Брђани : ELTeC издање

Брђани : ELTeC издање Highlanders : ELTeC edition Ћоровић, Светозар (1875-1919) Сканирање Универзитетска библиотека "Светозар Марковић" OCR и корекција текста Сергеј Адамов Цветана Крстев Кодирање за ELTeC Цветана Крстев 22904 122

Укључено у ELTeC корпус 2019-07-18

Ћоровић, Светозар Брђани Београд - Сарајево И. Ђ. Ђурђевић 1919 30462727

српски

СВЕТ. ЋОРОВИЋ

БРЂАНИ

1919.

ИЗДАО И. Ђ. ЂУРЂЕВИЋ БЕОГРАД - САРАЈЕВО.

Брату Владимиру

Лакан потера овце низ брдо, пребаци кратко гуњче преко рамена и, засецајући ножићем у млада стабла јасика и бреза које се згуснуле око путање, поче безбрижно звиждукати. Нека чупава, црна птица, поплашена, снажно залепрша јаким крилима, писну и изгуби се негде међу мрачним и раскиданим литицама. И као да се црн траг расу за њом кроз ону полутаму и пови се над узнемиреним брезама. Негде из даљине као да се проби још јачи, оштрији писак. Лакан задрхта. Брзо обуче гуњче, скупи се и грчевито стиште за држак од ножића као да би да се брани од некога. Поплашено погледа око себе. Погледа према литицама куд је нестало тице, па се бржебоље прекрсти. Боже, да ово изађе на добро! А ова велика, безимена тица, кажу, увек на зло слути и доноси несрећу ономе ко је угледа. Боже, помози сада или никада!

Да би се мало осоколио, примаче се најближем овну и лако га куцну штапићем: по рогу.

— Еј Гаране, Гаране!... Што си толико иза других ?.... Зар те није стид?

Гаран застаде, окрену главу и погледа га својим влажним, питомим погледом. Као да је очекивао да ће му Лакан још нешто казати. Затим се немо стресе, блекну и брже потрча за овцама. .

Кад се приближише селу мало се очисти, скиде капицу с главе и прстима рашчешља косу. Знао је да ће сад, изненада, иза каквог грма или иза какве појате избити Мргудова Јагода и да ће га зауставити. А срамота би било да га види чупава или упрљана.

Гаран опет застаде и поче бленути унаоколо. Стао насред пута, накострешио се и некако поплашено гледа. Залуд га Лакан гурну. Не хтеде се ни помакнути. Зађе мало у страну и опет се накостреши.

Јагода се јави иза једног дрвета.

— Не бој се, Гаране болан!... Није ђаво... ја сам....

Па се примаче Лакану, узе га у наручја и одиже од тала.

— Лако мој! Лакане, јеси ли се уморио?

Пољуби га у оба образа и опет спусти

на земљу.

— Јеси ли уморан?

— Нисам.

— А гладан?

— Нисам.

Она извади из недара две јабуке и гурну му их за појас. Извуче из косе неколика струка босиока и задену му их за капу.

— Е, лаку ти ноћ, Лако!... Анђели те чували!

Па се измакну и опет је нестаде негде за дрвећем.

Лакан отра образе рукавом, опипа јабуке за појасом, и мирно крену даље. Као да му не беше криво што је сусрет са Јагодом био тако кратак. Готово му додијали ти чести сусрети. Свако вече, непрестано, ти досадни пољупци, јабуке, цвеће! Ништа друго не зна ни да му каже, ничим другим да га понуди. И увек се морају старати да их ко не опази, да их не затекне заједно.

Стигав кући потера овце према струзи, прислони се леђима уз плетер и поче звиждукати. Није, чини му се, људски ни отпочинуо, а нечија снажна рука дохвати га за раме. Стрико Петар прикрао му се иза леђа, па га узе за мишице, пригрли и поче љубити. Љуби и по образима и по очима, све у жељи да погоди место куд га и Јагода љубила Затим му пружи мали колачић и, пажљиво се осврћући да когод не чује, шапатом запита:

— А јеси ли је виђео?

— Јесам.

— Закитила те, а?

Узе му оне струке босиока, омириса и задену за уво.

— А шта још?... А?

Лакан лукаво показа јабуке, па као да их опет хтеде сакрити. Петар притрча, обгрли га опет и, милујући, узе му једну јабуку иза појаса. Другу остави њему.

Петар и Јагода су вереници. Стари Мргуд, отац Јагодин, удесио је са старијим братом Петровим, док је још овај служио у војсци, Симатом, да буду пријатељи. Измењали су и аманете и уговорили свадбу. Петар се изненадио и готово није могао да се прибере кад су му писали о томе. Ама зар оно бледуњаво комшинско дете, она мала, мршава цурица што није знала људски ни коза потерати, да му буде вереница? И њоме да се ожени? Јели Симат имао памети кад је пристао?,.. Или се какогод преварио на слави, при пићу? И ради младе веренице био је бесан. Гунђао је, псовао, претио да ће све покварити. Али Симату није смео писати о томе, нити му што пребацити. Старији је брат, заменик оца, домаћин. Мора се слушати. А кад се пролетос вратио кући и спазио Јагоду како стриже овце на авлији, застао је од чуда. Није могао веровати својим очима да је то она. Ова горда, снажна девојка, са набреклим, чврстим образима, сочним уснама и црним, црним очима какве још ни у кога видео није. Зар се може тако променити, пролепшати ? Чим га спазила, побегла је. Бацила ножице, стидљиво зарила главу у прегачу и побегла. Отада се готово увек крили, бежали једно од другога. Да их сељани неби опазили и штогод замерили. Тек каткада, кришом, ако би се погледали. И зато су обоје излевали своју милошту на малог Лаку. Грлили га, љубили, обасипали поклонима. И били су некако задовољни, као да су се сами изгрлили и ижљубили.

Петар узе од Лакана штапић и сам поче нагонити овце на стругу. Њему нареди нека иде у кућу, да се одмори и узгред, да што заложи.

Ступивши на праг Лакан назва Бога и некако збуњен застаде. Око огњишта, са обе стране, поседали неколико сељана и познатијих и мање познатих. Чак и поп Лука, који у ово доба ретко излази из куће, дошао и помешао се међу њих. Сви некако суморни, озбиљни. Ватра на огњишту прашти, пуцкара; весели пламен ускаче и узмахује својим црвеним барјачићем и обиграва око котла што виси о веригама а у коме се кува вечера. Рашчупан одсев заиграва по мрким лицима сељака, склизне низ попову браду или затитра на камилавци, па живо одскочи уза зид, задрхће око прозора, да опет брзо прелети, скотрља се низ попову мантију и саспе му се у крило. Симат, отац Лаканов, домаћин, стајао је и нудио ракијом. Једну чутуру гурнуо међу њих и мукло их нагонио да се обреде, док другу пуну држи у рукама и некако лагано, пажљиво милује је.

— Ја вам кажем, браћо, е добро бити неће, — отегну поп некако забринуто. — Моји снови не варају... Гора и трава дигнуће се на нас. Биће рата и биће окршаја.

Погледа на Лакана па умукну. Затим погледа на Симата и даде му знак обрвама да дете уклони. Не ноже се пред њим свашта говорити.

Симат откиде комад хлеба, гурну Лакану у руку, па га узе за раме и изведе пред кућу. Нареди му да ту стоји и чека док се гости не разиђу.

Лакан се послушно измаче, седе на некакву иструлелу трупину испод прозорчета и кидајући залогаје хлеба испод пазуха поче халапљиво јести. Као да га није много интересовало шта они унутра говоре. Није ни прислушкивао. А и да је прислушкивао тешко би могао ишта разумети. Сви су говорили шапатом и тек понека реч ако би се омакла гласније, па и њу би намах пригушили, поклопили. Тако је само чуо о некој преметачини, о некаквим преким судовима, вешалима. И било му чудно што се толики људи, у овако ведрој и топлој летњој вечери не одмичу од ватре нити излазе напоље. А сено мирише, а клепетуша на Гарану меко, меко клепне, а цврчци всело цврче : под стрехом, у трави, у букви, цврче непрекидно.

Касно су се разишли. И све један по један. Најпре се искрао гурави поп, натуривши камилавку до ушију и сакривајући свој дуги перчин, кудрав и чађав као повесмо неопране вуне. Мантију прикупио око себе те му се некако саплела око нога; само непослушни, дуги рукави лепршају као поломљена крила и туку га по бедрама. За њим се извуче стари Мргуд и, прекрстивши се, готово претрча до своје куће... Тако и остали.

Симат их испрати до врата, поздрављајући се са сваким. Кад их све испратио, застада мало, погледа изнад себе у небо и, зинувши као хала, жељан да што више ваздуха потегне, дубоко уздахну. Опазивши Лакана како седи на трупини, примаче му се и седе до њега. Није имао обичај да га милује и грли, није га хтео мазити. Чак ни од лањске године откако му мати умрла те остао сироче. Ретко кад и да се осмехнуо на њега. Он се уопште ретко смејао ити само десном усном која би се неприметно надигла. Увек хладан и озбиљан, увек прави домаћин. Ни сада не хтеде да га погледа ни да му се окрене.

— Јеси ли се уморио? — запита некако суво, преко рамена.

— Нисам.

— А јесу ли овце сите?

— Јесу.

— Хм. . .

У томе се иза куће помоли Митра, мршава, висока старица, мати Симатова. Носила је, лако се погуривши, пуне каблове с млеком, које се пресипало преко ивица и цурило низ дрво. Петар је, пристајући за њом носио некакав шкипић, чувајући се и пазећи да не посрне, а ипак се, као за инад, непрестано спотицао.

Стара, чим уљезе у кућу, скиде котао с ватре, сасу млеко у други, већи котао и обеси да се узварује. Затим се хитно, некако младачки окрену, дохвати из серђена са судима овећи чанак и сву вечеру сручи у њега. Нађе и ножеве и виљушке и поставивши све пред Симата, измакну се и као да хтеде дворити.

— Сједајте и ви, — кратко осече Симат и поче се, по обичају, крстити. — Помози Боже!.. . Обесели Боже ! :

Петар и Лакан седоше одмах. Старица као да се још устручавала. Гледала је, такорсе, да се није што заборавило, је ли све намирено? Некако као да се прибојавала Симата. Јер и ако је син, он је домаћин, глава куће. И чинило јој се да је он један једини прави радиша и једини паметан човек у свету. Нико се не може мерити с њиме. Зато се и чувала да му никад ништа не приговори нити га прекори. Чак ни онда кад јој се чинило да он нема право. Откуд она, луда женска глава, да га саветује? Како би могла? Та није он дете, није Петар. Петра је и сада сматрала за дете те га и корила за сваку ситницу... Једино ако би Симат пошао да истуче Лакана, — што се ретко дешавало, — разјуначила би се и изазивачки му изишла на мегдан. Савила би се око малога, вољна да све ударце прими на се и почела би да брани слободно и одрешито. Симат се морао повући и, гунђајући, оставити малога.

— Сједај мати, — викну Симат, који не хтеде да окуси залогаја док се и она не примаче софри. — Ходи!

За вечером су сви ћутали. Јели су полагано, отегнуто, као на силу. И као да се бојали да погледају једно у друго. Чудна слутња свакоме се поткрадала у душу и тихо, тихо, лагано, почела да притиска, мори.

— Ко зна колико ли ћемо још пута овако вечерати, — избаци Симат полугласно, па отра бркове убрусцем и измаче се иза софре.

Стара га некако скрушено и уплашено погледа. Ништа не проговори. А њему се десна усница мало придиже и као с неким поносом избаци:

— Само да буде сретно по српску веру!

II.

Негде у зору, рано, оштар врисак проби се тамо у дно села, кроз хладан ваздух, разли се изнад кука и изгуби далеко, у пољу. За њим се оте други, па трећи. Неко поче из свега гласа јаукати и помагати, неко застења као при издисању. На свима колебама заклопараше натрула

врата и поплашена чељад поче истрчавати и провиривати. Понеки од домаћина крену да види шта је? Је ли каква изненадна несрећа или самртни случај у чијој кући?

По улици почеше трчати голотрба престрављена деца, бежећи безобзирце. Сусретну ли кога узверено врисну, одскоче и беже даље. Понеко од оних мањих уморено малакше, посрне. Закопа се у дебелу прашину и очајно цичи, дозивајући другове. Протрчи и понека жена, гологлава, без прекривача. Прљава од суза, бледа, са помученим очима које гле дају некако несвесно, готово лудачки. Незна ни да говори, ни да запомаже. Само иде, трчи, ни сама не зна где ни зашто.

Врисак све јачи, оштрији, реже, пар, ваздух. Није сад једно грло, усамљено, слаб. Сад као да их се удружиле стотине в. креште, дрече, јаучу. И куће вриште, и дрвеће вришти и брда вриште. Чини се ко да негде недалеко силан вихор завија и фијуче, ломећи и крхајући гране, стрехе, димњаке. Каткад се отме и понеки пригушен, малаксао јаук и као да замре у прашини. Затим неко чудно, промукло кокљање, као да некога даве, понеки јачи уздах, молба, клетва.

Изненада они са улице почеше бегати, склањати се, сакривати. Неки брижљиво затворише врата, а прозоре, ко зна зашто, прекрише ћебетима. Пред неким вратима закаснило по које дете па упорно удара у канат и тражи да му отворе.

Из големог облака прашине, који се све више и једначије шири са дна села, поне се нешто мицати, котрљати. Облак често пресецају све јаче блескајући оштри врхови жандарских бајонета. А мрка се гомила тромо и лено ваља, љуља, некако рањенички стењући. До мало па се почеше распознавати прилике. Ено старог, згуренога попа Луке, како немоћно корача-Руке му чак и преко рукава везане ланцима који још из даљега ситно, ситно јецају. С њиме, у истом ланцу, свезан Станиша Јованов, јак, голем сељак, силан као стена. Он никако не може да подеси корака с попом, па се некако неспретно саплеће, трза. За њима читав низ домаћина, најбољих, највиђенијих. Ухваћени, спутани, лагано иду један за другим и тек покаткада ако понеки погледа у страну. Нису се престрашили, нико и не жели да изгледа страшивица, али израз неке чудне стрепње, бриге ли, урезао им се преко лица и никако да ишчезне. Застење ли који или проговори, ето одмах жандара, да га тешким кундаком грухне у ребра и да, псујући и претећи, опомене на ред. Многи посрне под ударцем тупо јаукнувши, многи се свали на другове па готово и њих да обори. Кивно, осветнички испод ока погледају остали на жандаре. А ни један не сме да зине, чак ни да замоли. Ни воде не сме да заиште. Узалуд се грло суши и ноге поклецавају. Та и кад би стали умирати, ни онда се нико на њих смиловао неби, нити би им којом капи оквасио уста.

Једини луди Васо што изгледа весео и задовољан. Као да га воде на венчање. Он иде задњи у групи бунтовника, везан двоструким ланцем, чији дугачки крај један жандар придржава у руци. На широко разбацајући ногама и лено климајући својом великом главом час на једну час на другу страну, Васо безбрижно попева. Пева некакав свој тропар, састављен из стотину разних тропара и кондака.

— Спаси Христе и помилуј и держава непобједимаја и во Јордање крешчајушчу и ниње и до вјека и держава непобједимаја. Алилија.

Па као да би да осоколи ону светину, која је пристала за њима и, са пригушеном кукњавом, прати их са страна, настави још јаче :

— Да расточатсја врази јего и на спашеније наше держава непобједимаја и јелици во Криста крестистесја и не крестистесја и јелици Фараона и силу јего море черноје. Амин.

Залуд га жандари опомињали, тукли. Не попушта. Посрне од ударца, јекне, али се намах диже и, са познатом одличном упорношћу луда човека, још јаче наставља. Затегну ли му ланац снажније, да и крв поцури, не престаје. Погледа на крв, погледа па се гласно засмеје. И опет климата главом и пева веселије.

За Васом иде друга поворка младих, једрих сељака. И они опкољени жандарима. Нису повезани. То су војници, које да „бране отаџбину... Ко би још и њих везао !

Кад дођоше пред Симатову кућу, сви застадоше. Висок, крупан Вахмајстор, који је предводио жандаре, раскорачи се пред кућом и снажно подвикну:

— Петар Станишић!

— Овђе! — Живо узвикну Петар из куће и намах се стави на прагу. — Ево ме.

— У име закона позивам те да ступиш у војску. Хајде међу војнике.

Петар се окрену матери, која беше пристала за њим, и загрли је. Сав се изгуби под њеним белим, широким покривачем. Стискоше се, приљубише као у неком очајном рвању, где би да се угуше, смељаве. Зарили једно другом прсте у месо као да би да чупају, кидају.

— Кхе, кхе, — на силу се искашља Симат чупкајући брк и окрећући се у страну да их не гледа. — Доста, доста...

Затим отрже Петра и ухвати га за главу. Пољуби га у чело и оба образа, а Петар њега пољуби у руку. Још се једном окрете матери, рашири руке и загрли је. Па истрча пред кућу и крену међу војнике. На Јагодину кућу и не погледа. Стид га било од толиког света.

— Симат Станишић ! — дрекну Вахмајстор јаче и мрко погледа у Симата. — Ти си'?

— Ја сам.

— У име закона ти си ухапшен.

— Фала Богу на његову дару !

И Симат заглади бркове, па мирно крочи према старој.

— Мати, дај ми руку да пољубим !

Стара, још једнако збуњена одласком њезина буцмастог, малог Петра, некако га несвесно погледа. И некако несвесно, не проговоривши речи, пружи му руку.

— Не оцрни ми образа кукњавом, молим ти се, — прогунђа он љубећи јој танке, мршаве прсте и чврсто их стискајући. — Све за образ!

— А ти слушај бабу, — прошапта некако мекше окрећући се Лакану и љубећи га у косу. — И пази је!

Па изађе пред кућу, поносито се исправи, пруживши руке напред, рече Вахмајстору:

— Вежи!

III.

Село остало готово пусто, мртво. Нико жив да викне или проговори. Чобанчад, гонећи стоку, не довикују се више; звона и клепетуше на крупним звонарима не звоне и не клепећу, затисли су их травом. Комшинице не излазе пред врата, не сазивљу једна другу нити се питају за здравље. Ни деца нема да трче, галаме, играју се. Све се посакривало, збило се у куће, у појате. Врата на свакој кући замандаљена, прозори залепљени јастуцима, грудњацима. Ретко из кога димњака да се извије дим. Ретко где да залаје кер.

