У Црној Реци подижу се горостасне планине, које још нису вешти мерници премерили; има у тим планинама борова, под којима се још није одмарао пастир, нити је икакав ловац наслонио дугу пушку, да онде у њиховој тамној сенци причека хитру срну или пажљиву дивокозу; каткада само орао слети, да онде своја широка крила одмори, оданде после гледа кроз сиву маглу и мери путове, по којима ће га голема крила носити... Под његовим ногама простире су суро стење; над њиме облаци; тек гдегде у долини виде се, као беле пегице, домови сиротних сељака.
Ту, на подножју тих планина, заузима врло мало простора село Каменац.
Становници су му сами Срби. Вредни ратари, добри људи, али шта је вајде, кад им нема доста поља, да га обрађују? С једне стране камен, с друге камен, голо све! Страх те обузме, кад у то суро стење коракнеш: твоје те сопствено мицање плаши; уздахнеш ли, чини ти се да камен уздише; спотакнеш ли се, камен се одрони, а у понорима јечи и грми, рекао би, планине се руше. Кад дубље загазиш у ту пустошну самоћу, чујеш, како човек јауче, чини ти се да у помоћ призива... Ноћ је... Теби се коса диже на глави. Слушаш боље... Шта је?... А то буљина вешто подражава глас човечји... После чујеш, где кевће као ловачки кер, и теби се чини
Сироти Каменчани имају само толико поља, колико би један добар момак за сат могао обиграти. Изгледа као неко шарено корито. Онде мало засађена винограда, тамо јечам и овас. Па ту, са тога малога простора, сабира себи храну више од две хиљаде душа...
Па и опет, само да знате, како је и код њих понекада весело, веселије него ма у којој вароши! Дође пролеће: и људи, и воће, и луг, и планина, све је добило веселији изглед, све лепшу, свечанију, одећу... Онамо мирише планина од здравца, а долину, опет, липово цвеће својим дивним мирисом напаја; у планини пева пастир, а уз његов мушки глас одјекује гора и лужина; а у пољу, у умиљатим варијацијама, весело се натпевају шева и — девојка...
Кадикада се иза неког жбуна укаже и младо ратарче, ал’ онда девојче порумени и ућути; а момак, извадивши иза појаса дугу фрулицу, извија мелодије, какових није слушао за својом тезгом згурени чивитар.
Зими је опет тужно: путове завеје снег, планине се умотају у тамну маглу густих облака; нигде зелене травке, нигде весела лица.
Дође ноћ... У селу чујеш лавеж паса, у планини вију курјаци... Напољу мраз, у колибици дим... У томе диму најруменије лице побледи, а најбеље сукно потамни...
Природа ућути и црним плаштом сакрива намргођено чело. Па и становник суморних планина остаје веран син природе; и он је у то доба суморан и натуштен, баш као и облак, што му љубимце Ртањ и Малиник, покрива... Бива те се тако понекад, наравно празником, искупе пред судницом. Свађају се, туже се и мире се; а ко неће да се мири, брзо му пресуде:
= Метите га у хапс! — викне кмет.
А каткад и сами сељици, баш и као незванични, викну:
— У хапс!
Или, ако се деси неки, који је мало шпекулативнијега духа, а он ће климнути главом и сасвим озбиљски, окренувши се кмету, рећи:
— Јес’ чуо, кмете Јово! Што јес’, јес’! Не ваља ти посао! Зашто момак да дангуби у хапсу?... Одвали ти њему десетину-дваест, па нек иде на посао.
Остали старци би такође климали главом, одобравајући.
— Тако, Јово! Треба децу покарати, па нек’ знају, да имају и старијега!... Закон је овде, хе, децо! Куда сте нагли? Шта мислите, ви?...
И тако би сироти младићи одужили или хапсом или батинама, — тек је свакојако болело.
Једанпут, тако, позваше неког Стојана Илића — висока и снажна момка, какав се у целој околини није виђао. Лице му беше лепо, а око као у сокола. Још га ниједна девојка није добро погледала, но све некако кришом, испод трепавица, и опет се свака до њега радо хватала.
— А, ну, Столе — рече кмет сасвим озбиљно, — кажидер ти мени пред овим добрим и поштеним људима, што се ми, нас два комшије, мразимо?... Ево, Столе, ово су људи, све стари и добри људи... Па што они досуде, нека онако буде!... Знаш, Столе, нисам, ка, рад, да после кажеш: „Мој парник ме је осудио“. Боже, сачувај и сахрани!... Нека они говоре, а ја пристајем... Ево, браћо! Десетпута га досада, и као комшија, и као кмет, опомињах, да ми не бије стоку; једном баш не имадох куда ни камо, него га турих у хапсу... Одонда се, пашче, и испизми, те мало који дан да ми не учини пакост и штету. Не мож’ пилета сачувати!... Пиле ка пиле, пређе преко плота — пррр! па у авлију његову, али се више не враћа: овај угурсуз га умлати, па га
Стојана су сви сељаци радо имали, па баш и старци, који су обично завидљиво гледали на млађи свет... Ал’ Столе беше изузетак, њега скоро сви волеше; па зато баш да кмет Јова не би даље терао тужбом, диже се један од постаријих сељака, неки чича-Илија, па, онако сасвим очински, лупкајући дреноваком о земљу, рече:
— Стојане, синко, ово није лепо од тебе! Твој отац, мој покојни имењак, лепо се са сваким слагаше, па баш и са мном, а ја сам био у оно време кмет, баш као сада овај брат-Јово; а с њивама бесмо и комшије, исто као и ви с кућама. Но, Столе, брајко, скини капу, млађи си, те пољуби кмета у руку!
Стојан скиде капу и готов бејаше пољубити кмета у руку, али га кмет једним погледом одби, па онда се окрете, мало ка и набусито, чича Илији:
— Хеј, побратиме! Није та чизма на ту ногу...
Па кад се мало, онако кметски, накашљао, а он продужи:
— Побратиме! А знаш ли ти ону моју дебелу крмачу? Ха, побре?... Баш ни попа-Соврина не беше боље угојена... Чувао сам је, хранио сам је, ко велим, да је сад о летњем Светом Николи закољем... Слава ми је, гости су... Званице су... Те попа, те ти, те друга браћа, добри људи и кметови... И њега сам хтео, несрећника, да позовем, не би ли се како окануо пакости и опачине... Али гле, хуља, шта је урадио?... ’Ма слушајте, људи! Цело уво у моје дебеле крмаче и половину сланине јој је секиром одвалио!
Хтеде кмет и даље говорити, али се издиже Стојан и, својим великим црним очима погледавши га, рече презриво:
— Лажеш, кнеже Јово!... А, ево, знам те,
Кмет-Јово је од једа и пакости сав позеленео:
— А гле ти пасје колено, где баш хтеде да ме утера у лаж!... Али ће те скупо стати! Чекај се, ти, мало!... Ти, брате Авраме, и ти, деда-Миле, били сте још одјутрос код моје куће, видесте сироту крмачу, како је лопов осакатио,... Па је л’ онако, као што ја кажем?
— Јесте, кнеже Јово, — рекоше оба у један глас.
Брат-Аврам је имао неку парницу код општинског суда, а деда-Миле беше биров...
— Дакле, браћо, шта ћемо сад? — рече кмет Јова... — Ја браћо, нећу да судим; ево, нека суде моји помоћници... Како они кажу, мени ће бити право...
— Ми, ка, велимо, да ће бити право и по закону да плати крмачу, а за она друга зла, што ти је починио, да му одвалимо десетину-дваест, па други пут да не дира што је туђе, па ма чије било, а то ли кметово!... Хоће л’ бити тако право, браћо?...
Људи који нису имали никаква посла са кметовима згледаше се и ћуташе; а они, који су сваки дан и час око кметовских врата чепали, они одобраваху...
— Па лепо, Столе, синко! — рече брат-Аврам. — Оно, знаш и сам, како иде по закону, ниси више дете; учинио си штету, богме је мораш и платити, — а батине ти служе за памет! Та зар би, ево, баш овај наш кмет Јова био кадгод човек, да га нису били ко вола у купусу?... Па ја, па други добри и поштени људи?...
Брат-Аврам је развезао, а имао је вољу још мало продиванити; али се људи ућуташе и баш нико од старијих и ваљанијих људи не одобраваше му говора. А утоме га и Стојан погледа мало испод обрва, па онда, окренувши се кмет-Јови, рече љутито:
— Кнеже Јово! Твоја је стока упропастила целу моју башту, а онде је, Јово, цео мој зимовник... Ти си први газда у нашему селу. Лепо! Од оца ти је остало, нико ти не завиди; али моје нећеш газити ни отимати, па да си баш и капетан!... А што ми претите батинама! Хе, хе, мој брат-Авраме, и, ви, сукметице! Ако сте ми видели покојног оца на мацкама, то ћете и мене...
Очи му севаху од јарости, а образи му побледеше, као рањенику, коме је одломљено парче ножа у грудима заостало... А после, кад му се реч повратила, јасним гласом питаше забленуту гомилу, која га само као кротког и послушнога младића познаваше:
— Мене да бију!... Ко ће да ме бије?... Ко су ти, што ће да бију сина поштенога старца Илије?... — И стиснувши песницу подиже је више главе, а претећим гласом, који се далеко разлегао, на строг одговор позиваше и кмета и сукметице:
— Јесте ли ви то, вас троје, четворо? Или ти, кмете Јово, мислиш да ме бијеш?
Кметови ућуташе, нико не смеде једне проговорити; видели су пред собом ражљућенога тигра. А кад је Стојан отишао, онда се кмет Јова мало шеретски насмејао:
— Е, јесте ли га чули, шта рече? „Баш да си капетан?“ Да, да! То је, као, мало и господину капетану под нос... Ал’ нека, нека! Ви сте све чули!.. Крмачу неће да плати... Батине неће да издржи. А чули сте, ја нисам судио!... Добро, добро, капетан ће кроз који дан доћи... А суђен је баш по закону!.. Е, зло се, пас, осилио!
Сељаци се разиђоше, ћутећи...
У оно време не беше у целој Србији механе „по плану“, а у маленоме и сиромашноме Каменцу, баш преко пута од суднице, подизала се једна зградица од плетера, која врло жалосно изгледаше. Споља неокречена и кровином покривена, изнутра пуна дима и чађи; кад уђеш, а, оно, те задахне дим од крџе и огњишта, које је насред те чађаве зграде удешено. Над огњиштем, на веригама, виси бакраче, у коме стари чича-Маринко кува качамака; а поред ватре, у једном повећом лонцу, кува се пасуљ. Чича-Маринко дође, промеша га дрвеном кашиком, запали своју лушу и носи гостима ракије. Кадикад га натерају, те мора, сиромах, и каву да им кува, нарочито кад се деси да је и сам господин-попа у механи... Али на тај посао страшно мрзи. Него шта ће, сиромах: засуче рукаве, захити малом џезвом из бакрача вреле воде, успе унутра кашичицу каве и толико шећера, па, опсовавши онога, кога ће почастити, и онога, који је први изумео каву, седне на неки мали пањић и кува мирно каву. А кад се догоди да му и прекипи, е онда не остане ни попа, ни сва богословија на миру:
— Како ови други поштени људи пију лепо ракије, само овај чупави поп-Совра и кмет-Јова!... Њима мора бити и кава, као да су ми капетани!... Па још попа којекако, човек има чести и код проте, и код ђакона, и код друге господе; ал’ откуд се
И тако, гунђајући, намести на служавник једну литру ракије и два филџана с кавом, скине мастан фес са главе и уђе у другу, још мрачнију и чађавију, зградицу, коју он зове „трговачка соба“.
