I. Кука Миликића

Да су сви људи. к’о чича Јеротије Миликић, пшенично би зрно било к’о и кукурузно.

Њиме се куну. Уш’о је у пословицу и узречицу. Веле: верујем ти, к’о чича Јеротију! А он то зна, па вели своме Кићи: у мене и ждребад треба да су паметна...

То је било кад су се споречкали, а шта је даље било, то зна сва капетанија.

Онда је Крста Миликић (а одатле и ми почињемо ову приповетку) изашао из војске. Издрж’о је пун рок. Било их је још из задруге у војсци, али на њему се чудо зби!

Ко зна како је где, али у нас је већ уобичајено, да исписник донесе у село по нешто ново. Ако ништа, извиће језик, те од воде прекрстити: „фоду“, а од вина: „фино“. Али Крста Миликић се преобрази! На њему се чудо зби! То му се познавало на говору, на лицу, на свакој аљетки и сваком покрету.

Ишао је брзо и онако, како би рек’о, да ће се сад сапети. Очи су му играте к’о на лоју. Говорио је к’о нико у селу, то јест, кад је он хтео тако. И радним даном и свечаником носио је чо’у и памукбез, на ногама ципеле ил’ чизме, а на глави шајкачу ил’ шеширић — „на еро“.

А што је поган језик имао! Псовао је и миша у дувару ! Па светиње! Знао је колико има капија на небу, и небеску чивију, где се вешају чакшире... А чељад само се крсте и шапћу: Боже ’прости!.

У кући никога не признаје. За Ђека вели : „премудрица“. Пуши дуван пред Бата Мојсилом. Стрина Маји руци не прилази. У селу не верма никог за старијег. Неће да устане попу Хрисантију, ни првим људима: Јаћиму Вулетићу и Стојадину Пошурлићу, које и чича Јеко почитује.

Оде у чаршију, па заноћи.

Оде на сабор, па омркне.

А они то нису научили..

Кућа Миликића задруга је на гласу. Тако је од давнина. Нико не памти да су се кадгод делили, нити да их је било мање од тридесеторо под једним кровом. И сад их има толико. Ту су: чича Јеротије и његови, па Бата Мојсило и његови. То су браћа, која имају синове, кћери и унучад. А од помрле браће осташе им: од најстаријег: снаха Обренија (коју зову: „Маја“) са њеним синовима и унучадима, и од најмлађег два синовца: Крста и мали Раде.

Пуна кућа к’о сат меда. Кад у њихово двориште ступиш, к’о у џемат. Велика шиндралија, стара и чађава, издигла се под облаке. Бог и чича Јеротије знаду кад је направљена. Па оџаклије: велика, нова и мала, стара. Наоколо, подаље, поређали се вајати к’о карауле, а испод њих салашеви, амбареви, пивнице, млекари и оставе. Двориште к’о тркалиште, а насред среде извио се столетњи раст, па све то још више дичи и краси

Чича Јеротије, старац у седамдесетим годинама, дуга раста, црне масти, крупан и личит Србенда, старешује у овој задрузи већ четрдесет година. Он јој је подигао глас и увеличао имање.

У његовој кући, к’о у свакој српској задрузи, зна се ред, шта ће ко радити и где му је место.

Кутња глава, Јеротије Миликић, издаје заповести, шта ће ко и шта ће се кад урадити. Он рукује кесом, он „соли и обува“ и набавља све до шљокице. Он плаћа порез и одговара пред влашћу. Од радова ради (сад у старост) око поврћа, набавља надничаре, обилази забране, шљиваке, винограде, да не буде штете.

Бата Мојсило (прозват „бата” из малена, па тако оста) човек у педесетим годинама, крутуљав, снизак и смеђ, радник који у селу тражи парника, ради у тежим пољским радовима: косидби (доскора је био косбаша) и вршају. Кад отаљају пољски радови, чува воденицу, збира ујам, води рачун кад ће се овце изјагњити и краве истелити, прави опанке за млађу чељад, а зими виле и лопате.

Што су ови у тежачким радовима, то је „Маја“ у кући. Она пази над редарама како ред воде, она одређује кад ће која у род или цркви, шта ће се којој набавити из чаршије, надгледа децу кад су им мајке у послу, даје пуноправан глас о женидби и удадби омладине њихове.

Остала чељад слушају шта старији заповедају. У ту чељад спадао је, хтео не хтео, и Крста Миликић.

II. Капетан Спасоје Жеравица

Једног летњег дана бануше пред Миликића кућу двојица путника, коњаника. Онај што иђаше напред, средовечан, сувоњав, с пуном жутом брадом и добро усуканим брковима, био је лепо обучен: у варошком оделу, шеширом на глави и лакованим чизмама на ногама. Човек, који за њим у пристојном остојању јахаше на мршавом мркову, што се једва виђаше испод гломазног турског седла и поштанских бисага, био је у турском оделу: чакширама и гуњу, с весом на глави и опанцима на ногама.

Одјашише у дворишту. Први лако скочи с коња, спокојно погледа к’о пред механом или својом кућом, а онај други притрча, те му коња прихвати.

На видику, у дворишту, беше само девојчица Лева, чељаде из те куће. Задубила се у некакву шару, па нешто загледа и броји.

Пси залајаше. Кокошке се сћукаше под амбар.

— Помаже Бог, цуро! Је ли ово дом господина Киће Миликића?

— Ју! - трже се дете, стиште рад у руке и стругну у кућу.

Жене, мешаје, с тештавим рукама, чупаве и брашњаве, повирише на врата и за час се тргоше.

— О, о, добро дошли, добро дошли! Како ви, госпо’н капетане — истрча Кића из своје оџаклије.

Капетан се срдачно рукова. а за тим га пљесну по рамену:

— Па још, како је... Јеси ли ми здраво, јеси ли мирно... Јоване. проводај га мало .. Ја баш кажем, ’оћу да га нађем... Па како је... Јоване, уши му истрљај!...

— Разумем, господин капетане — рече пандур, погледа Кићу, прихвати се капе, па одведе коње.

Ко је тај капетан?

Зове се Спасоје Жеравица. Није давно дошао у овај срез а не мисли ни бавити се дуго у њему. Тако бар мисли он, или боље: његова поштована госпођа Цаја. Али та мисао што се марљивије гаји. то се у већој тајности чува. УФ, кад би то дознао многопоштовани народни посланик, Продан Жмурић из Поскурица!

Родом је из села Жеравице. (Отуд је и његово презиме „Жеравица“. Узгред буди речено, он се презивао „Петровић“, али како је то презиме тако обично, да се од Св. Петра на овамо сваки десети презива „Петровић“, то му је пала срећна мисао, да узме какво особито презиме на: „ац“ или на „ца“, којим се не презива ни један чиновник у Србији) — Као шипарац оставио је село и ступио на занат код мајстор Вељка Ибришима, абаџије, али код њега није ни огодинио. Зими, носећи једног дана пун мангал жара, спотаче се на дућанском прагу, те мангал оде у комаде, а жар се просу под-ноге мајстор Ибришиму. Мајстор му нешто крупно скреса, а Спаса му врати; мајстор шчепа утију, а Спаса — на врата! Није се више ни враћао. Доцније ступио је у војску. Служио је три године и дотерао до поднаредника. Приликом неком, кад је једног рекрута ухватио у лажи и кундачки испратио у шиљу, командир га је важним нагласком ословио:

— Поднаредник Спасо! Ти си за полицију!

Ове речи увртио је у главу и у сну их је понављао. А кад га је, на скоро, командант батаљона похвалио, да има најлепши рукопис у трупи, он се одлучи, да, пошто-пото, ступи у државну службу. Тако је и било. Благодарећи милостивим људима, он се нађе на платном списку званичника дотичне среске канцеларије. Тад му није ништа остало, но да сву пажњу поклони свом изображењу, а то изображење састојало се у томе: да иде као окружни начелник, полако, с гимнастичким истурањем ногу, да носи пуну браду ко начелников секретар, и да се потписује ко први претпостављени писар. који после презимена навезе читаво „Соломуново Слово.“

Касније, као практиканат при једном министарству, носећи пенсију опште уваженој госпођи Соси, упозна се с њеном сестричином Цајом. (Чувена је „тетка Соса” у вишим престоничким круговима).

— Ви практиканат!

— На жалост... госпођице... толика дугогодишња беспорочна служба — одговори Спаса и дубоко се поклони.

— Шта мислите! Тако изображен човек, с таквом грацијом и достојанственим држањем... Шта мислите, — практиканат !...

Од тада није избијао из те куће. Набављао је пилеж, спремао зимницу, обрачунавао се с пиљарицама и повртарима, а за дугих зимњих ноћи, кад су сваке треће вечери приређивате седељке у тетка Сосиним одајама, на којима су се виђали крупнији чиновници свих могућих струка, Спаса је чинио све за задовољство гостију: набављао је нове карте, тазе вино, посластице Марије Фаркаш и мезелук Богољуба. Росулека.

