Калуђер из Русије.

На веранди једне виле седела је болесна девојка и гледала пролеће око себе и осећала јесен у себи. У њеној души је било ведро и она се радовала туђем пролећу које и њој даје топлоте и њеним очима уживања. Она је дошла дотле да више ништа не жели и била задовољна са мало удобности која је њеној слабости била потребна.

И осећала да откад ништа не жели, много добија.

Пролеће око ње, одевено у беле и ружичасте велове бехара и у зелену свилу младог лепљивог лишћа, нежно и раздрагано, раскошно је расипало своју младост и мирисало је на љубав. У гају запеваше славуји. Обузе је нека драга туга и она поче да се сећа.

Било је то године 1902. кад је започела преписку са њим. Њихово се познанство на томе и свршило. А писма је сагорела са свима својим хартијама једнога дана кад јој се учинило да црна госпа долази и по њу и да је време да остави овај свет. Хтела је и што мање трага да остави за собом. Доцније јој је било много жао.

То је било у оно доба младости кад је сву љубав из њенога срца имало сликарство и руска литература и кад је поред све своје искрене, али смешне, озбиљности и поред све своје истините али неразборите, интелигенције имала врло детињастих снова. Природа воли да се наруга човеку: кад смо најбољи, онда смо најглупљи.

Желела је да постане Виргинија Лобрен, и да иде у Русију да учи како ће помоћи овоме јадноме човечанству. Надала се да ће је држава послати у Минхен и желела да иде у Толстојеву отаџбину о своме трошку, то јест, без ичега. Међутим држава је није нигде послала, не што није имала талента — та слала је она и неталентиране — него млада девојка није умела лепо да моли и да пронађе кога треба молити. А снежна Русија била је сувише далеко да се у њу оде пешке.

Могло би се рећи да је она тада имала двадесет година и две љубави које су одржавале равнотежу на теразијама њенога срца. Изгледа да је данашња младеж зрелија и практичнија. Њој то није симпатично. Она воли себе из онога доба.

Она је већ дуже време била атеиста и то не равнодушан филозофски какав је доцније постала, већ страстан толико да је то већ била друга вера. Па ипак: толико је била занета Русијом да се хватала и за обећање једнога културнога свештеника који јој је предлагао да јој преко једног духовног лица изради од митрополита стипендију да у Русији изучава живопис икона. Мало јој је била мучна та мисао, али је њу поклапала друга: да не мора веровати ко мала иконе. Она је веровала да поред икона може изучавати и световно сликарство и постати барем шегрт Рјепинов.

На крају крајева поред свих мисли и младих снова није ни покушала да добије протекцију од духовног лица и сва се њена уметност свела на малање цвећа и предавање цртања. А жељу за Русијом је задовољавала шетњом по белим пољима далеко иза града са каљачама на ногама и капуљачом на глави, и читањем руске књижевности. Руске књиге су преплављале њену собу. Библиотека јој је стојала на расположењу: кауција се није плаћала. Она је тој установи била врло захвална и књиге брзо и исправно врачала.

Само је читала. Никуда није ишла, ни у посете. ни на забаве. Љубазни грађани, у почетку, кад је дошла у њихову варош, позивали су је, али кад се она показала тако дивља и неприступачна, они су је мало оговарали, па је оставили на миру. А то је било све што је она од људи захтевала. Била је скромна и горда у исто време, и више свега се бојала да се упознаје с младим људима. Дешавало се да пође у школу, а на углу стоји груда младих официра. Она још издалека пролази на другу страну куда јој није пут и кад дође настрам њих, они се сви смеју. Она се тада у себи љутила на њих и на случај што су је опазили. Чинило јој се да они кроз живот иду проводећи се и смејући се и да постоје зато да девојке на забавама имају лепе играче. Та она је била озбиљна и много је читала. Доцније су они гинули и чинили нечувена чуда од јунаштва. А она је и тада само читала. И дивила се њима. И мислила да се о живом човеку не сме никад дати дефинитиван неповољан суд. Живот некад воли да преокрене ствари.

Читала је руски као српски. Писањем пак није била задовољна. Желела је савремену реч. Један јој рођак једном рече да има пријатеља у Кијеву који је калуђер и учи Духовну Академију.

— Ако желиш да се дописујеш са њим, ја ћу му писати — предложи од срдачно.

— Врло добро — рече она и помисли: »Калуђер, он неће моћи помислити да девојка тражи можда младожењу чак у Русији. Истина, калуђер и Духовна Академија, то је свакако нешто затуцано, али, напослетку, све једно, да пише руски уме, а ја ћу га питати сама о свему што желим знати«.

Замолила је рођака да му ствар објасни. И после неког времена, кад је већ на то заборавила, добије једнога дана две поштанске карте са сликама руских предела и поздравом од јеромонаха М. Како је била плаха и готово унапред нерасположена према њему због његовога позива, она се наљути.