У тој соби нигде ништа нема, до један дрвен, неофарбан, астал, две клупе и једна столица; а друга половина „трговачке собе“ запремљена је једним креветом на ногарима, а застрта је са две асуре.
Ту за асталом укипио се попа и кмет, а остали сељаци прекрстили ноге, па седе на простртим асурама.
Чича-Маринко уђе, гологлав, у собу, мете послужавник на астал, па онако, као преко рамена, понуди своје госте донесеним пићем:
— Ево вам кава! А данас вам баш нећу више кувати, па макар се не звао Маринко! Ено ти попадије, па нек’ спреми каве, ако ће и читав бакрач, па се налипајте једанпут!... А не сваки час: „Чича Маринко, дај каву!“ Ко да сам ја ваш Цинцарин!Бре, попо, и ти, кмете Јово, нећете је, мајци, више окусити у мојој кући! Не!...
Тако, баш једне недеље, седи попа, кмет-Јова и други сељаци и кошкају се око те несрећне каве, а напољу поред ватре седи старац чича-Илија и до Илије Стојан. Стари Илија нешто говори, а Стојан га пажљиво слуша, а кад је истресао и последњи пепео из луше, додаде мало гласније:
— Богме, синко, причувај се! Овај наш кмет Јова не мисли с тобом добро. Катад осветиће ти се!... Најбоље би било да се какогод помирите... Ал’ и ти, Столе, брајко, мало си, као, и јогунаст, а имаш и на кога; отац ти беше круте нарави човек... После те и пањкају много. Ено, онај Аврам једнако чепа око њега и све нешто шурује... Једанпут баш
Чича-Илија се диже и оде у другу преградицу, да и он коју међу старцима проговори, а Стојан остаде сам поред ватре, замишљен и невесео. Није се он бојао никога, и опет му се груди нешто стегоше, беше му тешко.
— Дадер ми једну грку ракију, чича-Маринко!
Стари механџија донесе му искану ракију, погледа га мало ка и зачуђено:
— ’Ма, Столе, брајко, ја откако те знам, ти ниси окусио ракије. Шта је то? Да није кака мука и невоља?... Нешто си ми невесео!
Стојан не одговори ништа, наже чашицу, искапи је и оде... Чича-Маринко гледаше забринуто за њим, климну главом и уђе у „трговачку собу“.
Ту се међу кметовима и осталим сељацима водише разни разговори, нарочито о штети, која је последњих дана учињена. Једни кривише газде, што напуштају своја говеда, а други пољаке, што не чувају добро поља.
— Добри су пољаци — рећи ће кмет-Јова, — знам ја њих! Ал’ шта ћеш, брате? Ко ће сачувати толико поље?...
— Да, да, кнеже Јово, добро би било да нема ове Маринкове препеченице — рече чича Илија, — ал’, овако, где су, него у механи! Ту дању, ту ноћу... Ено, онај твој Диса преседео је сву драгу ноћ у механи... Је л’ тако, чича-Маринко?...
— Јест, брате, једва сам га пред зору истерао. Мислим да је још ту на атлукани, те спава...
— Ја се чудим — рече кмет Јова, коме Радисав беше нешто свој, — а Диса беше свакипут на свом месту момак... А ноћас шта је то од њега било, не знам?... Ал’ ево и господина уче! Шта ли
Кад је учитељ ступио у механу, сви су се сељаци дигли и поздравили с њиме, јер га сви поштоваху; а чича-Маринко, иако је мрзео на каву, одмах изиђе напоље, да господину учитељу једну спреми.
— Штета само што се не жени — рече Маринко, — а ваљан је момак. Свака би пошла за њега, па баш и попина Недица...
Кмет-Јова се такођер диже, рукова се и поздрави с њиме:
— А откуд ти да се наканиш у механу? Хе, хе, учо, то ретко бива!... Ал’ кад си ту, сад се нема куд... Чича-Маринко, деде, здравља ти, напуни ону завијачу!...
— Хоћеш ли слатке или грке?...
— Баш ја не марим ни за једну; ал’ да те не одбијем, могу баш једну шљивову.
— Е, па добро! Дај шљивовице, Маринко!... Па шта је ново у Зајечару?... Синоћ си одонуда...
— Поздравље вам од господина начелника и капетана; а и газда-Јова те је поздравио, да му покупиш оно мало вересије, што има по селу примати.
— Хвала!... А баш ме та вересија уби... У људи нема новаца. За свиње што се покоја парица добила, то оде, које за порезу, које пак на другу страну... А за вуну још ниједан трговац не пита!... Ал’ већ газда-Јови морам учинити, па макар им и бакрачиће испродавао...
— А ево ти, кнеже Јово, и једно писмо од г. капетана!
Учитељ извади из недара једно писмо и предаде га кмет-Јови. Кмет Јова није знао читати, ал’
— Па деде, учо, вере ти, прочитај ми ово писмо, да виђу, што ми господин-капетан поручује!
Учитељ узе писмо, најпре га проучи за себе, после се окрете кмету.
— Кнеже Јово, ја велим, могли би га и после прочитати.
— Сад, учо, сад, док су људи на окупу. Читај, па нека сваки чује!
Учитељу пређе преко лица лак осмејак, отвори писмо и стаде читати:
„Кнеже Јово,
„Она два лопова, што терају парницу са г. Трипковићем, посаветуј, нека се окану ћоравих послова, док им се ја нисам попео на врат; а ако те не хтедну послушати, пусти их, нек иду... до...“
Учитељ застаде на томе месту и не хте даље да чита, али кад кмет Јова навали, он прочита и ту једну реч. Беше то груб израз, каквим се ни сељак у механи не служи. Кмет Јова је поцрвенео, и волео би да није нагонио учу, да и то прочита, а чича-Илија с пуно подсмеха додаде:
— Е, лепо ли нас господин капетан посаветова! Е, баш мудро разговара; мора да се у Београду учио!
— Е! Е!.. — рече кмет Јова... — Па, учо, шта има још у писму?
Учитељ је читао даље:
„Уосталоме, Јово, буди спреман, а ја ћу сам тамо око уторника доћи, јер имам и онако посла у Злоту.
У Зајечару, 15. маја 1857.
Мајор
Раја Ст... ...ић, начел. ср враж.“
Кмет-Јови сину лице од радости. Мило му беше што ће капетан доћи. Поред њега ће се лепо
— Е, баш ти хвала, учо!... Узми, испиј још једну, баш је ваљана ракија... Али за господина-капетана мораш другу набавити, чича-Маринко, бољу, из вароши, ти већ знаш, каку он воли... Де, учо, још поједну!... Па и ти, богме, спреми дечицу, ако дође у школу, знаш, да се не осрамотимо.
Учитељ остави подигнуту чашу, погледа га озбиљно и, руковавши се са чича-Илијом и осталим сељацима, оде из механе.
— Е, баш му не сме човек ништа рећи, одмах се наљути — рече кмет Јова, а чича Илија додаде:
— А што се ти, кнеже, опет, мешаш у његову децу, кад знаш, како лепо и благо с њима поступа?
— Истина је — тврди чича-Маринко, — ни код своје куће нису деца слободнија, него код њега. Ретко да које покара... но све некако лепо с њима, и сам му се чудим, како може!
Утоме се сељаци обредише још поједном препеченицом, руковаше се с попом и кметом, па одоше сваки својој кући.
У трговачкој соби остаде само дим од крџака, а кроз дим једва си још могао назирати попу, кмета, брат-Аврама и деда-Мила, бирова.
— Ти, попо, ћеш дати твоја два јастука, душек и јорган; знаш, за љубав господина капетана, нека и госпођа-попадија једанпут без душека спава — додаде, Јова смејући се. — Искао бих и од уче неку столицу, али унапред знам, да ми неће дати... Чудан човек!... Са сваким лепо, и опет му не можеш близу доћи!... А ти, деда-Миле, ујутру ћеш пре зоре, док још нису људи отишли на рад, по селу викати, нека се сви скупе у уторак пред општинску кућу, — капетан долази...
— А, кнеже Јово, шта ће бити с оним мојим послом? — питаше брат-Аврам... — Сад је прилика да се и та работа сврши.
— Брат-Авраме — рече Јово, — ти си парницу добио, — али мораш бити човек на своме месту!... Јеси л’ ме разумео? Стојан ми се много осилио...
— И проневаљалио се — додаде г. попа. — Ено, баш иза моје куће, та знаћеш ти њу, ону девојку Смиљу, што јој је мати удовица... Е, код ње је окукао; ту дан, ту ноћ... Ја не знам, шта да се са овим млађим светом чини? Све ме је страх, доћи ће Страшни суд... Баш се ови људи не боје Бога!... Ето, пре светио сам му водицу, ама бар турску пару да је спустио у бакрач! Ама баш ха!... ни црно испод нокта!... Зла времена, кнеже Јово, и ти, брат-Авраме, настадоше, старији се не поштују, нит’ ко попа љуби у руку... Све то треба капетану казати, нема ти без батина ништа!...
Сад уђе и чича-Маринко, који се већ наручао.
— Време је већ и кући да идете. Јес’ чуо, попо, попадија те одавно чека... Ха, ха!... — смејао се старац... — А ти, брат-Авраме, као да си наумио сву ракију да ми потрошиш... Треба и сутра, синовче!...
И тако се и последњи гости разиђоше из механе.
Стојан из механе оде право кући својој, после уђе у кућу, помилова своју малу сешку, — тако је он звао сестрицу, — па онда скиде са чивилука дугу пушку, обриса је тек онако дланом, потпраши је и оде. Мајка гледаше за њим; мислила је да ће јој син у лов...
— Баш и тај лов већ ми се досадио! Мало, мало, па хајд’ опет у лов... Донесе понеког зеца, понеку лисицу, добије понеки грош за продату кожу, и то је све!... А што ја умирем од страха,
Тако се сирота мајка тешила. Ал’ овај мах Стојан не оде право у лов, него се лепо, све поред брда, чисто крадимице, довукао до попова плота, прихватио се левом руком за најгорњу ону врљику и као срна прескочио, тако вешто и тако брзо, да га ни сам попин пас није осетио. Тек кад је прешао у Смиљину авлију, онда је попин гаров залајао, — ал’ онда већ беше доцно... И попа и попадија истрчаше, али никога нису могли видети.
