Соња : ELTeC издање

В. — Јануара 1899.

Потпуно сам усамљен. Дошао сам овде да наставим гимназију, што нисам могао у Београду због мајке, која није могла да подноси велики трошак у престоници. Овде имамо своју кућу, а треба штогод заштедити за моје доцније школовање.

До сад ми се све чинило да сам разумевао све своје поступке, да сам разумевао себе. Сад одједном ја више себе не разумем. Налазим се у једном душевном расположењу које ми је толико неодређено и нејасно, да не умем да га опишем. Осећам да у мени нешто ради, нешто хоће, нешто зна и иде некуда, води ме... Али не разумем... Зато и хоћу да пишем.

Место у које сам скоро дошао изгледа ми до зла бога неугодно за живот: мало, мртво, прљаво... Ниске и старе грађанске кућице, радњице на чија се врата једва улази, разочарале су ме својом бедом. Разривени зидови, каљаве улице, прозори чија су стакла замењена пенџерлијом: све даје слику сиромаштине и тврдичења. Преко целог дана слушам чекић који лупа о наковањ једне ковачнице тамо на крај улице. И ова би слика била без покрета и мртва, да не прођу по где која кола натоварена дрвима, и не растерају џандрљиве врапце са уличног блата.

Гимназија није далеко од моје куће. Гломазна, суморна грађевина са много прозора, проста с лица и сва поцрнела од старости. Ходници су дугачки и тамни и одају неки задах који је својствен оваквим здањима.

Први дан на часовима оставио ми је несносан утисак, јер сам и овде као и свуда на другом месту наишао на исте ствари: професори су и овде били укрућени и строги, ђаци весели и добри другови, љубазни и пријатељски расположени према новодошломе. Међу ђацима има много сељачких синова из околних села, која су као ластина гњезда припијена уз литице оближњих планина. Ови ме нови другови занимају и интересују: ћутљиви су, можда сањалице, мирни и врло приљежни.

Овај мир и једноставност уредног маловарошког живота толико су ми досадне, да сам скоро изгубио вољу на живот. Ја ништа не радим, јер ми је оно што се предаје на часовима веома несносно и све ми се чини да то није тако, као што професори говоре. Нигде не могу да се разонодим. Ђаци, моји другови, не умеју да живе ни да се проводе онако добро и весело као они из Београда: они уносе сувише напора у школски рад и не знају да траже и да чекају тренутак, кад младост даје најзаноснији мирис свога цвета...

И околина ми чак изгледа ружна, планине голе, стење без лепоте, врхови без дражи.

У разреду сам по читаве часове непомичан. Гледам у наставника, али га не видим, нагињем се да га боље чујем, али његов глас не допире до мојих ушију. Моје су мисли далеко... Оне лутају тамо ка сјајном и срећном Београду, пуном веселости, жагора и радости... Волим да претурим у глави оне ситне стварчице из великоварошког ђачког живота, да се сетим многих тако различитих тренутака из једног само дана проведеног у престоници...

Седамнаест ми је година... Осећам потребу да волим и да будем вољен, да окушам непознату љубав, да идем усамљеним стазама где само душе говоре, да окусим први пут оно што се назива животом...

Ако нисам у школи остајем код куће заваљен у удобној столици поред пећи чије пуцкарање једино узнемирава собни мир. Тада посматрам кроз прозор, на коме је хладноћа исцртала чудновате шаре, пахуљице снега које лебде на све стране. Тако по цео дан проводим посматрајући, како ветар намешта и премешта снежну прашину на крову једне скромне кућице преко пута моје... Једном, при проласку преко улице, чуо сам, да ту станује једна удовица са својом кћерју.

Крајем јануара.

Ја осећам да сам болестан. Меланхолија је једна болест, страшна болест...

Живот се наставља из дана у дан без промене, скоро тужан... Сваког дана у исто време одлазим у школу и враћам се у подне. Проводим по читаво после подне у својој соби за рад, посматрајући снег, лед и њихово немирно окретање у ветру. Гледам ове представнике зиме и осећам нешто хладно као и они што ми обавија срце...

Зашто?

То не знам...

23. Фебруара.

Небо је облачно. Оловни облаци јуре се по скоро црном небу, спајају се једни с другима, расипају се у праменове, па опет гомилају прекриљујући цео хоризонат. Ветар се разбеснео горе но икад, па фијуче и звижди кроз оголело грање поцрнелог дрвећа, разносећи таласима ситну и боцкаву снежну прашину. Ја сам, као и раније, тужно расположен и мирно посматрам суморну слику зиме чијој се владавини приближава крај. Ја одмарам своје заморене очи на широкој улици покривеној белим ћилимом снега, на чијој се средини виде црне, каљаве бразде од скоро прошлих кола.

Управо према мени је ниска стара кућица са високим дрвеним кровом покривеним снегом. Под том огромном капом бели зидови још нижи изгледају, а два мала прозора у својим плаво обојеним оквирима изгледају као два сетна плава ока какве старице. И поред све своје старости и мајушности ова је кућица лепа: њена усамљеност и мирноћа имају извесне дражи, а њена простота има у себи нечега љупког.

Кад се задубим у пажљиво посматрање изгледа ми као да и стара кућица гледа у мене. Ја је волим зато што је чиста, а њена лепота мирно прима моје уморне погледе који траже одмора. Али ме ова мала утешитељка разоноди само за један тренутак, јер чим потом дигнем очи, угледам голе гране стогодишњег ораха, који се њиха и крцка под тешким ударцима разбешњеног ветра, а одмах иза њега тамно и хладно небо даје ми страшан утисак сурове зиме и смрти...

23. Фебруара, поноћ.

Сивкасти дан све је више тамнео. Ја сам седео подлакћен поред свог прозора и мисли ме одвукоше у сањарије... Учини ми се као да гледам пролеће... Осмејак веселости блистао је на све стране, шума је била озеленила, ливаде преплављене бујном травом и ишаране хиљадама ситних цветака... Опојни зраци оног животворног пролетњег сунца расипали су се по природи која буја. Шетао сам не знам где, место ми је било непознато, али сам се осећао тако пријатно, да су ми се груди шириле до граница, да упију што више тог свежег и чистог ваздуха природе која се рађа. Погледи су ми лутали на све стране примећујући увек по нешто ново, весело, привлачно... Приметих шуму и пођох јој, потрчах јој у наручја. Шушањ свежег лишћа поступно ми је допирао до ушију, слушао сам складно извијање славуја праћено слатким цвркутањем осталих тица. Лагано сам корачао, кроза шуму. Био сам срећан и задовољан у хладу великог дрвећа и продирао сам све дубље очаран лепотом природе. Шум живе воде од некуд допре лагано до мене и ја се упутих у том правцу. Ускоро приметих шумски поточић бистар као детиње сузе који се час губио између жбунова, час се појављивао вијугајући преко зелених пропланака, који су се простирали преда мном. И трава његових обала обилна и мека повијала се благо под њежним миловањем лаког поветарца. Ишао сам дуж поточића гледајући у његове бистре таласиће, који су шапутали испрекидане и слатке речице које ја нисам разумевао и ако ми је од њих душа била опијена... Наједном приметих свилено стадо оваца које је лагано пасло у хладу. Уз један велики хладовит храст беше се навалила, па и заспала једна млада пастирка.... Ја јој се приближих на врх прста, да је не бих пробудио... Била је дивна!.. Још никад до сад нисам видео тако лепу девојку. Њено је лице било лепо и свеже, њене танке уснице биле су отшкринуте откривајући два бела и здрава зуба, а њено је невино чело било прекривено црним коврџама њене бујне косе... Извезено мало јелече било је раскопчано и ја сам видео кроз танко ткиво кошуље две ружичасте јабуке које су се одмерено дизале и спуштале... Сукњица јој била мало подигнута откривајући мојим погледима мала стопала и листове све до колена, која су се, тако лепо округла, била и шћућурила између набора беле кошуље... Ја клекох поред ње и притискох јој један врео пољубац на усне; она уздрхта, пробуди се и отвори два црна и сјајна ока као две жеравице које су ми сагоревале срце... и она се смешила... Ја је загрлих и притискох на груди обасипајући јој пољупцима усне, очи, чело... Страст је буктала у мени... И ја већ принесох своје дрхтаве руке њеним набујалим грудима... али лепа црнпураста ишчезну, поточић престаде да жубори, стадо се изгуби у тами и пред мојим се очима оцрташе чудне шаре мога смрзнутог прозора и сенка старе, ниске кућице преко пута мене... Чух да неко залупа на моја врата и угледах, окренувши се, моју мајку која уђе носећи у руци упаљену лампу.

24. Фебруара, јутро.

Синоћ опет нисам могао да заспим врло дуго. Писао сам дубоко у ноћ, све док нисам осетио да сам уморан. По свршеном раду бацим поглед напоље где је још увек стајала ниска кућица сва бела од снега, а кроз један њен прозор продирали су слаби зраци неке светиљке. Легох и с муком заспах. Дуго сам слушао звиждање ветра, глухо јечање старог ораха чије су опружене гране крцкале под суровим ударцима фебруарског ветра. Слушао сам и мислио... Мислио сам о себи, о свом животу, о прошлости, о будућности. Све је било мутно: оно што сам преживео било је детињство кратко и безбојно. Ту сам се сећао појединих момената који су учинили на мене јак утисак. Сећао сам се оца, његовог благог осмеха. Он ме је много волео. Сећао сам се његове смрти... Мајка је дуго и горко плакала, а кад сам је запитао где је отац, она ми је казала, да је отпутовао далеко, врло далеко и да неће да се врати, него да ћемо ми, мало доцније, ићи код њега, да га нађемо. Ја нисам разумео. Био сам навикнут на очева одсуствовања, и тек доцније схватио сам смисао мајкиних речи и тек ми је онда било жао што никад више нећу видети свога доброг оца. Док је отац био жив ја сам већ био пошао у школу, био сам већ почео да читам. По његовој смрти остало је нешто готовине, што је послужило мојој мајци да се издржава и да ме школује. Она се јадница, много мучила, и сад се мучи, али сад јој је лакше, јер види да сам ја већ стао на снагу и да ћу скоро и школу завршити...

У будућности нисам ништа видео. Знао сам да треба да свршим школу и да прихватим стару мајку, али сам имао неко чудно осећање у себи, неку тешку грозницу, која је чинила да све олако схватам. „Хоћу да уђем у живот!“ говорио сам сам себи, али су ми се одмах стављала питања: „Како да уђем у живот? Шта је живот? ја, дакле, нисам у том животу, кад имам толику жељу да ступим у њ? Зашто ли то мора да се мења начин живота? Зашто бих ја тражио неки нови живот кад сам врло добро покрај своје добре мајке?“ После ових питања, на која ми је било немогуће да одговорим паде ми на ум једна, не сећам се чија, мисао: „Живот је стаза... покривена трњем, али се у том трњу по где-где нађе нека мирисна ружа... У томе и заспах, и целу ноћ сам сневао о тој стази, на којој сам желео да што скорије направим бар неколико корака...

11. Марта.

Овај дан је мало светлији од осталих, али је зато хладнији. Снег који је почео да се отапа, следио се по по путу и блиста као кристал. Ја сам ишао полако гледајући преда се и не мислећи ништа.

Ушавши у своју собу и оставивши књиге на сто чух неки разговор у суседној соби и закључих да је то, мора бити, нека посета. Отворих врата и полако уђох. Поред моје мајке седела је једна госпођа у српском оделу. Била је црномањаста и врло лепа, у пуној снази своје лепоте; имала је око тридесет и пет година. Ја се љубазно поклоних при уласку, а моја ми мати представи госпођу Јокићку.

Госпођа Јокић ми беше пружила руку коју ја прихватих, па затим седох према њој.

— „Зар ви, госпођо, сами станујете у оном лепом кућерку преко пута?“ рекох ја, колико да нешто кажем.

— „Да господине, сама... са својом ћерком.“

— „А, да... Да знате само колико ја волим вашу кућицу! По читаве дане је посматрам са врло великим задовољством. Много ми се допада.“

Она је говорила о својој кућици, о свом животу, негдашњој срећи, од које јој остаје још само једна кћи...

— „Треба да видите моју Соњу...“

Док је то говорила гледаше ми право у очи. Мене подиђе језа... Тај сам поглед још једном видео... да, сећам се... те крупне, црне очи... тај осмех, усне, зубе... то чело са праменом црне косе, који се ђаволасто спуштао до обрва... да, ја сам све то видео онда у сну будан, на прозору... то је било... 23. фебруара... да, сећам се... Цео сан ми изађе пред очи, сви тренутци се одиграше још једном пред мојим очима. Ја се једва уздржах да јој не скочим о врат.

Кад се госпођа Јокићка подиже да иде, моја мати изађе, да је испрати, а ја улетех у своју собу, која је била неосветљена, и бацих се на постељу. Ужурбано сам дисао, срце ми је страшно ударало, тако да сам његове ударе чуо кроз главу као лупање чекића. Ватра ме силна обузе свега, да помислих да ћу полудети или умрети тога часа. Гледао сам у мрак разрогаченим очима и једнако сам видео лепо лице госпође Јокићке, њене сјајно црне очи, њена два реда белих дивних зуба, румене усне, црну косу и алени фес, витко тело и фине покрете, који су ме заносили, опијали, одузимали ми свест.

Видим је у углу своје собе где стоји и љупко се смеши. Ја јој прилазим. Осетим њен дах и један тих пољубац, који ми она притиска на чело. На мах се тргох, протрљах очи и угледах своју мајку где стоји поред постеље држећи у једној руци моју врелу руку, а у другој лампу.

— „Шта ти је, сине?“ запита ме мати забринутим гласом, наслањајући своје усне на моје чело које је још горело.

Ја се мало освежих, отворих боље очи и одговорих јој дижући се с постеље;

— „Ништа, мало имам ватре...“

Мати је била веома забринута и хтеде да зове лекара, али јој ја не дадох. Одмах сам легао и ускоро заспао.

Сањао сам њу... На моме столу чкиљи уврнута лампа, а више моје главе мало кандило пред иконом Св. Николе. Влада потпуна тишина. Време је тихо, само се чује пуцкарање ватре у малој пећи...

