I.

Ја сам био казао збогом љубави, опростио се с њом за навек с претешким срцем, јер она мени није била живот него циљ живота. Прошле су биле муке, али је дошло нешто горе, досада и празнина. На једанпут сам се осетио сасвим сам на овом великом и хладном свету. Нико није имао да ме растужује, али нико ни да ме весели. Равнодушност. И с таквим расположењем, без љубави и мржње, пођох у свет.

У једној великој европској претоници, највећој вароши на свету, где милиони јуре у мучну и страшну борбу за опстанак, и где јутарња магла личи на пару а вечерње небо на бакар, ја се упознадох с једном Американком. Упознадосмо се у нашем заједничком хотелу, малом и симпатичном, што много личи на удобни честити дом, и где се човек осећа као да је у гостима код својих најбољих пријатеља, у хотелу каквих је још доста у овом најпријатнијем крају вароши.

О на је била госпођа, и не беше ту сама већ с мајком, једном за чудо живом старицом као снег беле косе, која се још од првих дана разговараше са мном као с каквим старим познаником, распитујући о мојој земљи као о једном од седам чуда на свету.

Још одмах, и пре него што сам и помислио да ћу се моћи с ким упознати, ја сам се интересовао за Американку, јер она је била интересантнија од свих женских гостију. Млада, а црна коса јој је прошарана седином као сребром или пеном из Океана који је прешла први пут у животу. Висока и поносита, она је својом појавом личила на неку краљицу из Новога Света, који је оставила и дошла у Стари Свет да краљује над свим женама, или на какву »доларску принцезу«. обучена је просто — сваки дан у другој белој блузи — а елегантно. Намирисана је мало — мирисом од лаванде — она је знала колико треба да се намирише... Она није била тако лепа, а ипак колико лепа! Њена лепота била је у ономе што се не преноси ни кичицом на платно, ни фотографијом на хартију: у покретима, где се видела игра валова и чула њихова музика, и у гласу, где су се преливале све боје цвећа и ствари. Али оно што је мене заносило, највише занело, то је њен говор, за чудо необичан, не американски, већ специјално њен. Ја тај њен говор сравњивах час са звуцима некаквог непознатог музичког инструмента, час с песмом тице којој имена не знам. Једанпут, она рече: »Хуај хаз хи е хуајт хет?«) а ја узвикнух: »Вуга!« Учини ми се као да пева вуга. Али пошто је име те птице на мом језику врло неестетично, управо ружно, ја га више не поменух. А једанпут, слушајући је, помислих: »Шевино певање«, па то сасвим одбацих: банално. Док седи: обична жена, готово чак не лепа; кад иде и говори — лепота! Сва се преобрази, и ја бих сваки њен покрет, сваку њену реч грлио, љубио као њене руке или лице...

Поред овога, она је заносила човека и својим држањем и понашањем. По држању краљица, по понашању дете. Као човек слободна, а као дете искрена и природна. Она, нова жена подсећала ме је на стару, прву жену — пре њеног изгнања из раја... Можда је специјално она таква, као њени покрети и њен говор... Пред вече, у соби за одмор, она је пред свима слободно легала на софу, да се у хоризонталном положају одмара од дуге шетње по тој огромној вароши и од утисака који су наваљивали на њену душу, да сања о дотле невиђеним стварима, које је тога дана видела; и док је она лежала, жмурећи, људи, и млади и стари, подједнако, с упртим погледима у њу седели су и ћутали... И кад су већ били сви изишли, ја сам још седео не мичући се, не дишући, не скидајући очи с ње, не одвајајући своје усне с њених усана... У ње, жене можда већ више година, било је све девичанско: очи, уста... и ја сам желео да то љубим. Док је она лежала тако мирно, какав сам ја изгледао! Мењао сам боју; од сваког њеног покрета трзао сам се као неко који је почео да краде или да врши какво друго рђаво дело. Њене ноге, у плитким ципелама, што су вириле испод лаке хаљине, доводиле су ме до безумља... Колико сам био искварен животом, дружбом са! женама што пред човеком не смећу с ума да су жене, те удешавају ход, говор, поглед, осмех, и поцрвене од сваког његовог погледа, ја тек сада видим.

II.

И ако слободна као човек, она је од свих жена у хотелу била најозбиљнија и најосјетљивија, дакле ипак највише жена. Она је била интелигентна и образована. Она је из најкултурније државе Северне Америке, која се зове Масачусец, или како је она редовно звала скраћено: Мас (Mass). По неко после подне, кад би остала да се одмара, она је говорила о великим енглеским и американским песницима, и било јој је врло пријатно што те песнике и ја познајем, нарочито што сам их читао на њиховом, на њеном језику. Због тога сам јој био духовни сродник, и тражила је да се са мном разговара. А кад смо ћутали, или кад је она говорила о другим стварима, а сам био само мужјак... Трпећи муке, ја сам проклињао своје васпитање. У мојој земљи нико и не слути да може бити друкчије!... Из разговора, она од мене чу да код нас жене не иду ноћу саме. Била је неисказано радознала. »Зашто?« А кад јој ја, видећи да сам се изговорио, одговорих слегањем раменима, она навали на мене питањима: »Можда се боје помрчине? Можда у вас има сувише лопова, па пуштате ноћу и улицама псе са ланца? Можда кад падне мрак у варош вам силазе из шуме зверови?« Ја сам тада осећао један стид како никада до тада, при помисли да нам жене не иду по вароши ноћу саме због мушкараца. Али да сам јој то казао, она би нападала наше жене: зашто су нас тако васпитале; грдила би, можда, наше мајке; или, можда, не би разумевала. И ја ћутах.

