Незнани јунаци : ELTeC издање

српски

МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

НЕЗНАНИ ЈУНАЦИ

БЕОГРАД

ИЗДАЊЕ С. Б. ЦВИЈАНОВИЋА

1919.

Штампарија Супек-Јовановић и Богданов, Нови Сад

НЕЗНАНИ ЈУНАЦИ

Врло сиромашан предео. Ниска кућица са старим поплавелим кровом, по коме шетају и рогуше се голубови. Око куће као зелен појас обвила се лоза, иза ње тараба, уз тарабу неколико високих багремова. Пред кућицом једна млада јабука и једна стара шљива. Са шљиве у пролеће падају гусенице, а у лето као дукат жуте, округле, крупне џанарике које пуцају и распрскавају се при паду и примамљују суседне прасиће у двориште које као свака општа кућа нема браве на капији. Јабука, на чијим се гранчицама љуљушкају врапци, нуди око Петрова дана сеоској деци лепе посластице, а око Ускрса учитељица као луда по читаве сате седи пред њом, као да у њој налази поезију целога света, као да кроз гроздове ситних, етеричних, мирисних, румених ружица понире у море бајака и на дну његовом налази румене кристалне дворове у којима станује невиђена и нечувена љубав. Десно од капије диже се друга већа кућа са сводом над степеницама које воде у подрум из кога се увек мршти помрчина. Баш уз капију трепти својим ситним угасито зеленим лишћем један отменији, друкчији од осталих, багрем, чије гране и мехуне испуштају неку слатку смолу и на коме преко целог лета падају и брује, као да се роје, златни облаци неуморних пчела. У малом дворишту, у позадини неколико високих струкова кукуруза и неколико оџака кромпира у цвету, који личи на неке глупе очице што непрестано трепћу. Ту се врло радо, као у пркос старој домаћици, шетају сусетске кокошке и чепркају алеју белога и црнога лука која изгледа као невино мало зелено језеро испод шумице кукуруза. Код јабуке један вечити џбун крупног сјајног високог лишћа од рена даје од монотоније уморном оку, у сва годишња времена лепе зелене боје у свима нијансама редом. Има и мало цвећа које нико не бере и које су лептири одавно прогласили за своју својину.

На кућици широм отворена врата и на чађавом огњишту, кроз који звижди нека тужна песма као узалудна чежња за светлошћу и слободом, гори и дими се ватра и цврче сирова општинска дрва. Двоји ногари, два корита и две жене, једна варошанка, друга сељанка, стоје по читаве часове у истом положају и мичу само рукама.

То Лена пере рубље код учитељице. Учитељичина мајка јој помаже. И док се сапуњава вода пенуши и руке у кориту сложно раде да од прљавога начине чисто, дотле две жене причају и посао им изгледа као забава. А у вече Лена својој ћерци каже како су се „слатко наразговарале” она и госпа Роса.

Учитељичина мајка, стара жена с меким, рано набораним од невоља, лицем, лепим плавим очима и коврчавом седом косом, воли да говори и почешће се пожали на своје ћерке:

— Сачувај Боже с том децом што су учила школе: једна узела једну књигу, друга другу, па се загњуриле и ваздан тако гледају, а ја немам с ким да проговорим.

Лена је омалена, чврсто сложена, јака као човек сељанка са лицем готово класичним коме смета само један недостатак, о коме уосталом она сама често говори. „Она ради туђе“ — тако кажу завидљиве сеоске лењивице. Но Лена не мари, и не снебива се да се и сама похвали:

— Све што сам могла овим мојим двема рукама и овим једним оком, ја сам урадила. И док сам ја жива, нико не може да ми се подсмехне, а кад умрем, деца ако хоће, нека чувају, ако неће — ја бар нећу да видим... Ево и сад сам из вароши донела два вратила, па ћу један разбој у собу, а један у стају. Иде брже кад метнем два разбоја. Мало Дара, мало снаја, а повише ја, па — се тек забели вратило. Да видиш како је лепо плетиво, алево и мораво. Кад свршим и крпаре, ја ћу онда Дари да наградим за сукње. Ноћ дугачка, запалимо лампу, Дара шије, а ја ткам, помало се и поразговарамо, па време пролази, а посао одмиче. Треба да је удам, двадесета јој година. Оно и њој се још не иде, а и мени жао, и помоћ ми она велика, али не могу више да чекам. Траже је људи. Дај једном, а овако се само мразим са свима. Мислила сам да поседи још годину, две, али кад се оно пролетос разболех, ја се зарекох, чим оздравим да је удајем. Још мало да наспремамо па ако да Бог на јесен да градимо свадбу. Целог лета спавам у стаји. Страх ме да не дође неко да украде дар девојчин. Имам и револвер. Да сам се тога сетила раније, не би ми украли бачвицу с вином.

— Истина, Лено, ти не знаш ко је то могао да буде? — пита варошанка која се већ навикла на село и све је интересује,

— Зна се то, ама не смем да кажем. И ја сам сумњала на њих, а и жена што се заноси погодила ми.

— Која жена?

— Има једна у Бискупљу, па сам ишла баш да видим.

— Да није она то чула од некога, Лено?

— Како чула, Бог с тобом, госпа Росо! Лежи жена као мртва и жмури. И не питам ја њу ништа, него само помиришем струк босиљка и помислим оно што хоћу да питам и онда дам њој да помирише. И она све зна и одговара као да гледа: „Гле, кућа с црвеним новим црепом (а баш скоро смо покрили кров — прокисавао), домаћина нема, умро, а син му у воденици. А у магази штета: украли бачву и вино. Два брата мајстора, па издали некоме газди... комшији."

И Лена спушта глас и казује име тога газде, а госпа Роса је слуша и хтела би да се покаже образована жена и да не верује, а опет је нешто силно вуче да верује.

— Знам и браћу, знам и газду, али морам да ћутим — уздише Лена. — Кога да тужим и од кога да тражим правду? Ја и да му уђем у кућу и да познам бачву, чак и да ми је врати суд, опет никакве користи: хоће да ме запали за инат, па ћу да изгорим као миш.

— Проклети да су, зар баш од тебе нађоше да узму!

— Зар они имају душу? Од мене им најлакше: Дина умро. Божа није ту, саме жене, и ако залаје псето, не сме ни једна да изиђе... Једила сам се да прецркнем, па ми Дара каже: „Јао, мати, ти да умреш за бачву, а шта ћу ја без тебе? Нека је носи ђаво, а ми да радимо наш посао и да живимо као и досад.“

— Право каже девојка.

Лена се осмехне и почне веселије:

— Поручила сам јој у вароши јелек, а дорамку још јесенас уградила. Само неколико сукања још да јој изаткам, па све готово. Њу да удам и Божу да доведем у село, па да ми се смири душа.

Тако Лена прави планове и очекује јесен да свога Божу доведе за школског послужитеља. Али дође јесен и донесе рат и одоше сви синови из свих села, из близа и из далека. Разбише се наде,

И место да дође светао и топао мир у душу сироте жене, појави се из помрчине страшан баук. И ниједно срце не остаде поштеђено од страха. Сви се згрчили и ћуте и осећају страшило које као да пипајући кроз мрак иде к њима и нико не зна кога ће мимоићи, кога ће дочепати својом леденом руком...

Стрепња, дрхтање. Ноћ у дану. Пакао у ноћи.

О, страшни дани код нас — ти велики дани тамо!

Лена је трговачка ћерка. Зову је Цинцарка и Гркиња, јер јој је отац дошао из Старе Србије. Његова је трговина већ много била пошла уназад кад је њу удавао. И стога, а и да би сину оставио много више, готово све имање, он ју је дао за сиромашног и мирног човека који је био слабодушан и почешће долазио пијан кући. Једила се Лена упочетку и свађала, а после дигла руке и узела сав посао на себе. Прала, ткала, орала, копала, хранила целу кућу, па и мужу давала новаца да пије. Није био никакав човек, али је опет умео да буде господар у кући и да заповеда. А већ жена је створена да слуша.

Кад су деца одрасла и почела да јој помажу, наиђе однекуд несрећа и заседе у њиховој ниској и тесној кући. Прво јој најмлађа ћерка падне у бунар. Има по селу пуно таквих бунара: само ископана рупа, нити озидана доле, нити ограђена горе. Вежу ужетом ведро, па извлаче воду. Дете се оклизнуло и пало. Извадили је, није се удавила, али се угрувала и уплашила. Хтела Лена да је води доктору, али Дина није дао волове, требали му, а и да се не троши кад већ у селу има баба што баје од страха. То се, казао је он, Драгица само наплашила, оздравиће она. А ако Бог баш хоће да је узме, доктор не може да помогне. Бајали и давали јој некакве лекове у ракији, али није помогло. Сушила се, полагано и умрла. Кажу нешто се прекинуло у њој кад је пала. Сахранили је, а прежалили готово још пре него што је умрла.

Није прошло ни пола године, а Лени умре и друга ћерка, здрава, снажна, већа него мати. Копала, копала, па јој дошло да мало поспава. Заспала ознојена на влажној земљи и кад се разбудила — грозница. Грозница за грозницом, па умре за неколико недеља.

Ретка раденица. Много су је жалили: она умрла, а толике наказе живе и ништа не раде.

Сад је већ цело село причало да из њене куће мора и неко трећи да умре. И — умро је Дина те исте године у зиму. Боловао и тражио да га возе доктору. Прегледао га доктор и пио је лекове, и опет је умро.

Зацрнила се Ленина кућа, али се она није дала злу. Ону једину ћерку из куће (најстарија је већ била удата у другом селу) послала је у варош да изучи шивење. И док је Божа, јединац син, служио у воденици, дотле је она сама са снајом радила све послове, и њиву и виноград, и издржала две мучне године, за које је Дара изучила занат. Купила машину на отплату, па шила сељанкама рекле и хаљине. И за неколико година отплатила машину и нанизала себи дукате на врат. Видели то људи и почели Лени да завиде, а ко има сина за женидбу, постао је љубазан према њој. Касапинова жена јој казала: „Ми живимо лепо, као варошанке“. И Лена је знала да би она хтела Дару за девера да узме, али се чинила невешта, јер се бојала да одбије отворено. Један старац чак толико се заборавио, па у колу питао Дару хоће ли да буде његова снаја, а она му одговорила: „Јао мене, зар ја немам мајку и брата? Што мене питаш?“

Волела је Лена своју паметну ћерку и поносила се њоме, али је њу срце болело за сином Божом кога је била увек жељна и који је само суботом у вече долазио из суседног села. Понекад само дотрчи преко дана на који часак кад га газда пошаље послом. И гледала његове мирне плаве очи у очима своје врашке мале унуке која је већ много знала и по памети на бабу личила, а по лицу била исти отац. И још више него што је желела да уда добро Дару, желела је да доведе у село свога бледог, мирног, болешљивог Божу, који је већ издржао једну операцију. И ови кметови који и пандура и служитеља постављају по партијама, а не по вредноћи, смиловали су се и обећали јој.

Она мислила да га доведе, а рат га одвео далеко, далеко — чак у њену очевину.

Узнемирила се жена. Више не граби да ради, него мало, мало, па трчи до учитељице да чита новине. Лена је писмена, и учитељичина мајка је, дабогме, писмена, само не види добро. Учитељица и њена сестра не маре баш што Лена често долази. Заудара им њен кожух и не могу да трпе њен дах који мирише на бели лук. Чим виде кроз прозор да пролази Лена, оне наговарају мајку да изађе и да је одведе у кујну. И тамо се уз кафу две жене забављају. Прво причају, па онда узму новине и седну уз прозор. Једна измиче новине и кроз наочари издалека чита, друга их приближује своме једном здравом оку и обе мичући уснама нечујно шапућу невине речи које значе покољ, крв, умирање. И после једна другој препричавају шта су прочитале.

Један старац прошао, па кроз прозор запитао: „Ама, бабо, да ли ви то истина читате или се шалите?"

