Укључено у ELTeC корпус
108 ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА 108
ПРОСИОЦИ
РОМАН.
НАПИСАО
Л. КОМАРЧИЋ
БЕОГРАД
Штампарија Светозара Николића Обилићев Венац бр. 2.
1905
Цена 1 динар
Човек никада не може у животу да покаже толико милоште, толико милосрђа према бедном и невољном; толико саучешћа и болећивости према патњама и болу својих ближњих; толико добродушности и племенитости према грешницима и покајницима, — каи што то може да покаже сапутница живота његова — жена.. .. Њена је туга већа него наша; њено је осећање нежније, дирљивије него наше; — она је то, што даноноћно бди поред тешког болника; она је то, што му добротом срца свога и племенитошћу душе своје блажи муке и даје му снаге да се у нов живот поврати .... Жена је то, што потоцима суза залева хладне гробове наших драгих покојника: она је то, што мирисним цвећем кити зелене хумке,
И тој доброти срца, тој племенитости душе, томе узвишеном милосрђу наших жена — писац посвећује ово своје дело...
Један је по један био газда Угљеша Пивљак. Није му било равна ни по богатству, ни по виђености у свој богатој Мачви. Само оно његово имање у Китогу, десно од Сокине механе, идући из Штитара у Шабац, вредило је на хиљаду минаца; па онда његови велики сувати код Лешнице, па забрани више Чокешине, па „дуге њиве“ у „Великом Кључу“ на реци Јадру, па његови чаири испод Липнице, — а да и не говоримо о његовим ливадама, њивама, забранима; о воденицама на Дрини и воденицама на Сави; о кошевима и наслонима и о другим ситнијим парчетима, што се тамо амо налазе по атару совљачком, глоговачком и Црнобарског Салаша. За њ се знало, да нигда није ни без готових новаца: чим роди жир, он сместа одвоји по два три чопора маторих вепрова и отера
Угљешу су у свој Мачви звали: „трули газда.“ Па он је и био одиста трули газда.
Кад је умро, његово огромно имање дошло је под масу. А само за живи мал добивено је па 1500 дуката. То је била најјача маса у свој шабачкој нахији. И још се једнако говорило: „куд се деде његова готовина?" Много се сумњало у Симу Ћату, који се ту десио и кад је Угљеша издахнуо, и кад је власт чинила попис. У осталом, њега је суд после поставио и за главнога стараоца. И онда се све ућутало....
Да богатство није сва срећа на овоме свету, то је газда Угљеша Пивљак најбоље осетио. Богат, штоно кажу, као земља, а опет ретко кад да је имао у животу веселих дана. Од четири сина, као четири златне јабуке, па му кућа остаде на женској глави. Само је дочекао да ожени најмлађега сина, а беше му нашао и младицу, да јој на далеко равне било није. Видео је код накучанске цркве, па је сместа помислио:
„Ево мени снахе. поноса дому моме, а моме сину Млађи згодне младице!
Заблаће и Синошевић једна су општина: једна им је црква, једна школа, једна судница — једно све.
О Малој Госпођи слави накучанска црква, и ту буде света из Поцерине, Посаво-Тамнаве, Мачве, Јадра, а и других још даљих крајева, и у оба села није било куће, која није имала гостију са стране. И кући браће Поповића беху свратиле неколике кочије, а тако исто и неколико гостију на коњима. У осталом, кућа браће Поповића и данас је најчувенија и највиђенија у свој Поцерини. Она
„Шта велиш, госпођа-Јецо, за ону цуру, што се до ње ухватио мој Млађо?... Кршна девојка: не зна се или је лепша или је стаситија, или је поноснија!... Гледај, гледај мога Млађе, како је испод ока погледа!... Тако је, у мојој фамилији околиша нема. Чије је то дете, госпођа-Јецо?“
„А, наш пријатељ Угљеша има добро око! То је паметна девојка; не зна се: или је срцем питомија, или је душом племенитија. Иста њена мајка! Она је јединица кћер Обрада Кустуре, једнога доброг и поштеног домаћина и марвеног трговца...
„То је кћер Обрада Кустуре?!“ запита готово зачуђено Угљеша Пивљак, а преко његова лица прелети један танан облачак; али му брзо лице сину неком унутрашњом радошћу; а његова уста као да сама за себе прошапташе:
„И боље!“
Шта му је то „и боље“ значило, то и данас нико не зна.
Он је још тога дана поиска од оца и мајке, и они му је дадоше: та ко се не би опријатељио с тако чувеним домом, као што је дом газда Угљеше Пивљака?..
Њему само што девојачки отац рече:
„Ја ти дајем моју Иконију, понос дома мога, највећу радост моју, али ти унапред кажем, да је не могу спремити онако, како бих хтео и желео, а особито кад је дајем у тако виђен и чувен дом, као што је твој дом, пријатељу."
„Пријатељу Обраде, она ће моме дому бити драга, па да је спремиш с даровима, колико она може под пазухом понети..."
„Пријатељу, твоја се кућа нашим дететом постидети неће; а оно спреме, што буде са собом понела, нека буде с Божјим благословом!“ додаде девојачка мајка.
„Дај Боже и света Богородице!“ учини на то газда Угљеша Пивљак. Него, знаш шта, пријатељу, ја нећу друкчије, већ да од вашег детета чујем, да хоће да пође за мога Млађу, за моју једину наду и радост на овоме свету.“
„Па пријатељу, деца треба да се најпре виде; али ја опет стојим за моју Иконију добар: да јој речем да у воду скочи, послушала би, а то ли да пође за сина Угљеше Пивљака.... Кад велиш да нам мо’ш са сином доћи, да ти се надамо, пријатељу ?“
„Па мој је син ту, пријатељу. Он се данас у два маха у колу хватао до вашег детета, а моје, ако Бог да, снахе.“
„Ене, благо мени, оно је ваш син?!“ повика Јела Кустурина.
„Јеси ли га видела, пријо?“ упаде јој у реч газда Угљеша, па се чисто устури од неког поноса.
„Јабуко моја златна!“ повика девојачка мајка. „Оно је кршан момак, нека је своме оцу здрав и
Још тога вечера газда Угљеша дао је обележје Обрадовој Иконији — најлепшем цвету у свој поносној Поцерини....
Истина, и то се зна, да се девојка нешто много устезала, али је укућани најпосле сломише. Она пристаде; али чим се дочепа вајата она бризну у плач и јецање. Од то доба нико је више није видео насмејану, а њена весела и звонка песма, што се јутром и вечером мешала с песмама славујевим, за свагда је умукла...
Њена би је мајка тешила:
„Немој тако, дико материна, немој бацати у бригу своју мајку и свога доброг бабајка!... Што нам, сине, онда не каза да ћеш тако туговати, па твоја мајка не би дала, да јој њена перуника с дана у дан вене, као покошен цветак на меком ливадском откосу. После, благо материно, теби ће добро бити у Угљешином дому: сви ће те држати као мало воде на длану; а у кући није какве глоте:
На све ово лепа Иконија гледала је преда се а њене мисли као да су лутале по неким нама непознатим рајским крајевима, које су њено срце и њена душа давно и давно нашли и замиловали.
Онога дана, кад је газда Угљеша за свога сина испросио и даривао лепу Иконију Обрада Кустуре из Заблаћа, могле су у велике минути јације, кад први петли запеваше код Маричића кућа, а њима се одазваше они са салаша браће Поповића. Ноћ беше тиха и нема. Ни с које стране није се
На самом прелазу горњега Кустурићева вотњака, преко кога кућна чељад иде на Илијин студенац по воду, лепо се виде две људске прилике: једно мушко, а једно женско. Узеле се за руке, на преда се гледају и ништа не говоре.
„И ти баш прими обележје, Иконија?!" рече тужно и веома потресено један мушки глас?!
„Тако ти онога, што ти је најмилије, Рајко, немој ме о томе више питати. Примила сам. Морала сам. Тако је хтео Бог и мој отац и моја мајка; а
„Боље реци, понесе ме богатство Угљешино!" упаде јој у реч онај мушки глас.
„Рајко, не греши душе! Моје срце нигда није ни за каквим богатством поимило. Ја сам о газдалуку Угљешину данас први пут чула, па ми је оно црно пред онима: оно је моју срећу разорило.“
„Е, онда, Иконија, да бежимо. Све је готово. До зоре смо у Срему... Ох, Иконија, очни виду мој, нашој срећи под небом равне бити неће... Шта Угљеша и његово благо?!... Хајде тако како стојиш. Ништа ти више не треба. Кад се вратимо и кућа ће нам бити готова. У преком шору угледније и лепше бити неће; а кад тебе у њу доведем, онда ће је огрејати сунце... А Угљеша и његови двори? Њему је пространа шабачка нахија, а отворена му је и цела Србија, па нека тражи за сина девојку, а за се добре пријатеље, а не да мени чупа срце из недара,“ повика онај, што га Иконија зове Рајком, повика гласом и решеношћу, која је на све готова.
Иконија мало поћута, па се одједном исправи,
Не, Рајко, то бити не може. Мој би се отац убио, а мајка од туге пресвисла, да ја то учиним.“ И она заусти да још нешто каже, али се, у тај мах, међу њима обре једна женска прилика. Она дочепа Иконију за руку, па јој прекорно рече: „Шта ћеш ти овде, Иконија, у ово доба ноћи?!“ и онда се окрете ономе момку:
„Одмичи ти од наше куће, Рајко! Немој убијати срећу детета мога, нити рушити мир нашега дома, који ти ништа дужан није.“
То је била Иконијина мајка.
У тај баш мах припуцаше пушке горе код кућа браће Ђенадића; а један мушки и звонак глас стаде изводити познату песму:
И озго од Гавранове Греде као да неко припева:
То се са својим сином враћао кући газда Угљеша Пивљак, певајући и пушке мећући. Њега су на коњима до Шапца отпратила браћа Ђенадићи — његови калаузи у Заблаћу и околним селима.
За тим се све утаја, само што се чула жестока врева паса далеко тамо на другом крају села. Нема сумње, морао је поред самих кућа да мине какав гладан вук, јер су баш те ноћи поклане овце Јанка Субашића.
Кад што газда Угљеша ради, он брзо ради. На Малу Госпођу испросио и даривао за сина девојку, а у недељу по Крстову-дне дочекао у своме дому своје пријатеље — девојачког оца и мајку, па их царски угостио и провео по своме великом имању, да виде све, шта има њихов пријатељ Угљеша Пивљак, те да се не кају за чијег су јединца дали своју кћер, своју јединицу. Водио их је чак и у Лешницу на своје сувате, да виде где тови џелеп крава и џелеп волова, па их је онда испратио до Шапца, а узгред свратио на своје имање код Сокине механе, да им покаже свој домазлук швајцарских крава и ону дивну пасмину буђеновачких свиња; а ту су уговорили да прстен буде у другу недељу по Крстову-дне, а да са сватовима по девојку дође у недељу пред свету Параскеву....
Јелу Обрадову ништа тако није обрадовало и разгалило, као анђелска појава једне, већ у велико одрасле, девојчице. Она им је и вратнице отворила, а једва се кретала под накитом од орлаша и крсташа талира и три ниске о врату дуката, што су пламтели као жива жеравица. На њеном се лицу беше извајала сва доброта срца и душе једнога правог анђела Божјег. Она прво приђе Обраду Кустури, смерно се поклони и у руку га пољуби, па онда прискочи Икониној мајци, притиште јој врео пољубац у руку, па јој љупким девојачким гласом рече: „добро нам дошли!... шта ради моја мила снајка Иконија?... О, да вам је знати, како се моја душа радује ономе сретном дану, кад ћемо једна другој пасти у наручја! ... Ја немам ни мајке ни сестре. Она ће бити мени и снајка и сеја...“ И онда једна другој падоше у наручја, па се стадоше грлити и љубити, а очи им беху пуне суза.
Обрад Кустура беше стао па се диви овој одиста реткој доброти душе једнога тако још младог, а тако паметног, девојчета, као што беше Анђелија, мезимица његова пријатеља Угљеше, а заова његове кћери Иконије, што су, и по лепоти и по
Кад су Обрад и његова Јела дошли својој кући, тамо су затекли позив од среске власти, у коме стоји, да Обрад Кустура сместа дође среској канцеларији ради некога хитног саопштења. Ово: ради хитног саопштења, беше двапут црвеним плајвазом подвучено.
„Шта ли ће ово сад бити?“ рећи ће Обрад више у себи... „О, да сам знао за ово, кад смо сад у Шапцу били, да видим шта је то тако хитно?! Није ми толико што ћу се сад поново враћати у Шабац, колико ме мучи, што не знам што ме сад баш власт зове... Него, станиде; знам шта је. Она рђа неће да пристане, да ми се одложи продаја. То је и ништа друго. Ако то буде, онда је зло. Ја нећу имати где дочекати Иконине сватове, дочекати нити су чим угостити...“
И Обрад Кустура још истог дана уседе на свога путаља и живо откаса у Шабац; оде право среској канцеларији, оде сетан и невесео. Нека
Кад је дошао среској канцеларији, он даде позив Толи пандуру, па га замоли, да га пријави капетану. Пандур окрете онај позив — као да би видео, ко је Кустуру звао, па ће онда рећи:
„Капетан није ту. Одазвао га г. начелник. Бог зна хоће ли до мрака и долазити. Он се обично подуже забави код г. начелника; него да те пријавим г. Тоши писару?...“
„Е, волео бих да је капетан ту; али кад није, онда ме јави г. Тоши. Можда ће ми и он казати, рашта сам зват. “
И таман они у тој речи, а капетан те на врата. И чим уђе у ходник он смотри Обрада:
„Ене, Кустуре! Зар си већ дошао?! Ја сам мислио, да се још частиш по Мачви са твојим пријатељем Угљешом... Хе, ко ће сад с тобом? Широка су леђа на која се сад наслањаш... Хајде 'вамо!...“
И они оба уђоше у канцеларију.
„Седи!“ рече капетан, и показа агу очима столицу. Обрад седе, седе доста ослобођен лепим пријемом капетановим.
