— Шта па ти? кроз плач почела би као да говори. Не гледај ти нану, чедо... Зар зато што видиш да нана плаче, па и ти да плачеш? Не гледај ти нану. Друго је нана. Немој. Лошо ће ми ти је... почела би да га утишава, пригрљава, меће себи у скут. Али тек тада синчић јој, у њеном крилу, ослобођен од страха, још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца, плаче.

После се диже. И пошто од плача разузурено јој и попустило одело притегне, поново се забради шамијом, али сада дубље, да јој се виде од уплакана лица само очи и јабучице, и кад од онога што му је изнела на гроб разда по комшијским гробовима, а највише просјацима, и кад напослетку још онако заједно са синчићем запали и кандило поред свеће, уреди, очисти му од траве и учврсти гроб, — тек онда би се враћали, остављајући му гроб онако нем, дугачак.

Ишли би натраг кући. Она носи тепсију на глави. Једном руком води дете, које, исплакано и умирено, сада весело поиграва око ње, а она још сва врела. Уплакано јој лице зажарило се, букнуло, а и цела јој снага као набрекла. Хаљине јој тесне. А осећа како јој се прса шире, отимају се из тесног количета, излазе на поље, виде се... Зато од стида сагиње главу, намиче још више шамију, да јој се једва виде очи и уста, која још не могу да се умире од плача, већ јој дршћу. А с гробља у варош води још и друм широк, прав, по коме врви свет. И због тога још уплашенија, све уза зид брзо иде. Али већ испред Итине касапнице мења ход. Чвршће стеже дете за руку, још више погиње главу и једва чека да што пре до те касапнице дође, назове Бога и прође је. Јер пред том, Итином, касапницом увек има по неколико њих мушких, где беспослени седе на ћепенцима, пуше, гледајући или свет што друмом пролази, или оне обешене череке меса и крваве диреке од касапнице, искићене бајатим цревима и џигерицама, што купују Цигани или крајња сиротиња. И чим она ту наиђе, јаче повуче к себи дете, још више се скупи, смерно, уплашено. Људима око касапнице назове Бога према касапници. Али ако се ту деси и газда Ита, чим њу спази, он одмах силази с ћепенка, обува изувене ципеле, издваја се, зауставља синчића јој и зове га к себи, да га дарује. Она дете пусти и пошто одмакне, једнако окренута вароши, стане, чека. Дете оде до Ите, пољуби га у руку, а овај вади кесу, једва нађе марјаш и даје му. Па, ма да га нико од осталих не пита, он им казује чији је:

— Митино. Мита што лане умре. А оно му је домаћица, и показује на њу, па се опет окреће детету: — Милане, синко, дођи сутра, али рано, сабајле, те чича мало месца да ти да, да однесеш дома, а сад 'ајд иди, — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете. 'Ајд иди, вели гласно, да га чак и она чује. — Иди, да те нана ено не чека.

А она заиста га једва чека: све се боји нечега, а нарочито оне ширине и пространости друма, света, људи што по њему ходе. И чим осети како јој се синчић враћа, хвата је за руку, она одмах продужава пут.

У том већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније. Она убрза. Преко скрханог моста Оџинке улази у варош. Жури се. Али сада мало слободније иде по познатим улицама. Пролази поред капија, капиџика, сниских кућица, дугачких ћерана... тек по која велика кућа, турска, с капцима и решеткама на прозорима... Сусреће слуге и децу која носе месо, пиринач и друго, што по њима шиљу из чаршије својим кућама мужеви, домаћини.. Али када дође до чаршије и кад хоће да је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане. Нарочито, ако је субота, не може се од света — пазарлија — сељака, који се враћају својим селима. Неки пијани, на коњима, испречили се и заустављају свет, испијајући оканице, онако с коњима испред мејана. И после све то, тискајући се, одмиче с вревом, жагором и прашином. Она, док то, као нека навала, не прође, чека, па затим брзо пређе, готово претрчи чаршију, и уђе у своју улицу. И чим уђе у своју улицу, синчић је одмах оставља и појури испред ње кући.

Она, у својој улици сада као сасвим ослобођена. гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка, која свакад суботом и у очи сваког празника долази, да код ње преноћи.

— Дођосте ли? питала би је мати, дижући се с прага од капије и брижљиво кријући бошчу, у којој би обично увила брашна и друго што јој је донела.

— Ето, дођосмо, одговарали би матери она и одмах се сагиње, пружа јој кључ од катанца, пошто она од тепсије на глави не може да отвара капију.

