М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ
ЗИМЊЕ ВЕЧЕРИ
ПРИЧЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ
ДРУГО ИЗДАЊЕ
БЕОГРАД
ИЗДАВАЧ КЊИЖАРА ГЕЦЕ КОНА
1. Кнез Михаилова улица 1.
1922.
Једног летњег дана на коси између села Гаглова и Ђуниса, на самом превалцу, код „Чокетина Гроба“, на једној клади, сеђаше девојка Јана из Гаглова, и везаше неком зарукавље. Јани није могло бити више од 16—17 година. Она беше омалена раста, црие масти, а пуначке снаге, очију црних, живих, носа мала и шиљаста; уста јој беху мала као да су паром прорезана: уснице јој беху угасито црвене као зреле вишње, а зуби бели као снег. Са свега тога, она се сматрала као необично лепа девојка у околини.
Овце и козе, што је Јана чувала, беху се напасле, па полегале по пландишту, и сретно преживаху своју изнутрицу; ништа се не чујаше до што кад и кад клепне клепетушица на кози риђи, или цагркне меденица на двисци калуши, кад се оне почешу или протегну.
На један мах и овце и козе грнуше с пландишта у шеварје. Јана се трже, и кад погледа, пред њом стојаше Циганин Суља, с мечком у ланцу, и с матером својом Циганком Дудијом.
— Јано, мори! твоје су овце луде; беже од мечку, а не виде да је окована!
Јана га само гледаше, и чуђаше се и његову изгледу, и таком говору.
— Деде пружи длан, да ти баба види хоћеш ли да будеш и тако сретна, како си лепа? протепа Цротепа Циганка Дудија.
Јана, и нехотице пусти руку да је Циганка узме.
— Ух, девојко! рече врачара, машући главом: — о тебе се бије и гора и вода; чувај се да не платиш главом што си тако лепа! А гле! шта ти је ово, рече она, видећи на Јанином десном палцу повелику брадавицу: — да баба обаје ово да отпадне; ружи ти тако красне руке!
— Не дам, одговори Јана: — него де шта ми видиш у длану?
— Чудо видим, девојко! чудо велико! И својим палцем окруни у лулици околиш од дувана, да боље распали своју црну лулицу: — видим да те чекају златни прагови: пашиница ће биднеш, али... можеш да изгориш у живе ватре, ако не слушаш што ти баба каже. А јеси ли овде сваки дан?
— Кад је год лепо време, овде ми се одмарају овце.
И Суља, и Дудија, и Јана толико се беху удубили у тај разговор, да ни једно није опазило
— Е, дед’ ти погоди; ко ти држи очи, кад си врачара?
Јана ђипи од радости кад виде Милету, кога је тако жудно и очекивала, а Циганка, попипавши руке које је држе, рече:
— Моје очи држи онај који је од мене јачи.
— Прогледај! погодила си! одговори јој Милета, и диже руке с њених очију.
— Јано! ти сад имаш друштво, рече злобно Дудија; — ми идемо у Крушевац. С богом!
- У здрављу, мајсторице!
Суља се с мечком и матером крете, и оде низ брдо ка Гаглову пут Крушевца.
Милета седе на кладу до Јане, и разгледаше њезин вез. Милета је момак од својих 20 година; висок, танак, плав, крупних плавих очију, а густих обрва. Он је родом из села Ђуниса. Син је врло богата сељака: њега једнога отац и има. С Јаном се он познао први пут на сабору код Св. Романа. Од тога доба, они једва чекају кад ће да се виде. Ма да је Јана ћи сиромашка, опет је Милетина кућа жељно ишчекује за то што је он воли. Све је уређено за њихову свадбу: само се чека да се више уђе у јесен, док се сељаци боље осмоче, и докле се прибере летина.
Седећи и гледајући како Јана разбраја жице на своме везу, он рече:
— Ала ти имаш златне руке, Јано моја! Што ли ће се твој војно наносити везених недара и рукава?
— Имаће и ко, одговори Јана погледавши га у очи, и заруменивши се: — него зар да му само скројим и сашијем шуто (без веза) као каквом бећару?
— А да знаш још колико ће се теби обрадовати моја мајка? Она ћери нема: ти ћеш јој бити и снаха и ћи.
— Море, Милета, рећи ће девојка: — мене нешто страх да се не посмешим у вашој кући?
— Како то?
— Сви кажу, да је ваша кућа на гласу; она је, веле, отворена и срамну и страшну; у по дне, у по ноћи: бојим се, ја се у њој не ћу умети окренути. Знаш сам, у мога је оца сиромаштина: нико нам туђ не долази, а својту је ласно дочекати и подворити.
Милета се грохотом насмеја.
— За то не бери бриге, Јано моја! Што треба да знаш научићеш брзо, чим ти покаже моја Нана. Ни најмање се не брини за то. Ми ћемо живети како сами хоћемо; али јес!... још у Крушевцу седе Турци; докле год су они тамо, ником ништа није цигурно. Нико од нас не зна шта га чека сутра, довече? Него ако да Бог, да се и наша наија дигне: ако се ослободи наш град, ако се развесели она кула Цара Лазара, виш’ како је сада невесела, рече он и показа јој прстом суморну слику остатака од
— Е мој Милета! а мене је баш од тога страх!
— Што да те је страх од тога, Јано, Бог с тобом?
— Ако се наша наија дигне, ти ћеш одмах отићи у устанике, а Турци ће ударити на твоју кућу; све ће ти поклати и ватром попалити! Биће мени оно што ми рече проклета Дудија.
— Не бој се ништа, душо моја! Тај посао удешава само Бог. Сећаш ли се како говораше у цркви калуђер Серафим? кад Бог нешто хоће, оно мора да буде! Него се ти жури с даровима: у другу суботу ето мога Чика-Симе с просцима!...