Једном, кад је г. министру поднео некакав табеларни преглед, врло марљиво израђен, он му је поклонио пажње:

— Ви сте, ако се не варам, зет госпође Сосе?

— Извинте, господине министре... познаник и штовалац — рече Спаса, сав црвен као рак.

Није прошло ни неколико дана, а Спаса је постао зет опште уважене тетка Сосе, само с том разликом, што се госпођина Цаја није хтела удати за практиканта, већ за среског писара, те је тако Спаса, пре венчања, добио указ.

Уважена госпођа Соса удала је три шћери и девет сестричина, братаничина и рањеница: прве за крупније, а остале за ситније чиновнике. За то је, с пуно права, говорила да има: течу у министарству, ујака у Државном Савету и стрица у Конзисторији.

Откуд сад г. Спаса у овом срезу, за то би требали да припитамо многопоштованог господина Продана Жмурића, народног посланика из Поскурица и госпођу капетаницу Цају. Првог за то, шта му се то толико допало у раду капетана Спасоја Жеравице у скупштинским изборним актима, а другу за то, под каквим је условима пристала прошлог лета на Кисељаку да извесно време преседи у овом забаченом срезу.

Капетан ступи у нови конак. За њим иде Кића, нестрпљиво трљајући руке и искашљујући се.

— Као што видим... О, о, тако, тако — завири он у сва четири угла Кићине собе.

— Па... сељачка посла, господин капетане... колико се може и уме — рече Кића, гледајући у скоро набављени и лепо намештени кревет.

— Бога ми, госпоска посла... Знам кога имам...

Соба дугачка и видна, с три прозора.. Намештена и уређена пола сељачки, а пола варошки. У једном углу је гвозден кревет с душеком, јорганом и белим јастуцима, а у другом широки дрвени, са шареницама, сламом напуњеним јастуцима и потшивеним војничким ћебетом. На столу, до прозора, чаша воде с цвећем, а око ње дуње и шућурке, перо и мастило, календар и правило пешадијске службе. О зиду виси огледало, окићено чубером и босиљком, два шешира, шајкача, доглед, револвер, чантра од црвеног бланка, слике неких царева и ратова. То је соба Киће Миликића.

— Кажем ја господин начелнику: нама требају људи млади, вредни, предузимљиви — рече капетан утирући чело марамом.

— Устаоци! — рече Кића и намести га на гвоздени кревет.

— Да, устаоци... Нама требају људи, који ће слободно заступати наша убеђења...

Кића јуначки подиже главу...

— Који ће и живот положити... Па како ти још... Здраво си, мирно си...

— Добро, господин капетане, како ви.

— Јест, кажем ја господин начелнику, а он вели: ето тамо тебе и господин Продана, па што ви учините, ја пристајем, пристаје и господин министар и сви. Ко је ваш и наш је. А то се, драги мој Кићо, по себи разуме. Свака влада тражи ослонца у народу. А шта је народ? Народ је велико стадо, коме треба добрих чобана, па да се стриже и музе...

— А народ, относно, мора уз влас’, хтео не хтео — додаде Кића.

— Мора, било милом, било силом. Нама требају само устаоци!...

— Одушевљени, на премер, не устрашими.

— Хоћемо устаоца! Хоћемо одушевљених приврженика, који ће неустрашимо... Ох, ала су красни, ала су гојазни — прекиде капетан, гледајући на прозор — Па што су за подварак... Збиља, колико их имате?

— Плована, госпо’н капетане? Имамо доста пловчића.

— Код вас су се испилили, или сте их купили ? — упита он, па пре но што ће сачекати одговор, продужи: — Држава наша то ти је једна велика машинерија... Државни службеници то су точкови на тој машинерији. Ми смо, драги мој, точкови; ми капетани и ви што сте уз нас. Државни разлог! — подвикну он значајно — захтева... У осталом, то ће ти објаснити многопоштовани народни посланик, господин Продан.

— Наш је задатак огроман — поче Кића декламујући — огроман и преогроман... и хвала вама који сте ви... на премер... у осталом... објаснили ми на првом састанку и у своје друство ме примили.

Кића се заплами у лицу. Велико одушевљење навалило и загушило га, па му израза не могаше наћи.

— У осталом, относно што се тиче — продужи он шапатом — највећа је сметња у овим старкељама.

— То су тотови, безјаци !... То су кладе сувременом напретку — рече капетан, устаде и звиждућући, поче разгледати слике по зиду.

— На премер, само молим да се не чује, госпо’н капетане мој стриц, Јеко, глуп ти је ко гарнизонска чизма. Он је од давнина навикао да господари овим робовима у задрузи. Свако ради а он слади... Е, нема то... „Дух времена сад је таки.“ Па му је криво што му, даклем, и сад не иде све ко по лоју, што нећу и ја у бразду... Е нема то... „Дух времена сад је таки.“ Све сам му конце пофатао.

— Тако, тако, само тако — мрмори капетан, гледајући у кованлук у вртићу. — Само тако ти њих... Како су вредне! То ти је оно: вредна ко ’чела. На сваки начин ви имате меда и сувише?

— И сувише, господин капетане, и у ћуповима и у саћу... Ако је по вољи, да спремимо мало саћа?

— Жена моја радо га једе.

— Бата Мојсило нарочито ову сточицу милује — додаде Кића. — То вам је сточан човек, то јес’ најволи стоку, њу пати и њом се занима

— Мојсило! Мојсило! — забезекну се капетан. — Који то Мојсило?

— Мој стриц. Страшно безазлен човек. Издире ко роб, ко кљусе, и не зна ништа даље од носа и од оне стоке, што је милује. То ти је оно, госпо’н капетане: ко не иде даље од тора, не зна више од вола.

— Ти су „Мојсили“ ужас глупи људи. И глупи и неблагодарни — примети капетан са мало живљим изразом. Ради примера, ево једног од тих „Мојсила“: Дошао је у чаршију у чошним чакширама, чизмама, астраган шубаром, дебелим сребрним ланцем преко крошњавог трбуха. У селу крао целог века, па у старост дошао да се чаршија. Отворио механу, а не зна о Богу две. Ни паприкаш не уме зготовити, а хоће да механише. Нити се ко с њим дружи, нити можеш што ваљано чути од њега. Васдан којекаквих киксева. Казнио сам га с триста динара, кукао је и запомагао док нисам акте забацио да му кривица застари. Потписао ми меницу од пет стотина динара и, случајно, са свим случајно, платио је. Сад очи да ми извади за тих тричавих пет стотина! А да сам му ја тамо, он не би смео зуба помолити, да је хиљаду и пет стотина... Ти „Мојсили“ ужас су неблагодарни људи!...

За тим се прешло на говор о нашим сељацима, у чему су се обојица сложили (или боље: Кића је све одобравао, што је капетан причао и тек понешто додавао) да су наши сељаци глупи и нерадници, даље, о оскудици образованих људи у народу.

— Камо среће, да имамо у свакој општини по десетак тако образованих сељака, као што си ти, куд би ми одмакли — рече му капетан баш у брк.

Кића задрхта, ко да га грозница стресе.

— На премер... относно... даклем... тешко је с којекаквим буквама на крај изаћи — рече он и осети неко особито задовољство, што му тако подесан израз паде на језик.

— Нама не треба голанферија, маса, руља, нама треба језгро народа, цвет народа!...

— Кајмак друствени — додаде Кића, поносно диже главу и усука брчиће.

Стиже и послужење. На великом служавнику (на коме је насликан некакав ђенерал са великом перјаницом) који се износи само о Св. Ђорђу и о крстоношама, донесе Лева кафе и вина.

— Наш свет, као што рекох — промрмља капетан преко цигаре — страшно је назадан.

— Относно... страшно глуп — додаде Кића.

— Глуп му је ход, говор, хаљина, сваки покрет, ама све. Само да ти о том прича многопоштовани посланик Продан Жмурић. У осталом, он ће те о свему обавестити.

— Ја ћу се, на премер, особито радовати да ступим у такво отмено друство... И хвала вам, који ви мене тамо убројавате... Изволте, господин капетане!

— Хвала! Красно вино! За сретњих добрих речи... А цура, ако смем питати, она је...

— Бата Мојсилова најмлађа кћи — одговори Кића.

Лева погледа низа се.

— Хвала! Хтео сам само да свратим. И тако да сумирамо — скочи капетан. — Држава наша то ти је једна велика машинерија, ми смо точкови на тој машинерији. Свака влада мора се ослањати на људе из народа. Ти си одликован поверењем господина Продана, да првачиш у овоме крају. Ти си члан наше странке, на коју се влада ослања. Од нас се тражи исправност, постојанство! Од нас се тражи да слушамо шта старији заповедају, а наши старији то су господин Вођа и ШеФ, и многопоштовани народни посланик Продан Жмурић. Да слушамо увек, у по дне, у поноћи... Државни резон!... Размислимо шта је то државни резон! И тај државни резон тражи од нас исправност, постојанство, послушност.

