Милан Наранџић често је своје пријатеље на ручак и вечеру звао и с њима је при добром јелу и вину веселе часе проводио.

Питаћеш ко је тај Милан Наранџић?

То је један човек од сиромашног оца и матере, па је опет себи стекао жену са великим имањем, и то чрез разне странпутице живота.

Сад му је мало више преко триест година, стаса је повишег, леђа мало унапред гибнута, ноге мало кривије; образ му је чист и дугуљаст, очи зелене, глава у вр’у нешто замишљена, поглед му је оштар и лукав. Носи се одвећ чисто, био је на своју лепоту сујетан, а женски је пол радо имао. Није му оскудевало ии памети ни оштроумија.

Кућа му је пуна. Госпођа, премда мало старија, около четрест и више година, но прилична, и гостољубива.

Сада баш није била код куће; отишла је некуд на пут.

Овом приликом његови присни другови и пријатељи замолили су га да им преповеди његов интересантан живот, шта је преко главе преметнуо док је дошао до садашњег стања; а Милан доиста, за удовољити и’, више вечера преповедао им је при чаши вина ил’ чаја. Сви су га слушали са највећим удовољством; и што је год више говорио, све им је љубопитство више расло.

Дакле, Милан Наранџић ово преповеда:

»Ја сам се родио у варошици Н. год. 182., и то у: цичој зими, зато и јесам тако здрав. Мати ми је била родом из дољне пургерске класе, добра, но мало џандрљива жена; отац ми је био поштен кројачки, ил’ баш чисто да рекнем, шнајдерски мајстор. Нек ми се опрости што пре матер опомињем, јер мати ме је управо овом свету поклонила, и често ми је у детињству крадом, да отац не види, јести давала; отац, пак, често ми је апетит са дизгом ил’ рифом покварио.

После рођења прва ми је била та срећа, што су ми лепо име надали. Крстио ме је Јова берберин, и као човек од добра вкуса, надао ми је лепо име — »Милан«. Многи ће мислити, да то у животу ништ’ не чини ил’ он лепо ил’ ружно име имао. Није тако. Познавао сам женски’ које су мрзиле на имена: Јосиф, Јаков, Мојсија, Аврам, но допадала су им се имена: Јулијус, Емил итд. Моје је име јошт и по томе срећно било, што сам га могао двоструко употребљавати: у простијем друштву Милан, у ноблијем — Емил.

На прве године мога живота не могу се добро опоменути, но мати моја ми је говорила, да сам врло леп био, и сви су њој завидели што тако дете има. Отац ми је био љут, намрштен човек; радио је цео дан као црв, кад са једним калфом, кад и без калфе; мати ми се тек око ручка, фруштука и са децама бавила. Кад нас је троје ситне деце у недељу обукла, изгледали смо као из вертепа. Кажу да сам имао криве ноге као левче, ал’ сам онда јошт сукњу носио, па се није видило. Имао сам једну велику сестру од двадесет, ил’ ваљда и више, година.

Мати је радо крадом пецварила, а особито је кафу радо пила, па и нама је давала. У оно доба није се баш у свакој кући кафа пила, а код занаџије реткост је била, па обично мајстори љутили су се на жене, када су кафу пиле. И отац мој у највећу је јарост дошао, када је матер код кафе уфатио. Било је онда сваког белаја. Све је говорио, да ће му кафа кућу упропастити.

До шесте године учио ме отац код куће азбуки, и мало молити се, па онда ме послао у школу. Ту се сад за мене нов свет родио. Већ сам онда плундре почео носити. Ту се већ започела познанства са млогим децама. Ту ми прохуја једна година као један сан. Из школе па кући, па учи лекцију, па на егзамен пред оца. Особито знао ми је отац аритметику врло добро и почео ме у њој обучавати. Друга деца, кад није било школе, ишла су којекуд, а ја, како из школе, а оно свуци чизме па учи. Није ми дао отац да дерем чизме, а, као мајстор човек, није могао допустити да босоног идем. Е тако сам проводио прве године мога школовања. Отац ми је начинио торбу за књиге, која се звала тека, па на дизги обешена висела ми је као патронташ; чизме сам имао јаке, са дуплованим ђоном, који је био са јаким ексерма исцифран; плундре грубе, јаке, хозентрогери од дизге, а на глави капа од седам ћошкова, од манџестера, онаква иста у каквој Лутера молују. Тако сам онда изгледао.

У овом школском животу није се ништ’ тако важно догађало. Учио сам се добро, рачунати сам знао од свију моји’ другова најбољма. Но једно ме је највећма мучило. Био сам увек гладан. Код куће, истина, имао сам дост’ јести; лебац је, истина, био црн, ал’ добар; но све је то мени мало било. Мати ми је често додавала крадом чанчић резанаца са сиром; наравно, морао сам брзо јести да ме отац не уфати; не једанпут гушећи се са резанци нашао ме отац, и песницом по врату помагао им клизати се. Но до једног сата опет сам био гладан. Моји другови знали су зато и звали ме прождрљивим. Ако ујутру у школи, пре нег’ што ће учитељ доћи, моји другови, који свој фруштук не могу да изеду, а они са мном у погодбу, па ми даду по шест, по десет палица, па тек легнем за по кифле драговољно.

Код куће, ’осим матере, на руци ми је била мода сестра, сека Јула. Она је била на гласу девојка. Поред пенџера пролазили су многи гавалери. Ја сам морао много пута на страни бити, да њој јавим ко иде из другог ил’ трећег сокака, па кад јој добар глас донесем, грошић не фали. Каткад ме је, опет, терала да код куће не лармам, па опет грошић. Каткад, опет, морао сам стајати на врати кујнски, да нико унутра не уђе; штавише, и мојим друговима запретио сам онда улазак. Моја сека имала је неки бели пра’ у једној кутици, па кад се са неком водом умивала и праом трла, а ја сам децу јурио из кујне: »Напоље, децо, мојој секи није се још образ осушио!« — Деца изиђу, а ја за ову услугу од моје секе опет грошић. Сви су фалили моју секу да је лепа; мати да изађе из коже од радости, кад чује да јој је кћи нобл. Ал’ све то оцу није се допадало. Не једанпут сека Јула бегала је испред очиног рифа, и то понајвише због тога што хоће шешир да носи и даје се од гавалера фрајлом титулирати. У то доба тек велике госпође и фрајле носиле су шешире, и шешир био је у тако великом почитању, да су се даме давале у шеширу портретирати. Колико је пути било кавге у нашој кући због шешира! Отац не да, мати брани кћер. »Мани се ти тога, она све слути на господство, ваља да јој је суђено; та колико су већ њи’ којекакви’ срећнима постале, па зашто не би и наша Јулка, којој пара у вароши нема?« Овако је моја мати мислела, ал’ друкчије отац. Он како види шешир, одма’ с њим у ватру, а мати и Јулка не дај, те је одма’ русвај готов. Ја сам онда највећма страдао, па гледао сам одма’ како ћу се тавана дочепати, па онда нити ручка нити вечере, јер се све разишло куд које: отац у меану, мати на ужину код тете Јеле, а сека к другарици једној, која је седела баш до куће виценотароша Марковића, а ја остаде без јела, па гладуј.

Тако смо ми у нашој кући живили.

У школи имао сам већ много искрени’ другова. Особито Бранко Орлић, Светозар Цифрић и Љубомир Рудић.

Да почнем од последњег. Он је био син једног свештеника; оштре памети деран, и добар друг. Цифрић је био мог кума Јове берберина син, чист деран, но мало и кавгаџија. Бранко је био син не знам чији; нисам му познавао ни оца ни матере. Знам да је од добре куће, јер премда је у туђим рукама био, опет није у ничему оскудевао. Сваки дан ми је донео у школу на фруштук једну кифлу, без да је изискивао да ми удари шест; штавише бранио ме против нападача када се случило, да сам најпре изео земичку, а нисам хтео лећи; он је сваког слабијег против јачег бранио, па и мене ма против петорице бранио је.