Јана се осмехну, и сва се зарумени, сетивши се да је тако близу онај дан, који се њихову срцу чини тако далеко.....
Милета је загрли левом руком, а десном држаше њену леву руку.
— И ту брадавицу чувај, додаде он: — ти си најлепша онаква какву те је Бог саздао. Најмање што да измениш — нагрдила би себе!.....
Сад је пригрли себи на прси, па на косу њену спусти један пољубац врео као жеравица. Она се трже, и дркташе као прут. Обоје заћуташе; погледаше једно друго, и очима казаше једно другом, више него ма каквим речма, велика је срећа нема онако као и велика несрећа.....
После тога се расташе: Милета оде кући у Ђунис, а Јана за овцама у Гаглово к своме оцу и мајци.
Асан Бегу је сад управо 28 година. То је висок здрав човек; правилна лица, покукаста носа, црних крупних очију, али нешто потмолих. Отац му је пашовао у Лесковцу и у Крушевцу. На Расини има он неколике стругаре и ваљарице, а у Врањској Бањи разлупао је старо вајкадање купатило, само да проведе јаз на своју воденицу; на Хисару су најлепши виногради његови; а у Пустој Реци држао је своје ргеле: и сељаци су готово погађали кад су говорили да „Смаил-Паша ни сам не зна шта има“. Сина свога Асан Бега, слао је он у Цариград на некакве науке. Је ли младић што учио, и је ли што научио, не зна се, али је живео онако како живе они који се не баве науком. Највише се находио у лову, или се шетао из Лесковца у Врању, из Врање у Лесковац, па онда у Крушевац. Нарави је био ћутљиве, насмејао би се само кад би угледао какав необично леп цвет, каквог доброг коња, каквог красног сокола, или какву лепу девојку. У таке би се ствари марљиво загледао, и обично би учинио што где треба, да одмах постану његове. Ни за што друго није марио.
Бавећи се неколико дана у Крушевцу, Асан-Бег беше пао у неку необичну чаму: ником не иде, никога к себи не зове; не ромори, нити што говори! Слуге су му се већ почеле бринути: шта ће бити од њега. Једнога дана седео је Бег на ћошци од свога конака, и гледао, или боље да
— Да не лажеш, стара вештице? упита он.
— Ако не буде све тако, овде сам најтања, рече Дудија, показујући прстом свој суви и црни врат.
— Нуто сатвари за сабљу! прозбори Бег насмејавши се преко воље.
— А ти ме обеси о шевар, настави Циганка:
— Е, добро; на ти ово, па се торњај одатле. И други пут, кад имаш што, наврати се!
Цигани брзо ишчезоше. Бег се диже; протегли се; удари о длане, и викну:
— Усејине!
— Ево ме, господару! одговори Бегов соколар.
— Најарачи сокола; сутра ћемо у лов. Нека се поведу два коња у поводу. Осем тебе, поћи ће Смаја, Ибраим, и стари Имраор-баша. За једеке узмите Лабуда и Пеливана. У сексани нека има свакојако руха: за мушко и за женско; за старо и за младо! Пушке напуните крупним оловом.
— Радујем се господару, што ћу вољу твоју испунити, рече Усо, па се поклони и оде.
Асан-Бег се крете с једног краја ћошке на други, па опет стаде, замисли се, и, тек после неког ћутања, проговори као сам себи.
— У харему имам три жене: једна је из Цариграда, једна из Арабистана, и једна из Босне; нека дође и четврта, од Халаџа-Хисара. Има и у Турака девојака, али ја волем да отмем каурку: има на касапници доста меса, али је лов слађи. Биће ми слађе отето него прошено. Не будне ли драга, ласно јој је окренути папуче, па нек иде куд хоће: жена је воће које се једе док мирише, а после се баца. Иншалах, све ће добро бити!
Усејин није тренуо сву драгу ноћ. Најарачити сокола за лов није лак посао; то је добро знао стари соколар. Најпре је очистио кавез соколу тако, да сиромах није имао ни мрвице да кљуне и прогута, а затим га је сву ноћ, чим би задремао, боцкао иглицом, те му није дао спавати, и тако је соко у јутру био дремован, гладан, и за то и љут и прождрљив; а такав управо и треба за лов.
Сутра дан Асан беше веселији него обично. Керова не вођаше, друштва не зваше: само с оном пратњом, коју је синоћ наредио, крете се он преко Расине ка „Доброј Води“. Усеин ношаше сокола, нестрпљиво ишчекујући да развесели свога суморнога господара. А соко бејаше дивна тица, и лепо га Усо бејаше опремио. На глави му је ћубаста капица, а на кљуну мали уларић од сахтијана, и Усејинова рука, којом га ношаше, бејаше у кожној
Препелицу обеси о терћије, а сокола додаде господару, да га на ново пушта.
До села Гаглова, Бег је сокола пустио тек два три пута. Ту у селу запита он једну бабу.
— Да ли није туда прошао какав Циганин с мечком?
— Мало, пре, господару, овуда проведе медведа Суља Циганин, и за њим иде Циганка Дудија.
Не говорећи више ником ни речи, Асан пушташе узде коњу да граби брже. Сокола је пружио Усејину, и не погледавши у слугу!
Баш на превалцу, где се дели вода Ђунису и Гаглову, код „Чокетина Гроба“, сеђаше крај својих оваца девојка Јана из Гаглова; Циганин Суља причучнуо у хладу, спустио крај себе торбу и решето, па мочугом својом прети своме медведу, да се не миче никуд; а стара мајсторица показује Јани разне урочице, укосице, и манистре што је вели, купила у Крушевцу, и нуди јој да то наниже на своје лепе загрљасте руке.
— Леле мени! дрекну у један мах Јана, видећи да око њих стоје оружани Турци, а она у жагору с Циганима, није опазила кад су се они приближили.
