Каваљер Лаза : карактерна црта из друштвеног живота : ELTeC издање

српски IDs added to front and back matter Converted by checkUp script for new release

Каваљер Лаза

карактерна црта из друштвеног живота.

Написао

Никола В. Ђорић

У НИШУ

ШТАМПАРИЈА МИЛОША ПОПОВИЋА

1882.

Па такав је био још кад га је мајка први пут ућуткала, да јој санка не прекида. Милом чеду своме пружала је свакојаке играчке, а оно се свакад најрадије машало за какву лутку. Ако су то били колачи, онда је најпре каква шећерна цурица осетила како су му зубићи оштри, те је у часу остала без главе или ноге; ако ли би то биле шаре и слике за мамину мазушку, он је се и тада машао пре свега за лепушкаста женска створења, и врло је брзо научио од мамице, да их убрља својим устима, што је он по њеном и својем дијалекту звао „пупи“. А после неколико година умео је то учинити и на сокаку. Засео би тај делија иза дирека на авлинским вратима, па би сваки дан, као паук мушице, вребао она мала створења у сукњицама, што се из школе враћају. Нашао је брзо и ортака за тај занат, кога је лепо научио, како да се влада; па кад би њих двојица засели с обе стране узана сокака, онда би за мале цурице то била права Скила и Харивда, од које је заман било чувати се. Било је ту често лепих поздрава, јер кад би цурице окушале узалуд брзину ногу, оне би онда дозвале језик у помоћ, а ту је већ лакше било бранити се. Могле су се чути кад кад и по које зурлице у том кобном теснацу, јер по нека девојчица имала је са свим друкчију матер, него што је била Лазина мати, па је сузних очију и кроз плач причала после својој матери, како је Лаза опет напао, како је бегала и плакала, али он је ипак пољубио!

Голема невоља беше то!

Ви ме већ разумете, читаоци. Хоћу да вам причам приповетку о нашем „Каваљеру Лази“, кога виђате тако често, готово у сваком крају стопа Београда. Чујте само.

Наша беба порасте и назва се дераном. Сад му нису биле материне поуке од преке потребе. Стекао је и сам доста искуства а и другова колико му је воља. Девојчице већ навикле на његове заседе. Први су бедеми освојени, сад ће пасти и град. Сад долазе на ред свадбе. Лаза би свакад удесио тако, да он буде младожења, а невеста, знало се већ напред, да ће бити она, која је најлепша, што је често он сам пресуђивао. Испрва се љутили другови на њега, али он не ће друкчије да се игра, а без њега не вреди никаква игра. Особито невесте мучно би пристале да им ко други буде младожења, јер нико други није умео тако лепо као Лаза шетати, разговарати, правити шалу, пољубити — ах, и пољубити — а то је тек важно у брачном животу. Треба да знате, да су се цуре баш и отимале да се удају, и другарице су завиделе оној, којој би та срећа у део пала, па чак и оне, што нису мариле за то; и њима некако није било баш право. Али је Лаза умео да умири и помири све, и мушкарце и девојчице, а то га је још више узвишавало. Он је био вечити младожења.

У десетој години пође наш младожења и у штолу, т. ј. у гимназију, јер му мама није дала да се меша са „свакојаком децом“ још док је млад и зелен, да научи н. пр. свакојаке речи, па чак и безобразне, говорити, да седи до сиротињске деце у једној клупи. Ах, како би било мами, кад би осетила да кадифени капутић Лазин заудара на бели лук или да је добио по леђима какву лојану масницу.

Тако наш Лаза поста одмах гимназијалац, „велики ђак“. А ту се тек отвара широко поље његовој ћуди. На скоро узавре сва школа као у ђавољем лонцу, као на Велзевуловом тигању. Уђоше у саобраћај читаве архиве љубавних писама, па приповетке, па „прикљученија“, да се броја не зна. Беше ту доста јунака, али јунакиња већ мање: укус се развија, избор се прави. Професори на муци, како да ухвате тога Ромог Дабу, што им пирка из некога кута свој паклени пламен међу њихове ђачиће. Покушаше и — ужас! — Код свакога нађоше но неколико подозривих ствари: прстенчића, гривница, бурмица, медаљица, а писама — е томе се броја не зна. Очиташе професори и поучише; ђаци се преподобили и главе оборили; само Лазица тамо у предпоследњој клупи окренуо се мало на страну, па, с муком уздржавајући смеј, говори у себи: Читајте ви, колико вам је воља; ја знам, шта ја знам.

Ето то је онај исти господин Лаза В., што се, нити као бомба кроз таван, нити као гром из ведра неба, него са свим по својој вољи, на својим сопственим ногама створио у лепоме друштву Лукићеве госпођице и њених другарица. Било је то у јесен 187 . у оној кући, што гледа на два сокака тамо близу главне чаршије у Београду и што је била најлепша кућа тамо пре двадесет година. — Беше недеља, за то не треба питати, како то да се удеси, јер се добре другарице недељом редовно полазе. Ту је ето госпођица Даринка, јединица богатог трговца, Стојана Ж. Ту су Ленка и Велица, кћери извесног судије Јелића, па је ту и неизбежна Мица, то јест, данас највише на свету има Мица: свака кућа у Београду има барем по једну, па тако се и овде десила једна, ма да господин Лаза каже, да ова Мица личи много више на оне многобројне, другог рода, лукаве, што по ваздан ћуте па само вребају за ловом, него на оне ређе, што се диче по правди тако лепим именима, као што су Милева, Милена, Милка, Милица и све друге варијације од велике Милосаве па до мале Мице. Беше то заиста лепо друштво, јер пет младих, лепих девојака нису баш маленкост, тим пре за нашег господина Лазу, који вели, да би трећи дан умро, кад би нешто морао живети негде у Лозници, Ужици, или баш ма где изван Београда. Опростите му добри паланчани, не зна шта ради.

Читаоци ће већ питати, па како изгледа тај витез Лаза? Није шала, бити насловни јунак бар једне приповетке, ако не романа. Сигурно каква виђена и стасита Фигура, која ће бити кадра да врти око себе сву памет што се скрива у лепим главицама ових младих девојака, чије ће очи за собом водити њихове очи, чије ће речи оне за њим повторавати, куд он, пође, за њим ићи: једном речи, који осваја на јагму најскупоценије ствари овог света, ерца девојачка.

Али ће се читаоци уверити боље из приповетке, у чему је Лаза снажан и силовит, и колико ће оправдати њихова очекивања. За сад се може казати само, да није лепши ни од једне од ових девојака, шта више, да није леп колико ни једна од њих. Омален човек, за чудо окретан, лак ча речи; очи су му црне као угљен и сјајне као распаљен угљен, непрестано су живе, играју, што но реч, као на тигању. Непрестано је осмешљив; нема часа, кад му се на лицу не види осмејак и све што осећа, свако расположење унутрашље најбоље казује тим осмејком. Он је натегнут, кад се говори о варљивој срећи овог света; горак, кад се говори о пријатељству међу људима и подобним стварима; отужан, кад се о надама спомене, а пакостан, кад се говори о женској верности. Можда највише баш тај осмејак чини, те је он врло радо примљен у веселим друштвима, нарочито женским. Има људи, који хоће само облик и Форму а ствар их се не тиче, на тако је и с онима, који не загледају дубље у Лазин вечити осмејак. Иначе уме увек бити виђен у друштву, па и окретати га за собом. Не кити се много, нити раскошно одева. Обично носи, па тако и сад, пепељав капут, а остало црно+. О врату му је обично пепељава или црна огрлица укусно привезана, тако да му крајеви њени покривају прса далеко у страну, што му лепо стоји. Та му је огрлица сад пала крајевима преко прслука, и наше се госпођице врло радо устављају очима на њој. Браду носи, али му је то доста лош украс, јер је неугледна и није црне боје. Може се видети и по томе, да не мари кинђурити се, јер сваки други, ко би добио тако почасни назив, као што је „каваљер“ којим се он и поноси, одма би ту нелагодну боју заменио салонском, црном и био каваљер без приговора, par exellence.

