свога, да се не би оскрнавило пред очима варвара међу којима су живели и пред којима сам им се показао да ћу их извести из земље египатске, изведох их из земље египатске и доведох у пустињу. Дао сам им законе своје и објавио сам им заповести своје, које ко год врши – живеће. Дао сам им и суботе своје да буду знак између мене и њих, да би знали да сам ја Господ који их посвећујем. Међутим, у пустињи се дом Израиљев одметну од мене. Нису ходили по законима мојим, одбацише заповести моје, које ко год упражњава – живи. Оскрнавише веома суботе моје. Тада рекох да ћу излити гнев свој на њих у пустињи да их истребим. Ипак, то не учиних да се не би осрамотило име моје у очима варвара, пред којим сам их извео. У пустињи сам подигао руку своју да их нећу одвести у земљу коју им дадох, у којој теку млеко и мед, најлепшој од свих земаља, јер одбацише заповести моје и по уредбама мојим нису ходили. Оскрнавили су суботе моје јер је за киповима ишло срце њихово. Међутим, пожалило их је око моје, тако да их не истребих и не уништих их у пустињи. Рекао сам синовима њиховим у пустињи: Немојте да идете по обичајима отаца својих, немојте да чувате уредбе њихове и немојте да се скрнавите пред киповима њиховим! Ја сам Господ, Бог ваш! По уредбама мојим идите и заповести моје чувајте и извршујте. Светкујте суботе моје тако да оне буду знак између мене и вас, да знате да сам ја – Господ, Бог ваш! Међутим, и синови се одметнуше од мене. Нису ходили по мојим уредбама и заповести моје нису чували и извршавали, а преко њих се живи. Суботе моје оскрнавише. Зато рекох да ћу излити гнев свој на њих и сручити љутњу своју на њих у пустињи. Међутим, опет сам задржао руку своју због имена свог, да се не осрамоти пред очима варвара пред којима сам их извео. Ипак сам подигао руку своју у пустињи да ћу их расејати међу варваре и расути по земљама јер нису држали заповести моје, презреше уредбе моје и оскрнавише суботе моје. У кипове су упирали очи своје. Зато сам им дао уредбе које нису биле добре и заповести по којима не могу да живе. Оскрнавио сам их даровима њиховим јер су проводили кроз огањ прворођене своје, да би се тргли и схватили да сам ја – Господ.’ Зато кажи дому Израиљевом, сине човечји, и реци им: ‘Овако говори Господ Господ: Очеви ваши огрешише се о мене чинећи безакоње. Кад сам их довео у земљу за коју сам подигао руку да ћу им је дати, где год су видели узвишење или дрво разгранато, онде су приносили жртве своје, стављали принос свој, кадили тамјаном и изливали наливе своје. Ја их упитах: Шта вам значи то узвишење? Та реч "узвишење" остаде до данас.’ Зато кажи дому Израиљевом: Овако говори Господ Господ: ‘Зар се не скрнавите и ви као очеви ваши блудничећи с гадостима њиховим? Скрнавите се приносећи дарове своје, проводећи кроз огањ синове своје, поштујући све кипове до дана данашњег. Потом ме за савет питаш, доме Израиљев! Тако ја жив био’, говори Господ Господ, ‘нећете ме питати! Неће се десити то што мислите кад говорите: Бићемо као остали варвари, као народи других земаља који служе дрвећу и камењу. Тако ја жив био’, говори Господ Господ, ‘владаћу над вама руком крепком и мишицом уздигнутом, изливајући на вас гнев свој. Извешћу вас између народа и сабраћу вас из земаља у којима сте били расејани, руком крепком и мишицом уздигнутом и гневом изливеним. Одвешћу вас у пустињу народа и онде ћу се судити с вама лицем к лицу. Онако како сам судио очевима вашим у пустињи земље египатске, тако ћу и вама судити’, говори Господ Господ. ‘Провешћу вас испод штапа свог и ставићу вас у оквир савеза. Издвојићу међу вама оне који су се бунили и који су отпали од мене. Извешћу их из земље у којој су живели као странци, али неће ући у земљу Израиљеву, и знаћете да сам ја – Господ. Ви, доме Израиљев’, овако говори Господ Господ, ‘идите и служите сваки свом кипу! Ипак, кунем вам се, послушаћете ме на крају. Престаћете да скрнавите име моје приносећи жртве киповима. На светој гори мојој, на високој гори Израиљевој’, говори Господ Господ, ‘онде ће ми служити сав дом Израиљев који у земљи борави. Онде ћу вас заволети и онде ћу тражити приносе ваше и првине ваше са свим светим стварима вашим. Заволећу вас као мирис угодни кад вас изведем из народа и скупим из земаља у којима сте били расејани. Тако ћу се на вама посветити пред очима варвара. Тада ћете схватити да сам ја Господ кад вас доведем у земљу Израиљеву, земљу за коју сам подигао руку своју да ћу је дати очевима вашим. Онде ћете се сетити путева својих и свих недела којим сте се оскрнавили. Сами ћете себе омрзнути због свих недела која сте починили. Тада ћете схватити да сам ја Господ кад вам учиним због имена свог, а не према вашим путевима злим, нити према вашим делима гадним, доме Израиљев!’”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени лице своје према Теману, проповедај ка југу и пророкуј против поља јужних. Кажи шуми јужној: Послушај реч Господњу. Овако говори Господ Господ: ‘Ево, распалићу у теби огањ који ће прождрети у теби свако дрво зелено и свако дрво суво. Разбуктали пламен неће се угасити и спржиће свако лице од југа до севера. Свако ће тело видети да сам га ја, Господ, запалио и неће се угасити.’” Тада ја рекох: „Јао, Господе Господе! Они за мене говоре: ‘Зар не мудрује он у изрекама?’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Окрени лице своје према Јерусалиму. Излиј говор свој против светиња његових и пророкуј против земље Израиљеве. Реци земљи Израиљевој: Овако говори Господ: ‘Ево ме на тебе! Тргнућу мач свој из корица и истребићу из тебе и праведника и злочинца! Да бих истребио из тебе и праведника и злочинца, зато ћу тргнути мач свој из корица својих на свако тело од југа до севера. Тада ће свако тело схватити да сам ја, Господ, тргао мач свој из корица његових и да се неће тамо вратити.’ А ти, сине човечји, кукај као да ти бедра пуцају. Кукај горко пред очима њиховим. Кад те упитају: ‘Зашто кукаш?’, ти кажи: ‘Због вести која стиже, због које ће сва срца уздрхтати, све руке клонути, сваки дух и свако колено разлити као вода. Ево, долази, већ је ту’”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, пророкуј и кажи: Овако говори Господ Господ и кажи: Мач! Мач! Наоштрен је и усијан! Наоштрен је да коље, усијан је да сева. Избрушен је да га рука прихвати, мач наоштрен сија, да се стави убици у руке. А ти, сине човечји, плачи и наричи! Он иде против народа мога, на све великаше Израиљеве. Они су с народом мојим под мач стављени! Зато се по бедрима ударај! Провера је ту. Шта ће бити ако палице презрене више не буде?”, говори Господ Господ. „А ти, сине човечји, пророкуј и рукама пљескај. Удвостручиће се и утростручиће се мач покоља, мач покоља великог, који их окружује. Уздрхтаће срца, пашће многи на вратима њиховим! Мач је искован да сева, за покољ наоштрен! Удара десно, удара лево, куда му је оштрица окренута! И ја ћу пљескати рукама својим и искалићу гнев свој. Ја, Господ, рекох.” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, нацртај два пута којима ће проћи мач цара вавилонског. Нека оба излазе из једне земље. Начини путоказ за сваки град. Означи пут мачу који иде на Раву синова Амонових и на Јудеју, на утврђени град Јерусалим. Цар вавилонски стоји на раскршћу, где се два пута раздвајају, и врача: меша стреле, пита кипове, гледа џигерицу. Жреб му пада на десницу – ка Јерусалиму. Тамо ће поставити опсадне справе, наредиће поклич и бојну вику, наместиће опсадне справе против врата, ископаће ровове и наместиће опсадне куле. Њима се чинило да је наговештај лажан, па су се лажно заклели. Он ће их подсетити на вероломство у које су се ухватили.” Зато овако говори Господ Господ: „Пошто сте схватили своју кривицу и показали се безакоње ваше и греси ваши у свим делима вашим, разумели сте да због тога у руке падате. А теби, нечасни и зли кнеже израиљски, дође крај злочину твоме. Овако говори Господ Господ: ‘Скини митру с главе и склони круну владарску. Ништа не остаје, већ ко је био ниско, сад је високо, а ко је био високо, сад је збачен. Уништићу га, уништићу га, уништићу га и неће га бити док не дође онај коме припада и коме ћу суд предати.’” „А ти, сине човечји, пророкуј и реци: Овако говори Господ Господ синовима Амоновим о њиховој срамоти. Реци: ‘Мач! Мач је исукан, наоштрен да коље, оштар и сјајан као муња. Теби лажно гледају, лажно наговештавају, да би те ставили на вратове зликовцима злогласним, којима дође дан и час последњег злочина. Врати се у градове своје, у места рођења, у земљу у којој си се родио. Ту ћу ти судити. Излићу на тебе гнев свој, распалићу на тебе пламен срџбе своје и предаћу те у руке суровим људима, вештим у затирању. Бићеш храна огњу, посред земље ће тећи крв твоја. Неће те се сећати, јер ја, Господ, тако рекох.’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „А ти, сине човечји, хоћеш ли судити? Хоћеш ли судити граду крвничком? Покажи му све гадости његове. Кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Иде час граду који крв пролива у себи и прави идоле да би се оскрнавио. Крив си због крви коју си пролио и оскрнавио си се о идоле своје које си начинио. Тако си скратио дане своје и убрзао године своје. Зато ћу учинити од тебе ругло варварима и подсмех по свим земљама. И које су ти близу и које су ти далеко ругаће се теби окаљаног имена и пуног несреће. Ето, великаши Израиљеви снагом својом крв проливају. Оца и мајку у теби презиру, странца у теби тлаче, сироте и удовице у теби злостављају. Светиње моје презиреш, скрнавиш суботе моје. У теби су клеветници због којих се крв пролива. У теби на горама идолске жртве једу, усред тебе је срамота. У теби откривају голотињу оца свога и силују жене у време месечнице њихове. У теби један греши са женом ближњега свога, неко скрнави снаху своју, а неко силује сестру своју, ћерку оца свога. У теби узимају мито да би крв пролили. Камату и постотак узимаш, глобиш друге, а заборавио си мене’”, говори Господ Господ. „Ево, пљескам рукама својим због плена који си опљачкао и због крви која је у теби. Хоће ли издржати срце твоје и хоће ли бити снажна рука твоја у дане кад устанем на тебе? Ја, Господ, рекох, и то ћу урадити. Расејаћу те међу варваре и расути по земљама тако да ћу уклонити из тебе сву нечистоћу твоју. Бићеш обешчашћен самим собом пред варварима и тада ћеш схватити да сам ја – Господ.” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, дом ми Израиљев постаде шљака: бакар, калај, гвожђе, олово и сребро – сви у пећи шљака постадоше.” Зато овако говори Господ Господ: „Пошто сте сви шљака постали, зато ћу вас, ево, скупити у Јерусалим. Као што се скупљају сребро, бакар, гвожђе, олово и калај у пећи, па се запали ватра да се они истопе, тако ћу вас скупити гневом својим и јарошћу својом, склонићу вас и растопићу вас. Да, скупићу вас и распалићу око вас огањ гнева свога и истопићете се усред њега. Као што се топи сребро у пећи, тако ћете се и ви истопити у њему. Тада ћете схватити да ја, Господ, на вас изливам гнев свој!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, кажи још: ‘Ти си земља која се није очистила и коју неће опрати киша у дан гнева.’ Заверили су се пророци њени, као лав су који риче и прождире плен. Прождиру душе, отимају благо и драгоцености и међу њима удовице умножују. Свештеници њени крше закон мој и скрнаве светиње моје. Не разликују свето и нечисто и нечисто и чисто. Затварају очи пред суботама мојим, и бивам оскрнављен међу њима. Старешине су њене као вукови који плен грабе, крв проливају и душе губе добитка ради. Пророци њени мажу је кречом, износе празна виђења, гатају лажно и говоре: ‘Тако је Господ Господ рекао’, а Господ то не рече. Народ земаљски граби и отима. Сиромаха и невољног угњетавају, а дошљака бесправно тлаче. Тражио сам међу њима неког ко би зид подигао и на пролазу преда ме стао за ту земљу да је не затрем, али не нађох никог. Зато ћу на њих излити гнев свој, огњем јарости своје њих ћу истребити и пут њихов свалићу на главу њихову”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Живеле су две жене, ћерке једне мајке. Оне су блудничиле у Египту. У младости су својој блудничиле. Тамо су им дирали груди, гњечили су им груди девојачке. Звале су се: старија Ола и њена сестра Олива. Оне су моје постале и родиле су синове и кћери. Имена су им Ола – Самарија, и Олива – Јерусалим. Ола се одала блудничењу иако је мени припадала. Жудела је за својим љубавницима, суседима својим – Асирцима. Они су носили порфиру, били су старешине и великаши, лепи момци који су коње јахали. Она се одала блуду с њима, најлепшим међу синовима асирским. Жудела је за њима и скрнавила се са свим идолима њиховим. Није напустила ни блудничење са Египћанима, који су с њом општили од младости њене, који су јој гњечили груди девојачке и с њом блудничили. Зато сам је предао у руке љубавницима њеним, у руке Асирцима, за којима је жудела. Они открише голотињу њену, заробише синове њене и кћери њене, а њу мачем погубише. Она постаде пример женама кад јој пресудише. Кад је то видела Олива, сестра њена, распаљивала се још више него она, тако да је блудничење њено било горе од сестриног. Жудела је за синовима асирским, великашима и поглаварима, суседима својим, који су били раскошно одевени, вешти коњаници и лепи младићи. Ја видех да се и она оскрнавила. Обе су истим путем пошле. Ова је блудничила још горе. Видела је мушкарце на зиду насликане, ликове Халдејаца црвенилом насликане, бедара појасом опасаним, с капама шареним, све јунаке, синове вавилонске из земље халдејске, домовине њихове. Желела их је чим их је угледала, па је слала посланике њима у Халдеју. Синови су вавилонски долазили њој на постељу љубавну да је блудом оскрнаве. Пошто би општила с њима, одбацивала их је душа њена. Кад се разгласило њено блудничење и открила голотиња њена, одбила се од ње душа моја, као што се одбила душа моја и од сестре њене. Она је умножила блудничења своја сећајући се дана младости своје, кад је блудничила у земљи египатској. Жудела је за љубавницима својим с телом као у магарца и просипањем као у пастува. Жудела си за блудничењем у младости својој, кад су ти груди гњечили због дојки девојачких твојих. Зато, Оливо”, овако говори Господ Господ, „ево, подићи ћу на тебе љубавнике твоје, оне које је одбила душа твоја и довешћу их на тебе са свих страна: синове вавилонске и све Халдејце, Фекођане и Сојане, Којане, све синове асирске с њима, лепе младиће, великаше, властелу, јунаке и војсковође – све на коњима. Доћи ће на тебе с мноштвом кола и бројним народима. Опколиће те са штитовима, оклопима и шлемовима. Њима ћу те на суд предати да ти пресуде по својим законима. Сручићу на тебе гнев свој. Они ће јаросно с тобом поступати. Сећи ће ти нос и уши, а ко претекне, од мача ће пасти. Одвешће синове твоје и кћери твоје, а остатак ће огањ прождрети. Здераће с тебе хаљине твоје и отети красни накит твој. Тако ћу окончати бесрамност твоју и блудничење твоје у земљи египатској. Нећеш више дизати очи на њих и нећеш се више Египта сећати.” Јер овако говори Господ Господ: „Ево, предаћу те у руке онима које мрзиш, у руке оних којих се гади душа твоја. Они ће с мржњом против тебе радити, отеће ти све што си створила и оставиће те голу и нагу. Откриће се твоја блудна голотиња и бесрамност блудничења твога. То ће те стићи због блудничења твога с варварима, зато што си се оскрнавила с киповима њиховим. Ишла си путем сестре своје и зато ћу ти дати чашу њену у руку твоју.” Овако говори Господ Господ: „Испићеш чашу сестре своје, широку и дубоку. Бићеш подсмех и ругање, јер та чаша захвата много! Испунићеш се пијанством и жалошћу, чашом пустошења и ужаса, чашом Самарије, сестре своје. Пићеш је и до дна ћеш је искапити, затим ћеш је разбити и груди своје исећи, јер ја то рекох”, говори Господ Господ. Зато овако говори Господ Господ: „Зато што си ме заборавила и леђа ми окренула, сад ти носи срамоту своју и блудничење своје!” Потом ми рече Господ: „Сине човечји! Хоћеш ли судити Оли и Оливи и да ли ћеш им показати све гадости њихове? Оне су вршиле прељубу и крв је на рукама њиховим. Вршиле су прељубу с киповима и проводиле кроз огањ синове своје, које су ми родиле, да их он прогута. И ово су чиниле: истог су дана оскврниле светињу моју и суботе моје. Оне су клале синове своје киповима својим, и истог су дана долазиле у светилиште моје да га оскрнаве. Ето, то су чиниле усред храма мога. Чак су и слале по људе да дођу издалека. Чим би посланик дошао до њих, гле, они би похрлили. А ти си се због њих купала, очи своје мазала и накитом се китила. Потом си седала на раскошну постељу, пред којом је био сто постављен, на који си стављала тамјан мој и уље моје. Ту се чула вриска мноштва људи, Савеја, који су доведени из пустиње, који су им стављали наруквице на руке њихове и дијадеме на главе њихове. Тада рекох: ‘Огрезла у блуду наставиће блудничење.’ Њој су долазили онако како се долази проститутки. Тако су долазили Оли и Оливи, као женама исквареним. Судиће им људи праведни као што се суди прељубницима и онима који крв проливају. Оне су прељубнице, и крв је на рукама њиховим.” Јер овако говори Господ Господ: „Нека се против њих збор сазове да буду злостављане и опљачкане. Збор нека их камењем заспе и исече мачевима својим. Синове њихове и кћери њихове нека побију, а домове њихове нека огњем спале. Тако ћу истребити неваљалство из земље и схватиће жене да не чине неваљалства више. Неваљалство ваше пашће на вас, испаштаћете грехе кипова својих и схватићете да сам ја – Господ Господ.” Године девете месеца десетог, дана десетог тог месеца, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, запиши овај дан. Овог дана напада цар вавилонски Јерусалим. Испричај дому одметничком ово поређење и реци: Овако говори Господ Господ: ‘Пристави лонац, пристави лонац и налиј воду у њега. Убаци у њега комаде, све добре делове, бут и плећку. Напуни га и најбољим костима. Узми најбоље из стада и наређај цепанице испод њега. Нека добро узаври, да се у њему и кости скувају.’ Јер овако говори Господ Господ: ‘Тешко граду крвничком, лонцу загорелом, из кога се загоретина не скида! Затим део по део извади, не бацај за њих жреб, јер је у њима крв! То на го камен стави, немој по земљи да га разлијеш, где би је прашина прекрила. Да бих исказао гнев свој и казну, стављам крв његову на го камен, да не буде покривена.’ Стога овако говори Господ Господ: ‘Тешко граду крвничком јер ћу распалити ломачу велику! Донеси дрва много и ватру распали! Раскувај месо, чорбу извади, и кости спали! Стави на жар празан лонац да се угреје и бронза растопи, да нечистоћа испари и загоретина нестане. Међутим, загоретина не ишчезава на ватри. Има је много и не нестаје. И ти си у грех огрезао. Хтео сам да те очистим, али се ти ниси очистио. Нећеш се ни очистити док на теби не искалим гнев свој! Ја, Господ, рекох! Доћи ћу и извршићу! Нећу одустати, нећу се сажалити, нити ћу се покајати! Судиће ти се према путевима твојим и по делима твојим’”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, ево, ја ћу ти напрасно узети радост очију твојих. Немој да тужиш, да плачеш, нити да сузе рониш. Уздиши тихо, немој да жалиш онако како се покојник жали. Стави турбан, обуј обућу на ноге своје, не прекривај браду и не једи хлеб жалости.” Ујутру сам народу говорио, а увече ми умре жена. Сутрадан урадих како ми је било заповеђено. Тада ме људи упиташе: „Објасни нам, зашто тако радиш?” Ја им одговорих: „Дође ми реч Господња која гласи: ‘Реци дому Израиљевом: Овако говори Господ Господ: Ево, ја ћу оскрнавити светињу своју, велики понос ваш, радост очију ваших и чежњу душа ваших. А синови ваши и кћери ваше које сте напустили од мача ће пасти!’ Тада ћете чинити као што ја урадих: нећете браде покривати, нити ћете јести хлеб жалости. Тада ће вам капе бити на главама, а обућа на ногама. Нећете туговати нити плакати, него ћете венути због безакоња својих и уздисати један уз другог. Језекиљ ће вам бити пример: чинићете све што он чини. Кад се то деси, схватићете да сам ја – Господ Господ. А ти, сине човечји, зар неће у дан кад им снагу узмем, поносну радост њихову, весеље очију њихових, жељу душе њихове, синове њихове и кћери њихове, у тај дан доћи к теби бегунац да ти у уши твоје каже? У тај ће се дан отворити уста твоја и проговорићеш бегунцу. Нећеш више бити нем, бићеш пример њима, тако да ће они схватити да сам ја – Господ!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени лице своје према синовима Амоновим и пророкуј против њих. Реци синовима Амоновим: ‘Послушајте реч Господа Господа. Овако говори Господ Господ: Зато што си говорио: "Аха!", за светињу моју што се оскрнавила, за земљу Израиљеву што је опустела и за дом Јудин што отиде у ропство, зато, ево, даћу те у посед синовима источним. Изградиће у теби дворове себи, начиниће у теби колибе себи. Они ће јести плодове твоје и пити млеко твоје. Од Раве ћу начинити пашњаке за камиле и од земље синова Амонових тор за овце. Тада ћете схватити да сам ја – Господ!’” Јер овако говори Господ Господ: „Зато што си рукама пљескао, лупао ногом и веселио се злурадо свом душом над земљом Израиљевом, ево, подићи ћу на тебе руку своју. Предаћу те варварима да те пљачкају, истребићу те из народа, затрћу те међу земљама, искоренићу те, и схватићеш да сам ја – Господ!” Овако говори Господ Господ: „Зато што су Моав и Сир говорили: ‘Ето, дом Јудин је као и свих варвара’, зато, ево, отворићу просторе моавске од красних градова граничних: Вет Јесимота, Вилмеона и Киријат Јарима, синовима источним иза земље синова Амонових. Даћу им у наследство, тако да се међу варварима не спомињу синови Амонови. Пресудићу и Моавцима и схватиће да сам ја – Господ!” Овако говори Господ Господ: „Зато што се Едом осветио дому Јудином, том осветом се тешко огрешио. Зато овако говори Господ Господ: ‘Дићи ћу на Едом руку своју, истребићу из њега људе и стоку. Претворићу га у пустињу и од Темана до Дедана, од мача ће изгинути. Осветићу се Едому руком народа свога, Израиља. Они ће поступити са Едомом према гневу мом и срџби мојој. Схватиће моју освету’”, говори Господ Господ. Овако говори Господ Господ: „Зато што су Филистејци извршили освету, љуто се светили радујући се у души, желећи да униште због старе мржње, овако говори Господ Господ: ‘Ево, подићи ћу руку своју на Филистејце. Истребићу и Херетејце и уништићу остатак до морске обале. Извршићу над њима љуту освету казном јаросном. Кад извршим освету своју, тада ће схватити да сам ја – Господ!’” Једанаесте године првог дана у месецу дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, Тир над Јерусалимом ликује: ‘Ха! Разбише се врата народима! Окренуће се к мени и обогатићу се, јер је он опустео!’” Зато овако говори Господ: „Ево ме против тебе, Тире! Довешћу на тебе варваре многе, као што море таласе доваља! Они ће порушити зидине тирске и разориће све куле његове. Почистићу прах његов и од њега ће го камен остати. Постаће место за сушење мрежа усред мора, јер ја тако рекох”, говори Господ, „и опљачкаће га варвари. Његови градови-ћерке пашће од мача у пољу, и схватиће да сам ја – Господ.” Овако говори Господ Господ: „Ево, довешћу са севера на Тир Навуходоносора, цара вавилонског, цара над царевима, с коњима, колима, коњаницима, с војском и мноштвом народа. Побиће мачем кћери твоје у пољу. Подићи ће против тебе куле опсадне, ископаће опкопе против тебе и подићи ће против тебе штитове своје. Наместиће справе наспрам зидова твојих и кукама ће развалити куле твоје. Целог ће те прекрити прашина од мноштва коња његових. Од топота коњаника, точкова и кола задрхтаће зидине твоје кад буде пролазио кроз врата твоја, као што се улази у град освојен. Копитима коња својих изгазиће све улице твоје. Побиће мачем народ твој и стубове силе твоје обориће на земљу. Опљачкаће благо твоје, опленити радње твоје, развалиће зидине твоје и разорити сјајне палате твоје. Камење твоје, дрва твоја и прах твој у воду ће бацити! Тада ћу укинути звук песама твојих и звук харфица твојих неће се више чути. Претворићу те у го камен и постаћеш место за сушење мрежа. Више се нећеш подићи”, говори Господ Господ. Овако говори Господ Господ Тиру: „Зар се неће задрмати острва од праска пада твога кад зајаучу рањеници и кад покољ настане у теби? Сви ће великаши морски сићи с престола својих, скинуће са себе плаштеве и одећу везену и страхом ће се огрнути. Сешће на земљу и дрхтаће стално, ужаснути због тебе. Закукаће над градом и говориће: ‘Како пропаде, славни граде? Био си моћан на мору, ти и становници твоји, који су страх задавали свим народима! Сад ће се острва затрести у дан пада твога! Престрашиће се острва по мору у дан пропасти твоје!’” Јер овако говори Господ Господ: „Кад те у пуст град претворим, као у градове у којима нико не живи, кад пустим бездан на тебе, силном те водом прекријем, спустићу те онима који су у гробу, к народу прадавном. Сместићу те у пределе најдубље, у самоћу вечну, код оних који су у јаму сишли. Нећеш се више вратити, ни славу имати у земљи живих. Бићеш ужас кад те нестане. Тражиће те, али те довека неће наћи”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Ти, сине човечји, изреци тужбалицу за Тиром! Кажи Тиру, који лежи на заливу и тргује с народима бројних острва. Овако говори Господ Господ: Тире, који си говорио: ‘Ја сам савршене лепоте!’, усред мора су границе твоје. Дадоше ти савршену лепоту градитељи твоји. Од јела сенирских градише ти даске. Узеше кедре ливанске да ти јарболе праве. Од храстова васанских истесаше ти весла. Од слоноваче и шимшира са острва китејских палубу ти саградише. Од везеног платна египатског разапеше ти једра. Покривао си се порфиром и скерлетом са острва елиских. Становници Сидона и Арвада беху ти веслачи. Мудраци усред тебе, Тире, беху ти кормилари. Старешине Гевала с мудрацима поправљаху у теби кварове своје. Све лађе морске и морнари беху у теби, тргујући с тобом. Персијанци, Лудејци и Путејци били су ратници у војсци твојој. У теби су одлагали штитове и кациге своје. Они су били украс твој. Синови Арвада с војском твојом кружили су зидинама твојим. Гамадејци су били у кулама твојим, о зидове су качили уоколо штитове своје да величају лепоту твоју. Тарсис је трговао с тобом због великог богатства твога: сребром, гвожђем, калајем и оловом, плаћали су робу твоју. Трговали су с тобом Јаван, Тувал и Месех. Доносили су робове и судове бронзане за робу твоју. Из дома Тогарминовог долазили су да тргују с коњима, јахаћим коњима и мазгама. Трговали су с тобом синови Деданови и острва бројна. Слоновачу и ебоновину доносили су за размену. Из Сирије су трговали с тобом због обиља робе твоје. Доносили су на трг драгуље, порфиру, вез, платно, корале и рубине. Трговали су с тобом Јуда и земља Израиљева. Долазили су на трг твој с пшеницом минитском, просом, медом, уљем и балсамом. Дамаск је трговао с тобом због обиља робе твоје и добара твојих, вином из Хелвона и вуном сахарском. Доносили су на трг твој Дан и Јаван из Мосела, ковано гвожђе, цимет и трску, и мењали се с тобом. Дедан је трговао с тобом прекривачима јахаћим. Арабљани и сви великаши кедарски трговали су с тобом јагањцима, овновима и јарцима. Трговци из Саве и Раме трговали су с тобом. Доносили су најбоље мирисе, драго камење и злато. Харан, Кана и Еден, трговци из Саве, Асура и Хилмада, трговали су с тобом. Они су трговали с тобом лепом робом: плавим, везеним огртачима, прекривачима шареним и чврсто исплетеним конопцима. Лађе из Тарса, препуне, превозиле су робу твоју! Пун и крцат био си усред мора! На пучину те одвезоше веслачи твоји, али те усред мора разби ветар источни, пропашће у дубину морску у дан пропасти твоје богатство твоје, имовина и роба, морнари твоји и кормилари твоји, поправљачи лађе и трговци твоји, сви војници твоји и сав народ у теби. Од вапаја кормилара твојих обале подрхтавају. Изаћи ће из лађа својих сви веслачи, морнари и сви кормилари морски, и стаће на копно. Нарицаће гласно за тобом, ридаће горко. Прах ће по главама посипати и ваљаће се у пепелу. Обријаће главу за тобом, опасаће кострет. Плакаће за тобом горке душе и нарицаће горко. Певаће тужбалицу за тобом и нарицаће за тобом: ‘Ко је био као Тир, посред мора разорен? Кад је из мора излазила роба твоја, снабдевала је народе многе. Обиљем богатства и трговине своје обогаћивао си цареве земаљске. Сад те је море разбило, потонуо си у воду. Богатство твоје и људи твоји с тобом пропадоше. Сви житељи острва препали су се због тебе. Дрхте цареви њихови, лица им бледе. Трговци по народима над тобом звижде. Страшило си постао, заувек нестаћеш!’” Дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, реци заповеднику Тира: Овако говори Господ Господ: Зато што си се погордио у срцу и рекао: ‘Ја сам Бог! Седим на престолу Божјем усред мора’, а човек си, а не Бог, и изједначујеш срце своје са срцем Божјим, ти си мудрији од Данила! Ниједна тајна није сакривена од тебе! Благо си стекао мудрошћу својом, напунио си златом и сребром ризнице своје! Мудрошћу великом у трговини умножио си богатство своје. Погордио си се у срцу своме због богатства свога.” Зато овако говори Господ Господ: „Пошто си изједначио срце своје са срцем Божјим, ево, довешћу на тебе туђинце, најжешће међу варварима. Они ће исукати мачеве своје на красну мудрост твоју и оскрнавиће лепоту твоју. Бациће те у јаму и умрећеш љутом смрћу оних побијених усред мора. Хоћеш ли рећи: ‘Ја сам Бог!’ пред крвником својим? Ти си само човек, а не Бог, у руци оног који те убија. Умрећеш смрћу необрезаних од руке туђинске, јер ја то рекох”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, наричи тужбалицу за царем тирским, па му кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење: сарад, топаз, дијамант, хрисолит, оних, јаспид, сафир, карбункул, смарагд и злато. Начинише ти на дан рођења твога бубњеве твоје и свирале твоје. Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те, херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.’” Опет ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени према Сидону лице своје и пророкуј против њега. Кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Ево ме против тебе, Сидоне! Прославићу се усред тебе! Знаће се да сам ја – Господ, кад над њим суд извршим и посветим се у њему. Послаћу на њега кугу, и крв на улице његове. Падаће побијени усред њега од мача, који ће навалити на њих са свих страна. Тада ће схватити да сам ја – Господ.’” „Неће више имати дом Израиљев трн који боде, ни жаоку која убада у околини која га презире. Тада ће схватити да сам ја – Господ.” Овако говори Господ Господ: „Кад скупим дом Израиљев из народа међу којима су расејани и посветим се у њима пред очима варвара, становаће у земљи својој, коју сам дао слуги свом Јакову. Живеће спокојно у њој, градиће куће и садиће винограде. Становаће спокојно док извршим суд над свима уоколо који су их презирали. Тада ће схватити да сам ја – Господ, Бог њихов.” Године десете десетог месеца, дванаестог дана, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји! Окрени лице своје ка фараону, цару египатском, и пророкуј против њега и против целог Египта. Говори и реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ево ме против тебе, фараоне, царе египатски, ти, крокодиле велики, који лежиш усред река својих! Ти кажеш: Река је моја, ја сам је начинио! Зато ћу ти ставити удицу у чељуст и учинићу да се рибе из рукаваца твојих нахватају на крљушти твоје. Извући ћу те из рукаваца твојих са свим рибама из рукаваца твојих, које су се нахватале на крљушти твоје. Бацићу те у пустињу, тебе и све рибе из рукаваца твојих. Пашћеш на ледину пољску, нећеш се подићи, нити ће те покопати. Даћу да те прождеру звери земаљске и птице небеске. Тада ће схватити сви становници Египта да сам ја – Господ. Они су штап од трске дому Израиљевом. Кад те ухвате руком, ти се сломиш и раздереш им ране. Кад се наслоне на тебе, ти се пребијеш и бедра им прободеш.’” Зато овако говори Господ Господ: „Ево, пустићу на тебе мач и истребићу из тебе људе и стоку. Опустеће и сасушиће се земља египатска и схватиће да сам ја – Господ, јер је казала: ‘Река је моја, ја сам је начинио!’ Зато, ево ме против тебе и рукаваца твојих. Претворићу земљу египатску у пустош и у пустињу од куле Син до границе са Етиопијом. Преко ње неће прелазити ни нога људска, ни нога животињска. Биће четрдесет година ненастањена. Учинићу да земља египатска буде више опустошена од опустошених земаља, а градови њени да буду горе разрушени од разваљених градова у току четрдесет година. Расејаћу Египћане међу варваре и распршићу их по земљама.” Јер овако говори Господ Господ: „Кад прође четрдесет година, скупићу Египћане из народа међу којима су били расејани. Вратићу изгнанике египатске, вратићу их у земљу Патрос, постојбину њихову, да оснују мало царство. Биће мање од осталих царстава и неће се издићи изнад варвара. Смањићу га да не влада више варварима и да не буде узданица дому Израиљевом. Довешћу му у памет кривицу док је трчао за њима. Тада ће схватити да сам ја – Господ Господ.” Двадесет седме године првога месеца, првога дана, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји! Цар вавилонски Навуходоносор дао је тежак задатак својој војсци опседајући Тир. Свака глава оћелави и свако се раме огули. Међутим, никакве користи не доби ни он, ни војска његова од те опсаде.” Зато овако говори Господ Господ: „Ево, даћу Навуходоносору, цару вавилонском, земљу египатску. Он ће отети њено богатство, опљачкаће благо, награбиће плен, и то ће бити плата војсци његовој. За труд око опсаде у моје име, даћу му земљу египатску”, говори Господ Господ. „У онај дан ћу дати снагу дому Израиљевом, а теби ћу отворити уста међу њима. Тада ће схватити да сам ја – Господ!” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, пророкуј и реци: Овако говори Господ Господ: Кукајте: ‘Страшног ли дана!’ Ближи се дан, ближи се дан Господњи, тмуран дан, време варварима! Мач ће доћи на Египат. Страх ће обузети Етиопију кад почну да падају мртви по Египту, кад му богатство разграбе и раскопају темеље његове. Етиопљани, Путејци, Лудејци, сва мешавина народа, Хувејци и синови земаља савезница, од мача ће пропасти.” Овако говори Господ: „Пашће помагачи Египта и срушиће се понос силе његове. Пашће у њему од мача од Мигдола до Севана”, говори Господ Господ. „Биће пустош међу опустошеним земљама и развалина међу разрушеним градовима. Схватиће да сам ја – Господ, кад запалим огањ у Египту и сатрем све помоћнике његове. У онај дан ићи ће посланици пред лицем мојим на лађама да застраше безбрижну Етиопију. Страх ће је обузети у дан египатски, јер он, ево, долази!” Овако говори Господ Господ: „Уништићу мноштво у Египту руком Навуходоносора, цара вавилонског. Он и народ његов с њим, најокрутнији међу варварима, доћи ће да земљу затру. Извући ће мачеве своје на Египат и напуниће земљу побијенима. Исушићу реке и предаћу земљу у руке зликоваца. Опустећу земљу и што је у њој руком туђинаца. Ја, Господ, рекох.” Овако говори Господ Господ: „Уништићу идоле и разбићу кипове у Мемфису. Неће више бити кнеза у земљи египатској, а страх ћу посејати у земљи египатској. Опустошићу Патрос, запалићу Соан и пресудићу Нову. Искалићу гнев свој на Син, бедем египатски, и истребићу људство у Нову. Запалићу огањ у Египту: намучиће се Син, распашће се Нов, дрхтаће Нор сваког дана. Младићи авински и Пи-весетски пашће од мача, а девојке ће у ропство одвести. Замрачиће се дан у Тафнису кад сломим палицу египатску. Нестаће гордост и сила у њему. Покриће их облак и одвешће у ропство кћери њихове. Тако ћу пресудити Египту и они ће схватити да сам ја – Господ.” Једанаесте године првога месеца, седмога дана, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, сломих мишицу фараону, цару египатском, и ево, нису је превили. Нису ставили завоје да се исцели и ојача како би могла мач да држи.” Зато овако говори Господ Господ: „Ево, устаћу против фараона, цара египатског, да му руке сломим, и здраву и сломљену, и избићу му мач из руке. Расејаћу Египћане међу варваре и раселићу их по земљама. Ојачаћу мишицу цару вавилонском и ставићу мач свој у руку његову. Поломићу мишицу фараону тако да ће јечати пред њим као рањеник. Оснажићу мишице цару вавилонском, а клонуће мишице фараонове. Кад ставим мач свој у руку цара вавилонског да замахне на земљу египатску, схватиће да сам ја – Господ. Расејаћу Египћане међу варваре и раселићу их по земљама. Тада ће схватити да сам ја – Господ.” Једанаесте године трећег месеца, првога дана, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, реци фараону, цару египатском, и народу његовом: ‘На шта личиш у величини својој? Ето, Асир је био кедар ливански, лепих грана, густог лишћа, високог стабла, врх му је до облака допирао. Вода га је натапала, бездан га узвиси. Реке су текле око стабла његовог, а рукавци су се разливали према свем дрвећу пољском. Зато је растом надвисио сва дрвета пољска. Раширише му се гране и крошња му се распростре од воде обилне која га је напајала. По гранама су свијала гнезда птице небеске, а под крошњом његовом легле су се све звери пољске. У хладу су његовом боравили варвари многи. Био је леп величином својом и ширином грана својих. Корен му је допирао до вода дубоких. Нису га заклањали ни кедрови у врту Божјем. Нису се могли поредити ни чемпреси с гранама његовим, ни јавори нису били као крошња његова. Ниједно дрво у врту Божјем не беше му по лепоти равно. Украсио сам га мноштвом грана, тако да су му завидела сва дрвета еденска у врту Божјем.’” Зато овако говори Господ Господ: „Зато што се погордио, што је високо нарастао, до облака досеже, занесе му висина срце. Зато га предах у руке варварима врховним да учине с њим шта хоће. Њега сам одбацио. Туђинци, врховни међу варварима, посекоше га и оборише. Гране му попадаше по брдима и свим долинама. Гранчице му се поломише по свим увалама. Сви народи земаљски напустише хлад његов и удаљише се од њега. На пањ његов слетеше све птице небеске, а међу гранама његовим настанише се све звери пољске. То је зато да се ниједно дрво покрај воде не поноси висином својом и врх свој до облака да не уздиже. Ниједно дрво које црпи воду нека се не горди висином својом. Сви силници су смрти предати, бачени у област подземну, међу синове људске који у гроб силазе.” Овако говори Господ Господ: „У дан кад он у подземље сиђе, у знак жалости покрих бездан због њега и зауставих реке његове. Стадоше воде силне, Ливан се тугом огрну и увенуше за њим сва дрвета пољска. Праском пада његовог протресох варваре кад га у подземље свалих, код оних што су у гроб сишли. Тада су се тамо утешила сва дрвета еденска, најбоља и најлепша на Ливану, где су црпила воду. Они сиђоше с њим у подземље, ка онима који су мачем побијени, који су у хладу боравили међу варварима. С којим си се међу дрвећем еденским могао поредити славом и величином? А, ипак, бићеш оборен с дрвећем еденским у место подземља. Лежаћеш с необрезанима, међу онима који су мачем посечени. То су фараон и људи његови”, говори Господ Господ. Било је то године дванаесте, дванаестог месеца, првога дана, кад ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји! Наричи за фараоном, царем египатским, и кажи му: ‘Био си као лавић међу варварима! Био си као неман у морима! Бучао си по рекама својим, мутио си воду ногама, дизао си таласе њене!’” Овако говори Господ Господ: „Разапећу ти мрежу своју са скупом народа многих, и они ће те извући с мрежом мојом. Бацићу те на земљу и ударићу те у пољу. Пустићу све птице небеске да на теби леже и нахранићу тобом звери по свој земљи. Разбацаћу ти месо по горама, напунићу долине остацима твојим. Напојићу земљу по горама крвљу твојом и напунићу корита речна. Кад се ти угасиш, прекрићу небо, угасиће се звезде његове! Заклонићу Сунце облаком и Месец неће сијати светлошћу својом. Помрачиће се за тобом сва светла на небу и затамнићу земљу твоју”, говори Господ Господ. „Уздрхтаће срца народа многих кад доведем међу варваре робље твоје у земље које не познају. Преплашићу тобом народе многе, згрозиће се над тобом цареви њихови кад замахнем мачем пред очима њиховим. Дрхтаће за живот свој у дан пада твога.” Овако говори Господ Господ: „Спустиће се на тебе мач цара вавилонског. Побићу мачевима јуначким мноштво твоје. Најљући од свих варвара разориће понос Египта и побиће све мноштво његово. Уништићу сву стоку његову покрај вода многих. Неће их газити нога људска, ни мутити папак животињски. Тада ћу умирити воде њихове, и тећи ће као уље реке њихове”, говори Господ Господ. „Кад опустошим земљу египатску, кад ничега у земљи не буде, кад побијем становнике њене, тада ће схватити да сам ја – Господ. Ово је тужбалица која ће се певати, нарицаће кћери варвара. Жалиће Египат и све мноштво његово”, говори Господ Господ. Кад би година дванаеста, петнаести дан истог месеца, дође ми реч Господња говорећи: „Сине човечји, наричи за мноштвом израиљским, гурни њега и кћери варвара у дубину земље, код оних који у гроб силазе. Од кога си лепши? Сиђи и спавај с необрезанима! Они ће пасти посред оних који су мачем побијени. Мач је против мноштва подигнут. Говориће му јунаци врховни усред подземља, с помоћницима својим, који су сишли и с необрезанима леже, мачем побијени. Онде је Асирац са свим збором својим око гроба његовог. Сви су побијени, мачем посечени. Гробови су им у дну јаме, сав збор је око гроба његовог. Сви су побијени, мачем посечени, они који су страх задавали у земљи живих. Онде је Елам и сав збор његов око гроба његовог. Сви су побијени, мачем посечени. Необрезани су у подземље сишли, они који су страх задавали у земљи живих. Они носе срамоту своју, са онима који су у гроб сишли. Усред побијених постељу му наместише са збором његовим. Сви су необрезани, мачем посечени, они који су страх задавали у земљи живих. Они носе срамоту своју са онима који су у гроб сишли. Стављени су усред побијених. Онде су Месех, Тувал и сав збор њихов. Око њих су гробови њихови. Сви су необрезани, мачем посечени, они који су страх задавали у земљи живих. Они не леже с јунацима који су пали међу необрезане. Они су сишли у подземље са оружјем својим, с мачевима својим под главама својим. Кривица им је у костима њиховим, јер су били ужас јунацима у земљи живих. И ти ћеш бити сатрвен, лежаћеш усред необрезаних који су мачем посечени. Онде су Едом, цареви његови и сви великаши његови. Упркос јунаштву своме, стављени су међу оне који су мачем побијени. Леже с необрезанима и са онима који су у гроб сишли. Онде су сви кнезови северни и сви Сидонци, који су сишли ка побијенима. Пропали су упркос моћи својој. Као необрезани леже са онима који су мачем побијени. Носе срамоту своју са онима који су у гроб сишли. Видеће их фараон и утешиће се са свим збором својим, мачем посечени фараон и сва војска његова”, говори Господ Господ. „Задао сам страх земљи живих. Фараон и сав збор његов лежаће међу необрезанима и са онима који су мачем посечени”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, говори синовима народа свога и кажи им: ‘Кад пустим на неку земљу мач, а народ те земље узме једног човека између себе и постави га себи за стражара, а он, видевши да мач иде на земљу, затруби у трубу и опомене народ, па се неко, како чује звук трубе, не опомене, и мач дође и погуби га, крв његова пашће на главу његову. Он је чуо звук трубе, али се није опоменуо. Зато крв његова пада на главу његову. Да се опоменуо, сачувао би живот свој. Ако стражар види мач како долази и не затруби у трубу, па не опомене народ, и мач дође и погуби неког између њих, ти ће погинути због безакоња свога, али ћу крв његову искати из руке стражареве.’ Тебе сам, сине човечји, поставио да будеш стражар дому Израиљевом. Кад чујеш реч из уста мојих, опомени их од мене. Кад кажем зликовцу: ‘Зликовче, погинућеш!’, а ти не проговориш и не опоменеш зликовца за његов зли пут, зликовац ће погинути због свог злочина, али ћу крв његову искати из руке твоје. Ако ти опоменеш зликовца за његов зли пут, а он се не врати са свог пута, он ће погинути због злочина свог, а ти си сачувао душу своју. Ти, сине човечји, кажи дому Израиљевом: Овако ви говорите и кажете: ‘Преступи наши и греси наши на нама су, и због њих пропадамо. Како онда да живимо?’ Ти им одговори: Господ говори: ‘Тако ја жив био, није мени мило да страда зликовац, него да се врати зликовац са злог пута свог и да буде жив! Вратите се, вратите се са злих путева својих! Зашто да изгинете, доме Израиљев?’ Ти, сине човечји, кажи синовима народа свога: ‘Праведника неће избавити праведност његова у дан греха свога. Ни зликовац неће пропасти због злочина својих онда кад напусти злочин свој, као што ни праведник неће опстати у дан кад сагреши.’ Кад кажем праведнику: ‘Живећеш!’, а он се поузда у праведност своју и зло учини, заборавиће се сва праведност његова и он ће погинути због зла свога које је учинио. Кад кажем зликовцу: ‘Погинућеш сигурно!’, а он се одврати од греха свога и почне да ради исправно и праведно, врати зликовац залог, накнади отето и почне да живи по заповестима живота не чинећи безакоње, живеће и неће погинути. Заборавиће се сви греси његови које је починио. Живеће, јер по заповестима и правди ради. Синови народа твога говоре: ‘Није праведан пут Господњи!’, а њихов пут није праведан. Кад се праведник одврати од праведности своје и чини зло, погинуће због тога. Кад злочинац напусти недела своја и учини исправно и праведно, због тога ће живети. Ви говорите: ‘Није праведан пут Господњи!’ Судићу сваком човеку по путу његовом, доме Израиљев!” Дванаесте године нашег изгнанства, десетог месеца, петог дана, дође ми бегунац из Јерусалима и рече: „Град је пао!” Увече, пре него што дође бегунац, спусти се рука Господња на мене и отвори ми уста пре него што он дође ујутро. Уста ми се отворише и више нисам био нем. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, они који живе у овим развалинама у земљи Израиљевој говоре и кажу: ‘Авраам је био један, а добио је земљу у посед, а нас је много, нама је земља дата у наследство.’ Стога им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ви једете с крвљу, управљате ка киповима очи своје и крв проливате, а хоћете да земљу наследите? Ослањате се на мач свој, гадости чините и скрнавите сваки жену ближњега свога, а хоћете земљу да наследите? Ово им реци: Овако говори Господ Господ: Тако ја жив био, они који су у рушевинама пашће од мача. Оне који су у пољу предаћу зверима да их растргну, а они који су у скровиштима и по пећинама, помреће од куге. Учинићу да земља сасвим опусти и нестаће понос силе њене. Опустеће горе Израиљеве и нико кроз њих неће пролазити. Тада ће они схватити да сам ја – Господ, кад опустошим земљу њихову због свих гадости њихових које су починили. О теби, сине човечји, причају синови народа твога уз зидове и на вратима кућним. Они говоре један другоме: Хајде да чујемо каква је реч дошла од Господа! Тада долазе к теби као на збор народни, седа преда те народ мој, слуша речи твоје, али их не извршује. Наслађују се устима својим, али за неправедним добитком иду срца њихова. И, гле, ти си им као певач умилан, лепог гласа и вештог свирања. Слушају речи твоје, али их не извршују. Али, кад ово дође, гле, већ долази, схватиће да је пророк међу њима био!’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, пророкуј против пастира Израиљевих! Пророкуј и реци тим пастирима: Овако говори Господ Господ: ‘Тешко пастирима Израиљевим који напасају сами себе! Зар не треба да пастири стадо напасају? Млеком се појите, вуном се одевате, товљенике кољете, а стадо не напасате! Не крепите слабе, не лечите болесне, не превијате рањене, не враћате прогнане, не тражите изгубљене, него силом и жестином њима владате. Разбежали су се без пастира, расејани постадоше храна свим зверима пољским. Овце моје по свим горама лутају и по свим бреговима високим. Разбацане су по свој земљи овце моје, нико за њих не пита и нико их не тражи. Зато, пастири, чујте реч Господњу: Тако жив био ја’”, говори Господ Господ, „‘пошто плен постаде стадо моје и храна свим животињама пољским, пошто пастира немају, док пастири моји не траже стадо моје, него сами себе напасају, а не напасају стадо моје, зато, пастири, чујте реч Господњу: Овако говори Господ Господ: Ево ме на пастире! Тражићу из руку њихових овце своје! Нећу им више дати да стадо напасају, ни да сами себе напасају! Истргнућу стадо своје из уста њихових, и неће им храна бити.’” Јер овако говори Господ Господ: „Ево ме, сам ћу тражити овце своје и сам ћу их напасати! Као што се пастир брине за стадо своје кад се нађе код распршених оваца својих, тако ћу се и ја побринути за овце своје. Скупићу их из свих места по којима су биле расејане, у дан облака и таме. Извешћу их из народа и сакупићу их из земаља. Вратићу их у земљу њихову да их напасам на горама Израиљевим, по долинама и по свим насељима земаљским. Напасаћу их на добрим пашњацима, торови ће им бити по високим горама Израиљевим. Онде ће почивати у добрим торовима и пашће по сочним пашњацима по горама Израиљевим. Сам ћу напасати стадо своје и сам ћу их одмарати”, говори Господ Господ. „Тражићу изгубљену, вратићу залуталу, превићу рањену, окрепићу немоћну. Чуваћу здраве и јаке, и напасаћу их правилно. А вама, стадо моје, овако говори Господ Господ: ‘Ево, судићу између овце и овце, и између овнова и јараца! Зар вам је мало што напасате на добром пашњаку, па остатак паше ногама газите? Бистру воду пијете, а остатак мутите ногама својим? Морају ли овце моје да пасу оно што сте ви изгазили ногама својим и да пију оно што сте ви замутили ногама својим?’” Зато им овако говори Господ Господ: „Ево ме да судим између овце дебеле и овце мршаве. Пошто ви боковима и раменима гурате и бодете роговима својим све немоћне да их изгурате, ја ћу избавити стадо своје да не буде више плен, и судићу између овце и овце. Подићи ћу им пастира једног који ће их напасати, слугу свога Давида. Он ће их напасати и он ће им бити пастир. Ја, Господ, бићу им Бог, а слуга мој Давид биће кнез међу њима. Ја, Господ, рекох! Склопићу с њима савез мира. Истребићу из земље звери дивље, тако да могу мирно да бораве у пустињи и спавају по шумама. Благословићу њих и све око горе моје. Кишу ћу им давати на време, и то ће бити киша благословена. Дрвеће пољско даваће плодове своје и земља ће рађати род свој! Они ће мирно живети у земљи својој, и схватиће да сам ја – Господ, кад сломим палице јарма њиховог и избавим их из руке оних који их поробише. Неће они више бити плен варварима. Неће их више прождирати звери земаљске, него ће спокојно живети и неће се плашити. Учинићу да им никне насад обилан. Неће више у земљи од глади умирати, нити ће подносити ругање варвара. Схватиће да сам ја – Господ, Бог њихов, с њима и да су они, дом Израиљев, народ мој”, говори Господ Господ. „Јер ви сте, људи, стадо моје, овце паше моје, а ја сам Бог ваш”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени лице своје према гори Сир и пророкуј против ње! Реци му: Овако говори Господ Господ: ‘Ево ме против тебе, горо Сиру! Дићи ћу руку своју на тебе и претворићу те у пустош и пустињу. Развалићу градове твоје, постаћеш пустиња, и схватићеш да сам ја – Господ! Сталну си мржњу имала и стављала си под мач синове Израиљеве кад су у невољи били и кад би их грех до краја доводио. Зато, тако ја био жив’, говори Господ Господ, ‘предаћу те крви, и крв ће те прогонити. Претворићу гору Сир у пустош и пустињу и уништићу и оног који долази и оног који одлази. Испунићу горе његове лешевима. По бреговима твојим, по долинама твојим и по увалама твојим падаће мачем посечени. Начинићу од тебе пустињу вечну, пусти ће остати градови твоји, и схватићете да сам ја – Господ!’ Ти си говорила: ‘Ова два народа и ове две земље биће моји! Наследићемо их, ако и јесте онде био Господ!’ Зато, тако ја био жив, говори Господ Господ, ‘учинићу ти по гневу твоме и по зависти твојој с којом си поступила према њима у мржњи својој! Они ће ме познати кад ти будем судио! И ти ћеш схватити да сам ја – Господ. Чуо сам све хуле твоје које си говорила за горе Израиљеве кад си говорила: Опустеле су! Нама је дато да их поједемо! Разметали сте се против мене устима својим и гомилали против мене речи своје. Ја сам чуо.’” Овако говори Господ Господ: „Кад се буде веселила сва земља, тебе ћу опустошити! Онако како си се ти радовала што је опустело наследство дома Израиљевог, тако ћу теби учинити! Опустећеш, горо Сиру и сва земљо едомска! Тада ће схватити да сам ја – Господ.” Ти, сине човечји, пророкуј горама Израиљевим и реци: „Горе Израиљеве, чујте реч Господњу. Овако говори Господ Господ: Зато што непријатељ говори за вас: ‘Ха-ха! Вечне висине постадоше наша својина!’ Зато пророкуј и реци: Овако говори Господ Господ: ‘Због тога што вас пустоше и прождиру са свих страна да бисте постали својина осталих варвара и прича и поруга народима, зато, горе Израиљеве, чујте реч Господа Господа: Овако говори Господ горама Израиљевим, брдима, увалама, долинама, пустим развалинама и напуштеним градовима, који су постали плен и подсмех околним варварима.’ Овако говори Господ Господ: ‘У жестоком огњу говорим против осталих варвара и целог Едома, који су с радошћу у срцу и с мржњом у души отели земљу моју да би је опљачкали.’ Зато пророкуј за земљу Израиљеву и реци горама и бреговима, увалама и долинама: Овако говори Господ Господ: ‘Ево, говорим у љутој ревности својој што сте подносили ругање варвара.’ Зато овако говори Господ Господ: ‘Подижем руку своју за заклетву. Варвари, који су око вас, сносиће срамоту своју. А ви, горе Израиљеве, раширићете гране своје и донећете род свој народу моме, Израиљу, који ће ускоро доћи. Јер ево ме к вама! Гледаћу вас, и бићете опет засејане и засађене. Умножићу људе у вама, сав дом Израиљев, населићу вам градове и обновићу вам рушевине! Умножићу у вама људе и стоку. Намножиће се, наплодиће се, населићу вас као раније, обасућу вас добрима више него пре, и познаћете да сам ја – Господ! Довешћу вам људе, народ свој Израиљ, населиће се, бићете им наследство и нећете им децу затирати.’” Овако говори Господ Господ: „Због тога што вам говоре: ‘Ти прождиреш људе и затиреш децу своју’, зато нећеш више прождирати људе и затирати децу своју”, говори Господ Господ. „Нећеш више чути ругање варвара, нећеш бити подсмех народима и нећеш више затирати децу своју”, говори Господ Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, док је дом Израиљев живео у својој земљи, оскрнавио ју је путевима својим и делима својим. Преда мном је био пут њихов као крв месечнице. Зато сам на њих излио гнев свој због крви коју просуше по земљи и због идола који је оскрнавише. Расејао сам их по варварима и разбацао их по земљама. Судио сам им по путевима њиховим и по делима њиховим. Кад су међу варваре дошли, и тамо су оскрнавили име моје свето. Говорили су за њих: ‘То је народ Господњи, а морали су земљу да напусте!’ Тада сам се сажалио на име моје свето, које је дом Израиљев оскрнавио међу варварима у које је дошао. Зато кажи дому Израиљевом: Овако говори Господ Господ: ‘Оно што чиним, не чиним ради вас, доме Израиљев, него због имена мога светог, које сте ви оскрнавили међу варварима у које сте дошли. Ја ћу посветити име своје велико, које сте ви оскрнавили међу варварима у које сте дошли. Тада ће схватити варвари да сам ја – Господ’, говори Господ Господ, ‘кад се посветим у вама, пред очима њиховим. Тада ћу вас узети од варвара, сакупићу вас из свих земаља и вратићу вас у земљу вашу. Покропићу вас водом чистом да се очистите. Ја ћу вас очистити од свих нечистоћа ваших и од свих кипова ваших. Даћу вам ново срце и удахнућу у вас дух нов! Извадићу из тела ваших срце камено и даћу вам срце месно! Удахнућу у вас дух свој и учинићу да ходите по заповестима мојим и да очувате и испуњавате наредбе моје! Ви ћете боравити у земљи коју сам дао оцима вашим! Бићете мој народ, а ја ћу бити ваш Бог! Очистићу вас од свих нечистоћа ваших, умножићу жито и нећу на вас глад пустити. Умножићу плод по дрвећу и род на њиви да се због глади не срамотите међу варварима. Тада ћете се сетити свих злих путева својих, који нису били добри, и сами ћете се омрзнути због безакоња својих и гадости својих. То што чиним, знајте, не чиним због вас’”, говори Господ Господ. „Посрамите се и стидите се путева својих, доме Израиљев!” Овако говори Господ Господ: „У дан кад вас очистим од свих безакоња ваших, населићу опет градове и обновићу рушевине. Обрађиваће се опустошена земља, која је била пустиња у очима пролазника. Тада ће се говорити: ‘Земља која је била пуста поста врт еденски! Градови који су били разваљени, пусти и опустошени сада су утврђени и настањени!’ Варвари око вас увидеће да ја, Господ, разваљено градим и опустело засађујем! Ја, Господ, рекох, и учинићу!” Овако говори Господ Господ: „Још ће ме ово молити дом Израиљев да им учиним: да им умножим људе као овце. Као посвећено стадо, као стадо у Јерусалиму о празницима њиховим, тако ће опустели градови бити пуни стада људи. Тада ће схватити да сам ја – Господ.” Спусти се на мене рука Господња, изведе ме у духу Господњем и постави ме усред долине која је била пуна костију. Проведе ме покрај њих унаоколо и, гле, било их је веома много и, гле, биле су веома суве. Он ми рече: „Сине човечји, могу ли да оживе кости ове?” Ја одговорих: „Господе Господе, ти знаш!” Тада ми рече: „Пророкуј овим костима и кажи им: ‘Суве кости, чујте реч Господњу! Овако говори Господ Господ овим костима: Ево, удахнућу у вас дух свој и ви ћете оживети! Провући ћу вам жиле, обложићу вас месом и обавићу вас кожом. Удахнућу вам дух, ви ћете оживети, и схватићете да сам ја – Господ!’” Тада почех пророковати онако како ми је заповеђено. И док сам пророковао, настадоше шум и помицање и, гле, кости се почеше примицати, кост уз кост. Ја погледах и, гле, по њима израстоше жиле и месо, и кожа се навуче. Међутим, дух не беше у њима. Тада ми рече: „Пророкуј духу, пророкуј, сине човечји, и реци духу: Овако говори Господ Господ: ‘Од четири ветра дођи, душе, дуни у ове покојнике да оживе!’” Ја почех да проповедам онако како ми је заповеђено. Дух уђе у њих, оживеше и стадоше на ноге. Беше то војска врло, врло велика. Тада ми рече: „Сине човечји, ове су кости сав дом Израиљев. Ево, они говоре: ‘Усахнуше кости наше, пропаде надање наше, нестадосмо!’ Зато пророкуј и кажи њима: Овако говори Господ Господ: ‘Ево, отворићу гробове ваше, извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и одвешћу вас у земљу Израиљеву! Схватићете да сам ја – Господ, кад отворим гробове ваше и кад вас изведем из гробова ваших, народе мој! Удахнућу дух свој у вас да оживите. Довешћу вас у земљу вашу, и схватићете да ја – Господ, говорим и чиним’”, говори Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Ти, сине човечји, узми једно дрво и напиши на њему: ‘Јуда и синови Израиљеви, његови савезници!’ Онда узми друго дрво и на њему напиши: ‘Јосиф, стабло Јефремово, и сав дом Израиљев, савезници.’ Састави их једно с другим да буду као једно у руци твојој. Кад те синови народа твога запитају: ‘Хоћеш ли нам објаснити шта то значи?’, реци им: Овако говори Господ Господ: ‘Ево, узећу дрво Јосифово, које је у руци Јефремовој, и Израиљевих племена, савезника његових, и саставићу га с дрветом Јудиним, па ћу од њих начинити једно дрво, које ће бити у мојој руци.’ Оба дрвета на којима напишеш нека ти буду у руци, пред њиховим очима. Потом им реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ево, скупићу синове Израиљеве из варвара међу којима су били, сабраћу их одасвуд и одвешћу их у земљу њихову. Начинићу од њих један народ у земљи, по горама Израиљевим, с једним царем над њима. Они неће бити два народа, нити ће бити подељени у два царства. Неће се више скрнавити киповима својим, гадостима својим, ни безакоњима својим. Избацићу их од свих неверстава њихових којима су грешили. Очистићу их, тако да ће они бити народ мој, а ја Бог њихов. Слуга мој, Давид, биће им цар и сви ће једног пастира имати. Живеће по мојим заповестима, чуваће и испуњаваће наредбе моје. Они ће боравити у земљи коју сам дао слуги свом Јакову, у којој су живели и очеви ваши. У њој ће живети они, и синови њихови, и синови синова њихових, довека. И Давид, слуга мој, биће им владар довека. Склопићу с њима савез мира. Биће то савез вечан с њима. Учврстићу их, умножићу их и наместићу међу њима светињу своју заувек. Шатор мој биће међу њима. Ја ћу им бити Бог, а они ће бити народ мој. Познаће варвари да сам ја Господ који посвећује Израиљ кад међу њима буде довека светиња моја.’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Сине човечји, окрени лице своје према Гогу у земљи Магогу, кнезу и владару у Месеху и Тувалу, и пророкуј против њега. Кажи: Овако говори Господ Господ: ‘Ево ме, против тебе, Гоже, кнеже и владару у Месеху и Тувалу. Вратићу те и ставићу ти алке у чељусти. Извешћу тебе и сву војску твоју, коње и коњанике, све добро опремљене. То је збор велик, са штитовима и оклопима, сви мачем машу: Персијанци, Етиопљани и Путејци, сви су са штитовима и шлемовима. Гомер и све чете његове, дом Тогармин с крајњег севера и све чете његове, многи народи с тобом. Припремите се и опремите се ти и све људство твоје које се око тебе окупило, и ти им буди вођа! После много дана добићеш заповест. После много година доћи ћеш у земљу избављену од мача и сакупљену од мојих народа на горе Израиљеве, које су дуго биле пусте. Откако су изведени из народа, спокојно живе. Ти ћеш се подићи, доћи ћеш као олуја, као облак кад земљу прекрије, ти и твоје чете, и с мноштвом народа с тобом.’” Овако говори Господ Господ: „У тај дан јавиће се мисли у срцу твом и смишљаћеш зле намере. Тада ћеш рећи: ‘Идем у земљу небрањену. Навалићу на миран народ, који спокојно живи без зидина и немају ни пречаге, ни врата, да се напленим плена и напљачкам пљачке’, да пружиш руку своју на развалине, опет насељене, и на народ који је из варвара сабран, који се бави стадима и имањима и усред земље живи. Сава, Дедан, трговци тарсиски и сви моћници њихови питаће те: ‘Долазиш да пљачкаш? Зар си скупио толико мноштво да би грабио, да однесеш сребро и злато, да отмеш стоку и имање и да отмеш плен велик?’ Зато пророкуј, сине човечји, и кажи Гогу: Овако говори Господ Господ: ‘У онај дан кад народ мој Израиљ буде безбрижан, зар нећеш ти то знати? Доћи ћеш из свог места, с крајњег севера, ти и мноштво народа с тобом, сви на коњима јашући, мноштво велико и војска силна. Подићи ћеш се на народ мој Израиљ као кад облак земљу покрије. У последње дане довешћу те на земљу своју да ме варвари упознају, кад на теби, Гоже, покажем светост своју пред очима њиховим!’” Овако говори Господ Господ: „Зар ниси ти онај о којем сам говорио у давно доба, преко слугу својих, пророка Израиљевих, који су у оно време годинама пророковали да ћу те на њих довести? У тај дан, у дан кад Гог дође на земљу Израиљеву”, говори Господ Господ, „гнев ће ми из ноздрва сукнути. У ревности својој и пламеном гневу казаћу: ‘У тај дан биће силан потрес у земљи Израиљевој. Задрхтаће пред лицем мојим рибе морске, птице небеске, звери пољске, сви гмизавци који по земљи гмижу и сви људи који на њој живе. Планине ће се распасти, врлети попадати и све ће се зидине срушити на земљу. Дозваћу мач на њега по свим горама својим’, говори Господ Господ, ‘дизаће човек мач на брата свога. Казнићу га кугом и крвљу. Пустићу пљусак, град, огањ и сумпор на њега, на чете његове и многе народе који су с њим. Узвисићу се, посветићу се, показаћу се пред очима многих варвара, и схватиће да сам ја – Господ.’ Ти, сине човечји, пророкуј против Гога и реци: Овако говори Господ Господ: ‘Ево ме на тебе, Гоже, владару и главо Месеха и Тувала! Намамићу те, водићу те и повешћу те с крајњег севера и довешћу те на горе Израиљеве. Избићу лук твој из леве руке и просућу ти стреле из десне руке твоје! Пашћеш на горама Израиљевим ти и све чете твоје и народи који буду с тобом. Дадох те за храну птицама грабљивицама, свему што крила има, и зверима пољским. На отвореном ћеш пољу пасти, јер ја рекох’”, говори Господ Господ. „Послаћу огањ на Магога и на оне који безбрижно живе по острвима, тако да ће увидети да сам ја – Господ. Свето име своје објавићу посред народа свога Израиља. Нећу дозволити да се скрнави име моје свето! Тада ће варвари схватити да сам ја – Господ, Светац Израиљев. Ево, то долази и биће”, говори Господ Господ. „То је дан о којем сам говорио! Тада ће изаћи становници градова израиљских. Запалиће ватру и спалиће оружје, штитове велике и мале, лукове и стреле, копља и џилите. Ложиће њима ватру седам година. Неће доносити дрва из поља, нити ће га сећи по шумама, него ће оружјем ватру палити. Оплениће оне који су њих опљачкали и отеће од оних који су њих пљачкали”, говори Господ Господ. „У онај ћу дан дати Гогу место где ће бити гроб његов, тамо у Израиљу, у долини Аварим, источно од Мора. Она ће затварати пролаз путницима. Ту ће бити сахрањен Гог и све мноштво његово и прозваће се Долина мноштва Гоговог. Укопаваће их дом Израиљев седам месеци да би очистили земљу. Укопаваће их сав народ земље. То ће им бити славан дан кад се прославим”, говори Господ Господ. „Изабраће људе који ће претраживати земљу, па да с пролазницима укопавају оне који су преостали на земљи да би је очистили. То ће седам месеци радити. Кад неко буде пролазио земљом и види кости људске, начиниће знак крај њих, док их не покопају гробари у Долини мноштва Гоговог. Име том граду је Амона, и тако ће земљу очистити. Ти, сине човечји”, овако говори Господ Господ, „реци птицама, свима што крила имају, и свим зверима пољским: ‘Скупите се и дођите! Саберите се и одасвуд на жртву моју коју за вас кољем, на велику жртву по горама израиљским, да се меса наједете и крви напијете! Једите месо јунака, напијте се крви великаша земље, овнова, јагањаца, јараца, јунаца, све угојене стоке васанске! Једите масноће да се наситите и напијте се крви жртава мојих које сам вам наклао! Наситите се за мојим столом коња и коњаника, јунака и свих ратника!’”, говори Господ Господ. „Тако ћу објавити славу своју међу варварима. Сви ће варвари видети суд мој који ћу извршити и руку моју коју на њих стављам. Увидеће дом Израиљев да сам ја – Господ Бог њихов, од тог дана и заувек. Разумеће варвари да је дом Израиљев поробљен због безакоња својих. Окренуо сам од њих лице своје, предао сам их у руке непријатељима њиховим да од мача страдају. Поступио сам с њима по нечистоћи њиховој и по безакоњима њиховим и сакрио сам од њих лице своје.” Због тога овако говори Господ Господ: „Сад ћу вратити робље Јаковљево и смиловаћу се на сав дом Израиљев због ревновања за име своје свето. Постидеће се због срамоте своје и све невере коју ми учинише док су без страха живели у земљи својој и никог се нису плашили. Кад их доведем из народа и скупим их из земаља непријатеља њихових и посветим се међу њима пред очима варвара многих, схватиће да сам ја – Господ Бог њихов, који их је у изгнанство одвео међу варваре и који их опет сабира у земљу њихову. Ниједног нећу тамо оставити. Нећу више окретати од њих лице своје, јер ћу на дом Израиљев излити дух свој”, говори Господ Господ. Двадесет пете године нашег робовања, почетком године, десетог месеца, а четрнаесте године после освајања града, тога дана дође рука Господња на мене и одведе ме онамо. У божанском виђењу одведе ме у земљу Израиљеву и постави ме на гору веома високу. На њеној јужној страни беше као сазидан град. Кад ме одведе тамо, гле, човек сјајан као бронза стајао је на вратима са ужетом ланеним и трском мерачком у руци. Човек ми рече: „Сине човечји, гледај очима својим и слушај ушима својим. Памти све шта ћу ти показати, јер си ти доведен овамо да ти покажем. Све што видиш, објави дому Израиљевом!” И, гле, био је зид око храма одасвуд. Човек је држао у руци трску мерачку од шест лаката. Сваки лакат је био за длан дужи од обичног. Он измери здање: у ширини једна трска и у висини једна трска. Затим дође до врата која беху према истоку. Попе се уз степенице и измери довратак врата: био је једна трска. И друга је страна била једна трска. Свака је одаја била једну трску дугачка и једну трску широка. Између одаја било је пет лаката. Довратак на вратима према трему изнутра био је једна трска. Он измери трем на унутрашњим вратима: био је једна трска. Затим измери трем код врата: био је осам лаката, а стубови – два лакта. Трем врата био је изнутра. Одаје код источних врата биле су по три са обе стране. Све три су биле исте мере, а и стубови са обе стране били су исте мере. Затим измери ширину врата: била су десет лаката, а пролаз дужином од тринаест лаката. Пред одајама су биле ограде са обе стране, ширине једног лакта. У свакој одаји било је по шест лаката с једне стране и шест лаката с друге. Затим он измери од таванице једне одаје до таванице друге: било је дадесет пет лаката од врата до врата. Потом измери пролаз од шездесет лаката, а у трему су била врата уоколо. Од предње стране улаза до супротне стране трема било је педесет лаката. По одајама и доврацима њиховим били су прозори са унутрашње стране уоколо, а тако и у тремовима. Прозори су били уоколо, а на доврацима су биле палме. Затим ме поведе у спољашњи трем и, гле, свуда око предворја биле су одаје и плочник, тридесет одаја на плочнику. Под код врата ишао је дужином врата. То је био доњи плочник. Потом он измери ширину трема од унутрашње стране до краја. Било је сто лаката према истоку и према северу. Он измери и врата која су била према северу, на спољашњем трему. Измери их у дужину и у ширину. Три су собе биле с једне стране и три с друге стране. Довраци и стубови били су истих мера као и прва врата: педесет лаката у дужину и двадесет пет у ширину. Прозори, тремови и палме беху исте мере као на вратима источним. К њима се ишло преко седам степеника, а трем је био са унутрашње стране. Врата унутрашњег трема била су наспрам северних врата, истих мера као источна врата: он измери од врата до врата сто лаката. Затим ме поведе на југ и, гле, беху врата према југу. Он измери одаје, довратке и трем, и беху исте мере. У одајама и у трему били су прозори уоколо као и они прозори: педесет лаката у дужину и двадесет пет лаката у ширину. Горе се ишло уз седам степеника, према тремовима. На стубовима је била по једна палма са обе стране. У унутрашњем трему врата су била с јужне стране. Он измери: од врата до јужних врата било је сто лаката. Потом ме поведе кроз јужна врата у унутрашњи трем и измери јужна врата: имала су исте мере као и остала врата. Одаје, стубови и тремови били су истих мера и с прозорима свуда уоколо као и у предворју: педесет лаката у дужину и двадесет пет лаката у ширину. Уоколо су били тремови: двадесет пет лаката дуги и пет лаката широки. Трем се пружао према спољашњем предворју. На стубовима су биле палме, а пењало се уз осам степеника. Затим ме одведе до источних врата унутрашњег предворја. Измери врата – била су истих мера. Одаје њихове, довратници и тремови били су истих мера. Врата и њихов трем имали су уоколо прозоре. Дужина је била педесет лаката, а ширина двадесет пет. Трем се пружао према спољашњем предворју. Палме по доврацима биле су са обе стране, а степениште је имало осам степеника. Затим ме поведе ка северним вратима. Он их измери – била су истих мера. Одаје, довраци и тремови имали су исте мере. Прозори су били уоколо: педесет лаката у дужину и двадесет пет лаката у ширину. Трем се простирао до спољашњег предворја. На доврацима су биле палме са обе стране. Пењало се уз осам степеника. Уз стубове до врата био је простор са улазом, у коме су се прале жртве паљенице. Код врата у трему била су по два стола са обе стране за клање жртава паљеница и жртава за грех и за кривицу. Са спољне стране, како се улази на северна врата, била су два стола, и с друге стране према трему до врата – два стола. Четири стола била су с једне стране врата, а четири стола с друге стране, укупно осам столова за клање. Била су и четири стола од тесаног камена за жртву паљеницу. Били су лакат и по дугачки, лакат и по широки и лакат високи. На њих се стављао прибор за клање жртава паљеница и друге жртве. У храму су биле куке уоколо, а на столове се стављало жртвено месо. Затим ме поведе у унутрашњи трем. Ту су биле одаје. Једна је била уз северна врата и окренута ка југу, а друга уз источна врата, окренута ка северу. Потом ми рече: „Та одаја која је окренута ка југу, она је за свештенике који служе у храму. Одаја која је окренута ка северу, она је за свештенике који служе код жртвеника. То су синови Садокови, између синова Левијевих, који смеју да приступе Господу, да му служе.” Потом он измери предворје. Дужина је била сто лаката и ширина сто лаката. Било је четвртасто. Пред храмом је стајао жртвеник. Затим ме одведе у трем храма и измери стубове храма. Били су пет лаката с једне стране и пет лаката с друге. Врата су била широка три лакта с једне стране и три лакта с друге. Дужина трема била је двадесет лаката, а ширина дванаест лаката. Пењало се уз десет степеника. Уз довратке су били стубови, по један са обе стране. Затим ме уведе у храм и измери стубове. Били су широки шест лаката с једне стране и шест лаката с друге, по ширини шатора. Врата су била широка десет лаката. Зидови са стране улаза били су пет лаката с једне стране и пет лаката с друге. Потом измери дужину – била је четрдесет лаката, и ширину – била је двадесет лаката. Затим уђе и измери стубове код врата. Били су два лакта. Врата су била шест лаката, а ширина врата била је седам лаката. Потом измери унутрашњи простор. Дужина је била двадесет лаката, а и ширина је била двадесет лаката, према храму. Тада ми он рече: „То је светиња над светињама.” Потом измери зид храма – био је шест лаката. Ширина одаја са свих страна храма била је четири лакта. Одаје су биле једна над другом на три спрата. Било их је тридесет. Спајале су се с једним зидом свуда око храма, да их придржава, али нису биле спојене с храмом. Одаје су се шириле од спрата до спрата, а окруживале су храм са свих страна. С доњег спрата улазило се на горњи кроз средњи. Потом видех узвишење око храма. Висина основе одаја била је цела мера – шест лаката. Дебљина зида уз одаје споља била је пет лаката. Био је пролаз између одаја уз храм. Водио је око храма, а био је широк двадесет лаката. Врата одаја излазила су на пролаз, једна врата према северу, а једна врата према југу. Ширина пролаза свуда уоколо била је пет лаката. Здање које је затварало ограђени простор са запада било је седамдесет лаката широко. Зид тог здања био је пет лаката широк свуда уоколо и деведесет лаката дугачак. Потом он измери храм. Био је дугачак сто лаката. Ограђени простор, здање, и зидови били су сто лаката дугачки. Ширина прочеља храма са ограђеним простором ка истоку била је сто лаката. Затим измери дужину здања дуж ограђеног простора, који је био иза, и ходнике са обе стране. Износили су сто лаката. Унутрашњост светиње, тремови предворја, прагови, прозори с решеткама, одаје на три спрата, све је било дрветом обложено од тла до прозора. Прозори су били застрти. Од улаза до унутрашњости храма изнутра и споља био је украшен зид уоколо. Били су начињени ликови херувима и палме. Била је једна палма између два херувима, а сваки је херувим имао два лица: лице човечје према палми, с једне стране, и лице лавље с друге стране палме. Тако је било начињено уоколо по целом храму. Од пода до врха врата били су начињени херувими и палме, а тако и по зиду храма. Довратници светилишта били су четвртасти. Пред светињом је нешто изгледало као дрвени жртвеник, три лакта висок и два лакта дуг. Углови, подножје и стране били су од дрвета. Он ми рече: „То је сто пред лицем Господњим.” Двоја врата била су пред светињом и пред светињом над светињама. Обоја врата имала су по два крила која су се обртала: два крила у једних врата и два крила у других врата. На вратима светилишта били су начињени херувими и палме као што су били начињени по зидовима. Дрвена надстрешница била је споља, над тремом. Прозори с решеткама и палме били су са обе стране трема и по одајама храма и на надстрешници. Потом ме он поведе у спољашњи трем према северу и доведе ме до одаја наспрам ограђеног простора и наспрам здања на северу. Прочеље са северне стране врата било је дугачко сто лаката, а широко педесет лаката. Двадесет лаката је било наспрам унутрашњег трема. Наспрам пода предворја биле су одаје једна према другој, на три спрата. Пред одајама је био ходник према унутрашњости, десет лаката широк и сто лаката дугачак. Врата су била према северу. Највише одаје биле су уже, јер су одаје доње и средње у згради биле шире. Биле су на три спрата, али нису имале стубове као у предворју. Зато су оне биле уже од доњих и средњих, почев од земље. Спољни зид је ишао дуж одаја према спољашњем трему. Према одајама је била његова дужина педесет лаката. Дужина одаја у спољашњем трему била је педесет лаката, а гле, дужина наспрам светиње над светињама била је сто лаката. Улаз у те просторије био је са истока кад се улази из спољашњег предворја. По ширини зида предворја према истоку, пред ограђеним простором и пред здањем, биле су одаје. Пред њима је био пролаз као испред одаја на северу. Биле су једнаке дужине и ширине, а сви излази и врата били су једнаки. Врата су им била као и врата на југу. Улаз је био на почетку пута који је ишао уза зид према истоку, куда се улазило. Тада ми он рече: „Одаје на северној страни и одаје на јужној страни, пред ограђеним простором, јесу свете одаје. Ту свештеници који приступају Господу једу свете приносе. Ту ће остављати свете приносе, жртве за грех и жртве за кривицу, јер је то место свето. Кад свештеници буду улазили, неће излазити из светилишта у спољашњи трем, него ће ту оставити одећу своју у којој су вршили службу, јер су свете. Облачиће другу одећу и онда ће прилазити народу.” Пошто је измерио унутрашњост храма, он ме одведе кроз источна врата и измери све уоколо. Измери источну страну трском мерачком: била је пет стотина мерила. Затим измери северну страну: била је пет стотина мерила. Потом измери јужну страну: била је пет стотина мерила. Затим се окрену на западну страну и измери: била је пет стотина мерила. Он је измерио зид са све четири стране уоколо. Био је пет стотина мерила дуг и пет стотина широк. Раздвајао је светињу од профаног. Потом ме одведе к вратима која гледају на исток. Гле, слава Бога Израиљевог дође са истока. Шум је био као шум великих вода, а земља се сијала од славе његове. Виђење које сам угледао било је као виђење које сам угледао кад сам дошао да уништим град. То виђење је било као оно које сам угледао на реци Хевару. Ја падох ничице. Слава је Господња ушла на врата која гледају на исток. Тада ме дух подиже и одведе ме у унутрашње предворје. И, гле, храм је био пун славе Господње. Потом чух како ми неко из храма говори, а човек је стајао поред мене. И рече ми: „Сине човечји, ово је место мог престола и место стопа ногу мојих. Овде ћу посред синова Израиљевих боравити заувек. Неће више дом Израиљев скрнавити име моје свето ни они ни цареви њихови блудничењем својим и лешевима царева својих. Стављали су праг свој до мог прага, своје довратнике до мојих довратника, тако да је само зид био између мене и њих. Оскрнавили су име моје свето гадостима својим које су чинили. Зато их затирем у гневу своме. Сад нека уклоне од мене далеко блудничење своје и лешеве царева својих, па ћу посред њих боравити довека. Ти, сине човечји, опиши дому Израиљевом храм овај. Нека се постиде због безакоња својих и нека га премере. Кад се постиде због свега што су чинили, онда им покажи нацрт храма, предмете његове, излазе и улазе његове, све облике његове, све законе и прописе. Напиши им пред очима њиховим да брижно одржавају све прописе његове. Ово је закон за храм: наврх, горе, сав простор уоколо биће светиња над светињама. Ето, то је закон за храм!” Ово су мере жртвеника у лактима, а лакат је овде лакат и педаљ. Подножје је жртвеника лакат високо и лакат широко. Оплата којом је оивичен уоколо – један педаљ. То је за жртвеник. Од подножја на земљи до нижег појаса била су два лакта, а у ширину један лакат. Од мањег појаса до већег појаса било је четири лакта, а лакат ширине. Жртвени горионик је четири лакта висок. Од горионика се дижу четири рога. Жртвени горионик је дванаест лаката дуг и дванаест лаката широк, четвртаст, са четири стране. Појас је четрнаест лаката дуг и четрнаест лаката широк са четири стране. Оплата уоколо је пола лакта, а подножје уоколо је лакат. Степенице су окренуте ка истоку. Тада ми он рече: „Сине човечји, овако говори Господ Господ: ‘Ово су прописи за жртвеник кад се начини да се приносе жртве паљенице и да се кропи крвљу. Свештеницима левитским, који су Садокови потомци, који приступају мени да би ми служили’, говори Господ Господ, ‘дај јунца за жртву за грех. Узећеш крв његову и покропи четири рога жртвеника, четири угла појаса и оплату уоколо. Тако ћеш га очистити и припремити. Затим узми јунца жртвеног и спали га на одређеном месту код храма, изван светилишта. Другог дана принеси јарца без мане да се њим очисти жртвеник, као с јунцем. Кад га очистиш, принеси јунца без мане и овна без мане из стада. Принеси их пред Господом! Нека их свештеници поспу сољу и нека их принесу на жртву паљеницу Господу. Седам дана приноси једног јарца за грех. Нека се приносе јунац и ован из стада, да су без мане. Седам дана нека чисте жртвеник, нека се очисти и посвети. Кад се наврше ти дани, од осмог па даље, нека свештеници приносе жртве на жртвенику, покајне и захвалне, и примићу вас’”, говори Господ Господ. Потом ме он врати до спољашњих врата светиње према истоку. Била су затворена. Тада ми Господ рече: „Ова врата нека буду затворена и нека се не отварају. Нико нека не улази на њих, јер је Господ, Бог Израиљев, ушао кроз њих. Зато нека буду затворена. Само кнез, пошто је кнез, сме ту сести и обедовати пред Господом. Кроз трем врата нека улази и истим путем нека излази.” Потом ме он одведе до северних врата пред храм. Ја погледах и, гле, слава Господња испунила је храм Господњи. Тада падох ничице. Господ ми рече: „Сине човечји! Прими у срце своје, гледај очима својим и слушај ушима својим шта ћу ти рећи за све прописе храма Господњег и законима његовим! Пази срцем својим ко може да уђе у храм и ко да изађе. Кажи одметничком дому Израиљевом: Овако говори Господ Господ: ‘Доста је гадости ваших, доме Израиљев! Уводили сте туђинце необрезаног срца и необрезаног тела. Били су у светињи мојој и скрнавили храм мој док сте ви приносили хлеб мој, масноће и крв. Тако сте свим гадостима раскинули савез мој. Нисте чували светињу моју, него сте њих поставили да служе у светињи мојој.’” Овако говори Господ Господ: „Ниједан туђинац необрезаног срца и необрезаног тела нека не улази у моју светињу, ниједан који живи међу синова Израиљевим. Левити су се удаљили од мене, док се Израиљ одбио од мене са својим идолима. Зато ће носити безакоње своје. Биће у светињи мојој слуге и стражари на вратима храма. Нека народу кољу жртве паљенице и друге жртве. Стајаће пред њима и њима ће служити. Зато што су служили пред киповима њиховим и навели на грех дом Израиљев, подигао сам на њих руку своју”, говори Господ Господ, „да носе безакоње своје. Неће ми више приступати за службу свештеничку, нити ће се приближавати светињи и светињи над светињама, него ће носити срамоту своју и гадости које су чинили. Поставићу их за чуваре у храму, за сваку службу, и за све што треба радити у њему. Левитски свештеници, Садокови потомци, који су извршили службу у светињи мојој онда кад су синови Израиљеви одступили од мене, они смеју да ми приступају да служе. Стајаће преда мном да ми приносе масноће и крв”, говори Господ Господ. „Они могу да улазе у светињу моју. Нека приступају столу моме да ми служе и да прописе испуњавају. Кад они буду улазили кроз врата унутрашњег предворја, нека обуку ланену одећу. Нека не буде на њима ништа вунено кад служе на вратима унутрашњег предворја и у храму. На главама нека носе капе ланене, а око бедара гаће ланене. Нека се не опасују ничим од чега би се знојили. Кад буду излазили у спољашњи трем према народу, нека свуку одећу у којој су служили и нека је оставе у одајама светиње. Нека обуку другу одећу да не би посветили народ одећом својом. Нека не брију главе своје, али нека косу дугу не пуштају, него нека је подсецају. Ниједан свештеник нека не пије вина кад треба да улази у унутрашње предворје. Нека се не жене удовицом или отпуштеном, него девицом из рода Израиљевог или удовицом свештеника. Нека поучавају народ мој шта је свето, а шта није свето, и да разликују чисто и нечисто. У расправама нека они суде по мојим заповестима. Нека чувају законе моје и прописе моје за све празнике и нека светкују суботе моје. Нека не прилазе мртвацу да се не би оскрнавили. Само за оцем, за мајком, за сином и ћерком, за братом и сестром неудатом могу да приступе. Кад се очисти, нека му се броји седам дана. Кад уђе у светињу у унутрашње предворје да служи у светињи, нека принесе жртву за грех свој”, говори Господ Господ. „А наследство њихово – ја сам наследство њихово! Немојте им дати наследство у Израиљу – ја сам наследство њихово! Они ће се хранити од жртава за грех и за кривицу, и све завештано нека њима припадне. Оно најбоље од сваког првога рода и од свих приноса ваших нека буде свештеницима. Даваћете им и првине брашна да би благослов почивао на домовима вашим. Свештеници нека не једу оно што је угинуло или што је растргнуто, било од птица или од стоке.” „Кад будете делили жребом земљу у наследство, принесите као принос Господу свети део земље двадесет пет хиљада лаката дуг и десет хиљада лаката широк. То нека буде свето по свим границама уоколо. Од тога нека буде за светињу пет стотина лаката у дужину и пет стотина лаката у ширину, сасвим четвртасто, и чистина од педесет лаката уоколо. Од тог простора измери двадесет пет хиљада у дужину, а десет хиљада у ширину. Ту нека буде светиња и светиња над светињама. То нека буде свети део свештеницима који служе у светињи и који приступају Господу да му служе. Ту нека им буде место за куће и свето место за светињу. Двадесет пет хиљада лаката у дужину и десет хиљада у ширину нека буде левитима који служе у храму за двадесет одаја. Доделите за власништво града пет хиљада лаката у ширину и двадесет пет хиљада у дужину покрај светиње. То је за сав дом Израиљев. Кнезу одредите простор са обе стране светог земљишта и градског поседа, дуж светог подручја и дуж градског поседа, од западне стране на западу и источне стране према истоку. Дужина нека буде једнака сваком делу од мора до источне границе. То нека му је власништво у Израиљу да не би кнезови моји отимали од народа мога, него да осталу земљу дају дому Израиљевом по племенима њиховим.” Овако говори Господ Господ: „Доста, кнезови Израиљеви! Оканите се насиља и отимања! Извршујте заповести и правду! Не притискајте дажбинама народ мој”, говори Господ Господ. „Имајте права мерила: ефа нека је права и ват нека је прав! Ефа и ват нека буду исте мере. Нека ват износи десетину хомора и ефа десетину хомора. Нека вам мера буде према хомору. Сикал нека буде двадесет гера, а мина нека је двадесет сикала, двадесет пет сикала и петнаест сикала. Ово је принос који ћете приносити: шестину ефе од хомора пшенице и шестину ефе од хомора јечма. За уље је ово уредба: ват је мера за уље. Десетина вата од сваког кора. Десет вата је један хомор, јер је десет вата један хомор. Од сваког стада једна од две стотине оваца са сочних пашњака Израиљевих за жртву, за жртву паљеницу и за жртву захвалну ради очишћења”, говори Господ Господ. „Сав народ у земљи треба да даје овај принос кнезу Израиљевом. Кнез је дужан да даје жртве паљенице, жртве за грех и жртве драговољне на празнике, о младини, суботом и о свим празницима дома Израиљевог. Он нека приноси жртве, жртву паљеницу и жртву захвалну за очишћење дома Израиљевог.” Овако говори Господ Господ: „Првог дана првог месеца узми јунца здравог и очисти њиме светињу. Свештеник нека узме крви од те жртве за грех. Нека помаже њом довратнике храма и сва четири угла на појасу жртвеника и довратке врата унутрашњег предворја. Тако нека учини и седмог дана истог месеца за сваког који је сагрешио из незнања и нехотице. Тако ће се храм очистити. Четранестог дана првог месеца празнујте Пасху, седмодневни празник, кад се једу бесквасни хлебови. Тог дана нека кнез принесе за себе и за сав народ земље јунца на жртву за грех. Седам дана празника нека приноси на жртву свеспаљну седам јунаца и седам овнова без мане, сваког дана у тих седам дана, и сваког дана јарца као жртву за грех. Принос нека је ефа по јунцу, ефа по овну, и ин уља на сваку ефу. Петнаестог дана седмог месеца, на празник, нека приноси исто тако седам дана: жртву за грех, жртву свеспаљну, принос и уље.” Овако говори Господ Господ: „Врата унутрашњег предворја која гледају на исток нека буду затворена шест радних дана, а у суботу нека се отварају и у дан младине нека се отварају. Кнез нека улази кроз њихов трем и нека стане код довратника. Свештеници нека принесу његову жртву свеспаљну и жртву захвалну. Он нека се поклони на прагу врата и нека изађе. Врата нека се не затварају до вечери. На тим вратима нека се клања Господу народ земаљски суботом и о младинама. Жртва свеспаљна коју ће кнез суботом приносити Господу биће шест јагањаца здравих и ован здрав. Принос нека буде ефа по овну, за јагањце колико ко може и ин уља по ефи. На дан младине нека се принесе јуне здраво, шест јагањаца и ован здрав. Принос нека буде ефа по јунету, ефа по овну, по јагњету колико ко може и ин уља по ефи. Кад кнез буде улазио, нека иде кроз врата предворја, и истим путем нека се враћа. Кад народ земаљски о празницима излази пред Господа, онај који уђе кроз северна врата да се поклони, нека изађе на јужна врата, а ко уђе на јужна врата, нека изађе на северна врата. Нека се не враћа на врата кроз која је ушао, него нека изађе на супротна. Кнез нека је међу њима. Кад они улазе, нека и он уђе, а кад они излазе, нека и он изађе. О празницима и о светковинама нека принос буде ефа по јунету, ефа по овну, по јагњету колико ко може и ин уља по ефи. Кад кнез драговољно приноси жртву свеспаљну или драговољно жртву захвалну Господу, нека му се отворе врата источна, па нека принесе жртву своју свеспаљну и жртву своју захвалну као што приноси у дан суботњи. Потом нека изађе и, кад изађе, нека се врата затворе. Сваки дан принеси Господу на жртву свеспаљну јагње здраво од годину дана. То приноси свако јутро. Принос је за њега свако јутро шестина ефе и трећину ина уља, да се покропи бело брашно. То је стални принос Господу по закону вечном. Треба да се приноси јагње, принос и уље свако јутро, као свагдашња жртва свеспаљна.” Овако говори Господ Господ: „Ако кнез дарује неком сину свом од свога наследства, то ће бити власништво синова његових. Ако од свог наследства да поклон неком слуги свом, томе ће то припадати до године опросне. Потом нека се врати кнезу јер је то његова својина и припада синовима његовим. Кнез не сме да узме ништа од наследства народа, ни да их тера с наследства њиховог. Од свог наследства нека даје у посед синовима својим да не би ниједан из народа мога био прогнан са свога поседа.” Затим ме проведе кроз улаз покрај врата у свете одаје свештеничке које гледају на север и, гле, тамо је био један простор у дну, према западу. Тада ми рече: „То је место где ће свештеници кувати жртве за кривицу и за грех, где ће пећи приносе да их не износе у спољашње предворје и не посвете народ.” Потом ме одведе у спољашње предворје, проведе ме кроз четири угла предворја и, гле, у сваком углу предворја био је трем. У четири угла предворја била су четири трема четрдесет лаката дуга и тридесет лаката широка, истих размера. Сва четири су била опасана зидом, а под зидом уоколо била су огњишта. Тада ми он рече: „Ово су кухиње у којима ће слуге храма кувати жртве народу.” Потом ме одведе поново пред врата храма и, гле, вода је извирала испод прага храма према истоку, јер је прочеље храма према истоку. Вода је отицала с десне стране храма, јужно од жртвеника. Затим ме изведе кроз северна врата и поведе ме уоколо према спољашњим вратима која гледају на исток. И гле, вода је протицала с десне стране. Човек пође према истоку с мерилом у руци и измери хиљаду лаката. Потом ме преведе преко воде, а вода ми је била до чланака. Он опет измери хиљаду лаката и преведе ме преко воде, а вода ми је била до колена. Поново измери хиљаду лаката и преведе ме преко воде, а вода ми је била до појаса. Опет измери хиљаду лаката, а постаде река коју нисам могао да пређем јер је вода нарасла да је требало пливати. Настаде река преко које се није могло прећи. Тада ми он рече: „Видиш ли, сине човечји?” Затим ме одведе натраг на обалу реке. Кад сам се вратио, гле, на обали са обе стране реке било је много дрвећа. Тада ми он рече: „Ова вода тече у источни крај, спушта се у равницу и улива се у море. Кад се улије у море, та се вода прочисти. Куд год прође ова вода, све што се миче оздрави и оживи. Биће веома много рибе, јер куд год дође ова вода, све оздрави и оживи где дође река. Стајаће рибари од Енгада до Ен-Еглаима и разапињаће мреже. Биће врло много рибе, као у Великом мору. Баре и глиб неће бити здрави, остаће слани. На обе обале реке рашће многе укусне воћке којима неће лишће опадати, нити ће плода нестајати. Сваког ће месеца рађати нов плод јер им вода из светиње дотиче. Плод ће њихов бити за јело, а лишће њихово за лек.” Овако говори Господ Господ: „Ово су границе у којима ћете поделити земљу у наслеђе међу дванаест племена Израиљевих, а Јосифу два дела. Сваком ће једнако припасти јер сам се руком подигнутом заклео оцима вашим, а ту земљу ћете ви добити у наследство. Ово је граница земље: на северној страни од Великог мора, према Етлону, како се иде за Седад. Емат, Вирота, Сиврајим, између границе дамаштанске и границе ематске, Асаратихон, који је на граници авранској. Граница ће ићи од мора до Асаренана, тако да границе дамаштанска и ематска буду на северу. То је северна страна. Источна је страна од Аврана, Дамаска, Галада и земља Израиљева дуж Јордана, до мора на истоку. То је источна страна. Јужна страна од Тамара до воде Мериве код Кадиса, дуж потока према Великом мору. То је јужна страна. Западна страна: граница је од Великог мора до уласка у Емат. То је област према мору. Ту земљу разделите међу собом по племенима Израиљевим. Разделите је у наследство између себе и између дошљака који живе међу вама и који су децу добили међу вама. Њих сматрајте домороцима међу синовима Израиљевим. Нека и они добију наследство међу племенима Израиљевим. У којем племену живи, у том му наследство дајте”, говори Господ Господ. Ово су имена племена: од крајњег севера уз пут етлонски који иде за Емат и Асаренан, на границу дамаштанску на север крај Емата, од источне стране до западне – припашће Дану. То је један део. Уз границу Данову, од источне стране до западне стране – Асиру, један део. Уз границу Асирову од источне стране до западне стране – Нефталиму, један део. Уз границу Нефталимову од источне стране до западне стране – Манасији, један део. Уз границу Манасијину од источне стране до западне стране – Јефрему, један део. Уз границу Јефремову од источне стране до западне стране – Рувиму, један део. Уз границу Рувимову од источне стране до западне стране – Јуди, један део. Уз границу Јудину од источне стране до западне стране нека буде подручје које ћете Господу принети: двадесет пет хиљада лаката у ширину, а у дужину као сваки део од источне стране до западне стране. У средини нека буде светиња. Део који сте посветили Господу нека буде дугачак двадесет пет хиљада лаката, а широк десет хиљада. То посвећено земљиште припашће свештеницима: са севера двадесет пет хиљада лаката у дужину, са запада десет хиљада у ширину, са истока десет хиљада у ширину и са југа двадесет пет хиљада у дужину. У средини нека буде светиња. Посвећеним свештеницима, Садоковим потомцима, који су ми служили и нису застранили као левити кад су застранили синови Израиљеви, њима ће припасти посвећени део земље уз област левитску. Левитима нека припадне, уз свештенички део, двадесет пет хиљада лаката у дужину и десет хиљада у ширину. Значи, двадесет пет хиљада у дужину и десет хиљада у ширину. Нека се ништа не продаје ни замењује, нити да се пренесе првина земље јер је посвећено Господу. Пет хиљада лаката које преостану по ширини од двадесет пет хиљада нека буде за град и околину. Град нека буде у средини. Ово су његове мере: са северне стране четири хиљаде и пет стотина лаката, с јужне стране четири хиљаде и пет стотина, са источне стране четири хиљаде и пет стотина и са западне стране четири хиљаде и пет стотина. Околина града износиће двеста педесет лаката на северу, двеста педесет на југу, двеста педесет на истоку и двеста педесет на западу. Што остане од дужине уз свето подручје – десет хиљада лаката на истоку и десет хиљада на западу дуж светог подручја, нека прехрањује служитеље градске. Служитељи градски биће из свих племена Израиљевих. Укупно: свето подручје – двадесет пет хиљада лаката с двадесет пет хиљада – четвртасто, принећете као прилог граду. Оно што преостане, припашће кнезу са обе стране светог подручја и области града – на источној граници двадесет пет хиљада лаката, на западу двадесет пет хиљада до западне границе, упоредо с деловима племена – све је то кнежево. У средини нека буду свето подручје и храм. Од поседа левита и од поседа града, које је усред кнежевог поседа, и све што је између граница Јудине и границе Венијамина, нека припадне кнезу. Остала племена: од источне стране до западне стране – Венијамину, један део. Уз границу Венијаминову, од источне стране до западне стране – Симеуну, један део. Уз границу Симеунову, од источне стране до западне стране – Исахару, један део. Уз границу Исахарову, од источне стране до западне стране – Завулону, један део. Уз границу Завулонову, од источне стране до западне стране – Гаду, један део. Уз границу Гадову, с јужне стране према југу иде граница од Тамара до воде Мериве у Кадису, уз поток према Великом мору. „То је земља коју ћете жребом поделити племенима Израиљевим у наследство. То су делови њихови”, говори Господ Господ. Ово су излази града: са северне стране, која има четири хиљаде и пет стотина лаката, врата градска названа су по племенима Израиљевим. Троја врата на северу: једна врата Рувимова, једна врата Јудина, једна врата Левијева. Са источне стране четири хиљаде и пет стотина лаката, троја врата: једна врата Јосифова, једна врата Венијаминова, једна врата Данова. С јужне стране четири хиљаде и пет стотина лаката, троја врата: једна врата Симеунова, једна врата Исахарова, једна врата Завулонова. Са западне стране четири хиљаде и пет стотина лаката, троја врата: једна врата Гадова, једна врата Асирова, једна врата Нефталимова. Све уоколо – осамнаест хиљада лаката. Име ће граду убудуће бити: Господ је овде. Треће године царевања Јоакима, цара Јудиног, дође цар вавилонски Навуходоносор пред Јерусалим, па га опколи. Господ му даде у руке Јоакима, цара Јудиног, и део посуда из храма Божјег. Он их однесе у земљу Сенар, у дом бога свога, и стави посуде у ризницу бога свога. Потом рече цар Асфеназу, старешини дворана својих, да доведе младиће између синова Израиљевих који су царског или кнежевског рода, без недостатака, који су лепог изгледа, вични свакој мудрости, научени и разумни, који су прикладни царском двору, да их поучава књизи и језику халдејском. Цар им одреди дневни оброк од царевих јела и вино које је он пио да се хране три године, а после да стоје пред царем. Међу њима су били од синова Јудиних Данило, Ананија, Мисаило и Азарија. Старешина дворана промени им имена. Данила прозва Валтасар, Ананију – Седрах, Мисаила – Мисах, и Азарију – Авденаго. Данило одлучи у свом срцу да се не скрнави царевом храном и његовим вином, па замоли старешину дворана да се не оскрнави. Бог учини да Данило нађе милост и разумевање код старешине дворана. Старешина дворана рече Данилу: „Бојим се свога господара, цара. Он вам је одредио храну и пиће, па ако види да су ваша лица блеђа него у осталих младића вашег узраста, ја ћу због вас главом својом платити цару.” Тада Данило рече надзорнику којег је одредио старешина дворана за Данила, Ананију, Мисаила и Азарију: „Испробај слуге своје десет дана. Нека нам се даје вариво за јело и вода за пиће. Онда погледај лица наша и лица младића који су јели царева јела, па како видиш, тако учини слугама својим.” Он пристаде и погледа их за десет дана. После десет дана они су били лепши и пунији од свих младића који су јели цареву храну. Тада надзорник уклони јела њихова и вино које су морали да пију, и давао им је варива. Овој четворици младића даде Бог знање и разумевање свих књига и мудрости, а Данилу даде да разуме свако виђење и снове. Кад се наврши време одређено од цара да их изведу, доведе их старешина дворана пред Навуходоносора. Цар је разговарао са свима и међу њима се не нађе ниједан као што су били Данило, Ананија, Мисаило и Азарија. Тако остадоше код цара. У свему мудром и разумном шта их је цар питао били су десет пута бољи од свих врачара и гатара у целом царству. Данило остаде до прве године цара Кира. Друге године Навуходоносоровог царевања усни Навуходоносор сан. Дух му се узнемири и сан га прође. Цар рече да се позову врачари, гатари, заклињачи и Халдејци да протумаче цару сан. Они дођоше и стадоше пред цара. Цар им рече: „Уснио сам сан и дух ми се узнемирио. Хтео бих да разумем сан.” Тада Халдејци рекоше цару арамејски: „Жив био, царе, довека! Кажи сан слугама својим, па ћемо ти рећи шта он значи.” Цар одговори и рече Халдејцима: „Моја одлука је чврста. Ако ми не кажете шта сам уснио и шта сан значи, бићете рашчеречени и куће ће вам разрушити. Међутим, ако ми кажете сан и значење његово, добићете од мене дарове и поклоне и велике почасти. Кажите ми, зато, сан и шта он значи.” Они опет одговорише и рекоше: „Нека цар исприча сан слугама својим, па ћемо казати значење његово.” Цар одговори и рече: „Заиста видим да хоћете да добијете на времену јер видите да је одлука моја чврста. Ако ми не кажете шта сам уснио, биће вам иста пресуда. Ви сте се договорили да ме преварите лажима и преварама, док не прође време. Зато кажите ми сан, па ћу знати да ли можете да га протумачите.” Халдејци одговорише цару и рекоше: „Нема човека на свету који би могао казати цару то што тражи. Ниједан цар, ма колико био велик и моћан, није тако нешто тражио од врачара, гатара или Халдејаца. Претешко је то што цар тражи. Нема никог ко би могао цару протумачити, осим богова који не живе међу људима.” Тада се цар разгневи веома и разбесне, па заповеди да се погубе сви мудраци вавилонски. Кад изађе заповест да се мудраци погубе, потражише и Данила и његове другове да их погубе. Тада Данило мудро и разумно рече Ариоху, заповеднику страже, који је био пошао да убија мудраце вавилонске. Он рече Ариоху, заповеднику царевом: „Зашто је цар издао тако строгу заповест?” Тада Ариох исприча Данилу. Данило отиде цару и замоли га да му остави времена, па ће објаснити цару шта сан значи. Потом оде Данило у своју кућу и исприча све Ананији, Мисаилу и Азарији, друговима својим, да се помоле за милост Богу небеском за ту тајну, да не би погинули Данило и другови његови са осталим мудрацима вавилонским. Тада се објави Данилу тајна у ноћном виђењу. Онда Данило благослови Бога небеског. Данило проговори и рече: „Нека је благословено име Божје од века и довека, јер је његова мудрост и сила. Он мења доба и времена, обара цареве и поставља цареве. Он даје мудрост мудрима, а разум разумнима. Он открива дубоко и тајно, зна шта је у тами, и светлост у њему пребива. Тебе, Боже отаца мојих, славим и хвалим, што си ми мудрост и силу дао! Ти си ми објавио оно што смо молили, открио си тајну цареву!” Тада Данило оде Ариоху, којег је цар био одредио да погуби мудраце вавилонске. Он дође, па му рече: „Не убијај мудраце вавилонске! Изведи ме пред цара и открићу цару шта сан значи!” Ариох брзо одведе Данила цару и рече: „Нашао сам међу робљем Јудиним човека који ће цару рећи шта сан значи!” Цар проговори и рече Данилу, којег су назвали Валтасар: „Можеш ли да ми кажеш сан који сам уснио и да га протумачиш?” Данило одговори цару и рече: „Тајну коју цар тражи нису могли да објасне цару мудраци, гатари, врачари ни погађачи. Међутим, на небу постоји Бог који открива тајне. Он јавља цару Навуходоносору шта ће се касније дешавати. Ово је сан твој и шта је видела глава твоја на постељи твојој: Теби, царе, дођоше мисли на постељи шта ће се десити касније, а онај који открива тајне, објави ти шта ће бити. Мени се та тајна није открила неком мудрошћу коју остали немају, него зато да њено значење саопштим цару, да дознаш мисли које су у срцу твом. Ти си, царе, имао виђење: кип велики, веома блистав, стајао је пред тобом, страшан за гледање. Глава том кипу била је од чистог злата, прса и мишице од сребра, трбух и бедра од бронзе, потколенице од гвожђа, а стопала мало од гвожђа, мало од глине. Ти си посматрао. Тада се одвали камен, без додира руке, удари у кип, у стопала од гвожђа и глине, тако да га разруши. Тада се смрвише гвожђе, глина, бронза, сребро и злато, и све постаде као плева на њиви у лето и однесе их ветар без трага. Камен, који је ударио кип, поста брдо велико и испуни сву земљу. То је био сан, а сада ћемо растумачити шта он значи. Ти си, царе, цар над царевима, којем је Бог небески дао царство, силу, моћ и славу. У руке је твоје ставио где год живе синови људски, звери пољске и птице небеске. Поставио те је господарем над свима њима. Ти си она глава од злата. После тебе настаће друго царство, мање од твога, а потом треће – бронзано, које ће се простирати по целој земљи. Четврто царство биће тврдо као гвожђе, јер гвожђе ломи и све мрви. Оно ће сломити све као што гвожђе ломи све. Стопала и прсте које си видео делом од глине, а делом од гвожђа, означавају раздељено царство које ће имати и чврстину, јер си видео да има и гвожђа с глином. То што си видео прсте стопала делом од гвожђа, а делом од глине, значи да ће царство бити делом јако, а делом крхко. Гвожђе које си видео помешано с глином значи да ће се мешати с људским семеном, али се неће помешати једно с другим, као што се ни гвожђе не сједињује с глином. У време тих царева подићи ће Бог небески царство које се довека неће распасти. То се царство неће оставити другом народу. Оно ће разбити и уништити сва она царства, а оно ће само стајати довека. То што си видео да се камен одвалио од брда без додира руке и сатро гвожђе, бронзу, глину, сребро и злато, значи да Бог велики јавља цару шта ће се после догодити. Сан је истинит, а тумачење верно.” Тада цар Навуходоносор паде ничице, поклони се Данилу и заповеди да му донесу принос и тамјан. Цар проговори Данилу и рече: „Заиста је ваш Бог – највиши Бог и господар над царевима. Он открива тајне кад си ти могао ову тајну да откријеш.” Потом цар узвиси Данила, даде му многе скупоцене дарове, учини га управитељем области вавилонске и старешином над свим мудрацима вавилонским. Данило замоли цара да постави за управитеље покрајина вавилонских и Седраха, Мисаха и Авденага, а Данило остаде на двору царевом. Цар Навуходоносор даде да се изради златан кип, шездесет лаката висок, а шест лаката широк, и постави га у долини Дури у земљи вавилонској. Потом позва цар Навуходоносор сатрапе, намеснике, управитеље, саветнике, ризничаре, судије, познаваоце закона и све заповеднике покрајина да дођу на посвећење кипа који подиже цар Навуходоносор. Тада се сабраше сатрапи, намесници, управитељи, свештеници, ризничари, судије, познаваоци закона и сви заповедници покрајина на посвећење кипа који подиже цар Навуходоносор. Они су стајали пред кипом који је подигао Навуходоносор. Гласник повика: „Народи, племена, језици, ово вам се заповеда: кад чујете звук рога, фрула, тамбура, харфица, цитри и свих других инструмената, падните ничице и поклоните се златном кипу који је поставио цар Навуходоносор. Ко се не баци ничице и не поклони се, биће сместа бачен у огњену пећ ужарену!” Чим чуше сви народи звуке рога, фрула, тамбура, харфица и цитри и свих других инструмената, падоше ничице сви народи, племена и језици и поклонише се златном кипу који је подигао цар Навуходоносор. У тај час дођоше Халдејци и оптужише Јудејце. Они проговорише и рекоше цару Навуходоносору: „Царе, нека си жив довека! Ти си, царе, наредио да сваки који чује звук рога, фрула, тамбура, харфица, цитри и свих других инструмената да падну ничице и да се поклоне златном кипу. Ко не падне ничице и не поклони се, да се баци у огњену пећ ужарену. Овде су Јудејци које си поставио да управљају покрајинама вавилонским: Седрах, Мисах и Авденаго. Ти људи, царе, за тебе не маре, не поштују богове твоје и не клањају се златном кипу који си поставио.” Тада Навуходоносор, бесан и гневан, нареди да доведу Седраха, Мисаха и Авденага, и доведоше те људе пред цара. Навуходоносор проговори и рече: „Да ли је истина, Седраше, Мисаше и Авденаго, да ви не поштујете моје богове и да се не клањате златном кипу који сам подигао? Будите спремни. Кад чујете звук рога, фрула, тамбура, харфица, цитри и свих других инструмената, падните ничице и поклоните се кипу који сам подигао. Ако се не поклоните, бићете сместа бачени у огњену пећ ужарену. Који је тај бог који би вас избавио из моје руке?” Седрах, Мисах и Авденаго одговорише и рекоше цару Навуходоносору: „Не треба да ти на то одговаримо. Ево, Бог наш којем ми служимо може да нас избави из пећи ужарене и из твоје руке, царе! Ако то и не учини, знај, царе, да ми нећемо служити твоме богу, нити ћемо се поклонити златном кипу који си подигао.” Тада се цар Навуходоносор тако разбесне на Седраха, Мисаха и Авденага да му се лице искриви. Он заповеди да се пећ ужари седам пута јаче него иначе. Потом нареди најјачим људима из своје војске да свежу Седраха, Мисаха и Авденага и да их баце у огњену пећ ужарену. Тада их свезаше у огртачима њиховим, обући, капама и у свој одећи њиховој и бацише их у огњену пећ ужарену. Пошто је царева заповест била строга, а пећ врло зажарена, пламен огњени спали оне људе који су бацили Седраха, Мисаха и Авденага. Она три човека, Седрах, Мисах и Авденаго, падоше свезани у огњену пећ ужарену. Тада се запрепасти цар Навуходоносор, устаде брзо и упита своје саветнике говорећи: „Зар нисмо бацили три човека свезана у огањ?” Они одговорише и рекоше цару: „Јесмо, царе.” Он одговори и рече: „Ја видим четири човека одвезана како иду посред огња и није им ништа! Четврти изгледа као да је син богова!” Тада приђе Навуходоносор вратима огњене пећи ужарене и повика говорећи: „Седраше, Мисаше и Авденаго, слуге Бога вашега! Изађите и дођите!” Онда Седрах, Мисах и Авденаго изађоше из огња. Тада дођоше сатрапи, намесници, управитељи и саветници да виде те људе, којима огањ није ништа наудио: нити им се коса на глави опалила, нити им одећа изгорела, нити се осећао задах огња на њима. Навуходоносор тада проговори и рече: „Нека је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, који је послао свога анђела и избавио слуге своје! Они су се у њега уздали, нису слушали заповести цареве, већ су дали тела своја да не би служили и клањали се другом богу, осим своме Богу! Зато наређујем: Сваки из било ког народа, племена и језика који похули на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова биће посечен, а његова кућа биће порушена! Нема бога који би тако спасавао!” Потом цар узвиси Седраха, Мисаха и Авденага у земљи вавилонској. „Ја, Навуходоносор, свим народима, племенима и језицима који су по свој земљи: Мир с вама! Решио сам да објавим знаке и чуда која је на мени учинио Бог Вишњи. Како су велики знаци његови! Како су силна чуда његова! Царство је његово – царство вечно, и власт је његова од колена до колена!” „Ја, Навуходоносор, живео сам мирно у кући својој и цветао сам у двору свом. Тада усних сан који ме уплаши. Утваре и прилике у мојој глави и на постељи мојој уплашиле су ме. Заповедих да се доведу преда ме сви мудраци вавилонски и да ми сан растумаче. Тада дођоше врачари, гатари, Халдејци и видовњаци, ја им испричах сан, али они нису могли да га растумаче. Најзад дође преда ме Данило, који се сад зове Валтасар, по имену мога бога. У њему пребива дух светих богова и ја му испричах сан овако: ‘Валтасаре, старешино врачара! Знам да је у теби дух светих богова и да ти није тешка ниједна тајна. Кажи ми шта значи сан који сам уснио. Ово сам видео у својој глави на постељи својој: Видех као једно стабло усред земље, врло високо. Стабло порасте, снажно постаде, висина му небо досеже, видело се до крајева земаљских. Крошња му лепа беше, а плодови обилни. На њему је за све било хране. У хладу његовом почиваху звери пољске, на гранама његовим гнездиле се птице небеске, од њега се хранило све живо. Тада ми дође виђење у глави мојој, на постељи мојој, гле, стражар света с неба сиђе. Он повика громко и рече: Посеците стабло, окрените му гране, лишће му почупајте и плодове побацајте! Нека се звери под њим разбеже и птице с грана његових! Међутим, оставите пањ у земљи с корењем његовим и гвозденим и бронзаним оковима у трави пољској! Нека га кваси роса небеска, нека дели са зверима пољским траву земаљску! Нека му се промени срце човечје, нека добије срце животињско! Седам времена нека прође над њим! Тако су пресудили стражари, тако су свеци одлучили да сви живи схвате да Вишњи влада царством људским! Он га даје коме хоће и поставља над њим најнижег од људи! Ово је сан који усних ја, цар Навуходоносор. Ти, Валтасаре, кажи шта он значи. Ниједан мудрац из царства мога није могао да ми га растумачи. Ти можеш, јер је у теби дух светих богова.’” Тада Данило, кога су звали Валтасар, причека и мисли му се средише. Онда цар Навуходоносор проговори и рече: „Валтасаре, немој да те збуњују сан и значење његово!” Валтасар одговори и рече: „Господару мој! Сан овај нека погоди непријатеље твоје, а значење његово душмане твоје! Дрво које си видео, велико и јако, коме је висина до неба стизала и које се по свој земљи видело, с лепом крошњом и плодовима обилним тако да је било хране за све, под којим су боравиле звери пољске, а седеле птице небеске, то си ти, царе, који си велики и моћан! Величина је твоја велика, досеже до неба и власт твоја до крајева земаљских. То што си видео стражара светог како силази с неба и говори: ‘Посеците дрво, раскомадајте га, али му пањ с корењем оставите у земљи у оковима гвозденим и бронзаним, у трави пољској да га натапа роса небеска и нека му је део са зверима пољским док не прође седам времена’, то је, царе, наредба Вишњега, која ће се испунити на моме господару цару. Избациће те из друштва људи, боравићеш са зверима пољским, хранићеш се травом као говеда и квасиће те роса небеска. Седам ће времена проћи над тобом док не схватиш да Вишњи влада царством људским и да га даје коме он хоће. А што је речено: ‘Оставите пањ и корење стабла’, то значи да ће ти опет царство припасти кад схватиш да небо влада. Зато, царе, нека ти буде угодан мој савет: Искупи грехе своје праведним делима и безакоња своја милосрђем према сиромашнима да би ти се срећа продужила.” Све се то догоди цару Навуходоносору. После дванаест месеци ходао је он по царском двору у Вавилону. Цар проговори и рече: „Зар нисам ја силом својом саградио Вавилон да буде велик, да буде престоница, у славу величанства свога?” Још те речи беху на устима цару, а глас дође с неба: „Теби се, царе Навуходоносоре, јавља: царство ће ти се одузети. Бићеш изгнан од људи, живећеш са зверима пољским, хранићеш се травом као говеда. Седам ће времена преко тебе проћи док не схватиш да Вишњи влада царствима људским и да их даје коме он хоће.” Истог трена испуни се та реч на Навуходоносору. Био је изгнан од људи, јео је траву као говеда, квасила га роса небеска. Тело му се прекрило длакама као перје у орла и нокти као канџе у птица. „После извесног времена, ја, Навуходоносор, подигох очи своје ка небу и врати ми се разум мој. Тада сам благосиљао Вишњега: Хвалио сам и славио онога који живи вечно, чија је власт вечна и чије је царство од колена до колена. Сви становници земље ништа су спрам њега! Он ради шта хоће с војском небеском и житељима земље. Нико му руку не зауставља, нити пита: ‘Шта радиш?’ У то време вратио ми се разум и, на славу моје царске части, вратише ми се величанство моје и сјај мој. Моји ме саветници и великаши потражише, учврстих власт своју и порасте ми величина моја. Сада ја, Навуходоносор, хвалим, благосиљам и славим цара небеског, чија су сва дела истинита, чији су путеви праведни и који може да понизи оне који у охолости ходе!” Цар Валтасар приреди велику гозбу за хиљаду својих великаша и с њима је пио вино. Опијен вином, Валтасар нареди да се донесе златно и сребрно посуђе које је његов отац Навуходоносор однео из храма у Јерусалиму да из њих пију цар, великаши његови, жене његове и наложнице његове. Тада донесоше посуде које су отете из светилишта храма у Јерусалиму и почеше пити из њих цар, великаши његови, жене његове и наложнице његове. Пили су вино и славили су своје богове од злата, сребра, бронзе, гвожђа, дрвета и камена. Одједном се појавише прсти руке људске, који почеше да пишу наспрам свећњака по окреченом зиду царског двора, и цар виде руку која је писала. Цар пребледе у лицу и узбуркаше му се мисли. Појас му попусти, а колена удараху једно о друго. Тада цар гласно повика да се доведу врачари, Халдејци и гатари. Цар рече мудрацима вавилонским: „Ко прочита ове речи и протумачи ми њихов смисао, биће одевен у скерлет, носиће око врата златан ланац и биће трећи владар у царству.” Тада приступише сви мудраци цареви, али нису могли да прочитају написано, ни да му то протумаче. Цар Валтасар се јако узнемири, лице му се изобличи, а великаши се његови препадоше. Кад чу царица речи цара и великаша, уђе у дворану и рече: „Царе, нека си жив довека! Нека се не узнемирују мисли твоје и лице нека ти не бледи! Постоји човек у твом царству у којем пребива дух светих богова. У време оца твога нађе се у њему светло, разум и мудрост божанска. Цар Навуходоносор, отац твој, поставио га је за старешину врачарима, гатарима, Халдејцима и мудрацима. Пошто се у том Данилу, којег је цар назвао Валтасар, нађоше узвишен дух, знање и способност за тумачење снова, решавање загонетки и уклањање тешкоћа, нека позову Данила. Он ће казати значење.” Тада Данила доведоше пред цара. Цар се обрати Данилу и рече: „Јеси ли ти Данило из робља јудејског, које је довео из Јудеје цар, отац мој? Чуо сам да су у теби дух богова, светло, разум и велика мудрост. Довели су ми мудраце и врачаре да прочитају натпис и да ми кажу шта он значи, али они нису могли то да растумаче. Чуо сам да ти умеш да тумачиш и да уклањаш тешкоће. Ако можеш да прочиташ овај натпис и да ми га растумачиш, обући ћу те у скерлет, носићеш о врату златан ланац и бићеш трећи у царству.” Тад одговори Данило и рече цару: „Задржи своје дарове и дај другоме поклоне своје. Натпис ћу прочитати цару и протумачићу значење његово. Царе, Бог Вишњи дао је царство, величину, славу и сјај Навуходоносору, оцу твоме. Због величине коју му је био дао дрхтали су од страха пред њим народи, племена и сви језици. Он је убијао кога је хтео, остављао у животу по својој вољи, уздизао је кога је хтео и смењивао кога је хтео. Међутим, кад му се срце уздигло и дух погордио до дрскости, тад је био збачен с престола свога и славу му одузеше. Био је отеран од људи и срце му постаде као у звери. Боравио је међу магарцима дивљим, хранио се травом као говеда, а роса небеска квасила му је тело. Тада схвати да Бог Вишњи влада над царством људским и да поставља над њим онога кога он хоће. А ти, Валтасаре, сине његов, ниси понизио срце своје иако си све ово знао. Ти си се подигао против Господа небеског. Наредио си да донесу посуде из храма његовог. Пили сте вино из њих ти, великаши твоји, жене твоје и наложнице твоје. Хвалили сте богове од сребра, злата, бронзе, гвожђа, дрвета и камена, који не виде, не чују, нити разумеју. Ниси славио Бога, у чијој је руци душа твоја и сви путеви твоји. Зато је он послао руку да ово напише. Ово је тамо написано: ‘Мене, Мене, Текел, Уфарсин.’ Те речи значе: Мене – измерио је Бог царство твоје и учинио му крај. Текел – измерен си и ти на ваги, и нашао си се лаган. Ферес – раздељено је царство твоје и дато је Мидијанима и Персијанцима.” Тада Валтасар заповеди да обуку Данила у скерлет, да му ставе златан ланац око врата, и прогласише га за трећег у царству. Исте ноћи био је убијен халдејски цар Валтасар. Кад је имао шездесет две године, Дарије преузе царство. Дарије одлучи да постави над царством сто педесет управитеља да буду над свим царством. Над њима је поставио три старешине, од којих је један био Данило. Њему су управитељи полагали рачуне да не би цар трпео штету. Данило се истицао изнад управитеља и старешина својим изванредним духом, тако да је цар намеравао да га постави над целим царством својим. Тада старешине и управитељи почеше да траже повод да науде Данилу и његовој служби, али не нађоше никакву погрешку јер је био исправан и без погрешке или мане. Онда они људи рекоше: „Нећемо наћи против Данила никакав повод за тужбу, осим да нађемо нешто против њега због закона Бога његовог.” Тада дођоше цару старешине и управитељи и рекоше: „Царе Дарије, да си жив довека! Све старешине у царству, поглавари, управитељи, саветници и намесници, договорили су се да се изда царска наредба и строга забрана да се сваки онај који би се у року од тридесет дана молио било коме богу или човеку, осим теби, царе, буде бачен у лављу пећину. Зато, царе, прогласи ту забрану и потпиши наредбу да буде непроменљива по закону мидском и персијском, који је непроменљив!” Тада цар Дарије потписа забрану и наредбу. Кад је Данило сазнао да је наредба потписана, отиде у своју кућу. У горњој соби имао је прозоре отворене према Јерусалиму. Ту је три пута дневно падао на колена своја молећи се и славећи Бога свога, као што је и раније чинио. Тада они људи журно дођоше и затекоше Данила како се моли и како призива Бога свога. Затим отидоше пред цара и позваше се на царску забрану: „Зар ниси ти потписао забрану да ко год се моли неком богу или човеку, осим теби, царе, у року од тридесет дана буде бачен у лављу пећину?” Тада цар одговори и рече: „Тако је према непроменљивом мидском и персијском закону.” На то они рекоше цару: „Данило, један од робља јудејског, не мари за тебе, царе, ни за твоју забрану коју си потписао, него три пута на дан обавља молитву своју.” Кад је цар то чуо, ожалости се веома и науми да спасе Данила. Све до сунчевог заласка настојао је да га спасе. Међутим, они људи навалише на цара, па му рекоше: „Ти знаш, царе, да се по закону мидском и персијском не мења никаква наредба и забрана коју цар потпише.” Тада цар нареди да доведу Данила и да га баце у лављу пећину. Цар рече Данилу: „Бог твој, којем тако усрдно служиш, нека те избави!” Потом донесоше камен и навалише га на отвор јаме. Цар га запечати прстеном својим и прстеновима великаша својих да се ништа за Данила не би променило. Затим се цар повуче у свој двор и проведе ноћ не једући ништа. Забранио је разоноду и није могао да спава. Ујутро рано, чим се разданило, отиде брзо до лавље пећине. Кад дође до јаме, викну Данила жалосним гласом. Цар рече Данилу: „Данило, слуго Бога живога, да ли те Бог твој, којем стално служиш, избави од лавова?” Тада Данило рече цару: „Царе, нека си ти жив довека! Бог мој посла анђела свога који затвори уста лавовима, па ми не наудише. Пред њим сам недужан, а ни теби, царе, зло не учиних!” Цар се веома обрадова и заповеди да изведу Данила из пећине. Данила изведоше из пећине без икакве повреде, јер се уздао у Бога свога. Потом цар заповеди да доведу оне људе који су били оптужили Данила. Њих, децу њихову и жене њихове бацише у пећину. Нису ни дно додирнули у пећини, а лавови их растргоше и кости им здробише. Потом цар Дарије написа свим народима, племенима и језицима који су живели по свој земљи: „Мир нека вас прати! Ево наредбе коју доносим: У целом царству мом свако нека се боји и плаши Бога Даниловог: Он је Бог жив, траје довека! Царство његово неће се распасти и вечна ће бити власт његова! Он избавља и спасава, чини знаке и чудеса и на небу и на земљи! Он је Данила избавио из шапа лављих!” Данило је био моћан у време владавине Даријеве и у време владавине Кира Персијанца. Прве године Валтасара, цара вавилонског, усни Данило сан и визију у својој глави на постељи својој. Он записа сан и изнесе основно. Данило извести и рече: „Видех у ноћном виђењу како четири ветра небеска узбуркаше море велико. Четири велике немани, свака друкчија, изађоше из мора. Прва је била као лав и имала је крила орловска. Видех како крила отпадоше, подиже се са земље, стаде на ноге као човек и даде јој се срце човечје. Затим се појави друга неман. Изгледала је као медвед. С једне стране је била уздигнута и имала је три ребра у чељусти међу зубима. Њој би речено: ‘Устани и једи много меса!’ Потом видех како се појави нека друга неман, која је изгледала као леопард. Имала је на леђима четири крила као птица. Неман је имала четири главе и дата јој је моћ. Потом у ноћним виђењима угледах четврту неман, грозну, моћну и веома силну. Имала је велике гвоздене зубе, којима је ждерала и мрвила, а што је преостало, газила је ногама. Разликовала се од претходних немани и имала је десет рогова. Док сам гледао рогове, одједном међу њима израсте други мали рог. Пред њим се ишчупаше три пређашња рога. На том рогу биле су очи као у човека, а уста су говорила охоло. Ја угледах: престоља су постављена била и Прадавни седе. Одећа му беше попут снега бела, а власи на глави као чиста вуна. Престо му беше као пламен огњени, а точкови као огањ ужарени. Река је огњена извирала, и текла испред њега. Служило му је хиљаду хиљада, а десет хиљада по десет хиљада стајаху пред њим. Суд заседе и књиге се отворише. Док сам још гледао гласни и охоли говор који је држао онај рог, видех да је неман била убијена. Тело јој се раскомада и предаде огњу. Осталим се неманима одузе власт јер је на одређено време била дужина њихових живота. Видех у виђењима ноћним како на облацима небеским иде као Син човечји. Он приђе Прадавном и доведоше га пред њега. Даде му се власт, част и царство, да му служе сви народи, племена и језици. Власт је његова власт вечна, никада проћи неће и неће пропасти царство његово. У мени, Данилу, уздрхта дух мој. Узнемирише ме виђења главе моје. Приступих једном од оних који стајаху онде и замолих га да ми открије истину о свему томе. Он ми одговори и каза ми значење: ‘Оне четири велике немани представљају четири цара који ће се јавити на земљи. Међутим, свеци Вишњег преузеће од њих царство и држаће га стално и довека.’ Тада сам пожелео да сазнам истину и о четвртој немани, која се разликовала од других, била врло страшна, која је имала гвоздене зубе и бронзане нокте и која је ждерала и ногама мрвила оно што преостане, и о десет рогова на њеној глави, и о другом рогу који је израстао, док прва три отпадоше, о оном рогу који је имао очи и уста која су охоло говорила, и који је био већи од осталих рогова. Видео сам како овај рог ратује против светаца и како их надвладава, док није дошао Прадавни и дао правду свецима Вишњега и док није дошло време да свеци преузму царство. Он још рече: ‘Четврта неман биће четврто царство на земљи, друкчије од свих царстава. Прогутаће сву земљу, згазиће је и смрвиће. Десет рогова означавају десет царева који ће настати у царству том. После ће њих да се подигне један други, различит од претходних, који ће та три цара срушити. Он ће хулити на Вишњега, прогониће свеце Вишњега и помишљаће да промени празнике и закон. Они ће бити његовој власти предани један период, два периода и пола периода. Потом ће суд заседати, власт ће му се узети, истребиће га и сасвим уништити. Царство, власт и величанство царско даће се народу светаца Вишњега. Царство његово је царство вечно, све ће му се власти покоравати и служиће њему.’ Овде се говор завршава. Мени, Данилу, мисли су се веома узбуркале. Лице ми пребледе, али речи сачувах у срцу свом.” У трећој години владања цара Валтасара указа се мени, Данилу, виђење после оног претходног. Видех призор, а био сам у граду Сусану, који је у земљи Еламу. Гледах виђење, а био сам на реци Улају. Ја подигох очи своје и видех, гле, стајао је крај воде ован. Имао је два рога. Рогови су му били дугачки, али један је био дужи од другог. Дужи је касније нарастао. Гледах како ован боде на запад, север и југ. Ниједна звер није могла да му се одупре и од његове силе спасе. Осилио се и чинио је шта је хтео. Док сам посматрао, гле, дође јарац са запада поврх све земље, не дотичући тле. Имао је моћан рог међу очима својим. Он приђе овну којег сам видео како стоји крај воде и потрча према њему свом силом својом. Видех како дође до овна, бесно удари овна и сломи му оба рога. У овну не беше снаге да му се одупре. Јарац га обори на земљу и изгази га, јер не беше никог да од њега избави овна. Јарац израсте веома, али кад се осили, сломи се велики рог, а место њега израстоше четири рога према четири ветра небеска. Из једног од њих изађе један рог мали, али нарасте веома према југу, истоку и према најлепшој земљи. Он нарасте све до војске небеске, обори неке из војске на земљу и погази неке звезде. Потом порасте до поглавара војске, одузе му свагдашњу жртву и разори место светилишта његовог. Због безакоња је предана војска заједно са жртвом свагдашњом. Он је срушио истину на земљу, и успевао је у свему шта је чинио. Тада чух једног свеца како говори. Други светац упита овог који је говорио: „Докле ће трајати то виђење за жртву свагдашњу, за пустошење и за гажење светилишта и војске?” Он одговори: „Још две хиљаде и три стотине вечери и јутара. Потом ће се светилиште очистити.” Кад сам ја, Данило, гледајући ово виђење хтео да га разумем, гле, стаде преда ме као неки човек. Затим чух глас човечји усред Улаја како виче и говори: „Гаврило, објасни му то виђење!” Он дође на место на коме сам стајао. Кад се приближио, уплашио сам се и падох ничице на лице своје. Тада ми он рече: „Схвати, сине човечји, да је ово виђење за последње време.” Док је он говорио, ја сам био онесвешћен и пао сам ничице на лице своје! Он ме дотаче и усправи да стојим. Потом рече: „Ево, казаћу ти шта ће бити на крају гнева, кад долази крај. Ован кога си видео са два рога, то су цареви мидски и персијски. Рутави јарац је цар грчки, а велики рог међу његовим очима је први цар. Што се он сломио и што израстоше на његовом месту четири рога, то су четири царства која ће настати из његовог народа, али неће имати моћ његову. На крају царевања њихових, кад безаконици преврше меру, настаће цар дрзак и лукав. Сила ће му јака бити, али не снагом својом. Донеће пустош велику и успеваће у свему. Затираће јунаке и народ светих. Напредоваће лукавством својим, превара ће успевати у руци његовој. Погордиће се у срцу свом и многе ће уништити. Супротставиће се кнезу над кнезовима, али ће без ичије руке бити скршен. Виђење о вечерима и јутрима, о чему се говорило, јесте истинито. Ти чувај виђење јер је за дане далеке.” Тада ја, Данило, онемоћах и боловао сам више дана. Затим устадох и обављах послове цареве. Био сам збуњен због виђења, али о томе нико није сазнао. Прве године Дарија, сина Асвирова, из рода мидског, који је владао царством халдејским, прве године његове владавине ја, Данило, нађох у списима број година које је Господ казао пророку Јеремији, да ће се седамдесет година навршити над рушевинама јерусалимским. Ја управих лице своје ка Господу Богу и почех се молити, преклињати, постити, у кострети и у пепелу. Молио сам се Господу, Богу своме, и исповедајући се рекох: „О, Господе мој, Боже велики и страшни, који чуваш савез и милост онима који те воле и који чувају заповести твоје! Ми сагрешисмо, неправду чинисмо, безбожни смо били и одступисмо од заповести твојих и од наредаба твојих. Нисмо слушали слуге твоје, пророке, који су у твоје име говорили царевима нашим, великашима нашим, очевима нашим и целом народу земаљском. У теби је, Господе, правда, а на нама је стид на образу, као што је у овај дан на Јудејцима, Јерусалимљанима и на свим Израиљцима, који су близу или су далеко, у свим земљама куда си их прогнао због грехова њихових којима ти згрешише. Господе, стид је на нама, на царевима нашим, на великашима нашим и на очевима нашим, јер ти згрешисмо! У Господа је Бога нашег милост и праштање, јер одступисмо од њега. Нисмо слушали глас Господа, Бога свога, да идемо по законима његовим које нам је дао преко слугу својих, пророка. Сав је Израиљ преступио закон твој. Одступио је и није слушао глас твој. Зато се на нас проклетство излило и клетва која је написана у закону Мојсија, слуге Божјега, јер против њега сагрешисмо. Он је испунио претње којима је запретио нама и судијама нашим који су нам судили. Пустио је на нас зло велико, каквог није под небом било, као што се на Јерусалим свалило. Све оно што је написано у закону Мојсијевом свали се на нас, а ми се не помолисмо пред лицем Господа, Бога свога. Нисмо напустили грехове своје, нити пришли истини твојој. Господ је пратио нашу несрећу и он је њу на нас навео. Господ је Бог наш, праведан у свим делима својим која чини, а ми нисмо слушали глас његов. Ето, Господе, Боже наш, који си извео народ свој из земље египатске руком крепком и стекао себи име какво је данас, ми смо сагрешили и зло смо чинили. Господе, по правди твојој нека се одврати гнев твој и срџба твоја од града твога Јерусалима и свете горе твоје. Због грехова наших и због безакоња отаца наших Јерусалим и народ твој постали су ругло свима који су око нас. Сада послушај, Боже наш, молитву слуге твога и молбе његове и обасјај лицем својим опустелу светињу своју због тебе, Господе! Приклони уво своје и почуј! Отвори очи своје, погледај пустош нашу и град који се твојим именом зове. Не због праведности своје, него због велике милости твоје падамо и молимо се теби! Господе, услиши! Господе, опрости! Господе, послушај и учини не часећи себе ради, Боже мој! Твоје се име призива над градом овим и над народом твојим!” Ја сам још говорио, молио се, признавао грехе своје и грехе свог народа, Израиља, и усрдно сам преклињао Господа, Бога свога, за свету гору Бога свога. Док сам још говорио молећи се, онај човек Гаврило, којег сам гледао раније у виђењу, долете брзо у време вечерње молитве. Он ме поучи и рече ми: „Данило, сад дођох да те поучим. Од почетка твоје молитве изашла је реч и ја дођох да ти јавим јер ти си миљеник. Пази добро на реч да би разумео виђење: Седамдесет је одређено седмица народу твом и светом граду твом да се безакоње заврши, да греси нестану, да се преступи очисте, да се уведе праведност вечна, да се запечате виђења и пророци и да се помаже Свети над светима. Знај и схвати: Од дана кад изађе реч: ‘Вратите се и обновите Јерусалим!’ до помазаника, биће седам седмица, а потом шездесет две седмице, и биће саграђени трг и опкоп, и то у време тешко. После шездесет две седмице биће погубљен помазаник без наследника. Доћи ће народ једног вође и разориће град и светилиште. Крај ће му као потоп доћи, а до свршетка рат и пустошење. Склопиће савез с многима за једну седмицу. У половини седмице престаће жртва и принос. На крилима грозоте излиће се пустош, до времена кад се излије да пустошника обори.” Треће године Кира, цара персијског, објави се реч Данилу, којег су прозвали Валтасар. Реч је била истинита и тицала се важних ствари. Он је обратио пажњу на реч и разумео је виђење. У те дане ја, Данило, био сам у жалости три недеље дана. Нисам јео течна јела, месо ни вино не уђоше у моја уста и нисам се мазао уљем док не прођоше три недеље дана. Двадесет четвртог дана првог месеца био сам на обали велике реке Тигра. Подигао сам очи своје и, гле, видех човека одевеног у платно. Око паса му је био појас од злата из Уфаза. Тело му је било као хрисолит, лице као муња, очи као бакље пламене, руке и ноге као обрађена бронза, а звук речи његових био је као глас мноштва. Једини ја, Данило, гледах виђење, а људи који су били са мном нису га видели, али их обузе велики страх и побегоше да се сакрију. Остадох сам и гледао сам то велико виђење. Ја изнемогох, лице ми пребледе и снага ме напусти. Зачух глас речи његових и, кад чух глас речи његових, изгубих свест и падох лицем ничице на земљу. И, гле, рука ме дотаче и подиже ме на колена моја и на шаке моје. Потом ми рече: „Данило, драги човече! Слушај речи које ћу ти казати. Усправи се, јер сам сада теби послан.” Кад то рече, ја устадох дршћући. Тада ми рече: „Не бој се, Данило! Већ првог дана кад си усмерио срце своје разумевању и кад си се понизио пред Богом својим, услишене су речи твоје, и ја дођох због речи твојих. Поглавар царства персијског противио ми се двадесет један дан, али, гле, Михаило, један од првих поглавара, дође ми у помоћ. Ја га оставих тамо, насупрот царева персијских. Дођох да ти кажем шта чека народ твој касније. Још ће виђења бити у то време.” Док ми је то говорио, ја сам оборио ка земљи очи своје, ћутећи. И, гле, онај сличан сину човечјем дотаче се усана мојих. Тада проговорих ономе који је испред мене стајао: „Господару мој, од ових сам виђења ослабио и нема снаге у мени. Како ће слуга господара мога говорити с господарем мојим? Снага ме издаје, а душа напушта.” Тада ме онај који беше као човек дотаче, па ме охрабри. Он рече: „Не бој се, драги човече! Мир нека је с тобом! Охрабри се, охрабри се!” Док ми је то говорио, ја се охрабрих и рекох: „Говори, господару мој, јер се охрабрих!” Тада он рече: „Знаш ли зашто сам теби дошао? Сад ћу да се вратим да се борим против кнеза персијског. Потом ћу отићи и, гле, доћи ће кнез грчки. Међутим, казаћу ти шта је написано у књизи истинитој. Нико није са мном осим Михаила, кнеза вашег.” Прве године Дарија Мидијанина почео сам да му помажем и да га подржавам. Сада ћу ти казати истину. Ево, појавиће се још три цара у Персији, а четврти ће бити богатији од свих осталих. Кад се оснажи богатством својим, све ће подићи против царства грчког. Тада ће се појавити јуначки цар, владаће великом државом и радиће шта му је воља. Међутим, на врхунцу ће се распасти његово царство. Разделиће се у четири ветра небеска, али не међу потомцима његовим, и неће више бити тако моћно као у време владавине његове. Оно ће бити разорено и неће њима припасти него другима. Цар јужни ће се осилити, али ће један од војсковођа његових бити моћнији од њега и завладаће. Његово ће царство силно бити. Неколико година касније они ће се спријатељити. Ћерка јужног цара доћи ће цару северном да склопе уговор. Она неће сачувати снагу мишице своје, нити ће се потомство одржати. У то време она ће бити предана, њена пратња, њено дете и њен помагач. Потом ће потомак из њеног корена доћи на њено место. Доћи ће с војском својом, провалиће у тврђаву цара северног и завладаће. Однеће богове њихове, кипове ливене, посуђе драгоцено, сребро и злато у Египат. Неколико ће година бити још од цара северног. Тада ће овај упасти у царство јужног цара, али ће се вратити у земљу своју. Потом ће синови његови наоружати војску велику. Проћи ће попут поплаве, вратиће се и напашће утврђење њихово. Тада ће се разљутити цар јужни и напашће цара северног. Овај ће подићи велику војску и узеће их у своје руке. Кад разбије војску, погордиће се, побиће многе, али се неће одржати. Цар са севера ће опет подићи војску већу него пре и после неколико година навалиће с великом војском и великим благом. У то ће време многи устати против цара јужног. Устаће и зликовци из твог народа да се потврди виђење, али ће пропасти. Доћи ће цар северни, начиниће опкопе и заузеће тврди град. Мишице јужне неће одолети, ни изабране чете његове, нити ће се ико одупрети. Онај ће навалити на њега и учиниће шта му је воља. Нико му се неће одупрети. Зауставиће се у доброј земљи, коју ће својом руком уништити. Доћи ће са свом војском, склопиће уговор да му преда ћерку своју за жену, али притворно. То му неће успети и неће се обистинити. Тада ће поћи на острва. Многа ће освојити, али ће један војсковођа прекинути ту срамоту и срамоту ће му вратити. Потом ће се окренути на утврђења своје земље, али ће посрнути, пашће и нестаће. На његово ће место ступити онај који ће слати настојнике у добру земљу. Он ће ускоро погинути без гнева и рата. На његово ће место доћи нитков коме није припадала част краљевска. Он ће доћи изненада и домоћи ће се сплеткама власти. Он ће скршити и уништити силе и вођу савеза. Удружиће се с њим, али ће га преварити и владаће с мало људи. Ући ће мирно у плодне крајеве. Потом ће учинити оно што ни очеви отаца њихових нису чинили: разделиће плен, пљачку и благо. Смишљаће и против градова, али само за неко време. Затим ће подићи своју силу и срце своје против цара јужног с војском великом. Цар ће јужни изаћи с великом и силном војском, али неће одолети јер ће се против њега сковати завера. Сломиће га они који су код њега јели. Војска његова биће разбијена и многи ће пасти побијени. Оба ће краља смишљати зло, смишљаће лажи за истим столом један другоме. Неће им успети, јер ће крај бити у одређено време. Он ће се вратити у земљу своју с великим благом. Управиће срце своје против савеза и, кад изврши наум, вратиће се у своју земљу. У одређено време опет ће поћи против југа, али неће бити као први пут. Доћи ће на њега лађе китејске, он ће се уплашити, па ће се вратити. Беснеће на свети савез и договориће се са онима који су напустили свети савез. Чете ће бити уз њега. Оскрнавиће светињу у граду, укинуће жртву свагдашњу и поставиће гнусобу пустоши. Ласкањем ће привући оне који ће се огрешити о закон. Међутим, људи који познају Бога остаће постојани и испуњаваће своје. Мудри у народу поучаваће многе, али ће извесно време страдати од мача, огња, ропства и пљачке. Док буду страдали, добиће малу помоћ, па ће им многи лицемерно прићи. Неки од мудрих страдаће да би се испитали, прочистили и убелели до свршетка, кад буде време одређено. Цар ће радити што му је воља. Подићи ће се, узвисиће се изнад свих богова. Дрско ће говорити против Бога над боговима. Успеваће док се гнев не наврши, јер ће се догодити оно што је одређено. Он неће поштовати ни богове отаца својих, ни бога – миљеника жена, ни било којег бога. Уздизаће себе изнад свих. Место Бога најсилнијег, славиће бога утврђења, којег нису знали очеви његови. Украшаваће га златом, сребром, драгим камењем и накитом. Подићи ће утврђења другом богу. Оне који га признају обасуће почастима, даће им власт над многима и делиће им земљу као плату. У последње време цар ће јужни заратити с њим. Цар ће са севера навалити као вихор на њега колима, коњаницима и многим бродовима својим. Провалиће у земљу и проћи ће попут поплаве. Доћи ће и у Добру земљу и многи ће пасти. Његовим ће рукама измаћи Едом, Моав и већина синова Амонових. Пружиће руку своју на земље и земља египатска неће му измаћи. Приграбиће благо у злату, сребру и у драгоценостима египатским. Пратиће га Ливијани и Етиопљани. Међутим, збуниће га вести са истока и са севера, па ће врло гневан поћи да уништи и затре многе. Разапеће своје дворске шаторе између мора и свете красне горе. Ипак, доћи ће му крај и нико му неће помоћи. „У оно ће време устати Михаило, велики кнез, који штити синове народа твога. Биће тешко време какво није било откако је људи, па до тог времена. У то ће се време спасти народ твој, сви који су у књизи записани. Тада ће се пробудити многи који спавају у праху земаљском, једни за живот вечни, а други за срамоту вечну и прекор вечни. Разумни ће сијати као сјајно небо и они који су многе правди привели, као звезде небеске довека. Ти, Данило, чувај речи ове и запечати ову књигу до последњег времена. Многи ће је проучавати и знање ће расти.” Тада погледах ја, Данило, и гле, друга су двојица стајала, један на обали са ове стране, а један на обали с друге стране. Један упита човека одевеног у платно, који је стајао над водом у реци: „Кад ће бити крај овим чудесима?” Тада сам чуо човека одевеног у платно, који је стајао над водом у реци. Он подиже десницу своју и левицу своју к небу и закле се оним који вечно живи да ће се све ово испунити после једног времена, два времена и пола времена, кад ишчезне снага народа светог. Ја сам слушао, али нисам разумевао, па упитах: „Господару мој, како ће се то завршити?” Он ми одговори: „Иди, Данило, јер су ове речи затворене и запечаћене до последњег времена. Многи ће се прочистити, убелети и испитати. Зликовци ће зло чинити. Зликовци неће разумети, али ће мудри разумети. Од времена кад се укине жртва свагдашња и постави се гнусоба пустоши, биће хиљаду двеста деведесет дана. Благо ономе ко истраје и дочека хиљаду три стотине и тридесет пет дана! А ти иди ка крају и отпочини. Устаћеш да наследство примиш на свршетку времена!” Реч Господња која дође Осији, сину Веиријевом, у време владавине Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудиних, и у време Јеровоама, сина Јоасовог, цара Израиљевог. Почетак речи Господњих Осији. Господ рече Осији: „Иди и узми жену проститутку и изроди копилад, јер и земља блудничи одступивши од Господа!” Тада он оде и узе Гомеру, ћерку Дивлаимову. Она затрудне и роди му сина. Онда му Господ рече: „Надени му име Језраел, јер још мало па ћу казнити покољ језраелски над домом Јујевим и укинућу царство дома Израиљевог. У онај дан сломићу лук Израиљев у долини језраелској.” Она опет затрудне и роди ћерку. Господ му рече: „Надени јој име Лорухама, јер се нећу више смиловати на дом Израиљев, него ћу га одбацити. Смиловаћу се на дом Јудин. Спашћу га Господом, Богом њиховим. Нећу га спасти ни луком, ни мачем, ни ратом, ни коњима, ни коњаницима.” Кад је Лорухаму одбила од груди, опет затрудне и роди сина. Господ рече: „Надени му име Лоамија, јер ви нисте мој народ, нити ја припадам вама.” „Биће број синова Израиљевих као песак морски, који се не може измерити, ни избројати. Уместо да им говоре: ‘Нисте мој народ’, рећи ће: ‘Синови Бога живога.’ Сабраће се синови Јудини и синови Израиљеви заједно. Изабраће себи једног вођу и отићи ће из земље, јер ће велик бити дан језраелски. Реците браћи својој: ‘Народе мој!’ и сестрама својим: ‘Помилована!’ Оптужите мајку своју, оптужите! Она ми није више жена, а ја јој нисам више муж! Нека одбаци од себе блудничење своје и прељубе груди својих, да је не бих свукао голу, и учинио као на дан рођења њеног, да је не претворим у пустињу, начиним је земљом сувом и жеђу је уморим. Нећу се смиловати на децу њену, јер су деца блудничка. Блудничила је мати њихова, срамотила се родитељка њихова. Она је говорила: ‘Трагаћу за љубавницима својим, који ми хлеб и воду дају, вуну, лан, уље и пиће моје!’ Стога ћу јој пут трњем заградити, зид ћу подићи да не нађе више стазе своје. Она ће трагати за љубавницима својим, али их стићи неће. Тада ће рећи: ‘Идем да се вратим првом мужу својем, јер ми је боље било тад него сад.’ Она није схватала да сам јој ја давао жито, вино и уље, да сам је обасипао сребром и златом, од којих су Вала начинили. Зато ћу узети натраг жито своје у своје време и вино своје у прави час. Узећу вуну своју и лан свој, којима би покрила голотињу своју. Открићу сада срамоту њену пред очима љубавника њених. Нико је из руке моје избавити неће. Укинућу сваку радост њену, празнике њене, младине њене, суботе њене и све светковине њене. Поломићу чокоте њене и смокве њене, за које говори: ‘То је плата коју ми дадоше љубавници моји!’ Претворићу их у шуму да их брсте звери пољске. Казнићу је за дане Валима, кад им је кадила, китила се наруквицама и ланчићима и ишла за љубавницима својим, а мене заборавила”, говори Господ. „Зато ћу је домамити, одвешћу је у пустињу и говорићу срцу њеном. Даћу јој онде винограде њене и од долине Ахор начинићу врата надању. Одговараће ми као у дане младости своје, као кад је излазила из земље египатске. У тај дан”, говори Господ, „зваћеш ме: ‘Мужу мој’, а нећеш ме звати: ‘Вале мој.’ Избацићу јој из уста имена Вала, и неће их више помињати. У онај дан склопићу савез са зверима пољским, с птицама небеским и с гмизавцима земаљским. Лук, мач и рат укинућу са земље да спокојно почива. Заручићу те себи заувек, заручићу те правдом и праведношћу, милошћу и милосрђем. Заручићу те себи истином, и спознаћеш Господа. У онај дан”, говори Господ, „одазваћу се небесима, а она ће одговорити земљи. Земља ће одговорити житом, вином и уљем, а они ће одговорити Језраелу. Засејаћу их по земљи, смиловаћу се на Лорухаму, рећи ћу Лоамији: ‘Ти си мој народ’, а он ће рећи: ‘Боже мој!’” Потом ми рече Господ: „Иди опет, воли жену коју воли њен човек, а она чини прељубу. Тако Господ воли синове Израиљеве, а они се окрећу туђим боговима и колачима идолским.” Ја је купих за петнаест сикала сребра и гомор и по јечма. Тад јој рекох: „Дуго времена седи код мене, не блудничи, не прилази другом човеку, а ни ја нећу к теби.” Много дана ће синови Израиљеви бити без цара, без кнеза, без жртве, без стуба, без оплећка и без жреба. После тога ће синови Израиљеви да се обрате. Тражиће Господа, Бога свога, и Давида, цара свога. У страху ће приступити Господу и доброти његовој у дане последње. Чујте реч Господњу, синови Израиљеви, јер се Господ суди с људима земаљским. „Нема истине, нема милости, ни знања за Бога у земљи, него криво заклињање, лаж, убиства, крађе и прељубе, једна крв другу стиже. Стога земља тугује и гине све што на њој живи: звери пољске, птице небеске и рибе у мору угинуше. Нека се нико не суди, нека нико не прекорева. Народ твој је као они који се са свештеником свађају. Зато ћеш посртати дању, пророк ће посртати ноћу, погубићу мајку твоју. Изгибе народ мој јер знања нема. Кад си ти знање одбацио, и ја ћу тебе одбацити из свештенства свога. Кад си закон Божји заборавио, и ја ћу заборавити синове своје. Што су се више множили, више су ми грешили. Славу су своју у срамоту претворили. Хране се грехом народа мога, лакоме се на безакоња њихова. Свештенику ће бити као и народу. Казнићу га за путеве његове, наплатићу му дела његова. Они ће јести, али се неће наситити, блудничиће, али се неће множити. Блудничење, вино и масноћа срце им заробише. Народ мој дрво пита, и штап ће му одговорити. Заводи их дух блуднички, блудниче и одступају од Бога свога. Жртвују на висинама горским, каткад по долинама, под храстом, тополом и брестом, јер им прија хлад њихов. Зато блудниче кћери ваше и снахе прељубу чине. Нећу казнити кћери ваше зато што блуд чине, ни снахе ваше кад прељубу чине, јер се сви издвајају с блудницама и жртвују с проституткама храмова. Народ је неразуман и тако пропада. Ако ти блудничиш, Израиљу, нека Јуда не греши! Не идите у Галгал, не пењите се на Ветавен! Не куните се: ‘Жив био Господ!’ Израиљ је тврдоглав као јуница тврдоглава. Сад ће га Господ напасти као јагње на ливади. Јефрем се са идолима удружио, напусти га! Заврши се пиће, прихватају блуд! Више срамоту воле него славу своју! Вихор ће им крила стегнути, осрамотиће их жртве њихове.” Чујте ово, свештеници, пази, доме Израиљев! Слушај, доме царев, јер се вама суди! Ви сте били замка у Миспи и мрежа разапета на Тавору. У Ситиму ископаше јаму, али ја ћу их све казнити. Ја познајем Јефрема, и Израиљ није сакривен од мене. Сад блудничиш, Јефреме, окаљао си се, Израиљу. Не дају им дела њихова да се врате Богу своме. Дух блуда је у њима, за Господа не знају. Гордост Израиљева против њега сведочи. Израиљ и Јефрем падају због грехова својих, и Јуда ће пасти с њима. Са овцама својим и говедима својим Господа траже. Неће га наћи јер се повукао од њих. Изневерише Господа, изродише синове туђе. Младина ће их прождрети и имања њихова. Дувајте у рог у Гаваји, у трубу у Рами! У Ветавену вичите: „За тобом, Венијамине!” Опустеће Јефрем у дан казне. Јављам племенима Израиљевим шта ће зацело бити. Посташе кнезови Јудини као они што међе померају. На њих ћу као воду излити гнев свој! Јефрем насиље трпи, судом је сломљен јер му се свидело да за ништавилом иде. Јефрему ћу бити као мољац и као црв кући Јудиној. Потом виде Јефрем болест своју и Јуда рану своју. Пође Јефрем Асиру, и обрати се цару Јареву. Он вас не може исцелити, ни залечити рану вашу. Ја сам као лав Јефрему, као лавић дому Јудином. Ја, ја ћу растргнути, затим отићи, однећу, и нико се избавити неће. Отићи ћу, вратићу се на место своје док не признају кривицу своју и док не потраже лице моје. Тражиће ме кад у невољи буду. „Дођите да се вратимо Господу! Он нас је раздерао, он ће нас исцелити, ранио нас и превио нас! Оживеће нас за два дана, трећег ће нас дана подићи и живећемо пред лицем његовим. Трудимо се да спознамо Господа! Он као зора сигурно долази, као киша долази, као позна киша која земљу натапа.” Шта да ти учиним, Јефреме? Шта да ти учиним, Јудо? Доброта је ваша као облак јутарњи, као роса која нестаје. Зато сам их преко пророка секао и убијао речима уста својих, јер је на светлост изашао суд твој. Мени је милост драга, а не жртва, познавање Бога више него жртва свеспаљна. Они прекршише завет као Адам, тако ме изневерише. Галад је град зликовачки, крвљу попрскан. Дружина је свештеничка као заседа разбојничка. Они убијају на путу за Сихем, злодела чине. У дому Израиљевом грозоту видим, Јефрем тамо блудничи, Израиљ се оскврњује. И теби је, Јудо, жетва спремна кад судбину окренем народа свога. Кад хоћу да Израиљ лечим, открива се безакоње Јефремово и злоћа Самарије. Само лажу, лопов проваљује, напољу разбојници нападају. Они не говоре у срцу свом да ја памтим сваку злоћу њихову. Сад су их опколила дела њихова, она су пред лицем мојим. Злоћом својом веселе цара и кнезове лажима својим. Сви прељубу чине. Они су као пећ зажарена коју пекар не одржава кад тесто замеси, док не ускисне. На празник цара нашег разболеше се кнезови од вина, а он подругљивцима пружа руку своју. Завере им срца жаре попут пећи. Сву ноћ пекар спава, а ујутру гори пламен огњени. Они као пећ пламте и прождиру судије своје. Падају сви цареви њихови, ниједан није мени завапио. Јефрем се с народима меша, Јефрем је погача непреврнута. Туђини му снагу црпу, а он не примећује! Оседела је коса његова, а он то не зна. Гордост Израиљева против њих сведочи. Они се не враћају Господу, Богу своме, и поред свега, они га не траже! Јефрем је као голуб, луд и безуман. Он Египат зове, у Асирију одлази! Кад оду тамо, разапећу мрежу своју, оборићу их као птице небеске, прекорићу их као што је казивано у збору њиховом. Тешко њима јер ме напустише! Пропаст на њих јер ме изневерише! Ја их избављам, а они лажу против мене! Не призивају ме из срца свога кад кукају са одра свога. Парају се због жита и вина, а мени пркосе. Ја сам их гајио, и снажио мишицу њихову, а они су ми зло смишљали! Обраћају се Валу, они су као варљив лук. Падају од мача кнезови њихови, због лажних језика својих. Ругаће им се у земљи египатској! Трубу на усне! Као орао је над домом Господњим! Они раскинуше савез мој, отпадоше од закона мога. Мени виче Израиљ: „Господе, ми те познајемо!” Израиљ је одбацио добро, непријатељ ће га гонити. Цареве постављају без мене и великаше без знања мога. Од сребра свога и злата свога кипове граде, на пропаст своју. Одбацио сам теле твоје, Самаријо! На њих се распламсао гнев мој! Докле неће да се очисте? Оно из Израиља долази, уметник га је начинио. Оно није Бог! Разбиће се у комаде теле самаријско. Сеју ветар, пожњеће олују! Клас им неће проклијати, нити брашна дати. Ако га и даде, прождраће га туђини. Израиљ је прогутан! Сад је међу варварима као посуда безвредна. Трчали су у Асирију као усамљени дивљи магарац. Јефрем љубавнике плаћа. Зато што су варваре даривали, сада ће бити расејани. Ускоро ће трпети под царем над кнезовима. Јефрем је жртвенике умножио, жртвеници су њему за грех послужили. Да му напишем много закона својих, он их туђим сматра. Воле да жртвују – нека жртвују, месо нека једу, али Господ их не прима. Сад ће се Господ сетити безакоња њихових и казниће грехе њихове, у Египат ће се вратити. Израиљ заборави Творца свога и зида палате. И Јуда умножи градове тврде. Пустићу огањ у градове његове, пламен ће их прогутати. Не радуј се, Израиљу, не весели се као други народи! Блудничиш, оставивши Бога свога! Волиш плату блудничку по свим њивама житним! Њива и каца неће их хранити, опиће их вино младо. Неће боравити у земљи Господњој. Јефрем ће се у Египат вратити, а у Асирији ће нечисто јести. Неће Господу приносити вино, нити му приносити жртве своје. Горак ће им хлеб бити, оскрнавиће се ко га буде јео. Тај је хлеб њихов, не улази у дом Господњи. Шта ћете чинити у дан светковине, у дан празника Господњег? Гле, одоше пред пустошењем. Прихватиће их Египат, сахраниће их Мемфис. Сребрни накит прекриће коприва, трње расте у шаторима њиховим. Дођоше дани казне! Дођоше дани одмазде, схватиће Израиљ! „Луд је пророк, безуман је и надахнут!” Велико је безакоње твоје, велико је отпадништво твоје. Јефрем вреба Бога нашег, по свим путевима пророку замке за птице постављају. Мржња је у дому Бога нашег. Сасвим су се искварили као у време Гаваје. Памтиће се безакоња њихова, биће кажњени за грехе своје. Нађох Израиљ као грожђе у пустињи! Видех очеве ваше као ране плодове смокве! Они Велфегору одоше, посветише се срамоти, и заволеше гадост. Јефремова слава као птица одлете: нема рађања, нема трудноће, нема зачетка. Ако и подигну синове своје, учинићу их неплодним. Тешко њима кад их напустим. Гледао сам Јефрема, као Тир, у врту посађен! Међутим, Јефрем ће крвнику предати децу своју. Подај им, Господе, – шта ћеш им дати? Дај им утробу неплодну и груди усахле. У Галгалу је сва злоћа њихова, онде сам их замрзео. Због њихових злих дела изгнаћу их из дома свога. Нећу их више волети, одметници су сви кнезови њихови. Ударен је Јефрем, корен му усахну, неће род донети! Ако и роде, убићу мили пород утробе њихове. Одбациће их Бог мој, јер га нису слушали, па ће се по варварима потуцати. Плодна је лоза био Израиљ, богат је род давао. Што је више рода било, више је жртвеника подизао. Што је плоднија земља била, више је подизао стубова красних. Иду по срцу свом, сад ће то окајати. Он ће срушити жртвенике њихове, поломиће стубове њихове. Сада они говоре: „Немамо цара, јер се не бојимо Господа! Шта може да нам учини цар?” Они говоре и куну се лажно и склапају савезе, а у ствари цветају као биље отровно по браздама на њиви. За теле ветавенско брину становници Самарије. Због њега тугује народ његов. Кукају над њим свештеници његови, јер од њега одлази слава њихова. Њега ће самог у Асирију однети, на дар цару моћном. Јефрем ће се постидети, а Израиљ посрамити због намере своје. Нестаће царство самарјанско као пена на површини воде. Биће опустошене висине авенске, грех Израиљев. Трње и чкаљ ће расти по жртвеницима њиховим. Говориће горама: „Покријте нас!” и бреговима: „Падните на нас!” Грешио си више, Израиљу, од дана Гаваје. Они су тамо опстали. Рат против злочинаца није их стигао у Гаваји. Казнићу их по својој вољи. Народи ће се сабрати против њих да их казне због двоструког безакоња њиховог. Јефрем је јуница научена, која воли да врше. Међутим, шију ћу јој лепу ујармити, упрегнућу Јефрема. Јуда ће орати, Јаков ће дрљати. Сејте праведност, пожњећете милост! Крчите земљу нову! Време је да Господа тражите да би дошао и правдом вас облио. Орали сте злоћу, пожњели сте безакоње, јели сте плод лажи. Уздали сте се у пут свој, у бројне јунаке. Зато ће се подићи народ твој, срушиће се све тврђаве твоје, као што је разрушио Салман у време рата Вет-Арвел, дробећи мајке са синовима њиховим. То вам је учинио Ветиљ због гадне злоће ваше. Ујутру ће нестати цар Израиљев! „Волео сам Израиљ док је још дете био, и из Египта сам дозвао сина свога. Што су више били звани, више су се удаљавали. Жртвовали су Валу и кадили су киповима. А ја сам Јефрема учио да хода држећи га за руке, а он не зна да сам га ја пратио. Привлачио сам их везама људским и конопцима љубави. Био сам им као они који узде скидају с чељусти њихових. Савијао сам се к њима и храну им давао. Неће се вратити у земљу египатску, него ће му Асирац бити цар јер не хтеде да се обрати. Мач ће стајати над градовима његовим, сломиће пречаге његове. Склон је отпаду народ мој. Вала призивају, сједињују се, али без помоћи. Како да те дам, Јефреме? Како да те предам, Израиљу? Како да ти дам као Адми, да ти учиним као Севојиму? Устрептало је у мени срце моје, уздрхтала је утроба моја. Нећу учинити по гневу свом, нећу Јефрема уништити. Ја сам Бог, а не човек! Ја сам светац посред тебе, и нећу на град гневан доћи. Они ће за Господом поћи, он као лав дозива. Кад он рикне, доћи ће сва деца са запада. Доћи ће из Египта као птице и као голуб из земље асирске. Населићу их по кућама њиховим”, говори Господ. Опкољује ме лаж Јефремова и превара дома Израиљевог. И Јуда је несталан Богу, свецу верном. Јефрем дува ветар и гони источни ветар. Сваки дан увећава лаж и превару. Склапају савез са Асирцем и у Египат уље носе. Господ се суди с Јудом, казниће Јакова према путевима његовим, вратиће му по делима његовим. У утроби је за пету зграбио брата свога, а кад је одрастао, с Богом се борио. Борио се с анђелом и победио, плакао је и преклињао. Нашао га је у Ветиљу и с њим је говорио. Господ је Бог Саваот, он му је помогао. Тако се и ти обрати Богу своме. Чувај милост и правду, и увек се уздај у Бога свога. Ханану су у руци лажна мерила, воли да закида. Јефрем говори: „Да, ја сам се обогатио, благо сам нагомилао. У мом труду нема неправде, нити икаквог греха.” „А ја, Господ, Бог твој, из земље египатске, даћу ти да под шаторима боравиш, као у време састанка. Говорићу преко пророка, умножићу виђења и причаћу кроз пророке. Ако је Галад злочинац, постаће празан. У Галгалу јунце жртвују, а жртвеници су им као гомиле камења по браздама пољским.” Јаков побеже у поља арамејска, Израиљ служи да добије жену, за жену стада чува. Преко пророка изведе Господ Израиљ из Египта, и преко пророка га је чувао. Јефрем га љуто разгневи, крв његова на њему. Господ ће га посрамити. Кад је Јефрем говорио, страх је задавао. Био се узвисио у Израиљу, али погреши с Валом и погибе. И сада стално греше. Лију себи кипове од сребра, идоле какве они замисле. Сви су они дело уметника. За њих они говоре: „Њима жртвујте, бикове љубите!” Зато ће они бити као облак јутарњи, као роса која брзо испари, као плева развејана с њиве, као дим што кроз отвор излази. А ја сам Господ, Бог твој, још од земље египатске. Не знаш бога осим мене, нити спаситеља осим мене. Ја сам те знао у пустињи, у земљи сасушеној. Били су на пашњацима намирени, али кад су се заситили, погорди се срце њихово, и зато ме заборавише. Зато ћу им бити као лав, као пантер који на путу вреба. Напашћу их као медведица којој младунце узму. Разбићу оклоп срца њихових, прождраћу их тамо као лав и растргнуће их звери пољске. Уништићу те, Израиљу, ко ти може помоћи? Где је цар твој који ће те ослободити из свих градова твојих и судије твоје којима си говорио: „Дај ми цара и кнезове”? Дао сам ти цара у гневу свом, а узимам га у бесу свом. Свезан је грех Јефремов, сачувано је безакоње његово. Дођоше на њега трудови породиљски, он је син неразуман: време је дошло, а он из утробе не излази. Избавићу их из руке подземља, сачуваћу их од смрти. Где је, смрти, помор твој? Милост је нестала из очију мојих. Плодан је Јефрем међу браћом својом, али ће доћи ветар источни, Господњи ветар из пустиње. Исушиће извор његов, пресахнуће студенац његов, опљачкаће му ризницу и све благо однеће. Страдаће Самарија јер се противила Богу своме. Они ће од мача пасти, смрскаће децу њихову и труднице ће им распорити. Обрати се, Израиљу, Господу, Богу своме, јер си пао због безакоња свога. Спремите речи, обратите се Господу говорећи: „Уклони безакоње, доброту прими, принећемо плодове усана својих. Неће нас Асирац избављати, нећемо коње јахати, нити ћемо говорити делу руку својих: ‘Боже наш!’ Сиротица у теби милост налази. Исцелићу остатак њихов, радо ћу их волети јер је нестао гнев мој. Бићу Израиљу као роса, процветаће корење, као Ливан. Рашириће се гране његове као маслина лепа и мирис ливански. Вратиће се и боравиће под хладом његовим. Гајиће жито и узгајати лозу, спомињаће се као вино ливанско. Јефреме, шта ће ти кипови? Ја сам га услишио и погледао. Ја сам као чемпрес зелени, од мене плод добијаш.” Ко је мудар, нека схвати ово, и разуман нека увиди. Праведни су путеви Господњи, праведници по њима ходе, а грешници на њима посрћу. Реч Господња која дође Јоилу, сину Фатуиловом: „Чујте, старци, слушајте сви становници земље! Да ли је овако нешто било у ваше време и у време отаца ваших? Испричајте ово синовима својим, и ваши синови синовима својим, а њихови синови наредном поколењу! Што остаде иза гусенице, изједе скакавац. Што остаде иза скакавца, изједе кукац. Што остаде иза кукца, изједе црв. Пробудите се, пијанице, и плачите! Све винопије, тужите за вином новим, јер вам је из уста отето! Прекри моју земљу народ силан, безбројан. Зуби су му као зуби лављи, а кутњаци су му као у лавице. Опустоши ми лозу винову, поломи смокве моје. Огулио их је и разбацао, тако да се гране беле. Плачи као девојка у кострет одевена за младим заручником својим! Нестаде приноса и налива у дому Господњем. Туже свештеници, слуге Господње. Опустело поље, увенула земља. Жито је похарано, вино пропаде, уље пресахну. Тугујте, ратари, плачите, виноградари, за пшеницом, за јечмом, јер пропаде жетва на њиви! Лоза усахну, смоква увену. Шипак, палма и јабука, свако се дрво пољско сасуши. Нестаде радости међу синовима људским. Опашите се, свештеници, и плачите! Слуге олтара, ридајте! Ноћите у кострети слуге Бога нашега, јер су нестали у дому Бога вашега принос и налив. Наредите пост, огласите празник! Сакупите старешине и све становнике земље у дом Господа, Бога свога, и завапите Господу: ‘Јао, дана! Дан Господњи је близу, долази као сила Силнога!’ Зар није нестало хране пред очима вашим, радости очима вашим, радости и весеља из дома Бога нашега? Иструлило је семе под земљом, пусте су житнице, разваљена складишта јер усахну жито. Како стока уздише! Распршена су крда говеда јер паше нема. Угину и ситна стока. Вапим теби, Господе! Огањ спали пашњаке пустињске и пламен попали сва дрвета пољска. Вапе теби и звери пољске јер пресушише потоци, а огањ спали пашњаке пустињске.” Трубите у трубу на Сиону! Вичите на светој гори мојој! Нека дрхте сви становници земље јер долази дан Господњи! Он је близу! То је дан таме и мрака, дан облачан и тмуран. Као што се зора преко гора простире, тако иде народ бројан и силан, какав није био раније, нити ће га после бити од колена до колена. Пред њим огањ прождире, а за њим пламен гута. Пред њим је земља као врт рајски, а за њим као пустиња бесплодна. Нико му утећи неће. Личе на коње, јуре као коњаници. Грме као бојна кола, по врховима гора скачу. Пуцкетају као кад пламен огњени стрњику сажиже, као народ силан за борбу постројен. Пред њим ће народи дрхтати, и свако лице пребледети. Јуре као јунаци, као ратници на зидине скачу. Сваки својим путем иде, не одступа од стазе своје. Не гура друг друга, сваки својом стазом иде. Пред стрелама навиру, редове не повијају. На град наваљују, по зидинама скачу, пењу се на куће, кроз прозор као лопов улазе. Пред њима се земља тресе, небеса подрхтавају. Сунце и месец тамне, звездама трне сјај. Господ пушта глас свој пред војском својом. Збор му је врло велик, бројни су извршитељи његови. Велик је дан Господњи и страшан веома. Ко ће га поднети? „Сада”, говори Господ, „вратите се мени свим срцем својим постећи, плачући и тугујући!” Раздерите срца своја, а не одећу своју! Вратите се Господу, Богу своме, јер он је благ и милосрдан, спор на гнев и милошћу обилан, и казне ублажује. Ко зна неће ли се сажалити и благослов вам оставити за жртве и наливе Господу, Богу вашем? Трубите у трубу на Сиону! Наложите пост, окупите збор! Саберите народ, освештајте сабор! Сакупите старце, окупите децу и одојчад! Нека женик изађе из брачне собе и невеста из ложнице своје! Између трема и жртвеника нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: „Смилуј се, Господе, народу своме! Не предај срамоти наслеђе твоје, порузи варвара! Зашто да се говори међу народима: ‘Где је Бог њихов?’” Господ је осетљив на земљу своју, смиловаће се народу своме. И Господ одговори народу своме: „Ево, шаљем вам жита, вина и уља да се наситите. Нећу вас предати да се срамотите међу варварима. Удаљићу од вас непријатеља северног. Отераћу га у земљу сасушену и пусту, претходницу његову у Источно море, а заштиту његову у Западно море. Подићи ће се смрад распадања и рашириће се трулеж његова јер је крупно чинио.” Не бој се, земљо! Радуј се, срећна буди јер Господ чини велика дела! Не бојте се, звери пољске! Зелене се у пустињи пашњаци ваши! Воћке доносе плод свој, смоква и лоза изобиље носе. Радујте се и веселите се, синови сионски, у Господу, Богу своме! Он вам на време кишу даје, рану и позну, као некад. Њиве ће бити пуне жита, а у кацама ће се преливати вино и уље. „Накнадићу вам године које изједоше гусеница, скакавац, кукац и црв, силна војска моја, коју сам на вас послао. Јешћете изобилно, бићете сити, и хвалићете име Господа, Бога свога, који је вама чудесне ствари чинио. Народ мој неће се постидети довека. Схватићете да сам ја посред Израиља, да сам ја, Господ, Бог ваш, и да другога нема. Народ мој неће се постидети довека.” Потом ћу излити дух свој на свако тело. Прорицаће синови ваши и кћери, сањаће снове старци ваши и имаће виђења младићи ваши. Чак ћу и на слуге и слушкиње излити у те дане дух свој. Учинићу знаке на небу и на земљи: крв, огањ и стубове дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође дан Господњи, велик и страшан. Спашће се сви који призову име Господње, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, по речи Господњој, и преживели које Господ позове. Речи Амоса, који је био пастир у Текуји. Он је прорицао за Израиљ у време Озије, цара Јудиног, и у време Јеровоама, сина Јоасовог, цара Израиљевог, две године пре земљотреса. Он рече: „Господ са Сиона грми, из Јерусалима пушта глас свој. Тугују пашњаци пастирски, суши се врх Кармилу.” Овако говори Господ: „За три зла Дамаска, и за четири, нећу му опростити, јер су вршили по Галаду справом гвозденом. Пустићу огањ у дом Азаилов, прождраће дворове Венададове. Поломићу пречаге Дамаска, истребићу становнике из Бикат-Авена и носиоца жезла из Бет Едена. Робоваће у Киру народ арамејски”, говори Господ. Овако говори Господ: „За три зла Газе, и за четири, нећу јој опростити. Све су у ропство одвели и Едому предали. Пустићу огањ на зидине Газе да дворове прождере. Истребићу становнике Азота и носиоца жезла из Аскалона. Подићи ћу на Акарон руку своју, тако да изгине остатак филистејски”, говори Господ Господ. Овако говори Господ: „За три зла Тира, и за четири, нећу му опростити. Све заробљене предаде Едому и не сети се савеза братског. Пустићу огањ на зидине Тира да дворове прождере.” Овако говори Господ: „За три зла Едома, и за четири, нећу му опростити. Гонио је мачем брата свога угушивши сажаљење. Гнев свој потпирује и бес свој одржава стално. Пустићу огањ на Теман да у Восори дворове прождере.” Овако говори Господ: „За три зла синова Амонових, и за четири, нећу им опростити. Распорили су труднице у Галаду да би проширили границе своје. Запалићу огњем зидине Раве да дворове прождере с бојним поклицима у дан боја и с буром у дан вихора. Отићи ће у ропство цар њихов, он заједно с великашима својим”, говори Господ. Овако говори Господ: „За три зла Моава, и за четири, нећу му опростити јер је кости цара едомског у кречани спалио. Пустићу огањ на Моав да сажеже дворове у Каркоту. Моав ће погинути у метежу уз вику бојну и звук трубе. Истребићу му судију и све великаше његове побићу с њим”, говори Господ. Овако говори Господ: „За три зла Јуде, и за четири, нећу му опростити. Презрели су закон Господњи и не сачуваше наредбе његове. Заваравали су се киповима својим, за којима су ишли оци њихови. Пустићу огањ на Јуду да сажеже дворове јерусалимске.” Овако говори Господ: „За три зла Израиљева, и за четири, нећу му опростити. Продавао је праведника за новац и убогог за пар сандала. Посипају прашином земаљском главе сиромасима и гурају убоге с пута. Човек и отац његов иду истој девојци да скрнаве име моје свето. На одећи у залог узетој, крај сваког жртвеника леже, пију вино од оглобљених у храму богова својих. Ја сам пред њима истребио Аморејце, високе као кедри, а као храстови јаки. Уништио сам и плод на њима и корен под њима. Извео сам вас из земље египатске и четрдесет година кроз пустињу водио да бисте наследили земљу аморејску. Подизао сам пророке међу синовима вашим и назиреје међу младићима вашим. Није ли тако, синови Израиљеви?”, говори Господ. „Међутим, ви сте назиреје вином појили, а пророцима заповедали говорећи: ‘Немојте да пророкујете!’ Ево, ја ћу вас на тле свалити као што вршалица класје притиска. Неће хитар побећи, нити снажан моћ имати, а јунак неће главу спасти. Стрелац се неће одржати, брзоног неће утећи, нити ће коњаник умаћи. Најсрчанији међу јунацима го ће побећи у онај дан”, говори Господ. Чујте, синови Израиљеви, ову реч коју Господ говори за вас, за сваки род који је из Египта изведен. Он говори: „Између свих племена на земљи, вас сам изабрао. Зато ћу вас казнити за сва безакоња ваша. Иду ли двојица заједно а да се нису договорили? Риче ли лав у шуми ако нема плена? Режи ли лавић у пећини ако није ништа ухватио? Да ли ће птица пасти у мрежу на земљи ако нема замке? Подиже ли се мрежа са земље ако се ништа не ухвати? Труби ли труба по граду а да се народ не узбуни? Да ли ће доћи несрећа на град а да је Господ није послао? Господ Господ не чини ништа а да не открије намере своје слугама својим – пророцима. Ко се не препадне кад лав рикне? Кад Господ Господ говори, ко да не пророкује? Објавите по дворовима Азота и по дворовима у земљи египатској! Реците: ‘Скупите се на горама самаријским! Погледајте велики неред у њој и насиље у њој!’ Не знају да чине правду”, говори Господ. „У дворцима гомилају грабеж и насиље.” Зато овако говори Господ Господ: „Опколиће непријатељ земљу, сломиће силу твоју и опустошиће дворове твоје.” Овако говори Господ: „Као кад пастир истргне из чељусти лава две кости или комад ува, тако ће се истргнути синови Израиљеви који у Самарији живе на постељама својим и прекривачима дамаштанским. Чујте и посведочите дому Јаковљевом”, говори Господ, Господ Бог Саваот. „У дан кад казним Израиљ за безакоња, тада ћу казнити и жртвенике ветиљске. Сломиће се рогови жртвеника и на земљу пашће. Ударићу зимски двор и летњи двор попадаће куће од слоноваче, и нестаће куће многе”, говори Господ. Чујте ову реч, краве васанске, које сте у Самаријској гори! Тлачите убоге, сатирете сиромахе и говорите господарима својим: „Донесите да пијемо!” Заклео се Господ Господ светошћу својом: „Ево, доћи ће вам дани кад ће вас кукама извлачити, а остатак ваш удицама рибарским. Излазићете кроз пукотине, свака посебно, бациће вас у Јермон”, говори Господ. „Идите у Ветиљ и грешите! Умножите грехе у Галгалу! Приносите сваког јутра жртве своје, сваке треће године десетке своје! Пеците жртве захвалне на квасном хлебу, позивајте на жртве драговољне! То вам је мило, синови Израиљеви”, говори Господ Господ. „Учинио сам да су вам зуби празни по свим градовима вашим и да нема хлеба по свим местима вашим. А ви се не обратисте мени”, говори Господ. „Ускратио сам вам кишу три месеца пре жетве. Пустио сам кишу на један град, а на други нисам. Један се крај натопи, а други се крај сасуши. Лутала су два-три града у један град да воде пију, а нису жеђ загасили. А ви се не обратисте мени”, говори Господ. „Ударао сам вас сушом и штеточинама а скакавци прождраше смокве ваше и маслине ваше. А ви се не обратисте мени”, говори Господ. „Послао сам на вас кугу као против Египта. Поклао сам мачем младиће ваше, и коње вам одведох. Пустио сам смрад у зборове ваше и у ноздрве ваше. А ви се не обратисте мени”, говори Господ. „Сатро сам вас као што Бог сатире Содом и Гомору. Били сте као цепаница из огња извађена. А ви се не обратисте мени”, говори Господ. „Зато ћу ти тако учинити, Израиљу, а пошто ћу ти тако учинити, припреми се, Израиљу, да сретнеш Бога свог!” Ево онога који је брда саздао и ветар створио. Он јавља човеку шта смера, чини зору и таму и по врховима земаљским ходи. Име му је – Господ Бог Саваот. Чујте ову реч, доме Израиљев, коју вам као тужбалицу износим: Паде девојка израиљска, и неће се више подићи. На тлу лежи, нико да је подигне. Овако говори Господ Господ: „У граду из којег је излазила хиљада, остаће стотина. Из којег је излазила стотина, остаће десет дому Израиљевом.” Овако говори Господ дому Израиљевом: „Тражите, и живећете! Не тражите Ветиљ, не идите у Галгал и не одлазите у Вирсавеју! Галгал ће у ропство отићи, а Ветиљ ће се уништити. Тражите Господа, и живећете, да не би он дошао као огањ на дом Јосифов да га спали и нико да Ветиљ загаси. Правду у пелин претварате, а праведност на земљу бацате. Онај који је створио Влашиће и Орион, који је из таме јутро извео, а дан у ноћ, који дозива воде морске и земљу прелива – зове се Господ! Он доноси пропаст тврђави и пустош утврђењу. Они мрзе онога који их на вратима прекорева и грде онога који право говори. Зато што убогог тлачите и од њега на житу зарађујете, куће сте подигли. Међутим, нећете седети у њима. Засадили сте винограде красне, али вина нећете пити! Ја знам многе грехе ваше и безакоња бројна. Ви тлачите праведника, мито узимате и на вратима убогима правду изврћете. У то ће време мудар ћутати, знајући да је време зло. Тражите добро, а не зло, да бисте живели! Тада ће Господ, Бог Саваот, с вама бити, као што сте говорили. Мрзите зло, а волите добро! Судите праведно на вратима, па ће се можда Господ, Бог Саваот, смиловати остатку Јосифовом!” Зато овако говори Господ, Бог Саваот, Господ: „Биће кукњава на сваком тргу, по свим улицама викаће: ‘Јао, јао!’ Позваће ратара да јауче и нарикаче да наричу. Јаукање ће бити по свим виноградима, јер ћу посред тебе проћи”, говори Господ. Тешко онима који желе дан Господњи! Шта вам значи дан Господњи? Тада је тама, а не светлост. Биће као кад човек од лава бежи, па на медведа набаса. Или, уђе у кућу, прислони о зид руку своју, а змија га уједе. Зар није дан Господњи тама, а не светлост, и мрак, а не видело? „Мрзим и презирем празнике ваше. Не подносим окупљања ваша. Кад ми приносите жртве и приносе, нису ми мили. На жртве захвалне од угојених телади нећу погледати. Уклоните од мене буку песама својих, нећу да слушам звуке харфица ваших. Правица нека потече као вода и правда као поток непресушни. Да ли сте ми приносили жртве и приносе у пустињи четрдесет година, доме Израиљев? Носили сте Сикута, цара вашега, и Хијуна, звездани кип, који сте себи начинили. Пустићу да вас иза Дамаска одведу”, говори Господ, којем је име Бог Саваот. Тешко безбрижнима на Сиону и опуштенима у гори самаријској, познатим људима, поглаварима варвара, којима прилази дом Израиљев. Прођите Халном и гледајте, па одатле идите у велики Емат, а потом сиђите у Гат филистејски. Да ли су они бољи од ових царстава? Јесу ли веће границе њихове од граница ваших? Ви мислите да је далеко кобни дан и прилазите власти насиља. Лежите на постељама од слоноваче и пружате се на лежаљкама својим. Једете јагањце из стада и телад ухрањену. Дерете се уз звук харфе, као Давид инструменте измишљате. Пијете из пехара вино, мажете главу уљем најфинијим, а не марите за пропаст Јосифову. Зато ћете први у прогонство отићи и умукнуће весеље раскалашних. Заклео се собом Господ Господ, Господ Бог Саваот говори: „Грозим се охолости Јаковљеве, и мрзим палате његове. Предаћу град и све што је у њему.” Ако и десет људи у једној кући остане – помреће. Кад неког износи рођак његов да спали из куће кости његове, па упита оног у куту: „Има ли још неког код тебе?”, овај ће одговорити: „Нема, ћути! Не сме се помињати име Господње!” Ево, Господ заповеда, разваљује се кућа велика и колибе се распадају. Јуре ли коњи по литици и оре ли се ту воловима? Ви сте претворили суђење у жуч, а плод правде у пелин. Радујете се Ло Давару и говорите: „Зар нисмо снагом својом Карнаим освојили?” „Ево, подићи ћу на вас, доме Израиљев”, говори Господ, Бог Саваот, „народ који ће вас притискати од улаза у Египат до потока у пустињи.” Ово ми показа Господ Господ: Гле, појавише се скакавци кад је почела трава да буја. То је била трава после цареве косидбе. Кад су обрстили зелениш земље, ја рекох: „Господе, Господе, смилуј се! Како ће се подићи Јаков кад је мали?” Господ се на то смилова: „Неће се десити”, рече Господ. Ово ми показа Господ Господ: Гле, Господ Господ наведе огањ да кажњава. Огањ спали простор огроман и прождера њиве. Тада ја рекох: „Господе, Господе, престани! Како ће се подићи Јаков кад је мали?” Господ се на то смилова: „Неће се десити”, рече Господ Господ. Потом ми показа и, гле, Господ је стајао на измереном зиду, а у руци му беше мерило. Тада ми Господ рече: „Шта ти видиш, Амосе?” Ја одговорих: „Мерило.” Тада Господ рече: „Ево, измерићу мерилом народ свој израиљски. Нећу га више мимоилазити. Срушиће се узвишења Исакова, опустеће светилишта Израиљева. Устаћу с мачем на дом Јеровоамов.” Потом Амасија, свештеник ветиљски, поручи цару израиљском Јеровоаму: „Амос кује заверу против тебе усред дома Израиљевог. Земља не може да поднесе речи његове. Овако говори Амос: ‘Јеровоам ће од мача погинути, а Израиљ ће у изгнанство отићи из земље своје.’” Потом Амасија рече Амосу: „Одлази, видеоче! Бежи у земљу Јудину, тамо једи хлеб и тамо пророкуј! Не пророкуј у Ветиљу, јер је он светилиште царево и дом царски!” Тада Амос одговори Амасији и рече: „Ја нисам ни пророк ни ученик пророка. Чувао сам говеда и гајио сам дудове. Међутим, Господ ме узе од стада и рече ми Господ: ‘Иди и пророкуј народу моме, Израиљу!’ Сада ћеш да чујеш реч Господњу. Ти кажеш: ‘Не пророкуј против Израиља и не опомињи дом Исаков!’ Зато овако говори Господ: ‘Твоја ће жена блудничити по граду, синови твоји и кћери твоје од мача ће пасти, а твоја ће се земља разделити ужетом мерачким.’” Ово ми показа Господ – гле, котарица зрелог воћа. Он ми рече: „Шта видиш, Амосе?” Ја одговорих: „Котарицу зрелог воћа.” Тада ми Господ рече: „Дозрео је за пропаст народ мој израиљски. Нећу га више штедети. Песме у храму биће ридање у тај дан”, говори Господ. „Биће много побацаних лешева свуда у тишини.” Чујте ово, ви који тлачите сиромахе и сатирете убоге у земљи. Ви говорите: „Кад ће проћи младина, да продајемо жито, и субота, да отворимо житнице?” Умањујете ефу, повећавете сикал и варате на лажним мерилима. Купујете сиромаха за новац, убогог за сандале и продајете отпад од жита. Господ се заклео славом Јаковљевом: „Никада нећу заборавити дела њихова.” Зар се неће због тога затрести земља и растужити сви који на њој живе? Земља ће се свуда уздићи као Нил, однеће је и потопиће је као река египатска. „Тога ћу дана”, говори Господ Господ, „учинити да сунце зађе у подне и да се земља помрачи у време дана. Претворићу празнике ваше у жалост и све песме ваше у тужбалицу. Опасаћу кострет око свих бедара и оћелавићу сваку главу. Биће жалост као за јединцем и крај ће бити као горак дан. Ево, дани долазе”, говори Господ Господ, „кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба, ни жеђ воде, него слушања речи Господњих. Потуцаће се од мора до мора и тумараће од севера до истока тражећи реч Господњу, али је неће наћи. У тај дан умираће лепе девојке и младићи од жеђи. Они који се куну грехом самаријским и заклињу се: ‘Тако жив био бог твој, Дане!’ и ‘Тако жив био пут Вирсавеје’, пашће и никад устати неће.” Видех Господа како стоји на жртвенику. Он рече: „Удари главу стуба да се затресе довратак. Расцепи греде да падну на главе свима. Што преостане, мачем ћу побити. Ниједан неће утећи, нико се неће спасти. Ако би се закопали у подземље, ишчупала би их рука моја. Да се успну на небо, и оданде ћу их скинути. Кад би се сакрили на врх Кармила, нашао бих их и похватао. Кад би се сакрили испред очију мојих на дно морско, онде бих заповедио немани да их уједе. Кад би пред непријатељем у изгнанство отишли, тамо бих заповедио мачу да их исече. Управићу очи своје на њих за зло, а не за добро.” Господ, Господ Саваот кад земљу додирне, она се распада, тугују сви становници њени. Као Нил се разлива и потапа као река египатска. Он је на небу саздао одаје своје и на земљи свод утврдио. Он позва воде морске и по земљи их излива. Господ је име његово. „Зар ми нисте ви као Етиопљани, синови Израиљеви?”, говори Господ. „Зар нисам извео Израиљ из земље египатске, као Филистејце из Кафтора и Сирце из Кира? Гле, управљене су очи Господње на грешно царство, и збрисаћу га с лица земље. Ипак, нећу сасвим затрти дом Јаковљев”, говори Господ. „Ево, заповедићу и разбацаћу дом Израиљев међу све народе, као што се жито у решету размеће, да ни зрно на земљу не падне. Од мача ће погинути сви грешници народа мога који говоре: ‘Није несрећа близу, неће нас погодити.’ У тај ћу дан подићи распалу колибу Давидову. Затворићу јој пукотине, и опет ћу је саградити као што је некад била. Нека освоји остатак Едома и све варваре међу којима је призвано име моје”, говори Господ, који је све то створио. „Ево, долазе дани”, говори Господ, „када ће орач жетеоца стизати и муљач грожђа виноградара. Из брда ће потећи вино младо и брегове ће растопити. Преокренућу судбину народа свога, Израиља. Обновићу пусте градове и боравиће у њима. Засадиће винограде и пиће вино, засадиће вртове и јешће род њихов. Населићу их у земљу њихову и неће се више избацити из земље своје, коју им дадох”, говори Господ, Бог твој. Виђење Авдијино. Овако говори Господ Господ за Едом. Чули смо од Господа, и гласник је послан варварима: „Устајте! Кренимо у бој на њега!” „Ево, учинићу те малим међу варварима, презрен бићеш веома. Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: ‘Ко ће ме на земљу срушити?’ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!”, говори Господ. „Кад би дошли к теби лопови или крадљивци ноћу, како би опљачкан био? Оставили би мало. Да су ти у виноград берачи ушли, зар не би пабирци остали? Како су претресли Едом, како су му скровишта претражили! До границе те отераше, савезници те преварише, надвладаше те они с којима си у миру био. Они што једу хлеб твој, замку ти поставише, а ти не примећујеш. Зар нећу у тај дан”, говори Господ, „уништити мудраце у Едому и разумне у гори Исавовој? Уплашиће се, Темане, јунаци твоји, истребиће се сваки човек с горе Исавове. Због насиља над братом својим Јаковом срам ће те покрити и заувек ћеш нестати. Тада си насупрот стајао кад су туђинци у ропство одводили војску њихову и кад су странци улазили на врата њихова и за Јерусалим коцку бацали, ти си био као један од њих. Не радуј се кад брат твој има дан несреће! Не ликуј кад синовима Јудиним дође дан пропасти! Не подсмевај се кад је дан муке! Није требало да продиреш кроз врата народа мога у дан несреће његове! Није требало да ликујеш у дан несреће његове! Није требало да пружаш руке на добра његова у дан несреће његове! Није требало да вребаш на раскршћима, да таманиш избеглице његове! Није требало да издајеш преживеле његове у дан невоље њихове! Близу је дан Господњи свим варварима! Како си чинио – тако ће ти бити! Дела твоја сручиће се на главу твоју! Као што си пио на гори светој мојој, тако ће стално варвари пити! Сркаће и локаће, и биће као да их било није! А на гори Сион спасење ће бити! Постаће света и дом Јаковљев уживаће у наследству своме. Дом ће Јаковљев бити огањ, дом Јосифов пламен, а дом Исавов стрњика. Разгореће га и спалиће га! Ништа неће остати од дома Исавовог”, јер је Господ рекао. Тада ће наследити Негев гору Исавову и равницу филистејску. Наследиће поље Јефремово и област самаријску, а Венијамин – Галад. Заузеће прогнана војска синова Израиљевих Ханан до Сарепте. Изгнаници јерусалимски који су у Сефараду наследиће градове Негева. Избавитељи ће изаћи на гору Сион да суде гори Исавовој, и тада ће настати царство Господње. Реч Господња дође Јони, сину Аматијевом, говорећи: „Устани, иди у Ниневију, град велики, и проповедај против њега, јер злоћа његова дође пред лице моје.” Јона устаде да бежи од Господа у Тарсис. Он сиђе у Јопу и нађе лађу која је пловила за Тарсис. Он плати возарину и уђе у њу да отплови с њима, даље од Господа. Међутим, Господ подиже на мору силан ветар. Настаде велика бура на мору да је изгледало да ће се лађа разбити. Морнари се уплашише и сваки призиваше свога бога. Бацали су ствари из лађе да би је олакшали. Јона је сишао у дно лађе, легао је и чврсто заспао. Заповедник лађе му приђе и рече му: „Зашто спаваш? Устани и призивај свога бога! Можда ће нас се Бог сетити да не пропаднемо.” Потом рекоше један другоме: „Ходите да бацимо жреб да видимо због кога дође ово зло.” Они бацише жреб и жреб показа на Јону. Тада му они рекоше: „Кажи нам зашто ово зло дође на нас? Чиме се бавиш? Одакле долазиш? Из које си земље и из ког си народа?” Он им одговори: „Ја сам Јеврејин и бојим се Господа, Бога небеског, који је створио море и земљу.” Тада се уплашише људи, уплашише се веома, и рекоше му: „Шта си то учинио?” Сазнали су људи да он бежи од Господа јер им је то он рекао. Они га запиташе: „Шта да радимо с тобом да би се море смирило?” Море је све више беснело. Он им одговори: „Узмите ме и баците ме у море, па ће се море смирити. Знам да је због мене дошла на вас ова велика бура.” Људи почеше веслати да би се приближили копну, али нису могли јер се море дизало против њих. Тада они призваше Господа и рекоше: „О, Господе! Не дај да изгинемо због душе овог човека! Немој да свалиш на нас крв невину, јер ти, Господе, чиниш како хоћеш!” Потом узеше Јону, бацише га у море, и море се смири. Тада се људи уплашише веома, принесоше жртве Господу и учинише завете. Господ заповеди и велика риба прогута Јону. Јона је био три дана и три ноћи у рибљој утроби. Јона се помоли Господу, Богу своме, из утробе рибље. Он рече: „Завапих Господу из невоље своје, и он ме услиши. Из утробе подземља повиках, и ти чу глас мој. Бацио си ме у дубину, у срце мора, и вода ме преплави. Све поплаве твоје и таласи оборише се на мене. Ја рекох: ‘Одбачен сам од очију твојих.’ Међутим, још ћу гледати свети храм твој. Вода ми навре до грла, бездан ме опколи, трава ми се око главе обмота. Пропадох до темеља планинских, нада мном су основи земље заувек. Међутим, ти из јаме извади живот мој, Господе, Боже мој! Кад је издисала душа у мени, поменух Господа. Тада се к теби вину молитва моја, ка светом храму твоме. Они који ништавило поштују, од милосрђа се удаљују. Ја ћу ти гласом захвалним жртву принети и испунићу шта сам се заветовао. Спасење је у Господу!” Тад Господ заповеди риби, и она избљува Јону на обалу. Дође реч Господња Јони други пут говорећи: „Устани и иди у Ниневију, град велик, и проповедај му оно што ти ја кажем.” Јона устаде и отиде у Ниневију, по речи Господњој. Ниневија је била град врло велик пред Богом, три дана ходања. Јона поче обилазити град ходајући један дан говорећи: „Још четрдесет дана па ће Ниневија пропасти!” Људи у Ниневији повероваше Богу. Огласише пост и обукоше се у кострет, од највећег до најмањег. Кад дође вест до цара ниневијског, он устаде с престола, скиде са себе одећу, обуче се у кострет и седе у пепео. Потом цар и великаши заповедише и рекоше у Ниневији: „Људи, стока, говеда и овце нека не окусе ништа, ни да пасу ни воду да пију. Морају и људи и стока да се покрију кострећу, да гласно призивају Бога и да се одврати свако са свог злог пута и од неправде коју је чинио рукама својим. Ко зна, можда ће се Бог предомислити и смиловати од љутог гнева свог, и не изгинемо?” Бог виде дела њихова, да су одустали од злог пута свог. Бог се сажали због несреће којом им је запретио и то не учини. То Јони би веома криво, па се разљути. Он се помоли Богу и рече: „Господе, зар ти нисам то говорио док сам још био у земљи својој? Зато сам хтео да побегнем у Тарсис. Знао сам да си ти Бог благ и милостив, спор на гнев, богат милосрђем и да се на несрећу сажалиш. Сада, Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље да умрем него да живим.” Господ га упита: „Да ли се с правом љутиш?” Јона изађе из града и седе источно од града. Ту направи колибу, седе пред њом у хлад да види шта ће с градом бити. Господ Бог пусти да израсте биљка над Јоном да направи хлад над главом и да му зловољу уклони. Јона се биљци обрадова веома. Међутим, сутрадан ујутро Бог заповеди црву да подгризе биљку, и она увену. Кад ограну сунце, посла Бог врућ источни ветар. Сунце поче да пржи Јону по глави, тако да је изнемогао. Он пожеле да умре и рече: „Боље да умрем него да живим.” Тада Бог упита Јону: „Да ли је право да се због биљке љутиш?” Он одговори: „Право је што се смртно љутим.” Господ му рече: „Теби је жао биљке око које се ниси трудио нити је узгајао, него је за једну ноћ израсла и за ноћ пропала! А мени да не буде жао Ниневије, града великог, у коме живи више од сто двадесет хиљада људи, који не разликују десно и лево, и бројна стока!” Реч Господња која дође Михеју Моресећанину, коју он виде за Самарију и Јерусалим у време Јоатама, Ахаза и Језекије, царева Јудиних: „Чујте сви народи, слушај, земљо, и све што је на њој! Господ Бог вам је сведок, Господ из светог храма свог. Ево, Господ излази из места свога. Силази и иде по висинама земаљским. Планине се под њим топе, долине пуцају, као восак пред пламеном, као вода која се низ стрмину слива. Све је то због злочинства Јаковљевог и због грехова дома Израиљевог. Које је злочинство Јаковљево? Зар није Самарија? Шта су култне узвишице Јудине? Зар није Јерусалим? Учинићу од Самарије гомилу у пољу, да се виногради засађују. Побацаћу у долину камење њено и темеље ћу јој открити. Биће разбијени сви кипови њени, изгореће у огњу сва зарада нечасна. Разбићу све кипове њене јер су скупљени од плате блудничке, и опет ће бити плата блудничка. Плакаћу и ридаћу због тога. Ићи ћу бос и го. Завијаћу као шакали и кричаћу као нојеви. Рана јој је непреболна, до Јуде допире. Дотиче врата народа мога, до Јерусалима. Не јављајте Гату, не плачите! У Вит-Афри ваљајте се у праху! Изађи срамотно, становнице сафирска! Неће изаћи становница сананска! Вет-Езил је из темеља ишчупан, из чврстих основа својих! Страхује за имовину становница Марота јер зло силази од Господа на врата јерусалимска. Упрегни у кола брзе коње, становнице лахиска! Ти си била узрок греха кћери сионске, јер су у теби били грехови Израиља. Подај отпуст Моресету гатском. Домови ахсивски превариће цареве Израиљеве. Наследника ћу ти довести, становнице мариска! У Одолам ће доћи слава Израиљева. Почупај се и острижи за милом децом својом.” Тешко онима који неправду смишљају и снују зло на постељама својим! Ујутру то и извршују јер је сила у руци њиховој. Они поља зажеле, па их отимају, и куће – па их узимају. Чине насиље човеку у кући његовој и власнику у поседу његовом. Зато овако говори Господ: „Ево, смишљам зло роду том. Нећете извући вратове своје, нити ћете поносито ходати, јер ће то зло време бити. У тај дан ће се тужбалице спевати и тужно јадиковати: ‘Пропадосмо! Продаје се наследство народа мога! Како ми се узима! Непријатељу се деле поља наша! Никог нема да повуче уже за жреб у скупу Господњем. Не балавите!’ – тако балаве они! ‘Не треба пенушати због тога! Тако нећемо пропасти! Зар је проклет дом Јаковљев? Зар је Господ стрпљење изгубио? Зар он тако поступа? Нису ли угодне речи моје ономе ко исправно ходи? Ви устајете као непријатељ народу моме. Безазленом огртач отимате као у време ратно. Истерујете жене народа мога из милих кућа њихових. Одузимате славу деци њиховој, коју сам им одувек дао. Устаните, идите! Ово није почивалиште! Због нечистоће патња долази!’ Кад неко иде и лажно говори: ‘Наговештавам ти вино и пиће!’ – он би био пророк народу овом. Све ћу вас сабрати, Јакове, скупићу остатак Израиљев! Сместићу их као овце у тору, брујаће гомила људи. Испред њих разбијач иде, разбиће и кроз врата ће проћи. Пред њима ће ићи цар њихов, Господ је на челу!” Потом рекох: „Чујте, главари Јаковљеви и вође дома Израиљевог! Зар не треба ви да знате правду? Мрзите добро, а волите зло! Гулите кожу с њих и месо с костију њихових. Они прождиру месо народа мога, кожу му деру, кости му ломе, сасецате у лонац као месо у котлу. Тада ће они вапити Господу, али их он неће услишити. Сакриће лице своје од њих у оно време док су зло чинили. Овако говори Господ за пророке који мој народ заводе, и кад имају нешто у зубима, говоре: ‘Мир!’ Ко им не да у уста њихова, њему рат објављују. Зато ће вам ноћ бити уместо виђења и тама уместо објаве. Заћи ће сунце тим пророцима и дан ће се помрачити. Тада ће се постидети ‘видеоци’ и посрамиће се врачари. Сви ће покрити браде своје јер неће бити одговора Божјег. Ја сам пун снаге духа Господњег, правде и јунаштва, да кажем Јакову злочинство његово и Израиљу грех његов. Чујте, главари Јаковљеви и вође дома Израиљевог, којима се правда гади и све што је исправно изврћете! Ви крвљу градите Сион и злочином Јерусалим. Главари суде по миту, свештеници због зараде поучавају, а пророци за новац објављују. На Господа се не позивају и говоре: ‘Зар није Господ међу нама? Неће доћи несрећа на нас!’ Зато ће се због вас Сион као њива преорати, Јерусалим разрушити, а гора храма у шуму зарасти.” Биће у последња времена утврђена гора дома Господњег, изнад врхова гора, уздигнута изнад брегова, којој ће сви народи долазити. Долазиће варвари многи и говориће: „Хајдемо, пођимо на гору Господњу, и у дом Бога Јаковљевог! Он ће нас учити путевима својим, ићи ћемо стазама његовим, јер ће из Сиона изаћи закон и реч Господња из Јерусалима.” Он ће судити међу народима многим, пресуђиваће варварима моћним и далеким. Они ће претопити у раонике мачеве своје, а копља своја у српове. Сваки ће седети под лозом својом, под смоквом својом, и никога се неће плашити, јер тако рекоше уста Господа Саваота. Сви народи иду, сваки са именом бога свога, а ми идемо са именом Господа Бога увек и довека. „У то време”, говори Господ, „сабраћу хроме, окупићу прогнане и оне које сам казнио. Начинићу од хромих остатак, од прогнаних народ јак.” Господ ће над њима царевати, на гори Сиону одсад и довека. Ти, куло за стада, стражаро кћери сионске, теби ће доћи, теби ће власт припасти, царство кћери јерусалимске. Зашто сада вичеш гласно? Зар немаш цара? Зар су пропали саветници твоји, па те обузимају болови као у породиље? Савијај се, вичи као породиља, кћери сионска! Изаћи ћеш из града, становаћеш у пољу, у Вавилон ћеш отићи. Тамо ћеш се ослободити, тамо ће те Господ откупити, из шака непријатеља твојих. Сада су се сабрали против тебе варвари многи и говоре: „Нека се обешчасти! Нека се нагледају Сиона очи наше!” Они не знају намере Господње, не разумеју замисли његове! Као снопље на њиви он их је сабрао. Устани и жањи, кћери сионска! Начинићу ти рог гвозден и бронзана копита твоја. Уништи народе многе! Заветоваћеш Господу благо њихово и богатство њихово Господу све земље. Сада, владарко чета, распореди чете! Опкољени смо. Ударају палицом по лицу судију Израиљевог. А ти, Витлејеме (Ефрато), мали си међу хиљадама Јудиним. Из тебе ће ми изаћи онај који ће владати Израиљем. Његов је излазак од искона, од вечних времена. Зато ће их он оставити до времена кад роди она која ће родити. Тада ће се вратити остатак браће његове синовима Израиљевим. Он ће стајати и напасаће их силом Господњом и величанством имена Господа, Бога њиховог. Живеће, јер ће он бити велик до крајева земаљских. Он ће мир представљати. Ако Асирац уђе у земљу нашу и продре у дворове наше, подићи ћемо на њега седам пастира и осам кнежева из народа. Они ће опсести мачем земљу асирску и земљу Невродову на вратима његовим. Он ће нас ослободити од Асирца кад провали у земљу нашу и пређе границе наше. Остатак Јаковљев биће међу народима многим као роса Господња, као капи кише на трави, која не чека човека, нити се узда у синове људске. Остатак Јаковљев биће међу народима многим као лав међу зверима шумским, као лавић међу стадима оваца, који раздире кад пролази, а нико не избавља. Нека се подигне на противнике рука твоја и нека пропадну сви непријатељи твоји. „У онај дан”, говори Господ, „истребићу усред тебе коње твоје и поломити кола твоја. Разорићу градове у земљи твојој и порушићу сва утврђења твоја. Истребићу врачање из руку твојих, и гатара нећеш имати. Уништићу кипове твоје и стубове твоје. Нећеш се више клањати делима руку својих. Извадићу кипове Астарте и разорићу градове твоје. Извршићу освету у гневу пламеном над варварима који нису слушали.” Чујте шта говори Господ: „Устани, суди се пред горама, и нека брегови чују глас твој!” Слушајте, горе и тврди темељи земље парницу Господњу. Господ се парничи с народом својим, и са Израиљем се суди: „Народе мој, шта сам ти учинио? Чиме сам те ражалостио? Одговори ми! Ја сам те извео из земље египатске, искупио сам те из дома ропскога. Послао сам пред тобом Мојсија, Арона и Марију. Народе мој, сети се сада: шта је био наумио Валак, цар моавски, и шта му је одговорио Валам, син Веоров, шта је било од Ситима до Галгала, да схватиш праведност Господњу.” „С чим ћу прићи Господу, да паднем ничице пред Богом Вишњим? Хоћу ли пред њега доћи са жртвама паљеницама, с теладима од годину дана? Хоће ли бити миле Господу хиљаде овнова, безбројни потоци уља? Треба ли да принесем првенца свога због греха мог, плод утробе своје због греха душе моје?” „Речено ти је, човече, шта је добро, и шта Господ од тебе тражи: да чиниш правду, да волиш милосрђе и да смерно ходиш с Богом својим.” Глас Господњи виче граду и мудар се боји имена твога: „Слушајте, великаши, оног ко га шаље. Још постоји у кући зликовачкој благо непоштено, крива мера гадна. Могу ли да оправдам лажна мерила и лажне тегове у врећи? Њихови су богаташи пуни неправде, становници њихови лаж говоре, а језик је варљив у устима њиховим. Зато почињем да те ударам, да те уништим због грехова твојих. Ти ћеш јести, а нећеш се наситити, глад ће ти у утроби бити. Стављаћеш на страну, али нећеш сачувати. Ако сачуваш, мачу ћу предати. Ти ћеш сејати, али нећеш жети, цедићеш маслине, али се нећеш уљем мазати, газићеш грожђе, али нећеш вина пити. Чуваш заповести Амријеве и сва дела дома Ахавовог, и идете по саветима њиховим. Зато ћу те уништити, осрамотићу становнике твоје и носићеш срамоту народа мога!” Тешко мени! Постао сам као њива кад се пожање, као виноград после бербе. Нема зрна грожђа за храну, ни смокве ране коју жели душа моја. Нема побожног у земљи, ни праведног међу људима. Сви они крв вребају, човек брату свом мрежу поставља. Руке су им ка злу пружене, то великаш тражи. Судија према поклону пресуђује, великаш по својој вољи одлучује. Најбољи од њих је као трн, најисправнији је као чкаљ. Долази дан најављени, приближава се казна твоја, зато су сви збуњени. Не уздајте се у ближњег, не верујте вођи. Пред оном која ти на грудима лежи затварај врата уста својих. Син оца грди, ћерка устаје на мајку своју, снаха на свекрву своју. Човеку су непријатељи укућани његови. Ја ка Господу гледам, чекам Бога који ми помаже, услишиће ме Бог мој. Не ликуј нада мном, непријатељице моја! Ако сам пао, устаћу! Ако у тами боравим, Господ је светлост моја! Подносим гнев Господњи јер сам му згрешио. Кад расправи парницу моју и мени пресуди, извешће ме на светлост и гледаћу правду његову. Кад га угледа непријатељица моја, од стида ће се покрити. Она ми је говорила: „Где је Господ, Бог твој?” Кад је угледам, наслађиваће се очи моје јер је она згажена као блато на улици. Долази дан кад ће се сазидати зидине твоје, дан кад ће заповест отићи далеко. У тај дан долазиће теби од Асирије до градова тврдих, од градова тврдих до реке, од мора до мора и од горе до горе. Земља ће пуста постати због становника својих и плодова дела њихових. Напасај народ свој палицом својом, стадо наслеђа свога, које усамљено живи у жбуњу посред Кармила. Нека пасу по Васану и по Галаду, као у дане старе. Покажи нам чудеса као у дане кад си изашао из земље египатске. Видеће и посрамиће се варвари поред све силе своје. Ставиће руку на уста, а уши ће им заглухнути. Лизаће прах као змија, као гмизавци земаљски. Излазиће дршћући из рупа својих, прилазиће уплашени Господу, Богу нашем, и тебе ће се бојати. Који ти је бог сличан, који грехе опрашта и прелази преко безакоња остатку наслеђа свога? Не траје дуго гнев његов, него му је милосрђе драго. Он ће нам се опет смиловати, обрисаће безакоња наша, бациће у дубину морску сва сагрешења њихова. Подај истину Јакову и милост Аврааму, као што си се заклео очевима нашим у време давно. Претња Ниневији. Књига виђења Наума Елкошанина. Бог је ревнитељ и Господ је осветник. Господ је осветник, господар гнева. Господ се свети противницима својим, одржава гнев према непријатељима својим. Господ је спор на гнев и веома је моћан. Он не пушта некажњено кривца. Пут је његов у вихору и бури, а облаци су прах ногу његових. Он запрети мору, па га исуши, и све реке исушује. Увенули су Васан и Кармил, увенули су пупољци Ливана. Горе се тресу пред њим, а брегови подрхтавају. Земља се под њим угиба, васељена и све што у њој живи. Ко ће се одржати пред гневом његовим? Ко ће одолети жестини гнева његовог? Јарост се његова излива као огањ и стене се пред њим распадају. Добар је Господ, он је помоћник у невољи и познаје оне који му прилазе. Кад надођу поплаве, уништиће град њихов, тама ће прогутати непријатеље његове. Шта смишљате против Господа? Он приводи крају, неће се двапут невоља подићи. Као жбуње сплетени, од пијанке пијани, као сува слама биће прождрани. Из тебе је изашао онај који зло Господу смишља, саветник нечастивог. Овако говори Јудеји Господ: „Нека су моћни и бројни, биће покошени и уништени! Тебе сам био понизио, али те нећу више понижавати. Сада ћу сломити јарам твој који је на теби и раскинућу окове твоје.” Овако за тебе заповеда Господ: „Неће се сејати име твоје. Из храма богова твојих истребићу кипове резане и ливене. Спремам ти гроб, ругло твоје.” Гле, на горама су ноге гласника, он мир доноси! Слави, Јуда, празнике своје и испуњавај завете. Неће више нечастиви по теби пролазити, сасвим је уништен. Долази на тебе рушитељ. Чувај насип, пази на пут. Опаши бедра, прикупи сву снагу своју. Господ обнавља виноград Јакову, као и виноград Израиљу. Пљачкаши су га опустошили и лозу почупали. Црвен је штит јунака његових, у порфири су ратници. Огањ просипају кола кад се сврставају, коњи се пропињу. По улицама кола бесне, преко тргова јуре. Као бакље изгледају, као муње јуре. Позивају се јунаци, спотичу се трчећи. Журе под зидине и заклон постављају. Отварају се врата према реци, у палати је паника. Господарицу хватају и одводе, слушкиње њене цвиле, тугују као голубице и у прса се ударају. Ниневија је водено језеро откад је постала. Али они беже. „Стојте, станите!” Нико се не окреће. „Грабите сребро, грабите злато!” Благу нема краја, ни бројном накиту драгоценом. Пљачкање, грабеж, рушење! Срца замиру, колена клецају, бедра подрхтавају, лица бледе. Где је скровиште лавовима и пећина лавићима? Лав је излазио, лавица је остајала и лавићи се нису плашили. Лав је грабио за лавиће своје, давио је за лавице своје. Пунио је пленом пећине своје и ловином скровишта своја. „Ево ме на тебе”, говори Господ Саваот. „Претворићу у дим кола твоја и мач ће исећи лавиће твоје. Истребићу са земље пљачку твоју и неће се никад чути глас посланика твојих!” Тешко граду крвничком! Пун је лажи, препун отимања, пљачка не престаје! Звиждук бича, прасак точкова! Топот коња, кола скачу! Коњаници јуришају, мачеви севају, копља сијају! Мноштво побијених, гомила мртвих тела! Нема броја лешевима, пада се преко лешева! Због бројног блудничења блуднице, љупке заводнице, веште чаробнице, која је заводила варваре блудничењем својим и племена врачањем својим, говори Господ Саваот: „Ево ме на тебе! Подићи ћу ти скуте преко лица и показаћу варварима голотињу твоју и царствима срамоту твоју. Бацићу нечист на тебе, осрамотићу те и бићеш предмет ругања. Свако ко те види, бежаће од тебе. Говориће: ‘Ниневија је разорена, ко ће је жалити? Одакле да јој утешитеља нађем?’ Јеси ли тврђа од Тебе Амонове, која на рекама лежи? Опточена је водом. Бедем јој је било море, а иза зидина – море. Снага су јој Етиопија и Египат, а Футеји и Ливеји били су помоћници њени. И она је пресељена, у ропство оде. Нејач је њена размрскана по свим раскршћима. За племиће су коцку бацали, а сви њени великаши у ланце су оковани. И ти ћеш се опити, па ћеш се крити, уточиште ћеш тражити пред непријатељем. Све су твоје тврђаве као смокве, али с раним плодом. Кад се затресу, оне падају у уста ономе ко их једе. Погледај народ свој! Као жене су усред тебе. Непријатељу су отворена врата твоје земље, огањ ће прождрети преграде твоје. Нахватај себи воде за опсаду! Учврсти ограде своје! Уђи у блато, гази глину и спреми калуп за опеке. Ту ће те огањ спалити и мач исећи. Прождреће те као скакавац, иако се умножиш као скакавац, иако се умножиш као инсект. Умножио си трговце више него звезда на небу. Они су као скакавци – падну и одлете. Твоји су главари као скакавци, твоје су вође као најезда скакаваца, који стоје по зидовима кад је хладно. Кад сунце огреје, они одлете, и нико не зна место њихово. Уснули су пастири твоји, царе асирски! Спавају јунаци твоји! Разбежао се по горама народ твој, нико не може да га сабере. Твојој рани нема мелема, твоја бољка је смртна. Сви који чују за тебе рукама пљескају, јер кога није стизала стално злоћа твоја?” Објава коју виде пророк Авакум. Докле ћу, Господе, вапити, а да ме ти не чујеш? Вичем теби: „Насиље!”, а ти не спасаваш. Зашто ми зло приказујеш, зашто насиље допушташ? Преда мном су пљачка и насиље, свађа и расправа бесне. Због тога је закон изгубио снагу, а правда се не помаља. Зликовац гони праведника, зато је право изопачено. Погледајте варваре, и видите! Чудите се и запањите се! Чиним дело у ваше дане, за које не бисте веровали да вам неко прича. Подићи ћу Халдејце, народ љут и хитар, који пролази широм земље да заузме насеља која нису његова. Он је страшан и жесток. Из њега избија право његово и сила његова. Коњи су му бржи од рисова, љући од вукова увече. Долетеће коњаници његови, издалека стижу. Устремљени су као орлови кад јуре на плен. Сви ће због пљачке доћи, лица су им као ветар источни, покупиће робље као песак. Он се царевима руга и кнезовима се подсмева. Насмеје се сваком утврђењу, наспе земљу, па га заузме. Затим као вихор отхуји и оде, његова снага је њему бог. Ниси ли ти, Господе, од искона Бог мој и Светост моја? Господ који не умире! Ти си га поставио за суд, одредио си га, Стено, за прекор. Пречисте су очи твоје да би злоћу гледале, не можеш неправду да гледаш. Зашто безаконике гледаш, ћутиш кад зликовац прождире бољег од себе? Чиниш да су људи као рибе морске, као гмизавци који господара немају. Он их све удицом извлачи, хвата их мрежом својом. Зато се весели и ликује. Зато приноси жртве мрежи својој, кади конопцима својим. Они му прибављају храну, масну и укусну. Хоће ли стално да потеже мач свој и да, немилице, народе коље? Стаћу на стражу своју, поставићу се на кулу да гледам и пазим шта ће ми рећи и шта ће одговорити на жалбе моје. Тада ми одговори Господ говорећи: „Запиши виђење и стави на плоче да се лако чита.” Ово је виђење до одређеног времена. Иде према крају и не вара. Ако оклева, чекај га, сигурно ће доћи, неће изостати. Гле, ко се горди, није праведна душа у њему, а праведник ће од истине живети. Као што вино завара, такав је и охол човек, мира нема. Отвара као подземље душу своју, као смрт је незасит. Сабира себи све народе и сакупља себи сва племена. Зар га неће сви у причу узети, у пошалицу и загонетку, и рећи: „Тешко ономе који скупља оно што није његово! И докле ће?” Он заложено гомила. Зар неће одједном устати повериоци твоји и пробудити се тлачитељи твоји? Ти си опљачкао народе многе, тебе ће опљачкати остатак народа због крви људске, уништене земље и града са свим становницима његовим. Тешко оном који неправедним добитком несрећу чини кући својој! Гради високо гнездо своје да би отклонио руку зла. Наноси срамоту кући својој затирући народе многе, а штети души својој. Јер камен из зида виче, а дрво из греде одговара! Тешко оном који крвљу град зида и заснива град на неправди. Гле, зар није од Господа Саваота да народи за огањ раде, а племена се низашта муче. Земља ће се напунити сазнањем славе Господње као што се море водом пуни. Тешко оном који опија ближњег свога, додаје му из врча да га опије и да гледа голотињу његову. Више си засићен срамотом него славом. Пиј и ти и откриј необрезање своје! Доћи ће ти чаша у десници Господњој и срамота ће прекрити славу твоју. Преплашило те је насиље над Ливаном, престравио те покољ звери, крв људска, опустошена земља, град и становници његови. Чему користи резан кип који изреже мајстор његов? Чему ливен кип, учитељ лажи, да се узда мајстор у дело своје правећи неме идоле? Тешко оном који комаду дрвета каже: „Пробуди се!”, а немом камену: „Прени се!” Он поучава? Ето, обложен је златом и сребром, а никаквог духа у њему нема. А Господ је у храму своме светом. Сва земља нека заћути пред лицем његовим! Молитва пророка Авакума, као тужбалица. Господе, чух глас твој и уплаших се. Испуни дело своје током година, покажи га током година. У гневу се сети милосрђа свога. Бог дође из Темана, и Свети с горе Фарана. Величанство његово покри небеса, а земља се напуни хвале његове. Светлост му беше сјајна, муње севаху из руке његове, ту је снага његова. Куга иде пред лицем његовим, помор прати ноге његове. Кад он стане, земља подрхтава, кад погледа – варвари подрхтавају. Распадају се планине вечне, слежу се брегови прадавни. Његове су стазе вечне. Видех престрашене шаторе египатске, затресоше се застори у земљи мадијанској. Господе, да ли си се на реке разгневио? На воде јарост твоја? На море кад јездиш на коњима својим и на колима спасења? Истурио си лук свој као што си се племенима заклео, реке земљу просецају. Дрхте планине кад те виде, бујица наваљује, бездан пушта глас свој, увис подиже руке своје. Сунце и Месец стадоше у обитавалишту свом. Према светлости пођоше стреле твоје, према севању копља твога. Љутито земљом пролазиш, у бесу варваре газиш. Изашао си да спасеш народ свој, да спасеш помазаника свога. Срушио си кров кући зликовачкој, открио си темељ до дна. Пробио си копљем његовим главу вође њиховог, који наваљују да нас сатру и радосно кличу као да ће прождрети сиротог тајно. Газиш по мору коњима својим, по обиљу маса водених. Чуо сам, и утроба ми се потресла. На звук су задрхтале усне моје, трулеж уђе у кости моје, а колена ми клецају. Чекам да дође дан невоље народу који нас пустоши. Смоква не цвета више, нема рода на лози виновој. Ускраћује се уље маслина, а поља храну не дају. Овце нестају из тора, нема говеда у оборима. Међутим, ја ћу се радовати у Господу, кликтаћу Богу спасења свога. Господ, Господ је сила моја. Он ми даје ноге као у кошуте и на висине ме води. Хоровођи на инструментима жичаним мојим. Реч Господња која дође Софонији, сину Хусије, сину Годолије, сину Амарије, сину Језекије, у време Јосије, сина Амона, цара Јудиног. „Све ћу збрисати са земље”, говори Господ. „Збрисаћу људе и стоку, збрисаћу птице небеске, рибе морске и саблазни зликовца. Истребићу људе с лица земље”, говори Господ. „Замахнућу на Јуду руком својом и на све становнике јерусалимске. Истребићу из места овог остатак Валов, име служитеља идолских и свештеника његових. Такође, и оне који се клањају по крововима војсци небеској, оне који се клањају и заклињу Господом, али се заклињу и Мелхомом, оне који су одступили од Господа и за њега не маре.” Тихо пред лице Господа Господа, јер је близу дан Господњи. Господ је припремио жртву и позвао своје госте. Биће у дан жртве Господње: „Казнићу кнежеве и синове цареве и све који носе туђинско одело. Казнићу све који прагове прескачу, који пуне кућу господара свога насиљем и преваром. У тај дан”, говори Господ, „вапај ће се подићи од Рибљих врата, јаук од новог града и силно јадиковање с брда. Ридајте, становници Мактеса, јер су сви Хананци уништени. Истребљени су сви мерачи сребра. Догодиће се у то време да ћу ја претраживати Јерусалим са светиљкама. Казнићу људе који се излежавају и у срцу свом говоре: ‘Господ не чини ни добро ни зло.’ Разграбиће се благо њихово, опустеће куће њихове. Градили су куће, али неће становати у њима. Садили су винограде, али неће вина пити.” Близу је велики дан Господњи! Близу је и брзо долази! Горак је глас дана Господњег, и јунак ће зајаукати. Дан гнева је тај дан! Дан муке и невоље! Дан пустошења и затирања! Дан таме и мрака! Дан облака и магле! Дан трубљења и бојне вике на градове утврђене и куле њихове! Тада ћу престрашити људе, па ће се као слепи тетурати јер Господу згрешише. Просуће се као прах крв њихова и као ђубре тела њихова. Ни сребро њихово, ни злато њихово неће их моћи спасти у дан гнева Господњег. У огњу ревности његове сва ће се земља спалити. Одједном ће крај доћи свим становницима земље. Скупите се и саберите се, варвари бестидни, док се заповест не изврши! Као плева дан пролази пре него што стигне на вас јарост гнева Господњег и пре него што стигне на вас дан гнева Господњег. Тражите Господа сви кротки на земљи који испуњујете заповест његову. Тражите правду! Тражите кротост! Можда ћете бити заштићени у дан гнева Господњег! Газа ће бити напуштена, а Аскалон ће опустети. Азот ће прогнати усред дана, а Акарон ће се раскопати. Тешко становницима обале морске, варварима херетејским! Реч Господња против вас: „Ханане, земљо филистејска! Уништићу те тако да ниједан становник не остане!” Обала морска биће испаша пастирска и торови за овце. Припашће тај крај остатку дома Јудиног. Тамо ће стада гонити. Увече ће се одмарати у домовима аскалонским. Походиће их Господ, Бог њихов, и промениће судбину њихову. „Чуо сам ругање Моавово и исмевање синова Амонових. Ружили су народ мој и ширили се по границама својим. Зато, тако ја жив био”, говори Господ Саваот, Бог Израиљев, „Моав ће постати као Содом, а синови Амонови као Гомора. Биће као простор за коприве, као грумен соли, пустош вечита. Оплениће их остатак народа мога, и освојиће их народ мој.” То ће их снаћи због охолости њихове. Ружили су и узносили се над народом Господа Саваота. Страшан ће им бити Господ. Истребиће све богове земаљске, па ће му се клањати из места својих сва острва варварска. „И ви, Етиопљани, бићете побијени мачем мојим.” Подићи ће против севера руку своју и разрушиће Асир. Ниневија ће запустети, осушиће се као пустиња. У њој ће стада лежати, све звери варварске. Чапље и пеликани почиваће на врховима стубова. Сова ће хукати на прозору, гавран ће на прагу грактати јер је поскидана кедровина. Такав је весели град, који безбрижно живи и мисли у срцу свом: „Ја, и ништа више!” Како је он опустео! Постао је брлог зверима. Сви који поред њега пролазе звижде и рукама машу. Тешко граду непокорном, окаљаном и насилничком! Он не слуша глас и не прима поуке. Не узда се у Господа и не прилази Богу своме. У њему су поглавари његови лавови који ричу. Судије су његове вукови вечерњи, који до јутра ништа не остављају. Пророци су његови хвалисавци и варалице, свештеници његови скрнаве светињу и изврћу закон. Усред њега – Господ је праведан, не чини неправду. Свако јутро износи пресуду своју на видело и не изостаје. Међутим, неправедник за срамоту не зна. „Истребио сам варваре, разрушене су тврђаве њихове! Разорио сам улице њихове, нико не пролази! Порушени су градови њихови, нема људи, нема становника! Говорио сам: ‘Ипак ће се уплашити, примиће поуку и неће се разорити стан њихов, нити ће их казна стићи.’ Међутим, они су пожурили, и покварили сва дела своја. Зато ме чекајте”, говори Господ, „до дана кад ћу се као сведок подићи. Одлучио сам да варваре саберем, да царства сакупим, да излијем на њих сав бес свој, сву жестину гнева свога, јер ће огањ ревности моје сву земљу спалити. Тада ћу дати народима усне чисте, да сви призову име Господње и служе му истим плећима. С оне стране река етиопских, поштоваоци моји расути поклоне ће ми доносити. У онај дан нећеш се стидети недела својих којима си ми сагрешио, јер ћу уклонити из тебе хвалисавце горде. Нећеш се више величати на светој гори мојој. Пустићу да у теби остане скроман и понизан народ, одан имену Господњем. Остатак Израиљев неће неправду чинити, нити ће лажи говорити. Неће се у устима њиховим наћи језик преваран. Моћи ће напасати и почивати, и нико им неће сметати. Кричи, кћери сионска! Узвикуј, Израиљу! Радуј се и весели се из свег срца, кћери јерусалимска! Уклонио је Господ пресуде своје, склонио је непријатеље твоје! Усред тебе је Господ, цар Израиљев, нећеш се више зла бојати! У тај дан, рећи ће Јерусалиму: ‘Не бој се!’ Сиону: ‘Немој да ти руке клону!’ Господ, Бог твој, који је усред тебе, силни спаситељ, радује ти се пун весеља. Он ће обновити љубав своју, клицаће над тобом радосно! Сакупићу тужне у дан празника, због тебе је на њима срамота. Ето, у тај дан уништићу мучитеље твоје, избавићу хроме, сабраћу расуте, прибавићу им славу и име по свој земљи где их сада презиру. У то време довешћу вас, у то време сабраћу вас. Даћу вам славу и име по свим народима на земљи кад повратим робље ваше пред очима вашим”, говори Господ. Друге године цара Дарија, шестога месеца, првога дана у месецу, дође реч Господња преко пророка Агеја Зоровавељу, сину Салатиловом, намеснику јудејском, и Исусу, сину Јоседековом, великом свештенику, говорећи: „Овако вели Господ Саваот говорећи: Овај народ говори: ‘Још није дошло време да се гради храм Господњи.’” Зато је дошла реч Господња преко пророка Агеја, која гласи: „Да ли је вама време да седите у кућама обложеним док је храм порушен?” Зато овако сада говори Господ Саваот: „Размислите о путевима својим! Сејете много, а доносите мало. Једете, а нисте сити. Пијете, а не можете да се напојите. Одевате се, а није вам топло. Радник плату заради, па је у подерану торбу ставља.” Овако говори Господ Саваот: „Размислите о путевима својим! Идите у шуму, донесите дрва и градите храм! То ће ми бити мило, и прославићу се”, говори Господ. „Очекивали сте много, а гле, добили мало. Што довезете кући, ја одувам! А зашто?”, говори Господ Саваот. „Зато што је порушен храм мој, а сви се журите за своју кућу. Зато вам је небо ускратило росу, а земља ускратила род. Навео сам сушу на земљу, на брда, на жито, лозу, уље, и на све што земља рађа, на људе, на стоку, и све што су руке створиле.” Тада Зоровавељ, син Салатилов, и Исус, син Јоседеков, велики свештеник, и сав остатак народа послушаше глас Господа, Бога свога, и речи пророка Агеја, којег је послао Господ, Бог њихов, и народ се побоја Господа. Потом Агеј, посланик Господњи, по налогу Господњем рече народу: „Ја сам с вама”, говори Господ. Тада Господ подиже дух Зоровавељу, сину Салатиловом, намеснику јудејском, и дух Исусу, сину Јоседековом, великом свештенику, и дух остатку народа. Они дођоше и прихватише посао у храму Господа Саваота, Бога свога. Било је то двадесет четвртог дана шестога месеца, друге године цара Дарија. Седмога месеца двадесет првога дана дође реч Господња преко пророка Агеја говорећи: „Кажи Зоровавељу, сину Салатиловом, намеснику јудејском, и Исусу, сину Јоседековом, великом свештенику, и остатку народа, и реци: ‘Ко је међу вама који је видео овај храм у првобитној слави његовој? А какав сада видите? Зар није према оном као ништа у очима вашим?’” „Сад буди храбар, Зоровавеље”, говори Господ. „Буди храбар, Исусе, сине Јоседеков, велики свештениче! Буди храбар, сав народе земаљски!”, говори Господ. „Радите, јер сам ја с вама!”, говори Господ Саваот. „По обећању које сам склопио с вама кад сте из Египта излазили, стајаће међу вама дух мој, не бојте се!” Јер овако говори Господ Саваот: „Још мало па ћу затрести небо и земљу, море и пустињу. Све варваре ћу затрести, доћи ће најбољи из свих варвара и испунићу славом храм овај”, говори Господ Саваот. „Моје је сребро, моје је злато”, говори Господ Саваот. „Велика ће слава бити храма овога, већа овога него првога”, говори Господ Саваот. Двадесет четвртог дана деветог месеца, друге године Даријеве, дође реч Господња преко пророка Агеја говорећи: Овако говори Господ Саваот: „Упитај свештенике за закон и реци: ‘Ево, кад би човек носио у скуту одеће посвећено месо и ако би се скутом својим дотакло хлеба, варива, вина, уља или било какве хране, да ли то постаје свето?’” Свештеници одговорише и рекоше: „Не.” Потом Агеј рече: „Кад би се неко оскрнавио додирнувши умрлога, да ли би био нечист?” Свештеници одговорише: „Био би нечист.” Онда Агеј одговори и рече: „Такав је и народ овај, такви су и људи ови преда мном”, говори Господ. „Тако је свако дело руку њихових, и што год приносе тамо, нечисто је!” „А сада, размислите у срцима својим, од овог дана па уназад, пре него што је био постављен камен на камен у светињи Господњој. Тада, кад је неко долазио гомили од двадесет мерица, било је десет! Кад сте долазили каци да захватите педесет мерица, било је двадесет! Ударао сам сушом, штеточинама и ледом свако дело руку ваших, али ми нико не приђе”, говори Господ. „Припазите у срцима својим од дана данашњег, двадесет четвртога месеца деветога, од дана кад се почео градити храм Господњи, припазите у срцима својим! Има ли семена у житници? Ни лоза, ни смоква, ни шипак, ни маслина још нису рађали! Благословићу их од овога дана!” Потом дође реч Господња други пут Агеју, двадесет четвртог дана у месецу, говорећи: „Кажи Зоровавељу, намеснику јудејском, и реци: ‘Ја ћу потрести небо и земљу! Оборићу престоле царстава, уништићу моћ царстава варварских, преврнућу кола и оне у њима, попадаће коњи и јахачи њихови, човек од мача брата свога.’ У тај дан”, говори Господ Саваот, „узећу тебе, Зоровавељу, сине Салатилов, слуго мој”, говори Господ, „и поставићу те као печат, јер сам тебе изабрао”, говори Господ Саваот. Осмога месеца друге године Даријеве дође реч Господња Захарији, сину Варахије, сина Идова, говорећи: „Господ се веома разгневио на очеве ваше. Зато им реци: Овако говори Господ Саваот: ‘Вратите се мени, и ја ћу се вратити вама’, говори Господ Саваот. ‘Не будите као очеви ваши, којима су викали ранији пророци и говорили: Овако говори Господ Саваот: Вратите се са злих путева својих, и од дела злих. Међутим, они нису слушали, ни обраћали пажњу на мене’”, говори Господ. „Где су очеви ваши? Хоће ли пророци живети довека? Међутим, речи моје и заповести моје које сам наложио слугама својим, пророцима, зар нису стигле очеве ваше?” Тада се они обратише и рекоше: „Господ Саваот нам је учинио како је замислио према путевима нашим и делима нашим. Тако нам је учинио.” Двадесет четвртог дана једанаестог месеца, а то је месец Сават, друге године Даријеве, дође реч Господња пророку Захарији, сину Варахије, сина Идова, говорећи: „Видех ноћу, гле, човек је јахао на риђем коњу међу миртама у долини, а за њим су били коњи риђи, смеђи и бели.” Ја упитах: „Ко су ови, господару мој?” Анђео, који је говорио са мном, одговори: „Ја ћу ти показати ко су они.” Тада човек који је стајао међу миртама проговори и рече: „Ово су они које је Господ послао да обилазе земљу.” Они рекоше анђелу Господњем, који је стајао међу миртама, говорећи: „Ми смо обишли сву земљу, и гле, сва земља почива и мирује.” Тада анђео Господњи проговори и рече: „Господе Саваоте, када ћеш се већ смиловати Јерусалиму и градовима јудејским, на које се гневиш већ седамдесет година?” Господ одговори анђелу који је са мном говорио благим и добрим речима. Тада ми рече анђео који је говорио са мном говорећи: „Вичи и објави: Овако говори Господ Саваот: ‘Ревнујем за Јерусалим, и за Сион ревнујем веома! Гневим се срџбом великом на варваре охоле. Ја се мало разгневих, а они увећаше зло.’ Зато овако говори Господ: ‘Враћам се Јерусалиму с милошћу. Опет ћу сазидати у њему храм свој’, говори Господ Саваот. ‘Опет ће се растегнути мерачко уже над Јерусалимом. Поново вичи и објави: Овако говори Господ Саваот: Опет ће обиловати добром градови моји, опет ће Господ утешити Сион, опет ће изабрати Јерусалим.’” Потом подигох очи своје и, гле, видех четири рога. Тада упитах анђела, који је говорио са мном: „Шта је ово?” Он ми одговори: „То су рогови који су разнели Јуду, Израиљ и Јерусалим.” Потом ми Господ показа четири ковача. Ја упитах: „Шта су ови дошли да раде?” Он ми одговори: „Оно су рогови који су разнели Јуду да нико више не подиже главу, а ови су дошли да их застраше и да сломе рогове варварима који су подизали рог на земљу Јудину како би је разнели.” Потом опет подигох очи и, гле, човек, а у руци му уже мерачко. Ја га упитах: „Куда идеш?” Он ми одговори: „Хоћу да измерим Јерусалим, да видим колика му је ширина и колика му је дужина.” И гле, анђео који је са мном говорио изађе, а један анђео му пође у сусрет. Он му рече: „Трчи, говори оном младићу и реци: ‘Јерусалим ће се населити као отворен град због мноштва људи и стоке у њему. Ја ћу му’, говори Господ, ‘бити зид огњен уоколо, и у њему ће бити слава моја.’” „Хеј! Хеј! Бежите из земље северне!”, говори Господ. „Расуо сам вас у сва четири ветра небеска”, говори Господ. „Хеј, Сионе, који живиш код кћери вавилонске, умакни!” Овако говори Господ Саваот, чија ме је слава послала варварима који су вас опљачкали: „Ко вас дира, дира зеницу ока мога! Ево, дижем руку своју на њих, да буду плен робовима својим!” Тада ћете схватити да ме је послао Господ Саваот. „Кличи и радуј се, кћери сионска, јер, ево, долазим, усред тебе”, говори Господ. Многи ће варвари уз Господа прионути у онај дан. „Биће народ мој, и ја ћу пребивати усред тебе.” Схватићеш да ме је теби послао Господ Саваот. Јуда ће бити наследство Господње, део његов у земљи светој, и опет ће он Јерусалим изабрати. Нека ћути свако тело пред Господом, јер он устаје из светог пребивалишта свог! Потом ми показа великог свештеника Исуса, који је стајао пред анђелом Господњим, и сатану, који му је стајао с десне стране, да га оптужује. Тада рече Господ сатани: „Господ те прекорева, сатано! Господ те прекорева, који је изабрао Јерусалим! Зар није он клада из огња извучена?” Исус је био одевен у прљаву одећу и стајао је пред анђелом. Он проговори и рече онима који су пред њим стајали: „Скините с њега ту прљаву одећу.” Потом му рече: „Скидам с тебе кривицу твоју и одевам те у одећу свечану!” Потом додаде: „Нека му ставе на главу капу чисту!” Они му ставише чисту капу на главу и обукоше га у свечану одећу, док је анђео Господњи стајао. Анђео Господњи потврди Исусу говорећи: „Овако говори Господ Саваот: ‘Ако будеш ишао путевима мојим и ако чуваш заповести моје, ти ћеш судити у храму моме, чуваћеш предворја моја и дозволићу ти приступ онима који тамо стоје. Чуј, Исусе, велики свештениче! Ти и ближњи који седе око тебе, ви сте људи знамења. Ево, учинићу да дође Слуга мој, Изданак. Ево, стављам камен пред Исуса. На том једном камену је седам очију. Ја ћу у њему урезати’, говори Господ Саваот, ‘и уклонићу кривицу те земље у један дан. У тај дан’, говори Господ Саваот, ‘позиваћете сваки ближњега свога под лозу винову и под смокву.’” Тада ме анђео који је говорио са мном пробуди, као човека који се из сна буди. Он ми рече: „Шта видиш?” Ја одговорих: „Видим свећњак сав од злата и изнад њега чашу за уље. На њему су седам жижака и седам цевчица за седам жижака који су на њему. Две маслине су уз њега, једна с десне стране, а друга с леве.” Ја проговорих и рекох анђелу који је говорио са мном: „Шта то значи, господару мој?” Анђео који је са мном говорио одговори и рече ми: „Зар не знаш шта је то?” Ја одговорих: „Не, господару мој.” Тада он проговори и рече ми: „То је реч Господња Зоровавељу: ‘Не силом, ни снагом, већ духом мојим’, говори Господ Саваот. ‘Шта си ти, горо велика, пред Зоровавељем? – Равница! Он ће изнети камен основни са узвицима: Милост, милост њему!’” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Руке Зоровавељеве основаше храм овај, руке ће његове и да га доврше. Тада ћеш схватити да ме је Господ Саваот вама послао. Ко је презрео дан почетака скромних, радоваће се кад види камен основни у руци Зоровавељевој. Оних седам очију Господњих сву земљу прелазе.” Тада проговорих и упитах га: „Шта значе оне две маслине с десне и с леве стране свећњака?” Потом опет проговорих и рекох: „Шта значе оне две гранчице маслине које су уз златне цевчице које доливају златно уље?” Он ми одговори говорећи: „Зар не знаш шта је то?” Ја одговорих: „Не, господару мој.” Он рече: „То су два помазаника који стоје пред Господом целе земље.” Потом опет подигох очи своје и, гле, видех свитак како лети. Он ме упита: „Шта видиш?” Ја одговорих: „Видим свитак како лети. Дужина му је двадесет лаката, а ширина десет.” Он ми рече: „То је проклетство које ће захватити сву земљу. Сваки ће се крадљивац по њему истребити и сваки ће се кривоклетник по њему истребити.” „Ја ћу га пустити”, говори Господ Саваот, „да уђе у кућу крадљивцу и у кућу оног који се мојим именом заклиње. Стајаће усред куће да поруши дрвље и камење њено.” Потом анђео који је говорио са мном приђе и рече ми: „Подигни очи своје и види шта је то што се помаља.” Ја упитах: „Шта је то?” Он одговори: „То се мерица појављује.” Потом настави: „Толика је грешност по целој земљи.” И гле, подиже се поклопац оловни, а једна жена је седела усред мерице. Тада он рече: „То је злоћа.” Потом је гурну усред мерице и стави поклопац на њен отвор. Потом ја подигох очи своје и видех, гле, две су жене излазиле с ветром под крилима. Крила су им била као у роде и дигоше мерицу између земље и неба. Тада ја упитах анђела који је говорио са мном: „Куда односе мерицу?” И он ми одговори: „Да јој саграде кућу у земљи Сенару и да јој наместе и припреме постоље на коме ће је поставити.” Потом опет подигох очи своје и, гле, видех четвора кола како излазе између две горе, а горе су биле од бронзе. У првим су колима били коњи риђи, у другим колима црни, у трећим колима коњи су били бели, а у четвртим колима шарени, снажни. Ја упитах и рекох анђелу који је говорио са мном: „Шта је то, господару мој?” Анђео одговори и рече ми: „То су четири ветра небеска који излазе испред Господара све земље. Црни коњи иду у земљу северну, бели иду за њима, а шарени иду у земљу јужну.” Снажни, они иду нестрпљиво да обиђу земљу. Он им рече: „Идите и обиђите земљу!” Они пођоше да обилазе земљу. Тада ме он зовну и рече ми: „Види, они који одоше у земљу северну, умириће дух мој у земљи северној.” Потом ми дође реч Господња говорећи: „Узми приносе од изгнаника, од Хелдаја, од Товије и од Једаје, и тог дана иди у кућу Јосије, сина Софонијиног. Узми сребра и злата и начини венце, па их стави на главу Исусу, сину Јоседековом, великом свештенику. Кажи му и реци: Овако каже Господ Саваот говорећи: ‘Ево човека којем је име Изданак. Он ће израсти с места овог и саградиће храм Господњи. Он ће саградити храм Господњи и биће славан. Седеће и владаће, а биће и свештеник на престолу свом. Мир ће владати међу њима. Венци нека буду у светилишту Господњем за спомен Елему, Товији, Једају и Хену, сину Софонијином. И они који живе далеко доћи ће и градиће храм Господњи. Схватићете да ме је Господ Саваот вама послао. То ће бити ако послушате глас Господа, Бога свога.’” Четврте године цара Дарија, четвртога дана деветога месеца, Хаслева, дође реч Господња Захарији, кад послаше у дом Божји Сарасара, Регемелеха и људе своје да моле лице Господње и да питају свештенике у храму Господа Саваота и пророке и да кажу: „Да ли да плачемо и да постимо петога месеца, као што смо то годинама чинили?” Тада ми дође реч Господња говорећи: „Кажи свем народу земаљском и свештеницима, па реци: ‘Кад сте постили и плакали петога и седмога месеца седамдесет година, зар сте мени постили? А кад једете и кад пијете, зар не једете и не пијете себи?’ Зар нису то речи које је Господ објавио преко пророка ранијих, кад је Јерусалим био насељен и миран, као и градови око њега, и насељени били јужни крај и равница?” Потом дође реч Господња Захарији, говорећи: „Овако говори Господ Саваот: ‘Судите праведно и будите милостиви и благи један другоме. Немојте да тлачите удовицу, сиротицу, странца, ни сиромаха, и немојте да смишљате зло брату своме у срцима својим.’ Међутим, они нису хтели да слушају, окренуше ми леђа и запушише уши своје да ме не би чули. Као камен отврднуше срца њихова да не би чули закон и речи које им је слао Господ Саваот духом својим преко ранијих пророка. Тад се Господ Саваот силно разгневи. Зато као што је он звао, а они нису слушали, тако кад су они звали, ја их нисам слушао”, говори Господ Саваот. „Расејао сам их међу све варваре које нису познавали, а земља иза њих опусте тако да нико у њу није долазио, нити се у њу враћао. Тако су земљу благородну у пустош претворили!” Потом ми дође реч Господа Саваота говорећи: „Овако говори Господ Саваот: ‘Ревнујем за Сион ревношћу великом и пламтим за њега гневом великим.’ Овако говори Господ: ‘Враћам се на Сион и становаћу усред Јерусалима. Јерусалим ће се звати Град истине, а гора Господа Саваота – Света гора.’” Овако говори Господ Саваот: „Опет ће седети старци и старице по улицама јерусалимским, свако са штапом својим због старости дубоке. И улице градске биће пуне дечака и девојчица који ће се по улицама играти.” Овако говори Господ Саваот: „Ако то, у оне дане, буде чудно остатку народа, зар ће то бити чудно у очима мојим?”, говори Господ Саваот. Овако говори Господ Саваот: „Ево, избавићу народ свој из земље изласка и из земље заласка сунца. Довешћу га и становаће усред Јерусалима. Он ће бити народ мој, а ја ћу му Бог бити, у истини и у правди.” Овако говори Господ Саваот: „Нека се укрепе руке онима који у те дане слушају речи из уста пророчких, од дана кад је темељ положен у храму Господа Саваота, да се светиња зида. Пре тих дана није плате било ни за људе, ни за животиње. Није био сигуран од непријатеља ни онај који је излазио, ни онај који је долазио. Завадио сам сваког човека с ближњим његовим. Сада нећу бити такав као раније остатку народа овог”, говори Господ Саваот. „Усев ће сигуран бити, даваће род лоза винова, земља ће род рађати, а небо ће давати росу своју. Све ћу то давати остатку народа овог. И као што сте клетва били међу варварима, доме Јудин и доме Израиљев, тако ћу вас избавити, и бићете благослов! Не бојте се, укрепите руке своје!” Јер овако говори Господ Саваот: „Као што сам мислио да вам зло учиним кад су ме разгневили оци ваши”, говори Господ Саваот, „и нисам се покајао, тако сам се предомислио да, у ове дане, усрећим Јерусалим и дом Јудин. Немојте се бојати! Ово су заповести које треба да чините: Говорите истину један другоме, судите праведно и пресуђујте мирољубиво на вратима својим. Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим”, говори Господ. Потом ми дође реч Господња говорећи: „Овако говори Господ Саваот: ‘Пост четвртога месеца, пост петога, пост седмога и пост десетога претвориће се дому Јудином у радост, весеље и у срећне празнике. Само волите истину и мир!’” Овако говори Господ Саваот: „Још ће долазити народи и становници градова многих. Ићи ће становници из једног у други и говориће: ‘Хајде да идемо пред лице Господње и да Господа Саваота тражимо! И ја ћу да идем!’ Многи народи и бројни варвари доћи ће да траже Господа Саваота у Јерусалиму и да се моле пред лицем Господњим.” Овако говори Господ Саваот: „У дане ће оне десет људи из свих језика варварских хватати једног Јудејца за скут и говориће: ‘Идемо с вама, јер чусмо да је с вама Бог!’” Одлука. Речи Господње Адраху и Дамаску, где му је почивалиште. Око Господње је над људима и над свим племенима Израиљевим, и на Емату на граници, на Тиру и Сидону, који су мудри веома. Тир подиже себи тврде бедеме, згрну сребра као праха и злата као блата по улицама. Гле, Господ ће га освојити, сурваће у море силу његову и огањ ће га прождрати. Аскалон гледа и боји се, Газа се узнемирила и Акарон, јер га је преварила нада његова. Цар нестаје из Газе, а у Аскалону становника нема. У Азоту ће мешанци живети, сломиће понос филистејски. Обрисаћу му крв његову из уста његових и гадост његову између зуба његових. Од њих ће припасти остатак Богу нашем, биће као племе у Јуди, а Акарон ће бити као Јевусејац. Окружићу стражом дом свој насупрот војсци и онима који долазе и одлазе. Угњетач неће доћи, јер ја сада пазим очима својим. Радуј се много, кћери сионска, подвикуј, кћери јерусалимска! Ево, долази ти цар твој, праведан и он спасава, понизан и на магарцу јаше, на магарету, младунцу магаричином! „Уништићу кола из Јефрема, коње из Јерусалима и лук убојни! Он ће мир наговестити варварима, власт ће му бити од мора до мора и од реке до крајева земаљских. Због савеза крвног с тобом вратићу сужње твоје из јама безводних. Вратите се у тврђаву, сужњи који се надате! Још данас, тврдим, вратићу ти двоструко! Затегао сам као лук Јуду, стрелама Јефрема снабдео. Подигао сам, Сионе, синове твоје против синова твојих, Јаване! Учинио сам те мачем јуначким!” Појавиће се Господ над њима, летеће као муња стрела његова. Затрубиће у рог Господ Господ, летеће на вихорима јужним, заклањаће их Господ Саваот. Они ће јести и газити камење из праћке. Пиће крв као вино, биће пуни као пехари, као углови жртвеника. Избавиће их у тај дан Господ, Бог њихов. Напасаће као стадо народ свој, заблистаће као драгуљи у земљи његовој. Како је добро и лепо! Од жита ће младићи расти, а девојке од вина слатког! Молите од Господа кишу у време ретких киша. Господ ствара обиље и кишу даје. Даје хлеб човеку и траву пољу. Јер кипови безвредно говоре, а врачари лаж виде. Објављују залудне снове, лажну утеху дају. Зато лутају као стадо оваца, изгубљени, јер пастира немају. „На пастире је плануо гнев мој, кажњавам јарце предводнике!” Походиће Господ Саваот стадо своје, дом Јудин. Учинићу да буду гиздави као коњ у боју. Од њега је угао, од њега је колац, од њега је лук убојни, од њега су све вође. Биће као јунаци који газе као блато по улицама. Бориће се, јер је Господ с њима, осрамотиће оне који коње јашу. „Охрабрићу дом Јудин, избавићу дом Јосифов. Вратићу их јер се сажалих на њих. Биће као да их нисам одбацио, јер сам ја Господ, Бог њихов, и њих ћу услишити. И јефремовци ће као јунак бити. Веселиће им се срце као од вина. Видеће синове своје и радоваће се, клицаће им у Господу срца њихова. Зазвиждаћу им и скупићу их, јер сам их ја избавио. Умножићу их као што су и били. Расејао сам их међу народе, али ће се у даљини мене сетити. Биће са синовима својим, па ће се вратити. Вратићу их из земље египатске, сабраћу их из Асирије. Довешћу их у земљу галадску и на Ливан, и неће за њих доста места бити. Прећи ће у страху преко мора и разбиће таласе морске. Усахнуће све дубине Нила, сломиће се понос асирски и одузеће се палица Египту. У Господу ће бити снага њихова, прославиће се именом Господњим”, говори Господ. Отвори врата, Ливане, нека огањ спали кедрове твоје! Ридај, чемпресе, јер кедар паде! Пропало је дрвеће дивно! Ридајте, храстови васански, посечена је шума најгушћа! Чује се јаук пастира, опустошена је паша њихова! Чује се рика лавића, празан је густиш јордански! Овако говори Господ, Бог мој: „Напасај овце за клање. Њих кољу купци некажњено, а продавци говоре: ‘Хвала Богу, ја се обогатих!’ Пастири их њихови не жале. Зато ни ја нећу жалити становнике земље”, говори Господ. „Ево предаћу сваког човека у руке ближњем његовом и у руке цара његовог. Они ће пустошити земљу, а ја их нећу избављати из руку њихових.” Ја почех да напасам овце за клање трговцима оваца. Потом узех два штапа. Један назвах „благост”, а други назвах „слога”. Тако сам напасао стадо. За месец дана отпустио сам три пастира јер се против њих бунила душа моја, а и ја сам њима био мрзак. Тада рекох: „Нећу вас више напасати. Која ће да угине, нека угине! Која ће да се изгуби, нека се изгуби! Која остане, нека другој месо изједе!” Потом узех свој штап „благост” и сломих га да раскинем савез свој са свима народима. У дан кад га раскинух, трговци овцама који су то гледали схватише да је то била реч Господња. Ја им тада рекох: „Ако вам је то добро, дајте ми плату моју, ако није, немојте.” Они ми одбројаше плату – тридесет сребрника. Тада ми рече Господ: „Баци лончару ту ‘високу цену’ којом су ме проценили!” Ја узех тридесет сребрника и бацих их у храм Господњи лончару. Потом сломих други штап свој, „слогу”, да раскинем братство између Јуде и Израиља. Тад ми Господ рече: „Узми још опрему пастира безумног! Ево, подићи ћу у земљи пастира безумног, који се неће старати за изгубљене, неће бринути о залуталим, неће повређене лечити, нити носити посустале, него ће јести месо од угојених и папке им кидати. Тешко пастиру лошем, који овце оставља! Нека му дође мач на мишицу и на око десно! Нека му мишица усахне и десно око потамни!” Предсказање. Реч Господња за Израиљ. Говори Господ, који је разапео небеса, утемељио земљу и удахнуо човеку дух у њега. „Ево, учинићу да Јерусалим буде чаша за опијање свим народима уоколо који ће опседати Јерусалим ратујући против Јуде. У тај ћу дан учинити да Јерусалим буде тежак камен свим народима. Сви који буду хтели да га подигну, згњечиће се, а против њега се скупљају сви варвари земаљски. У тај ћу дан”, говори Господ, „учинити да се сви коњи поплаше, а јахачи збуне. Отворићу очи своје на Јерусалим, а ударићу слепилом све коње народа. Тада ће главари Јудини говорити у срцу свом: ‘Снага Јерусалимљана је у Господу Саваоту, Богу нашем!’ У онај ћу дан учинити да главари Јудини буду као жеравица под дрвима и као бакља запаљена у сноповима, па ће прождирати и здесна и слева све народе околне, а Јерусалим ће и даље остати на свом месту, у Јерусалиму.” Господ ће најпре сачувати шаторе Јудине да се не би понос дома Давидовог и понос становника Јерусалима издигао изнад Јуде. У тај ће дан Господ заштитити становнике Јерусалима. Најслабији међу њима биће у тај дан као Давид, а дом ће Давидов бити као Бог, као анђео Господњи пред њима. „У онај ћу дан почети да истребљујем све варваре који дођу на Јерусалим. Излићу дух милости и молитве на дом Давидов и на становнике Јерусалима. Гледаће у мене, којега су проболи, и туговаће за њим као за јединцем, и жалиће за њим као за првенцем. У тај ће дан бити велика жалост у Јерусалиму, као жалост у Ададримону, у долини мегидонској. Туговаће земља, свака породица засебно: породица дома Давидовог засебно, жене њихове засебно, пророци дома Натановог засебно, и жене њихове засебно, породица дома Левијева засебно, жене њихове засебно, породица Семејева засебно, и жене њихове засебно, и све друге породице засебно, род по род, и жене њихове засебно.” У онај ће се дан отворити извор дому Давидовом и становницима јерусалимским против греха и нечистоће. „У тај ћу дан”, говори Господ Саваот, „истребити из земље имена кипова, да се више не спомињу. Уклонићу из земље и ‘пророке’ и дух нечистоће. Ако неко још буде пророковао, отац његов и мајка његова рећи ће њему: ‘Нећеш више живети јер си лаж говорио у име Господње!’ Отац његов и мајка његова, који су га родили, пробошће га док пророкује. У тај ће се дан стидети ‘пророци’ својих виђења и неће се више огртати плаштом од кострети да би лагали. Они ће говорити: ‘Ја нисам пророк, земљорадник сам. Човек ме је унајмио у младости мојој.’ Ако га ко упита: ‘Какве су ти то ране по рукама?’, он ће одговорити: ‘Рањен сам код пријатеља својих.’ Устани, мачу, на пастира мојега, и на човека, сарадника мојег”, говори Господ Саваот. „Удари пастира и разбежаће се овце, али ћу слабима пружити руку своју. У свој земљи”, говори Господ, „две трећине ће се истребити, а трећина ће остати у њој. Ту ћу трећину кроз огањ провести, прочистићу их као што се сребро чисти, прочистићу их као што се злато чисти. Они ће призивати име моје, и ја ћу им се одазвати. Рећу ћу: ‘То је народ мој!’, а он ће рећи: ‘Господ је Бог мој!’” Ево, долази дан Господњи када ће се разделити плен твој усред тебе. Сабраћу све варваре у бој за Јерусалим. Град ће освојити, куће опљачкати и жене силовати. Пола ће града отићи у ропство, а остатак се неће истребити из града. Тада ће Господ изаћи и ратоваће против тих варвара, као што се борио у дан рата. У тај ће дан стајати ноге његове на Маслинској гори, која је источно од Јерусалима. Маслинска ће се гора распасти по средини, на исток и на запад. Процеп ће бити врло велик. Половина ће се померити на север, а половина на југ. Тада ћете ви бежати у процеп гора мојих, јер ће процеп између гора допирати до Асала. Бежаћете као што сте бежали од земљотреса у време Озије, цара Јудиног. Тада ће доћи Господ, Бог наш, и сви свеци његови. У тај дан неће бити светла, него зима и лед. Биће један дан који зна Господ, кад неће бити ни дана ни ноћи, јер ће и увече бити светлост. У тај ће дан потећи вода жива из Јерусалима, пола ка мору источном и пола ка мору западном. Тако ће бити и лети и зими. Господ ће царевати над свом земљом. У тај дан биће један Господ и једно име његово. Сва ће се земља претворити у равницу, од Гаваје до Римона, јужно од Јерусалима. Он ће се подићи на свом месту и биће насељен од Венијаминових врата до некадашњих врата, врата на углу, и од Ананеилове куле до муљаонице цареве. Они ће становати у њему и неће више бити проклетства. Јерусалим ће бити спокојан. Ово ће бити рана којом ће Господ ударити све народе који буду напали Јерусалим: осушиће им се тело док још буду стајали на ногама, очи ће им сахнути у дупљама њиховим, а језик ће им се залепити у устима. У то ће време бити међу њима велика пометња. Хватаће један другога за руку и рука једног подизаће се на руку другога. И Јуда ће се борити за Јерусалим. Ту ће се сабрати благо свих околних варвара: злато, сребро и много одеће. Таква рана снаћи ће и коње, мазге, камиле и магарце, и на сву стоку која се на скупу нађе. Тада ће сви преостали варвари који су пошли на Јерусалим долазити сваке године да се поклоне Цару, Господу Саваоту, и да празнују празник колиба. Ако неко племе земаљско не би дошло у Јерусалим да се поклони Цару, Господу Саваоту, неће кише имати. И ако се племе египатско не би подигло и дошло, снаћи ће га исто зло којим ће Господ ударити варваре који не дођу да славе Празник колиба. Таква ће бити казна Египту и казна свим варварима који не дођу да славе Празник колиба. У тај ће дан стајати на прапорцима коњским: „Господу посвећен”, а у храму Господњем стајаће посуде као пред жртвеником. Свака ће посуда у Јерусалиму и у Јудеји бити посвећена Господу Саваоту. Сви који буду хтели да жртвују, долазиће, узимаће их и куваће у њима. У тај дан неће више бити трговаца у храму Господа Саваота. Објава речи Господње Израиљу преко Малахије. „Волео сам вас”, говори Господ, „а ви питате: ‘Како нас волиш?’ Зар није Исав био брат Јакову?”, говори Господ, „а заволео сам Јакова, а омрзнуо сам Исава. Опустео сам горе његове, и дадох наследство његово шакалима пустињским. Ако Едом каже: ‘Опустошена нам је земља, али ћемо рушевине обновити’, овако говори Господ Саваот: ‘Нека они граде, ја ћу разрушити! Они ће се звати земља безаконика, и народ на који се Господ довека гневи. Видеће очи ваше, па ћете рећи: Велик је Господ и преко граница Израиљевих. Син поштује оца, а слуга господара свога. Ако сам ја отац, где је мени поштовање? Ако сам ја господар, где је страх од мене?’” То говори вама, свештеници, Господ Саваот. „Презирете име моје и говорите: ‘Чиме презиремо име твоје?’ Доносите хлеб оскврњен на жртвеник мој и питате: ‘Чиме те оскврнисмо?’ Тиме што кажете: ‘Није важан сто Господњи!’ Кад на жртву приносите стоку слепу, зар то није зло? Кад приносите хромо и болесно, зар то није зло? Ако такво донесеш старешини своме, да ли ће бити задовољан да те лепо прими?”, говори Господ Саваот. Сад се молите пред лицем Божјим да нам се смилује. „Кад то приносите рукама својим хоће ли вас погледати?”, говори Господ Саваот. „Ко би од вас затворио врата или узалуд палио огањ на жртвенику мом? Нисте ми мили”, говори Господ Саваот, „и не примам дар из руке ваше. Јер од истока сунчевог до запада, велико ће бити име моје међу варварима. На сваком се месту тамјан приноси имену моме и чисти принос. Велико ће бити име моје међу варварима”, говори Господ Саваот. „Ви га скрнавите кад говорите: ‘Нечист је сто Господњи и безвредна је храна на њему!’ Ви говорите: ‘Колико је муке!’ Ви га презирете”, говори Господ Саваот. „Доводите отето, хромо и болесно и приносите на жртву. Зар то да милостиво примам из руку ваших?”, говори Господ. „Проклет нека је варалица који има овна у стаду своме, па приноси Господу оштећено. Ја сам цар велик”, говори Господ Саваот, „и страшно је име моје међу варварима.” „Сад вам је ово заповест, свештеници! Ако не послушате и не ставите у срце да прослављате име моје”, говори Господ Саваот, „свалићу на вас клетву и проклећу благослове ваше. Проклео сам их, јер их у срце не стављате. Ево, покварићу вам сетву и бацићу вам нечист у лица ваша, нечист празника ваших. С тим ћете отићи. Схватићете да сам вама послао ову заповест да остане савез мој с Левијем”, говори Господ Саваот. „С њим је био савез мој, живот и мир. Усадио сам му страх, тако да се бојао имена мога. Закон истине је био у устима његовим, и безакоње се не нађе на уснама његовим. У миру је и правичности ишао са мном и многе је од греха одвратио. Јер усне свештеникове треба да знање чувају и да се закон тражи из уста његових, јер он је гласник Господа Саваота. Међутим, ви зађосте с пута, учинисте да се многи о закон спотакну и раскинусте савез Левијев”, говори Господ Саваот. „Зато и ја учиних да будете презрени и понижени код свих народа јер се нисте држали путева мојих и примењивали сте закон према особама.” Зар нам није један Отац? Зар нас није један Бог створио? Зашто смо онда неверни једни према другима и скрнавимо савез отаца својих? Неверан је Јуда, гадости се чине у Израиљу и у Јерусалиму. Јуда је оскрнавио светилиште Господње, које је он волео, оженио се ћерком туђег божанства. Господ ће истребити из шатора Јаковљевог таквог човека с родом његовим иако жртве приноси Господу Саваоту. Још и ово чините: заливате сузама жртвеник Господњи сузама и уздасима, али зато он принос не прима из руке ваше, јер му није угодан. Ви питате: „Зашто?” Зато што је Господ био сведок између тебе и жене младости твоје, којој си неверан, иако ти је она другарица и жена савеза твога. Зар није он створио једно биће с телом и духом у њему? Зашто једно? Да тражи семе Божје, да чува благослове своје и да не буде неверан жени младости своје. „Отпуштање ми је мрско”, говори Господ, Бог Израиљев, „јер такав огртачем прекрива грех свој”, говори Господ Саваот. „Чувајте благослове своје и не будите неверни.” Досађујете Господу речима својим и питате: „У чему му досађујемо?” У томе што говорите: „Ко год зло чини, мио је у очима Господњим. Такви су му мили!” Или: „Где је суд Божји?” „Ево, шаљем весника свога да приправи пут преда мном. Доћи ће изненада у храм свој Господ, којег ви тражите, и анђео савеза, којег ви желите. Ево, долази!”, говори Господ Саваот. Међутим, ко ће поднети дан доласка његовог? Ко ће опстати кад се он појави? Јер он је као огањ вариоца и као сапун праљи. Он ће сести као онај што топи и прочишћује сребро. Очистиће синове Левијеве и прочистиће их као злато и сребро, тако да ће у праведности приносити жртву Господу. Тада ће Господу бити угодна жртва Јуде и Јерусалима, као у дане древне и године раније. „Доћи ћу да вам судим и журим да сведочим против врачара, прељубника, кривоклетника, оних који закидају плату најамнику, удовици, сиромаху, против оних који дошљаке тлаче и мене се не боје”, говори Господ Саваот. „Јер ја, Господ, нисам се променио, и зато ви, синови Јаковљеви, нисте изгинули. Од дана отаца својих одступали сте од заповести мојих и нисте их чували. Вратите се мени, и ја ћу се вратити вама”, говори Господ Саваот. „Ви питате: ‘У чему да се вратимо?’ Сме ли човек да вара Бога? Ви мене варате. Питате: ‘У чему те варамо?’ У десетку и у приносу. Ударило вас је проклетство јер ме варате ви и сви варвари. Донесите све десетке у складиште да буде хране у дому моме. Тада ме искушајте”, говори Господ Саваот, „да ли ћу вам отворити уставе небеске и да ли ћу вам обилно благослов излити? Запретићу прождрљивцу да вам не уништава плодове земље и лозу винову у пољу”, говори Господ Саваот. „Сви ће вас варвари сматрати срећним јер ћете бити земља вољена”, говори Господ Саваот. „Оштре су биле ваше речи против мене”, говори Господ, „а ви питате: ‘Шта смо говорили против тебе?’ Говорили сте: ‘Узалуд је Богу служити. Каква је корист што држимо заповести његове, а идемо жалосни пред Господом Саваотом? Зато охоле сматрамо срећним. Зликовцима добро иде. Кушају Бога, па се извуку.’” Кад су разговарали један с другим они који се Господа боје, погледа их Господ и саслуша. Написа се књига за спомен пред њим за оне који се боје Господа и поштују име његово. „Они ће бити моји”, говори Господ Саваот, „у дан који спремам. Бићу им милостив као што је отац милостив сину који му служи. Тада ћете опет видети разлику између праведника и злочинца, и између оног који служи Богу и онога који му не служи. Јер, гле, иде дан, ужарен као пећ. Сви охоли и зликовци биће стрњика. Спалиће их дан који се ближи”, говори Господ Саваот, „и неће им остати ни корен ни грана. А вама који се бојите имена мога грануће сунце правде, које носи здравље на зрацима својим. Излазићете и скакутаћете као телад из штале. Тада ћете зликовце изгазити јер ће они бити као прах под стопалима вашим у дан који спремам”, говори Господ Саваот. „Сећајте се закона Мојсијевог, слуге мојега, којем сам на Хориву дао заповести и прописе за сав Израиљ. Ево, послаћу вам пророка Илију пре него што дође дан Господњи, велик и страшан. Он ће усмерити срце отаца ка синовима и срце синова ка оцима њиховим да не бих дошао и проклетством земљу ударио.” Родослов Исуса Христа, сина Давидовог, Авраамовог сина. Авраам роди Исака, Исак роди Јакова, Јаков роди Јуду и браћу његову. Јуда с Тамаром роди Фареса и Зару, Фарес роди Есрома, Есром роди Арама. Арам роди Аминадава, Аминадав роди Наасона, Наасон роди Салмона, Салмон с Рахов роди Вооза, Вооз с Рутом роди Овида, Овид роди Јесеја, Јесеј роди цара Давида. Давид са Уријином женом роди Соломона, Соломон роди Ровоама, Ровоам роди Авију, Авија роди Асафа, Асаф роди Јосафата, Јосафат роди Јорама, Јорам роди Озију, Озија роди Јоатама, Јоатам роди Ахаза, Ахаз роди Језекију, Језекија роди Манасију, Манасија роди Амоса, Амос роди Јосију, Јосија роди Јехонију и браћу његову у време пресељења у Вавилон. После пресељења у Вавилон Јехонија роди Салатиила, Салатиил роди Зоровавеља, Зоровавељ роди Авијуда, Авијуд роди Елијакима, Елијаким роди Азора, Азор роди Садока, Садок роди Ахима, Ахим роди Елијуда, Елијуд роди Елеазара, Елеазар роди Матана, Матан роди Јакова, Јаков роди Јосифа, мужа Маријиног, која роди Исуса, званог Христос. Од Авраама до Давида свега, дакле, четрнаест колена, и од Давида до пресељења у Вавилон четрнаест колена, од пресељења у Вавилон до Христа четрнаест колена. А рођење Исуса Христа беше овако: кад је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, науми да је тајно отпусти. Кад је он то смислио, где анђео Господњи му се јави у сну и рече: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, жену своју, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових.” А све ово догодило се да се испуни оно што је Господ рекао преко пророка, који каже: „Гле, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил”, што праведно значи „С нама Бог”. А кад се Јосиф пробуди од сна, учини како му је наредио анђео Господњи и узе жену своју. И не познаваше је док не роди сина, и даде му име Исус. А кад се Исус родио у Витлејему јудејском за време цара Ирода, гле, дођоше мудраци са истока у Јерусалим и рекоше: „Где је цар јудејски који се родио? Јер смо видели његову звезду на истоку и дођосмо да му се поклонимо.” Чувши то, цар Ирод уплаши се и сав Јерусалим с њим. И сабраше све првосвештенике и књижевнике народне, испитиваше их где треба да се роди Христос. А они му рекоше: „У Витлејему јудејском, јер је пророк тако написао: ‘И ти, Витлејеме, земљо Јудина, никако ниси најмањи међу владалачким градовима Јудиним; јер ће из тебе изићи владар који ће спасти народ мој, Израиља.’” Тада Ирод дозва тајно мудраце и испита тачно од њих време кад се појавила звезда и, пославши их у Витлејем, рече: „Идите и испитајте тачно о детету; и кад га нађете, јавите ми да и ја дођем да му се поклоним.” А они, послушавши цара, одоше. И, гле, звезда коју видеше на истоку иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете. А кад видеше звезду, обрадоваше се веома. И ушавши у кућу, видеше дете с Маријом, мајком његовом, падоше ничице и поклонише му се, отворише своја блага и принесоше му дарове: злато, тамјан и смирну. И пошто су у сну били поучени да се не враћају Ироду, вратише се другим путем у своју земљу. А кад они одоше, гле, анђео Господњи јави се у сну Јосифу и рече: „Устани, узми дете и мајку његову, па бежите у Египат, и буди онде док ти не кажем, јер ће Ирод тражити дете да га убије.” А он уста, узе дете и мајку његову ноћу и оде у Египат. И беше онде до смрти Иродове; да се испуни реч коју је Господ рекао преко пророка: „Из Египта позвах сина свога.” Тад Ирод, видевши да су га мудраци обманули, разгневи се врло, посла и поби сву мушку децу у Витлејему и свој његовој околини од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Тад се испуни оно што је рекао пророк Јеремија: „Глас у Рами чу се, плач и јаук многи; Рихиља оплакује своју децу и неће да се утеши, јер их више нема.” А кад је умро Ирод, гле, анђео Господњи се јави у сну Јосифу у Египту и рече: „Устани, узми дете и мајку његову, па иди у земљу Израиљеву јер су умрли они који су тражили живот детињи.” А он уста, узе дете и мајку његову и уђе у земљу Израиљеву. Чувши пак да Архелај влада у Јудеји уместо свога оца Ирода, побоја се да оде онамо, него, поучен у сну, оде у крајеве галилејске и, дошавши, настани се у граду званом Назарет, да се испуни што су рекли пророци: Назарећанин ће се звати. У оне дане појави се Јован Крститељ и проповедаше у пустињи јудејској говорећи: „Покајте се, јер се приближило царство небеско.” Јер је то онај за кога је рекао пророк Исаија: „Глас онога што виче у пустињи: ‘Припремите пут Господњи, поравнајте стазе његове.’” А Јован имаше хаљину од камиље длаке и кожни појас око својих бедара, храна његова беху скакавци и дивљи мед. Тада излажаше к њему Јерусалим, сва Јудеја и сва околина јорданска, и он их крштаваше у реци Јордану, а они исповедаху своје грехе. Видевши многе фарисеје и садукеје како долазе да их крсти, рече им: „Змијски породе, ко вам је указао да избегнете предстојећи гнев? Донесите зато род достојан покајања, и не мислите да можете сами да говорите: ‘Имамо оца Авраама’, јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму. Већ секира лежи код корена дрвећа; стога се одсеца и баца у ватру свако дрво које не доноси добар род. Ја вас крштавам водом за покајање, а онај који за мном долази јачи је од мене, коме нисам достојан да понесем обућу. Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. У његовој руци је лопата, па ће очистити своје гумно и скупиће жито своје у житницу, а плеву ће спалити неугасивим огњем.” Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. Али му Јован брањаше говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш к мени?” А Исус му одговори и рече: „Пусти сада, јер тако треба да испунимо сву праведност.” Тада га пусти. А кад је Исус био крштен, изађе из воде. И, гле, отворише му се небеса и виде Духа Божјег где силази као голуб и иде на њега. И, гле, глас с небеса говораше: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи.” Тада Дух одведе Исуса у пустињу да га ђаво искушава. И постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи, најзад огладне. Тада му приђе кушач и рече: „Ако си Син Божји, реци да ово камење хлебови постану.” А он одговори и рече: „Написано је: ‘Неће човек живети о самом хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божјих.’” Тада га ђаво поведе у Свети град, постави га на врх храма и рече му: „Ако си Син Божји, баци се доле, јер је написано да ће анђелима својим наредити за тебе и на рукама ће те носити да где не запнеш за камен ногом својом.” Рече му Исус: „И то је написано: ‘Не искушавај Господа, Бога свога.’” Опет га поведе ђаво на врло високу гору и показа му сва светска царства и њихову славу, и рече му: „Даћу ти све ово ако паднеш и поклониш ми се.” Тада му рече Исус: „Одлази, сатано, јер је написано: ‘Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи.’” Тада га остави ђаво, и гле, анђели приђоше и служаху му. А кад чу да је Јован предан, повуче се у Галилеју. И напустивши Назарет, дође и настани се у Кафарнауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим, да се испуни што је рекао пророк Исаија: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, према мору, преко Јордана, Галилеја многобожачка, народ који седи у тами виде велику светлост, и онима што седе у земљи и сенци смрти, њима светлост засија.” Од тада поче Исус проповедати и говорити: „Покајте се, јер се приближило царство небеско.” А кад је ишао крај Галилејског мора, виде два брата: Симона, званог Петар, и Андреју, брата његовог, како бацају мрежу у море јер беху рибари. И рече им: „Хајдете за мном и учинићу вас рибарима људским.” А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И кад одатле оде даље, виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована, брата његовог, како у чамцу са Зеведејем, оцем својим, крпе своје мреже, и позва их. А они одмах оставише чамац и оца свога и пођоше за њим. И обилазише Исус сву Галилеју учећи у синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу. И рашири се глас о њему по свој Сирији. И донесоше му све болеснике који су патили од различитих болести и мука, бесомучне и месечаре, и узете, и излечи их. И пође за њим много народа из Галилеје и Декапоља, Јерусалима и Јудеје, и са оне стране Јордана. А кад виде народ, попе се на гору; и пошто седе, приступише му ученици његови. И отвори уста своја и учаше их говорећи: Блажени су сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Блажени су жалосни, јер ће се утешити. Блажени су кротки, јер ће наследити земљу. Блажени су гладни и жедни праведности, јер ће се наситити. Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани. Блажени су чисти срцем, јер ће Бога гледати. Блажени су миротворци, јер ће се синови Божји назвати. Блажени су прогнани ради праведности, јер је њихово царство небеско. Блажени сте кад вас нагрде и успрогоне и набеде сваким злом лажући мене ради. Радујте се и кличите, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас. Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Не вреди више ни за шта, него само да се избаци и да је људи изгазе. Ви сте светлост свету. Не може се сакрити град који лежи на гори; нити се пали светиљка и ставља под мерицу, него на свећњак, и светли свима у кући. Тако нека засветли ваша светлост пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Не мислите да сам дошао да разрешим Закон и Пророке; нисам дошао да разрешим, него да испуним. Јер заиста вам кажем: док не прође небо и земља, неће ниједна јота или цртица из Закона нестати док се све не збуде. Ко, дакле, разреши једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, најмањи ће се назвати у царству небеском; а ко изврши и научи, тај ће се велик назвати у царству небеском. Јер вам кажем: ако ваша праведност не буде много већа од праведности књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско. Чули сте да је речено старима: „Не убиј”, а ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога бити крив суду. Ако ко каже брату своме „рака”, биће крив Синедриону. Ако ко каже „будало”, заслужиће пакао огњени. Ако, дакле, приносиш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником и иди прво измири се с братом својим, па тада дођи и принеси дар свој. Покажи добру вољу противнику своме брзо, док си још с њим на путу, да те противник не преда судији, а судија судском службенику, и да те не баце у тамницу. Заиста ти кажем: нећеш изаћи оданде док не платиш последње паре. Чули сте да је речено: „Не чини прељубе.” А ја вам кажем да је сваки који гледа жену с тим да је пожели већ учинио прељубу с њом у срцу своме. Ако те твоје десно око саблажњава, ископај га и баци од себе, јер ти је боље да пропадне један од твојих удова и не буде цело твоје тело бачено у пакао. И ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе, јер ти је боље да пропадне један од твојих удова и да цело твоје тело не оде у пакао. Речено је даље: „Ко отпусти своју жену, нека јој да књигу отпусну.” А ја вам кажем да сваки који отпушта своју жену, осим због прељубе, наводи је да учини прељубу, и ко се ожени отпуштеном, чини прељубу. Опет сте чули да је речено старима: „Не куни се криво, а испуни Господу заклетву своју.” А ја вам кажем: не куните се никако; ни небом, јер је престо Божји; ни земљом, јер је подножје ногама његовим; нити Јерусалимом, јер је град великога цара. Не заклињи се ни главом својом, јер не можеш ниједну влас учинити белом или црном. Него нека реч ваша буде да – да, не – не; а што је више од овога, од зла је. Чули сте да је речено: „Око за око и зуб за зуб.” А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други; и ономе који хоће да се суди с тобом и да ти узме хаљину, подај му и огртач; и ко те потера једну миљу, иди с њим две. Дај ономе који од тебе тражи и не окрећи се од онога који хоће од тебе да позајми. Чули сте да је речено: „Љуби ближњега свога”, а мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје и молите се за гонитеље своје, да будете синови Оца свога који је на небесима, јер он чини да његово сунце гране злима и добрима и даје кишу праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате? Зар не чине то исто и цариници? И ако поздрављате само своју браћу, шта особито чините? Зар не чине то исто и многобошци? Будите, зато, савршени као што је савршен Отац ваш небески. Пазите да праведност своју не вршите пред људима, да вас они виде; иначе, немате награде код Оца вашега који је на небесима. Кад, дакле, чиниш милостињу, не труби пред собом, како чине лицемери у синагогама и по улицама да их људи славе. Заиста вам кажем: примили су своју плату. А ти кад чиниш милостињу, нека не зна твоја лева рука шта чини десна, да буде твоја милостиња у тајности, и Отац твој који гледа у тајности узвратиће ти. И кад се молите, не будите као лицемери, јер се радо моле стојећи у синагогама и на раскршћима, да се покажу људима; заиста вам кажем, примили су плату своју. А ти кад се молиш, уђи у своју собу, затвори врата своја и помоли се Оцу своме у тајности, и Отац твој који гледа у тајности испуниће ти. А кад се молите, не говорите много као многобошци, јер мисле да ће због многих речи бити услишени. Не будите, дакле, као они; јер зна Отац ваш шта вам треба пре но што га замолите. Овако се, дакле, молите: Оче наш, који си на небесима, нека се свети име твоје; нека дође Царство твоје; нека буде воља твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што смо и ми опростили дужницима својим; и не уведи нас у искушење, него нас избави од зла. Јер ако опростите људима њихове грешке, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима, ни Отац ваш неће опростити грешке ваше. А кад постите, не будите намргођени као лицемери; јер помрачују своја лица да се покажу људима како посте; заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти кад постиш, помажи своју главу и опери своје лице да се не покажеш људима да постиш, него Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који гледа у тајности узвратиће ти. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа уништавају и где крадљивци поткопавају и краду; него сабирајте себи благо на небу, где не уништава ни мољац ни рђа и где крадљивци не поткопавају нити краду; јер где је благо твоје, онде ће бити и срце твоје. Светлост тела је око. Ако је око твоје бистро, све тело твоје биће светло; ако ли је око твоје кварно, све тело твоје биће мрачно. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика ће тама бити? Нико не може служити двојици господара: јер ће или једнога мрзети, а другога волети, или ће једном бити привржен, а другога презирати; не можете служити Богу и мамону. Зато вам кажем: не брините се за свој живот, шта ћете јести или шта ћете пити, нити за своје тело, шта ћете обући; зар није живот више од хране и тело од одела? Погледајте птице небеске, оне не сеју нити жању, нити скупљају у житнице, па ипак их храни Отац ваш небески; зар ви не вредите много више од њих? Ко од вас може бринути се додати животу своме један лакат? И што се бринете за одело? Погледајте љиљане пољске како расту; не труде се, нити преду; а ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не обуче као један од ових. Ако Бог тако одева пољску траву, која данас јесте, а сутра се баца у пећ, неће ли много више вас, маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: „Шта ћемо јести?” Или: „Шта ћемо обући?” Јер све то траже многобошци: зна Отац ваш небески да вам је све то потребно. Тражите прво царство и праведност његову, а све ово додаће вам се. Не брините се, дакле, за сутрашњи дан, јер ће се сутра бринути за себе; доста је дану зла свога. Не судите да не будете осуђени; јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, одмериће вам се. А што гледаш трн у оку брата свога, а у своме оку греду не примећујеш? Или како ћеш рећи своме брату: „Пусти да извадим трун из твога ока, а гле, греда у оку твоме?” Лицемеру, извади прво греду из свога ока, па ћеш тада гледати да извадиш трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима, нити бацајте бисере своје пред свиње да их не погазе ногама својим и, окренувши се, не растргну вас. Молите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се! Јер сваки који моли добија, и који тражи налази, и ономе који куца отвориће се. Или ко је човек међу вама који ће сину своме, кад затражи хлеб, дати камен? Или, кад затражи рибу, змију да му да? Ако, дакле, ви, будући зли, знате добре дарове давати својој деци, колико ће више Отац ваш који је на небесима дати добра онима који га моле? Све, дакле, што желите да вама чине људи, чините и ви тако њима; јер су то Закон и Пророци. Уђите на уска врата, јер су широка врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њиме улазе. Како су уска врата и тесан пут који воде у живот, и мало их је који га налазе. Чувајте се лажних пророка који вам долазе у овчијем руху, а изнутра су грабљиви вуци. По плодовима њиховим познаћете их. Зар се грожђе бере с трња или смокве с чкаља? Тако, свако добро дрво рађа добре плодове, а рђаво доноси рђаве плодове. Не може добро дрво донети рђаве плодове, нити рђаво дрво донети добре плодове. Свако дрво које не рађа добар плод, сече се и у ватру баца. Дакле, по плодовима њиховим познаћете их. Неће ући у царство небеско сваки који ми говори: „Господе, Господе”, него ко чини вољу Оца мога који је на небесима. Многи ће ми речи у онај дан: „Господе, Господе, нисмо ли пророковали у твоје име, и у твоје име изгонили демоне, и у твоје име многа чуда учинили?” И тада ћу им изјавити: „Никада вас нисам упознао, одлазите од мене ви који чините безакоње.” Сваки, дакле, који слуша ове моје речи и извршује их, биће као мудар човек који сазида кућу своју на стени. И паде кише, и дођоше бујице, и дунуше ветрови и навалише на ону кућу – и не паде, јер беше утемељена на стени. И сваки који слуша ове моје речи, а не извршује их, биће као луди човек који сазида кућу своју на песку. И паде киша, и дођоше бујице, и дунуше ветрови и навалише на ону кућу – и паде, и пад њен беше велики. И кад Исус сврши ове речи, дивљаше се народ његовој науци, јер их је учио као онај који има власт, а не као њихови књижевници. А кад сиђе с горе, пође за њим многи народ. И, гле, губавац приступи и клањаше му се говорећи: „Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити.” И пруживши руку, дотаче га говорећи: „Хоћу, буди чист.” И одмах се очисти његова губа. И рече му Исус: „Гледај да никоме не кажеш, него иди, покажи се свештенику и принеси дар који заповеди Мојсије – за сведочанство њима.” А кад уђе у Кафарнаум, приђе му један капетан молећи га и говорећи: „Господе, слуга мој лежи одузет код куће и мучи се страшно.” И рече му: „Ја ћу доћи и излечићу га.” А капетан одговори и рече: „Господе, нисам достојан да уђеш под мој кров, него само реци једну реч и оздравиће мој слуга. Јер и ја сам човек од власти, имам под собом војнике, па кажем овоме: ‘Иди’, и иде, и другоме: ‘Дођи’, и долази, и слуги своме: ‘Учини то’, и учини.” А Исус, чувши то, задиви се и рече онима који су га пратили: „Заиста вам кажем, ни у кога у Израиљу не нађох толике вере. А кажем вам да ће доћи многи са истока и запада и сести за сто са Авраамом и Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства биће избачени у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба.” И рече Исус капетану: „Иди, нека ти буде како си веровао.” И би излечен слуга у онај час. И кад дође Исус у Петрову кућу, виде његову ташту где лежи у грозници. И дотаче јој руку, и остави је грозница, те уста и служаше му. А кад наста вече, принеше му многе бесомучне – и изгна духове речју и излечи све болеснике, да се испуни што је рекао пророк Исаија: „Он узе наше слабости и понесе болести.” А кад Исус виде многи народ око себе, заповеди да се отплови на другу страну. И приступивши, један књижевник рече му: „Учитељу, ићи ћу за тобом куд год ти пођеш.” А Исус му рече: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син човечји нема где да ослони главу.” А други један од ученика његових рече му: „Господе, допусти ми најпре да одем и укопам свога оца.” А Исус му рече: „Хајде за мном и остави да мртви укопавају своје мртве.” И кад уђе у чамац, пођоше за њим ученици његови. И, гле, велика бура наста на мору, тако да су валови преливали чамац, а он је спавао. И приступивши, пробудише га говорећи: „Господе, спаси нас, пропадамо.” И рече им: „Што се бојите, маловерни?” Тада уста, запрети ветровима и мору, и наста тишина велика. А људи се зачудише говорећи: „Какав је то човек да га и ветрови и море слушају?” А кад дође на другу страну у земљу гадаринску, сретоше га два бесомучна излазећи из гробова, опасна врло, тако да нико није могао проћи оним путем. И, гле, повикаше говорећи: „Шта имамо ми с тобом, Сине Божји? Јеси ли дошао овамо да нас пре времена мучиш?” А далеко од њих беше велико крдо свиња на паши. А демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, пошаљи нас у крдо свиња.” И рече им: „Идите.” А они, изишавши, одоше у свиње. И, гле, навали цело крдо са стрмени у море и погибе у води. А пастири побегоше, па отишавши у град јавише све – и шта се догодило бесомучнима. И, гле, сав град изађе у сусрет Исусу и, видевши га, замолише га да оде из њихових крајева. И ушавши у чамац, пређе и дође у свој град. И, гле, донесоше му одузетога, који је лежао на постељи. И кад виде Исус њихову веру, рече одузетоме: „Не бој се, синко, опраштају ти се твоји греси.” И, гле, неки од књижевника рекоше у себи: „Овај хули на Бога.” А Исус, пошто је знао њихове мисли, рече: „Зашто зло мислите у својим срцима? Јер шта је лакше рећи: ‘Опраштају ти се твоји греси’ или ‘Устани и ходај?’” Али да знате да Син човечји има власт на земљи да опрашта грехе – рече тада узетоме: „Устани, подигни своју постељу и иди кући својој.” И, уставши, оде кући својој. А народ, кад виде, побоја се и прослави Бога, који је такву власт дао људима. А кад Исус оде оданде, виде човека где седи на царинарници, по имену Матеј, и рече му: „Хајде за мном.” И, уставши, пође за њим. А кад је он лежао за трпезом у кући, гле, многи цариници и грешници дођоше и лежаху за трпезом са Исусом и његовим ученицима. Фарисеји пак, видевши то, говораху његовим ученицима: „Зашто ваш учитељ једе с цариницима и грешницима?” А он, чувши то, рече: „Лекар није потребан здравима, него болеснима. Него, идите и научите шта значи: ‘Милости хоћу, а не жртве.’ Јер не дођох да позовем праведнике, него грешнике.” Тада му приђоше Јованови ученици говорећи: „Зашто ми и фарисеји постимо, а твоји ученици не посте?” А Исус им рече: „Могу ли сватови туговати док је младожења с њима? Доћи ће дани кад ће се узети од њих младожења, и тада ће постити. Нико не ставља закрпу од новога сукна на стару хаљину, јер закрпа његова дере од хаљине и расцеп гори бива. Нити се сипа ново вино у старе мехове; иначе се мехови цепају, вино се просипа и мехови пропадају, него се ново вино сипа у нове мехове, па се обоје сачувају.” Док им је он то говорио, гле, старешина један пришавши клањаше му се говорећи: „Моја кћи сада умире; него, дођи и стави своју руку на њу и оживеће.” И уста Исус и његови ученици, те пођоше за њим. И, гле, жена, која је дванаест година боловала од течења крви, пришавши отпозади дотаче ресе његове хаљине. Јер говораше у себи: „Ако само дотакнем његову хаљину, бићу излечена.” А Исус се окрену и видевши је рече: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је.” И би исцељена жена од онога часа. И кад Исус дође у старешинину кућу, виде свираче и народ где виче, и рече: „Уклоните се, јер девојчица није умрла, него спава.” И исмеваху га. А кад истера народ, уђе и ухвати је за руку, и уста девојчица. И оде глас о овоме по целој оној земљи. И кад је Исус одлазио оданде, пођоше за њим два слепа вичући и говорећи: „Смилуј се на нас, сине Давидов.” А кад дође у кућу, приђоше му слепи и рече им Исус: „Верујете ли да могу то учинити?” Рекоше му: „Да, Господе.” Тада дотаче њихове очи говорећи: „Нека вам буде по вери вашој.” И отворише се њихове очи. И запрети им Исус говорећи: „Гледајте да нико не дозна.” А они, изишавши, разгласише га по целој оној земљи. А кад су они излазили, гле, приведоше му човека нема и бесомучна. И пошто је демон истеран, проговори неми и задиви се народ говорећи: „Никада се тако шта не виде у Израиљу.” А фарисеји говораху: „Помоћу демонског старешине изгони демона.” И обилазише Исус све градове и села, учећи у синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству и лечећи сваку болест и сваку немоћ. И видевши народ, сажали се на њега, јер беше измучен и клонуо као овце без пастира. Тада рече својим ученицима: „Жетве је много, а радника мало. Молите, зато, господара жетве да пошаље раднике на своју жетву.” И дозвавши својих дванаест ученика, даде им власт над нечистим духовима – да их изгоне, и да лече сваку болест и сваку слабост. А ово су имена дванаест апостола: прво Симон, који се зове Петар, и његов брат Андреј, па Јаков Зеведејев и његов брат Јован, Филип и Вартоломеј, Тома и Матеј, цариник, Јаков Алфејев и Тадеј, Симон Кананеј и Јуда Искариотски, који га издаде. Ову дванаесторицу посла Исус заповедивши им: „Не идите многобошцима и у град самарићански не улазите, него радије идите изгубљеним овцама дома Израиљева. А ходећи проповедајте и говорите да се приближило царство небеско. Болесне лечите, мртве дижите, губаве чистите, демоне изгоните; на дар добисте, на дар дајте. Не прибављајте злата, ни сребра, ни бакра у своје појасеве, ни торбе на пут, ни две хаљине, ни обуће, нити штапа, јер је радник достојан своје хране. А кад уђете у који град или село, испитајте ко је у њему достојан, и онде останите док не изађете. Улазећи пак у кућу, поздравите је. И ако кућа буде достојна, нека дође ваш мир на њу. А ако не буде достојна, мир ваш нека се врати к вама. И ако вас ко не прими нити послуша ваше речи, изађите из куће или онога града и отресите прах са својих ногу. Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи содомској и гоморској на Дан суда него граду ономе. Гле, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите зато мудри као змије и безазлени као голубови. Чувајте се од људи, јер ће вас предавати судовима и у својим синагогама ће вас шибати, пред управнике и краљеве ће вас водити мене ради, за сведочанство њима и многобошцима. А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се дати у онај час шта ћете казати; јер не говорите ви, него Дух Оца вашега говори у вама. А брат ће брата предавати на смрт и отац дете, и устајаће деца на родитеље и убијаће их. И сви ће вас мрзети због мога имена, али ко истраје до краја, тај ће бити спасен. Кад вас гоне у овоме граду, бежите у други. Заиста вам кажем: нећете свршити с градовима Израиљевим док не дође Син човечји. Ученик није над учитељем, нити слуга над својим господаром. Доста је ученику да буде као његов учитељ и слуги као његов господар. Кад су домаћина назвали Веелзевулом, колико ће више његове домаће. Не бојте их се зато, јер ништа није скривено што се неће открити, нити тајно што се неће дознати. Што вам говорим у мраку, кажите на светлости; и што на уху чујете, објавите с кровова. И не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело да упропасти у паклу. Не продају ли се два врапца за ас? Па ниједан од њих неће пасти на земљу без Оца вашега. А ваша је и сва коса на глави избројана. Не бојте се зато, ви вредите више од многих врабаца. Сваки, дакле, који мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко год се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу – нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер дошао сам да раставим човека од његовог оца и кћер од њезине мајке и снаху од њезине свекрве, и непријатељи човекови су његови домаћи. Ко љуби оца или мајку више него мене, није мене достојан, и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан, и ко не узима крст свој и не иде за мном, није мене достојан. Ко нађе живот свој, изгубиће га, и ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Ко вас прима, мене прима, а ко прима мене, прима онога који ме је послао. Ко прима пророка у име пророчко, примиће награду пророчку, и ко прима праведника у име праведничко, примаће награду праведничку. И ко напоји једнога од ових малих само чашом свеже воде зато што је мој ученик, заиста вам кажем, неће изгубити награду своју.” А кад Исус заврши заповести дванаесторици својих ученика, оде оданде да учи и проповеда по њиховим градовима. А Јован, чувши у тамници за дела Христова, посла своје ученике и рече му: „Јеси ли ти онај који треба да дође, или да чекамо другога?” Исус им одговори и рече: „Идите и јавите Јовану шта слушате и гледате; слепима се враћа вид и хроми ходају, губави се чисте и глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда јеванђеље; и блажен је онај који се не саблазни о мене.” А кад ови одоше, поче Исус да говори народу о Јовану: „Шта сте изашли у пустињу да видите? Трску коју ветар љуља? Него, шта сте изашли да видите? Човека обучена у меке хаљине? Гле, који носе меке хаљине у краљевским кућама су. Него, зашто сте изишли? Да видите пророка? Да, кажем вам, још више од пророка. Ово је онај за кога је написано: ‘Гле, ја шаљем весника свога пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом.’ Заиста вам кажем, међу рођенима од жена није се јавио већи од Јована Крститеља, а најмањи у царству небеском већи је од њега. Од времена Јована Крститеља до сада царство небеско трпи насиље и силеџије га грабе. Јер сви пророци и Закон пророковаше до Јована. И ако хоћете да усвојите, он је Илија који треба да дође. Ко има уши, нека слуша. С ким ћу упоредити овај нараштај? Сличан је деци која седе по трговима и вичу другој и говоре: ‘Свирасмо вам и не играсте, јадиковасмо и не јаукасте.’ Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: ‘Има демона.’ Дође Син човечји, који једе и пије, па кажу: ‘Гле човека изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника!’ И оправдаше мудрост дела њена.” Тада поче прекоревати градове у којима се догодила већина његових чуда што се нису покајали. „Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су се у Тиру и Сидону догодила чуда која су се догодила код вас, одавно би се покајали у врећи и пепелу. Али вам кажем: Тиру и Сидону ће бити лакше на Дан суда него вама. И ти, Кафарнауме, зар ћеш се до неба подићи? До ада ћеш сићи, јер да су се у Содому догодила чуда која су се догодила у теби, остао би до данашњег дана. Али вам кажем да ће содомској земљи бити лакше на Дан суда него теби.” У оно време одговори Исус и рече: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од учених и паметних, а открио безазленима. Да, Оче, јер тако би угодно пред тобом. Све ми је предао мој Отац, и нико не познаје Сина до Оца, нити Оца ко познаје до Син, и коме хоће да открије. Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити. Узмите мој јарам на себе и научите од мене, јер ја сам кротак и смеран у срцу, и наћи ћете одмор у својим душама. Јер је мој јарам благ и моје бреме је лако.” У оно време прође Исус кроз усеве у суботу, а ученици његови огладнеше, те почеше тргати класје и јести. А фарисеји пак, видевши то, рекоше му: „Види, твоји ученици чине што није дозвољено чинити у суботу.” А он им рече: „Зар нисте читали шта је учинио Давид кад су огладнели он и његово друштво? Како је ушао у дом Божји и појео постављене хлебове, које нису смели јести ни он ни његови другови, већ само свештеници? Или зар нисте читали у Закону да свештеници суботом у храму оскрнављују суботу и нису криви? А кажем вам да је овде нешто веће од храма. Кад бисте пак знали шта значи: ‘Милосрђе хоћу, а не жртве’, не бисте осудили невине. Јер је Син човечји господар суботе.” И отишавши оданде, дође у њихову синагогу. И, гле, ту беше човек са сувом руком и запиташе га, говорећи: „Да ли је слободно лечити суботом?”, да би га оптужили. А он им рече: „Који је од вас човек који неће ухватити и извадити своју једину овцу ако му она у суботу упадне у јаму? Колико, онда, човек више вреди од овце. Зато је дозвољено суботом добро чинити.” Тада рече човеку: „Пружи своју руку.” И испружи је, и поста опет здрава као и друга. А фарисеји изађоше и договараху се против њега да га убију. Али Исус дозна то, те се уклони оданде. И многи пођоше за њим и излечи их све, и опомену их да га не разгласе, да се испуни што је рекао пророк Исаија: „Гле, слуга мој, кога сам изабрао, љубимац мој, који је по вољи моје душе, ставићу Дух свој на њега и он ће јавити правду народима. Неће се препирати нити викати, нити ће ко чути гласа његова по улици. Трске стучене неће преломити и жижак који тиња неће угасити док не доведе правду до победе. И народи ће се уздати у његово име.” Тада му донеше бесомучнога који је био слеп и нем, и излечи га, тако да је неми говорио и гледао. А сав народ се дивио и говорио је: „Није ли ово син Давидов?” А фарисеји, чувши то, рекоше: „Овај изгони демоне помоћу Веелзевула, демонског владара.” А он је знао њихове мисли, те им рече: „Свако царство које се разделило против самога себе, опустеће, и сваки град или дом који се разделио против самога себе, неће се одржати. И ако сатана сатану истерује, разделио се противу самога себе, како ће се дакле одржати његово царство? И ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, чијом помоћу изгоне ваши синови? Зато ће вам они бити судије. Али ако ја Божјим духом изгоним демоне, онда је дошло до вас царство Божје. Или, како може неко да уђе у кућу јакога и пограби његово покућство ако прво не свеже јакога – и тада ће његову кућу опленити? Ко није са мном, против мене је, и ко не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем, сваки грех и хула опростиће се људима, али хула на Духа неће се опростити. И ако ко каже реч против Сина човечјег, опростиће му се, а ономе који каже против Духа Светога, неће се опростити ни на овом свету, ни у будућем. Или учините добро дрво и плод његов добрим, или учините рђаво дрво и плод његов рђавим; јер се по роду дрво познаје. Змијски породе, како можете добро да говорите кад сте зли? Јер уста говоре оно чега је срце пуно. Добар човек од доброга блага износи добро, а зао човек од рђавога блага износи зло. Али вам кажем да ће за сваку некорисну реч коју изговоре људи, одговарати на Дан суда; јер ћеш по својим речима бити оправдан и по својим речима бити осуђен.” Тада му одговорише неки од књижевника и фарисеја: „Учитељу, желимо да видимо од тебе знак.” А он им одговори и рече: „Зли и прељуботворни нараштај тражи знак, и неће му се дати знак осим знака пророка Јоне. Јер, као што је Јона био у утроби морске немани три дана и три ноћи, тако ће бити и Син човечји у срцу земље три дана и три ноћи. Ниневљани ће устати на суду са овим нараштајем и осудиће га, јер су се покајали на Јонину проповед, а види, овде је нешто више од Јоне. Краљица југа устаће на суду са овим нараштајем и осудиће га, јер је дошла с краја земље да чује Соломонову мудрост, а види, овде је нешто више од Соломона. А кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази га. Тада каже: ‘Вратићу се у своју кућу, откуда сам изашао.’ И дошавши, налази је празну, почишћену и украшену. Тада одлази и узима са собом других седам духова, горих од себе, па уђу и станују онде. И последње стање онога човека бива горе од првога. Тако ће бити и овоме нараштају.” Док је он још говорио народу, гле, мајка и браћа његова стајаху напољу, желећи да говоре с њим. И неко му рече: „Гле, твоја мајка и твоја браћа стоје напољу и желе да говоре с тобом.” А он одговори и рече ономе што му каза: „Ко је моја мајка и ко су моја браћа?” И пружи своју руку на своје ученике, па рече: „Ево моје мајке и моје браће! Јер ко год чини вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој, и сестра, и мајка.” Онога дана Исус је изашао из куће и седео крај мора. И окупи се око њега многи народ, тако да је он ушао у чамац и седео, а сав народ је стајао на обали. И каза им много у причама говорећи: „Гле, изађе сејач да сеје. И кад је сејао, једна зрна падоше крај пута, и птице дођоше и позобаваше их. Друга падоше на каменито тле, где немаху дубину земље. А кад сину сунце, сагори их и, како немаху корена, осушише се. Трећа падоше у трње, и нарасте трње и угуши их. Четврта пак падоше на добру земљу и доношаху плод, једно по стотину, друго по шездесет, а треће по тридесет. Ко има уши, нека слуша.” И приступише ученици и рекоше му: „Зашто им говориш у причама?” А он им одговори и рече: „Вама је дано да сазнате тајне царства небескога, а њима није дано. Јер, ко има, даће му се и обиловаће, а ко нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде и слушајући не чују, нити разумеју. И испуњава се на њима Исаијино пророштво, које гласи: ‘Слушаћете, и нећете разумети, гледаћете, и нећете видети. Јер је окорело срце овога народа, и ушима тешко чују, и очи своје затворише да, како не виде очима и не чују ушима и срцем не разумеју, не обрате се да их излечим.’ А ваше очи су блажене што гледају, и уши ваше што слушају. Јер заиста вам кажем да су многи пророци и праведници зажелели да виде што ви гледате – и не видеше, и да чују што ви слушате – и не чуше. Ви, дакле, чујте причу о сејачу. Свакоме који слуша реч о царству – а не разуме – долази зли и отима што је посејано у његовом срцу; то је крај пута посејани. А посејани на каменито тле, то је онај који реч слуша и одмах је с радошћу прима, али нема корена у себи, него је несталан, па кад настане невоља или гоњење због речи, одмах се саблажњава. А посејани у трње, то је онај који реч слуша, но брига за овај свет и превара богатства гуши реч, те неплодан бива. А посејани на добру земљу, то је онај који слуша реч и разуме, који и род рађа и доноси, један по стотину, други по шездесет, а трећи по тридесет.” Другу им причу изложи говорећи: „Царство небеско је слично човеку који је посејао добро семе на својој њиви. Али кад су људи спавали, дође његов непријатељ и посеја кукољ сред пшенице и оде. А кад усев изниче и род донесе, тада се показа и кукољ. А домаћинове слуге приступише и рекоше му: ‘Господару, зар ниси посејао добро семе на својој њиви? Откуда онда кукољ?’ А он им рече: ‘Непријатељ је то учинио.’ Слуге му пак рекоше: ‘Хоћеш ли онда да одемо и да га саберемо?’ А он им рече: ‘Не, да не бисте скупљајући кукољ ишчупали заједно с њим и пшеницу. Оставите нека обоје расту заједно до жетве, а у време жетве рећи ћу жетеоцима: Скупите прво кукољ и свежите га у снопове да се спали, а пшеницу снесите у моју житницу.’” Другу им причу изложи говорећи: „Царство небеско је слично горушичином зрну које човек узе и посеја на својој њиви. Оно је, додуше, мање од свих семена, али кад израсте, веће је од зеља и бива дрво, тако да птице небеске дођу и гнезде се на његовим гранама.” Другу причу им каза: „Царство небеско је слично квасцу који жена узе и помеша у три посуде брашна док све не ускисну.” Све ово изговори Исус у причама народу, и без прича им ништа није говорио да се испуни што је рекао пророк: „Отворићу у причама уста своја, објавићу што је скривено од постанка света.” Тада отпусти народ и оде кући. И приђоше му његови ученици говорећи: „Разјасни нам причу о кукољу на њиви.” А он одговори и рече: „Сејач доброг семена је Син човечји; њива је свет; добро семе – то су синови царства; кукољ су синови зла, а непријатељ који га посеја јесте ђаво; жетва је крај света, а жетеоци су анђели. Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син човечји своје анђеле и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње и бациће их у пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници сијати као сунце у царству Оца свога. Ко има уши, нека слуша. Царство небеско је слично благу скривеном у пољу, које човек нађе и сакри, па од радости своје оде и прода све што има, те купи ону њиву. Царство небеско је слично и трговцу који тражи лепе бисере. А кад нађе један скупоцени бисер, оде и прода све што има и купи га. Царство небеско је опет слично мрежи баченој у море која је захватила риба од сваке врсте. Кад се напуни, извукоше је на обалу и седоше, па скупише добре у посуде, а рђаве избацише. Тако ће бити и на свршетку света: изаћи ће анђели и оделиће зле од праведних и бациће их у пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба. Јесте ли разумели све ово?” Рекоше му: „Да.” А он им рече: „Зато је сваки књижевник поучен за царство небеско сличан домаћину који из своје ризнице износи ново и старо.” И кад Исус сврши ове приче, оде оданде. И дошавши у свој завичај, учаше их у њиховој синагоги, тако да су се дивили и говорили: „Откуд овоме ова мудрост и моћи? Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се његова мајка Марија и његова браћа Јаков, Јосиф, Симон и Јуда? И нису ли његове сестре све код нас? Откуд, дакле, овоме све то?” И саблажњаваху се о њега. А Исус им рече: „Пророк није без части – осим у постојбини својој и у кући својој.” И не учини онде много чуда због њиховог неверовања. У оно време Ирод четворовласник чу глас о Исусу и рече својим слугама: „То је Јован Крститељ, он је устао из мртви и зато чудотворне силе делују у њему.” Ирод је, наиме, ухватио Јована, свезао га и бацио у тамницу због Иродијаде, жене свога брата Филипа, јер му је Јован говорио: „Не смеш је имати!” И хтеде га убити, али се побоја народа јер су га сматрали пророком. А на Иродов рођендан заигра Иродијадина ћерка пред гостима и угоди Ироду, због чега јој уз заклетву обећа да ће јој дати све што заиште. Она пак, подстакнута од своје мајке, рече: „Дај ми овде на тањиру главу Јована Крститеља!” И ражалости се краљ, али због заклетве и гостију нареди да јој се да и, пославши, одсече главу Јовану у тамници. И донеше главу његову на тањиру, те дадоше девојци, а она је однесе својој мајци. И дођоше његови ученици, узеше тело и укопаше га, па дођоше и јавише Исусу. А кад Исус чу, уклони се оданде чамцем у пуст крај сам. Али народ чу и пође за њим пешице из градова. И изашавши, виде многи народ, сажали се на њега и излечи њихове болеснике. А кад наста вече, приступише му ученици говорећи: „Пуст је крај и време је већ поодмакло, отпусти народ нека иде у села и купи себи хране.” Исус им рече: „Не треба да иду, дајте им ви да једу.” А они му рекоше: „Немамо овде ништа осим пет хлебова и две рибе.” Он пак рече: „Донесите ми их овамо.” И заповеди да народ полеже по трави, узе пет хлебова и две рибе, погледа на небо и благослови, изломи и даде ученицима хлебове, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и подигоше дванаест пуних котарица комада што претече. А оних што су јели беше око пет хиљада људи, осим жена и деце. И одмах натера ученике да уђу у чамац и да иду пред њим на другу страну док он отпусти народ. И кад отпусти народ, попе се на гору сам да се помоли. Кад пак наста вече, беше сам онде. А чамац је био већ много стадија далеко од обале, у невољи од валова, јер беше противан ветар. А у четврту ноћну стражу дође к њима ходајући по мору. Видевши га ученици где иде по мору, уплашише се, говорећи да је то утвара, и од страха повикаше. Али их Исус одмах ослови и рече: „Не бојте се, ја сам, не страхујте.” А Петар му одговори и рече: „Господе, ако си ти, заповеди да дођем к теби по води.” Он пак рече: „Дођи.” И изашавши из чамца, Петар пође по води и дође Исусу. Али гледајући јак ветар, побоја се, поче да тоне и повика говорећи: „Господе, спаси ме!” А Исус пружи одмах руку, ухвати га и рече му: „Маловерни, зашто си посумњао?” И кад уђоше у чамац, преста ветар. А који су били у чамцу падоше пред њега говорећи: „Заиста си Божји син.” И прешавши, пристадоше код Генисарета. А кад су га људи онога места познали, послаше по свој оној околини, те му донеше све болеснике, и мољаху га да само дотакну ресе његове хаљине. И сви који дотакоше беху исцељени. Тада приступише Исусу фарисеји и књижевници из Јерусалима и рекоше: „Зашто твоји ученици преступају предање старих? Јер не перу своје руке кад једу хлеб.” А он им у одговору рече: „Зашто и ви преступате заповести Божју због свога предања? Бог је, наиме, рекао: ‘Поштуј оца и мајку’ и ‘Ко ружи оца или мајку, смрћу да умре’, а ви говорите ко оцу или мајци каже: ‘Жртвени је дар чиме бих ти могао помоћи’, тај не треба да поштује свога оца или своју мајку; и укинусте Божју реч због вашега предања. Лицемери, добро је пророковао за вас Исаија: ‘Овај народ ме поштује уснама, а срце је њихово далеко од мене. Узалуд ме поштују учећи науке које су људске заповести.’” И дозва народ, па им рече: „Слушајте и разумејте: не погани човека што улази у уста, него што излази из уста, то погани човека.” Тада приђоше ученици и рекоше му: „Знаш ли да су се фарисеји саблазнили кад су чули ову реч?” А он одговори и рече: „Сваки засад који не посади Отац мој небески, биће искорењен. Оставите их! Слепи су вође слепима; а кад слепи води слепога, обојица ће пасти у јаму.” А Петар одговори и рече му: „Објасни нам ову причу.” Он пак рече: „Зар и ви још не разумете? Не схватате ли да све што улази у уста иде у трбух и избацује се напоље? А што излази из уста, из срца излази, и то погани човека. Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле. То погани човека, а јести неопраним рукама не погани човека.” Изашавши оданде Исус се повуче у крајеве Тира и Сидона. И, гле, жена Хананејка изађе из оних крајева и повика говорећи: „Смилуј се на мене, Господе, сине Давидов, моју ћерку демон тешко мучи.” А он јој не одговори ни речи. Тада приступише његови ученици и мољаху га говорећи: „Отпусти је, јер виче за нама.” Али он одговори и рече: „Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева.” Она пак дође и клањаше му се говорећи: „Господе, помози ми.” А он одговори и рече: „Није лепо узети дечји хлеб и бацити га псима.” Она рече: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара.” Тада Исус одговори и рече јој: „О, жено, велика је твоја вера! Нека ти буде како желиш.” И би излечена њена кћи од онога часа. И отишавши Исус оданде, дође на Галилејско море, попе се на гору и сеђаше онде. И приступи му многи народ, који је са собом имао хроме, кљасте, слепе, неме и многе друге, и положише их крај његових ногу. И излечи их, тако да се народ задивио гледајући неме где говоре, кљасте здраве и хроме где иду и слепе где гледају, и прославише Бога Израиљевог. А Исус дозва своје ученике и рече: „Жао ми је народа, јер су већ три дана код мене и немају шта да једу, а нећу их отпустити гладне да не малаксају на путу.” Ученици му рекоше: „Откуда нама у пустињи толико хлеба да нахранимо толики народ?” И рече им Исус: „Колико хлебова имате?” Они рекоше: „Седам, и неколико рибица.” И заповеди народу да полеже по земљи, узе тих седам хлебова и рибе, захвали Богу, изломи и даваше ученицима, а ученици народу. И једоше сви, те се наситише и подигоше комада што претече седам пуних котарица. А оних што су јели беше око четири хиљаде људи, осим жена и деце. И отпусти народ, па уђе у чамац и дође у крајеве Магадана. И приступише фарисеји и садукеји, па кушајући затражише од њега да им покаже знак с неба. Он пак одговори и рече им: „Кад настане вече, говорите: ‘Биће ведро јер је небо црвено’, а ујутру: ‘Данас ће бити олуја јер је небо црвено и мутно.’ Лице неба знате да разликујете, а знаке времена не можете? Зли и прељуботворни нараштај тражи знак, и знак му се неће дати, осим знака Јонина.” И остави их, те оде. А ученици пређоше на другу страну и заборавише да узму хлеба. Исус им рече: „Гледајте и чувајте се квасца фарисејског и садукејског.” Они пак размишљаху у себи говорећи: „Хлеба нисмо понели.” Али Исус сазна то, па рече: „Шта размишљате у себи, маловерни, што хлеба нисте понели? Зар још не разумете и не сећате се пет хлебова на пет хиљада и колико котарица накуписте? Ни седам хлебова на четири хиљаде и колико котарица накуписте? Како не разумете да вам не рекох за хлебове? Чувајте се квасца фарисејског и садукејског.” Тада разумеше да није рекао да се чувају хлебног квасца, него фарисејског и садукејског учења. А кад Исус дође у околину Кесарије Филипове, питаше своје ученике говорећи: „Шта кажу људи ко је Син човечји?” Они рекоше: „Једни – да је Јован Крститељ, други – да је Илија, а трећи – да је Јеремија или један од пророка.” Рече им: „А ви шта кажете, ко сам ја?” Одговори Симон Петар и рече: „Ти си Христос, Син Бога живога.” А Исус одговори и рече му: „Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер ти то не откри тело и крв, него Отац мој који је на небесима. И ја ти кажем да си Петар, и на тој стени сазидаћу цркву своју, и врата адова неће је надвладати. И даћу ти кључеве царства небескога, и што свежеш на земљи, биће свезано на небу, и што разрешиш на земљи, биће разрешено на небу.” Тада заповеди ученицима да никоме не кажу да је он Христос. Отада поче Исус казивати својим ученицима да он треба да иде у Јерусалим и много да пострада од старешина, првосвештеника и књижевника, да буде убијен, а трећи дан да васкрсне. А Петар га узе на страну и поче га корити говорећи: „Боже сачувај, Господе, неће ти се то догодити!” А он се окрену и рече Петру: „Иди од мене, сатано, саблазан си ми, јер не мислиш што је Божје, него што је људско.” Тада рече Исус својим ученицима: „Ако ко хоће да пође за мном, нека се одрече себе самога и узме крст свој и иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот – изгубиће га, а ко изгуби свој живот мене ради – наћи ће га. Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди? Или какву замену ће дати човек за свој живот? Јер ће доћи Син човечји у слави свога Оца са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по његовом делању. Заиста вам кажем да међу онима што стоје овде има неких који неће окусити смрти док не виде Сина човечјег где долази у свом царству.” И после шест дана узе Исус са собом Петра, и Јакова и Јована, брата његовог, и изведе их на високу гору насамо. И преобрази се пред њима, те засија његово лице као сунце, а хаљине његове посташе беле као светлост. И, гле, појавише им се Мојсије и Илија и говораху с њим. А Петар одговори и рече Исусу: „Господе, добро је што смо овде. Ако хоћеш, начинићу овде три сенице, једну теби, и једну Мојсију, и једну Илији.” Док је он још говорио, гле, сјајни облак их заклони и, гле, глас из облака говораше: „Ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи. Њега слушајте.” И чувши то, ученици падоше ничице и јако се побојаше. А Исус приђе, дотаче их и рече: „Устаните и не бојте се!” А кад подигоше своје очи, не видеше никога до Исуса самог. И кад су силазили с горе, заповеди им Исус говорећи: „Никоме не кажите шта сте видели док Син човечји не устане из мртвих.” И запиташе га његови ученици говорећи: „Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија треба прво да дође?” А он одговори и рече: „Илија ће доћи и све ће успоставити. Али вам кажем да је Илија већ дошао и не познаше га, него учинише с њим што хтедоше. Тако ће и Син човечји страдати од њих.” Тада ученици разумеше да им каза за Јована Крститеља. А кад дођоше народу, приступи му један човек молећи га на коленима и говорећи: „Господе, смилуј се на мога сина, јер је месечар и тешко му је. Наиме, често пада у ватру и често у воду. И доведох га твојим ученицима и не могаше да га излече.” А Исус одговори и рече: „О неверни и наопаки нараштају! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас подносити? Доведите ми га овамо.” И запрети му Исус и изађе из њега демон, те би излечен дечак од онога часа. Тада приступише Исусу ученици насамо и рекоше: „Зашто ми нисмо могли да га истерамо?” А он им рече: „Због вашег маловерја, јер заиста вам кажем: ако имате веру као горушичино зрно, рећи ћете овој гори: ‘Пређи одавде онамо, и прећи ће’, и ништа вам неће бити немогуће.” [А овај род излази само помоћу молитве и поста.] А док су ишли по Галилеји, рече им Исус: „Сина човечјег ће предати у људске руке, и убиће га, и трећи ће дан устати.” И јако се ожалостише. А кад дођоше у Кафарнаум, приступише Петру они што убирају дидрахме и рекоше: „Зар ваш учитељ не даје дидрахме?” Рече: „Да.” И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи: „Шта мислиш, Симоне, од кога узимају земаљски краљеви царину или порез, од својих синова или од туђих?” А кад рече: „Од туђих”, рече му Исус: „Синови су, дакле, слободни. Али да их не саблазнимо, иди на море, баци удицу и прву рибу коју ухватиш узми, па кад јој отвориш уста, наћи ћеш статир. Узми га и подај им за мене и себе.” Онога часа приступише ученици Исусу говорећи: „Ко је, дакле, највећи у царству небеском?” И дозва дете, постави га међу њих и рече: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се, дакле, понизи као ово дете, тај је највећи у царству небеском. И ко прими једно такво дете у моје име, мене прима. А ко саблазни једног од ових малих који верују у мене, боље би му било да се о врат његов обеси магарећи жрвањ и да потоне у дубину морску. Тешко свету од саблазни, јер морају саблазни доћи, али тешко човеку чијим посредством саблазан долази. Ако те твоја рука или твоја нога саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот кљаст и хром него са две руке или две ноге да те баце у огањ вечни. А ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да с једним оком уђеш у живот него с два ока да те баце у пакао огњени. Гледајте да не презрете једног од ових малих; јер вам кажем да њихови анђели на небесима стално гледају лице мога Оца који је на небесима. [ Јер Син човечји је дошао да спасе што је изгубљено.] Шта вам се чини? Ако неки човек има сто оваца, па једна од њих залута, неће ли оставити деведесет девет у гори и поћи да тражи залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да јој се радује више него оним деведесет девет које нису залутале. Тако није воља Оца вашега небеског да пропадне један од ових малих. Ако ти згреши твој брат, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си свога брата. Ако пак не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да се устима двојице или тројице сведока утврди свака реч. А ако њих не послуша, кажи цркви, па ако не послуша ни цркву, нека ти буде као многобожац и цариник. Заиста, кажем вам: што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу. Опет вам заиста кажем: ако се двојица од вас на земљи сложе у свакој ствари коју замоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима.” Тада приђе Петар и рече му: „Господе, колико пута ће сагрешити брат мој према мени и ја да му опростим? До седам пута?” Рече му Исус: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. Зато је царство небеско слично цару који је хтео да се обрачуна са својим слугама. А кад се поче обрачунавати, доведоше му једнога који је дуговао десет хиљада таланата. И како није имао да врати, заповеди господар да продаду њега и његову жену и децу и све што је имао, и да се наплата изврши. Тада слуга паде и клањаше му се говорећи: ‘Господару, буди стрпљив према мени и све ћу ти платити.’ А господар се смилова на онога слугу, отпусти га и дуг му опрости. Али онај слуга изађе, те нађе једног од својих другова у служби који му је дуговао сто динара, ухвати га и стаде га давити говорећи: ‘Врати ако шта дугујеш!’ Тада паде пред њега његов друг и мољаше га говорећи: ‘Имај стрпљења према мени и вратићу ти.’ Али он не хтеде, него оде и баци га у тамницу док не плати дуг. Видевши, дакле, његови другови шта се догодило, ожалостише се веома, отидоше и обавестише свога господара о свему што се догодило. Тада га позва његов господар и рече му: ‘Зли слуго, опростио сам ти сав онај дуг јер си ме молио. Зар није требало да се и ти смилујеш на свога друга у служби као што сам се ја на тебе смиловао?’ И разгневи се његов господар и предаде га мучитељима док му не плати сав дуг. Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако сваки не опрости од свег срца свога брату своме.” А кад заврши Исус ове говоре, оде из Галилеје и дође у јудејске крајеве преко Јордана. И пође за њим многи народ, и излечи их онде. И приступише му фарисеји кушајући га и говорећи: „Да ли сме човек да отпусти своју жену за сваку кривицу?” А он одговори и рече: „Зар нисте читали да их је Творац од почетка створио као мушко и женско?” И рече: „Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело. Тако нису више два, него једно тело. Што је, дакле, Бог саставио, човек нека не раставља.” Рекоше му: „Што онда заповеди Мојсије да се да отпусна књига и да се жена отпусти?” Рече им: „С обзиром на тврдоћу вашега срца, Мојсије вам је допустио да отпустите своје жене, али од почетка није било тако. Него вам кажем да ко отпусти своју жену, сем због прељубе, и ожени се другом, чини прељубу, и ко се ожени отпуштеном, чини прељубу.” Рекоше му ученици: „Ако је тако с човеком и женом, није добро женити се.” А он им рече: „Не схватају сви ове речи, него они којима је дано. Јер има ушкопљеника који су се из утробе материне тако родили, и има ушкопљеника које су људи ушкопили, и има ушкопљеника који су сами себе ушкопили ради царства небескога. Ко може да схвати, нека схвати.” Тада му принеше децу да стави руке на њих и да се помоли, а ученици их укорише. Али Исус рече: „Пустите децу и не браните им да дођу к мени, јер таквима припада небеско царство.” И стави руке на њих, па оде одатле. И, гле, један човек му приступи и рече: „Учитељу, какво добро да учиним да имам живот вечни?” А он му рече: „Што ме питаш за добро? Један је добар. Ако пак хоћеш да уђеш у живот, држи заповести.” Рече му: „Које?” А Исус рече: „Не убиј, не чини прељубе, не кради, не сведочи лажно, поштуј оца и мајку, и љуби ближњега свога као самога себе.” Рече му младић: „Све сам то држао, шта ми још недостаје?” Рече му Исус: „Ако желиш да будеш савршен, иди продај своје имање и дај сиромашнима, и имаћеш благо на небу, и хајде за мном.” А младић, чувши ову реч, оде ожалошћен јер је имао многа имања. А Исус рече својим ученицима: „Заиста вам кажем да ће богаташ тешко ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили да прође кроз иглене уши него да богаташ уђе у царство Божје.” А ученици чувши то уплашише се веома и рекоше: „Ко онда може да се спасе?” Исус их погледа и рече им: „Људима је ово немогуће, али је Богу све могуће.” Тада одговори Петар и рече му: „Ето, ми смо оставили све и пошли за тобом, шта ћемо добити?” А Исус им рече: „Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новоме свету, кад Син човечји седне на престо славе своје, и сами сести на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или њиве ради мога имена, примиће стоструко и наследиће живот вечни. Али ће многи први бити последњи и последњи први.” „Јер царство небеско је слично човеку домаћину који изађе рано ујутру да најми раднике у свој виноград. А кад се погоди с радницима по динар на дан, посла их у свој виноград. И изашавши око трећега часа, виде друге како стоје на тргу беспослени и рече им: ‘Идите и ви у мој виноград, и што буде право, даћу вам.’ И они одоше. А кад опет изађе око шестога и деветога часа, учини исто тако. А око једанаестога часа изашавши, нађе друге како стоје и рече: ‘Што стојите овде цео дан беспослени?’ Рекоше му: ‘Нико нас није најмио.’ Рече им: ‘Идите и ви у виноград.’ А кад наста вече, рече господар винограда своме управитељу: ‘Позови раднике и исплати их почевши од последњих до првих.’ И кад дођоше најмљени око једанаестога часа, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, али и они примише по динар. Примивши пак гунђаху против домаћина говорећи: ‘Ови последњи одрадише један сат, па си их изједначио с нама који поднесмо тежину дана и жегу.’ А он одговори једном од њих и рече: ‘Пријатељу, не чиним ти неправду. Зар се ниси погодио са мном по динар? Узми своје, па иди, а ја хоћу овом последњем да дам колико и теби. Или, зар нисам слободан да чиним што хоћу са својим? Или је око твоје зло што сам ја добар?’ Тако ће последњи бити први и први последњи.” И кад Исус пође горе у Јерусалим, узе Дванаесторицу насамо и на путу им рече: „Ево, идемо горе у Јерусалим и Син човечји биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га многобошцима да му се наругају и ишибају и распну, а трећи дан ће васкрснути.” Тада му приђе мајка синова Зеведејевих са својим синовима клањајући се и молећи нешто од њега. А он јој рече: „Шта хоћеш?” Рече му: „Реци да ова два моја сина седну један с твоје десне, а један с леве стране у твоме царству.” А Исус одговори и рече: „Не знате шта иштете. Можете ли испити чашу коју ћу ја пити?” Рекоше му: „Можемо.” Рече им: „Чашу моју ћете испити, али сести мени с десне или леве стране не дајем ја, него ће припасти онима којима је приправио Отац мој.” И чувши то десеторица расрдише се на два брата. А Исус их дозва и рече: „Знате да владари народа господаре над њима и великаши их тлаче. Међу вама да не буде тако; него који хоће међу вама да буде велик, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први, нека вам буде слуга; као што Син човечји није дошао да му служе, него да послужи и да живот свој да као откуп за многе.” А кад су излазили из Јерихона, пође за њим многи народ. И, гле, два слепа седећи крај пута чуше да Исус пролази и повикаше говорећи: „Господе, смилуј се на нас, сине Давидов!” А народ им запрети да ућуте, али они још већма повикаше говорећи: „Господе, смилуј се на нас, сине Давидов!” И стаде Исус, дозва их и рече: „Шта хоћете да вам учиним?” Рекоше му: „Господе, да се отворе наше очи.” И смилова се Исус, па дотаче њихове очи, и одмах прогледаше и пођоше за њим. И кад се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској гори, тада посла Исус двојицу ученика говорећи им: „Идите у село што је према вама и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом. Одвежите их и доведите ми. И ако вам ко каже што, реците да су Господу потребни, одмах ће их пустити.” А ово се догодило да се испуни што је рекао пророк: „Кажите кћери Сионовој: ‘Ево, цар твој долази ти кротак и јашући на магарици и на магарету, младунчету теглеће животиње.’” Ученици одоше и учинише како им је Исус наредио. Доведоше магарицу и магаре, ставише на њих хаљине и он седе на њих. А већина народа простре своје хаљине по путу, а други резаху грање с дрвећа и простираху по путу. А народ, који је ишао пред њим и за њим, викао је: „Осана сину Давидову! Нека је благословен који долази у име Господње! Осана на висини!” И кад уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: „Ко је овај?” А народ је говорио: „То је пророк Исус из Назарета галилејскога.” И уђе Исус у храм и истера све који су продавали и куповали у храму, те испремета столове мењача и столице продаваца голубова, и рече им: „Написано је: ‘Мој дом зваће се дом молитве’, а ви од њега чините разбојничку пећину.” И приступише му слепи и хроми у храму, и излечи их. А првосвештеници и књижевници, видевши чуда која учини и децу како вичу у храму: „Осана сину Давидову”, расрдише се и рекоше му: „Чујеш ли шта ови говоре?” А Исус им рече: „Да, зар никада нисте читали: ‘Из уста деце и одојчади спремио си себи хвалу?’” И остави их, те изађе из града у Витанију и преноћи онде. А кад се ујутру враћао у град, огладне. И видевши једну смокву крај пута, дође до ње и не нађе на њој ништа до само лишћа, и рече јој: „Не било од тебе никада више плода довека.” И одмах се осуши смоква. И ученици видеше, па се зачудише говорећи: „Како се одмах смоква осушила?” А Исус одговори и рече им: „Заиста вам кажем: ако имате веру и не посумњате, учинићете не само што се догодило са смоквом него ако и овој гори кажете: ‘Дигни се и баци се у море’, биће; и све што затражите у молитви верујући, примићете.” И кад дође у храм, приступише му, док је учио, првосвештеници и народне старешине говорећи: „Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт?” А Исус им у одговору рече: „И ја ћу вас нешто упитати, па ако ми то кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу чиним ово. Откуда беше Јованово крштење, с неба или од људи?” А они размишљаху у себи говорећи: „Ако кажемо с неба, рећи ће нам: ‘Зашто му онда не поверовасте?’ А ако кажемо од људи, бојимо се народа, јер Јована сви сматрају пророком.” И одговорише Исусу и рекоше: „Не знамо.” Рече и он њима: „Ни ја вама нећу казати каквом влашћу чиним ово.” „А шта ви мислите? Један човек је имао два сина; пришавши првоме рече: ‘Синко, иди данас и ради у винограду.’ Он одговори и рече: ‘Идем, господару’, и не оде. Тада приђе другоме и рече исто тако. А он одговори и рече: ‘Нећу’, али се касније покаја и оде. Који је од двојице учинио очеву вољу?” Рекоше: „Други.” Рече им Исус: „Заиста вам кажем да цариници и блуднице улазе пре вас у царство Божје. Јер вам дође Јован путем праведности, и не поверовасте му, а цариници и блуднице му повероваше. Ви сте видели, али се нисте покајали да му поверујете.” „Чујте другу причу. Беше један домаћин који посади виноград и огради га оградом, и ископа у њему муљару, и сагради кулу, па га даде под закуп виноградарима и отпутова. А кад се приближи време плодова, посла своје слуге виноградарима да приме његове плодове. И ухватише виноградари његове слуге, једнога избише, другога убише, а трећега каменоваше. Опет посла друге слуге, више њих но први пут, и учинише им исто тако. Најзад посла к њима свога сина говорећи: ‘Презаће од мога сина.’ Али виноградари, видевши сина, рекоше међу собом: ‘Ово је наследник, хајде да га убијемо, па ћемо имати његово наследство.’ И ухватише га, избацише га из винограда и убише. Кад, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити оним виноградарима?” Рекоше му: „Као злочинце ће их зло побити, а виноград ће изнајмити другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје време.” Рече им Исус: „Зар никад нисте читали у писмима: ‘Камен који одбацише зидари, тај поста угаони камен. Од Господа би ово, и дивно је у нашим очима’? Зато вам кажем да ће се узети од вас царство Божје и дати народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се, а на кога он падне, сатрће га.” И чувши првосвештеници и фарисеји његове приче, увидеше да о њима говори. Тражећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га сматраху пророком. И прозбори опет Исус и рече им у причама говорећи: „Царство небеско је слично једном цару који приреди свадбу своме сину. И посла своје слуге да позову званице на свадбу, и не хтеше да дођу. Опет посла друге слуге говорећи: Реците званицама: ‘Ево, спремио сам ручак свој, јунци моји и товљеници су поклани, и све је спремно. Дођите на свадбу!’ А они не марише и одоше, један на своју њиву, а други у своју трговину; остали пак ухватише његове слуге, злоставише их и убише. А цар се разгневи, посла своју војску и поби оне убице и град њихов спали. Тада рече својим слугама: ‘Свадба је спремна, али званице не беху достојне. Идите стога на раскршћа и које год нађете позовите на свадбу.’ И слуге оне изађоше на путеве и скупише све које нађоше, зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. А кад уђе цар да види госте, угледа онде човека који није био обучен у свадбено рухо. И рече му: ‘Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?’ А он занеме. Тада цар рече слугама: ‘Свежите му руке и ноге и избаците га у крајњу таму; онде ће бити плач и шкргут зуба.’ Јер су многи звани, али је мало изабраних.” Тада одоше фарисеји и договорише се како да га ухвате у речи. И послаше му своје ученике са иродовцима, који рекоше: „Учитељу, знамо да си истинит и у истини учиш путу Божјем, ни на кога се не обазиреш, јер не гледаш ко је ко. Реци нам, дакле, шта мислиш? Да ли је допуштено дати цару порез или није?” Али Исус позна њихову злоћу и рече: „Што ме кушате, лицемери? Покажите ми порезни новац. А они му пружише динар.” И рече им: „Чији је ово лик и натпис?” Рекоше му: „Царев.” Тада им рече: „Дајте, онда, цару царево, а Богу Божје.” И чувши задивише се, те га оставише и одоше. Онога дана приступише му садукеји, који говоре да нема васкрсења, и упиташе га: „Учитељу, Мојсије рече: ‘Ако ко умре без деце, нека брат његов узме његову жену и подигне пород своме брату.’ А код нас је било седморо браће: први се ожени и умро, па како није имао порода, остави своју жену брату своме; тако и други и трећи, све до седмога. А после свих умре жена. О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена? Јер сви су је имали.” А Исус одговори и рече им: „Варате се не знајући Писма, ни силе Божје. Јер се о васкрсењу нити жене нити удају, него су као анђели Божји на небу. А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је Бог рекао: ‘Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев’? Бог није Бог мртвих, него живих.” И чувши народ дивљаше се његовој науци. А кад су фарисеји чули да је ућутао садукеје, скупише се заједно и упита један од њих, законик, кушајући га: „Учитељу, која је највећа заповест у закону?” А он му рече: „‘Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом.’ Ово је највећа и прва заповест. А друга је као и ова: ‘Љуби ближњега свога као самога себе.’ О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци.” А кад фарисеји беху окупљени, упита их Исус: „Шта ви мислите о Христу? Чији је син?” Рекоше му: „Давидов.” Рече им: „Како га онда Давид Духом назива Господом говорећи: Рече Господ Господу моме: ‘Седи мени с десне стране док положим твоје непријатеље под ноге твоје?’ Кад, дакле, Давид њега назива Господом, како му је син?” И нико није могао да му одговори ни речи, нити се ко усуди од онога дана да га више пита. Тада Исус рече народу и својим ученицима говорећи: „На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините; јер говоре, а не чине. Него везују тешка и несношљива бремена и мећу на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну. А сва своја дела чине да их људи виде: јер шире своје молитвене записе и праве велике ресе на хаљинама, воде прочеље на гозбама и прва места у синагогама, поздраве на трговима и да их људи зову ‘рави’. Ви се не зовите ‘рави’, јер је један ваш учитељ, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не називајте својим оцем, јер је један Отац ваш небески. Нити се називајте наставницима, јер је један наставник ваш, Христос. А највећи међу вама нека вам буде слуга. Ко уздиже самога себе – биће понижен, а ко унизи самога себе – биће уздигнут. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско пред људима, јер ви не улазите, нити пуштате унутра оне који хоће да уђу. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете удовичке куће и тобоже се молите дуго. Зато ћете строже бити осуђени. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да створите једног прозелита, и кад постане, чините га сином пакленим, двапут горим од себе. Тешко вама, слепе вође, који говорите: ‘Ако се ко закуне храмом, није ништа; ако се пак закуне храмовним златом, обавезан је.’ Будале и слепци, шта је веће, злато или храм који је осветио злато? И: Ако се ко закуне жртвеником, није ништа; а ако се закуне даром који је на њему, крив је. Слепци, шта је веће, дар или жртвеник који освећује дар? Ко се, дакле, заклео жртвеником, куне се њиме и свим што је на њему. И ко се заклео храмом, куне се њиме и оним који пребива у њему; и који се заклео небом, куне се престолом Божјим и оним који седи на њему. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од нане, копра и кима, а оставите што је претежније у Закону: Правду, милосрђе и веру: Ово је требало чинити, а оно не остављати. Слепе вође, који оцеђујете комарца, а камилу гутате. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неумерености. Фарисеју слепи, очисти прво што је у чаши да буде и њена спољашњост чиста. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће. Тако се и ви споља показујете људима праведним, а изнутра сте пуни лицемерства и безакоња. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што градите гробове пророка и украшавате споменике праведника, и говорите: ‘Да смо живели у време својих отаца, не бисмо били њихови саучесници у крви пророка.’ Тако сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. И ви испуните меру својих отаца. Змије, змијски породе, како да побегнете од осуде паклене? Зато, ево вам шаљем пророке, и мудре, и књижевнике. Од њих ћете једне убити и распети, а друге шибати у вашим синагогама и гонити од града до града, да дође на вас сва праведна крв, проливена на земљи, од крви Авеља праведнога до крви Захарије, сина Варахијина, кога убисте између храма и жртвеника. Заиста вам кажем: све ће то доћи на овај нараштај. Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане к теби, колико пута хтедох да скупим твоју децу као што квочка скупља своје пилиће под крила, и не хтедосте. Ето, оставља вам се дом ваш пуст. Него вам кажем: одсад ме нећете видети док не речете: ‘Нека је благословен који долази у име Господње.’” И изашавши Исус из храма, иђаше даље и приђоше му његови ученици да му покажу грађевине храма. А он им одговори и рече: „Не видите ли све ово? Заиста вам кажем: неће се оставити овде камен на камену који се неће порушити.” Кад је пак седео на Маслинској гори; приђоше му ученици насамо говорећи: „Кажи нам кад ће то бити, и шта је знак твога доласка и свршетка света?” И одговори Исус и рече им: „Гледајте да вас ко не заведе. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: ‘Ја сам Христос’, и многе ће завести. А чућете за ратове и гласове о ратовима. Пазите, не плашите се, јер то мора да буде, али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство, и биће глади и куга и земљотреса по разним местима. Али је све то само почетак невоља. Тада ће вас предати на муке и убијаће вас, и сви народи ће вас мрзети због мога имена. Тада ће се многи саблазнити и један другога издати и мрзеће један другога; и појавиће се многи лажни пророци и завешће многе; и због многог безакоња охладнеће љубав многих. А ко истраје до краја, тај ће бити спасен. И проповедаће се ово јеванђеље о царству по свему свету за сведочанство свима народима, и тада ће доћи крај. Кад, дакле, видите да гнусоба опустошења, о којој је говорио пророк Данило, стоји на светом месту, ко чита нека разуме, тада становници Јудеје нека беже у горе, а ко буде на крову, нека не силази да узме што из своје куће, и ко буде у пољу, нека се не враћа да узме свој огртач. Тешко трудним женама и дојиљама у те дане. Молите се да бежање више не буде у зиму или у суботу, јер ће тада бити велика невоља какве није било од постања света до сада, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, не би се спасао ниједан човек. Али због изабраних скратиће се они дани. Ако вам тада ко каже: ‘Ево, Христос је овде или онде’, немојте поверовати. Јер ће се јавити лажне месије и лажни пророци, те ће чинити велике знаке и чуда да заведу, ако је могуће, и изабране. Ето, рекао сам вам унапред. Ако вам, дакле, кажу: ‘Ево га у пустињи’, немојте изићи; ‘Ево га у собама’, немојте поверовати. Јер као што муња излази од истока и сева до запада, тако ће бити и долазак Сина човечјег; где год буде лешина, тамо ће се орлови окупити. Одмах после невоље оних дана Сунце ће потамнети, и Месец неће давати своје светлости, и звезде ће падати с неба, и силе небеске уздрмаће се. И тада ће се на небу појавити знак Сина човечјег, па ће тада закукати сва племена на земљи, и угледаће Сина човечјег где долази на облацима небеским са силом и великом славом. И послаће своје анђеле с гласовитом трубом, па ће скупити његове изабранике од четири ветра, од једног краја неба до другог. А од смокве научите причу: кад њена грана већ омекша и пролиста, знате да је лето близу. Тако и ви, кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи. А о оном дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац. Као дани Нојеви, тако ће бити долазак Сина човечјег. Јер као што су у дане пред потопом јели и пили, женили се и удавали, до дана кад Ноје уђе у ковчег, и нису знали док не дође потоп и све однесе, тако ће бити и долазак Сина човечјег. Тада ће бити два на пољу, један ће бити прихваћен, а други ће бити остављен; две ће млети у млину, једна ће бити прихваћена, а друга ће бити остављена. Бдите, дакле, јер не знате у који дан ће доћи Господ ваш. А ово знајте: кад би домаћин знао у коју ноћну стражу ће крадљивац доћи, бдио би и не би дозволио да се поткопа његова кућа. Зато и ви будите спремни јер ће Син човечји доћи у час кад не мислите. Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга кога постави господар над својом чељади да им даје храну на време? Блажен је онај слуга кога господар његов, кад дође, нађе да тако чини. Заиста вам кажем да ће га поставити над свим својим имањем. Ако пак онај рђави слуга каже у свом срцу: ‘Мој господар ће се дуго задржати’, те почне тући своје другове у служби и јести и пити с пијаницама, доћи ће господар онога слуге у дан кад не очекује и у час који не зна, па ће га пресећи и ставити међу лицемере. Онде ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће царство небеско бити као десет девојака које узеше своје светиљке и изађоше у сусрет младожењи. Пет од њих беху неразумне, а пет мудре. Јер неразумне, узевши своје светиљке, не узеше са собом уља; а мудре узеше уље у посудама са својим светиљкама. Пошто је младожења одоцнео, задремаше све и заспаше. А о поноћи наста вика: ‘Ево младожење, изађите му у сусрет!’ Тада усташе све оне девојке и уредише своје светиљке. А неразумне рекоше мудрима: ‘Дајте нам од свога уља, јер се наше светиљке гасе.’ Али мудре одговорише: ‘Да не буде мало и нама и вама, идите боље трговцима и купите себи.’ Кад су оне отишле да купе, дође младожења и оне спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А касније дођоше и остале девојке говорећи: ‘Господару, господару, отвори нам!’ Али он одговори и рече: ‘Заиста вам кажем, не познајем вас.’ Бдите, дакле, јер не знате дана ни часа. Јер као што човек полазећи на пут позва своје слуге и предаде им своје имање, те једном даде пет таланата, другоме два, а трећем један, сваком према његовој моћи, и отпутова. Онај што прими пет таланата, одмах оде, послова с њима и стече других пет. Исто тако и онај са два стече друга два. А онај који прими један, оде, ископа јаму у земљи и сакри новац свога господара. После дугог времена дође господар оних слугу и стаде се обрачунавати с њима. И приступивши онај што прими пет таланата донесе других пет таланата говорећи: ‘Господару, пет таланата ми предаде, види, зарадих других пет таланата.’ Рече му господар његов: ‘Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост свога господара.’ А пришавши онај што прими два таланта рече: ‘Господару, два таланта ми предаде, види, зарадих друга два таланта.’ Рече му господар његов: ‘Добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост свога господара.’ А пришавши онај што је примио један таланат рече: ‘Господару, знао сам да си тврд човек, жањеш где ниси посејао и скупљаш где ниси вејао. Побојах се, одох и сакрих твој таланат у земљу. Види, имаш своје.’ А господар његов одговори и рече му: ‘Зли и лењи слуго, знао си да жањем где нисам посејао и скупљам где нисам вејао. Требало је, дакле, да даш мој новац мењачима, и ја бих по доласку узео своје с каматом. Стога узмите од њега таланат и дајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се и претећи ће, а од онога који нема узеће се и оно што има. А некориснога слугу избаците у крајњу таму, онде ће бити плач и шкргут зуба.’ А кад дође Син човечји у својој слави и сви анђели с њиме, онда ће сести на престо славе своје. И биће окупљени пред њим сви народи, и он ће их одвојити једне од других као што пастир одваја овце од јаради, и поставиће овце себи с десне стране, а јарце с леве. Тада ће рећи цар онима с десне стране: ‘Ходите, благословени Оца мога, наследите царство које вам је припремљено од постанка света. Јер огладнех – и дадосте ми да једем, ожеднех – и напојисте ме, странац бејах – и угостисте ме, го бејах – и обукосте ме, разболех се – и посетисте ме, у тамници бејах – и дођосте к мени.’ Тада ће му одговорити праведници и рећи: ‘Господе, кад те видесмо гладна и нахранисмо, или жедна и напојисмо? Кад те видесмо као странца и угостисмо, или гола и оденусмо? Кад те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо теби?’ А цар ће им одговорити и рећи: ‘Заиста вам кажем, уколико учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.’ Тада ће рећи и онима с леве стране: ‘Идите од мене, проклети, у вечни огањ припремљен ђаволу и његовим анђелима. Јер огладнех – и не дадосте ми да једем, ожеднех – и не напојисте ме, странац бејах – и не угостисте ме, го бејах – и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах – и не посетисте ме.’ Тада ће они одговорити и рећи: ‘Господе, кад те видесмо гладна или жедна, или као странца, или гола, или болесна, или у тамници и не послужисмо ти?’ Тада ће им одговорити и рећи: ‘Заиста вам кажем, уколико не учинисте једном од ових најмањих, ни мени не учинисте.’ И отићи ће ови у вечну казну, а праведници у живот вечни.” А кад Исус сврши све ове говоре, рече својим ученицима: „Знате да је за два дана Пасха и Сина човечјег ће предати да га распну.” Тада се скупише првосвештеници и народне старешине у двор првосвештеника који се звао Кајафа, па се договорише да Исуса на превару ухвате и убију. Али говораху: „Не о празнику, да се народ не побуни.” А кад је Исус био у Витанији у кући Симона губавог, приђе му жена са судом од алавастера, пуним скупоценог мира, и изли га на главу његову док је био за трпезом. Кад то видеше ученици, негодоваху говорећи: „Чему ова штета? Ово се могло скупо продати и дати сиромасима.” Али Исус разуме и рече им: „Што стварате непријатности жени? Добро дело ми учини, јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Кад она, наиме, изли ово миро на моје тело, за моју сахрану то учини. Заиста вам кажем: где год се успроповеда ово јеванђеље по целом свету, казаће се и то шта она учини, за сећање на њу.” Тада један од Дванаесторице, који се зове Јуда Искариотски, оде првосвештеницима и рече: „Шта ћете ми дати, па ћу да вам га издам?” А они му одредише тридесет сребрника. И од тада је тражио згодну прилику да га изда. А првога дана бесквасних хлебова приступише ученици Исусу говорећи: „Где хоћеш да ти спремимо да једеш пасху?” Он рече: „Идите у град до тога и тога и реците му: ‘Учитељ каже: Моје време је близу; код тебе ћу празновати Пасху са својим ученицима.’” И учинише ученици како им Исус нареди, те спремише пасху. А кад наста вече, лежаше за трпезом с Дванаесторицом. И док су јели, рече: „Заиста вам кажем да ће ме један од вас издати.” И веома ожалошћени почеше говорити један за другим: „Да нисам ја, Господе?” А он одговори и рече: „Који умочи са мном руку у зделу, тај ће ме издати.” Син човечји додуше иде, као што је написано за њега, али тешко ономе човеку који посредује у издајству Сина човечјег; боље би му било да се није родио онај човек. А Јуда, који га издаде, одговори и рече: „Да нисам ја, рави?” Рече му: „Ти каза.” А кад су јели, узе Исус хлеб, благослови, изломи и даде ученицима и рече: „Узмите, једите; ово је тело моје.” Тада узе чашу и захвали, даде им и рече: „Пијте из ње сви, јер ово је моја крв савеза, која се пролива за многе ради опроштаја грехова. Али вам кажем, одсад нећу пити од овога рода чокотова до онога дана кад ћу га с вама пити новог у царству Оца мога.” И пошто су отпојали хвалу, изађоше на Маслинску гору. Тада им рече Исус: „Сви ћете се ви саблазнити о мене ове ноћи, јер је написано: ‘Ударићу пастира, па ће се разбећи овде од стада.’ А после свога васкрсења отићи ћу пред вама у Галилеји.” Тада Петар одговори и рече му: „Ако се сви саблазне о тебе, ја се никада нећу саблазнити.” Рече му Исус: „Заиста ти кажем да ћеш ме се три пута одрећи ове ноћи пре него што запева петао.” Рече му Петар: „И ако треба да умрем с тобом, нећу се тебе одрећи.” Тако рекоше и сви ученици. Тада дође Исус с њима на место које се зове Гетсиманија и рече ученицима: „Седите ту док ја одем онамо и помолим се.” И поведе Петра и двојицу Зеведејевих синова, те поче тужити и плашити се. Тада им рече: „Претужна је моја душа до смрти. Останите овде и бдите са мном.” И отиде мало даље и паде на своје лице молећи се и говорећи: „Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша; али не како ја хоћу, него како ти.” И дође ученицима и нађе их где спавају, па рече Петру: „Зар не могосте ниједан час пробдети са мном? Бдите и молите се да не дођете у искушење; дух је срчан, али је тело слабо.” Опет, по други пут оде и помоли се говорећи: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша, да је не пијем, нека буде твоја воља.” И дошавши опет их нађе где спавају, јер им очи беху отежале. И остави их опет. Отишавши помоли се по трећи пут и изговори поново исте речи. Тада дође ученицима и рече: „Спавате само и почивате. Ево, приближио се час и Сина човечјег предају у руке грешника. Устаните, хајдемо. Ево, приближио се мој издајник.” И док је он још говорио, гле, Јуда, један од Дванаесторице, дође и с њим многи људи с мачевима и батинама, послани од првосвештеника и народних старешина, а издајник његов даде им знак говорећи: „Кога пољубим, тај је; држите га.” И одмах пришавши Исусу рече: „Здраво, рави”, и пољуби га. А Исус му рече: „Пријатељу, зашто си дошао?” Тада приступише, ставише руке на Исуса и ухватише га. И, гле, један из Исусовог друштва пружи руку, исука свој мач и удари првосвештениковог слугу, те му одсече ухо. Тада му рече Исус: „Врати свој мач на његово место; јер сви који се маше за мач, од мача ће погинути. Или мислиш да не могу да замолим свога Оца, па ће ми одмах послати више од дванаест легија анђела? Како би се онда испунила писма да тако треба да буде?” Онога часа рече Исус светини: „Изађосте као на разбојника с мачевима и батинама да ме ухватите. Свакодневно сам седео у храму и учио, и нисте ме ухватили. Али све се ово догодило да се испуне пророчка писма.” Тада га сви ученици оставише и побегоше. А они што ухватише Исуса, одведоше га првосвештенику Кајафи, где се окупише књижевници и старешине. А Петар иђаше за њим издалека све до првосвештениковог двора и, ушавши унутра, сеђаше са слугама да види крај. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху лажно сведочанство против Исуса да га погубе; и не нађоше, иако многи лажни сведоци дођоше. Најзад приступише двојица и рекоше: Овај рече: „Могу да разрушим храм Божји и да га за три дана саградим.” Тада уста првосвештеник и рече му: „Ништа не одговараш што ови сведоче против тебе?” А Исус је ћутао. И првосвештеник му рече: „Заклињем те Богом живим да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божји?” Рече му Исус: „Ти каза. Али вам кажем, одсад ћете видети Сина човечјег где седи с десне стране силе и долази на небеским облацима.” Тада првосвештеник раздра своје хаљине говорећи: „Похулио је на Бога! Шта нам још требају сведоци? Ето, сад чусте хулу! Шта мислите?” А они одговорише и рекоше: „Заслужио је смрт.” Тада му пљунуше у лице и ударише га по глави, а други по образу говорећи: „Прореци нам, Христе, ко те удари?” А Петар је седео напољу у дворишту; и приђе му једна слушкиња говорећи: „И ти си био са Исусом Галилејцем.” Али он одрече пред свима говорећи: „Не знам шта говориш.” А кад изађе у предворје, виде га друга и рече онима што беху онде: „Овај беше са Исусом Назарећанином.” И опет одриче уз заклетву: „Не знам тога човека.” Мало после приђоше они што су стајали и рекоше Петру: „Заиста си и ти од њих, јер те и говор твој одаје.” Тада се поче преклињати и клети: „Не знам тога човека.” И одмах запева петао. И сети се Петар Исусове речи што је рекао: „Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи.” И изашавши напоље заплака горко. А кад свану, договорише се сви првосвештеници и народне старешине против Исуса да га убију. И свезаше га, одведоше и предаше намеснику Пилату. Тада Јуда, који га издаде, видевши да су га осудили, покаја се и врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама говорећи: „Згреших што издадох невину крв.” А они му рекоше: „Шта се то нас тиче? То је твоја ствар.” Тада баци сребрнике у храм, удаљи се, оде и обеси се. А првосвештеници узеше сребрнике и рекоше: „Не ваља их метнути у храмовну благајну, јер су плата за крв.” Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се она њива до данас зове Крвна њива. Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија: „И узеше тридесет сребрника, цену процењенога, кога проценише синови Израиљеви, и дадоше их за лончареву њиву, како ми нареди Господ.” А кад Исуса поставише пред намесника, запита га намесник: „Јеси ли ти јудејски цар?” А Исус рече: „Ти кажеш.” И кад га оптуживаху првосвештеници и старешине, ништа не одговори. Тада му рече Пилат: „Зар не чујеш шта све сведоче против тебе?” И не одговори му ни на једну реч, тако да се намесник веома чудио. А о празнику је намесник обично ослобађао народу једнога сужња кога су хтели. Тада су имали познатога сужња који се звао Варава. И кад се окупише, рече им Пилат: „Кога хоћете да вам ослободим: Вараву или Исуса, који се зове Христос?” Јер је знао да су га предали из зависти. А кад је седео на судијској столици, поручи му његова жена: „Немој се ти ништа мешати у ствар онога праведника, јер сам данас у сну много пропатила због њега.” Али првосвештеници и старешине наговорише народ да затраже Вараву, а Исуса да погубе. А намесник им се обрати и рече: „Којега од ове двојице хоћете да вам ослободим?” Они рекоше: „Вараву.” Рече им Пилат: „А шта да урадим са Исусом, који се зове Христос?” Сви рекоше да распет буде. А он рече: „Какво је зло учинио?” Али они још више викаху говорећи: „Нека распет буде.” А Пилат, видевши да ништа не помаже, него бука све већа бива, узе воду, па опра руке пред народом и рече: „Ја нисам крив у крви овога праведника; ви ћете се бринути.” Одговори сав народ и рече: „Крв његова на нас и на нашу децу.” Тада им пусти Вараву, а Исуса ишиба и предаде да га распну. Тада намесникови војници поведоше Исуса у судницу и скупише око њега целу чету. Свукоше га и огрнуше му црвени огртач, оплетоше венац од трња, те му ставише на главу и трску у његову десну руку, па клекнуше пред њим и наругаше му се говорећи: „Здраво, царе јудејски!”, и пљунуше на њега, узеше трску и удараху га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач и обукоше га у његове хаљине, па га одведоше да га распну. И излазећи нађоше човека из Кирине по имену Симон; овога натераше да му понесе крст. И кад су дошли на место које се зове Голгота, што значи „место лобање”, дадоше му да пије вино помешано са жучи; и окусивши не хтеде да пије. А кад га распеше, поделише његове хаљине бацајући коцку, и седећи чуваху га онде. И ставише му изнад главе његову кривицу написану: „Ово је Исус, цар јудејски.” Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне, а другога с леве стране. А пролазници су га грдили машући главама и говорећи: „Ти што рушиш храм и за три дана га саграђујеш, спаси самога себе; ако си Син Божји, сиђи с крста.” Исто тако су говорили првосвештеници заједно с књижевницима и старешинама, исмевајући му се: „Друге је спасао, себе не може да спасе”; „Цар је Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега”; „Уздао се у Бога, нека га сад избави, ако га жели; јер рече: Божји сам син.” А исто тако га вређаху и разбојници распети с њим. А од шестога до деветога часа би тама по свој земљи. Око деветога часа пак повика Исус веома гласно: „Или, Или, лема савахтани”; то значи: „Боже мој, Боже мој, зашто ме остави?” А неки од оних што су онде стајали, чувши то рекоше: „Овај зове Илију.” И одмах један од њих отрча, узе сунђер, натопи га оцтом, натаче на трску и даваше му да пије. А остали рекоше: „Остави да видимо да ли ће доћи Илија да га спасе.” А Исус опет повика гласно и издаху. И, гле, завеса у храму расцепи се надвоје, од горе до доле, и земља се затресе, и стене се распадоше, и гробови се отворише, те васкрснуше многа тела умрлих светаца; и изашавши из гробова после његовога васкрсења уђоше у Свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видевши земљотрес и шта се догодило, уплашише се врло и рекоше: „Овај заиста беше Божји син.” А беху онде и гледају издалека многе жене које су пратиле Исуса од Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалена, и Марија, мајка Јаковљева и Јосифова, и мајка Зеведејевих синова. А кад наста вече, дође богати човек из Ариматеје по имену Јосиф, који је и сам био Исусов ученик. Овај приступи Пилату и затражи Исусово тело. Тада Пилат нареди да му се преда. И узе Јосиф тело, уви га у чисто платно, па га стави у свој нови гроб, који је усекао у стени, и навали велики камен на врата од гроба, и отиде. А Марија Магдалена и друга Марија сеђаху онде према гробу. А сутрадан, после петка, скупише се првосвештеници и фарисеји код Пилата и рекоше: „Господару, сетисмо се да она варалица још за живота рече: ‘После три дана васкрснућу.’ Нареди стога да се осигура гроб до трећега дана да не дођу његови ученици, украду га и народу рекну: ‘Васкрсао је из мртвих’, па ће последња превара бити гора од прве.” Рече им Пилат: „Ево вам стража; идите и осигурајте како знате.” А они одоше и утврдише гроб запечативши камен и поставивши стражу. А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалена и друга Марија да погледају гроб. И, гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: „Не бојте се! Знам, наиме, да тражите Исуса распетога! Нема га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо, па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих; и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам.” И отишавши одмах од гроба, са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И, гле, Исус их срете и рече: „Здраво.” А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: „Не бојте се! Идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју и тамо ће ме видети.” А кад су оне ишле, гле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: „Кажите да су његови ученици дошли ноћу и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге.” А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана. А једанаесторица ученика одоше у Галилеју на гору, куда им је одредио Исус, и кад га видеше, поклонише се, а неки посумњаше. Тада приђе Исус и рече им: „Мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка света.” Почетак јеванђеља о Исусу Христу, Сину Божјем. Као што је написано у пророка Исаије: „Гле, ја шаљем весника свога пред лицем твојим, који ће припремити пут твој. Глас онога што виче у пустињи: ‘Припремите пут Господњи, поравнајте стазе његове.’” Појави се Јован крстећи у пустињи и проповедајући покајничко крштење за опроштај грехова. И излажаше к њему сва јудејска земља и сви Јерусалимљани, и он их крштаваше у реци Јордану, при чему они исповедаху своје грехе. А Јован беше обучен у хаљину од камиље длаке и имаше кожни појас око својих бедара и јеђаше скакавце и дивљи мед. И проповедаше говорећи: „За мном долази јачи од мене, пред ким нисам достојан да се сагнем и одрешим ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.” И у то време дође Исус из Назарета галилејског, те га Јован крсти у Јордану. И одмах, излазећи из воде, виде отворена небеса и Духа где силази на њега као голуб. И чу се глас с небеса: „Ти си Син мој љубљени, ти си по мојој вољи.” И одмах га Дух изведе у пустињу. И беше у пустињи четрдесет дана искушаван од сатане, и беше са зверима, и анђели му служаху. А пошто предадоше Јована, дође Исус у Галилеју проповедајући јеванђеље Божје, говорећи да се испунило време и приближило царство Божје. Покајте се и верујте у јеванђеље. И ходајући поред Галилејског мора, виде Симона и Андреју, брата Симонова, где бацају мреже у море, јер беху рибари. И рече им Исус: „Хајдете за мном, па ћу учинити да постанете рибари људски.” И одмах, оставивши мреже, пођоше за њим. И отишавши мало даље, виде Јакова Зеведејева и Јована, брата његова, и њих у чамцу где крпе мреже, те их одмах позва. И оставише оца свога Зеведеја у чамцу с најамницима, па одоше за њим. И дођоше у Кафарнаум; и одмах у суботу, ушавши у синагогу, учаше. И дивљаху се његовој науци јер их учаше као онај који има власт, а не као књижевници. Уто беше у њиховој синагоги човек с нечистим духом, те повика говорећи: „Ах! Шта имамо ми с тобом, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас упропастиш. Знам те ко си, светац Божји.” И запрети му Исус: „Умукни и изађи из њега.” И истрза га нечисти дух, повика веома гласно и изађе из њега. И сви се запрепастише, тако да су питали један другога говорећи: „Шта је ово? Нова наука пуна силе, заповеда и нечистим духовима и покоравају му се.” И одмах се рашири глас о њему на све стране, по свој околини галилејској. И чим изађе из синагоге, дође у Симонову и Андрејину кућу с Јаковом и Јованом. А Симонова ташта лежаше у грозници, и одмах му казаше за њу. И пришавши, ухвати је за руку и подиже је; и пусти је грозница, те им служаше. А увече, кад сунце зађе, доношаху му све болеснике и бесомучне. И сав град беше окупљен око врата. И излечи многе који су патили од различитих болести, и изагна многе демоне, и не дозвољаше демонима да говоре, јер су га знали. А ујутру, док је још било сасвим мрачно, уста, изађе и оде у пусто место, те се онде мољаше. И пожури за њим Симон са својим друштвом, и нашавши га рекоше му: „Сви те траже.” И рече им: „Хајдемо другде у оближња места да и тамо проповедам, јер за то изађох.” И дође, проповедајући у њиховим синагогама по свој Галилеји и изгонећи демоне. И дође к њему губавац, молећи га и клечећи говораше му: „Ако хоћеш, можеш да ме очистиш.” И смиловавши се, пружи своју руку, дохвати га и рече му: „Хоћу, буди чист.” И одмах отиде с њега губа и би очишћен. И запретивши му, одмах га отпусти. И рече му: „Гледај да никоме ништа не кажеш, него иди, покажи се свештенику и принеси за своје очишћење што је Мојсије заповедио, за сведочанство њима.” А овај отишавши поче много проповедати и разглашавати догађај, тако да Исус није више могао да уђе у град јавно, него је био напољу по пустим местима. И долажаху к њему са свих страна. И кад после неколико дана опет уђе у Кафарнаум, чу се да је у кући. И сакупише се многи, тако да није било више места ни пред вратима, и казиваше им реч. И дођоше к њему носећи одузетог човека, кога су носила четворица. И како због народа нису могли да га принесу њему, открише кров куће у којој је био и, прокопавши га, спустише кревет на ком узети лежаше. И видевши Исус њихову веру, рече одузетоме: „Синко, опраштају ти се греси!” А неки од књижевника сеђаху онде и размишљаху у својим срцима: „Што овај говори тако? Он хули, ко може да опрашта грехе сем једнога Бога?” И сазнавши одмах Исус својим духом да они тако размишљају у себи, рече им: „Што то мислите у својим срцима? Шта је лакше рећи узетоме: ‘Опраштају ти се греси’, или рећи: ‘Устани, па узми своју постељу и ходај’?” А да знате да Син човечји има власт да опрашта грехе на земљи, рече одузетоме: Теби говорим, устани, подигни своју постељу и иди кући. И уста, те одмах подиже постељу и изађе пред свима, тако да су се сви дивили и славили Бога говорећи: „Тако нешто још никад не видесмо.” И изађе опет на море; и сав народ долажаше к њему и учаше их. И пролазећи виде Левија Алфејева где седи на царинарници, рече му: „Хајде за мном.” И уставши пође за њим. И кад је био за трпезом у његовој кући, многи цариници и грешници беху за столом са Исусом и његовим ученицима, јер их беше много и иђаху за њим. А књижевници, фарисеји, видевши да једе с грешницима и цариницима, говораху његовим ученицима: „Зашто једе и пије с цариницима и грешницима?” Исус пак чувши рече им: „Лекар није потребан здравима, него болеснима. Не дођох да позовем праведне, него грешне.” Јованови ученици и фарисеји пошћаху. И дођоше и рекоше му: „Зашто Јованови ученици и ученици фарисејски посте, а твоји ученици не посте?” Рече им Исус: „Могу ли сватови да посте док је младожења с њима? Док год имају младожењу са собом, не могу постити. Него ће доћи дани кад ће се младожења узети од њих, и тада ће, у тај дан, постити. Нико не пришива закрпу од новога сукна на стару хаљину. Иначе, закрпа дере од ње, ново од старога, и расцеп гори бива. И нико не сипа ново вино у старе мехове; иначе, вино ће подерати мехове, па пропадају вино и мехови. Него ново вино у нове мехове.” А кад је суботом ишао кроз усеве, ученици његови почеше правити пут кидајући класје. И фарисеји му говораху: „Види, зашто чине суботом што није дозвољено?” Рече им: „Зар никада не читасте шта учини Давид кад би у невољи и огладне он и његово друштво? Како уђе у дом Божји за време првосвештеника Авијатара и поједе постављене хлебове, које не сме нико да једе сем свештеника, те даде и онима што беху с њим?” И рече им: „Субота је установљена ради човека, а не човек ради суботе.” Тако је Син човечји господар суботе. И опет уђе у синагогу и онде беше човек са усахлом руком. И мотрише на њега хоће ли га излечити у суботу, да га оптуже. И рече човеку који је имао суху руку: „Стани на средину.” И рече им: „Да ли је допуштено суботом добро чинити или зло, живот спасти, или погубити?” А они ћутаху. И погледавши их с гневом, тужан због окорелости њиховога срца, рече човеку: „Испружи руку.” И испружи, те поста опет здрава рука његова. А фарисеји изашавши одмах се саветоваху са иродовцима против њега, да га погубе. А Исус се са својим ученицима повуче према мору. И мноштво народа пође за њим из Галилеје и из Јудеје и Јерусалима, из Идумеје и с оне стране Јордана, из околине Тира и Сидона, мноштво велико, чувши шта је чинио, дође к њему. И рече својим ученицима да му се спреми чамац због народа, да га не гурају. Јер многе излечи, тако да наваљиваху на њега сви који су патили да га дотакну. И нечисти духови, кад га гледаху, падаху пред њим и викаху говорећи: „Ти си Син Божји.” И много им је претио да га не објављују. И попе се на гору, те дозва које хтеде, и они одоше к њему. И постави Дванаесторицу да буду с њим и да их пошаље да проповедају и да имају власт да изгоне демоне. И постави Дванаесторицу, и Симону надену име Петар; па Јакова Зеведејева и Јована, брата Јаковљевог, и надену им имена Воаниргес, то јест синови грома; па Андреја и Филипа, и Вартоломеја, и Матеја, и Тому, и Јакова Алфејевог, и Тадеја, и Симона Кананита, и Јуду Искариотског, који га издаде. И дође кући; и опет се окупи народ, тако да нису могли ни хлеб да једу. А кад његови чуше, изађоше да га ухвате јер говараху да није при себи. Књижевници пак који су дошли из Јерусалима говораху да има Веелзевула и да помоћу демонског владара изгони демоне. И дозвавши их, говораше им у причама: „Како може сатана да изгони сатану? И ако се неко царство подели само по себи, то царство не може да се одржи. И ако се кућа сама по себи подели, та кућа не може остати. И ако је сатана устао против самога себе и поделио се, не може остати, него му је дошао крај. Али нико не може да уђе у кућу јакога и да пограби његово покућанство ако прво не свеже јакога, и тада оплени његову кућу. Заиста вам кажем да ће синовима људским бити опроштени сви греси и хуле колико год усхуле; али који похули на Духа Светога, нема опроштаја довека, него га терети вечити грех. Јер рекоше: ‘Има нечистог духа.’” И дођоше мајка његова и браћа његова и, стојећи напољу, послаше к њему да га зову. А народ сеђаше око ега, те му рекоше: „Види, твоја мајка и твоја браћа те напољу траже.” И одговоривши рече им: „Ко су мајка моја и браћа моја?” И погледавши наоколо оне који су седели око њега, рече: „Гле, мајка моја и браћа моја. Јер ко изврши вољу Божју, тај је брат мој, и сестра, и мајка.” И опет поче учити крај мора. И окупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац на мору, а сав народ беше на земљи код мора. И учаше их много у причама и говораше им у науци својој: „Слушајте! Ето, изађе сејач да сеје. И кад је сејао, једно семе паде крај пута, и дођоше птице те га позобаше. Друго паде на каменито тле, где немаше много земље, и одмах изниче, јер немаше дубоке земље. А кад сунце изађе, би сасушено и, како немаше корена – усахну. Треће паде у трње, и нарасте трње те га угуши и не донесе рода. Четврта пак падоше у добру земљу и даваху род који је напредовао и растао, и донесе тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.” И рече: „Ко има уши да слуша, нека слуша.” А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом. И рече им: „Вама је дана тајна царства Божјег; а онима који су напољу све бива у причама, да гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и буде им опроштено.” И рече им: „Не разумете ове приче, а како ћете схватити све приче? Сејач сеје реч. Ови су крај пута посејани, где се сеје реч, и кад је чују, одмах долази сатана и узима реч посејану у њима. И ови су слично посејани на каменитом тлу, који, кад чују реч, одмах је с радошћу примају, и немају корена у себи, него су нестали, па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне. А други су, што су посејани у трњу, то су они који реч чуше, а светске бриге, те превара богатства и жудње за другим стварима увлаче се и гуше реч, те неплодна бива. А они што су посејани на доброј земљи, слушају и примају реч, па доносе род тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.” И рече им: „Да ли се светиљка пали да се стави под мерицу или под кревет; а не да се стави на свећњак? Јер ништа није скривено што се не би открило; нити што би тајно, а да не изађе на видело. Ко има уши да слуша, нека слуша.” И рече им: „Памтите што чујете. Каквом мером мерите, биће вам одмерено, и додаће се вама који слушате. Јер ко има – њему ће се дати; а ко нема – и што има, узеће се од њега.” И говораше: „Тако је царство Божје као кад човек баци семе на земљу, и спава и устаје ноћу и дању, а семе ниче и расте – сам не зна како. Земља сама од себе доноси род, прво стабљику, затим клас, онда пуно жита у класи. А кад род допусти, одмах шаље срп, јер је жетва настала.” И говораше: „Како ћемо упоредити царство Божје, или у којој причи да га изложимо? Као горушичино зрно, које, кад се посеје у земљу, мање је од свих семена на земљи, а кад га посеју, израста и бива веће од свег поврћа, те развија велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његовој сенци.” И казиваше им реч у многим таквим причама, колико су могли да слушају. А без приче им не говораше, него својим ученицима насамо све објашњаваше. И рече им онога дана увече: „Пређимо на другу страну.” И отпустивши народ, узеше га како беше у чамцу, и други чамци беху с њим. И наста велика олуја и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ пунио. А он на крми спаваше на узглављу. И пробудише га, те му рекоше: „Учитељу, зар не мариш што пропадамо?” И уставши запрети ветру и рече мору: „Ћути, умукни!” И преста ветар, те би тишина велика. И рече им: „Што сте тако плашљиви? Како немате вере?” И веома се уплашише, те говораху један другоме: „Та ко је овај да му се и ветар и море покоравају?” И дођоше на другу страну мора, у крај герасински. И кад изађе из чамца, одмах му из гробова изађе у сусрет човек с нечистим духом, који борављаше у гробовима, и нико га више није могао ни ланцима свезати јер је много пута био везан у окове и ланце, па је покидао ланце и поломио окове и нико није могао да га укроти. И стално беше у гробовима и горама, дању и ноћу, вичући и бијући се камењем. И видевши Исуса издалека, потрча и паде пред њим ничице, те повика веома гласно: „Шта ја имам с тобом, Исусе, Сине Бога највишега? Заклињем те Богом, немој ме мучити.” Јер му говораше: „Изађи, душе нечисти, из човека.” И питаше га: „Како ти је име?” И рече му: „Легион ми је име, јер нас је много.” И мољаше га много да их не истера из оног краја. А онде, према гори, пасло је велико крдо свиња. И замолише га говорећи: „Пошаљи нас у свиње, да уђемо у њих.” И допусти им. И изашавши, нечисти духови уђоше у свиње и навали крдо низ стрмен у море, око две хиљаде, и удавише се у мору. А пастири њихови побегоше и јавише у граду и по селима, те дођоше да виде шта се догодило. И дођоше Исусу и видеше бесомучнога, који је имао легиона, како седи обучен и присебан, те се уплашише. А очевици им испричаше шта се догоди бесомучноме и о свињама. И почеше га молити да оде из њиховог краја. А кад Исус уђе у чамац, замоли га онај кога је мучио ђаво да буде с њима. И не допусти му, него му рече: „Иди кући својима и јави им шта ти је учинио Господ и како се смиловао на те.” И оде и поче проповедати у Декапољу шта му учини Исус, и сви се дивљаху. И пошто Исус опет пређе чамцем на другу страну, окупи се многи народ око њега и беше крај мора. И дође један од старешина синагоге, по имену Јаир, па видевши га, паде пред ноге његове и мољаше га много говорећи: „Моја кћи је на самрти, дођи, стави руке на њу да буде спасена и да оживи.” И оде с њим. А многи народ иђаше за њим и гураху га. И жена нека која је болова од течења крви дванаест година, много пропатила од многих лекара и потрошила све што је имала, а ништа јој није помогло, него јој још горе било, чувши о Исусу, дође у народ с леђа и дотаче његову хаљину; јер говораше: „Ако само дотакнем његове хаљине, бићу спасена.” И одмах пресахну извор њене крви, те осети у телу да је исцељена од своје муке. А Исус осетивши одмах у себи да сила изађе из њега, окрену се у народу и рече: „Ко ми дотаче хаљине?” Ученици пак његови рекоше: „Гледаш народ како те тиска и говориш: ‘Ко ме дотаче?’” И обазираше се да види ону која то учини. А жена, знајући шта јој се догодило, дође са страхом и трепетом, те паде пред њим и рече му сву истину. А он јој рече: „Кћери, вера твоја спасла те је. Иди с миром и буди здрава од своје болести.” Док је он још говорио, дођоше до старешинине синагоге говорећи: „Умрла је кћи твоја, што још мучиш учитеља?” А Исус, не обазревши се на реч коју говораху, рече старешини синагоге: „Не бој се, само веруј.” И не допусти никоме да иде с њим, сем Петру, Јакову и Јовану, брату Јаковљевом. И дођоше у кућу старешинину, те виде вреву и људе како плачу и наричу много, па ушавши рече им: „Што вичете и плачете? Дете није умрло, него спава.” И исмеваху га. А он истера све, узе оца детињег и мајку и своје пратиоце, па уђе где беше дете. И ухвативши руку детета, рече јој: „Талита кум”, што преведено значи: „Девојчице, теби говорим, устани!” И одмах уста девојчица и ходаше; беше јој, наиме, дванаест година. И одмах се веома зачудише. И заповеди им строго да нико не дозна ово, и рече да јој дају да једе. И оде оданде, те дође у свој завичај, а ученици његови иђаху за њим. А кад би субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху дивљаху се говорећи: „Откуда то овоме и каква је мудрост што му је дана? И руке његове чине таква чуда? Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде код нас?” И саблажњаваху се о њему. И говораше им Исус да пророк није без части – сем у постојбини својој, и у родбини својој, и у кући својој. И не могаше онде учинити ниједнога чуда, сем што излечи мало болесника ставивши руке на њих. И чуђаше се због њиховог неверовања. И обилажаше околна села учећи. И дозва Дванаесторицу, поче их слати по двојицу и даваше им власт над нечистим духовима. И заповеди им да ништа не узимају на пут сем једнога штапа, ни хлеба, ни торбе, ни новца у појасу, него обувени у сандале; и не облачити две хаљине. И говораше им: „Где уђете у кућу, останите онде док не изађете оданде. А које место вас не прими и не послуша вас, излазећи оданде отресите прашину са својих ногу – за сведочанство њима.” И отишавши проповедаху да се људи покају, те истераше многе демоне, помазиваху уљем многе болеснике и исцељиваху их. И чу цар Ирод, јер се његово име разгласи, и говораше да је Јован Крститељ устао из мртвих, па зато делују силе у њему. Други пак говораху да је Илија, а неки говораху да је пророк, као један од пророка. А Ирод чувши рече: „Јован, коме сам одсекао главу, он уста из мртвих.” Ирод, наиме, посла и ухвати Јована, те га свеза у тамницу због Иродијаде, жене свога брата Филипа, што се ожени њоме. Јер Јован говораше Ироду: „Не смеш ти имати жене брата свога.” А Иродијада беше кивна на њега и хтеде га убити, али није могла. Јер се Ирод бојаше Јована, знајући га као човека праведна и света, те га чуваше. И слушавши га беше у неприлици, па ипак га је радо слушао. И кад дође погодан дан, кад Ирод на свој рођендан приреди част својим великашима, војводама и првацима галилејским, уђе Иродијадина кћи, те заигра и угоди Ироду и гостима. А цар рече девојци: „Затражи од мене што год хоћеш, и даћу ти.” И закле јој се: „Што год заиштеш од мене, даћу ти – до половине свога царства.” Она пак изашавши рече својој мајци: „Шта да затражим?” А она рече: „Главу Јована Крститеља.” И одмах ушавши брзо цару заиска говорећи: „Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља.” И сневесели се цар врло, али због заклетве и гостију не хтеде да је одбије. И одмах посла краљ џелата и нареди да донесе Јованову главу. И отишавши одсече му главу у тамници и донесе његову главу на тањиру и даде девојци, а девојка је даде својој мајци. А ученици његови, чувши то, дођоше и узеше његово тело и метнуше га у гроб. И скупише се апостоли око Исуса, те му јавише све што учинише и поучише. И рече им: „Хајдете ви сами у пуст крај, па се одморите мало. Јер долажаху и одлажаху многи, те нису имали времена ни да једу.” И одоше чамцем на пусто место насамо. И видеше их како одлазе и дознаше многи, па се стекоше онде пешице из свих градова и стигоше пре њих. И изашавши виде многи народ, те се сажали на њих, јер беху као овце без пастира, и поче их учити много. И пошто је време прилично поодмакло, приђоше му ученици његови и рекоше: „Место је пусто, а већ је касно. Отпусти их нека иду у околна села и засеоке и купе себи шта ће јести.” А он им одговори и рече: „Дајте им ви да једу.” Рекоше му: „Да одемо и да купимо хлеба за две стотине динара, па да им дамо да једу?” А он им рече: „Колико хлебова имате? Идите видите.” И дознавши рекоше: „Пет, и две рибе.” И нареди им да се сви посаде по групама на зеленој трави. И посадише се у групама по стотину и по педесет. И узевши оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови и изломи хлебове, те их даваше ученицима да метну пред њих; и оне две рибе раздели свима. И једоше сви и наситише се. И подигоше пуних дванаест котарица комада хлеба и риба. А оних што једоше хлебове беше пет хиљада људи. И одмах натера своје ученике да уђу у чамац и да иду напред на другу страну према Витсаиди док он отпусти народ. И опростивши се од њих, оде на гору да се помоли. А кад наста вече, чамац беше насред мора, а он сам на копну. И видевши их како се муче веслајући јер им беше противан ветар, око четврте ноћне страже дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе. А они, видевши га како иде по мору, помислише да је утвара, те повикаше, јер га сви видеше и уплашише се. Но он их одмах ослови и рече им: „Не бојте се, ја сам.” И уђе к њима у чамац, и преста ветар. И дивљаху се у себи веома, јер не разумеше чудо с хлебовима, него им срце беше окорело. И прешавши на копно дођоше у Генисарет и присташе. И кад изађоше из чамца, одмах га познаше, оптрчаше сав онај крај и почеше доносити болеснике на постељама где су чули да је он. И где год је улазио у села или градове или засеоке, на трговима стављаху болеснике и мољаху га да дотакну бар ресе његове хаљине. И који год га дотакоше беху спасени. И скупише се око њега фарисеји и неки од књижевника који дођоше из Јерусалима. И видеше неке од његових ученика како једу хлеб нечистим, то јест неопраним рукама. Јер фарисеји и сви Јудејци не једу док не оперу шаком руке, држећи предање старих, и кад дођу с трга, не једу док се не оперу, и има још много чега што су примили да држе, прања чаша, крчага и бакарног посуђа, и запиташе га фарисеји и књижевници: „Зашто твоји ученици не живе по предању старих, него једу хлеб неопраним рукама?” А он им рече: „Добро пророкова Исаија за вас лицемере, као што је написано: ‘Овај народ ме поштује уснама, а срце њихово је далеко од мене. Узалуд ме поштују, учећи науке које су људске заповести.’ Оставивши Божју заповест, држите људско предање [прање крчага и чаша и друго много штошта слично чините].” И говораше им: „Лепо укидате Божју заповест да сачувате своје предање. Јер Мојсије рече: ‘Поштуј оца свога и мајку своју’ и ‘Ко ружи оца или мајку, смрћу да умре’. А ви кажете ако човек каже оцу или мајци: ‘Корван је’, што значи жртвени дар, оно чиме бих ти помогао, и не допуштате му више да ишта учини оцу или мајци, укидајући Божју реч својим предањем што сте га предали; и много штошта слично чините.” И дозвавши опет народ, говораше им: „Чујте ме сви и разумејте. Ништа не улази споља у човека што га може опоганити, него што излази из човека – то чини човека нечистим. Ако ко има уши да слуша, нека слуша.” И кад доше кући од народа, питаху га његови ученици за причу. И рече им: „Тако ни ви не разумете? Зар не опажате да све што споља улази у човека, не може да га опогани, јер не улази у његово срце, него у стомак, те излази у заход – чистећи сва јела?” И рече: „Што излази из човека, оно чини човека нечистим. Јер изнутра, из људског срца, излазе зле мисли, блуд, крађе, убиства, прељубе, лакомства, злоће, преваре, распојасаност, завист, хула, охолост, безумље. Сва ова зла излазе изнутра и чине човека нечистим.” И уставши оде оданде у крајеве Тира и Сидона. И ушавши у једну кућу хтео је да нико не дозна, али није могао да буде скривен. Него одмах чу за њега једна жена, чија кћи имађаше нечистога духа, она дође и паде пред ноге његове. А та жена беше многобошкиња, родом Сирофеничанка; и мољаше га да истера демона из њене кћери. А он јој рече: „Пусти да се најпре нахране деца, јер није добро узети дечји хлеб и бацити псима.” Она пак одговори и рече му: „Да, Господе, али и пси под столом једу од дечјих мрвица.” И рече јој: „Због ове речи иди, изашао је демон из твоје кћери.” И отишавши кући нађе дете како лежи на постељи, а демон је био изашао. И опет изашавши из крајева Тира дође преко Сидона на Галилејско море, усред крајева Декапоља. И доведоше му једног глувог и немог, те га замолише да стави руку на њега. И узевши га из народа насамо, стави своје прсте у његове уши, па пљуну и дотаче његов језик, погледа на небо и уздахну, те му рече: „Ефета”, што значи: „Отвори се”. И одмах му се отворише уши, разреши се веза његова језика, те говораше трезвено. И запрети им да никоме не говоре. Но, колико им је он више наређивао, они све више објављиваху. И дивљаху се преко сваке мере говорећи: „Све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре.” У оне дане кад опет беше много народа и не имађаху шта јести, дозва ученике и рече им: „Жао ме је народа што су већ три дана стално уз мене и немају шта да једу; ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; неки од њих су дошли из далека.” И одговорише му његови ученици: „Откуд може ко да их нахрани хлебовима овде у пустињи?” И пита их: „Колико хлебова имате?” А они рекоше: „Седам.” Тада нареди народу да поседа по земљи. И узевши седам хлебова, захвали, изломи и даваше својим ученицима да изнесу, и изнеше пред народ. И имађаху и мало рибица; и благословивши их, рече да и њих изнесу. И једоше и наситише се, и подигоше седам котарица преосталих комада. А беше око четири хиљаде људи. И отпусти их. И одмах уђе у чамац са својим ученицима, те дође у околину Далмануте. И изађоше фарисеји и почеше да се препиру с њим, тражећи од њега знак с неба – кушајући га. Но он уздахну духом својим и рече: „Што овај род тражи знак? Заиста, кажем вам: неће се дати знак овоме роду.” И оставивши их, опет уђе у чамац и оде на другу страну. И заборавише да узму хлеба, те имађаху само један хлеб код себе у чамцу. И заповедаше им говорећи: „Гледајте, чувајте се квасца фарисејског и квасца Иродова.” Они пак размишљаху међу собом што хлеба немају. А Исус сазнавши то, рече им: „Што мислите да хлеба немате? Још не разумете и не схватате? Је ли окорело ваше срце? ‘Очи имате и не видите, уши имате и не чујете?’ И не сећа се, кад изломих пет хлебова на пет хиљада, колико котарица пуних комада подигосте?” Рекоше му: „Дванаест.” „Кад седам хлебова изломих на четири хиљаде, колико корпи пуних комада подигосте?” Рекоше: „Седам.” И рече им: „Још не разумете?” И дођоше у Витсаиду. И доведоше му једног слепог, те га замолише да га дотакне. Он ухвати слепог за руку, изведе га из села и пљуну му у очи, па стави руке на њега и упита га: „Видиш ли шта?” И погледавши рече: „Видим људе где иду – видим их као дрвеће.” Затим опет стави руке на његове очи, те прогледа и исцели се, и гледаше све јасно. И посла га кући његовој говорећи: „Ни у село не улази.” И изађе Исус и његови ученици у села код Кесарије Филипове. А путем питаше своје ученике говорећи им: „Шта кажу људи ко сам ја?” Они му рекоше: „Јован Крститељ, други веле да си Илија, а трећи – да си један од пророка.” Но он их питаше: „А за кога ме ви држите?” Петар одговори и рече му: „Ти си Христос.” И запрети им да никоме не говоре о њему. И поче их учити да Син човечји мора много да пострада и да буде одбачен од старешина, првосвештеника и књижевника, да ће га убити и после три дана ће васкрснути. И то говораше отворено. А Петар га узе насамо и поче га корити. Но он се окрену и, видевши своје ученике, укори Петра и рече: „Иди од мене, сатано, јер ти не мислиш о оном што је божанско, него о оном што је људско.” И дозвавши народ са својим ученицима рече им: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне самога себе, па нека понесе крст свој и иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот због мене и јеванђеља, спашће га. Јер шта користи човеку да задобије сав свет, а живот свој изгуби? Јер шта ће човек дати у замену за свој живот? Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом прељуботворном и грешном роду, њега ће се постидети и Син човечји кад дође у слави свога Оца са светим анђелима.” И рече им: „Заиста, кажем вам: међу овима што стоје овде има неких који неће окусити смрти док не виде царство Божје да је дошло у сили.” И после шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, те их саме изведе на једну високу гору насамо. И преобрази се пред њима, па његове хаљине посташе сјајне и врло беле, како их сукнар на земљи не може убелити. И појави им се Илија с Мојсијем, те разговараху са Исусом. А Петар прозбори и рече Исусу: „Рави, добро је да смо овде. Да начинимо три сенице: једну теби, једну Мојсију и једну Илији.” Није, наиме, знао шта да каже јер беху врло уплашени. И дође облак те их заклони, а из облака се чу глас: „Ово је Син мој љубљени, њега слушајте.” И одједном, обазревши се, никога више не видеше него Исуса самог уз себе. А кад су силазили с горе, заповеди им да никоме не казују шта су видели док Син човечји не устане из мртвих. И држаху чврсто ту реч, расправљајући међу собом шта то значи – устати из мртвих. И питаху га говорећи: „Зашто књижевници кажу да Илија треба прво да дође?” Но он им рече: „Илија ће прво доћи и све успоставити. А како је писано за Сина човечјег да треба много да пострада и да буде презрен? Али вам кажем да је Илија дошао, и поступише с њим како хтедоше – као што је написано за њега.” И дошавши ученицима, виде много народа око њих и књижевнике како се препиру с њима. И чим га видеше, сав се народ препаде, те притрчаше и поздрављаху га. И упита их: „Што се препирете с њима?” А један из народа му одговори: „Учитељу, доведох ти свога сина у коме је неми дух; и кад га спопадне, растрже га, те баца пену, шкргуће зубима и суши се. И рекох твојим ученицима да га истерају, и не могоше.” А он им одговори и рече: „О, неверни роде, докле ћу бити с вама? Докле ћу вас подносити? Доведите га к мени.” И доведоше му га. А кад га дух виде, одмах протресе дечака, те паде на земљу и ваљаше се бацајући пену. Тада запита његовог оца: „Колико има времена како му се то догодило?” А он рече: „Од детињства, и често га баца у ватру и у воду – да га погуби. Него, ако што можеш, смилуј се на нас и помози нам.” Исус му пак рече: „Ако можеш – све је могућно ономе који верује.” Одмах повика дечаков отац и рече: „Верујем, помози моме неверју.” А Исус, видевши да се народ стече, запрети нечистом духу говорећи му: „Неми и глуви душе, ја ти наређујем, изађи из њега и више не улази у њега!” И повика, протресе га силно и изађе. И би као мртав, тако да су многи говорили да је умро. А Исус га ухвати за руку, подиже га, те уста. А кад дође кући, питаху га његови ученици насамо: „Зашто ми не могосмо да га истерамо?” Он им пак рече: „Овај род може се истерати само молитвом [и постом].” И отишавши оданде, пролажаху кроз Галилеју, а није хтео да ко дозна; поучаваше, наиме, своје ученике и говораше им: „Сина човечјег предаће у руке људске, и убиће га, а кад га убију, после три дана ће васкрснути.” Но они не разумеваху тај говор, те се бојаху да га упитају. И дођоше у Кафарнаум и, кад би у кући, запита их: „О чему сте путем расправљали?” А они ћутаху, јер су се на путу међу собом препирали ко је највећи. Он пак седе, позва Дванаесторицу и рече им: „Ако ко хоће да буде први, нека буде последњи од свих и свима слуга.” И узевши једно дете, постави га међу њима, загрли га и рече им: „Ко прими једно такво дете у моје име, мене прима, а ко мене прима, не прима мене, него онога који ме је послао.” Рече му Јован: „Учитељу, видесмо једнога како у твоје име истерује демоне, а не иде с нама, и бранили смо му јер није ишао с нама.” А Исус рече: „Не браните му, јер нема тога који ће чинити чудо у моје име и моћи одмах зло да говори о мени. Ко, наиме, није против нас, за нас је. И ко вас напоји чашом воде зато што сте Христови, заиста, кажем вам, неће изгубити своју плату. И ко саблазни једнога од ових малих који верују, боље би му било да се обеси магарећи жртвањ о врат његов и да буде бачен у море. И ако те твоја рука саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш сакат у живот него са две руке да одеш у пакао, у огањ неугасиви. [ Где црв њихов не умире и огањ се не гаси.] И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш у живот хром него да те са две ноге баце у пакао. [ Где црв њихов не умире и огањ се не гаси.] И ако те око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је да уђеш у царство Божје с једним оком него да те са два ока баце у пакао, где црв њихов не умире и огањ се не гаси. Јер ће сваки огњем бити посољен. Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ћете је поправити? Имајте соли у себи и имајте мира међу собом.” И подиже се оданде, те дође у крајеве Јудеје и с оне стране Јордана, и опет му се народ придружи, а он их поучаваше по свом обичају. И пришавши фарисеји питаху га да ли сме човек да отпусти жену – кушајући га. А он им одговори и рече: „Шта вам заповеди Мојсије?” Они рекоше: „Мојсије је одобрио да се напише отпусна књига и да се жена отпусти.” Но Исус им рече: „С обзиром на тврдоћу вашега срца, написа вам ову наредбу. Али од почетка стварања Бог их створи као мушко и женско. ‘Зато ће човек оставити оца свога и мајку, па ће прионути уз жену своју, те ће двоје бити једно тело.’ Стога нису више двоје – него једно тело. Што, дакле, Бог састави, човек нека не раставља.” И код куће опет га ученици питаху о томе. Он им пак рече: „Ко отпусти своју жену и ожени се другом, чини прељубу према њој; и ако она отпусти свога мужа и уда се за другога, чини прељубу.” И доношаху му дечицу да их дотакне, али их ученици укорише. А Исус видевши негодова и рече им: „Пустите дечицу да долазе к мени, не браните им; јер таквима припада царство Божје. Заиста, кажем вам: ко не прими царство Божје као мало дете, неће ући у њега.” И загрливши их, благослови их, стављајући руке на њих. И кад изађе на пут, притрча један човек, клече пред њим и упита га: „Добри учитељу, шта да учиним да наследим живот вечни?” А Исус му рече: „Што ме називаш добрим? Нико није добар осим једнога Бога. Знаш заповести: Не убиј, не чини прељубе, не укради, не сведочи лажно, не закидај, поштуј оца свога и мајку.” Но он му одговори: „Учитељу, све сам то држао од своје младости.” А Исус га погледа, заволе га и рече му: „Једно ти недостаје: иди, продај све што имаш и дај сиромасима, па ћеш имати благо на небу, и дођи, узми крст свој и хајде за мном.” А он се ражалости на ову реч и оде тужан јер имађаше велико богатство. И погледавши Исус наоколо рече својим ученицима: „Како ће имућни људи тешко ући у царство Божје.” А ученици се запањише на његове речи. Но Исус опет прозбори и рече им: „Децо, како је тешко онима који се уздају у имање ући у царство Божје. Лакше је камили да прође кроз иглене уши него богатоме да уђе у царство Божје.” А они се још више уплашише говорећи један другоме: „Па ко може да буде спасен?” Исус погледа на њих и рече: „Људима је то немогућно, али Богу није; јер Богу је све могућно.” Петар поче да му говори: „Види, ми остависмо све и пођосмо за тобом.” Исус пак одговори и рече: „Заиста, кажем вам, нема никога ко остави кућу, или браћу, или сестре, или мајку, или оца, или децу, или њиве ради мене и ради јеванђеља, а да не прими сад стоструко, у ово време куће, и браћу, и сестре, и мајке, и децу, и њиве – уз прогањања – а у будућем свету вечни живот. Но многи први биће последњи и последњи први.” А кад беху на путу улазећи у Јерусалим, иђаше Исус пред њима, а они се чућаху, а који иђаху за њима бојаху се. И узевши опет Дванаесторицу, поче им говорити шта ће се њему догодити: „Ево, идемо горе у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће га осудити на смрт и предати га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће га, шибаће га и убиће га, а после три дана васкрснуће.” И приђоше му Јаков и Јован, Зеведејеви синови, говорећи му: „Учитељу, хоћемо да нам учиниш што те замолимо.” А он им рече: „Шта хоћете да вам учиним?” Они му пак рекоше: „Дај нам да седнемо један теби с десне стране и други с леве у слави твојој.” Но Исус им рече: „Не знате шта тражите. Можете ли испити чашу коју ја пијем или крстити се крштењем којим се ја крштавам?” Они му одговорише: „Можемо.” Тада им Исус рече: „Чашу коју ја пијем – пићете, и бићете крштени крштењем којим се ја крштавам; али сести мени с десне или леве стране, то не дајем ја, него припада онима којима је припремљено.” И чувши десеторица почеше негодовати због Јакова и Јована. Но Исус их дозва и рече им: „Знате да они који важе као владари народа, господаре над њима и њихови великаши их тлаче. А међу вама није тако. Него ко хоће да буде велик међу вама, нека буде свима слуга; и ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга; јер и Син човечји не дође да му служе, него да служи и да даде свој живот као откуп за многе.” И дођоше у Јерихон. А кад је излазио из Јерихона са својим ученицима и многим народом, Вартимеј, Тимејев син, слепи просјак, сеђаше крај пута. И чувши да је то Исус Назарећанин, поче викати и говорити: „Сине Давидов, Исусе, смилуј се на мене!” А многи су му претили да ућути, али он још више викаше: „Сине Давидов, смилуј се на мене!” Исус стаде и рече: „Позовите га.” И позваше слепог говорећи му: „Не бој се, устани, зове те.” А он збаци свој огртач, скочи и дође Исусу. Исус пак прозбори и рече му: „Шта хоћеш да ти учиним?” А слепи му рече: „Равуни, да погледам.” Тада му Исус рече: „Иди, вера твоја спасла те је.” И одмах прогледа и иђаше путем за њим. И кад се приближише Јерусалиму, код Витфаге и Витаније према Маслинској гори, посла двојицу својих ученика и рече им: „Идите у село што је према вама и, чим уђете у њега, наћи ћете привезано магаре на које још нико од људи није сео. Одрешите га и доведите. И ако вам ко каже: ‘Шта то радите?’ Реците: ‘Господу је потребно, и одмах ће га послати овамо.’” И одоше и нађоше привезано магаре код врата, напољу на улици, и одвезаше га. А неки од оних што су онде стајали рекоше им: „Шта радите, што одвезујете магаре?” А они им рекоше као што Исус каза; и пустише их. Тада доведоше Исусу магаре, ставише своје хаљине на њега, те он седе на њега. И многи простреше своје хаљине по путу, а други зелено грање које насекоше у пољима. И који су ишли пред њим и за њим викаху: „Осана, благословен је који иде у име Господње; благословено царство оца нашега Давида, које долази! Осана на висинама.” И уђе у Јерусалим, у храм; и разгледавши све, пошто је већ било касно, изађе с Дванаесторицом у Витанију. А сутрадан, кад изађоше из Витаније, огладне. И видевши издалека смокву која је имала лишће, дође не би ли што нашао на њој. А кад дође до ње, не нађе ништа осим лишћа, јер не беше време смокава. Тада прозбори и рече јој: „Не јео нико више рода од тебе довека.” А његови ученици слушаху. И дођоше у Јерусалим. И ушавши у храм, поче изгонити оне који продаваху и куповаху у храму, те испремета столове мењача и столице продаваца голубова, и не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. И учаше и говораше им: „Није ли написано: ‘Дом мој зваће се дом молитве за све народе’, а ви сте од њега направили разбојничку пећину.” А првосвештеници и књижевници чуше и тражаху како да га погубе јер га се бојаху; сав народ се, наиме, одушевљавао његовом науком. А увече излажаше из града. А ујутру пролазећи видеше ону смокву како се осушила из корена. А Петар се сети и рече му: „Рави, види, осуши се смоква коју си проклео.” Исус одговори и рече им: „Имајте веру у Бога. Заиста, кажем вам: ко каже овој гори: ‘Дигни се и баци се у море!’, а не посумња у своме срцу, него верује да ће бити оно што говори, биће му. Зато вам кажем: све што молите и тражите, верујте да сте примили, и биће вам. И кад стојите молећи се, праштајте ако ишта имате против кога, да и Отац ваш који је на небесима опрости вама ваша сагрешења. Ако ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити сагрешења ваша.” И дођоше опет у Јерусалим. И кад је ходао по храму, приђоше му првосвештеници и књижевници и старешине и рекоше му: „Каквом влашћу то чиниш? Или ко ти даде ту власт да то чиниш?” А Исус им рече: „Запитаћу вас једну реч и одговорите ми, па ћу вам казати каквом влашћу чиним ово. Беше ли Јованово крштење с неба или од људи? Одговорите ми.” А они размишљаху у себи: „Ако кажемо с неба, рећи ће: ‘Зашто му онда не поверовасте?’ Него да кажемо од људи?” Бојаху се народа, јер су сви сматрали да је Јован био стварно пророк. Одговорише Исусу и рекоше: „Не знамо.” А Исус им рече: „Ни ја вама нећу рећи каквом влашћу чиним ово.” И поче им говорити у причама. „Посади човек виноград, огради га плотом, ископа муљару, сагради кулу, те га даде под закуп виноградарима и отпутова. А у своје време посла слугу виноградарима да прими од виноградара део виноградских плодова. Но они га ухватише, избише и отпустише празних руку. И опет посла к њима другога слугу. И њега изудараше по глави и наружише. Посла и трећега, и њега побише. Још једног имађаше, вољенога сина; њега најзад посла к њима говорећи: ‘Презаће од мога сина.’ Али они виноградари рекоше међу собом: ‘Ово је наследник; хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше.’ И ухвативши га, убише га и избацише из винограда. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће те виноградаре, а виноград ће дати другима. Зар не читасте ове речи у Писму: ‘Камен који одбацише зидари, тај поста угаони камен; ово би од Господа и дивно је у очима нашим’?” И тражаху да га ухвате, али се побојаше народа. Разумели су, наиме, да је овом причом њих имао на уму. И оставише га, те одоше. И послаше к њему неке од фарисеја и иродоваца да га ухвате у речи. Они дођоше и рекоше му: „Учитељу, знамо да си истинит и да се не обазиреш ни на кога, јер не гледаш ко је ко, него учиш путу Божјем у истини. Да ли је дозвољено дати цару порез или није? Да ли да га дамо или да не дамо?” Но он сазна њихово претварање и рече им: „Што ме кушате? Донесите ми динар да га видим.” А они донесоше. И рече им: „Чији је ово лик и натпис?” А они пак рекоше: „Царев.” Исус им рече: „Дајте цару царево, а Богу Божје.” И дивљаху му се. И дођоше к њему садукеји, који говоре да нема васкрсења, те га питаху говорећи: „Учитељу, Мојсије нам написа: ‘Ако коме умре брат и остави жену, а не остави детета, да брат његов узме жену и подигне потомство своме брату.’ Беше седморо браће; први узе жену, али умре и не остави потомства. И други је узе, умре и не остави потомства, и трећи исто тако, и седморица не оставише потомства. После свих умре и жена. О васкрсењу, кад васкрсну, којега од њих ће бити жена? Јер су је седморица имала као жену.” Рече им Исус: „Не варате ли се зато што не знате Писма ни силе Божје? Јер кад васкрсну из мртвих, нити се жене нити удају, него су као анђели на небесима. А за мртве да ће васкрснути, зар не читасте у Мојсијевој књизи где говори о купини како му реч Бог: ‘Ја сам Бог Авраамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев’? Он није Бог мртвих, него живих. Грдно се варате.” И приступи један од књижевника који их је чуо како се препиру, па знајући да им је добро одговорио, запита га: „Која је прва од свих заповести?” Исус одговори да је прва: „‘Слушај, Израиљу, Господ, Бог наш, једини је – Господ, и љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом и свом снагом својом.’ Ово је друга: ‘Љуби свога ближњега као самога себе.’ Друге заповести веће од ових нема.” И рече му књижевник: „Добро, учитељу, исправно рече да је један Бог и да нема другога сем њега; и њега љубити свим срцем, и свим разумом, и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе више је од свих жртава које се спаљују и кољу.” А Исус, видевши да је разумно одговорио, рече му: „Ниси далеко од царства Божјег.” И нико се више не усуди да га запита. И прозбори Исус и говораше учећи у храму: „Како говоре књижевници да је Христос син Давидов? Сам Давид рече Духом Светим: Рече Господ Господу моме: ‘Седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје као подножје твојих ногу.’ Сам Давид назива га Господом, и откуда му је онда син?” И многи народ слушаше га радо. И у својој науци говораше: „Чувајте се књижевника који радо иду у дугим хаљинама и воле поздраве на трговима и прва места у синагогама и прочеља на гозбама. Који једу удовичке куће и тобож се дуго моле, ови ће бити строже осуђени.” И седе према ковчегу за прилоге, те гледаше како народ меће новац у ковчег; а многи богати метаху много. И дође једна сиромашна удовица, па убаци две лепте, то јест кодрант. Тада дозва своје ученике и рече им: „Заиста, кажем вам да ова сиромашна удовица метну више од свих који метаху у ковчег; јер сви метнуше од свог изобиља, а она од своје немаштине метну све што је имала, сав свој иметак.” И кад је излазио из храма, рече му један од његових ученика: „Учитељу, види какво камење и какве грађевине!” А Исус му рече: „Видиш ли ове велике грађевине? Неће остати ни камен на камену који неће бити срушен.” И кад је седео на Маслинској гори, према храму, питаху га насамо Петар и Јаков, Јован и Андреј: „Кажи нам кад ће то бити, и какав је знак кад ће се све то свршити?” А Исус поче да им говори: „Пазите да вас ко не заведе. Многи ће доћи у моје име говорећи да сам ја, те ће завести многе. А кад чујете за ратове и гласове о ратовима, не плашите се. Јер то мора да буде, али још није крај; јер ће устати народ на народ и царство на царство. Биће земљотреса по разним местима, биће глади. То је почетак невоља. Али ви се чувајте; предаваће вас судовима, па ће вас тући у синагогама и изводиће вас пред намеснике и цареве мене ради, за сведочанство њима. Треба најпре да се проповеда јеванђеље свима народима. А кад вас воде и предају, немојте унапред бринути шта ћете говорити, него што вам се да у онај час, то говорите; јер нећете ви говорити, него Дух Свети. И предаће брат брата на смрт и отац дете, устаће деца на родитеље и убијаће их. И сви ће вас мрзети због мога имена. А ко истраје до краја, тај ће бити спасен. А кад видите да гнусоба пустоши стоји где не треба – који чита нека разуме – тада они који су у Јудеји нека беже у брда, ко је на крову, нека не силази нити улази да узме што из своје куће, и ко је у пољу, нека се не враћа да узме свој огртач. Тешко трудним женама и дојиљама у те дане. Молите се да то не буде зими јер ће ти дани бити невоља какве није било од почетка створевине коју Бог створи досад, и неће бити. И да Господ не скрати дане, не би се спасао ниједан човек; али због изабраних, које изабра, скратио је дане. И ако вам тада ко каже: ‘Ево, овде је Христос, ено онде’, не верујте, јер ће се појавити лажне месије и лажни пророци, те ће чинити знаке и чуда да би завели изабране – ако је могуће. Али ви пазите; ето, све сам вам унапред казао.” „Али у оне дане – после те невоље – Сунце ће се помрачити, Месец неће давати своје светлости, звезде ће падати с неба, силе небеске ће се поколебати, и тада ће видети Сина човечјег како иде на облацима с великом силом и славом. И тада ће послати анђеле и скупити своје изабране од четири ветра, од краја земље до краја неба. А од смокве научите причу: кад већ њена грана омекша и пролиста, знајте да је лето близу. Тако и ви, кад видите да се ово збива, знајте да је близу – пред вратима. Заиста, кажем вам да овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи. А о оном дану или часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, него само Отац. Пазите, бдите; јер не знате кад је време – као кад човек полазећи на пут остави своју кућу и овласти своје слуге, свакоме одреди његов посао, а вратару нареди да бди. Бдите, дакле, јер не знате кад ће доћи господар куће, да ли увече, или у поноћ, или кад петлови певају, или ујутро; да вас, кад изненада дође, не нађе где спавате. А што вама говорим, свима говорим: Бдите!” А беху два дана до празника Пасхе и бесквасних хлебова. И тражаху првосвештеници и књижевници као да га на превару ухвате и убију. Говораху, наиме: „Не о празнику да се народ не побуни.” И кад је био у Витанији у кући Симона Губавог, док је лежао за трпезом, дође једна жена, која је имала суд од алавастра са скупоценим правим нардовим миром; она разби суд од алавастра и изли на његову главу. А неки негодоваху говорећи међу собом: „Зато је тако просуто миро? Могло се, наиме, то миро продати за више од триста динара и дати сиромасима.” И приговараху јој. Но Исус рече: „Оставите је, што јој стварате непријатности? Она учини добро дело на мени. Јер сиромахе увек имате са собом и, кад хоћете, можете им добро чинити, а мене немате свагда. Учинила је што је могла; унапред је помазала моје тело за укоп. И заиста вам кажем: где год се проповеда јеванђеље по свему свету, казаће се и шта она учини – за сећање на њу.” А Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, оде првосвештеницима да им га изда. А они чувши обрадоваше се и обећаше да ће му дати новаца. И тражаше како да га у згодној прилици изда. А првога дана бесквасних хлебова, кад су клали пасхално јагње, рекоше му његови ученици: „Куда хоћеш да идемо и спремимо да једеш пасху?” И посла двојицу од својих ученика и рече им: „Идите у град и срешће вас човек који носи крчаг воде; идите за њим, и где уђе, реците домаћину: Учитељ пита: ‘Где је моја дворана где ћу јести пасху са својим ученицима?’ И он ће вам показати велику одају на спрату, застрту, спремну; онде нам припремите.” И изађоше његови ученици, те одоше у град и нађоше као што им рече, па спремише Пасху. А кад је било вече, дође са Дванаесторицом. И кад су лежали за трпезом и јели, рече Исус: „Заиста вам кажем да ће ме издати један од вас – који једе са мном.” Они почеше да се жалосте и да му говоре један за другим: „Да нећу ја?” А он им рече: „Један од Дванаесторице који умаче са мном у зделу. Син човечји иде, додуше, као што је написано за њега, али тешко оном човеку који посредује у издајству Сина човечјег; боље би му било да се није родио тај човек.” И кад су јели, узе хлеб, благослови, изломи и даде им и рече: „Узмите, ово је тело моје.” И узе чашу, захвали Богу, даде им, те пише из ње сви. И рече им: „Ово је моја крв завета, која се пролива за многе. Заиста кажем вам: нећу више пити од рода чокотова до онога дана кад ћу га пити новог у царству Божјем.” И отпојавши хвалу, изађоше на Маслинску гору. И рече им Исус: „Сви ћете се саблазнити, јер је написано: ‘Ударићу пастира, и овце ће се разбећи.’ Али после свога васкрса ићи ћу пред вама у Галилеју.” А Петар му рече: „Ако се и сви саблазне, али ја нећу.” И рече му Исус: „Заиста ти кажем да ћеш ме се ти три пута одрећи данас – ове ноћи – пре но што петао два пута запева.” Но он говораше још упорније: „Ако би требало да умрем с тобом, нећу се одрећи тебе.” А исто тако говораху и сви остали. И дођоше на једно место које се зове Гетсиманија, и рече својим ученицима: „Седите овде док се помолим.” И узе са собом Петра, Јакова и Јована, те поче стрепити и тужити, и рече им: „Претужна је моја душа до смрти; останите овде и бдите.” И отишавши мало даље, падаше на земљу и мољаше се, ако је могуће да га мимоиђе овај час, и говораше: „Ава, Оче, теби је све могућно, пронеси ову чашу мимо мене; али не што ја хоћу, него што ти хоћеш.” Тада дође и нађе их како спавају, па рече Петру: „Симоне, спаваш? Зар не могаде пробдети један час? Бдите и молите се да не дођете у искушење; дух је срчан, али је тело слабо.” И опет оде те се помоли изговоривши исту молитву. И дошавши, опет их нађе како спавају, јер су им очи отежале, па нису знали шта да му одговоре. И дође по трећи пут и рече им: „Стално спавате и почивате! Доста је, дође час, ево, предају Сина човечјег у руке грешника! Устаните, хајдемо! Ево, приближио се мој издајник.” И одмах – док је он још говорио – дође Јуда, један од Дванаесторице, и с њим многи људи с мачевима и батинама – од првосвештеника, књижевника и старешина. А његов издајник беше дао знак њима: „Кога пољубим – онај је; ухватите га и одведите опрезно.” И дошавши, одмах му приђе и рече: „Рави”, и пољуби га. А они ставише руке на њега и ухватише га. А један од њих што ту стајаху потеже мач, удари првосвештениковог слугу, те му одсече ухо. Исус пак одговори и рече им: „Изађосте као на разбојника с мачевима и батинама да ме ухватите; сваки дан сам био код вас у храму и учио, па ме нисте ухватили. Али Писма треба да се испуне.” Тада га сви оставише и побегоше. А за њим иђаше неки младић, огрнут платненом хаљином на голом телу, и њега ухватише. Но он остави платно, па побеже од њих го. И одведоше Исуса првосвештенику, па се скупише сви првосвештеници, старешине и књижевници. А Петар пође издалека за њим све до у првосвештениково двориште. Сеђаше са слугама и грејаше се код ватре. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху сведочанство против Исуса да га убију, али не налажаху. Јер многи сведочаху лажно против њега, али сведочанства не беху једнака. Неки пак усташе и сведочаху лажно против њега говорећи: „Ми чусмо како он говори: ‘Ја ћу развалити овај храм, начињен рукама, па ћу за три дана саградити други, који неће бити начињен рукама.’” Па ни такво њихово сведочанство не беше једнако. Тада стаде првосвештеник на средину и упита Исуса говорећи: „Зар ништа не одговараш шта ови сведоче против тебе?” А он ћуташе и не одговори ништа. Првосвештеник га опет упита и рече му: „Јеси ли ти Христос, Син Благословенога?” А Исус рече: „Ја сам, и видећете Сина човечјег како седи с десне стране силе и иде са облацима небеским.” На то првосвештеник раздра своје хаљине и рече: „Шта нам још требају сведоци? Чули сте хулу; шта вам се чини?” А они га сви осудише да је заслужио смрт. И неки почеше да пљују на њега и да му покривају лице, да га ударају песницама и да му говоре: „Прореци!” И слуге га удараху по лицу. И кад је Петар био доле у дворишту, дође једна од првосвештеникових слушкиња, па видевши Петра како се греје, погледа га и рече: „И ти беше са Исусом Назарећанином?” Но он одрече говорећи: „Нити знам, нити разумем што говориш.” И изађе напоље у предворје, и петао запева. А слушкиња га виде и поче опет говорити онима што тамо стајаху: „Овај је од њих.” Али он опет одрицаше. Мало после опет присутни рекоше Петру: „Заиста си од њих, јер си и Галилејац.” Тада он поче да се куне и заклиње: „Не знам тога човека о којем говорите.” И одмах по други пут петао запева. А Петар се сети речи како му рече Исус: „Пре но што петао два пута запева три пута ћеш ме се одрећи.” И бризну у плач. И одмах ујутру одлучише првосвештеници са старешинама и књижевницима и сав Синедрион, свезаше Исуса, одведоше и предаше Пилату. И упита га Пилат: „Јеси ли ти цар јудејски?” А он му одговори и рече: „Ти кажеш.” И оптуживаху га првосвештеници много. А Пилат га опет упита: „Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују.” Но Исус не одговори ништа више, тако да се Пилат чудио. А о празнику ослобађао им је једнога сужња кога су искали. Беше пак у оковима човек звани Варава с бунтовницима који су у буни учинили убиство. И попе се народ, те поче тражити оно што им је обично чинио. А Пилат им одговори: „Хоћете ли да вам ослободим цара јудејског?” Јер је знао да су га првосвештеници предали из зависти. Али првосвештеници наговорише народ да им радије ослободи Вараву. А Пилат опет одговори и рече им: „Шта онда да учиним са оним кога зовете царем јудејским?” Но они поново повикаше: „Распни га!” Пилат им пак рече: „Какво зло учини?” Но они повикаше још јаче: „Распни га!” Тада им Пилат ослободи Вараву – желећи да задовољи светину, а Исуса ишиба и предаде да га разапну. А војници га одведоше унутра у двор, то јест преторијум, и сазваше сву чету. И обукоше му пурпурну хаљину, оплетоше венац од трња и ставише на њега. И почеше да га поздрављају: „Здраво, царе јудејски.” И удараху га трском по глави, пљуваху на њега и падајући на колена клањаху му се. А кад му се наругаше, свукоше с њега пурпурну хаљину и обукоше му његове хаљине, те га изведоше да га разапну. И примораше једног пролазника Симона Киринејца, који је долазио из поља, оца Александрова и Руфова, да понесе његов крст. И доведоше га на место Голготу, што преведено значи „место лобања”. И даваху му вино са смирном, но он не прими. Затим га разапеше и поделише његове хаљине, бацајући коцку за њих – шта ће ко узети. А беше трећи час кад га разапеше. И беше написан натпис који је означавао његову кривицу: „Цар јудејски”. И разапеше с њим два разбојника, једнога с његове десне стране, а другога с леве. И испуни се Писмо које каже: „И убројише га међу злочинце.” А пролазници су га вређали машући својим главама и говорећи: „Уа, ти што рушиш храм и саграђујеш га за три дана, спаси самога себе и сиђи с крста.” Тако се ругаху и првосвештеници с књижевницима и говораху један другоме: „Друге је спасао, самога себе не може да спасе. Христос, цар Израиљев – нека сиђе сад с крста да видимо и поверујемо.” Вређаху га и они што су били с њим разапети. И кад наста шести час, би тама по целој земљи до часа деветога. А у девети час повика Исус веома гласно: „Елои, Елои, лама савахтани?” То јест преведено: „Боже мој, Боже мој, зашто ме остави?” Чувши то неки од оних што тамо стајаху, рекоше: „Гле, зове Илију.” А један отрча и натопи сунђер оцтом, па натаче на трску, те га појаше говорећи: „Пустите, да видимо хоће ли доћи Илија да га скине.” А Исус повика веома гласно и издахну. И завеса у храму расцепи се надвоје одозго до доле. А кад виде капетан који је стајао према њему да тако издахну, рече: „Овај човек заиста беше Божји син.” А посматраху издалека и жене, међу којима беше Марија Магдалена, Марија, мајка Јакова млађег и Јосије, и Салома, које иђаху за њим кад беше у Галилеји и служаху му, и многе друге које су с њим дошле у Јерусалим. И кад већ би вече, пошто беше петак, то јест дан пре суботе, дође Јосиф из Ариматеје, угледни саветник, који и сам чекаше царство Божје, и усуди се, те уђе Пилату и затражи Исусово тело. А Пилат се зачуди да је већ умро и, позвавши капетана, запита га да ли је одавно умро. А кад дозна од капетана, поклони мртво тело Јосифу. Он купи платно, скину га, уви у платно и положи га у гроб који је био усечен у стени, те навали камен на врата од гроба. А Марија Магдалена и Марија Јосијина посматраху где је положен. И пошто прође субота, Марија Магдалена, Марија, мајка Јаковљева, и Салома купише мирисе да дођу и да га помажу. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб, кад је сунце изашло. И говораху међу собом: „Ко ће нам одвалити камен с врата гроба?” Погледавши пак видеше да је камен одваљен; беше наиме, врло велик. А кад уђоше у гроб, видеше младића обучена у дугу белу хаљину како седи с десне стране, и запрепастише се. Но он им рече: „Не плашите се. Тражите распетога Исуса Назарећанина; васкрсао је, нема га овде. Ево места где га положише. Него идите, кажите његовим ученицима и Петру да он иде пред вама у Галилеју; онде ћете га видети, као што вам рече.” И изашавши побегоше од гроба јер их трепет и страх обузео. И никоме ништа не рекоше јер се бојаху. А кад је васкрсао рано у први дан недеље, јави се прво Марији Магдалени, из које беше изгнао седам демона. Она оде и јави онима што су били с њим – који туговаху и плакаху. А они, чувши да је жив и да га је она видела – не повероваше. После тога јави се у другом обличју двојици од њих на путу – кад су ишли у село. И они одоше, те јавише осталима. Ни њима не повероваше. Касније се јави Једанаесторици кад су били за трпезом, и укори их због њиховог неверовања и тврдоће срца, што не повероваше онима који су га видели васкрслог из мртвих. И рече им: „Идите у сав свет и објавите јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се – биће спасен, а ко не поверује – биће осуђен. А ови знаци ће пратити оне који поверују: у моје име изгониће демоне, говориће новим језицима, змије ће подизати, ако и попију што смртоносно – неће им нашкодити. Стављаће руке на болеснике и осећаће се добро.” А Господ Исус, пошто им ово изговори, би узет на небо и седе с десне стране Богу. Они пак изашавши објавише свуда, а Господ је помагао и потврђивао реч знацима који су је пратили. Пошто су многи предузели да опишу догађаје који су се испунили међу нама, онако како нам предаше они који су од почетка били очевици и служитељи речи, наумих и ја – пошто сам све тачно испитао од почетка – да ти напишем по реду, угледни Теофиле, да увидиш истинитост онога о чему си поучен. У време јудејског цара Ирода беше један свештеник по имену Захарија, од Авијине чреде, и његова жена, од Аронових кћери, по имену Јелисавета. Обоје беху праведни пред Богом, живећи без мане по свим заповестима и наредбама Господњим. Децу нису имали, јер је Јелисавета била нероткиња, а обоје зађоше у године. Кад је он као свештеник служио пред Богом по реду своје чреде, по обичају свештенства, паде на њега коцка да уђе у храм Господњи и кади, а за то време кађења све мноштво народа молило се напољу. Тада му се појави анђео Господњи стојећи с десне стране кадионог жртвеника. Видевши га, Захарија се узнемири и страх га спопаде. Али му анђео рече: „Не плаши се, Захарија, јер је услишена твоја молитва и твоја жена Јелисавета родиће ти сина, а ти треба да му наденеш име Јован. Радоваћеш се и веселићеш се, и многи ће се обрадовати његовом рођењу. Јер ће бити велик пред Господом, неће пити ни вина ни жестока пића, а Духа Светога напуниће се још у утроби своје мајке, те ће обратити многе Израиљеве синове њиховом Господу Богу. Он ће ићи пред њим у Илијином духу и сили да обрати срца отаца према деци и непокорне на праведничку разборитост, да припреми Господу уређен народ.” Захарија пак рече анђелу: „По чему ћу то познати? Ја сам, наиме, стар, а и жена ми је зашла у године.” Одговори анђео и рече му: „Ја сам Гаврило, који стоји пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радосну вест. И ево, онемећеш и нећеш моћи да проговориш до онога дана кад ће се ово догодити зато што ниси поверовао мојим речима које ће се испунити у своје време.” А народ је ишчекивао Захарија и чудио се што се дуго задржао у храму. А кад је изишао, није могао да им говори, и увидеше да му се неко јавио у храму. И он им даваше знаке главом и оста нем. И кад се навршише дани његове службе, оде својој кући. А после ових дана заче његова жена Јелисавета и крила се пет месеци говорећи: „Тако ми је учинио Господ у време кад погледа на мене да скине моју срамоту међу људима.” А у шести месец посла Бог анђела Гаврила у галилејски град по имену Назарет девојци испрошеној за човека по имену Јосиф, из Давидовог дома; девојка се звала Марија. И ушавши к њој анђео рече: „Радуј се ти што си стекла милост, Господ је с тобом [благословена си међу женама].” Она се уплаши на ову реч и размишљаше какав би то поздрав био. Тада јој анђео рече: „Не бој се, Марија, јер си нашла милост у Бога. И, гле, зачећеш и родићеш сина; и наденућеш му име Исус. Он ће бити велик и зваће се Син Свевишњега, и даће му Господ Бог престо његовог оца Давида, те ће владати над домом Јаковљевим довека, и његовом царству неће бити краја.” А Марија рече анђелу: „Како ће то бити кад не знам мужа?” Анђео пак одговори и рече јој: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те; зато ће се то свето дете звати Син Божји. И види, твоја рођака Јелисавета, и она заче сина у својој старости; ово је шести месец њој коју зову нероткињом, јер је свака реч Божја моћна.” На то Марија рече: „Ево служитељке Господње; нека ми буде како си казао!” И анђео оде од ње. У оне дане Марија уста и похита у горски крај у један Јудин град, па уђе у Захаријину кућу и поздрави Јелисавету. Кад Јелисавета чу Маријин поздрав, заигра дете у њеној утроби, и напуни се Духа Светога Јелисавета, те повика из гласа и рече: „Благословена си међу женама и благословен је плод утробе твоје! И откуд ми то да мајка мога Господа дође к мени? Јер, гле, кад глас твога поздрава дође до мојих ушију, заигра дете од радости у мојој утроби. И блажена је она која је поверовала да ће се испунити што јој је Господ рекао.” Марија пак рече: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу, моме спаситељу, што погледа на понизност своје служитељке. Јер, гле, одсад ће ме сви нараштаји сматрати блаженом што ми велика дела учини Силни, и свето је име његово, и милостив је од колена до колена онима који га се боје. Својом руком учини силу, разби охоле у мислима њиховог срца. Збаци владаре с престола и узвиси понизне, гладне насити добрима, а богате отпусти празне. Прихвати Израиља, свога слугу, да се сети милости, као што рече нашим очевима, Аврааму и његовом потомству довека.” А Марија оста с њом око три месеца, па се врати својој кући. Јелисавети пак дође време да роди и роди сина. И чуше њени суседи и рођаци да јој је Господ указао велику милост, те се радоваху с њом. А у осми дан дођоше да обрежу дете и називаху га Захарија – по имену његовог оца. Али његова мајка проговори и рече: „Не, него ће се звати Јован.” Рекоше јој: „Нема никога у твојој родбини који се тако зове.” И знацима упиташе његовог оца да каже како би он желео да се дете зове. И заиска плочицу за писање, па написа: „Јован је његово име.” И сви се зачудише. А његова уста и језик се одмах отворише, па говораше славећи Бога. И страх обузе све њихове суседе, те се у целом горском крају Јудеје говорило о свему овоме, па сви који су чули примише то у своја срца говорећи: „Шта ће то бити од овога детета?” Јер рука Господња беше с њим. А Захарија, његов отац, напуни се Духа Светога и изговори пророчке речи: „Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, што је посетио и испунио свој народ и подигао нам род спасења у дому свога слуге Давида, као што је обећао од давнина кроз уста својих светих пророка спасење од наших непријатеља и из руке свих који нас мрзе, да учини милост нашим очевима и да се сети свога светог савеза, заклетве којом се заклео нашем оцу Аврааму, да ће нам дати да му служимо без страха избављени од непријатељске руке у светости и праведности пред њим у све наше дане. А ти, дете, зваћеш се пророк Свевишњега јер ћеш ићи пред Господом да припремиш његове путеве, да научиш његов народ да је спасење у опроштењу њихових грехова, милосрдним срцем нашег Бога, којим ће нас посетити светлост с висине, да засветли онима што седе у мраку и сенци смрти, да упути наше ноге на пут мира.” А дете је расло и јачало духом, и било је у пустињи до дана његовог иступања пред Израиљ. У оно време пак изађе заповест од цара Августа да се попише сав свет. Ово је био први попис кад је Кириније управљао Сиријом. И сви су ишли да се попишу – свако у свој град. Тако и Јосиф оде из Галилеје из града Назарета горе у Јудеју, у Давидов град који се зове Витлејем, зато што је био из Давидовог дома и породице, да се упише са својом испрошеном женом Маријом, која је била трудна. А кад су били онде, дође време да она роди, и роди свога сина првенца, те га пови у пелене и метну у јасле, јер за њих није било места у гостионици. А у истом том крају пастири су ноћивали под ведрим небом стражарећи код свога стада. И анђео Господњи им приступи и слава Господња их обасја, те се уплашише врло. Анђео им пак рече: „Не бојте се; јер, гле, јављам вам велику радост, која ће бити свему народу, зато што вам се данас родио Спаситељ у Давидовом граду, који је Христос Господ. И ово вам је знак: наћи ћете дете повијено у пелене где лежи у јаслама.” И одједном се са анђелом створи мноштво небеске војске хвалећи Бога и говорећи: „Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима који су по Божјој вољи.” А кад анђели одоше од њих на небо, пастири говораху један другом: „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио.” И журећи дођоше, па нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише што им је речено за ово дете. И сви који су чули задивише се ономе што су им пастири рекли. А Марија је памтила све ове речи и размишљала о њима у свом срцу. И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели онако како им је било речено. И кад се навршише осам дана за његово обрезање, наденуше му име Исус, како га назва анђео пре него што га је мајка зачела. И кад се навршише дани њиховог очишћења – по Мојсијевом закону, однеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем: „Све мушко што се прво рађа нека се посвети Господу”, и да принесу жртву како је речено у закону Господњем: „Пар грлица или два голупчета”. И, гле, у Јерусалиму је живео човек по имену Симеон, и то човек праведан и побожан, који је очекивао Израиљеву утеху и Дух Свети беше у њему. Њему је Дух Свети прорекао да неће видети смрти пре но што види помазаника Господњег. И надахнут Духом, дође у храм. И кад су родитељи уносили дете Исуса да поступе с њим по законском обичају, узе га на своје руке, благослови Господа и рече: „Сад отпушташ с миром свога служитеља, Господе, по речи својој, јер су моје очи виделе спасење твоје, које си припремио пред свим народима, светлост за просвећење многобожаца и славу свога народа Израиља.” И његов отац и мајка чудили су се ономе што се говорило за њега. И благослови их Симеон, па рече његовој мајци Марији: „Види, овај је одређен да обори и подигне многе у Израиљу и буде знак коме ће се противити, а теби самој мач ће пробости душу да се открију мисли многих срца.” Била је и пророчица Ана, Фануилова кћи из племена Асирова; она беше врло стара, од свога девојаштва живела је с мужем седам година, а као удовица до осамдесет четири године није напуштала храм служећи Богу постом и молитвом ноћу и дању. И у исти час она дође и слављаше Бога и говораше о њему свима који су чекали избављење у Јерусалиму. И кад извршише све по закону Господњем, вратише се у Галилеју у свој град Назарет. А дете је расло и јачало пунећи се мудрошћу, и благодат Божја беше на њему. И сваке године о празнику Пасхе његови родитељи ишли су у Јерусалим. Кад му је пак било дванаест година, одоше тамо по празничном обичају, па кад проведоше дане, приликом њиховог повратка дете Исус задржа се у Јерусалиму, а његови родитељи то нису знали, него, мислећи да је међу сапутницима, одоше дан хода и тражаху га међу рођацима и познаницима, па кад га не нађоше, вратише се у Јерусалим тражећи га. И после три дана нађоше га у храму где седи међу учитељима, слуша их и пита их. А сви који су га слушали дивили су се његовој памети и његовим одговорима. И кад га видеше, запрепастише се, те му његова мајка рече: „Дете, што си нам то учинио? Види, твој отац и ја тражили смо те уцвељени.” Он им рече: „Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да ја треба да будем у дому свога Оца?” Али они нису разумели реч коју им је рекао. И сиђе с њима, те дође у Назарет, и био им је послушан. А његова мајка је чувала све ове речи у свом срцу. Исус је пак напредовао у младости и расту и милости код Бога и људи. А у петнаестој години владе цара Тиверија, кад је Понтије Пилат управљао Јудејом и Ирод четворовласник Галилејом, а његов брат Филип као четворовласник над Итурејом и Трахонитидом, па Лисанија као четворовласник над Авилоном, кад су Ана и Кајафа били првосвештеници, дође реч од Бога Захаријином сину Јовану у пустињи. И он дође у сву јорданску околину проповедајући покајничко крштење за опроштење грехова, као што је написано у књизи речи пророка Исаије: „Глас онога што виче у пустињи: ‘Припремите пут Господњи, поравнајте стазе његове. Нека се испуни свака долина и свака гора и брежуљак нека се слегне, и што је криво, нека буде право и неравни путеви нека буду глатки. И свако ће видети спасење Божје.’” Народу пак који је излазио да га он крсти говорио је: „Змијски породе, ко вам је указао да избегнете предстојећи гнев? Донесите, дакле, родове достојне покајања; и немојте сад говорити у себи: ‘Имамо оца Авраама.’ Јер вам кажем да Бог може од овога камења подићи децу Аврааму. Већ и секира лежи код корена дрвећа. Стога се одсеца и баца у ватру свако дрво које не рађа добра рода.” А народ га је питао: „Шта онда да радимо?” Он им одговори и рече: „Ко има две хаљине, нека да ономе који нема, и ко има хране, нека чини исто тако.” А дођоше и цариници да се крсте и рекоше му: „Учитељу, како да поступимо?” Он им рече: „Не тражите ништа више од онога што вам је одређено.” А питали су га и војници: „Шта да чинимо ми?” И рече им: „Не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом.” Како је народ ишчекивао и сви размишљаху у својим срцима о Јовану да није он Христос, Јован одговори свима: „Ја вас крштавам водом, али иде јачи од мене, коме ја нисам достојан да одрешим ремена на његовој обући. Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. У његовој руци је лопата да очисти своје гумно и скупи пшеницу у своју житницу, а плеву ће спалити неугасивим огњем.” И тако је објављивао радосну вест народу напомињући и много друго шта. Ирод четворовласник, кога је он укорео због Иродијаде, жене његовог брата, и за сва зла која је Ирод починио, додаде на све још и ово: „Затвори Јована у тамницу!” А кад се сав народ крстио, па се крстио и Исус и молио Богу, отвори се небо, те сиђе Дух Свети на њега у телесном виду као голуб и чу се глас с неба: „Ти си мој љубљени Син, ти си по мојој вољи.” А он, Исус, имао је око тридесет година кад је почео и био је – како се мислило – син Јосифов, Илијев, Мататов, Левијев, Мелхијев, Јанејев, Јосифов, Мататијин, Амосов, Наумов, Еслијев, Нангејев, Маатов, Мататијин, Семеинов, Јосихов, Јодин, Јоананов, Рисин, Зоровавелов, Салатиилов, Ниријев, Мелхијев, Адијев, Косамов, Елмадамов, Иров, Исусов, Елиезеров, Јоримов, Мататов, Левијев, Симеунов, Јудин, Јосифов, Јонамов, Елиакимов, Мелејин, Менин, Мататин, Натанов, Давидов, Јесејев, Јовидов, Воозов, Салин, Наасонов, Аминадавов, Админов, Арнијев, Есромов, Фаресов, Јудин, Јаковљев, Исаков, Авраамов, Тарин, Нахоров, Серухов, Рагавов, Фалеков, Еверов, Салин, Каинамов, Арфаксадов, Симов, Нојев, Ламехов, Матусалинов, Енохов, Јаретов, Малалеилов, Каинамов, Еносов, Ситов, Адамов, Божји. А Исус се пун Духа Светога врати с Јордана, а Дух га је водио по пустињи, где га је ђаво искушавао четрдесет дана. И тих дана није јео ништа, па кад се они навршише, огладне. Тада му рече ђаво: „Ако си Син Божји, реци овом камену да постане хлеб.” Исус пак одговори: „Написано је да човек неће живети о самом хлебу.” И одведе га горе, те му у трен ока показа сва светска царства. И рече му ђаво: „Теби ћу дати сву ову власт и славу њихову, јер је мени предана и ја је дајем коме хоћу. Ако се, дакле, поклониш преда мном, све ће бити твоје.” Исус пак одговори и рече му: „Написано је: ‘Клањај се Господу, Богу своме, и њему једнином служи.’” И одведе га у Јерусалим, те га постави на врх храма и рече му: „Ако си Син Божји, баци се одавде доле, јер је написано: ‘Заповедиће својим анђелима за тебе да те сачувају’ и: ‘Носиће те на рукама да не запнеш својом ногом о камен.’” Исус пак одговори и рече му: „Казано је: ‘Не искушавај Господа, Бога свога.’” И свршивши свако искушавање, одступи ђаво од њега за неко време. И врати се Исус у сили Духа у Галилеју; и глас о њему рашири се по свој околини. Учио је, такође, у њиховим синагогама и сви су га хвалили. И дође у Назарет, где је одрастао, па уђе у суботњи дан у синагогу – по свом обичају, те уста да чита. И дадоше му књигу пророка Исаије, па је отвори и нађе место где је било написано: „Дух Господњи је на мени, зато ме је помазао и послао да објавим радосну вест сиромашнима, да јавим заробљенима да ће се пустити и слепима да ће прогледати, да отпустим потлачене, да најавим пријатну годину Господњу.” И затвори књигу, даде је службенику, те седе, а очи свих људи у синагоги беху уперене у њега. И поче им говорити: „Данас смо чули испуњење овога писма.” И сви су му одобравали и дивили се умилним речима које су излазиле из његових уста, те говораху: „Није ли ово Јосифов син?” И рече им: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: ‘Лекару, излечи самога себе.’ Учини и овде, у свом завичају, све што смо чули да си учинио у Кафарнауму.” Тада рече: „Заиста вам кажем да ниједан пророк није добро примљен у свом родном крају. Заиста вам кажем, у Илијино време је било много удовица у Израиљу, кад небо би затворено три године и шест месеци, па наста велика глад по свој земљи, и ниједној од њих Илија није био послан, него само жени удовици у Сарепти Сидонској. И за време пророка Јелисеја било је много губавих у Израиљу, али ниједан од њих не би очишћен сем Немана Сиријца.” А кад су ово чули, напунише се гнева сви у синагоги, па се дигоше и избацише га из града, те га одведоше до падине горе на којој је њихов град био саграђен – с намером да га баце доле. Али он прође између њих и оде. И сиђе у галилејски град Кафарнаум и учио их је суботом. И дивили су се његовој науци јер је његов беседа била силна. А у синагоги је био један човек кога је опсео дух нечистог демона, те повика веома гласно: „Ах, шта имамо ми с тобом, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас упропастиш? Знам те ко си, светац Божји!” Исус му пак запрети говорећи: „Умукни и изађи из њега и ништа му не нашкоди.” И сви су се препали и говорили један другом: „Каква је то реч да влашћу и силом заповеда нечистим духовима – и излазе?” И глас о њему рашири се по свим околним местима. Тада оде из синагоге и уђе у Симонову кућу. А Симонову ташту беше ухватила велика грозница, те га замолише за њу. И наднесе се над њом, запрети грозници – и остави је; и одмах уста и служаше их. А кад је сунце зашло, сви који су имали болеснике од различитих болести доведоше их к њему. А он их је излечио ставивши руке на сваког од њих. Па и демони су излазили из многих вичући и говорећи: „Ти си Син Божји.” А он им је претио и није им дозвољавао да говоре јер су знали да је он Христос. А кад се разданило, изађе и оде на једно пусто место; а народ га је тражио, те дођоше до њега и држаху га да не оде од њих. Али он им рече: „Треба да проповедам јеванђеље о царству Божјем и у другим градовима јер сам за то послан.” И проповедао је по јудејским синагогама. Кад је народ хрлио к њему и слушао реч Божју, а он стајао код Генесаретског језера, виде два чамца крај обале; рибари су изашли из њих и испирали мреже. Ушавши у један од тих чамаца, који је био Симонов, замоли га да мало одмакне од копна. Потом седе и учаше народ из чамца. А кад преста да говори, рече Симону: „Навези на дубину и баците своје мреже за лов.” Симон му одговори и рече: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили и нисмо ухватили ништа, али на твоју реч бацићу мреже.” И кад то учинише, ухватише мноштво риба; мреже су им се чак цепале. И дадоше знак друговима у другом чамцу да дођу и да им помогну. И дођоше, па напунише оба чамца, тако да су тонули. Видевши то пак Симон Петар, припаде Исусовима коленима и рече: „Иди од мене, Господе, јер сам грешан човек.” Запрепашћење, наиме, обузе њега и све који су били с њим због улова риба што уловише, а исто тако и Зеведејеве синове Јакова и Јована, који су били Симонови другови. Тада Исус рече Симону: „Не бој се; одсад ћеш ловити људе.” И извукоше чамце на обалу, оставише све и одоше за њим. И кад је био у једном граду, гле, човек сав губав видевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: „Господе, ако хоћеш, можеш да ме очистиш.” Тада пружи руку, дотаче га и рече: „Хоћу, буди чист.” И одмах губа спаде с њега. И заповеди му да никоме не каже, него: „Иди, покажи се свештенику и принеси жртву за своје очишћење, како је то наложио Мојсије, за сведочанство њима.” Али се глас о њему још више ширио, те се многи народ стицао да га слуша и да се исцељује од својих болести. А он се повлачио у усамљена места и молио се Богу. И кад је једног дана учио, седели су фарисеји и учитељи Закона који су дошли из свих галилејских и јудејских села и из Јерусалима; а он је исцеливао силом Господњом. И, гле, људи донеше на постељи човека који је био одузет, те гледаху да унесу и ставе пред њега. И не нашавши пута да га унесу – због народа – попеше се на кров и спустише га кроз кров с постељом на средину пред Исуса. И кад виде њихову веру, рече: „Човече, опраштају ти се твоји греси.” Тада почеше књижевници и фарисеји да размишљају говорећи: „Ко је овај што хули на Бога? Ко може да опрашта грехе сем јединога Бога?” Исус је пак схватио њихове мисли, те им у одговору рече: „Шта премишљате у својим срцима? Шта је лакше, рећи: ‘Опроштају ти се твоји греси’ или ‘Устани и ходај’? Али да знате да Син човечји има власт на земљи да опрашта грехе.” Рече одузетоме: „Теби говорим, устани и дигни своју постељу, па иди својој кући.” И одмах уста пред њима, подиже постељу на којој је лежао, па оде својој кући славећи Бога. И сви су били усхићени, славили су Бога и пуни страха говораху: „Данас смо видели чудне ствари.” И после тога изађе, те виде цариника по имену Левије како седи на царинарници. И рече му: „Хајде за мном.” Тада он остави све, уста и пође за њим. И Левије му приреди велику част у својој кући; било је и много цариника и других људи с њима за трпезом. А фарисеји и њихови књижевници су гунђали његовим ученицима говорећи: „Зашто једете и пијете с цариницима и грешницима?” Исус пак одговори и рече им: „Лекар није потребан здравима него болеснима; нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање.” А они му рекоше: „Јованови ученици често посте и моле се Богу, фарисејски ученици исто тако, а твоји једу и пију.” Исус им пак рече: „Можете ли навести сватове да посте док је младожења с њима? Него ће доћи дани кад младожења буде отет од њих, онда ће постити у те дане.” А рече им и причу: „Нико не дере закрпу од нове хаљине и не ставља на стару хаљину; иначе нову цепа, а старој не пристаје закрпа од нове. И нико не сипа ново вино у старе мехове; иначе ће ново вино продерати мехове, оно ће се просути, а мехови ће пропасти; него ново вино треба сипати у нове мехове. И нико ко је пио старо не жели ново; јер каже: ‘Старо је добро.’” Догодило се да је једне суботе пролазио кроз усеве, а његови ученици су кидали класје, трли га рукама и јели. А неки од фарисеја рекоше: „Зашто радите оно што се не сме чинити суботом?” Исус пак одговори и рече им: „Зар нисте читали ни то што је учинио Давид кад су огладнели он и његово друштво? Како је ушао у дом Божји, узео постављене хлебове – које су смели да једу само свештеници – јео и дао својим друговима?” И рече им: „Син човечји је господар и суботе.” А једне друге суботе ушао је у синагогу и учио; био је онде и један човек чија је десна рука била сува. А књижевници и фарисеји су мотрили на њега – хоће ли исцелити у суботу – да би нашли оптужбу против њега. Он је пак знао њихове мисли, те рече човеку са сувом руком: „Устани и стани на средину”; и уставши стаде. А Исус им рече: „Питам вас, сме ли се суботом добро чинити или зло, спасти живот или упропастити?” И погледа их све наоколо, па му рече: „Пружи своју руку.” А он учини тако, те његова рука поста опет здрава. Они се пак избезумише и договараху се међу собом шта би могли да учине Исусу. Тих дана изађе на гору да се помоли и проведе ноћ молећи се Богу. А кад се разданило, позва своје ученика и од њих изабра Дванаесторицу, које и апостолима назва: Симона, кога назва Петар, и његова брата Андреју, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона, који се зове Зилот, Јуду Јаковљева и Јуду Искариотског, који поста издајник. И сишавши с њима, стаде на једном равном месту, и мноштво његових ученика и врло много народа из све Јудеје и из Јерусалима, и приморја тирског и сидонског, који су дошли да га чују и да се излече од својих болести, и исцељиваху се и они које су мучили нечисти духови. А сав народ је тражио да га дотакне јер је сила излазила из њега и све исцељивала. Тада подиже своје очи на своје ученике и рече: „Блажени сте ви сиромашни, јер је ваше царство Божје. Блажени сте ви који сада гладујете, јер ћете се наситити. Блажени сте ви који сада плачете, јер ћете се смејати. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас издвоје и вређају и одбаце ваше име као зло – због Сина човечјег. Радујте се у тај дан и ликујте, јер, гле, велика је ваша награда на небу; њихови очеви су исто тако чинили пророцима. Само тешко вама богаташима, јер сте примили своју утеху. Тешко вама који сте сад сити, јер ћете гладовати. Тешко вама који се сад смејете, јер ћете туговати и плакати. Тешко вама кад сви људи о вама лепо говоре; лажним пророцима су тако чинили њихови очеви. Него вама – који слушате – велим: Љубите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас куну, молите се за оне који вас вређају. Пружи и други образ ономе ко те удари по једном, не ускрати ни кошуље ономе који ти узима огртач. Подај свакоме који иште од тебе, не тражи натраг своје од онога који узима од тебе. И како хоћете да људи чине вама, онако чините и ви њима. И ако волите оне који вас воле, каква вам је хвала? Јер и грешници воле оне који воле њих. И ако чините добро својим добротворима, каква вам је хвала? То исто чине и грешници. И ако позајмите онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? И грешници позајмљују грешницима – да исто толико приме. Него волите своје непријатеље, и чините добро, и дајте на зајам не очекујући ништа; и биће ваша награда велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ према незахвалнима и злима. Будите милосрдни као што је и Отац ваш милосрдан. И не судите, па вам се неће судити; и не осуђујте, па нећете бити осуђени. Опраштајте и биће вам опроштено: дајте и даће вам се; добру меру, набијену, стресену, препуну даће у ваше наручје; јер каквом мером мерите, онаквом ће вам се одмерити.” А каза им и причу: „Може ли слепи да води слепог? Зар неће обојица пасти у јаму? Ученик није над учитељем; него и као изучен биће као његов учитељ. А што гледаш трн у оку свога брата, а не примећујеш греду у свом сопственом оку? Како можеш да кажеш свом брату: ‘Брате, дај да извадим трун који је у твом оку’, а сам не видиш греду у свом оку? Лицемере, извади прво греду из свога ока, па ћеш онда гледати како да извадиш трун који је у оку твога брата. Јер нема доброг дрвета које рађа нездрав род, ни нездравог дрвета које рађа добар род. Јер се свако дрво познаје по свом плоду. С трња се не беру смокве, нити се грожђе бере с купине. Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло; јер његова уста говоре оно чега је срце пуно. А што ме зовете: ‘Господе, Господе’, а не чините што говорим? Показаћу вам на кога личи свако ко долази к мени, те слуша моје речи и извршује их. Сличан је човеку који гради кућу, ископа дубоко и постави темељ на стени. А кад дође бујица, навали река на ту кућу, али не може да је покрене зато што је добро саграђена. А ко је чуо, па није извршио, сличан је човеку који је саградио кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах се сруши. И би велико рушење те куће.” Пошто је завршио све своје речи пред народом, уђе у Кафарнаум. А слуга једнога капетана – кога је он ценио – беше болестан на мору. Чувши за Исуса, посла к њему јудејске старешине молећи га да дође и излечи његовог слугу. А кад они дођоше Исусу, мољаху га усрдно говорећи: „Заслужује да му то учиниш јер воли наш народ и подигао нам је синагогу.” Исус пође с њима, а кад већ није био далеко од куће, посла капетан пријатеље поручујући му: „Господе, не труди се јер нисам достојан да уђеш под мој кров. Зато ни себе нисам сматрао достојним да ти приђем. Него реци само једну реч, па ће бити излечен мој слуга. И ја сам, наиме, човек под влашћу, имам под собом војнике, па кажем овоме: ‘Иди’, и иде, а другоме: ‘Дођи’, и долази, и своме слуги: ‘Учини то’, и чини.” Чувши то, Исус му се задиви, па се окрену народу који је ишао за њим, те рече: „Кажем вам, толику веру нисам нашао ни у Израиљу.” И кад су се изасланици вратили кући нађоше слугу здравог. Затим Исус оде у град звани Наин, а с њим су ишли његови ученици и много народа. А кад се приближио градским вратима, гле, износили су мртваца, јединца сина његове мајке, која је била удовица, и с њом је било много света из града. А кад је Господ виде, сажали се на њу и рече јој: „Не плачи.” Тада приђе, дотаче мртвачки сандук – носиоци пак стадоше – и рече: „Младићу, теби говорим, устани.” И мртвац седе, те поче да говори; и даде га његовој мајци. А страх је обузео све, па су славили Бога говорећи: „Велики пророк се појавио међу нама”, и: „Бог је посетио свој народ.” И рашири се овај глас о њему по свој Јудеји и по свој околини. Јована обавестише о свему овоме његови ученици. Тада Јован дозва двојицу од својих ученика, посла их Господу питајући: „Јеси ли ти онај који треба да дође, или да чекамо другога?” Кад су пак ови људи дошли к њему, рекоше: „Јован Крститељ нас је послао к теби и пита: ‘Јеси ли ти онај који треба да дође, или да чекамо другога?’” У тај час је исцелио многе људе од болести, мука и злих духова и многим слепима даровао вид. Њима пак одговори: „Идите, јавите Јовану шта сте видели и чули: слепи поново гледају, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда јеванђеље; и блажен је који се не саблазни о мене.” А кад су Јованови посланици отишли, поче Исус да говори народу о Јовану: „Шта сте изашли у пустињу да видите? Трску коју ветар љуља? Него шта сте изишли да видите? Човека обучена у меке хаљине? Гле, који носе сјајне хаљине и живе у раскоши – на краљевским дворовима су. Или шта сте изашли да видите? Пророка? Да, кажем вам, и више од пророка. То је онај за кога је написано: ‘Гле, шаљем свога весника пред лице твоје, који ће припремити твој пут пред тобом.’ Кажем вам, међу рођенима од жена нико није већи од Јована; а најмањи у царству Божјем већи је од њега.” И сав народ који је чуо, па и цариници признаше праведност Божју, те се крстише Јовановим крштењем. А фарисеји и законици одбацише оно што је Бог хтео да учини с њима и не примише његово крштење. „С ким ћу, дакле, упоредити људе овог нараштаја? И на кога личе? Они су као деца која седе на тргу и довикују једни другима: ‘Свирали смо вам и нисте играли, кукали смо и нисте плакали.’ Дошао је, наиме, Јован Крститељ; није јео хлеба, нити је пио вина, и кажете: ‘Демон је у њему.’ Дошао је Син човечји који једе и пије, па кажете: ‘Гле човека изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника.’” И оправдаше мудрост сва деца њезина. Један од фарисеја молио га је да једе с њим; и ушавши у фарисејеву кућу, седе за трпезу. И, гле, једна жена, која је била грешница у граду, сазна да је он у фарисејевој кући за трпезом, донесе алавастарски суд с миром, те стаде подно код његових ногу плачући, па поче сузама квасити његове ноге и својом косом отираше и љубише његове ноге, и помазаше их миром. Видевши пак фарисеј, који га је позвао, рече у себи: „Да је он пророк, знао би ко је и каква је жена која га дотиче, да је грешница.” Исус му одговори и рече: „Симоне, имам да ти кажем нешто.” А он: „Учитељу, кажи.” Рече: „Двојица су били дужни једном зајмодавцу; један је дуговао пет стотина динара, а други педесет. Како нису имали да врате, опрости обојици. Који ће га, дакле, од њих више љубити?” Симон одговори: „Мислим онај коме је више поклонио.” А он му рече: „Право си просудио.” И окрену се жени, те рече Симону: „Видиш ли ову жену? Ушао сам у твоју кућу, ниси ми дао воде за ноге, а она је сузама облила моје ноге и својом косом отрла. Пољубац ми ниси дао, а она, откако сам ушао није престала да ми љуби ноге. Ниси ми помазао главу уљем, а она је миром помазала моје ноге. Стога ти кажем, опроштени су јој многи греси јер је имала много љубави. Коме се мало прашта, мало љуби.” А њој рече: „Опроштени су ти греси.” Они пак који беху заједно за трпезом, почеше да говоре у себи: „Ко је овај што и грехе опрашта?” А жени рече: „Вера твоја спасла те је; иди с миром.” После тога ишао је по градовима и селима проповедајући и објављујући јеванђеље о царству Божјем. А с њим су били Дванаесторица и неке жене које су биле излечене од злих духова и болести: Марија, звана Магдалена, из које је изашло седам демона, па Јована, жена Иродовог управитеља Хузе, и Сузана и многе друге које су им служиле својим имањем. Пошто се стекло много народа и, како су му долазили из разних градова, рече им у причи: „Изађе сејач да сеје своје семе. И кад је сејао, једно семе паде крај пута, те га погазише и птице небеске га позобаше. Друго пак паде на камен, изниче и осуши се јер није имало влаге. Треће паде међу трње, и трње израсте с њим, те га угуши. А четврто паде на добру земљу, те изниче и донесе стоструки род.” Говорећи ово повика: „Ко има уши да чује – нека чује.” А његови ученици су га питали шта значи ова прича. Он им пак рече: „Вама је дано да сазнате тајне царства Божјег, а осталима се излажу у причама да гледајући не виде и слушајући не разумеју. А ова прича значи: семе је реч Божја. Они крај пута – ти су они који су чули; после долази ђаво и узима реч из њиховог срца да не поверују и не спасу се. Они на камену – ти, чим чују, с радошћу примају реч, али ни они немају корена, неко време верују, али отпадају у време искушења. Семе које је пало у трње – ти су чули, али их током живота угуше бриге, и богатство, и животна уживања, те не доносе зрела рода. А оно на доброј земљи – ти су у добром и племенитом срцу чули реч, задржавају је и у стрпљењу доносе род. Нико ко је запалио светиљку не покрива је судом, нити је ставља под кревет, него је ставља на свећњак да виде светлост они који улазе. Јер нема ничег тајног што неће изаћи на јавност, нити чега прикривеног што се неће дознати и изаћи на видело. Пазите, дакле, како слушате; даће се, наиме, оном који има, а ко нема – од њега ће се узети и оно што мисли да има.” А мајка и браћа његова дођоше к њему, али нису могли да се састану с њим због народа. И јавише му: „Твоја мајка и твоја браћа стоје напољу и желе да те виде.” Он им пак одговори и рече: „Ови што слушају и извршују реч Божју – они су моја мајка и моја браћа.” А једнога дана он уђе у чамац са својим ученицима и рече им: „Пређимо на другу страну језера”; и отпловише, али он заспа док су пловили. На језеро се пак спусти олуја, те се чамац напунио водом и беху у опасности. Тада приђоше и пробудише га говорећи: „Учитељу, учитељу, пропадамо.” А он се пробуди, запрети ветру и таласима; и престаше, и језеро би мирно. Њима пак рече: „Где је ваша вера?” А они се уплашени задивише говорећи један другом: „Та ко је овај што заповеда и ветровима и води – покоравају му се?” И допловише до гергесинског краја, који се налази према Галилеји. А кад је изашао на земљу, срете га неки човек из града у коме су били демони, те дуго времена није облачио одело и није становао у кући, него у гробовима. Видевши пак Исуса, повика, паде пред њега и рече веома гласно: „Шта ја имам с тобом, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим те, немој да ме мучиш.” Био је, наиме, заповедио нечистом духу да изађе из тог човека, јер га је одавно ухватио, па су га везивали ланцима и оковима, и чували, а он је кидао окове и демон га је гонио у пуста места. Исус га запита: „Како ти је име?” Он пак рече: „Легион”, јер су многи демони ушли у њега. И молили су га да им не заповеди да иду у бездан. А онде на гори пасло је велико крдо свиња; и замолише га демони да им дозволи да уђу у свиње. И допусти им. А демони изађоше из човека, те уђоше у свиње, па навали крдо низ стрмен у језеро и удави се. А кад су пастири видели шта се догодило, побегоше и јавише у граду и по селима. Људи пак изађоше да виде шта се догодило, па дођоше Исусу и нађоше човека из кога су изашли демони како седи код Исусових ногу, обучен и присебан, и уплашише се. А очевици су им испричали како је бесомучни спасен. И замоли га сав народ гергесинске околине да оде од њих, јер их је обузео велики страх; он пак уђе у чамац и врати се. А човек из кога су изашли демони молио га је да остане с њим, али га он отпусти и рече: „Врати се својој кући и казуј шта ти је Бог учинио.” И отиде проповедајући по свему граду шта му је Исус учинио. А кад се Исус враћао, народ га је примио, јер су га сви очекивали. И, гле, дође човек по имену Јаир, који је био старешина синагоге. Он паде пред Исусове ноге и мољаше га да уђе у његову кућу јер је имао ћерку јединицу од неких дванаест година, која је била на умору. И кад је Исус ишао, народ се тискао око њега. А једна жена која је дванаест година патила од течења крви и која је све своје имање потрошила на лекаре, а ниједан није могао да је излечи, приступи састраг и дотаче скут његове хаљине, и одмах преста њено крварење. А Исус рече: „Ко ме се дотакао?” Пошто су сви одрицали, Петар рече: „Учитељу, народ је око тебе и тиска те.” Исус пак рече: „Неко ме се дотакао јер сам осетио да је сила изашла из мене.” А кад жена виде да није остала незапажена, приђе дрхћући, те паде пред њега и каза пред свим народом зашто га је дотакла и како је одмах била излечена. Он јој пак рече: „Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром.” Док је он још говорио, дође неко из старешинине куће и рече: „Умрла ти је кћи, немој више да мучиш учитеља.” Исус пак чу и рече му: „Не бој се, само веруј – и биће спасена.” А кад је дошао у кућу, није дозволио ником да уђе с њим, осим Петру, Јовану и Јакову, и девојчином оцу и мајци. Сви су плакали и нарицали за њом. Он пак рече: „Не плачите јер није умрла, него спава.” И исмеваху га знајући да је умрла. А он ухвати њену руку и повика: „Девојко, устани!” И поврати се њен дух, те одмах уста, и он заповеди да јој даду да једе. Њени родитељи се задивише, а он заповеди да никоме не казују шта се догодило. А Дванаесторицу сазва и даде им моћ и власт над свима демонима и да лече болести. И посла их да проповедају царство Божје и да лече болеснике. И рече им: „Ништа не узимајте на пут, ни штап, ни торбу, ни хлеб, ни новац, нити треба да имате две хаљине. Ако пак уђете у коју кућу, онде остајте и онде полазите. И који год вас не приме, изађите из онога града, отресите прашину са својих ногу – за сведочанство против њих.” Тада су отишли и ишли по селима проповедајући јеванђеље и лечећи свуда. А Ирод четворовласник чуо је све шта се догађа и био је у великој неприлици јер су неки говорили да је Јован васкрсао из мртвих; а други – да се појавио Илија, трећи пак – да је устао неки од старих пророка. Ирод рече: „Јовану сам ја одсекао главу; али ко је овај о коме слушам такве ствари?” И тражио је да га види. А кад су се апостоли вратили, испричаше му све шта су учинили. И узе их са собом, па се повуче у пусто место према граду званом Витсаида. Али је народ то сазнао и пошао за њим. И он их прими и говораше им о царству Божјем, и исцељивао је оне којима је лечење било потребно. А дан поче нагињати; Дванаесторица тада приступише и рекоше му: „Отпусти народ, нека иду у околна села и засеоке да нађу свратише и храну, јер смо овде у пустом крају.” Он им пак рече: „Па дајте им ви да једу.” Али они рекоше: „Немамо више од пет хлебова и две рибе; можда да ми идемо и купимо храну за сав овај народ.” А било је око пет хиљада људи. И рече својим ученицима: „Посадите их у групе по педесет.” И поступише тако, те посадише све. Он пак узе оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови их и изломи, и даваше их ученицима да изнесу пред народ. И једоше сви и наситише се, те подигоше дванаест котарица преосталих комада. И кад се једном сам молио Богу, а ученици били с њим, упита их: „Шта каже народ ко сам ја?” Они пак одговорише: „Једни кажу – Јован Крститељ, други – Илија, а трећи – да је васкрсао неки од старих пророка.” Тада им рече: „А ви шта кажете! Ко сам ја?” На то Петар одговори: „Христос Божји.” А он им запрети и заповеди да то никоме не казују, додајући да Син човечји треба много да пропати, да буде одбачен од старешина и првосвештеника и књижевника, да буде убијен и да васкрсне трећи дан. И свима је говорио: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе и узима свој крст сваки дан, па нека иде за мном. Јер ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га; а ко изгуби свој живот ради мене, тај ће се спасти. Јер какву корист има човек кад задобије сав свет, а самога себе упропасти или науди? Ко се, наиме, постиди мене и мојих речи, тога ће се постидети и Син човечји кад дође у својој слави, у слави Оца и светих анђела. А вама уистину кажем: има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде царство Божје.” А око осам дана после ове беседе узе Петра, Јована и Јакова, па се попе на гору да се помоли. И док се молио, његово лице се измени, а његово одело поста бело и сјајно. И, гле, два човека су разговарала с њим; то су били Мојсије и Илија, који показаше у слави и говораху о његовој смрти, коју је имао да поднесе у Јерусалиму. Међутим, Петра и његове другове је савладао сан. А кад су се пробудили, видеше његову славу и два човека који су стајали с њим. И кад су се они одвојили од њега, Петар рече Исусу: „Учитељу, добро је да смо овде, да начинимо три сенице: једну теби, једну Мојсију и једну Илији” – не знајући шта говори. И док је он то говорио, дође облак и заклони их; и уплашише се кад уђоше у облак. А из облака дође глас који је говорио: „Ово је мој изабрани Син, њега слушајте.” И кад је глас одјекнуо, Исус се нађе сам. Они су пак оћутали и тих дана нису јављали никоме ништа од онога што су видели. А кад су следећег дана сишли с горе, многи народ му изађе у сусрет. И, гле, један човек из народа повика: „Учитељу, молим те погледај на мога сина јер ми је јединац. Види, хвата га дух, те изненада виче и растрже га тако да баца пену, и сатирући га једва одлази од њега. И замолио сам твоје ученике да га истерају, али нису могли.” Исус пак одговори и рече: „О неверни и наопаки нараштају, докле ћу бити с вама и докле ћу вас подносити? Доведи свога сина овамо.” И док му је прилазио, обори га демон и поче ломити. Али Исус запрети нечистом духу, те исцели дечака, и даде га његовом оцу. И сви су се дивили Божјој величини. А док су се сви чудили свему што је чинио, он рече својим ученицима: „Ставите ове речи у своје уши; јер ће Син човечји бити предан у људске руке.” Али они нису разумели ове речи и била је скривена од њих да нису могли да је схвате, а бојали су се да га запитају за ову реч. И почеше размишљати у себи ко би био највећи међу њима. А Исус, знајући помисао њихова срца, узе једно дете, стави га крај себе и рече им: „Ко прими ово дете у моје име – мене прима; а ко мене прими – прима онога који је мене послао; јер ко је најмлађи међу свима вама – тај је највећи.” На то проговори Јован и рече: „Учитељу, видели смо једнога који у твоје име изгони демоне, и ми смо му бранили зато што не иде с нама.” Исус му пак рече: „Не браните, јер ко није против вас – уз вас је.” А кад је дошло време да се вазнесе на небо, одлучи да иде у Јерусалим, те посла гласнике пред собом. Они одоше и уђоше у једно самарјанско село да му припреме. Али га нису примили зато што се упутио Јерусалиму. Кад су то видели ученици Јаков и Јован, рекоше: „Господе, хоћеш ли да кажемо да сиђе огањ с неба и да их уништи?” А он се окрену и укори их [рекавши: „Не знате каквог сте духа; Син човечји није дошао да уништи људске животе, него да их спасе”]. И одоше у друго село. И док су ишли путем, неко му рече: „Ићи ћу с тобом куд год ти пођеш.” Исус му пак рече: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син човечји нема где да наслони главу.” А једном другом рече: „Хајде за мном.” Али он рече: „Господе, дозволи ми да прво одем и сахраним свога оца.” Рече му: „Остави мртве нека сахрањују своје мртваце, а ти иди и објављуј царство Божје.” А рече и трећи: „Ја ћу за тобом, Господе; али ми прво дозволи да се опростим са својим домаћима.” Исус му пак рече: „За царство Божје није нико ко стави своју руку на плуг, па се осврће натраг.” После тога Господ изабра других седамдесет и два, па их посла по двојицу пред собом у сваки град и свако место куда је сам намеравао да дође. И рече им: „Жетва је велика, а радника је мало; молите стога господара жетве да пошаље раднике на своју жетву. Идите, ето, шаљем вас као јагањце међу вукове. Не носите новчаника, ни торбе, ни обуће и не поздрављајте никога на путу. А кад уђете у коју кућу, прво реците: ‘Мир овој кући.’ И ако тамо буде син мира, ваш мир ће остати на њој; а ако не, вратиће се к вама. У тој кући остајте, једите и пијте што имају; радник је, наиме, достојан своје плате. Немојте прелазити из куће у кућу, и ако уђете у који град – па вас приме – једите што је изнесено пред вас. Исцелите болеснике у њему и говорите им: ‘Дошло је до вас царство Божје.’ Ако пак уђете у који град, па вас не приме, изађите на његове улице и реците: ‘Отресамо вам из вашега града и прах који је прионуо за наше ноге. Али то знајте да се приближило царство Божје.’ Кажем вам да ће у онај дан Содому бити лакше него том граду. Тешко теби, Хоразине, тешко теби, Витсаидо, јер да су се у Тиру и Сидону догодила чуда која су се догодила у вама, одавно би се покајали седећи у врећи и пепелу. Али Тиру и Сидону ће бити лакше на суду него вама. И ти, Кафарнауме, зар ћеш се до неба подићи? Бићеш срушен до ада. Ко вас слуша – мене слуша, и ко вас одбацује – мене одбацује; ко пак одбацује мене – одбацује онога који је мене послао.” А оних седамдесет и два вратише се с радошћу говорећи: „Господе, и демони нам се покоравају у твоје име.” А он им рече: „Гледао сам сатану како је пао с неба као муња. Ето, дао сам вам власт да стајете на змије и шкорпије, и на сваку непријатељску силу – и ништа вам неће наудити. Али немојте да се радујете томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена записана на небесима.” У тај час обрадова се у Духу Светоме и рече: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си сакрио ово од мудрих и паметних, а открио си безазленима. Да, Оче, зато што се теби тако свидело. Мој Отац ми је све предао. И нико сем Оца не зна ко је Син, и ко је Отац зна само Син и онај коме Син хоће да открије.” Тада се обрати посебно ученицима и рече: „Блажене су очи које гледају што ви гледате. Јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели да виде оно што ви гледате, и нису видели, те да чују оно што ви слушате, па нису чули.” И, гле, један учитељ Закона устаде да га куша и рече: „Учитељу, шта треба да учиним, па да наследим живот вечни?” А он му рече: „Шта је написано у Закону? Како читаш?” А он одговори и рече: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом, и свом снагом својом и свом мишљу својом и љуби ближњега свога као самога себе.” Рече му: „Право си одговорио; чини то, па ћеш живети.” Он пак, желећи да се оправда, рече Исусу: „А ко је мој ближњи?” Исус прихвати и рече: „Један човек је силазио из Јерусалима у Јерихон и пао у руке разбојницима, који га свукоше, избише, оставише га напољу полумртва и одоше. А случајно је тим путем силазио један свештеник, виде га и прође. Исто тако и један левит дође на то место, па кад виде, прође. А неки Самарићанин путујући дође до њега и, кад га виде, сажали се, приђе, прели његове ране уљем и вином, те их преви, па га посади на своје живинче, одведе у гостионицу и постара се за њега. Сутрадан извади два динара, даде их гостионичару и рече: ‘Побрини се за њега и, ако потрошиш више, платићу ти кад се вратим.’ Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи ономе што је пао разбојницима у руке?” А он рече: „Онај који му је учинио милосрђе.” Исус му пак рече: „Иди, па чини и ти тако.” А кад су путовали, уђе у једно село; нека жена по имену Марта прими га у своју кућу. Она је имала сестру по имену Марију, која је села крај ногу Господа и слушала његову беседу. А Марта се много трудила да га што боље послужи. Она приђе и рече: „Господе, зар не мариш што ме је моја сестра оставила саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.” А Господ јој одговори и рече: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш се за много, а једно је потребно; Марија је, наиме, изабрала добри део, који јој се неће одузети.” А кад се молио на једном месту – и престао – рече му један од његових ученика: „Господе, научи нас да се молимо Богу, као што је и Јован поучио своје ученике.” А он им рече: „Кад се молите говорите: ‘Оче, нека се свети име твоје, нека дође царство твоје: хлеб наш насушни дај нам сваки дан; и опрости нам наше грехе, јер и ми опраштамо свако свом дужнику; и не уведи нас у искушење.’” Рече им још: „Ако ко од вас има пријатеља, па му оде у поноћ и каже му: ‘Пријатељу, позајми ми три хлеба, јер ми је пријатељ дошао с пута, а ја немам шта да му изнесем’, а он изнутра одговори: ‘Немој да ме узнемираваш, врата су већ затворена и моја деца су са мном у постељи; не могу да устанем и да ти дам.’ Кажем вам, ако и не устане да му да зато што му је пријатељ, устаће због његове безочности и даће му колико му је потребно. И ја вам кажем: молите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер свако ко моли, добија, и ко тражи, налази, и отвориће се оном који куца. Који је то отац међу вама који ће своме сину, кад заиште хлеб, дати камен? Или ако затражи рибу, хоће ли му уместо рибе дати змију? Или ако заиште јаје, хоће ли му дати шкорпију? Кад, дакле, ви као зли људи умете да дајете добре дарове својој деци, колико ће више Отац небески дати Духа Светога онима који га моле.” И истеривао је једног демона који је био нем. А кад је демон изашао, проговорио неми човек и задиви се народ. Али неки од њих рекоше: „Он истерује демоне помоћу Веелзевула, демонског владара.” Други су га пак кушали и тражили од њега знак с неба. А он је знао њихове мисли и рече им: „Опустеће свако царство које се разделило само по себи, и кућа пада на кућу. И ако се сатана разделио сам по себи, како ће се одржати његово царство? Јер ви кажете да истерујем демоне помоћу Веелзевула. Ако пак ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, чијом помоћу их ваши синови изгоне? Зато ће вам они бити судије. Али ако ја Божјим прстом избацујем демоне, онда је дошло до вас царство Божје. Кад јаки, наоружани човек чува свој двор, његово имање је у миру; ако пак јачи од њега дође и надвлада га, узима му све оружје у које се уздао и дели што је опленио од њега. Ко није са мном – против мене је, и ко не сабира са мном – расипа. Кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја. И кад га не нађе, каже: ‘Вратићу се у свој дом одакле сам изашао.’ И кад дође, налази га почишћена и украшена. Тада одлази и узима седам других духова, горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога.” А кад је он то говорио, једна жена из народа подиже глас и рече: „Блажена је утроба која те је носила и блажене су дојке које си сисао.” На то он рече: „Ипак су више блажени они који слушају Божју реч и држе је.” А кад се народ окупљао, поче да говори: „Овај нараштај је рђав нараштај; тражи знак, али знак му се неће дати – осим знака Јонина. Као што је, наиме, Јона био знак Ниневљанима, тако ће и Син човечји бити знак овом нараштају. Краљица југа устаће на суду с људима овог нараштаја и осудиће их јер је дошла с краја земље да чује Соломонову мудрост, а гле, овде је нешто више од Соломона. Ниневљани ће устати на суду са овим нараштајем и осудиће га, јер су се покајали на Јонину проповед, а види, гле, овде је нешто више од Јоне. Нико не ставља упаљену светиљку на скривено место, нити под мерицу, него на свећњак да виде светлост они који улазе. Светиљка телу је твоје око. Ако је твоје око бистро, светло је и све тело твоје; ако је пак рђаво, мрачно је и твоје тело. Стога гледај да светлост која је у теби не буде тама. Ако је све твоје тело светло, тако да нема ниједног мрачног дела, оно ће бити све светло као кад те светиљка осветљава својим сијањем.” А док је говорио, замолио га један фарисеј да руча код њега; он уђе и седе на трпезу. А фарисеј се зачуди кад виде да се није опрао пре обеда. Господ му пак рече: „Да, ви фарисеји чистите чашу и тањир споља, а изнутра сте пуни грабежа и злоће. Неразборити, зар није онај који је начинио оно што је споља начинио и оно што је унутра? Него дајте као милостињу оно што је унутра, и гле – све вам је чисто. Али тешко вама фарисејима што дајете десетак од нане и руте и сваког поврћа, а мимоилазите правду и љубав Божју; ово је требало чинити, а оно не остављати. Тешко вама фарисејима што волите прво место у синагогама и поздраве на трговима. Тешко вама што сте као гробови који се не примећују, па људи који иду по њима то не знају.” А један од законика му одговори и рече: „Учитељу, кад то говориш, и нас вређаш.” Он пак рече: „Тешко и вама законицима што товарите на људе тешка бремена, а сами својим прстом не дотичете бремена. Тешко вама што зидате надгробне споменике пророцима, а ваши очеви су их побили. Према томе, ви сведочите за дела својих отаца и одобравате их; јер су их они побили, а ви зидате. Зато је и Божја мудрост рекла: ‘Послаћу им пророке и апостоле, и побиће једне од њих, а друге прогонити’, па да се затражи од овог нараштаја крв свих пророка која је проливена од постанка света, од Авељеве крви до крви Захарије, који је погинуо између жртвеника и храма. Да, кажем вам, тражиће се од овога нараштаја. Тешко вама законици што сте узели кључ знања; сами нисте ушли, а спречили сте оне који желе да уђу.” И кад је отишао оданде, књижевници и фарисеји се јако окомише на њега и испитиваху га о много чему, вребајући га не би ли уловили што из његових уста. Пошто се у међувремену окупише хиљаде народа, тако да су газили један другога, поче да говори прво својим ученицима: „Чувајте се фарисејског квасца, који је лицемерје. Али ништа није скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Стога ће се чути на светлости оно што сте рекли у тами и проповедаће се с кровова оно што сте казали на ухо у собама. Али вама, својим пријатељима, кажем: не бојте се оних што убијају тело и после тога не могу ништа више да учине. Него ћу вам указати кога да се бојите: бојте се онога који, кад убије, има власт да баци у пакао. Да, кажем вам, тога се бојте. Зар се пет врабаца не продају за две паре? И ниједан од њих није заборављен пред Богом. А вама је и сва коса на глави избројана. Не бојте се; вредите више него многи врапци. Него вам кажем: који год призна мене пред људима, тога ће и Син човечји признати пред Божјим анђелима; а ко се одрекне мене пред људима, њега ће се одрећи пред Божјим анђелима. Опростиће се и сваком који каже реч против Сина човечјег, али се неће опростити оном који похули на Духа Светога. А кад вас доведу у синагоге и пред поглаварствима и власти, не брините се како ћете или чиме ћете се бранити, или шта ћете рећи; јер ће вас Дух Свети научити у тај час шта треба да кажете.” Тада му рече неки из народа: „Учитељу, кажи мом брату да подели са мном наследство.” На то му он рече: „Човече, ко је мене поставио за судију или делитеља над вама?” Њима пак рече: „Пазите и чувајте се сваког лакомства, јер у изобиљу ничији живот не почива на његовом имању.” Каза им и причу: „Њива једног богатог човека добро је понела. И размишљао је у себи овако: ‘Шта да урадим јер немам где да саберем своју летину?’ Тада рече: ‘Ово ћу учинити: порушићу своје житнице, па ћу саградити веће, и онде ћу сабрати све своје жито и сва своја добра. И рећи ћу својој души: Душо, имаш многа имања сабрана за много година; почивај, једи, пиј, уживај.’ Али Бог му рече: ‘Безумниче, ове ноћи тражиће твоју душу од тебе; чије ће бити оно што си припремио?’ Тако пролази ко себи стиче благо, а није богат пред Богом.” Својим ученицима пак рече: „Зато вам кажем: не брините се за живот – шта ћете јести, нити за тело – у шта ћете се обући; јер је живот претежнији од јела и тела од одела. Погледајте гавране како не сеју, нити жању, немају отаве ни житнице, и Бог их нахрани. Колико више ви вредите од птица? А ко од вас бринући се може да дода један лакат свом расту? Па кад не можете да учините ни нешто најмање, зашто се бринете за остало? Погледајте љиљане како расту, нити се труде, нити преду; а ја вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави није обукао као један од ових. Ако пак Бог тако одева траву у пољу, која данас постоји, а сутра се баца у пећ, колико ће више вас, маловерни? И ви не тражите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се бригама; јер све то траже многобошци овога света; а ваш Отац зна да вам је ово потребно. Него тражите његово царство, и ово ће вам се додати. Не бој се, мало стадо, јер се свидело вашем Оцу да вам да царство! Продајте своје имање и дајте га као милостињу. Начините себи торбе које неће овештати, неисцрпно благо на небу, где се крадљивац не приближава, нити мољац уништава. Јер где је ваше благо, онде ће бити и ваше срце.” „Нека ваша бедра буду опасана и светиљке ваше нека горе, а ви будите као људи који чекају свога господара, кад се врати са свадбе, да му отворе одмах кад дође и закуца. Блажене су оне слуге које господар, кад дође, нађе будне. Заиста вам кажем да ће се опасати и посадиће их за трпезу, па ће приступити и служиће им. И ако дође у другу или трећу стражу и нађе их тако, благо њима. Али ово знајте: кад би домаћин знао у који час ће крадљивац доћи, не би оставио да му поткопа кућу. И ви будите спремни јер ће Син човечји доћи у час у који не мислите.” На то Петар рече: „Господе, говориш ли ову причу нама или свима?” А Господ рече: „Ко је, дакле, тај верни и разборити домоуправитељ кога ће господар поставити над својом чељади да им даје оброк на време? Блажен је онај слуга кога господар, кад дође, нађе да чини тако. Заиста, кажем вам да ће га поставити над свим својим имањем. Ако пак онај слуга каже у свом срцу: ‘Мој господар неће доћи задуго’, па стане тући слуге и слушкиње, те јести и пити и опијати се, доћи ће господар онога слуге у дан кад не очекује и у час који не зна, па ће га расећи и одредиће му место међу неверницима. А онај слуга који је знао вољу свога господара, па није спремио или није учинио по његовој бољи, биће много бијен. А који није знао, а учинио је оно што заслужује батине, биће мало бијен. Од сваког коме је много дано, тражиће се много, и коме је много поверено, од њега ће се више захтевати. Дошао сам да бацим огањ на земљу, и како бих хтео да је већ запаљен. Али треба да се крстим крштењем, и како ми је тешко док се не сврши. Мислите ли да сам дошао да донесем мир на земљу? Не, кажем вам, него раздор. Јер ће одсад пет њих у једној кући бити раздељени; поделиће се троје против двоје и двоје против троје, отац против сина и син против оца, мајка против кћери и кћи против мајке, свекрва против своје снахе и снаха против свекрве.” А говорио је и народу: „Кад видите како се облак диже на западу, одмах кажете: ‘Киша долази’, и бива тако. И кад видите да дува југ, кажете да ће бити врућина, и бива. Лицемери, знате да процените изглед земље и неба, а како не препознајете ово време? А зашто и сами од себе не судите шта је праведно? Кад пак идеш са својим супарником поглавару, потруди се да га се ослободиш још на путу, да те не одвуче пред судију, а судија те преда судском службенику и службеник те баци у тамницу. Кажем ти: нећеш изаћи оданде док не платиш и последњу пару.” У исто време дођоше неки и јавише му за Галилејце чију је крв Пилат помешао с њиховим жртвама. Он одговори и рече им: „Мислите ли да су ови Галилејци били грешнији од свих Галилејаца кад су тако пострадали? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или мислите да су оних осамнаест на које је пала кула у Силоаму и побила их били више криви од свих јерусалимских становника? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.” Каза и ову причу о неплодној смокви: „Један човек имао је смокву посађену у свом винограду и дође да тражи род на њој, али не нађе. Тада рече виноградару: ‘Види, има три године како долазим и тражим рода на овој смокви, али не налазим. Посеци је; зашто да још слаби земљу.’ Али му он одговори и рече: ‘Господару, остави је још ове године, док окопам око ње и нађубрим је, па ће можда родити. Ако пак не роди, посећи ћеш је доцније.’” А кад је учио у суботу у једној синагоги, гле, онде је била жена која је осамнаест година имала духа, изазивача болести, и била је згрчена, те није могла да се сасвим исправи. Кад је Исус виде, дозва је и рече јој: „Жено, ослобођена си своје болести.” И стави руке на њу, па се одмах исправи и слављаше Бога. А старешина синагоге је негодовао што ју је Исус исцелио у суботу и рече народу: „Има шест дана у које треба радити; у те дане, дакле, долазите и лечите се, а не у суботњи дан.” На то му Господ одговори и рече: „Лицемери, зар сваки од вас не одвезује свога вола или магарца од јасала у суботу и не води га да га поји? А ову Авраамову кћер коју је сатана свезао, ево, осамнаест година, зар није требало ослободити ове свезе у суботњи дан?” А кад је то рекао, сви његови противници су се постидели, а сав народ се радовао за сва славна дела која је учинио. Тада рече: „Чему је слично царство Божје и чиме ћу га упоредити? Оно је слично горушичином зрну које човек узе и посеја у свом врту, те узрасте и поста велико дрво, па се птице небеске настанише на његовим гранама.” И опет рече: „Чиме ћу упоредити царство Божје? Оно је слично квасцу који је жена узела и помешала у три посуде брашна док све није ускисло.” И пролазио је кроз градове и села учећи и путујући у Јерусалим. А неко му рече: „Господе, је ли мало оних који се спасавају?” Он им пак рече: „Борите се да уђете на уска врата, јер ће многи, кажем вам, настојати да уђу, али неће моћи. Кад домаћин устане и затвори врата, а ви почнете напољу стајати и куцати на врата говорећи: ‘Господе, отвори нам’, он ће вам одговорити: ‘Не знам вас откуда сте.’ Тада ћете почети да говорите: ‘Ми смо јели и пили пред тобом, а ти си учио по нашим улицама.’ И он ће рећи: ‘Кажем вам, не знам откуда сте; одступите од мене сви који чините неправду!’ Онде ће бити плач и шкргут зуба кад видите Авраама, Исака и Јакова и све пророке у царству Божјем, а себе истеране напоље. И доћи ће од истока и запада, од севера и југа, па ће сести за трпезу у царству Божјем. И, гле, има последњих који ће бити први, а има првих који ће бити последњи.” У тај час приђоше му неки фарисеји говорећи му: „Иди и удаљи се одавде јер Ирод хоће да те убије.” И рече им: „Идите и кажите тој лисици: ‘Ево, истерујем демоне и исцељујем данас и сутра, а трећи дан ћу завршити. Али данас, сутра и прекосутра треба да путујем јер не бива да пророк погине изван Јерусалима.’ Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем оне који су теби послани, колико пута сам хтео да скупим твоју децу као квочка своје пилиће под крила, али нисте хтели! Ево, оставља вам се ваша кућа пуста. Него вам кажем: нећете ме видети док не дође време да кажете: ‘Благословен је који долази у име Господње.’” Кад је једном у суботу ушао у кућу неког фарисејског старешине да једе, они су мотрили на њега. И, гле, пред њим је био неки човек који је патио од водене болести. И Исус проговори и рече законицима и фарисејима: „Сме ли се суботом лечити или не?” А они су ћутали. И дохвати га, исцели и отпусти. А њима рече: „Који од вас неће свога сина или вола, кад му падне у бунар, одмах извадити у суботњи дан?” И нису могли да му одговоре на то. А гостима каза причу кад опази како су изабрали прочеља, и рече им: „Кад те неко позове на свадбу, немој да седнеш у прочеље да случајно не позове неког ко је угледнији од тебе, па да ти не каже кад дође онај који је позвао тебе и њега: ‘Дај место овоме!’ И онда ћеш постиђен заузети последње место. Него кад те позову, иди и седни на последње место, да ти каже кад дође онај који те је позвао: ‘Пријатељу, помакни се навише.’ Тада ће ти бити част пред свима који су с тобом за трпезом. Јер ће бити понижен сваки који уздиже самога себе, а ко самога себе унижава, биће узвишен.” А и ономе што га је позвао рече: „Кад приређујеш ручак или вечеру, немој да зовеш своје пријатеље, нити своју браћу, нити своје сроднике, нити богате суседе, да не би и они тебе позвали и узвратили ти. Него кад приређујеш гозбу, зови сиромахе, кљасте, хроме, слепе и бићеш блажен што не могу да ти узврате; узвратиће ти се о васкрсењу праведних.” Кад је то чуо један од гостију, рече му: „Блажен је онај који ће јести хлеб у царству Божјем.” На то он рече: „Један човек је приредио велику вечеру и позвао многе, а кад је било време за вечеру, посла свога слугу да каже званицама: ‘Дођите, јер је већ све готово.’ Тада почеше сви одреда да се изговарају. Први му рече: ‘Купио сам њиву и морам изаћи да је видим. Молим те, сматрај да сам се извинио.’ И други рече: ‘Купио сам пет јармова волова, па идем да их огледам. Молим те, сматрај да сам се извинио.’ И трећи рече: ‘Оженио сам се и зато не могу да дођем.’ А слуга дође и јави то своме господару. Тада се домаћин расрди и рече своме слуги: ‘Изађи брзо на градске улице и сокаке, па доведи овамо сиромахе, кљасте, слепе и хроме.’ И рече му слуга: ‘Господару, учињено је што си наредио, а места још има.’ Тада господар рече слуги: ‘Изађи на друмове и до забрана, па их приволи да дођу – да ми се напуни кућа.’ Кажем вам да неће окусити моје вечере ниједан од оних људи који су били позвани.” А кад је многи народ ишао с њим, обрати им се и рече: „Ако ко дође к мени, а није му мрзак његов отац, и мајка, и жена, и деца, и браћа и сестре, па и сопствени живот, не може да буде мој ученик. Ко не носи свој крст и не иде за мном, не може да буде мој ученик. Јер ко од вас, кад хоће да зида кулу, неће прво сести и прорачунати трошак – да ли има да доврши? Да не би, кад постави темељ, а не може да доврши, сви који гледају почели да му се ругају говорећи: ‘Овај човек је почео да зида, али није могао да доврши.’ Или који цар, кад крене да зарати на другог цара, неће ли прво сести и посаветовати се да ли може са десет хиљада да изађе у сусрет ономе што иде на њега са двадесет хиљада? Ако не може, послаће посланике док је онај још далеко и молиће примирје. Тако, дакле, сваки од вас који се не одрекне свег свог имања не може бити мој ученик. Со је добра; али ако и со обљутави, чиме ће се поправити? Нити је за земљу, нити за ђубре; бацају је напоље. Ко има уши да чује – нека чује.” А сви цариници и грешници су се стално приближавали к њему да га слушају. Фарисеји пак и књижевници гунђали су говорећи: „Овај прима грешнике и једе с њима.” Тада им каза ову причу: „Ко од вас, кад има сто оваца и изгуби једну од њих, неће оставити деведесет девет у пустињи – и не пође за изгубљеном док је не нађе? И кад је нађе, ставља је на своја рамена радујући се, па кад дође кући, сазива пријатеље и суседе и каже им: ‘Радујте се са мном јер сам нашао своју изгубљену овцу.’ Кажем вам: тако ће на небу бити већа радост због једног грешника који се каје неголи због деведесет девет праведника којима покајање није потребно. Или, која жена, кад има десет драхми, па једну драхму изгуби, не пали светиљку и не чисти кућу, и не тражи је марљиво док је не нађе? И кад је нађе, сазива пријатељице и суседе и каже: ‘Радујте се са мном јер сам нашла драхму коју сам изгубила.’ Тако се, кажем вам, радују Божји анђели због једног грешника који се каје.” И рече: „Један човек је имао два сина. И млађи од њих рече оцу: ‘Оче, дај ми део имања који ми припада.’ И он им подели имање. А после неколико дана млађи син покупи све, оде у далеку земљу, те потроши немилице онде сав свој иметак живећи распусно. А кад је потрошио све, наста велика глад у оној земљи и он поче да оскудева. Тако оде и прибави се код једног грађанина оне земље, који га посла на своја поља да чува свиње. И желео је да напуни свој стомак рошчићима које су свиње јеле, али му нико није давао. А кад је дошао к себи, рече: ‘Колико најамника код мога оца имају хлеба у изобиљу, а ја овде пропадам од глади. Устаћу и отићи ћу свом оцу и речи ћу му: Оче, згрешио сам небу и теби, нисам више достојан да се зовем твој син; прими ме као једног од својих најамника.’ И уста, те дође свом оцу. А кад је још био далеко, угледа га његов отац и сажали се, па потрча, загрли га и пољуби га. А син му рече: ‘Оче, згрешио сам небу и земљи, нисам више достојан да се зовем твој син.’ Отац пак рече својим слугама: ‘Изнесите брзо најлепшу хаљину и обуците га, и дајте прстен на његову руку и обућу на ноге, доведите и угојено теле, закољите, да једемо и да се веселимо, јер је овај мој син био мртав и оживео је, био је изгубљен, али је нађен.’ И почеше да се веселе. А његов старији син је био у пољу. Кад је пак долазио и приближио се кући, чу свирку и играње, те дозва једног од слугу и испитиваше шта је то. А он му рече: ‘Дошао је твој брат и твој отац је заклао угојено тело зато што га је здравог дочекао.’ На то се он расрди и не хтеде ући. А његов отац изађе и мољаше га. Али он одговори оцу: ‘Види, служим ти толико година и никад нисам преступио твоје заповести, па ми никад ниси дао јаре да се провеселим са својим пријатељима. А кад је дошао овај твој син, који је расуо твоје имање с блудницама, заклао си му угојено теле.’ Он му пак рече: ‘Дете, ти си увек са мном и све што је моје – твоје је; али је требало да се веселимо и радујемо зато што је овај твој брат био мртав, и оживео је, и изгубљен је био, и нађен је.’” А говорио је и ученицима: „Био је један богат човек који је имао управитеља имања, и овога су оптужили код њега да расипа његово имање. Тада га дозва и рече му: ‘Шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер не можеш више управљати.’ А управитељ рече у себи: ‘Шта да урадим, јер мој господар одузима од мене управу? Копати не могу, стид ме је да просим. Знам шта ћу учинити да би ме примили у своје куће кад будем уклоњен са управе.’ И позва дужнике свога господара, сваког појединачно, и рече првом: ‘Колико си дужан мом господару?’ А он рече: ‘Сто вати уља.’ Рече му: ‘Узми своју обвезницу и одмах седи па напиши педесет.’ Затим рече другом: ‘А ти колико дугујеш?’ Он рече: ‘Сто врећа пшенице.’ Рече му: ‘Узми своју обвезницу и напиши осамдесет.’ И похвали господар неправедног управитеља што је мудро учинио, јер су деца овога света према свом роду мудрија од синова светлости. Па и ја вам кажем: начините себи пријатеље помоћу неправедног богатства да би вас примили у вечне станове кад оно нестане. Ко је веран у најмањем – веран је у великом, а ко је неисправан у најмањем – неисправан је и у великом. Ако, дакле, нисте били верни у неправедном богатству, ко ће вам поверити истинито богатство. И ако нисте били верни у туђем, ко ће вам дати ваше? Ниједан слуга не може да служи два господара: јер, или ће једног мрзети, а другога љубити, или ће једном бити привржен, а другога презирати. Не можете да служите Богу и мамону.” А све ово слушали су фарисеји, који су били среброљупци, и ругали су му се. И рече им: „Ви се представљате праведни пред људима, али Бог зна ваша срца. Јер што се међу људима сматра као нешто високо, пред Богом је мрзост.” Закон и Пророци били су до Јована; од тада се проповеда јеванђеље о царству Божјем и свако наваљује да уђе у њега. Али је лакше да небо и земља прођу него да пропадне једна цртица из Закона. Прељубу чини сваки који отпушта своју жену и жени се другом; и ко се жени отпуштеницом – чини прељубу. А био је неки богат човек који се облачио у скерлет и скупоцено платно и веселио се сјајно сваки дан. А пред његовим вратима лежао је један сиромах по имену Лазар, пун чирева, желећи да се насити оним што је падало с богаташеве трпезе; уз то су и пси долазили и лизали његове ране. А кад умре сиромах, анђели га однеше у Авраамово наручје. Умро је и богаташ, и сахранише га. И кад се мучио у аду, подиже очи и виде издалека Авраама и Лазара у његовом наручју. Тад повика: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и да ми расхлади језик јер се мучим у овом пламену.” А Авраам рече: „Синко, сети се да си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш. А преко свега тога, постављена је велика провалија између нас и вас да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде.” Тада рече: „Молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења.” Али Авраам рече: „Они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих.” Он пак рече: „Не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се.” Рече му: „Ако не слушају Мојсија и пророке, неће их уверити ни онај ко васкрсне из мртвих.” И рече својим ученицима: „Није могућно да саблазни не дођу, али тешко оном чијим посредством долазе. Боље би му било да се жрвањ обеси о његов врат и да га баце у море него да саблазни једног од ових малих. Пазите на себе. Ако згреши твој брат, покарај га и опрости му ако се покаје. И ако ти седам пута згреши на дан, па се седам пута врати к теби и каже: ‘Кајем се’, опрости му.” И апостоли рекоше Господу: „Дометни нам вере.” Господ пак рече: „Кад бисте имали вере колико горушичино зрно, рекли бисте овом дуду: ‘Ишчупај се с кореном и посади се у море’, и послушао би вас. Који ће од вас кад има слугу који оре или чува стадо, па се врати кући с поља, речи: ‘Дођи одмах и седи за трпезу.’ Зар му неће рећи: ‘Спреми ми шта ћу вечерати, запрегни се и служи ми док једем и пијем, па после тога једи и пиј?’ Да ли је захвалан слуги што је учинио оно што је било заповеђено? Тако и ви говорите кад свршите све што вам је заповеђено: ‘Ми смо непотребне слуге, учинили смо што смо били дужни да учинимо.’” И кад је ишао у Јерусалим, пролазио је између Самарије и Галилеје. И кад је улазио у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, те подигоше глас говорећи: „Исусе, учитељу, смилуј се на нас!” И кад их виде, рече им: „Идите и покажите се свештеницима.” И беху очишћени док су још ишли. А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из гласа, те паде ничице код његових ногу одајући му захвалност; а тај је био Самарићанин. Тада Исус одговори и рече: „Зар нису десеторица очишћена? Па где су деветорица? Зар се не нађоше да се врате и захвале Богу, него само овај туђин?” И рече му: „Устани и иди; спасла те је твоја вера.” А кад су га фарисеји упитали кад ће доћи царство Божје, он им је одговорио и рекао: „Царство Божје неће доћи тако да би се спољни знаци могли опажати, нити ће се казати: ‘Ево га овде, или онде’; јер, гле, царство Божје је међу вама.” А ученицима рече: „Доћи ће дани кад ћете зажелети да видите само један дан Сина човечјег, и нећете га видети. И рећи ће вам: ‘Ено га онде, ево га овде’; не идите онамо и не трчите за њима. Јер као што муња, кад сева, светли од једног краја под небом до другог, тако ће бити Син човечји у свој дан. Али он треба прво много да препати и да буде одбачен од овога нараштаја. И како је било у Нојеве дане, тако ће бити и у дане Сина човечјег: јели су, пили су, женили се и удавали све до дана кад је Ноје ушао у ковчег, и дође потоп и уништи их све. Исто тако, као што је било у Лотове дане: јели су, пили су, куповали су, продавали су, садили су, зидали су; а онога дана кад је Лот изашао из Содома, изли се огањ и сумпор с неба и уништи их све. Исто тако биће у онај дан кад се појави Син човечји. Тога дана ко буде на крову, а његово покућство у кући, нека не силази да га узме. Исто тако, ко буде у пољу, нека се не враћа натраг. Сетите се Лотове жене. Ко зажели да одржи свој живот – изгубиће га; а ко га изгуби – одржаће га живим. Кажем вам: те ноћи бише два на једној постељи, један ће бити узет, а други ће бити остављен. Две жене ће заједно млети, једна ће бити узета, а друга ће бити остављена. [Два ће бити у пољу, један ће бити узет, а други ће бити остављен.]” Тада проговорише и рекоше му: „Где, Господе?” А он им рече: „Где је лешина, онде ће се и орлови окупити.” А каза им причу да би показао како треба свагда да се моле и да не малаксавају. Рече: „У једном граду био је неки судија који се није бојао Бога и није марио за људе. А у том граду била је једна удовица која је долазила к њему и говорила: ‘Одбрани ме од мога противника пред судом.’ Али он неко време није хтео, а после рече у себи: ‘Ако се и не бојим Бога, нити марим за људе, одбранићу ову удовицу, јер ми досађује, да не би најзад дошла и избила ме.’” Даље рече Господ: „Чујте шта говори неправедни судија. А Бог зар да не одбрани своје изабране који му вапију дању и ноћу и зар да оклева с њима? Кажем вам: одбраниће их брзо. Него, кад Син човечји дође, хоће ли наћи веру на земљи?” А ову причу каза некима који су били уверени у себе да су праведни и остале људе ниподаштавали. „Два човека одоше у храм да се помоле, један фарисеј, а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: ‘Боже, хвала ти што нисам као други људи, разбојници, неправедници, прељубочинци, или као и овај цариник; постим два пута у недељи, дајем десетак од свега што стичем.’ А цариник је стајао издалека и није хтео ни очи да подигне према небу, него је ударио своја прса говорећи: ‘Боже, буди милостив мени грешноме.’ Кажем вам: овај се вратио кући оправдан, а не онај; јер ће бити понижен свако ко уздиже самога себе, а узвишен ће бити ко самога себе понизује.” Доносили су му и малу децу да их дотакне. А кад су ученици то видели, забрањивали су им. Али Исус дозва децу к себи и рече: „Пустите децу да долазе к мени и не спречавајте их, јер царство Божје припада таквима. Заиста вам кажем: ко не прими царство Божје као дете, неће ући у њега.” И запита га један старешина: „Добри учитељу, шта да учиним па да наследим вечни живот?” А Исус му рече: „Што ме називаш добрим? Нико није добар осим једнога Бога. Знаш заповести: Не чини прељубе, не убиј, не укради, не сведочи лажно, поштуј свога оца и мајку.” Он пак рече: „Држао сам све то од своје младости.” А кад је Исус то чуо, рече му: „Недостаје ти још једно: продај све што имаш и раздај сиромасима, па ћеш имати благо на небесима, и хајде за мном.” А он, чувши то, постаде врло жалостан јер је био веома богат. А кад га Исус виде таквог, рече: „Како имућни људи тешко улазе у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божје.” А они који су чули рекоше: „Па ко може да се спасе?” Он пак рече: „Што је код људи немогуће – могућно је код Бога.” На то Петар рече: „Види, ми смо оставили све своје и пошли за тобом.” А он им рече: „Заиста вам кажем да нема ниједнога који је ради царства Божјег оставио кућу или жену, или браћу, или родитеље, или децу, а да не прими много више у ово време и вечни живот у свету који ће доћи.” Тада узе Дванаесторицу и рече им: „Ево, идемо горе у Јерусалим и свршиће се све што су пророци написали за Сина човечјег. Јер ће га предати многобошцима и наругаће му се, и биће злостављан и испљуван, па кад га ишибају, убиће га, и трећи дан ће васкрснути.” Али они нису разумели ништа од овога; ова реч је била скривена од њих и нису разумели шта је речено. А кад се приближио Јерихону, неки слепи је седео крај пута и просио. А кад је чуо како народ пролази, запита шта је то. И обавестише га да пролази Исус Назарећанин. И повика говорећи: „Исусе, сине Давидов, смилуј се на мене!” А они што су ишли напред прекореваху га да ућути. Али је он још више викао: „Сине Давидов, смилуј се на мене!” И Исус стаде и заповеди да га доведу к њему. А кад се он приближи, запита га: „Шта хоћеш да ти учиним?” Он пак рече: „Господе, да прогледам.” Тада му Исус рече: „Прогледај! Спасла те је твоја вера.” И одмах прогледа и иђаше за њим славећи Бога. Хвалио је Бога и сав народ који је то видео. И кад је ушао у Јерихон, пролазио је кроз град. И, гле, ту беше човек звани Закхеј, који је био врховни цариник, и то богат. И трудио се да види Исуса ко је, али није могао од народа јер је био малог раста. Тако потрча напред и попе се на дивљу смокву да га види, јер је требало да он прође тим путем. И кад је Исус дошао на то место, погледа горе и рече му: „Закхеју, сиђи брзо јер данас треба да останем у твојој кући.” И сиђе брзо, па га прими радујући се. И сви који су видели почеше гунђати што је грешном човеку дошао у кућу да се одмори. Закхеј пак стаде и рече Господу: „Види, Господе, даћу половину свога имања сиромасима, и ако сам од кога што изнудио, вратићу четвороструко.” А Исус му рече: „Данас је дошло спасење овој кући, јер је и он Авраамов син; јер је Син човечји дошао да потражи и спасе оно што је изгубљено.” И кад су они ово слушали, настави им причу зато што је био близу Јерусалима, а они су сматрали да ће се царство Божје појавити одмах. Рече тако: „Један човек угледна рода оде у далеку земљу да прими за себе царство и да се врати. Пошто је позвао својих десет слугу, даде им десет кеса блага и рече им: ‘Послујте док се не вратим.’ Али његови грађани су га мрзели и послаше за њим посланике да кажу: ‘Нећемо да овај завлада над нама!’ А кад се он вратио – примивши царство – рече да му дозову оне слуге којима је дао новац, да види шта је који привредио. Тако први дође и рече: ‘Господару, твоја кеса блага донела је десет кеса блага.’ И рече му: ‘Добро, добри слуго, што си ми био веран у нечем сасвим малом; ево ти власт над десет градова.’ Дође и други говорећи: ‘Твоја кеса блага, господару, донела је пет кеса блага.’ Рече и овоме: ‘И ти буди над пет градова.’ И трећи дође говорећи: ‘Господару, ево твоја кеса блага, коју сам чувао у убрусу; бојао сам се тебе зато што си строг човек, узимаш што ниси оставио и жањеш што ниси посејао.’ Њему рече: ‘Зли слуго, судићу ти по твојим речима. Знао си да сам строг човек, да узимам што нисам оставио и да жањем што нисам посејао, што онда ниси дао мој новац у мењачницу? И ја бих га по доласку примио с каматом.’ А онима што су били присутни рече: ‘Узмите од њега ту кесу блага и дајте ономе што има десет.’ Тада му рекоше: ‘Господару, он има десет кеса блага.’ ‘Кажем вам да ће се дати сваком ко има, а од онога који нема, узеће се и оно што има. Него, те моје непријатеље који нису хтели да будем цар над њима доведите овамо и посеците их преда мном.’” А пошто је ово рекао, пође на пут даље, идући горе у Јерусалим. И кад се приближио Витфаги и Витанији код горе која се зове Маслинска, посла двојицу ученика говорећи: „Идите у село које је према вама и, кад уђете у њега, наћи ћете привезано магаре на које нико од људи никад није сео, па га одвежите и доведите. И ако вас ко пита зашто одвезујете, овако реците: ‘Господу је потребно.’” А послани одоше и нађоше како што им је рекао. И кад су одвезали магаре, рекоше им његови господари: „Што одвезујете магаре?” Они пак рекоше: „Господу је потребно.” И доведоше га Исусу, па ставише своје хаљине на магаре и посадише Исуса. А кад је ишао, простираху своје хаљине по путу. И кад се већ приближио месту где се силази с Маслинске горе, све мноштво ученика поче у радости да хвали Бога из гласа за сва чудеса која су видели, говорећи: „Нека је благословен цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висини!” А неки фарисеји из народа рекоше му: „Учитељу, забрани својим ученицима.” И одговори им: „Кажем вам, ако они ућуте, камење ће викати.” А кад се приближи, угледа град и заплака над њим говорећи: „Кад би и ти бар у овај дан сазнао шта је за твој мир; али је сад скривено од твојих очију. Јер ће доћи дани на тебе и твоји непријатељи окружиће те опкопом, па ће те опколити и навалиће на тебе са свих страна, и сравниће са земљом тебе и твоју децу, те неће оставити у теби камен на камену зато што ниси упознао време кад си похођен.” И ушавши у храм, поче да изгони продавце говорећи им: „Написано је: ‘Мој дом нека буде дом молитве’, а ви сте начинили од њега разбојничку пећину.” И учио је сваки дан у храму, а првосвештеници, књижевници и народне старешине гледаху да га погубе, али нису нашли шта би му учинили јер га је сав народ одано слушао. И кад је једног дана учио народ у храму и проповедао јеванђеље, приступише му првосвештеници и књижевници са старешинама и рекоше му: „Кажи нам каквом влашћу чиниш то, или ко је тај који ти је дао ту власт?” А он им у одговору рече: „И ја ћу вам упутити једно питање, па ми кажите да ли је Јованово крштење било с неба или од људи?” А они промишљаху међу собом говорећи: „Ако кажемо – с неба, рећи ће: ‘Зашто му нисте поверовали?’ Ако пак кажемо – од људи, сав народ ће нас побити камењем јер је уверен да је Јован пророк.” И одговорише да не знају откуда је. А Исус им рече: „Ни ја вама нећу рећи каквом влашћу чиним ово.” А ову причу поче казивати народу: „Један човек посади виноград и даде га виноградарима под закуп, те отпутова на дуже време. А кад је дошло време, посла слугу виноградарима да му даду од виноградског рода. Али виноградари њега избише и послаше празних руку. И опет посла једног другог слугу, али они и тога избише, осрамотише и послаше празних руку. На то посла и трећега, али они и овога ранише и избацише. Онда рече господар винограда: ‘Шта да радим? Послаћу свога вољеног сина; можда ће презати од њега.’ А кад га виноградари видеше, почеше размишљати међу собом говорећи: ‘Ово је наследник; да га убијемо, па да наследство буде наше.’ Тако га избацише из винограда и убише. Шта ће им, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће те виноградаре, па ће виноград дати другима.” А кад су они то чили, рекоше: „Не дао Бог!” Он пак погледа на њих и рече: „Шта, дакле, значи ова реч Писма: ‘Камен који одбацише зидари, тај поста угаони камен’? Разбиће се сваки ко падне на тај камен, а на кога он падне – сатрће га.” Књижевници пак и првосвештеници настојали су тога часа да ставе руке на њега, али се побојаше народа. Схватили су, наиме, да је ову причу на њих уперио. И мотрећи на њега, послаше људе који су били подметнути да се представе као праведни да би га ухватили у речи, па да га предаду прокураторовој власти и сили. И упиташе га говорећи: „Учитељу, знамо да право говориш и учиш, те не гледаш ко је ко, него у истини учиш путу Божјем. Да ли је нама допуштено да дајемо порез цару или није?” Он пак, приметивши њихово лукавство, рече им: „Покажите ми динар. Чији лик и натпис носи?” Они рекоше: „Царев.” А он им рече: „Дајте онда цару царево, а Богу Божје.” И нису могли да га ухвате у речи пред народом, него умукоше зачуђени његовим одговором. Тада приђоше неки од садукеја, који оспоравају васкрсење, и запиташе га говорећи: „Учитељу, Мојсије нам је написао: ‘Ако коме умре брат који има жену, а буде без деце, нека његов брат узме жену и нека подигне пород свом брату.’ Било је тако седморо браће. Први је узео жену и умро без деце; тада је узе други, па трећи, и тако свих седам не оставише деце и помреше. Најзад умре и жена. О васксрењу, дакле, ова жена коме ће од њих припасти као жена? Јер је она била жена седморици.” Тада им рече Исус: „Деца овога света жене се и удају, а који се удостоје да добију онај свет и васкрсење из мртвих нити се жене, нити се удају. Они не могу више ни умрети, јер су као анђели и синови су Божји пошто су синови васкрсења. А да мртви устају, то је и Мојсије показао на месту о купини, где Господа назива Богом Авраамовим, Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. А Бог није Бог мртвих, него живих, јер су њему сви живи.” А неки од књижевника одговорише и рекоше: „Учитељу, добро си рекао.” И нису се више усуђивали да га ишта питају. Тада им рече: „Како говоре да је Христос Давидов син? Наиме, сам Давид каже у књизи Псалама: ‘Господ рече Господу моме: Седи мени с десне стране док положим твоје непријатеље као подножје твојих ногу.’ Давид га, дакле, назива Господом; како му је онда син?” И док је сав народ слушао, рече својим ученицима: „Чувајте се књижевника, који радо иду у дугим хаљинама, воле поздраве на трговима, прва седишта у синагогама и прочеља на гозбама, који једу удовичке куће и лажно се моле дуго; ови ће бити већма осуђени.” А кад погледа горе, виде богате људе како стављају своје дарове у ковчег за прилоге. А виде и једну сиромашну удовицу како ставља тамо две лепте, и рече: „Заиста, кажем вам: ова сиромашна удовица ставила је више од свих јер су сви ови приложили дар Богу од свога изобиља, а она је од своје сиротиње ставила све што је имала за живот.” И кад су неки говорили о храму како је украшен лепим камењем и заветним даровима, он рече: „То што гледате – доћи ће дани кад се неће оставити ни камен на камену који неће бити порушен.” А они га запиташе говорећи: „Учитељу, па кад ће то бити? И какав је знак кад ће се то догодити?” Он пак рече: „Пазите да вас не заведу; јер ће многи доћи у моје име говорећи: ‘Ја сам’ и ‘Време се приближило’; не идите за њима. Не плашите се кад чујете за ратове и буне; јер прво мора тога да буде, али није одмах крај.” Тада им рече: „Устаће народ на народ и царство на царство, па ће бити великих земљотреса, глади и куге по различитим местима, страхота и великих знакова на небу. А пре свега метнуће своје руке на вас и гониће вас; предаваће вас у синагоге и у тамнице, одводиће вас пред цареве и намеснике због мога имена; то ће вам бити прилика да сведочите. Урежите дубоко у своја срца да се не припремате како ћете се бранити; јер ћу вам ја дати уста и мудрост, којој неће моћи да се успротиве, нити да притиврече сви ваши противници. А предаваће вас и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и убиће неке од вас, и сви ће вас мрзети због мога имена. Али вам неће пропасти ни длака с главе. Спашћете своје душе својом трпељивошћу. А кад видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да је близу његово опустошење. Тада становници Јудеје нека беже у горе, који буду у граду нека изађу напоље, а који буду у пољу нека не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано. Тешко трудним женама и дојиљама у те дане; биће, наиме, велика невоља на земљи и гнев на овом народу, пашће од оштрице мача и одвешће их у ропство по свим народима, а многобошци ће газити Јерусалим док се не испуне времена многобожаца. И биће знакова на Сунцу, Месецу и звездама, а на земљи страх ће обузети народе, тако да неће имати куд од хуке и морских валова, људи ће издисати од страха и очекивања онога што иде на свет; јер ће небеске силе бити уздрмане. И тада ће угледати Сина човечјег како долази на облаку с великом силом и славом. А кад се ово почне збивати, исправите се и подигните своје главе, јер се приближава ваше избављење.” И каза им једну причу: „Погледајте смокву и сва дрвета; чим приметите да пупе – сами знате да је лето већ близу. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је царство Божје близу. Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. Небо и земља проћи ће, али моје речи неће проћи. Али се чувајте да ваша срца не отежају од преједања, пијанства и брига за живот, и да вам тај дан не дође изненада, као замка; доћи ће, наиме, на све који живе по свој земљи. Него бдите и молите се Богу у свако доба да будете кадри да избегнете све ово што ће се збити и да станете пред Сина човечјег.” Дању је учио у храму, а ноћу је излазио и ноћивао на гори која се зове Маслинска. И сав народ је рано ујутру долазио к њему у храм да га слуша. А приближавао се Празник бесквасних хлебова, који се зове Пасха. Првосвештеници и књижевници су тражили начин како да га убију, али су се бојали народа. Тада сатана уђе у Јуду, који се звао Искариотски, један из броја Дванаесторице. Он оде и договори се с првосвештеницима и заповедницима како ће га њима издати. И обрадоваше се, па уговорише да му даду новаца. И он обећа, и тражио је згодну прилику да га преда њима кад ту не буде народа. И дође дан бесквасних хлебова, кад је требало да се коље пасхално јагње. Тада посла Петра и Јована рекавши: „Идите и спремите нам пасху да једемо.” А они му рекоше: „Где хоћеш да спремимо?” Он им пак рече: „Ето, кад уђете у град, срешће вас један човек који носи крчаг с водом; идите за њим у кућу у коју он уђе, па кажите домаћину: ‘Учитељ ти вели: Где је дворана где ћу јести пасху са својим ученицима?’ И он ће вам показати велику застрту собу на спрату; онде припремите. А они одоше и нађоше као што им је рекао, па припремише пасху.” А кад је дошао час, седе за трпезу и апостоли с њиме. Тада им рече: „Врло сам желео да једем ову пасху с вама пре но што пострадам. Јер вам кажем: нећу је више јести док се не испуни у царству Божјем.” И узе чашу, захвали Богу и рече: „Узмите је и разделите међу собом. Јер вам кажем: одсад нећу више пити од виноградског рода док не дође царство Божје.” Тада узе хлеб, захвали Богу, изломи га и даде њима говорећи: „Ово је моје тело које се даје за вас; ово чините за мој спомен.” А исто тако и чашу после вечере говорећи: „Ова чаша је нови савез мојом крвљу која се пролива за вас. Него, види, рука мога издајника је са мном на трпези. Син човечји, додуше, иде као што је одређено, али тешко оном човеку који посредује у издајству.” Тада почеше питати један другога ко би од њих био тај који намерава да то учини. А наста и препирање међу њима – који се од њих сматра да је највећи. А он им рече: „Цареви народа господаре над њима, и који имају власт над њима зову се добротвори. Али ви немојте тако; него највећи међу вама нека буде као најмлађи и старешина као служитељ. Јер ко је већи, који седи за трпезом или који служи? Није ли онај што седи за трпезом? А ја сам међу вама као служитељ. Ви сте они што су истрајали са мном у мојим искушењима. И ја вам одређујем царство, као што је мени мој отац одредио, да једете и пијете за мојом трпезом у мом царству, и да седите на престолима и да судите дванаест племена Израиљевих. Симоне, Симоне, види, сатана вас је затражио да вас прорешета као пшеницу. Али ја сам се молио за тебе да твоја вера не престане. И ти, кад се једном обратиш, утврди своју браћу.” А он му рече: „Господе, спреман сам да идем с тобом и у тамницу и у смрт.” Он пак рече: „Кажем ти, Петре, неће петао данас запевати док трипут не одрекнеш да ме познајеш.” Рече им још: „Кад сам вас послао без новчаника, без торбе и обуће, да ли вам је што недостајало?” А они рекоше: „Ништа.” На то им рече: „Али сада ко има новчаник, нека га узме, исто тако и торбу, а ко нема, нека прода своју хаљину и нека купи мач. Јер вам кажем да ова реч Писма мора да се изврши на мени: ‘И уврстише га међу злочинце’; свршава се, наиме, оно што ми је одређено.” А они рекоше: „Ево овде два мача.” Али им он рече: „Доста је.” И изашавши оде по обичају на Маслинску гору; а за њим пођоше и ученици. И кад стиже на то место, рече им: „Молите се Богу да не дођете у искушење.” А сам се повуче од њих колико се може каменом добацити, те клекну на колена и мољаше се говорећи: „Оче, ако хоћеш, уклони ову чашу од мене; али нека не буде моја воља, него твоја.” И појави му се анђео с неба и крепио га је. И нашавши се у смртном страху, молио се још истрајније. А зној му је био као капи крви које се сливају на земљу. И кад уста од молитве, дође ученицима и нађе их како спавају од жалости, па им рече: „Што спавате? Устаните и молите се Богу да не паднете у искушење.” Док је он још говорио, ето руље пред којом је ишао један од Дванаесторице, који се звао Јуда, те се приближи Исусу да га пољуби. Али му Исус рече: „Јудо, зар пољупцем издајеш Сина човечјег?” А кад његово друштво виде шта ће бити, рекоше: „Господе, хоћемо ли да бијемо мачем?” И један од њих удари првосвештениковог слугу и одсече му десно ухо. Исус пак одговори и рече: „Доста с тим!” Затим дотаче ухо и излечи га. Тада Исус рече првосвештеницима, заповедницима храма и старешинама који су дошли на њега: „Изашли сте с мачевима и батинама – као на разбојника; кад сам сваког дана био с вама у храму, нисте пружили руке на мене; али ово је ваш час и власт таме.” А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у првосвештеникову кућу; Петар је ишао за њим издалека. Кад су пак наложили ватру насред дворишта и сели заједно, седео је и Петар међу њима. И кад га опази једна служавка како седи код ватре, погледа га и рече: „И овај је био с њим.” Али он одрече говорећи: „Жено, не познајем га.” И мало затим опази га још један други, те рече: „И ти си од њих.” А Петар рече: „Нисам, човече.” И кад је прошао отприлике један час, потврђивао је један други: „Заиста је и овај био с њим, јер је Галилејац.” А Петар рече: „Човече, не знам шта говориш.” И одмах – док је он још говорио – петао запева. Тада се Господ обазре и погледа на Петра, и сети се Петар Господње речи како му рече: „Три пута ћеш ме се одрећи данас пре но што петао запева.” И изашавши напоље, заплака горко. А људи који су га држали, ругали су му се и ударали га, покрили су га и питали: „Прореци ко те је ударио?” Говорили су и многе друге хуле на њега. А кад се разданило, окупише се народне старешине, првосвештеници и књижевници, па га одведоше у своје веће говорећи: „Ако си ти Христос, кажи нам.” А он им рече: „Ако вам кажем, нећете поверовати; ако пак запитам, нећете одговорити. Од сада ће Син човечји седети с десне стране силе Божје.” Тада сви рекоше: „Ти си, дакле, Син Божји?” Он им пак рече: „Ви кажете да сам то ја.” А они рекоше: „Шта нам још треба сведочење? Сами смо чули из његових уста.” И усташе они сви скупа, те га одведоше Пилату. Тада почеше да га оптужују говорећи: „Нашли смо овога као отпађује наш народ и забрањује да се даје порез цару, а за себе говори да је Христос цар.” На то га Пилат упита: „Јеси ли ти цар јудејски?” А он му у одговору рече: „Ти кажеш.” Пилат пак рече првосвештеницима и светини: „Не налазим никакве кривице на овом човеку.” Али они наваљиваху говорећи: „Он буни народ учећи по целој Јудеји – почевши од Галилеје па довде.” Чувши Пилат то, упита да ли је тај човек Галилејац, и кад дозна да је из Иродова подручја, посла га Ироду, који је тих дана такође био у Јерусалиму. А кад Ирод виде Исуса, обрадова се врло јер је одавно желео да га види зато што је слушао о њему и надао се да ће видети какво чудо од њега. И питао га је многим речима, али му он не одговори ништа. Првосвештеници пак и књижевници су стајали и оптуживали га упорно. Тада га Ирод са својим војницима понизи и наруга му се, обуче му белу хаљину, те га посла натраг Пилату. А Ирод и Пилат се спријатељише тог дана; јер су пре били у завади. Пилат пак сазва првосвештенике, старешине и народ, па им рече: „Довели сте ми овога човека као да он отпађује народ, а гле, ја сам га пред вама испитао и на овом човеку нисам нашао ниједне кривице за коју га оптужујете. А ни Ирод; јер га је послао натраг нама. И, очигледно, није учинио ништа што заслужује смрт. Зато хоћу да га ослободим – пошто га казним.” А требало је да им о празнику ослободи једнога сужња. Али они сви скупа повикаше говорећи: „Узми овога, а Вараву нам ослободи.” Овај је био бачен у тамницу због некакве побуне у граду и због убиства. А Пилат им се опет обрати желећи да ослободи Исуса. Али они викаху говорећи: „Распни га, распни!” Тада им по трећи пут рече: „Па какво је зло он учинио? Нисам нашао на њему ништа што заслужује смрт; стога, хоћу да га ослободим – пошто га казним.” Они су, међутим, наваљивали с великом виком тражећи да он буде распет, и њихова вика је бивала све јача, те Пилат одлучи да се њихов захтев удовољи. Тако ослободи онога кога су тражили, а који је био бачен у тамницу због побуне и убиства. Исуса пак предаде њима на вољу. И кад су га повели, ухватише неког Симона из Кирине, који је долазио из поља, па ставише на њега крст да га носи за Исусом. А за њим је ишло велико мноштво народа и жена, које су за њим жалиле и нарицале. Исус се обазре на њих и рече: „Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него плачите за собом и за својом децом. Јер, ето, иду дани кад ће говорити: ‘Блажене су нероткиње, и утробе које не родише, и дојке које не дојише.’ Тада ће почети да говоре горама: ‘Падните на нас’, и бреговима: ‘Покријте нас’; јер кад овако раде са зеленим дрветом, шта ће тек бити са сувим?” А водили су и друга два злочинца да их погубе с њим. Па кад дођоше на место које се зове Лубања, онде распеше њега и злочинце, једног с десне, а другог с леве стране. А Исус је говорио: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.” Затим бацише коцку да би међу собом поделили његове хаљине. Народ је стајао и гледао. А старешине су се ругале говорећи: „Друге је спасао, нека спасе самога себе ако је он Христос, изабраник Божји.” Подсмехнуше му се и војници који су прилазили приносећи му оцат и говорећи: „Спаси самога себе ако си цар јудејски!” А над њим је био и натпис написан грчким, латинским и јеврејским словима: „Ово је цар јудејски.” А један од обешених злочинаца хулио је на њега говорећи: „Зар ниси ти Христос? Спаси самога себе и нас.” А други му одговори прекоревајући га: „Зар се нимало не бојиш Бога, будући да си исто тако осуђен? А ми смо праведно осуђени, јер примамо што наша дела заслужују; а овај није учинио ништа неумесно.” И рече: „Исусе, сети ме се кад дођеш са својим царством.” А он му рече: „Заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају.” А било је већ око шестога часа, и би тама по свој земљи до часа деветог, при чему је сунце изгубило своју светлост; а завеса у храму раздера се напола. Тада Исус повика веома гласно и рече: „Оче, предајем свој дух у твоје руке.” И кад ово рече, издахну. А кад капетан виде шта се догодило, стаде славити Бога говорећи: „Овај човек је заиста био праведан.” И сва светина која се окупила да гледа ово, видевши шта се догодило, враћала се кући бијући се у прса. А сви њени познаници стајали су издалека, и жене које су дошле за њим из Галилеје – и гледаху ово. И, гле, човек по имену Јосиф, саветник, честит и праведан човек, он није пристао на њихову одлуку и њихово дело, из Ариматеје, јудејског града, који је очекивао царство Божје, приступи Пилату и заиска Исусово тело. И кад га скиде, обави га платном, те га стави у гроб усечен у камену – у коме још нико никада није лежао. А био је петак, и субота освиташе. За њим су пошле и жене које су доше са Исусом из Галилеје, па видеше гроб и како је стављено његово тело. Затим се вратише и спремише мирисе и миро. У суботу пак осташе у миру – по закону. А у први дан недеље, врло рано, дођоше на гроб носећи мирисе које су спремиле. Али нађоше камен одваљен од гроба и, кад су ушле, не нађоше тело Господа Исуса. И док су биле у недоумици због тога, гле, два човека у сјајној одећи стадоше пред њих. Пошто су биле уплашене и обориле лице земљи, они им рекоше: „Што тражите живога међу мртвима? Нема га овде, него је васкрсао; сетите се како вам је рекао док је још био у Галилеји, наиме, да Син човечји треба да буде предан у руке грешних људи, и да буде распет, и да васкрсне трећи дан.” Тада се сетише његових речи, па се вратише од гроба и јавише све ово Једанаесторици и свима осталима. То су биле Марија Магдалена и Јована и Марија, Јаковљева мајка; и остале жене с њима рекоше ово апостолима. А њима се ове речи учинише као празна шала и нису им веровали. Петар пак уста и отрча до гроба; нагнувши се виде само завоје, и оде чудећи се у себи томе што се догодило. И, гле, истога дана двојица од њих су ишли у село које се зове Емаус, што је шездесет стадија удаљено од Јерусалима, и они су разговарали међу собом о свим овим догађајима. Док су они расправљали и разговарали, сам Исус се приближи и иђаше с њима. Али њиховим очима није било дано да га препознају. И рече им: „Какви су то разговори што их успут водите међу собом?” И застадоше гледајући тужно. Одговори један, по имену Клеопа, и рече му: „Јеси ли ти једини странац у Јерусалиму који није сазнао шта се у њему догодило ових дана?” И рече им: „Шта?” А они му рекоше: „Оно с Исусом Назарећанином, који је био пророк силан на делу и у речи пред Богом и свим народом, како су га наши првосвештеници и старешине предали на смртну казну и распели га. А ми смо се надали да је он тај који ће избавити Израиља. И при свем том, данас је трећи дан како се то догодило. Уз то, запрепастише нас неке наше жене које су биле рано ујутро на гробу и како нису нашле његово тело, дођоше и рекоше да су виделе појаву анђела, који су им рекли да је он жив. Неки од наших одоше до гроба и нађоше тако како су жене рекле, али њега нису видели.” И рече им он: „О, како сте неразумни и спора срца да верујете у све што су пророци казали! Зар није требало да Христос претрпи то и да уђе у своју славу?” Тада им разјасни шта је о њему писано у свему Писму – почевши од Мојсија и свих пророка. И приближи се селу у које су ишли, а он се правио као да хоће да иде даље. И салетеше га говорећи: „Остани с нама, јер је вече близу, а дан је већ измакао.” Тако уђе да остане с њима. И кад је седео с њима за трпезом, узе хлеб, благослови, изломи и даваше им. Тада им се отворише очи и препознаше га; али њега више није било пред њима. И рекоше један другоме: „Није ли наше срце горело у нама кад нам је говорио успут и тумачио нам Писма?” И уставши тога часа, вратише се у Јерусалим, те нађоше окупљену Једанаесторицу и њихове другове, који су говорили: „Господ је стварно васкрсао и јавио се Симону.” А они су им причали шта је било на путу и како су га препознали при ломљењу хлеба. Док су они још то говорили, сам Исус стаде међу њих и рече им: „Мир вам!” А они, шћућурени и уплашени, мишљаху да гледају духа. И рече им: „Што сте тако збуњени и зашто се јављају сумње у вашим срцима? Погледајте моје руке и моје ноге, ја сам главом. Опипајте ме и видите, јер дух нема меса и костију – као што видите да ја имам.” Рекавши то, показа им руке и ноге. А како они још нису веровали од радости, него су се чудили, рече им: „Имате ли овде шта за јело?” А они му дадоше комад печене рибе; он узе и поједе пред њима. И рече им: „То су моје речи које сам изговорио док сам још био с вама, наиме, да треба да се испуни све што је за мене написао у Мојсијевом Закону, Пророцима и Псалмима.” Тада им отвори ум да разумеју Писма. Рече им још: „Тако је написано да Христос треба да пострада и да васкрсне из мртвих трећег дана, те да се у његово име проповеда покајање и опроштај грехова свима народима – почевши од Јерусалима. Ви сте сведоци овоме, а ја ћу, ето, послати на вас обећање свога Оца; ви седите у граду док се не обучете у силу с висине.” Тада их изведе до Витаније, подиже своје руке и благослови их. И док их је благосиљао, удаљи се од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим с великом радошћу, и беху једнако у храму [хвалећи и] благосиљајући Бога. У почетку беше реч Божја, и та реч беше у Бога, и Реч беше Бог. И беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и ништа што је постало није постало без ње. У њој беше живот, и живот беше светлост за људе. И светлост светли у тами, и тама је не прихвати. Појави се човек, послан од Бога, по имену Јован; овај дође за сведочанство, да посведочи за светлост, да сви поверују кроз њега. Он не беше светлост, него је требало да сведочи о светлости. Истинита светлост, која осветљава сваког човека, долажаше на свет. На свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. Својима је дошао, и његови га не примише. А свима који га примише даде моћ да постану деца Божја – онима што верују у његово име, који се не родише од крви, ни од воље тела, ни од мужевљеве воље, него од Бога. И реч се оваплоти и станова међу нама, и гледасмо њену славу, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине. Јован сведочи за њега и виче: „Овај је за кога рекох: који за мном долази постоји пре мене, јер пре мене беше.” Из његове пуноће сви ми примисмо, и то благодат за благодат. Јер Закон је дан преко Мојсија, а благодат и истина дођоше кроз Исуса Христа. Бога нико никад није видео; Јединородни Бог, који је у Очевом крилу, он га објави. Ово је Јованово сведочанство, кад Јудејци из Јерусалима послаше к њему свештенике и левите да га запитају: „Ко си ти?” И призна и не порече, те исповеди: „Ја нисам Христос.” Тада га запиташе: „Шта, дакле? Јеси ли ти Илија?” Он рече: „Нисам.” „Јеси ли пророк?” И одговори: „Не.” Онда му рекоше: „Ко си? – Да можемо одговорити онима који су нас послали; шта кажеш за себе?” Рече: „Ја сам глас онога што виче у пустињи: ‘Поравните пут Господњи’, као што рече пророк Исаија.” И посланици беху од фарисеја. Они га упиташе и рекоше му: „Зашто онда крштаваш! Кад ниси Христос, ни Илија, ни пророк?” Јован им одговори: „Ја крштавам водом; међу вама стоји онај кога ви не знате, који за мном долази, коме ја нисам достојан да одрешим ремен на његовој обући.” Ово се догодило у Витанији, с оне стране Јордана, где је Јован крштавао. Сутрадан виде Исуса како долази к њему и рече: „Ево Јагње Божје које уклања грех света! Ово је онај за кога рекох: ‘За мном долази човек који је пре мене постао, јер беше пре мене.’ И ја га нисам знао, али да би се он показао Израиљу, зато сам дошао и крштавам водом.” И посведочи Јован говорећи: „Видео сам Духа како силази као голуб с неба и оста на њему. И ја га нисам знао, него онај што ме посла да крстим водом, он ми рече: ‘На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, тај крштава Духом Светим.’ И ја сам видео и сведочио да је то Син Божји.” Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од његових ученика, и кад погледа на Исуса, који је пролазио, рече: „Гле, Јагње Божје!” И чуше га двојица ученика како говори, па пођоше за Исусом. А Исус се обазре и, видевши их да иду за њим, рече им: „Шта тражите?” А они му рекоше: „Рави”, што преведено значи: „Учитељу, где станујеш?” Рече им: „Дођите, па ћете видети.” Тада дођоше и видеше где борави, те осташе код њега онај дан; беше око десетога часа. Андреј, брат Симона Петра, беше један од оне двојице што су чули од Јована и пошли за Исусом. Овај нађе прво свога брата Симона и рече му: „Нашли смо Месију”, што преведено значи: Христа. Доведе га Исусу. Исус га погледа и рече: „Ти си Симон, син Јованов, тебе ће назвати Кифа, што значи Петар.” Сутрадан хтеде да изађе у Галилеју, и нађе Филипа. И рече му Исус: „Хајде за мном.” А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: „Нашли смо онога за кога писаху Мојсије у Закону и Пророци, Исуса, сина Јосифова из Назарета.” И рече му Натанаил: „Може ли из Назарета да буде нешто добро?” Рече му Филип: „Дођи и види!” Исус виде Натанаила како иде к њему и рече за њега: „Гле, заиста је Израиљац у коме нема лукавства.” Рече му Натанаил: „Одакле ме познајеш?” Исус одговори и рече му: „Пре но што те Филип позва, видех те кад си био под смоквом.” Одговори му Натанаил: „Рави, ти си Син Божји, ти си цар Израиљев!” Одговори Исус и рече му: „Верујеш ли зато што сам ти рекао да те видех под смоквом? Видећеш и веће од овога.” И рече му: „Заиста, заиста, кажем вам: видећете отворено небо и анђеле Божје како се пењу и силазе на Сина човечјег.” А трећега дана беше свадба у Кани галилејској, и мајка Исусова беше онде. Позваше на свадбу и Исуса и његове ученике. И кад је нестало вина, рече Исусова мајка њему: „Немају вина.” Исус јој пак рече: „Шта ја имам с тобом, жено? Још није дошао мој час.” Мајка његова рече слугама: „Што год вам каже, учините.” А онде беше шест камених судова, по пропису јудејског очишћења, који су захватали по два или три метрита. Рече им Исус: „Напуните судове водом.” И напунише их до врха. Тада им рече: „Захватите сад и носите трпезару.” И однеше. А кад трпезар окуси воду која је постала вино – и није знао откуда је, а слуге које су захватиле знале су – позва трпезар младожењу и рече му: „Сваки човек износи прво добро вино, а кад се опију, онда слабије; ти си чувао добро вино до сада.” Ово учини Исус у Кани галилејског као почетак чуда и објави своју славу, те ученици његови повероваше у њега. После тога сиђе у Кафарнаум, он, и мајка његова, и браћа, и ученици његови, па осташе онде неколико дана. И беше близу Пасха јудејска, те оде Исус горе у Јерусалим. И нађе продавце говеда, оваца, голубова и мењаче новца како седе у храму. Тада начини бич од узица и изагна све из храма, и овце и говеда, мењачима просу новце и испретура столове, а онима што продаваху голубове рече: „Носите то одавде, не чините од дома Оца мога кућу трговачку.” Сетише се његови ученици да је написано: „Ревност за твој дом појешће ме.” Тада прозборише Јудејци и рекоше му: „Којим знаком нам доказујеш што то чиниш?” Одговори Исус и рече им: „Срушите овај храм, па ћу га за три дана подићи.” Онда рекоше Јудејци: „За четрдесет шест година саграђен је овај храм, а ти ћеш га подићи за три дана?” Но он је говорио о храму свога тела. Кад је пак васкрсао из мртвих, сетише се његови ученици да је то рекао, па повероваше Писму и речи коју је Исус изговорио. А кад је био у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи повероваше у његово име гледајући његова чуда која је чинио. Сам Исус није им се поверавао зато што је он све познавао. И није имао потребе да ко сведочи за човека, јер је сам знао шта беше у човеку. А беше међу фарисејима човек по имену Никодим, старешина јудејски; овај дође Исусу ноћу и рече му: „Рави, знамо да си ти као учитељ дошао од Бога; јер нико не може да чини ова чуда која ти чиниш ако Бог није с њим.” Одговори Исус и рече му: „Заиста, заиста, кажем ти: ако се ко не роди одозго, не може видети царства Божја.” Рече му Никодим: „Како може човек да се роди кад је стар? Зар може по други пут да уђе у утробу своје мајке и да се роди?” Одговори Исус: „Заиста, заиста, кажем ти: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје. Што је рођено од тела – тело је, а што је рођено од Духа – дух је. Немој да се чудиш што ти рекох: треба да се родите одозго. Ветар дува где хоће и фијук његов чујеш, али не зна одакле долази и куда иде. Тако је са сваким који је рођен од Духа.” Одговори Никодим и рече му: „Како може то бити?” Исус одговори и рече му: „Ти си израиљски учитељ и не знаш то? Заиста, заиста, кажем ти да говоримо оно што знамо и сведочимо што смо видели, ипак, не примате наше сведочанство. Не верујете кад сам вам говорио о земаљским стварима, како ћете веровати ако вам кажем о небеским? И нико се није попео на небо сем онога што је сишао с неба, Син човечји. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечји, да сваки ко верује има у њему живот вечни. Јер Бог је тако заволео свет да је свог Јединородног Сина дао да сваки ко верује у њега не пропадне, него да има вечни живот. Бог, наиме, није послао Сина у свет да суди свету, него да се свет спасе његовим посредством. Ко верује у њега – томе се не суди; а ко не верује – већ је осуђен што није веровао у име Јединороднога Сина Божјег. А ово је суд: Светлост је дошла на свет, а људи заволеше таму више него светлост, јер дела њихова беху зла. Сваки, наиме, који рђаво ради, мрзи светлост и не иде на светлост да се не обелодане његова дела; а ко чини истину, иде на светлост да се покажу његова дела – да су у Богу учињена.” После тога дође Исус са својим ученицима у Јудеју, онде је боравио с њима и крштавао. А и Јован је крштавао у Енону крај Салима, јер је тамо било много воде – и људи су долазили и крштавали се; Јован још не беше бачен у тамницу. Тада наста распра између Јованових ученика и једног Јудејцна о очишћењу. И дођоше Јовану и рекоше му: „Рави, онај што беше с тобом с оне стране Јордана, за кога си ти сведочио, види, он крштава и сви иду к њему.” Одговори Јован и рече: „Не може човек ништа узети ако му није дано с неба. Ви сте ми сами сведоци да сам рекао: ‘Ја нисам Христос, него сам послан пред њим.’ Ко има младу, младожења је; а младожењин пријатељ који стоји и слуша га, веома се радује што чује младожењин глас. Ова моја радост се, дакле, испунила. Он треба да расте, а ја да се умањујем.” Који долази одозго над свима је, који је са земље земаљски је и говори земаљски. Који долази с неба над свима је; сведочи оно што је видео и чуо, и нико не прима његова сведочанства. Ко је примио његово сведочанство, потврдио је да је Бог истинит. Јер онај кога је Бог послао говори Божје речи; Бог, заиста, не даје Духа на меру. Отац љуби Сина и све је дао њему у руку. Ко верује у Сина, има вечни живот; а ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему. Кад, дакле, Господ сазна да су фарисеји чули како Исус више ученика стиче и крштава него Јован, премда Исус сам није крштавао, него његови ученици, остави Јудеју и оде опет у Галилеју. А требало је да прође кроз Самарију. Тада дође у самарићански град звани Сихар, недалеко од земљишта које је Јаков дао своме сину Јосифу; онде беше бунар Јаковљев. Исус тада, уморан од пута, сеђаше тако на бунару; било је око шестога часа. Дође једна жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: „Дај ми да пијем!” Ученици његови пак беху отишли у град да купе хране. Самарићанка му рече: „Како то ти – као Јудејац – тражиш од мене, Самарићанке, да пијеш?” Јудејци се, наиме, нису мешали са Самарићанима. Одговори Исус и рече јој: „Кад би знала дар Божји и ко је тај који ти говори: ‘Дај ми да пијем’, замолила би га и он би ти дао воду живу.” Рече му жена: „Господе, немаш ни чиме да захватиш, а бунар је дубок; откуда ти, дакле, жива вода? Зар си ти већи од оца нашега Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега сам, и синови његови, и стока његова?” Одговори Исус и рече јој: „Сваки ко пије од ове воде, опет ће ожеднети. А ко пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати постати у њему извор воде која увире у вечни живот.” Рече му жена: „Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам воду.” Рече јој: „Иди, позови свога мужа и дођи овамо.” Одговори жена и рече му: „Немам мужа.” Рече јој Исус: „Добро си казала да немаш мужа; јер си имала пет мужева, и кога сад имаш није ти муж; то си истинито рекла.” Рече му жена: „Господе, увиђам да си пророк. Наши очеви су се молили Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити.” Рече јој Исус: „Веруј ми, жено, да иде час кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви се молите ономе што не знате, ми се молимо ономе што знамо, јер спасење долази од Јудејаца. Него иде час и већ је ту кад ће се прави богомољци молити Оцу у Духу и истини; јер Бог жели такве богомољце. Бог је Дух, и који му се моле, треба да се моле у Духу и истини.” Рече му жена: „Знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође, обавестиће нас о свему.” Рече јој Исус: „Ја сам – који говорим с тобом.” Утом дођоше његови ученици и чуђаху се што је говорио са женом, али ниједан не рече шта тражиш или што говориш с њом. Тада жена остави свој крчаг и оде у град, па рече људима: „Дођите, видите човека који ми рече све што сам учинила. Да није то Христос?” Изађоше из града и долажаху к њему. У међувремену су га ученици молили говорећи: „Рави, једи!” Но он им рече: „Ја треба да једем једно јело које ви не знате.” Тада ученици говораху међу собом: „Да му није ко донео да једе?” Рече им Исус: „Моје јело је у томе да извршим вољу онога који ме је послао и да свршим његово дело. Не кажете ли ви: ‘Још четири месеца, па долази жетва?’ Ето, кажем вам, подигните своје очи и погледајте њиве како се жуте за жетву. Већ жетелац прима плату и скупља род за вечни живот да се сејач и жетелац радују заједно. Јер је у овоме истинита реч: ‘Један сеје, а други жање.’ Ја вас послах да жањете оно за шта се ви нисте трудили. Други су се трудили, а ви сте ушли у њихов труд.” А многи Самарићани из онога града повероваше у њега због речи ове жене, која је сведочила да јој је Исус рекао све што је учинила. А кад дођоше к њему Самарићани, мољаху га да остане код њих; и оста онде два дана. И још више их је поверовало због његове речи, а жени говораху: „Сад не верујемо због твог казивања; сами смо, наиме, слушали и знамо да је овај човек заиста Спаситељ света.” После та два дана оде оданде у Галилеју. Јер је сам Исус посведочио да пророк у свом завичају нема поштовања. Кад, дакле, дође у Галилеју, примише га Галилејци, који су видели све што је учинио у Јерусалиму о празнику, јер су и сами дошли на празник. И дође опет у Кану галилејску, где је претворио воду у вино. А беше неки царев чиновник чији је син боловао у Кафарнауму. Овај, чувши да је Исус дошао из Јудеје у Галилеју, оде к њему и мољаше га да сиђе и да му излечи сина јер беше на самрти. Тада му рече Исус: „Ако не видите знакова и чуда, нећете да поверујете.” Рече му царев чиновник: „Господе, сиђи док није умрло моје дете.” Рече му Исус: „Иди, твој син живи.” Човек поверова речи које му рече Исус и оде. Но, још на путу сретоше га слуге јављајући да је његово дете у животу. Он се распитиваше од њих за час кад је пошло набоље; рекоше му да га је јуче, у седмом часу, пустила грозница. Тада је разумео отац да је то било у онај час кад му је Исус рекао: „Живи твој син”; и поверова он и сав дом његов. Ово пак друго чудо учини Исус кад дође из Јудеје у Галилеју. После тога беше јудејски празник и Исус оде горе у Јерусалим. А у Јерусалиму, код Овчијих врата, има једна бања са пет тремова, која се јеврејски зове Витезда. У њима је лежало мноштво болесника, слепих, хромих, сушичавих, који су чекали да се вода заталаса. Јер је анђео силазио у одређено време у бању и заталасавао воду; и ко је први ушао – пошто се вода заталаса – бивао је здрав, ма од које болести да је патио. Беше онде један човек који је од своје болести боловао тридесет осам година. Видевши Исус овога како лежи и сазнавши да већ дуго болује, рече му: „Хоћеш ли да оздравиш?” Одговори му болесник: „Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се вода заталаса; док ја дођем, други сиђе пре мене.” Рече му Исус: „Устани, подигни свој одор и ходај!” И одмах оздрави тај човек, узе свој одор и ходаше. А тај дан беше субота. Стога Јудејци говораху излеченом човеку: „Субота је и не смеш понети одор.” Но, он им одговори: „Онај који ме излечи рече ми: ‘Подигни свој одор и ходај!’” Тада га запиташе: „Ко је тај човек који ти је рекао: ‘Узми и ходај?’” А излечени није знао ко је то био јер се Исус уклонио пошто је било много света на том месту. После тога нађе га Исус у храму и рече му: „Видиш, оздравио си; не греши више да те не снађе што горе.” Оде човек и рече Јудејцима да га је Исус излечио. И зато су Јудејци гонили Исуса што је то чинио у суботу. А Исус им одговори: „Отац мој стално ради, па радим и ја.” Због тога су опет Јудејци још више тражили да га убију, не само што је разрешавао суботу него што је и Бога називао својим Оцем, изједначујући се с Богом. Исус пак у одговору рече њима: „Заиста, заиста, кажем вам: не може Син да чини ништа сам од себе ако не види шта Отац чини; јер оно што чини Отац, то исто тако чини и Син. Отац, наиме, воли Сина и показује му све што сам чини, и показаће му дела већа од ових да се ви чудите. Јер као што Отац васкрсава мртве и оживљава, тако и Син оживљава оне које хоће. Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину, да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца, који га је послао. Заиста, заиста, кажем вам: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је посао, има вечни живот и не долази пред суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста, кажем вам да иде час – и већ је настао – кад ће мртви слушати глас Сина Божјег, и који га чују – живеће. Јер као што Отац има у себи живот, тако је дао и Сину да има живот у себи. Дао му је и власт да суди, јер је Син човечји. Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути његов глас, па ће васкрснути за живот они који су чинили добро, а злочинци ће васкрснути за суд. Ја не могу да чиним ништа сам од себе; како слушам – судим, и мој суд је праведан, јер не тражим своје воље, него вољу онога који ме је послао. Ако ја сведочим за себе, моје сведочанство није истинито; други сведочи за мене, и знам да је истинито сведочанство којим сведочи за мене. Ви сте послали људе Јовану, и он је сведочио за истину; но, ја не узимам сведочанства од човека, него говорим ово да се ви спасете. Јован беше светило које је горело и светлело, а ви сте хтели да се замало радујете у његовој светлости. Ја пак имам сведочанство веће од Јовановог – дела која ми је дао Отац да их свршим, управо та дела која чиним, сведоче за мене – да ме је Отац послао. И Отац који ме је послао сам је сведочио за мене. Нити сте гласа његова икад чули, нити појаву његову видели, те реч његова не борави у вама зато што не верујете ономе кога је он послао. Истражујете Писма, јер сматрате да у њима имате вечни живот; и она сведоче за мене; и нећете да дођете к мени да имате живот. Од људи славе не примам, штавише, упознао сам вас да немате у себи љубави према Богу. Ја сам дошао у име свога Оца, и не примате ме. Ако други дође у своје име, њега ћете примити. Како можете да верујете кад примате славу један од другога, а славе од јединога Бога не тражите? Не мислите да ћу вас ја тужити Оцу; има ко вас оптужује – Мојсије, у кога сте се уздали. Јер, да сте веровали Мојсију, веровали бисте и мени, јер је он о мени писао. Ако пак његовим Писмима не верујете, како ћете веровати мојим речима?” После тога оде Исус преко мора Галилејског, Тиверијадског. А за њим је ишао многи народ, јер су гледали чуда која је чинио на болесницима. Исус се попе на гору и сеђаше онде са својим ученицима. А беше близу Пасха, јудејски празник. Тада Исус подиже очи и виде да многи народ долази к њему, те рече Филипу: „Одакле ћемо купити хлеба да се ови нахране?” Ово је пак рекао кушајући га, јер је сам знао шта ће чинити. Одговори му Филип: „За две стотине динара хлеба њима није довољно да сваки нешто мало добије.” Рече му један од његових ученика Андреј, брат Симона Петра: „Има овде један дечак који има пет јечмених хлебова и две рибе. Али шта је то на толико њих?” А Исус рече: „Посадите људе.” Било је, наиме, много траве на том месту. Тако се посади око пет хиљада људи. Исус тада узе хлебове, захвали Богу и раздели онима који су полегали, исто тако и од риба колико су хтели. А кад се наситише, рече својим ученицима: „Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне!” Скупише, дакле, и напунише дванаест котарица комада од пет јечмених хлебова – што претече онима који су јели. Људи пак, видевши чудо које учини, рекоше: „Ово је заиста пророк који треба да дође на свет.” Но Исус, сазнавши да намеравају да дођу и да га одвуку да би га прогласили царем, повуче се опет сам у гору. А кад би вече, сиђоше његови ученици на море, па ушавши у чамац, пловљаху преко мора у Кафарнаум. Мрак се већ био спустио, а Исус још није дошао к њима, док се море узбуркало од силнога ветра. Пошто су пловили око двадесет пет или тридесет стадија, опазише Исуса како иде по мору и приближава се чамцу, па се уплашише. Но он им рече: „Ја сам, не плашите се.” Они хтедоше да га узму у чамац, и одмах се чамац створи на обали према којој су ишли. Сутрадан народ, који је стајао преко мора, виде да онде није било другог чамца сем једнога и да Исус није ушао у чамац са својим ученицима, него су сами његови ученици отишли. Дођоше из Тиверијаде други чамци близу места где су јели хлеб кад је Господ захвалио Богу. И кад народ виде да онде нема Исуса ни његових ученика, уђоше и сами у чамце, те дођоше у Кафарнаум тражећи Исуса. А кад га нађоше с оне стране мора, рекоше му: „Рави, како си се нашао овде?” Одговори им Исус и рече: „Заиста, заиста, кажем вам: тражите ме не зато што сте видели чудне знаке, него што сте јели од оних хлебова и наситили се. Стичите не пропадљиво јело, него јело које остаје за вечни живот, које ће вам Син човечји дати, јер је њега потврдио Бог Отац.” Тада му рекоше: „Шта да радимо да бисте чинили дела Божја?” Одговори Исус и рече им: „Ово је дело Божје – да верујете у онога кога је он послао.” Они му пак рекоше: „Какав чудан знак чиниш, да видимо и да ти поверујемо? Шта ти радиш? Наши оци су јели ману у пустињи, као што је написано: ‘Хлеб с неба даде им да једу.’” Рече им Исус: „Заиста, заиста, кажем вам: није вам Мојсије дао хлеб с неба, него вам мој Отац даје истинити хлеб с неба. Јер Божји хлеб је онај што силази с неба и даје живот свету.” Тада му рекоше: „Господе, дај нам свагда тај хлеб.” Рече им Исус: „Ја сам хлеб живота, ко мени долази неће огладнети, и ко верује у мене неће ожеднети никада.” Али вам рекох: „Иако сте ме видели – не верујете. Све што ми даје Отац, доћи ће к мени, и онога који иде к мени нећу избацити, јер нисам сишао с неба да чиним своју вољу, него вољу онога који ме је послао. А ово је воља онога који ме је послао: да не изгубим ништа од онога што ми је дао, него да то васкрснем у последњи дан. Јер је то воља мога Оца да сваки који гледа Сина и верује у њега – има живот вечни, те да га ја васкрснем у последњи дан.” Јудејци су гунђали против њега зато што је рекао: „Ја сам хлеб који је сишао с неба”, и говораху: „Није ли то Исус, син Јосифов, чијег оца и мајку знамо? Како сад каже да је сишао с неба?” Одговори Исус и рече им: „Не гунђајте међу собом. Нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. У Пророцима је написано: ‘И биће сви од Бога научени.’ Сваки ко је чуо од Оца и научио, долази к мени. Не да је ко видео оца, сем Онога који је од Бога, тај је видео Оца. Заиста, заиста, кажем вам: ко верује, има вечни живот. Ја сам хлеб живота. Очеви ваши једоше ману у пустињи и умреше. Ово је хлеб који силази с неба, да се од њега једе и не умре. Ја сам живи хлеб који је сишао с неба. Ако ко једе од овога хлеб, живеће довека; и хлеб који ћу ја дати јесте тело моје – за живот света.” А Јудејци се препираху међу собом говорећи: „Како он може да нам да своје тело да једемо?” Тада им Исус рече: „Заиста, заиста, кажем вам: ако не једете тело Сина човечјег и не пијете крви његове, немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер моје тело је право јело и моја крв је право пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему. Као што је мене послао живи Отац, и ја живим зато што живи Отац, тако ће и онај који мене једе живети кроз мене. То је хлеб који је сишао с неба. Не као што су очеви јели и умрли; ко једе овај хлеб, живеће довека.” Ово је рекао кад је учио у Кафарнауму у синагоги. Чувши то многи од његових ученика рекоше: „Тврда је ово беседа; ко може да је слуша?” Пошто је Исус знао у себи да његови ученици гунђају због тога, рече им: „Ово вас саблажњава? А шта ако видите Сина човечјег како иде горе, тамо где је пре био? Дух је оно што оживљава, а тело ништа не помаже. Речи које сам вам ја рекао Дух су и живот су. Него, има међу вама неких који не верују.” Знао је, наиме, Исус од почетка који не верују и ко ће га издати. И рече: „Зато сам вам рекао да нико не може доћи к мени ако му није дано од Оца.” Од тада многи од његових ученика одоше натраг и нису више ишли с њим. А Исус рече Дванаесторици: „Да нећете и ви да идете?” Одговори му Симон Петар: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечнога живота; ми смо уверени и сазнали смо да си ти светац Божји.” Одговори им Исус: „Зар нисам ја изабрао вас, Дванаесторицу? И – један од вас је ђаво.” А рекао је за Јуду, сина Симона Искариотског, јер је овај намеравао да га изда, он, један од Дванаесторице. После тога ишао је Исус по Галилеји; по Јудеји, наиме, није хтео да иде зато што су Јудејци тражили да га убију. А беше близу јудејски Празник сеница. Тада му рекоше његова браћа: „Премести се одавде и иди у Јудеју да и твоји ученици виде твоја дела која чиниш; јер нико не ради ништа тајно кад сам жели да буде познат. Ако све ово чиниш, објави се свету.” Јер ни његова браћа нису веровала у њега. Стога им рече Исус: „Моје време још није дошло, а ваше време је увек спремно. Не може свет да мрзи вас, мене мрзи зато што ја сведочим за њега – да су његова дела зла. Ви идите горе на празник. Ја не идем на овај празник јер се моје време још није навршило.” Ово им рече и оста у Галилеји. А кад његова браћа одоше на празник, тада оде и сам, не јавно, него тајно. Но Јудејци су га тражили о празнику и говораху: „Где је он?” И у народу се много говорило о њему; једни говораху да је добар, а други говораху: „Не, него заводи народ.” Нико, међутим, није слободно говорио о њему због страха од Јудејаца. А кад је већ била половина празника, оде Исус горе у храм и учаше. Јудејци се пак чуђаху говорећи: „Како овај зна Писма кад се није изучио?” Тада им Исус одговори и рече: „Моја наука није моја, него онога који ме је послао. Ако ко хоће да чини његову вољу, знаће да ли је ова наука од Бога или ја говорим сам од себе. Ко говори сам од себе, тражи своју славу; а ко тражи славу онога који га је послао, тај је истинит и у њему нема неправде. Није ли вам Мојсије дао закон? И нико од вас не извршава закон. Што тражите да ме убијете?” Одговори народ: „У теби је демон; ко хоће да те убије?” Одговори Исус и рече им: „Једно дело учиних и сви се дивите. Стога вам је Мојсије дао обрезање, не као да је оно од Мојсија, него од отаца, те ви у суботу обрезујете човека. Ако се човек обрезује у суботу, а да се не разреши Мојсијев закон, зашто се љутите на мене што сам у суботу излечио целога човека? Не судите по спољним знацима, него судите праведно.” Тада рекоше неки од Јерусалимаца: „Није ли то човек кога тражите да убију? И, гле, слободно говори и ништа му не кажу. Да нису старешине заиста увиделе да је он Христос? Него, овога знамо одакле је; а кад Христос дође, нико неће знати одакле је.” Исус пак повика у храму учећи и говорећи: „И мене знате, а знате и одакле сам; нисам дошао сам од себе, него је истинит онај који ме је послао, кога ви не знате. Ја га знам, јер сам од њега и он ме је послао.” Тада су гледали да га ухвате, али нико није ставио руку на њега јер још не беше дошао његов час. Али из народа многи повероваше у њега и говораху: „Хоће ли Христос, кад дође, чинити више чуда но што овај учини?” Чуше фарисеји да народ говори то о њему, па послаше првосвештеници и фарисеји слуге да га ухвате. На то Исус рече: „Још мало времена сам с вама, па идем ономе који ме је послао. Тражићете ме, и нећете ме наћи, и где сам ја, ви не можете доћи.” Тада Јудејци рекоше међу собом: „Куда овај намерава да иде да га ми нећемо наћи? Да не мисли да иде онима што су расејани међу многобошцима и да учи многобошце? Шта значи ова реч коју је изговорио: ‘Тражићете ме, и нећете наћи’ и ‘Где сам ја, ви не можете доћи’?” А последњег, великог дана празника стајао је Исус и викао говорећи: „Ако је ко жедан, нека дође к мени и нека пије. Ко верује у мене – као што рече Писмо – из његовог тела ће потећи реке живе воде.” Ово је пак рекао за Духа, кога су имали да приме они што верују у њега; јер Дух још не беше сишао пошто Исус још није био прослављен. А неки из народа који су чули ове речи говораху: „Ово је заиста пророк.” Други говораху: „Ово је Христос.” Трећи пак говораху: „Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар не рече Писмо да ће Христос доћи из Давидова потомства, и то из Витлејема, села где Давид беше?” Тако наста подвојеност у народу због њега; неки од њих су чак хтели да га ухвате, али нико не стави руке на њега. Тада дођоше слуге првосвештеницима и фарисејима и ови им рекоше: „Зашто га не доведосте?” Слуге одговорише: „Никад нико није говорио тако како говори овај човек.” Фарисеји им пак одговорише: „Да нисте и ви заведени? Да ли је ко од старешина или фарисеја поверовао у њега? Него проклет је овај народ, који не зна Закона!” Никодим, који је Исусу раније пришао, а који је њима припадао, рече им: „Зар наш закон суди човеку ако га претходно не саслуша и не дозна шта чини?” Одговорише и рекоше му: „Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк не долази из Галилеје.” И одоше сваки својој кући. Исус оде на Маслинску гору. А ујутру дође опет у храм, и сав је народ долазио к њему, а он седе и учаше их. Тада књижевници и фарисеји доведоше једну жену ухваћену у прељуби, па је поставише у средину и рекоше му: „Учитељу, ова жена је ухваћена управо кад је чинила прељубу. А Мојсије нам је у Закону наредио да такве жене камењем убијемо. Шта ти кажеш на то?” Ово пак рекоше кушајући га, да би имали за шта да га оптуже. Но Исус се саже доле и писаше прстом по земљи. Али како су га и даље питали, исправи се и рече им: „Ко је од вас безгрешан, нека први баци камен на њу.” И опет се саже, те писаше по земљи. А они чувши то излажаху један по један, почевши од најстаријих до последњих. Тако оста сам Исус и жена, стојећи на средини. Исус се тада исправи и рече јој: „Жено, где су? Ниједан те не осуди?” Она рече: „Нико, Господе.” На то јој Исус рече: „Не осуђујем те ни ја; иди и одсад више не греши.” Опет прозбори Исус говорећи: „Ја сам светлост света; ко иде за мном, неће ходити по тами, него ће имати животну светлост.” Фарисеји пак рекоше: „Ти сведочиш сам за себе; није истинито твоје сведочанство.” Одговори Исус и рече им: „И ако сведочим за себе самога, моје сведочанство је истинито, јер знам одакле сам дошао и куда идем; а ви не знате одакле долазим нити куда идем. Ви судите по спољашњости, ја не судим никоме. Ако ја и судим, мој суд је истинит, јер нисам сам, него ја и Отац који ме је послао. И у вашем закону стоји написано да је истинито сведочанство двојице људи. Ја сведочим за себе, а сведочи за мене и Отац који ме је послао.” Тада му рекоше: „Где је твој отац?” Одговори Исус: „Не знате ни мене ни мога Оца; кад бисте знали мене, знали бисте и мога Оца.” Ове речи је изговорио код ризнице кад је учио у храму; нико га не ухвати јер још не беше дошао његов час. Тада им опет рече: „Ја одлазим и тражићете ме, и умрећете у свом греху. Куда ја одлазим – ви не можете доћи.” На то Јудејци рекоше: „Да неће да се убије кад каже: ‘Куд ја одлазим, ви не можете доћи’?” Рече им још: „Ви потичете одоздо, ја сам одозго; ви сте од овога свега, ја нисам од овога света. Добро вам рекох да ћете умрети у својим гресима; ако, наиме, не поверујете да сам то ја, умрећете у својим гресима.” Тада му рекоше: „Ко си ти?” Рече им Исус: „Што вам уопште и говорим? Имам много да говорим о вама и да судим; али је истинит онај који ме је послао и ја говорим свету оно што сам чуо од њега.” Нису схватили да им је говорио о Оцу. Зато им рече Исус: „Кад подигнете Сина човечјег, тада ћете сазнати да сам то ја и да ништа не чиним сам од себе, него говорим оно што ме је научио Отац. И са мном је онај који ме је послао; није ме оставио самог, јер ја свагда чиним оно што је њему угодно.” Кад је ово говорио, многи повероваше у њега. Стога рече Исус Јудејцима који су му поверовали: „Ако ви останете у мојој науци, онда сте заиста моји ученици, и сазнаћете истину, и истина ће вас ослободити.” Одговорише му: „Ми смо Авраамово потомство и никад никоме нисмо робовали. Како ти говориш: ‘Бићете слободни?’” Одговори им Исус: „Заиста, заиста, кажем вам да је сваки који греши роб греха. А роб не остаје у кући довека; Син остаје довека. Ако вас, дакле, Син ослободи, бићете стварно слободни. Знам да сте Авраамово потомство; али тражите да ме убијете зато што моја реч нема места у вама. Ја говорим оно што сам видео од свога Оца; чините и ви што сте чули од вашега оца.” Одговорише и рекоше му: „Авраам је наш отац.” Исус им рече: „Ако сте Авраамова деца, чините Авраамова дела. Ви, међутим, сада тражите да убијете мене, човека који вам је казао истину коју је чуо од Бога. Авраам тако шта није учинио. Ви чините дела свога оца.” Рекоше му: „Ми нисмо рођени из блуда, једног оца имамо – Бога.” Рече им Исус: „Кад би Бог био ваш отац, волели бисте мене; јер сам ја од Бога изашао и дошао; и нисам сам од себе дошао, него ме је он послао. Зашто не разумете мој говор? Зато што не можете да слушате моју реч. Ви потичете од оца ђавола и хоћете да чините жеље свога оца. Он је био убица људски од почетка и у истини се није учврстио, јер у њему нема истине. Кад говори лаж, од свога говори, пошто је лажа и отац лажи. Мени не верујете што вам говорим истину. Ко ме од вас прекорева за грех? Ако говорим истину, зашто ми ви не верујете? Ко је од Бога, слуша речи Божје; зато ви не слушате што нисте од Бога.” Одговорише Јудејци и рекоше му: „Не говоримо ли ми лепо да си ти Самарићанин и да је демон теби?” Одговори Исус: „Немам ја демона, него поштујем свога Оца, а ви ме презирете. Ја не тражим своје славе; има ко тражи и суди. Заиста, заиста, кажем вам: ако ко одржи моју реч, неће видети смрти довека.” Рекоше му Јудејци: „Сад смо сазнали да је демон у теби. Авраам је умро, а и пророци. Ти пак кажеш: ‘Ако ко сачува моју реч, неће окусити смрти довека.’ Да ниси ти већи од оца нашега Авраама, који је умро? И пророци помреше; за кога се ти сам издајеш?” Одговори Исус: „Ако ја прослављам самога себе, ништавна је моја слава; мене прославља мој Отац, за кога ви говорите да је ваш Бог, и – ви га нисте упознали, а ја га познајем. И кад бих рекао да га не знам, био бих лажа, као и ви; него, знам га и држим његову реч. Авраам, отац ваш, радовао се да види мој дан, и видео је и обрадовао се.” На то му рекоше Јудејци: „Немаш још педесет година, а видео си Авраама?” Рече им Исус: „Заиста, заиста, кажем вам: ја постојим пре но што се Авраам родио.” Тада узеше камење да баце на њега, али се Исус сакри и изађе из храма. И виде у пролазу човека слепог од рођења. И запиташе га његови ученици: „Рави, ко је згрешио, он или његови родитељи, па се слеп родио?” Одговори Исус: „Није згрешио ни он ни његови родитељи, него треба да се покажу на њему дела Божја. Ми треба да чинимо дела онога који ме је послао – док је дан; доћи ће ноћ, кад нико не може да ради. Док сам на свету, ја сам светлост свету.” Рекавши то пљуну на земљу, начини блато од пљувачке, те помаза блатом његове очи, па му рече: „Иди, умиј се у Силоамској бањи”, што преведено значи „послан”. Он оде и уми се, те дође гледајући. А суседи и они који су га раније гледали као просјака говораху: „Зар то није онај што је седео и просио?” Једни говораху да је то он; други говораху: „Не, него личи на њега.” Он је говорио: „Ја сам.” Тада му рекоше: „Како ти се отворише очи?” Он одговори: „Човек који се зове Исус начини блато, па помаза моје очи и рече ми: ‘Иди у Силоамску бању и умиј се’; ја одох, умих се и прогледах.” Рекоше му: „Где је он?” Рече: „Не знам.” Одведоше некадашњег слепог фарисејима. А беше субота онај дан кад Исус начини блато и отвори његове очи. Тада га опет питаху и фарисеји како је прогледао. Но он им рече: „Он је ставио блато на моје очи, ја се умих и – видим.” Тада рекоше неки од фарисеја: „Овај човек није од Бога, јер не светкује суботе.” Други говораху: „Како може грешан човек да чини таква чуда?” И дође до подвојености међу њима. Тада опет рекоше слепоме: „Шта ти кажеш за онога што ти отвори очи?” А он рече: „Пророк је.” Јудејци, наиме, нису поверовали да је он био слеп и да је прогледао док не познаше родитеље онога што је прогледао и запиташе их говорећи: „Је ли ово ваш син за кога ви кажете да се родио слеп? Како сада види?” Његови родитељи пак одговорише и рекоше: „Знамо да је ово наш син и да се слеп родио; а како сад види, не знамо, или ко му отвори очи, ми не знамо. Запитајте њега, одрастао је, нека говори сам за себе.” Ово рекоше његови родитељи јер се бојаху Јудејаца; већ су се, наиме, Јудејци били сложили да се искључи од синагоге ако ко Исуса призна за Христа. Због тога рекоше његови родитељи да је одрастао и да њега питају. Тада по други пут позваше човека који је био слеп и рекоше му: „Подај славу Богу; ми знамо да је овај човек грешан.” На то им он одговори: „Да ли је грешан, не знам; једно знам – да сам био слеп, а сада видим.” Тада му опет рекоше: „Шта ти је урадио? Како ти је отворио очи?” Одговори им: „Већ сам вам рекао и нисте саслушали. Шта хоћете поново да чујете? Да нећете и ви да постанете његови ученици?” Изгрдише га и рекоше: „Ти си његов ученик, а ми смо Мојсијеви ученици. Ми знамо да је Бог говорио Мојсију; а овога не знамо одакле је.” Одговори човек и рече им: „То је управо чудновато што ви не знате одакле је, а моје очи је отворио. Познато нам је да Бог не слуша грешнике, него, ако је ко побожан и врши његову вољу, тога услиши. Откако је света и века није се чуло да је ко отворио очи рођеноме слепом; кад он не би био од Бога, не би могао ништа да чини!” Одговорише и рекоше му: „Ти си се сав родио у гресима, и ти нас учиш?” И истераше га напоље. Исус чу да су га избацили напоље, нађе га и рече му: „Верујеш ли ти у Сина човечјег?” Одговори он и рече: „А ко је, Господе, да верујем у њега?” Рече му Исус: „Видео си га, који говори с тобом – он је.” А он рече: „Верујем, Господе.” И паде ничице пред њим. Тада рече Исус: „Ја сам дошао на овај свет за суд, да виде који не виде и да постану слепи они који виде.” Неки од фарисеја који су били с њим чуше то и рекоше му: „Да нисмо и ми слепи?” Рече им Исус: „Кад бисте били слепи, не бисте имали греха; али сад кажете: ‘Видимо’; ваш грех остаје.” „Заиста, заиста, кажем вам: ко не улази у овчији тор на врата, него прелази с друге стране, тај је лопов и разбојник. А ко улази на врата, пастир је овцама. Овоме вратар отвара и овце слушају његов глас, и своје овце зове по имену и изводи их. Кад све своје овце истера, иде пред њима и овце иду за њим јер знају његов глас. За туђином неће ићи, него ће бежати од њега јер не познају глас туђинаца.” Исус им каза ову причу, али они нису разумели шта им је говорио. Рече им опет Исус: „Заиста, заиста, кажем вам: ја сам врата за овце. Сви који су дошли пре мене крадљивци су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене, биће спасен, улазиће и излазиће, и пашу ће налазити. Крадљивац долази само да украде, закоље и упропасти; ја сам дошао да имају живот и да га имају у изобиљу. Ја сам добри пастир. Добри пастир полаже свој живот за овце. Најамник, који није пастир, коме овце не припадају, гледа вука како долази, те оставља овце и бежи, а вук их граби и растерује, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам добри пастир и знам своје, и моје овце познају мене. Као што Отац познаје мене, и ја познајем Оца, и полажем свој живот за овце. Имам и друге овце, које нису из овога тора; и њих треба да доведем, па ће слушати мој глас и биће једно стадо, један пастир. Отац ме љуби зато што ја полажем свој живот да га опет узмем. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Имам моћ да га положим, а могу да га опет узмем – овај налог сам примио од свог Оца.” Због ових речи опет дође до подвојености међу Јудејцима. Многи од њих говораху: „Демон је у њему и махнита; што га слушате?” Други говораху: „То нису речи бесомучног човека; зар може демон да отвори очи слепима?” У Јерусалиму се тада славио Празник освећења храма; беше зима. А Исус је ходао у храму по Соломоновом трему. Јудејци га тако опколише и рекоше му: „Докле ћеш нам мучити душу? Ако си ти Христос, кажи нам слободно.” Исус им одговори: „Рекох вам, па не верујете; дела која ја чиним у име свога Оца сведоче за мене. Али ви не верујете зато што не припадате мојим овцама. Моје овце слушају мој глас, и ја их познајем, те иду за мном. Дајем им вечни живот, па неће никада пропасти, нити ће их ко отети из моје руке. Мој Отац – који ми их даде – већи је од свих, и нико не може да отме из руке мога Оца. Ја и Отац једно смо.” Јудејци поново донеше камење да га камењем убију. Исус им одговори: „Показао сам вам многа добра дела од Оца; за које од тих дела бацате камење на мене?” Одговорише му Јудејци: „За добро дело те не засипамо камењем, него због хуле на Бога, што се ти – као човек – градиш Богом.” Одговори им Исус: „Зар не стоји написано у вашем закону: ‘Ја рекох: богови сте’? Кад оне назива боговима на које се односи реч Божја – а Писмо се не може разрешити, зашто ви кажете да хули на Бога онај кога је Отац посветио и послао на свет – што сам рекао: ‘Ја сам Син Божји’? Ако не чиним дела свога Оца, не верујете ми. А ако их чиним, верујте делима ако мени не верујете, да сазнате и познајете да је Отац у мени и ја у Оцу.” Тада су опет тражили да га ухвате, али им измаче из руку. И оде опет преко Јордана на место где је Јован прво крштавао, те оста онде. И многи дођоше к њему и говораху: „Јован, додуше, није учинио ниједнога чуда, али је било истинито све што је Јован рекао за овога.” И многи повероваше онде у њега. Беше пак један болесник Лазар из Витаније, из села Марије и њене сестре Марте. А Марија, чији брат беше болестан, била је она која је помазала Господа миром и убрисала његове ноге својом косом. И сестре му поручише: „Господе, види, болестан је онај кога ти волиш.” А кад Исус чу, рече: „Ова болест није на смрт, него на славу Божју, да се њом прослави Син Божји.” А Исус је волео Марту, и њену сестру, и Лазара. Па кад чу да је он болестан, оста тада још два дана у месту где је био. После тога рече ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју.” Рекоше му ученици: „Рави, сад су Јудејци тражили да те убију камењем, и опет идеш онамо?” Одговори Исус: „Зар нема дан дванаест часова? Ако неко иде по дану, не спотиче се јер гледа светлост овога света; а ако ко иде по ноћи, спотиче се зато што у њему нема светлости.” Ово рече и после тога им продужи: „Наш пријатељ Лазар је заспао; него, идем да га пробудим.” Тада му рекоше ученици: „Господе, ако је заспао, оздравиће.” Но Исус је говорио о његовој смрти, а они помислише да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: „Лазар је умро, и радујем се због вас што нисам био онде – да поверујете. Него, хајдемо до њега.” На то Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: „Хајдемо и ми да помремо с њим.” Исус пак дође и нађе га како је већ четири дана у гробу. А Витанија је била близу Јерусалима, око петнаест стадија далеко. И многи Јудејци беху дошли Марти и Марији да их теше за [њиховим] братом. Чим је Марта чула да Исус долази, изађе му у сусрет; а Марија је седела код куће. Тада Марта рече Исусу: „Господе, да си био овде, не би умро мој брат. И сад знам да ће ти Бог дати ако ма шта замолиш од Бога.” Рече јој Исус: „Васкрснуће твој брат.” Марта му рече: „Знам да ће васкрснути приликом васкрсења у последњи дан.” Рече јој Исус: „Ја сам васкрсење и живот! Ко верује у мене, живеће ако и умре. И сваки који живи и верује у мене, неће умрети довека. Верујеш ли то?” Рече му: „Да, Господе; ја сам уверена да си ти Христос, Син Божји, који треба да дође на свет.” Рекавши то, она оде и позва Марију, своју сестру, па јој рече тајно: „Учитељ је ту и зове те.” А кад она то чу, уста брзо и оде к њему; Исус, наиме, још не беше дошао у село, него је још био на оном месту где га је срела Марта. Јудејци пак који су били с њом у кући и тешили је, видевши да је Марија брзо устала и изашла, пођоше за њом мислећи да она иде на гроб да тамо плаче. А кад Марија дође на место где је био Исус, видевши га, паде пред његове ноге говорећи му: „Господе, да си био овде, не би умро мој брат.” Кад је Исус видео како она плаче и како плачу Јудејци који су дошли с њом, узбуди се јако у души, узруја се и рече: „Где сте га ставили?” Рекоше му: „Господе, дођи и види!” Исусу ударише сузе. Тада рекоше Јудејци: „Гле, како га је волео!” А неки од њих рекоше: „Зар није могао овај који је отворио очи слепоме да учини да и овај не умре?” На то се Исус опет јако узбуди у себи и дође на гроб, а то беше пећина и камен је био наваљен на њу. Исус рече: „Подигните камен.” Рече му Марта, покојникова сестра: „Господе, већ заудара јер је четврти дан у гробу.” Рече јој Исус: „Зар ти не рекох да ћеш видети славу Божју – ако поверујеш.” Тада подигоше камен. А Исус подиже очи горе и рече: „Оче, хвала ти што си ме услишио. Ја сам знао да ме увек слушаш; али ово рекох због народа који овде стоји, да поверују да си ме ти послао.” Рекавши то, повика веома гласно: „Лазаре, изађи напоље!” Изађе мртвац обавијен завојима по рукама и ногама, а лице му је било повезано убрусом. Рече им Исус: „Развијте га и пустите га да иде.” Тако многи од Јудејца који су дошли Марији и видели шта је учинио повероваше у њега; а неки од њих одоше фарисејима и рекоше им шта је Исус учинио. Тада првосвештеници и фарисеји сазваше Синедрион и говораху: „Шта ћемо чинити, јер овај човек чини многе чудне знаке? Ако га тако оставимо, сви ће веровати у њега, па ће доћи Римљани и узеће нам свето место и народ.” А један од њих, Кајафа, који је био првосвештеник оне године, рече им: „Ви не знате ништа, и не помишљате да је за вас боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне.” А ово није рекао сам од себе, него је као првосвештеник оне године прорекао да ће Исус умрети за народ, и не само за народ, него и да скупи уједно расејану децу Божју. Тако се после онога дана договорише да га убију. Стога, Исус није више јавно ишао међу Јудејцима, него оде оданде у крај близу пустиње, у град по имену Ефрем, и онде је боравио са ученицима. А беше близу јудејска Пасха, па многи из унутрашњости одоше горе у Јерусалим пре Пасхе да се очисте. Тражили су Исуса и, стојећи у храму, говораху међу собом: „Шта ви мислите? Зар неће доћи на празник?” А првосвештеници и фарисеји беху издали наредбу да ако ко сазна где је, нека јави да га ухвате. На шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију, где је био Лазар, кога је Исус васкрсао из мртвих. Онде му приредише вечеру, и Марта је служила, а Лазар је био један од оних који су с њим лежали за трпезом. Тада Марија узе литру правог, скупоценог нардова мира, помаза Исусове ноге, те му отре ноге својом косом; и кућа се напуни мирисом од мира. А Јуда Искариотски, један од његових ученика, који је намеравао да га изда, рече: „Зашто се ово миро није продало за три стотине динара и то дало сиромасима?” Али ово рече не зато што се бринуо за сиромахе, него што је био лопов, код њега је била благајна, те је узимао што се у њу стављало. Но Исус рече: „Пусти је, нека сачува то за дан мога погреба. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда.” Тако дознаше многи Јудејци да је онде, па дођоше не само ради Исуса него и да виде Лазара, кога је васкрсао из мртвих. Првосвештеници пак одлучише да убију и Лазара, јер су многи Јудејци одлазили због њега и веровали у Исуса. Сутрадан многи народ, који је дошао на празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узе гране од палми, па му изађе у сусрет и викаше: „Осана, нека је благословен који долази у име Господње, и то – цар Израиљев.” А Исус нађе магаре, те седе на њега, као што је написано: „Не бој се, кћери Сиона; ево иде твој цар седећи на магарету.” Ово његови ученици прво нису разумели, али кад се Исус прославио, тада се сетише да је то било написано за њега и да су му то учинили. А народ који је био уз њега сведочио је да је он позвао Лазара из гроба и васкрсао из мртвих. Због тога му је народ и изашао у сусрет јер су чули да је он учинио то чудо. Фарисеји пак рекоше међу собом: „Видите да ништа не можете; ето, свет оде за њим.” А међу онима што су ишли горе да се помоле Богу о празнику беху и неки Грци. Они приђоше Филипу, који је био из Витсаиде галилејске, те га мољаху говорећи: „Господине, желимо да видимо Исуса.” Филип оде и рече Андреју; затим Андреј и Филип одоше и рекоше Исусу. А Исус им одговори: „Дошао је час да се прослави Син човечји. Заиста, заиста, кажем вам: ако пшенично зрно не падне у земљу и не умре, остаје само; а ако умре, доноси много рода. Ко воли свој живот, изгубиће га, а ко мрзи свој живот на овом свету – сачуваће га за вечни живот. Ако ко мени служи, нека иде за мном, и где сам ја, онде ће бити и мој служитељ; ако ко мени служи, њега ће поштовати Отац. Моја душа је сад узнемирена, и шта да кажем? Оче, избави ме од овога часа; не, због овога сам дошао до овога часа. Оче, прослави своје име.” Тада дође глас с неба: „Прославио сам и опет ћу прославити.” А народ, који је стајао и чуо, рече: „Гром је загрмео”; други рекоше: „Анђео му је говорио.” Исус одговори и рече: „Овај глас није се чуо ради мене, него ради вас. Сад је суд овоме свету. Сад ће владар овога света бити избачен напоље; а ја ћу, кад будем подигнут са земље, привући све к себи.” Ово је пак рекао да покаже каквом ће смрћу умрети. Тада му народ одговори: „Ми смо чули из Закона да Христос остаје довека; како ти кажеш да треба подићи Сина човечјег? Ко је тај Син човечји?” На то им Исус рече: „Још мало времена је светлост међу вама. Ходајте док имате светлости да вас мрак не обузме; ко иде по мраку, не зна куд иде. Док имате светлости, верујте у светлост, да будете синови светлости.” Исус то рече, па оде и сакри се од њих. Иако је толика чуда учинио пред њима, нису веровали у њега, да се испуни реч пророка Исаије, који је изрекао: „Господе, ко је поверовао нашој проповеди? И коме се откри рука Господња?” Зато нису могли да верују што је још Исаија рекао: „Заслепио им је очи и окаменио је њихова срца да не виде очима и не разумеју срцем, и не обрате се – и не излечим их.” Ово рече Исаија зато што је видео његову славу и говорио о њему. Ипак су многи од старешина поверовали у њега, али због фарисеја нису јавно исповедали да их не би искључили из синагоге; јер су више волели људску славу неголи славу Божју. А Исус узвикну и рече: „Ко верује у мене, не верује у мене, него у онога који ме је послао, и ко гледа мене, гледа онога који ме је послао. Ја сам дошао на свет као светлост, да ниједан који верује у мене не остане у мраку. И ако ко чује моје речи и не сачува их, нећу му ја судити; јер нисам дошао да судим свету, него да спасем свет. Ко мене одбацује и не прима моје речи, има свога судију; реч коју сам изговорио, она ће му судити у последњи дан. Јер ја нисам говорио сам од себе, него Отац који ме је послао, он ми је дао налог шта да кажем и шта да говорим. И знам да је његова заповест живот вечни. Што, дакле, ја говорим, говорим онако како ми је говорио Отац.” Пред празник Пасхе Исус – знајући да му је дошао час да пређе из овога света к Оцу – показа до краја љубав према својима, које је љубио на овом свету. И приликом вечере, кад је већ ђаво убацио мисао у срце Јуде Симонова Искариотског да га изда, знајући да му је Отац све дао у руке, да је од Бога изашао и да Богу иде, уста од вечере и скиде горњу хаљину, узе убрус и опаса се. Затим насу воде у умиваоник, па поче прати ноге ученицима и брисати убрусом којим је био опасан. Тако дође до Симона Петра; а овај му рече: „Господе, ти хоћеш да переш моје ноге?” Одговори Исус и рече му: „Ти сад не знаш шта ја радим, али ћеш после разумети.” Рече му Петар: „Нећеш ти никада опрати моје ноге.” Одговори му Исус: „Ако те не оперем, немаш удела са мном.” Рече му Симон Петар: „Господе, опери ми не само ноге него и руке и главу.” Рече му Исус: „Окупаноме треба опрати само ноге, пошто је сав чист; и ви сте чисти, али не сви.” Знао је, наиме, свога издајника; због тога је рекао: „Нисте сви чисти.” А кад им опра ноге, узе своју горњу хаљину и седе опет за трпезу, па рече: „Разумете ли шта сам вам учинио? Зовете ме учитељем и Господом, и добро кажете, јер сам ја то. Па кад сам ја, Господ и учитељ, опрао ноге вама, и ви сте дужни да перете ноге један другоме јер вам дадох пример да и ви чините онако како сам ја вама учинио. Заиста, заиста, кажем вам: слуга није већи од свога господара, нити је посланик већи од оног који га је послао. Кад то знате, бићете блажени ако то чините. Не говорим за све вас; ја знам које сам изабрао; него треба да се испуни Писмо: ‘Који једе мој хлеб, подиже своју пету на мене.’ Одсад вам говорим пре но што се збуде, да поверујете – кад се збуде – да сам то ја. Заиста, заиста, кажем вам: ко прима онога кога пошаљем, мене прима, а ко прима мене, прима онога који је мене послао.” Рекавши то, Исус се узбуди у души, те посведочи и рече: „Заиста, заиста, кажем вам да ће ме један од вас издати.” Тада се ученици загледаху међу собом у недоумици за кога говори. А један од његових ученика, кога је Исус љубио, седаше за трпезом до Исусових груди. Тада му даде знак Симон Петар и рече му: „Реци о ком говори.” Тако се он наслони на Исусове груди и рече му: „Господе, ко је то?” А Исус му одговори: „Онај коме ја умочим залогај и дам му.” Тада умочи залогај, узе и даде Јуди, сину Симона Искариотског. И пошто је узео залогај, уђе у њега сатана. Исус му пак рече: „Што чиниш, чини брже.” Али нико од оних што су лежали за трпезом није разумео зашто му је то рекао; неки мишљаху – како је код Јуде била благајна – да му Исус рече: „Купи шта нам треба за празник”, или да нешто да сиромасима. Тада Јуда, узевши залогај, одмах изађе; а била је ноћ. А кад изађе, Исус рече: „Сад се прославио Син човечји, и Бог се прославио у њему. Ако се Бог прославио у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и одмах ће га прославити. Дечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и – као што рекох Јудејцима: ‘Куда ја идем, ви не можете доћи’ – и вама сада то кажем. Дајем вам нову заповест да љубите један другога, као што сам ја вас љубио да и ви љубите један другога. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом.” Рече му Симон Петар: „Господе, куда идеш?” Одговори му Исус: „Куда ја идем, ти сада не можеш поћи за мном, али ћеш после ићи за мном.” Рече му Петар: „Господе, зашто сад не могу да идем за тобом? Положићу свој живот за тебе.” Исус одговори: „Положићеш свој живот за мене? Заиста, заиста, кажем ти: неће петао запевати док ме се три пута не одречеш.” „Нека се не узнемирава ваше срце; верујте у Бога и верујте у мене. У дому мога Оца има много станова; да није тако, зар бих вам рекао: ‘Идем да вам припремим место.’ И кад одем и припремим вам место, доћи ћу опет и узећу вас к себи да и ви будете где сам ја. И знате пут куда ја идем.” Рече му Тома: „Господе, не знамо куда идеш; и како можемо да знамо тај пут?” Рече му Исус: „Ја сам пут, и истина, и живот; нико не долази к Оцу осим кроз мене. Кад сте мене упознали, упознаћете и мога Оца. Већ сад га познајете и видели сте га.” Рече му Филип: „Господе, покажи нам Оца, и нама је довољно.” Рече му Исус: „Толико времена сам с вама и ниси ме упознао, Филипе? Ко је видео мене, видео је Оца, како онда говориш: ‘Покажи нам Оца?’ Зар не верујеш да сам ја у Оцу и да је Отац у мени? Речи које вам говорим не говорим сам од себе; Отац, који остаје у мени, он чини дела. Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени; ако пак не, верујте због самих дела. Заиста, заиста, кажем вам: ко верује у мене, чиниће дела која ја чиним, чиниће и већа од ових, јер ја идем к Оцу; и што год заиштете у моје име, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. Ако што замолите у моје име, ја ћу учинити. Ако ме љубите, држаћете моје заповести. И ја ћу молити Оца, па ће вам дати другог помагача – Утешитеља да буде с вама довека, Духа истине, кога свет не може да прими јер га не види и не познајете; ви га познајете зато што борави код вас и биће у вама. Нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама. Још мало и свет ме неће више видети, а ви ћете ме видети, и живећете зато што ја живим. У онај дан ћете сазнати да сам ја у своме Оцу, и ви у мени, и ја у вама. Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби; а ко љуби мене, тога ће љубити мој Отац, и ја ћу га љубити, показаћу му се.” Рече му Јуда, не Искариотски: „Господе, шта то би да ћеш се показати нама, а не свету?” Исус одговори и рече му: „Ако ме ко љуби, држаће моју реч, па ће га љубити мој Отац, и доћи ћемо к њему, и настанићемо се код њега. Ко ме не љуби, не држи мојих речи; а реч коју слушате није моја, него оца који ме је послао. Ово сам вам говорио док сам био код вас; а помагач – Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у моје име, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што сам вам рекао. Остављам вам мир, дајем вам свој мир. Не дајем вам као што свет даје. Нека се не узнемирава ваше срце и нека не страхује. Чули сте да сам вам рекао: ‘Идем и доћи ћу вам.’ Кад бисте ме љубили, обрадовали бисте се што идем Оцу, јер је Отац већи од мене. И сад сам вам казао, пре но што се збуде, да поверујете кад се збуде. Нећу још много говорити с вама јер долази владар овога света и на мени не налази ништа, али да свет сазна да ја љубим Оца, као што ми је наредио Отац, тако чиним. Устаните, хајдемо одавде.” „Ја сам прави чокот, а мој Отац је виноградар. Сваку лози на мени која не рађа рода, он уклања, и чисти сваку која рађа род да више рода доноси. Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио. Останите у мени и ја ћу остати у вама. Као што лоза не може да доноси род сама од себе ако не остане на чокоту, тако не можете ни ви ако не останете у мени. Ја сам чокот, ви сте лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси много рода, јер без мене не можете ништа чинити. Ако ко не остаје у мени, тога избацују као лозу и суши се – њу скупљају, бацају у ватру и спаљују. Ако останете у мени и моје речи остану у вама, иштите што год хоћете, и биће вам. Тиме се прославио мој Отац да доносите много рода и да будете моји ученици. Као што је Отац љубио мене, и ја сам љубио вас; останите у мојој љубави. Ако одржите моје наредбе, остаћете у мојој љубави, као што сам ја сачувао наредбе свога Оца, па остајем у његовој љубави. Ово сам вам говорио да моја радост буде у вама и да се ваша радост испуни. Ово је моја наредба: ‘Да љубите један другога као што сам ја вас љубио.’ Нико нема веће љубави од ове – да неко положи свој живот за своје пријатеље. Ви сте моји пријатељи ако чините што вам ја налажем. Не називам вас више слугама, јер слуга не зна шта његов господар чини; а вас сам назвао пријатељима зато што сам вам обзнанио све што сам чуо од свога Оца. Нисте ви изабрали мене, него сам ја вас изабрао и поставио да идете и доносите род, и да ваш род остане, да вам да Отац што год заиштете у моје име. Ово вам налажем – да љубите један другога. Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас. Кад бисте били од овога света, свет би љубио своје, али како нисте од овога света, него сам вас ја изабрао од света, због тога вас свет мрзи. Сећајте се речи коју сам вам рекао: ‘Слуга није већи од свога господара.’ Ако су гонили мене, гониће и вас; ако су моју реч одржали, држаће и вашу. Него, све ће вам ово чинити због мога имена јер не знају онога који ме је послао. Да нисам дошао и да им нисам рекао, не би имали греха; овако немају изговора за свој грех. Ко мрзи мене, мрзи и мога Оца. Да нисам учинио међу њима дела – која нико други не учини, не би имали греха. Сада су пак гледали и мрзели мене и мога Оца. Него, треба да се испуни реч записана у њиховом Закону: ‘Омрзнуше ме ни за шта.’ А кад дође помагач – Утешитељ, кога ћу вам послати од оца, Духа истине, који од Оца исходи, он ће сведочити за мене; а и ви сведочите јер сте са мном од почетка.” „Ово сам вам казао да се не саблазните. Искључиће вас из синагоге; чак ће доћи час да ће свако који вас убије помислити да Богу служи. И ово ће [вам] чинити зато што нису познали Оца ни мене. А ја сам вам ово казао да се ви сетите тога – кад дође време тога – да сам вам казао. Нисам вам ово рекао од почетка, јер сам био с вама. А сада одлазим Ономе који ме је послао, и нико од вас ме не пита: ‘Куда идеш?’ Него је жалост испунила ваше срце зато што сам вам то казао. Али ја вам говорим истину: добро је за вас да ја одем. Јер ако не одем, помагач – Утешитељ неће доћи вама; ако пак одем, послаћу вам га. И кад он дође, доказаће свету да има греха, и праведности, и суда. У погледу греха – што не верују у мене; у погледу праведности – што одлазим Оцу и нећете ме више видети; у погледу суда – што је владар овога света осуђен. Имам још много да вам говорим, али сада не можете да поднесете. А кад он дође, Дух истине, упутиће вас у сву истину, јер неће говорити сам од себе, него ће говорити оно што слуша и најавиће вам што ће доћи. Он ће ме прославити, јер ће узети од мојега и јавити вам. Све што Отац има, моје је. Због тога рекох да ће узети од мојега и вама јавити. Још мало и нећете ме више гледати, и опет мало, па ћете ме видети.” А неки од његових ученика рекоше један другом: „Шта је то што нам говори: ‘Још мало и нећете ме гледати, и опет мало, па ћете ме видети’ и ‘Ја одлазим Оцу’?” Говораху даље: „Шта је то ‘мало’ о којем говори? Не знамо шта говори.” Исус је разумео да су хтели да га питају и рече им: „Расправљате међу собом о оном што вам рекох: ‘Још мало и нећете ме гледати, и опет мало, па ћете ме видети’? Заиста, заиста, кажем вам да ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати; ви ћете бити жалосни, али ће се ваша жалост обратити у радост. Жена трпи муку кад рађа јер је дошао њен час; но кад роди дете, не сећа се више муке – од радости што се родио човек на свет. Тако сте и ви сада жалосни. Али видећу вас опет, па ће се ваше срце радовати, и ту вашу радост не може вам нико узети. И у онај дан нећете ме питати ништа. Заиста, заиста, кажем вам: ако у моје име затражите што од Оца, даће вам. Досад нисте ништа тражили у моје име; тражите и добићете, да ваша радост буде потпуна. Ово сам вам говорио у причама; доћи ће час кад вам више нећу говорити у причама, него ћу вам отворено говорити о Оцу. У онај дан молићете у моје име, и не кажем вам да ћу ја молити Оца за вас; сам Отац вас љуби зато што сте ме волели и веровали да сам ја изашао од Бога. Изашао сам од Оца и дошао сам на свет; сад остављам свет и опет идем Оцу.” Рекоше његови ученици: „Гле, сад говориш отворено и не говориш никакве приче. Сад знамо да све знаш и немаш потребе да те ко пита; по томе верујемо да си изашао од Бога.” Одговори им Исус: „Сад верујете?” „Ево, иде час, и већ је дошао, да се разбегнете сваки на своју страну и мене оставите самог. Па, ипак, нисам сам зато што је Отац са мном. Ово сам вам говорио да имате мир у мени. У свету имате невољу; али будите храбри – ја сам надвладао свет.” Исус изговори ово, па подиже своје очи к небу и рече: „Оче, дошао је час; прослави свога Сина да Син прослави тебе, као што си му дао власт над сваким човеком, да свему што си му дао да вечни живот. А ово је вечни живот – да познају тебе, јединога правога Бога, и Исуса Христа, кога си послао. Ја те прославих на земљи, сврших дело које си ми дао да учиним. А сада, Оче, прослави ти мене – код себе – славом коју сам имао код тебе пре но што је свет постао. Објавио сам твоје име оним људима које си ми дао од света. Твоји су били и дао си их мени, и одржаше твоју реч. Сад су сазнали да је од тебе све што си ми дао; дао сам им речи које си ми дао, те их они примише и сазнаше да сам заиста од тебе изашао, и повероваше да си ме ти послао. За њих се моли; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји, и све моје – твоје је, и твоје – моје, и прославио сам се у њему. И нисам више на свету, а они су на свету, ја идем к теби. Оче свети, сачувај их у своје име, које си ми дао, да буду једно као што смо ми. Док сам био с њима, чувао сам их у твоје име, које си ми дао, и сачувао сам их, и ниједан од њих не пропаде – сем сина пропасти – да се испуни Писмо. А сада идем к теби, те говорим ово на свету да имају моју радост испуњену у себи. Дао сам им твоју реч, и свет их омрзну зато што нису од света, као што ни ја нисам од света. Не молим да их узмеш од света, него да их сачуваш од зла. Они нису од света, као што ни ја нисам од света. Посвети их у истини; твоја реч је истина. Као што си ти мене послао у свет, послах и ја њих у свет; за њих посвећујем самога себе, да и они буду освећени у истини. Али не молим само за ове, него и за оне који на њихову реч верују у мене, да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама како би свет поверовао да си ме ти послао. Дао сам им славу коју си ти дао мени, да буду једно као што смо ми једно; ја у њима, а ти у мени, да буду савршено уједињени, да зна свет да си ме ти послао и да си их љубио као што си љубио мене. Оче, желим да они које си ми дао буду са мном тамо где сам ја, да гледају моју славу коју си ми дао, зато што си ме љубио пре створења света. Оче праведни, свет те није упознао, а ја сам те упознао, па и ови сазнаше да си ме ти послао. И обзнанио сам им твоје име и обзнанићу да љубав којом си ме љубио буде у њима, и ја у њима.” Исус рече ово и изађе са својим ученицима преко потока Кедрона, где беше један врт, у који уђоше он и његови ученици. А за то место је знао и Јуда, његов издајник, јер се Исус често састајао онде са својим ученицима. Тада Јуде узе чету и слуге од првосвештеника и од фарисеја, па дође онамо с буктињама, светиљкама и оружјем. А Исус, знајући шта ће се све догодити с њим, иступи и рече им: „Кога тражите?” Одговорише му: „Исуса Назарећанина.” Рече им Исус: „Ја сам.” А с њима је стајао и Јуда, његов издајник. Кад им, дакле, рече: „Ја сам”, устукнуше и падоше на земљу. Онда их опет запита: „Кога тражите?” А они рекоше: „Исуса Назарећанина.” Одговори Исус: „Казао сам вам да сам ја; ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду; да се испуни реч коју је рекао: ‘Нисам упропастио ниједнога од оних које си ми дао.’” А Симон Петар је имао мач, потеже га и удари првосвештениковог слугу, те му одсече десно ухо; а слуги беше име Малхо. Тада Исус рече Петру: „Стави мач у корице! Зар да не пијем чашу коју ми је дао Отац?” На то чета, заповедник и јудејске слуге ухватише Исуса и свезаше, па га одведоше прво Ани; он, наиме, беше таст Кајафе, који је био првосвештеник оне године. А Кајафа је био тај што је посаветовао Јудејце да је боље да један човек умре за народ. За Исусом су ишли Симон Петар и један други ученик. А тај ученик је био познат првосвештенику, па уђе са Исусом у првосвештеников двор, Петар је пак стајао напољу код врата. Тада изађе онај други ученик, првосвештеников познаник, проговори с вратарком, па уведе Петра. Служавка, вратарка, тада рече Петру: „Да ниси и ти један од ученика овога човека?” Он рече: „Нисам.” А слуге и службеници стајаху, наложише ватру јер је било хладно, и грејаху се; и Петар је стајао с њима и грејао се. Тада првосвештеник запита Исуса за његове ученике и за његову науку. Одговори му Исус: „Ја сам говорио свету јавно; увек сам учио у синагоги и у храму, где се скупљају сви Јудејци, и ништа нисам говорио тајно. Што мене питаш? Питај оне који су чули шта сам им говорио. Ето, они знају шта сам рекао.” Кад је он то рекао, један од присутних службеника удари Исуса по образу и рече: „Тако одговараш првосвештенику?” Исус му одговори: „Ако сам рђаво казао, докажи да је рђаво; а ако сам добро казао, што ме удараш?” Тада га Ана свезана посла првосвештенику Кајафи. А Симон Петар је стајао и грејао се. Утом му рекоше: „Да ниси и ти један од његових ученика.” Он одрече и рече: „Нисам.” Рече један од првосвештеникових слугу, рођак онога што му Петар одсече ухо: „Зар те нисам видео у врту с њим?” Но Петар опет одрече, и одмах петао запева. Исуса пак поведоше од Кајафе у преторијум. Било је јутро, и они не уђоше у судницу да не би постали нечисти, него да могу јести пасху. Тада Пилат изађе напоље к њима и рече: „Какву тужбу износите против овога човека?” Одговорише и рекоше му: „Кад он не би био злочинац, не бисмо га предали теби.” На то им Пилат рече: „Узмите га ви и судите му по свом закону.” Рекоше му Јудејци: „Ми не смемо никога да убијемо” – да се испуни Исусова реч коју је рекао наговештавајући каквом ће смрћу умрети. Затим Пилат поново уђе у судницу, позва Исуса и рече му: „Ти си цар јудејски?” Исус одговори: „Говориш ли то сам од себе или ти други рекоше за мене?” Одговори Пилат: „Зар сам ја Јудејац? Твој народ и првосвештеници предадоше те мени. Шта си учинио?” Исус одговори: „Моје царство није од овога света; кад би моје царство било од овога света, моји војници би се борили да не будем предан Јудејцима. Овако, моје царство није одавде.” На то му рече Пилат: „Ипак си цар?” Исус одговори: „Ти кажеш да сам цар. Ја сам се за то родио и за то дошао на свет да посведочим за истину. Сваки ко је од истине, слуша мој глас.” Рече му Пилат: „Шта је истина?” Рекавши то, опет изађе к Јудејцима и рече им: „Ја не налазим никакве кривице на њему. А у вас је обичај да вам о Пасхи ослободим једнога; хоћете ли, онда, да вам ослободим цара јудејског?” Тада опет повикаше говорећи: „Не овога, него Вараву.” А Варава је био разбојник. Тада Пилат преузе Исуса и казни га шибањем. Војници пак оплетоше венац од трња, ставише му на главу, огрнуше му пурпурни огртач, те му прилажаху и говораху: „Здраво, царе јудејски”; и шамараху га. Затим Пилат поново изађе и рече им: „Ево, изводим вам га, да знате да на њему не налазим никакве кривице.” А Исус изађе напоље носећи трнов венац и пурпурни огртач. И рече им Пилат: „Ево човека.” Но, кад га првосвештеници и њихови службеници видеше, повикаше говорећи: „Распни, распни!” Рече им Пилат: „Узмите га ви и распните; ја не налазим на њему кривице.” Одговорише му Јудејци: „Ми имамо закон и, по том закону, он мора да умре зато што се сам прогласио за Сина Божјег.” А кад Пилат чу ову реч, побоја се још више. И уђе опет у судницу, те рече Исусу: „Одакле си?” Но Исус му не даде одговора. Тада му Пилат рече: „Са мном не говориш? Зар не знаш да имам власт да те ослободим и да имам власт да те распнем?” Исус одговори: „Не би ти имао никакве власти нада мном да ти није дано одозго; зато је већи грех на ономе који ме је предао теби.” Од тада је Пилат настојао да га ослободи. Но Јудејци викаху говорећи: „Ако ослободиш овога, ниси царев пријатељ; ко год се сам издаје за цара, противи се цару.” А кад Пилат чу ове речи, изведе Исуса и седе на судијску столицу, на месту које се зове литостротос, а јеврејски гавата. А беше дан уочи Пасхе, око шестога часа; и рече Јудејцима: „Ево вашега цара!” Но они викаху: „Узми, узми, распни га!” Рече им Пилат: „Да распнем вашега цара?” Првосвештеници одговорише: „Ми немамо цара осим ћесара.” Тада им га предаде да га распну. Тада преузеше Исуса; а он, носећи свој крст, изађе на место звано Лубања, јеврејски Голгота, где га разапеше, и с њим другу двојицу, с једне и друге стране, а Исуса у средини. А Пилат написа и натпис и постави га на крст; беше, наиме, написано: „Исус Назарећанин, цар јудејски.” Овај натпис прочиташе многи Јудејци јер је близу града било место где је Исус разапет; а било је написано јеврејски, латински и грчки. Тада јудејски првосвештеници рекоше Пилату: „Немој писати ‘цар јудејски’, него да је он рекао: ‘Ја сам цар јудејски.’” Пилат одговори: „Што сам написао – написао сам.” А војници, кад разапеше Исуса, узеше његове хаљине и начинише четири дела, сваком војнику по део, и доњу хаљину. А доња хаљина није била шивена, него сва изаткана одозго до доле. Тада рекоше међу собом: „Да је не цепамо, него да бацимо коцку за њу коме ће припасти”; да се испуни Писмо [које каже]: „Разделише моје хаљине међу собом и бацише коцку за моје одело.” Војници то учинише. А код Исусова крста стајаху његова мајка и сестра његове мајке Марија Клеопина и Марија Магдалена. А Исус, видевши мајку и крај ње ученика кога је љубио, рече мајци: „Жено, ето ти сина!” Затим рече ученику: „Ето ти мајке!” И од онога часа узе је ученик к себи. После тога Исус, знајући да је већ све свршено, да би се Писмо сасвим испунило, рече: „Жедан сам.” Један суд пун оцта стајаше ту; тада сунђер пун оцта натакоше на исопову стабљику и принеше његовим устима. Но Исус, кад прими оцат, рече: „Свршено је”, и приклони главу, те предаде дух. Јудејци пак, како је био петак, да тела не би у суботу остала на крсту – јер је она субота била велики дан – замолише Пилата да им се пребију голени, па да их скину. Тако дођоше војници и пребише голени првоме и другоме, распетом с њим; а кад дођоше до Исуса и видеше да је већ умро, не пребише му голени, него му један од војника прободе копљем ребра, и одмах потекоше крв и вода. И очевидац је то посведочио, те је истинито његово сведочанство, и он зна да истину говори – да и ви верујете. Све се ово, наиме, догодило да се испуни Писмо: „Његова кост се неће преломити.” И још, друго Писмо каже: „Гледаће онога кога су проболи.” После тога Јосиф из Ариматеје, који је био Исусов ученик, али тајни – због страха од Јудејаца – замоли Пилата да узме Исусово тело; и допусти Пилат. Тако дође и узе његово тело. А дође и Никодим, који му је први пут дошао ноћу, те донесе око сто литара помешане смирне и алоје. Тада узеше Исусово тело и обавише га платном с мирисима – како Јудејци обично сахрањују. А код места где је био разапет био је један врт, и у врту нов гроб у ком још нико није био сахрањен. Пошто је овај гроб био близу, због јудејског петка, сахранише ту Исуса. А у први дан недеље, рано, док је још био мрак, Марија Магдалена дође на гроб и виде да је камен подигнут с гроба. Тада отрча и дође Симону Петру и другом ученику, кога је Исус љубио, те им рече: „Узеше Господа из гроба и не знамо где су га положили.” А Петар и тај други ученик изађоше и пођоше према гробу. Обојица су, наиме, трчали заједно; али је други ученик трчао брже од Петра и први дошао до гроба. И надневши се, виде завоје где леже, али не уђе. Затим стиже и Симон Петар, који је ишао за њим, па уђе у гроб; и виде платнене завоје где леже, а убрус, који је био на Исусовој глави, није лежао са завојима, него је био посебно савијен на једном месту. Тада уђе и други ученик, који је први стигао на гроб, па виде и поверова. Они, наиме, још нису разумели Писмо да он треба да васкрсне из мртвих. Тако ученици опет одоше кући. Марија је пак стајала напољу код гроба и плакала. И како је плакала, наднесе се над гроб и виде два анђела како седе у белим хаљинама тамо где је лежало Исусово тело, и то један чело главе, а други крај ногу. И ови јој рекоше: „Жено, што плачеш?” Она им рече: „Узеше мога Господа и не знам где су га ставили.” Рекавши то, обазре се натраг и виде Исуса како стоји, али није знала да је то Исус. Исус јој рече: „Жено, што плачеш? Кога тражиш?” Мислећи да је то вртар, она му рече: „Господине, ако си га ти однео, реци ми где си га положио, па ћу га ја узети.” Рече јој Исус: „Марија!” Она се осврну и рече му јеврејски: „Равуни”, што значи „учитељу”. Исус јој рече: „Не дотичи ме, јер још нисам отишао горе Оцу. Него иди мојој браћи и речи им: ‘Ја идем горе своме Оцу – и Оцу вашем, своме Богу – и Богу вашем.’” Марија Магдалена дође и јави ученицима да је видела Господа и да јој је ово рекао. Онога, дакле, првога дана недеље увече, кад су била затворена врата где су били ученици због страха од Јудејаца, дође Исус, те стаде на средину и рече им: „Мир вам!” Ово рече и показа им руке и ребра. На то се ученици обрадоваше што су видели Господа. Тада им Исус опет рече: „Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.” Рекавши то, надахну их и рече им: „Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; којима задржите, задржани су.” А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше с њима кад је Исус дошао. Стога му други ученици рекоше: „Видели смо Господа.” Но он им рече: „Ако не видим ожиљак од клинова на његовим рукама и не ставим свој прст у рану од клинова, и не ставим своју руку у његова ребра, нећу поверовати.” И после осам дана опет су његови ученици били унутра, а Тома с њима. Врата су била затворена, Исус дође, стаде на средину и рече: „Мир вам!” Затим рече Томи: „Пружи свој прст овде и види моје руке, и пружи своју руку, па је стави у моја ребра, и не буди неверан него веран.” Тома одговори и рече му: „Господ мој и Бог мој!” Рече му Исус: „Поверовао си зато што си ме видео. Блажени су који не видеше, а повероваше.” И многа друга чуда учини Исус пред ученицима која нису записана у овој књизи; а ова су записана да ви верујете да је Исус Христос – Син Божји, и да верујући имате живот у његово име. После тога Исус се опет јавио ученицима на Тиверијадском мору; јавио се, наиме, овако: Симон Петар и Тома, звани Близанац, Натанаил из Кане галилејске и Зеведејеви синови, и друга двојица од његових ученика, беху заједно. Рече им Симон Петар: „Идем да ловим рибу.” Рекоше му: „Идемо и ми с тобом.” Тако изађоше и уђоше у чамац, али оне ноћи не ухватише ништа. А кад је већ било јутро, Исус стаде на обалу; али ученици нису знали да је то Исус. Рече им Исус: „Дечице, имате ли шта за јело?” Одговорише му: „Немамо.” А он им рече: „Баците мрежу с десне стране чамца и наћи ћете.” На то они бацише и нису више могли да је вуку од мноштва риба. Тада рече Петру онај ученик кога је Исус љубио: „То је Господ!” Симон Петар пак, чувши да је то Господ, опаса се огртачем, јер беше го, и скочи у море. А други ученици дођоше чамцем вукући мрежу с рибом, јер не беху далеко од земље, него око двеста лаката. Кад пак изађоше на земљу, видеше постављен жар и рибу на њему, и хлеб. Рече им Исус: „Донесите од риба шта сте сад ухватили.” На то Симон Петар уђе у чамац и извуче на обалу мрежу пуну великих риба – сто педесет три; иако их је толико било, мрежа се не поцепа. Рече им Исус: „Дођите, обедујете.” Али ниједан од ученика се није усудио да га испита: „Ко си ти?”, знајући да је то Господ. Исус дође и узе хлеб, те даде њима, исто тако и рибу. Ово се већ трећи пут Исус јавио ученицима пошто је васкрсао из мртвих. А кад обедоваше, рече Исус Симону Петру: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више од ових?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Напасај моје јагањце.” Рече му опет, по други пут: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?” Рече му: „Да, Господе, ти знаш да те волим.” Рече му: „Чувај моје овце.” Рече му по трећи пут: „Симоне Јонин, волиш ли ме?” Петар се ражалости што му по трећи пут рече: „Волиш ли ме?” И рече му: „Господе, ти знаш све, ти знаш да те волим.” Рече му Исус: „Напасај моје овце! Заиста, заиста, кажем ти: кад си био млађи, опасивао си се сам и ишао си куда си хтео; но кад остариш, раширићеш своје руке, па ће те други опасати и одвести куда нећеш.” А ово је рекао наговештавајући каквом ће смрћу прославити Бога. И кад му то каза, рече му: „Хајде за мном!” Петар се обазре и виде како за њима иде ученик кога је Исус љубио, који се на вечери наслонио на Исусове груди и рекао: „Господе, ко је твој издајник?” Видевши овога, Петар рече Исусу: „Господе, а шта ће овај?” Рече му Исус: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога? Ти пођи за мном.” Тако се рашири ова реч међу браћом да онај ученик неће умрети; но, Исус му није рекао да неће умрети, него: „Ако хоћу да он остане док не дођем, шта је теби до тога?” Ово је ученик који сведочи за ово и који је написао ово, и знамо да је његово сведочанство истинито. А има и много чега другог што Исус учини, које – кад би се записало једно по једно – мислим да написане књиге не би стале ни у сами свет. Теофиле, прву књигу написао сам о свему што је Исус отпочео да чини и учи – све до дана кад је Духом Светим дао налог апостолима које је изабрао и кад је вазнет био. Њима се после свога страдања многим доказима показао као жив тиме што им се јављао четрдесет дана и говорио о царству Божјем. И док је још био с њима, заповеди им да се не удаљавају из Јерусалима, него да чекају Очево обећање, које сте, рече, „чули од мене”. „Јован је крстио водом, а ви ћете за који дан бити крштени Духом Светим.” А окупљени питаху га овим речима: „Господе, хоћеш ли у ово време поново успоставити царство Израиљево?” Он им рече: „Није ваше да знате времена или рокове које је Отац одредио својом влашћу, него ћете примити силу – кад Дух Свети сиђе на вас, и бићете моји сведоци како у Јерусалиму, тако и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље.” И кад то рече, би вазнет пред њиховим очима, и један облак га узе од њиховог погледа. Кад су пак гледали на небо – док је он одлазио – гле, два човека у белим хаљинама већ су стајала поред њих. Они рекоше: „Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус, који је од вас вазнет на небо, доћи ће на исти начин како сте га видели да одлази на небо.” Тада се вратише у Јерусалим с горе која се зове Маслинска, удаљене од Јерусалима један суботњи дан хода. И кад су ушли у кућу, попеше се у горњу собу, где су обично боравили Петар и Јован, Јаков и Андреј, Филип и Тома, Вартоломеј и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот и Јуда Јаковљев. Сви ови истрајно и једнодушно су се молили Богу заједно са женама и Маријом, Исусовом мајком, и његовом браћом. Тих дана уста Петар међу браћом, а народа је на окупу било око сто двадесет душа, и рече: „Браћо, требало је да се испуни Писмо, што је Дух Свети Давидовим устима прорекао за Јуду, који је предводио оне што ухватише Исуса; био је у нашем броју и добио је део ове службе. Он је, међутим, злочиначком платом стекао њиву, те паде стрмоглавце, распуче се по средини и просу се сва његова утроба. То су дознали сви Јерусалимци, тако да је она њива прозвана на њиховом језику Акелдамах, то јест Крвна њива. Наиме, у Књизи псалама је написано: ‘Дом његов нека буде пуст и не било никога ко би становао у њему’, а ‘његову службу нека прими други’. Треба, дакле, с нама заједно да буде сведок његовог васкрсења један од ових људи који су били с нама за све време откако је Господ Исус дошао к нама и отишао од нас – почевши од Јовановог крштења па до дана кад би вазнет од нас.” И поставише двојицу: Јосива, званог Варсава, по надимку Јуст, и Матију. И помолише се Богу овим речима: „Господе, ти што познајеш срца свих, покажи кога си од ове двојице изабрао да прими место у овој служби и апостолству, од чега је Јуда одступио – да би отишао на своје место.” Тако бацише коцке за њих и коцка паде на Матију, те би придодат једанаесторици апостола. А кад дође Педесетница, сви су били заједно на истом месту. И одједном наста хука с неба као кад дува силан ветар, те испуни сву кућу у којој су седели. И показаше им се језици који се разделише, као да су од ватре, па се на сваког од њих постави по један. Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим језицима – како им је Дух давао да говоре. А у Јерусалиму су становали побожни Јудејци из сваког народа под небом. И кад наста ова хука, скупи се народ и смете се, јер је свако слушао како они говоре његовим језиком. Сви су се дивили и чудили говорећи: „Гле, зар нису сви они што говоре Галилејци? Па како ми чујемо свако свој језик у ком смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, па становници Месопотамије, Јудеје и Кападокије, Понта и Азије, Фригије и Памфилије, Египта и предела Ливије око Кирине, и Римљани који су придошли, Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи – слушамо како они нашим језицима објављују велика дела Божја.” Сви су се дивили и у недоумици говорили један другом: „Шта ће то бити?” Други су се пак подсмевали и говорили: „Напили су се новога вина.” А Петар стаде с Једанаесторицом, подиже свој глас и рече им: „Јудејци и ви сви што живите у Јерусалиму, ово знајте и слушајте моје речи. Нису ови људи пијани – како ви мислите – јер је тек трећи час дана, него је ту реч о ономе што је рекао пророк Јоил: ‘У последње дане, говори Бог, излићу од свога Духа на све људе, па ће ваши синови и ваше кћери пророковати и ваши младићи ће гледати виђења, а ваши старци ће снивати снове; па и на своје слуге и своје слушкиње излићу од свога Духа у оне дане, и пророковаће. Чинићу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи, крв и огањ, и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и Месец у крв – пре но што дође велики и славни Дан Господњи. И биће спасен свако ко призове име Господње.’ Људи Израиљци, чујте ове речи: Бог је у вашој средини потврдио Исуса Назарећанина силама, чудима и знацима што је Бог преко њега учинио међу вама, као што сами знате, њега сте ви, пошто је предан по одређеној вољи и промислу Божјем, преко руку безаконика приковали на крст и убили, али га Бог ослободи смртних болова и подиже га, јер није било могућно да га смрт држи. Давид, наиме, говори за њега: ‘Стално сам гледао Господа пред собом, јер ми је с десне стране – да се не пољуљам. Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој, чак ће и тело моје почивати у нади, јер моју душу нећеш оставити у царству смрти, нити ћеш дозволити да светац твој иструне. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весељем пред лицем својим.’ Браћо, вама се може слободно речи о патријарху Давиду да је умро и био сахрањен и да је његов гроб код нас до данашњег дана. Али како је био пророк и како је знао да му се Бог заклетвом заклео да ће од рода његових бедара некога посадити на његов престо, предвидевши рече за Христово васкрсење: ‘Нити је био остављен у царству мртвих, нити му је тело иструлило.’ Овога Исуса је Бог васкрсао, чему смо ми сви сведоци. Подигнут тако Божјом десницом, он је примио од Оца обећаног Духа Светога и излио ово што гледате и слушате. Давид се, наиме, није попео на небеса, него сам говори: ‘Рече Господ Господу моме: Седи мени с десне стране док положим непријатеље твоје као подножје твојих ногу.’ Стога нека сав дом Израиљев поуздано зна да је Бог учинио Господом и Христом овога Исуса, кога сте ви распели.” А кад су ово чули, косну их у срце, те рекоше Петру и осталим апостолима: „Браћо, шта да чинимо?” А Петар им рече: „Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога. Јер је за вас то обећање, и за вашу децу, и за све даљне, колико год их позове Господ Бог наш.” И многим другим речима сведочио је и опомињао их: „Спасите се од овог поквареног нараштаја.” Тако се крстише они који су примили његову реч, и додаде се онога дана Цркви око три хиљаде душа. Били су истрајни у апостолској науци и заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама. А страх уђе у сваку душу јер су апостоли чинили многа чудеса и знаке. А сви који су поверовали беху заједно и имали су све заједничко; продавали су што су стекли и имали, па су то делили свима како је коме било потребно. Свакодневно су били стално и једнодушно у храму, ломили су хлеб по кућама, примали су храну с радошћу и проста срца, хвалећи Бога и уживајући љубав целог народа. А Господ је сваки дан додавао оне који се спасавају. Петар и Јован су ишли горе у храм у време молитве, у девети час. Утом су носили некога човека, хромог од рођења; њега су сваки дан постављали код храмовних врата која се зову Лепа да проси милостињу од оних који улазе у храм. Кад је он видео Петра и Јована како намеравају да уђу у храм, просио је милостињу од њих. А Петар га погледа с Јованом, те рече: „Погледај нас.” А он је обраћао пажњу на њих само очекујући да од њих нешто добије. Али му Петар рече: „Немам сребра ни злата, али ти дајем што имам: у име Исуса Христа Назарећанина ходи!” Тада га ухвати за десну руку и подиже га. Тако се одмах учврстише његове ноге и глежњи, те скочи, стаде и ходаше, па уђе с њима у храм идући и скачући, и хвалећи Бога. Видео га је и сав народ како иде и хвали Бога; препознали су га – да је био онај што је ради милостиње седео код Лепих храмовних врата и задивише се и беху ван себе због онога што му се догодило. Али како се он држао Петра и Јована, окупи се сав запрепашћен народ око њих у трему који се зове Соломонов. Видевши то, Петар се обрати народу: „Људи Израиљци, што се чудите овоме, или што гледате на нас као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи? Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прославио је свога слугу Исуса, кога сте предали и кога сте се одрекли пред Пилатом кад је одлучио да га ослободи. Ви сте се одрекли свеца и праведника, а молили сте да вам поклони једног убицу, па сте убили зачетника живота, кога је Бог васкрсао из мртвих, чему смо ми сведоци. И зато што верујемо у његово име, његово име је учинило чврстим овога кога гледате и знате; вера – до које долазимо његовим посредством – дала му је потпуно здравље пред свима вама. И сад, браћо, знам да сте то учинили из незнања, као и ваше старешине. Али Бог је на тај начин испунио што је унапред јавио устима свих пророка: да ће његов Христос пострадати. Покајте се стога и обратите се да вам се избришу греси, да би од Господа дошла времена одмарања, те да пошаље Исуса Христа, који вам је унапред одређен, кога треба небо да прими до времена кад ће се успоставити све што је Бог од давних времена рекао устима својих светих пророка. Мојсије је, наиме, рекао: ‘Господ Бог подићи ће вам од ваше браће пророка као што је подигао мене; њега послушајте у свему што год вам каже. А свака душа која не послуша тога пророка биће истребљена из народа.’ Ове дане наговестили су и сви пророци од Самуила и даље – колико год их је говорило. Ви сте синови пророка и савеза који је Бог склопио с вашим оцима говорећи Аврааму: ‘У твом потомству биће благословени сви народи на земљи.’ Бог је прво вама подигао свога слугу и послао га да вам донесе благослов, чиме ће сваког од вас одвратити од злих дела ваших.” Док су они још говорили народу, приђоше им свештеници и старешина храма и садукеји, негодујући што уче народ и што у Исусу објављују васкрсење из мртвих, па ставише руке на њих и бацише их у затвор до идућег дана, јер је већ било вече. А многи од оних који су чули реч повероваше, тако да се број људи повећао на скоро пет хиљада. А сутрадан окупише се у Јерусалиму њихови поглавари, старешине и књижевници, па првосвештеник Ана, и Кајафа, и Јован, и Александар, и колико год их је било од првосвештеничког рода. Они поставише апостоле на средину и питаху их: „Каквом силом или у чије име сте учинили ово?” Тада им Петар, испуњен Духом Светим, рече: „Поглавари народни и старешине, ако смо данас узети на одговорност за добро дело учињено болесном човеку, чиме је он исцељен, онда знајте сви ви и сав израиљски народ: у име Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви разапели, кога је Бог васкрсао из мртвих, у то име овај стоји пред вама здрав. То је камен који сте ви зидари одбацили, а који је постао камен угаони. Нема спасења ни у једном другом, нити има другог имена под небом даног људима у ком треба да нађемо спасење.” А кад присутни видеше Петрову и Јованову смелост и приметише да су то нешколовани и обични људи, чудили су се; препознали су их да су били са Исусом, али су гледали како исцељени човек стоји с њима, па нису имали шта да приговоре. Заповедише им да изађу из Синедриона и почеше да се саветују међу собом говорећи: „Шта да радимо овим људима? Јасно је да су учинили познато чудо за које знају сви становници Јерусалима, и не можемо да порекнемо. Али, да се не разгласи и даље по народу, да им припретимо да више никоме не говоре у то име.” Тада их позваше и заповедише им да уопште не говоре нити уче у име Исусово. Али им Петар и Јован у одговору рекоше: „Расудите да ли је право пред Богом да вас слушамо радије него Бога? Ми, уосталом, не можемо да не говоримо што смо видели и чули.” И пошто нису нашли пута и начина како да их казне, запретише им још једанпут и ослободише их због народа, јер су сви прослављали Бога за оно што се догодило. Човек на ком се догодило ово чудо исцељења имао је више од четрдесет година. Ослобођени апостоли дођоше својима и јавише им шта су им рекли првосвештеници и старешине. А они, чувши то, подигоше једнодушно глас к Богу и рекоше: „Господе, творче неба и земље, мора и свега што је у њима, Ти си Духом Светим рекао, устима свога слуге Давида: ‘Зашто се побунише многобошци, и што су народи смислили залудне ствари? Дигоше се цареви земаљски и владари се удружише против Господа и Помазаника његовог.’ Удружише се заиста у овом граду против твога светог слуге Исуса, кога си помазао, Ирод и Понтије Пилат с многобошцима и племенима Израиљевим, да учине што је твоја рука и твоја одлука унапред одредила да буде. И сад, Господе, погледај на њихове претње, па дај својим служитељима да сасвим слободно објављују твоју реч, пружај притом своју руку да би се догађала исцељења, и знаци, и чуда именом твога светог слуге Исуса.” А кад се помолише Богу, затресе се место на ком су били окупљени, те се сви испунише Духом Светим и проповедаху слободно реч Божју. А у народа који је поверовао било је једно срце и једна душа и нико није говорио да је што од његовог имања његово лично, него им је све било заједничко. Апостоли су веома силно сведочили за васксрсење Господа Исуса и велика благодат беше на свима њима. Нико међу њима није оскудевао јер су сви поседници земље или кућа продавали што су имали, доносили су вредност проданог и стављали пред ноге апостола. Одатле се сваком делило колико је коме било потребно. А Јосиф, кога су апостоли прозвали Варнава, што преведено значи „син утехе”, левит родом с Кипра, имао је њиву, продао је, а новац је донео и метнуо апостолима пред ноге. А један човек по имену Ананија са својом женом Сапфиром продаде једно имање, па са жениним знањем задржа за себе део новца од продаје, а други део донесе, те метну апостолима пред ноге. А Петар му рече: „Ананија, зашто је сатана испунио твоје срце да слажеш Духа Светога и да задржиш за себе део новца од продаје њиве? Зар не би и даље остала твоја, и кад је продана, зар није била у твојој власти? Зашто си у свом срцу наумио то дело? Ниси слагао људима, него Богу.” Слушајући ове речи, Ананија паде и издахну. И велики страх обузе све који су то слушали. А младићи усташе, умоташе га, изнеше и сахранише. А кад прође око три часа, уђе и његова жена не знајући шта се догодило. Тада јој се Петар обрати: „Реци ми јесте ли њиву продали за толику суму?” А она рече: „Да, за толико.” На то јој Петар рече: „Зашто сте се договорили да искушате Духа Господњег? Види, пред вратима су ноге оних што су сахранили твога мужа, и тебе ће изнети.” И одмах паде пред његове ноге, и издахну. А младићи уђоше, нађоше је мртву, изнесоше је и сахранише до њенога мужа. А велики страх обузе сву Цркву и све који су о овоме слушали. Преко апостолских руку збивали су се многи знаци и чуда у народу; а сви су били једнодушно у Соломоновом трему. Од осталих пак нико се није усуђивао да им се придружи; али народ их је веома хвалио. А мноштво људи и жена који су веровали у Господа бивало је све веће, тако да су износили болеснике на улице, стављали их на постеље и носила да би макар Петрова сенка осенила неког од њих кад он пролази. Стицали су се у Јерусалиму и многи из околних градова носећи болеснике и мучене од нечистих духова, и сви су били исцељени. Тада се подиже првосвештеник и сви који су били уз њега, наиме, садукејска странка, испунише се завишћу, те ставише руке на апостоле и бацише их у општу тамницу. Али анђео Господњи отвори ноћу тамничка врата, изведе их и рече: „Идите, иступите у храму и говорите народу све речи овога живота.” Чувши то, они пред зору уђоше у храм и учаху. А кад дође првосвештеник и они који су били уз њега, сазваше Синедрион и све старешине синова Израиљевих, те послаше људе у тамницу да их доведу. Кад пак службеници дођоше, не нађоше их у тамници. Вратише се и јавише: „Тамницу смо нашли закључану и добро осигурану и стражаре где стоје пред вратима, али кад смо отворили, унутра нисмо нашли никога.” Кад су ове речи чули старешина храма и првосвештеници, били су у неприлици због њих – шта би то могло да буде. Али неко дође и јави им: „Ено, људи које сте бацили у тамницу стоје у храму и уче народ.” Тада оде старешина храма са службеницима и доведе их, али не на силу, јер су се бојали народа да не буду каменовани. И кад их доведоше, поставише их пред Синедрион, те их првосвештеник запита овим речима: „Зар вам нисмо строго наредили да не учите у то Име, а гле, ви сте напунили Јерусалим својом науком и хоћете да баците крв тога човека на нас.” На то Петар и апостоли у одговору рекоше: „Бога треба слушати више него људе. Бог отаца наших васкрсао је Исуса, кога сте ви обесили на дрво и убили. Њега је Бог својом десницом узвисио као Поглавара и Спаситеља да додели Израиљу покајање и опроштај грехова. Ми смо сведоци свега тога и Дух Свети, кога је Бог дао онима који су му послушни. Чувши ово, они се разљутише врло и намераваху да их побију.” Али тада уста у Синедриону један фарисеј по имену Гамалиил, учитељ Закона, цењен од целог народа, заповеди да изведу људе мало напоље и рече им: „Људи Израиљци, узмите се у памет шта ћете у погледу ових људи чинити. Јер пре ових дана подиже се Тевда, који је за себе говорио да је он нешто велико, уз кога је пристало око четири стотине људи; он је био убијен, а сви који су га слушали разиђоше се и беху уништени. После тога подиже се Јуда Галилејац у време пописа и одвуче доста народа за собом. Погинуо је и он, а сви који су га слушали беху расути. И у садашњој прилици вам кажем: прођите се ових људи и пустите их; јер ако је од људи ова намисао или ово дело, биће осујећено; ако је пак од Бога, нећете моћи да их уништите, иначе бисте се нашли као људи који се боре против Бога.” Тада га послушаше. И дозваше апостоле, избише их и запретише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их. Они пак отидоше из Синедриона радујући се што су били удостојени да претрпе понижење за име Исусово. Тако нису престали да свакога дана у храму и по кућама уче и проповедају јеванђеље о Христу Исусу. А у те дане, кад је ученика све више бивало, јелинисти подигоше вику на Јевреје домороце зато што су њихове удовице биле запостављене приликом свакодневног дељења помоћи. Тада Дванаесторица сазваше све ученике и рекоше: „Не приличи да ми запоставимо реч Божју и да служимо око трпеза. Стога гледајте, браћо, да нађете седам осведочених људи из своје средине, пуних Духа и мудрости, којима ћете поверити ову дужност; ми ћемо се и даље посветити молитви и проповедничкој служби.” И свиде се ова реч целом народу, па изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, затим Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу прозелита из Антиохије. Њих поставише пред апостоле, који се помолише Богу и положише руке на њих. А реч Божја је напредовала и број ученика у Јерусалиму се веома повећавао, па се и многи свештеници покораваху вери. А Стефан је пун благодати и силе чинио велика чуда и чудне знаке у народу. Али усташе неки из синагоге која се зове Либертинска, и Киринска, и Александријска, и оних из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном, али нису могли да се супротставе мудрости и Духу којим је говорио. Тада подговорише људе који изјавише: „Чули смо га како хули на Мојсија и на Бога.” Тада побунише народ и старешине и књижевнике, те навалише на њега, ухватише га и одведоше пред Синедрион. Изведоше и лажне сведоке, који су говорили: „Овај човек непрестано говори против светог места и Закона; чули смо, наиме, како говори да ће Исус, тај Назарећанин, разорити ово место и изменити обичаје које нам је Мојсије предао.” А сви који су седели у Синедриону упреше погледе на њега и видеше да му је лице као лице анђела. Тада првосвештеник рече: „Је ли то тако?” Он пак рече: „Браћо и оци, чујте. Бог славе показа се нашем оцу Аврааму кад је боравио у Месопотамији, пре но што се доселио у Харан, и рече му: ‘Изађи из своје земље и од свога рода, па хајде у земљу коју ћу ти показати.’ Тада изађе из земље халдејске и настани се у Харану. Оданде га после смрти његовог оца Бог пресели у ову земљу, у којој ви сада живите. Али му не даде наследства у њој – ниједну стопу; него му само обећа, у време док он још није имао дете, да ће је дати у посед њему и његовом потомству после њега. Бог, наиме, овако рече: ‘Његови потомци биће дошљаци у туђој земљи, и поробиће их и злостављаће их четири стотине година. А ја ћу судити народу коме ће они служити’, рече Бог, ‘па ће после тога изаћи и служиће ми на овом месту.’ И даде му завет обрезања; тако роди Исака и обреза га осмог дан, и Исак роди Јакова, а Јаков дванаест патријараха. И патријарси позавидеше Јосифу, те га продадоше у Египат; но Бог беше с њим и избави га од свих његових невоља, па му даде милост и мудрост пред фараоном, египатским царем, који га постави да управља Египтом и свом његовом кућом. Али дође глад на сав Египат и Ханан, и велика невоља, и наши очеви нису могли да нађу хране. А Јаков, чувши да у Египту има жита, посла наше очеве први пут. Кад пак дођоше други пут, Јосиф учини да га браћа препознаду и фараон сазна Јосифово порекло. Тада Јосиф посла и дозва свога оца Јакова и сву родбину, седамдесет пет душа. И Јаков сиђе у Египат, и умреше он и очеви наши, те их пренеше у Сихем и положише у гроб, који је Авраам сребрним новцем купио од Еморових синова у Сихему. Уколико се више приближавало обећано време за које се Бог заклео Аврааму, и народ се увећао и умножио у Египту, док не завлада Египтом други цар, који није знао за Јосифа. Овај је лукаво поступио с нашим племеном и тлачио наше очеве, тако да су морали да бацају своју дечицу да не остану у животу. У то време роди се Мојсије и беше мио Богу; био је одгајан у очевој кући три месеца; а кад га избацише, узе га фараонова кћи и одгаји га себи за сина. И Мојсије би поучен у свој египатској мудрости и беше силан у својим речима и делима. А кад му је било четрдесет година, дође му на ум да обиђе своју браћу, синове Израиљеве. И кад виде једнога како неправедно страда, одбрани га и освети угњетаваног убивши Египћанина. Мислио је да ће његова браћа схватити да им Бог његовом руком даје избављење, али не схватише. Идућег дана дође међу њих док су се свађали и покуша да их измири рекавши: ‘Људи, ви сте браћа, зашто чините неправду један другом?’ Али онај који је чинио неправду ближњему одби га и рече: ‘Ко је тебе поставио за господара и судију над нама? Да нећеш да ме убијеш као што си јуче убио Египћанина?’ Због ове речи Мојсије побеже и настани се као дошљак у мадијамској земљи, где роди два сина. После четрдесет година јави му се анђео у пламену купине која је горела у пустињи Синајске горе. Мојсије пак, видевши то, задиви се призору; а кад се приближавао да погледа, чу се глас Господњи: ‘Ја сам Бог твојих отаца, Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев.’ Мојсије уздрхта и не усуди се да погледа. Тада му Господ рече: ‘Изуј обућу са својих ногу јер је место на ком стојиш света земља. Заиста видех злостављање свога народа који је у Египту и чух његово уздисање, те сиђох да га избавим. И сад хајде да те пошаљем у Египат.’ Овога Мојсија, кога су се одрекли рекавши: ‘Ко је тебе поставио за господара и судију?’, њега је Бог преко анђела, који му се јавио у купини, послао за господара и избавитеља. Он их изведе учинивши чуда и чудне знаке у земљи египатској, и у Црвеном мору, и у пустињи четрдесет година. То је Мојсије који је рекао синовима Израиљевим: ‘Бог ће вам подићи пророка из ваше браће као што је подигао мене.’ То је онај који је у збору у пустињи био с анђелом, који му је говорио на Синајској гори, и с очевима нашим; он је примио живе речи да их вама да. Наши очеви нису хтели да га послушају, него га одбацише и окренуше се срцем својим Египту, па рекоше Аарону: ‘Начини нам богове који ће ићи пред нама, јер не знамо шта се догодило овом Мојсију, који нас је извео из Египта.’ И начинише теле у оне дане и принеше жртву идолу и радоваху се својим рукотворинама. Тада се Бог окрену од њих и предаде их да служе небеској војсци, као што је написано у Књизи пророка: ‘Доме Израиљев, јеси ли ми четрдесет година у пустињи приносио клане животиње и жртве? Него сте носили Молохов шатор и звезду бога Рефана, кипове које сте начинили да им се клањате; и преселићу вас даље од Вавилона.’ Наши очеви имали су Шатор сведочанства у пустињи, како је наредио онај који је говорио Мојсију да га начини по слици коју је видео. Наши очеви га примише и унеше са Исусом кад заузеше земљу многобожаца, које је Бог отерао испред наших отаца, и тако је било све до Давида. Он нађе милост у Бога и измоли да нађе стан богу Јаковљеву. Али му Соломон сагради дом. Али Свевишњи не станује у рукотвореним храмовима, као што каже пророк: ‘Небо ми је престо, а земља подножје ногама мојим. Какав ћете ми дом саградити’, говори Господ, ‘или које је место мога почивања? Зар није моја рука све то начинила?’ Тврдоврати и необрезаних срца и ушију, ви се једнако противите Духу Светоме, како ваши очеви, тако и ви. Којега од пророка не прогнаше ваши очеви? И побише оне који су унапред најављивали долазак Праведника, чије издајице и убице ви сада постасте, ви који сте примили Закон на заповест анђела и нисте га одржали.” Чувши ово, веома су се љутили у својим срцима и шкргутаху зубима на њега. А он, пун Духа Светога, погледа на небо и виде славу Божју и Исуса где стоји с десне стране Богу и рече: „Ево, гледам отворена небеса и Сина човечјег како стоји с десне стране Богу.” Тада повикаше веома гласно, запушише своје уши и навалише једнодушно на њега, избацише га из града и засипаху га камењем. А сведоци ставише своје хаљине код ногу младића који се звао Савле. И засипаху камењем Стефана, који је призивао Бога и говорио: „Господе Исусе, прими мој дух!” Онда паде на колена и повика веома гласно: „Господе, не упиши им овај грех!” И кад то рече, усну. А Савле је одобравао његово убиство. Онога дана наста и велико гоњење цркве у Јерусалиму; сем апостола, сви су били расејани по крајевима Јудеје и Самарије. А побожни људи сахранише Стефана и учинише велики плач над њим. Савле је пак пустошио цркву, улазећи у куће одвлачио је људе и жене и предавао их у тамницу. Расејани, међутим, пролажаху свуда и проповедаху реч Божју. Тако Филип дође у главни град Самарије и проповедаше им Христа. И народ је једнодушно пазио на Филипове речи, слушајући и гледајући чудне знаке које је чинио. Јер из многих који су имали нечисте духове ови излажаху с великом виком; чак многи узети и хроми беху исцељени. И наста велика радост у оном граду. У том граду се одраније налазио један човек по имену Симон, који је врачао и доводио у чудо самарићански народ, говорећи за себе да је он нешто велико. Овога слушаху сви, од малог до великог, говорећи: „Овај човек је сила Божја, за коју се каже да је велика.” А слушали су га зато што их је дуже време задивљавао врачањем. Кад пак повероваше Филипу, који је проповедао јеванђеље о царству Божјем и о имену Исуса Христа, крштаваху се људи и жене. Чак и сам Симон поверова и би крштен, па оста уз Филипа; гледајући чудне знаке и велика чуда која су се догађала, беше ван себе. Апостоли који су били у Јерусалиму, чувши да је Самарија примила реч Божју, послаше им Петра и Јована, који сиђоше и помолише се Богу за њих да приме Духа Светога. Наиме, још ни на једног од њих не беше сишао, него су били само крштени у име Господа Исуса. Тада ставише руке на њих, те примаху Духа Светога. Кад пак Симон виде да се полагањем апостолских руку додељује Дух, донесе им новаца говорећи: „Дајте и мени ту власт да прими Духа Светога свако на кога положим руке.” На то му Петар рече: „Твој новац нека иде с тобом заједно у пропаст зато што си смислио да новцем стекнеш дар Божји. Нема за тебе дела и удела у овој ствари јер твоје срце није право пред Богом. Обрати се онда од ове своје злоће и помоли се Господу не би ли ти била опроштена помисао твога срца; видим да си у горком отрову и у оковима неправде.” Симон пак у одговору рече: „Помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од онога што сте рекли.” Они пак, пошто су посведочили и казали реч Господњу, вратише се у Јерусалим проповедајући јеванђеље многим самарићанским селима. Анђео Господњи рече Филипу: „Устани и иди према југу, на пут који се спушта од Јерусалима у Газу; тај пут је пуст.” Тако уста и оде. И, гле, један Етиопљанин, ушкопљеник, властелин Кандаке, етиопске царице, који је био над свом њеном ризницом, а у Јерусалим је дошао да се помоли Богу, враћао се кући седећи на својим колима и читајући пророка Исаију. Утом Дух рече Филипу: „Приђи и држи се ових кола!” Тада Филип притрча и чу како он чита пророка Исаију, те рече: „Да ли и разумеш то што читаш?” Он пак рече: „А како бих могао да разумем ако ме ко не упути?” И позва Филипа да се попне и седне с њим. А место из Писма које је читао беше ово: „Одведоше га као овцу на клање, и као што је јагње немо пред оним који га стриже, тако не отвара својих уста. У његовом понижењу укиде се његов суд. Ко ће избројати његов нараштај? Јер се узима са земље његов живот.” Тада ушкопљеник у одговору рече Филипу: „Молим те, о коме то говори пророк? О самом себи или о неком другом?” На то Филип отвори своја уста и, почевши од овога места Писма, проповеди му јеванђеље о Исусу. А кад су путујући дошли до неке воде, ушкопљеник рече: „Ево воде, шта ми смета да се крстим?” Филип пак рече: „Ако верујеш од свег срца, може.” Он одговори и рече: „Верујем да је Исус Христос Син Божји.” И заповеди да стану кола, те обојица сиђоше у воду, Филип и ушкопљеник, и крсти га. А кад изађоше из воде, Дух Господњи узе Филипа и ушкопљеник га више не виде. Путовао је даље својим путем радујући се. А Филип се наше у Азоту, а затим пролазећи проповедаше јеванђеље свим градовима док не дође у Кесарију. А Савле, још увек испуњен претњом и убиством против Господњих ученика, приступи првосвештенику, па измоли од њега писма за синагоге у Дамаску, ако нађе неке присталице ове науке, људе и жене, да их свезане доведе у Јерусалим. Али, кад се путујући приближио Дамаску, обасја га одједном светлост с неба, те паде на земљу и чу глас како му говори: „Савле, Савле, зашто ме гониш?” Он пак рече: „Ко си, Господе?” А он: „Ја сам Исус, кога ти гониш; него, устани и уђи у град и казаће ти се шта треба да чиниш.” А његови сапутници стајаху неми, јер су глас слушали, али никога нису видели. Тада Савле уста са земље; иако су му очи биле отворене, није ништа видео. На то га узеше за руку и уведоше у Дамаск. Три дана је био слеп, и није јео нити пио. А у Дамаску беше један ученик по имену Ананија. Њему рече Господ у виђењу: „Ананија.” А он рече: „Ево ме, Господе!” Господ пак њему: „Устани и иди у улицу која се зове Права, па потражи у Јудиној кући Таршанина по имену Савла; јер, гле, он се моли Богу.” И Савле у виђењу угледа човека по имену Ананија где уђе и стави руке на њега – да прогледа. Ананија пак одговори: „Господе, чуо сам од многих за тога човека колика зла је починио твојим светима у Јерусалиму, па и овде има овлашћење од првосвештеника да свеже све који призивају твоје Име.” На то му Господ рече: „Иди, јер ми је он изабрано оруђе да изнесе моје име пред многобошце и цареве и синове Израиљеве; ја ћу му, наиме, показати колико треба да претрпи за моје Име.” Тада Ананија оде и уђе у кућу, те стави руке на њега и рече: „Савле, брате, Господ Исус, који ти се јавио на путу којим си долазио, послао ме је да прогледаш и да се напуниш Духа Светога.” И одмах спаде с његових очију као крљушт, па прогледа, устаде и би крштен и, примивши храну, окрепи се. Неколико дана провео је са ученицима који беху у Дамаску. И одмах је проповедао Исуса по синагогама – да је он Син Божји. А сви који су слушали дивили су се и говорили су: „Није ли то онај који је у Јерусалиму упропастио оне који призивају ово Име, и зар није овамо дошао да их свезане поведе пред првосвештенике?” А Савле је бивао све јачи и збуњивао је Јудејце који су становали у Дамаску, доказујући да је овај Исус Месија. А кад прође више дана, договорише се Јудејци да га убију. Њихова намера, међутим, дата је на знање Савлу. Они су пак пазили на градска врата дању и ноћу да би га убили. Али његови ученици узеше га и ноћу спустише у котарици преко зида. А кад дође у Јерусалим, покушавао је да се придружи ученицима; али сви су се бојали њега јер нису веровали да је ученик. Тада га Варнава прихвати, доведе апостолима и каза им како је Савле на путу видео Господа и да му је говорио, и како је у Дамаску слободно иступао у Име Исусово. И с њим је улазио у Јерусалим и излазио иступајући слободно у име Господње. Говорио је и препирао се с јелинистима; но они су настојали да га убију. А кад браћа то дознаше, сведоше га у Кесарију и одатле послаше у Тарс. И тако је Црква по свој Јудеји, Галилеји и Самарији била на миру, подизала се и живела у страху Господњем и умножавала се потпором Светога Духа. А кад је Петар обилазио све, дође и к светима који су били живели у Лиди. Онде нађе једнога човека по имену Енеја, који је узет осам година лежао у постељи. И рече му Петар: „Енеја, Исус Христос те исцељује; устани и намести свој кревет!” И одмах уста. И видеше га сви становници Лиде и Сарона, па се обратише Господу. У Јопи пак беше једна ученица по имену Тавита, што преведено на грчки значи Дорка, Газела; ова беше пуна добрих дела и милостиња које је учинила. У оне дане разболе се и умре; окупаше је и метнуше у горњу собу. А како је Лида близу Јопе, ученици чуше да је Петар у њој и послаше к њему два човека молећи: „Не оклевај да дођеш до нас.” А Петар уста и оде с њима. Кад дође, одведоше га у горњу собу и приступише му све удовице плачући и показујући доње и горње хаљине које је Газела радила док је била с њима. На то Петар изгна све напоље, клече на колена и помоли се Богу, па окренувши се мртвом телу, рече: „Тавито, устани!” А она отвори своје очи и, видевши Петра, седе. Тада јој он пружи руку и подиже је. Затим дозва свете и удовице и показа је живу. Ово се разгласи по свој Јопи и многи повероваше у Господа. Он пак оста више дана у Јопи код неког Симона кожара. А један човек у Кесарији по имену Корнилије, капетан чете која се звала Италијанска, побожан и богобојазан са свим својим домом, који је давао многе милостиње народу и стално се молио Богу, виде око деветог часа у јави у виђењу анђела Божјег како уђе к њему и рече му: „Корнилије.” А он погледа на њега и уплашен рече: „Шта је, Господе?” Рече му: „Твоје молитве и твоје милостиње уздигоше се до Бога и он их се сећа. И сад пошаљи људе у Јопу и позови неког Симона, који се зове Петар. Он је гост код неког Симона кожара, чија је кућа крај мора.” А кад оде анђео који му је говорио, он дозва двојицу својих слугу и једног побожног војника од оних који су стално били уз њега, па им каза све и посла их у Јопу. А сутрадан, кад су они путовали и приближавали се граду, попе се Петар на кров око шестога часа да се помоли Богу. Утом огладне и хтеде да једе; али док су му припремали јело, паде у занос и виде отворено небо и некакав суд како силази као велико платно које се на своја четири крај спушта на земљу. У њему беху све четвороножне животиње, и гмизавци земаљски, и птице небеске. И један глас му довикну: „Устани, Петре, закољи и поједи!” Петар пак рече: „Нипошто, Господе, јер никад нисам јео оно што је погано и нечисто.” И глас ће опет њему по други пут: „Што је Бог учинио чистим, не називај поганим!” Ово се догодило трипут, и одмах суд би узет на небо. А док је Петар у себи био у недоумици шта може да буде призор који је видео, гле, људи послани од Корнилија, распитавши се за Симонову кућу, стадоше пред вратима, зовнуше и питаху да ли је овде у гостима Симон, звани Петар. И док је Петар још размишљао о виђењу, рече му Дух: „Види, три човека те траже; него устани, сиђи и иди с њима ништа не премишљајући јер сам их ја послао.” Тада Петар сиђе људима и рече: „Ево, ја сам кога тражите. Због чега сте дошли?” А они рекоше: „Капетан Корнилије, праведан и богобојазан човек, за кога сведочи сав јудејски народ, упућен је од једног светог анђела да те позове у свој дом и да чује шта ћеш му рећи.” Тада их позва унутра и угости. А сутрадан уста и оде с њима, и неки од браће из Јопе одоше с њим. Сутрадан пак уђе у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, сазвавши своју родбину и присне пријатеље. Кад пак Петар уђе у кућу, Корнилије му пође у сусрет, паде пред његове ноге и поклони се. Тада га Петар подиже говорећи: „Устани; и ја сам само човек.” И у разговору с њим уђе, те нађе многе окупљене, па им рече: „Ви знате да Јудејцу не приличи да се дружи с туђином и да долазим к њему, али мени је Бог показао да ниједнога човека не називам поганим или нечистим. Зато сам и дошао без поговора чим сте ме позвали. Питам стога: због чега сте ме позвали?” И Корнилије рече: „Пре четири дана, управо у ово време, у девети час молио сам се Богу у својој кући и, гле, човек у сјајном оделу стаде преда ме и рече: ‘Корнилије, услишена је твоја молитва и Бог се сетио твојих милостиња. Пошаљи стога у Јопу и позови Симона, који се зове Петар; он је гост у кући Симона кожара крај мора.’ Тако одмах послах к теби, и ти си добро учинио што си дошао. Сад смо овде сви пред Богом да чујемо што ти је Господ заповедио.” Тада Петар отвори уста и рече: „Заиста увиђам да Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу добродошао ко се њега боји и твори правду. Ви знате реч коју је послао синовима Израиљевим, објављујући благовестећи мир кроз Исуса Христа; овај је Господ свима. Ви знате шта се догодило по целој Јудеји, почевши од Галилеје после крштења које је Јован проповедао, знате Исуса из Назарета, како га је Бог помазао Духом Светим и силом. Он је прошао чинећи добра и исцељујући све које је ђаво мучио јер је Бог био с њим. И ми смо сведоци свега што је учинио у јудејској земљи и у Јерусалиму. Њега су убили обесивши га о дрво. Њега је Бог васкрсао трећи дан и омогућио му да се покаже не целом народу, него сведоцима које је Бог унапред изабрао, нама који смо с њим јели и пили после његовог васкрсења из мртвих. И он нам је заповедио да објавимо народу и да посведочимо да је он од Бога одређени судија живима и мртвима. За њега сведоче сви пророци да ће његовим именом добити опроштај грехова свако ко верује у њега.” Док је Петар још говорио ове речи, сиђе Дух Свети на све који су слушали говор. И задивише се верни из обрезања који су дошли с Петром што се и на многобошце излио дар Светога Духа, јер су их слушали како говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар: „Може ли ко да ускрати воду да се не крсте они који су примили Духа Светога као и ми?” И заповеди да их крсте у име Исуса Христа. Тада га замолише да остане још неколико дана. А апостоли и браћа чуше да су многобошци примили реч Божју. И кад Петар дође горе у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања говорећи: „Ушао си к необрезаним људима и јео си с њима.” Тада поче Петар говорити и излагаше им редом говорећи: „Ја сам био у граду Јопи и молио сам се Богу, и видех у заносу призор како силази некакав суд на велико платно, које се на своја четири краја спушта с неба, и дође до мене. Бацивши поглед на њ, осматрао сам и видех четвороножне земаљске животиње, и звери, и гмизавце, и птице небеске. Чух и један глас који ми говораше: ‘Устани, Петре, закољи и поједи!’ А ја рекох: ‘Нипошто, Господе, јер погано или нечисто још никад није ушло у моја уста.’ На то глас с неба одговори по други пут: ‘Што је Бог учинио чистим, не називај поганим.’ Ово се догодило трипут, па све опет би одвучено горе на небо. И, гле, у тај час три човека, послана из Кесарије к мени, стадоше пред кућом у којој смо били. А Дух ми рече да идем с њима ништа не премишљајући. И ово шесторо браће дођоше са мном, па уђосмо у кућу тог човека. Тада нам он каза како је у својој кући видео анђела, који је стао и рекао: ‘Пошаљи у Јопу и зови Симона, званог Петар, и он ће ти говорити речи којима ћеш се спасти ти и сав твој дом.’ А кад сам почео да говорим, сиђе Дух Свети на њих – као и на нас у почетку. Сетих се тако речи Господње како је говорио: ‘Јован је крстио водом, а ви ћете бити крштени Духом Светим.’ Кад је, дакле, Бог њима – пошто су поверовали у Господа Исуса Христа – дао исти дар као и нама, ко сам био ја да бих могао Богу забранити?” А кад ово чуше, умирише се и прославише Бога говорећи: „Бог је, дакле, и многобошцима дао покајање за живот.” Они пак који беху расејани због гоњења, покренутог против Стефана, прођоше све до Финикије и Кипра и Антиохије, не објављујући реч ником другом до само Јудејцима. А неки од њих беху Кипрани и Киринци, који, кад дођоше у Антиохију, говораху и Грцима, објављујући им као радосну вест Господа Исуса. И рука Господња беше с њима, и велики број поверова, те се обрати Господу. А кад вест о њима дође до ушију цркве у Јерусалиму, послаше Варнаву у Антиохију. Он дође и виде благодат Божју, обрадова се и опомињаше све да одлучним срцем остану у Господу; био је, наиме, известан човек, и пун Духа Светога и вере. И многи народ би придодан Господу. Он оде даље у Тарс да потражи Савла, и кад га нађе, доведе га у Антиохију. И тако су се читаву годину састајали у цркви и многи народ поучили, и прво су у Антиохији ученике назвали хришћанима. У те дане пророци из Јерусалима сиђоше у Антиохију. И уста један од њих, по имену Агав, и објави Духом да ће бити велика глад по целом свету, која и би за време Клаудија. На то ученици одлучише да сваки од њих, колико је могао, пошаље у помоћ браћи која су живела у Јудеји. Ово и учинише пославши старешинама по Варнави и Савлу. У оно време латио се цар Ирод да злоставља неке који су припадали Цркви. И погуби мачем Јакова, брата Јованова. И кад виде да је то по вољи Јудејцима, ухвати и Петра; а беху дани бесквасних хлебова. Ухвати га и баци у тамницу, предаде четирма стражама од по четири војника да га чувају, намеравајући да га после Пасхе изведе пред народ. Петра су тако чували у тамници, а Црква се уредно молила Богу за њега. Кад је пак Ирод хтео да га изведе, те ноћи Петар је спавао између два војника, свезан двоструким ланцима, а стражари су пред вратима чували тамницу. И, гле, анђео Господњи приступи и светлост засија у одаји. Он куцну Петра у ребра и пробуди га говорећи: „Устани брзо!” И спадоше му ланци с руку. На то му анђео рече: „Опаши се и обуј своје сандале!” И учини тако. Рече му још: „Огрни своју хаљину и хајде за мном!” И изашавши иђаше за њим, и није знао да је то што је анђео учинио стварност, него је мислио да види утвару. Прођоше тако прву и другу стражу и дођоше до гвоздених врата која воде у град; она им се сама отворише, те изађоше и прођоше једну улицу, па одмах анђео одступи од њега. И кад Петар дође к себи, рече: „Сад заиста знам да је Господ послао свога анђела, те ме избави из Иродове руке и од свега што је очекивао јудејски народ.” Схвативши то, дође до куће Марије, мајке Јована, који је имао надимак Марко, где су се многи окупили и молили Богу. А кад он закуца на дворишна врата, дође служавка по имену Ружа да ослушне и, кад препозна Петров глас, од радости не отвори врата, него утрча и јави да Петар стоји пред вратима. А они јој рекоше: Ти си луда. Но она је и даље тврдила да је тако. На то они говораху: „То је његов анђео.” А Петар је упорно куцао. И кад отворише, видеше га и беху ван себе од запрепашћења. Он пак махну на њих руком да ућуте и каза им како га је Господ извео из тамнице и рече: „Јавите ово Јакову и браћи.” И изађе, те оде на друго место. А кад освану дан, међу војницима беше немала пометња шта то би од Петра. И кад га Ирод затражи, па не нађе, узе стражаре на саслушање, нареди да их одведу на губилиште, па оде из Јудеје у Кесарију и онде је боравио. Љутио се Ирод на Тирце и Сидонце, но ови једнодушно дођоше к њему, па пошто задобише царевог коморника Власта, мољаху мир, јер је њихова земља увозила храну из цареве. Одређеног дана Ирод обуче царско одело, седе на престоље и говораше им на отвореном народном скупу. А народ одобравајући викаше: „Божји глас, а не човечји.” Утом га одмах удари анђео Господњи зато што није дао славе Богу, и би изједен од црва, и издахну. А реч Божја је расла и напредовала. Варнава пак и Савле, пошто су предали помоћ, вратише се из Јерусалима, узевши са собом Јована, који је имао надимак Марко. А у Антиохијској цркви беху пророци и учитељи: Варнава и Симеон, звани Нигер, па Лукије Киринац, Манаин, одгајен с Иродом тетрархом, и Савле. Кад су они служили Господу и постили, Дух Свети рече: „Одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао.” Тада постише и помоливши се Богу положише руке на њих, па их отпустише. Они пак, послани од Светога Духа, сиђоше у Селевкију, па оданде отпловише на Кипар, и кад дођоше у Сламину, објављиваху реч Божју у јудејским синагогама; а имаху и Јована као помоћника. И кад прођоше цело острво све до Пафа, нађоше неког врачара, лажног пророка, Јудејца који се звао Варисус, и који беше с проконзулом Сергијем Павлом, разборитим човеком. Овај проконзул дозва Варнаву и Савла и заиска да чује реч Божју. Али њима се противио Елима врачар, јер његово име преведено то значи, у настојању да одврати проконзула од вере. Савле пак, који се зове и Павле, испуњен Духом Светим погледа на њега и рече: „О, ти, пун сваког лукавства и неваљалства, сине ђавољи, непријатељу сваке праведности, нећеш ли престати да изврћеш праве путеве Господње? Види сад, рука Господња пада на тебе, бићеш слеп и нећеш видети сунца за неко време.” И одмах паде на њега мрак и тама, те је ишао наоколо и тражио људе који ће га водити. Тада проконзул, видевши шта се догодило, поверова, задивљен науком Господњом. А Павле са својим друштвом отплови из Пафа и дође у Пергу памфилијску; ту се Јован одвоји од њих и врати се у Јерусалим. Они пак продужише из Перге и дођоше у Антиохију писисидијску, па уђоше у синагогу у суботњи дан и седоше. А по читању Закона и Пророка старешине синагоге послаше к њима и поручише: „Браћо, ако имате какву утешну реч за народ, говорите.” На то Павле уста, махну руком и рече: „Људи Израиљци и ви који се Бога бојите, чујте. Бог овог израиљског народа изабра наше очеве и подиже народ у туђини, у земљи египатској. И подигнутом руком изведе их из те земље, и око четрдесет година носио их је и хранио у пустињи, и уништи седам народа у земљи хананској и даде им њихову земљу у наследство за неких четири стотине и педесет година. После тога даде им судије до пророка Самуила. Од тада затражише цара и Бог им даде Саула, сина Кисова, човека из Венијаминовог племена, за четрдесет година. Кад њега одгурну, подиже им Давида за цара, за кога посведочи и рече: ‘Нађох Давида, сина Јесејева, човека по мом срцу, који ће урадити све што ја хоћу.’ Од његовог потомства Бог је, сходно обећању, подигао Израиљу Спаситеља Исуса, пошто је Јован пре његовог доласка свем народу Израиљеву у проповеди објавио покајничко крштење. Кад је пак Јован био при крају свог живота, говорио је: ‘Ја нисам то што ви мислите; него, гле, иде за мном један коме нисам достојан да раздрешим обућу на ногама.’ Браћо, синови Авраамова рода и ви богобојазни међу њима, нама је послана реч о овом спасењу. Јер јерусалимски житељи њихове старешине не препознаше овога Исуса, него га осудише и тако испунише пророчке речи које се читају сваке суботе. Иако нису нашли никакве кривице која повлачи смртну казну, замолише Пилата да га погуби. И кад су свршили све што је написано за њега, скинуше га с дрвета и положише у гроб. Али га Бог васкрсе из мртвих; показивао се више дана онима који су с њим из Галилеје отишли горе у Јерусалим, који су сад његови сведоци пред народом. И ми вам проповедамо јеванђеље о обећању даном очевима – да је Бог то обећање испунио нама, њиховој деци, кад је васкрсао Исуса, као што је и написано у другом псалму: ‘Ти си мој син, ја сам те данас родио.’ А да га је васкрсао из мртвих да се више не враћа у труљење, овако је рекао: ‘Испунићу вам свете и поуздане речи Давидове.’ Зато и на другом месту каже: ‘Нећеш дати да твој светац види труљења.’ Давид је, наиме, послужио своме нараштају и по Божјој вољи умро, био је придодат својим очевима и видео је труљење. А кога је Бог васкрсао, тај није видео труљење. Стога, примите на знање, браћо, да се кроз овога вама објављује опроштај грехова, и од свега у чему нисте могли да се оправдате Мојсијевим законом; њиме се оправдава свако ко верује. Гледајте, дакле, да не дође на вас што је речено у Пророцима: ‘Видите, ви који презирете, чудите се и нестаните, јер ја чиним дело у ваше дане, дело у које нећете поверовати ако вам ко казује.’” А кад су они излазили, људи су их молили да им се ове речи проповедају и идуће суботе. Кад се пак скуп у синагоги разишао, многи Јудејци и прозелити који су Бога поштовали пођоше за Павлом и Варнавом. Ови су им говорили и наговарали их да остану у благодати Божјој. А следеће суботе окупи се скоро сав град да чује реч Божју. Јудејци пак видевши многи народ испунише се завишћу и хулећи говораху против Павлових речи. Павле и Варнава рекоше слободно: „Требало је да се прво вама проповеда реч Божја. Али пошто је ви одбацујете и себе не сматрате достојним вечног живота, ево, обраћамо се многобошцима. Јер тако нам је Господ заповедио: ‘Поставио сам те за светлост многобошцима, да будеш на спасење до краја земље.’” А многобошци, слушајући ово, радоваху се и слављаху реч Господњу, те повероваше сви који су били одређени за живот вечни. И реч Господња се све више ширила по свој околној земљи. Јудејци, међутим, подстакоше угледне и побожне многобожачке жене и градске прваке, па покренуше гоњење Павла и Варнаве и истераше их из својих крајева. Они пак отресоше прашину са својих ногу и одоше у Иконију, а ученици беху пуни радости и Духа Светога. А у Иконији уђоше заједно у јудејску синагогу и одржаше говор тако да је поверовало мноштво Јудејаца и Грка. Али Јудејци, који их не послушаше, подбунише и огорчише душе многобожаца против браће. Они пак проведоше онде доста времена проповедајући слободно с поуздањем у Господа, који је посведочавао за реч своје благодати и омогућавао да њихове руке чине знаке и чуда. Тако се градско становништво подели; једни су били на страни Јудејаца, а други са апостолима. Али кад многобошци и Јудејци са својим старешинама навалише да их злоставе и побију камењем, они то дознаше, те побегоше у ликаонске градове Листру и Дерву и њихову околину, па онде проповедаху јеванђеље. У Листри је седео један човек немоћан у ногама, хром од мајчине утробе, који није никад проходао. Он чу Павла кад је говорио; кад Павле погледа на њега и виде да има веру у спасење, рече снажним гласом: „Усправи се на своје ноге!” И скочи, те ходаше наоколо. Кад пак мноштво народа виде шта учини Павле, подиже свој глас говорећи ликаонски: „Богови посташе као људи и сиђоше к нама.” Тако Варнаву називаху Зевсом, а Павла Хермесом, јер је он водио главну реч. А свештеник Зевсовог храма, који се налазио пред градом, доведе јунце и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву. Чувши то апостоли Варнава и Павле раздераше своје хаљине, скочише међу народ вичући и говорећи: „Људи, шта то чините? И ми смо људи као и ви, проповедамо вам јеванђеље да се од ових ништавних ствари обратите живом Богу, који је створио небо, и земљу, и море, и све што је у њима; који је у прошлим временима пустио све многобошце да иду својим путевима, али, ипак, није себе као добротвора оставио непосведочена, дајући вам кишу с неба и родне године, пунећи ваша срца храном и весељем.” И говорећи ово једва одвратише народ да им не принесе жртву. Али Јудејци из Антиохије и Иконије дођоше и наговорише народ, засуше Павла камењем и извукоше га из града мислећи да је умро. Међутим, кад су се ученици окупили око њега, он уста те уђе у град. Сутрадан пак с Варнавом оде у Дерву. Пошто су проповедали јеванђеље у оном граду и придобили много ученика, вратише се у Листру, Иконију и Антиохију, утврђујући душе ученика и саветујући их да истрају у вери и – да нам ваља кроз многе невоље ући у царство Божје. И кад им поставише старешине у појединим црквама, помолише се уз пост и предадоше их Господу, у кога су веровали. И прошавши Писидију дођоше у Памфилију, објавише реч Божју у Перги, па сиђоше у Аталију, а оданде отпловише у Антиохију, одакле беху предани Божјој благодати на дело које су извршили. Кад пак стигоше и сабраше Цркву, причаху шта је све учинио Бог, који је био с њима, и да је многобошцима отворио врата вере. И осташе дуже времена са ученицима. И дођоше неки из Јудеје, па учаху браћу: „Ако се не обрежете по мојсијевском обичају, не можете се спасити.” А кад се Павле и Варнава упустише у немалу распру и препирање с њима, одредише да због овог спорног питања Павле и Варнава и још неки од њих иду горе у Јерусалим к апостолима и старешинама. Тако су испраћени од Цркве пролазили кроз Феникију и Самарију, казујући о обраћењу многобожаца и причињавајући велику радост својој браћи. Кад пак дођоше у Јерусалим, прими их Црква, и апостоли и старешине, па казаше шта је све учинио Бог, који је био с њима. Али усташе неки од фарисејске странке, који су били поверовали, и рекоше да их треба обрезати и наредити им да држе Мојсијев закон. Апостоли и старешине се окупише да извиде ову ствар. И како наста велика распра, уста Петар и рече им: „Браћо, знајте да ме је Бог већ од првих дана изабрао између вас да многобошци из мојих уста чују јеванђеоску реч и поверују. И Бог, који познаје срца, посведочио је за њих кад им је дао Духа Светога, као и нама, и није поставио никакве разлике између нас и њих, већ је очистио њихова срца вером. Што, дакле, сад кушате Бога тиме што хоћете да наметнете ученицима на врат јарам који ни наши очеви ни ми нисмо могли да понесемо? Него верујемо да ћемо благодаћу Господа Исуса бити спасени на исти начин као и они.” Тада заћута све мноштво и слушаху Варнаву и Павла, који су казивали колике је знаке и чуда Бог преко њих учинио међу многобошцима. Пошто су они завршили говор, проговори Јаков и рече: „Браћо, саслушајте ме. Симеон каза како се Бог најпре побринуо да између многобожаца узме народ за своје Име. И са овим се слажу пророчке речи, као што је написано: ‘Вратићу се потом и поново ћу сазидати Давидов дом, који је пао, опет ћу сазидати што је у њему срушено и изнова ћу га подићи да би и остали људи могли да траже Господа, и сви народи на које је призвано Име моје’, говори Господ који твори ово – познато од вечности. Стога сматрам да не треба оптеретити оне који се од многобожаца обраћају Богу, него да им се напише да се уздржавају од идолских погани, и од блуда, и од удављенога, и од крви. Јер Мојсије има своје проповеднике у сваком граду од давних времена: чита се по синагогама сваке суботе.” Тада апостоли и старешине са свом Црквом одлучише да изаберу између себе људе и да их с Павлом и Варнавом пошаљу у Антиохију; Јуду, који се звао Варсава, и Силу, водеће људе међу браћом, те послаше по њима [ово писмо]: „Апостоли и старешине, ваша браћа, поздрављају браћу из многобоштва која су у Антиохији и Сирији и Киликији. Пошто смо чули да су вас неки од нас, којима ми нисмо ништа наредили, збунили речима и узнемирили ваше душе, одлучисмо једнодушно да вам пошаљемо одабране људе с нашим драгим Варнавом и Павлом, људима који су предали своје животе за име Господа нашега Исуса Христа. Послали смо вам стога Јуду и Силу, који ће вам ово исто усмено јавити. Одлучисмо, наиме, Дух Свети и ми, да вас не оптерећујемо ничим другим осим ових потребних ствари: да се уздржавате од меса које је жртвовано идолима, и од крви, и од удављеног, и од блуда; ако се од свега овога чувате, добро ћете чинити. Остајте здраво!” Тако они отпраћени сиђоше у Антиохију, сакупише народ и предаше посланицу. А кад је прочиташе, обрадоваше се утехи. Јуда пак и Сила, који су и сами били пророци, многим речима утешише и утврдише браћу. И пошто су провели онде извесно време, браћа их отпратише с миром к онима који су их били послали. [ Сила пак одлучи да остане онде.] А Павле и Варнава боравили су у Антиохији учећи и проповедајући с многим другима реч Господњу. После неколико дана Павле рече Варнави: „Хајде да се вратимо и посетимо браћу по свим градовима где смо проповедали реч Господњу, да видимо како су.” А Варнава је хтео да поведу са собом и Јована, који се звао Марко. Но, Павле је сматрао да не треба повести човека који их је напустио у Памфилији и није пошао с њима на дело. И дође до расправе, тако да се расташе један од другога; Варнава узе са собом Марка, те отплови на Кипар. Павле пак изабра Силу и отиде, предан од браће благодати Господњој. Пролазио је кроз Сирију и Киликију и утврђивао цркве. И тако је стигао у Дерву и Листру. И, гле, онде беше један ученик по имену Тимотеј, син Јудејке, која је веровала, и оца Грка. Браћа у Листри и Иконији су за њега добро сведочила. Павле је хтео да овај пође с њим; узе га и обреза због Јудејаца који су били у оним местима, јер су сви знали да му је отац био Грк. А кад су пролазили градове, предаваху им уредбе, установљене од апостола и старешина у Јерусалиму, да их држе. А цркве су се тако утврђивале у вери и број им је сваког дана бивао све већи. Прођоше фригијску и галатијску земљу пошто им је Дух Свети забранио да проповедају реч у Азији. А кад дођоше према Мисији, покушавали су да се упуте у Витинији, али им Дух Исусов не даде; прођоше тако поред Мисије и сиђоше у Троаду. И Павлу се јави утвара ноћу: један Македонац стаде пред њега молећи га и говорећи: „Пређи у Македонију и помози нам.” А кад он виде ту утвару, затражисмо одмах да одемо у Македонију, наслућујући да нас је Бог позвао да им проповедамо јеванђеље. Отпловисмо затим из Троаде и путовасмо право на Самотрак, идућег дана у Неапољ, па оданде у Филипе, римску колонију, први град тог дела Македоније. У том граду провели смо неколико дана. А у суботу изађосмо ван градских врата према реци, претпостављајући да се ту налази јудејска богомоља, па седосмо и говорисмо женама које су се окупиле. И једна богобојазна жена по имену Лидија, продавачица порфире из града Тијатире, слушаше; њој Господ отвори срце да пази на Павлове речи. А кад би крштена она и њен дом, замоли нас говорећи: „Ако сматрате да ја верујем у Господа, уђите у мој дом и останите.” И приволи нас. А кад смо једном ишли у богомољу, срете нас једна робиња, која је имала погађачки дух и која је гатајући доносила велики добитак својим господарима. Ова је ишла за Павлом и за нама вичући: „Ови људи су слуге Свевишњег Бога, који нам објављују спасоносни пут.” Ово је она чинила много дана. И кад Павлу досади, он се окрену и рече духу: „Наређујем ти у име Исуса Христа да изађеш из ње!”; и изађе у тај час. Кад пак њени господари видеше да им се измакла нада на добитак, узеше Павла и Силу, па их одвукоше на трг пред старешине. Пошто су их привели заповедницима, рекоше: „Ови људи, који су Јудејци, узбуњују наш град и проповедају обичаје које ми као Римљани не смемо да примимо нити да вршимо.” И подиже се народ против њих, а заповедници им раздреше хаљине и наредише да их шибају. Пошто им ударише много удараца, бацише их у тамницу, те заповедише тамничару да их сигурно чува. Примивши такву заповест, овај их баци у унутрашњи део тамнице и ноге им стави у кладе. Око поноћи Павле и Сила у молитви слављаху Бога, а сужњи су их слушали. Али одједном би снажан потрес, тако да су се пољуљали тамнички темељи; врата се одмах отворише и свима спадоше окови. Тамничар пак, пробудивши се и видевши отворена тамничка врата, извуче мач и хтеде да се убије мислећи да су сужњи побегли. Али Павле повика сасвим гласно и рече: „Не чини себи никаква зла јер смо сви овде!” На то он затражи светлост, улете и паде дрхтећи пред Павла и Силу, изведе их напоље и рече: „Господо, шта треба да чиним да се спасем?” Они пак рекоше: „Поверуј у Господа Исуса, па ћеш бити спасен и ти и твој дом!” И проповедише реч Господњу њему и свима који су били у његовом дому. И узевши их још у онај ноћни час, опра им ране од удараца, па одмах би крштен он и сви његови. Тада их одведе горе у кућу, приреди им трпезу, ликујући са свим својим домом што је поверовао у Бога. А кад освану дан, послаше заповедници судске службенике и рекоше: „Ослободи оне људе!” Тамничар пак каза ове речи Павлу: „Заповедници су поручили да вас пустим. Стога сад изађите и идите с миром.” Но Павле им рече: „Јавно, без претходне пресуде избише нас, римске грађане, бацише у тамницу, а сад хоће да нас тајно избаце. Не, него нека дођу сами и нека нас изведу.” Судски службеници саопштише ове речи заповедницима. А они се уплашише чувши да су то римски грађани, па дођоше, извинише се, изведоше их и молише да оду из града. Изашавши тако из тамнице, дођоше у Лидијину кућу, видеше и утешише браћу, па одоше оданде. Прошавши Амфипољ и Аполонију, дођоше у Солун, где је била јудејска синагога. По свом обичају, Павле уђе к њима и у току три суботе проповедаше им из Писма, дајући им на знање и излажући да је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих, и да је ово Месија – Исус, кога вам ја објављујем. И неки од њих беху у то уверени, па присташе уз Павла и Силу, а исто тако и врло много богобојазних Грка и немало угледних жена. Али Јудејци позавидеше, узеше неке зле, уличне људе, окупише гомилу и изазваше гужву у граду, па навалише на Јасонову кућу и тражаху да их изведу пре народ. А кад их ту не нађоше, одвукоше Јасона и још неку браћу пред градске старешине вичући: „Ови што су сав свет узбунили, дошли су и овамо; њих је Јасон прихватио. И сви ови раде против царских заповести говорећи да је цар један други, Исус.” Узнемирише тако народ и градске старешине који су ово чули, и тек кад су добили јемство од Јасона и осталих, ослободише их. А браћа одмах, још у току ноћи, послаше Павла и Силу у Верију; дошавши тамо, они уђоше у јудејску синагогу. Ови су били племенитији од оних у Солуну, па примише реч са сваком предусретљивошћу, истражујући свакодневно Писма да ли је тако. И многи од њих повероваше, а од угледних грчких жена и људи не мало. Али кад солунски Јудејци дознаше да је Павле и у Верији проповедао реч Божју, дођоше и онамо, покренуше и узбунише светину. На то браћа одмах послаше Павла да иде у приморје, а Сила и Тимотеј осташе онде. Пратиоци пак доведоше Павла до Атине, па примивши налог за Силу и Тимотеја да што брже дођу к њему, одоше. А кад их је Павле очекивао у Атини, узбуди се његов дух у њему посматрајући град који је био пун идола. И расправљао је с Јудејцима у синагоги и свакодневно на тргу с богобојазним људима који су се ту нашли. А неки од епикурејских и стоичких филозофа сретоше се с њим, па једни говораху: „Шта би хтео овај брбљивац да каже?” А други: „Изгледа да проповеда туђе богове”, јер је проповедао јеванђеље о Исусу и о васкрсењу. Најзад га узеше, одведоше на Ареопаг и рекоше: „Можемо ли да дознамо каква је то нова наука коју ти казујеш? Пуниш нам уши нечим чудноватим; хоћемо, дакле, да знамо шта је то.” А сви Атињани и странци међу њима имали су времена само за то да неку већу новост кажу или чују. Тада Павле стаде насред Ареопага и рече: „Атињани, по свему видим да сте врло побожни. Пролазећи, наиме, и посматрајући ваше светиње, нашао сам и један жртвеник на којем је било написано: ‘Непознатом Богу.’ Што ви, дакле, не познајући поштујете, то вам ја објављујем. Бог који је створио свет и све што је у њему, као господар неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима службе од људских руку, као да има потребу за чим, пошто сам даје свима живот, и дах и све. Он је, такође, учинио да сав људски род потиче од једног човека и да се настани по свој земљи, поставио је одређена времена и границе њиховог настањивања, да траже Бога не би ли га како напипали и нашли, пошто он није тако далеко ни од једног од нас. Јер у њему живимо, и мичемо се, и јесмо, као што су и неки од ваших песника рекли: ‘И ми смо његов род.’ И пошто смо род Божји, не треба да мислимо да је Божанство као злато, или сребро, или камен, као творевина људске уметности и замисли. Не гледајући, дакле, на времена незнања, Бог сада налаже људима да се сви свуда покају јер је он поставио дан у који ће по правди судити целом свету преко Човека кога је одредио, пруживши свима поуздање тиме што га је васкрсао из мртвих.” А кад су чули за васкрсење из мртвих, једни су се ругали, а други рекоше: „Чућемо те други пут о томе.” Тако Павле оде од њих. Ипак, неки људи присташе уз њега и повероваше, међу којима беше и Дионисије Ареопагит, жена по имену Дамара и други с њима. После тога [Павле] напусти Атину и дође у Коринт. Ту нађе једног Јудејца по имену Акилу, родом из Понта, који је са својом женом Прискилом недавно био дошао из Италије – због Клаудијеве наредбе да сви Јудејци напусте Рим. К њима дође, па пошто су се бавили истим занатом, оста код њих и ту је радио. Као занатлије израђивали су шаторе. А сваке суботе расправљао је у синагоги и убеђивао Јудејце и Грке. Кад пак Сила и Тимотеј стигоше из Македоније, Павле се сасвим посветио проповеди сведочећи Јудејцима да је Исус – Месија. Но, како су се они противили и хулили, он отресе своје хаљине и рече им: „Ваша крв на ваше главе, ја сам чист и одсад идем многобошцима.” И пресели се оданде, те уђе у кућу једног богобојазног човека по имену Титије Јуст, чија је кућа била до синагоге. И Крисп, старешина синагоге, са свим својим домом поверова у Господа, па и многи Коринћани слушајући га прилажаху вери и крштаваху се. А Господ рече Павлу ноћу у једном виђењу: „Не бој се, него говори и не ућути, јер ја сам с тобом и нико те неће дотаћи да ти нанесе какво зло пошто ја имам многи народ у овом граду.” И оста међу њима годину и шест месеци учећи их речи Божјој. А кад је Галион био намесник Ахаје, Јудејци једнодушно иступише против Павла, па га доведоше на суд говорећи: „Овај наговара људе да поштују Бога на незаконит начин.” Кад је пак Павле хтео да отвори уста, Галион рече Јудејцима: „Да је посреди какав преступ или злонамерно неваљалство, о Јудејци, имао бих разлога да вас саслушам. Ако су пак то спорна питања о науци или именима, или закону који код вас важи, постарајте се сами, јер ја нећу да будем судија у тим стварима.” И отера их од судијске столице. Тада сви Грци ухватише Состена, старешину синагоге, и удараху га пред судом, а Галион није за то ништа марио. Павле пак оста овде још много дана, па се онда опрости од браће и отплови у Сирију, а с њим Прискила и Акила; у Кенхреји је ошишао главу јер је дао завет. А кад стигоше у Ефес, остави их онде, те сам уђе у синагогу и обрати се Јудејцима. И кад су га молили да остане што дуже, није пристао, него се опрости од њих и рече: „Ако буде воља Божја, вратићу се опет к вама.” Тако отплови из Ефеса. Дошавши у Кесарију, оде горе у Јерусалим, поздрави Цркву, па сиђе у Антиохију. Овде је провео неко време, па онда отпутова идући од места до места кроз Галатију и Фригију, утврђујући све ученике. У Ефес, међутим, дође један Јудејац по имену Аполос, родом Александријац, речит човек и добро упућен у Писма. Он је био поучен у науци Господњој, па је својим врлим духом говорио и учио тачно о Исусу иако је знао само Јованово крштење. Он поче слободно да проповеда у синагоги. А кад га чуше Прискила и Акила, узеше га к себи и тачније му изложише науку Божју. Кад је пак хтео да пређе у Ахију, браћа га охрабрише и написаше ученицима да га приме; тако је дошао и много помогао онима који су примили веру благодаћу, јер је надмоћно и јавно побијао Јудејце, доказујући Писмима да је Исус – Месија. А кад је Аполос био у Коринту, Павле, прошавши горње области, дође у Ефес и ту нађе неке ученике. Њима рече: „Јесте ли примили Духа Светога кад сте поверовали?” Одговорише му: „Нисмо ни чули да постоји Дух Свети.” Рече им још: „У име чега сте крштени?” А они рекоше: „У име Јовановог крштења.” На то Павле рече: „Јован је крстио покајничким крштењем говорећи народу да поверује у онога који за њим долази, то јест у Исуса.” Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад је Павле положио руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, па говораху језицима и пророковаху. А беше их у свему око двеста људи. Тада уђе у синагогу и ту је иступао слободно три месеца говорећи о царству Божјем и трудећи се да их убеди. Како се пак неки показаше окорели и непокорни, ружећи науку пред свима, он одступи од њих, одвоји ученике и свакодневно проповедаше у школи [неког] Тирана. Ово је трајало две године, тако да су реч Господњу чули сви који су живели у Азији, Јудејци и Грци. А Бог је преко Павлових руку чинио необична чуда, тако да су и убрусе за зној и појасеве с његовог тела носили на болеснике, и болести су их остављале, и зли дуси су излазили из њих. А неки од Јудејаца, који су скитали и заклињали духове, почеше призивати име Господа Исуса на оне који су имали зле духове, говорећи им: „Заклињем вас Исусом, кога Павле проповеда.” Седам синова једног Јудејца Скеве, првосвештеника, чинило је ово. Али зли дух им у одговору рече: „Исуса познајем и Павла знам, али ко сте ви?” И човек у ком је био зао дух скочи на њих, надвлада их све и показа им своју надмоћ, тако да су голи и израњављени побегли из оне куће. То дознаше сви Јудејци и Грци који су боравили у Ефесу и уђе страх у све њих, те се величало име Господа Исуса. А многи од оних који су били поверовали долажаху и исповедајући се казиваху своја дела. Од оних пак који су се бавили врачањем, приличан број донесе своје књиге на гомилу, па их спалише пред свима; прорачунаше њихову вредност и нађоше да вреде педесет хиљада сребрника. Тако је реч Господња снажно расла и показала своју моћ. После ових збивања науми Павле у духу да прође Македонију и Ахају и да се упути у Јерусалим рекавши: „Пошто будем тамо, морам и Рим видети.” Стога посла у Македонију двојицу својих помоћника Тимотеја и Ераста, а сам оста још неко време у Азији. У оно време пак наста немала узбуна због науке Господње. Јер неки човек по имену Димитрије, ковач сребра, који је израђивао сребрне храмове Артемидине и занатлијама пружио немалу зараду, сакупи их и раднике који су се овим бавили, па рече: „Људи, ви знате да наше благостање долази од овога посла, а посматрате и слушате да је овај Павле не само у Ефесу него скоро по цњлој Азији убедио и одвратио многи народ говорећи да богови рукама направљени нису богови. Али не постоји само опасност да изгуби углед овај наш занат него и храм велике богиње Артемиде неће се сматрати ни за шта, па ће се и штета нанети величанству богиње, коју поштује сва Азија и цео свет.” А кад су чули ово, испуњени гневом викаху говорећи: „Велика је Артемида Ефеска.” И би пометња у граду, па навалише једнодушно у позориште и одвукоше Македонце Гаја и Аристраха, Павлове сапутнике. Кад је пак Павле хтео да уђе у народ, ученици му не дадоше. А неки од азијских поглавара, који су му били пријатељи, послаше к њему и саветоваху га да се не појави у позоришту. Једни су викали једно, а други друго, јер је скуп био смућен и већина није знала ради чега су се искупили. У то подстакоше из народа Александра, кога су Јудејци гурали напред. Александар пак махну руком и хтеде да се брани пред народом. Али кад дознаше да је он Јудејац, повикаше сви углас и викаху око два сата: „Велика је Артемида Ефеска!” Најзад, градски писар утиша народ и рече: „Ефесци, који то човек не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао с неба? Пошто је то неоспорно, ви треба да будете мирни и да ништа нагло не чините. Доведосте ове људе који нису покрали храм, нити хуле на нашу богињу. Стога, ако Димитрије и мајстори који су с њим имају тужбу против неког, има дана кад се суди, и намесници су ту; нека туже један другога. Ако ли нешто више тражите, решиће се у законској скупштини. Јер нам прети опасност да будемо тужени за данашњу буну пошто нема никаквог разлога којим бисмо могли да се оправдамо за ову буну.” Рекавши ово, распусти скуп. А кад се буна утишала, Павле дозва ученике, посаветова их, опрости се од њих и крену на пут у Македонију. Пошто је прошао оне крајеве и ободрио их многим речима, дође у Грчку. Овде је остао три месеца. Кад је намеравао да отплови у Сирију, Јудејци сковаше заверу против њега, те одлучи да се врати преко Македоније. Пратили су га: Пиров син Сопатер из Верије, Солуњани Аристарх и Секунд, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије. Ови одоше напред и чекаху нас у Троади. А ми после дана бесквасних хлебова отпловисмо из Филипа и за пет дана дођосмо к њима у Троаду, где проведосмо седам дана. А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб, Павле им је проповедао; како је намеравао сутрадан да отпутује, продужи говор до поноћи. У горњој соби, где смо били окупљени, биле су пак многе светиљке. Како је Павле подуже говорио, један младић по имену Евтих, седећи на прозору, обузет дубоким сном и савладан од сна, паде с трећег спрата и дигоше га мртва. Тада Павле сиђе, баци му се у загрљај и рече: „Не узнемиравајте се, јер је његова душа у њему.” Затим оде горе, преломи хлеб и једе, и пошто им је још много говорио до зоре, отпутова. А младића доведоше живог и утешише се врло. Пошто смо се раније укрцали у лађу, одвезосмо се у Асос с намером да оданде Павла узмемо на лађу; тако је, наиме, он наредио, желећи да сам иде пешице. А кад се састао с нама у Асосу, узесмо га у лађу и пођосмо у Митилину. Отпловисмо и оданде, па сутрадан дођосмо према Хиосу; други дан пристасмо на Самос, те следећег дана дођосмо у Милит. Павле је, наиме, био одлучан да се прође мимо Ефеса да се не би задржао дуже време у Азији; јер се журио, ако би му било могућно, да на дан Педесетнице буде у Јеруслиму. Из Милита посла у Ефес и дозва црквене старешине. А кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате како сам с вама провео све време – од првог дана откако сам дошао у Азију, служећи Господу са сваком понизношћу, са сузама и искушењима која су ме снашла од јудејских сплетки, како ништа корисно нисам пропустио да вам кажем и да вас поучим јавно и идући од куће до куће, преклињући Јудејце и Грке да се обрате Богу и да верују у Господа нашега Исуса. А сад, ето, дух ми је везан и идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити, осим што ми Дух Свети од града до града сведочи и говори да ме чекају окови и невоље. Али мени није нимало стало до мога живота, само да завршим свој пут и службу коју сам примио од Господа Исуса – да посведочим јеванђеље о благодати Божјој. И ето, сад знам да сви ви, међу којима сам прошао проповедајући царство, нећете више видети мога лица. Зато вам сведочим на данашњи дан да сам чист од крви свију јер се нисам устручавао да вам објавим сву одлуку Божју. Пазите на себе и на све стадо у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божју, коју је стекао својом крвљу. Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући грабљиви вуци, који неће штедети стада. Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари да повуку за собом ученике. Стога, будно пазите и сећајте се да три године, ноћ и дан, нисам посустао саветујући са сузама сваког од вас. И сад вас предајем Богу и његовој благодатној речи, која може да назида и омогући наследство међу свима освећенима. Сребра или злата или одела нисам зажелео ни од кога. Сами знате да су ове моје руке послужиле мојим потребама и потребама мојих сарадника. Све сам вам показао да се тако ваља трудити и немоћне прихватати, и сећати се речи Господа Исуса, коју је рекао: ‘Блаженије је давати неголи примати.’” Рекавши ово, клекну и помоли се Богу са свима њима. На то сви гласно заплакаше, падоше у загрљај Павлу и љубљаху га. Највише бола нанела им је реч коју је рекао да они неће више видети његовог лица. Затим га отпратише на лађу. Кад смо се растали од њих и отпловили, држећи се правог пута дођосмо на Кос, следећег дана на Родос, а оданде у Патару. И нашавши лађу која превози у Финикију, укрцасмо се и одвезосмо се. А кад нам се указа Кипар, остависмо га с леве стране и пловљасмо у Сирију, те приспесмо у Тир; онде је лађа имала да истовари терет. И пошто смо нашли ученике, остасмо ту седам дана; они су надахнути Духом говорили Павлу да не иде горе у Јерусалим. А кад нам се навршише ови дани, отидосмо оданде и путовасмо даље; пратили су нас сви са женама и децом до изван града, а на обали клекнусмо и помолисмо се Богу. Пошто смо се опростили једни од других, уђосмо у лађу, а они се вратише својим кућама. Свршивши пак пловидбу од Тира, стигосмо у Птолемаиду, поздрависмо браћу и остадосмо код њих један дан. Сутрадан отпутовасмо и дођосмо у Кесарију, па уђосмо у кућу јеванђелисте Филипа, који је био један од Седморице, и остадосмо код њега. Он је имао четири кћери, девојке, које су пророковале. Пошто смо се ту задржали више дана, дође из Јудеје један пророк по имену Агав, те нам приђе, узе Павлов појас, свеза своје ноге и руке, па рече: „Ово вели Дух Свети: ‘Човека чији је ово појас Јудејци ће у Јерусалиму свезати и предати у руке многобожаца.’” Кад смо то чули, молили смо ми и мештани да не иде горе у Јерусалим. Тада Павле одговори: „Шта то чините? Што плачете и цепате ми срце? За име Господа Исуса, ја сам спреман не само да будем свезан него и да умрем у Јерусалиму!” Како се није дао наговорити, ми се умирисмо и рекосмо: „Нека буде Господња воља.” После ових дана спремисмо се и одосмо горе у Јерусалим. С нама пођоше и неки од ученика из Кесарије, па нас одведоше неком Мнасону Кипранину, старом ученику, да будемо његови гости. А кад смо дошли у Јерусалим, браћа нас примише радосно. Сутрадан Павле с нама посети Јакова, а све старешине су биле присутне. И пошто их поздрави, причаше им у појединостима све што је Бог његовом службом учинио многобошцима. А кад су то саслушали, слављаху Бога и рекоше му: „Видиш, брате, колико хиљада верних има међу Јудејцима, и сви ревнују за Закон; а о теби су обавештени да све Јудејце који су међу многобошцима учиш и отпађујеш од Мојсија, говорећи им да не обрезују своју децу и да не живе по својим обичајима. Шта ћемо, дакле, сад? Свакако ће чути да си дошао. Стога, учини ово што ти кажемо: имамо четири човека који су се заветовали; узми их, подвргни се очишћењу с њима заједно и плати за њих да ошишају главе, па ће сви дознати да нема ништа од онога што су чули за тебе, него да и сам живиш држећи се Закона. А за многобошце који су примили веру одлучили смо и поручили да се чувају од меса жртвованог идолима, и од крви, и од удављеног, и од блуда.” Тада Павле узе те људе, па следећег дана очишћен с њима заједно уђе у храм објављујући да су се навршили дани очишћења, да би за сваког од њих жртва била принета. А при истеку седам дана Јудејци из Азије приметише га у храму, побунише сав народ и ставише руке на њега вичући: „Израиљци, помагајте! Ово је човек који свуда све учи против народа, и Закона, и овога места, па је још и Грке увео у храм и оскрнавио ово свето место.” Претходно су, наиме, били видели Трофима из Ефеса с њим у граду и мислили да га је Павле увео у храм. И сав град се ускомеша, навали народ са свих страна, па ухватише Павла и стадоше га вући из храма, а врата се одмах затворише. Док су они тражили да га убију, дође глас до заповедника чете да је сав Јерусалим у пометњи. Он одмах узе војнике и капетане, па дотрча на њих. Они пак видеше заповедника и војнике, престаше да ударају Павла. Тада се заповедник приближи Павлу, прихвати га и нареди да га свежу двама ланцима, и распитиваше се ко је он и шта је учинио. А у народу једни викаху једно, а други друго; како од вике није могао ништа поуздано да сазна, заповедник нареди да га одведу у логор. А кад је био на степеницама, дошло је до тога да су га војници носили због силине народа, јер је мноштво народа ишло за њим и викало: „Погуби га!” А кад је требало да га уведу у логор, Павле рече заповеднику: „Смем ли ти нешто рећи?” Овај пак рече: „Зар ти знаш грчки? Да ниси ти онај Египћанин који је пре ових дана побунио и извео у пустињу четири хиљаде људи наоружаних ножевима?” На то Павле рече: „Ја сам Јудејац из Тарса киликијског, грађанин знаменитог града; молим те, допусти ми да се обратим народу.” И кад он допусти, Павле, стојећи на степеницама, махну руком народу. Кад пак наста велика тишина, проговори јеврејским језиком и рече: „Браћо и оци, саслушајте сада моју одбрану којом се браним пред вама.” А кад су чули да им се обраћа јеврејским језиком, умирише се још више. И рече: „ја сам Јудејац, рођен у Тарсу киликијском, а одгајен сам у овом граду и код Гамалилових ногу васпитан строго по отачком закону, ревнујући за Бога као и ви сви данас. Гонио сам ову науку до смрти, везујући људе и жене и предајући их у тамнице, што ми може посведочити првосвештеник са свим старешинама. Примивши од њих писма за браћу у Дамаску, ишао сам онамо да и тамошње свезане доведем у Јерусалим да се казне. А кад сам путовао и приближио се Дамаску, око подне обасја ме одједном велика светлост с неба, те падох на земљу и чух глас како ми говори: ‘Савле, Савле, зашто ме гониш?’ Ја пак одговорих: ‘Ко си ти, Господе?’ На то ми рече: ‘Ја сам Исус Назарећанин, кога ти гониш.’ Моје друштво виде светлост, али није чуло гласа који ми је говорио. Рекох још: ‘Шта да радим, Господе?’ А Господ ми рече: ‘Устани, иди у Дамаск и тамо ће ти се казати шта ти је све одређено да чиниш.’ И како нисам могао да гледам од сјаја оне светлости, водили су ме моји другови за руку и тако дођох у Дамаск. А неки Ананија, човек побожан по Закону, за кога су добро сведочили сви тамошњи Јудејци, дође к мени, приђе ми и рече: ‘Савле, брате, прогледај!’ И ја у тај час прогледах на њега! Он пак рече: ‘Бог наших отаца унапред те је одредио да упознаш његову вољу и да видиш Праведника, те да чујеш глас из његових уста јер ћеш му бити сведок пред свим људима за оно што си видео и чуо. И што сад оклеваш? Устани, крсти се, призови његово Име и спери своје грехе!’ Кад сам се пак вратио у Јерусалим и молио се Богу у храму, падох у занос. И видех га где ми говори: ‘Пожури и иди брзо из Јерусалима, јер неће усвојити оно што ти сведочиш за мене.’ Ја још рекох: ‘Господе, знају они да сам ја ишао од синагоге до синагоге, бацао у тамницу и тукао оне који верују у тебе. И кад се проливала крв твога сведока Стефана, стајао сам и ја онде, одобравао и чувао хаљине оних који су га убијали.’ И рече ми: ‘Иди, јер ћу те послати далеко међу многобошце.’” До ове речи слушали су га, затим подигоше свој глас говорећи: „Узми таквог са земље јер не треба да живи.” Док су они тако викали, витлали своје хаљине и бацали прашину у ваздух, заповедник нареди да га одведу у логор, рекавши да га батинама испитају да би дознао због чега су тако викали на њега. А кад га опружише и каишевима свезаше, Павле рече капетану, који је стајао према њему: „Зар смете да шибате римског грађанина – још неосуђеног?” Кад пак капетан чу ово, приђе заповеднику, обавести га и рече: „Шта хоћеш да чиниш? Та овај човек је римски грађанин.” Тада му приђе заповедник и рече: „Кажи ми, јеси ли ти римски грађанин?” А он рече: „Да.” Заповедник пак одговори: „Ја сам за прилично велику цену стекао то грађанство.” На то Павле рече: „А ја сам се и родио с њим.” И одмах одсупише од њега они који су хтели да га шибањем испитају. А заповедник се уплаши сазнавши да је Павле римски грађанин и што га је свезао. Сутрадан, желећи да дође до поузданог сазнања зашто га Јудејци оптужују, ослободи га, те нареди да се скупе првосвештеници и сав Синедрион, па сведе Павла и постави га пред њих. А Павле погледа на Синедрион и рече: „Браћо, ја сам с потпуном чистом савешћу живео служећи Богу до овога дана.” Првосвештеник Ананија пак нареди онима што су стајали до њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: „Бог ће тући тебе, зиде окречени; и ти седиш да ми судиш по закону, а против закона наређујеш да ме бију!” А они што стојаху ту рекоше: „Вређаш првосвештеника Божјег?” На то Павле рече: „Нисам знао, браћо, да је он првосвештеник; писано је, наиме: ‘Не говори ружно о старешини свога народа.’” Пошто је Павле знао да је један део припадао садукејима, а други фарисејима, повика у Синедриону: „Браћо, ја сам фарисеј, фарисејски син; због надања и васкрсења из мртвих изведен сам пред суд.” А кад је он то рекао, наста распра између фарисеја и садукеја, и скуп се подели. Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји исповедају и једно и друго. Тако је дошло до велике вике, те усташе неки књижевници фарисејске странке, препираху се и говораху: „Не налазимо никакво зло на овом човеку ако му је дух или анђео говорио?” И како је дошло до велике свађе, заповедник се побоја да Павла не растргну, па нареди да војска сиђе, да га отме од њих и одведе у логор. Идуће ноћи Господ стаде пред њега и рече: „Не бој се; као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако треба да сведочиш и у Риму.” А кад се разданило, окупише се Јудејци и заклеше се да неће јести ни пити док не убију Павла. Било их је више од четрдесеторице који учинише ову заклетву. Ови приступише првосвештеницима и старешинама и рекоше: „Заклетвом смо се заклели да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла. Стога, ви сад са Синедрионом поднесите захтев заповеднику да га сведе к вама, као да бисте хтели тачније да испитате његову ствар; а ми смо спремни да га убијемо пре но што се приближи.” Син Павлове сестре, међутим, чу за ову заверу, дође и уђе у логор, те јави Павлу. Павле пак дозва једног од капетана и рече: „Одведи овог младића заповеднику јер има нешто да га обавести.” Овај га узе, одведе заповеднику и рече: „Сужањ Павле дозвао ме је и замолио да овога младића доведем к теби; има нешто да ти каже.” Тада га заповедник узе за руку, повуче се с њим насамо и питаше: „Шта је то што имаш да ми јавиш?” На то он рече: „Јудејци су се договорили да те замоле да сутра сведеш Павла у Синедрион, као да намераваш нешто тачније да сазнаш од њега. Немој, дакле, да те наговоре, јер га вреба више од четрдесет њихових људи који су се заклели да неће ни јести ни пити док га не убију. И сад су спремни, само чекају твоје обећање.” Тако заповедник отпусти младића и нареди му: „Ником не казуј да си ми ово јавио.” И дозва двојицу од капетана и рече: „Спремите две стотине војника, седамдесет коњаника и двеста стрелаца да од трећег часа ноћу пођу на пут у Кесарију; опремите и коње да посаде Павла и безбедно га приведу намеснику Феликсу!” И написа писмо следеће садржине: „Клаудије Лисија поздравља угледног намесника Феликса. Овога човека, кога су Јудејци ухватили и хтели убити, ја сам дошавши с војском извукао пошто сам дознао да је римски грађанин. Желећи да дознам за какву кривицу га оптужују, доведох га у њихов Синедрион. Нађох да га оптужују за спорна питања њиховог закона, а да нема никакве кривице која заслужује смртну казну или окове. Пошто ми је предочено да се спрема напад на овога човек, послах га одмах к теби и тужитеље упутих да пред тобом кажу шта имају против њега. Збогом!” Тако војници узеше Павла, како им је било заповеђено, и спроведоше га ноћу у Антипатриду. Сутрадан оставише коњанике да продуже с њим, а они се вратише у логор. Ови дођоше у Кесарију, предаше писмо намеснику и изведоше Павла пред њега. Пошто је прочитао писмо, упита га из које је покрајине и, кад је дознао да је из Киликије, рече: „Саслушаћу те кад и твоји тужитељи дођу.” И заповеди да га чувају у Иродовом двору. А после пет дана сиђе првосвештеник Ананија с неколико старешина и неким адвокатом Тертулом, па иступише пред намесником против Павла. Кад га пак дозваше, Тертул поче да га оптужује говорећи: „А велики мир уживамо захваљујући теби и да се твојим старањем много штошта поправило у овом народу, то ми на сваки начин и на сваком месту признајемо, угледни Феликсе, са сваком захвалношћу. Но, да те више не задржавам, молим те саслушај нас укратко по свој правичности. Нашли смо, наиме, да је овај човек куга, да покреће свађе међу свим Јудејцима по целом свету, да је првоборац назарејске секте, па је покушао и храм да оскрнави, те га ухватисмо [и хтедосмо да му судимо по свом закону, али дође заповедник Лисија с великом силом, па га оте из наших руку и нареди да његови тужитељи дођу к теби.] Од њега можеш, ако га испиташ, сам дознати све за шта га ми оптужујемо.” А Јудејци подупреше говорећи да је то тако. А кад му намесник даде знак да може да говори, Павле одговори: „Знајући да си много година судија овом народу, мирне душе браним своју ствар. Ти можеш дознати да нема више од дванаест дана како сам отишао горе у Јерусалим да се помолим Богу. Па ни у храму, нити по синагогама, нити у граду, не нађоше да се с ким препирем или да буним народ, а не могу ни теби да докажу оно за шта ме сад оптужују. Теби пак признајем да по науци, коју они називају сектом, служим тако Богу наших отаца верујући свему што је написано у Закону и Пророцима, имајући наду у Бога, коју имају и ови сами, да ће бити васкрсење праведника и грешника. Стога се и сам трудим да имам увек чисту савест пред Богом и пред људима. После више година дошао сам да донесем милостињу свом народу и да принесем жртве, приликом чега ме нађоше у храму неки Јудејци из Азије очишћена, али без окупљања народа и без буке; требало је да они изађу против тебе и да поднесу тужбу ако би имали шта против мене. Или ови сами нека кажу какву су кривицу нашли на мени кад сам стао пред Синедрион, или је можда реч о овој једној речи коју сам гласно рекао стојећи међу њима: ‘Због васкрсења мртвих судите ми данас!’” Тада Феликс, који је боље познавао ову науку, одгоди њихову ствар и рече: „Кад дође заповедник Лисија, решићу вашу ствар.” Капетану заповеди да га чувају, да буду према њему снисходљиви, да се никоме од његових не забрањује да му буде на услузи. А после неколико дана дође Феликс са својом женом Друсилом, која је била Јудејка, те позва Павла и слушаше његове речи о вери у Исуса Христа. Кад је пак расправљао о праведности, уздржању и о будућем суду, Феликса обузе страх и одговори: „Сад иди, а кад нађем мало времена, позваћу те опет.” Уз то надао се да ће му Павле дати новаца; зато га је чешће позивао и разговарао с њим. А кад се навршише две године, Поркије Фест наследи Феликса. Желећи да угоди Јудејцима, Феликс остави Павла у сужањству. А кад је Фест дошао у ову покрајину, после три дана из Кесарије оде горе у Јерусалим, где првосвештеници и прваци јудејски иступише пред њим против Павла и мољаху га тражећи услугу против њега – да га спроведе у Јерусалим; они су постављали заседу да га убију на путу. Фест, међутим, у одговору рече да се Павле чува у Кесарији, куда и сам намерава ускоро да иде. „Представници ваших власти”, рече, „могу да сиђу са мном, па ако има какве кривице на том човеку, нека га оптуже.” Код њих није провео више од осам или десет дана, па сиђе у Кесарију и већ сутрадан седе на судијску столицу, те нареди да доведу Павла. А кад се он појави, опколише га Јудејци, који су дошли из Јерусалима, износећи многе и тешке оптужбе, које нису могли да докажу. Павле се овако бранио: „Ништа се нисам огрешио ни о јудејски закон, нити о храм, нити о цара.” Фест пак, желећи да покаже своје благовољење Јудејцима, одговори Павлу и рече: „Хоћеш ли да идеш горе у Јерусалим и да ти се онде о овоме преда мном суди?” На то Павле рече: „Ја стојим пред царским судом, овде треба да ми се суди. Јудејцима нисам учинио никакву неправду, као што и ти сасвим добро знаш. Ако сам пак крив, или ако сам учинио нешто што заслужује смртну казну, не избегавам смрт; али ако нема ништа од онога за шта ме ови оптужују, нико ме не може оставити њима на милост и немилост. Улажем призив цару!” Тада Фест поразговара са својим саветом и одговори: „Уложио си призив цару, цару ћеш поћи.” А кад је прошло неколико дана, цар Агрипа и Верника дођоше у Кесарију да поздраве Феста. И како су онде боравили више дана, Фест изложи цару Павлову ствар говорећи: „Феликс је оставио једног човека у сужањству против кога су, кад сам био у Јерусалиму, иступили првосвештеници и јудејске старешине тражећи да га осудим. Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се један човек изручи пре но што би добио прилику да се брани од оптужбе. Стога, кад се ови овде састаше, не одлажући нимало, одмах сутрадан седох на судијску столицу и наредих да доведу тог човека. Али тужитељи, који су стајали око њега, нису износили ниједне кривице за зло дело, које сам ја претпостављао, него су износили против њега извесна спорна питања која се тичу њихове вере и извесног Исуса, који је умро, а Павле за њега говори да је жив. Не знајући шта да радим у расправи о овим стварима, рекох да ли би хтео да иде у Јерусалим и да му се онде суди за ово. Пошто је Павле, међутим, уложио призив да га чувамо до одлуке царског величанства, наредих да га чувају док га не пошаљем цару.” На то ће Агрипа Фесту: „Хтео би и ја да чујем тога човека.” „Чућеш га сутра”, рече Фест. Тако сутрадан Агрипа и Верника дођоше с великим сјајем, па уђоше у судницу заједно са заповедницима и најугледнијим људима у граду; на Фестову заповест доведоше Павла. Утом рече Фест: „Цару Агрипа и сви ви људи који сте присутни, гледајте овога због кога је навалило на мене све мноштво Јудејаца у Јерусалиму и овде, вичући да он не треба више да живи. Али колико сам ја докучио, он није учинио ништа што заслужује смртну казну и, пошто је он сам уложио призив цару, одлучих да га пошаљем. За њега нема ничег поузданог да напишем господару; зато сам га извео пред вас, особито пред тебе, цару Агрипа, да бих после испитивања имао шта да напишем. Јер ми изгледа неразумно послати сужња, а не навести кривице против њега.” А Агрипа рече Павлу: „Допушта ти се да говориш у своју одбрану.” Тада Павле испружи руку и брањаше се овако: „Сматрам се срећним, царе Агрипа, што ћу се данас пред тобом бранити од свега за што ме Јудејци оптужују, поготово што ти познајеш све јудејске обичаје и њихова спорна питања; стога, молим те, саслушај ме стрпљиво. Мој животни пут од младости, којим сам ишао од почетка у свом народу и у Јерусалиму, познат је свима Јудејцима, који ме знају одраније; само ако хоће да сведоче да сам као фарисеј живео по најстрожој странци наше вере. И сад стојим пред судом због наде у обећање које је Бог дао нашим очевима, а за које се наших дванаест племена надају да ће постићи служећи Богу истрајно дан и ноћ; због ове наде, царе, оптужују ме Јудејци. Зашто се код вас сматра невероватним да Бог васкрсава мртве? И ја сам са своје стране мислио да треба сасвим непријатељски да поступим против имена Исуса Назарећанина. То сам и учинио у Јерусалиму; добивши овлашћење од првосвештеника, затворио сам у тамницу многе од светих, а кад су их убијали, ја сам био за то. Много пута сам их по свим синагогама кажњавањем присиљавао да хуле; разјарен преко сваке мере на њих, гонио сам их чак у туђим градовима. Кад сам притом путовао у Дамаск са овлашћењем и одобрењем од првосвештеника, усред бела дана, на путу, о царе, видех светлост с неба, која мене и моје сапутнике обасја јаче од сунчаног сијања. И кад сви попадасмо на земљу, чух глас како ми говори јеврејским језиком: ‘Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила ритати се.’ А ја рекох: ‘Ко си ти, Господе?’ Господ пак рече: ‘Ја сам Исус, кога ти гониш. Него, устани и стани на своје ноге: јавио сам ти се, наиме, за то да те одредим за служитеља и сведока свега овога – како си ме видео и како ћу ти се још јавити. Ја ћу те избављати од твога народа и од многобожаца, којима те шаљем, да им отвориш очи да се обрате од таме ка светлости и од сатанске власти к Богу, да верујући у мене приме опроштај грехова и удео међу онима који су освећени.’ Стога, царе Агрипа, нисам био непокоран небеском виђењу, него сам прво онима у Дамаску, затим у Јерусалиму, по свој јудејској земљи и многобошцима проповедао да се кају и обраћају Богу чинећи дела достојна покајања. Због тога Јудејци ме ухватише у храму и покушаше да ме убију. Али, добивши помоћ од Бога, до данашњег дана стојим и сведочим малом и великом, не казујући ништа друго осим оног што су пророци и Мојсије рекли да ће се догодити, да ће Христос пострадати, да ће као први из васкрсења мртвих објавити светлост нашем народу и многобошцима.” А кад је у својој одбрани ово изнео, рече му Фест сасвим гласно: „Ниси при чистој свести, Павле; велика ученост доводи те до лудила.” На то ће Павле рећи: „Нисам луд, угледни Фесте, него изговарам истините и разборите речи. Зна, најзад, за све ово и цар, коме слободно говорим. Не верујем, наиме, да му је ишта од овога непознато, јер се то није догодило у неком углу. Верујеш ли, царе Агрипа, Пророцима? Знам да верујеш.” Агрипа пак рече Павлу: „Још мало па ћеш ме наговорити и учинити ме хришћанином.” А Павле рече: „Молио бих Бога да пре или после, не само ти, него и сви који ме данас слушају, осим ових окова, постану такви какав сам ја.” Утом усташе цар и намесник, Верника и сви који су седели с њима, па се повукоше и говораху међу собом: „Овај човек не чини ништа што заслужује смртну казну или окове.” А Агрипа рече Фесту: „Овај човек могао би да буде ослобођен да није уложио призив цару.” А кад је донета одлука да отпловимо у Италију, предадоше Павла и неке друге сужње капетану царске чете, по имену Јулије. Уђосмо тако у једну адрамитску лађу, која је имала да плови у азијска приморска места, те се одвезосмо. Аристарх, Македонац из Солуна, био је с нама. Другог дана стигосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом људски поступао, допусти му да оде до својих пријатеља да се ови постарају за њега. А кад се одвезосмо оданде, пловили смо у заветрини Кипра зато што смо имали противне ветрове. Пошто смо препловили море дуж обала Киликије и Памфилије, стигосмо у Миру ликијску. Онде је капетан нашао једну александријску лађу, која је пловила у Италију, те нас укрца у њу. Више дана пловили смо споро и једва смо дошли према Книду, па како нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне у заветрини Крита; пошто смо једва пловили уз обалу, дођосмо у једно место звано Добра пристаништа, у чијој близини је био град Ласеје. Како је пак прошло много времена, а пловидба већ била несигурна, јер је и пост већ био прошао, Павле им је препоручивао и говорио: „Људи, видим да ће пловидба бити с муком и великим губитком не само товара и лађе него и наших живота.” Али капетан је више веровао крмару и власнику лађе него ономе што је Павле говорио. Како ова лука није била погодна за зимовање, већина је одлучила да се отплови оданде – ако би некако било могућно дођи до критске луке Финикса, која је отворена према југозападу и северозападу, и онде презимити. А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита. Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове свероисточњак. Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио. Пловећи пак у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца; подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но, бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени. Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар, а трећег дана својим рукама избацише бродски алат. Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена. Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отпловити с Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете. И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ниједан од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти. Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‘Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара! И ево, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.’ Стога, људи, будите спокојни, јер верујем Богу да ће бити тако како ми је речено. Ми морамо наићи на неко острво.” А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава. Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати; бојећи се да не наиђемо на прудовита места, бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани. Како су пак лађари настојали да побегну с лађе и били спустили чамац у море под изговором да желе с предњег дела лађе да спусте котве, Павле рече капетану и војницима: „Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.” Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе. А у свануће Павле замоли све да једу и рече: „Данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите, не окусивши ништа. Стога вас молим да једете, јер је то за ваше спасење; а ниједном од вас неће длака с главе пасти.” То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести. И сви посташе спокојни, па и сами једоше. А беше нас у лађи свега две стотине седамдесет и шест душа. А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море. Кад се пак раздани, нису препознали земљу, али угледаше некакав залив с приступачном обалом, па одлучише да на њу натерају лађу, ако то буде могућно. Одрешише котве са свих страна и пустише их у море, истовремено олабавише ужа на крмама, па подигоше предње једро према ветру и пловљаху према обали. А кад наиђоше на један гребен који море запљускује са обе стране, насукаше лађу, тако да је њен предњи део насео и остао непокретан, а стражњи део се ломио од силине валова. Војници пак одлучише да побију сужње да не би који испливао и утекао. Капетан, међутим, желећи да сачува Павла, осујети њихову намеру: нареди да они који знају пливати први скоче у воду, те да изађу на земљу, а остали – једни на даскама, а други на било каквим предметима с лађе. И тако се догодило да су сви изашли на земљу. И кад смо се спасли, дознали смо да се острво зове Малта. А варвари нам указаше необичну благонаклоност, те наложише ватру и примише нас све због кише која је стално падала и због хладноће. А кад Павле сакупи гомилу грања и метну на ватру, изађе змија од врућине и ухвати му се за руку. Варвари пак, видевши змију како виси о његовој руци, говораху један другоме: „Овај човек је свакако убица који се спасао мора, али му правда не даде да живи.” А он само отресе змију у ватру и никакво зло му се не догоди. Они су, међутим, очекивали да ће он да отекне или одједном да падне мртав. Кад после дугог чекања видеше да му се никакво зло није догодило, променише своје мишљење и говораху да је он бог. Поглавар острва, по имену Публије, имао је имање у тој околини, те нас прихвати и угости љубазно три дана. И догодило се да је Публијев отац лежао мучен грозницом и срдобољом. Павле уђе к њему, помоли се Богу, положи руке на њега и излечи га. После тога догађаја и други болесници на острву долажаху и беху исцељени. Они нам указаше и многе почасти, а приликом одласка снабдеше нас оним што нам је било потребно. После три месеца одвезосмо се на једној александријској лађи која је презимила на острву и имала као заштитник знак Диоскуре. Кад стигосмо у Сиракузу, остасмо онде три дана, а одатле пловећи заобиђосмо, те стигосмо у Ригију. И како после једног дана дуну јужни ветар, дођосмо за два дана у Путеоле, где нађосмо браћу, која нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако дођосмо у Рим. Оданде нам браћа, чувши за наш долазак, изађоше у сусрет до Апијева форума и Три крчме. Кад их Павле виде, захвали Богу и охрабри се. Кад пак уђосмо у Рим, Павлу би допуштено да живи посебно с војником који га је чувао. А после три дана он сазва јудејске прваке и, кад се окупише, говораше им: „Браћо, иако нисам ништа учинио против свога народа, нити против отачких обичаја, ипак сам из Јерусалима као сужањ предат у руке Римљанима, који ме испиташе и хтедоше пустити на слободу зато што на мени нема никакве кривице која повлачи смртну казну. Јудејци су се, међутим, томе противили и ја сам био принуђен да уложим призив цару, али не као да бих имао што да тужим свој народ. Због тога сам и вас замолио да дођете да вас видим и да вам проговорим; јер за надање Израиљево окован сам овим ланцем.” Они му пак рекоше: „Ми из Јудеје нисмо примили никаво писмо у вези с тобом, нити је ко од браће дошао и јавио или рекао што рђаво о теби. Ипак, биће нам задовољство да од тебе чујемо шта ти имаш на уму; познато нам је, наиме, за ову секту – да се свуда против ње говори.” И тако му заказаше један дан, те још више њих дође к њему у стан. Њима је излагао о царству Божјем на тај начин што је сведочио и убеђивао их од јутра до вечери сведочанствима из Мојсијевог Закона и из Пророка у све што се односи на Исуса. И док његове речи убедише једне, други не вероваху. Будући несложни међу собом, почеше да се разилазе, а Павле рече само једну изреку: „Добро је Дух Свети казао вашим очевима преко пророка Исаије, говорећи: ‘Иди овом народу и кажи: Слушаћете и нећете разумети, гледаћете и нећете видети, јер је окорело срце овога народа, те ушима тешко чуше, и очи своје затворише да како не виде очима, и не чују ушима и не разумеју срцем, и не обрате се – и исцелим их.’ Да знате, дакле, да је ово спасење Божје послано многобошцима; и они ће га чути.” Кад је он то рекао, Јудејци одоше препирући се међу собом много. А он оста пуне две године у свом изнајмљеном стану, те примише све који су му долазили, проповедајући царство Божје и учећи о Господу Исусу Христу сасвим слободно и неометано. Павле, служитељ Христа Исуса, позван за апостола, одређен за јеванђеље Божје, које је Бог унапред обећао преко својих пророка у Светим писмима, а које говори о његовом Сину, по телу рођеном из Давидовог потомства, по Духу светости постављеном за Сина Божјег у сили – од васкрсења из мртвих, Исусу Христу Господу нашем. Његовим смо посредством добили благодат и апостолство да за његово име приведемо послушности и вери све народе, међу којима сте и ви од Исуса Христа позвани – свима Богу драгима, позванима светима, који су у Риму: благодат вам и мир од Бога оца нашега и Господа Исуса Христа. Прво захваљујем своме Богу кроз Исуса Христа за све вас што се о вашој вери говори по свему свету. И Бог, коме својим духом служим у објављивању јеванђеља о његовом Сину, сведок ми је да вас се непрестано сећам свагда у својим молитвама, молећи се да би ми једном пошло за руком да Божјом вољом дођем к вама. Желим, наиме, да вас видим, да вам уделим какав духовни дар за ваше учвршћење, то јест, да међу вама, с вама заједно нађем утеху заједничком вером – вашом и мојом. Не желим, браћо, да вам остане непознато да сам много пута ставио себи у задатак да дођем к вама, да имам какав плод и међу вама као и међу осталим многобошцима, али сам досад увек био спречен. Дужан сам Грцима и варварима, мудрима и неразумнима; тако сам вољан да објавим јеванђеље и вама у Риму. Ја се, наиме, не стидим јеванђеља, јер је оно сила Божја на спасење свакоме ко у њега верује, прво Јудејцима, а и Грку. Јер се у њему открива праведност Божја, из вере у веру, као што је написано: „Праведник ће живети од вере.” Гнев Божји пак открива се с неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину, јер оно што се може сазнати о Богу, њима је познато; Бог им је објавио. Чак и његове невидљиве особине, његова вечна сила и божанство, могу се од створења света јасно сагледати ако се на његовим делима проматрају, да немају изговора, јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, нити захвалност показали, него у својим мислима падоше у ништавну варку, те потамне њихово неразумно срце. Постали су луди говорећи да су мудри, па заменише славу бесмртнога Бога сликом и приликом смртног човека, и птица, и четвороножних животиња, и гмизаваца. Бог их је зато с прохтевима њихових срца предао у нечистоти да међусобно обешчашћују своја телеса они који су лажју заменили Божју истину, поштовали и клањали се творевини уместо творцу, који је благословен довека, амин. Зато их је Бог препустио срамним страстима; њихове жене заменише природно општење неприродним, а исто тако и људи оставише природно општење са женом и у својој пожуди распалише се један на другога, тако да људи с људима чине срам и на себи примају заслужену плату за своју заблуду. И пошто се нису потрудили да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму – да чине што не приличи, они који су испуњени сваком неправедношћу, злоћом, лакомством, неваљаством, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптавачи, опадачи, богомрсци, силеџије, охоли људи, разметљивци, проналазачи зала, непокорни родитељима, неразумни, непоуздани, без љубави, немилосрдни; они знају Божју правду – да они који тако шта чине заслужују смрт, па ипак не само што то чине него одобравају и другима који чине. Зато немаш изговора, човече који судиш, ма ко ти био; јер судећи другом самога себе осуђујеш, пошто ти, судија, чиниш исто то. А знамо да бог по истини суди онима који тако шта чине. Или мислиш, човече, ти што судиш онима који чине тако шта, а исто чиниш, да ћеш избећи суд Божји? Или не мариш за богатство његове доброте, подношења и стрпљивости, и не знаш да те Божја доброта води покајању? Али својом тврдоглавошћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривења праведног суда Божјег, који ће свакоме узвратити по његовим делима; онима који у истрајности чине добро и траже славу, час и непропадљивост даће вечни живот, а онима што пркосе и остају непокорни истини, а злу послушни, гнев и љутњу. Невоља и мука на сваку душу човека који чини зло, прво Јудејца, па Грка. А слава, част и мир свакоме који чини добро, прво Јудејцу, па Грку. Јер Бог не гледа ко је ко. Јер сви који су без закона згрешили, без суделовања закона ће и пропасти, а сви који су под законом згрешили – биће по закону осуђени. Јер пред Богом нису праведни они који само слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе. Кад, наиме, многобошци, који немају закона, по природи чине оно што закон захтева, онда су они, који немају закона, сами себи закон. Они показују да је дело закона написано у њиховим срцима, што сведочи њихова савест и њихове мисли које се међусобно оптужују и бране, на дан кад ће Бог преко Исуса Христа – по мом јеванђељу – судити људске тајне. Ако се пак ти зовеш Јудејац, ослањаш се на закон и хвалиш се Богом, и пошто си из закона добио поуку, знаш његову вољу и расуђујеш шта је право, а шта не, и убеђен си да си вођ слепима, светлост онима који су у мраку, васпитач неразумних, учитељ нејаких, који у закону има оличење знања и истине, ти, дакле, који другога учиш, самога себе не учиш? Ти што проповедаш да се не краде, крадеш? Ти што говориш да се не чини прељуба, чиниш прељубу? Ти што осећаш одвратност према идолима, поткрадаш њихове храмове? Ти што се хвалиш законом, преступањем закона, не одајеш поштовање Богу? Та због вас се хули на име Божје међу многобошцима, као што је и написано. Обрезање свакако помаже – ако закон извршаваш; ако си пак преступник закона, твоје обрезање постало је необрезање. Ако, дакле, необрезани држи законске прописе, зар се неће његово необрезање сматрати као обрезање? И тако ће онај који је по природи необрезан, а испуњава закон, судити теби, преступнику закона – и поред слова закона и обрезања. Јер није Јудејац онај који је то само споља, и није право обрезање оно које је споља, на телу, него Јудејац је онај који је то изнутра, и право обрезање је у срцу, у духу, а не у слову. Таквога не хвале људи него Бог. Какво преимућство има Јудејац, или каква је корист од обрезања? Много, на сваки начин. Прво, њима су поверена Божја обећања. Шта то значи? Ако су неки били неверни, хоће ли њихова неверност обеснажити Божју верност? Далеко од тога. Пре ће бити да се Бог покаже истинит, а сваки човек лажа, као што је написано. „Да будеш оправдан у својим речима и да победиш кад будеш судио.” Ако пак наша неправедност показује Божју праведност, шта ћемо рећи? Да није Бог неправедан кад даје израза свом гневу? – Људски говорим. Далеко од тога. Како би онда Бог могао да суди свету? И кад се Божја истинитост мојом лажју показала још узвишенија на славу његову, зашто ми се још као грешнику суди? Хоћемо ли, као што нас неки клеветају и за нас кажу да ми говоримо, да чинимо зло да тако дође добро? Осуда ових је праведна. Шта, дакле? Јесмо ли у преимућству? Никако; јер малопре смо окривили Јудејце и Грке – да су сви под грехом, као што је написано: „Нема праведнога – баш ниједнога; нема разумнога, нема тога који Бога тражи. Сви су скренули, сви су заједно постали бескорисни; нема тога који чини добро, нема баш ниједног. Њихово грло је отворен гроб, варали су својим језицима, змијски отров је под њиховим уснама; уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе за крвопролића, пустош и беда је на њиховим путевима, а пут мира не познаше. Пред њиховим очима нема страха од Бога.” А знамо да све што закон говори – говори онима који су под законом, да се свака уста запуше и да сав свет буде крив пред Богом. Јер делима закона нико се неће оправдати пред њим; посредством закона долази само познање греха. А сад се без суделовања закона јавила праведност од Бога, посведочена од закона и пророка, наиме, праведност Божја која вером у Исуса Христа долази за све који верују. Јер нема разлике; сви су згрешили и тако су лишени славе Божје, те се оправдавају за бадава – његовом благодаћу – на основу искупљења у Христу Исусу, кога је Бог поставио као жртву измирења – његовом крвљу – која се вером усваја, да се покаже његова праведност, јер је Бог у својој стрпљивости опраштао грехе учињене у прошлости, да би своју праведност показао у садашње време, да буде сам праведан и да оправда онога који верује у Исуса. Где је, дакле, хвалисање? Оно је искључено. Којим законом? Законом дела? Не, него законом вере. Сматрамо, наиме, да се човек оправдава вером без дела закона. Или Бог припада само Јудејцима, а не и многобошцима? Да, и многобошцима, пошто је само један Бог који ће обрезанога оправдати по вери, а необрезанога вером. Да ли ми, према томе, укидамо закон вером? Далеко од тога, него пре подржавамо закон. Шта ћемо, дакле, рећи да је наш по телу праотац Авраам [постигао]? Ако је, наиме Авраам оправдан на основу својих дела, може да се хвали, али не пред Богом. Јер шта каже Писмо: „Авраам је поверовао Богу, и то му је урачунато као праведност.” А ономе који ради плата се не рачуна по милости, него по дугу. Ономе пак који не ради, а верује у онога који оправдава безбожника, његова вера се урачунава у праведност, као што и Давид назива блаженим човека коме Бог урачунава праведност без дела: „Блажени су којима су безакоња опроштена и греси покривени. Блажен је човек коме Господ грех не урачунава.” Да ли се ово блаженство односи само на обрезане или и на необрезане? Ми, наиме, говоримо: „Аврааму је вера урачуната као праведност.” Како му је то урачунато? Кад је био обрезан или кад је био необрезан? Не кад је био обрезан, него кад је био необрезан. Па и знак обрезања добио је као печат праведности, коју је стекао вером као необрезан, да буде отац свих који као необрезани верују, да се и њима то урачуна у праведност, и да буде отац обрезаних, оних, наиме, који нису само обрезани, него и ходе стопама вере нашега оца Авраама, коју је он још као необрезан имао. Јер обећање Аврааму или његовом потомству да ће он бити наследник света није дошло посредством закона, већ посредством праведности у вери. Ако су, наиме, наследници само они од закона, онда је вера изгубила вредност, а обећање је обеснажено. Јер закон изазива гнев, и где нема закона, нема ни преступа. Зато се каже „од вере”, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе од закона него и ономе од Авраамове вере; он је отац свима нама, као што је написано: „Поставио сам те за оца многим народима”, пред Богом, коме је он веровао, који оживљава мртве и који небиће позива у биће. Авраам се – и мимо наде – надао и поверовао је да ће постати отац многим народима, као што је речено: „Тако ће бити твоје потомство.” И није ослабио у вери кад је узео у обзир своје већ изумрло тело, био је већ стогодишњак, и изумрлу Саарину материцу. У Божје обећање није посумњао с неверовањем, него би ојачан у вери, те даде славу Богу, потпуно уверен да је Бог кадар и учинити оно што је обећао. Зато му је било урачунато у праведност. И није само ради њега написано да му је урачунато, него и ради нас којима ће се урачунавати, зато што верујемо у онога који је васкрсао из мртвих Исуса, Господа нашега, који је предан за наше грехе и подигнут ради нашега оправдања. Пошто смо, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом посредством Господа нашега Исуса Христа, чијим смо посредством – вером – дошли до ове благодати у којој стојимо и хвалимо се надом на славу Божју. И не само то, него се хвалимо и невољама, знајући да невоља гради стрпљивост, стрпљивост пак прекаљеност, а прекаљеност наду. И нада не срамоти, јер се Божја љубав већ излила у наша срца Духом Светим који нам је дат. Јер је Христос, док смо ми још били слаби, у одређено време умро за безбожнике. Једва ће ко умрети за праведника; за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама тиме што је Христос умро за нас кад смо још били грешници. Стога ћемо много пре ми, оправдани сада његовом крвљу, његовим посредством бити спасени од гнева. Ако смо, дакле, ми – као његови непријатељи – измирени с Богом смрћу његовога Сина, онда ћемо још пре бити спасени његовим животом, пошто смо измирени. И не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа свога Исуса Христа, чијим смо посредством сада примили помирење. Стога, као што је посредством једнога човека грех ушао у свет, а грехом смрт, тако је смрт прешла на све људе, јер су сви згрешили. Греха је, наиме, било на свету и пре но што је дат закон, али се грех не урачунава кад нема закона. Смрт је ипак царовала од Адама до Мојсија и над онима који нису згрешили сличним преступом као Адам, који је слика будућег Адама. Али благодат није као преступ. Јер ако су преступом једнога многи умрли, много се обилније излила на многе благодат Божја и дар у благодати једнога човека, Исуса Христа. И благодатни дар не бива као што се догодило кад је један згрешио. Суд је, наиме, потекао од једнога и тако је довео до осуде, а благодатни дар је изазван многим преступима, те доводи до оправдања. Јер, ако се посредством једнога смрт зацарила – услед преступа једнога, много ће пре они који примају изобиље благодати и дара праведности царовати у животу посредством једнога Исуса Христа. Стога, дакле, као што је за један преступ дошла осуда на све људе, тако је и једним праведним делом дошло на све људе оправдање које живот доноси. Јер као што су непослушношћу једнога човека многи постали грешни, тако ће и послушношћу једнога многи постати праведни. Закон је уз то ушао да преступ буде још већи; где се пак грех умножи, онде се благодат преобилно изли, да би, као што се грех зацарио у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за вечни живот – посредством Исуса Христа, Господа нашега. Шта ћемо, дакле, речи? Да останемо и даље у греху да би се благодат умножила? Далеко од тога. Како ћемо ми који смо умрли греху и даље у њему живети? Или не знате да смо сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења. То знамо да је наш стари човек распет с њим, да би грешно тело било обеснажено, да ми више не робујемо греху. Јер ко је умро – опростио се греха. Ако смо пак умрли с Христом, верујемо да ћемо и живети с њим, знајући да Христос, васкрснут из мртвих, више не умире; смрт не господари више над њим. Што је, наиме, умро – умро је греху једном засвагда, а што живи – Богу живи. Тако исто и ви о себи мислите да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу. Стога, нека не царује грех у вашем смртном телу – да слушате његове пожуде, и не дајте своје удове греху за оружје неправедности, него предајте Богу себе, као живе из мртвих, а своје удове Богу за оружје праведности. Јер грех неће више имати власти над вама; нисте, наиме, више под законом, него под благодаћу. Шта онда? Да грешимо зато што нисмо под законом него под благодаћу? Далеко од тога. Зар не знате да сте слуге онога коме се покоравате, коме се у покорности као слуге предајете: или греха за смрт, или послушности за праведност? Но хвала Богу што сте једном били слуге греха, али сте од срца послушали пример науке, коме сте предани. Пошто сте ослобођени греха, стављени сте у службу праведности. Људски говорим због слабости вашег тела. Као што сте, наиме, некад дали своје удове да служе нечистоти и безакоњу – за упражњавање безакоња, тако сада дајте своје удове да служе праведности – на освећење. Јер кад сте били слуге греха, били сте слободни од праведности. И какав сте плод у то време имали? – Оно чега се данас стидите; јер крај свега тога је смрт. Сада пак, пошто сте ослобођени греха и пошто сте стављени у службу Богу, имате свој плод на освећење, а живот вечни као крај. Смрт је, наиме, плата за грех, а благодатни дар Божји је – вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем. Или не знате, браћо – говорим онима који познају закон – да закон има власти над човеком док је жив? Удата жена, наиме, везана је законом за мужа док је он жив; ако пак муж умре, разрешена је од закона којим је везана за мужа. Стога ће се звати прељубница ако за мужевљева живота пође за другог човека; ако пак умре муж њен, слободна је од закона и није прељубница ако пође за другог човека. Тако сте и ви, браћо моја, посредством Христова тела умртвљени за закон, да припадате другоме, васкрсломе из мртвих, да донесемо плод Богу. Јер, кад смо били у телу, у нашим удовима дејствовале су грешне страсти, које је закон побуђивао, тако да смо доносили плодове смрти. А сад смо ослобођени од закона пошто смо умрли ономе који нас је потчињавао, тако да сад служимо у новом духу, а не у старом слову. Шта ћемо, дакле, рећи? Да ли је закон грех? Далеко од тога. Али ја сам грех познао само посредством закона; јер не бих знао за прохтев да закон није казао: „Не пожели!” Грех је у заповести нашао повод и у мени изазвао сваки прохтев; јер грех је без закона мртав. И ја сам некад живео без закона; а кад је дошла заповест, грех је оживео. Ја пак умрех и нађе се да ме је заповест, која је имала да ме води у живот, довела до смрти. Грех ме је, наиме, добивши повод у заповести, завео и баш њоме убио. Закон је сам по себи свет, и заповест је света, и праведна, и добра. Значи ли то да је добро мени послало смрт? Далеко од тога. Него грех, да би се показао као грех, посредством доброга издејствовао ми је смрт, да би грех – посредством заповести – постао преко сваке мере грешан. Знамо, наиме, да је закон духован, а ја сам телесан, и као такав продан под грех. Тако, не знам шта чиним; јер не чиним што желим, него што мрзим – то чиним. Ако пак чиним што не желим, слажем се са законом и признајем да је добар. Јер то сад не чиним више ја, него грех који обитава у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест, у моме телу, добро не обитава; јер хтети – тога има у мени, али чиним добро – тога нема. Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја него грех који у мени обитава. Желећи, дакле, да чиним добро, налазим да за мене важи закон – да је зло у мени. Тако се по унутрашњем човеку радујем Божјем закону, али видим један други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Бедан сам ја човек; ко ће ме избацити од овог смртног тела? Богу хвала кроз Исуса Христа, Господа нашега. Тако, дакле, ја сâм умом служим Божјем закону, а телом – закону греха. Стога, сад нема осуде за оне који су у Христу Исусу. Јер те је закон Духа живота у Христу Исусу ослободио од закона греха и смрти. Јер што закон није могао, зато што је због тела био слаб, учинио је Бог на тај начин што је послао свога Сина у обличју сличном грешном телу, и за грех, и осудио грех у телу, да би се праведност коју закон захтева испунила на нама који не живимо по телу, него по Духу. Који се, наиме, држе тела, мисле на оно што је везано за тело, а који се држе Духа, мисле на оно што припада Духу. Јер тело смера к смрти, а Дух смера животу и миру. Зато је стремљење тела непријатељство према Богу; јер се не покорава Божјем закону, нити може. Који су сасвим у телу, не могу да угоде Богу. А ви нисте сасвим у телу, него у Духу, ако Дух Божји стварно обитава у вама. Ко пак нема Духа Христовог, тај њему не припада. А ако је Христос у вама, тело је онда мртво за грех, али је Дух живот за праведност. И ако у вама обитава Дух онога који је Исуса васкрсао из мртвих, онај који је васкрсао из мртвих Христа [Исуса] оживеће и ваша смртна телеса својим Духом, који у вама обитава. Тако, дакле, браћо, нисмо дужници телу – да по телу живимо. Јер ако по телу живите, умрећете; ако пак Духом уморите телесна дела, живећете. Јер сви које води Дух Божји, ти су синови Божји. Нисте, наиме, примили ропског духа да опет страхујете, него сте примили Духа усиновљења, којим вичемо: „Ава, Оче!” Сам Дух сведочи с нашим духом да смо деца Божја. Ако смо пак деца, онда смо и наследници; наследници Божји, су наследници Христови – ако с њим страдамо, да се с њим и прославимо. Сматрам, уосталом, да страдања садашњег времена не значе ништа у поређењу са славом која ће се на нама открити. Јер сва створења са жудњом очекују откривење славе синова Божјих. А творевина Божја потчињена је ништавности, не својевољно, него за вољу онога који је потчинио, на наду – да ће и сама творевина бити ослобођена ропства пропадљивости – за слободу славе деце Божје. Знамо, наиме, да цела творевина Божја заједно с нама уздише и мучи се до сада. И не само она него и ми сами, који имамо први дар Духа, и ми сами у себи уздишемо очекујући усиновљење, искупљење свога тела. Надајући се – ми смо спасени. А нада која се види – није нада; јер, кад неко нешто гледа, зашто да му се нада? Ако се пак надамо ономе што не видимо, онда то очекујемо са стрпљењем. Исто тако и Дух помаже нашој слабости; јер ми не знамо за шта треба да се молимо – како приличи, али сам Дух посредује за нас уздисајима који се не могу исказати. А онај што испитује срца зна шта је смерање Духа пошто се по Божјој вољи моли за свете. А знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе, који су по његовој одлуци позвани. Јер које је унапред знао, њих је и предодредио да буду саобразни лику његовога Сина, да он буде првенац међу многом браћом. Које је пак предодредио, те је и позвао; а које је позвао, те је и оправдао, а које је оправдао, те је и прославио. Шта ћемо, дакле, на то рећи? Ако је Бог за нас, ко ће против нас? Бог, који није поштедео свог сопственог Сина, него га је предао за све нас, како нам неће с њим и све друго даровати? Ко ће подићи тужбу против изабраника Божјих? Бог, који их оправдава? Ко је тај који ће их осудити? Да ли Христос Исус, који је умро и, штавише, васкрсао, који је с десне стране Богу и који се заузима за нас? Ко ће нас раставити од Христове љубави? Невоља, или притешњеност, или гоњење, или глад, или голотиња, или погибао, или мач? Као што је написано: „Ради тебе убијају нас ваздан, сматрају нас као овце за клање.” Али у свему томе ми надмоћно побеђујемо помоћу онога који нас је заволео. Убеђен сам, наиме, да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни садашњост, ни будућност, ни силе, ни висина, ни дубина, нити какво друго створење не може раставити од Божје љубави, која је у Христу Исусу, Господу нашем. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи моја савест у Духу Светом да ми је врло жао и да ме срце боли без престанка. Желео бих, наиме, да сам будем као проклет одлучен од Христа – за своју браћу и своје сроднике по телу, који су Израиљци, којима припада усиновљење, и слава, и завети, и законодавство, и служба Божја, и обећања, чији су оци, од којих потиче и Христос по телу, који је над свима Бог – благословен у све векове, амин. Али не треба мислити да је пропала реч Божја, јер нису сви који воде порекло од Израиља прави Израиљци. И нису сви Авраамова деца самим тим што су његово потомство, него: „У Исаку назваће се твоје потомство.” То значи да сва телесна деца нису деца Божја, него деца обећања сматрају се као право потомство. А реч обећања је ово: „Доћи ћу у ово време и Сара ће имати сина.” Али не само она него и Ревека, која је од једнога зачела, од Исака, нашег оца; јер док се они још нису родили, нити учинили што добро или зло, да би остало онако како је Бог по свом избору одредио, да не зависи од дела него од онога који позива, њој је речено: „Старији ће служити млађему”, као што је написано: „Јакова сам заволео, а Исава сам омрзо.” Шта ћемо, дакле, рећи? Да није то неправда с Божје стране? Далеко од тога. Јер Мојсију говори: „Смиловаћу се на онога према коме имам милости и сажалићу се на онога према коме имам сажаљења.” Стога, дакле, не зависи од онога који хоће, нити од онога који трчи, него од милостивога Бога. Јер Писмо говори фараону: „Баш зато те подигох да на теби покажем своју силу и да се моје име разгласи по свој земљи.” Тако, дакле, смилује се на кога хоће и учини окорелим – кога хоће. Сад ћеш ми рећи: „Зашто онда још прекорева?” Јер ко може да се супротстави његовој вољи? Та ко си ти, човече, да се препиреш с Богом? Хоће ли рукотворина говорити свом творцу: „Зашто си ме тако начинио?” Или зар лончар нема власти над иловачом – да од исте смесе начини једну посуду за част, а другу за срамоту? А шта ћемо рећи ако је Бог, желећи да покаже свој гнев и да обзнани своју моћ, с великом стрпљивошћу поднео посуде гнева, прављене за пропаст, да би истовремено обзнанио богатство своје славе на посудама милости, које је унапред приправио за славу; као такве позвао је и нас, не само од Јудејаца него и од многобожаца, као што и говори код Осије: „Народ који није мој народ назваћу својим, и ону која није вољена назваћу вољеном, и догодиће се да ће се на месту где им је речено: ‘Ви нисте мој народ’, баш онде назвати синовима живог Бога.” А Исаија виче за Израиљ: „Ако број синова Израиљевих буде као морски песак, спашће се ипак само остатак, јер Господ ће своју реч спровести на земљи, испуниће је без одлагања.” И као што је Исаија прорекао: „Да нам Господ Саваот није оставио потомство, постали бисмо као Содома и били бисмо изједначени с Гомором.” Шта ћемо, дакле, рећи? Многобошци, који нису тежили за праведношћу, постигли су праведност, и то праведност од вере, а Израиљ, тежећи закону праведности, није достигао тај закон. Зашто? Зато што није настојао да га достигне вером, него делима; спотакоше се на камен спотицања, као што је написано: „Ево постављам на Сион камен спотицања и стену саблазни, и ко у њега верује, неће се постидети.” Браћо, жеља мога срца и моја молитва Богу за њих усмерена је на њихово спасење. Јер им сведочим да имају ревности за Бога, али без правилног сазнања. Не знајући, наиме, шта је праведност Божја и тражећи да поставе своју сопствену праведност, нису се потчинили Божјој праведности. Јер Христос је свршетак закона – за оправдање сваком који верује. Јер Мојсије пише за праведност која је од закона: „Човек који њу чини живеће од ње.” А праведност, која је од вере, овако говори: Немој да кажеш у свом срцу: „Ко ће се попети на небо?” То јест, да сведе Христа, или: „Ко ће сићи у бездан?” То јест, да изведе Христа из мртвих. Него шта она говори? – „Близу ти је реч, у твојим устима и у твом срцу”, то јест, реч вере коју ми проповедамо. Ако, дакле, својим устима исповедиш да је Исус Господ и поверујеш у свом срцу да га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен. Јер срцем се верује за праведност, а устима се исповеда на спасење. Писмо, наиме, каже: „Свако ко верује у њега, неће се постидети.” Јер нема разлике између Јудејца и Грка; један исти Господ је над свима, богат за све који га призивају, јер: „Свако ко призове име Господње, биће спасен.” Како ће, дакле, призвати онога у кога нису поверовали? А како ће веровати у онога за кога нису чули? Како ће пак чути без проповедника? И како ће проповедати ако нису послани? Као што је написано: „Како су миле ноге оних који јављају добра.” Али сви нису послушали јеванђеље. Јер Исаија говори: „Господе, ко је поверовао нашој проповеди?” Вера, дакле, потиче од проповеди, а проповед бива Христовом речју. Него кажем – зар нису чули? Још те како: „Глас њихов изашао је по свој земљи, и њихове речи до краја света.” Питам чак: „Зар Израиљ није разумео?” Мојсије први говори: „Изазваћу вас да се у ревности угледате на народ, који није мој народ, и пробудићу у вама гнев према једном неразумном народу.” Исаија се пак усуђује и говори: „Нађоше ме који ме нису тражили и јавих се онима који за мене нису питали.” А Израиљу говори: „Ваздан пружах своје руке непослушном и јогунастом народу.” Питам сад: „Да није Бог одбацио свој народ?” Далеко од тога. Јер и ја сам Израиљац од Авраамовог потомства, из Венијаминовог пламена. Бог није одбацио свој народ, који је унапред знао. Или не знате шта Писмо говори о Илији, како се тужи Богу на Израиља? „Господе, побише твоје пророке, разрушише твоје олтаре, а ја сам остао сам, па и мој живот траже.” Али шта му вели Божји одговор? „Оставих себи седам хиљада људи који нису приклонили колена пред Ваалом.” Тако, дакле, и у садашње време постоји један остатак изабран по благодати. Ако је пак по благодати, онда није по делима, јер иначе благодат не би више била благодат. Шта то значи? Израиљ није постигао што је тражио, а изабрани су постигли; остали пак осташе окорели, као што је написано: „Бог ми је дао тврдоглави дух, очи да не виде и уши да не чују – до данашњег дана.” И Давид говори: „Трпеза њихова нека буде замка и клопка, и саблазан, и одмазда њима, нека се помраче њихове очи – да не виде, а леђа њихова савиј заувек.” Питам стога: „Да се нису спотакли да би сасвим пали?” Далеко од тога; него њиховим промашајем спасење је дошло многобошцима да их подстакну на ревност. Ако је пак њихов промашај богатство за свет и њихово заостајање богатство за многобошце, шта ли ће тек учинити њихова пуноћа? А вама, некадашњим многобошцима, кажем: Уколико сам апостол многобожаца, хвалим своју службу не бих ли како подстакао свој род на ревност и спасао неке од њих. Јер ако је њихово одбацивање донело помирење свету, шта ће друго значити њихово примање него живот из мртвих? Ако је први хлеб свет, свето је и све тесто; и ако је корен свет, свете су и гране. Ако су пак неке гране одломљене, а ти си се као дивља маслина накалемио међу њих и постао заједничар у корену и масноћи маслине, немој да се поносиш над гранама. А ако се поносиш, знај да не носиш ти корена, него корен тебе. На то ћеш рећи: „Гране су одломљене – да се ја накалемим.” Добро; одломљене су због њиховог неверовања, а ти вером стојиш. Не поноси се, него се бој. Јер, ако Бог није поштедео природне гране, неће поштедети ни тебе. Види стога доброту и строгост Божју. Строгост се испољава на онима који су пали, а доброта Божја на теби – ако истрајеш у доброти; иначе ћеш и ти бити одсечен. А и они, ако не остану у неверовању, биће накалемљени; јер Бог може да их опет накалеми. Јер, ако си ти одсечен од природне дивље маслине и накалемљен – против природе – на питому маслину, колико ће се пре накалемити на рођену маслину они који су по природи њене гране. Не желим наиме, браћо, да вам остане непозната ова тајна, да не би мудровали по својој мудрости: један део Израиља је окорео – док не уђу сви многобошци, и тако ће се спасти сав Израиљ, као што је написано: „Избавитељ ће доћи са Сиона, одвратиће безбожност од Јакова. И ово им је завет од мене кад уклоним њихове грехе.” С обзиром на јеванђеље, они су непријатељи Божји – вас ради, а с обзиром на избор, Бог их воли због отаца. Јер Бог се не каје за своје благодатне дарове и позив. Као што сте, наиме, ви некад били Богу непослушни, а сад се смиловао на вас због њихове непослушности, тако су и они сад постали непослушни – ради вашег помиловања, да би и они били помиловани. Јер Бог је све заједно затворио у непослушност да би свима показао своју милост. О дубино богатства и мудрости и знања Божјег! Како су недокучиви његови судови и неистражљиви његови путеви! Јер ко је упознао Господњу мисао? Или ко је био његов саветник? Или ко му је нешто прво дао да би му било враћено? Све је, наиме, од њега, кроз њега, и за њега. Њему слава у све векове! Амин. Молим вас стога, браћо, милости Божје ради, да своја телеса принесете на живу, свету, богоугодну жртву, да то буде ваша умна служба Богу. И не уподобљавајте се овом свету, него се преображавајте обнављањем свога ума да бисте могли да разаберете шта је воља Божја, шта је добро, и угодно, и савршено. На основу благодати, која ми је дана, кажем сваком који је међу вама да не мисли о себи више но што ваља мислити, него нека вам мисли буду усмерене на разборито размишљање, према мери вере коју је Бог сваком доделио. Јер, као што у једном телу имамо много удова, а сви удови немају исти посао, тако смо и ми многи једно тело у Христу, а као појединци ми смо један другом удови. А по благодати која нам је дана имамо различите дарове: ако је пророштво – нека се слаже с вером, ако је дар служења – нека буде у служењу, ако је ко учитељ – нека ради на поучавању, ко има дар утехе – нека теши, ко даје – нека даје просто, ко управља – нека буде ревностан, ко показује милосрђе – нека га чини с радошћу. Љубав нека буде нелицемерна. Гнушајте се зла, држите се добра. Волите један другог у братској љубави, у уважавању свако нека ставља другог испред себе, не будите немарни у ревности, будите врли у духу, служите Господу, радујте се у нади, трпите у невољи, истрајте у молитви, учествујте у потребама светих, гостопримство упражњавајте. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните. Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу. Међу собом будите једномишљеници; не смерајте високе ствари, него дајте да вас поведе оно што је понизно. Сами себе не сматрајте мудрима. Никоме не узвраћајте зло за зло; нека вам мисли буду усмерене на добро пред свим људима. Ако је могућно, колико од вас зависи, живите у миру са свима људима. Не светите се сами, драги моји, него дајте места гневу Божјем. Јер је написано: „Моја је освета, ја ћу узвратити”, говори Господ. Него „ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер ако то чиниш, глава ће му горети од срама”. Не дај да те зло победи, него ти победи зло – добрим. Сваки човек да се покорава претпостављеним властима. Јер нема власти а да није од Бога; Бог је поставио власти које постоје. Стога, ко се противи власти – противи се Божјем поретку, а који се противе примиће своју осуду. Јер владајући нису страх за добро дело, него за зло. Ако пак хоћеш да се не бојиш власти, чини добро, па ће те власт хвалити. Она служи Богу за твоје добро. Ако пак чиниш зло, бој се; јер не носи мач узалуд. Она је у служби Богу, гневни осветник ономе што чини зло. Зато јој се треба покоравати не само због гнева него и савести ради. Због тога плаћајте и порезе; јер су служитељи Божји који баш на томе раде. Сваком дајте оно што сте дужни: коме порез – порез, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите ником ништа дужни – сем да волите један другога. Јер ко другога воли, тај је испунио закон. Јер заповести „Не чини прељубе”, „Не убиј”, „Не кради”, „Не зажели”, и ако има још која друга заповест, своде се на ову изреку: „Љуби ближњега свога као самога себе”. Љубав не причињава зла ближњему; љубав је, дакле, испуњење закона. И на ово треба да пазите знајући своје време, да је већ дошао час да се пробудите од сна; јер сад нам је спасење ближе него онога дана кад смо поверовали. Ноћ је одмакла, а дан се приближио. Одбацимо, стога, мрачна дела и узмимо на себе светло оружје. Живимо пристојно него узмите на себе Господа Исуса Христа, и не старајте се за тело – како ћете задовољити пожуде. Прихватајте слабога у вери да се не би колебао у својим мислима. Један верује да сме све јести, а онај слаби једе само поврће. Који једе, нека не ниподаштава онога што не једе, а који не једе, нека не осуђује онога што једе, јер га је Бог примио. Ко си ти што судиш туђем слуги? Он стоји или пада своме господару; биће ипак постављен, јер Господ може да га постави. Један разликује дан од дана, а други сматра да су сви дани једнаки; нека је само сваки потпуно уверен у своје мишљење. Ко полаже на известан дан, чини то Господу, а ко једе Господу, на славу једе, јер Богу захваљује; и који не једе, Господу за љубав не једе, те и он захваљује Богу. Нико од нас не живи за самога себе и нико за себе не умире. Јер ако живимо – Господу живимо, ако пак умиремо – Господу умиремо. Стога, било да живимо, било да умиремо, ми припадамо Господу. Христос је, наиме, зато умро и оживео – да би био Господ мртвима и живима. А што ти осуђујеш свога брата? Или што ти ниподаштаваш свога брата? Знај да ћемо сви изаћи пред суд Божји. Јер је написано: „Тако ми живота, говори Господ, мени ће се приклонити свако колено, и сваки језик исповедиће Бога.” Значи да ће свако од нас за себе одговарати Богу. Стога, не осуђујмо више један другога, него радије сматрајте да је право не постављати брату спотицања или саблазни. Знам и уверен сам у Господу Исусу да ништа само по себи није погано; само ономе који сматра да је нешто погано, њему је погано. Јер ако је твој брат жалостан због јела, то значи да ти већ не поступаш по љубави. Немој да упропашћујеш својим јелом онога за кога је Христос умро. Не дозволите, дакле, да се хули на ваше добро. Јер царство Божје се не састоји у јелу и пићу, него у праведности, и миру, и радости у Духу Светоме. Ко, наиме, овим служи Христу, тај је Богу угодан, а људима изврстан. Старајмо се стога за оно што ствара мир и доприноси узајамном назидању. Немој да рушиш Божје дело – због јела. Све је чисто, али је зло за човека који једе са спотицањем. Добро је не јести меса и не пити вина, и не чинити оно на шта се твој брат спотиче [или саблажњава, или слаб бива]. Веру коју имаш имај за себе пред Богом. Блажен је ко не осуђује самога себе за оно што сматра да је добро. Ко се, напротив, колеба, навлачи на себе осуду – ако једе, јер то не чини по вери. А све што не потиче од вере – грех је. Ми пак јаки дужни смо да сносимо слабости слабих, а не да се понашамо како се нама допада. Сваки од нас нека се труди да ближњег задовољи – на добро и за назидање. Јер ни Христос није угађао самом себи, него као што је написано: „Погрде оних који тебе грде падоше на ме.” Све, наиме, што је унапред написано, написано је нама за поуку да стрпљивошћу и утехом Писма имамо наду. А Бог, творац стрпљивости и утехе, нека вам да дâ међу собом сложно мислите по вољи Исуса Христа, да једнодушно једним устима славите Бога и Оца, Господа нашега Исуса Христа. Зато прихватајте један другога као што је и Христос примио вас на славу Божју. Кажем, наиме, да је Христос послужио обрезанима за истину Божју да утврди очевима дана обећања, а многобошци славе Бога због његовог милосрђа, као што је написано: „Зато ћу те исповедати међу многобошцима и певаћу имену твоме.” И опет говори: „Веселите се, многобошци, с његовим народом!” И опет: „Хвалите Господа сви многобошци и нека га славе сви народи!” И Исаија опет говори: „Доћи ће изданак из корена Јесејева и онај који устаје да влада над многобошцима, у њега ће се многобошци уздати.” А Бог наше наде нека вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да имате изобилну наду силом Духа Светога. А ја сам, браћо моја, и сам уверен за вас да сте и сами пуни доброте, испуњени сваким знањем, кадри и један другога умудрите. А делимично сам вам мало одлучније писао, желећи да вас подсетим по благодати коју ми је Бог дао, да будем служитељ Христа Исуса за многобошце, који врши свету службу јеванђеља Божјег, да многобошци као принос буду угодни, освећени Духом Светим. Могу, дакле, да се хвалим у Христу Исусу за све што сам учинио служећи Богу; јер се нећу усудити да кажем нешто што Христос није учинио преко мене да би многобошце довео до послушности, речју или делом, силом чудних знакова и чуда, силом Духа Светога, тако да сам од Јерусалима па наоколо све до Илирика испунио јеванђељем о Христу. Али сам притом сматрао за част да не објављујем јеванђеље онде где је Христос већ познат да не бих зидао на туђем темељу, него како је написано: „Видеће га они којима о њему није ништа јављено и разумеће они који нису чули.” Тога ради био сам много пута спречен да дођем к вама. А сад, немајући више поља рада у овим крајевима, а од много година жудим да дођем к вама. Кад пођем у Шпанију, надам се да ћу вас на проласку видети и да ћете ме ви отпратити онамо кад се најпре вас донекле наситим. Сада пак, служећи светима, идем у Јерусалим. Јер Македонија и Ахаја одлучише да скупе неку заједничку помоћ за сиромахе међу светима у Јерусалиму. Они су то одлучили, а и дужни су им. Јер кад су многобошци постали учесници у њиховим духовним добрима, дужни су да им послуже и у њиховим телесним потребама. Кад, дакле, свршим ово и потврдим им овај плод, поћи ћу преко вас у Шпанију. А знам да ћу долазећи к вама доћи с пуним благословом Христовим. Молим вас уз то, браћо, у Господу нашем Исусу Христу и у љубави Духа – да се борите са мном молећи се Богу за мене, да се избавим од непокорних у Јудеји и да моја служба за Јерусалим буде по вољи светима, те да вам по Божјој вољи с радошћу дођем и одморим се с вама заједно. А Бог мира нека је са свима вама. Амин. Препоручујем вам нашу сестру Фиву, која је у служби цркве у Кенхреји, да је примите у Господу – како то приличи светима и да јој помогнете у свакој ствари коју од вас затреба; јер је и она постала заштитница многима, па и мени самом. Поздравите Приску и Акилу, моје сараднике у Христу Исусу, који су своје вратове положили за мој живот, којима не захваљујем само ја него и све цркве из многобожаца, и цркву у њиховом дому. Поздравите мог драгог Епенета, који је првенац из Азије за Христа. Поздравите Марију, која је много труда уложила за вас. Поздравите Андроника и Јунија, моје рођаке и моје другове у сужањству, који су знаменити међу апостолима, који су и пре мене били у Христу. Поздравите мога у Господу вољенога Амплијата. Поздравите Урбана, нашег сарадника у Христу, и мог драгог Стахија. Поздравите Апела, у Христу прекаљеног. Поздравите све Аристовулове. Поздравите мога рођака Иродиона. Поздравите домаће Наркисове, који су у Господу. Поздравите Трифену и Фрифосу, које се труде у Господу. Поздравите драгу Персиду, која се много трудила у Господу. Поздравите Руфа, изабраног у Господу, и мајку његову и моју. Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ермију, Патрова, Ерма и браћу која су с њима. Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и његову сестру, и Олимпа, и све свете који су с њима. Поздравите један другога светим целивом. Поздрављају вас све цркве Христове. Вас пак молим, браћо, да пазите на оне који сматрају раздоре и саблазни против науке коју сте ви научили, и клоните се њих. Јер такви не служе Господу нашем Христу, него своме трбуху, па лепим и умилним речима заводе срца незлобивих. Ваша послушност, уосталом, позната је свима. Стога се радујем за вас, али хоћу да будете мудри за добро, а безазлени за зло. А Бог мира сатрће брзо сатану под вашим ногама. Благодат Господа нашега Исуса с вама! Поздравља вас Тимотеј, мој сарадник, и Лукије, и Јасон, и Сосипатар, моји рођаци. Поздрављам вас у Господу ја, Тертије, који написах ову посланицу. Поздравља вас Гај, домаћин мој и целе цркве. Поздравља вас Ераст, градски благајник, и брат Кварт. [ Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима нама!] А ономе који може да вас утврди по мом јеванђељу и проповеди о Исусу Христу, по откривењу тајне о којој се вековима није говорило, а сад се јавила и кроз пророчка Писма, обзнањена свима народима по заповести вечнога Бога – да би се покорила вери, једином мудром Богу, посредством Исуса Христа, њему слава у све векове! Амин. Павле, Божјом вољом позван за апостола Исуса Христа, и брат Состен. Цркви Божјој у Коринту, освећенима у Христу Исусу, позваним светима са свима који призивају име Господа нашега Исуса Христа на сваком месту, Господа који је њихов и наш: благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Захваљујем свом Богу свагда за вас, за благодат Божју која вам је дана у Христу Исусу и што сте се у њему обогатили у свему, у свакој речи и сваком знању, као што се сведочанство о Христу утврдило међу вама, тако да не оскудевате ни у једном благодатном дару, очекујући откривење Господа нашега Исуса Христа, који ће вас и утврђивати до краја, да будете беспрекорни на дан Господа нашега Исуса Христа. Веран је Бог који вас је позвао у заједницу свога Сина, Исуса Христа, Господа нашега. Него молим вас, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви једно говорите и да не буде међу вама цепања, већ да будете усавршени у једном разуму и једној мисли. Обавештен сам о вама, наиме, браћо моја, од Хлојиних домаћих да су свађе међу вама. Мислим то што сваки од вас говори: „Ја сам Павлов, а ја сам Аполосов, ја пак Кифин, а ја Христов.” Да ли се Христос разделио? Да није Павле распет за вас? Или сте крштени у име Павлово? Хвала Богу што ниједнога од вас нисам крстио, осим Крипа и Гаја, да не би ко рекао да сте у моје име крштени. Крстио сам још и Стефанин дом; даље не знам да ли сам кога другог крстио. Мене, уосталом, Христос није послао да крштавам, него да проповедам јеванђеље, и то не у речитој мудрости – да Христов крст не би изгубио своју вредност. Јер реч о крсту је лудост онима који проповедају, а нама који се спасавамо – сила Божја. Јер је написано: „Уништићу мудрост мудрих и одбацићу памет паметних.” Где је мудри? Где књижевник? Где препирач овога света? Зар није Бог претворио мудрост овога света у лудост? Пошто, наиме, свет својом мудрошћу није познао Бога у Божјој мудрости, била је воља Божја да лудом проповеди спасе оне који верују. И кад већ Јудејци ишћу чудне знаке, а Грци траже мудрост, ми проповедамо Христа распетога – Јудејцима саблазан, многобошцима лудост, а самим познанима, како Јудејцима тако и Грцима, Христа као силу Божју и мудрост Божју. Јер оно што као лудост долази од Бога – мудрије је од људи, и оно што долази од Бога као слабост – јаче је од људи. Гледајте само, браћо, своје призвање; нема ту много мудрих по људском схватању, нема много силних, нити много племенита рода. Него је Бог изабрао оно што је пред светом лудо – да тиме посрами мудре, и што је слабо пред светом, то је Бог изабрао да посрами јаке, и што се у свету сматра неплеменитим и презреним Бог је изабрао, и оно што се сматра ништавним – да уништи оно што важи као нешто, да се нико не похвали пред Богом. Од њега сте и ви у Христу Исусу, који нам је постао мудрост од Бога, праведност и освећење и избављење, да буде као што је написано: „Ко се хвали – нека се хвали у Господу.” И кад сам дошао к вама, браћо, нисам дошао да вам високим говором или мудрошћу објавим сведочанство Божје. Јер сам одлучио да међу вама знам само Исуса Христа – и то распетога. И пред вама сам се појавио у слабости, и у страху, и у великом трепету, те мој говор и моја проповед не беше у наговорљивим речима људске мудрости, него у доказивању Духа и силе, да се ваша вера не оснива на људској мудрости, него на Божјој сили. Мудрост пак говоримо међу савршенима, али не мудрост овога света, нити владара овога света који пропадају, него говоримо Божју мудрост у тајни, скривену мудрост, коју је Бог пре свих векова предодредио за нашу славу, коју ниједан од владара овога света није упознао; јер да су је упознали, не би распели Господа славе. Него проповедамо као што је написано: „Што око не виде и ухо не чу, и у људско срце не дође, то уготови Бог онима који га љубе.” А нама је Бог открио посредством Духа; јер Дух испитује све, и дубине Божје. Јер ко од људи зна шта је у човеку сем човековог духа који је у њему? Тако исто нико – сем Духа Божјега – не зна шта је у Богу. Ми пак нисмо примили духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је Бог даровао. Па и то не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа, тумачећи оно што је духовно духовним људима. А земаљски човек не прима што је од Божјег Духа, јер је то за њега лудост, и не може да сазна зато што о томе треба на духован начин расуђивати. Духовни човек пак расуђује о свему, а њега нико не просуђује. Јер ко позна ум Господњи да га поучи? А ми имамо ум Христов. И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовним људима, него као телеснима, као нејакима у Христу. Млеком сам вас напојио, не чврстом храном, јер још нисте могли да је поднесете. А ни сад још не можете јер сте још телесни. Кад међу вама има зависти и свађа, зар нисте телесни и зар не живите као обични људи? Кад, наиме, један говори: „Ја сам Павлов”, а други: „Ја сам Аполосов”, зар нисте обични људи? Шта је, дакле, Аполос? А шта је Павле? Служитељи чијом сте службом поверовали, и то како је свакоме од нас Господ дао. Ја сам посадио, Аполос је залио, а Бог је дао да узрасте. Зато нити је што онај који сади, нити онај који залива, него Бог који даје да узрасте. А онај који сади и онај који залива једно су, и сваки ће примити своју плату према свом труду. Ми смо, наиме, Божји сарадници, а ви сте Божја њива, Божја грађевина. По благодати Божјој која ми је дана, ја сам као мудри неимар поставио темељ, а други назиђује. Само сваки нека пази како назиђује. Јер нико не може да постави други темељ сем онога који је постављен, а то је Исус Христос. И ако ко на овом темељу зида злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије дело изаћи ће на видело; судни дан ће показати, јер ће се у огњу открити, и какво је чије дело – огањ ће показати. Ако чије дело које је назидано остане, тај ће примити награду, ако чије дело изгори, тај ће поднети штету, али ће сам бити спасен, само тако – као кроз огањ. Зар не знате да сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама? Ако неко уништава храм Божји, Бог ће њега уништити; јер је храм Божји свет, а то сте ви. Нека се нико не заварава; ако неко међу вама мисли да је мудар на овом свету, нека постане луд – да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом. Написано је, наиме: „Он хвата мудраце у њиховом лукавству”, и опет: „Господ зна премишљања мудраца да су ништавна”. Стога, нека се нико не хвали људима, јер је све ваше: био то Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, ви сте пак Христови, а Христос је Божји. Тако нека нас људи држе за Христове помоћнике и управитеље Божјих тајни. А од управитеља се уосталом тражи да се сваки веран нађе. Ја пак нимало не марим што ме осуђујете ви или људски суд, а ни сам себи не судим. Јер не знам да сам што крив, али тиме још нисам оправдан. Него Господ је тај који мени суди. Стога немојте да судите ништа пре времена – док не дође Господ, који ће осветлити што је скривено у тами и обелоданити одлуке наших срдаца; и тада ће свако примити од Бога похвалу. А на себи и Аполосу показао сам пример, браћо, вас ради – да научите шта значи: не преко онога што је написано, да се ради никога не надимате један против другога. Јер ко ти даје преимућство? А шта имаш што ниси примио? Ако си пак примио, што се хвалиш као да ниси примио? Већ сте засићени, већ сте се обогатили; без нас сте се зацарили, и камо среће да сте се зацарили, па да и ми с вама царујемо. Сматрам, наиме, да је Бог нас апостоле као последње поставио, као на смрт осуђене, да нас гледају свет и анђели и људи. Ми смо будале Христа ради, а ви сте мудри у Христу; ми смо слаби, а ви јаки; ви сте слави, а ми презрени. До овога часа и гладујемо, и жеднимо, и нисмо одевени, и туку нас, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас руже – ми благосиљамо, кад нас гоне – ми подносимо, кад нас грде – ми се благо обраћамо; постали смо као неко смеће света, као отпад свију све до сада. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју драгу децу. Јер ако имате и десет хиљада васпитача у Христу, ипак немате много очева; ја сам вас, наиме, у Исусу Христу јеванђељем родио. Молим вас, дакле, угледајте се на мене. Баш зато сам вам послао Тимотеја, који је моје драго и верно чедо у Господу. Он ће вас подсетити на моје путеве у Христу, како ја учим свуда, у свакој цркви. Неки су се надули – као да ја нећу да дођем к вама. Али ћу вам доћи убрзо ако буде воља Господња и тада нећу хтети да знам за реч оних надувених, него за њихову силу. Јер царство Божје није у речи, него у сили. Шта хоћете? Да вам дођем с прутом или с љубављу и кротким духом? Чује се уопште да блуд влада међу вама, и то такав блуд каквог нема ни међу многобошцима, да неки има очеву жену. И ви сте надмени; што се радије нисте ожалостили да се уклони из ваше средине који је то дело учинио? Ја сам, наиме, иако нисам код вас телом, али сам присутан Духом, већ осудио – као да сам присутан – онога који је тако нешто учинио: кад се у име Господа нашега Исуса сакупите ви и мој Дух са силом Господа нашега Исуса, да се такав преда сатани на пропаст тела, да се Дух спасе на дан Господњи. Ваша хвала није добра. Зар не знате да мало квасца укисели све тесто? Очистите стари квасац да будете ново тесто, као што сте стварно бесквасни. Јер и Христос је као наше пасхално јагње принет на жртву. Стога треба да празнујемо не са старим квасцем, нити с квасцем злоће и неваљалства, већ с бесквасним хлебовима искрености и истине. У посланици сам вам писао да се не мешате с блудницима, не уопште с блудницима овога света, или с грамзивима и разбојницима, или идолопоклоницима, јер бисте онда морали отићи са света. Написао сам вам, у ствари, да се не мешате са оним који се брат зове, а блудник је, или грамзив, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или разбојник; с таквима немојте ни јести. Зашто, најзад, да ја судим онима који су напољу? Зар ви не судите онима који су унутра? А Бог ће судити онима који су напољу. Уклоните злога из своје средине. Сме ли ко од вас, кад има спор с другим, да иде на суд пред неправедне, а не пред свете? Или зар не знате да ће свети судити свету? И ако ћете ви да судите свету, зар нисте достојни да судите у сасвим малим споровима? Не знате ли да ћемо ми судити анђелима, а камоли у световним стварима? Ако, дакле, имате световне спорове, поставите за судије оне који су у Цркви мало цењени. Говорим на вашу срамоту. Тако међу вама нема ниједног мудрог који би могао да пресуди међу својом браћом? Него се брат парничи с братом, и то пред невернима. Уопште, и то је већ ваша мана што се међу собом парничите. Зашто радије не трпите неправду? Зашто радије не трпите штету? Него ви чините неправду и штету, и то браћи. Или зар не знате да неправедни неће наследити царство Божје? Не заваравајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни мекушци, ни педерасти, ни крадљивци, ни грамзиви, ни пијанице, ни опадачи, ни разбојници неће наследити царства Божјег. И неки од вас су били овакви. Али сте се опрали и посветили и оправдали именом Господа [нашега] Исуса Христа и Духом Бога нашега. Мени је све дозвољено, али није све на корист. Мени је све дозвољено, али нећу да нешто овлада мноме. Јела су за трбух, а трбух за јела; Бог ће уништити и једно и друго. Али тело није за блуд, него за Господа, и Господ за тело. А Бог је васкрсао Господа, па ће васкрснути и нас својом силом. Зар не знате да су ваша телеса Христови удови? Хоћу ли, дакле, узети Христове удове и учинити их удовима блудничиним? Далеко од тога. Или не знате да је приљубљени уз блудницу једно тело с њом? Јер рече: „Двоје ће бити једно тело.” А ко се Господа држи, један је Дух с њим. Избегавајте блуд. Сваки грех који човек чини, ван тела је; а блудник греши против свог сопственог тела. Или зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога, који је у вама, кога имате од Бога, те не припадате само себи? Ви сте, наиме, скупо купљени, прославите, дакле, Бога својим телом. Што се тиче онога о чему сте ми писали, добро је за човека да се не дотиче жене; али због блуда сваки нека има своју жену, и свака жена свога мужа. Муж да чини своју дужност жени, а исто тако и жена мужу. Жена не располаже својим тело, него муж; исто тако и муж не располаже својим телом, него жена. Не ускраћујте се једно другом, сем по договору за извесно време, да се предате молитви, а затим да се опет састанете, да вас сатана не искуша због ваше неуздржљивости. Али ово говорим као допуштење, а не као заповест. Ја пак желим да сви људи буду као ја; али свако има свој благодатни дар од Бога, један овако, а други онако. А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као што сам и ја. Али ако не могу да се уздржавају, нека ступе у брак, јер је боље ступати у брак него распаљен патити. Брачним друговима пак не заповедам ја, него Господ, да се жена не раставља од мужа. А у случају да се растави, нека остане безбрачна, или да се помири са својим мужем. И муж да не отпушта своју жену. А осталима говорим ја, не Господ: ако неки брат има жену која не верује, и она пристаје да живи с њим, нека је не отпушта. И жена која има мужа који не верује, а он пристаје да живи с њом, нека не отпушта мужа. Муж који не верује, наиме, посвећен је верном женом, и жена која не верује посвећена је братом; ваша деца би иначе била нечиста, а сад су света. Ако ли се онај који не верује раздваја, нека се растави; брат или сестра у таквим случајевима нису везани као робови, јер нас је Бог позвао да живимо у миру. Шта знаш, најзад, жено, да ли ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, да ли ћеш спасти жену? Само свако нека живи онако како му је Господ доделио, како га је Бог позвао. И тако наређујем по свим црквама. Ако је ко позван као обрезан, нека се не гради необрезан; ако је ко позван у необрезању, нека се не обрезује. Обрезање је ништа, и необрезање је ништа, него – држање Божјих заповести. Свако нека остане онакав какав је позван. Јеси ли позван као роб? Не брини се, него, иако можеш да постанеш слободан, радије остани у чему си. Јер ко је као роб позван у Господу – слободњак је Господњи; тако је и позвани слободњак Христов роб. Скупо сте купљени; не будите робови људима! Свако, браћо, нека остане пред богом у оном у чему је позван. А за девојке немам заповести од Господа, него казујем своје мишљење као човек који је доживео благодат Господу – да би уживао поверење. Сматрам, дакле, да је ово добро због садашње невоље; да је добро човеку да тако буде. Јеси ли се привезао за жену? Не тражи развод. Јеси ли се развео од жене? Не тражи жене. Но ако и ступаш у брак, ниси погрешио, и девојка ако се уда – није погрешила; али ће такви имати телесну невољу, а ја вас штедим. Него ово вам, браћо, поручујем: време је кратко; убудуће и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу – као да не плачу, и који се радују – као да се не радују, и који купују – као да ништа немају, и који користе овај свет – као да га не искоришћавају; јер пролази обличје овога света. А ја хоћу да сте безбрижни. Безбрачни брине се за оно што је Господње, како ће угодити Господу, а ко је ступио у брак брине се за оно што је светско, како ће угодити жени, те је подељен. И неудата жена и девојка брине се за оно што је Господње, да буде света и телом и духом, а која је ступила у брак брине се за оно што је светско, како ће угодити мужу. Ово пак говорим на корист вас самих, не да вам ставим омчу, него да будете часни и да без сметње истрајно служите Господу. Мисли ли ко да неприлично поступа са својом девојком ако је она зашла у године, и тако мора да буде, нека чини шта хоће; не греши, нека ступају у брак. Ко, међутим, чврсто стоји у свом срцу и нема нужде, него влада својом сопственом вољом, па је ово одлучио у свом сопственом срцу, да сачува своју девојку, добро ће чинити. Тако добро чини ко удаје своју девојку, али боље ће чинити ко је не удаје. Жена је привезана док јој муж живи; а ако јој муж умре, слободна је да се уда за кога хоће, само у Господу. Али је, по мом мишљењу, блаженија ако тако остане. Мислим, уосталом, да и ја имам Духа Божјег. У погледу меса од идолских жртава знамо да сви ми имамо потребно знање. Знање надима, а љубав назиђује. Ако неко мисли да је дошао до неког знања, још није сазнао онако како треба сазнати. Али ако неко воли Бога, тога је Бог познао. Уосталом, у погледу једења меса од идолских жртава знамо да идол није ништа на свету и да нема другог Бога – сем једнога. Јер ако и има назовибогова било на небу, било на земљи, као што има много богова и много господара, ми имамо једнога Бога Оца, од кога је све и за кога смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз кога је све постало, па и ми – његовим посредством. Али сви немају знања. Неки, наиме, по својој досадашњој навици на идоле, једу месо као идолску жртву, па се тако њихова слаба савест каља. Јело, међутим, неће нас поставити пред Бога; нити шта губимо ако не једемо, нити много добивамо ако једемо. Само пазите да како ова ваша слобода не буде спотицање за слабе. Јер ако неко тебе, који имаш знање, види за трпезом у идолском храму, неће ли његова савест, будући да је он слаб, бити побуђена да једе месо жртвовано идолима? Због твога знања, наиме, пропада онај слаби, брат, за кога је Христос умро. И тако грешећи против своје браће и ударајући по њиховој слабој савести, против Христа грешите. Стога, ако јело саблажњава мог брата, нећу јести меса довека да не саблазним свога брата. Нисам ли слободан? Нисам ли апостол? Нисам ли видео Исуса, Господа нашега? Нисте ли ви моје дело у Господу? Ако другима нисам апостол, али вама јесам; јер ви сте печат мога апостолства у Господу. То је моја одбрана од оних који ме испитују. Зар немамо право да једемо и да пијемо? Зар немамо право да водимо једну сестру као жену – као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право да не радимо ради издржавања? Ко икад војује о свом трошку? Ко сади виноград и не једе његов род? Или ко напаса стадо и не једе млеко од стада? Говорим ли ја то само по људски или не говори то и закон? У Мојсијевом закону, наиме, написано је: „Немој да завежеш волу уста који врше.” Брине ли се Бог за волове? Или говори баш за нас? Та за нас је написано да орач треба у нади да оре, и који врше треба да врше у нади да ће добити свој део. Ако вам ми посејемо духовна добра, да ли је то нешто велико кад жањемо ваша телесна добра? Кад други имају право да учествују у вашим земаљским добрима, зашто не бисмо имали ми још и више? Али ми се нисмо послужили овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу о Христу. Не знате ли да се од храма хране они који врше свету службу и да служитељи олтара с олтаром деле? Тако је и Господ наредио проповедницима јеванђеља да од јеванђеља живе. А ја се нисам користио ничим од свега тога. Па и ово не написах – да мени тако буде; јер је за мене боље да умрем него да ми ко славу уништи. Ако пак проповедам јеванђеље, не могу да се хвалим, јер морам то да чиним; тешко мени ако не проповедам јеванђеље. Ако, наиме, то чиним драговољно, имам награду; а ако не чиним по својој вољи, то значи да ми је поверена служба управљања. Шта је, дакле, моја плата? Да проповедајући бесплатно дајем јеванђеље, да не користим своје право у јеванђељу. Иако сам слободан од свих, себе учиних служитељем свију да их што више придобијем. Тако сам Јудејцима био као Јудејац – да бих придобио Јудејце; онима који су под законом био сам као да сам и ја под законом, мада ја нисам по законом, да бих придобио оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као да сам и ја без закона, мада ја нисам без Божјег закона, него сам у Христовом закону – да бих придобио оне који су без закона. Слабима сам био [као] слаб да бих придобио слабе; свима сам био све – да свакако неке спасем. И све чиним за јеванђеље – да бих имао удела у њему. Не знате ли да на тркалишту трче сви тркачи, али само један добива награду; тако и ви трчите да је освојите. А сваки борац уздржава се од свега; они – да би добили пропадљив венац, а ми – непропадљив. Стога, ја трчим тако као тркач који не трчи у неизвесност, тако се борим песницом, као борац који не бије ветар, него мучим своје тело и потчињавам га да не бих ја, који сам другима проповедао, сам постао неваљао. Нећу да вам остане непознато, браћо, да су сви наши очеви били под облаком, и сви су прошли кроз море, и сви су били у Мојсија крштени у облаку и у мору, и сви су јели исто духовно јело, и сви су пили исто духовно пиће; јер су пили из духовне стене која их је пратила, а та стена беше Христос. Али већина од њих није била Богу угодна, те беху побијени у пустињи. А ово се догодило као праслика за нас, да не желимо зла као што су они желели. И не будите идолопоклоници као неки од њих, као што је написано: „Народ седе да једе и да пије, те усташе да играју.” Немојмо се одавати ни блуду као што су то чинили неки од њих, па их у један дан паде двадесет три хиљаде. Немојмо ни Господа искушавати као што су га неки од њих кушали, па изгибоше од змија. И не гунђајте као што су неки од њих гунђали, па изгинули од онога који убија. А све ово догађало се њима за пример, али је написано за упозорење нама, којима су последња времена близу. Стога, ко мисли да сигурно стоји, нека пази да не падне. Снашло вас је само људско кушање. А Бог је веран, па вас неће оставити да трпите искушења више него што можете, него ће учинити и крај са искушењима, да можете поднети. Зато, мили моји, бежите од идолопоклонства. Говорим као мудрима: расудите сами шта вам говорим. Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница Христове крви? Хлеб који ломимо није ли заједница Христова тела? Зато што је хлеб један, ми многи једно смо тело; јер сви ми један хлеб делимо. Гледајте телесног Израиља: зар они једући жртве нису у заједници са жртвеником? Шта ја хоћу тиме да кажем? Да ли је месо жртвовано идолима нешто, или да идол нешто представља? Не, него што многобошци жртвују, демонима приносе на жртву, а не Богу. А ја нећу да ви будете у заједници с демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и трпези демонској. Или да изазивамо Господа на завист? Да нисмо јачи од њега? Све је дозвољено, али није све на корист; све је дозвољено, али све не назиђује. Нико нека не тражи своје добро, него добро другога. Једите све што се продаје на тргу не испитујући ништа савести ради; јер „Господња је земља и све што је испуњава”. Ако вас ко од неверника позове и хоћете да идете, једите све што се изнесе пред вас не испитујући ништа савести ради. Али ако вам ко каже: „Ово је месо од жртве”, онда не једите због онога који вам је на то указао и због савести; а не мислим на твоју савест, него на савест другога. Зашто да туђа савест суди мојој слабости? Ако ја једем са захвалношћу, зашто да се хули на мене због онога за што ја захваљујем? Ако, дакле, једете, ако пијете, ако ма шта чините, све чините на славу Божју. Не будите на саблазан ни Јудејцима, ни Грцима, ни Цркви Божјој, као што и ја свима угађам у свему не тражећи своју корист, него корист многих, да они буду спасени. Угледајте се на мене, као што се и ја угледам на Христа. Хвалим вас пак што ме се сећате у свему и што држите предања онако како сам вам предао. Али хоћу да знате да је Христос глава сваком човеку, а човек је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки човек који се моли Богу или пророкује покривене главе, срамоти своју главу. А свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти своју главу, јер је једно исто са ошишаном. Ако се, наиме, жена не покрива, нека се онда и шиша. Но ако је ружно да се жена шиша и брије, нека се и покрива. Човек пак не треба да покрива главе зато што је он слика и слава Божја; а жена је човекова слава. Јер није човек постао од жене, него жена од човека. И није човек створен ради жене, него жена ради човека. Зато жена треба да има знак мужевљеве власти на глави – због анђела. Али у Господу нити је жена без човека, нити човек без жене. Јер као што је жена постала од човека, тако и човек постаје посредством жене; а све је од Бога. Сами у себи пресудите: да ли приличи жени да се гологлава моли Богу? Зар вас и сама природа не учи да је за човека срамота ако има дугу косу; ако пак жена има дугу косу, то јој је дика, јер јој је коса дана уместо вела. Али ако ко мисли да се протерује, ми немамо таквог обичаја, а ни Цркве Божје. Налажући вам ово не могу да вас хвалим, јер се не састајете на боље, него на горе. Јер, прво, чујем да се на свом црквеном скупу делите, и нешто од тога верујем. И треба, најзад, да се делите – да се покажу који су поуздани међу вама. Кад се, дакле, заједно састајете, не једе се вечера Господња. Јер сваки при јелу прво узима своју вечеру, па један гладује, а други се опија. Зар немате куће да једете и да пијете? Или презирете Цркву Божју и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Да вас похвалим? У овом вас не хвалим. Ја сам, наиме, примио од Господа што сам и вама предао, да је Господ Исус, оне ноћи кад је био предан, узео хлеб, захвалио Богу, изломио и рекао: „Ово је моје тело за вас. Ово чините мени за спомен.” Исто тако и чашу после вечере говорећи: „Ова чаша је нови савез мојом крвљу. Ово чините кад год из ње пијете, мени за спомен.” Јер кад год једете овај хлеб и пијете ову чашу, обзнањујете смрт Господњу – док не дође. Стога, ко недостојно једе хлеб или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу. Човек нека испитује самога себе, и тако нека једе од хлеба и нека пије из чаше; јер ко једе и пије, а не прави разлику између тела Господњег и другог јела, себи на суд једе и пије. Због тога су многи слаби и болесни међу вама и доста их је умрло. Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило; а Господ судећи прекорева нас да не будемо осуђени са светом. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако је ко гладан, нека једе код куће, да се не састајете на осуду. А остало ћу уредити кад дођем. А у погледу духовних дарова, браћо, нећу да вас оставим у незнању. Знате да сте, кад сте били многобошци, дозвољавали да вас вуку немим идолима, како су вас одвлачили. Зато вам дајем на знање да нико ко говори у Духу Божјем не каже: „Проклет био Исус”, и нико не може речи: „Исус је Господ, сем у Духу Светоме.” Има разлике у додељивању благодатних дарова, али је Дух исти. Има разлике и у службама, али је Господ исти. Има разлике и у дејству сила, али је исти Бог који чини све у свима. А свакоме се даје да се на њему покаже Дух на корист. Једноме се, наиме, Духом даје реч мудрости, а другоме – по истом Духу – реч знања, и другоме вера у истом Духу, и другоме благодатни дар исцељивања у једном Духу, и другоме да чини чуда, и другоме пророштва, и другоме да разликује духове, другоме различити језици, а другоме да тумачи језике. А све ово чини један и исти Дух, који раздељује свакоме како хоће. Јер као што је тело једно и има многе удове, а сви удови тела, иако су многи, једно су тело, тако је и Христос. Јер смо сви ми једним Духом крштени за једно тело, били Јудејци или Грци, били робови или слободни. И сви смо једним Духом напојени. Па ни тело није један уд, него многи. Ако нога каже: „Зато што нисам рука, не припадам телу”, ипак је део тела. И ако ухо каже: „Зато што нисам око, не припадам телу”, ипак је део тела. Кад би све тело било око, где би био слух? Кад би све тело било слух, где би било чуло мириса? Али Бог је поставио удове, сваки поједини од њих у телу, како је хтео. Ако би пак сви били један уд, где би било тело? Овако су многи удови, а тело је једно. Око не може да каже руци: „Ниси ми потребна”, или опет глава ногама: „Нисте ми потребне.” Него много су потребнији удови тела који изгледају слабији и веће поштовање придајемо удовима тела за које сматрамо да не заслужују поштовање, и наши непристојни удови имају већу пристојност, док нашим пристојним удовима то није потребно. Али Бог је тако саставио тело да је запостављеном уду дао већу част да не буде цепања у телу, него да се удови једнако брину један за другога. И ако пати један уд, сви удови пате с њим; ако се један уд слави, сви удови се радују с њим. А ви сте Христово тело, и појединачно удови. И Бог је поставио појединце у цркви прво за апостоле, друго за пророке, треће за учитеље, затим чудотворне силе, па благодатне дарове исцељивања, помагања, управљања, различите чудне језике. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Имају ли сви чудотворне силе? Имају ли сви благодатне дарове исцељивања? Да ли сви говоре чудне језике? Да ли сви тумаче? Него покажите ревност за веће благодатне дарове. А ја ћу вам показати још изврснији пут. Ако говорим људским и анђеоским језицима, а љубави немам, онда сам метал који звучи и чинеле које одјекују. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру, тако да премештам горе, а љубави немам, ништа сам. И ако хранећи сиромахе разделим све своје имање и ако предам своје тело – да будем спаљен, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло, не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав не престаје никада. Ако је дар пророштва – биће окончан, ако је дар језика – престаће, ако је знање – нестаће. Јер делимично сазнајемо и делимично пророкујемо; кад пак дође оно савршено, престаће оно делимично. Кад сам био дете, говорио сам као дете, мислио сам као дете, закључивао сам као дете. А кад сам постао човек, престао сам с детињаријама. Јер сад гледамо као помоћу огледала – у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сад сазнајем делимично, а онда ћу сазнати потпуно, као што сам и сам потпуно познат. Сад пак остаје вера, нада, љубав, ово троје; а љубав је међу њима највећа. Тежите за љубављу и покажите ревност за духовне дарове, а нарочито да пророкујете. Јер ко говори чудним језиком – не говори људима, него Богу; нико га, наиме, не разуме, док он Духом говори тајне. Ако ко пророкује – људима говори на назидање, опомену и утеху. Ко говори чудним језиком – изграђује самога себе, а ко пророкује – уздиже Цркву. Желим, наиме, да ви сви говорите чудним језицима, али више да пророкујете. Јер је онај који пророкује већи од онога што говори чудним језицима, сем ако их тумачи – да се Црква уздигне. А сад, браћо, ако вам дођем и говорим чудним језицима, какву ћу вам корист учинити ако вам уз то не говорим у откривењу, или у знању, или у пророштву, или у науци? Па и бездушне ствари које дају глас, као свирала или китара, ако не дају да им се тонови разликују, како ће се познати свирка свирале или китаре? И ако труба да нејасан глас, ко ће се спремити за бој? Тако и ви, ако чудним језиком не кажете разумљиве речи, како ће се разумети шта се говори? Говорићете у ветар. Иако на свету има толико врста језика, ниједан није без значења. Ако, дакле, не знам значење говора, бићу туђин ономе што говори и говорник ће мени бити туђин. Тако и ви, пошто показујете ревност за духовне дарове, настојте да у њима обилујете на уздизање Цркве. Стога, ко говори чудним језиком, нека се моли Богу – да га може протумачити. Јер ако се молим Богу чудним језиком, дух мој се моли, а мој ум остаје без плода. Шта то значи? Молићу се Богу духом, али молићу се и умом; певаћу хвалу духом, али певаћу и умом. Јер ако ти благосиљаш духом, како ће онај који заузима место непосвећеног рећи амин на твоје захваљивање кад не зна шта говориш? Ти, додуше, лепо захваљујеш, али се други не уздиже. Захваљујем Богу што говорим чудним језицима више од свих вас; али у цркви ћу радије рећи пет речи својим умом – да и друге поучим, него хиљаде речи чудним језиком. Браћо, не будите детињастих мисли, него у злоћи будите нејаки, а мислима будите зрели људи. У Закону је написано: „Преко људи који говоре туђим језиком и уснама туђинаца говорићу овоме народу, па ни тако ме неће послушати, говори Господ.” На тај начин чудни језици нису чудни знак за верујуће, него за невернике, а дар пророштва није чудан знак за невернике, него за верујуће. Ако се, дакле, сва црква окупи на једно место и сви буду говорили чудним језицима, па уђу непосвећени или неверници, неће ли рећи да сте луди? Ако пак сви пророкују, па уђе неки неверник или непосвећени, сви га изобличавају, сви га испитују, обелодањују се тајне његова срца, па ће тако пасти ничице и поклониће се Богу објављујући да је Бог стварно у вама. Шта онда, браћо? Кад се скупљате, сваки има псалам, има науку, има откривење, има чудни језик, има дар тумачења тог језика; све нека буде на назидање. Ако ко говори чудним језиком, нека то чине по двојица или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи. Ако пак нема тумача, нека ћути у цркви, па нека говори самом себи и Богу. Пророци, међутим, нека говоре двојица или тројица, а остали нека расуђују. Ако ли се неком другом, који ту седи, што открије, први нека ћути. Јер можете сви – један по један – пророковати, да сви уче и да сви приме утеху. И пророчки духови покоравају се пророцима; јер Бог није Бог нереда, него мира. Као у свим црквама светих, жене да ћуте у црквама, јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и закон налаже. Ако ли желе да науче нешто, нека код куће питају своје мужеве, јер је неподобно за жену да говори у цркви. Или је реч Божја од вас изашла? Или је само до вас дошла? Ако ко мисли да је пророк или да је надахнут, нека разабере да је Господња наредба ово што вам пишем. А ако неко то не зна, не зна ни њега Бог. Стога, браћо моја, покажите ревност за пророковање и не браните говор чудним језицима. Само све нека буде пристојно и уредно. Обзнањујем вам, браћо, јеванђеље које сам вам проповедао, које ви примисте, у ком и стојите, којим се и спасавате, ако га чврсто држите како сам вам ја објавио, сем ако нисте узалуд поверовали. Јер сам вам пре свега предао што сам и примио: да је Христос умро за наше грехе – по Писму, и да је сахрањен, и да је васкрснут трећега дана – по Писмима, те се јави Кифи, затим Дванаесторици. Потом се одједном јави више од пет стотина браће, од којих већина живи до данас, а неки умреше. Затим се јави Јакову, па онда свима апостолима. А после свих јави се и мени као недоношчету. Јер сам ја најмањи међу апостолима, који није достојан да се назовем апостолом зато што сам гонио Цркву Божју. Али благодаћу Божјом ја сам оно што сам и његова благодат која се излила на мене не оста без плода, него се потрудих више од свих, али не ја, него благодат Божја са мном. Био, дакле, ја или они, тако проповедамо и тако сте поверовали. Али ако се проповеда да је Христос васкрснут из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? Ако пак нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрснут. А ако Христос није васкрснут, тада је празна наша проповед, празна је и ваша вера. Уз то налазимо се и као лажни сведоци Божји зато што смо сведочили против Бога – да је васкрсао Христа, кога није васкрсао, ако мртви заиста не васкрсавају. Јер ако мртви не васкрсавају, ни Христос није васкрснут. А ако Христос није васкрснут, узалудна је ваша вера, још сте у својим гресима. Према томе, пропадоше који у Христу помреше. Ако смо се само у овом животу уздали у Христа, јаднији смо од свих људи. А сам је Христос васкрснут из мртвих као првенац од оних који су умрли. Пошто је, наиме, посредством човека смрт дошла, посредством човека дошло је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умру, тако ће и у Христу сви оживети. Али сваки у свом реду: као првенац Христос, затим они који Христу припадају – приликом његовог доласка, онда долази крај, кад преда царство Богу и Оцу, кад уништи свако поглаварство, сваку власт и силу. Јер он треба да влада „док не положи све непријатеље под ноге своје”. Смрт ће бити уништена као последњи непријатељ. Јер „све је покорио под ноге његове”. А кад каже да је све покорено, јасно је да је покорено све сем онога који му је све покорио. А кад му све буде покорено, тада ће се и сам Син покорити ономе који му је све покорио, да Бог буде све у свему. Уосталом, шта ће радити они који се крштавају за мртве? Ако мртви уопште не васкрсавају, зашто се још крштавају за њих? Зашто смо и ми сваки час у опасности? Тако ми ваше хвале, браћо, коју имам у Христу Исусу, Господу нашем – ја умирем сваки дан. Ако сам се само као човек борио са зверовима у Ефесу, каква ми је корист? Ако мртви не васкрсавају, „једимо и пијмо јер ћемо сутра умрети”. Не варајте се; рђава друштва кваре добре обичаје. Отрезните се честито и не грешите; јер неки људи не знају Бога. На срамоту вам ово говорим. Али неко ће рећи: „Како мртви васкрсавају? И у каквом ће телу доћи?” Неразборити човече, то што ти сејеш, не оживљава – ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело биљке које треба да буде, него голо зрно било пшенично или од нечег другог. А Бог му даје тело какво је хтео, и сваком семену његово тело. Није свака плот иста плот, него друга је људска, и друга је плот скотска, и друга је плот птичја, и друга је рибља. Има и небеских тела и земаљских тела, али је други сјај небеских тела, а други земаљских. Други је сјај сунца, и други је сјај месеца, и други је сјај звезда; јер се звезда разликује од звезде по сјају. Тако је и с васкрсењем мртвих. Сеје се у распадљивости, васкрсава у нераспадљивости. Сеје се без части, васкрсава у слави. Сеје се у слабости, васкрсава у сили. Сеје се природно тело, васкрсава духовно тело. Кад постоји природно тело, постоји и духовно. Тако је и написано: „Први човек Адам поста душа жива”; последњи Адам поста дух који оживљава. Али није прво духовно, него природно, па затим духовно. Први човек је од земље, земљан; други човек је с неба. Какав је земљани, такви су и земљани, а какав је небески, такви су и небески. И као што смо понели слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога. А ово, браћо, кажем да месо и крв не могу да наследе царство Божје, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост. Ево, казујем вам тајну: нећемо сви помрети, али ћемо се сви изменити, у моменту, у трен ока, кад затруби последња труба. Труба ће, наиме, затрубити, и мртви ће бити васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се изменити. Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово смртно обуче у бесмртност, тада ће се збити реч која је написана: „Победа прождре смрт. Смрти, где је победа? Смрти, где ти је жалац?” Жалац смрти је грех, а сила греха је закон. Али хвала Богу који нам даје победу кроз господа нашега Исуса Христа. Стога, браћо моја драга, будите чврсти, непоколебљиви, увек богати у делу Господњем, знајући да ваш труд није без плода у Господу. А за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатијским црквама, тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, да не буде скупљања тек кад ја дођем. А кад дођем, које ви нађете за вредне, те ћу послати с писмима да однесу дар ваше љубави у Јерусалим. Ако пак буде вредно да и ја идем, поћи ће са мном. А к вама ћу доћи кад прођем Македонију; јер путујем преко Македоније. А код вас ћу се можда задржати, па и презимити, да ме ви отпратите куд год пођем. Нећу, наиме, да вас сад видим само у пролазу; јер се надам да ћу неко време остати код вас, ако Господ допусти. У Ефесу пак остаћу до Педесетнице; јер ми се отворише велика и за рад повољна врата, а противника је много. Ако пак Тимотеј дође, гледајте да буде код вас без страха, јер он ради дело Господње као и ја. Нико, дакле, да га не презре! Испратите га с миром, да дође к мени, јер га очекујем с браћом. А што се тиче брата Аполоса, много сам га молио да дође к вама с браћом и никако није хтео сад да дође, али ће доћи кад му се укаже згодна прилика. Бдијте, стојте чврсто у вери, држите се мушки, будите јаки! Све код вас нека буде у љубави. Молим вас још, браћо, да знате Стефанин дом, да је то ахајски првенац и да су се они ставили у службу светима. Будите и ви покорни таквима и сваком сараднику и трудбенику. Радујем се Стефанину и Фортунатову и Ахајикову доласку, јер су они надокнадили ваше одсуство. Умирили су, наиме, дух мој – и ваш. Признајте, дакле, такве. Поздрављају вас азијске цркве. Поздрављају вас много у Господу Акила и Приска с црквом у свом дому. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите један другога светим целивом. Поздрав је мојом, Павловом руком. Ако ко не љуби Господа, проклет био. „Маран ата.” Благодат Господа Исуса нека је с вама. Моја љубав је са свима вама у Христу Исусу. Павле, апостол Христа Исуса по Божјој вољи, и брат Тимотеј Цркви Божјој у Коринту са свима светима који су у свој Ахаји благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Слава Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, Оцу милосрђа и Богу сваке утехе, који нас теши у свакој нашој невољи да бисмо ми могли да тешимо оне који су у свакој невољи – утехом којом нас саме Бог теши. Јер, као што нас Христова страдања обилно сналазе, тако је – захваљујући Христу – обилна и наша утеха. Ако смо у невољи – за вашу утеху и спасење, ако се тешимо – то је за вашу утеху, која се показује у стрпљивом подношењу истих страдања која и ми подносимо. И ми се чврсто надамо за вас знајући да ви учествујете како у страдањима, тако и у утехи. Хоћемо, наиме, да знате, браћо, каква нас је невоља снашла у Азији, да смо били преко сваке мере и преко наше снаге оптерећени, тако да нисмо више били сигурни ни за свој живот. Чак смо и сами у себи дошли до закључка да морамо умрети да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога који васкрсава мртве; он нас је избавио од толике смрти – и избављаће нас, у њега смо се уздали да ће нас и даље избављати помоћу ваше молитве за нас, да би многи људи за благодатни дар, који смо добили, захвалили Богу за нас. Јер ово је наша слава: сведочанство наше савести да смо у Божјој светости и искрености, не по људској мудрости, него по Божјој благодати живели у свету, а нарочито међу вама. Јер вам не пишемо ништа друго него што читате и разумете, а надам се да ћете и до краја разумети, као што сте нас донекле и разумели, да смо ми ваша слава као што сте и ви наша на дан Господа нашега Исуса. И у овом поуздању хтео сам да вам најпре дођем, да вам се укаже друга благодат, па да преко вас одем у Македонију, и опет из Македоније да вам дођем и ви ме отпратите у Јудеју. Да нисам можда лакомислено поступао кад сам то желео? Или чисто људски намеравам што намеравам, тако да је код мене истовремено да – да и не – не? Али Бог је веран сведок да наша реч упућена вама није истовремено и да и не. Јер Син Божји Исус Христос, кога смо вам ми објавили, ја и Силван и Тимотеј, није био да и не, него је у њему било – да. Јер колико год има Божјих обећања, у њему су – да. Зато и говоримо амин преко њега, Богу на славу – преко нас. А Бог нас с вама учвршћује у Христу, он нас је помазао и запечатио нас, и дао Духа у наша срца – као капару. А ја позивам Бога за сведока – на своју душу, да штедећи вас нисам више дошао у Коринт. Не као да ми господаримо вашом вером, него сарађујемо у вашој радости; а ви у вери чврсто стојите. А ово одлучих у себи – да вам не дођем опет у жалости. Јер ако ја вас жалостим, ко ће мене да весели – можда онај кога ја жалостим? И баш то сам вам писао да ми приликом мога доласка не причине жалост они који би требало да ме радују, уздајући се у све вас, да је моја радост радост свих нас. Писао сам вам, наиме, од многе невоље и стрепње у срцу, с многим сузама, али не да вас ожалостим, него да упознате љубав коју изобилно имам према вама. Ако је пак неко изазвао жалост, није мене ожалостио, него донекле, да не претерам, све вас. Томе је доста овај укор од већине, тако да, напротив, треба радије да му опростите и да га утешите, да превелика жалост дотичног не сатре. Зато вас молим да покажете љубав према њему. Ради тога сам вам баш и писао да познам вашу врсноћу, да ли сте у свему послушни. А коме ви нешто опраштате, томе опраштам и ја. Јер и ја што сам опростио, ако сам што опростио, опростио сам пред Христом вас ради, да нас сатана не превари; јер знамо шта он мисли. А кад сам дошао у Троаду да проповедам јеванђеље о Христу, па ми се отворише врата у Господу, нисам имао покоја у свом духу пошто нисам нашао свога брата Тита, него се опростих од њих и одох у Македонију. Али хвала Богу, који нам свагда даје победу у Христу и на сваком месту преко нас шири мирис свога познања. Ми смо Христов угодни мирис Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају, једнима мирис од смрти за смрт, а другима мирис од живота за живот. И ко је за све ово подобан? Јер ми не тргујемо речју Божјом, као што то чине многи, него из чиста срца говоримо – као од Бога, пред Богом, у Христу. Почињемо ли опет да препоручујемо сами себе? Или су нам потребне – као некима – писмене препоруке за вас или од вас? Ви сте наше писмо, написано у нашим срцима, које познају и читају сви људи, јер се на вама очитује да сте ви Христово писмо састављено нашом службом, које није написано мастилом, него Духом живога Бога, не на каменим плочама, него на плочама људских срца. А такво поуздање у Бога имамо кроз Исуса Христа. Не као да смо сами од себе кадри да о нечему расуђујемо – као сами од себе, него је наша способност од Бога, који нас је оспособио за служење Новога савеза, не за служитеље слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљава. Ако је пак служба смрти, словима урезана у камење, била тако славна да синови Израиљеви нису могли да погледају у Мојсијево лице због пролазног сјаја његовога лица, како да не буде још славнија служба Духа? Јер ако је славна била служба која доноси осуду, много је обилнија у слави служба која доноси праведност. У том погледу није стварно прослављено оно што је било прослављено – због превелике славе Новога савеза. Јер ако је било славно оно што престаје, онда је још више у слави оно што остаје. Имајући, дакле, овакву наду говоримо сасвим слободно и не поступамо као што је Мојсије стављао покривало на своје лице – да синови Израиљеви не би видели свршетак онога што престаје. Али њихове мисли посташе окореле. Јер до данашњег дана остаје исто покривало при читању Старога савеза и не подиже се, јер га само Христос уклања. И тако до данас, кад год се Мојсије чита, лежи покривало на њиховом срцу; али ако се обрати Господу, покривало се уклања. Јер Господ је Дух; а где је Дух Господњи, онде је слобода. А ми сви откривена лица одржавамо славу Господњу и преображавамо се у исту слику из славе у славу – како то чини Дух Господњи. Стога, имајући ову службу по милости која нам је указана, ми не малаксавамо, него смо се одрекли тајних, срамних ствари, не живимо у лукавству и не изврћемо реч Божју, него се објављивањем истине препоручујемо свакој људској савести пред Богом. Па, ако је и покривено наше јеванђеље, покривено је само за оне који пропадају, којима је бог овога света ослепио њихове неверничке мисли да не виде просвећење од јеванђеља о слави Христовој, који је слика Божја. Јер ми не објављујемо себе саме, него Христа Исуса Господа, а себе сматрамо вашим служитељима Христа ради. Јер Бог, који је рекао да светлост засветли из таме, он је засветлио у нашим срцима – да ми будемо просвећени познањем славе Божје у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима да би изванредна величина припадала Божјој сили, а не да од нас потиче. У свему трпимо невоље, али нисмо притешњени; у недоумици смо, али нисмо безнадежни; гоњени смо, али нисмо напуштени; обрају нас, али нас не уништавају. Куд год идемо свагда носимо Христово умирање на свом телу, да се и живот Исусов покаже на нашем телу. Нас живе, наиме, свагда предају смрти због Исуса да се и живот Исусов покаже на нашем смртном телу. Тако смрт делује у нама, а живот у вама. Али пошто имамо исти дух вере, како је написано: „Поверавао сам, зато сам говорио”, и ми верујемо и зато говоримо, знајући да ће онај који је васкрсао [Господа] Исуса, васкрснути и нас са Исусом и с вама заједно поставити преда се. Јер све је вас ради, да благодат, која се посредством многих повећала, учини да буде изобилно захваљивање на славу Божју. Зато не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и уништава, наш унутрашњи човек се обнавља из дана у дан. Јер садашња наша лака невоља остварује нам прекомерно и неизмерно, вечно изобиље славе, јер ми не мислимо на оно што се види, него на оно што се не види; јер видљиве ствари су привремене, а невидљиве су вечне. Знамо, наиме, ако се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, да имамо зграду од Бога, вечну кућу на небесима, која није људском руком саграђена. Та зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у свој небески стан; само ако смо се у њега обукли, нећемо се наћи голи. Јер ми, који смо у шатору, уздишемо оптерећени зато што не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно. А Бог нас је баш за то приправио тиме што нам је дао Духа као капару. Пошто смо, дакле, увек пуни поуздања и знамо да смо путници у туђини далеко од Господа, док год боравимо у телу – јер још у вери живимо, а не у гледању – уздамо се и спремни смо да радије изађемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће. Зато се и старамо да му увек будемо угодни – било да смо већ код куће или још у туђини. Јер сви ми треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако прими према ономе што је учинио за време свога живота у телу, било добро – било зло. Знајући, дакле, за страх пред Богом, људе уверавамо, а пред Богом смо видни; а надам се да смо видни и у вашим савестима. Не препоручујемо вам опет сами себе, него вам дајемо повода да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале спољашношћу, а не оним што је у срцу. Јер ако нисмо били при чистој памети – то је било за Бога; ако смо разборити – за вас смо. Јер Христова љубав нас обузима кад смо дошли до овога закључка: Један је умро за све; значи да су сви умрли. А он је умро за све, да живи више не живе сами за себе, него ономе који је за њих умро и васкрснут био. Стога ми одсад никога више не познајемо по телу; ако смо и знали Христа по телу, сада га више тако не познајемо. Према томе, ако је ко у Христу – ново је створење; старо је прошло, види, постало је ново. А све је од Бога, који нас је преко Христа измирио са собом и који нам је дао службу помирења. Јер Бог је у Христу помирио свет са собом, не урачунавајући им њихове преступе и метнувши нас у реч помирења. Ми смо, дакле, посланици за Христа на тај начин што Бог опомиње преко нас. Молимо у име Христово: Помирите се с Богом! Онога који није знао греха Бог је учинио грехом за нас, да ми у њему постанемо праведност Божја. А као његови сарадници опомињемо вас да не примите напразно благодат Божју. Јер каже: „У згодно време услиших те и у дан спасења помогох ти.” Ево, сад је најпожељније време, ево, сад је дан спасења. Не дајмо ни у чему никаква спотицања да нашу службу не покуде, него се у свему показујемо као Божји служитељи у многој стрпљивости, у невољама, у нуждама, у притешњености, у батинама, у тамницама, у бунама, у тегобама, у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у стрпљивости, у доброти, у Духу Светом, у нелицемерној љубави, у истинитој речи, у Божјој сили, оружјем праведности – десним и левим, славом и срамотом, злим гласом и добрим гласом, као варалице и истинити људи, као знани и незнани, као они који умиру – и, ето, живимо, као кажњавани – али не убијани, као ожалошћени, али увек радосни, као сиромашни – али обогаћујемо друге, као они који ништа немају – и све поседују. Наша уста отворише се према вама, Коринћани, наше срце постало је широко. Не осећате се скучени у нама, али сте скучени у својим срцима. Као својој деци говорим: будите широки и ви – да им на исти начин узвратите! Не вуците с неверницима јарам, који је за вас туђ; јер чега заједничког има праведност с безакоњем? Или какву заједницу има светлост с тамом? У чему се Христос слаже с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником? Како се храм Божји слаже са идолима? Ми смо, наиме, храм Бога живога, као што Бог рече: „Становаћу и живећу међу њима, бићу им Бог, а они ће бити мој народ. Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и не дотиче оно што је нечисто, па ћу вас примити, и бићу вам отац, а ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.” Имајући, дакле, ова обећања, драги моји, очистимо се од сваког телесног и духовног каљања, довршавајући своју светост у страху пред Богом. Примите нас у своја срца; нисмо ником учинили неправду, нисмо никог упропастили, нисмо никог закинули. Не говорим ово да вас осудим, јер сам малопре рекао да сте у нашим срцима, да бисмо заједно умрли и заједно живели. Много се уздам у вас, много се хвалим вама. Испуњен сам утехом, препун сам радости преко свих наших невоља. Јер кад смо дошли у Македонију, наше тело није одахнуло, него смо у свему били у невољи: споља борбе, изнутра страх. Али Бог, који теши смерне, утешио нас је Титовим доласком. Али не само његовим доласком него и утехом којом се он утешио због вас, јављајући нам вашу чежњу, ваше јадиковање, вашу ревност за мене, тако да сам се још више обрадовао. Јер ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се. Па ако сам се и покајао – видим, наиме, да вас је она посланица макар и за час ожалостила – сад се радујем, не зато што сте се ви ожалостили, него што сте се ожалостили на покајање; јер сте се ожалостили како Бог хоће, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост, која је по Божјој вољи, ствара покајање на спасење – за које се не каје, а светска жалост ствара смрт. Јер, види, баш то што сте се ожалостили по Божјој вољи, створило вам је не само велику озбиљност него и одбрану, и негодовање, и страх, и чежњу, и ревност, и кажњавање. У свему сте се показали да сте чисти у тој ствари. Ако сам вам, дакле, и писао, нисам писао због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се код вас пред Богом покаже ваша озбиљна брига за нас. Зато смо се утешили. Али поред ове наше утехе, ми смо се још више обрадовали због Титове радости, што сте сви ви умирили његов дух. Јер ако сам вас што њему похвалио, нисам се посрамио, него као што смо вам све у истини говорили, тако се и наша хвала пред Титом показала као истина. И његово срце још више осећа за вас кад се сети послушности свих вас, како сте га примили са страхом и трепетом. Радујем се што могу у свему да се уздам у вас. Обзнањујемо вам, браћо, благодат Божју која је дана македонским црквама, да је у многом кушању невоље њихова радост била обилна и да је њихово пуко сиромаштво показало обиље у богатству њихове простодушности. Сведочим да су они према својој могућности, и преко могућности, добровољно даривали и нас много молили да им учинимо ту милост и да могу учествовати у служби светима. И давали су не само као што смо се надали, него су сами себе дали прво Господу, па онда нама – по Божјој вољи, тако да смо замолили Тита да и доврши међу вама ово дело љубави – као што је пре почео. Него као што обилујете у свему: у вери, у речи, у знању, у сваком старању, у својој љубави према нама, покажите своје обиље и у овом делу љубави. Не говорим ово као заповест, него брижљивошћу других проверавам истинитост ваше љубави. Јер ви знате благодат Господа нашега Исуса Христа да је он, будући богат, постао сиромашан вас ради, да се ви обогатите његовим сиромаштвом. А у овој ствари казујем само своје мишљење; јер то користи вама, који сте почели не само делом него претходно својом вољом још од прошле године. А сад довршите и то дело, да као што сте били спремни у хтењу, тако будете спремни и у довршавању од онога што имате. Јер ако је добра воља ту, она је добродошла по ономе што има, а не по ономе што нема. Али не желим да олакшање другима донесе невољу вама, него на основу једнакости; у садашње време нека ваш сувишак покрије њихову оскудицу, да и њихов сувишак једном покрије вашу оскудицу, да буде једнакост, као што је написано: „Ко је много накупио – није имао сувише, а ко је мало накупио – није осетио мањак.” А хвала Богу, који је исту брижљивост за вас дао у Титово срце. Он је прихватио нашу молбу, но будући врло ревностан, отишао је драговољно к вама. А с њим посласмо и брата, чија се хвала у проповедању јеванђеља чује по свим црквама. И не само то, него су га цркве одредиле за нашег сапутника у овом делу љубави, коме служимо на славу самога Господа и да покажемо своју спремност. Тиме желимо да избегнемо да нам се не пребаци за овај обилни дар који доносимо. Јер ми се бринемо за оно што је добро не само пред Господом него и пред људима. А с њима посласмо и свога брата, чију смо брижљивост више пута у многим стварима искушали, а који је сада још брижљивији у свом великом поуздању у вас. Што се тиче Тита – он је мој друг и сарадник за вас; а што се тиче наше браће – они су црквени посланици, Христова слава. Покажите им, дакле, пред црквама доказ своје љубави и наше хвале за вас. А у погледу скупљања помоћи за свете сувишно је да вам пишем; јер знам вашу спремност, за коју се вама хвалим Македонцима, да је Ахаја спремна још од прошле године и да је ваша ревност подстакла већину. Послах, ипак, браћу да се наша хвала вама у овој ствари не изјалови, него да будете спремни, као што сам говорио, да се у овом поуздању не осрамотимо ми – да не кажемо ви – ако дођу са мном Македонци и затекну вас неспремне. Сматрао сам, дакле, за потребно да замолим браћу да пре нас оду к вама и да унапред припреме ваш раније најављени дар благослова, да буде готов као благослов, а не као користољубље. А ово знајте: ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко у благослову сеје, у благослову ће и жњети. Свако нека даје како је у срцу одлучио, не од жалости или од морања; јер Бог воли радосног даваоца. А Бог је кадар учинити да се свака благодат обилно излије на вас, да у свему свагда имате свега довољно и да вам преостане за свако добро дело, као што је написано: „Просу, даде сиромасима, његова праведност остаје довека.” А ко сејачу даје семе и хлеб за храну, даће и умножиће ваше семе, и учиниће да узрасту плодови ваше праведности, да у свему будете богати – за свако простодушно давање, које нашим посредством изазива захвалност Богу. Јер вршење ове свете службе не само што надопуњава оскудицу светих него се и узвисује тиме што многи захваљују Богу; врсним вршењем ове службе они су побеђени да славе Бога за ваше покорно признавање јеванђеља о Христу и за дарежљивост ваше заједнице с њима и са свима, те својом молитвом за вас показују да чезну за вама због превелике благодати Божје на вама. Хвала Богу за његов неисказани дар. А сам ја, Павле, молим вас кротости и благости Христове ради, ја који сам пред вама понизан кад сам међу вама, али сам слободан према вама кад сам далеко од вас; молим да – кад будем код вас – не морам слободно да иступим с поуздањем којим мислим да иступим против неких који мисле да ми живимо како тело хоће. Ми, додуше, живимо у телу, али се не боримо како тело хоће; јер оружје нашег војевања није људско, него је силно у Богу – да руши утврђења, те рушимо мудровања и свако узвишавање које се диже против богопознања, и заробљавамо сваку мисао – за послушност Христу, па смо спремни да казнимо сваку непокорност кад ваша послушност буде потпуна. Гледајте што вам је пред очима. Ако је неко у себи уверен да је Христов, нека поново у себи размисли ово: као што је он Христов, тако смо и ми. Јер ако се и нешто више похвалим нашом влашћу коју је Господ дао на ваше назидање, а не на ваше рушење, нећу се постидети, да се не покажем као да вас плашим посланицама. Јер посланице су, неко каже, тешке и силне, али његова телесна појава је слаба и реч никаква. Ко тако говори, нека ово схвати: какви смо на речи у посланицама издалека, такви смо и на делу кад смо присутни. Ми, наиме, не смемо да се убројимо и да се упоредимо с некима који сами себе препоручују; али не показују право разумевање кад сами себе мере по себи и кад сами себе са собом упоређују. А ми нећемо да се хвалимо преко мере, него само у мери правила које нам је Бог као меру одредио – да доспемо и до вас. Јер ми се не протежемо преко мере, као да не досежемо до вас; јер смо и до вас доспели с јеванђељем о Христу. Не хвалимо се преко мере туђим напорима, него имамо наду да ћемо се међу вама изобилно величати по нашем мерилу, кад ваша вера порасте, да ћемо проповедати јеванђеље и преко ваших крајева и да се нећемо похвалити оним што је учињено на туђем пољу. „Ко се хвали, нека се хвали у Господу.” Јер није врстан онај који самога себе препоручује, него онај кога Господ препоручује. О, кад бисте поднели мало безумља од мене! Но и подносите ме. Јер ревнујем за вас Божјом ревношћу, јер сам вас заручио с једним човеком – да вас као чисту девојку изведем пред Христа. Бојим се, ипак, да – као што је змија својим лукавством преварила Еву – тако и мисли ваше да се не одврате од простодушности и чисте преданости Христу. Ако пак онај који вам долази проповеда другога Исуса, кога ми нисмо објавили, или ако примате другога духа, кога нисте од нас примили, или друго јеванђеље, које нисте од нас примили, то добро подносите. Мислим, наиме, да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола. Па и ако сам невешт у говору, нисам у знању, него смо вам га у свему и свачему показали. Или сам учинио грех понижавајући самога себе – да се ви узвисите, кад сам вам јеванђеље Божје бадава проповедао? Друге цркве сам опленио на тај начин што сам од њих узео плату – да вама служим. И кад сам код вас био и трпео оскудицу, нисам никоме досадио. Јер су моју оскудицу надопунила браћа која су дошла из Македоније. И у свему сам се чувао и чуваћу се да вам не будем на терету. Христова истина је у мени – да ова хвала за мене неће бити ограничена у ахајским крајевима. Зашто? Што вас не волим? Бог зна. А што чиним, чинићу и убудуће, да одсечем повод онима који траже повода да би се у ономе чиме се они хвале нашли као што смо ми. Јер такви људи су лажни апостоли, преварљиви радници, који се претварају у Христове апостоле. И није чудо; јер и сам сатана узима вид светлог анђела. Није онда ништа велико кад се и његове слуге претварају у слуге праведности; њихов свршетак биће по њиховим делима. Опет велим: нека ме нико не сматра неразумним; ако ме, ипак, као таквог сматра, примите ме макар и као неразумног, да се и ја мало похвалим. Што сад говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу, с тим поуздањем да се могу хвалити. Пошто се многи хвале с обзиром на тело, хвалићу се и ја. Јер радо подносите неразумне – ви који сте мудри. Подносите, наиме, ако вас ко заробљава, ако вас ко изједа, ако ко узима, ако се ко уздиже, ако вас ко бије по лицу. На срамоту говорим – као да смо за то били слаби. Чиме ко смело иступа, у безумљу говорим, иступам смело и ја. Јесу ли Јевреји? И ја сам. Јесу ли Израиљци? И ја сам. Јесу ли Авраамово потомство? И ја сам. Јесу ли Христови служитељи? Као безумник говорим, и ја сам још више; више сам се трудио, више сам био у тамницама, био сам бијен превише, у смртним опасностима много пута. Од Јудејаца сам пет пута добио четрдесет мање један ударац, трипут сам био шибан, једанпут засут камењем, трипут сам доживео бродолом, ноћ и дан провео сам на дубоком мору. Често сам путовао, био сам у опасностима од река, у опасностима од разбојника, у опасностима од свог народа, у опасностима од многобожаца, у опасностима у граду, у опасностима у пустињи, у опасностима на мору, у опасностима међу лажном браћом, у напору и муци, много пута у неспавању, у глади и жеђи, у многом пошћењу, у студени и голотињи; посебно преко свега тога што свакодневно наваљује на мене, брига за све цркве. Ко је слаб, а да и ја нисам слаб? Ко се саблажњава, а да ја не сагоревам? Ако треба да се хвалим, хвалићу се својим слабостима. Бог и отац Господа нашега Исуса Христа, који је хваљен довека, зна да ја не лажем. У Дамаску намесник краља Арете чувао је дамаском град желећи да ме ухвати, те ме кроз прозор спустише у котарици преко зида и измакох из његових руку. Мора ли се хвалити, то додуше не користи, онда ћу доћи на виђење и откривења Господња. Знам једног човека у Христу, који је пре четрнаест година – не знам да ли је у телу, не знам да ли је ван тела, Бог зна – био отргнут и уздигнут до трећег неба. И за таквога човека знам – не знам да ли у телу или ван тела, Бог зна – да је био отргнут и уздигнут до раја и да је чуо неизрециве речи, које човек не сме да каже. Хвалићу се таквим човеком, а самим собом нећу да се хвалим, сем својим слабостима. Јер ако бих и хтео да се хвалим, не бих био неразуман, јер бих истину говорио. Али ја се клоним тога да не би ко о мени мислио више но што на мени види или од мене чује. А на неизмерна откривења – да се не бих понео – дат ми је трн у телу, сатанин анђео, да ме ћушка – да се не поносим. За овога сам трипут молио Господа да одступи од мене. И он ми је рекао: „Доста ти је моја благодат; јер сила налази своје испуњење у слабости.” Стога ћу се најрадије хвалити својим слабостима, да се Христова сила настани у мени. Зато ми се свиђају слабости, злостављања, невоље, гоњења, притешњености Христа ради; јер кад сам слаб, онда сам силан. Постао сам неразуман; ви сте ме натерали. Требало је да ме ви препоручујете. Јер ни у чему нисам заостао за превеликим апостолима иако нисам ништа. Апостолска знамења учињена су међу вама у свакој стрпљивости, чудним знацима, чудесима и силним делима. Шта је, уосталом, то у чему сте ви – у поређењу с другим црквама – ускраћени, сем што вам ја нисам досадио? Опростите ми ову неправду. Ево, спреман сам да вам по трећи пут дођем, и нећу вам бити на терету; јер ја не тражим оно што је ваше, него вас. Јер нису деца дужна да стичу блага родитељима, него родитељи деци. А ја ћу најрадије све потрошити и сам се истрошити за ваше душе. Кад вас тако много волим, зар ћу ја бити мање вољен? Па нека буде, нисам вам био на терету, него сам вас као лукав човек ухватио на превару. Јесам ли вас шта закинуо преко кога од оних које сам вам послао? Замолио сам Тита и с њим сам послао онога брата. Да ли вас је Тит шта закинуо? Зар нисмо ишли у истом духу? Зар не истим стопама? Ви одавно мислите да се ми бранимо пред вама. Пред Богом у Христу говоримо; а све је, драги моји, на ваше назидање. Бојим се, наиме, да вас приликом свог доласка нећу наћи онакве какве желим да вас нађем и да ћу се ја међу вама наћи онакав каквог ме ви не желите; да како не буду међу вама свађе, зависти, зловоље, сплетке, клеветања, дошаптавања, надимања, нереди; да ме опет, кад дођем, Бог мој не понизи пред вама, па да растужим многе од оних који су пре згрешили, а нису се покајали за нечистоту и блуд и распојасаност коју учинише. Ово је трећи пут како вам долазим; „Устима два или три сведока утврдиће се свака ствар.” Раније сам казао и сад унапред говорим, као приликом свог другог доласка, а сада у одсуству, онима који су пре грешили и свима осталима, да их нећу штедети кад опет дођем, пошто ви тражите доказ да у мени говори Христос, који вама није слаб, него је силан међу вама. Он је, додуше, и распет био из слабости, али живи од силе Божје. Па и ми смо слаби у њему, али ћемо с њим живети од силе Божје – за вас. Испитајте сами себе да ли сте у вери, проверите сами себе. Или не познајете сами себе – да је Христос у вама? Иначе нисте осведочени. Али се надам да ћете познати да ми нисмо неосведочени. А Богу се молимо да ви не учините никаква зла, не да бисмо се ми показали осведочени, него да ви чините добро, а ми да будемо као неосведочени. Јер ми ништа не можемо против истине, него само за истину. Радујемо се, наиме, кад смо ми слаби, а ви јаки; зато се и молимо Богу за ваше усавршавање. Зато вам ово у одсуству пишем, да не поступим строго кад будем код вас – по власти коју ми је Господ дао да зидам, а не да рушим. Уосталом, браћо, радујте се, усавршавајте се, тешите се, будите једномишљеници, живите у миру, па ће Бог љубави и мира бити с вама. Поздравите један другога светим целивом. Поздрављају вас сви свети. Благодат Господа Исуса Христа и љубав Божја и заједница Духа Светога са свима вама. Павле, апостол не од људи, нити посредством неког човека, него посредством Исуса Христа и Бога Оца, који га је васкрсао из мртвих, и сва браћа која су са мном, црквама у Галатији: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа, који је дао самога себе за наше грехе, да нас избави од садашњег злог света – по вољи Бога и Оца нашега, коме слава у све векове. Амин. Чудим се да се тако брзо одвраћате од онога који вас је позвао Христовом благодаћу на друго јеванђеље, које није друго јеванђеље, само има неких који вас збуњују и желе да изврну јеванђеље о Христу. Али ако вам чак и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље различито од онога које смо вам ми проповедали, нека буде проклет. Као што смо пре казали и сад опет велим: ако вам ко проповеда јеванђеље које се разликује од онога што сте примили, нека буде проклет. Да ли ја сад људе уверавам или Бог? Или настојим да угодим људима? Кад бих још људима угађао, Христов служитељ не бих био. Дајем вам, наиме, на знање, браћо, да јеванђеље које сам вам ја проповедао није људско, јер га не примих од човека, нити сам од човека био поучен, него откривењем Исуса Христа. Ви сте свакако чули за мој некадашњи начин живота у јудејству, да сам преко мере гонио Цркву Божју и разарао је, па сам у јудејству превазишао многе своје вршњаке у свом народу – као претерани ревнитељ за своја отачка предања. Али кад се свиде ономе који ме је изабрао од утробе моје матере и који ме је позвао својом благодаћу да открије свога Сина у мени – да га ја објавим међу многобошцима, нисам се одмах посаветовао с људима, нити сам отишао горе у Јерусалим онима који су пре мене били апостоли, него одох у Арабију, па се опет вратих у Дамаск. Затим, после три године одох горе у Јерусалим да упознам Петра, те остах код њега петнаест дана. А неког другог од апостола нисам видео сем Јакова, брата Господњег. Што вам пак пишем, ево, пред Богом говорим да не лажем. Затим дођох у крајеве Сирије и Киликије. А Христовим црквама у Јудеји био сам лично непознат. Оне су само слушале: „Наш некадашњи гонилац сада проповеда веру коју је некада рушио”, те слављаху Бога због мене. Затим, након четрнаест година, одох опет горе у Јерусалим с Варнавом, узевши са собом и Тита. Одох пак по откривењу и изложих им јеванђеље које проповедам међу многобошцима, и посебно онима угледнима, да не трчим или да нисам трчао узалуд. Али ни Тит, који је био са мном, као Грк није био присиљен да се обреже. То због тајно уведене лажне браће која су се увукла да уходе нашу слободу коју имамо у Христу Исусу, да нас заробе. Овима нисмо попустили ни за часак, нити смо им се потчинили да би истина јеванђеља остала за вас. Што се тиче оних који су важили као угледни – ма какви да су некад били, мени је свеједно; Бог не гледа ко је ко – мени, наиме, ти угледни нису ништа додали, него, напротив, кад су видели да је мени поверено јеванђеље за необрезане као Петру за обрезане – јер онај који је оспособио Петра за апостолство међу обрезанима, оспособио је и мене за многобошце – и кад су познали благодат која ми је дана, Јаков и Кифа и Јован, који су важили као стубови, дадоше мени и Варнави деснице у знак заједнице да ми идемо к многобошцима, а они к обрезању; само да се сећамо сиромашних, што сам се баш и трудио да чиним. А кад Кифа дође у Антиохију, успоставио сам му се у лице, јер је заслужио осуду. Јер пре но што су дошли неки од Јакова, он је јео с бившим многобошцима, а кад они дођоше, устукну и одвајаше се бојећи се оних из обрезања. И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да је њихово дволичење повукло и Варнаву. Али кад сам видео да не иду право по јеванђеоској истини, рекох Кифи пред свима: „Кад ти као Јудејац живиш многобожачки, а не јудејски, како можеш да присиљаваш многобошце да живе јудејски? Ми смо по рођењу Јудејци, а не грешници из многобожаца, али знајући да се човек не оправдава делима закона, него само вером у Исуса Христа, поверовасмо и ми у Христа Исуса, да будемо оправдани вером у Христа, а не делима закона, јер на основу дела закона нико неће бити оправдан. Ако се пак ми – тражећи да будемо оправдани у Христу – и сами нађемо као грешници, да ли у том случају Христос служи греху? Далеко од тога. Јер ако ја поново зидам оно што сам једном срушио, себе приказујем као преступника. Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим. Ја сам с Христом распет на крсту. Тако не живим више ја, него Христос живи у мени. А што сад живим у телу, живим вером у Сина Божјег, који ме је заволео и себе предао за мене. Благодат Божју не одбацујем; јер ако праведност долази посредством закона, онда је Христос узалуд умро.” О, неразумни Галати, ко је опчинио вас којима је Исус Христос пред очима насликан као распети? Желим само ово да дознам од вас: јесте ли примили Духа на основу дела закона или тиме што сте чули проповед о вери? Зар сте тако неразумни? Почели сте Духом, а сад завршавате телом? Зар сте тако много узалуд препатили? Ако је стварно узалуд било. Који вам, дакле, даје Духа и чини чудеса међу вама, чини ли то због дела закона или што сте чули проповед о вери? Као што је и Авраам „поверовао Богу и урачуна му се у праведност”. Познајте, дакле, да су Авраамови синови они који су од вере. А Писмо је предвидело да Бог оправдава многобошце на основу њихове вере, па је унапред објавио Аврааму: „У теби ће бити благословени сви народи.” На тај начин они који верују примају благослов заједно с верним Авраамом. Јер који чине дела закона – под клетвом су; написано је, наиме: „Нека је проклет свако ко не остане у свему што је написано у књизи закона – да то чини.” А да се код Бога нико не оправдава законом, јасно је, јер „праведник ће живети од вере”. А закон није од вере, него „Ко их изврши, живеће у њима”. Христос нас је искупио од клетве закона тиме што је он постао клетва за нас, јер је написано: „Нека је проклет свако ко виси на дрвету”, да Авраамов благослов дође на многобошце у Христу Исусу, да ми посредством вере примимо обећаног Духа. Браћо, људски говорим: нико не поништава ни људски пуноправни тестамент, нити му што додаје. А обећања су речена Аврааму и његовом потомству: Не каже „и потомцима”, као многима, него као једном „и твом потомку”, који је Христос. Него ово велим: закон, који је постао после четири стотине и тридесет година, не поништава завет који је Бог пре потврдио, нити уништава обећања. Јер ако наследство долази од закона, не долази више од обећања; Бог га је, међутим, обећањем даровао Аврааму. Шта ће онда закон? Он је одређен посредством анђела, руком једног посредника, па је поради преступа додат – док не дође потомак коме је обећање дано. Посредника пак нема тамо где је само један, а Бог је један. Да ли је према томе закон против Божјим обећањима? Далеко од тога. Да је, наиме, дат закон који је у стању да оживи, онда би праведност стварно била од закона. Али Писмо је све затворило под грех да се на основу вере у Исуса Христа да обећање онима који верују. А пре но што је дошла вера, ми смо били чувани под законом и затворени за веру која је имала да се открије. Тако је закон постао наш педагог за Христа, да ми будемо на основу вере оправдани. А пошто је вера дошла, нисмо више под педагогом. Вером у Исуса Христа сад сте сви синови Божји; јер сви ви који сте у Христа крштени – у Христа сте се обукли. Нема више ни Јудејаца ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. Ако сте пак ви Христови, онда сте Авраамово потомство, наследници по обећању. Велим пак, док год је наследник малолетан, ништа се не разликује од роба, мада је господар свега, него је под старатељима и управитељима све до рока који је отац унапред одредио. Тако и ми, кад смо били малолетни, били смо заробљени светским стихијама, а кад је дошла пунина времена, посла Бог свога Сина, рођеног од жене, који је био под законом, да искупи оне који су под законом – да ми примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог у ваша срца Духа Сина свога, који виче: „Ава, Оче!” Стога, ниси више роб, него син; а ако си син, онда си и наследник кроз Бога. Али тада, не знајући Бога, ви сте ропски служили боговима који по природи то нису. Сада пак, пошто се познали Бога, или још боље – пошто је Бог вас познао, како можете да се опет враћате на слабе и бедне стихије, којима хоћете опет изнова ропски да служите? Пазите на дане, и месеце, и времена, и године. Бојим се за вас, да се за вас нисам узалуд трудио. Будите као што сам ја, јер сам и ја као што сте ви, браћо, молим вас. Ви ми нисте ништа нажао учинили. А знате да сам вам први пут због телесне слабости проповедао јеванђеље и искушење, које је за вас било на мом телу, нисте презрели нити сте пљували из одвратности, него сте ме примили као Божјег анђела, као Христа Исуса. Па где је то ваше блаженство? Сведочим вам, наиме, да бисте – кад би било могућно – извадили своје очи и мени дали. Јесам ли вам постао непријатељ зато што вам истину говорим? Они не ревнују добро за вас, него желе да вас одвоје од јеванђеља, да ви ревнујете за њих. Добро је, међутим, свагда ревновати у добру, а не само кад сам ја код вас, децо моја, коју опет с муком рађам док се Христос не уобличи у вама. А желео бих да сам сад код вас, па да изменим свој глас, јер сам у недоумици због вас. Кажите ми, ви који желите да будете под законом, зар не чујете закона? Написано је, наиме, да је Авраам имао два сина: једнога од робиње, а другога од слободне. Али онај од робиње рођен је на телесан начин, а онај од слободне – на основу обећања. Све је то сликовито речено: ове две жене – то су два савеза; један од Синајске горе, који рађа за робовање, и то је Агара. Јер Синајска гора је у Арабији; она одговара садашњем Јерусалиму, који робује са својом децом. Горњи Јерусалим, међутим, слободан је и он је наша мати. Написано је, наиме: „Развесели се, нероткињо, која не рађаш, кликни и узвикни ти која не трпиш порођајне муке; јер остављена има више деце него она која има мужа.” А ви сте, браћо, деца обећања као Исак. Али као што је некада онај што се родио на телесан начин гонио онога који је на духован начин рођен, тако бива и сада. Него шта каже Писмо: „Одбаци робињу и њеног сина, јер робињин син неће наследити са сином слободне.” Зато, браћо, ми нисмо деца робиње, него оне слободне. Христос нас је ослободио за слободу. Стојте, дакле, чврсто и не потчињавајте се опет ропском јарму. Видите, ја, Павле, кажем вам: ако сте обрежете, Христос вам неће ништа помоћи. И поново сведочим сваком човеку који се обрезује – да је дужан да изврши сав закон. Одвојили сте се од Христа ви који се законом оправдавате, отпали сте од благодати! Јер ми уз помоћ Духа, на основу вере, очекујемо наду да ћемо бити праведни. Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање нити необрезање, него вера која се кроз љубав показује делотворна. Добро сте трчали; ко вас је спречио да се не покоравате истини? То наговарање није од онога који вас позива. Мало квасца укисели све тесто. Уверен сам за вас у Господу да нећете ништа друго мислити. А ко вас буни, сносиће осуду, ма ко био. Ако пак ја, браћо, још проповедам обрезање, зашто ме још гоне? Саблазан крста је у том случају укинута. О да би се и ушкопили ти што вас буне! Јер ви сте, браћо, позвани на слободу; само нека та слобода не буде повод плоти, него љубављу служите један другоме. Јер је сав закон нашао своје испуњење у једној речи, у „Љуби ближњега свога као самога себе”. Ако се пак међусобно уједате и изједате, пазите да један другога не истребите. Него велим: живите у Духу, па нећете извршити пожуду плоти. Јер плот жуди против Духа, а Дух против плоти; ово се једно другом противи да не чините што бисте желели. Ако ли вас Дух води, нисте под законом. А плотска дела су позната, то су: блуд, нечистота, распојасаност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађа, пакост, срдња, сплетке, раздори, странке, зависти, пијанке, пировања и овима слична, за која вам унапред говорим, као што раније рекох, да они који тако шта чине неће наследити царства Божјег. А плод Духа су љубав, радост, мир, дуготрпљење, честитост, доброта, вера, кротост, уздржљивост; против оваквих ствари нема закона. А Христови припадници су распели плот са свим страстима и пожудама. Ако Духом живимо, Духом и да ходимо. Не будимо пуни празног славољубља, не изазивајмо један другога, не завидимо један другом! Браћо, ако се ко и затекне у каквом преступу, ви духовни људи исправите таквога у духу кротости, чувајући самога себе – да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, па ћете тако испунити Христов закон. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, заварава самога себе. А свако нека испитује своје дело, па ће тада само пред собом имати хвалу, а не пред другим; свако ће, наиме, носити своје бреме. А који се учи речи, нека са својим учитељем дели сва добра. Не варајте се, Бог се не да исмејавати. Јер што човек сеје, оно ће и жњети; ко сеје у своју плот, од плоти ће жњети погибао, а ко сеје у Духа, од Духа ће жњети вечни живот. И не малаксавајмо чинећи добро; јер ћемо у своје време жњети – ако не клонемо. Стога, дакле, чинимо добро свима док имамо времена, а највише онима који припадају нашој верској породици. Видите коликим словима сам вам писао својом руком. Сви који желе да се телом покажу лепи, ти вас присиљавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за Христов крст. Јер ни сами они који се обрезују не држе закон, него хоће да се ви обрезујете – да се вашим телом хвале. А ја сам далеко од тога да се хвалим ичим другим сем крстом Господа нашега Исуса Христа, који је свет за мене распет, и ја за свет. Јер, нити је што обрезање нити необрезање, него једно ново створење. И који год по овом правилу буду живели, мир и милост на њих и на Израиљ Божји. Убудуће да ми нико не досађује јер ја на своме телу носим ране Исусове. Благодат Господа нашега Исуса Христа с Духом вашим, браћо. Амин. Павле, апостол Исуса Христа по Божјој вољи, светима [у Ефесу] и вернима у Христу Исусу: благодат вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа. Нека је благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је у Христу благословио сваким духовним благословом на небесима, јер нас је у њему изабрао пре стварања света – да будемо свети и непорочни пред њим, одредивши нас унапред у љубави, благонаклоношћу своје воље, да нас Христовим посредством усини, да хвалимо славу његове благодати, којом нас је обдарио у вољеном Сину; у њему имамо откуп – његовом крвљу, опроштај преступа – по богатству његове благодати, коју је богато излио на нас у свакој мудрости и разборитости кад нам је обзнанио тајну своје воље – по својој благонаклоности – коју је унапред одредио у њему да је спроведе кад се испуни време, да у Христу поново састави све што је на небесима и на земљи; у њему, у ком смо и ми постали наследници пошто смо унапред одређени одлуком онога који све чини сходно саветовању своје воље, да будемо на хвалу његове славе – ми који смо се унапред уздали у Христа; у њему сте и ви, пошто сте чули истиниту реч, јеванђеље свога спасења, и поверовали, запечаћени обећаним Светим Духом, који је капара нашег наследства – за избављење његове тековине, на хвалу његове славе. Зато и ја, чувши за вашу веру коју имате у Господу Исусу и за вашу љубав према свима светима, непрестано захваљујем за вас, спомињући вас у својим молитвама, да и Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вама духа мудрости и откривења – да га познате, просвећене очи вашег срца – да знате каква је нада на коју вас је позвао, какво је богатство његовог славног наследства међу светима, и како је превелика његова сила према нама који верујемо – сходно делотворности његове силне моћи, чије је дејство показао на Христу кадага је васкрсао из мртвих и посадио себи с десне стране на небесима, изнад сваког поглаварства, и власти, и силе, и господства, и над сваким именом које се назива не само на овом свету него и у будућем. И све је покорио под његове ноге, а њега је дао Цркви више свега за главу; она је његово тело, пуноћа онога који све испуњава у свему. Бог је Христом оживео и вас који сте били мртви због својих преступа и грехова, у којима сте некада живели по духу овога света, по владару ваздушних сила, по духу који сада дејствује у синовима непокорности. Међу овима смо и ми сви некада живели у својим плотским пожудама, чинећи плотске жеље и смерања, па смо, као и остали, по природи били подложни Божјем гневу. Али Бог, који је богат у милости, због своје велике љубави којом нас је заволео, оживео је Христом и нас који смо били мртви у својим преступима – благодаћу сте спасени – и с њим је васкрсао нас и поставио на небесима у Христу Исусу да у будућим вековима покаже превелико богатство своје благодати – својом добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте посредством вере благодаћу спасени, и то није од вас – Божји је дар; не од дела, да се нико не похвали. Ми смо, наиме, његово дело, у Христу Исусу створени за добра дела, која је Бог унапред приправио – да у њима живимо. Зато се сећајте да сте некада ви, по телесном пореклу многобошци, који се од руком учињеног назовиобрезања на телу називате необрезање, у оно време били без Христа, отуђени од израиљског друштва, без удела у обећаним заветима, немајући наде и без Бога у свету. А сада сте се у Христу Исусу ви, који сте некада били далеко, приближили Христовом крвљу. Јер он је наш мир, он је оба дела саставио у једно и својим телом разрушио преградни зид који их је растављао, непријатељство, обеснажно закон с његовим заповестима и одредбама, да стварајући мир од те двојице начини у себи једног новог човека, и да обојицу у једном телу помири с Богом – крстом, пошто је на њему убио непријатељство. Он је дошао и као радосну вест објавио мир вама удаљенима и мир онима који су близу; јер његовим посредством и једни и други имамо приступ к Оцу у једном Духу. Тако, дакле, нисте више туђинци и дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божји, назидани на темељу апостола и пророка, а угаони темељ је сам Христос, на коме је сва зграда састављена, те израста у свети храм у Господу, на коме се и ви у Духу заједно изиђујете у стан Божји. Ради тога сам ја, Павле, сужањ Христа Исуса за вас многобошце – ако сте, дакле, чули за дар божанске благодати која је мени дана за вас да ми је откривењем обзнањена тајна, као што сам пре укратко написао. Оданде читајући можете да разумете моје схватање у Христовој тајни, која у другим нараштајима није била обзнањена људским синовима као што је сада Духом откривена његовим светим апостолима и пророцима: да су многобошци у Христу Исусу сунаследници и припадници истог тела, и заједничари у обећању кроз јеванђеље, чији сам служитељ постао по дару Божје благодати, која ми је дана његовим силним дејством. Мени, најмањем од свих светих, дана је ова благодат – да многобошцима као радосну вест објавим неистражљиво богатство Христово, и да свима расветлим у чему се састоји тајна која је од вечности била скривена у Богу, творцу свега, да би се сада поглаварствима и властима на небесима посредством Цркве обзнанила многоразличита мудрост Божја, по вечној одлуци коју је остварио у Христу Исусу, Господу нашем. У њему имамо слободу и приступ к Богу с поуздањем – вером у њега. Стога вас молим да не малаксате због мојих невоља које ме сналазе за вас; то је ваша слава. Ради тога преклањам своја колена пред Оцем, од кога сваки род на небесима и на земљи добија име, да вам даде по богатству своје славе да његовим Духом будете ојачани за унутрашњег човека, да се Христос вашом вером усели у ваша срца, да будете у љубави укорењени и утемељени да бисте ви са свима светима могли разумети шта је ширина, и дужина, и висина, и дубина, и познати Христову љубав, која превазилази наше сазнање, да будете испуњени до све пуноће Божје. А ономе који својом силом што дејствује у нама може да учини преко свега и изнад свега што ми иштемо или мислимо, њему слава у Цркви и у Христу Исусу у сва поколења од вечности до вечности. Амин. Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да живите достојно звања у које сте позвани, са сваком понизношћу и кротошћу, са стрпљивошћу, подносећи један другога у љубави, старајући се да свезом мира одржите духовно јединство. Једно је тело и један је Дух, као што сте и ви позвани на једну наду свога знања. Један Господ, једна вера, једно крштење. Један је Бог и Отац свих, који је над свима, и кроза све, и у свима. А свакоме од нас дана је благодат по мери Христовога дара. Зато каже: „Попе се на висину и зароби робље, даде дарове људима.” А реч „попе се” шта друго значи него да је сишао у доње делове земље? Тај што је сишао, то је исти онај који се и попео више свих небеса – да све испуни. И он је сам дао једне за апостоле, а друге за пророке, једне за јеванђелисте, а друге за пастире и учитеље, да се свети приправе за дело службе, за изградњу Христова тела, док сви не дођемо до јединства у вери и познању Сина Божјег, до савршеног човека, до пуне мере Христовога раста, да не будемо више нејаки које љуља и носи сваки ветар науке, која људском преваром и лукавством доводи до заблудног лукавства. Него, држећи се истине, ми треба у љубави да узрастемо у свему – до њега, који је глава, Христос. Од њега је све тело уједно повезано и сједињено тако што сваки зглавак пружа потпору сходно одмереном дејству сваког појединог дела; то чини да тело расте на своју сопствену изградњу у љубави. Ово, дакле, говорим и сведочим у Господу да не живите више као што живе многобошци у ништавности свога ума. Њихова мисао је помрачена, далеко су од божанског живота – због незнања које је у њима, због окорелости њихова срца. Изгубивши морално осећање, они су сами себе предали распојасаности – да чине сваку нечистоту у лакомости. А ви нисте тако упознали Христа, ако се чули за њега и ако сте у њему поучени онако како је истина у Исусу; у односу на свој ранији начин живота, ви треба да скинете са себе старога човека, који пропада због варљивих пожуда, па да се обнављате духом свога ума и да обучете новога човека, који је према Богу створен у истинитој праведности и светости. Стога, одбаците лаж и говорите истину свако са својим ближњим, јер смо удови један другоме. Можете се и срдити, али немојте грешити; сунце да не зађе над вашим гневом, и не дајте места ђаволу. Крадљивац да не краде више, него нека се радије труди и својим рукама ради оно што је добро да би могао давати коме је потребно. Ниједна ружна реч да не излази из ваших уста, него само која је добра за назидање – где је потребно, да слушаоцима буде благотворна. И не жалостите Божјег Светог Духа, којим сте запечаћени за дан избављења. Свака горчина, и јарост, и гнев, и вика, и хула да се уклони од вас са сваком злоћом. Будите међу собом честити, милосрдни, праштајући један другом – као што је и Бог вама у Христу опростио. Угледајте се, дакле, на Бога као његова драга деца и живите у љубави, као што је и Христос вас љубио и самога себе предао за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис. Блуд и свака нечистота или лакомост да се и не спомиње међу вама, као што доликује светима, ни гадост, ни будаласти разговори, нити лакрдије, што не би приличило, него радије захваљивање. Ово, наиме, добро знајте – да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је исто што идолопоклоник, нема наследства у Христовом и Божјем царству. Нико да вас не вара празним речима; јер због свега тога иде гнев Божји за непокорне синове. Не будите, дакле, њихови саучесници. Јер некад сте били тама, а сада сте светлост у Господу; живите као деца светлости – а плод светлости је у свакој доброти, и праведности, и истини – истражујте шта је Господу угодно и не будите саучесници у јаловим мрачним делима, него их радије изобличавајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се изобличава, обелодањује се; јер све што се на видело износи – светлост је. Зато каже: „Устани ти што спаваш и васкрсни из мртвих, па ће те Христос обасјати!” Пазите, дакле, брижљиво како живите – не као немудри, него као мудри, искоришћавајући време, јер су дани зли. Зато не будите неразумни, него разумејте шта је воља Господња, и не опијајте се вином, у чему је раскалашност, него се пуните Духом, говорите један другом у псалмима, и химнама, и духовним песмама, певајте и појте Господу у срцу своме. Захваљујте свагда за све Богу и Оцу у име Господа нашега Исуса Христа, покоравајте се један другом у страху пред Христом. Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела. И као што се Црква покорава Христу, тако и жене да се покоравају мужевима у свему. Мужеви, волите своје жене – као што је и Христос заволео Цркву и самога себе предао за њу да је посвети, очистивши је воденим купањем и речју, да сам себи постави славну Цркву, која нема мрље, ни боре, или тако што, него да буде света и непорочна. Тако су и мужеви дужни да воле своје жене као своја телеса. Ко воли своју жену – самога себе воли. Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и греје – као и Христос Цркву, јер ми смо удови његовог тела. „Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз жену своју, и биће двоје једно тело.” Ова тајна је велика, а ја говорим мислећи на Христа и на Цркву. Па и ви, сваки поједини да воли своју жену као самога себе, а жена да се боји мужа. Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то право. „Поштуј оца свога и мајку”, то је прва заповест са обећањем, „да ти буде добро и да дуго живиш на земљи.” И ви, очеви, не раздражујте своју децу, него их одгајте у Господњој науци и опомени. Робови, слушајте своје телесне господаре са страхом и трепетом у простоти свога срца – као Христа, не служите само пред очима као што ови људима угађају, него као Христови служитељи који врше Божју вољу од све душе. Служите драговољно – као Господу, а не људима, знајући да ће свако, ако учини што добро, добити то од Господа – био он роб или слободњак. И ви, господари, исто тако поступајте с њима, без претње, знајући да је и њихов и ваш Господ на небесима и да он не гледа ко је ко. Уосталом, јачајте у Господу и у сили његове снаге. Обуците се у све оружје Божје да бисте могли одолети ђаволском лукавству. Јер наша борба није против људи од меса и крви, него против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима. Зато узмите све оружје Божје да бисте могли да се одупрете у зли дан и да се одржите – пошто све завршите. Стојте, дакле, опасавши своја бедра истином и, обукавши оклоп праведности, обујте ноге приправношћу на јеванђеље мира. При свем том узмите штит вере, којим ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога. Примите и кацигу спасења и духовни мач, који је реч Божја. Сваком молитвом и мољењем молите се Богу у Духу сваком приликом, и ради тога бдијте у свакој истрајности и мољењу за све свете, и за мене – да ми се даде реч кад отворим своја уста, да са слободом обзнаним тајну јеванђеља, за које сам ја посланик – у оковима, да у њему слободно говорим – као што и треба да говорим. А да и ви знате све о мени, шта ја радим, о свему ће вас обавестити Тихик, драги брат и верни служитељ у Господу, којега вам баш за то послах да дознате како смо ми и да утеши ваша срца. Мир браћи и љубав с вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Благодат са свима који постојано љубе Господа нашега Исуса Христа. Павле и Тимотеј, служитељи Христа Исуса, свима светима у Христу Исусу, који су у Филипима, с епископима и ђаконима: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Захваљујем свом Богу кад год вас се сетим, свагда у свакој својој молитви молећи се за све вас с радошћу, због вашег учешћа у проповедању јеванђеља од првога дана до сада, уздајући се баш у то да ће онај који је започео добро дело у вама довршити то до дана Христа Исуса. А и право је да ово мислим за све вас зато што вас имам у срцу, све вас који учествујете са мном у благодати – како у мојим оковима, тако и у одбрани и утврђивању јеванђеља. Јер Бог ми је сведок како чезнем за свима вама с љубављу Христа Исуса. И то молим од Бога да ваша љубав све више и више обилује у познању и сваком осећању, да можете испитивати шта је боље да бисте за дан Христов били чисти и без спотицања, испуњени плодом праведности, који се Христом стиче, на славу и хвалу Божју. А хоћу да знате, браћо, да је ово што се са мном догађа учинило да јеванђеље напредује, тако да је свој царској стражи и свима осталима постало јасно да ја носим окове за Христа, те већина браће у Господу, добивши поуздање од мојих окова, све више се усуђује да без страха говори реч Божју. Једни, додуше, проповедају Христа из зависти и надметања, а други од добре воље, једни из љубави знајући да лежим у оковима за одбрану јеванђеља, а други објављују Христа из нечасног частољубља, не с чистом намером, мислећи да ће нанети невољу мојим оковима. Шта онда? Само кад се на сваки начин, било под изговором, било уистину, Христос објављује. И за то се радујем. А и радоваћу се, јер знам да ће ми ово вашом молитвом и помоћу Духа Исуса Христа испасти на спасење, сходно мом чврстом очекивању и надању да се ни у чему нећу постидети, него да ће се као свагда, тако и сад, Христос сасвим слободно прославити на мом телу – било животом, било смрћу. Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак. Али како живот у телу за мене значи плодан рад, то не знам шта ћу изабрати. Мучим се с две стране: имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је кудикамо боље; али остати у телу – то је потребније ради вас. И уздајући се у ово, знам да ћу бити и остати код свих вас за ваш напредак и верску радост, да ваша хвала у Христу Исусу буде још обилнија на мени поради мог поновног доласка међу вас. Само живите достојно Христовог јеванђељу да бих – било да дођем и видим вас, било да сам одсутан – чуо за вас да чврсто стојите у једном духу, да се једнодушно заједно борите за веру у јеванђеље и да се ни у чему не дате застрашити од противника; ово је њима знак пропасти, а вашег спасења, и то од Бога. Јер је вама даровано за Христа не само да у њега верујете него и да страдате за њега; ви имате исту борбу какву сте видели на мени и сад чујте за мене. Ако, дакле, има какве утехе у Христу, ако имам каквог љубазног охрабрења, ако има какве духовне заједнице, ако има каквог унутрашњег саосећања и самилости, испуните моју радост – па исто мислите имајући исту љубав, духовно повезани, мислима усмереним на једно. Не чините ништа из надметања или из сујетног частољубља, него у понизности сматрајте један другога већим од себе, не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче. Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; он, који је у обличју Божјем, није сматрао као нешто приграбљено то што је једнак Богу, него је лишио самога себе кад је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек, он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. Зато га је и Бог преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца. Стога, драги моји, као што сте свагда били послушни, не само кад сам код вас него сад још више у мом одсуству, градите своје спасење са страхом и трепетом. Јер Бог је тај што чини у вама да желите и да делите – да му будете по вољи. Све чините без гунђања и премишљања да будете беспрекорни и чисти, непорочна деца Божја усред поквареног и наопаког рода, међу којима светлите као звезде у свету, чврсто држећи реч живота на моју хвалу за дан Христов – да нисам узалуд трчао, нити се узалуд трудио. Али ако се и као жртва изливам на жртву и службу ваше вере, радујем се и радујем се са свима вама. А исто тако радујте се и ви и радујте се са мном. А надам се у Господу Исусу да ћу вам убрзо послати Тимотеја да се и ја расположим кад дознам како сте ви. Јер немам ниједнога који је исте душе као он, који ће се искрено старати за ваше потребе. Сви, наиме, траже своје, а не што је Христа Исуса. А његову поузданост познајте да ми је као дете оцу послужио за јеванђеље. Овога, дакле, надам се да ћу послати одмах, чим сагледам како стоје моје ствари. А уздам се у Господу да ћу и сам убрзо доћи. Нађох пак за потребно да вам пошаљем Епафродита, свога брата и сарадника и саборца, а вашег посланика, који служи мојој потреби, пошто је чезнуо за свима вама и било му је нелагодно што сте чули да је оболео. И заиста је био болестан до смрти. Али Бог се смиловао на њега, не само на њега него и на мене, да ми не дође жалост на жалост. Тако сам одлучио да га што пре пошаљем, да се опет обрадујете кад га видите и ја да будем безбрижнији. Примите га, дакле, у Господу са сваком радошћу и такве људе поштујте, јер је он ради Христовог дела дошао до саме смрти, изложивши свој живот опасности да надокнади што ви нисте могли да ми учините. Уосталом, браћо моја, радујте се у Господу. Мени није досадно да вам исто пишем, а вама је то на сигурност. Чувајте се паса, чувајте се злих радника, чувајте се сакаћења. Ми смо, наиме, обрезање, ми који Духом Божјим служимо, Христом Исусом се хвалимо и не уздамо се у тело, иако и ја могу да се уздам у тело. Ако ко други мисли да се може уздати у тело – и ја још више: обрезан сам осмога дана, од рода сам Израиљева, из Венијаминовог племена, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, по ревности гонитељ Цркве, по законској праведности био сам без мане. Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету. Ја, у ствари, и сад све сматрам за штету према преважном познању Христа Исуса, Господа свога, због кога све изгубих и све сматрам за смеће да бих Христа добио и нашао се у њему, немајући своје праведности која потиче од закона, него праведност до које се долази вером у Христа, праведност од Бога на основу вере; да познам њега и силу његовога васкрсења и учешће у његовим страдањима саображавајући се његовој смрти, не бих ли како достигао васкрсење из мртвих. Не као да сам већ ухватио или да сам већ дошао до савршенства, него настојим не бих ли ухватио, пошто је и мене Христос ухватио. Браћо, ја још не мислим да сам ухватио, али једно стоји: заборављам што је за мном, а пружам се за оним што је преда мном, трчим према циљу за наградом на коју нас Бог у Христу Исусу горе позива. Који смо, дакле, савршени, мислимо ово; ако и нешто другачије мислите, Бог ће вам и то открити. Само што смо достигли – тога се држимо. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који живе онако како и ви имате пример у нама. Јер многи – о којима сам вам више пута говорио, а сада и плачући говорим – живе као непријатељи Христовог крста; њихов крај је пропаст, трбух је њихов Бог, а слава им је у срамоти, они мисле само на земаљско. Наше царство је, међутим, на небесима, одакле и Спаситеља очекујемо, Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело – да буде саобразно његовом славном телу – својом силом којом може све да покори себи. Стога, браћо моја драга и жељена, радости и венче мој, тако чврсто стојте у Господу, драги моји. Еводију молим и Синтиху молим да једно мисле у Господу. Да, молим и тебе, прави друже, помажи им, јер су се са мном заједно бодриле у проповедању јеванђеља с Климентом и осталим мојим сарадницима, чија су имена у књизи живота. Радујте се свагда у Господу; опет велим: „Радујте се!” Ваша благост нека буде позната свима људима: Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се ваше молбе Богу очитују. И мир Божји, који превазилази сваки ум, сачуваће ваша срца и ваше мисли у Христу Исусу. Уосталом, браћо, што год је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год љубазно, што год је на добру гласу, ако је каква врлина, ако је каква похвала, на то мислите. Што сте научили, примили, и чули, и видели на мени, то чините, и Бог мира биће с вама. Обрадовао сам се врло у Господу што сте опет процветали у свом старању за мене. Ви сте се и иначе старали, али нисте имали прилике. Не говорим ово због оскудице, јер сам научио да будем задовољан оним у чему сам. Умем и у скромности живети, умем и обиловати; упућен сам у све и свашта – бити сит и гладовати, обиловати и оскудевати. Све могу у ономе који ме снажи. Него, добро сте учинили што сте се примили моје невоље. А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповедања јеванђеља, кад сам отишао из Македоније, ниједна црква није била са мном у давању и примању – сем вас јединих. Ви сте ми у Солун и једанпут и двапут послали за моју потребу. Не као да ја тражим дар, него тражим плод који се множи на ваш рачун. Примио сам све и имам у изобиљу. Пун сам откако сам од Епафридита примио што сте ми послали, пријатан мирис, добродошлицу и богоугодну жртву. А Бог мој испуниће сваку вашу потребу по свом богатству у слави – у Христу Исусу. А Богу и Оцу нашем нека је слава у све векове. Амин. Поздравите свакога светог у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа која су са мном. Поздрављају вас сви свети, а особито они из царева дома. Благодат Господа Исуса Христа нека је с духом вашим. Амин. Павле, апостол Христа Исуса вољом Божјом и брат Тимотеј – светима и верној браћи у Христу у Колоси: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега. Захваљујемо Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа молећи се свагда за вас пошто смо чули за вашу веру у Христа Исуса и љубав коју имате према свима светима, због наде која вам је спремљена на небесима, за коју сте већ пре чули у истинитој речи јеванђеља, које је код вас – као што је по свему свету плодоносно и расте као и код вас – од онога дана како сте га чули и познали благодат Божју у истини; као што сте га научили од Епафраса, нашег драгог саслужитеља, који је веран Христов служитељ за вас, који нам је и јавио о вашој љубави у Духу. Стога и ми од онога дана како смо то чули не престајемо да се молимо Богу за вас и да молимо да се ви испуните познањем његове воље у свакој духовној мудрости и разумевању, да живите достојно пред Господом и да му у свему будете угодни, плодоносни у сваком добру делу и растући у богопознању, јачајући се сваком снагом сходно моћи његове славе – за свако стрпљење и истрајност, да с радошћу захваљујете Оцу који нас је оспособио да учествујемо у наследству светих у светлости. Он нас је избавио од власти таме и преместио у царство свог љубљеног Сина, у коме имамо избављење, опроштај грехова. Он је слика невидљивога Бога, прворођени свег створења, јер је у њему створено све што је на небесима и на земљи, све видљиво и невидљиво, били то престоли, или господства, или поглаварства, или власти; све је његовим посредством створено – и за њега. И он је пре свега и све у њему има своје постојање. Он је и глава тела, Цркве; он је почетак, прворођени из мртвих, да у свему он буде први. Јер је Бог благоизволео да се у њему настани сва пунина и да његовим посредством све измири са собом, створивши мир његовом крвљу на крсту, те да његовим посредством избави све што је на земљи и што је на небесима. Па и вас, који сте некада били отуђени и непријатељски настројени својим смерањем у злим делима, сада је измирио смрћу његовог људског тела да вас свете, непорочне и беспрекорне постави преда се ако само останете у вери утемељени и чврсти, не одвраћајући се од наде јеванђеља које сте чули, које је проповедано сваком створењу под небом, чији сам служитељ ја, Павле, постао. Сада се радујем у својим страдањима за вас и на свом телу надопуњавам оно што недостаје Христовим невољама – за његово тело, које је Црква, чији сам служитељ ја постао по божанској уредби која ми је дана за вас – да испуним реч Божју, тајну која је била скривена од времена и нараштаја, а сада је објављена његовим светима, којима је Бог хтео да обзнани како је богата слава ове тајне међу многобошцима: Христос у вама, нада на славу. Њега ми објављујемо стављајући у срце сваком човеку и учећи сваког човека у свој мудрости да сваког човека поставимо савршеним у Христу. За то се и трудим борећи се сходно његовој делотворној сили која у мени силно делује. Хоћу, наиме, да знате колику борбу имам за вас и за оне у Лаодикији, и за све који нису видели мога телеснога лица, да се њихова срца утеше и да сједињени у љубави дођу до свег богатства пуног разумевања, до познања тајне Божје, Христа, у ком је скривено све благо мудрости и знања. А ово говорим да вас нико не превари наговорљивим речима. Јер, иако сам телом далеко, духом сам с вама и радујем се гледајући ваш ред и чврстину ваше вере у Христа. Како сте, дакле, примили Господа Христа Исуса, тако у њему живите, укорењени и назидани на њему, утврђени у вери како сте поучени, изобилујући у захвалности. Пазите да вас ко не зароби филозофијом и сујетном преваром по људском предању, по светским стихијама, а не по Христу. Јер у њему телесно обитава сва пунина Божанства, а ви сте пуни у њему, који је глава сваког поглаварства и власти. У њему се и обрезани нерукотвореним обрезањем – у скидању чулног тела – Христовим обрезањем, кад сте у крштењу с њим сахрањени; у њему сте заједно с њим васкрснути вером у делотворну силу Бога, који га је васкрсао из мртвих. И вас, који сте били мртви због преступа и необразања ваше плоти, оживео је заједно с њим, опростивши нам све преступе на тај начин што је избрисао обвезницу која је својим одредбама била против нас и уклонио је – приковавши је на крст. Он је разоружао поглаварства и власти, јавно их осрамотио и победио их на њему. Да вас, дакле, нико не осуђује за јело, или за пиће, или за какав празник, или младину, или суботу; ово је све само сен онога што ће доћи, а стварност је Христос. Нико да вас не лишава награде, желећи да то постигне понизношћу и службом анђелима, упуштајући се у оно што би радо видео, надимајући се узалуд својим плотским умом, а не држи се главе, од које све тело, повезано и потпомогнуто зглавцима и свезама, расте растом који Бог даје. Ако сте се смрћу с Христом ослободили светских стихија, зашто дозвољавате да вам се одређују прописи – као да живите у овом свету; не дохвати, нити окуси, нити дотичи што све употребом пропада – сходно људским заповестима и наукама; све ово изгледа мудрост која се састоји у самовољној побожности и понизности, и непоштедној строгости према телу, а не у нечем часном, већ само ради задовољења тела. Ако сте, дакле, васкрснути с Христом, тражите оно што је горе – где Христос седи с десне стране Божје. Мислите на оно што је горе, а не што је на земљи. Ви сте, наиме, умрли и ваш живот је с Христом у Богу сакривен. Кад се јави Христос, наш живот, онда ћете се и ви с њим јавити у слави. Поморите, дакле, своје удове који су на земљи и у њима блуд, нечистоту, страст, злу жељу и лакомство, које је идолопоклонство, због чега долази гнев Божји на непокорне синове. У овим пороцима сте се и ви некада кретали, кад сте у њима живели. А сада одбаците и ви све ово: гнев, јарост, злоћу, хуљење, ружне речи из својих уста. Не лажите један против другога пошто сте свукли старога човека с његовим делима и обукли новога, који се обнавља за познање – по слици онога који га је створио, где нема Грка ни Јудејца, обрезања и необрезања, варварина, Скита, роба, слободњака, него је све и у свима Христос. Обуците се, дакле, као изабраници Божји, свети и мили, у срце милосрдно, у честитост, смерност, кротост, стрпљивост, сносећи један другога и праштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што је Господ и вама опростио, тако опраштајте и ви. А на све ово обуците љубав, која је свеза савршенства. И мир Христов нека влада у вашим срцима, на који сте и позвани у једном телу; и захвални будите. Христова реч нека богато обитава у вама; у свакој мудрости учите и опомињите један другога псалмима, химнама, духовним песмама, умилно певајући Богу у срцима својим. И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу кроз њега. Жене, покоравајте се мужевима као што приличи у Господу. Мужеви, волите своје жене и не љутите се на њих. Децо, слушајте своје родитеље у свему, јер је то угодно Господу. Очеви, не раздражујте своју децу да не постану малодушна. Робови, слушајте у свему своје телесне господаре, не у притворности, као они који људима угађају, него у простоти срца – бојећи се Бога. Што год чините, чините из душе као да чините Господу, а не људима, знајући да ћете од Господа као узвраћај примити наследство. Служите Господу Христу. Јер ко чини неправду, примиће што је скривио, и не гледа се ко је ко. Господари, чините робовима што је право и правично, знајући да и ви имате господара на небу. Будите истрајни у молитви, бдите у њој са захваљивањем, молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата за реч, да кажемо Христову тајну – за коју сам и ја свезан, да је објавим онако како морам рећи. Мудро живите према онима који су напољу; искоришћавајте своје време. Ваша реч нека је увек љубазна, сољу зачињена, да знате како вам треба сваком поједином одговарати. О мојим приликама обавестиће вас Тихик, драги брат и верни служитељ и саслужитељ у Господу, кога вам баш за то послах да дознате како смо ми и да утеши ваша срца, заједно са Онисимом, верним и драгим братом, који је један од ваших. Они ће вас обавестити о свему што се овде збива. Поздравља вас Аристарх, мој друг у сужањству, и Варнавин нећак Марко, за кога сте примили упутства – ако вам дође, примите га – и Исус, звани Јуст; из обрезања ови су једини који ми помажу за царство Божје и који ми се нађоше за утеху. Поздравља вас ваш земљак Епафрас, служитељ Христа Исуса који се једнако бори за вас у молитвама – да бисте ви као савршени и потпуно осведочени могли остати у свему што је воља Божја. Ја, наиме, сведочим за њега да се много труди за вас и за оне у Лаодикији и за оне у Јерапољу. Поздравља вас драги лекар Лука и Димас. Поздравите браћу у Лаодикији и Нимфана и цркву у његовом дому. И кад се ова посланица прочита код вас, постарајте се да се прочита и у лаодикијској цркви, а и ви да прочитате посланицу из Лаодикије. Кажите Архипу: „Пази на службу коју си примио у Господу – да је испуниш.” Поздрав мојом руком, Павловом. Сећајте се мојих окова. Благодат с вама. Павле и Силван и Тимотеј Солунској цркви у Богу оцу и Господу Исусу Христу: Благодат вам и мир. Захваљујемо Богу свагда за све вас помињући вас у својим молитвама, сећајући се непрестано дела ваше вере и труда ваше љубави, и ваше стрпљиве наде у Господа нашега Исуса Христа пред Богом и Оцем нашим, знајући, браћо, коју Бог љуби, да сте ви изабрани, да наша проповед јеванђеља вама није била само речју, него и у сили и у Духу Светоме, и с пуно поуздања, као што знате какви смо били међу вама вас ради. И ви сте се угледали на нас и на Господа, примивши реч у великој невољи с радошћу Духа Светога, тако да сте постали узор свима вернима у Македонији и Ахаји. Од вас је реч Божја одјекнула не само у Македонији и Ахаји него је ваша вера у Бога дошла до сваког места, тако да нема потребе да што говоримо. Сами људи, наиме, причају за нас – какав смо приступ вама имали и како сте се ви од идола обратили Богу, да служите живом и истинитом Богу и да с небеса очекујете његовога Сина, кога је васкрсао из мртвих, Исуса, који нас избавља од гнева који долази. Јер сами знате, браћо, да наш приступ к вама није био напразно, него смо се ослободили у Богу да вам казујемо јеванђеље Божје уз велику борбу иако смо пре тога у Филипима пострадали и злостављани били – као што знате. Јер наше бодрење не бива из заблуде, ни од нечистоте, нити лукавством, него како нас је Бог удостојио да нам повери јеванђеље – тако говоримо не угађајући људима, него Богу који испитује наша срца. Јер нити смо икад иступили ласкавом речју, као што знате, нити прикривеном лакомошћу, Бог је сведок, нити смо од људи тражили славе, ни од вас ни од других, иако као Христови апостоли можемо с важношћу да иступамо. Напротив, међу вама смо били благи као кад мајка негује своју децу. Тако пуни срдачне наклоности према вама били смо вољни да вам доделимо не само јеванђеље Божје него и своје душе, јер сте нам постали драги. Сећате се, наиме, браћо, нашег посла и труда: проповедамо вам јеванђеље Божје радећи ноћу и дању – да не будемо на терет никоме од вас. Ви сте сведоци и Бог како смо се свето, праведно и беспрекорно опходили према вама који верујете. Као што знате, ми смо сваког појединог од вас – као отац своју децу – саветовали, и бодрили, и сведочили вам да живите достојно пред Богом, који вас позива у своје царство и славу. И зато и ми захваљујемо Богу без престанка, што се ви реч Божју, коју сте чули од нас, примили не као људску реч, него као реч Божју – као што заиста и јесте, која је делотворна у вама који верујете. Јер ви сте се, браћо, угледали на Цркве Божје које су у Христу Исусу у Јудеји, јер сте и ви исто препатили од својих саплеменика као и они од Јудејаца, од оних који су убили Господа Исуса и пророке, који и нас прогонише, који Богу не угађају, који се противе свима људима, који нас спречавају да говоримо многобошцима да се спасу – да у свако време испуне своје грехе. Али најзад гнев Божји стиже на њих. А ми, браћо, лишени вас за кратко време, лицем, али не срцем, још више смо с великом жудњом настојали да видимо ваше лице. Стога смо хтели да вам дођемо, ја, Павле, не само једанпут него и двапут, али сатана нас је спречио. Јер ко је наша нада, или радост, или венац славе ако не ви – пред Господом нашим Исусом о његовом доласку? Да, ви сте наша слава и наша радост. Пошто нисмо могли више то да подносимо, нађосмо за добро да сами останемо у Атини, а Тимотеја, свога брата и Божјег служитеља у Христовом јеванђељу, посласмо да вас утврди и ободри у вашој вери, да се нико не поколеба у овим невољама. Јер сами знате да смо за то одређени. Па и кад смо код вас били, унапред смо вам говорили да ћемо трпети невоље и, као што знате – тако је и било. Стога и ја, не могавши више подносити, послах Тимотеја да сазнам вашу веру, да вас како није кушач искушао и напразно буде наш труд. А сад, пошто је Тимотеј дошао од вас и донео добру вест о вашој вери и љубави, и да нас свагда имате у лепој успомени и да силно желите да нас видите – као и ми вас, утешисмо се због тога, браћо, од вас у свој својој нужди и невољи вашом вером; јер ми сад живимо кад ви чврсто стојите у Господу. Јер какву захвалност можемо да одамо Богу за вас, за сву радост којом се због вас радујемо пред својим Богом? Ноћу и дању најусрдније му се молимо да видимо ваше лице и да усавршимо оно што вашој вери недостаје. А сам Бог и Отац наш и Господ наш Исус да управи наш пут к вама. Вас пак Господ да учини богатима и пребогатима у међусобној љубави и у љубави према свима, као што и ми вас љубимо, да утврди ваша срца да будете беспрекорни у светости пред Богом и Оцем нашим о доласку Господа нашега Исуса са свима својим светима. Најзад, браћо, молим вас и опомињем у Господу Исусу да још више напредујете у оном што сте од нас примили – како треба да живите и угађате Богу, као што и живите. Знате, наиме, каква смо вам упутства дали у име Господа Исуса. Јер ово је воља Божја, ваше освећење, да се клоните блуда, да сваки од вас зна стећи своју жену у светости и части, не у пожудној страсти као многобошци, који не знају Бога; да не прелазите границе и не закидате свога брата у трговини, јер је Господ осветник за све ово, као што смо вам раније рекли и посведочили. Није нас, наиме, Бог позвао на нечистоту, него на освећење. Стога, дакле, који то одбацује, не одбацује човека, него Бога, који вам и даје свога Духа Светога. А за братољубље нема потребе да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да волите један другога; па ви то и чините својој браћи у целој Македонији. Вас пак молимо, браћо, да то још више чините и да частољубиво настојите да у миру живите, да гледате своје ствари и да радите својим рукама – као што смо вам наредили, да се долично владате према онима који су напољу и да вам ни од кога ништа не треба. Не желимо, браћо, да останете у незнању у погледу оних који су уснули, да не будете ожалошћени као остали који немају наде. Ако, наиме, верујемо да је Исус умро и васкрсао, тако ће Бог Исусовим посредством повести с њим и оне који су уснули. Јер ово вам казујемо речју Господњом да ми који живимо и остајемо до доласка Господњег нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ на заповест, на глас арханђела и на трубу Божју сићи с неба, те ће мртви у Христу васкрснути прво. Затим ћемо ми живи, ми који преостајемо, бити заједно с њима однети на облацима у ваздух – у сусрет Господу; и тако ћемо свагда бити с Господом. Стога тешите један другога овим речима. А у погледу времена и часа, браћо, нема потребе да вам се пише јер сами тачно знате да ће дан Господњи доћи као лупеж у ноћи. Кад, наиме, кажу: „Мир и сигурност”, тада ће изненада наићи на њих погибао као бол на трудну жену и неће утећи. А ви, браћо, нисте у тами – да вас дан као лупеж затекне, јер сте сви ви синови светлости и синови дана. Ми не припадамо ноћи нити тами; не спавајмо, дакле, као остали, него бдијмо и будимо трезни! Јер који спавају, ноћу спавају, и који се опијају, ноћу се опијају. А ми који припадамо дану будимо трезни, обучени у оклоп вере и љубави и с надом на спасење као кацигом. Јер нас Бог није одредио за гнев, него да стекнемо спасење посредством Господа нашега Исуса Христа, који је умро за нас да с њим заједно живимо – било да смо будни, било да спавамо. Стога тешите један другога и изграђујте један другога, као што то и чините. Вас пак, браћо, молимо да одајете признање онима који се труде међу вама и својим претпостављенима у Господу и онима који вас поучавају; цените их изнад свега у љубави због њиховог дела. Међу собом живите у миру. Молимо вас још, браћо, поучавајте неуредне, храбрите малодушне, помажите слабе, будите стрпљиви према свима. Гледајте да нико никоме не узврати зло за зло, него свагда идите за оним што је добро – међу собом и према свима. Радујте се свагда, молите се Богу без престанка, захваљујте на свему, јер је то воља Божја у Христу Исусу за вас. Духа не гасите, пророштва не потцењујте. Све проверавајте, задржавајте што је добро. Клоните се сваковрсног зла. А сам Бог мира да вас посвети потпуно, те да се ваш неоштећени дух, и душа, и тело беспрекорно сачувају приликом доласка Господа нашега Исуса Христа. Веран је онај који вас позива, који ће то и извршити. Браћо, молите се Богу и за нас. Поздравите сву браћу целивом светим. Заклињем вас Господом да се ова посланица прочита свој браћи. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. Павле и Силван и Тимотеј Солунској цркви у Богу Оцу нашем и Господу Исусу Христу: Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Дужни смо свагда да захваљујемо Богу за вас, браћо, као што је право, зато што ваша вера веома расте и умножава се међусобна љубав сваког појединог од свих вас, тако да се ми сами хвалимо вама по црквама Божјим поради ваше стрпљивости и вере у свим вашим гоњењима и невољама које подносите. То је знамење праведног суда Божјег да се ви удостојите царства Божјег, за које страдате, ако је доиста праведно у Бога да узврати муку онима који вас муче, а вама мученицима покој с нама приликом појаве Господа Исуса с неба, са анђелима силе своје, у пламеном огњу који ће казнити оне што не знају Бога и оне што нису послушни јеванђељу о Господу нашем Исусу, који ће бити кажњени вечном пропашћу далеко од лица Господњег и од његове силне славе кад у онај дан дође да се прослави у својим светима и да буде диван у свима вернима зато што сте ви поверовали нашем сведочанству датом вама. Зато се и молимо свагда за вас да вас наш Бог удостоји и позове и испуни сваку добру вољу у доброти и дело ваше вере у сили, да се име Господа нашега Исуса прослави у вама – и ви у њему – по благодати Бога нашега и Господа Исуса Христа. А вас, браћо, молимо у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашег скупљања око њега, не дајте се брзо поколебати у разборитости нити уплашити, ни духом, ни речју, ни тобоже нашом посланицом – као да је дан Господњи већ ту. Да вас нико не превари ни на који начин; јер нема дана Господњег док прво не наступи отпад и не појави се човек греха, син погибли, који се противи и диже на све што се назива Богом или светињом, тако да ће сести у храм Божји и самога себе представљати – да је он Бог. Зар се не сећате да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? И сад знате шта то задржава да се он појави тек у своје време. Тајна безакоња, наиме, већ ради. Само да се уклони онај који сад задржава, па ће се тада појавити безаконик, кога ће Господ Исус убити дахом својих уста и уништити појавом свога доласка. Појава безаконика оснива се на сатанском деловању сваком силом, и чудним знацима, и лажним чудима, и сваком неправедном преваром за оне који пропадају зато што не примише љубав према истини – да се спасу. И зато им Бог шаље заблудну делатност – да поверују лажи, да буду осуђени сви који не повероваше истини, него се определише за неправду. А ми смо дужни да свагда захваљујемо Богу за вас, браћо, коју Бог љуби, што вас је Бог од почетка изабрао за спасење посвећењем Духа и истинитом вером, на које вас је позвао нашим јеванђељем – да стекнете славу Господа нашега Исуса Христа. Стојте онда чврсто, браћо, и држите предања која научисте било нашом речју, било нашом посланицом. А сам Господ наш Исус Христос и Бог Отац наш, који нас је заволео и дао нам вечну утеху и добру наду у благодати, да утеши ваша срца и утврди вас у сваком добром делу и речи. Најзад, браћо, молите се Богу за нас – да реч Господња трчи и да се прославља као и код вас, те да се избавимо од беспутних и злих људи, јер немају сви вере. Али веран је Господ, који ће вас утврдити и сачувати од зла. Ми се пак уздамо у Господу за вас да чините и да ћете чинити оно што вам налажемо. А Господ да управи ваша срца на љубав према Богу и на Христову стрпљивост. А вама налажемо, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас. Сами, наиме, знате како треба да се угледате на нас, јер ми се нисмо неуредно владали међу вама, нити смо код икога бадава јели хлеб, него смо у труду и напору радили ноћ и дан – да не будемо на терет ником од вас. Не зато што ми не бисмо имали право на то, него да себе дамо као пример вама – да се угледате на нас. Јер и кад смо били код вас, ово осмо вам налагали: „Ако неко неће да ради, нека и не једе.” Чујемо, наиме, да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, него се баве непотребним пословима. Таквима пак налажемо и опомињемо их у Господу Исусу Христу да мирно радећи једу свој хлеб. А вама, браћо, да не дотужи добро чинити. Ако пак ко не послуша нашу реч упућену овом посланицом, назначите тога и не мешајте се с њим – да се посрами. И не сматрајте га непријатељем, него га саветујте као брата. А сам Господ мира да вам свагда да мир на сваки начин. Господ са свима вама. Поздрав је мојом руком, Павловом. То је знак у свакој посланици; тако пишем. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Павле, апостол Христа Исуса по заповести Бога, Спаситеља нашег, и Христа Исуса, наше наде, Тимотеју, правом чеду у вери: Благодат, милост, мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега. Као што сам те приликом мог одласка у Македонију замолио да останеш у Ефесу, да наредиш неким да не уче другачије и да не обраћају пажњу на приче и бескрајна родословља, што све ствара више препирања него Божји поредак који се у вери остварује. А крајњи циљ те наредбе је љубав из чиста срца и добре савести и нелицемерне вере, од чега су се неки удаљили и обратили празним разговорима, желећи да буду учитељи закона, а нису у стању да разаберу ни шта говоре, ни шта упорно уверавају. Ми, наиме, знамо да је закон добар ако га ко примењује како треба, знајући ово – да закон није постављен за праведника, него за безаконике и непокорне, безбожнике и грешнике, непобожне и многобошце, убице оца и убице матере, за оне који убијају људе, за блуднике, педерасте, трговце робљем, лажљивце, кривоклетнике и за све друго што се противи здравој науци, по јеванђељу о слави блаженога Бога, које је мени поверено. Захваљујем Христу Исусу, Господу нашем, који ме је оснажио, што ме је сматрао верним и поставио у службу, мене који сам пре био хулник и гонитељ и насилник. Али ми је указана милост зато што сам то учинио у незнању и неверовању; а благодат Господа нашега с вером и љубављу у Христу Исусу пребогато се изли на мене. Истинита је реч и достојна да је сви приме: Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја. Него зато бих помилован да на мени првом Исус Христос покаже сву своју стрпљивост за пример онима који ће веровати у њега за живот вечни. А цару вечности непролазном, невидљивом, једином Богу част и слава у све векове. Амин. Ову ти наредбу поверавам, чедо Тимотеју, сходно пређашњим пророштвима за тебе, да оснажен њима ратујеш добар рат, имајући веру и добру савест, коју неки одбацише и у вери бродолом доживеше. Међу њима су Именеј и Александар, које предадох сатани да се науче да не хуле. Молим, дакле, пре свега да се врше мољење, молитве, молбе, захваљивања за све људе, за краљеве и сва поглаварства, да миран и тих живот проведемо у свакој побожности и честитости. Ово је добро и угодно пред Богом, нашим Спаситељем, који жели да сви људи буду спасени и да дођу до познања истине. Јер Бог је један и један је посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, који је самога себе дао као откуп за све, за сведочанство у право време. За то сведочанство ја сам постављен као проповедник и апостол, истину говорим – не лажем, као учитељ многобожаца у вери и истини. Хоћу, дакле, да се људи моле Богу на сваком месту, подижући свете руке без гнева и премишљања. Тако исто и жене у пристојном оделу са стидом и смерношћу да украшавају себе не плетеницама и златом, или бисерима, или раскошним одевањем, него добрим делима – као што то приличи женама које исповедају побожност. Жена нека се учи у миру и свакој покорности. Жени пак не допуштам да друге учи, нити да господари над мужем, него да буде мирна. Јер је прво створен Адам, затим Ева. И Адам не би преварен, а жена преварена учини преступ. Али ће се спасти рађањем деце ако остану у вери и љубави и освећењу са смерношћу. Истинита је ова реч: ко жели епископство, лепу службу жели. Епископ, дакле, треба да је непорочан, једне жене муж, трезвен, разборит, пристојан, гостољубив, кадар поучити, не пијаница, не убојица, него благ, не наклоњен свађи, не среброљубив, који добро управља својим домом и има послушну децу са сваком честитошћу; јер ко не зна да управља својим домом, како ће се старати за Цркву Божју? Не новообраћени, да се не надује и падне под ђаволску осуду. А треба да има и добро сведочанство од оних који су ван Цркве да не би пао у погрду и замку ђавољу. Ђакони исто тако треба да су часни, не двојезични, који се не одају многом вину, не лакоми на сраман добитак, који имају тајну вере у чистој савести. Па и ови да се прво испитују, па онда да врше службу ако су беспрекорни. Жене исто тако да су часне, да не клеветају, трезвене, верне у свему. Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају својом децом и својим домовима. Јер који своју службу добро изврше, стичу себи леп степен и много поуздања у вери у Христа Исуса. Ово ти пишем надајући се да ћу скоро доћи к теби; ако се пак задржим, да знаш како се треба владати у дому Божјем, који је Црква Бога живота, стуб и тврђава истине. И по општем признању тајна побожности је велика: онај који се јави у телу оправдан би у Духу, показа се анђелима, проповеди се многобошцима, свет у њега поверова, би узет у слави. А Дух изричито каже да ће у последња времена неки одступити од вере, обратиће пажњу на варљиве духове и демонске науке, у лицемерју лажљивица, који су жигосани у својој савести, који забрањују ступање у брак, траже да се уздржава од јела, која је Бог створио да их са захвалношћу узимају верни који су познали истину. Јер је свако створење Божје добро и не треба одбацивати ништа што се са захвалношћу прима. Освећује се, наиме, речју Божјом и молитвом. Ако на ово упућујеш браћу, бићеш добар служитељ Христа Исуса, који се храни речима вере и добре науке за којом си пошао. А поганих и бапских прича клони се. Него се вежбај у побожности. Јер телесно вежбање је замало корисно, а побожност је корисна за све јер има обећање за садашњи и будући живот. Истинита је то реч и достојна да је свако прими. Зато се, наиме, трудимо и боримо што смо се уздали у Бога живота, који је спаситељ свих људи, особито верних. Ово налажи и учи. Нико да те не презире због твоје младости, него буди пример вернима у речи, у владању, у љубави, у вери, у чистоти. Док не дођем, пази на читање, на саветовање, на учење. Не занемари благодатни дар који је у теби, који ти је дат по пророштвима пошто су те презвитеру рукоположили. Ово упражњавај, у овоме живи, да твој напредак буде очевидан свима. Пази на самога себе и на науку, истрај у томе. Јер чинећи ово, спашћеш и самога себе и оне који те слушају. Старијег човека не укоревај строго, него га моли као оца, млађе као браћу, старије жене као мајке, млађе као сестре у свакој чистоти. Удовице поштуј, које су стварно удовице. Ако пак нека удовица има децу или унучад, нека прво науче своју кућу поштовати и родитељима уздарје узвраћати; јер је то угодно пред Богом. Која је права удовица и усамљена уздала се у Бога и остаје даноноћно истрајна у мољењима и молитвама. А која сладострасно живи – жива је мртва. И ово им наложи – да буду без мане. А ко не води бригу о својима, нарочито о домаћима, одрекао се вере и гори је од онога који не верује. У удовички списак нека се унесе удовица која није млађа од шездесет година, која је била једном мужу жена, која има сведочанство о добрим делима, ако је децу одгојила, ако је била гостољубива, ако је светима ноге прала, ако је невољнима помоћ указивала, ако је ишла за сваким добрим делом. А млађе удовице не примај, јер кад им се чулност узбуди – противно Христу – желе да се удају, чиме навлаче на себе осуду што су прву верност погазиле. А уједно се и беспослене навикавају да иду по кућама, и не само беспослене него и брбљиве и љубопитљиве, говорећи шта не треба. Хоћу, дакле, да се млађе удовице удају, да децу рађају, да воде домаћинство, да противнику не дају никаква повода за вређање. Неке су, наиме, већ застраниле и пошле за сатаном. Ако која верна има удовице, нека их потпомаже, и нека се Црква не оптерећује, да може помоћи онима које су праве удовице. Презвитерима који су добре старешине треба указивати двоструку част, нарочито онима који проповедају и поучавају. Јер Писмо каже: „Не завезуј уста волу који врше” и „Радник је достојан своје плате”. Не примај тужбе против презвитера – сем на изјаву два или три сведока. Оне који греше изобличавај пред свима да и у друге уђе страх. Заклињем те пред Богом и Христом Исусом и изабраним анђелима да ово чуваш без предрасуде и ништа не чиниш по наклоности. Руке не полажи брзо ни на кога и немој да учествујеш у туђим гресима; држи себе чиста. Не пиј више само воду, него узимај помало вина због свога стомака и честитих слабости. Греси неких људи су видни и иду пред њима на суд, а греси неких иду за њима. Исто тако су видна и добра дела, а и која нису – не могу се сакрити. Сви који су робови под јармом нека држе своје господаре за вредне сваке части да се не би хулило на Божје име и на науку. А који верне имају као господаре, нека их не омаловажавају зато што су браћа, него нека им још радије служе зато што су верни и Богу драги, што се паште у доброчинству. Ово учи и саветуј. Ако ли ко учи другачије и не пристаје на здраве речи Господа нашега Исуса Христа и на науку сходну побожности, тај је надмен и не зна ништа, него болује од препирања и свађања, од чега настају зависност, свађа, хуљења, зла подозрења, свађања људи покварена ума и лишених истине, који мисле да је побожност средство добити. Побожност и јесте велика добит кад је спојена са осећањем довољности. Јер ништа нисмо донели на свет, па ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. Који пак желе да се обогате, упадају у напаст и замку и многе неразумне и шкодљиве жеље које гурају људе у пропаст и погибао. Јер среброљубље је корен свих зала; неки му се предадоше, застранише од вере и сами себи многе муке причинише. А ти, човече Божји, избегавај све то; иди за праведношћу, побожношћу, вером, љубављу, стрпљивошћу, благошћу. Бори се у доброј борби вере, дохвати вечни живот у који си позван и за који си дао добро исповедање пред многим сведоцима. Налажем ти пред Богом, који све оживљава, и Христом Исусом, који је пред Понтијем Пилатом посведочио лепо исповедање, да држиш ову наредбу чисту и непорочну до доласка Господа нашега Исуса Христа, који ће нам се у своје време показати блажени и једини владалац, краљ краљева и Господар господара, који једини има бесмртност и обитава у светлост којој се не може приступити, кога нико од људи није видео, нити може видети; њему част и вечна сила. Амин. Богатима на овом свету налажи да не буду охоли и да се не уздају у несигурно богатство, него у Бога, који нам све даје изобилно за ужитак, да чине добро, да се богате у добрим делима, да буду дарежљиви на општу корист, сабирајући тако себи благо као темељ за будућност, да достигну прави живот. О, Тимотеју, сачувај поверено ти добро, клони се поганих, празних речи и противљења лажног знања, кога се неки држе и тако од вере отпадоше. Благодат с вама. Павле, апостол Христа Исуса по Божјој вољи, на основу обећања живота у Христу Исусу, Тимотеју, драгом чеду: Благодат, милост, мир од Бога Оца и Христа Исуса, Господа нашега. Захвалан сам Богу, коме служим од предака својих с чистом савешћу, што те се непрестано сећам у својим молитвама ноћ и дан; чезнем да те видим, сећајући се твојих суза, да се испуним радошћу кад се сетим нелицемерне вере која је у теби, која се прво уселила у твоју баку Лаоиду и твоју мајку Евнику, а уверен сам да је и у теби. Због тога те подсећам да распириш Божји благодатни дар, који је у теби како сам положио своје руке на тебе. Није нам, наиме, Бог дао плашљивог духа, него духа силе и љубави и разборитости. Не стиди се, дакле, сведочанства за Господа нашега, ни мене – његовога сужња, него пострадај са мном за јеванђеље по сили Бога, који нас је спасао и призвао светим позивом, не на основу наших дела, него по својој одлуци и благодати која нам је у Христу Исусу дана пре вечних времена, а која је сада објављена доласком Спаситеља нашега Христа Исуса, који је уништио смрт, обасјао живот и нераспадљивост јеванђељем, за које сам ја постављен као проповедник; и апостол, и учитељ. Због тога и трпим све ово, али се не стидим, јер знам у кога сам се уздао, и уверен сам да је он кадар сачувати до онога дана добро које је мени поверено. Држи се примера здравих речи које си чуо од мене у вери и љубави која је у Христу Исусу. Лепо, поверено ти добро сачувај Духом Светим, који обитава у нама. То знаш да су се у Азији сви одвратили од мене, међу којима су Фигел и Ермоген. Онисифоровом дому нека Господ да милост јер ме је више пута окрепио и није се постидео мојих окова, него ме је, дошавши у Рим, брижљиво потражио и нашао. Нека му да Господ да нађе милост код Господа у онај дан. И како ми је све у Ефесу послужио, ти најбоље знаш. Ти, дакле, чедо моје, јачај у благодати која је у Христу Исусу, и што си чуо од мене пред многим сведоцима, то повери верним људима, који ће бити кадри и друге поучити. Поднеси са мном злопаћење као добар војник Христа Исуса. Нико ко је у војној служби не уплиће се у послове овога живота – да би тако угодио ономе који га је у војску позвао. Па и кад се неко бори, не добива венца ако се није правилно борио. Земљорадник који се труди треба први да окуси од плодова. Разумеј што говорим; Господ ће ти већ дати схватање у свему. Памти Исуса Христа, који је васкрснут из мртвих, који је од Давидова потомства – по мом јеванђељу, у ком се злопатим све до окова као какав злочинац, али реч Божја није окована. Због тога подносим све ради изабраних, да и они достигну спасење с вечном славом у Христу Исусу. Истинита је реч: „Ако смо с њим умрли, с њим ћемо и живети. Ако подносимо, с њим ћемо и царовати. Ако га се одрекнемо, и он ће се одрећи нас. Ако смо неверни, он остаје веран, јер не може да се одрекне самога себе.” Ово напомињи заклињући их пред Богом да се не препиру, што ничему не користи, већ иде на пропаст оних који слушају. Потруди се да се покажеш врстан пред Богом, као радник који не мора да се стиди, који право управља речју истине. А поганих празних речи клони се, јер ће такви све више напредовати у безбожности и њихова реч изједаће као жива рана. Међу овима су Именеј и Филит, који се удаљише од истине говорећи да се васкрсење већ догодило, и тако руше нечију веру. Ипак, стоји чврсти темељ Божји, који има овај печат: „Позвао је Господ који су његови” и „Нека одступи од неправде свако ко назива име Господње”. Али у великом дому нема само златних и сребрних посуда него и дрвених и земљаних, и то једне за част, а друге за обичну употребу. Ако, дакле, ко очисти себе од ових, биће посуда за част, освећена, корисна домаћинству, приправљена за свако добро дело. Бежи од младалачких жеља, иди за праведношћу, вером, љубављу, миром са онима који призивају Господа из чиста срца. А будаласта и неваспитана запиткивања одбијај знајући да рађају борбе. Јер служитељ Господњи не треба да се упушта у такве борбе, него треба да буде благ према свима, кадар поучити, вољан зло подносити, да у кротости васпитава оне који се противе, не би ли им како Бог дао покајање на познање истине, и да се избаве од замке ђавола, који их је живе заробио да чине његову вољу. А ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Људи ће, наиме, бити саможиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, безбожни, без љубави, непомирљиви, опадачи, неуздржљиви, сурови, без љубави према добру, издајници, напрасити, надувени, који више воле сласти него Бога, који имају обличје побожности, али су се одрекли њене силе; и ових се клони. Јер од ових су они што се завлаче у куће и лове женице оптерећене гресима, које воде различите пожуде, које свагда уче, а никако не могу да дођу до познања истине. На исти начин како су се Јаније и Јамврије успротивили Мојсију, тако се и ови противе истини, људи изопачена ума, непоуздани у вери. Али неће више напредовати; јер њихово безумље постаће видно свима, као што је постало видно безумље и оних. А ти си пошао за мојом науком, начином живота, настојањем, вером, стрпљивошћу, љубављу, стрпљењем, гоњењима, страдањима која ми се догодише у Антиохији, у Иконијуму, у Листри; таква гоњења сам поднео и Господ ме је избавио од свију. А и сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће нагоре – варајући и варајући се. А ти остани у ономе што си научио и у шта си уверен, знајући од кога си научио и што одмалена знаш Света писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса. Све Писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за прекоревање, за поправљање, за одлагање у праведности, да Божји човек буде савршен, приправљен за свако добро дело. Заклињем те пред Богом и Христом Исусом, који ће судити живима и мртвима, и његовим доласком, и његовим царством: проповедај реч, приони у време и невреме, покарај, запрети, опомени са свом стрпљивошћу и поуком. Јер ће доћи време кад неће подносити здраве науке, него ће сходно својим прохтевима накупити себи учитеље да им голицају уши, па ће одвратити уши од истине и окренуће се причама. А ти буди трезвен у свему, злопати се, изврши дело јеванђелисте, сврши потпуно своју службу. Јер ја се већ жртвујем и време моје смрти је стигло. Добру сам борбу изборио, трку сам свршио, веру сам сачувао. А сад ми је приправљен венац праведности, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија, не само мени него и свима који су сву љубав посветили његовом доласку. Потруди се да дођеш мени брзо. Јер ме Димас остави – заволевши овај свет – и оде у Солун, Крискет је отишао у Галатију, Тит у Далмацију. Само је Лука код мене. Марка узми и поведи са собом јер ми је користан за службу. Тихика сам послао у Ефес. Огртач, који сам оставио у Троади код Карпа, донеси кад дођеш, и књиге – а нарочито оне пергаменте. Александар ковач причинио ми је многа зла; узвратиће му Господ по делима његовим. Њега се и ти причувај јер се врло противио нашим речима. Приликом прве моје одбране нико није био са мном, него ме сви оставише; нека им се то не урачуна. Али Господ беше уз мене и оснажи ме да се мојим посредством проповед изврши и да је чују сви народи, и избавих се од лавовских чељусти. Господ ће ме избавити од сваког зла дела и спашће ме за своје небеско царство. Њему слава у векове векова, амин. Поздрави Приску и Акилу и Онисифоров дом. Ераст је остао у Коринту, а Трофима оставих болесна у Милиту. Потруди се да дођеш пре зиме. Поздрављају те Еувул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и сва браћа. Господ Исус нека је с твојим духом! Благодат нека је с вама! Павле, служитељ Божји и апостол Исуса Христа, сагласно с вером изабраника Божјих и познањем истине која је у духу побожности, на основу нада на вечни живот који је пре вечних времена обећао Бог, који не лаже, а у своје време објавио своју реч кроз проповед, која ми је поверена наредбом Спаситеља нашега, Бога, Титу, првом чеду по заједничкој вери: Благодат и мир од Бога Оца и Христа Исуса, Спаситеља нашега. Зато сам те оставио на Криту да уредиш оно што још недостаје и да поставиш презвитере по градовима – као што ти наредих; ако је ко беспрекоран, муж једне жене, ако има децу која верују, коју не оптужују због раскалашности или као непокорне. Јер епископ као домоуправитељ Божји треба да је беспрекоран, не самољубив, не осоран, не пијаница, не убојица, не лаком на сраман добитак, него гостољубив, пријатељ добра, разборит, праведан, душеван, уздржљив, који се држи поуздане речи сагласне с науком, да буде кадар и опомињати у здравој науци и изобличавати противнике. Има, наиме, много непокорних, који младе празне речи и помућују ум, нарочито они из обрезања, којима треба запушити уста, јер они ради срамнога добитка растројавају читаве куће учећи што не треба. Један од њих, њихов сопствени пророк, рече: „Крићани су свагда лажљиви, зле звери, лењи трбуси.” Ово сведочанство је истинито. Због тога их строго изобличавај, да буду здрави у вери, да не пазе на јудејске приче и заповести људи који се одвраћају од истине. Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него су им ум и савест нечисти. Говоре да знају Бога или га се делима одричу као одвратни и непослушни људи и неподобни за свако добро дело. А ти говори што се слаже са здравом науком: да старци буду трезни, часни, разборити, здрави у вери, љубави, стрпљивости; старице такође да се владају како то доликује светима, да не буду опадљиве, не подлегле многом вину, да буду учитељице добра, да могу умудрити младе жене како да воле своје мужеве и своју децу, да буду разборите, часне, добре домаћице, покорне својим мужевима – да се не хули на реч Божју. Опомињи исто тако младиће да буду разборити, дајући у свему самога себе као пример добрих дела у науци – неисквареност, достојанствену озбиљност, здраву и незазорну реч, да се противник посрами немајући шта рђаво да каже за нас. Робове опомињи да се у свему покоравају својим господарима, да им буду угодни, да не противрече, да непоткрадају, него да покажу сву добру верност, да у свему украшавају науку Спаситеља нашега, Бога. Јер се показа Божја благодат, спасоносна за све људе, која нас одгаја да се одрекнемо безбожности и светских жудњи, да живимо разборито и праведно и побожно на овом свету, очекујући блажену наду и славан долазак великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, који је дао самога себе за нас да нас избави од свакога безакоња и очисти себи народ који му припада, који ревнује за добра дела. Ово говори и опомињи и прекоревај са сваком одлучношћу, нико да те не презире. Подсећај их да се покоравају поглаварствима и властима, да буду послушни, спремни на свако добро дело, да не хуле ни на кога, да се не свађају, да буду правични, показујући сваку благост према свима људима. Јер смо и ми некад били неразумни, непокорни, луталице, робујући разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, омрзнути, мрзећи један другога. А кад се показа доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, спасао нас је не на основу дела која смо ми учинили у праведности, него по свој милости – бањом која препорађа и обнавља Духом Светим, кога богато изли на нас посредством Исуса Христа, Спаситеља нашега, да оправдани његовом благодаћу постанемо наследници вечнога живота – као што се надамо. Истинита је реч и желим да то чврсто заступаш, да се они што верују у Бога старају да предњаче у добрим делима. Ово је добро и корисно људима. А будаластих запиткивања и родословља и свађа и препирања о закону клони се, јер су бескорисна и ништавна. Човека јеретика после првог и другог саветовања избегавај, знајући да се такав изопачио и да греши, те сам на себе навлачи осуду. Кад ти пошаљем Артему или Тихика, потруди се да дођеш к мени у Никопољ, јер сам одлучио да онде презимим. Законика Зину и Аполоса брижно опреми за пут да им ништа не мањка. Али и наши нека се уче да буду први у добрим делима, где је то неопходно и потребно, да не буду неплодни. Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави све који нас љубе у вери. Благодат са свима вама! Павле, сужањ Христа Исуса, и брат Тимотеј драгом Филимону, нашем сараднику, и сестри Апфији, и нашем другу у војевању Архипу, и цркви у твом дому: Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Захваљујем своме Богу свагда спомињући те у својим молитвама, јер чујем о твојој љубави и вери које имаш према Господу Исусу и према свима светима, да твоје учествовање у вери буде делотворно у познању свакога добра што је у вама за Христа. Имао сам, наиме, много радости и утехе од твоје љубави, јер си ти, брате, окрепио срца светих. Стога, иако имам велику слободу у Христу да ти наређујем шта треба да радиш, због љубави радије молим, ја такав какав сам, старац Павле, а сада и сужањ Христа Исуса, молим те за своје чедо Онисима, кога родих у оковима, који ти је некад био некористан, а који сада и теби и мени може добро да послужи. Шаљем ти га натраг, њега, то јест срце своје. Хтедох да га задржим код себе, да ми место тебе послужи у оковима за јеванђеље. Али без твога пристанка нисам хтео ништа да учиним, да твоје добро дело не буде изнуђено, него добровољно. Јер можда се зато за кратко време растао од тебе, да га вечно добијеш, не више као роба, него више од роба, као драгога брата, нарочито мени, а камоли теби – и као човек и у Господу. Ако ме, дакле, сматраш за друга, прими га као мене. Ако ти је пак нанео какву штету или ти што дугује, то упиши на мој рачун. Ја, Павле, написах својом руком, ја ћу платити; да ти не кажем да и самога себе мени дугујеш. Да, брате, хтео бих да од тебе видим неку корист у Господу; окрепи моје срце у Христу. Написах ти ово уздајући се у твоју послушност, јер знам да ћеш учинити и више но што ја кажем. Уједно, припреми и гостовање, јер се надам да ћу вам вашим молитвама бити дарован. Поздравља те Епафрас, који је са мном сужањ у Христу Исусу, Марко, Аристарх, Димас, Лука, моји сарадници. Благодат Господа Исуса Христа с Духом вашим. Амин. Бог, који је од давнине много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за наследника свега, чијим посредством је и свет створио. Он је одсјај његове славе и одраз његовога бића, који све носи својом силном речју, који је извршио очишћење од греха и сео с десне стране величанства на висинама и постао толико силнији од анђела – колико је наследио име узвишеније од њиховога. Јер коме је од анђела икад рекао: „Ти си Син мој, ја сам те данас родио”, и опет: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити Син”? А за време кад ће Првороднога увести у свет, говори: „И да му се поклоне сви анђели Божји.” А за анђеле говори: „Који ветрове чини својим анђелима и пламенове огњене својим слугама.” За Сина пак: „Твој престо, Боже, стоји у све векове и жезло правичности је жезло твога царства. Заволео си праведност и омрзао си безакоње. Зато те, о Боже, Бог твој помаза уљем радости више него твоје другове”, и: „Ти си, Господе, у почетку основао земљу и небеса су дела твојих руку. Она ће проћи, а ти остајеш; и сва ће овештати као хаљина и измениће се. А ти си увек исти и твојих година неће нестати”. А коме је од анђела икад рекао: „Седи мени с десне стране док положим твоје непријатеље као подножје твојих ногу”? Нису ли то све службени духови послани да служе онима који ће наследити спасење? Зато треба већма да пазимо на оно што смо чули, да не промашимо циљ. Јер ако је била чврста реч речена посредством анђела и сваки преступ и свака непослушност примала одговарајућу одмазду, како ћемо је избећи ми ако пренебрегнемо толико спасење, које је почело Господњим проповедањем, а које је за нас утврђено од оних који су га чули пошто га је Бог посведочио чудним знацима, и чудесима, и разним силама, и раздељивањем Духа Светога по својој вољи. Јер није анђелима покорио будући свет о коме говоримо. Него је неко посведочио негде говорећи: „Шта је човек да га се сећаш или Син човечји да га погледаш? Само закратко си га учинио мањим од анђела, славом и чашћу овенчао си га, све си потчинио под његове ноге.” А кад му покори све, ништа му не остави непокорено. Но сад још не видимо да му је све покорено; али Исуса „за мало учињеног мањим од анђела” видимо славом и чашћу овенчана за смртну патњу да би по милости Божјој за све окусио смрт. Јер је доликовало њему, за кога је све и кроз кога је све, пошто је многе синове довео у славу да страдањима учини савршеним зачетника њиховога спасења. Јер и онај који освећује и они који се освећују – сви су од једнога; због тога се не стиди да их назива својом браћом кад говори: „Објавићу твоје име својој браћи, усред скупштине хвалићу те.” И опет: „Ја ћу се уздати у њега”, и опет: „Ево, ја и деца коју ми даде Бог.” Како пак деца имају учешћа у крви и плоти, тако и он узе учешћа у томе да смрћу обеснажи онога што има власт над смрћу, то јест ђавола, и да избави оне који су, страхујући од смрти целог живота, били у ропству. Јер, заиста, не присаједини се анђелима, него се присаједини потомству Авраамовом. Стога је било потребно да у свему буде сличан браћи, да буде милосрдан и веран првосвештеник пред Богом, да окајава грехе народа. Јер, зато што је и сам трпео кад је био кушан, може да помогне онима који се искушавају. Зато, браћо света, ви који учествујете у небеском позиву, управите своје мисли на апостола и првосвештеника ваше вероисповести Исуса, који је веран ономе који га је поставио, као што је био и Мојсије у свем дому његовом. Јер овај је удостојен веће славе од Мојсија – као што већу част од дома има онај који га је саградио. Сваки дом, наиме, неко гради, а Бог је све саградио. И Мојсије је, додуше, био веран у свем дому његовом као слуга – за сведочанство онога што је имало да се каже, а Христос је као син над својим домом; ми смо његов дом ако поуздање и славну наду [до краја чврсту] одржимо. Зато, као што говори Дух Свети: „Данас ако чујете његов глас, нека вам не отврдну ваша срца као приликом огорчености – у дан кушања у пустињи, где су ваши очеви покушали да ме искушају, те видеше моја дела четрдесет година. Зато се расрдих на то поколење и рекох: ‘Увек блуде срцем’; мојих путева они не познаше, тако да се заклех у свом гневу: ‘Неће ући у мир мој!’” Гледајте, браћо, да како не буде у коме од вас зло срце које не верује, па да отпадне од живога Бога, него бодрите један другога сваки дан, док год се каже „данас”, да који од вас не отврдне од преваре греха. Постали смо, наиме, Христови саучесници само ако почетак поуздања до краја чврст одржимо. Кад се каже: „Данас ако чујете његов глас, нека вам не отврдну ваша срца као приликом огорчености.” Који су то, наиме, који су чули па пали у огорчење? Зар не сви које је Мојсије извео из Египта? А на које се срдио четрдесет година? Није ли на оне који су згрешили и чији су лешеви попадали у пустињи? А којима се заклео да неће ући у његов мир ако не онима који су се показали непослушни? И видимо да нису могли да уђу због неверовања. Бојмо се, дакле, да се ко од вас, док је још остављено обећање да се уђе у његов мир, не покаже да је закаснио. Јер и ми смо чули радосну вест као и они; али им не поможе реч коју су чули зато што није била спојена с вером код оних који су је чули. У мир, наиме, улазимо ми који смо поверовали, као што је рекао: „Тако се заклех у свом гневу, и неће ући у мој мир”, иако су били свршена дела – откако је ударен темељ света. Јер је негде за седми дан овако рекао: „И почину Бог у седми дан од свих својих дела.” А на овом месту опет: „Неће ући у мој мир.” Ако, дакле, остаје да неки уђу у тај мир, а они који су раније чули радосну вест нису ушли због непослушности, то опет одређује један дан, једно „данас”, кад после толико времена говори преко Давида, као што је раније речено: „Данас ако чујете његов глас, нека вам не отврдну ваша срца.” Јер да их је Исус Навин довео до мира, не би Бог после тих дана говорио о једном другом дану. Значи, Божјем народу преостаје суботњи мир. Ко, наиме, уђе у његов мир, тај је починуо од својих дела – као и Бог од својих. Потрудимо се, дакле, да уђемо у тај мир, да нико не падне примером исте непослушности. Јер је реч Божја жива и делотворна, и оштрија од сваког мача с две оштрице, те досеже до растављања душе и духа, зглавака и мождине, па суди мислима и смерањима срца; и нема створења које је невидљиво пред њим, него је све голо и откривено у очима онога коме ми полажемо рачун. Кад, дакле, имамо великог првосвештеника који је прошао небеса, Исуса, Сина Божјег, држимо се чврсто нашег вероисповедања. Јер ми немамо првосвештеника који не може саосећати с нашим слабостима, него је он у свему био искушан – слично нама – изузев греха. Приступајмо, дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат кад нам затреба помоћ. Јер сваки првосвештеник који се узима од људи поставља се за људе – да служи пред Богом, да приноси дарове и жртве за грехе, као човек који може да буде увиђаван према онима који не знају и блуде, пошто је и сам подложан слабости, те због тога мора како за народ, тако и за самога себе да приноси жртве за грехе. И нико сам себи не узима ове части, него га Бог позива – као Арона. Тако и Христос не прослави самога себе да буде првосвештеник, него онај који му рече: „Ти си Син мој, ја сам те данас родио”, као што и на другом месту говори: „Ти си свештеник довека по реду Мелхиседекову.” Он је за време свога живота у телу крепким јауком и сузама принео молитве и усрдна мољења ономе који га је могао спасти смрти, и би услишен за своју богобојазност. Иако је био Син, научи се послушности од онога што је претрпео и, дошавши до савршенства, постаде свима – који су му послушни – зачетник вечнога спасења, назван од Бога првосвештеник по реду Мелхиседековом. Имали бисмо о том много да говоримо, што је тешко протумачити, јер сте постали тупи за слушање. Требало би, наиме, да сте по времену учитељи, вама је, међутим, опет потребно да вас ко учи почетним основама Божјих речи, и постали сте такви да вам је потребно млеко, а не чврста храна. Јер свако ко се храни млеком није вичан у речи о праведности, јер је нејак. А чврста храна је за савршене, чија су чула навиком увежбана за разликовање добра и зла. Стога, оставимо почетну науку о Христу, обратимо се савршенству, не постављајући опет темељ одвраћањем од мртвих дела и вером у Бога, науком о крштењу, о полагању руку, о васкрсењу мртвих и вечном суду. И ово ћемо учинити ако Бог да. Јер је немогућно оне који су једном просвећени и који су окусили небески дар поставши учесници Духа Светога, који су окусили добру реч Божју и силе будућег света, па ипак отпали, опет обновити за покајање, пошто они поново себи распињу и срамоте Сина Божјег. Земља, наиме, која се напила кише што често на њу пада и која рађа корисно поврће онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога; која пак доноси трње и чкаљ ништа не вреди и близу је клетве, њен крај је у спаљивању. А за вас, драги наши, уверени смо да сте бољи и да вам предстоји спасење иако овако говоримо. Јер Бог није неправедан па да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену на тај начин што сте послужили светима и што им и сада служите. Али ми желимо да свако од вас до краја показује исто старање да се нада потпуно испуни, да не постанете троми, него да се угледате на оне који вером и стрпљивошћу наслеђују обећања. Јер кад је Бог дао обећање Аврааму, немајући никога већег да се њиме закуне, закле се самим собом, говорећи: „Заиста ћу те обилно благословити и силно умножити.” И пошто је Авраам тако стрпљиво истрајао, постиже обећање. Људи се, наиме, заклињу оним што је веће и свако противљење се свршава заклетвом за потврду. Стога се и Бог, желећи да у већој мери покаже наследницима обећања непроменљивост своје одлуке, послужио заклетвом да бисмо посредством двеју непроменљивих чињеница, у којима се Бог не може преварити, крепку утеху имали ми који смо прибегли да дохватимо наду која је пред нама; њу имамо као сигурно и поуздано сидро душе, која улази и иза завесе, куда Исус уђе за нас као претеча и поста вечни првосвештеник по реду Мелхиседековом. Јер овај Мелхиседек, салимски краљ, свештеник свевишњег Бога, који је изашао у сусрет Аврааму кад се овај враћао после пораза краљева и благословио га, коме је Авраам одвојио и десетак од свега, чије име преведено значи прво „краљ праведности”, а затим и „салимски краљ”, то јест „краљ мира”, без оца, без мајке, без родословља, немајући ни почетка данима ни свршетка животу, уподобљен Сину Божјем, остаје свештеник довека. Погледајте само колики је овај коме је Авраам, патријарх, дао десетак од најбољег плена. Додуше, и они од синова Левијевих који приме свештеничку службу имају наредбу да по закону узимају десетак од народа, то јест, од своје браће, иако су и ови изашли из Авраамових бедара. Међутим, онај који не води порекло од њих узео је десетак од Авраама и благословио је онога који има обећања. А нико не може порећи да веће благосиља мање. И овде узимају десетак смртни људи, а онде онај за кога се сведочи да живи. И, да тако кажем, посредством Авраама је и Левије, који иначе узима десетак, дао десетак, јер је био још у очевом бедру кад му је Мелхиседек изашао у сусрет. Да је, дакле, било савршенства посредством левитског свештенства, јер је народ под њим добио закон, каква би још потреба била да се поставља други свештеник по реду Мелхиседековом и да се не зове по реду Ароновом? Кад се, наиме, мења свештенство, мора доћи и до промене закона. Јер за кога се ово говори припадао је другом племену – од којега нико није служио жртвенику. А сасвим је очевидно да је Господ наш потекао из Јудиног племена, а о свештеницима из овога племена Мојсије није ништа рекао. Још више и потпуније је јасно кад се по сличности с Мелхиседеком поставља други свештеник, који то није постао по закону телесног прописа, него по сили неуништивог живота. Јер се за њега сведочи: „Ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом.” Укида се, наиме, пређашња заповест зато што је била слаба и бескорисна, јер закон није ништа усавршио, а уводи се боља нада, којом се приближавамо Богу. И уколико не бива без заклетве – јер су они други постали свештеници без заклетве – он пак са заклетвом – посредством онога који му говори: „Закле се Господ и неће се покајати: ‘Ти си свештеник довека!’”, утолико је и Исус постао јемац бољег савеза. И они су у великом броју постали свештеници зато што им смрт не дозвољава да остану; овај пак има непролазно свештенство зато што он остаје довека. Стога и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, пошто свагда живи – да се моли за њих. Нама је, наиме, и доликовао такав првосвештеник – који је свет, безазлен, неокаљан, одвојен од грешника и који је постао више од небеса; који нема свакодневно потребу – као првосвештеници – да приносе жртве прво за своје сопствене грехе, а затим за грехе народа; јер је он то учинио једном засвагда кад је принео самога себе. Закон, наиме, поставља слабе људе за првосвештенике, а реч заклетве, дате после закона, Сина који је довека савршен. У овоме што је речено главна ствар је: имамо таквога првосвештеника који је сео с десне стране престола величанства на небесима, као служитељ светиње и праве скиније коју је подигао Господ, а не човек. Јер сваки првосвештеник поставља се да приноси дарове и жртве; стога је потребно да овај има нешто што ће принети. Кад би он, дакле, био на земљи, не би био ни свештеник, пошто ту има свештеника који приносе дарове по закону; они служе слици и сенци небеских ствари, као што је Мојсију проречено кад је требало да подигне скинију: „Гледај”, рече, наиме, „да начиниш све по узору који ти је показан на гори.” Овако је пак добио изврснију службу уколико је посредник бољега савеза, који је на вишим обећањима као законом утврђен. Да је, наиме, онај први савез био беспрекоран, не би се тражило место за други. Јер корећи их говори: „Ево иду дани”, говори Господ, „и склопићу нови савез с домом Израиљевим и с домом Јудиним, не онако како сам склопио савез с њиховим очевима онога дана кад их узех за руку да их изведем из земље египатске, јер они не осташе у моме савезу, и ја њих занемарих”, говори Господ. „Јер ово је савез који ћу склопити с домом Израиљевим после оних дана”, говори Господ, „даћу своје законе у њихов ум и написаћу их на њиховим срцима, и бићу им Бог и они ће бити мој народ. И нико више неће поучавати свога суграђанина и нико свога брата говорећи: ‘Упознај Господа’, јер ће ме познавати сви од малога до великога међу њима, јер ћу бити милостив према њиховим неправдама и нећу се више сећати њихових грехова.” Тиме што каже „нови” савез, прогласио је застарелим онај први. А што застарева и овештава, није далеко од ишчезавања. Имао је, додуше, и први савез одредбе за богослужење и земаљску светињу. Јер је био уређен и први део скиније, у ком беху свећњак и сто и постављени хлебови – што се зове Светиња. А иза друге завесе беше скинија која се зове Светиња над светињама, са златном кадионицом и Ковчегом завета, обложеним свуда златом, у ком беше златан суд с маном, и Аронов штап који је процветао, и заветне плоче, а над њим херувими славе Божје, који осењиваху поклопац помирења; о свему овоме се сад не може говорити у појединостима. Пошто је то тако уређено, у први део скиније свагда улазе свештеници кад врше своју службу, а у други део скиније само првосвештеник једном у години, не без крви, коју приноси за своје и за народне грехе учињене из незнања. Овим Дух Свети показује да пут у Светињу над светињама још није откривен, док још постоји први део скиније, која је симболична слика за садашње време, по којој се приносе дарови и жртве неспособне да у погледу савести доведу до савршенства онога који Богу тако служи, пошто се оснивају само на јелима и пићима и разним прањима – као телесним прописима одређеним до времена бољег поретка. Христос пак дође као првосвештеник будућих добара и уђе једном засвагда у светињу кроз већу и савршенију скинију, која није руком начињена, то јест, није од ове творевине, и то не крвљу јараца и јунаца, него својом сопственом крвљу, те нађе вечни откуп. Јер кад крв јараца и бикова и пепео јунице, којим се кропе опогањени, освећује на телесну чистоћу, колико ће више крв Христа, који је помоћу вечнога Духа самога себе непорочног принео Богу, чистити нашу савест од мртвих дела – да служимо живом Богу. И зато је он посредник новога савеза, да позвани приме обећање вечног наследства пошто он поднесе смрт за откуп преступа учињених у првом савезу. Где је, наиме, тестамент, мора да се догоди смрт тестатора; јер тестамент вреди по смрти, а никада не важи док је тестатор жив. Стога ни први савез није освећен без крви. Кад је, наиме, Мојсије изговорио сваку заповест по закону свему народу, узе јунећу и јарећу крв с водом и црвеном вуном и исопом, па покропи саму књигу и сав народ говорећи: „Ово је крв савеза који је Бог склопио с вама.” А исто тако је покропио крвљу скинију и све богослужбене сасуде. И по закону се скоро све чисти крвљу, и без проливања крви нема опроштаја. Морају се, дакле, слике небеских ствари овим чистити, а саме небеске ствари бољим жртвама од ових. Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, слику оне праве светиње, него у само небо, да се сад покаже пред лицем Божјим за нас; и то не да би много пута самога себе принео, као што првосвештеник сваке године улази у светињу с туђом крвљу, јер би у том случају требало да много пута пострада од постања света. Сада пак, на свршетку векова, он се јавио једанпут – да својом жртвом уклони грех. И као што је људима одређено да једном умру, а затим суд, тако ће се и Христос, пошто је једном принет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха – на спасење онима који га очекују. Јер закон има само сенку будућих добара, а не и само обличје ствари, па не може никад истим жртвама, које они напрестано приносе сваке године, усавршити оне који приступају. Зар се иначе не би престале приносити зато што се не би више осећали грешни они који су тако служећи једном очишћени? Али оне сваке године подсећају на грехе, јер крв бикова и јараца не може да отклони грехе. Зато улазећи у свет говори: „Жртава и приноса ниси зажелео, али си ми тело приправио; жртве које се спаљују и жртве за грех нису ти биле угодне. Тада рекох: ‘Ево долазим’ – у књизи је написано за мене – ‘да учиним, Боже, твоју вољу.’” Док он горе говори: „Жртава и приноса, жртава које се спаљују и жртава за грех ниси зажелео, нити су ти биле угодне”, оне се по закону приносе; тада рече: „Ево, долазим да учиним твоју вољу.” Укида прво – да постави друго. По овој вољи ми смо освећени приношењем тела Исуса Христа једном засвагда. И сваки свештеник, додуше, стоји сваки дан и служи приносећи много пута исте жртве, које никада не могу потпуно уклонити грехе. Овај је, међутим, принео само једну жртву за грехе и занавек сео с десне стране Богу, и даље чека док његови непријатељи не буду постављени као подножје његових ногу. Једно приношење је, наиме, заувек довело до савршенства оне који се освећују. А то нам и Дух Свети сведочи пошто је рекао: „Ово је савез који ћу склопити с њима после оних дана”, говори Господ, „даћу своје законе у њихова срца и у њихов ум написаћу их, и њихових грехова и њихових безакоња нећу се више сећати.” А где је опраштање ових, ту нема више приношења за грех. Кад, дакле, браћо, имамо поуздање да улазимо у светињу крвљу Исуса, који нам је отворио нови и живи пут кроз завесу, то јест, његово тело, и кад имамо великог свештеника над Божјим домом, приступајмо с истинитим срцем у поној вери, очишћени у срцима од зле савести и опрана тела чистом водом. Држимо непоколебљиво исповедање наше наде, јер је веран онај који је обећао, и пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела, да не остављамо своје скупштине, као што неки имају обичај, него да бодримо један другога утолико пре уколико видите да се приближава судни дан. Јер кад ми хотимично грешимо након што смо дошли до познања истине, нема више жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и – ревност ватре која ће прождирати противнике. Кад неко преступи Мојсијев закон, без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божјег и крв савеза, којом је освећен, сматра нечистом, и огреши се о Духа благодати. Јер ми знамо онога који рече: „Моја је освета, ја ћу узвратити.” И опет: „Господ ће судити народу своме.” Страшно је пасти у руке Бога живота. Сећајте се ранијих дана кад сте просвећени поднели многу страдалничку борбу тиме што сте с једне стране били јавно изложени вређањима и невољама, а с друге стране постали саучесници оних који тако живе. Јер сте и са сужњима заједно патили и отимање ваших добара примили сте с радошћу, знајући да за себе имате боље и трајно имање. Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има велику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршите вољу Божју и примите обећање. „Јер још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнети. А праведник мој живеће од вере, ако ли устукне, моја душа неће уживати у њему.” А ми нисмо од оних који бојажљиво одступају – на пропаст, него од оних који верују – да стекну живот. А вера је тврдо поуздање у оно чему се надамо, осведочење о стварима које не видимо. Јер у њој су преци добили добро сведочанство. Вером схватамо да је свет створен Божјом речју, и то тако да је видљиво постало од невидљивог. Вером Авељ принесе Богу бољу жртву него Каин, захваљујући њој доби сведочанство да је праведан, пошто је Бог сведочио за његове дарове, и њом он још увек говори иако је умро. Вером Енох би пренет да не види смрти, и више се не нађе, јер га Бог премести. Јер пре но што је пренет, би посведочен да је угодно Богу. А без вере не може му се угодити; јер ко прилази Богу, мора веровати да има Бога и да он узвраћа наградом онима који га траже. Вером Ноје би обавештен о ономе што се још није видело, па обузет страхопоштовањем начини ковчег за спасење свога дома; њом он осуди свет и поста наследник праведности која се слаже с вером. Вером Авраам послуша кад би позван да изађе на место које је имао да прими у наследство, и изађе не знајући куда иде. Вером се насели у обећаној земљи као у туђој земљи и настани се у шаторима са Исаком и Јаковом, сунаследницима истог обећања, јер је очекивао град који има чврсте темеље, чији је градитељ и творац Бог. Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство, и преко времена своје старости, зато што је сматрала верним онога који јој је обећао. Зато се и родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву „као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали”. Сходно вери, помреше сви ови не примивши обећања, него их само издалека видеше и поздравише, и признаше да су странци и дошљаци на земљи. Јер који тако шта говоре, показују да траже отаџбину. И да су притом мислили на ону из које су изашли, имали су времена да се врате; али сад чезну за бољом, то јест, небеском отаџбином. Зато се Бог не стиди њих, нити се стиди да се назива њиховим Богом, јер им је припремио град. Вером је Авраам принео Исака кад је био кушан, и јединца је приносио он који је примио обећања, коме је речено: „По Исаку назваће ти се потомство.” Помислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику. Вером је Исак благословио Јакова и Исава и у погледу будућих ствари. Вером је Јаков умирући благословио сваког Јосифовог сина. „И поклони се дубоко преко врха своје палице.” Вером Јосиф на самрти спомену излазак синова Израиљевих и заповеди за кости своје. Вером су Мојсија, кад се родио, његови родитељи крили три месеца зато што су видели да је дете лепо, а нису се побојали краљеве наредбе. Вером Мојсије, кад је одрастао, одби да се назива сином фараонове кћери и хтео је радије да страда заједно с народом Божјим него да има краткотрајно уживање греха, јер је Христову поругу сматрао већим богатством од блага египатског; имао је, наиме, у виду узвраћање наградом. Вером остави Египат не уплашивши се краљеве јарости; јер се чврсто држао Невидљивога, као да га гледа. Вером је прославио Пасху и извршио кропљење крвљу да их не дотакне онај који је убијао првенце. Вером пређоше Црвено море као по сувој земљи, а кад Египћани то покушаше, подавише се. Вером падоше јерихонски зидови кад се седам дана обилазило око њих. Вером Рава блудница не погибе с непокорнима, јер прими уходе с миром. И шта још да кажем? Не би ми, наиме, достојало времена кад би стао причати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду и Самуилу и пророцима, који вером победише царства, извршише праведност, постигоше обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, избегоше оштрицу мача, од слабости се окрепише, у боју ојачаше, туђинске војске нагнаше у бекство. Жене примише своје мртве васкрсењем. Други су били ударени на муке и не присташе на избављење да би добили боље васкрсењем. Други доживеше ругања и батине, а уз то окове и тамницу, били су камењем побијени, престругани, искушењима подвргнути, помреше од мача, потуцаху се у овчијим кожусима, у козијим кожама, у оскудици, у невољи, у злопаћењу, они, којих свет не беше достојан, лутаху по пустињама, и горама, и пећинама, и јамама земаљским. И сви ови, иако су посведочени за своју веру, не примише обећање, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље, да они не дођу до савршенства без нас. Зато, дакле, и ми, кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо сваки терет и грех који нас лако заплиће, стрпљивошћу трчимо трку која нам предстоји, гледајући на Исуса, зачетника и усавршитеља вере, који је уместо радости – која је била пред њим – поднео крст презревши срамоту, и сео с десне стране Божјег престола. Размислите, наиме, о њему, који је од грешника поднео такво противљење против себе, да не малаксају и не клону душе ваше. Још се нисте до крви успротивили борећи се против греха и заборавили сте опомену која вам као синовима говори: „Сине мој, не презири прекоревање Господње, нити клони кад те он прекорева; јер кога Господ љуби, онога прекорева, а бије свакога сина кога прима.” Ако подносите прекоревање, Бог поступа с вама као са синовима. Јер који је то син кога отац не прекорева? Ако сте пак без прекоревања, у ком су сви добили део, онда сте копилад, а не синови. Даље, прекоревали су нас наши телесни очеви и ми смо зазирали од њих; нећемо ли се много радије потчинити оцу духова и тако поживети? Јер они нас прекореваху за мало дана како им се свидело, а он нас прекорева на корист – да дођемо до учешћа у његовој светости. Свако прекоревање, наиме, у садашње време не изгледа да је на радост, него на жалост, али касније даје миран род праведности онима који су њиме извежбани. Зато „исправите клонуле руке и изнемогла колена и поравните стазе ногама својим”, да оно што је хромо не ишчаши ногу, него да се радије излечи. Тежите за миром са свима и за освећењем – без чега нико неће видети Господа, пазећи да ко не остане без благодати Божје и „да не узрасте какав горак корен и не узнемири вас”, и да се многи њиме не опогане, да не буде ко блудник или несвет као Исав, који је за једно јело продао своје првородство. Знате, наиме, да је он касније, кад је желео да наследи благослов, био одбијен, јер не нађе места покајању иако га је са сузама тражио. Јер ви нисте пришли гори која се може опипати и која је заражена од ватре, ни тмини, ни помрчини, ни олуји, ни звуку трубе, ни гласу речи, за који су слушаоци молили да им се више не говори. Јер нису могли да поднесу заповест: „Ако и звер дотакне гору, биће камењем убијена.” И призор је био тако страшан да Мојсије рече: „Уплашен сам и дрхтим.” Него сте пришли Сионској гори и граду Бога живота, небеском Јерусалиму, хиљадама анђела, свечаном збору и цркви првенаца који су пописани на небесима, и Богу – судији свих, и духовима савршених праведника, и посреднику новога савеза Исусу, и крви кропљења, која говори боље него Авељева крв. Гледајте да не одбијате онога који говори. Јер ако не утекоше они што одбише онога који је пророковао на земљи, још мање ћемо утећи ми кад се уклањамо од онога који говори с небеса. Његов глас је тада потресао земљу, а сад је обећао: „Још једном потрешћу не само земљу него и небо.” А „још једном” указује на промену онога што се као створено помиче, да остане оно што се не помиче. Зато, примајући непоколебљиво царство, будимо захвални и захвалношћу служимо угодно Богу с поштовањем и страхом. Јер „Бог наш је огањ који прождире”. Братољубље нека остане. Гостољубивост не заборављајте, јер су неки њоме – не знајући – угостили анђеле. Сећајте се сужања као да сте с њима свезани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу. Сви да поштују брак и брачна постеља да буде неокаљана, јер Бог ће судити блудницима и прељубницима. Не будите среброљубци, будите задовољни оним што имате, јер је он сам рекао: „Никад те нећу напустити нити ћу те оставити.” Зато можемо слободно да говоримо: „Господ је мој помагач, нећу се побојати; шта ће ми учинити човек?” Сећајте се својих старешина који вам проповедише реч Божју; гледајте на свршетак њиховог владања, подржавајте њихову веру. Исус Христос је исти јуче, и данас, и довека. Не дајте се завести различитим и туђим наукама; јер је добро утврђивати срце благодаћу, не јелима, од којих нису имали користи они који су по њима живели. Ми имамо жртвеник од којега не смеју јести они који служе скинији. Јер се телеса животиња, чију крв првосвештеник уноси у светињу за грехе, спаљују изван окола. Стога је Исус, да би осветио народ својом крвљу, пострадао изван градских врата. Излазимо, дакле, к њему изван окола, носећи његову поругу. Јер овде немамо трајног града, него тражимо будући. Приносимо, дакле, стално – његовим посредством – Богу захвалну жртву, то јест, плод усана које исповедају његово име. А доброчинство и одржавање заједнице не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу. Будите послушни својим старешинама и покоравајте се, јер они бдију над вашим душама као они који ће за то одговарати; да они то чине с радошћу, а не уздишући, јер вам ово не би било од користи. Молите се Богу за нас, јер смо уверени да имамо добру савест – кад у свему желимо да се лепо владамо. Утолико више молим вас да то чините да бих вам брже био враћен. А Бог мира, који је крвљу вечнога савеза извео из мртвих великог пастира оваца, Господа нашега Исуса, да вас усаврши у сваком добру, да чините његову вољу, тако да он чини у нама оно што је угодно пред њим – посредством Исуса Христа, коме слава у све векове. Амин. Молим вас пак, браћо, примите ову поучну реч; ја сам вам, наиме, укратко написао. Знајте да је наш брат Тимотеј ослобођен; ако ускоро дође, с њим ћу вас видети. Поздравите све своје старешине и све свете. Поздрављају вас браћа из Италије. Благодат са свима вама! Амин. Јаков, служитељ Бога и Господа Исуса Христа, поздравља дванаест племена у расејању. Сматрајте за чисту радост, браћо моја, кад паднете у различите напасти, знајући да кушање ваше вере гради стрпљивост. А стрпљивост нека има савршено дело, да будете савршени и потпуни, без икаква недостатка. Ако неком од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога, који свима просто даје и не кори, и даће му се. Само нека иште с вером не сумњајући ништа. Јер који сумња, сличан је морском валу који ветар подиже и тера. Тај човек, наиме, нека не мисли да ће добити што од Господа кад је човек подељене душе непостојан на свим својим путевима. Нека се сиромашни брат хвали својим узвишеношћу, а богати својим понижењем, јер ће проћи као цвет траве. Јер сунце грану са жегом и осуши траву, те отпаде њен цвет и пропаде лепота њеног изгледа. Тако ће и богаташ увенути на својим путевима. Блажен је човек који истрајно подноси искушење, јер ће – кад постане прекаљен – примити венац живота, који је Господ обећао онима који га љубе. Ниједан, кад трпи искушење, да не говори: „Бог ме куша.” Јер Бог се не да злим кушати, и сам никога не искушава. Него свако подлеже искушењу на тај начин што га његова сопствена пожуда вуче и мами; тада пожуда зачне и рађа грех, а учињени грех рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја. Сваки добар дан и сваки савршен поклон долази одозго, од Оца светлости, код кога нема измене нити сенке од промене. По својој вољи он нас је родио истинитом речју да будемо нека првина од његових створења. Знајте ово, драга моја браћо. Сваки човек нека буде брз чути, спор говорити, спор на гнев; јер човечји гнев не ствара праведност пред Богом. Зато одбаците сваку нечистоту и остатак злоће и с кротошћу примите усађену реч, која је кадра спасти ваше душе. Него будите извршиоци речи, а не само слушачи – који сами себе варају. Јер ако ко само слуша реч, а не извршава је, тај је сличан човеку који посматра своје природно лице у огледалу; погледао се, наиме, па отишао, и одмах је заборавио какав је био. А ко загледа у савршен закон истине и у њему остане, не буде заборавни слушач, него извршилац дела, тај ће бити блажен у свом делу. Ако ко мисли да је побожан, а не зауздава свој језик, него вара своје срце, његова побожност ништа не вреди. Ово је чиста и неокаљана побожност пред Богом и Оцем: обилазити сиромашне и удовице у њиховим невољама и себе држати неопогањеног од свега. Браћо моја, имајте веру у нашег славног Господа Исуса Христа не гледајући ко је ко. Јер ако уђе у вашу скупштину човек са златним прстеном и у сјајној хаљини, а уђе и сиромах у прљавој хаљини, па ви погледате онога што носи сјајну хаљину и речете му: „Ти седи овде лево”, а сиромаху речете: „Ти стани тамо или седи до мог подножја”, нисте ли дошли до двоумљења у себи и тако постали судије са злим мислима? Чујте, драга моја браћо. Зар не изабра Бог оне који су пред светом сиромашни да буду богати у вери и наследници царства које је обећао онима који га љубе? А ви презресте сиромаха. Нису ли богаташи ти што вас тлаче и вуку на судове? Не хуле ли они на лепо име којим сте названи? Ако пак извршавате царски закон по Писму: „Љуби ближњега свога као самога себе”, добро чините. А ако гледате ко је ко, чините грех и закон вас изобличава као преступнике. Јер ко сав закон држи, а погреши само у једном, крив је за све. Јер онај који је рекао: „Не чини прељубе”, рекао је и: „Не убиј”. Ако не чиниш прељубе, а убијаш, постао си преступник закона. Тако говорите и тако творите као људи којима ће се законом слободе судити. Јер суд нема милости према оном који није милост указивао; милост слави победу над судом. Каква је корист, браћо моја, ако ко говори да има веру, а нема дела? Може ли га вера спасти? Ако су брат или сестра неодевени и оскудевају у свакодневној храни, па им неко од вас каже: „Идите с миром, утопљавајте се и наситите се”, а не дате му што је телу потребно, каква корист? Тако је и вера, ако нема дела, сама по себи мртва. Али неко ће рећи: „Ти имаш веру, а ја имам дела.” Покажи ми своју веру без дела, а ја ћу ти показати веру по својим делима. Ти верујеш да има само један Бог? Добро чиниш; и демони то верују и дрхте. Хоћеш ли пак да сазнаш, празни човече, да вера без дела ништа не вреди? Наш отац Авраам није ли по делима оправдан кад је принео свога сина Исака на жртвеник? Видиш да је вера сарађивала с његовим делима, и вера је делима дошла до свог испуњења. И испуни се Писмо које говори: „Поверова Авраам Богу и урачуна му се у праведност, и назва се пријатељ Божји.” Видите да се човек оправдава делима, а не само вером. Исто тако и Рава блудница зар се не оправда делима кад прими веснике и изведе их другим путем? Као што је, наиме, тело без духа мртво, тако је мртва и вера без дела. Не будите, браћо моја, многи од вас учитељи, јер знамо да ћемо у толико већма бити осуђени. Јер сви ми много грешимо. Ако ко у речи не греши, то је савршен човек, кадар зауздати и све тело. И кад коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, ми управљамо читавим њиховим телом. Види и лађе колике су и гоне их жестоки ветрови, а њима управља врло мала крма куда хоће крмарева воља. Тако је и језик мали уд, али се хвали великим стварима. Види како мала ватра запали велику шуму. И језик је ватра, свет неправде, језик се налази међу нашим удовима, скрнави све тело и он запаљује животни ток, а пакао њега пали. Људски род укроћава и укротио је сваки род звери и птица, гмизаваца и морских животиња, али нико од људи не може да укроти језик – немирно зло, пун смртног отрова. Њим благосиљамо Господа и Оца, и њим проклињемо људе који су створени по слици Божјој; из истих уста излазе благослов и клетва. То тако не треба да буде, браћо моја. Точи ли извор из истог отвора слатку и горку воду? Може ли, браћо моја, смоква да донесе маслине или винова лоза смокве? Ни слан извор не може дати слатку воду. Ко је међу вама мудар и паметан? Нека лепим владањем покаже своја дела у мудрој смерности. Ако пак у својим срцима имате горку завист и свађу, не хвалите се и не лажите против истине. Није то мудрост која силази одозго, него је земаљска, чулна, демонска; јер где су завист и свађа, онде су неред и свака зла ствар. А мудрост која долази одозго чиста је пре свега, затим мирољубива, блага, прилагодљива, пуна милости и добрих плодова, одлучна, нелицемерна. А плод праведности сеје се у миру онима који чине мир. Откуда ратови и откуда борбе међу вама? Не долазе ли од ваших наслада које се боре у вашим удовима? Жудите – и немате, убијате и завидите – и не можете да постигнете, борите се и војујете; немате зато што не иштете. Ви иштете и не примате, зато што зло иштете – да у својим сластима потрошите. Прељубници, не знате ли да је пријатељство са светом непријатељство према Богу? Ко, дакле, хоће да буде пријатељ свету, постаје непријатељ Божји. Или мислите да Писмо узалуд говори: „До зависти чезне дух који се настанио у нама?” Али даје већу благодат. Зато говори: „Бог се супротставља охолима, а понизнима даје благодат.” Потчините се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се Богу и он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, и осветите срца, ви људи подељене душе. Осетите своју беду и тугујте и заплачите. Нека се ваш смех претвори у жалост, а радост у тугу. Будите понизни пред Господом и он ће вас узвисити. Не опадајте један другога, браћо! Ко опада брата или осуђује свога брата, опада закон и осуђује закон; ако пак осуђујеш закон, не извршујеш закон, него си његов судија. Законодавац и судија је само један – који може да спасе и погуби. А ко си ти што осуђујеш ближњега? Слушајте сад ви који говорите: „Данас или сутра поћи ћемо у тај и тај град, и провешћемо онде годину дана, и трговаћемо, и зарадићемо”; ви, који не знате шта ће бити сутра. Јер какав је ваш живот? Ви сте водена пара, која се замало покаже и онда нестане. Уместо да говорите: „Ако Господ хтедне, живећемо и учинићемо ово или оно.” А овако се хвалите у својој разметљивости. Свака таква хвала је зла. Ко, дакле, зна да чини добро, а не чини, грех му је. Де сад, ви богаташи, заплачите и закукајте за недаће које иду на вас. Иструну ваше богатство и мољци изједоше ваше хаљине, зарђа ваше злато и сребро, и рђа њихова биће сведочанство против вас и прождреће ваша телеса као огањ. Накуписте благо у последње дане. Види плата радника који су пожњели ваше њиве, коју сте ви ускратили, виче и вика жетелаца дошла је до ушију Господа Саваота. Ви сте на земљи живели сјајно и раскошно, наситили сте своја срца на дан клања. Осудисте, убисте праведника; он вам се не противи. Истрајте, дакле, стрпљиво, браћо, до доласка Господњег. Гле, земљорадник очекује драгоцени род земље, стрпљиво чека док не прими рану и позну кишу. Очекујте истрајно и ви, учврстите своја срца, јер се долазак Господњи приближио. Не уздишите, браћо, један против другога да не будете осуђени; види, судија стоји пред вратима. За пример злопаћења и стрпљивог подношења узмите, браћо, пророке који су у име Господа говорили. Ето, блаженим називамо оне који су издржали. Чули сте за Јовову стрпљивост и видели сте свршетак Господњи, јер је Господ многомилостив и милосрдан. А пре свега, браћо, не куните се ни небом ни земљом ни другом каквом клетвом; нека ваше да буде да и ваше не – не, да не паднете под суд. Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека хвали Бога. Болује ли ко међу вама? Нека дозове црквене старешине, па нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господње. И молитва вере спашће болесника, и Господ ће га подићи; ако је и учинио грехе, биће му опроштено. Исповедајте, дакле, један другом грехе и молите се Богу један за другога да будете исцељени. Много може делотворна молитва праведника. Илија беше човек исти као и ми и свесрдно се помоли Богу да не буде кише, и не паде киша на земљу за три године и шест месеци. И опет се помоли, те небо даде кишу и земља изнесе свој род. Браћо моја, ако ко од вас скрене од истине и неко га обрати, нека зна да ће онај који обрати грешника од његовог заблудног пута спасти његову душу смрти и покрити мноштво греха. Петар, апостол Исуса Христа, изабраним дошљацима расејаним по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витанији, који су изабрани по провиђењу Бога Оца, освећењем Духа, на покорност и кропљење крвљу Исуса Христа: Благодат вам и мир у изобиљу. Нека је благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је по својој великој милости – васкрсењем Исуса Христа из мртвих – поново родио за живу наду, за непропадљиво наследство и неокаљано, и које не вене, сачувано на небесима за вас, које сила Божја чува вером за спасење, спремно да се открије у последње време. Тада ћете ликовати, пошто сте сад замало, ако тако треба да буде, ожалошћени различитим искушењима, да би се вредност ваше вере нашла као драгоценија од пропадљивог злата које се ватром куша, на хвалу и славу и част кад се покаже Исус Христос, кога ви волите иако га нисте видели, у кога сад верујете иако га не видите, и радујете се неизрецивом и прослављеном радошћу јер постижете циљ своје вере: спасење својих душа. Ово спасење истраживали су и испитивали пророци који су пророковали о благодати која вам је намењена; они су испитивали на које или какво време указује Христов Дух који је у њима, који је унапред сведочио за страдања која очекују Христа и за славе после тога. Њима је откривено да нису служили себи, него вама, овим што вам се сад објавило посредством оних који су вам проповедали јеванђеље у Духу Светом, посланом с неба, у шта анђели желе да завире. Стога, саберите свој ум, будите трезни, потпуно се уздајте у благодат која ће вам се донети приликом јављања Исуса Христа. Као послушна деца, не управљајте се по пређашњим пожудама, које сте имали у свом незнању, него по свецу који вас је позвао, будите и сами свети у свом владању. Јер је написано: „Будите свети, јер сам ја свет.” И кад Оцем називате онога који – не гледајући ко је ко – суди по делима сваког појединца, проводите у страху време свога живота у туђини, знајући да од свог сујетног начина живота, који вам је од ваших отаца предан, нисте искупљени пропадљивим стварима, сребром или златом, него драгоценом крвљу Христа, као невиног и чистог јагњета, који је пре постанка света био предодређен, а на крају времена је објављен ради вас, који његовим посредством верујете у Бога, који га је васкрсао из мртвих и обдарио га славом, тако да ваша вера и ваша нада буду усмерене на Бога. Очистите своје душе у послушности према истини – за нелицемерно братољубље, волите истрајно један другога из чистог срца, јер нисте препорођени пропадљивим семеном, него непропадљивим, живом и постојаном речју Божјом. Јер је „свако тело као трава, и сва њена слава као цвет траве; трава се осуши и цвет отпаде, али реч Господња остаје довека”. А то је реч која вам је као јеванђеље објављена. Одбаците, дакле, сваку злоћу и сваку превару, и лицемерства, и зависти, и сва клеветања, као новорођена деца треба да желите духовно, право млеко, да њим узрастете за спасење, ако сте „окусили да је Господ добар”. Прилазите к њему, живом камену, који су, додуше, људи одбацили, али је пред Богом изабран и драгоцен, па се и сами као живо камење узиђујте у духовни дом, у свето свештенство, да посредством Исуса Христа принесете духовне жртве које су Богу угодне. Зато у Писму стоји: „Ево, постављам угаони камен на Сиону, изабран и драгоцен, и ко у њега верује, неће се постидети.” Тако његова драгоцена вредност служи на добро вама који верујете, а за оне који не верују „камен који одбацише зидари, тај поста камен угаони” и „камен спотицања и стена саблазни”, на коју се спотичу они што се не покоравају речи, на што су и одређени. А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објавите славна дела онога који вас је из таме призвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ Божји – сад сте Божји народ, ви који некад нисте били помиловани – сад сте помиловани. Драги моји, молим вас као странце и дошљаке да се уздржавате од плотских пожуда које војују против душе. Владајте се добро међу многобошцима, да би управо у ономе за шта вас клеветају као злочинце, на основу ваших добрих дела – кад их сагледају – прославили Бога на дан похођења. Господа ради покоравајте се сваком човечанском поретку: било цару као врховном поглавару, било намесницима као људима које он шаље да кажњавају злочинце, а да хвале оне који добро раде. Јер је тако Божја воља да, чинећи добро, ућуткате незнање неразумних људи. И понашајте се као слободни људи, не као они што слободом покривају злоћу, него као Божји служитељи. Свима указујте част, љубите братство, Бога се бојте, цара поштујте. Робови, покоравајте се са сваким страхом својим господарима, не само добрима и благима него и суровима. Јер то је благодат кад неко неправедно страда и подноси жалости мислећи на Бога. Каква је, наиме, хвала ако вас за ваше грехе кажњавају и ви то подносите? Него, ако добро чинећи страдате и подносите, то је благодат пред Богом. Јер сте на то позвани зато што је и Христос страдао за вас и оставио вам пример – да пођете његовим стопама. Он греха не учини и превара се не нађе у устима његовим. Кад су га вређали – он није одговарао увредом, кад је страдао – није претио, него је препустио ономе који праведно суди. Он је на свом телу понео наше грехе на дрво, да се опростимо грехова и да живимо за праведност; његовим ранама сте исцељени. Јер сте блудели као овце, али сад сте се вратили пастиру и чувару својих душа. Тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима да би се – ако неко показује непослушност речи – задобили без речи понашањем својих жена кад виде ваше владање у страху и чистоти. Ваш украс да не буде споља: у плетењу косе, у стављању злата или облачењу разних хаљина, него: скривени срдачни човек с непропадљивим украсом кротког и мирног духа; то је скупоцено пред Богом. Јер тако су се некад украшавале свете жене, које су се уздале у Бога и покоравале својим мужевима, као што је Сара била послушна Аврааму и звала га господаром; ви сте постале њене кћери – кад чините добро не бојећи се никаквог страшења. Тако и ви, мужеви, живите увиђавно са женом као слабијим судом, указујући им поштовање као сунаследницама животне благодати, да ваше молитве буду без сметње. Најпосле, будите сви сложни у мишљењу, саосећајни, братољубиви, милостиви, смерни, не узвраћајте зло за зло, или увреду за увреду, него, напротив, благосиљајте, јер сте на то позвани – да наследите благослов. Јер „ко хоће да воли живот и да види добре дане, нека задржи свој језик од зла и усне своје – да не говоре превару, нека се уклони од зла и нека чини добро, нека тражи мир и нека иде за њим; јер Господње очи мотре на праведнике и уши његове слушају њихову молитву, а лице Господње је против оних који чине зло”. И ко ће вам наудити ако ревнујете за добро? Али ако бисте и страдали због праведности, будите блажени. „Не дајте се од њих ни уплашити ни збунити”, него Господа Христа држите светим у срцима својим, свагда спремни на одговор сваком ко тражи разлог наде која је у вама, само с благошћу и са страхом, имајући добру савест, да се они што руже ваше добро владање у Христу осрамоте у оном за шта вас клеветају. Боље је, наиме, ако хоће воља Божја, да страдате чинећи добро него чинећи зло. Јер је и Христос једном умро за грехе, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, тело су му, додуше, убили, али је духом оживљен; њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, кад је Божја стрпљивост чекала у Нојево време, док се градио ковчег, у ком се мало њих, то јест, осам душа, спасло кроз воду. Вода, која одговара овој слици, спасава сад и вас, крштење, које се не састоји у уклањању телесне нечистоће, него у молби Богу за добру савест посредством васкрсења Исуса Христа, који је с десне стране Богу, пошто је отишао на небо, где су му потчињени анђели, и власти, и силе. Кад је, дакле, Христос пострадао телом, наоружајте се и ви истом том мишљу, јер ко је пострадао телом, престао је да греши – да преостало време живота у телу не проживите више по људским пожудама него по Божјој вољи. Јер је доста што сте у прошлом времену извршавали вољу многобожаца тиме што сте живели у раскалашностима, пожудама, пијанчењима, пировањима, пијанкама и безбожном идолопоклонству. Њих то зачуђава што ви не трчите с њима у исту поплаву раскалашности и хуле; они ће полагати рачун ономе ко је спреман да суди живима и мртвима. Зато је, наиме, и мртвима објављено јеванђеље да на људски начин буду осуђени у погледу тела, а да духом по Богу живе. А крај света приближио се. Будите, дакле, разборити и трезвени за молитве. Пре свега, имајте међу собом истрајну љубав, јер љубав покрива мноштво греха. Будите гостољубиви међу собом без гунђања. Како је свако од вас добио благодатни дар, служите њиме један другом као добри домоуправитељи разнолике благодати Божје. Ако ко говори, нека говори као речи Божје; ако ко служи, нека служи као снагом коју Бог даје; да се у свему прославља Бог кроз Исуса Христа, коме припада слава и сила у све векове. Амин. Драги моји, не чудите се ватри која је настала међу вама – да вас куша, као да вам се догађа нешто необично, него као што учествујете у Христовим страдањима, тако се радујте – да бисте се и приликом откривења његове славе радовали и клицали. Ако вас вређају за име Христово, будите блажени, јер Дух славе и Дух Божји почива у вама. Нико од вас, наиме, да не страда као убица, или лупеж, или злочинац, или као човек који се меша у туђе ствари. Ако пак страда као хришћанин, нека се не стиди, него нека слави Бога тим именом. Јер је време да суд почне од куће Божје; ако пак прво од нас почиње, какав ће бити крај оних који су непослушни Божјем јеванђељу? И „ако се праведник једва спасава, где ће се показати безбожник и грешник”? Стога и страдалници по Божјој вољи нек препоручују своје душе верном Творцу чинећи добро. Старешине међу вама молим ја, који сам и сам старешина и сведок Христових страдања и учесник у слави која ће се открити, напасајте стадо Божје које је код вас и надгледајте га не присилно, него драговољно, како Бог хоће, не из жеље за срамним добитком, него у праведности, и не као господари над онима који су вам додељени, него будите пример стаду. И кад се појави архипастир, примићете славни венац који не вене. Тако и ви млађи покоравајте се старешинама. А сви се један према другом опашите смерношћу, јер „Бог се супротставља охолима, а понизнима даје благодат”. Понизите се, дакле, под силну Божју руку, да вас узвиси кад дође време. Пребаците на њега сву своју бригу, јер он се брине за вас. Будите трезвени, бдите. Ваш противник, ђаво, иде около као лав који риче, тражећи кога да прождере. Њему се успротивите, чврсти у вери, знајући да та иста страдања сналазе вашу браћу по свету. А Бог сваке благодати, који вас је у Христу позвао у своју вечну славу, он ће вас после вашег кратког страдања усавршити, учврстити, оснажити, утемељити. Њему слава и сила у све векове. Амин. По Силвану, верном брату, како га сматрам, написах вам ово укратко, опомињући вас и сведочећи да је то права благодат Божја у којој ви стојите. Поздравља вас с вама изабрана црква у Вавилону и мој син Марко. Поздравите један другога целивом љубави. Мир са свима вама који сте у Христу. Симеон Петар, служитељ и апостол Исуса Христа, онима који су праведношћу нашега Бога и Спаситеља Исуса Христа примили исту скупоцену веру као и ми: благодат вам и мир у изобиљу у познању Бога и Исуса Господа нашега. Како нам је његова божанска сила даровала све што служи животу и побожности, познањем онога који нас је позвао својом сопственом славом и крепошћу, чиме су нам дарована драгоцена и највећа обећања да помоћу њих постанете учесници у Божјој природи, пошто избегнете поквареност која пожудом влада у свету, то баш зато унесите сав труд и покажите врлину у својој вери, а у врлини знање, а у знању уздржљивост, а у уздржљивости стрпљивост, а у стрпљивости побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав. Јер кад све то имате и то се умножава, не чини вас лењим и бесплоднима за познање Господа нашега Исуса Христа. Ко, наиме, нема тога, слеп је и кратковид, јер је заборавио очишћење својих старих грехова. Стога, браћо, постарајте се још више да учврстите свој позив и избор. Ако, наиме, то чините, нећете се никад спотаћи. Јер ће вам се тако обилно пружити улазак у вечно царство Господа нашега и Спаситеља Исуса Христа. Зато ћу гледати да вас увек на све то подсећам иако ви то знате и утврђени сте у овој истини. Али сматрам да је право, док сам у овој сеници свога тела, да вас будим својим опомињањем, знајући да ће убрзо доћи до скидања ове моје сенице, као што ми је то обзнанио Господ наш Исус Христос. А настојаћу да се ви и после моје смрти свагда сећате овога. Нисмо вам, наиме, мудро смишљеним причама обзнанили силу и долазак Господа нашега Исуса Христа, него на основу тога што смо ми постали очевици његовога величанства. Јер он је од Бога Оца примио част и славу кад му је од величанствене славе дошао овакав глас: „Ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи.” И ми чусмо овај глас где сиђе с неба кад смо били с њим на светој гори. И тако имамо чвршћу пророчку реч, а ви добро чините што пазите на њу као на светило које светли на мрачном месту – док не сване дан и звезда Даница се не појави у срцима нашим. Ово најпре знајте да се ниједно пророштво Писма не може тумачити како ко хоће. Јер никад пророштво не би човечјом вољом, него су Духом Светим ношени свети људи говорили од Бога. А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће уносити убитачне јереси и порицати господара који их је искупио, навлачећи на себе брзу пропаст. И многи ће поћи за њиховом распојасаношћу, због којих ће се хулити на истинити пут. И у лакомству искоришћаваће вас измишљеним речима; њихов суд одавно не доцни и њихова пропаст не дрема. Јер кад Бог није поштедео анђеле који су згрешили, него их баци у мрачне јаруге пакла и предаде их да се чувају за суд, и стари свет није поштедео, него – кад наведе потоп на безбожнички свет – сачува Ноја, проповедника праведности, као осмога уз седморо њих, па градове Содом и Гомор осуди на пропаст претворивши их у пепео и постави их за пример будућим безбожницима, и праведног Лота, кога је мучно разуздани живот безаконика, избави, јер је овај праведник, живећи међу њима, гледајући и слушајући, мучио своју праведну душу из дана у дан њиховим безаконим делима, то значи да Господ зна побожне избављати од напасти, а неправедне чувати за казну на дан суда, а особито оне који иду за телом у прљавој пожуди и презиру господство. Као дрски и безобразни људи, они не презају од хуљења на величанства, док анђели, који су већи по сили и снази, не доносе хулнога суда против њих пред Господом. А ови, као неразумне животиње, природна бића створена да се хватају и убијају, хуле на оно што не знају, па ће у својој покварености и сами пропасти, сносећи казну за неправду. Они развратан живот дању сматрају за своју сласт, гадови и ругобе који се часте својим преварама кад се с вама госте; они имају очи које су пуне прељубе и које не одустају од греха, примамљују неутврђене душе, имају срце извежбано у лакомству, они су деца клетве. Напустивши прави пут, заблудеше и пођоше путем Валаама Веорова, коме омиле неправедна плаћа, али је примио укор за своје безакоње: немо живинче проговори људским гласом и спречи пророкову неразумну намеру. То су безводни извори и облаци које олуја гони, за које се чува тамни мрак. Јер тиме што говоре високозвучне, сујетне речи, плотским разузданим пожудама маме оне који су тек побегли од оних што живе у превари; обећавају им слободу, а сами су робови пропасти; јер од чега је ко савладан, том и робује. Јер ако се они који су познањем Господа и Спаситеља Исуса Христа побегли од светске опогањености, па се опет у њих заплићу и подлежу им, онда им је ово последње постало горе од првога. Било би, наиме, боље да нису познали пут праведности него што су се, пошто су га познали, одвратили од свете заповести која им је предана. Њима се догодило оно што каже истинита пословица: „Вратио се пас на своју бљувотину” и „Окупана свиња враћа се да се ваља у каљузи”. Драги моји, ово је већ друга посланица коју вам пишем. У њима својим подсећањем будим вашу чисту памет, да се сетите речи које су свети пророци унапред казали и заповести Господа и Спаситеља коју су вам предали ваши апостоли. Ово најпре знајте да ће у последње дане доћи ругачи са својим ругањем, који ће ићи по својим сопственим пожудама и говорити: „Где је обећање о његовом доласку? Јер откако очеви помреше, све стоји тако као од почетка створења.” Кад тако хоће, онда за њих остаје скривено да су од давнина била небеса и да је земља из воде и кроз воду добила своје постојање Божјом речју, тим је и тадашњи свет био потопљен водом и тако пропао. А садашње небо и земља истом том речју поштеђени су за огањ и чувају се за дан суда и пропасти безбожних људи. Али ово једно да вам не буде непознато, драги моји, да је један дан код Господа као хиљада година и хиљада година као један дан. Господ не одуговлачи обећање, као што неки мисле да је то одуговлачење, него показује своју стрпљивост према вама јер не жели да ико пропадне, него да сви дођу до покајања. А дан Господњи доћи ће као лупеж; тога дана небеса ће уз снажну хуку проћи, а зажарене стихије ће се распасти и земља ће изгорети са свим делима која су на њој. Кад се све то тако распада, какви морате бити у светом владању и побожности ви који очекујете и пожурује долазак Божјег дана, кад ће се ватром запаљена небеса распасти и зажарене стихије растопити. А ми, на основу његовог обећања, очекујемо нова небеса и нову земљу, у којима праведност обитава. Стога, драги моји, очекујући ово, постарајте се да вас он нађе неокаљане и беспрекорне у миру, и стрпљивост Господа нашега сматрајте својим спасењем, као што вам је и наш драги брат Павле по датој му мудрости писао, како пише у свим посланицама у којима о овоме говори; у њима има неких тешко разумљивих ствари, које ненаучени и неутврђени – као и остала Писма – изврћу на своју сопствену пропаст. Ви, дакле, драги моји, кад то унапред знате, чувајте се да вас заблуде безаконика не повуку са собом и не испаднете из свог чврстог стања, него растите у благодати и познању Господа нашега и Спаситеља Исуса Христа. Њему слава и сада и у вечни дан. Амин. Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели својим очима, што посматрасмо и што наше руке опипаше, о речи живота, и живот се јави, и видели смо га, и сведочимо и објављујемо вам вечни живот који беше у Оца, а нама се јави, што смо видели и чули, то и вама објављујемо, да и ви имате заједницу с нама. А наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом. И ми пишемо ово да наша радост буде потпуна. И ово је вест коју смо чули од њега и вама јављамо – да је Бог светлост и у њему нема никакве таме. Ако кажемо да имамо заједницу с њим, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине. Ако пак ходимо у светлости, као што је он сам у светлости, имамо заједницу један с другим и крв Сина његовог Исуса Христа чисти нас од свакога греха. Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо своје грехе, он је веран и праведан – да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправедности. Ако кажемо да нисмо згрешили, правимо га лажом и његове речи нема у нама. Дечице моја, пишем вам ово да ви не згрешите. Ако ко згреши, имамо заступника код Оца, Исуса Христа, праведника; он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света. И по томе знамо да смо га познали ако држимо његове заповести. Ко говори: „Познајем га”, а заповести његове не држи, лажа је и у њему нема истине. А ко држи његову реч, у њему је заиста љубав према Богу дошла до савршенства. По том познајемо да смо у њему. Ко говори да у њему стоји, дужан је и сам да живи онако како је он живео. Драги моји, не пишем вам неку нову заповест, него стару заповест коју сте имали од почетка; стара заповест је реч коју сте чули. Па ипак вам пишем нову заповест, и то је истинито у њему и у вама, јер тама пролази, а истинита светлост већ светли. Ко говори да је у светлости, а мрзи свога брата, још увек је у тами. Ко воли свога брата, остаје у светлости и у њему нема саблазни. А ко мрзи свога брата, у тами је и у тами ходи, те не зна куда иде, јер му је тама заслепила очи. Пишем вам, дечице, јер су вама греси опроштени због његовог имена. Пишем вам, очеви, зато што сте познали онога који је од почетка. Пишем вам, младићу, зато што сте познали Оца. Написах вам, очеви, зато што сте познали онога који је од почетка. Написах вам, младићу, зато што сте јаки и што реч Божја у вама стоји и што сте победили нечастивога. Не посвећујте љубав свету и ономе што је на свету. Ако неко воли свет, нема у њему љубави према Оцу. Јер све што је на свету, грешна чулна пожуда, пожуда очију и разметање земаљским благом, није од Оца, него од овога света. А свет и жеља за њим пролази; ко пак твори вољу Божју, остаје довека. Децо, последњи је час, и као што сте чули да ће антихрист доћи, тако су се сад јавили многи антихристи; по томе познајемо да је последњи час. Од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. А ви имате помазање од Светога и сви то знате. Не писах вам као да не знате истине, него зато што је знате и што ниједна лаж није од истине. Ко је лажљивац ако не онај који пориче да је Исус Месија? То је антихрист – ко пориче Оца и Сина. Ко год пориче Сина, нема ни Оца; ко исповеда Сина, има и Оца. Што сте чули од почетка, нека остане у вама. Ако у вама остане оно што сте чули од почетка, и ви ћете остати у Сину и Оцу. А ово је обећање које нам је он обећао: живот вечни. Ово вам написах о онима који вас заводе. А ви – у вама остаје помазање које сте од њега примили и није вам потребно да вас ко поучава, него као што вас његово помазање учи о свему, тако је и истинито и није лаж, и како вас је оно поучило, тако остајте у њему. И сад, дечице, остајте у њему да бисмо имали поуздање кад се он јави и да се не постидимо пред њим приликом његовог доласка. Ако знате да је он праведан, познајете да је од њега рођен свако ко чини праведност. Видите какву нам је љубав дао Отац – да се назовемо деца Божја, и јесмо. Свет нас зато не познаје што њега није упознао. Драги моји, сад смо деца Божја и још се не показа шта ћемо бити. Знамо да ћемо – кад се он покаже – бити њему слични, јер ћемо га гледати онаквог какав је. И свако ко има ову наду у њега, себе посвећује – као што је и он свет. Свако ко чини грех, чини безакоње, и грех је безакоње. И знате да се он јавио да уклони грехе, а у њему нема греха. Свако ко остаје у њему, не греши; свако ко греши, није га видео нити познао. Дечице, нико да вас не доводи у заблуду. Ко твори праведност, праведан је – као што је он праведан. Ко твори грех, од ђавола је, јер ђаво греши отпочетка. Зато се јавио Син Божји – да разори дела ђаволова. Нико ко је од Бога рођен, не чини греха, јер његово семе остаје у њему; и не може да греши јер је од Бога рођен. По овом се познају деца Божја и деца ђавоља: свако ко не чини праведност и ко не воли свога брата, није од Бога. Јер ово је вест коју сте чули отпочетка: да волимо један другога. Не као што Каин беше од нечастивога и уби брата свога. И зашто га уби? Зато што дела његова беху зла, а дела његовога брата беху праведна. Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер волимо браћу; ко не воли, остаје у смрти. Свако ко мрзи свога брата, човекоубица је, и знате да ниједан човекоубица нема у себи трајног вечног живота. По том смо познали љубав што је он положио свој живот за нас; и ми смо дужни да положимо своје животе за браћу. А који има светска блага и гледа свога брата како оскудева, па затвори своје срце према њему, како може Божја љубав да остане у њему? Дечице, не волимо речју или само језиком, него делом и истином. По том ћемо познати да смо од истине, па ћемо умирити своја срца пред њим, јер кад нас срце осуђује, Бог је већи од нашег срца и зна све. Драги моји, ако нас срце не осуђује, имамо поуздање пред Богом и примамо од њега ако шта иштемо, јер држимо његове заповести и чинимо што је њему угодно. А ово је његова заповест: да верујемо у име његовога Сина Исуса Христа и да волимо један другога као што нам је заповедио. И ко држи његове заповести, остаје у њему и он остаје у њему. И по том познајемо да је у нама: по Духу кога нам је дао. Драги моји, не верујте сваком духу, него проверавајте духове јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изашли у свет. По овоме познајте Божјег духа: од Бога је сваки дух који исповеда да је Исус Христос дошао у телу, а сваки дух који не исповеда Исуса није од Бога; и то је антихристов дух, за кога сте чули да ће доћи, и сад је већ у свету. Ви сте, дечице, од Бога и надвладали сте их, јер је већи онај који је у вама него онај који је у свету. Они су од света; зато говоре од света и свет их слуша. Ми смо од Бога. Ко познаје Бога, слуша нас; ко није од Бога, не слуша нас. По томе познајемо духа истине и духа преваре. Драги моји, волимо један другога јер је љубав од Бога и, свако ко воли, од Бога је рођен и познаје Бога. А ко не воли, није познао Бога, јер Бог је љубав. По том се показала Божја љубав према нама што је Бог послао у свет свог Јединородног Сина – да ми њиме живимо. Љубав је у овоме; не да смо ми заволели Бога, него је он заволео нас и послао свога Сина као жртву помирења за наше грехе. Драги моји, ако је Бог тако заволео нас, и ми смо дужни да волимо један другога. Бога никад нико није видео; ако волимо један другога, Бог остаје у нама и његова љубав је савршена у нама. По томе познајемо да остајемо у њему и он у нама што нам је дао од свога Духа. И ми гледасмо и сведочимо да је Отац послао Сина као спаситеља света. Ако ко исповеди да је Исус Син Божји, Бог остаје у њему и он у Богу. И ми смо упознали и веровали у љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав и, ко остаје у љубави, у Богу остаје и Бог остаје у њему. Љубав је код нас дошла до савршенства у томе да ми имамо поуздање на судњи дан; јер какав је он, такви смо и ми на овом свету. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер страх има казну; а ко се боји, није дошао до савршенства у љубави. Ми волимо зато што је он први заволео нас. Ако ко каже: „Волим Бога”, а мрзи свога брата, лажа је; јер ко не воли свога брата кога је видео, не може волети Бога кога није видео. И ову заповест имамо од њега: ко воли Бога, да воли и свога брата. Свако ко верује да је Исус Месија, рођен је од Бога и свако ко воли родитеља, воли и онога који је од њега рођен. По том познајемо да волимо Божју децу кад волимо Бога и творимо његове заповести. Јер љубав према Богу ово значи: да држимо његове заповести; а његове заповести нису тешке. Јер све што је од Бога рођено, побеђује свет; и ово је победа која је победила свет: наша вера. Ко је тај што побеђује свет ако не онај који верује да је Исус Син Божји? Он је тај који је дошао водом, и крвљу, и Духом, Исус Христос; не само водом него водом и крвљу; и Дух је тај што сведочи, јер Дух је истина. Јер је троје који сведоче: Дух и вода и крв, и ово троје сведоче једно. Ако већ примамо људско сведочанство, Божје сведочанство је веће, а ово је Божје сведочанство – да је сведочанство за свога Сина. Ко верује у Сина Божјег, има сведочанство у себи. Ко не верује Богу, начинио га је лажом, јер није веровао у сведочанство којим је Бог сведочио за свога Сина. И ово је сведочанство: Бог нам је дао живот вечни и овај живот је у његовом Сину. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјег, нема живота. Ово написах вама који верујете у име Сина Божјега да знате – да имате вечни живот. И ово је поуздање које имамо у њега: да нас слуша ако шта молимо по његовој воли. И кад знамо да нас слуша кад што молимо, знамо да стварно имамо оно што смо од њега искали. Ако ко види свога брата како чини грех који не води у смрт, нека моли, и даће му живот, наиме, онима који не чине грех који води у смрт. Има грех који води у смрт, за тај грех не кажем да моли. Свака неправда је грех, а има грех који не води у смрт. Знамо да нико ко је од Бога рођен не греши, него од Бога рођени чува самога себе и нечастиви га се не дотиче. Знамо да смо од Бога, а сав свет је у власти нечастивога. Али знамо да је Син Божји дошао и дао нам разум да познајемо Истинитога; ми и јесмо у Истинитоме, у Сину његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни. Дечице, чувајте се од идола. Старешина изабраној госпођи и њеној деци, коју у истини волим, и не само ја него и сви који су познали истину, ради истине која остаје у нама и која ће бити с нама довека. Благодат, милосрђе, мир од Бога Оца и од Исуса Христа, Сина Очева, биће с нама у истини и љубави. Обрадовах се веома што сам међу твојом децом нашао такве који живе по истини – као што смо примили заповест од Оца. И сад те молим, госпођо, не као да ти пишем нову заповест, него ону коју смо имали отпочетка: да волимо један другога. А ово је љубав: да живимо по његовим заповестима. То је заповест, као што сте чули отпочетка, да у њој живите. Јер многе варалице изађоше у свет, који не исповедају да је Исус Христос дошао у телу; то је варалица и антихрист. Чувајте се да не изгубите што сте зарадили, него да примите пуну плату. Свако ко се удаљава и не остаје у науци Христовој, нема Бога. Ко остаје у науци, тај има и Оца и Сина. Ако вам ко дође и не донесе ову науку, не примајте га у кућу и не поздрављајте га; јер ко га поздравља, учествује у његовим злим делима. Имао бих много да вам пишем, али не хтедох хартијом и мастилом, него надам се да ћу вам доћи и усмено с вама говорити, да наша радост буде потпуна. Поздрављају те деца твоје изабране сестре. Старешина драгом Гају, кога у истини волим. Драги мој, желим да ти у свему буде добро и да будеш здрав, као што је твојој души добро. Обрадовах се, наиме, веома кад дођоше браћа и сведочише о твојој истини – како ти у истини живиш. Ја немам веће радости од тога него да слушам како моја деца живе у истини. Драги мој, верно поступаш у оном што чиниш браћи, и то страној, који су пред Црквом посведочили твоју љубав; добро ћеш учинити ако их опремиш за пут – како је то достојно пред Богом. Јер они пођоше на пут ради имена Исусова, не примајући ништа од многобожаца. Ми смо, дакле, дужни да прихватамо такве људе да бисмо били сарадници истине. Писао сам нешто Цркви, али нас не прима Диотреф, који жели да буде први међу њима. Зато ћу га, ако дођем, подсетити на његова дела која чини ружећи нас злим речима, и не задовољава се тиме, него сам не прима браћу, а забрањује онима који желе да их примају и гони их из Цркве. Драги мој, не угледај се на зло, него на добро. Ко чини добро, од Бога је; ко чини зло, није видео Бога. За Димитрија су сви сведочили – и сама истина; а и ми сведочимо, и знаш да је истинито наше сведочанство. Имао бих много да ти пишем, али нећу да ти пишем пером и мастилом, него надам се да ћу те ускоро видети, па ћемо онда усмено поразговарати. Мир ти! Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље по имену. Јуда, служитељ Исуса Христа, а брат Јаковљев, позванима који су у Богу Оцу вољени и сачувани за Исуса Христа; милост вам и мир и љубав у изобиљу. Драги моји, старајући се свакако да вам пишем о нашем заједничком спасењу, осетих потребу да вам пишем бодрећи вас да се борите за веру која је једном заувек предана светима. Јер се увукоше неки људи који су одавно унапред обележени за овај суд, безбожници који благодат Бога нашега замењују распојасаношћу и поричу јединог господара и Господа нашега Исуса Христа. А желим да вас подсетим, мада ви једном заувек све знате, да је Господ прво спасао народ из земље египатске, затим погубио оне који нису поверовали, па је и анђеле који нису сачували своје достојанство, него су напустили свој стан, сачувао у вечним оковима под мраком, за суд великога дана; као што Содом и Гомор и њихови околни градови, који су се на исти начин као и ови одавали блуду и поводили за другачијим телом, стоје као пример – трпећи казну вечитог огња. Па, ипак, ова сањала на исти начин каљају своје тело, презиру господство, хуле на славе. А арханђел Михаило, кад се свађао и препирао с ђаволом за Мојсијево тело, није се усудио да изрекне погрдни суд, него рече: „Нека те Господ покара.” Ови пак хуле на оно што не знају, а што као неразумне животиње по природи знају, у том пропадају. Тешко њима што пођоше Каиновим путем и у заблуду Валаамове плате падоше и противљењем Корејевим изгибоше. Ти људи су љаге на вашим агапама, који се без зазора с вама часте, напасајући сами себе; безводни облици које ветрови носе тамо амо, јесења јалова дрвета која су два пута умрла и из корена ишчупана; бесни морски валови који се пене својим срамотама; планете за које је сачувана најцрња вечна тама. А и за ове пророкова Енох, седми од Адама, говорећи: „Гле, дође Господ са својим светим миријадама да суди свима и да изобличи све безбожне за сва њихова безбожна дела која безбожно починише и за све дрске речи које безбожни грешници изговорише против њега.” Ти људи су гунђала која се жале на судбину, који живе по својим пожудама, а уста њихова говоре охоле речи, који се диве појединим личностима ради добитка. А ви, драги моји, подсетите се на речи које су апостоли Господа нашега Исуса Христа унапред казали, јер вам казаше: „У последње време јавиће се ругачи који ће живети по својим безбожним пожудама.” То су ти што стварају раздор, чудно настројени људи који немају Духа. А ви, драги моји, изграђујте се на својој најсветијој вери, молите се Богу у Духу Светоме, одржите себе у Божјој љубави, очекујући милост Господа нашега Исуса Христа за живот вечни. И једне, који сумњају, изобличавајте, а друге спасавајте отимајући их из огња, према трећима пак будите милостиви у страху, мрзећи и хаљину која је од тела окаљана. А ономе који може да вас сачува од спотицања и да вас постави непорочне у клицању пред своју славу, једином Богу спаситељу нашем, посредством Исуса Христа, Господа нашега, слава, величанство, моћ и власт пре сваког времена и сад и у све векове. Амин. Откривење Исуса Христа, које му даде Бог да покаже својим служитељима шта има ускоро да се збуде, те показа и по свом анђелу посла своме служитељу Јовану, који је посведочио реч Божју и сведочанство Исуса Христа, све што је видео. Блажен је ко чита и блажени су који слушају речи пророштва и држе што је у њему написано, јер је време близу. Јован на седам цркава у Азији: Благодат вам и мир од онога који јесте и који беше и који ће доћи, и од седам духова који су пред његовим престолом, и од Исуса Христа, који је верни сведок, првенац од мртвих и владар над земаљским царевима. Ономе који вас љуби и који нас својом крвљу избави од наших грехова, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу своме, њему слава и власт у све векове, амин. Ево, иде са облацима и гледаће га свако око и они који га прободоше, и кукаће за њим сва племена земаљска. Да, амин. Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, који јесте и који беше и који ће доћи, Сведржитељ. Ја, Јован, ваш брат и саучесник у невољи, и царству, и трпљењу у Исусу, обретох се на острву које се зове Патмос због речи Божје и сведочанства Исусова. У дан Господњи занех се и чух за собом снажни глас као звук трубе, који говораше: „Запиши у књигу што гледаш и пошаљи на седам цркава: У Ефес, и у Смирну, и у Пергам, и у Тијатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију.” И обазрех се да видим глас који говораше са мном. И кад се обазрех, видех седам златних свећњака и усред свећњака некога налик на Сина човечјег, обученог у дугу хаљину и опасаног златним појасом по прсима. Његова глава и његове власи беху беле као бела вуна, као снег, и очи његове као пламен ватрени, и ноге његове као у пећи зажарени метал, и глас његов као хука многих вода. У својој десној руци имао је седам звезда, и из његових уста излажаше мач оштар с обе стране, и његово лице беше као што сунце сија у својој сили. И кад га видех, падох пред његове ноге као мртав; и стави своју десницу на ме говорећи: „Не бој се, ја сам Први и Последњи, и Живи, и бејах мртав, и види, жив сам у све векове, и имам кључеве од смрти и од ада. Напиши, дакле, што си видео, и што јесте и што ће бити после тога. Тајна седам звезда које си видео на мојој десници и седам златних свећњака: седам звезда су анђели седам цркава и седам свећњака су седам цркава.” Анђелу цркве у Ефесу напиши: „Ово говори онај што држи седам звезда у својој десници, што ходи сред седам златних свећњака: ‘Знам твоја дела и твој труд и твоју стрпљивост, и да не можеш да сносиш зле људе, и искушао си оне који говоре да су апостоли, а нису, и нашао си да су лажљивци; и имаш стрпљивости, и поднео си за моје име, и ниси сустао. Али имам нешто против тебе: што си оставио своју прву љубав. Сећај се, дакле, одакле си пао и покај се и чини прва своја дела, иначе ћу ти доћи и уклонити твој свећњак с његовог места ако се не покајеш. Него ово имаш: мрзиш дела николаита – која и ја мрзим.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама: „Ономе који побеђује даћу да једе од дрвета живота, које је у Божјем рају.” И анђелу цркве у Смирни напиши: „Ово говори Први и Последњи, који би мртав и оживе: ‘Знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат, знам и хулу оних који говоре да су Јудејци, а нису, него сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу да будете подвргнути искушавању, и имаћете невољу десет дана. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама: „Ономе који побеђује – томе друга смрт неће наудити.” И анђелу цркве у Пергаму напиши: „Ово говори онај који има оштри мач са две оштрице: ‘Знам где обитаваш, где је сатанин престо. И држиш моје име, и ниси се одрекао вере у мене ни у дане кад је мој верни сведок Антипа убијен код вас – где сатана обитава. Али имам нешто мало против тебе: имаш онде таквих који држе науку Валаама, који је поучавао Валака да баци саблазан пред синове Израиљеве да једу месо жртвовано идолима и да се одају блуду. Тако и ти имаш оне који на исти начин држе науку николаита. Покај се, дакле, иначе ћу ти убрзо доћи и заратићу с њима мачем својих уста.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама: „Ономе који побеђује даћу од скривене мане, даћу му и бео камен и на камену написати ново име, које не зна нико сем онога који га прима.” И анђелу цркве у Тијатири напиши: „Ово говори Син Божји, који има очи као ватрени пламен, а ноге су му као сјајни метал: ‘Знам твоја дела и твоју љубав и веру и службу и твоју стрпљивост, и твоја последња дела, којих има више него оних првих. Али имам нешто против тебе: што допушташ жени Језавељи, која за себе говори да је пророчица, те учи и доводи у заблуду моје служитеље – да блудниче и да једу месо жртвовано идолима. И дадох јој времена да се покаје, али она неће да се покаје за своје блудничење. Види, бацићу је на болесничку постељу и с њом оне који блудниче с њом у велику невољу ако се не покају за своја дела. И побићу јој децу, па ће све цркве знати да сам ја тај који испитује бубреге и срца, и даћу вам сваком по делима вашим.’ А вама осталима у Тијатири, који год немају ове науке, који – као што говоре – не познаше сатанске дубине, говорим: не намећем вам друго бреме; само чврсто држите оно што имате, док ја не дођем. И ономе који побеђује и држи моја дела до краја, томе ћу дати власт над многобошцима и биће им пастир с гвозденом палицом, као што се разбија земљано посуђе, као што сам и ја примио од свога Оца, и даћу му звезду Даницу.” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. И анђелу цркве у Сарду напиши: „Ово говори онај што има седам Божјих духова и седам звезда: ‘Знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си. Пробуди се и учврсти остало што беше на умору; јер нисам нашао твоја дела као савршена пред Богом својим. Сећај се, дакле, како си примио и чуо, па држи и покај се. Ако ли се, дакле, не пробудиш, доћи ћу као лупеж и нећеш никако сазнати у који час ћу доћи на тебе. Али имаш мало имена у Сарду која не опоганише своје хаљине, ти ће ходити са мном у белим хаљинама, јер су достојни. Који побеђује обући ће се тако у беле хаљине и нећу избрисати његово име из књиге живота, те ћу признати његово име пред својим Оцем и пред његовим анђелима.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. И анђелу цркве у Филаделфији напиши: „Ово говори Свети, Истинити, који има Давидов кључ, који отвара и нико не затвара, и који затвара, а нико не отвара: ‘Знам твоја дела. Види, учинио сам да су пред тобом отворена врата која нико не може да затвори; јер ти имаш мало моћи, па ипак си сачувао моју реч и ниси се одрекао мога имена. Види, дајем ти неке из синагоге сатанине који за себе говоре да су Јудејци, а нису то, него лажу. Види, учинићу да они дођу и да се поклоне пред твојим ногама и да сазнају да сам те заволео. Зато што си сачувао моју реч о стрпљивости, и ја ћу сачувати тебе од часа искушења, који ће доћи на сав свет да искуша оне што станују на земљи. Долазим брзо; држи што имаш, да нико не узме твој венац. Онога који побеђује учинићу стубом у храму свога Бога и неће више изаћи напоље, па ћу на њему написати име свога Бога и име града мога Бога, новог Јерусалима, који силази с неба од мога Бога, и моје ново име.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. И анђелу цркве у Лаодакији напиши: „Ово говори Амин, верни и истинити сведок, почетак створења Божјег: ‘Знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ. Камо среће да си хладан или врућ. Овако, зато што си млак и ниси ни врућ ни хладан, избљуваћу те из својих уста. Зато што говориш: Богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба, а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го. Саветујем ти да купиш од мене злата жеженог у огњу – да се обогатиш, и беле хаљине – да се обучеш и да се не покаже срамота твоје голотиње, и масти – да помажеш своје очи, да видиш. Ја прекоревам и кажњавам све које волим; буди, дакле, ревностан и покај се. Види, стојим на вратима и куцам; ако ко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему и јешћу с њим – и он са мном. Ономе који побеђује даћу да седне са мном на мој престо, као што и ја победих и седох са својим Оцем на његов престо.’” Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Потом видех и, гле, на небу отворена врата и први глас који чух како као труба говори са мном, рече: „Попни се овамо и показаћу ти шта има да се збуде после овога.” Одмах се занех, и види, на небу стајаше престо, а на престолу сеђаше неко, и тај што сеђаше беше наизглед као камен јаспис и сард, и около престола беше дуга наизглед као смарагд. И около престола беху двадесет четири престола, а на престолима видех двадесет четири старешине како седе, обучени у беле хаљине, а на својим главама имаху златне круне. И од престола излажаху муње и гласови и громови, а седам ватрених буктиња горело је пред престолом; то су седам Божјих духова. И пред престолом беше као стаклено море слично кристалу; а сред престола и око престола четири жива бића пуна очију спреда и састраг. И прво живо биће беше као лав, а друго живо биће као јунац, треће пак живо биће имаше лице као лице човека, и четврто живо биће беше као орао који лети. И свако од четири жива бише имаше по шест крила, наоколо и изнутра пуних очију; и немају починак ни дању ни ноћу говорећи: „Свет, свет, свет је Господ Бог, Сведржитељ, који беше и који јесте и који ће доћи.” И кад жива бића дадоше славу и част и захвалност ономе што седи на престолу, који живи у све векове, падоше двадесет четири старешине пред ониме што живи у све векове, те метнуше своје круне пред престо говорећи: „Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер ти си створио све и твојом вољом све беше и све би створено.” И видех у десници онога што сеђаше на престолу књигу, исписану изнутра и споља, запечаћену са седам печата. И видех јаког анђела како објављује снажним гласом: „Ко је достојан да отвори књигу и да отпечати њене печате?” И нико ни на небу, ни на земљи, ни под земљом није могао да отвори ту књигу, нити да загледа у њу. А ја сам много плакао што се не нађе нико достојан да отвори књигу, нити да загледа у њу. И један од старешина рече ми: „Не плачи! Види, победио је лав из Јудина племена, изданак из корена Давидова, па може да отвори књигу и њених седам печата.” И видех сред престола и четири жива бића и сред старешина Јагње где стоји као заклано, са седам рогова и седам очију, то је седам Божјих духова посланих по свој земљи. И дође, те узе књигу из деснице онога што седи на престолу. И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет четири старешине падоше пред Јагњетом, и свако је имао китару и златне зделе, пуне тамјана, а то су молитве светих. И певаху нову песму говорећи: „Достојан си да узмеш књигу и да отвориш њене печате зато што си био заклан и што си својом крвљу искупио Богу људе од сваког племена и језика и народа и народности и учинио их Богу нашем царевима и свештеницима, и они ће царевати на земљи.” И видех и чух глас многих анђела око престола, и живих бића, и старешина, и њихов број беше миријаде миријада и хиљаде хиљада, који говораху снажним гласом: „Јагње, које је заклано, достојно је да прими силу и богатство и мудрост и моћ и част и славу и благослов.” И свако створење које је на небу и на земљи и под земљом и на мору, и све што је у њима, чух како говоре: „Благослов и част и слава и сила у све векове ономе што седи на престолу и Јагњету!” А четири жива бића говораху: „Амин”, и старешине падоше и поклонише се. И видех кад Јагње отвори један од седам печата и чух једно од четири жива бића како громогласно говори: „Дођи.” И видех, и гле, бео коњ, а онај што сеђаше на њему имаше стрељачки лук, и даде му се венац, па изађе побеђујући и да победи. И кад отвори други печат, чух друго живо биће где говори: „Дођи.” И изађе други, риђи коњ, а ономе што сеђаше на њему даде се да узме мир са земље, па да људи кољу један другога, и даде му се велики мач. И кад отвори трећи печат, чух треће биће где говори: „Дођи.” И видех, и гле, врани коњ, а онај што сеђаше на њему имаше вагу у својој руци. И чух као да глас између четири жива бића говори: „Мерица пшенице за динар и три мерице јечма за динар; а уљу и вину немој да нашкодиш.” И кад отвори четврти печат, чух глас четвртог живог бића где говори: „Дођи.” И видех, и гле, зеленкаст коњ, а ономе што сеђаше на њему беше име смрт и ад иђаше за њим, и даде им се власт над четвртином земље да убијају мачем и глађу и кугом и зверињем земаљским. И кад отвори пети печат, видех под жртвеником душе закланих због Божје речи и због сведочанства које имаху. И повикаше снажним гласом говорећи: „Докле, свети и истинити господару, нећеш судити и осветити нашу крв на онима што живе на земљи?” И сваком од њих беше дана бела хаљина и би им речно да почину још мало времена, док се не наврши број њихових саслужитеља и њихове браће, који има да буду побијени као и они. И видех кад отвори шести печат, и би велики земљотрес, и сунце поцрне као врећа од кострети, а сав месец поста као крв, и звезде небеске попадаше на земљу као што смоква одбацује своје недозреле плодове кад је љуља јак ветар, и небо се измаче као књига кад се смота, а свака гора и свако острво би покренуто са свога места. И цареви земаљски, и великаши, и војводе, и богаташи, и силни, и сваки роб и сваки слободњак посакриваше се по пећинама и по горским стенама, и говораху горама и стенама: „Падните на нас и сакријте нас од лица онога што седи на престолу и од гнева Јагњетовог, јер дође велики дан гнева њихова, и ко може да се одржи?” Потом видех четири анђела где стоје на четири угла земље и држе четири земаљска ветра да не дува ветар на земљу, ни на море, ни на икакво дрво. И видех другог анђела, који се подиже од истока сунца и који има печат Бога живога, те повика снажним гласом четирма анђелима којима би дано да науде земљи и мору, говорећи: „Не удите земљи, ни мору, ни дрвећу док служитеље Бога нашега не запечатимо на челима њиховим.” И чух број запечаћених: „Сто четрдесет четири хиљаде запечаћених од свих племена синова Израиљевих: од племена Јудина дванаест хиљада запечаћених, од племена Рувимова дванаест хиљада, од племена Гадова дванаест хиљада, од племена Асирова дванаест хиљада, од племена Нефталимова дванаест хиљада, од племена Манасијина дванаест хиљада, од племена Симеонова дванаест хиљада, од племена Левијева дванаест хиљада, од племена Исахорова дванаест хиљада, од племена Завулонова дванаест хиљада, од племена Јосифова дванаест хиљада, од племена Венијаминова дванаест хиљада запечаћених.” Потом видех, и гле, многи народ, кога нико није могао избројати, од сваке народности и племена и народа и језика, где стоје пред престолом и пред Јагњетом, обучени у беле хаљине с палмама у рукама својим. И викаху снажним гласом говорећи: „Спасење припада Богу нашему, који седи на престолу, и Јагњету.” И сви анђели стајаху око престола и старешина и четири жива бића, и падоше на своја лица пред престолом и поклонише се Богу говорећи: „Амин, благослов и слава и мудрост и захвалност и част и сила и снага Богу нашему у све векове. Амин.” И прозбори један од старешина говорећи ми: „Ко су и одакле дођоше ови обучени у беле хаљине?” А ја сам му казао: „Господине мој, ти знаш.” И рече ми: „Ово су они што долазе од велике невоље, који опраше своје хаљине и убелише их у Јагњетовој крви. Зато су пред Божјем престолом, те му служе дан и ноћ у његовом храму, а онај што седи на престолу пребиваће над њима. Они неће никад више гладовати, ни жеднети, нити ће их сунце пећи, нити каква жега, јер ће Јагње, које је насред престола, бити њихов пастир и водиће их на изворе живе воде; а Бог ће отрти сваку сузу с њихових очију.” И кад отвори седми печат, наста тишина на небу око пола часа. И видех седам анђела који стоје пред Богом и даде им се седам труба. И дође други анђео са златном кадионицом, па стаде код жртвеника и даде му се много тамјана – да га за молитве свих светих принесе на златни жртвеник пред престолом. И подиже се пред Богом из анђелове руке дим од тамјана за молитве светих. И узе анђео кадионицу, па је напуни ватром са жртвеника и баци је на земљу; и насташе громови и грмљавине и муње и земљотрес. А седам анђела, који имаху седам труба, припремише се да затрубе. И први затруби, те наста град и ватра помешана с крвљу, и то би бачено на земљу; и трећина земље изгоре, и трећина дрвећа изгоре, и сва зелена трава изгоре. И други анђео затруби: и као велика гора ватром заражена би бачена у море; и трећина мора поста крв, те помре трећина живих створења у мору, пропаде и трећина лађа. И рећи анђео затруби: и паде с неба велика звезда горећи као буктиња, те паде на трећину река и на изворе вода. А име звезде гласи: Пелен. И трећина вода поста пелен и многи људи помреше од вода јер беху загорчане. И четврти анђео затруби: и би ударена трећина сунца и трећина месеца и трећина звезда, да се помрачи њихова трећина и да трећина дана не светли, а исто тако и ноћи. И видех и чух једног орла где лети посред неба говорећи снажним гласом: „Тешко, тешко, тешко онима што станују на земљи од осталих гласова труба тројице анђела који ће затрубити.” И пети анђео затруби: и видех звезду која је с неба пала на земљу, и даде јој се кључ од ждрела бездана. И отвори ждрело бездана, те се подиже дим из ждрела као дим велике пећи, а сунце и ваздух беху помрачени од дима из ждрела. И из дима изађоше скакавци на земљу, па им се даде моћ какву имају земаљске шкорпије. И би им речено да не уде трави земаљској, нити икаквој зелени, нити икаквом дрвету, него само људима који немају Божјег печата на својим челима. И даде им се моћ не да их убијају, него да их киње пет месеци; и њихово кињење беше као кињење шкорпије – кад убоде човека. А у оне дане људи ће тражити смрт и неће је наћи и желеће да умру, и смрт ће бежати од њих. А прилике које се као скакавци појавише беху сличне коњима припремљеним за бој, а на њиховим главама беху венци слични злату, лица им пак беху као људска лица. И имаху власи као женска коса, а зуби им беху као у лавова, имаху и оклопе као гвоздене оклопе, а шум њихових крила беше као тутњава кола с многим коњима који трче у бој. И имаху репове и жалце као у шкорпија, а у њиховм реповима беше њихова моћ да науде људима пет месеци. Они имају над собом цара, анђела бездана, коме је име на јеврејском језику Авадон, а на грчком се зове Аполион. Једно зло прође; види, иду још два за овим. И шести анђео затруби: и чух један глас од четири рогља златног жртвеника пред Богом где говори шестом анђелу који имаше трубу: „Одреши четири анђела који су свезани на великој реци Еуфрату.” И беху одрешена четири анђела, припремљена за час и дан и месец и годину, да побију трећину људи. А број те војске беше две стотине милиона коњаника, чух њихов број. И у том виђењу овако видех коње и оне што сеђаху на њима; имали су ватрене и плаветне и жуто обојене оклопе, а коњске главе беху као главе лавова и из њихових уста излажаше ватра и дим и сумпор. Од ове три недаће погибе трећина људи, од ватре и дима и сумпора што излажаше из њихових уста. Јер сила тих коња беше у њиховим устима и њиховим реповима: њихови репови су, наиме, слични змијама, имају главе и њима уде. Остали пак људи, који не погибоше од ових недаћа, не покајаше се за дела својих руку – да се не клањају демонима и златним и сребрним и бронзаним и каменим и дрвеним идолима, који не могу ни гледати ни слушати ни ходати, и не покајаше се за своја убиства, ни за своја врачања, ни за своје блудничење, ни за своје крађе. И видех другог јаког анђела како силази с неба, обучена облаком, и дуга беше на његовој глави, а лице његово беше као сунце и ноге његове као ватрени стубови, и имаше у својој руци отворену књижицу. И стави своју десну ногу на море, а леву на земљу, те повика веома гласно – као лав кад риче. А кад повика, проговорише седам громова својим гласовима. И кад проговорише седам громова, намеравао сам да пишем; тада чух глас с неба који говораше: „Запечати што рекоше седам громова и то не пиши.” И анђео кога видех где стоји на мору и на земљи подиже своју десну руку према небу и закле се оним што живи у све векове, који је створио небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему да времена неће више бити, него ће се у дане гласа седмога анђела, кад он буде затрубио, свршити тајна Божја, као што је објавио својим служитељима, пророцима. И глас који чух с неба опет проговори са мном и рече: „Иди, узми отворену књигу у руци анђела који стоји на мору и на земљи!” И одох анђелу и рекох му да ми да књижицу. И рече ми: „Узми и поједи је, и загорчаће ти стомак, али у устима твојим биће слатка као мед.” И узех књижицу из анђелове руке и поједох је, и беше у мојим устима слатка као мед. А кад је поједох, загорча ми стомак. И рекоше ми: „Треба поново да пророкујеш о многим народима, народностима и царевима.” И даде ми се трска слична штапу, с овим речима: „Устани и измери храм Божји и жртвеник и оне што се у њему Богу моле. А спољашње двориште храма остави на миру и не мери га јер је дано многобошцима, и они ће газити свети град четрдесет два месеца. И даћу двојицу својих сведока, па ће у оделу за жалост пророковати хиљаду двеста шездесет дана. Ови су две маслине и два свећњака што стоје пред Господом земље. И ако ко хоће да им науди, ватра излази из њихових уста и прождире њихове непријатеље. И ако ко зажели да им науди, мора овако да буде убијен. Ови имају власт да затворе небо – да не пада киша у дане њиховог пророковања, и имају власт над водом – да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком недаћом – колико год пута зажеле. И кад сврше своје сведочанство, звер која излази из бездана ратоваће против њих, и победиће их, и убиће их. И њихова телеса лежаће на улици великог града, који се у духовном смислу зове Содом и Египат, где је и њихов Господ био распет. И људи од народа и племена и језика и народности гледаће њихова телеса три и по дана, и неће дозволити да њихова телеса положе у гроб. И који станују на земљи радоваће се за њих и веселиће се, и слаће дарове један другоме зато што су ова два пророка намучила становнике земље.” И после три и по дана уђе у њих дух живота од Бога, па стадоше на своје ноге, а велики страх спопаде оне који их гледаху. И чуше снажан глас с неба који им је говорио: „Попните се овамо!” И попеше се на небо у облаку, и видеше их непријатељи њихови. А у тај час би велики земљотрес, те паде десети град, и земљотрес поби седам хиљада особа, а остали се уплашише и дадоше славу Богу небеском. Друго зло прође; види, треће зло долази. И седми анђео затруби: и одјекнуше снажни гласови на небу говорећи: „Владавина над светом припаде Господу нашем и његовом Месији, и владаће у све векове.” И двадесет четири старешине, који седе пред Богом на својим престолом, падоше на своја лица и поклонише се Богу говорећи: „Захваљујемо ти, Господе Боже Сведржитељу, који јеси и који си био, што си узео своју велику силу и зацарио се. И народи се разгневише, и дође гнев твој и време мртвих – да им се суди, и да се да награда твојим служитељима, пророцима и светима и онима који се боје твога имена, малима и великима, да упропастиш оне који су земљу упропашћавали.” И отвори се храм Божји на небу и показа се ковчег његовог савеза у његовом храму, и насташе муње и грмљавине и громови и земљотрес и град велики. И показа се велики знак на небу: жена обучена у сунце, и месец под њеним ногама, а на глави јој венац од дванаест звезда, и беше трудна и викаше од порођајних болова и мука. И показа се други знак на небу, и види: велика аждаја, црвена као ватра, са седам глава и десет рогова, а на њеним главама седам круна, и њен реп повуче трећину небеских звезда, те их баци на земљу. И аждаја је стајала пред женом која је имала да роди, да јој прождере дете кад роди. И роди мушко дете, сина, који ће свима народима бити пастир с гвозденом палицом. И њено дете би узето к Богу и његовом престолу. А жена утече у пустињу, где је имала место које јој је Бог припремио, да је онде хране хиљаду двеста шездесет дана. И наста рат на небу; Михаило са својим анђелима зарати на аждају. И аждаја и њени анђели заратише, али не одолеше и не нађе им се више места на небу. И би збачена велика аждаја, стара змија, звана ђаво и сатана, која заводи сав свет, она би збачена на земљу и њени анђели беху збачени с њом. И чух снажан глас на небу како говори: „Сад наста спасење и сила и царство Бога нашега и власт његовог Месије, јер је збачен тужитељ наше браће, који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот – све до смрти. Зато се веселите, небеса, и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе к вама с великим гневом знајући да има мало времена.” И кад аждаја виде да је збачена не земљу, поче гонити жену која роди мушко дете. Жени пак дадоше два крила великог орла да лети у пустињу на своје место, где ће се хранити једно време, и два времена, и пола времена, далеко од змије. А змија избаци за женом из својих уста воду као реку, да је река однесе. Но земља поможе жени, па отвори земља своја уста и попи реку коју избаци аждаја из својих уста. И разгневи се аждаја на жену, те оде да зарати на остало њено потомство, на оне који држе Божје заповести и имају сведочанство Исусово. А ја стадох на пешчану морску обалу. И видех звер како излази из мора, која је имала десет рогова и седам глава, а на њеним роговима десет круна и на њеним главама богохулна имена. И звер коју видех беше као пантер и ноге јој беху као у медведа, а уста јој као у лава. И аждаја јој даде своју моћ и свој престо и велику власт. И видех једну од њених глава као да је рањена насмрт, али њена смртна рана би излечена. И задиви се сва земља и пође за звери, и поклонише се аждаји што даде власт тој звери, поклонише се и звери говорећи: „Ко је раван звери и ко може ратовати с њом?” И дадоше јој се уста која говоре велике речи и хуле, и даде јој се власт да тако ради четрдесет два месеца. И отвори своја уста да хули на Бога, да похули на Бога, да похули на његово име и на његов шатор, на оне који имају свој шатор на небу. И даде јој се да зарати на свете и да их победи, и даде јој се власт над великим племеном и народом и језиком и над народношћу. И клањаће јој се сви који станују на земљи, чије име – од постанка света – није уписано у животној књизи Јагњета које је заклано. Ако ко има ухо, нека чује. Ко у ропство води, и сам ће у ропство отићи; ко буде мачем убијао, мора и сам од мача да погине. Овде је истрајност и вера светих. И видех другу звер како излази из земље, и имала је два рога као у јагњета и говораше као аждаја. И она је извршавала власт прве звери пред њом и учинила да се земља и њени становници клањају првој звери, чија је смртна рана залечена. И она чињаше велика чудеса, тако да и ватру с неба спусти на земљу пред људима. Она је заводила становнике земље чудесима која су јој била дана да их чини пред звери, говорећи становницима земље да начине лик звери која је имала рану од мача и остала жива. И даде јој се да оживи лик звери и да лик звери проговори, те да учини да буду побијени сви који се не поклоне лику те звери. И учини да сви, мали и велики, богати и сиромашни, слободни и робови, начине себи жиг на својој десној руци или на свом челу, да нико не може ни купити ни продати сем онога ко има жиг, име звери или број њенога имена. Овде је мудрост. Ко има ум, нека израчуна број звери; јер је човеков број. А њен је број шесто шездесет шест. И видех, и види, Јагње стајаше на Сионској гори, а с њим њих сто четрдесет четири хиљаде који су имали његово име и име његовога Оца написано на челима својим. И чух глас с неба као шум многих вода и као грмљавину јаког грома, а глас који чух беше као од китариста који певају уз своје китаре. И певаху нову песму пред престолом и пред четири жива бића и пред старешинама, и нико није могао да научи ту песму сем оних сто четрдесет четири хиљаде који су искупљени са земље. То су ти што се не окаљаше женама; то су, наиме, девственици. Они иду за Јагњетом куда оно иде. Ови су искупљени као првенци од људи Богу и Јагњету, и лаж се не нађе у њиховим устима; непорочни су. И видех другог анђела како лети посред неба имајући вечито јеванђеље – да га објави становницима земље и свакој народности и сваком племену и језику и народу, и говораше снажним гласом: „Бојте се Бога и одајте му славу, јер дође час његовога суда, и поклоните се Творцу неба и земље и мора и водених извора.” И један други анђео дође за њим говорећи: „Паде, паде велики Вавилон, који је страсним вином свога разврата напојио све народе.” И један трећи анђео дође за њима говорећи снажним гласом: „Ако се ко клања звери и њеном лику, и прима жиг на своје чело и на своју руку, и сам ће пити од вина гнева Божјег, које је непомешано уточено у чашу његовога гнева, па ће бити мучен у ватри и сумпору пред светим анђелима и пред Јагњетом. И дим њиховога мучења дизаће се у све векове, и неће имати покоја дању ни ноћу они који се клањају звери и њеном лику, и ко прима жиг њенога имена.” Овде је истрајност светих који држе Божје заповести и веру у Исусу. И чух глас како ми говори с неба: „Напиши: ‘Блажени су мртви који одсад умиру у Господу. Да, говори Дух, да почину од својих трудова, јер дела њихова иду за њима.’” И видех, и види, бели облак, а на облаку сеђаше неко сличан Сину човечјем, са златним венцем на глави и оштрим српом у руци. И један други анђео изађе из храма вичући снажним гласом ономе што сеђаше на облаку: „Пошаљи свој срп и пожањи, јер дође време да се пожање, јер се осуши земаљска жетва.” И онај што сеђаше на облаку баци свој срп на земљу и земља би пожњевена. И један други анђео изађе из храма што је на небу, и он имаше оштар срп. И од жртвеника дође један други анђео, који имаше власт над ватром, па повика снажним гласом ономе што је имао оштри срп: „Пошаљи свој оштри срп и порежи грожђе земаљског чокота, јер је сазрело његово грожђе.” И анђео баци свој срп на земљу, те обра земаљски чокот и стави у велику кацу гнева Божјег. И каца би изгажена изван града и изађе крв из каце коњима до узда – хиљаду шест стотина стадија унаоколо. И видех други, велики и чудесни знак на небу: седам анђела који су имали седам крајњих зала, јер се њима сврши гнев Божји. И видех нешто као стаклено море помешано с ватром, и победнике звери и њенога лика и броја њенога имена где стоје на стакленом мору и имаху китаре Божје. И певаху песму Мојсија, служитеља Божјег, и песму Јагњетову, говорећи: „Велика су и дивна твоја дела, Господе Боже Сведржитељу; праведни су и истинити твоји путеви, цару народа. Ко се неће побојати, Господе, и прославити твоје име? Јер си само ти свет! Сви ће народи доћи и поклониће се пред тобом јер се показаше твоји праведни судови.” И после овога видех: храм скиније сведочанства на небу отвори се, а из храма изађоше седам анђела који имаху седам зала, обучени у чисто и светло платно и златним појасима опасани по прсима. И једно од четири жива бића даде седморици анђела седам златних здела пуних гнева Бога који живи у све векове. И напуни се храм дима од славе Божје и од силе његове, и нико не могаше ући у храм док се не завршише седам зала седморице анђела. И чух снажан глас из храма како говори седморици анђела: „Идите и излијте седам здела гнева Божјег на земљу.” И оде први, па изли своју зделу на земљу: и појави се велики и љути чир на људима који су имали жиг звери и који су се клањали њеном лику. И други изли своју зделу у море: и поста крв као од мртваца и угину свако живо биће у мору. И трећи изли своју зделу на реке и на водене изворе: и поста крв. И чух анђела који је над водама како говори: „Праведан си ти који јеси и који си био, свети, што си ово пресудио. Јер они пролише крв светих и пророка, и крв си им дао да пију; заслужују то.” И чух како жртвеник говори: „Да, Господе Боже Сведржитељу, твоји судови су истинити и праведни.” И четврти изли своју зделу на сунце: и даде му се да жеже људе ватром. И опрљише се људи од велике јаре, па похулише на име Бога који има власт над овим злима, и не покајаше се – да му одаду славу. И пети изли своју зделу на престо звери: и њено царство би помрачено и гризли су своје језике од муке. И од својих мука и од својих чирева похулише на Бога небескога, и не покајаше се за дела своја. И шести изли своју зделу на велику реку Еуфрат: и пресахну вода његова да се припреми пут царевима који долазе од истока сунца. И видех како из уста аждаје и из уста звери и из уста лажног пророка излазе три нечиста духа као жабе; то су, наиме, демонски духови који чине чудне знаке, који излазе царевима свега света да их скупе на бој на велики дан Бога Сведржитеља. Види, идем као лопов; благо ономе који бди и чува своје хаљине – да не иде го и да не гледају његову срамоту. И сакупи их на место које се јеврејски зове Армагедон. И седми изли своју зделу у ваздух: и изађе снажан глас из храма [небеског], од престола, говорећи: „Свршено је.” И насташе муње и грмљавине и громови, и би велики земљотрес, каквог никада није било откад су људи на земљи, толики и тако велики земљотрес. И велики град распаде се на три дела, и градови многобожачки попадоше. И велики Вавилон спомену се пред Богом – да му да чашу вина свога љутог гнева. И сва острва несташе, и горе се више не нађоше. И велики град, тежине талантове, паде с неба на људе, а људи похулише на Бога због овог зла од града, јер његово зло беше веома велико. И дође један од седам анђела који су имали седам здела, проговори са мном и рече: „Дођи да ти покажем суд над великом блудницом која седи на многим водама, с којом су цареви земаљски блудничили, а становници земље напише се њеног блудничког вина.” И одведе ме у Духу у пустињу. И видех жену где седи на црвеној звери, која беше пуна богохулних имена и имаше седам глава и десет рогова. А жена беше обучена у порфиру и скерлет и позлаћена златом и драгим каменом и бисерима, држећи у својој руци златну чашу пуну гнусоба и нечистоте свога блуда, на челу јој пак беше написано име, тајна: Велики Вавилон, мајка блудница и гнусоба земаљских. И видех жену како се опија крвљу светих и крвљу Исусових сведока. И зачудих се веома кад је видех. И анђео ми рече: „Што си се зачудио? Ја ћу ти казати тајну ове жене и тајну звери што је носи и има седам глава и десет рогова. Звер коју си видео беше и нема је, и изаћи ће опет из бездана, па ће отићи у пропаст. А становници земље чија имена нису записана у књизи живота – од постанка света – чудиће се кад виде звер да беше и да је нема и да ће опет бити ту. Овде треба имати ум који има мудрост. Седам глава – то су седам брда на којима жена седи. То су и седам царева; пет њих је пало, један је ту, други још није дошао, а кад дође – треба само мало да остане. Звер пак која беше и које нема и сама је осми и један од седморице, те иде у пропаст. И десет рогова које си видео – то су десет царева који још не примише царства, али ће власт – као цареви – примити са звери за један сат. Ови су једномишљеници, па дају своју силу и власт звери. Ови ће ратовати против Јагњета, и Јагње ће их победити, јер је оно господар над господарима и цар над царевима, а с њим су познани и изабрани и верни.” И рече ми: „Воде које си видео, на којима блудница седи, то су народи и људи и народности и језици. И десет рогова које си видео и звер, ти ће мрзети блудницу и учиниће да она буде пуста и гола, и појешће јој месо, и спалиће је ватром. Јер Бог даде у њихова срца да изврше његову мисао, да се покажу као једномишљеници и да даду своје царство звери, док се не испуне речи Божје. И жена коју су видео – то је велики град који има владавину над царевима земаљским.” После овога видех другог анђела како силази с неба, који је имао велику власт, и земља би обасјана његовом славом. И повика снажним гласом говорећи: „Паде, паде велики Вавилон и поста демонско пребивалиште и склониште свих нечистих духова, и склониште свих нечистих птица, и склониште свих нечистих и мрских звери, јер су од страсног вина његовога разврата пили сви народи, и цареви земаљски су с њим блудничили, и трговци земаљски обогатише се од његове силне раскоши.” И чух други глас с неба како говори: „Изађите из њега, народе мој, да не будете учесници у његовим гресима и да не примите од његових зала; јер греси његови допреше до неба и Бог се сети његових неправедних дела. Узвратите му како је он вама узвраћао и вратите му двоструко по делима његовим; у чашу у коју је он уточио ви му уточите двоструко. Колико се сам прославио и одао раскоши, толико му дајте мука и жалости, јер он говори у свом срцу: ‘Седим на престолу као цар и нисам удовац и жалости нећу видети.’ Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди. И заплакаће и закукаће за њим цареви земаљски који су блудничили с њим и уживали у његовој раскоши кад виде дим његовог спаљивања. Због страха од његових мука, стојећи издалека, говориће: ‘Јао, јао, велики граде Вавилоне, силни граде, у један час дође твој суд!’ И трговци земаљски плакаће и кукаће за њим што робу њихову нико више не купује, товаре злата и сребра и драгог камења и бисера и платна и порфире и свиле и скерлета и сваког мирисног дрвета и сваке посуде од слоноваче и сваке посуде од најскупоценијег дрвета и од бронзе и гвожђа и мрамора, и цимета и балсама и када и мира и тамјана и вина и уља и белог брашна и пшенице, и марве и оваца и коња и кола и телеса и душа људских. И воће, које је желела твоја душа, отиде од тебе, и свако обиље и сваки сјај пропаде ти и више се неће наћи. Који су овим трговали и обогатили се стојећи издалека од страха од његових мука, плачући и наричући, и говориће: ‘Јао, јао велики граде, обучен у платно и порфиру и скерлет, и накићен златом и драгим каменом и бисером, јер у један час опусте толико богатство!’ И сваки крмар и сваки морепловац и морнар и сви који раде на мору остадоше издалека и викаху гледајући дим његовог спаљивања, говорећи: ‘Ко је био као овај велики град?’ И бацише прах на своје главе и викаху плачући и наричући, и говораху: ‘Јао, јао велики граде, у ком се обогатише сви који имаху лађе на мору – од његовог скупоценог имања, јер опусте у један час.’ Веселите се над њим, небо и ви свети, и ви апостоли, и ви пророци, јер вас Бог освети на њему.” И један снажан анђео подиже камен, велик као млински камен, и баци га у море говорећи: „Оваквим замахом биће бачен велики град Вавилон и неће се више наћи. И глас певача уз китар и музичара и фрулаша и трубача неће се више чути у теби, и никакав уметник ни од какве уметности неће се више наћи у теби, и глас млина неће се више чути у теби, и светлост светиљке неће више светлети у теби, и глас младожење и невесте неће се више чути у теби; јер твоји трговци беху земаљски великаши, јер су твојим чарањем доведени у заблуду сви народи, и у њему се нађе крв пророка и светих и свих који су заклани на земљи.” После овога чух нешто као снажан глас многог народа на небу како говори: „Алилуја, спасење и слава и сила припада Богу нашем, јер су истинити и праведни његови судови што је осудио велику блудницу која поквари земљу својим блудом, и на њој осветио крв својих служитеља.” И по други пут рекоше: „Алилуја”, и дим њен диже се у све векове. И падоше двадесет четири старешине и четири жива бића, па се поклонише Богу који седи на престолу, говорећи: „Амин, алилуја.” А од престола изађе глас који је говорио: „Хвалите Бога нашега сви служитељи његови и ви који га се бојите, мали и велики.” И чух нешто као глас многог народа и као шум многих вода и као грмљавину јаких громова, како говоре: „Алилуја, јер се зацари Господ, Бог наш, Сведржитељ. Радујмо се и кличимо и одајмо му славу, јер дође Јагњетова свадба и жена његова припреми се, и даде јој се да се обуче у светло, чисто платно”; платно, наиме, то су праведна дела светих. И рече ми: „Напиши: ‘Блажени су они који су позвани на гозбу Јагњетову.’” Рече ми још: „Ове речи су истините речи Божје.” И падох пред његове ноге да му се поклоним. И рече ми: „Пази, не чини то, ја сам саслужитељ твој и твоје браће која имају сведочанство Исусово. Поклони се Богу.” Сведочанство Исусово, наиме, то је дух пророштва. И видех отворено небо, и види, бео коњ, и који седи на њему зове се Верни и Истинити, и он суди и ратује по правди. Очи су му ватрени пламен, а на глави му многе круне, с написаним именом које нико не зна осим њега. И беше обучен у хаљину натопљену крвљу, и његово име зове се Реч Божја. А небеске војске на белим коњима, обучене у бело, чисто платно, пратиле су га. И из његових уста изађе оштар мач – да њим побије многобошце. И он ће им бити пастир с гвозденом палицом; и он ће газити муљару љутог вина гнева Бога Сведржитеља. Он има на хаљини и на свом бедру написано име: Цар царева и Господар господара. И видех једнога анђела где стоји на сунцу, и повика веома гласно говорећи свима птицама које лете посред неба: „Дођите и скупите се на велику Божју гозбу, да једете меса од царева и меса од војвода и меса од силних и меса од коња и од оних који на њима седе, и меса од свих слободних и робова и од малих и великих.” И видех звер и цареве земаљске и њихове војске скупљене да зарате с оним што седи на коњу и с његовом војском. И звер би ухваћена и с њом лажни пророк, који је пред њом учинио чудне знаке, којима је довео у заблуду оне што примише жиг звери и оне што се клањају њеном лику; обоје беху живи бачени у ватрено језеро које гори од сумпора. Остали пак беху побијени мачем који изађе из уста онога што сеђаше на коњу, и све птице наситише се меса њихова. И видех анђела како силази с неба, који је имао кључ од бездана и велики ланац у својој руци. И савлада аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година, па је баци у бездан и закључа и запечати над њом, да више не доводи у заблуду народе – док се не наврши хиљаду година; после тога треба да буде одрешена на кратко време. И видех престоле, и онима што седоше на њих би дано да суде, и видех душе погубљених због сведочанства за Исуса и за реч Божју, који се не поклонише звери ни њеном лику и који не примише жиг на своје чело и на своју руку, и поживеше и зацарише се с Христом хиљаду година. А остали мртваци не поживише – док се не наврши хиљаду година. Ово је прво васкрсење. Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу; над овима друга смрт нема власти, него ће они бити Божји и Христови свештеници и цареваће с њима хиљаду година. И кад се наврши хиљада година, сатана ће бити ослобођен из своје тамнице и изаћи ће да доводи у заблуду народе на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи за рат – којих је број као морски песак. И изађоше на ширину земље, па опколише табор светих и вољени град; и сиђе ватра с неба од Бога и поједе их. А ђаво, који их је доводио у заблуду, би бачен у ватрено и сумпорно језеро, где су и звер и лажни пророк, и биће мучени дању и ноћу у све векове. И видех велики, бели престо и онога што седи на њему, од чијег лица побегоше земља и небо, и не нађе им се места. И видех мртваце, велике и мале, где стоје пред престолом, а књиге се отворише; и једна друга књига би отворена, то је књига живота. И мртвацима се судило на основу онога што је написано у књигама – по делима њиховим. И море даде мртваце који су у њему, и смрт и ад дадоше мртваце који су у њима, и свако би осуђен по делима својим. И смрт и ад беху бачени у ватрено језеро. Ово је друга смрт, ватрено језеро. И ко год се не нађе уписан у књизи живота, би бачен у ватрено језеро. И видех ново небо и нову земљу, јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, нови Јерусалим, како силази с неба од Бога, опремљен као невеста која је украшена за свога мужа. И чух како један јаки глас с престола говори: „Види скиније Божје међу људима, и он ће становати с њима, и они ће бити његов народ, и сам Бог биће с њима, па ће отрти сваку сузу с њихових очију, и неће више бити смрти, ни жалости, ни вике, ни бола, јер оно прво прође.” И рече онај што седи на престолу: „Види, чиним све ново.” Рече још: „Напиши, јер су ове речи верне и истините.” И рече ми: „Свршило се. Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак. Ја ћу жедноме бадава дати из извора воде живота. Ко побеђује, наслеђује ово, и ја ћу му бити Бог, и он ће ми бити син. А страшљивцима и невернима и гнуснима и убицама и блудницима и врачарама и идолопоклоницима и свима лажама – њима је место у језеру које гори од ватре и сумпора; то је друга смрт.” И дође један од седам анђела који имаху седам здела, пуних седам крајњих зала, и проговори са мном и рече: „Ходи да ти покажем невесту, жену Јагњетову.” И одведе ме у Духу на велику и високу гору и показа ми Свети град Јерусалим како силази с неба од Бога, у слави Божјој. Његова луча беше као најскупљи драги камен, као кристално светли камен јаспис. Имаше велик и висок зид са дванаест врата, а на вратима дванаест анђела и написана имена; то су имена дванаест племена Израиљевих. Од истока троја врата, и од севера троја врата, и од југа троја врата, и од запада троја врата. А зид градски имаше дванаест темеља и на њима дванаест имена дванаесторице Јагњетових апостола. И онај који је говорио са мном имаше златну трску као меру, да измери град и његова врата и његов зид. Град пак лежаше на четири угла, а дужина му је као ширина. И измери град трском: дванаест хиљада стадија; његова дужина и ширина и висина беху једнаке. И измери његов зид: сто четрдесет четири лакта по људској мери, која је и анђеоска мера. И грађа његова зида беше јаспис, и град је чисто злато – као чисто стакло. Темељи градског зида беху украшени сваковрсним драгим камењем. Први темељ је јаспис, други – сафир, трећи – халкидон, четврти – смарагд, пети – сардоникс, шести – сард, седми – хрисолит, осми – вирил, девети – топаз, десети – хрисопрас, једанаести – јакинт, дванаести – аметист. А дванаест врата – дванаест бисера; свака врата беху од једног бисера. И градска улица беше чисто злато – као провидно стакло. А храм не видех у њему; јер његов храм је Господ Бог Сведржитељ и Јагње. И том граду није потребно сунце ни месец да му светле, јер га слава Божја обасја, и Јагње је његово светило. И народи ће ходити у његовој светлости и цареви земаљски донеће своју славу у њега. И његова врата неће се затварати дању јер онде неће бити ноћи. И донеће славу и богатство народа у њега. И у њега неће ући ништа нечисто, ни онај што чини нешто гнусно и лажно, него само они који су уписани у Јагњетовој књизи живота. И показа ми реку воде живота, бистру као кристал, која извире из престола Божјег и Јагњетовог. Насред његове улице и с обе стране реке дрвеће живота које рађа дванаест плодова, које сваког месеца доноси свој плод, а лишће тог дрвећа је за исцељење народима. И ништа више неће бити проклето. И престо Божји и Јагњетов биће у њему, и служитељи његови служиће му, и гледаће његово лице, и његово име биће на њиховим челима. И ноћи неће више бити и неће им бити потребна светлост светиљке ни сунца, јер ће их Господ Бог обасјавати и цароваће у све векове. И рече ми: „Ове су речи верне и истините, и Господ, Бог пророчких духова, посла свога анђела да покаже својим служитељима шта има да се збуде ускоро. И види, долазим убрзо. Блажен је онај који држи пророчке речи ове књиге.” И ја, Јован, чух и видех ово, и кад чух и видех, падох и поклоних пред ногама анђела који ми показа ово. И рече ми: „Пази, не чини то – ја сам саслужитељ твој, и браће твоје, и пророка, и свих који држе речи ове књиге; Богу се поклони.” И рече ми: „Не запечаћуј пророкове речи ове књиге, јер је време близу. Неправедник нека и даље чини неправду, нечисти нека се и даље каља, а праведник нека и даље чини праведност и свети нека се и даље освећује. Види, долазим убрзо, и плата моја иде са мном, да узвратим сваком онако какво је његово дело. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак. Блажени су који перу своје хаљине да могу постићи дрво живота и да могу ући у град на врата. Напољу су пси и врачари, и блудници, и убице, и идолопоклоници, и сви који воле и чине лаж. Ја, Исус, послах свога анђела да вам посведочи ово за цркве. Ја сам изданак из корена и род Давидов, сјајна звезда Даница.” Дух и невеста рекоше: „Дођи.” И ко слуша, нека каже: „Дођи.” И ко је жедан, нека дође, и ко хоће, нека узме воду живота на дар. Сведочим сваком ко слуша пророчке речи ове књиге: „Ако им ко дометне нешто, на тога ће Бог навалити зла написана у овој књизи. Ако пак ко одузме нешто од речи ове пророчке књиге, Бог ће одузети његов део од дрвета живота и од Светога града, који су описани у овој књизи.” Говори онај који сведочи ово: „Да, долазим убрзо.” Амин, дођи, Господе Исусе. Благодат Господа Исуса са свима светима! Амин.