— Нико да се не макне с места! продера се Усејин: — исећи ћемо у комаде ко се усуди да бега.
— Ето среће за тебе, лепа Јано, цери се проклета Циганчура: — Бег ће те узети. Немој заборавити да сам ти то ја прва погодила.
Јана стаде плакати, и молити се.
Асан приђе ближе; разгледа је добро, осмехну се, и рече:
Не бој се, девојко; не ће ти угинути ни длака с главе, ако узаслушаш; поумиш ли да бегаш, пропала си! Имраор-баша! викну он онога који вођаше једеке: — Завиј је фереџом, и попни на Лабуда, па се жури ка Лесковцу. Ако би се уморила јашући, одморићемо се где у пољу.
Јана се бусаше у груди, чупаше своје косе, и мољаше им се, али на то нико главе не окрете.
Имраор је огрте фереџом; момци приведоше Лабуда; Бег јој каза како да се држи на седлу, па је онда посади у седло као какву кудељицу.
За часак то све би готово, и та се Јанина пратња упути косом, држећи се пута који води к селу Шиљеговцу.
— А зар мене заборави, господару! рече Циганка Дудија.
Асан-Бег се устави, маши се у џеп и пружи јој нешто, говорећи:
— Стерај те овце доле у село; њином газди
— Хвала господару! учинићу све што заповеда твоја милост; и скоро ћу ти се опет наћи.
С оваким ловом, Бег похита ка Лесковцу, где му и јесу најлепши двори.
Асан-Бегов двор у Лесковцу чувен је на далеко. Грађа за њега сечена је чак у Јастрепцу. Та је грађевина много налик на грађевине других бегова и богатих Турака: али је све њих надмашила својом необичном величином, својим распоредом, правилношћу својих одељења, украсима својих врата и прозора, и дивном резбом на јуклуцима (долапима) у собама, а можда највише својим положајем према сунцу. Намењена да буде „харемлук“, да буде „рај“ бегових жена, двор је тај, срећом, окренут на по дне, те има обилно сунчане светлости, и поглед му је отворен на дивотне Вучањске и Накривањске планине.
Доњи му је бој за послугу, и за којекакве домаће потребе, а на горњем се управо живи (ако се за кога год у харему може рећи да живи ). С доњега боја на горњи по дрвеним ступњима излази се у средину широка и дугачка трема, отворена према по дне. Из тога се трема улази у разне одаје
Од многих соба најлепше су, најсветлије, и најокићеније оне које су, с крајева двора, као крила, изашле напред у авлију, те светлост примају с више страна. Намештај је у њима са свим турски. Под је од орозана (малтера) као од асфалта, па су по поду прострти скупоцени пиротски ћилими, около пак, дуж зидова, пружени су ниска миндерлуци, застрти опет красним ћилимима и оивичени јастуцима; у сваком углу су још и мека шилтета за седење. Камин је у једној соби од бела мрамора. Резала га је сечивица талијанска. То је нешто тако лепо, да зналци уверавају да су такве ствари ретке и у Кановиној отаџбини. Над подом у соби таваница је таква да гледаоцу хоће очи да остану на њој. Средина је таванице обично нека овална удубљеност; у тој удубљености боја дасака, финоћа резбе и симетрија шара, тако је вешто извршена да се човек само може дивити. Осем свега тога, некад се још те шаре иските воћем и цвећем, па да то не би тамнело, оздо се затвори стаклетом, те се увек види живо и јаковно. Доиста је штета што мало ком самртном пада у део да ово све може да види.
Пред отим двором унутра (јер се турске куће окрећу леђима улици, а крилима у башту) пружа се оно што Турци зову башта, и што је уређено са свим по турски. Овде онде по која родна воћка: дуд, дуња, бресква, шљива: тамо даље који џбун
На уласку у ту ћошку, с обе стране, изрезан је од мрамора по један голуб који из кљуна бљује воду. Вода та падајући у први тас под кљуном,
С поља пак, с обе стране врата, која воде у ћошку, два су велика ормана, који су озго, са свога крова, покривени решетком, а иначе, кад им се приклопе и закључају врата, са свију страна су херметички затворени.
Кад бегова ханума, с другим кадама, харемским царицама, хоће чемерно да се провесели, онда све оне поседају по миндерлуцима, у тој ћошци; ту пуше, пију шербет, и гледе како је нагнана вода да игра, и да се ломи пред њима; али та вода има срећу што може, одслуживши своју службу, да се измакне и да утече онамо куд је њој угодно!...
Кад би се овим женама прохтело да играју, да ђипају, онда се уведу Цигани свирачи у ова два ормана пред вратима, па се онда долапи затворе кључем. По музици, која долази из тих долапа, буле саме играју колико им је воља.....
Око целе баште Асан-Бегове, и око свега двора његовога, озидана је ограда; добра 4 хвата у висину. Ни откуд око жива човека — осем господара харема — не може загледати унутра. Али, ако би се кад год његове жене толико развеселиле и запевале,
Ето у таку кућу доведена је Јана из Гаглова. Њу су потурчили, и наденули јој име Лејла . Ту, са још три бегове жене, одевена у свилу и кадиву, нова кадума отпоче свој нови, дотле незнани докони живот. Бег је показивао да је воли; бар је с њом чешће чинио мухабет (забаву) него с оним другим женама. Он се много старао да је увери како је за њу срећа што је дошла у харем!
Знајући да је одрасла у слободи, он је наређивао да се она често изводи куд у шетњу, у поље, на теверич, али је свакад око ње било довољно стражара који су чували да горска птица не прне из кавеза.
