Родослов Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог: Аврааму се родио Исаак, Исааку се родио Јаков, Јакову су се родили Јуда и његова браћа. Јуди је Тамара родила Фареса и Зару. Фаресу се родио Есром, Есрому се родио Арам. Араму се родио Аминадав, Аминадаву се родио Наасон, Наасону се родио Салмон. Салмону је Рахава родила Вооза, Воозу је Рута родила Јовида, Јовиду се родио Јесеј. Јесеју се родио цар Давид. Давиду је Уријина жена родила Соломона. Соломону се родио Ровоам, Ровоаму се родио Авија, Авији се родио Асаф. Асафу се родио Јосафат, Јосафату се родио Јорам, Јораму се родио Озија. Озији се родио Јоатам, Јоатаму се родио Ахаз, Ахазу се родио Езекија. Езекији се родио Манасија, Манасији се родио Амос, Амосу се родио Јосија. Јосији су се родили Јехонија и његова браћа у време изгнанства у Вавилон. После изгнанства у Вавилон, Јехонији се родио Салатиил, Салатиилу се родио Зоровавел. Зоровавелу се родио Авијуд, Авијуду се родио Елијаким, Елијакиму се родио Азор. Азору се родио Садок, Садоку се родио Ахим, Ахиму се родио Елијуд. Елијуду се родио Елеазар, Елеазару се родио Матан, Матану се родио Јаков. Јакову се родио Јосиф, муж Марије која је родила Исуса званог Христос. У свему, дакле, од Авраама до Давида четрнаест поколења, од Давида до изгнанства у Вавилон четрнаест поколења, и од изгнанства у Вавилон до Христа четрнаест поколења. А рођење Исуса Христа било је овако: Његова мајка Марија била је верена са Јосифом, али пре него што су се венчали, показа се да је зачела од Светога Духа. Њен муж Јосиф, пошто је био праведан човек, није хтео да је извргне срамоти, па одлучи да је тајно напусти. Али, док је он још о томе размишљао, у сну му се појави Господњи анђео и рече: »Јосифе, сине Давидов, не бој се да узмеш Марију за жену, јер је оно што је у њој зачето од Светога Духа. Родиће сина, а ти ћеш му дати име Исус, јер ће он свој народ спасти од греха.« Све се то догодило да се испуни оно што је Господ рекао преко пророка: »Ево, девица ће зачети и родити сина, и даће му име Емануил« — што значи »Бог је с нама«. Када се Јосиф пробудио из сна, учини како му је Господњи анђео заповедио и узе Марију да му буде жена, али није с њом спавао док није родила сина, коме даде име Исус. Када се Исус родио у Витлејему, у Јудеји, за време владавине цара Ирода, дођоше неки мудраци са истока у Јерусалим и упиташе: »Где је новорођени цар Јудеја? Видели смо његову звезду како излази, па смо дошли да му се поклонимо.« Када је цар Ирод то чуо, веома се узнемири — а с њим и сав Јерусалим — па он окупи све првосвештенике и учитеље закона и упита их где Христос треба да се роди. »У Витлејему, у Јудеји«, рекоше му они, »јер је пророк овако написао: ‚А ти Витлејеме, у земљи Јудиној, нипошто ниси најмањи међу јудејским кнежевинама, јер ће из тебе изаћи владар који ће бити пастир мога народа, Израела.‘« Тада Ирод тајно позва к себи оне мудраце и од њих сазна тачно време када се звезда појавила. Онда их посла у Витлејем, рекавши: »Идите и помно се распитајте о детету. А кад га нађете, јавите ми, да и ја одем да му се поклоним.« Они саслушаше цара и одоше. А звезда коју су видели како излази ишла је пред њима док није стала изнад места где је било дете. Када су видели звезду, веома се обрадоваше. Уђоше у кућу и угледаше дете с његовом мајком Маријом, па падоше ничице и поклонише му се. Онда отворише своје ковчеге и принеше му дарове: злато, тамјан и смирну. А пошто су у сну били упозорени да се не враћају Ироду, они се другим путем вратише у своју земљу. Када су они отишли, Јосифу се у сну појави Господњи анђео и рече му: »Спреми се, узми дете и његову мајку и бежи у Египат. Тамо остани док ти не кажем, јер ће Ирод тражити дете да га убије.« И Јосиф се спреми, па ноћу узе дете и његову мајку и крену у Египат, где остаде све до Иродове смрти — да се испуни оно што је Господ рекао преко пророка: »Из Египта позвах свога сина.« Када је видео да су га мудраци преварили, Ирод се веома разбесне, па нареди да се у Витлејему и околини побију сва мушка деца од две године и млађа, према времену које је сазнао од мудраца. Тада се испунило оно што је речено преко пророка Јеремије: »У Рами се чује глас, плач и кукњава велика. Рахиља оплакује своју децу и неће да се утеши, јер их више нема.« Када је Ирод умро, у Египту се Јосифу у сну појави Господњи анђео и рече: »Спреми се, узми дете и његову мајку, па иди у Израел, јер су умрли они који су детету хтели да одузму живот.« И Јосиф се спреми, узе дете и његову мајку и оде у Израел. Али, када је чуо да у Јудеји, место свога оца Ирода, влада Архелај, плашио се да онамо оде. Упозорен у сну, крену у галилејску област, а када је стигао, настани се у граду који се зове Назарет. Тако се испунило оно што је речено преко пророка: »Зваће се Назарећанин.« Тих дана дође Јован Крститељ. Проповедао је у јудејској пустињи, говорећи: »Покајте се, јер се приближило Царство небеско!« А Јован је онај о коме је говорио пророк Исаија када је рекао: »Глас онога који виче у пустињи: ‚Припремите пут Господњи, поравнајте му стазе!‘« Јованова одећа је била од камиље длаке, а око бокова је носио кожни појас. Храна су му били скакавци и дивљи мед. К њему су долазили људи из Јерусалима, целе Јудеје и свих крајева око реке Јордан и признавали своје грехе, а он их је крштавао у реци Јордан. Када је Јован видео да многи фарисеји и садукеји долазе да се крсте, рече им: »Змијски породе! Ко вас је упозорио да избегнете гнев који предстоји? Донесите плод достојан покајања и не помишљајте да говорите међу собом: ‚Имамо оца Авраама‘ јер, кажем вам: Бог може од овог камења да подигне децу Аврааму. Секира је већ положена на корен дрвећа и биће посечено и бачено у ватру свако дрво које не доноси добар плод. »Ја вас крштавам водом, за покајање. Али за мном долази моћнији од мене — ја нисам достојан ни обућу да му понесем. Он ће вас крстити Светим Духом и огњем. У руци му је вејача и он ће очистити своје гумно и скупити своју пшеницу у амбар, а плеву ће спалити неугасивим огњем.« Тада Исус дође из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. А Јован хтеде да га одврати говорећи: »Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш к мени!« »Пусти сада«, одговори му Исус, »јер тако треба да испунимо сву праведност.« И Јован га пусти. Када се крстио, Исус одмах изађе из воде, а небеса се отворише и он виде Божијег Духа како силази као голуб и спушта се на њега. А глас са неба рече: »Ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи!« Онда Дух одведе Исуса у пустињу да га ђаво искуша. Пошто је постио четрдесет дана и ноћи, најзад огладне. А Кушач му приђе и рече: »Ако си Син Божији, реци да ово камење постане хлеб.« »Записано је«, одговори му Исус, »‚Човек не живи само од хлеба, него и од сваке речи која излази из Божијих уста.‘ « Онда га ђаво поведе у Свети град, постави га на врх Храма, па му рече: »Ако си Син Божији, баци се доле. Јер, записано је: ‚Наредиће својим анђелима за тебе, и они ће те носити на рукама да ногом не запнеш за камен.‘« »И ово је записано«, одговори му Исус, »‚Не искушавај Господа, свога Бога.‘ « Затим га ђаво поведе на веома високу гору и показа му сва царства света и њихов сјај, па му рече: »Све ћу ти ово дати ако паднеш ничице и поклониш ми се.« А Исус му рече: »Одлази, Сатано! Јер, записано је: ‚Клањај се Господу, своме Богу, и њему јединоме служи.‘ « Тада га ђаво остави, а анђели приђоше, па су му служили. Када је чуо да је Јован бачен у тамницу, Исус се врати у Галилеју. Напусти Назарет, па оде и настани се у Кафарнауму, поред мора, на Завулоновом и Нефталимовом подручју — да се испуни оно што је речено преко пророка Исаије: »Земља Завулонова и земља Нефталимова, уз пут према мору, с оне стране Јордана, Галилеја паганска — народ који живи у тами виде светлост велику и онима који живе у земљи сенке смрти светлост засја.« Отада Исус поче да проповеда и да говори: »Покајте се, јер се приближило Царство небеско.« Док је ишао поред Галилејског мора, виде два брата — Симона, званог Петар, и његовог брата Андреју — како бацају мрежу у море, јер су били рибари, па им рече: »Пођите за мном и учинићу вас рибарима људи.« И они одмах оставише мреже и пођоше за њим. Исус онда пође даље и виде друга два брата — Јакова Зеведејевог и његовог брата Јована — како у чамцу крпе своје мреже са својим оцем Зеведејем. Он их позва и они одмах оставише чамац и свога оца и пођоше за њим. Исус је ишао по целој Галилеји и учио народ у тамошњим синагогама, проповедајући еванђеље о Царству и лечећи сваку болест и слабост у народу. Глас о њему прошири се по целој Сирији, па су му доносили све који су боловали од разних болести и мучили се, опседнуте демонима, месечаре и одузете, и он их излечи. И за њим пође силан народ из Галилеје, Декапоља, Јерусалима, Јудеје и с оне стране реке Јордан. Када је видео народ, Исус се попе на гору, па седе. Његови ученици му приђоше, а он поче да их учи, говорећи: »Благо сиромашнима духом, јер њихово је Царство небеско. Благо жалоснима, јер они ће се утешити. Благо кроткима, јер они ће наследити земљу. Благо гладнима и жеднима праведности, јер они ће се наситити. Благо милосрднима, јер њима ће бити исказано милосрђе. Благо онима чиста срца, јер они ће гледати Бога. Благо миротворцима, јер они ће се звати Божији синови. Благо прогоњенима због праведности, јер њихово је Царство небеско. »Благо вама кад вас због мене вређају и прогоне и набеђују за свако зло. Радујте се и кличите, јер је велика ваша награда на небесима. Тако су прогонили и пророке који су били пре вас.« »Ви сте со земље. Али, ако со обљутави, чиме она да се посоли? Не вреди више ни за шта, него само да се избаци напоље и да је људи изгазе. »Ви сте светлост света. Не може се сакрити град који лежи на гори, нити се светиљка пали да се стави под посуду, него на свећњак, па светли свима у кући. Нека тако ваша светлост светли пред људима, да виде ваша добра дела и да славе вашег Оца, који је на небесима.« »Немојте да мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да их укинем, него да их испуним. Истину вам кажем: док небо и земља не нестану, неће нестати ниједно словце ни цртица из Закона док се све не догоди. Ко, дакле, прекрши и најмању од тих заповести — и друге учи да тако чине — зваће се најмањи у Царству небеском. А ко их извршава — и друге учи да тако чине — зваће се велик у Царству небеском. Јер, кажем вам: ако ваша праведност не буде већа од праведности учитеља закона и фарисеја, нећете ући у Царство небеско.« »Чули сте да је речено нашим старима: ‚Не убиј! Ко убије, одговараће пред судом.‘ А ја вам кажем да ће сваки онај ко се љути на свога брата одговарати пред судом. И ко год своме брату каже ‚рака‘, одговараће пред Синедрионом. И ко год каже ‚будало‘, одговараће за то у огњу пакла. »Ако, дакле, приносиш дар на жртвеник, па се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави свој дар пред жртвеником, па иди и прво се помири са својим братом, а онда се врати и принеси свој дар. »Брзо се нагоди са својим противником, још док си с њим на путу, да те не преда судији, а судија судском службенику, па те баце у тамницу. Истину ти кажем: нећеш оданде изаћи док не исплатиш и последњу пару.« »Чули сте да је речено: ‚Не чини прељубу!‘ А ја вам кажем: ко год пожудно погледа жену, већ је у свом срцу с њом учинио прељубу. Ако те, дакле, твоје десно око саблажњава, ископај га и баци, јер је боље да ти пропадне један део тела него да ти цело тело буде бачено у пакао. И ако те твоја десна рука саблажњава, одсеци је и баци, јер је боље да ти пропадне један део тела него да ти цело тело оде у пакао.« »Речено је: ‚Ко се разведе од своје жене, нека јој да потврду о разводу.‘ А ја вам кажем: ко се разведе од своје жене — осим због блуда — наводи је да учини прељубу. И ко се ожени разведеном, чини прељубу.« »Чули сте такође да је речено нашим старима: ‚Не крши заклетву, него изврши заклетву дату Господу.‘ А ја вам кажем: никад се не заклињите — ни небом, јер оно је Божији престо; ни земљом, јер она је подножје Божијим ногама; ни Јерусалимом, јер он је град великога цара. Не заклињите се ни својом главом, јер ниједну длаку не можете да учините белом или црном. Него, нека ваше ‚да‘ буде ‚да‘, и ваше ‚не‘ — ‚не‘. Све што је више од тога, од Злога долази.« »Чули сте да је речено: ‚Око за око и зуб за зуб.‘ А ја вам кажем: не супротстављајте се злу. Него, ако те неко удари по десном образу, окрени му и други. И ако неко хоће да се суди с тобом и да ти одузме кошуљу, дај му и огртач. И ако те неко присили да с њим идеш једну миљу, иди с њим две. Ако неко од тебе нешто затражи, дај му, и не окрећи се од онога ко хоће да му позајмиш.« »Чули сте да је речено: ‚Воли свога ближњега, а мрзи непријатеља.‘ А ја вам кажем: волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне, да будете синови свога Оца, који је на небесима. Он чини да његово сунце излази и злима и добрима и шаље кишу и праведнима и неправеднима. Јер, ако волите оне који воле вас, каква је ваша награда? Зар то не раде и цариници? И ако поздрављате само своју браћу, зар чините нешто нарочито? Зар то не раде и пагани? Зато будите савршени као што је ваш небески Отац савршен.« »Пазите да своја дела праведности не чините пред људима — да вас они виде — јер нећете добити награду од вашег Оца, који је на небесима. »Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом као што то чине лицемери по синагогама и на улицама, да би их људи хвалили. Истину вам кажем: они су већ добили своју награду. Него, када дајеш милостињу, нека твоја лева рука не зна шта чини десна, да твоје давање буде у тајности, и узвратиће ти твој Отац, који гледа у тајности.« »А кад се молите, не будите као лицемери, који воле да се моле стојећи у синагогама и на раскршћима, да се покажу људима. Истину вам кажем: добили су своју награду. Него, кад се молиш, уђи у своју собу, затвори врата и моли се своме Оцу, који је у тајности, и узвратиће ти твој Отац, који гледа у тајности. »Кад се молите, не брбљајте као пагани, јер они мисле да ће због много речи бити услишени. Не будите, дакле, као они, јер ваш Отац зна шта вам је потребно и пре него што га замолите. »Овако се, дакле, молите: Оче наш који си на небесима, нека је свето име твоје, нека дође Царство твоје, нека буде воља твоја, како на небу, тако и на земљи. Хлеб наш насушни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што смо и ми опростили дужницима својим. И не уведи нас у искушење, него нас избави од Злога. Јер, ако људима опростите њихове грешке, онда ће и вама опростити ваш небески Отац. Али, ако ви не опростите људима, онда ни ваш Отац неће опростити ваше грешке.« »А када постите, не будите намргођени као лицемери, јер они изобличују своја лица, да људима покажу да посте. Истину вам кажем: добили су своју награду. Него, када постиш, помажи главу и умиј лице, да људи не примете да постиш, него само твој Отац, који је у скровитости. Тада ће ти узвратити твој Отац, који гледа у скровитости.« »Не згрћите себи благо на земљи, где мољци и рђа нагризају и где лопови проваљују и краду. Него, згрћите себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не нагризају и где лопови не проваљују и не краду. Јер, где ти је благо, тамо ће ти бити и срце.« »Око је светиљка тела. Ако ти је, дакле, око добро, цело тело ће ти бити пуно светлости. Али, ако ти је око рђаво, цело тело ће ти бити пуно таме. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика ће то бити тама!« »Нико не може да служи двојици господара. Јер, или ће једнога мрзети, а другога волети; или ће једноме бити привржен, а другога презирати. Не можете служити и Богу и богатству.« »Зато вам кажем: не брините се за свој живот — шта ћете јести или шта ћете пити; ни за своје тело — шта ћете обући. Зар живот није вреднији од хране, а тело од одеће? Погледајте птице: не сеју и не жању и не скупљају жито у амбаре, а ипак их ваш небески Отац храни. Зар ви нисте много вреднији од њих? Који од вас, бринући се, може свом животу да дода и један једини сат? »И зашто се бринете за одећу? Погледајте како расту пољски љиљани: не раде и не преду. А ја вам кажем да ни Соломон у свем свом сјају није био одевен као један од њих. Ако, дакле, Бог тако одева пољску траву — која данас јесте, а сутра се баца у ватру — зар неће много више облачити вас, маловерни? Не брините се, дакле, и не говорите: ‚Шта ћемо јести?‘ или: ‚Шта ћемо пити?‘ или: ‚Шта ћемо обући?‘ Јер, све то траже пагани. Зна ваш небески Отац да вам је све то потребно. Него, прво тражите његово Царство и његову праведност, и све ово ће вам се додати. И не брините се за сутра, јер ће се сутра бринути за себе. Сваки дан има довољно својих невоља.« »Не судите, да се не би судило вама. Јер, каквим судом судите, таквим ће се и вама судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити. »Зашто гледаш трун у оку свога брата, а не примећујеш брвно у своме оку? Како можеш да кажеш своме брату: ‚Дај да ти извадим трун из ока‘, кад је у твом оку брвно? Лицемеру! Прво извади брвно из свога ока, па ћеш тек онда добро видети како да извадиш трун из ока свога брата. »Не дајте псима оно што је свето и не бацајте своје бисере пред свиње, да их не изгазе ногама, па се окрену и растргну вас.« »Молите — и даће вам се; тражите — и наћи ћете; куцајте — и отвориће вам се. Јер, ко год моли, добија; и ко тражи, налази; и отвориће се ономе ко куца. »Који би од вас своме сину, кад га замоли да му да хлеба, дао камен? Или му, кад га замоли да му да рибу, дао змију? Па ако ви, иако сте зли, знате како да дајете добре дарове својој деци, колико ће више ваш Отац, који је на небесима, дати добрих дарова онима који га замоле. Све, дакле, што желите да људи чине вама, чините и ви њима, јер то је Закон и Пророци.« »Уђите кроз уска врата. Јер, широка су врата и простран пут који води у пропаст, и много је оних који кроз њих улазе. О, како су уска врата и тесан пут који води у живот, и мало је оних који га налазе.« »Чувајте се лажних пророка. Они к вама долазе у овчијем руху, а изнутра су грабежљиви вуци. Препознаћете их по њиховим плодовима. Зар се грожђе бере са трна или смокве са чичка? Исто тако, свако добро дрво доноси добре плодове, а рђаво дрво доноси рђаве плодове. Добро дрво не може донети рђаве плодове, ни рђаво дрво добре плодове. Свако дрво које не доноси добре плодове, одсеца се и баца у ватру. Дакле, препознаћете их по њиховим плодовима.« »Неће сваки који ми говори: ‚Господе, Господе‘, ући у Царство небеско, него онај који извршава вољу мога Оца, који је на небесима. Многи ће ми онога Дана рећи: ‚Господе, Господе, зар нисмо пророковали у твоје име? Зар нисмо истеривали демоне у твоје име? И зар нисмо у твоје име чинили многа чуда?‘ Тада ћу им отворено рећи: ‚Никад вас нисам познавао. Одлазите од мене, ви који чините безакоње!‘« »Стога је сваки који слуша моје речи и извршава их сличан мудром човеку који је своју кућу сазидао на стени. Паде киша и наиђе бујица, и ветрови дунуше и обрушише се на ту кућу, али она се не сруши, јер јој је темељ био на стени. А сваки који слуша моје речи и не извршава их, сличан је лудом човеку који је своју кућу сазидао на песку. Паде киша и наиђе бујица, и ветрови дунуше и сручише се на ту кућу, и она се уз силан тресак сруши.« Када је Исус завршио своју беседу, народ се дивио његовом учењу, јер их је учио као онај који има власт, а не као њихови учитељи закона. Када је Исус сишао са горе, за њим пође силан народ. Приђе му један губавац, поклони му се и рече: »Господе, ако хоћеш, можеш да ме очистиш.« А Исус пружи руку, дотаче га и рече: »Хоћу. Буди чист.« И онај се одмах очисти од своје губе. Тада му Исус рече: »Пази да ником не причаш, него иди и покажи се свештенику, па принеси дар који је Мојсије одредио — за сведочанство њима.« Када је ушао у Кафарнаум, приђе му један капетан и, преклињући га, рече: »Господару, код куће ми лежи слуга, одузет је и страшно се мучи.« А Исус му рече: »Доћи ћу да га излечим.« »Господару«, одговори му капетан, »нисам достојан да уђеш под мој кров. Него, само реци реч и мој слуга ће оздравити. Јер, ја сам човек подређен власти и имам под собом војнике, па кажем једном: ‚Иди!‘ и он оде, а другом: ‚Дођи!‘ и он дође. И свом слузи кажем: ‚Уради!‘ и он уради.« Када је то чуо, Исус му се задиви, па рече својим пратиоцима: »Истину вам кажем: толику веру нисам нашао ни у кога у Израелу. А кажем вам и ово: многи ће доћи са истока и са запада и лећи за трпезу са Авраамом, Исааком и Јаковом у Царству небеском, а синови Царства биће избачени напоље, у таму, где ће бити плач и шкргут зуба.« Онда рече капетану: »Иди! Нека буде како си веровао.« И истог часа капетанов слуга оздрави. Када је Исус ушао у Петрову кућу, виде његову ташту како лежи у грозници. Он јој дотаче руку и грозница је остави, па она устаде и поче да га служи. Када је пало вече, донеше му многе опседнуте демонима и он речју истера духове и излечи све болесне — да се испуни оно што је речено преко пророка Исаије: »Он узе наше слабости и понесе наше болести.« Када је видео народ око себе, Исус заповеди да отплове на другу обалу. А један учитељ закона му приђе и рече: »Учитељу, ићи ћу за тобом куд год будеш ишао.« »Лисице имају јазбине и птице имају гнезда«, одговори му Исус, »а Син човечији нема где да спусти главу.« »Господе«, рече му један други ученик, »пусти ме да прво одем да сахраним оца.« А Исус му рече: »Пођи за мном, а мртви нека сахрањују своје мртве.« Онда Исус уђе у чамац, а за њим пођоше његови ученици. На мору настаде жестока олуја — толика да су таласи преливали чамац. А Исус је спавао. Ученици му приђоше и пробудише га, говорећи: »Господе, спаси нас! Изгибосмо!« »Зашто се плашите, маловерни?« упита их он. Онда устаде, запрети ветровима и мору, па настаде велика тишина. А људи, задивљени, упиташе: »Ко је овај да му се и ветрови и море покоравају?« Када је стигао на другу обалу, у гадарински крај, у сусрет му дођоше двојица опседнутих демонима. Излазили су из гробова, а били су толико напасни да нико није могао да прође тим путем. »Шта ми имамо с тобом, Сине Божији?« повикаше они. »Јеси ли овамо дошао да нас пре времена мучиш?« А мало даље од њих пасло је велико крдо свиња. Демони почеше да преклињу Исуса говорећи: »Ако нас истераш, пошаљи нас у оно крдо свиња.« »Идите«, рече им он. И они изађоше и уђоше у свиње, а цело крдо се сјури низ падину у море и подави у води. Свињари побегоше и одоше у град, па испричаше све што се догодило, и о опседнутима. Тада цео град изађе у сусрет Исусу, па, кад су га видели, почеше да га преклињу да оде из њиховог краја. Исус уђе у чамац, преплови на другу обалу и стиже у свој град. Тада му донеше једног одузетог човека који је лежао на постељи. Када је видео њихову веру, Исус рече одузетоме: »Само храбро, синко, опраштају ти се греси.« Тада неки учитељи закона рекоше у себи: »Овај хули!« А Исус, пошто је знао шта мисле, рече: »Зашто тако зло мислите? Шта је лакше? Рећи: ‚Опраштају ти се греси‘, или рећи: ‚Устани и ходај‘? Али, да знате да Син човечији има власт на земљи да опрашта грехе…« Онда рече одузетоме: »Устани, узми своју постељу и иди кући.« И човек устаде и оде кући. Када је народ то видео, испуни се страхом, па поче да слави Бога што је људима дао такву власт. Одлазећи оданде, Исус виде човека који се звао Матеј како седи на царинарници, па му рече: »Пођи за мном.« И овај устаде и пође за њим. Док је Исус обедовао у кући, дођоше многи цариници и грешници, па су обедовали с њим и с његовим ученицима. Када су фарисеји то видели, упиташе Исусове ученике: »Зашто ваш учитељ једе с цариницима и грешницима?« А Исус је то чуо, па рече: »Није здравима потребан лекар, већ болеснима. Него, идите и научите шта значи: ‚Милосрђе хоћу, а не жртве.‘ Јер, ја нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике.« Тада му приђоше Јованови ученици и упиташе га: »Како то да ми и фарисеји постимо, а твоји ученици не посте?« А Исус им рече: »Могу ли сватови да тугују док је младожења с њима? Али, доћи ће време када ће им отети младожењу, и тада ће постити. »Нико не пришива закрпу од сировог сукна на стари огртач, јер би се закрпа отргла од огртача, па би рупа постала још већа. Ни ново вино се не сипа у старе мешине, јер би се мешине поцепале, вино просуло, а мешине пропале. Него, ново вино се сипа у нове мешине, па се обоје сачува.« Док им је о томе говорио, приђе му један поглавар, поклони му се и рече: »Кћи ми је управо умрла. Дођи и положи своју руку на њу и она ће оживети.« И Исус устаде и са својим ученицима пође за њим. А једна жена, која је дванаест година патила од крварења, приђе Исусу с леђа и дотаче скут његовог огртача, јер је мислила: »Ако само његов огртач дотакнем, оздравићу.« Исус се окрену и, видевши је, рече: »Само храбро, кћери. Твоја вера те је излечила.« И жена истог часа оздрави. Када је Исус ушао у поглаварову кућу и видео свираче и ускомешани народ, рече: »Склоните се! Јер, девојчица није умрла, него само спава.« А они су му се подсмевали. Пошто су истерали народ из куће, Исус уђе, ухвати девојчицу за руку и она устаде. А глас о томе пронесе се по целом том крају. Док је Исус одлазио оданде, пођоше за њим два слепа човека, вичући: »Смилуј нам се, Сине Давидов!« Када је ушао у кућу, они слепи му приђоше, а он их упита: »Верујете ли да ја то могу да учиним?« А они рекоше: »Да, Господе!« Он онда дотаче њихове очи и рече: »Нека вам буде по вашој вери.« И они прогледаше. Тада их Исус строго опомену: »Пазите да нико не сазна за ово.« Али они одоше и по целом том крају пронеше глас о њему. Док су они излазили, доведоше му једног немог човека, опседнутог демоном. А када је демон истеран из њега, неми човек проговори. Народ се задиви и рече: »Никад нешто слично није виђено у Израелу!« А фарисеји су говорили: »Он истерује демоне уз помоћ демонског владара!« Исус је ишао по свим градовима и селима и учио народ у тамошњим синагогама, објављујући еванђеље о Царству и лечећи сваку болест и сваку слабост. Када је видео народ, сажали се на њих, јер су били измучени и беспомоћни као овце без пастира. Тада рече својим ученицима: »Жетва је обилна, али је радника мало. Зато молите Господара жетве да пошаље раднике за своју жетву.« Исус позва к себи својих дванаест ученика и даде им моћ да истерују нечисте духове и да лече сваку болест и сваку слабост. А ово су имена дванаесторице апостола: прво Симон звани Петар и његов брат Андреја; Јаков Зеведејев и његов брат Јован; Филип и Вартоломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев и Тадеј; Симон Кананеј и Јуда Искариотски, који је издао Исуса. Исус посла ову дванаесторицу, заповедивши им: »Не идите паганима и не улазите ни у један самаријски град, него радије идите изгубљеним овцама израелског народа. Идите и проповедајте говорећи: ‚Приближило се Царство небеско!‘ Болесне лечите, мртве васкрсавајте, губаве чистите, демоне истерујте. Бесплатно сте добили, бесплатно и дајте. Не носите злато, ни сребро, ни бакар у својим појасевима, ни путну торбу, ни другу кошуљу, ни обућу, ни штап, јер радник заслужује своју храну. »И у који год град или село уђете, помно испитајте ко је тамо достојан вашег поверења, па останите код њега све док не одете. Кад уђете у тај дом, кажите: ‚Мир с вама.‘ Ако је дом достојан, нека ваш мир остане у њему. А ако није достојан, нека вам се ваш мир врати. Ако вас неко не прими и не саслуша ваше речи, изађите из тог дома или из тог града и отресите прашину са својих ногу. Истину вам кажем: на Дан суда биће лакше Содоми и Гомори него том граду.« »Ево, шаљем вас као овце међу вукове. Зато будите лукави као змије, а безазлени као голубови. Чувајте се људи, јер ће вас предавати судовима и батинати у својим синагогама. Због мене ће вас изводити пред намеснике и цареве, за сведочанство њима и паганима. А кад вас предају, не брините се како ћете и шта ћете рећи, јер ће вам тога часа бити дато шта да говорите. Нећете, наиме, говорити ви, него ће у вама говорити Дух вашега Оца. »Брат ће брата предавати да га убију, а отац дете. Деца ће се дизати против родитеља и убијати их. И сви ће вас мрзети због мога имена. Али, ко истраје до краја, биће спасен. Кад вас буду прогонили у једном граду, бежите у други. Истину вам кажем: нећете стићи да обиђете све израелске градове пре него што Син човечији дође. »Ниједан ученик није изнад свога учитеља, ни слуга изнад свога господара. Довољно је ученику да буде као његов учитељ, а слузи да буде као његов господар. Ако су домаћина назвали Веелзевулом, колико ће више тако звати његове укућане?« »Не бојте их се, дакле, јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће сазнати. Оно што вам говорим у тами, говорите на светлости, и оно што вам се шапуће на ухо, проповедајте са кровова. Не бојте се оних што убијају тело, а не могу да убију и душу. Него, више се бојте онога који може да уништи и душу и тело у паклу. Зар се два врапца не продају за један асарион? А ниједан од њих не пада на земљу без вашега Оца. Па вама је и сва коса на глави избројана. Не бојте се, дакле; ви вредите више од много врабаца.« »Ко год мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред својим Оцем, који је на небесима. А ко год се мене одрекне пред људима, и ја ћу се њега одрећи пред својим Оцем, који је на небесима.« »Немојте да мислите да сам дошао да на земљу донесем мир. Нисам дошао да донесем мир, него мач. Дошао сам да окренем ‚човека против његовог оца, кћер против мајке, снаху против свекрве. Човеку ће његови укућани бити непријатељи.‘ »Ко оца или мајку воли више него мене, није ме достојан. Ко сина или кћер воли више него мене, није ме достојан. Ко не носи свој крст и не иде за мном, није ме достојан. Ко нађе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене, наћи ће га.« »Ко вас прима, мене прима; а ко прима мене, прима Онога који ме је послао. Ко прима пророка зато што је пророк, добиће пророчку награду, а ко прима праведника зато што је праведан, добиће праведничку награду. И ко само чашом хладне воде напоји једнога од ових малих зато што је мој ученик, истину вам кажем: неће изгубити своју награду.« Када је завршио с давањем упутстава дванаесторици својих ученика, Исус оде оданде да учи народ и да проповеда по галилејским градовима. А Јован је у тамници чуо за Христова дела, па посла своје ученике да га упитају: »Јеси ли ти Онај који треба да дође или да чекамо другогa?« »Идите и обавестите Јована о свему што чујете и видите«, одговори им Исус. »Слепи опет виде, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви васкрсавају, а сиромасима се проповеда еванђеље. И благо оном ко се о мене не саблазни.« Када су они отишли, Исус поче народу да говори о Јовану: »Шта сте хтели да видите кад сте изашли у пустињу? Трску коју љуља ветар? Не? Него, шта сте хтели да видите? Човека обученог у лепу одећу? Не, они који носе лепу одећу налазе се по царским палатама. Шта сте, дакле, хтели да видите? Пророка? Да, кажем вам: и више него пророка! То је онај за кога је записано: ‚Ево, шаљем свога гласника испред тебе, који ће пред тобом припремити пут.‘ Истину вам кажем: међу рођенима од жена није се појавио нико већи од Јована Крститеља, а најмањи у Царству небеском већи је од њега. Од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско трпи насиље и насилници га грабе. Јер, сви пророци и Закон пророковали су о њему до Јована. А Јован је — ако хоћете да то прихватите — Илија који је требало да дође. Ко има уши, нека чује. »Са чим да упоредим овај нараштај? Сличан је деци која седе на тргу и довикују једна другој: ‚Свирали смо вам, али не заиграсте. Нарицали смо, али не закукасте.‘ Јер, Јован је дошао и није ни јео ни пио, а они кажу: ‚Опседнут је демоном.‘ Дошао је Син човечији, који једе и пије, а они кажу: ‚Види изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника.‘ Али мудрост оправдавају њена дела.« Тада Исус поче да прекорева градове у којима се догодило највише његових чуда што се нису покајали. »Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер, да су се у Тиру и Сидону догодила чуда која су се у вама догодила, они би се одавно у кострети и пепелу покајали. Али, кажем вам: на Дан суда биће лакше Тиру и Сидону него вама! А ти, Кафарнауме, зар ћеш се до неба уздићи? У Подземље ћеш се суновратити! Јер, да су се у Содоми догодила чуда која су се догодила у теби, остала би до дана данашњег. Али, кажем ти: на Дан суда биће лакше земљи содомској него теби!« У то време Исус рече: »Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и умних, а открио малој деци. Да, Оче, свидело ти се да тако буде. »Мој Отац ми је све предао, и нико, осим Оца, не познаје Сина. И нико не познаје Оца, само Син и они којима Син хоће да га открије. »Дођите к мени, сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити. Узмите мој јарам на себе и учите од мене, јер ја сам кротког и понизног срца, и наћи ћете одмор за своју душу. Јер, мој јарам је благ и моје бреме је лако.« У то време је Исус једне суботе пролазио кроз житна поља. А његови ученици огладнеше, па почеше да кидају класове и да их једу. Када су то видели фарисеји, рекоше: »Гледај, твоји ученици чине оно што не сме да се чини у суботу!« Тада им Исус рече: »Зар нисте читали шта је учинио Давид када су он и његови пратиоци огладнели? Ушао је у Божији дом и јео свете хлебове, иако ни он ни његови пратиоци нису смели да их једу, него само свештеници. Или, зар нисте читали у Закону да суботом и свештеници у Храму скврнаве суботу, и нису криви? А ја вам кажем: овде је неко већи од Храма. Кад бисте знали шта значи: ‚Милосрђе хоћу, а не жртве‘, не бисте осуђивали оне који нису криви. Јер, Син човечији је господар суботе.« Потом оде оданде и уђе у њихову синагогу. А тамо је био један човек са осушеном руком. Они упиташе Исуса с намером да га оптуже: »Да ли се суботом сме лечити?« Он им рече: »Који од вас неће ухватити и извадити своју једину овцу ако она у суботу упадне у јаму? А колико је човек вреднији од овце! Зато се суботом сме чинити добро.« Онда рече оном човеку: »Испружи руку.« И човек је испружи и она му постаде здрава као и друга. А фарисеји изађоше, па се договорише како да га убију. Али Исус за то сазна, па се склони оданде. За њим пођоше многи и он их све излечи, опомињући их да не разгласе ко је — да се испуни оно што је речено преко пророка Исаије: »Ево мога слуге, кога сам изабрао, љубљенога мога, миљеника моје душе. На њега ћу ставити свога Духа и он ће народима објавити правду. Неће се препирати ни викати, нити ће му ко глас чути на улицама. Трску згњечену неће сломити, ни угасити фитиљ који тиња док правду не доведе до победе. У његово име народи ће се уздати.« Онда му донеше једног демоном опседнутог човека, слепог и немог, и он га излечи, па неми човек проговори и прогледа. А сав народ се задиви, говорећи: »Да ово можда није Син Давидов?« Када су фарисеји то чули, рекоше: »Овај истерује демоне само помоћу Веелзевула, демонског владара!« Али Исус је знао шта мисле, па им рече: »Опустеће свако царство које је против себе подељено и неће опстати ниједан град или дом који је против себе подељен. Па ако Сатана истерује Сатану, онда је он против себе подељен. Како ће, дакле, опстати његово царство? И ако ја истерујем демоне помоћу Веелзевула, помоћу кога их истерују ваши синови? Зато ће вам они бити судије. Али, ако ја демоне истерујем помоћу Божијег Духа, онда вам је дошло Божије царство. »Или, како може неко да уђе у кућу јаког човека и однесе му имовину ако га прво не веже? Тек тада ће моћи да му опљачка кућу. »Ко није са мном — против мене је. И ко са мном не скупља — расипа. Зато вам кажем: биће опроштен људима сваки грех и вређање, али им неће бити опроштено вређање Духа. И ако неко каже нешто против Сина човечијега, биће му опроштено. Али, ако каже против Светога Духа, неће му бити опроштено ни на овом свету ни у будућем.« »Узгајите добро дрво, па ће му и плод бити добар; или, узгајите рђаво дрво, па ће му и плод бити рђав — јер, дрво се познаје по свом плоду. Змијски породе! Како можете, кад сте зли, да говорите било шта добро? Јер, уста говоре оно чега је срце препуно. Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло. Али кажем вам: људи ће за сваку некорисну реч коју изговоре одговарати на Дан суда. Јер, на основу својих речи бићеш оправдан и на основу својих речи осуђен.« Тада му рекоше неки учитељи закона и фарисеји: »Учитељу, желимо да нам покажеш знак.« А он им одговори: »Зао и прељубнички нараштај тражи знак, али никакав знак му неће бити дат, осим знака пророка Јоне. Јер, као што је Јона три дана и три ноћи био у утроби морске немани, тако ће и Син човечији три дана и три ноћи бити у срцу земље. Нинивљани ће на Суду устати са овим нараштајем и осудити га, јер су се покајали после Јонине проповеди. А овде је неко већи од Јоне. Краљица Југа ће на Суду устати са овим нараштајем и осудити га, јер је с краја земље дошла да чује Соломонову мудрост. А овде је неко већи од Соломона.« »Када из човека изађе нечисти дух, лута безводним местима тражећи починка, али га не налази. Тада каже: ‚Вратићу се у кућу из које сам изашао.‘ И врати се и нађе кућу празну, пометену и сређену. Онда оде и доведе седам других духова, горих од себе, па уђу и тамо се настане. Тако је на крају том човеку горе него пре. Исто ће бити и са овим злим нараштајем.« Док је Исус још говорио народу, његова мајка и браћа стајали су напољу желећи да с њим говоре. Неко му рече: »Ено твоја мајка и браћа стоје напољу и желе да говоре с тобом.« А Исус рече ономе који му је то рекао: »Ко је моја мајка и ко су моја браћа?« Онда показа руком на своје ученике, па рече: »Ево моје мајке и моје браће. Јер, ко год извршава вољу мога Оца, који је на небесима, тај је мој брат, и сестра, и мајка.« Тога дана Исус изађе из куће и седе поред мора. Око њега се окупи силан народ, па он уђе у чамац и седе, а сав народ је стајао на обали. Много тога им рече у причама, говорећи: »Изашао сејач да сеје. И док је сејао, нешто семена паде поред пута, и дођоше птице и позобаше га. Друго паде на каменито тле, где није било много земље, и одмах исклија, јер земља није била дубока. А кад је изашло сунце, изгоре и осуши се, јер није имало корена. Треће семе паде у трње, а трње нарасте и угуши га. Четврто семе паде на добро тле и даде плод — стострук, шездесетострук или тридесетострук. Ко има уши, нека чује.« Његови ученици му приђоше и упиташе га: »Зашто им говориш у причама?« »Вама је дато да сазнате тајне Царства небеског, а њима није«, одговори им он. »Јер, ко има, даће му се још и имаће у изобиљу; а ко нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер они, ‚иако гледају, не виде, и иако слушају, не чују и не разумеју.‘ Тако се на њима испуњава Исаијино пророчанство које каже: ‚Слушаћете и слушати, али нећете разумети; гледаћете и гледати, али нећете видети. Јер, отврднуло је срце овога народа, ушима једва чују и очи су затворили. Иначе би очима видели, ушима чули, срцем разумели и обратили се, и ја их излечио.‘ Али, благо вашим очима што гледају, и благо вашим ушима што слушају. Истину вам кажем: многи пророци и праведници жудели су да виде ово што ви гледате — али нису видели; и да чују оно што ви слушате — али нису чули.« »Чујте, дакле, шта значи прича о сејачу: Сваком оном ко чује Реч о Царству, а не разуме је, долази Зли и отима оно што му је посејано у срцу. То је оно семе које је посејано поред пута. Семе посејано на каменитом тлу јесте онај ко чује Реч и одмах је с радошћу прихвати. Али, пошто нема корена у себи, непостојан је, па чим наиђе невоља или прогон због Речи, он се одмах саблазни. Семе посејано у трње јесте онај ко чује Реч, али бриге овога живота и заводљивост богатства угуше Реч, па буде бесплодан. Семе посејано на добром тлу јесте онај ко чује и разуме Реч. Он рађа плод и даје стоструко, шездесетоструко или тридесетоструко.« Исприча им и другу причу: »Царство небеско је слично човеку који је посејао добро семе на својој њиви. Али, док су људи спавали, дође његов непријатељ, засеја кукољ посред пшенице и оде. А када је пшеница израсла и искласала, појави се и кукољ. »Слуге одоше власнику, па му рекоше: ‚Господару, зар ниси посејао добро семе на својој њиви? Откуд онда кукољ?‘ »А он им рече: ‚Непријатељ је то учинио.‘ »‚Хоћеш ли да одемо и да га оплевимо?‘ упиташе слуге. »‚Не‘, одговори он, ‚да не бисте, плевећи кукољ, заједно с њим ишчупали и пшеницу. Пустите нека обоје расте до жетве, а ја ћу у време жетве рећи жетеоцима: Прво оплевите кукољ и вежите га у снопове, да се спали, а пшеницу скупите у мој амбар.‘« Онда им исприча ову причу: »Царство небеско је слично зрну горушице које је човек узео и посејао на својој њиви. Иако је најмање од свег семења, када израсте, веће је од свег поврћа. Развије се у дрво, па птице долазе и гнезде се у његовим гранама.« Онда им исприча још једну причу: »Царство небеско је слично квасцу који је жена узела и измешала га са три сате брашна док све није ускисло.« Све је то Исус народу говорио у причама и без прича им ништа није говорио. Тако се испунило оно што је речено преко пророка: »Своја уста ћу отворити у причама, објавити оно што је од постанка света сакривено.« Тада Исус отпусти народ, па уђе у кућу. А ученици му приђоше и рекоше: »Објасни нам причу о кукољу на њиви.« Он им одговори: »Онај који је посејао добро семе је Син човечији, а њива је свет. Добро семе су синови Царства, а кукољ синови Злога. Непријатељ који га је посејао је ђаво. Жетва је крај света, жетеоци анђели. Па, као што се кукољ плеви и спаљује, тако ће бити и на крају света. Син човечији ће послати своје анђеле и оплевити своје Царство од свих саблазни и од свих који чине безакоње и бацити их у ужарену пећ, где ће бити плач и шкргут зуба. Тада ће праведници као сунце засјати у Царству свога Оца. Ко има уши, нека чује.« »Царство небеско је слично благу сакривеном на њиви: човек га нађе, па га сакрије и радостан оде, прода све што има и купи ту њиву. »Царство небеско је слично и трговцу који тражи лепе бисере. Када нађе скупоцен бисер, оде и прода све што има, па га купи. »Царство небеско је слично и мрежи баченој у море у коју се ухватило риба сваке врсте. Када се мрежа напуни, извуку је на обалу, па седну и добре рибе скупе у корпе, а лоше баце. Тако ће бити и на крају света: доћи ће анђели и одвојити зле од праведних, па их бацити у ужарену пећ, где ће бити плач и шкргут зуба.« »Јесте ли све ово разумели?« упита их. »Јесмо«, одговорише они. А он им рече: »Зато је сваки учитељ закона који је поучен о Царству небеском сличан домаћину који из своје ризнице износи и ново и старо благо.« Када је Исус испричао ове приче, оде оданде и дође у свој завичај. Учио је народ у тамошњој синагоги, а они су, задивљени, говорили: »Одакле овоме ова мудрост и чудотворна моћ? Зар он није тесарев син? Зар му се мајка не зове Марија, а његова браћа Јаков, Јосиф, Симон и Јуда. И зар нису све његове сестре с нама? Одакле му онда све ово?« И саблазнише се о њега. А Исус им рече: »Пророк је без части само у свом завичају и у свом дому.« И није, због њиховог неверовања, тамо учинио много чуда. У то време тетрарх Ирод чу за Исуса, па рече својим слугама: »То је Јован Крститељ! Устао је из мртвих и зато може да чини ова чуда!« Ирод је, наиме, био ухватио Јована, оковао га и бацио у тамницу због Иродијаде, жене свога брата Филипа, пошто му је Јован говорио: »Не смеш да је имаш.« Ирод је желео да га убије, али се плашио народа, јер је народ Јована сматрао пророком. Али, када је био Иродов рођендан, Иродијадина кћи заигра пред гостима. То се Ироду толико свидело да јој уз заклетву обећа да ће јој дати све што затражи. А она, по наговору своје мајке, рече: »Дај ми овде на тањиру главу Јована Крститеља.« Цар се ражалости, али због заклетве и гостију нареди да јој се захтев испуни, па посла људе у тамницу да Јовану одсеку главу. Ови онда донеше главу на тањиру и дадоше је девојци, а она је однесе својој мајци. Потом дођоше Јованови ученици, узеше његово тело и сахранише га, па одоше и јавише Исусу шта се догодило. Када је Исус то чуо, склони се чамцем на једно пусто место, сам. Али народ то дочу и из градова пође за њим пешице. Исус изађе на обалу, па кад виде силан народ, сажали се на њих и излечи њихове болесне. Када је почело да се спушта вече, приђоше му његови ученици и рекоше: »Ово је пусто место, а већ је и касно. Отпусти народ; нека иду у села и купе себи хране.« Али он им рече: »Не треба да иду. Ви им дајте да једу.« »Немамо овде ништа«, одговорише му они, »осим пет хлебова и две рибе.« »Донесите ми их овамо«, рече он, па заповеди да народ поседа по трави. Онда узе оних пет хлебова и две рибе, диже поглед ка небу, благослови и изломи хлебове и даде их својим ученицима, а ученици народу. И сви су јели и најели се. Преосталих комадића накупише дванаест пуних корпи. А оних који су јели било је око пет хиљада, не рачунајући жене и децу. Одмах потом Исус заповеди ученицима да уђу у чамац и пред њим оду на другу обалу док он отпусти народ. Пошто је отпустио народ, попе се на гору, сам, да се помоли. Када је пало вече, он је још био тамо, сам. А чамац је био већ много стадија далеко од обале, шибан таласима, јер је дувао противан ветар. Око три сата ноћу, приђе им Исус ходајући по мору. Када су га ученици угледали како хода по мору, препадоше се. »Утвара!« рекоше и од страха почеше да вичу. Исус их одмах ослови говорећи: »Само храбро! Ја сам! Не бојте се!« »Господе«, рече му Петар, »ако си то ти, заповеди ми да дођем к теби по води.« А Исус му рече: »Дођи!« Петар изађе из чамца и пође ка Исусу ходајући по води. Али, када је видео колико је ветар јак, уплаши се и поче да тоне, па повика: »Господе, спаси ме!« Исус одмах пружи руку и ухвати га, па му рече: »Маловерни човече, зашто си посумњао?« Када су се попели у чамац, ветар утихну, а они у чамцу се поклонише Исусу, говорећи: »Ти си заиста Син Божији!« Препловивши на другу обалу, пристадоше у Генисарету. А када су га мештани препознали, пронеше глас по целој околини, па су му доносили све болесне, преклињући га да им допусти да само дотакну скутове његовог огртача. И сви који су их дотакли, оздравише. Тада из Јерусалима к Исусу дођоше неки фарисеји и учитељи закона и упиташе: »Зашто твоји ученици крше предање старешина? Не перу руке пре јела!« »А зашто ви кршите Божију заповест због свог предања?« упита Исус њих. »Јер, Бог је рекао: ‚Поштуј свога оца и мајку‘, и: ‚Ко прокуне оца или мајку, нека се погуби.‘ А ви говорите: ‚Ко каже оцу или мајци: »Све чиме бих ти могао помоћи, дар је Богу « — тај не треба да поштује свога оца.‘ Тако сте, због свог предања, обеснажили Божију реч. Лицемери! Исаија је добро о вама пророковао кад је рекао: ‚Овај народ ме уснама поштује, а срце му је далеко од мене. Узалуд ме славе, јер људске заповести као учење шире.‘« Исус позва к себи народ, па им рече: »Чујте и разумејте: човека не чини нечистим оно што у уста улази; него, оно што из уста излази — то човека чини нечистим.« Тада му приђоше ученици и рекоше: »Знаш ли да су се фарисеји саблазнили кад су чули шта си рекао?« »Биће из корена ишчупана свака биљка коју није посадио мој небески Отац«, одговори им он. »Пустите их. Они су слепи и вође слепима. А ако слеп води слепога, обојица ће упасти у јаму.« Петар му рече: »Објасни нам ту причу.« »Зар ни ви још не разумете?« упита Исус. »Зар не схватате да све што улази у уста, иде у трбух и избацује се из тела? Али, оно што излази из уста, извире из срца, и то човека чини нечистим. Јер, из срца извиру зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, кривоклетства и увреде. То човека чини нечистим, а не чини га нечистим то што једе неопраних руку.« Онда Исус оде оданде и повуче се у тирски и сидонски крај. А једна Ханаанка из тог краја изађе и повика: »Смилуј ми се, Господе, Сине Давидов! Кћер ми је опсео демон и она се страшно мучи.« Исус јој ништа не одговори, па му његови ученици приђоше и почеше да га моле: »Отпусти је, јер непрестано виче за нама.« А он им одговори: »Ја сам послан само изгубљеним овцама израелског народа.« Тада жена приђе Исусу и поклони му се, говорећи: »Господе, помози ми!« »Није право«, рече јој он, »да се од деце узме хлеб и баци псима.« »Да, Господе«, рече она, »али и пси једу мрвице које падну са стола њихових господара.« »Велика је твоја вера, жено«, рече јој тада Исус. »Нека буде како желиш.« И истог часа њена кћи оздрави. Исус оде оданде и дође на Галилејско море, а онда се попе на гору и седе. Дође му силан народ, доносећи са собом хроме, слепе, кљасте, неме и многе друге, па му их положише пред ноге, а он их излечи. Народ се задиви видевши да су неми проговорили, кљасти оздравили, хроми проходали и слепи прогледали, па почеше да славе Израеловог Бога. Исус позва к себи своје ученике, па им рече: »Жао ми је народа, јер су већ три дана са мном, а немају шта да једу. Нећу да их отпустим гладне, да не малакшу на путу.« А ученици га упиташе: »Где у овој пустоши да набавимо довољно хлеба да нахранимо оволики народ?« »Колико хлебова имате«, упита их Исус. »Седам«, рекоше они, »и неколико рибица.« Тада Исус рече народу да поседа по земљи, узе оних седам хлебова и рибе, па кад је захвалио Богу, изломи их и даде ученицима, а ученици народу. И сви су јели и најели се. Преосталих комадића накупише седам пуних кошара. А оних који су јели било је четири хиљаде, не рачунајући жене и децу. Када је отпустио народ, Исус уђе у чамац и оде у магадански крај. Фарисеји и садукеји приђоше Исусу с намером да га искушају, па затражише да им покаже знак са неба. Он им одговори: »Кад падне вече, кажете: ‚Биће лепо време, јер је небо црвено‘; а ујутро: ‚Данас ће бити невреме, јер је небо црвено и мутно.‘ Знате да тумачите изглед неба, а не умете да протумачите знаке времена. Зао и прељубнички нараштај тражи знак, али никакав знак му неће бити дат, осим знака Јониног.« Онда их остави и оде. Ученици препловише на другу обалу, али су заборавили да понесу хлеба. »Пазите«, рече им Исус, »и чувајте се фарисејског и садукејског квасца.« А они почеше да расправљају међу собом, говорећи: »Нисмо понели хлеба.« »Маловерни«, рече Исус, знајући о чему расправљају, »зашто расправљате међу собом о томе да немате хлеба? Зар још не схватате? И зар се више не сећате пет хлебова на пет хиљада људи, и колико сте корпи накупили? И седам хлебова на четири хиљаде људи, и колико сте кошара накупили? Како не схватате да вам нисам говорио о хлебу, него да се чувате фарисејског и садукејског квасца?« Тада разумеше да не мисли да треба да се чувају хлебног квасца, него фарисејског и садукејског учења. Када је Исус дошао у околину Кесарије Филипове, упита своје ученике: »Шта кажу људи, ко је Син човечији?« Они му одговорише: »Једни кажу — Јован Крститељ; други — Илија; а трећи — Јеремија или један од пророка.« Тада их он упита: »А шта ви кажете, ко сам ја?« Симон Петар му одговори: »Ти си Христос, Син Бога живога.« »Благо теби, Симоне сине Јонин«, рече му Исус, »јер ти то није објавио човек, него мој Отац, који је на небесима. А ја ти кажем: ти си Петар и на тој стени саградићу своју Цркву, и врата Подземља неће је надјачати. Даћу ти кључеве Царства небеског, па све што свежеш на земљи, биће свезано на небу, и све што разрешиш на земљи, биће разрешено на небу.« Онда заповеди ученицима да ником не кажу да је он Христос. Отада Исус поче ученицима да објашњава да треба да иде у Јерусалим и да много препати од старешина, првосвештеника и учитеља закона, да буде убијен и да трећег дана васкрсне. А Петар га одведе на страну и поче да га прекорева говорећи: »Далеко било, Господе! Неће ти се то догодити!« Исус се окрену, па му рече: »Бежи ми с очију, Сатано! Ти си ми саблазан, јер не мислиш на Божије, него на људско.« Онда рече својим ученицима: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека узме свој крст и иде за мном. Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене, наћи ће га. Шта вреди човеку ако добије цео свет, а свом животу науди? Шта човек може дати у замену за свој живот? Син човечији ће доћи у слави свога Оца, са својим анђелима, и тада ће сваком узвратити по његовим делима. »Истину вам кажем: неки који овде стоје неће окусити смрти док не виде Сина човечијега како долази у свом Царству.« Шест дана касније, Исус са собом поведе Петра, Јакова и његовог брата Јована. Доведе их на једну високу гору, где су били сами, и пред њима се преобрази. Лице му засја као сунце, а одећа постаде бела као светлост. Тада се пред њима појавише Мојсије и Илија и почеше да разговарају са Исусом. Петар рече Исусу: »Господе, добро је што смо овде. Ако хоћеш, подићи ћу овде три сенице: теби једну, Мојсију једну и Илији једну.« Док је он још говорио, засени их сјајан облак и из облака се зачу глас који рече: »Ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи! Њега слушајте!« Када су то чули, ученици падоше ничице и веома се уплашише. Тада им Исус приђе и дотаче их, говорећи: »Устаните и не бојте се.« А када су подигли поглед, не видеше никог осим Исуса. Док су силазили са горе, Исус им заповеди: »Ником не причајте о овом што сте видели док Син човечији не устане из мртвих.« А ученици га упиташе: »Зашто онда учитељи закона говоре да прво треба да дође Илија?« »Илија ће доћи«, одговори им он, »и све обновити. Али кажем вам: Илија је већ дошао, а они га нису препознали, него су с њим учинили како им се прохтело. Тако ће и Син човечији страдати од њих.« Тада његови ученици разумеше да им говори о Јовану Крститељу. Када су се вратили к народу, Исусу приђе један човек и паде пред њим на колена, говорећи: »Господару, смилуј се мом сину. Јер, месечар је и страшно пати и често пада у ватру и у воду. Одвео сам га твојим ученицима, али нису могли да га излече.« »О, неверни и изопачени нараштају!« одговори Исус. »Колико ћу још морати да останем с вама? Колико ћу још морати да вас подносим? Доведите ми га овамо.« И запрети демону, па овај изађе из дечака, који истог часа оздрави. Тада Исусу приђоше ученици и насамо га упиташе: »Зашто ми нисмо могли да га истерамо?« »Зато што сте маловерни«, одговори им Исус. »Истину вам кажем: кад бисте имали веру као зрно горушице, рекли бисте овој гори: ‚Премести се одавде онамо‘, и она би се преместила. И ништа вам не би било немогуће.« *** Када су се састали у Галилеји, Исус им рече: »Син човечији ће бити предат људима у руке и они ће га убити, али он ће трећег дана васкрснути.« А они се веома ражалостише. Када су ушли у Кафарнаум, Петру приђоше убирачи пореза од две драхме, па га упиташе: »Зар ваш учитељ не плаћа храмски порез?« »Плаћа«, одговори им он. Када је Петар ушао у кућу, Исус први проговори и упита: »Шта мислиш, Симоне, од кога земаљски цареви убиру царину или порез? Од својих синова или од туђих?« »Од туђих«, одговори Петар. А Исус рече: »Дакле, синови су ослобођени. Али, да их не саблазнимо, иди до мора, баци удицу и узми прву рибу коју уловиш. Отвори јој уста и наћи ћеш статер. Узми га и дај им за мене и за себе.« Уто Исусу приђоше ученици и упиташе: »Ко је највећи у Царству небеском?« А Исус позва к себи једно дете, постави га међу њих, па рече: »Истину вам кажем: ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у Царство небеско. Ко се понизи као ово дете, највећи је у Царству небеском. И ко прими једно овакво дете у моје име, мене прима.« »Ако неко саблазни иједнога од ових малених који верују у мене, боље би му било да му око врата обесе млински камен и да се утопи у дубоком мору. »Тешко свету због саблазни. Саблазни морају да дођу, али тешко човеку по коме саблазан долази. »Ако те твоја рука или нога саблажњава, одсеци је и баци од себе. Боље ти је да у живот уђеш кљаст или хром него да имаш обе руке или ноге, а будеш бачен у вечни огањ. И ако те твоје око саблажњава, извади га и баци од себе. Боље ти је да у живот уђеш само с једним оком него да имаш оба ока, а будеш бачен у огањ пакла. »Пазите да не презрете једног од ових малених. Јер, кажем вам: њихови анђели на небесима стално гледају лице мога Оца, који је на небесима.« *** »Шта мислите: ако човек има сто оваца, и једна од њих залута, зар неће оставити оних деведесет девет у брдима и отићи да потражи залуталу? Па, ако је нађе, истину вам кажем, радоснији је због ње него због оних деведесет девет које нису залутале. Тако ни ваш небески Отац не жели да пропадне иједан од ових малених.« »Ако твој брат згреши против тебе, иди и насамо га прекори. Ако те послуша, поново си стекао брата. А ако те не послуша, поведи са собом још једнога или двојицу, да се свака ствар утврди на основу сведочења два или три сведока. Ако ни њих не послуша, обавести цркву. Па ако ни цркву не послуша, односи се према њему као према паганину или царинику. »Истину вам кажем: што год свежете на земљи, биће свезано на небу. И што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу. »А кажем вам и ово: што год двојица од вас овде на земљи сложно замоле, мој небески Отац ће им то дати. Јер, где је двоје или троје окупљено у моје име, тамо сам ја међу њима.« Тада Петар приђе Исусу и упита га: »Господе, колико пута може мој брат да згреши против мене, а ја да му опростим? Седам пута?« »Кажем ти«, рече му Исус, »не седам, него седамдесет седам. »Стога је Царство небеско слично цару који је одлучио да среди рачуне са својим слугама. Када је почео да обрачунава, доведоше му једнога који му је дуговао десет хиљада таланата. Пошто овај није имао да му врати, господар заповеди да се дужник, његова жена и деца и све што има продају и да се дуг тако измири. »Тада слуга паде ничице пред царем, молећи га: ‚Имај стрпљења са мном и све ћу ти вратити.‘ И господар се сажали на тог слугу, отпусти га и опрости му дуг. »А тај исти слуга, када је изашао, нађе једног свог друга у служби, који му је дуговао сто динара, па га дограби и поче да га дави, говорећи: ‚Врати ми дуг!‘ »Тада његов друг паде ничице пред њим, преклињући га: ‚Имај стрпљења са мном и вратићу ти дуг.‘ Али он то не хтеде, него оде и баци овога у тамницу док не врати дуг. »Када су друге слуге виделе шта се догодило, веома се ражалостише, па одоше и обавестише свога господара о свему што се догодило. »Тада господар позва к себи оног слугу и рече му: ‚Зли слуго! Опростио сам ти сав онај дуг, јер си ме молио! Зар није требало да се и ти смилујеш своме другу као што сам се ја смиловао теби?‘ И његов господар се разгневи, па га предаде тамничарима да га муче док му не врати цео дуг. »Тако ће мој небески Отац поступити с вама ако сваки од вас од свега срца не опрости своме брату.« Када је све ово изрекао, Исус напусти Галилеју и оде у јудејске крајеве с оне стране реке Јордан. За њим пође силан народ и он их тамо излечи. Тада му приђоше неки фарисеји с намером да га искушају, па га упиташе: »Да ли сме човек из било ког разлога да се разведе од своје жене?« »Зар нисте читали«, одговори им он, »да их Створитељ у почетку ‚створи мушко и женско‘? И да је рекао: ‚Зато ће човек оставити оца и мајку и сјединити се са својом женом, и двоје ће бити једно тело‘? Тако више нису двоје, него једно тело. Нека, дакле, човек не раставља оно што је Бог сјединио.« »Па зашто је онда Мојсије заповедио да муж жени да потврду о разводу и да се од ње разведе?« упиташе га они. А Исус им рече: »Мојсије вам је због окорелости вашег срца дозволио да се разводите од својих жена, али у почетку није било тако. А ја вам кажем: ко се разведе од своје жене — осим због блуда — и ожени се другом, чини прељубу.« Тада му његови ученици рекоше: »Ако је тако између мужа и жене, онда је боље не женити се.« А Исус им рече: »Не могу сви да прихвате ово учење, него само они којима је дато. Има заиста оних који су се родили неспособни за женидбу. Има и оних које су људи учинили неспособнима за женидбу. А има и оних који су — ради Царства небеског — сами себе учинили неспособнима за женидбу. Ко ово може да прихвати, нека прихвати.« Онда му људи доведоше децу да на њих положи руке и да се помоли, а ученици их изгрдише. »Пустите децу«, рече Исус »и не спречавајте их да ми долазе, јер таквима припада Царство небеско.« Онда положи на њих руке, па оде оданде. Један човек му приђе и упита га: »Учитељу, какво добро да учиним да бих имао вечни живот?« »Зашто ме питаш за добро?« рече му Исус. »Само један је добар. Али, ако хоћеш да уђеш у живот, држи се заповести.« »Којих?« упита га човек. А Исус рече: »‚Не убиј, Не учини прељубу, Не укради, Не сведочи лажно, Поштуј оца и мајку, и Воли ближњега као самога себе.‘ « »Свега тога сам се држао«, рече младић. »Шта ми још недостаје?« »Ако хоћеш да будеш савршен«, рече му Исус, »иди и продај своју имовину и раздели сиромасима, па ћеш имати благо на небу. Тада хајде за мном.« Али, када је то младић чуо, оде жалостан, јер је имао велико богатство. »Истину вам кажем«, рече Исус својим ученицима, »тешко ће богаташ ући у Царство небеско. И ово вам кажем: лакше је камили да прође кроз иглене уши него богаташу да уђе у Божије царство.« Када су то чули, ученици се силно зачудише, па рекоше: »Па ко онда може да се спасе?« А Исус их погледа па рече: »Људима је то немогуће, али Богу је све могуће.« Тада Петар рече: »Ето, ми смо све оставили и пошли за тобом. Шта ћемо, дакле, добити?« »Истину вам кажем«, рече им Исус, »у новом свету, када Син човечији седне на свој славни престо, и ви који сте пошли за мном сешћете на дванаест престола и судити дванаест племена Израелових. И ко год је ради мога имена оставио куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или децу, или њиве, добиће стоструко више и наследиће вечни живот. Али, многи први биће последњи, а последњи — први.« »Царство небеско је слично домаћину који је рано ујутро изашао да унајми раднике за свој виноград. Погоди се с радницима да им плати динар дневно, па их посла у виноград. »Око девет сати изађе из куће и виде неке људе како беспослени стоје на тргу, па им рече: ‚Идите и ви у мој виноград, а ја ћу вам платити колико је право.‘ И они одоше. »А он опет изађе око дванаест, па око три сата, и учини исто. Око пет сати изађе поново и нађе друге људе који су стајали, па их упита: ‚Зашто цео дан овде стојите беспослени?‘ »Они му рекоше: ‚Зато што нас нико није унајмио.‘ »А он им рече: ‚Идите и ви у виноград.‘ »Када је пало вече, власник винограда рече свом управитељу: ‚Позови раднике и исплати их редом од последњих до првих.‘ »Тако дођоше они који су били унајмљени око пет сати, и сваки доби један динар. Када су дошли они који су били унајмљени први, помислише да ће добити више, али и они добише по динар. Узеше га, па почеше да гунђају против домаћина говорећи: ‚Ови последњи су радили само један сат, а ти си их изједначио с нама који смо поднели терет дана и жегу!‘ »‚Пријатељу‘, рече домаћин једноме од њих, ‚нисам био неправедан према теби. Зар се ниси погодио са мном да ти платим један динар? Узми своје и иди, а ја овом последњем хоћу да дам исто колико и теби. Зар немам право да с оним што је моје чиним шта хоћу? Или си завидан што сам ја добар?‘ »Тако ће последњи бити први, а први последњи.« Док је ишао у Јерусалим, Исус узе Дванаесторицу на страну и путем им рече: »Ево, идемо у Јерусалим. Син човечији ће бити предат првосвештеницима и учитељима закона, и они ће га осудити на смрт. Онда ће га предати паганима да му се ругају, бичују га и распну, а он ће трећег дана васкрснути.« Тада му приђе мајка Зеведејевих синова са својим синовима и поклони му се, с намером да га нешто замоли. »Шта хоћеш?« упита је он. А она му рече: »Обећај ми да ће у твом Царству ова моја два сина седети један теби здесна, а други слева.« »Не знате шта тражите«, одговори Исус. »Можете ли да пијете из чаше из које ћу ја пити?« »Можемо«, одговорише они. А он им рече: »Заиста ћете и пити из те чаше. Али није моје да одређујем ко ће седети са моје десне или леве стране. Та места припадају онима за које их је припремио мој Отац.« Када су то чула остала десеторица, наљутише се на двојицу браће. Тада их Исус позва к себи, па рече: »Знате да владари народа господаре њима и великаши их држе под влашћу. Али нека међу вама не буде тако. Него, ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде служитељ, и ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, баш као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ као откупнину за многе.« Када су одлазили из Јерихона, за Исусом пође силан народ. А поред пута су седела два слепа човека, па кад су чули да Исус пролази, повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!« Народ их опомену да ућуте, али они још јаче повикаше: »Господе, Сине Давидов, смилуј нам се!« Исус се заустави, па их позва к себи и упита: »Шта желите да учиним за вас?« »Господе«, рекоше они, »да прогледамо.« Исус се сажали на њих, па им дотаче очи, и они одмах прогледаше и пођоше за њим. Када су се приближили Јерусалиму и дошли до Витфаге на Маслинској гори, Исус посла двојицу ученика, рекавши им: »Идите у ово село пред вама и одмах ћете наћи привезану магарицу и уз њу магаре. Одвежите их и доведите мени. А ако вам неко нешто каже, реците му: ‚Потребни су Господу‘, и онај ће их одмах послати.« Ово се догодило да се испуни оно што је речено преко пророка: ‚Реците Кћери сионској: ево, твој цар ти долази, кротак, јаше на магарцу, на магарету, младунчету магаричином.‘ И ученици одоше и учинише како им је Исус наредио. Доведоше магарицу и магаре, па преко њих пребацише огртаче, а Исус узјаха. Силан народ је по путу простирао своје огртаче, а други су са дрвећа секли гране и простирали их по путу. Народ који је ишао испред и иза њега викао је: »Хосана Сину Давидовом! ‚Благословен онај који долази у име Господа!‘ Хосана на висини!« Када је ушао у Јерусалим, цео град се ускомеша, говорећи: »Ко је ово?« А народ је одговарао: »Исус, пророк из Назарета у Галилеји.« Исус уђе у Храм, истера све који су тамо куповали и продавали и испреврта столове мењачима новца, а продавцима голубова клупе. »Записано је«, рече им, »‚Мој дом ће се звати дом молитве‘, а ви од њега правите ‚јазбину разбојничку‘!« У Храму су му прилазили слепи и хроми, и он их излечи. Када су првосвештеници и учитељи закона видели чуда која је учинио и децу како у Храму вичу: »Хосана Сину Давидовом«, разгневише се, па га упиташе: »Чујеш ли ти шта ови говоре?« »Чујем«, одговори им Исус. »Зар никад нисте прочитали: ‚Учинио си да ти са усана деце и одојчади стижу хвалоспеви‘?« Онда их остави и оде из града у Витанију, па тамо преноћи. Када се рано ујутро враћао у град, огладне. Угледа смокву поред пута, па јој приђе, али не нађе на њој ништа осим лишћа. Зато јој рече: »Не било више никад плода од тебе!« И смоква се сместа осуши. Када су ученици то видели, зачудише се: »Како то да се смоква сместа осушила?« »Истину вам кажем«, рече им Исус, »ако будете имали вере, и не посумњате, не само да ћете учинити ово са смоквом него ћете и овој гори рећи: ‚Подигни се и баци се у море!‘ — и тако ће бити. И све што затражите у молитви, добићете ако будете веровали.« Исус уђе у Храм, a док је учио народ, приђоше му првосвештеници и старешине народа и упиташе: »Којом влашћу ово чиниш и ко ти је дао ту власт?« »И ја ћу вас нешто упитати«, рече им Исус, »па ако ми одговорите, рећи ћу вам којом влашћу ово чиним. Одакле је било Јованово крштење? Са неба или од људи?« А они почеше о томе да расправљају међу собом, говорећи: »Ако кажемо: ‚Са неба‘, он ће рећи: ‚Зашто му онда нисте веровали?‘ А да кажемо: ‚Од људи‘, плашимо се народа, јер Јована сви сматрају пророком.« Зато му одговорише: »Не знамо.« Тада им он рече: »Онда ни ја вама нећу рећи којом влашћу ово чиним.« »Шта мислите о овоме: Имао човек два сина. Приђе првом, па му рече: ‚Сине, иди данас да радиш у винограду,‘ а овај му одговори: ‚Нећу,‘ али после се предомисли, па оде. »Онда отац приђе другом сину, па му рече то исто, а овај одговори: ‚Хоћу, господару‘, али не оде. »Који је од ове двојице извршио очеву вољу?« А они рекоше: »Онај први.« »Истину вам кажем«, рече Исус, »цариници и блуднице пре вас улазе у Божије царство. Јер, Јован је дошао к вама да вам покаже пут праведности, и ви му нисте поверовали, а поверовали су му цариници и блуднице. Па и кад сте то видели, нисте се покајали и поверовали му.« »Чујте другу причу: Био један домаћин који је засадио виноград, оградио га плотом, ископао у њему муљачу и сазидао стражарску кулу, па га изнајмио неким виноградарима и отпутовао. Кад се приближило време бербе, посла он виноградарима своје слуге да узму његове плодове. Али виноградари ухватише његове слуге, па једнога претукоше, другога убише, а трећега каменоваше. »Онда им он посла друге слуге, више њих него први пут, али и с њима поступише на исти начин. »На крају им посла свога сина, говорећи: ‚Мога сина ће поштовати.‘ »Али, кад су виноградари угледали сина, рекоше један другом: ‚Ово је наследник. Хајде да га убијемо и узмемо његово наследство.‘ И ухватише га, избацише из винограда и убише. »Шта ће, дакле, власник винограда урадити овим виноградарима када дође?« »Погубиће злочинце без милости«, одговорише му, »а виноград ће изнајмити другим виноградарима, који ће му дати плодове у време бербе.« Исус их упита: »Зар никад нисте читали у Писмима: ‚Камен који градитељи одбацише постаде камен угаони. Господ то учини и то је дивно у нашим очима‘? »Зато вам кажем: биће вам одузето Божије царство и дато народу који доноси његове плодове. И ко год падне на тај камен, смрскаће се, а на кога он падне, здробиће га. « Када су првосвештеници и фарисеји чули Исусове приче, увидеше да говори о њима, па хтедоше да га ухвате. Али бојали су се народа, јер је народ Исуса сматрао пророком. Исус поново поче да им говори у причама: »Царство небеско је слично цару који је спремио свадбу за свога сина. Он посла своје слуге да позову званице на свадбу, али ове не хтедоше да дођу. »Онда посла друге слуге, говорећи: ‚Реците званицама: »Ево, гозба је спремна. Моји јунци и товљеници су поклани и све је спремно. Дођите на свадбу.«‘ »Али они се не одазваше, него одоше — један на своју њиву, други за својом трговином, а остали ухватише царве слуге, па их злоставише и убише. »Цар се разгневи, па посла своју војску и поби оне убице, а њихов град спали. »Онда рече својим слугама: ‚Свадба је спремна, али званице нису биле достојне. Зато идите на раскршћа и позовите на свадбу кога год нађете.‘ И слуге изађоше на улице и скупише све које су нашли — и зле и добре — и свадбена дворана се напуни гостима. »Када је цар ушао да види госте, угледа тамо једног човека који није био обучен у свадбену одећу, па га упита: ‚Пријатељу, како си ушао овамо без свадбене одеће?‘ А овај је ћутао. »Тада цар рече слугама: ‚Вежите му руке и ноге и избаците га напоље у таму, где ће бити плач и шкргут зуба.‘ »Јер, много је званих, а мало одабраних.« Тада фарисеји одоше и договорише се како да Исуса ухвате у речи, па му послаше своје ученике заједно с иродовцима. »Учитељу«, рекоше ови, »знамо да си истинољубив и да народ учиш Божијем путу у складу са истином и да се ни на кога не обазиреш, јер не гледаш ко је ко. Зато нам реци шта мислиш: да ли је право да се цару даје порез или није?« Исус, знајући њихове зле намере, рече: »Лицемери! Зашто ме искушавате? Покажите ми новчић за порез.« Они му пружише динар, а он упита: »Чији је ово лик и натпис?« »Царев«, рекоше они. Тада им он рече: »Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.« Када су то чули, задивише се, па га оставише и одоше. Тога дана му приђоше и садукеји, који кажу да нема васкрсења, па га упиташе: »Учитељу, Мојсије је рекао: ‚Ако човек умре без деце, нека се његов брат ожени његовом удовицом и подигне потомство своме брату.‘ »Била су код нас седморица браће. Први се оженио и умро, па пошто није имао потомства, остави своју жену свом брату. Исто се десило другом, па трећем брату, и тако све до седмог. А после свих умрла је и жена. Дакле, којем од седморице ће она бити жена о васкрсењу, пошто су сви били ожењени њоме?« »У заблуди сте«, одговори им Исус, »јер не знате ни Писма ни Божију силу. О васкрсењу се људи неће ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небу. Зар нисте читали шта вам је Бог рекао о васкрсењу мртвих: ‚Ја сам Бог Авраамов, Бог Исааков и Бог Јаковљев‘? Бог није Бог мртвих, него живих.« Када је народ то чуо, задиви се његовом учењу. Када су фарисеји чули да је Исус ућуткао садукеје, окупише се, а један од њих, познавалац Закона, упита с намером да га искуша: »Учитељу, која је највећа заповест у Закону?« А Исус му рече: »‚Воли Господа, свога Бога, свим својим срцем, свом својом душом и свим својим умом.‘ То је прва и највећа заповест. А друга је слична овој: ‚Воли свога ближњега као самога себе.‘ Цео Закон и Пророци засновани су на овим двема заповестима.« Док су фарисеји још били на окупу, Исус их упита: »Шта мислите о Христу? Чији је он син?« »Давидов«, рекоше они. А он им рече: »Па како то да га је Давид у Духу назвао Господом кад је рекао: ‚Рече Господ моме Господу: седи ми здесна док твоје непријатеље не положим под твоје ноге‘? Ако га је, дакле, Давид назвао Господом, како онда он може да му буде син?« Али нико није могао да му одговори ни речи, нити се од тога дана неко усуђивао да га нешто пита. Тада Исус рече народу и својим ученицима: »Учитељи закона и фарисеји засели су на Мојсијеву столицу. Зато чините све што вам кажу и држите се тога, али немојте да чините оно што они чине. Јер, они говоре, али не чине. Они везују тешка бремена и стављају их људима на плећа, а сами ни прст неће да подигну да их помере. »Сва своја дела чине да би их људи видели. Проширују своје филактерије и продужују ресе на одећи. Воле почасна места на гозбама и прва седишта у синагогама, да их људи поздрављају на трговима и да их зову раби. »Али ви немојте да се зовете раби, јер имате само једног Учитеља, а ви сте сви браћа. И никога на земљи не зовите оцем, јер имате само једног Оца — оног на небу. Нити се зовите вође, јер имате само једног Вођу — Христа. А највећи међу вама нека вам буде служитељ. Ко самога себе уздиже, биће понижен, а ко самог себе понизује, биће уздигнут. »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Закључавате Царство небеско пред људима. Сами у њега не улазите, а не пуштате оне који желе да уђу. *** »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Путујете и морем и копном да придобијете једног следбеника, а кад он то постане, претварате га у сина пакла, двоструко горег од вас. »Тешко вама, слепе вође! Говорите: ‚Ако се неко закуне Храмом, то не значи ништа. Али, ако се закуне златом из Храма, заклетва га обавезује.‘ Будале и слепци! Шта је веће: злато или Храм који злато посвећује? Такође говорите: ‚Ако се неко закуне жртвеником, то не значи ништа. Али, ако се закуне даром на њему, заклетва га обавезује.‘ Слепци! Шта је веће: дар или жртвеник који посвећује дар? Ко се, дакле, заклиње жртвеником, заклиње се њиме и свиме што је на њему. А ко се заклиње Храмом, заклиње се њиме и Оним који у њему пребива. И ко се заклиње небом, заклиње се Божијим престолом и Оним који на њему седи. »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Дајете десетак од нане, мирођије и кима, а занемарили сте оно што је у Закону важније: правду, милосрђе и веру. Ово је требало да чините, а оно да не занемарујете. Слепе вође! Процеђујете због комарца, а гутате камилу! »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Чистите чашу и чинију споља, а изнутра су пуне отимачине и неумерености. Слепи фарисеју! Прво очисти унутрашњост чаше, па ће јој и спољашњост бити чиста. »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Ви сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а изнутра су пуни мртвачких костију и сваке нечистоће. Тако и ви споља људима изгледате праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. »Тешко вама, учитељи закона и фарисеји, лицемери! Подижете гробнице пророцима и украшавате споменике праведницима, и говорите: ‚Да смо живели у време својих праотаца, не бисмо били њихови саучесници у проливању крви пророкâ.‘ Тиме сведочите да сте синови оних који су убијали пророке. Довршите, дакле, оно што су ваши праоци започели! »Ви змије и змијски породе! Како ћете избећи да не будете осуђени на пакао? Зато вам, ево, шаљем пророке, мудраце и учитеље закона. Једне ћете убити и распети, а друге ћете батинати по вашим синагогама и прогонити од града до града. Тако ће на вас пасти сва праведна крв проливена на земљи, од крви Авеља праведника до крви Захарије сина Варахијиног, кога сте убили између Храма и жртвеника. Истину вам кажем: све ће то пасти на овај нараштај.« »Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш пророке и каменујеш оне који су ти послани! Колико пута сам хтео да скупим твоју децу као што квочка скупља своје пилиће под крила, али нисте хтели. Ево, кућа вам остаде пуста. Кажем вам: нећете ме више видети све док не будете рекли: ‚Благословен онај који долази у име Господа.‘ « Исус изађе из Храма, а док је одлазио, приђоше му његови ученици, показујући му храмско здање. »Видите ли све ово?« упита их он. »Истину вам кажем: неће овде остати ни камен на камену који неће бити разваљен.« Док је седео на Маслинској гори, приђоше му ученици насамо, па рекоше: »Реци нам, када ће то бити и који ће бити знак твога доласка и краја света?« »Пазите да вас неко не заведе«, рече им Исус, »јер многи ће доћи у моје име и рећи: ‚Ја сам Христос‘ и многе ће завести. Чућете за ратове и гласине о ратовима, али гледајте да се не узнемиравате, јер то мора да се догоди, али то још није крај. Народ ће се дићи против народа и царство против царства. И биће глади и земљотреса на разним местима. Али све је то само почетак порођајних мука. »Тада ће вас предавати да будете мучени и убијати вас, а због мога имена сви народи ће вас мрзети. Многи ће се тада саблазнити и издавати и мрзети један другог. Појавиће се многи лажни пророци и многе ће завести. Због великог безакоња охладнеће љубав многих. Али, ко истраје до краја, биће спасен. А ово еванђеље о Царству проповедаће се по целом свету као сведочанство свим народима, и тада ће доћи крај.« »Када, дакле, видите да ‚грозота пустошења‘, о којој говори пророк Данило, стоји на Светом месту« — ко ово чита, нека схвати — »нека тада они који буду у Јудеји беже у брда, и ко се затекне на крову, нека не силази у кућу да нешто узме, а ко се затекне у пољу, нека се не враћа да узме огртач. Тешко трудницама и дојиљама тих дана! Молите се да ваше бежање не буде у зиму или у суботу, јер ће тада настати велика невоља, какве није било од почетка света до сада, нити ће је бити. Када се ти дани не би скратили, нико се не би спасао. Али ради изабраних ће ти дани бити скраћени. »Ако вам тада неко каже: ‚Ево Христа овде‘, или: ‚Ено га онде‘, не верујте. Јер, појавиће се лажни христоси и лажни пророци и чинити велика знамења и чуда да би, ако могу, чак и изабране завели. Ето, унапред сам вам рекао. Ако вам, дакле, кажу: ‚Ено га у пустињи‘, не идите онамо; или: ‚Ево га у собама‘, не верујте. Јер, као што муња долази са истока и сева до запада, такав ће бити и долазак Сина човечијега. Где буде лешина, тамо ће се окупити и лешинари.« »А одмах после невоље тих дана, ‚сунце ће потамнети и месец више неће сјати, падаће звезде са неба и небеске силе биће уздрмане.‘ »Тада ће се на небу појавити знак Сина човечијега. Закукаће тада сва земаљска племена и видети Сина човечијега како долази на небеским облацима, са силом и великом славом. Он ће послати своје анђеле са громогласном трубом и они ће скупити његове изабране са све четири стране света, с једног краја неба до другог. »А од смокве научите ово: чим јој гране омекшају и олистају, знате да је лето близу. Тако, када све ово видите, знајте да је близу, пред вратима. Истину вам кажем: овај нараштај неће проћи док се све ово не догоди. Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи.« »А о том дану и о том часу не зна нико — ни анђели на небу ни Син, него само Отац. Као што је било у Нојево време, тако ће бити и о доласку Сина човечијега. Баш као што су у онo време, пре потопа, људи јели и пили, женили се и удавали, све до дана када је Ноје ушао у ковчег, а они нису ништа слутили док није дошао потоп и све их однео — тако ће бити и о доласку Сина човечијега. Тада ће двојица бити у пољу — један ће се узети, а други оставити. Две жене ће у млину млети жито — једна ће се узети, а друга оставити. »Зато будно пазите, јер не знате ког дана ће доћи ваш Господ. Али ово знајте: да је домаћин знао у које доба ноћи ће доћи лопов, бдео би и не би дозволио да му провали у кућу. Зато и ви будите спремни, јер ће Син човечији доћи у час у који га не очекујете.« »Ко је, дакле, верни и мудри слуга кога ће господар поставити над свим својим слугама да им на време даје храну? Благо оном слузи кога његов господар, када дође, нађе да тако чини. Истину вам кажем: поставиће га да управља свим његовим имањем. Али, ако је тај слуга рђав, па помисли: ‚Мој господар ће се дуго задржати‘, и почне да туче своје другове у служби и да једе и пије са пијаницама, доћи ће његов господар онога дана када га он не буде очекивао и у час који он не зна, па ће га пресећи надвоје и одредити му место међу лицемерима, где ће бити плач и шкргут зуба.« »Царство небеско ће тада бити као десет девојака које су узеле своје светиљке и изашле у сусрет младожењи. Пет их је било неразумних, а пет мудрих. Неразумне су узеле своје светиљке, али са собом нису узеле уља, а мудре су са својим светиљкама узеле и уље у посудама. Пошто је младожења закаснио, све задремаше и заспаше. »А у поноћ се зачу вика: ‚Ево младожење! Изађите му у сусрет!‘ »Тада се све оне девојке пробудише и припремише светиљке. »Неразумне рекоше мудрима: ‚Дајте нам мало вашег уља, јер нам се светиљке гасе.‘ »‚Не можемо‘, одговорише мудре, ‚јер неће бити довољно и за нас и за вас. Зато боље идите код трговаца и купите себи.‘ »Али, када су оне отишле да купе, стиже младожења, па оне девојке које су биле спремне уђоше с њим на свадбу, а врата се закључаше. »Касније дођоше и оне друге, па рекоше: ‚Господару! Господару! Отвори нам!‘ »А он им одговори: ‚Истину вам кажем: не познајем вас!‘ »Зато будно пазите, јер не знате ни дан ни час.« »Када је један човек полазио на пут, позва своје слуге и предаде им своје имање. Једном даде пет таланата, другом два, а трећем један — сваком према његовим способностима — па отпутова. »Онај који је добио пет таланата одмах оде, уложи их и заради још пет. Тако исто и онај који је добио два заради још два. А онај који је добио један оде, ископа јаму у земљи и сакри господаров новац. »После много времена дође господар ових слугу и затражи да му положе рачун. Приђе му онај који је добио пет таланата и донесе још пет, говорећи: ‚Господару, дао си ми пет таланата, а ја сам, ево, зарадио још пет.‘ »‚Добро, добри и верни слуго‘, рече му господар. ‚Био си поуздан у малом, зато ћу те поставити да управљаш великим. Подели радост са својим господаром.‘ »Онда му приђе онај који је добио два таланта, па рече: ‚Господару, дао си ми два таланта, а ја сам, ево, зарадио још два.‘ »‚Добро, добри и верни слуго‘, рече му господар. ‚Био си поуздан у малом, зато те постављам да управљаш великим. Подели радост са својим господаром.‘ »Онда му приђе онај који је добио један талант, па рече: ‚Господару, знам да си прек човек. Жањеш где ниси посејао и скупљаш где ниси вејао. Уплашио сам се, па сам отишао и сакрио твој талант у земљу. Ево, узми своје.‘ »‚Зли и лењи слуго!‘ одврати му господар. ‚Знаш да жањем где нисам посејао и скупљам тамо где нисам вејао. Зато је требало да мој новац однесеш мењачима и ја бих, када дођем, узео своје с каматом. Стога му одузмите талант и дајте оном који има десет таланата. Јер, оном ко има, даће се још, па ће имати у изобиљу; а оном ко нема, одузеће се и оно што има. Зато овог бескорисног слугу избаците напоље у таму, где ће бити плач и шкргут зуба.‘« »Када Син човечији дође у својој слави, а с њим сви његови анђели, сешће на свој славни престо. Пред њим ће бити окупљени сви народи, а он ће раздвојити једне од других као што пастир раздваја овце од јараца. Овце ће поставити себи здесна, а јарце слева. »Онда ће Цар рећи онима здесна: ‚Дођите, ви благословени мога Оца, и наследите Царство, које је за вас припремљено од постанка света! Јер, био сам гладан — и ви сте ми дали да једем; и жедан — и ви сте ме напојили. Био сам странац — и ви сте ме угостили; и го — и ви сте ме обукли. Био сам болестан — и ви сте ме неговали; и у тамници — и ви сте ме посетили.‘ »Тада ће му праведници рећи: ‚Господе, кад смо те то видели гладног, и нахранили те; и жедног, и напојили те? Кад смо те то видели као странца, и угостили те; и голог, и обукли те? И кад смо те то видели болесног или у тамници, и посетили те?‘ »А Цар ће им одговорити: ‚Истину вам кажем: кад год сте учинили нешто за једнога од ове моје најмање браће, за мене сте учинили.‘ »Потом ће рећи онима слева: ‚Идите од мене, проклети, у вечни огањ, који је припремљен за ђавола и његове анђеле! Јер, био сам гладан, а ви ми нисте дали да једем; и жедан, а ви ме нисте напојили. Био сам странац, а ви ме нисте угостили; и го, а ви ме нисте обукли. Био сам болестан и у тамници, а ви ме нисте посетили.‘ »Тада ће му ови рећи: ‚Господе, кад смо те то видели гладног или жедног, као странца или голог, болесног или у тамници, а да ти нисмо помогли?‘ »А он ће им одговорити: ‚Истину вам кажем: кад год нисте нешто учинили за једнога од ових најмањих, нисте учинили ни за мене.‘ »Тада ће ови отићи да вечно испаштају, а праведници у вечни живот.« Када је Исус све ово изговорио, рече својим ученицима: »Ви знате да је за два дана Пасха, и Сина човечијега ће предати да буде распет.« Тада се првосвештеници и старешине народа окупише у двору првосвештеника који се звао Кајафа и договорише се да Исуса на превару ухвате и убију. »Али не за време празника«, рекоше, »да се народ не побуни.« А Исус је био у Витанији, у кући Симона Губавца. Док је лежао за трпезом, приђе му једна жена са посудом од алабастера пуном скупоцене мирисне помасти и изли је на његову главу. Када су то ученици видели, почеше да негодују. »Чему то расипништво?« рекоше. »То је могло скупо да се прода и да се раздели сиромасима.« А Исус је знао о чему говоре, па их упита: »Зашто гњавите ову жену? Учинила ми је добро дело. Јер, сиромахе ћете увек имати са собом, али мене нећете увек имати. Када је излила ову мирисну помаст на моје тело, учинила је то за моју сахрану. Истину вам кажем: где год се, у целом свету, буде проповедало ово еванђеље, говориће се и о овоме што је она учинила, у спомен на њу.« Тада један од Дванаесторице — онај који се звао Јуда Искариотски — оде првосвештеницима и упита их: »Колико сте вољни да ми дате ако вам га издам?« Они му понудише тридесет сребрњака и он отада поче да тражи повољну прилику да им га изда. Првога дана Празника бесквасног хлеба ученици приђоше Исусу и упиташе га: »Где хоћеш да ти спремимо да једеш пасхалну вечеру?« »Идите у град к томе и томе«, рече им он, »и реците му: ‚Учитељ каже: »Мој час је близу. Код тебе ћу славити Пасху са својим ученицима.«‘« И ученици учинише како им је Исус наредио и спремише пасхалну вечеру. Када је пало вече, Исус са Дванаесторицом леже за трпезу. »Истину вам кажем«, рече он док су јели, »један од вас ће ме издати.« Они се веома ражалостише, па га један за другим упиташе: »Да нећу ја, Господе?« »Онај који је са мном умочио руку у зделу«, одговори Исус, »тај ће ме издати. Син човечији ће отићи као што је за њега написано, али тешко оном човеку који изда Сина човечијега: боље би му било да се није ни родио.« А његов издајник Јуда упита: »Да нисам ја, Раби?« Исус му одговори: »Тако је као што кажеш.« Док су јели, Исус узе хлеб, благослови га и изломи, па даде ученицима, говорећи: »Узмите и једите — ово је моје тело.« Онда узе чашу, захвали Богу и даде им је, говорећи: »Пијте из ње сви, јер ово је моја крв, крв савеза, која се пролива за многе, за опроштење греха. Кажем вам: више нећу пити од овог лозиног рода до онога дана када ћу га, новог, с вама пити у Царству мога Оца.« Затим отпеваше хвалоспев, па одоше на Маслинску гору. Тада им Исус рече: »Сви ћете се ноћас о мене саблазнити. Јер, записано је: ‚Ударићу пастира, и овце из стада ће се раштркати.‘ Али, после свог васкрсења, отићи ћу пред вама у Галилеју.« А Петар му рече: »Ако се сви и саблазне о тебе, ја се никад нећу саблазнити!« »Истину ти кажем«, рече му Исус, »још ноћас, пре него што се петао огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи.« Петар му рече: »Ако треба и да умрем с тобом, нећу те се одрећи.« А тако рекоше сви ученици. Тада Исус оде са својим ученицима на место које се зове Гетсиманија, па им рече: »Седите овде док ја одем онамо и помолим се.« Онда са собом поведе Петра и оба Зеведејева сина. Обузеше га жалост и тескоба, па им рече: »Душа ми је насмрт жалосна. Останите овде и бдите са мном.« Потом оде мало даље, паде ничице, па поче да се моли говорећи: »Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе ова чаша. Али, нека не буде моја воља, него твоја.« Тада се врати ученицима и нађе их како спавају. »Тако, дакле«, рече Петру, »ни један сат нисте били у стању да пробдите са мном. Бдите и молите се, да не паднете у искушење. Дух је, додуше, вољан, али је тело слабо.« Онда други пут оде и помоли се говорећи: »Оче мој, ако није могуће да ме мимоиђе ова чаша, да је не испијем, нека буде твоја воља.« Затим се врати и опет их нађе како спавају — очи су им се склапале. Он опет оде од њих и удаљи се, па се трећи пут помоли, изговоривши исте речи. Онда оде к ученицима и упита их: »Зар још спавате и одмарате се? Ево, примакао се час када ће Син човечији бити предат у руке грешникâ. Устајте! Хајдемо! Ево мој издајник долази.« И док је он још говорио, стиже Јуда, један од Дванаесторице, и с њим, с мачевима и тољагама, силна светина коју су послали првосвештеници и старешине народа. А његов издајник је с њима договорио знак. »Кога пољубим — тај је«, рекао је. »Њега ухватите.« И одмах приђе Исусу и рече: »Здраво, Раби«, и пољуби га. »Пријатељу«, рече му Исус, »зашто си дошао?« Тада људи приђоше, пограбише Исуса и ухватише га. А један од оних који су били са Исусом посегну за својим мачем и исука га, па удари првосвештениковог слугу и одсече му ухо. Тада му Исус рече: »Врати свој мач на његово место, јер сви који се мача маше, од мача ће и погинути. Зар мислиш да не бих могао да замолим Оца да ми сада пошаље више од дванаест легија анђела? Али, како би се онда испунила Писма која кажу да мора да буде овако?« Онда рече светини: »Изашли сте као неког разбојника да ме ухватите, с мачевима и тољагама. Сваког дана сам седео у Храму и учио народ, и нисте ме ухватили. Али, све се ово догодило да се испуни оно што су написали пророци.« Тада га сви ученици оставише и побегоше. Они који су ухватили Исуса, одведоше га првосвештенику Кајафи, код кога су се окупили учитељи закона и старешине. А Петар је на одстојању ишао за Исусом све до првосвештениковог дворишта, па уђе унутра и седе са слугама да види шта ће се догодити. Првосвештеници и цео Синедрион почеше да траже неки лажан доказ против Исуса, да би могли да га погубе, али га не нађоше, иако је дошло много лажних сведока. На крају дођоше двојица и рекоше: »Овај је рекао: ‚Могу да порушим Божији Храм и да га поново саградим за три дана.‘ « Онда устаде првосвештеник и упита Исуса: »Зар нећеш ништа да одговориш? Шта то ови сведоче против тебе?« Али Исус је ћутао. Првосвештеник му рече: »Заклињем те Богом живим, реци нам да ли си ти Христос, Син Божији?« »Тако је како кажеш«, рече Исус. »И кажем свима вама: од сада ћете видети Сина човечијега како седи Силноме здесна и долази на небеским облацима.« Тада првосвештеник раздера своју одећу и рече: »Похулио је! Шта нам још требају сведоци! Ето, сад сте чули хулу! Шта мислите?« А они одговорише: »Заслужио је смрт!« Онда су га пљували у лице и ударали песницама, а други су га шамарали, говорећи: »Пророкуј нам, Христе! Ко те ударио?« А Петар је седео напољу, у дворишту. Приђе му једна слушкиња и рече: »И ти си био са Исусом Галилејцем!« Али он то пред свима порече рекавши: »Не знам о чему говориш.« Када је изашао у предње двориште, угледа га једна друга, па рече онима који су тамо стајали: »Овај је био са Исусом Назарећанином!« Петар то опет порече, заклевши се: »Не познајем тог човека.« Мало касније, они који су тамо стајали приђоше Петру и рекоше: »Ти си заиста један од њих! Одаје те говор!« А он поче на себе да призива проклетства и да се заклиње: »Не познајем тог човека!« Истог часа огласи се петао и Петар се сети речи које је Исус изрекао: »Пре него што се петао огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи«, па изађе напоље и горко заплака. Рано ујутро првосвештеници и старешине народа договорише се да Исуса убију. Везаше га, па га одведоше и предадоше намеснику Пилату. Када је Јуда, који га је издао, видео да је Исус осуђен, покаја се и првосвештеницима и старешинама врати тридесет сребрњака, говорећи: »Згрешио сам издавши невину крв.« Они му рекоше: »Шта се то нас тиче? То је твоја ствар.« Он баци сребрњаке у Храм, па оде и обеси се. Првосвештеници узеше сребрњаке, говорећи: »Није дозвољено да се овај новац стави у храмску ризницу, јер је плата за крв.« Онда се договорише и тим новцем купише Грнчареву њиву, да буде гробље за странце. Зато се та њива све до дана данашњег зове Крвна њива. Тако се испунило оно што је речено преко пророка Јеремије: »Узеше тридесет сребрњака, цену процењенога, кога проценише Израелци, и дадоше их за Грнчареву њиву, као што ми је Господ заповедио.« А Исус је стајао пред намесником, који га упита: »Јеси ли ти цар Јудеја?« Исус му рече: »Тако је као што кажеш.« А док су га првосвештеници и старешине оптуживали, није ништа одговарао. Тада му Пилат рече: »Зар не чујеш шта све сведоче против тебе?« Али Исус му не одговори ниједном речју, па се намесник веома зачуди. А намесник је имао обичај да о празницима ослободи народу једног затвореника кога су хтели. Тада је тамо био познати затвореник по имену Варава. Када се народ окупио, Пилат их упита: »Кога хоћете да вам ослободим: Вараву или Исуса званог Христос?« Знао је, наиме, да су Исуса предали из зависти. Док је Пилат седео на судијској столици, његова жена му поручи: »Окани се тог праведника, јер сам данас у сну много препатила због њега!« Али првосвештеници и старешине наговорише народ да затражи Вараву, а да Исус буде погубљен. Намесник их упита: »Кога од ове двојице хоћете да вам ослободим?« »Вараву!« одговорише они. »А шта да урадим са Исусом званим Христос?« упита их он. А они сви рекоше: »Нека буде распет!« »Какво је зло учинио?« упита их. Али они још гласније повикаше: »Нека буде распет!« Пилат виде да ништа не помаже, него да настаје све већи метеж, па узе воде и пред народом опра руке, говорећи: »Нисам крив за крв овога човека — то је ваша ствар!« А сав народ одврати: »Његова крв на нас и на нашу децу!« Тада им Пилат ослободи Вараву, а Исуса избичева, па га предаде да га распну. Намесникови војници одведоше Исуса у преторијум, па око њега окупише целу чету. Свукоше га и огрнуше скерлетним плаштом. Исплетоше венац од трња и ставише му га на главу, а у десну руку трску. Онда клекнуше пред њим, па почеше да му се ругају, говорећи: »Здраво, царе Јудеја!« Потом су га пљували и ударали трском по глави. Када су престали да му се ругају, скинуше плашт с њега и обукоше му његову одећу, па га одведоше да га распну. Док су излазили, наиђоше на једног човека из Кирине који се звао Симон и натераше га да носи Исусов крст. Када су стигли на место које се зове Голгота — што значи »Лобањско место« — дадоше Исусу да пије вино помешано са жучи. Али, кад га је окусио, не хтеде да га пије. Они га распеше, па разделише његову одећу бацањем коцке. Онда седоше тамо да га чувају. А изнад главе су му ставили написану његову кривицу: ОВО ЈЕ ИСУС, ЦАР ЈУДЕЈА. Тада с њим распеше и два разбојника — једног с његове десне, а другог с леве стране. А пролазници су га вређали. Махали су главама и говорили: »Спаси самога себе, ти који рушиш Храм и градиш га за три дана! Сиђи са крста ако си Син Божији!« Слично су му се ругали и првосвештеници, заједно с учитељима закона и старешинама, говорећи: »Друге је спасао, а себе не може да спасе! Он је цар Израела — нека сада сиђе с крста, па ћемо му поверовати. Узда се у Бога, па нека га он сада избави ако га жели. Јер, говорио је: ‚Ја сам Син Божији.‘ « А тако су га вређали и разбојници који су с њим били распети. Од поднева до три сата завлада тама по целој земљи. Око три сата Исус повика из свега гласа: »Ели, Ели, лама сабахтани?« — што значи »Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?« Чули су то неки који су тамо стајали, па рекоше: »Зове Илију!« Један од њих сместа отрча, узе сунђер, натопи га сирћетом, натаче на трску, па даде Исусу да пије. »Остави га«, рекоше остали, »да видимо да ли ће доћи Илија да га спасе.« А Исус опет повика из свега гласа и издахну. Тада се завеса у Храму расцепи надвоје, од врха до дна. Земља се затресе и стене попуцаше. Гробови се отворише и васкрснуше тела многих умрлих светих, који изађоше из гробова, а после Исусовог васкрсења одоше у свети град и показаше се многима. Капетан и они који су с њим чували Исуса видеше земљотрес и све што се догодило, па се веома уплашише и рекоше: »Овај је заиста био Син Божији!