БЕЗ ОЦА И МАЈКЕ.
написао
Пера Радуловић
У НОВОМЕ САДУ.
ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИћА.
1881.
СВОМЕ ДРАГОМЕ ПОБРАТИМУ
Пери Слијепчевићу
ВЕЛЕТРГОВЦУ И ГРАђАНИНУ ГРАДА КАРЛОВЦА,
ПРЕДСЕДНИКУ СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ
КАРЛОВАЧКЕ И ПОСЛАНИКУ ГРАДА
ЗАГРЕБА И КАРЛОВЦА НА СРПСКОМ НАРОДНОМ ЦРКВЕНОМ САБОРУ
И
СУПРУЗИ МУ
МАРИЈИ рођ. КОСТИћЕВОЈ,
ЧИЈОМ ЈЕ ДОБРООМ ОВО ДЕЛО ШТАМПАНО.
ПОСВЕћУЈЕ ГА
ПИСАЦ.
НЕКОЛИКО РЕЧИ УЗ ОВО ИЗДАЊЕ.
Бавећи се у Прагу на наукама, био сам несрећом пао у тешку меланхолију, те с тога сам написао ово дело „Без оца и мајке,“ да бих тиме олакшао души својој. Кад је исто дело изишло у „Јавору“ г. 1874 и 75, упозорише ме искрено неколики пријатељи моји на његове мане, које сам благодарно саслушао; па које према њиховим примедбама, а које и по својој сопственој увиђавности ево га сада прерађеног издајем на јавност. —
Данас ми је дан рођења мога. Ево прођоше већ двадесет година, од како сам света угледао у мирном и срећном дому добрих родитеља својих. И кадгод ми овај дан дође, да се сам собом рачунам, мени је тако, као да ми срце уједно и плаче и пева. Силна ме туга обузме, кад се сетим прошлости своје, прошлости пуне јада и суза; но кад опет помислим на лепу будућност, која преда мном отворена стоји, и у којој се дивна звезда сјаји, љубав моја к роду своме наслеђена од врлог оца мога, која ће ме у животу навек руководити, онда сам опет задовољан и весео.
Година 1848 дође главе добрим родитељима мојим. Још се тако живо сећам онога дана, који нам онако грозно упропасти сву породицу нашу. И кадгод себи те страшне појаве представим, мени одма лете сузе из очију... Отац ми беше народни учитељ, код којег сам и ја онда у школу ишао. И
Т—, да је село спаљено и да нису тек неколико кућа остале на миру. Црква је сасвим изгорела. Маџари су потучени, али и многи наши платише главом; само се још није знало, ко је све погинуо? За оца свога не могох друго ништа чути, осим да се храбро борио; а за мајку и сестру баш ниједне речи. Но после подне добих много црње гласове, које ми тада за навек срце ранише. Чух, да ми је отац у боју погинуо и да су га једва познати могли, тако је био нагрђен и осакаћен!... О слатки оче! Твоја смрт ми је јако ранила срце моје; твоја смрт начинила је мене бедним сирочетом: али уједно и младо срце моје српским духом напунила! О слатки оче! Ако ми да Бог, да се и ја кадгод удомим и оцем постанем, то би била за мене највећа срећа, кад би се моја деца поносила са мном тако, као ја с тобом!... Тек после неколиких дана чух и за мајку своју, да лежи бона код једног рођака свога у И —. Нашав брзо прилику одох тамо; но док ја стигох, она беше већ мртва, те ја и сестра моја остасмо сирочад без оца и мајке... Она је живот свој жртвовала
Моје је стање јадно и бедно, но ипак млад сам и здрав сам, па се тешим, да ће све моје невоље ваљда кад тад престати, те ће и мени једном сунце среће синути! О кад бих још сестру своју обезбеђеном видео! Сирота Данка! Она још више пати него ја... Да још стрица немам, који је колико толико пази и васпитава, сам Бог знаде, шта би с њоме било! Па и он би њој много и радо чинио, али шта ће јадан, кад ни он ништа нема; а при том има жену, која носи само облик људски; — у осталом ја му морам јако благодаран бити и за то, што је код себе држи и што је хлебом храни. —
3/7
Док јучерањи дан више равнодушно
7/7
Данас узедох књигу и одох у неку шумицу, која беше одма иза вароши, да
9/7
Данас одох на пошту, да видим, има ли каква писма за мене, но многи добише, који се ни надали нису, а за мене опет не би ништа. Ја ово ћутање стрица свога не могу да растумачим и тако пуним главу све самим црним слутњама. Не могох ништа друго, већ му морадох опет писати, па ако ми и сад још ништа не одговори, онда не знам, шта ћу да мислим? —
13/7
Многи се ђаци почеше већ разилазити и неколики моји добри другови одоше данас весело дому своме. И ја изиђох на колодвор, да их испратим и да им срећан пут пожелим. Чекајући влак разговарасмо
15/7
Моје се црне слутње почеше испуњавати, јер се ђаци већином већ разиђоше, а ја још не знам, шта ћу и куда ћу? Мораћу још који дан причекати, па ако опет ништа не буде, онда се морам упутити најпре у П—, где ми стриц живи, па ако ме тамо каква несрећа снађе, не остаје ми ништа друго, него да одем у какав манастир, да тамо ферије проведем. Но са новцем зло стојим, не ћу имати ни за по пута. Али најпосле што му драго, било како било! Мислим и овако и онако и најпосле тешим се једино тиме, што сам млад и здрав, па као такав могу се на све одважити, могу све непогоде сносити, јер сам се на патњу и невољу и онако веће навикнуо. Зар би то за мене штогод чудно било, кад бих морао ноћ провести на зеленој трави под плавим кровом ведрога неба? Кад бих морао с обореном главом, но с мирном савешћу закуцати на туђа врата и запросити
19/7
Сваки се дан бринем и јадикујем, што од стрица одговора не добијам. Може бити, да ћу временом називати ово доба још златним и срећним, што немам већих брига, већ водим бригу о обичном једном писму, које не ће можда ни пет шест редака имати у свему. Но и ако се вели, да човек не може бити без икаквих брига, јер ако их нема, он их сам створи само за то, да их
20/7
Моје чекање беше дакле посве залудно. Ја сам се данас спремио за пут и сутра зором полазим у име божије. —
При свем том, што сам могао мислити и знати, да се стрицу моме морало штогод ванредно десити, ипак не бејах у стању да верујем црним слутњама својим. Не хтеде ме нада да остави, да ћу у П— наћи сестру своју, која ће ме весело дочекати и да ћу видети стрица свога, ма било да болан
Мени се беше свет окренуо и ја је погледах очајничким оком. Она ми стаде још нешто говорити, али шта, то нисам чуо. Одма пођох хитно на поље, но ми ноге стадоше на једаред клецати, а у очима не могох суза задржати. Изиђох на улицу. Свет иђаше тамо амо; не знам, да ли ме когод гледаше или не; доста то, да корачах све хитније, само да бих што пре из вароши изишао, да дођем на пољану, да тамо седнем, да тамо плачем и јецам, да се тамо на живот жалим!.. Кад сам из вароши изишао у поље, онда тек пустим сасвим на вољу срцу своме... Читав час ходах тако, ни сам не знајући, куда и за што? Но кад почех осећати, да су ми се ноге умориле и да ме глава боли, седох крај пута под једну тополу и дуго, дуго гледах око себе, а очи ми беху непрестано пуне
Мој благи санак прође, и кад опет видех црну јаву пред собом, мени се туга као каква змија опет у срце увлачити поче, а из очију ми на ново потекоше сузе. Срце ми пуцаше мислећи на сестру своју, мислећи на жалосно стање себе самога, како сам бедан, да јој ни у чем помоћи не могу, а лик покојног стрица мога стајаше ми непрестано пред очима. Но док ја крај пута тако мишљах и премишљах, поче се сунце
27/7
Никад не бих за сада боље место за себе изабрати могао, него што је овај манастир. Ова света тишина и самоћа тако ми годи, да ће ми се брзо јади моји ублажити моћи. Само кад бих још знао, шта је с Данком мојом, онда бих могао мирно дан по дан проводати и своје наде на ново оживљавати, на ново се посла и рада подухватити, и не би дуго трајало, а ја бих опет онај исти постао, који сам и до сад био. — С овим калуђерима свакако ћу мало опћити, јер су ми људи немили; још отац намесник чини ми се, да је најбољи од њих свију. —
28/7
Разне бриге моје не дадоше ми спавати скоро целу ноћ; једва пред зору смилова се сан на мене, те кад се из постеље дигох, беше сунце већ високо одскочило. Чим сам се обукао, изиђем на чесму, која преко од цркве у зиду под кровом стоји, и ту се стадох умивати хладном и свежом водом. Тешки, ледени хлад и оно тихо шуштање цеви тако ми гођаше и телу и души, да сам постао лакши, снажнији и веселији. И ту бих се по свој прилици подуже бавио, да не дође к мени отац намесник, те ме позва, да ме свуд по манастиру провађа. —
30/7
Изишавши данас у двориште чујем, да сва звона звоне. Најпре мишљах, да је данас какав светац, но када чух, да поју „свјати Боже!“ видех, да је погреб. Одма одем на улицу, да видим, кога сарањују? Запитам једног манастирлију, који стајаше пред вратима, ко је умрьо?
„Е мој господине!“ — рече ми — „То је био ваљан момак, при том јединац у оца и мајке. Погледајте му само мајку, како
Овај ми човек тако говораше, као да сваку реч из срца вади, и није чудо, да ме ове речи ражалише и онако већ жалоснога... Скинувши шешир пођем и ја за мртвацем. Тужни звуци манастирских звона чињаху ову жалост још жалоснијом... Дошавши на гробље стадосмо сви око раке. Нисам никад мислио, да проста жена може тако нарицати, као што сада нарицаше ова јадна мајка, — ми сви плакасмо...
Дошав натраг у манастир затворим се у своју собу и станем на прозор. Запевка јадне мајке не могаше ми никако из главе изићи. „Данас сутра могу и ја тако исто умрети“, — мишљах — „лисно дрво мојих живих и лепих нада може један вихор из корена ишчупати, а за моје јаде и сузе, које трпим и сносим, само да остварим наде своје, нити би когод знао, нити би марио... Ко би се за мном заплакао? Ко би мени гроб мој цвећем окитио? Нико! Нико! Јер
31/7
Цело пре подне проведох читајући у својој тесној соби, а кад после подне одох у манастирску башту, беше ми све тако красно и пријатно, да се ничег не могах дуго нагледати, све ми беше ново, као да у своме веку први пут природу гледам. У том опазим оца намесника, где долази у башту са још једним младим човеком и једном женском. Ја се хтедох у први мах да сакријем, јер у томе часу не осећах ни мало потребу странога друштва; но када видех, да то није могуће, јер ме веће опазише и управо се к мени упутише, тад мирно стадох чекајући, да ми ближе дођу. Но како се изненадих, кад у том човеку познадох свога старог друга и доброг пријатеља, Пају Н—, земљомерника из К—, који са својом лепом сејом Љубицом амо дође. Као мало дете радовах се овом састанку, јер ја бејах жељан човека, с којим би се могао разговорити. Но у колико ме
„Веома ми је мило“, — рекох Љубици — „што се састадох с вама и што добих прилике, да се мало узвисим над обичним туговањем својим; јер овде не може човек збиља ништа друго радити, већ само туговати. Ова вечна тишина у колико срце теши и јаде ублажује, у толико опет буди тужна осећања хладне усамљености, у коју ми више пута душа тако утоне, да мислим, да сам жив сарањен.“ — Ово говорећи гледах јој црне велике очи пуне жара и чара, које јој румено лице тако дивно украшаваху, да није у стању ни сунце своје небо лепше да украси.
— И опет ја мислим да нема ничег пријатнијег, него кад се душа сама собом
„Верујем вам, госпојице! Но то није увек тако. Кад је душа задовољна, па се сама собом бави, тад нема ничега слађега. Али кад на срцу јади леже, тад је то занимање душино горко...“
— Зар вама такви јади на срцу леже? — упита ме Љубица и осмејак јој беше много јачи ного први пут.
„Тешки јади! Но немојте мислити, да су љубавни јади!“ — рекох смешећи се — „За такве јаде још не зна срце моје! Мене боли, што ме несрећа гони. Сироче сам, па никог немам; и кога још имам, и тога као да немам, што ме још највећма и боли!“
— Сироче бити свакако је тешко! Но ипак ви у колико изгубисте у родитељима својим, у толико и добисте: јер да су вам родитељи живи, ви бисте уживали љубав њихову, овако уживате дични понос, који од њих наследисте! —
„Такви понос мало вреди у животу сирочета, које нема нигде никог, нигде ништа!“
„Ви у речима нигде ништа мислите
„Тако је!“ — рекох јој тихим гласом и мени се из груди нехотице отрже уздах.