Него да се вратимо и на остало друштво, што се тако лепо повија око господина Лазе, коме тако из ненада паде сикира у мед.

Еле обрео се Лаза у друштву, било вољно или случајно, све једно је. Али кад је већ ту, онда треба и да се покаже као каваљер, а то је њему душа и срце. Умео је он свих пет госпођица занимати тако, да ни једној не буде дуго време. Знао је причати и свакојаку шалу заподевати. Знао је склонити госпођице и да отпевају што год, и то све тако лепо, да оне нису могле то одрећи. Ту се десиле и карте и он им оде чак и срећу погађати. Прво поче Мици и обрече јој удовца, коме је прва жена умрла од љубоморе, па је одма поче саветовати, да се не кида због тога, јер тако само карте кажу, а карте обично лажу и са свим наопако кажу. Онда прорече Ленци и Велици, да ће се оне обе заљубити у једног истог господина и како ће овај великодушан бити, те ће их обадве оставити. Даринци стоји велика срећа, само што је далеко, на жалост тек после десет година; ах! то ће бити тешко дочекати. А госпођици Славци, домаћици, е њој младожења стоји просто на врати, ту у кући, па радост, па срећа и шта још не. Мица јој оде и честитати; за тим је молила, да се мења са њеним удовцем. Даринка и верује и не верује у своју велику али спору срећу, али се оне две сестрице ућутале. Ленка проба да не мисли о томе, хтела би да чита неке стихове, које нађе на једном столу забачене, али бадава; Веца окренула говор са Мицом о неким баловима, али јој сваки час излази пред очи сестра као супарница, све игра са њеним драганом. Мица ћути и мери ове срећне девојчице, које ће све проћи боље од ње, па преко воље одговара Велици на питања. Али није за њу то највећа невоља. Могла је она лако и не мислити, о томе, али тај сувишни смеј њезиних другарица, а још више она дворба Лазина, коју је он свима подједнако указивао, њу је мучила. Много пути је пре тога имала прилике да мисли и да верује, да тај лепореки и вицкасти господин највише мари за њом, а сад навалице не ће ни да је погледа онако, како гледа другарице њене, а нарочито Славку. Она поче мислити сад на другу руку о томе његовом кикотању и блебетању. Учини јој се на један пут, да се тај каваљер из потаје смеје и тој срећној Славци и Даринци и Ленци, а највише њој. Учини јој се да је погледа охоло и преко рамена кад приђе после Славци, око које је он највише био. „Што да ми каже, да ћу за удовца поћи?“ поче сад питати се, „за шта друго, до да ме наједи, да ме понизи?“ Опа поче све јаче мерити Лазу и пратити му сваки корак. Он се опет осмену на њу, и њој се учини тај осмејак тако заједљив, да се уклони у другу собу, и после неколико тренутака, спремна за полазак, уђе да се опрости. Смислила је међу тим и како да се извини. Но Лаза, да би била која порција шале више, не могаде прећутати, него чинећи се невешт њеној срџби, уплете се у њено извињавање и рече како госпођица хита кући, што је љубоморна на својег удовца. Мица му се окрете са једним „на служби“, ижљуби се са другарицама и оде.

— Љута је, очи јој севају као муње, рече Даринка. Могли сте је поштедити мало, господине Лазо.

Лаза се учинио као да не чује примедбу, али госпођицама тешко паде Мицин одлазак. Оне су ућутале и врло слабо показиваху своје ситне зубе испод румених усница на пошалице његове. Но он се чинио и томе невешт, ма да је добро приметио. Но узалуд све: за Мицом пођоше обе судијине кћери, за њима и Даринка. Како је било у реду да и сам пође, он се понуди, да их прати.

Опрости се са Славком с дубоким поклоном и великом молбом за препоруку. При руковању није могао ни пошто изостати пољубац, то јест у руку. Што се тиче пратње, може се рећи, да је ишао за још три така пољупца, јер се девојке саме међу собом разговараху а на његове се прискочице не освртаху. Он се зловољан после растанка упути кући.

Славка је остала расејана и забуњена. Све јој се игре и шале данашње живо понављале у памети. Обузеле је мисли далеке и дугачке. Помешало се у то сећање нешто необично, пријатно и тако немирно, да ју је пратило на сваком кораку. Чаровита нека клица залегла јој се у грудима и она је осећа тамо, како јој пушта жилице у срце, и то јој осећање беше слатко и драго. Зове ли се та клица само радост или срећа, или нешто ново: љубав, она није питала. Она јој се приви уз биће и упи у душу и чињаше јој се, да би јој и душа потекла за том клицом, кад би је ко покушао истргнути одатле. Слатке беху речи Лазине, осмејци жива слика његове душе, погледи његови продрли јој до дна груди — Он често долази амо и вазда показује, да је срећан кад је с њом у друштву, вазда је добре воље и љубазан на спрам ње, вазда осмешљив, разговоран и добродушан. А одкуд то потиче? Запита се и за ово и, ма да је слутила одкуд потиче, ипак није смела одговорити, плашила се од таквог одговора.

Тако се она заљуљала у слатке мисли, а на остале другарице није ни помислила. Особито Мица јој не беше ни на крај памети. А она је тако зло увређена, тако љутита отишла кући. Лаза је знао, како је то лепокосо и црнооко девојче мало живе, или како он каже жустре нарави, па ипак је тако предусрео. Један пут се усудио да јој каже и Цицо поред обичног имена, али то су сви узели за шалу, па тако исто и Мица. Али данашња, навалична шала није се могла тако лако опростити. Мица је све добро запамтила и жељно очекивала час освете, љуте женске освете.

Кад је кући стигла, пре свега је истргла из косе ружу, коју је још у почетку забаве заискала од Лазе. Узе је преда се, гледаше је јетко, удари се њоме неколико пути о длан, па јој онда стаде кидати листиће и на под бацати. Сад се сети, како је Лаза ћутао, кад јој је дао тај цвет, како му није било право, што га је искала; ма да је она имала права на то, јер је и сам Лаза до данас свакад таке дарове нарочито за њу спремао. Могаше се видети, како бива све срдитија мислећи о томе. Можда долази то и отуда, што је баш сад стала према огледалу и себе тамо уочила; можда се је и преко воље уверила, да је и данас она била најлепша међу другарицама као и до данас. И заиста тешко да се је преварила у томе, јер се мало која дура може поносити лепотама што су код ње. Коса јој дуга и црна као ноћ, очи такође црне, живе и сјајне, као две најлепше звезде у ноћи. Чудновате су те њене очи. Потсећају много на кршевите горе, над којима густи облаци сунце заклоне, те их заогрну оном познатом бојом, што је онако мутно-црна. На лицу јој исписан неки тип старе грчке лепоте и не би погрешио уметник, који би пресликао с ње лепу Јелену, око које се два народа толико клаше и крвише. Цела јој слика добија такав израз и од самих очију, јер се у њима сваког часа опажа њено унутрашње расположење, њена душа.

Очи њене с лица у огледалу падоше сад на стас, на хаљину и друге украсе, што све беше на свом месту и даде јој узрока, да се већма расрди.

Окрете се од огледала и још један поглед паде јој на искидану ружу.

— Можда је господин спремио другом за дар, па сам ја тако неучтива била, те сам туђу ствар присвојила. Бога ми, онда је господин имао право да се љути на мене.

То јој беху последње мисли о Лази за сад. Брзим корацима изађе из собе.