— Мора да је он — рече попа.
— Нико други, него он — додаде попадија.
— Онаки момак, болан, па у шта се загледао?... Опчинила га је, вештица, није друкче. Та само да запроси, ја бих му дала моју Недицу... Али он занесен. Што му се она више приближује, он се све више клони од ње...
У Смиљаниној малој кућици, поред ватре, седела је Смиљанина мајка с преслицом у руци. Прела је вуну за чарапе, а поред прозора за разбојем ткала је млада Смиља. Прозори беху пенџерлијом излепљени, па је светлост била доста тамна, од прилике као на Рембрантовим сликама; ал’ опет си јасно могао видети у тој полусенци дивоту цртица сироте девојке: високо чело, окружено густим црним витицама, изгледало је као од карарскога мермера; од густих трепавица падала је тамна сенка на ружичасто, округло, лице; румене усне изгледале су као да се смеше, као да сневају о лепим данима, који тек могу доћи; а под белим зубуном развијаху се два, сунчевим зрацима недодирнута, пупољка; а овамо мали прстићи играху се
Мајка је са задовољством гледала у дивну јединицу, па је, смешећи се, корила:
— Смиљо, душо! Много ти се жице кидају! Шта је то, дете моје?
А то је значило: Смиљо, ти на нешто друго мислиш!
Можда је мајка имала и право, јер им Стојан већ два-три дана није био, да их походи; па и сама мајка, иако се смешила, опет је била брижна: шта ли то мора бити, те ми Стојана нема?... И она га је радо имала... А Смиља?... Она је, сирота, умирала за Стојаном, волела га је свим срцем и душом, па му и опет никад не рече: „Ја те љубим, Столе мој“... То не би она за живу главу казала: то би било срамота!... Е, тако ти мисле наши сељаци. Таки су њихови појмови о љубави.
Кад је Стојан ступио у кућу, стара мајка Смиљина радосно скочи са троноге столичице и пође му весело на сусрет.
— Добро дошао, синко! О, откад те нисмо видели!... Ти си на нашу сиротињу и заборавио! Да, да!...
А сирота Смиља је сва претрнула, једва се држала на ногама. Кад га је видела, побледела је као листак хартије, а после постепено осу се по њеном лепом лицу румен, какву ниједан живописац није на својим узорима насликао... А кад јој је Стојан стиснуо малу ручицу, промуца својим узбуђеним гласом:
— Столе!...
То беше све, што је умела проговорити...
Ал’ често једна једина реч, можда и нехотице изговорена, издајник је најдубљих тајни, што их срце у својој дубини прикрива.
Та реч „Столе“ беше тако нежно, с таком стрепњом и милином изговорена, да се Смиљина
— Смиљо, кћери моја, радујеш ли се, што је Столе дошао?... Ти си, ваљда, мислила, да више неће доћи?...
— Ох, мајко! — протепа застиђено девојче, па онда пође, као да нешто тражи по кући, а Стојан је пратио свако њено мицање тужним осмејком; чинило му се да је никада тако дивну није видео, никада тако умиљату, никад тако сјајну, као баш сада... Па је дошао још озбиљнији, још невеселији. Ко зна, шта је мислио?... Згурио се поред ватре, па је, сасвим удубљен у мисли, гледао у врео жар, што се својим модрикастим пламењем, севкајући, по његову бледоме лицу играо.
— Столе, синко, ти си замишљен, забринут!... Тебе је неко озлоједио! О, знам ја људе, пакосни су и неваљали...
Стојан ћуташе замишљено; а кад је стара мајка изишла у авлију, да још коју сушку на ватру донесе, да се боље распали, он се примаче ближе разбоју:
— Смиљана, сунце, погледај ме твојим црним очима! Волео бих у њима нешто видети; чини ми се да је у њима записана моја срећа.
Смиљана га погледа зачуђено. Те црне очи беху, заиста, књига, која је о безграничној љубави приповедала... Благо ономе, који је из њих своју будућност читао! Неће пожелети раја, јер га је у једном тренутку уживао.
Стојан је у своме непротумаченоме заносу притиште на своје широке груди:
— Ох, Смиљо, Смиљо, никада нећеш бити моја!
На трепавицама његовим сијну, као капља росе, једна крупна сузица...
Стојанов глас, израз лица, та сјајна капљица, што се на његовим трепавицама заблистала, — све
— Столе, ах, мој Столе!... — јецало је усхићено девојче, а беле ручице нехотице обвила је око његова паса. Сва је дрхтала, а збуњена глава паде му баш на оно место, где му срце куца... Он је загрлио таком жестином, као да је више никад из загрљаја не мисли пуштати; па ни онда, када је мајка ступила у кућу, не пушташе са својих недара љубљену главу.
— Ох, мајко, мајко, немој је отети! Она је моја! Ја је више никоме на свету не дам!...
После тога клону и чисто механички узе руку старе мајке, па је пољуби.
— Буди и моја мајка! — рече уздрхталим гласом...
Така прошевина не беше у сеоскоме обичају, али љубав тражи краће путове. То је и стара мајка знала, а радије је имала Стојана, него да су јој проводаџије сву богословију довели... Тек мало, као обичаја ради, климну сумњиво главом, па онда оним благим старачким гласом рече:
— Е, па, децо, видећемо; има још дана, поразмислићемо мало... Нити си ти, синко, престарео, нити је Смиља у годинама...
Стојан обори очи, узе пушку и спремаше се да иде... Рукова се са Смиљаном, ал’ не више са оном жестином, него мирно, као што уљудноме момку приличи. Кад је изишао напоље, испратила га је Смиљина мајка.
— Па дођи опет, Столе, синко! Ми, виш, никога немамо, никога, који нам је тако мио, као ти; само чувај образ, синко, да нам се не подсмехну и бољи и гори.
Столе је разумео, шта мисли сирота мајка, па, застиђено оборивши очи доле, пољуби је поново у руку, па оде право у планину. Али није имао стрпљења да у заседама чека лова. Оде право у ждрела,
„Нек’ лети стари орао! Можда и он има коју љуби...“ А орао се лаганим летом дизао све навише. Стојан неком милином посматраше, како орао широки крили просеца сиву даљину. Уједанпут промени стари витез свој лет и као стрела јурну наниже. Баш у подножју саме планине опазио је једну грлицу.
— А, нећеш тамо, дивља харамијо!... Нисам ти за то живот опростио, да ми лепој грлици месо раздиреш!...
Наслони пушку на образ, састави нишан са његови огромни крили, плану... а орао још само трипут махну крили и, премећући се по плавоме зраку, паде на једну клисуру. Грлица прну и одлете, весела.
Тако је Стојан ваздан лутао по планини, а кад се уморио, и кад је већ сунце на заходу било, оде, уморан, кући.
Пред кућом га је чекала забринуто мајка са малом сешком. Кад је ушао у кућу и окачио пушку на њено место, мајка му своју стару суву руку наслони на снажно раме, па га је брижним погледом гледала:
— Столе, сине, шта је то? Шта си учинио?... Деда-Миле те је двапут данас тражио, и то журно, као да си неко злочинство учинио!...
Сирота сешка је плакала.
Стојан је помилова по орошеним обрашчићима, па мирним гласом одговори забринутој мајци:
— А ко ће то знати, шта ме је тражио?... Ја, мајко, никоме ништа зло учинио нисам!... Не знам, мајко, зашто ме призивљу. Тако ми вере, не знам!... Тек ако неће бит’ због кулука? Сад се баш гради
— Столе, сине, неће бити најбоље. Ноћас сам зло снила: као да те твој покојни отац хоће да поиште, а ти се отимаш; ја на њега, ка велим: „Немој, Илија, немој Ико, шта ти је? Та дете је чисто?“ и утом се тргох. После се дадох у мисли.... Боже мој, на шта ти нисам помислила?... Па и на твоју Смиљу!... Не, не, дете је добро!.. И покајах се, како сам и могла зло помислити о њој... Затим пуче једно грне на полици, а кад сам изишла напоље, прво сам сукобила попа!... Веруј, Столе, да ти неко о глави ради!...
— Гаталице, мајко, — рече Столе; — но, мајко, спреми што за вечеру, гладан сам ти и уморан, мајко!
На томе се разговор и свршио. Стојан седе, да се мало поодмори, а мајка се журила, да му, уморноме, што за вечеру спреми. Мала сешка је купила по пољу сушке и једнако их на ватру трпала, само да што скорије буде браца-Столету вечера готова... А можда је и сама сешка била гладна?... Ко ће то знати? Тек сви се журише, само Стојан је седео поред ватре, сетан, невесео. Али мала сешка то није приметила, а мајка је мислила да је то од умора.
У бакрачету је већ врела вода. Стојанова мајка захвати из обешене јареће мешине две-три прегрши пројина брашна и сасу их у врелу воду. Стојан узе мирно једно парче чисто остругана дрвета, промеша својим снажним рукама, скиде са верига бакраче и изручи качамак на совру, на којој већ беше постављено нешто мало сува меса, обарених јаја, лука, паприке и соли... И тако та мала породица седе за совру, да вечера: сешка је ћеретала, мазила се, приповедала, а Стојан и његова мајка удубише се у чудне мисли... Мајка је мислила о својим привиђењима, о сановима, а Стојан о љубави... А зар љубав није сан?...
У писму је писано, да ће господин-капетан тек у уторак доћи; али једва је онога дана превалило подне, а, оно, стиже пандур из Зајечара и викну, као што већ наши пандури знају:
— Ха, бре, механџија, а где ти је кмет?... Ана сана!... А где ти је ракија, бре?... Капетан долази, хеј, пезевенк!...
Чича-Маринко изиђе пред механу, прихвати, по обичају, коња, даде га некоме дечку, који се ту нашао, да га провода, па онда уведе горопаднога госта у механу...
— Е, баш си ме уплашио, брат-Милисаве! Богами, сам мислио неки трговац иде, а гле, оно, каква лола дође, да ме оглоби!
Умео је чича-Маринко да одшали шалу.
— Ну, брате, ево ти твоја турска ожђелдија, а наша добродошлица, па пиј, док ти црева не изгоре... Де! Де!... А где је господин-капетан? Је л’ близу ту?... Шта велиш, хоће ли ова препеченица и за господина бити добра? Ха, Милисаве?...
Милисав је две-три чашице већ попио, ракија му се допадала, али опет рече:
— Јес’ чуо, чича-Маринко, ракији ти не знам мане, ал’ тек мислим да би боље било да се за господин-капетана кол’ко толико лепшом спремиш... Пошљи момка у Злот. Е, што ти је шљивовица у Црнога Вељка!... Баш у целом Зајечару нема таке!... Ако ћеш баш право да ти кажем, господин-капетан и нема толико у срезу посла, но тек пође мало, да види попа Живана у Брестовцу и да се напије Вељкове ракије. Него шаљи по њу што пре...
