Вертер : ELTeC издање

ВЕРТЕР.

Бања и рат имају нешто заједничко: за рат се, наиме, чине спреме годинама, а и за бању. У рату се троши без рачуна и истреса се државна каса немилице, за бању се такође потписују менице лако као љубавна писма. И у рату и у бањи живи се на парче, и свако гледа да оно мало живота — до смрти или до повратка из бање — утуче на најрасипљивији начин. Најзад, по свршеном послу прави се с непријатељем, односио са женом, уговор мира, и после се приступа смањивању плате чиновницима и тоалете жени.

Још има нешто у бањи што веома наличи на рат — то је шаренило. Видите, н. пр., оног професора Недића! — Да нисте дошли у бању, не бисте веровали да има у свету таких људи. Чак и у шпагу од прслука наћи ћете му какав Додатак Аугзбуршким Новинама или депешу Политичке Кореспонденције.

Па поштар Кошутић, који се пре звао Поповић, али му је сам г. министар на његову молбу дозволио да своје дотадашње презиме замени „својим фамилијарним именом Кошутић“, и ако он није имао никакве фамилије, и Бог зна, да ли он сам зна, где је се родио. Тај Кошутић тако је лепо и безазлено знао да прича пуно лудих прича о курјацима; о преобученим царевима, који ударају својим министрима шамаре, а којекаквим протувама дају зобнице, „зобнице, мој господине!“, с дукатима, и постављаху их за велике достојнике; о некаком великом топу, у коме свирају двадесет, „двадесет и више Цигана“; о касама, које, кад пробаш да обијеш, пуцају, звоне, деру се и вичу за помоћ. Није ни себе заборављао у својим причама: н. пр., како се пере свако јутро хладном водом, „а у зиму снегом“ једе много паприке и бибера, устаје рано и много којешта, што је тако ситно, као шљунак којим су посуте алеје у парку.

Он је се дружио, или управо наметао за пријатеља поручику Васиљевићу, необично лепом и стаситом човеку, који непрестано уврће брчић и воли да га сабља саплеће, те је никад не придржава руком, него је у ходу закорачује десном ногом, те тако добива изглед немарног ритера. Страшно му је мило кад му ко каже, да је ђаво или обешењак, и труди се да заслужи те епитете, служећи се бљутавим изразима, н. пр., „грозно глуп“, „гадан да бљујеш“ и т. д. Воли да говори и о јуначким стварима и много држи на своју, као што он говораше, „официрску част“, али воли да га дирнеш у око, него да му противречиш. Нарочито у „чисто војничке ствари“ не трпи да се меша „лаик“. Тако, н. пр., професор Недић стаде једном млатати рукама и с таким одушевљењем говорити о пруским официрима, да је сасвим упрскао младу удовицу, која се с поручиком држаше испод руке. Поручик истури груди:.

— Господине, дајте ми пруски батољон, па ћете видети шта ћу учинити!

— Е, господине, — истрча се брзоплети професор, — а што ви не начините пруски батаљон? Није батаљон правио официре, већ официри....

— Господине, — упаде му достојанствено у реч поручик, — ја сматрам за безобразлук да се човек меша у говор који не разуме.

— Знам, ал’ ја се нисам мешао, ви сте се....

Ал’ поручник већ оде даље стазом са удовицом. Окренуо очи од ње, зачкиљио и с поузданошћу и праведном срдњом псује: „Стока, стока без репа!“

А удовица се тако припија уз њега и већ би хтела тврдити да та стока и реп носи, кад, ето, тако очигледно насрће на људе стручњаке.

Онај, опет, онде, у сламном шеширу, с белим платненим „енглеским“ ципелама, то је апотекар Катанић — страшан обешењак и велики интригант. Он и поручик имају нешто заједничко — пуну свест о своме ја, с том само разликом, што апотекар не верује ни самој својој памети много, а бистар је, збиља, као суза, а поручик, опет, држи да је сав свет „глуп као чизма“, а своју је каријеру почео од чешагије. За обојицу је се пак цела бања интересовала. Поручик је био леп и безобразан, апотекар пикантан и лукав. Знао је свачије тајне, и, неких пута, кад значајно жмирне, чисто му на челу пише: „Знам, чија је оно лепеза“, или: „Видео сам, кад си је очепио“. Он игра шаха, али само једним оком гледа у фигуре, а другим на удовицу, што се час по завраћа од смеха и покрива уста лепезом, јер је поручик обасипље несланим досеткама.

Као год што веле да вашар не може бити без кише и Цигана, тако ни бања се не да ни замислити без карташа. Њих се не тиче ни само купатило, а камо ли партије, паркови, музика, даме. Они се само на врат на нос окупају, па после се сви заједно зноје, обично у засебној соби, а, као што се то вели, „уз тридесет и две“. Њихове жене иду саме по парку, хучу и јадају се свакоме, кога само ухвате. Крај њих је било пуно оних безначајних личности, за које, ако запиташ ко су, одговори ти се: „И он се овде купа“, „Чини ми се да је из Чачка“, „Мислим да је неки чиновник из контроле“ и т. д.

Један пак гост ове бање јунак је ове приповетке. Чиновник, човек од тридесет година, именом Јанко. Обла, бледа лица, које изгледаше сасвим безначајно, само што у очима као да се читаше нека наивност и чежња. То се виђа на људима сасвим младим, који још нису покварени „светским лукавством“, који још шкрипе зубима, кад слушају за „сузе рајине“, и лупају песницом о сто, кад се пева штогод где севају јатагани — једном речи: то беше човек са широким грудима и тесним ципелама. Тим чудноватије изгледаху његове очи од двадесет, поред бркова од тридесет година. Томе ће зар бити узрок његово васпитање и живот од колевке. Одрастао у богатој фамилији, одгајен нежно као девојка и у целом животу тако служен срећом, да никад није читао Хамлета, ни вечеравао лука и хлеба. Док је био код куће, имао је добре учитеље, који су му и у граматичним анализама давали поучљиве примере, н. пр , „добар ђак добива похвалу“, а кад је пошао на пут, добио је писмо од оца, у ком су у седамнаест тачака била разложена сва правила паметног и доброг владања. Преко „на наукама“ био је до пре пет година, бавећи се управо ничим, или, као што се то онда звало, „камералним наукама“. Страсно је читао Виктора Хига и одушевљено говорио о њему, а у себи чезнуо за романским јунаштвом! Беше већ загазио у доба мужанства, не сркнувши из чаше љубави, осем што од једне ситнице из његова детињства почесто натезаше да начини, по свима прописима Лемкеовим, идилску љубав. Па ипак он у срцу осећаше ту љубавну празнину, и како млади људи, штогод читају, апликују на се, то се и он једном бављаше мишљу: да обуче гвоздене ципеле, па да иде по свету тражити свој идеал, као што је то у некакој књизи за некога читао. Бавећи се тако самим собом, можда више него што би требало, он је се, као што он то зваше, „израђивао“, то јест све радио или хтео радити по неком принципу. Срећом, из француских романа заборавио је браколомство, а запамтио част и славу. А има ли кога у овоме тако силног, као што је Француз? Отуда је он поштовао своју реч већ до детињарлука; отуда скидао капу застави, гдегод ју је видео; отуда га је, за време бокељског устанка, једва у Новом Саду стигла потера, коју је отац за њим послао, а без које би он извесно отишао у Боку. Најзад, са тога „израђивања“ себе самога, долази и она необична превртљивост расположења: час весео до раскалашности, час тужан и суморан, као да сав свет гори, а све с каке ситнице: н. пр., што је начелниковица послала пандура, да истера просјака из авлије, или тако што.

Готово се ни с ким и не дружи. Срета се, истина, с гостима јутром и вечером код извора, скида им капу, каже, или пита, колико је сахата, и припаљује цигиру — ал’ више ништа. Обично бежи под ону липу у брду, до које нема ни стазе, и где га нико не може сметати; али и ту га нађе једног вечера професор Недић и стаде му ватрено причати о ситуацији великих сила и о шимери европског еквилибра. Јанко да искочи из коже, али начелна учтивост не да му да брутално одбије професора. Он се стаде увијати:

— Да, да, господине, право кажете! Нек’ ради Енглез шта хоће, Рус је ту, а Турчина нећемо много ни питати... Време је вечери!

И с тим речима, које се нимало не односише на говор г. Недића, упути се у гостионицу, где се хранила већа половина гостију.

Пред гостионицом већ сеђаху и стајаху гладни гости. Нико није ништа радио, само је адвокат Нестор играо се новим картама и вадио је на захтевање час четири кеца, час четири џандара. Небо се црвенело на западу, а сунце изгледаше некако суморно, велико и равнодушно, као образи у онога бандисте, што ће после вечере свирати у кларинет. На широком друму лежи за шаку дебела прашина, и по њој чисто сањиве бразде од коловоза. Уз малено брдашце пењаху се једна кола с арњевима, и на њима звекеташе мачка и папуча, која с катраницом вишаше о срчаници. Уморни гости радознало погледаше на нове путнике, и чисто цело друштво оживе. Радозналост и ништави разговори, интриге, картање и љубавне сцене, то је главни дамар сваког купатила на свету. Нека дође само један нов, одмах распитују за њим. Ако је ма од каквог положаја у друштву, већ ће се најдаље за двадесет и четири сахата знати, ко је, шта је, одакле је, је ли жењен, колико му је година и плате, карта ли се и т. д. И тек ако му је и спољашност и положај без икаквог значаја, он ће се и после двадесет и четири сахата звати „онај с расеченом усном“, или „она с кучетом“. Није, дакле, чудо што сва публика, ма да беше обзнањено да вечера чека, оста напољу, да види новога путника.

Четвороношке испод арњева извуче се један човек висок, сухоњав, мало сведених обрва, готово намргођен, у добу од, може-бити, тридесет и пет година. Место на јармац, ступи ногом на ждрепчаник, посрну напред, одби се руком од коњских сапи и сасвим неспретно скочи на земљу.

— Држ’ се! — проговори Кошутић тако, да га је само најближа околина могла чути. Стаде се онда слатко церити и обзирати, хоће ли још ко пристати уз њега. Али радозналост царствоваше на лицима свију, а његова досетка пропаде.

Господин, који је из кола искочио, пружи своју руку с црном рукавицом под арњеве, и на ту рукавицу навеза се друга из кола, жута и малена. Господин издиже мало повише руку и укрути је. За жутом рукавицом помоли се цела рука, па онда једно плеће, и убрзо искочи цео један божји створ, у виду женске.