Мајка би отворила и, једнако кријући ону бошчу, прва би ушла и журно отишла у кућу. И, као увек, одмах би тамо по кући почела нешто да распремa, ради, пали ватру, и то ужурбано, као од неког страха, и навлаш лупарући, ударајући, да се чују одјеци, ударци, као да би тиме хтела да смањи онај нем, пуст изглед мале, чисте и високим зидовима ограђене куће.

А она би за мајком, синчићем последња уморно улазила, остављала би мајку да у кујни послује, распрема и договара се са синчићем: шта ће за вечеру, а она би, исто онако уморно, сустало, отишла у собу. И пошто скине са себе одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем...

У том би почеле и комшике да јој долазе. Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је. Мушке главе нема у кући, а она онако сама, удовица још млада и лепа. И зато није било у реду да јој ко долази, посећује је. Бојале су се да јој због тога, тих њиних посета, мешавине, не би какав рђав глас изишао, чуло се што „лошо“.

Нарочито су њој, Аници, забрањивали. Никад она, као остале њене другарице, није смела да изиђе на капију; још мање да оде на какву игру, седење са осталим својим другама из махале. А шта би тек било да се упозна и с којим мушкарцем!.. Истина, да је много њих с браћом јој долазило, али све је то долазило као браћа јој: у мрак, наоружано и спремно за ноћ. Али њој они нису били ништа, нису били као остали варошани, мирни, обични. Једино тај Ита није био као они. А зато ваљда што се он тиме, шверцем, није ни бавио, већ је само долазио, да преко браће јој купује шверцовану стоку за своју касапницу; он као да је био за њу нешто, али о томе она није смела да мисли, нити је опет зато имала кад. Сва је кућа била на њој. Мајка јој је радила само оне послове који су се овде, у вароши, као и тамо у селу, исто тако радили, а све остало, што је требало друкчије да се ради, остављала је све Аници. И Аница је све радила. И то још како! Ма да се није толико дружила и, што кажу, „мешала“, ипак је она и чишћење куће, и намештање соба, полице, и запрживање јела, све радила, намештала као нека из варошке, најстарије богате куће. Све је она то умела. И да јој нису била таква браћа, од којих ништа није могло да остане као што треба, како би тек онда Аница умела да спреми, удеси кућу! Али што се од њих није могло, она није то своје знање, умење тако јако истицала, бојећи се да се она тиме не издвоји, као одскочи од браће, и тиме не замери им се.

И, ваљда од те плашње, стида, она је то своје умење од њих као крила, задржавала за себе, као чувајући га, знајући да треба да га тек онда покаже, развије, када и она буде као друге; а то је било: кад се уда, почне да води своју кућу, „домаћинлук“... кад као и све остале почне и она да иде у цркву, у посете, прима госте, с мужем иде на саборе, славе, седење... да буде оно што од сваке њене другарице бива, и што треба да буде. Али, што је најчудније, кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало, врзло око тога Ите. Зато би она тада одмах, црвенећи, брзо престајала да мисли о томе. И, не осећајући се несрећном, као да то није њена ствар, још мање да то од ње зависи, већ да то само по себи мора доћи, мирно, сва предана послу, чекала је, управо не чекала, него је сваког дана радила оно што је било њено, т.ј. што је требало за тај дан да се уради кући. А за то, друго, остало, уверена је била, има кад: доћи ће.

И то је дошло. Ни она сама није знала како. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед, али оштра лица човек и обучен најукусније од свих. После два дана дошли су без тога човека други неки, и у соби с браћом јој дуго у ноћ пили. Мајка јој излазећи од њих из собе заплакала се, а њој тада браћа забранила да се, и ако се и до сад ретко виђала, отада више никако не виђа, не показује на улици. Дакле, била је „пијена“, дана. И од тада је за Аницу настало спремање, шивење, ткање ћилимова и остале прћије... Од тада је Ита престао да од браће јој купује шверцовану стоку, нити је долазио више... После за њега ништа није чула до само то, да је том човеку, за кога су је дали, Ита побратим; и кад је то дознала, чисто јој је одлакнуло, као да се ослободила неког страха, бојазни... Чак јој и било мило, што се тако с њим лепо свршило, и што ће јој он од сад бити као брат, а не друго... А за тога човека, мужа, чула је да је из горње махале, дакле из најбољег дела вароши, да има кућу, да је терзија, али да не ради у дућану, већ у кући. И чула је да је, док је био млад, путовао, ишао на печалбу, после се вратио, два пута женио, али кажу да су му обе жене умрле, и зато, кад је хтео и сада, трећи пут, да се жени, нису му отуда, из комшилука, дали девојку, већ му нудили или удовицу или коју слушкињу богаташку... А опет он, као у инат њима, дигао се, сишао овамо к њима, у доње махале, и запросио њу... А друго? Ништа није знала до саме свадбе, венчања.