— Увек, у по дне, у поноћи — стаде Кића војнички.

— Са прегоревањем, које је својствено... у осталом то ће ти објаснити господин Продан. — Јоване!... коње! Цуро, кажи пандуру нек пође.

Девојче истрча.

— Као новом члану наше дружине — поче Спаса китити уз чашу — ја ти желим, да достојно одговориш надама, које се на те полажу. Желим, да те скорим поздравим као председника криворечке општине... Хтео сам само да свратим... Збогом 16 идућег на гозбу!

- Хвала вам... и немам речи... које ви мене... у ваше друство... Молим вас, што хитате, госпо’н капетане...

— Послови су, брате, бриге, терети... Хтео сам само да свратим — рече капетан и изађе.

Кића га испрати, нареди те пандур подмири своје бисаге, па се врати у собу.

Али у њој нигде мира, ни покоја. Горео је сав ко у врућици, а грашке зноја киптаху му с лица. Раздраган до лудила, баци руке за леђа, па се разману преко собе и тамо и амо.

— Многопоштовани народни посланик Продан Жмурић!... Господин шеФ у Београду!... Капетан Спаса Жеравица!... Ја !... Наше друство... О, Боже, има ли ико срећнији од мене, Крсте Миликића!...

Седе на кревет и затури се. Нешто га боцка, голица. Пређе на столицу, затури се, извади дуванску кутију, те једну запали, па скочи.

— Боже, да ли то види Маја, Брацан, Бата Мојсило и остали наши. Нека кажу, је ли ико игда, из ове куће на тај степен изашао, да се на оваке људе ослони, Наш шукундед Костадин, чудна ми чуда, крвио се с Турцима... Умр’о — па ништа... Нити је био кмет, ни председник, ни посланик... Наш дед Милојић, и мој отац Радоје, били су обични аргати. Нити их ко чуо, ни знао од господе и трговаца.

Стаде и погледа на прозор. Тамо, на домаку, под једним осојем, види се сеоско гробље.

— Мирно и спокојно почивајте у хладном гробу, стари моји, вашу славу ја ћу узнети — рече он, па седе за сто, извуче Фиоку и из ње читаво туце хартије. Узе перо и написа: „Живео Кића Миликић.“

Паде му на ум да размисли: како би се потписивао. Да ли: Крста Миликић? Не ваља. Боље: Кића Миликић... Али то је тако млако презиме! И, после, има још један Кића у селу! Од куд, наопако, да се и он роди? Од куд баш тако име да му надену? На премер, оде он у чаршију и престави се господи: Кића из Криве Реке! — О, ви сте, дакле... Изволте сести... Драго ми је... Слушао сам за вас.. И многи ће мислити да сам то ја, а он је ко конџолос... Само да ме брука! Од куд да се и он тако зове, кума му лудог!...

И пошто читава два табака ишара, одлучи се, да се од сад потписује: „Кића Радојев Миликић—Криворечанин“, с уверењем, да нема човека, који се овако потписује, па да сву Србију пребиштеш.

Скочи, па стаде пред огледало. Огледа се са свих страна. Леп човек: црномањаст, пун, очи крупне и црне ко трњине, нос мали, правилан, брчићи тек да се прихвате. Брадица, само један прамичак. Усука бркове и онај прамичак. Накомрди се, па се разведри, да види како му личи. Узе један шешир, накриви на једну страну, па на другу, напред и назад, па тако и други. Остави оба, на узе шајкачу. Она му беше најмилија.

— Сад ће се господин капетан похвалити господину Продану, како сам ступио у њиово друство, а овај ће то доставити и самом господину Шефу у Београду. Сви ће о мени говорити и распитивати за ме. Они траже да будем њин Боже, зар још сумњају и зар су могли и помислити, да не желим да будем нешто веће и више од мојих укућана, суседа и сељака! Сад сам њин од шајкаче до врнчаница. И кроз који дан ја ћу се пети све више и више, ко уза степенице. Јес’, ја, Кића Миликић! Сила смо! — продера се ко да се с неким инати...

Лева утрча на врата.

— Леле, леле! — груваше се у прса.

— Јеси л’ видла, а?

— Да се нисмо обрукали?

— Ене сад! А што да се обрукамо?

— Па како нас је затекао...

— Чудо! И зар код њега да се ја обрукам!

— Оно је господин... Ко је оно, Кићо?

— Ко је? Само да знаш ко је! Капетан, море, капетан! Море, капетан еј!...

— Ју... па шта вели, како нас је затекао...

— Капетан, Лево, капетан! Начелник срески! Старешина читавог среза! Он што каже, казано је; што он заповеди, заповеђено је. То јес’, што каже он, што каже многопоштовани посланик Продан Жмурић и што кажем ја!

— И ти...

— Шта се цериш, и ја, и ја, да како!

— Он може да уапси у вајат код сударника?

— Лудице једна и још питаш. Сад да ухапсимо кога ’оћеш. Одмах, с места, пола села у апс, с места, без изговора, да вежемо, да апсимо, да тучемо, да глобимо! Лудо једна, ништа не знаш — чвркну је у чело — лудо једна!

Прође преко собе, погледа на прозор, па на огледало. Усука брчиће и онај прамичак брадице.

— И од куд ћеш знати. Сви се правите да нешто знате, а ништа не знате.

Извади мараму, обриса огледало, расука и усука брчиће, накриви шајкачу, забаци руке на леђа, па се разману преко собе.

— Те не знам, ово је неки ред. Те не знам, ово је неки обичај. Те ово се ваља, а ово се не ваља... Овде човек да проблеји, к’о у тору...

Лева марљиво везијаше колир памучне кошуље.

— Маја вели: Кићо, миле, слушај, благо Маји, старијега... К’о да ме је сад с крила спустила. А ко су ти старији? Види ли ми се од њиове свеће? Чудна ми чуда што пушим дуван пред Бата Мојсилом! Уби ћу му чес! Па још да клањам Вулетићу и Пошурлићу и љубим стопе попу Хрисантију. Ама нећу море, не! Нек се похвале, кад им се приклони Кића Миликић!

Погледа на прозор, погледа на огледало, па јој се запиљи у очи.

— Је л’ тако, Лево?

— Ти знаш — слеже дете раменима.

— Немој тако, селе... Је ли, ти си моја сеја ?

— Јес’.

— Слушај ти твога бату, па да те к’о лутку окитим...

— Бато, бато, ниси чуо, Маја и Ђеко казали, да се сад за Госпођу поновимо и ја и Стака и Инђија...

— Е, чудна ми чуда: казала Маја... Каз’о Ђеко .. Али теби ће бата купити срмајли јелече...

— Маја каже: сад уз посте доћи ће Ђоша терзија да нам среже по сукнено јелече с четири гајтана... Како лепо реже!...

— Па да ти купим ципелице, штикле на стопарче...

— Бата Мојсило гради у воденици опанке од телећака... Ју, да видиш каки су... Па они с двојим преплетима. А Вују се гради у чаршији чантра од нашег сивоњице...

— Још по том амрелче, па да ми будеш к’о лептирче... Па да те изведем међ’ господу и госпођице, па да те удам, да будеш госпоја...

Лева стругну на врата.

— Лудо к’о дивљач — шану он за се, огрну гуњче, узе штапић и звиждукајући изађе на поље.

Сунце већ превалило преко неба. Дебео лад ухватио са стране и кућу и остале грађевине, а небом промакне по који облачак к’о грушевина. Жене, мешаје, испљускале се водом и тек дануле душом од жеге с поља и ватре с прочевља, отпустиле витице, па прилегле раду. Деца скакућу из лада у лад, седлају мачке и сапињу пилад, свађају се и церекају, а Лева пристаје уз њих, те их мири и заговара.

— Инђија, Кићо, Лево, Стако! Има ли које горе, море... Ено свиња у ку’рузу... Ић... кић... кић! — зачу се чича Јеко из шљивака.

Узнемирише се деца и жене.

— Лево, потрчи, — викнуше оне.

Девојче одјури без обзира.

— Мањ то. Још и кокошке да ти терам на воду — прогунђа Кића, обуче гуњче, баци штап и пође шљиваку.

— Ђеко је у шљиваку — окрену се женама.

— Јес’, дилбере, у коларници — рече једна.

— Сад баш дође из поља — додаде друга — Нешто деља, а Шећо уз њега, па мути црвену земљу. Да ви’ш какав је, златане!

У коларници, где су смештена волујска кола, читава и расточена, сува јапија и коларски алат, мајсторише стари Јеко, а мали Раде, ђедино синовче, џака и циганише. Размутио калуп црвене земље у некој чанчини, те ђеду конац оквасио да отанча баскију, па сад у њој руке брчка и шара канате.