Ја не знам, како бих је описао. Можеш ]е вас дан гледати и опет, да те ко упита, не би му знао казати, каква јој је глава, какав нос, какви образи. Само очи! Оне црне, пола отворене очи, што увек изгледају да су сањиве неким небеским сном чежње. Само их погледаш, а пред тобом изничу као из земље шаркије, јатагани, бесни коњици, што носе у друге крајеве лепе девојке на крилу јунакову, мандолинате, ханџари, дуели и сва она чуда, што се причају у јужним приповеткама. Ако си момак и газија, чисто ти криво што је прошло ритерско доба, те ниси пристао ни да пашеш мач, ни да се калуђериш. За таке се очи ишло на муке, за њих се лила крв, губила част и отаџбина издавала.

Ова женска толику је пажњу на се обратила, да мало ко виде и једну девојчицу, тако од седам до осам година, која такође изиђе из кола.

Чак и женски гледаоци толико се беху забленули, да им се на лицу не виде ни трага зависти.

Поручик Васиљевић не може отрпети, да чак у присуству удовичину не обнародује своје дивљење, које се завршило речима:

— Па оне очи! Чиста арапска крв!

Удовица је зачкиљила очима. Катанић се лукаво насмеши, а Кошутић већ отпоче причати о некој женској, због које су се три момка убила, и то један из „леворвера“, један ножем, а један се удавио. — Јанко пак, кад угледа ту женску, пребледе и претрну. Срце му залупа, и у грлу га стаде голицати, па онда давити. Он се брзо повуче за један стуб од гостионице, одакле набрзо умаче. Уђе у своју собу, закључа врата, седе на кревет, зажмури и још и руку метну преко очију, и онда:

Угледа је малену, толишну, није јој било ни пет-шест година. Око главе замотала бео шалић, те јој лице из њега вири као из каквог оквира. То беше она, због које је он тако често као студент, у великој вароши, у сумрак турао руку на очи и предавао се мислима пуним чежње, којој тако исто нема основа, ни краја ни конца, као ни оној меланхоличној арији, која му из веркла допире у одломцима кроз отворен прозор, искидана лупом кола и метежем велике вароши. То беше она, којој је он негда „поклонио“ парченце земље, ограђено иверчицама, које су они обоје звали „ливадом“, и у њему убодену гранчицу врбе, што су они звали „грмом“. То је она, пред којом се он негда хвалио, како је с тиквама Иве Вукићевића препливао Саву — а то баш није било — и како је на бесном ујакову коњу прескочио плот — а то је још мање било. Пред њом се он једном разметаше како ће, кад порасте већи, отићи у војску и сећи Турке као ону татулу у врту. Она се сумњиво насмеја: „А шта ћеш радити, ако те удари пушка или сабља?“ — „Ништа!“ — „Али ће те болети?“ — „Па ако!“ — „Па ћеш плакати!“ — „Зар ја?“ Он извади своју бритвицу, забоде велику страну себи у бутину и корачаше поред ње с уздигнутом главом. Кад она угледа крв по његовим беличастим панталонама, врисну и обезнани се, а он у екстази продужи своје ходање крај ње, док најзад и сам не клону и не паде поред ње. Од то доба она му је безусловно све веровала и сасвим му се предала тако, да ју је једанпут, без ичијег питања, одвео чак у комендију. Тада му је већ било тринаест година. Како ли је се она тада с поуздањем ставила под његову заштиту и гурала се за њим кроз гомилу друге дечурлије пред уласком! Али кад се она сасвим поносно намести поред њега на клупу, и обоје се предадоше овом највишем уживању — тада његов отац, сав запурен, утрча и усред представе оведе их обоје кући, држећи њу за руку, а њега за ухо. Читаву недељу дана после тога, она га је пипала за ухо, питајући: „Боли ли те?“ и, гле чуда, сад му се учини да га оно још тишти!

После се сети онога безначајног цмакања и чисто се и сад стиђаше речи, којима ју је уверавао да је воли и да ће је узети, и њених, којима се обећаваше да ће „поћи за њега“; и свога „дневника“, у коме је стајало: тога и тога дана „послала ме нана, да купим хлеба“, после: „отерали кочијаша Николу, здраво сам плакао“, а на таком једном листу стајало је: „ја се договорио с Маријом да се узмемо“. После му дође на ум растанак и опроштај, који је за њега био лак, јер је ишао у свет, у велику варош, где ће се моћи слободно купати и пушити, а после кога је плакао, а и сад би се заплакао, кад се сети како је она грцала и јецала, како је се крила за дрва и како му је дала на пут парче пандишпања, али да га не поједе, него „да га чува“ — ено га још у његовој ботаничкој кутији с осталим детињским знаменитостима: једним зрном ћилибара, једним табаном од пушке, првом његовом бритвом и т. д. Сад — прескочи неколико година свога живота и поново је угледа већ као девојку од седамнаест година, кад погледи добивају значај, руке се почну стискивати, а пољупци су прави везикатори за угрејано срце. Тада је, као на представи мађионичара, блеснуло и опет ишчезло њезино лице, јер се он одмах сутрадан мораде вратити с оцем у Београд, одакле је само на један дан дошао, ради свадбе своме брату од тетке. И само на тој свадби, у ономе свету, крај музике, која трешти, и кола, која се савија као пут уз брдо, само је ту могао видети, поздравити се и проговорити озбиља четири речи: „Сећате ли ме се?“, на што она није ништа одговорила, само је поцрвенела и своје велике трепавице спустила на јагодице, а очи на ружу, коју је на прси била приденула. После су те очи сасвим се опростиле с ружом на прсима и тражиле њега, и само њега, у целој оној тишми. После тога је он отишао, и ништа се више није десило. Али шта ће му више? То је доста, да сам из себе, као оно паук, испреде читав један сладак, и ако паучинаст, хоризонт; доста, да га у часовима слатких нада прати слутња да ће с њоме кад-тад наставити своју детињску љубав у мужанскоме облику. И ето сада сав се стреса, кад помисли да је се она мало пре скинула с кола, да је сви убезекнуто гледе, да јој очи још сјаје оним детињским огњем, који, као пламени мач, тоне у груди и тупи се у месу срца. Њега чисто плашаше, а свакако неизмерно узнемираваше помисао да је она ту, можда у првој соби до њега, да може с њом говорити, да има права руковати се, да ће се сутра свакако састати с њоме у шеталишту и да ће се познати с њеним мужем, јер „онај човек тек не може бити нико други до њен муж!“ И од тога се тако уплаши и збуни, да најпре поче гледати по својим стварима и мислити да бежи зором, а после поче смишљати како ће се пред њом понашати. Чак упали свећу, стаде пред малено огледалце на столу и покушаваше да се равнодушно и учтиво смеши.

Већ је се давно угасио живот и у гостионици, и по ходницима, и по собама, а он час по паљаше и гашаше свећу, мучећи се да разведри или разагна мисли. Али заспати му се никако не даде. Већ настаје она исплаканост у мислима, и већ му почиње бивати равно све до мора, али сан никако да га обори. Стаде скакати мислима с једног краја на други. Мишљаше на матер, у зеленој шамији, како меси питу. На Јову Шаркијаша, како је зажмурео, дигнуо главу, развалио вилице и пева неку песму, у којој има речи: „А мој драги“ — па онда неколико речи, којих се не могаше сетити, па „клети“. Дуго га мучише те речи. Онда насилу одведе мисли на Стевана Аничина, како се дави у Сави и преврће очима; на сломљену ветрењачу под капијом, иза које Иван пандур врло вешто истреса ону закључану кутију, у коју се спуштају крајцаре за сиротињу. После му паде на памет како је једанпут ишао преко кречане и таман што је прешао даску, а она се опучи и паде, и страшно га стаде мучити мисао: шта би било да је се даска раније опучила, и како би се сав испекао, па, може-бити, и умро.

Све залуд! И кад се сан прикраде, Марија тако фуриозно здере онај вео, под којим се склапају очи, испружају ноге и зева, да Јанко сасвим љутито не хтеде „баш ништа више мислити“. Сети се онда како је читао у некој књизи, да, кад се човеку разбије сан, треба да броји, и он, да би растерао мисли, поче тако савесно бројати, као да је Гаванов казначеј; те кадгод наброји стотину, он испружи један прст, и тако му се некако чинило да баш мора тачно пазити колико је набројао. Ал’ кад већ дође до близу тисуће, а сан се као неки тежак, мекан и равномеран покривач поче простирати по њему и као да пође од ногу па навише. Јанко још само осети, како му се нешто раскрива у мозгу, и заспа.

Кад се пробуди, већ је било давно свануло. Испред прозора чу се смех и кораци. Јанка нешто штрецну. Он се сети синоћнице и као да задрхта, али тада му се уједанпут преврте нешто у мислима. Стаде се читаво чудити шта му је. „Гле сад!“ тако он себи, а као некоме другоме говораше: „Шта је, као бајаги! Јесам ли ја крив коме штогод? Шта је с том женом? Бог са мном био! Кога се ја бојим?“

И онда се стаде брзо облачити, хотећи се самоме себи начинити равнодушан. Стаде чак и звиждукати, и кад би готов и изиђе напоље, срце му поново и уједанпут силно залупа, као одуларен коњиц, који се све више заиграва, што га више митиш и руку му пружаш. Јер тек што стаде на врата од ходника и погледа у парк, а она стоји с мужем и с оном девојчицом. Пред њима су кола, и муж замеће ногу на јармац; и још га Јанко и не сагледа добро, а он већ испод арњева махаше жени и оној девојчици руком. Кола одоше. Њих две стајаше саме на путу. Јанко отхукну, и као да му се нешто свали с душе.

Он се прибра. „Што мора бити — мора!“ и пође њима двема.

Мука је понављати познанство уопште, а камо ли овакво. Кад се с неким ниси дуго видео, а ниси с њиме никакав особит пријатељ, ти си у забуни шта да му кажеш, како да покажеш да се интересујеш за њега. Па и то тешко иде. Отуда она пословица: „Кад си дошао? Кад ћеш да се вратиш? Дај ми цигару дувана!“ Да како је обнављати овако познанство?! Љубити се с неким дететом пре толико година, па га видети сада као жену, сећати се оних пољубаца и придавати им садашњи значај — то је, ако ништа друго, а оно бар да се човек поштено збуни. — Само дај да се отпочне шта му драго!

Јанко развуче лице на оно облигатно смешење, скиде неспретно капу и пружи руку:

— Добро дошли, госпођо!

Ал’ госпођа се најпре трже, поцрвене до ушију, брзо стиште Јанкову руку и, сасвим изненађена, отпоздрави га с неком ватреном искреношћу.

Јанко опет одахну.

— Видео сам вас још синоћ, кад сте дошли.

— Па, забога, што се нисте јавили?

— Е, па тако!... Мислио сам.... како да вам кажем?... путовали сте, па уморни сте; и, после, господин... Нисам познат са господином... оним...

Он пружи руку у правцу којим су кола отишла.

— Мојим мужем? — Госпођа опет поцрвене. — Па ја бих вас упознала!

— Тако?... Та да!