Дани све озбиљнији. После Кумановске битке Лена премрла од страха, бежи од куће, тражи да се завара, и, као да се откупи што долази тако често, почела да доноси по стакло шилера или погачу. Учитељица се љути и кад пође, да јој шећера или хлеба за унучиће. А ако се нађе понека кутијица или крпица за лутку, онда Лена готово заборавља мало свога Божу, причајући о малој Љубици која је питала: „А зашто мајко, госпођице имају пуно кошуља, а ми само по две? А зашто без рукава? А зашто они имају три собе, а ми само једну? А зашто и ми немамо шећера?"

— Паметно ти унуче — каже учитељица.

А Лена онда вади из душе тајне будућности: како ће да одведе дете у варош, да узме негде сопче, да пере и да тка, па малу Љубицу да школује. — „Да се отимамо од зла: Дара изучила шивење, а Љубица нека буде учитељица, па нека гледају за њом ове масалнице. Колико пута сам казала: бог да прости мога оца што ме дао у школу, те знам бар да читам и да пишем.

И учитељица која часком дође у кујну задржава се дуже и радознало посматра кад наиђе на Лену која сама пише писмо своме Божи. Затим долази и њена сестра и стане да запиткује Лену. И заинтересује се и заборави да се врати у собу, где је чека књига. Она је успела да изазове Лену да јој овако редом исприча свој живот:

— Мој отац је из велике задруге, у којој је било око четрдесет душа. Први пут се оженио још кад је моја мајка била готово девојчица. Жена му је била од турске сорте и живео је врло рђаво с њом. Увек га је грдила. Ништа јој не чини, ћути, а она, чим он дође из поља, започиње свађу, не пази шта говори. Њега срамота од људи. Неки му рекли: удри, па ће да се опамети. Почео он да бије, а она се брани: он њу бије, она њега, жена, човека, газду. И не ћути, него грди, виче. Брука. Једаред он дошао с неким виђеним људима, а она пред њега истрчала: „Идеш, куче једно“... Он ти плане, па дохвати пушку. — Хоћу да је убијем, дозлогрдило ми. Његов отац га ухвати за руке и стане да га преклиње, а и њу да утишава. Јер она грди и изазива непрестано. Каже јој: — Ти ћеш да га натераш да се огреши, да те убије. — Ако — каже она — ја то и хоћу, букагије да носи на ногама догод је жив.

И тако из дана у дан, из године у годину, све црње и горе. Напослетку му његов отац сам каже: „Одели се ти и отвори дућан, а она како хоће, нека остане код нас с децом или нека иде својима“. Мој отац пристане, али стричеви не даду паре. Мука. Онда ти мој отац оде код моје бабе, мајке моје мајке. А баба била богата. Моја мајка је већ тада била удовица. Имала једно дете, па јој и оно умрло. И седела код матере. А њена мати, моја баба, била моме деди, очевом оцу, посестрима. Узели Бога и Светога Јована и сматрали се као рођени брат и сестра.

Мој отац каже моме деди да ће паре да иште од тетке — тако је звао моју бабу — и одели се. Знао је лепо да ради злато. Жена пакосна и двоје деце остану код деде, а он отвори једно дућанче.

Моја мати ишла сваког јутра и вечера на воду, па пролазила поред његовог дућана. Једног дана она му лепо назове Бога, а он је заустави:

— Софка, кажи тетки да ћу да дођем вечерас, имам нешто да се разговарам с њом.

— Добро — и моја мати дође кући и исприча баби.

— Куче једно — каже моја баба — сигурно ће тражи паре. Да му дам, Софке. Причао ми браца да не може да живи у кућу сас ону турску несрећу. Нека ради, па ће ми врати. Братово ми дете, Софке, да му дам.

У вече чује да неко долази и викне моју матер:

— Упали, Софке, фитиљ, ево иде Арса, да си види да се препне уз мердиване.

Кућа била на чардак, пело се уз степенице — објашњава Лена.

Моја мати му присветли и он уђе. Разговарао с бабом, — послужила га моја мати слатким и кафом, — па се тек диже:

— Да идем ја, доцкан је, да ме не види неки Турчин.

— Е, казуј, сине, зашто си дошао? — поче прва баба.

Тако и тако. И мој отац јој све исприча и каже: Да ми даш, тетко, пара да отворим радњу.

— Ао, куче једно, зато ли си дошаја ноћас, да араш. Да ти дам. Иди, Софке, донеси оно начето ћупче.

Софка донесе. Баба намести мало боље фиранге, и отвори ћупче. Све сами наполеони.

— Колико да ти дам?

— Дај ми сто наполеона.

Она му да и благослови га, и испрати га. И моја мати му опет присветли да сиђе.

Почео он радњу, ама му се не мили. Сам, па она жена ту близу, чује како га грди, нема мира. Намисли ти он да пређе у Србију. И каже то своме оцу. Али није имао доста пара. Него опет једног јутра заустави Софку и каже јој да ће довече да дође с тетком да разговара.

— А, рзус један, — узвикнула је стара кад је чула — Он хоће да пређе у Стару Србију (тамо зову нашу Србију Стара Србија), причао ми браца, па сигурно хоће још пара да иште.

Софка је саветује да не да више. Прво, што неће да јој врати кад оде у Србију, а после, хоће да чују Турци да баба има, па ће да дођу и однесу све.

Причала ми после мати да је баба имала три пуна ћупчета злата.

Ништа, дође он. Вила се моја баба, вила, па му каже:

— Хоћу да ти дам још само двадесет наполеона. Треба си и мени. Стара сам. Научила сам на кафу и на ракију сваки дан, а и да поједем лепо, и да се обучем топло.

Мој отац иште више, она не да, те на послетку ипак му да још педесет наполеона.

Оде он да се спрема за пут. Али сутрадан одмах опет зовне моју мајку и каже јој:

— Софка, хајде са мном у Србију, да будеш моја жена.

Она се уплаши, па побегне, а ништа му не одговори. Дође кући, стане да плаче и исприча баби, а баба каже:

— Кажи ти њему да сте ви брат и сестра и да је грехота то што он говори.

Моја мати прође сутрадан поред њега и не назове му Бога. Срамота, грехота, ако, она му не назове Бога. А он тек стаде пред њу.

— Стој! Или ћеш са мном у Србију, или ћеш да будеш мртва. Нећу ја да те убијем, два ћу Турчина да потплатим, па ће те пресретну и убију. Иди кући и кажи матери. Размислите.

Моја мати удари у плач и каже му да је баба рекла како је то грехота, јер су они брат и сестра. А он њој:

— Твоја се мати с мојим оцем посестримила, а ја с тобом нисам. Него чула си: или моја жена, или мртва. Бирај.

Шта је она сирота исплакала то само баба зна. Она јој одлучно једног дана рече:

— Лепо, кажи му: ако је на силу онда морам. И мајка ће ми остане сама, и проклетсво ће ме бије. Јер, ћерко, ако имаш с њим деце, тешко њима.

Тако и било — уздише Лена —: ја од три године остала фалична у обадва ока, а мој брат Јеша истерао ножем око кад је био мали, па и он био ћорав. И целог века ме терала несрећа. Е, грехота велика — прекршили Бога и Светога Јована.

— Па како, Лено, ти сад видиш на једно око? — пита учитељица којој више не заудара ни кошух, ни бели лукац.

— Е, па то ми око доктор из Параћина оперисао. Дао му мој отац 20 дуката. С једнога ми скинуо ово бело што се нахватало после богиња, а за друго казао доцније док сазри, па ће само мало да се смакне. Ја помало назирем и на њега, али неће да се скине навлака. Казао ми да се чувам од ватре. Како могу да се чувам кад готово све поред ватре и радим. Него кад перем и не мари много, ама жетве мене сурнисаше. Кад упали у пољу жега, ја жањем, а ватра удари у главу и у очи — да ослепим. Како да ми прође?

Учитељичина сестра је нестрпљиво потсети где је стала. Она настави:

— Моја мати није више хтела да иде на воду, а баба је натерала. Казала јој да мора да трпи све што је снађе, да он не учини још већи грех, јер какав је луд, може заиста да је убије.

Пође моја мати на воду, а он пред дућаном чека. Спремио се, и коња опремио. Зграби је за рамена, па на коња па потерај. Он није знао да је она већ готово пристала, него мислио да је отме.

Кад су прошли поред реке, а тамо под врбама жене перу рубље. Он им весело назове Бога и викне: Збогом! Оне зачуђене само стадоше на рубље да га вода не однесе (тамо се, знаш, ногама пере) и повикаше: „Оде Арса у Србију! Ама која је оно жена с њим? Као да је Софка баба Марина“... Ту, међу праљама била и његова жена. Она се развика низ долину: — „О, Арсо, стани да ти кажем нешто!“ А он само одмахну руком: А, беше ти! Одох ја у Србију!...

И изгуби се у прашини. Тако је дошао овде у село, отворио механу и дућан. Прво сам се нашла ја. Па још мала добијем богиње и останем фалична. После се роди Јеша, па и он истера око.

— А зар је он смео, Лено, да се венча кад је тамо оставио живу жену? — пита је госпођица.

— Он није никоме ни казивао док се није венчао, а после казао поп-Томи. А попа каже: „Велики си грех учинио, да-бог-да да ти не испаштају деца.“ После се нађе и Цвета, моја најмлађа сестра, а мати ми затим убрзо умре, од богиња, од шарлаха, не знам ни ја, била сам мала.

Кад јој је мој отац дао парастос, он питао попа шта сад да ради, да ли да се жени.

Неки људи му нуде једну варошанку, а и у селу има једна добра удовица. А попа му одговорио:

— Ти си се огрешио један пут, па сад кад би могао то да поправиш, добро би било. Ја ти саветујем да пишеш оној твојој жени у Старој Србији ако хоће она да дође. Ако неће, ти се онда жени. Мој ти отац на несрећу послуша и пише, а она одговори да хоће. И дође.

Отац нам каже да је зовемо мајка и да је слушамо. Пољубисмо ми њу у руку и назовемо је тако, а она нама: „Кучетиште, несам ви мајка и да не да Бог“.

Боже, што сам од ње испатила то нема у свету. Да ти причам, да ми не верујеш.

Мој отац је ретко кад седео у селу. Она у кафани и у дућану с момцима а он по селима и вашарима куповао џелеп и водио трговину. А ми сирочићи останемо с њом. Ја љуљам Цвету, а Јеша се игра. А она се намрштила, натакла шамију преко очију, па вири на нас из помрчине као страшило.

Ми смо имали хаљинице од беле вуне, и сламне шешире и беле чарапе, и лепе ципеле. То је стајало у једном високом сандуку и облачили смо се само у празнике. Ми и попини кад пођемо у цркву, да те милина да гледаш. Кад је отац први пут после њеног доласка отишао у варош, она, несрећа, све то покупила, наложила ватру на огњишту и бацила у ватру. Ја станем да запевам, а она ми подвикну да ће тако и мене да изгори само ако писнем. Боже, смрди оно изгорело одело, цео сокак се загушио. Жене пролазе, па се чуде и крсте. Цвета заспала у колевци, а мој Јеша се окачио о вратнице, па се љуља и пева. А ја мислим како они још ништа не знају, и бринем како она сме то да уради. Приђем Јеши и кажем:

— А што певаш, Јешо, кад нам мама све лепе хаљине изгорела?

— А је ли и шешире и ципеле?

— Све.

— И оне плаве машне?

— И њих.

— Јао, ала ће њу отац да бије!

— Немој ти, Јешо, њему ништа да говориш кад дође. Ако чује да је изгорела, он ће да је убије.

И Јеша послушао и нисмо казали. Кад у прву недељу отац каже:

— Хајде сад мама да вас окупа, па да се обучете, да вас види у лепим хаљинама.

— У отрову ћу да их купам. Нису моја деца, ђаволова — сикће она.

Мој отац викну, али се брзо ућута, па узе он сам корито и окупа нас. Обуче нам кошуљице, па отвори сандук. Ја сам премрла од страха, а она ништа.

— Где је?.. — само то је запита.

А она руком показа огњиште.