По уској, прашњавој цести падају вране, свраке, слободно скакућу и некако злослутно гачу. Никога нема да их поплаши. Једва ако по некад прође један од оних сељака што су некад служили у жандарима и што су још и сад у милости код жандара. Па и они као да иду некако постиђено, плашљиво. Оборили главе, турили руке под силах, па као да о нечем крупном размишљају. Ни један да се усуди и да погледа на куће.

Још пред зору стари Мргуд закуца на Митрина врата, тражећи да га пусте. Митра, која целу ноћ није спавала него поднимљена седела крај огњишта и размишљала о синовима, прену се. Ослухну. Познаје Мргудов глас а не верује му. Не сме да отвори. Чини јој се нека обмана, превара. Два пута се дизала и лењо приступала канату да извуче преворницу. И оба пута опет се враћала, са чудним страхом погледајући на Лаканов креветац као да се боји е ће јој неко њега отети.

Кад је Мргуд оштрије прекори, одлучи се. Отвори канат. И одмах застаде крај прага као да би да му препречи улазак у кућу.

Мргуд је лагано одгурну, прође и седе на омању троножницу. Одупре се лактовима о колена, спусти главу међ шаке и замисли се. Нису говорили ни једно ни друго.

Тек кад се Лакан, кроз сан, поче протезати и нешто говорити, Мргуд указа на њега и мукло запита :

— Има ли... Имате ли у кући ... онако... што маломе треба?

— Има свега фала Богу, — брзо одговори Митра, са детињским поносом. Стара, чуварна домаћица !

Мргуд хтеде да разложи и растумачи зашто је дошао. Збуни се, саплете и стаде муцати:

— Ја, ето, само сам мислио да напоменем. Ако би вам што фалило, ја сам ту. Знаш ... комшије смо. И док сам ја жив не смије вама ништа фалити.

Старица ништа не одговори. Само га погледа једним топлим, широким погледом, пуним захвалности. Па, као присетивши се, нагло се саже и приступи му руци.

— Остави... Остави. ... — окреса Мргуд отимљући руку, па се лагано диже и пође према вратима. — Одмах затварај врата ! — опомену је заставши на прагу. — И не упуштај се с никим у разговор... И ником се не исповиједај...

Пред вече, изненада, опет настаде необична журба, трка, комешање. Девојке, девојчице и младе невесте хитно, не осврћући се, промичу пиз улицу, прескачу преко плотова и ограда и брзо замакну у гај, међу појате, или их нестане на уској путањи према шуми. Стидљиво сакривају прса рукама, прикупљају хаљине око себе и трче, трче. Испане ли којој вретено или напола оплетена нова чарапа, не осврћу се на њих. Понека носи дете у нарамку. По нека вуче по двоје деце за собом, љутећи се и проклињући што не могу да каскају, да измичу као и она.

— Иду шуцкори !.. Иду шуцкори !.. — чује се како поплашено довикује једна другој сусрећући се. — Ево их!.. Ево!.. Пред селом!..

Кадикада одјекне по који пуцањ из пушке. Јато поплашених врана распе се са дрвећа и, са заглушујућим грактањем, изгуби се према пољу. Негде у близини као да закликта јастреб.

— Ето их!

Почеше се помаљати. Одвојени, раздељени у омање групе. Негде их нема него по двојица заједно, негде по четворица. Нису ни Швабе, ни Маџари, ни Румуни. Све сами наши људи, Муслимани из оближњих села и из Требиња. Кита гиздавих, црвених фесова гори им у сунцу као голем бокор расцветаних макова; широки, шарени копарани, вени златом, прелевају се као оне ситне локвице по покошеним пољима. кад их месечина испија; док се широке, црне чакшире неспретно таласају и заплећу око нога, те из даљега изгледа као да људи и не корачају него с натегом газају кроз некакву црну, дубоку бору. У свакога о бедру бајонет, некаква старинског система, а о рамену пушка. Са дивљом радошћу људи који никада нису имали оружја у рукама, или га одавно нису имали, непрестано се играју с пушкама. и непрестано их загледају. Сад сваки сам себи изгледа некако силнији, моћнији. Свак мисли да је јунак. И бесни су ради тога, осиљени. Вриштећи бесомучно, разуздано, гурајући се, вребају као грабљиве звери: неби ли кога спазили, сусрели. Ко био да био, само да одмах могу на њему да се искале, да покажу своју силу.

На прве куће насрнуше са оном чудном, промуклом, пијаначком грајом, која као да извире из животињских грла. Почеше крхати, разбијати, палити. Ударајући кундацима у врата и прозоре, туку у зидове, пењу се на кровове и крше, лупају, секу.

— Рат је објављен! ... Живио рат!... На вјешала Србе! . . .

Старог Мргуда изудараше и шакама и кундацима. Ударцима оборише га на земљу. Чим покуша да се дигне нови ударци осуше се и он опет посрну, пипајући рукама по прљавој земљи, јечећи, цвилећи. Затим га почеше везати. Једни вежу, док се други разбише по кући да пребирају, травке. Покупише вуну, крпе, хаљине, сир, масло. Негде наиђоше и на бардак са ракијом. Замало се не потукоше око њега. Салетише се, сабише у једну групу. Са најгрубљим претњама, пружали су руке, гурали се, псовали. Чак су и отимали један другом из рука, испред уста.

Док су једни харали по Мргудовој кући, други се размилели по селу. Опет запевке, узвици, помагњава. И праска, ломњава, оргињање. Као да се негде у даљини одроњују читаве стене, са хуком и тутњавом, и лете, котрљају се у бездане амбизе. Руше се кровови, крше се појате, пуцкарају плотови. Блека, рика, мукање преплашених и узнемирених оваца, коза, говеда; хрзање истераних и усплахирених коња растолеже се кроз читаво село, одјекује измеђ планина и негде високо, високо, трзајући се и малаксавајући, замире и ишчезава.

У Митрину кућу дођоше само двојица. Један, одмах при уласку, замахну да удари, Али кад опази како га она, мирно и слободно, не трепћући гледа, некако постиђено обори руку и мукло прогунђа:

— Камо, баба, мрс?

— Ето, — тихо проговори Митра и мршавом, сувом руком показа на мехове с кајмаком и маслом.

— Све?

— Све.

— Дижи! — подвикну онај други, па се сада и сам придигну један мех. — Узми.

— Нећу . . . Не треба ми . . .

— Узми болан !

— Имам на дому.

Баш си будала, — подругну се онај и баци мех на раме. — А требају ли ти новци? . .. Узми па продај газди Пешикалу . .. Он ће све купити. А и платиће добро . . .

— Нека . ..

Па се лагано окрену старој и као да хтеде да јој нешто каже. Не проговори ништа. Само је погледа једним дугим, топлим погледом, пуним самилости, сажаљења. Да ли је и он имао мајку па је се сетио? Или био мекшега срца од друга ? Ко зна !

IV.

Тек ујутру усудише се девојке да измиле из јазбина, трапова, пећина, куда се посакривале, и да крену према селу. и ни једна није смела сама да пође. Плашљиво се обзирући и извирујући из траве, очекивале су једна другу. Кад их се састану по три по четири тада крену.

При улазу у село почеше застајати и узверено, изнебушено гледати у наоколо. Као да су залутале у неки туђи крај, запуштен, заборављен. Куће са одваљеним вратима и прозорима, рашчупаним стрехама, пробијеним или разваљеним крововима. Појате посрнуле, сасуле се, скрхале. По авлији растурени, изломљени остатци од каната, креветаца, крајеви од ћебета и гуњева, разбијени бардаци, чутуре, поломљена бурад. На неким авлијама читави навиљци дасака, подераних мешина, испуцалих лонаца и испробијаних и улупљених котлова. И по неки мех сира, масла, — што нису могли понети, — заостао уз какву гомилу, надуо се као да ће да прсне. И плотови згажени, плетери покрхани, уништени, тарабе се искривиле, полегле.

Неке жене као да се сад тек ослободиле, па се извукле из кућа. Прљаве, рашчупане, јадне. Погурене готово до земље, полугласно наричући, обилазе око кућа и лењо траже, купе, пребирају. Узму, подижу сваки дроњак, крпу, ексер, сваки прамен вуне, као неке скупоцене ствари. Уза њих пристају деца, још увек уплакана. Хтела би да им помогну, да и они купе. Али сваки час престрављено стрекну, извију се и заблену негде. Као да се боје нове навале, новог јуриша нечијег.

Јагода, сагледавши ово, оте се измеђ другарица и журно похита кући. Силна, неодољива слутња сву је обузе. Осети да се морала нека крупна, јака несрећа догодити. Кућа пуна, богата, берићетна кућа, зар је могла остати поштеђена, кад нијесу поштеђене толике мање, сиромашније ? ... И зар је само поробљена? ... Или?...

Још из даљега опази стару Митру како је чека пред вратима. И ноге јој почеше поклецивати од узбуђења ... Шта ће јој Митра сада ? . . . А отац? ... Шта је с њим било?

Усиљено каскајући дотетура до куће и, приближив се старици, готово врисну:

— А бабо?

— Одвели га, — мирно одговори Митра и нежно је прихвати око паса. — Пси!

— Куку!

— Не кукај, — проговори Митра благо и помилова је по коси. — Мени су дигли двојицу ... Све ће бити како је Бог наредио, а мимо његову се вољу не може.

Јагода уљезе у кућу, окрену лице зиду и, укрстивши руке испред очију, наслони главу на њих. Бризну у плач. Митра и не покуша да је даље теши. Нека се исплаче биће јој лакше. Погледом старе, искусне домаћице премери кућу и дубоко уздахну. Овде одиста све поробили. Све што је било од вредности. Ни кашику масла, ни шаку брашна да оставише. Ни једног покривача, ни простирке. Старица захвално погледа у небо и прекрсти се, задовољна и готово радосна, што је ипак у ње нешто остало и што ће моћи да помогне.

— Хехехеј, има ли игђе икога жива? — запева, изненада, испред врата промукао, крештав мушки глас и неко се поче на силу искашљивати. — Хехеј, има ли по Богу?

Иза дирека помоли се најпре поропчијска капа, затим седа, увенула глава старог Крсте поропчије, са великим, оклемпљеним ушима и оприштеним тешким брковима које је непрестано засукивао.

— А шта ви радите, јаднице јадне ? — тихо, шапатом запита опазив Митру и Јагоду. Пажљиво се обзирући и завирујући да когод сакривен не слуша, прекорачи преко прага и уђе и кућу.

--- Здраво живо?

— К’о што видиш, — одговори му Митра мирно, понудив столицу.

Није смео да седне. Опет се плашљиво обазре на све стране и забринуто заврти главом.

— Велике ли јаде дочекасмо, фалим те Боже !

— Даће Бог биће и добро, — поносно одговори Митра, исправљајући се.

— Мучно, мучно, — уздахну Крсто и опет провири на врата. Причини му се као да је неко прошао. — Тешко нама у злу добра чекајући !

— Ко се дима не надими, ни ватре се не нагрија, — опет ће Митра упорније.

— Ама како да ти кажем... — и Крсто скиде капу и отра крупан зној са чела. — Не знам... Од страха сам изгубио и памет. Гледам шта се ради, па ... Остави !... Не питај !... — И поче одмахивати руком као да неко навалио с питањима а он се брани и неће да одговара. — Остави !... Сјутра ће их, веле, три стотине да опреме некуда у Маџарску, у сургунлук. Све старце, онаке к'о Мргуд, и болеснике и сакате ... Има десет манитова међу њима. И манитавих се људи боје ...

Брже боље поклопи уста руком и занеми. Опет му се причини као да нешто на пољу шушну. Ослухну. Провири. Нико није био. Опет се приповрати и рече тише:

— А данас ће, кажу, петорицу објесити. Ударили Црногорци на нека села, па због тога да се објесе петорица наших. То су таоци. Ко гођ учини какво зло, ђе било да било, треба таоца објесити. .

Митра стрекну. Шта је са Симатом? Где је он? ... Је ли талац или ... Савлада се и не хтеде да запита Крсту. Макар био и свој, макар јој и познат, он је данас царски чојек, службеник, а она неће да се пред царским људима исповеда. Не сме познати ни да је забринута, ни тужна. Ништа. Сазнаће она што јој треба и с друге стране.

— Хохо! — нагло узвикну Крсто и удари се по челу. — Ја и заборавио на оно због чега сам дошао. Немојте се препадати ... Није ништа крупно.

Одмота своју искушљану и испуцану мушему, извади читав сноп артија и, устакнувши дебеле наочаре на нос, лено поче превртати, тражити.

— Ево ти позивке са суда, — рече некако невесело. -— И теби, и Јагоди и готово читаву селу. Газда Микаило Пешикан тужи вас за дуг. Свакога, ко је затворен а био његов муштерија и остао му дужан тужи. Хоће чојек новце ... Ето ...

— Што смо дужни, треба да се плати, — одговори Митра, па, и не погледав на позив узе га, преви на четверо и гурну у недра.

— Са Пешиканом се није шалити, — узвикну Крсто јаче и одиже прст изнад чела, — Плаћај што прије.

Па, кајући се, зар, што се толико задржао у једној бунтовничкој кући, брже-боље умота хартије у мушему и избацив једно мукло збогом, брзо искочи пред врата.

Одмах иза поноћи придиже се Митра и поче се припремати за пута. Одлучила је да сама иде у Требиње, те да сазна: шта је са Симатом? Није ли и он одређен за Мађарску или га гурнули у те проклете таоце? А и кад је пошао ништа није ни понео са собом. Нису му дали. А треба му и преобука, и нова марама и сапун. Па још и једну боцу ракије да му протури и који паклић дувана. Стари је он дуванџија; воли готово дувану него хлебу. Пунећи и набијајући торбу, при слабој светлости лојанице, непрестано је разговарала сама са собом. Чинило јој се као да се већ састала са Симатом. Показује му, нуди што је донела, а он мирно прима и примећује којешта, пита.

Напуни и једну крошњицу јајима, да, по обичају. прода у вароши или да размени за шећер, каву, пирнач. Ухвати и неколико кокоши, чврсто им утегну ноге и спусти поред крошњице, на тле.

Наднесе се над Лакана да види : спава ли. Он се одавно био пробудио и једним оком лукаво провиривао испод покровца. Старица га прекрсти и нареди му да читав дан остане код куће, да је чува.

Препоручи и да тркне мало до Јагоде, да јој се јави. Ако може да је забави нек је и забави. Какву ли је ноћ провела ноћас јадница ?

Па се преклопи према истоку, држећи прекрштене руке на прсима, упрти торбу на раме, прихвати кокоши и крошњицу и крену из куће.

У путу ретко с ким да се срела. Ако би и срела пролазила је мирно, не јављајући се, не обзирући. Нити би хтела придружити се коме, нити је желела да јој се когод придружи. Најволела је сама са својим мислима, са својом бригом, са својим сновима.

При улазу у Требиње први јој је сусрет био врло неугодан. Ибро Рашидовић, бекрија, крадљивац, разбојник и поверљива личност генерала Брауна, изађе преда њу и затражи да купи јаја и кокоши. Нудио јој пристојну цену и лако би се она погодила с њим. Али примедбе што их узгред стављао, — познав да је Српкиња, — жацале је, пекле. Видела је да изазива, дражи и два пута хтела оштро да му одговори, да увреди. Ипак се савладала. Не због тога што се бојала за се. Него с тога да штогод Симату не науди, да му не буде с тежег. Симату за љубав и погоди се с њим и продаде све што је имала за продају.

Кад јој Ибро исплаћивао новце, готово изненада, иза леђа му, по оштром песку затандркаше стара, расклимана кола, у којима се гони варошко ђубре. Кочијаш Реџо, певајући из свега гласа, удара по десном кољу, који се нешто улењио, и снажно опуцкује бичем. Опазивши Ибру, намигну и показа на кола.

— Хееј. тазе ђубрета!... — весело подвикну и опет запуца бичем.

— Вози, вози па истреси !.. Најбоље у воду ! — засмеја се Ибро и затапша рукама.

Кола прођоше. Старица је само могла да види једну грбаву рпу аљина, скушљаних, згњечених, издераних. И неколико нога, страшно дугачких нога, — њој се барем учиниле предуге, — како штрче из кола као сасушене поломљене гране. Обувене и босе, у опанцима, ципелама, чарапама. Старица опази нечији голем, црн палац, рањен, искрвављен; надуо се као кабасти, мрки паук и непрестано се треска, треска. треска... И ни у што није гледала колико у тај палац. И кашње, од читаве слике, слабо се сећала ичега осим тога големог, надувеног и страшног палца. Црн, црн, црн, црњи и страшнији од прста судбине !

— То су они што их јуче објесише, — похита Ибро да јој протумачи: — Има их осам. Закопаће ђубре с ђубретом да трухне, а данас ће нови курбани да се објесе.

— Нови? — тихо запита старица а нешто јој се ледено сави око срца.

— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар. — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао : „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“

— А кога ће објесцти? — живље запита старица и наже се према њему.

— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“

— Ко зна !.. Он то каже свима, бива нек се сви муче преко читаве ноћи. — Ама се не муче, пашчад једна ! — узвикну пакосно _и удари руком по колену. — Ко зна какви су то људи!.. Кад их повела на вешала, а они застали да попију по ракију, мирно се ижљубили с оним што остају... „Збогом...“ „До виђења...“ Пашчад!

Осетивши да се и сувише заговорио, придиже се, узе јаја и кокоши и, не поздравив се, оде од Митре. Она погледа за њим. Причини јој се као да ће се повратити и још штогод испричати. А волела би да јој неко много прича о њима, о таоцима. Ваљда би тако сазнала штогод и за Симата.

Погледа према небу не би ли сазнала : које је доба? Је ли већ дозвољено да се иде у затвор и да се походе апсеници. Опипа торбу да види: је ли све у реду? И лагано, лагано крену низ чаршију.