Настаде мала пауза.

— А... шта сам хтео да кажем?... Да! Јесте били кадгод овде?

— Нисам!

— Па не знате ни воду ни купатило?

— Знам, била сам јутрос рано са Цујом.

Госпођа помилова женско дете:

— Моја заова!

— А, тако!

Јанко, као да то мора бити, помилова и сам дете, које се стидљиво смешаше.

Опет ућуташе. Јанку се учини сасвим незгодно стајати с њима двема насред стазе. — Поручик Васиљевић с поштаром прође мимо њих. Дрско гледаше жени у лице, онда лако и, као што се то каже, „обешењачки“ мигну на Јанка, па оде даље.

Јанко се поново изгуби. Извади сахат.

Девет!

И она извади сахат.

Ала јој је мален прст, који је била испружила при отварању сахата.

— Хоћете ли да шетате, или да идете кући?... То јест... молим...

Он тресну мало гласом, као човек који се на нешто одлучи:

— Јесам ли вам на сметњи?

— Боже мој, — рече госпођа простодушно, — а што сте нам на сметњи? Ако ћете, хајдемо заједно! Ви сте овде познати. Покажите нам место. Хајде, Цујо!

Дете као дете, зазјаваше овде-онде. Сагибаше се, те убираше цветиће. Пођоше главном широком алејом, и разговор поста већ одрешенији. Јанко се већ поче у себи чудити што је се управо толико бојао овога састанка. Сад говораше сасвим слободно. Показа јој чесму с једном и чесму с другом водом. Упознаваше је с гостима. Причаше јој о доктору, кога зову оподелдок; показа јој руског коресподента, са стакленим оком, уверавајући је да сама не би никад опазила: „Ништа, ништа се не примећава“. Сретоше и Сретена камењара, који је по томе славан, што пије на дан четрдесет чаша воде и у хладном басену седи сваки дан сат и по. И у том разговору он се осећаше тако лако и пријатно, као човек који је се једанпут бућнуо у хладну воду, па сад осећа унутрашњу топлоту.

Сунце већ поче припицати. С алеје вођаше једна узана стазица десно, и тамо се у шипрагу и хладовини виђаше једна клупица. Госпођа скиде махраму, којом се беше огрнула, и даде је детету:

— Цујо, иди баци ову махраму на кревет, па дођи опет! Ми ћемо те чекати овде! — Она руком показа на клупицу у шипрагу.

Њих двоје, обоје ћутећки, дођоше до клупе Она седе на среду, Јанко на сам крајичак.

Он осећаше, да би јој имао нешто да каже, много да јој говори, али му се чињаше да су му уста оловом заливена, и да поврх свега стоји страшан печат, на коме су слова: част, породица...

Брзо и одважно одагна те мисли, направи и запали цигару и поче опет сасвим обичне разговоре о бањи, о болестима, о вароши, па онда поново и подуже заћутиваше. Час по му падаше на памет којекакве анегдотице и смешне приповетке, које би га извукле из неприлике ћутања, али он ипак ћуташе, бојећи се да тиме не прекине ово, њему ма како незгодно, ипак пријатно стање хотимичне затегнутости, иза кога се крило нешто налик на прикривено поверење и слатке изјаве. И ма колико да се он правце бојао да и најмањим чиме покуша да стане на ногу старога, детињскога познанства, исто тако чуваше се да дигне пред собом мост, на који не мишљаше никад наићи.

И тако, седећи поред ње и осећајући неко слатко галичање, он се већ држаше за мученика части и поштења, и то му ласкаше, и он хваљаше себе себи.

Али баш то навалично чување да јој се не приближи, то очајно уверавање себе сама да је она туђа жена, и да он може бити само зликовац, баш то затезаше све горе и горе његов положај према њојзи, то чињаше да се он све више збуњиваше, то га довођаше готово до очајања.

Он упорно тражаше предмет за разговор, али га не нађе.

Стање постаде несносно. Поручик прође још једном поред њих, и Катанић и поштар, и сви гледају њу, и смеше се лукаво на њега; говоре нешто полако, а прутићем се пуцкају по панталонама.

— Ма шта! Ма шта! — мишљаше Јанко, — само да се говори!

И онда се примаче њој, седе сасвим комотно на клупу. Као да скиде неки обруч, који га стезаше и преко груди и под грлом. Заврати се мало. Зену чак и — ослободи се поново:

— Ово баш припиче! Ја лети здраво волим лаке хаљине — сасвим лаке. Али ко ће понети у бању сав комфорт?

У тај пар Васиљевић се сам врати стазом и опет оштро посматраше жену. Јанко се чисто очајно бораше да истраје како је започео. И он оштро гледаше Васиљевића, чинећи се при томе равнодушан. „Само слободно!“, и опет настави:

— А здравија је зима — верујте! Истина, мало човек излаже се опасности да назебе, али овако.... ово је да-бог-сачува.

Он обриса рупцем зној с чела.

— Јесте ли доручковали? Да... наравно... најпре сте хтели да пијете воду.

Госпођа разумеде овај Јанков говор. И сама се брзо обрете, и као да се обрадова овоме тону:

— Нисам, нисам још, наравно. Хоћемо ли?

Уто дође и Цуја.

— Хајдете! — рече госпођа. — Хајдете и ви с нама! Млека имам, узела сам доста, мислећи да ће и Младен доручковати. Али он попи само црну каву. Хајдемо-те!

— Не браним — рече Јанко с пуно поуздане равнодушности. — Знам извесно, да ће ваша кава бити боља него у механи... — Ове последње речи чињаху му се да су смешне, и он се смејаше „ха, ха, ха!“

И тако пођоше. Обоје осећаше, да су нашли, и ако незгодан, ипак једини могућан modus vivendi. Јанко се толико поуздано понашаше, да се чисто и у лицу променио. Ходаше поред ње равнодушно, ширећи ноге и гегајући се, што иначе није његов обичај.

А унутра се осећаше тако поуздан и тако задовољан, као гладан човек, који се, место острица, рака и палачинака, докопао јагњеће плећке. „Само тако“, мишљаше он, „па се ни мој ни њезин мир неће пореметити!“

Сиромах! Он не зна, да је човечје срце Индијанац. Делаш, обавештаваш, говориш му из дана у дан и већ га видиш, да диже руке к небу, пости, крсти се, метанише и помиње име Христово; али раздрљи кошуљу, па ћеш му на грудима о врпци наћи идола од порцелана. Згрчио се, турио колена под браду, па као да се задовољно и лукаво смеши јадном самртнику.

Јанко је с њима заједно доручковао, после их оставио, да се одморе, и опет пред ручак по њих дошао. Погодио храну у механи, одредио један сто у углу, на коме да се „постави за три персоне“. И довео их на ручак.

Кад су они ушли, сва се механа ућута. Госпођа се поклони гостима за најближим двама столовима, па седе, окренувши се леђима прозору, а лицем унутрашњости механе. Сви мирно и не мичући се гледаше. Само Васиљевић, с необичном дрскошћу намигујући на апотекара, диже свој тањир и премести га на други крај стола, тужећи се да га онде пече сунце. Тако беше окренут лицем госпођи.

Јанко опази ово и одједанпут срдачно и силно стаде мрзети поручика.

Тек кад се запуши супа, и зазвечаше лажице, друштво отпоче онај потмули нејасан говор, и мушкарци почеше почешће брисати салветом бркове, те том приликом бацати очи на онај сто.

Наравно, да је Јанку с почетка било нелагодно. Није умео да се намести на столици. Супу све му се чини да и сувише срче. Вино кад пије, чини му се да му здраво клокоће, — ал’ кад се желудац напуни, кава запуши, и замириса дуван, цело друштво као да раскопча јаке и отхукну. Разговор поста најпре живљи, падаше и покоја досетка, и понека песница лупи о сто; после се многима заокруглише очи, и друштво се све више разлабављаше. Пажња и интерес попусти, већ слабо ко да још сева очима на сто где је Јанко. Само што Васиљевић још погледа онамо, прича о својему коњу, како једном није хтео да наиђе на буре, а он га остругама свега искрвавио и сабљом исекао по врату и сапима. Момци подигоше на неколико столова чаршаве, па на њих метнуше карте, креде, „пискле“ и таблице. Карташи поседаше, остали поустајаше. И Јанко с госпођом и Цујом устаде и оде.

— Хајд’мо-те код нас, да пијете каву!

Како да не пође?

Али тада се беше већ ослободио, да мал’ не скиде и капут, кад је ушао у собу, намештену као све собе у нашим бањама: двама креветима, једним столом уз прозор и једним чивилуком; а прозор застрвен дебелом струком, те се сунце залуд мучи да убаци и један зрачић. И госпођа и дете беху већ сасвим обикли на друштво с Јанком. Приставише „машину“ за каву, ћереташе, попише; па Јанко оде у своју собу, а они остадоше у својој.

Тако пролазише дани. Мирно, тихо, одмерено, галичљиво-пријатно, па ипак, као што Јанко мишљаше, „озбиљно.“ Он поста већ и према себи толики глумац, да свој одлазак к њима и непрестано бављење уз Марију објашњаваше обичним дружењем и симпатијом, и тада га ништа не би могло о томе разуверити. У то доба читаше роман једног руског мајстора, у коме се овај својим анатомским пером смејаше обичној заблуди идеалиста, да се млад човек и млада женска, који нису ни род ни помози-бог, могу волети као брат и сестра. Јанко баци кригу и двапут пљуну, као гнушајући се, али у срцу као да осети неку празнину. Залуд испружи ногу, истури груди и лупи се шаком по њима — изнутра као у пркос да зазвони: „Ала да ти је да бар једном наслониш главу на груди!“ Он леже на кревет и даде се у мисли, које се труђаше да одагна, али их ипак, као испод руке, потпушташе. Двапут му падаше на ум да спакује ствари, па да бежи из купатила, али се вараше: да то може увек учинити, и да бар с тим не мора хитати.

Та ситница у томе роману сасвим га узнемири. Као да баш од тога дана поста сасвим суморан, и као да га та ситница неодољиво гоњаше да пречисти рачун с том „женском“. И тај рачун, који је се „морао пречистити“, остављаше он с дана на дан, а све биваше с њом и уз њу, све мишљаше на њу и поста сасвим суморан, невесео, преста чак и јести и предаде се, као што он мишљаше, „дубокој студији о животу“, а у самој ствари сасвим плиткој љубави.

Све је то Марија добро опазила, а још боље апотекар и поручик.

Марија га једном не позва после ручка на каву. Јанко не хтеде ни после вечере отићи. Тај дан осети неку лакоћу у грудима и он тапшаше сам себи: „Тако, тако треба!“ „Чудна ми чуда, оставити се туђе жене!“ „Нисам ли ја једном читав месец дана оставио дуван?“

Али већ сутрадан он оде не само после ручка, него и на доручак, и после ручка, и после вечере, и, што је најгоре, сеђаше цео дан с њоме и уз њу, а ни речи не проговори. А и од овога је чак било нешто горе, а то је: што и она не проговори ни речи и што је такође необично мало јела.