Јао, кад ти је шчепа мој отац, па је стеже међу колена, па осу да бије. Викну момке да му донесу ожег, па њим удри где дохвати. А она не моли, него грди и приклиње, а он још јаче, док не паде од боја. Ја кукам, Јеша вришти, а мој отац побледео као дуња, па се само тресе. Скупише се жене, дигоше је, па су је запајале ракијом да се освести. И ништа јој није било.

Довела и једну велику ћерку отуда. Звала се Јана. Ја је слушам, доносим јој воду, чешаљ, све радим што хоће, само да јој се умилим. Она нас није грдила, али није нас ни волела. Ишла је за матером. Њих две једу бели хлеб из вароши, а за нас меси проју. Мој отац напослетку вели: проја, проја, само да нису гладни. А она онда, кад он изјатра оде, целу проју баци псима, а ми као просјачићи од попадије и по комшилуку добијамо по парче хлеба.

Понеки пут је и мир. Она и ћерка напију се ракије из малих бурића — волеле ону најјачу — па спавају. Дванаест бачва мој отац имао, које за вино, које за ракију. Вино нису волеле, већ ракију, па натрпају из дућана жутог и црног шећера. Понекад се и њих две посвађају, па се почупају и побију.

Имала она неки ножић, донела га из Турске, није већи од педља, ама танак, шиљаст и оштар као змија. Једног дана видим ја у Јеше тај ножић.

— Црни Јешо, како си смео да узмеш мамин нож!

— То је она мени дала, да закољем тебе. Каже кад заспиш да те закољем, па да те метнем у овај џак, а она ће да те однесе под ћуприју.

Ја ударим у кукњаву, а Јеша се загрлио за мене, па и он плаче.

Оцу нисам смела да кажем, само сам казала нана-попадији. Она ме жали, али да ми помогне не може. Црно ми моје детињство било.

Отерамо џелеп у поље. Јеша плаче, па се и ућута, заигра се дете. Око мене никога нема, широка утрина пуна траве, греје сунце, свиње ришкају, а мени се чини да никога на свету нема ко мари за мене. Дам срцу на вољу, па станем да кукам и да набрајам.

Прошао један човек, па ме упитао:

— Што кукаш, девојчице, ко ти је умро?

— Умрла ми је мати.

Једног дана Јеша заспао гладан на трави. Од плача му низ образе стоје мрље од суза. Ја га гледам, па запевам као да сам на гробљу, као да је, сачувај Боже, он умро. Кад погледам низ поље, иде мој отац. Ја се одмах ућутим. Он ме узе за руке.

— А што плачеш, Лено?

— Плачем, тато, тешко ми...

Он скиде бошчицу и простре је на земљу, па седе. Није он никад седао доле. Узе Јешу на крило, а мене посади до себе, па стаде да нас милује.

— Је ли истина да ти кукаш овде по ваздан у пољу?

— Истина је.

— Је ли истина да она проју баци псима, а ви гладујете?

— Неки пут нам и да да једемо, а неки пут добијемо од нана-попадије.

— Моја деца, трговачка деца, да просе од другог! — и он се заплака...

— Не просимо, тато, не просимо! — викала сам ја и сузе су ми јуриле низ лице и ја сам му љубила руку.

— Ћути, Лено, доста! А је ли истина да је дала Јеши нож да те закоље?

— Јао, тато!...

— Јесте, јесте! — каже Јеша.

— Проклет да је поп Тома што ме наведе да доведем несрећу у кућу. Дошла да се освети. То је божја казна. Лено, ја ти ништа не могу, али ти немој да кријеш ништа од твога тате. Све да ми кажеш, па ћу да бијем, или да је опаметим, или да је убијем.

Ништа њој батине нису помагале. Тако ми јела душу осам година. Чудио се свет. Напослетку ухвати неку болест и умре. Да ли је она ракија изгоре или је Бог казни, не знам. Мучила се дуго. Нана попадија и жене ме наговориле да је не опростим, нека се мучи. Кад јој би баш зло, мој отац каже:

— Зовни Лену да ти опрости, да ти лакне.

— А шта да ми опрости, шта сам јој радила? — љути се она, а једва говори.

А мој отац каже мени:

— Лено, хајде, сине, опрости мајку, да лакше умре. Много ти зла учинила, опрости јој ако можеш.

— Ништа ја не знам, тато, како се то прашта — кажем ја. — Опрости је ти.

Он ме посла у дућан да донесем велику воштану свећу. Жене узеше и рекоше да се склоним.

Ујутру је већ лежала на асталу у великој соби, у коју нас никад није пуштала. Лепота у Бога: соба пуна ћилимова, орман, столице, кревети. (Све је то сад код моје снаје, Јешине удовице.) Соба замрачена, мирише метвица, мирише тамњан и босиљак, а она лежи у сандуку: очи склопила, брада јој се подвила, жута као смиље из дућана што су јој метнули у прекрштене руке и као воштане свеће што јој горе више главе. Ћути. Мртва. И нико не кука, само Јана плаче. И ја знам да сад немам шта да се бојим од ње, а опет се бојим што је мртва... А кроз годину дана ухвати и Јана болест, па оде за матером.

— Да нисте после ви њу злостављали? — упита учитељица.

— О, да не да Бог! Кад је дошла моја мајка из вароши, живели смо лепо и мирно како нисам ни знала да може да се живи. Седнемо сви за астал, и Јана с нама, па ручамо шта је дао Бог. Него тако дошао јој дан.

— Каква ти је то мајка сад опет?

— Па мој се отац после опет оженио. Узео из вароши нана-попадијину сестру. Она била добра као добар дан. То што сам с њом проживела једино ми било слатко. После и она умрла, а мене удадоше.

— А што ти не нађе отац бољега човека?

— Па и Дина је био добар, није никада осуђиван, миран, није се ни с ким карао. Па и ја сам хтела. Бојала сам се од свађе. Нисам знала да ће он да се пропије. Није ми ни било много рђаво. Нисам имала свекрву, сама сам била газдарица. Једила сам се упочетку и саветовала га, а кад ми се нађе Божа, ја га оставих нека ради шта хоће. Окретох се детету. А што је мој Божа био добар и миран, ама никад да се заплаче. Јао, тешко мени, ја се распричала, а где ли је он сад! Можда је гладан, можда је рањен, можда је мртав!...

Неколико дана после славне и страшне битке код Битоља доби Лена кратко извешће од Боже да је здрав. Прегазила велико блато и дошла да се похвали учитељици и њенима. Како су људи неосетљиви: учитељица као да се не радује Лениној радости. А Божа после Куманова издржао и битољску борбу и остао здрав.

И враћа се Лена по блату и киши кући, да се сама са својим рођенима радује. Пљушти киша, нема већ где да стаје, да потрули семе у земљи, да побуђају сокови у пупољку. Над ниским селом насуморило се небо као да хоће да га потопи и као да се љути што му се оно ипак опире и ако су му кућице тако ниске и ако су му шумарци тако бедни. Нећеш, кишо, жилаво је наше село! — као да му пркоси Лена која чврсто корача по мучном путу и не осећа да су јој ноге у опанцима мокре, и не чује кишу и не види небо: њој се цео свет поделио на двоје и она само једно жели: да састави те две удаљене половине. А дотле учитељица са зебњом шапуће сестри да је писмо писано пре битољске битке. Радује се Лена, а њен Божа можда лежи претрпан с осталим српским синовима који се сад већ зову лешевима...

Не, хвала Богу, остао је Божа жив и после Битоља и редовно слао писма својој мајци. А кад је настало примирје, смирила се и она. А кад се одужили преговори, спопало је очајно нестрпљење. Једног дана дође учитељици сва пребледела.

— Шта је, Лено, да није болестан? — уплаши се госпа Роса.

— Да не да Бог!.. Него има нека друга невоља. Преотела ми снаја, братова жена, њиву, поорала и посејала жито. Прети да ће и виноград да ми узме. Каже то је њено свекрвство. Нашла тапије које сведоче да је то мој отац, њен свекар, купио од некога Јове Марковога. Знам и ја да је купио, али он је ту њиву и још једну малу и виноград дао мени у мираз без икаквих тапија. Питај госпођицу, молим те, да ли она то заиста може да ми узме.

Госпођица се не разуме у томе. Она се врло боји за Лену. Јер цело село зна да је та Живана опака жена која краде по виноградима врљике, а кокошка кад уђе у њену авлију, више не изиђе. Зна се да она лети спава у винограду у колиби да чува своје и да краде туђе, зна се и да јој долази један газда који јој је дао ниску дуката, њој старој, ружној и ако има жену, и ћерку на удају, и унучиће од сина у школи. И њен је син у рату. И она се користи док су деца на бојном пољу, да отме од заове њиву. Она је те тапије још раније нашла и говорила сину да узме земљу натраг, јер то је његово, а он није хтео, и одговарао се: „Не смем. Божа би ме убио. И зар ми мало имамо?" И она се зато непрестано свађала с њим.

Питала Лена адвоката, а он јој рекао да се прави невешта, да преоре њиву и да посеје кукуруз. Питала и кметове и старе људе и они јој сви казали да је њива њена кад јој је отац дао у мираз и кад је већ тридесет година била њена. Охрабрила се мало Лена, али јој је срце било озлојеђено и једва је чекала да се утврди тај мир који се толико одуговлачи и да дођу деца кући, да јој Божа буде заштита и потпора и да јој братанац, син њенога Јеше кога је волела много, потврди њено право и одврати своју матер од лудости.

И у томе надању да јој неће бити отет деци хлеб из уста, чу удар страшнога грома: опет рат, рат с Бугарима, братски, крвав, ужасан. И сва се срца узбунише и очајање завлада светом.

А Божа се ућутао, па ни једно писмо више не шаље. Да ли не добија, да ли није ни писао, да ли нема ко ни да га пише?..

Лена не плаче више. Она само гледа у даљину и чудно, мртвачки страшно изгледа њено бело угашено око, и очајно тужно изгледа њено друго, живо око. Она крши руке и говори:

— Само да ми се врати, макар без руке, без ноге, без обе руке, само нека дође, да је ту, да га гледам. Ја ћу да га храним, ја ћу кашику у уста да му мећем.

Школски служитељ Миринко чује то, па јој каже:

— А шта ће ти сакат? Кад не може да ради, боље да није жив.

— Ја могу да радим за њега! Истина и ја више волим да умрем, него да изгубим руку, па да не могу да радим. Али он је друго, он нека се врати, да га гледам, жељна сам га. Никад ми није ни био код куће.

Учитељица бледи од страха и замишља како он стоји као стуб без руку, а мати га двоструко храни... храни, И задржава сузе учитељица и храбро говори Лени да је сад немогућно војницима да пишу кући и да ће се њен Божа вратити жив и здрав.

— А можда сам могла да га ослободим. Он је болестан. Да сам узела уверење од доктора који му је вадио жљезде. Него ми рекоше људи да то на врату ништа није, кад су њему здраве руке и ноге.

Сврши се школска година и учитељица са својима оде у бању, а Лена остаде и без те утехе и новина. Како је пожњела жито, како је издржала те страшне дугачке летње дане и те вруће ноћи пуне слутња, како није пресвисла, како јој није побелело и оно друго око — и сама се диви.

Напослетку сврши се рат, а од Боже још никаквог гласа. Али дође неки други глас. Љубисав, њен братанац се разболео од тифуса и лежи у Нишкој болници. То јој је казала његова млада, која је кришом дошла да се исплаче, јер је поред све невоље и свекрва према њој постала свирепа.

Остала Љубисављева млада с женским детенцетом на рукама, да плаче и да чека, да страхује и да се нада, а мати спремила торбу и пошла да тражи сина. Никад она није путовала.