— Мируј, море, бркљо бркљави — рекао би старац кроза зубе, не скидајући очи с црвене бразде, по којој му брадва варакаше.

— Бата! Бата! Ене га бата — скочи дете у присрет брату.

— Сустал’ се, Ђеко — поздрави га Кића, чешкајући се иза врата.

— Ет’, понајлак, старачка посла — тихо прозбори нишанећи уз баскију.

— А ти, ти, јолпазе мали, — шану му брат — тебе ћу ја добро ишакетати.

— Бато, Бато! Ђеко вели! Раде умочи конац у варбу и ја умочио...

— Де де, де де! — запрети му прстом, искашља се, подбочи се једном руком, а другом стаде усукивати оно брадице. Имао би много да му прича, а не може да се накани. Одакле да почне, како и на коју руку: да ли озбиљно, у виду рапорта, што га је негда подносио каплару, да ли тихо, снисходљиво...

— Кажем ја Мојсилу: буковина је меко дрво. Ни баскије не би више од ње направио.

— Ја, што велиш, Ђеко...

— Церовина је за шта ’оћеш. Нуто како звечи! Ка’ челик!

— Ја, боља је она — промуца Кића. Понова се искашља, прикупи снагу, стресе се к’о да оков збаци, те му се језик одреши.

— Ама видел’ ти, Ђеко, и гостију имадосмо...

— Шта велиш, море?

- Кића узе један прутић, тек да му је у руци, па продужи:

— Јес’, Бога ми, Ђеко, господин Спаса Жеравица, капетан, мој добар љубавник... удостојио ме је... то јес’... посетио ме...

— А по ком послу, море?

— Па знаш, Ђеко, сад му је... да речемо... таки обичај, то јес’,у господе, да се и без гостинских дана посећују...

— Нуто де!.

— И ако нисам господин, Ђеко... ја... што ’но рек’... добро је кад човек с господом познанство ухвати... Ја не знам к’о што би ти рек’о, Ђеко, али... онајке... имати потпору власти, нарочито ’наког пријатеља, к’о што је господин Жеравица...

- Оно жуто? — рече старац, дохвати још једну баскију, испореди је с овом што је тесаше, мрдну главом и накељи се:

— Од невешта и гора плача... Да ова баскија прође кроз руке Јована Гоље, искочила би ка’ из калупа, а овако јој се не зна која је вера. Је л’ тако Раде?

Дете се насмеја.

— Е, да ти знаш Ђеко, — продужи Кића савијајући прут — шта у њему лежи, баш у оном капетан’Спаси! Сам господин Продан Жмурић, народни посланик, вели: кам’ среће да има у Србији још пет оваких чиновника...

Старац се јетко осмехну:

— Продан!... Знам га од литре меса!.

Кића ману главом и баци поглед у висине.

— Е, мој, Ђеко, да ти знаш каква је сила тај Продан! Једном сам чудо гледао, па се нисам могао ишчудити, а то је, знаш, Ђеко, било, кад сам био у Београду у војсци, па идем ти ја Теразијама оздо, а они озго, то јес’ народни посланик Продан Жмурић, и замисли — бодну се прстом у чело — с њим господин министар грађевина... Јес’, здравља ми! Лепо уватио га министар под руку, па га води и све се смеје и заговара га, а Продан се накомрдио ка’ облак! Свет врви и тамо и амо и чес им одаје. А баш тада је Продан у скупштини жестоко избрусио тог истог господина министра грађевина, што није озидан мост на Поточањку, до његове механе, но се народ у калу дави... Сви га се боје и сви му се клањају... Што зажели, чини му се... Он је овог капетана и изабрао, па... Ђеко... овај... на прилику... шта би валило овој чувеној кући Миликића, да се на јаке пријатеље ослони...

Одану и збриса зној с чела. Учини му се да је жешћу беседу изговорио, но игда до сад, и да му се тек сад језик одрешио.

Старац ћути и мери баскије, испоређује и изједначује...

— Па почех ти причати, Ђеко; вели мени капетан Спаса: реткост је где тако воспитаног сељака и радујем се што те је таквог одгајила честита кућа Миликића. Није да речеш, Ђеко, да се што ’валим, ено, вала, чула је и Лева, и ја ка’ стид ме... знаш... рећи ће неко да се господим... Јок ја, вала, што бих се господио... Ето, вала, чула је Лева...

Старац одмери једну баскију, па баци:

— Крива! Исправиће је Суљови гвоздењаци. Бе’ шале, отпадни де на тркалиште, до Суља Циганина, нек искује једну стотину дугачких клинаца, да онај врт оградимо.

— ’Оћу л’ и ја, Ђеко, — скочи Раде — да видим како Суљо у ме’ове дува? Да и ја дувам!...

— Ти ћеш, благо Ђеку, са мном, да мајсторишемо, па да будеш добар мајстор...

Кића усколута прутић, пробише га нове грашке зноја, док се накани да заврши:

— Па да ви’ш, Ђеко, вели господин капетан: да те, вели, окметимо... Ја велим нећу, како би то било мимо моје старије у задрузи... А он вели: на млађима свет остаје... неће се... овајке... љутити чича Јеко, када му... онајке... глас кући подижем... А ја велим нећу...

— Ић... кић... кић!... — скочи чича Јеротије — Ене их! Лево, Инђија, Стако, свиње у ку’рузу!... Не дај! — Ић... кић... кић!... —

Кића отрча, а за њим и Раде одскакута.

— О, Кићо! Деде, па одпадни часком до Суља на тркалиште за оне гвоздењаке!.

Кића шкргутну зубима:

— Јован Гоља! Циганин Суља! УФ, та да ли ће доћи дан, да смакнем ове туторе с главе!...

И замаче на тркалиште...

III. Народни посланик, Продан Жмурић.

16. Августа исте године била је гозба у дому среског начелника, Спасоја Жеравице , у част доласка народног посланика, Продана Жмурића са скупштине.

Али, претходно, да се упознамо са господином послаником.

Продан Жмурић давно је прешао педесету годину, али још младолик, крепак и у снази. Личит човек: висок, дежмекаст, очи крупне, плаве, нос велики, орловски, бркови танки, дугачки. Од како је на довлету је, к’о ни један сретњи из његовог села. А ево откуд је то: Још као голобрадо момче најми се у пандуре (или како би он миловао рећи: „ступи у државну службу“) код капетана Павла Глоговца (и он се презивао по селу у ком се родио). Вернијег пандура, у свом веку, није имао блаженопочивши господин Глоговац, а слађег леба није појео Продан од оног „у државној служби“. Бар половину власти, што је данас имају срески капетани, имао је „у срећна времена“ капетанов пандур Продан Жмурић. Најпре му је тимарио коња, носио воду и покућарио као шегрт; за тим, преведен пред канцеларијска врата, пропуштао је људе, ослушкивао шта се ради у извршитељевој канцеларији и среском мутваку. А кад га је, доцне, у неким пословима, који су се само ноћу обављали и за које од мушкиња нико није знао, опробао као највернијег од свију, одредио га је за свог личног служитеља, кога нико под среским кровом није могао употребити.

Јахао је ’ата, к’о и капетан. Тек за судланицу да је био мањи од капетановог. И седло, и билав, и шиљте, и сав прибор к’о у капетана. Он једини удостојавао се те почасти, да прати доктора и инжињера, који су се, с времена на време, к’о репате звезде појављивали, или какву ређу тицу, каквог Швабу, који би дошао да разгледа брда и долове.

Бојали су га се сељаци к’о Бога. Коме је хтео помоћи, помог’о му је к’о светитељ. Човек скриви, власт га потражи, а Продан се само поклони пред капетаном: „господине, није крив. Ако сам ја, то је и он“ — и капетан га пушта. Кад опет стигне наредба од књаза и попечитеља да се проберу десет најздравијих младића и упуте у Крагујевац у тобџије — Продан Жмурић зађе по срезу, па зајми к’о свиње на обор. Потера по педесет, па гредом једног по једног отпушта, док у Крагујевац дотера десет голаћа! И, блаженопочивши капетан Глоговац ни пут не рече: што то Продане? Веровао му је к’о себи, а баш пред смрт поставио га је за преседатеља поскуричког примирителног суда у ком је званију десетак година пробавио.

За капетанства Малог Вукојице стиже једне јесени поверљив акт капетану: да спреми једног виђеног, књазу и влади оданог, домаћина у скупштину. Како је било по два пута наглашено, да човек мора бити влади одан, то, Мали Вукојица, после дугог премишљања и две непроспаване ноћи, не нађе оданијег од дугогодишњег среског пандура Продана Жмурића, преседатеља поскуричке општине.