Љубица слеже раменима, па се онда на једаред саже, узбра цветак један, који беше поред стазе, и тихо рече: „И’те Бога вам, сирома је само онај, који је у глави сирома.“
Ја јој не знадох на ове речи ништа одговорити, већ се насмешим и погледам јој право у очи, као да бих је хтео запитати, да ли је баш збиља уверена, да ја нисам сирома? —
После подужег таквог разговора одосмо сви оцу намеснику, који нас сада лепо гошћаше. Ту се опет отпоче жив разговор, сваки приповедаше своје; но за мене беше од свега најглавније, што чух од Паје, да ће да се жени и да је себи девојку нашао. Пред вече опрости се Паја и Љубица са мном и оцем намесником узевши од мене реч, да ћу их што пре у К— посетити,
1/8
И данас проведох цело пре подне читањем и учењем и време ми тако брзо прође, да сам се зачудио, кад на ручак зазвонише. Но после подне не бејах за књигу расположен, те за то изиђох у гору. Ишавши тамо амо вратим се опет натраг, легнем на диван и удубим се у разне мисли. У том се и Љубице сетим, њене црне очи падоше ми на ум; но поред тих лепих црних очију појавише ми се још једне очи, као небо плаве, а као облак мутне, очи пуне суза, очи моје јадне сеје!.. Дуго мишљах, како бих дознати могао, где се сада бави; но се не могох решити, како да је потражим. —
2/8
„Данас је недеља!“ — То ми беше прва мисао, чим сам очи отворио, те за то намислим, да се пешце у К— упутим, да се тамо мало проведем. Пут беше леп, те и не осетих, када стигох. По казивању пајином знао сам, где станују, те ушавши
„Читате ли радо Бранка?“ упитах је гледајући јој лепе црне очи, које гледаху сасвим безбрижно и весело.
— Зар има и таквих људи, који га не читају радо? — одговори ми и поче ме смешећи се тако гледати, као да би ми тиме хтела рећи, да се збиља није надала,
Мени беше веома мило, што с таком ватром о Бранку говори и с мојих усана сасвим се нехотице отргоше речи: „Срећни Бранко!“
— За што га срећним називате? — упита ме, као да ме није разумела, шта сам хтео тиме да рекнем.
„За што га називан срећним, што беше кадар да и после смрт своје продужи живот свој у сваком нежном и топлом срцу народа свога, а тако једно срце ето је и ваше, и ја му чисто завидим, што у вашем срцу тако слатко живи!“
Љубица се на ове речи нежно насмеши, погледа ме умиљато својим црним оком, па тихо рече: — И заиста он у мом срцу слатко живи! Кад бих у стању била, ја бих ове осећаје делила са целим светом, да у сваком срцу тако слатко живи. И он је то заслужио и треба да у сваком срцу живи! —
Док се ми тако разговарасмо, дође из цркве љубичина мати, жена прилично стара, али веома пријатна. Реч по реч, па дође време да се руча. О ручку ми приповедаше домаћица о покојном мужу своме, који беше у истом месту тако омиљени лечник, да и данас још име његово свако са поштовањем спомиње. После ручка на предлог љубичин одосмо у башту и тамо разговор у пријатном хладу под густо разгранатим орахом настависмо даље. Најпосле ме Љубица лепо умоли, да им приповедам штогод из детињства свога, јер је од Паје чула, да ми детињство беше врло бурно. Мени ова молба не беше баш најпријатнија, јер ја хтедох ово неколико часова поред Љубице весело провести; али при свем том не могох јој одрећи, већ почех приповедати. Из почетка бејах сасвим миран, но када дођох на ону појаву, која се у цркви дешаваше, у мени поче срце на једаред да плаче. Сва прошлост моја бујно оживи, моја бедна сестра изађе ми пред очи као сироче без неге и савета, остављена од целог света, па и од рођеног брата свога!.. Мени ударише сузе на очи, при свем том, што сам
5/8
Још синоћ сам намислио, да данас одем у К—, па како намислио, тако урадио, и провео се онако, као што бих могао само пожелети, јер и Паја беше код куће, а он је човек, с којим се могу братски забављати. Но осим њега беше Љубица главно лице за мене, јер кад јој погледим у њене црне очи, то бих одма у грудима својим осетио неку дивну милину. — Кад поче
9/8
Данас бејах у К—, и то једино Љубице ради. Мени се чини, као да ме је ова девојка очарала и да сада управља мислима и осећајима мојим као какав рибар по тихој води својим лаким чуном. Цео дан прође ми поред ње као какав пријатан сан, после којег човек жали, што беше тако кратак. —
10/8
Чим сам очи отворио, одма сам на Љубицу помислио, на овог анђела живота мога
12/8
Пославши у новине оглас ради сестре своје одох у К—, где сам опет у црне очи лепе Љубице дуго и дуго гледао. Бејах цели дан као мало дете весео и сви се чуђаху, од куд та нагла промена тако? Но ја за изговор рекох, да сам навек таки, али до сад не бејах још сасвим познат, па се наравно нисам ни могао одма као такав показати; а овамо мишљах у себи: „Шта ме питате за оно, што вам не могу казати? Погледајте ми боље у очи, па ћете знати и сами!“
14/8
Јучерањи дан проведох још како тако, но данас ми беше време ужасно дуго, и кајем се, што опет к Љубици не одох, кад ме срце непрестано тамо вуче и када знам, да ми је време само за то дуго, што нисам поред ње. —
15/8
Данас бејах опет код своје добре и лепе Љубице. Ја видим, да ја ову девојку сваким даном све већма љубим!.. Моје срце беше и до сад навек пуно љубави, пуно осећања, али не оваке љубави, не оваког осећања; ах! досадања љубав моја и досадања осећања моја беху сасвим празни! Још од детињства свога осећао сам неки силни нагон, неку велику тежњу и ја сам тежио и чезнуо и сам себе непрестано гонио, а куда? за чим? за ким? то нисам знао. Сад знам за чим тежим, за чим чезнем! Све мисли моје и сви осећаји моји сада се једино Љубицом баве. Оно, што у љубави мојој беше до сад празно, сад је лепо пуно, јер у тој негдањој празнини стоје сада два лепа црна ока, два неисцрпива извора дивних милина и бујне среће за младо срце моје! Ја сам срећан! Сасвим срећан!..—
18/8
Хтедох данас Љубици отићи, али цели дан падаше киша и све беше тако тужно, тако мрачно! Нигде да се гдегод небо плави, нигде зрачка од сјајнога сунца! О небо! Изгледаш ми као срце тешког очајника! —
20/8
Бејах још у постељи, кад спазих сунчане зраке, где пробише кроз прозор у моју собу. У мени поче срце да пева од радости, јер данас ми беше могуће посетити сунце своје. Брзо се обучем, па изиђем у гору. Дивота беше сада гору погледати, по којој се дивни мирис распростираше, а тице певаху тако умиљато и весело, као да знају, да ћу данас да посетим Љубицу своју. Не оклевах дуго, већ се одма упутим и за тили часак бејах већ на извору среће своје.
„Паја ће нам за неколико дана сасвим отићи!“ рече Љубица мало тужним гласом после краћег поздрава.
— А куда? — упитах је мало зачуђен.
„У Б—, јер је тамо добио сталну службу; мени би милије било, да је није никако ни добио, јер нас онда бар не би остављао!“ одговори Љубица.
— „Што мора бити, мора! — рече озбиљно стара госпа — јер ваљда није провео толико година у школи за то, да сада код куће седи; мора се радити, ако се хоће поштено да живи! И ја бих волела, кад
Кад стара госпа изрече: „а међу тим и тебе удам,“ мени поста на једаред тако чудно око срца: беше ми, као да ми је санта леда на груди пала и неки грозничави страх овлада срцем мојим! Да ли она уједно мишљаше, за кога да је уда? Да ли јој бејах тада ја у глави? Ја, који сам већ пред очима њеним? И тако мислећи погледах на Љубицу, коју при овим речима дивна румен обли и која своје дуге трепавице оборене држаше. Још ми никад не изгледаше тако дивна и тако умиљата, као што беше сада и у мени хтеде срце да прекипи, кад помислих на могућност, да Љубица, не постане моја, већ да је гледам, како је други грли и љуби!...
Чисто ми лакше би, кад стара госпа изиђе из собе и нас остави саме, јер се могох с Љубицом одма слободније разговарати.
„Ви по свој прилици жалите за Пајом за то, што ћете бити сами. А шта ћу онда јадан ја да кажем? Како је мени самовати
— Не жалим за Пајом толико, што ћу сама бити, колико с тога, што ћу без њега бити; јер сам се на њега већ тако навикла, да бих хтела, да сам навек с њиме заједно. —
„И ви ћете се од њега опет одучити и навићи ћете се на своје пређање стање кад Паја беше још у школи; али ја на своју пустињу никад!“ рекох тужним гласом и мени се отрже уздах из груди.
— Вама је у манастиру тешко живети? — упита ме Љубица и чисто ме жалећи погледа.
„У почетку ми беше угодно, но сада ми је тешко, врло тешко!“ рекох и погледах јој црне очи, које још на мени стајаху и погледом својим хтедох јој рећи, да ми је за то у манастиру тешко живети, што
23/8
Сву прошлу ноћ не могах спавати, јер ме била обузела туга и брига за јадном мојом Данком. Већ прође толико време, а ја не чух за њу још ниједне речи. Ах, Боже! бојах се, оће се на мене заплакати, а то би ми теже било, него да ми падну на срце јади свега света!.. Тако душевно узбуђен проведох у тужном расположењу већину данашњег дана, а по подне одох у башту и у најдаљем крају под разгранатим дрвећем спустим уморено биће своје на зелену меку траву. Моје душевно стање беше још и сада као јесење мутно небо. Док ја тако лежах, чујем на једанпут неки разговор близу себе и дигнув главу спазим Пају и Љубицу, који се управо к мени
„Што ви тако далеко бегате у самоћу!“ упита ме Љубица весело се смешећи.
— Мишљах на сестру своју, — рекох тихим гласом гледајући јој у лепе црне очи: — Кад на њу мислим, тако ми је, као да и ње немам. —
— „За што би се за сестру тако детињасто бринуо? — рече ми Паја — Ако баш и не знаш, у ком је месту, доста је што знаш, да је код стрине своје; а при том си и онако оглас у новине дао, те за који дан зацело ће ти стрина јавити, где је и како је и шта је са сестром твојом, па ако воље узимаш, можеш је у свако доба посетити и видети.“ —
— До душо тако је. Но ипак ја се бојим за сестру своју, и то једино због тога што је баш код стрине, своје, која никад не беше пријатељ ни мени ни њој. Мени је сестра све и сва, њу само једну имам
— „Па шта би онда радио, кад би, мећем случај, данас за њу дознао? Зар је не би морао оставити опет тамо, где си је и нашао? Могао би је истина видети, и то би било све. Од стрине не би је за цело могао узети, јер кад би је од ње узео, куд би онда?“ —
И ако сам о том често мислио, ипак беху ми ове речи љуте и страшне, јер ми изнеше пред очи кукавно и очајно стање моје. Паја виде, да ме је својим речима као стрелом ранио, па с тога ме стаде тешити: „Немој бити дете, Миливоје! У таким приликама туга и брига ништа не помаже! Не велим ти, да не радиш ништа за сетру своју, то не; већ на против ради, али ради веселим срцем, а не туговањем! Твоје сузе не ће њој ништа помоћи!“
После подужег таквог разговора одосмо оцу намеснику, који нас лепо дочека и код њега остасмо до заласка сунца. Сви беху весели, само моје весеље беше некако усиљено. —
25/8
Данас бејах опет код Љубице. Идући тамо мишљах, да не ће то већ много бито, што ја терам? Али шта знам да радим? Ја сам приморан да одлазим к њој, ако не ћу сам себе да мучим и морим, јер мени је без ње све празно и мртво, па и сам сам себи празан и мртав... А поред ње ми је тако добро, као да сам у рају...
Како Паја беше данас веома добре воље, јер је добио драго писмо од веренице своје, то поче с Љубицом шалу да збија. Шала беше из почетка врло пријатна, но реч по реч, па се Љубица расрди, те срдита хтеде изићи из собе. Мени је беше веома жао, те за то скочим са столице, потрчим за њом, ухватим је за руку и нехотице је тако јако повучем, да и она нехотице паде главом на моје груди. Ударом ове миле главе о моје груди прође ме свега
26/8
Јуче проведох дан поред Љубице своје, а данас проведох га поред књиге. Кад бих још знао, шта је с Данком и кад бих се још опростио тих црних брига, ах! био бих срећан као тица у слободној гори! —
27/8
Дошавши данас у К— затечем Љубицу у башти, где весело певајући надгледаше цвеће, а у руци држаше неколико цветића лепо сложених. О да дивне појаве! Љубица и цвеће! Никад не бих могао замислити лепше слике од ове, где све цвеће око ње као да беше живо и весело, само што с њоме још не пева; а она опкољена цвећем беше тек прави божанствени цвет!.. Чим се поздрависмо, а она набрано цвеће мени пружи, а поглед јој беше безбрижан и весео као у малог детета. Дирнут у срце овим лепим даром рекох јој као у шали; „Ваљда је ово мени и намењено, кад мени дајете?“
— Вама! — рече тако тихо, да сам једва чути могао.
„Па онда сте о мени и мислили, кад сте ово цвеће брали?“
— Јесам! — рече смешећи се и погледа ме некако збуњено, а румен јој обли цело дивно лице.
Мене овај поглед тако изненади, да и мени сва крв у лице пође, моје се очи запламтише, кроз срце ми прође нека дивна
31/8
Данас одох у К— и испратих Пају, свог доброг и искреног друга. Жао ми беше, што се морам с њиме растати, у толико више, што гледах Љубицу и мајку њену, како су им очи пуне суза.
„Драга мој Паја! Ко зна, како ће му тамо бити!“ рече ми мати његова, кад се враћасмо с паробродске станице.
— Добро ће му бити, јер је срећан човек, а срећним људима свуда иде добро! — рекох старој госпи тргнувши се као из сна, јер бејах јако расејан.