„Звао сам те, да ти рђаве гласе кажем: она рђа, она каишарчина, не да ни доћи, да ти се продаја одложи.“
„Е, онда је то зло, мој г. капетане: онда ја немам куд кући својој. Ако то буде, онда од свадбе моје Иконије ништа бити не може: онда несрећном оцу и мајци ништа друго не остаје, већ да скачу у мутну Добраву.... Ми Икониних свата нећемо имати где дочекати ни су чим угостити. Него, да си ми по Богу брат, г. капетане, учини ти шта знаш и како умеш, да ме то зло сад мимоиђе, па после, пошто ни дете одведу, могу слободно узети угарак, па све у дим претворити..."
„Богме, Обраде, ја ти ту ништа помоћи не могу. Продаја је саопштена и теби и Максиму Ћуку и Управи Фондова. И, док ви све троје не пристанете да се продаја одложи, ја немам ни силе ни власти да то сам учиним. Таки је закон; а закон је старији од нас свију.“
И онда капетан стаде мерити веселог Обрада
„Не бој се, драги Кустуро! Сад видим да о свему ни ти ништа не знаш; не бој се, и благодари Богу, што у овоме свету има још добрих људи. Ти оној рђи више ништа не дугујеш... Ево ти ове хартије, на, па је чувај као очи у глави. То је квита, да си Максима Ћука до паре измирио.
Обрад Кустура само је бленуо у капетана. Он од свега ни речи није разумео; а капетан ће наставити:
„Таман си ти отишао с твојом Јелом у Мачву, да видиш дом свога пријатеља, а мени пријавише једно момче. Оно ми рече:
— Капетане, ја сам послат, да видим шта и колико дугује Обрад Кустура из Заблаћа Максиму Ћуку. Ево донео сам паре, да тај дуг измирим. И ја сместа нађем акта о твоме дуговању. Срачунам
„Мени су рекли, да вам кажем, да ви ову квиту дате газда Обраду, а мени дајте парче цедуље, како сам ја овај новац вама положио."
„Ја тако и урадим; а тога истог дана зовнем Максима Ћука, и положим му за твој рачун све до паре. На! ово је његова квита. Ја сам је, боље тврђе ради, и оверио, а то исто и на актима записао!...
„Ето, мој драги Кустуро, сад си слободан као тица на грани; а, сад, јаши твога путаља, па иди кући, да ту радосну вест кажеш и твојој Јели. Њу ће то, болан, обрадовати више него што је обрадовало и тебе самог.“
„0, г. капетане, ти обрадовао нас, а тебе Господ Бог!“ повика Обрад Кустура, а очи му беху пуне суза.
После овога, друмом што води из Шапца за Поцерину, живо је касао један коњаник. По лицу његову беше плинула неописана радост; а његова уста једном прошапташе:
„Знам сад ко је. То је он, мој пријатељ Угљеша. А ко би други данас и могао за ме положити толике паре?... Он и нико други!...“
Оних и оноликих сватова, као што их беше покупио газда Угљеша Пивљак, кад је женио свога сина Млађу, Мачва, ни пре ни после, утувила није. Самих кочија било је преко шесет, а о коњицима нико рачуна ни хватао није. Једно се само зна, а то је, кад су први свати улазили у Богатић, последњи се још не беху из Совљака кренули.
„Хе, ласно је Угљеши овако свадбовати: дубока кеса, а големи амбари... Има су чим и дочекати и испратити; а то једно мушко дете“, рекли би људи, кад се о томе повела реч.
Ту се читаву недељу дана свадбовало; а совре се нису дизале од ранога јутра па до неко доба ноћи. Избачено је преко пет стотина прангија, а пушке никако ни партисале нису. Сам кум дао је врећу барута, а стари сват две. Чауши су читав један дан приказивали свадбене части и дарове!...
Из ближих околних села није остала жива душа, која није дошла, да се нагледа овога одиста чуда од сватова.
Али што се беше искупило момака и девојака, жена и деце, око младе и младожење, да се надиве колико лепоти и стаситости, толико и богатом руху њихову!... Али је млада својом лепотом, својим витким стасом и нешто сетним лицем и погледом одиста одвајала од осталих мачванских лепотица.
Од Иконије се није одвајала њена лепа заовица Анђелија. Она је опет својом лепотом, својим анђелским погледом многоме момку памет занела, али ником тако као Радојлу јединцу сину Бранка клисара цркве Глоговачке.
Па и Радојло беше кршан момак, мушкога стаса и поноса, а срца и душе што свакога осваја. Он је још из ранога детињства почео уз оца, који је опет био добар сремски певчик, да иде у цркву и научио се црквеном појању, те му је после кад је у школу пошао то ишло од пола муке. Милина га је било слушати кад чита апостол и кад својим звонким и симпатичним гласом одговара на јектенија.
„Газда Угљеша, припази-дер ти на ово клисарово штене! Он нешто много обија око твоје куће. Ако је твоја Анђелија у колу, ако је на с лу или на прелу, знај да је ту и он. О томе већ говоре и деца по сокаку. Чувај оно дете, док на њ није изнет какав ружан глас; а кад се изнесе, онда га није ласно изгладити.
Од то доба Радојло није смео кући Угљешиној доћи, нити се с Анђелијом састати и разговарати; али то је баш учинило, да су они обоје једно за другим почели још више марити па чак и чезнути.
И док је првога дана на овој свадби све живо пливало у џумбусу и весељу, дотле се једна мала дружиница шабачких младих трговаца веселила пред совљачком механом. И то је весеље текло као бујна река: ређале су се севдалије за
И овога је пута Бего Цицварић показао своју духовитост и песнички дар: он је ту, пред самом совљачком механом, срочио и уз ћемане отпевао познату песму:
Кад је ово отпевао Цицварић, један од оних младих трговаца дочепа пуну оканицу вина, што је пред њим па столу стајала, па је, гоњен неком унутрашњом сетом, баци преко тарабе у шљивак и она прште у стотину комада. После скочи и викну:
„Коње!... Побратиме плати ово што се потрошило!“ — окрете се једном своме другу. За тим појаше коње и у великом касу одоше пут Црне Баре, а отале на Карантин Рачу, тамо где валовита
Од то доба само се још једном на кућу газда-Угљешину права радост осмехнула. То је било онда, кад му је снаха родила унука, мушко чедо, ђедову праву радост; јер је у овоме детешцету видео милост Божју, видео мушку главу, која ће прихватити и одржати слеме кућно и на огњишту ложити божићне бадњаке и о крсном имену дизати чашу у славу Божју.
Тако је мислио газда Угљеша Пивљак; али у књизи судбине било је са свим дукчије записано...
Несрећа никад не долази сама. Она је увек у друштву. Она човека и стиже и срета. Ране, што их она задаје, тешке су и непреболиве. Њих људи обично односе собом у хладни гроб свој.
Није прошла ни година и по, а његов син Млађо први у Совљаку паде од језовите косе смрти, коју беше несретна колера 1866 по свој Србији размахнула и толике домове у црно завила.
Газда Угљеша се тих дана десио код волова на својим суватима у Лешници; а кад му тај црни абер стиже, он пребледи као смрт, па само повика:
„Кола!“
И ма да се ишло галопом, весели отац, мало мало, па би повикао:
Брже!... Шта их штедиш, покрепали, да Бог да!... И они стигоше у Совљак за непуна два и
Али која вајда, кад несрећни отад није затек'о жива сина. Он је, док је с кола скочио, по људима, по снуждену лицу њихову и по оној мртвој тишини, која је у целом дворишту владала, познао, да није добро.
Он само учини:
„Где је мој Млађо?!“
И онда полети у кућу. Људи хтедоше да га зауставе, али се он оте, улети у собу и виде мртва сина где лежи на својој самртној постељи.
Он само што рикну као прободен брав:
„Сине, Млађо, животе мој, зар баш тако?!“ И онда се несрећни отац простре по своме мртвом сину; а кад је мало дошао к себи, прве су му речи биле:
„Где је Иконија?... Где је дете, мој Угљеша? Нека с њим бежи из ове несретне куће, нека бежи куд било!..."
Боже, од кад је света, људи беже од смрти;
„Од смрти се побећи не може.“
Ма колико да је конац жалости дугачак, њега време, мало по мало, ушије. Он се с радошћу упоредо уткива у платно живота човекова. С тога наш живот, ма колико био горак, ипак има неке дражи. И ми га за то увек трпљиво сносимо, вечито надајући се, да ће нам синути бољи и веселији дани.
Тако је и с газда-Угљешом било... Жалио је и жалио свога јединца. Читаву годину нити се бријао нити шишао. Ишао је као какав одбегли сужањ. Али гледајући свога унука, малога Угљешу, коме је кум на крштењу дао ђедово име, како с дана у дан напредује, гледајући у њему живу слику свога сина Млађе, она је жалост, с дана у дан, бледила. А оно Божје анђелче, кад би год свога ђеда опазило да од куд долази, оно би му пружило ручице, да га узме. И он би га узео и ваздан му којешта тепао. И ово је био животворни мелем натиштеним ранама овога жалошћу већ погрбљеног и оседелог старца
Има прилика, кад се човеку учини, да је и сам Бог једна оличена пакост, која не може да гледа трајнију срећу човекову. Ово се могло приметити и на дому веселог Угљеше Пивљака: таман почну да му се замлађују тешке и дубоке ране, што су му их задале четири црне смрти његова четири сина, а некаква их зла коб још већма разгребе и позледи. Тако, једнога дана, лицем у свету недељу пред Спасов дан, таман кад се навршила година дана, од кад је саранио последњега сина свог, — приђе му његова снаха Иконија, пољуби га у руку, па ће му рећи:
„Бабо, ја не могу више остати у овој кући. Хоћу да идем своме оцу и својој мајци. Опрости ми, ако сам те што увредила.“
Ово је она рекла с таквом решеношћу, да је њен свекар сместа увидео, да би му узаман било, да је од тога одвраћа.
Он мало поћута. Гледао је преда се, и као да је смишљао шта да јој рекне.
„Хајде, снахо, што ти је наша кућа постала тешка; али, како можеш да се раставиш са својим
„Па ја сам мислила, бабо, да и њега са собом поведем; а доводила бих ти га сваке друге...“
Али јој свекар не даде ни издушити шта је хтела рећи. Он скочи, а лице му се чисто развуче:
„А, то ли ти мислиш; а, снахо Иконија, док сам ја жив и мичем и једним прстом овим, ја не дам да ми се дете, ова моја још једина утеха у старим годинама мојим, из куће одведе.“
Иконија му на то са свим хладно одговори:
„Па добро, бабо, ја и немам силе и власти да га од његовог ђеда и његове куће одвајам, а и да имам, то чинила не бих; али, бабо, на твоју душу грех, ако детету нешто буде, без материне неге и гледања..."
„Али ће то, снахо, бити и на твоју душу: каква си ти мати и какво је то твоје камено срце, да свога нејака сина, пород срца свога, остављаш, а да и не говорим о кући мојој, о кући твојој, која ти, од кад си у њу доведена, никад ништа на жао учинила није.“
Иконија је на ове свекрове прекоре само гледала преда се и — ћутала...
После једнога сахата стадоше пред Угљешине вратнице једва господска кола — кочије на федер и са сицевима — у која беху упрегнута два, као трава, зеленка, оба поносног држања — ама као да их је једна мајка ождребила. По скупоценим амовима и сребрним кључевима, вид’ло се, да их је дубока кеса купила. И док је онај млади и лепо обучени момак, што је кочијашио, везивао један мали свежњић, што му га је Иконија дала да га у закошарак веже, — дотле се она праштала са својом заовицом Анђелијом. Она јој је са сузним очима говорила:
„Чувај ми сина, слатка моја сејо!... Ја ни ово нисам хтела, али је тако, ваљда, хтео Бог... Чувај га и, место његове жалосне матере, негуј, храни, и обасипај пољупцима; јер ћеш му ти од сад бити и тетка и мајка. Чувај га и негуј, тако ти Бог за то платио и милостивим те оком поглед’о!..“ И онда се наднесе над малог Угљешу. Он беше у
Иконија се стаде гушити у јецању; али се брзо стеже, окрете се својој заови, погледа је оним тужним и вечно сетним погледом.. Хтела је да јој још нешто каже, али јој се речи у гуши следише. И она онда немо паде у загрљај својој доброј заовици. Оне су тако дуго загрљене остале, ћутале су и обе се гушиле у плачу и јецању.....
После неколико тренутака летеле су као ветар оне господске кочије. Летеле су друмом што води за Шабац. У њима су седеле две жене: Иконија снаха Угљеше Пивљака и Јела Обрада Кустуре. — То је била мати и кћи... За колима су, у касу, у веома живом касу, касала два коњаника, оба на добрим коњима и у господском варошком руху. Једно беше Рајко Перић, а друго његов побратим Пера Крунин...
„Јеси ли их познала, кумо?“ упита Пела бирташица у совљачкој механи своју куму Фему Митровчанку.
„Познала, како нисам. Они су били оно, што наручише онај богат ручак, кад је оно газда Угљеша женио свога сина с овом истом младицом, што седи у овим господским кочијама, —“ одговори Фема Митровчанка; а на то ће Пела бирташица додати:
„А онај на оном златногривом кулашу, то је онај, што је онда био онако сетан и невесео, док су његови другови дивно изводили песме севдалије.“
„А кад оно несрећни Бего Цицварић запева:
„Иконија, моје суво злато,
„Цвеће росно јутром узабрато," — овај ти веселник дочепа оканицу с вином, па њим о земљу, и она прште у стотину комада!" — додаде Фема Митровчанка.
„Е ова, видећеш, оставља и свога свекра, и своје дете, и један богат дом пун свакога добра као кошница меда, оставља све то, па оде тамо,
„Па ’коће, кумо, права је срећа оно, што је нашем срцу мило и драго, а не пусто земаљско благо,“ одговори Фема Митровчанка.