Чаршија живља него обично. Изврвео свет из кућа и дућана, препунио тротоаре, улице, сокаке, Муслимани и католици. Довикују се, смеју, поздрављају. Познаје се да су задовољни, срећни. И да очекују нешто необично, неки ванредно радостан дозгађај. Чак се и деца умешала, мотају се кроз светину и вичу, дрече, певају. Понеки носе и барјачиће, одигли их изнад главе и високо измахују њима.

Од Срба нигде никога. Сви дућани позатварани. Неки затворени јер им газду дигну у таоце или у прогонство, па нема ко да ради; неке се опет дућанџије затвориле у куће, па не смеју ни да се помоле отуда.

Стара се Митра упути према радњи газде Пешикана. Чим је почео рат, он је своју велику кућу бесплатно ставио на расположење аустријским официрима. Они га и штитили. И сад је један стајао с њим пред вратима магазе и нешто живо разговарао, размахујући рукама и гласно се смејући.

Опазивши старицу, Пешикан као да се препаде. Некако збуњено погледа око себе, па, и не гледајући у њу, ужурбано поче говорити:

— Иђи, иђи стара! . . . Немам ништа на продају . . . Не пазарујем данас . . .

Па узе официра за руку, шапну му нешто на уво и лагано га увуче у магазу.

Старица застаде на улици и поче се обзирати. Куд ће сада? Где ће? Ина ли игде икога ко би могао да је упути, да што посаветује? . . . Некако очајно погледа на Пешиканову магазу. Као да се надала, да ће ипак отуда неко да изађе и да јој се јави. Па дубоко уздахну и опет крену низ чаршију.

— С пута! . . . С пута! ... — као да неко изненада викну иза леђа јој. Замислила се, па ништа око себе не види и не чује. Комешање, врева, хука. И макар што је лула опомену, ишла је даље, не осврћући се, не уклањајући.

— С пута! . . . Чујеш ли? . . . Јеси ли глува? — опет подвикну неко и немилосно је гурну у страну. — Стоко!

Она подиже главу и као да се поче прибирати. Погледа на напасника, на стражара неког, који је и сад мрко гледао и гунђао нешто, поправи прекривач на глави кога јој готово згулили, па се измаче на леђа и саби се у гомилу ону, међу светину.

Узвик нечувене, дивље радости разли се изнад тротоара и затрепери кроз ваздух. Као грабљиве животиње кад осете крв, сви ови људи, жене, деца, острвљени, узбешњели, немирни су, узбуђени, нестрпљиви. Крви, крви, крви! Неки чак као да су полудели. Ужагрили очима као у бунилу. Чини се као да би да полете и да почну клати око себе.

Низ чаршију се указа једна чудна певорка. Напред јаше официр, дебељкаст неки капетан, са исуканом сабљом, на малом, угојеном вранчићу. Мора да је синоћ премного пио а није са испавао. Лице »му подбуло, некако модро, очи закрвављене. Крвнички, мрко гледа унаоколо и као да на силу тражи узрок, због чега би плануо и почео викати. За њим, са обе стране цесте, са натакнутим бајонетама на пушкама, иде читава компанија војника. А по средини цесте, једна за другим, тандрчу троја обична, теретна кола. У првима, на простом седишту збио се прото и, кроз дебеле наочари, некако зачуђено гледа по светини. Крај њега, држећи крст у руци, некакав овисок, окошт старац. Испод делијски натурене капе на чело стрељају два соколова ока, танки брци повили се па се лепршају, а доња усна некако се пркосно скупила и готово се изгубила под њима. Старац је поносито, достојанствено гледао по светини. Како су му сви ситни !.. Једино би да види кога од познаника и да се поздрави с њим. И у другим колима седела су по двојица талаца. Хладни, мирни, озбиљни. Запалили цигаре и мирно одбијају димове као на збору каквом.

Око кола иду неколика војника са добошима. Непрестано туку, лупају. Десило се први пут те су неки таоци викали и клицали улицом. Морали их заглушивати добошима. Сад, ето, уобичајили да добују и без потребе.

Стара Митра, притешњена светином, стењала је, измицала се, уклањала. Некако се десило те је догурали до на крај тротоара, на узвишење неко. Макар је и гњечили, гурали, опет је могла нешто боље да види. Њена мршава глава, прекривена округом, високо је стршила над осталима.

. Опазив кола са таоцима, стресе се, задрхта. Та ено јој Симата, њезина Симата тамо. Ено га у другим колима са неким мрким, косматим хајдучином. Исправио се, подигао главу, па као да би нешто да викне, да заповеди. Као по налогу неком она се сва преви, једну руку одиже на прса и као да очекиваше заповест.

Кад се приближише кола, она се придиже на прсте да га боље сагледа. И погледи им се сусретоше. Дубоко се упи један у другога; упише, упише, шљубише се, и топло, и болно и очајнички. Али ни једне једите ријечи не изусти. Он се зар бојао да је не уплаши неугодностима, она страховала да га вриском или кукњавом не раздражи. Зар да је изгрди, прокуне на данашњи дан?

Огромни талас светине занија се и крену за поворком. Талас занесе и старицу, те је морала да се миче, да креће куд и не мисли. Чини јој се као да и не иде, него је носе. Као да никако и не стаје на земљу. И залуд је покушавала да се отме, да се извуче. Бујица је немилосно носила и она јој се морала предати.

Кад се приближише вешалишту, таоца изведоше из кола и војници начинив један огроман круг, све опколише. Светину, која је насртала да се провре, одгурнуше натраг. Неколицину упорнијих морали су да гурну кундацима.

Капетан измахну сабљом и нешто заповеди. Џелат, некакав циганин, шта ли је, мрк, усукан, мршав, пакосно се кесећи, пође према старцу, који је нешто разговарао са протом. Старац, опазив га, побожно се прекрсти, пољуби крст, пољуби проту у руку и мирно пође вешалима. Узвик радости опет се разли изнад згуснуте гомиле. И смех, дивљи, необуздани смех затресе читавим вешалиштем, кад се циганин одмакну од вешала и некако поносито указа на старца, који је висио, — и сада миран и достојанствен — мртав.

За старцем је дошао на ред Симат. Није дао да му вежу очи. Не боји се он смрти у очи погледати. Некако презриво погледа на џелата и мушки узвикнувши:

— Нек буде сретно по српско племе! — добаци му изазивачки:

— Вјешај, циганине!

Старица није могла и даље да гледа. Осети како је почела да малаксава, да посрће. Ухвати се руком за младо, оближње дрво и, придржавајући се, спусти се на земљу. Снажно стиште зубе и уста поклопи . рукама, бојећи се да не писне, да се не ода. Зар пред толиким душманима да открије свој големи бол и муке своје? И да се изложи њиховим подсмесима? Боље свиснути него се срамотити!

Дохвати из торбе боцу са ракијом коју је била наменила њему, натегну њоме и отпи неколика гутљаја. Као да се оснажи мало. Опет придржавајући се за дрво, лагано се придиже, боље припрти торбу, па се некако извуче из гомиле и дочепа се цесте.

Хитно, не обазирући се ни на коју страну, похита кући.

VI.

Лакан и Јагода седили су на клупи пред кућом и разговарали. Лакан је уверавао како ће му бабо, кад се врати, донети најмање једну оку сувих смокава и барем две оке ораха. А стрико Петар ће донети и пушку и, сигурно, још једну свиралу, онаку, каку је и пре донео. Јагода, нлетући чарапе, оборене главе слушала га како чаврља, кадикад се благо осмехнувши. Кад је причао о стрику Петру, слушала га пажљивије. А при спомену свирале дође јој необична жеља да свиралу види, да је узме у руке.

— А ђе ти је свирала? — запита брзо и помилова га по глави. — У кући? .

— У кући, — мукло одговори Лакан. —

Остарила.

— А би ли ми је показао?

— Што ће ти?

— Да видим.

— Хи ...

Лакан се мало замисли и суво избаци:

— Није то за те...

— Па ти је и немаш, — дочека Јагода као ругајућ се и поче премештати игле. — Да имаш и показ’о би. Ти си ми лагао.

Увређен скочи Лакан с клупе и брзо уљезе у кућу. Дуго је по неким буџацима пребирао, тражио. Једва, у неко доба, извуче између некаквих крпи мали, јефтин дудук. Весело поче да измахује њиме око себе.

— Зар да ја лажем?... Ја?

Јагода га пригрли и узе му дудук. Загледајући га са сваке стране, запита мекше:

— А јеси ли често свирао?

— Јесам.

— Је ли и стрико свирао?

— Сваку вече.

— Ех?... Баш?... — И она намести уста онде, где је мислила да су некад Петрова уста била. — Свирате ли овако?

Лакан потврди главом.

— Тако.

Опазивши стару како се приближује, обоје се брзо дигоше. Стресоше мало хаљине, уредише их и весело јој дођоше у сусрет. Обоје зарумењени, срећни. Смејући се и тапшући рукама, опколише је са обе стране.

— Добро дошла! — Добро дошла!

Старица их некако зачуђено погледа.

Па се и сама осмехну, на силу. А и зашто да се сневесели пред њима, да их растужује? Нека их, нек се веселе док им је до весеља. Имаће када туговати и јадиковати. Ко зна! Може бити и превише.

— Ех, ех... “

Застаде на кућњем прагу и опет се осмехну на њих.

— Хајдете тамо па се забавите, — рече им мекше. — А мене оставите сану... Уморна сам, хоћу да се одморим.

Једва једном могла је, како је зажељела да остане сама са својом тешком и великом тугом. Знала је она да од искрене туге бољега ни вернијега друга ни пријатеља нема, да је она најистрајнија и најнежнија тешитељка. И разне, утешљиве речи познаника и пријатеља често у овако свечаним часовима, падају као увреде и место да теше, раздражују.

Затвори врата за собом, збаци торбу с рамена и, малаксавши на оближњи креветац, загњури главу међу руке.

— Симате, миловање материно!.. Симате, дико материна!.. Симате, пуна кућо моја!.. Симате, црна срећо моја! Зар те мајка више никад виђет неће? Зар те никад подворити неће? Зар нам душманин јачи и од Бога и од правде божије и од икога на свету?... Симате мој, Симате мој!... Тешко мајци без тебе !... -

Нарицала је тихо, пажљиво, као да сама са собом разговара, како је они на пољу не би чули. И, за чудо ни једна једина суза да јој се отисне низ мршаве, наборане образе. Ни исплакати се не може јадница. Сама се лагано нија и повија по кревету и лагано, лагано нариче.

Јагода се одмах досетила да се нека несрећа догодила. Познала је она то по осмеху старичином:. А познала је и по ходу. Митра се није приближивала кући оним живим, веселим ходом као некад са слава и теферича. Сад је ишла лагано, заморено, једва се кречући.

Али узалуд је познала, кад се није смела приближити кући, нити ишта запитати. Ту је Лакан, дете, а пред њим се не сме о свему слободно говорити. Хтеде да га завара мало и да га пошаље куда. Па опет се сустегну. Шта би јој то користило? И зар би могла од старице нешто више сазнати ако би њега уклонила?

Лакан је био нестрпљив и љутио се на бабу. Надао се да ће му из вароши донети колача и коју шећерламу. А она ништа. Каже да се уморила. Па и пре је долазила уморна а није заборављала на колача

Не могав више да издржи, поче ударати у врата и дозивати:

— Баба!

Старица се не одазва.

— Баба! Шта си ми донијела?

— Ништа, сине.

— Не може бити.

— Заборавила сам.

Старица лагано отвори врата, узе га на крило и њежно пољуби у косу.

— А други пут не ћу заборавити.

— Шта ли је с бабом? — једва се усуди Јагода да запита. — Је ли жив...

— Не знам... Ништа не знам... А биће да је опремљен у Мађарску.

— А мој бабо шта ради? — Живо упаде Лакан и погледа јој у очи. — Је ли ме поздравио.

— Поздравио те.

— А кад ће доћи? Кад ће га пушћати?

Старица му прстима рашчешљала перчин и као да поче нешто тражити, требити у коси. Ништа не одговори.. А он се окрену Јагоди и рече достојанствено:

— А теби ће твој из Мађарске донијети огледало. Има тамо пуно огледала.

VII.

За неколико дана Црногорци као да учесташе с навалама. Често се, по дану и по ноћи, изнад села расипао грохот пушака. Чинило се као да се препуцава на оближњем брду, док су, у истину, сви нападаји били још доста далеко. По брдима, по лединама, по гајевима око села почеше се јављати војници. Чобани већ нису смели да гоне стоку на пашу ради њих. Обично их ишла по тројица, по четворица заједно. Знојави. уморни, прашњави ишли су у нереду и, вечито љутити, насрћали на свакога, на чобана, на жену, на дете. Комад хљеба из руке отме, убије овна, козу, кокош; отме све на што наиђе. Нико се не сме опрети, Нико што проговорити. Покуша ли ко да се противи, немилице га истуку; малог попадијина Војина убише што је бранио свог петла.

Шуцкори су слободније пролазили кроз село, свраћали у куће, харали. Где дођу мора им се одмах припремити ручак; пића мора бити обилато. И сва чељад треба да стоје око софре и да дворе док царски људи једу. Ко се није научио понизно да двори, тешко њему!

Једнога дана казаше како су у близини села нашли убијена војника. Ко га је убио? Наравно, Србин. Зато се одмах и окупи читава чета војника и, уз трештање труба и клопарање добоша, почеше се мотати око села. изводити некакве вежбе.

Тек око подне почеше се спуштати у село. Напред млад, танушан официр, плав, буцмаст, са малим, уфитиљеним брчићима и великом, коврчавом косом, којом као да се је нарочито поносио и хтео да му је свак види, јер је готово увијек ишао гологлав. За официром војници, по четири у реду. Од многог неспавања подбули, готово помодрили у лицу. Иду тромо, гегајући се, погурени под тешком пртљагом на леђима. Мрко и са чудном злобом гледају свакога кога сусретну. Као да им је цео свет крив што су их отргли од кућа и што их овуда гоне.

Официр раздели чету на омање патроле и размести их по селу, на неколико места. Уза сваку патролу додао је и 'по двојицу шуцкора, који су такођер боље познавали људе и прилике. Узгред је пажљиво завиривао и разгледао све куће сеоске. Најзад се опет приповрати и стаде пред Мргудову кућу. Погледа је, климну главом и кратко, одсечно избаци:

— Но ...

Пође, закуца на врата. Нико му не одговори. Љутито опсова нешто и залупа јаче. Врата се нагло отворише и на њима се указа Јагода.

— Ах!

Зачуђено узвикнуше обоје у исти мах и устукнуше једно пред другим. Али се официр дрво снађе, осмехну се и дубоко наклони.

— Кис ди ханд шене фрајлајн!

Па закорачи и хтеде да уђе у кућу.

Јагода се препаде и од њега и од његова поздрава. Пригушено врисну и, одгурнувши га, хитно истрча из куће. Побеже старој Митри у заштиту.

— Тето!... Златна!... Не дај ме!

Официр се не даде збунити. Лено се окрену, дозва једну патролу и пође за Јагодом у потеру. Опколи Митрину кућу са сваке стране. Истераше стоку из појате, истераше коње, говеда. Наредише и чељадима да излазе, одмах, без устезања. Три прљава. пијана војника, којима је већ пљувачка цурила из уста, без заповести уљегоше да их истерају. И Митра, и Лакан и Јагода, која се сакривала за њихова леђа, изгурани из куће, готово посрнуше на прагу и све троје некако престрашено, блесаво, погледаше у официра.

— Хехехе...

Он намигну на Јагоду и потепша је по рамену:

— Но..

Међутим неки војници одвојили и коње и говеда и одвели их далеко у страну. Неки почели одабирати и овце и већ су двојица тројица некако загледали Лаканова Гарана. Лакан то намах опази. Брзо се оте од бабе, потрча међу овце и обгрли Гарана обема рукама.

— Гаране мој!... Гаране мој!

— Марш! — дрекнуше војници, које као да раздражи његово јадиковање. — Ге вег!

— Не дам ја Гарана!... Не дам га жив!

И поче да се хрве са војницима који се за час збише око њега и као на силу хтедоше да одвоје од овна. Поче да их уједа, да удара ногама, туче!

— Хунд! — бесно подвикну један разјарен војник и са голом бајунетом устреми се на малога. У томе истоме часу устреми се и стара Митра на њега. Без ичега, голих руку. Рукама прихвати за бајонету и покуша да је отме. А и Јагода обгрли Лакана и, окренувши се официру, врисну из гласа:

— Господине!... Не дај!...

Официр се нагло исправи и оштро подвикну на војнике. Ови се брзо постројише и укрутише. Рече им неколико опорих ријечи, припрети, па пође Митри, којој шибала крв из обе руке, и понуди завој. Митра одби. Опара рукав са некакве старе кошуље и пружи Јагоди да јој привеже. Од губитка крви а и од страха била је бледа и стрепила је. Чинило јој се као да ће посрнути, Официр јој, ради тога, понуди из своје чутуре коњака. И то одби. Узви главом, уздахну и измакну се мало у страну. Само да је што даље од њега!

Официр нареди двојици шуцкора да и старицу и Лакана, са оно мало стоке што им оставили, потерају доле, према цркви. Кад Јагода хтеде да пристане за њима, он је ухвати за руку и привуче себи. Она се поче трзати, отимати, помагати. Узалуд. Кад је видио како је и одвише упорна, на силу је одвуче у кућу и тамо закључа у собу.

Крај цркве као да се беше слегло све село. Бар оно што је још остало у селу. Готово све старице и старци, — старица више него стараца, — и све сама деца. Неколико времешнијих жена, рашчупане, прљаве, неуређене, изгледале су такођер као старице. Само десетак петнајест омлађих невеста и око двадесет девојака, што се здрављем и снагом одвајале од осталих. По неке од невеста држале су одојчад у нарамку и дојиле, док се друга деца хватала за сукњу или се ваљала у прашини, крај нога. Десетак младића, сакатих, седели су одвојени у страни, на спарушеној трави, и замишљено гледали преда се. Изгледа као да се стиде што су остали сами са женскадијом. Ни један не сме да подигне главе ни да коме у очи погледа. Вечито опипавају место где им виси дуванкеса, непрестано замотавају цигаре и пуше, пуше, пуше ... Недалеко од њих, на простртим ћебетима, леже двоје болесника. Једно сушичаво дете, слабо, испијено, и једна малаксала жена, у грозници. Нити им когод приступа, -нити их нуди чиме. Уопште мало говоре једни с другим. Ако би неко и почео, чим погледа на шуцкоре, који се унаоколо поредали, седе на трави и чувају их, одмах занеми. Чини се намах ће изазвати погрде и ударце.