Тада је била и јеку мода скупљања карата. Она му одмах одговори кратким писмом да она не жели то и показа чак и презирање према таквим беспослицама. Објасни му да жели да се дописује са њим што хоће да учи руски, што хоће тамо да путује и што воли да има гласа из Русије која јој се чини као детету нека добра удаљена тетка која је врло мила, јер даје много лепих поклона и којој деца желе да иду у госте остављајући мајку и мислећи чак да ће им код непознате добре тетке бити боље бар за неко време. Обавести га колико воли сликарство и књижевност. Рече му да све што се тих ствари тиче њу много интересује и ако он пристаје на дописивање, моли га да пита шта жели знати о животу у Србији, а она не се старати да му тачно одговори пошто прво проучи оно што не зна, као, на пример, политику.

Он пристаде. И тако отпоче преписка врло занимљива баш зато што се нису познавали. Говорило се о књигама и о сликама, о Русији и о Србији. Упочетку су се само упознавали и били опрезни обоје. Он би унео по штогод и из манастирског живота, какав кратак опис околине, какву своју мисао или опажање. Убрзо је опазила да га интересује она, ко је, шта мисли уопште и шта мисли о њему, нарочито то. Њој се чинило да већ проналази у њему неке калуђерске особине. И добро се чувала да му говори о својој личности. Слала му је скромне пределе своје зиме и говорила: »Бело је небо, бело је поље, бела је шума, само се црна стабла и црне гране гдегде виде из снега. Ах, са неколико потеза тушем могла би се на белој хартији урадити прекрасна слика! Али зато треба имати дара и школе. Школа је та која треба да оцени имам ли талента. Кад би таленат стварала љубав за уметношћу, ја бих била велики сликар. Овако само гледам и уживам више него незналица и патим више него незналица, али више и него срећан човек који студира. А каква је код вас зима? Пошљите ми мало њене белине и њене лепоте. Кад дођем тамо, хоћу да узмем једну тројку, па да пролетим кроз једну степу, као лепа мисао кроз душу генија у часу стварања«.

Он је одговарао; али је њега човек занимао више од описа зиме и пролећа. Једног дана он запита отворено:

»Ви не верујете, а ја сам калуђер. Ми смо већ мало пријатељи и мислим да вас могу питати: шта мислите о мени и о моме позиву?«

»Гле, — помисли она — вернога кога се тиче мишљење безбожника!« Она му, и не сумњајући да је то можда грубо, одговори:

»Господине, ми нисмо пријатељи, ми нисмо чак довољно ни познаници, али ми питање ово као и свако, можете поставити само ако пристајете да на њега искрено одговорим. Мислим да има људи коју верују и могу да поштујем једну такву безазлену веру. Кад се пак интелигентан млад човек покалуђери, он ми изгледа сумњив и мислим да поред свога светога позива греши: или вара себе, или вара друге. Ја мислим да ви не верујете и не разумем зашто сте се покалуђерили«.

Није она тада нимало била деликатна, али барем није ми лагала. Разуме се, увредила га је. И пошто је осетила да је њено руско писмо отишло далеко и задало некоме непознатоме срцу бол, она је, место да му се оправда и тражи опроштај, само осетила симпатију према њему. Он је писао:

»Истина понекад боли, но ја је и тада волим више, него лаж, Само ви се варате: ја не лажем ни себе, ни друге; ја верујем. Манастирски је живот леп, пун мира и поезије. Знам шта мислите: млад човек који може да ради за себе и за друге, беспосличи у манастиру и забавља се празним молиттвама у хладовини. Није тако. Манастир је одрицање од задовољстава, а не одрицање рада. Ја сам то одрицање примио поштено и искрено. Ако желите знати, могу вам испричати како сам дошао овде, То је моја мала историја коју казујем само људима које поштујем. Не знам на какве степене ви делите односе међу људима. Ја осећам за вас пријатељство. Ваша су писма мало опора, ви сте дивљи и горди, али је ваша душа честита и ваше тежње идеалне, Мислим да никад није неделикатно казати интимне ствари душе, кад су оне лепе, ономе ко је достојан да их чује и способан да их разуме. Разуме се само ако он жели да их чује. А много је лакше казати своју душу овако у писму непознатоме познанику који за тебе представља пре једну лепу идеју, него личност.

Мисао мисли лакше долеће, него што човек човеку пружа руку. Мисао има крила. Ја верујем, верујем у Бога и у идеал«.

Она му одговори да није имала намеру да га увреди и ако га је што заболело, томе није крива она, већ истина коју они обоје воле. Рече да врло жели знати шта је узрок његовој мантији коју она не воли, али која је учинила да му се слободно обрати. Напомену да се из тога већ види да га у манастирски мир није довела само тежња Богу и жеља за самоћом. Разуме да човек може веровати у тишини. Но шта ће му униформа побожности? Признаде да је дивља и да јој се његова нежност допада. Каза му да се он њој можда неће допасти кад се виде, ако се виде, и да се она њему зацело неће допасти. Смешећи се, додаде да та несрећа неће дуго трајати, јер она ако иде у Русију. ићи ће у Петроград, а у Москву и Кијево ће ићи само да види што одавно жели. Тада ће се мало упознати и видети да ли има разлике између човека идеје и човека, тако зване, више животиње. А да ли су у писмима говорили сушту истину, видеће се у очима. Али ако то не буде, ако се не виде, не мари, или још боље. Нека њихова писма остану као књижица чијег писца нису видели и није нужно да га виде.