Једнога дана позва ме на излет. Ја сам био изван себе од радости. »Сад је прилика да нам се односи измене«, мислио сам и радовао сам се. Али она је била на путу као у хотелу: природна, слободна: с мушким сапутницима разговара се као с пријатељима, са мном се понаша као с другарицом; а кад се ја једном занесох и хтедох да останем од воза, она ме ухвати за руку и узвуче ме у воз, па ми се смејаше. О кад би знала зашто сам био занесен! и да ме је додир њене руке доводио до безумља: да клекнем пред њу, да јој љубим руке, хаљину, и да јој говорим о најлуђим стварима, да је молим да ме не оставља, да живимо заједно као муж и жена... Али она ми је повраћала разум својим слободним понашањем. Мушки слободна, она је имала сва својства свога женскога пола: да се брине као мајка чак и за оне од којих је много млађа. Она се тога дана бринула за мене као за сина, да пажљиво силазим из воза, и да нешто не заборавим. Док је она седећи према мени гледала у дивне пределе једне земље што личи на башту обрађивану вековима и обрађену до савршенства, у зелене ливаде и горе и црвена села, у бело небо, дотле сам ја у њу гледао и горео од жеље да метнем своју главу на њена колена чију сам облину наслућивао под лаком хаљином и готово губио свест. У мени је било нешто злочиначко... Ја сам водио борбу с чулима, а она се усхићивала природом узвикујући: »I dearly love nature!« (Ја много волим природу), употребљујући прилог dearly, по американски. О да је знала да ћути, да не чујем њен говор! О да је знала да седи; да не видим њен ход! Од тога нисам осећао душевно узнемирење... Једном похитавши прозору, она ме додирну коленом, па и не извињујући се, исто као дете, она ме зваше да гледам живописне слике. Ја сам се од тога њеног додира изгубио... Прибрах се пре но што бих учинио какву лудост, брзо одох и стадох поред ње, пазећи да је не дотакнем. Пред нама се пружала долина као какво бескрајно зелено море, а од шумарака чиниле су се лађе. Даље се видело друго, плаво море. То је било дно неба које је давало потпуну илузију мора. Више њега била су два дугачка густа облака, и оба као да су по средини пуна злата, а около пуна чађи. И кад би се сасвим згуснили, из њих би пала златна и чађава киша; она златна разлила би се по средини плавога мора и личила би на какво жуто водено цвеће. Једна висока црна мотка оцртавала се на томе плаветнилу и изгледала је као катарка с лађе која је потонула. Американка се усхићавала овом сликом и обраћала ми пажњу на њену целину и на делове, разумевајући се много у уметност, јер је о њој говорила с једним дубоким осећањем. »Од свих лепота на свету, ја највише волим жене!« узвикнух ја до крајности узбуђен и погледах је оштро у очи. Она од тога дрског погледа не обори очи, и ово не прими као алузију на себе, како би примиле жене с којима сам се ја дружио, црвенећи и смејући се, или бледећи и уозбиљујући се. Она ово прими као једну моју исповест... Над свим тим лепотама сијало је једно мало северно а ипак топло сунце. Ја сам тога дана видео да као мирис и музика на чула утичу и предели. Они на чула утичу као бела топла летња месечина или као леп пролетњи дан. Под сваким дрветом у хладу ја сам замишљао себе поред ње, и све ми је било мило и слатко, и сваки мој живац вибрирао је, а у мени није било ничега духовног. У тим тренутцима, ја искварен животом човек нисам личио на човека.

III.

То тако трајало је скоро три недјеље, а тад се деси нешто што ме преобрази...

Ја сам се с њом састајао свако јутро и свако пред вече. Јутром, пошто смо се састали у соби за одмор и поразговарали се, или управо пошто је она говорила а ја ћутао, или муцао дрхтећи као кривац, ми смо се разилазили. Али по томе колосу где јутарња магла личи на пару, и то на пару што се диже из каквог огромног басена, у коме се овај колос купа, спирајући са свога џиновског мрко-црвеног тела чађ палу из хиљада фабричких димњака, по томе чудовишту које песници називају градом пресићености и глади, ја ни за тренутак нисам био без ње; она ме је свуд пратила као моја сенка; ја сам је замишљао поноситу и слободну и био сам бескрајно радостан. По неки дан, ја нисам смео да запливам у таласе од света, јер не бих умео пливати па би ме однели ти таласи. Тада сам обично бежао у један парк, који, како ми се чинило, краја нема, и пролазећи кроз бујно зеленило седао сам или се пружио на ледину међу бескућницима; над главом су ми шумели стари храстови, а ја сам кроз њине гране гледао у тешко оловно небо, или у лако као од беле свиле, и сањао о Американки; а после сам одлазио у средину бескрајнога парка и седао на једну усамљену зелену клупу поред једног језера с белим лабудовима, и ту, духовним очима, гледао милу жену, миловао је, имао је сву... Па сам скакао и бежао из парка, залазно у хучне улице колоса, града пресићености и глади, магле и дима, који се распростирао по свој вароши, и кад је време лепо, дизао се у вис, разређивао се и мешао с облацима; а кад је ружно, падао на земљу као магла. Тражио сам да се изгубим, да се ја, један ништаван делић, утиснем у ту мрку целину, да ме нестане у њој.