— „А за што га ви срећним називате?“ — упита ме Љубица.
— „За то, што има кога; који се весели срећи његовој, па који би у невољи му с њиме заједно и плакао! —
— „Па то је онда цео свет срећан!“ — одговори ми Љубица и тихо се насмеши.
— Није, госпојице! Будите уверени, да није! Ево вам жива примера на мени! —
„Ви се ваљда не држите за несрећног? За тако сасвим несрећног? И ви имате пријатеља, који се тако исто вашој срећи радују, као што би с вама у невољи плакали!“ рече ми стара госпа и поче ме тако гледати, да јој могох из очију прочитати, да сумња у истину речи својих.
— Пријатеља? — беше ми све, што могох рећи и срце ми се на једанпут тако стушти, да почех у очима сузе осећати. Но у том ми поглед паде на Љубицу, наши се погледи сусретоше, и моје се очи опет разведрише.
Ах, Љубице! Љубице! Ти си заиста анђео хранитељ живота мога!.. —
3/9
Како Паје сада нема код куће, то ћу имати увек прилике, да с Љубицом будем на само. Решио сам се, да јој отворим срце своје, јер живети овако — не могу више, та ја немам мира ни дању ни ноћу, немам мира ни у соби ни у гори!.. И смислио сам и начин, како ћу јој отворити срце своје; па онда, буде ли среће, ах, Боже! да дивне ли среће!.. —
5/9
Једва дочеках, да прође подне, да се кренем у К— сунцу своме. Дошавши тамо забављах се неко време с Љубицом у соби, а око четир сата изиђосмо у башту и седосмо под онај исти орах, где сам, дошав, први пут овамо, причао живот свој, и ту сада разговор наш настависмо даље. Кад би Љубица штогод говорила, то би знала тако лепо рећи, да ми беше милина слушати је; а при том њене црне очи гледале би тако дивно, тако мило, да не могах очи своје скидати с очију њених... Ах! очи су њене тако лепе, тако миле, да бих радо провео цео век свој поред ње, па да јој тако непрестано у очи гледам...
„Госпојице!“ — рекох јој узбуђен гледајући је таким погледом, који већ напред одаваше мисли моје: „Знам једну гатку, која нема свршетка. Покушајте ви, да је завршите, па бисмо је онда имали у целини обоје.“
Љубица се на ове речи чисто трже и тако ме погледа, као да би хтела погледом својим да загледа у душу моју.
— А ви ми приповедајте то, што знате, па ћемо свршетак скупа саставити! — рече, па се безазлено насмеши.
„Лакше ми је, да вам ту гатку читам, него да вам је приповедам.“
И тек што сам узео рукопис у руке, закуца ми срце тако јако, сва крв поче у мени врити, и да сам могао, бих од тог читања тако радо одустао. Но Љубица већ стајаше као запета пушка и једва чекаше, да почнем. Ја почех читати:
„Беше једном голуб и голубица и они живљаху неко време мирно и срећно и имађаху још два голупчета, младог голуба и младу голубицу. Но једног дана дочује мати голубица, да је убијен друг њен, па тужно гучући загрли крилима голубиће
Док сам ја ово читао, Љубица ме је с највећом пажњом слушала. Мене је стало труда, док сам с овом гатком готов био, јер још одма у почетку поче ми лице горети и штогод бејах ближе крају, то ми образе обузимаше све већи жар, да најпосле почех мало и муцати. Но тек што сам ућутао, наши се погледи сусретоше и ми погледасмо једно другом оштро у очи, и за тим настаде нема тишина за неколико тренутака. То беше чудна тишина! У мојим грудима куцаше срце тако јако, да сам могао сваки удар чути, и моје расположење беше тако пријатно и опет тако неугодно: мени беше, као да ме свега нестаје...
„Да чујем, шта је даље било?“ рече Љубица збуњено и устаде с места свога. Ја видех, да је сасвим узбуђена, па за то јој одма ватрено одговорим: „Нема даље ништа! Ја бар не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га реците! Реците, Љубице! Љубице, сунце моје!..“
Овако говорећи скочим и ја с места свога, приђем к њој и ухватим је страсно за руку. Мени беше, као да сам с груди својих скинуо какву стену, испод које беше читав вулкан, те који добив сада одушке поче дивље да куља!
„Љубице, сунце моје! Реци бар једну реч!.. Ти си та бела голубица, коју је голуб тако заволео, а тај сам голуб ја! Љубице, ја те волим, ја те обожавам!.. Реци и ти мени бар једну реч, реци, Љубице! Заклињем те свим на свету!..“
Док сам је ја овако преклињао, да ми рекне бар једну реч, она сва узбуђена стајаше као нема гледајући у земљу, а рука јој у мојој руци непрестано дрхташе, као да је грозница тресе. На једаред подиже очи своје и хтеде ми нешто рећи, али јој усне задрхташе и она окрете главу,
Љубица се на ове речи трже, окрете се к мени, погледа ме својим црним оком, и тај поглед беже тако збуњен и нејасан и опет тако диван и сладак: „Ах, Миливоје! Може ми мати сваки час из собе изићи, па шта ће нам рећи, ако нас види овако узбуђене!“
— Ја сам миран, Љубице! — рекох јој тихо, силећи себе, да будем миран — Но ипак реците ми бар једну реч! —
„А шта бих вам рекла?“ — прошапће оборивши своје црне очи, а образи јој беху тако румени, као да јој се сва крв у лице слегла: „Дођите сутра, па ћемо се о том још разговарати.“
Чим Љубица ове речи изрече, мени би, као да ме из пакла на једаред у рај пренесоше, и моје цело биће не беше у том тренутку ништа друго, до ли једна мала — лирска песма!.. Од радости и милине
— Ох, Миливоје! Ман’те ме сада! Сутра је недеља, мати ће ми ићи у цркву, а ја ћу остати овде сама, па дођите сутра!
„Добро, Љубице! Доћи ћу за цело, а сада идем,“ — рекох јој као ван себе од силне узбуђености.
За неколико тренутака после овог разговора ступисмо обоје у собу и ја пољубим стару госпу у руку, да се вратим у своју тамницу. Она ме гледаше необичним оком, ваљда је опазила какве промене на лицу моме... —
Поноћ је већ давно превалила, а ја још не могу да склопим очи своје! О Љубице! Љубице! Сакри те твоје црне очи!.. Твоје црне очи! Ала су пуне милина за моје јадно срце!.. Твоје црне очи! Ала су живе жеравице за моје јадно срце! Ах, очи твоје! Твоје лепе црне очи!.. —
6/9
Тек што изиђох из собе, а к мени приђе један човек и рече ми, да је из К— и да га је послала госпа докторка, да ми
„Поштовани г. Миливоје! — Мислим, да се нећете наћи увређени, ако будем сасвим искрена, те вам кажем, да би сада, када Паје мога нема више овде, ваше честе посете биле сасвим неумесне. За вас би боље било, кад бисте време посветили на озбиљније и вама нужније ствари, особито ви, који се морате старати осим за себе још и за сестру своју. — Што вам ово пишем, мислим да је боље, него да вам усмено кажем, јер овако ћете се моћи боље предомислити, па ћете ми морати за право дати, а да при том опет останемо стари пријатељи.“ —
Читајући ово писмо удараше ме свака реч као стрела у срце и при свакој речи беше ми пред очима све мрачније, да најпосле посумњах, да ли је ово јава или је само сан?! Но што дуже мишљах, то ми крв све већма удараше у главу и ја бејах као махнит! Место суза беху
„Госпојице! Извините ми смелост, што вас опет посећујем!“ рекох јој таквим гласом, који на мах одаваше усколебану душу моју. Хтедох јој и даље говорити, али ми језик поста на једаред као олово тежак.
И Љубици мора да у том тренутку беше чудно око срца, јер беше у исти мах скоро бледа и црвена, тако нагло мењаше боју.
На једаред као да ми ноге саме пођоше к њој, дођем до ње, па је ухватим за руку: „Да л’ и ви знате за писмо, што ми данас посла мати ваша.“
— Знам, — рече тако мирно да у мени као муња сену мисао, да је она можда наговорила на то матер своју, те јој одма пустим руку, а сва крв у мени као да се поче заледити.
Но пре, него што сам јој могао на то одговорити, погледа ме чудним, некако очајним погледом, па се спусти на столицу, покри руком очи, па као кроз плач поче говорити: „Ја не знам, шта ће бити са мном! Мени је тако, као да сам оболела!.. Ноћас сам се у постељи заплакала, мати ми чула плач, па сам јој онда рекла све... Она је послала оно писмо без моје воље“...
Чим ово Љубица рече, мени тако би, као да ми срце поче да грца у мору среће... Мени није требало више ништа, сад сам све знао. Почех дрхтати од радости, од милине, сузе среће пођоше ми на очи, и за тренут ока моје се руке обавише око ње, лепа јој глава клону на моје груди: ми се загрлисмо...
Око мене као да се окреташе цео свет. О боже среће! Хвала ти на овом часу!.. У блаженству овом подигнем јој милу главу с груди својих, погледам јој у лепе црне
„Љубице! Реци, да ме волиш!“
— Волим! — рече Љубица тихо стиснувши главу своју на немирно, али срећно срце моје.
„Љубице, сунце моје! Чисто ми је тешко веровати, да љубим очи твоје, те миле лепе очи, које ме навек прате и у сну и на јави!... Те очи сад су моје, смем у њих да гледам, смем да их љубим, јер ти ме волиш!“
Ја бејах у загрљају Љубице своје заборавио на свет и све што је око мене...
„Миливоје! Може ми мати из цркве доћи!“ — рече ми тако љубазно и погледа ме тако умиљато, да постах на мах као јагње миран: „Не срдите се што вас молим да одете, док она није дошла!“
— Зар ме твоја мати мрзи? —
„Не мрзи, не! Али она увиђа, да вама треба још доста времена, док дођете дотле, да се можете удомити; па ви имате још сироту сестру, која осим вас никог нема, те се морате и за њу старати, морате и њу
У љубичиним лепим очима заблисташе се сузе као роса на цвећу, те с тога дирнут у срце рекох јој тужним гласом:
„О Љубице што ми сестру спомињеш, то је истина тако, ал’ ипак кад бих ја срећан био, не би ни она несрећна била! Моје је срце пуно љубави, пуно вреле и искрене љубави, а то је ипак неко благо!... О Љубице; Како бих ја срећан био, како би ми био живот сладак, кад би ти моја била! Тада би био цео свет мој, јер би цео свет носио у грудима својим!.. Но ти ме волиш, и мени је то доста! Ја ћу молити мајку твоју; па ако мора бити, ја ћу пркосити и небу и земљи, али ми те отети нико не ће!“
— Што се моје мајке тиче, то оставите мени, јер на мене се можете ослонити, а ја ћу вас после известити, шта је и како је. А сад идите, молим вас! —
„Оћу Љубице, душо моја!“—
Ми се загрлисмо, пољубисмо и — растадосмо...
За неколико тренутака бејах на улици, где видех, да људи већ излазе из цркве, те зато убрзам кораке и за тили часак бејах у гори, која води у манастир. Да ми усне непрестано тако страсно не дрхтаху и да ми срце не осећаше те дивне милине које тако жедно срках са лепих извора, ја бих морао посумњати у истину овог дана, можда и у своје душевно здравље, јер мени беше тешко сам себи да верујем, да на њеним лепим црним очима беху збиља усне моје!... „Она ме воли! мишљах непрестано, и опет сва ова срећа срца мога као да не беше потпуна; не знам да ли за то, што мишљах уједно и на матер њену или, што ми срце ваљда слућаше, да ће му се опет штогод ванредно десити...
Тек што дођох у манастирски ходник чух с друге стране ходника неки женски глас, који се са оцем намесником разговараше и мене спомињаше. Мени беше глас као познат и непознат, и чим сам неколико
„Сестро!“ — повиках гласно и притрчах к њој — „Сестро мила!.. Ах, благи Боже! ово је много све за један дан!“
И ја је загрлим оберучке, пољубим је у чело и уста, а она спусти милу главу своју на узбуђене груди моје и поче тихо плакати.. Ја погледах преко њене главе кроз отворени ходник у ведро плаво небо, а из ока мога тецијаше једна суза за другом... У моме срцу поче се гложити милина и туга, и моја прва мисао беху наши родитељи: „Где си оче? Где си мајко? Да видите овако загрљену децу своју, загрљена два бедна сирочета?“.. Неколико тренутака трајаше ова нема појава и моје мисли за то кратко време прелетеше сву прошлост моју и моје се груди стадоше силно надимати и ја бејах опијен силом осећаја својих.
— Од куд дође? Како дође? — „Побегла сам од стрине своје. Још јуче сам пошла из М—, но не могох пре стићи.“
У том дође возач, који је Данку амо довезао и донесе мали завежљај, у којем беху све данкине ствари. За тим уђосмо у моју собу, где ми Данка приповедаше, шта је и како је с њоме било. Приповедаше ми, како су стрица саранили, како ми стрина не хтеде одма јавити за његову смрт, ваљда бојећи се, да јој не дођем и ја на врат. Па како је стрина с њоме зло поступала још за живота стричева, но после смрти његове скоро је сваки дан злоставила; нарочито од како се преселише у варошицу М—, додија јој невоља тако, да
Сирота Данка! Ја се нисам ничем бољем ни надао и знао сам, да ће пролити много суза, јер ће јој живот бити горак. Приповедајући јаде своје држаше непрестано на мени сузне очи своје, које мени више говораху него речи њене. Ах! Давно то беше, када је видех последњи пут и она времена беху још лепа времена; тада беше још мало, несташно девојче, а сада је скоро велика девојка. Радовах се, што је опет видим, и дуго је гледах, тако ми изгледаше мила и дивна...