Он јој у одговору посла малу причу о своме животу. Некако скромно и лепо је говорио о себи. Одувек је нежног здравља и сиромах. Има само мајку која је увек лебдила над њим и била срећна што га има и несрећна што му никакву раскош сем своје .љубави не може пружити.

Кад је био мали, волео је само мајку, а кад је одрастао, заволео је науку више свега на свету. Има једног рођака владику који је обећавао да га школује само под условом да се покалуђери. Он никад није осећао жељу да живи у свету и у великом друштву, имао је нарочиту наклоност да студира религију и филозофију и лако је пристао на рођаков предлог. И сад су сви задовољни: владика, мати и млади калуђер. У почетку је и њега мало бунила »риза«, после се навикао, јер хаљина је хаљина, а човек је човек.

Убеђивао је да се у манастиру може живети научничким животом и да

се ниједном није покајао. Описивао је тишину и лепоту своје околине, озбиљне студије на Академији, своје посебно изучавање и намеру да напише историју религија на основу филозофије.

Било је и лепих описа његових шетња у чамцу по Дњепру.

Све је то било још лепше што је било на руском. Није ни осетила како је брзо усвојила тај језик и могла да каже све што је хтела. Садржина је савладала форму као што треба у уметности. И њој се заиста чинила та њихова преписка као мала литература.

Његова ведра и непоколебљива искреност је дирнула њено дивље срце. Зар му је могла нешто пребацити? Зар није он са свога гледишта имао потпуно право? И зар није и сама, неверница, хтела да молује иконе само да дође до Русије?

Одговори му:

»Господине, ви за мене више нисте идеја, нити проблем, ви сте мали роман, или лепа прича, или боље песма, јер у причи и роману је цео живот или цео догађај, а у песми само почетак, или крај, намера, тежња, мотив, тренут, звук, али све чисто од свакидашње прозе. Ви сте жртвовали слободу науци и због тога вас морам поштовати и поред мантије коју не волим. Ја уопште, изгледа, не волим униформе. Иначе можда сам и ја више калуђерица, него неке калуђерице. Само ја живим тако повучено не да угодим Богу и заслужим царство божије, већ што се мени тако свиђа, што такав живот одговара мојој природи, дакле, из себичности, не из врлине. Ви сте такође узели »ризу« из егоизма, али је он леп. И мени сте дали лекцију да човек никад не треба да осуђује оно што не зна.

И тако једна бунтовница пружа пријатељски руку једноме калуђеру и мисли да би се стари Бог, кад би га било, осмехнуо на то пријатељство. Само, само да калуђер нема задњу идеју: да поврати вери заблуделу овцу. Ново освојени пријатељ ваш каже унапред: не покушавајте, нећете успети!

Иначе, видите: човек човеку пружа руку чим је лепа мисао долетела лепој мисли«.

Зашто је сагорела та писма? Сад би их тако радо опет прочитала. Сећање на слику није слика, сећање на живот није живот. То је само зрак светлости који случајно пада на један део слике у помрчини, на један део живота и прошлости. И човек који се сећа, живи само једним делом живота.

Он је њој увек писао искрено. И она је њему само истину говорила. Али она њему није говорила све, а чинило јој се да он њој хоће да каже све. и плашила се од тога.

»Седим у манастирској башти пуној цветалог воћа, и високог, зеленог дрвећа које највише волим, јер је најближе небу и личи ми на људе високога духа. Око мене зује пчеле, у даљини звоне звона, из капелице се чује песма молитве. Чини ми се да мирише и у природи и у мојој души. И ја осећам Бога који је нежна снага, који је најдубља поезија, који је највеће благо човечије душе. И срећан сам.

Истина понекад... . Мени је двадесет пета година. Славуј пева, пролеће ме заноси. хоће ми се живота, љубави....

Један уздах, и он, као ветар пролећне облаке, однесе смртне жеље којима не дам да буду снови. Не, ја нисам жртвовао слободу науци: ја сам жртвовао телесни живот слободи душе. Та ме мисао крепи и враћам се раду са више воље, као да хоћу да оправдам пред Богом и пред људима свој живот. Не мора сваки цвет донети плода. То ни природа не тражи. Ако је био леп, то је доста; ако је лепо мирисао, још више...«.

Било је тада нечега суровог у њеном одрицању љубави и она се у души бунила против те претеране искрености. Међутим није могла одрицати лепоту тога што је написао.