Једно јутро пуно магле и песама уличких певача, што певајући зарађују насушни хлеб, удаљујући смрт од глади, ја одох, као и прошла јутра, у хотелску башту, где се осећао мирис дима, влажне земље, траве и бршљана разастртог по свој високој огради; а високе акације шумеле су тужно како обично шуме у влажна магловита предјесенска јутра. Преда ме истрча мала Нели сва у бело с црном мачком и разговара се са мном... »Смем ли, Мис Нели, да вас једанпут пољубим?« упитах тобоже озбиљно. »Смете, али само једанпут«, одговори ми она као у шали и запрети ми прстићем. Ја је пољубих. Она се несташно насмеја и пољуби ме, и одмах безазлено рече: »Ја путујем... у суботу«. Ја осетих бол... После сам отишао у собу за одмор где на мене навали сета због одласка мале Нели.

И она је Американка. Обе имају црне очи. Само што она има златну косу, а она друга сребром прошарану. Ја сам се на њу толико навикао: она се полако неосетно увлачила у мој живот.

Седох за сто поред прозора из баште, да пишем. У соби не бејаше никога, а да није пуцкарао угаљ у камину и шкрипало моје перо била би потпуна тишина. Чак се није чула као вечером уличног живота хука, која се у даљини, по оделењима те баште претварала у шум и личила на зујање пчела у кошници... Моја рука летела је преко једне карте кад се отворише врата и чу се лаки шум корака и једва чујно шуштање хаљине... »То је она!« осетих... и зацело сам био блед као крпа... Знао сам да је она пре но што је замирисала лаванда...

...Окренуо сам се, одговорио јој на американско, на њено добро јутро. Њено Добро Јутро! Оно је мени било читава песма, и то песма не као нешто духовно, већ материјално, и ја сам желео да метнем своја уста на њу... Осетио сам где ће сести, али се више нисам окретао, него сам писао једном своме пријатељу, уносећи у свако слово њу, или управо пишући о њој. Кад бих нешто сад пошао од рођака до рођака и од пријатеља до пријатеља да потражим своје карте из те вароши, ја знам да бих у свакој карти нашао њу и сваку бих чувао као једну реликвију. Све те карте, ја знам, топле су, јер се у њима осећа срце. »Ја сам још овде. Моје друштво још није отишло«. исказивало је моју срећу мојим пријатељима. »Поред своје уске отаџбине где сам се родио и коју волим као што сам волео мајку, ја имам и једну широку отаџбину; она ми је досад била свет, а сад ми је свет — ова варош«. Тако сам писао; а да ли бих ја ту варош толико волео да у њој није била она, и то је један проблем који ми остаде нерешен.

Ја сам се сваки час окретао, а она је подизала главу, погледала ме и осмехнула се. Било је тренутака прошлих дана, нарочито на излету, кад сам се љутио што сам се заносио, још у почетку, њеним детињским понашањем, и спопадао ме бес што не поцрвени, кад ја поцрвеним, што ме не погледа чежњавим погледима, кад у њу ја тако погледам. Па тако је било и ово јутро. Ја сам је желео сасвим друкчију...

Прође прилично, ја се не окретох, јер се зарекох да се не окренем; писасмо обоје, ја сам чуо шкрипање њеног пера. Ја осећах да ме она осећа, и да ме гледа, и не могавши издржати више, окретох се: поглед ми се сусрете с њеним погледом и учини ми се да то гледа старија сестра у млађега брата. У том тренутку, у њеним очима било је неке топлине, неке нежности старије сестре. Као да ми је говорила: »Дечко, пишеш о жени... рано је то за тебе«. И ја спонтано скочих, и као њен млађи брат, и ако старији од ње, слободно, како никад дотле, приђох њој. Она заустави руку с пером, и подигнувши главу погледа ме у очи с осмехом и као да ме пита: »Дечко! шта хоћеш од мене?« Ја брзо рекох, први пут не муцајући: »Ова соба ми је празна без вас«, и пољубих је као пре пола часа малу Нели, не тражећи од ње допуст као од мале Нели... Додирнух јој уснама лице, али у том лаком пољупцу, на мојим уснама, бејаше сва моја душа. Она изненађена весело узвикну: »А!« и пољуби ме као пре пола часа мала Нели... Ја се не макох од ње, осећајући да и она осећа да сам је пољубио душом, и да познаје колико сам срећан: »Ја путујем... у суботу«, рече она безазлено с осмехом исто као мала Нели, а ја осетих неисказану бол... Не, то осећање имена нема. Она учини главом на моје место, као да ми каже, као братићу: »Добио си што си хтео, па сад ме остави: имам да пишем«, и ја је послушно оставих, и седнувши на своје место узех писати. Писах, писах, писах, осећајући непрестано њу. А шта писах? Шарах по чистој хартији, али у свакој шари, чак у сваком потезу бејаше она... Она се полако, неосетно увукла у мој живот.

Устадох и пођох без збогом... Она ме погледа и осмехну се. И ја се осмехнух. И у том осмеху била је моја душа. Крај врата се зауставих и окретох се, пречишћен, преображен, препорођен, сасвим други. Не то сам био ја, само у другој нијанси, светлој као да је обасјана сунцем. Јер и небо: јутром, у тој вароши, обично је сиво, вечером црвено, а у подне бело као снег, и ипак је једно исто небо... Погледах у њу, а она, у белој блузи, седећи право, писаше... Не окрећући се пише, пише, пише као да хоће да испише све болове срца и да пером реши све проблеме душе. У огледалу над камином видим јој профил осенчен палминим лишћем и црну косу прошарану сребром и пеном, по којој трепери један златни сунчев зрак, пао, у том тренутку, кроз прозор из баште где су се још играле црна велика мачка и мала Нели сва у бело.

IV.