Сама. Не зна где се мењају возови. Пита са страхом и с неповерењем туђе људе који је окружују, а они је с љубављу и саучешћем упућују. Напослетку стиже у Ниш. По непознатој лепој и за њу великој вароши корача с торбом на леђима висока жилава сељанка и њене пакосне очи имају сасвим други молбени израз и гласом који дршће и иза кога притиска суза она пита где је болница. Замишља: он лежи, није опасно, а и ако је опасно, она ће га спасти. Понела је много новаца, неће бити као досад тврдица, нека доброта ушла јој у душу, даће докторима, даће свима који га негују, донела је преобуке, платна, купиће му понуда, оздравиће он и одвешће га кући. И пољубиће унуче, и загрлиће снају и помириће се с Леном, и никад више неће зажелети њену њиву и виноград, и живеће и њена деца и она одсад мирно и срећно. Ах, ево болнице!...

Она улази. Пуштају је. Она иде кроз собе, од постеље, до постеље, тражи очима, лута погледом, моли: „Децо, кажите где је мој син?“ Питају је за његово презиме и један младић рече да је он у соби број 8. Она одлази тамо и тражи од једног до другог. Нема га. Да се није променио у лицу? Зове га: Љубо, сине, где си? Нема одговора. Једва напослетку приђе јој један голобрад момчић и запита кога тражи. Она рече. Он узе једну хартију и заглада се у њу. Руке су му дрхтале и хартија је у њима треперила. Сељанка је стојала као да је на смрт осуђена и није смела ништа да пита, а неколико пари грозничавих очију које нису знале да ће скоро да се угасе управљале су на њу своју последњу ватру пуну бола и сажаљења.

Младић пусти руку с хартијом доле и погледа је за тренут, али не смеде у очи, и рече: — Љубисав Тодоровић.. редов... Он је... пре пет дана... умро...

Она се затресе, само се крете, блесаво погледа редом у све оне очи које су изгледале као последњи жарићи на црном угашеном огњишту и изиђе.

Сутра дан вратила се у своју празну кућу, која се никад неће напунити, којој је мушка лоза изумрла, којој је славска свећа угашена. И била је страшна и велика у своме болу без саучешћа...

Лена је све то сазнала. Дете њеног брата... А од Боже ни сад нема гласа. Тифус, колера, ране, ропство, смрт — колико много здружених авети! Зар њу ниједна да не дочепа, зар нерсећа њу да мимоиђе, њу, чији је отац прекршио Бога и Светога Јована и оженио се сестром?...

Десио се још један догађај у селу. Умрла Жика-Циганка, весела, вредна Жика Циганка, коју је требао велики сликар да овековечи: с очима крупним, црним и сјајним као презрела шљива, с погледом у исто време и паметним и веселим и луцкастим, с необично црним живим лицем, с белим као шећер зубима, с великим црвеним устима која се увек смеју и никад не упусте кратку чађаву лулу из које иде дим и мирис на трафику, с повезачом на црној коси која није хтела никад да оседи и с кикама састављеним испод браде на грудима, и с мерџанима на своме педесетогодишњем врату, и с рукама с прстеном који чува да се не прими клетва коју мати у љутњи баци на своју децу, с рукама црним и храпавим, које су много кућа окречиле, много прљавштине опрале, много кукуруза окопале, и које су очувале младу Циганку Вану и српског војника Драгу.

Била у вароши, прала у болници патосе, па после подне отишла једној виђеној госпођи код које је обично радила и коју је волела нециганском несебичном љубављу. Дошла у авлију, па стала да се окреће, да игра:

— Госпа Босо, кроз три дана ће да дође мој Драга, мој јединац!...

Ах, као да све мајке имају само по једног сина! Не, госпођа која је гледала како се Циганка радује имала је тројицу у рату. Она јој озбиљно рече:

— Немој, Жико, да се радујеш унапред. Него ја теби нешто друго да кажем: преноћи код мене, па сутра и прекосутра да оперемо веш.

— Право кажеш, моја госпоја. Ко зна шта још може да буде. Јао, ваљда неће сад још с неким да се бију?..

Опрала Жика рубље и отишла кући, да слави славу и да чека Драгу. Јела куван кукуруз и разболела се. Њени се уплашили и одвезли је доктору. Њена госпођа чула, купила чаја и рума и других понуда и пре, него што пође у село, свратила у болницу, да пита доктора како треба да се лечи.

— Не шалите се да идете — одговорио је он. — Она је врло опасно болесна и болест је сумњива.

— Колера?

— Или колерина. Није одређено. Али је врло рђаво. Неће остати.

Још истог је дана умрла.

Попила је кашику медицине и у колима јој било боље и смејала се: „Нећу ја још да умрем. Још ћу ја кошуље да перем, и унуче да купам, и Драгу да гледам".

Умрла је кад су је скидали с кола.

Напослетку заиста долази војска у варош.

Свечан, радостан дочек. Сви прозори окићени тробојкама, ћилимима и живим лицима, све улице где ће јунаци да прођу пуне света и цвећа. Гурање, тихо и весело, уздаси лаки, осмеси искрени, мирис цвећа пун тајне. Пред болницом пуно госпођа. Сви рањеници који могу да устану поређали се по прозорима, радознали да виде како се срећни другови славно враћају.

Ево долазе. Девојке у белом оделу бацају цвеће. Чује се клицање: Живели!.. Слава!.. Уморна, запуштена, космата лица смеше се сунцу и љубави и пљуску од ружа. Једно девојче у црнини сакрило очи у руке и гласно јеца... Пролазе, пролазе победиоци. Неколико лепих девојака у светлом оделу с цвећем у рукама и очима пуним ватрене жеље не кличу, не радују се, оне прегледају редом официре, траже нешто узалуд. И лица бледе, и рука с букетом пада, и цвеће се ваља крај ногу у прашини, и у очима се рађа очајање...

А музика трешти и сунце радосно сипа с неба топлоту и светлост. И топот корака као да пева: — Сјајан, радостан дочек!

Код болничких врата стоји једна госпођа у српском оделу и тепелук од бисера лепо се слаже с њеном седом косом. Она их узбуђено гледа све редом. Одједном осети: неко црно познато лице смеје се на њу и бели зуби блистају на сунцу. То је Драга, син Жике Циганке. Он је усплахирен и госпођа види да му је неко већ казао, али он не може без осмеха да гледа у ту, њему и његовој мајци, тако добру госпођу. Она рече нешто једном официру, другу свога сина. Овај издаде заповест. И Драги само узеше пушку и он се издвоји из реда. И посрте Драга као да је због пушке изгубио равнотежу. Госпођа га зовну. Он јој приђе, загрли јој раме и рече:

— Нема више твоје верне Жике!... — заплака се и побеже.

— Умрла му мати — шапућу војници.

Пустио га капетан да стигне за пратњу. — И нехотице убрзавају корак...

Лена све то зна. И није потрчала у варош да дочека војску. Разболело јој се најмлађе унуче од гуше. Ноћас умало што није издахнуло. Јутрос му бркала једна баба у гушу и сад је много боље. Божина млада се постидела и укуњила. Каје се шта је учинила.

Лена причала по селу да је Дарине дукате дала у штедионицу, а сакрила их у једно клубе с плетивом и метнула у сандук. Осим снаје нико није знао. Кад је девојка пре неколико дана хтела да види јесу ли на месту и пребројала их, види да нема једног дуката. Она се расплаче и обеди снају:

— Зар ти је мало што сам из ушију извадила дукате и дала брату — нек му је просто — кад је пошао у рат, него ме још и крадеш. А ко ти децу храни? Мислиш, ваљада, неће Божа да дође, па збираш.

Стала снаја да се куне да није она узела, а Лена онда рече Дари да потражи, биће се негде затурио, можда је ту у сандуку. Али, рече, ако се не нађе, она ће свећу да запали па да куне децу онога ко је дирао њену сиротињу. Тога дана снају много заболе глава и опа оде код матере да јој бају, а то исто после подне нађе се дукат у једној кутији, с којом се Љубица играла. Али баш те ноћи малог Брану заболе гуша. Снаја сва претрнула... Није клела; ево, детету је боље.

Смркло се. Дара се помирила са снајом, да Божа не би ништа приметио ако сутра дође. Лампица гори, машина бруји, дете спава. Лену притисло нешто у грудима. Она изиђе напоље.

Тихо летње вече пође јој на сусрет и као да јој донесе неку наду. Ах, материнско разбијено срце како је јако, како га свака нада окрепи, оживи, па још јаче крвљу заструји намучена љубав. Можда ће доћи сутра, можда је данас већ дошао у варош...

— Доћи ће, доћи... — чини јој се да тако жубори поток поред њеног плота.

— Дошао је, дошао.. — тако шуми јаблан над потоком испред њене куће који се као див уздигао над селом које као да је легло својим ниским, воћњацима огрнутим, кућама у долину, да отспава ову лепу топлу ноћ...

А ако не дође — мисли Лена — ако је негде остао као Љубисав, или је у Бугарској, у ропству. Кажу горе је ропство, него смрт. Па ипак, није... О, Боже!

С угла улице иде један човек. Нешто јој се у грудима претури кад виде да је он у војничком оделу. Неки постарији, има дугачку браду, зацело трећи позив. Питаће га за Божу. Ваљда ће једаред неко штогод знати. Она тако мисли и непрестано гледа како тај човек корача, упила се душом у тај ход. И нека непозната радост је плави од мисли што је тај туђи човек са познатим ходом цео, што није сакат, нити увезан. Загуши је нешто у грудима и она хтеде да викне Дару, али не могаде.

Она коракну к томе човеку, али јако посрте и ухвати се за плот од вратница. Снажна мушка рука ухвати је за мишицу, задржа је да не падне и војник је пољуби у руку. Она, и јуначећи се и стидећи се, рече готово несвесно:

— Јао мене, као да сам пијана... — И онда пригушеним гласом додаде дрхтаво:

— Ти си, Божо, сине?...

— Ја сам, мати.

И он диже главу коју је она загрлила и уведе је у кућу. Млаз светлости јурну кроз врата, затим се она одмах заклопише и топла, тиха летња ноћ завлада опет целим селом...

Поток је лутао кроз помрчину, јаблан је шумео кроз таму и нико није видео њихову срећу и нико није знао, као ни они сами, да су јунаци...

РАТ

Рат је отпочео. Рат је отпочео! Шта значе те речи? То знају мајке, то знају сестре и жене, то знају стари оцеви, то знају сви који воле, а остали су... Рат је отпочео! — то значи да најмилији можда неће доћи више, можда га не ћемо видети никад...

На брду сам, у колима. Путујем у село својима. Обазирем се с неким страхом унаоколо, и ако знам да је рат далеко. Јесен, богата, лепа јесен. Јуче је падала киша целога дана а јутрос освануло сунце да се бори с облацима. Коњи силом вуку кроз блато тешка кола, пут је мучан, али се у души јавља нека слаба нада: изведрава се: да их бар киша не бије, да не прозебу уморни, мокри. Да их киша не бије — а граната, а оловно зрно?... Рат! Боже, ужасне ствари! Мајка с муком родила, с трудом одгајила и васпитала, у срећи љубила, волела па сад кад је порастао, узео оружје и стао с људима пред људе и нанишанио, да убије, и на њега пуцају, да га убију, да га убију заиста, да одузму тај живот, тако скуп, тако драг...

А мајке овамо дршћу, и сестре, и све оне које воле... О, велика љубав, како је немоћна да заустави рат, да врати све драге здраве кући. Не, јунаци су заборавили личну љубав и одушевили се другом општом, највећом... Ах, ко има срца да их прекори!...

Идем у село, да видим како је тамо. Путујем преко брда. Сунце меша своје зраке с облацима, сунце побеђује облаке. Да ли ће и сунце наше да победи туђинску таму која нас тако дуго притиска? Пролазим поред обраних винограда. Како су лепи у сунцу и јесени! Како су топле боје, као да не иде зима! Шта ли ће нам донети та значајна зима? Сви су виногради жути, златни, само овде-онде понеки чокот се црвени као да је запљуснут кармином.. Крв!... И с ограда виноградских виси дивља лоза сва црвена, крвава... Рат... Све ме подсећа на њега, као да бих иначе могла заборавити да се сад у овом тренутку убијају људи, да гину наши људи... и деца...

И туђи, непријатељски; има и међу њима невиних.