Мени се учини као да чујем ход у суседној соби, те се подигнем мало и ослушнем... Заиста, неко је једва чујно прелазио убрзаним корацима и... врата се полако отшкринуше... У собу уђе једна женска прилика умотана у велики бео шал. Она стаде поред врата, збаци с главе шал и ја угледах... госпођу Јокићку... Она ме гледала својим лепим очима, које су сијале, као два драга камена, од одблеска моје лампе. Мени глава клону на узглавље... Она је стајала непомична поред врата и није скидала очију с мене... Ја хтедох да говорим, да питам, да је зовем, али ми се језик одузео, тако да не могадох пустити ни гласа.

Ја само пружих руке к њој... Њој се на лицу указа онај божанствени осмех, и она ступи мало ближе... седе поред моје постеље, узе ме за руку и нежно је миловаше... Ја се нагох према њој... Она хтеде да ме пољуби у чело, али ја подметох усне. Ах, тај пољубац је био бескрајан... Ја сам миловао њену дивну косу, и обесивши јој се обема рукама о врат стегао је чврсто уза се и пио јој са усана пољубац за пољупцем. Она се смешила и љубила ме страсно...

Одједном, не знам како, ми више нисмо били у мојој соби... Седели смо једно уз друго на свежој зеленој трави... Било је лето... мени је било врућина, те скидох капут; госпођа Цана ми га опет баци на леђа, и рече ми, да тако могу да озебем... Ја наслоних главу на њене груди, тако топле и угодне, и под својом руком осетих глатку кожу њених дојки... Она се на мах трже и врисну; ја скочих и... пробудих се...

Освртох се по соби и видех да се напољу већ почело свањавати. Пећ је монотоно цактала, а јадна моја мајка навалила се на једну столицу и тако заспала. Дигох се полако да потражим штогод, те да јој пребацим преко леђа, али се она пробуди.

— „Лези, сине, немој да ти опет буде тешко као синоћ.“ — говораше мати полажући ме у постељу и мећући ми облог на главу.

Сирота мати! Она је целу ноћ бдила нада мном...

Она седе поред мене на постељу и питаше ме шта ме боли, како се осећам сад, да ми није још тешко... Ја јој одговорих, да ми сад није ништа, осећам се потпуно свеж, само ме синоћ болела глава.

На моју велику молбу, једва ми допусти да устанем и да одем у школу.

У школи се живот није мењао. Професори су на свима часовима нешто доказивали; ђаци се смејали, говорили, писали...

12. марта.

По подне сам седео у својој соби и читао једну књигу кад мајка уђе.

— „Хоћеш ли да ме пратиш до госпође Цане? Позвала нас је данас да одемо обоје?“

Ја се као збуних, изиђе ми пред очи цео сан који сам снивао ону ноћ после посете госпођа Цанине, остах један тренутак као размишљајући, и изустих једно:

— „Хоћу!“...

Госпођа Јокићка је била веома љубазна.

— „Већ данас, видите, имамо мало лепши дан. Почело је пролеће“, примети домаћица.

— „И љубичице сам јутрос видео“, рекох ја поред одобравања моје мајке, која поче објашњавати госпођи Јокићки, како ће сад одмах све да цвета и како ће година бити родна. Но лепа домаћица пређе преко њеног одговора и обрати се мени:

— „Зар већ има љубичице? Како бих волела да је видим!“

То је било довољно. Ја скочих и пођох кући да донесем китицу љубичице коју сам јутрос купио и оставио на свој сто. Иза већ залупљених врата чуо сам једно: „Та немојте ићи!“, али се нисам осврнуо. За тренутак сам се вратио, држећи у дрхтавим рукама неколико цветака њежне љубичице. Пружио сам јој их без речи. Она их узе додирнувши ми олако руку, помириса их и пружи натраг. Ја је погледах.

— „Оне су за вас, драга госпођо“ ..

Она се осмехну.

— „Нису баш за мене, но нећу да их одбијем... Тако су лепе!.. Хвала! Даћу их Соњи кад дође“...

Ја ућутах.

Моја је мати питала за кћер. Она је била изишла са једном другарицом да шета, али ће одмах да се врати, јер јој је мати казала да ће доћи једна посета.

— „Али јој нисам хтела казати ко ће доћи!“ окрете се мени гђа Цана, „и мала ће се јако изненадити“...

Ја сам је гледао, немо гледао, и нисам ништа више чуо. Видео сам да су њене усне радиле, она је говорила и њене су очи сијале, некако задовољно сијале.

— „А, ево, је!“

И ја устадох.

На вратима се указа једно девојче од својих шеснаестак година, лепо, веома лепо, али није било као мати...

Пришла је да се поздрави. Видео сам да има велике плаве очи, лепе, љупке усне, њежан осмејак. Цела је била умиљата, свежа, пријатна. Њеним приступом у мени се поче нешто кидати. Осетих да је маглу моје страсти према матери кћер растерала својом невиношћу. Био сам се загледао у малу плавушу, али опазих да ме госпођа Јокићка посматра. Погледах је. На њеном је лицу сад било нечега чудноватог. Очи су јој биле тамније, израз лица сетан. Она најзад лагано заклопи очи, мало забаци главу, затим погледа у Соњу која је нешто разговарала с мојом мајком и, са једним усиљеним осмејком на лицу, рече:

— „Видите како ја имам већ велику ћерку!“

Соња ме погледа. Ја оборих очи и осетих како ме у грудима нешто потмуло заболе као да ми је неко провукао хладан, оштар нож.

Страсти беше нестало.

Ја више нисам волео.

13. март.

Видео сам Соњу на улици. Зауставила ме је да разговарамо. Била је у друштву са једном другарицом.

Олга Николајевићева! Име ми је познато. Да. Сетио сам се. Аца Димић ми је много о њој говорио. Знам да ју је волео, разуме се на свој начин. Она је била лепа, смеђа, имала је „сањалачке очи“ и велики мираз, као јединица кћи трговца Никодија Николајевића. Аца Димић је био најчешће са мном ма да је био млађи по школи. Волео сам га зато што је био врло весео и духовит, но у дну душе је био крајњи материјалиста. Сећао сам се једног разговора с њим. Говорио је о Олги. Ужасно је изгледао кад је нагласио да Олга има „сандуче с наполеонима“..

— „Хоћете да дођете код мене данас по подне на чај?“ упита ме Соња и наже своју насмејану главу на једну страну. „Доћи ће и Олга, па ће те нам правити друштво“.

Примих и растадосмо се.

По подне сам отишао одмах пошто сам видео да је Олга стигла. Госпођу при уласку нисам видео, и кад сам запитао Соњу, како је госпођа, одговорила ми је, да има посету, једног старог пријатеља:

— „То је, знате, потпуковник Павловић“.

Ја се уједох за усну.

Још сам осећао, као неко подземно тутњање после земљотреса, експлозије и трзања једне страсти која је била у агонији. Потпуковник Павловић! Ко је то?

Но ваљало је прећи преко тога, јер сам осетио на себи испитивачки поглед мале Соње. Оставио сам се вихору који ме је носио незнано куда. Слегао сам раменима пред ребусом своје судбине.

По подне сам провео пријатно. Соња ме је освајала. Све ми се више допадала. Почео сам је боље загледати и једва сам долазио к себи имајући тек сад пред очима истинску Соњу, ону лепу, плаву Соњу, ону њежну, невину Соњу, оно дете које ме је опијало, заносило, очаравало... Много сам разговарао са Олгом, и она је прилично привлачила моју пажњу, али је сад било све свршено. Ја сам био спасен.

При растанку Соња је била љупка, дивна; Олга ми је управила неки поглед чије ја значење нисам могао да схватим.

После вечере сам седео за столом пред једном књигом, кад у собу уђе Аца Димић. Добро је био дошао. Испричао сам му своје после подне. Он је то већ знао јер је срео Олгу кад се враћала.

— „Она је нешто почела да хладни!“ рече Аца и заврте главом „, а ја је сад тек све јаче и јаче волим...“

14. Марта.

Лепо мартовско јутро.

Сунце је прилично топло, а вода од снега који се топи капље са кровова старинских кућица. Врапци весело цвркућу по стрејама и у великим јатима слећу на сред улице правећи огромну грају. Сељанчице из околних села проносе китице љубичице и висибабе. Природа се буди.

Јутрос сам устао раније но обично отворио сам свој прозор и посматрам рађање сунца иза још голих грана старог ораха преко пута.

Меланхолично сам расположен. Размишљам о ономе што сам доживео јуче. Нисам много разумевао шта се догађало.

Данас по подне седео сам покрај свога прозора и одмарао очи на лепој кућици преко пута, кад видех гђа Цану где пређе преко улице и уђе у нашу капију. И нехотице ми се оте један уздах, дубок и пун осећаја.

Врата између моје и мамине собе била су отворена. Моја мати је седела погнута за столом и шила нешто кад јој ја рекох да иде гђа Цана. Она се диже и изиђе да је причека.

Ускоро обадве уђоше и седоше једна поред друге. Ја приђох те се поздравих, затим изјавих да имам да радим, те се вратих у своју собу затворивши за собом врата.

Свако по подне њих две су проводиле заједно као добре пријатељице у разговору, без сваке сумње, о прошлости. Верујем да је гђа Јокићка познавала историју целе наше породице, јер једном, сасвим случајно, чух да моја мајка прича о њеном неком деди који је био кнез од Рудника за време Турака... Тако сам их и сад оставио њиховом тихом разговору и узео да читам.

Мало потом чух Соњин глас у суседној соби. Говорила је мајци о неком концу који је купила за вез, шалила се. Најзад упита за мене.

— „Ту је“, чух где рече моја мати.

— „Чита, ради. Баш је вредан ваш син. Идем да видим шта ради“.

Врата се полако отворише и она ступи унутра. Ја сам био леђима окренут према вратима и направих се да нисам чуо да је она ушла, већ забодох нос у књигу. Она ми приђе иза леђа. Ја осетих њену близину... њен дах... Затим ми притиште своје њежне ручице на очи чекајући да погодим ко је.

— „Соња!.. То сте ви, Соња!...“ узвикнух ја хватајући је за руке и скидајући их с очију.

Она се слатко смејала.

— „Погодили сте!... Шта то радите? Читате по цео дан... Докле ћете?...“

— „Мора се...“ одговорих равнодушно, „а шта бих друго?“

— „Па хоће ли скоро да буде готово то што сте сад почели?“

— „Како готово?“

— „Па тако... Хоћете ли мало да ми правите друштво, да шетамо? Тако је лепо...“

Ја нехотице слегох раменима.

— „Хајдете, хајдете!“ понављала је она и узе ме за руку, те ме диже са столице, затим ми утрапи у руке горњи капут и окрете се мајци:

— „Ми ћемо мало да прошетамо..."

Мамице се осмехнуше и ми изиђосмо.

Пођосмо неколико корачаји у ћутању.

Њој се није ћутало. Она је била весела, раздрагана бујном природом и хтела је да говори, да прича, да ћерета... Ја сам био ћутљив. Био сам повучен у себе...

— „Што сте увек тако ћутљиви... као да сте нешто тужни?“ благо рече Соња метнувши руке на леђа и посматрајући ме са стране оним крупним плавим очима.

— „Па...“ мрмљао сам, „не могу ни сам себи то да објасним...“

Она мало заћута, као да је у својој малој глави тражила смисао мојих магловитих речи.

— „Немојте бити тужни! Хајдете да разговарамо“, рече одједном.

— „Да разговарамо...“ — понових ја чисто несвесно, као у неком бунилу, чудећи се и сам шта ми је.

Она је говорила, говорила... Смејала се, говорила, и ја сам се смејао с њом заједно и тако је потстицао да још говори. Најзад она ућута и ја сам ћутао.

Нешто се је чудновато у мени одигравало. Неко ми је чудно предосећање струјало кроз нерве и ја сам осећао да се нешто дешава. Поред мене је ишла Соња мирно и изгледа да је нешто размишљала. Гледао сам је дуго. Била је погла главу... Осетио сам да је волим, да је желим, да она за мој живот представља неку чињеницу, нешто што ме је очекивало, што је моја судбина ставила на мој пут. Судбина... да, могућност?... случај?... ко зна?

Већ смо прошли и последње куће варошке.

Лево и десно видела су се поља, пашњаци, ливаде, а мало тамо даље брда и планине још покривене снегом. С обе стране пута дрвета су већ пупила. Поред дрвета на телеграфским жицама весело су жагорили врапци радујући се првом топлијем дану...

И ја сам почех бивати расположенији и веселији. Пунијим грудима удисах чист пољски ваздух и радоснијим очима посматрах лепу околину која се почела будити... Осетих неку раздраганост у души, неку веселост...

Десно од пута пред нама указивала се једна стара пастирска колебица, а иза ње шума.

— „Хајдемо тамо!“ — рече ми Соња. „Има где да се седне, па ћемо се мало одморити.“

Она весело потрча напред а ја за њом. Трчали смо тако путем, затим кроз траву док не стигосмо до колебице. Били смо обоје задувани, а она се смешила.

— „Овде ћемо сести,“ рече Соња, „видите како је лепо.“

И збиља било је јединствено.

Мала колебица оплетена прућем овде-онде облепљена блатом, била је сасвим празна. А пред њом је лежало оборено једно дебело дрво лепо отесано на коме се могло седети.

Она ту седе.

— „Овде је веома пријатно...“

— „Зар не?“

— „Само ће сунце скоро заћи, те ће вам бити хладно...“

— „Неће!“

Сунце се већ полако нагињало ка хоризонту, али још није било хладно. Седели смо тако и гледали преда се. Соња је хтела нешто да ми каже, па није довршила; ја сам наваљивао да се слободно изрази. Она је поруменила и постала упорна. Најзад, кад је ја узех за руку и замолих да каже шта је хтела, гледајући је право у очи, она саже главу.

— „Једна глупост... Рекла сам, да би једна друга била пресретна да буде сад на мом месту, сама... са вама.“

Ја је зачуђено погледах.