Осим ове тројице, који су ми били најбољи другови, имао сам још њи’ неколико, с којима сам се у течају живота састајао и проводио. Но морам исповедити, да ми је Бранко најбољи био, премда сам га не једанпут увредио. Он се добро учио, и ја добро. Једанпут у класификацији он је био други, пре свагда први, а ја први. Тетак ми је био учитељ, па је пазио на мене. Бранко од једа и жалости није хтео кући ићи, због тога што је деградират, па су га сви ђаци као пандури морали силом кући довести. Од овог доба сви су га за неког немирног дерана држали који ил’ ће пропасти ил’ ће продерати. Сваки је казао: »Ово је чудно дете, богзна шта ће јошт од њега бити, — добро ил’ зло.«

Када је био четвртак, ил’ вторник, ил’ недеља, онда ми, мали ђаци, скупили смо се, па једни ил’ у шуму на млеко код једне добре сељанке, или да се с ким — тим бијемо. Ја сам увек са другима на млеко ишао, само не са Бранком, Светозаром и Љубомиром, јер ови су свуд кавге заметали, и то на уштрб Бранка, јер је он увек последњи на мегдану остао, па не једанпут је био жртва своји’ побратима. Ја се нисам смео тући, јер када сам донео кући искршен капут, ил’ олињане кордованске чизме, ту је риф имао посла.

Тако сам ја проводио моје време, и дошло је већ време, да се судба реши: ил’ на занат, ил’ у школу.

Већ сам био једанаест година стар, и свршио сам прву латинску школу. Моја мати желела је да учим даље, па да свршим филозофију. Мислела је биће од мене поп, па никад боље. Она је сама била сиромашног попа кћи, но опет задовољна са својим детињством, што је човеку идеал, и само је на то ишла да ја попом постанем. И доиста, по наваждењу моје матере, решио сам се попом постати. Но како ћу даље у школу?

Мој отац све у кавги са матером и секом Јулом. Сирома’, цео дан ради, па нит’ се шије нит’ пара, једва може живити, без да се задужи и пропадне. Које кавга због шешира, које због кафе, приузрокова да мој отац, дан на дан све љући, па све слабији, поче малаксати; дође једна грозница, и после четрнаест дана и умре.

Премда је дизга и риф његова наука била, и на мени је не једанпут мера од њи’ узета, опет жао ми је било за мојим оцем, јер поред све битке млого добра сам се од њега научио.

На самртној постељи лежи, па мене дозива: »Нек дође мој Милан!«

»Сине мој, Милане!« — рече ми отац — »видиш, ја сам сирома’ човек; живио сам тешком мојом муком и вас сам ’ранио. Од оне твоје сестре Јуле, праве полутанке, неће ништ’ бити; она се дала на шешире, а ја, сирома’, са вами осталима живио сам танко, само да могу поштено живити. Матер почитуј, ал’ кад будеш старији, сљедуј моме савету, јер је мати сасвим за Јулом заузета, па за тебе и другу моју младу децу неће се млого старати, јер је и она са кафом мозак попила. Слушај ме што ћу ти рећи: Куд год пођеш, иди равним путем. Предузми себи раван пут. Немој после ни на десно ни на лево; кад с пута сврнеш, губићеш времена, уморићеш се, задоцнићеш се, па ћеш изгубити твој циљ. Нећу да ти кажем: буди ово или оно, но што си предузмеш, к томе напред терај јер како натрашке ил’ на страну пођеш, доћи ће вече живота, па покајаћеш се.«

Јошт је хтео, сирома’, даље говорити, но мука га спопаде и умре.

Ја сам јошт био дете, па ми се те речи опет срца коснуле; упамтио сам их, плакао сам, био сам на укопу; после укопа одведу ме код Јове берберина, мога кума, дали ми велику порцију кафе, па сам опет све за магновење заборавио. Моја мати и сестра Јула плакале су при укопу јако. Сестра Јула обнезнанила се, тако да је виценотарош са матером морао држати док је себи дошла.

Два три дана, па прође сва жалост, а моја сека Јула, у црним хаљинама и црном шеширу, на њему црна фиранта или вал; свуд се показује, сваки је сажаљује, а мене сиромака нико.

Шта ћу сад? Моја сека Јула тера ме да идем на занат; каже да се немам откуд школовати. Већ сам био једанаест година, и јошт три месеца, па морам ил’ даље у школу, ил’ у шегртлук. Шта ћу сад?

Мати је имала вољу да се и даље учим, но није било средства томе, ал’ сека Јула једнако наваљује да се из куће чистим, и ја и сви осим матере, само да је она комотнија. Ја сам се бојао шегртлука као ђаво крста; осећао сам у себи, да сам за што веће рођен.

Смилује се на мене, на препоруку једног свештеника, неки господин К. у вароши П. те ме узме к себи. Ту је било школа свакојаки’. Мој принципал био је имућан удовац, имао је кућу и новаца доста, но при свем том није био подашан. После жене није остало деце; зато је издржавао јошт троје деце од овоје сестре, и то једну девојчицу — именом Лауру — около 10 година стару, а мушка деца се звала један Татомир, а други Велимир Мркајлов, стари између 12 — 14 година. Ишли су оба у школу. Имали смо једну куварку и једну млађу слушкињу: прва се звала Рези, а друга Лизи. Можете си сад лако претставити, какова је ово била менажерија у једној кући, гди праве госпође нема. Господар ретко је био по дана код куће, но како осам сати ујутру, а он од куће; тако исто одма’ после ручка. Изван школе морао сам и ја код куће послуживати, намешћати астал на подне и вечери, ићи у дућан за пиринач и друге ситнице, па кад сам добро послуживао, било је онда дост’ вечере. Господар није код куће вечеравао. Но и било је за вечером ината; вечера је слаба била. Кад сам господарове хаљине и чизме уредно чистио, добио сам увече већу порцију нег’ остали. Но све је то мени мало било; стара моја болест, глад, и сад ме једнако мучила. Тужили су се, да сам изем толико леба као сви други.

Од моји’ другова било је њи’ неколико који су у истој вароши са мном у школу ишли, међу овима и Бранко, и Љубомир, и Светозар.

У ђачком животу најгоре су биле мале школе, прва, друга, трећа, четврта латинска. Оне су биле прави пургаторијум за мале ђаке. Ове године могу се узети за ђачки шегртлук. У оно доба у тим школама тукли су ђаке, кад лекцију нису знали. Имао сам професора врло љутог. Био је сув, болешљив, па за багателу у јарост дође. Код куће мало сам имао часа учити се, јер сам послуживати морао, па ујутру ил’ после подне, кад идем у школу, а мени срце куца како ћу пред шедатора изићи. Знате ли каква је то страшна звер један шедатор? Он је у школи солгабиров. Од они’ који се најбоље уче избирају се; осим тога, морају бити строги. Сваки шедатор имао је под својом командом пет-шест лошији’ ђака, који су морали у школи, пре нег’ што професор дође, сву лекцију на изуст казати, па ако знаду, оно се забележи на једном великом за то приправљеном папиру, да је знао; ако ли не зна, било је знака и за то. Незнања знак био је Н. Кад ко није био у школи, онда опет знак: О. Професор, кад уђе у школу, после обичне молитве, баци поглед на шеде, пак тешко оном који има Н., па га изазове на егзамен. Тако једанпут за неке дводневне празнике задата нам је била нека велика и тешка лекција; кад дођемо у школу, а оно у шедама сијасет Н. Ту је и моје било. Шта ћемо сад? Зачне професор од првога који има Н. — не зна ништа; хајд’ лези. Други, трећи — тако исто. Дође ред на Светозара Цифрића; не зна ништа, лези! Сад опет Љубомир Рудић; не зна, лези! Сад опет ред на Бранка Орлића. Забуни се, не зна ништа, лези, — но овај неће да легне. Као год међу људма, тако исто н међу децама налазе се различите ћуди и карактери. Доброг срца деца жале свог страдајућег друга; друга, опет, радују се. Који из освете, који из зависти, који да се умиле професору, сами свог друга обарају. Професор заповеди ђацима да га оборе. Бранко са стиснутим вилицама и готовом песницом дочека нападаче, но, побеђен, морао је дупловану порцију издржати. Већ сам видио да ће и на мене ред доћи. Срце ми једнако куцало, и доиста изове професор мене. Ја сирома’ с највећом резигнацијом и понизношћу, са спушћеном главом изиђем напоље, па, без да чекам да ме егзаминира, налазио сам за пробитачније к оном месту упутити се, на којем се егзекуција држи, па, прекрстивши се, да ми сви свеци буду у помоћи, легнем. Професор, видећи моју понизност, каже да устанем, и опрости ми, и тако ја сретно испливам без беде. Млоги су од ђака на мене због тога негодовали, држали су да немам куража, но то ме није ништ’ пекло. Цифрића и Бранка та је ствар јако коснула; Цифрић није више хтео у школу доћи, но одма’ се ангажира за берберског шегрта; Бранко није могао тако лако оставити школу, јер му код куће’ нису дали, но зарекао се да ће отсад још мање учити.