На годину дана после оне опасне морије, што је грозно десетковала људе и жене, девојке и момчадију, — дошла је једна опаснија — за децу. Она је те године уморила готово цео један појас деце, од две до осам година!... А кад је била на врхунцу свога беснила, она је онда покосила и млађани живот унука несрећног Угљеше Пивљака. Шта сиромах Угљеша није чинио, да од овога неумитног дечјег крволока спасе свога унука, једину још мушку главу дома свога, — па ништа. Није штедео ни труда, ни коња, ни пара. Довео је два лекара из Велике Митровице и Гродера из Шапца, те су држали консилиум. Па? — Сва тројица само одмахнуше главом. Један од њих рече:
„Доцкан...“
А други:
„Овде више наша мајсторија не помаже.“
Др. Гродер предложи воду за „испирање“ — сваких пет минута. То и она двојица усвојише.
„Шкодити неће,“ рече онај први.
,,А ни помоћи,“ додаде онај други.
Гродер опет ништа не рече, већ сам спреми лек. У оној ватри лекари су морали са собом носити све што треба, кад буду овако у народ позвати.
И сам Угљеша, по самим лекарима, познао је, да је свака нада изгубљена. Он више није смео ни да улази у собу, где је лежао његов весели унук. Он је само испред куће одао и — хукао.
Анђелија није одмицала од свога братића и све је чинила што је ко казао, да би и то добро било, а особито, што су све жене, које се беху искупиле, тврдиле, да доктори ништа не знају, и да је све у Божјој руци. Баба Стана, мати Јове четовође, рече, да нема бољке од које лека нема, али га, пусто, људи не знају, а доктори још мање; а Дивна Петришкова рече, да је све у Бога и да се на њ ваља до последњег часа ослањати. Анђелија је двапут-три улазила у гостинску собу, стала би пред икону свете Богородице, па јој се молила да
„Доцкан, сине; а, најпосле, и зашто? Да је она марила за ово дете, она га не би могла ни оставити,“ рече ђед детињи с неком очевидном срџбом, која му је из саме душе потицала; јер су сад и њега мучиле оне Иконијине речи:
„Али, бабо, на твоју душу грех, ако детету што буде, без материне неге и гледања!..."
Детету, међу тим, по некад као буде и лакше. Оне муке мало умину, оно прогледа, прогледа веселије, па се чак и насмеши. И тад се сви обрадују; али то буде све. Оно, сироче, скочи, врисне, да се у човеку крв следи; полети и својој веселој тетки падне на груди. Једном је, колико га грло доноси повикало:
„Ђеди, хоћу ђеди!“
И зовнуше му несрећног ђеда. Он дође; али тек што у собу уђе, а дете скочи и појми да некуд бежи, али га Анђелија узе у наручје, па му оде говорити:
„Не бој се, кућо моја, ево твоје теткице, она тебе не да!“
И оно сироче само задрхта, затури своју анђелску главу и — као чивит помодри. Сви су помислили да мре. То је мислио и његов ђед, јер сместа оде из собе: није могао да гледа самртне муке детиње. Он оде у своју собу и паде ничице у свој кревет, па се стаде гушити у јецању. После се ућутао. Можда је и заспао. Он те ноћи више из своје собе ни излазио није.
Дете се после опет мало повратило ; али то је за мало трајало: што се у ноћ више улазило, све су га веће муке спопадале. Видело се, да му је крај живота ту...
И жене су већ понеле да се немо погледају. Пела бирташица само што махну главом; а Фема Митровчанка руком. То им је био знак, да је дете било и прошло.
Једна ће тек рећи:
„Шта ти је човек!“
А друга:
„Данас јес', а сутра га нема!... Роди се, само да се мучи.“
Једна опет примети, да се деца много више муче но људи.
„Хе, моја друго, младост се отима — хоће да живи,“ — додаде Фема Митровчанка.
Кад би пред саму зору, дете се као мало смири. И онда ће Пела бирташица приметити.
„А где је газда Угљеша. Њега још од синоћ нема?!"
„Отишао је у своју собу да мало прилегне. Ово је друга ноћ како, сиромах, око на око свео није,“ одговори Марта Јездина.
И Анђелија беше већ клонула. Наслонила се на јастук па и заспала; а кад дете опет врисну, она се трже, па није ни чула шта жене о њеном оцу говоре.
Али кад већ поче и свитати, а оца јој још нема, она замоли Марту Јездину, да види шта је
И Марта Јездина уста и оде. Не би је позадуго; а кад се врати, била је бледа као смрт. Она се саже, те нешто шану Пели бирташици. То је смотрила и Фема Митровчанка. Оне све три, полако, на прстима, изађоше из собе. Анђелија то ни опазила није Беше пала поред детета и — заспала.
Мало после, стаде се у дворишту Угљеше Пивљака разлегати запевка. То је био глас Анђелије кћери Угљешине.
„Смирило се! курталисало се мука!... Бог да му душу прости!“ рекоше они који поред Угљешине куће минуше; а један додаде:
„Ето, сад, сиромах Угљеша! Угаси му се и последња нада његова. Толико имање, толики живи мал, толико богаство, па му дом оста без мушке главе!... Нека још и он склопи очи, па онда у овоме дому неће имати ко да слави крсно име и да диже чашу у славу Божју!“ рекао је стари
Али кад пуче глас по селу, да дете није умрло, већ сам Угљеша, ђед његов, сваки се живи зачудио и — прекрстио. Многи полетеше Угљешиној кући да виде, је ли то истина!?
И то је била истина. Један је пред самим вратницама покојног Угљеше овако причао:
„Синоћ је отишао у своју собу, да мало прилегне. И како је легао, није се више ни пробудио; а кад се у кући опазило да из собе не излази, а већ је било у велике свануло, онда Марта Јездина прва оде у собу да види што не устаје, а кад тамо, сиромах Угљеша већ се и охладио. Поред њега се отег’о читав поток усирене крви...“
Умро је без свеће.
Тај дан, пред само вече, испустио је душу и мали Угљеша, а сутра-дан саранили су и ђеда и унука — једног до другога.
У оној великој забуни, која је настала у кући Угљешиној ненадном смрћу његовом и његова нејака унука, — највише се нашао веселој Анђелији на помоћи Сима Ћата, који је и иначе с њеним оцем добро живео. Он је први од људи из села дотрчао онога јутра, кад су Угљешу нашли мртва у његовој соби.
У целој кући све беше изгубило главу. Нико није умео казати, шта треба чинити а шта не треба. Кукавна Анђелија беше као изван себе. Летела је час у собу мртвоме оцу, а час своме јадном братанцу, који је био на умору. Она није ишла, она је посртала. Она није кукала, она је запомагала:
„Куку мене, шта је ово? Куку мени ојађеници, шта ћу ја сад?... Бабо, слатки бабо — шта ти то учини од себе, а шта од мене?!... Бабо, слатки
И у тај мах улети у собу Сима Ћата. Стаде као укопан — као да је и њега потресла ова ненадна несрећа што је ову кућу снашла.
Он приђе Анђелији. Диже је, па је полако и с пуно неког бола изведе из ове проклете собе. Водио је преко дворишта, а и сам није знао куд. Он ју је само, готово нечујно, тешио:
„Умири се, дођи мало себи — жалоснице моја!.. Шта ћеш, Божја је воља, а што је од Бога, слађе је од меда! Доста, смири се!... Иди и гледај оно весело детешце!... Ти си му сад све — и отац и мајка и ђед и све... Буди јунак! Зар не видиш да те је сам Бог одредио да понесеш једно тешко бреме туге и жалости, под којим би пали и најјачи људи?!... Анђелија, кћи Угљеше Пивљака, све ће то поднети, а посрнути не сме. Смири се, дођи себи! Ти си паметна девојка. Ово, што се данас десило
На ове речи Анђелија се чисто трже. Погледа у Ћату оним својим великим и паметним очима, што их беше ружно замутила ова велика жалост њена. Погледа га па ће му шапатом рећи:
„Ћато, како те Бог учи! Ја сад ништа не знам, ни шта ћу ни како ћу. Како ти наредиш онако и нека буде!...“
И Ћата је одиста учинио све, те је пратња покојног Угљеше и његова унука била, какву ни пре ни после Мачва утувила није. На опелу је чинодејствовало пет свештеника и један ђакон; у цркви беху упаљена сва кандила и оба полелеја; а до њихове вечне куће испратила су их сва три разреда ђака и силан свет из Совљака, Глоговца, Црне Баре, Салаша Црнобарског, Клења, Бадовинаца и других околних села.
После седам дана, пошто је дато подушје и ђеду и унуку, дође власт, пописа свеколико имање покојнога Угљеше и образова масу, а за главнога стараоца постави Симу Ћату, као човека, који најбоље зна све, шта од имања и жива мала има покојни Угљеша, као и то, с ким је имао каква посла и рачуна.
Ћата се прими тога тешког посла, али под погодбом, да му даду још једнога помоћног стараоца, јер је, рече, имање велико, а на све стране раштркано, па је и одговорност велика, а он није рад, да му образ црвени и пред влашћу и пред људима.
„Па добро, брате,“ рече му општински председник, „избери ти кога хоћеш и на кога се најбоље ослонити можеш, па ћемо ти ми то одобрити, а што ми овде уредимо, ја мислим, да то неће ни масални макарити.“
И Ћата је изабрао Ранкића Томиног, човека истина имањем отањег, али иначе вредна и послушна. И то је све одобрио и масални.
Ћата је одмах приступио уређењу масе. Најпре и најпре је отпустио неке Угљешине момке и једног настојника, који му се нису допали, па је на њихова места узео друге, „поузданије."
„Кад сам ја, брате, за све одговоран — и Богу и суду и, најпосле, и својој пупили, онда хоћу и ја да знам коме ћу моћи оволики масени мал на чување поверити," рекао је једном приликом, кад се о томе повела реч.
„Богме Ћата има право, и ја бих тако радио,“ рекао је Петроније Певац.
„Е, има право; зар покојни Угљеша бирао себи момке да му мал чувају, и био с њима задовољан, а Ћата их сад не бегенише!... Други су то рачуни, браћо,“ одговори на то Игња Мутап.
„Вала, све му се може опростити, али што отпусти старог Мићу, који је у кући Угљешиној свој век провео, и сву му децу на својим рукама одгајио, — то му нико живи одобрити неће,“ учиниће Пав’о Агић.
„Море, опет ја вама велим, оставите ви Ћату. Зна он шта ради: опазио он да чича Мића нешто
„А, Бога ми, нема право. Радојло је само суво злато; ја га од малена знам, кућа смо до куће,“ — примети Среја ковач.
Ове ове замерке Ћати су дотурали његови људи, али он на то главе окретао није. И онда би неки рекли:
„Море, Ћати не може нико ништа. Јака су леђа, на која се он наслања.“
И то је била истина.
Па Ћата, ако ћете право, и јест се много старао око унапређења ове Угљешине масе. Мало, мало, па би заповедио млађим, да спреме нова масална кола, да се у њих упрегну она два врана „гаврана,“ како их је сам Ћата назвао кад је први пут сео на кола и пошао да обиђе огромно имање Угљешино. Он би сваком приликом свратио у Богатић до капетана, а после би одсинуо и до Шапца, да се јави масалном, те да му каже, шта је све за масу урадио. Истина, било му је
„Ово би заиста било грехота распродати.“ Он је те године и сам на свом имању установио ову „швајцарску и буђеновачку сточну економију,“ како се о томе једном сам изразио.
Тако исто није хтео да прода плуг волова
„Не дам ја, рекао је, да глас и углед Угљешина дома потамни, већ хоћу да је виђен и признат, као што је био и за живота његова.“
Па и о наследници Анђелији он се очински -бринуо. Није дао да буде сама у оној великој кућурини, већ је узео Фему Митровчанку и Марту Јездину, своју куму, да се увек уз Анђелију нађу...
Ћата се једном приликом, као мало у шали а мало и озбиља, пожали масалном, како му већ почињу досађивати Анђелијни просиоци. И то су, рече, све они што траже готовине онако — без мотике.
„А, знам, верујем, имаћеш ти богме тек од сад од њих муке. Неће ти дати с миром ни ручати ни вечерати. И то ће бити све саме шићарџије. Они и мени сваки дан досађују: хтели би да непрестано по масама риштају, да виде, колико која маса има у готову и како би се то могло здипити. А око твоје Анђелије биће лома. С тога се у памет
„До њеног пунолетства треба још година, седам месеца и 23 дана,“ одговори старалац Анђелијн.
„А, па она је већ ту, да буде пунолетна, с тога с њеном прошевином немој хитати. Кад постане пунолетна, нека сама себи срећу бира, а ја и ти да не будемо одговорни, ако уместо на срећу натрапа на каку несрећу. Ја не дам, да нам се каже: „продадоше је!...“ У осталом и ја сам ту. Ни ја не дам, да ми ова маса оде на ђавоље мекиње. Ми ћемо нашој пупили, нашој лепој Анђелији, потражити каквог ђувегију из добра и виђена дома... Док ја овде седим, Ћато, не дам ја, да се мојим богатим пупилама крпе туђе продрте вреће.“
Ово као да се Ћати није допало, а учини му се, као да се оно „продрте вреће“ на њега односи, па мало заћута, али се, најпосле, прибра, па рече:
„Ништа ја по овој маси нећу предузимати без твога одобрења, господине."
„Не велим ја то, човече, за те. То се односи на Анђелијне просце, а особито на оне, који не
И онда свој поглед упиљи у Симу Ћату. Дуго га је тако нешто посматрао, па ће му, смешећи се, рећи: „а, богме, Ћато, ако ми и ти станеш врдати, онда знај, да ћеш ти баш за све трошак платити.“ И то је Ћату веома забринуло и — сневесило.
Ћата је, одиста, имао право, кад се оно масалном пожалио, да му просци Анђелијни почињу досађивати. Њихов се број из дана у дан множио, док најпосле није узео размере, који су и самог Ћату понели збуњивати. Кад би год куда пошао, а особито на оним лепим и скупоценим масалним колима са сицевима и федерима, упрегнутим било бесним и немирним вранцима, или змијоглавим и поносним кулашима, — он је наилазио на читаве заседе Анђелијних просилаца.