— „Чудите се? Ја сам мислила да сте ви то до сад већ приметили...“

Од целог овог разговора нисам ништа разумевао. „Једна девојка би била срећна да буде сад на њеном месту!“

— „Не...“ настављала је Соња, „ви не ћете да будете искрени... Ви њу несумњиво волите исто као и она вас... Или ћете је волети доцније...“

— „Кунем вам се, Соња, да вас потпуно не разумем... О коме говорите? Ја волим? Можда... Но ипак не разумем о коме управо ви хоћете да говорите.“

— „Видите, ја сам вам лепо казала да је то једна глупост... У осталом, да вам објасним... Ви знате да сте вољени...“

— „Вољен? То не знам.“

— „Онда ћете сазнати. Ја ћу вам казати ко вас воли. Ово је врло индискретно од моје стране, једна детињарија, једна глупост, али... Јуче је била код мене Олга. Разговарале смо... о вама... Она није могла да се уздржи. Казала ми је много о вама. Она је луда за вама. Једног ће вам се дана обиснути о врат и преклињати вас да је узмете... Она је лепа...“

Соња је говорила, говорила... Ја сам тек сад разумео Олгино понашање, њене погледе... Али ја њу нисам волео. Ја сам још био болестан од магловитих халуцинација, које су до скора освајале мој загрејани мозак. Осећао сам да ту девојку нећу никад моћи волети. Док је Соња говорила, бранећи ствар своје добре другарице, ја сам је посматрао и осећао сам све јачу и јачу привлачност њених дубоких, плавих очију...

Ја је прекидох. Рекох јој оно што сам мислио о Олги, рекох јој, да Олгу никад нећу моћи волети, јер волим, нежно, дубоко волим једну другу...

— „Ја волим... Она је неописано лепа... Лепота која опија, очарава, заноси... Поглед јој је благ и дубок...“

Ја узех њену малу руку и почех је нежно миловати, а њене се велике очи полако дигоше и управише у моје.

— „Поглед јој је благ и дубок. И ја сам тако често пожелео да својим уснама затворим те крупне, плаве очи... Она има лепу косу која има боју зрелог жита... И ја сам тако често пожелео да својим нервозним прстима мрсим те свилене коврџасте косе... Ја је волим... ја је лудо волим!“

И ја сам декламовао, декламовао... Опијен њеном близином и својим речима, ја сам декламовао. Она ме је разумела, осетила... Видела је у мојим очима све.

Ја ућутах.

Стојао сам немо пред њом. У грудима ми је нешто дрхтало... Грло ми је било сухо... Нисам могао више да говорим и само јој пружих руке... Она забаци мало у назад своју коврџасту, плаву главу и баци ми сео врат загњуривши лице на моје груди. Ја сам љубио ону златну, плаву косу коју је ветрић тихо миловао. Она подиже главу с мојих груди, погледа ме дубоко и њежно, затим навали слепоочницу на моје раме, затвори полако очи и тихо, једва чујно, прошапута:

— „Твоје усне...“

Запад се купао у пурпурном руменилу. Сунце се заклањало иза неколико црних облачића који су били нагомилани на западу.

Ја и Соња ишли смо полако друмом ка вароши...

У моменту се чуше у вароши звона. Соња се припи уза ме и спојисмо се у један дуг пољубац пун живота и страсти...

16. Априла.

Ми смо тако срећни! Ми се толико волимо...

24. Априла.

Ишао сам полако, погнуте главе као и увек улицом од своје куће ка парку, с намером, да тамо, у зеленилу, које ја толико волим, поседим једно два часа у читању новог романа, који сам носио под мишком. Био сам намеран да то по подне проведем у што бољем душевном миру сам, у друштву са својом књигом.

Путем сам претурао по глави неколико омиљених мисли о својој вољеној Соњи, кад ме изненада сусрете Олга. Она ме заустави врло љубазно и ослови ме. Пружих јој руку и пошто измењасмо обичан свакодневан поздрав ја хтедох да наставим свој пут.

Она беше доста узрујана, глас јој поче дрхтати и, како сам је ја чудно посматрао она се пожури да каже:

— „Молим вас, Милане, ако нисте заузети, да ми допустите да вас отпратим до парка. Хтела сам с вама мало дуже да разговарам о једној ствари, која ме јако интересује и која је за мене животно питање....“

Ја је замолих да се изјасни и изјавих, да сам готов, да је саслушам, чак јој обећах, да ћу са своје стране учинити све што могу, да је задовољим, ако у опште у тој ствари штогод од мене зависи. Она међутим одговори, обазревши се по улици, да није намерна, да разговара на улици, где нас цео овај паланачки свет посматра, него жели да одемо у парк, где ћемо бити више сами и где ће она моћи слободно говорити.

Пристадох и пођосмо.

Уз пут нисмо проговорили ни неколико речи, тако исто ни при пролазу кроз главну алеју у парку, где нас је свет посматрао и спремао читаве романе на наш рачун. При пролазу поред једне клупе где је седело неколико госпођа чух где једна рече другој: „Пази ти, молим те, чича Николине Олге како достојанствено шета са оним матурантом, па ни да се осврне на нас, ни добар дан да каже...“

Ја сам од увек мрзео ова паланачка оговарања и надао сам се да ће се из ове шетње на мој рачун испрести пуно којешта. Ово ме наљути и не могадох да не обратим Олги пажњу на оно што она госпођа на клупи рече.“

— „Још ће мислити да смо верени, рекох у смеју.

Олга ме погледа једним дубоким погледом који ме је јако зачудио и бацио у неко чудновато расположење, па одговори:

„Тако изгледамо у очима целог света, — у осталом истина се неће моћи сакрити, јер смо нас двоје заиста јако наклоњени једно другом....“

— „Да, госпођице, али ја мислим ипак да између пријатељства, другарства, оваквог какво је код нас и љубави има доста разлике.“

Она ме опет некако загонетно погледа и не одговори ништа.

Били смо већ наишли на једну узану, мрачну стазу, сву обраслу травом, куда, без сваке сумње, ретко када ко пролази. Скривена у зеленилу једног јасмина једна дрвена клупа једва се примећавала.

— „Онде ћемо сести и бићемо мирни,“ рече Олга, а била је све јаче и јаче узрујана. Неко јој је руменило ударило у лице, груди су јој се узбуркано дизале и спуштале, тело јој је имало неке дражесне и чудне покрете, усне су јој добиле неки диван израз, изгледале су као полурасцветана ружа и биле су готове за пољубац...

Ја сам се почео узнемиривати и све сам мање разумевао зашто сам овде дошао с овом девојком. Поче ми падати мрак на очи и умало је нисам ухватио преко појаса и припио уза се... Али се наједном, као спаситељ неки, појави пред мојим очима дивна Соњина слика. Погледах Олгу која је све лепша била, али њена лепота није више ништа била према Соњи. Реших се да будем неодољив, јер нисам имао срца ни душе да преварим онако дивну плаву Соњу. Ја бих пре учинио ма какав злочин, но да учиним Соњи на жао.

Олга је била све више и више узбуђена. Била је у некој дрхтавици, очи су јој добиле неки мутан поглед веома загонетан и диваљ. Била је у грозници. Руке су јој цептиле, а усне су се нервозно грчиле. Најзад проговори.

— „Милане... бићу кратка... Ти знаш...“

Ја се намрштих и мало измакох од ње, но она ме прихвати руком која је горела у страшној ватри.

— „Не... остани!... Ти знаш, да ја без тебе не могу... Ти си то видео, јасно је. Ја сам луда... Болесна сам, ужасно сам болесна и само ми ти можеш помоћи. Ја сам у теби видела човека... Човек... човек... да, ти си човек и ја те хоћу...“

Била је изгубила дах и почела је да јеца тако гласно, да сам се ја побојао скандала, јер је у нашој близини тако много света шетало. Било ми је тешко с њом изићи на крај. Она ме је хтела, али... Соња... Почео сам је мало по мало умиривати. Казао сам јој да је била сувише плаха, да ја видим да је она болесна и да треба да легне у постељу, да се негује...

— „Хоћу... послушаћу... Али олакшај ми. Ти знаш да мене Аца воли, али ми је тај дечко постао мрзак... Ти га познајеш. То за мене није човек, а ја хоћу човека. Јуче сам га просто одјурила кад ми је пришао, јер је био почео да говори којешта... Хоће, вели, да ме проси, па да свадбујемо у исти дан, кад и Милан са Соњом. То ме је поразило. То није истина, је ли? Кажи да ти Соњу не волиш! Кажи, да ти само мене волиш... Кажи!.. јер Соња тебе не воли, она никога не воли, ја то знам. Она никога до сад није волела... Јуче сам разговарала с њом. Она је била весела. Говориле смо о теби. Ја сам јој казала да ћу те освојити, ако не никако друкше, оно овако — падајући пред тобом на колена и преклињући те, чујеш ли? — преклињући те да ме волиш...“

Она је разрогачила очи, отворила уста из којих је избијао угрејан, сух дах, грчевито ме стегла за рамена, и гледала ме право у очи. Ја сам је полако узео за руке спустио јој их у крило и мирно, са нечим и за мене страшним у гласу, рекох јој:

— „Ја сам верен...“

Она је ћутала, изгледа као да није чула. Гледала је у песак пред нама, и наједном, као да се трже иза сна, диже се и удаљи се низа стазу и не окренувши се да ме види.

25. Априла.

Било је око десет сати ујутру.

Ја сам седео у својој соби и мазио своју црну мачкицу, кад се врата нагло отворише и утрча Соња. Била је сва преплашена.

— „Где ти је мама?“ упита тихим гласом.

— „Није код куће“, рекох. „Шта је теби те си тако пребледила? Шта се десило?“

— „Олга се отровала ноћас...“

Мени као да неко заби нож у срце и само оборих главу. Соња је разумела и ћутала је.

— „Сирота Олга... Ја сам је тако волела. Али је била несрећна... Таква је то природа. И њена је мајка на врло необјашњив начин умрла. Једног дана су је нашли мртву у постељи без икаквих трагова насилне смрти. Чича Никодије у то време био је на путу. Изгледа да се и она убила...“

Умрети у седамнаестој години!...

28. априла.

Ишао сам журно од куће у школу, јер већ беше доцкан.

На једном углу уличном приметих гомилу света који је нешто гледао; ја и сам приђох да видим шта је. Један старац седео је на камену и плакао, а баш кад ја наиђох он извади из џепа једно стакло ракије, те га испи наједанпут.

Упитах једнога од околних:

— „Ко је тај старац?“

— „Е, мој господине,“ — одговори ми једна жена, — „то је богати трговац Никодије Николајевић, чија се кћи отровала пре неки дан, веле, због несрећне љубави...“

7. Маја.

О Олгиној смрти говорило се неколико дана, а затим постаде сасвим обична тема, разговор о чича Никодију који се од туге пропио, а сад је био у болници.

Такав се разговор водио данас по подне између моје мајке и г-ђе Јокићке у мојој соби, кад наједном неко куцну на врата, и у собу ступи Аца Димић...

Ја се изненадих кад га видех, а он ми рече, да би волео да изађе мало самном да шета — и ми изиђосмо.

— „Виде ли шта учини од себе она несрећна девојка?“ — рече Аца кад већ бесмо на улици. — „Убила се, убила се због тебе.. Теби је то познато... Она те је волела. Ја сам то знао. Она је због тебе била и мене намрзла. Није хтела више да ме види. Била је врло нервозна. Казали су јој да се њена мајка убила, док је она била још мала и она је сневала о смрти.. Такво слабо душевно здравље било је врло лако срушити и ти си то нехатно, без милости, и учинио. Она је полудела, па се убила... Ти си је гурнуо у смрт... Ја то знам.. У очи њеног самоубиства видео сам вас кад сте ушли у парк и нисам хтео да идем за вама, да не бих изгледао као неки шпијун, то нисам хтео... Чекао сам пред парком, на оној клупи поред фењера. Чекао сам дуго... врло дуго... После је Олга прошла сама. Била је сагла главу, наслонивши браду на груди и корачала је као несвесна. Ја сам јој се јавио, но она ме није видела. Руке су јој биле опуштене и непрестано су се грчевито стискале и опружале њене мале песнице. Она је била изван себе, утучена, растројена. Ја сам наслутио од прилике шта је могло да се одигра међу вама, што се и потврдило, кад сам видео после десет минута и тебе, забринутог и погнуте главе како излазиш из парка. Мени је, веруј, било веома тешко и уклонио сам се, да се не сусретнем с тобом. Имао сам неко фатално предосећање. Чинило ми се да ћу умрети, ма да се нисам осећао болестан, нешто се у мени било покидало, нешто ми је предсказивало неки страшан догађај и... Олга се отровала... И ја сам умро с њом... Умро сам... не рачунам се више у живе... Живот нема смисла...“

Били смо дошли до угла Гробљанске улице. Он се осврте и без речи се стушти као олуј пут гробља...

11. маја.

И данас смо били заједно. Изишло смо ван вароши. У сумрак враћали смо се кући Соња је била весела и срећна. Ја сам иза једног угла уличног случајно приметио Ацу Димића где одмицаше пут гробља. Соња га није видела...

— „Је ли, мили мој, ми смо срећни?“ рече она.

Ја сам ћутао, јер нисам могао ди јој одговорим, а у глави ми одјекиваше: „Ми смо срећни! Ми смо срећни!“...

12. маја.

Како су лепе и слатке наше шетње! Једно уз друго увек пролазимо истим познатим путем, идемо истом познатом месту, волимо се у природи која нас познаје и која нас воли.

13. маја.

Већ сам био уморан од врућине док стигосмо у пријатан хлад испред „наше“ колибице. Соња леже на траву, а ја седох поред ње. Њена златокоса глава била је наваљена на моју руку, а њене усне биле су сухе, вреле, пуне жудње за пољупцима... И ја сам их страсно љубио, љубио небројено пута... Њене су очи биле полузатворене, а свиласта плава коса лепршала се од мога даха... Ја сам горео... Упијао сам је у себе и поглед ми сиђе у отвор њене танке беле блузе... Видео сам уметничку криву њених младих груди: које су се тек развијале, а њено обло и бело раме вирило је из веза њене кошуље... Уздрхтао сам као у грозници, а крв ми појури кроз жиле тако страшно, да ми се коса диже. Ја је пригрлих чвршће и припих своје вреле усне на њено разголићено раме... Она задрхта, порумене, повуче руком своју блузу да га покрије. Ја то ништа нисам видео. Био сам луд од страсти... Љубио сам јој усне, рамена, груди, колена... Сву сам је обасуо пољупцима...

Она ме прво забезекнуто гледала, после се мало бранила, али није могла.

------------------------------------

Истог дана ноћ.

Одмах по вечери одох у своју собу...