Но морам вам и о Бранку преповедати, и то од почетка до краја, јер је његов живот везан био са мојим. Били смо земљаци и другови, па тако мој живот је поред његовог, а његов поред мога интересант.

Бранко, као што сам већ споменуо, био је од добре куће, тојест имао је нешто имања. Остао је врло рано без оца и матере, није их ни познавао. Имао је браће и сестре, но он је био најмлађи. Сестре се поудаваше, браћа се оженише, а он дође под туторство једног ближег сродника, коме га је отац на самрти поверио. Овај сродник био је у већем неком званију и у великој чести, и то баш у тој вароши, гди сам се и ја учио. Овај Бранков тутор, видећи отвореног изгледа дерана, надежду је добио, да ће човека од њега искресати. Но Бранко и његов тутор били су као оцило и кремен. У нечем могао је тутор успети, у нечем пак никако. И тутор је био неки особити човек. Строг је био преко мере, но честит. Луксус никакав трпио није; премда је у знатном званију био, носио се ипак просто; рукавице и фрак није никад носио. Од његови’ њему потчињени’ писара онај који је фризирату косу и штруфне на чакшире носио — није се могао код њега скрасити. Што се живота домаћег тиче, живио је шпартански. Није никад зими у топлој себи спавао, па и мој Бранко морао је, док је гођ код њега био, поред смрзнутог пенџера зими спавати. Сад се тек нашао мој Бранко у шкрипу. Премда је имао свој годишњи доходак, опет морао је намешћати астал, као и ја одовуд. Како се смркнуло, на њега нема одма’, тешко њему. Морао је ићи у гимнастику и фехтшул, па једнако премећати се и бости; код куће, опет, често је морао у подруму винске фртаљчиће дизати. Сваки се чудио таковом поступању, будући тутор је био могућан, а и Бранко имао је толико, да се могао комотније издржавати. У највећој зими морао је без рукавица ићи, а на леђа танка јака од јапунџета туторовог, на глави летња капа. Кревет му је био тврд: једна сламњача, под главом кожни јастук и једно ћебе. Фруштука и ужине нема, само ручак и вечеру. Никад крајцаре није добио; све што му је преко нуждно било, у руку му се дало. Када су питали тутора зашт’ тако строго с њиме поступа, одговорио је исти: »Хоћу и душом и телом да буде човек прави; имање и новац не чини човека срећним, штавише и нестану, па шта ће онда онај који се на друго што поуздати не може? Кад му је душа проста и чиста, а тело на сваку околност склонито, онда ће све буре светске лако прекужити, па пре ил’ после наћи ће за се право пристаниште. Ко је мекушан, боље да га нема, јер мекан човек сваком је злу, и телесном и душевном, подложнији него други«. Ово је било, дакле, његово начело. А, Бранку често је давао овај савет: »На ништа не буди лаком, не буди ласкатељ, улизица, немој отимати, боље ти дај, милост немој од никог искати ни примати, јер онда ниси достојан бити човеком. Немој бити клеветник, чини што више можеш добра, па кад си већ такав, а ти не дај се од никог газити.« Ето такав је био живот мога друга Бранка, нити му је који од другова стање његово завидио. Сви ми познати његови бегали смо, како смо гди на сокаку Бранковог тутора опазили. То му се једно могло завидети, што је код тутора сијасет књига имао, па је могао читати шта гођ хоће.

Сад оставимо Бранка мало на страну.

Да видимо како сам ја живио.

Код куће послушан сам био. Најрадије сам слушао куварку. Она је била права госпођа; носила се лепо као ма која госпођа; било је ту и шешира и вала. Она се само звала виршофтерком, а ја сам ју звао милостивом госпођом, па онда јести доста. Лизику сам звао фрајла Лизи, па кад ми је год дугме фалило ил’ сам подеран био, све је она то испрешивала. Татомир, Велимир и Лаура били су сродници, па им је млого лакше ишло. Но међу собом су се често кошкали, па сам онда дошао у најгоре положење, јер нисам знао коме ћу страну држати, а сваки ме је хтео придобити. Ако је који од њи’ из шпајза што развукао, а г-ђа Реза одма’ мене на егзамен, ко је узео, јер ако не издам ко је, онда зло, држи мене за злодјеја, па онда гладуј. А опет нисам рад ни моју братију издавати, јер сам участвовао у свачему са њима. Ја сам међу њима био неутралан, премда сам од сваког хасне имао. Био сам на услуги сваком, па ме оставили на миру, но међу собом били су несложни, па сваки час један против другог какву денунцијацију г-ђи Рези предаје. Кад су се на мени кола имала сломити, онда је Татомир све на себе узео, и ја од белаја опрошћен.

Што се кујне и стомака тиче, ту сам био већ фала богу задовољан, но немам хаљина; почеле се већ дерати, а мати и сека ништ’ не шиљу. Сад је требало да си мало капитала стечем, но како? Од принципала никад ништ’; доста што ми и то чини. Кад и кад добијао сам по коју крајцару, тако кад сам за њом на пијацу ишао, да јој што преватим. Најбоље ме је плаћала, кад сам јој купус гацао; онда десетак, и то сребрн, не фали. Но шта је све то помагало, кад сам био лаком, па како преко пијаце пређем, па видим што за јело, одма’ све потрошим.

Мислио сам се дуго: како ћу ја што заштедети моћи? Напослетку ово смислим. Купио сам од црепа малу шпоркасу, која на глави има разрезану као уста рупицу. У ову касу дакле треба да бацим сваку крајцару која ми до руке дође, па кад буде пуна, разбићу је и извадити суму од два форинта. Но ко ће држати ту касу? Ја? Пробао сам, па ми није дао враг мира, но како који грошић унутри, а ја с ножем у рупу, па грошић уз њега спусти се у шаку. Кад после покаја’ се, па дам Лизи да чува касу, и тако ја опет опоравим се. Како коју крајцару, а ја унутра, но, додуше, слабо се пунило. Мислим се како би до мало више пара дош’о. Татомир је имао млого свилени’ буба или црви, пак сваки пут ми дао по једног црва када сам год дудова лишћа донео и ’ранио их. При чишћењу млоги се цркнути сваки дан налазили, а ја поред цркнути’ метнем на страну по којег живог на мој рачун, па их назначим пред Татомиром у листи усопших. У оно доба куповали су ђаци једног свиленог црва за крајцару шајна, који је велики био, већ да се умота, и за две. Ја сам мустровао моје црве, па продавао, по крајцару по две; понеки господски син дао је за шареног и грошић. Ето новаца. Но и требало ми, јер су ми ђонови, поред свију педесет ексера, већ издерани били. Од свакидашњег прихода половину метао сам у касу, половину пак задржао, да могу и с другим чим шпекулирати. Шта сам, дакле, радио? Са неколико крајцара ишао сам међу шпилере, међу децу, која се за новце пецкају. Добијем данас грошић, два, сутра грошић, два, ето берићета! Половину у касу, половину опет за пецкање. Тако, дакле, које црви свилени, које пецкање било ми је на такву хасну, да сам се са чизмама снабдео и, што ’но кажу, закрпио. Сад сам већ био на ногама: имао сам пет форинти шајна! Колико је труда коштало, док сам ја до њи’ дошао! Сад ми је већ лакше и до сто доћи.

Сад је већ за мене и моје другове нов свет настао. Седма школа, није то шала била у оно доба! У школи зову ђака професори »доминацио вестра«; кад говори лекцију, седи на столици; ако не зна, ништ’ не буде псован; у кафану, свуд куд му се год допада може слободно ићи. То је живот! Сад ми је већ отворен пут да постанем господином. Могу ићи у богословију и постати свештеником, могу постати натарошем, ишпаном итд. Какве надежде, какве фантазије нису ми се по глави врзле!

У седмој школи, у Пешти, та то је живот! Преко двеста ђака различите коже и длаке, од свију страна. Па тај слободан живот! Млади, стари ђаци, све то измешано. Ту је било свршени’ препаранда, отпуштени’ солдата, свршени’ богослова, та богзна какви’ ту није било! Карловачки ђаци добро су се учили, и били су понајвише свршени богослови, и обично изгледали маторији од остали’. Већ издалека су се могли познати по дугачким капутима.