Али их је Ћата јуначки и дочекивао. Изгледало је, да је рођен за тај посао. Некако је одмах умео да оферчи, који је просилац озбиљан, а који је — лака роба. С првим је улазио у преговоре — дубље или краће, како је већ који својом озбиљношћу заслуживао, а ове друге умео је тако да
Истина, Анђелија је била и лепа и примамљива, и духовита и поносна, веома добра срца и племените душе, али све то онај рој њених просилаца није опазио. Пред њиховим очима само је сијао, треперио и на њих врашки намигивао, њен богати мираз.
Ово као да је опазила и сама Анђелија, с тога је постала хладна и равнодушна према свима својим просцима, па чак и према онима, који би, колико толико, заслуживали њену пажњу. Шта више, они су јој из дана у дан бивали не само досаднији, већ и одвратнији. Једном је самом Ћати рекла:
„Немојте ми о њима ништа више говорити. Они не траже моју руку, већ овај мој мираз, ово моје очинство.“
А Феми Митровчанки једном је с пуно горчине рекла:
„Ништа не бих волела, него да ово моје очинство каква Божја сила у дим претвори, и ти би онда, слатка моја тета-Фемо, видела, како би ови моји просци прсли — куд који.“
То је Фема после и Ћати казала.
„Ми ћело с њом муку имати: ја ово чудо од девојке још у своме животу видела нисам,“ додала је Фема Митровчанка.
Ћата је само ћутао, жмиркао и смешио се. Не може бити, да му та особина његове пупиле није ишла у рачун.
Један од најозбиљнијих просилаца Анђелијних био је Максим Ћук, трговац из Шапца, за кога се у велике говорило, да не зна шта има и да је „похарао" цео свет, док је то своје благо нагомилао. Он је тражио руку Анђелијну за свога сина Рају; а томе је послу приступио веома опрезно и већ с напред скројеним планом. Најпре је за тај посао утро пут до масалног, који за то има последњу реч; а кад му овај рече:
„То до мене, газда-Максиме, није. Иди ти Сими Ћати. Он је главни старалац, па, како се ви тамо наредите, ја ћу после већ видети. Само утуви газда-Максо, ако ја чујем, да је ту какво мито имало посла, онда знај, да вам то упалити неће. На ме је и онако велика повика, да тргујем с богатим
Наравно, то је Максим Ћук већ разумео, шта му то значи, зато је и рекао:
„Па, господине, и на ме је зинула и хала и врана; и за ме свет говори, да сиротињи продајем бакраче по кући и губере с главе, па шта ћу му ја?.. Ја, господине, ником не продајем ни губере ни бакраче, већ само своје тражим. Истина је и то, да ја радим и да без хасне нећу да радим, и само гледам да се не замерим власти и закону, а друго ми је све равно, равно до — Косова...
„И још нешто, господине, ја сам себи поставио за правило, да свачију услугу добро платим, и то не из своје кесе, већ из онога, што ми та услуга доноси. Тако сам радио до сад, па се нисам кајао, а тако мислим да радим и од сад, па се, надам се, опет кајати нећу!“
„А ја, газда-Максиме, овде не чиним ником никакве услуге, већ само вршим своју дужност, јер
И то је и газда Максима мало бацало у бригу, исто као оно пре и Симу Ћату...
Газда-Максим Ћук имао је увек обичај да гвожђе кује док је вруће, па је ту методу и овом приликом усвојио, ма да му се нешто, пред његове намере, испречио масални; али се он уздао у своју одлучност, која се додиривала чак с извесном дрскошћу, с којом се Ћук служио, кад му је год била у изгледу каква већа добит. Тако он је још истога дана, после онога разговора с масалним, сео у свој „интов,“ у који беше упрегао две своје ластавице, она два зеленка — своја два ждрала — па као ветар одјури у Богатић. Ту се састаде с капетаном, те га замоли, да му једном већ изврши неке
„А, каишарчино једна, мислиш мене да забуниш, је ли? Хоћеш на Рачу до старога Ковића, да тражиш од мртве кобиле плоче, а не велиш, да ти је у плану Совљак и Сима Ћата, главни старалац масе покојног Угљеше Пивљака... Ала, ти оно као да имаш и сина за женидбу?“ зацерека се пакосно писар Јеша Савчић, који се с газда-Максимом Ћуком упознао, док је још са службом био у Владимирцима, у питомој Посаво-Тамнави шабачкој.
„Лоло једна, чудо те ти ниси старалац лепој Анђелији, те би се с тобом и брже и лакше споразумео, како за мога сина да добијем њену лепу руку.“
„Не њену лепу руку, већ њен богати мираз, несита хало!... Теби би било мало, да се дочепаш
У том и момак истера интов из авлије и стаде пред механу. То беху одиста богата господска кола, не зна се: или је богатији био интов, или она два зеленка, као две виле — нека племенита крв. Пругасти, високи, повијених вратова, малених змијастих глава, а грива као четири пуна свилена повесма, мрка као гагат. Онај левак немиран, копа час левом час десном предњом ногом, а мало мало, па жестоко за врат уједе свога друга дешњака; а онај само њисне: видело се, да је то била крупна шала... Зато сам Максим Ћук викне:
„Ждрале!... Миран!! И ждрал се одиста смири; али је цептио — као прут. Сила од коња!..
Већ се беше у велике навукао мрак, кад пред совљачку механу стадоше једна лепа господска кола. То је онда била реткост и у самој богатој Мачви. На механским се вратима указа једна женска прилика. То је била Пела механџика. Опа приђе колима. Не може бити да их није познала чија су.
„Пело, кога имаш још од гостију ?“ упита из кола један глас. И то је био глас Максима Ћука.
„Само је ту Сима Ћата и онај млађи тутор — неки Ранкић Томин. света је било пуно, па се рано разиђе; а ова двојица обично остану мало дуље,“ одговори Пела механџика.
„То је баш добро; ама као поручено. Отвори нам крајњу собу и спреми богату вечеру. Употреби сву своју мајсторију, да ми у собу доведеш самога Ћату — да заједно вечерамо, а и ономе млађем подај нека он обашка вечера. У собу не пуштај никог за живу главу; а већ ти знаш Максима Ћука, да он, кад плаћа — добро и богато плаћа.“
„А, бићете послужени боље и богатије, него да ми је сам владика на конак дошао,“ одговори Пела механџика, па као срна одлети у механу, да све изврши што јој је наручено.
„Окрећи кола у авлију!... Коње добро проводај, па их после намири. Кола под шупу, и — од коња не одмичи!... Је си ли разумео?“
„Ништа не брини, газда, ти знаш да се ја за коње више старам, но и за себе сама,“ одговори
„А, ево још једног! Добро ми рече масални. Они ми неће дати мира ни дању ни ноћу. Него овде ми се ваља у памет узети: ако му дам Анђелију, превариће ме; а, ако га одбијем, може ми грдно наудити!.. У памет се Ћато! Овде ти сад ваља испит полагати," промрмља Сима Ћата кроза зубе.
Пошто су Максим Ћук и Сима Ћата вечерали, а Пела им беше, истина на брзу руку, али опет лепу господску вечеру спремила, која никако није могла бити без младих пилића, пржених на младом кајмаку, које је за Ћату била права посластица, а беше им изнела и оно старо фрушкогорско вино, познати и на далеко разглашени сремски „пиштинац,“ због кога су врло често и Шапчани правили излет од Шапца до Совљака, — онда ће Максим Ћук овако почети:
„А сад, драги Ћато, да пређемо на главни посао, на посао, због кога је Максим Ћук потрудио своје господство, да из Шапца дође у Совљак, а до свога пријатеља Симе Ћате, главног стараоца масе покојног Угљеше Пивљака, а оца лепе Анђелије, данас најбогатије удаваче у свој шабачкој нахији, а можда мало и подаље.“
„Да чујемо, да чујемо драги пријатељу,“ рећи ће Сима Ћата гласом, који је сам собом наглашавао, да Ћата и сам увиђа важност посла, рад кога се Максим Ћук потрудио да до Совљака на своме интову дође.
На овај овакав „тон“ Симе Ћате, Ћуку се мало набра чело, али он ипак продужи са свим хладно и као да ништа ни опазио није:
„Прво и прво, драги пријатељу, ваља ти знати, да у Ћука завојица нема. У њега је увек било — што на уму, то и на друму... Ја имам сина на женидбу, а ти девојку на удају, па сам дошао да видимо, можемо ли се нас двојица опријатељити.“
„Ти то, онај, велиш за Анђелију покојног Угљеше?"
„Велим за Анђелију покојног Угљеше... Мени се чини, да ти и немаш женске деце?“
„Немам.“
„Па, онда, што питаш: је ли то за Угљешину Анђелију?"
Ћата на ово ништа не одговори, већ само рече:
„Лепо је то од тебе, газда-Максиме. Ја против тога ништа немам: девојачка су врата сваком момку
„То су стари „вицеви“ пријатељу, који за ме немају никакве вредности. Ја и нисам дошао да чујем шта ће девојка рећи, већ шта ће њен старалац казати.
Ћата мапо поћута, или, боље рећи, он се мало и збуни, али ће опет окренути:
„Ама, пријатељу, ти не знаш муке моје. Ова моја пупила постала је велика пробирачица: она је до сад одбила равно тридесет и два просца, те каква просца!.. Ти си јој тридесет трећи."
„Све ја то знам, пријатељу, као и то, да си јој и ти саветовао да их одбије. Тако бих и ја радио. Ја своју слушкињу не бих дао за онога смољу — сина Петрушка Врбовца из Миокуса; а још мање за онога ветропира, унука Павла Вртирепа из Добрића; а и они остали мало су што бољи од ове двојице. Једини Радојица Лекић из Обреновца у свему издваја од њих свију. И ја се чудим, како се вас двојица удесили нисте."
„Ама пријатељу, за мало се размимоиђосмо, а и девојка као да није била с раскида; али ето,
„Од тога више ништа бити не може, јер је Радојица Лекић испросио и прстеновао цуру од фамилије браће Лаловића у ваљевској Колубари," рече Максим Ћук гласом, којим је хтео Ћати нагласити, да код Ћука не могу проћи ничије врдаламе, и којекаква заоколишења. И онда мало поћута. Гледао је Ћати право у очи, па ће му смешећи се рећи:
„Кажи ти мени овде, Ћато, у четири ока, шта ти, братац, тражиш за се, а шта за оне, којима се по нешто дати мора, па да се овај посао час пре сврши; јер, како ја знам, још мало па ће девојка постати пунолетна, па је онда нећеш питати ни ти ни масални, а најмање ја. А, најпосле, може се десити још нешто горе. У Мачви је обичај да девојке саме одбегну за момке у које су се загледале, а за које им старији не даду да пођу. То се може десити и с твојом пупилом, лепом Анђелијом Угљешином. Ово се може десити тим пре, што, како ти велиш, девојка одбија све просиоце
И док је ово Максим Ћук говорио, Ћата је просто бленуо у њега. Ове му мисли до овога вечера нигда нису ни падале на ум; а видео је и разумео, да то све може бити пре но што се ико томе буде и надао.
Зато он према Ђуку постаде и мекши и поверљивији. Они се без пола муке погодише:
„Да Ћук да Ћати, као главном стараоцу, 200 дуката, масалном толико исто; свештенику, да им буде на руку, 50; споредном стараоцу толико исто; Феми Митровчанки и Марти Јездиној, које чувају девојку и дају јој потребне савете, да да по 25 дуката, и, најпосле, би уговорено и то, да се масени рачуни приме и одобре онако, како их буде Ћата старатељском судији поднео.“
Кад се све то тако лепо утаначило, онда се Максим Ћук пољуби, и то трипут се пољуби, са својим пријатељем Ћатом; а један другом дадоше реч, да се ником живом не казује, да се тога вечера Максим Ђук у совљачкој механи састајао са
„Ништа не брините! Пела има главу, а језика нема; што се у њеној механи догоди, то ту остаје — као закопано,“ одговорила је Пела, ударивши. гласом нарочито на оно: „Пела има главу, а језика нема.“
„А сад, газдарице, дај шта смо дужни, и кажи момку нека преже!“ рече Максим Ђук; а кад Пела изиђе, он узе своју кожну торбу, отвори је и из ње извади два фишека, те их оба пружи Ћати, па му смешећи се рече:
„Ево, на, пријатељу, то је за сад само капара!... У та два фишека има равно 200 дуката, дуката здравих и нових — све од ове године. Оно остало, кад чему буде ред. Последња рата, биће измирена кад се девојка прстенује... Ето, да видиш, да Ћук није као остали просци, који оног што обећају дати, дају тек пошто масу приме!“
Ћата је пред Ћуком стајао као обенђијан; а кад је кући пошао, његова су уста сама за себе шапорила:
„Чудан човек овај Максим Ћук! Његовој памети
Сутра-дан, у целом Совљаку, Глоговцу, Црној Бари, брујало је, како је синоћ на своме интову долазио у Совљак газда Максим Ћук, да је у совљачкој механи вечерао са Симом Ћатом и ту се бавио до после пола ноћи, па после он сео у свој интов и вратио се у Шабац, а Ћата својој кући.
„Е, ту је сад ударио тук на лук: Максим Ћук на Симу Ћату. Ко ће кога надмудрити — и преварити, видећемо,“ рекао је Игња Мутап.
„Не бојим се ја ни за једног ни за другог. Ту ће да плати трошкове богата маса покојног Угљеше," рекао је Петроније Певац.
„Ама, па зар Ћук има сина за женидбу?“ упита ће Среја ковач.
„Има једног смољицу; ја за њ не бих дао ни моје слушче,“ рећи ће Игња Мутап.