Чича-Маринко нађе неко момче, упрти му у руке једно бардаче, па га онда мало посаветова:
— Чувај, синко, да га не разбијеш путем, и поздрави ми газда-Вељка Црнога — зашт’ за оног Белог из Планинице слабо и марим: кад дође, више
Момче оде, а чича-Маринко поче наново шалу са пандуром. Најпре га мало посматраше, загледајући у лепе сребрњаке, који су, заиста, сјајни били, а, зацело, и скупљи него тепелук госпође капетанице.
— Ала си се накитио, Миле! Да те не познајем, бих рекао, да си главом господин-капетан!
— Па зар не личим?... — лупкајући се поносито прстом у груди, рече Милисав. — Зар не бих могао бити капетан, ха?
— По мени, Миле, свакада, само ако те госпођа-капетаница призна за господара...
— Јами, чико!.. У капетаницу не дирај!... А, после, знаш, међу нама нека је речено, она ти баш слабо и верма капетана, и дабогда ме најстарија вештица узјахала, баш као ја мога дората, ако он њу више не слуша нег’ она њега... Мој брате! Кад ти она разглави вилице!... Шта је твој биров Миле? Ништа! На његов глас једва се скупе два-три сељака... Ал’ кад ти она викне, сав Зајечар полети баш као на ватру; а капетан, сиромах, гледа, на коју ће страну... У тај мах не дао Бог, да ти суди! Оцепио би ти двадесет и пет само зато, што си лане о Ускрсу разбио шарено јаје... Да, одиста, чича-Маринко, а где ти је чича-Миле? Гледај, вере ти, те ми га добави, треба то спремати; неће се добро ни смрћи, а господин је овде...
Али деда-Миле је и без поруке дошао. Омирисао је он, да је ту пандур капетанов, да ће ту бити и хлеба и вина.
— Е, па добро дошао, Милисаве! ’Ма, човече, откад те нисмо видели!... Е! Е!... Па каквим послом, Миле, ха?
— Капетан долази, јес’ чуо? Но притегни мало опанак, па, што брже можеш, жури по кмет-Јову! Сврати се успут Петру Шундићу и ономе другоме,
Није дуго трајало, а сељаци већ почеше, један по један, долазити. Попа са брат-Аврамом дојурише, задувани, као да су кладе цепали:
— А, ну, човече, — рече попа, — па зар ниси имао кога млађега, те да нам поручиш, па да се људски спремимо?... Е, гле ти њега!... Па јеси ли што сркнуо? Деде, чича-Маринко, дај донеси, па и каву.
Чича Маринко оде, гунђајући:
— Сад му и кава треба: као, санћим, он части, а све ће то пасти на опћински терет — све што полочу и пождеру... Гром их с гладницама!... Па онда та кава, баш ми век изеде!... Као да је то тако лако направити каву!... Е, попо, попо, чекај се ти мало! Зна чича Маринко, и где буника расте!...
Милисав зевну, и погледа мало као у небо:
— Богме, изгледа као да ћемо добити кише. Шта велиш, Авраме?
Аврам погледа у Ртањ, па онда, потврђујући, рече:
— Биће, Милисаве, ено рт од планина слабо се и види, — свега га је магла обасула.
— Тешко да ће бити кише. Ја сам јутрос баш гледао у вечити календар; онде вели: „Дне двадест петаго маја солнце и прекрасноје времја.“
— Батали, попо, књигу, кад, ено, жив Ртањ говори!... — рече Милисав.
— А и мене боли лево раме, а то бива свакад пред кишу...
— Богме ти је леп спомен оставио покојни Илија Грбић — додаде, смејући се, Милисав.
Брат-Аврам се ућута, као хладном водом поливен.
Међутим сунце се све више клонило западу, а тамо, опет, са северне стране, гомилаше се густи облаци. Величанствени Ртањ, који при заласку сунца на својим маторим грудима показује никад невиђене дивоте, сад се, намргођен, замотао у густу маглу. Све се ућутало, само, час по час, чуо си Милисава, где виче на људе, који су се око огњишта скупљали:
— Пази, ти, да не прегори печење, јес’ чуо! А чорбу ћу ја ујдурисати. Сам господин вели, да је умем боље готовити него и госпођа капетаница. А дође ли и оно момче с ракијом, ха, чича-Маринко?...
— Дође — рече Маринко бојажљиво, јер је знао, да ако се Милисав на њу накани, да ће мало што претећи за капетана.
— Па деде, вере ти, да је окушамо!
Таман је Милисав одвојио уста од бардака, а капетанове кочије зазврјаше. Деда-Миле појури, гологлав, напоље; за њиме попа, гладећи чупаву косу, мало није скрхао ногу преко некога пања, што се ту пред механом десио; а кмет-Јова, који је с брда видео капатанове кочије, тако се, сиромах, журио, да кад је стигао пред судницу, једва је промуцао:
— Добро дошао, господине!
Капетан, дебео човек од својих четрдесет и пет и шест година, једва се скинуо с кола; а чим је сишао, кмет-Јова га наново поздрави, упита га за повољно здравље, па га понуди столицом:
— Седи, господине!.. Па како госпођа? Како дечица?
Капетан га и не погледа, него, као да се тек сада нечем досетио, рече:
— Кмет-Јово, скин’ дер ми онај чибук с кола! А ти, Милисаве, узми оне амове и уздице, па их склони у канцеларију! Јес’ чуо, јутрос су мазани, па их могу пси појести... Не знаш, какви су ови сељачки рундови: остави напољу опанак, па до ујутру нећеш ни узице од њега наћи...
После тога погледа пажљиво гомилу сељака, која се ту, гологлава, око њега упарадила, па онда се окрете Јови:
— А где ти је тај твој дрљави Маринко? Где је мени добродошлица?... Хе!...
Сиромах чича-Маринко, каскуљајући, са служавником у руци, гологлав, дотрча преко сокака.
— А како ти је то слатко? У десет ока не верујем да има три вишње... А откуда ти је, опет, та ракија?...
— Од Црнога Вељка, господине! — рече чича-Маринко, муцајући.
— Добро! Добро! — одговори капетан задовољно... — Него чујем да ти је ексик мера. Ха, матори угурсузе!... Срећан си, што си остарео, а сад би извукао двадест и пет!
А кад је попио ракију, сети се опет нечега:
— А где су ти, Јово, она два лопова?
Јова се окрете деда-Милу, па га запита, да л’ је ко отишао по Петра Шундића и Стевана Јончића.
— Ја сам их сам звао још пре два сата — рече деда Миле; — ал’ ено их, где иду!
Петар Шундић и Стеван Јончић дођоше, па кад су били пред господином капетаном, скидоше своје дебеле шубаре, поклонише се и стадоше пред њега.
Он их гледаше мало подуже и пажљивије, после сасвим механички узе чашу с ракијом, искапи је, обриса бркове, па их опет посматраше.
— Дакле, ви сте ти јунаци, што се са господин-начелником парничите?... — рече капетан подругљиво. — Ти, Стеване, и ти, Петре!... Да! Да!.. Петар Шундић и Стеван Јончић терају парницу с начелником!... А знате ли ви, море, да су све општине: Валакоње, Подгорац, Шарбановац, па и сам ваш Каменац, одустале од те несрећне парнице? Само вас двојица хоћете с њиме мегдан да делите!...
— Није то мегдан, господине, — рече Шундић, — него ми тражимо што је наше.
— Право је, господине, да нам плати. У најгоре доба смо ми морили нашу стоку, вукући преко ових провалија за његову кулу камен и песак. Него лепо нека он нама плати што је наше... А ако неће, тужићемо се, вере ми, и самоме књазу.
— Ха, ха, ха! Књазу!... Та књаз му је пашеног, бре, пезевенк!...
Трипковић и Александар Кара-Ђорђевић беху пашенози.
— Ако је, господине, — рекоше оба парничара; — не смеду они наше отимати...
— Сељак мора кулучити...
— Јест, господине, да мора, али не Трипковићу.
— Ћут’, бре, док ниси извукао батине!... Но, ево, вам последњи пут рекох: одустајте од парнице, док сте читави. Не учините ли то за недељу дана, и унуци ће вам се кајати, вере ми!
— Хвала ти, господине, на лепом разговору, али смо дубоко загазили; напред се још може, а натраг никако!... Изгинућемо, али уступит’ никад.
Они се поклонише лепо и одоше... А капетан климаше главом:
— Е, јогунасти пси, ништа им се учинити не може!
— Мора, господине, да их неко подбада — рече попа, кршећи прсте. — Ето, и пре неки дан су били у Зајечару, а тамо има коџа писмених људи... Боље знају него адвокати...
Капетан ућута и само дебеле димове пушташе из чибука. Сад му се кмет-Јова приближи и стаде му нешто на уво шапутати.
— Па добро, добро, Јово! Пошљи Мила бирова по њега.
— Слао сам двапута по њега.
— Кажи му: „Капетан те зове!“
Кмет-Јови сину лице од радости, изведе деда-Мила на страну, нешто му је шаптао и претио прстом. Миле узе свој дугачки штап, натаче шубару на главу, па се упути управо уз брдо.
Међутим се све више смркавало; облаци се гомилаше, а из далека се чула грмљавина.
— Је л’ спремљена канцеларија? — питаше капетан. — Ако је све у реду, кажи Милисаву, нека унесе вечеру, па и ти, кнеже Јово, и ти, господин-попо, остан’те, да заједно вечерамо; кажи и оном филозофу, учи, нека и он дође, да коју чашицу искапимо.
На округлој софри пушила се чорба. Капетан узе чашу с ракијом, па иако је била, можда, дваестпета, он опет, по старој навици, наздрављаше:
— Хајд’ и ову трећу за добру срећу! Пиј, попо! Узми и ти, учо!... Шта једнако штудираш?... Сипајте, вечерајте, немојте да останете гладни!
Већ је Милисав донео и печење, а утом се на вратима помоли и деда Милова глава. Кмет-Јова изиђе брзо напоље, па се после неколико тренутака врати натраг.
— Е, гле ти несрећна човека! — рече. — Гле ти безаконика!...
— Шта је опет, кмет-Јово? Шта се то догодило?
— Шта се догодило?... Та онај несрећник отео се и од Бога и од људи, нити он хоће да зна, шта су то власти. Деда-Миле је био тамо код онога угурсуза.
— Па шта би?
— Неће да дође, него запсива матер и мени, и капетану, и ономе, који те је поставио за капетана! Е, грдна зликовца!... Пијан ли је, бесан ли је? Не знам, ал’ видим, да иде на то, да неку несрећу учини.