Венчали су се. Свадба је била скромна, према мужу, удовцу, као свака удовачка свадба. Али опет је била боља. Истина, не права свадба, велика, што траје четири дана, али ипак не опет и онаква, као кад удовац узима удовицу, па кад се пре службе, на јутрењу, венчају, и онда тихо, готово бежећи, од стида да их не „гледа свет“, иду кући са оно мало званица које су најнужније. Била је боља. А овде код Анице било је и свирача. И тај човек, муж јој, није хтео да се као остали удовци венча у стајаћем оделу, већ је начинио ново. Имала је и девера и свеће, поклона... Била је и игра, чак и „шарено оро“... Само што није било вечере, па као што је обичај да се после целе ноћи, седи, пије, а сутра испраћа старојко, кум.. већ је само био ручак, а

У том је почело да бива видније. Са свију страна почело да се расклапа и разграњује. Око Анице, из башта, почеле тице, бубе да се дижу, шуште, мичу. Кроз свеж, оштар ваздух, почео жагор, кретање... дан се белео. У том с краја махале, из неке механе допрли звуци свирке и песме. Она се још више охладила, премрзла од страха. Знала је — сигурна је била, да је то тамо Ита. И као да је тамо код њега, чисто га поче гледати како излази из кафане. Иде; ноге га не држе. Свирачи већ не могу да му свирају. Он иде, не спотура се, само се укочено заноси, набија јаче фес — или га баци. Заповеда Циганину да му га донесе, а он вади банку и њоме кити Циганина.

— Свирај... Не знаш ти, али ипак свирај... Де, ону... „Подухнуше“.

И као да чу како неиспавани, промукли гласови Цигана запеваше уз крештаву свирку.

А он се, Ита, заваљује. Колија му дотиче земљу.

— Да, да ту... ту свирај... „Развише ружу ветрови“... јест... да... и она се ноћас развила, ноћас...

А Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ. И она, овамо у башти, од страха, почела да скупља на себи одело, као крије прса, себе, да се не види ништа од ње, а још мање да је истина то да се она ноћас „развила, развила“...

Али од свега у ствари није било ништа. Песма и свирка што су се чуле у крај махале брзо су умукнуле. А ко зна ко је тамо у механи био... Ништа није било од свега. Само је дан све јаче освајао, белео се. По улици почеле да шкрипе капије, а из чаршије се чуло отварање дућана, скидање ћепенака. А то је њу освестило. Истина тешко, убијено, но ипак прибрано, и са угушеним плачем, болом вратила се, нашла метлу, па, као да није ништа било, већ као свака млада домаћица почела да чисти двориште, трудећи се да се умири, да не грца, да се прибере. У том у велико свануло и она је први пут добро видела и разгледала све, нарочито сад своју, нову кућу. Кућа је била мала, сниска. Око куће била је пространа башта. Башта је била лепо уређена, са чистим, засађеним алејама. До капије био је амбар, кош, а отуда, од капије до куће, водила је калдрмисана путања, која се белела, и онај део куће који је био до баште, с лица, и у коме је била соба у којој су спавали. Тај предњи део куће био је окречен, а остало не. Но ипак све, цела кућа, башта, калдрма, изгледало је истина мало, али чисто, уређено, као ново. Само околни зидови били су велики, као стари. А и до капије, више бунара, био је велики, стари орах. И он, онако разгранат, пола сув, озго ширећи гране, изгледао је као да целу кућу, башту, све под собом покрива, држи.

То је све било, друго ништа. Доцније је Аница и мужа познала. Као што га је први пут видела: кошчат, али већ оронуо. Само једино они његови црни бркови што су му били пуни и одударали од његова сува, оштра лика. Али зато ипак био је чист, уредан, тачан, а некако чудноват. Изгледао је као човек који је много живео, уживао, па засићен, а и разочаран, повукао се. Изгледао је и био увек миран, тих. А овамо учас, ма за шта, плануо би и био готов на све. И, као да није никога уважавао, ценио, а најмање њу, своју жену, Аницу. Као да му она није била жена, велика, дорасла, већ као да је дете, ништа не зна, нити опет има каквог изгледа да ће моћи штогод знати, бити од ње штогод, тако је с њом поступао... За све је морала њега да пита. Чак и у готовљењу јела, и ту се он разумевао, и није јој давао да готови онако како она зна. У кући, од намештаја, посуђа, полице није смела да дира, намешта друкчије; морало је да остане онако, како је она затекла, како је било и пре намештено, док није она дошла.