„Море, оставите се ви празна разговора; није
„Који, зар Анђелија Угљешина да пође за Ћукова сина, за ону кривоврату згебицу, што нема ни толико памети колико какав брав?!. Ви још не познајете Анђелију. Она је мудрија од свију нас. Знам ја, људи, душу њену. Ја сам њу одржао на овим мојим рукама, “ рећи ће чича-Мића, онај исти чича-Мића, што га је Ћата отпустио из куће покојног Угљеше. И онда ће додати:
„А колико ја знам, она је себи изабрала младожењу — давно и давно, и утувите ви ово људи, што ће вам сад чича-Мића казати! Или ће она поћи за онога, кога је од детињства заволела, или ће плести седе косе.“
„Ти то мислиш на Радојла сина Клисариног?“ упита Пав’о Агић.
„Није ту сад питање, је ли то Клисарин Радојло или ко други, већ је питање, хоће ли Ћуку упалити оно, што је накастио,“ одговори чича-Мића.
„Море, па Клисарин син и јесте отресито момче. Оне бистрине и оне памети ваља на далеко
„Добро га је оценио Матош Пораба. Такав је Радојло Клисарин,“ додаде Среја ковач.
Сима Ћата сав се беше заложио, да од своје пупиле добије пристанак, да пође за сина Максима Ћука. Најпре је пустио жене — Фему Митровчанку, па Пелу совљачку бирташицу, па своју куму Марту Јездину — да јој говоре. И оне су све три у небо дизале доброту, богатство, па леп, господски, живот Максима Ћука: „Он и његов син, куд год иду, на интову се возе,“ рекла је Пела механџика и значајно погледала у Фему Митровчанку.
„Живећеш, кумо, као бубрег у лоју,“ додала је Марта Јездина, и кресну оком на Пелу бирташицу.
„Шта капетаница и началниковица?! Оне ти могу само завидети и ништа више,“ узвикну Фема Митровчанка.
„Само се једном живи на овоме свету,“ учини
„А не да ти лепота труне у овоме глибу и да изуваш обућу овим нашим каљогажама," додаде Марта Јездина, а гурну лактом Фему Митровчанку, а ова би очима жмирнула, па би опет рекла:
„Од ове прилике нити је било боље, нити ће је бити... Немој, душице моја, да ти свет рекне:
— Ала је ова Угљешина наследница постала нека пробирачица!"
На ово се Анђелија осмехну па рече:
„Све могу бити, а само не пробирачица... Оставите ви мене мојој срећи и мојој судбини, па како ми буде, нека ми буде!“
Ово је све слушао Ћатин повереник, Саватије Ребрин, онај Саватије, што га је Ћата узео на место чича-Миће, старога момка покојнога Угљеше Пивљака.
Ћата је опет са своје стране овако говорио:
„Дете моје, сиротице моја, ти си видела, колико је њих облетало, не око твоје руке, већ око овога богатог мираза твог, и ти си их све редом
„Па добро, поочиме — како је већ звала Ћату, од кад јој је постао тутор — хвала ти на твојој толикој бризи и старању!... Ти си мени много ваљао у оној мојој несрећи, кад ми оно отац и братанац умреше, па је ред да твоје савете послушам; али, ево, ја до сад нисам ни видела тога мога, ако буде Божја воља, будућег младожењу, па је, мислим, ред, да видим човека, с којим ми ваља век вековати; јер се, поочиме, право да ти кажем, бојим, да и они, као и сви остали, не облећу око мене моје руке ради, већ ради овога проклетог мираза мог, ватра га, да Бог да, спржила!... Реци
Ћатиним лицем плину нека унутрашња радост и задовољство. Он на то само рече:
„Тако, тако, дете моје; послушај ти мене, а ја ти се кунем с оним, што ми је најмилије, да се нигда покајати нећеш.“
После је Ћата устао и изашао у авлију, али је мимогред дао знак Феми Митровчанки, да за њим изађе у двориште. И онда јој нешто полако наручи; а каза јој да јој пошаље и Марту Јездину, да и њој каже шта има да ради. И дуго је с Мартом разговарао, — све док момак није упрегао нова масална кола. И онда је сео у кола и као ветар одјурио у Шабац, а шта је тамо радио, то у нашу причу не улази. Зна се само то, да су пред сам мрак из Шапца, мачванским друмом, јурила четвора кола, два господска интова, и двоја кола са федерима и сицевима. Напред,је у интову био, са својим сином Срејом, Максим Ћук, а остраг на масалним колима Сима Ћата са својим побратимом Обрадом Чавком. То су били просци лепе Анђелије, богате наследнице покојнога Угљеше Пивљака.
Онога дана, кад је Сима Ћата отишао на масалним колима у Шабац, да јави Максиму Ћуку, да је њихова ствар зрела, Радојло, син Бранка клисаре, беше отишао на Рачу, да се ту нађе, док се свиње Матоша Порабе претуре на ону страну у сремску Рачу, и кад се последња скела отисла од обаде, Радојлу приђе једно момче, па му полако рече:
Поручила ти Фема Митровчанка, да овога часа идеш у Совљак. Има нешто важно да ти каже. Чекаће те више наше куће.“
И Радојло часа није часио. Седе у своје таљиге, ошину свога зечка, и за непуно пола сахата већ је био у Совљаку. Кола и коња остави да их млађи брат испрегне, а он се упути право ковачевој кући, онамо где му је оно момче рекло, да ће га чекати Фема Митровчанка.
А кад тамо, како се изненади, кад место Феме затече Анђелију Угљешину. Ода се смешила, али је тај осмех био тужан. У лицу бледа, а погледа заморена Она му приђе и пружи му руку. Он је узе: и обе руке задрхташе, а некаква чудна струја пролазила је целим телом њиховим.
„Где је Фема?“ упита он, а лепо је осетио, како му срце у грудима лупа. То је и она осетила.
„Чува стражу,“ одговори она, као мало и шалећи се. „Марта на једну, а она на другу страну. Пела ће ми дати знак, кад се они помоле оздо од Радичева гроба...“
„Оне су ти верне?“
„Као земља. “
„И ти си ме звала.“
„Да ти кажем, да се довече решава наша судбина, или боље рећи моја судбина: довече има да се реши, хоћу ли ја да живим, или ћу ићи да скачем у Дрину. Трећега нема! .. Максим Ћук тражи моју руку за свога сина, па одрешио своју дубоку кесу и сваког, ко му смета, залива сувим златом. Само је Ћати до синоћ дао 400 дуката — пола Ћати, а пола масалном; али како ја знам, то ће све мој тутор стрпати у своја недра, а масални нека се наплаћује из готовине што је у маси у суду.“
„А јесу ли тебе питали, пристајеш ли?“
„Питао ме је мој тутор.“
„Па?“
„Па... Рекла сам му — нека дођу.“
Радојло пребледи — као смрт.
Анђелија се осмехну. Њој то као да беше мило; али ће опет додати:
„Тражила сам да видим тога будућег ђувегију свог, да видим човека с ким ми ваља век вековати.“
„И ти га још ниси видела.“
„А где ћу га видети, кад сам непрестано у овој мојој тамници, под јаком стражом Ћатиних најемника, које он плаћа парама из моје масе; али ћу га видети довече, и, онда, ако сви на ме гракну, да примим обележје, шта онда да радим? Шта ја знам ко ће с њима довече доћи, можда и сам масални, а ја се власти плашим као живе ватре, па сам те звала, да ме научиш, како да се од ове напасти одбраним?... Знаш ли, очни виде мој, да сам ја опкољена, да сам сужањ заробљени, а ни с које стране помоћи... Али, што моме срцу најтеже пада, то је, што ти, сунце моје, небо моје, ћутиш и ништа не говориш!... Ти ме више не волиш — као што си ме негда волео, ти, једина надо моја,
„Не греши душе, анђеле мој. Ја ни о чем другом и не мислим, него о теби, о твојим и мојим данашњим мукама; али шта ћу, кад још није куцнуо нас, кад ће наши врази прснути — куд који, јер ће их бич Господњи тако растерати, да им више трага трагу бити неће. “
„И то ће бити?“
„То ће бити, злато моје, алеме мој, онда, кад земаљски судови рекну да ово, око чега се данас кољу ови гладни вуци, није твоје очинство, није твој мираз, већ једнога са свим другог лица, лица о коме нико живи и не слути, да је оно једини наследник богате масе покојног Угљеше Пивљака."
Анђелија беше зинула од чуда. Она је само бленула у свога драгана, али га није разумела. Она хтеде да га још нешто запита, али у тај мах долети Фема Митровчанка, махну на њих руком и повика: .
„ Долазе!“
Враћајући се кући, Анђелија ће рећи Феми Митровчанки:
„Иди, врати се! Нађи Радојла и упитај: шта да радим кукавица сива, ако ме салете, да примим обележје од сина Максима Ћука?" —
„Куку мени, како да примим?!. Ја бих пре седе косе плела, него што бих пошла за онога жољу; а, после, његов је отац тако омрзнут у народу, као да је по свету све саме цркве палио... Не, не; ја бих пре отишла у Цигане, него што бих пристала да живим под једним кровом с Максимом Ћуком.“
То рече, па се окрете и оде да нађе клисариног сина и да ну каже Анђелијну поруку; а кад се отуд вратила, она приђе Анђелији, па јој рече: „пристани на све што ти рекну, и ништа не брини."
Сутрадан пуче по целој Мачви глас, да је Максим Ћук за свога сина Среју испросио кћер и једину наследницу покојног Угљеше Пивљака. И томе се цео свет чудио; а неки би само рекли:
„То су само могли сковати један Максим Ћук и Сима Ћата, главни старалац Угљешине масе.“ Други би опет додали:
„До сад је Максим Ћук давио Поцерину и Посаво-Тамнаву, а сад га, ево, да придави и Мачву!...“
Наша приповетка не би била потпуна, кад не бисмо испричали ово што иде:
У окружном суду шабачком, одмах спроћу заседања, има једна собица, која је за доба господара Јеврема Обреновића служила као „мала оџаклија,“ а кад се доцније у ову кућу уселио суд и окружно начелство, онда је та соба постала пушионица за судске званичнике, а још доцније: соба за адвокате. И за то је, ваљада, и прозвата „адвокатска пушионица.“ И она је, одиста, и била права пушионица. Понекад се у њој толико напуни дима, да се човек од човека није могао распознати. У овој су се собици претресале шабачке новости, као и оно, што се из Београда чуло. Ту је метана на решето и „кривда" и „правда.“ Било је прилика кад су у овој адвокатској пушионици вођене читаве, често
Адвокат Радић одсудно је заступао мушке наследнике, а Јован Јовић доказивао је, да су то старе предрасуде нашега друштва, које је од искони нашу лепшу половину сматрало као бесправне личности, као робље заробљено, као лица без свакога права на овоме свету, па су ту неправду унели и у сам грађански закон.
Овоје назоре Радић је овако бранио:
„На мушком потомству, господо моја, кућа остаје, крсно име остаје; а женско потомство оставља свога оца и мајку, оставља своју кућу где је угледало света па иде у туђ дом, прима туђе име
Али ће му упасти у реч адвокат Јовић:
„Стани мало, братац, да се и наша чује!... Не стоји породица, друштво, човечанство само на мушкоме потомству, већ и на женском. Остави ти на страну и кућно слеме, и крсно име, и економске користи, које одржавају у целини наше задруге, па загледај мало боље у ово питање, које засеца тако дубоко у наш породични живот, који је опет основа здравом државном животу, друштву па и читавом човечанству. Метнимо руку на срце, па се запитајмо, да ли је право, да ми нашу женску децу, коју смо на овај свет довели без њиховог питања, лишавамо свију материјалних права и користи, без којих ни наш живот апсолутно нема никакве вредности;
„Знам, знам колега, али ти не треба да смећеш с ума, да...“
„Шта да не смеће с ума? упаде му у реч један млад трговац... „Адвокат Јовић има право... Ја се и срцем и душом придружујем његову мишљењу!...“
„Браво Рајко Перићу! види се да си човек од новог света и од нових идеја,“ учини Драго Рајичић, онај трећи адвокат, што је ретко узимао учешћа у препирци, али је ипак на завршетку дебате прилазио једном од два мишљења.
„Тако је. Наш колега Јован Јовић има право; женска и мушка деца треба да су и пред законом
„Господа браниоци оптужених Мартића нека изволе заузети своја места!... Претрес почиње!...“
Одмах сутра-дан, после онога вечера, кад је Максим Ћук испросио Анђелију за свога сина и дао јој стотину дуката обележја, он је свој интов вратио у Шабац...
„Немој тако, пријатељу, повика Сима Ћата. Нека момак с колима сврне на наше имање у Китогу и нека нас ту чека!.“
„Врло добро, пријатељу. Тако нека и буде,“ рече Максим Ћук, гледајући у свога момка, дајући му знак, да тако и уради. За тим је сео са Симом Ћатом на нова масална кола, у која беху, по нарочитој жељи Максима Ћука, упрегнута она два бесна змијоглава кулаша, па су обишли целокупно
„Ја боље не бих одржавао ни своје рођено,“ приметио је Сима Ћата, кад му је Максим Ћук изјавио своју захвалност на савесном старању и одржавању поверене му масе.
За тим су откасали до на Јадар те обишли и „Дуге Њиве,“ овај прави Мисир у једном широком и дугачком кључу реке Јадра. После су продужили пут до Липнице те обишли и чувене чаире Угљешине, где се могло да утови до близу стотину грла волова. И ово је било све у прошцу — као од сира срезану, а поплетену самим ракитовим прутом. Максим Ћук удари руком по плећима Симу Ћату — благодарности ради, а ништа му не рече. Ћата се само осмехну, и повуче један вучљај бурмута и нешто кроза зубе прошапта, што Ћук никако и не примети. Ту се почело и смркавати, зато су конаковали у Лешници, а сутра-дан зором продужили
Максим Ћук, је при растанку са Симом Ћатом, и по други пут изјавио своју захвалност на савесном старању око унапређења поверене му масе; а он ће, рече, знати, како ће то признање и мало видније изразити но што су голе речи, а смешећи се додао је:
„Али ћеш, Ћато, видети: какве ћу ја на томе имању реформе завести!.. Хоћу да свет види, да је Сима Ћата, старалац поверене му масе, био срећне руке при избору Анђелијнога младожење међу толиким просцима.“ На ово Ћата поново извади иза појаса своју бурмутицу, узе „елегантно“ међу два прста — палца и кажипута — два позамашна вучљаја бурмута, па шмркну! И не прође много, па трипут, једно за другим, тако кину, да му сузе на очи ударише; а после му лицем плину неко особито душевно расположење. И онда ће тек рећи:
„Старали смо се колико смо могли и — умели!"