— Мртав или жив!... Јес’ чуо, Јово! Мора на моју заповест доћи... Нађи десет, двадесет момака, ако треба; опколите му кућу; вежите га, па га тако, везана, доведите... Гле бунтовника ти! Е, тако да их човек напусти, па онда збогом, Србијо!... Ал’
Кмет-Јова оде, а наскоро затим оде и попа са учом.
Кад је капетан остао сам, он зовну свога пандура.
— А дође ли Милован?
— Чека, господине, да га пустим.
— Пусти га, нек’ уђе; а ти, Милисаве, иди, те и ти што повечерај, па види и за коње.
Милисав оде, а уђе Милован; мали један човечуљак, збрчканих образа, сув и погурен. То беше помоћник Јовин, сукметица, као што их сељаци зову... Из лица му се видело, да је препреден шерет: очи су му једнако жмиркале, а збрчкани образи се растегоше на усиљено смешење.
— Седи, Миловане, — рече капетан; — пиј вина, ако си вечерао.
— Хвала, господине, а баш ти слабо марим за вино! Вино је за господу; а ја ти волим чашицу ракице, него целу вучију вина.
Капетан му пружи чашу ракије, па, осмехнувши се, запита га поверљиво:
— Хоће л’ били што, ха, Миловане? Мислим да се могу на тебе поуздати? Досада ме ниси преварио.
— Нећу ни сад, господине, само ако се може што учинити... — питаше га Милован ђаволским смешењем.
Затим настаде тишина. Капетан је замишљено гледао преда се, мора да је нешто занимљиво било, о чему у тишини размишљаваше. Образи му се час смешише, а час опет натуштише. Уједанпут поцрвене сав до ушију, а очи му севаху живом ватром. После узе Милована за рукав и силом га довуче до себе.
- Седи, драги Миловане! Седи ближе!
Милован седе и посматраше господина, онако
— То мора бити — додаде капетан гласно.
Миловану се скупише образи, као да је оскорушу прогутао...
— Залогај је сладак — рече Милован, — ’ма тешко га је сажвакати.
— Тешко?... Зашто, стари угурсузе? Што да је тешко?... Лепа реч гвоздена врата отвара; а злато?... Нема, куд оно неће стазу направити.
— Ал’ мати, господине?...
Сад опет настаде наново шапутање, и капетан се маши у џеп и онда бркаше по сребрним и златним новцима, лукаво посматрајући грабљиве погледе Миланове.
— После, има још једна мука, господине, — рече Милован.
— Сад те је и друга мука снашла — рече капетан нестрпљиво.
— Стојан... Знаш, господине, да не прође ниједне ноћи, а да се он код њих не нађе.
– Стојан! Стојан!... Не брини се за Стојана, вечерас га, зацело, неће видети!..
Капетан му уклопи у руку три-четири дуката, даде му још једну чашицу ракије, па га гураше на врата, смејући се.
— Идем, господине, ал све ме страх, нећу ништа моћи учинити.
— Иди, иди, стари си ти угурсуз, можеш ти, само кад хоћеш... Хе! Хе! Познајемо се ми!
Милован оде, вртећи главом; а капетан, осмејкујући се, гледаше за њим...
= Е, гле ти стара угурсуза, како се снебива, као да ништа не зна, а од ђавола би излагао ноћ!...
Подај му дукат, па да ти баш испод крила Архангела Михаила живот донесе... Тако ми славе, још нисам вештијег угурсуза познавао!
После тога напуни чибук, узе звонце и зазвони. Милисав уђе, донесе му ватру; а кад је капетан мало распалио, он га, онако безбрижно, запита:
— Шта би, Милисаве, ухватише ли онога ниткова?
— Сад баш одоше једно дванаестину...
— Па то је, Милисаве, читава хајка; ни на медведа се више пушака не диже.
— Боје га се. Веле, да је опаке нарави... Чича-Маринко, сиромах, кад га је кмет-Јова нагонио, да с њима иде, сав је дрхтао; ја не верујем да ће се вратити отуда без грознице!.. А ни они други нису баш тако весело гледали у помрчину... Ала је тама, господине!... Стари сам хајдук, ноћ ми је посестрима... Ал’ у овакој ноћи сложио бих се с медведом у једну пећину... Чујеш ли, како грми?
Напољу је јечао ваздух од грмљаве, а капетан пушташе густе димове из чибука. Нешто се замислио, чело му се набрало, и тако ћуташе; а после се задовољно осмехну... Сетио се уживања, које га још те тамне ноћи очекује...
— Баш ми је добродошла ова тама: људске страсти и не траже светлости сунчеве... ·
Милисав је познавао све тајне капетанове, а и капетан слабо се трудио да му што сакрије. Говорио је пред њиме о најгаднијим својим страстима тако искрено и отворено, да је често пандур, место капетана, од стида поцрвенео.
— Шта велиш, Милисаве, за ону, што смо је пре у Зајечару гледали?
— Дивна је, господине!
— Дивна, ја... — И капетан се наново удуби у чудне мисли... Шта ли је, сиромах, мислио, те му образи онако гореше, а после уздахну и ману руком на пандура, за знак, да одлази...
Милисав ћуташе и изиђе напоље, а капетан се извалио на прострто сеџаде и са погледом пуним страсног уживања пратио је облаке мирисавога дима, што их је сам у густим колутима пуштао.
Облаци се све више гомилаху. Беше тама, да ниси на три корака пред собом видео. Сиромах чича-Маринко се двапута о неко камење спотакнуо, једнако стењући:
— Бог с вама, људи! ’Ма имају л’ ти наши кметови за драм памети? Дете им ништа не чини, а они дигли хајку, рекао би, бесан курјак у селу. Веле: безаконик, бунтовник, хајдук, и шта тија знам? Па кога ће, него мене, да натерају, да им ја хватам хајдуке!... Вере ми, паметнији је дорат овога капетанова пандура, него сва три кмета у Каменцу!
Тако разлагајући и љутећи се, нагази, онако у помрчини, на неку јаругу и стропошта се у њу, колики је дуг. Зло, да беше на пушци кремена, а како се окинула, ба некога грдно осакатила.... Ал’ овако све је ишло у реду. Кмет Јова са брат-Аврамом корачаше напред, а за њима чича-Маринко, кога је деда-Миле извукао из блата, грдећи све кметове на свету, гиљаше са деда-Милом за њима.
— „Чича-Маринко, дај ракије!“ „Чича-Маринко, кувај каву!...“ А сад: „Хајде, чича-Маринко, да хваташ хајдуке!“ Па да су бар оставили, док се не сване, него сад по овакој ноћи — пса да не пустиш из авлије...
Стојанова кућица беше одмах иза кмет-Јовине, а у подножју самих планина.
— Ми ћемо у моју авлију — рече Јова, — а ви пазите добро, да вас пе би осетио пас. Опак је, те вас може нагрдити... Ти, Ђоле, с Јовицом и са
Кад је то све наредио, онда узе деда-Мила настрану и нешто му пришапну, а после гласно додаде:
— Сад иди, деда-Миле, али пази добро, што сам ти казао. „Капетанова је заповест!“ тако му реци: или жив или мртав мора пред господина капетана.
— А ви остали, — рече кмет-Јова, — пазите: ако би случајно на некога кидисао, или ако би покушао да утече, слободно пали!
— Од моје пушке, знам, да неће погинути — рече чича-Маринко, — а баш ако нагне у бег, ја га ни стићи не могу... А желео бих, да га нико и не стигне; нек’ иде сваки својим путем.
Деда-Миле лагано, скоро на прстима, довуче се баш до Стојанових врата; ту се уза сам довратак пришуњао, па вешто, као стара лисица, прислушкиваше најпре, шта се у сиромашној колибици разговарају.
Ал’ онде је Стојан мирно седео за софром. Није се он, сиромах, надао, шта се тамо у судници и овде око његове куће, а о његовој глави, ради; па кад се још навечерао, попивши уз то и неку чашу крајинскога вина, нестаде и најмање сенке од његова нерасположења. Узео је малу сешку на крило, па је с њоме о којечему ћеретао.
Утом се мати Стојанова трже. Чула је, где је пас у авлији залајао.
— Шта ће то бити, те пас лаје, Столе?
— Лаје, да не заборави, мајко!
— Чини ми се да сам чула и корак неки?
— Па, ваљда, неко пролази сокаком — рече Стојан.
— Аја, Столе! У ово доба ноћи и по оваком времену нико се од своје кући не миче. У тај мах је деда-Миле куцнуо на врата.
— Ко је то? — питаше крупним гласом Стојан.
— Ја сам, Столе, ја, деда-Миле, биров — одговарао је споља, муцајући, деда-Миле.
— Па што не улазиш унутра, стара клепетушо, него се шуњаш туде око врата као пас? — отварајући кућна врата, рече Стојан; а кад Миле уђе у кућу, са пушком и с великим ножем о појасу, Стојан се грохотом насмејао:
— ’Ма ко те тако ујдуриса, стара бировчино? Но, јес’ чуо, деда-Миле, сад ми је жао што није дан, па да те одведем овде иза куће на поток, да видиш, какви си момак! Баш ни онај стари Курсула није био бољи од тебе... Па дед казуј, каква те невоља овамо догнала?... Да те није опет твој кмет-Јова пратио?... Е, баш ме се, сиромах, зажелео! Од некога времена не може да заспи, а да ме најпре не види!... Ал’ за вечерас слободно нек’ зна, да ме неће видети... — додаде Стојан поругљиво... — Јеси ли вечерао, деда-Миле? Узми вина, напиј се, старче! А Јову се овако поздрави: „Вечерас ти Столе неће доћ’; уморан је, па је рад да се мало поодмори, па да весео изиђе пред господу, као што су каменички кметови...“
Деда-Милу, не верујем, да је таки разговор годио, али се опет зато прихвати чаше, — није имао куражи, да ту љубав Столету одрече. За Стојаном дође стара мајка. Она га, чисто молећи, понуди да седне:
— Седи, деда-Миле! Седи!.. А кмету кажи, сутра ће Столе доћ’... Та све је једно, данас а сутра!... О, деда-Миле, да знаш, шта је то мати! Ја не бих тренула, да ми Столе сада отиде!... Но лепо, старче, узми па пиј и поседи, да се мало поразговарамо.
Видела је Стојанова мајка у самоме понашању деда-Милову нешто необично, па се, сирота, труђаше да му се, како тако, умили.
— Ми смо, деда-Миле, као, и пеки кумови.
Мога покојнога свекра мати крстила је побратиму твога оца дете — рече Стојанова мајка, умиљавајући се.
— Јесте, Маро, — рече деда-Миле, — и хвала ти, ал’ ти немам времена за седење. — А после, окренувши се Стојану, рече, као мало и заповедајући: — Столе, време је да идемо.
— Сутра, деда-Миле! — рече кратко Стојан.
— И сутра је дан — додаде сирота Мара, једва сузе уздржавајући. — Сутра, кума-Миле, сутра!