На северозападној страни Лесковца, на левој обали реке Јабланице, у красној равници, има једна турска Тулба. Ту је, веле, гроб Шамбабе (оца Шама); и није један него ту има неколико гробова. Крај гробова никли су неколики брестови који су данас већ веома дебело дрвеће. Поштоваоци шамбабини начинили су кућицу над отим гробовима, и у кућу узели и те брестове тако да им те жиле стоје под патосом, а гране над кровом те куће. Турци то место веома поштују. За самог Шамбабу причају они ово:
— „Шамбаба је, веле они, секао Србе на Косову тако, да су Лаб и Ситница потекли крвави! Али се нађе некакав силни Србин који се залети и одсече главу и самоме Шамбаби. Томе угоднику Божјем још није било време да умре; за то он узме у наручје своју одсечену главу, и пође за оним Србима који су се повлачили с Косова, и стигне их на Бојнику. Ту буде нов крвав бој. Шамбаба је и ту многе Србе исекао, па се спусти на ниже к Лесковцу. На месту где му је сада гроб, сретне га некаква девојка, па, видећи такво чудо, дрекне:
— Леле! човека без главе! и падне мртва на земљу од страха.
Шамбаба се од тога гласа и сам, стропошта мртав на земљу. И њега и девојку укопају на том месту, па на гробу његовом начине текију. Многи Турци долазе ту сваког петка те се моле Богу.“
Асан Бег је држао да ова Шамбабина текија личи на српски намастир, и да ће Лејли драго бити да ту чешће изађе. За то ју је слао или изводио сваког петка на Текију.
Лејла је жудела да изиђе ма куд из харема; а на Текију је долазила тим радије што је место лепо, и што се одатле види Јастребац.....
— Али, јаој мени злосретници, шаптала је Јана сама у себи: — није ово наш намастир! Камо сабор? Камо коло момака и девојака? Камо совре? Камо старци и мудре беседе њихове? Колико коприва личи на босиљак, толико тулба на намастир; колико је сличан трн са ружом, толико је сличан теверич са сабором код цркве!...
Тако је она мислила и говорила само у прво време, али, мало по мало, навика учини своје. Угодни, залуднички живот; богато кићење и гиздање успавају најпосле у Јане оно некадашње племенито осећање; она поче помишљати да није баш тако несретна у харему, као што јој се чинило у почетку. Још даље — она стаде веровати да је чак сретнија овде него да је остала у Гаглову...
— Тамо би била права живомученица; и окисла бих, и озебла бих, и спржила бих се на сунцу, докле бих једва сува хлеба зарадила, а овде? ваља само да зинем, па ме други и залаже да једем; бадава! ово је тек живот!...
Пошто се њена памет једном овако преокрете, она више не само није жалила својега завичаја, својега рода, и прадедовске вере, него би још готово волела да са свим и заборави Гаглово. Чак се од Милетина имена либила. Кад би јој оно само, преко њене воље, дошло на памет, она би смигла раменима, и проговорила сама себи:
— Волела сам га; нисам знала за боље. Сад га не бих ни погледала! Сви кажу: богата кућа! богата кућа! а у тој кући ја бих морала радити од јутра до мрака!... Ово ми кажи богатство!...
У то време беше мучан живот Србима у Лесковцу. Они, сиромаси, нису имали у вароши своје цркве, него су морали ићи у које оближње село да се помоле Богу. Најпосле, сложе се, скупе новаца, и измоле у цара ферман, да начине цркву у Лесковцу. Турци Лесковчани узбуне се, и запрете да
— Не могу ја раселити Лесковце за љубав ваше цркве: молите се Богу где и досад!
Сиромаси Лесковчани, дознавши да је жена Асан-Бегова српкиња, пропусте својим путем једну молиљу к Јани, не би ли она склонила мужа свога да не крати Србима градити цркве.
— Да ми ниси више дошла с таким речима! цикну Лејла на једну молиљу: — нисам ја примила турску веру, да каурску помажем. У којој сам вери нашла ову срећу , ону и браним; а Лесковчани, ако им се мили живети, нека се турче; не ће ли нека трпе што их снађе!...
Ето како збори Српкиња, разблуђена харемском доколицом и нерадом; тако беседи жена која још није ни зазнала за сласт од врлине, нити је била кадра творити какво било добро!...
Лесковчани се скупе на договор. У невољи, смисле и огласе; да не граде цркву, него кућу своме попу. Кућу су ту пустили велику, јер ваља да сви могу имати места код свога попа. У тој кући озидају они огњиште и димњак те је свако могао видети да је то кућа а није црква. Турци се узрује; Асан-Бег сам дође на грађевину, али кад види огњиште и оџак — утиша се.
Тако се у Лесковцу огради црква с огњиштем
Кад је Јанина мајка, Тодора, чула од Циганке Дудије, да јој ћи не ће доћи, него да изађе пред овце, она је мислила да се шали та циганска вера! Сунце зађе, сумрак се почне хватати, овце дођу саме, и стану око тора. Тодора, видећи то, узнемири се, и почне довикивати Јану из свега грла свога.
Ооо, Јано! Ооо, Јано!...
Глас се разлегао из брда у брдо, али јава ни откуда!
Око великих вечера, дође Максим с рада, и застане жену да кука и лелече. Разабравши шта је потрчи одмах по селу да нађе Дудију, да чује што за своје дете. Од Циганке дозна да је Јана, божем, побегла с неким момком некуд преко Мораве у Темић.
Сутра дан Максим се спремао у Крушевац, да моли за тескеру, па да пређе преко Мораве, не би ли где год наишао на траг детета свога. Али баш кад он хтеде поћи, допаде му кући Милета, који је већ чуо да је Јане нестало, и каже му како су њему причали неки чобани из Шиљеговца, да
Максим сад напусти мисао да ћер своју тражи преко Мораве, него науми кушањем или митом да измами тајну од Циганке, која, по свој прилици зна шта је било. Милета беше потресен; не могаше нигде места да нађе; тако лагано испипавање тајне њему се чињаше веома споро. За то се диже, и оде у Ђунис кући. Одатле га нестане, као да у земљу пропаде. Нико не знађаше куд се тај момак деде. Неки су чак мислили да не буде он побегао некуд заједно с Јаном; само се нико није могао досетити; одашта би њих двоје морали бегати?