Тога дана увече Јанко се сасвим доцкан и сасвим замишљен врати кући. Уђе у своју собу, упали свећу, скиде се, леже у кревет, угаси свећу и покри се. Није лежао, можда, ни по сахата, па опет уста, упали свећу, обуче се и изиђе напоље. Чу, како из каване допиру нејасне промукле здравице, и како звече чаше, и упути се тамо. Врата од каване, која гледаху у „мали парк“, беху широм отворена. Јанко уђе на врата, а не опази, да под орахом напољу у мраку стоје две људске слике у сукњама.

У кавани за столом у углу сеђаше бригадир Вељко, адвокат Нестор и управник купатила, и играху карата. У другом углу бубњаше и свираше Цигани. На средини, за великим столом, беше једно десетак младих људи, као што се то вели, с чашама у руци, а у самој ствари с вином у глави. У горњем челу тога друштва сеђаше поручик Васиљевић, а у доњем апотекар Катанић.

Јанко отпљуну, кад угледа од вина нагрђено лице ових људи, а нарочито кад му се поглед сукоби с подмигљивим и безобразним очима поручиковим, али он ипак уђе. Беше то некако очајање, које га унутра гоњаше.

Поручик, како га угледа, скочи са столице:

— А, добро вече, крџалијо! А где ти је.... онај... онај... она твоја дулчинеа?

Реч дулчинеа чуо је он од уредника „Светлости“, и та му се „француска“ реч тако допала, да ју је сваки час употребљавао, обично пак у фрази: „што рекао Француз: дулчинеа“.

Јанко пребледе и занесе се, као осетљива дама кад види жабу. Хтеде викати, нагрдити поручика, ударити га боцом и столицом, па ипак стајаше на улазу као безјак и ћуташе.

— Та шта си се ту укипио? — дераше се поручик. — Овамо! Живела твоја дулчинеа!

Он у левој руци диже чашу, дође Јанку, ухвати га десном руком и повуче унутра, турајући му чашу под нос.

Јанко искорачи десном ногом напред, дохвати поручика за прси и гурну га свом снагом од себе:

— Одлази! — дрекну он, а глас му се склупча и запти га у грлу.

Васиљевић тресну о сто, на коме се превртоше неколико стаклади.

Катанић се умеша с лукавим достојанством:

— Господо! Махните се ћорава посла! — и задржа Васиљевића, који поново полете на Јанка.

— Сад ћу га... сад ћу га!... На моју официрску част!... — дераше се Васиљевић и пружаше руке пут Јанка.

Јанко прекрсти руке и сасвим мирно и презриво рече:

— Господине! Ја нећу с вама да се овуда рвем. Али ако ми у најкраћем року не дате сатисфакције, као што то раде људи од части, ја ћу вас морати у парку бичем истући!

Онда подиже глас:

— Разумете ли?

Поручик исука сабљу.

Јанко брзо скиде с чивилука бригадирову сабљу. Засука мало десни рукав и диже сабљу више главе.

Бригадир Вељко поклопи своје карте на сто и метну руку на њих:

— Мени још пет — рече полако своме друштву. Онда се само лицем окрете „дуелантима“ и викну:

— Господине поручниче!

— Извол’те, господин-мајор! — одговори Васиљевић и спусти руку и сабљу.

— Овамо сабљу!

Васиљевић ухвати своју сабљу за оштрицу, а балчак пружи бригадиру.

— У хапс! — рече бригадир и показа руком на једну побочну собу.

— Разумем! — рече Васиљевић и с једним врло некоординованим „левокругом“ уђе на врата, која су му показана.

Бригадир балчаком лупи о сто, не дижући руке с карата.

Момак дође.

— Нека се закључа ова соба, а кључ нека се мени донесе. На, остави ову сабљу... Плаћате ли?

Играчи помешаше карте. Бригадир згрну паре и поново, као човек који је издангубио, стаде журно мешати карте, а преко рамена говорити Јанку:

— Ја не знам, господине, шта сте ви ту дошли, само да кварите друштво! Па, после, узели сте моју сабљу, као да је то... шта је бољи?.. као да је то општинска ствар.... коштају обе три динара!

Јанко тури сабљу у корице и пође нешто сплетено да се извињава. Катанић га поверљиво повуче настрану:

— Оставите се, није потребно! Идите боље кући! Ви сте, види се, јако поштен и осетљив човек!

Јанко би га чисто загрлио. У овој неприлици гле како му се пријатељски јавља човек готово непознат. Он већ хтеде да сузама брани своју невиност.

— Махните се, махните се! — рече Катанић, узе га испод руке и оба изиђоше напоље.

И том приликом Јанко не виде оно двоје, што стајаху у засенку, али Катанићеву оку ни то не измаче. Он подиже глас, кад већ беху у парку:

— Мени вас је жао, што вам се ова неприлика десила. Ви слабо познајете свет... не примите за зло!.. и замишљате у свакоме своје срце и своје образовање. А то је гледиште врло погрешно и непрактично... немојте се срдити! То је...

Јанко му стиште руку:

— Хвала вам, господине! Ви сте припомогли, да га не удавим. Желим, да вам то стогубо и у бољој прилици вратим!

Опет му стиште руку.

— Сметењаче! Каку услугу? — мишљаше Катанић и обрадова се, кад га већ доведе до врата и кад се једном ослободи његова стискавања руке.

Враћајући се назад у механу, он стаде немарно певушити и заобиђе чак око ораха, али под њим више никог не беше.

Без сумње је она с дететом! мишљаше Катанић. Но! Сад ће се, ваљда, уверити да је... Он хтеде рећи „сметењак“, али онда стаде редом мислити, како је ствар текла, и избриса реч сметењак из тога разговора са самим собом.

У механи застаде цело друштво, које се већ више и не сећаше на аферу и беше још сасвим добре воље. Јоца Мијић завратио главу, пева песму „Лепа наша домовино!“ на глас „Онамо, онамо!“ и тужи се, што нико не уме да му секундује. Стева практикант замаче прст у вино, те њиме пише по столу своје име. Професор Недић преводи некаку беседу неког члана енглеског парламента. А адвокат Нестор тужи се како му се „одбила карта“.

Катанић не нађе за потребно да се опрашта, већ се ћутећки с врата окрете и оде у своју собу.

Сутрадан овако су стајале ствари:

На бригадиру Вељку није се опажало никакве промене, осем што је мало оштрије него обично псовао момка, што му није донео дебелу говеђину. Ово пак није се морало ни у колико доводити у свезу са синоћном афером, јер је бригадир имао три узрока бити нерасположен: прво, што је месо било одиста мршаво; друго, што је он био као и обично здраво гладан; а треће, што га је адвокат Нестор јако синоћ „уштинуо“.

На поручику Васиљевићу опажало се опет то, што је данас у шеталишту сасвим опустио сабљу, те шара по песку, а обично ју је придевао на ланчић, те му заплеће ноге, и што је бичем лупао по лишћу на кестенима. У говору је био сасвим одрешен, слободан као и увек, и чинио се толико равнодушан, као да синоћ није преврнуо ни шољу с кавом. Тек у купатилу, кад је се некако нашао у кругу синоћњега друштва, говорио је најпре о дуелима уопште; после је прешао на свој судар с Јанком и ту је сасвим великодушан био: „Бадава!.. Дирнуо сам га мало где га боли! Пи! Тако се то неки пут отме човеку при чаши вина! Сиромах! Да, да! Помислите, он... Па мене зове! Дакле, ја сам позван — бирам оружје и први пуцам! Вежем га за дуд, имам права, позват сам... па напуним топ... наравно, ја бирам оружје!... и...“, он лупи дланом по води и звизну.

Катанић се на то тако громогласно засмеја, да се сви окретоше. Али он се тресијаше и све гласније се смејаше. Шмурну се и под воду, али и више његове главе избијаше велики клобукови. Кад се исправи, обриса длановима очи и, слатко се смејући, рече поручику:

— Но, тај зацело не би ласно прошао! Томе бисте ви показали, с ким хоће да се дуелише! — Па онда наново прсну у смех и испрекидано настави:

— Наравно, ви сте позвани... изаберете топ... ха, ха!... па њега за дуд! ха, ха!... Сиромах, ни парчета од њега не би остало! Ха, ха, ха!..

Поручика не само да не увреди овај смех, него и сам се стаде смејати. Најзад се опет намршти:

— Е, али сад је све прошло! Ја сам још чекао до осам сахати писмен позив, као што је то ред. Али он не позва! — Ту поручик слеже раменима.

— А то је ред? — рече Катанић с притворним и глупим интересом.

— Наравно, да је ред! То тражи и моја официрска част.

Катанић чисто збуњено слеже раменима.

Кошутић је докопао прилику да прича о некаким „американским“ дуелима, где се, чини ми се, противник поји растопљеним оловом, гута пилуле од динамита и на све се то још равнодушно смеши и најпре чачка зубе.

Јанко, пак, налазио се у тако жалосном стању, да није знао, куд да се окрене. Страшно осећање стида и понижења, које се не да изгладити никаким тактом ни хероизмом. Питао је сам себе: који га је ђаво носио да улази унутра, кад је видео пијане људе? После је се кињио, што је тако примио српу реч „дулчинеа“, и напослетку сав је се знојио од стида и једа, кад се сећаше, како је, као какво дериште, извукао сабљу бригадирову и довео себе у „глуп, глуууп, најглупљи положај на свету!“ Што је најгоре и најцрње, то је, што сад не зна, шта да ради. Да га зове поново на дуел — којешта! Да се бије с њиме као каква пропалица у парку, те да начини још већи скандал — „пи!“ Он се пљесну руком по челу. — „Свако чудо за три дана!“ Али дај проживи та три дана!

А Марија тога јутра беше тужно милостива. Велике очи беху јој још јаче прекривене трепавицама. Кад се нађе у парку с Јанком, не рече му ни „добро јутро!“, али га тако значајно стиште за руку и тако милостиво погледа, да је он из тога више прочитао, него што има у целом Мајерову Лексикону. Очигледно беше у томе оно слатко споразумљење, кога се он толико као бајаги бојао. Он ћутећки ходаше поред ње, а груди му бректаше под неким осећањем, које се у неку руку преливаше у бескрајан, тих, сладак бол. „Све зна“ мишљаше он у себи, и у један мах, не хтевши и не мислећи ништа, а окренувши главу од ње, проговори:

„Ви све знате!“

„Све!“ рече она, такође не обрћући главе.

И обоје гледаше у травку, парче шљунка, или црвоточину; али кроз те стварчице, као кроз окулар микроскопа, шири се велики, непознат, примамљив свет, преливен чудесним и божанственим зачином.