О, како ми је изгледала моја соба, некако пуста, празна. Постеља, сто за рад, полица с књигама, — све ми то изгледаше некако страно, као непознато. Сетих се да ми ваља кроз неколико дана полагати испите, а ја ништа не радим. Нисам имао ни мало воље за рад...

Лампа је горела на мом столу и осветљавала својом слабом светлошћу књиге и хартије, које су се ту налазиле у великом нереду.

Седох за сто и отворих неку књигу... али ми паде на ум мој данашњи доживљај, који ми је још изгледао чудноват, невероватан; изгледало ми је као да сам га негде читао... Још никако ми није улазило у главу, да сам ја могао тако нешто учинити. Уједох се за усну.

„То је злочин!“ — говорах сам себи. — „То је страшан злочин који ће ме сахранити!“

Забих главу међу руке и остадох дуго тако, размишљајући добро о ономе што сам починио... и кајао сам се, да кајао сам се...

„Ја да будем баш тај злочинац?... Ја?...“

Устадох...

Окретох се по соби и забезекнух се видећи своје страховито лице у огледалу обешеном на зиду у сенци од слабе лампине светлости.

Мисли су летеле кроз главу страховитом брзином... ређале су се једна за другом, мењале се... али су све биле мрачне као моја слика у огледалу, у полуосветљеној соби...

Како тек мора њој да је тешко? Како тек она мора да се каје за оно што је било? Ах, јадна девојка!... Она можда верује да је ја волим, а можда и не верује... Али ја је заиста волим више но икад!... На уснама ми се појави осмех, осмех љубави, радости, среће... Изиђоше ми пред очи њене танке усне сухе и жудне за пољупцима, њене крупне, плаве очи, вечито пуне благости и љубави, њено раме, њено дивно, обло тело... Но ја нисам био срећан. Неспокојство... Савест... Живот... Беда...

За неколико слатких момената, сад горке вечности; за неколико страсних пољубаца, сад силне сузе.

Зашто?

Савест човеку не даје да живи. И ако покадгод помисли у себи:

„Па шта ћу сад? Што је било — било. Она трпи мојом кривицом, а моја кривица је проузрокована њеном лепотом. Не би требало да се она брине толико, не би требало да лупа главу око тога. Ја је волим и узећу је за жену, само док свршим. Ах, да, ја је стварно волим, искрено је волим!

...А савест у мени шапће, не шапће него грми страшно бесомучно:

„Ти си злочинац! Ти си учинио велики злочин, који ће ти се светити! Злочинац! Злочинац!“

Страшно!

У глави ми се све узмутило, у грудима ми се чинило, да у место срца ради нека велика, усијана и тешка машина. Освртао сам се по соби као луд. Из сваког угла чинило ми се да видим њене дивне очи пуне суза и њене побледеле усне које шапућу, али чији ми шапат мозак мути:

„Ти си ме преварио! Ти си извршио злочин нада мном! Ти си злочинац! Злочинац! Злочинац..!“

— „Ах!“... рикнух ја из дубине груди, али се тргох. — „Тише!“ рекох сам себи, затим додадох гласно: „Може се пробудити мама.“

Моја бедна соба ми се окретала око главе.

Наједном ми се очи уставише на огледалу, али то више није било огледало, то је била сад Соњина слика. Ја јој приђох ближе, а колена су ми клецала... Угледах њен дубок поглед... Она ме гледаше с пуно мржње, са изразом презрења, одвратности, њене очи беху пуне бистрих суза, оних невиних суза, које су тако слатке, њено чело беше бледо као од воска, то чело на које сам ја ставио толико пута свој прљави пољубац, а њени образи, пре свежи и обливени оним прозрачним руменилом, сад су били бледи и отегнути. Њене усне почеше се мицати и она изговори са пуно мржње, са пуно јеткости страшне речи које ми раздираху срце и помрачиваху мозак:

— „Несрећниче! Ти си ме упропастио, ти си ми живот узео! Ти си злочинац! Злочинац! Злочинац!“

„Злочинац! Злочинац!“ одјекивало је у соби.

Мени се учини да је те речи изговорио неко под мојим прозором, те притрчах, отворих прозор и бацих један поглед у ноћ, али не видех нигде никога. Тамо на крај улице треперео је један фењер у слабој жутој светлости, која једва пробијаше кроз прљава стакла.

Ноћ је била дивна, свежа. Ветрић који је слатко пиркао мало ме освежи и поврати. Ја остадох на прозору неко време, гледајући уз улицу и низ улицу, док ми се не уставише очи на малој, лепој кући преко пута. Она изгледаше као да спава; њен велики црни кров и иза њега орах који је вечито жаморио неке нејасне песме, чини се као да бдију над малим, трошним зидовима и квадратастим, плавим прозорчићима.

Загледах се у ове прозорчиће и видех слабу светлост иза деснога. То је Соњина соба. Кандило, пред иконом св. Николе, горело је својом бледом светлошћу бацајући преко таванице нејасне слике. За столом на сред собе седела је лепа Соња, наслонивши главу на једну руку и плакаше...

Хтео сам да је зовем, да вичем, да је тешим, али сам био немоћан, нисам могао маћи с места, језик ми није хтео учинити ни један једини покрет.

Ја отворих боље очи да видим, да ли она заиста плаче. Гледах, отварах јаче очи и уверих се, потпуно се уверих. Она је плакала, горко плакала за својом срећом и својом невиношћу...

Њене очи су плакале непрестано, њени погледи се наједном упреше на мене и ја видех где нестаде суза и остаде само мржња. Лепе усне добише ружан изглед и ја чух где говораху:

— „Ти си ме убио, ти си ме унесрећио! Ти си злочинац!“

— „Ја нисам злочинац!“ повиках ја из свега гласа, али се тргох, уплаших се сам од себе.

„Злочинац! Злочинац!“ шапутале су све ствари у соби.

Ја се бацих на постељу и зарих главу у перјане узглавнике, али су до мојих ушију долазили звуци тиши од шапата:

„Злочинац! Злочинац!“

-----------------------------

14. маја 1899.

Уморан од страшно проведене прошле ноћи седео сам у својој наслоњачи и читао једну римску историју, кад неко куцну на моја врата и појави се Аца. Уђе и седе ћутећи,

— „Ацо!“ прослових ја прилазећи му.

Он је ћутао, само подиже главу и уздахну.

— „Шта ти је Ацо? Кажи ми, да ти није тешко?“ .

— „Да, тешко ми је!“ уздахну он. „Моје је срце пробијено оштрим ножем, а око њега је хладно... Моја жудња није била на врхунцу, моја је туга већ стигла дотле. Ја сам несрећан у својој несрећи, кад нисам умео да будем срећан у својој срећи. Почетак је био рђав — мојом погрешком. Ја сам пренаглио; ја сам мало олако схватио срце младе девојке... Да тога није било, да сам ја био сталоженији, да сам чекао још један моменат док се у моме срцу роди истинска љубав, коју бих јој могао дати, она би била сувише заузета мислима о мени и не би имала кад да мисли на тебе... Да је ти ниси волео? Не, ниси! Ти је ниси волео, јер би у том случају она још живела; ја бих је бар видео, ако не имао — и био бих, веруј ми, мање несрећан него сад.“

Њему грунуше сузе на очи и ућута, затим не дижући главе он настави слабим гласом: — „Ја сам свему крив... а можда и не“...

Он скочи, дохвати се врата и излете напоље, а ја чух где он нешто брзо говори при изласку, одакле разумедох само једну реч:

— „Идем“...

18. мај 1899.

На мени је опет настала промена.

Моја се меланхолија повраћала, али сам се ја трудио да је сакријем. Проводио сам страшне ноћи, без сна, у бунилу. Мати је то приметила. Покушавала је на све могуће начине да сазна шта ми не да мира, али није могла. Покушавала је, питала ме, али сам ја остајао само с једним одговором:

— „Ти знаш мене!“

Соња је свако јутро долазила код нас и пошто измењамо један упитан поглед који је много значио, она постаје весела, шали се са мном, са мојом мајком, са мачком, са псом; игра се као свако дете, весели се тако слатким и невиним смехом, а поглед јој је тако благ и безазлен.

Ја сам је стално искрено волео. Моје је срце било увек исто, увек је иста љубав у њему пламтела, али за онај мој прек поступак шибала ме је савест. Ја нисам могао уздржати сузе у очима посматрајући је како седи у дворишту на клупици покрај моје мајке и шали се са мачком или псом уз онај невини осмејак.

Она би у шали и невином смеху у трку дошла у моју собу, загрлила би ме и тражила са мојих усана пољупце, пољупце само пољупце, као жедан путник воде са извора. Тада сам је саветовао о свему што треба да ради само да се не би издала, јер нисам хтео да ико ишта зна о нашој љубави пре но што она буде моја. Свет је зао, може нам стати на пут среће.

— „Ћути, знам ја све што ми треба“, одговорила би она на моје савете, „него ми нешто кажи, одговори ми на једно питање?“

— „Кажи шта хоћеш, одговорићу ти, луткице моја“.

— „Хоћу ли ја кадгод бити твоја?“

Ја бих јој онда говорио, како сам ја човек који ће одржати своју реч, како ја не бих ни један пољубац тражио од ње да нисам тако мислио. Она је на то климала главом, ућутала се, мало се замислила, па затим опет жудно тражила пољупце, један за другим непрестано, бескрајно дуго и безбројно учестане....После би се измакла у један угао собе, зажмирила својим крупним плавим очима, забацила своју бујну плаву косу, на уснама би јој се појавио израз жудње, страсти, огромне страсти која сагорева, и залетела би се на мене, да нам се опет усне споје у слатке нољупце.

Тако је ишло из дана у дан.

2. Јуна.

Пре три дана требало је да полажем испите. Ја сам био потпуно неспреман. Одложих испите на месец дана и бацих се на озбиљан рад.

Соња је опет долазила сваки дан, увек иста, увек жудна за пољупцима. Ја јој најзад објасних једног дана, да ћу је моћи узети само ако будем положио испите: него ми је потребно да радим. Она напући усташца као дете кад се наљути:

— „Зар ме ти више не волиш?“

— „Па ја те волим сад исто као и пре, мала моја, али ја морам једанпут свршити школу, ако мислиш да будеш једном за свагда моја.“

— „Добро, кад ме волиш, онда ми дај један пољубац, само један, па још један, па још један... Ах, ала су слатки ови пољупци уз те твоје бљутавне књижурине!“

И ја сам опет одгурнуо књиге, опет сам је чврсто притискао на своје груди; она је тражила пољупце, један, па још један, па још један, и тако у бескрај, у безброј... Она се беше сасвим навалила на мене, тако да сам почео леђима померати сто с места; окретох се брзо да га придржим да не падне и видех на столу запрепашћене очи једног моралисте из XVIII. века који је вирећи из књиге викао^

— „Зар се тако читају књиге о моралу?“

Ја му се насмејах, а Соња га погледа па узвикну:

— „Ух, какав је овај чича! Не дао ми бог да га усним!“

И обоје се слатко насмејасмо...

Дани су тако текли један за другим, увек исти увек слатки. Ноћи пак биле су тешке, несносне, буновне и досадне, често пута страховите. Ја сам по цео дан проводио са Соњом, по целу ноћ сам мислио о њој, а никако нисам радио, никако се нисам спремао за испите који су се сваким даном све више и више приближивали.

Љубав је јача од мене.

5. Јуна.

Пошто су испити завршени мени је јутрос саопштено да сам пао. То ме је упропастило... Моја мати је приметила колико је на мене утицао овај пад на испиту, те ме, сирота старица, теши, да ће све још добро бити, како сам ја још млад и здрав, па ћу положити идући пут.

— „Није баш било нужно да сад завршиш...“

Али ја сам другог мишљења. За мене је завршивање ових испита главно питање. Са том несрећном матуром мени се отварају нови изгледи на будућност, на остварење мога бајног сна. Али сад? Све је свршено... Они што ме највише баца у очајање то је, што ћу сад морати поново да се враћам у Београд, ради полагања поновног испита. Истина, и да сам положио испит у В. ипак бих морао ићи у Београд на Универзитет, али би онда било све друкчије... Соња би онда већ била моја вереница...

Ја сам се надао да ћу положити. Пусте наде! Као што морски талас пође обали велики и снажан, пун шума и силе, па се разбије у немирну пену о обалско стење тврђе од њега, тако су се и све моје наде наједном срушиле, нестале, расплинуле.

Данас Соња није долазила код нас.

Ја сам целог дана седео у својој соби за столом на коме су још стајале разбацане књиге и хартије. Моралиста из XVIII. века опет ме је гледао својим запрепашћеним очима, и ја му се, преко све муке, насмејах као што му се Соња смејала пре...

28. јуни.

Још ми дрхти рука. У грудима осећам нешто страшно. Скоро је поноћ... Одавно сам легао, али нема сна. Превртао сам се. Било ми је врућина и ако је прозор био отворен. Глава ми је горела: осећао сам да сам у ватри. После ми је било зима и ја сам дрхтао. Хтео сам на силу да спавам, али нисам могао. Очи неће да остану затворене. Заболеше ме капци — и ја почех гледати у мрак. Напољу је било мирно. Варош је спавала сном праведника. Чуо сам наједном одмерен бат корака. Неко је ишао улицом и приближавао се мојој кући. Као да потрча... Стаде... Опет пође... Чуо сам кораке сасвим близу, под самим мојим прозором. Опет стаде... Ја сам ћутао. Наједном чух како се нешто стропошта, као да је неки џак од некуд бачен. Све се утиша и ја чух кроз ноћ неко потмуло јецање под мојим прозором... Скочих... Ослушнух... Неко се гуши у плачу. Приђох прозору и нагох се напоље. Једна је црна прилика, прибијена уза зид под мојим прозором, јецала полугласно и страшно... Мене проби хладан зној. Ја прођох руком преко чела и уједох се за усну, да се уверим да ово није какав страшан сан, каква болесна халуцинација... Био сам будан. Црна се прилика грчевито прибијала уза зид и ја у оном јецању чух једно промукло, глухог тупо и ужасно: „Зашто?“ И прође ме језа...

— „Ко је то?“ викнух одједном и нагнух се цео кроз прозор, да видим, да чујем... _

— „Ах, не спаваш? Ако... И ја не спавам, и ја не могу да склопим ока...Моја је душа болесна“..

То је Аца Димић говорио... Глас му је био испрекидан, сух, дрхтав и једак, али он је говорио...