После неког времена дође Дудија Максимовој кући, донесе поуздан белег од Јане, и оваку поруку:
— Мени је добро; боље ми је него што сам се икад надала. Ништа се за ме не брините, али и не распитујте за мене!
Максим је већ познао, да му је ћи преврнула вером, па се у новом свом стању, стиди онога из кога је. За то није више ни наваљивао да је тражи! Готово је волео да га нико и не пита за њу. Али несретна мајка дотужа, кукајући јутром и вечером. Максим, најпосле, код све своје сиротиње, обрече Дудији вола из јарма, ако му поуздано каже где је Јана. И Фираунова ћи за такав дарак, погази заповест и Бега и његове хануме. Она каже да је
Докле се све то дознавало и дознало, прошло је много времена. Родитељи се, најпосле, крену да потраже своју ћер, ма да је она пљунула на образ њихов, и оставила дедовску веру своју. „Крв није вода“, мислили су они. Од нашег је срца пала; мора ће се обрадовати она нама, као што и ми жудимо за њом — чедом својим!
Којекако дођу у Лесковац; али како да уђу у харем силнога Асан-Бега? То нису смели ни да кажу. Максим је седео по вас дан у механи, склоњен од света, а сирота Тодора, од јутра до мрака, чепала је око врата бегова конака, не би ли је од куд год угледала ћерка, или не би ли се нашла која добра душа, да за њу јави у харему.
После дугог чекања, дође им из харема порука:
— Хајдете обоје у хамам, да се окупате!
Излазећи из купатила, свако нађе нове преобуке, хаљине и нову поруку!
— Обуците се у то одело!
Тек тако измивене, очешљане и преобучене, уведу их у харем пред бегову хануму .
Ханума Лејла имаше на себи бурунџук-кошуљу са широким рукавима, с разрезаним и мемицама порубљеним недрима; од појаса до чланака хватале су је шалваре од танке џанфес свиле црвенкасте боје. Шалваре јој имају на обе бедре по један џеп који је унаоколо извезен златом; исто
Ноге су Лејлине босе, без чарапа, али имају зато папуче, све сувим златом извезене.
Плећи и прси Лејлине стеже јелек обушак (без рукава), на грудима тако изрезан, да се виде све прси и до пола дојака, само су дојке кошуљом покривене. Јелек јој се тај на лажичици спучава са три сребрна дугмета, а кратак је тако, да се између њега и шалвара, за читаву судланицу, види танка бела кошуља кроз коју се, као кроз бурунџук, провиђа једра кожа, као млеком наливена.
Венац од шалвара прикривен је скупоценим појасом, којим се Лејла опасала.
О врату, ханума има три низа дуката, најпре ситних, па после крупних.
На глави јој је вес, унизан бисером, а испод веса је пуштена црна коса, у курјук увијена.
Тако обучена и накићена, седећи на шилтету, и пушећи наргиле, дочека Лејла ове за ову кућу необичне госте.
Максим и Тодора окаменише се кад је видеше; они не знађаху: је ли то њихова ћи, или другу да чекају?
— Отур! отур! виче ханума мало предругојаченим гласом: — одмор’те се!
Мајка по гласу познаде споје дете, па врисну и полети ближе.
— Јано, срце моје, јеси ли то ти?
— Брак, брак, стара! виче Лејла, и руком одбија мајку, да јој се не примиче: — седи, одмори се!...
Тодора се устави; она се управо укочи. И она и Максим седну, као што им се заповеди.....
— Јесте ли се уморили од пута? упита Лејла.
— Нисмо, ћеро? Нисмо, госпођо, поправи старац.
— Како живите? Имате ли хране, стоке? Јесу ли вам данци тешки?
— Хвала је Богу, одговори стара: — свачега имамо. Само нас је снашла велика жалост: нестало нам је ћери јединице. Људи нам казаше да је заробљена, да је овде у харему; ми, као родитељи, поверовасмо и дођосмо. Опрости нам што ти данас досадисмо. И у један мах усташе и старац и баба да иду.
— Отур! отур! виче им она, и, ударивши у дланове, зове:
— Неџиба!
— Ево ме, ханума! одговори робиња арапка.
— Две татли каве! па окренувши се к родитељима, вели:
— Ћи ваша јесам, али заробљена нисам: овде ми је боље сто пута, него ма у којој кући на селу. Ето видите и сами!
— Да... да... оно кад човек... развлачи Максим.
— А је ли још жив игуман Серафим у Св. Роману? пита Лејла.
— Умро је, суво одговара старац.
— Хм! умро је?!
— Рашта баш за њега питаш, госпођо, пита је Максим.
— Сећам се да је понекад говорио у цркви неке страшне разговоре; слутио је велико зло за Турке, па теке упитах.....
— Није ли ти жао вере своје? проговори мајка.
— Вере ми није жао, одговори она брзо: — ова је вера боља од оне. И сами видите како ми је сад, а знате како је било.
— То јесте, истина, него...
Арапка донесе и послужи им по каву. За тим принесе два свежња нових хаљина и спусти један крај Максима а други крај Тодоре.
— Узмите то, рече Лејла: — да се можете пременити кад ви дође празник. Није овде Бег, а он би вас лепше даривао.
— С Богом ханума! рече Максим.
— Сретни пут!
Тодора, полазећи, заста малко, погледа је, обли се сузама, и изађе не могавши рећи ни речи.