Отада, до данас, Продан Жмурић, с малим прекидом, посланикује. Неограниченом оданошћу својој партији, а нарочито њеном Шефу (још ни једаред није друкчије гласао, но како му је г. Шеф казао) увршћен је у обласне прваке, и реч његова, у подесно доба, увек је од утицаја. Тада он мења чиновнике, даје препоручена писма, награђује и кажњава, намешта и скида кметове по општинама, шумаре, чуваре, контролоре и другу службену ситнеж, просеца путове куда штапом нанишани, и томе слично.

Продан Жмурић најбогатији је човек у срезу. За то има да благодари особитој срећи у лиферовању фуражи за дотични возарски ескадрон, у ком је послу увек имао масне зараде. У бризи за народно добро, пристао је једног лета и ишао у девети округ и као предузимач зидао сталне мостове на неким сувим потоцима, који су се последњи пут, гласовите водене 1863 године, излили из корита те поплавили извесан тамошњи крај. Од тада је, у том погледу, повучен у мирнији живот. Кад није „на државном послу“ у Београду, он се шетка по срезу, похађа пријатеље и једномисленике, разбира за народне жеље и потребе, а најчешће похађа среску канцеларију: издаје упуства капетану, разбира за кретање опозиције, прима молбе и жалбе, те их спроводи министрима у Београд. Кад год би дошао, гостовао би код капетана по неколико дана и тада су приређивате гозбе у част његову.

На гозбу, о којој је овде реч, дошли су сем г. начелника и више његових једномисленика.

У лепо намештеној „гостинској сали“, у здању среске канцеларије (у којој је већ два пута владика спав’о) чије зидове красе слике: владајућег господара, просветитеља Саве, уоквирени декрети капетана Жеравице, сабља димискија каваљер мајора Павла Поповића „Глоговца“ — састављена су два стола и намештена тако, како ће господин посланик, ваљушкајући се по капетановом кревету, бити на челу совре.

Продан Жмурић, као вазда, беше у чошним чакширама, с дубоким туром, фермену и копорану. На ногама имао је плитке ципеле, на које су населе везене чарапе, а преко ових бришу пачалуци од свилених гајтана. Избријан и очешљан, к’о да ће по девојку.

С десне стране сеђаше Кића Миликић, најмлађи члан Жмурића партије, који беше предмет пажње ове дружине.

Шумар Тодор Коленица, човек у четрдесетим годинама, у уским чакширама, џемадану и шиљатој шубари, сеђаше с леве стране свога Проке. Његова дуга, црна брада и крупни проседи бркови, његово мало, увек натмурено чело, испод кога сијају мале очице, улеваше респекта свима из доњег краја совре. Он је најстарији у дружини Продана Жмурића и највернији приврженик у његовом изборном срезу. Кад је Жмурић у власти, Тоша прима плату из државне касе, ништа не ради и увек је при руци Продану Жмурићу. Кад је овај у опозицији, Тодор седи код куће а за трошак се не брине. Он служи и господује: како кад, како према коме и према приликама.

Ћата Коца (односно Коста Стевџић) смеђ младић, с кратким, ретким брчићима и шиљастом брадицом, један од млађих чланова те дружине, беше у свом стајаћем руху: шареним панталонама, белом прслуку и чошном фермену. О бедрима висаше му жута чантра, у којој, сем грађанског поступка, почиваше дуванска кутија, муштикла и програм Жмурића партије. Седео је до Миликића.

Мало ниже седели су: контролор крчмарине (један стар, ћелав и ћосав бакалин, који је страдао за партију и пао под стечај), надзорник дувана, средовечан сељак, који нема никаквих заслуга ни за себе, ни за другога, али који је на овај госпоски лебац изашао само за то, да се види како се награђују људи, који су слепи приврженици садањег стања — и два младића, који се налазе ту, у друштву првих људи, да се школују, те да доцне послуже.

Госпођа Цаја, у лакој цицаној хаљини, шеткаше се око совре, застајкивајући час у горњем, час у доњем крају, живо се интересујући о апетиту господина посланика.

— Хвала, госпођо. Овако богата трпеза може се наћи само у Београду!... Спаси Бог, Миликићу!

— На спасеније, господин Проко ! Хвала вам, који ви мене...

— Молим, молим...

Звекнуше чаше и накренуше се на душак. Наста ручак у највећем јеку. Поче разговор живљи и живљи.

Најпре, разуме се, говорило се о времену: како је лепо дивно, красно, како ће ова међудневица бити боља од лањске, кишне... За то што је била кишна, те је прокисло и у „гостинску салу“, говорило се о здању: кад је грађено, од каквог градива, о кајишарлуцима предузимача и о распореду у згради. За овим о раду у среској канцеларији, о особљу, затрпаности предмета на извршењу, о неуморном раду капетана Жеравице, да то у ред доведе.

Кад већ румен обли лица и језици се одрешише и у оних из доњег краја, прешло се на озбиљнији разговор.

— Господо! — поче Продан Жмурић достојанственим тоном.

Сви заћуташе. Капетан доли празне чаше.

— Као народни посланик, који већ двадесет година...

Сви ђипише на ноге, ал’ он ману руком, те седоше. Кића Миликић метну прст на чело и управи поглед говорнику право у очи.

— Као народни посланик, који с малим прекидима, већ двадесет година његово поверење уживам... Радујем се данас... И није шала... На заранцима живота дочекати и ту радост, да ме омладина, на којој, следователно, свет остаје, почитује и уважава и моја наставлења срцу прима и није мала радост... Радујем се и чуства моја преиспуњена су... Ја пијем чашу у здравље младог члана наше дружине, господина Киће Миликића!

— Живео!

Захори се „многаја љета“, у коме шумарев бас све заглуши.

— Господо! Допустите један предлог, — закрешта глас ћатин.

— Да чујемо! — рече Продан.

— Да чујемо! — рекоше остали.

— Управо... једну молбу..

— Чујмо! — рече Продан.

— Чујмо! — рекоше остали.

Ћата се подиже. Једну руку завуче за прслук, а другом ухвати шиљасту брадицу.

— Господо! Ситуација страних сила у нашој отаџбини таква је, да ставља у дужност свакој индивидији, оданој данашњој режији, да се о њој побрине.. И ја, господо и браћо, као човек данашње владајуће површине устајем... то јест.. осећам тежину дужности, коју дугујем нашој партији и управљам молбу на најодличнију индивидију ове одабране дружине, управо словом и делом апсолутно управљам молбу на многопоштованог народног посланика, господина Продана Жмурића, да овај мали скуп претвори у кон... фер... кон... федерацију, у којој ће имати доброту да нас обавести о ситуацији страних сила и о свему опште корисном... живио Продан Жмурић!

— Живео! — одјекну салом.

— Живео говорник — дода посланик — У то именије — и чаше звекнуше.

— Цајо! Мезета! — рече капетан трљајући рукама и чецајући око стола.

— Нанчи! Нанчи! — викну капетаница с кревета.

Служавка с бубуљичавим носом к’о у морске шотке, донесе два пуна тањира разноврсних колача, успреми совру, па изађе.

— Ако смем питати, господин Којо, колико сте учили школа — упита капетаница, нудећи колаче.

— Четири разреда основне и ратарницу — одговори ћата и поносно погледа у таван.

— Шта мислите, тако изображен човек! Шта мислите! — окрете се она посланику.

— Немојте тако, госпо — умеша се шумар — трудом се све постиже.

— Као на прилику... читањем полезних књига — зевну г. посланик.

Капетан отвори врата те, више кришом и на прстима, уђе његов верни практиканат Татомир (крупан младић с једрим округлим лицем к’о пун месец) климну главом у знак поздрава и седе на једно сандуче до самих врата.

Наста тајац, у коме се г. посланик искашља и затури на кревет, а капетаница потури му два перјана јастука.

Сви управише поглед на Продана.

— На првом месту, господо и браћо, имате поздравље од господина Шефа!

— Живео! — одјекну салом к’о из једног грла.

— Он је, Богу хвала, а на страх, ужас и трепет наших непријатеља, живо, здраво, и за све редом пита. Пита, како ћата Коца, чуо сам да је вредан човек и воспитан. Вели, такви нам људи требају. Пита: како Тоша? Он је већ био у депутацији. Личан човек, вели, онај Тоша. Мило ми је видети онаквог јунака. Пита и за Кићу. Чуо сам, вели, да има једно честито чељаде у кући Миликића. Поздрави ми га... Пита, браћо, за све редом. Све зна у главу, к’о да је међу нама.

— Живео! — одјекну салом к’о из једног гласа.

— Сила је, бре брате, — подужи Продан. — Да није њега, ова би земљица отишла у тандарију. Што је државних брига и терета, све је на његова леђа натоварено. Они остали министри сви се из његове главе воде и нема му парника. Таквог државника само Прајз ако има, више нико. Положимо се у руке нашег мудрог Шефа и Вође, он зна шта ’оће и где нас води.