Гостионица „Зелени Венац“ била је од вајкада средиште, где се скупљала најотменија шабачка публика. Ту би се у вече, онако без икаква претходна договарања, искупила по каква весела дружиница младих шабачких трговаца, затурила би ајнак и весеље, које би често до сванућа трајало. Ту је Бего Цицварић и развио свој песнички дар: он је ту срочио знамениту песму:
„Уродила рана крушка под Милошићем!“
Ту су обесмрћена многа имена ондашњих младих трговаца, којима Шабац има да благодари за свој развитак и у својој лепоти и у своме трговачком полету... Хе, али се ту, у тој кафани, често чула и по која горка осуда за све, што је ружно, па долазило то од власти или кога другог: камџија, што би у „Зеленом Венцу“ фијукнула, многоме
Само је један једини човек у Шапцу био, који ни од тога бича презао није. То је био Максим Ћук. У њ беше ушла ала за богатством. И што се више богатио, све је постајао гладнији и жеднији — сребра и злата. Путове, којима се служио да се обогати, није бирао. Само се брижљиво клонио судскога катанца, и то не због стида и понижења већ због материјалне штете, која би га постигла, кад би се у каквој кривици ухватио. И он то одиста не би могао издржати: „или би се убио или би пореметио памећу,“ говорили су они, који су га изближе познавали...
Па ипак, кад би му се где указала прилика, да се што позамашно ућари, он би се ту сав заложио, и не би се много обзирао шта ће свет рећи о начину како је он до тога ћара дошао: „моје је да своје рачуне гледам; а свету остављам, да своју главу лупа претресајући туђе рачуне,“ рекао би у прилици... Не, озбиља, чудна је зверка био
А једном другом приликом рекао је:
„Новац је највећа сила на овоме свету; луд је ко се не стара, да ту силу има у својој власти... Добро каже наш народ: „Сила Бога не моли;“ а ви бисте хтели, да ја и људе молим. Не ја, Бога ми!“
У кафану „Зеленог Венца“ долазе људи сабаиле на кафу. Ту се обично претресу све новости од јучерашњег дана: ухвати се рачун ко је шта јуче продао и ко купио; ко је на чему добио а ко изгубио.
„Ништа се ви не брините за Ранисава Мрава, тај и кад прода ниже но што је купио, он је опет
„Оставите ви, људи, Мрава!.. Него, знате ли ви да Максим Ђук жени свога сина?“ — рећи ће Славко Смољинац.
„Онога шоњицу?“ повика Радојица Лелековић... „Ко би још за оно шкембе дао своје дете?!... Ту опет мора да игра главну улогу какав масан мираз..."
„А кад вам кажем коју узима, нећете ми веровати,“ учини опет Славко Смољинац.
Људи се стадоше згледати. Хтели би да погоде, на коју је Ћук око бацио, док ће на то Сава Прекошорац рећи.
„Море видео сам ја њега где ту неки дан много нешто чепа око врата масалног судије; а кад га пустише, остао је код њега скоро читав сахат: мора да је извукао жестоку фуру: кад је изишао био је у лицу црвен — као обарен рак.
„Не, не, газда Саво има право; наш масални не да да се с његовим богатим пупилама играју гладни вуци: ето, шта је њих облетало око богате наследнице покојног Угљеше Пивљака, па их је све наш масални стрмоглавце избацио из своје канцеларије,“ приметио је Радојица Лелековић.
„Јест, све их је он испретурао, али само не Максима Ћука; јер је он за свога сина Рају синоћ испросио лепу Анђелију, једину наследницу богате масе Угљешине!...“
Људи се од чуда згледаше. Готово нико од њих није веровао, да ће то бити истина; али ће на то рећи Стеван Рубибраза:
„А, веруј, веруј!... Кад год видите Максима Ћука, да на своме интову некуд одлази или од некуд долази, онда знајте, да ту није било без добра и богата лова.. Ту неки дан Ћук је у два маха на своме интову одлетао у Мачву, а једном сам га, ако се не варам, видео где оде у друштву са Симом Ћатом и Обрадом Чавком, а то је таман друштво згодно за Ћукове послове и планове...“
Тих од прилике дана саветовало се у кући Рајка Перића у Преком Шору, има ли законског основа, да се поведе спор о пречем наслеђу целокупног имања покојног Угљеше Пивљака против Анђелије једине наследнице оца јој Угљеше.
На то веће Рајко беше позвао два три своја познаника и пријатеља, људе од знања и закона. Међу овима ваља нам поменути: два шабачка адвоката: Јовића и Радића, па капетана поцерског Влајка Кумрића и свога побратима Перу Крунића.
„Па, деде, домаћине, што си нас звао?... Што се не почиње? Ово је неко доба ноћи... Кога ми ово још чекамо?“ упитаће адвокат Радић.
„Чекамо једно лице, кога се и тиче ова ствар, ради које сам вас и звао, а ви имали доброту да се моме позиву одазовете, а то је: чекамо главом Анђелију кћер покојног Угљеше Пивљака а заову моје Иконије. Она само што није ту; а ми бисмо, најпосле, и без ње могли почети,“ одговориће Рајко Перић.
„Па да почнемо!... Ја сам чисто радознао да видим: ко би ту био пречи наследник имања покојног
„И за мене је ствар од великог интереса“ учини адвокат Радић.
„Ама, па то опет као да додирује моје начело, да женску деду са мушком при наслеђу ваља изравнати; али сам бар овде сигуран, да ће уза ме бити и наш домаћин Рајко," — примети, као шалећи се, адвокат Јовић.
„Бога ми, г. Јовићу, да видимо!.. Ово питање мало задире у наше интересе, моје и моје Иконије; а ви знате, да кад се нешто тиче наше кесе и наших интереса, онда ту престају сви обзири и сва начела,“ ређи ће Рајко Перић, онако шалећи се, а мало истину говорећи.
„Ти мене ту, Рајко, немој мешати... Ако се ја будем питала, ја нигда нећу пристати, да се судим с мојом заовом Анђелијом. Ја знам, а и цео свет зна, да је она рођена кћер мога бившег свекра, покојног Угљеше Пивљака, и да је целокупно имање, што је сад под масом тековина њенога оца. И зар ја да јој њену очевину отимам? То не би било ни
„Браво домаћице Иконија!... Ево мени још једнога савезника!..“ повика адвокат Јовић; а на то ће адвокат Радић рећи:
„А ја своје мишљење задржавам, да чујем и противну страну. Ту имају да даду своју реч и — Сима Ћата, масални судија, а богме и Максим Ћук, свекар лепе Анђелије Угљешине.. Маса велика, богата; интереси изукрштани; за паре да учиниш шта хоћеш; а Максим Ћук, кад се само тиче његове коже и његове кесе, — кадар је да окрене тумбе цео свет... Ту ће имати посла и они из Београда, и зар ја да изигравам мамлаза? И зар адвокат Радић да своју зараду упушта другом?!.. Не ја, Бога ми!“
У тај се мах врата на соби отворише, и на вратима се указа једно момче, висока раста, а мудра погледа, а прашњав као да долази из какве воденице. Сви који су у соби били упреше своје погледе на њега; а домаћин ће га упитати:
„Шта би? Зар није могла доћи?“
„Није. Па њу тамо дува читава војска —
„Кажи ти, жи’ми, своме газди Рајку Перићу, нека он ради онако, како му је писато; а Анђелија сад никуд маћи не може, на да крила има. Њен свекар сад заповеда кад ће ко у Совљаку легати и кад устајати, а то ли у кући његове, не дај Боже, снахе Анђелије.“
Она се два адвоката само згледаше; а капетан Влајко чисто уздахну па рече:
„Ах, што му сад нисам ја капетан у Мачви?!.. „ћук“ Максима Ћука не би се чуо ни на деветом брду, а то ли у питомој и богатој Мачви.“ То рече, па се нешто загледа у овога домаћиновога гласника, и онда му одједном рече:
„Стани-дер момче!... Јеси ли ти то, или ме моје очи варају?..“
Момак се осмехну, погледа у домаћина, па се окрете — оде и за собом затвори врата.
Капетан се окрете домаћину:
„Је ли ово твој момак?“
„То је, капетане, мој синовац... Моја десна рука у сваком послу мом. Куд га ја пошаљем, он ми изврши посао боље него да сам сам отишао“
„Е, онда, то је он... Нисам се преварио,“ рече капетан Влајко, и стаде посматрати час домаћина, а час домаћицу.
Има и данас још живих људи у Мачви, који би вам умели причати, како се у оно доба сва Мачва ишчуђавала, кад се чуло, да је шабачки суд решио, да Анђелија, рођена кћер покојног Угљеше Пивљака, не може бити наследница имања свога оца, већ њена снаха Иконија. О томе се дуго и дуго по свој Мачви говорило. Једни би рекли:
„Ко је још чуо да је преча снаха него рођена кћи, него своја кост, своја крв?!“
А други:
„И то она вижља, што не хтеде причекати да се весели Млађо у гробу охлади, већ се, штоно кажу, одмах сутрадан, преудаде за некога старог јарана свог.“
Трећи би додали:
„Остави онако богат и чувен дом, остави старога
„Море, оставите ви и свекра и његов пун дом, већ она остави своје нејако чедо, ону златну јабуку, остави га без мајчине неге и миловања, па оде куд је њена женска жуд вуче“ додали би четврти.
Једном се у совљачкој механи о томе овакав разговор водио:
„Људи, ја још не верујем да то може бити... Кад овако раде власти, онда шта је остало за оне, који не знају ни за Бога ни за правду Божју'?“ повикао је Пав’о Агић.
„Кад покојном Угљеши не даде Бог да му живе синови, кад му узе и оно детенце, живу слику његова сина Млађе, — кад му узе последњу наду његову, а кућу му остави на женској глави, — онда што људи граде од зла горе?! Угљешине ће се кости у гробу превртати, кад види, шта се ради од његова имања; како му рођену кћер његову из куће избацују као какво самохрано сироче, а у
„Вала људи, кад опет видимо, да на Угљешину дому почива некакво проклетство; кад погледамо, да оно грдно богатство Угљешино одлази у руке Максима Ђука, мени опет чисто буде мило, што је ово овако власт наредила... Опет, опет, Бог зна шта ради,“ приметила је Пела механџика...
„Ама, па зар ви мислите да ће то тако остати?.. Ћук ће земљу преврнути, док воду не наврати на своју воденицу“ — рећи ће Среја Ковач.
„А шта још паре нису кадре учинити?“ учини Игњо Мутап...
Тако се говорило у народу, кад се чуло, да је суд пресудио, да Угљешину масу наследи његова снаха Иконија, а његова кћер Анђелија да добије само — „пристојну спрему!...“
У први мах и Сима Ћата и Максим Ћук просто су се грохотом насмејали, кад су прочитали тужбу адвоката Радића, ђенералног пуномоћника Иконије, супруге Рајка Перића трговца из Шапца, којом
„А, па међер се овде није шалити, пријатељу,“ рећи ће Ћук Сими Ћати.
„Богме није,“ одговори Ћата... „Ту су радиле паре, и то велике паре!“ додаде он, после малог ћутања.
„Е, ако је до пара, онда је Ђукова каса мало подубља него што је газда Рајка Перића,“ рећи ће с неким поносом Максим Ћук.
Одмах сутра-дан одјурили су преко велике Митровице и Руме за Земун, а одатле за Београд и Ћата и Максим Ћук. Ту су држали малу конференцију с неким београдским адвокатима.
И после дужег проучавања, овога одиста деликатнога правног питања, како су се београдски
Ово некако није могло ући у главу ни Сими Ћати ни Максиму Ћуку; али су им адвокати ту ствар овако објаснили:
„Ако је покојни Угљеша, ђед малога Угљеше, — умро пре свога унука, па макар за један сахат, онда је самом том смрћу целокупно имање његово прешло у наслеђе његова унука, сина његова сина Млађе и снахе Иконије, и по томе је суд расправљао питање са тачке правнога гледишта, не ко ће наследити имање старога Угљеше, већ ко ће наследити имање младога Угљеше, унука старога Угљеше, а то се питање своди на ово просто и за свакога разумљиво питање:
„Је ли преча мајка или тетка?“
И онда је суд са свим ово питање правилно расправио, кад је рекао:
„Преча је мати него тетка;“ а ово се, рекоше, слаже и с римским правом и с прописом грађанскога
Па ипак је ово објашњење београдских адвоката још више збунило и Симу Ћату и Максима Ћука.
„Е, па кад би то и лаици могли разумети, онда на што бисмо ми били адвокати? Најпосле, ово је дело веома деликатне природе, те вам ни ми не можемо дати категоричан одговор, док не разгледамо сама акта. Тамо се врло лако може наћи какав пенџерић, кроз који се може из ове неизвесности изаћи на чистину,“ приметио је адвокат Кузман, за кога се знало, да је волео да заступа замршеније спорове него чисте и јасне.
И тако би одлучено, да сам Кузман оде у Шабац и да у суду размотри акта по овоме делу, па да према томе и напише апелату. Тако је и урађено. И овде се Ћук изуо са неких 25 дуката. И то је Кузман примио тек као аконто унапред, а главно има да се да, кад се мало дубље у спор уђе.
Кад су се с београдским адвокатима растали, онда ће Сима Ћата упитати Максима Ћука:
„Бога ти, газда-Максиме, шта му то значи: „лаици?““
„А, „лаици“?... То је нека врста тица, што живе тамо негде у вечитом снегу и леду,“ одговори Ћук, као из рукава.