Испраћајући их, Лејла још поручује:
— Не плаћајте ништа у хану. Мој настојник даће вам трошка за повратак, али ми више немојте
— Добро! рече Максим и похита да изађе на поље.
Кад се једном видеше ван харема, старац и баба се уставише; све се око њих окреташе; они се чисто повођаху не умејући ићи. Погледавши једно у друго, обоје у један мах изустише:
— Да ли је ово сан или јава?
— Можда јој је онде негде несретни човек, рећи ће Максим: — па од њега не сме ћерински да нас прими?
— Није, човече, мога ми издахнућа, одговара баба: — него се разлењило у нераду и довлету, па га је страх да се сети поштене сиротиње из које је... Али, ћерко... Ух, мени злосретници! што не скрших ноге кад пођох, него ево не могу да пожелим добра своме детету!
— Ћути, баба, и бежи да бегамо из овога проклетога града!.....
Ханџија им каже да је сав њихов трошак платио Бегов настојник, и још је оставио 100 гроша баби, а 100 старцу — на пут.
Старац и баба, полазећи из Лесковца прокупачким путем, окретоше се још једном на бегов конак.
— Бадава! рече Тодора, тресући главом: — моје Јане нема те нема, а ову хануму ако хоће и вода однети или ватра изгорети — не марим.
— Наша је кост, баба, рече Максим: — ћути, не греши душе!...
— Оно, човече, њено: Брак, брак, стара! не може бити угодно ни Богу. Што, несретница, не родих гују, него ову отровницу?.....
Те једне те једне мисли, а често и речи, понављали су они чак до Јастрепца.
Од 1806 до 1813 Делиград је доиста био страшно место за све турске војске. Појета га назива „Зајажалом Турства“ и каже да ће „на њега вазда жалити каде!“ А и како не би, кад су се о њега разбијале, или од његових утврђења узмицале, највеће војске турске с најчувенијим исламским војводама онога доба!
Делиград је, осим тога, још нечим био Турцима мрзак и опасан. Из најдаљих крајева Старе Србије у њега су се стицали незадовољници; разглашавали су турско зло, и казивали српску моћ и уздање у се. Таки драговољни војници, у оно доба, звали су се „бећари“; они су пролазили свуда куда су год хтели, и припремали су војсци српској пут, народу устанак, а Турцима — неминовну погибију.
Како је Жикић утврдио Делиград, одмах је над оваким „бећарима“ из нахије лесковачке поставио Илију Стрељу , из села Градишта, више Власотинаца и Момине Клисуре . Стреља је био човек смеђ, врло крупан; велика носа и бркова и необично крупних зуба.
Не прође много, а Стреља се стане молити Добрњцу, комендату делиградском, да га пусти, с неколико стотина друга — бећара, да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где, међ’ велику турску силу, и не изгуби толике људе не допусти му.
Стреља једном деси добре воље самога Вожда па се и њему тако исто замоли.
— Коекуде, упитаће Вожд: — знаш ли ти, момче, колике воде теку покрај Лесковца?
— Знам, господару! одговори Стреља, и почне набрајати: — Морава, Власина, Ветреница, Јабланица, а и Топлица је близу.
— Е, видиш ли, куда теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш чинити ти с мало друга међ’ великом силом?
— Господару! одговори Стреља: — родио сам се тамо. Знам сваки грм, и сваки трн; ако Турке и не разбијем, ја ћу их бар поплашити; а у невољи — умем побећи и зечијим трагом.
— Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих тако љут?
— Нису ми посекли никога; али су ми на правди отели имање. Присвојили су мој самоков, у селу Козарима, и још би и мене убили да нисам
— Коекуде, ако се уздаш у се, да можеш затворити Просеченицу (у Моминој Клисури), те да пресечеш пут врањанском паши, начинићу те војводом од Лесковца?
— Уздам се у Бога, господару, да могу, мањ да главе не буде на мени.
— А ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба и иди. Али ако то не урадиш, не иди ми на очи — главу ћу ти одсећи!...
Стреља захвали Вожду, и пође по дружини питајући:
— Ко ће са мном, да заптимо Просеченицу?
Први му се јави Милета који је још онога несретнога дана у Гаглову отишао од своје куће у Лесковац, и најмио се да служи у неког ужара. По послу свога мајстора, врло је често путовао у Врању, и тако је знао Момину Клисуру као на руци својих пет прста. За Милетом дође неки Сава из Дедине Баре, и око 450 друга — бећара.....
С пролећа године 1809 Срби ударе на Турке на четири главне стране: Кнез Сима и Поп Лука пређу преко Дрине, да дижу Босну; Карађорђе и Милан Обреновић ударе на Вишеград и Сеницу; Миленко Стојковић спусти се преко Мироча у Крајину; а Милоје Трнавац крене се с Делиграда, и примакне к Нишу, заузевши висове Каменичке и Матејевачке. Синђелић се утврди на Чегру. Међу
Сад Стреља с Милетом, Савом Дедобарцем, и још са 450 момака, пређе Нишаву, удари на село Гуњетину, и дође те одметне Власотинце, Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Брезовицу, Јастребац, Градиште, Козаре, Дединац, Орашје, Грдилицу и Дедину Бару.
Уређујући и упућујући ртнике уз Власину Стреља се задржи неко време у околини Власотинаца, а Милету и Саву Дедобарца, с дружином, пошаље на село Грдилицу у Момину Клисуру, да заузму и затворе Просеченицу и тако сасвим пресеку пут између Врање и Лесковца.
Међу тим су српски ртници ражњали око Прокупља, и отуд су неки продирали и у најближе околине лесковачке. Сва је Топлица била на опрезу. Мислило се да и ту устанак може букнути сваки час. У самом Лесковцу, месту неутврђену, Турци нису били ни мало сигурни. За то су многи своје хареме испраћали у Врању. Ово су чинили особито они који су имали каквих личних немилих рачуна с каквим Србином.