— „...Мислио сам ја да и ти не спаваш. Тачно је! Сад си свега свестан!... Слушај!“ Сад сам био код ње... знаш, на њеном гробу... И разговарали смо... Она је због тебе умрла... Ти то знаш!“ Очи му страшно севнуше; он настави: „Ћутиш? Што ми не кажеш да то није истина? Што не говориш? Јеси ли жив? Ха! ти јеси! Јеси, јеси! Али она није... Она је умрла и сахрањена... А ти си је убио“... Он се размлата рукама, погледа ме још једном, подиже обадве кошчате песнице више главе и тако одјури низ улицу, окрећући се с времена на време и довикујући ми: „Ти си је убио! Ти си је убио!...“

9. август.

Јуче сам видео на улици чича Никодија, Олгиног оца. Сиромах чича! бедно изгледа. Глава му је сасвим пала на груди. Он иде тако улицом и не гледа никуда. Не говори ни с ким. Одлази у једну малу кафану и коцка се. Коцка се и губи... Пријатељи га саветују да се тога остави, но он не слуша. Каже да хоће да се разоноди.

Пре неколико дана продао је и кућу и радњу. Сад има новаца и губи немилице.

Увек је пијан и често плаче у кафани.

— „Проклетство је пало на моју кућу и на мој пород! Бог хоће да ме казни... ко зна за чије грехе! Све ми је помрло... све ми је мртво! Боже! знаш ли шта радиш?“

Несрећни старац, нагло пропада.

Мени је страшно кад га видим. Ацине речи ми непрестано зује у ушима. Јасно ми је да се Олга убила, да је пред смрт изјавила да није срећна на оној малој хартији која јој је нађена у недрима; а на којој пише: „Не воли ме!“ Али то „не воли ме!“ шта му то значи? Је ли то разлог за самоубијство? Утврђено је да је Олга пред смрт полудела... То ја логично мислим, али ја осећам нешто страшно, ја осећам, да сам ја у очима целог света убица, ја осећам, да сам ја невероватно фатално створење, да је се због мене Олга убила, да је се због мене њен отац упропастио, да је због мене Аца пропао...

И почињем да страхујем сам од себе...

18 Август.

— „Ево ме! ево ме!“ зацвркутала је јутрос Соња улазећи у моју собу, увек расположена, увек весела.

Села је на моју постељу, затим је скочила, стала на сред собе, погледала кроз отворена врата на соби моје мајке и кад се уверила да нема никога осим мене у кући, пришла ми је срдачна, отворена, цела, и много ме је љубила. Ја сам је миловао по коси раздраган, срећан... Јер сам срећан... Соња је постајала сваким даном све лепша, све бујнија. Њене су усне бивале све опојније, њене су очи бивале све дубље, њено је срце бивало све заљубљеније..

Како је слатко волети се, као што се ја и Соња волимо! Живот је тако мио!...

29. августа.

Јутрошња ме је новост поразила.

Чича Никодије нађен је јутрос у зору мртав, на улици. Ударила га је капља у мозак.

Где год станем смрт сејем! Страшно!

Олга, па он... због мене...

Јесам ли ја крив?

Мој је сав живот такав. Моја је судбина таква. Ово није случај... Случај? Нема случаја. Све се зна што ће да дође... Све живот је тајна, смрт је тајна. Они су умрли... Ја сам жив... Ко зна?... Зашто?

Соња је са мном.

Кад смо заједно ми живимо, јер љубав значи живот.

И ми појмимо душу...

Душа?... Ко зна?... Душа је све... Ја нисам крив...

-----------------------------------

10. семпембар.

По подне сам лежао на својој постељи и гледао у таваницу забацивши руке под главу.

Врата се нагло отворише и Аца Димић ступи унутра. Ја скочих. Нисам га био никако више видео од оне страшне ноћи кад је био под мојим прозором.

Он седе ћутке.

Ја сам га гледао са стране. Невероватно је колико се тај дечко променио за ово тако кратко време. Био је ужасан. Очи тавне, бесвесне и упале дубоко у главу, окружене великим модроцрним котуровима, јагодице испале као два шиљка, а образи без капи крви упали, зборали се, увели, коса у нереду, чело испрекрштано дубоким зарезима, усне танке и жуте, врат сух и жилав са јабучицом која ће сваког тренутка изгледа поцепати ону танку и прозрачну испошћену кожу.

— „Шта ти је Ацо?“

Он ме погледа оним страшним, мртвим очима и одмахну главом. Оне усне, које су, изгледало је, од воска начињене, почеше се нервозно мицати:

— „Моје је свршено. Најлепше би било кад бих могао сутра умрети...“

Он мало заћута, па настави:

— „Ни за шта више нисам способан.... нити ми се шта мили... Школу сам напустио..."

То је био неки страшан глас који је излазио из Ациног грла, као да је долазио са оног света...

— „Комедија је свршена, јер је живот комедија...“

И он обори главу ниско, прислони браду на груди и сад се његов глас претвори у промукло шапутање.

— „...Бар ја тако мислим. Ја тако схватам живот... Живот нема циља... Све је тако глупо, тако гадно, тако ниско, тако бесциљно... Мени је седамнаест година. Седамнаест година! Доба снова, — кажу песници... Али ни један од тих песника не зна шта сам све ја осетио и доживео у седамнаест година... Ни један не зна да један живот може бити завршен пре него што је почео... Мој живот је завршен,... а тек је требало да почне... У почетку је дошла смрт... а где се са смрћу почне, ту живот изгуби смисао...“

Он на једном диже главу, прође очима по соби.

— „Слушај Милане, ја бих хтео да умрем!“

— „Да умреш“... мрмљао сам ја за њим.

— „Имам још ту жељу, једину жељу: да умрем“...

— „Тргни се, Ацо. Ја бих те тешио, саветовао бих те да се мало одупреш болу који те савлађује, али је мој положај према теби“... и он ме прекиде:

— „Слушај, ја верујем. У Библији пише да тек после долази живот, да су ово муке, да је ово кушање... Шта? Тамо много штошта још пише. После овога долази тек живот“...

На његовом се лицу оцрта сенка неког сулудог осмеха.

— „Она је већ у том другом животу, она је тамо.. И ја бих тако хтео да будем тамо у другом животу, с њом“...

— „Али тај други живот не личи на овај“... усудих се ја да приметим видећи да сиромах гледа у смрт као у спаситеља. „Ти тамо нећеш постојати овакав какав си овде. Ти тамо нећеш осећати ни љубави, ни бола, ни среће, ни патње. То је све тајна....Тебе ће овде закопати, а нешто ће од тога тебе отићи негде тамо, горе или доле, и то ће нешто наставити живот, и оно ће постојати и даље... Али где и како? То је врло необјашњиво. Твој би малопређашњи говор имао смисла онда кад би ти био уверен у позитивно постојање индивидуалности душе после смрти“..

Он ме је гледао.

— „Индивидуалност душе после смрти“... понављао је он. „То нико не зна... Да, али знају они који су већ умрли... они знају! И ја хоћу да умрем“...

Он је тако дуго говорио, урлао, шапутао. Најзад је ућутао. Изгледа да је долазио к себи.

— „Знаш, човека ипак нешто веже за живот... Тамо је неизвесност, тама... Смрт... Овде ми је бар једно остало, да могу да плачем“...

После је отишао. Рекао је збогом. Лице му је остало без израза, очи без светлости, усне без покрета.

21. септембар.

Вечерас Аца путује за Београд. Нико не зна зашто он путује, нити је он икоме хтео ишта да каже. Обећао сам да ћу да га испратим на станицу. И отишао сам на четврт часа пре поласка воза. Аца је нервозно шетао горе-доле по перону, прекрстивши руке иза леђа и погнувши главу. Ја му приђох.

— „А, дошао си? Хвала“.

Он прође још једанпут одмерени пут којим је шетао, па стаде преда ме раскорачивши се и гледајући у земљу.

— „Видиш, ја ни сам готово незнам зашто идем у Београд. Не могу да останем овде. Шта ћу тамо? У осталом, већ сам узео карту и отпутоваћу. Тамо је живот друкчији.. Трудићу се да заборавим... Како је човек животиња!... Да заборави... Ја већ не осећам ништа... Хоћу да живим,... али без циља... Лутам“...

У то се чу писка и хуктање гломазне локомотиве која је улазиле у станицу. Свет је жагорио. Неки су силазили из вагона; други су се пели. Поздрављали су се, смејали се, плакали... Аца је ћутао. За мало, па одјекну звизак пиштаљке станичног чиновника, писак локомотиве... Он се тргне, зграби своју торбу и убаци је у један вагон треће класе, на чијим су вратима стајала два сељака, који су му лењо довикивали: „Не може овамо“... и сам се дочепа степеница тог вагона, окрете се још једном, махну ми руком и рече збогом. Воз се већ био кренуо и убрзо ишчезе у пари и диму. Ја сам још дуго гледао у правцу куда је воз отишао и, кад се освртох, већ никога није било око мене. Пођох у варош. Био сам некако чудновато нерасположен, осећао сам се некако нелагодан, несрећан.

На главној улици из далека спазих пуковника Павловића између госпође Јокићке и Соње и, ни сам не знам зашто, скретох у једну споредну уличицу да их не бих сусрео. Није ми било ни до чега, а пред њима бих морао да будем весео, због Соње...

3. октобар.

Лишће је већ почело да жути и опада... У мојој башти по стазама има много сухог лишћа, а на гранама само по гдекоји листић трепери... Земља је још мокра од јучерашње кише и мирише на јесен... Јесен је дошла. Небо је сиво, тужно. Нема облака, него се цело претворило у оловаст застор без прекида. Природа као да умире или да спава..

Изишао сам са Соњом.

Пошли смо главном улицом. Данас је све било некако нерасположено, и Соња је данас била ћутљива. И ми нисмо говорили, ишли смо полако, једно уз друго. Стигли смо на угао гробљанске улице и ту смо стали. Соња ме је погледала у очи. Њен је поглед био дубок и сетан. У њеним је очима било суза које су хтеле да се пролију...

И без речи смо се упутили гробљанском улицом. Ускоро смо били на гробљу. Црна гвоздена капија, са посребреним гвозденим крстом на слемену, била је отворена.

Олгин гроб је био жалостан. Одмах до њега је био гроб њеног оца. Соња је клекла на један камен поред Олгиног гроба, наслонила се на њен крст и тихо је плакала. Ја сам непомично стајао скрштених руку и две ми сузе навреше на очи, ја их лагано убрисах и приђох Соњи. Она полако подиже главу и погледа ме својим великим уплаканим очима.

— „Почетак наше среће су ови гробови, драги.. А зашто је то морало тако да буде?“ Она је устала и још је дуго плакала на мом рамену.

7. Новембар.

Кише су већ почеле бивати чешће и дуготрајније. Ветар је опет преко ноћ певао своју песму праћену шуштањем сухога лишћа. Јесен је била тужна, потпуно хармонична са мојом душом, која је плакала као ова јесења киша, која је јецала као овај јесењи ветар.

Морао сам ићи у Београд. Мајка је хтела да пође самном. Ми смо одлазили из В. селили смо се...

Новембар жут и просед обгрлио је својим кошчатим рукама целу природу. Киша је лила цео дан. Небо је било тамно. Облаци оловне боје јурили су се и гомилали, а по каљавој земљи лежало је опало жуто лишће. Одмах по подне почело је бивати тамније и убрзо се сасвим смрачило.

Ја сам седео с мајком за столом поред лампе. Она је плела, а ја сам читао, док се чу куцање на вратима. Соња са госпођом Јокићком уђе унутра.

— „Шта то читате?“ упита Соња пришавши столу. Ја устадох.

— „Ништа интересантно, само колико да прође време...“

Моја мати упали лампу на столу у мојој соби и рече ми да треба ја и Соња да пређемо тамо, да би њих две остале саме. Хоће нешто да разговарају. Ми пређосмо. Мати за нама затвори врата и ми се опет нађосмо сами.

Ћутали смо. Очи су нам биле упијене једне у друге. Она је с времена на време уздахнула, склопила капке, као да хоће да одагна какву страшну слику испред очију.

— „Нерасположен си... Мислиш на пут?“

— „На растанак, Соња“...

Она подиже руку на чело.

— „Знам... И мени је тешко, можда и теже него теби... Ти си свестан онога што је било међу нама... Ја се не кајем. Јер те волим, јер осећам да ме волиш... По некад ми је много тешко. Тако ноћу, кад не могу да спавам ја мислим на тебе. И онда плачем, плачем, не знам ни сама зашто. Тако, плаче ми се... И ја сам срећна, срећна, јер си ти овде“...

Соња је говорила, пришла ми сасвим близу, шапутала, спустила ми руке на рамена и нагла главу уз моју. И опет су настали пољупци, један за другим, силни јаки, дуги, бесконачни...

Лампа је чкиљила на столу, полако се гасила. Најзад сасвим утрну. Ја сам је љубио страсно, осећао сам њен дах врућ, брз... Пио сам пољупце без речи...

Био је мрак, а и очи су нам биле затворене.

Осећао сам како се њено тело све више прибијаше уза ме. Она је дрхтала у страсти, притискивала ме уза се, љубила ми лице...

Ми смо седели на постељи једно поред другог. Ја сам држао њену руку и гледао у мрак. Учинило ми се да је прошла вечност. Ја се као тргох и скочих на ноге.

— „Шта ли раде мамице?“

— „Хајдемо код њих,“ рече Соња, полако устаде и пође за мном оправљајући своју угужвану сукњу.

Њих су две седеле једна према другој. Лампа је била у средини. И оне су ћутале. Кад ми наиђосмо оне се обе окретоше.

— „Угасила нам се лампа баш кад смо читали оно што је било најлепше,“ рече Соња и осмехну се на мене.

9. Новембар.

Јутрос су отишла на станицу двоја кола са стварима, а сад, можда кроз пола сата, можда кроз пет минута доћиће кола и за нас, и ми ћемо отпутовати. Моја соба је празна, све су ствари већ отишле; ја седим на једној путничкој корпи и посматрам лепу кућицу преко пута. Некако ми тужно изгледа ова моја соба овако празна, као моје срце, изгледа ми да ме ови зидови коре, што одлазим одавде, што остављам девојку која ме воли, која ми је поклонила све што је имала само да бих је волео.