С моје стране већ сам могао на крај излазити са мојим животом. Мој досадашњи принципал давао ми је кост и квартир, а осим тога учио сам малу децу, или у ђачком језику речено, држао сам кондиције. Истина, нисам морао више астал намешћати, но морао сам мом принципалу у његовим пословима, које је он кшефтом називао, на руку ићи. Тај његов кшефт састојао се у том, да је новце узајмљивао на велики интерес; обично су га звали »вухерером«. Да, на пример, пет стотина форинти на три месеца, а интереса од тога је за то време шесет ф., па куд ће боље! Ја сам му у његовим кшефтовима био као курир, и није ми на штету било. У празно време у грчкој, чивутској, и богзна каквим каванама, упознао сам се са различите сорте људма: са вухерерима, сензалима, па сам се од њи’ доста научио, тако да за кратко време не би ме ни ђаво преварио. Знао сам већ како се препарира, ако ко хоће банкротом да постане; како се женидбе и удадбе чрез сензарију и профит праве. И ове то већ у мојој седамнаестој години! Новац је падао, па сам се већ почео носити као каков гавалер. Зими капут од тифла, па онда кришпин, лети квекер, беле чакшире, лагирате ципеле, па шпацирај се тамо амо. То је био живот!

У оно доба у П... био је хаупквартир српски’ ђака у Крајцгасе, баш гди је Пантеон. Неколико коракљаји оданде на ћошку симиџиница. Мала ниска кућица на ћошку, увече јако осветљена. Ту ти је било пуно ђака, трговачки’ калфа; ту се частило, пило, певало. Колико је ђачки’ генерација та мала кућа видела, колико и’ је преживила! Колико има знатни’ људи, који су овде као ђаци бермет пили, ћајије јели! Ту сам се и ја ћајијама не једанпут осветио. Но када сам се већ држао за ноблијег, пренебрегао сам ову кућу, која је толико славни’ ђака угостила, па ми је за ту неверност и данас жао.

У школи, истина, нисам био од најбољи’ ђака, ал’ опет сам знао толико, да се могу до идуће класе довући. Имао сам млого ситни’ кшефтова, па сам у њима време изгубио. А и онако нашто би ми биле оне метафизике, кад нисам рад хале водити. Ја тек хоћу да постанем господин и до лаког живота да дођем.

У кафани, у »Белој лађи« заслуживао сам по коју форинту. Ко не познаје »Белу лађу«? Вредно је да јој спомен потомству остане.

Зидање »Беле лађе«, ако је истина, пада у време после созданија света на две хиљаде година, онда када се Фараон у Црном Мору утопио!. »Бела лађа« негда била је тако на гласу, да у целој земљи ма каков великаш који је у Пешту долазио стидио би се да у »Белој лађи« није био. Пуна је она, била господе и богаташа. Но када су нове и веће јошт гостионице произникле, поче се слава њена умањавати. Но и после у млогима остала је славна. Из Долње Земље трговац о вашару куда ће нег’ у »Белу лађу«. Ту се може састати с ким жели: ту ће наћи сензала, наћи калфе, ако му треба, упутићеду га на каквог фишкала, ако има с ким какав процес. Гдикоји се већ тако били научили на »Белу лађу«, да му плате, на друго место не би ишао. Најпре му овамо долазио деда, па онда отац, па сад унук. Шта више, волео је у истој соби бити гди му је деда био. Доћи у Пешту, а не сврнути у »Белу лађу«, значи толико канда није ни био у Пешти. О вашарском добу фацирајући’ калфа сијасет. У мојој највећој нужди заслуживао сам овде покоју крајцару, и зато остајем истој кафани увек благодаран. Седнем у један ћошак, па чекам хоће ли бити каквог изгледа. Дођу трговци, требају калфе, меру једног, другог, трећег, читају атестате; једног приме, другог одбију, погађају се. Хоћу и ја једног мог сродника да препоручим. Један солидан господар баш гледи на њега, мери га. Ја пређем са истим мојим к њему и запитам га, да ли би му био од потребе. Иште атестате; овај извади из џепа, но у исти ма’ испадне му једна карта — маков кец; овај ти брзо стане једном ногом на кеца, господар јошт то није приметио, но узме атестате, па чита. Нуди га да седне до њега, мој Јован не сме с места да се крене; опет га јачим тоном нуди. Шта ће, мора ногу дигнути. Кад оно — господар примети, устане, врати му атестате. »Ти, синко, ниси за мене«, и оде. Сад тражи опет другог господара.

Ако је требало коме што написати, па ма иштанцију, ту сам ја био, па цванцик-два не фали. Није било дана да нисам што заслужио.

Али све је то било мало на нас тројицу. Како тако, опет бисмо се крпарили, да нас опет кредитори нису заокупили. Не једанпут сам мислио: благо оном ко падне у конкурз, па му не долазе у кућу кредитори на врат. Кажем ја њима да нас мане, да смо банкротирали, али они веле: »Ђак не може банкротирати«. Дан на дан ујутру као литија гости. Кажем Бранку да се барем он отсели каквом пријатељу; он ме послуша. Но и овде не даду му мира. Већ се није могло издржати.

Једно после подне ја и Здравковић комотизирамо, или боље рећи дешперирамо, на кревету. Уђе Бранко. Очи му се светле, горе-доле дешператно корача. Питам га шта му је. Онда стане, погледи нас обадвојицу, пружи нам руку. »Збогом, браћо, мене нећете више видити, ја одлазим!« Па с тим ’оће да иде. »Бре, чекај, Бранко, и ја, и ми идемо с тобом ма куд«.

»Ви нећете куд ја; ја идем у солдате.«

»Па идем и ја.«

»А ти хајде!«

»Чекај док се најпре уредимо.«

Сад се реши и Здравковић.

Доведемо хандлове, па продамо све што смо имали, само нам оно остане што је на нами. Бранко је добио на пут пет форинти од једног свог пријатеља, коме је своју намеру открио, па је и он тако исто све излишно продао, па сад ’ајдмо.

Дошли смо у једну малу, но пријатну варошицу. У сваком сокаку видимо покојег хусара. Питам шта ћемо сад. Бранко каже, данас нећемо ићи прејавити се, но сутра ил’ прексутра, јербо смо уморни. Новаца смо имали јошт за недељу дана доста. Уђемо у гостионицу, узмемо собу, одморимо се, опрашимо се, па онда у шетњу. Људи доброг изгледа, женске красне; ваљда нам се ту неће хрђаво водити.

Уђемо у један мали бирцауз. Бранко нам је казао, или заповедао, да њему оставимо, ако до разговора каквог с хусарима дође. Сваки је име своје променуо, да нам наши познати у траг не уђу. То је у оно доба пасирало. Кад у бирцаузу, — седе три стара хусара. Сва три имаду на прсима жут плех — звали су га какук. Ови су пред млађима у великој чести били. Ми седнемо за астал до њи’. Заведе се разговор. Питају нас откуда смо, шта смо. Бранко на све одговара, само још неће с фарбом на поље. Допаднемо се хусарима, и почну нас нуткати да идемо у хусаре. Бранко се почне с њима као шалити, да донети вина, па пијемо с њима заједно. Замолим Бранка да и ја што прословим. Запитам једног, најстаријег:

»То је зло код катана, да прост има млого господара«.

»Шта млого господара? О, толико боље, бар нема с паорма посла, но са самим господарма. Треба да знате да је сваки хусар, па ма прост, већи господар од вас.«

Ето нас опет у Пешти! Прва нам је брига била наше кредиторе посетити. О како су се ти радовали, кад су нас видли! Мислели су пре тога: »Ти лумпови! Од њи’ никад ништа нећемо добити.« Па, ето, сад исплаћено.

Сад извучемо школске тестимоније. Сад опет мисли се: шта ћемо? Најпре се добро кипирамо, погодимо собу, па сад држ’ конференцију. Јошт нам је приличио новаца остало.

Ја начиним један особити план. Мислео сам си, сад већ можеш шта хоћеш постати. Да идем у богословију? Да дугачак капут носим? Доста сам дугачку либерију носио, па сад опет као ђак? Нипошто. Да будем натарош? — Нипошто. Нећу да ми солгабиров заповеда. Да узмем Резу ил’ Бабику? — Да ме бог сачува.

У берберском животу има врло млого поезије; не знам да ли има више у ђачком. А друго, кад је курзиста, онда је и ђак, па јошт какав ђак, прави бранденбургер. Међу њима редак је филистер. Све отворена, весела лица, галант, нису интриганти, пуни радости живота и велике надежде за будућност. Посао му је лак, не изискује напрезање ума, зато су бербери отвореног духа, јер имаду часа на све стране мислити. Ретко који бербер да је незадовољан и да је свој живот жалосно провео.