III

После кратког времена походио Лаза господина Јелића судију. Обе сестре дочекале су га што може бити љубазније. Ленка, као да му се надала, обукла најлепшу хаљину, а поред тога била је весела и расположена ваздан тога дана. Непрестано је певала, док је Велица седела мирно у другој соби и читала „Велимира и Босиљку“ и толико се умешала у њихова „прикљученија", да је редовно плакала, кад год је Босиљка или ма ко други плакао, редовно се љутила на сваку недаћу, проклињала Турке и душмане и т. д. и т. д. Трагови од тога могли су се јасно и сад видети, особито на очима јој се познавале скоро обрисане сузе, а у говору је била расејана и збуњена. Господин Јелић, стар човек затекао се код куће. Он би радо понудио Лазу на партију санса или шаха, јер га те две игре јако занимају, да готово никад не тражи друге забаве. Иначе воле и пушити, али при том ћути, па макар ко да је код њега. Али господин Јелић зна врло добро и шта је младост, а можда види ко је и господин Лаза, па за то га не ће ни пошто позвати ни на партију санса, ни на шах, а најмање на дубокомислено пушење. За то је и остао непрестано одвојен у другој соби, где је пушио и хватао крајеве некој ђаволски заплетеној парници, што се већ три дана решава и претреса, па никако да се крај с крајем састави.

Лаза је међу тим као код своје куће. За њега не би било ни иначе тешко наћи се у друштву, а за овај мах то је ишло само од себе, јер је он имао среће већ неколико пути разговарати се са младим домаћицама. А кад човек има о чему да говори с младима, онда се не ће веома отимати да занима и „мамице“ и да натеже с њима. То је видела и Ленкина мати, али то њу није ни најмање увредило, шта више годило јој, јер то је доказ и неоспорно уверење, да су њене кћери лепе, пријатне и образоване.

А он је био веома разговоран. Ленку је дворио и срцем и душом. На спрам Велице био је туробан, расејан и забуњен. Кад га ова запита за што је такав, — он се тако чудно пренеможе, да је лаковерно девојче ни више ни мање, него уобразило, да је он смртно заљубљен у њу, да ће полудети и умрети без ње. Све је он то с неколико речи и уздисаја исказао тако разговетно, да је Веца отишла у другу собу, те се исплакала и нашла, да је исто тако несрећна као оно двоје у роману. Међу тим је Лаза удвостручио своју нежност на спрам Ленке, што је веома годило старој госпођи Перси, матери њеној, јер таким зетом заиста се може поносити прва и најчеститија кућа. Она већ од неколико недеља живи у тој лепој нади, па је често хвалила и Ленци господина Лазу. Девојка је слушала и ћутала. Можда је и сумњала у искреност Лазину, па је била према њему уздржљива. Сад пак ни она више не сумња. Истина, да за оволику дворбу није марила, али оно што њене снове изодавна узнемирује, младо, враголасто а поред тога паметно и богато момче, ето стоји и сликом и приликом пред њом. Ах, оно „богато“ још много више падало је у очи мами него кћери, а Лаза је умео тако дивно износити на видик то „богато“, да су се сва његова и добра и зла својства губила пред овим јединим. Шта мари, што му је лице доста бледо и сувоњаво, што су му брада и бркови мало жућкасти а коса мрка? Шта мари, што је малена раста и доста неприметна фигура? Оно „богато“ покрило је све то, да је он био и леп и дичан и наочит. Да ли је Лаза водио великог рачуна о госпођи судијници и кћерима, а још више о себи, не може се познати из његова понашања. Међу тим на скоро се показало, да је на против госпођа судијница многе и велике рачуне склапала, само је имала тај „малер“, те је погрешила још у почетку, па је и сав рачун изашао побркан.

Лаза је после два дана опет био у њеној кући. Оно чему се тако дуго надала, учинило јој се, да је са свим ту близу.

Лаза обећа, да ће идућег празника опет доћи к њима. Расположен је. Рече нешто Ленци, а она порумени застиђена. Матери се срце смеши.

А он се са задовољством одао на „живот овога света“. Тако лепе планове изводи, тако мирно о њима мисли, да најслађе спава онда, кад се њима успава. И у сну продужава лепе и чаробне састанке, весела друштва, кикот и попевку. Само га по каткад узнемире ти снови тиме, што су много лепши од јаве. Он је у сну некако много разговорнији, госпођице га љубазније дочекују. Деси се тамо по нешто, што на јави никако није смео покушати. Кад би се сутра дан сетио тих снова, он их је силимице избијао из памети, исто онако као кад би какав тежак терет са леђа збацивао. Али те мисли беху све тако враголасте, тако примамљиве, да су се наочице противиле његовој зловољи и све му више досађивале. Онда би он побегао од куће и потражио друштва и забаве, где се то махом као у магли изгубило.

После ових посета Лаза се сети Славке, па готово прекореваше себе, што је постао толико једностран и што се ограничио само на кућу господина Јелића. Сећаше се свега што се збило, кад је прошли пут био код те девојке и њено понашање учини му се необично. Није помишљао на то, да је он сам то изазвао, за то му се учини све још чудније. Било је баш у недељу, после ручка, кад му се ове мисли почеше потпуније везивати једна за другу. Много што шта приметио је на Славци, што му даје повода, да јој се приближи. Истина, није био сигуран, да је погодио, одкуда је све то, а можда није ни смео, али му се слутило, да ће све сазнати, чинило му се, као да је пред неком завесом, коју му ваља само подићи, па да се читав нов, и примављив свет отвори пред њиме.

Мислећи тако пушио је полако цигару. Кафа му се на столу давно већ оладила, и кад је се сетио није ни ваљала више. Устаде и пође.

Није се много премишљао куда ће. Упутио се Славкиној кући. Она се десила сама код куће и није била вољна да иде код судијиних кћери на посело, ма да је већ два пут звата. Тамо се нешто ужурбали па зову и њу, али се њој слутило, да ће Лаза доћи прво амо, па се ето није ни преварила. Мати њена, надајући се да ће и она скоро, отишла је тамо пре кћери а код Славке оставила само млађег синчића Воју, да је тамо допрати.

Славка га дочека на вратима и ма да осети, како је прође сву некаква трзавица као муња, опет га са осмејком поздрави. Беше у плавичастој хаљини са белим машлијама на рукавима и на прсима; доста скромна и боја и накит. Тој простој хаљини са свим лепо доликоваше истинско руменило, што јој се осуло преко образа, све до смеђих очију. Косе је сачешљала у две плетенице и лепо уплетене у једно подвила мало на десну страну, те су јој падале на десно раме, кад год би се окренула главом мало на лево; а тад је тако лепо одсјајивала бела боја њенога врата на спрам загасите косе; потпуна слика лепоте била је у том положају. Једна ружа беше сав накит у тим плетеницама, па и она не беше ни бела ни црвена, него румена, исто као боја лица.

Све је то Лаза уочио; Славка му се учини лепша него икад, много лепша него све њене другарице, које је он познавао. То га забуни тако, да он, стари благоглаголиви каваљер готово без и једне речи уђе у собу и посади се на столицу. Прошло је неколико тренутака, док се сетио да запита за мајку Славкину, па онда и за остало друштво. Речи му беху усиљене, а кад Славка спомену Ленкино име, а њему таван облак прелете преко лица, но Славка није то приметила. Најпосле ће Лаза рећи:

— Па и ви ћете сигурно тамо?

— Могла бих.

— Онда ћу вас ја отпратити.

— Само одма не.

Шта баш мисли и ради чега рече ове речи, то Лази није било лако погодити. Међу тим она уста и оде да спреми оне србијанске беспослице, што се зову слатко и кафа.

— Бога ми то не ће бити одма, мисли се Лаза.

А кад се Славка врати, он беше устао и одаше по соби горе доле као од дуга времена. Славка га понуди да седне, ал он оста стојећи; чињаше се да не чује. По глави му се почеле обртати немирне мисли, у срцу је био узбуђен, те није могао седети. Кад би погледао Славку, било му је, као да је све дивоте на свету угледао. Осећаше што још никад у животу није осећао. Нешто га је подишло у прсима, те му се чини, као да има на срцу какав терет, тежак али пријатан. Да му је ко узео руку у том часу, могао би са свим јасно осетити, како је уздрхтана. Час по машао се десном руком за браду и тад се видело, како је узбуђен, јер вазда је пипкао, намештао и размештао; прсти су му дрхтали. Гледао је преда се и тек на поновљену опомену Славкину узе столицу и седе.