Милета и Дедобарац не оду одмах на Просеченицу, него се спусте на Градиницу, крај Мораве, и склоне се у велики Дедобарски хан. Клисура Момина траје од села Грдилице до чота који се зове Уши; ту може бити 4 добра сахата брза путовања. Туда пролази једини утрвенији пут из Врање у Лесковац. Дуж тога пута, особито од
Милета и Дедобарац сместе у хански подрум сав барут који су носили за своју дружину, а људе разреде по одајама и зградама тако да се није ни опажало да ту има војске. Милета, добивши неке гласове о неким зликовцима Турцима, само је пазио на пут од Лесковца. Он се некад носио сасвим онако како се носе сељаци у Грдилици, а и говором се није разликовао од њих. Кад отпаше оружје, нико не би помислио да је то одметник, готов на све. Око себе имао је неколико Грдиличана да му се нађу кад затребају.
Пред вече првога дана, дотрчи човек с ораховичког хана, и јави Милети да бесни Асан Бег
Милета рекне Сави да се жив не покаже ни он, нити икоји од друштва докле не добије од њега знак, а он с оно Грдиличана и Дедобараца сељака нађе се пред ханом да Бега прихвате и послушају.
Мало час, Бег стиже са својим харемом и пратњом. Осем Бега и жена, беше оружаних 6 момака.
Милета с Грдиличанима и Дедобарцима, сви дроњави, каљави, и чупави, изађу и поклоне се до црне земље пред силним Бегом па потрче да прихватају коње да вадају.
— А шта ви чекате? упита прекорно срдити Бег: — за што не пашете сабље; камо вам топови? Зар не чујете како су се они доле похасили?
— Црне нам сабље а гори живот, господару, одговоре сељаци, клањајући се до земље: — ми смо сиротиња; хлеба немамо да се ранимо до нова жита.....
— Тако су мени говорили и они крмци око Крушевца кад год што заиштем: „Нема — да виде да пате; помресмо од глади“, а кад онај црни пас пређе Мораву и заузе Крушевац, онда њему има све...
— То там’ било господару! Ми смо далеко од тога. Не могу они овамо доћи.
— Не могу доћи с војском, али могу послати чачкьна хајдука.
— Не, не! Боже нас сачувај! Хајдуке ми не примамо међу се! Ми смо царева раја, и господарски измећари! Само нас ви не остављајте!
— Пеки, пеки! То је лепо. Ја ћу се вратити до који дан.
Докле су се ови сељаци овако притварали и с Бегом разговарали, дотле је Милета ражњао по собама уносећи воду, каву и друго, нарочито у одају где су жене, вребајући не би ли како год угледао Бегову хануму, али узалуд! Замотана је као авет. Најпосле, набере он киту мајске руже, и унесе међу Туркиње.
— Вер! вер! момче! рече ханума, и пружи руку за ружу.
Милета претрну. То беше глас Јанин, а на десном палцу стојаше, и поред окнивених ноката, она иста брадавица!... Сумње нема: ово је Јана коју ваља избавити, а Асан је отмичар кога ваља каштиговати. Милета се уклони у хамбар, преобуче се у одело хајдучко, припаше оружје, и позове одабране другове да нападну на Бега.
Дедобарац се стане противити:
— Замећемо кавгу а још Просеченице нисмо заузели. Сутра може бити доцкан.
Милета опет не хоћаше пустити прилику коју је вребао неколико година. За то се договоре овако: да Милета, са својом дружином, нападне на Бега као хајдук, а добровољци да се до невоље и не показују.
Баш кад Бег беше за вечером, Милета, грлићем своје пушке, отвори ханска врата, и викну:
— Везуј се, Турчине!
Бег разбаци обе своје руке, и грохотом се насмеја, тој будаластој дрскости.
— На поље, крмче! продера се он: — ко да се веже? Вур! кузун! викну он на момке, да Милету и дружину на режњеве исеку, али Милетина шара беше бржа и Асан се простре мртав пре него је своју опалио. Још му четири момка осташе мртва ту на месту, а пети се тешко рани. Шести момак, стари Имраорбаша, десио се у тај пар у ару, код коња, те у први мах није ни знао рашта су припуцале пушке.
Од Милетиних другова погибе један момак из Праскоче, и један Црногорац.
Како пушке припуцају, Лејла врисне слутећи на зло, а буле, другарице њене, прибију се уз њу у највећем страху.
— Не бојте се! рекне Милета, ушавши к њима: — ни једну од вас не ће глава заболети. С људма што би, би; ваљда је Божја воља да тако буде.
— Јесу ли то хајдуци, или Шумадинци? упита Лејла, дркћући од страха.
— Ханума! ово су све људи домаћини: сваки на дому има или мајку, или сестру, или жену. Од њих се ни најмање не бој! Ево ти мога оружја ако се плашиш!
— Нека, нека, добар човече, ако је тврда беса, не треба оружја, вели ханума, одбијајући руком понуду.
Докле је Милета тешио Лејлу и њене другарице, дотле су његови другови склањали мртве Турке, и посипали земљом, или спирали водом ону крв која је пала, да је не би који путник опазио.
Нико од њих није, у тој забуни, ни смотрио кад је Имраор-баша усео на најбржег хата и одлетео у Лесковац, те казао како су хајдуци убили Асан-Бега у Дедобарском хану, где ће сада, по свој прилици, остати да пију сву ноћ.
На такав глас Турци онога часа пођу с војском и с два брдска топа и дођу на један вис одакле се хан може сав разбити у прах и пепео.
Добровољци пак који су били посакривани по зградама ханским, дознавши ко је био Турчин што погибе, и чувши да је његова ханума несуђеница њиховога вође Милете, тако се развеселе, да сами почну точити ханџино вино, и пити колико који може.