Кад уђеш у официну, у једном ћошку видећеш гитар ил’ тамбура гди виси; у гдекојој и једно и друго. Увек је међу њима какав поматори, као декан међу њима; он највише вицеве зна и неки аукторитет ужива. Добри су певачи. Једна јединита слабост им је љубопитство, ал’ то хасни публикуму. Кад год уђем у официну, седнем, питам гди је Светозар, па онда слушам новине, па све знам без да морам новине читати. Светозар је био највећи кицош од свију; зато нисам се стидио с њим каткад и испод руке шетати се. Кад су већ новине исцрпљене, онда сваки о себи што започне. Какве је капуте имао пре три године, колико пути се могао богато оженити. Једанпут сам слушао једног, који је млого давао на кицоштво, — па говори да је у једно исто доба имао четири капута, три фрака, два квекера и осам панталона, и то све ново.

Једанпут ме само мрзело. Ја баш на променади шетам се са Светозаром испод руке, састанем се са неколико моји’ познати’, кад прође један господин и повиче јачим гласом на Светозара, да му дође сутра раније да га брије. И Светозара је то одвећ мрзило и зарекао се да баш му сутра отићи неће.

Бранко је сваки дан Лаури одлазио. Она је већ била увелико за удају; већ је прешла двадесет, ал’ је била лепа. Она донде около Бранка, док га није укебала. Бранко је за њу јако заузет. Обрече јој да ће ју узети. Лаура се држи за срећну. Једанпут неким случајем наиђем код Бранка на једно писмо, од Лауре на њега. Последње речи овог писма овако су гласиле:

Сад сам видио да су дубоко зашили, па сам се све бојао за Бранка, да што хрђаво не испадне, јер он сваком верује, па још не познаје фигле женске.

Састанемо се. Почне ми се тужити да му је живот досадан. Истина, има свега у изобилију, ал’ није задовољан. Његова покровитељица рада је за њега поћи.

»Па, лудо, зашт’ је не узмеш? Шта мислиш толико богатство?!«

»Није пропорција, нема од обе стране наклоности.«

»Какве пропорције, какве наклоности! А гди ћеш ти наћи у свету праве пропорције?«

»Она само моју младост уважава; немам никакве друге заслуге, која би могла код ње за темељ служити, а и она са њеним темељом је само новац.«

Бранко рачуна дане када ће Лауру узети. Један дан дође један зјело богат господин и Бранков пријатељ са Бранком к Лаури и њеној матери, да девојку просе. Овај стари господар био је око шесет година, пун, по изгледу здрав, само мало потежи.

Кад ступе у собу, приме и’ учтиво и љубезно. Изјаве своје намерење. Госпођа, онако права рафинирата госпођа, изјави да њој није противно, ал’ опет жели три дана на промишљење. Е, добро! Дакле, три дана.

Бранко се са својим пријатељем у том сложи, да овај после три дана сам онамо иде, да види шта је.

После неколико дана позове ме Бранкова милостива. Пита ме шта се стало Бранку, куд је отишао; каже ми да је њој писмо писао, да јој благодари на свему као својој благодетељки, но он мора ићи. Састајати се није хтео, да не би му растанак тежим постао. Но куда је отишао? — Бар да се зна да му човек пише.

Ја јој покажем моје писмо од Бранка. Чуди се и она и ја, ал’ све бадава: Бранку ни трага ни гласа. Поче она после говорити: како јој је особито жао за Бранком, ал’ чудна његова нарав његовој срећи на путу стоји; да је могао покрај ње срећан постати; да је имао толико поверења код ње, да би му била све у руке дала.

Почнем је после ја тешити да се не брине за Бранка, да је он одважан, доброг срца и непоколебим, да је он као лутка, која је у пола, одгоре, од дрвета, а доле од олова, па ма је куд преврну, свуд стоји.

Почне се сад она за себе бринути како ће сад она без Бранка, на ког се јако била научила. Ја је једнако тешим. Дозволи ми, штавише замоли ме, да јој чешће дођем, јер има млога писма, а нема пријатеља, па да је не преваре. Даље вели, мило јој је кад ме види, јер онда мисли да Бранка види.

Ја сам често онамо отсад одлазио, и у свему сам се јој услужним показао. Сад ми је био задатак какогод умилити се. Увек сам у мом животу био кицош, само кад сам могао, а сад морам до вр’а да дотерам, ил’ ћу се натраг стрмоглавити. Почео сам се тако исто носити као Бранко; иста боја, иста форма. Његово држање сам си присвојио, знао сам његове обичне изражаје. Па тако, кад сам први пут дошао к милостивој и почео по Бранковом тимару говорити, а она кад ме чује и види, мал’ не пуче од смеја. Већ сам искусио једанпут, кад сам пред њом клечао, да да искреним срца изливом не могу код ње до наклоности доћи. Тако сам морао са друге стране пул пипати.

Мало по мало она се научила на мене, ал’ о љубави и женидби ни разговора. Изродило се неко пријатељско одношење међу нами. Код други’ људи почиње се одношење од љубави, па онда тек љубав пропадне у пријатељство; напротив код мене, најпре долази пријатељство, па онда пропаднем у љубав.

Тако сам ја већ овде у пријатељству пливао. Ако треба облигација да се прави, одма’ мене зове; ако два дана не дођем, каже да се не може да насмеје, па не зна без мене ни шта је ново по свету. Кад је што куповала, а она ме зове у дућан, па морам да густирам, и то што је најскупље. Ако купује шешир, ја морам с њом к машамоди, па онда тешко мени, ако ми се какав јефтин допада, а ја ти онда све оне са перјаницама бирам. У кући морао сам моје мњеније о свакој ствари давати; бож’ сачувај, ако јој се не допада куварка, да смем казати да није хрђава.

Но шта ће од свега тога да буде? Пролазе дани и месеци, а ја трошим, па јошт никакве хасне, ни сигурног изгледа. Прође једна година, па јошт ништа. Сад ми већ почну финанције натрашки ићи, ал’ ја зато нећу да клонем. Кредита сам имао доста. Код Фишпауховице ја и Светозар могли смо ићи на кост, па ма докле терали, јер је ту Светозар све. Тако исто и у другим стварима, опет, имао сам друге људе.

Каткад изостанем по недељу дана; милостива ме зове, а ја хоћу ли — нећу ли. Она опет не може без мене, ал’ о љубави ништ’ не говори. Почнем ја издалека цифрати. Опоменем онај смешан акт, кад сам клечао, па и то додам како ме онда није хтела ни добро погледати, а сад ми је пријатељица. Она се само смеје, но на ствар ништ’ не говори.

Ја опет изостанем. Већ сам се јако био задужио, па мислио сам: шта ће бити од мене, ако овако устраје? — Почели су гдекоји кредитори гонити. Особито један ми се попео на врат. Фишкал његов не да мира, штавише, дође ми са персоналарестом.

Једанпут био сам неколико дана на страни. Кад се вратим, а ја идем к мојој кузини да јој нешто јавим. Она је баш у кујњи била. Кад ступим у кујњу, а куварка је баш запрашку правила, па одма’ к мени, поче ме грлити и љубити.

»О, слатки мој Милане, фала богу, кад те већ једанпут видим.«

Ја се нађо’ у чуду. Од радости заборавила је врелу варјачу у руци, па у грљењу опарила ми лево уво и залепило ми се мало лука на њему. — То је била моја стара Бабика.

Милостива убезекнула се; гледи, не зна шта је. Ја се брзо отрго’, па рекнем:

»Али, забога, фрау-Баби! Та нисам ја више мали да то чините са мном! — Знате, милостива, она је била у служби код мог покојног господина оца, кад сам био мали, па је била моја дадиља, па ме здраво волела, канда, сам јој син. Је л’те, фрау-Баби?«

Код ови’ последњи’ речи притискао сам Бабику за раме, а очима јој дам знак да то одобри. Бабика је била добра и увек ме слушала, па прими и то на себе.

»Ви, фрау-Баби, имате примити јошт по тестаменти мог покојног оца сто-форинти, а Ви то ни не знате. Отидите јошт данас код фишкала Г. Н. Нр. 70. па ће Вас исплатити.«

Бабика све то прима и ћути.

Тако сам се из ове беде избавио, која ми је могла целу будућност покварити.

Она, сирота, мислела је да сам дошао њу да потражим; јер при последњем нашем састанку и растанку, кад сам јошт кундшафтсамт држао, обрекао сам јој се да ћу је ма гди потражити и наћи.

Милостива се целој ствари насмејала, ал’ веровала је да је тако као што кажем, јер је и Бабика сама исто потврдила. Бабика није никад што паметније у свом веку учинила. Да је знала милостива шта је Бабика мислела, то би ми јошт онај дан дала пасош.