— Ништа немој да ми дираш ! А што не знаш, питај. Сама ништа не смеш, била му је то прва реч њој. Из почетка њој је то било тешко. Мислила је да због тога не сме да дира, што је то тако наместила нека од његових првих жена, па сад из љубави према њој, као успомену, не да да се то дира, квари; али је после дознала да је такав био и према пређашњим женама. И кад види шта је, како је све то: муж, кућа... она се умирила, навикла. Истина с муком, тешко, али ипак навикла се. Кад већ није било све онако како је замишљала, надала се, па као у накнаду за то гледала је да бар она, кућа, муж, све буде као што треба. А нарочито да одевањем (а имала је лепа, скупа одела од његових првих жена), држањем, намештањем, чишћењем куће није постидна од богатијих жена, којих је толико било у махали, комшилуку. У томе је налазила као неку утеху. И заиста, толико је радила, чистила, намештала, трудила се да угоди мужу. Све до ситнице угађала му, не из љубави, већ више као од страха, да нема зашта да је грди, говори јој, приближује јој се и тиме подсећа на оно. Толико је била вредна, готово луда, сва унесена у посао, спремање, да је и њему, мужу, већ било више него што треба.

— Де, де .. заустављао би је, неугодно се трзао гледајући је како од јутра до дубоко у ноћ ради и само о томе послу мисли. Неугодно му је било, јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао, да би се тиме занела, као отресла, одвојила од нечега другог...

А оно? Оно бежање прве ноћи, плакање у ноћи, — никад. Никад више она не заплака... Није о томе мислила. А да не би мислила о томе, зато се толико и уносила у посао... Покаткад, али веома ретко, почело би да код ње оно као долази, јавља се, почела би да јој прса играју, образи, уста сврбе... Она би тада кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала:

— Ох, пусто остало!

И мајка би је остављала. После месецима јој не би више о преудаји спомињала. Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех, обесвети покојника, да се не мора, да има од чега да живи. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена. А она, мајка јој, већ више не може да јој као до сад кришом, кријући од снаха и синова доноси. Па и то што донесе једва да има за њу, а камо ли још и за дете... А, да се Аница задужи, да прода виноград, кућу покојникову, то боље Аницу да види мртву, него ли то. Па и ово, кад би јој о преудаји споменула, само је она знала колико се мучи, бори, док јој то каже. Сматрала је то као грех. И то не према Аници, већ према покојном зету. И не само она, мајка јој, већ и сви други, родбина, комшилук, као да су сматрали за грех, ако са Аницом не говоре само о њему, покојнику. Набрајају јој поједине згоде, речи његове. Памтио се до ситница његов живот, и пред Аницом се само о њему говорило. А она, Аница, дете, данашњица — све то као да није постојало, а још мање било вредно пажње, говора. Главно је био он, покојник. И то не што су га баш волели, истински жалили, већ осећајући да ће бити као криви, ако једнако не говоре, не спомињу га, и да ће тиме потврдити како је он заиста мртав, умро, нестало га. А то није грех. Грех је помислити. И, од страха да заиста то није истина, већ да је он још ту, да није пропао, већ жив; а нарочито за њу, Аницу, жену му, да она не би помислила да је слободна, да смрћу његовом њега заиста нема, да није више његова, сви су се они трудили и сваку ситницу употребљавали, само да се он спомиње, не заборави.

Тако, ако би јој која комшика нешто, што умеси, зготови, донела, она би, дајући јој, говорила, снебивајући се — Ето, донесох! Знам, покојни Мита, домаћин ти, много је то волео, па донесох, да и ти окусиш!

Или, ако би која дошла, за штогод, какву ствар, урутку, узме од ње на послугу, она то не би као од ње тражила, већ:

— Анице, да ли имаш то? Док беше покојник, то је било у кући. И он нам није бранио, узимали смо.

А и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да избегне помисао да он, покојник, није ту, у кући, жив, већ да је мртав и далеко, далеко од ње. Грех је био то мислити. Било у башти, кући, свуда, свуда је био он; све је било његово. Увек га је гледала, био је пред њом, исто онако кошчат, сув, нарочито они његови пуни, црни бркови, који су му још за живота онако одударали од његова бледа, сува лица. И ма да га у ствари није било, ма да је већ толико било прошло од његове смрти, ипак он је морао за њу да буде жив. Нарочито за њу, Аницу. Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред... жена, људи. Дао јој — не име, већ нешто више, јаче, дао јој неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у кога да погледа, јер ако погледа, ко зна шта може тај помислити о њој. Сигурно рђаво, бешчасно. А кад је он њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тада је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја. И онај кога би погледала, ако би што рђаво о њој помислио, то се ње не би тицало, не би се односило на њу, већ на њ, на мужа, домаћина, као да је њега рђаво погледао. Он је био ту, јер она је била његова. Па и кад је умро, опет је она и даље била његова.