Имала је обичај да на сваку реченицу одговори, само оно што не одобрава и што јој се не допада да прескочи ћутећи. Опазила је да је он постао осетљив на то. Она му није могла ништа пребацити; та сама га је изазвала, јер га је питала да ли је срећан:

»Ја не верујем и нисам срећна, али сам поносна. А ви, јесте ли ви бар срећни кад верујете?«

Није му могла пребацити што је био искрен и истинит, али му је својим ћутањем показивала шта не воли да чује. А он је, као паметно дете погледе, разумевао те опомене без речи. И она је осећала нежност према њему због тога и због његове нежности. Било је нечега женскога и детињскога у тој души која је умела мишљу дубоко у живот да се удуби. Њена су писма, по женском обичају, била дугачка. Штоp су се више упознавали и његова су постајала све дужа. И увек им се чинило да нису све казали једно другом, и, пославши писмо, још су били жељни да пишу.

Прво су били опрезни, после искрени, и напослетку, поставши пријатељи, бивали су весели и духовити.

Питала га је:

»Зашто ме не похвалите? Зар не опажате како брзо напредујем у руском? И зашто ме никад не поправите ако грешим?«

Он јој је одговарао да она боље зна граматику од њега, да се он диви како Срби уче руски, и да му не замери што је не хвали због језика.

»Немам кад; језик је само средство и ја чак не опажам ваше лепо знање као што не опажам у књизи слова и речи, већ журим само за мишљу. Хвалим вас за друго што много више вреди«. И тако даље. Тада ју је упоредио са Олгом Иљинском из . Њој је то било смешно. Она је већ опазила да је много боље познавала руску литературу, него »житељ Кијева у ризи«. Она му одговори:

»Трудим се да вам учиним по вољи и да пронађем какве сличности између те красне јунакиње и себе, али апсолутно ничега не могу да нађем, осим ако ви можда налазите да по лицу личим на њу, у вашој замисли. Брат из Русије могао би мало више читати руску књижевност, ако жели да начини какво срећније упоређење«.

То му је дало повода да тражи њену фотографију. Зашто не би знао како изгледа? А он би одмах другом поштом послао њој своју. Она није хтела да му учини по вољи.

»Слику вам нећу послати из егоизма: знам да сте ме замислили боље. Слика је ствар, мртва маска. Она није »лепа идеја«. Волим више да је немате. Изгледа да ми је право да личим на Олгу Иљинску«.

Он јој је писао о другоме и послао јој једну филозофско-религијску књигу. Одговорила му је:

»Хвала вам на пажњи. Прочитала сам књигу и из ње научила седамнаест нових руских речи, а то је доста од једне корисне књиге. Опростите, али ја религију и филозофију ни сваку за се не могу да сварим, а камо ли обе заједно. Ваш савет не могу никако послушати. Ако заповедате, пристајем још шест пута да прочитам све песме од Љермонтова, само да не читам још једанпут ову танку ситно штампану тешку књигу која се мучи да споји науку и веру«.

Једног дана му је писала:

»Вече. Самоћа. Слобода. Потпуно се слажем са вама: кад сам сасвим сама, онда се осећам потпуно слободна. Друштво обавезује. Једна моја рођакиња је казала: »Што више познајеш свет, све се више сама себи допадам«. То у овом случају није било наивно ни смешно. Та је жена збиља красна. А овај лепи Божји свет није нимало красан.

Била сам у једном манастиру. Кроз најлепши предео иде човек да стигне у ту прљаву јаму где се маже о Богу. Прво смо се пели каменитим путем који је изгледао да води у небо. Срели смо само једну змију и видели два орла. И сунце нас је пратило својим ватреним оком. Затим смо почели да силазимо с неба на земљу и између најгушћег дрвећа у прастарој шуми силазим уском стазом, која се вила као поток, у једну влажну котлину, у којој је манастир. О, што га нису подигли тамо горе у стењу на видику сунцу! Не, сакрили су га и од неба и од људи.

Био је сабор. Млади калуђер, за кога сам чула да прави оргије у манастиру и на Велики Петак печено прасе залива вином и Христову смрт слави световним песмама, стојао је међу својим стадом и пружао руку да му љубе. Како је све то гадно, не печење у пост, већ сва та одвратна лаж. Они који су ме довели, изненада ме упознаше са њим. Ја сам се руковала и ни речи нисам казала. Он ме је зачуђено погледао и поцрвенео — свакако што га нисам пољубила у руку.

Мало сам се умирила тек кад смо се вратили истим путем који је сад био сасвим друкчији. Прво смо се пели уз црну густу шуму, а после силазили низ го камен и врлет, заштићени небом и звездама и вођени златном месечином.

Да, потпуна слобода, то је потпуна самоћа. Вечерас не могу да будем потпуно слободна. Напале ме мисли ретке и пакосне. Ах, мој пријатељ, калуђер из Русије, коме тако верујем на лепу реч, неће ваљда поцрвенити кад се будем руковала с њиме«.

Он је у своме писму изјавио сумњу у побожност српскога народа и развео тему по оној старој мудрости: кад не би било Бога, требало би га измислити. То је није доста занимало. »Но, па створили су га кад им је требало — мислила је она. — Сад долазе друге генерације које кажу: Кад би било Бога, требало би га збацити са небеског престола, јер је сувише апсолутиста за данашње демократско време«.