Јесен, богата, лепа, плодна јесен коју је сељак тако жељно чекао, за коју је тако много радио и знојио се... А сад, пре него што је попио чашу новога вина, пре него што је обрао златне кукурузе, пре него што је окусио плодове, морао је да остави све и да оде... можда и не знајући куда и зашто.

Пада суво лишће... Пада тихо, меко, као обојене пахуљице, као мртви жути лептирови, као угинуле тице, пада и шушти тужно, као последњи лет малаксалих крила. Нека туга пада на душу. Слаби човек: жалиш мртво лишће... Само боца, подмлађена, опрана, цвета понова украј пута, некорисно цвеће равнодушно цвета и не гине лако. А тамо, где су пре пола године цветали бокори дивљих ружа, лепих као детиња љубав, стоји само голо шибље попрскано цинобером. Црвени плод дивље руже — и он подсећа на капи младе, свеже крви. Крв се просипа, крв! Умиру људи, деца, падају без броја. О, зашто? Зашто су људи допустили рат? Зашто не спрече? Зар право мора да се отме, зар крвљу да се плати?...

Врућа крв тече по пољу, румена лица бледе, жива енергија постаје мртвом, најлепше мисли умиру за тренут, љубљени човек постаје леш...

О, ко је измислио рат! О, зар нема никога да га спречи, да га заустави?...

Јадне жене дршћу, зебу... А они, а ратници? Јунаци наши иду одушевљено у борбу, младићи остављају љубав своју, дечаци беже из родитељских кућа и сви јуре тамо, тамо далеко и близу, у туђину, да своје спасу од туђина. Како су велики! Дају себе, свој млади живот, своју слободу и осигурану лепу будућност за будуће добро и слободу садашње деце наше неслободне, намучене браће. Колико година се сањало, колико година се жалило и с болом слушао јаук и позив браће, која су кроз векове очајно звала у помоћ, узалуд звала и мислила да смо глуви. Не, нисмо били глуви! Дошао је час, сви су га осетили и појурили. Ево, ево иду соколи!...

О, хероји!... Да ли ћете победити!...

Силазимо у долину. Храстова шума што се целог лета црни замишљена сад се насмејала. Сва се блиста у неком лаком растреситом злату. Десило се чудо: лишће јој се претворило у злато. Дошла је чаробница вила са својим штапићем, дошла је јесен. Насмејала се храстова шума, јер не зна да је јесен превртљива и да ће замало трајати та лепота; То као да знају извијене гране њене које се као неке црне уплашене змије пружају и грче, као да би хтеле да се загњуре у то златно лишће, да се сакрију у томе своме богатству које има боју сунца. Узалуд. Ено по тлу читав слој сувога лишћа; потамнело му злато... Све ће с грана да отпадне, и остаће само црне змије да се вију... Ћудљива је лепотица јесен, и свирепа...

Зашто ме тако тужне мисли обузимају? Та ја волим јесен, волим је одавно. А сад је неповерљиво са страхом сретам, јер је донела рат... Ја се бојим, ја признајем, ја се бојим... Страшно је и ако победимо, а ако не победимо, ако победе нас...

Мој кочијаш се не обазире. Од његових широких леђа видим само гриву, једно уво и сапи једнога коња, и све то одскаче, одскаче у лаком касу, и кола иду напред по дубоком црном блату. Ја идем на колима, а ратници...

Шта је ово? У долини неколико шумарака, ја их добро знам и волим, али ово нису они, тако су се много променили. Пуно дрвећа, па све жито и црвено. И сања ти се овако поиздаље да су неки чудни воћњаци процветали досад невиђеним златним и црвеним цвећем. Шумарци у долини цветали златним и крвавим цвећем, и машта се жури да погоди какве ће плодове донети то крваво цвеће... О, машто, лакомислена вило, заустави мало своја немирна крила; сад су настали дани збиље, дани мучне стваронсти. И срце, питај ти: какве ће плодове донети крваво цвеће с Косова Поља?... О, оно не престаје то да пита.

Ево, близу сам нашега села. Почињу наше њиве. Кажем: наше. Зашто? Зашто зовем то село својим, зашто га волим? Зато што сам се у њему промучила неколико година и што сам гледала како се муче људи око мене.

И њиве су златне. И њих је јесен дотакла. Али кукурузи стоје необрани, тек понека жена ломи сама и баца у котарицу жуте коренове. Људи и њихови јаки помагачи, коњи, отишли су у рат. И жена, сељанка, остала је сама, с оно мало волова, да ратује, да се бори с тешким послом.

Ево, улазимо у село. Уска улица, блатава, страховито блатава. Кола шкрипе, да се поломе, с коња се диже пара, кочијаш их храбри, али узаман, — једва се мичу. Страхота, остаћемо ту, а вече се приближује, а кућа је тако близу, и топла соба...

А да ли су они тамо жељни топле собе и осмеха рођенога, ваљеног лица? У сусрет нам иду друга кола. Ми стајемо и чекамо да прођу. Она су пуна кукуруза и вуку их два вола и једно кљусе. Човек, бос и сав зарастао у браду и косу, жут и риђ, као јесењи предео, назва нам Бога и прође, газећи до колена средином улице по блату и гонећи великом батином измучену стоку напред. „Он је млад и снажан“ — помислих у први мах — „а није у рату“ — и одмах видех да помало нарамује. Погледах свога кочијаша и нехотице се осмехнух. Он је пун. А два дана пре чула сам како се два сељака разговарају да много пуне људе не узимају у рат. — „Ако седне на коња, па потера пола сата касом, коњ ће под њим да цркне“ — каже један. — „А ако потерају њега да маршира пола сата, он ће сам да цркне, хоће сало да га удави“ — додаје други. — „Сад, ако ти се не допадне, а ти гледај да се до другог рата угојиш“.

Ето, људи се шале, не изгледа им то ништа страшно.

Стигла сам. Мајка и сестра су се изненадиле и обрадовале. Причамо највише о рату. Кажу ми да је у селу било страшно кад је засвирала труба и залупао добош. Људи су са њива долазили кући, да иду на границу, жене су кукале. Журба, страх, сузе... У нашем суседству само јединаца петорицу отпратили. Сестра иде у школу, али половина ђака јој не долазе редовно. Кад запита кога зашто није био у школи, он одговара: — „Моја мати ишла на њиву, носила ручак, а ја сам морао да останем код детета“. — „А коме је носила ручак, ко је отишао на њиву?“ — „Деди и баби; они беру кукуруз“.

— Шта ту да кажем и како да протестујеш? — каже ми сестра.

Смркава се. Блатаве улице пусте. Ниске кућице ћутљиве. Спушта се вече, туробно, влажно. Осећа се нека тишина, нека празнина. Далеко је још ноћ, али у малим прозорима већ нема више нигде светлости. Све је полегало уморно и уплашено. А и светлост треба да се штеди; ратно је доба, треба новац за друге важније ствари. Тишина, ћутање... Али сумњам да се спава у тим мрачним, загушљивим собицама. Отворене очи гледају у таму, дршћу срца, а мисао иде далеко, тамо на бојно поље, да види, да запита како је њему миломе сад без куће, без крова, без постеље, напољу можда у овим хладним јесењим ноћима,.. Не, мисли не даду сну и умору да савлада тело. Тишина, несаница... А пси непрестано, узнемирено завијају, као да слуте зло...

Сутра ујутру дође наша прва сусетка и доведе још једну жену да јој прочитамо писмо.

— Де, молим те, види шта каже. Заједно је њен син с мојим. Биће има и од њега поздрав — моли она тако да човеку душа зебе при помисли да у писму може бити и што страшно.

Не, нема ничега страшног, али од њенога сина нема поздрава. Оној другој жени пише син сасвим кратко да је здрав и да му је добро. Она се радује, а наша сусетка само што не закука:

— Мој човек умро рано, хранила сам сирочиће, па ми сад и син отишао. И његове сирочиће да храним ја, несрећница!

Сестра је храбри и убеђује да он неће погинути, јер је коморџија. Она се хвата за ту мисао, свом би душом хтела да поверује, али је ипак страх... Он јој је јединац. Троје мале деце. Поред страха и бриге и сав посао пао сад на њих две жене: на снају и на њу стару.

Али ево, радости. После два дана долази она опет — с писмом.

— Молим те, прочитај. Кажу да је од Животе за мене. Тражи онај Стеван да ми он прочита, а ја велим умећеш ти боље — и она пружи писмо, а руке јој дршћу, дршћу...

Ја га узех. Детињским, али доста читким рукописом писао је њен син:

„Драга мати, ја сам, хвала Богу, живо и здраво; тако исто и коњи. Немој ништа да бринете ни за мене, ни за коње. Ја сам овамо нашао све наше, и Ђуру сам нашао, само Бролу нисам нашао. Поздрав свима. Твој син Живота“.

Баби сијају очи од среће. Доле другим рукописом други један војник моли да поздраве његовога таста и да кажу да су и „он и његови коњи здраво“.

Сестра и ја се нехотице смешимо. Сећамо се како је једна лепа млада којој је отишао и отац и муж у рат узвикнула: „Море, није ми толико за њих, ама ми за коње. Што ми коње одведоше, па сад како да довучем онолики кукуруз?“

Прочитали смо јој писмо, а она стоји. Нити иде, нити хоће да седне. Ми загледасмо датум. Писано је после страшне битке код Куманова. Сестра се сети:

— Хоћеш још једанпут да ти прочитам.

— Јао, слатка си! Де, молим те, ја бих ваздан слушала. Само, леле мене, да он не нађе брата од стрица, Бролу.

Сестра јој објашњава да Добросава није могао наћи, јер је он далеко од њега; он је у коњици у Бугарској. Она се мало разведри и оде; говорећи: — Да трчим, да кажем моме пријатељу поздрав од његовог зета. Знам како им је.

Киша, непрестано пада киша. Очајно. Долазе гласови, долазе новине. Новине причају о победама. У добри час! Гласови кажу: тај и тај погинуо, тај и тај рањен. Чују се звона: гласе погинуле. Пада киша, пљушти са стреја, као да хоће да угуши кукњаву. Мајка нема више сина, а нема га да последњи пут види, и пољуби. Пуно покојника, а пратње нема ниједне. А пратња је ипак нека утеха.

Како се брзо проносе гласови. Проносе се лажни гласови, али на жалост више је истинитих. Долазе рањеници, пишу из болница, причају посетиоцима, па се то разноси брже него сеоска пошта у обично мирно доба. Код нас непрестано долазе за новине и обавештења. Признају да је сад добро бити писмен.

— Радим, вучем кукуруз и тулузину, морам, али ништа не знам шта радим, као луда идем, све ми памет тамо. А он, пусти, родио, не можеш да га вучеш кући. Много га је, као блато. Нек опрости Бог што тако кажем. Једна жена овамо стала да проклиње и што је родио кад нема ко да га среди, а ја јој кажем: немој да си луда; ако ти човек погине, нека ти барем деца не поскапају од глади. Ето ја вучем попину тулузину. Шта ћу, дао ми човек осам динара кад је Јанко пошао у рат. Хвала му, није ни опанке имао; бос да пропадне. Те му ја поспремам још којешта. А ја, видиш идем боса, газим блато, вучем тулузину и дулеке, да се одржим. Сва сам прокисла, ама све ћу да заборавим само Јанко да ми се врати. Него дођох да те молим да ми напишеш једно писмо... тако прича Ђука, жена од које купујемо пилиће и сир.

Сестра јој написала, а неки јој се смејали што је написала: „Драги Јанко“. — „Нека се смеју, не марим ја ништа“ — каже она.