Читав дан пекли се тако на сунцу и чекали. И они најснажнији раслабили се од врућине, клонули, раздрљили кошуље на прсима и заморено дахћу. Понеко дете заспало у прашини или на трави; неке бабе селе, обгрнуле рукама кољена па се лагано њишу и дремају. Жена у грозници неколико пута тражила је воде. Испочетка је нису чули, говорила је некако нејасно. Кашње потрчаше да јој донесу. Шуцкори спречише. „Ако је болесна, боље нек одма умре одговорише. „Не ће нам барен сметати у путу..

Пред вече стиже гласник и донесе заповест. Сва ова чељад мора оставити село и одмах ићи. Куда ?... Знаће се већ куда. То ће им се већ у путу казати. Напослетку нико не сме ни да пита. Заповест је да се путује и мора се путовати.

— Ауф!... Напријед!

— Шта? — још као у чуду питају неки, не верујући да ће их гонити.

— Напријед!

— Куку!

Наста плач, писка, цвилење. Нико не сме гласно да викне, да јаукне, а нико не ноже да се одвоји мирно од села, од своје куће. Две три жене зграбише по шаку земље и почеше љубити. Само стара Митра што се још држи, што се не да расплакати. Она спустила рањаве, завезане руке на рамена свог малог Лакана који се прибио уз своје овце, и хладно, готово с презрењем гледа на све око себе. Један од шуцкора, дебео, угојен, као да се зачуди тој њезиној мирноћи. Некако јој подругљиво добаци:

— Што ти, стара, не кукаш кад те гоне?

— Ја бих кукала да ме не гоне, — одговори Митра суво, и слободно му погледа у очи.

Настаде смејање, граја. Шуцкори су веровали да је стара мало луцкаста и одговор им се учини врло згодан. Осмехну се и дебељко и узви главом:

— Луда је, видим... али је пуна Влахалука...

Командант, жандар који је и заповест донео, озбиљно се наљути. Криво му што се толико отеже с поласком. Бесно се обрецну и на шуцкоре и на сељаке:

— Стоко!... Напријед!

Чопор се ускомеша, узнемири. Настаде свађа, препирање око пртљага. Почеше се узајамно окривљавати ради крађе. Сад се тек нека мати сети детета па дозива; неко тек сада опазио да му попустили опанци те хоће да их притегне. Узбешњени шуцкори почеше да бију, ударају и шакама и кундацима и батинама. И усплахирен, готово јурну. Измешаше се чељад и стока. Оно болесно дете неко упрти на леђа и понесе. Болесну жену хтедоше оставити. Очајно запомагајући пружала је руке према њима, преклињала да јој се смилују. Једва се неки досетише да је притоваре на коња и да гоне барен дотле док се могне држати.

Ишли су у нереду, раштркани. Као да су били кивни једно на друго, нису разговарали готово ништа. Тек ако које дете, пригњечено, дрекне или ако неко подмукло јекне под шуцкорским ударцем. Међутим у стоку као да је помамац ударио. У колико чељад ћутљивија, у толико стока немирнија. Блека, рика, мека, рзање оштри, несносни, заглушујући. И разлежу се на далеко и тону у провидној помрчини. Одбијају се о брда и клисуре и, растркани, опет се приповраћају. Изгледа као да ноћни дуси приредили оргије, бесне, и њихова разуздана вриска као да испуњава мрачно и хладно вече.

Изненада све се унаоколо расветли. Силна, јака светлост прели се, расу по пољу, по брду, по шуми. Многи, престрављени, застадоше, многи се почеше крстити. Неки се једва усудише да се окрену према селу. И страшан, поразан узвик раздера застрашену гомилу. Сељаци су својим очима гледали како им горе куће, читаво село како гори. Јаки, узбешњели пламенови, раздерани, растргани, са помамном, лудом радошћу ускачу према небу, заигравају се, раскошно расипљући на све стране ситне, светле варнице, — које као огњени снег прамињају и трепере, — обесно праште, хукте и кврцкају, час се сакривајући до земље за густе облаке дима, час кроз дим искачући и узлечући према небу. Загушљив, тежак мирис горевине као да поче падати на прса и лагано гушити. Чинило се као да ће неки да се отму и да полете у пламен. Очи им се некако светле, па гледају као звер кад хоће да скочи на плен. Неки се само савили, поклопили лице рукама и плачу. А неки стоје скамењени, ћуте. Гледају како нестаје села, нестаје. Ено се они бешњи пламенови заморили, малаксали, па само још каткада јаче измахну огњеним крилима и, хукнувши, избљују дебеле млазове дима у вис. На неким местима још се једва провлаче између изгорелих греда, немоћно пуцкарајући, избацив још по гдекоју варницу. Од читава села остале још неколике црне разгрејане зидине, остале још неколике неутрнуте греде, које штрше у вис као ђавоље буктиње, које би да осветле пут толиким несретним бескућницима.

Ма колико сурови и свирепи били, шуцкори нису имали срца да јаднике одмах покрену на пут. Пустили их и да плачу и да се изјадају. Кад им се ништа не дозвољава, то им се зар још може дозволити.

Баби Митри као да првој дојади толико отпочивање. Готово нестрпљиво окреса:

— А што се не иде?

— Да се иде? — припита командант и зачуђено је погледа. — Имаш право... Вријеме је... Напријед!

Гомила опет навре, крену. Опет у нереду као и пре. Неколико млађих и бржих невеста похиташе напред као да би трком да дођу до места које је им одређено; старији и немоћнији, стењући, јечећи, кашљући, застају, гегају се. Двојица сакатих још се једва држе на ногама; чврсто се приљубили један уз другога, обгрлили се и тако још шантуцају. Онај што је натоварио болесно дете, зове да га когод одмени.

Блека, мека, букање, рика, звекет пушака и бајонета, одмерено ударање старачких штапова о тврду цесту. И непрестано јечање, стењање, проклињање. Све се смешало, ускомешало, па се не зна или чељад блеји или стока јечи и уздише.

А хладан ветар попухује и поткађује их јаким и свежим мирисом кадуље и смреке. Милује их по лицу, голица их око носа. Док њима по прсима као да једнако пада онај тешки, загушљиви мирис горевине.

VIII.

Након три дана и три ноћи готово непрестаног хода, стигоше у неко село близу Стоца. Дођоше некакви чиновници, писари. Сви уозбиљени, оштри, љутити. Пуне им руке списа и хартија свакојаких. Претурају их, премећу, разгледају, и никад као да не могу да нађу оно што им треба. Обрецну се један на другога, окосе се, да опет рују, траже, пребирају. Затим почеше викати, прозивати. Завирују, завирују у име и обично прозову наопако. Ако им се не одазове, псују; ако се одазове и не погледају га.

Пошто су прозвали, почеше да броје. Почну с једног краја па се збуне; почну с другог још горе. Опет пребацују један другоме, прекоравају се. Љутити и бесни што никако не могу да сврше, — можда би један човјек ево то одавно свршио, — поредаше чељад по војничку. Настаде ново прозивање и ново провикивање. Изброје једну пругу па је одвоје у страну; затим изброје другу, трећу. Све разредише у неколико група. А свака група треба да иде у друго село, — заједно не смију бити, — на пребивање.

Брђани се опет ускомешаше. Препадоше се. Шта ће радити с њима?... Коме их предати? ... Није друге него ће их, овако одвојене поубијати. Или их поморити глађу. Или... а Бог зна шта све може бити !... Неки тек сада опазише, да групе нису правилно ни раздељене. У једну групу допрла мати, а у другу дете; у једну брат, а у другу сестра. Јавише чиновницима, запомагаше. Ако ће убијати, нека убију заједно, нека не растављају. Они се не ће раставити ни милом ни силом. У оном очајању многи се охрабрише и почеше слободније да протестују, да прете. И њихова дрскост као да збуни чиновнике. Опет узеше артије; по трећи пут поче прозивање. Једва уредише и саставише све како треба. И сваку групу, заједно, под пратњом шуцкора послаше у одређено место.

Стару Митру, заједно са Лаканом и стоком, предадоше неком грбавом Мартину, ситну, мршаву човечуљку, чија је глава једва извиривала измеђ рамена а чађави бркови, које је нарочито неговао и спустио на дугачко, увек му се вијорили и падали по раменима. У први мах није се могло познати: добар ли је или рђав човек. Није био ни љубааан ни суров. Госте је премерио једним дугим погледом и. не поздравивши се с њима, сасвим им хладно рекао да крену за њима.

— А јесу ли то наши ? — запита га испред ниске, нагњилом сламом покривене, потлеушице кратка, здепаста жена са необично дебелим мишицама и необично забреклим трбухом. У лицу жута, подбула као да болује од водене болести. Кад јој Мартин потврди да су то њихови гости, она приступи старој Митри, пружи јој руку и пољуби је у образ.

— А ко ти је ово? — запита и показа на Лакана. — Син?

— Унук.

— Нека је сретан и жив... Хајдемо у кућу, да отпочинете мало.

Уведе их у кућу и посади на сниско седиште око огњишта. Лагано се саге, рукама распрете ватру на огњишту и, набацивши још двије три биље, поче дувати из све снаге да боље распали. Са нагорених главања пухар се разасу по кући, треперећи, и поче падати и по домаћима и по гостима. А кад се пламен изви и зализну уз омањи котао, Митра, грозећи се, задрхта и окрену главу да га не гледа. Рањавим рукама поче око себе да тражи Лакана, као да би да се увери: је ли ту? Затим га обгрли и тихо уздахну.

— А уморили се, јадници? — тихо припита и Мартин пунећи лулу и испод ока их гледајући. — А?

— Уморили, богме, — тихо одговори Митра. — Није шала толико путовање.

— А имате ли још икога осим вас двоје?

— Имам једног сина у војсци, — отповрну Митра као преко воље.

— И бабу? - поправи је Лакан. — Је ли?

— И њега, и њега, сине...

Па га још јаче пригрли и поче миловати.

— А наше двоје ђеце у војсци, — исправи се домаћица искрај огњишта и проплака. — Дигоше их, Бог их убио!

— Шути, жено, — опомену је Мартин мукло. — За свог цара.

— Не дам ја своје крви ни цару ни никоме, — окоси се домаћица жешће и кратком главњом удари по огњишту да се варнице разлетеше по уској кући. — Само ми их Бог дао и само ми их он може узети...

— А ето су узели, — опет ће Мартин упорно и отпусти два дима... Нису нас ни питали.

— Силеџије!

Митра је, испочетка, некако зебла због ових домаћина, који су друге, царске вере . Бојала се и за се и за Лакана, те га је двапут кришом прекрстила. А сад се, готово поче осјећати као у својој кући. Намерила се на чељад која такођер има своје болове, своје муке. Ништа тако не може зближити људе као патња. Готово за час као да заборави на се и поче да жали њих, дубоко, искрено. Мора да су добри, јер само добри људи пате. Зажали за њиховом дјецом коју није ни познавала. И бејаше готова да заједно са домаћицом проклиње силеџије који их одвукоше. Та зар непријатељ није исти, заједнички? Грозни, свирепи цар, који није био у стању ником ништа да да, нити икога да усрећи, иште крви од порода њихова, тражи да се гине за њега, за његов дом.

Домаћица скува каву и понуди госте. Онако и гладни и уморни као да једва дочекаше да ма шта присркну. Жељно, оберучке прихватише за мале финџаниће и нагло почеше испијати. Не маре што је врућа. што пржи. Само кад има.

Гледајући их и Мартину се сажали. Испразни лулу на опњиште, очисти је прстима и спусти поред себе. Затим се окрену жени и рече развлачећи:

— А нема вајде од каве, Манде... Дај ти да се руча, те да што боље окусе. Што је Бог дао.

Манда послуша. Дохвати са зида и спусти међу њих овећу, масну синију, протра је чађавом крпом, па се лагано окрену и, побожно се прекрстивши, расече неколика комада хлеба. И њих донесе. Затим из котла, који се гријао уз ватру на омањем саџаку, захвати кутлачом кртоле, купуса и меса, напуни овелик сахан до врха и сахан спусти на синију. Опазивши како се и Митра и Лакан халапљиво наклопише на јело, задовољно се осмехну. Измаче се на леђа и, држећи руке на појасу, мирно их дворила све док нису вечерали.

Сјутрадан Лакан је потјерао заједничку стоку на пашу. Мартин, не имајући ситне деце, морао је плаћати туђем, да, уз своје овце, потера и оно неколико његових. Сад, кад је добио Лакана, није му требало плаћати. И Лакан се одмах снашао међу новим друговима и одмах се сприљатељио с њима. Научили га и да прави свирале, што пре није знао, и да оплете корпу од шибља и да извезе штап. Чак су замећали и неке игре које му нису биле познате и он им се одмах жељно и страсно предавао.

Мартин, немоћан и слаб, са чибуком у зубима, само је обилазио око куће, поправљао плотове ако их стока оборила, подзидивао оборене зидове око авлије, одлазио до забрана и доносио отуд по два по три нарамка дрва. У Столац је одлазио само по потреби, кад му понестане брашна. Знајући какве га муке чекају. како мора ићи од писара до писара, од собе до собе, од ађунта до предстојника и од предстојника до Муратбега, који издаје брашно, знајући колико мора молити и митити Муратбегове слуге да му оно десетак кила одмах издају а да га не задржавају због њих по два по три дана, стрепио је и подрхтавао као да га шаљу на робију. Кад би му Манда напоменула како мора ићи, најпре се правио као да не чује. Затим, на поновне опомене, одговарао је како није преша, да се може оставити на друге дане и ако је сам знао врло добро да се не сме ни сата одгађати и да му карте одмах пропадају чим мало закасни. Напослетку кад му сви разлози нису могли помоћи, почне немоћно уздисати и лењо, преко воље, притезати опанке. И као да му Манда крива што га тамо чекају толике непријатности, почне да јој предбацује да ропће. Вели да јој додијао те жели да га се куртарише. Док је био млад, здрав, док радио и доносио у кућу, и бојала га се и привијала се уза њ, а сад га, ето, гони. Драго јој да оде па макар на дан... И јадни Мартин ропће, непрестано ропће све док не крене. Ипак при поласку потапше Манду по плећу и шапће поверљиво;

— А шта ако буде писмо од кога од њих?

— Их!

— А ја ћу га први прочитати.

Па крене из куће и лагано одгегуца низа страну.

Митра и Манда као да се нису делиле. У кући помагала једна другој, — откако се Митри зацелише руке, — одмењивала, заједно се бринула о свим пословима. Што су радиле, гледале су да што брже сврше. Само да им остане што више времена за разговор. А тада лепо скувају каву, седну једна уз другу и, испијајући, говоре о њима, о војницима. „Где ли су сада?... Близу или далеко?... Како им је? Јесу ли онамо у ватри где зује куршуми и топовска ђулад око ушују? Или се знали какогод извући, прикрити се у залеђину?... И какве су им старешине?... Добре или рђаве?...“ Кад би били близу, нашла би мајка и капетана и однела му понуда — те мало дувана, те коју кокош, те неколико јаја. Постарала би се мајка да јој се олакша детету. Али овако како ће?... Да се може помоћи, помогло би се ... ех... Проклети и несретни рат кад ли ће се свршити?

Затим причају једна другој разне приче о њима. Присећа се једна, присећа се друга њихових пошалица, подвига, незгода. И као бојећи се да што не заборави, брзо прекида једна другу, уплеће се у реч, жељна да пре исприча. Манда је сазнала да се Петар губио из куће и да су га трећи дан нашли у брду, где спава; сазнала је кад му је Симат први пут поклонио нож и препоручио му да га чува јер „се оружје чува ко глава“; знала је и шта он најволи да једе и коју песму најрадије пева. Напослетку сазнала све и о Јагоди и о веридби им. Исто тако Митра је била извешћена колико су се пута Јуре и Ивица потукли, колико су добили гроша као тркачи за однесене трке; колико се девојака отимало око њих. Јуре је једанпут о процесији, о Брашанчеву, и заставу носио; Ивица је, међу осам одабраних коњаника, на коњу дочекао новог фратра, кад је стигао у село.

Седе и причају тако једна другој, причају неуморно. Изненада, кадидад, Манда стрекне и удари руком по колену,

— Сачувај Госпе!... Не дај Госпе! Помози!

— Шта ти је? — пита је Митра и гледа је зачуђено.

— И све ми се чини... не знам... Ми овди причамо, — муца поплашена Манда и страшиво гледа негде преда се, — а он... може бити... Јуре или Ивица... не знам који... лежи рањен или ... сачувај Госпе блажена, или ...

— Не слути, јаднице, — брзо је прекида Митра и хоће да јој зачепи уста јаглуком. — Грехота је...

— А све ми се чини... ко зна... а страх ме, страх. Митре, сестро, кажи за име Исукрстово јесу ли ми живи?

И здрави, — дочекује Митра поуздано и потврђује главом. — Бог их чува.

— Теби се ништа не привиђа?

— Ништа...

— А ја често... тако... гледам крв и људе у крви... Чујем и како јаучу, стењу... И лијепо чујем глас кога од њих двојице... и распознајем... Јечи и зове... „Ах, мила мајко!“...

— То је, зар, у сну, — вели Митра и лагано зева. — Пошљи свијећу у цркву, па ће престати.

— Није у сну... Није... На јави...

— Сведно... Пошљи свијећу.

— Послаћу одмах сјутра...

И зариче се да ће још поклонити цркви читаву оку воска, ако добије икакав глас о њима.

IX.

Шест дана остао је Мартин у Стоцу и тек се седми дан вратио, са — три кила брашна. Лагали им, лагали: те стићи ће брашно данас, те стићи ће сјутра. А брашна нема па нема. Додуше стигло је нешто — зли језици говоре да га је било много, — али скочили чиновници, скочиле газде и бегови из апровизације и све поделили и: раздали коме су они хтели и колико су хтели. Некоји и од сељака, који су имали новаца да „подмажу где треба , добили су. Остали су се морали задовољити овако, са два са три кила, или празним обећањима, па узалудно чекати и даље. -

— Хтио сам да идем у Лулиње, — јада се Мартин и уздише. — Али тамо још горе. Тамо намијенили два вагона жита за котар, па она банда ... кажу, продала вагон у Далмацију и зарадили педесет хиљада круна. .. За котар остао само један вагон... Сад. .. ето, јадни нареде!... Живи, ако можеш!