Пошто је адвокат Кузман разгледао акта по овоме спору, он је одиста у њима нашао не само пенџерић, већ читаву капију, кроз коју се могло изаћи на чистину. И он напише апелату. Она је била кратка. Да наведемо сам пасаж због кога је апелациони суд оборио пресуду првостепенога суда и наредио да се извиди: ко је пре умро — да ли Угљеша ђед, или Угљеша унук; јер се то из протокола умрлих не види. Тамо стоји и у једном и у другом изводу само:
„И престависја раб Божји Угљеша, а не стоји који Угљеша — да ли Угљеша Пивљак ђед, или Угљеша Пивљаков унук; а док се то не зна, онда се не може ни одредити ни ко кога наслеђује: да ли Анђелија свога оца Угљешу, или Иконија свога сина Угљешу...“
„Парницу можете добити;“ рекао је Кузман адвокат, „ако докажете — било сведоцима, било којим другим начином — да је пре Угљеше ђеда, макар за један сахат, умро Угљеша унук, па тек после овога Угљеша његов ђед, односно отац Анђелијн.“
„А, сад се ич не бринем!" повика Максим Ћук. „Таку ми ракију пеци, г. адвокате! Имам сведока на сваки овај мој прст, ако хоћеш, по десет. Читава је то пратња: ту жене, ту људи... сви они знају, да је дете умрло пре свога ђеда. Бираћемо их као гњиле крушке, — је ли тако Ћато?“ повика, сав блажен, Максим Ћук.
„Тако је, газда-Максиме," одговори Сима Ћата, па у два маха шмркну из своје бурмутице, а одмах за тим кину, кину иза раменица, па рече:
„Тако је... Истина је!“
Већ се беше у велике ухватио мрак. На небо се навукли црни и густи облаци; а некаква загушљива јара није дала човеку да дише. Крупне капљице кише почеше да пропрскују, а шум тополова
Шљивак ковача Среје сучељавао је с великим воћњаком покојног Угљеше Пивљака. Ту, одмах иза Срејиног вигња, има и један мали прелаз преко кога ковачева чељад прелазе те иду кући Угљешиној, а тако исто и млађи из куће Угљешине туда иду Срејином вигњу, кад што имају да наде или каку сломљену алатку, плуг ја мотику да заваре и кавраишу.
И ту се баш чуше тихи и лагани кораци.
„Јеси ли ти то Фемо?“ упита један крепак мушки глас.
„Ја сам, Радојло.“
„Ти си ми поручила да те овде сачекам?...“
„Јесам... “
„Па шта радите ви тамо?“
„Ми смо ти 'вамо на великој муци. Сима Ћата и Максим Ћук умуасерили нас, па нико ни у кућу ући, нити ко из куће изаћи, док не удари на дупле страже Ћатине и Ћукове!..."
„А шта им то треба?“
„Боје се да им тица из кавеза не прне...
„Нека се притрпи. То неће дуго трајати.“
„Чуо те Бог и Богородица, пријатељу!... Она се још узда у Бога и у те, Радојло... Него шта нам велиш да радимо? Ћата нас наговара да на суду криво сведочимо.“
„А како и шта да сведочите?“
„Да је покојни Угљеша умро после свога унука.“
„Ене, ене!...“
„И да се на то закунемо!.. И свима нам дадоше по десет дуката, а рекоше да ће нам дати још по десет, кад на суду сведочимо онако, како они кажу.“
„А како они кажу?“
„Они кажу да је Угљеша, кад је видео да му унук умре, писнуо да у човеку срце препукне, да је отишао у своју собу, и да се до сванућа није вратио; а кад је Марта Јездина отишла, да види шта ради, а он, сав у крви, изгубио аваз, а опет све познаје, и кад нам је Марта казала, да је и
„Хе, моја Фемо, знаду они лепо што им то треба.“
„Па, Радојло, да си нам по Богу брат, како велиш да радимо?“
„Сведочите оно и онако како је било и нашта се можете заклети и су чим ћете, кад вам суђени дани дођу, изићи чисте душе пред самог Господа Бога.“
Тако ћемо и да урадимо, па макар и Ћата и Максим Ћук пресвисли од дерта,“ одговори Фема Митровчанка.
После се све ућута. Само је ветар још јаче шуштао кроз густе Угљешине вотњаке. У тај баш мах севнуше муње и дубоко запараше у ону црну облачну утробу; а један хитац грома тресну тамо негде око великог тополика. После је грунула киша, какву најстарији људи у Совљаку утувили нису.
Свршило се! Више не подлежи никаквој сумњи. Сви земаљски судови казали су своју последњу реч. Она гласи:
„Прече мајци него тетки.“
О томе спору створило се у народу једно мишљење, а код људи од закона друго.
Оно у народу своди се на ове две три речи:
„Ето шта су у стању да ураде паре!... Оне су једине биле кадре да кажу: преча је снаха него рођена кћи!...“
А људи од закона:
„На судовима није ни расправљано питање: је ли преча снаха или кћер старога Угљеше, већ је ли преча тетка или мајка малога Угљеше. И сви су судови казали: преча је мајка него тетка. И то је у овоме случају са свим по закону, а судови су
Сима Ћата, међу тим, где стане каже:
„Издадоше нас сведоци!...“
Само Максим Ћук ништа не каже. Он некуд одлази и од некуд долази — као мува без главе. Почео је и да се суши. Не може човек да га позна. И кад гледа ружно гледа, и кад што проговори ружно проговори. Ту неки дан, преко свога обичаја, свратио је у кафану „Зеленог Венца,“ па је изазвао на страну Јашу Јарића, ухватио га за руку, као гвозденим клештима, па му почео да шапће:
„Чуј, овога сам часа купио кола дрва, све саме церове облице, а кад сам их стао сећи, а оно имам шта видети: унутра — и срце и око срца за читав палац — све само суво ливено злато!...
И тако су сва дрва. Распитам одакле је сељак, па ми казаше, да је из Синошевића, бивши слуга Марка Поповића. Дрва су, бити не може, крадена: одсекао их је у забрану свога бившег газде. И ко би други могао имати ову сорту грмића до један Марко Поповић. Весели Марко; он
То је рекао, па као ветар отишао кући, и, мало после, пројурио је на своме интову, све у великом касу: оде Преким Шором, а отале окренуо лево — право у Синошевић.
Једнога вечера, пошто је последња пресуда по овоме интересантном спору постала и извршна, Рајко Перић нешто се дуго и преко свога обичаја задржа у вароши. Његова Иконија беше већ постала нестрпљива. Излазила је двапут три на капију и погледала доле владичином конаку, откуд је он обично долазио. Њој се чинило, да би га и у мраку познала, — познала би га и по ходу и по његову
И њу поче да хвата неки страх, нека неразговетна слутња: бојала се, да му се што није десило. Она опет скочи. Полети у авлију, и таман она изађе на кућни праг, а капија се широм отвори и једна људска прилика уђе у авлију. То је био сам Рајко. Они једно другом падоше у загрљај.
„Боже, Рајко, како си ме поплашио!... Ти тако још нигда ниси одоцнио; а ја сам те баш вечерас погледала да ми час пре дођеш, да те видим, да те овако загрлим и изљубим? И онда му стаде притискивати пољубац за пољупцем — у образ, у чело,- у косу, у уста...
„Доста, доста!... Зар хоћеш да ме удавиш?!... Шта је теби, Иконија, вечерас?"
„И ти мени, за толико време, да не кажеш, да си ти оно био, ти, анђеле мој, животе мој!" повика Иконија и стаде га поново обасипати ватреним пољупцима.
„Ја те не разумем, сунце моје?...“
„А ја тебе разумем, поносе мој... Ја сам знала да ти је срце добро, верно, топло; али нисам знала да ти је душа тако велика!... И то ја да сазнам од другога!“ И онда га оде поново љубити и нешто у себи шапорити.
„Тако ти живога Бога, Иконија, кажи ми, објасни ми, шта ти ово све значи?“
„И ти ме још питаш, цвете живота мога?!... О, како је душа твоја племенита, и како смо ми сви пред тобом мали, мајушни!... Ти курталисаваш оца мога из канџи онога катила, онога Максима Ћука, и то онда, кад ме мој отац отрже из наручја твога, па ме другоме даје!... А онај мој весели свекар! На шта му је било толико земаљско благо, кад њим није био кадар ни једно једино добро да учини — него га је оставио, да се око њега купе гладне орлушине, врани и гаврани, као и на сваку другу стрв!..“
На ове речи Рајко беше просто занемео. Он своју Иконију притиште на груди, па ће је, нечујно, запитати:
„А ко ти је то казао, сјајна звездо живота мога?“
Иконија се чисто трже. Погледа Рајка оним својим великим, као угљен црним, очима, па ће онда рећи — више у себи него своме Рајку.
„Јест, то си ти био, који си мога оца откупио од Максима Ћука, а цео је свет и мислио и веровао, да је то племенито дело мога свекра Угљеше Пивљака...“
„И ти си то чула од?“
„Казао ми је Влајко капетан.“
„А откуд он то зна?“
„Па зар ниси ономад приметио, кад се наш Љубинко врати из Совљака, па нам каза, да се кући Угљеше Пивљака ни приступити не може, и да Угљешину Анђелију чувају дупле страже, стража Симе Ћате и стража Максима Ћука. И док је ово наш Љубинко говорио, капетан га је Влајко посматрао, па ће му рећи:
— „Стани-дер, момче! јеси ли ти то, или ме моје очи варају?
„Љубинко се на то осмехну, сетио се за што га капетан пита, зато је и погледао у те, да види шта ћеш ти рећи, а кад ти ућута, он се окрете, прилупи врата за собом, и оде.
„А кад те капетан упита:
— „Ко ти је ово? ти си му одговорио:
— „То је, капетане, мој синовац, моја десна рука у свачему.
„И капетан онда ућута, па ће више за себе рећи:
— „Е, онда, то је. Нисам се преварио. —
„После је стао да најпре гледа у тебе, па онда у мене, као да је хтео да докучи, знамо ли ми за шта он пита нашега Љубинка. И он ми је јутрос све, од речи до речи, испричао, како му је у своје време Љубинко дошао и питао: колико мој отац дугује Максиму Ћуку, и кад је он из акта видео колики је дуг, да му је наш Љубинко до паре измирио цео дуг с интересом и парничним трошковима. И тако је спречена продаја имања мога оца“, одговори Иконија и стаде свога мужа обасипати врелим пољупцима.
„Доста о томе, моја голубице бела!... Немој ме подсећати на оне по нас обоје мутне дане. То је било и прошло. Семе, које је онда бачено на земљиште наше љубави, уродило је богатим плодом. И ми смо сад срећни... Је ли, цвете мој миљени?...“
„Срећни смо, животе мој!"
„Али се на небу наше среће појавио, ненадно и неопажено, један таман облачак. И он је мене поплашио: бојим се, мене страх хвата, да он нашу срећу не засени. То је овај неочекивани спор. Он је истина окончан у нашу корист; али за њ цео свет мисли, да је неправедан, и да је ту играло мито, и то големо мито. Један је ту неки дан, не познавајући ме, преда мном рекао:
— „Нека су пола Угљешина имања дали, опет је и њима доста остало!“
„А ти знаш, анђеле мој, да тај спор ни ја ни ти тражили нисмо, нити нам треба имање твога покојног свекра, односно његова унука, а твога сина нејаког Угљеше. Напротив, то и много којешта друго, што ме подсећа, да је било времена, кад ти ниси била моја, — мути ову нашу данашњу срећу, — па сам се толико пута канио, да те питам, шта ти о томе мислиш и шта намеравамо радити с овим големим имањем, које си овом парницом добила? И зар би ти могла допустити, да твоја заова Анђелија, коју и ти и твоја мајка зовете анђелом небесним, зар би ти, цвете мој мирисни, имала срце, да је једнога дана истераш из
Иконија је немо слушала овај племенити говор свога доброга мужа, слушала га је и гушила се у плачу и јецању. Она своју лепу главу беше наслонила на његове груди, а њене су мисли блудиле по једној мрачној пустињи, куда је беше бацила њена немилостива судбина, а у којој јој беше једина водиља милостива рука њене добре заовице Анђелије.
И после малог ћутања она ће рећи:
„Ја о томе, Рајко, Рајко — небо моје плаво, до сад мислила нисам. Ја бих пре у воду скочила, него што бих ма што на жао учинила Анђелији,
У нас могу да буду јесени што ретко где на нашем крају света. Оне буду често и лепше и пријатније и од самога пролећа. Тада не може да буде ни оне досадне жеге, ни оне загушљиве запаре, па ни оних бујних киша и мочари. Шуме и шумарци добију неку другу, за око пријатнију, боју. То је нека врста модрикастог зеленила, што прелива из зелена на златно румено — зеленило Па и само се небо обоји некако друкчије. То није оно обично плаветнило неба; али то није ни онај чисто зеленкасти азур, то је нека средина између тога обојега.
И ко хоће да види бујност живота нашега народа, нека тражи у доба тих лепих и пријатних јесењих дана, јер је то доба веселих песама и правога поклича народнога: то је доба женидбе и
И једнога тако лепог дана јесењег била је прошевина Анђелије кћери покојног Угљеше Пивљака. Њену је руку потражио по српском обичају и закону чича-Бранко клисара цркве глоговачке, а за свога сина Радојла. То беше њен тридесет четврти просилац, али просилац за кога је она знала, да тражи њену руку, а не њен богати мираз: јер га она више ни имала није. Отели су јој га земаљски судови; а још је само имала права, да се из очине куће изведе. И она је тај дан са нестрпљењем чекала; јер јој је он имао донети праву срећу њену.
„Боже мој, ако игде има судбине, онда ето то је. Овај наш Ћата и проклети Максим Ћук и чуваше је, и засипаше сувим златом свакога, ко би им био на руци, да се дочепају богатог мираза њеног, и постављаше дупле страже око њене куће, па, ето, она им опет прну из кавеза и оде за другога,“ — учини Пела бирташица.