« А тамо су биле и све то издалека посматрале и многе жене које су Исуса пратиле од Галилеје и служиле му. Међу њима су биле Марија Магдалина, Марија мајка Јакова и Јосифа, и мајка Зеведејевих синова. Када је пало вече, дође човек по имену Јосиф, богаташ из Ариматеје, који је и сâм био Исусов ученик. Он оде к Пилату и затражи Исусово тело, а Пилат нареди да му се тело преда. Јосиф узе тело, уви га у чисто платно, па га положи у свој нови гроб, који је усекао у стени. Онда на улаз у гроб наваља велик камен и оде. А Марија Магдалина и друга Марија седоше преко пута гроба. Сутрадан, то јест дан после Припреме, првосвештеници и фарисеји дођоше к Пилату и рекоше: »Господару, сетили смо се да је онај варалица за живота говорио: ‚Васкрснућу после три дана.‘ Зато нареди да се гроб осигура до трећег дана, да не би његови ученици дошли и украли тело, па рекли народу: ‚Устао је из мртвих!‘ Тако би та последња превара била гора од прве.« А Пилат им рече: »Ево вам страже, па идите и осигурајте како знате.« И они одоше и осигураше гроб запечативши камен и поставивши стражу. После суботе, у зору првог дана седмице, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. Уто настаде велик земљотрес, јер се Господњи анђео спустио са неба, пришао гробу, одваљао камен и сео на њега. Лице му је било као муња, а одећа бела као снег. Чувари задрхташе од страха и обамреше. Анђео проговори и рече женама: »Ви се не бојте. Знам да тражите Исуса, који је распет. Он није овде — васкрсао је, баш као што је и рекао. Дођите и погледајте место где је лежао, а онда брзо идите и кажите његовим ученицима: ‚Устао је из мртвих и ево иде пред вама у Галилеју. Тамо ћете га видети.‘ Ето, то сам имао да вам кажем. « И оне брзо одоше са гроба и са страхом и великом радошћу отрчаше да јаве његовим ученицима. Уто их сусретe Исус, па им рече: »Здраво.« А оне му приђоше, обгрлише му ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: »Не бојте се. Идите и јавите мојој браћи да иду у Галилеју. Тамо ће ме видети.« И док су оне ишле, неки од стражара одоше у град и обавестише првосвештенике о свему што се догодило. Ови се састадоше са старешинама и договорише се да војницима дају много новца. Рекоше им: »Кажите: ‚Његови ученици су дошли ноћу и украли га док смо ми спавали.‘ А ако за то чује намесник, ми ћемо га убедити и сачувати вас од невоље.« И ови узеше новац и учинише како су их научили. Тако ова прича кружи међу Јудејима све до дана данашњег. Једанаесторица ученика одоше у Галилеју, на гору на коју им је Исус рекао да иду. Када су га угледали, поклонише му се. Али неки су сумњали. Тада им Исус приђе и рече: »Дата ми је сва власт на небу и на земљи. Зато идите и све народе учините мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да се држе свега што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама сваког дана, све до краја света.« Почетак еванђеља о Исусу Христу, Сину Божијем. Као што пише код пророка Исаије — »Ево, шаљем свога гласника испред тебе, који ће ти припремити пут«; »глас онога који виче у пустињи: ‚Припремите пут Господњи, поравнајте му стазе!‘« — појавио се Јован, крштавајући у пустињи и проповедајући покајничко крштење за опроштење греха. Долазила му је цела Јудеја и сви Јерусалимљани и признавали своје грехе, а он их је крштавао у реци Јордан. Јован је носио одећу од камиље длаке и кожни појас око бокова, а јео је скакавце и дивљи мед. Проповедао је говорећи: »За мном долази један моћнији од мене — ја нисам достојан ни да се сагнем и да одвежем ремење на његовој обући. Ја сам вас крстио водом, а он ће вас крстити Светим Духом.« У то време дође Исус из Назарета у Галилеји и Јован га крсти у реци Јордан. А када је излазио из воде, виде растворена небеса и Духа како као голуб силази на њега. А са небеса се зачу глас: »Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи!« И одмах га Дух посла у пустињу, где је био четрдесет дана, а Сатана га је искушавао. Био је са дивљим животињама, а анђели су му служили. Након што је Јован бачен у тамницу, Исус оде у Галилеју. Проповедао је Божије еванђеље и говорио: »Дошао је час! Приближило се Божије царство! Покајте се и поверујте у еванђеље!« Док је пролазио поред Галилејског мора, виде Симона и Симоновог брата Андреју како бацају мреже у море, јер су били рибари. »Пођите за мном«, рече им, »и учинићу вас рибарима људи.« И они одмах оставише мреже и пођоше за њим. Када је отишао мало даље, виде Јакова Зеведејевог и његовог брата Јована како у чамцу крпе мреже. Он их одмах позва, и они оставише у чамцу свога оца Зеведеја с најамницима и пођоше за њим. Када су дошли у Кафарнаум, Исус одмах у суботу уђе у синагогу и поче да учи народ. Они се задивише његовом учењу, јер их је учио као онај који има власт, а не као учитељи закона. Тада у њиховој синагоги повика један човек који је био опседнут нечистим духом: »Шта ми имамо с тобом, Исусе Назарећанине? Јеси ли дошао да нас уништиш? Знам ко си — Светац Божији!« А Исус му запрети: »Умукни и изађи из њега!« Тада нечисти дух жестоко протресе човека и, вичући из свега гласа, изађе из њега. Сви се веома зачудише, па почеше да питају један другог: »Шта је ово? Ново учење, и то с влашћу? Он чак и нечистим духовима заповеда и они му се покоравају!« И глас о њему одмах се пронесе по целом галилејском крају. Чим су изашли из синагоге, одоше с Јаковом и Јованом у Симонову и Андрејину кућу. А Симонова ташта је лежала у грозници, па Исусу одмах рекоше за њу. Он јој приђе, узе је за руку и подиже је. И грозница је остави, па она поче да их служи. Те вечери, када је сунце зашло, донеше му све болесне и опседнуте демонима. Цео град се окупи пред вратима, и он излечи многе који су боловали од разних болести. Истера и многе демоне, али им не даде да говоре, јер су знали ко је. Рано ујутро, док је још био мрак, Исус устаде, изађе и оде на једно пусто место, и тамо се молио. Симон и остали с њим га потражише, па кад су га нашли, рекоше му: »Сви те траже!« А он им рече: »Хајдемо негде другде — у оближња села — да и тамо проповедам, јер сам ради тога дошао.« Тако је ишао по целој Галилеји, проповедаo у тамошњим синагогама и истеривао демоне. А један губавац дође к Исусу и поче на коленима да га преклиње: »Ако хоћеш, можеш да ме очистиш!« Исус се сажали, пружи руку, дотаче га и рече: »Хоћу. Буди чист.« И губа одмах нестаде с њега и он се очисти. Исус га одмах отпусти, строго га опоменувши: »Пази да ником ништа не причаш, него иди и покажи се свештенику, па принеси за своје очишћење оно што је Мојсије одредио — за сведочанство њима.« Али овај, чим је изашао, поче навелико да прича и да разглашава шта се догодило, па Исус више није могао јавно да уђе у град, него је боравио на пустим местима. А људи су му ипак долазили са свих страна. Неколико дана касније, када је Исус опет ушао у Кафарнаум, прочуло се у чијој је кући, па се толико људи окупило да није било места чак ни пред вратима. А он им је проповедао Реч. Тада неки дођоше носећи му једног одузетога; носила су га четворица. Али, пошто од народа нису могли да му га принесу, направише отвор на крову изнад места где је био Исус, па кад су прокопали кроз њега, спустише простирку на којој је одузети лежао. Када је Исус видео њихову веру, рече одузетоме: »Синко, опраштају ти се греси.« А тамо је седело неколико учитеља закона и мислило: »Шта то овај говори? Хули! Ко, осим јединога Бога, може да опрашта грехе?« Исус одмах својим духом проникну да тако мисле, па им рече: »Зашто тако мислите? Шта је лакше? Рећи одузетоме: ‚Опраштају ти се греси‘ или рећи: ‚Устани, узми своју простирку и ходај‘? Али, да знате да Син човечији има власт на земљи да опрашта грехе…« Онда рече одузетоме: »Теби говорим! Устани, узми своју простирку и иди кући.« И човек устаде, одмах узе простирку и свима наочиглед изађе напоље. Сви се задивише и почеше да славе Бога, говорећи: »Тако нешто још никад нисмо видели!« Потом Исус опет изађе на море, а сав народ му је долазио и он их је учио. Пролазећи, Исус виде Левија Алфејевог како седи на царинарници, па му рече: »Пођи за мном.« И овај устаде и пође за њим. Док је Исус обедовао у Левијевој кући, с њим и с његовим ученицима су обедовали и многи цариници и грешници, јер је било много оних који су пошли за њим. Када су неки учитељи закона, фарисеји, видели да једе са грешницима и цариницима, упиташе његове ученике: »Зашто он једе с цариницима и грешницима?« А Исус је то чуо, па им рече: »Није здравима потребан лекар, већ болеснима. Ја нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике.« Јованови ученици и фарисеји су постили. Неки дођоше и упиташе Исуса: »Како то да Јованови ученици и фарисејски ученици посте, а твоји ученици не посте?« А Исус им рече: »Могу ли сватови да посте док је младожења с њима? Све док је младожења с њима, они не могу да посте. Али, доћи ће време када ће им отети младожењу, и тада ће постити. »Нико не пришива закрпу од сировог сукна на стари огртач. Ако то уради, нова закрпа ће се отргнути од старе одеће и рупа ће постати још већа. И нико не сипа ново вино у старе мешине. Ако то учини, вино ће поцепати мешине, па ће и вино и мешине пропасти. Него, ново вино у нове мешине.« Када је Исус једне суботе пролазио кроз житна поља, његови ученици почеше уз пут да кидају класове. Тада му фарисеји рекоше: »Гледај, чине оно што не сме да се чини у суботу!« »Зар нисте никад читали«, упита их он, »шта је Давид из нужде учинио кад су он и његови пратиоци огладнели? Ушао је у Божији дом — тада је Авијатар био првосвештеник — и јео свете хлебове, које не сме да једе нико осим свештеникâ, и дао и својим пратиоцима?« Онда им рече: »Субота је створена ради човека, а не човек ради суботе. Тако је Син човечији господар и суботе.« Када је Исус опет ушао у синагогу, тамо је био један човек са осушеном руком. А они су будно пазили на Исуса да виде да ли ће га излечити у суботу, како би могли да га оптуже. »Стани у средину«, рече Исус човеку са осушеном руком, па упита остале: »Да ли суботом сме да се чини добро или зло, да се живот спасе или убије?« Али они су ћутали. Он их гневно погледа, потресен због окорелости њиховог срца, па рече човеку: »Испружи руку.« И овај је испружи и рука му постаде сасвим здрава. Тадa фарисеји изађоше и одмах са иродовцима почеше да се договарају против Исуса — како да га убију. Исус се са ученицима повуче на море, а за њим пође силно мноштво из Галилеје и Јудеје, из Јерусалима и Идумеје, с оне стране реке Јордан и из околине Тирa и Сидона. Пошто су чули шта је чинио, силно мноштво дође к њему. Тада он рече ученицима да му припреме чамац, да га народ не би згњечио, јер је многе излечио, па су се болесни гурали према њему да га дотакну. Када би га нечисти духови угледали, падали би пред њим и викали: »Ти си Син Божији!« А он их је строго опомињао да не обзнањују ко је. Потом се попе на гору и позва оне које је хтео, и они дођоше к њему. Одреди дванаесторицу — који се још зову и апостоли — да буду с њим, да их шаље да проповедају и да имају власт да истерују демоне. А одредио је ову дванаесторицу: Симона, кога назва Петар, Јакова Зеведејевог и Јована, Јаковљевог брата, које назва Воаниргес, то јест Синови грома, затим Андреју, Филипа, Вартоломеја, Матеја, Тому, Јакова Алфејевог, Тадеја, Симона Кананеја и Јуду Искариотског, који га је издао. Онда уђе у једну кућу, а толико се народа опет окупило да нису могли чак ни хлеб да поједу. Када су за то чули његови, пођоше да га обуздају, јер се говорило да није при себи. А учитељи закона који су дошли из Јерусалима говорили су: »Опседнут је Веелзевулом. Он помоћу демонског владара изгони демоне.« Исус их позва к себи и поче да им говори у причама: »Како може Сатана да изгони Сатану? Ако је неко царство против себе подељено, то царство не може да опстане. И ако је неки дом против себе подељен, тај дом не може да опстане. Па, ако је Сатана устао против самога себе и поделио се, он не може да опстане, него му је дошао крај. »Нико не може да уђе у кућу јаког човека и однесе му имовину ако га прво не веже. Тек тада може да му опљачка кућу. »Истину вам кажем: људима ће бити опроштени сви греси и увреде, ма колико вређали. Али, ко увреди Светога Духа, неће му бити опроштено довека, него је крив за вечни грех.« То рече јер су говорили: »Опседнут је нечистим духом.« Уто стигоше Исусова мајка и његова браћа. Док су стајали напољу, послаше једнога к њему да га позове. А око њега је седео народ, па му рекоше: »Ено те напољу траже твоја мајка и твоја браћа.« Тада их Исус упита: »Ко су моја мајка и моја браћа?« Онда погледа оне који су седели у кругу око њега и рече: »Ево моје мајке и моје браће. Ко год извршава Божију вољу, тај је мој брат, и сестра, и мајка.« Исус опет поче да учи народ поред мора. Око њега се окупио силан народ, па он уђе у чамац на мору и седе, а сав народ је био на обали мора. И много чему их је учио у причама. А док их је учио, рече: »Слушајте! Изашао сејач да сеје. И док је сејао, нешто семена паде крај пута и птице га позобаше. Друго паде на каменито тле, где није било много земље, и одмах исклија, јер земља није била дубока. А кад је изашло сунце, изгоре и осуши се, јер није имало корена. Треће семе паде у трње, а трње нарасте и угуши га, па семе не даде плода. Четврто паде на добро тле и даде плод који је напредовао и растао и донео тридесетоструко, шездесетоструко и стоструко.« И још рече: »Ко има уши да чује, нека чује«. А када је био сам, они око њега и Дванаесторица упиташе га о причама. »Вама је дата тајна Божијег царства«, одговори им он, »а онима напољу све се казује у причама, да ‚гледају и гледају, али да не виде, и да слушају и слушају, али да не разумеју. Иначе би се обратили и било би им опроштено.‘« Онда их упита: »Зар не разумете ову причу? Како ћете онда схватити било коју причу? »Сејач сеје Реч. Неки људи су као семе крај пута где је Реч посејана. Када је чују, одмах долази Сатана и узима у њих посејану Реч. Други су као семе посејано на каменитом тлу. Када чују Реч, одмах је с радошћу прихвате, али пошто у себи немају корена, непостојани су, па када због Речи наступе невоље или прогони, одмах се саблазне. Трећи су као семе посејано у трње. То су они који чују Реч, али наиђу бриге овога живота, заводљивост богатства и жудња за другим стварима, и угуше Реч, па буде бесплодна. Неки су као семе посејано на доброј земљи. То су они који чују Реч, прихвате је и донесу плод — тридесетострук, шездесетострук и стострук.« Онда им рече: »Да ли се светиљка уноси да би се ставила под посуду или под постељу, или да би се ставила на свећњак? Јер, што год је тајно, биће разоткривено, и што год је скривено, изаћи ће на видело. Ко има уши да чује, нека чује.« И још им рече: »Пазите шта слушате. Каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити и још ће вам се додати. Ко има, даће му се, а ко нема, узеће му се и оно што има.« Онда рече: »Божије царство је овакво: човек баци семе на земљу, па било да спава или устаје, ноћу и дању, семе клија и расте, а он и не зна како. Земља сама од себе доноси плодове: прво стабљику, затим клас и на крају много зрна у класу. Када сазри, човек одмах узима срп, јер је дошло време за жетву.« »Са чим да упоредимо Божије царство?« упита их он. »Или, којом причом да га објаснимо? Оно је као зрно горушице — најмање од свег семења на земљи. Али, када се посеје, израсте и буде веће од свег поврћа, па развије толико велике гране да и птице могу да се гнезде у његовом хладу.« И у многим таквим причама им је говорио Реч, колико су већ били у стању да слушају, и без прича им ништа није говорио. А када је био насамо са својим ученицима, онда им је све објашњавао. Увече тога дана Исус им рече: »Пређимо на другу обалу.« И они оставише народ и повезоше Исуса, тако како је био, чамцем. А пратили су га и други чамци. Уто настаде жестока олуја. Таласи су се преливали преко чамца, толико да се готово напунио водом. А Исус је на крми спавао на узглављу. Тада га они пробудише и упиташе: »Учитељу, зар те није брига што ћемо да изгинемо?« А oн устаде, запрети ветру и рече мору: »Утихни! Умукни!« И ветар утихну и настаде велика тишина. Онда им рече: »Зашто сте тако плашљиви? Како немате вере?« А њих обузе силан страх, па упиташе један другог: »Ко је овај да му се и ветар и море покоравају?« Потом стигоше на другу обалу мора, у герасински крај. Када је Исус изашао из чамца, одмах му у сусрет, из гробова, дође човек опседнут нечистим духом. Живео је по гробовима и нико га више ни ланцима није могао везати. Често су му, наиме, ноге и руке везивали ланцима, али он би ланце раскидао, а окове на ногама ломио, и нико није био довољно снажан да га укроти. Стално је, и ноћу и дању, по гробовима и брдима викао и ударао се камењем. Када је издалека угледао Исуса, он притрча и поклони му се, па из свега гласа повика »Шта ја имам с тобом, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Заклињем те Богом да ме не мучиш!« Јер, Исус му је био рекао: »Нечисти душе, изађи из овог човека!« Затим га упита: »Како се зовеш?« А он му рече: »Зову ме Легион, јер нас је много.« И упорно је преклињао Исуса да их не отера из тог краја. А на падини брда пасло је велико крдо свиња, па нечисти духови замолише Исуса: »Пошаљи нас међу оне свиње, да у њих уђемо.« И он им допусти, па нечисти духови изађоше из човека и уђоше у свиње. На то се цело крдо — око две хиљаде свиња — сјури низ стрмину и подави у мору. А свињари побегоше и пронеше глас о томе по граду и по селима, па људи дођоше да виде шта се то догодило. Када су стигли к Исусу, угледаше опседнутога — седео је обучен и при здравој памети, он који је био опседнут Легионом — и уплашише се. Очевици им испричаше шта се догодило са опседнутим и са свињама, па они почеше да преклињу Исуса да оде из њиховог краја. Када је Исус улазио у чамац, опседнути га замоли да пође с њим, али Исус му не допусти, него му рече: »Врати се кући, својима, и испричај колико је Господ за тебе учинио и како ти се смиловао.« И овај оде и поче да прича по Декапољу колико је Исус за њега учинио. И сви су се дивили. Када је Исус опет препловио на другу обалу, око њега се окупи силан народ. И док је он још био поред мора, дође старешина синагоге по имену Јаир и, кад га виде, паде му пред ноге, усрдно га преклињући: »Кћи ми је на самрти. Дођи и положи руке на њу, да оздрави и да поживи.« И Исус пође с њим, а за њим и онај силан народ, који поче да се гура око њега. А била је тамо и једна жена која је дванаест година патила од крварења. Веома се напатила по многим лекарима и потрошила све што је имала, а ништа јој није помогло, него јој је било још горе. Када је чула о Исусу, приђе му између народа с леђа и дотаче његов огртач, јер је мислила: »Ако само његову одећу дотакнем, оздравићу.« И извор њеног крварења одмах пресахну, a она осети у телу да је излечена од своје болести. Исус одмах примети да је из њега изашла сила, па се окрену народу и упита: »Ко ми је то дотакао одећу?« »Видиш како се народ гура око тебе«, рекоше му ученици, »а ти питаш: ‚Ко ме је то дотакао‘!« А он погледа унаоколо да види ко је то учинио. Тада она жена, дрхтећи од страха и свесна шта јој се догодило, приђе, паде пред њим ничице и исприча му све како је било. »Кћери«, рече јој он, »твоја вера те је излечила. Иди у миру и буди здрава од своје болести.« Док је он то говорио, дођоше неки из дома старешине синагоге и рекоше: »Кћи ти је умрла. Зашто још мучиш учитеља?« Али Исус, не обазирући се на њихове речи, рече старешини синагоге: »Не бој се. Само веруј.« И ником, осим Петру, Јакову и његовом брату Јовану, не даде да га прати. Када су стигли до старешинине куће, он виде пометњу и људе како гласно плачу и наричу, па уђе и рече им: »Чему ова пометња и плакање? Дете није умрло, него спава.« А они су му се подсмевали. Он их све истера напоље, па са собом поведе оца и мајку детета и своје пратиоце и уђе онамо где је било дете. Онда ухвати дете за руку и рече: »Талита кум!« — што значи »Девојчице, теби говорим, устани!« И девојчица одмах устаде и поче да хода — имала је дванаест година — а они се запрепастише од чуда. Тада им Исус строго заповеди да за то нико не сме да сазна, па им рече да јој дају да једе. Потом Исус оде оданде и дође у свој завичај, а с њим дођоше и његови ученици. Када је дошла субота, он поче да учи народ у синагоги, и многи који су га слушали задивише се. »Одакле овоме ово?« питали су. »И каква му је то мудрост дата да таква чуда чини својим рукама? Зар он није тесар, Маријин син, а Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов брат? Зар нису његове сестре овде с нама?« И саблазнише се о њега. Тада им Исус рече: »Пророк је без части само у свом завичају, међу својом родбином и у свом дому.« И није тамо могао да учини ниједно чудо, осим што је на неколико болесних положио руке и излечио их. И чудио се њиховој невери. Потом је ишао по околним селима и учио народ. Исус позва к себи Дванаесторицу и посла их двојицу по двојицу. Даде им власт над нечистим духовима и нареди им да на пут не носе ништа осим штапа — ни хлеб, ни торбу, ни новац у појасу — него да обују сандале и обуку само једну кошуљу, а не две. »У који год дом уђете«, рече им, »останите у њему све док оданде не одете. А ако вас негде не приме и не саслушају, отидите оданде и отресите прашину са својих ногу, као сведочанство против њих.« И они одоше, па су проповедали да људи треба да се покају. Истераше многе демоне и многе болесне излечише мажући их уљем. А за то је чуо и цар Ирод, јер је Исусово име постало познато. Једни су говорили: »Јован Крститељ је устао из мртвих и зато у њему делују чудесне силе.« Други рекоше: »То је Илија.« А трећи: »Он је пророк какви су били стари пророци. « Када је Ирод то чуо, рече: »Онај коме сам одсекао главу, Јован, то је он васкрсао!« Јер, Ирод је био послао да се Јован ухвати и баци у тамницу — због Иродијаде, жене свога брата Филипа, којом се оженио. Јован је говорио Ироду: »Не смеш да имаш жену свога брата«, па је Иродијада замрзела Јована. Желела је да га убије, али није могла, јер се Ирод плашио Јована и штитио га пошто је знао да је праведан и свет човек. Кад год би слушао Јована, био би веома збуњен, али га је ипак радо слушао. А повољна прилика се указала када је Ирод за свој рођендан спремио гозбу за своје високе службенике, војне заповеднике и галилејске поглаваре. Када је ушла Иродијадина кћи и заиграла, то се веома свидело Ироду и његовим гостима. »Затражи од мене што год зажелиш, и даћу ти«, рече цар девојци и закле јој се: »Даћу ти што год затражиш до половине мога царства.« Она изађе и упита мајку: »Шта да затражим?« А ова рече: »Главу Јована Крститеља.« Девојка одмах пожури цару и затражи: »Хоћу да ми сместа на тањиру даш главу Јована Крститеља.« Цар се ражалости, али због заклетве и због гостију не одби да јој испуни захтев, него одмах посла џелата с наредбом да донесе Јованову главу. Овај оде, одруби му главу у тамници и донесе је на тањиру, па је даде девојци, а она својој мајци. Када су то чули Јованови ученици, дођоше и узеше његово тело, па га положише у гроб. Апостоли се окупише око Исуса и известише га о свему што су учинили и о чему су учили народ. »Идите на неко пусто место, сами, па се мало одморите«, рече им он, јер је толико људи долазило и одлазило да нису стизали ни да једу. Тако они сами кренуше чамцем на једно пусто место. Али, многи их видеше како одлазе и препознаше их, па из свих градова пожурише пешице и стигоше пре њих. Када је Исус изашао из чамца, угледа силан народ и сажали се на њих, јер су били као овце без пастира, па поче много чему да их учи. Већ је било прилично касно, па ученици приђоше Исусу и рекоше: »Ово је пусто место, а већ је и касно. Отпусти их, нека иду у околне засеоке и села и купе себи нешто за јело.« А Исус им рече: »Ви им дајте да једу.« »Зар да идемо да купимо хлеба за двеста динара «, упиташе они, »па да им дамо да једу?« »Колико хлебова имате?« упита их он. »Идите и погледајте.« Када су сазнали, рекоше: »Пет, и две рибе.« Он им тада нареди да сви, у скупинама, поседају по зеленој трави. И они поседаше у скупинама од по стотину и од по педесет. Он узе оних пет хлебова и две рибе, диже поглед ка небу, благослови и изломи хлебове, па даде својим ученицима да ставе пред људе. Тако свима раздели и оне две рибе. И сви су јели и најели се. Преосталих комадића хлеба и рибе накупише дванаест пуних корпи. А јело је пет хиљада мушкараца. Исус одмах натера своје ученике да уђу у чамац и да пред њим крену на другу обалу, према Витсаиди, док он отпусти народ. А када их је отпустио, оде на гору да се помоли. Када је пало вече, чамац је био насред мора, а Исус сам на копну. Он виде како се муче веслајући, јер су имали противан ветар, па око три сата ноћу дође до њих ходајући по мору и хтеде да их заобиђе. Kада су га они угледали како хода по мору, помислише да је утвара, па почеше да вичу. Јер, сви су га видели и препали се. Исус их одмах ослови и рече: »Само храбро! Ја сам! Не бојте се!« Онда уђе к њима у чамац и ветар утихну. А они се запањише, јер нису разумели оно са хлебовима, пошто им је срце било окорело. Када су допловили до обале, стигоше у Генисарет и пристадоше. Чим су изашли из чамца, људи одмах препознаше Исуса, па се растрчаше по целом том крају и на простиркама почеше да доносе болесне онамо где су чули да је Исус. И куд год је ишао — у села, градове или засеоке — стављали су болесне на тргове и преклињали га да им допусти да дотакну бар скутове његовог огртача. И ко год их је дотакао, био је излечен. Око Исуса се окупише фарисеји и неки учитељи закона који су дошли из Јерусалима. Они видеше неке његове ученике како нечистих, то јест неопраних руку једу хлеб. Јер, фарисеји и сви Јудеји не једу док нису добро опрали руке, држећи се предања старешина. И када дођу са трга, не једу док се добро не оперу. А има још много предања којих се држе: о прању чаша, крчага и бакарног посуђа. Зато фарисеји и учитељи закона упиташе Исуса: »Зашто твоји ученици не живе по предањима старешина, него нечистих руку једу хлеб?« А Исус им одговори: »Исаија је добро пророковао о вама лицемерима. Као што је записано: ‚Овај народ ме уснама поштује, а срце му је далеко од мене. Узалуд ме славе, јер људске заповести као учење шире.‘ Божије заповести сте одбацили, а људског предања се држите.« И још им рече: »Баш лепо. Укидате Божију заповест да бисте сачували своја предања! Мојсије је рекао: ‚Поштуј свога оца и мајку‘ и: ‚Ко прокуне оца или мајку, нека се погуби.‘ А ви говорите: ‚Ако човек каже оцу или мајци: Све чиме бих ти могао помоћи јесте корбан — то јест дар Богу‘, тада му не допуштате да ишта више учини за оца или мајку. Тако Божију реч обеснажујете својим предањем које сте пренели. И много шта такво чините.« Онда опет позва народ к себи, па им рече: »Чујте ме сви и разумејте: ништа што споља улази у човека не може да га учини нечистим. Него, оно што из човека излази — то човека чини нечистим. Ко има уши да чује, нека чује.« А када је отишао од народа и ушао у кућу, ученици га упиташе о овој причи. »Зар ни ви не разумете?« упита их. »Зар не схватате да ништа што у човека улази споља не може да га учини нечистим, зато што му не улази у срце, него у трбух и избацује се из тела?« Тако сва јела прогласи чистима. »Оно што из човека излази, то човека чини нечистим«, рече им, »јер изнутра, из човековог срца, излазе зле мисли, блуд, крађе, убиства, прељубе, похлепа, злоћа, превара, разузданост, завист, псовка, бахатост, безумље. Сва ова зла излазе изнутра и човека чине нечистим.« Исус потом оде оданде и дође у тирски крај, па уђе у једну кућу. Није хтео да то било ко дозна, али није могао да се сакрије пошто је одмах за њега чула једна жена чија је кћи била опседнута нечистим духом. Она дође и паде му ничице пред ноге. А та жена је била Гркиња, родом Сирофеничанка, и молила га је да из њене кћери истера демона. »Пусти да се прво деца наједу«, рече јој Исус, »јер није право да се од деце узме хлеб и да се баци псима.« »Да, Господе«, рече она, »али и пси под столом једу мрвице које испадну деци.« Тада јој Исус рече: »Због овог што си рекла, иди. Демон је изашао из твоје кћери.« И она оде својој кући и нађе дете како лежи у постељи, а демон је био изашао. Потом Исус оде из тирских крајева, па преко Сидона стиже до Галилејског мора, у декапољски крај. Тамо му доведоше једног глувог човека који је тешко говорио и замолише га да на њега положи руке. Исус га изведе из народа на страну, па му стави прсте у уши. Онда пљуну и дотаче му језик, диже поглед ка небу и, дубоко уздахнувши, рече му: »Ефата!« — то јест »Отвори се!« И човеку се одмах отворише уши и одвеза језик, па поче разговетно да говори. Исус им забрани да о томе било коме говоре. Али, што им је више бранио, то су они више о томе причали. Неизмерно су се дивили и говорили: »Све је добро учинио — и да глуви чују и да неми проговоре!« У то време се опет окупи силан народ. Пошто нису имали шта да једу, Исус позва к себи своје ученике, па им рече: »Жао ми је народа, јер су већ три дана са мном, а немају шта да једу. Ако их пошаљем кући гладне, малаксаће на путу. А неки од њих су дошли из далека.« Његови ученици му одговорише: »Откуд би неко у овој пустоши могао да их нахрани хлебом?« »Колико хлебова имате?« упита их Исус. А они рекоше: »Седам.« Тада он нареди да народ поседа по земљи, узе оних седам хлебова, захвали Богу, изломи их, па даде својим ученицима да их ставе пред народ, и они их ставише. А имали су и неколико рибица. Он их благослови, па рече да и њих ставе пред народ. И људи су јели и најели се. Преосталих комадића накупише седам кошара. А тамо је било око четири хиљаде људи. Исус их отпусти и одмах са ученицима уђе у чамац, па оде у далманутску област. Тада дођоше фарисеји, па почеше да расправљају с њим. Да би га искушали, затражише од њега знак са неба. А он дубоко уздахну, па рече: »Зашто овај нараштај тражи знак? Истину вам кажем: никакав знак неће бити дат овом нараштају.« Онда их остави, опет уђе у чамац и пређе на другу обалу. Ученици су заборавили да понесу хлеба, па су са собом у чамцу имали само једну векну. »Пазите«, опомену их Исус. »Чувајте се фарисејског квасца и Иродовог квасца.« А они су међу собом расправљали: »Немамо хлеба!« Знајући то, Исус их упита: »Зашто расправљате о томе да немате хлеба? Зар још не схватате и не разумете? Зар вам је срце окорело? Очи имате, а не видите. Уши имате, а не чујете. И не сећате се. Када сам изломио пет хлебова за пет хиљада људи, колико сте корпи пуних комадића накупили?« »Дванаест«, рекоше они. »А када сам изломио седам хлебова за четири хиљаде људи, колико сте кошара пуних комадића накупили?« »Седам«, одговорише. А он их упита: »Зар још не разумете?« Када су стигли у Витсаиду, Исусу доведоше једног слепог човека, па га замолише да га дотакне. Он узе слепога за руку и изведе га из села. Онда му пљуну у очи и на њега положи руке. »Видиш ли нешто?« упита га. А човек погледа, па рече: »Видим људе. Личе на дрвеће које хода.« Исус му опет положи руке на очи, и он прогледа, вид му се поврати и све је јасно видео. Тада га Исус посла његовој кући, рекавши: »Не улази у село.« Потом Исус и његови ученици одоше у села око Кесарије Филипове. Док су још били на путу, он упита своје ученике: »Шта кажу људи, ко сам ја?« »Јован Крститељ«, одговорише му. »Други, да си Илија, а трећи, да си један од пророка.« »А ви«, упита их, »шта ви кажете, ко сам ја?« Тада Петар рече: »Ти си Христос!« А он их строго опомену да ником о њему не говоре. Онда поче да их учи да Син човечији треба много да препати, да га одбаце старешине, првосвештеници и учитељи закона, да буде убијен и да после три дана васкрсне. Отворено им је о томе говорио, па га Петар повуче на страну и поче да га прекорева. А Исус се окрену, погледа ученике, па изгрди Петра и рече: »Бежи ми с очију, Сатано, јер не мислиш на Божије, него на људско.« Потом позва к себи народ заједно са својим ученицима, па им рече: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека узме свој крст и пође за мном. Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене и еванђеља, спашће га. Шта вреди човеку да добије цео свет, а свом животу науди? Шта човек може дати у замену за свој живот? »Ко се у овом прељубничком и грешном нараштају постиди мене и мојих речи, и њега ће се постидети Син човечији када дође у слави свога Оца са светим анђелима. »Истину вам кажем«, рече им, »неки који овде стоје неће окусити смрти док не виде како Божије царство долази у сили.« Шест дана касније, Исус са собом поведе Петра, Јакова и Јована, Доведе их на једну високу гору, где су били сасвим сами, и пред њима се преобрази. Одећа му постаде сјајна и блиставо бела — таква да је ниједан белилац на земљи не би могао тако избелити. Тада се пред њима појавише Илија и Мојсије и почеше да разговарају са Исусом. Петар рече Исусу: »Раби, добро је што смо овде. Подићи ћемо три сенице: теби једну, Мојсију једну и Илији једну.« Није, наиме, знао шта друго да каже пошто их је обузео страх. Тада се појави облак и засени их, а из облака се зачу глас: »Ово је мој љубљени Син! Њега слушајте!« И одједном, кад се обазреше, поред себе не видеше више никог осим Исуса. Док су силазили са горе, Исус им заповеди да ником не причају шта су видели док Син човечији не устане из мртвих. Они то задржаше за себе, али су међу собом расправљали шта значи »устати из мртвих«. Зато упиташе Исуса: »Зашто учитељи закона говоре да прво треба да дође Илија?« »Додуше, заиста ће прво доћи Илија и све обновити«, рече им он. »Али, зашто је онда записано за Сина човечијега да ће много да препати и да ће бити одбачен? А ја вам кажем: Илија је дошао, а они су с њим учинили како им се прохтело, као што је за њега и записано.« Када су стигли к осталим ученицима, видеше силан народ око њих и учитеље закона како с њима расправљају. Чим је сав онај народ угледао Исуса, веома се изненадише, па притрчаше да га поздраве. »О чему то расправљате с њима?« упита их он. А један из народа му одговори: »Учитељу, довео сам ти свога сина, који има духа немости. Кад га спопадне, баца га на земљу, уста му се запене, шкргуће зубима и кочи се. Замолио сам твоје ученике да га истерају, али нису могли.« »О, неверни нараштају«, рече им Исус, »докле ћу још морати да будем с вама? Докле ћу још морати да вас подносим? Доведите ми га.« И они му га доведоше. Када је дух угледао Исуса, одмах протресе дечака, који паде на замљу и поче да се ваља на све стране, а на уста му удари пена. »Колико дуго је већ овакав?« упита Исус његовог оца. А овај рече: »Још од малих ногу. И често га баца чак и у ватру и у воду да га убије. Него, ако можеш нешто да учиниш, смилуј нам се и помози нам.« »Ако можеш?« рече Исус. »Све је могуће ономе ко верује.« А дечаков отац одмах повика: »Верујем! Помози мојој невери!« Када је Исус видео да све више народа притрчава к њима, запрети нечистом духу рекавши му: »Душе немости и глувоће, заповедам ти: изађи из њега и никад више у њега не улази!« И дух повика, жестоко протресе дечака и изађе. А дечак остаде као мртав, па многи рекоше да је умро. Али Исус га узе за руку и подиже га, и он устаде. Када је ушао у кућу, његови ученици га насамо упиташе: »Зашто ми нисмо могли да га истерамо?« А Исус им одговори: »Ова врста само молитвом може да се истера.« Када су отишли оданде, пролазили су кроз Галилеју. А Исус није желео да то неко дозна пошто је учио своје ученике. »Сина човечијега ће предати људима у руке и они ће га убити«, говорио им је. »А кад га убију, он ће после три дана васкрснути.« Али они нису разумели о чему говори, а плашили су се да га питају. Када су стигли у Кафарнаум и када је ушао у кућу, Исус их упита: »О чему сте оно путем расправљали?« А они су ћутали, јер су путем један с другим расправљали о томе ко је највећи. Тада Исус седе, позва к себи Дванаесторицу, па им рече: »Ко хоће да буде први, нека буде међу свима последњи и свима служитељ.« Онда узе једно дете, постави га међу њих, загрли га, па им рече: »Ко год прими једно овакво дете у моје име, мене прима. А ко прима мене, не прима мене, него Онога који ме је послао.« »Учитељу«, рече му Јован, »видели смо једнога како у твоје име истерује демоне. Забранили смо му, јер није један од нас.« »Не браните му«, рече Исус, »јер нико ко у моје име учини чудо не може одмах рђаво да говори о мени. Ко није против нас, тај је за нас. Ко вам пружи чашу воде зато што сте Христови, истину вам кажем: неће изгубити своју награду.« »Ко саблазни једнога од ових малених који у мене верују, боље би му било да му око врата обесе млински камен и да га баце у море. Ако те твоја рука саблажњава, одсеци је. Боље ти је да у живот уђеш кљаст него да имаш обе руке, а одеш у пакао, у неугасиви огањ. *** Ако те твоја нога саблажњава, одсеци је. Боље ти је да у живот уђеш хром него да имаш обе ноге, а будеш бачен у пакао. *** Ако те твоје око наводи на грех, ископај га. Боље ти је да у Божије царство уђеш са једним оком него да имаш оба ока, а будеш бачен у пакао, где ‚њихов црв не умире и огањ се не гаси‘. Јер, свако ће бити посољен огњем. »Со је добра. Али, ако со постане неслана, чиме ћете је зачинити? Имајте соли у себи и будите у миру један с другим.« Исус потом крену оданде, па оде у јудејске крајеве и преко реке Јордан. И опет му дође народ, а он их је, по свом обичају, учио. Приђоше и неки фарисеји с намером да га искушају, па га упиташе: »Да ли човек сме да се разведе од своје жене?« А он им рече: »Шта вам је Мојсије заповедио?« »Мојсије је дозволио човеку да напише потврду о разводу и да се разведе«, одговорише они. »Мојсије је ту заповест написао због окоролести вашег срца«, рече им Исус. »Али, у почетку стварања Бог их ‚створи мушко и женско‘. ‚Зато ће човек оставити свога оца и мајку и сјединити се са својом женом, и двоје ће бити једно тело.‘ Тако више нису двоје, него једно тело. Нека, дакле, човек не раставља оно што је Бог сјединио.« Када су опет били у кући, ученици га упиташе о овоме, а Исус им рече: »Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини према њој прељубу. А и она, ако се разведе од свога мужа и уда за другога, чини прељубу.« Људи су му доносили децу да их дотакне, а ученици су их грдили. Када је Исус то видео, наљути се, па им рече: »Пустите децу да ми приђу. Не спречавајте их, јер таквима припада Божије царство. Истину вам кажем: ко Божије царство не прихвати попут малог детета, неће у њега ући.« Онда загрли децу и благослови их, полажући на њих руке. Када је Исус изашао на пут, притрча му један човек, паде пред њим на колена, па га упита: »Добри учитељу, шта треба да учиним да наследим вечни живот?« »Зашто ме зовеш добрим?« упита га Исус. »Нико није добар осим јединога Бога. Заповести знаш: ‚Не убиј, Не учини прељубу, Не укради, Не сведочи лажно, Не превари, Поштуј свога оца и мајку.‘ « »Учитељу«, рече човек, »свега тога сам се држао од свога детињства.« Исус га погледа и заволе, па му рече: »Једно ти недостаје: иди и продај све што имаш, па раздели сиромасима, и имаћеш благо на небу. Тада хајде за мном.« А човек се на те речи смркну, па оде жалостан, јер је имао велико богатство. Исус погледа унаоколо, па рече ученицима: »Како је тешко имућнима да уђу у Божије царство.« А ученици се зачудише његовим речима. Стога им он опет рече: »Дечице, како је тешко ући у Божије царство. Лакше је камили да прође кроз иглене уши него богаташу да уђе у Божије царство.« А ученици се још више зачудише, па почеше међу собом да говоре: »Па ко онда може да се спасе?« Исус их погледа, па рече: »Људима је то немогуће, али Богу није, јер Богу је све могуће.« »Ево«, поче Петар да му говори, »ми смо све оставили и пошли за тобом.« »Истину вам кажем«, рече Исус, »нема ниједнога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или мајку, или оца, или децу, или њиве ради мене и ради еванђеља, а да сад, у овом времену, неће добити стоструко: куће, и браћу, и сестре, и мајке, и децу и њиве — уз прогоне — а у будућем свету, вечни живот. Али, многи први, биће последњи, а последњи — први.« Када су кренули путем који води у Јерусалим, а Исус ишао испред њих, ученици се зачудише, а оне који су ишли за њима обузе страх. Тада Исус опет одведе Дванаесторицу на страну, па поче да им говори о томе шта ће му се догодити: »Ево, кренули смо у Јерусалим, где ће Син човечији бити предат првосвештеницима и учитељима закона, и они ће га осудити на смрт. Онда ће га предати паганима и они ће му се ругати, пљувати га, избичевати и убити, а он ће после три дана васкрснути.« Тада му приђоше Јаков и Јован, Зеведејеви синови. »Учитељу«, рекоше, »хоћемо да учиниш за нас оно што ћемо те замолити.« А он их упита: »Шта хоћете да учиним за вас?« »Дај да један од нас у твојој слави седи теби здесна, а други слева«, одговорише они. »Не знате шта тражите«, рече им Исус. »Можете ли да пијете из чаше из које ја пијем или да се крстите крштењем којим се ја крштавам?« А они рекоше: »Можемо.« Исус онда рече: »Пићете из чаше из које ја пијем и бићете крштени крштењем којим се ја крштавам. Али није моје да одређујем ко ће седети са моје десне или леве стране. Та места припадају онима за које су припремљена.« Када су то чула остала десеторица, почеше да се љуте на Јакова и Јована. Тада их Исус позва к себи, па им рече: »Знате да они који се сматрају владарима народа, господаре њима, а великаши их држе под влашћу. Али, нека међу вама не буде тако. Него, ко хоће да буде велик међу вама, нека вам буде служитељ, и ко хоће да буде први међу вама, нека свима буде слуга. Јер, ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ као откупнину за многе.« Потом стигоше у Јерихон. Док је Исус са својим ученицима и силним народом излазио из Јерихона, поред пута је седео слепи просјак Вартимеј — то јест син Тимејев. Када је чуо да то пролази Исус Назарећанин, повика: »Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!« Многи га опоменуше да ућути, али он је још више викао: »Сине Давидов, смилуј ми се!« Исус се заустави и рече: »Позовите га.« И они позваше слепога рекавши му: »Само храбро! Устани, зове те.« A oн збаци свој огртач, скочи на ноге и приђе Исусу. »Шта хоћеш да учиним за тебе?« упита га Исус. »Рабуни«, одговори слепи, »да прогледам.« А Исус му рече: »Иди. Твоја вера те је излечила.« И човек одмах прогледа и пође путем за Исусом. Када су се приближили Јерусалиму и стигли до Витфаге и Витаније код Маслинске горе, Исус посла двојицу својих ученика рекавши им: »Идите у село пред вама и чим уђете у њега, наћи ћете привезано магаре на коме још нико није јахао. Одвежите га и доведите. А ако вас неко упита: ‚Зашто то радите?‘, реците му: ‚Потребно је Господу, али он ће га одмах вратити овамо.‘« И они одоше и нађоше магаре привезано за капију, напољу на улици, па га одвезаше. А неки од оних који су тамо стајали упиташе их: »Шта то радите? Зашто одвезујете то магаре?« Они им одговорише као што им је Исус рекао и ови их пустише. Онда магаре доведоше Исусу, на њега ставише своје огртаче, а Исус га узјаха. Многи по путу простреше своје огртаче, а други гране које су насекли по пољима. Они који су ишли испред њега и они коју су ишли иза њега, викали су: »Хосана! ‚Благословен онај који долази у име Господа!‘ Благословено царство нашег оца Давида, које долази! Хосана на висинама!« Исус уђе у Јерусалим, па оде у Храм и све разгледа. Али, пошто је већ било касно, крену са Дванаесторицом у Витанију. Сутрадан, када су одлазили из Витаније, Исус огладне. У даљини угледа олисталу смокву, па се упути према њој да нађе неки плод. Али, када је дошао до ње, не нађе ништа осим лишћа, јер није било време смоквама. Тада рече смокви: »Не јео нико твоје плодове више никад!« А то су чули и његови ученици. Када су стигли у Јерусалим, Исус уђе у Храм и поче да истерује све који су тамо куповали и продавали и испреврта столове мењачима новца, а продавцима голубова клупе. И ником није допуштао да кроз Храм пронесе било какву посуду. Онда поче да их учи, говорећи им: »Зар није записано: ‚Мој дом ће се звати дом молитве за све народе‘? А ви сте од њега направили ‚јазбину разбојничку‘.« Чули су то и првосвештеници и учитељи закона, па почеше да траже начин да га убију, јер су га се бојали пошто се сав народ дивио његовом учењу. Када је пало вече, Исус и његови ученици изађоше из града. А ујутро, док су пролазили, видеше да се она смоква из корена осушила. Петар се сети, па рече Исусу: »Раби, погледај! Осушила се она смоква коју си проклео!« »Имајте вере у Бога «, рече им Исус. »Истину вам кажем: ко год рекне овој гори: ‚Иди и баци се у море!‘ — а не посумња у свом срцу, него верује да ће бити то што говори — биће му. Зато вам кажем: све за шта се молите и што замолите, верујте да сте већ добили, и биће вам. И док стојите и молите се, опраштајте ако имате нешто против неког, да и вама ваш небески Отац опрости ваше грешке.« *** И опет дођоше у Јерусалим. Док је Исус ходао по Храму, приђоше му првосвештеници, учитељи закона и старешине, па га упиташе: »Којом влашћу ово чиниш и ко ти је дао власт да ово чиниш?« »И ја ћу вас нешто упитати«, рече им Исус, »па ако ми одговорите, рећи ћу вам којом влашћу ово чиним. Да ли је Јованово крштење било са неба или од људи? Одговорите ми.« А они почеше о томе да расправљају међу собом, говорећи: »Ако кажемо: ‚Са неба‘, он ће рећи: ‚Зашто му онда нисте веровали?‘ А да кажемо: ‚Од људи …?‘« Плашили су се народа, јер су сви сматрали да је Јован заиста пророк. Зато одговорише Исусу: »Не знамо.« Тада им Исус рече: »Онда ни ја нећу рећи вама којом влашћу ово чиним.« Потом Исус поче да им говори у причама: »Један човек засадио виноград, оградио га плотом, ископао муљачу и сазидао стражарску кулу, па га изнајмио неким виноградарима и отпутовао. Кад је дошло време бербе, посла он виноградарима слугу да од њих узме део виноградских плодова. Али виноградари зграбише слугу, па га претукоше и отераше празних руку. Он им онда посла другог слугу. Њега виноградари изудараше по глави и извргоше руглу. Он посла и трећег слугу — њега убише. И посла још многе, а виноградари једне претукоше, а друге убише. »Имао је још само једнога — свог љубљеног сина. На крају посла и њега, говорећи себи: ‚Мог сина ће поштовати.‘ »Али виноградари рекоше један другом: ‚Ово је наследник. Хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше.‘ И зграбише га, па га убише и избацише из винограда. »Шта ће, дакле, учинити власник винограда? Доћи ће и побити виноградаре, а виноград ће дати другима. »Зар нисте ово читали у Писму: ‚Камен који градитељи одбацише постаде камен угаони. Господ то учини и то је дивно у нашим очима‘?« А они су тражили начин да га ухвате, јер су знали да је ову причу испричао против њих. Али бојали су се народа, па га оставише и одоше. Онда му послаше неке фарисеје и иродовце да га ухвате у речи. »Учитељу«, рекоше му ови кад су дошли, »знамо да си истинољубив и да се ни на кога не обазиреш, јер не гледаш ко је ко, већ у складу са истином учиш народ Божијем путу. Да ли је право да се цару даје порез или није? Да ли да га дамо или не?« Али Исус је знао да су лицемерни, па им рече: »Зашто ме искушавате? Донесите ми динар да га погледам.« Они донеше, а он их упита: »Чији је ово лик и натпис?« »Царев«, рекоше му они. Тада им Исус рече: »Дајте цару царево, а Богу Божије.« А они му се задивише. Онда дођоше к њему и садукеји, који кажу да нема васкрсења, па га упиташе: »Учитељу, Мојсије нам је написао да ако неком умре брат и остави жену, али не остави деце, његов брат треба да се ожени том женом и подигне потомство своме брату. »Била су седморица браће. Први се оженио и умро, али није оставио потомство. Његову удовицу је узео други брат, па је и он умро без потомства. Исто се десило и са трећим. И ниједан од седморице није оставио потомство. На крају је умрла и жена. О васкрсењу — када васкрсну — чија ће она бити, пошто је свој седморици била жена?« »У заблуди сте«, рече им Исус, »зато што не знате ни Писма ни Божију силу. Јер, када људи устану из мртвих, неће се ни женити ни удавати, него ће бити као анђели на небу. А о мртвима, да васкрсавају — зар нисте у Мојсијевој књизи читали оно о грму, када је Бог рекао Мојсију: ‚Ја сам Бог Авраамов, Бог Исааков и Бог Јаковљев.‘ Он није Бог мртвих, него живих. У великој сте заблуди.« Тада приђе један учитељ закона, који их је чуо како расправљају. Видевши да им је Исус добро одговорио, упита га: »Која је најважнија од свих заповести?« »Ова је најважнија«, одговори Исус, »‚Чуј, Израеле! Господ, наш Бог, Господ је један! Воли Господа, свога Бога, свим својим срцем, свом својом душом, свим својим умом и свом својом снагом.‘ А друга је: ‚Воли свога ближњега као самога себе.‘ Нема већих заповести од ових.« »Лепо речено, учитељу«, рече му учитељ закона. »У праву си кад кажеш да је Бог само један и да нема другог осим њега. Волети га свим својим срцем, свим својим умом и свом својом снагом, и волети ближњега као самога себе важније је од свих паљеница и кланих жртава.« Видевши да је човек разумно одговорио, Исус му рече: »Ниси далеко од Божијег царства.« И нико се више није усудио да га нешто пита. Док је учио народ у Храму, Исус упита: »Зашто учитељи закона говоре да је Христос Давидов син? Сам Давид рече у Светом Духу: ‚Рече Господ моме Господу: седи ми здесна док твоје непријатеље не положим под твоје ноге.‘ Дакле, сâм Давид га зове Господом. Како он онда може да му буде син?« А силан народ га је са уживањем слушао. Учећи их, Исус рече: »Чувајте се учитељâ закона. Они воле да иду у дугим огртачима, да их поздрављају на трговима, прва седишта у синагогама и почасна места на гозбама. Они прождиру удовичке куће и размећу се дугим молитвама. Такви ће бити најстроже кажњени.« Исус седе преко пута храмске ризнице и поче да посматра људе како у њу стављају новац. А многи богаташи су стављали много. Дође и једна сиромашна удовица и стави два лептона, то јест један кодрант. Тада Исус позва к себи своје ученике, па им рече: »Истину вам кажем: ова сиромашна удовица је ставила више од свих који су стављали у ризницу. Јер, сви су они ставили од свога вишка, а она је од своје сиротиње ставила све — све што је имала за живот.« Када је Исус излазио из Храма, један од његових ученика му рече: »Учитељу, види! Какво камење и какво здање!« А Исус му рече: »Гледаш овo великo здање? Неће овде остати ни камен на камену који неће бити разваљен.« Док је седео на Маслинској гори, преко пута Храма, Петар, Јаков, Јован и Андреја га упиташе насамо: »Реци нам, када ће то бити и који ће бити знак да ће се све то испунити?« »Пазите да вас нико не заведе«, поче Исус да им говори. »Многи ће доћи у моје име и говорити: ‚Ја сам‘ и многе ће завести. Када чујете за ратове и гласине о ратовима, не узнемиравајте се, јер то мора да се догоди, али то још није крај. Народ ће се дићи против народа и царство против царства. И биће земљотреса на разним местима, и биће глади. То је само почетак порођајних мука. »Чувајте се! Предаваће вас судовима и батинати вас по синагогама. Због мене ће вас изводити пред намеснике и цареве — за сведочанство њима. Еванђеље прво мора да се проповеда свим народима. А када вас буду водили да вас предају, немојте унапред да се бринете шта ћете рећи, него говорите оно што вам тога часа буде дато. Јер, нећете говорити ви, већ Свети Дух. »Брат ће брата предавати да га убију, а отац дете. Деца ће се дизати против родитеља и убијати их. И сви ће вас мрзети због мога имена. Али, ко истраје до краја, биће спасен.« »А када видите да ‚грозота пустошења‘ стоји тамо где јој није место« — ко ово чита, нека схвати — »нека тада они који буду у Јудеји беже у брда. Ко се затекне на крову, нека не силази и не улази у кућу да нешто узме, и ко се затекне у пољу, нека се не враћа да узме огртач. Тешко трудницама и дојиљама тих дана! Молите се да то не буде у зиму, јер ће тих дана настати невоља какве није било од почетка, када је Бог створио свет, до сада, нити ће је бити. И да Господ није скратио те дане, нико се не би спасао. Али скратио их је ради изабраних, ради оних које је изабрао. »Ако вам тада неко каже: ‚Ево Христа овде!‘ или: ‚Ено га онде!‘, не верујте. Јер, појавиће се лажни христоси и лажни пророци и чинити знамења и чуда да би, ако могу, завели изабране. Чувајте се, дакле. Све сам вам унапред рекао.« »А тих дана — после ове невоље — ‚сунце ће потамнети и месец више неће сјати, падаће звезде са неба и небеске силе биће уздрмане‘. »Тада ће људи видети Сина човечијега како у облацима долази са великом силом и славом. Он ће тада послати анђеле и скупити своје изабране са све четири стране света, од краја земље до краја неба. »А од смокве научите ово: чим јој гране омекшају и олистају, знате да је лето близу. Тако, када видите да се све ово догађа, знајте да је близу, пред вратима. Истину вам кажем: овај нараштај неће проћи док се све ово не догоди. Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи.« »А о том дану или о том часу не зна нико — ни анђели на небу ни Син, него само Отац. Будно пазите, јер не знате када ће то време доћи. То је као када човек одлази на пут: остави кућу, овласти слуге и сваком одреди његов посао, а вратару нареди да бди. Бдите, дакле, јер не знате када ће господар куће доћи — да ли увече, или у поноћ, или кад се петлови огласе, или изјутра — да вас, ако изненада дође, не затекне на спавању. »А то што вама кажем, свима кажем: бдите.« Била су два дана до Пасхе и Празника бесквасног хлеба. Првосвештеници и учитељи закона тражили су начин да Исуса на превару ухвате и убију. »Али не за време празника«, говорили су, »да се народ не побуни.« А Исус је био у Витанији, у кући Симона Губавца. Док је лежао за трпезом, дође једна жена са посудом од алабастера пуном скупоцене мирисне помасти од чистог нарда, па разби посуду и изли помаст на његову главу. А неки почеше да негодују, говорећи један другом: »Чему то расипање помасти? Та помаст је могла да се прода за више од триста динара, па да се то раздели сиромасима.« И строго је изгрдише. »Пустите је«, рече Исус. »Зашто је гњавите? Учинила ми је нешто лепо. Јер, сиромахе ћете увек имати са собом и моћи ћете да им помогнете кад год хоћете, али мене нећете увек имати. Она је учинила што је могла: унапред ми је помазала тело за сахрану. Истину вам кажем: где год се, у целом свету, буде проповедало еванђеље говориће се и о овоме што је она учинила, у спомен на њу.« Тада Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, оде првосвештеницима да им изда Исуса. А они, када су то чули, обрадоваше се и обећаше да ће му дати новца, па он поче да тражи повољну прилику да га изда. Првог дана Празника бесквасног хлеба, када се жртвује пасхално јагње, ученици упиташе Исуса: »Где хоћеш да одемо и да ти спремимо да једеш пасхалну вечеру?« Он тада посла двојицу својих ученика рекавши им: »Идите у град и тамо ће вас срести човек који носи крчаг воде. Идите за њим, па где уђе, тамо реците домаћину: ‚Учитељ пита: »Где ми је гостинска соба у којој ћу јести пасхалну вечеру са својим ученицима?«‘ И он ће вам показати велику, намештену и спремљену собу на спрату. Тамо нам спремите.« И ученици изађоше и одоше у град и нађоше све онако како им је Исус и рекао, па спремише пасхалну вечеру. Када је пало вече, Исус оде онамо са Дванаесторицом. »Истину вам кажем«, рече он док су лежали за трпезом и јели, »један од вас ће ме издати, један који са мном једе.« Они се ражалостише, па почеше један за другим да га питају: »Да нећу ја?« »Један од Дванаесторице«, рече им он, »који са мном умаче у зделу. Син човечији ће, додуше, отићи као што је за њега написано, али тешко оном човеку који изда Сина човечијега: боље би му било да се није ни родио.« Док су јели, Исус узе хлеб, благослови га и изломи, па им га даде, говорећи: »Узмите — ово је моје тело.« Онда узе чашу, захвали Богу и даде им је, па су сви из ње пили. »Ово је моја крв«, рече им, »крв савеза, која се пролива за многе. Истину вам кажем: више нећу пити од лозиног рода до онога дана када ћу га, новог, пити у Божијем царству.« Затим отпеваше хвалоспев, па одоше на Маслинску гору. »Сви ћете се саблазнити«, рече им Исус. »Јер, записано је: ‚Ударићу пастира, и овце ће се раштркати.‘ Али, после свог васкрсења, отићи ћу пред вама у Галилеју.« А Петар му рече: »Ако се сви и саблазне, ја нећу!« »Истину ти кажем«, рече му Исус, »данас, још ове ноћи, пре него што се петао два пута огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи.« Али Петар је још упорније говорио: »Ако треба и да умрем с тобом, нећу те се одрећи.« А тако рекоше и сви остали. Тада одоше на место које се зове Гетсиманија. »Седите овде док се ја помолим«, рече Исус својим ученицима, па са собом поведе Петра, Јакова и Јована. Обузеше га велик страх и тескоба, па им рече: »Душа ми је насмрт жалосна. Останите овде и бдите.« Потом оде мало даље, паде ничице, молећи се да га, ако је могуће, тај час мимоиђе. »Аба, Оче«, говорио је, »ти све можеш. Отклони ову чашу од мене. Али, нека не буде моја воља, него твоја.« Потом се врати и нађе их како спавају. »Симоне«, рече Петру, »зар спаваш? Зар ниси могао ни један сат да пробдиш? Бдите и молите се, да не паднете у искушење. Дух је, додуше, вољан, али је тело слабо.« Онда опет оде и помоли се, изговоривши исте речи. Када се опет вратио, нађе их како спавају. Очи су им се склапале, па нису знали шта да му одговоре. Када се трећи пут вратио, рече им: »Зар још спавате и одмарате се? Доста је било! Дошао је час! Ево, Сина човечијега предају грешницима у руке. Устајте! Хајдемо! Ево мој издајник долази.« И док је он још говорио, стиже Јуда, један од Дванаесторице, и с њим, с мачевима и тољагама, светина коју су послали првосвештеници, учитељи закона и старешине. А његов издајник је с њима уговорио знак: »Кога пољубим — тај је«, рекао је. »Њега ухватите и одведите под стражом.« И чим је дошао, приђе Исусу и рече: »Раби«, и пољуби га. Тада људи пограбише Исуса и ухватише га. А један од присутних потеже мач, удари првосвештениковог слугу и одсече му ухо. Исус им рече: »Изашли сте као неког разбојника да ме ухватите, с мачевима и тољагама. Сваког дана сам био с вама и учио народ у Храму, и нисте ме ухватили. Али, Писма треба да се испуне.« Тада га сви оставише и побегоше. А за њим је ишао један младић, огрнут чаршавом преко голог тела. И њега зграбише, али он збаци чаршав и побеже го. Исуса одведоше првосвештенику, па се окупише сви првосвештеници, старешине и учитељи закона. А Петар је на одстојању ишао за Исусом све до првосвештениковог дворишта, па је тамо сео са слугама и грејао се поред ватре. Првосвештеници и цео Синедрион тражили су неки доказ против Исуса, да би могли да га погубе, али га не нађоше. Многи су, наиме, лажно сведочили против њега, али им се сведочења нису слагала. Тада устадоше неки, па лажно посведочише против њега говорећи: »Чули смо га како говори: ‚Порушићу овај храм саграђен људским рукама, па ћу за три дана подићи други, који неће бити саграђен рукама.‘« Али ни у том сведочењу се не сложише. Онда устаде првосвештеник, стаде у средину, па упита Исуса: »Зар нећеш ништа да одговориш? Шта то ови сведоче против тебе?« Али Исус је ћутао и ништа није одговарао. Тада га првосвештеник упита: »Јеси ли ти Христос, Син Благословенога?« »Ја сам «, одговори Исус. »И видећете Сина човечијега како седи Силноме здесна и долази са небеским облацима.« На то првосвештеник раздера своју кошуљу и рече: »Шта нам још требају сведоци! Чули сте хулу! Шта мислите?« И они сви пресудише да је заслужио смрт. Онда неки почеше да га пљују, да му покривају лице и да га ударају песницама, говорећи му: »Пророкуј!« Потом га пограбише слуге и ишамараше га. Док је Петар био доле у дворишту, дође једна од првосвештеникових слушкиња. Она виде Петра како се греје, па га загледа и рече: »И ти си био с оним Назарећанином, Исусом!« Али он то порече говорећи: »Нити знам, нити разумем шта говориш«, па изађе у предње двориште. А петао се огласи. Она слушкиња га опет угледа, па поче да говори онима који су тамо стајали: »Овај је један од њих!« А Петар то опет порече. Мало касније, они који су тамо стајали рекоше Петру: »Ти си заиста један од њих, јер си и ти Галилејац!« А он поче на себе да призива проклетства и да се заклиње: »Не познајем човека о коме говорите!« Истог часа петао се огласи по други пут и Петар се сети речи које му је Исус рекао: »Пре него што се петао два пута огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи«, и бризну у плач. Одмах ујутро, првосвештеници, заједно са старешинама, учитељима закона и целим Синедрионом, донеше одлуку, па Исуса везаше, одведоше и предадоше Пилату. »Јеси ли ти цар Јудеја?« упита га Пилат. »Тако је као што кажеш«, одговори му Исус, а првосвештеници почеше за много тога да га оптужују. Онда га Пилат опет упита: »Зар нећеш да одговориш? Видиш ли за шта те све оптужују?« Али Исус више ништа не одговори, па се Пилат веома зачуди. А Пилат је у време празника ослобађао затвореника којег би му затражили. Тада је у оковима, заједно са побуњеницима који су починили убиство у побуни, био и човек по имену Варава. Народ дође, па поче од Пилата да тражи оно што им је он о празнику обично чинио. Пилат их упита: »Хоћете ли да вам ослободим цара Јудеја?« Знао је, наиме, да су Исуса првосвештеници предали из зависти. Али првосвештеници наговорише народ да траже да им радије ослободи Вараву. Пилат их опет упита: »А шта хоћете да урадим са оним кога зовете цар Јудеја?« А они повикаше: »Распни га!« »Какво је зло учинио?« упита их Пилат. Али они још гласније повикаше: »Распни га!« Желећи да угоди народу, Пилат им ослободи Вараву, а Исуса избичева, па га предаде да га распну. Тада војници одведоше Исуса у унутрашњост двора, то јест у преторијум, па сазваше целу чету. Огрнуше га пурпурним плаштом, исплетоше венац од трња и ставише му га на главу, па почеше да га поздрављају: »Здраво, царе Јудеја!« Потом су га ударали трском по глави, пљували га и клањали му се падајући на колена. Када су престали да му се ругају, скинуше пурпурни плашт с њега и обукоше га у његову одећу, па га изведоше напоље да га распну. А једног човека, Симона Киринца, Александровог и Руфовог оца, који је онуда пролазио враћајући се са поља, натераше да понесе Исусов крст. Тада Исуса доведоше на место Голготу — што значи »Лобањско место« — па му дадоше вина помешаног са смирном, али га он не узе. Онда га распеше, па разделише његову одећу, бацајући коцку за њу — ко ће шта да узме. Када су га распели, било је девет сати ујутро. А на једном натпису била је написана његова кривица: ЦАР ЈУДЕЈА. С њим распеше и два разбојника — једног с његове десне, а другог с леве стране. *** А пролазници су га вређали. Махали су главама и говорили: »Еј, ти који рушиш Храм и градиш га за три дана, спаси самога себе! Сиђи са крста!« Слично су му се ругали и првосвештеници и, заједно с учитељима закона, један другом говорили: »Друге је спасао, а себе не може да спасе! Па нека сада Христос, цар Израела, сиђе са крста — да видимо, па да поверујемо.« А вређали су га и они који су с њим били распети. У подне завлада тама по целој земљи, све до три сата. У три сата Исус из свега гласа повика: »Елои, елои, лама сабахтани?« — што значи »Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?« Чули су то неки који су тамо стајали, па рекоше: »Гле, зове Илију!« Један отрча и натопи сунђер сирћетом, натаче га на трску, па даде Исусу, говорећи: »Пустите, да видимо да ли ће Илија доћи да га скине!« А Исус повика из свега гласа и издахну. Тада се завеса у Храму расцепи надвоје, од врха до дна. Када је капетан, који је стајао према њему, чуо његов узвик и видео како је издахнуо, рече: »Овај човек је заиста био Син Божији!« А то су издалека посматрале и неке жене. Међу њима су биле Марија Магдалина, Марија мајка Јакова млађег и Јосије, и Салома — које су ишле за Исусом када је био у Галилеји и служиле му — и још многе друге жене које су с њим дошле у Јерусалим. Када је пало вече, пошто је био Дан припреме, то јест дан уочи суботе, дође Јосиф из Ариматеје, угледан члан Већа, који је и сам ишчекивао Божије царство, па смело уђе к Пилату и затражи Исусово тело. Пилат се зачуди да је Исус већ умро, па позва к себи капетана и упита га да ли је умро одавно. Када је од капетана сазнао да јесте, поклони мртво тело Јосифу. Јосиф купи платно, скину Исуса са крста, уви га у платно и положи у гроб који је био усечен у стени, па на улаз у гроб наваља камен. А Марија Магдалина и Марија Јосијина мајка гледале су где је положен. Када је субота прошла, Марија Магдалина, Марија Јаковљева мајка и Салома купише мирисне помасти да би могле да оду и помажу Исусово тело, па рано ујутро првог дана седмице — чим је изашло сунце — дођоше на гроб. »Ко ће да нам одваља камен са улаза у гроб?« говориле су међу собом. Али, кад боље погледаше, видеше да је камен, који је био веома велик, већ одваљан. Када су ушле у гроб, угледаше једног младића у дугом белом огртачу како седи са десне стране и препадоше се. »Не бојте се«, рече им он. »Ви тражите Исуса Назарећанина, који је распет. Он је васкрсао и није овде. Ево места где су га положили. Него, идите и реците његовим ученицима и Петру: ‚Он иде пред вама у Галилеју. Тамо ћете га видети, баш као што вам је и рекао.‘« И оне изађоше, па побегоше од гроба, јер их обузе страх и трепет. И ником ништа не рекоше, јер су се бојале. Пошто је васкрсао рано ујутро првог дана седмице, Исус се прво показа Марији Магдалини, из које је био истерао седам демона. Она оде и то јави онима који су били с њим, а који су сада туговали и плакали. Када су они чули да је Исус жив и да га је она видела, не повероваше. После тога се Исус, у другом обличју, показа двојици од њих док су ишли у једно село. Они се вратише и то јавише осталима, али они ни њима не повероваше. Касније се Исус показа Једанаесторици док су били за трпезом и укори их због њихове невере и окорелог срца, јер нису поверовали онима који су га видели васкрслог из мртвих. »Идите по целом свету«, рече им, »и проповедајте еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује, биће осуђен. А ова знамења ће пратити оне који поверују: у моје име ће истеривати демоне; говориће новим језицима; узимаће змије рукама; ако попију нешто смртоносно, то им неће наудити; полагаће руке на болесне и ови ће оздравити.« И пошто им то рече, Господ Исус би вазнет на небо, па седе здесна Богу. Ученици одоше да свуда проповедају, а Господ им је помагао и потврђивао Реч знамењима која су је пратила. Многи су предузели да опишу догађаје који су се одиграли међу нама онако како су нам их пренели они који су од почетка били очевици и слуге Речи, па сам и ја, уважени Теофиле — пошто сам од почетка све пажљиво испитао — наумио да ти напишем све по реду, да увидиш веродостојност онога о чему си поучен. У време јудејског цара Ирода живео је свештеник по имену Захарија. Он је био из Авијиног свештеничког реда, а и његова жена, по имену Јелисавета, била је Ааронов потомак. Обоје су били праведни у Божијим очима, јер су беспрекорно извршавали све Господње заповести и прописе. Деце нису имали пошто је Јелисавета била нероткиња, а и једно и друго су већ били зашли у године. Када је једном Захарија обављао службу као свештеник пред Богом по распореду свога реда, паде на њега коцка — по свештеничком обичају — да уђе у Господњи Храм и запали кâд. А у време кађења, сав окупљени народ молио се напољу. Тада се Захарији појави Господњи анђео, стојећи с десне стране кадионог жртвеника. Када је Захарија угледао анђела, узнемири се и обузе га страх. Али анђео му рече: »Не бој се, Захарија, јер је твоја молитва услишена. Твоја жена Јелисавета родиће ти сина, а ти му дај име Јован. Он ће ти бити радост и весеље, и многи ће се радовати кад се он роди, јер ће бити велик у Господњим очима. Неће пити ни вино ни друга опојна пића, а биће испуњен Светим Духом већ у мајчиној утроби. Он ће многе Израелце окренути њиховом Господу Богу и ићи пред њим у Илијином духу и сили, да срце очева окрене њиховој деци, а непокорне разборитости праведника — да припреми Господу народ спреман.« Тада Захарија упита анђела: »По чему ћу то знати? Стар сам човек, а и жена ми је зашла у године.« »Ја сам Гаврило«, одговори му анђео и рече: »Ја стојим пред Богом, а послан сам да говорим с тобом и да ти објавим ову радосну вест. А ево, занемећеш и нећеш моћи да говориш све до оног дана када ће се ово догодити, јер ниси поверовао мојим речима, које ће се обистинити у своје време.« А народ је чекао Захарију и чудио се што се толико задржао у Храму. Када је изашао, није могао да им говори и они увидеше да је у Храму имао виђење. Он им се обрати знацима, али остаде нем. Када су се завршили дани његове службе, Захарија се врати кући. После тога његова жена Јелисавета затрудне и пет месеци се крила. »Господ је то учинио за мене«, говорила је, »у дане када ме је погледао и уклонио са мене срамоту међу људима.« У шестом месецу Јелисаветине трудноће, Бог посла анђела Гаврила у галилејски град Назарет, девојци по имену Марија. Она је била верена са човеком који се звао Јосиф, а био је из куће Давидове. Гаврило уђе к њој и рече јој: »Здраво, ти која си стекла милост! Господ је с тобом!« Она се узнемири због ових речи, размишљајући шта би овај поздрав могао да значи. »Не бој се, Марија«, рече јој анђео, »јер си нашла милост код Бога. Ево, зачећеш и родити сина, и даћеш му име Исус. Биће велик и зваће се Син Свевишњега. Господ Бог ће му дати престо његовог оца Давида и он ће довека владати над Јаковљевим народом и његовом царству неће бити краја.« Тада Марија упита анђела: »Како то може бити кад сам још девица?« »Свети Дух ће сићи на тебе«, одговори јој анђео, »и сенка силe Свевишњега ће пасти на тебе. Тако ће се то свето дете које ће се родити звати Син Божији. Ено и твоја рођака Јелисавета је зачела сина у својој старости, и она, коју зову нероткињом, већ је у шестом месецу. Јер, Богу ништа није немогуће.« »Служитељка сам Господња«, рече Марија. »Нека ми буде како си рекао.« И анђео оде од ње. Тих дана Марија се спреми и пожури у горски крај, у један град у Јудеји, и тамо уђе у Захаријину кућу, па поздрави Јелисавету. Када је Јелисавета чула Маријин поздрав, у утроби јој заигра дете и она се испуни Светим Духом, па гласно узвикну: »Благословена си међу женама и благословено дете које ћеш родити! Чиме сам заслужила да мајка мога Господа долази к мени? Чим је глас твога поздрава допро до мојих ушију, у мени је од радости заиграло дете. И благо теби, јер си поверовала да ће се испунити оно што ти је Господ рекао.« А Марија рече: »Моја душа велича Господа и мој дух кличе у Богу, мом Спаситељу, јер је видео понизност своје служитељке. Од сада ће ме сви нараштаји звати срећном, јер је Силни за мене учинио велика дела. Његово име је свето и он је из поколења у поколење милостив онима који га се боје. Силна је дела учинио својом десницом. Распршио је охоле и њихову уображеност, владаре збацио с престола, а понизне узвисио. Гладне је наситио добрима, а богате отпустио празних руку. Дошао је да помогне своме слузи Израелу, сетио се да буде милостив Аврааму и његовим потомцима довека, као што је и обећао нашим праоцима.« И Марија остаде са Јелисаветом око три месеца, па се врати кући. Када је дошло време да се Јелисавета породи, она роди сина. А њени суседи и рођаци су чули да јој је Господ указао велику милост, па су се радовали с њом. Осмога дана дођоше да обрежу дете и хтедоше да му, по оцу, надену име Захарија. Али његова мајка рече: »Не, зваће се Јован.« »Нико од твојих рођака се тако не зове«, рекоше јој, а онда знаковима упиташе његовог оца како би он желео да се дете зове. Захарија затражи плочицу за писање и написа: »Име му је Јован.« И сви се зачудише. Њему се сместа отворише уста и одвеза језик, па поче да говори славећи Бога, а страх обузе све суседе. Људи су по целом јудејском горју говорили о свему томе и ко год је то чуо, чудио се и питао: »Шта ли ће то бити од тога детета?« јер је Господња рука била с њим. Његов отац Захарија се испуни Светим Духом, па је пророковао: »Нека је благословен Господ, Бог Израелов, што је дошао да избави свој народ и што нам је подигао моћног Спаситеља у кући свога слуге Давида, као што је давно рекао кроз уста својих светих пророка да ће нас спасти од наших непријатеља и од руке свих који нас мрзе, да ће се смиловати нашим праоцима и сетити се свога светог савеза, заклетве којом се заклео нашем оцу Аврааму — да ће нас избавити из руку непријатељâ и дати нам да му служимо без страха, у светости и праведности пред њим свих дана нашега живота. А ти ћеш се, дете, звати пророк Свевишњега, јер ћеш ићи пред Господом да му припремиш пут, да обзнаниш његовом народу да је спасење у опроштењу њихових греха због велике самилости нашега Бога којим ће нам доћи светлост са неба да засветли онима који живе у тами и у сенци смрти и усмери наше ноге на пут мира.« Дечак је растао и јачао духом. Боравио је у пустињи све до дана када је јавно иступио пред Израел. У то време цар Август издаде наредбу да се попише становништво целог света. Био је то први попис извршен док је Квириније управљао Сиријом. Сви су ишли да се попишу, свако у свој град, па тако и Јосиф из града Назарета у Галилеји оде у Јудеју, у Давидов град Витлејем — јер је био из Давидове куће и лозе — да се упише са својом вереницом Маријом, која је била у другом стању. Док су били тамо, дође време да се Марија породи, и она роди свога сина првенца, па га пови у пелене и стави у јасле, јер за њих није било места у гостионици. А у том крају су боравили пастири и ноћу, под ведрим небом, чували стражу код својих стада. Њима се појави Господњи анђео и обасја их Господња слава, па се веома уплашише. »Не бојте се«, рече им анђео, »јер вам доносим радосну вест која ће веома обрадовати сав народ: данас вам се у Давидовом граду родио Спаситељ — Христос Господ. А ово ће вам бити знак: наћи ћете дете повијено у пелене како лежи у јаслама.« Одједном се анђелу придружи мноштво небеске војске, хвалећи Бога и говорећи: »Слава Богу на висини, а на земљи мир људима који су по његовој вољи.« Када су анђели отишли од њих и вратили се на небо, пастири рекоше један другом: »Хајдемо у Витлејем да видимо то о чему нас је Господ обавестио.« Онда брзо одоше и нађоше Марију и Јосифа, и дете како лежи у јаслама. А када су то видели, испричаше шта им је речено о том детету. Сви који су то чули задивише се ономе што су им пастири испричали, а Марија је све то упамтила и стално о томе размишљала. Пастири се вратише кући, славећи и хвалећи Бога, јер је оно што су чули и видели било баш онако како им је и речено. Осмога дана, када је било време да се дете обреже, дадоше му име Исус, како га је назвао анђео пре него што је био зачет. Када су се завршили дани њиховог очишћења по Мојсијевом закону, Јосиф и Марија га однеше у Јерусалим да га покажу Господу — као што пише у Господњем закону: »Нека се свако прворођено мушко одвоји за Господа« — и да принесу жртву — као што каже Господњи закон: »пар грлица или два голупчета«. А у Јерусалиму је живео човек по имену Симеон. Био је то праведан и побожан човек и ишчекивао је Израелову утеху. На њему је био Свети Дух и објавио му да неће умрети док не види Господњег Христа. Подстакнут Духом, он оде у Храм, па кад су родитељи унели малог Исуса да за њега изврше оно што захтева законски обичај, Симеон га узе на руке, благослови Бога и рече: »Сада, Господару, отпушташ мене, свога слугу, у миру, као што си и обећао. Јер, моје очи су виделе твоје спасење, које си припремио пред очима свих народа — светлост за просветљење пагана и на славу свога народа, Израела.« А Исусови отац и мајка се зачудише ономе што је о њему речено. Тада их Симеон благослови, па рече његовој мајци Марији: »Ово дете је одређено да обори и подигне многе у Израелу и да буде знак који ће бити оспораван, да се разоткрију мисли многих срца. А мач ће пробости и твоју душу.« Тамо је била и пророчица Ана кћи Фануилова, из Асировог племена. Била је веома стара — по венчању је с мужем живела седам година, а као удовица до своје осамдесет четврте године. Није излазила из Храма, него је, постећи и молећи се, служила Богу и ноћу и дању. Она им приђе баш у том часу, захвали Богу и поче да говори о детету свима који су ишчекивали избављење Јерусалима. Када су извршили све по Господњем закону, вратише се у Галилеју, у свој град Назарет. А дете је расло, јачало и пунило се мудрошћу, и на њему је била Божија милост. Његови родитељи су сваке године за Празник Пасхе одлазили у Јерусалим. Када му је било дванаест година, они, по обичају, одоше на празник. По завршетку празника, када су се враћали кући, дечак Исус остаде у Јерусалиму, а његови родитељи то нису знали. Мислећи да је међу осталим путницима, превалише дан хода. Онда га потражише међу родбином и познаницима, па кад га не нађоше, вратише се у Јерусалим да га траже. После три дана, нађоше га како седи међу учитељима у Храму, слуша их и пита. А сви који су га слушали, дивили су се његовој памети и његовим одговорима. Када су га родитељи угледали, запрепастише се, а мајка му рече: »Зашто си нам то учинио, сине? Твој отац и ја смо туговали док смо те тражили.« А он им рече: »Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да морам да будем у дому свога Оца?« Али они не разумеше шта им је рекао. Онда се с њима вратио у Назарет и био им послушан. А његова мајка је све то памтила. Исус је напредовао у мудрости и зрелости и у милости код Бога и људи. Петнаесте године владавине цара Тиберија, када је Понтије Пилат био намесник у Јудеји, Ирод био тетрарх Галилеје, његов брат Филип тетрарх Итуреје и Трахонитиде, Лисаније тетрарх Авилине, а Ана и Кајафа првосвештеници, Божија реч дође Јовану сину Захаријином у пустињи, па он прође целим подручјем око реке Јордан, проповедајући покајничко крштење за опроштење грехâ, као што је записано у књизи пророка Исаије: »Глас онога који виче у пустињи: ‚Припремите пут Господњи, поравнајте му стазе! Свака долина ће се испунити и свака планина и брдо слегнути. Што је кривудаво, постаће право, а неравни путеви биће равни, и сви људи ће видети Божије спасење.‘« Јован рече народу који је к њему долазио да их он крсти: »Змијски породе! Ко вас је упозорио да избегнете гнев који предстоји? Донесите плод достојан покајања. И немојте међу собом да говорите: ‚Имамо оца Авраама‘, јер кажем вам да Бог може од овог камења да подигне децу Аврааму. Секира је већ положена на корен дрвећа и биће посечено и бачено у ватру свако дрво које не доноси добар плод.« »Па шта онда да чинимо?« упита га народ. »Ко има два огртача«, одговори им он, »нека да оном ко нема. И ко има хране, нека учини исто.« Дођоше и цариници да се крсте, па га упиташе: »Учитељу, шта да чинимо?« A oн им рече: »Не узимајте више него што вам је одређено.« Упиташе га и неки војници: »А шта ми треба да чинимо?« Он им одговори: »Ни од кога не изнуђујте новац, не оптужујте лажно и будите задовољни својом платом.« А народ је био у стању ишчекивања и сви су се питали да није можда Јован Христос. Јован им свима одговори, рекавши: »Ја вас крштавам водом. Али, долази један моћнији од мене — ја нисам достојан ни ремење на његовој обући да одвежем. Он ће вас крстити Светим Духом и огњем. У руци му је вејача којом ће очистити своје гумно и скупити пшеницу у свој амбар, а плеву спалити неугасивим огњем.« Тако је Јован, опомињући их још многим другим речима, народу објавио еванђеље. А тетрарх Ирод, кога је Јован укорио због Иродијаде, жене његовог брата, и због свих злодела која је починио, на све то додаде и ово: затвори Јована у тамницу. Када се крстио сав народ, крстио се и Исус. И док се молио, отвори се небо и на њега се спусти Свети Дух у обличју голуба. А са неба се зачу глас: »Ти си мој љубљени Син! Ти си по мојој вољи!« Исус је, када је почео своје деловање, имао око тридесет година и био је — како се сматрало — син Јосифов, син Илијев, син Мататов, син Левијев, син Мелхијев, син Јанејев, син Јосифов, син Мататијин, син Амосов, син Наумов, син Еслијев, син Нангејев, син Маатов, син Мататијин, син Семеинов, син Јосихов, син Јодин, син Јоананов, син Рисин, син Зоровавелов, син Салатиилов, син Ниријев, син Мелхијев, син Адијев, син Косамов, син Елмадамов, син Иров, син Исусов, син Елиезеров, син Јоримов, син Мататов, син Левијев, син Симеонов, син Јудин, син Јосифов, син Јонамов, син Елиакимов, син Мелејин, син Менин, син Мататин, син Натанов, син Давидов, син Јесејев, син Јовидов, син Воозов, син Салмонов, син Наасонов, син Аминадавов, син Админов, син Арнијев, син Есромов, син Фаресов, син Јудин, син Јаковљев, син Исааков, син Авраамов, син Тарин, син Нахоров, син Серухов, син Рагавов, син Фалеков, син Еверов, син Салин, син Каинамов, син Арфаксадов, син Симов, син Нојев, син Ламехов, син Матусалин, син Енохов, син Јаретов, син Малалеилов, син Каинамов, син Еносов, син Ситов, син Адамов, син Божији. Исус се, пун Светога Духа, врати са реке Јордан, а Дух га одведе у пустињу, где га је ђаво искушавао четрдесет дана. Све то време Исус није ништа јео, па кад су истекли ти дани, огладне. А ђаво му рече: »Ако си Син Божији, реци овом камену да постане хлеб.« »Записано је«, одговори му Исус, »‚Човек не живи само од хлеба.‘ « Ђаво га одведе на једно високо место, па му у једном трену показа сва царства света и рече: »Даћу ти сву њихову власт и сјај, јер су мени дати и ја могу да их дам коме хоћу. Ако ми се, дакле, поклониш, све ће бити твоје.« »Записано је«, одговори му Исус, »‚Клањај се Господу, своме Богу, и њему јединоме служи.‘ « Онда га ђаво одведе у Јерусалим, постави га на врх Храма, па му рече: »Ако си Син Божији, баци се одавде доле, јер записано је: ‚Наредиће својим анђелима за тебе да те чувају‘, и: ‚Они ће те носити на рукама, да ногом не запнеш за камен.‘« »Писмо такође каже«, одговори му Исус, »‚Не искушавај Господа, свога Бога.‘ « Када је ђаво завршио са свим овим искушењима, остави Исуса до неког повољнијег часа. Исус се, у сили Духа, врати у Галилеју и глас о њему рашири се по целом том крају. Учио је народ у тамошњим синагогама и сви су га хвалили. Тако оде и у Назарет, где је одрастао, па у суботу, по свом обичају, уђе у синагогу. Устаде да чита, а они му дадоше књигу пророка Исаије. Он отвори књигу и нађе место где пише: »На мени је Дух Господњи, jер ме је помазао да сиромасима објавим еванђеље. Послао ме да сужњима објавим ослобођење, слепима да ће прогледати, да на слободу пустим потлачене, да објавим годину благонаклоности Господње.« Онда затвори књигу, врати је службенику па седе, а очи свих у синагоги биле су упрте у њега. Он им рече: »Данас, док сте слушали, ово Писмо се испунило.« И сви су о њему лепо говорили и дивили се умилним речима које су излазиле из његових уста. »Зар ово није Јосифов син?« питали су. А он им рече: »Сигурно ћете ми рећи ову пословицу: ‚Лекару, излечи самога себе. Учини и овде, у свом завичају, оно што смо чули да си учинио у Кафарнауму.‘« И још рече: »Истину вам кажем: ниједан пророк није добро примљен у свом завичају. Заиста вам кажем: у Илијино време, у Израелу је било много удовица када је небо било затворено три године и шест месеци и настала велика глад по целој земљи. Али Илија није био послан ниједној од њих, него једној удовици у Сарепти Сидонској. А у Јелисејево време било је много губавих у Израелу, али ниједан од њих није био очишћен, него Неман Сиријац.« Када су то чули, људе у синагоги обузе бес. Устадоше и избацише га из града, па га одведоше на ивицу брда на коме је сазидан њихов град, с намером да га баце низ литицу. Али он прође између њих и оде својим путем. Потом оде у галилејски град Кафарнаум, па је у суботу учио народ, а они су се дивили његовом учењу, јер је његова реч имала снагу. А у синагоги је био један човек кога је опсео демон, нечисти дух. Он снажним гласом повика: »Еј, шта ми имамо с тобом, Исусе Назарећанине? Јеси ли дошао да нас уништиш? Знам ко си — Светац Божији.« A Исус му запрети рекавши: »Умукни и изађи из њега!« Тада демон обори човека пред свима, па изађе из њега не наудивши му. Сви се веома зачудише и рекоше један другом: »Какво је то учење? Он влашћу и силом заповеда нечистим духовима и они излазе!« И глас о Исусу рашири се по свим околним местима. Исус изађе из синагоге и оде у Симонову кућу. А Симонову ташту је спопала јака грозница, па Исуса замолише да јој помогне. Он се наднесе над њу, запрети грозници, и ова је остави. Она одмах устаде и поче да их служи. Када је сунце зашло, сви који су имали болесне од разних болести, доведоше их к њему, и он их излечи положивши руке на сваког од њих. Из многих су излазили и демони, вичући и говорећи: »Ти си Син Божији!« Али он им је претио и није им дозвољавао да говоре, јер су знали да је он Христос. Када је свануло, Исус изађе и оде на једно пусто место. А народ га је тражио, па дођоше тамо где се налазио и покушаше да га задрже да не оде од њих. Али он им рече: »Треба и другим градовима да објавим еванђеље о Божијем царству, јер сам ради тога послан.« И настави да проповеда по јудејским синагогама. Једном, док се народ гурао око њега да чује Божију реч, а он стајао покрај Генисаретског језера, виде поред обале два чамца. Рибари су изашли из њих и испирали мреже. Он уђе у један од чамаца, који је припадао Симону, и замоли га да се мало отисне од копна. Онда седе, па је учио народ из чамца. Када је престао да говори, рече Симону: »Извези на пучину, па баците мреже за лов.« »Учитељу«, одговори му Симон, »сву ноћ смо се трудили и ништа нисмо уловили. Али, ако ти кажеш, бацићу мреже.« И кад су то учинили, ухватише веома много рибе — толико да су им се мреже цепале. Зато махнуше друговима у другом чамцу да дођу и помогну им. Ови дођоше, па оба чамца толико напунише рибом да су почели да тону. Када је Симон Петар то видео, баци се Исусу пред ноге и рече: »Иди од мене, Господе, јер сам грешан човек!« Јер, он и сви који су били с њим били су запањени колико много рибе су уловили, а исто тако и Зеведејеви синови Јаков и Јован, Симонови другови. Исус тада рече Симону: »Не бој се. Од сада ћеш ловити људе.« И они извукоше чамце на обалу, оставише све и пођоше за њим. Када је Исус био у неком граду, угледа га један човек који је био сав губав, паде ничице и замоли га: »Господе, ако хоћеш, можеш да ме очистиш.« Исус пружи руку, дотаче га и рече: »Хоћу. Буди чист.« И губа одмах нестаде с њега. Онда му нареди: »Не причај ником, него иди и покажи се свештенику, па принеси жртву за своје очишћење, како је Мојсије заповедио — за сведочанство њима.« Али глас о Исусу се све више ширио и силан народ је долазио да га чује и да се излечи од својих болести. А он се често повлачио на усамљена места и молио се. Док је једног дана учио народ, седели су тамо и фарисеји и учитељи закона који су дошли из свих галилејских и јудејских села и из Јерусалима. А Исус је лечио Господњом силом. Дођоше и неки људи носећи на постељи једног одузетога, па покушаше да га унесу и положе пред Исуса. Пошто због народа нису могли да га унесу, попеше се на кров и на постељи га, кроз црепове, спустише пред Исуса. Када је Исус видео њихову веру, рече: »Човече, опраштају ти се греси.« Тада учитељи закона и фарисеји помислише: »Ко је овај што хули? Ко, осим јединога Бога, може да опрашта грехе?« Али Исус је знао о чему размишљају, па им рече: »Зашто тако мислите? Шта је лакше? Рећи: ‚Опраштају ти се греси‘, или рећи: ‚Устани и ходај‘? Али, да знате да Син човечији има власт на земљи да опрашта грехе…« Онда рече одузетоме: »Теби говорим! Устани, узми своју постељу и иди кући.« И човек одмах устаде пред њима, узе оно на чему је лежао и оде кући, славећи Бога. Сви се силно задивише, па почеше да славе Бога и, пуни страха, да говоре: »Данас смо видели нешто невероватно!« Исус после тога изађе и виде цариника Левија како седи на царинарници, па му рече: »Пођи за мном.« И овај остави све, устаде и пође за њим. Онда Левије спреми за Исуса велику гозбу у својој кући. А с њима су јели многи цариници и други људи. Тада фарисеји и њихови учитељи закона почеше да приговарају Исусовим ученицима говорећи: »Зашто једете и пијете са цариницима и грешницима?« А Исус им рече: »Није здравима потребан лекар, већ болеснима. Нисам дошао да на покајање позовем праведнике, него грешнике.« Они му рекоше: »Јованови ученици често посте и моле се, а тако и фарисејски ученици, а твоји стално једу и пију.« »Можете ли младожењине сватове да натерате да посте док је младожења с њима?« упита их Исус. »Али, доћи ће време када ће им отети младожењу, и тада ће постити.« Онда им исприча и причу: »Нико не откида закрпу са нове одеће да би је пришио на стару. Ако то учини, поцепаће нову одећу, а закрпа са нове неће пристајати старој. И нико не сипа ново вино у старе мешине. Ако то учини, ново вино ће поцепати мешине и просути се, а мешине ће пропасти. Него, ново вино треба сипати у нове мешине. И нико ко је пио старо вино, не тражи ново, јер каже: ‚Старо је добро.‘« Када је Исус једне суботе пролазио кроз житна поља, његови ученици су кидали класове, трли их рукама и јели. Тада неки фарисеји рекоше: »Зашто чините оно што се не сме чинити у суботу?« »Зар нисте читали«, упита их Исус, »шта је Давид учинио кад су он и његови пратиоци огладнели? Ушао је у Божији дом, узео свете хлебове — које не сме да једе нико осим свештеникâ — јео и дао својим пратиоцима?« И још им рече: »Син човечији је господар суботе.« Једне друге суботе уђе у синагогу и поче да учи народ. А тамо је био и један човек са осушеном десном руком. Учитељи закона и фарисеји су будно пазили на Исуса да виде да ли ће да лечи у суботу, како би имали разлог да га оптуже. Он је знао шта мисле, па рече човеку са осушеном руком: »Дигни се и стани у средину.« И овај се диже и стаде. Тада им Исус рече: »Питам вас: да ли суботом сме да се чини добро или зло, да се живот спасе или убије?« Затим их све заокружи погледом, па рече човеку: »Испружи руку.« Овај тако учини и рука му оздрави. А они се разгневише, па међу собом почеше да разговарају о томе шта да ураде са Исусом. Тих дана Исус оде на гору да се помоли, па проведе ноћ молећи се Богу. А када је свануло, позва своје ученике и изабра дванаесторицу, које назва и апостолима: Симона, кога је назвао и Петар, и његовог брата Андреју; Јакова и Јована; Филипа и Вартоломеја; Матеја и Тому; Јакова Алфејевог и Симона званог Зилот; Јуду Јаковљевог и Јуду Искариотског, који је постао издајник. Исус сиђе с њима и стаде на једно равно место. А тамо је било мноштво његових ученика и силан народ из целе Јудеје, из Јерусалима и са тирског и сидонског приморја. Дошли су да га чују и да се излече од својих болести. А оздрављали су и они које су мучили нечисти духови. Сав народ је хтео да га дотакне, јер је из њега излазила сила и све их лечила. Тада Исус погледа своје ученике и рече: »Благо вама који сте сиромашни, јер ваше је Божије царство. Благо вама који сада гладујете, јер ћете се наситити. Благо вама који сада плачете, јер ћете се смејати. Благо вама кад вас људи замрзе, кад вас изопште и вређају, и кад ваше име одбаце као зло — због Сина човечијегa. Радујте се тога дана и скачите од радости, јер је велика ваша награда на небу. Јер, њихови очеви су исто тако чинили пророцима. Али тешко вама, богаташи, јер сте већ примили своју утеху. Тешко вама који сте сада сити, јер ћете гладовати. Тешко вама који се сада смејете, јер ћете туговати и плакати. Тешко вама кад сви људи о вама лепо говоре, јер су њихови очеви тако чинили лажним пророцима.« »А вама који слушате кажем: волите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас проклињу, молите се за оне који вас злостављају. Ако те неко удари по образу, окрени и други. Ако ти неко узме огртач, не спречавај га да ти узме и кошуљу. Дај свакоме ко од тебе нешто затражи, и ако неко узме твоје, не тражи то назад. Како желите да људи чине вама, тако треба ви да чините њима. »Ако волите оне који воле вас, какву похвалу заслужујете? Јер, и грешници воле оне који воле њих. И ако чините добро онима који вама чине добро, какву похвалу заслужујете? То исто чине и грешници. И ако позајмљујете онима за које се надате да ће вам вратити, какву похвалу заслужујете? И грешници позајмљују грешницима да им се исто врати. »Него, волите своје непријатеље и чините им добро. И позајмљујте не очекујући ништа, и ваша награда биће велика и бићете синови Свевишњега Бога, јер је он благ према незахвалнима и злима. Будите милосрдни као што је и ваш Отац милосрдан.« »Не судите, па вам се неће судити. Не осуђујте, па нећете бити осуђени. Опраштајте, и биће вам опроштено. Дајте, и даће вам се. Сипаће вам у наручје добру меру, набијену, стресену и преобилну. Јер, каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити.« А исприча им и ову причу: »Може ли слепи да води слепога? Зар неће обојица упасти у јаму? Ниједан ученик није већи од свога учитеља — и потпуно научен, биће само као учитељ. »Зашто гледаш трун у оку свога брата, а не примећујеш брвно у своме оку? Како можеш да кажеш своме брату: ‚Брате, дај да ти извадим трун из ока‘, кад не видиш брвно у свом? Лицемеру! Прво извади брвно из свога ока, па ћеш тек онда добро видети како да извадиш трун из ока свога брата.« »Нема доброг дрвета које доноси рђав плод, ни рђавог дрвета које доноси добар плод. Јер, свако дрво се познаје по свом плоду. Са трња се не беру смокве, ни грожђе са купине. Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло, јер уста говоре оно чега је срце пуно.« »Зашто ме зовете: ‚Господе, Господе‘, а не чините оно што вам говорим? Показаћу вам коме је сличан сваки онај ко дође к мени, чује моје речи и извршава их: сличан је човеку који зида кућу. Ископао је дубоко и поставио темељ на стени, па кад је наишла бујица, река навали на ту кућу, али није могла да је пољуља, јер је ова била добро сазидана. »А ко чује и не извршава, сличан је човеку који је сазидао кућу на земљи, без темеља. Река навали на њу и кућа се одмах сруши, па од ње остаде само велика развалина.« Када је све ово изговорио пред народом, оде у Кафарнаум. А једном капетану је слуга кога је веома ценио био на смрт болестан. Када је чуо за Исуса, капетан посла јудејске старешине да га замоле да дође и излечи његовог слугу. Они дођоше к Исусу и усрдно га замолише, рекавши: »Заслужује да му то учиниш, јер воли наш народ, а и синагогу нам је подигао.« И Исус пође с њима. Када је већ био надомак куће, капетан посла своје пријатеље да му кажу: »Господару, не мучи се, јер нисам достојан да уђеш под мој кров. Зато ни себе нисам сматрао достојним да ти приђем. Него, само реци реч и мој слуга ће оздравити. Јер, ја сам човек подређен власти и имам под собом војнике, па кажем једном: ‚Иди!‘ и он оде, а другом: ‚Дођи!‘ и он дође. И свом слузи кажем: ‚Уради!‘ и он уради.« Када је то чуо, Исус му се задиви, па се окрену народу који је ишао за њим и рече: »Кажем вам: толику веру нисам нашао ни у Израелу.« А када су се послани вратили кући, нађоше слугу здрава. Убрзо затим Исус оде у град који се зове Наин. Пратили су га ученици и силан народ. Када се приближио градској капији, управо су износили мртваца, јединца у мајке удовице. С њом је било и много народа из града. Када ју је Господ угледао, сажали се на њу, па јој рече: »Не плачи.« Онда приђе и дотаче сандук, а они који су га носили стадоше. Исус рече: »Младићу, теби говорим: устани.« И мртвац седе, па поче да говори, а Исус га предаде његовој мајци. Све обузе страх, па почеше да славе Бога, говорећи: »Велик пророк се појавио међу нама« и: »Бог је дошао да помогне свом народу.« И то се разгласи по целој Јудеји и околним крајевима. Јованови ученици јавише Јовану о свему овом, па он позва двојицу својих ученика и посла их Господу да га упитају: »Јеси ли ти Онај који треба да дође или да чекамо другога?« Када су ови дошли к Исусу, рекоше: »Послао нас је Јован Крститељ да те упитамо: ‚Јеси ли ти Онај који треба да дође или да чекамо другога?‘« А баш у то време Исус је многе излечио од болести, мука и злих духова, и многим слепима вратио вид. Зато им одговори: »Идите и испричајте Јовану о свему што сте овде видели и чули: слепи опет виде, хроми ходају, губави се чисте, глуви чују, мртви васкрсавају, а сиромасима се проповеда еванђеље. И благо оном ко се о мене не саблазни.« Када су Јованови изасланици отишли, Исус поче народу да говори о Јовану: »Шта сте хтели да видите кад сте изашли у пустињу? Трску коју љуља ветар? Не? Него, шта сте хтели да видите? Човека обученог у лепу одећу? Не, они који носе лепу одећу и уживају у раскоши налазе се по палатама. Шта сте, дакле, хтели да видите? Пророка? Да, кажем вам: и више него пророка! То је онај за кога је записано: ‚Ево, шаљем свога гласника испред тебе, који ће пред тобом припремити пут.‘ Кажем вам: међу рођенима од жена нико није већи од Јована, а најмањи у Божијем царству већи је од њега. »И сав народ који је слушао — чак и цариници — признао је Божију праведност крстивши се Јовановим крштењем. Али фарисеји и познаваоци Закона, не крстивши се, одбацили су оно што је Бог хтео да учини за њих. »С чим да упоредим људе овог нараштаја? Чему су слични? Слични су деци која седе на тргу и довикују једна другој: ‚Свирали смо вам, али не заиграсте. Нарицали смо, али не заплакасте.‘ Јован Крститељ је дошао и није ни јео хлеб ни пио вино, а ви кажете: ‚Опседнут је демоном.‘ Дошао је Син човечији, који једе и пије, а ви кажете: ‚Види изелице и пијанице, пријатеља цариника и грешника.