Једно пред вече шетам се овамо-онамо, кад шта видим — мог Бранка. Сав од сунца испечен, иначе здрав, дивљег изгледа, рекао би да је међу рисови и лавови живео. Он у мене, а ја у њега гледим.

Једно пред вече одем с Бранком у један киоск. Кад онде, а оно седи Бранкова свилокоса, фрајла-Ливија, са једним младим, Бранку познатим, човеком. Он баца на њу око, она на њега, зарумени се, па се опет чини канда га не познаје. Бранко ју познао, па одма’ к њој, ал’ она се извињава да јој је мило, ал’ да је већ удата и да је за даље поштеди. Бранко пита младог човека: »Је л’ тако?« Он каже: »Јесте.«

Сад му је већ дост’. Одма’ изиђе напоље, а ја за њим.

»Е, сад помисли само, брате, ова ми је дала реч, штавише заклела се да ће ме дочекати, па видиш шта се стаде.«

»Е, шта ћеш! Такве су женске,«

»Ал’ је она била јошт врло млада, невиног срца, па како не би’ таком простодушију веровао?«

»Е, баш то је зло! Била је млада, па се брзо занела, и брзо опет однела. На њу је само печатлења магновење радило. Онда си јој ти био пред очима, после, опет, дошао други, па те заборавила.«

»Ал’ јеси л’ видио да баш нема, воље ни у разговор се упушћати?«

»Није јој више стало до стари’ спомена.«

После смо чули како Ливија није ни три године чекала, а камоли пет, и да је од своје воље пошла.

Бранко тек узда’не, па тужи се како је свет покварен. Отсад није више на њу ни гледао, кад је прошао поред ње, а она је опет главу од њега окретала.

Распитује за Хермину. Хермина се већ удала, и то за оног истог који је код железнице са каруцама њу дочекао, који је са својим сестрама био на визити код Хермине онда, у недељу, кад се Бранко у кујњи с њом разговарао, онај исти због кога је Хермина отпутовала, баш онај дан кад је имао код ње соаре бити. Петар је, сирома’, већ давно умро. — Ето друге жалости Бранку.

Једанпут у шетњи наиђемо на госпођу Лауру. Једва смо је познали. Бледа, слаба, канда је из гроба устала. Чујемо да већ доста деце има, ал’ господин супруг већ од две године од подагре лежи, и доктори кажу да ће се тешко излечити, но да може јошт дуго живити, ал’ мама теши Лауру да то не може дуго трајати, и да ће она добити јошт младог мужа.

Лизин супруг нагло умре. Ливија остаде млада удовица. Млоги дилују на њу. Ливија је сад опет рада са Бранком што започети, да за њега пође. Бранко ни да зна, не из освете, но зато што је уважити не може, кад је у стању била у својој светој невиности задату реч погазити.

Ливија се на то јако разљути. Оде путовати и каже да ће си таквог младожењу наћи, да ће се сваки чудити. И, доиста, није прошло неколико месеци, ал’ она доведе себи младожењу, да се оваки чудио. Леп човек. Прода Ливија што има, па оду. Но наскоро нема ни новаца ни имања, ишчезне љубов, па свилокоса Ливија остави све, тојест растави се од свога и постане бабицом.

Бранко се сад целој ствари горко насмеја.

Једанпут у театру приметим једну красну црнооку фрајлу; око јој је ватрено, да би рајбхелцлу запалити могло. Она једнако на Бранка гледи. Гурнем Бранка да онамо гледне. Кад он онамо, а она тек пусти очи доле, па нека тајна милост јој се на образу пролила. Но како Бранко на страну, а она опет овамо стреља. Но мало помало тако се ослободила, да већ није поглед натраг вукла.

Тако је било сутра, тако и прекосутра. Питам Бранка шта суди о целој ствари. Он рече: »Ил’ је нека велика потајна симпатија, ил’ је неисказана кокета.« Распитивамо ко је, шта је, — дознамо гди седи са својом тетком, јер другог нема. Сви је фале да је неко особито створење, да није кокета, као што би ко мислио, јер не један гавалер се већ опарио, кад се усиљавао наклоност и поверење задобити.

Једно предвече, баш у недељу, милостива није се баш најбоље налазила. Није била ни болесна ни здрава, нег’ онако као велике госпође, кад не знаду саме шта им фали. Доста то да јој је нешто фалило. Код куће није било никог осим милостиве. Све сам ја то знао. Она се на диван наслонила, тужи се да нема апетита.

Наједанпут чује се нека лупњава у трећој соби.

Милостива, поплашена, каже ми да видим шта то лупа. Ја отворим једна, па друга, па трећа врата, па кад унутра, а ја почнем викати: »Ево лопова!« Милостива дотрчи, а ја се већ са лоповом рвем. Вичем милостивој да ми помогне. Милостива падне у несвест, лопов у маски побегне, а фуруна разваљена.

Сад оставимо Бранка, нек, ужива плод своје женидбе.

Да му и сам не сметам, предузмем си да у околини пропутујем. Замолим г. Десића, да са мном пође. Он је то с највећом радошћу дочекао, јер је знао да са мном хрђаво провести неће. И мени је мило било што се Десић решио на пут, јер је био човек пун фантазије, и врло досетљив, па сам знао да ће бити абентаера.

Бранку нисам се ни јавио, већ само сам му писао да идем на неко време иа страну. Нисам га рад у његовом задовољству реметити.

Ја и Десић кренемо се на пут. Десић је свуд познат, па не зна куд ћемо пре да стигнемо. Сложимо се да идемо од места до места, па где нам се боље допадне, ту ћемо и подуже остати. Можемо у једно место на ручак стићи, у друго на вечеру.

На путу из дугог времена свашта се разговарасмо. Десић ми каже шта о мени у В. суде. У почетку, вели, обожавали су ме. Пало им у очи моје богатство; друге су казале да сам леп и елегантан; опет друге да сам врло воспитан и особито велики курмахер; ал’ све су говориле: »Срећна која за њега пође!« Све су се за мене отимале. Ал’ све бадава, кад није било међу њима партије за мене. Кад су видле да нисам на женидбу склоњен, почеше бити прама мене ’ладније; казаше да нисам леп, да нисам ни богат, да се разбацујем, само да се у какав мираз увалим. Кажем Десићу да то мене ни најмање не тушира, да зато опет, кад би’ хтео, пошла би за мене ма која. Ал’ зашто да узмем коју од њи’? Оне траже богатог; тражим и ја богату. Ал’ оне нису спрам мене богате. Шта носи на годину њи’ов мираз? Од тога не би’ могао печења јести. А колики су трошкови са таквом једном дамом? Ту ти треба две-три слушкиње екстра, два-три слуге екстра, фризерка екстра, вешерка екстра; па ти ту треба екипаж, сваки час тешке свилене хаљине, па ти машамоде праг обијају, па шта кошта на годину материјалиста, па цукерпокер, па ди су мирисаве помаде, зејтини, сапуни, да госпожи кожа и коса омекша? Па онда сваки час болести, јер нежне госпође често болују, па онда отварај џеп за докторе, бабице и апотекаре. Па ди су још друге кућевне ситнарије, за које човек и не зна, само осећа да се новац измиче? Ил’, ваљда, љубав све то надокнади? Каква је то љубав, кад се за богатство удаје? Каква је то љубав, кад госпођа свету више угађа, нег’ своме супругу? На част им такове женидбе! Која тражи богатство, нека донесе богатство. Нека ко шта хоће мисли, ја тако мислим; варошки је живот скуп, па ту и треба новаца.