Сава Јеремијин погинуо, а није ни пушку испалио. Граната му распрсла лобању и мозак му се просуо, али, кажу, ипак није одмах издахнуо, него је дуго кркљао. Другог на месту убила, а трећег само окрзла и свега зарила у земљу, па је онесвешћен лежао, кажу двадесет и четири часа, док га нису болничари нашли и откопали. Што више жртава, више бола, више незадовољства. Сељаци су неповерљиви, и ропћу: Отишао мој син да заклони господу“. Једна жена кука: „Проклет био ко их поведе!“ Али се полагано ипак утишавају. Читају новине, па причају један другом и диве се како се стари научењак и некадашњи министар опростио на гробљу са својим јединцом сином који је погинуо. Чује се да и официри гину и да их има рањених. Долазе лако рањени војници на неколико дана и причају незадовољним женама: „Е, да нисмо ми ударили на њих, дошли би они овамо, вама у госте, да вам оберу кукуруз“. Е, то је већ нешто друго: дакле, морало се. Једна жена била у Београду, да обиђе рањена сина, па сад свуда прича:

— Да видиш, секо, у каквој лепоти лежи! Никад није сањао. Кревети, па јастуци, па све бело, и меко, и топло. Па како су обучени и како их негују! Сто пута боље него ја што сам га родила. Све има: шта хоће да једе, ако хоће дувана, пара, ама све, не умем ни да ти испричам. Боже, рањен и каже да га много боли рука, али се опет угојио, па побелео, па леп. Мој син има исти кревет, исти јастук, као и капетански, ама као да су браћа рођена. Да плачеш и од радости и од жалости. Он као помену да дође кући чим му буде мало боље, зажелео се, сиромах, — сиромах душман био! — своје куће и деце, а ја му кажем: „Седи ти, сине, ту, док добро не оздравиш. Ти добро знаш да ту негу неможеш да имаш код куће. Страх ме да ти се не да рана на зло“... Па да видиш како лебде око њих оне господске девојке. Сестро слатка, није истина да господа гледају на нас сељаке као на стоку...

И у страх и бол меша се и једно и друго осећање и друге мисли: дакле, рат је неизбежно зло, опште зло за опште добро; и има нечега лепог што блажи боле: има признања, има поштовања, има љубави, велике братске љубави према мученику сељаку... И роптање престаје.

Данас једва било мало сунца. Зашло је крваво и небо поплавило крвљу. Гледам кроз прозор у сусеткину авлију. Шта је оно тамо иза стаја? Сасвим бело дрво! Нека варка; досад то нисам видела. За снег је још рано, и данас је било сунце, а у ову хладну јесен не цветају воћке поново. Дрво се затресе и ја видех шта је. У ратно доба човек мисли на чуда, а ствар је сасвим природна: то су беле кокоши полегале по дрвету, па се сад гњезде и нијају гране. Понеке сељанке гаје само беле кокошке да би могле и њихово перје да продају перутаркама.

Заспале кокошке, из куће се не чује нико жив, само велики венци црвене паприке као да живи висе испод стреје и као да ми причају оно што знам. Црни мокар плот од силних киша као да је проклијао, и зелени се маховина по њему. И високи кош, и дрвљаник, и бунар с ђермом црне се, као неке слике жалости, у залеђу црвенога, крвавога неба.

Шта ради и шта мисли сад та моја сусетка? И њен је јединац у рату. Млад скоро се оженио, и детенце му тек проходало. Младица му мила и питома, и он добар и отресит, али мати зла. Много су се свађали. А сад, кад је објављен рат, њега су тек регрутовали и одмах повели. Били су се посвађали мати и син, и она није хтела да дође из винограда да му каже збогом, да га испрати. Мислила је да то није ништа озбиљно и да ће он за дан два доћи, па држала гордо срце и брала жена грожђе. А сад, где је он чак?... Он је писао где је, баш њој писао, — јер срамота је да пише млади кад има матер! — писао је и тражио мало трошка да му прати. А она хоће још како радо. Била је млада код нас, и сестра јој је писала писмо. А она нам после (по овдашњем сељачком обичају да ништа не узму и ништа не даду бесплатно) донела боцу вина. Опет црвено, опет боја крви!... И несрећна мати с прикривеним великим болом говори: — Њега ће првог да убију; он ништа не зна, ни да пуца, ни да нишани, — тек је регрутован.

Ми је уверавамо да се о томе води рачуна, да ће новим регрутима дати неки други посао, да старешине у војсци имају и срца и памети, и да неће гурнути необучену децу у борбу, да лудо погину. Она ћути, али њене зелене очи нас благосиљају за те речи. Има срца и у грубом телу.

Пада киша опет. Сунце се само мало нашалило. Пада, непрестано пада. Хоће да опере крв — тако каже један старац, који нам доноси млеко и који такође има сина у рату. Скоро му умрла ћерка и његова баба носи црну шамију. Кад јој отишао син у рат, рекла јој снаја: „Скини, дадо, ту црну шамију, да не кобиш сина“, а баба одговорила: „Нека је он жив и здрав и нека ми се врати, а шамијом ја ћерку жалим“. И она и старац имају неку луду наду: неће олово у њину крв: и он и његов брат ишли су у сва три рата, па ниједан чак није ни окрзнут. Али кад се чу да су погинули неки наши сељаци, баба донесе млеко, па повезана жутом шамијом. Уздише: „Јао, само да ми се врати, па макар и рањен, само да је ту, да га гледам...“

Пролазио често поред наше куће један леп младић, колар који је личио мало на варошанина: носио је зелену бошчу, круту белу јаку и велику уковрчену косу. Увек чист, као неки берберин. Једаред смо му послали једну слику и замолили га да мало саструже картон, па да је урамимо. То је била слика једне Ленбахове риђокосе, и њему се допала, па питао хоћу ли да је продам; он би купио, дао би макар и три динара за њу. После су ме увек дирали, кад год немам новаца, што не продам колару слику. А сад смо чули да је и он међу првима погинуо. Кукала несрећна мајка и уцрнила се. И ми смо га жалили много. Кад дође један рањеник, па каже да није погинуо, само је теже рањен; видео га је он у болници. Мајка брзо скида црну шамију. Као да је васкрснуо! Како је чудна, необична ствар рат!... И завиди јој друга мајка којој је син заиста погинуо...

Пада киша, шкрипе кола, пљушти блато, чује се вика: „ајс, ајс, сива!, ајс, лепа!“ и батина се чује кад тепање не помогне. Опет шкрипа и тумбање, сад наилази сенка на прозоре и нестаје је полагано — то су прошла кола натоварена до врха тулизином, И њих терају готово увек жене или дечаци, и готово сви газе боси по великом блату. Боси, а крај октобра!

Пада киша, звоне звона, промичу црне шамије, пролази гологлав старац и дете. Умрла газда-Новакова снаја. „Прецркла за мужем“, кажу једни, „отровала се, трљала се, није хтела више да има деце“ — нагађају други. Била је, сирота, врло вредна. Баш пре два три дана долазила к нама и прича како не може дете да натера да иде у школу. — А ништа ми не треба код куће, само ми смета. Ја му кажем да су му зато оца отерали у рат, што он неће да слуша. Ето ти сад рат. Целог лета не станеш. Ради, копај, рани, падај од умора. Кад дођеш кући увече, не можеш ни да једеш, да ти је само воде да се напијеш, па да легнеш, да се одмориш. Ако, ако, — све говорим и грабим да радим. Велим: иде јесен и зима, и славе и сватови, навеселићемо се и нагостити. А оно ето ти јесен и гошћење, — дође рат, па ми одведоше човека. Ако дође, добро, ама ако се не врати, шта ћу ја да радим? Оно знам, имам деце, имам право да седим у кући, али ако они данас зло, сутра зло са мном шта ћу онда?...

Бринула се сирота, а није ни слутила...

Сахранили је по снегу. Падала киша, падала, па јој се досадило, те се претворила у снег. Зар већ снег! Обелели кровови, оседела трава. Пуно, пуно белих слика. До јуче по зидовима кућа пружене лозе изгледале су као златни, резани украси, а сад по широком лишћу попао снег и притиснуо га. А багреми се још зелене под снегом. У баштици наши шебоји полегли под влажним, белим, хладним теретом, згрчили се љубичасти шебоји и једва вире испод снега, као да би хтели да питају: шта је то, како се десило то чега досад никад није било. Шебоји још у цвету, а снег пао. Снег и рат! Како је сад на бојишту ? Снег покрио крв. Све обелео, све сакрио, све пролепшао. Просуће се друга нова свежа крв и обојиће бели снег. Рат је црвен. Снег је хладан и бео; крв је врућа и црвена. Мешају се, и крв се хлади.

Нашалила се зима: само завирила, па утекла. И снег се сав стопио. Нестало снега, а блато је остало. И рат је остао. Опет лије киша — и крв.

Пролазе дани. Чекање, чекање. Понека жена још ниједно писмо није добила. Ружа Добросављева очајава што јој њен коњаник ништа не пише из Бугарске. Поред све невоље има помало и шале, — живи људи. Ружа каже:

— Новакова снаја прецрче од муке. А шта ћу ја, тешко мени? Зар дванаест година тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако оде у свет, да никад и не дође. И два брата још ми отишла. Хоћу да се убијем, у бунар ћу да скочим.

— Ако си луда, ти скочи — каже јој једна сусетка. — А кад дође Добросав, ја ћу да се удам за њега.

— Јао, бог с тобом! У мене четворо деце, и у тебе четворо, па ако још које родиш, шта да радите с толиком тевабијом?

— Да саставимо децу, нека се играју, а ја ћу да кувам, па да се гостимо. Има доста имања и у Добросава и у мене. Не брини се ти. Иди скачи у бунар.

Жао било Ружи, па није скочила у бунар, већ чека, чека...

Пролазе дани, пролазе полагано и брзо. Облачно и кишевито, мрачно, притиска душу. Доносе новине вести; победе, победе, сјајне, велике! И одмах за победама долазе рањеници без броја, долазе, долазе без краја. Страхота!

Мени је ужасно тешко што не могу ништа да урадим за њих. Зашто сам болесна, па не могу бити болничарка? Зашто нисам богата, да бар новаца дам? Ја ништа немам да дам рањеницима. Ништа ни рату нисам дала. Увек сам осећала празнину и тугу што немам рођенога брата: и онда кад су друге сестре биле срећне у љубави; и сад кад друге сестре дршћу, стрепе, бледе, слабе... И ја стрепим, читајући имена погинулих и рањеника, стрепим да не наиђем на име кога свога рођака или брата које од својих пријатељица. А браћа других сестара које ја не познајем?...

Страшно, страшно! Болнице пуне. Очајна сам: ја никоме од њих не могу помоћи. А болнице пуне људи, немоћних, искасапљених, бедних, пуне клонулих јунака. Боже, а ту скоро сви су они били здрави и јаки и одушевљени! Шта сад мисле, сад кад су после одушевљења осетили бол од рана? Јао, кад помиле кљасти и богаљи!... О, лепа младости и снаго нашега народа, о јунаци српски, о жртве победа!... Крви, крви бих из срца дала, кад бих могла коме да помогнем.

Жртве, жртве. Новине објављују победу за победом. Што више победа, то више жртава. Умиру јунаци, рађају се болови. Али шта би било да не побеђујемо, шта би било да побеђују нас?

И Турци гину страховито. Ах, несрећници! Зашто не увиде да ми нисмо дивљаци, зашто се не предаду, зашто не прекрате тај страховити покољ? Падају хиљаде, хиљаде... А и они имају мајке, а и оне срца... Ужасна, страховита ствар — рат!

Добила сам једно писмо из Београда. Пише ми пријатељица:

„Ишла сам у руску болницу. Тамо где смо се пре неколико месеца пели да видимо слике југословенских уметника, сад се пењемо на прстима и говоримо шапатом: пред сликама које су сад у оним истим собама мора човек да ћути. Један измучен и блед гледа ме и говори: „Да је кога да помогне“. Ја га саветујем да буде стрпљив и говорим му о Богу. Где је Бог? И зашто је допустио да се ово дешава? Зашто у овој болници има један рањеник са сломљеним рукама и ногама и истераним оком?...