Славка је врло добро приметила ову промену. Па кад оста и даље ћутећи, она га ослови:

— Ви сте невесели, господине Лазо?.

— Ја — ја — никако.

— Тако ћутите, а то није ваш обичај.

— Па изговорио сам све, што сам знао.

— Та ви сте ћутећи и дошли. Где сте се то могли изговорити?

— Нисам нигде свраћао.

— Онда успут, у мислима?

— То сте погодили.

— Е нисам знала до сад, да и ви трошите речи у мислима, додаде гласом таким, који очекује противна одговора.

— Ал’ ипак ћете ми дати, госпођице, за право. Кад човек у себи говори, може говорити шта хоће, колико год хоће и како год хоће. Мисли су човеку најбољи другар, највернији пријатељ и најпоузданији секретар. Никад оне не ће оставити човека, пратиће га и по пустарама африканским и по леду сибирском, и дневи и ноћи, у друштву и самоћи; вазда су му тако поверљиве, вазда тако пријатељске. Зар није тако, госпођице?

Славка пажљиво слушаше ове живе речи. Запечаћена уста Лазина збацише неприродни, наметнути оков и гле како лепо зборе!

— Тако је, у свему тако, господине Лазо.

— Па онда ми не замерајте, кад и с тим другарем и пријатељем учиним по једно „рандеву“, кад оно, што ником не могу открити, њему поверим; а знате, како је мучно, кад човек нема коме да се за добро похвали а на зло пожали.

Лаза све чудније говори; бар се Славци тако чини, јер га још оваког није видела. Заиста је тужан.

Она ћуташе и нехотице питајући се: шта то може бити, што га растужује.

— Свет је широк, недогледан, настављаше Лаза. Свашта човек сусретне и на свашта се спотакне, али пријатеља тако ретко, тако мучно нађе. Још је тај најмање несрећан, који може то бар приближно у себи наћи; и тада се отвори пред човеком други, истина ужи, али тим шаренији свет, мањи али тим потпунији круг. Он је тада као биљка што у лонцу расте и цвета; осетљив постане наспрам оштрог зрака, повучен у себе, отуђен од весела друштва: сам је себи све и сва.

— А ја таке људе жалим.

— Верујем. Ви сте онај славуј, што долета на прозор и ту жали за ружом, што је осуђена, да вечно чами у собњем ваздуху. Можете мислити, како је ружи а како славују.

— Лепа слика, примети Славка.

— Али оставите ружу, нека се сама са собом разговара и нека сама себи мирише, кад је песма славујева узалудна. Што би ружа имала и што би хтела да каже, то би славуја само ожалостило.

— Шта све то значи? помисли Славка. Па ће онда додати:

— Кад бих знала за ту ружу —

— Али застаде. Лаза беше опет устао и почео шетати по соби узбуђен. У том часу беше окренут на другу страну. Заста у ходу и питаше:

— Кад би знали? —

Али Славка ћуташе. Оп се окрете, погледа је, а она оборила главу и гледа преда се. Беше забуњена и готово се кајала за последње три речи, што их је непажљиво изустила. Лаза јој није сагледао очију, али је опазио, како јој лице поста много руменије од онога цветка у коси. Пламен, што му већ од пола сахата плану у грудима, обузе га сад са свим. Он осети како му груди посташе тесне. Крв му јаче појури у снагу и он у истом тренутку беше пред Славком, маши јој се руке и једва умеравајући заталасан глас, запита је:

— Кад би знали? Кад би знали? —

Девојка ћуташе, па кад осети, како му се рука јаче припија око њене, а она, као голубица, на коју се кобац са висине спушта, плашљиво се окрете на другу страну и хтеде побећи са столице.

— Славка! викну Лаза и задржа је. Она оста окренута на другу страну и не смеде га погледати. Груди јој се силно таласаху, рука јој се отимаше из његове; лице погнуто облила румен, а очи — њих није могао Лаза никако угледати, ма да се трудио, да прочита у њима своју пресуду.

— Ви знате све, разумете све. Ја вам не умем ништа више рећи; — уздрхталим гласом одговараше Лаза сам на своје питање.

И заиста није више ништа ни рекао. Као какав витез кад противнику избије сабљу из деснице, па онда чека, да му се онај преда на милост и немилост, тако и он довативши левом руком и другу Славкину руку, снажно је притиште на прса и неколико врелих пољубаца стопише се у оно румено море на њеним ланитима. Он је загрли, а она одпустивши руке немоћна и савладана дрхташе и заплака се на његовим прсима. Био је срећан и он, али она много више осећаше, како се за један тренутак може срце опити свим милотама, које никакав сан не може замислити, никаква реч описати.

Беше јој као да не стоји на својим ногама кад његов загрљај олабави. Лаза то опази и посади је на столицу.

Али она не оста на столици. Неко осећање, које свакад обузима човека, кад учини нешто необично, чему не зна свршетка, обузе и њу. Преплашена од тога, што се тако изненадно зби, осуди сама себе у истом тренутку кад и учини то, па довативши сребрну кашичицу стаде лупати о шољицу, што је била на столу пред њом, и на глас викну млађе. На лупу долетеше двоје млађих изненађени, а она им само заповеди да носе нешто на поље, па се онда умири, и учини јој се да је сва плашња прође.

Лаза се беше посадио на противној страни у наслоњачу. Очекиваше шта ће следовати, а и сам беше изненађен Славкиним понашањем.

Али Славка одма за тим уста и потражи Воју, да је води тамо где је мајка.

Као пиле, кад га орао из облака поплаши, те потрчи матери под крило, тако се она тамо журила. Лази није могла ни збогом рећи, кад он, видевши шта она хоће, пође кући.

Судијина кућа није далеко, и она је за неколико тренутака била тамо.

Код судије пак, кад је она стигла била је ствар готова, то јест изашло дело на видело. Гостима је било мало необично, кад су се видели искупљени у већем броју него иначе. Нарочито је падало у очи то, што је и сам г. Јелић био међу гостима више од по сата; заборавио на своје миле забаве, цигаре и парнице, па дошао овамо те се помешао међу госте. Могло му се по лицу познати, да је драговољно учинио ову жртву, шта више да је и сам весео. Да је друштво навикло на њега, тешко би му било да се искраде, те да га остави, али су искупљене пријатељице Ленкине биле веселе и разговорне и саме по себи, за то је господин Јелић са свим мирне савести изишао у варош, пошто је кафу попио и обећао скорим вратити се. Поред овога, од стране господина Јелића, гости су уочили, даје и његова домаћица необично ужурбана. Даринка је већ опазила, како Лаза није равнодушан наспрам Ленке, а ни она наспрам њега, па је као добра другарица потражила рачуна о томе од ње. Није ту помогло сад никакво околишење: стара се осменула. Ленка се забунила а Веца се прва похвалила; њена „печална“ љубав и сажаљење према Лази претворило се у чисту сестринску љубав. И тако су гости већ честитали и невестици и заовици, тасту и пуници. А кад је већ то прегрмело, онда Ленка више није крила. Ни више ни мање: овде се чека Лаза на прстен, јер тако је казао Ленци, кад је последњи пут био овде, што је она, по дужности, и матери саопштила.

Само још та формалност да се изврши, а за остало је све лако.