Улицама сам ишао као луд. Ја тога дана нисам могао далеко, несвестан кроз свесне милионе као дух кроз материју, немајући очију за ону густу непробојну шарену масу, што надире с грдним шумом кроз улице опточене мрким зградама. Као узбуркане морске воде кроз мореузине крај којих се дижу црни кипариси... То је све споља, та гужва света, то куцање била, ударање огромног срца једног колоса; а ја за спољашњи свет тога дана нисам имао ни очију ни ушију. Мене је носило нешто јако, велико из мене... Ја сам њен пољубац осећао, непрестано, па своме лицу и додиривао сам то место прстима, на прсте љубио, или боље рећи целивао сам их као свештеник црквене утвари. Он ме је мењао сваки тренутак, и ја сам био час као некакво крилато ванземаљско биће што лети пут неба, час као земаљско, човек, велики, највећи војсковођа, који је покорио свет. У самопоштовању одох до крајности. Да мене пољуби она што је дошла из Новога Света у Стари Свет да краљује над свим женама! Да мени да одличје које, као краљица, даје само изабраном међу изабранима! Срећа, понос што ли је то било, обузе ме до крајности, и ја не видећи ништа чулним очима, увучен сав у себе, пробијах се кроз густу непробојну шарену масу, која ме је носила, чувала, износила на чистину, где сам се предавао једном чудном интензивном осећању, што ми је долазило као познато из давне давнине, из прве младости. Ништа нисам видео, чак ни оно што сам до тога дана гледао више но највеће знаменитости и због чега ми је ова варош, крај све своје суморности, имала весео изглед; нисам видео жене, оне лепе жене израсле као јеле... После сам се расвешћавао и нисам смео запливати у страшно узбуркано море. Силна светина, тиска се као морски таласи, таласа се као узбуркано море. То су морски валови, жути, плави, црвени, безбојни, тај свет, светина, та кола, ти аутомобили, трамваји, омнибуси, и та лупа, треска, хука, жагор, жуборење, као кад се узнемири море. Оне таласе од воде утишава трозупцем Посејдон; ове таласе од света обуставља руком жандарм. И ја тренутно свестан, чекао сам да се дигне рука каквог младог лепог дива, »човека у плаво«, па да претрчим... То јако осећање водило ме је, носило ме у тишину, где ћу моћи мирно осећати њен пољубац на своме образу и неузнемираван гледати њу, гледати је у белој блузи, осенчана профила палминим лишћем с једним сунчевим зраком у коси... Тај моменат ми ју је дубоко урезао у свест.

Лутао сам до само подне, без одмора, не осећајући умора, час до крајности весео, час до крајности тужан. И у једном и у другом случају, ја сам био сав душа. Час сам био као нека друга, трећа особа која иде са мном да гледа борбу два осећања, што се боре у мени, — радости и жалости. Радост је дошла због пољубца, а жалост због одласка миле жене. И кад би победила радост, ја сам клицао, пљескао, а кад би победила жалост, ја сам био неисказано тужан. И наједанпут расвестивши се, почех бежати од света на улици, брзо уђох у мени мили добро познати бескрајни парк; али и ту свет... Пожурим се од главних алеја, где је врило као на улици, небројена кола, небројени коњаници, пешаци, многи људи без бркова као жене, све жене корачају као људи, сваки са својом љубављу или мржњом или равнодушношћу, или радошћу и жалошћу, као ја...; упутих се у самоћу, зеленом језеру с белим лабудовима.

...Али кад спазих ону усамљену клупу зелену као трава која беше, овог дана, окићена, готово сва покривена жутим лишћем опалим с једнога огромног старог храста, ја се тргох као од каквог светог места које сам ја обесветио, и појурих натраг, у светину, да се изгубим у њој...

Кад год би ме обузела жалост, бол, један интезиван бол због њеног одласка, ја сам се сасвим свесно питао: »Шта је мени та страна жена? Зар сам ја мислио да она неће никада отићи?« О! шта је она била мени?! А да сам ја њој само један симпатичан fellow traveller (сапутник), то јест један мио познаник из хотела као и њеној малој сународници, ја то сам најпосле тога дана видео, то јест сетио сам се тога. Обе су се понашале према мени другарски, као моји мушки другови, и ма да су у сукњи, обе су ме пољубиле као друга или као брата. И у место ма ми је мило, ја се растужих, и пожелех од срца да је то био само сан, да ме она није у истини пољубила...

Најпосле, вративши се грдно уморан од хода и од осећања, ја не одох тамо где сам њу оставио, него у своју собу. Кроз отворене прозоре видело се подневно сасвим бело небо, где су се јасно оцртавали с кућа мали црвени димњаци »који изгледају као тек извађени крвави зуби«, како каже Хајне, и са старих величанствених цркава и палата огромна црн кубета што изгледају као сенке џинова; а мало северно сунце сипало је хладни златни прашак на моју постељу. Ја се на тај златни слој стропоштах, али не у мислима с њом као пре наших пољубаца. У мени се пробудио један други виши човек... Али кад осетих мирис постеље која је мирисала на физичког човека, у мени се појави једна страст, једна жеља, једна мисао, једна оригинална мисао која ме свег обузе: да је неко љуби. Неко, не ја. И тај неко да у своју љубав унесе сав свој жар, сву своју чистоту...