Још јуче Соња је цео дан помагала мајци око паковања, а јутрос је долазила кад су ствари отишле. Сад сигурно јадна негде седи у углу, скривена од своје мајке, и плаче, верујем да плаче, појмим бол једног девојачког срца. Јутрос сам чуо кад рече мојој мајци:

— „Не знате, како ми је жао, што одлазите...“

На вратима се појави њена глава, она погледа по соби свуда, да нема кога, затим уђе тихо, ћутећи. Очи су јој биле надувене од плача, лице бледо, чело тамно. Она приђе уз мене, упи се у моје очи погледом, који је хтео да остане вечит, незаборављен. Ништа не говораше, само ме гледаше дуго. Из суседне собе чуше се кораци моје мајке, Соња ми притиште један кратак, врео пољубац на усне. Мати уђе, поздрави се с њом, упита је за мајку.

— „Све је добро,“ одговори она, „само ми је много жао што ви идете. Жао ми је...“

Сузе јој пођоше на очи. Моја мајка је загрли као своју кћер, пољуби је у чело.

— „Немојте, Соња, да плачете. Ви ћете нас ваљда још који пут видети; или ћете доћи у Београд, или ћемо ми доћи овде у В. за време лета.“

— „Лепо, али тек... растанак је тежак...“

Она погледа у мене; ја оборих очи; моја мати нас погледа обоје, насмеши се и изађе из собе. Соња ми опет паде у загрљај, остаде неко време, затим се трже, одби се од мене:

— „Збогом... чујеш ли кола? Ето, сад баш стадоше пред кућу.“ _

Она истрча напоље; ја изађох за њом. На улици је стајала г-ђа Цана. Ја се поздравих са њом, пољубих је у руку и седох у кола, мати седе поред мене и кретосмо. Соња је махала марамицом, г-ђа Цана руком. Кола су одмицала журно, коњи су касали под бичем кочијашевим. Ја се још једном окретох на савијутку и видех Соњу где стоји на сред улице и још маше марамицом.

Седео сам у колима поред мајке и ћутао. Она ми је управљала по неко питање, али сам ја или остао без одговора или одговорио врло кратко. Неки огроман терет ми се навалио на срце. Једва сам дисао. Поред нас су промицале ниске варошке кућице са капијицама од летава, иза којих су излетале радознале паланчанке, да виде ко пролази на колима; промицали су дућанчићи са ћепенцима на којима су седеле ћифте изкривљујући главе испод ниских вратанаца, да виде ко пролази.

Београд, 14. Новембар.

Београд бујан, пун хуке, у вртлогу живота примио ме у своја пришљива наручја. Одмах по доласку нашао сам се са својим старим друговима. Они су се сви обрадовали што сам им се поново вратио у друштво. Увукли су ме у своје нове навике. Већина од њих већ су свршили гимназију и сад су говорили о ступању на овај или онај факултет. Ја сам ћутао и био сам све несрећнији што на време нисам положио матуру. Гледао сам како моји другови измичу предамном у животу, али сам осећао такође, да сам свему сам крив. Био сам у неком нејасном душевном стању...

15. Новембар.

„Мила моја Соњице.

Још јуче, тако рећи, били смо заједно, једно уз друго. Говорили смо, казивали смо све шта нам је на срцу лежало. Данас је друго... Ја сам у овом великом, прљавом Београду. Имам друштва истина, својих старих школских другова, који ме сви много воле, али... мени то друштво није више оно што је било. Ја више не тражим такво друштво. Ја сад волим мир. Самоћа ме привлачи. Кад сам сам осећам се задовољан. Сањам. Ти знаш да ја волим да сањам. Сад сам далеко, неизмерно далеко од тебе. Ти живиш у тој лепој кућици коју ја толико волим. Ти имаш пред очима све оно што је у мени оставило дубоких утисака. Сад је хладно, али и новембар има по некад лепих дана. И ти ћеш једног од ових дана изаћи ван вароши да шеташ. Видићеш ону дивну околину, ону пастирску колебицу.,. Сећаш ли се?... После има још много, много места која су ми остала у успомени. Како је било дивно, Соњице! Како смо били срећни! Ми смо се волели. Али права срећа, мила моја мала, права срећа, она која се не може прекинути, она која не може умрети пре но што ми умремо, та ће срећа тек да дође, и она је велика и ведра... И ја верујем у њу. Она ме теши кад ми је тешко, она ме храбри кад хоћу да клонем, она ме држи вечито у неком слатком очекивању, она ми даје стрпљења, она ме одржава у животу. Живот... Сећаш ли се како смо по некад озбиљно разговарали о животу. Живот је кретање, циљ му је промена, јер постоји време... Љубав... Ми знамо шта је љубав. Ја и ти то знамо. Али ја немам доста речи да кажем шта је љубав. Човек је срећан кад воли и срећан кад је вољен. Љубав је позитивно осећање, дакле није рђава. Љубав је једна. Љубав је психичко осећање, условљено радом материје... Све ми то знамо... и осећамо... Наша је љубав велика. Наше су душе срећне...

Пиши ми, драга Соња, о себи. Кажи ми у писму много оних ситница због којих си се некад тако слатко смејала. Ја бих желео да ти будеш весела. То ће ти ићи мало теже, јер кад срце плаче, уста се не смеју... Мени је врло тешко. Ти знаш како сам ја био нервозан и болестан кад сам се упознао с тобом. После си ти својим присуством, својом љубављу, успела да ме излечиш. Сад се све враћа на старо. Несаница је опет почела да ме испија... Но све би ми било лакше кад бих знао како је теби. Зато ми, Соњице, напиши једно дугачко писмо. Много ми кажи. Охрабри ме. Немој ме заборављати и воли ме као што си ме волела. А ја ти кроз писмо шаљем много, много топлих пољубаца, много, много, Соњице, пољубаца.

Милан.“

„В., 19. новембра 1899.

Срећа је наша, мили мој, што мама јутрос није била код куће кад је дошла пошта, ја се сва најежим кад помислим само да је могла да прими и да прочита оно твоје писмо. Страшно! У осталом... она ће једног дана можда све знати, али... то доцније. Тешко ми је, али морам, зарад наше среће, Милане, зарад мирнијег привођења крају свију започетих ствари, зарад мога душевног мира најзад, да те замолим да више не пишеш... Страх ме је од маме. Можеш се с времена на време јавити картом да мама види, да нас ти не заборављаш, јер... Ах, то треба да ти причам. Кад си ти отпутовао мени је било страшно, нешто ми се било из груди ишчупало и није ми дало да дишем. И пошто су се кола изгубила из вида, ми смо ушли у кућу. Нисам се могла уздржати, него сам на глас пред мамом зајецала. Она ме је миловала по глави и тешила ме, да ћеш ти опет доћи. Она дакле зна да су наше две душе једна. Али не зна докле је то спајање отишло. Није ме ништа ни питала. Била је и сама избуђена. Тога ради ти се јави картом с времена на време. Ја ћу карту увек показати мами и... биће ми лакше.

Ја друштва немам. Код нас дође доста често пуковник Павловић, али ја га не волим, чим он наиђе ја одем у своју собу. По гдекоја другарица сврати тек да ме види, позове ме у шетњу, но ја не излазим, и то је све.

Да ли је још ко умео овако да воли као ја и ти? Ја сумњам, јер би, у том случају, другојачије били написани љубавни романи. Ја сам све убрљала ово писмо љубећи га зато што ћеш ти да га примиш. Све су ми усне поцрниле од мастила... Ти знаш како ја умем да уједем за усну, али тако лако да те не заболи. А ја осетим твој дах... и прођу ме жмарци...

Твоја Соња“.

Београд, 2. јануара 1900.

Беше се подигао неки страшан ветар, какав само у Београду може да дува. Како је дан-два пре тога падао снег, то га је сад ветар у свом бесу носио и сипао у очи пролазницима. Ја сам ишао од „Лондона“ низ Милоша Великог улицу добро умотан у своју бунду. Ветар ме је тукао у лице и ја сам све више увлачио главу у подигнут оковратник од лисичијег крзна. Наједном осетих како ме неко удари руком по рамену и освртох се. Видех једног одрпанка у старом, исцепаном пролетњем капуту са неком масном и сивом капом на глави, који ми је пружао руку. То је био Аца Димић.

— „Ја вечерас путујем у В, хоћу још једном да видим то место, а сад иначе немам рада...“

Позвах га да пође са мном мојој кући, но он одби, говорећи да сад мора да иде у једну кафану где га чека неки друг с којим је радио на жељезничкој станици. Он ми обећа да ће доћи после седам код мене да ме види, и да понесе једно писмо за Соњу.

— „Ја знам да она једва чека да добије штогод од тебе...“

И он оде, док је бесомучни ветар лепршао око њега оно мало дроња.

Било ми је тешко што сам Ацу видео у оваком положају, али то њему нисам смео да поменем. Он је из дна душе мрзео човека који га сажаљева.

Писао сам Соњи, дуго, врло дуго писмо. Казао сам јој да ћу сад скоро да полажем испите и да ћу онда ићи на страну. Било је решено да идем у Париз да студирам права. Говорио сам јој о нашој будућности много, много. За три године ћу завршити студије и онда... онда ће се остварити наш дуго сневани златни сан... Отворио сам јој своје срце, које је она већ добро познавала. Казао сам јој да се не брине за мене кад будем отишао на страну... За мене ће париски живот бити само једно позориште... И још сам јој понављао и понављао да је увек, све јаче и све више волим...

Било је већ скоро осам кад Аца Димић дојури код мене, узе писмо и одмах пође.

— „Имам још свега четврт часа до поласка!“ рече и оде трпајући у унутрашњи џеп свог старог капута моје писмо које је било испуњено љубаву, срећом, надом...

8. јануар.

Јутрос сам истом поштом добио два писма: од Соње, одговор на моје писмо, и од Аце Димића.- Отворио сам их у исто време и хтео сам да их оба у исто време читам, јер су ме интересовала и доводила до нестрпљења, да видим шта има у другом док сам једно читао.

Соња је писала једно дугачко писмо пуно вере и поуздања, пуно љубави и наде у будућност, која треба да буде светла, ведра, срећна... Тешко јој је што ћу морати читаве три године да останем на страни, с тога ме је молила да пред одлазак у Француску дођем још једанпут у В. ма на само један дан.

Ацино писмо је било трагично, дирљиво, узрујавајуће. Написано грубом нервозном руком, оно је потпуно одававало душевно стање свога писца.

„...То исто вече отишао сам на гробље. Већ је свуда био мрак... хладан ветар. Али ја познајем пут. Пут до њеног гроба... Све је било смрзнуто. Земља је звечала под оковима моје тешке обуће....А поред њеног крста тугаљиво је шуштао бокор осушеног босиљка кога је ветар непрестано кретао. Дрхтао сам. Али сам осетио неко блаженство кад сам пољубио њен крст... И земља је била тако топла, тако топла... тако ме је чисто упијала у се, увлачила ме у своју утробу, ка њој.... И ја сам дуго плакао... И ветар је плакао... И старо је труло грање крцало, ломило се, јечало... Среће није било... Али ми се учинило наједном као да је она ту, на површини... и да ја на њој лежим... и зато ми је тако топло... Она ме воли!... Почео сам је љубити. Њене су руке биле у мојим рукама и ја сам их принео својим устима... Али их нисам љубио, него сам их уједао, гризао, глодао... Осетио сам да ми је неко прилазио с леђа. Учинило ми се да он хоће да ми је отме... И пригрлих је свом снагом и осетих како ми у разголићене груди улазе оштри комадићи залеђене иловаче. Једна ми се рука спусти на главу. Ја уставих дах. Да ли сањам? И кроз крчање сухог грања и хујање хладног ветра чух један благ, старачки глас: „Устани синко. Твоја је жалост велика, али велики Бог је тако хтео!“ Окретох се, подижући се на колена и угледах нашег свештеника. Он је из капелице приметио да сам ја ушао на гробље, па је, не видећи ме да се враћам, пошао за мном. Одвео ме је у свој стан. Ја сам био страшан. Руке и груди биле су ми крваве и израсецане, а уста пуна полуиздробљене иловаче...

20. фебруара 1900.

Данас сам опет добио од Соње писмо које ме је онерасположило и бацило у бригу. Она је много патила.

„...Ја сад много, много плачем, мили мој. Тако ми је све црно пред очима. Болесна сам и лежим... И тако се рђаво осећам, да ми се све чини... да нећу више ни устати... Да си ти овде све би било друкчије, — мени би било лакше. Један би ме твој пољубац подигао из постеље, што толики лекари са једном гомилом лекова не могу да учине... Но ти сад учиш, спремаш се за испите; нећу да те молим да долазиш, јер је тако хладно, па се бојим да ћеш и ти назепсти... Ја сам врло јако назебла. Јако кашљем и то ми много смета. Ни ноћу не могу да спавам због тог несрећног кашља... То на страну срце ми је здраво и ја те из дана у дана све више волим, све више за тебе живим...“

13. март.

И данас сам добио од Соње писмо.

„Тек сам се била мало придигла, кад ми се прекјуче поврати болест. Сад је још теже него прошли пут. Кашљем, много кашљем... и осећам како ми се у грудима нешто цепа, нешто кида, осећам јаке болове, пробаде... Не знам шта је ово. Да ли је и мени суђено да умрем пре среће? Што се тиче саме болести, она је прилично чудновата. Стално сам у ватри, и то преконоћ у најјачој, а болове осећам само кад кашљем, обично ујутру, иначе сам целог дана мирна. Ту је и потпуковник Павловић врло често од како ја лежим. Било му је стало пошто по то до тога да се и ја спријатељим с њим. Сваки дан донесе ми цвећа и говори ми како ће, пошто оздравим, да ме удају... Шта ћеш? Ја се смејем али и то не смем, јер из смеха пређем у кашаљ, па никад да престане. Мама изгледа да нашу наклоност цени, јер увек, кад потпуковник почне тако да говори, она додаје, да има времена још коју годину да причекам. Боже! Боже! да ли ћу ја икад дочекати да будем млада?...“

13. Мај 1900.

У великој сам бризи због Соње. Новости од ње немам од марта месеца кад ми је писала да јој се повратила и погоршала болест. Писао сам и госпођи Јокићки и добио сам одговор, али је све то било у исто време, — прве половине марта.