Доласком њеним изненађен и обрадован и не мишљах одма, што ћу и како ћу с њоме; но када се први таласи радосног узбуђења мало утишаше и срце мирније поста, тад поче и разум своје да ради.
Ах, благи Боже! да тешке ли борбе!
Читав дан мишљах, куда ћу с њоме? Овде у манастиру не може остати, а друге куће немам. Да је Љубичина мати од куд
У таким мислима дочеках и ноћ. Данка уморена путовањем одма леже и за неколико тренутака мирно заспа. Ја приђем к прозору, наслоним се на гвоздене шипке, те гледах дуго у плаво ведро небо, по којем небројене звезде дивно светлуцаху. Свуда беше тихо и све беше мирно, све, осим мојих груди.. Морадох увидети, да немам много да бирам, да се морам решити или за Данку или за Љубицу, оставити једну или другу!.. Данки треба брзе помоћи, но да њој помогнем, да л’ бих могао оставити Љубицу, поред које бејах толико пута
На једарад се као из сна тргох, јер на манастирској кули поче избијати поноћ. Треба да легнем, — рекох у себи — поноћ је, а ја сам и онако уморан, јер прошле ноћи не могах спавати, па треба сад да спавам! Но ипак како да спавам? Могу ли спавати? Одрећи се Данке не могу, а с Љубицом не могу се растати!.. О Љубице! Љубице! Ти ваљда на меком крилу бајнога санка сада мирно спавам, око твојих
„Благи Боже! Теби се молим и судбу своју полажем у твоје руке!“
Те речи беху сада моја молитва. Обучен се спустим на постељу и склопим очи. Но тек кад сам очи склопио, тад сам тек јасно видео и Љубицу и Данку!.. Лежах неко време, па опет устадох. Ходах мало по соби, па онда изиђох на поље у гору, да тамо чело разладим, да тамо груди ублажим. Небо беше сасвим ведро и пуно звезда, око мене шушташе зелено лишће, с неба падаше роса на мене, и све то чињаше ми се тако тајанствено и тако тужно, као да би хтела ова природа са мном да плаче. Дуго и дуго гледах на ону страну где почиваше Љубица моја... У том се већ поче и зора да се јавља и ја се опет вратим у собу, где Данка још слатко спаваше.
„Сирота Данко! Ти си опет срећна! Ти нађе брата свога и твоје се жеље испунише све! Твоје су груди сада мирне, твоје је срце задовољно! Ти сањаш красне снове,
И ја седох на њену постељу и пољубим је у бело, ведро чело. Она се из сна трже, отвори своје сетне плаве очи и погледа ме нежно и задовољно, као да би ми хтела рећи: „Брате! Ја сам сад срећна!“
Поглед овај очију њених потресе ми на једаред сву душу моју и мене обузе на мах тако чудно осећање, као да ми се срце помирило само собом...
„Би л’ хтела Данко, да идемо на гроб оца свога?“ — рекох јој уздрхталим гласом, усиљавајући се, да се како не заплачем.
У данкином се оку сузе заблисташе и она ми тихо рече: „Оћу!“
„Добро, Данко! Ми морамо одма данас одавде даље! Гроб оца нашег и онако ће нам уз пут бити!“ —
Јесам ли могао другчије и боље урадити, него што сам урадио, не знам; тек ја одох, а не рекох Љубици ни „збогом!“ Читав дан путовасмо и једва ноћу стигосмо у Т—, где одседосмо код учитеља
Учитељ нас радосно прими и рече, да му је мило, што може да угости сирочад врлог претходника свога. Од дугог путовања као и од неспавања прошлих ноћи бејах тако уморен и слаб, да се једва држах на ногама, те с тога на скоро смести ме добра домаћица у тако звану „гостинску собу,“ где ме бела постеља прими на своје меке груди и скиде тешки терет с уморених крила душе моје. Бејах жељан санка, те сад га добих и тај ми санак беше сладак, као што је дојенчету мајчино млеко слатко. — Кад сутра дан устадох и с Данком изиђох у двориште, оживе ми на једаред све Марином седео толико пута рано у јутру и сунчао се на пријатним зрацима топлога сунца; мајка би дошла к нама, па би се на нас насмејала и обоје нас пољубила, одвела би нас у башту и тамо нам цвеће брала... А на овом месту, ту на крају ходника, кад сунце залажаше, сеђаше нам отац толико пута удубљен у бриге своје, а к њему би мајка дошла и поред њега села. Ја бих тад отрчао у порту, да се с децом играм, ето те исте порте, но гле какав је звоник сада! Такав не беше пре! Сад је са свим низак и жалостан, не изгледа ни најмање тако поносит као што изгледаше пре кад се дизаше чак у облаке! О мој Боже! он изгори у оно кобно доба!..
Одох с Данком у цркву и стадох јој све редом приповедати јер она се ничега не сећаше. Она сузним оком гледаше у мене и светим страхом ходаше по цркви, по гробљу среће своје...
Кад прегледасмо све ове споменике детињства
О слатки оче! Ти паде за народ свој и твоја деца осташе сирочад бедна! Давно је од како сносе тешке јаде, од како лију горке сузе! Тада беху још мала деца, а сада су велика нарасла и дођоше, да тебе посете. Твоја деца плачу на твом гробу, чујеш ли њихов плач?...
И што дуже стајах на гробу, то ми туга биваше све тежа, срце ми беше пуно бола, око ми беше пуно суза... Света земљо! Како ме чудном, тајном силом к себи
Сећах се последње ноћи у манастиру, сећах се последњег састанка с Љубицом, сећах се целе прошлости своје, и то све тако силно утицаше на моје боно срце, да се и ја на једаред заплаках горко...
Кад се тако наплакасмо, умирени и утешени вратисмо се у село.
Сутра дан рано зором кренусмо се даље на пут. Данка хтеде да идемо и на мајчин гроб, јер она сирота и не знађаше, где нам је мајка сарањена, а хтедох и ја, и ако нам не беше сасвим уз пут. Ах! Место да весело с њима дане проводимо, ми тражимо утехе на њиховим гробовима!...
С мајчиног гроба настависмо пут даље и сад смо ево опет у месту, у којем сам провео већ неколике године. Сад је Данка код мене, сад ће ми бити лакше. Ах! Лакше? Још има других рана срце моје, но шта ћу? Ваљда ће и време узети штогод на себе, да и оно лечи, да не лечим све сам!... —
17/9
У колико ми је жао, што сам манастир тако брзо оставио, у толико ми је опет мило, јер дођох овамо први од свију ђака, те тако бејах у стању за ово неколико дана наћи већ четворо деце, коју ћу целе године поучавати; а тим сам и себи и сестри опстанак осигурао. Истина, да сам узео на себе велики терет, то ипак мили ми се, што могу остале бриге своје да растерам овим озбиљним радом, који ће уједно бити мелем мојим душевним ранама. И моја Данка отпоче такође свој рад, те ради по цео дан, и што преко недеље сврши, то ће гледати да гдегод прода, да својим трудом себи бар одело набавља. И тако ћемо нас двоје мирно дан по дан проводити, сносећи све, што сносити морамо и надајући се бољој будућности, која ће нам накнадити све оно, што нам садањост не да уживати. —
18/9
Данас сам добио од оца намесника из манастира више писама, која су ми са разних страна послата у манастир, и међу
Драги Миливоје! Срце ме боли мислећи на наш последњи састанак, али ја нисам крива ни у чем. Ја још не знам, за што моја мати тако слабе наде полаже на вас, и узалуд оста све моје мољакање, узалуд осташе све моје сузе, она остаје при своме, да наше даље дружење не ће имати добрих последица ни по мене ни по вас. Но немојте примити ово сасвим к срцу и немојте губити сву наду, већ се ослоните на мене, ослоните се на вашу Љубицу.
Благи Боже! Да л’ да певам ил’ да плачем?.. Сви осећаји моји као да се на једаред из сна пробудише и ја стискох писмо на срце своје, стискох га на усне своје и све моје мисли прелетеше као муња простор између мене и ње и све падоше на њене црне очи, на њено добро срце. Мислећи на њу и гледајући у писмо њено заплаках се и од тешке туге и од велике милине, јер у колико ме сада срце заболело, што сам је онако оставио и што више нисам поред ње, у толико ми опет певаше од радости, јер она ме заиста искрено
Много горких часова имађах до сад у животу своме и тад бих навек сам себе утешити знао и то својим лепим надама, које ми биваху живље и бујније, штогод ми јади беху тежи; па тако беше и сад, и моје груди беху на скоро опет умирене и очи ми посташе опет ведре. Љубица ме воли, — мишљах — а то ми је најбоље јемство, да је не ћу изгубити. Гледаћу да што више новаца заштедим, па кад наступе опет ферије, даћу Данку у који женски завод, да се за то време тамо поучава, а ја ћу отићи опет у манастир, где ћу стари живот на ново продужити, а дотле ћу настојати у споразуму с Љубицом, да и мати њена о мени боље мисли.
20/9
Беше лепо топло вече. Плаво ведро небо беше пуно звезда као и шеталиште што беше пуно света. Ја и Данка ходали смо
На једаред ме музика трже. „Знаш ли, Данко, каква је то песма, што је сада свирају?“
— Знам. То је: „Ја сам млада Српкиња“. —
„А од куд знаш?“
— Зар ме ти за такву Српкињу држиш, да не знам ни химну српских девојака? —
„А знаш ли ти да певаш?“
— Кад хоћу, знам. —
Штета за ову сиротицу, — мишљах — што не беше у бољим рукама. Но ипак још није касно, све још може добро да буде. —
21/9
Данас сам купио Данки „Српске народне песме“ и беше ми веома мило, што
22/9
Данас добих писмо од Паје, писано у К—, где ће се неко време због свадбе задржавати, па ми међу осталим вели: „Миливоје! Миливоје! Ниси требао тако урадити, јер ти беше у нашем дому навек добро дошао, па те незнатне ситнарије ниси требао одма к срцу тако примити, да од нас — тако рећи — побеже!“
Незнане ситнарије нисам требао тако к срцу примити! Нисам требао побећи! Ах! Он ваљда не зна, да је само Данка узрок тако наглог одласка мога? Па ваљда не зна ни Љубица? Они ваљда мисле, да сам ја због тога отишао, што ме стара госпа увредила? У осталом ово ми је згодна прилика, да им пишем, те кад чују, за што сам отишао, не ће се на мене жалити. —
1/10
Већ се почеше ђаци скупљати и данас дође Мита, мој друг и добар пријатељ, који ми је Данку од стрине избавио. И ја и Мита јако се обрадовасмо, кад се видесмо, но ипак не као Данка, која беше од радости тако дирнута, да јој сузе потекоше.
„То је лепо, Миливоје, што си се тако заузео за сестру своју!“ рече Мита гледајући у Данку, која беше као мало дете весела.
— И опет има Данка прво теби да захвали, па онда мени! — одговорим Мити. Данка беше при овим речима оборила очи и гледаше мирно преда се, али не хтеде ништа одговорити. А и за што би говорила, кад јој лице и онако тумачи срце њено?
„Имаш и један леп поздрав, Миливоје!“ — рече ми сада прекинувши ову озбиљну тишину.
— Од кога то? —
„Од Љубице!“ рече и поче се смешити.
— Од Љубице? — запитах га мало зачуђен. — А од куд ти да доспеш тамо?
„Неки смо родови, али какви, ја управо ни сам не знам; но ипак ја их сваких ферија
— Хајдемо мало да се проходамо, јер ја цели дан седим, па ми је чисто мука! — рекох Мити једино због тога, да га не испитујем пред Данком.
Чим изиђосмо на улицу, а Мита ми рече: „Читао сам и твоје писмо, што си га Паји писао и сви рекосмо, да си збиља племенита срца; но нико те тако не уздизаше, као Љубица. Ја управо не знам, али мени се чини, да сте се вас двоје једно у друго јако загледали?“
— А шта јој мати рече за мене? — упитах га, који ми управо у очи гледаше тражећи у њима одговор на питање своје.
„И она о теби лепо мисли, сирома си вели, но си поштен и вредан.“
Ове ме речи јако обрадоваше, јер ми поткрепише наде, да ће љубичина мати с временом све лепше мнење имати о мени.
„Је ли Паја још тамо?“
— Заједно се кренусмо из К—, ја овамо, а он у Б—, где ће му скоро и сватови бити. Но како ти се Љубица допада? О том ми ништа и не рече! —
„Лепа девојка! Добра девојка!“ — одговорим и почнем се премишљати, да ли да му се поверим или не? Но за што бих од њега тајао? Та он је једини, којег својим правим другом назвати могу, па таком треба и хоћу да се поверим. И одма оним првим речима додадох још даље: „Мени се јако допада! Искрено да ти кажем, ја је волим!“
— Па то је лепо! У осталом ја сам већ мислио, да се вас двоје волите, јер што сам опазио на Љубици, то сам опазио ето и на теби. —
„А шта си опазио на мени?“
— Да си поцрвенио, чим сам ти Љубицу споменуо, а то сам и код ње опазио, кадгод бих јој тебе споменуо! —
Мени беше повољно све, штогод сам од Мите чуо. После још краћег разговора растанем се с њиме и дођем дома. Но чим ступих у собу, притрчи Данка к мени, загрли ме и заплака се на мојим грудима.