...Ја се сетих једнога младића. Тога младића од пре неколико дана ја бејах видео више пута у соби за одмор где она седи или лежи, да седи према њој, и никад ништа не помислих. Ко је био тај младић нисам распитивао, јер он је мени био само човек. Као да се тако звао. И ја сам га увек гледао у његову човекову главу обраслу густом кудравом косом, у његово човеково лице, и ма да је обријаних бркова, у његове руке од самих мишића, нарочито ноге у кратким жућкастим црно карираним панталонама и дугачким црним чарапама које су покривале његове обле готово женске листове. Морао је бити велики спортист; и зацело челичних живаца... Погледа је чистих као у детета, а јак и чврст као да је од бронзе. Овакав је морао изгледати први човек... Кад би највећи вајар нашега доба хтео да ствара од бронзе човека, онога првобитног пећинског човека, он би требао за модел да узме овога младића... И наједанпут, ја видех на својој постељи њино миловање... »Они су и телом и душом једнаки, онај стари човек и ова нова жена. Не, они су обоје нови... Како ће бити здрав плод њине љубави!... И кад би се овако здрави родили милиони, излечило би се наше болесно доба«. Ја сам то доцније мислио...; онда нисам умео мислити.

Док сам желео да је љубим, ја сам непрестано гледао да сам с њом, да седим близу ње, да је гледам и осећам; а кад је пољубих, ја је избегавах и нађох другога (ваљда што је бољи, достојнији) да је љуби... Ја бих сад од физичког додира с њом умро...

V.

Два дана је не видех, не хтедох да је видим — стидех се. Какву сам улогу ја играо после наших пољубаца... Док сам је у мислима љубио излазио сам пред њу и црвенео сам, али не од стида већ од пожуде. Сад, стид. О кад би она знала! И избегавао сам је, с намером да је не видим до њеног поласка, ни кад пође, те да ми се чини да је овде, изишла у варош, исто као кад ми неко мио умре: ја не идем да га мртвог видим, ја не пођем за његовим ковчегом, одајући му последњу почаст, само да ми се чини да је жив, отишао куд год на пут.

Али још првог дана, ја јој се сретох с мајком и поздравивши је, најљубазније, збуњено упитах: »Ви путујете... у суботу«. — »Ко вам то каже?« упита она. »Ваша кћи«, изговорих ја с једним болним осећањем. — »Моја кћи!« рече она зачуђено. Па тад, готово шапатом додаде. »Да, треба да путујемо у суботу, али... она неће. Никад нисам ни помислила да ће јој се овде оволико допасти. Она воли ову црну варош!« заврши с чуђењем. Мене тренутно обузе радост: зашто воли овде. »Због мене«, смело помислих и почех се нервозно смејати од радости. Али то би за тренутак, као што рекох, па опет бол.

Другога дана тачно у пет, кад се пије чај, био сам у хотелу. Не могу да издржим више, морам да је видим. У својој соби опрах се од чађи, обукох се у хаљине за које ми она рече да јој се допадају и сиђох у приземље. У трпезарији се још пио чај и јело масло и мармелада, а ја сам пошао к вратима... Али на једанпут, ја чух њен глас и глас некога човека... Застадох... »Ми путујемо у суботу«, рече она. — »Натраг у Америку?« упита он. »О, не... На континент...« Мушки глас ми је непознат. Нагласак американски. Зацело један риђи постарији Американац, јер он са сваким говори, свакога запиткује... И спонтано извирих у трпезарију и видех њу с мајком за столом код прозора, а ниже за другим столом видех њега, онога младића, спортиста, бронзаног тела и челичних живаца, свога првобитног човека: она се с њим разговара... Тргох се као од уједа гује, па и ако ме она спази, ја је не поздравих, не уђох, вратих се и појурих уз степенице као да ме понесоше нечастиви, улетех у собу и угледавши оно место на својој постељи, где сам њу с њим замишљао, једним скоком дођох до њега смакох чаршав и узех га цепати. Кад сам их замишљао да се милују, ја сам био миран. Кад их видех да се разговарају, ја бесним. Никад нисам помислио да ће ми бити и најмање криво кад је видим с оним кога сам јој ја изабрао...

Па дођох до прозора и нагло га отворих. У собу појури свеж предвечерњи ваздух. Погледах у небо: оно је као од чађи, а на њ као да је просут један млаз крви у облику срца... То је био млад месец. Ја се од тога месеца тако крвавог стресох, и окренувши се, зазвоних... На вратима се појави, пошто је закуцала, витка плава девојка, у плаво с белом капицом. »Дајте ми други чаршав, молим вас... Ја ћу овај платити«, рекох показујући на беле комаде. Оца ме погледа уплашено, муцајући: »Хвала!... Хвала!..., и пожури се напоље, мислећи ваљда да сам полудео, јер зацело сам изгледао као луд.

Ја стрчах низ степенице. Дугачким ходником тихо су ишле девојке у плаво с белим капицама, и не правећи никаквог шума износиле су из трпезарије шоље од чаја, посуђе... »Свршено је... Сад ће изићи она«, помислих и задрхтах од сусрета с њом, па побегох на улицу...

Не мислећи ништа упутих се к вароши увијеној у вечерњу танку провидну маглу, кроз коју се помаљао један страховит пожар. То није био пожар него осветљење вароши: палиле су се миријаде лампи и сијалица на излозима и рекламама и по тротоарима на високим гвоздееним стубовима; и на једанпут сва варош затрепта, засија се као у огромном пожару с пламеном који лизаше пут неба; оно мало-час чађаво небо поцрвене, постаде бакарно: као свакад и сад — своју ноћну боју доби од земље; она црна суморна варош претвори се у бели чаробни вилински град. У споредним готово празним улицама распростирао се мирис бензина, аутомобили су се помаљали подмукло, без шума, као какве подмукле звери и летећи по глаткој калдрми часно пуштали су глас који је личио на песму сирене, после на звиждање ветра изишлог из меха Еолова. Хроми су остављали своја закупљена места за рад, не за прошњу; тротоарске ноћне певачице у изанђалом оделу и упалих образа, на којима је извајана глад, прикупљале су се и удешавале су свој тужни »Прелид« за своју Песму Суза. Ја сам за све то сад имао тако мало очију и ушију, јер ме је целог била обузела само једна мисао: још вечерас њу да видим. Ја се морам с њом још вечерас састати. Али како? Нисам могао наћи ништа због чега бих јој се приближио. О, Боже, зар сам пре тражио узрок за приближавање!... Да је питам хоће ли да путује у суботу. Због тога... нема смисла. И кроз главу ми сену једна мисао: »Да је замолим да ми каже који ћу поклон дати сестри«.