Цео дан не проговорише речи, ни за ручком, ни за вечером, и као да бежаше једно од другога, а ипак се сваки час као нехотично сукобљаваху. После вечере одоше одмах свако у своју собу, и обоје осетише потребу да дуго, дуго још, пошто је сав свет спавао и хркао, гледају у од облака прогрушано небо и да се разговарају по звездама. У то глухо доба Јанко, с неким тајним осећањем, од кога је дрхтао, отвори широм врата од своје собе, леже несвучен на кревет и покри лице руком. Све је тихо као у гробљу. Уједаред он чу, да нешто шушти, а грешна мисао одведе га на Марију. Али је ли то сан, у који се он бојаше погледати отвореним оком? Шуштање пређе у његову собу, и кад он диже бојажљиво руку с очију, угледа њу више себе, у белој хаљини, нагла се над њим и слуша му дах. Ваљда не зна, да ли он спава. Тада једва чујно прошапута:

— Што си тужан?

Он хтеде скочити с кревета, раскинути јаку што га страшно дављаше, стиснути је у наручје, па тако, ваљда, умрети, али га снага не послуша. Не мрдну ни прстом, ни оком не трену, и на једвине јаде такође прошапута:

— Волим те!

Али тад му већ помрче свест, и он више и не виде, како она остави његову собу.

Баш тада прође поред његове собе поручик, ступајући крепко и отресито, тако да му оструге у овој тишини звонише чисто као прапорци. Он певукаше неку песмицу, од не баш сасвим солидног значаја. И он остави врата од своје собе отворена и полако се скидаше, звиждућући. Кад би готов, написа овако писамце:

„Господине! Ваша се жена врло лепо понаша овде. Неки г. Јанко не избива од ње ни дању ни ноћу.

Један ваш пријатељ.“

Онда прочита писмо још једном, подвуче речи „ни ноћу“, затвори га у коверт и запечати га половином динара. Адресова на мужа Маријина и задену га за капу, да га не заборави предати. Онда зену, преврте се на кревет и захрка мирно, спокојно и слатко, као човек који је учинио добро дело и хришћанску дужност.

А Јанку чудно беше те ноћи. Тако је се осећао једном, још као дете, кад целу ноћ не склопи ока, нестрпљиво чекајући, кад ће сванути дан врбице, да обуче нове хаљине. Само што у пријатном осећању беше нечега, као што рекох, бонога, и он се с необичном вољом задржаваше баш на томе. Сваки час му се чињаше да чује опет оно тихо шуштање. Чисто обамре, и по прсима као да му пуше неки миришљави ветрић, који га тако заноси, као оно кад човек на љуљашци зажмури. Понекад рашири руке: хтео би нешто загрлити у наручје — па тек, кад види да је све празно и тихо око њега, онда га још јаче обузме дубоко осећање ћудљиве среће, која му се, како мишљаше, већ више не измаче. Њен балзамичан дах још као да му омотава угрејано чело, испод кога је тако бојажљиво исклизнуло оно „волим те!“ Сад, сад да је опет да да дође, како би јој он знао казати, зашто је тужан — „за то... за то...“, али он ни у мислима не доврши реченице, већ се простире пред њом, целива јој врх од ципеле, па после сакрива чело и очи у њену дугу косу, растапа се у ништа под њеним тужним милостивним погледом. Сад му се чини да јој је наслонио главу на раме, па се залуд мучи шта да јој каже, каким речима да проспе пред њу оно вариво у срцу своме, према коме је усијана лава ледени апарат; јер, наравно, нико пре и нико после њега није могао љубити, „овако љубити“. „Јер шта ја имам од свега овога?“ мишљаше он. „Туђу жену!“ И са тога се све ово зачињаваше неком нејасном мишљу слатке смрти, у којој као да је неизбежан врх његове љубави.

Тек у саму зору, кад отпочеше шкрипати врата на собама, и сањиви момци и девојке промицати ходницима, уста он и затвори врата и прозоре. Живот који се буђаше напољу утишаваше онај живот у њему. Као да му сметаше мишљењу оно табање поред његових врата, те продрема мало, пола у сну, пола на јави, са Маријином сликом, која се тако кокетно прикрадаше к њему и опет бежаше од њега, чим што напољу лупне.

Кад устаде и напоље изиђе, брзо и страшљиво прође поред врата од њене собе и чисто се радоваше што је не виде. На уласку у кућу истрча пред њега собарица судије Периновића, која је и Марију послуживала, и предаде му једну цедуљицу. Цедуља не беше у куверту, не ношаше никакве адресе, а унутра стајаше: „Ви сте још спавали, кад су по мене и Цују дошла кола Младенове тетке из села, које је овде преко брда. Бавићу се који дан“. Потписа не беше.

Јанко се у први мах обрадова овоме, али већ око подне спопаде га страшна чама и осећање бесконачности.

Нигде да нађе мира! Лешкари на кревету, тури руку преко очију, па сања, сања. Онда уједанпут скочи, па по сто пута прође собу тамо и амо. После опет легне на кревет, па се даје у мисли: како она улази као сенка, шапће му. Замишља, како би му било да га помилује руком по усијаном челу, како би се он онда топио, како јој не би ништа говорио, само би узео крај њене хаљине, па би га љубио... аја, не би га љубио... наслонио би га себи на образ... њену би руку наслонио на образ... само би је мало додирнуо уснама. Ако би га она пољубила, он би... шта би он радио?.. Он би казао: хвала, хвала!.. Не! Не би ништа казао... умро би, умро би — то је најлепше!

Али и то се већ досади, спопаде га нестрпљење. Пред вече пође путем којим је она отишла и иђаше далеко напред, а све му се чињаше: сад ће је срести; и чим чује, да отуд звркте кола, већ смишља како ће казати, да је сасвим случајно пошао овуда да шета, а није управо ни знао, да је то тај пут. А да ће се она вратити вечерас, сад одмах — то му је говорило срце његово, и стога иђаше све даље напред, и све слободније, јер се све више осамљиваше. Али уједанпут се трже, као да стаде на гују, јер под једном вињагом угледа професора Недића с неком књигом и црвеном писаљком у руци. Нема куд назад, поздрави се с њиме, обриса зној с чела и прими понуду да и сам седне под вињагу.

— Пазите само, шта овај каже — рече професор и поче читати неку дугачку реченицу из књиге коју држаше у руци. Јанко је чуо само с почетка једно: „als“, на крају „worden ist“ и у среди двапут „höhere Regionen“. Из учтивости изјави допадање и замоли да разгледа књигу.

— Баш бих вас молио, ако имате што за читање? — рече он Недићу, а уједно се обрадова идеји да ће каком пријатном лектиром моћи растерати чаму.

— Драге воље, драге воље! — рече професор. — Ја имам овде: „<foreign xml:lang="DE">Abhandlungen uber die moderne Politik</foreign>“ од Левенштајна, неколико Гетеових ствари — знате, и тај је био велики мислилац; па онда имам: „<foreign xml:lang="DE">Ueber das Wesen der Gedenkenlehre</foreign>“ од Соненштајна, па онда, онда... од Сауертајга...

— Молим вас, штогод од Гетеа! — прекиде га Јанко.

— Драге воље, молим! Хоћете ли да се вратимо, па да вам одмах дам?

Јанко пристаде, али се крадимице сваки час обрташе, све мислећи да ће га стићи њена кола.

Он у својим мислима и не чу, како му Недић целим путем декламоваше стихове из „Фауста“ и претресаше поредом оно неколико крњадака, што је прочитао из Гетеа.

— Овде имам и „Вертера“: „Патње младога Вертера“ — ако хоћете то!

— Читао сам некад — рече Јанко, — али давно. Могу баш то узети!

— Дакако! Колико је се младих људи убило због тога! Хај, хај! Као мухе! Прочитају „Вертера“, па пиштољ у чело!

Јанко, који се као кроз маглу сећаше Вертерове судбине, при овим речима Недићевим чисто осети нешто хладно на челу.

— То ће таман пристати за мене — мишљаше он и готово с нестрпљењем чекаше да дођу кући, и да узме књигу.

У тој се књизи прича, како је неки сањало, по имену Вертер, дошао у неки крај, где је све тихо и мирно, идилски, и ту познао једну девојку, која се звала Лота, а била заручена с неким Албертом. Вертер се одмах заљуби у њу, и већ не зна од љубави, куд удара. Алберт, који је за време познанства Вертерова с Лотом био негде на путу, врати се и венча се с Лотом. Вертер, да би разагнао своје јаде, прими се некаке службе и оде одатле; али набрзо се врати, и његова се љубав према Лоти још јаче разбукти. Једном, кад јој муж није био код куће, спопадне је љубити, али већ после тога није му остало ништа друго, него да се убије. Он озбиљно напише, као што се то обично ради, много писама, погори своје хартије, напуни пиштољ, потегне и убије се.

Јанко само мало повечера, па се наклопи читати. Ох, како је то бескрајња сласт делити с неким судбину! Већ на првим странама Јанко виде да је и он сам Вертер, и, при свакој сцени у књизи, тражаше какву сличну ситницу из свога живота. Вертерова јадиковања за само га срце уједаху, и он му у памети стискаваше руку, која је већ давно на небу, с Лотом заједно. Све, све му се допадаше, и у свему он виђаше себе. Он се слаже с Вертером да му не требају књиге, јер је срце и без тога узбуркано; само му треба тиха, мирна песма, која се пева деци уз колевку. И њему је, као и Вертеру, најмилији онај писац, у коме он налази свој свет, и где је све налик на живот читаочев. А у Вертеру је све тако налик на Јанка. Налик на оно бежање од света а тражење Марије, налик на оно осећање, које га прожима од главе до пете, кад се, као што вели Вертер, његов прст нехотично такне њезина, или кад им се ноге сретну под столом. „Ја тргнем ногу назад, а тајна нека сила вуче ме опет напред — мени мркне свест!“ Све тако, ама у длаку! И њему је Марија нешто свето, и у њену присуству ћути свака пожуда! Љути се на Вертерова пријатеља, што му саветује да се прође Лоте: „Ласно је то казати!“. Па како је добра Лота, која пушта Вертера да се покаткад исплаче на њеној руци! — И он ће то покушати код Марије, то је заиста узвишено а невино задовољство. Вертер чита Лоти свој провод Осијана, а Јанко? — Он ће Марији дати „Вертера“, да чита. „Нек’ види моје јаде!“ И што се више примицаше крају књиге, тим се све више збратимљаваше с Вертером, и најзад, кад Вертер узима пиштоље, и Јанко погледа на свој револвер на зиду, који му изгледаше као некакав сигнал, а иза њега као да види боно и бледо Вертерово лице, које као да му значајно клима главом: „Тако, тако, братац, ми, јадни сиротани! Љубимо, али туђе жене; поштени смо, па зато треба да умремо! Ходи!“

— Здраво, здраво ми буди, побратиме, — поклицаваше Јанко у себи, — скоро ћемо се видети!