— Многаја љета, нашем Шефу и Вођи — скочи ћата.

Кића Миликић поче неко кратко „многаја“, што се пева на заветинама, а ћата предузе глас на оно велико, дупло, те се ово ћатино, стојке, отпева у највећем јеку.

Пошто се свако смири на свом месту и капетан обреди колачима све сем Татомира, посланик запали цигару, затури се, па продужи:

— Државни разлог, господо и браћо, захтева... Добро размислимо и појмимо: шта је то државни разлог? (Продан Жмурић метну прст на чело, а Кића Миликић читаву шаку) Тај исти државни разлог захтева, да све ово овако иде како иде...

— Држава има свој разлог, као и ти твој и ја мој — шапће шумар Миликићу.

— Тако је, на премер... Она већа, па јој, относно, и разлог већи — рече Миликић, млатарајући рукама, к’о да се брани од мува.

— Стање ово — продужи Продан- — мора се одржати! Оно мора опстати! Разумите: мора!... и нема силе, која га може разрушити .. Мора, море, еј, мора!...

Баци цигару, тресну руком о сто и скочи на ноге:

— Неће они куд су намислили, не! Море, еј, неће, не!

Задиха се к’о да уз брдо устрча. Грашке зноја искочише му на збрчканом челу и зајигра избријани подвољак.

— И шта би они још хтели! ’Оће власти? ’Оће госпоства? Нек узму, ако им не треба... Циц! — и шаком направи једну незгодну фигуру.

— Доле с њима!. . Један за све, сви за једнога! — тресну ћата песницом о сто.

— Доле с лупежима! — цикну Татомир. — Живели наши!...

— Рогове у главу бестидницима! — заглуши шумарев бас

— Живели сас наше право! — подвикну ћосави контролор.

— И онај дроњо, Стојадин, подигао главу, па шишти на свеца! Не’ш море, не’ш! И с рогатијим се Прока бочио и избочио... Ја! Јес’!

— Јуф, та не једите се толико — прискочи капетаница болећиво — Шта мислите, таква сикирација!..

— Доиста, относно, на премер, зашто би се једили толико — изусти Кића, гледајући Продану у очи.

Сви заћуташе. Посланик избриса зној с чела и окрете се капетаници, која му се нешто жаљаше.

— Не могу да ћутим. Ја и опет устајем — скочи ћата — Ја не могу више сносити ону џангризалицу, оног Лазарицу! Ама крс’ ми поједе та инксекта! И влас’ ако овим букачима на пут не стане, самом ћу се Шефу жалити.

— Спасо! — показа капетаница празне чаше. Капетан притрча, те их обреди.

— Уф, та њу би требало живу раскинути — унесе се капетаница посланику — Само да знате! Само да чујете! Па и за вас... Уф, таква ароганција!...

— Збиља, колико има он година указне службе?

— Ју> ју!... па и то питате! Указан је од пре три године... Није он ни зашта, није ни за преписача, толи за извршитеља. Па да зна, да ме упамти... И што се ње тиче, ко с ким разговара, ко с ким шапће, и што јој је моја кокошка лукац ишчепркала. И чудна ми чуда, тај тричави лукац! Уф, ако Цаја жива буде, видеће је за туђим коритом.

Посланик климну главом у знак одобравања. Они из доњег краја погледаше у капетана.

— Господо моја! - уста капетан. подбочи се једном руком, а чукљом друге услони се о сто. — Дужношћу позван, устајем да и ја дам озбиљну реч у овом озбиљном разговору... Истина је, да има букача, али је истина и то, да их власт најенергичније сузбија.

— Јест, господо моја, и ја ћу — скочи Татомир.

— Пази ти! — осече се капетан и Татомир умуче.

— Спаса Жеравица! — викну он значајно — где год је пролазио, траг је остављао... Памтили су га и памтиће га... И мене, господо моја, до срца вређа, кад се и у оваком друштву сумњичим као енергичан полицајац, који свом преданошћу овом режиму служи.

— Није да речемо... — зевну ћата и погледа у таван.

— Тог истог Лазарицу казнио сам са десет дана затвора за непристојно понашање пред влашћу. Био је толико дрзак, да ми објашњава параграф о застарелости... Он, мени, Спаси Жеравици, и то очи у очи!...

— Чуо сам — климну главом посланик.

— Врло добро! — чу се из доњег краја.

— Молим г. Проко, ја сам га својеручно затворио у собу до нужника — рече Татомир и блажено распедљи уста од увета до увета.

Капетан извади писаљку, чукну два пут о сто, па продужи:

— Даље. Тог истог Лазарицу казнио сам са тридесет дана затвора за оговарање власти и њених законских поступака. Казао је на једној преслави, да је у Спасе Жеравице све црно што је бело а бело што је црно.

— И за то сам сазнао — климну главом посланик.

— И сас наше стране ја ви особито благодарим... и сас вас је сав народ задовољан... и живели — подиже се контролор и сав сто заљуља — Зна се шта је бело, а шта си је врано...

— Оно, у ствари, јес... је... — рече ћата гладећи чашу.

— И, господо моја, том истом Лазарици ислеђују се још три иступне кривице: за недолазак на позив (каже, да је долазио кад сам био у срезу, али пошто је познат као букач, то му се не верује); за нечистоћу око куће (стоји му камара ђубрета пред шталом) и за певање неких песама, које се не певају, нити ’оће да каже какве је песме певао (јамачно су бунтовничке или неморалне).

Прока Жмурић климаше главом смешкајући се.

— Молим, господин Проко и акта да вам донесем — ужагри очима Татомир и замаче на врата.

— У име народа нашега краја, нек је г. капетану благодарнос’ и где чује и не чује — уста један младић с краја софре, те ово брзо и одсечно, као какав рапорт изговори, па седе.

— Живио господин капетан! — рече онај други до њега.

— Хвала, господо... Молим вас, да ме саслушате... И Петрекања добиће своје... Не брин’те, господо... Ја сам га већ добро опаучио за злостављање теглеће марве... Пред мојим носом ошинуо је душмански бичем једнога мркова. Добио је пун кантар.

— И тај, у речи стојећи мрков, је ли његов, г. капетане — упита Кића Миликић.

— Да, његов... Добио је пун кантар.

Госпођа капетаница унесе се посланику:

— Ју’, ју’ - и она, геакуша, мени... Шта мислите, ју’, ју’...

— Умирите се, госпо... Све ће бити како ви хоћете — шану посланик.

Татомир уђе на врата и унесе читав нарамак акта. Притвори врата, погледа на прозор, па их спусти на сто.

— Вредан младић! — погледа посланик по дружини.

— Једини у канцеларији на кога се можемо с поуздањем ослонити — рече капетаница и пружи прст на Татомира.

Практиканат раздвоји акте и поче раздавати, но посланик махну руком, што је значило: не треба. Они из доњег краја ипак их докопаше и почеше разгледати. Један од оне двојице младића сашапта се с Татомиром, преви један табак и смести у џеп.

— Знаш, г. Татомире, његове свиње ушле у мој забран, ја га дочекам на прелазу... и тако то би... Где ли је то лекарско уверење — рече му један на само уво...

— Уживај... — одшану му Татомир.

— Што се тиче Стојадина то сами знате шта сам с њим радио — рече капетан и поверљиво саопшти Продану Жмурићу своје планове, да доскочи томе букачу.

На пољу, у дворишту, устумарао се свет и погледа на „гостинску салу“. Деца обигравају око прозора, к’о око ватре, а ни једно не сме да се прикучи од плећатог пандура, који колаше испред доксата и прозора. Само „хектор“ господина посланика по неки пут загребе шапама, скикне и поњуши око врата...

Опет звекнуше чаше и захори се „многаја". Ћосави контролор распева се и поче некакве севдалиске отуд „от Врању“.

— Господо! — викну посланик. — На дневни ред.

— Чујмо! — рече шумар и махну главом.

Капетан притрча, те доли празне чаше и понуди мезетом.

— Господо! Држава наша то је једна велика машинерија — продужи посланик. — Као што машинерија не може без точкова, осовина и чивија, тако ни влада не може без својих људи, без помагача, па били они, да речемо, чиновници, били, да речемо, они што уз власт стоје... Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни... Без ње они би се ојели или укочили...

Кића Миликић извади бележник и записа: „Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни.

— Одјако ти имаш да учиш мудре изреке — шану му ћата.

— Относно, на премер, човек се учи док је жив — одговори Миликић.

Посланик се искашља, подбаци још један јастук под главу, па продужи:

— Што се спољни’ сила тиче, господо.... е.... Бога... ми... то... спада... у вишу политику... и... прс’ на чело !