На свршетку писма калуђер је рекао: »Међу министрима, међу професорима, међу људима свих друштвених редова има неваљалаца, па их има и међу калуђерима. Могу разумети ваше огорчење, али сам приметио и једну ноту која ми се није допала: као да вам је било мило да ми то саопштите. Можда се варам? Не, ваш пријатељ неће поцрвенети кад се видите са њим, а нада се да ни ви нећете поцрвенити ...«

»Ја сам већ поцрвенела...« — тако је почело њено идуће писмо.

Он већ давно није више њој писао «многопоштована«, ни она њему »Господине«; њихова су писма сад почињала са »ви« или са »ја«, са »да« или са »не«.

Тако је то трајало годину и по. И онда јој се учини да ће се сва та пријатност помутити.

Добила је из Русије писмо засечено маказама тако једно три сантиметра преко средине и не би на то обратила пажње да јој он сам на крају не рече:

»Опростите, журим да вам пошаљем, да бих што пре добио одговор, а требало би да препишем писмо. Ово је засекао један мој друг који ме чека да идемо у чамац. Нестрпљиво ми је претио да ће ми исећи писмо ако га не оставим. Ја сам хтео да довршим, а он га засекао и кад сам се ја наљутио, он ми је рекао да поздравим тога коме пишем. Опростите му: он је страстан веслач. Довиђења. Сад је на реци дивно, залази сунце«.

На њу је то писмо тако утицало да је хтела одмах да прекине преписку. Замишљала је калуђере у чамцу, црне као гавранови, како се смеју и говоре о њој, а њен пријатељ им прича или чита њена писма. Затим га је правдала: он је био само недовољно деликатан, али да је у томе било нечега ружног, он би сакрио, овако се. у журби истрчао.

Па ипак није могла да му одговори. Прошао је месец дана. Тада доби једно кратко писмо: брине што се ућутала, пита да није слаба, да није нерасположена.

Одговорила је:

»Да, нерасположена сам. А кад једну ствар нећу да радим са вољом и са љубављу, нећу ни да је радим. Не чини ми више-задовољство ни у Русију да пишем.

Пре десетину дана десила ми се — тако да кажем, једна ситница и она је могла да утиче на мене. Имала сам једну јабуку, донела ми је једна слатка девојчица, моја сусетка. Та је јабука била румена и љупка као осмех тога детета. И тако је лепо мирисала. Чувала сам је као симбол лепоте и држала је на столу поред Пушкинове књиге и кодгод бих је погледао, у души би ми се разведрило и чинило ми се да осећам на своме лицу детињски безазлен осмех.

Пре неколико дана опазих на јабуци једну пегу. Загледах, — почела да труни, расекох, — пега иде до срца, окусих, - горка. Ја нисам сујеверна, него ми је јабука дала компарацију. Није ми добро у души. Имам неки страх, велики страх да се и у животу све исто мора да поквари и после неког времена да почне да трули. Не пише ми се, горко ми је у души. Међутим моје је срце пуно љубави за добро и лепо и хтела бих некога у драгој Русији да поздравим, некога достојног тога таласа »идеалне тежње«. Ни људе, ни вас не желим данас да поздравим. Ах, да: поздравите Дњепар ...

Писмо што је дошло после тога говорило је о руском црквеном сликарству са толико нежности и тако кротко да се морала осмехнути. Она је опазила да је он то нарочито изучавао, звао чак знанце у помоћ, да би јој могао дати што ново и њој занимљиво. Час је осећала да је ћутке признавао кривицу и, говорећи о другом, старао се да је поправи, час јој се чинило да њено писмо није ни добио и да је ово сасвим посебна тема. Њу је то врло занимало, јер је слично томе и сама мислила: руске иконе, руске слике светаца, то је уметност која не личи на црквену уметност ниједног другог народа: у ликовима њихових светаца и мученика има нешто прастара, мало дивље и дубоко нежно; то су људи којима се у очима види душа у којој живи Бог. Ах, један руски Јован Крститељ не личи нимало на саркастичног, девојачки лепог светог Јована од Леонарда до Бинчија, или на кога другог Јована кога хоћете уметника, баш и Мурила који је најприроднији. Руски светац је човек из библије са додатком чисто руске душе која је велики болни страх од зла, велика љубав за све који су у злу и велика преданост Богу, велика као екстаза.

Она се занела тим мислима тако да се чисто трже кад на крају писма нађе и ове речи:

»Ви се варате: само материјалне ствари се кваре, само земаљске јабуке труне: цвеће душе не вене, плодови њени не пропадају. лепота идеала не умире.

Поздравно сам Дњепар: осим њега овде нико не зна за вас ...«

»Ја вас често сумњичим — писала је она њему — и после сваке сумње, као да добијем неку племениту казну, ви се пењете све више лепоти плавих небеса«.

Његов одговор на то:

»Ко не верује у Бога, није чудо што сумња у људе. Ја у вас ни један једини пут нисам посумњао, па ипак после свакога писма, чак и после сваке ваше сумње, ви у мојим очима растете«.