„Шта је теби сад?“ упитах је зачуђен.
„Ах, слатки брате! Ја сам поред тебе сасвим срећна! Кад видех Миту, мени паде одма стрина на памет и ја се сетих, како
— Бог ти свако добро дао! — рекох јој од срца разнежен срећом данашњег дана, а на очи и мени ударише сузе... —
15/10
При свем том, што сам послом јако оптерећен, ипак су ми дани пријатни, као што бих само пожелети могао! Данка ме скоро сваки дан певајући испрати и певајући дочека, а при том моје лепе наде сладе ово задовољство у такој мери, да могу живот свој назвати идилично — срећним. У књизи имам темељ будућности своје; у Данки свети аманет од оца и мајке, да према њој покажем захвалност своју, дужну својим врлим родитељима; у Мити доброг и искреног друга; а у Љубици, —- у њој све и сва! Кад се дању послом уморим, па се спустим на меку постељу, тад ми се навек појаве њене лепе црне очи, које ме теше и на рад ободравају и које ме навек слатко успавају велећи ми, да ће
Тако ми дани брзо пролазе, да чисто не знам, кад сване, кад ли се смркне. Чисто се зачудих, кад ми Данка рече, да је данас први дан пролећа. Чини ми се, као да сам ову зиму преспавао, и не знам, да сам осим детињства свога имао у животу своме доба, које ми тако брзо прође. Но није најпосле ни чудо, јер навек имам да радим; а кад не радим, онда опет мислим на Љубицу, и у тим слатким мислима лети ми време, као муња што лети. Па и оно неколико тренутака ноћу, кад угасим свећу, да легнем, па док не заспим, нису ми празни, већ пуни као што је пуно срце моје. Наравно, кад помислим чак на ферије, то ми се ипак чини, као да имам још читаву вечност да преживим, док дође то срећно рајско доба, да опет Љубицу видим; али кад на ову зиму погледам, у којој не могу
18/3
Јуче чух од Мите, да ће данас кући да иде, да тамо ускрс проведе. На моју молбу склони се и обећа ми, да ће ићи у К —, да посети Љубицу и да види и чује, шта је и како је. Кад ми данас дође, да узме „збогом“ од^мене и Данке, седох, те написах Љубици писмо, док ми се он са сејом забављаше. По том одосмо нас двојица на колодвор. „Срећни Мито,“ — рекох му при поласку — „Ти идеш сада оцу и матери, тамо те чека радост и весеље! Ићи ћеш Љубици, па ћеш и њу видети; а ја јадан при свој жељи и чежњи својој, да к’ њој одем, ипак не могу!“ Ми се загрлисмо
28/3
Већ од неко доба осећах, да ми је тело изнемогло, али никад ми не беше тако као данас. Целе прошле ноћи не могах мирно спавати, јер сањах непрестано неке страшне чудновате снове; но кад зора сину, поче ми нека тешка, непоњатна туга срце да стеже. Изиђох рано из собе и пођох мало из вароши, при свем том, што промицаше ситна киша, и што дуваше хладан ветар, лудо мислећи, да бих како ублажио груди своје! Но што дуже ходах, то ме груди стадоше све јаче болети, ноге ми стадоше клецати, сва ме снага поче остављати, и ја видех, да сам клонуо и да даље не могу. Покајах се, што одох од куће, но кајање беше већ касно, и ја се морадох спустити на један хладни, мокри камен. Глава ми клону, а чело ми проби ледени зној; закашљах се, а крв ми удари на нос и на уста; на очи ми паде мрак, и мени тако би, као да ме несвест хвата. Но то стање не трајаше дуго и крв ми брзо преста, те с тога се дигнем и полако
„Сиротицо!“ — рекох јој тужним гласом — „Шта ћемо радити, ако ова болест устраје дуже времена, па да морам прећи у болницу?“
— Не ћеш у болницу! — тихо ми рече —
„А зар је био лечник код мене?“ — упитах је мало зачуђен.
— Био је; одма је са мном дошао. И он вели, да ће све добро бити.
„Али ако не буде тако, као што он вели шта ћемо онда? Па и ако одма оздравим, шта ћу опет с ђацима својим? Ја сам клонуо, па се више толико не могу напрезати; а они су ми једино уздање моје!“
— Ја имам готових радова, па ћу то продати; а при том ћу од сада двоструким трудом даље да радим, ма било и дању и ноћу, па ћемо опет моћи живети! —
„Од тога нема ништа! Ја за то сада и болујем, што сам радио дању и ноћу; што сам се напрезао више, него што ми допушташе снага моја. Видиш, Данко, то су ти тајни нам природни закони, које називамо „божијом вољом“, о које се сиромах тако лако може и скоро мора да огреши,
— Не бој се, Миливоје, за мене! Пазићу ја и на тебе и на себе! —
Ова дубока љубав, која беше у данкином погледу и говору, пријаше ми као најслађи мелем растуженом срцу моме. Бог ће дати, на ће опет све добро бити! —
9/4
Бејах се одао нади, да ћу што пре оздравити, но ме нада љуто вара! Ах! Кад зора засвити, ја мутним оком погледам на светле прозоре; гледам дан, који свима нове
11/4
Где је сада оно доба, кад не бејах у стању ни дане да бројим? Сада бројим сваки тренутак лежећи у постељи још увек болан. Па и бриге ме море, јер ето данас ми дође један ђак мој, син једнога званичника, да ми се захвали на труду моме и да се са мном опрости, јер му се отац с породицом одавде сели. Истина, да бих морао и сам којег ђака напустити, јер све их не ћу моћи више држати, то ми је ипак жао, што морам баш овог изгубити, јер беше најбољи од свију осталих. Једног се морадох и сам одрећи, јер ми је попио пуно крви и доста допринео болести мојој. Код остале двојице замењује ме један друг мој, али ако ова болест и даље овако устраје, бојим се и за њих, па како ћемо онда живети ја и моја добра Данка? —
14/4
Непрестано лежим и опет једва кад и кад могу да заспим, јер ми бриге не дају спавати. Данас по подне малаксаше бриге пред тешким сном, који ме однесе на својим лаким крилима у овоје безбрижно царство. Но кад сам очи опет отворио, поче
Док се ја бављах таким мислима, Данка се трже из сна свога и поче се на мене смешити; но то смешење не беше онако слатко и умиљато, као што је у ње обично.
„Иди, Данко, лези!“ — тихо јој рекох — „јер ти си ноћас мало спавала.“
Она ми не рече ништа, већ скупи ствари своје, па оде у своју собу. Сиротица! И она је већ сасвим изнемогла, јер оком једва гледа и ногом једва корача... —
20/4
Предигох се мало са своје несносне постеље и наслонив слабо тело своје на данкино раме дођох до прозора и седох, да се сунчам на пријатним зрацима топлог пролетњег сунца и да гледам људе, који улицом пролазе. Срећни људи, који могу да уживају дане своје! Право вели наша пословица; „Док ме имаш, ти ме не знаш.“ И збиља, док бејах здрав, никад не осећах тако живо лепоту света и сладост живота, као што сада осећам! —
25/4
Тек што Данка оде у град, да своје радове гдегод прода, а оно ми закуца неко на врата и на моје „слободно“ ступи Мита веселим лицем у моју тужну собу.
„Еј јадниче! Гле, једва би те могао познати!“ рече ми одма после краћег поздрава.
— Збиља сам јадник! — рекох обрадован доласком његовим. — Пливам међу животом и смрти; не знам, на коју ће ме страну вртлог времена бацити? Да још Данке немам, можда бих до сад већ у гробу био! Сам себи већ постао несносан, а њој још нисам! — Но реци, како си се провео? Мора да ти је добро било, кад си се толико задржао! Јеси ли био код Љубице? —
— „Био сам.“ — рече и седе на столицу поред постеље моје — „Она те лепо поздравља; ево ти писмо њено, нек оно место мене говори!“
— Гле! Дакле ме није заборавила! — рекох радосно изненађен и руком дршћући примих писмо.
„Драги Миливоје!“ — писаше ми Љубица —
„Моја слатка Љубица!“ —- рекох прочитавши писмо сузним оком, јер ми срце хтеде да прекипи од слатке изненадне среће. Ах! Што су кишне капљице цвећу, које је већ венути почело, то беше мени њена свака реч: мелем и души и телу, и ја почех одма нова живота у себи осећати.
Мита ми за тим приповедаше, како је угодно путовао, како се лепо код куће провео и како се састао с Љубицом, Пајом и пајином госпом. — У том ступи и Данка у собу, која се као мало дете обрадова, кад Миту виде. Разговор нам поста жив, да не кажем весео, и трајаше прилично дуго, догод се Мита најпосле не подиже, да кући иде.
“Гледај, да оздравиш?“ — рече ми полазећи.
— Оздравићу за цело, јер си ми донео
26/4
„— Давно већ не имађах тако мирне ноћи, као што беше ова прошла, јер надојен милином љубичиног поздрава заспах као дојенче што заспи надојено мајчиним млеком. Но у колико ми ова ноћ беше мила, у толико ми опет дан поста неугоднији, јер зебња моја, да ће ме и од ова два ђака који оставити, ево се данас испунила на жалост моју! Један ђак мој, који и онако беше у наукама слаб, а иначе богат, оде професору своме, да га он даље поучава.
— Збиља! Сирома човек мора као и тиран да је свуда и оком и ногом, јер чим
1/5
Слажући јаде и наде једно преко другог на своје боно срце једва дочеках час, да чујем од лечника, да је свака опасност прешла и да се могу опростити несносног лежања свога. Само се морам још неколико дана собе држати, јер сам сувише
Докле се у мени туга с милином тако натицаше, која ће овладати срцем мојим, изрекоше сузе пресуду своју котрљајући се полако једна за другом по увелом лицу
„Миливоје! Шта је теби?“ — рече ми сада Данка ухватив ме за руку — „Ти ниси онако весео, као што би требао да будеш! Гле! Ти плачеш! Миливоје! Реци, да ти није опет зло?“
— Биће, ако није! — тихо јој рекох гледајући је сузним оком, — Бриге ће ме опет у постељу бацити! Сирочад смо, Данко! Нигде никог, нигде ништа! —
„Слатки брате! Немој се толико бринути!“ — рече ми Данка гледајући ме својим плавим сетним оком — „Знадем добро, да ти је тешко; али ослони се и ти једном на мене! Ја сам здрава, ако ниси ти!“
— Твоја рука не ће никад толико зарадити, колико ова невоља од нас изискује!
„Може, брате!“ — рече ми Данка озбиљно. — „Ја нисам више дете, да ме мора навек други хранити! Ја ћу отићи кудгод у службу, па ћу сама себе захрањивати, а уједно ћу моћи и тебе помагати. — Одобри ми, брате! ту намеру моју, јер друга нам лека нема, ако не ћемо да се ослонимо на туђу милост и немилост, што ће нас горко стати, јер то је то исто, што и просјак бити. А да радити није срамота, то си ми ти толико пута говорио!“
Мене ове данкине речи тако изненадише, да чисто не знадох, шта ли да мислим, шта ли да јој кажем?
„Шта ћутиш, брате? — говораше ми Данка даље — „Зар није боље радити, него гладовати или просјачити? Не, брате! док мене имаш, не ћеш ничији просјак бити!.. Ја сам дужна и морам за тебе радити, јер и ти си доста за мене радио. Ах! Кад помислим само на стрину своју, од које си ме ти избавио, то ти, брате! никад доста благодарити не могу! Па и код ње не бејах ништа друго, већ проста служавка,
Још није ове последње рочи добро ни изговорила а њој полете сузе на очи.
Ја бејах тако дирнут и узбуђен, као што већ давно не бејах; а очи ми беху тако пуне суза, да једва гледати могах...
Данкина мисао не хтеде ми никако у главу, при свем том, што другим начином заиста нисмо кадри извући се из овог жалосног стања... Да иде да служи? Да је дакле пустим, да иде од мене, уместо да је на рукама носим?... Колико је ноћи поред моје постеље будна провела лебдећи на сваки покрет мој? Колико је суза пролила, да мени сузе уштеди?.. Да ње не имах, благи Боже! сада бих већ у гробу био! И она још мени вели, да ми никад не може доста благодарити, мени, који сам се толико заустезао, да јој пружим руку своју, кад она беше у највећој невољи!..
„Миливоје! Шта се толико премишљаш?“ — рече ми смело и поуздано, погледав ме својим сузним очима.
— Не премишљам се, Данко! Но ипак
Данка се умири и сеђаше ћутећи поред мене; а мени срце као да шћаше да искочи из тесних груди: милина и туга судараху се у мени као ватра и вода; милина, што имам тако добру и племениту сестру и што у будућности мојој уступа ноћ ипак дану место своје; туга, што ми је сестра при свем том тако бедна, па што ми је још најгоре, да јој баш ја ту беду морам да стварам...
У таким мислима поче ме снага на ново да оставља, глава ми клону, а тело ми поста грозничаво, што по свој прилици би последица овог великог узбуђења, те с тога морадох опет у постељу. На данкино питање, шта мислим с њоме, рекох јој тужним гласом: „Тешко је бити господар, а слуга можеш бити у свако доба.“ —
2/5
Пристао сам на данкин предлог, да иде у коју добру породицу, да служи; јер и мени се чини, да ћемо се тим начином много савесније и боље извући из овог жалосног
4/5
Данас ми Данка нађе службу код једног трговца и сутра већ ступа у нови део живота свога. —
5/5
Не знам, каквим словима да забележим данашњи дан у дневник свој, да ли златним, што сам оздравио, или крвавим, што се растадох са милом Данком својом?.. Сиротица! Кад ме данас рано зором из сна пробудила, беше већ обучена и спремљена; ствари своје све је у један завежљај завила и на сто метнула, па хтеде још да ми каже „збогом“.