Таман оне склопиле рачун, ето и Славке. Зачудише јој се сви, кад је видеше бледу и узнемирену. Да је развеселе, одма је посаде на сред собе, опколе је са свију страна и гонећи је да рекне „драгичка“, обећаше, да ће јој казати врло радостан глас. Она се чак и осмену на то, али јој на скоро беше тај осмеј горак, прегорак. Кад јој рекоше тај „радосни“ глас, њој се окрете соба око главе, замагли јој се све пред очима и да је ко питао, кога види пред собом, не би умела казати. Каква је то опака шала? помисли у себи, какав је то нечувен ужас? Једно је лаж од обојега, једно је безобразна а друго гадна лаж. Не, гадна је у оба случаја, јер заиста једну од нас вара!

И заиста вара једну од њих, јер ови се људи тако искрено радују, тако су им лица осмешљива, очи веселе и ведре. Она све то тако лепо види својим рођеним очима, као год што је мало час слушала и гледала њега пред собом. Ко је преварен? ко је преварен? питала је у очајању сама себе.

— За бога, Славка, што си сетна? Само си ти невесела; пита је мајка.

Ништа, мати.

Није јој смела казати ни толико само, да је Лаза к њима долазио. То би је могло одати.

— Ти си назебла, па си у грозници. Немој крити, да не буде горе, наставља мати забринутим гласом.

— Али, веруј, мати, да ми ништа није. Не бих иначе ни долазила.

— Но добро, дете моје. Ево овде смо сви весели, па треба и ти да нам се развеселиш. Та скини већ тај огртач с рамена. Што га држиш једнако на себи, као да си на пољу? Врућина је овде и без тога.

Славка је на то и заборавила онако забуњена. Мати јој скиде огртач, па јој се загледа у лице.

— Е, весела тичице, ти ми нешто кријеш очице. Ајде, ајде, нека иде. Сад ћеш се ти развеселити, јер треба да знаш, да ће кроз који час доћи господин Лаза, да нам Ленку проси. Онда ће бити и песме и шале, а ти ниси никад попреко на то гледала.

Славку као да триста стрела погодише.

— Заиста? дао је реч? пита, да се једва чује.

— Дао, те како дао! Зар не видиш да се и Ленка спремила како само може бити. За то смо ми и дошли овамо. Звата је и Мица, али ње још нема. Кроз који час ће и просилац доћи.

Просилац! Како је то лепа и мила реч, а Славци како ужасна.

Окрете се говор и на друге ствари. Гости су све разговорнији, само се домаћи нешто ућуташе. Није им баш топло око срца, што тако дуго чекају. Пита се Ленка, пита се госпођа домаћица, шта ће то да значи? каква су то посла? Али узалуд су сва питања и чекање. Лазе нема.

Већ се и сутоњ почео хватати и гости би врло радо кући, али још не спомињу, да не би домаћицу увредили. Кад на један пут, ето им Мице, ужурбана као да је непрестано трчала док је до њих дошла.

— Шта је, шта је, Мицо? питају је сви пре него што је и оданула од умора.

— Дајте ми столицу; све ћете чути. Дајте столицу.

Посадише је, па се скупише око ње, свашта слутећи. Мица је знала, да се Ленка спремала данас за прошевину.

Славка се променила, заборавила на своју невољу па жељно пита: шта је, шта је?

Ленка не сме да слуша, али је срце гони па и она пита: шта је, шта је?

— Јесте ли само мене чекали све до сад, кад ме сви тако радознало гледате и питате.

— Девета си нам брига, али сад си прва, рече неко шалећи се.

— Дакле чекали сте а чекате и сад господина Лазу?

Сви ћуте. Мучно им је одговорити, јер виде, да ће се о њему повести прича.

— Њега чекате? опет пита Мица.

— Но па њега, одговори Славка.

— Можете га чекати, драге сеје, још и сутра до овога доба, па га опет не ћете дочекати. Има тај господин још где где да сврати, а овде — кад стигне.

Друштво ћути. Ленка се наслонила на Вецу, јер јој ноге задрхташе. Славка се загледала у Мицу, као да ће јој сваку реч прогутати.

— Бејах спремна да пођем овамо, наставља Мица. Обукла сам ето најлепшу хаљину; сва је окићена машлијама, наборима и цветићима од тула. Метла сам нов шешир с перетом и најлепшим цветом, што сам га купила баш јуче за данашњи дан.

— Видимо, Мицо, видимо, вели Даринка. Само причај главно.

Али није тако лако прећи на главно. Мица ће се заклети, да је баш ово главно, и за то настави опширно причати о својем спремању и о својим хаљинама. А после тога наставиће:

— Таман ја наспрам огледала, да заденем ето баш овај цвет у косу, кад ми се очи замакоше на сокак. И на моје највеће изненађење спазим тамо —

— Кога, за бога, викну Ленка, кад Мица застаде.

Једнога господина, који се учтиво и церекајући се клањаше некаквој младој жени, што беше на једном прозору према мени. Нисам је још никад видела у мом веку, и не знам кад се доселила тамо, где је пре седела наша добра Каја, код које смо се тако често лепо проводиле —

— Али остани на ствари, Мицо, опомиње је Даринка.

— Јесте, нисам никад ни снила ту госпођицу, жену, шта ли је, али сам господина често, врло често виђала.

— Кога господина? запиташе неколико њих.

— Тога, кога толико чекасте.

Наста опште ћуташе. Свакога изненадише те речи, па и онога, који им се надаше.

- Па то још није ништа, примети Славка несигурним гласом.

— Ништа? Лепо! И ја велим ништа. Али то није све. Мени то паде у очи, па како ми је прозор мало на страни, ја се прикрадем и на тенани видим како га иста женска позва да јој дође. И он — помислите само — не промисливши се ни најмање, отвори авлинска врата и изгуби ми се испред очију. Радознала да видим шта ће све то бити и чиме ће се свршити останем вам крај прозора, па га чекам док се врати. Сад вам је јасно, што сам се тако задоцнила, јер господин Лаза, место вас овде, походио је ону тамо, можда којекакву и будикакву вашу супарницу. Тек пре неколико тренутака појави се он на капији и журно оде, али опет не овамо, него са свим на другу страну, у доњу варош. Ја се пожурих, и ево ме да вам дам рачуна о свему.

— То је невероватно Мицо, примети госпођа Лукићка. Теби се само то причинило.

— Причинило! О како би волела да ми се само причинило, ако ничег другог ради, а оно ради наше сироте Аријадне.

Истински и од срца је ово рекла, и погледавши на Ленку, очи јој се напупише суза.

— И ради мене, помисли Славка.

Ленка је ћутала као заливена. Није се макла с места. Једино што се променила, било је то, што је била необично бледа.

— Али, ви ми ипак не ћете веровати ма да се комедија још није свршила, настави Мица. Ви ћете ипак помислити да се варам, а можда чак и то, да хоћу и вас да варам. Али та госпођица беше сишла чак до врати за господином Лазом и ја сам врло добро чула њено „дођи сутра“ а одма за тим и његово „сутра!“

— То је ужасно! изустише Ленка и Славка као из једнога грла.

— Грозно и нечувено, децо, рекоше матере њихове.

— Само извол’те сутра к мени, па ћете се и саме уверити, додаде Мица.

Славка одма обећа да дође с мајком, па моли и Ленку да и она дође. Она не може обећати, ма да жуди толико исто као и Славка, да се о том витезу разувери. Славка је била срећна, што бар нико не зна шта њу тамо гони, а Ленки је већ теже било пред другарицама.

— Али онда га треба и памети научити, рече Даринка.

— Постараћемо се, лепо ћемо се постарати, додаде Мица. Ако нико, — онда на мене баците ту бригу.

Сумрак се већ у велико спустио на земљу и гости захтеше да се разилазе. Није било никаквог узрока, да их домаћице задржавају, за то и одоше одма.

А све три наше госпођице, Славка, Ленка и Велица сву ноћ су мислиле само о господину Лази. И кад су склопиле очи, опет су само њега снивале, и то свака на свој начин: Славка како грли и љуби неку девојку, коју никад и нигде није видела, Ленка опет како неку другу проси а њу оставља, а Веца како клечи пред неком трећом, куне јој се, да је љуби и прети, да ће се убити револвером, ако му не узверује и не пође за њега.