Изненада се удари руком по челу и и дохвати чибук.

— А погоди шта сам ти фино донио? — Запита Манду и намигну.

— Шта? — кратко запита она и не гледајући га.

— Хехе.

— Шта?

— Погоди!

— Је ли писмо?

— Бум... Писмо.

Па се прихвати за силах и лењо поче тражити по оним преградама. Извади две три позивнице; два снопића цигарпапира, некакву признаницу, чувалдуз с канапом. Једва некако напипа мало, већ упрљано, писмо, лено га извади, отвори и показа Манди.

— Ево!

— Да]!

Манда зграби писмо, принесе га на прса, пољуби, па нагло раствори и као да поче читати.

— А шта пише? — запита тихо и опет се окрену Мартину. .

— Пише да је у Ђеру, на батаљуну и да му је лијепо, — поче Мартин полако, старајући се да све онако искаже како му у Стоцу читали из писма. — Има вели добра фељбабу, па га он чува да га не пошаљу на Русију или на Србију... Само, каже, треба томе добром човјеку, томе фељбаби, гурнути штогођ у шаку да га још боље чува. Треба му гурнути најмање сто круна... То је, бива, к'о такса.

— И треба и треба, — брзо дочека Манда и приврти у писмо, као да би да се увери: пише ли баш тако,.. — Одмах...

— И треба, и треба, — искеси се према њој Мартин, који никад није волио издати паре из руке а да их не олаје. — А оклен?

— Оклен?

Манда обори главу.

— Продаћемо кога овна.

— А шта ће ти остати?

Манда се нарогуши и кресну оштрије:

— Остаће ми моје дијете... Све нек пропане, само нек ми они :живи и здрави буду.

— Тхе ...

— Продај два овна па ето сто крупа.

Мартин се почеша иза уха и опет: отегну:

— А и за Јуру пише Ивица... Ено га, вели, на фронту, бије се. Ана му је добро... Добар му капетан... Не ће никад да јуриша, вазда бјежи.. .

— Ух! Госпе блажена!...

— паметан је Јуре... Не бојим се ја за њега.

Па пође вратима и рече мекше:

— Продаћу три овна... Треба и мени пара, за трошка... Ех... Тешко је, тешко данас преживјети.

И ако се свађао с Мандом, у себи је смислио да пошаље Ивици пуних сто и педесет круна. Ко зна. Може такса и поскупити, а дијете треба да откупљује главу, Уједно је наумио, — опет кришом од Манде, -— да прода своје тешке, сребрене токе, те да и Јури опреми коју пару. Додуше недавно му је слао,- — прилично је послао, — али ко зна?... Зар на фронту може неко имати одвише пара?

Чим је изишао, заврти Манда главом и поче јадиковати:

— Тврдица је, тврдица је, сестро... Не да, па не да... Ето си виђела. И све се бојим да ће мало послати. Није друге него ћу опет и ја. од оно уштеде... знаш што сам продавала пилиће и јаја... да пошаљем коју десетицу, а да Мартин и не зна...

И дуго, дуго, стењала је и јадиковала како јој дете пати и како ће, боји се узалудно главу изгубити.

У вече се Лакан врати раније са хајваном. Под пазухом носио је мршавог, сивкастог голуба, кога, рече, домамише чобани у брдо на мрвице и ухватише као од шале. Турну га под једно сандуче, наумивши сутра да му начини кавез. Затим скиде празну торбу с рамена, седе покрај огњишта и поче се протезати:

— А сјутра вам носе и звоно, — рече некако кроз зубе, окренув се Манди.

— Звоно?... Какво звоно?.. . зачуди се Манда и мало се исправи.

— Па звоно са цркве... Однијеће га да од њега сакују топ.

— Лажеш!

— Душе ми.

— Ко ти каже?

— Читаво село говори. Ено су дошли и ђендари.

Манда стаде на кућна врата, провири напоље и опет се приповрати.

— Ето ти сад!... избаци некако и јетко и забринуто. — Ако је дошло чак до звона, наопако ће зазвонити и цару и царевини.

Мартин, који је застао на прагу и чуо задње речи, благо је прекори:

— Због твога језика, Манде, главу ћеш изгубити.

Сад, кад немамо звона, треба да идемо у Турке, - опет ће Манда упорно, не попуштајући.

— Зна Цар шта ради.

— Кад умремо, како ће нас саранити? К’о живину...

Звоно су још у вече скинули са звонека и наместили пред црквени праг, да преноћи. Малено, танушно, остарело, поцрнело, помахутило. На једној страни мало је и напукло, али то му ништа сметало -није да неколико пута на дан весело зациликће и да се јави сељанима. Оно им — како су говорили. — опојело, крстило, венчало дедове, очеве, њих саме и њихову децу. Оно их о празницима звало цркви, звало их на сваки скуп, саставак. Било то као неко живо чељаде међу њима, — весело и несташно, — које се у свакој кући осећа као у својој, без кога нико не може да буде и читаво село изгледало би као пусто кад би га нестало.

И читава гомила народа скупила се пред црквом. Здрави људи, домаћини, старци, старице, девојке, деца. Хоће још једном да се нагледају звона, да се опросте с, њиме и, као поред драгога мртваца, да читаву ноћ наизменце бдију поред њега. Лагано, побожно као кад се приступа светињи, иду једно за другим и немо, ћутке целивају га, љубе. Љубе у врх, у средину, у дно. И крсте се и клањају смерно, скрушено. Понека од жена и зајеца и сакрије очи убрадаћем; понеки забринуто климне главом и тужно прошапће:

— Еј, јадна царевино, на што ли си спала!

Сутрадан, рано, звоно су однели из села.

Жандари почеше одмах да робе и. плене и по кућама. Где год шта бакарно нађу носе и предају кириџијама, које ће гонити. Котлове, тепсије, таве, ибрике, чак и звекире с понеких врата, Узалуд сељани молили, богорадили, узалуд напомињали како су они од царске вјере а нису бунтовници. Жандари нису хтели ни слушати. А кад се неки усудише да слободније протестирају, запретише да ће пуцати.

У Мартиновој кући жестоко се сукобише са Мандом. Стара, чисмена домаћица као да се родила са неким стварима у кући и нипошто, ни за живу главу, не би се растала с њима. А сад мора да даје не једну него готово све, а сама да остане без ичега. Као квочка кад брани пилиће, накострешила се крај огњишта, подбочила се рукама о кукове, и нагевши се према жкндарима, пита поругљиво:

— Зар је цару мало што му дадосмо ђецу, зар му треба и котлова?

— Дужност је да се све да за домовину, — дрекну гојазни цуксфирер, са двоструком брадом, и добро се искашља. — И живот и све.

— А шта је цар дао?

— То се тебе не тиче.

— Грка би и чемерна била вечера. ако је из мога котла окуси.

— Мир! — дрекну цуксфирер опоро и удари по пушци. — Да нијеси наша и да нијеси мати двојице војника, показао бих ти како се за језик суди.

Опазивши у сандуку голуба брзо му Притрча. Погледа га и некако ужурбано запита:

— Одклен голуб?

— Ухватили чобани.

— Је ли ваш?

— Лаканов.

Цуксфирер узе голуба, опет га загледа са сваке стране. Затим погледа и Лакана.

— А ово није наш? Ово је Брђанин, интернирац?

-— Од Требиња.

Цуксфирер се поглади по бради и строго запита:

— А знаш ли да је забрањено држати голубове?

— Не знам, — одговори Лакан збуњено, поцрвенивши од стида. — Нисам чуо.

— За ту наредбу мора сваки знати.

Предаде другу голуба, лагано напуни пушку, па суво одсече:

— У име закона ти си ухапшен. Послаћемо те пред суд, у Мостар.

Митра, која је стајала крај врата и све немо посматрала, брзо се се изви и стаде пред Лакана.

— Ја сам ухапшена, а није он рече одлучно.

— Ти нам не требаш....

— Мој је голуб....

— Нека је.

Немилосно је одгурну, па повуче Лакана за руку.

— Иди пред нама!

— Неће он за мене живе.... И Митра покуша да се умеша, да га отме. — Мене водите.... Ја ћу с вама.

— Ти си овђе интернирана. Из ове куће и овог села нигђе не смијеш макнути... Марш!

А кад и Манда хтеде да проговори, снажно их удари обе, гурну Лакана у ребра и сурово избаци:

— Иди!

Лакан је, са обореном главом и са везаним рукама на прсима, тромо и уморно ишао пред жандарима. Притегнути ланци, — које му у путу заради веће сигурности наместише, — жуљали га, руке у лактовима све јаче бољеле. И ако се нико не шали са ланцима, он ипак као да није био па чисто: је ли ово шала или збиља, је ли сан или јава? Да га гоне у апс због голуба ? Због оног лепог сиваља ? (Лакан погледа на жандара који је носио голуба и пригушено уздахну. Како би сад загрлио и ижљубио ту милу, птицу.) А сва деца хране голубове и хране их у јатима. Марко Томов имао их двадесет; Аћим Перишин шеснаест; Никола Гргуров десет. И нико их није ни прекорио због њих. Једино што се стари Мргуд љутио кад му се сушило жито. Па и он би, напослетку, одмахнуо руком и казао: „ђеци и тицама ко ће судити'?....“

Сад, ево, хоће да суде и деци и тицама. Ако жандари не лажу. А зашто да лажу?.... Зар се џабе измењале четири патроле због њега?.... Готово на сваком раскршћу они замене једни друге. А он, сиромах, иде непрестано, овако слаб и нејак. Уста се сасушила од жеђи, ноге поклецују од умора, ланци жуљају, лактови боле, све кости боле. Да га пусте барем за час да седне, да се одмори. И да се заложи чиме. За све време, за два дана, нити му даду да једе ни да окваси уста. „Хајдук си ти, ти си на сваке муке научио веле му и смеју се. А он, из инада, измахне главом и мушкије коракне напред. Хоће баш да им покаже како је хајдук. Погинуће а више их замолити неће. Нек виде с ким имају посла.

Чим је приспео у мостарски затвор, одмах га стрпају у једну ћелију. Они су то, додуше, називали собом и ако ни по чему није сличила соби. Кад га гурнуше упаде му нога у неку локвицу, затим загази у блато, посрну, док га нечије руке не прихватише и не посадише на тле. Неколицина хапсеника, чија лица, дошав са светлости у мрак, није могао одмах распознати ни сагледати, опружише према њему дугачке, блатњаве руке и дадоше му мало труле, смрдљиве сламе. Сламу простре испод себе па легне да мало отпочине. Али није могао починути. Јак, страшан смрад у пећини давио га, гушио; вода, која је цурила низ мркле, мемљиве зидове, цедила се и капала му на лице. И мрачно му, и мокро, и тесно. Колико ли је лепше било у Мандиној колеби, а да и не спомиње лепу кућу своју!

Остали хапсеници, бледи, исушени, испијени, помућених, безизразних очију и готово блесава лица, на силу се подигоше да га мало сагледају, Дете!.... Још једно дете!... Откако су затворени, видели су како је неколико деце суђено и осуђено. Зашто? За чисто детиње послове. Ни мало их изненадило није кад су угледали Лакана. Били су уверени да ће и он бити осуђен. А кад им спомене голуба и жандаре, неки као да се стресоше од страха. Један гласно прогунђа:

— Зло, синко, Бога ми.

Други дан потераше Лакана на рад. У царској кући нико не сме џаба јести; мора одрадити оно што поједе. Дадоше му да вуче некаква колица, да превози ђубре у тамничареву башту, да чисти камење из ње. Војник, који га чувао, сваки час је дречао на њега, опомињао. Каткада, без икаква узрока, немилосно та гурне ногом, или га стиснутом шаком бубне у леђа. Сам мучен и кињен од својих старешина, окорео је отупео, и као једва дочекао да се на некоме може осветити, да он некога може кињити

Десети дан Лакан некако малакса. Ноге га издају, поклецују, у глави му се нешто мути, уста вавек сасушена. И поред свију опомена и грдња није могао радити као обично. Три пута је посрћао од удараца и сваки пут једва се придигао. И сам војник, напослетку, увери се да „нешто има, те оде и пријави тамничару.

— Мора радити! — повика тамничар бесно. — Иначе неће јести.

— Не може.

— Удри!

— Ударао сам. Не помаже.

— Претвара се. Лаже. Сјутра му је расправа на суду, па би да одгоди....

Војник се врати па опет подвикну на Лакана. А залуд. Нема снаге да ради, нема. Није било друге него да га опреми натраг, у пећину.

— Зато му се данас не смије дати да једе, — заповеди тамничар опоро.

Кад се пробудио, болела га глава. Тело некакво тешко, као наливено оловом. Сваки жглоб као да боли и трне и затеже некако... А уста сува, сува, вавек сува. Ма колик квасио никад их наквасити.

Тамничар, навративши се, погледа некако попреко.

— Но данас ћеш на суд, — рече. — Не помаже претварање. До два дана ћемо те објесити, лопове!

Тачно у осам сати одвели га на суд. Тројица војника са пуним пушкама пратили га кроз чаршију и допратили право до суднице. Он, скинув капу и прешав преко прага, некако блесаво погледа по оној големој соби; затим се лењо окрену и погледа на оне официре-судије, који су седели за једним дугачким столом, прекривеним зеленом чојом. У средини овисок, надувен мајор, густе, црне браде са наочарима на носу и некаквом сламком међ зубима. Око њега, са две стране, по два капетана. Лакану се чинили сви налик један на другога и само му запео за очи неки дебељко, на чијем трбуху као да је читав сто почивао.... Опазив једну клупу, и не питајући за дозволу, седе на њу. Тада опази, са две стране стола још двојицу официра како га пажљиво посматрају. Њихови га погледи збунише те обори главу. Нагло Поче окретати капу у руци и гужвати је....

Судије су, обично, биле уверене унапред о кривици свакога Србина, који је дошао пред суд. Ма како чудна и немогућа била пријава, они јој готово увек веровали. Жандарским пријавама веровали су слепо. Зато се расправе и водиле тек онако, ради обичаја. Питало се и испитивало као од беде. Сведоцима се мала пажња поклањала и ако их каткада довођене читаве чете. Осуде, строге, немилосне осуде сипале се једна за другом сваког дана. Никад ни једна није могла бити образложена како треба.

И сада, чим боље промотрише Лакана, председник поглади браду, испрси се и запита њемачки како се зове?

Један омањен војник, тумач, окрену се Лакану и каза шта га питају. Лакан одговори. Каза им и откуда је и коју веру верује и колико му је година. Пошто све пописаше, председник узе оловку и поче куцкати по столу.

— А оклен ти голуб? — преведе тумач питање, намештајући уво да боље чује одговор.

— Ухватили га ми, чобани, — одговори Лакан и поверљиво се окрену тумачу. У њему је сад гледао као неког пријатеља, заштитника.

— Када?

— Ономадне.

— А што ће голуб? — мрмља председник тише, да се једва разуме. — Зашто?

— Па.... Да га храним.

— Да га храниш?.... Хм.„.

Председник нареди тумачу да Лакана

запита: је ли ишта чуо или знао' о наредби за голубове ?

— Нисам.

— Хм.... Хм....

Намигну потајно на тумача и рече да запита: а какво је писмо ономадне добио по овоме голубу и коме га је дао?

Лакан зачуђено погледа у тумача:

— Какво писмо?

— Лијепо, мало писмо.... Свеже се голубу за ногу.... Зар ниси и сам тако радио?... Еј, еј!... Колико си писама добио, а колико послао ?

— Ја незнам ни читати ни писати. — безаслено одговори Лакан, играјући се капом. — Ни слова!

Председник му бесно узвикну да лаже. Сви они знаду питати и писати, а крију....

Лакану се, тога часа, учини као да на председнику имају две главе. И као да му наочари по носу почеле поигравати. Лепо се мичу час на чело, час на образ, десни, леви. Заигра час једна страна, час друга. Игра, миче, трепти. А обе главе тресу се, трасу и обе питају за голуба.

Престадоше са питањима. Тужилац млад, умидерен, напарфимисан обрлајтнант, бујне, броноване косе, придиже се и поче њемачки да чавета.

Напомену, како жандари мора добро да познају малога и његову породицу, јер би, иначе, макар нашли и голуба, прогледали кроз прсте. Додаде како је мали и иначе сумњив. Читаво време немиран је, црвен у лицу, некако чудно гледа, сметено одговара. За голуба, рече, да је више него сигуран да је голуб писмоноша. Мора да има везе са неким од непријатеља; изабрали га баш зато што је мали, да је мање сумњив. Да није тако млад. предложио би смртну казну, а овако.....

Лакану се поче смркавати пред очима. Кроз неку полутаму почеше испред њега да промичу сва она лица, једно за другим. И сва обрасла у браде. И тумачев нос обрастао у браду а на челу му никли рогови. И све почело да се љуња, љуња, тресе. И он сал ненадно се заљуља и паде на земљу.

Притрчаше и почеше га шкропити водом. Узалуд. Неко се сети да из неке друге собе дозове лечника. Лечник се саге. прегледа га и намргоди се:

— Тифус.... У шпидал!

XI.

Тек други дан Лакан као да опет дође мало себи. Пред очима као да му се мало разведри; поче се прибирати, освешћавати. Погледа око себе и опази сасвим нова лица. Неки људи које пре никад видео није. Неки обучени у војничко руво, неки у цивилу, неки измешали и једно и друго. Иду по соби, смеју се, разговарају. Понеки тио, пригушено и запева. Лакан никако неби могао познати да се обрео у болници, да, случајно, из једног буџака. није допирала јека некаква малаксања болесника и, с друге стране, лако звиждукање суманитог Турчина.

— Ај, ај мали ? Како си ? — запита један буцмасти војник Лакана и наднесе се пад њега. — Зар си жив?

— Жив, — покуша да одговори Лакан али није могао. Језик му некако одебљао, па никако да му се разуму речи.

— Хвала Богу, брате... Имо си велику ватру, — опет ће војник мекше и лако га помилова по образу. — Доктори су наредили да ти се сваки сахат мијењају облоги.... А вектери те обмотали само једним облогом.... И фала Богу!,... Опет жив!....