Она њему:

»Да нећу да постанем висока као дрвеће у вашем манастирском врту? Ала се ми узајамно хвалимо! Пријатељу, то не ваља. Људи су тако склони да се разнеже према себи, а ми имамо друге претензије«.

Он је то њено добро расположење једва дочекао и тако су се помирили без речи после свађе без речи.

Али 1904. године почетком маја она изненада отпутова у Баварску. Добила је најзад два месеца одсуства тако да са распустом буду четири и у највећој радости и журби отишла.

Судба је хтела да тако прекину преписку. Кад је стигла у Минхен, нашла стан и школу, она посла једну карту у Русију. Међутим калуђер је био отишао на Крим и послао јој једну карту кући. Тако су се изгубили. Зато се она врло изненади једнога дана кад у сликарској школи доби од њега карту из Далмације.

»Једва сам вас преко вашега рођака нашао. Ево ме у овој лепој српској земљи која тако прија моме мало порушеном здрављу. Како сте ви? Радите ли много? Тако ми недостају ваша писма. Можда ћемо се видети пре него што дођете у Русију«.

Адресу није послао. Разумела је да није стално на једном месту. Чак је помишљала да ће можда доћи и до Минхена. Али је имала сувише посла, и пријатности и бола да много о њему мисли. Видела је, да се уметност не може освојити са четири месеца рада и грабила је да види и да научи колико је могућно.

Она је у Минхену нашла читаву малу руску колонију и чинило јој се као да је већ видела мало Русије. Упознала- се са студенткињама и студентима, уписала се за члана њихове библиотеке и са још двема Српкињама ушла у њихов »кружокь«.

Место да учи немачки, говорила је руски и спремала се да идуће године макар овако на четири месеца неизоставно оде у Петроград. Једна Московкиња ју је позивала у Москву и говорила: »Ако сте долазили у Русију, а нисте видели Москву, нисте видели Русију«. Студенти су говорили да је Петроград Париз, то јест, европска, а не руска варош. Она им је казала да то већ одавно и сама жели и питала за свога пријатеља калуђера из Кијева. Нико га није познавао. Студенти су се мало осмехивали, а она није хтела ништа да им објашњава. Та то су све били социјалисти и републиканци и они су осим дивљих разговора о сликарству, филозофији и књижевности, водили и страсне препирке о томе да ли је Русија зрела или не за револуцију.

Млада девојка је била толико одушевљена тим људима који су сву душу улагали за нешто што њиховом личном тадашњем животу није доносило никакве користи и који су живели свакојако, другарицама били браћа, понашали се као добра деца и тако дубоко веровали у добро, као што је њен калуђер веровао у Бога. Она је осећала да мало у мислима пренебрегава свога пријатеља, али се тешила: дуга је зима, наставиће они у миру и самоћи своју лепу преписку; сад је свакако и он на путу уморан као и она.

Још тамо је отпочела њена болест, на коју није обраћала пажње. Она је грабила да за четири месеца види све чега је била жељна и да научи све

што воља може понети. Сувише се преморила. Четири летња месеца у Минхену пуном уметности, кише и пива, брзо су прохујали.

Вратила се баш за време прве Југословенске сликарске изложбе. Чула је од свога рођака да је калуђер из Русије долазио у Београд и тражио је, али нико није умео да га упути. Доцније је чула да је пре тога био у њеноме месту и долазно њеној кући, али је, разуме се, није нашао. Он се известио кад треба да се врати. Због изложбе она је остала у Београду десет дана више. Причали су јој да му је било врло жао што се нису видели. И њој је тада било врло жао. Судбина: преко писама се нашли, удаљени се зближили, а кад су били тако близу, у једноме месту, они су се размимоишли и нису се видели.

Он је отишао у Русију, а она се разболела од болести са боловима, од којих се живот омрзне. Неко време долазиле су карте и писма од пријатељица и познаника. Она није могла устати и одговорити. И тако све престаде и њој се учини да је душевно умрла. Како је била бунтовне природе, желела је да и физички умре. Међутим калуђер није писао. Не зна да ли је то довољно приметила, барем се не сећа да се у својој невољи забринула и о њему.

Била је огорчена на своју судбину. Њена болест је све више узимала маха. Рођак, који је често волео да се детињи и да се прави груб, говорио би

јој:

— Још болујеш, још ниси умрла. Шта ти мислиш? Докле ће овај народ око тебе да се мучи?

Тај рођак дође једног дана и рече јој, смешећи се:

—- А наш јеромонах из Русије умро.

— Шта ти је, човече? Какве су то шале? Но и глупости ваљда треба да имају границе!

— Озбиљно ти кажем.

А она није веровала. Тек после два дана убедила се да је истина. И она осети велику тугу и нешто налик на грижу савести, на осећање кривице. Па ипак: она је тада била толико болесна и толико огорчена да му је више завидела што је умро, него што га је жалила.