— Сад мора бити! Капетан је заповедио, јесте ли ме разумели?
Стојанова мајка врисну, ужаснута. Није то мали страх, кад у то доба некога капетан призива. Мала је сешка покрила очи ручицама, само да не види строго лице деда-Милово.
Стојан се исправи, колико је висок, лице му дође бледо, усне му задрхташе:
— Кажи капетану, сутра... Сиромах сам човек, деда-Миле, ал’ досада нисам никога слагао, па нећу ни капетана!... Сутра ћу доћ’!...
— Капетан је заповедио, вечерас; па ако нећеш, а ми да те вежемо... Мртав а жив, мораш пред господин-капетана!... Ево се скоро по села подигло, па ти и кућу опколисмо, но, синко, немој сам себе да убијаш, хајде, док нисам викао, да и други пођу.
— Иди, Столе, — угушујући тешко јецање, рече мајка.
— Сутра! — повтораваше поново Стојан. — Кажи капетану: сутра! А пре ме ни мртва ни жива неће видети!...
Ал’ кад је Миле пошао корак ближе њему, и кад је Стојан чуо жубор око својих врата, није се могао даље уздржати. Хитро, као што само планинац уме, скочи, скиде са чивилука дугу пушку, а велики нож задеде за појас. Деда-Миле дрхташе од страха, није се надао толиком упорству, а у селу је и нечувено било да се когод усудио противити
— Јес’ чула, мајко, мене да вежу! — рикаше ражљућени Стојан. — Јесам ли хајдук ја или лопов?... Зар нисам ја син Илије Грбића поштена тежака? Не плаћам ли и ја порезу, баш као и он?... Па шта хоће ово псето капетанско?... Да ме веже!... Хе! Хе! — смејао се горко Стојан... — Мене да вежете, гадне улизице!...
Утоме се отворише кућна врата, а кроз отворена врата се помолише два-три лица; међу њима беше и Аврам.
Капетан заповеда! — рече брат-Аврам. — Предај се!...
— Сутра!... — одговори Стојан.
— Држ’ га, деда-Миле! Сложно, момци! — викаже Аврам, а споља, мало поиздаље, ободраваше кмет Јова:
— Пуцајте, шта чекате!... Зар хоћете да вас побије?...
Деда-Миле, охрабрен, пође ближе Стојану, али од једног снажног удара Стојанове песнице паде, јаучући, на земљу; а кад остала гомила јурну у кућу, Стојан узе ашов, што је ту код огњишта лежао, захвати жара и просипаше живу ватру на незване госте; после баци ашов на земљу и, ударивши кундаком брат-Аврама у ребра, појури нечувеном снагом на остале, који се бојажљиво уклањаху пред раздраженим лавом.
— Пуцајте, људи!
Али Стојана је густа помрчина узела већ у своје закриље; у подножју планина чуо је још само кукање своје старе мајке и дивљу псовку својих гонитеља. Само један Маринко беше задовољан, што цела ломљава на томе прође...
— Добро, те умаче; а како сте нагли, баш би га и нагрдили, онака красна момка!
А кад је видео брат-Аврама, како се, сиромах, превија, насмеја се старац:
— А ко је тебе терао на јуриш, стара оклепаницо? Зар ти не беше боље седети овде под стрејом у заветрини?... Е, баш сте јунаци, није вајде! — подсмеваше се старац, — Али, бадава, мало вас беше на броју: шта је то дваестину на једнога! Требало је да позовете још два-три села у помоћ!... Ха! Ха! Ха!
— Бре, није он ударио на мене — рече Ђоле, који се са Милићем и Јоцом сад тек из заседе осталој гомили придружио, — а не би, мајци, више окусио качамака, не!
— Та поред тебе је и прошао, хеј, стара лашчино, — рече љутито кмет Јова, — а ти се ниси ни мрднуо са оба твоја друга, него се дубље увукосте у ону јаругу, само да вас он не види!
— Што јест, јест, кнеже Јово, али је помрчина, па сам се бојао да га нећу погодити; а, вере ми, и мени је глава мила, а, знаш, нисам је рад тако тек насуво изгубити.
— Како насуво, кад знаш, да је од капетана заповест?... Хеј, будало!...
— Па капетан нека га и хвата, кад му баш тако потребује — рекоше неки из гомиле, — а нама баш није ни у колико од потребе.
— Јест, кнеже Јово, што би се ми мразили с онаким момком, кад ћемо и сутра заједно живети?г Требаће некад и он нама, и ми њему, а не да се крвимо као вуци — рече чича-Маринко, задовољан што ове ноћи није погинуо.
Међутим небо је све мрачније бивало, муње су севале, а трескови се са страховитом ломљавом разбијаху о неплодно камење горостасних планина, ваздух је чисто стењао, а крупне капи почеше падати из облака.
— Најбоље је да се вратимо у механу — рече чича-Маринко, — па да се мало и прихватимо; знам, да је остало од капетанове вечере, а за вино ћемо ласно... Е, баш нас умори, пас, једва стојим на ногама...
И тако сви уђоше у механу, само Јова оста и хтеде да иде капетану на рапорт, али га пандур није пустио.
— Сад не можеш, кнеже Јово, господин капетан спава. Него се нађи ту у механи, ако те устражи, да си ми на руци...
Смиљина мајка знала је помало бајати: од очију, од урока, гушобоље, црвеног ветра и т.д, па су је често људи призивали у невољи. Нпр. разболи се девојка, сви кућани викну:
— Ништа друго, него је урекоше! Но брже шаљ’те по баба-Недељу (тако се звала Смиљина мајка), док се није детету позлило.
А Недеља је, опет, радо сваком помагала, уколико је она, сирота, умела. Тако, једанпут десило се да се некога Чигрића дете поболи од очију. Шта нису људи пробали и како се нису мучили: превијај с водом, с белим вином, летрожелом, те дај ово, те дај оно, — али све беше бадава, док не дође баба-Недеља.
Она, лепо, ишчупа беломе голубу из левог крила једно перце, откине крајичак један од брезове метле, зевне у трипута; па онда, лагано дувајући болеснику по лицу, превуче перце преко очију; тако то у трипут уради, па као да си руком скинуо.
О томе те може цело село уверити... Па и она сама је веровала у ту своју моћ, а не као наши неки попови, што читају, а не верују; веле: треба сиротињи делити, а, овамо, баш од те сиротиње узимају...
Дакле, наш стари Милован знао је за ту слабост
Баба оде, као што јој је Милован казао, стаде се пред добром Недељом пренемагати и мољакати, тако вешто претварајући се, да јој и сузе на очи пођоше.
— Хајде — вели, — друго, помози, тако ти Бог помогао и овога и онога света! — лелекаше баба.
А Смиља, сирота, бојећи се да на овако мрачној ноћи не остане сама, молила је мајку, да бар ове ноћи не иде од куће. Вели:
— Мајко, у Бога је здравље! Но причекај до ујутру, па онда иди и помози сиротом детету...
Али баба не попушташе.
— Баш ће умрети, сироче — вели, — но, кумим те Богом и твојом јединицом, помози сад! А гледаћу да и ја не останем у дугу... — Тако је баба помагала, а сузе јој текоше низ збрчкано лице...
Недеља се, сирота, превари.
— Одох, Смиљо, те ако Бог да, да му помогнем; а ја ћу, Смиљо, сад доћи... Хтеде сирота Смиља нешто проговорити, али већ доцкан, мати је огрнула зубун, а главу је брзо белом платненом марамом умотала, па оде...
— Сад ћу ја, Смиљо, није далеко!....
Таман она измаче из куће, а Милован лагано па на врата; узе лепо за узицу, па уђе, баш као змија, у кућу. Лице му се све развукло од усиљеног смешења...
— Не бој се, синко! Не плаши се! Ја сам, твој чича-Милован!... Твоја добра мајка, прија-Недеља, оде сад баш мојој кући, те ако Бог да, да што помогне болесноме детету; ја, видиш, не трпим вересију, но дођох, да вратим и ја њеној јединици... Да, да, Смиљо! Људи смо, па треба један другоме да се нађемо на невољи...
Сирота Смиља се збунила, није знала, шта ће да проговори. Згурила се поред ватре, па је, као поплашена кошутица, гледала у хладно лице чича-Милованово Хтела би да бежи, али је Милован вешто препречио пут од врата и, приближујући се њојзи, све се више пренемагаше, чудне погледе бацајући по чађавој колибици.
— Смиљо, дете моје! Нисам био рад, али шта ћу? Морам ти казати. Столе ти је зло прошао.
Смиља га погледа и, побледевши као крпа, дубоко уздахну. Хтела је, сирота, да пита, али не умеде баш ни речце проговорити. Ћутала је и, ужаснута, узвереним погледом посматраше притворнога гласоношу.
— Јест, јест, дете моје, он је псовао капетана и самога књаза, па су га сад везали, па ће да га окују, да га прате у Зајечар, па после на вечиту робију у Топчидер...
Смиља је кршила руке и, горко јецајући, брисала је белим рукавом крупне сузе, што су јој низ лице падале.
— Али, Смиљо, — продужаваше Милован, — капетан је милостива срца човек...
Смиља подиже очи горе. У томе тренутку беше неисказано лепа. Пламен, који је на огњишту светлуцао, осветљаваше то бледо лице, на коме се нада заблистала. Ох, — протепа јадно девојче, — ох, моли га, чича-Миловане! Моли доброга капетана!
И она, сирота, љубљаше руке неваљалцу, који је дошао, да је за неколико прљавих гроша прода...
Њене су сузе падале на његову гадну руку, али га не умилостивише, него притворном благошћу, оним наметањем, што је само окорелим неваљалцима особина, употребио је тај згодан тренутак њене жалости, те ако на тај начин узмогне постићи своју гадну намеру.
— Ти га мораш молити, ти, дете моје!.. И то га мораш сад молити, сад одмах!.. Јер ће сутра бити
Она се трже, погледа га сумњивим погледом, па онда покри своје лице ручицама и онда бризну плакати.
— Хајде, Смиљо, хајде са мном, дете, — наваљиваше Милован, — јер ће га, сиромаха, још ове ноћи, онако везана, у Зајечар пратити, па ће га тамо на свакојаке муке ударати. Не знаш ти, дете, какав је то страшан суд.
Смиља плакаше горко.
— Никад, чича-Миловане, никад! Не умем молити, нисам још ни видела велику господу... Ох, смилуј се, чика-Миловане! — кукаше јадно девојче.
— Ти мораш господина капетана молити; само га ти можеш у њега измолити, нико други! Ти...
Хтеде и даље говорити, али га глас издаде, умуче као заливен, рука му клону и, блед као мртвац, укоченим очима гледаше на отворена врата.