— Ћути! Не говорите тако гласно! — дрекну из прикрајка стражар, којега Лакан тек сада опази. Наслонио се на пушку, уозбиљио се и мрко их гледа обојицу.

Војник се насмеја и седе близу Лакана.

— Не да стража да ударамо на вектере, — шапну тише. — Бране једни друге.— А нијесу ти ни лијека донијели и ако ти га још јуче преписали.

Лакан као да није много жалио ни за облозима ни за лековима. Он је желео да одгонене: где је? И како је овамо дошао? Ко га је довукао?.... Откуда?....

— И ово болница? — упита буцмастог војника, који се саге изнад њега, усиљавајући се да га разуме. Не разумеде ништа.

— Сви смо ми хапсеници, — одговори му да макар што каже. -- Сви. Зато нас и чува стража... Ни у болници нам не дају боловати без страже.

Један од вектера, омален, дешмекаст, лењ, тромо се утега у собу и ногом затвори врата за собом. Затим узе некакву крпетину и, тобоже, поче нешто чистити око умиваоника.

— А сада ће и доктор, — рече кроз зубе. — Треба да се ради нешто.

Како спомену доктора, сви болесници који су шетали и разговарати, нагло се почеше влачити. Брзо уредише хаљине, легоше у постеље и, умотавши се у трула и подерана ћебета, почеше јечати, јаукати, уздисати. Неке изненада ухвати грозница па почели да се тресу, дрхћу. Неки се грче и увијају као пребијене гусенице. Пак и буцмасти војник добио грчеве па се, од бола, савио у дио постеље у риче, риче као рањеник.

Доктор бледуњаво, голобрадо момче, хитно уљезе у собу, стаде крај врата и погледа свуд наоколо. Нешто непријатно као да га запахну, јер, на час, зачепи нос марамом. Затим, у чудној журби, готово трком крену оном болеснику у будаку. Погледа на карту на коју је вехтер. онако од ока, бележио температуру, узе га за руку, опипа му пулс.

— Узима ли кинине? — запита оштро.

— Узима, — слага вектер не трепнувши и, зар да се боље увери, попипа се по џепу и тамо напипа све прашкове.

— А млеко?

— И млеко.

Болесник, кад су говорили о млеку, измахну руком и као да хтеде да протестира. Хтеде зар да се притужи како не добије млека ни у три дана једанпут. Али се доктор више и не окрену на њега. Нагло приступи другом болеснику, прогунђа нешто и као шетајући прође поред осталих постеља. Нити се обазирао на јауке, ни на стењање. Једино се заустави код Лаканова кревета.

—- Но?.... Боље? — запита мекше примајући га за руку.

Лакан и опет покуша да одговори. Узаман.

— Опет облоге, — нареди доктор вехтеру. — На то строго да се пази. И њему млеко нек се даје. Редовно.

— Разумијем.

Доктор лагано узмахну главом и изађе из собе,

Лакан је, кашње, готово непрестано био у бунилу; ретко кад да се освештавао и то на кратко време. Често је дозивао бабу и нагонио је да иду кући; често је спомињао и оца и питао је ли му купио нови нож; најчешће је звиждукао, гонио стоку и соколио свога Гарана. Много пута обгрли јастук, притегне га на прса и тепа му, тепа, тепа, тепа. „Неда вели „Лако свог Гарана Швабама. Неће се Лако покорити Шваби макар главу изгубио ....

Једнога дана, отворивши очи угледа буцмастог војника, како се раскорачио, запалио цигару, па прича некакву Главозији (чини се да му има у глави пет ока) о газди Пешикану. Газда Пешикан био је некако тих дана. — као и за време читава рата, — између главних личности у земљи, о којима се највише говорило. Није чудо ако се и у. болници повео разговор о њему.

— Сад нам, ето, отимају и вуну. — вели војник и љутито чупка уфитиљене брчиће. — Газда Пешикан и некакав Турчин добили су право, да је отимају од народа и да плаћају колико они хоће..... Ја....Имао си вуне за хаљине Сад нећеш ни то.... Не требају ти хаљине. Хајде го....

— А ја сам чуо да је Пешикан покупио сву робу из дућана оних бакала који му били дужни, па их узели у војску, па се предали у Србији, — дочека Главозија па и он запали цигар. — Роба сад тридесетроструко скушља а он им уз о за стару цијену. Ојадио куће!....

— Влада помаже њему, а он помаже Влади. — опет ће војник мирније, — па ради шта хоће. Вазда јој даје, уписује зајмове. Отвори касу и лијепо вели: „Узмите, узмите.... Што је моје то је и ваше“....

Лакану почеше ситни. модри колутови да се ковитлају испред очију. Играју, ломе се, мотају. Затим се разли као нека магла. танка провидна магла и као да хиљадама свећица трепере и пролећу кроз ту маглу. Пролећу као златне челе, као златни лептирови. Лакан се развесели и поче да маше рукама. Покуша да хвата. Изненада са стране, из густе помрчине. нагло испаде сноп густе, разбарушене косе и разасу се по тлима. Разасу се, рашчешља, па се опет поче умотавати у големо клупче, у лопту. Мало, мало па ено и носа: нешто големо, меснато, масно, искривљено. Ено и големих уста са отромбољеним уснама и крњавим зубима. Ено рашчупаних брчина на којима се увек жуте по неколике прашке бурмута....И очи очи.... страшне, велике, крваве очи!... Још никад ни у кога таке очи видео није... Никад?... Не зна.... А јест.... Чини му се...видео је у газде Пешикана.... Он таки изгледа Он је то главом.... дошао надниосе свиреп и страшан

Лакан врисну и поче се бацакати, бранити. Ето газде Пешикана одмах крај њега!... Опружио своје големе, грамзиве руке са големим, оштрим панџама. И хоће да стисне, да ухвати, да зарије панџе у месо. Лакан измахне једном руком а он би да зграби другу: Лакан сакрива главу а он би да раскопа трбух и црева да извуче. И залуд се Лакан брани, опире Осећа да неће моћи одолети. Оне страшне очи као да му испијају сву снагу. Гледају га, прождиру и он осећа како копни, како га нестаје у њима.

Опет врисну, скочи, потрча с постеље.

— Ено га на прозор! Недајте! — дрекну буцмасти војник и потрча за њим.

— Држите!

— Брзо!

Ухватише га, савладаше, — још се није дао, још се јуначки бранио, — и положише у постељу. Вехтер се једва накани да оде доктору и да му читаву ствар пријави. И брзо се вратио. Доктор је управо саручковао те није имао кад да мисли на болесника. Слегао је мирно раменима и хладно одговорио:

— А што ћу му ја У.... Ако му је суђено да умре, умријеће.

А Лакан је, као за инад свима, преболео. Мало је, додуше, срећника који су оних дана у нашим болницама преболевали опасније болести. Али ето он се могао убрајати у те срећнике. Шта више рекоше му, да може одмах да иде кући. И парница му свршена. Три гласа рекоше да „није крив“ а два су тврдила да је „крив“ Већином од једног гласа решен је.

Одмах с вечери кренуо је кући.

XIII.

Кад су жандари повели Лакана, стара Митра их је, поред свих претња, пратила. Узастопце је ишла за њима готово на крај села. И чинило јој се да би тако ишла дан и ноћ а да се не умори. Само да се не одвоји од свога детета, од своје мазе. На толику непокорност Цугсфирер је морао да напери пушку па њу. Ако-крочи и и корак напред пуцаће Она се не покори. Као да није ни чула. Само се прекрсти и опет одважно пође. Цугсфирер, бесан, остави пушку у страну, ухвати је и стеже за рамена. Удари једном, двапут, трипут. Па ја љутито баци на земљу, дозва сеоског кнеза, који је седео пред кућом, и рече опоро:

— Чувај је! Недај никуд да иде!.. Ти си ми одговоран за њу...

Митра, изнемогла, .ош је мало лежала на земљи. Па се придиже, клону на један камен. Подними се, седе. Криво јој било што је Цугсфирер бацио пушку. Зашто није пуцао?... Нек пуца, нека убије. И то је лакше него кад је раставља од њезина детета. И што ће бити с њиме?... Куд ће га ови сурови људи гонити, како га кињити?.. Дете, па ни њега не штеде!.. У хапс?... А што ће он у хапсу?.. Нема тамо ни простирке, ни покривача, ин ништа... Само неколике голе даске?.. И зар њезино дете да спава на даскама?... И само?.. И у мраку?.. А ко ће се у ноћи наднети над њега, да види спава ли мирно, да се не трза, да ружне снове не снива?.. Ко ће га пред зору прекрстити да му одагна чине и мађије?.. Нико, нико живи неће се побринути за њезино дете. Још ће га, може-бити, и гонити и тући... Сведно што је онако. мали... Зар они имају срца?.. Зар знаду за љубав, за смиловање?

Дуго, дуго седела је и размишљала. Напослетку, — шта ће? — лагано се придиже и крену кући. .Јадница!... Соколила се, давала главу и старала се да коракне чвршћим кораком, само да кнез не позна како јој је. Ипак је морала чешће да застане и да отпочине. Кад се приближила кући. Манда јој пође у сусрет, узе је под руку и поможе да се дочепа огњишта.

Те вечери није ништа окусила. Нису додуше ни имали много да једу. У читавој кући чувала се још само два мала, тврда комадића хлеба, — узмешан кукуруз са ресом од лесковине, — и један скамењен, зачађао комадић сира. Али да су биле изнесене најбираније ђаконије, Митра ни тога неби могла окусити. Зар она да једе а њезин Лакан да гладује? Она да се части а он да се потуца некуд... некуд... а Бог зна куд га могу немилосни душмани одвући.

Није је могло утешити ни писмо, које је сутрадан, уз омањи пакетић са брашном и колачима, добила од Јагоде. Још се у писму вели како је Петар жив и здрав и како је заробљен у Србији. Кад су јој читали, она ни узвикнула није, ни ичиjем показала радује ли се или не. Готово равнодушна. Мирно укочено гледала је преда се када су јој прочитано писмо спустили у крило, узела га међу прсте и тихо прошаптала:

— Хвала Богу!... Петар је велики, а Лакан је мали.

Од тада сваки дан ишла је по селу од куће до куће. Питала је ли ико био у Мостару или спрема ли се у Мостар? Излазила је на пут и чекала кириђије да и њих пита. По два по три сата чекала је крај пута а да јој не досади. Често се пела на какав брежуљак и гледала унаоколо. Све јој се чинило изненада ће га угледати. Јавиће се од некуда, дотрчаће. Не може се не јавити кад га ова чека... .

Неко јој случајно каза како је био у хапсу и како се разболео... Разболео се?. .. Кад?... Од чега?... Где?... И где су га спратили болесна? Држе ли га још у хапсу или га опремили негде оним њиховим докторима, који ће га сигурно уморити. Боже, што је с њиме?.. Да га баба види, да му спусти руку на чело, познала би одмах каква је болест... И одмах би нашла траву, нашла прави лек. Познаје она траве, — бере их свакога прољећа и свакога љета, — зна која најбоље пристаје уз коју болест. Огњуштину, срдобољу, крзамаке лечи кроз неколико дана. И сигурно лечи. А ови доктори обилазе са сваке стране, обилазе, питају и, напослетку — заспу те прашцима. Ако те боли глава, — прашак; ако те протискује, — прашак; ако ти сева у носу, — прашак; ако те и зуб заболи — и тад прашак!.. И њезин Лакан да остане у рукама таких људи!.. Да га баба и не види и не омилује болесна? Ко ће јој забранити?... Ко може забранити?...

Без икаква размишљања диже се и крену пут Мостара. Нит је тражила чију дозволу, ни пасош. Ништа њој не треба. Да ће се кроз стене пробијати, мора се пробити и мора доћи унучету.

Није ишла ни пун сат, а жандари је сусретоше и зауставише. Није им могла побећи нити се сакрити. Видели је издаљега и одмах познали. На питање куд иде, није хтела одговорити. Ни на једно питање питање није одговорила. Шутела је упорно, тврдоглаво. Чинило јој се као да су сва питања неке замке у које би заплела Лакана, — за се се не боји нити брине, — ако му само име спомене, ако макар што излане. Жандари, љутити и кивни, затворише је у некакву шталу. Ту ће се зар смирити и опаметити, мислили су. Без јела, без пића, попустиће, омекшати. Проклето српско уво!.. И након пораза опет је упорно!...

Након три дана пустили су је. Била је бледа, слаба, изнемогла. Не толико ни од глади ни од жеђи колико од бриге за унуком. Кад су јој заповедили да изађе, једва је прешла преко прага. Ипак се пркосно исправила и погледала их испод ока.

Хтели су опет да је испитују, И залуд. Никако не одговара... Ра да није луда?... Луда?... А зар би се неко, са и мало памети, овако држао?... Решише да је узму измеђ себе и да је отпрате кући. Узгред запретише Мартину да ће га строго казнити, ако је од сада пусти да иде куда...

Јагодин пакетић, намењен њој и Лакану, није хтела узети. Дала га Манди. Јер чим је погледала брашно, видела је да је то царско брашно, а и колачи да су прави царски колачи, Мора да су војници или официри донели Јагоди. Она, у писму, некако узгред спомену како јој умро отац у Араду, а одмах описује како су војници њезину, Митрину, кућу поново склепали из дасака и да су подигли још неколито таких кућа. Види се да је у некакву дослуку с њима. А Митра неће ничијег поклона, ко је са швабом у дослуку. Неће ни свога Лакана да опогани царскм хлебом . Међу Брђанима се одавно утврдило уверење да је сваки, који само окуси белог царског хлеба, изгубљен за народ. Омили му онај хлеб, услача се, па ће све да даде за њега. И не мисли више ни на што него на трбух.

А била је у бризи: чим ће понудити Лакана ако се врати?... У кући нема ништа више, ништа чиме би га понудила. И сама се у задње дане хранила травом и корењем. Ишла је наоколо, тражила, корења. Затим је прала, сушила и, заједно са Мандом, кувала и готовила. Дочека ли, дакле, Лакана само ће га корењем почастити.

Једне вечери, — баш се окупили око огњишта, на коме се разбуктала ватра, и хтели да вечерају, — неко куцну на врата и канат се нагло отвори:

— Јесте ли живи?..

— А ти?.. Јеси ли ми жив?.. запита Митра изненађена и брзо устаде. — Жив зар?

— Ено....

Лакан се саго да је пољуби у руке, али се она отрже и строго, забринуто загледа му се у лице...

— Тамница те испила... Изнемого си.

— Од болести, бако.

— И блијед си, и модар испод очију..

И уши ти се , утањиле.

—- Није ни чудо...

— Еј синко, синко... А како ћемо то поправити ?

Лакан погледа на чанак пред њима па се осмехну.

— А и ја сам теби нешто донио, — рече и ђавољасто намигну.

— Мени ?

— Уштедио сам у шпиталу... Ево... Ама су фини... Баш за те...

Маши се руком под главу и извади два мала, бела, болничка хлебића. Болесници су сваки дан добијали по два. Лакан је добро знао да баба никада овако бела и овако слатка хлеба јела није, Откуд тога у Брђана?.. Хтео је, дакле, да је изненади, обесели. А чиме би је у данашње дане могао пријатније изненадити? Зар се данас ико ичему толико радује колико хлебу?

Митра га гледала, посматрала и није знала шта да рекне. Па и то су царски хлебови, прави царски хлебови... И он их јео, морао да једе... Она само одмахну рукама, привуче га себи и позва да вечерају.

XIV.

Сеоски кнез Матиша сневао је за неколике ноћи како га некакви црни пилићи окупили, трче и мотљају му се измеђ нога, и непрестано га у прсте кљуцају. Знао је одмах да ће имати неких непријатности. Такви снови не слуте добро. А ето, данас, дошао му из Стоца читав сноп карата да да их разда по селу. Није шала дванаест црних карата! Дванаест кућа да се данас оцрни. Јер то се обавештавају породице храбрих и верних војника, да су свој живот положили „на пољу части“, борећи се с Талијанима.

Кнез Матиша разгледао је карте једну по једну, мргодио се, мрморио нешто. Морао би и требао да их одмах разда, али не може. Треба срце од челика, које би одлучило да одмах пође. Чини му се, биће му лакше ако их преко ноћи задржи код себе и тек ујутру почне делити. А и јадне породице, — правдао се сам пред собом, — нек још барем ову ноћ с миром преспавају. Имаће и тако и сувише времена да кукају и јадикују.

Читаву ноћ мучно се, знојио, превртао, А још од сванућа дигао се изломљен, сатрвен и суморан. Није, по обичају, звао ни жену ни невесту да му полевају при умивању и да му додају пешкир. Сам се и умио и очистио и очешљао, Сам наложио ватру на огњишту, приставио овећи шербетњак да му се узвари вода и запалио чибук.

Поче се љутити и проклињати сама себе, што је допустио да га заглаваре. Зар није могао лепо рећи. „нећу ја, браћо. Бирајте другога“. И сад би други муке мучно и ишао да јавља породицама о несрећи која их снашла.

— Али кад се мора... мора......

Чим је скувао и испио каву придигао се, протегао једном двапута, зовнуо, и лагано, оклевајући, кренуо преко прага. Прва кућа у коју је имао свратити, готово комшинска, Илије Јуретина. Ено види домаћицу како се раширила пред кућом и разгрће некакво ђубре. Долази му и као нека родица и вазда се с њим лепо пазила. Већ га угледала и весело му маше руком. А он одма малакса. Дође му да се врати кући, да се ма куд сакрије испред ње. Касно. Одлучи се некако, крочи. и, не смејући да уђе у авлију, преко тараба пружи карту.

— Ето....

— Шта је ? — с осмехом запита Илиница и пође према њему.

— А шта ћемо? Вране, покој му души.... Ето видићеш

Један очајан врисак располегну се кроз авлију, жена се заљуља и посрну. Матиша не смеде да застане и да што помогне. Једним скоком удаљи се од тараба и брзо, хитно, готово трком поче да иде од куће до куће. Само да што пре разда, да што пре сврши!.... И како пролази мимо куће, тако оставља за собом лелек, нарицање. Читаво село проплакало, свима се јутрос зацрнило. И све сузе као да се слевају у прса јаднога Матише. запљускују му око срца, навиру до под грло и даве, даве, даве....

