— Шта, зар имендан? — упаднем му напрасно у реч.

— Хе, хе, куме! дакако! — прогунђа торбар задовољно, — ал’ господа не знају кад је сиротињски светац! Но, не прими за зло, куме, ти знадеш да си ти наш.

— Е, па честитам, куме, честитам! Свако добро, куме, свако добро! Искрена жеља свакад је добро дошла! Је л’ тако?

— Тако је, богме! — Сви се као један одазваше; а кума-торбар стиште ми десну, као да ми захвали. Нато се подиже, зевнувши „отезателно“ и оде да пришапне крчмарици нешто на уво.

— Је с’ чула, Тинчико, само „фајн!“ — толико сам разабрао, поред свега шапутања.

— Ни бриге, сместа! — она опет њему. Затим обоје изиђоше.

Рекао бих да кума-торбар нешто наручује. Најпосле, не знам. Међутим, погледим клупи, која се још „незаузета“ дуж астала пружила, и опазих егеду на њој, коју дотле заклањаше нека шарена цица-маца, што сада предиво остави и за газдарицом маучући излети.

— А ко свира? — запитам велегласно.

— Брат-Мића! — одазваше се више њих.

— Па де мало, нек’ се чује!

— Де, де! — сви прихватише, а он се латио и не устежући се, и поче да удешава...

Нека га, нек’ удешава. А ја ћу међутим погледати мало боље око себе. Сад ми се као и најбоља прилика даје да цело друштво оком промерим.

Соба у којој седисмо отегла се до недрага. Ал’ зато је уска, да већ ужа и не може бити. Са гредица, које одавна поцрнише, спуштаху се подуге шарене траке, које разне занатлијске справе везиваху. Цеј се овде настанио. Брзоруки пинтери обесише понајвише своју „утеху“ — малено буренце — но које се, можда баш зато што је најузвишеније, мало изјерило. Славина му је окићена дућанским цвећем, које, на жалост, муве немилосно испљуваше, те се не распознаје да л су беле ил’ румене руже биле. Сад их „црним“ морамо назвати. Кројачи — ни бољи, ни гори — обесише, опет, баш над врати’, танани риф, а по њему исписаше имена свију „шнајдера“ што се у селу промаљају. Ја сам три свега опазио; ал’ једно само прочитао: „Штрицл“. Колари, опет, стали насупрот презреном рифу, па му чисто прете, големим точком, у коме пауци красњејшу домовину саградише, какве у свој Угарској не можеш наћи. И на тај начин, — шта, опет, све да ређам, — беху сви остали славни занати на гредицама заступљени.

Уз голему црепњу пећ, за коју бих — и ма да је глупост — чисто рекао да је од саме куће старија, пружио се „келнерај“. Шарене летвице оградиле га сестарски, па се чисто поносе разноврсним циментама, што их окитише. Повелика корпа с окорелим кифлама и земичкама, које можда цело лето ту за усти’ уздишу (ово је појезија) изврнула се наопако, па мирује под масном клупицом, која се с три ноге упињаше управо да стоји.

„Хоп! — препуче жица оном што удешава. Даде ми се дакле још мало времена да друштво промерим. Сви су ми познати, осим двојице. Рекао бих да су Бачвани. И одело им то исто казује. Наш Сремац никад не уме ’нако лепо да завеже пошу на дугме као Бачванин; нити да савије зулове уз уво ’нако ђаволасто! Баш као Бачванин што не уме обојке да привије као нашинац. А, то нема сумње да су Бачвани! Па бих још и то дометнуо: да је баш отац и син. Богами, тако ће и бити. Момче гараво таман за женидбу — нешто цифрасто одевено; можда дође и да се ожени? Видећемо. Тајка нешто му сувише пљуцка, баш као да се једи што брат-Мића никако да удеси; а остали — Сремци — гунђају нешто неразумљиво, и једни као да питају: „А где је тако задуго кума-торбар“; други, опет, полако звиздућу, забленувши се у несташну свећу. Један од њих погледаше почешће и на моју козју браду, но ја се учиним као да га и не видим. Нато, ево ти и торбара. За њиме се батрга Баја свирац, носећи под пазувом гајде у вуненој марами.