У болници највише може да се уради. Ту човек потпуно ишчезне као јединица...“

Страшно, страшно. Узнемирена сам да излудим. Очајна сам. Зашто не могу и ја да урадим нешто за њих? Хтела бих да се вратим у Београд, да покушам. Можда ћу издржати, можда нећу малаксати. Па и ако се сасвим разболим, ништа. Ко сам ја да штедим себе? Сестра и мајка ми кажу да сам луда, да сам болеснија него неки рањеници, да бих тамо само сметала и да има доста болничарки и без мене. Ја осећам да оне имају права, па ипак ја хоћу у Београд, макар само да видим... И то је немогућно: сеоски путеви испроваљивани, воде надошле, неки људи се давили заједно, с колима и коњима, нико неће да вози више. Ја видим да је моја жеља луда, али од тога не могу да се смирим. Шта ћу да радим? Где ћу да умирим своје нерве? У шта ћу да се загњурим, да заборавим да сам јединица — и још некорисна јединица? Зашто сам дошла овде? Зашто? Хтела сам овде да радим свој посао, да пишем на миру, кад већ на другом месту нисам могла ништа корисније да радим. На миру, кад је рат! Ја сам кажњена; ја сам толико узнемирена да ништа досад нисам написала. Па ипак... где ми је била памет! Па ја могу да радим нешто за рањенике! Брзо, брзо хартију и перо: хоћу да пишем за рањенике!...

Писала сам док се није смркло. Уморила ми се рука и умирио се мало егоизам, потреба за убеђењем да сам и ја корисна. Али онај други немир није се умирио.

Спушта се вече. Стојим крај прозора. Киша стала. Месечина застрта маглом. Како је страшно и тужно наше село на месечини сад, у ове мучне јесење дане. А како је лепо са својом белом свежином у пролеће кад цветају воћњаци и у прву јесен кад још има много жутог лишћа на дрвећу које баца сенке. После снега сад је све лишће опало, само на виновој лози место изрезаних златних украса виси по зидовима згужвано и спарушено лишће, као прљаве, мокре крпе.

Месечина. Баре се светле, улице постале блатне мртве реке. Дрвеће голо, куће као пусте. Нигде гласа од човека. Само пси узнемино непрестано лају, ваљда што им тако дуго нема господара, или се и њима чини све мртво, па их је страх без људи. Пада магла. И у томе сивом светлом тону, у магли и месечини стоји село и има неки страшан израз, нечега изгубљеног, блесавог готово полуделог од страха и чекања...

Месечина. Село ћути. Блато се шири по улици. Голо дрвеће стрепи. Кућице се беле, кровови се црне, мали прозори жмуре. Месечина и магла...

Срце зебе, а мисао ради, ради...

Шта је то страшно, одакле долази? Рат... Црн и крвав... Жртве. Животи се гасе, болови се рађају... Облачина, киша, снег, киша, киша, магла и месечина. Ужас. Рат... Боже, где си! Где је, где је, где је сунце?

А оно светли негде сад, само не нама, већ другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и ватра и крв. Убијање, ране. И болови, болови тела и болови душе. Рат и ноћ. Камо светлости?...

Ено је појављује се из далека. Она још

није топла, али храбри. Каква је то светлост? Дајте је ближе! Она се зове Победа. То је зора, то су први зраци сунца што долази. Оно нам долази за победом и зове се Слобода.

И онда мир, топлота, братство, благостање. Ено долази сунце!

О, да ли ће моћи да огреје сва прозебла срца?...

ПОСЛЕ РАТА. ПОСЛЕ РАТА.

Свршило се. Без страха и зебње може се рећи свршило се велико дело... које је тако скупо стало.

Вратили су се сви који су остали здрави: А већ давно леже по болницама они који нису у срце погођени. И, сад већ наша поља чувају и земљом грле тела палих синова.

Сваки је чинио своју дужност. Људи су чинили јунаштва и падали за отаџбину. Жене су се старале да подигну те јунаке. Било им је можда теже него рањеницима. Они су имали сваки своју рану и свој бол, а оне су имале по стотину рана и стотину болова. Нека је хвала јунацима на бојном пољу. Нека је хвала јунакињама на пољу бола, на труду да се бол смањи. Ја знам једну госпођу, учитељицу, која је дала више но што је могла. Одушевљена, она је потрчала да првим ратницима укаже помоћи, а затим је целе зиме била у Скопљу болничарка. Пропала је од великог посла, од промаје и од своје осетљивости. Сад већ неколико месеца лежи сва укочена и трпи тако страховите болове да понекад говори својој мајци која само њу има: „Мајко, клекни па се моли Богу да умрем.“ И она се не каје што је била болничарка.

Свршио се рат и донео умор. Сви су уморни. Здрави од рада, болесни од боловања. Срце боли кад те лепе, саучешћу раде готово, детињске очи једног младог Црногорца гледају с тугом која помоћи тражи и кад ти он каже: „И ова здрава нога ме боли. Шесет дана је како овако лежим.“

И болничарке се умориле. И разумљиво је и природно је. Годину дана траје рат, — година дана умарања снаге и кидања срца. Жене којима су били најмилији у рату и вратили се, појуриле својим кућама, да јунацима спреме што удобнији одмор, да нежношћу награде успеле напоре. А и оне да се одморе. И право је.

Смањио се број рањеника. Разредиле се и болничарке. Неке позване на друге дужности. Некима се досадило. И то је разумљиво и може да се правда. Још мало само, па ће се сви рањеници разићи кућама, да причају колико су зла видели од живота и колико добра од људи.

Свршио се рат. Ах, сама та мисао колико бола олакшава души. Не гине се више данас, сутра се неће опет крв проливати, прекосутра се неће више довозити нови искасапљени људи. Свршило се зло, да почне добро. Како је у души ослобођенима ? Колико нас воле, колико су захвални!

Седим крај прозора и гледам како се комеша живот, како Београд јури, ради. Кад одједном преко пута моје куће стаде чета војника. Распоредише се у два рад. Мало параде; сигурно ће неко да прође. Не, одмах затим дођоше мртвачка кола са четири коња с црним перјаницама. Људи обучени у црно са жутим нараменицама. Скупи се свет који ће на пратњу. Скупи се свет који хоће да гледа. Иза војника стотине глава, мушких у разним похабаним шеширима и капама и женских гологлавих гледају радознало у капију до моје куће. Почеше да износе венце. Чуше се неколико гласова: он је био наредник. Одједном:

— Мирно! — чу се команда. Сабље звекнуше и синуше на сунцу. Гледаоци поскидаше капе и маса непокривених глава испружи вратове. Засвира војна музика. Изнеше сандук, засуше га цвећем. Пуно жена у црнини плачу. Плачу и неке жене које нису у црнини. Црни човек с белом перјаницом маче уздама и под притиском бола и сунчане жеге пође лагано спровод.

Био је рањен. После је лежао тифус, затим добио три запалења и завршио свој живот у двадесет другој години.

Није он један. Много их је који су оздравили од рана умрли од туберкулозе.

О, сузе саучешћа и љубави, кад бисте могле олакшати болове мајкама!

Кроз кратко време све ће се рашчистити. Поумираће они које живот није могао да отме од смрти. Зарашће и најтеже ране. И тамо, на оним местима где је нож секао упропашћене руке и ноге неће више бити физичких болова. Све ће се свршити и нестаће страшних последица рата. Настаће мир и леп рад.

Доста је било крви и трзања. И уморна и болесна од бола душа тражи у будућности широку и велику слику добра и лепоте; и око види у близини слику љубави и радости. По улицама шетају срећни официри са својим радосним женама и сестрама. У њиховим главама има нешто велико што ми нисмо виделе и чега смо се само по уобразиљи ужасавале годину дана. Знам како их је данас мајка испратила до капије и с каквим срцем остала да спрема за ручак оно што он воли. А с каквим је срцем јесенас испраћала!

Гледам и мислим како је дивно што се зло свршило.

— Уделите слепом! — као гром чу се један глас.

Ја се окрећем. Нема просјака. Сви иду само један човек у сељачком оделу, снажан и леп, и висок и млад стоји и пипајући прибија се уза зид и пружа руке. Он нема очију. Он проси. Он заиста нема очију.

Отаџбино, твоје дете проси!

Као гром убија сваку радост тај призор.

Ја знам неколико људи који кад виде војника да проси сипају динаре у пружену руку. «Ах, па и од тога ће се свет уморити и то ће се људима досадити и јунак који проси постаће временом понижен бедник који скапава у јаду или покварени, одвратни, ниски имућан просјак, паразит друштвени.

Кажу да се мисли и ради о просвети и култури у ослобођеним крајевима. А да ли се мисли о онима који су највише платили то ослобођење, који су дали готово више него живот, који су дали све осим живота који ће им од сад бити терет? Шта ће бити са сиромашним сељаком коме је сва снага и све богатство била физичка снага и здравље, а он их је изгубио у рату? Шта ће бити са оним кога су руке храниле, а он сада нема више од једне? Шта ће бити са онима на штакама? Како ће живот да проводи најлепши и најкршнији момак у селу, кога су и ако је сиромашан, најбоље девојке желеле за младожењу, како ће да живи кад је њему нога више колена одсечена и кад је њега срамота да прође са штаком кроз село? Где је лепота? Ко ће косом и српом да замахне? Ко ће коло да поведе? Зашто девојкама сад већ друкчије срце за њим куца? То није више он. И он не зна шта ће да ради са својим животом.

Разговарале смо о тим ужасима и постављале та страшна питања. И онда једна госпођица широким потезима нацрта једну могућност која много храбри.

Већ има доста новчаних прилога. И још да их се скупи и држава да да. Да се оснује један богат фонд. Да се отворе курсеви учитељских, трговачких и занатских школа. Да се изаберу интелигентни и млади и да се према способностима и према физичкој могућности спреме за учитеље, за ћате, за трговачке и банкарске чиновнике, за раднике, за надзорнике. Много има послова који се могу седећи радити, па да онај који ногу нема не пропадне. Кад се ум образује може се живети и без једне ноге. „Паметној глави и једно је око доста“. Само онима који су апсолутно неспособни да се да повећа месечна новчана помоћ. За годину, две и три да се спреме ти оздравели јунаци и да се они пошаљу у те земље које су освојили, те да они олобођени људи поштују њихове телесне недостатке. Колико би се клонуле душе подигле, колико би им живот био милији, можда некима чак и лепши него пре док још нису оставили своју њиву да извојују другима целу бербу.

Да ли се мисли о овоме? Да ли се ради што? Можда. О, ви што мислите, почните и да радите! О, ви што радите, радите снажније. А ви, што још нисте мислили, почните мислити. Јер знајте да радите и мислите за срећу несретних људи, који су срећу отаџбини жртвовали. Дати новац, или своје време, дати паметан предлог или савет, дати свој дар на дар рањеницима — то значи учинити велико дело. Материјално ослобођење једних је свршено, ово би било друго ослобођење душа које пате. Треба дати поклон као своме најмилијем, а не милостињу. Милостиња упочетку понижава, после квари оне који је примају (а и оне који дају). Дати му као награду коју је заслужио. Не тражити да буде захвалан, па ће осетити ону праву велику захвалност која ћути у срцу и блиста у оку.

Богата браћо, ваша браћа просе! Здрава браћо, ваша су браћа богаљи! Паметна браћо, ваша браћа не умеју да раде главом.

Дајте, подуприте, научите!

Отаџбина је ослободила једне, не сме да зароби друге.

Отаџбино, чујеш ли? Твоји јунаци просе. Твоји синови су богаљи. И слепих има међу твојом децом, отаџбино!

Отаџбино мајко, ти не смеш своју децу пустити у прошњу.

Отаџбино, мајко, они су онемоћали да ти постанеш јака, они су пали да се ти подигнеш. Од твоје славе њине су очи изгореле. Тебе је гађало зрно што је њих оборило.

Подигни их, отаџбино, да не пропадну у блату. Помогни својој најбољој деци, буди нежнија према онима који су несрећнији. Велика и моћна, загрли их својим снажним материнским рукама и подигни их високо колико год може твоја моћ и снага. Дај им оно што нису имали, да не жале оно што су за тебе дали. Да победа буде права победа. И да тако извидаш душевне ране и да не проплачу твоја кљаста деца и не прокуну срцем они који очију немају сузе да лију.

Отаџбино, сви те молимо у име оних који руку немају да их склопе:

Отаџбино мајко, буди мајка!...