Татомир отрча, те огледа и врата и прозоре, а посланик се подиже, наднесе над совру, спусти глас и више шапатом прозбори:

— Што се спољних сила тиче, господо, то вам могу поверљиво саопштити ово: Рус је Рус, а Шваба је Шваба, а кад се они ухвате, биће потегли, повуци... Рус гине за Бога и Царја и снагом издире, а Швабине политике нема преко мора... Инглез, опет, ради с галијама и мрцвари Турчина, к’о старац буву... То је што се тиче ситуације страних сила, и то вам могу поверљиво саопштити.

Сви са страхопоштовањем гутаху сваку реч г. посланика, само госпођа капетаница враголасто облеташе око Киће, завирујући, шта ли то тако ревносно у бележник записује...

— Државни резон! — узвикну Продан Жмурић и метну прст на чело — Размислимо, господо, шта је то државни резон!... И, ето, тај резон захтева, да све ово овако иде, као што иде... И, на послетку, допустите, господо, да и овом приликом изјавим радост, што у нашој средини видим младог пријатеља Крсту Миликића, чељаде честите куће Миликића!

Наста тајац. Сви се згледаше. Кића уста, подбочи се левом руком а десном узе чашу:

— Господо, браћо и другови! Радујем се и овом приликом... и немам речи... које ја... на премер... треба да искажем у овом тренутку свога живота, почаствован од овог одличног скупа да ступим у чувену и одличну партију, којом руководи на далеко чувени Вођа и господин Шеф наш, а коју у нашем срезу и округу тако мудро предводи многопоштовани дугогодишњи посланик, господин Продан Жмурић... И, заиста, ви, господин Проко, на премер, као међународни човек, што међу народом живите, знате колика потреба захтева, да у народу има изображени људи, који ће га... относно... изобразити и повести путем општег народног напретка и које ја, на премер, одавна увиђам и относно, срцем и душом, апсолутно желим, то јес’ напредак нашем свеколиком народу... И то јес’ остајем веран до гроба кличући: живио господин Шеф и многопоштовани посланик г. Продан Жмурић!...

— Живио! — Одјекну салом. а за тим „многаја љета.“

Сунце беше већ на заранцима, кад гости усташе иза стола. Продан Жмурић изађе у двориште. У мутваку узлармали пандури. Један сељак упречио молбеницу за пандурско место, па чека г. посланика да му је преда. Има заслуга за Жмурића партију, па пандури да се искрве ценећи своје заслуге: ко ће остати у томе званију, а ко направити место овом у дворишту.

— Јован Мргода, који је у среском подруму истукао опозиционара Лазара Перића тако вешто, да то ни сами лекари нису могли приметити, а који је, међу тим, до сад деветорици капетана погледао у леђа — и Пајче Пајић, који је прошле зиме убацио мачка у купусну кацу госпође извршитељке, а при том у милости госпође капетанице, ни у овој прилици, ни из далека, не опажаху, да им је положај уздрман.

Чим се посланик помоли у дворишту, молиоц смаче капу и згњечи је под пазухом, преклони се и предаде молбу:

— Ја, који сам увек био и бићу до гроба веран и одан, и који сам пропатио...

— Доста, знамо се — прекиде посланик — што је значило: учиниће ти се по молби.

Окупише га неке удовице за „’валиду“ која им се рђаво издаје; један сељак за неко извршење, које чека ред од пре дванаест година и од кога половину нуди господину посланику; један „начелни“ тражи препоруку за зајам из „вонта"; један ћата поверљиво саопштава, како се кмет дружи с опозиционарима и још ни једног није казнио и т. д.

— Извидићу, наредићу, учинићу! — рече Жмурић и упути се госпођи извршитељци, о којој му је госпођа капетаница тако дуго и много причала.

Госпођа извршитељка, млада плавуша, у богато везеном либадету са безброј белензука на голим рукама и још голијем врату, врло марљиво храњаше г. посланиковог „хектора,“ пред вратима своје собе.

— Он је тако умиљат — рече она, држећи Фину порцуланску чинију, пуну млека.

— Извин’те, зашто тако! — пљесну се рукама посланик.

— Молим вас, зашто не, ја ужас волим псе, а нарочито овако благородно... Ју’, да знате како слатко лоче!...

Псето умиљато скикну и опскочи око господара.

Госпођа извршитељка дубоко уздану

— Господине! У вашим је рукама срећа наша... Можете нас уцвелити, унесрећити... Она је злобна и пакосна душа... Можете!... — заклони очи руком и сузе јој оросише лице.

— Госпо, ја вас не разумем...

— Чула сам...

Продан Жмурић пљесну је лако по влажном образу:

— Док је мене, не бојте се!

Жену обли румен стида уз образе.

Чуше се гости из капетанове собе. Посланик звизну кера, окрете се и тромо оману својим дубоким туром...

IV. У власти.

Не прође ни пун месец од дана, кад је Крста Миликић, у „гостинској сали“ среске канцеларије уведен у дужност члана Жмурића партије, а он је већ преседавао у судници криворечке општине. Једног дана стиже акт среског начелника, којим се дотадањи општински председник збацује а за вршиоца те дужности поставља Крста Миликић.

Тежак терет навали се на плећа Крсте Миликића, али он га је с поносом понео. Сад тек осећаше да је дошао тренутак, када му се ваља показати: шта је и колико вреди. И многопоштовани посланик г. Продан Жмурић, и срески начелник г. Спаса Жеравица, па главом и сам господин Шеф у Београду погледају на Кићу Миликића: шта у њему лежи. Ако се покаже овде, у општини, ваљаће свуда. А он већ зна у чему му се ваља показати.

И преже на посао.

Погледа око себе и поче с реформама. Изјури два голотрба бирова, од којих се не би уплашила ни баба на поздеру, а то ли зубати опозиционари, па добави двојицу пандура из околне општине, са црним војничким блузама и црвеним капама и чакширама. По препоруци Коце Стевџића узе за општинског ћату Тиму Тимића, званог „двоката“, дугогодишњег општинског писара, који у прсте зна све параграфе и измене и допуне у законима. И судије је насвојио: у два маха пуштат је испод суда због фалсификата. Главно: „наш је човек“ — вели Миликић. Општинску судницу измести из једне брвнаре у механску собу, а амурлук старе пекарнице окрпи и удеси за апсану. То све за време док се нова судница озида, од које је план био већ готов — у глави Киће Миликића.

Недеља по Крстовудне беше дан, за који је сазвао збор пореских глава своје општине, код криворечке суднице. Рано изјутра, истог дана, беху председник и ћата у судници. Кића беше у уским сукненим чакширама, чошном копорану и фермену. На ноге назуо нове чизме на боре, и мамузе. Узод’о се и узнемирио, а из главе му не избија облик збора. На пример, мисли он: пред механом намештен је сто, овај дугачки с углађеним ногама, застрт новом, зеленом чохом, коју сам ономад купио у чаршији. На столу нов дивит, туце хартије, неколико наредаба и расписа и сви закони. У горњем крају седим ја, устурио се и накомрдио, а подаље, с леве стране, погнуо се ћата, па пише. Пишти перо к’о шаран. Иза нас два пандура, „црвенкапе", у потпуној ратној спреми. Пред нама прекрилио народ: напред старци, па средњаци, па младеж, сви гологлави. Устајем ја, па говорим, говорим, причам и разлажем пуна два часа, све ово што сам написао и на изуст научио, а они вичу: живео! тако је! Старци се гуркају и шапћу: „Ама је ли ово Кића покојног Радоја ?“ — а ја растим... Још да ми оће доћи капетан Спаса, многопоштовани посланик Продан Жмурић, па и главом сам господин Шеф из Београда, не би се застидео. Видели би, како је Кића Миликић своју војску риктовао...

Већ је осам часова. Одслужи црква: поп оде у своју ћелију, а учитељ у школу. Побожни људи разиђоше се кућама. Механџија трља столове, уноси клупе, пере стаклиће и точи пиће. У кујни туцају каву, у пекарници пеку јагњад. Све живо под механским кровом дало се на посао.

Крста Миликић уђе у механу и седе. За њим дође и Тима Тимић (плав, средовечан човек, шиљасте браде и подшишаних бркова).

— Је ли ти, клуподеру, је ли све спремно, относно, што се тебе тиче — подвикну Кића механџији.

— Молим, господин’ председниче, све је исправно — одговори чупав и чађав младић иза келнераја... Молим покорно, — и дохвати се иза увета.

— Како стојиш, море, са срчалуком? — упита Ката.

— Имам пет полића седам чаша, једну оку и два полујака.

— У затвор, лопужо, зар се с тим овакав збор дочекује — цикну председник.

— Молим покорно, наћи ћу у зајам у Петра Бојаџије — и замаче на врата.

— Хајд, хајд, носи те ђаво. Хоћеш да севтеишеш „полицијску уредбу“.

Председник скочи, погледа на сва три прозора, ману главом, па седе.

— Још је рано. Није их ни очекивати.

— Јес’, рано је, сасма рано — дода ћата и погледа у таван.