Лејла се владала као права ханума: целу ноћ није тренула; само је хукала и мало плакала. Милети и његовим друговима благодарила је за човечно поступање с њом и њеним другарицама, обричући им добар „бакшиш“!...
Милета је мислио да она тако говори због оних була које су око ње.
У свануће, другога дана уђе Милета к њима и рекне:
— Ханума! спремите се да вас испратимо куд која хоћете. Не бојте се ништа; људи ће вас ови чувати као што би вас чувала браћа ваша.
— Ејвала, добар човече! одговори Лејла: — чим се вратим у Лесковац послаћу вам леп бакшиш!...
— Чудновато! прошапта Милета сам у себи, бакшиш , те бакшиш ! И Лесковац па Лесковац ... Како да јој се кажем?...
У тај мах пуче један топ са старе градине (брда): мало час, пуче други, па за овим — у један мах грунуше два...
У тренут ока проломи се небо од страшнога пуцња, и густ облак дима обузе хан и све његове зграде. За неколико минута не могаше се ништа видети, а кад се малко разби онај дим, онда тек беше страшно погледати на оно место где је био хан!... И хан и све зграде које су с њим биле спојене, распрсле су се у ваздух, па вративши се озго, скрвале се на ар и на плевњу, те се тако начинио један лом који се не може описати: Свуд штрче одломци од греда, комади од зидова удови од телеса мртвих људи! Лејла, и све њене буле, Милета, Дедобарац, и око 400 добровољаца изгибоше ту у један тренут ока на најгрознији начин!...
Један Грдиличанин, који је случајно, с једног брега, гледао то чудо, допадне у Власотинце и почне казивати војводи Стрељи како су Турци ударили топовима у хан дедобарски, и како су у хану запалили барут који је учинио сву ову несрећу. Док он то казиваше, накупи се много Власотинчана: сви жаљаху што се догодило али се сви још више печаљаху шта њих текар чека!
Саслушавши страшну причу, и науман да се повлачи час пре ка главној војсци, Стреља викне сеизу:
— Хаткињу!
— Власотинчани навале на њега питањима и прекорима:
— Шта би! Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш! Гурну ни угарак у куће, па сад бежиш?...
Стреља пуши, ћути, ни у кога не погледа. Изведоше му бедевију. Он уста, прекрсти се, баци јој се у седло, па, одбивши облак густа дима, проговори:
— Власотинчани! ја Просеченице не заптих, дружину згубих, ваше куће сагорех, и вас поробих, — сад идем да платим главом за то. Али Власотинчани! Наш ће траг остати: њега никакви керови не могу олизати. По трагу нашем, доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти... Добар је Бог! што не могосмо ми — моћи ће други..... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам. Али да ће доћи тако знам као што вас гледам... Благо онима који то доживе!...
То изговори; хаткињу ободе, и, као муња, одлете ка Каменици, к српској војсци! Али, камен да је нађе! Место јуначке српске војске која се спремала да отме Ниш, Стреља виде, и очима својим не верује... страховиту... Ћеле-Кулу!...
Пред јесен године 1878 пропутовах по новим тек ослобођеним крајевима наше отаџбине.
У Немањином „Славном граду Нишу“, у који пре ни с пасошем нисам смео слободно да уђем, застах српску војску и српску управу; представих се Његовом Височанству Кнезу Милану, изјавих Му колико се осећам радостан што Му баш ту могу да исказујем своја осећања.
После тога, бејах у злогласној Каменици, на крваву Синђелића Чегру, на ком су осветници његове јуначке смрти већ подигли смерни споменик; пех се на град Југ-Богдана у Прокупљу; дивих се Немањиној цркви у Топлици (крвавој Куршумлији); разгледах с Хисара (Немањине Глубочице) питоми Лесковац; пропутовах дугом Момином Клисуром, видех Просеченицу и место где је био крвави хан дедобарски; прођох кроз оба Немањина Врања ; пређох дивну Власину и чудну Љуберажду; разгледах град Војводе Момчила у Пироту; видех Ђурђеву Куновицу, високу планину, и оплаках пред Ћеле-Кулом, грозним спомеником српскога родољубља и турскога варварства.....
На свим тим местима пријатељски ме дочекиваху стари познаници и пријатељи а нови српски јунаци који потискоше силу турску и из тих крајева земље Немањине.
Сласти својих осећања на том путу не умем ни испричати ни описати; али не могу да прећутим
Деда Цека, тако се зове старина с којим се ту познах, исприча ми многе појединости о војводи Стрељи, и о судбини Власотинаца, па онда заврши овако:
— И таг (1809) ми Власотинчани са свим изгоресмо, а не избависмо се!
То беше први пут, у моје знање!
Кад да обесе владику у Нишу, ми Власотинчани пострадасмо па, а не избависмо се!
То беше други пут!
Кад се диже Станко (1841), ми Власотинчани па погоресмо, а не избависмо се!
То беше трећи пут!
Дан по дан, дође еве и ова размирица!
— Нека изгоремо и четврти пут, говорасмо ми, само да се избавимо!
Кад оно, даде Бог, диже руку Кнез Милан, и ми не погоресмо а избависмо се!
Ко ће како Бог?
И од саг, ја немам што да желим; сал’ се молим Богу, да ми не узме душу, докле не видим Кнеза Милана. Унуцима сам казао да ме изнесу при цркву, да Га из близа видим, па после ич да ме и не врћу дома; нека ме носе право у гробље, да кажем Стрељи, Дедобарцу, и Станку да је дошао Кнез Милан, и да је учинио оно што они желеше а не могоше: Власотинци су слободни!...
— Боље је, деда, да ти још живиш, и да тако причаш млађима, рекох ја праштајући се са старцем, који од велике радости плакаше као мало дете!...