Тако се разговарасмо, док не стигосмо у село Н. Како уђемо у какво село, одма’ се у отменим кућама нешто журе. Пасија је то видити! Гледају већ издалека кроз пенџер, да виде какви гости долазе. Сви мисле, ти ће к нами доћи, па како опазе да к њима иду, одма’ посао на страну, па се фришко облаче. Фрајле и младе госпође дођу у забуну и боје се да не би гости стигли пре нег’ што се обуку, па ту тоалетирање не траје дуго; за неколико минута су готове. Кад уђеш унутра, видиш велику авлију, пилића и друге живине сијасет, башту, гране пуне воћа, у шталу се марва утерива, слушкиња вашку тера да те не ује. Кад уђеш у кујну, кујна велика, пуна бакарни’ и други’ судова; све око тебе чисто. Уведу те у собу. Ту ти је ред и највећа чистота. Покућство каткад и старо, али убрисано. Препоручиш се домаћима и замолиш да се можеш опрашити. Одведу те у другу собу. Ту је већ сапун и вода, па четка за хаљине. У обе собе видиш иконе и стара портрета, но највише деде и мајке. Кад си се опрашио, а домаћин те већ у другој соби чека, пита те јеси л’ рад мало вином се поткрепити, а фрајла већ носи на тацли вино. Бациш поглед на пенџер, а оно видиш како слуга јури пиле да га у’вати, а слушкиња већ гуску коље. Дође л’ ручак ил’ вечера, ту се без женирања једе, пије, пева. Већ сутрадан домаћин мисли се, кад ти воља одлазити дође, куда ће с тобом да иде, да те добро проведе, па он има своје колеге у другим местима, па идеш с њима онамо, па оданде опет онамо, па све тако проводиш. Каткад ручаш овде, сутра, опет, даље на три миље, вечераш, опет, на две миље. И то све иде по неком програму. Први домаћин већ телеграфише другом кад ћеш доћи, други трећем, па кад стигнеш онамо, а оно је већ све готово, већ има и други’ гостију, па се са свима упознаш, веселиш, а ујутру тешко од њи’ растајеш. Леп је то живот. Ал’ и видиш здраве, окретне женске, мушки од сунца опаљени, здрави, набубрени.

Тако дођемо у место Н. код једног доброг домаћина. Фамилија је: господин, госпођа, ситна деца и госпођа Јелка, шогорица домаћина, господина Рунића. Господин Рунић добро живи, има свашта доста, па му је мило кад добије госте. Госпођа Рунићка била је врло добра госпођа, па како види госте, она зна колико је сати; знала је нарав мужевљеву, па је одма’ нестане, те једнако кува и пече. Канда је рођена за Рунића и његове госте! — Госпођа Јелка била је сасвим друкчије нарави. Она је удовица, била је удата за једним младим трговцем Свилокосићем у В., који је од јектике умро, па је извукла своју алатуру пре конкурса мужевљевог, а новце је дала брату на дванаест перцената; осим тога, даје јој брат и кост бадава, и то Рунића ништа не кошта, јер ди у кући десеторо могу јести, ту може и госпођа Јелка, која и онако мало једе, а ту нема цукерпокера, да се на посластице трошити мора. Госпођа Јелка је нешто преко двадесет година, здраво је лепа и кокета, таман за какав абентаер. Она је била варошанка, па није баш радо у кујну ишла; увек је била лепо обучена, руке беле и мекане, види се да ништа не ради. Заповедати си не да од никога; ал’ нико јој и не заповеда, јер је Рунић воле што зна госте забављати, а има ко ће радити. Госпођа Јелка не чезне баш за удадбом, ал’ би се удала да је какав отмен запроси; па ако тога нема, а она се воле од отменог и само курисати дати, него за ма каквог да пође. Њу су већ млоги просили. Просио је један бакал у вароши, истина бакал, ал’ му јако иде дућан; она неће, јер је већ гросхендлерка била. Просио је један гросхендлер, ал’ је чула да му вексле јако долазе, па зашто да рескира своји’ три хиљаде форинти у сребру. Искали су је и сеоски нотароши, ал’ није хтела, каже: »Бар да је варошки нотарош!« Тако је госпођа Јелка млогима кошареве давала.

Дођемо у село Ф. и уђемо у једну чисту кућу. Домаћица нас лепо дочека. Фина, смерна женска, около тридесет година. Она је Чику познавала, па се одма’ ужурба и пошље по свог супруга, који је у школи био. Све је у кући у најлепшем реду. Видим преко пута школу, деца излазе, а учитељ напослетку. Што учитељ ближе долази, све ми се познатији чини. Уђе унутра.

»Драго ми је особито.«

»Господин Милан Наранџић, спаија.«

»Господин Зоричић, учитељ овдашњи и мој добар пријатељ.«

»Драго ми је.«

»Мени такођер.«

»Мени се Ви, господине, врло познати видите.«

»И Ви мени такођер.«

»Па, молим Вас, право ми кажите откуд се ми познајемо?«

»Још кад смо заједно с Бранком друговали.«

Идем Бранку у визиту. Мислим се како ћу се прама Бранка владати. Ако је и полак истина што сам чуо, већ је зло. Ако се он не устужи, ништа му споменути не смем.

Идем к њему; срце ми куца.

Дођем до куће. Бранко седи у горњем штоку. Чујем већ одоле неко кикотање. Глас ми се познат чини. Кад горе, а оно пред кујном један слуга, две слушкиње и Бранкова милостива церекају, Милостива како ме опази, промени лице у озбиљније.

»Службеница, господин Наранџић, откуд Ви! ? Нема Вас никад код нас. Изволте унутра!«

Уђемо.

»Како здравље служи, милостива? Нисам Вас већ одавно видио. Шта ради Бранко?«

»Није код куће; некуд је отишао, ал’ ће скоро доћи. Извол’те сести!«

Седнемо.

»Бранко Вас једнако спомиње. Знамо да сте на путу били; сигурно сте се тек сад вратили.«

»Још синоћ.«

Сутрадан пошљем Чику и Десића да иду по вароши, по кафанама и свуда, само да докуче шта се о тим анонцима говори. Кажем им да ћемо се само увече састати, да им што више времена остане на телбизење. И ја се по вароши шетам и штудирам лица; све ме гледају, све се осврћу за мном. Ал’ то су исто и пре чинили, па ме ништ’ не тушира; идем гордо и гледим преко рамена. Једва чекам да вече дође.

Кад увече, а ето Чике и Десића. Питам их шта су чули. Приповедају ми како сви држе анонцу на бр. 1.200 да се мене тиче, а ону бр. 1.000 од Чике, они који Чику познавали нису. Чика се радује; каже да ће да начини какав југендштрајх. Били су код госпође Ливије, па им каже да су већ били млоги мушки код ње и на бр. 1.000, ал’ све је она тако уредила, да баш ни један од њи’ неће знати ко је, ни шта је, па ни даме које се појављивале буду. Женске се никакве још јављале нису. Ал’ и како за тако кратко време! Данас и сутра ће се само глас да распростире, па ће тек после бити рајтераја по вароши. И то ми је од стране Ливије дато на знање, да како шта буде на којем броју, одма’ ће ми бити јављено. Само ме моли, да за три дана нико од нас к њој не долази.

Ми чекамо. Донде се са другим чим забављамо; у вароши се увек нађе за беспосличара којекакви’ ситнарија, које није вредно ни да вам опомињем.

Четврти дан пошље ми госпођа Ливија једно писманце. Прочитам га: зове ме да к њој дођем. Одма’ се опремим. Десићу и Чики оставим цедуљу, да ме нигди не траже; нека чине што год хоће, само нек оставе на миру госпођу Ливију и бр. 1.000.

Сутрадан, кад устанем, мислим се: шта да радим, куда ћу? Да је ту Чика, сад би он план какав начинио; овако треба сам да измислим. Онамо, ди сам већ једанпут био, не би’ волео ићи; рад би’ опет ново што видити. Морам опет најпре на познато место ићи, па оданде ћу си лакше, по околности, маршруту начинити. Идем најпре Зоричићу, па онда даље. Морам и зато најпре к Зоричићу, да му кажем да, ако Бранко к њему дође, да му ништ’ не приповеда од оног што је мени приповедао, јер зашто да га већма боле; а друго, богзна какав рачун носи у глави Бранко о целој тој ствари. Обучем се, пошљем по кола. За по сата кола су ту. Сад сам морам путовати; биће ми дуго време. Звао би’ Десића, ал’ бојим се да не учини опет онако што као с госпођом Јелком. Идем сам.

Већ сам на путу. Кад човек сам путује, дуго му је време. Шта зна друго чинити, него мислити се о којекаквим стварима. И онда падне човеку свашта на памет: и мудро и лудо, све испрекрштано, без почетка и краја, сад се почне једно, сад се прескочи на друго; сад гледиш, пресуђујеш предел, сад гледиш на коње, па мериш да ли му је која нога фалична, сад гледиш на стадо, на добру ил’ хрђаву пашу, на усеве; сад ти опет домаћа брига на памет падне, сад разни спомен прошлости.