И зато сви, цела родбина, а нарочито жене, као у накнаду зато, из захвалности, уплашено, страхујући да се не покажу неблагодарне, с неким страхопоштовањем трудиле су се да једнако одрже његову успомену, ништа не пропусте.

Било је главно да се њему, покојнику, угоди, да се задовољи... А ово друго, свакидашње, оно је узимано тек онда, пошто се све испуни што треба њему, покојнику. Главно је било ово, покојник, исправност према њему. А она, дете, па још преудаја?.. Ех, Аница би најрадије волела да се више не преудаје, већ да и даље остане овако. Покојник, усамљена, јад, плач, — толико се била навикла на то, да јој је то већ било као омилело. А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају пристајала. Једно то, а друго још и помисао да њено тело још није чисто од првог мужа, покојника, а камо ли да сада још дође и тело другога. Али доцније, а најглавније што је знала, уверена била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори, сиротнији, старији, а и то да опет још једном, мора бити, да се мора преудати, т.ј. да „њени“ - мајка, браћа - неће је тако оставити, већ кад они нађу да је дошло време, преудаће је, - зато је она оставила да о томе они мисле, брину се, а она је и даље ревносно, тешко, продужавала да надгледа кућу, седи сама, иде с дететом на гроб покојнику и тамо плаче, плаче до миле воље. Исплаче се за све што јој се накупи, што је заболи, што осети: за разочарање, бол прве ноћи, младости, љубави; а о преудаји била је равнодушна. И чак се исмевала, говорећи:

— Ао, ко ће мене да узме?!

А опет осећала је како се та њена преудаја приближава, већ се о њој слободно говори, јављају се неки. Па се већ у велико почело да поговара за неког Недељка. Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца, он после за себе отворио дућан. Жена му затим умрла, пошто му је оставила троје деце... Знала је да ју је тражио, а да јој се браћа нећкају и не дају му је, зато што има толику децу... Знала је где му је дућан: у чаршији, одмах до њене махале. Чак га је једном и видела, кад је ишла на гробље и прелазила преко чаршије. Износио је из дућана неке зембиле и ређао их по ћепенку. И, као да је знао да ће она тада проћи, био се лепо, чисто, чак и кицошки обукао. Само што су му преко прага, из дућана, вирила његова прљава деца с комадима хлеба. Чула је да он ту децу сам пере, облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету... Знала је све, и опет је — не да чинила се, већ у истини била равнодушна и подсмевала се, нарочито мајци. Мајку би увек још с капије познавала, кад би јој долазила и имала што да јави о преудаји, или за кога новог просиоца. У таквим приликама увек би јој мајка улазила брзо, још брже за собом затварала капију и долазила Аници, али полако, као стрепећи, бојећи се некога. (Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа).

Но свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за просидбу, олакшавала. Чим је види да тако уђе, она би се повукла у собу, тиме да као да мајци времена да се она смири, прибере, и после, кад би јој мајка дошла код ње у собу, сама би Аница, сажаљевајући мајку, равнодушно је питала...

Али једнога дана мајка јој се, тек што је била у јутру отишла од ње, опет преко обичаја брзо врати. Капију заборави да за собом затвори. А као да је заборавила и на покојника и страх од њега. Изгледала је радосна, весела. Тако је брзо ушла. Аница није била у соби, већ је иза куће тамо нешто радила. Мајка је дозва. Па не могући да је сачека у соби, изиђе и сретоше се на прагу од собе.

— Анице, кажи драгичка, ћерко!.. предусрете је.

Аница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи. Сигурно богат, имућан.

— Добро, добро, нане: који је? и погађајући шта ће бити, спреми се да се врати натраг и продужи свој посао.

— Ита, рече јој мајка брзо.

Аницу нешто пресече у половини. Подиже руку устима, као да спречи крик, радост, шта ли?

— Ита, Ита, ћерко... поче мајка да понавља и уноси се у њу уплашена, кад виде како се она укочила, поникнула.

Аница се једва трже:

— Нане! а ухвати се целом шаком за чело, једва држећи се да не падне — не остављај ме ноћас саму. Спавај ту. Па чисто изгура мајку, затвори за њом собу. И мајка јој чу како она тамо у соби негде паде.

Целе ноћи тако је остала.