„И то оде за онога, који је Ћати био вечно трн у оку, као да му се, Бог с нама био, предсказивало,
„А мени је сад тек срце на месту, кад видим, где се ово двоје узимају, не због пустог блага, него што једно без другога просто не могу да живе. И мени је сад, као да у њиховој срећи гледам своју срећу,“ повика Фема Митровчанка.
„А ја сам опет знао, да ће тако најпосле бити, па сам само сеирио, како се она два лудака млате, онај дин-душман куће Угљешине, онај Сима Ћата, и она рђа над рђама, она несрећа где стане и где пане, онај Максим Ђук, додаде чича-Мића, стари слуга покојног Угљеше Пивљака.
Глас, да се Анђелија Угљешина испросила за Радојла Клисарина сина, као муња пролетао је и кроз Совљак и кроз Глоговац и кроз Црну Бару. И што је год било момака и девојака у сва три ова села, све се то, за тили час, обуче у свечано руво и искупи у пространо двориште покојног Угљеше Пивљака. Ту се одједном три кола ухватише. Песме и поскочице низале су се једне за другом, а све
„0, Боже, ала си ти и велики и добар и милостив!... Ти не даде, да се душманска испуни!" повикала је Стојна Драгојлова.
„А она нема своје мајке, те да се и њено срце испуни срећом деце своје,“ додала је Јеринка Томе Ботура.
„О, да је ово доживео весели Угљеша, и његово би се срце раскравило, и његове би се ране замладиле, гледајући, како сам Бог спаја срца и душе што се љубе и милују; а не да злу и пакости, да два ока у глави завађају, и да по народу снују зло, како би њихове црне душе ликовале над туђом несрећом,“ рекла је Јанока Петрићева. — — — — — — — — — — —
И у том звркнуше двоја кола и зауставише се пред капијом куће Угљешине, У првим је колима седела Иконија Рајкова и адвокат Јовић, а у другим Рајко и адвокат Радић. Иконија је прва скочила с кола. Она стаде разгледати, неће ли где угледати своју заову Анђелију. Њеним лицем беше
И сав онај свет, момци и девојке, људи и жене, деца и дечаци стали су па с неким дубоким учешћем гледају ова два анђела како се душе њихове саме грле и милују.
Поред њих су стајала два млада, два чила, два стасита човека, један у варошком а један у мачванском руву. То су били — Рајко Перић и Радојло заручник Анђелијн...
„Нас се двојица не познајемо?" рећи ће Рајко и пружи руку Радојлу сину Клисарину.
Радојло дочепа руку Рајкову, дочепа је и ватрено стеже.
„Како је срцу моме драго, што је куцнуо час, час за ме срећан, пресрећан да се једном већ и ми познамо," одговори Радојло и рукова се с Рајком.
„Било је нечега што нам је и сметало да се један другом приближимо и да један другог боље познамо... Ти си оно био што си ми писао и молио ме да завадимо два добра срца, две узвишене душе, два ока у глави — моју Иконију са твојом Анђелијом?...
Радојло се само осмехну, а нека блага сенка стида прну његовим лицем:
„Тако је морало бити, па да се дочека, да нас велики Бог обаспе својом милошћу и својим благословом,“ рече он и погледа на оно двоје загрљено — на своју Анђелију и на Рајкову Иконију.
После је опет настала игра и весеље и то сад живље и бујније. У коло се хватало и старо и младо. Поскочицама није било краја, па ни оним — „мрсним.“ И док је ово весеље текло, Фема
Па и сами пси као да су осећали, да је у кући Угљешиној некаква промена настала, промена на боље и веселије дане. Они просто ни на ког не налајаше, сем једино на стару Бару Циганку: они су се сви нашли тамо, где су се клали прасци и јагањци. И они су видели да се некакво големо весеље спрема... Па и сами коњи у коњушници дадоше
Док се у дворишту куће покојног Угљеше Пивљака играло, певало и веселило, дотле се у гостинској соби извршило нешто, што је права круна овој нашој приповедци.
У ту се собу беху искупили: Иконија и њен Рајко, Анђелија и њен Радојло, Бранко клисар, отац Радојлов, и оба адвоката — адвокат Радић ђенерални заступник Иконијн, и адвокат Јовић ђенерални заступник Анђелијн.
Беше настао један свечан тренутак. И онда узе рен адвокат Радић.
„О, срећни и племенити људи, како вам завидим! Ово је тридесет и више година како се ломим и бијем као ала с берићетом с људском себичношћу, халапљивошћу за пустим земаљским благом, и ја вам не нађох равних ни по доброти срца
„И ви нисте водили парницу једно против другога, што сте хтели и што сте грамзили за големим имањем старога Угљеше, већ што сте морали — да покажете овоме халапљивом свету, да то имање ипак није пусто и да оно није ту, да зајажава ненаситост неваљалих људи, већ да се њим притиче у помоћ бедним и невољним...“
„Суд је овај спор пресудио на штету Анђелијну, и ова је та, што се радује и весели, што је тако суд нашао да је право и да је по закону;
После мале паузе, адвокат Радић настави:
„Мој поштовани и много уважени колега, адвокат Јовић, одавно се носи идејом, да наши закони треба већ једном да изравнају женску децу са мушком при наслеђу њихова очинства. Ја до сад нисам делио те идеје, а сад, у овој прилици, ја стојим уз његово мишљење: није право, да Иконија, као наследница свога сина, нејака Угљеше, наследи целокупно имање свога свекра Угљеше, а Анђелија, његова рођена кћер, да добије само једио просто сеоско удомљење... И зато смо, ево, дошли, да, с пристанком моје властодавке и њенога мужа Рајка, ову законску неправду исправимо,
И та пресуда гласи:
„Целокупно имање старога Угљеше Пивљака наслеђују: Анђелија рођена кћер његова, и Иконија његова снаха, а мајка покојног Угљеше, унука старога Угљеше, тим пре, што су обе наследнице женске главе. И да не би било какве пометње, ми смо ово имање поделили овако:
„Имање у Китогу заједно с домазлуком, сувати у Лешници, велики чаир у Липници долазе на један део; забрани више Чокешине, „Дуге Њиве“ на реци Јадру, два мала чаира у Липници, и све ливаде, њиве, пашњаци, кошеви, станови, воденице на Дрини и воденице на Сави, долазе на други део. Стара и нова кућа и све остале зграде, падају на други део. Први део узима себи Иконија, јер им је ближе кући, а други Анђелија. Готов новац у суду деле по пола. Ми смо ову пресуду, као ђенерални пуномоћници ваши и судом потврдили. Ви је можете и не примити, али би се огрешили и о људску и Божју правду; а ако је примите и усвојите, ми онда, ја и мој колега, као да већ гледамо, како
После је настало опште љубљење и грљење, а нико међу њима није остао, коме се у очима нису заблистале сузе, сузе радости и сузе правога човекољубља.
„Ама, шта они раде тамо у соби? Боље би било да мало изиђу у овај народ. Овај се свет искупио, да се њих нагледа,“ рећи ће Марта Јездина, а на то ће јој Пела механџика одговорити: „Остави ти њих; они знају шта раде. Све су то добри људи.“
„И ја тако мислим, друго, само се нешто плашим ових проклетих адвоката. Све се бојим да они нешто не покваре; нешто бих волела да они нису ту. Они ће, видећеш, и нашој вечери наћи ману,“ шануће Фема Митровчанка Пели бирташици.
У том се једна кола зауставише пред капијом. У колима је седео један подежмекаст човек, у плавим чошним хаљинама. На глави је имао мек црн шешир са доста малим ободом, а у руци дебео, кукаст,
„Хе, камо тај Радојло? Проси девојку — а?... Не може то бити без његова поочима!... Радојло!!...“
То је био Матош Пораба, један од Чаја, свињарских трговаца од Шопрона, онај што је Радојла Клисариног заволео као свога сина и што га је водио чак у Ђур.
Радојло га је морао опазити кроз прозор, јер се одмах нашао пред капијом. Отвори је, приђе му руци, па га после одведе у гостинску собу и представи га свима као свога поочима и знаменита трговца, што у Србији годишње одваја необично много свиња и отера у Ђур. Матош Пораба само је климао главом и викао:
„Јес’, јес’: ја његов поочим, он мени лучи свиње... Јес’, ја његов поочим!“
После се село за вечеру, за богату господску вечеру. У горње чело посадише Матоша Порабу, а њему с десна седе адвокат Радић, а с лева адвокат Јовић, до Јовића Рајко Перић, а до Радића Бранко
И, одиста, весеље је текло — као бујна река. И усред тога мора од весеља, тамо од совљачке механе, зајеча једно ћемане и чу се једна звонка песма, песма свима добро позната:
„Уродила рана крушка под Милошићем!"
То је било ћемане и песма Беге Цицварића. Чије је то било масло, да се и Бего Цицварић, па макар и пред зору на овоме весељу нађе, то наша прича не зна, само се зна то, да се онда много сумњало на Пелу бирташицу, а неки су говорили, да су по Бегу нарочита кола послата. Али кад он уђе у двориште и његово ћемане зајеча, а његова омиљена песма —
стаде се разлегати по оној тихој јесењој ноћи, — цео онај свет, од неке раздраганости, удари у један општи врисак!“
А кад у сам расвитак весеље стаде улазити у једну фазу, кад и чича-Матош Пораба доби вољу, да и он што отпева, онда се стаде по Совљаку и околини разлегати позната чајковачка песма:
И, после, кад је ко устао и отишао да мало прилегне, то, сутра-дан, нико није умео да каже.
И док је ово весеље овако бујно текло; док су Божја и људска правда овако славили своју победу над завишћу, над мржњом себичњака и неваљалаца, — дотле је Сима Ћата по својој соби, гоњен завишћу и злобом, ходао доле горе. И просто сву драгу ноћ не може око на око свести; оне песме, оне свирке, оне поскочице, оно бујно весеље све совљачке омладине, мучиле су га, гушиле су га, мориле су га!... Оно што је душу његову највише пекло и срце растрзало, то није била проста злоба и пакост, то је било нешто веће и од једнога и од другога. И у тој бесаници, он, онако сам за себе, повика:
„Издадоше ме моји рођени!... О, ала је овај свет скроз и скроз неваљао!“
И онда:
„А она моја кума, она Марта Јездина, платиће ми — кад тад: а Фему Митровчанку протераћу, или ја нећу бити ово што сам...“
За тим ће тише — ама као да се бојао, да га ко не чује:
„И све би то друкчије било, да је она рђа, онај масални био на своме месту. С њим се просто
Тако Сима Ћата; а Максим Ћук — шта је с њим?
Њега ено где још непрестано облеће око Марка Поповића из Синошевића, да од њега купи његов „златан“ забран!...
Има прилика кад и мртве ствари умеју да причају уду срећу својих господара, а тако исто
Једном сам свратио кући мога из детињства друга Смаја Циганина. Звао ме толико пута, да му видим нову кућу и остало намешће. И одиста велика и пространа кућа, па штала за коње, па шупе за кола. Још му је у животу и стара шупа кровињара. Зачудио сам се кад сам у једном буџаку те старе шупе смотрио неку олупину од некаквог негда господског интова. На њему као да кокоши ноћивају. Стражња осовина пребијена, једног точка са свим нема, а у једног имају само две шпице. Она негда сјајна и црна кожа на кошу, добила је неку зелено-вугасту боју. Овде онде висе читави паламари подеротина, као да су на њему свиње своје зубе вежбале. Сицеви попрскани, а оздо избили читави снопови федера, те дају слику разривеног броћишта. Ту се виде и два кокошја гнезда, у којима баба Џавине кокоши носе јаја и легу своје пилиће.
„Де, чик погоди, господине, чиј је ово интов?“ упитаће ме Смајо Циганин.
„А ко би то могао знати, Смајо, “ одговорим му.
„Знам да не знаш. Зато те и питам. То је интов несрећног Максима Ћука. Купио сам га на добош за дванаест плета; а у њему има сама гвожђа за двадесет и четири“, одговори ми Смајо Циганин, гласом, којим је хтео рећи: „ето, шта би од онога пустога богатства несрећног Максима Ћука!...“
Кад сам пре неког времена био у Обреновцу, ја посетим мога негдашњег кардаша Лазу Галовића. Он ме одведе да ми покаже некакав свој проналазак, као нешто што ће дати нашој целокупној привреди са свим нов преображај. То је нека сувача за једнога коња. Сувача је радила. Оно страшно клопарање да уши пробије. Једно старо, веома мршаво дуговрато, а високо кљусе беше упрегнуто. Она му се ребра видела као да су од лескова прућа. Сувача одједном нешто застаде, да ли што ово бедно живинче није имало снаге да је даље окреће, или се нешто на овој Лазиној направи покварило, то се ни данас не зна. Кљусе ово као да то једва дочека. Оно сирото обори главу па поче да куња. Жалосно га је било посматрати. Доња му
Морам признати, да ме је нешто ово бедно живинче гануло. Оно у мени изазва неко чудновато сажаљавање. Станем га боље посматрати, и, о чуда, мени се учини, да га познајем: у десну стражњу и у леву предњу ногу путоногаст. То му се познаје по томе, што су му та места жутнула. Сем тога, на десном боку једва се познаје жиг: М. Ђ. Ово последње писме хтело је да буде почетно слово у презимену Максима Ћука, па се омашком свога аутора претворило у Ђ. Ја се још и сад опомињем да се због тога весели Ћук много једио, и то би било увек кад би стао казивати, да су се оба његова лепа зеленка код њега ождребила, и да им је он и имена наденуо: дешњаку „Крсташ,“ а леваку „ждрал.“
„А, па ово је „ждрал“ Максима Ћука!“ помислим:
И оно се кљусе чисто трже. Климну главом, па је опет окембеси — као да је хтео рећи:
„Какав ждрал?!... Он је био и прошао. Ја сам само његова сенка." И онда опет оде куњати, — ама као и сваки човек, кад му се дрема.. Кроз какве ли је мене живота свога прошао овај негда поносни Ћуков ждрал, — док је, од свога негдашњег отмена положаја, дочекао, да окреће у Обреновцу сувачу Лазе Галовића?! С тим сам се мислима вратио кући.
КРАЈ