„Збогом, Миливоје! Ја одлазим!“ — тихо ми рече гледајући ме својим плавим сетним оком.
Мени беше, као да одлази од мене анђео среће моје: „Слатка Данко! Седи још мало код мене, јер мене боли срце, што се
И Данка поче плакати: „Шта знамо да радимо, кад смо сирочад!“ — рече утирући сузе своје — „Но што му драго! Ја сам млада и здрава, па ћу радити; а при том ћу те чешће посећивати, те ћемо бити опет заједно. А кашње ћеш ме, је л’, брате, ти опет к себи узети?“
— Оћу, Данко! Камо среће, да се с тоб’м никад и не растајем! —
„Па збогом, брате! Ето је већ у велико дан; а ја треба да сам данас рано већ тамо.“
Ми се загрлисмо и пољубисмо, па се ћутећи растадосмо: она оде журећи се, а ја остах лежећи, жалећи се на тешки живот свој...
После дужег размишљања и уздисања дигнем се и ја с постеље своје, ах! та данас је први дан после дуге несносне болести, да смем да оставим собу своју и да слободно ступим у живу природу.
При свем том, што бејах скоро цели дан за плач расположен, ипак беше ми необично мило, кад изиђох из собе своје. Идући
„Љубице! Слатка Љубице! Да л’ је и тебе лепота данашњега дана у гору измамила? Да л’ и ти слушаш, како тице дивно поју? Њих слушаш, а на мене мислиш? На мене драгог свога, који тако болан беше и сад опет здрав по гори хода? Ах! Твој слатки поздрав ули ми нова живота у скоро мртво тело, и ти ме оте од немиле смрти!“ —
У таким мислима ходах зеленом гором, док не дођох до једног потока, старог познаника и пријатеља свога, који се сетно жуборећи вијугаше по чаробном хладу високих
„Шта ли ми сада Данка ради? Сиротица! Ах! И она би требала срећнија да буде, јер ни боље душе, ни хуђег живота! Докле друге деве у њеним годинама справљају дарове за суђенога свога, безбрижно уживајући златно девовање своје, дотле она тужним срцем проводи најлепше време своје служећи и радећи другима, да би помогла брату своме, и сама без сваке помоћи!..“
Како славуји дивно прижељкују! Како косови слатко звижде! Сваки ме гласак њихов тако чудно у срце дира!. И што се дуже овде бављах, то ми ово место постајаше све милије и чаробније, јер кад ми поветарац зашушти у зеленом лишћу, мени се чини, као да се шећу око мене виле и златне паунице!..
У гори пробавих цело пре подне и кад дођох кући, изгледаше ми соба као каква костурница. Нема више Данке, да ме певајући дочека. Ах! С њом ми оде и сва светлост из овог стана! —
7/5
Мораћу тражити други стан, гдегод иза вароши близу горе, јер овај ми поста тако несносан и црн, да су ми у њему и мисли несносне и црне! —
8/5
Данас ми дође Данка у посету и приповедаше ми, како јој је у новим данима патничког живота свога. Господар и госпа јој добре су душе, како их до сад бар познаје; но најстарију ћерку исте породице назва ми сујетном девојком. А остала деца, њих тројица мушких и једно девојче, вели веома су несташни, па хоће с њоме да се титрају, а она опет то не мари. Ја је почех световати, да трпи, кад друкчије ни]е, јер трпен — спасен, и да се бољој будућности нада, која ће у толико бити слађа, у колико прошлост беше горчија. Она прими савет мој, а како га је примила, најбоље говораше бистра суза, која јој на дугим, плавим трепавицама мирно трепташе. — При поласку узеде неколико књига, јер вели, кад досле, оће да чита.
14/5
Дошавши пре подне дома нађем комад артије на столу. „Драги брате!“ — писаше ми Данка — „дођох данас у твој стан, да се с тобом састанем, да те видим и да се с тобом разговарам, но те не могах дочекати. Оћеш ли бити вечерас код куће? Ако можеш, причекај ме, ја ћу ти доћи.“ — Тек што се беше смркло, Данка ми дође и донесе један мали завежљај, мете га на сто и рече: „Знам Миливоје! да не ћеш имати шта да вечераш, па сам ти вечеру ево ја донела.“ — Ја мало што се нисам заплакао, тако бејах дирнут данкиним овим добрим делом и њеном искреном, сестринском љубави! Ах! У место ја за њу да се старам и ја њу да издржавам, она мене хлебом храни!.. „Чуј, Миливоје! како се Мита данас са мном понашао? — рече ми гледајући ме сетним оком својим: „Сусретнемо се нас двоје на улици, кад сам с пијаце с котарчицом на руци дома полазила; ја се бејах обрадовала, кад сам га спазила, јер га већ давно нисам видела; но он чим дође спрам мене, сав поцрвени и „А гле Данке!“ тихо и збуњено рече и
Рекавши ове последње речи поче опет тихо плакати...
Мене је ова данкина новост јако дирнула, и беше ми веома жао, да се Мита с њоме тако понашао, Мита, којег је она навек као брата поштовала.
„Немој плакати, Данко! Јер свака твоја суза пада на моје срце!“
Ја је почех тешити, но у том тренутку добро би било, да је и мене когод утешити могао.
1/6
Данас изиђох из стана свога и растајући се с њиме беше ми ипак нешто тешко, при свем том што сам једва чекао, да се преместим у нови стан, јер у старом сам живео више у тузи него у радости. Али така ми је нарав моја, да се навек тешко растајем са сваким местом, у којем сам провео неко време живота свога. Надам се, да ћу у новом стану моћи угодније живети, јер је од старога много удеснији: као што сам желео на крају вароши, близу горе, а на неколико корака даље од њега простире се велика, дивна башта.
7/6
Узедох данас да читам Калидасину „
18/6
Данас после подне дође ми Данка и рече ми, да је госпа на цело после подне пустила, јер је дан врло пријатан, па да иде кудгод у шетњу. Но почем не хтеде сама ићи, позове мене, да идем с њоме. Ја јој се позиву драговољно одзовем и одосмо далеко од залармане и загушљиве вароши у зелену гору разговарајући се о јадним прошлим данима живота свога и правећи планове за будући живот. Када се ходом већ уморисмо, седосмо на меку зелену траву у пријатном хладу разгранатих мирисавих липа, које се у више редова опружаху кроз целу долину опкољену високим горама. Око нас се преливаше разнобојно пољско цвеће, које шарени лептири и вредне челице весело облетаху, а над главом у зеленом лишћу разлегаху се умиљати поји раздраганих певачица... Данка устаде, јер не
1/7
„— Ево опет стиже дан рођења мога, дан, када треба да се сам собом рачунам! — Спољњи живот мој још је онакав исти, као што и пре беше, јадан и бедан, с једном разликом, да нисам више сам, већ имам поред мене милу сестру своју, за којом
Кад сам још дете био у мирном дому тада живих родитеља својих, имао сам једну другарицу, своју сусеткињу, трговачку ћерку, без које нисам могао ни један дан да будем; а управо нит сам онда знао, нити сада знам, за што сам за њом навек тако тежио? Бише пута, кад ме је штогод болело, па не смедох из собе никуд ићи, ја сам молио покојну мајку своју, да пошље по Марину, „јер ја тако волим, кад је она поред мене!“ А је ли она кадгод оболела, то сам већином провађао време седећи поред постеље њене.
Једном дође у школу свештеник, који нам катихета беше и слаткоречиво нам приповедаше, како сва деца, која умру пре навршене седме године, постају анђели божији, и описиваше нам, како анђели лепо живе. Ја тада бејах тек у седмој години и у мени се одма роди мисао, да могу и ја анђелом постати, која сваким даном све већма сазреваше. Ах! Благи боже! Бејах још
Једног јутра седећи ја и Марина сами пред нашом школом поведем разговор о катихетиним речима.
„Би л’ волела, Марино! да умреш пре навршене седме године, па да постанеш анђео божији — питах Марину, јер ја већ бејах себи увртио у главу, да морам бити анђео.
— А би л’ ти волео? — упита ме Марина и погледа својим плавим очима у ведро плаво небо и као да тиме хтеде рећи: Лепо је бити анђео!..
„Ја бих волео! И ја морам умрети! Ја морам бити анђео!“ — рекох јој тако поузданим гласом, као да сам ја господар над животом и смрти.
— Онда ћу и ја умрети! Јер кад ти умреш, не ћу ни ја да живим! Кад ти постанеш анђео, не ћу ни ја да будем грешна! —
„Дакле да умремо?“
— Да умремо! —
„Добро! Али како ћемо?“ упитах Марину снуждено, јер сад ми тек први пут
— Треба навек да се молимо богу, кад лежемо и кад устајемо, и кадгод смо нас двоје заједно, да му се молимо, да нам не да довршити седму годину, јер ми оћемо да будемо његови анђели! —
Ја постадох овим марининим речима па једаред сасвим умирен, сасвим утешен; једино што имадосмо још да свршимо, беше нам узајамна завера, да о том не ћемо ником ништа говорити, и од то доба ја не имађах других мисли, других жеља, других молитава, осим да умрем, да умрем!.. Ах! Ја бејах тако са свим смрти жељан! —
Једном ми дође Марина сасвим невесела и предлагаше ми, да се више не молимо Богу за смрт, јер њој је жао оставити оца и мајку, она је јединица, па ће они за њом плакати.
Мене ове њене речи тако изненадише и увредише, као да ме за срце уједе. Ја почех од једа и чуда плакати, и хтедох је на послетку и тући.
„Зар ја немам родитеља?“ — рекох јој тарући сузне очи своје. — „И они мене
— Знам, али наши ће родитељи плакати! —
„Не знам, за што би плакали, кад ће знати, да смо постали анђели? Па најпосле ако баш и усплачу, ми ћемо им ноћу у сну долазити, па ћемо их тешити, казаћемо им, да не плачу, јер нама је добро!“
— Али мени је тешко, да их оставим! — рече Марина и поче плакати.
„За што да ти је тешко?“ — почех јој страсно говорити, јер се бејах сасвим упео, да је морам опет за себе задобити, — „Ми као анђели кадгод зажелимо, да видимо родитеље своје, ми ћемо к њима као голуби долетати, или ћемо стати на шарену дугу, па ћемо гледати доле на земљу. Ах! Марино! Како те може бити жао, да постанеш анђео? Да живиш у рају, где има толико лепог цвећа, да гледаш у лице божије, да чујеш, како анђели певају, па да и ти певаш с њима; тамо нема ни ветра, ни кише, ни блата; тамо је навек дан, јер тамо навек сунце сија;
И ја већ стискох песницу.
— Оћу! Оћу, Миливоје! — рече Марина и поче опет плакати.
Но ја јој сад не хтедох веровати, већ је стадох приморавати, да се закуне.
„Кажи, тако ми сунца!“
— Тако ми сунца! —
„Кажи, тако ми месеца!“
— Тако ми месеца! —
„Кажи, тако ми неба!“
— Тако ми неба! —
„Али хајде кажи и Бога ми!“
Бога ми! —
„Но! сад ти верујем!“ — рекох јој весело, па је одма загрлим и дуго је држах на грудима својим!. У том тренутку не беше на целом свету срећнијег човека од мене! Мени беше, као да сам већ постао анђео!..
И ја опет не имађах других мисли,
Не прођоше од овог дана ни неколико недеља, а Марина се поболи и — умре... Умре у том тврдом уверењу, да ће бити анђео!..
Ах! Како ми тада беше, кад је гледах мртву на столу, покривену белим покровом, а плаве очи беху јој затворене, усне јој беху још румене, па као да ми тихо зборе: „Ја сам већ постала анђео, хајде и ти! Ја сам своју реч одржала, одржи је и ти! Моји родитељи за мном плачу, нек плачу и твоји!..“ Моје срце шћаше од бола да пукне, јер ја у њој не гледах моју драгу другарицу, већ гледах анђела божијег, а у себи гледах грешно, сасвим грешно дете... Ја плаках дуго и горко, и њени родитељи плакаху, и плакаху сви, који се око ње искупише...
Њу саранише. Ја почех од то доба слабити, венути; кадгод бих сам био, навек бих плакао; срдио бих се на Бога, што је њену молитву саслушао, а моју још не ће!..
Као детету беше ми тешко носити толику
Мајка ми плакаше, а плаках и ја с њоме! Плакасмо заједно, и опет повод плача беше нам тако различит! Она плакаше по свој прилици за то, што беше дирнута мојом детињском маштом.
„Није истина Миливоје!“ — говораше ми мајка, „да само она деца постају анђели, која умру пре навршене седме године, то вам је катихета погрешно рекао; постају
Она ме стаде љубити и њене сузе падаху на моје лице...
Ја бејах као на ватри, не знајући на коју ћу страну ватре да побегнем: с једне стране не смедох и не могох се мајци противити, а с друге страно би ми немогуће одрећи се својих лепих и слатких снова, одрећи се анђелства божијег, ах! та Марина ме чека и непрестано изгледа, кад ћу јој доћи?..