И управо не тражећи никаква даља разлога, он се опријатељи са смрћу. И онај неразумљиви тренутак, у коме се престаје живети, тако пријаше његовој сањалачкој природи, да га готово с нестрпљењем чекаше. Слатко му би, кад помишљаше, како ће она можда на његово, већ једном као мрамор хладно, чело притиснути свој угрејан пољубац. Тада, тад ћу бити најсрећнији!“ А да ли ће он то осећати? „Дакако!“ „Шта каже Вертер?“ Он поново прочита она места себичне философије, где се без икакве резерве патницима обећава награда „тамо горе“.

Читање се продужило и сутра до подне, а после подне Јанко већ поче по пропису уређивати своје ствари, писати писма и међу њима једно сасвим велико, у виду дневника, а намењено Марији. Нарочито уживаше у својој „мирноћи“, а мирноћом он зваше оно глумачко навлачење осмејка или мрштина на своје лице, и ако је унутра у души увијао се као црв.

И у целом том свом делању он ниједанпут не покуша да да себи рачуна, зашто он то све чики. Зашто је он тако несрећан, и шта све мора човек имати, па да се не мора убијати? Беше ли и ово последица његова васпитања или неке урођене пренадражености? На то се не да ласно одговорити. Што те њега самог тиче, он, и кад је покушавао да то све себи објасни, одмах је посустао и заклањао се за болешљивог Вертера и за велико име Гетеово. Тако раде и матори људи који се у младости нису напатили!

Од првог састанка Маријина с Јанком Катанић га не беше испустио из очију. Пратио му је сваки корак; знао је и за најмању ситницу. Ништа му се није отело — њихове шетње, разговори, па чак ни писмо поручиково на Маријина мужа, ни Маријина цедуља на Јанка, ни само читање „Вертера“. Једно је само што он није знао, управо није веровао причању поручикову — да је Марија ноћу улазила у собу Јанкову.

Могућно је да је Катанића много штошта кретало, да тако пази на Јанка; два су, пак, узрока позната и нама: прво, што беше од природе радознао, ако се, тојест, може назвати простом радозналошћу оно интересовање за потанку историју свију и свакога и уживање у сазнавању најскривенијих мисли у човеку, кога посматраш. Можда се тиме задовољаваше његово урођено властољубље, јер се и на тај начин у неку руку влада својом околином. Ето, н. пр., у купатилу не беше никога, ко није чисто зазирао од Катанића, и нико, ко га познаје, не би се зачудио, кад би му Катанић, у разговору, уз реч поменуо за какву дубоку тајну. С друге, пак, стране, Катанић је био вајкадањи пријатељ Младена, Маријина мужа, у чијој је кући и одрастао, послужујући још као ђак. Младенов га је отац дао, по свршеној нижој гимназији, у апотеку, помогао му да оде на курс и јамчио за њега, кад је отворио апотеку на своју руку. Отуд се он осећаше везан за Младенову кућу и Младенову родбину. За Младена лично и по томе, што се њихове нарави подудараше, и ако се обично каже, да се не могу волети две сасвим једнаке душе. Уосталом, оне и беху једнаке само у једној половини својој, а то у озбиљности и у одвратности према свему што је носило тип изјава пријатељства или љубави. Иначе, кад би се, као што се то понеки пут ради, поредиле ћуди животињским особинама, Катанић би морао бити мачка, а Младен лав — ипак, дакле, обоје felis. Катанића сте већ унеколико познали. Ако му одузмете малене лукаве очи, па их замените осредњим, увек отвореним; ако ироничке бразде с оба краја усана дигнете и турите их међу обрве — онда имате Младена! Најзад су могли једно друго волети и стога, што им се интереси никад и ни у чем не укршташе. Кад је Младен отишао са службом у Београд, и њихови се односи прекидоше, јер ниједан не беше вољан писмима крпити лично раскинуте везе; али веза, која се још у детињству затекла, није попустила у снази. Кад је се Младен женио, послао је и Катанићу штампан позив на свадбу и на њему је још дописао пером: „Никако друкчије да не учиниш, него да дођеш!“ Катанић му на дан свадбе честита само жицом, и то беше све! Па и после свадбе њихова кореспонденција не оживе — писали су само по каком послу. Тако, на пр., кад је Младен купио кућу, тражио је од Катанића двеста дуката на зајам за три године. Катанић узајми толико од Стојана Бардагџије и посла Младену с оваким писмом: „Ево ти шаљем новце! Не требају ми пре, док и сам не купим кућу“. Те новце вратио му је доцније Младен са нежношћу која не приличаше његовој нарави — у кесици, коју је његова жена извезла за непознатог пријатеља својега мужа. Катанић, опет, са своје стране, замота кесицу у фину хартију, тури је у једну апотекарску кутицу и затвори у оно одељење вертхајмоваче, које се зове „трезор“. А обојица би се они смејали некоме другоме који би тако радио. Оно вече, кад је Младен дошао са женом и са сестрицом у купатило, Катанић га је, наравно, одмах видео, али не могаше одмах прићи, јер, по својој опрезној, мачјој природи, хтео је најпре да се сам са собом договори, какав ће положај да узме према Младеновој жени. Ујутру пред зору пробуди га јака главобоља, тако, да је једва у десет могао устати и изићи напоље; али Младен већ беше отпутовао; а с његовом женом шеташе се Јанко по парку. Катанић је умео бити Јевропљанин и знао је, како му се ваљало јавати Младеновој жени, али га од тога задржа или његова нарав, јача од Јевропе, или нека лукава слутња да ће, овако повучен, моћи боље пазити на љубавну игру, која, као што му се на први поглед учини, беше неизбежна, а којој би засад било неразложно стати на пут. Али већ после четири дана он се уплаши од онога, што његово бистро око назираше кроз збуњено лице Јанково и још сањивије очи Маријине. Тада он написа Младену дугачко писмо, најдуже које је икад писао, у коме му наговести, како се због главобоље није могао још оно вече јављати Младену и његовој жени, а сутра, опет, беше позно. Ту даље, као уз реч, а сасвим затрпано у друге ситнице, стајаше и то: како сваки дан виђа његову жену, здраву и веселу, „с господином Јанком, кога ти извесно познајеш“. Напослетку је додао још и ово: „Јако бих се радовао кад би ти дошао што пре, да се видимо и мало поразговоримо, и да ме представиш твојој жени. Том приликом имао бих ти саопштити један врло важан план, о једном предузећу које бисмо могли оба учинити“. Под овим „предузећем“ он је замишљао куповину вина, или макаку лаж, коју ће већ спремити, док Младен дође, а главно му беше да Младен види Јанка и да се зна наћи. Младен, кад је прочитао ово писмо, није управо ни обратио пажње на тога Јанка, мислећи да ће то бити какав пријатељ његове куће, коме Катанић не знађаше правог имена. Једно му се само чудно чињаше: не реч о „предузећу“, већ преко мере дугачко писмо Катанићево. Откуд то? Али већ после по сахата он оде у канцеларију, затрпа се послом и сасвим заборави на Катанићево писмо с Јанком и предузећем, поред кога није ни опазио подвучене речи „што пре“.

Трећега дана после оног поручикова писма и после одласка Маријина у село, увече, кад је Јанко најживље уређивао своја писма и премишљао „каком пакленом справом да разори своје бедно срце“, шетао се Катанић с поручиком кроз главну алеју. Поручик победилачки причаше, како га Марија од два-три дана оштрије гледа: „Добар знак, фиксира ме!“ и увераваше да је он у стању задобити љубав сваке женске на свету: „Млад сам, нисам ружан“, а у себи мишљаше: „Ниси, ваљда, ћорав, видиш како сам леп!“ „Официр сам, а све женске лудују за официрима, па још коњички!“ Катанић би другом приликом уживао у оваком причању и још би изазивао поручика да товрља и даље, али сада беше и сувише замишљен и озбиљан. Он се брзо одвоји од њега и пође у своју собу, смишљајући, каким начином да поново позове Младена, да дође, „јер је већ крајње време!“ Да му каже истину — „то би га убило, а ствар се још даје поправити.“ Али шта да ради, како да почне? Већ га издадоше све комбинације, кад га умало не прегазише једна кола, из којих искочи — Младен!

Да га је ко добро уочио онога дана, кад је довео Марију у купатило, опазио би, да је сада још мршавији и блеђи, а обрве као да су му гушће и јаче пале на очи.

Катанић стаде као укопан, пљесну се најпре по челу, па онда дланом о длан; и онда се загрли с Младеном.

Младен се плашљиво осврну:

— Моја жена?

— Отишла је некој твојој родбини овде у село.

Младен плати кочијаша. Узеде Катанића испод руке и, ништа не говорећи, поведе га првом стазом, која од гостионице вођаше у парк. Никога не беше на поглед. Младен извади поручиково писмо из шпага и ћутећки пружи га Катанићу. Катанић и не завири добро у писмо, а већ му га врати:

— Знам!

Младен га упрепашћено погледа. Катанић се начини равнодушан:

— Лаже тај пас! Знам ја, ко је то! Показаћу га и теби. Истина, нешто има и у ствари — Катанић се уједе за језик — тојест, нема ништа.... нешто има.. изгледа, тојест, као да има... али ништа, ништа рђаво!

У тај пар беху наспрам чесме. У близини сеђаше замишљен Јанко, са отвореном књигом у руци.

— То је он! — рече Катанић и показа Јанка Младену.

Баш у тај пар Јанко остави књигу на клупу и приђе чесми, да наточи чашу воде.

Унаоколо никога не беше, Катанић се пажљиво осврте. Докопа књигу с клупе, тури је себи под капут, па пође даље, не осврћући се и живо говорећи и гестикулишући.

Кад се одмакоше подалеко, Младен погледа Катанићу под капут, где је књига стајала, и зачуђено запита:

— А што то?

— На, па ноћас разгледај! Ко зна? Може ти требати!

Младен, не знајући зашто, готово побожно узе књигу, па је тури себи под капут.

Ћутећки идоше даље. Кад већ зађоше у шуму, Младен седе на један пањ, тури главу међ’ руке и узбуђено, а једва чујно, проговори:

— Дакле, све је свршено!... Пропало!

Катанић чисто задркта:

— Бог с тобом! Шта ти је?

— Немој ништа крити! Не верујем ничему другом, али на твом лицу видим, да је све сушта истина.