‘ Али мудрост оправдавају сва њена деца.« Један фарисеј позва Исуса да једе с њим, па он оде у његову кућу и леже за трпезу. Када је једна жена, грешница из тога града, сазнала да је Исус за трпезом у фарисејевој кући, донесе алабастрену посуду мирисне помасти, па стојећи иза Исуса, код његових ногу, плачући, поче да му кваси ноге сузама. Онда их обриса својом косом, па му је љубила ноге и мазала их помашћу. Када је то видео фарисеј који га је позвао, рече у себи: »Да је овај човек пророк, знао би ко је и каква је ова жена која га дотиче — да је грешница.« »Симоне«, рече му Исус, »имам нешто да ти кажем.« »Кажи«, одврати овај. »Двојица су била дужна једном зајмодавцу«, рече Исус. »Један је дуговао пет стотина динара, а други педесет. Али, како нису имали да врате, зајмодавац опрости обојици. Који од њих ће га више волети?« Симон одговори: »Онај, мислим, коме је више опростио.« »Тачно си просудио«, рече му Исус. Онда се окрену према жени, па упита Симона: »Видиш ли ову жену? Кад сам дошао у твоју кућу, ти ми ниси дао воде да оперем ноге, а она је сузама облила моје ноге и обрисала их косом. Ниси ме поздравио пољупцем, а она, откад сам ушао, не престаје да ми љуби ноге. Ниси ми помазао главу уљем, а она ми је ноге помазала мирисном помашћу. Зато ти кажем: опроштени су јој многи греси, јер је показала велику љубав. А коме је мало опроштено, мало и воли.« Онда рече жени: »Опраштају ти се греси.« Тада они који су с њим били за трпезом рекоше међу собом: »Ко је овај што и грехе опрашта?« А Исус рече жени: »Твоја вера те је спасла. Иди у миру.« После тога Исус поче да обилази градове и села, проповедајући и објављујући еванђеље о Божијем царству. С њим су била и Дванаесторица и неке жене које су биле излечене од злих духова и болести: Марија звана Магдалина, из које је изашло седам демона, Јована, жена Иродовог домоуправитеља Хузе, Сусана и многе друге. Ове жене су им помагале својом имовином. Док се силан народ окупљао и људи долазили из разних градова, Исус им исприча ову причу: »Изашао сејач да посеје семе. И док је сејао, мало семена паде поред пута, и би изгажено и птице га позобаше. Друго паде на камен, па кад је изникло, осуши се, јер није имало влаге. Треће семе паде у трње, па трње израсте с њим и угуши га. А четврто семе паде на добро тле и изникну и донесе стострук плод.« Када је то изговорио, повика: »Ко има уши да чује, нека чује!« Ученици га тада упиташе шта значи та прича. A oн им рече: »Вама је дато да сазнате тајне Божијег царства, а осталима говорим у причама, да ‚иако гледају, не виде, и иако слушају, не разумеју.‘« »А ово је значење приче: семе је Божија реч. Оно које је пало поред пута су они којима, кад чују, долази ђаво и отима Реч из срца, да не поверују и не спасу се. Оно на камену су они који, кад чују, с радошћу прихвате Реч, али немају корена. Неко време верују, али отпадају у време искушења. Оно које је пало у трње су они који чују, али заокупљени животним бригама, богатством и уживањима, бивају угушени, па не донесу зрео плод. А оно на добром тлу су људи доброг и племенитог срца, који чују Реч, задржавају је и стрпљивошћу доносе плод.« »Нико не пали светиљку да би је сакрио под посуду или ставио под постељу, него је ставља на свећњак, да они који улазе виде светлост. Јер, нема ништа скривено што се неће открити и ништа тајно што се неће сазнати и изаћи на видело. Зато пазите како слушате. Јер, ко има, даће му се још, а ко нема, одузеће му се и оно што мисли да има.« Исусова мајка и браћа дођоше к њему, али нису могли да му приђу од народа. Зато му јавише: »Твоја мајка и браћа стоје напољу и желе да те виде.« А он им одговори: »Моја мајка и браћа су они који слушају Божију реч и извршавају је.« Једног дана Исус са својим ученицима уђе у чамац, па им рече: »Пређимо на другу страну језера.« И испловише. Док су пловили, Исус заспа, а олујни ветар захвати језеро и чамац поче да се пуни водом, па се нађоше у опасности. Тада му ученици приђоше и пробудише га, говорећи: »Учитељу! Учитељу! Изгибосмо!« А он устаде, запрети ветру и узбурканим таласима, и они утихнуше и све се умири. »Где вам је вера?« упита он ученике. А они, уплашени и зачуђени, почеше да питају један другог: »Ко је овај што заповеда и ветру и води, и они му се покоравају?« Потом допловише у герасински крај, који лежи преко пута Галилеје. Када је Исус изашао на обалу, приђе му један човек из града. Био је опседнут демонима, па дуго није облачио одећу ни живео у кући, него у гробовима. Угледавши Исуса, повика, паде пред њега и снажним гласом рече: »Шта ја имам с тобом, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим те, немој да ме мучиш!« Јер, Исус је заповедио нечистом духу да изађе из тог човека, кога је често обузимао, па су га везивали ланцима, окивали му ноге и чували га. Али он је кидао окове, а демон га је гонио у пустињу. »Како се зовеш?« упита га Исус. А он рече: »Легион«, јер су у њега били ушли многи демони. Ови почеше да преклињу Исуса да им не заповеди да иду у Бездан. А на брду је пасло велико крдо свиња и демони га замолише да им допусти да уђу у свиње, и он им допусти. Демони изађоше из човека и уђоше у свиње, а крдо се низ стрмину сјури у језеро и подави се. Када су видели шта се догодило, свињари побегоше и то испричаше у граду и по селима, па људи изађоше да виде шта се догодило. Када су дошли к Исусу и нашли човека из кога су изашли демони како седи код Исусових ногу, обучен и при здравој памети, уплашише се. А када су им очевици испричали како је опседнути човек спасен, сав народ герасинског краја замоли Исуса да оде од њих, јер их је обузео силан страх. Тако он уђе у чамац и врати се. А човек из кога су изашли демони замоли га да иде с њим, aли Исус га отпусти, говорећи: »Врати се својој кући и испричај колико је Бог за тебе учинио.« И човек оде, причајући људима по целом граду колико је Исус за њега учинио. Када се Исус вратио, дочека га народ, јер су га сви очекивали. Тада дође човек по имену Јаир, старешина синагоге, и паде му пред ноге, преклињући га да дође његовој кући, јер је његова једина кћи, која је имала око дванаест година, била на самрти. Док је Исус ишао, народ се гурао око њега. А тамо је била и једна жена која је дванаест година патила од крварења и нико није могао да је излечи. Она приђе Исусу с леђа, дотаче скут његовог огртача и њено крварење одмах престаде. А Исус упита: »Ко ме је дотакао?« Пошто сви рекоше да нису, Петар рече: »Учитељу, народ се натискује и гура те.« Али Исус рече: »Неко ме је дотакао, јер сам осетио да је из мене изашла сила.« Када је жена видела да није остала непримећена, дрхтећи приђе и паде пред њим ничице, па пред свим народом рече зашто га је дотакла и како је одмах била излечена. »Кћери«, рече јој Исус, »твоја вера те је излечила. Иди у миру.« Док је он то говорио, дође један из дома старешине синагоге и рече: »Кћи ти је умрла. Немој више да мучиш учитеља.« А Исус је то чуо, па му рече: »Не бој се. Само веруј и она ће бити спасена.« Када је стигао до куће, ником не даде да уђе с њим осим Петру, Јовану, Јакову и оцу и мајци детета. А сви су плакали и туговали за њом. »Не плачите«, рече им Исус, »јер она није умрла, него само спава.« Али они су му се подсмевали, јер су знали да је умрла. Исус је узе за руку и викну: »Дете, устани!« Дух јој се поврати, па она одмах устаде, а Исус нареди да јој дају да једе. Њени родитељи се запрепастише, а Исус им нареди да ником не причају шта се догодило. Исус окупи Дванаесторицу и даде им моћ и власт над свим демонима и да лече болести, па их посла да проповедају Божије царство и да лече болесне. »Не носите ништа на пут«, рече им. »Ни штап, ни торбу, ни хлеб, ни новац, ни другу кошуљу. И у који год дом уђете, останите у њему док оданде не одете. А где вас не приме, кад будете одлазили из тога града, отресите прашину са својих ногу, као сведочанство против њих.« И они одоше, па су ишли по селима, проповедајући еванђеље и свуда лечећи људе. А тетрарх Ирод је чуо за све што се догодило, па је био у недоумици, јер су једни говорили да је Јован устао из мртвих, други да се појавио Илија, а трећи да је устао један од старих пророка. »Јовану сам одсекао главу«, рече Ирод, »али ко је овај о коме слушам такве ствари?« Зато је хтео да види Исуса. Када су се апостоли вратили, известише Исуса о свему што су учинили. Исус их онда поведе са собом и повуче се насамо у град који се зове Витсаида. Али народ за то сазна и крену за њим. Он их прими, па им је говорио о Божијем царству и исцељивао оне којима је лечење било потребно. Када је дан био на измаку, Дванаесторица му приђоше и рекоше: »Отпусти народ, нека иду у околна села и засеоке да нађу јело и смештај, јер смо овде на усамљеном месту.« А он им рече: »Ви им дајте да једу.« »Имамо само пет хлебова и две рибе«, одговорише му они, »осим ако не одемо и купимо хране за сав овај народ.« А тамо је било око пет хиљада мушкараца. Али Исус рече својим ученицима: »Нека поседају у скупинама од по педесет.« Тако су и учинили, па сви поседаше. Исус узе оних пет хлебова и две рибе, подиже поглед према небу и благослови их. Онда их изломи и даде ученицима да их ставе пред народ. И сви су јели и најели се. А преосталих комадића накупише дванаест пуних корпи. Једном када се насамо молио, а ученици били с њим, Исус их упита: »Шта каже народ, ко сам ја?« Они му одговорише: »Једни кажу — Јован Крститељ; други — Илија; а трећи — да је устао један од старих пророка.« Он им тада рече: »А шта ви кажете, ко сам ја?« »Божији Христос«, одговори Петар. Он их онда строго опомену и нареди да то ником не кажу, па рече: »Син човечији треба много да препати, да га одбаце старешине, првосвештеници и учитељи закона, да буде убијен, и да трећег дана васкрсне.« А свима је говорио: »Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне самога себе, нека сваког дана узме свој крст и иде за мном. Јер, ко хоће да спасе свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот ради мене, спашће га. Шта вреди човеку ако добије цео свет, а самог себе уништи или себи науди. Ко се стиди мене и мојих речи, и Син човечији ће се стидети њега када дође у својој слави и у слави Оца и светих анђела. Истину вам кажем: неки који овде стоје неће окусити смрт док не виде Божије царство.« После отприлике осам дана откад је ово рекао, Исус са собом поведе Петра, Јована и Јакова и попе се на једну гору да се помоли. Док се молио, изглед лица му се промени, а одећа постаде блештаво бела. А два човека су разговарала с њим: били су то Мојсије и Илија, који су се појавили у великом сјају. Говорили су о његовом одласку који је требало да се догоди у Јерусалиму. Петар и његови другови били су веома поспани, а када су се расанили, угледаше његову славу и два човека која су с њим стајала. Док су ови одлазили од Исуса, Петар му рече: »Учитељу, добро је што смо овде. Хајде да подигнемо три сенице: једну теби, једну Мојсију и једну Илији« — не знајући шта говори. Док је он још говорио, појави се облак и засени их, а они се, када су ушли у облак, уплашише. Тада се из облака зачу глас који рече: »Ово је мој Син, кога сам изабрао! Њега слушајте!« А када је глас одјекнуо, Исус остаде сам. Ученици то задржаше за себе и никоме у то време нису причали шта су видели. Сутрадан, када су сишли са горе, силан народ му изађе у сусрет. Један човек повика из народа: »Учитељу, молим те да погледаш мога сина, јер ми је јединац. Дух га шчепа, па изненада вришти; баца га у грчеве и пена му удари на уста. Тешко га напушта и сатире га. Молио сам твоје ученике да га истерају, али нису могли.« »О, неверни и изопачени нараштају!« одговори Исус. »Колико ћу још морати да останем с вама и да вас подносим? Доведи свога сина овамо.« Док је дечак долазио, демон га обори на земљу у грчевима. Али Исус запрети нечистом духу, излечи дечака и предаде га оцу. И сви се задивише Божијој величини. Док су се сви дивили оном што је Исус учинио, он рече ученицима: »Пажљиво слушајте шта ћу вам рећи: Син човечији ће бити предат људима у руке.« Али они не схватише о чему им говори. Било им је сакривено, па нису разумели, а плашили су се да га о томе питају. Међу ученицима се поведе расправа о томе који од њих је највећи. А Исус, знајући њихове мисли, узе једно дете и постави га поред себе, па им рече: »Ко прими ово дете у моје име, мене прима. А ко прима мене, прима Онога који ме је послао. Јер, онај који је најмањи међу вама — тај је највећи.« »Учитељу«, рече Јован, »видели смо једнога како у твоје име истерује демоне и хтели смо да му забранимо, јер није један од нас.« »Не браните му«, рече Исус, »јер ко није против вас, тај је за вас.« Како се приближавало време да буде вазнет на небо, Исус одлучи да крене у Јерусалим, па пред собом посла гласнике који уђоше у једно самаријско село да му све припреме. Али мештани га не примише, јер се упутио у Јерусалим. Када су ученици Јаков и Јован то видели, упиташе га: »Господе, хоћеш ли да призовемо огањ са неба да их уништи?« Али Исус се окрену и прекори их. Онда одоше у друго село. Док су ишли путем, рече му један човек: »Ићи ћу за тобом куд год ти идеш.« Исус му одговори: »Лисице имају јазбине и птице имају гнезда, а Син човечији нема где да спусти главу.« А једном другом рече: »Пођи за мном.« »Господе«, рече му човек, »пусти ме да прво одем да сахраним оца.« A Исус му рече: »Нека мртви сахрањују своје мртве, а ти иди и објављуј Божије царство.« Један му рече: »Ја ћу за тобом, Господе, али ме прво пусти да се опростим од своје породице.« »Ко положи руку на плуг«, рече му Исус, »а осврће се, није за Божије царство.« После тога Господ одреди још седамдесет двојицу, па их по двојицу посла испред себе у сваки град и место куда је намеравао да иде. Рече им: »Жетва је обилна, али је радника мало. Зато молите Господара жетве да пошаље раднике за своју жетву. Идите. Ево, шаљем вас као јагњад међу вукове. Не носите са собом ни новчаник, ни торбу, ни обућу, и на путу никога не поздрављајте. »Када уђете у неки дом, прво реците: ‚Мир овом дому.‘ И ако тамо буде мирољубив човек, ваш мир ће остати на њему. А ако не буде, ваш мир ће вам се вратити. Останите у том дому и једите и пијте све што вам понуде, јер радник заслужује своју плату. И немојте да прелазите из дома у дом. »Када уђете у неки град, па вас приме, једите све што пред вас ставе. Лечите болесне у том граду и говорите им: ‚Приближило вам се Божије царство.‘ Али, када уђете у неки град, па вас не приме, изађите на улице и реците: ‚Против вас отресамо и прашину вашега града која нам се лепи за ноге. Ипак знајте: приближило се Божије царство.‘ Кажем вам: онога Дана ће бити лакше Содоми него том граду.« »Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Да су се у Тиру и Сидону догодила чуда која су се догодила у вама, они би се одавно покајали и седели у кострети и пепелу. Али, на Суду ће бити лакше Тиру и Сидону него вама. А ти, Кафарнауме, зар ћеш се до неба уздићи? У Подземље ћеш се суновратити! »Ко вас слуша, мене слуша. Ко вас одбацује, мене одбацује. А ко одбацује мене, одбацује Онога који ме је послао.« Седамдесет двојица се вратише радосни, говорећи: »Господе, и демони нам се покоравају у твоје име!« А он им рече: »Видео сам Сатану како пада са неба као муња. Ето, дао сам вам власт да газите змије и шкорпије, и над сваком непријатељском силом — и ништа вам неће наудити. Али, немојте да се радујете томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена записана на небу.« Уто га обузе радост у Светом Духу, па рече: »Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и умних, а открио малој деци. Да, Оче, свидело ти се да тако учиниш. »Отац ми је све предао, и нико, осим Оца, не зна ко је Син. И нико не зна ко је Отац, само Син и они којима то Син хоће да открије.« Онда се окрену ученицима, па им насамо рече: »Благо очима које гледају то што ви гледате. Јер, кажем вам: многи пророци и цареви желели су да виде то што ви гледате, али нису видели, и да чују то што ви слушате, али нису чули.« Онда устаде један учитељ закона да искуша Исуса, па га упита: »Учитељу, шта треба да учиним да бих наследио вечни живот?« »Шта пише у Закону?« рече му Исус. »Шта читаш тамо?« Овај одговори: »‚Воли Господа, свога Бога, свим својим срцем, свом својом душом, свом својом снагом и свим својим умом‘, и ‚свога ближњега као самога себе.‘ « »Тачно си одговорио«, рече му Исус. »Чини тако, и живећеш.« Али овај, желећи да се оправда, упита Исуса: »А ко је мој ближњи?« Исус му одговори: »Путовао један човек из Јерусалима у Јерихон, па пао у руке разбојницима. Ови су га скинули и изударали, па отишли, оставивши га полумртва. А случајно је тим путем пролазио један свештеник, видео га и заобишао. Исто тако је поред тога места наишао и један Левит, видео га и заобишао. Али наиђе онуда, путујући, и један Самарићанин. И кад га је видео, сажали се, па му приђе и преви му ране, заливши их уљем и вином. Онда га посади на своје живинче, одведе у једну гостионицу и побрину се за њега. Сутрадан извади два динара и даде их гостионичару, говорећи: ‚Побрини се за њега, а ако потрошиш више, платићу ти кад се вратим.‘ »Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи овоме који је пао у руке разбојницима?« »Онај који се на њега сажалио«, одговори учитељ закона. А Исус му рече: »Иди, па и ти тако чини.« Док су путовали, Исус уђе у једно село, где га жена по имену Марта прими у своју кућу. Она је имала сестру која се звала Марија, која седе Господу до ногу, па је слушала шта он говори. Марта је била веома заузета послуживањем, па приђе Исусу и рече: »Господе, зар те није брига што ме моја сестра оставила да сама послужујем? Реци јој да ми помогне.« »Марта, Марта«, одговори јој Исус, »бринеш се и узнемираваш због много чега, а само једно је потребно. Марија је изабрала оно боље и то јој неће бити одузето.« Једном се Исус молио на неком месту. Када је завршио, рече му један од ученика: »Господе, научи нас да се молимо, као што је и Јован научио своје ученике.« А он им рече: »Када се молите, реците: ‚Оче, нека је свето име твоје, нека дође Царство твоје. Хлеб наш насушни дај нам свакога дана и опрости нам грехе наше, јер и ми опраштамо свим дужницима својим. И не уведи нас у искушење.‘« Онда им рече: »Када неко од вас има пријатеља, па оде к њему у поноћ и каже му: ‚Пријатељу, позајми ми три хлеба. Јер, један мој пријатељ је свратио к мени с пута, а ја немам шта да изнесем пред њега.‘ И када му онај изнутра одговори: ‚Не досађуј ми! Врата су већ закључана и деца са мном у постељи. Не могу да устанем да ти дам‘ — кажем вам: иако неће да устане зато што му је пријатељ, устаће због његове безочности и даће му колико му треба. »Зато вам кажем: молите — и даће вам се; тражите — и наћи ћете; куцајте — и отвориће вам се. Јер, ко год моли, добија; и ко тражи, налази; и отвориће се ономе ко куца. »Који би отац међу вама сину, када га замоли за рибу, дао змију? Или му, ако га замоли за јаје, дао шкорпију? Па ако ви, иако сте зли, знате како да дајете добре дарове својој деци, колико ће више ваш небески Отац дати Светога Духа онима који га замоле.« Исус је истеривао једног демона немости и, када је демон изашао, неми човек проговори, а народ се задиви. Али неки од њих рекоше: »Он истерује демоне помоћу Веелзевула, демонског владара!« А други, да би га искушали, затражише од њега знак са неба. Али он је знао шта мисле, па им рече: »Опустеће свако царство које је против себе подељено, и пашће сваки подељени дом. Ако је и Сатана против себе подељен, како ће опстати његово царство? Јер, ви кажете да ја демоне истерујем помоћу Веелзевула. Али, ако ја истерујем демоне помоћу Веелзевула, помоћу кога их истерују ваши синови? Зато ће вам они бити судије. Али, ако ја демоне истерујем помоћу Божије силе, онда вам је дошло Божије царство. »Када јак, наоружан човек чува своју кућу, његова имовина је безбедна. Али, када га нападне и савлада неко јачи од њега, узима му оклоп у који се уздaо и дели плен. »Ко није са мном — против мене је. И ко са мном не скупља — расипа.« »Када из човека изађе нечисти дух, лута безводним местима тражећи починка. А кад га не нађе, каже: ‚Вратићу се у кућу из које сам изашао.‘ И врати се и нађе кућу пометену и сређену. Онда оде и доведе седам других духова, горих од себе, па уђу и тамо се настане. Тако је на крају том човеку горе него пре.« Док је он то говорио, повика једна жена из народа: »Срећна утроба која те носила и дојке које си сисао!« А он рече: »Много срећнији су они који слушају Божију реч и покоравају јој се.« Док се народ окупљао, он рече: »Овај нараштај је зао нараштај. Траже знак, али никакав знак им неће бити дат, осим знака Јониног. Јер, као што је Јона био знак Нинивљанима, тако ће и Син човечији бити знак овом нараштају. Краљица Југа ће на Суду устати са људима овог нараштаја и осудити их, јер је с краја земље дошла да чује Соломонову мудрост. А овде је неко већи од Соломона! Нинивљани ће устати на Суду са овим нараштајем и осудити га, јер су се покајали после Јонине проповеди, а овде је неко већи од Јоне.« »Нико не пали светиљку да би је ставио на скровито место или под посуду, него на свећњак, да они који улазе виде светлост. Твоје око је светиљка тела. Ако ти је око добро, и цело тело ти је пуно светлости. Али, ако је рђаво, и тело ти је пуно таме. Постарај се, дакле, да светлост у теби не буде тама. Ако ти је цело тело пуно светлости, без имало таме, биће сасвим осветљено, као кад те својом светлошћу обасјава светиљка.« Док је он говорио, један фарисеј га позва да с њим руча, па Исус уђе и леже за трпезу. А фарисеј се зачуди кад виде да се Исус није прво опрао пре ручка. »Да«, рече му Господ, »ви фарисеји чистите чашу и тањир споља, а изнутра сте пуни похлепе и зла. Безумници! Зар Онај који је начинио оно што је споља, није начинио и оно што је изнутра? Него, дајте као милостињу оно што је унутра, и све ће вам бити чисто. »Али тешко вама, фарисеји, што дајете десетак од нане, руте и сваког другог биља, а занемарујете Божију правду и љубав. Ово треба да чините, а оно да не занемарујете. »Тешко вама, фарисеји, јер волите прва седишта у синагогама и да вас поздрављају на трговима. Тешко вама, јер сте слични необележеним гробовима по којима људи ходају а да то и не знају.« »Учитељу«, рече му један учитељ закона, »ти и нас вређаш кад тако говориш.« А Исус рече: »Тешко и вама, учитељи закона, јер људе оптерећујете неподношљивим бременом, а сами се ни прстом не дотичете бремена. »Тешко вама, јер подижете гробнице пророцима, а њих су побили ваши праоци. Тиме сведочите да се слажете са делима својих праотаца, јер су их они побили, а ви им подижете гробнице. Зато је Божија мудрост и рекла: ‚Послаћу им пророке и апостоле; неке ће убити, а неке прогонити.‘ Зато ће овај нараштај платити за крв свих пророка проливену од постанка света, од Авељеве крви до крви Захарије, који је убијен између жртвеника и Храма. Да, кажем вам: овај нараштај ће за то платити. »Тешко вама, учитељи закона, јер сте узели кључ знања. Сами нисте ушли, а спречили сте оне који су улазили.« А када је одлазио оданде, учитељи закона и фарисеји почеше жестоко да наваљују на њега и да га засипају питањима о много чему, вребајући да га ухвате у речи. Када се у међувремену окупило мноштво од неколико хиљада људи, тако да су једни друге газили, Исус прво поче да говори својим ученицима: »Чувајте се фарисејског квасца, то јест лицемерја. Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће сазнати. Све што сте рекли у тами, чуће се на светлости, и оно што сте по собама на ухо шапутали, проповедаће се са кровова.« »Кажем вам, пријатељи моји: не треба да се бојите оних што убијају тело и после тога немају шта више да учине. Али, показаћу вам кога треба да се бојите: бојте се онога који, пошто убије, има моћ да баци у пакао. Да, кажем вам: њега се бојте. Зар се пет врабаца не продаје за два асариона? Па ипак ниједног од њих Бог не заборавља. А вама је и сва коса на глави избројана. Не бојте се. Ви вредите више од много врабаца.« »Kажем вам: ко год мене призна пред људима, и њега ће Син човечији признати пред Божијим анђелима. А ко се мене одрекне пред људима, и ја ћу се њега одрећи пред Божијим анђелима. Опростиће се сваком ко каже нешто против Сина човечијега, али неће бити опроштено оном ко увреди Светога Духа. Када вас буду изводили пред синагоге, владаре и власти, не брините се како ћете се одбранити или шта ћете рећи, јер ће вас тога часа Свети Дух научити шта треба да кажете.« Тада му рече неко из народа: »Учитељу, реци мом брату да са мном подели наследство.« »Човече«, одврати му Исус, »ко ме је поставио за судију или за извршитеља над вама?« А онда им рече: »Пазите и чувајте се сваке похлепе. Јер, и када човек има у изобиљу, његов живот не зависи од његове имовине.« Тада им исприча ову причу: »Једном богаташу је земља добро родила и он је овако размишљао: ‚Шта да радим, пошто немам где да спремим своју летину?‘ Онда рече: ‚Ево шта ћу: срушићу своје амбаре и саградити веће, па ћу у њих спремити све своје жито и добра. И рећи ћу својој души: душо, имаш много добара спремљених за много година. Одмaрај се, једи, пиј и весели се.‘ Али Бог му рече: ‚Безумниче! Колико ноћас ће ти живот бити одузет. И чије ће онда бити то што си спремио?‘ Тако пролази онај ко себи згрће благо, а није богат пред Богом.« Онда рече ученицима: »Зато вам кажем: не брините се за свој живот — шта ћете јести; ни за своје тело — шта ћете обући. Јер, живот је више од јела, а тело више од одеће. Погледајте гавране: не сеју и не жању, немају ни спремишта ни амбарe, а ипак их Бог храни. А колико сте ви вреднији од птица! Који од вас, бринући се, може свом животу додати и један једини сат? Кад не можете ни такву ситницу да учините, зашто се бринете за остало? »Погледајте како расту љиљани: не раде и не преду. А ја вам кажем: ни Соломон у свем свом сјају није био одевен као један од њих. Ако, дакле, Бог тако одева пољску траву — која данас јесте, а сутра се баца у ватру — колико ће више одевати вас, маловерни. Зато немојте да тражите шта ћете јести или шта ћете пити, и не узнемиравајте се бригама. Јер, све то траже пагани овога света. Зна ваш Отац да вам је све то потребно. Него, тражите његово Царство, па ће вам се и ово дати. »Не бој се, стадо мало, јер се вашем Оцу свидело да вам дâ Царство. Продајте своју имовину и дајте као милостињу. Снабдејте се новчаницима који не старе: неисцрпним благом на небу, којем лопов не може да се примакне и које мољац не може да нагризе. Јер, где вам је благо, тамо ће вам бити и срце.« »Нека вам бедра буду опасана и нека ваше светиљке горе, као онима који чекају да им се господар врати са свадбе, да му одмах отворе када дође и покуца. Благо оним слугама које господар затекне будне када дође. Истину вам кажем: он сам ће се опасати, посести их за трпезу и послуживати их. Дошао он у поноћ или касније, ако их нађе спремне, благо њима. Али ово знајте: да је домаћин знао у који час ће лопов доћи, не би допустио да му кућа буде обијена. И ви будите спремни, јер ће Син човечији доћи у онај час у који га не очекујете.« »Господе«, упита Петар, »говориш ли ову причу само нама или свима?« А Господ рече: »Ко је, дакле, верни и мудри управитељ кога ће господар поставити над својим слугама да им на време даје оброк? Благо оном слузи кога његов господар, када дође, нађе да тако чини. Истину вам кажем: поставиће га да управља свим његовим имањем. »Али, ако тај слуга помисли: ‚Мој господар ће се дуго задржати‘, па почне да туче слуге и слушкиње, и да једе и пије и опија се, његов господар ће доћи онога дана када га он не очекује и у час који не зна, па ће га пресећи надвоје и одредити му место међу невернима. »Онај слуга који је знао вољу свога господара, а није био спреман, или није поступио по његовој вољи, добиће много батина. А онај који није знао, а учинио је нешто што заслужује казну, добиће само мало батина. Ко год је много добио, од њега ће се много и тражити; и коме је много поверено, од њега ће се више захтевати.« »Дошао сам да на земљу бацим огањ, и тако бих желео да је већ упаљен. Али, треба крштењем да се крстим и тако ми је тешко док се то не заврши. Мислите ли да сам дошао да на земљу донесем мир? Не, кажем вам, него раздор. Од сада ће петоро у истој кући бити раздељено: троје против двоје и двоје против троје. Поделиће се отац против сина и син против оца, мајка против кћери и кћи против мајке, свекрва против снахе и снаха против свекрве.« А народу рече: »Када видите да се облак помаља на западу, одмах кажете: ‚Долази киша‘, и тако и буде. А када дува јужни ветар, кажете: ‚Биће врућине‘, и тако и буде. Лицемери! Знате да тумачите изглед земље и неба, а не знате да протумачите знаке овог времена?« »И зашто сами од себе не просуђујете шта је праведно? Када са својим противником идеш пред поглавара, потруди се да се с њим нагодиш још на путу, да те не одвуче пред судију, па те судија преда судском службенику, а службеник баци у тамницу. Кажем ти: нећеш оданде изаћи док не исплатиш и последњу пару.« У то време су тамо били и неки који Исусу испричаше о Галилејцима чију је крв Пилат измешао с њиховим жртвама. А он им одговори: »Зар мислите да су ти Галилејци били већи грешници од осталих Галилејаца зато што су тако страдали? Кажем вам: нису. Али, ако се не покајете, сви ћете тако пропасти. Или, шта је са оном осамнаесторицом на које се срушио силоамски торањ и усмртио их? Мислите ли да су они били више криви од свих осталих становника Јерусалима? Кажем вам: нису. Али, ако се не покајете, сви ћете тако пропасти.« Онда им исприча ову причу: »Имао један човек смокву посађену у свом винограду, па дошао да на њој потражи плода, али га не нађе. »Тада рече виноградару: ‚Ево већ три године долазим и тражим плода на овој смокви, али га не налазим. Посеци је. Зашто да слаби земљу.‘ »‚Господару‘, одговори му виноградар, ‚остави је још ову годину, да око ње окопам и нађубрим, па ће можда догодине донети плод. А ако не роди, посеци је.‘« Једне суботе је Исус учио народ у некој синагоги. А тамо је била и једна жена која је осамнаест година имала духа који је изазивао болест. Била је згрчена и никако није могла да се сасвим исправи. Када ју је Исус видео, позва је к себи, па јој рече: »Жено, ослобођена си своје болести.« Онда положи руке на њу, и она се одмах исправи и поче да слави Бога. А старешина синагоге је био огорчен што Исус лечи у суботу, па рече народу: »Има шест дана када се ради. Зато у те дане долазите да се лечите, а не у суботу.« Тада му Господ рече: »Лицемери! Зар сваки од вас не одвезује свога вола или магарца од јасала у суботу и не изводи га да га напоји? Па зар ову Авраамову кћер, коју је Сатана осамнаест година држао везану, није требало ослободити тих окова у дан суботњи?« Kада је то рекао, сви његови противници се постидеше, а сав народ се радовао због свих дивних дела која је учинио. Тада рече: »Чему је слично Божије царство? С чим да га упоредим? Слично је зрну горушице које је човек узео и посејао у свом врту, а оно изникло и развило се у дрво и птице се гнездиле у његовим гранама.« А онда опет рече: »С чим да упоредим Божије царство? Слично је квасцу који је жена узела и измешала га са три сате брашна док све није ускисло.« Путујући у Јерусалим, пролазио је кроз градове и села и учио народ. Неко му рече: »Господе, хоће ли се само мало њих спасти?« А он им рече: »Свим силама се потрудите да уђете кроз уска врата. Јер, кажем вам: многи ће настојати да уђу, али неће моћи. Када господар куће устане и закључа врата, стајаћете напољу и куцати на врата, говорећи: ‚Господару, отвори нам!‘ »А он ће вам одговорити: ‚Не знам ни ко сте ни одакле сте.‘ »‚Јели смо и пили с тобом‘, рећи ћете му ви, ‚а ти си учио народ на нашим улицама.‘ »А он ће вам рећи: ‚Не знам ни ко сте ни одакле сте. Одлазите од мене, сви ви који чините неправду.‘ »И биће плач и шкргут зуба када у Божијем царству угледате Авраама, Исаака, Јакова и све пророке, а вас избаце напоље. Људи ће долазити са истока и запада, са севера и југа, и лећи за трпезу у Божијем царству. И знајте, има последњих који ће бити први, и има првих који ће бити последњи.« У то време му приђоше неки фарисеји и рекоше: »Иди одавде на неко друго место, јер Ирод хоће да те убије.« А он им рече: »Идите и реците тој лисици: ‚Ево, истерујем демоне и исцељујем данас и сутра, а трећег дана ћу довршити дело.‘ Али, данас, сутра и прекосутра треба да путујем, јер не приличи пророку да погине ван Јерусалима. »Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш пророке и каменујеш оне који су ти послани! Колико пута сам хтео да скупим твоју децу као квочка своје пилиће под крила, али нисте хтели. Ево, кућа вам остаде пуста. Кажем вам: нећете ме више видети све док не будете рекли: ‚Благословен онај који долази у име Господа.‘ « Када је једне суботе Исус отишао у кућу неког фарисејског поглавара да једе, на њега су будно пазили. А тамо је, испред њега, био човек који је патио од водене болести. Исус упита учитеље закона и фарисеје: »Сме ли се суботом лечити или не?« А они су ћутали. Тада он узе и излечи оног човека и отпусти га, па их упита: »Ако неком од вас син или во упадне у бунар у дан суботњи, зар га нећете одмах извући?« А они нису знали шта да кажу на то. Гледајући како гости за себе бирају почасна места, исприча им ову причу: »Када те неко позове на свадбу, не седај на почасно место, јер је можда позван неко угледнији од тебе, па ће онај који је позвао и тебе и њега доћи и рећи ти: ‚Уступи своје место овоме.‘ Тада ћеш, постиђен, морати да седнеш на последње место. Него, када те позову, иди и седи на последње место, тако да ти домаћин, када дође, каже: ‚Пријатељу, помери се навише.‘ Тако ће ти бити указана част пред свима који су с тобом за трпезом. Јер, биће понижен сваки онај ко самога себе уздиже, а узвишен ко самога себе понизује.« Онда рече оном који га је позвао: »Када спремаш ручак или вечеру, не зови своје пријатеље, ни своју браћу, ни рођаке, ни богате суседе, јер ће и они тебе позвати и тако ти узвратити. Него, када спремаш гозбу, позови сиромахе, кљасте, хроме, слепе — и благо теби. Јер, иако они немају чиме да ти узврате, биће ти узвраћено о васкрсењу праведних.« Када је то чуо један од оних за трпезом, рече му: »Благо оном ко буде јео хлеб у Божијем царству!« А Исус му рече: »Један човек спремио велику вечеру и позвао много људи. Када је било време да вечера почне, посла он свога слугу да званицама каже: ‚Дођите, јер све је већ спремно.‘ »А они сви одреда почеше да се изговарају. Први му рече: ‚Купио сам њиву и морам да идем да је видим. Молим те, извини ме.‘ »‚Купио сам пет јармова волова‘, рече други, ‚и баш сам пошао да их испробам. Молим те, извини ме.‘ »Трећи рече: ‚Оженио сам се и зато не могу да дођем.‘ Слуга се врати и то јави свом господару. Тада се господар куће разгневи, па рече слузи: ‚Брзо изађи на градске улице и сокаке и доведи сиромахе, кљасте, слепе и хроме!‘ »‚Господару‘, рече му слуга, ‚учињено је како си наредио, али још има места.‘ »Тада господар рече слузи: ‚Изађи на друмове и дуж плотова, па их натерај да дођу, да ми се кућа напуни. Јер, кажем ти: ниједан од оних који су позвани неће окусити моју вечеру!‘« А са Исусом је путовао силан народ. Он се окрену према њима, па рече: »Ко дође к мени, а не мрзи свога оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и сам свој живот, не може да буде мој ученик. Ко не носи свој крст и не иде за мном, не може да буде мој ученик. »Који од вас, када хоће да зида кулу, прво не седне и не израчуна трошкове, да види има ли довољно да је доврши? Иначе би можда положио темељ, а не би могао да је доврши, па би га сви који би то видели исмејали говорећи: ‚Овај је почео да гради, али није могао да доврши.‘ »Или, који цар, када крене да поведе рат против другог цара, прво не седне и не размотри може ли се са својих десет хиљада супротставити оном који против њега иде са двадесет хиљада. Па, ако не може, онда ће, док је онај још далеко, послати изасланике и замолити за мир. Тако, дакле, ниједан од вас који се не одрекне свега што има, не може да буде мој ученик.« »Со је добра. Али, ако со обљутави, чиме ће се зачинити? Није добра ни за земљу, ни за ђубриво, него се избацује напоље. Ко има уши да чује, нека чује.« Око Исуса су се окупљали сви цариници и грешници да га чују, па фарисеји и учитељи закона почеше да гунђају, говорећи: »Овај прима грешнике и једе с њима!« Тада им Исус исприча ову причу: »Који од вас, ако има сто оваца, па једну изгуби, не оставља оних деведесет девет у дивљини и не иде за изгубљеном док је не нађе? А кад је нађе, радосно је стави на рамена, па кад стигне кући, позива пријатеље и суседе и каже им: ‚Радујте се са мном! Нашао сам своју изгубљену овцу!‘ Кажем вам: тако ће и на небу бити већа радост због једног грешника који се покаје него због деведесет девет праведника, којима покајање није потребно.« »Или, која жена, када има десет драхми, па једну изгуби, не пали светиљку и не чисти кућу и не тражи пажљиво док је не нађе? А кад је нађе, позива пријатељице и суседе и каже: ‚Радујте се са мном! Нашла сам новчић који сам изгубила!‘ Тако, кажем вам, настаје и радост пред Божијим анђелима због једног грешника који се покаје.« Онда рече: »Један човек имао два сина. Млађи од њих рече оцу: ‚Оче, дај ми део имања који ми припада.‘ И он им подели имање. »После неколико дана, млађи син узе свој део и оде у далеку земљу, где протраћи сав свој иметак живећи разуздано. Када је све потрошио, у тој земљи завлада велика глад и он поче да оскудева. Зато оде и запосли се код једног грађанина оне земље, а овај га посла на своја поља да чува свиње. Жудео је да напуни стомак рогачима које су свиње јеле, али му их нико није давао. »Тада дође к себи, па рече: ‚Колики најамници мога оца имају хлеба у изобиљу, а ја овде умирем од глади! Спремићу се и отићи своме оцу, па га замолити: »Оче, згрешио сам против неба и против тебе. Нисам више достојан да се зовем твој син. Прими ме као једног од својих најамника.«‘ »И он се спреми и пође своме оцу. А док је још био далеко, његов отац га угледа и сажали се, па потрча, загрли га и пољуби. »‚Оче‘, рече му син, ‚згрешио сам против неба и против тебе. Нисам више достојан да се зовем твој син.‘ »Али отац рече својим слугама: ‚Брзо изнесите најлепши огртач и обуците му га. Ставите му прстен на руку и обућу на ноге. Донесите угојено теле и закољите га, па да једемо и да се веселимо. Јер, овај мој син је био мртав, и оживе! Био је изгубљен, и нађен је!‘ И почеше да се веселе. »А његов старији син био је на пољу. Када се на повратку приближио кући, зачу свирку и играње, па позва једног слугу и упита га шта се дешава. »‚Твој брат је дошао‘, рече му слуга, ‚и твој отац је заклао угојено теле зато што га је дочекао живог и здравог.‘ »Он се наљути и не хтеде да уђе. Тада изађе његов отац и поче да га наговара. Али он одговори оцу: ‚Ето, толико година сам ти служио и никад нисам прекршио твоје заповести, а ти ми никад ни јаре ниси дао да се провеселим са пријатељима! А кад је дошао овај твој син, који је твој иметак проћердао са блудницама, за њега си угојено теле заклао!‘ »‚Сине мој‘, рече му отац, ‚ти си увек са мном и све што имам, твоје је. Али, треба да се веселимо и да се радујемо. Јер, овај твој брат је био мртав, и оживе, и био је изгубљен, и нађен је.‘« Исус рече ученицима: »Био један богат човек чијег су управитеља оптужили да расипа његову имовину. »Он га позва и упита: ‚Шта то чујем о теби? Положи рачун о свом управљању, јер више не можеш да будеш управитељ.‘ »А управитељ рече у себи: ‚Шта да радим? Господар ми одузима посао управитеља. Нисам довољно снажан да копам, а срамота ме да просим. Знам шта ћу: учинићу тако да ће ме људи примати у кућу и кад више не будем управитељ.‘ »Тада, једног по једног, позва све дужнике свога господара. »‚Колико дугујеш мом господару?‘ упита првог. »‚Сто бата маслиновог уља‘, одговори овај. »А он му рече: ‚Узми своју обвезницу, па брзо седи и напиши педесет.‘ »Затим упита другог: ‚Колико ти дугујеш?‘ »‚Сто кора жита‘, одговори овај. »А он му рече: ‚Узми своју обвезницу и напиши осамдесет.‘ »И господар похвали непоштеног управитеља, јер је сналажљиво поступио. Синови овога света сналажљивији су са својим него синови светлости. Кажем вам: начините себи пријатеље помоћу непоштеног богатства, да би вас, када оно нестане, примили у вечне станове. »Ко је поуздан у најмањем, поуздан је и у великом. А ко је непоштен у најмањем, непоштен је и у великом. Ако, дакле, нисте били поуздани у непоштеном богатству, ко ће вам поверити истинско богатство? И ако нисте били поуздани у туђем, ко ће вам дати ваше? »Ниједан слуга не може да служи двојици господара. Јер, или ће једнога мрзети, а другога волети; или ће једноме бити привржен, а другога презирати. Не можете служити и Богу и богатству.« А све су то слушали фарисеји, који су волели новац, па су му се ругали. Зато им Исус рече: »Ви се пред људима претварате да сте праведни, али Бог познаје ваше срце. Оно што је на високој цени међу људима, у Божијим очима је одвратно. »Закон и Пророци су били до Јована. Од тада се проповеда еванђеље о Божијем царству и свако насилно у њега улази. Али, лакше је да небо и земља прођу, него да пропадне иједна цртица из Закона.« »Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини прељубу. И ко се ожени разведеном, чини прељубу.« »Био један богат човек који се облачио у пурпур и танко платно и сваког дана уживао у раскоши. А пред његовом капијом лежао је један сиромах по имену Лазар, сав у чиревима, и жудео да напуни стомак оним што је падало са богаташеве трпезе. Чак су и пси долазили и лизали му чиреве. »Када је сиромах умро, анђели га однеше у Авраамово наручје. А умре и богаташ и би сахрањен. У Подземљу, где је лежао у мукама, подиже поглед и у даљини угледа Авраама, и Лазара у његовом наручју, па повика: ‚Оче Аврааме, смилуј ми се и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и расхлади ми језик, јер се страшно мучим у овом пламену!‘ »‚Синко‘, рече му Авраам, ‚сети се да си за живота примио своја добра, а Лазар зла. Он се сада овде теши, а ти си у страшним мукама. Осим тога, између вас и нас постављена је велика провалија, па они који желе одавде да пређу к вама, не могу, нити ко од вас може да пређе овамо.‘ »‚Онда те молим, оче‘, рече богаташ, ‚пошаљи га у кућу мога оца, јер имам петорицу браће. Нека их опомене, да и они не дођу у ово мучилиште.‘ »Али Авраам рече: ‚Имају Мојсија и Пророке. Нека њих слушају.‘ »‚Не, оче Аврааме‘, рече богаташ, ‚него, ако им дође неко од мртвих, они ће се покајати.‘ »‚Ако не слушају Мојсија и Пророке‘, рече Авраам, ‚неће их уверити ни да неко устане из мртвих.‘« Исус рече својим ученицима: »Саблазни морају да дођу, али тешко оном по коме дођу. Боље би му било да му се око врата обеси млински камен и да га баце у море него да саблазни иједнога од ових малених. Чувајте се! »Ако твој брат згреши, укори га, па ако се покаје, опрости му. И ако седам пута на дан згреши против тебе и седам пута ти дође и каже: ‚Кајем се‘, опрости му.« Тада апостоли рекоше Господу: »Увећај нашу веру.« А Господ рече: »Када бисте имали веру као зрно горушице, могли бисте рећи овом дуду: ‚Ишчупај се с кореном и посади се у море‘, и он би вас послушао. »Који од вас, када има слугу који оре или чува овце, па се овај врати с поља, каже: ‚Дођи одмах и седи да једеш?‘ Зар му не каже: ‚Спреми ми вечеру, па се опаши и послужуј ме док једем и пијем. А после можеш и ти да једеш и пијеш‘? Да ли он захваљује слузи што је учинио оно што му је наређено? Тако и ви, када учините све што вам је наређено, треба да кажете: ‚Ми смо некорисне слуге. Учинили смо само оно што смо били дужни да учинимо.‘« Док је Исус путовао у Јерусалим, пролазио је између Самарије и Галилеје. Када је улазио у једно село, сусрете га десет губавих људи, који стадоше подаље и повикаше: »Исусе, Учитељу, смилуј нам се!« Када их је видео, рече им: »Идите и покажите се свештеницима.« И док су још ишли, очистише се. Један од њих, када је видео да је излечен, врати се, славећи Бога на сав глас, и паде ничице Исусу пред ноге и захвали му. А био је Самарићанин. Исус рече: »Зар се нису сва десеторица очистила? Где су остала деветорица? Зар се међу њима не нађе ниједан да се врати да дâ славу Богу, него само овај туђинац?« Онда му рече: »Устани и иди. Твоја вера те је излечила.« Једном када су га фарисеји питали када ће доћи Божије царство, Исус им одговори: »Божије царство не долази као нешто што се види. Људи неће моћи да кажу: ‚Ево га овде!‘ ни: ‚Ено га онде!‘, јер Божије царство је у вама.« А ученицима рече: »Долази време када ћете жудети да видите само један дан Сина човечијега, али га нећете видети. А људи ће вам говорити: ‚Ено га онде!‘ или: ‚Ево га овде!‘ Не идите онамо и не јурите за њима. Јер, као што муња, када севне, обасја небо од једног краја до другог, тако ће бити и са Сином човечијим на његов дан. Али он прво мора много да препати и овај нараштај мора да га одбаци. »Као што је било у Нојево време, тако ће бити и у дане Сина човечијега. Људи су јели и пили, женили се и удавали, све до дана када је Ноје ушао у ковчег. Онда је дошао потоп и све их уништио. Биће и као што је било у Лотове дане: људи су јели и пили, куповали и продавали, садили и градили. А оног дана кад је Лот изашао из Содоме, горући сумпор запљушта с неба и све их уништи. »Тако ће бити и онога дана када се појави Син човечији. Ако се неко тога дана затекне на крову, а ствари су му у кући, нека не силази да их узме. И ко се затекне у пољу, нека се не враћа. Сетите се Лотове жене! Ко покуша да сачува свој живот, изгубиће га, а ко изгуби свој живот, сачуваће га. Кажем вам: те ноћи биће двоје у једној постељи — једно ће се узети, а друго оставити. Две жене ће заједно млети жито — једна ће се узети, а друга оставити.« *** »Где то, Господе?« упиташе га. А он им рече: »Где буде лешина, тамо ће се и лешинари окупити.« Онда им исприча и причу да увек треба да се моле и да не посустају. »У неком граду живео један судија«, рече. »Није се бојао Бога и није марио за људе. А у том граду је била и једна удовица која је стално долазила к њему, говорећи: ‚Одбрани ме од мога противника.‘ Он то неко време није хтео, али касније рече себи: ‚Иако се не бојим Бога и не марим за људе, ипак ћу да одбраним ову удовицу зато што ми досађује, да ме на крају не изнури својим долажењем.‘« Тада Господ рече: »Чули сте шта каже неправедни судија. Па зар неће Бог одбранити своје изабране, који дању и ноћу вапију к њему? Зар ће одуговлачити да их услиши? Кажем вам: одбраниће их, и то брзо. Само, хоће ли Син човечији, када дође, наћи веру на земљи?« А онима који су били убеђени да су праведни, а све остале ниподаштавали, исприча ову причу: »Двојица су отишла у Храм да се помоле. Један је био фарисеј, а други цариник. Фарисеј је стајао и овако се молио у себи: ‚Боже, хвала ти што нисам као остали људи — разбојници, неправедници, прељубници — или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнем.‘ »А цариник је стајао подаље и ни поглед није хтео да подигне ка небу, него се ударао у груди и говорио: ‚Боже, смилуј се мени, грешнику!‘ »Кажем вам: он, а не онај други, отишао је кући оправдан. Јер, ко самога себе уздиже, биће понижен; а ко самога себе понизује, биће узвишен.« Људи су му доносили и малу децу да их дотакне, а када су ученици то видели, изгрдише их. Али Исус их позва к себи, па рече: »Пустите децу да долазе к мени и не спречавајте их, јер таквима припада Божије царство. Истину вам кажем: ко не прихвати Божије царство попут малог детета, неће ући у њега.« Један поглавар га упита: »Добри учитељу, шта да учиним да наследим вечни живот?« »Зашто ме називаш добрим?« одврати Исус. »Нико, осим јединога Бога, није добар. Заповести знаш: ‚Не чини прељубу, Не убиј, Не укради, Не сведочи лажно, Поштуј свога оца и мајку.‘ « А он рече: »Свега тога сам се држао од детињства.« Када је Исус то чуо, рече му: »Још једно ти недостаје: продај све што имаш и раздели сиромасима, па ћеш имати благо на небу. Тада хајде за мном.« Али, када је то чуо, поглавар се силно ражалости, јер је био веома богат. Када је Исус видеo да се овај ражалостио, рече: »Како је тешко имућнима да уђу у Божије царство. Лакше је камили да прође кроз иглене уши него богаташу да уђе у Божије царство.« А они који су то чули рекоше: »Па ко може да се спасе?« »Оно што је немогуће људима«, рече он, »могуће је Богу.« Тада Петар рече: »Ево, ми смо све оставили и пошли за тобом.« »Истину вам кажем«, рече Исус, »нема ниједнога који је ради Божијег царства оставио кућу, или жену, или браћу, или родитеље, или децу, а да неће добити многоструко више у ово време, а у будућем свету вечни живот.« Онда одведе Дванаесторицу на страну, па им рече: »Ево, кренули смо у Јерусалим и све што су пророци написали о Сину човечијем, испуниће се. Предаће га паганима и ругати му се, злостављати га, пљувати, избичевати и убити, а он ће трећег дана васкрснути.« Али они ништа од тога не разумеше. Значење тих речи било им је скривено, па нису знали о чему говори. Када се Исус приближио Јерихону, поред пута је седео један слепи човек и просио. Чувши да народ пролази, упита шта се дешава, а они му рекоше: »Пролази Исус Назарећанин.« Он повика: »Исусе, Сине Давидов, смилуј ми се!« Они што су ишли напред опоменуше га да ућути, али он је још више викао: »Сине Давидов, смилуј ми се!« Тада Исус стаде и нареди да му га доведу, а када се овај приближио, упита га: »Шта хоћеш да учиним за тебе?« »Господе«, одговори он, »да прогледам.« А Исус му рече: »Прогледај! Твоја вера те је излечила.« И овај одмах прогледа и пође за Исусом, славећи Бога. А видео је то и сав народ и славио Бога. Онда Исус уђе у Јерихон. Док је пролазио кроз град, човек по имену Закеј, главни цариник, и то богат, покушавао је да види ко је то Исус, али није могао од народа, јер је био ниског раста. Он зато отрча напред и попе се на једну дивљу смокву, да види Исуса, јер је требало да он онуда прође. Када је стигао до тог места, Исус подиже поглед и рече му: »Закеје, сместа сиђи, јер данас треба да одседнем у твојој кући.« И овај сместа сиђе и с радошћу прими Исуса. Сви су то видели, па почеше да гунђају, говорећи: »Код грешника је ушао да се одмори!« Закеј стаде и рече Господу: »Ево, Господе, пола своје имовине разделићу сиромасима. А ако сам од некога нешто изнудио, вратићу четвороструко.« Тада му Исус рече: »Данас је у ову кућу дошло спасење, пошто је и овај човек Авраамов син. Јер, Син човечији је дошао да потражи и спасе изгубљено.« Док су они ово слушали, он им исприча једну причу, зато што је био близу Јерусалима, а они су сматрали да ће се Божије царство појавити одмах. Он рече: »Један човек племенитог рода отишао у далеку земљу да га поставе за цара, па да се врати. Он позва десет својих слугу и сваком од њих даде десет мина, па рече: ‚Послујте с овим док се не вратим.‘ »А његови поданици су га мрзели, па за њим послаше изасланике да кажу: ‚Нећемо да нам он буде цар.‘ »Када се вратио кући, пошто су га поставили за цара, нареди да му позову оне слуге којима је дао новац, да види колику добит су остварили. »Тада дође први и рече: ‚Господару, твоја мина је донела још десет мина.‘ »А он му одврати: ‚Добро, добри слуго. Зато што си био поуздан у најмањем, имаћеш власт над десет градова.‘ »Онда дође други слуга и рече: ‚Господару, твоја мина је донела још пет мина.‘ »А он му рече: ‚Ти ћеш имати власт над пет градова.‘ »Дође и трећи слуга и рече: ‚Господару, ево твоје мине коју сам чувао сакривену у убрусу. Бојао сам те се, јер си строг човек. Узимаш оно што ниси оставио и жањеш оно што ниси посејао.‘ »‚Зли слуго‘, рече му господар, ‚по твојим речима ћу ти судити! Кажеш да си знао да сам строг човек, да узимам оно што нисам оставио и да жањем оно што нисам посејао. Зашто онда ниси ставио мој новац у банку? Тада бих га, по повратку, подигао с каматом.‘ »А присутнима рече: ‚Узмите ту мину од њега и дајте је оном који има десет мина.‘ »‚Господару‘, рекоше му они, ‚па он већ има десет мина.‘ »‚Кажем вам‘, одврати господар, ‚оном ко има, даће се још, а оном ко нема, одузеће се и оно што има. А оне моје непријатеље који нису хтели да им будем цар, доведите овамо и преда мном их погубите.‘« Пошто је ово изговорио, настави пут идући ка Јерусалиму. Када се приближио Витфаги и Витанији, код горе која се зове Маслинска, посла двојицу својих ученика, рекавши им: »Идите у ово село пред вама. Када уђете у њега, наћи ћете привезано магаре на коме још ниједан човек није јахао. Одвежите га и доведите овамо. А ако вас неко упита: ‚Зашто га одвезујете‘, реците му: ‚Потребно је Господу.‘« И они који су били послани, одоше и нађоше све како им је рекао. А док су одвезивали магаре, упиташе их његови власници: »Зашто одвезујете магаре?« »Потребно је Господу«, одговорише им они, и одведоше га Исусу. Онда преко магарета пребацише своје огртаче, па на њега посадише Исуса. И док је он путовао даље, народ је простирао своје огртаче по путу. Када се приближио месту где се силази са Маслинске горе, све мноштво ученика поче радосно и из свега гласа да хвали Бога за сва чуда која су видели, говорећи: »‚Благословен цар који долази у име Господа!‘ Мир на небу и слава на висини!« »Учитељу«, рекоше му неки фарисеји из народа, »изгрди своје ученике!« »Кажем вам«, одговори он, »ако они буду ћутали, камење ће викати.« Када се приближио граду и угледао га, заплака над њим, говорећи: »Када би и ти овога дана знао шта ти доноси мир! Али то је сада сaкривено од твојих очију. Снаћи ће те дани када ће те твоји непријатељи окружити опкопом и опколити те и притеснити са свих страна. И сравниће са земљом тебе и твоју децу у теби и неће у теби оставити ни камен на камену, јер ниси препознао време када те је походио Бог.« Онда Исус уђе у Храм и поче да избацује продавце из њега, говорећи им: »Записано је: ‚Мој дом ће бити дом молитве‘, а ви сте од њега направили ‚јазбину разбојничку‘! « Потом је сваког дана учио народ у Храму. А првосвештеници, учитељи закона и поглавари народа желели су да га убију, али нису могли да нађу начин како да то учине, јер га је народ веома пажљиво слушао. Док је једног дана учио народ у Храму и проповедао еванђеље, приђоше му првосвештеници и учитељи закона са старешинама, па му рекоше: »Кажи нам, којом влашћу ово чиниш или ко ти је дао ту власт?« »И ја ћу вас нешто упитати«, одврати он. »Кажите ми: да ли је Јованово крштење било са неба или од људи?« А они почеше о томе да расправљају међу собом говорећи: »Ако кажемо: ‚Са неба‘, он ће рећи: ‚Зашто му нисте веровали?‘ А ако кажемо: ‚Од људи‘, народ ће нас каменовати, јер је убеђен да је Јован био пророк.« Зато му одговорише: »Не знамо одакле је било.« Тада им Исус рече: »Онда ни ја вама нећу рећи којом влашћу ово чиним.« Исус затим поче народу да прича ову причу: »Један човек засадио виноград, изнајмио га неким виноградарима, па отпутовао на дуже време. У време бербе посла он једног слугу виноградарима да му дају део виноградских плодова. Али виноградари га претукоше и отераше празних руку. Онда посла другог слугу, али и њега претукоше, извргоше руглу и отераше празних руку. Он посла и трећег, али и њега израњавише и избацише. »Тада власник винограда рече: ‚Шта да радим? Послаћу свог вољеног сина, можда ће њега поштовати.‘ »Али, када су га виноградари угледали, почеше да расправљају међу собом говорећи: ‚Ово је наследник. Хајде да га убијемо, па ће наследство бити наше.‘ И избацише га из винограда и убише. »Шта ће им, дакле, урадити господар винограда? Доћи ће и побити те виноградаре, а виноград дати другима.« Када су људи то чули, рекоше: »Далеко било!« А Исус их погледа, па рече: »Шта онда значи оно што је записано: ‚Камен који градитељи одбацише постаде камен угаони?‘ И ко год падне на тај камен, смрскаће се, а на кога он падне, здробиће га.« А учитељи закона и првосвештеници тражили су начин да га сместа ухвате, јер су знали да је ову причу испричао о њима. Али бојали су се народа. Помно су на њега пазили и слали доушнике, који су се претварали да су искрени, како би га ухватили у речи и предали га намесниковој сили и власти. Ови су га испитивали, говорећи: »Учитељу, знамо да исправно говориш и учиш народ, и да не гледаш ко је ко, него да учиш Божијем путу у складу са истином. Да ли је право да цару дајемо порез или није?« Али Исус им, прозревши њихово лукавство, рече: »Покажите ми динар. Чији лик и натпис носи?« »Царев«, рекоше они. А он им рече: »Дајте, дакле, цару царево, а Богу Божије.« И они нису могли пред народом да га ухвате у речи, него заћуташе, задивљени његовим одговором. Тада му приђоше неки садукеји, који кажу да нема васкрсења, па га упиташе: »Учитељу, Мојсије нам је написао да ако неком умре брат који има жену, а нема деце, онда његов брат треба да се ожени том женом и подигне потомство своме брату. Била су тако седморица браће. Први се оженио и умро без деце. Онда се други, па трећи брат оженио том женом. Тако су сва седморица умрла не оставивши деце. На крају је умрла и жена. Чија ће, дакле, о васкрсењу она бити жена, пошто је била удата за седморицу?« Тада им Исус рече: »Људи овога света жене се и удају. А они који су достојни да буду на оном свету и васкрсну из мртвих, неће се ни женити ни удавати. И више не могу да умру, јер су као анђели. Они су Божија деца, пошто су деца васкрсења. А да мртви васкрсавају, то је и Мојсије показао када у одломку о грму Господа зове Богом Авраамовим, Богом Исааковим и Богом Јаковљевим. Бог није Бог мртвих, него живих, јер њему су сви живи.« »Учитељу«, рекоше неки учитељи закона, »добро си рекао!« И нико се више није усуђивао да га нешто пита. Тада им рече: »Како то да се говори да је Христос Давидов син? Сам Давид каже у Књизи псалама: ‚Рече Господ моме Господу: седи ми здесна док од твојих непријатеља не начиним подножје за твоје ноге.‘ Давид га, дакле, зове Господом. Како онда он може да му буде син?« Док је сав народ слушао, он рече својим ученицима: »Чувајте се учитељâ закона. Они радо иду у дугим огртачима и воле да их поздрављају на трговима, да имају прва седишта у синагогама и почасна места на гозбама. Они прождиру удовичке куће и размећу се дугим молитвама. Такви ће бити најстроже кажњени.« Исус подиже поглед и угледа богаташе како стављају своје дарове у храмску ризницу. А виде и једну сиромашну удовицу како ставља два лептона, па рече: »Истину вам кажем: ова сиромашна удовица је ставила више од свих осталих. Јер, сви они су ставили дарове од свога вишка, а она је од своје сиротиње ставила све што је имала за живот.« Док су неки говорили о Храму — како је украшен лепим камењем и заветним даровима — Исус рече: »Доћи ће време када од овога што гледате неће остати ни камен на камену који неће бити разваљен.« »Учитељу«, упиташе га они, »када ће то бити? И који ће знак показати да ће се то десити?« А он рече: »Пазите да вас не заведу. Јер, многи ће доћи у моје име и рећи: ‚Ја сам‘ и: ‚Примакао се час.‘ Не идите за њима и не плашите се када чујете за ратове и побуне. Јер, прво то треба да се догоди, али није одмах крај.« Онда им рече: »Народ ће се дићи против народа и царство против царства. Биће великих земљотреса и глади и зараза по разним местима, и страхота и великих знамења са неба. Али, пре него што се све то деси, хватаће вас и прогонити вас. Због мене ће вас предавати синагогама и бацати у тамнице и изводити вас пред цареве и намеснике. То ће вам бити прилика да сведочите. Добро упамтите да не треба унапред да се бринете како ћете се бранити. Јер, ја ћу вам дати речи и мудрост којима ниједан од ваших противника неће моћи да одоли ни да их побије. Али издаваће вас чак и родитељи, браћа, рођаци и пријатељи, и неки од вас биће убијени. Сви ће вас мрзети због мога имена, али вам ниједна длака с главе неће пропасти. Истрајношћу ћете задобити свој живот.« »А када видите да војске опкољавају Јерусалим, тада знајте да је његово опустошење близу. Нека тада они који буду у Јудеји беже у планине, они који буду у граду нека изађу из њега, а они који буду на пољима нека не улазе у град. Јер, то су дани одмазде, да се испуни све што је записано. »Тешко трудницама и дојиљама тих дана! Јер, настаће велика невоља на земљи и гнев против овог народа. Пашће од оштрице мача и бити одведени у ропство по свим народима, а пагани ће газити Јерусалимом док се не испуне времена пагана.« »Биће знамења на сунцу, месецу и звездама, а на земљи ће народе обузети тескоба и немоћ због хучања и таласања мора. Људи ће премирати од страха и од ишчекивања онога што прети свету, јер ће и небеске силе бити уздрмане. Тада ће видети Сина човечијега како у облаку долази са силом и великом славом. А када то почне да се догађа, устаните и подигните главу, јер је близу ваше избављење.« Онда им исприча ову причу: »Погледајте смокву и све дрвеће: кад пропупе, и сами видите и знате да је лето близу. Тако исто, кад видите да се све ово догађа, знајте да је Божије царство близу. Истину вам кажем: овај нараштај неће проћи док се све ово не догоди. Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи никад. »Пазите да вам срце не отупи од банчења, опијања и брига овога живота, да вас тај дан не изненади као замка, јер ће доћи на све који живе на лицу целе земље. Стално будите на опрезу и молите се, да можете да избегнете све што ће се догодити и да станете пред Сина човечијега.« Исус је сваког дана учио народ у Храму, а сваке вечери је одлазио на Маслинску гору да тамо преноћи. А сав народ је рано ујутро долазио к њему у Храм да га слуша. Приближавао се Празник бесквасног хлеба, који се зове Пасха. А првосвештеници и учитељи закона тражили су начин да убију Исуса, јер су се бојали народа. Тада Сатана уђе у Јуду званог Искариотски, једног од Дванаесторице. Он оде првосвештеницима и заповедницима и договори се с њима како да им изда Исуса. Они се обрадоваше и сложише се да му дају новца. Он пристаде, па поче да тражи повољну прилику да им га преда када с њим не буде народа. Дође Дан бесквасног хлеба, када је требало жртвовати пасхално јагње, па Исус посла Петра и Јована, рекавши: »Идите и спремите нам да једемо пасхалну вечеру.« »Где хоћеш да је спремимо?« упиташе га они. А он им рече: »Када уђете у град, сусрешће вас човек који носи крчаг с водом. Идите за њим у кућу у коју он уђе и реците домаћину: ‚Учитељ пита: »Где је гостинска соба у којој ћу јести пасхалну вечеру са својим ученицима?«‘ А он ће вам показати велику, намештену собу на спрату. Тамо спремите.« И они одоше и нађоше све како им је и рекао, и спремише пасхалну вечеру. Када је дошло време, Исус леже за трпезу, а апостоли с њим. Он им рече: »Веома сам желео да једем ову пасхалну вечеру с вама пре свога страдања. Јер, кажем вам: нећу је више јести док се не испуни у Божијем царству.« Онда узе чашу, захвали Богу, па рече: »Узмите је и разделите међу собом. Јер, кажем вам: више нећу пити од лозиног рода док не дође Божије царство.« Затим узе хлеб, захвали Богу, изломи га и даде им, говорећи: »Ово је моје тело, које се даје за вас. Чините ово мени у спомен.« Тако узе и чашу после вечере, говорећи: »Ова чаша је нови савез мојом крвљу, која се пролива за вас. Али, ево, рука мога издајника на трпези је са мојом. Јер, Син човечији ће отићи као што је одређено, али тешко оном човеку који га издаје.« Тада они почеше међусобно да се испитују који би од њих могао да буде тај који би то учинио. Међу њима настаде и препирка око тога којег од њих треба сматрати највећим. Тада им Исус рече: »Цареви господаре својим народима, и они који имају власт над њима себе зову добротворима. Али ви немојте тако. Него, највећи међу вама треба да буде као најмлађи, и онај који влада као онај који служи. Јер, ко је већи: онај за трпезом или онај који служи? Зар није онај који је за трпезом? А ја сам међу вама као онај који служи. Ви сте они који су истрајали са мном у мојим искушењима. Зато вам у наследство дајем Царство као што га је Отац дао мени, да једете и пијете за мојом трпезом у мом Царству и да седите на престолима и судите дванаест племена Израелових.« »Симоне, Симоне, ево Сатана је затражио да вас прорешета као пшеницу. Али ја сам се молио за тебе, да се твоја вера не угаси. А ти, када се обратиш, учврсти своју браћу.« »Господе«, рече му Петар, »спреман сам да с тобом идем и у тамницу и у смрт!« »Кажем ти, Петре«, рече Исус, »петао се данас неће огласити док трипут не порекнеш да ме познајеш.« Онда рече свима: »Да ли вам је нешто недостајало када сам вас послао без новчаника, торбе и обуће?« »Ништа«, рекоше они. А он им рече: »Али сада, ко има новчаник, нека га узме, а тако и торбу. А ко нема мач, нека прода огртач и купи га. Јер, кажем вам: на мени треба да се испуни оно што је записано: ‚Убројаше га међу безаконике.‘ Да, испуњава се оно што се односи на мене.« »Господе«, рекоше они, »ево овде два мача.« А он им рече: »Довољно је.« Потом се, по свом обичају, упути на Маслинску гору, а ученици пођоше за њим. Када је стигао онамо, рече им: »Молите се, да не паднете у искушење.« Онда се удаљи од њих колико се може добацити каменом, па клекну и помоли се, говорећи: »Оче, ако хоћеш, уклони ову чашу од мене. Али нека не будe моја воља, него твоја.« Тада му се појави анђео са неба, па га је снажио. А када га је обузео смртни страх, још усрдније се молио и зној му је био као капље крви које падају на земљу. Када је устао од молитве и пришао ученицима, затече их како, изнурени жалошћу, спавају, па их упита: »Зашто спавате? Устајте и молите се, да не паднете у искушење.« Док је он још говорио, стиже народ предвођен једним од Дванаесторице — оним који се звао Јуда. Он приђе Исусу да га пољуби, а Исус га упита: »Јудо, зар пољупцем издајеш Сина човечијега?« Када су они око њега видели шта ће се десити, рекоше: »Господе, да ударимо мачем?« И један од њих удари првосвештениковог слугу и одсече му десно ухо. А Исус рече: »Доста с тим!« па дотаче оно ухо и зацели га. Тада рече онима који су дошли да га ухвате — првосвештеницима, заповедницима храмске страже и старешинама: »Изашли сте с мачевима и тољагама, као на неког разбојника. Сваки дан сам био с вама у Храму, и нисте ме ухватили. Али ово је ваше време — када влада тама.« Тада га ухватише, одведоше и уведоше у првосвештеникову кућу. А Петар је ишао за њима на одстојању. Када су наложили ватру насред дворишта и сели заједно, и Петар седе међу њих. Једна слушкиња га угледа како седи код ватре, па га загледа и рече: »И овај је био с њим!« Али он порече говорећи: »Не познајем га, жено.« Мало после га угледа један, па рече: »И ти си један од њих!« А Петар рече: »Човече, нисам.« Када је прошао отприлике један сат, један други одлучно изјави: »Овај је заиста био с њим, јер је Галилејац.« А Петар рече: »Човече, не знам о чему говориш.« И управо тада, док је он још говорио, огласи се петао. Господ се окрену и погледа Петра и Петар се сети речи које је Господ изговорио: »Пре него што се петао данас огласи, ти ћеш ме се три пута одрећи«, па изађе напоље и горко заплака. А људи који су чували Исуса ругали су му се и ударали га. Повезали су му очи и говорили: »Пророкуј! Ко те ударио?« И обасипали су га још многим другим увредама. Када је свануло, састаше се народне старешине, првосвештеници и учитељи закона, па доведоше Исуса пред свој Синедрион. »Ако си ти Христос, кажи нам«, рекоше. А он им рече: »Кад бих вам и рекао, не бисте ми веровали. И кад бих ја вас питао, не бисте ми одговорили. Али од сада ће Син човечији седети Силноме Богу здесна.« Тада сви рекоше: »Ти си, дакле, Син Божији?« »Тако је како кажете: Ја сам «, рече им он. Они тада рекоше: »Зар нам треба још неки доказ? Сами смо чули из његових уста.« Онда сви устадоше и одведоше Исуса Пилату, па почеше да га оптужују, говорећи: »Нашли смо овога како заводи наш народ и противи се плаћању пореза цару, а за себе говори да је Христос, цар.« Тада га Пилат упита: »Јеси ли ти цар Јудеја?« А Исус му одговори: »Тако је како кажеш.« Онда Пилат рече првосвештеницима и народу: »Не налазим никакву кривицу овом човеку.« Али они су наваљивали, говорећи: »Својим учењем подбуњује народ по целој Јудеји. Почео је у Галилеји и стигао чак овамо.« Када је то чуо, Пилат се распита да ли је тај човек Галилејац. Сазнавши да је под Иродовом надлежношћу, посла га Ироду, који је тих дана такође био у Јерусалиму. Када је Ирод угледао Исуса, веома се обрадова, јер је одавно желео да га сретне. Због оног што је чуо о Исусу, понадао се да ће од њега видети неко знамење. Обасипао га је питањима, али му Исус није одговарао. А тамо су стајали и првосвештеници и учитељи закона и жестоко га оптуживали. Тада га Ирод и његови војници исмејаше и наругаше му се, па га обукоше у белу одећу и послаше назад Пилату. Тога дана се Ирод и Пилат спријатељише — пре тога су, наиме, били непријатељи. Пилат сазва првосвештенике, поглаваре и народ, па им рече: »Довели сте ми овог човека под оптужбом да подбуњује народ. Ја сам га пред вама испитао и нисам нашао да је крив за оно за шта га оптужујете. А није ни Ирод, јер нам га је послао назад. Као што видите, није учинио ништа што заслужује смрт. Зато ћу га казнити, па ослободити.« *** Али они сви углас повикаше: »Овога узми, а ослободи нам Вараву!« Варава је био бачен у тамницу због побуне у граду и због убиства. Пилат им се поново обрати, јер је желео да ослободи Исуса. Али они су викали: »Распни га! Распни га!« Пилат им се обрати и трећи пут: »Па какво је зло учинио овај човек? Нисам му нашао никакву кривицу која би заслуживала смрт. Зато ћу га казнити, па ослободити.« Али они су и даље веома гласно и упорно тражили да Исус буде распет. И њихови повици превагнуше, па Пилат одлучи да удовољи њиховом захтеву. Он ослободи онога који је био бачен у тамницу због побуне и убиства — онога кога су тражили — а Исуса предаде њима на милост и немилост. Док су Исуса одводили, ухватише неког Симона из Кирине, који се враћао са поља, па ставише на њега крст, да га носи за Исусом. А за Исусом је ишло силно мноштво народа и неке жене које су жалиле за њим и оплакивале га. Исус се окрену према њима и рече: »Кћери јерусалимске, не плачите за мном, него за собом и својом децом, јер долази време када ће људи говорити: ‚Благо нероткињама и утробама које нису рађале и дојкама које нису дојиле.‘ Тада ће ‚говорити горама: »Падните на нас!« и брдима: »Покријте нас!«‘ Јер, ако људи овако поступају са зеленим дрветом, шта ће тек учинити са сувим?« А с њим су водили још двојицу, злочинце, да их погубе. Када су стигли на место које се зове Лобања, распеше тамо њега и злочинце — једнога са његове десне, а другога са леве стране. Тада Исус рече: »Оче, опрости им, јер не знају шта чине.« А они разделише његову одећу бацањем коцке. Народ је стајао и гледао, а поглавари су се ругали, говорећи: »Друге је спасао — нека спасе себе ако је Христос, Божији изабраник!« А исмевали су га и војници. Прилазили су и нудили му сирће, и говорили: »Ако си цар Јудеја, спаси се!« Изнад њега је био натпис: ОВО ЈЕ ЦАР ЈУДЕЈА. А један од обешених злочинаца га је вређао, говорећи: »Зар ти ниси Христос? Спаси себе и нас!« Али други изгрди овога, говорећи: »Зар се не бојиш Бога? Осуђен си на исту казну, али наша је праведна, јер добијамо оно што смо заслужили нашим делима. А овај није учинио ништа недолично.« Онда рече: »Исусе, сети ме се кад стигнеш у своје царство.« А Исус му рече: »Истину ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају!« Било је већ око поднева и тама настаде по целој земљи све до три сата, јер се сунце помрачило. А завеса у Храму се расцепи надвоје. Тада Исус повика из свега гласа: »Оче, у твоје руке дух свој предајем! « И када је то рекао, издахну. Када је капетан видео шта се дoгодило, поче да слави Бога, говорећи: »Овај човек је заиста био праведник!« Када је сав народ који се окупио да то гледа видео шта се догодило, разиђе се, ударајући се у груди. А сви који су га познавали, и жене које су с њим дошле из Галилеје, стајали су подаље и све то посматрали. Био је тамо и човек по имену Јосиф, честит и праведан човек, члан Већа, који се није слагао с њиховом одлуком и делом. Био је из јудејског града Ариматеје и ишчекивао је Божије царство. Он оде к Пилату и затражи Исусово тело, па га скиде са крста, пови у платно и положи у гроб усечен у стени, у којем још нико није био сахрањен. Био је Дан припреме и субота се примицала. За њим пођоше жене које су дошле са Исусом из Галилеје и видеше гроб и како је тело у њега положено. Онда се вратише и спремише мирисе и помасти. Али у суботу су се одмарале у складу са заповешћу. Врло рано првога дана седмице оне дођоше на гроб, носећи мирисе које су спремиле. Нађоше камен одваљан са гроба, па уђоше, али не нађоше тело Господа Исуса. И док су оне још биле збуњене због тога, два човека у одећи сјајној као муња изненада стадоше поред њих. Оне се уплашише, па оборише лице према земљи. А они им рекоше: »Зашто живога тражите међу мртвима? Он није овде, васкрсао је! Сетите се шта вам је рекао док је још био у Галилеји: да Син човечији треба да буде предат у руке грешницима, да буде распет и да трећег дана васкрсне.« Тада се оне сетише Исусових речи, па се вратише од гроба и све то јавише Једанаесторици и свима осталима. Биле су то Марија Магдалина, Јована и Марија, Јаковљева мајка, и оне, заједно са осталима које су биле с њима, ово испричаше апостолима. А овима су њихове речи личиле на бесмислицу, па им не повероваше. Али Петар устаде и отрча до гроба. Саже се, али не виде ништа осим платнених завоја, па оде, питајући се шта се догодило. А тог истог дана, двојица од њих ишли су у село које се зове Емаус, удаљено шездесет стадија од Јерусалима, и разговарали један с другим о свему што се догодило. И док су они о томе разговарали и расправљали, сâм Исус им приђе и поче да иде с њима, али је њиховим очима било ускраћено да га препознају. »О чему то путем један с другим расправљате?« упита их он. A oни стадоше и снуждише се. »Ти си једини странац у Јерусалиму који не зна шта се у њему ових дана догодило«, рече му један од њих, који се звао Клеопа. А Исус упита: »Шта то?« »Оно са Исусом Назарећанином«, одговорише му они, »који је био пророк, делом и речју силан пред Богом и целим народом. И како су га наши првосвештеници и старешине предали да буде осуђен на смрт, па су га распели. Ми смо се надали да је он Онај који ће избавити Израел. Осим тога, данас је већ трећи дан откад се то догодило. Али неке наше жене нас збунише. Рано јутрос су отишле до гроба и нису нашле његово тело, па су дошле и рекле нам да су им се показали анђели који су им рекли да је он жив. Тада су неки од наших отишли до гроба и нашли све онако како су жене рекле, али њега не видеше.« А Исус им рече: »О, како сте неразумни и спорог срца да поверујете у све што су пророци рекли. Зар није требало да Христос тако страда и да уђе у своју славу?« И почевши од Мојсија и свих пророка, објасни им шта је о њему речено у целом Писму. Када су дошли близу села у које су ишли, Исус се направи као да хоће да настави пут, али они почеше да наваљују: »Остани с нама, јер ће ускоро вече и дан је на измаку.« И он уђе да остане с њима. А док је био с њима за трпезом, узе хлеб и благослови га, па га изломи и даде им. Тада им се отворише очи и они га препознаше. Али њега више није било пред њима. А они рекоше један другом: »Зар није горело срце у нама док нам је путем говорио и тумачио нам Писма?« И истог часа устадоше и вратише се у Јерусалим. Тамо нађоше окупљену Једанаесторицу и остале с њима како говоре: »Господ је заиста васкрсао и показао се Симону.« Тада им они испричаше шта се догодило на путу и како су препознали Исуса када је ломио хлеб. Док су они још о томе разговарали, сâм Исус стаде међу њих и рече им: »Мир с вама.« А они, збуњени и престрашени, помислише да гледају духа. Тада им он рече: »Зашто сте се препали? И зашто се јављају сумње у вашем срцу? Погледајте моје руке и ноге. То сам ја главом! Опипајте ме и видите — дух нема ни тела ни костију као што видите да ја имам.« И када је то рекао, показа им руке и ноге. А пошто они од радости још нису веровали, него су се чудили, он их упита: »Имате ли овде нешто за јело?« Они му дадоше комад печене рибе, и он га узе и поједе пред њима. Онда им рече: »Ово је оно о чему сам вам говорио док сам био с вама — да треба да се испуни све што је о мени написано у Мојсијевом закону, у Пророцима и у Псалмима.« Потом им отвори ум да разумеју Писма, па им рече: »Овако је записано: Христос ће страдати и трећег дана устати из мртвих, и у његово име ће се проповедати покајање и опроштење греха свим народима, почевши од Јерусалима. Ви сте томе сведоци, а ја ћу вам послати оно што је мој Отац обећао. Али останите у граду док се не обучете у силу са висине.« Онда их одведе све до Витаније, па подиже руке и благослови их. И док их је благосиљао, оде од њих и би вазнет на небо. А они му се поклонише, па се са великом радошћу вратише у Јерусалим. И стално су били у Храму и захваљивали Богу. У почетку је била Реч, и Реч је била код Бога, и Реч је била Бог. Она је у почетку била код Бога. Све је кроз њу постало и без ње није постало ништа што је постало. У њој је био живот и тај живот је људима био светлост. И светлост светли у тами и тама је није обузела. Појави се човек, послан од Бога, по имену Јован. Он је дошао као сведок, да сведочи за светлост, да преко њега сви поверују. Он сам није био светлост, него је сведочио за светлост. А он — истинска светлост која просветљује сваког човека — дошао је на свет. Био је на свету и свет је кроз њега постао, али га свет није препознао. Својима је дошао, али они га нису примили. А онима који су га примили, дао је моћ да постану Божија деца — онима који верују у његово име, који нису рођени природним путем, ни од воље тела, ни од воље мужа, већ од Бога. И Реч је постала тело и настанила се међу нама, и ми смо гледали њену славу, славу Јединорођенога од Оца, пуног милости и истине. Јован сведочи за њега и виче: »Ово је онај за кога сам рекао: ‚Онај који за мном долази, већи је од мене, јер је био пре мене.‘« Од његове смо пуноће сви примили, и то милост на милост. Јер, Закон је дат преко Мојсија, а милост и истина дошли су преко Исуса Христа. Бога нико никад није видео. Јединорођени Бог, који је у Очевом крилу — он га је објавио. А ово је било Јованово сведочанство када су Јудеји из Јерусалима послали свештенике и Левите да га упитају: »Ко си ти?« Он не одби да им призна, него им отворено рече: »Ја нисам Христос.« »Па ко си онда?« упиташе га. »Јеси ли Илија?« А он рече: »Нисам.« »Јеси ли Пророк?« Он одговори: »Не.« Онда му рекоше: »Кажи нам ко си, да можемо да одговоримо онима који су нас послали. Шта ти кажеш за себе?« А он рече: »Ја сам ‚глас онога који виче у пустињи: Поравнајте пут Господњи!‘ као што каже пророк Исаија.« А неки од посланих били су фарисеји. Они га упиташе: »Зашто онда крштаваш ако ниси Христос, ни Илија, ни Пророк?« »Ја крштавам водом «, одговори им он, »али међу вама стоји онај кога ви не познајете, онај који долази за мном. Њему ја нисам достојан ни ремење на обући да одвежем.« Ово се догодило у Витанији, с оне стране реке Јордан, где је Јован крштавао. Сутрадан Јован угледа Исуса како долази к њему, па рече: »Ево Јагњета Божијег, које односи грехе света! То је онај за кога сам рекао: ‚За мном долази човек који је од мене већи, јер је био пре мене.‘ Ја га нисам познавао, али сам дошао да крштавам водом, да би он могао да се објави Израелу.« Затим је Јован овако сведочио: »Видео сам Духа како силази са неба као голуб и остаје на њему. Ја га не бих препознао, али ми је рекао Онај који ме је послао да крштавам водом: ‚На кога видиш да Дух силази и на њему остаје, то је онај који крштава Светим Духом.‘ И ја сам видео и сведочим да је ово Син Божији.« Сутрадан је Јован опет био тамо са двојицом својих ученика. Угледавши Исуса како пролази, рече: »Ево Јагњета Божијег!« Када су она два ученика чула шта је рекао, пођоше за Исусом. Исус се осврну и виде их како иду за њим, па их упита: »Шта хоћете?« Они му рекоше: »Раби« — што значи »Учитељу« — »где станујеш?« »Дођите и видећете«, рече им он. И они одоше и видеше где станује и тога дана остадоше код њега. Било је око четири сата. Један од ове двојице који су чули Јована и пошли за Исусом био је Андреја, брат Симона Петра. Он одмах нађе свога брата Симона, па му рече: »Нашли смо Месију!« — то јест Христа — и одведе га к Исусу. Исус га погледа и рече: »Ти си Симон син Јованов. Зваћеш се Кифа« — што значи »Петар«. Сутрадан Исус одлучи да иде у Галилеју, па нађе Филипа и рече му: »Пођи за мном.« Филип је био из Витсаиде, Андрејиног и Петровог града. Филип нађе Натанаила, па му рече: »Нашли смо онога о коме су писали Мојсије у Закону и пророци — Исуса из Назарета, Јосифовог сина!« »Зар из Назарета може да дође нешто добро?« упита га Натанаил. А Филип му рече: »Дођи, па види.« Исус угледа Натанаила како долази к њему, па рече за њега: »Ево правог Израелца у коме нема лукавства.« »Одакле ме познајеш?« упита Натанаил. А Исус му одговори: »Видео сам те док си још био испод смокве, пре него што те је Филип позвао«. »Раби«, рече му Натанаил, »ти си Син Божији, ти си Цар Израела!« »Зар верујеш зато што сам ти рекао да сам те видео испод смокве?« упита га Исус. »Видећеш и веће ствари од ових.« Онда рече: »Истину вам кажем: видећете отворено небо и Божије анђеле како узлазе и силазе на Сина човечијега.« Трећег дана је била свадба у Кани Галилејској. А била је тамо и Исусова мајка. На свадбу су били позвани и Исус и његови ученици, па кад је нестало вина, мајка рече Исусу: »Немају више вина.« »Шта ја имам с тобом, драга жено?« упита је Исус. »Мој час још није дошао.« Његова мајка рече слугама: »Учините све што вам каже.« А тамо је стајало шест камених посуда, од два до три метрита свака, какве Јудеји користе за обредно прање. Исус рече слугама: »Напуните ове посуде водом«, и они их напунише до врха. Онда им рече: »Сад заграбите и однесите трпезару«, и они тако учинише. Трпезар окуси воду која је постала вино, па пошто није знао одакле је — иако су знале слуге које су заграбиле воду — позва младожењу и рече му: »Сваки човек прво износи добро вино, а кад се гости напију, лошије. А ти си чувао добро вино све досад.« Тако је Исус своје прво знамење учинио у Кани Галилејској и јавно показао своју славу, па његови ученици повероваше у њега. После тога оде с мајком, браћом и ученицима у Кафарнаум, где остадоше неколико дана. Приближавала се јудејска Пасха, па Исус оде у Јерусалим. У Храму затече продавце волова, оваца и голубова, и мењаче новца који су тамо седели, па од ужади направи бич и све их, заједно с овцама и воловима, истера из Храма. Мењачима разбаца новац и испреврта столове, а продавцима голубова рече: »Носите то одавде и не правите пијацу од дома мога Оца!« А његови ученици се сетише да је записано: »Изједа ме ревност за твој дом.« Тада га Јудеји упиташе: »Којим знамењем ћеш нам доказати да ово смеш да чиниш?« »Порушите овај храм«, одговори им Исус, »и ја ћу га поново подићи за три дана.« »Овај Храм је грађен четрдесет шест година«, рекоше Јудеји, »а ти ћеш га подићи за три дана!« Али храм о коме је он говорио било је његово тело. Када је устао из мртвих, његови ученици се сетише шта је рекао, па повероваше Писмима и речима које је Исус изговорио. А док је за Празник Пасхе био у Јерусалиму, многи видеше знамења која је чинио и повероваше у његово име. Али сâм Исус њима није веровао, јер их је све познавао. И није требало да му за човека неко сведочи, јер је и сâм знао шта је у човеку. А међу фарисејима је био човек по имену Никодим, јудејски поглавар. Он дође к Исусу ноћу и рече му: »Раби, знамо да си од Бога дошао као учитељ, јер нико не може да чини знамења која ти чиниш ако Бог није с њим.« »Истину ти кажем«, рече му Исус, »ако се човек не роди поново, не може да види Божије царство.« »Како може човек да се роди кад је стар?« упита Никодим. »Не може, ваљда, други пут да уђе у утробу своје мајке и да се роди!« »Истину ти кажем«, одговори му Исус, »ако се човек не роди од воде и Духа, не може да уђе у Божије царство. Оно што је рођено од тела, тело је, а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што сам ти рекао да морате поново да се родите. Ветар дува где му је воља; чујеш му хук, али не знаш ни одакле долази ни куда иде. Тако је са сваким ко је рођен од Духа.« А Никодим упита: »Како то може бити?« »Ти си учитељ у Израелу«, одговори му Исус, »а то не знаш! Истину ти кажем: говоримо оно што знамо и сведочимо за оно што смо видели, али ви не прихватате наше сведочанство. О земаљским стварима сам вам говорио, па не верујете. Како ћете веровати ако вам будем говорио о небеским? Нико никад није узашао на небо осим онога који је са неба сишао — Сина човечијега. И као што је Мојсије подигао змију у пустињи, тако мора да буде подигнут и Син човечији, да свако ко у њега верује има вечни живот.« Јер, Бог је толико волео свет да је дао свога јединорођеног Сина да ко год у њега верује не пропадне, него да има вечни живот. Није Бог свога Сина послао у свет да свет осуди, него да се свет кроз њега спасе. Ко у њега верује, не осуђује се, а ко не верује, већ је осуђен, јер није поверовао у име јединорођенога Божијег Сина. А ово је та осуда: светлост је дошла на свет, али су људи више волели таму него светлост, јер су им дела била зла. Ко год чини зло, мрзи светлост и не излази на светлост, да његова дела не изађу на видело. А ко живи у складу са истином, излази на светлост, да се покаже да су његова дела учињена у Богу. После тога Исус оде са ученицима у Јудеју. Тамо је боравио с њима и крштавао. А и Јован је крштавао у Енону близу Салима, јер је тамо било много воде, и људи су долазили и крштавали се. Било је то пре него што је Јован бачен у тамницу. А између Јованових ученика и неког Јудејина настаде препирка о обредном прању. Тада они дођоше Јовану и рекоше му: »Раби, онај што је био с тобом с оне стране реке Јордана, онај за кога си сведочио, ено крштава и сви иду к њему.« »Човек не може ништа да узме ако му није дато са неба«, одговори Јован. »Сами сте ми сведоци да сам рекао: ‚Ја нисам Христос, него сам послан пред њим.‘ Ко има невесту, тај је младожења. А младожењин пријатељ, који стоји и слуша га, испуњен је радошћу док слуша младожењин глас. Та радост је моја, и сада је потпуна. Он треба да расте, а ја да се смањујем.« Онај који долази одозго, над свима је, а ко је са земље, земаљски је и земаљски говори. Онај који долази са неба, над свима је. Он сведочи за оно што је видео и чуо, али нико не прихвата његово сведочанство. А ко прихвата његово сведочанство, потврђује да је Бог истинит. Онај кога је Бог послао, Божије речи говори, јер Бог не даје Духа на меру. Отац воли Сина и све му је предао у руке. Ко верује у Сина, има вечни живот, а ко неће да се покори Сину, неће видети живот, него на њему остаје Божији гнев. Када је Исус сазнао да су фарисеји чули да он стиче и крштава више ученика него Јован — иако сам Исус није крштавао, него његови ученици — оде из Јудеје и врати се у Галилеју. Морао је да прође кроз Самарију, па тако стиже у самаријски град који се зове Сихар, близу имања које је Јаков дао своме сину Јосифу. Тамо је био и Јаковљев бунар, па Исус, уморан од пута, седе крај њега. Било је негде око поднева. Када је једна Самарићанка дошла да заграби воде, Исус јој рече: »Дај ми да пијем«, јер су његови ученици били отишли у град да купе хране. А Самарићанка му рече: »Зашто ти, Јудејин, тражиш да пијеш од мене, једне Самарићанке?« — пошто се Јудеји нису слагали са Самарићанима. »Када би знала Божији дар«, одговори јој Исус, »и ко је онај који ти каже: ‚Дај ми да пијем‘, замолила би га, и он би ти дао живе воде.« »Господару«, одврати жена, »немаш чиме ни да заграбиш воде, а бунар је дубок. Одакле ти онда жива вода? Зар си можда већи од нашег оца Јакова, који нам је дао овај бунар и пио из њега он и његови синови и стада?« »Ко год пије ову воду«, одговори јој Исус, »опет ће ожеднети, а ко пије воду коју му ја дајем, неће ожеднети довека. Вода коју му ја дајем постаће у њему извор воде која увире у вечни живот.« »Господару«, рече му жена, »дај ми те воде, да не жедним и да не морам да долазим овамо да заграбим воде.« »Иди и позови свога мужа«, рече јој Исус, »па се врати овамо.« А жена му одговори: »Немам мужа.« »Добро кажеш: ‚Немам мужа‘«, одврати Исус. »Пет мужева си имала, а овај с којим си сада није ти муж. Истину си рекла.« »Господару«, рече жена, »видим да си пророк! Наши праоци су се клањали Богу на овој гори, а ви Јудеји кажете да му се треба клањати у Јерусалиму.« »Веруј ми, жено«, рече Исус, »долази час када се нећете клањати Оцу ни овде ни у Јерусалиму. Ви се клањате оном што не познајете, а ми се клањамо оном што познајемо, јер спасење долази од Јудеја. Али долази час — и већ је ту — када ће се истински клањаоци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац баш такве клањаоце жели. Бог је дух, и они који му се клањају, у духу и истини треба да му се клањају.« А жена му рече: »Знам да ће доћи Месија, који се зове Христос. Када он дође, све ће нам објаснити.« »Ја сам «, рече јој Исус, »ја који с тобом говорим.« Тада се вратише ученици и зачудише се што разговара са женом. Али ниједан не упита: »Шта тражиш од ње?« ни: »Зашто с њом разговараш?« А жена остави свој крчаг и оде у град, па рече људима: »Дођите да видите човека који ми је рекао све што сам учинила. Да није он Христос?« И они изађоше из града и кренуше к Исусу. А ученици су у међувремену молили Исуса: »Раби, једи.« Али он им рече: »Ја имам да једем јело за које ви не знате.« Тада ученици рекоше један другом: »Да му није неко донео да једе?« Исус им рече: »Моје јело је да извршавам вољу Онога који ме је послао и да довршим његово дело. Зар и ви не кажете: ‚Још четири месеца, па жетва?‘ Кажем вам: отворите очи и погледајте поља — зрела су за жетву. Жетелац већ прима плату и скупља род за вечни живот, да се и сејач и жетелац заједно радују. У томе се обистињује изрека: ‚Један сеје, а други жање.‘ Ја сам вас послао да жањете оно око чега се нисте трудили. Други су се трудили, а ви сте пожњели плодове њиховог труда.« Многи Самарићани из онога града повероваше у Исуса због речи оне жене која је сведочила: »Рекао ми је све што сам учинила.« А када су дошли к њему, замолише га да остане код њих, и он тамо остаде два дана. И још многи повероваше због његових речи. Говорили су оној жени: »Сада више не верујемо због онога што си ти рекла, него зато што смо сами чули, и знамо да је овo заиста Спаситељ света.« После та два дана, Исус оде оданде у Галилеју, иако је сам изјавио да је пророк без части у свом завичају. Када је стигао, Галилејци га лепо примише, јер су видели шта је све учинио у Јерусалиму за време празника, пошто су и они били тамо. Исус тако опет дође у Кану Галилејску, где је био претворио воду у вино. А тамо је био један царев службеник чији је син лежао болестан у Кафарнауму. Када је чуо да је Исус из Јудеје дошао у Галилеју, дође к њему и замоли га да оде у Кафарнаум и излечи му сина, јер овај само што није умро. А Исус му рече: »Док не видите знамења и чуда, не верујете.« »Господару«, рече му царев службеник, »дођи док ми дете није умрло.« »Иди«, рече му Исус, »твој син ће живети.« Човек поверова у то што му је Исус рекао и оде. А док је још био на путу, сретоше га његове слуге с вешћу да му је син жив. Он их упита када му је кренуло набоље, а они му одговорише: »Грозница га је оставила јуче око један сат после подне.« Дечаков отац се сети да му је баш тада Исус рекао: »Твој син ће живети.« И поверова он и сви његови укућани. Било је то друго знамење које је Исус учинио пошто је дошао из Јудеје у Галилеју. После тога је био јудејски празник, па Исус оде у Јерусалим. А у Јерусалиму се, код Овчије капије, налази језерце које се на арамејском зове Витезда и има пет тремова. У њима је лежало мноштво болесних: слепих, хромих и одузетих. *** А био је тамо и један човек који је боловао тридесет осам година. Када га је Исус угледао како лежи и сазнао колико дуго болује, упита га: »Хоћеш ли да оздравиш?« »Господару«, одговори му болесни, »немам никога ко би ме, када се вода заталаса, спустио у језерце, а док ја стигнем, неко је већ тамо пре мене.« »Устани«, рече му Исус, »узми своју простирку и ходај.« И човек одмах оздрави, узе своју простирку и прохода. А тог дана је била субота, па Јудеји рекоше излеченоме: »Субота је! Не смеш да носиш своју простирку!« »Онај који ме је излечио«, одговори им он, »рекао ми је: ‚Узми своју простирку и ходај‘.« А они га упиташе: »Ко је тај човек који ти је рекао: ‚Узми и ходај‘?« Али излечени није знао ко је то био, јер се Исус изгубио у мноштву оних који су били на том месту. После тога га Исус нађе у Храму, па му рече: »Ето, оздравио си. Немој више да грешиш, да те не снађе нешто горе.« Тада човек оде и јави Јудејима да је Исус тај који га је излечио. Зато што је тако нешто учинио у суботу, Јудеји почеше да прогоне Исуса. А Исус им одговори: »Мој Отац стално ради, па и ја радим.« Због тога су Јудеји још више желели да га убију, јер је не само прекршио суботу него је и Бога назвао својим Оцем, изједначујући себе са Богом. »Истину вам кажем«, рече им Исус, »Син не може ништа да учини сам од себе, него само оно што види да чини Отац. Што год чини Отац, исто то чини и Син. Јер, Отац воли Сина и показује му све што чини. А показаће му и већа дела од ових, па ћете се чудити. Јер, као што Отац васкрсава мртве и оживљава их, тако и Син оживљава оне које хоће. И Отац не суди ником, него је сав суд предао Сину, да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца, који га је послао. »Истину вам кажем: ко чује моје речи и верује Ономе који ме је послао, има вечни живот и не долази на Суд, него је прешао из смрти у живот. Истину вам кажем: долази час — и већ је ту — када ће мртви чути глас Сина Божијега и — који га чују — оживеће. Као што Отац има живот у себи, тако је и Сину дао да има живот у себи и дао му власт да суди, јер је он Син човечији. »Не чудите се томе. Јер, долази време када ће сви који су у гробовима чути његов глас и изаћи — они који су чинили добро, устаће у живот, а они који су чинили зло, устаће да буду осуђени. Ја сâм од себе не могу ништа да учиним, него судим онако како чујем. А моја пресуда је праведна, јер не тражим да буде моја воља, него воља Онога који ме је послао.« »Ако сâм за себе сведочим, моје сведочанство није истинито. Један други сведочи за мене, и знам да је истинито сведочанство које је за мене дао. Послали сте к Јовану, и он је сведочио за истину. Није да ја прихватам људска сведочанства, него вам ово говорим да се спасете. Јован је био светиљка која гори и светли, а ви сте само неко време хтели да уживате у његовој светлости. »Али ја за себе имам сведочанство боље од Јовановог, јер дела која ми је Отац дао да их довршим, управо ова која чиним, сведоче за мене — да ме је послао Отац. А и сâм Отац, који ме је послао, сведочио је за мене. Никада му нисте чули глас ни видели му лик, а ни његова Реч не пребива у вама, јер не верујете ономе кога је он послао. Помно проучавате Писма, јер мислите да у њима имате вечни живот. И она сведоче за мене, а ипак нећете да дођете к мени, да имате живот. »Не прихватам похвалу од људи. Упознао сам вас и знам да у себи немате Божије љубави. Дошао сам у име свога Оца, и не прихватате ме. Али, ако дође неко други у своје име, њега ћете прихватити! А како бисте ми и веровали када прихватате похвалу један од другога, а не тражите похвалу од јединога Бога. »Немојте да мислите да ћу вас ја оптуживати пред Оцем. Ваш тужилац је Мојсије, у кога се уздате. Да верујете Мојсију, веровали бисте и мени, јер је он о мени писао. А пошто не верујете оном што је он написао, како да верујете мојим речима?« После тога Исус оде на другу обалу Галилејског — то јест Тиверијадског — мора, а за њим пође силан народ, јер су видели знамења која је учинио на болеснима. Исус се попе на гору и седе са својим ученицима. (А приближавала се Пасха, јудејски празник.) Кадa је подигао поглед и угледао силан народ како иде к њему, Исус упита Филипа: »Где можемо да купимо хлеба да ови једу?« То је рекао да би га искушао, јер је већ знао шта ће учинити. Филип му одговори: »Ни двеста динара не би било довољно за више од залогаја хлеба за сваког.« А jедан од његових ученика — Андреја, брат Симона Петра — рече Исусу: »Овде је један дечак који има пет јечмених хлебова и две рибице, али шта је то на толике.« Исус рече: »Нека људи поседају.« На том месту је било много траве, па мушкарци, њих око пет хиљада, поседаше. Тада Исус узе one хлебове, захвали Богу за њих, па их раздели онима који су седели, а тако и рибе — и то колико год је ко хтео. Кадa су се најели, Исус рече својим ученицима: »Покупите преостале комадиће, да ништа не пропадне.« И они их покупише и напунише дванаест корпи комадићима преосталим од пет јечмених хлебова које су људи јели. Кадa су људи видели знамење које је Исус учинио, рекоше: »Ово је заиста Пророк који треба да дође на свет!« А Исус је знаo да намеравају да дођу и да га на силу прогласе за цара, па се опет повуче у гору, сасвим сâм. Када је пало вече, његови ученици сиђоше до мора, уђоше у чамац и отиснуше се преко мора ка Кафарнауму. Већ се било и смрачило, а Исус још није био дошао к њима. И море се узбуркало од силног ветра који је задувао. Када су превеслали око двадесет пет до тридесет стадија, угледаше Исуса како хода по мору и приближава се чамцу, и уплашише се. А Исус им рече: »Ја сам. Не бојте се.