Дошав до Мартинове куће, застаде.

Отра зној са чела и, ослободив се некако, ступи унутра. Поздрави Мартина који се парио уз ватру и пушио, рукова се с Мандом, погледа и на Матру. Некако му мило што се и она ту задесила. Нек није сам. Нек има још кога од туђе чељади.... Биће му лакше.

— А чујете ли што за Ивицу? — запита као узгред, тек да поведе разговор. — Здрав ?

— Здрав, фала Богу.

— Није још кренуо у фронту ?

— Није, фала Богу.

— Е, нека вам је он здрав и жив.... а Јуре.... јадан!

Уздахну и показа карту.

— Јуре вам је погино. Ево карте, да знате.

Манди малаксаше руке низ бедре. Големи трбух као да јој заигра, сва се стресе и некако мукло избаци:

— Ух !

Избезумљеним погледом премери све у кући. Као да се тренутно згрозила од нечега што је прошло или што, можебит није ни било. Као га још не верује или, неће да верује у кнежеве речи.

— Еј несретан ти ли сам под старос’, — болано јекну Мартин, разбивши лулу о огњиште, а ситни јој комади разлетеше се куд који.

Манда се тек сада освести, тек сада разумеде. И нека силна, необуздана срџба обузе је. Срџба на читав свет. Поче према кнезу, опружи руке и готово кидиса на њега:

— Дијете ми моје дајте, лопови једни! Отимачи!... Разбојници!... Сина ми амо!... Нећу ја да се моја крв пролиева ни за цара ни за кога... Коме је до крви нек пролије своју...

Сад као да осети како су јој клетве узалудне. У прсима осети прободе, осети чисто физичку бол... Малаксала клону Митри на раме и мукло јаукну:

— Јадни меј Јуре! Куку мајци за тобом!

— Остави, Манде, не кидај се. — поче је тешити Митра пригрлив је на прса. — Нема помоћи од кукњаве... А и мени су убили сина... Мога убише што је био бунтовник а твога убише што је био вјеран?... Ко ће зликовцима угодити?

Кнез прогунђа нешто и изађе из куће. Није >могао да слуша кад неко овако удара на царевину и на главне цареве људе. Та и он је службеник. И њега, можебити, зову зликовцем.

— Јуре мој! Дијете!

И Манда се спусти на столицу. Сави руке у крило и обори главу. Сузе су још непрестано текле, али је опет била нешто мирнија, стишанија.

— Не дај ми Боже да умрем. док не осване дан освете, — опет ће Митра, тешећи је. — За сваку рану има и понеки лијек....

— А какве ми фајде од освете. Што ће ми то?

— Да ми срцу одлахне... Да се мало нвсладим.

— Ех, Јуре, Јуре!

Мартин је за све време седео нем, скамењен. Утонуо у мисли па нити се миче, нит јекне, нити се закашље. Само се каткада низ један спуштени брк омакне по која суза. Манда се готово препаде кад се, напослетку, окрену према њему и угледа га тако ... Шта ће бити од њега?.. Јуре му био десна рука. С Јуром се поносио....

Заборави на час на се, на све богове. Лењо се подиже са столице и тихо му приступи... Саге се, спусти му руку на гобу и меко, меко прошапта:

-- А шта ћемо, мој Мартине?.. Божја воља!

XV.

У најтеже дане Мандине, кад је непрестано кукала и кад је требао неко да је теши, отргоше јој Митру. ,Дође наредба да се сви интернирани врате натраг. домовима. Цар се, веле, смиловао и у великој милости својој дозволио им повратак. И ко зна да ли би се и сестре теже раставиле! Манда загрлила и Митру и Лакана, па готово очајно пита: како ће без њих? Митра јој напомену нека се само моли Богу за дан освете. Загрли је још једном и пође.

Опет се састали сви, изван села. Волели да иду у друштву него посебице као разбијена војска. Сад већ није било око њих жандара гат шуцкора. Били су сами. И весели, весели, разуздани готово. Као изопијани сватови. Чини се као да нема ни стара чељадета, ни болесника. Све се подмладило, све оздравило. Лепо су видили како им горе куће; знали су да ће наћи само згаришта. Свеједно. Само да дођу у своје село, да легну на онај свој камен. Нигде на свету не живи се као ту! Макар се и под ведрим небом спавало, макар се мало и промучили. Опет је свак на своме, на својој груди, у свом добру.

Чини им се да нису толико ни журили а већ трећи дан били су пред селом. Опазив своја брда, своје познато дрвеће, камење, чељад поче да кликће, да подврискује. Неки почеше певати из свега гласа. Неки као да почеше покаскивати. Чак се чини да и стока некако живље иде. Овце и козе нису онако сметене, не комешају се. Осетиле, зар, мирис своје траве, па некако весело блеје и журе, журе...

На крају села дочека их мала четица стараца и сакатих младића. Неке вратили из Арада, неке из војске, као инвалиде. Без руке, без ноге, без ока. Сви ослабили, изнурени. Очи жуте, лица модрикасто бледа, мехурови испод очију. Искезили крваве зубе и радосно се смешкају кад опазише своје. Потрчаше у сусрет једни другима, загрлише се. Настаде љубљење, дуго, бескрајно љубљење. Дочепа ли се једно другога не може да се одвоји, одмакне. За час би то као и покушали, али чим хоће да се пусте, опет се чвршће пригрле и напану љубити.

— А ево нам домова! — сетно добаци један старац и показа на пуста и празна згаришта. Онде, где им биле куће само гомиле црног, печенога камења. На понекој гомили већ обрасла и трава и читава јата гуштерица веру се' и сунчају. Гдегде се види још понеки заостали кров; управо није кров него остатци, крхољине од њега. Понека црна греда очајно стрши у вис као нека црна рука која осветнички прети према небу. У трулој, разбацаној слами врапци почели да савијају гнезда, и понека измршавела, полудивља мачка направила у њој свој лежај. Око сатрвених и прекрханих грбача сасутих појата вуцара се по какво псето, чепрка руњавим шапама тражећи кости. Измеђ сагнилих дасака провири каткада радознало остарели миш. Погледа мало слободније, одигне бркове у вис као да би да омирише нешто, па се нагло скупи, згрчи и опет упане међ даске.

— Ено нам домова, — одговарају Брђани а смеју се. Многи, нестрпљив, сео на гомилу, на голо камење, па одмах запалио чибук, замишљајући да је уз своје огњиште, уз ватру. Други отишао, чупа траву и мирише је; трећи обилази, премера даске, надајући се да ће одабрати коју, да склепа макар и труо креветац.

Неколике уске, тесне, незгодне дрвењаре направили су војници од дасака. Мали. ниски прозорчићи, расклимани; врата тесна, искривљена. Испод врата изроване јаме, препуне воде; испод прозора издигле се гомиле ђубрета и све обрасле у траву.

Једино кућа старога Мргуда што је остала здрава. Иста каква је и била, И онако иста и обељена. Али су на њу некако сви гледали попреко. Бојали се да гласно осуђују, вичу, — јер се бојали швабине казне, — али су, кришом, указивали на њу и, гадећи се, отпљували у страну. Неки као да нису ни имали другог посла него су по пола дана наизменце обилазили око куће и пазили да когод неби макар и нехотице уљегао унутра. Чим опазе кога, одмах измахују руком, чибуком, дају знакове да се не приступа.

Зато нико ни од придошлица не смеде да се упути тамо. Нико није-питао: зашто?... Задовољавали се само датим знаковима. Тек понеки као да се досети па се и сам згади и опљуне. Стара Митра некако сметено прекрсти Лакана чим је погледао према кући; чинило јој се као да ће га неко отуда омађијати. Она се давно досетила да са Јагодом нису чисти послови. И одмах почела чувати Лакана од њезиних поклона. Сад мора пазити да га сачува и од њезиних погледа. Она је лепа, она и погледом може замамити.

Митрина дрвењара, као и остале, за час се напунише чељадима. Неки се, додуше, и отпре ту сместили, неки се сада почеше уређивати. Није се, управо, имало шта уређивати, али свак је желио да барем торбу, завежњај, ћебе смести у какав згодан кутић. Мотљање, комешање, граја. Изгледа да више ни дете не може да уљезе унутра, а њима није ни тесно ни неугодно. У шали, чак почели да се штипају, шкакљу; или изненада подметне ногу један другоме у жељи да га обори. У врх огњишта засео стари, гурави поп Лука у својој широкој пророчкој бради и старој излизаној мантији, на којој се већ почела указивати и понека рупа. Нареди да се наложи велика ватра у част новим гостима, па задовољно одбија димове и смешка се на свакога. Пламен, заигравајући, запљусне га каткада у жуто, испосничко лице, засени му замућене и упале очи и прелије му читаву браду блиставом, белом срмом, у којој, као у огледалу, играју, трепере и горе милијуни језици његови.

— Ето, Митре, Бог милостиви нареди да се опет састанемо, — прошапта осетно шушкетајући, јер је све прве зубе погубио. — Душманин гони, а Бог саставља.

— Само се мртви не враћају. — тихо одговори Митра, држећи се од њега у пристојној даљини, као што и доликује женском чељадету.

— Не, богме, не.... Јадан Мргуд!

— По три пут јадан.... Оде му и живот и образ, — дочека неко из гомиле.

— А били смо у једном тунелу, у Араду, — опет ће поп лакше. — Под нама блато, мокрина; над нама мрко камење које без престанка плаче... Ни видњаче ни ништа. Гробница!... Живи људи сарањени у гробницу.

— Осим ко је имао пара, — опет ће онај из гомиле. — За паре се могло купити и боље коначиште. и све се за паре могло купити.

Поп застаде и погледа по чељадима да види који то говори ? Не опази никога. Поглади браду и настави мирније:

— Тако се почеше разболевати један по један. Узме га ватра, обнемогни, јечи, јаучи. И, кроз-два дана, — мртав... Кад је Мргуд умро, тридесет их је оне ноћи умрло с њиме..... Тридесет....

— А Командант Хегедиш, кад му јављају, пита: „зар само толицно?“ и окреће им леђа, — упаде и по трећи пут непознати буџаклија и опет замукну.

— Живина!

— Џелат!

— Еј Боже од освете кад ли ћеш се јавит ?

Многи почеше гунђати и љутити се. Присетише се и лудог Васе. И он мртав, Стражари га измрцварили, што се распевао кад је пао Пшемисел. Нису веровали да је луд, називали га претварилом, Трећи дан се разболео и умро.

— А молим ти се, бако, да одем мало до Јагоде — тихо прошапта Лакан прилазећи Митри иза леђа и обгрливши је.

Она, трепнувши, снажно га стиште за руке, продрмуса њима и некако оштро прошапта:

— Нећеш.

— Молим ти се.

— Доста.

— Она је добра... Она је златна...

Није ни довршио, а шамар пуче. Први шамар након Симатове смрти. Лакан, запрепашћен, изви се, и више од пренеражења него од бола гласно јаукну. Сви зачуђено погледаше тамо. И као да се питају; а ко га удари? Митра је седела хладна као стена изгдедало је као да и не зна шта се око ње догађа.

Други дан, рано, придигоше се многи да крену у Требиње. Сваки потерао по две по три главе стоке на продају. Треба се дочепати новаца и поново куповати посуђе и остало што треба за кућу. Треба поново кућу кућити, како многи говораху. Уз то им понестало и хране. Што је било потрошило се у путу и ретко још у кога да би се могло наћи покоја прегршт брашна. Додуше чули су да ни у Требињу нема брашна; ако га и има да је прикривено код понеких бегова и газда. Али се ипак надали. Имају, зар, и тамо људи душу и верују у Бога. Ваљда ће се смиловати и продати макар неколико. Газда Микаило Пешикан сам има толико жита; шапуће се да читаве гомиле пуних врећа леже у магази. А он је наш човек, од наше вере. Неће он пустити да се сви врате празних шака.

Преварили су се. Кад су продали стоку и отишли пред магазу газда Микаила, затекли су га управо како товари жито на омања колица и шаље некуда. Сељаци, опазивши га, понизно поскидаше капе и поздравише; жене се преклонише готово до земље. Учини се као да их није ни видео. Поче нешто да виче на оне хамале што преносе вреће, поче да их прекорава. Опазивши како наљезе један безбрки официрчић, бржебоље скиде шешир и наклони се дубоко, са једним! сервилним и бескрајно глупим осмехом на лицу. Чак и кад је официрчић прошао, он се још смешкао и гледао за њим. Затим се нагло окрену и хтеде да униђе у радњу.

— А ево и ми дошли у жито, наш лијепи газда, — дочека један сељак и прогура се до њега. — Немамо ти готово шта окусити.

— У мене нема жита за вас, — кратко осече газда и не гледајући га.

— Како нема, по Богу, кад ето колима шаљеш.

— То је жито за оне који хране раднике, у виноградима, у пољу. За вас нема.

И газда се окрену и мирно оде у магазу.

— Шта ћемо сад?

И сељаци се забринуто згледаше. Где,у кога да ишту више Или да просе ? А код куће се нема ни мало и треба донети. Ако деца у зору заишту хлеба, шта ће им. одговорити ? Чиме их замамити ?

Разбише се по целој чаршији да траже. Наћи ће, зар, код Муслимана што им газда Пешикан продао за радише? Макар било и скупо не смета. Само да се добије

XVI.

Село почело да оживљава, да се буди. Здравији и снажнији људи запослили се око развалина. Хоће што пре да озидају и поправе куку. макар само толико, да се у њој може становати. Други отишли у шуму да насеку дрва и јапију за грађевине. Неки се забављају око њива и ливада, обилазе их, ограђују. А неки непрестано мисле о храни, одлазе у Требиње и враћају се сетни и забринути. Жене сад изгледају вредније него су икада биле. Непрестано перу рубље, вешају, разгрћу; чисте посуђе; мету, распремају по авлији, Често оду преко пута да се мало разговоре. Туже се како не знају шта ће са децом и њиховим искањем да једу. Шта ће се јести? Зар и опет трава? Ето се најели траве Обрад Гргуров и Никола Гридев па се обојица надули, отекле им ноге као барила и обојица умрли. Додуше жандари су дошли и запретили, да нико не сме причати да су умрли од глади. Ако ко и одсад тако умре, ни за њега се не сме рећи да је умро од глади. У овој земљи свак има да једе, а ко је крив тим људима што се нису побринули за свој залогај ? Жандари су обишли и дрвењаре, изгрдили чељад што су се тако стеснила, — као да су се имали где склонити, — и попретили да, у случају каквих болести, неће ни привирити у село да што помогну. Нису луди да се заражују!

Око Јагодине куће увек се шетао по који беспослењак. Иде, шета се и даје знакове, или се лењо извали под оближњи дуд па и отуд даје знакове. Девојка готово нити је могла у кућу ни из куће. Ако изађе до на воду, кашљу за њом, опљуцкују, уздишу. Стане ли на врата, срдито је премерају погледом, врте главом, осветнички шкргућу субима. И дошла чисто као авет. Мршава, испијена, изломљена. Не може ни да иде усправно, сва се некако накриви на десну страну. Кад гледа, гледа некако поплашено, узверено. Чини јој се као да се свак спрема да је удара, туче и лењо се, издаљега, уклања испред свакога. Остављена, јадна немоћна као да стрепи, боји се и своје сени. Често се изнебушено осврне, као да је неко покушао да је гурне отрага Затим се постиђено крене и хитно, хитно сакрива се у кућу.

Од страха, од срамоте, од поруге, напослетку се озбиљно разболела. Паде на постељу, занеможе. Нису јој одмах веровали. За два дана нису пуштали никога да оде и да види како јој је. Тек трећи дан нађоше неку бабу Марију, калу и пакосну жену, којој наредише да јој кува ручак и да јој каткада воде донесе.

Баба Марија, кад су је напољу питали, одговарала да болест није тако опасна. Тврдила Је поуздано да ће се Јагода барем кроз три недеље приДићи. Кришом је, додуше, преносила по коју ствар, и вреднију и мање вредну, из Јагодине у своју кућу, да јој случајно неби други нашљедници уграбили. А преносила је и брашна, и граха, и осушена меса, и још некаква мрса који се задесио у Јагодиној кући. И то није крила, Јагоди је у лице говорила да ће умрети... А кад ће умирати: зашто да другоме оставља ову храну ? Зар није боље да њојзи, Марији, даде? Па и не чекајући одговора, бирала је што јој се свиђало и узимала.

Стари поп као да се први смилова да пређе Јагодин праг. Он је имао обичај да свако чељаде које се у селу разболи, макар од какве болести, види и обиђе. Није чекао да га зову ни да га мољакају. Сам оде, погледа болесника, распита се за здравље. Ако види да болест није озбиљна, посаветује и болесника и чељад, како да га његују, препоручи какву траву или понуди какав прашак и иде. А ако је болесник при крају, он, не питајући, намеће на врат епитрахиљ, чита молитве и нагони га да се причести.

И, макар му и мучно било, макар знао да ће се сељанима замерити, одлучи се да јој оде. „Грехота је, хришћанска је душа прошапта. „Ако је и згријешила, опет се зар каје. Зар нас има без гријеха? И колико нас има?

Јагода се зачудила, кад се појавио. Некако поплашено повуче се на крај кревета, уза зид, и, са чудном зебњом и страхом, гледаше га. Мислила је зар да је дошао да ружи и да прокуне. И претрнула. Хтела би да бежи, да се склони а нема куда. Напослетку дограби један чашаф и стидљиво га пребаци преко главе.

— Не сакривај се!.... Не сакривај. —зашушкета поп пријатељски и одгрну јој чашаф са лица. — Ја нисам дош’о на какву дугу сједницу Само да те видим.

— Фала ти, оче!

И брзо, брзо уграби његову суву руку коју је спустио на креветац и пољуби је.

Поп јој загледа у лице и запита мекше:

— Молиш ли се Богу?

— Сваки дан.

— Смирено, покајнички, молиш ли се?

— Онако како знам....

— А би ли се исповједила?

Она подиже мутне, водњикаве очи према њему. Као да га није разумела па хтела да види: шта то пита? Зар он мисли да је она достојна исповиједи и причести?... Опазивши га овако озбиљна и мирна, сва се стресе. И некако радосно, нестрпљиво ухвати попа за пешеве од мантије и, молећи,. узвикну:

— Ах, оче!