Дакле и о торбару да чујете, а он нас се још највећма и тиче. Торбар, шантави торбар, јер је збиља шантав (нећу да вам кажем како је ошантавио, јер ће вам то он и сам после казати), торбар, дакле, то вам је мустра од људи! Не по спољном облику, јер би иначе сви људи „требало“ да буду као и он, шантави, већ по унутарњој врлини. Не, окром шале, тога нема у селу ко би рекао да да торбар не вреди више него цела Ч... агенција, на којој је „он“ агент (иначе га не би ни сравњивали с агенцијом!) Но окрај свију осталих врлина којима се он не поноси, највећа је та што уме да приповеда ’нако како му Бог заповеда. „То више не роди!“ — ускликнуло би све село, сва — агенција! Он живи доста сиромашно; ал’ не сасвим. Шта више, он не живи ни сиромашно! Опростите, зарекао сам се. Он има своју поштену кућу, у њој своју поштену бабу своју пошт... охо, своју вредну кобилу и таљишке гвожђем оковане: „да се чује кад путује“. Он живи лепо, и нико му не завиди. Чудо, само би му понеко хтео ногу да подметне што се „агентуре“ тиче; ал’ „всује“, торбар се не да — док га је! Он служи толико година већ „цесаро-краљевску-дунавско-паропловску агенцију“, и служиће, баш упркос! Како би се с шоме развенчао кад се туна и „прослави“. Прославио, дабогме, а шта ви мислите? Зар мислите не? Хајде, питајте „честну“ публику, па ћемо се махом оправдати. О, многе славне далеко теже стаје „прославленије“ него нашега делију. Он — шалу за појас, па квит! С њом се дакле на лак начин „узвисио“.

Да, ал’ што и да распитујете, кад вам ја кажем који га пазнајем од године која ме с таблицом у школу отпрати да се учим „срицању“, кад је он већ „увелико“ придиковао; наравски, опет — на агенцији. Као мало дере, парче пајаца у шиљастој шепи, скакутао сам около њега, молио га да ми прикаже коју причицу, како превари вилу и опази ђавола — буди-бог-с-нама! — како се дотакну репа вештичиног, и шта ти ту још нема! Да, молио сам га и молио, а кад се не хте да одзове, беше му награда ова песмица:

Тако ја; а тако и сви остали који у школи срицаху, а овамо напољу на сва уста...

Но он се никад не наљути. Зато једни кажу да има срце — гушчије; други опет — из пизме — да га и нема, већ да су га вештице појеле, с којима он тајно „шурује.“ „И шурујем!“ — рекао би им на то куматорбар куражно, хукнувши у леви длан, на коме затим десним палцем неко „тајанствено“ слово прекрште; шта тиме мисли, то знаде он и они којих се тиче.

Но да га ин корпоре видимо.

Као што видите, омален је. Можда је само зато омален што је шантав. Зеленкасте очи нешто немило гледе, па зато можда и трепти више но што би требало. Бркови, ретки до зла бога, мирно се предали танко засеченим уснама, које ретко кад мирују. Смеђа им боја пила у братство белој. Скоро ће ова последња да се осили. Шпицасти зулови, немешки заковрчени, вире немарно испод масна шешира, који одавна своју пантљику тражи, ал’ му госа не да да нађе. Можда зато што се одучио да за њу лулу задева, ил’ зато што се уверио да и за самим ободом може лепо да је смести. Загасити прслук и сад је, видиш, нехатно закопчао; на дванаест рупица седам дугмади. Пет, дакле, отпало, с три је закопчао, а четири се отромбољила, тек да се откину. Међутим се куцкају на сваки покрет, — а торбар то можда и воли, иначе не знам како би му баба то превидела. Појас, од жуто-зеленкасте дизге, притегао је подоста; но сада канда већ дотраја, јер се отрцао; а и пређица се већ изјерила, па није ни чудо што му се све рупице на чакширама истрцале. На плавом лајберу нема много закрпа, ал’ нема ни мало: онако, у средњу руку. Једну мора баш ово дана да је дометнуо, јер је најсветлија, премда се и оне друге сијају — од масти. Ал’ није ни чудо: торбар свагда фењер оправља и пали, но зато се и види још с футошке агенције! Па онда, поглете му чакшире! Нешто их је сувише набрао, а канда су нешто и кратке, наиме на оној нози којом почешће скакуће. Ил’ можда их је подигао, да се опази како вешто приплеће црвене опанке, на којима се читава лојана свећа од три милице (крајцаре) смрзла. Ко би знао зашто баш тако одвише панталоне подиже; а ако није баш од морања, онда не би требало, јер му обојци шаре изгубише, па баш нису за око. Ето, то вам је торбар, и такав стоји пред нама, само што се још мало смеши, које му баш — узгред буди речено — лепо не стоји, и што десном руком, на којој су два велика „оловна“ прстена (није, један је од месинга, нису дакле оба од олова), и што десном руком Бајине гајде одвија, које се опет спуваше, као и да не мисле више да брује.