« Они хтедоше да га узму у чамац, али се чамац одмах створи на обали према којој су били кренули. Сутрадан народ који је остао на другој страни мора примети да је тамо само један чамац и да Исус није ушао у чамац са својим ученицима, него да су они отишли сами. А неки чамци из Тиверијаде пристадоше близу места где су јели хлеб пошто је Господ за њега захвалио Богу. Када је, дакле, народ видео да нема ни Исуса ни његових ученика, укрцаше се у чамце и одоше у Кафарнаум да га потраже. А када су га нашли на другој страни мора, упиташе га: »Раби, када си дошао овамо?« »Истину вам кажем«, одговори им Исус, »ви ме не тражите зато што сте видели знамења, него зато што сте јели хлеб и најели се. Радите, али не за пропадљиву храну, него за храну која траје до вечног живота, а њу ће вам дати Син човечији, јер њега је потврдио Бог Отац.« Они га упиташе: »Шта да учинимо да бисмо чинили Божија дела?« А Исус им одговори: »Ово је Божије дело: да верујете у онога кога је он послао.« Тада га они упиташе: »Које ћеш, дакле, знамење учинити, да га видимо и да ти поверујемо? Које је твоје дело? Наши праоци су јели ману у пустињи, као што је записано: ‚Даде им хлеб са неба да једу.‘ « »Истину вам кажем«, рече им Исус, »није вам Мојсије дао хлеб са неба, него вам мој Отац даје истински хлеб са неба. Јер, Божији хлеб је онај који силази са неба и даје живот свету.« »Господе«, рекоше му они, »дај нам увек тога хлеба.« А Исус им рече: »Ја сам хлеб живота. Ко дође к мени, неће огладнети, и ко у мене верује, неће никада ожеднети. Али рекао сам вам: видели сте ме, а ипак не верујете. Све што ми Отац даје, доћи ће к мени и нећу одбацити онога ко ми дође. Јер, нисам сишао са неба да извршавам своју вољу, него вољу Онога који ме је послао. А ово је воља Онога који ме је послао: да не изгубим ниједнога од оних које ми је дао, него да их васкрснем Последњега дана. Јер, ово је воља мога Оца: ко год види Сина и верује у њега, да има вечни живот и да га ја васкрснем Последњега дана.« Тада Јудеји почеше да гунђају против њега зато што је рекао: »Ја сам хлеб који је сишао са неба.« »Зар ово није Исус, Јосифов син?« рекоше. »Зар му не познајемо оца и мајку? Како сад говори: ‚Сишао сам са неба‘?« »Не гунђајте међу собом«, рече им Исус. »Нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао, и ја ћу га васкрснути Последњега дана. У Пророцима пише: ‚Бог ће поучити све људе.‘ Ко год слуша Оца и научи, долази к мени. Нико није видео Оца осим онога који је од Бога — он је видео Оца. Истину вам кажем: ко верује, има вечни живот. Ја сам хлеб живота. Ваши праоци су јели ману у пустињи и помрли. А ово је хлеб који силази са неба — да га човек једе и да не умре. Ја сам живи хлеб који је сишао са неба. Ко буде јео овај хлеб, живеће довека. Овај хлеб је моје тело, које ћу дати за живот света.« Тада Јудеји почеше жестоко да расправљају међу собом, говорећи: »Како овај може да нам дâ своје тело да једемо?« »Истину вам кажем«, рече им Исус, »ако не једете тело Сина човечијега и не пијете његову крв, немате живота у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв, има вечни живот и ја ћу га васкрснути Последњега дана. Моје тело је истинско јело и моја крв истинско пиће. Ко једе моје тело и пије моју крв, остаје у мени и ја у њему. Као што је мене послао живи Отац, и ја живим због Оца, тако ће и онај ко мене једе живети због мене. Ово је хлеб који је сишао са неба, и он није као онај који су јели ваши праоци у пустињи и помрли. Ко једе овај хлеб, живеће довека.« Исус је ово изрекао док је учио народ у синагоги у Кафарнауму. Када су ово чули, многи његови ученици рекоше: »Тешке су то речи. Ко може да их прихвати? « Исус је сам од себе знао да његови ученици гунђају, па им рече: »Зар вас ово учење саблажњава? А шта ако будете видели Сина човечијега како иде горе, онамо где је био пре? Дух је оно што оживљава, а тело ништа не користи. Речи које сам вам говорио, дух су и живот су. Али има међу вама оних који не верују« — јер је од почетка знао који су они који неће веровати и ко је онај који ће га издати. Онда рече: »Зато сам вам и рекао да нико не може да дође к мени ако му није дато од Оца.« Тада се многи његови ученици вратише и више нису ишли с њим. Исус упита Дванаесторицу: »Да можда и ви не желите да одете?« »Коме да идемо, Господе?« одговори му Симон Петар. »Ти имаш речи вечнога живота, и ми верујемо и знамо да си ти Светац Божији.« А Исус им рече: »Зар нисам ја изабрао вас дванаесторицу? А ипак је један од вас ђаво!« Рекао је то о Јуди, сину Симона Искариотског, јер је он био тај који ће га издати, иако је био један од Дванаесторице. После тога је Исус ишао по Галилеји, јер није хтео да иде у Јудеју, пошто су Јудеји желели да га убију. Приближавао се јудејски Празник сеница, па браћа рекоше Исусу: »Иди одавде и пођи у Јудеју, да твоји ученици виде дела која чиниш. Јер, нико ко жели да буде познат, не ради у тајности. Кад већ све то чиниш, покажи се свету.« Чак ни његова браћа нису веровала у њега. А Исус им рече: »Моје време још није дошло, а за вас је свако време погодно. Вас свет не може да мрзи, али мене мрзи, јер ја сведочим против њега, да су му дела зла. Ви идите на празник, а ја још не идем онамо, јер моје време још није дошло.« И то рекавши, остаде у Галилеји. Када су његова браћа отишла на празник, оде и он, али не јавно, него тајно. А Јудеји су га на празник тражили и говорили: »Где је онај?« У народу се о њему много шапутало. Једни су говорили: »Добар је«, а други: »Није, заводи народ.« Али нико, због страха од Јудеја, није о њему говорио јавно. Када је већ била половина празника, Исус оде у Храм и поче да учи народ. Јудеји се зачудише, па рекоше: »Откуд овај зна Писма, а није учио?« »Моје учење није моје, него Онога који ме је послао«, одговори им Исус. »Ко хоће да извршава његову вољу, сазнаће да ли ово учење долази од Бога или ја говорим сам од себе. Ко говори сам од себе, за себе тражи славу. А ко тражи славу за онога који га је послао, тај је истинит и у њему нема неправде. Зар вам није Мојсије дао Закон? А ипак нико од вас не извршава Закон. Зашто желите да ме убијете?« »Опсео те демон«, одговори му народ. »Ко жели да те убије?« »Учинио сам једно дело«, рече им Исус, »и сви сe чудите. Зато што вам је Мојсије дао обрезање — иако оно није од Мојсија, већ од праотаца — ви човека обрезујете чак и у суботу. Па, ако човек може да буде обрезан у суботу, да не би био прекршен Мојсијев закон, зашто се љутите на мене што сам целог човека излечио у суботу? Не судите по спољашњости, него судите праведно.« Тада неки Јерусалимљани рекоше: »Није ли ово онај кога хоће да убију? А ево, он јавно говори и ништа му не кажу. Да нису поглавари заиста увидели да је он Христос? Али ми знамо одакле је овај, а када Христос дође, нико неће знати одакле је.« Док је учио народ у Храму, Исус повика: »Да, познајете ме! И знате одакле сам! Нисам дошао сам од себе. Али, истинит је Онај који ме је послао, кога ви не познајете. А ја га познајем, јер ја сам од њега и он ме је послао.« Тада они хтедоше да га ухвате, али нико не стави руку на њега, јер његов час још није био дошао. А многи из народа повероваше, па рекоше: »Зар ће Христос, када дође, учинити више знамења него што их је овај учинио?« Фарисеји дочуше да народ то шапуће о Исусу, па првосвештеници и фарисеји послаше слуге да га ухвате. А Исус рече: »Још само мало ћу бити с вама, па одлазим Ономе који ме је послао. Тражићете ме, али ме нећете наћи, и где сам ја, ви не можете доћи.« Тада Јудеји рекоше међу собом: »Куда то он намерава да иде да га ми не можемо наћи? Да неће да иде онима што су расејани међу Грцима и да учи Грке? Шта значи то што је рекао: ‚Тражићете ме, али ме нећете наћи‘, и: ‚Где сам ја, ви не можете доћи‘?« Последњег и најважнијег дана празника, Исус стаде и повика: »Ако је неко жедан, нека дође к мени и нека пије. Ко год верује у мене, као што каже Писмо, из њега ће потећи реке живе воде.« А то је рекао о Духу, кога је требало да приме они који у њега верују. Јер, тада Дух још није био дат, пошто Исус још није био прослављен. Када су чули ове речи, многи из народа рекоше: »Овај је заиста пророк.« Други рекоше: »Ово је Христос.« А трећи упиташе: »Зар ће Христос доћи из Галилеје? Зар Писмо не каже да ће Христос доћи из Давидовог потомства и из Витлејема, села у коме је Давид живео?« Тако због Исуса настаде подвојеност у народу. Неки чак хтедоше и да га ухвате, али нико не стави на њега руке. Слуге се вратише првосвештеницима и фарисејима, а они их упиташе: »Зашто га нисте довели?« »Нико никад није говорио као тај човек«, одговорише слуге. А фарисеји рекоше: »Зар је и вас завео? Да ли је неки поглавар или фарисеј поверовао у њега? Него, овај народ је проклет, јер не познаје Закон!« Тада им рече Никодим, онај што је раније био код Исуса, један од њих: »Зар наш закон осуђује човека а да га прво не саслуша и не сазна шта чини?« А они му одговорише: »Да ниси и ти из Галилеје? Проучи, па ћеш видети да пророк не долази из Галилеје.« И свaки оде својој кући. Исус оде на Маслинску гору, па рано ујутро опет уђе у Храм. Сав народ дође к њему и он седе да их учи. А учитељи закона и фарисеји доведоше једну жену ухваћену у прељуби. Поставише је у средину, па му рекоше: »Учитељу, ова жена је ухваћена када је чинила прељубу. Мојсије нам је у Закону заповедио да такве каменујемо. Шта ти кажеш на то?« Упитали су то да га искушају, како би имали за шта да га оптуже. A Исус се саже и поче да пише прстом по земљи. Али, пошто су га и даље питали, он се исправи, па им рече: »Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу.« И опет се саже и настави да пише по земљи. Када су они то чули, изађоше један по један, почев од најстаријих. Тако остаде само он, и жена која је стајала у средини. Тада се Исус исправи и упита је: »Жено, где су ови? Зар те нико није осудио?« »Нико, господару«, одговори она. А Исус јој рече: »Онда те ни ја не осуђујем. Иди, и одсад више не греши.« Када им је Исус опет говорио, рече: »Ја сам светлост света. Ко иде за мном, неће ходати у тами, него ће имати светлост живота.« Тада му фарисеји рекоше: »Ти сам за себе сведочиш. Твоје сведочанство није истинито.« »Ако и сведочим сам за себе«, одговори им Исус, »моје сведочанство је истинито, јер знам одакле сам дошао и куда идем. А ви не знате одакле сам дошао ни куда идем. Ви судите по људским мерилима, а ја не судим ником. А ако и судим, мој суд је истинит, јер нисам сâм, него сам са Оцем, који ме је послао. Па и у вашем закону пише да је сведочанство двоје људи истинито. Ја сведочим за себе, а за мене сведочи и Отац, који ме је послао.« А они га упиташе: »Где је твој отац?« »Ви не познајете ни мене ни мога Оца«, одговори им Исус. »Да познајете мене, познавали бисте и мога Оца.« Ове речи је изговорио код ризнице док је учио народ у Храму, и нико га не ухвати, јер његов час још није био дошао. Исус им поново рече: »Одлазим, а ви ћете ме тражити, и умрећете у свом греху. Куда ја одлазим, ви не можете доћи.« Тада Јудеји рекоше: »Да неће да се убије кад каже: ‚Куда ја одлазим, ви не можете доћи‘?« А Исус им рече: »Ви сте одоздо, ја сам одозго. Ви сте од овог света, а ја нисам од овог света. Рекао сам вам да ћете умрети у својим гресима. Ако не поверујете да Ја јесам, умрећете у својим гресима.« Они га упиташе: »Ко си ти?« »Па шта вам од почетка говорим?« рече им Исус. »Имам много тога да кажем на вашу осуду. Али Онај који ме је послао истинит је и ја свету говорим оно што сам од њега чуо.« А они не схватише да им говори о Оцу. Зато им Исус рече: »Када подигнете Сина човечијега, тада ћете сазнати да Ја јесам и да ништа не чиним сам од себе, него да говорим оно што ме је научио Отац. А Онај који ме је послао, са мном је. Није ме оставио самог, јер ја увек чиним оно што је њему мило.« И док је то говорио, многи повероваше у њега. Исус рече Јудејима који су у њега поверовали: »Ако се држите мога учења, заиста сте моји ученици. Сазнаћете истину и истина ће вас ослободити.« »Ми смо Авраамови потомци«, одговорише му они, »и никад ником нисмо робовали. Како можеш да кажеш: ‚Постаћете слободни‘?« »Истину вам кажем«, рече им Исус, »ко год чини грех, роб је греха. Роб не остаје у кући заувек, а син остаје. Па, ако вас Син ослободи, бићете стварно слободни. Знам да сте Авраамови потомци, али ви ипак хоћете да ме убијете, јер у вама нема места за моју реч. Говорим вам о оном што сам видео код Оца, а ви чините оно што сте чули од свога оца.« »Наш отац је Авраам«, одговорише му они. »Да сте Авраамова деца«, рече им Исус, »чинили бисте Авраамова дела. Али ви хоћете да убијете мене, човека који вам је говорио истину коју је чуо од Бога. Авраам није тако чинио. Ви чините дела свога оца.« »Ми нисмо рођени из блуда«, рекоше му. »Једног оца имамо — Бога!« А Исус им рече: »Кад би Бог био ваш отац, ви бисте ме волели, јер сам дошао од Бога и сад сам овде. Нисам дошао сам од себе, него ме је он послао. Зашто не разумете шта вам говорим? Зато што не можете да чујете моју реч. Ви сте од оца ђавола и хоћете да испуњавате жеље свога оца. Он је човекоубица од почетка и није се држао истине, јер у њему нема истине. Када говори лажи, говори оно што му је својствено, јер је лажов и отац лажи. А мени, зато што вам говорим истину, не верујете. Који од вас може да ми докаже грех? Ако вам говорим истину, зашто ми не верујете? Ко је од Бога, слуша Божије речи. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога.« Јудеји му рекоше: »Зар нисмо у праву кад кажемо да си ти Самарићанин и да си опседнут демоном?« »Нисам опседнут демоном«, рече Исус, »него указујем поштовање своме Оцу, а ви ме не поштујете. Не тражим славу за себе — има ко је тражи и ко суди. Истину вам кажем: ко се држи моје речи, неће видети смрти довека.« »Сад знамо да си опседнут демоном«, рекоше Јудеји. »Авраам је умро, а тако и пророци, а ти кажеш: ‚Ко се држи моје речи, неће окусити смрти довека.‘ Ниси ваљда већи од нашег оца Авраама, који је умро. А и пророци су помрли. За кога се то ти издајеш?« »Ако самог себе прослављам«, одговори Исус, »моја слава није ништа. Мене прославља мој Отац, за кога ви тврдите да је ваш Бог. Ви га не познајете, али ја га познајем. Кад бих рекао да га не познајем, био бих лажов као и ви. Али ја га познајем и држим се његове Речи. Ваш отац Авраам клицао је од радости што ће видети мој Дан — и видео га је и обрадовао се.« »Немаш ни педесет година«, рекоше му Јудеји, »а видео си Авраама!« »Истину вам кажем«, рече Исус, »пре него што се Авраам родио, Ја јесам! « Тада они пограбише камење да га баце на њега, али Исус се сакри и изађе из Храма. Док је пролазио онуда, угледа човека слепог од рођења. »Раби«, упиташе га његови ученици, »ко је згрешио, овај човек или његови родитељи, па се родио слеп?« »Није згрешио ни он, a ни његови родитељи«, рече Исус, »него је то зато да се на њему покажу Божија дела. Док је дан, треба да чиним дела Онога који ме је послао. Долази ноћ, када нико не може да ради. Док сам на свету, светлост сам света.« Када је то рекао, пљуну на земљу и од пљувачке направи блато, па слепоме блатом премаза очи. »Иди«, рече му, »умиј се у језерцу Силоаму« — што значи »Послан«. И човек оде, уми се, па се врати гледајући. А његови суседи и они који су га раније виђали као просјака упиташе: »Зар ово није онај који је седео и просио?« Једни рекоше: »Он је«, а други: »Није, само личи на њега.« А он рече: »Ја сам.« »Па како су ти се отвориле очи?« упиташе га. »Човек који се зове Исус направио је блато и њиме ми премазао очи«, одговори им он, »и рекао ми: ‚Иди на Силоам и умиј се.‘ И ја сам отишао, па кад сам се умио, прогледах.« »Где је он?« упиташе га. А он рече: »Не знам.« Тада некадашњег слепога одведоше фарисејима. А оног дана кад је Исус направио блато и отворио му очи била је субота. Зато га фарисеји упиташе о томе како је прогледао. »Премазао ми је очи блатом«, рече им он, »и ја сам се умио и сада видим.« Тада неки фарисеји рекоше: »Овај човек није од Бога, јер не поштује суботу.« А други упиташе: »Како може грешник да чини таква знамења?« И међу њима дође до подвојености. Онда поново рекоше слепоме: »Шта ти кажеш за њега? Твоје очи је отворио.« А он рече: »Он је пророк.« Али Јудеји не повероваше да је био слеп и да је прогледао док не позваше његове родитеље. »Је ли ово ваш син за кога кажете да се родио слеп?« упиташе их. »Како то да сад види?« »Знамо да је ово наш син«, одговорише његови родитељи, »и знамо да се родио слеп. Али, како то да сад види и ко му је отворио очи, не знамо. Њега питајте. Пунолетан је и може сам за себе да говори.« Његови родитељи су то рекли, јер су се бојали Јудеја, пошто су Јудеји одлучили да из синагоге избаце свакога ко Исуса призна за Христа. Због тога његови родитељи рекоше: »Пунолетан је. Њега питајте.« Тада Јудеји још једном позваше некадашњег слепога, па му рекоше »Дај славу Богу. Знамо да је тај човек грешник.« А oн им одговори: »Да ли је грешник, не знам. Знам само да сам био слеп, а сада видим.« »Шта ти је урадио?« упиташе га они. »Како ти је отворио очи?« »Већ сам вам рекао«, одговори им он, »али нисте слушали. Зашто хоћете да то опет чујете? Да нећете и ви да постанете његови ученици?« Тада га они извређаше, па му рекоше: »Ти си његов ученик, а ми смо Мојсијеви ученици. Знамо да је Бог говорио Мојсију, а за овога не знамо ни одакле је.« А човек им рече: »Баш чудно да не знате одакле је, а он ми је отворио очи. Знамо да Бог не услишава грешнике, већ услишава онога ко је побожан и ко извршава његову вољу. Нико никад није чуо да је неко отворио очи човеку слепом од рођења. Да овај није од Бога, не би могао ништа да учини.« »Родио си се огрезао у гресима«, рекоше они, »а усуђујеш се нас да учиш!« И избацише га напоље. Исус је чуо да су га избацили, па га нађе и упита: »Верујеш ли у Сина човечијега?« »А ко је он, господару«, рече овај, »да поверујем у њега.« »Видео си га«, рече му Исус. »Он је онај који с тобом разговара.« »Верујем, Господе«, рече он и поклони му се. А Исус рече: »Ради суда сам дошао на овај свет — да прогледају они који не виде, а ослепе они који виде.« То су чули фарисеји који су били с њим, па га упиташе: »Зар смо и ми слепи?« »Да сте слепи«, рече им Исус, »не бисте имали греха. Али, пошто кажете: ‚Видимо‘, ваш грех остаје.« »Истину вам кажем: ко не улази у овчији тор кроз врата, него улази на неки други начин, лопов је и разбојник. А ко улази кроз врата, пастир је овцама. Њему вратар отвара, а овце слушају његов глас. Он своје овце зове по имену и изводи их. Када све своје истера, иде испред њих, а овце иду за њим, јер му познају глас. За туђинцем неће ићи, него ће побећи од њега, јер туђинчев глас не познају.« Исус им исприча ову причу, али они не разумеше о чему им говори. Зато им он поново рече: »Истину вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који су дошли пре мене, лопови су и разбојници, али их овце нису слушале. Ја сам врата. Ко кроз мене уђе, биће спасен. Улазиће и излазити и налазити испашу. Лопов долази само да украде, закоље и упропасти. Ја сам дошао да имају живот и да га имају у изобиљу. »Ја сам добри пастир. Добри пастир полаже свој живот за овце. Најамник — пошто није пастир и пошто овце нису његове — гледа вука како долази, па оставља овце и бежи, а вук их граби и растерује. Јер, најамник је и није му стало до оваца. »Ја сам добри пастир. Ја познајем своје овце и моје овце познају мене — баш као што мене познаје Отац, а ја познајем Оца — и свој живот полажем за овце. Имам и других оваца, које нису из овога тора; и њих треба да доведем. И оне ће слушати мој глас, и биће једно стадо, један пастир. Зато ме Отац воли, што свој живот полажем — да бих га опет узео. Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Имам власт да га положим и власт да га опет узмем. Ту заповест сам примио од свога Оца.« Због ових речи међу Јудејима опет настаде подвојеност. Многи од њих рекоше: »Опседнут је демоном, па булазни. Зашто га слушате?« А други рекоше: »То нису речи опседнутога демоном. Зар демон може да отвори очи слепима?« У Јерусалиму се тада славио Празник посвећења. Била је зима. Исус је ходао Храмом, по Соломоновом трему, а Јудеји га окружише, па му рекоше: »Докле ћеш нас држати у неизвесности? Ако си ти Христос, кажи нам отворено.« »Рекао сам вам«, одговори им Исус, »али не верујете. Дела која чиним у име свога Оца — она за мене сведоче. Али ви не верујете, јер нисте од мојих оваца. Моје овце слушају мој глас и ја их познајем, и оне иду за мном. Ја им дајем вечни живот и оне неће пропасти довека, нити ће их ко уграбити из моје руке. Мој Отац, који ми их је дао, већи је од свих, и нико их не може уграбити из Очеве руке. Ја и Отац једно смо.« Тада Јудеји поново пограбише камење да га каменују, а Исус им рече: »Показао сам вам многа добра дела од Оца. За које од њих ме каменујете?« »Не каменујемо те за добро дело«, одговорише му Јудеји, »него за хулу и зато што се ти, човек, издајеш за Бога.« А Исус им рече: »Зар није записано у вашем закону: ‚Ја рекох: богови сте‘? Ако је боговима назвао оне којима је дошла Божија реч — а Писмо се не може укинути — како можете ономе кога је Отац освештао и послао на свет да кажете: ‚Хулиш‘, зато што сам рекао да сам Син Божији? Ако не чиним дела свога Оца, не верујте ми. Али, ако их чиним, све ако мени и не верујете, верујте делима, да увидите и спознате да је Отац у мени и да сам ја у Оцу.« Тада они опет покушаше да га ухвате, али им он измаче из руку. Исус се онда опет врати на другу страну реке Јордан, на место где је Јован раније крштавао, и тамо остаде. Многи дођоше к њему и рекоше: »Јован није учинио ниједно знамење, али све што је рекао за овога, истина је!« И многи тамо повероваше у њега. Неки Лазар из Витаније, села Марије и њене сестре Марте, био је болестан. (Марија, чији је брат био болестан, била је она која је Господа помазала мирисном помашћу и обрисала му ноге својом косом.) Стога сестре поручише Исусу: »Господе, ево болестан је онај кога волиш.« Када је Исус то чуо, рече: »Ова болест није на смрт, него на Божију славу, да се по њој прослави Син Божији.« А Исус је волео Марту и њену сестру и Лазара. Ипак, када је чуо да је Лазар болестан, остаде још два дана тамо где се налазио, па тек онда рече својим ученицима: »Хајдемо опет у Јудеју.« »Раби«, рекоше му ученици, »тек што су Јудеји покушали да те каменују, а ти опет идеш онамо!« »Зар дан нема дванаест сати?« одговори им Исус. »Ко хода дању, не спотиче се, јер види светлост овога света. Али, ко хода ноћу, спотиче се, јер у себи нема светлости.« То рече, а онда додаде: »Наш пријатељ Лазар је заспао, а ја идем да га пробудим.« »Господе«, рекоше му ученици, »ако спава, оздравиће.« Али Исус је говорио о његовој смрти, а они су мислили да говори о природном сну. Тада им Исус отворено рече: »Лазар је умро, и због вас ми је драго што нисам био тамо, да поверујете. Него, хајдемо к њему.« Тада Тома звани Близанац рече осталим ученицима: »Хајдемо и ми, да погинемо с њим.« Када је Исус стигао, сазна да је Лазар у гробу већ четири дана. А Витанија је од Јерусалима удаљена свега неких петнаест стадија, па су многи Јудеји дошли к Марти и Марији да их теше због њиховог брата. Када је Марта чула да Исус долази, пође му у сусрет, а Марија остаде код куће. »Господе«, рече Марта Исусу, »да си био овде, мој брат не би умро. Али ја и сад знам да ће ти Бог дати што год га замолиш.« »Твој брат ће васкрснути«, рече јој Исус. А Марта му рече: »Знам да ће васкрснути о васкрсењу Последњега дана.« »Ја сам васкрсење и живот«, рече јој Исус. »Ко у мене верује, ако и умре, живеће, и ко год живи и верује у мене, неће умрети довека. Верујеш ли то?« А она му рече: »Да, Господе! Верујем да си ти Христос, Син Божији, који долази на свет.« Када је то рекла, оде и позва своју сестру Марију на страну, па јој рече: »Учитељ је овде и зове те.« А ова, чим је то чула, брзо устаде и оде к њему. Исус још није био ушао у село, него је још био тамо где га је срела Марта. Када су Јудеји који су били с њом у кући и тешили је видели да је Марија брзо устала и отишла, пођоше за њом, мислећи да иде на гроб да тамо плаче. Марија стиже онамо где је био Исус и угледа га, па му паде пред ноге и рече: »Господе, да си био овде, мој брат не би умро.« Када је видео како плаче и како плачу Јудеји који су дошли с њом, Исус се дубоко потресе у души и узруја, па упита: »Где сте га положили?« »Господе«, рекоше му, »дођи и види.« A Исус заплака. Тада Јудеји рекоше: »Гле колико га је волео!« Али неки од њих рекоше: »Зар он, који је слепоме отворио очи, није могао да учини да овај не умре?« Исус се опет дубоко потресе у себи, па оде до гроба. Била је то пећина на коју је био наваљан камен. Исус рече: »Одмакните камен.« »Господе«, одврати покојникова сестра Марта, »он заудара, већ му је четврти дан.« »Зар ти нисам рекао да ћеш видети Божију славу ако будеш веровала?« упита је Исус. Тада одмакнуше камен, а Исус подиже поглед, па рече: »Оче, хвала ти што си ме услишио. Знао сам да ме увек услишаваш, али ово рекох ради народа који овде стоји, да поверују да си ме ти послао.« Када је то изговорио, повика из свега гласа: »Лазаре, изађи!« И мртвац изађе, руку и ногу обавијених завојима, а лица повезаног убрусом. А Исус им рече: »Скините то с њега и пустите га да иде.« Многи Јудеји који су били дошли к Марији и видели шта је учинио повероваше у њега. Али неки од њих одоше фарисејима и испричаше им шта је Исус учинио. Тада првосвештеници и фарисеји сазваше Синедрион, па рекоше: »Шта да радимо? Тај човек чини многа знамења. Ако га пустимо да тако чини, сви ће поверовати у њега, и доћи ће Римљани и одузети нам ово место и народ.« А један од њих — Кајафа, који је те године био првосвештеник — рече им: »Ништа ви не знате и не схватате да је за ваше добро да један човек умре за народ радије него да цео народ пропадне.« Он то не рече сам од себе, него, пошто је те године био првосвештеник, пророкова да ће Исус умрети за народ. И не само за народ него и да би сабрао расејану Божију децу. Тако тога дана одлучише да га убију. Исус се стога више није отворено кретао међу Јудејима, него оде оданде у крај близу пустиње, у град који се звао Ефрем, па је тамо боравио са својим ученицима. Приближавала се јудејска Пасха и многи Јудеји из унутрашњости дођоше у Јерусалим пре Пасхе да се очисте. Тражили су Исуса и, стојећи у Храму, питали један другог: »Шта мислите? Зар неће доћи на празник?« А првосвештеници и фарисеји издадоше наредбу да, ко сазна где је Исус, то пријави, па да га ухвате. Шест дана пре Пасхе, Исус оде у Витанију, где је био Лазар, кога је васкрсао из мртвих. Тамо му спремише вечеру. Марта је служила, а Лазар је био међу онима који су с њим лежали за трпезом. Тада Марија узе литру скупоцене мирисне помасти од чистог нарда, помаза Исусове ноге и обриса их својом косом. И кућа се испуни мирисом помасти. А Јуда Искариотски, један од Исусових ученика — који ће га касније издати — рече: »Зашто се ова помаст није продала за триста динара и то поделило сиромасима?« Он то не рече зато што му је било стало до сиромаха, него зато што је био крадљивац: код њега је била кеса с новцем, па је узимао оно што се у њу стављало. Тада Исус рече: »Пусти је, нека то сачува за дан моје сахране. Сиромахе ћете увек имати са собом, али мене нећете увек имати.« Силно мноштво Јудеја сазна да је Исус у Витанији, па одоше онамо, не само због Исуса него и због Лазара, кога је Исус васкрсао из мртвих. А првосвештеници одлучише да и Лазара убију, јер су због њега многи Јудеји одлазили к Исусу и веровали у њега. Сутрадан силан народ који је дошао на празник, пошто је чуо да Исус долази у Јерусалим, узе палмове гране и изађе му у сусрет, вичући: »Хосана! ‚Благословен онај који долази у име Господа!‘ Благословен Цар Израелов!« А Исус нађе магаре и узјаха га, као што је записано: »Не бој се, Кћери сионска! Ево, цар твој долази јашући на младунчету магаричином.« Његови ученици то нису испрва разумели, али када је Исус био прослављен, сетише се да је то било написано о њему и да су му то учинили. Народ који је био с Исусом када је позвао Лазара из гроба и васкрсао га из мртвих, сведочио је о томе. Зато му силан народ и пође у сусрет, јер су чули да је управо он учинио то знамење. А фарисеји су међу собом говорили: »Видите да се ништа не може. Ено, цео свет оде за њим!« Међу онима који су дошли да се поклоне Богу на празник било је и Грка. Они дођоше к Филипу, који је био из Витсаиде у Галилеји, и замолише га, говорећи: »Господару, хтели бисмо да видимо Исуса.« Филип оде и то рече Андреји, па Андреја и Филип одоше и то рекоше Исусу. »Дошао је час да се Син човечији прослави«, рече им Исус. »Истину вам кажем: ако пшенично зрно не падне на земљу и не умре, остаје само. А ако умре, доноси обилан род. Ко воли свој живот, изгубиће га, а ко мрзи свој живот на овоме свету, сачуваће га за вечни живот. Ко ми служи, иде за мном, и где сам ја, тамо ће бити и мој служитељ. Мој Отац ће указати част оном ко ми служи. »Душа ми је сада узнемирена, и шта да кажем? Оче, спаси ме од овог часа? Не, јер зато сам и дошао до овог часа. Оче, прослави своје име.« Тада се са неба зачу глас: »Прославио сам и опет ћу прославити!« Народ, који је тамо стајао и слушао, рече да је загрмело. Други рекоше: »Анђео му је говорио.« А Исус им рече: »Овај глас се није чуо ради мене, него ради вас. Сада је суђење овоме свету. Сада ће владар овога света бити избачен напоље. А ја — кад будем подигнут са земље — све ћу људе привући к себи.« То рече да означи каквом смрћу ће умрети. Тада му народ рече: »Чули смо из Закона да Христос остаје довека. Како онда говориш да Син човечији треба да буде подигнут? Ко је тај Син човечији?« »Светлост ће још само кратко бити међу вама«, рече им Исус. »Ходајте док имате светлост, да вас не обузме тама. Јер, ко хода у тами, не зна куда иде. Док имате светлост, верујте у светлост, да будете синови светлости.« Када је то изговорио, оде и сакри се од њих. Иако је Исус сва знамења учинио пред њима, они му не повероваше, да се испуне речи пророка Исаије, који је рекао: »Господе, ко је поверовао нашој поруци и коме се открила рука Господња?« Зато нису могли да поверују, јер је још Исаија рекао: »Заслепио им је очи и отврднуо срце, да очима не виде и срцем не разумеју, и не обрате се, да их излечим.« Исаија је то рекао, јер је видео Исусову славу и о њему говорио. Ипак, многи поглавари су веровали у њега, али то нису признавали због фарисеја, да не би били изопштени из синагоге. Јер, више су волели људску славу од Божије. »Ко у мене верује, не верује у мене, него у Онога који ме је послао«, повика Исус. »И ко мене гледа, гледа Онога који ме је послао. Ја — Светлост — дошао сам на свет да нико ко у мене верује не остане у тами. Ко слуша моје речи, а не држи их се, ја му не судим. Јер, нисам дошао да свету судим, него да свет спасем. Ко ме одбацује и не прихвата моје речи, има свога судију: Реч коју сам изрекао — она ће му судити Последњега дана. Јер, ја нисам говорио сам од себе, него ми је сâм Отац, који ме је послао, заповедио шта да кажем и шта да говорим. А ја знам да је његова заповест вечни живот. То, дакле, што говорим, говорим онако како ми је рекао Отац.« Пре самог Празника Пасхе, знајући да је дошао његов час да пређе са овога света Оцу, Исус докраја показа љубав према својима, према онима које је волео на овом свету. Служила се вечера, а ђаво је у срце Јуде сина Симона Искариотског већ ставио мисао да изда Исуса. Знајући да му је Отац све предао у руке и да је изашао од Бога и да се Богу враћа, Исус устаде од вечере и скиде огртач, па узе убрус и опаса се. Онда у лавор насу воде и поче да пере ноге ученицима и да их брише убрусом којим се опасао. Тако стиже и до Симона Петра, који му рече: »Господе, зар ћеш ми ти прати ноге?« »Ти сада не знаш шта ја чиним«, одговори му Исус, »али схватићеш касније.« A Петар му рече: »Нећеш ти мени прати ноге никада!« »Ако те не оперем«, одговори му Исус, »нећеш имати удела са мном.« »Господе«, рече му Симон Петар, »онда немој само ноге, него и руке и главу!« »Окупани не треба да опере ништа осим ногу, јер је цео чист«, рече му Исус. »И ви сте чисти, али не сви.« Знао је ко ће га издати, па је зато рекао: »Нисте сви чисти.« Када им је опрао ноге, узе свој огртач и поново леже за трпезу, па их упита: »Разумете ли то што сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и добро кажете, јер то јесам. Па ако сам ја, Господ и Учитељ, опрао ноге вама, онда треба и ви да перете ноге један другом. Дао сам вам пример, да и ви чините онако како сам ја учинио вама. Истину вам кажем: слуга није већи од свога господара, ни посланик од онога који га је послао. Пошто то знате, благо вама ако тако будете и чинили.« »Не говорим о сваком од вас. Знам оне које сам изабрао. Али, нека се испуни Писмо: ‚Онај који је мој хлеб јео, своју пету подиже на мене.‘ Говорим вам сада, пре него што се догоди, да кад се догоди, поверујете да Ја јесам. Истину вам кажем: ко прима онога кога ја шаљем, мене прима, а ко прима мене, прима Онога који ме је послао.« Када је то рекао, потресе се у души, па посведочи: »Истину вам кажем: један од вас ће ме издати.« А ученици погледаше један другог, у недоумици о коме говори. Један од ученика — онај кога је Исус волео — лежао је одмах до Исусових груди, па му Симон Петар даде знак и рече: »Питај га о коме говори.« Овај се наслони Исусу на груди, па га упита: »Ко је тај, Господе?« А Исус му одговори: »Онај за кога умочим залогај у чинију и дам му га.« Онда умочи залогај, узе га и даде Јуди сину Симона Искариотског, а после тог залогаја, у Јуду уђе Сатана. Тада му Исус рече: »Што чиниш, чини брзо.« Али ниједан од оних који су лежали за трпезом није знао зашто му је то рекао. Неки су, пошто је Јуда држао кесу с новцем, помислили да му је Исус рекао: »Купи шта нам треба за празник«, или да нешто дâ сиромасима. Тада Јуда, пошто је узео онај залогај, одмах изађе. А била је ноћ. Када је он изашао, Исус рече: »Сада се прославио Син човечији и Бог се прославио у њему. Ако се Бог прославио у њему, и Бог ће њега прославити у себи, и прославиће га одмах. Дечице, још само мало ћу бити с вама. Тражићете ме, али, као што рекох Јудејима: ‚Куда ја идем, ви не можете доћи‘, тако сада кажем и вама. Нову заповест вам дајем — да волите један другога. Као што сам ја волео вас, тако и ви волите један другога. По овом ће сви знати да сте моји ученици: ако будете имали љубави један за другога.« »Господе«, рече му Симон Петар, »куда ћеш?« A Исус му одговори: »Куда ја идем, ти сада не можеш поћи за мном. Али поћи ћеш касније.« »Господе«, упита Петар, »зашто не могу поћи за тобом сада? За тебе ћу положити свој живот.« »Положићеш свој живот за мене?« рече Исус. »Истину ти кажем: петао се неће огласити док ме се три пута не одрекнеш.« »Нека се ваше срце не узнемирава. Верујте у Бога и у мене верујте. У кући мога Оца има много станова. Да није тако, зар бих вам рекао: ‚Идем да вам припремим место.‘? А када одем и припремим вам место, доћи ћу опет и узети вас к себи да и ви будете тамо где сам ја. А куда ја идем, знате пут.« »Господе«, рече му Тома, »не знамо куда идеш. Како можемо да знамо пут?« »Ја сам Пут, Истина и Живот«, одговори Исус. »Нико не долази к Оцу, осим кроз мене. Да познајете мене, познавали бисте и мога Оца. Одсад га и познајете, и видели сте га.« »Господе«, рече му Филип, »покажи нам Оца, и то ће нам бити довољно.« »Толико времена сам с вама«, рече му Исус, »а ти ме, Филипе, још ниси упознао! Ко је видео мене, видео је Оца. Како можеш да кажеш: ‚Покажи нам Оца‘? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и да је Отац у мени? Речи које вам говорим не говорим сам од себе, него Отац, који живи у мени, чини своја дела. Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени. А ако не, верујте због самих дела. Истину вам кажем: ко верује у мене, чиниће дела која ја чиним. Чиниће и већа, јер ја одлазим к Оцу. И што год замолите у моје име, учинићу, да се Отац прослави у Сину. Ако ме нешто замолите у моје име, учинићу.« »Ако ме волите, држаћете се мојих заповести, а ја ћу молити Оца и он ће вам дати другог Помагача, да буде с вама довека: Духа истине, кога свет не може да прими, јер га не види и не познаје. Ви га познајете, јер борави с вама и биће у вама. Нећу вас оставити као сирочад — доћи ћу к вама. Још мало, и свет ме више неће видети, али ви ћете ме видети. Јер, ја живим, па ћете и ви живети. Тога дана ћете сазнати да сам ја у своме Оцу и да сте ви у мени, а ја у вама. Ко има моје заповести и држи их се, тај ме воли, а ко воли мене, њега ће волети и мој Отац. А волећу га и ја и показати му се.« »Господе«, рече му Јуда, не Искариотски, »како то да ћеш се показати нама, а не свету?« »Ко ме воли, држаће се моје Речи«, одговори му Исус, »и мој Отац ће га волети, и ми ћемо доћи к њему и код њега се настанити. Ко ме не воли, не држи се моје Речи. А Реч коју слушате није моја, него Оца, који ме је послао. »Ово сам вам говорио док сам боравио с вама. А Помагач — Свети Дух — кога ће Отац послати у моје име, научиће вас свему и подсетити вас на све што сам вам рекао. »Мир вам остављам, свој мир вам дајем. Али, не дајем га онако како свет даје. Нека се не узнемирава ваше срце и нека се не плаши. Чули сте да сам рекао: ‚Одлазим и вратићу вам се.‘ Да ме волите, радовали бисте се што одлазим к Оцу, јер Отац је већи од мене. »Ово сам вам рекао сада, пре него што се догоди, да поверујете када се догоди. Нећу више много с вама говорити, јер долази владар света. Он ми не може ништа, али свет треба да сазна да ја волим Оца и да чиним онако како ми је Отац заповедио. »Устаните, хајдемо одавде.« »Ја сам прави чокот, а мој Отац је виноградар. Он одсеца сваку лозу на мени која не доноси род и сваку која доноси род обрезује, да више рода донесе. Ви сте већ чисти због Речи коју сам вам говорио. Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може да донесе род сама од себе ако не остане на чокоту, не можете ни ви ако не останете у мени. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени, и ја у њему, много рода доноси, јер без мене не можете ништа. Ако неко не остане у мени, избацује се напоље као лоза и осуши се. Њу скупе, баце у ватру и спале. Ако останете у мени и моје речи остану у вама, замолите што год хоћете, и биће вам. Овим се прославља мој Отац: да много рода донесете и да будете моји ученици. »Као што је Отац волео мене, тако сам и ја волео вас. Останите у мојој љубави. Ако се држите мојих заповести, остаћете у мојој љубави, као што сам се и ја држао заповести свога Оца, па остајем у његовој љубави. »Ово сам вам рекао да моја радост буде у вама и да ваша радост буде потпуна. Ово је моја заповест: да волите један другога као што сам ја волео вас. Нема веће љубави него свој живот положити за пријатеље. Ви сте моји пријатељи ако чините оно што вам заповедам. Више вас не зовем слугама, јер слуга не зна шта чини његов господар. Назвао сам вас пријатељима, јер сам вам обзнанио све што сам чуо од свога Оца. Нисте ви изабрали мене, него сам ја изабрао вас и одредио вас да идете и доносите род, и да ваш род остане, па да вам Отац дâ све што замолите у моје име. Ово вам заповедам: волите један другога.« »Ако вас свет мрзи, знајте да је мене мрзео пре вас. Да сте од света, свет би вас волео као своје. Али, пошто нисте од света, него сам вас ја изабрао из света, због тога вас свет мрзи. Сетите се изреке коју сам вам казао: ‚Слуга није већи од свога господара.‘ Ако су прогонили мене, прогониће и вас. Ако су се моје Речи држали, држаће се и ваше. А све ће то чинити против вас због мене, јер не познају Онога који ме је послао. Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха. Али сада немају изговора за свој грех. Ко мрзи мене, мрзи и мога Оца. Да нисам међу њима учинио дела каква нико други није учинио, не би имали греха. А сада су видели, а ипак замрзеше и мене и мога Оца. Али, треба да се испуни оно што је записано у њиховом закону: ‚Замрзеше ме без разлога.‘ »А када дође Помагач, кога ћу вам послати од Оца — Дух истине који излази од Оца — он ће за мене сведочити. А сведочићете и ви, јер сте од почетка са мном.« »Ово сам вам рекао да се не саблазните. Изопштиће вас из синагоге. Штавише, долази време када ће сваки онај који убије некога од вас мислити да служи Богу. А то ће чинити, јер не познају ни Оца ни мене. Ово сам вам говорио, да се, када дође време, сетите да сам вам рекао. У почетку вам ово нисам рекао, јер сам био с вама.« »Али сада одлазим Ономе који ме је послао, а ниједан од вас ме не пита: ‚Куда одлазиш?‘ Него, зато што сам вам то рекао, жалост вам је испунила срце. Али говорим вам истину: боље је за вас да ја одем. Јер, ако не одем, неће вам доћи Помагач; а ако одем, послаћу вам га. Када он дође, доказаће да је свет у заблуди у погледу греха, праведности и суда. У погледу греха — зато што не верују у мене; у погледу праведности — зато што идем к Оцу и више ме нећете видети; у погледу суда — зато што је осуђен владар овога света. »Још бих много тога имао да вам кажем, али то сада не бисте могли да поднесете. Али, када дође он, Дух истине, упутиће вас у сву истину. Он неће говорити сам од себе, него ће говорити оно што чује и најавити вам оно што долази. Он ће ме прославити, јер ће од мога узимати и вама најављивати. Све што Отац има, моје је. Зато сам рекао: ‚Од мога ће узимати и вама најављивати‘. »Још мало, и више ме нећете видети, а онда још мало, па ћете ме видети.« Тада неки од његових ученика упиташе један другог: »Шта је то што нам каже: ‚Још мало, и нећете ме видети, а онда још мало, па ћете ме видети‘, и: ‚Зато што одлазим к Оцу‘?« Говорили су, дакле: »Шта је то што каже: ‚још мало‘? Не знамо о чему говори.« А Исус је знао да хоће да га питају, па им рече: »Расправљате међу собом о оном што сам рекао: ‚Још мало, и нећете ме видети, а онда још мало, па ћете ме видети‘. Истину вам кажем: плакаћете и туговати, а свет ће се радовати. Бићете жалосни, али ваша жалост ће се преокренути у радост. Жена је жалосна док рађа, јер је дошао њен час. Али, када се дете роди, она се више не сећа муке, јер је радосна што је човек дошао на свет. Тако сте и ви сада жалосни, али ја ћу вас опет видети и ваше срце ће се радовати, и нико неће моћи да вам одузме ту радост. И тога дана ме ништа нећете питати. Истину вам кажем: што год замолите Оца у моје име, даће вам. До сада ништа нисте молили у моје име. Молите, и добићете — да ваша радост буде потпуна.« »Ово сам вам говорио у причама. Долази време када вам више нећу говорити у причама, него ћу вам Оца објављивати отворено. Тога дана ћете молити у моје име. Не кажем да ћу ја молити Оца за вас, јер вас и сâм Отац воли зато што сте волели мене и поверовали да сам изашао од Бога. Од Оца сам изашао и дошао на свет. Сада напуштам свет и одлазим к Оцу.« Тада његови ученици рекоше: »Ево, сада нам говориш отворено; не казујеш нам никакву причу. Сада знамо да све знаш и немаш потребу да те неко нешто пита. Зато верујемо да си дошао од Бога.« A Исус им рече: »Зар сада верујете? Ево, долази час — дошао је — када ћете се разбежати сваки на своју страну и мене оставити самог. Али ја нисам сâм, јер је са мном Отац. Ово сам вам рекао да бисте у мени имали мир. У свету имате невољу, али будите храбри — ја сам победио свет.« Када је то изговорио, Исус подиже поглед ка небу, па рече: »Оче, дошао је час: прослави Сина, да би Син прославио тебе. Јер, ти си му дао власт над свим људима, да свима које си му дао дâ вечни живот. А ово је вечни живот: да упознају тебе, јединога истинитог Бога, и онога кога си послао — Исуса Христа. Ја сам тебе прославио на земљи довршивши дело које си ми дао да га извршим. Сада ти прослави мене код себе, Оче, истом оном славом коју сам имао код тебе пре него што је свет постао.« »Објавио сам твоје име људима које си ми дао из овога света. Били су твоји, али ти си их дао мени и они су се држали твоје Речи. Сада знају да је од тебе све што си ми дао. Јер, дао сам им речи које си ти дао мени и они су их прихватили и заиста спознали да сам од тебе, и поверовали су да си ме ти послао. За њих молим. Не молим за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Све што је моје, твоје је, и што је твоје, моје је — а ја сам се у њима прославио. Ја више нисам у свету, али они су у свету, а ја долазим к теби. Свети Оче, чувај их својим именом, које си ми дао, да буду једно као и ми. Док сам био с њима, чувао сам их именом које си ми дао. Сачувао сам их и ниједан од њих није пропао, осим сина пропасти, да се испуни Писмо. »Сада долазим к теби, али ово говорим док сам још у свету, да би они имали пуноћу моје радости у себи. Предао сам им твоју Реч, а свет их је замрзео, јер нису од света, као што ни ја нисам од света. Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од зла. Они нису од света, као што ни ја нисам од света. Освештај их истином — твоја Реч је истина. Као што си ти мене послао у свет, тако сам и ја њих послао у свет и самога себе освештавам за њих, да и они буду освештани истином.« »Али, не молим само за њих, него и за оне који ће на њихову реч поверовати у мене, да сви буду једно као што си ти, Оче, у мени и ја у теби. Нека и они буду у нама, да свет поверује да си ме ти послао. Дао сам им славу коју си ти дао мени, да буду једно као што смо ми једно — ја у њима, а ти у мени — да буду савршено уједињени, да свет спозна да си ме ти послао и да си и њих волео као што си волео мене. »Оче, хоћу да они које си ми дао буду са мном тамо где сам ја и да гледају моју славу, коју си ми дао јер си ме волео пре постанка света. Праведни Оче, иако те свет не познаје, ја те познајем, а и ови знају да си ме ти послао. Обзнанио сам им твоје име и обзнанићу, да љубав којом си ме заволео буде у њима, и ја у њима.« Када је ово изговорио, Исус оде са својим ученицима на другу страну потока Кедрона. Тамо је био један врт, па он и његови ученици уђоше у њега. А знао је за то место и Јуда, његов издајник, јер се Исус тамо често састајао са својим ученицима. Он узе чету војника, а од првосвештеника и фарисеја слуге, па дође онамо са бакљама, светиљкама и оружјем. Исус, знајући шта ће се све с њим догодити, изађе и упита их: »Кога тражите?« »Исуса Назарећанина«, одговорише му. А он им рече: »Ја сам.« С њима је стајао и Јуда, његов издајник. А када им је рекао: »Ја сам«, они устукнуше и падоше на земљу. Онда их Исус опет упита: »Кога тражите?« А они рекоше: »Исуса Назарећанина.« »Рекох вам: Ја сам. Па, пошто мене тражите, пустите ове да иду« — да се испуни оно што је рекао: »Нисам изгубио ниједнога од оних које си ми дао.« А Симон Петар је имао мач, па га потеже, удари првосвештениковог слугу и одсече му десно ухо. Слуга се звао Малх. Исус рече Петру: »Врати мач у корице. Зар да не испијем чашу коју ми је Отац дао?« Тада чета, њен заповедник и јудејске слуге ухватише Исуса и везаше га, па га најпре одведоше Ани, тасту Кајафе, првосвештеника те године. А Кајафа је био онај који је Јудејима саветовао: »Боље је да један човек умре за народ.« За Исусом пођоше Симон Петар и још један ученик. Тог ученика је првосвештеник познавао, па он са Исусом уђе у првосвештениково двориште, а Петар остаде напољу пред капијом. Тада изађе онај други ученик, кога је познавао првосвештеник, поразговара с вратарком, па уведе Петра унутра. Слушкиња која је пазила на врата упита Петра: »Да ниси и ти један од ученика овога човека?« »Нисам«, рече Петар. А слуге и стражари су наложили ватру и стајали око ње и грејали се, јер је било хладно, па је и Петар стајао с њима и грејао се. У међувремену је првосвештеник испитивао Исуса о његовим ученицима и о његовом учењу. »Ја сам свету говорио отворено«, одговори му Исус. »Увек сам учио народ у синагоги и у Храму, где се сви Јудеји окупљају, и ништа нисам говорио у тајности. Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио. Они знају шта сам рекао.« Када је то рекао, ошамари га један слуга који је тамо стајао и рече: »Зар тако одговараш првосвештенику!« »Ако сам зло говорио«, одговори му Исус, »докажи шта је зло. А ако сам добро, зашто ме удараш?« Тада га Ана, везаног, посла првосвештенику Кајафи. Док је Симон Петар стајао и грејао се, упиташе га: »Да ниси и ти један од његових ученика?« А он порече рекавши: »Нисам.« Један од првосвештеникових слугу — рођак онога коме је Петар одсекао ухо — рече: »Зар те нисам видео с њим у врту?« А Петар опет порече, и одмах се огласи петао. Исуса одведоше из Кајафине куће у преторијум. Било је рано јутро, па не хтедоше да уђу у преторијум, да не постану нечисти, него да могу да једу пасхалну вечеру. Стога Пилат изађе пред њих и рече: »Какву оптужбу износите против овога човека?« »Да тај човек није злочинац«, одговорише му они, »не бисмо ти га предавали.« Тада им Пилат рече: »Узмите га ви, па му судите по свом закону.« »Ми не смемо никог да убијемо«, одговорише му Јудеји — да се испуни оно што је Исус рекао о смрти каквом је требало да умре. Пилат онда опет уђе у преторијум, позва Исуса, па га упита: »Јеси ли ти цар Јудеја?« »Говориш ли то сам од себе«, рече Исус, »или су ти други говорили о мени?« »Зар сам ја Јудејин?« рече Пилат. »Твој народ и првосвештеници предали су те мени. Шта си учинио?« »Моје царство није од овога света«, одговори Исус. »Када би моје царство било од овога света, моји би се поданици борили да не будем предат Јудејима. Али моје царство није одавде.« Тада му Пилат рече: »Дакле, ипак си цар!« A Исус одговори: »Тако је као што кажеш: цар сам. Ја сам се за ово родио и за ово дошао на свет: да сведочим за истину. Ко год је од истине, слуша мој глас.« »Шта је истина?« рече му Пилат. Када је то рекао, Пилат опет изађе пред Јудеје, па им рече: »Не налазим му никакву кривицу. А ваш је обичај да вам за Пасху једнога ослободим. Хоћете ли, дакле, да вам ослободим цара Јудеја?« А они повикаше: »Не њега, него Вараву!« А Варава је био разбојник. Тада Пилат узе Исуса и даде да га избичују. Војници исплетоше венац од трња и ставише му га на главу, па га огрнуше пурпурним огртачем. Онда су му прилазили и говорили: »Здраво, царе Јудеја!« и шамарали га. Пилат поново изађе напоље, па им рече: »Ево, изводим вам га напоље, да знате да му нисам нашао никакву кривицу.« Тада Исус изађе напоље, с венцем од трња и у пурпурном огртачу, а Пилат рече: »Ево човека!« Када су га првосвештеници и слуге угледали, повикаше: »Распни га! Распни га!« »Ви га узмите, па га распните«, рече им Пилат, »јер ја му нисам нашао кривицу.« А Јудеји му одговорише: »Ми имамо Закон, и по Закону он мора да умре, јер је тврдио да је Син Божији!« Када је Пилат то чуо, још више се уплаши, па опет уђе у преторијум и упита Исуса: »Одакле си?« Али Исус му не одговори. Тада му Пилат рече: »Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те ослободим и власт да те распнем?« »Не би ти имао никакве власти нада мном«, одговори му Исус, »да ти није дата са неба. Зато је већи грех онога који ме је теби предао.« Отада је Пилат настојао да га ослободи. Али Јудеји су викали: »Ако га ослободиш, ниси царев пријатељ! Ко год се издаје за цара, противи се цару!« Када је то чуо, Пилат изведе Исуса напоље и седе на судијску столицу, на месту које се зове Камени плочник — арамејски: Гавата. А био је Дан припреме за Пасху, око поднева. Пилат рече Јудејима: »Ево вашег цара!« А они повикаше: »Води га! Води га! Распни га!« »Зар да распнем вашег цара?« упита их Пилат. А првосвештеници му одговорише: »Ми немамо цара осим цезара!« Тада га Пилат предаде војницима да га распну, и они га преузеше. Носећи свој крст, Исус изађе на такозвано Лобањско место — које се на арамејском зове Голгота — где га распеше. А с њим распеше још двојицу — један је био с једне стране, други са друге, а Исус у средини. Пилат написа натпис и стави га на крст. На њему је писало: ИСУС НАЗАРЕЋАНИН, ЦАР ЈУДЕЈА. Тај натпис прочиташе многи Јудеји, јер је место где је Исус био распет било близу града. А био је написан на арамејском, латинском и грчком језику. Првосвештеници рекоше Пилату: »Немој да пишеш: ‚цар Јудеја‘, него да је он рекао да је цар Јудеја.« A Пилат им одговори: »Што написах — написах.« Када су распели Исуса, војници узеше његову одећу и разделише је на четири дела — за сваког војника по део. Узеше и његову кошуљу, али је она била без шавова, јер је одозго до доле била исткана у једном комаду. Тада рекоше један другом: »Хајде да је не цепамо, него да бацимо коцку за њу, да видимо коме ће припасти« — да се испуни Писмо које каже: »Моју одећу разделише међу собом и бацише коцку за моје одело.« И војници тако и учинише. А поред Исусовог крста стајале су његова мајка, њена сестра, Марија Клопина и Марија Магдалина. Исус виде мајку и ученика кога је волео како стоји поред ње, па рече мајци: »Драга жено, ево ти сина.« Затим рече ученику: »Ево ти мајке.« И од тога часа ученик је узе к себи. После тога, знајући да је све довршено, Исус рече, да би се испунило Писмо: »Жедан сам.« А тамо је стајала посуда пуна сирћета, па сунђер натопљен сирћетом натакоше на исопову стабљику и принеше његовим устима. Чим је узео сирће, Исус рече: »Довршено је«, па спусти главу и издахну. Пошто је био Дан припреме, Јудеји замолише Пилата — да тела не би остала на крсту и у суботу, јер је те суботе био Велики дан — да им се поломе ноге, а тела скину. И војници дођоше и поломише ноге првом и другом човеку који су били распети с Исусом. А када су дошли до Исуса, видеше да је већ умро, па му не поломише ноге, него му један војник копљем прободе ребра. И одмах потекоше крв и вода. За ово сведочи онај који је то видео и његово сведочанство је истинито, и он зна да говори истину, па сведочи да и ви поверујете — то се догодило да се испуни Писмо: »Ниједна кост му неће бити поломљена.« А једно друго Писмо каже: »Гледаће онога кога су проболи.« После тога Јосиф из Ариматеје, који је био Исусов ученик — али тајни, због страха од Јудеја — замоли Пилата да однесе Исусово тело. Пилат му допусти, па он дође и однесе тело. А дође и Никодим, који је оно раније дошао к Исусу ноћу, и донесе око сто литри мешавине смирне и алоје. Тада узеше Исусово тело и увише га у платнене завоје с мирисима, као што Јудеји обично сахрањују. А код места где је Исус био распет налазио се врт, и у врту нов гроб у коме још нико није био сахрањен. Због тога што је био јудејски Дан припреме и што је гроб био близу, Исуса положише у њега. Рано ујутро првога дана седмице, док је још био мрак, Марија Магдалина дође на гроб и виде да је камен одмакнут са гроба, па трчећи оде Симону Петру и оном другом ученику, кога је Исус волео, и рече им: »Однели су Господа из гроба и не знамо где су га ставили!« Тада Петар и онај други ученик изађоше и кренуше према гробу. Обојица су трчали заједно, али је онај други ученик трчао брже од Петра и први стигао до гроба. Он се саже и угледа завоје који су тамо лежали, али не уђе. Онда за њим стиже и Симон Петар, па уђе у гроб и виде завоје који су тамо лежали. А убрус који је био на Исусовој глави није лежао заједно са завојима, него је био одвојено савијен на једном месту. Тада уђе и други ученик, онај који је први стигао до гроба, и виде и поверова. Јер, они још нису разумели Писмо — да Исус треба да васкрсне из мртвих. Потом се ученици вратише кући. А Марија је стајала напољу код гроба и плакала. И како је плакала, наднесе се над гроб и угледа два анђела у белом како седе тамо где је лежало Исусово тело — један код главе, а други крај ногу. »Драга жено«, рекоше јој они, »зашто плачеш?« »Однели су мога Господа«, рече им она, »а не знам где су га ставили.« Када је то рекла, осврну се и угледа Исуса како стоји, али није знала да је то он. »Драга жено«, рече јој Исус, »зашто плачеш? Кога тражиш?« А она, мислећи да је то вртлар, рече: »Господару, ако си га ти однео, реци ми где си га ставио, па ћу га ја узети.« Тада јој Исус рече: »Марија!« Она се осврну, па рече на арамејском: »Рабони!« — што значи »Учитељу«. Исус јој рече: »Не дотичи ме, јер још нисам отишао горе, к Оцу. Него, иди мојој браћи, па им реци: ‚Одлазим горе, к своме Оцу и вашем Оцу, и своме Богу и вашем Богу.‘« И Марија Магдалина оде и јави ученицима: »Видела сам Господа.« И исприча им шта јој је рекао. Увече тог првог дана седмице, када су ученици били заједно, а врата закључана због страха од Јудеја, дође Исус и стаде међу њих, па им рече: »Мир вама.« Када је то рекао, показа им своје руке и ребра, а ученици се обрадоваше што виде Господа. Тада им он опет рече: »Мир вама. Као што је Отац послао мене, тако и ја шаљем вас.« Рекавши то, дахну на њих и рече: »Примите Светога Духа. Коме опростите грехе, опроштени су, а коме не опростите, нису опроштени.« А Тома звани Близанац, један од Дванаесторице, није био с њима када је Исус дошао. Остали ученици му рекоше: »Видели смо Господа!« А он им рече: »Док не видим ожиљке од клинова на његовим рукама и не ставим свој прст на место где су били клинови и не ставим руку у његова ребра, не верујем.« Осам дана касније, његови ученици су опет били у кући, а с њима и Тома. Исус уђе, иако су врата била закључана, и стаде међу њих, па рече: »Мир вама.« Онда рече Томи: »Стави свој прст овамо и погледај моје руке. Испружи руку, па је стави у моја ребра. И немој да будеш неверан, него веран.« »Мој Господ и мој Бог!« одврати Тома. А Исус му рече: »Зато што си ме видео, поверовао си. Благо онима који нису видели, а поверовали су.« Исус је пред својим ученицима учинио још многа друга знамења која нису записана у овој књизи. Али ово је записано да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да, верујући, имате живот у његовом имену. Исус се после тога поново показа својим ученицима на Тиверијадском мору. А показао се овако: Симон Петар, Тома звани Близанац, Натанаил из Кане Галилејске, Зеведејеви синови и два друга ученика били су заједно. Симон Петар им рече: »Идем да ловим рибу.« А они рекоше: »И ми ћемо с тобом.« И изађоше, па уђоше у чамац, али те ноћи не уловише ништа. А рано ујутро, Исус је стајао на обали, али ученици нису знали да је то он. »Пријатељи «, рече им Исус, »зар немате ништа за јело?« »Немамo«, одговорише они. А он им рече: »Баците мрежу са десне стране чамца, и наћи ћете.« И они бацише, али више нису могли да је извуку од мноштва риба. Тада онај ученик кога је Исус волео рече Петру: »То је Господ!« Када је чуо да је то Господ, Симон Петар се опаса огртачем, јер је био го, и скочи у море. А остали ученици стигоше чамцем, вукући мрежу са рибом, јер нису били далеко од обале — свега око двеста лаката. Када су пристали уз обалу, угледаше већ припремљен жар и на њему рибу и хлеб. Исус им рече: »Донесите неколико риба од ових које сте сада уловили.« Тада се Симон Петар попе у чамац и на обалу извуче мрежу, пуну великих риба — сто педесет три. Али, иако их је било толико, мрежа се није поцепала. »Дођите и доручкујте«, рече им Исус. И ниједан од ученика се не усуди да га упита: »Ко си ти?« јер су знали да је то Господ. Тада Исус узе хлеб и даде им га, а исто тако и рибу. Било је то трећи пут да се Исус показао својим ученицима пошто је васкрсао из мртвих. Када су доручковали, Исус упита Симона Петра: »Симоне сине Јованов, волиш ли ме више него ови?« »Да, Господе«, одговори му Петар, »ти знаш да те волим.« А Исус му рече: »Напасај моју јагњад.« Онда га Исус упита по други пут: »Симоне сине Јованов, волиш ли ме?« »Да, Господе«, одговори му Петар, »ти знаш да те волим.« А Исус му рече: »Чувај моје овце.« Онда га Исус упита трећи пут: »Симоне сине Јованов, волиш ли ме?« А Петар се растужи што га је трећи пут упитао: »Волиш ли ме?« па му рече: »Господе, ти знаш све, и знаш да те волим.« А Исус му рече: »Напасај моје овце. Истину ти кажем: када си био млађи, опасивао си се сâм и ишао си куда си хтео. Али, када остариш, раширићеш руке, па ће те други опасати и одвести куда нећеш.« То је рекао наговештавајући каквом ће смрћу Петар прославити Бога. И када му је то казао, рече: »Пођи за мном.« А Петар се осврну и угледа оног ученика кога је Исус волео како иде за њима, оног који се на вечери наслонио Исусу на груди и упитао га: »Господе, ко је твој издајник?« Видевши га, дакле, Петар упита Исуса: »Господе, а шта је с овим?« »Ако ја хоћу да он остане док не дођем«, рече му Исус, »шта се то тебе тиче? Ти пођи за мном.« Тако се међу браћом раширила прича да тај ученик неће умрети. Али Исус није рекао да он неће умрети, него: »Ако ја хоћу да он остане док не дођем, шта се то тебе тиче?« Тај ученик сведочи за ово и он је ово записао, и ми знамо да је његово сведочанство истинито. Али, има још много тога што је Исус учинио, и када би се све по реду записало, мислим да ни у цео свет не би стале књиге које би биле написане. У својој првој књизи, Теофиле, писао сам о свему што је Исус чинио и учио све до дана када је био вазнет на небо, пошто је кроз Светога Духа дао упутства апостолима које је изабрао. Појавио им се после свога страдања и дао им многе доказе да је жив. Показивао им се четрдесет дана и говорио о Божијем царству. И док је још био заједно с њима, заповеди им: »Не удаљавајте се из Јерусалима, него чекајте Очево обећање, о којем сте чули од мене. Јер, Јован је крстио водом, а ви ћете за неколико дана бити крштени Светим Духом.« Тада га окупљени упиташе: »Господе, хоћеш ли сада поново успоставити Израелово царство?« А он им рече: »Није ваше да знате времена или рокове које је својом влашћу одредио Отац. Али, примићете силу када на вас сиђе Свети Дух и бићете моји сведоци у Јерусалиму, у целој Јудеји и Самарији, и све до краја земље.« И када је то рекао, би вазнет на небо пред њиховим очима, а облак га сакри од њихових погледа. Док су они нетремице гледали ка небу како он одлази, два човека у белој одећи стадоше крај њих. »Галилејци«, рекоше им ови, »зашто стојите и гледате ка небу? Овај Исус, који је од вас вазнет на небо, вратиће се исто овако како сте га видели да одлази на небо.« Тада се они вратише у Јерусалим са горе која се зове Маслинска, а од Јерусалима је удаљена један суботњи дан хода. Када су стигли, попеше се у собу на спрату у којој су боравили: Петар, Јован, Јаков, Андреја, Филип, Тома, Вартоломеј, Матеј, Јаков Алфејев, Симон Зилот и Јуда Јаковљев. Сви су се они истрајно и једнодушно молили заједно са женама и Маријом, Исусовом мајком, и његовом браћом. Тих дана устаде Петар међу браћом — а окупљеног народа је било око 120 душа — па рече: »Браћо, требало је да се испуни Писмо у којем је Свети Дух кроз Давидова уста прорекао за Јуду, који је био водич онима што су ухватили Исуса. А он се убрајао међу нас и имао је удела у овој служби.« (Новцем добијеним за свој злочин купио је њиву, али се стрмоглавио и распукао, и сва утроба му се просула. То је познато свим становницима Јерусалима, па су ту њиву на свом језику прозвали Акелдамах — што значи »Крвна њива«.) »Јер, записано је у Kњизи псалама: ‚Некa му опусти кућа и не било никог да у њој станује‘ и: ‚Нека његову службу преузме други.‘ »Треба, дакле, да један од ових људи који су с нама били све време откако је Господ Исус дошао међу нас и од нас отишао — почев од Јовановог крштења до дана када је био вазнет од нас — буде сведок његовог васкрсења заједно с нама.« Тада предложише двојицу: Јосифа званог Варсава (познатог и као Јуст) и Матију, па се помолише, говорећи: »Господе, ти знаш срца свих. Покажи нам којег си од ове двојице одабрао да преузме ову апостолску службу, од које је Јуда одступио — да би отишао где му је и место.« Онда бацише коцке за њих и коцка паде на Матију. Тако је он придодат једанаесторици апостола. Када је дошао дан Педесетнице, сви су били заједно на једном месту. Одједном са неба дође хук, као када дува силан ветар, и испуни сву кућу у којој су седели, а они угледаше нешто слично пламеним језицима, који се разделише, па се по један постави на сваког од њих. И сви се испунише Светим Духом и почеше да говоре другим језицима како им је Дух давао да говоре. А у Јерусалиму су боравили побожни Јудеји из сваког народа под небом. Када се зачуо хук, народ се окупи, збуњен, јер је сваки од њих чуо апостоле како говоре његовим језиком. Дивили су се и чудили, говорећи: »Зар нису сви ови који говоре Галилејци? Па како их онда сваки од нас чује на језику свог родног краја? Парћани, Међани и Еламци, становници Месопотамије, Јудеје, Кападокије, Понта, Азије, Фригије, Памфилије, Египта и делова Либије око Кирине, дошљаци из Рима, Јудеји и прозелити, Крићани и Арапи — чујемо их како на нашим матерњим језицима објављују велика Божија дела!« И сви су, задивљени и збуњени, питали један другог: »Шта ово значи?« А други су се подсмевали, говорећи: »Слатког вина су се напили.« Тада иступи Петар са Једанаесторицом, подиже глас и рече им: »Јудеји, и сви ви који боравите у Јерусалиму, саслушајте моје речи. Ово знајте: Ови људи нису пијани, као што ви мислите, јер тек је девет сати ујутро. Него, ово је оно о чему је говорио пророк Јоил: »‚У последње дане, каже Бог, излићу свога Духа на све људе, и ваши синови и кћери ће пророковати, и ваши младићи имаће виђења, и ваши старци ће сањати снове. А и на своје слуге и слушкиње излићу тих дана свога Духа, и они ће пророковати. Показаћу чуда горе на небу и знамења доле на земљи, крв, огањ и стубове дима. Сунце ће се претворити у таму, а месец у крв пре него што дође велики и славни Дан Господњи. И свако ко призове име Господње, биће спасен.‘ »Израелци, чујте ове речи: Исуса Назарећанина — човека кога вам је Бог потврдио делима силе, чудима и знамењима која је, као што и сами знате, преко њега учинио међу вама — њега сте ви, када вам је у складу са чврстом Божијом одлуком и предзнањем био предат, рукама безаконикâ убили приковавши га на крст. Али, Бог га је васкрсао, ослободивши га смртних мука, јер је било немогуће да га смрт задржи. Давид, наиме, каже за њега: »‚Стално сам гледао Господа пред собом; јер ми је здесна, нећу се пољуљати. Зато ми је срце весело и језик кличе од радости; чак ће ми и тело почивати у нади, јер ми душу нећеш оставити у Подземљу ни дозволити да Светац твој иструне. Показао си ми путеве живота, лицем својим радошћу ћеш ме испунити.‘ »Браћо, могу вам сасвим поуздано рећи да је патријарх Давид умро и био сахрањен, и да је његов гроб међу нама до дана данашњег. Али, пошто је био пророк и знао да му је Бог уз заклетву обећао да ће једнога од његових потомака поставити на његов престо, гледајући унапред, рече о Христовом васкрсењу: није остављен у Подземљу нити му је тело иструнуло. Бог је овог Исуса васкрсао, а сви ми смо томе сведоци. Пошто је уздигнут Богу здесна, од Оца је примио обећаног Светога Духа и излио ово што сада гледате и слушате. Јер, Давид се није попео на небеса, него сâм каже: »‚Рече Господ моме Господу: седи ми здесна док од твојих непријатеља не начиним подножје за твоје ноге.‘ »Нека стога цео израелски народ поуздано зна да је овог Исуса, кога сте ви распели, Бог учинио и Господом и Христом.« Када су то чули, потресени у срцу, рекоше Петру и осталим апостолима: »Шта да радимо, браћо?« А Петар им рече: »Покајте се и нека се сваки од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих греха, и примићете дар Светога Духа. Јер, то обећање је за вас и за вашу децу и за све који су далеко, које наш Господ Бог позове к себи.« И још их је многим другим речима опомињао и преклињао говорећи: »Спасите се од овог исквареног нараштаја.« Тада се крстише они који су прихватили његове речи. Тако им је тога дана било придодато око три хиљаде душа. Они се посветише апостолском учењу, заједништву, ломљењу хлеба и молитвама. Страх обузе сваку душу, а апостоли су чинили многа чуда и знамења. А сви који су поверовали били су заједно и имали све заједничко. Продавали су своја добра и имовину и делили свима, како је коме било потребно. Сваког дана су се истрајно и једнодушно окупљали у Храму. По кућама су ломили хлеб и заједно јели радосног и искреног срца. Хвалили су Бога и уживали наклоност целог народа, а Господ им је сваког дана придодавао оне који су се спасавали. Када су се једном Петар и Јован пењали у Храм у време молитве, у три сата после подне, неки људи пронеше човека који је био хром од рођења. Сваког дана су га стављали крај капије Храма која се зове Дивна да проси милостињу од оних који улазе у Храм. Он виде да Петар и Јован намеравају да уђу у Храм, па затражи од њих милостињу. Петар се — а с њим и Јован — загледа у њега, па рече: »Погледај нас.« И он обрати пажњу на њих, очекујући да нешто од њих добије. А Петар рече: »Немам ни сребра ни злата, али ти дајем оно што имам: у име Исуса Христа Назарећанина — ходај!« И ухвативши га за десну руку, пoдиже га. Стопала и глежњеви му одмах ојачаше, па он скочи на ноге и поче да хода. Онда с њима уђе у Храм, ходајући, скачући и хвалећи Бога. Када га је сав народ видео како хода и хвали Бога, и када су у њему препознали онога који је ради милостиње седео код капије Храма која се зове Дивна, зачудише се и запрепастише због онога што му се догодило. Како се он држао Петра и Јована, сав народ, зачуђен, похрли к њима у трем који се зове Соломонов. Када је Петар то видео, рече народу: »Израелци, зашто вас ово чуди? Зашто гледате у нас као да смо ми својом силом или побожношћу учинили да овај човек прохода? Бог Авраамов, Исааков, и Јаковљев, Бог наших праотаца, прославио је свога слугу Исуса, кога сте ви предали да буде убијен и одрекли га се пред Пилатом иако је он одлучио да га ослободи. Одрекли сте се Свеца и Праведника, а затражили да вам поклоне убицу. Убили сте Зачетника живота, али Бог га је подигао из мртвих, чему смо ми сведоци. Вером у његово име оснажен је овај кога гледате и знате. Исусово име и вера која долази кроз њега донели су потпуно оздрављење овом човеку пред свима вама. »Али, браћо, знам да сте тако поступили из незнања, као и ваши поглавари. Бог је тако испунио оно што је унапред објавио кроз уста свих пророка — да ће његов Христос страдати. Покајте се, дакле, и обратите се, да вам се избришу греси, да од Господа дођу времена окрепљења и да вам пошаље унапред одређеног Христа — Исуса. Он треба да остане на небу све до времена успостављања свега онога о чему је Бог давно говорио кроз уста својих светих пророка. Јер, Мојсије је рекао: ‚Господ, ваш Бог, подићи ће вам између ваших сународника пророка као што сам ја. Њега слушајте у свему што вам каже. А ко год не послуша тог пророка, нека се искорени из народа.‘ »И сви пророци који су говорили, од Самуила надаље, најавили су ове дане. Ви сте синови пророка и савеза који је Бог склопио с вашим праоцима рекавши Аврааму: ‚Твојим потомством биће благословени сви народи на земљи.‘ Када је Бог подигао свога Слугу, прво га је вама послао, да вас благослови, одвраћајући свакога од вас од ваших злих дела.« Док су они још говорили народу, приђоше им свештеници, заповедник храмске страже и садукеји. Били су озлојеђени што они уче народ и што у Исусу објављују васкрсење из мртвих, па их ухватише и ставише у тамницу до следећег дана, јер је већ било вече. Али многи од оних који су чули Реч повероваше, па се број мушкараца повећао на око пет хиљада. Сутрадан се у Јерусалиму састадоше поглавари, старешине и учитељи закона, првосвештеник Ана, Кајафа, Јован, Александар и остали из првосвештеничке породице. Они изведоше апостоле пред себе, па почеше да их испитују: »Којом силом или којим именом сте ово учинили?« Тада им Петар, испуњен Светим Духом, рече: »Поглавари и старешине народа! Ако смо данас позвани на одговорност због доброг дела, учињеног болесном човеку, чиме је он излечен, онда знајте сви ви и цео израелски народ: овај стоји пред вама здрав захваљујући имену Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви распели, а кога је Бог подигао из мртвих. Он је »‚камен који сте ви зидари одбацили, који постаде камен угаони.‘ И нема спасења ни у ком другом, јер људима није дато ниједно друго име под небом којим треба да се спасемо.« Када су видели Петрову и Јованову смелост и када су схватили да су то необразовани и обични људи, зачудише се. Знали су да су они били с Исусом, али како су видели излеченог човека где стоји с њима, нису могли ништа да им приговоре. Зато им наредише да изађу из Синедриона, па почеше међу собом да се договарају, говорећи: »Шта да радимо с овим људима? Јер, сви који живе у Јерусалиму знају да су они учинили очигледно знамење, и ми га не можемо порећи. Али, да се ово даље не разгласи у народу, запретимо им да више ником не говоре у то име.« Онда их позваше, па им наредише да више ништа не говоре или уче у Исусово име. Али Петар и Јован им одговорише: »Сами просудите да ли је пред Богом право да слушамо вас пре него Бога? Ми не можемо да не говоримо о оном што смо видели и чули.« А они им још једном запретише, па их ослободише. Нису могли да одлуче како да их казне пошто је сав народ славио Бога због оног што се догодило. Јер, човек који је био чудесно излечен имао је више од четрдесет година. Ослобођени, Петар и Јован одоше својима и известише их о свему што су им рекли првосвештеници и старешине. Када су ови то чули, једнодушно зазваше Бога и рекоше: »Господару, ти који си створио небо, земљу и море, и све што је у њима, рекао си Светим Духом кроз уста свога слуге Давида, нашег оца: »‚Зашто се пагани буне, а народи узалуд завере кују? Устају цареви земаљски и кнежеви се удружују против Господа и против Помазаника његовог.‘ Заиста, Ирод и Понтије Пилат су се у овом граду удружили с паганима и с народом Израеловим против твога светог слуге Исуса, кога си помазао, да учине онако како су твоја рука и твоја одлука унапред одредиле да се догоди. Сада, Господе, погледај њихове претње и дај нама, твојим слугама, да твоју Реч говоримо са свом смелошћу. Пружи своју руку, да именом твога светог слуге Исуса буде излечења, знамења и чуда.« Када су завршили молитву, затресе се место на којем су се окупили и сви се испунише Светим Духом, па почеше смело да говоре Божију реч. Сви који су поверовали, били су једно срцем и душом. Нико није говорио да је нешто од његове имовине само његово, него им је све било заједничко. Апостоли су са великом силом сведочили о васкрсењу Господа Исуса и велика милост била је на свима њима. Нико од њих није оскудевао, јер сви који су поседовали земљу или куће, продавали су их и доносили новац од продаје, па га стављали апостолима пред ноге. Од тога се онда сваком давало колико му је требало. И Јосиф, Левит, родом Кипранин, кога су апостоли прозвали Варнава — што значи »син утехе« — продаде њиву коју је имао, а новац донесе и стави га апостолима пред ноге. А неки човек по имену Ананија са својом женом Сапфиром продаде имање, па са жениним знањем задржа део новца за себе, а остатак донесе и положи апостолима пред ноге. Тада му Петар рече: »Ананија, зашто ти је Сатана испунио срце, па си слагао Светога Духа и задржао део новца од земље? Зар ти није припадала пре него што си је продао? А кад си је продао, зар ти новац није био на располагању? Зашто си у своје срце ставио такво дело? Ниси слагао људе, него Бога.« Када је Ананија чуо ове речи, паде и издахну, а силан страх обузе све који су то чули. Неки младићи устадоше и увише га, па га изнеше и сахранише. После отприлике три сата, уђе и његова жена, не знајући шта се догодило. Петар јe упита: »Реци ми, да ли сте земљу продали за толико и толико?« »Да«, одговори она, »за толико.« »Зашто сте се договорили да искушате Господњег Духа?« рече јој Петар. »Гледај! Пред вратима су ноге оних који су сахранили твог мужа, а и тебе ће изнети.« И она истог часа паде пред његове ноге и издахну. Тада уђоше они младићи и нађоше је мртву, па је изнеше и сахранише поред њеног мужа. А силан страх обузе сву цркву и све који су то чули. Апостоли су чинили многа знамења и чуда у народу. Сви су се једнодушно окупљали у Соломоновом трему. Нико други није се усуђивао да им се придружи, али их је народ веома хвалио. Број мушкараца и жена који су поверовали у Господа бивао је све већи, па су износили болесне на улице и стављали их на постеље и простирке, не би ли, када Петар наиђе, бар његова сенка пала на неког од њих. А нагрнуше и многи из градова око Јерусалима, па су доносили болесне и оне које су мучили нечисти духови, и сви су били излечени. Тада се првосвештеник и све његове присталице — то јест садукејска странка — испунише завишћу, па похваташе апостоле и бацише их у јавни затвор. Али Господњи анђео ноћу отвори врата тамнице, па их изведе и рече: »Идите, станите у Храм и говорите народу све о овом Животу.« И они га послушаше, па у зору уђоше у Храм и почеше да уче народ. Када су првосвештеник и његове присталице стигли, сазваше Синедрион и све старешине Израела, па послаше у затвор да доведу апостоле. Али, када су слуге стигле у тамницу, не нађоше их, па се вратише и јавише: »Нашли смо затвор добро закључан и тамничаре како стоје пред вратима. Али, кад смо их отворили, унутра нисмо нашли никог.« Када су заповедник храмске страже и првосвештеници то чули, почеше у недоумици да се питају шта би то могло да буде. Уто стиже један, па им рече: »Ено они људи што сте их бацили у тамницу стоје у Храму и уче народ!« Тада заповедник оде са својим подређенима и доведе их, али не на силу, јер су се бојали да их народ не каменује. Када су их довели, поставише их пред Синедрион, а првосвештеник поче да их испитује. »Строго смо вам наредили да не учите народ у то име«, рече он, »а ви сте, ево, преплавили Јерусалим својим учењем и хоћете да на нас падне крв тога човека!« Тада Петар и остали апостоли одговорише: »Треба се покоравати Богу пре него људима. Бог наших праотаца васкрсао је Исуса, кога сте ви убили обесивши га о дрво. Њега је Бог својом десницом узвисио као Кнеза и Спаситеља да Израелу подари покајање и опроштење грехâ. И ми смо томе сведоци, као и Свети Дух, кога је Бог дао онима који му се покоравају.« Када су то чули, силно се наљутише и хтедоше да их убију. Али тада у Синедриону устаде фарисеј по имену Гамалиил, учитељ закона кога је поштовао цео народ. Он нареди да се апостоли накратко изведу напоље, па рече: »Израелци, добро пазите шта ћете да урадите с овим људима. Јер, пре неког времена појавио се Тевда и говорио за себе да је неко и нешто, а пришло му је око четири стотине људи. Он је смакнут, а све његове присталице су се разбежале, и од тога не би ништа. После тога — у време пописа — појавиo се Јуда Галилејац и за собом повукао народ. И он је убијен, а све његове присталице су се распршиле. Зато вам сада кажем: Оканите се ових људи и пустите их. Јер, ако је њихов наум или дело од људи, биће осујећен. Али, ако је од Бога, нећете моћи да их спречите, него ћете се наћи у рату против Бога.« И они га послушаше. Онда позваше апостоле к себи, ишибаше их и наредише им да не говоре у Исусово име, па их ослободише. А они одоше из Синедриона, радујући се што су били достојни да претрпе понижење за Исусово име. И нису престајали да сваког дана у Храму или по кућама уче народ и проповедају еванђеље о Христу Исусу. Тих дана, како је број ученика све више растао, грчки Јевреји почеше да гунђају против јудејских Јевреја, јер су њихове удовице биле запостављане при свакодневном дељењу хране. Тада Дванаесторица позваше к себи све ученике, па рекоше: »Не би било право да ми занемаримо Божију реч да бисмо служили око трпеза. Стога, браћо, пронађите међу собом седморицу људи за које се зна да су пуни Духа и мудрости. Њима ћемо поверити ову дужност, а ми ћемо се посветити молитви и служењу Речи.« Овај предлог се свиде свима окупљенима, па изабраше Стефана, човека пуног вере и Светог Духа, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу, прозелита из Антиохије. Онда их поставише пред апостоле, који се помолише и положише на њих руке. Тако се Божија реч ширила. Број ученика у Јерусалиму брзо је растао, а вери се покорило и велико мноштво свештеника. А Стефан, човек пун милости и силе, чинио је велика чуда и знамења међу народом. Али, дигоше се неки из такозване синагоге Слободњака — Киринци, Александринци, као и они из Киликије и Азије — па почеше да се препиру са Стефаном. А пошто нису могли да се супротставе мудрости и Духу којим је говорио, наговорише неке људе да кажу: »Чули смо га како вређа Мојсија и Бога.« Тако подбунише народ, старешине и учитеље закона, па ови дођоше, зграбише га и одвукоше пред Синедрион. А подметнуше и лажне сведоке, који рекоше: »Овај човек непрестано говори против овог светог места и против Закона. Чули смо га, наиме, како говори да ће Исус Назарећанин разорити ово место и изменити обичаје које нам је предао Мојсије.« А сви који су седели у Синедриону и нетремице гледали у Стефана, видеше да му је лице као лице анђела. Тада првосвештеник упита: »Је ли то тако?« А он рече: »Браћо и очеви, чујте ме! Бог славе показао се нашем праоцу Аврааму док је још био у Месопотамији, пре него што се настанио у Харану, и рекао му: ‚Отиди из своје земље и од своје родбине и иди у земљу коју ћу ти показати.‘ »И он је тада отишао из земље Халдејаца и настанио се у Харану. После смрти његовог оца, Бог га је оданде преселио у ову земљу у којој ви сада живите. Али у њој му ниједну стопу није дао у наследство, него је обећао да ће је дати у посед њему и његовим потомцима после њега, иако Авраам још није имао деце. Бог му је овако говорио: ‚Твоји потомци ће бити странци у туђој земљи. Пашће у ропство и бити злостављани четири стотине година. Али ја ћу судити народу коме ће они робовати‘, рече Бог, ‚а после тога ће изаћи и клањати ми се на овом месту.‘ Онда му је дао савез обрезања, па кад му се родио Исаак, он га је осмог дана обрезао. Исааку се родио Јаков, а Јакову дванаест патријарха. »А патријарси су били љубоморни на Јосифа, па су га продали у Египат. Али Бог је био с њим и избављао га из свих његових невоља. Дао му је мудрост и наклоност фараона, египатског цара, који га је поставио за управитеља над Египтом и над свим својим двором. Онда је у целом Египту и Ханаану завладала глад и велике невоље, и наши праоци нису могли да нађу хране. Када је Јаков чуо да у Египту има жита, послао је онамо наше праоце први пут. А када су отишли други пут, Јосиф је рекао својој браћи ко је, па је фараон сазнао Јосифово порекло. После тога је Јосиф послао по свога оца Јакова и сву своју родбину — седамдесет пет душа — и Јаков је отишао у Египат. И тамо су умрли он и наши праоци, па су их пренели у Сихем и положили у гроб који је Авраам у Сихему новцем купио од Еморових синова. »Како се приближавало време да се испуни обећање које је Бог дао Аврааму, наш народ је у Египту растао и множио се док у Египту није завладао један други цар, који није знао за Јосифа. Он је лукаво поступао с нашим родом и тлачио је наше праоце, терајући их да тек рођену децу остављају напољу да не остану у животу. »У то време се родио Мојсије и био је Богу мио. Три месеца је био одгајан у очевој кући, а када су га оставили напољу, узела га је фараонова кћи и подигла као свога сина. Мојсије је био поучен у свој египатској мудрости и био је силан речју и делом. »Када је напунио четрдесет година, пало му је на ум да посети своју браћу Израелце. И када је видео да једног од њих злостављају, он га је одбранио и осветио убивши Египћанина. Мислио је да ће његова браћа схватити да им Бог преко њега шаље спасење, али они нису схватили. »Сутрадан је наишао на неке од њих док су се тукли, па је покушао да их помири говорећи: ‚Људи, ви сте браћа. Зашто злостављате један другог?‘ »Али онај који је злостављао свога ближњег, одгурнуо је Мојсија и рекао: ‚Ко је тебе поставио за владара и судију над нама? Хоћеш ли и мене да убијеш као што си јуче убио оног Египћанина?‘ Када је Мојсије то чуо, побегао је и настанио се као странац у Мидјану, где му се родише два сина. »После четрдесет година, показао му се анђео у пламену горућег грма, у пустињи близу Синајске горе. Када је Мојсије то видео, задивио се том призору. И док је прилазио да боље погледа, зачуо је Господов глас: ‚Ја сам Бог твојих праотаца, Бог Авраамов, Исааков и Јаковљев.‘ Мојсије је дрхтао од страха и није се усуђивао да дигне поглед. »Тада му је Господ рекао: ‚Изуј обућу са својих ногу, јер је место на ком стојиш свето тле. Видео сам потлаченост свога народа у Египту. Чуо сам његово роптање, па сам сишао да га избавим. А сад, хајде! Послаћу те у Египат.‘ »Тог Мојсија, кога су они одбацили када су рекли: ‚Ко је тебе поставио за владара и судију?‘ — баш њега је Бог, преко анђела који му се показао у грму, послао да буде и владар и избавитељ. И он их је извео, чинећи чуда и знамења у Египту, на Црвеном мору и четрдесет година у пустињи. »То је онај Мојсије који је рекао Израелцима: ‚Бог ће вам између ваших сународника подићи пророка као што сам ја.‘ То је онај који је био на скупу у пустињи, са анђелом који му је говорио на Синајској гори и са нашим праоцима. Он је примио живе речи да их преда нама. Али наши праоци нису хтели да му се покоре, него су га одбацили и у свом срцу се окренули Египту. ‚Направи нам богове који ће ићи пред нама.‘ рекли су Аарону. ‚А што се тиче оног Мојсија, који нас је извео из Египта, не знамо шта му се догодило.‘ И тих дана су направили теле и принели жртву том идолу, радујући се делима својих руку. Али Бог се окренуо од њих и предао их да служе звездама, као што је записано у Књизи пророкâ: »‚Да ли си ми приносио клане и житне жртве четрдесет година у пустињи, народе Израелов? Носили сте шатор Молохов и звезду вашег бога Рефана, идоле које сте направили да им се клањате! Зато ћу вас у изгнанство послати‘, даље од Вавилона. »Наши праоци су у пустињи имали Шатор Сведочанства, направљен онако како је заповедио Онај који је рекао Мојсију да га направи према узору који је видео. Наши праоци cу га примили и предвођени Исусом Навином унели га у земљу пагана које је Бог истерао пред њима. Тако је било све до Давида, који је уживао Божију наклоност. Он је молио да нађе боравиште за Бога Јаковљевог, али му је тек Соломон саградио Дом. »Свевишњи, међутим, не живи у рукотворинама. Као што каже пророк: »‚Небо ми је престо, а земља подножје мојим.ногама Какву ћете ми кућу саградити, говори Господ, или где је место мога починка? Зар није моја рука све ово начинила?‘ »Ви тврдоглави и непокорни! Увек се противите Светоме Духу! Исти сте као ваши праоци! Којег пророка нису ваши праоци прогонили? Чак су и убили оне који су предсказали долазак Праведника. Њега сте сада издали и убили ви, који сте преко анђелâ примили Закон, али му се нисте покорили.« Када су они то чули, силно се разљутише и почеше да шкргућу зубима на њега. А он, пун Светога Духа, загледа се у небо и виде Божију славу и Исуса како стоји Богу здесна, па рече: »Ево, гледам небеса отворена и Сина човечијега како стоји Богу здесна.« Али они почеше да вичу из свега гласа, запушише уши, па сложно навалише на њега. Онда га одвукоше из града и засуше камењем. А сведоци одложише своју одећу код ногу младића који се звао Савле. Док су га засипали камењем, Стефан повика: »Господе Исусе, прими мој дух.« Онда паде на колена и повика из свега гласа: »Господе, не узми им ово за грех!« И када је то рекао, умре. А Савле је одобравао његово убиство. Тога дана поче велико прогањање цркве у Јерусалиму. Сви се, осим апостолâ, распршише по јудејским и самаријским крајевима. Неки побожни људи сахранише Стефана и дубоко га ожалише. А Савле је пустошио Цркву. Ишао је од куће до куће, одвлачио мушкарце и жене и предавао их у тамницу. Они који су се распршили, проповедали су Реч куд год су ишли. Тако Филип дође у један самаријски град, па им је проповедао Христа. Када га је народ чуо и видео знамења која је чинио, сви једнодушно обратише пажњу на оно што је говорио. Нечисти духови су уз силну буку излазили из многих опседнутих, а оздрављали су и многи одузети и хроми. И настаде велика радост у том граду. А у том граду се већ неко време бавио врачањем човек по имену Симон и изазивао дивљење самаријског народа. Говорио је за себе да је велик, и сви су га, од малих до великих, слушали и говорили: »Овај је Божија сила која се зове Велика.« А слушали су га, јер је већ дуго изазивао њихово дивљење својим врачањем. Али, када су поверовали Филипу, који је проповедао еванђеље о Божијем царству и о имену Исуса Христа, крштавали су се и мушкарци и жене. Поверова и сâм Симон и крсти се, па остаде уз Филипа, задивљен знамењима и делима силе која је видео. Када су апостоли у Јерусалиму чули да је Самарија прихватила Божију реч, послаше им Петра и Јована. Они дођоше и помолише се за њих да приме Светога Духа, који још није био сишао ни на једног од њих пошто су били крштени само у име Господа Исуса. Онда на њих положише руке, и они примише Светога Духа. Када је Симон видео да се полагањем апостолских руку даје Дух, понуди апостолима новац, говорећи: »Дајте и мени ту моћ да свако на кога положим руке прими Светога Духа.« А Петар му рече: »Пропао твој новац заједно с тобом, јер си мислио да се Божији дар стиче новцем! Ти немаш ни дела ни удела у овоме, јер ти срце није исправно пред Богом. Покај се, дакле, због ове своје опакости и моли се Господу да ти опрости што си у срцу гајио такву мисао. Јер, видим да си пун горчине и окован неправдом.« Тада Симон одговори: »Ви се помолите Господу за мене да ме не снађе ништа од оног што сте рекли.« А они се, када су изнели своје сведочанство и објавили Господњу реч, вратише у Јерусалим, пошто су проповедали еванђеље у многим самаријским селима. Господњи анђео рече Филипу: »Спреми се, па иди према југу на пут — онај кроз пустињу — који се спушта из Јерусалима у Газу.« И Филип се спреми и пође. А један Етиопљанин, евнух, високи службеник етиопске царице Кандаке, задужен за сву њену ризницу, био је у Јерусалиму да се поклони Богу, па се враћао кући. Седео је на својим колима и читао пророка Исаију. Тада Дух рече Филипу: »Приђи оним колима и остани уз њих.« Када је Филип притрчао колима, чу онога како чита пророка Исаију, па га упита: »Разумеш ли то што читаш?« »Како бих могао да разумем ако ми неко не објасни?« одговори Етиопљанин, па позва Филипа да се попне и седне с њим. А одломак из Писма који је читао био је овај: »Одвели су га као овцу на клање. И као што је јагње немо пред оним ко га стриже, тако ни он не отвори своја уста. У његовом понижењу правду му ускратише. Ко може да опише његове потомке? Јер, живот му је узет са земље.« »Кажи ми, молим те«, рече евнух Филипу, »о коме то пророк говори — о себи или о неком другом?« Тада му Филип, почев од тог Писма, објави еванђеље о Исусу. И док су тако ишли путем, стигоше до неке воде, па евнух рече: »Ево воде! Шта ме спречава да се крстим?« *** Онда заповеди да кола стану, па обојица — и Филип и евнух — сиђоше до воде, и Филип га крсти. А када су изашли из воде, Господњи Дух однесе Филипа и евнух га више није видео, него настави својим путем, радујући се. Филип се обре у Азоту, па је проповедао еванђеље у свим градовима кроз које је пролазио док није стигао у Кесарију. А Савле, и даље силно обузет жељом да прети Господњим ученицима и да их убија, оде првосвештенику и замоли га за писма синагогама у Дамаску, да би, ако нађе следбенике овога Пута, мушкарце или жене, могао у оковима да их доведе у Јерусалим. Када је, путујући, стигао већ близу Дамаска, изненада га обасја светлост са неба. Он паде на земљу и зачу глас како му говори: »Савле, Савле, зашто ме прогониш?« А он упита: »Ко си ти, Господе?« »Ја сам Исус, кога ти прогониш«, рече му. »Него, устани и уђи у град, и биће ти речено шта треба да учиниш.« А његови сапутници су стајали неми, јер су чули глас, али никог нису видели. Тада се Савле подиже са земље, али, када је отворио очи, није могао да види. Зато га узеше за руку и уведоше у Дамаск. Три дана није видео, а није ни јео ни пио. А у Дамаску је био неки ученик по имену Ананија. Господ му у виђењу рече: »Ананија!« А он одговори: »Молим, Господе.« »Устани«, рече му Господ, »па иди у улицу која се зове Права и у Јудиној кући потражи Таршанина по имену Савле. Јер, ено га, моли се, а у виђењу је видео човека по имену Ананија како улази и полаже своје руке на њега да прогледа.« »Господе«, одговори Ананија, »од многих сам чуо о том човеку, колико је зла учинио твојим светима у Јерусалиму. А и овде има овлашћење првосвештеникâ да окује све који призивају твоје име.« Али Господ му рече: »Иди, јер тај човек је моје изабрано оруђе да изнесе моје име пред пагане, пред цареве и пред Израелце. Ја ћу му показати колико треба да претрпи за моје име.« И Ананија оде до оне куће и уђе, па положи руке на Савла, говорећи: »Брате Савле, послао ме Господ — Исус, који ти се показао на твом путу овамо — да прогледаш и да се испуниш Светим Духом.« И одмах нешто као крљушт спаде с његових очију, и он прогледа, па устаде и крсти се. Онда је јео и повратио снагу. У Дамаску је провео неколико дана с ученицима и одмах је по синагогама проповедао да је Исус Син Божији. И сви који су га чули, били су запањени. »Зар ово није онај што је у Јерусалиму затирао оне који призивају Исусово име?« питали су. »И зар није и овамо дошао да их у оковима одведе првосвештеницима?« А Савле је постајао све силнији и збуњивао је Јудеје који су живели у Дамаску, доказајући да Исус јесте Христос. Када је прошло много дана, Јудеји се договорише да га убију, али Савле дозна за њихов наум. Они су и дању и ноћу пазили на градске капије, да га убију, али га једне ноћи поведоше његови ученици и у корпи спустише преко зидина. Када је стигао у Јерусалим, Савле покуша да се придружи ученицима, али су га се сви бојали, јер нису веровали да је ученик. Али Варнава га прихвати и одведе апостолима, па им исприча како је Савле на путу видео Господа и да му је Господ говорио, и како је у Дамаску смело проповедао у Исусово име. Тако он остаде с њима. Слободно се кретао по Јерусалиму и смело проповедао у Господње име. Разговарао је и расправљао са грчким Јеврејима, али они су покушавали да га убију. Када су браћа за то сазнала, одведоше га у Кесарију, а оданде га послаше у Тарс. Тако је Црква у целој Јудеји, Галилеји и Самарији била на миру. Изграђивала се, живећи у страху од Господа, и умножавала се уз помоћ Светога Духа. Када је Петар све обилазио, дође и к светима који су живели у Лиди. Тамо нађе неког човека по имену Енеја, који је осам година лежао одузет у постељи. »Енеја«, рече му Петар, »Исус Христос те исцељује. Устани и намести своју постељу.« И он одмах устаде. Када су га видели сви који су живели у Лиди и Сарону, окренуше се Господу. А у Јопи је била једна ученица по имену Тавита — што значи »Дорка«. Она је стално чинила добра дела и давала милостињу. Тих дана она се разболе и умре, па је окупаше и положише у соби на спрату. Како је Лида близу Јопе, ученици су чули да је Петар у Лиди, па му послаше двојицу с молбом: »Дођи к нама без оклевања.« И Петар се спреми и пође с њима, а кад је стигао, одведоше га у собу на спрату. Окружише га све удовице, плачући и показујући му кошуље и другу одећу коју је Дорка сашила док је још била с њима. Тада их Петар све посла напоље, па клекну и помоли се. Онда се окрену телу и рече: »Тавита, устани.« Она отвори очи, угледа Петра и седе. Он јој пружи руку и подиже је, па позва свете и удовице и показа им је живу. То се разгласи по целој Јопи, па многи повероваше у Господа. А Петар још неколико дана остаде у Јопи, код неког Симона кожара. У Кесарији је био неки човек по имену Корнилије, капетан чете која се звала Италијанска. Побожан и богобојажљив, као и сви његови укућани, давао је многе милостиње народу и стално се молио Богу. Једног дана око три сата после подне имао је виђење: јасно је видео Божијег анђела како улази к њему и каже: »Корнилије!« Корнилије се, обузет страхом, загледа у њега, па рече: »Молим, Господе?« А он му рече: »Твоје молитве и милостиње уздигле су се до Бога као жртве подсетнице. Сада пошаљи људе у Јопу да доведу Симона кога зову Петар. Он је гост код неког Симона кожара, чија је кућа поред мора.« Када је анђео који му је говорио отишао, Корнилије позва двојицу својих слугу и једног побожног војника који му је био привржен, па им све исприча и посла их у Јопу. Сутрадан око поднева, док су они путовали и приближавали се граду, Петар се попе на кров да се помоли. Био је гладан и хтео je да једе, али док су му спремали јело, он паде у занос. Виде отворено небо и како силази посуда као велико платно које се на своја четири краја спушта на земљу. У њој су биле све врсте четвороножаца, гмизаваца и птица. Тада му неки глас рече: »Устани, Петре, кољи и једи!« А Петар рече: »Нипошто, Господе! Никад нисам јео ништа погано ни нечисто!« Глас му се други пут обрати: »Не зови поганим оно што је Бог учинио чистим!« Ово се понови три пута и посуда се одмах подиже назад на небо. Док је Петар још био у недоумици шта значи виђење које је имао, људи које је Корнилије послао распиташе се где је Симонова кућа, па стадоше пред капију, позваше и упиташе да ли је ту одсео Симон кога зову Петар. Док је Петар још размишљао о виђењу, Дух му рече: »Ено те траже тројица. Устани и сиђи, па пођи с њима без оклевања, јер сам их ја послао.« Тада Петар сиђе и рече људима: »Ја сам онај кога тражите. Зашто сте дошли?« А они рекоше: »Капетана Корнилија, праведног и богобојажљивог човека, кога поштује цео јудејски народ, упутио је свети анђео да те доведе у свој дом, да чује шта имаш да му кажеш.