Пожурих се у хотел, и да би ми се што пре отворило, не зазвоних него лупнух чуком на вратима: ударих јако једанпут. Швајцарац отвори врата, и ја уђох баш у том тренутку кад је из трпезарије излазила она... Сретосмо се; ја узех муцати више него икад: »Молим вас да... у студио... дођете... — Моја мајка? рече, то јест отпева она брзо. »Не... ви. Један поклон... за сестру... Ја не знам шта је за њу, па ви да ми кажете, који...« — »Да се јавим мајци«, прекиде ме она и оде у собу за одмор; а ја се спремах шта ћу све да јој кажем. Мислио сам да јој кажем да је волим, и да је преклињем да бежи, што пре, одавде, да је ја не обесвећавам својом профаном близином. Јер нешто што ми је сад најсветије, то ми је она... Она се одмах врати и уђе са мном у студио. Била је врло озбиљна. Не проговоривши ми ништа, брзо разгледа поклоне, које сам ја већ био из џепа извадио и наредио их по столу, и за један сат с бразлетном, што врло радо и много носе жене у овој вароши, рече да је то лепо за моју сестру, јер то је нешто локално: према месту где сам био, поклон. А ја сам био просто нем, и узимајући ствари пазио сам да јој се не дотакнем руке, не од страха да се не изгубим и да јој не говорим лудости него да ме не обузме још теже осећање. »Дакле ја бих то сестри дала«, рече она, и показујући руком на сат, пође; а ја је ухватих за прсте, да јој пољубим руку, и промуцах: »Excuse me (извините ме)« Она направи неисказано строго лице и много поцрвене, извуче прсте, као лед хладне, па не проговоривши ништа брзо изиђе. Мени зазуја у ушима, ухватих се за столицу да не паднем... После одох у своју собу посрћући.

У соби сам остао дуго, и кад сам сасвим прибрао снагу, ја пођох у собу за одмор да је видим. Она је зацело тамо, мислио сам, ја ћу је питати шта јој је било мало час.

У тој соби сеђаше она, мајка и »човек«. Он је седео тамо где сам седео ја оно јутро кад сам је пољубио. Она је седела за столом где оно јутро. Ја сам онда био окренут леђима њој, она сад њему. О кад их видех овако заједно, у троје! У ушима ми зазуја и сад као у студиу, и ја се спустих на једну столицу према њој и њеној мајци. Оне подигоше главу, она поцрвене, ниједна ми не одговори на моје добро вече. Колико сам желео да поцрвени. А сад кад је поцрвенела ја сам тако несрећан. Па ипак, ја нисам више онај човек који сам био до пре два дана. Ја сам сад виши човек, духован човек, па како сам тужан! Али да сам се умео сетити да сам и ја као и сваки други бољи у тузи него у радости, ја бих се утешио, зацело.

»Човек« устаде и изиђе не проговоривши ни речи и не рекавши лаку ноћ. У осталом, ја њега до мало час нисам био ни чуо да говори. Вечито ћути. И нисам опазио да у икога гледа и да га ишта интересује. И њена мајка оде. Остадосмо нас двоје потпуно сами, као пре два дана, па ипак каква разлика! Обоје пишемо, не проговарамо, не гледамо се и ако седимо једно према другом. Мени се чини да она зна како сам је замишљао с човеком и зато нисам смео да је питам зашто је у студиу била онаква, зашто је истргла своју руку из моје руке. А она?... зашто ме она није гледала, зашто је љута?

Али она није била љута него озбиљна. Једна ледена крута озбиљност била је на њеном лицу. Сасвим друга! Нити сам ја исти нити је она иста. Ја сам сад дух, она загонетка. У сваком човеку има по два човека, по три... Моје боље, више ја устало је из мртвих кад сам се приближио овој необичној жени, жени-девојци, детету.

Па ипак, то је она, само у другој нианси, у другој боји. Море, час је плаво час зелено, сад је као опал, после као смарагд, најпосле се прелива у све на свету боје, и свака боја у ове ниансе, и ипак је увек — море.

Дуго смо седели једно према другом пишући. Ја сам само писао њено име, које не знам... »Госпођа Дим, Госпођа Магла«: нешто непровидно, нешто што ишчезава остављајући у нама нешто загонетно...

Најпосле устадох; она не подиже главу да јој кажем лаку ноћ.

»Дакле она је у мени волела онога чулног човека, овога духовног не воли«, шаптао сам ја ушавши у своју собу. Али да је покушала, на милион начина да ме начини онаквим какав см био, не би могла. Она је опет имала и лице и очи и уста, али не да то ја љубим устима. Од једног физичког додира с њом ја бих чини ми се издахнуо. Она је сад била виша од мене, виша од сваког земаљског бића. Онај лаки мирис с њене хаљине утицао ми је сад на душу. У оном малом симпатичном хотелу осећао сам сад присуство Бога више него у старој катедрали. »Она је жена какве једном морају бити све жене. Кад буду све искрене као деца и слободне као људи у њима човек неће гледати своју женку него свога друга. Како ће се бити срећно кад нестане лажнога стида! Жене ће нас пречистити, препородити. Васпитачице ће нам бити друкчије, боље, и ми ћемо бити друкчији, бољи«. Ја сам овако много доцније мислио онда нисам умео ништа мислити. Био сам тужан, неисказано тужан.