— Хоћеш ли?

— Одмах.

Па, бојећи се да се поп не предомисли. запита живље:

— Може ли одмах?

— Може, може, синко.

Јагода узе крст који јој поп пружи, пољуби га и притиште на прса као нешто драгоцено, нешто што јој били отели па сад вратили. И, не гледајући више у попа него у крст, запита некако узбуђено, задихано:

— А почем сам ја грешница?.... Шта сам учинила? Што сам волила једног официра ?.... Зар је гријех кад се неко воли?

— Ех, синко, оно ти и Исус каже да љубимо непријатеље, — зашункета поп збуњујући се и замуцкујући, — ама му наша брђанска памет то не прима. Ко ти је душманин роду и племену и ко чини зла, не смијеш га волити.... Тако је данас.

Јагода одиже крст и рече мекше:

— А добар је био, добар.... Није не гонио, мучио. И кад му велим: „а што попали онлике куће? он каже: „наредба".... Па одмах пише у Требиње да му треба неколико нових барака за магазине. Чим му дозволили, направио ове дрвењаре.

— Хм.... Хм....

— И ја му велим: „пролази пуно гладне сиротиње кроз село. А ја немам да им дам. Све сте нам отели. А он доноси брашна, пршута, бешкота. Свега донесе. И ја то све дадем свијету и.... хвалили су ме.

— А сагријеши ли с њиме, јаднице?

— Сагријеших, оче. Од добре воље сагријеших, јер ми омиље срцу Није била

сила никако

Опет принесе крст на уста и поче љубити некако страсно, манито.

— Зар се то никако не може опростити ? запита, затим, промукло. — То ли је тај гријех без опроштаја....

— Бог је добар и он ће опростити

Он може што ми не можемо Он сваком прашта и теби ће..... Сагни главу

Пребаци јој епитрахиљ преко главе и тихо, лагано поче да чита молитву. Изгледало је као да негде зуји чела, тако му глас ситан и утањен. А кад јој дрхтавом руком пружи причест и саге се да је пољуби у чело, две крупне сузе потекоше му низ старачке образе. Али као да се застиди од свега тога. Некако поплашено погледа унаоколо: да когод није видео. Па се брзо убриса и још брже уреди ствари и гурну их под пазухо. Некако збуњено, сметено. пружи јој руку при поласку и рече „збогом“. А кад она пригрли руку и опет манито поче љубити, прибра некако снагу да се и обрецне:

— Остави!..... Доста!

Дошав у дрвењару окрену се Митри и рече шапатом:

— Јагода је на умору... Отиђи и опрости!

— Бог нек суди и опрашта! — мирно одговори Митра, па опет прихвати за своју преслицу.

Није хтела отићи ни да је мртву види. Мирно је слушала препирке сељана: хоће ли је саранити у гробље или изван гробља? Ови су били за то да се сарани иза гробљанског зида, на два аршина даљине. Попу нису могли забранити да је не опоје и не отпрати до гроба. Али осим четворице носача нико други није смео пратити, Чак и она четворица као да се стидила какав терет носе. Готово су трчали под носилима, гунђајући и псујући.

Нико за њом није уздахнуо ни заплакао осим малог Лакана. Он је, сиромах, кришом, кад нико не види, неколико пута отрчао јој у кућу, донео воде, подворио је. Сад, кад су је понели, сакрио се за кућу, у једну рушевину од појате, и ту плакао горко и неутешно.

XVII.

Изненада као да нека зараза удари у село. Сваки дан, готово, по једна или по двоја носила односе се на гробље; стари поп сваки дан у неколико кућа мора да сврати и обилази болеснике. Неки се сасушили, омршавели, ислабили да им се више ни глас не чује даље од постеље; други набрекли, отекли, помодрили у лицу и бесвесно, потпуно блесаво гледају око себе. Сад више ни жандари нису могли забранити да се не говори о умирању од слабе хране, од глади. Свет, испаћен, измучен, ојађен изгубио више сваки страх, те пустио срцу и језику на вољу. Не боји се више ни претње, ни казне. Куд ће већа казна од оваког живота, од гладовања? У Требиње се иде по неколико пута, иште се жита, тражи. И свак се враћа празних шака. Нико, додуше, не одбија, свак обећаје. Чак зе и највећа господа заузимљу за њих, за сиротињу. Неки дан су им то и показали, на једној забави. „Ево да видите како се мисли на вас и на вашу децу“ вели им један чиновничић и води их до овећег прозора. „Привирите унутра, па видите ко се о вама брине“... Кад су погледали, зачудили се сељани. У некој великој, раскошно осветљеној соби окупили се најкрупњи људи. И генерали, и престојник и чиновници, сви бегови, газда Пешикан и толики други. Музика им свира негде у крају, а они испијају вино из финих, танках чаша и наздрављају једни другима.... Велике рпе колача, хлепчића, печених гусака и ћурана, шунке, саламе уздижу се око њих по свима столовима. Гомила жена, са голим прсима, обилази унаоколо, нуди. И цвећа, пуно цвећа, свуда!... У ово доба толико цвећа!... Боже!.

— Ето, — опет ће онај чиновник пажљиво их одводећи. — Чист приход од ове забаве иде у корист Вашу.... Хајдете кући и смирите се.... Биће хране....

Ко је могао да чека, тај је и чекао. Ишао, копао корење, чупао траву ако је где нашо и прехрањивао се. Ко није могао да чека, тај је умирао. И гробље се пунило, пунило непрестано. Још мало па Јагода неће бити тако удаљена од својих комшија.

Негде у то доба почели се враћати и многи војници са фронте, на допуст. И како који дође, неће да се врати више. Нема ни у њих више оне детињске бојазни и стрепње пред старешинама. И њима се отвориле очи. „Ако ћу умријети од глади или од куршума волим умријети код куће него у туђем свијету“, веле.... „Не дају нам да једемо а гоне нас да гинемо. Зар то може бити?“.... Ни жандари им нису могли ништа. Жандари као да и сами осећали своју немоћ, па су ретко и навраћали. И сад су били љубазнији, питомији. Кушали и да храбре чељад, да теше. Сетили се и они Бога и почели га помињати. Стара Митра по њима је и познала, да сад нешто „није у реду“. Макар се и мучила мало, и патила и она и Лакан, сваки дан је изгледала веселија и, некако, подмлађена.

— Чим су жандари омекшали, зло је по царевину. — Бог почео и на нас-гледати

Па задовољно трља руке и смешка се:

— Ех среће! Доживиће се дан освете....

Па да и Лакану кажем истину

А кад је чула да се недалеко појавиле комите, као да почела излуђивати од радости. Са неколико стране почеле се разносити вести, како се читаве чете комита раштркале по горама. Чак причају и где се појавила и која чета и где је ко коју видео. Већ су имали неке окршаје и са жандарима и са војницима. И, како се прича, остали су победиоци. Освојили две касарне, заробили три машинске пушке, одела, муниције.

Митра никако није могла да се смири на једном месту. Непрестано ишла од куће до куће и непрестано питала о комитама. Колико их је? На кога су нападали? Где? Јесу ли могли штогод и упљачкати? Све је хтела да чује и да сазна. Све до ситница. Изгледало је као да се надала, да ће јој баш ти људи донети слободу и тај њезин недостижни „дан освете“. И као да би ове на свету дала само да их види!

У заносу, у пијанству оном, поручила им по једном одрпанцу, да јој на село дођу. Лепо да дођу овде, у њезину кућу. Ако је, сутрадан, ради тога и обесе, неће зажалити.. Први осветници, — прве ласте!

Треће вечери одиста јој стигоше у походе. Петорица. Умотани у дуге, црне струке, испод којих им провирују врхови пушчаних цеви, са набијеним капана до на очи. Како уљегоше, разгледаше најпре све по кући; затим одбацише струке са себе а пушке положише у крај. Сви некако слични један другоме као рођена браћа. Окошти, мршави, — ни један као да нема меса на костима, — али необично жилави, чврсти. Поглед им промицав, оштар, тешко га издржати. Јаке вилице некако им испале, рашириле се и нешто као да непрестана ршти, меље међу њима. Један, са дугим перчином који му се спуштао до рамена, био им харамбаша. Чим угледа попа који је седео у врху (још је становао у Митриној дрвењари) и некако поплашено их гледао, приступи му, поклони се и пољуби га у руку.

— Благослови оче!

— Бог те благословио, синко.

— Здраво нам била Симатова мајко!

Стара Митра рашири руке и поче да грли једнога по једнога. Ето, Бог дао па ће јој опет кућа пропевати

— Лакане! Клаћемо Гарана! — узвикну радосно и замоли једног од комита да га закоље. — Вечера треба да буде добра Само ће нам се опростити што немамо хљеба.

— А биће и хљеба у нас, — одговори харамбаша мирно вадећи омањи чешаљ и зачешљавајући перчин. Та нисмо ни ми празних тораба.

Донесе се ракија, поче се наздрављати. Први започе поп. Оде најпре до врата, добро разгледа да нема ко око куће, да прислушкује. Врну се и прихвати за чутуру. Поздрави јунаке који се дигли да се бију с душманином. Зажели им сваку срећу у боју. Сам Бог нек се смилује и нек им благослови оружје, јер се бију за праведну ствар..... И нека освете браћу коју нам погубише.

— Само вам се молим, да не убијете Сулагу Челебију ни Циганина Ибра Дурушовића, — замоли Митра и одмаче се мало од огњишта. — Први је опањкао Симата, а други га објесио. У њих ми не дирајте!

— А рашта? — засмеја се харамбаша. — Ја сам мислио да ћеш нам рећи, да баш њих тражимо.

— Ја сам се заклела. да ће само Петрова рука Симата осветити. Нека још поживе, док се он врати.

Лакан и комита донесоше одерана овна, расекоше, приставише на ватру у велики котао. У селу, у коме је толико гладних, приређује се ето господска вечера. Митра тако хоће, то је њезина воља.... Макар, сутра сама и гладовала, већерас ће с њима пировати.

XVIII.

Глас о потпуном поразу Бугара код Ветреника допро је некако и међу Брђане. Допро готово у исти час кад и у Требиње. И све се ускомешало, узбеснело. Сад већ нестало сваког страха, престали сви обзири. Људи се весело сусрећу и честитају један другоме, грле се, љубе, плачу. Неки нарочито отишли у варош да дотерају пића и себи и другима. Желе да се опију. На глад се више не мисли; мора је нестати. Биће хлеба колико се хоће. Сад само пиће! Није шала кад се црном Бугарину стало. ногом за врат. И црни Бугарин покорно савио шију и моли мир! „Ево главе“ вели „па сијеците, само ми оставите жене и ђецу... А је ли Бугарин малаксао, неће се ни Турко дуго одржати... Не може. Испребијаше и њега тамо, код Ћабе, па му све кости поломљене. Још само душа у носу што се држи

Дође ред и на Швабу... Може ли још годину протегнути?... Може“.... „Не може“... „Нијемац би“ веле и могао; он још има јакости и крмалука у себи. „Али наш је Швабо на издиханију“...

Људи оставише послове, неће да раде ништа. Само иду у Требиње, питају, распитују. Неки се одметну и до комита, у планину, да и њих запитају. Неће ли они боље знати? Нико незна ништа. Али лица швапске господе забринута. Сетни су, тужни, невесели. Не заплећу ногама, не звече сабљама и мамузама, не гледају више гордо и презриво на све око себе. Оборили главе, сабље придржавају рукама, иду некако лагано, несигурно, као да су недавно изашли из болнице. Ни госпође им не циче више за клавиром, не истрчавају на прозоре, не дрече обесно, дивље кад опазе једна другу. На улицама не може готово ни једна да се сусретне: прозори им затворени. Шта је то с њима? Рашта је?.... Бог зна да је некако зло по њихову главу

Кроз неколико дана отворено изјавише да селе. Неколицини народних људи предадоше све. И одело, и оружје и храну. Све магазине, бараке, болнице, судове. А ови хоће да иду, одмах да иду. Само моле да их лепо пропусте, да им се у путу не би правиле неприлике.

Кад су Брђани чули да су се и жандари предали, готово нису могли да верују. Ништа је то: и пропаст Турске и пропаст-Бугарске. Све је ситно према пропасти босанских жандара Јер ако су они клонули, клонуто је све. Брђанин се више не боји никога до Бога.

'Чим се Швабе повукоше, наскоро поче долазити наша, српска војска. Настадоше празници и теферичи у земљи. У вароши затворише се радње, опет се оставише послови. Куће се ките заставама, ћилимима. цвећем. Чисте се и перу бурад да се што више вина и ракије изнесе пред браћу у кућама запослене домаћице пеку, кувају без одмора, да их могу дочекати понудама. Деца направила бајрачиће, изашла на улицу и, уредивши се по војничку, са једном урнебесном дреком певају Српску химну. Све радосно, бесно и све као пијано.

Сељаци су оставили домове и отишли у варош, да својим очима виде српску војску. Окупиле их се читаве гомиле. Застану насред улице, закрче пролаз и мирно разговарају. Нико несме да им се јави ни да их опомене нека се уклоне с пута. Због једне ситне опомене сад би дошло до тучњаве. Они су сад господари у својој кући. Ово су њихове улице, нису царске и они слободно могу, кад им се то хоће, да сад никога овуд не пропусте.

Кад су спазили војнике, у први мах као да су се забунили. Од велике радости нису знали шта ће. Изненада неки потегоше кубуре и почеше шенлучити; неки све цвеће којим се окитили побацаше на војнике. Једни рашириле руке те почели да грде и љубе кога год ухвате. Неки лове само официре, клањају се пред њима и целивају им ордене на прсима. Све се измешало, ускомешало, стисло. Нити војска може да се одвоји од њих ни они од војске. Једва, у неко доба, командант подвикну да се мора редати и једва, након неколико опомена, почеше да се растављају.

Стара Митра, и ако је желела, никако није могла тога дана да остави кућу. Додуше сад није имала посла колико пре, јер јој се иселио и поп и сви бескућници како их она називала, али јој Лакан некако није изгледао здрав. Болела га глава, смучивало му се. хватала га несвестица. Хтела не хтела морала је да остане Шта би било од њега кад би га оставила сама?

Пред вече, пошто је помузла оне две три овце што им још остале, и унела каблић у кућу, неко лако куцну у канат и пређе преко прага. Стара се окрену да види ко је, Војник, српски војник, опремљен, оружан. увија брчић и некако меко, меко назва:

— Добра вече, мајко!

— А стрико!

— А Петре!

Лакан скочи са кревеца и, пре него што је стара успела да се приближи, обеси се Петру о врату и пољуби га. Затим, поносит што је он први уграбио, одступи да и баби начини места. Стараца се пажљиво отра око уста, обујми Петрову главу рукама и пољуби га у чело. Застаде мало и као да размисли. Па се опет наге и пољуби га у уста.

— Хајде, сједи! — реће му указујући на ниску столичицу, — а имаћемо времена за љубљење. Док свршимо што треба.

Петар остави пушку у крај и лагано, лењо спусти се на столицу. Његово обло доброћудно лице руменило се и непрестано смешкало. Материн дочек као да га мало изненадио. Није баш онаки како га замишљао. Некако стегнут хладан

— А како ви? — запита да поведе разговор и да им се сит наслуша гласа. — Здрави ?

— Ето видиш.

— Хвала Богу.

— Бог нас је и очувао.

Петар извади кутију, замота цигар и запали.

— А Јагода како је? — запита као узгред. — Жива?

— Није.

— Није?

Рука му задрхта и он је упустио у крило, са запаљеном цигаром.

— А шта јој би, по Богу?

Умрла од срамоте, — одговори стара немилосно. Спанђала се са некаквим швапским официром, па с њим и живила.... Нико, рад тога, није хтио да је чује ни да је види.

Петар се лагано поглади по челу и, некако као кроз сан, избаци:

— Јадница!

— Жалиш је? — запита стара у чуду и прекорно га погледа.

— Сјутра ћу отићи на гроб да јој упалим свијећу.

— Ти?

— А ко ће други?

— Ама оној грешници ти да палиш свијећу?

Румено лице Петрово као да се мало смрачи и он готово плану:

— Зар ви сви не палите свијеће газди Пешикану? Јер је богат, јер има паре... Ено га окитио кућу, растворио врата, довео свираче, изнио вино Ено свак једе и пије, свак се грли с њим.... А он је гори од Јагоде. Јагода се предала, а он се продо. Продо и тијело и душу.... Она једноме а он свима Швабама... И он вам добар... поштен.... а она.

Наишав на овако силан и ненадан отпор, Митра устукну. Зар њезин Петар овако зна да говори?... И њој да говори?... Он, који се није усуђивао оштрије да је погледа. Осети да сад не може друкче, него да му скрене пажњу на крупљу и јачу ствар, те да га од ове намере одврати.

Пошто острани Лакана из куће, стаде пред Петра и поносито се исправи пред њим:

— А зар најприје нећеш изтражити и Суљагу Челебију и Ибра Дурутовића, џелата? — запита некако строго, свечано, домаћински.

— Да их потражим ?.... Рашта?....

И Петар је зачуђено погледа.

— Они су крвници Симатови А ти треба да Симата осветиш Нико други

— Симата ће осветити закон, — мирно одговори Петар, лагано скинувши капу и полажући је на кољено. — Ми га не смијемо светити.

— Брата не смијеш осветити?.... Рођеног?

Исправила се, укочила, бледа и испијена као светитељка. Поглед јој и строг, и пакостан, и неповерљив. Доња јој се усна непрестано скупља, стиска....

— Закони ће судити свакоме, — опет ће Петар, желећи да јој растумачи, да је увери. — У српској је држави тако... А ја сам доста убијао... Треба и да починем.

Старица полети према њему, насрну. — Као да хтеде да удари, да га истера из куће. Али намах малакса. Заклеца, затетура, посрну крај огњишта и некако болано, изнемогло писну:

— Несретни мој, Симате! Данаске ли те мајка изгуби!

Зарони лице у прегачу, сакри га. Први пут у четири године облише је обилате сузе као пролетња дажда.... И она је јецала као дете, не бринући се више: хоће ли ко чути или видети?

На болесничкој постељи.

1919.

— Крај. —