Данас је 13. мај! Прошле године на данашњи дан ја сам био тако срећан! После сам провео једну страшну ноћ... Та је ноћ била заиста ужасна. Грозница ме је страшно тресла. Ја сам био на граници лудила... Данас је година дана од те страшне ноћи. Данас је година дана од кад је Соња била моја.

15. Мај.

Јутрос сам добио од Соње писмо. Дигла се из постеље зато да ми пише. Њено је писмо пуно неме сете, неког мирног умирања... И она се сећа...

„...Преплакала сам данашњи дан. Лане је било тако лепо 13. маја! Ја сам била весела, срећна... Волела сам те и зато сам ти се и дала... Данас је тако исто леп дан,... али га ја гледам кроза сузе. Јер у мени нешто празно има... Ја осећам да је у мени нешто умрло... У грудима осећам неку празнину... и та ме празнина с времена на време потмуло заболи... Ја плачем. Суза још има. Смех је престао. И мама је тако тужна, и она често плаче... а мени је тешко. Ја бих хтела још да живим, да волим... Ја нећу да умрем, Милане. Твоја ме успомена држи у животу... Твоја ми слика још даје снаге да плачем... Лане је било тако лепо! А данас? Болест је тешка. И док дрвеће листа и руже цветају, ја полако умирем..."

Ово је писмо учинило на мене страховит утисак. Ја сам био потпуно утучен и неспособан за сваки рад. А кроз неки дан треба да полажем испите. Али и поред свега бола које ми је ово писмо нанело, ипак сам грозничаво читао. Требало је пошто по то да положим, да свршавам школу, да постанем свој човек... Соња је чекала! Њена је срећа била у питању. И ја сам радио с надом у успех.

21. мај.

И нисам се у нади преварио. Јутрос сам положио и последњи усмени испит и то одлично. Одмах сам писао Соњи. Јавио сам јој да је све срећно пошло и бринуо сам се за њу. Казао сам јој са жаљењем да ми је немогуће да дођем у В. пре поласка за Париз. Време је тако кратко, а имам толико послова да посвршавам. Треба куповати пуно којешта. А крећем се одмах почетком јуна. Тамо ћу провести распуст у једној породици, ради усавршавања у језику.

Београд 8. Јуна 1900.

Дође и тај дан. Воз полази у десет увече. Целог дана ја сам паковао; моја мати је затварала и отварала две корпе које сам носио собом. У једној је било јело и најпотребније ствари, а у другој одело и рубље. Били смо као у грозници обоје. Мајка је трчкарала тамо-амо по кући, трпала је у корпе и неке непотребне ствари, после их вадила. Па би тек стала покрај врата, погледала ме једним дугим погледом и очи би јој се овлажиле... Ја сам написао Соњи једну карту. Данас путујем. Молим је да се за мене не брине и да буде весела, да оздрави. Ја ћу јој се јавити чим будем стигао, послаћу јој своју адресу, да бих могао од ње добијати вести...

Већ је пала ноћ. Ја и мајка смо последњи пут вечерали заједно. Она је била уплакана. Пут је далек... После смо отишли на жељезничку станицу. Воз је већ био дошао. Ја нађем место, постарам се и за пртљаг и изиђем да још који тренутак будем с мајком. Ускоро смо се кренули. Ја сам стојао на прозору и поздрављао сироту жену која је наизменце брисала сузе и махала марамицом...

Париз, 25. јуна.

Париз!...

Каква промена! Овде је све за мене ново, невиђено. Ја све гледам као у неком сну. Не могу још да се нађем у овом мору од кућа, јуче сам био на Сорбони. Упознао сам се са неколико Срба студената који су ми обећали да ће ми се наћи на руци. Још синоћ је један од њих долазио у мој хотел и понудио ми да се доселим у његов стан, те ће нас тако обојицу мање коштати. Ја сам примио. Волим да сам у друштву. По цео дан сам у грозничавом кретању које овде несумњуво мора сваки човек да осети. Једино увече, кад легнем, ја се вратим кући. Сетим се мајке, којој мора да је тешко самој тамо у нашој лепој земљи. Сетим се Соње која лежи болесна, тешко болесна, и мисли на мене. Ја имам неку непобедљиву наду да ће Соња оздравити, и ако ми се срце стеже при помисли да она пати и да је тако близу смрти. Ја се надам, јер ја је волим и верујем у њену љубав. Писао сам јој. Казао сам јој где сам и да ми је тешко што сам тако далеко. Молио сам је да ми пише, да ми прича како је њој... да ми каже да је оздравила, да јој је боље...

9. јула.

Већ сам добио неколико писама од мајке. Она јадница пише скоро сваки дан. Ја сам јој на свако писмо одговорио. Но данас на подне добио сам од ње једно писмо почето, као и увек, брижним тоном, саветима, нежношћу.

„...Синоћ је“, говорила је она даље у писму, „долазио код мене твој друг Аца Димић. Питао је за тебе. Рекла сам му да си у Паризу. Он се зачудио. Тражио је твоју адресу. Треба, вели, да ти пише, јер овде нема с ким да говори“...

17. августа.

Добио сад од Соње прво писмо. Моја је срећа превелика! То ме је писмо тако обрадовало. Она ми прича пуно лепих ствар. Прича о себи, о свом животу.

„Од како си ти отпутовао мени је много боље. Још оног дана, кад си ми јавио да си положио матуру, било ми је добро, целог тог дана нисам кашљала. Сад сам се већ придигла. Осећам се доста добро. Лекар ме храбри да се болест неће више повратити. Но препоручује ми да се добро чувам на јесен да не озебем, јер то може да буде опасно. Ја ћу се добро чувати, јер хоћу да будем здрава и лепа кад се ти вратиш. Од ове болести сам прилично ослабила, побледила сам и омршала. Не бих желела да те овако дочекам. Треба да будем она стара Соња, јер ти си ме онакву волео... Препоручено ми је да будем што више на сунцу и на ваздуху и по овој врућини, те сам више напољу него у кући. То ме мало оживи и поврати ми боју.... На тебе непрестано мислим. Тако бих желела да си ти сад овде, па да заједно идемо у поље да шетамо, да беремо цвеће“...

3. септембар, 1900

Кроз дванајст дана почеће предавање на Сорбони. Ја сам се већ уписао и намеран сам да прилегнем на рад и да редовно полажем све испите да бих што пре свршио студије. Треба да се што пре вратим у своју земљу. Соња ме чека!...

-------------------------------

25. децембар 1900.

Божић!

У друштву са неколико другова Срба и Француза провешћу празник. Тешко ми је... Далеко сам... Усамљен... И Соња не пише већ толико време. Још августа месеца како сам добио једно писмо које ме је обрадовало, па више ништа. Бојим се да опет није болесна... Казао сам и мајци да пише госпођа Јокићки и да пита шта је са Соњом.

--------------------------------

8. априла 1901.

Опет је грануло пролеће. Париз је сад диван. Све је напупило и повраћа се и живот. Мале цвећарке продају љубичице по угловима великих булевара. То је иста она љубичица која расте у мојој земљи. Иста она коју сам ја са Соњом заједно брао. Исто тако мирише. Исто је тако плава...

26. маја 1901.

Најзад, после великог очекивања, добио сам од мајке одговор о Соњи. Госпођа Јокићка јој је одговорила. Соња је била опет болесна, тешко болесна. Целу зиму је прележала и сад се тек од неколико дана придигла, те се креће по соби. Јако је ослабила: сама кост и кожа. Није више весела као пре. Врло је нервозна и често плаче...

15. јула 1901.

Данашњом поштом дошло је једно писмо од мајке. Сад ће скоро распуст. Она би желела да дођем кући да проведем то време крај ње. Соњу и не спомиње. Како је мати себична! Каже како је њеном материнском срцу тешко кад сам ја далеко... Како је Соњином срцу? Соња је тешко болесна. Соња не зна да ли ће дочекати жива да ме још једном види. Соња се жртвовала за мене. Соња ми је поклонила своју младост. Соња ми је дала живота онда, кад ми је био најпотребнији. Моја мати не зна шта је све Соња учинила за мене, она не зна шта Соња за мене значи. Она је као и све остале мајке. Она зна само за свој бол. Она зна да је њено дете само њено... Мајке, мајке, да знате!

10. августа 1901.

Данас је најсрећнији дан за мене. Соња ми је писала Сад је опет добро, опет је весела, али је та њена веселост тако уморна...

„Скоро годину дана лежала сам ни здрава ни болесна. Имала сам ватру и мало сам кашљала. Груди су опет болеле. Од две-три недеље на овамо тако се добро осећам, — као пре... Ојачавам, па сам сва радосна што се повраћам у живот. Живот је тако леп! Ја га тако волим, — због тебе. Тако сам сва опијена, сва срећна, да бих желела да си овде... Онда би срећа била потпуна, бескрајна... Али ти ћеш доћи, ускоро ћеш доћи, је ли? Кад ћеш једном свршити ту школу? Знаш, кад се воли онда се је нестрпљиво..."

20. новембра 1901.

Данас сам завршио полагање испита за прву годину. Требало је да ове испите полажем још јуна месеца, али онда још нисам био сигуран у себе највише због језика. Положио сам врло добро. Одмах сам јавио мајци. Писао сам и Соњи. Био сам све ближе крају овог бесконачног школовања. Крајем ове школске године полагаћу групу испита за другу годину и онда сам до године готов. И то ће брзо проћи. И бићемо срећни. Брзо ћемо заборавити на све тешкоће на све рђаво што је било. Овај дуги састанак, нећемо га више ни помињати. Радост ће нам бити већа, срећа ће нам бити слађа, што више жалости и несреће претуримо преко главе док до њих дођемо... Такав је живот...

-------------------------

30. јуна 1903.

Добио сам диплому. Тако сам срећан да бих цео Париз загрлио. Каква ће тек радост да буде тамо кад чују, да сам одлично завршио све испите! Соња је сад оздравила. Она ће ме дочекати у В. као моја вереница. После ћемо се венчати. То ће бити дивно! Ја ћу добити службу. Бићу судски чиновник, па доцније и судија. Сад је све лако кад имам диплому. И ми ћемо весело живети. Тако је леп живот у двоје!...

Београд, 4. августа 1903.

У шест часова јутрос експрес је јурио од Земуна преко Савског Моста. Ја сам стајао поред прозора и гледао Београд. Видео сам пристаниште, тамо даље стару тврђаву, десно вечити торањ Саборне Цркве. Убрзо је воз ушао у станицу. Много се света тискало на перону станичном и ја опазих у тој гужви своју мајку. Она ме је чекала упућујући забринуте очи у вагоне који су успоравали ход и најзад стали. Ја сам скочио с воза и за тренутак се нашао пред њом. Она је добро отворила очи да ме види.

— „Сине!“ било је све што је казала и загрли ме.

Плакала је од радости као мало дете и љубила ме својим дрхтавим материнским уснама.

6. августа 1903.

Изишао сам да прошетам кроз Београд. После Париза Београд чини утисак паланке. Али ја сам се ту ипак осећао боље него у Паризу. Све ми је познато, све ми је наше.

На Теразијама сретох Ацу. Једва сам га познао. Био је поцрнео, огрубио. На главу је био натукао једну жељезничарску качкету сву чађаву. Рече да је контролни чиновник на прузи Београд—В. У разговору сам осетио колико из њега бије олкохол и почео сам га саветовати да не пије.

— „Пијан је човек тако срећан!“ говорио је Аца са неким усхићењем. „Све заборави, све му је потаман и не пада му на ум да је живот тежак, грозан, бесциљан...“

Било је пред подне. По подне у два полазио је из Београда воз на коме је био Аца, те га замолих да понесе Соњи једно писмо.

— „Доћићу ја код тебе око један.“

И упаде код „Албанеза“.

Био је тачан. У један је био код мене. Дао сам му писмо и он је пошао. Но застаде, рече како је у новчаној неприлици.

— „...Молим те, дај ми двадесет динара. Ја ћу сад петнаестог да примим, па ћу ти вратити.“

Дам му тражени новац, молећи га још једном да не заборави, да преда Соњи писмо и он се сјурну низа степенице, довикујући само једно: „Не бери бригу!“

7. августа 1903.

Јутрос сам се запрепастио читајући новине, кад наиђох на трећој страни један чланак, под насловом Жртва Алкохола, у коме је описана трагична смрт једног жељезничког чиновника. „Он је при поласку воза пијан сео код кочнице и одатле пао између два вагона, тако да су му точкови воза прешли преко трбуха. Леш је страшно унакажен, али се ипак могла констатовати његова идентичност. Звао се Аца Димић, родом је из В., стар двадесет и једну годину, нежењен.“

--------------------------------

15. децембра 1903

Живот у Београду постаје монотон и досадан. Ја сам већ указни чиновник. Писар друге класе! Али са тим није још ништа постигнуто. Једном сам у разговору с мајком као случајно повео говор о својој женидби, но она би, као што видим, желела, да још мало причекам.

— „Још си сувише млад“, говорила је она, „треба мало да момкујеш!“ Међутим главно је тежиште било на другој страни. Ја сам имао намеру, да, по истеченој прописаној пракси, полажем адвокатски испит. Кад бих се оженио од испита слабо да би што било.

— „Кад положиш испит, па отвориш своју канцеларију, па будеш слободан, свој човек, онда се жени и бићеш срећан...“

14. јануара 1904.

„Знаш ли, мили мој, да сва задрхтим од неке луде радости кад помислим да ћемо се опет видети. После толиког времена! Већ сам нестрпељива, а тај дан је сваког тренутка све ближе. Јуче ми је мама казала да ћемо ићи у Београд чим се мало разлепша време, чим сијне пролеће. Толико сам срећна! не можеш да замислиш. Ти си се мора бити много променио. Сад си већ постао човек. Ја се не мењам. Мало сам слабија и блеђа него што сам била, то је све. Очи су ми мало мутније... од дугог плакања. Ја се тако лако заплачем од радости при самој помисли да ћу те опет видети, да ћу чути твој глас, да ћу гледати твоје очи. И ти ћеш ме опет љубити као пре. Ти ћеш ме много, много љубити. Ти ме увек волиш, је ли? Ја сам сад велика девојка. Ти си већ свој човек... Ах! Будућност је дошла! Снови ће се остварити, је ли, мили?...“

16. марта 1904.

Добио сам класу. Господин судски писар прве класе! То је већ почетак киријере у државној служби. Штета што ћу је напустити. Али, слобода је златна!

3. маја 1904.