— Сад, Бајо, засвирај, да ми срце заигра, кад ноге не могу! — започе кума-торбар, намигнувши ђаволасто на бирташицу, која с новом, да кажем чистом кецељом сада униђе, да нас послужи још громовнијим вином. И косу је канда мало углацала; ал’ ништа.

Гајде забрујаше. С њима се и егеде побратише, па везу ситно, танано... Како кума торбар да не накриви шешира кад сам и ја, побечени капутлија, махом плануо? Сви се некако узмигољише; а врашка бирташица као бајаги и нехотице подиже шарену сукњу: само да јој се виде црвене ципелице, са грошић-штиклама и плавом пертлом, што јој се ђаволасто обвила око пуначких ножица. Да, и ништа друго, већ све би чисто заиграло. Ал’ има каде, као вели торбар, те певука цифрасто:

Он води, а ми му помажемо.

— Но, да се мало куцнемо! — рећи ће на то брат-Мића, који је ваљда први и ожедео гудећи нестанимице.

— Спас’ Бог! У здравље нашега кума! — подвикнемо сви и куцнемо се.

— И у ваше! — отпоздрави нам љубазно.

На то ће брат-Андра овако:

— Је с’ чуо, куме, хајде нам мало приповедај! Знаш, немој да се цифраш, већ почни ’нако како си и до сад почињо.

— Де, де, куме! Та то нам бар нећеш одбити, — прихватимо и ми остали, а Баја већ тутнуо гајде за леђа, наслонивши им прдаљку мачкетину баш на леђа, која се дотле прућила на клупи, баш ’нако како јој се хоће.

— Па хајде, па хајде, па хајде! Одзове нам се на то „позвани“, убрисавши левим рукавом пепео што му се из црвен лулице по столу просуо. — Па хајде, баш кад је тако, — понови и опет, а ми се чисто унапред задовољисмо.

— Де, кумашине, оно што те на Тестери снађе! Знаш, кад те је поноћ у шуми ухватила? — замолим га напосе још једаред, а он тек климну главом, као да ми каже да је и он баш то намислио.

Ми му се примакнемо ближе, и он започе.

— Богме, прошло је томе већ двадесет и две... није! двадесет и једна година, како се збило ово што ћу да вам причам. Двадесет и једна’, јест, није двадесет и две, ал’ ће до године и толико да буде! Боже мој, баш ти године лете, као дани, па се човек и у њима заброји. Да, да, заброји...

Ту би застао и, загледав се у чађаве гредице, почео још и на прсте да проба да л’ се баш збиља заброја. Ко не зна шта тиме смера, тај се лако и не сећа; но ја који га знадем баш ко и грошић онај што веле „с бркови“, или стару крајцару, уверих се и опет о кумовом „хунцутшагу.“ То му прочитах и из очију, које ђаволасто скакутаху с једног радозналца на другог... Укратко, првом речју још хоће ево да обмане миле слушаоце — наиме Бачване, — да им покаже како он то све „пинктлих“ говори и рачуна; како ништа не сме да изусти што није истино; како код њега нема варанције ни у длаку некмол’ у целу годину; како код њега не сме нико ни у што да сумња.