« Тада их он позва да уђу и угости их. Сутрадан се Петар спреми и пође с њима, а с њим кренуше и нека браћа из Јопе. Наредног дана стиже у Кесарију. А Корнилије их је очекивао, па је сазвао своје рођаке и блиске пријатеље. Док је Петар улазио, Корнилије му пође у сусрет, паде му пред ноге и поклони му се. Али Петар га подиже и рече: »Устани. И ја сам само човек.« И разговарајући с њим, уђе и затече много окупљених. »Ви добро знате«, рече им, »да Јудејину није дозвољено да се дружи са туђинцем или да улази у његову кућу. Али, Бог ми је показао да ниједног човека не треба да зовем поганим или нечистим. Зато сам, кад сам позван, дошао без поговора. Питам, стога, због чега сте послали по мене?« Тада Корнилије рече: »Пре четири дана, у овај исти сат, у три после подне, молио сам се у својој кући, кад пред мене стаде човек у блештавој одећи и рече: ‚Корнилије, Бог ти је услишио молитву и сетио се твојих милостиња. Зато пошаљи у Јопу и позови Симона кога зову Петар. Он је гост у кући Симона кожара поред мора.‘ Тако сам одмах послао по тебе и ти си добро учинио што си дошао. Сад смо сви овде пред Богом да чујемо све што ти је Господ заповедио.« Тада Петар поче да говори: »Сада заиста увиђам да Бог не гледа ко је ко, него да му је у сваком народу прихватљив онај који га се боји и чини оно што је праведно. Он је послао Реч Израелцима, објављујући еванђеље о миру кроз Исуса Христа — који је Господ свима. »Ви знате шта се догађало по целој Јудеји, а почело је у Галилеји после крштења које је проповедао Јован — како је Бог Светим Духом и силом помазао Исуса из Назарета и како је он свуда ишао, чинећи добро и исцељујући све који су били под влашћу ђавола, јер је Бог био с њим. »Ми смо сведоци свега што је учинио у земљи Јудеја и у Јерусалиму. Они су га убили обесивши га о дрво, а Бог га је трећег дана васкрсао и дао му да се покаже. Али не целом народу, него сведоцима које је Бог унапред изабрао — нама, који смо с њим јели и пили када је устао из мртвих. Он нам је заповедио да проповедамо народу и да сведочимо да је он онај од Бога одређени судија живима и мртвима. Сви пророци сведоче за њега, да свако ко верује у њега, преко његовог имена прима опроштење греха.« Док је Петар још ово говорио, Свети Дух сиђе на све који су слушали његов говор. Oбрезани верници који су дошли с Петром, били су ван себе од чуда што се дар Светога Духа излио и на пагане, јер су их чули како говоре језицима и величају Бога. Тада Петар рече: »Ко може да ускрати воду да се не крсте ови који су примили Светога Духа као и ми?« И заповеди да се крсте у име Исуса Христа. Потом га они замолише да остане још неколико дана. Апостоли и браћа у Јудеји сазнаше да су и пагани примили Божију реч, па када је Петар дошао у Јерусалим, обрезани верници почеше да му пребацују говорећи: »Ушао си у кућу необрезаних људи и јео с њима!« Тада Петар поче да им говори и да им све по реду објашњава: »Био сам у граду Јопи и молио се, и у заносу сам имао виђење. Видео сам како силази посуда као велико платно које се на своја четири краја спушта са неба и долази до мене. Ја се загледах унутра и видех четвороношце, дивље звери, гмизавце и птице. Онда зачух глас који ми рече: ‚Устани, Петре, кољи и једи!‘ »Али ја рекох: ‚Нипошто, Господе! Јер, никад ништа погано или нечисто није ушло у моја уста.‘ »Тада глас са неба проговори други пут: ‚Не зови поганим оно што је Бог учинио чистим!‘ »Ово се понови три пута, па све опет би повучено горе на небо. И баш тада три човека која су ми послали из Кесарије стадоше пред кућу у којој сам био. Дух ми рече да пођем с њима без оклевања. А са мном пођоше и ова шесторица браће, па уђосмо у кућу онога човека. Он нам исприча да је видео анђела како стоји у његовој кући и говори: ‚Пошаљи у Јопу да доведу Симона кога зову Петар. Он ће ти казати речи којима ћете се спасти ти и сви твоји укућани.‘ »Кад сам почео да говорим, Свети Дух сиђе на њих исто као на нас у почетку. Тада се сетих шта је Господ рекао: ‚Јован је крстио водом, а ви ћете бити крштени Светим Духом.‘ Па, ако је Бог њима дао исти дар који је дао нама кад смо поверовали у Господа Исуса Христа, ко сам ја да се опирем Богу?« Када су то чули, они се умирише, па почеше да славе Бога, говорећи: »Бог је, дакле, и паганима дао покајање које води у живот!« А они који су били расејани због прогона покренутог против Стефана стигли су чак до Феникије, Кипра и Антиохије и нису објављивали Реч ником осим Јудејима. Али неки од њих су били Кипрани и Киринци, па, када су дошли у Антиохију, почеше да говоре и Грцима, објављујући им еванђеље о Господу Исусу. Господња рука је била с њима, па је велики број људи поверовао и окренуо се Господу. Вест о томе дође до ушију цркве у Јерусалиму, па Варнаву послаше у Антиохију. Када је стигао и видео Божију милост на делу, он се обрадова и поче све да их охрабрује да свим својим срцем остану верни Господу, јер је био добар човек и пун Светога Духа и вере. И много народа би доведено Господу. Потом Варнава оде у Тарс да потражи Савла. Када га је нашао, одведе га у Антиохију, па су се пуну годину дана састајали у цркви и поучили много народа. А ученици су прво у Антиохији прозвани хришћанима. Тих дана из Јерусалима у Антиохију дођоше неки пророци. Један од њих по имену Агав устаде и кроз Духа предсказа да ће се велика глад проширити по целом свету, а тако је и било за Клаудијеве владавине. Стога ученици одлучише да сваки од њих, према својим могућностима, пошаље помоћ браћи која су живела у Јудеји. Тако и учинише, па по Варнави и Савлу послаше старешинама. У то време цар Ирод поче да злоставља неке из Цркве. Јакова, Јовановог брата, погуби мачем, па кад је видео да је то Јудејима по вољи, ухвати и Петра. Било је то за време Празника бесквасног хлеба. А када га је ухватио, баци га у тамницу, предавши га стражама — било их је четири са по четири војника у свакој — да га чувају, с намером да га после Пасхе изведе пред народ. Тако су Петра чували у затвору, а Црква се свесрдно молила Богу за њега. Те ноћи пре него што је Ирод хтео да га изведе пред народ, Петар је, везан двоструким ланцима, спавао између два војника, а стражари су пред вратима чували тамницу. Одједном се појави Господњи анђео и у ћелији засја светлост. Анђео муну Петра у ребра и пробуди га, говорећи: »Брзо устани!« Петру спадоше ланци с руку, а анђео му рече: »Опаши се и обуј сандале.« И он то учини. Онда му рече: »Огрни се огртачем и пођи за мном.« Петар пође за њим напоље, али није знао да је то што анђео ради стварност, него је мислио да има виђење. Када су прошли поред прве и друге страже, стигоше до гвоздене капије која води у град. Она им се сама отвори и они изађоше, а када су прошли једну улицу, анђео одједном оде од њега. Тада Петар дође к себи и рече: »Сад знам да је Господ заиста послао свог анђела и избавио ме из Иродових руку и од свега што је јудејски народ очекивао.« Када је то схватио, оде до куће Марије, мајке Јована званог Марко, где су се многи били окупили и молили се. Он покуца на дворишну капију, а служавка по имену Рода дође да отвори. Када је препознала Петров глас, од радости отрча у кућу, не отворивши му капију, и јави да Петар стоји пред капијом. А они јој рекоше: »Ти си луда!« Како је она и даље тврдила да је тако, они рекоше: »То је његов анђео.« А Петар је упорно куцао. Када су отворили капију и видели га, били су ван себе од чуда. Он им руком даде знак да ћуте, па им описа како га је Господ извео из тамнице и рече: »О овоме обавестите Јакова и браћу.« Онда изађе и оде на друго место. Када је свануло, настаде немала пометња међу војницима око тога шта је било с Петром. Ирод га потражи, па кад га није нашао, испита стражаре и нареди да се погубе. Потом оде из Јудеје у Кесарију и тамо остаде неко време. А Ирод је био у жестоком сукобу са Тирцима и Сидонцима, па се они удружише и дођоше да га виде. Пошто су обезбедили подршку царевог коморника Власта, замолише за мир, јер је њихова земља увозила храну из цареве. Уговореног дана, Ирод обуче царско рухо, седе на свој престо и одржа народу говор. Народ повика: »Ово је глас бога, а не човека!« Господњи анђео одмах обори Ирода, јер није дао славу Богу. Изједоше га црви и он издахну. А Божија реч је расла и ширила се. Варнава и Савле се вратише из Јерусалима пошто су извршили свој задатак, а са собом доведоше Јована званог Марко. У антиохијској цркви су пророци и учитељи били Варнава, Симеон звани Нигер, Лукије Киринац, Манаин, који је одрастао са тетрархом Иродом, и Савле. Док су једном славили Господа и постили, Свети Дух рече: »Одвојте ми Варнаву и Савла за дело за које сам их позвао.« Они онда, пошто су постили и помолили се, положише на њих руке и отпустише их. А они, послани од Светога Духа, одоше у Селевкију, па оданде отпловише на Кипар. Када су стигли у Саламину, објављивали су Божију реч у јудејским синагогама, а Јован им је био помоћник. Обиђоше цело острво све до Пафа, где наиђоше на неког врача и лажног пророка, Јудејина по имену Варисус. Он је био са проконзулом Сергијем Павлом, разборитим човеком, који позва к себи Варнаву и Савла и затражи да чује Божију реч. Али њима се супротстави врач Елима — тако се, наиме, преводи његово име — настојећи да проконзула одврати од вере. Тада га Савле, кога зову и Павле, испуњен Светим Духом, продорно погледа и рече: »Пун си сваког лукавства и подвале, ђавољи сине, непријатељу сваке праведности! Нећеш ли престати да искривљујеш прȁве путеве Господње? Сада је, ево, Господња рука на теби: ослепећеш и неко време нећеш видети сунца.« И одмах магла и тама падоше на њега, а он поче да главиња, тражећи ко би га повео за руку. Када је проконзул видео шта се догодило, поверова, задивљен Господњим учењем. Павле отплови из Пафа са својим сапутницима и стиже у Пергу у Памфилији. Тамо се од њих одвоји Јован и врати се у Јерусалим, а они из Перге кренуше даље. Када су стигли у Антиохију Писидијску, у суботу уђоше у синагогу и седоше. После читања Закона и Пророка, старешине синагоге им поручише: »Браћо, ако имате реч утехе за народ, говорите.« Тада Павле устаде, махну руком и рече: »Израелци и ви који се бојите Бога, чујте. Бог овог народа, Израела, изабрао је наше праоце и подигао наш народ за време њиховог боравка у Египту, па га испруженом руком извео из њега. Неких четрдесет година подносио их је у пустињи, па је у Ханаану затро седам народа, а њихову земљу дао Израелцима у наследство. Све се то одиграло током неких четири стотине педесет година. »После тога им је дао судије, све до пророка Самуила, када су затражили цара. Тада им је Бог дао Саула сина Кисовог, човека из Венијаминовог племена. Он је владао четрдесет година. Када је њега уклонио, за цара им је поставио Давида, за кога је посведочио: ‚Нашао сам Давида сина Јесејевог, човека по мом срцу. Он ће учинити све што ја хоћу.‘ »Бог је од његових потомака, у складу с обећањем, подигао Израелу Спаситеља — Исуса. Пре него што је он дошао, Јован је целом израелском народу проповедао покајничко крштење. Када је Јован завршавао своје дело, рекао је: ‚Ја нисам онај за кога ме сматрате. Али, ево, за мном долази онај коме ја нисам достојан ни обућу на ногама да развежем.‘ »Браћо, децо Авраамова и ви који се бојите Бога, нама је упућена ова Реч спасења. Јер, становници Јерусалима и њихови поглавари нису препознали Исуса, него су, осудивши га, испунили речи пророкâ које се читају сваке суботе. Иако нису нашли никакву кривицу која заслужује смрт, затражили су од Пилата да га погуби. Када су извршили све што је о њему написано, скинули су га са дрвета и положили у гроб. Али Бог га је васкрсао из мртвих и он се много дана показивао онима који су с њим дошли из Галилеје у Јерусалим, а који су сада његови сведоци пред народом. Ми вам објављујемо еванђеље: обећање које је Бог дао нашим праоцима испунио је нама, њиховој деци, васкрснувши Исуса, као што пише у другом псалму: »‚Ти си мој Син, данас те родих.‘ А да га је васкрсао из мртвих, да никад не иструне, рекао је овако: »‚Даћу вам поуздане светиње Давидове.‘ Тако и на другом месту каже: »‚Нећеш дати да твој Светац иструне.‘ Јер, пошто је Давид у свом нараштају послужио Божијем циљу, умро је и био сахрањен крај својих праотаца, и иструнуо је. Али Онај кога је Бог васкрсао, није иструнуо. »Стога, браћо, треба да знате да вам се кроз Исуса објављује опроштење грехâ. И од свега у чему нисте могли да се оправдате Мојсијевим законом, Исусом се оправдава свако ко верује. Пазите, дакле, да вас не снађе оно што је речено у Пророцима: »‚Гледајте, подругљивци, чудите се и нестаните, јер у ваше дане учинићу дело, дело у које не бисте поверовали да вам га неко исприча.‘« Када су Павле и Варнава излазили, замолише их да им и наредне суботе о томе говоре. Пошто се скуп разишао, многи Јудеји и побожни прозелити пођоше за Павлом и Варнавом, који су разговарали с њима и подстицали их да истрају у Божијој милости. Наредне суботе готово цео град се окупи да чује Господњу реч. Када су Јудеји видели толики народ, испунише се завишћу, па су увредама противречили Павлу. А Павле и Варнава смело рекоше: »Требало је да Господња реч буде прво вама објављена. Али, пошто је ви одбацујете и себе не сматрате достојнима вечнога живота, сада се окрећемо паганима. Јер, овако нам је Господ заповедио: »‚Учинио сам те светлошћу за пагане, да спасење пронесеш до крајева земље.‘« Када су пагани то чули, почеше да се радују и да славе Господњу реч. И они који су били одређени за вечни живот, повероваше, а Господња реч се прошири по целом том крају. Тада Јудеји подјарише побожне жене угледних људи и градских поглавара, па почеше да гоне Павла и Варнаву и протераше их из свога краја. Њих двојица отресоше прашину са својих ногу против њих, па одоше у Иконијум. А ученици се испунише радошћу и Светим Духом. У Икониjуму Павле и Варнава уђоше у јудејску синагогу и тамо су тако говорили да је поверовало силно мноштво Јудеја и Грка. А Јудеји који нису поверовали подбунише и огорчише душе пагана против браће. Ипак, Павле и Варнава тамо остадоше дуго и смело су говорили о Господу, који је потврђивао Реч о својој милости дајући им да чине знамења и чуда. Mеђу становницима града настаде подвојеност: једни су били на страни Јудеја, други на страни апостола. Када су пагани и Јудеји, заједно са својим поглаварима, кренули да их злоставe и каменују, они то дознаше, па побегоше у ликаонске градове Листру и Дерву и њихову околину, па су тамо проповедали еванђеље. А у Листри је седео један човек коме су ноге биле одузете; био је хром од рођења и никад није ходао. Док је слушао Павла како говори, Павле га продорно погледа и виде да верује у излечење, па веома гласно рече: »Осови се на ноге!« И човек скочи и прохода. Када је народ видео шта је Павле учинио, повика на ликаонском: »Богови су постали слични људима и сишли к нама!« Варнаву назваше Зевсом, а Павла Хермесом, пошто је он био главни говорник. А свештеник Зевсовог храма, који се налазио одмах поред града, доведе бикове и донесе венце на градску капију, па хтеде с народом да им принесе жртву. Када су апостоли Варнава и Павле чули за то, раздреше своју одећу, па улетеше међу народ, вичући: »Људи, шта то радите? И ми смо само људи као и ви. Ми вам проповедамо еванђеље, да се од ових испразности окренете живоме Богу, који је створио небо, земљу и море, и све у њима. Он је у прошлости пустио све народе да иду својим путем, али вас ипак није оставио без сведочанства о себи: он вам чини добро, даје вам кишу са неба и родне године, обиље хране и радост у срцу.« И једва су их овим речима одвратили да им не принесу жртву. Али тада стигоше неки Јудеји из Антиохије и Икониjума и наговорише народ, па каменоваше Павла и одвукоше га ван града, мислећи да је мртав. Када су се ученици окупили око њега, он устаде и уђе у град, а сутрадан с Варнавом оде у Дерву. Пошто су објавили еванђеље у том граду и стекли много ученика, вратише се у Листру, Иконијум и Антиохију. Учвршћујући душе ученика, храбрили су их да остану у вери и говорили да у Божије царство треба ући кроз многе невоље. По црквама им поставише старешине и, уз молитву и пост, поверише их Господу, у кога су веровали. Прошавши кроз Писидију, стигоше у Памфилију. Када су објавили Реч у Перги, одоше у Аталију, па оданде отпловише за Антиохију, где су били поверени Божијој милости за дело које су сада завршили. Када су стигли, окупише цркву и известише о свему што је Бог учинио преко њих и како је и паганима отворио врата вере. Потом дуже време остадоше тамо с ученицима. А неки дођоше из Јудеје, па почеше да уче браћу: »Ако се не обрежете по Мојсијевом обичају, не можете се спасти.« Када је између њих и Павла и Варнаве настала немала расправа и препирка, одредише Павла, Варнаву и још неке да, због овог спора, оду у Јерусалим апостолима и старешинама. Тако их црква испрати на пут, а они су, пролазећи кроз Фeникију и Самарију, причали о обраћењу пагана, што сву браћу веома обрадова. Када су стигли у Јерусалим, примише их црква, апостоли и старешине, а они известише шта је Бог учинио преко њих. Али устадоше неки верници из фарисејске странке, па рекоше: »Пагани треба да се обрежу и треба да им се нареди да се држе Мојсијевог закона.« Тада се апостоли и старешине окупише да размотре ово питање. Пошто је дошло до велике препирке, устаде Петар, па им рече: »Браћо, ви знате да ме је још од првих дана Бог изабрао између вас да пагани из мојих уста чују реч еванђеља и поверују. И Бог, који познаје срца, потврдио их је давши им Светога Духа као и нама и није направио никакву разлику између нас и њих, очистивши њихово срце вером. Зашто, дакле, сада искушавате Бога стављајући ученицима на врат јарам који ни наши праоци ни ми нисмо могли да носимо? Него, верујемо да смо спасени милошћу Господа Исуса, баш као и они.« Тада сви заћуташе, па саслушаше Варнаву и Павла, који испричаше која је све знамења и чуда Бог преко њих учинио међу паганима. Када су они завршили, Јаков рече: »Браћо, саслушајте ме. Симон је описао како се Бог побринуо да између пагана изабере народ за себе. А с тим у складу су и речи пророка — као што је записано: »‚После овогa ћу се вратити и поново подићи пали шатор Давидов; из рушевина ћу га подићи и обновити, да Господа потраже преостали људи и сви пагани који носе моје име, говори Господ, који то чини,‘ »а познато је од давнина. »Стога сматрам да не треба да отежавамо онима који се из паганства окрећу Богу, него да им се поручи да се уздржавају од хране опогањене идолима, од блуда, од меса удављених животиња и од крви. Јер, Мојсије има своје проповеднике у сваком граду још од најранијих времена и сваке суботе се чита у синагогама.« Тада апостоли и старешине са целом црквом одлучише да између себе изаберу људе које ће са Павлом и Варнавом послати у Антиохију. Тако изабраше Јуду званог Варсава и Силу, водеће људе међу браћом, па по њима послаше ово писмо: »Апостоли и старешине, браћа, браћи из паганства у Антиохији, Сирији и Киликији, поздрав. Пошто смо чули да су неки од нас дошли, без наше заповести, и збунили вас речима и узнемирили вашу душу, једнодушно смо одлучили да изаберемо неке људе и да вам их пошаљемо са нашим драгима Варнавом и Павлом, људима који су своје животе ставили на коцку за име нашега Господа Исуса Христа. Стога шаљемо Јуду и Силу, а они ће вас о овом и усмено обавестити. Одлучили смо, Свети Дух и ми, да вас не оптерећујемо ничим више поврх ових неопходних ствари: да се уздржавате од хране жртвоване идолима, од крви, од меса удављених животиња и од блуда. Ако се будете чували свега овога, добро ћете чинити. Остајте здраво.« Тако их, дакле, испратише на пут, и они одоше у Антиохију. Окупише све и предадоше им писмо. Када су га људи прочитали, обрадоваше се охрабрењу, а Јуда и Сила, који су и сами били пророци, многим речима охрабрише и учврстише браћу. Пошто су тамо провели неко време, браћа их у миру испратише онима који су их послали. *** Павле и Варнава остадоше у Антиохији, учећи народ и са многим другима проповедајући Господњу реч. После неког времена Павле рече Варнави: »Хајде да се вратимо и обиђемо браћу у свим градовима где смо проповедали Господњу реч, да видимо како су.« Варнава је хтео да са собом поведу и Јована званог Марко, али Павле је мислио да је боље да не воде онога који их је напустио у Памфилији и није с њима наставио дело. Тако дође до толико оштре размирице да се раздвојише један од другог: Варнава узе Марка и отплови за Кипар, а Павле изабра Силу и оде, пошто су га браћа поверила Господњој милости. Ишао је по Сирији и Киликији и учвршћивао цркве. Тако Павле стиже у Дерву, па у Листру, где је живео ученик по имену Тимотеј. Био је син Јудејке, вернице, а отац му је био Грк. О њему су добро говорила браћа у Листри и Иконијуму. Павле хтеде да он путује с њим, па узе и обреза га због Јудеја који су живели у оним местима, јер су сви знали да му је отац Грк. Путујући од града до града, предавали су одлуке које су донели апостоли и старешине у Јерусалиму да их се људи придржавају. Тако су се цркве учвршћивале у вери и њихов број је свакодневно растао. Путовали су кроз фригијски и галатијски крај, пошто им је Свети Дух забранио да проповедају Реч у Азији. Када су дошли надомак Мисије, покушаше да уђу у Витинију, али им Исусов Дух не даде. Стога прођоше поред Мисије и стигоше у Троаду. Једне ноћи, Павле је имао виђење: неки Македонац је стајао и преклињао га, говорећи: »Пређи у Македонију и помози нам!« Пошто је он имао то виђење, настојали смо да што пре одемо у Македонију, уверени да нас је Бог позвао да им објавимо еванђеље. Испловили смо из Троаде и отпловили право у Самотрак, а сутрадан до Неапоља, па оданде до Филипа, римске колоније и главног града тог дела Македоније. У том граду остадосмо неколико дана, а у суботу изађосмо ван градске капије, према реци, где смо претпостављали да се налази богомоља. Тамо седосмо и почесмо да говоримо окупљеним женама. А слушала нас је и једна побожна жена по имену Лидија, продавачица пурпура из града Тијатире. Господ јој отвори срце да обрати пажњу на оно што је Павле говорио. А када су се она и њени укућани крстили, она нас замоли: »Ако сматрате да верујем у Господа, дођите и одседните у мојој кући.« И наговори нас. Док смо једном ишли у богомољу, сусрете нас једна робиња. Била је опседнута духом који је прорицао будућност, па је гатањем доносила велику зараду својим господарима. Она пође за Павлом и за нама, вичући: »Ови људи су слуге Свевишњега Бога! Они вам објављују пут спасења!« Тако је радила много дана, па, када је то Павлу дојадило, он се окрену и рече духу: »Наређујем ти у име Исуса Христа: изађи из ње!« И он истог часа изађе. Када су њени господари видели да им је пропала нада у зараду, ухватише Павла и Силу, па их одвукоше на трг пред поглаваре. Доведоше их заповедницима и рекоше: »Ови људи уносе немир у наш град! Они су Јудеји и проповедају обичаје које ми, Римљани, не смемо да прихватимо ни извршавамо.« Тада народ навали на Павла и Силу, а заповедници здераше одећу с њих и наредише да их ишибају. Када су им задали много удараца, бацише их у тамницу и наредише тамничару да их добро чува. Пошто је добио такво наређење, он их баци у унутрашњу тамницу, а ноге им стави у кладе. Око поноћи, Павле и Сила су се молили и певали хвалоспеве Богу, а затвореници су их слушали. Одједном настаде толико силан земљотрес да су се и затворски темељи пољуљали. Одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови. Тамничар се пробуди, па, кад је видео да су врата тамнице отворена, потеже мач да се убије, мислећи да су затвореници побегли. Али Павле га из свега гласа позва, рекавши: »Не чини себи зла! Сви смо овде!« Тада тамничар затражи светлост, па улете унутра и, дрхтећи од страха, баци се ничице пред Павла и Силу. Онда их изведе напоље и рече: »Господо, шта треба да учиним да се спасем?« А они му одговорише: »Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се и ти и твоји укућани.« И објавише Господњу реч њему и свима у његовој кући. Он их, у тај исти ноћни сат, узе и опра им ране, а одмах потом крсти се он и сви његови. Онда их уведе у кућу и изнесе им да једу, радујући се са свом својом породицом што је поверовао у Бога. Када је свануло, заповедници послаше тамничару службенике с наредбом: »Ослободи оне људе.« Тамничар о томе обавести Павла, рекавши: »Заповедници су поручили да вас ослободим. Зато сада изађите и идите у миру.« Али Павле им рече: »Истукли су нас јавно, без пресуде, иако смо римски грађани, и бацили нас у тамницу, а сад хоће да нас тајно избаце! Не! Него, нека они сами дођу и изведу нас.« Службеници пренеше ове речи заповедницима, који се, када су чули да су Павле и Сила римски грађани, уплашише, па дођоше, извинише се и изведоше их, молећи их да оду из града. По изласку из тамнице, Павле и Сила одоше к Лидији, видеше се с браћом, охрабрише их, па одоше оданде. Када су прошли кроз Амфипољ и Аполонију, стигоше у Солун, где је била јудејска синагога. Павле, по свом обичају, уђе к њима, па је три суботе с њима расправљао о Писмима, објашњавајући и доказајући: »Требало је да Христос страда и да васкрсне из мртвих. А тај Христос је Исус кога вам ја објављујем.« Неки од њих су били уверени, па се придружише Павлу и Сили, а тако и много побожних Грка и немали број угледних жена. Али Јудеје обузе завист, па покупише неке зликовце с трга, окупише светину и изазваше метеж у граду. Онда навалише на Јасонову кућу, тражећи Павла и Силу да их изведу пред народ. А кад их нису нашли, одвукоше Јасона и још неку браћу пред градске поглаваре, вичући: »И овамо су дошли они који су узбунили цео свет, а Јасон их је примио у своју кућу! Сви они раде против царевих уредби, јер говоре да постоји други цар — Исус!« Када су то чули народ и градски поглавари, узнемирише се, па их ослободише тек када су од Јасона и осталих узели залог. Чим је пала ноћ, браћа послаше Павла и Силу у Верију. Када су стигли онамо, уђоше у јудејску синагогу. Тамо су људи били племенитији од оних у Солуну, па веома спремно прихватише Реч. Свакодневно су истраживали Писма да виде да ли је тако. И многи од њих повероваше, а тако и многе угледне Гркиње и немали број Грка. Када су Јудеји из Солуна дознали да Павле и у Верији објављује Божију реч, дођоше, па и тамо подјарише и узбунише народ. Тада браћа одмах послаше Павла у приморје, а Сила и Тимотеј остадоше у Верији. Пратиоци одведоше Павла у Атину, па, примивши заповест за Силу и Тимотеја да што брже дођу к њему, одоше. Док их је Павле чекао у Атини, био је огорчен, јер је видео да је град пун идола. Са Јудејима и побожним Грцима расправљао је у синагоги, а сваког дана на тргу са онима који би се тамо затекли. Тако с њим почеше да расправљају и неки филозофи — епикурејци и стоици. Једни рекоше: »Шта овај брбљивац хоће да каже?« А други: »Изгледа да објављује туђе богове« — пошто је проповедао еванђеље о Исусу и васкрсењу. Онда га узеше и одведоше на Ареопаг, па му рекоше: »Можемо ли да знамо какво је то ново учење које износиш? Пуниш нам уши неким чудним стварима, па хоћемо да знамо шта је то.« А сви Атињани и странци који су међу њима живели нису проводили време ни у чем другом осим у причању и слушању новости. Тада Павле стаде насред Ареопага, па рече: »Атињани, по свему видим да сте веома побожни. Јер, док сам обилазио град и разгледао ваше светиње, пронашао сам и један жртвеник на коме пише: НЕПОЗНАТОМ БОГУ. Оно, дакле, што ви не познајете а поштујете — то вам објављујем. »Бог који је створио свет и све у њему, Господар је неба и земље, и он не пребива у храмовима саграђенима руком, нити га људске руке послужују, као да му је нешто потребно. Јер, он је тај који свима даје живот и дах и све друго. Од једног човека створио је све народе да се населе по свој земљи, одредивши времена и међе њиховог насељавања, да траже Бога, не би ли га некако напипали и нашли, иако он није далеко ни од једнога од нас. ‚Јер, у њему живимо и мичемо се и јесмо‘ — као што рекоше неки од ваших песника — ‚његов смо род.‘ »Пошто смо, дакле, Божији род, не треба да мислимо да је божанско биће слично злату, сребру или камену, да је творевина људске вештине и маште. Не узимајући у обзир времена незнања, Бог сада заповеда свим људима на сваком месту да се покају, пошто је одредио дан када ће праведно судити свету преко човека кога је одредио и о коме је свима пружио доказе васкрснувши га из мртвих.« Када су чули да помиње васкрсење из мртвих, једни почеше да се ругају, а други рекоше: »О томе ћемо те други пут слушати.« Тако Павле оде од њих. Ипак, неки му се придружише и повероваше, међу њима Дионисије Ареопагита, жена по имену Дамара и други. После тога Павле оде из Атине у Коринт. Тамо нађе неког Јудејина по имену Акила, који је био родом из Понта, а недавно је био стигао из Италије са својом женом Прискилом, пошто је Клаудије издао наредбу да сви Јудеји напусте Рим. Павле оде к њима, а пошто су се бавили истим занатом као и он — израдом шатора — остаде да ради с њима. А сваке суботе је расправљао у синагоги, уверавајући Јудеје и Грке. Када су Сила и Тимотеј стигли из Македоније, Павле се посвети само Речи, сведочећи Јудејима да Исус јесте Христос. Али, пошто су му се противили и вређали га, он отресе своју одећу и рече им: »Ваша крв на ваше главе! Ја сам чист. Од сада идем паганима.« И оде оданде, па уђе у кућу једног побожног човека по имену Титије Јуст, чија је кућа била одмах до синагоге. Крисп, старешина синагоге, поверова у Господа са свим својим укућанима. А повероваше и крстише се и многи Коринћани који су га чули. Једне ноћи Господ рече Павлу у виђењу: »Не бој се, него говори и немој да ућутиш. Јер, ја сам с тобом и нико те неће напасти ни нанети ти зло, пошто имам много људи у овом граду.« Тако је Павле тамо остао годину и по дана, учећи људе Божијој речи. А када је Галион био проконзул Ахаје, Јудеји сложно навалише на Павла, па га изведоше пред суд, говорећи: »Овај човек наговара људе да противно Закону славе Бога.« Баш кад је Павле заустио да нешто каже, Галион рече Јудејима: »Да је овде у питању какав прекршај или злочин, имао бих разлога да вас саслушам, Јудеји. Али, пошто су посреди спорења око речи, именâ и вашег закона, решите то сами; у томе нећу да будем судија.« И истера их из суднице. Тада они сви дохватише Состена, старешину синагоге, па почеше да га бију пред судом. А Галион за то није нимало марио. Павле остаде тамо још неко време, а онда се опрости од браће, па са Прискилом и Акилом отплови за Сирију. У Кенхреји обрија главу, јер је учинио завет. Када су стигли у Ефес, он их остави, па сâм уђе у синагогу и поче да расправља с Јудејима. Они га замолише да остане још неко време, али он не пристаде, него се опрости и рече: »Ако Бог хоће, вратићу вам се.« Онда отплови из Ефеса. Када је стигао у Кесарију, оде горе и поздрави цркву, па отпутова у Антиохију. Пошто је тамо провео неко време, оде оданде, па је од места до места ишао кроз галатијски крај и Фригију и учвршћивао све ученике. А у Ефес стиже неки Јудејин по имену Аполос, учен човек и одличан познавалац Писама, родом из Александрије. Био је поучен о Господњем путу и са великим жаром је говорио и тачно учио о Исусу, иако је знао само за Јованово крштење. Он поче смело да говори у синагоги, па, када су га чули Прискила и Акила, поведоше га к себи и тачније му објаснише Божији пут. Пошто је одлучио да пође у Ахају, браћа га охрабрише и написаше ученицима да га приме. Када је стигао, био је од велике помоћи онима који су по милости поверовали, јер је у јавним расправама надмоћно побијао Јевреје, доказајући кроз Писма да Исус јесте Христос. Док је Аполос био у Коринту, Павле је прошао кроз области у унутрашњости и стигао у Ефес. Тамо нађе неке ученике, па их упита: »Јесте ли примили Светога Духа кад сте поверовали?« А они му одговорише: »Нисмо чак ни чули да постоји Свети Дух.« »Којим сте се, дакле, крштењем крстили?« упита их. А они рекоше: »Јовановим крштењем.« »Јован је крштавао покајничким крштењем«, рече им Павле. »Он је народу говорио да верују у онога који за њим долази, то јест у Исуса.« Када су они то чули, крстише се у име Господа Исуса, а када је Павле на њих положио руке, Свети Дух сиђе на њих и они почеше да говоре језицима и да пророкују. Било их је укупно дванаестак. Тада Павле уђе у синагогу и три месеца је смело говорио, уверљиво расправљајући о Божијем царству. Али, како су неки од њих били тврдоглави и непокорни и пред свима оцрњивали Господњи пут, он оде од њих, одвојивши ученике, па је свакодневно расправљао у Тирановој школи. То потраја две године, тако да су сви становници Азије — Јудеји и Грци — чули Господњу реч. Бог је преко Павлових руку чинио необична чуда. Тако су чак и марамице и кецеље које је он дотакао одношене болеснима, и они су били излечени од својих болести, а зли духови су излазили из њих. А неки Јудеји који су путовали унаоколо и истеривали зле духове покушаше да на опседнуте призову име Господа Исуса, говорећи: »Заклињем вас Исусом кога проповеда Павле!« (Ти који су то чинили били су седморица синова јудејског првосвештеника Скеве.) Али зли дух им рече: »Исуса познајем, а и Павла знам, али ко сте ви?« И човек у коме је био зао дух скочи на њих, па их све савлада и толико изудара да су из оне куће истрчали голи и израњављени. То дознаше сви Јудеји и Грци који су живели у Ефесу и све их спопаде страх, па се име Господа Исуса још више величало. Многи од оних који су поверовали долазили су и отворено признавали своја дела. Неколико оних који су се бавили врачањем сакупише своје књиге и пред свима их спалише. Када су их проценили, нађоше да им је вредност била око педесет хиљада драхми. Тако се Господњом снагом Реч ширила и јачала. После ових догађаjа, Павле у Духу одлучи да прође кроз Македонију и Ахају, а онда да оде у Јерусалим, па рече: »Пошто тамо проведем неко време, треба да видим и Рим.« Онда посла двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, у Македонију, а он сâм још неко време остаде у Азији. У то време настаде немала узбуна због Пута. Наиме, неки ковач сребра по имену Димитрије правио је Артемидине храмиће од сребра и доносио занатлијама немалу добит. Он окупи њих и раднике сличних заната, па рече: »Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла. Али, видите и чујете да је овај Павле убедио и завео доста народа не само у Ефесу него у готово целој Азији говорећи да нису богови они који су направљени рукама. Постоји опасност не само да овај наш занат изађе на рђав глас него и да храм велике богиње Артемиде изгуби свој значај и да своју величанственост изгуби богиња коју слави цела Азија и цео свет.« Када су ови то чули, спопаде их бес, па повикаше: »Велика је Артемида ефеска!« Тада се град ускомеша, па сви сложно упадоше у позориште и зграбише двојицу Павлових сапутника, Македонце Гаја и Аристарха. Павле хтеде да изађе пред народ, али му ученици не дадоше. Чак му и неки азијарси, његови пријатељи, послаше поруку, преклињући га да се не показује у позоришту. А на скупу су једни викали једно, други друго, јер је владала пометња — већина није ни знала зашто су се окупили. Тада Александру, кога су Јудеји изгурали напред, почеше да добацују из светине. Он махну руком и хтеде да се брани пред народом. Али, када су приметили да је Јудејин, сви су око два сата углас викали: »Велика је Артемида ефеска!« Онда градски писар умири светину и рече: »Ефесци! Има ли човека који не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао са неба? Пошто то није спорно, ви треба да се смирите и да ништа брзоплето не чините. Јер, довели сте ове људе овамо иако нису покрали храм ни вређали нашу богињу. Ако, дакле, Димитрије и занатлије које су с њим хоће некога да туже, судови су отворени, а ту су и проконзули — па нека се туже. А ако тражите нешто више, то мора да се реши на законитом скупу. Јер, прети нам опасност да будемо оптужени за побуну због данашњих догађаја, а нема ниједног разлога којим бисмо могли да оправдамо ове нереде.« И, када је то рекао, распусти скуп. Када се метеж смирио, Павле посла по ученике, па се, охрабривши их, опрости од њих и отпутова у Македонију. Пошто је прошао кроз ту област и многим речима охрабрио људе, стиже у Грчку, где остаде три месеца. А Јудеји сковаше заверу против њега баш кад је хтео да отплови за Сирију, па он одлучи да се врати кроз Македонију. Пратили су га Сопатер син Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије. Они одоше напред, па су нас чекали у Троади. Из Филипа испловисмо после Празника бесквасног хлеба и пет дана касније придружисмо им се у Троади, где остадосмо седам дана. Првога дана седмице, окуписмо се да ломимо хлеб, а Павле им је говорио. И пошто је намеравао да наредног дана отпутује, продужи да говори све до поноћи. У соби на спрату где смо се окупили било је много светиљки. А младић по имену Евтих седео је на прозору. Пошто је Павле дуго говорио, он утону у дубок сан. Када га је сан сасвим савладао, он паде са трећег спрата, а када га дигоше, већ је био мртав. Павле сиђе, баци се на њега, обгрли га и рече: »Не узнемиравајте се, душа је још у њему.« Потом се врати горе, изломи хлеб и обедова. И још им је дуго, до зоре, говорио, па отпутова. А младића одведоше кући жива, неизмерно утешени. Ми пођосмо напред, на лађу, и отпловисмо за Асос, одакле је требало да повеземо Павла. Тако је, наиме, он одредио пошто је хтео да иде сам, пешице. Када се састао с нама у Асосу, повезосмо га и стигосмо у Митилину. Оданде испловисмо сутрадан и стигосмо надомак Хиоса. Наредног дана препловисмо до Самоса, а дан касније пристадосмо у Милиту. Павле је, наиме, био одлучио да заобиђе Ефес, да се не би задржао у Азији, пошто је журио да, ако буде могуће, стигне у Јерусалим до Педесетнице. Из Милита посла у Ефес по старешине цркве, а када су они стигли, рече им: »Ви знате како сам се понашао све време док сам био с вама, од првог дана кад сам стигао у Азију. Служио сам Господу са свом понизношћу и у сузама и искушењима која су ме снашла због јудејских завера. Нисам пропустио да вам објавим све што је за вас корисно и да вас учим јавно и по кућама. Опомињао сам Јудеје и Грке да се окрену Богу и да верују у нашега Господа Исуса. »Сада, ево, окован Духом, идем у Јерусалим, а шта ће ме тамо снаћи, не знам. Само знам да ме у сваком граду Свети Дух опомиње и говори да ме чекају окови и невоље. Али није ми нимало стало до живота, само да завршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса — да сведочим за еванђеље о Божијој милости. »Сада, ево, знам да ми више никад ниједан од вас, међу којима сам боравио проповедајући Царство, неће видети лице. Зато вам на данашњи дан изјављујем да нисам крив ни за чију смрт, јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу. Пазите на себе и на цело стадо којем вас је Свети Дух поставио за надгледнике. Напасајте Божију цркву, коју је он стекао својом крвљу. Знам да ће се после мог одласка међу вас увући крвожедни вуци, који неће штедети стадо. Чак ће се и међу вама самима наћи људи који ће искривљавати истину да би за собом повукли ученике. Стога будно пазите! Сетите се да три године, ни ноћу ни дању, нисам престајао да, са сузама, уразумљујем свакога од вас. »Сада вас поверавам Богу и Речи његове милости, која је у стању да вас изгради и да вам дâ наследство међу свима који су освештани. Нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом. И сами знате да су ове моје руке служиле мојим потребама и потребама оних који су били са мном. Свиме што сам чинио показао сам вам да тако — мукотрпним радом — треба помагати слабима, сећајући се речи које је изрекао Господ Исус: ‚Већа је срећа давати него примати.‘« И, када је то рекао, клекну и са свима њима се помоли. Тада сви бризнуше у плач, па се бацише Павлу у загрљај и изљубише га. Највише их је заболело оно кад је рекао да му више никад неће видети лице. Онда га отпратише на лађу. Када смо се опростили од њих, отпловисмо, и пловећи право, стигосмо на Кос, а сутрадан на Родос, па оданде у Патару. Тамо нађосмо лађу која иде до Фeникије, па се укрцасмо и отпловисмо. Пошто смо угледали Кипар, остависмо га слева, па одједрисмо ка Сирији. Пристадосмо у Тиру, јер је лађа тамо требало да искрца терет. Тамо нађосмо ученике, па с њима остадосмо седам дана. А они су, кроз Духа, говорили Павлу да не иде у Јерусалим. Када су истекли ти дани, одосмо оданде и настависмо путовање, а они нас сви, са женама и децом, испратише до изван града. На обали клекнусмо и помолисмо се. Када смо се опростили једни од других, ми се укрцасмо на лађу, а они се вратише кући. Из Тира настависмо пловидбу и пристадосмо у Птолемаиди. Тамо поздрависмо браћу, па један дан остадосмо код њих. Сутрадан отпутовасмо и стигосмо у Кесарију, где уђосмо у кућу Филипа еванђелисте, једног од Седморице, и остадосмо код њега. А он је имао четири неудате кћери, које су пророковале. Пошто смо тамо провели неколико дана, из Јудеје стиже неки пророк по имену Агав. Он нам приђе, узе Павлов појас, па веза себи ноге и руке и рече: »Ово говори Свети Дух: ‚Овако ће Јудеји у Јерусалиму везати човека чији је ово појас и предати га паганима у руке.‘« Када смо то чули, почесмо и ми и мештани да преклињемо Павла да не иде у Јерусалим. Тада Павле рече: »Шта то радите? Плачете и цепате ми срце. За име Господа Исуса ја сам спреман не само да будем везан него и да умрем у Јерусалиму.« Пошто није дао да га наговоримо, одустадосмо, рекавши: »Нека буде како Господ хоће.« После тога се спремисмо и одосмо у Јерусалим. А с нама су пошли и неки ученици из Кесарије, па нас поведоше Кипранину Мнасону, једном од првих ученика, да будемо његови гости. Када смо стигли у Јерусалим, браћа нас топло примише. Сутрадан Павле пође с нама Јакову, где су биле присутне и све старешине. Он их поздрави и потанко им исприча шта је, његовом службом, Бог учинио међу паганима. Када су они то чули, почеше да славе Бога, па рекоше Павлу: »Видиш ли, брате, колико хиљада Јудеја има који су поверовали и сви се они ревносно држе Закона? А о теби су обавештени да све Јудеје који су међу паганима учиш да одбаце Мојсија, говорећи им да не обрезују своју децу и да не живе по обичајима. Дакле, шта да се ради? Они ће свакако чути да си дошао, па зато уради како ти кажемо. Код нас су четворица која су се заветовала. Узми их, изврши обред очишћења заједно с њима и плати за њих, да могу да обрију главу. Тада ће сви знати да није истина оно што су чули о теби, него да се и ти покораваш Закону. А што се тиче пагана који су поверовали, њима смо послали нашу одлуку да треба да се уздржавају од жртвованог идолима, од крви, од меса удављених животиња и од блуда.« Сутрадан Павле узе оне људе, па заједно с њима изврши обред очишћења. Онда уђе у Храм да објави када ће истећи дани очишћења и када ће бити принете жртве за сваког од њих. Када је тих седам дана већ готово прошло, видеше га у Храму неки Јудеји из Азије, па узбунише сав народ и зграбише га. »Израелци, помагајте!« повикаше. »Ово је онај који свуда све људе учи против нашег народа, нашег закона и овог места! Чак је и Грке увео у Храм и оскврнавио ово свето место!« Пре тога су, наиме, видели Трофима Ефесца с њим у граду, па су мислили да га је Павле и у Храм увео. Цео град се ускомеша и народ се стрча са свих страна. Павла зграбише, па га извукоше из Храма. А врата се истог часа затворише. Док су они покушавали да га убију, стиже глас до главног заповедника чете да је цео Јерусалим у пометњи. Он одмах узе војнике и капетане, па се стрча до њих, а они, кад видеше заповедника и војнике, престадоше да ударају Павла. Заповедник приђе Павлу, ухвати га и нареди да га вежу са два ланца, па поче да се распитује ко је он и шта је учинио. А из гомиле су једни викали једно, а други друго. Пошто због метежа није могао ништа поуздано да утврди, заповедник нареди да Павла одведу у касарну. Када је Павле стигао до степеништа, народ је толико насртао да су војници морали да га понесу. Силан народ је, наиме, ишао за њим и викао: »Погуби га!« Када је требало да га уведу у касарну, Павле упита заповедника: »Да ли смем нешто да ти кажем?« А овај рече: »Зар знаш грчки? Онда ти ниси онај Египћанин који је пре неколико дана дигао буну и у пустињу повео четири хиљаде људи с бодежима?« »Ја сам Јудејин из Тарса у Киликији«, рече Павле, »грађанин знаменитог града. Молим те, дозволи ми да се обратим народу.« Када му је заповедник дозволио, Павле стаде на степениште и махну руком народу, па настаде тајац. Он онда проговори на арамејском језику и рече: »Браћо и очеви, саслушајте сада моју одбрану.« Када су чули да им се обраћа на арамејском језику, они се још више утишаше. Он рече: »Ја сам Јудејин, рођен у Тарсу у Киликији, али сам одрастао у овом граду. Код Гамалиилових ногу сам васпитан тачно по Закону праотаца. Ревносно сам служио Богу као и сви ви данас. Следбенике овога Пута прогонио сам до смрти. Мушкарце и жене сам окивао и предавао у тамнице, као што првосвештеник и све старешине могу да посведоче. Од њих сам добио писма за браћу у Дамаску, па сам пошао да оне који су тамо били доведем у Јерусалим у оковима да буду кажњени.« »Али, док сам путовао и приближавао се Дамаску, око поднева силна светлост са неба изненада засја око мене. »Падох на земљу и зачух глас како ми говори: ‚Савле, Савле, зашто ме прогониш?‘ »Ја упитах: ‚Ко си ти, Господе?‘ »А он ми рече: ‚Ја сам Исус Назарећанин, кога ти прогониш.‘ »Моји сапутници су видели светлост, али нису чули глас онога који ми је говорио. »‚Шта да учиним, Господе?‘ упитах. »А Господ ми рече: ‚Устани и иди у Дамаск. Тамо ће ти бити речено све што ти је одређено да учиниш.‘ »Како нисам видео, због сјаја оне светлости, моји сапутници ме поведоше за руку, па тако уђох у Дамаск. »А неки Ананија, човек побожан по Закону и веома угледан међу свим Јудејима који су тамо становали, дође к мени, стаде поред мене и рече ми: ‚Брате Савле, прогледај!‘ И ја истог часа прогледах и видех га. »Он рече: ‚Бог наших праотаца предодредио те је да упознаш његову вољу, да видиш Праведника и да чујеш глас из његових уста. Јер, ти ћеш му пред свим људима бити сведок за оно што си видео и чуо. А сад, шта чекаш? Устани и крсти се, и спери своје грехе, призивајући његово име.‘« »Када сам се вратио у Јерусалим и молио се у Храму, падох у занос и видех Господа. »‚Пожури‘, рече ми, ‚и одмах иди из Јерусалима, јер неће прихватити твоје сведочанство о мени.‘ »Ја рекох: ‚Господе, они знају да сам бацао у тамнице и тукао по синагогама оне који у тебе верују. И када се проливала крв твога сведока Стефана, и ја сам тамо стајао, одобравајући и чувајући одећу оних који су га убијали.‘ »А он ми рече: ‚Хајде! Послаћу те далеко — паганима.‘« Слушали су га до ове речи, а онда повикаше: »Уклони таквога са земље! Не треба да живи!« Док су они викали, витлали огртачима и бацали прашину у ваздух, заповедник нареди да Павла одведу у касарну, избичују га и испитају, да би дознао зашто су тако викали на њега. Али, када су га полегли и везали каишевима, Павле упита капетана који је тамо стајао: »Зар смете да бичујете римског грађанина коме још није суђено?« Када је капетан то чуо, приђе заповеднику и обавести га, рекавши: »Шта то хоћеш да урадиш? Овај човек је римски грађанин.« Заповедник приђе Павлу и упита: »Реци ми, јеси ли ти римски грађанин?« »Јесам«, одговори Павле. »Мене је стајало прилично новца да стекнем ово грађанство«, рече заповедник. А Павле одврати: »Ја сам се с њим и родио.« И одмах од њега одступише они који су хтели да га испитају. А заповедник се уплаши када је сазнао да је Павле, кога је он везао, римски грађанин. Сутрадан га заповедник ослободи, а пошто је хтео поуздано да сазна за шта га Јудеји оптужују, нареди првосвештеницима и целом Синедриону да се окупе, па доведе Павла и постави га пред њих. Павле погледа у Синедрион, па рече: »Браћо, ја сам све до дана данашњег са потпуно чистом савешћу живео служећи Богу.« На то првосвештеник Ананија нареди онима који су стајали до њега да Павла ударе по устима. Тада му Павле рече: »Тебе ће ударити Бог, зиде окречени! И ти си сео овде да ми судиш по Закону, а противно Закону наређујеш да ме ударе!« »Зар се усуђујеш да вређаш Божијег првосвештеника!« рекоше присутни. А Павле рече: »Нисам знао, браћо, да је првосвештеник. Јер, записано је: ‚Не говори рђаво о поглавару свога народа.‘ « Тада Павле, знајући да су неки од њих садукеји, а други фарисеји, повика у Синедриону: »Браћо, ја сам фарисеј, син фарисеја! Суди ми се због наде у васкрсење мртвих!« И, када је то рекао, настаде препирка између фарисеја и садукеја, и окупљени се поделише. Садукеји, наиме, говоре да нема васкрсења, ни анђела, ни духа, а фарисеји све то признају. Диже се силна граја, а неки учитељи закона из фарисејске странке устадоше, па почеше жестоко да расправљају, говорећи: »Не налазимо да је овај човек учинио неко зло. Јер, шта ако му је говорио дух или анђео?« Када се препирка веома заоштрила, заповедник се уплаши да ће Павла растргнути, па нареди да војници сиђу и да га на силу уклоне од њих и одведу у касарну. Следеће ноћи Господ стаде пред Павла и рече: »Само храбро. Јер, како си о мени сведочио у Јерусалиму, тако треба да сведочиш и у Риму.« Када је свануло, Јудеји сковаше заверу и заклеше се да неће ни јести ни пити док Павла не убију. А оних који су сковали заверу било је више од четрдесет. Они одоше првосвештенику и старешинама и рекоше: »Свечано смо се заклели да ништа не окусимо док не убијемо Павла. Стога сада ви и Синедрион поднесите захтев заповеднику да вам га доведе, под изговором да бисте хтели тачније да испитате његов случај, а ми смо спремни да га убијемо пре него што стигне овамо.« Али син Павлове сестре чу за ову заверу, па оде, уђе у касарну и то јави Павлу. Павле позва к себи једног капетана и рече: »Одведи овог младића заповеднику, јер има о нечему да га обавести.« Капетан га узе и одведе заповеднику и рече: »Затвореник Павле ме је позвао к себи и замолио ме да ти доведем овог младића, јер има о нечему да те обавести.« Заповедник узе младића за руку, па га одведе на страну и упита: »О чему имаш да ме обавестиш?« А он рече: »Јудеји су се договорили да те замоле да сутра доведеш Павла у Синедрион, под изговором да хоће тачније о њему да се распитају. Ти, дакле, не дај да те они наговоре, јер више од четрдесет њих вреба на њега у заседи. Заклели су се да неће ни јести ни пити док га не убију. И већ сад су спремни, само чекају твој пристанак.« Тада заповедник отпусти младића, наредивши му: »Ником не причај да си ме о овоме обавестио.« Онда позва двојицу својих капетана и рече: »Спремите две стотине војника, седамдесет коњаника и две стотине копљаника да у девет сати вечерас крену у Кесарију. Опремите и јахаће животиње на којима ће јахати Павле и безбедно га отпремите намеснику Феликсу.« Потом написа писмо следеће садржине: »Клаудије Лисија, уваженом намеснику Феликсу, поздрав. Овог човека су ухватили Јудеји и хтели су да га убију, али ја сам дошао са својим војницима и избавио га пошто сам сазнао да је римски грађанин. Желео сам да сазнам за шта га оптужују, па сам га одвео у њихов Синедрион. Утврдио сам да га оптужују због неких спорних питања из њиховог закона и да није крив ни за шта што би заслуживало смрт или тамницу. А кад ми је јављено да је против њега скована завера, одмах сам га послао теби, а његове тужитеље сам упутио да теби кажу за шта га оптужују.« Војници по заповести узеше Павла и ноћу га одведоше у Антипатриду. Сутрадан оставише коњанике да с њим продуже даље, а они се вратише у касарну. Када су стигли у Кесарију, предадоше намеснику писмо и доведоше Павла пред њега. Намесник прочита писмо, па га упита из које је покрајине. Када је чуо да је из Киликије, рече: »Саслушаћу те када стигну твоји тужитељи«, па нареди да га чувају у Иродовом двору. Пет дана касније, у Кесарију стигоше првосвештеник Ананија и неколико старешина са неким Тертулом, адвокатом, па намеснику изнеше оптужбе против Павла. Када су Павла позвали да уђе, Тертул поче да га оптужује, говорећи: »Ми уживамо велики мир захваљујући теби, а твоја далековидост је донела побољшања овом народу, и ми то, уважени Феликсе, на сваки начин и на сваком месту са свом захвалношћу признајемо. Али, да те више не замарам. Молим те да нас у својој доброти укратко саслушаш. »Открили смо, наиме, да је овај човек права куга. Он подстиче буне међу Јудејима свуда по свету и коловођа је назаренске секте. Чак је и Храм покушао да оскврнави, али смо га ухватили. *** Ако га испиташ, моћи ћеш и сâм од њега да сазнаш све за шта га оптужујемо.« А Јудеји га подржаше, потврђујући да је све то тачно. Када му је намесник махнуо да говори, Павле рече: »Пошто знам да си већ много година судија у овом народу, мирне душе износим своју одбрану. Можеш да провериш да нема више од дванаест дана како сам стигао у Јерусалим да се поклоним Богу. Нису ме затекли да се с неким препирем у Храму, ни да буним народ по синагогама или у граду и не могу да ти докажу оно за шта ме сада оптужују. Али, ово ти признајем: Богу наших праотаца служим у складу са Путем, који зову сектом. Верујем у све што је у складу са Законом и што је записано у Пророцима. И ја имам наду у Бога, као што је и ови сами имају — да ће бити васкрсење и праведних и неправедних. Зато се увек веома трудим да ми савест буде чиста пред Богом и људима. »Дошао сам после неколико година да свом народу донесем помоћ и да принесем жртве. Док сам то чинио, затекоше ме у Храму, очишћена, а не са гомилом или у метежу. Али неки Јудеји из Азије — они би требало да се нађу пред тобом и изнесу своје оптужбе, ако шта имају против мене. Или, нека ови овде кажу који су мој злочин нашли кад сам стајао пред Синедрионом, осим ако то није оно што сам повикао док сам стајао међу њима: ‚Ви ми данас судите због васкрсења мртвих‘.« Тада Феликс, који је био добро обавештен о Путу, одгоди саслушање, рекавши: »Када дође заповедник Лисија, решићу ваш случај.« Онда нареди капетану да Павла чувају, али да има неке олакшице и да ником од његових не бране да се стара о њему. Неколико дана касније, дође Феликс са својом женом Друсилом, која је била Јудејка, па посла по Павла. Слушао га је како говори о вери у Исуса Христа, али када је Павле почео да расправља о праведности, уздржљивости и будућем суду, Феликса обузе страх, па рече: »Сад иди, а кад нађем времена, позваћу те.« Уз то се надао да ће му Павле дати новца. Зато га је често позивао и разговарао с њим. После две године, Феликса наследи Поркије Фест. А пошто је желео да угоди Јудејима, Феликс остави Павла у оковима. Три дана по свом доласку у покрајину, Фест оде из Кесарије у Јерусалим. Тамо му првосвештеници и јудејски поглавари изнеше своје оптужбе против Павла и замолише га да им учини услугу и Павла премести у Јерусалим — пошто су спремали заседу да га на путу убију. Али Фест одговори да Павла чувају у Кесарији и да ће ускоро и он сам онамо. »Нека неки од ваших вођа пођу са мном«, рече, »и нека човека оптуже ако је за нешто крив.« Пошто је код њих провео не више од осам или десет дана, оде у Кесарију. Већ сутрадан седе на судијску столицу и нареди да доведу Павла. Када се Павле појавио, окружише га Јудеји који су дошли из Јерусалима и изнеше многе озбиљне оптужбе против њега, које нису могли да докажу. А Павле се овако бранио: »Нисам се ничим огрешио о јудејски Закон, ни о Храм, ни о цара.« Али Фест, пошто је хтео да угоди Јудејима, рече му: »Хоћеш ли да идеш у Јерусалим, да ти се тамо преда мном суди за ово?« »Ја стојим пред царским судом«, рече Павле, »и овде треба да ми се суди. Јудејима нисам учинио никакво зло, као што и сâм добро знаш. Ако сам крив, или ако сам учинио нешто што заслужује смрт, не бежим од смрти. Али, ако су неосноване оптужбе које ови људи износе против мене, нико ме не може изручити њима. Улажем призив цару.« Пошто се посаветовао са својим већем, Фест одговори: »Цару си уложио призив, цару ћеш и ићи.« Неколико дана касније, у Кесарију стигоше цар Агрипа и Верника да поздраве Феста. Пошто су се тамо задржали више дана, Фест изложи цару Павлов случај, говорећи: »Овде је неки човек кога је Феликс оставио као затвореника. Кад сам био у Јерусалиму, оптужише га првосвештеници и јудејске старешине и затражише да буде осуђен. Ја им рекох да код Римљана није обичај да некога изруче пре него што се он, оптужени, суочи са тужитељима и добије прилику да се брани од оптужбе. Стога нисам одуговлачио када су дошли овамо са мном, него одмах сутрадан седох на судијску столицу и наредих да доведу тог човека. Његови тужитељи га окружише, али га не оптужише ни за један злочин који сам ја очекивао, него су се с њим препирали о питањима њихове вере и о неком Исусу, који је умро, мада Павле тврди да је жив. Не сналазећи се у таквој препирци, упитао сам га да ли би хтео да иде у Јерусалим, па да му се тамо суди за то. Али, пошто се Павле позвао на своје право да га ми чувамо до одлуке његовог величанства, наредих да буде чуван док га не пошаљем цару.« Тада Агрипа рече Фесту: »И сâм бих волео да чујем тог човека.« А овај рече: »Чућеш га сутра.« Сутрадан Агрипа и Верника дођоше у великом сјају и, са главним заповедницима и градским угледницима, уђоше у судницу, а Фест нареди да доведу Павла. Тада Фест рече: »Царе Агрипа, и сви ви који сте присутни, погледајте овог човека. Због њега ме салеће цела јудејска заједница, и у Јерусалиму и овде, и виче да он више не треба да живи. Али ја нисам нашао да је он учинио нешто што заслужује смрт, а пошто је он сам уложио призив његовом величанству, одлучио сам да га пошаљем. Пошто немам ништа одређено о њему да напишем господару, извео сам га пред вас — пре свега пред тебе, царе Агрипа — да бих после овог испитивања имао шта да напишем. Мислим, наиме, да је неразумно послати затвореника, а не навести за шта се окривљује.« Тада Агрипа рече Павлу: »Допушта ти се да говориш у своју одбрану.« Павле испружи руку и поче своју одбрану: »Царе Агрипа, сматрам се срећним што ћу данас пред тобом да се браним од свега онога за шта ме Јудеји оптужују, поготово зато што ти знаш све јудејске обичаје и спорна питања. Стога те молим да ме стрпљиво саслушаш. »Свим Јудејима је познат мој живот, који сам од своје најраније младости провео у свом народу, у Јерусалиму. Одавно ме познају и могли би, кад би хтели, да посведоче да сам, као фарисеј, живео у складу са захтевима најстроже странке наше вере. А сада стојим пред судом због наде у обећање које је Бог дао нашим праоцима и чијем испуњењу се нада наших дванаест племена, свесрдно и даноноћно служећи Богу. Због те наде, царе, Јудеји ме оптужују. Зашто сматрате невероватним да Бог васкрсава мртве? »И ја сам мислио да свим силама треба да се борим против имена Исуса Назарећанина. Ево шта сам чинио у Јерусалиму: многе свете сам бацио у тамницу пошто сам добио овлашћење од првосвештеникâ. А кад су их убијали, ја сам са тим био сагласан. И по свим синагогама мучењем сам их присиљавао да хуле. До те мере сам био бесан на њих да сам их прогонио и у страним градовима.« »Тако сам, са овлашћењем и одобрењем првосвештеникâ, ишао и у Дамаск. Усред бела дана, царе, док сам путовао, видех светлост са неба, која сјајније од сунца обасја мене и моје сапутнике. Сви попадасмо на земљу, а ја зачух глас како ми на арамејском језику говори: ‚Савле, Савле, зашто ме прогониш? Тешко је против остана ритати се!‘ »Ја упитах: ‚Ко си ти, Господе?‘ »А Господ рече: ‚Ја сам Исус, кога ти прогониш. Него, устани и стани на ноге. Показао сам ти се да те поставим за служитеља и сведока овога што си од мене видео и онога што ћу ти још показати. Ја ћу те избављати од твог народа и од пагана, којима те шаљем да им отвориш очи, да се од таме окрену светлости и од Сатанине власти Богу и да верујући у мене приме опроштење грехâ и удео међу освештанима.‘ »Зато, царе Агрипа, нисам био непокоран небеском виђењу, него сам, прво онима у Дамаску, онда онима у Јерусалиму и по целој јудејској земљи, па паганима, проповедао да се покају и окрену Богу и да чине дела достојна покајања. »Због тога су ме Јудеји ухватили док сам био у Храму и покушали да ме убију. Али, с Божијом помоћи до дана данашњег сведочим и малом и великом, не говорећи ништа осим оног што су Пророци и Мојсије рекли да ће се догодити: да ће Христос страдати и, као први који је васкрсао из мртвих, објавити светлост нашем народу и паганима.« Док се он тако бранио, Фест повика: »Булазниш, Павле! Велика ученост ти је помутила разум.« »Не булазним, уважени Фесте«, одговори Павле, »него истините и разумне речи говорим. Цар је у ово добро упућен и њему могу да говорим слободно. Не верујем да му је било шта од овог непознато, јер то се није догодило у неком запећку. Царе Агрипа, верујеш ли пророцима? Знам да верујеш.« Тада Агрипа рече Павлу: »Још мало и убедићеш ме да постанем хришћанин!« »Мало или много«, рече Павле, »ја се молим Богу да не само ти већ и сви ови који ме данас слушају постану као ја — изузев ових окова.« Тада устадоше цар, намесник, Верника и они који су с њима седели, па, када су се повукли, разговарали су међу собом, говорећи: »Овај човек не чини ништа што заслужује смрт или окове.« А Агрипа рече Фесту: »Да није уложио призив цару, могао би да буде ослобођен.« Када је одлучено да отпловимо у Италију, Павла и неке друге затворенике предадоше капетану Царске чете, који се звао Јулије. Укрцасмо се на једну адрамитску лађу која је ишла до местâ у азијском приморју и отпловисмо. А с нама је био и Аристарх, Македонац из Солуна. Сутрадан пристадосмо у Сидону, а Јулије, који је човечно поступао с Павлом, допусти му да оде до својих пријатеља, да се ови побрину за његове потребе. Када смо се одвезли оданде, запловисмо у заветрини Кипра, јер смо имали противан ветар. Препловисмо море дуж обала Киликије и Памфилије и стигосмо у Миру Ликијску. Тамо капетан нађе једну александријску лађу која је ишла за Италију, па нас укрца на њу. Неколико дана смо пловили споро и једва се примакосмо Книду. Пошто нам ветар није допуштао да пристанемо, код Салмоне уђосмо у заветрину Крита, па, пловећи дуж њега, на једвите јаде стигосмо до места званог Добра Пристаништа, близу којег је био град Ласеја. Много времена је било изгубљено и пловидба је већ постала погибељна, јер је и Пост био прошао, па Павле поче да их опомиње. »Људи«, рече им, »видим да ће наше путовање бити веома тегобно и да ће донети велику штету не само терету и лађи већ и нашим животима.« Али капетан је више веровао кормилару и власнику лађе него Павловим речима. Пошто лука није била погодна за зимовање, већина одлучи да се отплови оданде и да се, буде ли могуће, стигне до Феникса, критске луке која гледа на југозапад и северозапад. Када је задувао слаб јужни ветар, помислише да ће остварити свој наум, па дигоше сидро и запловише дуж обале Крита. Али недуго затим са острва задува олујни ветар звани североисточњак, захвати лађу, која није могла да му се одупре, па пустисмо да нас носи. Док смо пловили у заветрини острвца које се зове Клауда, тешком муком дохватисмо чамац. Дигоше га на палубу, па ужадима опасаше лађу. Плашећи се да се не насучу у Сирти, спустише главно сидро, и тако их је даље носило. Пошто нас је олуја жестоко захватила, сутрадан почеше да избацују товар, а трећег дана избацише бродску опрему. Пошто се ни сунце ни звезде не показаше неколико дана, а олуја није попуштала, нестаде сваке наде да ћемо се спасти. А већ дуго се није ни јело. Тада Павле стаде пред њих и рече: »Људи, требало је послушати мене и не испловљавати са Крита. Тада бисте избегли ову невољу и штету. Али и сад вам саветујем да се разведрите, јер ниједан од вас неће изгубити свој живот, само ће лађа бити изгубљена. Ноћас, наиме, стаде пред мене анђео Бога коме припадам и коме служим и рече: ‚Не бој се, Павле. Ти треба да станеш пред цара. И, ево, Бог ти је поклонио све ове који с тобом плове.‘ Зато, разведрите се, људи, јер верујем Богу да ће бити баш тако како ми је речено. Само, треба да се насучемо на једно острво.« Четрнаесте ноћи откако нас је носило по Адрији, морнари наслутише да је копно близу, па бацише висак и измерише двадесет хвати дубине. Мало касније поново бацише висак и измерише петнаест хвати. Плашећи се да не налетимо на гребене, спустише четири сидра са крме, једва чекајући да сване. Када су, с намером да побегну, морнари спустили чамац у море, претварајући се да желе да спусте нека сидра с прамца, Павле рече капетану и војницима: »Ако ови људи не остану на броду, ви се нећете спасти.« Тада војници пресекоше ужад чамца и пустише га да падне. Пред свануће, Павле поче све да их наговара да нешто поједу говорећи: »Данас је четрнаести дан како чекате у неизвесности, без јела, ништа не окусивши. Сада вас молим да једете, јер је то за ваше спасење. А ниједном од вас неће пасти ни длака с главе.« И то рекавши, узе хлеб и пред свима захвали Богу, па га изломи и поче да једе. Сви се разведрише, па се и сами прихватише јела. А на лађи је било укупно две стотине седамдесет шест људи. Пошто су се најели, почеше да растерећују лађу бацајући жито у море. Када је свануло, не препознаше копно, али угледаше једну увалу са пешчаном обалом, па одлучише, буде ли могуће, да на њу навезу лађу. Одвезаше сидра и пустише их у море, а истовремено олабавише ужад на крмама. Онда предње једро разапеше према ветру и запловише ка обали, али лађа налете на гребен и насука се. Прамац се заглави и остаде непокретан, а крма се ломила под силином таласа. Тада војници хтедоше да побију затворенике, да неки не би отпливао и побегао. Али капетан је хтео да спасе Павла, па осујети њихов наум. Он нареди да они који знају да пливају први скоче у море и изађу на обалу, а остали на даскама или олупинама лађе. Тако сви безбедно стигоше на копно. Када смо се тако спасли, сазнасмо да се острво зове Малта. Домороци нам исказаше необичну љубазност. Наложише ватру и све нас примише, јер је почела киша и било је хладно. Павле накупи нарамак грана, али, док га је стављао на ватру, због врелине изађе змија и припи му се уз руку. Када су домороци видели како му змија виси са руке, рекоше један другом: »Мора да је овај човек убица. Спасао се од мора, али Правда му не да да живи.« Али Павле отресе животињу у ватру и ништа му није било. А они су очекивали да ће да отекне или да ће одједном да падне мртав. Када су, после дугог чекања, видели да му се ништа необично није десило, променише мишљење, па почеше да говоре да је бог. А у близини се налазило имање поглавара острва, који се звао Публије. Он нас прими у свој дом и три дана нас је љубазно гостио. А Публијев отац је лежао, јер су га мучиле грозница и срдобоља. Павле уђе код њега, помоли се, па положи руке на њега и излечи га. После тога почеше да долазе и други болесни са острва, и беху излечени. Због тога нам указаше многе почасти, а кад смо одлазили, снабдеше нас оним што нам је било потребно. Отпловили смо три месеца касније на једној александријској лађи која је презимила на острву, а заштитни знак су јој били Диоскури. Стигосмо у Сиракузу, где остадосмо три дана. Оданде испловисмо и стигосмо у Регијум. Сутрадан задува јужни ветар, па за два дана стигосмо у Путеоле. Тамо нађосмо браћу, која нас замолише да код њих останемо седам дана. Тако стигосмо и у Рим. Тамошња браћа сазнаше за наш долазак, па нам изађоше у сусрет све до Апијевог Трга и Три Крчме. Када их је Павле угледао, захвали Богу и охрабри се. Када смо ушли у Рим, Павлу допустише да станује одвојено, са једним војником који га је чувао. После три дана, Павле позва истакнуте Јудеје, па, када су се окупили, рече им: »Браћо, иако нисам учинио ништа против нашег народа ни против обичаја наших праотаца, у Јерусалиму ме окованог предадоше Римљанима. Они ме испиташе и хтедоше да ме ослободе, јер нисам био крив ни за шта што заслужује смрт. Али Јудеји се успротивише, па сам био приморан да уложим призив цару — али не да бих изнео неку оптужбу против свог народа. То је разлог што сам вас замолио да дођете да разговарам с вама, јер сам због Израелове наде окован овим ланцем.« »Нисмо о теби примили никакво писмо из Јудеје«, рекоше му они, »и нико од браће која стижу оданде није о теби јавио или рекао нешто лоше. Али, волели бисмо да од тебе чујемо шта мислиш, јер знамо да се против ове секте свуда говори.« Тако одредише један дан, па још више њих дође к њему у стан. Он им је излагао и сведочио о Божијем царству и од јутра до вечери их из Мојсијевог закона и Пророкâ уверавао у све што се односи на Исуса. Његове речи уверише неке, али други не повероваше. Тако несложни међу собом, почеше да се разилазе када је Павле рекао: »Како је добро Свети Дух рекао када је преко пророка Исаије говорио о вашим праоцима: »‚Иди овом народу и реци: Слушаћете и слушати, али нећете разумети; гледаћете и гледати, али нећете видети. Јер, отврднуло је срце овог народа, ушима једва чују и очи су затворили. Иначе би очима видели, ушима чули, срцем разумели и обратили се, и ја их излечио.‘ »Треба, дакле, да знате да је ово Божије спасење послано паганима — они ће чути.« *** Павле је две пуне године остао у свом унајмљеном стану. Тамо је примао све који су му долазили и смело и несметано проповедао Божије царство и учио их о Господу Исусу Христу. Павле, слуга Христа Исуса, позван за апостола, одређен за Божије еванђеље, које је Бог унапред обећао преко својих пророка у Светим писмима, еванђеље о његовом Сину, који је по телу Давидов потомак, о Исусу Христу, нашем Господу, постављеном за Сина Божијег по Духу светости, у сили, васкрсењем из мртвих. Кроз њега смо добили милост и апостолство да у његово име послушности вере приведемо све пагане, међу којима сте и ви позвани Исусу Христу. Свима у Риму који су драги Богу и позвани да буду свети: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Пре свега захваљујем своме Богу кроз Исуса Христа за све вас, јер се о вашој вери говори по целом свету. Бог, коме својим духом служим објављујући еванђеље његовог Сина, сведок ми је да вас се непрестано сећам. Увек се у својим молитвама молим да ми, ако буде Божија воља, некако пође за руком да дођем к вама. Чезнем да вас видим и да вам дам неки духовни дар за ваше учвршћење, то јест да се међусобно ободримо заједничком вером, и вашом и мојом. Не бих желео да не знате, браћо, да сам много пута намеравао да дођем к вама, да и међу вама уберем неки плод као и међу другим паганима, али сам све досад био спречен. Дужан сам и Грцима и варварима, и мудрима и неразумнима, стога сам спреман да и вама у Риму објавим еванђеље. Не стидим се, наиме, еванђеља, јер оно је Божија сила за спасење свакоме ко верује — прво Јудејину, па Грку. У њему се открива Божије дело праведности, од почетка до краја засновано на вери, као што је и записано: »Праведник ће живети од вере.« Са неба се открива Божији гнев против сваке безбожности и неправедности људи, који својом неправедношћу спутавају истину. Јер, оно што се о Богу може сазнати, очигледно им је — Бог им је то учинио очигледним. Од стварања света, Божије невидљиве особине — његова вечна сила и божанство — могу се јасно сагледати у ономe што је створено, па људи немају изговора. Иако су упознали Бога, нису га као Бога славили ни захваљивали му, него су им мисли постале јалове, а неразумно срце им се помрачило. Правећи се мудри, постали су луди, па су славу бесмртнога Бога заменили сликом и обличјем смртнога човека, птица, четвороножаца и гмизаваца. Зато их је Бог у пожудама њиховог срца препустио нечистоти, да међусобно обешчашћују своја тела. Они су лажју заменили Божију истину, па су славили и служили оном што је створено, а не Створитељу, који је благословен довека. Амин. Због тога их је Бог препустио њиховим срамним страстима. Њихове жене су природно полно општење замениле неприродним. Тако исто су и мушкарци напустили природно општење са женом и изгарали од пожуде један за другим. Мушкарци су с мушкарцима чинили срамна дела и на себе навукли заслужену казну за своју заблуду. Пошто нису сматрали вредним да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму, да чине оно што је недолично. Пуни сваке неправедности, покварености, похлепе, злоће, зависти, убиства, свађе, преваре, злонамерности, оговарачи, клеветници, богомрсци, дрски, охоли, разметљиви, измишљачи зала, родитељима непокорни, неразумни, непоуздани, безосећајни и немилосрдни, иако знају за праведну Божију одредбу да заслужују смрт они који то чине, они не само да то чине него и одобравају другима који то чине. Зато немаш изговора, човече који судиш, ма ко да си. Јер, самим тим што судиш неком другом, самога себе осуђујеш, пошто и ти који судиш чиниш то исто. А ми знамо да је Божија осуда оних који то чине заснована на истини. Зар мислиш, човече који судиш онима који то чине, а чиниш то исто, да ћеш измаћи Божијем суду? Или можда презиреш богатство његове доброте, трпељивости и стрпљења, не схватајући да те његова доброта води покајању? Али, због своје тврдоглавости и срца које се не каје, нагомилаваш на себе гнев за Дан гнева, када ће се открити Божији праведни суд. Бог ће сваком узвратити према његовим делима. Онима који истрајно чине добро тражећи славу, част и нераспадљивост, даће вечни живот, а онима који пркосе и не покоравају се истини, а покоравају се неправди — гнев и срџбу. Невоља и тескоба на сваког човека који чини зло, прво на Јудејина, па на Грка, а слава, част и мир свакомe ко чини добро, прво Јудејину, па Грку, јер Бог не гледа ко је ко. Они који су без Закона згрешили, без Закона ће и пропасти. А онима који су под Законом згрешили, по Закону ће се и судити. Јер, пред Богом нису праведни они који слушају Закон, него ће бити оправдани они који Закон извршавају. (Када, наиме, пагани, који немају Закон, по природи извршавају Закон, онда су они, иако немају Закон, сами себи закон. Они показују да им је у срцу записано оно што Закон тражи, а о томе сведочи њихова савест и њихове мисли када се међусобно оптужују и бране.) То ће бити оногa Дана када ће Бог, преко Исуса Христа, по мом еванђељу, судити људским тајнама. Али, ако ти себе зовеш Јудејином, ослањаш се на Закон и хвалиш се Богом, знаш његову вољу и просуђујеш шта је боље, јер добијаш поуку из Закона, и ако си уверен да си вођа слепима, светлост онима који су у тами, васпитач неразумних, учитељ нејачи, који у Закону има оличење знања и истине, зашто, дакле, ти који учиш друге, самога себе не поучиш? Ти који проповедаш да не треба красти, сâм крадеш. Ти који говориш да се не чини прељуба, сâм чиниш прељубу. Ти коме су одвратни идоли, пљачкаш храмове. Ти који се хвалиш Законом, кршећи Закон не поштујеш Бога — као што је и записано: »Због вас се међу паганима погрђује Божије име.« Обрезање има вредност ако извршаваш Закон. Али, ако кршиш Закон, твоје обрезање је постало необрезање. Ако се, дакле, необрезани придржава одредби Закона, зар се његово необрезање неће сматрати обрезањем? Тако ће онај ко није телесно обрезан, а испуњава Закон, судити теби који кршиш Закон, иако имаш и слово Закона и обрезање. Јер, није Јудејин онај ко је то само споља, нити је право обрезање споља, на телу. Него, Јудејин је онај који је то изнутра, а право обрезање је обрезање срца, Духом, а не словом. Такав не добија похвалу од људи, него од Бога. Која је, дакле, предност Јудеја? Или, каква је вредност обрезања? Велика у сваком погледу. Пре свега, поверене су им Божије речи. А шта ако су неки од њих били неверни? Да ли ће њихово неверовање обеснажити Божију верност? Нипошто! Него, нека Бог буде истинит, а сваки човек лажов, као што је записано: »Да будеш у праву када говориш и да победиш када судиш.« А ако наша неправедност истиче Божију праведност, шта да кажемо на то? Да је Бог неправедан — људски говорим — када искаљује свој гнев? Нипошто! Јер, како би онда Бог могао да суди свету? Али, ако је Божија истинитост због моје лажљивости на његову славу још очигледнија, зашто ми се и даље суди као грешнику? И зашто да не »чинимо зло да би дошло добро«, као што нас неки клевећу и тврде да тако говоримо. Њихова осуда је праведна! Шта, дакле? Да ли смо у предности? Нипошто! Јер, управо смо оптужили и Јудеје и Грке да су под грехом. Као што је записано: »Нема праведнога — ниједнога; нема разумнога, нема никога ко тражи Бога. Сви су застранили, сви заједно постали бескорисни. Нема никога ко чини добро, нема ниједнога.« »Грло им је гроб отворен, језиком ласкају. Змијски отров им на уснама.« »Уста им пуна псовки и горчине.« »Ноге им журе да пролију крв, рушевине и беда на њиховим су путевима, а пут мира они не познају.« »Страха од Бога нема им пред очима.« Знамо да све што Закон говори, говори онима који су под Законом, да сва уста умукну и да цео свет буде крив пред Богом. Стога се пред њим нико неће оправдати делима Закона, јер посредством Закона долази само спознање греха. А сада се, одвојено од Закона, објавила Божија праведност — о којој сведоче Закон и Пророци — Божија праведност кроз веру у Исуса Христа за све који верују. Јер, нема разлике: сви су згрешили и лишени су Божије славе, али су бесплатно оправдани његовом милошћу на основу откупљења у Христу Исусу. Њега је Бог поставио да својом крвљу буде жртва помирница која се прихвата вером. Тиме је Бог хтео да покаже своју праведност. Јер, он у својој стрпљивости није кажњавао раније учињене грехе да би у садашње време показао своју праведност — да сâм буде праведан и да оправда онога ко верује у Исуса. Где је, дакле, хвалисање? Искључено је. По којем закону? По закону дела? Не, него по закону вере. Сматрамо, наиме, да се човек оправдава вером без дела Закона. Или је Бог само Јудејима Бог? Зар није и паганима? Да, и паганима. Јер, Бог је само један и он ће обрезане оправдати на основу вере, а необразане вером. Да ли ми, дакле, вером укидамо Закон? Нипошто! Него, вером подржавамо Закон. Шта ћемо, дакле, рећи да је открио Авраам, наш праотац по телу? Јер, ако је Авраам оправдан на основу својих дела, има чиме да се хвали, али не пред Богом. Шта кажу Писма? »Авраам поверова Богу и то му се урачуна у праведност.« Оном који ради, плата се не рачуна као дар, него као оно што му се дугује. А оном који не ради, али верује у Онога који оправдава безбожника, вера се рачуна у праведност. Тако и Давид говори о срећи човека коме Бог рачуна праведност без дела: »Благо онима чији су преступи опроштени и греси покривени. Благо човеку коме Господ не рачуна грех.« Да ли је, дакле, ова срећа само за обрезане или и за необрезане? Јер, рекли смо да је вера Аврааму урачуната у праведност. А када му је то урачуната? Док је био обрезан или необрезан? Не док је био обрезан, него док је био необрезан! А обрезање је примио као знак, печат праведности коју је стекао вером док је још био необрезан. Тако је он отац свих који верују а необрезани су, да се и њима урачуна у праведност. Он је и отац обрезаних, оних који нису само обрезани него и иду стопама вере нашег оца Авраама, коју је имао док је још био необрезан. Јер, обећање Аврааму, или његовом потомству, да ће бити наследник света, није дато на основу Закона, него на основу праведности која долази од вере. Ако су, наиме, наследници они који живе по Закону, онда вера нема вредности, а обећање је обеснажено. Јер, Закон изазива гнев, а где нема Закона, нема ни прекршаја. Зато обећање каже »од вере« — да би било по милости и да би било чврсто обећање за цело Авраамово потомство — не само за оне који живе по Закону него и за оне који живе по Авраамовој вери. Он је свима нама отац — као што је записано: »Учинио сам те оцем многих народа« — пред Богом, у кога је поверовао, који оживљава мртве и оно што није позива да буде. Противно свакој нади, Авраам се надао и поверовао је да ће постати отац многих народа, као што је речено: »Толико ће ти бити потомство.« Није се поколебао у вери када је узео у обзир своје већ обамрло тело — имао је скоро сто година — и Сарину мртву утробу. И није са неверицом гледао на Божије обећање, него се оснажио у вери и дао славу Богу, потпуно уверен да Бог може и да учини оно што је обећао. Зато му се и »урачуна у праведност.« Али, ово »урачуна« није само ради њега записано него и ради нас којима ће се урачунати, који верујемо у Онога који је из мртвих васкрсао Исуса, нашег Господа, који је предат за наше грехе и васкрснут ради нашег оправдања. Пошто смо, дакле, оправдани вером, имамо мир с Богом кроз нашега Господа Исуса Христа. Кроз њега, вером, имамо приступ овој милости у којој стојимо и радујемо се у нади у Божију славу. И не само то него се радујемо и у невољама, јер знамо да невоље доносе стрпљивост, стрпљивост прекаљеност, а прекаљеност наду. А нада нас не изневерава, јер се Божија љубав већ излила у наше срце кроз Светога Духа, који нам је дат. Јер, у право време, док смо још били беспомоћни, Христос је умро за нас безбожнике. Тешко да би неко умро и за праведника, иако би се за доброга можда неко и усудио да умре. Али, Бог своју љубав према нама показује овако: док смо још били грешници, Христос је умро за нас. Колико ћемо се пре, оправдани сада његовом крвљу, кроз њега спасти од Божијег гнева. Јер, ако смо, док смо били Божији непријатељи, били помирени с њим смрћу његовог Сина, утолико пре ћемо се, помирени, спасти његовим животом! И не само то него се и радујемо у Богу кроз нашег Господа Исуса Христа, кроз кога смо сада примили помирење. Стога, као што је грех ушао у свет преко једног човека, а преко греха смрт, тако је смрт снашла све људе, јер су сви згрешили. Грех је у свету био пре Закона, али грех се никоме не рачуна када нема закона. Од Адама до Мојсија, међутим, смрт је владала и над онима који нису згрешили сличним прекршајем као Адам, који је слика Онога који ће доћи. Али, милосни дар није као преступ. Јер, ако су многи умрли због преступа једног човека, колико обилније се на многе излила Божија милост и дар који је дошао милошћу једног човека, Исуса Христа. И тај дар није као оно што је дошло преко онога који је згрешио. Наиме, после једног преступа дошао је суд који је донео осуду, а милосни дар је дошао после многих преступа и донео оправдање. Јер, ако је због преступа једног човека смрт владала посредством тог једног човека, колико ће пре они који примају изобиље милости и дар праведности владати у животу посредством једног човека, Исуса Христа! Као што је, дакле, због једног преступа све људе снашла осуда, тако је због једног праведног дела дошло оправдање које доноси живот свим људима. Јер, као што су непослушношћу једнога многи постали грешни, тако ће и послушношћу једнога многи постати праведни. А Закон је додат да се умноже преступи. Али, где се умножио грех, милост се умножила још више, да би, као што је грех владао помоћу смрти, тако и милост владала помоћу праведности која води у вечни живот кроз Исуса Христа, нашег Господа. Шта ћемо, дакле, рећи? Да останемо у греху да се умножи милост? Нипошто! Како можемо ми који смо умрли греху и даље да живимо у њему? Или, зар не знате да смо сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт крштени? Крштењем смо, дакле, заједно с њим сахрањени у смрт, да и ми, као што је Христос Очевом славом васкрснут из мртвих, живимо новим животом. Јер, ако смо овако с њим сједињени у његовој смрти, бићемо сједињени и у његовом васкрсењу. Ово знамо: наш стари човек је распет са Христом да се обеснажи грешно тело, да више не будемо слуге греха — јер ко је умро, решио се греха. Па, ако смо умрли с Христом, верујемо да ћемо с њим и живети, знајући да Христос, васкрснут из мртвих, више не умире — смрт више нема власт над њим. Смрћу којом је умро, умро је греху једном заувек, а животом којим живи, живи Богу. Тако и ви себе сматрајте мртвима греху, а живима Богу у Христу Исусу. Нека, дакле, грех не влада у вашем смртном телу, па да се покоравате његовим пожудама. Не дајте своје удове греху за оруђе неправедности. Него, дајте себе Богу као оживели из мртвих и своје удове дајте Богу за оруђе праведности. Јер, грех неће имати власт над вама, пошто нисте под Законом, него под милошћу. Шта, дакле? Да грешимо зато што нисмо под Законом, него под милошћу? Нипошто! Зар не знате да сте слуге онога коме се покоравате, онога коме се као слуге предајете да му будете покорни — било греха, што води у смрт, било послушности, што води у праведност. Али, хвала Богу што сте се, иако сте били слуге греха, од срца покорили примеру учења коме сте предати. Ослобођени греха, постали сте слуге праведности. Људским језиком говорим због слабости вашег тела. Као што сте своје удове давали да служе нечистоти и све већем безакоњу, тако сада дајте своје удове да служе праведности, што води светости. Док сте били слуге греха, били сте слободни од праведности. И какав сте плод тада доносили? Оно чега се сада стидите, јер је коначни исход тога смрт! Али, сада када сте ослобођени греха и кад сте постали Божије слуге, плод који доносите води светости, а коначни исход тога је вечни живот. Јер, плата за грех је смрт, а Божији милосни дар је вечни живот у Христу Исусу, нашем Господу. Зар не знате, браћо — говорим онима који познају Закон — да Закон има власт над човеком само док је жив. По Закону је, на пример, удата жена везана за мужа док је он жив. Али, ако муж умре, слободна је од Закона, којим је везана за мужа. Ако се, дакле, уда за другог човека док јој је муж жив, зваће се прељубница. Али, ако њен муж умре, слободна је од Закона и није прељубница ако се уда за другога. Тако сте и ви, браћо, кроз Христово тело умрли Закону да припаднете другоме, Ономе који је васкрсао из мртвих, да донесемо плод Богу. Јер, док смо били у телу, грешне страсти, изазване Законом, деловале су у нашем телу, па смо смрти доносили плодове. Али, сада смо слободни од Закона пошто смо умрли оном што нас је спутавало, па служимо у новом духу, а не у старом слову. Шта ћемо, дакле, рећи? Да је Закон грех? Нипошто! Али, без посредства Закона не бих знао шта је грех. Не бих, на пример, знао шта је пожуда да Закон није рекао: »Не пожели!« А грех је искористио прилику и посредством те заповести у мени изазвао сваку врсту пожуде. Јер, грех је без Закона мртав. Некад сам живео без Закона, а када је дошла заповест, грех је оживео, а ја умро. И испоставило се да ми је заповест, дата за живот, донела смрт, јер је грех искористио прилику и заповешћу ме завео и убио. Закон је свет и заповест је света, праведна, и добра. Да ли је, дакле, добро мени постало смрт? Нипошто! Него, грех је — да би се показао као грех — посредством добра, мени донео смрт, да грех, посредством заповести, постане преко сваке мере грешан. Знамо, наиме, да је Закон духован, а ја сам телесан, продат греху. Не разумем шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него чиним оно што мрзим. Па, ако чиним оно што нећу, слажем се да је Закон добар. У ствари, то не чиним ја, него грех који пребива у мени. Знам, наиме, да у мени, то јест у мом телу, не пребива добро. Јер, хтети, то у мени постоји, али чинити добро, не. Јер, ја не чиним добро, које хоћу, него чиним зло, које нећу. Али, ако чиним оно што нећу, онда то не чиним ја, него грех који пребива у мени. Тако откривам овај закон: када хоћу да чиним добро, намеће ми се зло. Својим унутрашњим бићем уживам у Божијем закону, али у својим удовима видим један други закон, који води рат против закона мога ума и заробљава ме законом греха, који је у мојим удовима. Јадан ти сам ја човек! Ко да ме избави од овог смртног тела? Хвала Богу кроз Исуса Христа, нашег Господа! Тако, дакле, ја својим умом служим Божијем закону, а својим телом закону греха. Зато сада нема осуде за оне који су у Христу Исусу, јер ме је закон Духа живота у Христу Исусу ослободио од закона греха и смрти. Јер, оно што Закон није могао да учини, пошто је због тела био слаб, учинио је Бог пославши свога Сина у обличју грешног тела, као жртву за грех. Тако је осудио грех у телу, да се праведност Закона испуни у нама који не живимо по телу, него по Духу. Јер, они који живе по телу, мисле на оно што је телесно, а они који живе по Духу, на оно што је духовно. Тежња тела је смрт, а тежња Духа живот и мир. Зато је тежња тела непријатељство према Богу, јер се тело не потчињава Божијем закону, а и не може. Они који су у телу, не могу да угоде Богу. Али ви нисте у телу, него у Духу, ако заиста Божији Дух пребива у вама. Ако неко нема Христовог Духа, није његов. А ако је Христос у вама, онда је ваше тело мртво због греха, али је ваш дух жив због праведности. И, ако у вама пребива Дух који је Исуса васкрсао из мртвих, онда ће Онај који је Христа васкрсао из мртвих оживети и ваша смртна тела својим Духом, који пребива у вама. Тако, дакле, браћо, дужници смо, али не телу, да бисмо по телу живели. Ако живите по телу, умрећете. Али, ако Духом усмрћујете телесна дела, живећете. Јер, они које води Божији Дух, Божији су синови. Нисте, наиме, примили духа робовања, па да опет страхујете, него сте примили Духа усињења, којим вичемо: »Аба, Оче!« Сâм Дух сведочи с нашим духом да смо Божија деца. Па, ако смо деца, онда смо и наследници — наследници Божији и сунаследници Христови, ако заиста с њим страдамо, да бисмо имали удела у његовој слави. Сматрам, наиме, да наша садашња страдања нису ништа у поређењу са славом која ће се у нама открити. Оно што је створено, жељно ишчекује откривење славе Божијих синова. А оно што је створено, потчињено је ништавности — не својом вољом, него вољом Онога који га је потчинио — у нади да ће у славној слободи Божије деце и оно само бити ослобођено робовања распадљивости. Знамо, наиме, да све што је створено, све досад уздише и мучи се у порођајним боловима. Али не само оно него и ми сами, који имамо прве плодове Духа, у себи уздишемо, ишчекујући усињење, откупљење свога тела. Јер, у тој нади смо спасени. А нада која се види није нада, јер ко се нада оном што већ види? Али, ако се надамо оном што не видимо, онда то стрпљиво ишчекујемо. Тако нам и Дух помаже у нашој слабости. Ми не знамо за шта треба да се молимо, него се сâм Дух неизрецивим уздасима заузима за нас. А Oнај који испитује срца зна тежњу Духа — да се по Божијој вољи заузима за свете. Знамо да Бог у свему ради за добро оних који га воле, оних који су позвани по његовом науму. Оне које је унапред знао, Бог је и предодредио да буду саображени слици његовог Сина, да он буде прворођени међу многом браћом. Оне које је предодредио, те је и позвао, које је позвао, те је и оправдао, а које је оправдао, те је и прославио. Шта ћемо, дакле, на то рећи? Ако је Бог за нас, ко ће против нас? Он, који ни свога Сина није поштедео, него га је предао за све нас, зар нам с њим неће подарити и све друго? Ко ће подићи оптужбу против Божијих изабраника? Зар Бог који оправдава? Ко ће их осудити? Зар Христос Исус, који је умро, штавише и васкрсао, који је Богу здесна и заузима се за нас? Ко ће нас раставити од Христове љубави? Зар невоља, или притешњеност, или прогон, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је записано: »Ради тебе нас поваздан убијају, сматрају нас овцама за клање.« Али, у свему томе надмоћно побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Убеђен сам, наиме, да нас ни смрт ни живот, ни анђели ни поглаварства, ни садашњост ни будућност, ни силе, ни висине ни дубине, ни било шта друго што је створено, не могу раставити од Божије љубави, која је у Христу Исусу, нашем Господу. Истину говорим у Христу, не лажем — сведок ми је моја савест у Светоме Духу: моја жалост је велика и непрекидан бол ми је у срцу. Желео бих да сам ја сâм проклет и одвојен од Христа за своју браћу, своје сроднике по телу, Израелце. Њихово је усињење и слава и савези и законодавство и богослужење и обећања. Њихови су и патријарси, а од њих, по телу, потиче и Христос, који је Бог над свима, благословен довека. Амин. Али, то не значи да се Божија реч изјаловила. Наиме, нису сви који су од Израела потекли — Израел. И нису сви Авраамова деца само зато што су његово потомство, него: »Твоје потомство ће се рачунати по Исааку.« То јест, деца тела нису Божија деца, него се као потомство рачунају деца обећања. А ово су речи обећања: »Вратићу се к теби у ово време, и Сара ће имати сина.« И не само она: и Ревека је зачела са једним, нашим праоцем Исааком. А пре него што су се синови родили и учинили нешто добро или зло — да би остао на снази Божији наум о избору, да не зависи од делâ, него од Онога који позива — речено јој је: »Старији ће служити млађему«, као што је записано: »Јакова сам заволео, а Исава замрзео.« Шта ћемо, дакле, рећи? Да је Бог неправедан? Нипошто! Јер, он је рекао Мојсију: »Смиловаћу се коме се смилујем и сажалићу се на кога се сажалим.« Стога, дакле, не зависи од онога ко хоће ни од онога ко трчи, него од милостивога Бога. Јер, Писмо каже фараону: »Ради тога сам те уздигао да на теби покажем своју силу и да се моје име пронесе по свој земљи.« Он се, дакле, смилује коме хоће и чини окорелим кога хоће. Сада ћеш ми рећи: »Зашто нас онда и даље окривљује? Ко да се одупре његовој вољи?« Али, ко си ти, човече, да се препиреш с Богом? Зар ће творевина рећи творцу: »Зашто си ме овако направио?« Па, зар грнчар нема власт над глином да од исте смесе направи једну посуду за част, а једну за срамоту? А шта ако је Бог, желећи да искали гнев и обзнани своју силу, с великим стрпљењем подносио посуде гнева одређене за пропаст да би обзнанио богатство своје славе на посудама милосрђа, које је унапред припремио за славу — на нама које је позвао, не само између Јудеја него и између пагана? Као што каже у Осији: »Својим народом назваћу народ који није мој и невољену вољеном« и: »На оном месту где им је речено: ‚Нисте мој народ‘, биће названи ‚синови Бога живога‘.« А Исаија виче о Израелу: »Ако народа Израеловог буде колико и морског песка, ипак ће се спасти само Остатак. Јер, Господ ће ускоро и потпуно спровести своју Реч на земљи.« И као што је Исаија прорекао: »Да нам Господ над војcкама не остави потомство, постали бисмо као Содома и на Гомору бисмо личили.« Шта ћемо, дакле, рећи? Да су пагани, који нису тежили за праведношћу, стекли праведност — праведност која долази од вере. А Израел, који је тежио закону праведности, није достигао тај закон. Зашто? Зато што се није трудио да га достигне вером, него делима. Спотакли су се о камен спотицања, као што је записано: »Ево, постављам на Сиону камен спотицања и стену саблазни и ко у њега верује, неће се постидети.« Браћо, жеља мога срца и моја молитва Богу за Израелце јесте да се спасу. Сведочим, наиме, за њих да имају ревности за Бога, али она није заснована на знању. Не знајући шта је Божија праведност и тражећи да успоставе своју, нису се потчинили Божијој праведности. Јер, Христос је свршетак Закона, за оправдање свакоме ко верује. О праведности која долази од Закона, Мојсије пише: »Човек који је чини, у њој ће наћи живот.« А о праведности која долази од вере каже овако: »Немој да кажеш у свом срцу: ‚Ко ће се попети на небо?‘« — то јест, да спусти Христа. Или: »‚Ко ће сићи у Бездан?‘« — то јест, да изведе Христа из мртвих. Него, шта каже? »Реч ти је близу, у твојим устима и у твом срцу« — то јест, Реч вере коју проповедамо. Ако, дакле, својим устима признајеш да је Исус Господ и срцем верујеш да га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен. Јер, срцем се верује за оправдање, а устима се признаје за спасење. Писмо, наиме, каже: »Ко год у њега верује, неће се постидети.« Нема разлике између Јудејина и Грка — исти Господ је над свима, великодушан према свима који га призивају. Јер, »ко год призове име Господње, биће спасен«. Како, дакле, да призову Онога у кога нису поверовали? И како да поверују у Онога за кога нису чули? И како да чују без проповедника? И како да проповедају ако нису послани? Као што је записано: »Како су дивне ноге оних који доносе радосну вест!« Али, нису сви послушали еванђеље, јер Исаија каже: »Господе, ко поверова нашој поруци?« Вера, дакле, долази слушањем поруке, а порука Христовом речју. А ја питам: зар нису чули? Наравно да јесу! »По свој земљи глас им се разлеже и речи њихове све до накрај света.« И питам: зар Израел није разумео? Прво каже Мојсије: »Учинићу вас љубоморнима народом који то није, разгневити вас народом неразумним.« Исаија одважно каже: »Нашли су ме они који ме нису тражили; објавио сам се онима који нису за мене питали.« А Израелу каже: »Поваздан сам пружао руке народу непокорном и тврдоглавом.« Питам, дакле: зар је Бог одбацио свој народ? Нипошто! Па и ја сам Израелац, Авраамов потомак из Венијаминовог племена. Бог није одбацио свој народ, који је унапред познавао. Или зар не знате шта Писмо каже о Илији, када се жалио Богу на Израел? »Господе, твоје пророке су побили и твоје жртвенике порушили. Само сам ја остао, а и мене хоће да убију.« И који је био Божији одговор? »Оставио сам себи седам хиљада људи који нису савили колена пред Ваалом.« Тако, дакле, и у садашње време постоји Остатак изабран по милости. Па ако је по милости, онда није по делима, иначе милост не би била милост. Шта, дакле? Израел није постигао оно што је тражио, али изабрани су постигли. Остали су постали окорели, као што је записано: »Бог им даде духа учмалости, очи да не виде и уши да не чују све до дана данашњег.« А Давид каже: »Нека им трпеза постане замка и клопка, саблазан и одмазда. Нека им се помраче очи да не виде, а ти им леђа савиј заувек.