Онде је Стојан широким својим плећима закрилио пролаз чађаве колибице; о рамену му је висила дуга пушка, а десну је руку наслонио на велики нож, што му је за појасом задевен стајао, и оштрим погледом посматраше ниткова.
Кад је Стојан оставио своју колибицу, он јурне, онако раздражен, у планину; а то је он често чинио, — могло би се рећи, свакипут, кад је сувише расположен или нерасположен. Ту је он у хладовини храпавога стења хладио врелу крв распаљених груди, па тако је и ове ноћи било. Уђе којекаковим странпутицама, које је у свако доба познавао, слободно корачајући, све дубље и дубље у густу планину; громови се са страховитом хуком ломише о камените стене, ноћ је јечала као очајник, коме усијаним гвожђем кидају немилостиви џелати месо измучених
Кад је Стојан стигао до „Лазарове пећине“, ту стаде, да се мало од непогоде заклони. Над њиме се натклопила стена, која је, високо у магли, вечито крила своје суморно чело, а испод његових ногу спуштала се једна провалија, којој нико није на дно завирио. Дођу несташни пастирчићи, одроне од стене камен, докотрљају га баш на ивицу страховите провалије, па га после сви сложно гурну у безданицу; ту, после, радознали, слушају, пазе, шта се у томе вечноме мраку догађа. У први мах чују страховиту ломљаву, после потмуло хујање, затим као неко шуштање и — више ништа. Чекају, да чују пад одроњеног камена, али залуду, — све је немо, само понеки орао излети из вечитога мрака, а они, несташни, гађају га вешто из руке каменом, па кад погођен орао на другу страну окрене свој лет, а они се онда гласно смеју.
Ту, над том провалијом, заклоњен од кише, наслонио се Стојан на своју дугу пушку и, размишљавајући, гледаше у тамну ноћ; с часа на час му је муња осветљавала бледо лице, а студен ветар му је хладио раздрљене груди.
— Шта ли ће ти пси од мене? — питаше сам себе сиромах Стојан. — Никога нисам поробио, упалио; ама баш ником ништа нажао учинио нисам, па опет, гле, како ме гоне!... Е, баш су подли ти људи, тај неваљали свет... — очајним гласом рече Стојан. — Сутра ћу да идем пред капетана, да видим, шта хоће по оваковој ноћи од поштена човека... А сада?..
Стојан ућута, а ноћ је грмљавином пратила његове бурне мисли.
— Могао бих их све поубијати, баш као псе, ал’ нећу. Син Илије Грбића не сме бити убица!... А, после, Смиља?... Јадно сироче!... Морам је видети,
Рече Стојан и пажљиво, узаном стазицом, што је провалу од стене одвајала, уђе, скоро без шушка, у друго ждрело, које је такође, само много прече, у село водило, и брзим кораком, са камена на камен скачући, дође у најбоље време у село. Близу попина плота постоји, прислушкиваше мало, да га ко не опази, па, чувши јецање своје дивотне девојке, брзо као тигар, у неколико нечујних скокова долети на врата; чује после Милованов глас, па, кад је кроз кључаоницу видео, како је нитков ухватио за нежну ручицу, вукући је капетану, није се могао више крити, него отвори врата и, ставши на праг, својим дубоким гласом викну на упрепашћенога Милована:
— Ниткове!...
Ал’ даље није могао ни речи проговорити, узе га за гушу, па га у дивљој својој јарости лупи о дирек један, којим је слеме било подупрто, тако силно, да се дрвена кућица затресла, а чича-Миловану поцури крв и на нос и на уста.
— Куда је вучеш, вуче грабљиви? — питаше Стојан, не пуштајући ниткова из руку... — И њу да уморите хоћете, неваљали скотови, ви, и да дате вашем капетану! И с њеног лица да скине свежу румен, и њене груди да заоре браздом мрзости своје!... Неваљали пси!..
— За тебе, Столе, — јецаше загушљивим гласом чича-Милован, — за тебе да молимо...
— За мене?... И њу вучеш, да моли капетана за мене?... Е, сада знам, шта си с њоме хтео, скоте несрећни!... — викаше Стојан од јарости угушеним гласом, а очи му севаху као у рањенога тигра.. — Њу!
И, шкрипећи зуби, лупи га својом снажном десницом у у груди тако дивље и таком жестином,
Стојан га погледа још једанпут презривим погледом, па онда га узе за сукнену гуњу, те га избаци из куће.
— О, Смиљо! — рече Стојан и, страсно љубећи уплашено девојче, притиште је на широке груди.
— О, Смиљо, срце моје! Чедо невино... Шта хоће ови људи од нас?...
Кад је Смиља од препасти мало к себи дошла, она подигне своге велике исплакане очи Стојану...
— Шта си учинио, Столе? — питаше га жалостивим гласом девојче. — Шта ће ова хајка на тебе? О, Столе, да знаш, како ме је страх!
— Не бој се, Смиљо, ја никако зло учинио нисам!... Они су зликовци! — И после лепо све исприча ожалошћеној девојци, све по реду, како је било.
— А сад збогом, Смиљо! Ја морам одлазити, док ме нису осетили, нисам рад да идем везан пред капетана, а ујутру, кад сване, сам ћу му отићи.
— Столе, сад немој ићи, остани, док се мајка не врати; мене је страх, ја не смем сама да останем.
И она се, сирота, већма приљуби њему, бојећи се да је не остави... А Стојан је у њеном загрљају заборавио на све опасности, што су га у њеном наручју могле постићи; сад су могли цело село подићи, могли су га бити, везати, не би се он с места макао... Ал’ нико не дође, све беше мирно, немо око њих, само је, као из далека, тутњала грмљава, — ал’ то нису у мрачној колибици ни чули, ту су само два заљубљена срца куцала, ту су се уздрхталим гласом шапутале најсветије заклетве — о верности и љубави.
— Нека ми је цео живот мрачан као ова ноћ, ако икада на другу помислим!
— Никада нећу за другога поћи, Столе мој! Можда би још говорили, али су гласови изумрли
Ветар и киша освестише несрећнога Милована. Он се диже, каљав и жалостан, па пође лагано, вукући се све поред плотова, стењући и пренемажући се, право судници; а кад га је Милисав опазио, у први мах се од његова изгледа уплашио, а после се стаде грохотом смејати:
— Е, стара дртино, ’ма ко тебе тако уреди?... Да, да! По овакој ноћи има и вештица, тако ми бар изгледаш, као да те је она најматорија сву ноћ јахала...
— Пусти ме господину — стењао је несрећни Милован, а крв му је при сваком напрезању лоптила из уста.
— Умрећу, Милисаве, — рече слабим гласом.
— Нећеш, стара оклепаницо! Не умире се то без секире... Причекај, идем, да те јавим господину. — И сасвим лагано, на прстима, уђе пандур у капетанову собу.
Капетан беше у оном блаженом дремежу, у коме пред затвореним очима излазе они образи и слике, о којима смо дуго времена будни сањали. Кад су врата шкринула, он се трже и пође унапред, да загрли ону живу слику, о којој је мало пре сањао; али када виде свога пандура, он застаде насред собе, па га, некако више зловољно него строго, запита:
— Дође ли Милован?
— Дође, господине! И ево га пред вратима, чека...
— Одмах нек’ улази!... И она...
— Која, господине?... Са Милованом нико није дошао, а и он једва иде; мора да је, сиромах, са неке стене пао.
— Нека он улази!
Милован уђе, гологлав и погурен, у канцеларију. Свећа је на асталу врло малену светлост по соби простирала, а поред тога капетан беше дремован и расејан, па тако ништа није на старцу необичнога приметио, иако се Милован трудио да своју невољу сваким мицањем покаже.
— Шта би, стари угурсузе?, а где је?..
Милован се тешко накашља и утоме се још већма згрчио, а руку је притиснуо на груди, као да хтеде казати: овде ме боли.
— Шта ћутиш, мечко, као да си науман метанисати?...
— Јао, господине! — јечао је чича-Милован...
— Шта ти је, стара клепетушо?
— Уби ме, пас!
— Ко, стара гаталицо?... Ко те је убио? Како те је убио? Где те је убио, кад, ето, видим лепо, да си жив?... А чисто бих волео да ниси, кад си се без ње вратио.
— Јао, господине!... Никад јој више не одох, доклегод оног бунтовника не обесиш.... Е, баш ме уби!...
— Шта, зар га нису ухватили? Зар га још нису везали?... Е, сад видим, да је сав Каменац бабама насељен!... Зовни ми Милисава!
— Да зовем, господине!
И, стењући и превијајући се, отвори чича-Милован брата, а Милисав уђе унутра.
— Шта је, Милисаве, зар онога пса још нису ухватили?
— Нису, господине! Утекао им је у планину...
— Није у планину... Није, брате Милисаве, него је дошао код оне проклете девојчуре, те ме уби, Бог га убио...
— Дакле, она је хајдучки јатак? — досетио се капетан. Добро, сутра ће и она са својом старом бајалицом, лепо, везана, у Зајечар... Иди ми зови кмет Јову.
Милисав оде по Јову, а капетан настави, задовољан својом новом досетком, свој говор:
— Што није овде било, то ће бити у Злоту.. Да, да, чедо моје! Мало ћемо се помучити, па ђе тим слађе пасти... А ти, чича-Миловане, иди сад кући, па се, лепо, утопли, мети на нос врелу цигљу, па ће све то за дан за два проћи... Је л’ те по носу ударио, несрећник?...
— По грудима, господине, јао и побогу!...
— Онда иди у варош, па кажи апотекару, да ти да штогод на лаксир... А ја ћу оно друго и без тебе свршити... Хајд’, хајд’, иди!...
Утоме дође и кмет Јова.
— Ти, Јово, — рече капетан, — чим ујутру сване, послаћеш ми стражарно у Злот ону девојку, што се усудила да прикрива бунтовника! Јеси л’ ме разумео?... Сутра са зором у Злот...
— Јесам, господине!
— А ти, Милисаве, спреми коње и кола. На сат пре сванућа хоћу да се кренем одавде. Ти ћеш кочијашити, а Живко нека још ноћас одјаше и нека јави кметовима, да идем.
– Добро, господине!
— А шта ћемо с оним бунтовником?.. — питао је кмет Јова.
— Штогод има људи, хоћу рећи, баба, у Каменцу, подигни на оружје, па га вежите и дотерајте у Злот, ако будем тамо, а ако не будем, управо у Зајечар!
И тако се сви разиђоше.
У то време се у Злоту десила комисија, што је из Београда послата, да извиди многа насиља, што је у својој разузданости починио начелник Трипковић. У њој беху људи поштена карактера, а стигла је баш у исто време, кад и капетан Раја у Каменац.
Отуда он и није могао знати, шта се у Злоту догађа, а да је знао, он би преиначио свој план; он би за своје уживање изабрао онај други крај свога среза.