Катанић би самог себе ћушио. Хтео би нешто говорити, тешити га, али не знађаше, како. Ствар одиста не беше за очајање. Он овако мишљаше: Све зависи од Младена! Марија сад није ничија. Ко од њих двојице буде бољи, Младен или Јанко, ономе ће се и приклонити. Жена је што и дете. Ко му да бољу играчку, онога више и воли. „Да сам ја“, мишљаше он, „њезин муж, ја бих већ знао, како бих почео!“

А сутон се поче поизтиха и чисто бојажљиво спуштати. Ваздух као да се процеди кроз нешто, стаде мирисати и исправљати клонуло лишће. Комарци пођоше у пљачку, држећи се правца према гостионици, одакле се зачуше звуци неуређене музике. Младен издиже главу.

У његову погледу беше нешто банкротско, у Катанићеву, опет, толико нежности, да их озбиља не би могао познати ни онај, који је с њима сваки дан. Ова два, по своме опхођењу, иначе као кост суха човека изгледаху у овај пар као два голуба. Један са сломљеним крилом, клонуо; један здрав, с пуном гушом, вољан да га захрани. Катанић не беше више он; на лицу, у држању, у говору, у погледу не беше више ни трага оне лукаве опрезности, оне повучености и затворености, с којом као да се беше родио.

Он дохвати Младена за руку и узбуђено проговори:

— Младене, тако ти Бога, буди човек! Ево ти се кунем свим на свету, да сам пазио на сваки корак и да ништа нисам видео, што би ти каљало образа и дома. Требао си, истина, раније доћи, али то писмо Васиљевићево сушта је лаж. Тако ми Бога! Ево оба моја ока, ако ту има труни истине! Уши да одсечем, ако није све пресна лаж!

Младен чисто оживе. Поглед му се разбистри. Катанић, окуражен, настави:

— Ствар је у овоме... Видиш: твоја жена, она је у неку руку сањалица, па наишла на човека сањала. Верујем, да они обоје, искључно по томе што су им природе сличне, симпатишу једно другоме, али кака је то несрећа? Видиш: овај слепац чита „Вертера“ и Бог зна, колико га он цени, само зато, што одговара његовој природи, која тражи непрестано да гори и букти! Али, несрећник, није он крив што му се дала прилика да баш у овоме правцу храни ту своју природу. Није он зато непоштен. Треба му само отворити очи, тојест, и њој и њему, и турити га на друго огњиште, само да опет може бити у грозници, па ће се он сам проћи твоје жене, и она њега. Понизити вертеризам у његовим очима, а дићи што друго, па ето ти изласка! Заинтересовати га за политику, пријатељство, отаџбину, што му драго, већ наћи ће се шта! Разумеш ме?

Младен је за време целог овог разговора бленуо само у Катанића, и мада му мисли бише на сасвим другој страни, мада ни речи не разумеде, ипак се осећаше умирен, јер из Катанићевих очију и одсечног гласа сијаше одсудна поузданост и одушевљена мирноћа.

Кад се вратише, мрак беше увелике притиснуо купатило и његов парк, његове куће, чесме, купатила — све то изгледаше црно и велико. И Младену се чињаше да је то врашка пећина, склониште злих духова. Подиђе га некакав страх и језа, и он се обрадова, кад стигоше гостионици, где блеште свеће и весела лица безбрижних гостију.

Седоше у један крајичак у парку пред механом и ћутећки вечераше. Па после одмах одоше у Катанићеву собу. Ту Катанић поново разврже своје назоре, погледе, мишљења и веровања. Утоме Младен извади украдену Гетеову књигу, па је пружи Катанићу:

— А с овим шта ћу?

— Како, шта ћеш? — рече Катанић, издигнувши обрве. — Разгледај ноћас, могућно ћеш наћи штошта, што ће ти требати! Ниси никад читао „Вертера“?

— Читао сам.

— Па зар ти, који познајеш своју жену, а чуо си, шта сам ти причао за Јанка, зар ти не видиш ту сличност с Вертером? Овај сметењак бар исти је Вертер, и ја не верујем те није још и толико луд, да би се и убити могао.

Младен пође замишљено превртати књигу, али му одмах падоше у очи силна места, готово на свакој страни, исподвлачена писаљком. Он поче пажљивије читати. Да ли је та места подвлачио сам Јанко, да ли господар књиге, професор Недић, то не знам, али Младен, наравно, мишљаше само на Јанка. И из тих исподвлачених места он састави себи потпуну слику Јанкову, и већ му се чињаше да га познаје од вајкада. Не знајући зашто, он на једној хартијици поче правити којекаке примедбице на Вертера и увек би их најпре саопштио Катанићу: „Пази, молим те!“ па онда би прочитао с усиљеном декламацијом каку бенасту Вертерову ламентацију на свет, на људе, на небо и Бога и све што видимо и не видимо. Катанић са задовољством слушаше Младенове заједљиве примедбе, у којима он назва једанпут Гетеа чак и будалом.

— Е, видиш сада! Сад знаш тога Јанка, а знаш своју жену. „Вертера“ си прочитао — сад треба кројити план.

— Знам — рече Младен, а управо и не сањаше какав би то морао бити план. Како већ беше уморан, он опет пружи Катанићу књигу:

— А ово?

— Вратићемо му. Зар он, мислиш, зна, да ју је онда држао у руци?

— Чујеш — рече Младен, — није лепо од нас...

— Шта није лепо?

— Па то! — он показа очима на књигу. — Шпијунисали смо човека у неку руку.

— Хајде, молим те! — рече Катанић. — Лези, па спавај! Још ћеш и ти почети плакати као Вертер.

Младен, да не би био Вертер, насмеја се и послушно се извали на кревет.

Сутра-дан, око 9 сахата изјутра, врати се Марија с Цујом из села. Младен беше с Катанићем у његовој соби. Кад угледа жену кроз прозор, он обамре. Неколико пута дубоко повуче ваздуха, па смушено пође напоље.

— Чекај! — рече му Катанић. — Стани, да се договоримо!

— Знам ја већ све!

— Ама стани, прибери се!

— Не бој се ништа, већ ћу се прибрати.

Он опет пође вратима. Катанић га задржа:

— Оно писмо поручиково показаћеш јој. Онако, наравно, узгред, у смеху, или...

— Добро, добро!

Младен се отрже и изиђе. Катанић пође узбуђено ходати горе-доле по соби.

Састанак Младенов са својом женом био је много лакши, него што би човек мислио. Узбуђење је било с обе стране подједнако, а притом тако јако, да једно друго не могаше посматрати хладним оком, које једино може судити. Младен је ишао с тугом за изгубљеним рајем, Марија с немирном савешћу. Састанак ипак беше толико крепак, да у одсудном тренутку изгуби сву снагу и очајање с једне и грижа савести с друге стране. Он нађе њу исту опаку, каку је и довео — отворену, искрену, веселу, ведра чела, с очигледном радошћу, а она њега исто онако великог, благог, с неком готово очинском нежношћу. Слатко обмањивање себе сама разли се поврх овога састанка и прекрили све црне мисли, којима и онако изласка не беше. Та очајање и немирна савест не станују ласно у грудима људским. Човек их бије чим стигне, а најсилније самообманом.

Младен држаше да је немогућно, „апсолутно немогућно“; Марија адвокатски мишљаше: „Па шта сам ја, као бајаги, учинила?“ и чисто је чикала факта, која су се и у њој и напољу нагомилавала.

Почеше сасвим обичне разговоре. Питаше се за здравље, за пут, кућу и тако којешта. И Бог зна, да ли се на овоме не би свршила цела историја, да обоје чисто плашљиво не погледаше кроз прозор, да ли се одкуд неће помолити „тај Јанко“.

Марији би најмилије било да се овога часа путује. Сунђером веселе заборавности брисаше она живо сваку сцену из свога живота и односа према Јанку и у слатком осећању часног живота постајаше све блеђа и хладнија ватра, која је дан пре сагореваше. У тим мислима она се искрено и нежно савијаше око Младена, који с пуним срцем миловаше њену меку косу. Већ беше дошло све на стару меру, кад сунце стаде бити правце у теме.

Пођоше на ручак. Уђоше у гостионицу. За оним столом већ сеђаше, замишљен, Јанко.

Марија оном силном снагом, урођеном нашим лепим половинама, весело и отворено представи своме мужу збуњеног Јанка, „мога пријатеља из детињства, који ми је овде у свему био на руци“.

Преко Младенова лица прхну само један облачак непријатног изненађења, али он се убрзо прибра, стиште добро руку овога „пријатеља своје жене“ и, мислећи на поручиково писмо, изјави му захвалност: „који сте имали доброту да сте... који сте имали доброту... наравно, како је она сама овде била“...

Јанко се заплете. Руком, као да се брани од чела, одбијаше захвалност:

— О, молим, молим, ја мислим и сваки други... наспрам даме... ми се већ одавно познајемо!

Он се усили да оправда ово „старо познанство“:

— Знате, кад сам вас оно водио у комендију?

— Па сте после извукли... — рече Марија, показујући лепезом како се бије.

Обоје говорише неприродно веселим и раздражено немарним тоном. Младен јасно, нарочито по покретима лепезе, виде неприродну кокетерију у своје жене. Јанко му изгледаше сав зелен. Све, о чему је само сумњао, сад му се показа суштом истином. Па ипак му Јанко изгледаше више за сажаљење него за мрзост. Свакако, пак, ваља га победити, па макако било. Ту му паде на памет Вертер, и замало што, без икаког повода, не поче викати на Вертера и Гетеа и целу немачку романтику. И Бог зна, не би ли се он и упустио у декламовање, да Катанић не приђе столу.

Младен одмах скочи. Представи га својој жени и понуди га да с њима заједно руча. Катанић се, као оно мачка што се увек дочека на ноге, обешењачки практично нађе у овоме друштву. Затури одмах разговор, и, после по сахата, његове анегдоте тако освојише, да и Младен, и Марија, и Јанко, па и Цуја, брисаше сузе, које им од смеха удараше. Младен сасвим заборави своју бригу, тим пре, што гледаше расположеног Катанића, јер он не опази да му шала не иде од срца, и да му се анегдоте час по могу применити на Марију и Јанка.

У таком разговору затече их већ и вечерње. Катанић предложи да се проходају, па после купају. Сви пристадоше. Утоме стиже и вече.

По вечери Младен позва и Катанића и Јанка себи на вино и каву.

Неко време, пошто разговор поста одрешенији, Младен се поче сасвим невешто вртети око теме романа. Час по би хтео да наведе разговор на Гетеа, па да се освети и Јанку и Вертеру, али му се боја никако не примаше.

Катанић се већ поче једити и угризивати за усне. Најзад га издаде стрпљење. Он исповрти из шпага Гетеа и тресну га о сто, тужећи се да га жуљи у капуту.

Јанко, изненађен, докопа књигу:

— А гле!

— Шта?

— Књига!

— Па да!

— Та знам, али моја!

— Ваша?

— Та да!

— Гле!

— Знам, па откуд вам?