Падне ми Бранко на памет. У целом његовом разговору усиљавао се сакрити своју бољу, ал’ опет у дикојим речма његовим дало се доста открити, млого којешта. Но не може све то дуго у тајности остати; пре ил’ после, мало помало сам ће ми исповедити, само се бојим да се не задоцни. Опет Бранка изгубим из главе и падне ми на памет Ливија. Хоћу силом да је избацим из главе, ал’ не иде; спомен и мисао су тирани. Па да ми што важније на памет пада, него све којешта. Сравњивам Ливију сада са Ливијом девојком. Као девојка, била је врло умиљата, танка; сад пунија, слободнија, кокета. Сравњивам себе, какав сам био онда и какав сам сада. То ме сравнење највећма мрзи. Ливија би волела бити што је онда била, а ја опет волем што сам сада, ма да сам старији. Какве разлике, какве промене! Падне ми опет на памет госпођа Ханика, како се у конту церекала, и Бранкове речи, како му је она наклоњена. Све ми мозак буши. На срећу, падне ми на памет Чика, па се мало разведрим. Како се, сирома’, узмувао на бр. 1.000! Нећу више ништ’ да мислим; гледим на све стране, на шуму и долину, на комарце из шумице, па с њима све мисли испрескачем.

Мало помало дођем до Зоричића. Ту нећу дуго да се бавим, извињавам се, кажем му да хоћу даље да путујем и молим да ми каже каква су у околини места. Он ми све ређа, ал’ немам овде ни једног познаника. Питам га: је л’ далеко П., ди Чика седи? Није далеко, каже ми куд треба ићи. Јавим му да ће га Бранко посетити, но опоменем га да му ништ’ не говори о оној ствари. »Збогом!« Седнем на кола и одем.

Кола брзо иду, ал’ сам нестрпељив, па би’ се за брег у’ватио и до Чике довукао. Морам још кроз једно село проћи, па тек онда у П., ди је Чика.

Кад дођем до близу оног првог села, кад издалека видим: једна кола стоје пред капијом, а на коли два господарска човека, ал’ далеко су, не могу добро лица да видим. Обоје су прекрстили руке, па седе. Шта то значи, није л’ им се каква несрећа догодила?

Знате шта зову пред једним селом капију? Од дрвета начињена нека баријера, заграда, да је може дете за фртаљ сата срушити; то је капија. То је зато да марва овамо онамо не пролази. Обично какво дете онде стоји, па путницима за једну крајцару, а и бадава, отвара. Кад нема онде детета, онда си путници сами отворе и затворе.

Ја све ближе, кад наједаред познам Чикин лик; другог не познајем. Страшно сам се зарадовао. Дођем до њи’.

»Откуд ти, Милане? Баш добро кад си дошао!«

Чика је то изговорио, ал’ се с кола не миче; тако исто и онај други, један млад човек.

»Ја баш к теби идем. Шта, ваљда се не може капија да отвори?«

Обоје се смеју. Чика прослови:

»Да ти кажем управо шта је. Већ овде по сата чекамо. Капија се може отворити, ал’ детета нема. Ја нећу да устанем, да отворим, а неће ни он; каже да он коње тера, на мене је ред. Ал’ ја нећу ништ’ за то да знам; нећу мој комодитет да рушим, а и он је тврдоглав. Зато, молим те, нек’ отвори кочијаш.«

Мој кочијаш отвори. Сад се изљубимо и са оним другим упознамо. Види се фајн човек; има нешто џентлменски на њему. Седи у Ш., приватијер, живи од свог имања, као што ми је Чика после казао. Питам Чику куда ће; каже у Ј.; зове и мене онамо. Извињавам се, кажем да сам непознат, ал’ Чика узима све на себе; биће добро, само да с њим идем. Одважим се, јер знам да Чика неће што лудо измислити. Чика сад сиђе доле, па остави господина Г. из Ш. и седне до мене.

Кренемо се. И господин Г. вози се за нами.

Чика се разговара са мном.

»Баш добро кад си нас ослободио.«

»Па да нисам дошао, тек морали бисте сами отворити.«

»Богме ја не би’ отворио, а не би ни он; чекали бисмо док когод не би дошао; а да није нико дошао, ми бисмо из каприца до ноћи тако стајали.«

»Но то је баш енглески, Чико.«

»Зар и код Енглеза тако што бива?«

»Тако је један Енглез стајао на једној станици па је читао новине. С обе стране велико блато. Дође на сусрет други Енглез, па рад је прећи, ал’ не може, јер је свуд блато, а онај чита, ни бриге му није. Овај сад стоји пред првим, па га чека да га пропусти. Но први чини се канда га не види, док се другом не досади чекање, па га ослови: »Милорд! Молим Вас, кад прочитате те новине, дајте ми да и ја после мало читам.« Онда се тек тргне и пропусти га.«

»Но то је био баш фајн виц! Волео би’ познавати тог првог Енглеза. Ал’ кажи ми, молим те, како си ти прошао са твојим вицем, тојест са Јелком? Ја сам онда био код њи’, ал’ ње није било онде. Нотарош ми је тек инкогнито у уши шушнуо, да је за тобом побегла, па су се, и он и нотарошка, јако помамили и грдили те. Немој више ићи онамо. А шта је са Јелком?«

»Ништа. Десић је инкогнито писао да дође госпођи Ливији; она је дошла, ал’ Десић се преварио, јер га Јелка ни гледати није хтела. Ту после ја се нађем, а она је била сасвим задовољна, шетала се са мном и унтерхалтовала неколико дана; после је наговорим да иде натраг и да се помири, а ја ћу је водити. Она се реши, ја је одведем, докажем да то није моја рука, но Десићева, и све на њега падне: помире се, а мени на мом труду особито зафале.«

»Но то је баш био мајстерштук! Баш се радујем. Мислио сам да нећу смети онамо ићи, јер се и на мене нотарошка расрдила, казала је да сам ја крив, да сам ја поштоноша био. Тако је, ал’ ђаво га знао ко јој је казао. Срди л’ се још на мене?«

Из дугог времена разговарамо се.

»Фала Богу, што смо се једанпут од ти’ комедија опростили; сад нам је за неко време доста. Како се вратим од Рунићеви’, одморићу се који дан, па идем у С. да просим девојку.«

»За кога?«

»За једног честитог момка.«

»Је л’ чему девојка?«

»Фајн, па има десет хиљада.«

»Има л’ он штогод?«

»Двапут толико.«

Кад сам изван села био, онда је тек мени још теже било. С којим сам од кратко доба у шали и лакрдији живио, па како ми је жао раставити се!

Те жалосне мисли, јако су ме обузеле; помислим како је у свету све непостојано, па сравњивам промене мога живота. Опоменем се шта сам био и шта сам сад. Био сам сирома’ ђак, глад увек ненаситима, новаца мало; сад, фала богу, свашта доста. Ал’ ди је онај стари апетит? Само је једно било боље онда нег’ сада: то је што сам био млад. Тојест, нисам још стар, ал’ нисам ни младић. Само кад би овако могло увек остати! Ал’ све дубље у године улазимо. Већ четрдесет није далеко, скоро ћу и четврти крст главом полупати. Како то време пролази! Кад сам био младић као да је прекјуче било, а сад хоће већ и девојке на удају да ме у руку љубе! Лепи изгледи! Још пре неколико година нашао сам једну-две седе косе у глави, па како сам се онда уплашио, па сам их тајно напоље вукао; а сад не даду се већ напоље вући, толико их има; па већ и у бради се појављују. Сад наопако да седим у селу ил’ варошици, већ би био »чика«, а то још нисам рад. У селу си матор момак ако имаш дваест и пет година, у малој вароши тридесет; у великој вароши си врло млад момак од двадесет и пет, од тридесет најбољи. Па већ нисам ни момак, но удовац, и то ми десет година с леђа скида. У великој вароши сам ја пунонадеждан млад удовац. За девојку од двадесет година нисам матор, а и осамнаест је близу двадесет. Волим опет што сам удовац, нег’ да сам момак. Па још да се бацим на удовице, те би за мном трчале, ма да су од осамнаест година. Ал’ нећу о том ни да се мислим.

Падне ми на памет, како сам са Чиком проводно. Само да није са рацима онако фушерски испало. Та Отилија не може да ми изиђе из главе. Две недеље ће ми се, које у сну, које на јави, по срцу врети. А сирота Јелка? Њој ћу се ја опет две недеље по срцу врсти, па онда наћи ће се који други делија.

Па сам и са мушкима врло добро провео. Све искрени и ваљани људи. Само ме једно мрзи: те млоге наздравице и силом чашу испити. Рад сам дуго да живим, а да ми се руке не тресу. Кажем ја њима да на силу не ваља, ал’ они не даду се ни осолити. Жао би ми било, ако би до које године којег од њи’ видио да му језик заплеће, а руком ил’ ногом не може да макне, ил’ пре времена да је постао старац. Већ се међу њима налазе који ће скоро крв пуштати. Ја нећу крв да пуштам.