Јутрос је мајка добила једну депешу из В. од госпође Јокићке. Јавља да сутра са Соњом долази у Београд. Ја сам се надао. Сваког дана сам очекивао ту депешу. Па ипак сам необично узбуђен њеним доласком. Соња ће бити овде, уза ме! Соња ће ме опет гледати оним дивним крупним, плавим очима. Ја је толико волим!...

4. маја 1904.

Чекао сам их на станици с мајком заједно. Воз је дошао. На перону је много света. Видео сам госпођу Јокићку, видео сам и Соњу. Пришли смо им. Ја сам госпођу пољубио у руку. Соња ми је пришла и пружила ми усне... Маме ништа нису виделе. Она је плакала. Стегла ми је обе руке и гледала ме у очи. Ја сам био раздраган. Све је у мени врило. Соња је била ту, уза ме. Она ме је увек волела. Ја сам је опет пољубио. Пошли смо кући загрљени, пијани од среће..

5. маја 1904.

Данас смо били у Топчидеру. Сами. Соња је била дивна. На њој сам нашао једну малу промену. Њен је поглед био дубљи него пре. Њене су очи сад имале нешто тужно у дну... нечега меланхоличног у основи...

6. маја 1904.

Време се покварило. После јучерашњег онако лепог сунца, данас је почела још од ујутру досадна ситна киша. Небо је сиво као у јесен. И Соња је данас мало суморна. Њене су очи мутне као небо. И по гдекад уздахне. Ја сам увек са њом. Седимо покрај отвореног прозора и гледамо како и пролеће може да се обуче у погребну црнину. Соња је ћутала и кад се окренула очи су јој биле пуне суза.

— „Је ли, ти ћеш ме увек волети?“

7. маја 1904.

Соња ми је сваког дана причала, како је живела у В. после мог одласка, како је све било празно, досадно.

— „Знаш, тако сам једног дана била прошена и у мало се не удадох! Има тамо у В. једна дошљачка породица. Један сељак који се обогатио, па дошао у варош да живи. Сад има сина, момка на женидбу, па му тражи девојку. Ја се чичи допаднем и он ти ме запроси. Дође лепо код маме једног дана, па поведе и сина. Ја сам знала тог младића. Виђала сам га често да пролази улицом, али се нисам надала, да ће тај доћи једног дана да ме проси. Мама се јадна нашла у чуду, али је чича њој објашњавао како су они богати, како ћу ја код његовог сина бити госпођа, да живим само како зажелим. Они су поштени људи, уживају добар глас и тако даље. Мама слегне раменима и каже им да она нема ништа противно томе да каже, него само још треба да се ја питам. Мама им узгред каже, да, ако ја нећу, она ме не може натерати. Они оду. Мама ми каже у чему је ствар, а ја њој одмах изјавим да то мени не треба. Сутрадан, вредно је било видети чичиног сина, како, на најбешњем коњу, јури кроз нашу улицу горе-доле, па обада оног коња, па га дражи, а коњ игра и пропиње се да све севају варнице из камена. Али му све то није помогло. Ја сам гледала шта ради, али се нисам хтела показивати на прозору, јер би он то одмах разумео као приставак од моје стране. Ништа му то није помогло ни следећих дана, јер ја припадам само теби...“

8. Маја 1904.

Говорио сам Соњи о својим пројектима. Ја сам сад осигуран, имам своју службу, могу да се оженим, да будем срећан.

— „Не... још не!“ рече Соња. „Причекај, Ја ћу ти казати кад ћемо се узети. Ја хоћу да, кад се удам за тебе, будем вечито срећна. А ја ћу срећна поред тебе бити само ако будем здрава. Јер кад сам болесна ја нисам весела, нити ми се мили живот. Ја још нисам здрава. То сам видела ономад кад смо били у Топчидеру. Сутрадан сам била као утучена...“

9. Маја 1904.

Сутра већ путују натраг. Ја сам као убијен. Соњи нагну сузе на очи кад ме погледа.

— „Тако ми је жао,“ рече, „као да се никад нећемо видети више...“

10. Маја 1904.

Опет сам пао у монотону тишину своје канцеларије, где се чује само равномерно шкрипање пера једнога колеге и кашљуцање послужитеља пред вратима. Ја сам као пробуђен из неког дивног сна, па ми је жао што је био тако кратак. Нешто ми је на срцу празно, хладно. Осећам неку узнемиреност, неко грозничаво стање. Соња је отишла...

5. Јула 1904.

„Овде су врло велике врућине. Можда због тога слабим. Срце ми се ишчупало кад сам отишла из Београда. Кад би они тренутци могли да се претворе у вечност... Сад ми је све нешто необично и јаче отварам очи да боље видим, али је све празно... Све је празно. И срце ми, чини ми се, не куца више... И дах је стао... А још сам жива... јер твоја успомена живи...“

17. Октобра 1904.

„Да ли ћемо икад више, драги ја и ти бити једно с другим? Дошла је ова проклета јесен... Тако ми је све празно...“

31. Децембра 1904.

„...И последњи дан ове године дочекујем у постељи... Болестан човек не треба ни да живи... Али ја бих да још мало живим. Ја бих да сам с тобом. Кад оздравим... Ти ме увек волиш? Ја ћу да се спремим, да те дочекам. И ти ћеш доћи да ме просиш...“

2. јануара 1905.

Више ми се није чекало. Данас сам разговарао са мајком. Казао сам јој све. Соња ме воли. Наша љубав није скорашња. Мати је све примила. Радовала се што ћу да узмем Соњу.

— „Она ће оздравити кад пође за тебе. Ти ћеш је лепо чувати и неговати. И бићете срећни“, казала је добра старица.

И ја сам већ склопио лепо изненађење. На лето ћу изненада, чим чујем да јој је боље отићи у В., запросићу је и довешћу је у Београд. Живот ми је изгледао тако леп! Срећа ми је била теко близу! И ја сам већ пружао руку да је ухватим...

----------------------------------

5. марта 1905.

„Придигла сам се Не излазим још нигде, али ми је боље. Само се некако чудно осећам. Не знам више да ли сам здрава или болесна. Знаш, толико сам се навикла да будем болесна, да ми је сад необично да више не лежим. Не осећам да сам жива. А живот толико волим!“...

12. маја 1905.

„Опет је тако дивно пролеће! Сад се тако добро осећам. Опет сам весела, као пре. Волим те, као пре. Шта радиш ти сад у Београду? Волиш ме увек? Како би то лепо било кад би дошао мало овамо! Ја се сад тако добро осећам... Златно здравље!“

10. јуна 1905.

Био сам готов за пут. Баш се сад десило да жељезнице на прузи за В. не раде услед неког квара на једном тунелу, но ја нисам хтео више да одлажем, и реших се да идем колима. Знао сам једну кафаницу где обично одседају кочијаши из В., те одох тамо. Упитах, да ли би ме који хтео возити за В., и јави ми се један младић.

— „Ја ћу вас возити, господине“.

Био је то један од оних здравих, једрих, планинаца, у лепом сељачком оделу, са шубаром на глави и новим опанцима на ногама, паметна лица и нешто сетних очију.

Погодили смо се и рекох му да дође ујутру.

11. јуна 1905.

Целу ноћ нисам заспао. Кад приметих да је почело лепо да се раздањује, устадох, спремих се и изађох у башту да шетам. Био сам нестрпељив да већ једном пођем. У неко доба шкрипну капија и појави се мој кочијаш. — „Хоћемо ли, господине? Мислим да је време“.

— „Ја те већ одавно чекам“, рекох му.

— „Сад је таман време. Нисмо задоцнили. Стићићемо још за дана“.

Је се опростих с мајком и седох у кола.

Дивно летње јутро. Београд се тек будио кад сам ја пролазио на колима, срећан, нестрпељив, да што пре стигнем.

Коњи су касали кроз београдске улице одмереним касом, кочијаш их је опомињао бичем с времена на време, а ја сам седео заваљен у колима, задубљен у размишљање, у сећање. Монотони кас коња и зврјање кола успаваше ме. Очи ми се задржаше на леђима кочијашевим, који носаше један лепо извежен гуњ, ократак, испод којега су се виделе обмотане тканице, а између гуња и тканица видела се танка, провидна, сељачка кошуља, кроз коју се назираше једро тело овога младог планинца.

Већ бесмо изашли из улица: с обе стране пута виделе су се засађене баште, воћњаци, ливаде и њиве. Кола су полако одмицала: ја сам размишљао. Сећао сам се свога првог пута у В. затим тамошњег нерасположења, познанства са Соњом, љубави, свега што је било међу нама, сваког тренутка, сваке ситнице, затим растанка...

Пут се пружао пред нама као дуга змија кроза зелени ћилим њива и ливада, овде онде ишаран златно-жутим комадима, који су били засађени пшеницом. Ја сам задубљен у у мисли опет будан задремао, увек су ми долазиле друге мисли, увек друге слике; свака ми је ситница падала на ум. Сати су неосетно пролазили, а ја сам седео заваљен у колима, непомичан и одсутан.

— „Овде ћемо да ручамо, господине,“ — рече ми кочијаш устављајући кола.

Ја се тргох из сањарија, сиђох с кола и видех да смо на пола пута, пред старом друмском механом са сводовима.

По ручку одмах опреми сељак коње и позва ме, јер имамо још дуго да путујемо. Ја седох у кола и пут се настави досадан.

Запад се већ почео руменити; сунце је почело падати све ниже; природа је постајала свежија и лепша позлаћивана крвавим сунчаним зрацима. Кола пођоше спорије — ишли смо уз брдо.

— „Ево сад, кад се будемо попели на ово брдо, већ можемо видети В. — није још далеко!“ рече ми кочијаш.

Кола су се полако пела и већ смо били на врху. Ту устави да одмори коње. Заиста већ се В. могло видети, испод самог брда.

Ветрић је пиркао одоздо свежећи нас и хладећи нам чела ознојена од данашње врућине. Од некуд допреше звуци звона, тихи, умилни, као тужна песма. Мој кочијаш скиде шубару, и клече украј пута склопивши руке и дигавши очи к небу.

— „Сад је сахрањују...“ — прошапута младић, и заплака се.

Ја га посматрах неко време, не разумевајући његове сузе, клечање, затим и ја скидох капу и приђох му с питањем:

— „Што плачеш, младићу?“

Он ме погледа, не одговори ми ништа, већ зари главу у руке и зајеца понављајући:

— „Сад је сахрањују...“

Ветрић је и даље дувао одоздо, из В., и доносио тихо јецање звона. Сунце већ беше сасвим зашло. По небу су се виделе још само црвене и плаве пруге, овде-онде бели и црни облачићи позлаћени последњим пурпурним зрацима сунчевим. Звона умукоше; кочијаш се подиже, обриса сузе рукавом и приђе ми:

— „Хе, мој господине, ви не можете ни замислити такву лепоту као што беше она...“

— „Ко?“ упитах, не разумевајући.

Ја седох у кола; он ошину коње и отпоче да ми прича своју историју.

— „Она је била вечито тужна. Никад нисам видео њен осмех. Али сам је волео, много волео. Сваки дан сам је виђао и примећавао сам да је све слабија, и блеђа. Њене су се плаве очи губиле у главу и постајале све тамније... Она је умирала сваки дан помало. И није ме волела. Она ме није волела. Тако болешљива каква је била, на боље је пошла последњих дана. Али је ономадне била на брду код коза, изишла да шета, преморила се и тамо се на извору воде напила. Кад је стигла кући пала је у постељу и почела пљувати крв. Ја сам спопао коње и кола да не будем ту кад она умре... Малочас сте чули звона. То су њу сахранивали. Знам... то су њу сахрањивали...“ Он ућута, ошину коње. У сусрет нам је ишао један сељак. Мој кочијаш устави кола и упита га:

— „Је л’ то њу сахранише?“

— „Њу!“ одговори сељак и одмахну руком.

Он потера коње, окрете се мени и рече:

— „Да, то су њу сахранили... сахранили су моју љубав... прву и последњу... све што сам волео... Звала се Соња...“

Ја претрнух.

— „Соња!“ промрмљах, а сузе ми навреше на очи.

— „Да, Соња.. сирота Соња!“

— „Сирота Соња!“ понових ја за њим.

Улазили смо у варош.

— „Вози ме у кафану код Лава.“

Кола стадоше пред кафану. Ја сиђох, помогох му те унесе ствари унутра, платих му и растадо смо се. Он седе на кола, ошину коње и изгуби се у ноћи.

Упутим се пустим паланчанским улицима. Никога нисам сретао, нити сам икога желео да сретнем. Из далека видех на углу ноћног стражара; ја му приђох.

— „Је ли, пријатељу, кога то сахранише данас?“

— „Данас? Соњу г-ђа Цанину“, одговори стари стражар.

— „Соњу... г-ђа Цанину...“

Ја продужих пут кроз улице и нађох се на гробљу. Лутао сам од гроба до гроба тражећи нову, свежу хумку са белим крстом под којим је лежала она коју сам ја волео и која је мене волела. Најзад се нађох пред њеним гробом. На белом крсту било је написано њено име.

— „Истина је! Она је мртва!“ крикнух и падох по гробу гушећи се у сузама.

Не знам колико сам тако остао, само знам да, кад сам се тргао из заноса, нисам видео ништа осим пусте помрчине и овде онде по неки бео крст. Ја се упутих у кафану, где сам одсео, тамо нађох једног кочијаша и још исте ноћи одпутовах у Београд...

12. јуна. 1905.

Вратио сам се у Београд.

За мене живот више нема смисла. Моја је душа умрла. Мој мозак стоји. Нема више ни једне идеје, ни једног зрака да га осветли, ја сам непокретан, излишан. Ја сам нешто што постоји зато што је и до сад постојало и ако је нестало онога што му је одржавало егзистенцију. После свега што је било ја треба још да живим. То ми је свеједно. Смрт је тако незнатна транслација, да не вреди о њој водити рачуна. Само после човек не осећа... бар ја тако мислим; другојачије не би могло да буде. Од тог тренутка ја више нећу бити ја... ја ћу бити све... Ко зна?...

13. Јуна 1905.

Хоћу да затворим ове стране. Ја више немам шта да пишем. Мој је живот исписана књига. Свршио се пре него што је почео...

--------------------------------------

21. јануара 1908.

Данас чух да се госпођа Јокићка удала за пуковника Павловића.