— То сам данас купио од оног малог перечара.

— Перечара? Обешењак, украо ми!

— Каже, нашао је!

— Нашао? Верујте!

Младен се обрадова:

— А шта ја то?

— Гете — рече Јанко. — Па ту је Wahlverwandschaften, Werther...

— Но, желео бих знати, ко то још може читати!

— Молим вас — рече Јанко чисто увређен,— а зашто?

— Бог с вама, како зашто! Јесте ли читали?

— Читао сам.

— Оно болесно нагваждање, што се зове Вертер?

— Несрећан младић!

— Сметењак! — рече Младен живо. — Сметењак! Прави производ немачке поезије. Гете видео Русовљеву „Нову Елоизу“, па и он написао „Вертера“. И помислите што је најчудноватије: за тим шмокљаном Вертером лудовало је некад цело немачко друштво. Сад, молим вас, узмите само: угледа он некаку Маргариту, да сече деци хлебац....

— Лоту! — поправи га Јанко.

— Лоту, да сече деци хлебац — и ни пет ни девет, него се одмах заљуби! И још зна, да она има свога поштеног младожењу, који ће је узети, Винклера, како ли се оно зове?.,.

— Алберта — рече опет Јанко, кога у срце дираше ове речи.

— Да, Алберта, и то њему ништа не смета да опет трчкара к њојзи и да мисли још да је воли, а овамо би хтео да је отме од тог Морица... како рекосте?... да, Алберта, њеног поштеног младожење. И, што је најсмешније: та Грета... Лота, Лота, јест, Лота!... та Лота тако исто заљуби се у Вертера, који нема ниједног услова за љубљење, осем што слини, кад гледа у месец. Па шта ми је то сад?

Јанко хтеде нешто одговорити, али лутка којом се он играше беше већ разбијена.

Младен не чекаше да му се да повода да настави:

— И видите што ме највише једи, да су наши људи мајмуни: све што виде у другога: добро, рђаво, то им се допада. Надали дреку: „Гете, Гете!“, а, овамо, аналишите га с које хоћете стране, он је најјачи у тој болесној фантазији. Помислите само на Фауста! Фауст је...

Младен не знађаше, шта да каже. Покаја се, што је скочио с Вертера на Фауста, кад га се Фауст и онако ништа не тиче. Он прогута пљувачку, па настави: .

— Фауст је то исто што и Вертер. Мислим, наравно, по вредности, не по предмету. И ви мислите да Вертер може имати какве вредности! Шта хоће он? Да не ради ништа, да се луња овамо-онамо, „идилски“, да прави деци куће од карата и да треби боранију. Одрастао, млад, здрав човек — па као богаљ! Па онда још сам себе на-силу-бога прави несрећним. И помислите, ако се не варам, њему се чак прикрада жеља да умре онај честити и поштени муж Лотин. И он сад мисли да је воли, и да би је само он могао усрећити, ваљда тиме, што слини пред њом! Па да би крунисао ту своју љубав, меће руку на себе и пише њојзи, — њојзи, молим вас! — њојзи он пише писмо пред смрт и опет се пренемаже како се убија из пиштоља које је она додала његову момку. И то је сад љубав, и то је човек! Па и цело је друштво болесно и лудо; и њен отац, и тај Густав... Алберт... све једно како му је име, тај њен заручник, после и муж, трпи да се он довлачи у кућу. То је — нека виша тактика. Бре, не био то какав здрав Шумадинац — он би њега на брзу руку излечио, па, верујте, ни на памет му не би пало да се пренемаже.

Јанко се очајно усиљаваше да брани свога несуђеног побратима, али му се језик завезао. Све што би он хтео рећи, кад би га језик служио, било би: „Али срцу се не заповеда!“ Тиме мишљаше да би побио Младена. Али и без тога Младен настави:

— Или, ваљда, треба га извинити, што га је љубав обрвала? Дабогме! Лопова — што је сиромах, убојицу — „што му је така крв“, издајицу — што је плашљив, отимача жена — што је заљубљен. Па онда нам није нико крив, али остајемо без части и поноса!

Младен биваше све живљи и живљи и час по доливаше себи вина у чашу. У своју жену не смеде погледати. Да би загладио свој одушевљен разговор, који, свакако, немаше овде места ни смисла, он, шалећи се, додаде: „Ово вино мене баш угреја“, па онда опучи даље:

— Та зар је то тема где се излива поетски таленат? Где је она племенита, чиста, здрава, здрава љубав? — Он стеже песницу и удари о сто. — Камо мати, жена, деца, кураж, отаџбина, част....?

Очи му се засветлише:

— Зар може ишта бити лепо што је бешчасно? Зар може бити љубав без жртве? Зар је за сажаљење овакав човек? Пи! пи! Ја га се гнушим! А и Лота га је се морала гнушати, ако није била.... није била...

Он пљуну.

Катанић оштро посматраше Младена, који, да ли загрејан вином, да ли унутрашњим жаром, изгледаше читав мали атлет. Јанко сеђаше најпре поништен, а после узбуђен. Његов јучерањи идол, Вертер, поста одједанпут обично јуне- Он се чисто чуђаше како се то одједанпут све у њему обрте; али преврат беше снажан. Злато беше лажно — он га баци!

Марија с неком побожношћу гледаше у свога мужа. Цуја је дремљиво чачкала нос.

— Дајде још вина — рече Младен, смејући се. — Што нисам неки човек од пера, да бар кажем нашем свету, да се не храни сплачинама. Оваке су ствари убитачне за млада човека. Не радити ништа! Правдати своју леност неком вишом философијом, каљати кућни праг, разоравати мирну и савесну љубав једне женске, турати угарак у кућу поштених људи а својих пријатеља — и то све правдати неким вишим, племенитим осећањем, које чак треба да се зове љубав! То је лоповлук, издајство! Па онда напао ламентовати и тужити на свет, који неће да - се преокрене стога, што је тако његова размажена воља! То може чинити само онакав сметењак, као што је Вертер, а наћи присталица само у својих земљака, који су лудовали за њим.

Катанићу се учини да је доста. Тим пре, што се бојаше да ће најзад и Марија и Јанко опазити крајњу цељ овога разговора. Један му се одељак Младенове беседе особито допадаше, а то је оно, како би какав Шумадинац лечио такога пријатеља своје жене, као што је Вертер. „Ово, истина, није романтично“, мишљаше Катанић, „али је јаче од целог разговора“. Да би завршио, он наслужи свима вина, па диже чашу:

— Е, ти си вечерас развио цео говорнички дар. Најзгодније ће бити да још по једну попијемо. Хајд’ бар за покој душе томе — како га ти назва? — шмокљану!

Досетка не беше никаква, али цело друштво, па и Младен, радо присташе да се усиљено смеју и да искапе наточену чашу.

Катанић заметну разговор о поезији уопште. Његов љубимац беше Његош.

— Видите здраве поезије!

Он поче местимице декламовати „Горски Венац“.

— То је здраво! Здрава је Марсељеза, здрав је „Дон Кихоте“! А то! — он лупи шаком по „Вертеру“. — То је само сентименталан пиварски трбух... Дете још ову, па да идемо!

Међутим је вино чинило своје. Осем Цује, која је већ спавала, и Марије, која је нешто далеко сањала, на свима се опажаше лак, весео, вински дух.

— Чекајте, седите! Бог зна, кад ћемо се опет видети — рече Младен. — Мило ми је, весео сам што сам међ’ вама, својим пријатељима. Ето, откад се само с тобом нисам видео; па сад сам стекао још једног пријатеља! Надам се, господине Јанко, да се нећемо заборавити. Ја сам ваш дужник — треба да вам вратим љубав за љубав. Спасајте се!

Јанко се увијаше:

— Молим вас! Ја сам драге воље, и штавише! На спасеније!

— А, хватам вас за реч — рече Младен, спуштајући чашу на сто и бришући бркове, — хватам вас за реч. Пријатељ куће није никад излишан. Ја вас молим само, да ми и даље оно останете, што сте ми досада били. Ето, ја већ сад тражим, молим вас за услугу. Сутра путујем, Катанић такође — на вама опет остаје Марија; молим вас, немојте је остављати.

Прси Маријине почеше силно одскакати. Јанку се прели у срцу, као у чаши, коју му Младен наслужи. Он мало не паде у несвест, мало што не бризну у плач, кад докопа пружену Младенову руку:

— Ја сам ваш, ваш; сасвим ваш! Располажите са мном како вам је воља! И, ако би вам требало, што кажу, и крви испод грла... ја...

Катанићу беше већ отужно.

— Нашто више? — мишљаше он. — Комедија је већ одиграна.

Он стаде пружати руку свима редом. И готово повуче Јанка за собом напоље.

Кад њих двојица изиђоше, Цуја је већ увелико спавала. Младен отвори прозор, да изиђе дим од дувана, и пирну у свећу, да се не купе комарци.

Обоје ћуташе. Марија се наслони на прозор и гледаше напоље.

Младен јој приђе.

Доле у парку црнеше се дрва, горе блисташе звезде.

Младен јој наслони руку на раме:

— Куда гледаш?

Марија обриса сузу:

— Тамо! Видиш ону звезду? Ја је досад никад нисам видела. То је нова звезда!

Младен познаде Марса, који блешташе свом својом црвеном светлошћу и трепташе, чисто намигујући на ово доле, што се зове бура у срцу. Да ли је он те вечери јаче сјао него обично, да ли се само кроз влажне очи јачи растураше његове зраке — тек и Младену беше као нека нова звезда. Он метну жени руку на теме и пољуби је у чело:

— Није, сине, нова звезда; она је увек на небу. Погледај је! Можда је то твоја звезда.

А Марс као двоструком снагом да засветле тако силно, па опет тако помирљиво и тихо.

Рано сутра дошао је к њима Јанко с једним писмом у руци, којим га, вели, позива сестра на смрти.

На растанку руковао се с Младеном седам, а са Маријом четири пута. С Младеном и Катанићем се и пољубио. Из кола се није више освртао.

Од то доба престао је бавити се љубавним предметима, и кадгод би ко почео говорити о томе, он би доказивао да су то саме „швапске бљувотине“. Али ипак сваке године учини по каку будалаштину. Једанпут се фотографисао у црногорској капи. Чујем да се уписао у фармазоне. А пре неколико дана возио сам се преко Мишара. Кочијаш ми причаше, како је преклане возио туда једног господина, који, кад изиђоше на место где је дигнут крст „Погинулим Срб-јунацима“, рече му, да стане.

— Гледам ја, шта ће! А он: хајд’, хајд’, па управо до крста. Скиде онда капу, клече, прекрсти се, па пољуби најпре крст, па после земљу. После опет седе на кола, па терај даље! Ђаво га знао, шта му је!

— Како је изгледао, очију ти?

Он ми у длаку описа Јанка.