Мој сав одговор беше тихо плакање.
Од тог дана често би се и отац и мајка трудили, да ми те сањарије из главе избију; но им је требало дуго времена док су ме од те душевне болести излечили; јер кад сам постељу напустио, често бих одлазио на гроб моје покојне Марине, тамо бих се навек заплакао и молио је, да ми опрости што још нисам умрьо...
Не прође од то доба много времена, а ја и Данка остадосмо без оца и мајке. Ах! Чим на њихову смрт помислим, мене срце боли и сузе ми теку. Теците сузе! теците!.. јер ће ми срцу лакше бити. —
Моја прва љубав беше дакле небеска, анђеоска љубав; а кад сам одрастао, следоваше друга, сасвим противна љубав; љубав земаљска. Као дете молио сам бога, да што пре умрем а сад почех молити бога да што дуже живим, јер само тако могао бих задовољити жеље своје, да будем од користи народу своме.
Када бејах у средњим шкодама, имађах доброг пријатеља и вернога друга, Марка Михаиловића, круна не само нашег разреда, већ целе школе, тако га бар већином професори називаху. Кадгод имађасмо слободна времена, не разговарасмо се ни о чем другом, већ о јаду народа свога. Бесмо обадвојица слаби, болешљиви, ваљда због тога, што много пута гладовасмо. Једном приликом при чаши вина, — не знам, како започесмо разговор о неизвесности живота, о смрти, — рече ми Марко.
„Брате! Ја сумњам, да ћу бити дуга
И његове су црне озбиљне очи при овим речима тако необично засветлише, да сам одма могао мислити, да ће ми штогод ванредно рећи.
„Догод траје слободе,“ — поче ми Марко одушевљено говорити: „донде ће бити и њених пријатеља и њених душмана. Наш народ страда једино због ових последњих. Па за то, брато, ако већ видим, да морам млад и зелен умрети, то опет не ћу изданути на гњилој постељи, већ ако не могу у рат ићи, а ја ћу бар којем великом душману или слободе или народа нашег куршум кроз главу пројурити, па онда нек ме вешају, нек ме пушкарају, нек чине самном што им драго, јер ја тако и тако већ морам умрети, а тим својим делом опет ћу бар колико толико добра учинити!“
Сирома Марко! Како је тај волео слободу! Како је тај љубио народ свој!...
Моје дружење с њиме имађаше на мене великог уплива, јер он ми је у многом чему мисли рашчистио и осећаје узвисио...
Догод се могаше јадан на ногама држати, живљаше непрестано у нади, да ће још оздравити; а кад већ паде у постељу и кад поче и сам увиђати, да његов тајни осећај почиње да се остарује тад бих помишљао на некадању заверу своју, али слабост и болови тела не допуштаху извршење њено, па би се чешће заплакао и мени на срце мећао, ако будем жив и здрав да живим и радим за народ свој, па ако ми штогод за руком испадне, да се сетим на њега и да помислим: да је Марко жив, и он би то урадио!...
Он је издануо на рукама старе мајке своје, која је за њим много суза пролила, јер она је другима радила, па је њега школовала; а кад јој он издану, не имађаше више за кога да ради, па ни за кога да живи... Сирота! На скоро је и она за њим отишла.
Његова смрт беше за мене велики удар јер у њему као да изгубих половину срца свога... Ах! много шта лежи на души
Ја не имађах више никога, с ким бих се поверљиво насмејао, ком бих се могао поверљиво најадати! Мени беше, као да сам сам самцит на целом свету.. Суза и песма беху ми једини искрени другови моји, јер само они једини навек знађаху како ми је...
„Камо друга? пријатеља? „Да све с лица мога чита? „Да ме свега одма позна, „А да ништ’ ме и не пита.. „Не види ми сузе нико, „Нит ко чује уздисаје, „Нит ко мари, кад сам вес’о. „Кад ми с’ очи срећно сјаје,..
Тако сам онда певао. То сво време од Маркове смрти до Љубичиног познанства провађао сам већином с непријатним осећајем пусте усамљености, и мени беше као каквом човеку, који нестрпељиво непрестано неког чека, а не може никако да га дочека.
Но од како сам Љубицу упознао од онда су наступили нови дани у животу моме.
9/7
Многи се моји другови већ о том разговарају, кад и како ће који кући ићи. Ја немам куће па за то о тој ствари у сваком друштву и ћутим, јер код мене је „
12/7
Лане сам био у ово доба брижан и тужан и много сам суза пролио, па ево и ове године при свем том, што ми наде моје говораху да ће бити боље и лепше.. Наде, лепе наде и бедна, горка садањост, увиђам, да није ништа! На што наде, те лепе слатке наде, кад срце у садањости вене и вене? И кад једном увене, на што онда наде, те лепе и слатко наде?!
15/7
Како много великошколаца већ оде кући, то ми би могуће препоруком некојих другова добити још три ђака, које ћу од данас поучавати. Сад имам свега четворицу, а да нисам тако слаб могао бих још којег узети.
21/7
— Данас ми дође Мита, да узме од мене „збогом“. При поласку му рекох, да ми поздрави Љубицу, и чим сам њу споменуо мени потекоше сузе... Он ми је сузе видео па их ваљда и разумео, и кад Љубици за њих каже, ваљда ће их и она разумети...
12/7
Што више радим, тим све јасније осећам, да су најслађи часи живота они, који се у озбиљној радњи проведу. Више ми пута дође, као да ми је срце стегнуто гвозденим обручима, па оће да пукне; или као да се сви осећаји претворише у ледену санту, па ми сав свет постаје равнодушан, а сам себи празан и пиштав: но чим почнем штогод озбиљно да радим, срцу ми постаје одма лакше и после свршена рада опет ми је свет тако мио и красан и срцу ми је
15/8
Више пута помислим, да крајем овог месеца одем у манастир, јер ћу онда имати нешто мало новаца, па да видим Љубицу и да напуним утехом и новим животом обамрло срце своје; но у таквим тренуцима навек ми Данка изиђе пред очи, и мени дође, да плачем... —
22/9
Данас сам рекао Данки, да сам намислио, да ја првог Новембра опет к себи узмем. Ова вест је тако обрадова, да јој на мах од радости потекоше сузе... О моји слатки родитељи! Јуначни оче и добра мајко! Да вам је од куд да видите, како ваша деца живе!... —
9/10
Данас ми дође Данка и сузним оком јадаше ми се, како је јуче имала неугодан дан. Неки часник, који редовно долази у тамошњу кућу, застаде јуче код ње и поче
„А куда знам?“ — рече ми снуждено — „Кад сам досад издржала, издржаћу и ово неколико дана, па како ми је, тако ми је... Кад ме ти узмеш к себи, тад ћу надокнадити сву ону радост, коју сам тамо тугом заменила, јер док бејах код тебе, мени беше тако добро и ја бејах сасвим срећна, па се надам, да ће опет тако бити. У осталом, од како си ми рекао, да ћеш ме опет к себи узети, могу све лакше да сносим, него што бих иначе могла сносити.“
10/10
Данас је Мита овамо стигао и одма к мени дошао, да ми каже, шта је и како је са Љубицом. Она је провела скоро три месеца у Б— код брата свога и тек је ових дана кући дошла. Ова ми вест беше у први
„Ви сада имате два просиоца, драга Љубице! и мени срце чудновато зебе; но ипак где је зебња, ту је и нада... Поздравите милостиву мајку вашу и реците јој, да бих био најбедније створење на целом свету, кад је не бих назвао и ја својом мајком! Ја ово свето име од детињства свога немам коме да кажем, те кад бих могао с вама заједно да кажем то вашој мајци, благи Боже! ја не бих умео речима изразити толику срећу!... Ако
16/10
Данас ми се тужи Данка, да јој служба њена већ постаде несносна, јер што је којим даном дуже тамо, тим су и деца раскалашнија; оће с њоме да се титрају, што њеној нарави не годи, те се тако једи, а каткад и заплаче... —
25/10
Тешке ме бриге данас обузеше, за што ми Љубица ништа не пише? Да ми је хтела отписати, могао бих већ пре неколико дана писмо добити; овако бојим се, бојим се, јер ми срце непрестано зебе, а десно ми око непрестано игра... —
27/10
Благи Боже! Мени се чини, као да би ми сва туга и све бриге на једанпут престале, кад бих од Љубице добио бар неколико речи. Али она ми ништа не пише, и моја туга постаје тежа, а брига несносније!... У мени се већ рађа мисао, ако још за који дан не добијем од ње одговора, да замолим Данку, да остане бар још десетак
29/10
Данас ми дође Мита и као стена сасвим равнодушно, као змија сасвим хладно рече ми: да је добио од Паје писмо, он га позива у љубичине сватове, јер она се удаје за једног лечника; већ је прстенована и за десет до четрнаест данах биће јој сватови.
Благи Боже! Што ме ниси пре громом ударио, нег што си ми овај дан дао, да чујем ово речи!... О моје лепе наде, моје лепе и слатке наде! Зар ме тако брзо остависте?... О моја мила будућности! Зар сам те зидао на темељу тако лошом, тако трошном?... Ах! Мој цео свет, мој лепи свет, који сам толико на срцу неговао, он ми се распада, он ми се руши, јер у њему нестаје сунца, нестаје живота!...
И опет још није касно, није касно! Ја морам к њој! И то што пре, што пре! Кад чује тугу моју и кад види сузе моје, ваљда није камен, да ће бити равнодушна?! —
30/10
Данас ми беше главна брига, да уредим све своје ствари, да бих се могао на пут кренути; те чим сам ту бригу смирио, поручим по Данку, да ми дође. Сиротица! Кад ми је ступила у собу, беше весела, јер она по свој прилици мишљаше, да сам је звао, да јој кажем, да ћу је сутра — прексутра к себи узети... Не могох срцу да одолим, да одем на далеки пут, а њу да оставим овде саму у туђем свету, па да јој искрено не кажем, куда идем и за што идем? У кратко јој испричах сву невољу своју назвав Љубицу вереницом својом. Обећах јој, да чим тамо готов будем, да ћу се одма натраг вратити и одма је к себи узети. Она ме мирно слушаше, а на дугим плавим трепавицама блисташе се суза. Ах! За кога би та суза? Да ли за мене или за њу? Или за нас обадвоје?...
„Па кад ћеш поћи?“ — питаше ме тужно.
— Пошао бих радо још вечерас, али нисам спавао прошле ноћи, па се бојим, не ћу моћи ову ноћ на путу издржати; за то ћу поћи сутра рано. —
— Па збогом, брате! Срећан ти пут!“ — рече, па ме загрли и пољуби, а сузе јој ударише као летња бујна киша... —
Поноћ је већ превалила, а ја не могу никако да спавам!... Соба ми је сувише тесна, за то лутам улицама, по којима је тешка тама, као туга на срцу моме... Ах! како је мирна ноћ и све је тако мирно, као да слушам како људи у сну дишу... И сама природа као да спава... Све је мирно, само нису мирне моје груди!...
Што поноћ даље преваљиваше, то ноћ постаје све хладнија, а по суморном небу вијаху се црни облаци као какве грдне хавети. Поче и ветар да дува, хладан ветар. Дувај, ветре! Разлади ми врело чело моје! О кад би могао да одуваш и тугу моју!...
Много бих боље урадио, да сам још вечерас отпутовао, бар ме не би морило нестрпљење и ово ужасно дуго време, кад санка за мене нема, те нема!...
Благи Боже! Како ми се беше пут отегао, чињаше ми се, да што ја ближе манастиру,
Дошав у манастир зачудише се калуђери, од куд сад у ово доба да им дођем? Ја им рекох, пут ме овуда нанео, па сам намислио, да се мало свратим, јер ово ми је место на срцу остало. Како су они ову последњу реченицу разумели, ја не знам; доста да сам им истину казао. Они ме лепо приме и по мојој жељи одредише ми они исту собу, где сам лане становао. У целом манастиру још је онако исто, као што беше и лане, с том разликом, што око манастира не шушти више зелено лишће, већ увело жуто, и што се од свију тица једина сеница чује.
Када сунце за брег зађе, увучем се у своју собу и станем сам о себи да мислим. Како ћу сутра да изиђем пред Љубицу?
Док бејах млађи, веровах и у други свет, свет на небу, и у други живот, живот после смрти, много лепши и слађи нег овај земаљски. Камо среће, да и сад верујем!... Све ударце овог живота лакше бих сносио у нади, да све то на другом свету престаје и замењује са вечном радошћу... Али сада верујем само у овај једини живот, у живот на земљи: једаред се само живи. Па и тај једини живот преживети у беди и несрећи, преживети без радости, без љубави, ах! то ме боли, то ме пече! Прошлост ми је пуна суза, сад још садањост нек ми уништи све лепе наде будућности моје: па за што сам онда рођен, за кога ли сам онда живео?.
4/11
Бејах још у кревету, када зазвонише манастирска звона на јутрење, и не знам, да ми је икад глазба срцу тако годила као
Срцем пуним наде и опет пуним непобедљиве зебње изиђох из собе своје. Дан беше веома пријатан, да пријатнији већ не може Новембар дати. Благи Боже! Да л’ ће данас и моји осећаји бити тако пријатни, као овај дан?..
Дошав у К— стадох пред љубичину кућу, а срце ми закуца тако нагло, да морадох посумњати, да ћу моћи одржати присуство духа и задржати сузе, кад је опет видим. Но ипак смелим корацима ступим у двориште, које ми сада изгледаше ружно и тужно, јер у њему не беше разнобојног и мирисног цвећа, већ коров и
— Имао сам у Т— важна посла, те тако дошав већ овамо не хтедох пропустити прилику, да вас не посетим. — рекох му мало збуњено.