Кад је стигао пред судницу, људи су га, истина, лепо дочекали, здравили се с њиме, али некако усиљено, хладно... То је капетану пало у очи, нарочито зато, што су Злоћани сами Власи, а наши су Власи јако ласкави, кад су на невољи, а у противноме положају крајње су неуљудни и пакосни.
— Шта је то? — питаше строгим погледом капетан. — Где вам је кмет Првул? Где су они други? Зар вам није Живко јавио, да ћу доћ’?...
— Апуј, господине, Живко ни је казивао, али има тамо једна комисија дела Белиград...
— Каква комисија, влашка будало?
Утоме приђе Живко пандур ближе капетану, те му разјасни, да је још синоћ стигла комисија и да је већ отпочела свој рад. Те вести су господина капетана немило изненадиле, али су — Смиљану избавиле.
Капетан се није још добро ни поздравио са комисарима, а кмет Јова стиже са везаном девојчицом; а за њима је, са исплаканим очима, ишла мати Смиљина.
Кад их је видео капетан, он је побледео; а после дође црвен, да си једва могао разликовати чело од алевога феса.
Комисари се згледаше зачуђено, а председник комисије, човек у годинама, погледа у капетана, па га онда сасвим озбиљно, као што му чину и годинама приличи, запита:
— А шта је ово дете скривило, господине капетане?
Капетан се у забуни накашљао, премишљајући шта ће да одговори, па онда, муцајући, рече:
— Господине, знате, нећете ми веровати, али се већ и сеоска младеж почела кварити!... Ох, та
Стари господин погледа Смиљану с пуно благости и сажаљења, виде у њеним очима крупне сузе, усне јој дршћу, рекла би, сирота, нешто, али јој се стегоше груди, па не имаде гласа, да и једну проговори.
— Одрешите јој руке — рече господин-комисар кмету Јови, — а ти, синко, не бој се ништа! Ти си добро дете, знам ја то, тебе су опањкали господину капетану.
Смиљана бризну плакати, а вреле јој сузе падаше на белу руку поштенога господина.
После се диже и хтеде, сироче, нешто за своје оправдање да проговори, али не умеде ништа, до само што кроз плач јецаше:
— Нисам, господине!... Ја нисам!...
Она, јадна, није знала, шта говори, и невешт би судија баш у томе изразу нашао праву кривицу; али стари господин беше човек пун искуства и науке, па је у свакоме звуку, што је на њеним побледелим усницима задрхтао, познао глас невиности.
— Иди кући, синко, ти ниси крива; па гледај да никада и не скривиш.
— Неће, господине, — рече благодарна мати; — она ми је добра као добар дан... али су људи зли!... — И она страшљиво погледа у капетана.
Стари господин је и тај поглед јадне матере разумео, али, као разборит човек, ћуташе, само што додаде својим благим гласом:
— Идите с миром кући!...
Оне га, јадне, пољубише у руку, па изиђоше мирно из канцеларије; а капетан није могао а да их бар једним пакосним погледом не испрати. У његовим грудима се борише страсти и освета.
— Извол’те сести, господин-капетане, — понудивши
— Лажу, господине!... Неваљао је овај свет, непоштени су људи!... Благо ономе, који живи у Београду, а не међу овом стоком...
— Господине, умерите се! — рече председник комисије и хтеде и даље нешто о Трипковићевој кули говорити, али утоме закуца неко на вратима.
— Слободно! — рече председник.
А Стојан, који је пред вратима канцеларијским наслонио своју дугу пушку и белу велику шубару, уђе, гологлав, у собу и право, као што слободном и поштеном човеку приличи, стаде пред капетана.
Ћутао је подуже, гледајући сву господу, што су се ту с капетаном налазила, па онда приступи један корак ближе и јасним гласом питаше капетана:
— Ти си ме, господине, у невреме звао, и, ево, сам ти дошао, да чујем, каква је то моја кривица, са које се двадесет пушака дигло, да ме, као беснога пса, бију и вежу...
Капетан је грискао бркове у муци, али зато опет, окренувши се комисији, рече набусито:
— То је тај зликовац, што се властима не покорава... Ја сам га синоћ звао због некаквог спора, што га са кметом из Каменца има, да ми дође... ал’ је он, уместо да се покори и да позиву следује, бацао на људе живу ватру, а на бирова Мила палио је пушку, него, насрећу, није погодио... А крв би пала... Је л’ тако, кнеже Јово?...
— Јесте, господине, — тврдио је кмет, — пуцао је на брат-Аврама и Мила бирова.
— Нисам, господо! — рече кратко Стојан и, презирући, погледа у Јову кмета. — Ја нисам!
Па где су ти људи? — питаше председник
— Има ли овде који од њих?
— Ту је брат-Аврам, господине, и Миле биров, а Милован оста на дому, сав испребијан.
— Иди их зови, кнеже Јово, — рече капетан, и опет погледом нешто му казујући. Кмет Јова изиђе напоље, па пошто је мало, на брзу руку, шапутао са Милом и брат-Аврамом, уведе их у канцеларију.
— Е, кажите, ви, све по реду, како је то било? — питаше их председник, а брат-Аврам је све по реду, почевши од Јовине крмаче па до капетанова доласка, казивао; али га је у говору Стојан често прекидао:
— Није истина, Авраме; ја нисам ударио секиром крмачу!
А кад Аврам додаде, како су га на леп начин пред капетана звали, Стојан се није могао уздржати, него га погледа гневно и громким гласом рече:
— Лажеш, Авраме!
— А је ли овај младић пуцао на вас? — питаше председник.
— Јесте, господине, — рече брат-Аврам, а Миле је нешто ћутао.
— Кажи, да јесте... — пришану деда-Милу кмет Јова.
— А можете л’ се заклети на то ваше казивање?
На то председниково питање се обојица ућуташе. Али се Јова примаче ближе њима, па им лагано шану:
— Кажите: „Можемо“. А ја знам, да вас неће заклињати. Кажи, Авраме, да се можеш на то и заклети.
Аврам, које што је мрзео на Стојана, а које што је кмету био у многоме обвезан, рече несигурним гласом:
— Можемо, господине!
А кад председник комисије заповеди, да се запали свећа и да се земаљски законици поставе на сто, почем при руци није имао Св. Писма, — пребледеше оба ниткова, као на смрти.
— Дигните три прста у висину — рече строго председник комисије, — па ћете за мном говорити, што вам ја кажем.
Аврам диже дршћућу руку више главе, и деда Миле је хтео то исто учинити, али се у тај мах заљуља и паде на земљу, онесвешћен; а кад је к себи дошао, рече слабим гласом:
— Господине... није пуцао! Тако ми Бог помогао, није!...
— Ви, Срби! Ви, стари људи, па да тако подло лажете!... — рече прекорним гласом председник. —
Ко вас је навео на то, ха?...
— Кмет Јова ми је припретио, да ако тако не кажем, да ће ме истерати из службе, па да ће после његова синовца, Дису пољака, наместити за бирова, и да ћу се замерити и самоме капетану, ако не кажем, као што ми он заповеда.
И брат-Аврам је признао, да је криво сведочио.
Кад је господин председник све то саслушао, он погледа презриво капетана и Јову, па се онда окрете младоме Стојану, па му тихо примети:
— Синко, сваки грађанин дужан је властима се покоравати, а они, који су у власти, одговорни су за своја дела пред законом... Иди сад кући и ради своје послове. А ти га, кмете, немој више гонити. Ви сте људи, ви сте комшије, треба да будете браћа међу собом! Данас си ти кмет, сутра ће бити он...
Стојан се уљудно заблагодари поштеноме господину, па је отишао својој кући. Капетан и кмет Јова осташе посрамљени, али не могоше издржати дуго презриви поглед господина председника, него изиђоше напоље.
— Милисаве, прежи коње! — рече капетан.
— Та још једну ракију, господине! — нуђаше га Првул из Злота.
Кмет Јова погледа у капетана кришом, а капетан у земљу.
Комисија се са својим успешним радом преместила у Зајечар и онде је даља ислеђења чинила.
Кад се то по округу прочуло, људи, охрабрени, дођоше са жалбама; па и саме општине дођоше пред комисију са својим основаним тужбама противу начелника и господина Раје. Само је Каменац у томе застао, а то је због кметова, јер су они са капетаном у дослуку били. Али кад би некако баш на саме Духове, а Стојан позвао у сватове све најчеститије људе у селу: ту је чича-Илија, ту учитељ, ту кум и стари сват, све изабрани људи. Ту се чича-Илија, мало загрејан, диже иза совре:
— Е, браћо, јели смо и пили смо, а све у здравље наших кумова и пријатеља; а сад једном да наздравимо нашем младом домаћину и његовој млади... Здрав си, Столе синко, са твојом младом Смиљом! Дабогда, да лепо и у љубави и слози дуго поживите! Бог вам дао од срца порода и свакога изобиља, дабогда!...
Млада Смиљана, поруменевши, приђе му руци и пољуби га, као што приличи доброј домаћици а чича-Илија је овако наставио свој говор:
— Ну, браћо! Многа села и многи људи, па, ево, и ова наша деца, данашњи женици, закукаше са неправде, што за ово кратко време починише, а све у име закона, капетан Раја и начелник Трипковић. А овај наш грбави Јова у свакоме њихову злу и опачини беше им десна рука. Ако је требало кога у селу оглобити, он им је помогао; требаше ли кога осрамотити, опет он, и све он, па он!... Но, браћо и пријатељи, ево у Зајечару, веле, да је дошла некаква комисија, да ту, баш на извору, упозна терете,
— Тако је, чича-Илија, — рекоше у један глас и Петар Шундић и Стеван Јончић. — Никако друкче, но да се тужимо!
Чича-Маринко, стари механџија, остави малу сешку, коју је на крилима миловао, па, скинувши свој мастан вес с главе, рече весело:
— И треба, браћо!... Тако не био чича-Маринко, ако и ја с вама не пођем!... Обући ћу, лепо, моје старинске трговачке чојали хаљине, а имам на дому и вес нов, па нека виде та господа у Зајечару; да и у сиромашноме Каменцу има газда и трговаца!... А не: глоби, удри, везуј, и то све нас, сироте Каменчане!... А у Злоту и у Подгорцу, е, ту су мирнији и начелник и капетан... Знам и зашто, ал нећу да кажем, да не рекну после људи: „Маринко је лапарав као баба“. Јок, богами, а умем ти ја ћутати као закопан, него ћу пред комисијом опет зато казати, како су и капетан и начелник примали мито у Подгорцу и Злоту.... Је л’ тако, попо? — питаше чича-Маринко попа, који је такођер ту у сватови, али сасвим невесело, као убијен, седео.
— Тако је, чича-Маринко! — рече, мало као и усиљено, попа.
— А тако не био Маринко, ако ти усплаћам бир, само ако не пођеш с нама на тужбу... А ако будеш и ти човек, сваке ћу ти недеље и празника кувати каву.
— Право је! — рекоше сви.