VI.

Зарекао сам се да у суботу не сиђем у приземље до само подне, а ја сам сишао пре девет часова. Сишао сам за читав час раније него што обично оне излазе из своје собе. Затекао сам их у соби за одмор тако рано, и знао сам шта то значи. Оне ће данас да путују... Дакле, ипак, субота је дан њиног одласка. Чинило ми се да је то један од оних тужних али свечаних дана, кад се ми сасвим изменимо, немајући ништа земаљско и осећајући се ближе Богу него људима.

Кад уђох, ја их поздравих некако и свечано и тужно као светитељке или мртваце. Мајка не диже главе, писаше, кћи ме погледа и одговори ми очима.

Ја клонух у једну наслоњачу. О, да, оне ће данас отпутовати: пре него што би изишле у варош увек би биле у белим трикоима; сад су у хаљинама за излазак... Њена мајка, мој разговорни пријатељ, ћути, не гледа ме! Увређена је, држи да сам јој кћер осумњичио, повиривши на врата кад се разговарала с човеком. А она..., љути се или што мисли да је осумњичена или што је избегавана два дана. Или... Ко зна како сам се ја понашао? Оног дана кад сам био љубоморан, лупнуо сам вратима на соби за одмор... Моје понашање према њој новој жени било је као према старим женама, с којима сам век провео, које су ме васпитале по своме васпитању. Не, ја према овој нисам умео да се понашам. И ја се сетих како сам је безочно погледао у очи оног дана на излету кад сам узвикнуо да од свих лепота на свету највише волим жене. Према овој новој жени, или боље жени будућности умеће се понашати будући човек, кога ће она васпитати и спремити за дружбу с њом. Ова Американка је жена будућности.

После сам мислио, гледајући је: »Заборавила ме... И њој паметној дошао је један луд тренутак... Пуцкарао је угаљ у камину, изгрејавало је сунце, она се раздрагала, и заборавила се...: и она се стиди, а прави се као да је тужна, љута... А њена мајка, жива и духовита, осећа, види да је нешто било између мене и њене кћери, па се ++љути на мене«...

Њина отворена лица сад су била књиге затворене са седам печата. Њина промена је проблем који ми остаје за свагда нерешен.

Кад бих могао описати то своје осећање или написати историју душе за тих неколико кратких тренутака!

Тек што сам мало поседео, на неисказаним мукама, гледајући у њено озбиљно лице што непрестано мења боју, у собу утрча мала Нели у црвеном мантилићу по коме се таласала њена дугачка златна коса. Не, ово јутро није била златна, него као да је од пшеничних влатова који су тек почели да зру. Њена косица мењала је боју као небо, као море и као душа. Она ми се готово попе на колена, и пољубивши ме у лице једним дугим топлим пољупцем брзо рече: »Збогом, пријатељу... Данас је субота«. Ја се од тих речи тргох. О ако она понови и ове Нелине речи као оне ономадашње! И пожелех да сам јак као »човек«, да су ми живци као челик, железо. Ја пољубих девојчицу страсно да јој поцрвене обрашчићи и погледах у Американку: она поцрвене како ниједан пут дотле и учини ми се неисказано тужна. »Она воли ову црну варош!« синуше ми кроз свест речи као кроз облак муње. Девојчица одскакута, а ја је не испратих, јер немадох моћи да устанем.

Американка! И с овом озбиљношћу и тугом она је била искрена као дете. Јер кад би умела да се претвара, она не би била онаква. Овакве једном морају бити све жене и људи. О како ће тада бити леп свет! Како ће се милити живот!... »Искреност је непоквареност, здравље душе«. Овај афоризам није ми пао на памет онда, но сада. После пола часа, она је била у дугачком суром путничком мантилу и шеширу од панаме који јој је крио више од половину лица, а дуг плавичаст вео личио је на маглу у коју је још била увијена ова црна варош. Она зазвони и у собу уђе Швајцарац. Она поручи »такси« а ја последњи пут чух тичју песму, њен говор, који ми је сад узбудио душу... А кад пође, последњи пут видех игру валова, њене покрете, од којих ми је сад задрхтала душа... Био сам се спремио да је питам: зашто се променила; а кад је видех, то ми се учини лудо, као кад би питао сунце: зашто је јуче изгрејало ко подне, а данас изгледа да неће ни изгрејати. Сваки је од нас један мали свет и сваки је од нас једна велика загонетка.

Чу се пиштаљка нашега Швајцарца. Колико сам јутара ту пиштаљку чуо и остајао равнодушан. А ово јутро!... Он, млад и крупан, гологлав, на раскрсници дува у њу као аутомат, зовући за Американку »такси«, и мислећи на нешто десето; а мени је то танко пиштање парало срце. »О ако отиде без збогом!« То није била једна мисао него једно осећање. Али оне — рекоше ми збогом. »Ја сам тужан«, рекох ја. — Зашто бисте били?« рече она... И то њено збогом бејаше читава песма... Њено добро јутро, њено добро вече и њено збогом, то су три песме лепше од свих песама које сам ја икада чуо. Последња је најискренија, јер ми је изазвала сузе...

Седоше у такси, и он их однесе као циклон оставивши за собом пустош...

А ја одох у своју собу, отворих прозор и гледајући преко црвених кровова пут станице куда се она одвезла, пустих један очајан крик и гласно узвикнух. »Ја те волим!« као да би ме она чула; а за тим падох на постељу и заплаках...