« Питам, дакле: зар су се спотакли да би сасвим пали? Нипошто! Него, због њиховог преступа, спасење је дошло и паганима да би Израел био љубоморан. Па, ако је њихов преступ богатство за свет и њихов губитак богатство за пагане, колико ће више то бити њихов пуни број! А вама, паганима, кажем: пошто сам апостол паганима, величам своју службу не бих ли некако свој народ изазвао на љубомору и неке од њих спасао. Јер, ако је њихово одбацивање донело измирење свету, шта ће бити њихово прихватање него оживљавање из мртвих. Ако је први комад теста свет, онда је и све тесто свето; ако је корен свет, свете су и гране. Па, ако су неке гране одломљене, а ти си као грана дивље маслине накалемљен међу њих и сада имаш удела у корену и сочности маслине, не хвалиши се на рачун тих грана. А ако се будеш хвалисао, сети се да не носиш ти корен, него корен тебе. Рећи ћеш: »Гране су одломљене да ја будем накалемљен.« Добро, оне су одломљене због неверовања, а ти стојиш због вере. Само, немој да будеш надмен, него се бој. Јер, ако Бог није поштедео природне гране, ни тебе неће поштедети. Погледај, дакле, Божију доброту и строгост: строгост према палима, а Божију доброту према теби, ако истрајеш у тој доброти — иначе ћеш и ти бити одсечен. А и они ће, ако не истрају у неверовању, бити накалемљени, јер Бог може опет да их накалеми. Јер, ако си ти, као природна грана дивље маслине, одсечен и, противно природи, накалемљен на питому маслину, колико ће се лакше на своју маслину накалемити они који су по природи њене гране. Не желим, браћо, да вам ова тајна остане непозната, да не будете уображени: део Израела је окорео док пагани не уђу у пуном броју, и тако ће се спасти сав Израел, као што је записано: »Са Сиона ће доћи Избавитељ и од Јакова отклонити сваку безбожност. И ово је мој савез с њима када уклоним њихове грехе.« Што се еванђеља тиче, они су Божији непријатељи ради вас, а што се тиче избора, Бог их воли због праотаца, јер су Божији милосни дарови и позив неопозиви. Као што се, наиме, ви некад нисте покоравали Богу, а сада вам се смиловао због њихове непокорности, тако се они сада, ради вама исказаног милосрђа, не покоравају да би се и њима смиловао. Бог је, наиме, све затворио у непокорност да би се свима смиловао. О, дубино Божијег богатства и мудрости и знања! Како су недокучиви његови судови и неистраживи његови путеви! »Јер, ко је упознао ум Господњи или ко му је био саветник?« »Или ко му је нешто дао да би Бог морао да му узврати?« Јер, све је од њега, кроз њега и за њега. Њему слава довека! Амин. Стога вас, браћо, заклињем Божијим милосрђем да своја тела принесете на живу, свету, Богу пријатну жртву, да то буде ваше духовно служење Богу. И немојте више да се саображавате овоме свету, него се преображавајте обнављањем свога ума, да разаберете шта је Божија воља, шта је добро, пријатно и савршено. На основу милости која ми је дата, сваком међу вама кажем: не мислите о себи боље него што треба да мислите, него мислите о себи трезвено, у складу са мером вере коју је Бог одредио сваком од вас. Јер, као што у једном телу имамо много удова, а сви удови немају исту улогу, тако смо и ми, многи, једно тело у Христу, а један другом удови. А у складу с милошћу која нам је дата, имамо различите дарове. Ако је нечији дар пророковање — нека буде сразмерно вери; ако је служење — нека служи; ако је поучавање — нека поучава; ако је тешење — нека теши; ако је давање — нека даје од срца; ако је управљање — нека буде ревностан; ако је показивање милосрђа — нека то чини с радошћу. Љубав нека буде нелицемерна. Гнушајте се зла, држите се добра. Волите један другога братском љубављу; поштујте један другога више него себе. У ревности не посустајте; у духу будите пуни жара; Господу служите. У нади будите радосни, у невољи стрпљиви, у молитви истрајни. Делите са светима који су у оскудици; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас прогоне — благосиљајте, а не проклињите. Радујте се са онима који се радују, плачите са онима који плачу. Међу собом будите сложни. Не идите за оним што је високо, него нека вас привлачи оно што је понизно. Не будите уображени. Ником не узвраћајте зло за зло. Пазите да чините оно што је добро у очима свих људи. Ако је могуће — колико од вас зависи — живите у миру са свим људима. Не светите се сами, драги моји, него оставите места Божијем гневу. Јер, записано је: »Моја је освета, ја ћу узвратити«, каже Господ. Него, »ако је твој непријатељ гладан, нахрани га; ако је жедан, дај му да пије. Јер, ако то учиниш, посућеш му главу ужареним угљевљем.« Немој да те зло победи, него ти победи зло добрим. Нека се сваки човек потчињава претпостављеним властима, јер нема власти која није од Бога — оне које постоје, Бог је поставио. Стога, ко се супротставља власти, противи се Божијем поретку, а они који се противе, сами ће на себе навући осуду. Јер, владари не уливају страх због доброг дела, него због злог. Ако хоћеш да се не бојиш власти, чини добро, па ће те она хвалити. Она је Божији служитељ за твоје добро. Али, ако чиниш зло, бој се, јер она не носи мач узалуд. Она је Божији служитељ, осветник који искаљује гнев на оном ко чини зло. Зато јој се треба потчињавати не само због гнева него и због савести. Због тога плаћате и порезе, јер су Божији службеници они који су се посветили вршењу власти. Сваком дајте оно што сте дужни: коме порез — порез; коме царину — царину; коме поштовање — поштовање; коме част — част. Ником ништа не дугујте — осим да волите један другога. Јер, ко воли другога, испунио је Закон. Наиме, заповести: »Не чини прељубу, Не убиј, Не укради, Не пожели« — и било која друга заповест — своде се на ову: »Воли свога ближњега као самога себе.« Љубав ближњему не чини зла. Љубав је, дакле, испуњење Закона. А знате и ово време — да је дошао час да се пренете из сна, јер нам је спасење сада ближе него кад смо поверовали. Ноћ је одмакла, а дан се приближио. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо оклоп светлости. Живимо пристојно, као по дану — не у теревенкама и пијанчењима, не у блуду и разузданости, не у свађи и зависти. Него, обуците Господа Исуса Христа и не мислите на то како да задовољите пожуде тела. Прихватајте слабога у вери, али не зато да бисте се препирали о мишљењима. Неко верује да сме све да једе, а слаби у вери једе само поврће. Ко једе све, нека не презире онога који не једе, а ко не једе све, нека не осуђује онога који једе, јер Бог га је прихватио. Ко си ти да осуђујеш туђег слугу? Он свом господару стоји или пада. А стајаће, јер је Господ у стању да га подржи. Неко разликује дан од дана, а за другога је сваки дан исти. Само, нека свако буде потпуно уверен у своје мишљење. Ко мисли да је неки дан посебан, то чини ради Господа. Ко једе све, једе ради Господа, јер захваљује Богу, а ко не једе све, не једе ради Господа и захваљује Богу. Јер, нико од нас не живи за себе и нико не умире за себе. Ако живимо, за Господа живимо, и ако умиремо, за Господа умиремо. Живимо ли, дакле, или умиремо, Господу припадамо. Јер, Христос је зато умро и оживео да би и мртвима и живима био Господ. Зашто ти осуђујеш свога брата? Или, зашто ти презиреш свога брата? Сви ћемо стати пред Божији суд. Записано је: »Тако ми живота, каже Господ, свако колено ће се савити преда мном и сваки језик признати Бога.« Дакле, свако од нас ће положити рачун Богу. Стога, не осуђујмо један другога, него радије одлучите да пред свога брата не стављате препреку или саблазан. Знам и уверен сам у Господу Исусу да ништа није нечисто само по себи. Него, ако неко сматра да је нешто нечисто, њему је нечисто. Ако је због јела твој брат жалостан, већ не поступаш по љубави. Немој својим јелом да упропастиш онога за кога је Христос умро. Немојте, дакле, да се оцрњује ваше добро. Јер, Божије царство није јело и пиће, него праведност, мир и радост у Светоме Духу. Ко тако служи Христу, драг је Богу, а и људи га цене. Стога, тежимо ка оном што води миру и узајамном изграђивању. Не уништавај Божије дело због јела. Све је чисто, али је зло ако човек једе нешто због чега се други саблажњава. Добро је не јести месо и не пити вино и не чинити оно због чега се твој брат саблажњава. Уверење које имаш, имај за себе пред Богом. Благо оном ко самога себе не осуђује за оно што сматра да је добро. Ко једе двоумећи се, навлачи на себе осуду, јер то не чини из уверења. А све што се не чини из уверења, грех је. Ми јаки дужни смо да подносимо слабости нејаких, а не да себи угађамо. Сваки од нас треба да угађа ближњему за његово добро, ради изграђивања. Јер, ни Христос није себи угађао, него, као што је записано: »На мене падоше увреде оних који су те вређали.« А све што је у прошлости записано, записано је за нашу поуку, да стрпљивошћу и утехом Писама имамо наду. А Бог, који даје стрпљивост и утеху, нека вам дâ да будете сложни међу собом, идући за Христом Исусом и да једнодушно и једногласно славите Бога и Оца нашег Господа Исуса Христа. Стога, прихватајте један другогa као што је и Христос прихватио вас, на Божију славу. Јер, кажем: Христос је постао слуга обрезанима ради Божије истине, да потврди обећања дата праоцима и да пагани славе Бога због његовог милосрђа, као што је записано: »Зато ћу те хвалити међу паганима и певати хвалоспеве твоме имену.« И још каже: »Веселите се, пагани, с његовим народом.« И још: »Хвалите Господа, сви пагани; нека га сви народи славе.« И још, каже Исаија: »Појавиће се Корен Јесејев, Онај који ће устати да влада над паганима; у њега ће се пагани уздати.« А Бог наде нека вас испуни сваком радошћу и миром у вери, да силом Светога Духа имате наде у изобиљу. Уверен сам, браћо моја, да сте и ви сами пуни доброте, испуњени сваким знањем и способни да један другога уразумљујете. Ипак, о неким стварима сам вам — да вас на њих подсетим — одлучније писао због милости коју ми је Бог дао да будем служитељ Христа Исуса паганима, који врши свету службу ширења Божијег еванђеља, да пагани буду Богу прихватљива жртва, освештана Светим Духом. Стога се хвалим у Христу Исусу својим служењем Богу. Јер, не усуђујем се да говорим о нечему што Христос није учинио преко мене да пагане доведе до послушности — речју и делом, силом знамењâ и чудâ, силом Духа. Тако сам од Јерусалима, па унаоколо све до Илирика пронео Христово еванђеље. Али увек сам се трудио да не објављујем еванђеље тамо где је Христос већ познат, да не бих зидао на туђем темељу, него, као што је записано: »Видеће га они којима о њему нису јавили и разумети они који нису чули.« Због тога сам много пута био спречен да дођем к вама. Али сада, пошто за мене више нема места у овим крајевима, а већ много година желим да дођем к вама, учинићу то кад будем ишао у Шпанију. Надам се, наиме, да ћу вас на пропутовању посетити и да ћете ме онамо испратити, пошто се прво донекле науживам вашег друштва. А сада идем у Јерусалим, служећи светима, јер су Македонија и Ахаја одлучиле да сакупе помоћ за сиромашне међу светима у Јерусалиму. Да, одлучиле су, а и дужне су им. Јер, ако су пагани постали учесници у њиховим духовним добрима, дужни су да им служе у њиховим телесним потребама. Када, дакле, ово завршим и постарам се да приме овај плод, кренућу преко вас у Шпанију. А знам да ћу, када дођем к вама, доћи с пуним Христовим благословом. Заклињем вас, браћо, нашим Господом Исусом Христом и љубављу Духа да се борите са мном молећи се за мене Богу. Молите се да се избавим од непокорних у Јудеји и да моје служење у Јерусалиму буде по вољи светима, па да, ако буде Божија воља, дођем к вама с радошћу и с вама се одморим. Бог мира са свима вама. Амин. Препоручујем вам нашу сестру Фиву, служитељку у цркви у Кенхреји, да је примите у Господу онако како приличи светима, да јој помогнете у свему што јој од вас затреба, јер је и она многима, а и мени самом, била заштитница. Поздравите Приску и Акилу, моје сараднике у Христу Исусу. Они су за мој живот подметнули свој врат. Не захваљујем им само ја него и све цркве пагана. Поздравите и цркву у њиховој кући. Поздравите мог драгог Епенета, који је првeнац из Азије за Христа. Поздравите Марију, која се много трудила за вас. Поздравите Андроника и Јунија, моје рођаке и другове у сужањству. Они уживају углед међу апостолима, а у Христу су били пре мене. Поздравите Амплијата, кога волим у Господу. Поздравите Урбана, нашег сарадника у Христу, и мог драгог Стахија. Поздравите Апела, који је прекаљен у Христу. Поздравите све Аристовулове. Поздравите Иродиона, мог рођака. Поздравите све Наркисове који су у Господу. Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу. Поздравите моју драгу Персиду, која се много трудила у Господу. Поздравите Руфа, изабраног у Господу, и мајку његову и моју. Поздравите Асинкрита, Флегонта, Ермију, Патрова, Ерма и браћу која су с њима. Поздравите Филолога и Јулију, Ниреја и његову сестру, и Олимпа и све свете који су с њима. Поздравите један другога светим пољупцем. Поздрављају вас све Христове цркве. Преклињем вас, браћо, чувајте се оних који стварају раздоре и саблазни, што је у супротности са учењем које сте ви научили. И клоните их се, јер такви не служе нашем Господу Христу, него свом трбуху, па лепим и ласкавим речима заводе срце безазлених. Уосталом, сви су чули за вашу послушност. Дакле, радујем се због вас, али хтео бих да будете мудри за добро, а безазлени за зло. А Бог мира ће Сатану ускоро смрвити под вашим ногама. Милост нашег Господа Исуса с вама. Поздрављају вас Тимотеј, мој сарадник, и Лукије, Јасон и Сосипатар, моји рођаци. Поздрављам вас у Господу ја, Тертије, који сам записао ову посланицу. Поздравља вас Гај, мој домаћин и домаћин целе цркве. Поздрављају вас Ераст, градски благајник, и брат Кварт. *** А Ономе који може да вас учврсти по мом еванђељу и проповедању Исуса Христа, по откривењу тајне која је вековима била сакривена, а сада је, по заповести вечнога Бога, откривена преко пророчких записа и обзнањена свим народима да поверују и покоре се — јединоме мудром Богу, кроз Исуса Христа, слава довека! Амин. Павле, Божијом вољом позван за апостола Христа Исуса, и брат Состен, Божијој цркви у Коринту, освештанима у Христу Исусу, позванима да буду свети, са свима који на сваком месту призивају име нашега Господа Исуса Христа, који је и њихов и наш: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Увек захваљујем своме Богу за вас, за његову милост која вам је дата у Христу Исусу, што сте се у њему у свему обогатили — у свакој речи и сваком знању. Пошто се сведочанство о Христу учврстило међу вама, не оскудевате ни у једном милосном дару док жељно ишчекујете Откривење нашег Господа Исуса Христа. Он ће вас до краја учвршћивати, да будете беспрекорни на Дан нашег Господа Исуса Христа. Веран је Бог, који вас је позвао у заједницу свога Сина, Исуса Христа, нашег Господа. Заклињем вас, браћо, именом нашег Господа Исуса Христа да сви једно говорите и да међу вама не буде раздорâ, него да будете савршено сједињени у једном уму и у једној мисли. Јер, неки од Хлојиних су ме обавестили, браћо моја, да међу вама има свађа. Мислим на оно кадa сваки од вас говори: »Ја сам Павлов«, »А ја Аполосов«, »А ја Кифин «, »А ја Христов«. Зар је Христос раздељен? Зар је Павле за вас распет? Зар сте у Павлово име крштени? Хвала Богу што никог од вас, осим Криспа и Гаја, нисам крстио, па нико не може да каже да је крштен у моје име. Да, крстио сам и Стефанине укућане, а што се осталих тиче, не знам да ли сам још кога крстио. Јер, Христос ме није послао да крштавам, него да објављујем еванђеље — али не речима људске мудрости, да се не обезвреди Исусов крст. Порука крста је лудост за оне који пропадају, а Божија сила за нас који се спасавамо. Јер, записано је: »Уништићу мудрост мудрих и одбацити умност умних.« Где је мудрац? Где је књижевник? Где је истраживач овога света? Зар није Бог мудрост овога света претворио у лудост? Пошто свет својом мудрошћу није упознао Бога у Божијој мудрости, Богу се свидело да лудошћу проповедања спасе оне који верују. И док Јудеји захтевају знамења, а Грци траже мудрост, ми проповедамо распетогa Христа — за Јудеје саблазан, за пагане лудост, а за позване, и Јудеје и Грке, Христа — Божију силу и Божију мудрост. Јер, Божија лудост је мудрија од људи и Божија слабост је јача од људи. Погледајте, браћо, себе, позване: нема вас много мудрих по људским мерилима, ни много моћних, ни много оних који су племенита рода. Него, Бог је изабрао лудо света да постиди мудре, и слабо света да постиди јаке, и неплеменито света и презрено је изабрао Бог, и оно што није да уништи оно што јесте, да се нико не би хвалио пред Богом. А од њега је то да сте ви у Христу Исусу, који је за нас постао мудрост од Бога и праведност и освештање и откупљење, да буде као што је записано: »Ко се хвали, нека се у Господу хвали.« Кадa сaм дошао к вама, браћо, нисам дошао да вам узвишеним речима или мудрошћу објавим Божије сведочанство. Наиме, одлучио сам да међу вама не знам ништа осим Исуса Христа — и то распетога. Дошао сам к вама у слабости, са страхом и великим дрхтањем. Мој говор и моје проповедање нису се састојали од убедљивих речи људске мудрости, него од показивања Духа и силе, да ваша вера не би била заснована на људској мудрости, него на Божијој сили. Мудрост, додуше, објављујемо међу зрелима, али не мудрост овога света, ни владарâ овога света, који пропадају. Него, објављујемо Божију тајну мудрост, која је била скривена и коју је Бог пре постанка света предодредио за нашу славу. Њу ниједан владар овога света није упознао. Јер, да су је упознали, не би распели Господа славе. Него, као што је записано: »Оно што око не виде и ухо не чу и у људско срце не уђе, то је Бог припремио за оне који га воле.« А нама је Бог то открио посредством Духа, јер Дух све прониче, па и Божије дубине. Јер, ко од људи зна шта је у човеку, осим човековог духа, који је у њему? Тако исто нико, осим Божијег Духа, не зна шта је у Богу. А ми нисмо примили духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је Бог даровао. И то говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа, објашњавајући духовно духовнима. Недухован човек не прихвата оно што долази од Божијег Духа, јер је то за њега лудост и не може да спозна зато што о томе треба расуђивати на духован начин. Духован човек о свему расуђује, а њега нико не просуђује. Јер: »Ко је упознао ум Господњи, да би га поучио?« А ми имамо Христов ум. Ја вама, браћо, нисам могао да говорим као духовнимa, него као телеснима, као нејачи у Христу. Дао сам вам млека, а не чврсте хране, јер нисте могли да је поднесете. А ни сада још не можете пошто сте још телесни. Кад међу вама има зависти и свађе, зар нисте телесни и зар се не понашате као обични људи? Јер, кад један каже: »Ја сам Павлов«, а други: »Ја сам Аполосов«, зар нисте само људи? Шта је, уосталом, Аполос? И шта је Павле? Ми смо само служитељи чијим сте посредством поверовали, и то како је сваком дао Господ. Ја сам посадио, Аполос залио, али Бог је дао да израсте. Тако није важан онај који сади ни онај који залива, него Бог, који даје да израсте. А онај који сади и онај који залива једнаки су и сваки ће добити награду према свом труду. Ми смо Божији сарадници; ви сте Божија њива, Божија грађевина. У складу с Божијом милошћу која ми је дата, ја сам као вешт главни градитељ поставио темељ, а други назиђује. Само, нека свако пази како назиђује. Нико, наиме, не може да постави други темељ осим оног који је већ постављен, а то је Исус Христос. И ко год на том темељу назиђује златом, сребром, драгим камењем, дрветом, сеном или сламом, његово ће дело изаћи на видело. Судњи дан ће то показати, јер ће се у огњу открити и огањ ће проверити какво је чије дело. Ако нечије дело које је назидао остане, тај ће примити награду. А чије дело изгори, тај ће претрпети штету. Он сâм ће се спасти, али као кроз огањ. Зар не знате да сте Божији храм и да Божији Дух пребива у вама? Ако неко разара Божији храм, и њега ће разорити Бог, јер Божији храм је свет, а то сте ви. Нека се нико не заварава. Ако неко међу вама мисли да је мудар на овом свету, нека постане луд да би постао мудар. Јер, пред Богом је мудрост овога света лудост. Записано је, наиме: »Он мудраце хвата у њиховом лукавству« и: »Господ зна мисли мудраца, да су ништавне.« Зато нека се нико не хвали људима, јер све је ваше, био то Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садашњост, или будућност — све је ваше, а ви Христови, а Христос Божији. Нека нас, дакле, људи сматрају Христовим слугама и управитељима Божијих тајни. Уосталом, од управитељâ се тражи да буду верни. А ја нимало не марим што ми судите ви или било који људски суд. Ни ја сâм себи не судим, јер савест ми је чиста. Али, тиме нисам оправдан — Господ је тај који ми суди. Зато ни о чему не судите пре времена, док не дође Господ. Он ће расветлити оно што је скривено у тами и изнети на видело намере срца, и тада ће свако примити похвалу од Бога. Браћо, ради вас сам узео себе и Аполоса као пример, да на нама научите шта значи: »Не преко онога што је записано«, да се нико не хвали једним човеком против другог. Јер, ко ти даје предност? Шта имаш, а да ниси добио? Па, ако си добио, зашто се хвалиш као да ниси добио? Већ сте се заситили. Већ сте се обогатили. Постадосте цареви, и то без нас. Камо среће да сте постали цареви, па да и ми с вама владамо као цареви. Јер, чини ми се да је нас апостоле Бог ставио на зачеље, као оне који су осуђени на смрт, јер смо постали ругло за цео свет, и за анђеле и за људе. Ми смо луди ради Христа, а ви сте мудри у Христу. Ми смо слаби, а ви јаки. Ви сте часни, а ми презрени. Све до овог часа и гладујемо и жедни смо и голи смо и туку нас и потуцамо се и мучимо се радећи својим рукама. Кад нас вређају — благосиљамо; кад нас прогоне — трпимо; кад нас грде — узвраћамо лепим. Постадосмо смеће света, свачији отпад све досад. Не пишем вам ово да вас постидим, него да вас опоменем као своју драгу децу. Наиме, да имате и десет хиљада васпитача у Христу, ипак немате много очева, јер сам вас ја еванђељем родио у Христу Исусу. Стога вас преклињем: на мене се угледајте. Зато сам вам и послао Тимотеја, који је моје драго и верно дете у Господу. Он ће вас подсетити на мој начин живота у Христу Исусу, који је у складу с оним што учим свуда, у свакој цркви. Неки су постали надмени, као да ја нећу доћи к вама. Али, ускоро ћу вам доћи, ако Господ буде хтео, и тада ћу сазнати не само шта ови надмени говоре него и какву силу имају. Јер, Божије царство није у речима, него у сили. Шта бисте радије? Да к вама дођем са шибом или с љубављу и у духу благости? Уопште се чује да међу вама влада блуд, и то такав блуд каквог нема ни међу паганима: да неко има жену свога оца! А ви сте надмени! Боље би било да сте се ражалостили, па да се из ваше средине уклони онај који је починио то дело. А ја, одсутан телом, али присутан духом, већ сам — као да сам присутан — осудио тога који је тако нешто учинио. Кадa се у име нашег Господа Исуса окупите ви и мој дух, са силом нашег Господа Исуса, предајте тог човека Сатани, да му тело пропадне, а дух да се спасе на Дан Господњи. Не ваља вам ваше хвалисање. Зар не знате да од мало квасца све тесто ускисне? Очистите се од старог квасца, да будете ново тесто, без квасца, какви и јесте. Јер, већ је жртвовано наше пасхално јагње — Христос. Зато празнујмо, али не са старим квасцем, нити са квасцем злоће и покварености, него са бесквасним хлебом искрености и истине. Написао сам вам у посланици да се не дружите с блудницима. Али, не с блудницима овога света уопште, или похлепнима и разбојницима, или идолопоклоницима, јер бисте у том случају морали да одете са овога света. У ствари, написао сам вам да се не дружите с оним који се назива братом, а блудник је, или похлепан, или идолопоклоник, или клеветник, или пијаница, или разбојник. Са таквим немојте ни јести! Јер, зашто бих ја судио онима ван цркве? Зар ви не судите онима који су унутра? Онима ван цркве судиће Бог. »Искорените зло из своје средине.« Зар се неко од вас, када је у спору са другим, усуђује да на суд иде пред неправедне, а не пред свете? Или зар не знате да ће свети судити свету? Па, ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни да судите у ситним споровима? Зар не знате да ћемо ми судити анђелима, а камоли у споровима који се тичу овог живота? Дакле, када већ имате спорове који се тичу овог живота, поставите за судије оне који се у цркви најмање цене! Ово вам говорим да бих вас постидео. Зар међу вама нема ниједног мудрог човека који би могао да пресуди међу својом браћом? Него, брат се суди с братом — и то пред неверницима! У ствари, већ вам је то мана што међу вама има спорова. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто не допустите да вас преваре? Него, ви сами чините неправду и варате, и то браћу. Или зар не знате да неправедни неће наследити Божије царство? Не заваравајте се! Ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни похотници, ни педерасти, ни крадљивци, ни похлепни, ни пијанице, ни клеветници, ни разбојници неће наследити Божије царство. А неки од вас су били такви. Али, опрали сте се и освештали сте се и оправдали сте се именом Господа Исуса Христа и Духом нашега Бога. »Све ми је дозвољено«, али није све корисно. »Све ми је дозвољено«, али нећу да нешто има власт нада мном. »Храна је за трбух, а трбух је за храну«, а Бог ће уништити и једно и друго. Али, тело није за блуд, него за Господа, а Господ за тело. Бог је својом силом васкрсао Господа, па ће и нас васкрснути. Зар не знате да су ваша тела Христови удови? Да ли ћу, дакле, да узмем Христове удове и учиним их блудничиним удовима? Нипошто! Или зар не знате да ко се сједини с блудницом, постаје с њом једно тело? Јер, речено је: »Двоје ће бити једно тело.« А ко се сједини с Господом, постаје с њим један дух! Бежите од блуда. Сваки грех који човек учини, ван тела је, а блудник греши против свога тела. Или зар не знате да је ваше тело храм Светога Духа, који је у вама, кога имате од Бога, и да нисте своји? Јер, скупо сте купљени. Зато својим телом прославите Бога. А сада о оном о чему сте ми писали. Добро је за човека да се не дотиче жене. Али, због блуда, нека сваки човек има своју жену и свака жена свога мужа. Нека муж извршава своју дужност према жени, а тако и жена према мужу. Жена није господар свога тела, него муж. Тако ни муж није господар свога тела, него жена. Не ускраћујте се једно другом, осим по договору, за неко време, да се посветите молитви. Затим се опет састаните, да вас Сатана не уведе у искушење због ваше немоћи да се уздржите. Ово вам говорим као допуштење, а не као заповест. Желео бих да сви људи буду као ја, али свако има свој милосни дар од Бога: неко овакав, а неко онакав. А неожењенима и удовицама кажем: добро је ако остану као што сам ја. Али, ако не могу да се уздрже, нека ступе у брак. Боље је ступити у брак него изгарати од страсти. Онима у браку наређујем — не ја, него Господ: нека се жена не раставља од мужа. А ако се растави, нека остане неудата или нека се помири с мужем. Ни муж нека се не разводи од жене. Осталима говорим ја, а не Господ: ако неки брат има жену која не верује, али пристаје да живи с њим, нека се од ње не разводи. И ако жена има мужа који не верује, али пристаје да живи с њом, нека се не разводи од њега. Јер, муж који не верује освештан је женом која верује и жена која не верује освештана је мужем — иначе би ваша деца била нечиста, а овако су света. А ако онај који не верује жели да се растави, нека се растави. У том случају брат или сестра нису ропски везани, а Бог нас је позвао да живимо у миру. Јер, шта знаш, жено, да ли ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, да ли ћеш спасти жену? Иначе, нека свако живи како му је Господ одредио, како га је Бог позвао. Тако заповедам у свим црквама. Ако је неко позван као обрезан, нека се не разобрезује. Ако је неко позван као необрезан, нека се не обрезује. Није важно ни обрезање ни необрезање, него извршавање Божијих заповести. Нека свако остане какав је позван. Да ли си позван као роб? Нека те то не брине. Али, ако можеш да постанеш слободан, искористи прилику. Јер, ко је као роб позван у Господу — тај је Господњи слободњак. Исто тако, ко је позван као слободњак — роб је Христов. Скупо сте купљени. Не будите робови људима. Нека свако, браћо, остане пред Богом какав је позван. Што се девица тиче, немам заповести од Господа, него износим своје мишљење као онај ко је по Господњем милосрђу достојан поверења. Мислим, дакле, да је то добро због садашње муке — да је добро да човек остане такав. Јеси ли везан за жену? Не тражи развод. Јеси ли неожењен? Не тражи жену. Али, ако се и ожениш, не чиниш грех, а не чини грех ни девица ако се уда. Само, такви ће имати телесну невољу, а ја бих да вас поштедим. Хоћу да кажем, браћо: време је кратко. Убудуће и они који имају жене — нека буду као да их немају; и који плачу — као да не плачу; и који се радују — као да се не радују; и који купују — као да ништа немају; и који користе ствари овога света — као да их не користе, јер пролази обличје овога света. Желео бих да будете без брига. Неожењен човек се брине за оно што је Господње, како да угоди Господу, а ожењени се брине за ствари овога света, како да угоди жени, и зато је растрзан. Неудата жена или девица брине се за оно што је Господње, да буде света и телом и духом, а удата се брине за ствари овога света, како да угоди мужу. Ово говорим за ваше добро; не да вам ставим омчу око врата, него да живите долично и да будете несметано одани Богу. Ако неко мисли да недолично поступа са својом девицом и ако је она већ зашла у године, а он мисли да треба да се ожени, нека учини то што хоће, не чини грех — нека ступи у брак. Али, онај ко је непоколебљив у свом срцу, ко не осећа принуду и влада својом вољом, па у свом срцу одлучи да сачува своју девицу — добро чини. Тако, ко се ожени својом девицом, добро чини, а ко се не ожени, чини боље. Жена је везана за свога мужа све док је он жив. А ако он умре, слободна је да се уда за кога хоће — али само у Господу. Али, по мом мишљењу — а мислим да и ја имам Божијег Духа — биће срећнија ако остане као што јесте. Што се тиче меса жртвованог идолима, знамо да сви имамо знање. Али, знање надима охолошћу, а љубав изграђује. Ако неко мисли да нешто зна, тај још не зна онако како би требало да зна. Али, ако неко воли Бога, Бог га познаје. Дакле, што се тиче једења меса жртвованог идолима, знамо да идол није ништа на свету и да нема Бога осим једнога. Јер, чак и да има такозваних богова, било на небу или на земљи — као што и има много »богова« и много »господа« — за нас постоји само један Бог Отац, од кога је све и за кога смо ми, и само један Господ, Исус Христос, кроз кога је све и ми кроз њега. Али, немају сви то знање. Неки, наиме, још навикнути на идоле, једу месо као да је жртвовано идолима и тако каљају своју савест, јер је слаба. А јело нас не приближава Богу. Нити шта губимо ако не једемо, нити шта добијамо ако једемо. Само, пазите да ваша слобода не буде камен спотицања за слабе. Јер, ако неко види тебе, који имаш знање, да једеш у идолском храму, зар га тиме — пошто му је савест слаба — нећеш охрабрити да једе месо жртвовано идолима? Због твога знања, наиме, пропада твој слаби брат за кога је Христос умро. Тако, грешећи против своје браће и повређујући њихову слабу савест, грешите против Христа. Зато, ако јело саблажњава мога брата, никада више нећу јести месо, да свога брата не бих саблазнио. Зар ја нисам слободан? Зар нисам апостол? Зар нисам видео Исуса, нашег Господа? Зар нисте ви моје дело у Господу? Ако другима нисам апостол, вама јесам, јер ви сте печат мог апостолства у Господу. Ово је моја одбрана против мојих тужилаца: Зар немамо право да једемо и пијемо? Зар немамо право, као и други апостоли и Господња браћа и Кифа, да водимо једну сестру као жену? Зар само ја и Варнава немамо право да не радимо? Ко то служи војску о свом трошку? Ко то сади виноград а да не једе од његових плодова? Ко то напаса стадо оваца а да не пије млека од тог стада? Да ли ово говорим са људског становишта? Зар то не каже и Закон? Јер, у Мојсијевом закону је записано: »Не завезуј уста волу који врше.« Зар је Богу до волова? Зар не говори баш ради нас? Да, ради нас је то записано. Јер, орач треба да оре и вршилац да врше у нади да ће добити свој део. Ако смо вам посејали духовна добра, зар је много ако жањемо ваша телесна добра? Ако други имају право на део ваших добара, зашто ми не бисмо имали још више? Али, ми нисмо искористили то право, него све подносимо да нечим не бисмо омели Христово еванђеље. Зар не знате да они који обављају службу у Храму, од Храма добијају храну, и да они који служе код жртвеника, добијају део од онога што је принето на жртвенику? Тако је и Господ заповедио онима који проповедају еванђеље да од еванђеља живе. Ја нисам ништа од тога искористио. А ни ово вам не пишем зато да и са мном буде тако, јер бих радије умро него да ме неко лиши ове хвале. Ипак, када проповедам еванђеље, не могу да се хвалим, пошто ми је то дужност. Јер, тешко мени ако не проповедам еванђеље! Ако то радим драговољно, имам награду, а ако недраговољно, онда само извршавам службу која ми је поверена. Каква је, дакле, моја награда? Да проповедајући, бесплатно нудим еванђеље, не користећи се својим правом у еванђељу. Иако сам слободан од свих, себе сам учинио робом свих, да што више њих придобијем. Јудејима сам био као Јудејин, да придобијем Јудеје. Онима под Законом био сам као под Законом — иако ја сâм нисам под Законом — да придобијем оне под Законом. Онима без Закона био сам као да сам без Закона — иако нисам без Божијег закона, него сам под Христовим законом — да придобијем оне без Закона. Слабима сам био слаб, да придобијем слабе. Свима сам постао све, да неке пошто-пото спасем. А све чиним ради еванђеља, да бих у њему имао удела. Зар не знате да на тркалишту сви тркачи трче, али само један добија награду? Тако и ви трчите, да је освојите. Сваки такмичар се уздржава од свега: они да добију распадљив венац, а ми нераспадљив. Зато ја не трчим бесциљно и не ударам песницом као да млатим ваздух, него кротим своје тело и потчињавам га, да не бих ја, који сам другима проповедао, био искључен из трке. Не бих желео да не знате, браћо, да су сви наши праоци били под облаком и да су сви прошли кроз море. И сви су у облаку и у мору крштени у Мојсија. И сви су јели исту духовну храну и сви су пили исто духовно пиће. Јер, пили су из духовне стене која их је пратила, а та стена је био Христос. Али, већина их није била по Божијој вољи, па су побијени у пустињи. А све се то догодило нама за пример, да не жудимо за злом као што су они жудели. Не будите идолопоклоници као што су неки од њих били — као што је записано: »Седе народ да једе и пије, па устаде да игра.« Не одајмо се ни блуду као што су се неки од њих одавали блуду, па их је у једном дану пало двадесет три хиљаде. Не искушавајмо Господа као што су га неки од њих искушавали, па страдали од змија. Не гунђајте као што су неки од њих гунђали, па изгинули од Онога који убија. Све се то догодило њима за пример, а записано је за опомену нама, којима су стигла последња времена. Зато, ко мисли да чврсто стоји, нека пази да не падне. Није вас снашло никакво искушење осим људског. А Бог је веран: неће дозволити да будете искушавани преко својих снага, него ће вам заједно са искушењем дати и излаз из њега, да можете да издржите. Зато, драги моји, бежите од идолопоклонства. Као разумним људима кажем: сами просудите шта говорим. Зар чаша захвалности за коју захваљујемо не представља заједништво у Христовој крви? Зар хлеб који ломимо не представља заједништво у Христовом телу? Пошто је хлеб један, онда смо ми, многи, једно тело, јер сви делимо један хлеб. Погледајте телесни Израел. Зар они који једу жртве немају ништа заједничко са жртвеником? Шта, дакле, хоћу да кажем? Зар да је оно што је жртвовано идолима нешто? Или да је идол нешто? Не. Него, оно што пагани жртвују, демонима жртвују, а не Богу. Нећу да имате ништа заједничко са демонима! Не можете да пијете и чашу Господњу и чашу демонску! Не можете да имате удела у Господњој трпези и у демонској трпези! Или хоћете да изазивамо Господњу љубомору? Зар смо јачи од њега? »Све је дозвољено«, али није све корисно. »Све је дозвољено«, али све не изграђује. Нека нико не тражи своје добро, него добро другога. Једите све што се продаје на пијаци, ништа не испитујући ради савести. Јер, »Господња је земља и све на њој.« Ако вас неки неверник позове у госте и хоћете да идете, једите све што се пред вас изнесе, ништа не испитујући ради савести. Али, ако вам неко каже: »Ово је било принето на жртву«, онда не једите због онога који вас је на то упозорио и због савести — а не мислим на твоју савест, него оног другога. Јер, зашто да туђа савест суди мојој слободи? Ако ја са захвалношћу једем, зашто да о мени зло говоре због онога за шта захваљујем? Ако, дакле, једете, или пијете, или чините нешто друго, све чините на Божију славу. Не будите камен спотицања ни Јудејима, ни Грцима, ни Божијој цркви, као што и ја свима у свему угађам, не тражећи своју корист, него корист многих — да се спасу. Угледајте се на мене као што се и ја угледам на Христа. Хвалим вас што ме се у свему сећате и што се држите учењâ онако како сам вам их предао. Али, хоћу да знате да је Христос глава сваком човеку, да је човек глава жени и да је Бог глава Христу. Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, срамоти своју главу. И свака жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти своју главу, јер је то исто као да јој је глава обријана. Јер, ако жена не покрива главу, нека се ошиша. А ако је ружно да се жена шиша или брије, нека покрива главу. Човек не мора да покрива главу пошто је он Божија слика и слава, а жена је човекова слава. Јер, није човек постао од жене, него жена од човека. И није човек створен ради жене, него жена ради човека. Зато жена мора да има знак власти на глави, ради анђела. Али, у Господу, нити је жена без човека, нити човек без жене. Јер, као што је жена постала од човека, тако и човек постаје кроз жену, а све је од Бога. Сами просудите: да ли приличи жени да се гологлава моли Богу? Зар вас и сама природа не учи да је за човека срамота да има дугу косу, а ако жена има дугу косу, да је то њена слава? Јер, коса јој је дата уместо вела. Ако је коме до препирања, ми немамо такав обичај, а ни Божије цркве. Дајући вам ова упутства, не могу да вас хвалим, јер се не састајете набоље, него нагоре. Пре свега, чујем, а донекле и верујем, да, када се састанете у цркви, међу вама има раздорâ. Додуше, и треба да постоје разлике, да се покаже који су међу вама прекаљени. Када се, дакле, састанете, ви не једете Господњу вечеру, пошто свако, док једете, прво узима за себе своју вечеру, па један остане гладан, а други се опије. Зар немате куће, да тамо једете и пијете? Или презирете Божију цркву и постиђујете оне који немају? Шта да вам кажем? Да вас похвалим? У овоме вас не хвалим. Јер, ја сам од Господа примио оно што сам и вама предао: Господ Исус је оне ноћи када је издан узео хлеб и, захваливши Богу, изломио га и рекао: »Ово је моје тело за вас. Чините ово мени у спомен.« Тако је узео и чашу после вечере и рекао: »Ова чаша је нови савез мојом крвљу. Кад год из ње пијете, чините то мени у спомен.« Јер, кад год једете овај хлеб и пијете из ове чаше, Господњу смрт објављујете док он не дође. Зато, ко недостојно једе Господњи хлеб или пије из Господње чаше, огрешиће се о Господње тело и крв. Нека свако испита самога себе пре него што једе хлеб и пије из чаше. Јер, ко једе и пије, а не разликује Господње тело од другог јела, на своју осуду једе и пије. Због тога су многи међу вама слаби и болесни, а доста их је и умрло. Али, када бисмо сами себи судили, не би нам се судило. А када нам суди Господ, он нас васпитава стегом, да не будемо осуђени са светом. Зато, браћо моја, кад се састајете да једете, причекајте један другог. Ако је неко гладан, нека једе код куће, да се не састајете на осуду. За остало ћу вам дати упутства када дођем. Што се тиче духовних дарова, браћо, не бих хтео да будете у незнању. Знате како су вас, док сте били пагани, вукли и заводили немим идолима. Зато вам обзнањујем да нико ко говори у Божијем Духу не може да каже: »Проклет Исус«, као што нико не може рећи: »Исус је Господ«, осим у Светоме Духу. Има различитих милосних дарова, али је Дух исти, и различитих служења, али је Господ исти, и различитих деловања, али је исти Бог, који чини све у свима. А свакоме се даје да се Дух кроз њега испољи на корист. Јер, једноме се кроз Духа даје реч мудрости, а другоме, по истом Духу, реч знања; једноме, истим Духом, вера, а другоме, тим истим Духом, дарови лечења; једноме да чини чуда, а другоме пророковање; једноме да разликује духове, другоме да говори разним чудним језицима, а трећем да тумачи чудне језике. И све то чини један исти Дух, који сваком додељује како хоће. Као што је тело једно, а има много удова, и сви удови, иако их је много, чине једно тело, тако је и са Христом. Јер, сви смо једним Духом у једно тело крштени — било да смо Јудеји или Грци, било да смо робови или слободни — и сви смо једним Духом напојени. А ни тело није један, него много удова. Ако нога каже: »Пошто нисам рука, не припадам телу«, зар због тога не припада телу? Ако ухо каже: »Пошто нисам око, не припадам телу«, зар због тога не припада телу? Када би цело тело било око, где би био слух? Када би цело тело било ухо, где би било чуло мириса? Али, Бог је сваки поједини уд распоредио по телу по својој вољи. Када би све био један уд, где би било тело? Овако, има много удова, али само једно тело. Не може око да каже руци: »Не требаш ми«, ни глава ногама: »Не требате ми.« Штавише, много су потребнији они удови који се чине слабији. И оне удове које сматрамо нечаснијима, окружујемо већом чашћу, и с непристојним удовима пристојније поступамо, док с пристојнима то није потребно. Али, Бог је саставио тело, па је већу част дао оном уду који је нема, да у телу не буде раздора, него да се удови једнако брину један о другом. Ако један уд пати, сви удови пате с њим и ако се један уд слави, сви удови се радују с њим. А ви сте Христово тело и, појединачно, удови. Бог је у Цркви поставио, прво, апостоле, па пророке, па учитеље, па чудотворце, па оне који имају дарове лечења, помагања, управљања, говорења разним чудним језицима. Зар су сви апостоли? Зар су сви пророци? Зар су сви учитељи? Зар су сви чудотворци? Зар сви имају дарове лечења? Зар сви говоре чудне језике? Зар сви тумаче? Чезните за већим милосним даровима, а ја ћу вам показати најизврснији пут. Ако људске и анђеоске језике говорим, а љубави немам, онда сам метал који одјекује и чинеле које звече. И ако имам дар пророковања, ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру — тако да горе премештам — а љубави немам, ништа сам. Ако сиромасима разделим све што имам и ако своје тело предам да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав је стрпљива, љубав је добра; она не завиди, не хвалише се, не прави се важна; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, не памти зло; не радује се неправди, а радује се истини; све штити, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје. Пророковање? Престаће! Језици? Умукнуће! Знање? Нестаће! Јер, ми делимично знамо и делимично пророкујемо, а када дође оно што је савршено, нестаће оно делимично. Када сам био дете, говорио сам као дете, мислио као дете, расуђивао као дете, а када сам постао човек, одбацио сам оно детиње. Јер, сада гледамо као у огледалу, нејасно, а тада ћемо лицем у лице. Сада сазнајем делимично, а тада ћу спознати потпуно, као што сам и сам спознат. Сада остају вера, нада и љубав, то троје. А највећа међу њима је љубав. Тежите за љубављу, чезните за духовним даровима, а нарочито да пророкујете. Јер, ко говори чудним језиком, не говори људима, него Богу. Нико га, наиме, не разуме, пошто Духом изговара тајне. А ко пророкује, људима говори: изграђује их, бодри и теши. Ко говори чудним језиком, самога себе изграђује, а ко пророкује, изграђује цркву. Желео бих да сви говорите чудним језицима, али још више да пророкујете. Онај ко пророкује већи је од онога који говори чудним језицима, осим ако тај не тумачи цркви ради изграђивања. Ако сада, браћо, дођем к вама и говорим чудним језицима, шта вам то користи ако вам не изнесем неко откривење, или спознање, или пророштво, или поуку? Па и беживотне ствари које производе звук, на пример свирала или китара, ако не дају разговетне тонове, како да се зна шта се свира на свирали или китари? Или, ако труба производи нејасан звук, ко ће се спремити за бој? Тако и ви, ако језиком не говорите јасно, како ће се знати шта се говори? Говорићете у ветар. Иако на свету има толико разних звукова, ниједан није без значења. Ако, дакле, не знам значење звука, бићу туђинац саговорнику, а саговорник туђинац мени. Тако и ви, пошто чезнете за духовним даровима, трудите се да њима обилујете ради изграђивања цркве. Стога, ко говори чудним језиком, нека се моли да може да га тумачи. Јер, ако се молим чудним језиком, мој дух се моли, а мој ум је неплодан. Шта, дакле, да радим? Молићу се духом, али молићу се и умом. Певаћу духом, али певаћу и умом. Јер, ако захваљујеш Богу духом, како да неупућени каже »амин« на твоје захваљивање, кад не зна шта говориш? Ти, додуше, лепо захваљујеш, али се други не изграђује. Захваљујем Богу што више од свих вас говорим чудним језицима. Али, у цркви ћу радије да кажем пет речи својим умом, да и друге поучим, него десет хиљада речи чудним језиком. Браћо, не размишљајте као деца, него у опакости будите нејач, а у размишљању одрасли. Записано је у Закону: »Туђим језицима и уснама странаца говорићу овом народу, али ни тако ме неће послушати«, каже Господ. Према томе, чудни језици нису знак за вернике, него за невернике, а пророковање није за невернике, него за вернике. Ако се, дакле, сва црква окупи заједно и сви говоре чудним језицима, па уђу неупућени или неверници — зар неће рећи да булазните? Али, ако сви пророкују, па уђе неки неверник или неупућени, све га прекорева, све га осуђује, тајне његовог срца излазе на видело, па ће пасти ничице и поклонити се Богу, изјављујући: »Бог је заиста у вама!« Шта, дакле, браћо? Када се окупите, сваки од вас има псалам, или поуку, или откривење, или језик, или тумачење. Нека све то буде за изграђивање. Ако неко — двојица, највише тројица, и то један за другим — говори чудним језиком, један нека тумачи. А ако нема тумача, нека онда тај ћути у цркви; нека говори само себи и Богу. Од пророкâ, нека говоре двојица или тројица, а остали нека расуђују. Али, ако неком другом ко ту седи дође откривење, онај први нека ућути. А сви можете, један по један, да пророкујете, да сви буду поучени и сви ободрени. Пророчки духови се потчињавају пророцима, јер Бог није Бог нереда, него мира. Као у свим црквама светих, нека жене у црквама ћуте. Није им допуштено да говоре, него нека се потчињавају, као што и Закон каже. А ако желе нешто да науче, нека код куће питају своје мужеве. Јер, ружно је да жена говори у цркви. Зар је од вас проистекла Божија реч? Или је само вама стигла? Ако неко сматра да је пророк или да је духован, треба да зна да је ово што вам пишем Господња заповест. А ако неко то не признаје, ни сам неће бити признат. Зато, браћо моја, чезните за пророковањем и не спречавајте да се говори чудним језицима. Само, нека све буде пристојно и уредно. Подсећам вас, браћо, на еванђеље које сам вам објавио, које сте и примили, у коме и стојите, којим се и спасавате ако се чврсто држите Речи коју сам вам објавио, осим ако нисте узалуд поверовали. Пре свега, предао сам вам оно што сам и примио: да је Христос умро за наше грехе у складу са Писмима, да је сахрањен, да је васкрсао трећег дана у складу са Писмима, и да се показао Кифи, па Дванаесторици. Затим се показао браћи, којих је било више од пет стотина одједном — већина их је још жива, а неки су умрли. Затим се показао Јакову, па свим апостолима. А после свих, показао се и мени, као недоношчету. Ја сам, наиме, најмањи од апостола, недостојан да се зовем апостол, зато што сам прогонио Божију цркву. Али, Божијом милошћу сам оно што јесам и његова милост према мени није била узалудна. Напротив, ја сам се трудио више од свих њих — али не ја, него Божија милост са мном. Био то, дакле, ја или они: то проповедамо и у то сте поверовали. Ако се проповеда да је Христос васкрсао из мртвих, како то да неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? Ако нема васкрсења мртвих, ни Христос није васкрсао. Ако Христос није васкрсао, узалудно је наше проповедање, узалудна је и ваша вера. Уз то, показујемо се и као лажни Божији сведоци, зато што смо сведочили против Бога да је васкрсао Христа, кога он није васкрсао ако заиста мртви не васкрсавају. Јер, ако мртви не васкрсавају, ни Христос није васкрсао. А ако Христос није васкрсао, ваша вера је узалудна — још сте у својим гресима. Онда пропадоше и они који су умрли у Христу. Ако се само у овом животу уздамо у Христа, најбеднији смо од свих људи. Али, Христос јесте васкрсао из мртвих, као првенац оних који су умрли. Јер, пошто је смрт дошла преко човека, и васкрсење мртвих је дошло преко човека. Као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети. Али, свако по свом реду: као првенац Христос, затим, када он дође, они који су Христови. Потом долази крај, када он преда Царство Богу Оцу пошто уништи свако поглаварство, сваку власт и силу. Он, наиме, треба да влада све док све непријатеље не подложи под своје ноге. А последњи непријатељ који ће бити уништен је смрт. Јер, »све је потчинио под његове ноге«. А када каже: »све је потчинио«, јасно је да је потчињено све осим Онога који му је све потчинио. А када му све буде потчињено, онда ће се и сâм Син потчинити Ономе који му је све потчинио, да Бог буде све у свему. Уосталом, шта раде они који се крштавају за мртве? Ако мртви уопште не васкрсавају, зашто се крштавају за њих? Зашто се и ми сваки час излажемо опасности? Сваког дана умирем, браћо, тако ми поноса на вас који имам у Христу Исусу, нашем Господу. Ако сам се само као човек борио са зверима у Ефесу, шта ми то користи? Ако мртви не васкрсавају, »једимо и пијмо, јер сутра ћемо умрети«. Не заваравајте се: »Рђаво друштво квари добре навике.« Честито се отрезните и не грешите, јер неки не познају Бога — на вашу срамоту говорим. Али, неко ће упитати: »Како васкрсавају мртви?« и: »Какво ће тело имати?« Безумниче! Оно што ти сејеш, не оживљава ако не умре. И то што сејеш, не сејеш тело које ће бити, већ голо зрно, рецимо пшенице или нечег другог, а Бог му даје тело какво хоће, и то сваком семену његово тело. Није свако тело исто. Него, друго је људско, а друго животињско тело, друго је птичје тело, а друго рибље. Има небеских тела и земаљских тела, али сјај небеских тела је другачији од сјаја земаљских. Друго је сјај сунца, друго сјај месеца, а друго сјај звезда. А и звезда се од звезде разликује по сјају. Тако је и са васкрсењем мртвих: сеје се у распадљивости, васкрсава у нераспадљивости; сеје се у срамоти, васкрсава у слави; сеје се у слабости, васкрсава у сили; сеје се природно тело, васкрсава духовно. Ако постоји природно тело, постоји и духовно. Тако је и записано: »Први човек, Адам, постаде живо биће«, последњи Адам животворни дух. Али, није прво духовно, него природно, па онда духовно. Први човек је од земље, земаљски; други човек је са неба. Какав је земаљски, такви су и сви земаљски, а какав је небески, такви су и сви небески. И као што смо били слика земаљскога, тако ћемо бити и слика небескога. А ово вам тврдим, браћо: тело и крв не могу да наследе Божије царство, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост. Ево, казујем вам тајну: нећемо сви умрети, али ћемо се сви изменити, у магновењу, у трен ока, када последња труба затруби. Јер, затрубиће, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, а ми ћемо се изменити. Треба, наиме, ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост и ово смртно да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост и ово смртно обуче у бесмртност, тада ће се обистинити изрека која је записана: »Победа прождре смрт.« »Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац?« Жалац смрти је грех, а сила греха је Закон. Али, хвала Богу, који нам даје победу кроз нашег Господа Исуса Христа. Зато, драга моја браћо, будите чврсти, непоколебљиви, увек обилујте Господњим делима, знајући да ваш труд није узалудан у Господу. Што се тиче сакупљања помоћи за свете, као што сам наредио галатијским црквама, тако и ви чините. Сваког првог дана у седмици нека свако од вас остави на страну колико може, да не буде сакупљања тек кад ја дођем. А када дођем, послаћу с писмима оне које одаберете да у Јерусалим однесу ваш дар. Ако буде потребно да и ја путујем, путоваће са мном. А к вама ћу доћи када прођем кроз Македонију. Јер, кроз Македонију само пролазим, а код вас ћу се можда задржати или чак и презимити, да бисте ме ви испратили онамо куда будем путовао. Не желим, наиме, да вас овога пута видим само у пролазу, јер се надам да ћу код вас, ако Господ дâ, остати неко време. У Ефесу ћу остати до Педесетнице, јер су ми се отворила велика и за рад повољна врата, а противника је много. Ако Тимотеј дође, постарајте се да код вас борави без страха, јер он обавља Господње дело као и ја. Нека га, дакле, нико не потцењује. У миру га испратите да дође к мени, јер га ишчекујем са браћом. Што се тиче брата Аполоса, много сам га наговарао да дође к вама са браћом, али он никако није био вољан да сада иде. Али, доћи ће кад асе укаже повољна прилика. Будно пазите, чврсто стојте у вери, држите се мушки, будите јаки! Све чините у љубави! Заклињем вас, браћо — ви знате да су Стефанини укућани првина Ахаје и да су се посветили служењу светима — да се и ви потчињавате таквима и сваком ко сарађује и труди се. Радујем се Стефанином, Фортунатовом и Ахаиковом доласку, јер су надокнадили ваше одсуство. Наиме, умирили су мој дух, и ваш. Таквима, дакле, одајте признање. Поздрављају вас азијске цркве. Много вас у Господу поздрављају Приска и Акила са црквом у свом дому. Поздрављају вас сва браћа. Један другога поздравите светим пољупцем. Поздрав мојом руком, Павловом. Ако неко не воли Господа, нека је проклет! Марана та! Милост Господа Исуса с вама. Моја љубав са свима вама у Христу Исусу. Павле, Божијом вољом апостол Христа Исуса, и брат Тимотеј, Божијој цркви у Коринту, заједно са свима светима широм Ахаје: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Благословен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, Отац самилости и Бог сваке утехе. Он нас теши у свакој нашој нeвољи, да бисмо и ми, оном утехом којом Бог теши нас, могли да тешимо све који су у невољи. Јер, као што нас обилно сналазе Христова страдања, тако је кроз Христа обилна и наша утеха. Ако смо у невољама — то је за вашу утеху и спасење. Ако смо утешени — то је за вашу утеху, која чини да стрпљиво подносите иста страдања која и ми подносимо. А наша нада за вас је чврста, јер знамо да имате удела како у нашим страдањима тако и у утеси. Не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је снашла у Азији. Били смо прекомерно, преко своје снаге, оптерећени, тако да смо већ стрепели и за живот. Али, у себи смо се помирили са смртном пресудом, да се не бисмо уздали у саме себе, него у Бога, који васкрсава мртве. Он нас је од толике смртне опасности избавио и избављаће нас. У њега се уздамо да ће нас и даље избављати уз помоћ ваших молитви за нас, да би многи захваљивали за милост која нам је дарована посредством многих. А овим се хвалимо: наша савест сведочи да смо у светости и искрености које долазе од Бога живели у свету, а нарочито међу вама — не у људској мудрости, већ у Божијој милости. Јер, не пишемо вам ништа што не бисте могли да прочитате или разумете. А надам се да ћете у потпуности разумети, као што сте нас донекле и разумели, и да ћете се на Дан нашег Господа Исуса ви поносити нама као и ми вама. У том уверењу намеравао сам да прво дођем к вама, да вам се укаже двострука милост. Намеравао сам да преко вас одем у Македонију, па да из Македоније опет дођем к вама, а ви да ме испратите у Јудеју. Да нисам можда био лакомислен кад сам то намеравао? Или то што намеравам, намеравам као човек, па је код мене истовремено »да, да« и »не, не«? Али, Бог је сведок да наша порука вама није »да« и »не«. Јер, Син Божији, Исус Христос, кога смо вам ја, Силван и Тимотеј објавили, није био »да« и »не«, него је у њему увек било »да«. Колико год има Божијих обећања, у њему су »да«. Зато кроз њега и говоримо »амин«, Богу на славу. А Бог је тај који нас, заједно с вама, учвршћује у Христу. Он нас је помазао и запечатио и у наше срце ставио Духа као залог. Позивам Бога за сведока: живота ми, да бих вас поштедео нисам поново дошао у Коринт. Ми нисмо господари ваше вере, него сарадници ваше радости, јер чврсто стојите у вери. Одлучио сам, наиме, да не дођем опет к вама доносећи жалост. Јер, ако вас ја ражалостим, ко ће мене да обрадује? Зар онај кога жалостим? Зато сам вам онако написао, да ме, када дођем, не ражалосте они који би требало да ме обрадују, уздајући се у све вас да је моја радост уједно и радост свих вас. Јер, писао сам вам из тешке невоље, тескобног срца и уз многе сузе. Али, не да се ражалостите, него да упознате моју љубав, које у изобиљу имам за вас. Ако је неко изазвао жалост, није ражалостио мене, него донекле — да не претерам — све вас. Таквоме је довољна ова казна већине, па му зато радије опростите и утешите га, да га превелика жалост не сатре. Стога вас молим да према њему покажете љубав. Ради тога сам баш и писао, да сазнам да ли сте прекаљени, да ли сте у свему послушни. Коме ви нешто опростите, опраштам и ја. Јер, и ја што сам опростио — ако је било шта да се опрости — ради вас сам, пред Христом, опростио, да нас Сатана не надмудри. Јер, знамо његове намере. Када сам ради Христовог еванђеља дошао у Троаду, иако су ми се отворила врата у Господу, душа ми није била спокојна, јер нисам нашао свог брата Тита. Зато сам се опростио од њих и пошао у Македонију. Али, хвала Богу, који нас увек чини победницима у Христу и на сваком месту преко нас шири мирис сазнања о себи. Ми смо Богу пријатан, Христов мирис међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: једнима мирис смрти — за смрт; а другима мирис живота — за живот. И ко је за то подобан? Јер, ми не тргујемо Божијом речју, као многи, него искрено говоримо у Христу — као од Бога пред Богом. Почињемо ли опет сами себе да препоручујемо? Или су нам, као некима, потребне писмене препоруке за вас или од вас? Па ви сте наше писмо, написано у нашем срцу, које знају и читају сви људи. А очигледно је да сте ви Христово писмо, исход наше службе, написано не мастилом, него Духом живога Бога, не на каменим плочама, него на плочама људског срца. То поуздање пред Богом имамо кроз Христа. Не да смо ми сами од себе способни да нешто за себе тврдимо, него је наша способност од Бога. Он нас је учинио способнима да будемо служитељи новог савеза — али не слова, него Духа, јер слово убија, а Дух оживљава. Ако је служба смрти, словима уклесана у камење, била толико славна да Израелци нису били у стању да гледају у Мојсијево лице због пролазне славе његовог лица, зар неће још славнија бити служба Духа? Јер, ако је била славна служба која доноси осуду, много је славнија служба која доноси праведност. И заиста, оно што је било славно, није ни било славно у поређењу са узвишенијом славом. Ако је оно пролазно било славно, колико ли је већа слава овога што остаје! Пошто, дакле, имамо овакву наду, поступамо сасвим отворено, а не као Мојсије, који је стављао вео на лице да Израелци не би видели свршетак онога што пролази. Али, мисли су им окореле, јер све до дана данашњег исти вео остаје при читању старог савеза и не подиже се, пошто нестаје само у Христу. И тако до дана данашњег, кад год се чита Мојсије, вео им застире срце. Али, кад год се неко окрене Господу, вео се уклања. Господ је Дух, а где је Господњи Дух, тамо је слобода. И сви ми лицем које није покривено велом одражавамо Господњу славу и преображавамо се у исту слику — из славе у славу која долази од Господа, који је Дух. Стога, пошто ову службу имамо по Божијем милосрђу, не посустајемо. Него, одрекли смо се срамних тајни, не користимо се лукавством и не изврћемо Божију реч, већ се објављујући истину препоручујемо савести сваког човека пред Богом. Па, ако је наше еванђеље и застрто велом, застрто је за оне који пропадају. Њима је бог овога света заслепио неверничку памет, да не виде светлост еванђеља о слави Христа, који је Божија слика. Јер, ми не проповедамо сами себе, него Исуса Христа као Господа, а себе као ваше слуге ради Исуса. Бог, који је рекао: »Нека светлост засветли из таме«, засветлео је у нашем срцу, да се просветлимо спознањем Божије славе на Христовом лицу. А то благо имамо у глиненим посудама, да би било очигледно да је ова изванредно велика сила од Бога, а не од нас. У свему притиснути али не и притешњени, двоумећи се али не очајавајући, прогањани али не и напуштени, обарани али не и уништени, ми у свом телу стално носимо Исусово умирање, да се и Исусов живот јасно покаже у нашем телу. Јер, нас, живе, стално предају смрти ради Исуса, да се и Исусов живот јасно покаже у нашем смртном телу. Тако у нама делује смрт, а у вама живот. А пошто имамо исти дух вере, као што је записано: »Поверовах, зато сам говорио«, и ми верујемо, па зато и говоримо, знајући да ће Онај који је васкрсао Господа Исуса и нас са Исусом васкрснути и заједно с вама поставити пред себе. Јер, све је то ради вас, да милост, која се умножила захваљивањем многих, буде још обилнија на Божију славу. Зато не посустајемо. Него, ако се споља и распадамо, изнутра се из дана у дан обнављамо. Јер, наша незнатна, тренутна невоља доноси нам вечну славу која је неизмерно надмашује. Ми се не усредсређујемо на видљиво, него на невидљиво, јер видљиво је привремено, а невидљиво вечно. Знамо, наиме, да када се сруши наша земаљска кућа, која је као шатор, имамо здање од Бога, вечну кућу на небесима, која није сазидана људском руком. Зато и уздишемо и чезнемо да се обучемо у своје небеско боравиште. Јер, ако смо обучени, нећемо се затећи голи. Ми, наиме, који смо у овом шатору, уздишемо под теретом, јер не желимо да се свучемо, него да се преко овога обучемо, да живот прогута оно што је смртно. А баш за то нас је и припремио Бог, који нам је дао Духа као залог. Увек смо, дакле, пуни поуздања и знамо да смо, док боравимо у телу, далеко од Господа, јер још живимо у вери, а не у гледању. Пуни смо поуздања и најрадије бисмо се иселили из тела и настанили код Господа. Стога се и трудимо да му угодимо, било да смо већ настањени, било да смо далеко. Јер, сви треба да се појавимо пред Христовим судом, да свако добије према ономе што је учинио док је живео у телу, било добро, било зло. Пошто, дакле, знамо за страх пред Господом, трудимо се да уверимо људе. Разоткривени смо пред Богом, а надам се и пред вашом савешћу. Не препоручујемо вам опет сами себе, већ вам дајемо прилику да се нама хвалите, да имате шта да одговорите онима који се хвале спољашњошћу, а не оним што је у срцу. Јер, ако смо били ван себе, то је ради Бога, а ако смо били при себи, то је ради вас. Обузима нас Христова љубав када размишљамо о овоме: један је умро за све, дакле, сви су умрли. А умро је за све, да живи више не живе за себе, него за Онога који је за њих умро и васкрсао. Зато ми од сада никог не познајемо по телу. Ако смо Христа и познавали по телу, сада га више тако не познајемо. Ако је, дакле, неко у Христу, ново је створење; старо је прошло, ево, ново је настало. А све је од Бога, који нас је кроз Христа помирио са собом и поверио нам службу помирења. Јер, Бог је у Христу помирио свет са собом, не рачунајући људима њихове преступе и нама поверивши Реч помирења. Ми смо, дакле, Христови изасланици — Бог вас опомиње преко нас. У Христово име вас молимо: помирите се са Богом. Њега, који није учинио грех, Бог је ради нас учинио грехом, да у њему будемо Божија праведност. А као његови сарадници, опомињемо вас да не примите узалуд Божију милост. Јер, каже: »Услишио сам те у часу повољном и помогао ти на дан спасења.« Ево сада је најповољнији час! Ево сада је дан спасења! Ником никакве препреке не постављамо, да не покуде нашу службу. Него, у свему се показујемо као Божији служитељи: у великој стрпљивости, у невољама, у немаштини, у притешњености, у батинама, у тамницама, у бунама, у тегобама, у бесаним ноћима, у гладовању, у чистоти, у знању, у стрпљивости, у доброти, у Светом Духу, у нелицемерној љубави, у истинитој Речи, у Божијој сили, оружјем праведности у десници и левици, славом и срамотом, злим гласом и добрим гласом, као варалице а поштени, као непознати а познати, као умирући а, ево, живимо, као кажњени али не и убијени, као жалосни а увек радосни, као сиромашни а обогаћујући многе, као они који немају ништа а све поседују. Отворено смо вам говорили, Коринћани; наше срце вам је широм отворено. Није вам тесно у нама, али је тесно у вашем срцу. Узвратите ми на исти начин — као својој деци говорим: и ви раширите своје срце. Не упрежите се у исти јарам с неверницима. Јер, шта има праведност са безакоњем? Или, каква је заједница светлости и таме? У чему се Христос слаже с Велиаром? Шта је заједничко вернику и невернику? Какав је споразум Божијег храма с идолима? Јер, ми смо храм Бога живога, као што Бог рече: »Пребиваћу у њима и ходати међу њима, и ја ћу им бити Бог, а они ће бити мој народ.« »Стога, изађите између њих и одвојте се, говори Господ. Ништа нечисто не дотичите, и ја ћу вас примити.« »Ја ћу вам бити отац, а ви ћете ми бити синови и кћери, говори Господ Сведржитељ.« Пошто, дакле, имамо ова обећања, очистимо се, драги моји, од свега што каља тело и дух, усавршавајући своју светост у страху пред Богом. Направите места за нас у свом срцу. Ником нисмо учинили неправду, никога нисмо упропастили, никога закинули. Не говорим ово да вас осудим, јер малопре рекох да сте у нашем срцу, да бисмо с вама и умирали и живели. Велико је моје поуздање у вас и веома се поносим вама. Испуњен сам утехом и препун радости упркос свим нашим невољама. Јер, када смо дошли у Македонију, није било мира за наше тело, већ посвуда невоље: споља борбе, изнутра страх. Али Бог, који теши понизне, утешио нас је Титовим доласком. И не само његовим доласком него и утехом коју сте му дали. Обавестио нас је о вашој чежњи, о вашој дубокој жалости, о вашој великој бризи за мене, па сам се још више обрадовао. Јер, ако сам вас и ражалостио својом посланицом, није ми жао. А ако ми је и било жао — видим, наиме, да вас је та посланица макар начас ражалостила — сада се радујем; не зато што сте се ражалостили, него зато што сте се ражалостили на покајање. Јер, ражалостили сте се по Божијој вољи, па од нас нисте ни у чему оштећени. Жалост по Божијој вољи ствара покајање које води спасењу — за које се не каје — а светска жалост доноси смрт. Јер, видите да вам је баш то што сте се ражалостили по Божијој вољи донело не само велику озбиљност него и правдање и огорченост и страх и чежњу и ревност и оправдање. Свиме тиме сте показали да сте у тој ствари недужни. Дакле, иако сам вам писао, нисам писао због онога који је скривио, ни због онога коме је скривио, него да вама пред Богом постане очигледна ваша велика брига за нас. Зато смо се и утешили. Али, осим ове наше утехе, још више смо се обрадовали због Титове радости, јер сте му сви ви окрепили дух. Заиста, ако сам вас њему похвалио за нешто, нисам се постидео. Него, као што је истина све што смо вам говорили, тако се и наша похвала пред Титом показала истинита. А његова осећања према вама још су снажнија када се сети послушности свих вас и како сте га са страхом и трепетом примили. Радујем се што се у свему могу поуздати у вас. Обзнањујемо вам, браћо, Божију милост која је дата македонским црквама. Упркос најжешћим искушењима, њихова изобилна радост и њихово крајње сиромаштво прелили су се у богатство дарежљивости. Сведочим да су нам, према својим могућностима — а и преко својих могућности — драговољно давали и усрдно нас молили да им учинимо милост да учествују у овом служењу светима. А давали су, не како смо очекивали, него су и саме себе дали, прво Господу, па нама, по Божијој вољи. Зато смо замолили Тита да, као што је већ раније почео, тако и доврши међу вама ово дело милости. Стога, као што се у свему истичете — у вери, у говору, у знању, у свакој брижљивости и у својој љубави за нас — истакните се и у овој милости давања. Не заповедам, него брижљивошћу других проверавам искреност ваше љубави. Јер, ви знате милост нашег Господа Исуса Христа — да је, иако богат, ради вас постао сиромашан, да се ви обогатите његовим сиромаштвом. Ово је моје мишљење о томе: на вашу је корист то што сте прошле године ви први с тим почели, и то не само дȅлом него и жељом да га учините. А сада то дело и довршите: као што сте спремно желели да га учините, тако га и довршите, према својим могућностима. Јер, ако постоји спремност, добродошла је ако је заснована на оном што се има, а не на оном што се нема, да олакшање другима вама не донесе невољу, него једнакост. Нека сада ваш вишак буде за њихову оскудицу, да би једном и њихов вишак покрио вашу оскудицу — да буде једнакост, као што је записано: »Ко је сакупио много, није имао сувише, а ко је сакупио мало, није имао премало.« Хвала Богу што је исту такву бригу за вас ставио у Титово срце. Он је не само прихватио нашу молбу него веома радо, од своје воље, иде к вама. С њим шаљемо и једног брата кога све цркве хвале због његовог служења еванђељу. Штавише, цркве су га изабрале за нашег сапутника у овој служби милости којом славимо самог Господа и којом показујемо своју спремност да помогнемо. Тако избегавамо да нам неко пребацује због овог изобилног дара којим располажемо. Јер, ми се веома трудимо да чинимо добро не само пред Господом него и пред људима. С њима шаљемо и нашег брата који нам је у много чему и много пута потврдио своју ревност, а сада је још много ревноснији због великог поуздања у вас. Што се тиче Тита, он је мој друг и сарадник у служењу вама, а што се тиче наше браће, они су изасланици цркава, Христова слава. Покажите им, дакле, пред црквама, доказ своје љубави и зашто се поносимо вама. Што се тиче служења светима, сувишно је да вам пишем. Јер, знам вашу спремност да помогнете. Њоме се хвалим пред Македонцима говорећи: »Ахаја је спремна још од прошле године«, и ваша ревност је подстакла већину. Ипак, шаљем браћу, да се наше хваљење вама у овој ствари не изјалови, него да будете спремни, као што сам тврдио да јесте, да се, ако са мном дођу Македонци и затекну вас неспремне, ми — а о вама да и не говорим — не осрамотимо у овом поуздању. Зато сам сматрао неопходним да замолим браћу да пре нас оду к вама и постарају се да ваш раније обећани дар буде спреман као дар, а не као нешто изнуђено. А ово упамтите: ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко издашно сеје, издашно ће и жњети. Нека свако даје како је одлучио у свом срцу — не са жалошћу или на силу, јер Бог воли радосног даваоца. А Бог може на вас да излије обиље сваке милости, да у свему увек имате свега довољно за себе и још да вам преостане за свако добро дело, као што је записано: »Просу, даде сиромасима; праведност његова остаје довека.« Онај који даје семе сејачу и хлеб за јело и вама ће дати семе и умножити га и увећати плодове ваше праведности. У свему ћете се обогатити за сваку дарежљивост која нашим посредством изазива захвалност Богу. Јер, вршење ове службе не само што подмирује потребе светих него се и обилно прелива у многе захвалнице Богу. Пошто сте се овим служењем доказали, људи славе Бога зато што покорно признајете Христово еванђеље и што великодушно делите с њима и са свима. А молећи се за вас, они показују да чезну за вама због преобилне Божије милости која је на вама. Хвала Богу за његов неизрециви дар. А ја, Павле, заклињем вас Христовом кроткошћу и благошћу — ја, који сам понизан када сам међу вама, лицем у лице, а одважан када сам далеко од вас. Молим вас да, када будем код вас, не морам да иступим одважно и одрешито — као што сада намеравам да иступим — против неких, који сматрају да ми живимо како тело хоће. Иако живимо у телу, ми се не боримо како тело хоће. Јер, оружје нашег војевања није телесно, него божански силно у разарању утврђења. Ми разарамо мудровања и сваку охолост која се диже против спознања Бога и заробљавамо сваку мисао, да буде послушна Христу. И спремни смо да казнимо сваку непослушност када ваша послушност буде потпуна. Површно гледате! Ако је неко уверен да је Христов, нека поново размисли о овоме: као што је он Христов, тако смо и ми. Јер, када бих се и мало више похвалио нашом влашћу, коју нам је Господ дао ради вашег изграђивања, а не рушења, не бих се постидео. Само, да се не учини да вас плашим посланицама. Јер, »посланице су«, кажу, »тешке и снажне, а кад се лично појави, слаб је и говор му је никакав.« Такви треба да схвате ово: какви смо на речима у посланицама када смо одсутни, такви смо и на делу када смо присутни. Не усуђујемо се да се сврставамо или упоређујемо с некима који сами себе препоручују. Али, они су неразумни када сами себе собом мере и сами се са собом упоређују. А ми се нећемо хвалити преко граница, него само унутар граница делокруга који нам је одредио Бог, делокруга који досеже и до вас. Не протежемо се преко свога — као да још не досежемо до вас — јер ми јесмо стигли до вас с Христовим еванђељем. А не прелазимо границу ни хвалећи се туђим трудом, него се надамо да ће се, када ваша вера порасте, и наш делокруг међу вама проширити, па да ћемо еванђеље проповедати и даље од вашег краја, а не хвалити се оним што је већ урађено у туђем делокругу. »Ко се хвали, нека се у Господу хвали.« Јер, није прекаљен онај ко самог себе препоручује, него онај кога препоручује Господ. Када бисте само поднели мало мога безумља! Али, већ ме и подносите. Љубоморан сам на вас Божијом љубомором, јер сам вас обећао једном мужу, Христу, да вас пред њега изведем као чисту девицу. Али, као што је змија својим лукавством преварила Еву, плашим се да се тако и ваше мисли не одврате од искрене и чисте преданости Христу. Јер, ако неко дође и проповеда вам неког другог Исуса, кога вам ми нисмо проповедали, или ако примите духа другачијег од оног којег сте од нас примили, или другачије еванђеље од оног које сте прихватили, то добро подносите! Сматрам, наиме, да нисам ни у чему мањи од тих »надапостола«. Ако сам и невешт у говору, нисам у знању — то смо вам у сваком погледу показали. Зар сам учинио грех што сам самог себе понизио — да бисте се ви узвисили — када сам вам бесплатно проповедао Божије еванђеље? Друге цркве сам опљачкао узимајући од њих плату да бих служио вама. А када сам био код вас и оскудевао, ником нисам био на терету, јер су моје потребе подмирила браћа која су дошла из Македоније. И у сваком погледу сам се чувао, и чуваћу се, да вам не будем на терету. Тако ми Христове истине у мени, нико ме у ахајским крајевима неће спречити да се тиме хвалим! Зашто? Зар зато што вас не волим? Бог зна да вас волим! А то што чиним, чинићу и убудуће, да онемогућим оне који траже прилику да се изједначе с нама у оном чиме се хвале. Јер, такви људи су лажни апостоли, притворни радници који се прерушавају у Христове апостоле. А није ни чудо, јер се и сâм Сатана прерушава у анђела светлости. Нема, дакле, ничег нарочитог у томе што се и његове слуге прерушавају у слуге праведности. Крај ће им бити у складу с њиховим делима. Опет кажем: нека ме нико не сматра безумним. Али, ако ме ипак сматрате таквим, прихватите ме макар и као безумног, да се и ја мало похвалим. У овом хвалисавом поуздању не говорим као што би говорио Господ, него као безумник. Пошто се многи хвале као што то чини свет, хвалићу се и ја. Јер, ви радо подносите безумнике, ви умни! Подносите, наиме, ако вас неко поробљава, ако вас неко прождире, ако вам неко отима, ако се неко уздиже, ако вас неко шамара. На своју срамоту признајем: ми смо за то били слаби! Али, чиме год се неко други усуђује да се похвали — као безумник говорим — усуђујем се и ја! Јесу ли они Јевреји? И ја сам! Јесу ли Израелци? И ја сам! Јесу ли Авраамови потомци? И ја сам! Јесу ли Христови служитељи? Као суманут говорим: ја сам још више! Више сам се трудио, више био у тамницама, строже био батинан, чешће био у смртној опасности! Пет пута сам од Јудеја добио четрдесет удараца мање један. Три пута сам био ишибан, једном каменован, три пута доживео бродолом, једну ноћ и дан провео сам на отвореном мору. Често сам путовао, био у опасностима од река, у опасностима од разбојника, у опасностима од сународника, у опасностима од пагана, у опасностима у граду, у опасностима у пустињи, у опасностима на мору, у опасностима од лажне браће. Трудио сам се и мучио, често у неспавању, у глади и жеђи, често без хране, у студени и голотињи. А поврх свега тога, свакодневно ме притиска брига за све цркве. Ко је слаб, а да и ја нисам слаб? Ко се саблажњава, а да ја не изгарам? Ако треба да се хвалим, хвалићу се својим слабостима. Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа, благословен довека, зна да не лажем. У Дамаску је намесник цара Арете држао град дамашћански под стражом, јер је хтео да ме ухвати, али ме кроз прозор, у корпи, спустише преко зида, па му умакох из руку. Морам још да се хвалим, иако то ничему не користи. Долазим на виђења и откривења од Господа: Знам човека у Христу који је пре четрнаест година — да ли у телу, не знам, да ли ван тела, не знам, Бог зна — био понет до трећег неба. И знам за тог човека да је — да ли у телу или ван тела, не знам, Бог зна — био понет у Рај и чуо неизрециве речи, које човек не сме да изговори. Таквим човеком ћу да се хвалим, а самим собом нећу да се хвалим, осим својим слабостима. А и када бих хтео да се хвалим, не бих био неразуман, јер бих говорио истину. Али, уздржавам се, да ме неко не би сматрао за више од оног што од мене види или чује. А да због тих неизмерних откривења не бих постао охол, дат ми је трн у телу, Сатанин анђео, да ме мучи, да не постанем охол. Три пута сам преклињао Господа да ме тога ослободи, а он ми рече: »Доста ти је моја милост, јер сила се усавршава слабошћу.« Зато ћу радије да се хвалим својим слабостима, да се у мени настани Христова сила. Стога, ради Христа, уживам у слабостима, у увредама, у тешкоћама, у прогонима и притешњеностима. Јер, кад сам слаб, онда сам јак. Постадох неразуман, али ви сте ме натерали. Требало је, наиме, да ме ви препоручујете, јер ни у чему нисам мањи од »надапостола«, иако нисам ништа. Апостолска обележја — знамења, чуда и дела силе — учињена су међу вама с великом истрајношћу. Уосталом, по чему сте то ви мањи од других цркава осим по томе што вам ја нисам био на терету? Опростите ми ту неправду! Ево, спреман сам да трећи пут дођем к вама и нећу вам бити на терету, јер не тражим ваше, него вас. Нису, наиме, деца дужна да стичу за родитеље, него родитељи за децу. А ја ћу веома радо све да потрошим и самога себе да истрошим за ваше душе. Ако ја вас волим више, зар ћете ви мене волети мање? Али, нека — нисам вам био на терету, него сам вас, лукав какав сам, ухватио на превару. Да ли сам вас у нечему закинуо преко неког од оних које сам вам послао? Замолио сам Тита и с њим сам послао оног брата. Да вас можда Тит није у нечему закинуо? Зар нисмо ходали у истом духу и истим стопама? Ви одавно сматрате да се ми пред вама бранимо. Пред Богом у Христу вам говоримо: све је то, драги моји, за ваше изграђивање. Јер, бојим се да вас, када дођем к вама, нећу наћи онакве какве бих хтео да нађем и да ћете ви мене наћи каквог не бисте хтели — да не буде каквих свађа, зависти, излива љутње, сплеткарења, клеветања, оговарања, надмености, нереда, да ме, када дођем, мој Бог опет не понизи пред вама, па да јадикујем над многима који су раније згрешили, а нису се покајали за нечистоту, блуд и разузданост које су починили. Ово је трећи пут како долазим к вама. »Нека се свака ствар утврди на основу сведочења два или три сведока.« Већ сам вас упозорио када сам код вас био други пут. Сада, одсутан, унапред упозоравам оне који су раније грешили, и све друге: када опет дођем, нећу вас штедети. Јер, ви тражите доказ да кроз мене говори Христос. Он према вама није слаб, него је силан међу вама. Додуше, био је распет у слабости, али живи по Божијој сили. Тако смо и ми слаби у њему, али ћемо по Божијој сили с њим живети за вас. Испитајте сами себе — да ли сте у вери. Сами себе проверите. Или зар не знате да је Христос Исус у вама? Ако не знате, нисте проверени. А надам се да ћете увидети да ми нисмо непроверени. Молимо се Богу да не учините никакво зло — не да бисмо се ми показали као проверени, него да ви чините добро, па макар изгледало као да смо ми непроверени. Јер, против истине не можемо ништа, него само за истину. Радујемо се када смо ми слаби, а ви јаки и молимо се да се ви усавршите. Зато вам ово и пишем, одсутан, да не бих, када будем код вас, морао да поступим строго, у складу с влашћу коју ми је дао Господ — да градим, а не да рушим. На крају, браћо, радујте се, усавршавајте се, храбрите се, будите сложни, живите у миру, и Бог љубави и мира биће с вама. Поздравите један другога светим пољупцем. Поздрављају вас сви свети. Милост Господа Исуса Христа, Божија љубав и заједништво Светога Духа са свима вама. Павле, апостол, не од људи, ни посредством човека, него посредством Исуса Христа и Бога Оца, који га је васкрсао из мртвих, и сва браћа која су са мном, црквама у Галатији: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и од Господа Исуса Христа, који је самога себе дао за наше грехе, да нас избави од садашњега злог света, по вољи Бога, нашег Оца, коме слава довека. Амин. Чудим се да се од Онога који вас је Христовом милошћу позвао тако брзо окрећете неком другачијем еванђељу, које то, у ствари, и није. Има само неких који вас збуњују и који хоће да искриве Христово еванђеље. Али, чак када бисмо вам ми, или када би вам анђео са неба проповедао еванђеље различито од оног које смо вам ми проповедали, нека је проклет. Као што смо већ рекли, и сада опет кажем: ако вам неко проповеда еванђеље различито од оног које сте примили, нека је проклет. Да ли ја то сада хоћу да се умилим људима или Богу? Или покушавам да угодим људима? Да још људима угађам, не бих био Христов слуга. Желим да знате, браћо, да еванђеље које сам проповедао није људско. Јер, ја га нисам примио или научио од неког човека, него преко откривења Исуса Христа. Чули сте, наиме, о мом некадашњем начину живота у јудаизму — да сам преко сваке мере прогонио Божију цркву и уништавао је. У јудаизму сам надмашио већину својих вршњака из свога народа, јер сам се претерано ревносно држао предања својих праотаца. Али, када се свидело Ономе који ме је још од рођења одвојио и позвао својом милошћу да ми открије свога Сина — да га проповедам међу паганима — нисам се ни са ким посаветовао, нити сам отишао у Јерусалим онима који су пре мене били апостоли, него сам одмах отишао у Арабију, па се опет вратио у Дамаск. Затим сам, после три године, отишао у Јерусалим да се упознам с Кифом, па сам код њега остао петнаест дана. Друге апостоле нисам видео, осим Јакова, Господовог брата. (Пред Богом вам тврдим да није лаж ово што вам пишем.) Потом сам отишао у Сирију и Киликију. А у црквама у Јудеји, које су у Христу, нису ме лично познавали. Само су чули: »Наш некадашњи прогонитељ сада проповеда веру коју је некада хтео да уништи!« И славили су Бога због мене. Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им — посебно оним угледнијима — изложио еванђеље које проповедам међу паганима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас. Што се тиче оних који су важили за угледне — какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости — мени ти угледни нису ништа додали. Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола паганима. Када су Јаков, Кифа и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо паганима, а они обрезанима — само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сам жарко желео да чиним. А када је Кифа дошао у Антиохију, ја сам му се супротставио у лице, јер је заслужио осуду. Наиме, пре него што су неки дошли од Јакова, Петар је јео с паганима. А када су ови стигли, он се повукао и одвојио, плашећи се обрезаних верника. У дволичности су му се придружили и други Јудеји, тако да је и Варнава био заведен њиховом дволичношћу. Када сам видео да се не понашају у складу са истином еванђеља, рекао сам Кифи пред свима: »Ако ти, Јудејин, живиш по паганским обичајима, а не по јудејским, како можеш да присиљаваш пагане да живе по јудејским?« Ми који смо Јудеји по рођењу, а не пагански грешници, знамо да се човек не оправдава делима Закона, него вером у Исуса Христа. Зато смо и ми поверовали у Христа Исуса, да се оправдамо вером у Христа, а не делима Закона, јер се делима Закона нико неће оправдати. Али, ако се, настојећи да будемо оправдани у Христу, ми сами покажемо као грешници, да ли то значи да Христос служи греху? Нипошто! Јер, ако ја поново зидам оно што сам срушио, доказујем да сам преступник. Ја сам, наиме, посредством Закона, Закону умро да бих живео Богу. Распет сам са Христом. Живим, али не више ја, него у мени живи Христос. А то што сада живим у телу, живим у вери у Сина Божијега, који ме је волео и самога себе дао за мене. Не одбацујем Божију милост. Јер, ако праведност долази посредством Закона, онда је Христос узалуд умро. О, неразумни Галаћани! Ко ли вас је опчинио? Вас, пред чијим очима је Исус Христос јасно осликан као распет! Само ово желим да сазнам од вас: да ли сте Духа примили на основу делâ Закона или на основу вере у оно што сте чули? Зар сте толико неразумни? Почели сте у Духу, па зар да сада завршите у телу? Зар сте узалуд онолико препатили? Ако је заиста било узалуд! Да ли, дакле, Онај који вам даје Духа и чини међу вама дела силе, то чини због делâ Закона или због вере у оно што сте чули? Погледајте Авраама: »Он поверова Богу и то му се урачуна у праведност.« Схватите, дакле: они који верују, то су Авраамови синови. А Писмо је предвидело да ће Бог пагане оправдати на основу вере, па је Аврааму еванђеље објављено унапред: »Преко тебе ће бити благословени сви народи.« Тако су, заједно с Авраамом, човеком вере, благословени сви који верују. Они који се уздају у дела Закона, под проклетством су. Јер, записано је: »Нека је проклет свако ко не истраје у извршавању свега што је записано у Књизи закона.« А јасно је да се пред Богом нико не оправдава на основу Закона, јер: »Праведник ће живети од вере.« Закон није заснован на вери, него: »Човек који га извршава, у њему ће наћи живот.« Христос нас је откупио од проклетства Закона тако што је ради нас постао проклетство. Јер, записано је: »Нека је проклет свако ко је обешен о дрво« — да Авраамов благослов дође у Христу Исусу, да посредством вере добијемо обећаног Духа. Браћо, људским језиком говорим: ни пуноважно човеково завештање нико не поништава нити му шта додаје. А обећања су изречена Аврааму и његовом потомству. Писмо не каже: »и потомцима«, као да подразумева многе, него: »и твом потомству«, подразумевајући једнога, а то је Христос. Ово хоћу да кажем: Закон, који је настао четири стотине тридесет година касније, не поништава савез који је Бог раније потврдио и не укида обећање. Јер, ако се наследство добија на основу Закона, онда се не добија на основу обећања, а Бог га је обећањем даровао Аврааму. Чему, дакле, Закон? Додат је због прекршаја, до доласка Потомка на кога се односи обећање. Ступио је на снагу преко анђелâ и преко једног посредника. А посредника нема где је само један — а Бог је један. Да ли је, дакле, Закон у супротности са Божијим обећањима? Нипошто! Јер, да је дат закон који је у стању да донесе живот, онда би праведност заиста долазила од Закона. Али, Писмо је све људе затворило под грех, да онима који верују обећање буде дато кроз веру у Исуса Христа. А пре него што је дошла вера, били смо затвореници под Законом, чувани за веру која је тек требало да буде откривена. Тако нас је Закон надзирао и водио нас до Христа, да се оправдамо на основу вере. А садa, када је дошла вера, више нисмо под надзором. Кроз веру у Христа Исуса, сви сте Божији синови. Јер, сви ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли. Нема више Јудејин — Грк, роб — слободњак, мушко — женско, јер сте сви једно у Христу Исусу. А ако сте Христови, онда сте Авраамово потомство, наследници по обећању. Хоћу да кажем: све док је наследник малолетан, нимало се не разликује од роба. Иако је господар свега, под старатељима је и управитељима до рока који је одредио његов отац. Тако смо и ми, док смо били малолетни, робовали стихијама овога света, а када је дошла пуноћа времена, Бог је послао свога Сина, рођеног од жене, рођеног под Законом, да откупи оне који су под Законом, да постанемо синови. А пошто сте синови, Бог је у ваше срце послао Духа свога Сина, који виче: »Аба, Оче.« Тако више ниси роб, него син, а ако си син, онда те је Бог учинио и наследником. Док још нисте познавали Бога, робовали сте боговима који то по својој природи нису. А сада, пошто сте упознали Бога — боље речено: пошто је он упознао вас — како то да се опет окрећете оним немоћним и бедним стихијама и опет изнова хоћете да им робујете? Славите дане и месеце и доба и године! Бојим се за вас — да се можда нисам узалуд трудио око вас. Молим вас, браћо, постаните као ја, јер сам и ја постао као ви. Ништа ми нисте учинили нажао. Знате да сам вам први пут проповедао еванђеље док сам био болестан. Иако је моја болест за вас била искушење, нисте ме ни презрели ни попљували, него сте ме примили као Божијег анђела, као Христа Исуса. Где је, дакле, та ваша радост? Јер, сведочим вам: да сте могли, своје бисте очи извадили и дали их мени. Зар сам вам постао непријатељ зато што вам говорим истину? Они други се веома труде око вас, али не ради добра. Желе да вас одвоје, како бисте се ви трудили око њих. Добро је увек се трудити око добра, а не само док сам ја присутан међу вама, децо моја, коју поново у трудовима рађам док се Христос у вама не уобличи. Волео бих да сам сада с вама, да другачије с вама разговарам, јер сам због вас у недоумици. Реците ми, ви који желите да будете под Законом: зар не чујете шта Закон каже? Јер, записано је да је Авраам имао два сина: једног од робиње и једног од слободне жене. Али, онај од робиње је рођен као сви људи, а онај од слободне на основу обећања. То све има и пренесено значење, јер те две жене представљају два савеза. Један је са Синајске горе и рађа децу за ропство — то је Агара. А Агара представља Синајску гору у Арабији и одговара данашњем Јерусалиму, јер робује заједно са својом децом. Али, онај Јерусалим који је на небу, слободан је — он је наша мајка. Јер, записано је: »Радуј се, нероткињо, ти која не рађаш, кличи и вичи, ти која не знаш за трудове. Јер, више деце има усамљена него она која има мужа.« А ви сте, браћо, као Исаак, деца обећања. И као што је у оно време онај који је рођен као сви људи прогањао онога који је рођен снагом Духа, тако је и сада. Али, шта каже Писмо? »Отерај робињу и њеног сина, јер син робиње неће бити наследник са сином слободне.« Стога, браћо, нисмо деца робиње, него слободне. Христос нас је ослободио за слободу. Зато чврсто стојте и не дајте се поново под јарам ропства. Ево, ја, Павле, кажем вам: ако се обрежете, Христос вам неће бити ни од какве користи. И поново јемчим сваком човеку који се обреже да је дужан да извршава сав Закон. Одвојили сте се од Христа, ви који хоћете да се оправдате Законом; отпали сте од милости. Ми, наиме, кроз Духа, на основу вере, ишчекујемо праведност којој се надамо. Јер, у Христу Исусу не вреди ни обрезање ни необрезање, него вера која је делотворна кроз љубав. Добро сте трчали. Ко вас је спречио да се покоравате истини? Та побуда није од Онога који вас позива. Од мало квасца све тесто ускисне. Ја сам уверен за вас у Господу да нећете другачије мислити. А ко вас збуњује, биће за то кажњен, ма ко да је. Ако ја, браћо, и даље проповедам обрезање, зашто ме и даље прогоне? У том случају је укинута саблазан крста. Волео бих да се и ушкопе ти који вас подбуњују! Ви сте позвани на слободу, браћо. Само, немојте да ваша слобода буде изговор за тело, него у љубави служите један другом. Јер, сав Закон је садржан у једној јединој изреци — у овој: »Воли свога ближњега као самога себе.« Али, ако наставите један другога да уједате и прождирете, пазите да један другога не уништите! Хоћу да кажем: живите у Духу, па нећете удовољавати пожудама тела. Тело жуди против Духа, а Дух против тела. Јер, то двоје се једно другом противе, па не чините оно што бисте хтели. Али, ако вас води Дух, нисте под Законом. А дела тела су очигледна. То су блуд, нечистота, разузданост, идолопоклонство, врачање, непријатељства, свађе, љубомора, љутња, сплеткарења, раздори, странчарења, завист, опијање, банчење и њима слична. Упозоравам вас, као што сам вас већ и упозорио, да они који тако нешто чине неће наследити Божије царство. А плод Духа је љубав, радост, мир, стрпљивост, љубазност, доброта, верност, кроткост и уздржљивост, и против њих нема закона. Они који припадају Христу Исусу распели су тело са његовим страстима и пожудама. Ако живимо у Духу, онда се по Духу и равнајмо. Не будимо сујетни, не изазивајмо један другога, не завидимо један другом. Браћо, ако неко и буде затечен у неком преступу, ви који сте духовни исправите га у духу кроткости. Само, чувај се, да и ти не паднеш у искушење. Носите бремена један другога и тако ћете испунити Христов закон. Јер, ако неко мисли да је нешто — а није ништа — самог себе заварава. Свако треба сâм да испита своје дело. Тада ће моћи да се поноси самим собом, не поредећи се са другим, јер свако треба да носи свој терет. Онај кога уче Речи треба сва своја добра да подели са својим учитељем. Не заваравајте се: Бог се не да исмевати. Јер, што год човек сеје, то ће и жњети. Ко сеје у своје тело, из тела ће жњети распадљивост. А ко сеје у Духа, из Духа ће жњети вечни живот. Не посустајмо чинећи добро, јер ћемо, ако не клонемо, жњети у право време. Стога, дакле, док имамо прилику, чинимо добро свима, а пре свега браћи по вери. Гледајте коликим вам словима, својом руком, пишем. Они који хоће да се праве важни телом терају вас да се обрежете, али само зато да не би били прогањани због Христовог крста. Па ни сами они који се обрезују не покоравају се Закону, а ипак хоће да се ви обрежете, да би се хвалили вашим телом. А ја не дај Боже да се ичим хвалим осим крстом нашега Господа Исуса Христа, кроз кога је свет распет мени, а ја свету. Јер, ни обрезање ни необрезање није ништа, него ново створење. Мир и милосрђе свима који се држе овог правила и Божијем Израелу. Убудуће нека ми нико не досађује, јер ја на свом телу носим Исусове белеге. Милост нашега Господа Исуса Христа с вашим духом, браћо. Амин. Павле, Божијом вољом апостол Христа Исуса, светима који су у Ефесу, вернима у Христу Исусу: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Благословен Бог и Отац нашега Господа Исуса Христа, који нас је на небесима благословио сваким духовним благословом у Христу. У њему нас је изабрао пре постанка света, да пред њим будемо свети и без мане. У љубави нас је предодредио, да нас својом благонаклоношћу и вољом кроз Исуса Христа усвоји као синове, на хвалу његове славне милости, коју нам је даровао у Вољеноме. У њему имамо откупљење његовом крвљу, опроштење преступâ по богатству његове милости, коју је на нас обилно излио са свом мудрошћу и умношћу. Својом благонаклоношћу нам је обзнанио тајну своје воље, коју је унапред одредио у Христу, да је спроведе када дође пуноћа времена: да све на небесима и на земљи састави под једном главом — Христом. У њему смо и изабрани, предодређени по науму Онога који све чини у складу с одлуком своје воље, да ми, који смо своју наду унапред положили у Христа, будемо на хвалу његове славе. У њему сте и ви откад сте чули Реч истине — еванђеље вашега спасења. У њему сте, када сте поверовали, и обележени печатом — обећаним Светим Духом, који је залог нашег наследства до откупљења оних који су Божија својина, на хвалу његове славе. Зато и ја, откад сам чуо за вашу веру у Господу Исусу и за вашу љубав према свима светима, не престајем да захваљујем за вас и да вас помињем у својим молитвама. Молим се да вам Бог нашега Господа Исуса Христа, Отац славе, да Духа мудрости и откривења, да га упознате, да вам просветли очи срца, да сазнате каква је нада на коју вас је позвао, колико је богатство његовог славног наследства међу светима и колика је његова неупоредиво велика сила за нас који верујемо. Та сила је сразмерна деловању његове силне снаге, коју је на делу показао на Христу када га је васкрсао из мртвих и посадио себи здесна на небесима, изнад сваког поглаварства и власти, силе и господства и изнад сваког имена које се може дати, не само на овом свету него и у будућем. И све је потчинио под његове ноге и поставио га над свиме да буде Глава Цркви, која је његово Тело, пуноћа Онога који испуњава све у свему. А ви сте били мртви због својих преступа и греха, у којима сте некада живели када сте се држали обичаја овога света и поглавара демона, духа који сада делује у непокорнима. И сви ми смо некада живели међу њима, удовољавајући пожудама свога тела и следећи телесне жеље и нагоне, па смо, као и остали, по природи били подложни Божијем гневу. Али, Бог је богат милосрђем, па је због своје велике љубави, којом нас је заволео, с Христом оживео и нас, који смо били мртви у својим преступима. Милошћу сте спасени. С њим нас је васкрсао и посадио нас на небесима у Христу Исусу, да би у будућим временима показао преобилно богатство своје милости у доброти према нама у Христу Исусу. Јер, милошћу сте спасени, кроз веру — и то није од вас, него је Божији дар — а не на основу делâ, да се нико не би хвалио. Јер, ми смо његово дело, створени у Христу Исусу за добра дела која је Бог унапред припремио да их чинимо. Зато имајте на уму да сте некада ви, пагани по рођењу, које су звали »необрезање« они који себе зову »обрезање« — извршено руком на телу — били без Христа, отуђени од израелске заједнице и странци у односу на савезе обећања, без наде и без Бога у свету. А сада сте се, у Христу Исусу, ви који сте некада били далеко, приближили Христовом крвљу. Јер, он је наш мир. Он је од двога начинио једно и у свом телу разорио непријатељство, тај преградни зид раздвајања, обеснаживши закон заповести са његовим одредбама, да у себи, од двојице, створи једног новог човека — тако успоставивши мир — и да у једном телу, посредством крста, којим је усмртио непријатељство, обојицу потпуно помири с Богом. Он је дошао и проповедао мир вама далеко и мир онима близу. Кроз њега и једни и други, у једном Духу, имамо приступ Оцу. Стога, дакле, више нисте странци и дошљаци, него суграђани светих и укућани Божији, назидани на темељу апостолâ и пророкâ, а главни угаони камен је сâм Христос Исус. У њему је цела грађевина састављена и расте у свети храм у Господу. У њему се и ви заједно узиђујете, да постанете Божије пребивалиште у Духу. Ради тога ја, Павле, сужањ Исуса Христа за вас пагане … Свакако сте чули да ми је за вас поверено управљање Божијом милошћу, то јест да ми је откривењем обзнањена тајна, као што сам вам већ укратко написао. То читајући можете да разумете како ја схватам тајну Христа, која није била обзнањена људима ранијих поколења, а сада ју је Дух открио његовим светим апостолима и пророцима: да су, кроз еванђеље, пагани Израелови сунаследници, да припадају истом телу и да с њим деле обећање у Христу Исусу. Ја сам постао служитељ овог еванђеља по дару Божије милости, која ми је дата деловањем његове силе. Иако сам најмањи од свих светих, дата ми је ова милост: да паганима као еванђеље објавим неистраживо Христово богатство и да свима расветлим у чему се састоји тајна која је у прошлим временима била сакривена у Богу, који је све створио. Његова намера је била да се сада, кроз Цркву, поглаварима и властима на небесима обзнани многострука Божија мудрост, у складу с његовим вечним наумом, који је остварио у Христу Исусу, нашем Господу. У њему, кроз веру у њега, имамо слободу и поуздање да приступимо Богу. Зато вас молим да не посустанете због невоља које подносим ради вас — оне су ваша слава. Ради тога савијам своја колена пред Оцем, од кога долази име целе његове породице на небу и на земљи, да по богатству своје славе својим Духом оснажи ваше унутрашње биће, да се Христос, кроз веру, настани у вашем срцу, да у љубави укорењени и утемељени будете у стању са свима светима да схватите колика је ширина и дужина и висина и дубина Христове љубави, да спознате да она превазилази свако знање — да се испуните до све Божије пуноће. А Ономе који својом силом, која у нама делује, може да учини неупоредиво много више него што смо ми у стању да замолимо или да помислимо, њему слава у Цркви и у Христу Исусу кроз сва поколења довека. Амин. Преклињем вас, дакле, ја, сужањ у Господу, да живите достојно позива којим сте позвани. Са свом понизношћу и кроткошћу, стрпљиво подносите један другога у љубави, трудећи се да помоћу споне мира одржите јединство Духа. Једно је Тело и један Дух, као што сте и ви, када сте позвани, на једну наду позвани. Један је Господ, једна вера, једно крштење. Један је Бог и Отац свих, који је над свима, кроз све и у свима. А сваком од нас дата је милост како је Христос коме подарио. Зато се каже: »Када се попео на висину, за собом поведе сужње и људима даде дарове.