А шта је то са господином Лазом?

Пошавши од Славке, удубљен у мисли упути се кући. Шта мисле те женске о мени? на шта све то може изаћи? — Питајући се тако учини му се да је изиграо сам себе. Сад му паде на памет Ленка и та га помисао наљути. Који ме враг натера да чиним ту будалаштину? Ја да њу просим? То би тек била највећа глупост од мене.

Сад му се почеше понављати пређашње слике и на ново га узбунише. Изађе му Славка пред очи у свој дивоти; обузеше га исти осећаји, који мало пре. Али он је тако далеко од ње, а оно што је било, ето ништа је.

Каква је то реч ништа? — Какво је то расположење, што човека обузима, кад о њој мисли? — Лази се она учини као неки велики мехур од пене, који споља бљешти наспрам сунчаних зракова а изнутра је пун празнине. Он осећаше, да то ништа има у себи и да му је тешко од њега. Мало час се машао рукама за онај горостасни мехур, мислио да ће све на свету имати кад њега узима, па ипак сад види да се варао, јер ево све се у часу изгубило. Ништа и опет ништа! понављао је у мислима. Чинило му се као да неко навалице спомиње поред њега те речи, које су му одмах у грудима одјекивале.

— Али хоће ли се остати довека само на томе?

— Та цео свет зар није створен од „ничега“ па је ипак нешто ма да се чини често да је ипак право ништа. Док је ту, све протестује против тога имена, а кад га нестане, онда чисто чујеш, како ти се руга, што си толико кратковид био, те не видео шта је било управ пред тобом: оно првобитно и последње ништа. Па ипак вештина од ништа начинити ишта и свашта зар не дрма васколиким светом данас? Наћи лава у зечијој кожи, Сократову мудрост у каквој дугоухој глави, парламентаризам у јату гусака, по шеширу пресудити шта мисли глава под њом и којој политичкој партији снује црне конце; — .зар није то од ништа направити прилично крупно ишта?

— А шта да се каже за оне смирене душице, што траже врло поуздану бусију иза овога, споља тако слабог мехура. Наћи ништа тамо, где има прилично крупнога нешта, па заклети се спасењем душе, да је све ништа, зар то није тако исто, као кад убица налази да је са свим право, да се огласи за невина само за то, што он од срца тврди и говори да је невин.

— Чудновата су посла са тим ђаволским ништа! Дугачка приповетка, можда и без свршетка!

— Та ништа тако рахатно може светом владати!

— Овамо њега! Нека буде камен угаони за темељну, велику и сјајну зграду, која ће се звати „живот овог света“.

— Само како? Само како?

— И сад поче Лаза озбиљно склапати рачуне о томе, шта га чека и какве ће се прилике створити или саме по себи или његовим узроком. Он озбиљно поче водити рачуна о тим приликама и тражаше где ће и кад ће бити најбоље да започне. Само још не могаде одредити и треће: како да започне. Ишао је међу тим доста брзо и није ни спазио, како је прошао поред своје куће и нашао се на Врачару. Тек овде, на широкој раскрсници застаде. Могао је окренути на четири стране, али он намаче шешир на чело и пође право напред.

— Нек иде све до врага! само рече кроза зубе.

Мисли му се опет побркаше и посташе неизвесне, не би умео дати тачна рачуна о њима ни себи. Само ја ишао све брже. Сокак је био прав, засађен с обе стране дрвећем, иза кога су вирили прозори кроза зелено лисје. Беше се загледао у то зеленило, кад дође баш на крај улице. У том часу спази на прозору једне двокатне куће женско чељаде, које му се учини познато. Како се пре тога био дао у мисли, није ни спазио с друге стране Мицину кућу; можда и за то, што с ове стране још никад није овамо долазио. Он се загледа у то женско чељаде и заста мало. Лепа, млада госпа уочила је и њега, па се у пола промоли кроз отворен прозор и с осмехом га поздрави.

— Овде сад са квартиром? упита он кад познаде младу жену.

— Од скора. Изволте!

Оно што је он тражио, и не знајући шта управ тражи, учини му се да је ту. План му се учини јасан и згодно састављен. Не мислећи се ни за један тренутак, окрете се вратима и нестаде га у кући.

Ту се почиње Мицина приповетка.

VII.

Кад се враћао кући, био је безбрижан и задовољан са собом. На Ленку није хтео ни помислити, а још мање на Славку. Он је мислио само о своме срећном животу, о златној слободи коју тако ужива и по сто пути је проклињао и саму мисао на женидбу. На што тај терет? на што контролу да нављачи сам на себе? Што да ограничава слободу своју? И та срећа, што чека човека као бајаги после тога, зар није овако већа, шаренија и примамљивија? Ко је крив извесним ништавцима, што су ограничени и духом и телом, те не знајући наћи се у томе узаврелом свету, траже спасења у браку? Брачни ланац да им среће и спасења да!? А не знају да брачна свећа брзо запали и кесу. Венчани венци нису толико зелени и мирисни, колико су тврди и опори; брзо вену а све јаче стежу. Доле са њима, доле са сваком помисли на женидбу! Овако весело из дана у дан. То је живот, то је рај!

Тако је мислио Лаза и журио се кући. Па се једио на себе што је јуче био тако неразуман, управо глуп, те је купио и прстен за невесту. Ено сад гледа у тај прстен, па се руга и њему и себи.

Али само како ће се даље? запитао се, кад је кући стигао.

Лепо ће и лако ће; то бар није непостижно. Извиниће се болешћу код Ленке што је изостао данас, и околишиће непрестано с прстеном, јер, ако хоћемо право, он није ни заложио баш поштену своју реч за то. А оно, што је рекао Ленци, може се узети за згодну и срећну шалу, само ваља умети држати у нади сад и њу и родитеље. Код Славке ће отићи првом приликом. Ах, она је тако дивна, тако мила! ускликну, кад помисли на њу; а није му могло пасти на памет и то, да је Славка била данас код Ленке. Али он само мисли на то, како је и ту прва чарка срећно свршена. — Велица се може стрпети, а Даринка му се чини доста хладна, за то ће је за сад оставити мало на миру. Мицу је намислио да наљути још који пут. То девојче може човек волети само кад је љуто. За то ће тако и радити, те ће и она најзад, уморена срџбама, морати попустити и тада ће бити као сунце после облачине: толико милија и доброћуднија. Таком природом, каква је њена, ваља само умети владати и окретати је на своју руку, на и љубав која одатле поникне постаје најватренија и најсталнија.

Кад заврши тако мисли, он се осмену сам на себе задовољно. Не плаши се он никаквога вртлога, који би га могао захватити у вожењу по тако таласастој реци; он предвиђа, да ће увек умети наћи сигурни и једини умесни пут.

А кад се после чује код Славке, како се он удвара Ленци, кад Ленка дозна или посумња у његове намере спрам Славке, или Мица за њих обадве, или кад оне све три дознаду, како се он удвара некој трећој, њима сасма непознатој, — ту се сети данашње посете — о, онда ће се тек умети дивно одговарати. Кад оне буду интересоване за то, онда ће такав разговор бити добродошао; он ће отворити врата новим мислима, допустити да се баци поглед и на друге, мало даље ствари и одношаје; то ће бити удица, којом ће он вешто пецати те невине душице. Пословању треба увода, а само такав увод обећава успеха. А од почетка до свршетка, он ће непрестано невин остати: што се госпођицама деси биће само њиховом кривицом. Он тек није ни једној рекао, да ће је узети, а оне су требале успаванога лава оставити на миру.

Био је давно већ у кревету и непрестано се уљуљкивао таким мислима.

А хоће ли бити ту и опасности какве? — Ту и нехотице помисли на Мицу, али и то је последња брига. Изјавиће да је она још љутита на њега, па од макових зрна прави читаве брегове. Он се само од ње нешто мало побојава, али ова ће маневра учинити, да најпосле и тај његов вечити „супостат“ положи оружје.