Умро је, сиромах, од туберкулозе. Рођак јој је причао да су његов ујак владика и његова мати желели да му продуже живот и зато су га склонили у манастир и у мир. Владика га је слао на Крим и у Далмацију да се опорави и да види лепе земље које је желео да види. Рођак је правдао владикин услов који се њој чинио калуђерски и свиреп.

Сиромах младић, био је осуђен на смрт, а њој о својој болести никад није што више рекао. Његова мати је умрла мало пре њега. Добро је учинила.

Он је био у Београду октобра 1904. године, а умро је марта 1905. Зашто јој болестан никад није писао? А зашто она болесна никад није њему писала?

Прошле су године. Њега више нико не жали. Заборавили су га зацело и пријатељи. Сада она често мисли на њега. Она није умела умрети и некако као да се споразумела са својом болешћу, те су обе попустиле.

Зашто је спалила његова писма? Бојала се да их неко не прочита и њихово пријатељство погрешно не разуме као љубав коју само нису хтели да признају као љубав. То би је, чинило јој се, увредило и после смрти.

Љубав! Она је знала тада и шта је љубав. Немир и јад и бура и бродолом срца. А ово је било нешто налик на све оно велико што су руски писци давали њеној души, можда не толико велико, али толико исто драго. Нека блага пријатност као лек њеној души, као умирење њеном немиру, као једна песма и као једна молитва коју је само њој слала велика и драга, побожна и поетска Русија. И ниједно писмо од његових није прочитала ни најбољој пријатељици која је знала све њене јаде.

И сад она живи и нема тих писама. И себи их је ускратила. Сећа их се. Много је заборавила. Сећа их се на руском у свој њиховој нежној звучности и чини јој се да не уме лепо на српски да их преведе.

»Соловей заливается, весна волнуетъ кроь, жить хочется, любить хочется ...«

Онда је осећала увреду од тих речи. После је и она искусила ту чежњу коју природа пре или после намеће чочеку, да му заслади или загорча живот. Она се осмехну. Могла је и она уздахом да је одагна и радом да је победи. Сад не жели више никакву срећу; постигла је равнотежу и задовољна је. Пре је жељела да иде у Русију; сад жели само топле пределе... Нема више намеру да спасава човечанство и задовољава се да посматра уметност природину. Пре је волела да сања, сад воли да се сећа.

»Ноћас сам много радно и био задовољан. Чинило ми се да сам достојан живота, и тако чисте душе, у освиту дана, кад је небо иза мога високога дрвећа забуктало руменилом зоре и као небеском љубављу озарило свет сунцем молио сам се Богу за вас ...

Полет човечије душе ка идеалу то је молитва.

Не разумем како ви не верујете кад ја осећам Бога у вама. Ви имате уметничку душу: заслушајте се у црквене песме и пишите ми шта вам кажу«.

Она је била тронута и ако непоколебљива. Речју му није захвалила за оно за шта му је душом била захвална и чему се њен скептични разум није могао наругати. Као што пре није спомињала оно што не воли да чује тако сад није ни речи рекла за оно што јој се чинило најлепше.

Писала му је:

»Ако ви зовете Богом свемоћ природе, сву њену велику лепоту, ако називате Богом ону везу, тајну и пуну необјашњиве узбуђености између човечије душе и спољашњих ствари, између величине која нас окружује и дубине која је у нама, онда се ми слажемо. Што ја не верујем то је да има један дио, највиши дух, једно свесно биће које прати наш живот, казни и награђује, шаље искушења и опрашта. Величине има, казне и испаштања има, награде има, али свести нема. Све то чини некад логична, а некад, страшно неправична природа којој јединој као несвесној сили мора човек без роптања да се покори. Ја апсолутно не верујем у живот после смрти.

А црквене песме? Више пута сам то осетила и о томе мислила. Пре неколико дана била сам на бденију и била сам без вере побожна. Не умем да вам објасним шта осећа и колико трепти која »уметничка« душа пред лепом црквеном песмом. Она ми као вама руско црквено сликарство не личи ни на какву другу песму у целоме свету. У њој је спојена историја и музика људске душе, нешто преисконско и нешто садашње што је увек живело и што ће живети у људским бићима, неко отимање од земаљског живота и тежња ка небеском, вапај немоћи и незнања човековог ка свемоћи и знању, да, »полет човечије душе ка идеалу« — то је црквена песма. Знам руске мелодије и могу замислити ваше хорове. Пристајем свакога дана да долазим у ваше цркве, али да то зовем узвишени концерти, а не богослужење«.

»Сваки човек схвата како може. Главно је да има лепу душу. Ето ви - не верујете, а моја душа налази у вашој сестру. Не, не, и ви верујете, само ви сте јеретик, али ја сам убеђен да ће вам Бог опростити«.

»Хоће, ако је толико добар као ви и ако није строжији од вас. Ала ће то бити изненађење за вас кад умрете, па нема раја, ни награде за толике ваше врлине. Збиља, мене јако изненађује што ви, човек од мисли, примате догму онако како вам је даје црква и верујете у њу без икакве критике. Поезија које има у вашој вери мени се допада, али немојте ми тврдити, молим вас, да је вера наука и истина«.