« Ово »попео«, шта друго значи него да је и сишао у доње, земаљске крајеве? А Онај који је сишао, исти је Онај који се и попео више од свих небеса, да све испуни. Он је дао једне за апостоле, а друге за пророке, једне за еванђелисте, а друге за пастире и учитеље, да припреми свете за дело служења, за изградњу Христовог тела, док сви не дођемо до јединства у вери и спознању Сина Божијега, до савршеног човека, до пуне мере Христовог раста. Тада више нећемо бити нејач којом се поигравају таласи и коју носи сваки ветар учења које људском преваром и лукавством води у замку заблуде. Него, држећи се истине, у љубави, у свему ћемо израсти у њега, који је Глава — у Христа. Он чини да цело Тело — повезано и уједињено сваким подупирућим зглобом — расте и изграђује се у љубави, сразмерно делотворности сваког појединог дела. Кажем вам, дакле, и опомињем вас у Господу да више не живите као што живе пагани, у испразности свога ума. Њихов разум је помрачен и они су, због свог незнања, које долази од окорелости њиховог срца, одвојени од Божијег живота. Изгубивши свако осећање стида, предали су се разузданости, да би у својој незаситости чинили сваку врсту нечистоте. Али, ви нисте тако упознали Христа, ако сте заиста о њему чули и у њему били поучени у складу са истином која је у Исусу. А поучени сте да у погледу свог ранијег понашања треба са себе да свучете старога човека, који пропада због својих варљивих пожуда, да промените свој начин размишљања и да обучете новога човека, створеног да буде сличан Богу у истинској праведности и светости. Зато одбаците лаж и нека свако своме ближњем говори истину, јер смо један другом удови. »У свом гневу не чините грех«; нека сунце не зађе, а ви да сте још гневни. Не дајте упориште ђаволу. Ко је крао, нека више не краде, него нека радије вредно ради, чинећи добро својим рукама, да би имао шта да подели с оним ко оскудева. Нека ниједна ружна реч не изађе из ваших уста, него само она која је добра за изграђивање других, према њиховим потребама, да буде на корист онима који слушају. Не жалостите Божијег Светог Духа, којим сте запечаћени за Дан откупљења. Одбаците сваку горчину, бес и гнев, вику и хулу, заједно са сваком злоћом. Један према другом будите љубазни и саосећајни, опраштајући један другом као што је и Бог у Христу опростио вама. Угледајте се, дакле, на Бога као његова драга деца и живите у љубави, као што је и Христос волео нас и самога себе предао за нас као мирисан принос и жртву Богу. Блуд и свака нечистота или похлепа нека се и не помињу међу вама — као што светима и доликује. Нека не буде ни простота, ни лудорија, ни спрдњи, јер је све то неумесно, него радије — захваљивање. Јер, ово знајте: ниједан блудник, ни нечист, ни похлепан — то јест идолопоклоник — нема наследства у Христовом и Божијем царству. Нека вас нико не заварава празним речима, јер због тога Божији гнев долази на непокорне. Немајте, дакле, с њима ништа. Јер, некада сте били тама, а сада сте светлост у Господу. Живите као деца светлости — јер, плод светлости је у свакој доброти, праведности и истини — просуђујући шта је Господу мило. Немајте удела у јаловим делима таме, него их радије разобличавајте. Јер, срамно је чак и говорити о оном што они потајно чине. Све што се светлошћу разобличи, излази на видело, јер на светлости све излази на видело. Зато се каже: »Пробуди се, ти који спаваш, устани из мртвих и Христос ће те обасјати.« Пазите, дакле, како живите — не као немудри, него као мудри. Паметно користите време, јер су дани зли. Зато не будите неразумни, него схватите шта је Божија воља. И не опијајте се вином — у њему је раскалашност — него се пуните Духом. Један другом говорите у псалмима, хвалоспевима и духовним песмама. Певајте и појте Господу у свом срцу и увек за све захваљујте Богу и Оцу у име нашега Господа Исуса Христа. Потчињавајте се један другом у страху пред Христом. Нека се жене потчињавају својим мужевима као Господу. Јер, муж је глава жени као што је и Христос Глава Цркви, своме телу, чији је Спаситељ. Па, као што се Црква потчињава Христу, нека се тако и жене у свему потчињавају мужевима. Мужеви, волите своје жене као што је и Христос заволео Цркву и самога себе предао за њу, да је освешта, очистивши је купањем у води и речју, да пред себе постави славну Цркву, која нема мрље, ни боре, ни било чега сличног, него је света и без мане. Тако и мужеви треба да воле своје жене као своје тело. Ко воли своју жену, самога себе воли. Јер, нико никад није мрзео своје тело, него га храни и негује, баш као и Христос Цркву — јер ми смо удови његовог тела. »Зато ће човек оставити оца и мајку и сјединити се са својом женом, и двоје ће бити једно тело.« То је велика тајна, а ја говорим о Христу и Цркви. Нека и сваки од вас воли своју жену као самога себе, а жена нека поштује мужа. Децо, слушајте своје родитеље у Господу, јер је то исправно. »Поштуј свога оца и мајку« — то је прва заповест с обећањем: »да ти буде добро и да дуго поживиш на земљи.« А ви, очеви, не раздражујте своју децу, него их васпитавајте Господњом стегом и поуком. Робови, слушајте своје земаљске господаре са страхом и трепетом, искреног срца као Христа — не само док сте им пред очима, као они што се улагују људима, него као Христове слуге које из дубине душе извршавају Божију вољу. Служите драговољно, као Господу, а не као људима, знајући да ће свако, ако учини нешто добро, то од Господа и добити, био роб или слободњак. И ви, господари, исто тако поступајте с њима. Уздржите се од претњи, знајући да је и ваш и њихов Господар на небесима и да он не гледа ко је ко. На крају, јачајте у Господу и у његовој силној снази. Обуците сву Божију опрему, да можете да одолите ђавољим лукавствима. Јер, наша борба није против крви и меса, већ против поглаварстава, против власти, против владарâ овог мрачног света и против злих духовних сила на небесима. Зато узмите сву Божију опрему, да можете да се одупрете на дан зла и — када све извршите — да се одржите. Држите се, дакле! Опашите бедра истином, обуците оклоп праведности, на ноге обујте спремност која долази од еванђеља мира. Поврх свега, узмите штит вере којим ћете моћи да угасите све пламене стреле Злога. Узмите и кацигу спасења и мач Духа, који је Божија реч. Молите се у Духу у свакој прилици сваковрсним молитвама и молбама и ради тога увек истрајно бдите и молите се за све свете. Молите се и за мене, да ми се, кад год отворим уста, дâ реч да смело обзнаним тајну еванђеља, за које сам изасланик у оковима. Молите се да га објавим смело, као што и треба да га објавим. Да бисте и ви знали шта је са мном, шта радим, о свему ће вас обавестити Тихик, драги брат и верни служитељ у Господу. Њега сам баш зато и послао к вама, да сазнате како смо и да вам ободри срце. Мир браћи и љубав с вером од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Милост свима који непролазном љубављу воле нашега Господа Исуса Христа. Павле и Тимотеј, слуге Христа Исуса, свим светима у Христу Исусу у Филипима, заједно с надгледницима и ђаконима: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Захваљујем своме Богу кад год вас се сетим. У свакој својој молитви за вас увек се с радошћу молим због вашег удела у еванђељу од првог дана до сада, уверен у ово: Oнај који је у вама започео добро дело, довршиће га до Дана Христа Исуса. И прȁво је да тако мислим о свима вама, јер вас носим у свом срцу — све вас који, било да сам у оковима, било да браним и учвршћујем еванђеље, имате са мном удела у милости. Бог ми је сведок колико, љубављу Христа Исуса, чезнем за свима вама. И за ово се молим: да ваша љубав све више и више обилује у спознању и свакој проницљивости, да можете да просудите шта је боље и да будете чисти и беспрекорни за Дан Христов, пуни плодова праведности који долазе кроз Исуса Христа, на Божију славу и хвалу. Хоћу да знате, браћо, да је ово што ме задесило послужило напредовању еванђеља. Тако је свем преторијуму и свима осталима постало јасно да сам ја у оковима ради Христа, а већина браће у Господу, охрабрена мојим оковима, све више се усуђује да без страха говори Божију реч. Једни, додуше, проповедају Христа из зависти и надметања, а други од добре воље. Ови други из љубави, јер знају да сам овде ради одбране еванђеља, а они први објављују Христа из частољубља, неискрено, мислећи да ће мојим оковима додати још неку невољу. Па шта онда? Важно је да се на сваки начин — било из рђавих, било из добрих побуда — објављује Христос, и томе се радујем. И радоваћу се, јер знам да ће се посредством ваших молитви и уз помоћ Духа Исуса Христа то што ме снашло преокренути на моје избављење. Жељно ишчекујем и надам се да се ни у чему нећу постидети, него да ћу имати довољно поуздања да се и сада, као и увек, Христос прослави у мом телу, било мојим животом, било смрћу. Јер, за мене је живот Христос, а смрт добитак. Ако будем живео у телу, то ће за мене значити плодан рад. А шта ћу одабрати, не знам. Притешњен сам између овога двога: желим да одем и да будем са Христом, што је много боље, али ради вас је потребније да останем у телу. Уверен у то, знам да ћу остати и бити са свима вама ради вашег напретка и радости у вери, да се још више поносите због мене у Христу зато што сам поново с вама. Само, понашајте се достојно Христовог еванђеља. Тако ћу — било да дођем и видим вас, било да сам одсутан и чујем о вама — знати да чврсто стојите у једном духу и једнодушно се борите за веру еванђеља, ни у чему се не плашећи противника. Њима је то знак пропасти, а вама спасења, и то од Бога. Јер, вама је дата милост не само да у Христа верујете него да за њега и страдате, водећи борбу какву сте видели да ја водим, а и сада чујете да је водим. Ако, дакле, имате неко охрабрење у Христу, неку утеху љубави, ако имате неко заједништво у Духу, неку нежност и самилост, онда употпуните моју радост: будите сложни, негујте исту љубав, будите једнодушни, мислима усмерени на једно. Ништа не чините из частољубља или сујете, него у понизности један другога сматрајте већим од себе. Не старајте се само свако за своје, него свако и за оно што се тиче других. Размишљајте исто као и Христос Исус: Oн, који је у Божијем обличју, није сматрао пленом своју једнакост с Богом, него је самога себе учинио ништавним узевши обличје слуге, поставши сличан људима. И када је по спољашности постао сличан човеку, понизио је самога себе поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту. Зато га је Бог и узвисиo на највише место и дао му име изнад сваког имена, да се на Исусово име савије свако колено на небу и на земљи и под земљом, и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца. Зато, драги моји, као што сте увек били послушни — не само док сам био присутан него још и више сада кад сам одсутан — са страхом и трепетом радите на свом спасењу. Јер, Бог је тај који у вама делује и да желите и да чините оно што је по његовој вољи. Све чините без гунђања и препирања, да будете беспрекорни и чисти, Божија деца без мане усред поквареног и изопаченог нараштаја у комe светлите као звезде у свемиру, држећи се Речи живота, мени на понос за Дан Христов — да нисам узалуд трчао и узалуд се трудио. Али, ако се и као леваница изливам жртвујући се и служећи Богу ради ваше вере, радостан сам и радујем се са свима вама. Тако и ви будите радосни и радујте се са мном. Надам се у Господу Исусу да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим када сазнам шта је с вама. Немам, наиме, никог другог ко би му био једнак по души и ко би се тако искрено бринуо за вас. Јер, сви траже своје, а не оно што је Исуса Христа. А за њега знате да се доказао, јер је са мном, као син са оцем, служио еванђељу. Дакле, њега ћу, надам се, послати чим видим шта ће бити са мном. А уверен сам у Господу да ћу и сам ускоро доћи. Сматрао сам да је потребно да вам назад пошаљем Епафродита — свога брата, сарадника и саборца, кога сте ми послали да се стара о мојим потребама — пошто је чезнуо за свима вама и забринуо се што сте чули да је болестан. А заиста је био готово на смрт болестан. Али Бог му се смиловао — и то не само њему него и мени, да ме не задеси жалост на жалост. Стога ми је још више било стало да га пошаљем, да се опет обрадујете када га видите, а ја да будем мање жалостан. Примите га, дакле, у Господу са сваком радошћу и поштујте такве као што је он. Јер, он је готово умро за Христово дело, изложивши свој живот опасности да надокнади оно што ви нисте могли да ми пружите. На крају, браћо моја, радујте се у Господу! Није ми тешко да вам пишем једно те исто, а за вас је сигурније. Чувајте се оних паса, чувајте се оних радника зла, чувајте се сакаћења тела. Јер, ми смо обрезање, ми који служимо Божијим Духом и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тело — иако бих ја и у тело могао да се поуздам. Ако неко други мисли да може да се поузда у тело, ја још више: обрезан осмог дана, из Израеловог народа, из Венијаминовог племена, Јеврејин од Јевреја, по Закону фарисеј, по ревности прогонитељ Цркве, по законској праведности беспрекоран. Али, оно што ми је нeкад било добитак, то ради Христа сматрам губитком. Штавише, ја све сматрам губитком у поређењу с оним што све превазилази: спознањем Христа Исуса, мога Господа, ради кога сам све изгубио. И све сматрам смећем да бих добио Христа и у њему се нашао — не својом праведношћу која долази од Закона, него оном која долази кроз веру у Христа: праведношћу која долази од Бога на основу вере. Желим да упознам Христа и силу његовог васкрсења и заједништво у његовим страдањима, постајући као он у његовој смрти, не бих ли некако стигао до васкрсења из мртвих. Није да сам то већ постигао или да сам постао савршен, него хитам даље, не бих ли некако дохватио оно ради чега је Христос Исус дохватио мене. Ја, браћо, не сматрам да сам то већ дохватио. Али, једно чиним: заборављајући оно што је за мном, а пружајући се ка оном што је преда мном, хитам ка циљу, да добијем награду ради које ме је Бог у Христу Исусу позвао на небо. Сви, дакле, који смо зрели, овако размишљајмо. Ако о нечему и мислите другачије, Бог ће вам и то јасно открити. Само, што смо постигли, тога се држимо. Придружите се онима који се угледају на мене, браћо, и посматрајте оне који живе по примеру који смо вам дали. Јер, многи — о којима сам вам често говорио, а сада и плачући говорим — живе као непријатељи Христовог крста. Њихов крај је пропаст, њихов бог је трбух, њихова слава је у њиховој срамоти, они мисле само на земаљско. А наша отаџбина је на небесима, одакле и ишчекујемо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Он ће својом силом — којом може све да потчини себи — преобразити наше бедно тело и саобразити га свом славном телу. Зато, моја драга и жељена браћо, моја радости и венче, тако треба да чврсто стојите у Господу, драги моји! Преклињем Еводију и преклињем Синтиху да буду сложне у Господу. Да, и тебе молим, одани друже, помажи им, јер су се са мном раме уз раме бориле у проповедању еванђеља заједно с Климентом и мојим осталим сарадницима, чија су имена у Књизи живота. Радујте се у Господу увек! Понављам: радујте се. Нека ваша благост буде позната свим људима. Господ је близу. Не будите забринути ни за шта, него у свему, молитвом и молбом са захваљивањем, јасно показујте Богу за шта га молите. И Божији мир, који превазилази свако разумевање, чуваће ваше срце и ваше мисли у Христу Исусу. На крају, браћо, што год је истинито, што год је племенито, што год је праведно, што год је чисто, што год је лепо, што год је на добром гласу — ако је нека врлина или похвала — на то мислите. Оно што сте од мене научили, примили, чули и видели, то чините, и Бог мира биће с вама. Веома сам се обрадовао у Господу што се најзад пробудила ваша брига за мене. Бринули сте се ви и раније, али нисте имали прилике да то покажете. Не кажем то зато што сам у оскудици; јер, научио сам да у свим околностима будем задовољан. Знам шта значи оскудевати, знам шта значи имати у изобиљу. Навикао сам на све и свашта: и да будем сит и да гладујем, и да имам у изобиљу и да оскудевам. Све могу у Ономе који ми даје снагу. Ипак, лепо је од вас што сте са мном поделили моју невољу. А и ви, Филипљани, знате да у почетку мога проповедања еванђеља, када сам отишао из Македоније, ниједна црква није учествовала у мојим давањима и примањима, осим вас јединих. Чак сте ми и у Солун повремено слали за моје потребе. Не, не тражим поклон, него тражим многострук плод који се уписује на ваш рачун. Свега имам, и то у изобиљу. Подмирен сам потпуно откако сам од Епафродита примио оно што сте ми послали — пријатан мирис, жртву Богу прихватљиву и пријатну. А мој Бог ће, по богатству своје славе у Христу Исусу, задовољити сваку вашу потребу. Нашем Богу и Оцу нека је слава довека. Амин. Поздравите све свете у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа која су са мном. Поздрављају вас сви свети, пре свих они из царевог дома. Милост Господа Исуса Христа са вашим духом. Амин. Павле, Божијом вољом апостол Христа Исуса, и брат Тимотеј, светој и верној браћи у Христу, која су у Колоси: милост вам и мир од Бога, нашег Оца. Увек захваљујемо Богу, Оцу нашега Господа Исуса Христа, када се за вас молимо, јер смо чули за вашу веру у Христу Исусу и за љубав коју гајите према свимa светима. Та вера и љубав долазе од наде која је за вас спремљена на небесима, а за коју сте већ чули у Речи истине — еванђељу, које вам је дошло. Оно по целом свету доноси плодове и расте, баш као и међу вама од оног дана када сте чули за Божију милост и истински је спознали. Научили сте га од Епафраса, нашег драгог друга у служењу, који је Христов верни служитељ за вас, који нас је и обавестио о вашој љубави у Духу. Зато и ми, од дана када смо то чули, не престајемо да се молимо за вас и да молимо Бога да се испуните спознањем његове воље са сваком духовном мудрошћу и разумевањем, да живите достојно Господа и да му у свему угодите: да будете плодоносни у сваком добром делу, да растете у спознању Бога, да се, сразмерно његовој славној моћи, оснажите сваком силом за сваку истрајност и стрпљивост, с радошћу захваљујући Оцу, који вас је учинио достојнима да имате удела у наследству светих у светлости. Он нас је избавио из власти таме и преместио нас у Царство свог љубљеног Сина, у коме имамо откупљење, опроштење греха. Он је слика невидљивога Бога, Прворођени над свим што је створено. Јер, њиме је створено све што је на небесима и на земљи, видљиво и невидљиво — било престоли, било господства, било поглаварства, било власти — све је кроз њега и за њега створено. Он је пре свега и у њему се све држи на окупу. Он је и Глава телу — Цркви. Он је Почетак, Прворођени из мртвих, да у свему буде први. Јер, Богу се свидело да у њему настани сву пуноћу и да кроз њега — успоставивши мир његовом крвљу на крсту — са собом потпуно помири све, било на земљи, било на небесима. Некада сте, због својих злих дела, и ви били отуђени од Бога и непријатељски расположени. Али, сада вас је смрћу Христовог људског тела Бог помирио са собом да вас пред себе постави свете, без мане и беспрекорне — ако останете утемељени и чврсти у вери и непоколебљиви у нади еванђеља које сте чули, које је проповедано сваком створењу под небом, а чији сам ја, Павле, постао служитељ. Сада се радујем у својим страдањима за вас и у свом телу допуњујем оно што недостаје Христовим мукама за његово тело, које је Црква. Ја сам постао њен служитељ по налогу који ми је дао Бог: да вам објавим Божију реч у њеној пуноћи — тајну која је вековима и поколењима била скривена, а сада је објављена његовим светима. Њима је Бог хтео да обзнани колико је међу паганима богатство славе ове тајне, која је Христос у вама, нада у славу. Ми њега објављујемо, уразумљујући сваког човека и поучавајући сваког човека са свом мудрошћу да сваког човека доведемо до савршенства у Христу. За то се ја трудим, борећи се његовом делотворном силом, која у мени силно делује. Хоћу, наиме, да знате колику борбу водим за вас и за оне у Лаодикији и за све оне који ме нису лично упознали, да им се утеши срце, да сједињени у љубави доспеју до свег богатства пуног разумевања, до спознања Божије тајне — Христа, у коме су скривена сва блага мудрости и знања. Ово говорим да вас нико не превари заводљивим речима. Јер, иако сам одсутан телом, ипак сам у духу с вама и радујем се гледајући ред који влада међу вама и чврстину ваше вере у Христа. Стога, како сте прихватили Христа Исуса, Господа, тако и живите у њему. Будите у њему чврсто укорењени и на њему назидани, ојачани у вери, као што сте поучени, и обилујте захваљивањем. Пазите да вас неко не зароби мудровањем и празним причама заснованим на људском предању, на стихијама света, а не на Христу. Јер, у њему телесно пребива сва пуноћа божанства, а ви имате пуноћу у њему, који је Глава сваком поглаварству и власти. У њему сте и обрезани свлачењем грешне нарави, не обрезањем које је извршено руком, него Христовим обрезањем, пошто сте с њим заједно сахрањени у крштењу и с њим заједно васкрсли вером у делотворну силу Бога, који га је васкрсао из мртвих. Када сте били мртви због својих преступа и необрезаности свога тела, Бог вас је оживео заједно с Христом. Опростио нам је све преступе тако што је избрисао обвезницу која је својим одредбама била против нас и уклонио је приковавши је на крст. Разоружао је поглаварства и власти и изложио их руглу победивши их крстом. Нека вас, дакле, нико не осуђује због јела и пића, или празника, или слављења младог месеца, или субота. То је само сенка онога што долази, а стварност је Христос. Нека вас не лишава награде нико ко ужива у лажној понизности и слављењу анђелâ, ко распреда о својим виђењима, безразложно се прави важан својом телесном памећу, а не држи се Главе, од које цело Тело, подупрто и повезано зглобовима и жилама, расте Божијим растом. Ако сте с Христом умрли стихијама света, зашто се, као да још живите у свету, покоравате његовим прописима: »Не дирај«, »Не окуси«, »Не дотичи«? Све то употребом пропада, јер је засновано на људским заповестима и учењима. То, додуше, изгледа као мудрост, јер се састоји од самонаметнуте побожности, лажне понизности и беспоштедне строгости према телу, али нема никакву вредност за обуздавање грешне нарави. Ако сте, дакле, васкрсли с Христом, тражите оно што је на небу, тамо где Христос седи Богу здесна. Усмерите своје мисли на оно што је на небу, а не на оно што је на земљи. Јер, умрли сте и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се појави Христос, ваш живот, тада ћете се и ви с њим појавити у слави. Умртвите, дакле, своје земаљске удове: блуд, нечистоту, страст, злу пожуду и похлепу, која је идолопоклонство. Због њих долази Божији гнев. Тим путем сте и ви некада ишли када сте живели у тим пороцима. А сада одбаците све ово: гнев, бес, злоћу, хулу, ружне речи из својих уста. Не лажите један другога, пошто сте свукли старог човека са његовим делима, а обукли новог, који се по слици свога Створитеља обнавља за спознање. Ту више нема Грк — Јудејин, обрезање — необрезање, варварин — Скит, роб — слободњак, него је све и у свима Христос. Обуците, дакле, као Божији изабраници, свети и вољени, милосрдно срце, љубазност, понизност, кроткост, стрпљивост. Подносите један другога и опраштајте ако имате нешто један против другога. Као што је Господ опростио вама, тако и ви опраштајте. А преко свега овога обуците љубав — она је спона савршенства. Нека Христов мир, на који сте позвани у једном телу, влада у вашем срцу и будите захвални. Нека Христова реч у вама богато пребива док са свом мудрошћу поучавате и опомињете један другога и док са захвалношћу у свом срцу певате псалме, хвалоспеве и духовне песме Богу. И што год да чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу Оцу кроз њега. Жене, потчињавајте се мужевима, као што доликује у Господу. Мужеви, волите своје жене и не будите груби према њима. Децо, у свему слушајте своје родитеље, јер то је Господу мило. Очеви, не раздражујте своју децу, да не постану малодушна. Робови, слушајте своје земаљске господаре, не само док сте им пред очима, као они што се улагују људима, него искреног срца, бојећи се Господа. Што год чините, чините из душе, као да је за Господа, а не за људе, знајући да ћете заузврат од Господа добити наследство. Господу Христу служите! Јер, ономе ко чини неправду биће узвраћено за оно што је скривио и ту нема пристрасности. Господари, дајте својим робовима оно што је право и правично, знајући да и ви имате Господара на небу. Посветите се молитви. Бдите у њој са захваљивањем. Уједно се молите и за нас, да Бог отвори врата нашој речи, да говоримо о Христовој тајни — за коју сам и окован — да је објавим, говорећи о њој онако како треба да говорим. Мудро се понашајте према онима ван цркве. Паметно користите време. Нека ваша реч увек буде љубазна, сољу зачињена, да сваком знате да одговорите како треба. О свему што се тиче мене обавестиће вас Тихик, драги брат, верни служитељ и са мном слуга у Господу. Шаљем вам га баш зато да сазнате шта је с нама и да вам ободри срце, заједно с Онисимом, верним и драгим братом, који је један од вас. Они ће вас обавестити о свему што се овде догађа. Поздрављају вас Аристарх, мој друг у сужањству, и Марко, Варнавин нећак (за њега сте већ добили упутства: ако дође к вама, примите га), и Исус звани Јуст. Они су једини обрезани верници који са мном раде за Божије царство. Они су ми били утеха. Поздравља вас Епафрас, који је један од вас и слуга Христа Исуса. Он се у молитвама увек бори за вас да, зрели и потпуно уверени, чврсто стојите у свему што је по Божијој вољи. Сведочим за њега да се веома труди за вас и за оне у Лаодикији и Јерапољу. Поздрављају вас драги лекар Лука и Димас. Поздравите браћу у Лаодикији и Нимфана и цркву у његовој кући. А када се ова посланица прочита код вас, постарајте се да се прочита и у цркви у Лаодикији, а и ви да прочитате ону из Лаодикије. И реците Архипу: »Гледај да извршиш службу коју си добио у Господу.« Поздрав мојом руком, Павловом. Сећајте се мојих окова. Милост с вама. Павле, Силван и Тимотеј, цркви Солуњана у Богу Оцу и Господу Исусу Христу: милост вам и мир. Увек за све вас захваљујемо Богу када вас помињемо у својим молитвама и непрестано се пред нашим Богом и Оцем сећамо вашег дела проистеклог из вере, труда подстакнутог љубављу и истрајности надахнуте надом у нашег Господа Исуса Христа. Знамо, браћо коју Бог воли, да сте изабрани, јер вам наше еванђеље није дошло само с речима него и са силом и са Светим Духом и са дубоким уверењем. Знате како смо се понашали међу вама, ради вас, а ви сте се угледали на нас и на Господа. Примили сте Реч у великој невољи, с радошћу Светога Духа. Тако сте постали узор свима вернима у Македонији и Ахаји. Јер, не само да је од вас Господња реч одјекнула у Македонији и Ахаји него је ваша вера у Бога постала свуда позната. Зато нема потребе да о томе нешто говоримо. Људи, наиме, сами причају како смо дошли к вама и како сте се од идолâ окренули Богу, да бисте служили Богу живом и истинитом и са небеса ишчекивали његовог Сина, кога је васкрсао из мртвих — Исуса, који нас спасава од гнева који долази. И сами знате, браћо, да наш долазак к вама није био узалудан. Пре тога смо, као што знате, страдали и били злостављани у Филипима, али смо се у нашем Богу осмелили да вам, упркос великом противљењу, објавимо Божије еванђеље. Јер, наше наговарање није из заблуде, ни из прљавих побуда, нити покушавамо да вас преваримо. Напротив, говоримо као људи које је Бог сматрао достојнима да им повери еванђеље: не угађамо људима, него Богу, који испитује наше срце. Јер, као што знате, никад се нисмо послужили ласкавим речима ни прикривеном похлепом — Бог нам је сведок. И нисмо тражили похвалу од људи — ни од вас ни од других. Kао Христови апостоли, могли смо да вам будемо на терету, али ми смо међу вама били благи као мајка која негује своју децу. Били смо толико пуни љубави према вама да смо били вољни да вам предамо не само Божије еванђеље него и своје животе, јер сте нам постали драги. Јер, сећате се, браћо, нашег труда и напора: док смо вам проповедали Божије еванђеље, и ноћу и дању смо радили да ником од вас не будемо на терету. Ви сте сведоци, а и Бог, како смо се свето, праведно и беспрекорно односили према вама који верујете. А знате и како смо сваког појединог од вас, као отац своју децу, бодрили и тешили и опомињали да живи достојно Бога, који вас позива у своје Царство и славу. Непрестано захваљујемо Богу и зато што сте Божију реч, када сте је примили пошто сте је од нас чули, прихватили не као људску реч, него онакву каква она заиста јесте: као Божију реч, која делује у вама који верујете. Јер, ви сте се, браћо, угледали на Божије цркве у Христу Исусу које су у Јудеји, пошто сте и ви исто претрпели од својих сународника као и они од Јудеја, од оних који су убили и Господа Исуса и пророке, а нас прогонили. Они не угађају Богу и противе се свим људима када нас спречавају да паганима говоримо да се спасу. Тако они стално пуне меру својих греха. Али, Божији гнев их је најзад стигао. А ми, браћо, када смо накратко били отргнути од вас — лицем, али не и срцем — још више смо, с великом жудњом, настојали да вас видимо. Зато смо хтели да дођемо к вама — ја, Павле, и неколико пута — али нас је Сатана спречио. Јер, ко је наша нада, или радост, или венац којим ћемо се поносити пред нашим Господом Исусом када он дође ако нисте ви? Да, ви сте наша слава и наша радост. Пошто више нисмо могли да издржимо, сматрали смо да је најбоље да сами останемо у Атини, а да пошаљемо Тимотеја, нашег брата и Божијег сарадника у ширењу Христовог еванђеља, да вас учврсти и ободри у вашој вери, да се нико не поколеба у овим невољама. И сами, наиме, знате да смо одређени за невоље, јер смо вам, док смо били код вас, унапред говорили да ће нас оне снаћи. И, као што знате, тако је и било. Када, дакле, више нисам могао да издржим, послао сам Тимотеја да сазнам о вашој вери. Плашио сам се да вас можда Кушач није довео у искушење, па да је наш труд био узалудан. А Тимотеј нам се управо вратио од вас и донео нам радосне вести о вашој вери и љубави, о томе да нас се стално сећате по добру и да веома чезнете да нас видите — баш као и ми вас. Зато смо се, браћо, у свој својој муци и невољи, утешили због вас, због ваше вере. Јер, сада заиста живимо, пошто ви чврсто стојите у Господу. Како да захвалимо Богу за вас, за сву радост којом се због вас радујемо пред својим Богом? Ноћу и дању се најусрдније молимо да вас опет видимо и да вас снабдемо оним што још недостаје вашој вери. Нека сâм наш Бог и Отац и наш Господ Исус усмере наш пут према вама. А вама Господ дао да један према другом и према свима растете и обилујете у љубави, као и ми према вама. Нека вам учврсти срце, да будете беспрекорни и свети пред нашим Богом и Оцем када дође наш Господ Исус са свим његовим светима. На крају, браћо, поучили смо вас како треба да живите и угађате Богу — тако како и живите — а сада вас молимо и преклињемо у Господу Исусу да то чините још више. Јер, ви знате каква смо вам упутства дали у име Господа Исуса. А ово је Божија воља: да будете свети, да се клоните блуда, да сваки од вас научи да влада својим телом на свет и частан начин, а не у пожудној страсти као пагани, који не познају Бога, да при томе не чините нажао своме брату и не варате га. Господ ће се за све то осветити, као што смо вам већ рекли и упозорили вас. Јер, Бог нас није позвао на нечистоту, него на светост. Стога, дакле, ко то одбацује, не одбацује човека, него Бога, који вам даје свога Светог Духа. О братској љубави нема потребе да вам пишемо, јер сте и сами од Бога поучени да волите један другога. А ви заиста и волите сву браћу у целој Македонији. Само вас молимо, браћо, да то чините још више. Настојте да водите миран живот, да гледате своја посла и да својим рукама радите, као што смо вам наложили, да се долично понашате према онима ван цркве и да вам ни од кога ништа не треба. Не желимо, браћо, да останете у незнању у погледу оних који су умрли, па да тугујете као остали, који немају наду. Јер, ако верујемо да је Исус умро и васкрсао, онда верујемо и да ће Бог са Исусом повести и оне који су у њему умрли. Ово вам говоримо на основу Господње речи: ми, живи, који остајемо до Господњег доласка, нећемо претећи оне који су умрли. Јер, сâм Господ ће, на заповест, на глас арханђела и на звук Божије трубе, сићи са неба, и прво ће устати мртви у Христу. Потом ћемо ми, живи, преостали, заједно с њима бити понети на облацима да се сретнемо са Господом у ваздуху. И тако ћемо увек бити с Господом. Зато бодрите један другога овим речима. А што се времена и часа тиче, браћо, није потребно да вам се пише, јер и сами веома добро знате да ће Дан Господњи доћи као крадљивац у ноћи. Док људи буду говорили: »Мир и сигурност«, изненада ће их снаћи пропаст, као болови трудну жену, и неће измаћи. Али ви, браћо, нисте у тами, па да вас тај дан изненади као крадљивац. Јер, сви сте ви деца светлости и деца дана. Ми не припадамо ноћи и тами; не спавајмо, дакле, као остали, него бдимо и будимо трезни. Јер, они који спавају, спавају ноћу, и они који се опијају, опијају се ноћу. А ми, пошто припадамо дану, будимо трезни, навуцимо оклоп вере и љубави и кацигу наде у спасење. Јер, Бог нас није одредио за гнев, него да постигнемо спасење кроз нашег Господа Исуса Христа, који је умро за нас да — били живи или мртви — заједно с њим живимо. Зато се узајамно бодрите и један другога изграђујте, као што и чините. Молимо вас, браћо, да одајете признање онима који се међу вама труде, који су вам претпостављени у Господу и опомињу вас. Цените их изнад свега, у љубави, због њиховог дела. Међу собом живите у миру. Преклињемо вас, браћо, опомињите доконе, бодрите малодушне, помажите слабима, са свима будите стрпљиви. Пазите да нико ником не узврати зло за зло, него се увек трудите да чините добро један другом и свим људима. Увек се радујте, непрестано се молите, у свакој прилици захваљујте, јер то је Божија воља за вас у Исусу Христу. Духа не гасите, пророштва не презирите, све проверавајте, добро задржите, сваког зла се клоните. А сâм Бог мира нека вас потпуно освешта, да вам сав дух и душа и тело буду беспрекорно сачувани за Долазак нашега Господа Исуса Христа. Веран је Онај који вас позива, он ће то и учинити. Браћо, молите се и за нас. Сву браћу поздравите светим пољупцем. Заклињем вас Господом да се ова посланица прочита свој браћи. Милост нашег Господа Исуса Христа с вама. Павле, Силван и Тимотеј, цркви Солуњана у Богу, нашем Оцу, и Господу Исусу Христу: милост вам и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа. Увек смо дужни да захваљујемо Богу за вас, браћо, и то с правом, јер ваша вера све више расте и све је већа љубав сваког од вас према другима. Зато се ми хвалимо вама по Божијим црквама због ваше стрпљивости и вере у свим прогонима и невољама које подносите. То је доказ да је Божија пресуда праведна и да ћете бити достојни Божијег царства за које сада страдате. Јер, право је да Бог муком узврати онима који вас муче, а вама, који сте мучени, олакшањем — заједно с нама — када се Господ Исус објави са неба са својим моћним анђелима, у успламтелом огњу. Он ће казнити оне који не познају Бога и не покоравају се еванђељу нашег Господа Исуса. Биће кажњени вечном пропашћу, далеко од Господњег лица и његове силне славе, онога дана када он дође да се прослави у својим светима и да му се диве сви који верују. А то се односи и на вас, јер сте поверовали нашем сведочанству вама. Зато се увек и молимо за вас да вас Бог учини достојнима његовог позива и да својом силом испуни сваку вашу добру намеру и дело подстакнуто вером, да се име нашег Господа Исуса прослави у вама, а ви у њему, по милости нашег Бога и Господа Исуса Христа. А што се тиче Доласка нашег Господа Исуса Христа и нашег окупљања око њега, молимо вас, браћо, не дајте да вас лако поколебају у вашем схватању, ни да вас узнемире неким пророштвом, ни неком поруком, ни неком тобоже нашом посланицом — да је Дан Господњи већ ту. Не дајте ником да вас заведе ни на који начин, јер нема Дана Господњег док прво не дође до побуне и не открије се Човек безакоња, Син пропасти. Он ће се противити и дизати против свега што се зове Бог или светиња, па ће тако засести и у Божијем храму, тврдећи за себе да је Бог. Сећате се да сам вам о томе говорио док сам још био код вас, па сада знате шта га задржава да се не открије пре свог времена. Јер, тајна сила безакоња већ је на делу, а онај који је сада задржава, задржаваће је док сâм не буде уклоњен, и тада ће се открити Безаконик. Њега ће Господ Исус убити дахом својих уста и уништити сјајем свога Доласка. А долазак Безаконика биће, у складу са Сатаниним деловањем, праћен сваком врстом лажних дела силе, знамења и чуда, и са сваком неправдом која заводи оне који пропадају, јер су одбили да воле истину и да се тако спасу. Зато им Бог шаље делотворну заблуду, да поверују лажи, да буду осуђени сви који нису поверовали истини, него су се определили за неправду. А ми смо увек дужни да захваљујемо за вас, браћо коју Господ воли, јер вас је Бог од почетка изабрао да се спасете тако што ће вас Дух учинити светима и вером у истину. На то вас је позвао кроз наше еванђеље, да имате удела у слави нашег Господа Исуса Христа. Зато, браћо, чврсто стојте и држите се учењâ која смо вам предали било усмено, било посланицом. А сâм наш Господ, Исус Христос, и Бог, наш Отац, који нас је заволео и својом милошћу нам дао вечну утеху и добру наду, нека утеши ваше срце и учврсти вас у сваком добром делу и речи. На крају, браћо, молите се за нас, да се Господња реч брзо прошири и да се прославља као и код вас и да се избавимо од искварених и злих људи, јер немају сви вере. Али, Господ је веран — он ће вас учврстити и сачувати од Злога. А ми смо уверени за вас у Господу да чините и да ћете чинити оно што вам налажемо. Нека вам Господ усмери срце према Божијој љубави и Христовој стрпљивости. Налажемо вам, браћо, у име Господа Исуса Христа, да избегавате сваког брата који живи доконо, а не у складу са учењем које сте од нас примили. И сами, наиме, знате да треба да се угледате на нас, јер ми међу вама нисмо били докони, нити смо нечији хлеб јели бесплатно, него смо и ноћу и дању вредно и мукотрпно радили да ником од вас не будемо на терету; не зато што на то немамо право, него да вам дамо себе за пример — да се угледате на нас. Јер, када смо били код вас, ово смо вам наложили: »Ако неко неће да ради, нека и не једе.« Чујемо, наиме, да неки међу вама живе доконо: не раде ништа, него дангубе. Таквима налажемо и заклињемо их у име Господа Исуса Христа да раде у миру и да свој хлеб једу. А што се вас тиче, браћо, нека вам не дојади да чините добро. Ако неко не послуша оно што смо рекли у овој посланици, издвојте га. Не дружите се с њим, да се постиди, али га не сматрајте непријатељем, него га опомињите као брата. Нека вам сâм Бог мира увек и на сваки начин дарује мир. Господ са свима вама. Поздрав мојом руком, Павловом. То је знак у свакој посланици — тако ја пишем. Милост нашег Господа Исуса Христа са свима вама. Павле, апостол Христа Исуса по заповести Бога, нашег Спаситеља, и Христа Исуса, наше наде, Тимотеју, правом сину у вери: милост, милосрђе и мир од Бога Оца и Христа Исуса, нашег Господа. Као што сам те на одласку у Македонију замолио, остани у Ефесу да некима наложиш да не шире другачија учења и да се не заносе измишљотинама и бесконачним родословима. То све више погодује препиркама него Божијем поретку, који се остварује вером. А сврха тог налога је љубав из чиста срца, добре савести и нелицемерне вере, од чега су неки застранили и окренули се празним разговорима. Они желе да буду учитељи Закона, а ни сами не разумеју шта говоре ни шта упорно тврде. Знамо да је Закон добар ако га човек примењује како треба, свестан да Закон није намењен праведнику, него бeзаконицима и непокорнима, непобожнима и грешницима, несветима и безбожнима, убицама оца и убицама мајке, убицама људи, блудницима и педерастима, трговцима робљем, лажљивцима, кривоклетницима и свему другом што се противи исправном учењу, које је у складу са славним еванђељем блаженога Бога, које ми је поверено. Захваљујем Христу Исусу, нашем Господу, који ме је оснажио, што ме је сматрао вредним поверења и поставио у службу. Иако сам раније био хулитељ, прогонитељ и насилник, помилован сам, јер сам то чинио из незнања и неверовања, а милост нашег Господа преобилно се на мене излила заједно с вером и љубављу које су у Христу Исусу. Ово је истина и заслужује да буде прихваћено у потпуности: Христос Исус је дошао на свет да спасе грешнике — од којих сам најгори ја. Али, баш зато сам помилован да на мени, најгорем, Христос Исус покаже сву своју стрпљивост, као пример онима који ће у њега поверовати да приме вечни живот. А Цару вечности, бесмртноме, невидљивоме, јединоме Богу, част и слава довека. Амин. Поверавам ти овај налог, сине Тимотеје, у складу с пророштвима која су раније о теби изречена, да, држећи их се, бијеш добар бој, имајући веру и добру савест, коју су неки одбацили, па доживели бродолом у вери. Међу њима су Именеј и Александар, које сам предао Сатани да науче да не хуле. Пре свега, дакле, тражим да се мољења, молитве, молбе и захваљивања упућују Богу за све људе, за цареве и за све који су на власти, да проводимо миран и тих живот у потпуној побожности и достојанству. То је добро и мило у очима Бога, нашег Спаситеља, који жели да се сви људи спасу и да дођу до спознања истине. Јер, Бог је један и један је посредник између Бога и људи — човек Христос Исус, који је самога себе дао као откупнину за све — сведочанство у право време. За то сведочанство сам ја постављен за проповедника и апостола — истину говорим, не лажем — за учитеља вере и истине паганима. Хоћу, дакле, да се мушкарци моле на сваком месту, подижући свете руке, без гнева и препирања. Хоћу и да се жене облаче скромно, с пристојношћу и разборитошћу, да се не ките плетеницама и златом, или бисерима, или скупом одећом, него добрим делима, као што приличи женама које се држе побожности. Нека жена учи у миру, у потпуној потчињености. А жени не допуштам да учи мушкарца, нити да има власт над њим, него нека буде мирна. Јер, прво је створен Адам, па онда Ева. И није Адам био заведен — жена је била заведена и учинила прекршај. Али, спашће се рађањем деце ако остане у вери, љубави и светости које прати разборитост. Ово је истина: ако неко жели надгледништво, лепу службу жели. А надгледник треба да буде без замерке, једне жене муж, умерен, разборит, сређен, гостољубив, способан да поучи; не пијаница, не насилан човек, него благ; не свађалица, не среброљубац; да својим домом добро управља, да му се деца потчињавају са пуним поштовањем — јер ко не уме да управља својим домом, како ће се старати за Божију цркву? — не новообраћеник, да не постане охол, па буде осуђен истом осудом као и ђаво. Осим тога, треба да буде на добром гласу и међу људима ван цркве, да не падне у немилост и ђавољу замку. Тако и ђакони треба да буду достојни поштовања, не дволични, да се не одају многом вину, да не иду за непоштеним добитком, да се са чистом савешћу држе тајне наше вере. А и они треба прво да буду проверени, па ако су беспрекорни, нека обављају службу. Тако и жене треба да буду достојне поштовања, не клеветнице, него умерене и у свему поуздане. Ђакон треба да буде једне жене муж и да добро управља својом децом и својим домом. Јер, они који добро обављају службу, стичу леп положај и велико поуздање у вери у Исуса Христа. Иако се надам да ћу ускоро доћи к теби, пишем ти ово да, ако се задржим, знаш како се треба понашати у Божијем дому, који је Црква Бога живога, стуб и упориште истине. По свеопштем признању, велика је тајна побожности: Појавио се у телу, био је оправдан Духом, видели су га анђели, проповедао се међу паганима, у свету су у њега поверовали, био је вазнет у слави. А Дух изричито каже да ће у последња времена неки отпасти од вере, поводећи се за варљивим духовима и демонским учењима, која шире лицемерни лажљивци отупеле савести. Они забрањују женидбу и намећу уздржавање од јелâ која је Бог створио да их са захвалношћу једу они који верују и који су спознали истину. Јер, све што је Бог створио добро је и не треба одбацивати ништа што се једе са захвалношћу, пошто је освештано Божијом речју и молитвом. На то указуј браћи, и бићеш добар служитељ Христа Исуса, служитељ који се храни речима вере и доброг учења за којим иде. Клони се безбожних и бапских прича, а вежбај се у побожности. Јер, телесно вежбање је за мало шта корисно, а побожност је корисна за све, пошто има обећање и за садашњи живот и за будући. Ово је истина и заслужује да буде прихваћено у потпуности — јер, за то се ми трудимо и боримо: ми смо своје наде положили у Бога живога, који је Спаситељ свих људи, пре свега оних који верују. То налажи и учи. Нека те нико не омаловажава због твоје младости, него буди пример верницима у говору, у понашању, у љубави, у вери, у чистоти. Док не дођем, посвети пажњу јавном читању, бодрењу и поучавању. Не занемаруј милосни дар који је у теби, који ти је дат преко пророштва када су старешине на тебе положиле руке. Марљиво се труди око тога, сав буди у томе, да твој напредак буде очигледан свима. Пази на себе и на учење. Истрај у томе, јер ћеш, то чинећи, спасти и себе и оне који те слушају. Старијег човека не прекоревај строго, него га моли као оца, млађе људе као браћу, старије жене као мајке, млађе као сестре — у потпуној чистоти. Поштуј оне удовице које су заиста удовице. Али, ако удовица има децу или унуке, нека прво они науче да показују побожност бринући се за свој дом и тако узврате својим родитељима, јер то је Богу мило. Права и усамљена удовица узда се у Бога, и ноћу и дању истрајава у мољењима и молитвама, а она која живи распусно, жива је мртва. И то им наложи, да буду без замерке. А ко се не стара за своје, пре свега за оне из свога дома, тај се одрекао вере и гори је од неверника. У списак удовица може да се унесе она која није млађа од шездесет година, која је имала једног мужа, која је позната по добрим делима: ако је подизала децу, ако је била гостољубива, ако је прала ноге светима, ако је помагала онима који су у невољи, ако се посвећивала сваком добром делу. А млађе удовице не уноси у списак. Јер, када их пожуда одврати од Христа, хоће да се удају, па на себе навлаче осуду, пошто су погазиле прву верност. Осим тога, идући од куће до куће, навикавају се да буду беспослене. И не само беспослене него и брбљиве и наметљиве, па говоре оно што не треба. Хоћу, дакле, да се млађе удовице удају, рађају децу, воде домаћинство — да непријатељу не дају повода за клевету. Јер, неке су већ застраниле и пошле за Сатаном. Ако нека верница има удовица међу родбином, нека им помаже, да црква не буде оптерећена, него да може да помогне правим удовицама. Старешинама које добро управљају треба указати двоструку част, пре свега онима који проповедају и поучавају. Јер, Писмо каже: »Не завезуј уста волу који врше« и: »Радник заслужује своју плату.« Не прихватај тужбу против старешине ако је не поткрепе два или три сведока. Оне који греше, укори пред свима, да и у остале уђе страх. Заклињем те пред Богом и Христом Исусом и изабраним анђелима да се овога држиш без предрасуда и да ништа не чиниш из пристрасности. Ни на кога не полажи руке олако. Немај удела у туђим гресима. Себе држи чистим. Немој да пијеш само воду, него узми и мало вина ради свог желуца и честих слабости. Греси неких људи су очигледни и пред њима иду на Суд, а греси других људи иду за њима. Тако су и добра дела очигледна, а ни она другачија не могу се сакрити. Сви који су под ропским јармом нека своје господаре сматрају достојнима сваке части, да се не оцрњује Божије име и учење. А они чији господари верују, нека ове не омаловажавају зато што су браћа. Него, нека им још више служе, јер су верници и њима драги ти који имају корист од њиховог служења. То учи и то тражи. Ако неко другачије учи људе и занемарује благотворне речи нашег Господа Исуса Христа и учење које је у складу с побожношћу, тај је уображен и не зна ништа, него болује од препирања и надмудривања речима, из чега настају завист, свађа, хула, зла сумњичења и непрестана трвења међу људима исквареног ума, који су лишени истине, који мисле да се побожношћу стиче добит. А побожност и јесте велика добит ако је човек задовољан оним што има. Јер, ми на свет ништа нисмо донели, па тако ништа не можемо ни однети. Па, ако имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни. А они који желе да се обогате, падају у искушење и замку и јављају им се многе неразумне и штетне жеље које људе суновраћују у пропаст и уништење. Јер, среброљубље је корен свих зала. Неки су, одавши му се, одлутали од вере и сами себи причинили много муке. А ти, Божији човече, бежи од тога, а иди за праведношћу, побожношћу, вером, љубављу, стрпљивошћу, кроткошћу. Биј добар бој вере, домогни се вечног живота, на који си позван када си пред многим сведоцима одлучно потврдио своју веру. Налажем ти пред Богом, који свему даје живот, и пред Христом Исусом, који је пред Понтијем Пилатом одлучно сведочио за истину: сачувај ову заповест чистом и беспрекорном док се не појави наш Господ Исус Христос. Њега ће у право време показати блажени и једини Владар, Цар над царевима и Господар над господарима, који је једини бесмртан, који пребива у недоступној светлости, кога нико од људи није видео нити може да га види. Њему вечна част и моћ. Амин. Налажи онима који су богати на овом свету да не буду охоли, да се не уздају у несигурно богатство, него у Бога, који нам све богато даје на уживање, да чине добро, да буду богати добрим делима, да буду дарежљиви и вољни да деле, скупљајући тако себи благо које ће бити леп темељ за будућност — да се домогну правог живота. Тимотеје, чувај то што ти је поверено. Клони се безбожног наклапања и противљења лажног знања, којег су се неки држали, па застранили од вере. Милост с вама. Павле, Божијом вољом апостол Христа Исуса, у складу с обећањем живота који је у Христу Исусу, Тимотеју, драгом сину: милост, милосрђе и мир од Бога Оца и Христа Исуса, нашег Господа. Захваљујем Богу, коме као и моји преци чисте савести служим, док те непрестано, и ноћу и дању, помињем у својим молитвама. Када се сетим твојих суза, пожелим да те видим, да се испуним радошћу. Сећам се твоје нелицемерне вере, која је најпре пребивала у твојој баки Лоиди и у твојој мајци Евници, а уверен сам да је сада и у теби. Зато те подсећам: распламсај милосни дар који ти је Бог дао када сам на тебе положио руке. Јер, Бог нам није дао духа плашљивости, него силе, љубави и разборитости. Стога немој да се стидиш сведочанства о нашем Господу, ни мене, његовог сужња. Него, придружи ми се у злопаћењу за еванђеље помоћу силе Бога, који нас је спасао и светим позивом позвао — не због наших дела, него због свог наума и милости. Та милост нам је дата у Христу Исусу пре постанка света, а објављена нам је сада када се појавио наш Спаситељ Христос Исус. Он је обеснажио смрт и учинио да живот и нераспадљивост засијају кроз еванђеље, за које сам ја постављен за проповедника, апостола и учитеља. Због тога ја све ово и трпим, али се не стидим, јер знам коме сам поверовао и уверен сам да он може до онога Дана да сачува оно што ми је поверено. Држи се примера благотворних речи које си од мене чуо, у вери и љубави која је у Христу Исусу. Чувај добро које ти је поверено; чувај га уз помоћ Светога Духа, који пребива у нама. То знаш да су ме сви из Азије напустили, а међу њима и Фигел и Ермоген. Нека Господ буде милостив према Онисифоровим укућанима, јер ме је он много пута окрепио и није се стидео мојих окова, него ме је, када је дошао у Рим, брижљиво тражио док ме није нашао. Дао му Господ да онога Дана нађе милосрђе код Господа. А ти најбоље знаш како ми је служио у Ефесу. Ти се, дакле, сине мој, оснажи у милости која је у Христу Исусу. А оно што си пред многим сведоцима од мене чуо, то повери поузданим људима, онима који ће бити способни и друге да поуче. Придружи ми се у злопаћењу као добар војник Христа Исуса. Нико ко је у војној служби, не уплиће се у послове свакодневног живота, да би могао да угоди свом заповеднику. И када се неко такмичи, не добија венац ако се не такмичи по правилима. Ратар који мукотрпно ради треба први да добије део плодова. Размисли о овоме што ти говорим, а Господ ће ти дати да све разумеш. Памти Исуса Христа, васкрслог из мртвих, Давидовог потомка, по мом еванђељу за које се толико злопатим да ме бацају у окове као да сам злочинац. Али Божија реч није окована. Зато све подносим ради изабраних, да и они стигну до спасења које је у Христу Исусу са вечном славом. Ово је истина: Ако смо с њим умрли, с њим ћемо и живети. Ако истрајемо, с њим ћемо и владати. Ако га се одрекнемо, и он ће се одрећи нас. Ако смо неверни, он остаје веран, јер самога себе не може да се одрекне. На то подсећај људе, опомињући их пред Богом да не ратују речима. То ничему не користи, него само упропаштава оне који слушају. Потруди се да покажеш да си прекаљен пред Богом, радник који нема чега да се стиди, који исправно поступа с Речју истине. А безбожних наклапања се клони, јер ће они који их воде све више тонути у безбожност, а њихово учење ће изједати као рак-рана. Међу њима су Именеј и Филит, који су застранили од истине тврдећи да се васкрсење већ догодило, па некима уништавају веру. Ипак, чврсти Божији темељ чврсто стоји, носећи овај печат: »Господ познаје оне који су његови«, и: »Нека се клоне неправде сви који помињу Господње име.« Али, у великој кући нема само златних и сребрних посуда, него и дрвених и глинених. И једне су за часну употребу, а друге за нечасну. Ко се, дакле, очисти од нечасног, биће посуда за часну употребу, освештана, Господару корисна, спремна за свако добро дело. Бежи од младалачких жеља, а иди за праведношћу, вером, љубављу, миром, заједно с онима који из чиста срца призивају Господа. Клони се будаластих и глупих расправа, знајући да рађају свађе. А Господњи слуга не треба да се свађа, него да према свима буде благ, спреман да поучи, да подноси зло, да у кроткости васпитава своје противнике, не би ли им Бог дао покајање, да спознају истину и да се освесте, па умакну из замке ђавола, који их је заробио да извршавају његову вољу. А ово знај: у последње дане настаће тешка времена. Јер, људи ће бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, охоли, хулитељи, непокорни родитељима, незахвални, безбожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, без љубави према добру, издајници, напрасити, уображени; више ће волети насладу него Бога; привидно ће се држати побожности, а порицаће њену силу. Клони их се. Јер, од њих су они који се увлаче у куће и заводе женице оптерећене гресима, које се поводе за разним пожудама, које стално уче, али никако не могу да дођу до спознања истине. Исто као што су се Јаније и Јамврије успротивили Мојсију, тако се противе истини и ови — људи изопаченог ума, непрекаљени у вери. Али, неће далеко стићи, јер ће њихово безумље постати очигледно свима, као што је постало и безумље оних. А ти си пошао за мојим учењем, начином живота, стремљењем, вером, стрпљивошћу, љубављу, истрајношћу, прогонима, страдањима. Шта ме све снашло у Антиохији, у Иконијуму, у Листри! Какве сам све прогоне поднео, а Господ ме је из свих њих избавио! Али сви који желе да живе побожно у Христу Исусу, биће прогањани. А зли људи и варалице ићи ће од зла ка горем, заводећи и бивајући завођени. Али ти остани у ономе што си научио и у шта си уверен, свестан од кога си научио и да од малих ногу знаш Света писма, која могу да те учине мудрим за спасење кроз веру у Христа Исуса. Све Писмо је од Бога надахнуто и корисно за поучавање, за прекоревање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде потпуно припремљен за свако добро дело. Заклињем те пред Богом и Христом Исусом — који ће судити и живима и мртвима — и његовим Доласком и његовим Царством: проповедај Реч, спреман и у време и у невреме, уверавај, прекоревај, бодри, са свом стрпљивошћу и поуком. Јер, доћи ће време када људи неће подносити исправно учење, него ће у складу са својим пожудама себи нагомилавати учитеље да им говоре оно што прија њиховим ушима, па ће уши окренути од истине и приклонити се измишљотинама. А ти у свему буди трезвен, злопати се, изврши дело еванђелисте, доврши своју службу. Јер, ја се већ изливам као леваница и стигло је време мога одласка. Добар бој сам био, трку завршио, веру сачувао. Сада ми је припремљен венац праведности, који ће ми онога Дана предати Господ, праведни Судија. И не само мени него и свима који су с љубављу чекали да се он појави. Потруди се да што пре дођеш к мени. Јер, Димас ме је напустио пошто је заволео овај свет. Он је отишао у Солун, Крискент у Галатију, Тит у Далмацију. Једино је још Лука са мном. Узми Марка и доведи га са собом, јер ми користи у служењу. Тихика сам послао у Ефес. Огртач који сам оставио код Карпа у Троади, донеси када дођеш, а и књиге, пре свега пергаменте. Ковач Александар ми је нанео много зла. Господ ће му узвратити према његовим делима. И ти га се чувај, јер се веома противио нашим речима. Приликом моје прве одбране, нико ми није прискочио у помоћ, него су ме сви напустили. Нека им се то не рачуна. Али Господ је био уз мене и давао ми снагу да се преко мене у потпуности објави еванђеље и да га чују сви пагани — и ја се избавих из лављих чељусти. Господ ће ме избавити од сваког злог дела и спасти ме за своје Царство на небесима. Њему слава довека. Амин. Поздрави Приску и Акилу и Онисифорове укућане. Ераст је остао у Коринту, а Трофима сам, болесног, оставио у Милиту. Потруди се да дођеш пре зиме. Поздрављају те Еувул, Пуд, Лин, Клаудија и сва браћа. Господ са твојим духом. Милост с вама. Павле, Божији слуга и апостол Исуса Христа ради вере Божијих изабраника и спознања истине које води побожности — вере и спознања заснованих на нади у вечни живот, који је Бог, који не лаже, обећао пре постанка света и у право време обзнанио своју Реч проповедањем које ми је поверено заповешћу нашег Спаситеља, Бога, Титу, правом сину по заједничкој вери: милост и мир од Бога Оца и Христа Исуса, нашег Спаситеља. Oставио сам те на Криту ради тога да средиш оно што је остало недовршено и да по градовима поставиш старешине, као што сам ти наредио. Старешина треба да буде беспрекоран, једне жене муж, да има децу која верују, коју не оптужују за раскалашност или непокорност. Јер, надгледник, као управитељ Божијег дома, треба да буде беспрекоран — не саможив, не напрасит, не пијаница, не насилник, не склон непоштеном добитку, него гостољубив, љубитељ добра, разборит, праведан, свет, уздржљив, прионуо уз веродостојну Реч, која је у складу са учењем, да може исправним учењем да бодри друге и уверава противнике. Има, наиме, много непокорних, наклапала и заводника, пре свега међу онима из обрезања. Њима треба запушити уста, јер ради непоштеног добитка упропашћују целе домове учећи оно што не треба. Један од њих, њихов пророк, сâм рече: »Крићани су увек лажови, опаке звери, лењи прождрљивци.« То је истинито сведочанство. Зато их строго прекоревај, да буду исправни у вери, да се више не заносе јудејским измишљотинама и прописима људи који су се окренули од истине. Чистима је све чисто, а укаљанима и невернима ништа није чисто, него су им и ум и савест укаљани. Тврде да познају Бога, али то поричу својим делима. Одвратни су и непокорни и неподобни за било које добро дело. А ти говори оно што је у складу са исправним учењем: да старци буду умерени, достојни поштовања, разборити, исправни у вери, љубави, стрпљивости. Исто тако и старице да се понашају како доликује светима: да не буду клеветнице ни ропски одане многом вину, него учитељице добра, да уче младе жене да воле своје мужеве и децу, да буду разборите, чисте, вредне у кући, добре, потчињене својим мужевима — да се не оцрњује Божија реч. Исто тако, подстичи младиће да буду разборити. У свему им буди пример чинећи добра дела. У поучавању покажи неисквареност, озбиљност, исправну реч којој се не може приговорити, да се постиди онај ко ти се противи, јер нема ништа рђаво да каже о нама. Нека се робови у свему потчињавају својим господарима. Нека им угађају, а не противрече. Нека их не поткрадају, него нека покажу да им се може веровати, да учење нашег Спаситеља, Бога, у свему буде привлачно. Јер, за све људе се појавила Божија милост, која доноси спасење. Она нас учи да се одрекнемо безбожности и овоземаљских пожуда, да у овом свету живимо разборито, праведно и побожно док ишчекујемо срећну наду и да се у слави појави велики Бог и наш Спаситељ, Исус Христос. Он је самога себе дао за нас да нас избави од сваког безакоња и да себи очисти народ који му припада, који ревносно чини добра дела. То говори и бодри и прекоревај са сваком одлучношћу. Нека те нико не презире. Подсећај их да се потчињавају поглаварима и властима, да буду послушни, спремни за свако добро дело, да никог не вређају, да не буду свадљиви, да буду благи и да према свим људима показују сваку кроткост. Јер, некада смо и ми били неразумни, непокорни, заведени. Робовали смо разним пожудама и насладама, проводећи живот у злоћи и зависти, омрзнути и мрзећи један другога. А када се појавила доброта и човекољубље нашег Спаситеља, Бога, он нас је спасао. Али не на основу дела која смо учинили у праведности, него због свог милосрђа: купањем које значи поновно рођење и обнављањем Светим Духом, којега је богато на нас излио кроз Исуса Христа, нашег Спаситеља, да оправдани његовом милошћу постанемо наследници, имајући наду у вечни живот. То је истина и хоћу да то чврсто заступаш, да се они који верују у Бога потруде да предњаче у добрим делима. То је за људе добро и корисно. Клони се будаластих расправа и родословâ и свађа и препирања око Закона, јер је све то бескорисно и испразно. Човека који уноси раздор опомени једном, па други пут, а потом га се клони, знајући да се изопачио и да греши и да сâм на себе навлачи осуду. Када ти пошаљем Артему или Тихика, потруди се да дођеш к мени у Никопољ, јер сам одлучио да презимим тамо. Зину правника и Аполоса брижљиво опреми за пут, да им ништа не недостаје. Нека се наши уче да предњаче у добрим делима, да могу да подмире свакодневне потребе, а не да воде јалов живот. Поздрављају те сви који су са мном. Поздрави оне који нас воле у вери. Милост са свима вама. Павле, сужањ Христа Исуса, и брат Тимотеј, драгом Филимону, нашем сараднику, сестри Апфији, Архипу, нашем саборцу, и цркви у твојој кући: милост вам и мир од Бога, нашег Оца, и Господа Исуса Христа. Увек захваљујем своме Богу, сећајући те се у својим молитвама, јер чујем за твоју љубав према свимa светима и за твоју веру у Господа Исуса. Нека твоје учествовање у вери буде делотворно, да спознаш свако добро које имамо у Христу. Твоја љубав ме је веома обрадовала и ободрила, јер си ти, брате, окрепио срце светих. Стога, иако бих у Христу имао смелости да ти наредим шта треба да радиш, због љубави радије молим, такав какав сам, Павле, старац, а сада и сужањ Христа Исуса: молим те за свога сина Онисима, кога сам родио у оковима. Он ти је раније био бескористан, а сада је користан не само теби него и мени. Шаљем ти га назад, њега, то јест своје сопствено срце. Хтео сам да га задржим код себе, да ми уместо тебе служи док сам у оковима за еванђеље, али нисам ништа хтео да учиним без твог знања, да твоје добро дело не буде изнуђено, него драговољно. Можда је баш зато био накратко од тебе одвојен да би га ти заувек добио и то не више као роба, него као више од роба — као драгог брата. Он ми је веома драг, а колико ли је тек дражи теби, не само као човек него и у Господу. Ако ме, дакле, сматраш за друга, прими га као мене. А ако ти је нешто скривио или ти нешто дугује, упиши то на мој рачун. Ја, Павле, пишем ово својом руком: платићу. Да не помињем да ти мени и самога себе дугујеш. Да, брате, волео бих да од тебе видим неку корист у Господу. Окрепи ми срце у Христу. Пишем ти, уверен у твоју послушност, јер знам да ћеш учинити и више него што кажем. И још нешто: спреми ми гостинску собу, јер се надам да ће ме Бог послати к вама због ваших молитви. Поздрављају те Епафрас, који је са мном сужањ у Христу Исусу, Марко, Аристарх, Димас и Лука, моји сарадници. Милост Господа Исуса Христа са вашим духом. Бог је у прошлости много пута и на разне начине говорио нашим праоцима преко пророкâ, а у ове последње дане проговорио је нама преко Сина, кога је одредио да буде наследник свега, чијим посредством је створио и свет. Он је одсјај Божије славе и прави одраз његовог бића, који све носи својом силном речју. Пошто је извршио очишћење од греха, сео је здесна Величанству на небесима, поставши толико моћнији од анђелâ колико је наследио узвишеније име од њиховог. Јер, коме од анђела је Бог икадa рекао: »Ти си мој Син, данас те родих«? Или пак: »Ја ћу му бити Отац, а он ће ми бити Син«? И опет, када Прворођенога уводи у свет, каже: »Нека му се поклоне сви Божији анђели.« За анђеле каже: »Своје анђеле чини ветровима и своје слуге огњеним пламеновима«, а за Сина: »Твој престо, Боже, стоји довека и жезло правичности жезло је твога царства. Заволео си праведност, а замрзео безакоње. Зато те је Бог, твој Бог, помазао уљем радости као ниједнога од твојих другова«, и: »У почетку си, Господе, поставио темеље земље и небеса су твојих руку дело. Ти остајеш, а они ће нестати и сасвим се отрцати као одећа. Савићеш их као огртач, као одећу, и измениће се. Али ти си увек исти и твојим годинама нема краја.« Којем од анђела је икада рекао: »Седи ми здесна док твоје непријатеље не положим као подножје под твоје ноге«? Зар сви они нису служитељски духови, послани да служе онима који ће наследити спасење? Зато још више треба да пазимо на оно што смо чули, да не промашимо циљ. Јер, ако је Реч изречена преко анђелâ била обавезујућа и ако су сваки преступ и непослушност добијали праведну казну, како онда ми да је избегнемо ако пренебрегнемо толико спасење? Спасење које је прво објавио Господ, затим нам га потврдили они који су га чули, а Бог га посведочио знамењима, чудима, разним делима силе и даровима Светога Духа, које је разделио по својој вољи. Бог није анђелима потчинио будући свет о коме говоримо. Неко је негде посведочио, рекавши: »Шта је човек да га се сећаш, или син човечији да ти је до њега стало? Учинио си га тек мало мањим од анђела, овенчао га славом и чашћу, све си му под ноге потчинио.« А када му је све потчинио, није остало ништа непотчињено. Сада још не видимо да му је све потчињено, али видимо Исуса — који је био учињен тек мало мањим од анђелâ — овенчаног славом и чашћу зато што је претрпео смрт да би, Божијом милошћу, окусио смрт за све људе. Да би многе синове довео у славу, доликовало је Ономе за кога и кроз кога све постоји да Зачетника њиховог спасења учини савршеним кроз страдање. Јер, и Онај који освештава и они који се свештају, сви су од једнога. Зато се он не стиди да их зове браћом када каже: »Објавићу твоје име својој браћи, усред скупа ти певати хвалоспеве.« И још: »У њега ћу се уздати.« И још: »Ево мене и деце коју ми је дао Бог.« Пошто су деца од крви и меса, и он је узео удела у крви и месу, да смрћу уништи онога који има власт над смрћу, то јест ђавола, и да ослободи оне који су, бојећи се смрти, целог живота били у ропству. Јер, он не помаже анђелима, него помаже Авраамовим потомцима. Зато је било потребно да у свему буде сличан браћи, да би пред Богом могао да постане милосрдан и веран Првосвештеник, који врши помирење за грехе народа. Јер, пошто је и сам трпео док је био искушаван, може да помогне искушаванима. Зато, света браћо, ви који имате удела у небеском позиву, усмерите своје мисли на Апостола и Првосвештеника наше вере — Исуса. Он је веран Ономе који га је поставио, баш као што је био и Мојсије у свој Божијој кући, а достојан је веће славе него Мојсије, баш као што градитељ куће има већу част од куће. Јер, сваку кућу неко гради, а Бог је саградио све. Мојсије је, додуше, био веран као слуга у свој Божијој кући, сведочећи о ономе што ће бити речено, али Христос је веран као Син над својом кућом. А његова кућа смо ми ако се држимо поуздања и наде којима се хвалимо. Стога, као што каже Свети Дух: »Данас ако му чујете глас, нека вам не отврдне срце као у време Побуне, на дан искушења у пустињи, где су ме ваши праоци искушавали и проверавали, па моја дела гледали четрдесет година. Зато сам се разгневио на тај нараштај и рекао: ‚У свом срцу увек застрањују, моје путеве нису упознали.‘ Тако сам се у свом гневу заклео: ‚Неће ући у мој Починак!‘« Пазите, браћо, да срце неког од вас не буде зло и неверно, па да отпадне од Бога живога. Него, свакодневно бодрите један другога док год одзвања оно »данас«, да неко од вас не отврдне заведен грехом. Јер, сви ми имамо удела у Христу ако се до краја чврсто држимо поуздања које смо имали у почетку. Као што је речено: »Данас ако му чујете глас, нека вам не отврдне срце као у време Побуне.« Јер, који су то чули, па се побунили? Зар не сви они које је Мојсије извео из Египта? А на кога је Бог четрдесет година био гневан? Зар није на оне који су згрешили, чији су лешеви попадали по пустињи? А којима се то заклео да неће ући у његов Починак ако не онима који су били непокорни? И видимо да нису могли да уђу због неверовања. Бојмо се, дакле — док још стоји Божије обећање о уласку у његов Починак — да се не покаже да је неко од вас закаснио. Јер, и нама је, као и њима, објављено еванђеље. Али, њима Реч коју су чули није била од користи, пошто је они који су је чули нису спојили с вером. Јер, у Починак улазимо ми који смо поверовали, као што је рекао: »Тако сам се у свом гневу заклео: ‚Неће ући у мој Починак!‘« иако су његова дела завршена још од стварања света. Јер, негде се за седми дан овако каже: »А седмога дана Бог се одмори од свих својих дела«, а овде опет: »Неће ући у мој Починак.« И даље, дакле, остаје да неки уђу у Починак, а они који су раније чули еванђеље, нису ушли због своје непокорности. Стога је Бог опет одредио један дан, »данас«, када је после толико времена говорио преко Давида, као што је већ речено: »Данас ако му чујете глас, нека вам не отврдне срце.« Јер, да их је Исус Навин увео у Починак, не би Бог после тога говорио о једном другом дану. Дакле, Божијем народу предстоји неки Суботњи починак, јер ко уђе у Божији починак, одморио се од својих дела као и Бог од својих. Потрудимо се, дакле, да уђемо у тај Починак, да нико не падне по узору на њихову непокорност. Јер, Божија реч је жива и делотворна и оштрија од сваког мача са две оштрице, па продире дотле да дели душу и дух, зглобове и мождину и просуђује мисли и намере срца. И нема створења које је пред њим скривено, него је све голо и откривено пред очима Онога коме полажемо рачун. Пошто, дакле, имамо великог Првосвештеника који је прошао кроз небеса — Исуса, Сина Божијег — чврсто се држимо вере. Јер, ми немамо првосвештеника који не може да саосећа с нашим слабостима, него таквога који је у свему био искушаван као и ми, само није згрешио. С поуздањем, дакле, приступајмо престолу милости, да примимо милосрђе и нађемо милост када нам затреба помоћ. Сваки првосвештеник се узима од људи и за људе се поставља пред Бога да приноси дарове и жртве за грех. Он може да буде увиђаван према онима који су у незнању и заблуди пошто је и сâм подложан слабости, па мора и за народ и за самога себе да приноси жртве за грех. И нико сâм себи не присваја ову част, него га, као и Аарона, позива Бог. Тако ни Христос није самога себе прославио поставши Првосвештеник, него га је прославио Онај који му је рекао: »Ти си мој Син, данас те родих«, као што и на другом месту каже: »Ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом.« Он је за време свога живота у телу гласним јауцима и сузама принео молитве и молбе Ономе који је могао да га спасе смрти и био услишен због своје богобојажљивости. Иако је био Син, научио се послушности из онога што је претрпео. А када је постигао савршенство, постао је извор вечног спасења свима који су му послушни и Бог га је прогласио за Првосвештеника по реду Мелхиседековом. О томе бисмо могли много да говоримо, али је тешко да се објасни, пошто сте постали тврди на ушима. Иако би, наиме, после толико времена требало да сте учитељи, вама је опет потребно да вас неко учи почетним основама Божије речи. Потребно вам је млеко, а не чврста храна. Јер, ко се још храни млеком, не разуме учење о праведности, пошто је још нејако дете. А чврста храна је за зреле, за оне чија су чула искуством увежбана за разликовање добра и зла. Стога оставимо основно учење о Христу и окренимо се зрелости, не постављајући опет темељ покајањем за дела која воде у смрт и вером у Бога, учењем о крштењима, о полагању руку, о васкрсењу мртвих и о вечном суду. И то ћемо учинити ако Бог дâ. Јер, немогуће је оне који су једном били просветљени, који су окусили небески дар, који су имали удела у Светоме Духу и који су окусили доброту Божије речи и силе будућега света, па отпали, поново довести до покајања, када они сами поново распињу Сина Божијег и извргавају га руглу. Земља која се напила кише што на њу често пада и која рађа биљке корисне онима за које се и обрађује, прима Божији благослов, а она која доноси трње и чичкове, не вреди ништа и близу је проклетству — на крају ће бити спаљена. Иако овако говоримо, драги наши, уверени смо за вас да сте бољи и да вам предстоји спасење. Јер, Бог није неправедан, па да заборави ваше дело и љубав коју сте показали према његовом имену тако што сте служили и служите светима. А ми желимо да сваки од вас до краја покаже исту ревност за испуњење наде, да се не улењите, него да се угледате на оне који вером и истрајношћу наслеђују обећано. Јер, када је Бог дао обећање Аврааму, пошто није имао неким већим да се закуне, заклео се самим собом, рекавши: »Заиста ћу те благословити и силно умножити.« И Авраам је, стрпљиво чекајући, примио обећано. Људи се заклињу већим од себе, а заклетва потврђује оно што је речено и завршава сваку расправу. Зато се и Бог, желећи да наследницима обећања што јасније покаже непроменљивост своје одлуке, послужио заклетвом, да преко двеју непроменљивих чињеница, о којима је немогуће да би Бог слагао, будемо силно охрабрени ми који смо побегли да дохватимо наду која нам је понуђена. Ту наду имамо као поуздано и чврсто сидро душе које улази иза завесе, онамо где је Исус као претеча ушао за нас и постао Првосвештеник довека по реду Мелхиседековом. А тај Мелхиседек је био цар Салима и свештеник Свевишњега Бога. Он је изашао у сусрет Аврааму када се овај враћао после победе над царевима и благословио га, а Авраам му је одмерио десетак од свега. Његово име значи, прво, »цар праведности«, а затим »цар Салима«, то јест »цар мира.« Без оца, без мајке, без родослова, он, чији дани немају почетка ни живот краја, сличан Сину Божијем, остаје свештеник довека. Погледајте само колики је тај коме је чак и Авраам, патријарх, дао десетак од плена. Додуше, и оним Левијевим потомцима који постају свештеници Закон заповеда да узимају десетак од народа, то јест од своје браће, иако и они воде порекло од Авраама. Али, он, који не води порекло од Левија, узео је десетак од Авраама и благословио онога који је имао Божија обећања — а нема сумње да увек већи благосиља мањег. И овде десетак узимају смртни људи, а тамо онај за кога се тврди да је жив. Чак би се могло рећи да је и Левије, који узима десетак, дао десетак преко Авраама, јер је још био у телу свога праоца када му је Мелхиседек изашао у сусрет. Да се, дакле, савршенство могло постићи посредством левитског свештенства — јер народ је на основу њега добио Закон — зашто би онда још било потребно да се поставља други свештеник по реду Мелхиседековом, а не по реду Аароновом? А када се мења свештенство, мора да се промени и закон. Онај за кога се све ово говори припадао је другом племену, а нико из тог племена није служио код жртвеника. Јер, сасвим је јасно да је наш Господ потекао из Јудиног племена, а о свештеницима из тог племена Мојсије није ништа рекао. А све је још јасније када се по сличности са Мелхиседеком поставља други свештеник, који то није постао на основу законског прописа о пореклу, него на основу силе неуништивог живота. Јер, за њега се тврди: »Ти си свештеник довека по реду Мелхиседековом.« Укида се, дакле, ранија заповест, јер је била слаба и бескорисна — пошто Закон ништа није учинио савршеним — а уводи се боља нада, којом се приближавамо Богу. А то није прошло без заклетве. Јер, они су без заклетве постали свештеници, а он са заклетвом Онога који му је рекао: »Господ се заклео и неће се предомислити: ти си свештеник довека.« На основу тога је Исус постао јемац бољег савеза. И свештеника је било много, јер их је смрт спречавала да остану у служби, а пошто Исус живи довека, његово свештеништво је непролазно. Зато он и може сасвим да спасе оне који његовим посредством прилазе Богу, јер заувек живи да за њих посредује. А такав првосвештеник нам је и био потребан: свет, недужан и неокаљан, одвојен од грешникâ и узвишенији од небеса, који нема потребу, као други првосвештеници, да свакодневно приноси жртве, прво за своје грехе, а затим за грехе народа, јер је он то учинио једном заувек када је принео самога себе. Закон, наиме, за првосвештенике поставља слабе људе, а реч заклетве, дата после Закона, Сина, који је довека савршен. Главно у овоме што је речено јесте да имамо таквог првосвештеника који је сео здесна престолу Величанства на небесима, који служи у Светилишту, у правом Шатору који је подигао Господ, а не човек. Сваки првосвештеник се поставља да приноси дарове и жртве. Зато је било неопходно да и овај има нешто да принесе. Да је на земљи, не би био ни свештеник, пошто ту већ има оних који по Закону приносе дарове, оних који служе слици и сенци онога што је на небу. Зато је Мојсије био упозорен када је требало да подигне Шатор: »Пази«, рече, »да све начиниш према узору који ти је показан на гори.« Али, Исус је добио онолико изврснију службу од њихове колико је савез чији је он посредник бољи и заснован на бољим обећањима. Да је први савез био беспрекоран, не би се тражило место за други. Јер, Бог, прекоревајући их, каже: »Ево, долази време, каже Господ, када ћу склопити нови савез са народом Израелa и народом Јудe. Он неће бити као савез који сам склопио с њиховим праоцима када сам их узео за руку да их изведем из Египта. Јер, они нису остали верни моме савезу, па сам се и ја окренуо од њих, говори Господ. А ово је, савез који ћу склопити са израелским народом после тог времена, говори Господ: ставићу своје законе у њихове мисли и написати их на њиховом срцу, и бићу њихов Бог, а они ће бити мој народ. И нико више неће морати да учи свога суграђанина ни свога брата говорећи: ‚Упознај Господа‘, пошто ће ме познавати сви од малог до великог међу њима. Јер, опростићу им њихове неправде и више се нећу сећати њихових греха.« Рекавши »нови савез«, онај први је прогласио застарелим. А оно што застарева и овештава, није далеко од нестанка. И први савез је, додуше, имао одредбе за богослужење и земаљско светилиште. Јер, био је уређен први део Шатора, у коме су били свећњак, сто и свети хлебови, а звао се Светиња. Иза друге завесе је био део Шатора који се звао Светиња над светињама, а у њему златан кадиони жртвеник и Ковчег савеза, сав обложен златом. У Ковчегу је била златна посуда с маном, Ааронов штап, који је пропупео, и плоче савеза, а над њим херувими Славе који засењују Помирилиште. Али, о свему томе се сада не може говорити у појединостима. Пошто је то било тако уређено, свештеници су стално улазили у први део Шатора да обављају службу, а у други део, једном годишње, само првосвештеник, и то не без крви, коју је приносио за себе и за грехе народа учињене из незнања. Тако је Свети Дух показивао да пут у Светињу над светињама још није отворен све док постоји први део Шатора. То је слика за садашње време, која показује да принети дарови и жртве нису могли да учине савршеном савест онога који тако служи, пошто су се заснивали само на јелу и пићу и на разним прањима — на прописима који су се односили само на тело и вредели до времена новог поретка. А када је Христос дошао као Првосвештеник будућих добара, прошао је кроз већи и савршенији Шатор, који није начињен руком, то јест није од овог, створеног света, и једном заувек ушао у Светињу над светињама — и то не крвљу јараца и јунаца, него својом сопственом крвљу — постигавши вечно откупљење. Јер, ако крв јараца и бикова и пепео јунице освештавају, дају телесну чистоћу нечистима када се на њих пошкропе, колико ће више крв Христа, који је кроз вечнога Духа самога себе без мане принео Богу, чистити нашу савест од дела која воде у смрт, да можемо да служимо Богу живоме. А Христос је посредник новог савеза ради тога да они који су позвани приме обећано вечно наследство, пошто је он умро као откупнина за прекршаје почињене под првим савезом. Јер, тамо где постоји завештање неопходно је да се утврди смрт завештаоца, пошто је завештање пуноважно тек после смрти, а никад не важи док је завешталац жив. Стога ни први савез није ступио на снагу без крви. Јер, када је Мојсије народу изговорио све заповести Закона, узео је крв јунаца и јараца са водом, скерлетном вуном и исопом, па пошкропио и књигу и сав народ, говорећи: »Ово је крв савеза који вам је одредио Бог«. Затим је тако пошкропио и Шатор и све посуде за богослужење. А по Закону се готово све чисти крвљу и без проливања крви нема опроштења. Било је, дакле, неопходно да се слике небеских ствари чисте оваквим жртвама, а саме небеске ствари бољим жртвама од ових. Јер, Христос није ушао у рукотворено светилиште — слику оног правог — него у само небо, да се сада за нас појави пред Божијим лицем. И то не да самога себе много пута принесе на жртву, као што првосвештеник сваке године улази у Светињу над светињама с туђом крвљу, јер би у том случају Христос морао да страда много пута од постанка света. Него, он се сада, на крају векова, појавио једном заувек, да својом жртвом уклони грех. И као што је људима одређено да једном умру, а после тога Суд, тако је и Христос принет на жртву само једном, да однесе грехе многих. А појавиће се и други пут, али не због греха, него да донесе спасење онима који га ишчекују. Пошто Закон садржи само сенку будућих добара, а не стварност, он никада не може истим жртвама, које се непрестано из године у годину приносе, да усаврши оне који приступају Богу. Када би то могао, зар те жртве не би престале да се приносе? Јер, они који тако служе били би једном заувек очишћени и не би се више осећали криви за своје грехе. Али, жртве сваке године само подсећају на грехе, јер крв јунаца и јараца не може да их уклони. Зато је Христос, улазећи у свет, рекао: »Ниси желео жртве и приносе, него си ми припремио тело. Паљенице и жртве за грех нису ти биле миле. Тада рекох: ‚Ево долазим — о мени пише у књизи — да извршим твоју вољу, Боже.‘« Прво је рекао: »Ниси желео жртве и приносе, паљенице и жртве за грех, нити су ти биле миле«, иако Закон захтева да се приносе. А затим је рекао: »Ево долазим да извршим твоју вољу.« Тако он укида прво да би успоставио друго. У складу с том вољом ми смо освештани приношењем тела Исуса Христа на жртву једном заувек. Сваки свештеник из дана у дан стоји и обавља службу и непрестано приноси жртве, које никада не могу сасвим да уклоне грехе. А када је Христос за сва времена принео једну жртву за грех, сео је Богу здесна и отада чека да његови непријатељи буду положени као подножје под његове ноге. Јер, он је једном жртвом учинио заувек савршенима оне који се свештају. А о томе нам сведочи и Свети Дух када каже: »Ово је савез који ћу с њима склопити после ових дана, каже Господ: ставићу своје законе у њихово срце и уписати их у њихове мисли.« И: »Више се нећу сећати њихових греха и њиховог безакоња.« А где су греси опроштени, ту више нема приношења жртава за њих. Зато, браћо, пошто имамо поуздање да крвљу Исуса Христа улазимо у Светињу над светињама, новим и живим путем који нам је он отворио кроз завесу, то јест своје тело, и пошто имамо и великог свештеника над Божијом кућом, искреног срца приступајмо Богу у пуној вери, срца очишћеног од нечисте савести и тела опраног чистом водом. Непоколебљиво се држимо наде коју исповедамо, јер је веран Онај који нам је дао обећање. Пазимо на то да један другога подстичемо на љубав и добра дела. Не пропуштајмо своје састанке, као што неки имају обичај, него бодримо један другога — утолико више уколико видите да се приближава Дан. Јер, ако намерно грешимо пошто смо спознали истину, онда више нема жртве за грех, него само страшно ишчекивање Суда и жестине огња који ће прождрети Божије противнике. Ко одбаци Мојсијев закон, без милости се погубљује на основу сведочења два или три сведока. Замислите колико ће гору казну заслужити онај ко погази Сина Божијег и нечистом сматра крв савеза којом је освештан и ко увреди Духа милости! Јер, ми знамо Онога који је рекао: »Моја је освета, ја ћу узвратити«, и: »Господ ће судити свом народу«. Страшно је пасти у руке Бога живога! Сећајте се оних првих дана кадa сте, тек просветљени, поднели тешку борбу пуну страдања. Понекад сте били јавно извргнути порузи и невољама, а понекад сте стајали раме уз раме с онима с којима се тако поступало. Саосећали сте са сужњима и с радошћу примали отимање ваше имовине, знајући да имате боље и трајно имање. Не одбацујте, дакле, своје поуздање — донеће вам богату награду. Јер, потребна вам је истрајност да извршите Божију вољу и примите оно што је обећао. Јер, још мало, врло мало, »и доћи ће Онај који долази, неће закаснити. Мој праведник ће живети од вере, а ако одступи, нећу бити задовољан њиме.« Али, ми нисмо од оних који одступају, па пропадају, него од оних који верују и спасавају се. А вера је поуздање у оно чему се надамо, осведочење о стварности коју не видимо. Због ње су стари добили похвалу. Вером схватамо да су светови саздани Божијом речју, и то тако да оно што се види није настало од нечег видљивог. Вером је Авељ Богу принео бољу жртву него Каин, и због ње био похваљен као праведан када је Бог похвалио његове дарове. И вером, иако је умро, још говори. Вером је Енох узет са света да не види смрти, и нису могли да га нађу, јер га је узео Бог. Јер, пре него што је узет, похваљен је као онај који је угодио Богу. А без вере је немогуће угодити Богу, јер ко му приступа, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који га траже. Вером је Ноје, када је обавештен о оном што се још није видело, обузет страхопоштовањем, саградио ковчег да спасе своје укућане. Вером је осудио свет и постао наследник праведности која долази од вере. Вером је Авраам, када је позван да оде на место које ће касније примити у наследство, послушао и пошао, иако није знао куда иде. Вером се у обећаној земљи настанио као странац у туђини, станујући под шаторима са Исааком и Јаковом, сунаследницима истог обећања, јер је ишчекивао Град са чврстим темељима, чији је градитељ и творац Бог. Вером је добио и моћ да зачне потомство, иако је већ био зашао у године — а и сама Сара је била нероткиња — јер је верним сматрао Онога који је обећао. Тако је од једног човека, безмало мртвог, потекло потомака колико и звезда на небу и неизбројивих као песак на морској обали. Сви су они живели у вери све до своје смрти, не примивши обећано. Само су га издалека видели и поздравили, признајући да су странци и дошљаци на земљи. А они који тако говоре, показују да траже отаџбину. Да су при том мислили на ону из које су дошли, имали су још прилику да се у њу врате. Али, они су чезнули за бољом, то јест небеском отаџбином. Зато се Бог не стиди да се зове њихов Бог, јер им је припремио Град. Вером је Авраам, када га је Бог проверавао, принео Исаака на жртву. Онај који је примио обећања принео је свога јединца, онај коме је Бог рекао: »Твоје потомство ће се рачунати по Исааку.« Помислио је да Бог може и из мртвих да васкрсава, и заиста је, у пренесеном смислу, добио Исаака из мртвих. Вером је Исаак за будућност благословио Јакова и Исава. Вером је Јаков, на самрти, благословио оба Јосифова сина и поклонио се Богу ослоњен на врх свога штапа. Вером је Јосиф, када му се примакао крај, поменуо излазак Израелаца из Египта и заповедио шта да учине с његовим костима. Вером су Мојсија, када се родио, његови родитељи крили три месеца, јер су видели да је дете мило и нису се уплашили цареве наредбе. Вером је Мојсије, када је одрастао, одбио да га зову сином фараонове кћери. Радије је изабрао да заједно с Божијим народом буде злостављан него да накратко ужива у греху. Немилост у коју је пао ради Христа сматрао је већим богатством од египатског блага, јер је свој поглед упро у награду. Вером је отишао из Египта не плашећи се царевог беса, јер се чврсто држао Невидљивога као да га гледа. Вером је прославио Пасху и извршио шкропљење крвљу, да Онај који убија прворођене не дотакне ниједног од Израелових. Вером су, као по сувој земљи, прешли Црвено море, а када су то покушали Египћани, подавили су се. Вером су пали и јерихонски зидови пошто је народ седам дана обилазио око њих. Вером блудница Раава није погинула заједно с непокорнима, јер је лепо примила уходе. И шта још да кажем? Немам времена да вам причам о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду и Самуилу и пророцима, који су вером покорили царства, завели правду, добили обећано, затворили уста лавовима, угасили силу огња, избегли оштрицу мача, оснажили се у слабости, ојачали у боју, туђинске војске натерали у бекство. Жене су, васкрсењем, поново добиле своје мртве. Други су били стављени на муке, али су одбили избављење, да би добили боље васкрсење. Неки су доживели ругање и батинање, па и окове и тамницу. Каменовали су их, секли, убијали мачем. Потуцали су се у овчијим кожусима, у кострети, у немаштини, у невољи, у злостављању — свет их није био достојан. Лутали су по пустињама и горама, по пећинама и јамама у земљи. И сви су они похваљени због своје вере, али нису примили обећано. Јер, Бог је за нас предвидео нешто боље, да они не достигну савршенство без нас. Пошто смо, дакле, окружени толиким облаком сведокâ, одбацимо сваки терет и грех који нас тако лако заплиће и истрајно трчимо трку која нам предстоји. Упримо поглед у Зачетника и Усавршитеља вере, Исуса, који је, уместо радости која је била пред њим, поднео крст, презревши његову срамоту, и сео с десне стране Божијег престола. Размишљајте о њему, који је поднео толико супротстављање грешникâ, да не малакшете и не клонете духом. Још се нисте до крви супротставили борећи се против греха и заборавили сте опомену која вам је упућена као синовима: »Сине мој, не узимај Господњу стегу олако, нити клони када те он прекорева. Јер, кога Бог воли, тога и васпитава стегом и кажњава сваког кога прихвати као сина«. Ако подносите стегу, Бог с вама поступа као са синовима. Јер, који је то син кога отац не васпитава стегом? А ако нисте васпитани стегом, којој су сви били подвргнути, онда сте копилад, а не синови. Па и наши очеви по телу васпитавали су нас стегом и ми смо их поштовали. Зар се онда нећемо много више потчинити Оцу духова и живети? Наши очеви су нас једно кратко време васпитавали стегом како су они сматрали да треба, а он то чини за наше добро, да бисмо имали удела у његовој светости. Ниједна стега у први мах не изгледа пријатна, него болна, али касније даје плод мира и праведности онима који су њоме извежбани. Стога исправите клонуле руке и клецава колена. Поравнајте стазе за своје ноге, да се хромо не ишчаши, него да се излечи. Трудите се да живите у миру са свима и у светости, без које нико неће видети Господа. Добро пазите да неко не остане без Божије милости и да не израсте какав горак корен, па изазове невоље и затрује многе. Пазите да нико не буде блудник или безбожник, као Исав, који је за једно јело продао право првородства. Знате, наиме, да је касније, када је желео да наследи благослов, био одбијен, јер није могао да промени очеву одлуку иако је благослов тражио са сузама. Јер, ви нисте пришли гори која се може дотаћи и која је зажарена од огња, ни тами, ни помрчини, ни олуји, ни звуку трубе, ни гласу који је тако говорио речи да су они који су га чули молили да им више не говори, јер нису могли да поднесу заповест: »Ако и животиња дотакне гору, нека се каменује.« А призор је био толико страшан да је Мојсије рекао: »Страх ме је и дрхтим.« Него, пришли сте Сионској гори и Граду Бога живога, небеском Јерусалиму, и хиљадама анђела на радосном скупу. Пришли сте Цркви прворођених, чија су имена записана на небесима, и Богу, Судији свих, и духовима савршених праведника, и Исусу, посреднику новог савеза, и крви шкропљења, која говори боље од Авељеве. Пазите да не одбијете Онога који говори. Јер, ако нису умакли они што су одбили да слушају онога који их је упозоравао на земљи, још мање ћемо умаћи ми ако се окренемо од Онога који говори са неба. Тада је његов глас уздрмао земљу, а сада је обећао: »Уздрмаћу још једном, не само земљу него и небо.