А колико ће сјајнија тада бити победа!

И тако даље, и тако даље, ређао је своје мисли и надовезивао их једну на другу, док није и заспао.

VIII.

Сутра дан су другарице походиле Мицу. Време је било необично ведро и пријатно, али су оне ипак жртвовале шетњу и свако друго уживање, те дошле овамо, ма и мало касније. Мица их је дуго чекала и готово била љутита на њих, мислећи, да ће узети њено причање за шалу, па и не доћи. — Биле су ту обе кћери судијине и Славка; а Даринка је изостала. Ленка је ћутала и чинило се да је не ће цела ствар ни мало занимати; она је већ преболела све, верује да је Лаза лакоуман био наспрам ње и не тражи више никаквога доказа. Веца је била више радознала него заинтересована. Само је канда Славци било најтеже, што је дошла да види оно, на што би боље било да и не помисли. Беше јој као да је муња пресекла, кад чу од Мице, да је Лаза већ учинио обећану посету.

— Па дакле узалуд смо долазиле? вели Славка.

— Никако, одговори јој Мица, господин је још ту. Не растаје се тај баш тако лако.

— Како је могао доћи, кад зна да си ти тако близу?

— Зна он и друге путове, и јуче се просто неком својом злом срећом или глупошћу издао. Данас је већ паметније радио: дошао је с противне стране. Али се ипак показао да је врло невешт инжињер, јер није умео одмерити положај ствари. Глете, с овог се прозора види мал’ не цела улица комшинске куће. Морао би се крити као мачка све поред ограде, те да се сакрије. Али он зна, да то не би било каваљерски. Међу тим сигурно није ни помислио, да га може ко одавде спазити. Ја сам се надала да ће он тако урадити, пошто сам га звала на посело у велико и одабрано друштво, па сам непрестано стражарила на својој позицији, докле га нисам и дочекала.

— Звала си га?! викну Славка. Мицо, да л’ је то баш тако паметно?

— Не брини се, не ће тај с „неба па у ребра“. Знаће он сакрити траг. Станите ви само овде где ја, па пазите. Биће скоро време да и овамо дође, а верујте, да не ће изостати.

Девојке заседоше и почеше посматрати комшинску авлију.

Тамо беше све тихо, као да живе душе нема.

Тек којешта! рече Ленка, али јој нико на то не одговори.

У исти мах кад она то рече зачу се тресак с противне стране, као да се прозори негде поломише. Девојке потрчаше на прозор у другој соби, али тамо није ништа било. Мица погледа на улицу и виде како журно замаче за ћошак неко лице, истина у капуту, али доста обичне сорте. Преко пута видело се ситно комађе од разбијеног прозора на комшинској кући, баш онога истог, где је видела јуче непознато женско чељаде.

— Лепо поздравље, бога ми, рече Мица, и показа другарицама на разлупан прозор.

На прозору се не појави нико.

— Госпођица сигурно зна од кога је поздрав, па му се и не чуди, додаде после мале почивке и врати се на пређашње место. Не ћемо дуго чекати на повлачење. Само пазите.

И заиста на једним вратима у ходнику комшинске куће појави се готово у исти час господин Лаза. Врата осташе ошкринута за њим. Он се наже унутра и као да говораше неком, да не излази за њим. Онда се зачуше неколико срдачних речи, што наше цуре веома разгњеви. Славка беше пренеражена, гледа и види, а дрхти од тога што види. Ленка пребледела и ближе се примиче прозору, да види своју пресуду, коју је још јуче издржала.

Мећу тим се Лаза отрже и хтеде поћи. Бела, женска рука указа се у том часу на вратима. Он је узе и гледаше је меким погледом и с осмејком на лицу. Онда је пољуби, викну збогом и журно оде.

— Збогом! зачу се звонки женски глас.

— Она је! рече Мица,

— Ајдемо, ајдемо кући! Где је Воја, да ме води? једва изговараше Славка.

— Стани, није свршена комедија, одговори јој Мица. Где је лекција за нашега каваљера? Јучерања Ленкина жалост и ова превара према свима нама, не може остати без накнаде.

— Ах, ја га не могу дочекати. Ужас ће ме уморити!

Тако узвикиваше Славка, јуче тако срећна а данас тако грозно разуверена.

— Теби је тек лакше него Ленци, вели јој Мица, за то мораш остати. Мораш и ти спремити мало лекције, за тога Дон Жуана. Ја већ нешто мало имам. Ти ћеш бити Дона Ана, али онаква каква је била одма после смрти свога драгана. Ја ћу бити Лепорело, добри и честити Лепорело, који ће оставити Дон Жуана, да га ђаво носи, који од срца жали добру Дона Ану, па јој нуди своју десницу, крв и живот. Требало би да твоју улогу Ленка прими, али ми ћемо је извинити, јер би могла испасти из такта. Теби ће већ лакше ићи.

Како се је варала Мица у томе!

Али Славци на један пут сину у памети друга мисао, и у исти мах појури јој бујније крв у лице. Она слушаше пажљиво Мицине речи и оне пробудише у њој са свим другу крајност. Учини јој се Лаза као најгрознији сатана из пакла и омрзе га и срцем и душом.

— Тако лепо, тако паметно говориш, Мицо, ускликну она.

— Но, таку те волим. Оди овамо, да напишемо драму и поделимо улоге.

Одоше у другу собу. Ленка и Веца осташе саме, ћутаху и не смедоше погледати једна другој у лице. Као да је свака од њих знала, шта је друга учинила, па су тим ћутањем признале једна другој своје погрешке и жељно очекивале час, кад ће се разведрити намргођено небо.

После кратког договора одазваше Мица и Славка и Воју к себи. Поучише и њега, па се онда вратише у друштво.

— Воја вам је секретар? примети Ленка.

— И врло поуздан, одговори Славка.

— Само да Дон Жуан не изостане?

— О томе ни говора.

И заиста још оне беху у речи, а на вратима се указа толико очекивани господин Лаза.

Он слободно ступи у собу. На лицу му се није могла опазити никаква промена. Поздравио се учтиво и галантно као вазда. Славци ударила крв у лице, а Ленка се гризе за усне, гледајући то чудо од претварања.

— Госпођице, узе зборити Ленци после неколико тренутака. Јуче сам изостао и нисам вас походио, јер имађах да учиним једну неодложну посету код извесног пријатеља, који је још јуче и отпутовао одавде.

Он је већ давно склопио то извињење, а што се Мице тиче, у тврдо је држао, да је јуче била код Ленке, кад је онуд прошао.

Ленка или није хтела, или није могла да му одговори, за то је ћутала. Лаза узе да је извињење примљено, развуче усне и рече:

— Али идуће недеље за цело не ћу изостати.

Како се безобразно руга, помисли Славка, па не могавши се уздржати рече:

— Ни код мене не ћете изостати, господине Лазо?

Ове је речи само Лаза разумео, оне беху гром за њега.

Не знаде ниште одговорити; али Славка није то ни тражила. То је једна епизода у драми, коју је она сама додала и која не сасеца јако у саму ствар.

После тога отворила се забава, која је трајала прилично. И то је имало својих последица, јер је Лаза био све расположенији и просто сам себи дао мајсторско писмо за удварање и претварање. На лицу му се могло видети, како је потпуно уверен, да нико не зна ни словца од његових рачуна.

Славка га је мерила од главе до пете и више пути једва се могла уздржати а да не изађе с бојом на среду. Мица би то приметила и опомињала би је на стрпљење.

Мало за тим учини се Славка невесела, забуњена и расејана. Издвојила се од другарица па ћути; за тим оде са свим од њих у другу собу.

Све је то Лаза добро уочио. Јучерашње прилике изађоше му пред очи, и њему то беше знак, да је дошао час, да се то и данас понови. И он се учини збуњен и потражи очима Славку. Запита где је, па онда оде, да је види.