КОЛЕРА. КОЛЕРА.

Летња ноћ је покрила загрљајем земљу која уздише.

Фијукало је зрно и у секунди односило животе, или их остављало да се месецима вуку у болу... Ноћ. Ћутање смрти и вапај живота...

Уздише земља од рана и умора, а ја лежим болан под шатором и мислим о срећи. Скоро ћемо кући! Заситила се крви авет рата. Бугарска је сама тражила мир.

Кућа! Како смо мало ценили и како нисмо разумевали шта значи кућа, огњиште, породица, све оно што је кроз векове код наших старих имало велике вредности, а што је код нас модерних већ постајало досадно баш због старости, баш због тога непрестаног понављања. Ја који се нисам оженио можда највише стога што ми сви већ скоро двадесет година говоре да треба да се женим, ја се сад чудим: зар сам то био ја који сам налазио да су ми сви моји сувише познати и врло мало оригинални и бежао од куће у кафану где није било ни лепше, ни занимљивије, али где је другарица чаша доводила млаке снове уморној остарелој младости и варала је да још није све пропало?

Кућа... Дошао је рат, дошло је време да покаже да оно што вреди увек вреди.

Лежим болестан под шатором и мислим: како моја мајка уме да негује! Како је ниска моја садашња соба. Разапето сиво платно по коме тихо корача ноћни ветар који је скупио по пољу јауке и уздахе. Испод ивица прљавога ткива отимају од ноћи моје очи доњи део једног пресеченог, окрњеног предела и машта наставља на стабла дрвећа круне и на подножја врхове планина и небо над њима. Како су чудне слике наше земље кад се гледа испод шатора! Као човек без главе, као ноге без трупа, као неки наши војници које су несавесни савезници искасапили.

Негде иза мене шуме кукурузи. И сав ужас рата, и ову болну ноћ у којој плаче победа брата, и трзање мога премореног тела, све лечи жељно очекивана — кућа.

Из мрака из далеке даљине смеше ми се ђаволасте очи једног малог анђела. Замишљам је, златну девојчицу моје сестре, како се изненадила што сам дошао, како се чуђење у њеним дивним очима претвара у радост, како је затим трепнула и замрсила горње и доње трепавице па ме онда погледала како ни срећа не гледа човека, пружила ми своје мале, мале руке и хоће горе.

Знам кад је овако велики као што ме је Бог створио и онако снажан као што сам пре рата био подигнем онако малу и нежну чак до тавана, ја задршћем под теретом тога блага. И помислим: ова мала девојчица, ова велика срећа није моја, није сасвим моја; она је моје сестре и мога зета и они једнога дана могу отићи далеко и одвести и њу. А могао сам и ја, да је Бог хтео, имати једно такво богатство. И стежем то срце на срце и осећам: живети за једно дете — је лепо живети!.

Досадна је моја болест. Квари ми најлепше мисли. Већ два, три дана како ме узнемирава. Није ништа опасно, мислим нека врста срдобоље. Повраћања нема. Поднећу је напослетку. Шта би било да је колера?

Смирим се мало и задремам.

„Где су руке твоје мајке Сад да скупе сузе сина? Гдје кољено да почине, Да ти тешко бреме скине? Гдје је твоја домовина?“

Не, та песма није сасвим пригодна. Шта ми се она намеће? Колико само има година откад сам је у школи научио и после заборавио!

Наједанпут... навали нешто и гадно, и страшно, и мисао: то је „она“, нова непријатељица наше војске! Листови ми се згрчише као да их неко окова и стеже у хладно гвожђе, по целој утроби поче нешто да чупа и обли ме прљавштина одвратне болести.

Зовнух војника и молећивим гласом заповедих му да трчи до прве бараке и да каже доктору да сам опасно болестан и да одмах дође.

Војник одјури.

На мене нападоше болови да ми се чинило смрвиће ме док доктор стигне.

Не знам колико је прошло времена; док је дошао, ја сам већ неколико пута губио свест. Знам да ми је пипао било, знам да је рекао: Аха она! Знам да је пробао да откачи једну од друге моје ноге које су се у грчу биле скопчале и није могао. Знам да су ме нечим трљали по листовима и грејали боцама. Сећам се да је доктор прогунђао како би било можда добро да има каде и вруће воде. Знам да сам скупио сву снагу и сву свест и питао га:

— Шта је докторе?

— Колера.

— Знам. Него — је ли опасно?

— Хоћете ли истину?

— Хоћу — рекох ја и још јача студен стеже моје тело и срце.

— Пулса више немате — рече доктор. — Случај је опасан. До сутра сте готови. Ако желите што да наручите,.

— Е, е! А ако је нећу да умрем!... — рекох ја, ругајући се и њему и себи и смрти, и ако ми нимало није било до јуначења и до шале.

Помислих на мајку — да сам јој бар што написао. И зашто да умрем од колере сад после рата кад треба да се иде кући и кад смо победили непријатеље? Зар на крају она да тријумфује?

— Знате шта, докторе, дајте ви мени неки лек, ма и најопаснији. Кад ћу већ да умрем немате се чега бојати. Мени се ипак чини да ћу издржати.

И он ми је нешто дао.

Сећам се једне страховито дуге ноћи пуне болова и прљавштине, пуне покушаја да се подигнем и немоћног падања на постељу, пуне претње и молбе, пуне ужаса и гадости.

Било ме је страх. Осећао сам да је она друга што се крије иза колере ту и да се нагла над мене. Страх од куршума није страх. Овај страх је пун неког тајанственог ужаса. Могао бих рећи да је ово и душевни и физички страх, а онај од куршума само физички. У полусну и бунилу ја сам дрхтао, али не од смрти као престанка живота, већ од неке аветињске смрти у којој ће се вечито продужити овај пун тајне страх. А кад ми је напрезање од повраћања сасвим враћало свест, ја сам проклињао и живот и смрт и грдио доктора што не уме да ми помогне. Зашто нисам погинуо? Зашто колера да ме овако као стоку понизи и смрви?

Ноћ. Сутра ћу да умрем.

— Дајте ми, докторе, опијума. Жедан сам толико да ми се чини од хладне ћу воде оздравити, али се варам, војник ми доноси с најлепшег извора воду, а она ми је опора, неукусна, одвратна.

Он ми нешто сипа у уста.

Ноћ је... Јесте, ноћ је. Арнаути се предали, па нам онда спремили заседу. Ми бежимо, јер бисмо иначе сви изгинули. Ево нас код Дрима! Треба прећи реку, да спасемо живот и да добијемо појачање да сузбијемо и казнимо неверника који је дао лажну бесу. — Уже!... командује официр. Заплива с ужетом један војник. Сече таласе ледене воде, а уже као змија иде за њим и вијуга се. Одједном уже стаде, војник потону. Скочи други војник у реку и заплива. У немој тишини језа је преплављала душе и тела су осећала студен воде која окружује сина неке мајке која се нада и чека. Био је већ близу обале. Све су очи биле напрегнуте, сва су срца престајала да куцају. Одједном он посустаде, диже руку као да даје неки знак и нестаде га. Онда изиђе из редова сам један војник, опаса се ужетом и пође у смрт. Он је снажно махао рукама и изгледало је да се и сама река од његове храбрости загрејала. И он журно исплива на другу обалу. Он је вукао уже и сад су много лакше препливавали други војници... И кад су сви били на другој обали, плану ватра и пожар обузе цело једно арнаутско село. Огрејте се, смрзнути јунаци!...

Ја се трзам... чини ми се да сам ја то пливао по хладној води и да ми је она ушла у кости.

О, што не дође једном то сутра, да умрем!... Да умрем усамљен, одвојен од људи, окужен!..

Опсели смо Видин. Бугарска је тражила мир. Примирје је, воде се преговори. Наш официр парламентар са знаком мира сам на коњу прилази опсађеној вароши, да саопшти неке важне поруке. Одједном плотун! Опседнути који су молили за мир плотуном пуцају на једног човека који им доноси можда тај мир! Официр ободе коња и сам Бог зна како га не погоди ни једно зрно...

Тај официр сам ја... Ухватише ме и почеше да спремају неке кљеште и справе за мучење. Неки ковачи у оделу бугарских војника хоће да ми врућим гвожђем сагоре очи. Свуда ватра, а мени је зима од страха.

Колера ме је опет пробудила из страшнога сна. Зашто ја сањам оно што је било ? И зашто се у то меша и оно што није било? Ја нисам парламентар, ја сам само резервни официр који се није ни тукао с Бугарима. Ја сам био у позадини. И сад ја сам само човек који болује од колере. Не, ја више нисам човек.

— Докторе, убите ме, ја сам псето.

— Чекајте још мало.

— Док сване?

Он ћути. Ја склапам очи... И видим читаву поворку поцепаних војника. Воде нас кроз широка поља покривена високим снегом, толико високим колико је летос зелено и жуто жито било високо. О, зашто газимо, зашто из сна будимо та бела поља под којима спавају свети гробови? Бела снежана поља, бела поља што покривају родитеље сањају беле светле снове о будућности деце. Мир. Ноћ...

Као да негде из далека свиће. Не, не свиће; то се она мила осмехује. — „Мањо, а што су ти тако гараве очи?“ — пита је један мој пријатељ. — „Нису; опрала ми нана!“ — и она га погледа осмехом од кога ти се чини да те завијају у кадифу.

Заиста свиће. Ја сам се разбудио и кажем:

— Докторе, ја нећу да умрем.

— Нећете. Ви сте јунак. Повратио вам се пулс.

Кад је свануло, било ми је боље. И за три дана сам оздравио. Колера је као и битка: напада, бесни, млати једно кратко време и онда стане: тада си већ или победилац или побеђен.

Чуо сам после да је доктор причао по Београду да ниједан курјак не би издржао овакав напад колере какав сам издржао ја. Ако.

Седим напољу у хладовини и гледам преко наше ниске баште у којој зри грожђе на венац својих од детињства познатих планина. Код ногу ми цвета драгољуб и мирише неко горко биље. Наша кујница сва завијена у дивну лозу заруменела се већ од прве јесени. Мала Милена игра се поред мене с лутком коју сам јој ја донео „из рата“. И сунце милује њену малу, паметну црну главицу. Над главом ми се деру врапци који не знају да је сад мир и да ја желим да га данас потпуно уживам.

Шушну нешто и на моју полућелаву главу паде са старог нашег платана један сув лист.

Зашто сам ја данас меланхоличан? Да није колера оставила у души некога трага? Прво лишће пада, први знаци јесени се јављају и ако сунце још бљешти и греје. И мом животу прилази јесен. И тај суви лист и други који за њим долазе личе ми на маште и на наде које су се свеже и зелене дизале небу, да после суве падну у моју полуопустелу душу.

Јесен долази. Јесен је — умирање.

Долази моја мајка и смеши се. Она са седим власима не тужи што је дошла јесен: она се радује што сам дошао ја и што смо ми победиоци.

Ево једног суседа. Он хоће кафу и причу о колери. Ја је већ по пети пут причам, А моја мајка, служећи мога пријатеља, окреће се упола мени и са очима пуним скромне, повучене среће и каже ми:

— Било ти престало, доктор рече да ћеш да умреш, ти се препаде, срце штрецну, закуца, било се поврати и — остаде жив...

— Мајка, на свету нема нежности. — Шта је, мањо?

Мала је стала преда ме и осмехује се. Блистају бели зубићи и румене се црвене уснице. И чини ти се да ту негде у близини цветају вишње и да одмах сазревају те вишње. А у очима јој пева једна песма: Не буди тужан. Погледај мене. Ја сам пролеће. Живот је леп, живот је млад, живот се обнавља. Буди весео.

Она не зна шта говоре њене очи и колико је лепа и колико ми је драга и од тога што не зна још је лепша и још ми је дража.

Она ме озбиљно пита: да ли можда волим да данас у празник обуче лутки другу хаљину, јер се ова коју сам јој ја купио мало испрљала?

— Мајка, оставите се ваших подругљивих шала, па ми помогните да решимо ово важно питање.