« Ово »још једном« показује да ће нестати оно што се може уздрмати, то јест оно што је створено, да остане оно што се не може уздрмати. Стога, пошто примамо Царство које се не може уздрмати, будимо захвални и служимо Богу како је њему мило, с поштовањем и страхом. Јер, »наш Бог је огањ који прождире«. Нека братска љубав и даље влада међу вама. Не заборављајте гостољубивост, јер неки су, показујући је, и не знајући угостили анђеле. Сећајте се сужања као да сте с њима у оковима и злостављаних као да и ви страдате. Нека сви поштују брак и нека брачна постеља буде неокаљана, јер Бог ће судити блудницима и прељубницима. Не будите среброљупци, него будите задовољни оним што имате. Јер, Бог је рекао: »Никада те нећу напустити, никада те нећу оставити.« Зато с поуздањем можемо да кажемо: »Бог ми је помагач, нећу се плашити. Шта ми може човек?« Сећајте се својих вођа, који су вам проповедали Божију реч. Посматрајте исход њиховог начина живота и угледајте се на њихову веру. Исус Христос је исти и јуче и данас и довека. Не дајте да вас заведу разна туђа учења. Јер, срце је добро учвршћивати милошћу, а не обредним јелима од којих нису имали користи они који су их јели. Ми имамо жртвеник са кога не смеју да једу они који служе у Шатору. Првосвештеник у Светињу над светињама уноси крв животиња као жртву за грех, а њихова тела се спаљују ван табора. Зато је и Исус, да би својом крвљу освештао народ, страдао ван градских капија. Стога изађимо к њему ван табора и понесимо његову срамоту, јер ми овде немамо трајан град, него тражимо онај будући. Кроз њега, дакле, непрестано приносимо жртву захвалницу Богу, плод усана које исповедају његово име. И не заборављајте да чините добро и да делите са другима, јер су такве жртве Богу миле. Слушајте своје вође и покоравајте им се. Они бде над вашим душама као они који ће полагати рачун. Слушајте их, да би они то чинили с радошћу, а не уздишући, јер вам то не би било од користи. Молите се за нас, јер смо уверени да имамо чисту савест и желимо да се у свему добро понашамо. Нарочито вас молим да се молите да вам се што пре вратим. А Бог мира, који је нашег Господа Исуса, великог Пастира оваца, крвљу вечног савеза извео из мртвих, нека вас опреми сваким добром за извршавање његове воље и нека у нама чини оно што је њему мило, кроз Исуса Христа, коме слава довека. Молим вас, браћо, да поднесете ову реч опомене, јер сам вам укратко написао. Желим да знате да је наш брат Тимотеј ослобођен. Ако ускоро стигне, доћи ћу с њим да вас видим. Поздравите све своје вође и све свете. Поздрављају вас сви из Италије. Милост са свима вама. Јаков, слуга Божији и Господа Исуса Христа, поздравља дванаест племена у дијаспори. Сматрајте чистом радошћу, браћо моја, кад год се суочите с разним искушењима, знајући да провера ваше вере развија истрајност. А истрајност нека доврши дело, да будете савршени и потпуни, без икаквог недостатка. Ако неком од вас недостаје мудрости, нека је замоли од Бога, који сваком радо даје и никог не прекорева, и биће му дато. Али нека тражи с вером, нимало не сумњајући. Јер, онај ко сумња сличан је морском таласу који ветар подиже и носи. Нека такав човек не мисли да ће било шта добити од Господа — човек подељене душе и непостојан у свему што чини. Нека се сиромашни брат хвали својом узвишеношћу, а богати својом униженошћу, пошто ће нестати као пољски цвет. Јер, сунце изађе, настане жега и осуши биљку; цвет јој отпадне, па пропадне сва њена лепота. Тако ће и богаташ свенути идући за својим пословима. Благо човеку који стрпљиво подноси искушење. Јер, када постане прекаљен, примиће венац живота, који је Бог обећао онима који га воле. Нико, када се суочи с искушењем, не треба да каже: »Бог ме искушава«, јер Бог се не може искушавати злом нити сâм некога искушава. Него, свакога искушава његова сопствена пожуда, која га вуче и мами. Онда пожуда зачне и рађа грех, а грех, учињен, рађа смрт. Не заваравајте се, драга моја браћо. Сваки добар дар и сваки савршен поклон долазе са неба, од Оца светлости, који се не мења као варљива сенка. Он је одлучио да нас роди Речју истине, да будемо нека врста првине његових створења. И ово знајте, драга моја браћо: нека сваки човек буде брз да чује, спор да каже и спор да се разгневи, јер човеков гнев не ствара праведност пред Богом. Стога, одбаците сваку нечистоту и преосталу опакост и кротко прихватите Реч, која је у вас усађена, која има моћ да спасе ваше душе. Немојте само да слушате Реч и тако се заваравате, него је извршавајте. Јер, ако неко само слуша Реч, а не извршава је, сличан је човеку који посматра своје рођено лице у огледалу: погледа се, па оде и одмах заборави како изгледа. Али, ко се помно загледа у савршени закон слободе и остане у њему, не заборављајући шта је чуо, него извршавајући дела, тај ће бити благословен у ономе што чини. Ако неко мисли да је побожан, а не зауздава свој језик, тај самога себе заварава; његова побожност је узалудна. Ово је побожност која је чиста и неокаљана пред Богом Оцем: бринути се за сирочад и удовице у њиховим невољама и себе чувати неопогањеног од света. Браћо моја, верујте у нашег славног Господа Исуса Христа не гледајући ко је ко. Јер, ако на ваш састанак дође човек са златним прстеном и у раскошној одећи, а дође и сиромах у ритама, па ви с наклоношћу погледате онога у раскошној одећи и кажете му: »Ти лепо седи овде«, а оном сиромаху кажете: »Ти стани тамо«, или »Седи ми овде до ногу«, зар тако не правите разлике међу собом и не постајете судије са злим мислима? Чујте, драга моја браћо: зар Бог није изабрао сиромашне у очима света да буду богати вером и да наследе Царство, које је обећао онима који га воле? А ви презресте сиромаха! Зар нису баш богаташи ти који вас угњетавају и вуку на судове? Зар управо они не оцрњују племенито име којим сте названи? Ако се држите царског закона из Писма: »Воли свога ближњега као самога себе«, добро чините. Али, ако гледате ко је ко, чините грех и Закон вас осуђује као прекршиоце. Јер, ко се држи целог Закона, а само у једној ствари посрне, крив је за кршење целог Закона. Онај, наиме, који је рекао: »Не учини прељубу«, рекао је и: »Не убиј«. Ако, дакле, не учиниш прељубу, а убијеш, постао си прекршилац Закона. Говорите и чините као они којима ће се судити по закону слободе. Јер, суд ће бити немилосрдан према ономе ко сâм није био милосрдан. Милосрђе слави победу над судом. Каква је корист од тога, браћо моја, ако неко говори да има веру, а нема дела? Зар таква вера може да га спасе? Ако неки брат или сестра немају шта да обуку или немају да једу сваког дана, а неко од вас им каже: »Идите у миру, утоплите се и наједите«, а не дâ им оно што им је потребно за тело, каква је корист од тога? Тако је и вера, ако нема дела, сама по себи мртва. Али неко ће рећи: »Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми своју веру без делâ, а ја ћу ти показати веру својим делима.« Ти верујеш да постоји само један Бог. Добро чиниш! И ђаволи то верују и дрхте! Хоћеш ли да сазнаш, неразумни човече, да је вера без делâ безвредна? Зар наш праотац Авраам није био оправдан делима када је на жртвенику принео свог сина Исаака? Видиш да се вера удружила с његовим делима и да су дела допунила веру. А испунило се и Писмо које каже: »Авраам поверова Богу и то му се урачуна у праведност« и би назван Божијим пријатељем. Видите да се човек оправдава делима, а не само вером. Зар се није тако и блудница Раава оправдала делима када је примила гласнике и извела их другим путем? Као што је тело без духа мртво, тако је мртва и вера без делâ. Немојте, браћо моја, да многи од вас буду учитељи, јер знамо да ће се нама учитељима строже судити. Сви ми много грешимо, а ко не греши у оном што говори, тај је савршен човек, способан да заузда и цело тело. Када коњима у уста ставимо жвале, да би нам се покоравали, управљамо целим њиховим телом. Па и лађама, иако су онолике и силни ветрови их гоне, управља малено кормило куда год кормилар хоће. Тако је и језик мали уд, али се хвали великим стварима. Мала ватра запали велику шуму. А и језик је ватра, свет неправде међу нашим удовима. Он цело тело каља и, од пакла потпаљен, пали цео ток живота. Човек кроти и укротио је све врсте звери, птица, гмизаваца и морских створења. Али језик — то зло које не мирује, пуно смртоносног отрова — ниједан човек не може да укроти. Њиме благосиљамо Господа и Оца и њиме проклињемо људе, створене по Божијој слици. Из истих уста излазе и благослов и клетва. А то тако не треба да буде, браћо моја. Зар на извору из истог отвора извире и слатка и горка вода? Зар може смоква, браћо моја, да рађа маслине, или винова лоза смокве? Тако ни слан извор не може да дâ слатку воду. Ко је међу вама мудар и паметан? Нека то покаже добрим владањем, делима учињеним у кроткости која долази од мудрости. Али, ако су вам у срцу горка завист и свађа, не хвалите се тиме и не лажите против истине. То није мудрост која долази са неба, него земаљска, недуховна, демонска. Јер, где су завист и свађа, тамо је неред и свако зло дело. Али мудрост која долази са неба пре свега је чиста, затим мирољубива, блага, попустљива, пуна милосрђа и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна. Миротворци, који сеју у миру, беру плод праведности. Откуд ратови и откуд борбе међу вама? Зар не долазе од ваших пожуда које војују у вашим удовима? Жудите а немате; убијате и завидите а не можете да остварите; борите се и ратујете. Немате, јер не молите. Молите али не добијате, јер из рђавих побуда молите — да бисте то проћердали у својим насладама. Прељубници! Зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство према Богу? Стога, ко хоће да буде пријатељ свету, постаје Божији непријатељ. Или можда мислите да Писмo узалуд каже да Бог љубоморно чезне за духом који је настанио у нама. Али он нам дарује још већу милост. Зато каже: »Бог се противи охолима, а понизнима дарује милост.« Потчините се, дакле, Богу, а одуприте се ђаволу, па ће побећи од вас. Приближите се Богу, па ће се и он приближити вама. Очистите руке, грешници, и освештајте срце, ви који се двоумите. Јадикујте, тугујте и заплачите. Нека се ваш смех преокрене у тугу, а радост у жалост. Будите понизни пред Господом, и он ће вас узвисити. Не говорите један против другога, браћо. Ко говори против свога брата, или свога брата осуђује, говори против Закона и осуђује Закон. А ако осуђујеш Закон, онда га не извршаваш, него си његов судија. Само је један Законодавац и Судија, Онај који може да спасе и да погуби. А ко си ти да осуђујеш свога ближњег? Чујте сада, ви који говорите: »Данас или сутра отпутоваћемо у тај и тај град, па ћемо тамо провести годину дана, трговати и зарадити.« Па ви не знате ни шта ће бити сутра! Јер, шта је ваш живот? Ви сте измаглица која се начас појави, а онда ишчезне. Уместо да говорите: »Ако Бог буде хтео, поживећемо и учинити ово или оно«, ви се хвалишете и правите се важни. Свако такво хвалисање је зло. Ко, дакле, зна како да чини добро, а не чини га, чини грех. Чујте сада ви, богаташи. Заплачите и закукајте због беде која ће вас снаћи! Иструну ваше богатство, а одећу вам изједоше мољци. Зарђаше вам злато и сребро — њихова рђа ће сведочити против вас и прождрети вам тело као огањ. Згрнусте благо у последње дане. Ево виче надница што сте је ускратили радницима који су пожњели ваше њиве и вика жетелаца допрла је до ушију Господа над војскама. Живели сте на земљи раскошно и распусно; утовили сте се на дан клања. Осудили сте и убили праведника; он вам се не противи. Дакле, стрпљиво истрајте, браћо, до Господњег доласка. Ево и ратар ишчекује драгоцени род земље и стрпљиво чека док не добије рану и касну кишу. И ви стрпљиво чекајте и учврстите своје срце, јер се приближио Господњи долазак. Не гунђајте један против другога, браћо, да не будете осуђени. Ево Судија стоји на вратима! За пример злопаћења и стрпљивости, браћо моја, узмите пророке, који су говорили у име Господа. Ето, оне који су истрајали, зовемо срећнима. Чули сте за Јовову истрајност и видели шта је на крају Господ учинио. Господ је пун самилости и милосрђа. А пре свега, браћо моја, не заклињите се ни небом, ни земљом, ни ма којом другом заклетвом. Нека ваше »да« буде »да«, а ваше »не« — »не«, да не будете осуђени. Ако се неко од вас злопати, нека се моли. Ако је неко радостан, нека пева хвалоспеве. Ако је неко од вас болестан, нека позове к себи старешине цркве, а они нека се помоле над њим и помажу га уљем у име Господа, и молитва вере излечиће болесника — Господ ће га подићи. Ако је згрешио, биће му опроштено. Стога, признајте своје грехе један другом и молите се један за другога да будете излечени. Много може делотворна молитва праведника. Илија је био човек као и ми. Свесрдно се помолиo да не падне киша, и киша три и по године није пала на земљу. А онда се опет помолио, и небо је дало кишу, а земља донела род. Браћо моја, ако неко од вас одлута од истине, а неко га врати, знајте да ће га тај који га је вратио са странпутице спасти од смрти и покрити мноштво греха. Петар, апостол Исуса Христа, изабраним странцима на земљи, расејанима по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији, који су, освештањем које је извршено Духом, изабрани у складу са предзнањем Бога Оца да буду послушни и пошкропљени крвљу Исуса Христа: милост вам и мир у изобиљу. Нека је благословен Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа. Он нас је у свом великом милосрђу, васкрсењем Исуса Христа из мртвих, поново родио за живу наду, за наследство које не пропада, не квари се и не вене. Оно се на небесима чува за вас, које Божија сила, кроз веру, чува за спасење, спремно да се открије у последње време. Због тога се радујете, иако вас сада, ако треба, накратко жалосте разна искушења. Она су ту да ваша вера — драгоценија од злата које се проверава ватром — буде проверена и донесе вам похвалу, славу и част приликом Откривења Исуса Христа. Иако га нисте видели, ви га волите; иако га не видите, у њега сада верујете и кличете од неизрециве и славне радости, јер остварујете циљ своје вере: спасење своје душе. То спасење су помно истраживали и испитивали пророци, који су пророковали о милости намењеној вама, покушавајући да проникну у време и околности на које је Христов Дух у њима указивао када је унапред сведочио о Христовим страдањима и о слави која ће уследити. Откривено им је да нису служили себи, него вама када су говорили о овом што вам је сада објављено преко оних који су вам проповедали еванђеље у Светоме Духу, посланом са неба, а у шта и анђели жуде да завире. Стога, припремите свој ум, будите трезвени, потпуно се поуздајте у милост коју ће вам донети Откривење Исуса Христа. Као послушна деца, не поводите се за својим ранијим пожудама из временâ незнања. Него, као што је свет Онај који вас је позвао, и ви будите свети у свему што чините. Јер, записано је: »Будите свети, јер сам ја свет.« Ако, дакле, Оцем називате Онога који сваком непристрасно суди на основу делâ, проводите у страху време свога боравка на земљи. Јер, ви знате да од свог испразног начина живота, који су вам предали ваши праоци, нисте откупљени нечим распадљивим, сребром или златом, него драгоценом крвљу Христа, Јагњета без мане и љаге. Он је предодређен пре постанка света, а објавио се у овим последњим временима ради вас који кроз њега верујете у Бога, који га је васкрсао из мртвих и прославио, да ваша вера и нада буду у Богу. Пошто сте послушношћу истини очистили своју душу за нелицемерно братољубље, из свега срца волите један другога. Јер, ви нисте поново рођени из распадљивог семена, него из нераспадљивог — живом и постојаном Божијом речју. Јер, »сваки човек је као трава и сва његова слава као пољски цвет; трава се осуши и цвет отпадне, али реч Господња остаје довека.« А та Реч је еванђеље које вам је објављено. Одбаците, дакле, сваку злоћу и сваку превару, лицемерје, завист и сва клеветања. Као новорођенчад жудите за чистим духовним млеком, да од њега одрастете за спасење, сад кад сте се уверили да је Господ добар. Приђите њему, Живом камену, који су, додуше, људи одбацили, али је у Божијим очима изабран и драгоцен, па се као живо камење уградите у духовну кућу, да будете свето свештенство, да кроз Исуса Христа приносите духовне жртве које су Богу миле. Зато у Писму стоји: »Ево, постављам на Сиону камен изабрани, драгоцени камен угаони, и ко у њега верује, неће се постидети.« За вас, дакле, који верујете, он је драгоцен, а за оне који не верују, »камен који градитељи одбацише постаде камен угаони«, и »камен спотицања и стена саблазни«. А спотичу се они који су непокорни Речи, за шта су и одређени. А ви сте изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ, да објављујете врлине Онога који вас је из таме позвао у своју чудесну светлост; ви који некад нисте били народ, а сада сте Божији народ; ви који сте били у немилости, а сада сте у милости. Драги моји, преклињем вас да се, као странци и дошљаци на земљи, уздржавате од телесних пожуда које војују против душе. Међу паганима се владајте добро, да они, иако вас оптужују за злодела, виде ваша добра дела и дају славу Богу на Дан похођења. Господа ради, потчињавајте се свакој власти коју су људи поставили: било цару као врховној власти, било намесницима које он шаље да казне злочинце, а да похвале оне који чине добро. Јер, ово је Божија воља: да чинећи добро ућуткате незнање неразумних људи. Живите као слободни људи, али не као они којима је слобода само покриће за зло, него као Божије слуге. Сваког поштујте, волите братство верника, бојте се Бога, указујте част цару. Робови, са свим поштовањем се потчињавајте својим господарима, не само онима који су добри и обзирни него и онима који су окрутни. То је, наиме, похвално када неко подноси патње неправедног страдања, мислећи на Бога. Јер, шта има похвално у томе ако вас кажњавају за ваше грехе, а ви то стрпљиво подносите? Али, ако страдате чинећи добро, и то стрпљиво подносите, то је похвално у Божијим очима. На то сте позвани, јер је и Христос страдао за вас, оставивши вам пример, да идете његовим стопама. »Он грех не учини и превара се не нађе у његовим устима.« Када су га вређали, није одговарао увредом, и када је страдао, није претио, него се препустио Ономе који праведно суди. Он је у свом телу понео наше грехе на дрво, да ми, умревши гресима, живимо за праведност. Његовим ранама сте исцељени. Јер, били сте залутали као овце, а сада сте се вратили Пастиру и Надгледнику ваше душе. Тако се и ви, жене, потчињавајте својим мужевима, да, ако се неки не покоравају Речи, буду придобијени без речи, понашањем својих жена, када виде поштовање и чистоту у вашем понашању. Нека ваша лепота не потиче од спољних украса — плетења косе, кићења златом или облачења лепе одеће — него од вашег унутрашњег бића, од непролазне лепоте кротког и смиреног духа, што је у Божијим очима драгоцено. Јер, тако су се у прошлости украшавале свете жене које су се уздале у Бога, потчињавајући се својим мужевима, као Сара, која је била послушна Аврааму и звала га господаром. Ви сте њене кћери ако чините добро и не бојите се никаквог застрашивања. Тако и ви, мужеви, будите увиђавни према својим женама и указујте им поштовање као слабијем полу и сунаследницама милосног дара живота, да ништа не омете ваше молитве. На крају, сви будите сложни, саосећајни, братољубиви, милосрдни и понизни. Не узвраћајте зло за зло ни увреду за увреду, него благосиљајте, јер сте на то позвани — да наследите благослов. Јер, »Ко хоће да воли живот и да види боље дане, нека језиком не говори зло и уснама речи преваре; нека се окрене од зла и чини добро, нека тражи мир и иде за њим. Јер, Господње очи гледају праведне и уши му слушају њихове молитве, а Господње лице је против оних који чине зло.« Ко ће, дакле, да вам науди ако жарко желите да чините добро? Али, благо вама ако и страдате ради праведности. »Не бојте се њиховог застрашивања; не плашите се.« Него, нека Господ Христос буде свет у вашем срцу и увек будите спремни да одговорите сваком ко од вас затражи образложење наде која је у вама. Али чините то благо и с поштовањем, чисте савести, да они који оцрњују ваше добро владање у Христу буду постиђени оним за шта вас клевећу. Боље је, ако је Божија воља, да страдате чинећи добро него чинећи зло. Јер, Христос је једном заувек умро за грехе — праведан за неправедне — да вас доведе Богу. Убијен је, додуше, у телу, али је оживљен у духу. У њему је и отишао и проповедао духовима у Тамници, онима који су у прошлости били непокорни, када је Бог стрпљиво чекао у Нојево време, док се градио ковчег, у којем се само неколико њих, то јест осам душа, спасло кроз воду. Њена слика, крштење — не уклањање телесне нечистоће, него Богу упућена молитва за чисту савест — сада и вас спасава посредством васкрсења Исуса Христа, који је Богу здесна, пошто је отишао на небо, где му се потчињавају анђели, власти и силе. Пошто је, дакле, Христос страдао у телу, и ви се наоружајте том истом мишљу. Јер, ко је страдао у телу, престао је да греши, па остатак свог земаљског живота више не живи по људским пожудама, него по Божијој вољи. Доста је, наиме, што сте у прошлости извршавали вољу пагана тако што сте живели у разузданостима, пожудама, пијанчењима, теревенкама, банчењима и гнусном идолопоклонству. Они се чуде што се заједно с њима не сливате у исту поплаву раскалашности, па вас обасипају погрдама. Они ће полагати рачун Ономе који је спреман да суди живима и мртвима. Јер, зато је и мртвима објављено еванђеље, да у погледу тела буду осуђени по људским мерилима, а да у погледу духа живе по Божијим. Приближио се крај свега. Стога будите разборити и трезвени, да можете да се молите. Пре свега, истрајно волите један другога, јер љубав покрива мноштво греха. Гостољубиво примајте један другога, без гунђања. Служите један другом у складу с милосним даром који је сваки од вас добио, као добри управитељи разнолике Божије милости. Ако неко говори, нека то чини као да говори Божије речи; ако неко служи, нека то чини снагом коју даје Бог, да се Бог у свему прослави кроз Исуса Христа. Њему слава и моћ довека. Амин. Не чудите се, драги моји, пожару који букти међу вама да вас искуша, као да вам се догађа нешто необично. Него, радујте се што имате удела у Христовим страдањима, да бисте се и приликом откривења његове славе радовали и клицали. Благо вама ако вас вређају због Христовог имена, јер на вама почива Дух славе, Божији Дух. Нека нико од вас не страда као убица, крадљивац или какав други злочинац, па чак ни као наметљивац. А ако страда као хришћанин, нека се не стиди, него нека прослави Бога тим именом. Јер, време је да Суд почне од Божијег дома. Па, ако прво од нас почиње, како ли ће завршити они који се не покоравају Божијем еванђељу? И, »ако се праведник једва спасава, где да се појаве безбожник и грешник?« Нека стога они који страдају по Божијој вољи повере своју душу верном Створитељу чинећи добро. Молим старешине међу вама, ја, који сам и сâм старешина, сведок Христових страдања и онај који ће имати удела у слави која ће се открити: напасајте Божије стадо које вам је поверено. Надгледајте га не зато што морате, него драговољно — како Бог хоће; не ради прљавог добитка, него с преданошћу; не као господари над онима који су вам поверени, него као узори стаду. А када се појави Врховни пастир, примићете венац славе, који не вене. Тако и ви, младићи, потчињавајте се старешинама. А сви се један према другом опашите понизношћу. Јер, »Бог се противи охолима, а понизнима дарује милост.« Понизите се, дакле, под моћном Божијом руком, да вас узвиси када дође време. Сву своју бригу пребаците на њега, јер он се брине о вама. Будите трезвени, будно пазите. Ваш противник, ђаво, као лав који риче иде унаоколо тражећи кога да прождре. Успротивите му се, чврсти у вери, знајући да иста оваква страдања сналазе вашу браћу по свету. А Бог сваке милости, који вас је позвао у своју вечну славу у Христу, окрепиће вас после вашег кратког страдања и учинити вас чврстима, јакима и постојанима. Њему моћ довека. Амин. Уз помоћ Силвана, кога сматрам верним братом, написао сам вам укратко, бодрећи вас и сведочећи да је ово истинска Божија милост. Чврсто стојте у њој. Поздравља вас с вама изабрана црква у Вавилону и мој син Марко. Један другога поздравите пољупцем љубави. Мир свима вама који сте у Христу. Симон Петар, слуга и апостол Исуса Христа, онима који су праведношћу нашег Бога и Спаситеља Исуса Христа примили исту драгоцену веру као и ми: милост вам и мир у изобиљу кроз спознање Бога и Исуса, нашег Господа. Његова божанска сила даровала нам је све што је потребно за живот и побожност кроз спознање Онога који нас је позвао својом славом и добротом. Тиме су нам дарована драгоцена и највећа обећања, да преко њих узмете удела у божанској природи пошто умакнете покварености која је у свету, а долази од пожуде. Управо зато уложите сваки труд да својој вери придодате доброту, доброти знање, знању уздржљивост, уздржљивости стрпљивост, стрпљивости побожност, побожности братољубље, братољубљу љубав. Јер, ако све то поседујете у све већој мери, нећете бити докони и јалови у спознању нашег Господа Исуса Христа. А ко то нема, слеп је и кратковид — заборавио је да је очишћен од старих греха. Стога, браћо, још више се потрудите да потврдите свој позив и избор. Јер, то чинећи, никада нећете посрнути и биће вам указана богата добродошлица у вечно Царство нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Зато ћу вас увек на то подсећати, иако то већ знате и учвршћени сте у истини коју имате. Сматрам да је исправно да вас подстичем подсећањем све док боравим у овом шатору свога тела, јер знам да ћу га ускоро напустити, као што ми је то објавио наш Господ Исус Христос. А потрудићу се да се и после мог одласка увек тога сећате. Јер, ми вам нисмо мудро смишљеним причама обзнанили силу и Долазак нашег Господа Исуса Христа, него као очевици његовог величанства. Јер, он је од Бога Оца примио част и славу када је до њега стигао глас од величанствене Славе, који рече: »Ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи.« И ми смо чули тај глас, који је долазио са неба, када смо с њим били на светој гори. Тако нам је потврђена пророчка реч, а ви добро чините што на њу пазите као на светиљку која светли на мрачном месту — док не сване Дан и звезда Даница се не појави у вашем срцу. Пре свега знајте ово: ниједно пророштво из Писма не може да се тумачи произвољно. Јер, никад пророштво није настало људском вољом, него су људи понети Светим Духом говорили од Бога. Али, у народу је било и лажних пророка, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће кришом уносити погубне јереси и порицати Господара који их је откупио. Тако ће на себе навући брзу пропаст. Многи ће се повести за њиховом разузданошћу и због њих ће се оцрњивати Пут истине. У својој похлепности, искоришћаваће вас измишљотинама. Али њихова осуда већ одавно виси над њима и њихова пропаст не дрема. Јер, ако Бог није поштедео анђеле који су згрешили, него их је бацио у мрачна гротла пакла, да буду чувани за Суд; ако ни стари свет није поштедео када је сручио потоп на његове безбожнике, него је сачувао само Ноја, проповедника праведности, и седморо других; ако је осудио градове Содому и Гомору, претворивши их у пепео, и истакао их за пример будућим безбожницима; ако је избавио праведног Лота, који је био на мукама због разузданог понашања безаконика — јер, том праведнику су из дана у дан праведну душу раздирала дела безакоња која је гледао и слушао док је боравио међу њима — то значи да Господ зна како да побожне избави од искушења, а неправедне сачува за казну на Дан суда, и то пре свих оне који иду за прљавом пожудом тела и презиру Господњу власт. Дрски и безобразни, они се не плаше да оцрњују небеска бића, док анђели, иако су јачи и моћнији, не износе погрдне оптужбе против њих пред Господом. А они, као бесловесне животиње, бића нагона, рођена да се хватају и уништавају, оцрњују оно што не познају, па ће у својој покварености и бити уништени. Неправда ће им бити плата за неправду. Они — љаге и ругобе које се наслађују својим преварама док се с вама госте — уживањем сматрају банчење у по бела дана. Очију пуних прељубе и никад сити греха, примамљују непостојане душе. Срце им је, породу проклетом, огрезло у похлепи. Напустили су прави пут и залутали, пошавши путем Валаама сина Веоровог, који је заволео плату неправедности, али и примио укор за своје недело: нема животиња проговорила је људским гласом и спречила пророково безумље. Они су извори без воде и облаци које гони олуја; за њих се чува најцрња тама. Говоре хвалисаве и празне речи и разузданим телесним пожудама маме оне што су тек побегли од оних који живе у заблуди. Обећавају им слободу, а сами су робови покварености — јер, свако робује оном што га је савладало. Ако се, наиме, они који су побегли од прљавштина света када су спознали нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа, опет у њих заплићу и подлежу им, онда им је ово последње стање горе од оног првог. Јер, било би им боље да нису ни спознали пут праведности него што су, пошто су га спознали, окренули леђа светој заповести која им је предата. Догодило им се оно што кажу истините изреке: »Пас се враћа на своју бљувотину« и »Окупана свиња се враћа да се ваља у каљузи.« Драги моји, ово је већ друга посланица коју вам пишем. И у једној и у другој вас подсећањем подстичем на здраво размишљање и желим да се сетите речи које су у прошлости изрекли свети пророци и заповести Господа и Спаситеља, које су вам пренели ваши апостоли. Пре свега знајте ово: у последње дане доћи ће ругаоци, који ће се ругати и ићи за својим пожудама и говорити: »Шта је с обећањем о његовом Доласку? Откад су праоци помрли, све је исто од постанка света.« Јер, они намерно заборављају да небеса постоје одавно и да је земља настала Божијом речју из воде и кроз воду. Том водом је и потопљен и уништен тадашњи свет, а том истом Речју су садашња небеса и земља спремљени за огањ — чувају се за Дан суда и пропасти безбожних људи. Али, не заборавите једно, драги моји: код Господа је један дан као хиљаду година, а хиљаду година као један дан. Господ не одуговлачи да испуни обећање, као што неки мисле да одуговлачи, него је стрпљив према вама, пошто не жели да ико пропадне, него да се сви покају. А Дан Господњи ће доћи као крадљивац. Небеса ће нестати уз силну тутњаву, стихије ће се, ужарене, распасти, а земља и сва дела на њој биће огољена. Пошто ће се све тако распасти, какви треба да будете у светом понашању и побожности, ви који ишчекујете и пожурујете долазак Дана Божијега, када ће се небеса, запаљена, распасти и стихије, ужарене, истопити? А ми на основу његовог обећања ишчекујемо нова небеса и нову земљу, на којима пребива праведност. Стога, драги моји, пошто то ишчекујете, потрудите се да вас наш Господ затекне у миру, без љаге и беспрекорне. А његову стрпљивост сматрајте спасењем, као што вам је, у складу с мудрошћу која му је дата, писао и наш драги брат Павле. Он тако пише у свим посланицама када о овоме говори. Има у њима неких ствари које је тешко разумети, које, као и остала Писма, неуки и непостојани људи искривљују на сопствену пропаст. Стога се ви, драги моји, пошто то унапред знате, чувајте да вас не заведе заблуда безаконикâ, па да паднете са свог чврстог положаја. Растите у милости и спознању нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. Њему слава и сада и у Вечни дан. Амин. Оно што је било од почетка, што смо чули, што смо својим очима видели, што смо посматрали и што смо својим рукама опипали, то објављујемо о Речи живота. Живот се појавио, и ми смо га видели и сведочимо за њега, и објављујемо вам вечни живот, који је био код Оца и који нам се показао. Објављујемо вам оно што смо видели и чули, да и ви имате заједницу с нама. А наша заједница је с Оцем и с његовим Сином, Исусом Христом. И ово вам пишемо да наша радост буде потпуна. А ово је порука коју смо чули од њега и коју вам објављујемо: Бог је светлост и у њему нема нимало таме. Ако тврдимо да имамо заједницу с њим, а ходамо у тами, лажемо и не живимо у складу с истином. Али, ако ходамо у светлости, као што је он у светлости, имамо заједницу један с другим и крв Исуса, његовог Сина, чисти нас од сваког греха. Ако тврдимо да немамо греха, сами себе заваравамо и у нама нема истине. Ако признајемо своје грехе, он је веран и праведан и опростиће нам грехе и очистити нас од сваке неправедности. Ако тврдимо да нисмо згрешили, чинимо га лажљивцем и његове Речи нема у нама. Дечице моја, пишем вам ово да не грешите. Али, ако неко и згреши, имамо Заступника код Оца — Исуса Христа, праведника. Он је жртва помирница за наше грехе, и не само за наше него и за грехе целог света. А по овоме знамо да смо га упознали: ако се држимо његових заповести. Онај ко каже: »Упознао сам га«, а не држи се његових заповести, лажљивац је и у њему нема истине. А ко се држи његове Речи, у њему је Божија љубав заиста стигла до савршенства. По томе знамо да смо у њему. Ко говори да живи у њему, дужан је да живи онако како је он живео. Драги моји, не пишем вам неку нову заповест, него стару заповест коју сте имали од почетка — стара заповест је Реч коју сте чули. А ипак вам пишем нову заповест, која се обистињује у њему и у вама. Јер, тама пролази, а истинска светлост већ сија. Ко говори да је у светлости, а мрзи свога брата, још је у тами. Ко воли свога брата, живи у светлости и у њему нема саблазни. А ко мрзи свога брата, у тами је — хода у тами и не зна куда иде, јер му је тама заслепила очи. Пишем вам, дечице, јер су вам греси опроштени због његовог имена. Пишем вам, очеви, зато што сте упознали Онога који je од почетка. Пишем вам, младићи, зато што сте победили Злога. Написах вам, дечице, зато што сте упознали Оца. Написах вам, очеви, зато што сте упознали Онога који je од почетка. Написах вам, младићи, зато што сте јаки и што Божија реч живи у вама и што сте победили Злога. Немојте да волите свет ни оно што је у свету. Ако неко воли свет, у њему нема Очеве љубави. Јер, све што је у свету — пожуда тела, пожуда очију и разметање оним што се има — не долази од Оца, него од света. Свет и његове пожуде пролазе, а ко извршава Божију вољу, остаје довека. Децо, последњи је час, и као што сте чули, долази антихрист. Већ сад су се појавили многи антихристи — по томе знамо да је последњи час. Од нас су изашли, али нису били наши. Јер, да су стварно били наши, остали би с нама. Али требало је да се покаже да нису сви наши. А ви имате помазање од Светога, па све знате. Не пишем вам зато што не знате истину, него зато што је знате и зато што ниједна лаж не долази од истине. Ко је лажљивац ако не онај ко тврди да Исус није Христос. Ко пориче Оца и Сина — тај је антихрист. Ко год пориче Сина, нема ни Оца; ко признаје Сина, има и Оца. Оно што сте чули од почетка, нека остане у вама. Ако то што сте од почетка чули остане у вама, онда ћете и ви остати у Сину и Оцу. А ово је обећање које нам је дао: вечни живот. Ово сам вам написао о онима који вас доводе у заблуду. А што се вас тиче, помазање које сте од њега примили остаје у вама и нема потребе да вас неко учи. Него, као што вас његово помазање учи о свему — а истинито је, није лаж — тако и ви останите у њему како вас је оно научило. И сада, дечице, останите у њему, да будемо пуни поуздања када се појави и да се пред њим не постидимо када дође. Ако знате да је он праведан, онда знате да је од њега рођен сваки који чини оно што је праведно. Видите колику љубав нам је Отац даровао: да се зовемо Божија деца! А то и јесмо. Свет нас не познаје зато што није упознао њега. Драги моји, сада смо Божија деца, а још се није показало шта ћемо бити. Али знамо да ћемо, када се он појави, бити слични њему, јер ћемо га видети онаквог какав јесте. И ко год полаже ову наду у њега, чисти се као што је и он чист. Ко год чини грех, чини безакоње, јер грех је безакоње. А ви знате да се он појавио да уклони грехе и да у њему нема греха. Ко год живи у њему, више не греши. А ко греши, није га видео ни упознао. Дечице, нека вас нико не доводи у заблуду. Ко чини оно што је праведно, праведан је као што је он праведан. Ко чини грех, припада ђаволу, јер ђаво греши од почетка. Зато се појавио Син Божији — да разори ђавоља дела. Ко год је рођен од Бога, не чини грех, јер Божије семе живи у њему; он не може да греши, јер је рођен од Бога. По овоме се распознају Божија деца и ђавоља деца: ко год не чини оно што је праведно и ко не воли свога брата, не припада Богу. Ово је порука коју сте чули од почетка: да волимо један другога. Не будите као Каин, који је припадао Зломе и убио свога брата. А зашто га је убио? Зато што су његова дела била зла, а дела његовог брата праведна. Не чудите се, браћо, ако вас свет мрзи. Ми знамо да смо из смрти прешли у живот, јер волимо браћу. Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи свога брата, убица је, а знате да ниједан убица нема у себи трајног, вечног живота. По овоме знамо шта је љубав: он је за нас положио свој живот. Стога смо и ми дужни да свој живот положимо за браћу. Ко има добра овога света и гледа свога брата како оскудева, па се на њега не сажали, како може Божија љубав да остане у њему? Дечице, не волимо речју и језиком, него делима и истином. По томе ћемо знати да припадамо истини и умирити своју савест пред њим кад год нас савест осуђује. Јер, Бог је већи од наше савести и све зна. Драги моји, ако нас савест не осуђује, имамо поуздање пред Богом и добијамо од њега оно што замолимо, јер се држимо његових заповести и чинимо оно што је њему мило. А ово је његова заповест: да верујемо у име његовог Сина Исуса Христа и да волимо један другога као што нам је заповедио. Ко се држи његових заповести, у њему живи и он у њему. А по овоме знамо да он живи у нама: по Духу кога нам је дао. Драги моји, не верујте сваком духу, него проверавајте духове — да ли су од Бога — јер многи лажни пророци су изашли у свет. По овоме ћете препознати Божијег Духа: сваки дух који признаје да је Исус Христос дошао у телу, јесте од Бога. И ниједан дух који не признаје Исуса, није од Бога, него је антихристов. А за антихриста сте чули да долази, и већ сада је у свету. Дечице, ви сте од Бога и победили сте их, јер је Онај који је у вама већи од онога који је у свету. Они су од света — зато говоре као што свет говори и свет их слуша. Ми смо од Бога. Ко познаје Бога, слуша нас, а ко није од Бога, не слуша нас. Тако препознајемо Духа истине и духа заблуде. Драги моји, волимо један другога, јер љубав је од Бога. Ко год воли, од Бога је рођен и познаје Бога. Ко не воли, није упознао Бога, јер Бог је љубав. Овако је Бог показао своју љубав међу нама: послао је свог јединорођеног Сина у свет да кроз њега живимо. У овоме је љубав: не у томе да смо ми заволели Бога, него да је он заволео нас и послао свога Сина као жртву помирницу за наше грехе. Драги моји, ако нас је Бог толико заволео, онда смо и ми дужни да волимо један другога. Бога нико никад није видео; али, ако волимо један другога, Бог живи у нама и његова љубав је у нама савршена. По овоме знамо да живимо у њему и он у нама: дао нам је од свога Духа. А ми смо видели и сведочимо да је Отац послао Сина да буде Спаситељ света. Ко признаје да је Исус Син Божији, Бог живи у њему и он у Богу. А ми смо упознали љубав коју Бог има према нама и поверовали јој. Бог је љубав. Ко живи у љубави, у Богу живи и Бог живи у њему. Тако љубав у нама постаје савршена и имамо поуздање на Дан суда; јер, какав је он, такви смо и ми у овом свету. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх. Јер, страх је повезан с казном, а ко се боји, није савршен у љубави. Ми волимо зато што је он први заволео нас. Ако неко каже: »Волим Бога«, а мрзи свога брата, лажљивац је. Јер, ко не воли брата, кога види, тај не може да воли Бога, кога не види. А ову заповест имамо од њега: ко воли Бога, да воли и свога брата. Ко год верује да Исус јесте Христос, рођен је од Бога. И ко год воли родитеља, воли и онога који је од њега рођен. По овоме знамо да волимо Божију децу: када волимо Бога и извршавамо његове заповести. Јер, ово је љубав према Богу: да се држимо његових заповести. А његове заповести нису тешке. Јер, све што је од Бога рођено, побеђује свет. А ово је победа која је победила свет: наша вера. Па, ко је победник над светом ако не онај ко верује да је Исус Син Божији? Он, Исус Христос, дошао је водом и крвљу — не само водом него водом и крвљу. А Дух је тај који сведочи, јер Дух је истина. Тако троје сведоче: Дух, вода и крв — и то троје је јединствено. Ако прихватамо сведочанство људи, Божије сведочанство је веће, јер је то сведочанство којим је Бог сведочио за свога Сина. Ко верује у Сина Божијег, има то сведочанство у себи. А ко не верује Богу, учинио га је лажљивцем, јер није поверовао сведочанству којим је Бог сведочио за свога Сина. А ово је то сведочанство: Бог нам је дао вечни живот, и тај живот је у његовом Сину. Ко има Сина, има живот. Ко нема Сина Божијег, нема живот. Ово сам написао вама који верујете у име Сина Божијег да знате да имате вечни живот. А ово је поуздање које имамо у њега: ако замолимо за нешто што је по његовој вољи, он нас услишава. Па, ако знамо да нас услишава када замолимо, знамо да већ имамо то што смо га молили. Ако неко види свога брата да чини грех који не води у смрт, нека замоли, и Бог ће му дати живот — мислим на оне чији грех не води у смрт. Али, постоји грех који води у смрт. За тај грех не кажем да се моли. Свака неправда је грех, али постоји грех који не води у смрт. Знамо да нико ко је рођен од Бога не греши, него га чува Онај који је рођен од Бога, и Зли га не дотиче. Ми знамо да смо од Бога, а да је цео свет у власти Злога. А знамо и да је Син Божији дошао и дао нам разумевање да спознамо Истинитога. И ми јесмо у Истинитоме, у његовом Сину Исусу Христу. Он је Истинити Бог и Вечни живот. Дечице, чувајте се идола. Старешина, изабраној госпођи и њеној деци коју волим у истини — и не само ја него и сви који су упознали истину — због истине која живи у нама и која ће с нама бити довека: милост, милосрђе и мир од Бога Оца и од Исуса Христа, Очевог Сина, биће с нама у истини и љубави. Много сам се обрадовао што сам међу твојом децом нашао неке који живе у складу са истином, баш као што смо примили заповест од Оца. И сада те молим, госпођо — а не пишем ти неку нову заповест, него исту ону коју имамо од почетка — да волимо један другога. А ово је љубав: да живимо по његовим заповестима. Као што сте чули од почетка, та заповест је: живите у љубави. Јер, многе варалице, које не признају да је Исус Христос дошао у телу, изашле су у свет. Сваки такав је варалица и антихрист. Пазите на себе, да не изгубите оно што сте зарадили, него да примите пуну плату. Ко год претера и не остане у Христовом учењу, тај нема Бога. Ко остаје у том учењу, има и Оца и Сина. Ако вам неко долази, а не доноси то учење, не примајте га у кућу и не поздрављајте га. Јер, ко га поздравља, узима удела у његовим злим делима. Имао бих још много да вам пишем, али нећу папиром и мастилом, него се надам да ћу доћи к вама и с вама разговарати лицем у лице, да наша радост буде потпуна. Поздрављају те деца твоје изабране сестре. Старешина, драгом Гају, кога волим у истини. Драги мој, желим ти да будеш здрав и да ти у свему буде добро, као што је добро и твојој души. Много сам се обрадовао када су дошла нека браћа и причала нам о твојој верности истини — о томе како живиш у истини. За мене нема веће радости него када чујем да моја деца живе у истини. Драги мој, веран си у свему што чиниш за браћу, и то страну. Они су цркви причали о твојој љубави. Добро ћеш учинити ако их испратиш на пут онако како доликује пред Богом. Јер, они су ради Имена кренули на пут и од пагана ништа не примају. Зато ми треба да примамо такве, да заједно радимо за истину. Писао сам нешто цркви, али Диотреф, који жели да буде први међу њима, неће да нас прими. Зато ћу му, ако дођем, указати на дела која чини клевећући нас злобним речима. Али ни то му није доста, него сâм не прима браћу, а забрањује онима који би хтели и избацује их из цркве. Драги мој, не угледај се на зло, него на добро. Ко чини добро, од Бога је. Ко чини зло, није видео Бога. За Димитрија сви лепо сведоче — и сама истина. И ми лепо сведочимо за њега, а ти знаш да је наше сведочанство истинито. Имао бих много да ти пишем, али нећу да ти пишем пером и мастилом, него се надам да ћу те ускоро видети, па ћемо разговарати лицем у лице. Мир с тобом. Поздрављају те пријатељи. Поздрави пријатеље поименце. Јуда, слуга Исуса Христа и Јаковљев брат, онима које је Бог Отац позвао и које воли, онима које чува Исус Христос: милосрђе вам и мир и љубав у изобиљу. Драги моји, иако сам веома желео да вам пишем о нашем заједничком спасењу, осетих потребу да вас подстакнем да се борите за веру која је једном заувек предата светима. Јер, међу вас су се увукли неки који су већ одавно обележени за Суд. То су безбожници којима је милост нашега Бога изговор за разузданост и који поричу јединог Господара и нашег Господа Исуса Христа. Желим да вас подсетим, иако ви то све већ знате, да је Господ прво избавио свој народ из Египта, а затим уништио оне који нису поверовали. Па и анђеле који нису сачували своје достојанство, него су напустили своје пребивалиште, сачувао је у вечним оковима у тами за Суд који ће бити на Велики дан. Тако и Содома и Гомора, и околни градови који су се на сличан начин одали блуду и тражили насладу у другачијој пути, служе као пример, испаштајући казну у вечитом огњу. На исти начин и ови сањари каљају своје тело, одбацују Господњу власт и оцрњују небеска бића. Па ни арханђео Михаило, када се са ђаволом препирао за Мојсијево тело, није се усудио да против њега износи погрдне оптужбе, него је рекао: »Нека те Господ прекори!« Ови, пак, погрђују оно што не познају, а оно што, као бесловесне животиње, нагонски познају, у томе пропадају. Тешко њима! Пођоше Каиновим путем, за плату упадоше у Валаамову заблуду, изгинуше у Корејевој побуни! Они су љаге на вашим агапама; безобзирно се с вама госте сами себе напасајући. Они су безводни облаци које ковитлају ветрови, јесења стабла без плода и ишчупана из корена — двапут мртва, бесни морски таласи који се пене својим срамотама, звезде луталице за које је сачувана најцрња тама довека. О њима је пророковао Енох, седми од Адама, рекавши: »Ево, долази Господ са хиљадама својих светаца да суди свима и да осуди све безбожнике за сва безбожна дела која су безбожно починили и за све дрске речи које су безбожни грешници против њега изговорили.« Они су гунђала и зановетала, људи који живе по својим пожудама; устима говоре охоле речи и улагују се ради добитка. А ви се, драги моји, присетите онога што су прорекли апостоли нашег Господа Исуса Христа. Јер, рекли су вам: »У последња времена појавиће се ругаоци који ће живети по својим безбожним пожудама.« То су они што сеју раздор, људи чулâ, који немају Духа. А ви се, драги моји, изграђујте на својој најсветијој вери и молите се у Светоме Духу. Одржите се у Божијој љубави док чекате да вас милосрђе нашег Господа Исуса Христа одведе у вечни живот. Једне, оне који сумњају, прекоревајте, друге спасавајте вадећи их из огња, а према осталима будите милостиви, са страхом, мрзећи и одећу која је укаљана распадљивом пути. А Oномe који може да вас сачува од пада и да вас без мане, у великој радости, постави пред своју Славу, јединомe Богу, нашем Спаситељу, слава, величанство, моћ и власт, кроз нашег Господа Исуса Христа, пре сваког времена и сада и довека! Амин. Откривење Исуса Христа, које му је дао Бог да својим слугама покаже шта треба ускоро да се догоди. И он је то показао, пославши свога анђела своме слузи Јовану, који сведочи о свему што је видео: о Божијој речи и о сведочанству Исуса Христа. Благо оном ко чита и онима који слушају речи овог пророчанства и држе се онога што је у њему написано, јер је време близу. Јован, за седaм цркава у Азији: милост вам и мир од Онога који јесте, који је био и који долази, и од седам духова који су пред његовим престолом, и од Исуса Христа, Верног сведока, Прворођенога из мртвих и Владара над земаљским царевима. Ономе који нас воли, који нас је својом крвљу избавио од наших греха и учинио нас царством, свештеницима свога Бога и Оца — њему слава и моћ довека. Амин. Ево долази с облацима и свако око ће га видети, и они који су га проболи. И закукаће за њим сва племена на земљи. Да. Амин. »Ја сам Алфа и Омега«, каже Господ Бог, који јесте, који је био и који долази, Сведржитељ. Ја, Јован, ваш брат и с вама учесник у невољи, Царству и трпљењу у Исусу, био сам на острву Патмосу због Божије речи и Исусовог сведочанства. У дан Господњи обузе ме Дух, а иза себе чух силан глас, као труба, који рече: »Запиши у књигу оно што видиш и пошаљи у седам цркава: у Ефес, Смирну, Пергам, Тијатиру, Сард, Филаделфију и Лаодикију.« Окренух се да видим глас који ми је говорио и, кад сам се окренуо, видех седам златних свећњака, а усред свећњакâ некога »као Син човечији«. Био је обучен у дуги огртач, а око груди опасан златним појасом. Глава и коса су му биле беле као бела вуна, као снег, а очи као пламтећи огањ. Стопала су му била као бронза ужарена у пећи, а глас као хучање многих вода. У десници је имао седам звезда, а из уста му је излазио оштар мач са две оштрице. Лице му је било као сунце када сија свом снагом. Када сам га угледао, падох му пред ноге као мртав, а он стави своју десницу на мене и рече: »Не бој се. Ја сам Први и Последњи и Живи. Био сам мртав, а сад сам, ево, довека жив и имам кључеве Смрти и Подземља. »Стога запиши оно што си видео, оно што јесте и оно што ће се после тога догодити. А ево тајног значења седам звезда које си видео у мојој десници и седам златних свећњака: седам звезда су анђели седам цркава, а седам свећњака је седам цркава. »Анђелу цркве у Ефесу напиши: »‚Ово говори Онај који држи седам звезда у својој десници и који хода између седам свећњака: Знам твоја дела, твој труд и твоју стрпљивост и да не можеш да трпиш зле људе. Искушао си оне који за себе тврде да су апостоли, а нису, и открио си да су лажљивци. Истрајан си — много си претрпео за моје име и ниси посустао. »‚Али, имам нешто против тебе: напустио си своју прву љубав. Стога, сети се одакле си пао. Покај се и чини оно што си у почетку чинио — иначе ћу ти доћи и уклонити твој свећњак са његовог места ако се не покајеш. Али ово ти иде у прилог: мрзиш дела николаита, која и ја мрзим. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Победнику ћу дати да једе од дрвета живота, које је у Божијем рају.‘« »Анђелу цркве у Смирни напиши: »‚Ово говори Први и Последњи, онај који је био мртав, па оживео: Знам твоју невољу и сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који за себе тврде да су Јудеји, а нису, него су Сатанина синагога. Не бој се онога што треба да претрпиш. Ево, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу, да вас искуша, па ћете се десет дана злопатити. Буди веран до смрти, и даћу ти венац живота. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Победнику неће наудити друга смрт.‘« »Анђелу цркве у Пергаму напиши: »‚Ово говори Онај који има оштар мач са две оштрице: Знам где станујеш — тамо где је Сатанин престо. А ипак се чврсто држиш мога имена и ниси се одрекао своје вере у мене, чак ни у време када је код вас, тамо где станује Сатана, убијен мој верни сведок Антипа. »‚Али, имам нешто мало против тебе: имаш тамо неких који се држе учења Валаама, који је научио Валака да наведе Израелце да згреше једући месо жртвовано идолима и одајући се блуду. Исто тако, имаш и таквих који се држе учења николаита. Стога, покај се, иначе ћу ти брзо доћи и заратити с њима мачем својих уста. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Победнику ћу дати скривене мане и дати му бео камен, а на том камену написано ново име, које не зна нико осим оног ко га добије.‘« »Анђелу цркве у Тијатири напиши: »‚Ово говори Син Божији, чије су очи као пламтећи огањ, а стопала слична углачаној бронзи: Знам твоја дела, твоју љубав, твоју веру, твоје служење, твоју истрајност и да сада чиниш више него што си чинио у почетку. »‚Али, имам нешто против тебе: пушташ жену Језавељу, која за себе тврди да је пророчица, да својим учењем доводи моје слуге у заблуду, па се одају блуду и једу месо жртвовано идолима. Дао сам јој времена да се покаје, али она неће да се покаје за свој блуд. Ево, бацићу је у болесничку постељу, а оне који се с њом одају блуду у велику невољу ако се не покају за своја дела. И побићу јој децу. Тако ће све цркве знати да сам ја Онај који испитује мисли и срца. И сваком од вас даћу према вашим делима. »‚А вама осталима у Тијатири, вама који се не држите тог учења и који нисте спознали Сатанине такозване дубине, кажем: нећу вам наметнути неко друго бреме. Само, чврсто држите оно што имате док ја не дођем. »‚Победнику, оном ко се до краја буде држао мојих дела, даћу власт над народима — »владаће над њима жезлом гвозденим, разбити их као посуде грнчарске« — као што сам је и ја добио од Оца. А даћу му и звезду Даницу. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама.‘« »Анђелу цркве у Сарду напиши: »‚Ово говори Онај који има седам Божијих духова и седам звезда: Знам твоја дела — на изглед си жив, а у ствари си мртав. Пробуди се и учврсти оно што је још остало, а на умору је, јер нисам нашао да су ти дела савршена у очима мога Бога. Стога се сети онога што си примио и чуо; држи се тога и покај се. Али, ако се не пробудиш, доћи ћу као крадљивац и нећеш знати у који сат ћу те изненадити. »‚Ипак, имаш у Сарду неколико људи који нису окаљали своју одећу. Они ће ходати са мном одевени у бело, јер су достојни. Тако ће и победник обући белу одећу и нећу му избрисати име из Књиге живота, него ћу му име признати пред својим Оцем и пред његовим анђелима. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама.‘« »Анђелу цркве у Филаделфији напиши: »‚Ово говори Свети и Истинити, Онај који има кључ Давидов — оно што он отвори, нико не може да затвори, и оно што он затвори, нико не може да отвори: Знам твоја дела. Ево поставио сам пред тебе отворена врата, која нико не може да затвори. Јер, ти имаш мало снаге, а ипак се држиш моје Речи и ниси се одрекао мога имена. Дајем ти неке из Сатанине синагоге, који за себе тврде да су Јудеји, али нису, него лажу. Учинићу да дођу к теби, да се пред твојим ногама поклоне и да сазнају да сам те заволео. Пошто си сачувао моју заповест да истрајеш, и ја ћу сачувати тебе од Часа искушења, који ће снаћи цео свет да искуша становнике земље. »‚Долазим ускоро. Чврсто држи то што имаш, да нико не узме твој венац. Победника ћу учинити стубом у Храму мога Бога и он више неће изаћи напоље. На њему ћу написати име мога Бога, име града мога Бога — новог Јерусалима, који силази са неба од мога Бога — и своје ново име. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама.‘« »Анђелу цркве у Лаодикији напиши: »‚Ово говори Амин, Верни и Истинити сведок, Почетак Божијег створења: Знам твоја дела: ниси ни хладан ни врућ. Да си макар или хладан или врућ. Овако, пошто си млак — ни врућ ни хладан — испљунућу те из својих уста. Говориш: »Богат сам; обогатио сам се и не треба ми ништа«, а не видиш да си бедан, кукаван, сиромашан, слеп и го. Саветујем ти да од мене купиш у огњу жеженог злата — да се обогатиш; и белу одећу — да се обучеш, да се не показује твоја срамна голотиња; и мелем — да њиме намажеш очи, да прогледаш. »‚Ја прекоревам и стегом васпитавам оне које волим. Стога, буди ревностан и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако неко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему и јести с њим и он са мном. »‚Победнику ћу дати да са мном седне на мој престо, као што сам и ја победио и сео са својим Оцем на његов престо. »‚Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама.‘« После тога погледах, а оно — на небу отворена врата! А онај глас који сам раније чуо како ми говори као труба, рече: »Попни се овамо, па ћу ти показати шта после овогa треба да се догоди.« Одмах ме обузе Дух, а оно — на небу је стајао престо и неко је на њему седео. Тај који је седео изгледао је као јаспис и сард, а око престола је била дуга као смарагд. Око престола су била још двадесет четири престола на којима су седеле двадесет четири старешине, обучене у белу одећу и са златним венцима на глави. Из престола су излазиле муње, гласови и громови, а испред њега је горело седам пламтећих буктиња, то јест седам Божијих духова. Испред престола је било и нешто као стаклено море слично кристалу. У средини, око престола, била су четири жива бића пуна очију и спреда и позади. Прво од тих живих бића личило је на лава, друго на вола, треће је имало лице као човек, а четврто је личило на орла у лету. И та четири жива бића — свако са по шест крила, унаоколо и изнутра пуних очију — и дању и ноћу без предаха говоре: »Свет, свет, свет је Господ Бог, Сведржитељ, који је био, који јесте и који долази.« И кад год та жива бића дају славу, част и захвалност Ономе који седи на престолу, Ономе који је довека жив, оне двадесет четири старешине падају ничице пред Оним који седи на престолу и клањају се Ономе који је довека жив, па стављају своје венце пред престо и говоре: »Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу, част и силу, јер ти си све створио и твојом вољом је постало и било створено.« Тада у десници Онога који је седео на престолу видех свитак, исписан изнутра и споља и запечаћен са седам печата. И видех једног силног анђела како из свега гласа објављује: »Ко је достојан да отвори свитак и поломи његове печате?« Али, нико ни на небу, ни на земљи, ни под земљом није могао да отвори свитак ни да у њега погледа. А ја сам много плакао што се није нашао нико достојан да отвори свитак ни да у њега погледа. Тада ми рече један од старешина: »Немој да плачеш. Ено, победио је Лав из Јудиног племена, Корен Давидов. Он може да отвори свитак и његових седам печата.« Тада видех како између престола и четири жива бића и старешина стоји Јагње, као да је заклано, са седам рогова и седам очију — то јест седам Божијих духова, који су послани по свој земљи. И Јагње приђе, па узе свитак из деснице Онога који седи на престолу. А када га је узело, она четири жива бића и двадесет четири старешине падоше ничице пред Јагњетом. Сваки од њих је имао китару и златне чиније пуне кâда, то јест молитви светих, и певали су нову песму: »Достојан си да узмеш свитак и да разломиш његове печате, jер си био заклан и својом крвљу откупио људе за Бога, људе из сваког племена и језика, народности и народа. Учинио си их царством и свештеницима нашега Бога, и они ће владати на земљи.« Онда погледах и чух гласове многобројних анђела око престола и живих бића и старешина. Било их је на хиљаде хиљада и на миријаде миријада. Говорили су из свега гласа: »Достојно је Јагње које је заклано да прими силу и богатство и мудрост и снагу и част и славу и благослов!« Онда чух сва створења на небу и на земљи, под земљом и на мору и све што је у њима, како говоре: »Ономе који седи на престолу и Јагњету, благослов и част и слава и моћ довека!« Четири жива бића рекоше: »Амин«, а старешине падоше ничице и поклонише се. Онда видех како Јагње разломи један од седам печата и чух једно од она четири жива бића како громогласно каже: »Дођи!« Погледах, а оно — коњ белац и на њему јахач с луком! Дадоше му венац и он изјаха као победник, да победи. Када је Јагње разломило други печат, чух друго живо биће како каже: »Дођи!« Тада изађе други коњ, риђан, а његов јахач доби власт да са земље узме мир, па да се људи међусобно покољу, и доби велик мач. Када је Јагње разломило трећи печат, чух треће живо биће како каже: »Дођи!« Погледах, а оно — коњ вранац и на њему јахач са теразијама у руци! Тада чух нешто као глас како између четири жива бића говори: »Хојникс пшенице за динар! Три хојникса јечма за динар! А уљу и вину немој да нашкодиш!« Када је Јагње разломило четврти печат, чух глас четвртог живог бића како каже: »Дођи!« Погледах, а оно — коњ зеленко! Име његовог јахача било је Смрт, а одмах за њим ишло је Подземље. Они добише власт над четвртином земље, да убијају мачем, глађу, помором и дивљим зверима. Када је Јагње разломило пети печат, видех испод жртвеника душе оних који су заклани због Божије речи и због сведочанства које су имали. Они из свега гласа повикаше: »Колико још, свети и истинити Господару, нећеш судити становницима земље и осветити нашу крв?« И сваки од њих доби дуг бели огртач и би им речено да се још мало стрпе док се не испуни број њихових другова у служењу и браће, који треба да буду убијени као и они. Онда видех како Јагње разломи шести печат. Настаде силан земљотрес, сунце поцрне као врећа од кострети, а цео месец постаде црвен као крв. Звезде са неба попадаше на земљу као што касне смокве падају с дрвета када га протресе јак ветар. Небо нестаде као свитак када се смота, а све планине и острва покренуше се с места. Тада се сви земаљски цареви, великаши, војсковође, богаташи, моћници и сваки роб и слободњак посакриваше по пећинама и међу горским стенама, говорећи горама и стенама: »Падните на нас и сакријте нас од лица Онога који седи на престолу и од Јагњетовог гнева! Јер, дошао је Велики дан њиховог гнева, и ко може да опстане?« После тога видех четири анђела како стоје на четири краја земље и зауздавају четири земаљска ветра, да ветар не дува на земљу, ни на море, ни на било које дрво. Тада видех једног другог анђела како се диже са истока, носећи печат Бога живога, и из свега гласа довикује оној четворици анђела који су добили власт да нанесу штету земљи и мору: »Немојте да нашкодите ни земљи, ни мору, ни дрвећу док печатом не обележимо чела слугу нашега Бога!« Тада чух број обележених печатом — 144.000 из свих Израелових племена: из Јудиног племена#12.000 обележених печатом; из Рувимововог племена#12.000; из Гадовог племена#12.000; из Асировог племена#12.000; из Нефталимовог племена#12.000; из Манасијиног племена#12.000; из Симеоновог племена#12.000; из Левијевог племена#12.000; из Исахаровог племена#12.000; из Завулоновог племена#12.000; из Јосифовог племена#12.000; из Венијаминовог племена#12.000 обележених печатом. После тога погледах, а оно — силно мноштво које нико није могао да преброји, из сваког народа, племена, народности и језика, стајало је пред престолом и пред Јагњетом. Били су обучени у дуге беле огртаче, а у рукама су носили палмове гране и из свега гласа викали: »Спасење припада нашем Богу, који седи на престолу, и Јагњету!« А сви анђели су стајали око престола и старешина и четири жива бића. Они падоше ничице пред престолом и поклонише се Богу, говорећи: »Амин! Благослов и слава и мудрост и захвалност и част и сила и снага нашем Богу довека. Амин!« Тада ме упита један од старешина: »Ко су ови што су обучени у дуге беле огртаче и одакле су дошли?« Ја му рекох: »Ти то знаш, господару.« А он ми рече: »То су они што су дошли од велике невоље и Јагњетовом крвљу опрали и избелили своје огртаче. Зато су они пред Божијим престолом и дању и ноћу му служе у његовом Храму, а Онај који седи на престолу подићи ће свој Шатор над њима. Они више никад неће гладовати ни жеднети, нити ће их пржити сунце ни икаква жега. Јер, њихов пастир ће бити Јагње, које је насред престола, и водиће их на изворе живе воде. А Бог ће обрисати сваку сузу с њихових очију.« Када је Јагње разломило седми печат, на небу настаде тајац који потраја око пола сата. Тада видех седам анђела који стоје пред Богом. Они добише седам труба. Онда дође један анђео са златном кадионицом и стаде код жртвеника. Он доби много кâда, да га с молитвама свих светих принесе на златном жртвенику пред престолом. Из анђелове руке се пред Богом подиже дим кâда с молитвама свих светих. Потом анђео узе кадионицу, напуни је ватром са жртвеника, па је баци на земљу. Разлегоше се грмљавина и тутњава, севнуше муње и настаде земљотрес. А седам анђела који су имали седам труба спремише се да затрубе. Први анђео затруби, и настадоше грȁд и огањ помешан с крвљу, и то би бачено на земљу. Изгоре трећина земље и изгоре трећина дрвећа и изгоре сва зелена трава. Други анђео затруби, и нешто као велика, огњем успламтела гора би бачено у море. Трећина мора се претвори у крв и угину трећина створења која живе у мору и би уништена трећина бродова. Трећи анђео затруби, и са неба паде једна велика звезда, горећи као буктиња. Она паде на трећину река и на изворе водâ. А име те звезде је Пелен. Трећина водâ се претвори у пелен, и многи људи помреше од водâ, јер су биле горке. Четврти анђео затруби, и би ударена трећина сунца, трећина месеца и трећина звезда, па се помрачише за трећину. Дан изгуби трећину своје светлости, а тако и ноћ. Тада видех и чух једног орла који је летео посред неба и из свега гласа викао: »Јао! Јао! Јао становницима земље због звука трубе преостале тројице анђела који треба да затрубе!« Пети анђео затруби, и ја видех звезду која је са неба пала на земљу. Она доби кључ од ждрела Бездана. Када је отворила ждрело Бездана, из ждрела покуља дим као дим из неке големе пећи. Сунце и небо се помрачише од дима из ждрела, а из дима на земљу изађоше скакавци, који добише моћ какву имају земаљске шкорпије. Било им је заповеђено да не науде земаљској трави, ни било којој биљци, ни било ком дрвету, него само људима који немају Божији печат на челу. Није им било допуштено да их убијају, него само да их пет месеци муче. А то мучење је било као бол који задаје шкорпија када убоде човека. Тих дана ће људи тражити смрт, али је неће наћи; желеће да умру, али смрт ће бежати од њих. А скакавци су изгледали као коњи опремљени за бој. На глави су имали нешто као венац од злата, а лица су им била као људска лица. Коса им је била као у жена, а зуби као у лавова. Имали су грудне оклопе сличне оклопима од гвожђа, а шум њихових крила личио је на тутњаву многих коња и кола која јуре у бој. Имали су репове и жалце као у шкорпија и у тим реповима је била њихова моћ да пет месеци муче људе. Над њима је владао цар, Анђео Бездана, који се на јеврејском језику зове Авадон, а на грчком Аполион. Први Јао прође. Ево за њим иду још два! Шести анђео затруби, и ја чух један глас како долази од рогова златног жртвеника пред Богом и говори шестом анђелу који је имао трубу: »Пусти она четири анђела који су везани на великој реци Еуфрат!« Тада беху пуштена четири анђела која су била спремна да управо тог сата, дана, месеца и године побију трећину људи. Та војска је бројала две стотине милиона коњаника — чуо сам број. А коњи и јахачи које сам видео у свом виђењу изгледали су овако: Носили су ватреноцрвене, загаситоплаве и сумпорножуте грудне оклопе. Главе коња су биле као у лава, а из уста су им сукљали ватра, дим и сумпор. Од те три пошасти — ватре, дима и сумпора који су сукљали из њихових уста — изгину трећина људи. Моћ ових коња била је у њиховим устима и реповима. Јер, репови су им били слични змијама: имали су главе којима су наносили повреде. Али преостали људи — они који нису погинули од ових пошасти — ипак се не покајаше за дела својих руку. И даље су се клањали демонима и идолима од злата, сребра, бронзе, камена и дрвета, који не виде, не чују и не ходају. Не покајаше се ни за своја убиства, ни за своја врачања, ни за свој блуд, ни за своје крађе. Тада видех још једног силног анђела како силази са неба. Био је обучен у облак, а на глави му је била дуга. Лице му је било као сунце, а ноге као стубови ватре. У руци је имао мали, отворен свитак. Он десном ногом стаде на море, а левом на копно, па из свега гласа повика — као лав када риче. А када је повикао, седам громова проговори својом тутњавом. Када је седам громова проговорило, хтедох да пишем, али са неба чух глас који рече: »Запечати то што је седам громова говорило и то немој да пишеш.« Тада анђео кога сам видео како стоји на мору и на копну диже десницу према небу и закле се Оним који је довека жив, који је створио небеса и оно што је на њима, и земљу и оно што је на њој, и море и оно што је у њему: »Нема више одлагања! Него, оних дана када се огласи седми анђео, када затруби, биће довршена Божија тајна, као што је он својим слугама пророцима и објавио.« Тада ми се поново обрати глас који сам чуо са неба и рече: »Иди и узми отворени свитак из руке анђела који стоји на мору и на копну.« И ја одох к анђелу и рекох му да ми дâ онај мали свитак, а он ми рече: »Узми га и поједи. Загорчаће ти стомак, али ће ти у устима бити сладак као мед.« Jа узех свитак из анђелове руке и поједох га. У устима ми је био сладак као мед, али ми, када га поједох, загорча стомак. Онда ми рекоше: »Треба опет да пророкујеш о многим народностима, народима, језицима и царевима.« Потом добих трску сличну штапу за мерење, па ми рекоше: »Устани и измери Божији храм и жртвеник и оне који се у њему клањају Богу. Спољашње двориште Храма изостави; немој да га мериш, јер је дато паганима и они ће четрдесет два месеца газити Светим градом. А двојици својих сведока даћу да обучени у кострет пророкују хиљаду двеста шездесет дана.« Они су две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље. Ако неко покуша да им науди, ватра сукне из њихових уста и прождре њихове непријатеље. Ако неко хоће да им науди, баш тако мора да погине. Они имају власт да затворе небо, да не пада киша у време њиховог пророковања. А имају и власт да воде претворе у крв и да земљу ударе сваком врстом пошасти кад год пожеле. Када заврше своје сведочење, с њима ће заратити Звер која излази из Бездана. Она ће их победити и убити, и њихови лешеви ће лежати на улици великога града који се у пренесеном смислу зове Содома и Египат, где је и њихов Господ био распет. Три и по дана ће људи из сваке народности, племена, језика и народа гледати њихове лешеве и неће дати да буду положени у гроб. Становници земље ће се радовати и веселити њиховој пропасти и слати поклоне један другом, јер су их та два пророка намучила. Али, после три и по дана, уђе у пророке Божији дах живота, па они стадоше на своје ноге и силан страх спопаде оне који су их гледали. Тада зачуше силан глас са неба који им рече: »Попните се овамо!« И они се на облаку попеше на небо наочиглед својих непријатеља. И баш у том часу настаде велик земљотрес и десетина града се сруши. Од земљотреса погину седам хиљада људи, па се остали уплашише и дадоше славу небескоме Богу. Други Јао прође. Ево ускоро долази трећи! Седми анђео затруби, и на небу се зачуше силни гласови који су говорили: »Царство света постало је царство нашега Господа и његовога Христа, и он ће владати довека!« А двадесет четири старешине, које су седеле на својим престолима пред Богом, падоше ничице и поклонише се Богу, говорећи: »Захваљујемо ти, Господе Боже, Сведржитељу, који јеси и који си био, што си узео своју велику силу и почео да владаш! Народи се разгневише, и дође твој гнев и време да се суди мртвима, да се награде твоје слуге пророци и свети и сви који се боје твога имена, мали и велики, и да се униште они који су уништавали земљу!« Тада се отвори Божији храм на небу и указа се Ковчег његовог савеза у његовом Храму. Севнуше муње, разлегоше се тутњава и грмљавина, настаде земљотрес и поче да пада силан грȁд. На небу се појави велико знамење: жена обучена у сунце, под ногама јој месец, а на глави венац од дванаест звезда. Била је трудна и викала у порођајним боловима и мукама. Тада се на небу појави друго знамење: Аждаја, велика, црвена као ватра. Имала је седам глава и десет рогова, а на својим главама седам круна. Њен реп повуче трећину звезда са неба и баци их на земљу. Аждаја стаде пред жену која је требало да се породи, да јој прождре дете чим га роди. Она роди мушко дете, сина, који ће гвозденим жезлом владати над свим народима. И дете би узето к Богу и његовом престолу, а жена побеже у пустињу, на место које је Бог припремио за њу, да тамо буде збринута хиљаду двеста шездесет дана. Тада на небу изби рат: Михаило са својим анђелима нападе Аждају. Аждаја са својим анђелима узврати напад, али није била довољно јака, па изгубише место на небу. Тако је збачена Велика аждаја, Стара змија, звана ђаво и Сатана, која цео свет доводи у заблуду. Збачена је на земљу, а с њом и њени анђели. Тада чух силан глас на небу како говори: »Сада је стигло спасење и сила и царство нашега Бога и власт његовога Христа, јер је збачен тужитељ наше браће који их је и дању и ноћу оптуживао пред нашим Богом! Они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства. Нису волели свој живот толико да би устукнули пред смрћу. Зато се веселите, небеса и ви који пребивате на њима. А тешко вама, земљо и море, јер је ђаво сишао к вама! Силан бес га је обузео, јер зна да има мало времена.« Када је Аждаја видела да је збачена на земљу, поче да прогони ону жену која је родила мушко дете. Али жена доби два крила великог орла да одлети до свога склоништа у пустињи, ван Змијиног домашаја, где ће бити збринута три и по године. Тада Змија избљува из уста реку воде за женом, да је бујица однесе. Али земља поможе жени: отвори своја уста и попи реку коју је Аждаја избљувала из својих уста. Аждаја се разгневи на жену, па оде и поведе рат против осталих њених потомака — оних који се држе Божијих заповести и имају Исусово сведочанство — и стаде на морски жал. Тада видех како из мора излази Звер. Имала је десет рогова и седам глава, а на својим роговима десет круна и на свакој глави богохулно име. Та Звер коју видех личила је на леопарда, ноге су јој биле као у медведа, а уста као у лава. Аждаја јој даде своју силу, свој престо и велику власт. Једна глава као да јој је била смртно рањена, али се њена смртна рана зацели. И цео свет се задиви и пође за Звери, клањајући се Аждаји што је Звери дала власт. А клањали су се и Звери, говорећи: »Ко је као Звер?« и: »Ко може да ратује против ње?« Звер доби уста да њима говори охоле речи и хуле и доби власт да то чини четрдесет два месеца. И она отвори уста и поче да вређа Бога, оцрњујући његово име, његово пребивалиште и оне који пребивају на небу. Би јој допуштено и да зарати против светих и да их победи, а доби и власт над сваким племеном, народношћу, језиком и народом. Клањаће јој се сви становници земље чија имена од постанка света нису уписана у Књизи живота закланог Јагњета. Ко има ухо, нека чује! Ко је одређен за ропство, у ропство ће и отићи. Ко је одређен да буде погубљен мачем, мачем ће и бити погубљен. Ово од светих захтева истрајност и веру. Онда видех другу Звер како излази из земље. Имала је два рога као у јагњета, а говорила је као Аждаја. Извршавала је сву власт прве Звери у њено име и присилила земљу и све њене становнике да се клањају првој Звери, оној чија се смртна рана зацелила. Чинила је велика знамења — чак је и ватру спуштала с неба пред очима људи. Заводила је тако становнике земље знамењима која су јој била дата да их чини у име Звери и рекла им да начине лик Звери, оне која је имала рану од мача и остала жива. Било јој је дато и да удахне живот лику Звери, да лик Звери и проговори и да учини да се погубе сви који му се не клањају. А учинила је и то да сви — и мали и велики, и богати и сиромашни, и слободни и робови — дају да им на десну руку или на чело буде утиснут жиг, па да нико не може ни да купује ни да продаје ако нема жиг са именом Звери или са бројем њеног имена. Овде је потребна мудрост. Ко је уман, нека одгонетне број Звери, јер то је број човека. А тај број је 666. Тада погледах, а оно — Јагње стоји на Сионској гори и с њим 144.000 оних којима је на челу написано његово име и име његовог Оца. Чух звук са неба сличан хучању многих вода и тутњави силнога грома. И тај звук који сам чуо био је као свирање китариста на њиховим китарама. Певали су нову песму пред престолом и пред четири жива бића и старешинама. И нико није могао да научи ту песму осим оних 144.000 откупљених са земље. То су они што се нису укаљали са женама, јер су остали чисти. Они иду за Јагњетом куд год оно иде. Откупљени су од људи као првине за Бога и Јагње. Ниједна лаж се није нашла у њиховим устима — они су без мане. Онда видех још једног анђела како лети посред неба. Носио је вечно еванђеље да га објави становницима земље, свим народима, племенима, језицима и народностима. Он силним гласом рече: »Бојте се Бога и дајте му славу, јер је дошао час његовог Суда! Славите Онога који је начинио небо, земљу, море и изворе вода!« А један други анђео дође за њим, говорећи: »Пао је! Пао је велики Вавилон, који је све народе опио жестоким вином свога блуда!« За њима дође и трећи анђео и снажним гласом рече: »Ко се поклони Звери и њеном лику и прими жиг на своје чело или руку, тај ће пити Божије жестоко вино, које је неразводњено усуто у чашу његовог гнева, и биће мучен горућим сумпором пред светим анђелима и пред Јагњетом! И дим њиховог мучења диже се довека и ни дању ни ноћу нема предаха за оне који се клањају Звери и њеном лику и који примају жиг с њеним именом.« Ово захтева да свети, они који се држе Божијих заповести и вере у Исуса, буду истрајни. Тада чух глас са неба како ми говори: »Пиши: ‚Благо мртвима који одсад умру у Господу.‘« »Да«, каже Дух, »нека се одморе од свог мукотрпног рада, јер њихова дела иду за њима.« Онда погледах, а оно — бео облак, и на њему седи неко »као Син човечији«. На глави му златан венац, а у руци оштар срп. Тада из Храма изађе један други анђео, па из свега гласа довикну ономе који је седео на облаку: »Замахни својим српом и жањи, јер је дошло време да се жање! Зрела је земаљска жетва!« И онај који је седео на облаку хитну свој срп на земљу, и земља би пожњевена. Још један анђео изађе из Храма на небу; и он је имао оштар срп. А од жртвеника дође један други анђео — онај што има власт над огњем — па из свега гласа довикну оном анђелу са оштрим српом: »Замахни својим оштрим српом и одсеци гроздове са земаљског чокота, јер је сазрело његово грожђе!« И анђео хитну свој срп на земљу, обра земаљски чокот, па грожђе убаци у велику муљачу Божије срџбе. Оно би изгажено у муљачи ван града, и из муљаче потече крв све до узда коњима у висину и хиљаду шестсто стадија уоколо. Тада видех још једно велико и чудесно знамење на небу: седам анђела са седам последњих пошасти — последњих, јер се њима окончава Божија срџба. И видех нешто као море од стакла помешано с ватром и победнике над Звери, над њеним ликом и над бројем њеног имена како стоје на мору од стакла и држе Божије китаре. Певали су песму Божијег слуге Мојсија и Јагњетову песму: »Велика су и чудесна твоја дела, Господе Боже, Сведржитељу. Праведни су и истинити твоји путеви, Царе над народима. Ко да те се не боји, Господе, и да не слави твоје име? Ти си једини свет. Сви народи ће доћи и поклонити се пред тобом, јер су објављена твоја праведна дела.« После тога видех како се на небу отвори Храм, то јест Шатор сведочанства, и из њега изађе оних седам анђела који су имали седам пошасти. Били су обучени у блиставо чисто платно и око груди опасани златним појасевима. Тада једно од четири жива бића даде седморици анђела седам златних чинија пуних срџбе Бога, који је довека жив. Храм се испуни димом Божије славе и његове силе, па нико није могао да уђе у Храм док се не заврши седам пошасти седморице анђела. Из Храма чух снажан глас како говори седморици анђела: »Идите и излијте на земљу седам чинија Божије срџбе!« Тада први анђео оде, па изли своју чинију на земљу, а по људима који су на себи имали жиг Звери и који су се клањали њеном лику избише гадни и болни чиреви. Други анђео изли своју чинију на море, и оно се претвори у крв сличну крви мртваца и у мору изгинуше сва жива бића. Трећи анђео изли своју чинију на реке и изворе водâ, и они се претворише у крв. Тада чух анђела који је имао власт над водама како говори: »Праведан си, ти који јеси и који си био, ти Свети, што си овако пресудио! Јер, они су пролили крв светих људи и пророка, па си им дао да пију крв, као што и заслужују!« Онда чух жртвеник како говори: »Да, Господе Боже, Сведржитељу, твоје пресуде су истините и праведне!« Четврти анђео изли своју чинију на сунце, којем би допуштено да људе пржи ватром. Силна јара је прљила људе, па су проклињали име Бога, који је имао власт над овим пошастима, али се не покајаше нити му дадоше славу. Пети анђео изли своју чинију на престо Звери, и њено царство прекри тама. Људи су од бола гризли своје језике и проклињали Бога на небу због својих болова и чирева, али се не покајаше за своја дела. Шести анђео изли своју чинију на велику реку Еуфрат, па њена вода пресахну да би се припремио пут за цареве са истока. Тада видех како из уста Аждаје, из уста Звери и из уста Лажног пророка излазе три нечиста духа слична жабама. То су, наиме, били духови демона који чине знамења, а кренули су царевима целог света да их окупе за битку на Велики дан Бога Сведржитеља. »Ево долазим као крадљивац! Благо оном ко бди и чува своју одећу, да не би ишао го и да други не би гледали његову срамоту!« И окупише их на месту које се на јеврејском језику зове Армагедон. Седми анђео изли своју чинију на ваздух, а из Храма, са престола, дође снажан глас који рече: »Свршено је!« Тада севнуше муње, разлегоше се тутњава и громови и настаде страховит земљотрес каквог није било откад је човека на земљи — толико је снажан био тај земљотрес. Велики град се распаде на три дела и срушише се пагански градови. А Бог се сети великог Вавилона, па му даде чашу жестоког вина свога гнева. Сва острва побегоше, планине више нису могле да се нађу, а огроман грȁд, тежине таланта, засу људе са неба. Људи почеше да проклињу Бога због пошасти грȁда, јер је то била страшна пошаст. Тада дође један од седам анђела који су имали седам чинија, па ми рече: »Дођи да ти покажем како ће бити кажњена Велика блудница, која седи на многим водама. С њом су се земаљски цареви одавали блуду, а становници земље се опијали вином њеног блуда.« Тада ме анђео у Духу пренесе у пустињу, где видех једну жену како седи на скерлетној Звери. Звер је била пуна богохулних имена и имала седам глава и десет рогова. Жена је била обучена у пурпур и скерлет и накићена златом, драгим камењем и бисерима. У руци је имала златну чашу пуну гадости и прљавштине свога блуда, а на челу јој је био овај натпис: ТАЈНА ВЕЛИКИ ВАВИЛОН МАЈКА БЛУДНИЦÂ И ЗЕМАЉСКИХ ГАДОСТИ Видех да је жена пијана од крви светих и од крви Исусових сведока. Када сам је видео, веома се зачудих. »Зашто се чудиш?« упита ме анђео. »Објаснићу ти тајну ове жене и Звери која је носи и има седам глава и десет рогова. Звер коју си видео некада је била, а сада није. Ускоро ће изаћи из Бездана и отићи у пропаст. Становници земље чија имена нису од постанка света уписана у Књизи живота зачудиће се када буду видели Звер, јер је некада била, сада није, а доћи ће. Овде је потребан мудар ум. Седам глава је седам брегова на којима седи жена. А то је и седам царева — пет их је већ пало, један влада, а други још није дошао; а када дође, треба само мало да остане. Звер која је некада била, а сада није, сама је осми цар; она припада седморици и иде у пропаст. »Десет рогова које си видео јесте десет царева који још не владају, али ће са Звери добити царску власт на један сат. Они имају један циљ: да своју силу и власт предају Звери. Ратоваће против Јагњета, али ће их Јагње победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима, а с њим ће бити његови позвани, изабрани и верни.« Онда ми рече: »Воде које си видео, на којима седи Блудница, то су народности, мноштва, народи и језици. А оних десет рогова које си видео и Звер — они ће замрзети Блудницу. Опустошиће је и оголити; појешће јој месо, а њу спалити у огњу. Јер, Бог им је ставио у срце да изврше његов циљ: да остваре свој циљ и да своје царство предају Звери док се не испуне Божије речи. А жена коју си видео јесте велики град који влада над земаљским царевима.« После тога видех једног другог анђела како силази са неба. Имао је велику власт, а земља је била обасјана његовим сјајем. Он силним гласом повика: »Пао је! Пао је велики Вавилон! Постаде пребивалиште демона и склониште свих нечистих духова и склониште свих нечистих и одвратних птица. Јер, сви народи су пили жестоко вино блуда те блуднице. С њом су се земаљски цареви одавали блуду, а земаљски трговци се богатили на њеној прекомерној раскоши.« Онда чух и други глас са неба како говори: »Изађи из ње, мој народе, да не будеш саучесник у њеним гресима и да те не снађу њене пошасти. Јер, њени греси су се нагомилали до неба и Бог се сетио њених злодела. Врати јој истом мером, врати јој двоструко за њена дела. У чашу у коју је она точила ти јој наточи двоструко. Колико се разметала сјајем и раскоши, толико јој муке и јада задај, јер она мисли: ‚На престолу седим као царица; нисам удовица и нећу видети јада.‘ Зато ће је у једном дану савладати њене пошасти — смрт, јад и глад — и биће спаљена огњем, јер је моћан Господ Бог, који јој суди. »Када угледају дим од њеног спаљивања, заплакаће и закукати за њим земаљски цареви, који су се с њом одавали блуду и уживали у њеној раскоши. Ужаснути њеним мукама, стајаће подаље, говорећи: ‚Јао! Јао, велики граде Вавилоне, моћни граде! У једном часу те стиже осуда!‘ »И земаљски трговци ће плакати и јадиковати за њим, јер више нико не купује њихове товаре — товаре злата и сребра, драгог камења и бисера, платна и пурпура, свиле и скерлета, сваке врсте мирисног дрвета и свих врста предмета од слоноваче, свих врста предмета од скупоценог дрвета, бронзе, гвожђа и мермера, товаре цимета и зачина, кâда, смирне и тамјана, вина и уља, белог брашна и пшенице, говеда и оваца, коња и кочија, људских тела и душа. »Побеже од тебе воће за којим ти је душа жудела и пропаде ти сва раскош и сјај и никада се више неће наћи. »Они што су тиме трговали и од тога се обогатили, стајаће подаље, ужаснути његовим мукама, плачући и јадикујући: ‚Јао! Јао, велики граде! Био си обучен у платно, пурпур и скерлет и накићен златом, драгим камењем и бисерима. У једном часу толико богатство опустошено!‘ »И сви кормилари и сви који плове морем, морнари и они који на мору раде, стајаће подаље. А када угледају дим од његовог спаљивања, повикаће: ‚Да ли је било града сличног овом великом граду?‘ И посуће се прашином по глави и викати, плачући и јадикујући: ‚Јао! Јао великом граду! Његовим благом се обогатише сви који су на мору имали лађе, а он у једном часу би опустошен!‘ »Веселите се над њим, небо и ви свети и апостоли и пророци, јер му је Бог судио онако како је он судио вама!« Тада један моћни анђео подиже стену велику као млински камен и баци је у море, говорећи: »Овако силовито биће бачен и велики град Вавилон, да се више не нађе! Никада више неће се у теби зачути глас певача и свирка китариста, фрулаша и трубача! Никада више неће се у теби наћи занатлија било ког заната! Никада више неће се у теби зачути клопарање млина! Никада више неће у теби засјати светлост светиљке! Никада више неће се у теби зачути глас младожење и младе! Јер, твоји трговци су били земаљски моћници и твојим врачањем су били заведени сви народи. У њему је нађена крв пророка и светих и свих који су заклани на земљи.« После тога чух нешто као силну грају великог мноштва на небу. Викали су: »Алилуја! Спасење, слава и сила припадају нашем Богу, јер су његове пресуде истините и праведне. Он је осудио Велику блудницу, која је искварила земљу својим блудом, и на њој осветио крв својих слугу.« И још рекоше: »Алилуја! Њен дим се диже довека!« Тада двадесет четири старешине и четири жива бића падоше ничице и поклонише се Богу, који је седео на престолу, и рекоше: »Амин! Алилуја!« А са престола дође глас који рече: »Хвалите нашега Бога, сви који сте његове слуге, који га се бојите, мали и велики!« Онда чух нешто као грају великог мноштва и као хучање многих вода и као тутњаву јаких громова како говори: »Алилуја! Јер, завлада наш Господ Бог, Сведржитељ! Радујмо се и кличимо и дајмо му славу. Јер, дошла је Јагњетова свадба и његова Невеста се спремила. Дато јој је блиставо чисто платно да се у њега обуче.« А то платно су праведна дела светих. Анђео ми рече: »Пиши: ‚Благо онима који су позвани на Јагњетову свадбу!‘« И још ми рече: »Ово су истините Божије речи.« Падох ничице пред његове ноге да му се поклоним, а он ми рече: »Немој. И ја сам слуга као и ти и твоја браћа која имају Исусово сведочанство. Богу се поклони. Јер, Исусово сведочанство је дух пророштва.« И видех отворено небо, а тамо — коњ белац! Име његовог јахача је Верни и Истинити, а суди и ратује по правди. Очи су му као пламтећи огањ, а на глави му је много круна. Он има написано име које не зна нико осим њега. Обучен је у огртач натопљен крвљу и име му је Божија Реч. Пратиле су га небеске војске на белим коњима, обучене у бело, чисто платно. Из уста му излази оштар мач којим ће ударити народе. »Владаће над њима жезлом гвозденим« и газити грожђе у муљачи жестоког вина гнева Бога Сведржитеља. На огртачу и на боку му је написано име: ЦАР НАД ЦАРЕВИМА И ГОСПОДАР НАД ГОСПОДАРИМА Тада видех једног анђела како стоји на сунцу и из свега гласа довикује свим птицама које лете по небу: »Дођите! Окупите се за велику Божију гозбу, да једете меса царева, меса војсковођа и меса моћника, и меса коња и њихових јахача, и меса свих слободњака и робова, и малих и великих!« Онда видех Звер и земаљске цареве са њиховим војскама како су се окупили да ратују против Јахача на коњу и против његове војске. И Звер би ухваћена, а с њом и Лажни пророк, који је у њено име чинио знамења којима је заводио оне што су примили жиг Звери и клањали се њеном лику. Обоје су живи бачени у огњено језеро горућег сумпора. Остале поби мач који је изашао из уста Јахача на коњу, и све се птице наједоше њиховог меса. Онда видех једног анђела како силази са неба. У руци је имао кључ од Бездана и велик ланац. Он шчепа Аждају, Стару Змију, то јест ђавола, Сатану, окова је на хиљаду година, па је баци у Бездан, који над њом закључа и запечати, да више не заводи народе док се не наврши хиљаду година. После тога треба да буде накратко пуштена. Затим видех престоле на којима су седели они којима је била дата власт да суде. И видех душе погубљених због сведочења за Исуса и Божију реч, оних који се нису клањали Звери ни њеном лику и који нису примили њен жиг на своје чело ни на своју руку. Они оживеше, па су са Христом владали хиљаду година. (Други мртви не оживеше док се није навршило хиљаду година.) То је прво васкрсење. Срећан је и свет онај ко има удела у првом васкрсењу. Над таквима друга смрт нема никакву власт, него ће они бити Божији и Христови свештеници и владати с њим хиљаду година. А када се наврши тих хиљаду година, Сатана ће бити пуштен из своје тамнице, па ће изаћи да заводи народе са четири краја земље, Гога и Магога, и окупити их за бој — биће их као морског песка. И они нагрнуше свом ширином земље и опколише Табор светих и Вољени град. Али са неба сукну огањ и прогута их. А ђаво, који их је завео, би бачен у језеро горућег сумпора, тамо где су и Звер и Лажни пророк. Они ће и дању и ноћу бити мучени довека. Онда видех велики бели престо и Онога који на њему седи. Земља и небо побегоше пред његовим лицем и нигде им се не нађе места. И видех мртве, велике и мале: стајали су пред престолом, а књиге се отворише. И би отворена једна друга књига — Књига живота. Мртвима се судило по ономе што је записано у књигама — према њиховим делима. И море предаде мртве који су у њему, и Смрт и Подземље предадоше мртве који су у њима, и свакоме је било суђено према његовим делима. Смрт и Подземље беху бачени у огњено језеро. А огњено језеро — то је друга смрт. И ко год није био уписан у Књизи живота, бачен је у огњено језеро. И видех ново небо и нову земљу, јер су прво небо и прва земља прошли, а ни мора више није било. Видех и Свети град, нови Јерусалим, како са неба силази од Бога, опремљен као невеста која се украсила за свога мужа. Онда чух силан глас са престола како говори: »Ево, Божији шатор је са људима и Бог ће пребивати међу њима. Они ће бити његов народ и сâм Бог ће бити с њима. Он ће им обрисати сваку сузу из очију и више никад неће бити смрти, ни јада, ни јаука, ни бола више неће бити, јер је прошло оно што је било пре.« Тада рече Онај који седи на престолу: »Ево, све чиним ново!« И рече: »Пиши, јер ове речи су веродостојне и истините.« И још ми рече: »Свршено је! Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Крај. Жедноме ћу бесплатно дати да пије са извора воде живота. Победник ће наследити све ово, и ја ћу бити његов Бог, а он ће ми бити син. А страшљивцима, невернима, одвратнима, убицама, блудницима, врачарима, идолопоклоницима и свим лажљивцима место је у језеру горућег сумпора. То је друга смрт.« Онда дође један од седам анђела који имају седам чинија пуних седам последњих пошасти, па ми се обрати рекавши: »Дођи, показаћу ти Невесту, Јагњетову жену.« И пренесе ме у Духу на једну велику и високу гору, па ми показа свети град Јерусалим како са неба силази од Бога. Сијао је Божијом славом, блистав као најскупоценији драгуљ, као кристални камен јаспис. Имао је велике и високе зидине и дванаест капија, а на капијама дванаест анђела и написана имена дванаест племена израелског народа. На истоку су биле три капије, на северу три капије, на југу три капије и на западу три капије. Градске зидине су имале дванаест темеља и на њима имена дванаест Јагњетових апостола. Анђео који је са мном разговарао имао је златну трску за мерење, да би измерио град, његове капије и зидине. А град је био четвороугао — дужина му је била једнака ширини. Анђео га измери трском, и показа се да је 12.000 стадија дуг и да су му дужина, ширина и висина једнаке. Он затим измери зидине: имале су 144 лакта људске мере, којом је анђео мерио. Зидине су биле сазидане од јасписа, а град од чистог злата сличног чистом стаклу. Темељи градских зидина били су украшени свим врстама драгог камења: први темељ јасписом, други сафиром, трећи калцедоном, четврти смарагдом, пети сардониксом, шести сардером, седми хризолитом, осми берилом, девети топазом, десети хризопрасом, једанаести хијацинтом и дванаести аметистом. А дванаест капија било је дванаест бисера — свака капија је била начињена од једног бисера. Главна градска улица била је од чистог злата прозирног као стакло. У граду не видех никакав храм, јер су његов храм Господ Бог, Сведржитељ, и Јагње. Том граду нису потребни ни сунце ни месец да га осветљавају, јер га обасјава Божија слава, а светлило му је Јагње. Народи ће ходати у његовој светлости и земаљски цареви ће у њега доносити своју славу. Капије му се неће затварати дању, а тамо неће бити ноћи. У њега ће бити унети слава и част народâ и ништа нечисто неће ући у њега, нити ико ко чини нешто одвратно и лажно, него само они који су уписани у Јагњетовој Књизи живота. Онда ми показа реку воде живота. Блистала је као кристал, а текла је из Божијег и Јагњетовог престола средином главне градске улице. Са обе стране реке расло је дрво живота, које рађа дванаест плодова. Оно доноси свој плод сваког месеца, а лишће му је за исцељење народима. Више неће бити никаквог проклетства. У граду ће бити Божији и Јагњетов престо и његове слуге ће му служити. Гледаће његово лице и његово име ће им бити на челу. Више неће бити ноћи и неће им бити потребна светлост светиљке ни светлост сунца, јер ће их обасјавати Господ Бог. И они ће владати довека. Онда ми рече: »Ове речи су веродостојне и истините, а Господ, Бог пророчких духова, послао је свога анђела да својим слугама покаже оно што треба ускоро да се догоди. И ево долазим ускоро! Благо оном ко се држи пророчких речи ове књиге.« Ја, Јован, чуо сам и видео све ово. И када сам чуо и видео, падох ничице пред ноге анђелу који ми је све ово показао, да му се поклоним. А он ми рече: »Немој. И ја сам слуга као и ти и твоја браћа и пророци и сви који се држе речи ове књиге. Богу се поклони!« Затим ми рече: »Немој да запечатиш пророчке речи ове књиге, јер је време близу. Нека неправедник и даље чини неправду, нека се укаљани и даље каља, нека праведник и даље чини дела праведности, и ко је свет, нека се и даље свешта. »Ево, долазим ускоро и моја награда са мном, да сваком дам по томе какво му је дело. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Крај. »Благо онима који перу своје огртаче да би имали право на дрво живота и да у град улазе кроз капију. Напољу остају пси, врачари, блудници, убице, идолопоклоници и сви који воле лаж и који лажу. »Ја, Исус, послао сам свога анђела са овим сведочанством за цркве. Ја сам Корен и Изданак Давидов, сјајна звезда Даница.« И Дух и Невеста кажу: »Дођи!« И ко год ово чује, нека каже: »Дођи!« И ко је жедан, нека дође; ко хоће, нека бесплатно заграби воде живота. Опомињем свакога ко слуша пророчке речи ове књиге: ко им нешто дода, њему ће Бог додати пошасти описане у овој књизи, и ко одузме нешто од речи ове књиге, њему ће Бог одузети његов део од дрвета живота и од светога града који су описани у овој књизи. Онај који за све ово сведочи, каже: »Да, долазим ускоро!« Амин! Дођи, Господе Исусе! Милост Господа Исуса са свима.