Мица пришану Ленци и Велици, да остану тамо где су, а она изађе.

У другој соби седела је Славка крај стола наслоњена лактом и заклонила лице руком. Беше онако исто обучена као јуче, само јој оне румене руже не беше у коси; сигурно је увела. А и на што ће тамо сад, кад се руменилом својим неби могла надметати са ланитима Славкиним, који не беху сад онако свежи и румени као јуче. Они беху бледи и лице њено онако у засенку одсјајиваше некаквом чаробном лепотом. Замишљена и непомична тако изгледала је као вила, која је осуђена на земаљске муке због земаљских грехова.

Све то Лази упаде у очи, и она му се учини лепша него и јуче. Предвиђаше да је врхунац његове среће близу.

— Славка ви сте нерасположени, јако невесели! рече, ушавши у собу.

— Као и ви јуче.

— Па није ли ово јасан доказ, да се не варам? помисли Лаза у себи.

— Глава вас боле? додаде гласно.

Славка не одговори ништа.

Сад се Лаза сети отоичашњега прекора. Али он имаде снаге и вештине да прикрије то непријатно сећање и осећање.

Славка подиже главу с руке и окрете се лицем према прозору.

— Ах, ви ме избегавате, поче Лаза. Тако немилосрдно клоните се мене, а ја тако жељно жудим за вашим погледом. Осмеј на вашем лицу за мене је сунце, које ми облаке гони са душе и мисли разведрава. Славка, не крите тога сунца, јер оно је за то и створено: да светли.

Славка опет не одговори ништа.

— Ви се срдите на мене због Ленке. Сад ми је јасно све. Јуче сте били тамо и већ мислите да је истина све, што сте тамо чули. Не знам каквим речима и каквим клетвама да вам сведочим о томе, да никад нисам ни помислио учинити то, чему се они надају од мене. Ви ћете ме разумети, шта мислим кад вам ово говорим, сако ако усхтете.

Глас му је био уздрхтан и чинило се да из дубине душе излази. Славка би већ давно била иста јучерања неразложна шипарица, само да није својим очима гледала и сопственим ушима чула онако кобне истине по њу.

И заиста и сам Лаза искочио је ван граница својих. Његово срце што тако ладно рачуна, тако је било савладано и у опреци са самим собом, да би му свако женско чељаде поверовало и поверило му се. Заборавио је на све, што је смишљао и изводио. Једино страст, племенита и бурна обузела га је свега, тако, да се све друго утопило у њој.

Поћута за неколико тренутака, па онда настави:

— Али баш то, што нисам јуче ишао Ленци, то, што одлажем свој одлазак, које не ћу никад ни учинити, зар вам то није јасан доказ о мојој љубави —

Славка нагло устаде, кад Лаза изусти ову последњу реч, али он не престаде.

— О љубави, с којом ћу бити најсрећнији човек на свету, а без које ћу бити као цвет, који бацате под ноге, а заборављате, да сте се њиме китили.

— Ја њега љубим! о гадне утворице! помисли Славка и окреташе лице од њега.

Лаза је то окретање тумачио као и јуче. То му беше знак, да је забуњена, и та га мисао одважи на слободнији корак. Он јој брзо приђе, левом руком дохвати јој десницу а десну подиже као да је загрли.

— Господине, шта мислите, шта радите? говораше Славка с муком стишавајући бурне осећаје. Ово место — ова прилика — шта да мислим о вама?

— Да вас безгранично љубим, да вас обожавам!

— Али не могу објаснити вашу наглост. Не могу веровати —

— О, да би могао мртав овде остати од љубави! Онда би ми веровали.

Славка га погледа. Очи му беху необично светле, усне му беху полуотворене, права слика страсти. Она окрете лице од њега, јер не могаше издржати тај поглед.

Лаза приђе ближе и покуша учинити јуриш на те очи, што се крију. Није ни спазио, како је Славка дохватила левом руком звонце са стола и зазвонила баш кад је најватреније беседио.

Ништа није смотрио; али баш у часу кад хтеде окушати чврстоћу своје каваљерске мишице, у том часу страхотна праска прекиде тренутну тишину. Два окна прозорска сасуше се пред њега у стотину комадића. Он убезекнут гледаше на то чудо; беше испустио Славкину руку.

— Ово је страхота, господине, рече Славка заплашеним гласом. Мало час десило се то и комшији преко пута. Шта ће то да знати, господине Лазо?

Лаза беше убијен на те речи. За живу главу не би се умео досетити, да је разбијени прозор с авлије а не са сокака; тако се јако забунио.

— Зар ми похваташе трагове? помисли у себи.

Али брзо дође к себи, па смисливши згодну досетку, већ пође с осмејком да заговара ствар.

— Али останите на ствари, господине Лазо. Ово је кућа поштена и честита, а без узрока се не ломе прозори каменицама усред дана.

— Та то је паклена неприлика, промумла Лаза гризући се за усне.

Али се на скоро избави мучнога одговора, јер се доња врата од собе отворише и они се обоје тамо загледаше. У соби беше тишина и јасно се зачуше неки пољупци на пољу. Славка изгледаше да је веома изненађена а Лази се поче окретати соба око главе.

Одма за тим ошкринуше се врата још нешто више, и на отвору се указа мала, бела женска рука, баш до лакта. Зачуше се још два три пољупца па онда једно тихо, срдачно „збогом“ ; и руке нестаде.

Лаза стоји као скамењен.

Али ево и трећег акта наше веселе игре. Као на команду отворише се на један пут и та и обоја споредна врата. Лаза угледа са све четири стране по једно женско чељаде.

— Збогом, душо! виче Мица с доњих врати.

— Збогом, рано! виче Даница с једне стране.

— Дођи сутра! виче Велица с друге стране.

— Умрећу без тебе! поздравља га Славка с леђи.

Па онда дођоше на ред дубоки поклони и једно опште, громогласно, безконачно ха-ха-ха! ха-ха ха!...

Једино паметно, чему се Лаза досети у том хаосу од хахахова, беше то, да је дохватио капу и на врат на нос слетео низ басамаке.

— Нисте још погађали у карте, виче за њим Мица, тамо би сте још боље прошли.

Враг му однео и карте и све, велите ви читаоци, а Лаза није имао кад ни то да рекне.

А веселе нам се цуре наскоро све разудале. Славка пре од свију, за богатог трговца, а за њом Мица за млада и вицкаста официра. Ленка и Велица венчале се обе истог дана, кад је Даринка испрошена. А после на свадби биле су јој свака са својим заручником. Онда су се слатко смејали пророчанству Лазином, који је, да простите, читаоци, и ту са свим некаваљерски — слагао.

А шта је с Лазом, питаћете сад?

Па изгубио нам се; слабо се где виђа. По негде ће још коју „мамицу“ занимати и раздремати својим приповеткама. Више пути буде му тешко, па би рад да бар исприча своје минуле јаде каквом млађем чељадету, али га свагда врашки осмеји и подмигивања зауставе. Не верује му нико ништа.

Он тада погне дубоко главу и тешко узданувши говори сам себи.

— Проклето детињство, проклети опаки почетак! Била ми је записана у књизи судбине срећа, али ја сам се детињасто титрао њоме, док је нисам расрдио, те ме је оставила. Некада су ме сви љубили, а сад ме сви мрзе!

И при том би се увек сетио Славке; цела њена дивна слика обнови му се пред очима. Учини му се, као да је она његова била, па му преотета; осећа још и сад како је љубио истински и ватрено. Али одма за тим дођу му пред очи и сви онда склапани рачуни, и оно што му је пре изгледало да води к нечем паметном, сад види како је било глупо и побркано.

— Глупан! Глупан сам био! биле су му закључне речи при сваком таком размишљању.

Једино што му је остало од младих година, али што њега још више гризе и мучи јесте то, што га све једнако зову „Каваљер Лаза“.