— Јест, управо двадесет и једна, баш о Митровудну навршило се, — дода неким „меродавним“ гласом, као бајаги сад се уверио да је баш тако. — Пре тол’ко година, дакле, снашло ме чудо неко које не желим да ме још који пут снађе. Чудићете се; ал’ тако је!

„О Митрову-дну, дакле, кренем вам се ја из Гргуреваца — тако пред вече — на таљига, и ошинем мало појаче своју мркушу, не би л’ још за вида планину просекао. Јест, лако је мислити, но тешко изрвшити! Није то кец-мец, већ није се баш дало; неки хандрак се умешо у посо, па квит. Хеј, та да сам то знао, не би’ се крено ни за које новце! Ал’ баш сам морао... Свему је моја баба крива. Ма, нигде је нема! Тек што се два дана ван куће нађох, већ ми поручује да се не шалим, већ одмах да дођем. Шта она под тим „да се не шалим“ разумева, и данас не знам; доста кад вам кажем да сам хитио баш ли тога ради. Онда смо још били млађи... Хе, хе, млађи... Но крај свега тога, да сам знао што нисам, не бих се крено ни за немешаг! Припнем се уз гору — то само ја и мркуша знамо како! — и тек што се низ брег спуштати стадосмо, а неки ветар — ту нема овамо-онамо, већ баш сам ђаво посло га — усићио се па дува, дува... свира и опет дува... Мислиш, шуму ће да понесе, а с њоме богме и мене с теретним таљишкама. Било је ту нешто мало кукуруза, а богме подоста соли у камену, коју сам грк-Панти носио. С ветром се покрену и снежина, па ни ока да отвориш! Натучем шубару на уши, тек што шкиљим испод ње; завијем се побоље у опаклију — лане су ми је баш воденичари — дабогда никад више сомунчића не месили! — у Баноштру украли, — и пребацим још преко шубаре и покровац, који ме скриваше од снега, што се с грања као бесомучан у груменима дробио. Кад бих хтео да слажем, оно би’ реко да сам двеста пути запао у снежину и посрно преко оштра камена; ал’ ја нећу да слажем, па зато велим да је сто пута било! Сад куцни овде, сад туцни онде, па све тако. Па ти се уз то још и смрче! И у зо час, шта ли ћу сад? Ошино би’ мркушу и боље, ал’ бојим се скрхаће се и полупаће и оно мало зуба што јој за спомен осташе; а друго, и њојзи је ђаво на кркачи... Ал’ у невољи тој зврцну ми нешто у главу, што ме — ко реко бих — мало окуражи. Сетим се на Тестеру, што се под планином скрила, и одма’ наумим да се бар до ње довучем, ’да ћу бар крова наћи, и ма да је пуста...

— А каква ли је то пустолина, та Тестера? — упао би му у реч на то наш радознали Бачванин, који се међутим налегао на сто, као да га се нико други не тиче до запурени торбар, који исувише цвркуће нудећи друштво да с њиме пијуцка...

— Ево да чујеш — одзове му се овај, и већ зину да му „трогателно“ нацрта те накараде, ал’ неко споља закуца, баш појаче, и повика потмуло: „Отварајте!“

Крчмарица поскочи муњевито, да јој уштиркане сукње зашуштаху, и нестаде је у одаји, а ми се загледасмо које у прозре, на које закуцаше и које сад ветар дрмуса, а које опет у врата, на која изгледасмо новодошле.

Чујемо говор у „конгу“, а наиме кречећи глас хитре Тинчике, која се као веверица разбацује:

— Та каз’ла сам већ, хиљаду пути ваљда, да не могу Цигана да трпим; и опет ме хандрак однесе... Тамо на лево, зар не видите врата? — и затим се окрену кључетина у брави.

Закључала је ваљда „конг“ за њима. Мало затим врата се отворише, а два кума — Цигана — униђоше величанствено.

— Добар вечер!