Из собе не изиђох вас дуги дан: туговао сам за њом и писао њој писмо. Написах јој само две странице; али на те две мале стране метнуто је једно велико срце; у тим ситним словима осећала се једна крупна љубав. Ја јој нисам писао да бих јој говорио о љубави, већ да бих јој казао свој бол што се променила, да бих је питао: зашто се променила... Срце, љубав! — где да јој пошаљем писмо с толиким благом?... Она је отишла на континенат Европе: где да је нађем?... Послах јој га у једну од Савезних Држава Америчких, у Масачусец, њеној кући, не бојећи се да ће га читати њен муж: ти тамошњи из Новога Света брачни парови поштују један другом слободу. Али да га и отвори, он ће у писму своје жене наћи једно узвишено осећање... И зар је његова жена крива што је неко воли?

И сутра-дан, после предаје писма на пошту, мени би лакше. Али у приземљу се не задржах, да не гледам пустош...

Пред вече, тога дана, ја се сетих њега, »човека«: он је ту, леп као бесмртни бог. Како сам га могао сравњивати с човеком, и то с недовршеним човеком. Овога је култура довршила, начинила га потпуним. И он ми дође мио: у њему ћу гледати њу... Па стрчах низ степенице, потрчах по приземљу, из собе у собу: у собу за одмор, у собу за ручање, у собу за писање, у собу за пушење, у собу за говорење, у собу за ћутање, у студио, у башту, свуд идох, али га нигде не беше. »Зацело је изишао у варош«. Кад се сви скупише, као обично, у соби за одмор, ја њега тражих — нема га. Чеках га, можда је кудгод даље отишао па ће се доцније вратити — не дочеках га. »Отишли су заједно!« пролете ми кроз главу мисао, и ја пожелех да их нађем и да их обоје убијем.

У »Црној Вароши« седех још читаву недељу дана осећајући се сасвим сам и ако су се око мене тискали милиони. Само у соби за одмор било је некога, зато што је ту заостало нешто од ње. То нешто од ње, један део од њене душе и задржа ме овде још читаву недељу дана.

У очи мога поласка, једна оригинална уседелица, мала, мршава, као ружа спарушена на бокору, што не пропушташе ниједан духовни концерат и недељом иђаше на службу у главној катедрали, и која се много разговарала с Американком и њеном мајком а са мном никад ни речи не проговори, само ми даваше да читам у новинама »чуда по свету«, обележавајући их писаљком, — та уседелица, у очи мога поласка, пружи ми једне с двадесет страна новине, дотичући прстом на претпоследњој страни једно место. Ја разумедох да то треба да читам, и читах: »Сентиментални Херкулес«. — У нашој вароши бавио се до пре неки дан један нови Херкулес, један див. Тај див је Американац. Заљубио се у једну своју сународницу пре три године. Она му на љубав не одговара. Он је свуд прати као њена сенка. У очајању што нема одзива, једанпут је секао себи жиле на руци, једанпут је скакао у воду с једног високог моста, једанпут се гушио паром... И остао је жив да је прати свуд као њена сенка«.

»То је он! мој бронзани човек, челичних живаца«, помислих и скочих. И сто глава појавише ми се у свести које одобраваху: »Да! Да! Да! а глава оне оригиналне уседелице — која се у том часу журно увијаше у црн дугачак огртач, да не одоцни за духовни концерат — тресаше се као да по хиљаду пута одриче: »Не! Не! Не!«...

У свет сам пошао с једном равнодушношћу, из њега сам се вратио с једном љубављу. То није била каква путничка неозбиљна љубавна авантура, него једна озбиљна љубав. Чула су водила борбу с душом, и победила је душа. Американка ју је пречистила, преобразила, дала јој снагу за победу.

Последња љубав, а лепа као прва и велика као прва. Моје срце не зна за године. За моју душу године су само уображење.

И данас, после годину дана, при свршетку ове приповетке, то јест песме — јер и ове реченице певам и пишем — ја понављам по хиљадити пут питање: зашто се била променила?... Понекад имам дрскости да поверујем: била се заљубила у мене, и дижем главу тако поносито као да сам покорио свет. Много пута имам храбрости да помислим: она је волела онога што...; али ова мисао стално ми остаје недовршена... Можда оно тешко осећање није било само туга због њеног одласка, него и стид што ми се чинило да сам понижен?... Да ли бих ја био онако тужан да смо се растали друкчије? Питања, питања, и само питања. На свако питање добијам небројено одговора и опет остајем без одговора... Како ћу да разумем туђа осећања, кад не разумем своја?...

Сваки је од нас један мали свет, и сваки је од нас једна велика загонетка.

И једнога дана Заборав ће пасти на све што сам у тој огромној вароши видео, на цркве и палате и на безбројне величанствене грађевине, које је Време оденуло у црну чађ а окитило зеленом маховином, Заборав ће пасти на све само не на жену коју сам ту срео. Она ће у моме памћењу остати за свагда. Моја свест ће је сачувати од свега споља, па и од онога што врши измене над сваким и свачим, од Времена. Њена црна коса вечито ће бити само прошарана седином, а њен стас остаће поносит и прав и кад јој на плећа спусте терет године. Увек ће јој се у говору чути тичја песма и у покретима видети игра валова...

...Сад свршавам песму и затварам очи... Ја данас понова преживљујем све што сам преживео пре годину дана; обнављам наше састанке и разговоре; чујем њено добро јутро и њено добро вече; слушам шум њених корака и шуштање њене хаљине; осећам мирис лаванде; а погледавши дубоко у себе видим њу у белој блузи, осенчена профила палминим лишћем, с једним сунчевим зраком у коси...