— Ето, нема ни кмета. Њих пет да доведу по десет, па ето ти збор — рече Кића задовољно

— А, ево их! — извири се ћата.

— Море, знам кога имам — скочи Кића...

Никит Видић, први сусед Миликића, стасит човек, крупних веђа и бркова, иђаше напред. За њим иђаху још два сељака.

— Добро јутро, председниче — викну он с врата.

— О, о, добар дан, добар дан! — срете их Кића. — Ама кажем ја... он па он... Здраво, здраво! — здравише се и поседаше за дугачки сто на средини механе.

— Еда још кога ?

— Биће, знаш ти сељачка посла: њихово осам сати, наше по дне — рече ћата и превали очима преко свију око стола.

— Биће народа, рано је још — рече Никит

— Биће, но како. Рано је још — рече један од оне двојице.

— Послови су, брате... И ако је празник, послови су, брате — рече онај други, тек да би и он коју рек’о.

Механџија утрча с пуном кецељом шоља и стаклића.

— Е, у то именије, дајде механџија, покажи се — заповеди председник.

За час обреше се на дугачком столу две оканице вина и тањир печења.

Дође и један кмет.

— Помози ви Бог — приђе кмет и рукова се са свима.

— Сервус, кмете... А где си ти, кмето? зар тако, брајко ?

— Ја, Бога ми, председниче, те коњи, те волови, те лепо јутрошње јутарце, те припео, напас’о, отер’о, дотер’о, и ја, Бога ми велим, одоцнићу — поче кмет читаву историју јутрошњег јутарца.

— А камо људи, море?

— Људи! ја Бога ми, не знам камо људи, узвера се кмет.

— Твоји људи, камо море бре! — викну председник и тресну песницом о сто.

— Моји људи... ја, Бога ми не знам... Мислио сам да су дошли... Ја, као што рекох. Бога ми, коњи... волови... јутрошње јутарце и благо сунашце — забавих се мало, а биров је звао баш редом сваку главу пореску. Јес’ прекрштенија ми!

Таман то рече, а биров на врата. Бос, више распојас, но опасан, довати се до капе и штуче у угао иза врата...

— Је ли ти, голаверу! — погледа Кића у бирова.

— Заповедајте, господин председниче, — одговори он.

— Видиш ти — рече дружини око стола — па и оно, на премер, зна: „заповедајте“ — Но, напред, марш!...

Биров приђе до пола механе, и довати се до капе.

— Шта сам казао ономад?

— Ти си, молим господин председниче, заповедио да позовем сваку главу пореску на заповест, да дође данас овде...

— И још?

— Ти си казао...

— Није „ти“, него „ви“ — издера се ћата.

— Ви сте, молим, казали да кажем, како ће збор бити и шта ће се на збору зборити.

— Не ваља, не ваља! — маше главом — председник — хоћу све да ми кажеш...

— Молим, господин председниче како си ми ти казао, ја сам их звао овако: Еј, Петре, море, у недељу по Крстовудне да дођеш рано у осам часова на сударник... Зове нови председник, господин Кићо збор и на збору да нам покаже, шта је ред, шта је влас’, и како, да речемо, наша влада, да је Бог поживи, добро влада, и како, да речемо, треба сваки старијега да почитује, и пуно којешта паметно да нам прича нови председник, господин Кићо Миликић, да га Бог поживи... и да нам каже, како наш посланик, господин Продан, из Поскурица, ради за народ и његово право, и господин капетан како је добар чиновник наш, и како ће нови председник ред и војничку дициплину да заведе...

— Бравос, гољо — зацерека се председник — „Лево круг“!... Иди!... „Полудесно... марш“.

Биров одмашира на врата.

Механџија донесе још три оканице.

— Ама јесте чули, људи, нема ништа без војничке дисциплине... Овако се рикта! Пази, на премер, како цепте оне „црвенкапе“ — накриви капу председник и показа на двојицу униформисаних пандура на крају кафане, који стојаху ка’ у фронту...

— Нек’ се зна ко је старији, ја како, — рече Никит.

— У то именије — рече Миликић и чаше звекнуше...

Ћата искрену главу и принесе прозору:

— Чујете ли, људи?

— Шта ?

— Гоља... Баш он... Његов глас — рече ћата...

— Када опет виче — рече председник.

— Јес’ ја! Ама не знате ви њега. Он је, пусник, ваљан, вредан к’о кремен, ама убила га сиротиња и голотиња. Он, пусник, поуздан — поче кмет читаву беседу у хвалу бирова „пусника“...

Прође још час, два, а нигде никога... К’о да се тај свет зајинатио да не дође на овај збор. Нема ни кметова. Пет села, а само један дошао! А куд су она четворица?

Крста Миликић се узодо... Уђе у канцеларију, седе на своју столицу, затури се, накомрди се, а свици му лете испред очију. Узе списак пореских глава, прелиста га, окрену и обрну. И овај није дошао... Па и овога нема... Наш кум, гору и воду кумио, и он није дошао... Наших пријатеља, с чумом се пријатељили, ни њих нема... Па толика наша родбина: ујаци, рођаци, братићи, сестрићи — пхи!... Шта значи то? То нико никога не верма, ни мене, ни господин капетана, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, па ни самог господина Шефа у Београду! Све је то распуштено, разобручано... Не’ш, сељо, не’ш, ја ћу те паметовати — стиште песницу и шкргутну зубима.

Уђе опет у механу. Један старац у вишњевом весу иђаше, с једном женом, испред механе. Пандур га докопа, утера унутра и посади на клупу за вратима. Жена оста пред механом.

— Ама, молим вас, пош’о сам у пријатеље...

Пст! — накомрди се пандур.

— Даклем, на премер, од свег села само ти — погледа председник сељака.

— Ја пош’о... — поче сељак, али пандур мрдну главом, а он слеже раменима и умуче.

У том биров поносно отвори врата, погледа за се и викну:

— ’Ајде, народе!... Овамо, овамо!...

Уђоше петорица сељака, назваше Бога и седоше у крај.

— Господин председниче, молим покорно, викао сам све село, иза гласа, али већ види се шта је — рапортира биров.

Председник, хукну, обриса зној с чела, запали цигару, повуче један дим, па је баци.

— Не’ш Пошурлићу, не’ш — викну он полугласно, забаци руке за леђа и разхода се преко механе. Мисли су му блудиле преко свег села, преко поља, преко сваког брежуљка и раскрснице. Тамо, у сред села, на раскрсници, Стојадин Пошурлић искупио сељаке, услонио се на штапић, разглавио вилице, па лаје на звезду. Грди на сва уста и владу и све што уз њу стоји. Мене назива насилником, а сваки мој покрет безакоњем и пустоловством.. А што се то њега тиче? Шта им је мало и криво? Један млад човек из њиове средине диже се и дићи ће се на висине, на које они нигда нису могли стићи. Зашто ме ометају, кад их не дирам ?... УФ, бруке! Шта ће бити, кад то чује многопоштовани посланик Продан Жмурић, капетан Спаса Жеравица, па и сам господин Шеф у Београду... Они ће рећи да нисам ни за шта, ни за редова, а толи за војводу!... Не’ш, Пошурлићу, не’ш !. Ја ћу те паметовати под старост.. Не’ш, сељо, не’ш!. .

У механи сви ћуте, к’о на даћи. Они око дугачког стола тек погледају се очима, ману главом, и по коју полако, више кришом, искрену.

Она жена под прозором непрестано се извирује, мрда уснама и помахује главом на чичу у вишњевом весу, а он само слеже раменима... На послетку чичи се досади, па викну:

— Молим вас, ка’ влас’, ја пош’о у пријатеље!...

То ил’ рече, ил’ не рече, а један „црвенкапа“ отвори врата и потиште га снажном пандурском мишицом...

Пред црквом, у порти, седе око стола поп и учитељ, нешто пишу и читају.. Кића приђе до прозора, отвори га, погледа, па опет затвори. Шта ће они онде сваки дан? Шта имају толико да разговарају? Они нешто ћућоре, шурују, муте... Али шта ће баш данас ту, према нама? Они се, без сумње, смеју мени и мом збору... Како смеду да се смеју? Они никог не вермају, ни мене, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, ни капетана Спасу Жеравицу, па ни самог господина Шефа у Београду... Ко није с нама, он је против нас...

Отвори прозор и јетко викну:

— Попе!... „Господи помилуј!“... „Алилуј!“ Попе!...

Поп нит’ чује, нит’ хаје...

— Шта хоће онај поп ? — вику он и погледа у оне за дугачким столом — Шта тражи она попина? Чудна ми чуда... сео пред цркву... чита... пише... И он ми је нека влас’.. Чудна ми чуда: поп! Коме служи он?... Чудна ми чуда... Све су то магле и воздухови ..

Пребаци поглед преко свију у механи, па викну:

— Народе! Овај се збор распушта! — и седе за дугачки сто међу своју дружину.