Он је њој одговарао:

»Кад говорите о вери, ви често нисте добри: нисте деликатни и чак сте мало пакосни. Ваш здрави разум није увек хладан. И ви сте тврдоглавији од мене. Ја верујем и не убеђујем вас, а ви одричете оно што не знате. Откуда ви можете тврдити да нема ништа после смрти? Откуда знате? Је ли вам то израчунала математика? Ваш разум вам каже. А мени моја душа и моја љубав кажу да има. Ви не верујете у тајну, а ја верујем. Док ви верујете у тајну лепоте, природе, песме, слике, у коју не верују незналице. А ако је ваш разум само недостатак једне уметничке жице, ако је непојимање једног дубљег питања, неосећање једне више тајне, ако сте и ви незналица у погледу вере? ... Кажите јесте ли увек били атеиста? Зар нисте веровали кад сте били дете?«

— О, јесам. — одговорила је она — веровала сам топло и дубоко. Волела сам цркву, звона, свеће, кадионице, иконе и попу који је лепо певао. Осећала сам страхопочитовање према тајанственом Богу-оцу и обожавала сам Бога-сина. Волела сам малога Исуса који је долазио по беломе путу у белој одеждици са звездом над главом и доносио много радости деци целога света. И волела сам још више великога Христа који је за нас страдао и био распет у дане кад се људи муче, ору земљу и посте и који је васкрсао и узнео се на небо у дане кад је са његовим васкресењем васкресавала и природа и по земљи цветали зумбули и љубичине, а у ваздуху се нијале беле процветале трешње и румене брескве и кад су се деца, коју је волео, радовала црвеним ускршњим јајима и играла се под плавим разведреним небом., на које се он успео.

Дубока и поетска личност Христова увек ми је била и биће ми увек симпатична.

Али вера је прошла као што је прошла вера у бајке. Јер вера је поезија и лепота, али није наука и истина. Ви поетске фигуре хоћете сасвим буквално да преводите и да нам их наметнете као аксиоме. Змајеви, патуљци и виле, и то је поезија, али није истина. Ја их сад волим, али више не верујем у њих«.

»Никада се нећемо сложити у томе питању и зато је боље да га оставимо, да не задајемо једно другоме бол« — тако је он завршио ту тему, а она је са својим мало саркастичним осмехом казала: Амин!

Сад је размишљала о томе сасвим мирно. Шта човек зна и шта може тврдити? Он је немоћан и бедан. Ни искрени богомољац, ни страстан атеиста немају можда право. Чак убеђење и сумња можда подједнако вреде. Филозофи су веровали у богове. Њихови богови су пали, а њихова мудрост и данас живи. Религије се мењају. Човек је незналица. Заиста је лепо рекао сиромах калуђер: »Сваки човек схвата како може. Главно је лепота душе«.

Ах, а она је његовој лепој души причињала и бола. Он њој никада. Ко буде читао њена писма њему, неће помислити да га је волела љубављу. Он је био много бољи, много нежнији од ње. И писма тога калуђера била су најлепша, о, не, никако не и најмилија, али најлепша од свих писама која је она икада добијала.

Она га се сећала са захвалношћу и жалила његову младост. Зашто се тако десило да се обоје разболе и да једно другоме не пишу? Шта ли је мислио и да ли му је било жао? Она није могла писати, а он можда није хтео да говори о својим физичким болима. О, како је ипак мало познавала његову душу!

Зашто није могла да му поклони сестринску пажњу и нежност, да се последњих дана не осећа сам у свету? Да ли је чекао гласа од ње? Да је знала, она би га изазвала да пише. Жалила би се да се и он пожали. Писала би му из постеље, да би и он њој можда тако исто писао. Како је отишла иа живота та лепа, јака и нежна душа?

Јесте, она је знала да је њему дала нешто што му је било драго. По њеним писмима он је познавао њу и мислио о њој. Каква је била њена слика у његовој души? То је било нешто што не постоји. Али много лепо. Она која није она, но коју је она створила. И зато што је учинила да постоји једна лепа илузија, осећала је велико задовољство, велико тужно, незадовољено задовољство. Она је била нешто у његовом животу. Да, »лепа идеја«, лепа и необична. А он је за њу био један од оних цветова, који не доносе плода, али који не вену и који лепо миришу. А зар мирис, зар успомена није плод?

Они су једно другоме давали полета и писма њихова као да су заливала њихове мисли да боље расту. И кад помисли да су се могли наћи и поштовати још више и бити пријатељи још и данас, богати лепотом која не умире и љубављу која није љубав већ нежност, јер узима само да би више дала. - њој је било страшно жао што

се у помрчини смрти изгубила та млада идеална душа.

Али кад је мислила да је морао умрети, да је судбина тако хтела да се лепота њихове преписке нагло прекине и они једно за друго изгубе, и кад се сећала како ју је тражио, било јој је мило што је није нашао ...