Он ме одма уведе у собу, где осим љубичине мајке беше још једна млада госпа, коју ми Паја представи као жену своју.
Први утисци овога састанка не беху ми угодни, јер сви ми изгледаху више зачуђени него обрадовани, нарочито љубичина мати. Док се прве речи поздрава и питања
Да су се договорили, како ће ме мучити, не би ме могли горе намучити, него што је то било овако случајно. Беше ми већ и онако немило, што не нађох Љубицу саму с мајком њеном, већ и Пају и његову госпу; данашњи дан дакле ми је већ изгубљен, јер не ћу моћи пред свима рећи, за што сам дошао; па онда сви се држе некако укочено, а при свем том још и прве речи, које чух из љубичиних уста, тако су грозне и подругљиве!..
Као каква вила појави се Љубица на вратима и својим црним лепим оком и гледа ме као престрављена... Ми се поздрависмо и руковасмо се.
„Честитам вам, госпојице!“ — рекох јој некако подругљиво, но ипак сасвим мирно, при све том, што у грудима као да ми беше читав вулкан.
— Хвала! — рече ми тако тихо, да сам једва чути могао.
„Оћете л’ се дуго овде бавити?“ — упита ме сада љубичина мати, а из њеног погледа могох и морадох увидети, да добро зна, за што сам амо дошао, и да не верује, да су ме друге прилике овамо на пут нанеле.
— Не знам још ни сам! — рекох јој сабирући дух свој, да не будем како малодушан.
Разговор нам прелажаше с једног предмета на други, и ту чујем, да ће љубичини сватови бити за осам дана. Међу тим устаде љубичина мати и пајина госпа на посао, а за њима се диже и Паја, рекав, да донесе мало „мученице.“ Тако ја и Љубица остадосмо за неколико тренутака сами. Ми погледасмо једно у друго...
„Љубице!“ — рекох јој тихо, да се не
— Јесам! — рече гледајући ме сетно својим лепим оком.
То лепо око, кад у мене тако гледа, пре ми беше само рај, а сада и рај и пакао...
— Могу л’ се чему надати? — отрже ми се из уста нехотице, а у себи мишљах: Боже мој! Боже мој! Да ли ова девојка знаде и да ли осећа, како ја њу волим?! —
Она на моје питање слеже раменима, погледа ме збуњено и тужним ми гласом рече: „Ничем!“
— Ничем! — рекох за њоме нескидајући ока с ње, а срцу ми тако би, као да га прободе ножем...
У том се Паја врати к нама и наш разговор пређе опет на друге предмете.
Ја сам данас много видео и много чуо, да бих могао седети мирно на једном месту; мени треба слободе, мени треба самоће. Моја је глава сва узаврела, срце хоће да ми прекипи, па се бојим, бојим се, не ћу се више моћи уздржати, отеће ми срце мах, отеће ми око мах!.. За то се на
5/11
Како човек много лакше поња несрећу и у њој се много брже уживи, него што то у срећи бива! Кад сам Љубицу први пут, први и последњи пут загрлио, па је љубио, тад ми беше, као да сањам... А сада, кад ми рече, да се немам ничем да надам, сад ми није као да сањам, сад осећам у свима живцима несносну јаву несретне садањости... Или је ваљда то само код мене тако, код мене, којег несрећа свуда верно прати и којем је срећа скоро то исто, што и малом детету звезда на небу?.. Како ми је тешко живети! Ја сам постао уморан, ломан, као да ме когод претукао... Оку ми ништа не годи, а време ме мори, љуто ме мори... О Љубице! Љубице! Да ти само једна моја суза на срце падне, твоје би срце од бола на мах
5/11
Данас по подне бејах опет код Љубице, а боље бих урадио, да нисам отишао, јер ми не би моје несретно срце тако раздирали...
Неко време бејах сам с њоме и мени дође, да је оберучке загрлим и стиснем на усколебане груди своје и да јој обаспем пољупцима, те лепе црне очи: па ипак стајах пред њом као какав кип, јер ми изгледаше као каква силна богиња, која је кадра да ме погледом својим сасвим уништи...
„Љубице! Драга Љубице!“ — одважих се, те јој рекох усколебаним гласом — „Буди моја! Поврати се опет к мени! Ти
— Шта могу ја? — рече тихо уздишући — Кад није друкчије, а ми можемо ипак остати пријатељи. —
Пријатељи? Да јој будем пријатељ? Како ми је та реч сада хладна и гадна, та иначе света реч! Мени се чини, да бих јој могао бити све друго, и роб и душман, само не пријатељ!..
„Љубице!“ — рекох јој раздражено — „Тако ли се ваша љубав брзо мења? Ја никад не могох помислити, да сте тако вероломни?“
— Господине! — рече ми усколебаним гласом — Ја сам већ прстенована и надам се, да ћете хтети увидети, да не могу више ваша бити; јер пре него што сам тај корак учинила, ја сам много на вас мислила, и кад онда нисам могла као ваша да останем, то сада још мање. И мене је болело срце, и моје су очи сузе лиле, тако исто можда као и ваше! — Али — то вам не бих иначе рекла, да ме не назвасте вероломном!.. Моја вас мати не мари, а особито
Љубица ме овим речима као громом поразила!..
»О Љубице!“ — рекох јој очајно, а хладан зној ми проби узаврело чело — „Ја сад тек осећам сву немоћ и сав чемер сиротиње! Мени се одриче свако човечанско осећање једино за то, што сам сирома! Ја не могу тебе да добијем једино за то, што сам сирома!.. О Љубице! Да знадеш какви су болови сада у грудима мојим, ти би се чудила, да сам још при чистој свести!.“
— Миливоје! — рече ми Љубица сасвим усколебана, јер моје речи као да је посве потресоше: — Оставимо то времену, јер и оно ће много штошта излечити! —
„Да оставим то времену?“ — рекох горко смешећи се — „То кад станем издисати, па сам себе запитам, шта сам на земљи радио, могу слободно рећи: „Лечио сам се!“ Ах! Од детињства ми време непрестано јаде лечи, али ове јаде, Љубице! не ће излечити време, ове ћу оставити гробу да лечи!..“
На скоро за тим дође у собу љубичина мати, а Љубица устаде и оде.
„Господине!“ — рече ми стара госпа после краћег ћутања — „Ви не радите добро! Ви заостајете у вашим пословима и пренебегавате ваше дужности све из једног узрока, који вас ни мало не правда. Ви волите моју кћер, и то страсно волите, што ја добро знам. Али кад је већ једанпут видите, да не може ваша бити; за што онда сами себе не победите? За што не предате све то пустој заборавности, па новим духом у живот не ступите, у живот, који је навек од свега најмилији, ма како бедан био?
Ја је мирно слушах, шта ми збори, и ако ме свака реч њена као отровна стрела удараше у срце, у несретно срце, које је већ и онако пуно рана... Ах! Она хоће, да сам себе победим и да све то пустој заборавности предам, а то је, да сараним срце своје... Па да ли је онда такав живот збиља од свега најмилији?..
Ја видех, да у овој кући за мене више нема места, те с тога, чим Љубица дође к нама, приђем к њој: „Збогом, госпођице!“ — рекох јој доста мирно — „Да ли ћемо се још кадгод у животу видети, не може нико знати; за то збогом, па будите срећни, срећнији од мене!“
Чим јој ово рекох, очи ми се на мах напунише суза... Опростих се и с мајком њеном молећи је да ми ништа не замери; а поздравих Пају и његову госпу, јер они не беху дома, ваљда за то, да се са мном не састану?.. —
6/11
Намислио сам, да останем овде бар још ово неколико дана, док не буду љубичини сватови; хоћу да је видим, како ће изгледати
11/11
Данас сам гледао, како се Љубица венчала. Међу многим светом, који беше у цркви, бејах и ја, те стадох тако, да могу да је добро видим. Она беше обучена сва у бело, а црну густу јој косу дивно украшаваше зелен венац... Да су могли од куд устати сада стари јунаци из далеких векова, за које народ прича, да су се братимили с вилама, ти би рекли: „То је вила!..“ Ја је гледах сав очаран и занесен,
Бејах још одма у почетку као утучен; но када свештеник поче да поје „Исаије ликуј,“ мени би, као да ми се сва црква поче окретати. Не могох даље издржати, па изиђох на поље. Ах! Како ми је свет сав црн и мрзак! У мојим грудима као да више није срца, већ место њега велика лопта љутог отрова!.. —
12/11
Данас пред вече изиђох из собе и седох на дрвену клупу пред манастиром, не знајући већ ни сам, како ми је, само знајући то једно, да ми добро није... По плавом небу вијаху се црни густи облаци, да једва могаше по гдекоја звезда тамо амо затрептати; а око манастира беше све тихо као на гробљу, осим што каткад увело лишће шушташе по гори. Очајним оком гледах час у небо, час у гору, а мисли ми беху све црне: за што једаред не
14/11
Хтедох још јуче одавде натраг у Г — отићи, али непрестано пада бујна киша и дува тако хладан ветар, да се човеку срце мрзне, кад из собе на поље погледи. Ако и сутра не буде боље, онда што му драго, идем, па како ми је, тако ми је, тек свакако не ће ми горе бити, него што ми је сада овде. —
О мој Боже!. Не дај више несрећи на ме! Слаб сам, да још више поднесем, па ће ми срце пући од туге и бола!....
Када пођох из манастира, путовах по
Стигав пред вече овамо и дошав дома рече ми газдарица, да што пре одем у болницу, јер ми сестра опасно болесна тамо лежи и данас је већ по трећи пут поруком питала, јесам ли већ једном дошао? Чим ово чух, почех на мах дрхтати, јер страх ми се помеша са тугом мојом: „Зар се све зло против мене заклело?“ рекох љуто. Немирним срцем и брзим корацима одох најпре породици где је Данка била, да се баш збиља уверим, да није више тамо. Домаћица ми рече сасвим равнодушно, да има већ недељу дана, како су је из службе отпустили, јер не беше за њих, сувише је тврдоглава, па и лења, а при том је и неке штете починила. Кад ми ово говораше, слушах је привидно мирно, а у мени се тако
Као без душе долетим до болнице и пријавим се надзиратељци.
„Како ми дође сестра овамо?“
— Нађена је једне ноћи на улици под једном капијом, где се склонила од ветра и кише, па тамо сирота и заспала! —
„Дакле на улици под капијом?“ — рекох уздрхталим гласом уплашен оваком вести, а сва ми се кућа стаде окретати...
Надзиратељка ме уведе у једну повећу собу, у којој беху неколико постеља с болесницама. Чим видех Данку, стадох као укочен поред постеље њене; ах! она лежаше и спаваше мирно, мирно као какав анђео...
„Данко! Драга Данко! Отвори очи! Ево је Миливој код тебе! Јадни Миливој! Он хтеде своју тугу да метне на твоје срце,
У таким мислима гледах је неколико тренутака оком пуним суза и срцем пуним бола, па се онда сагох и пољубих је у чело и уста.
Она тешко уздану, а дуге јој се трепавице на једаред раставише и њене плаве сетне очи падоше одма на мене.
„Миливоје!“ — викну радосно и пружи ми обе руке своје, да ме загрли. Ми се загрлисмо и пољубисмо.
— Слатка Данко! Мени пуца срце тебе гледајући, јер видим како смо бедни! Но само да оздравиш, да једном оздравиш, па ће онда бити опет све добро! —
„Кад оздравим, је л’ Миливоје, ти ћеш ме опет к себи узети?“
— Оћу, Данко, оћу! За тебе ћу једино да живим! —
Данка ми радосна стиште руку, а очи јој се на мах напунише суза.
„Реци ми, Данко, како дође овамо, јер надзиратељка ми рече, да те нађоше ноћу на улици под једном капијом да спаваш?“
— Јесте! — рече ми тешко уздишући
Док ми Данка ово приповедаше, мени беше, као да јој свака реч тешка клетва на мене несретнога, јер ја да не одох Љубици, не би тога ничег било.
У том лођо надзиратељка и замоли ме, да одем, јер у то доба треба да су болесници сами. Тешким срцем опростим се са сиротицом и обећам јој, да ћу јој сутра опет доћи. —
21/11
Данас је Данки много боље, ах! како би ми велики камен са срца спао, кад бих је видео опет здраву и веселу!... — Питаше ме шта је с Љубицом? Рекох јој, шта је, па је замолих, да ми то име више никад не спомене. —
22/11
Сирота моја Данка! Данас јој беше опет веома зло, јер читав дан проведе у великој ватри и таким мукама, као да се с душом бори...
23/11
Не могах скоро целе ноћи спавати мислећи
Кад је свануло, мени као да је један камен мање на срцу и ја одем одма у болницу, да видим, шта ми Данка ради? Она беше и данас у ватри и мукама, али опет бар знађаше за себе и могаше се помало са мном разговарати. Ах! Као каквом несретнику, који на целом свету нема никога свога, кад дође на гробове својих милих умрлих, па му се тамо срце згрева расхлађено у туђем свету: тако је исто мени сада, кад седим поред Данке!...
Пошав из болнице рече ми надзиратељка, да сутра зацело дођем, јер се лечник
„Дакле сутра?“ — рекох чисто уплашен, а срце ми поста наједаред тако жалосно, као да не слути на добро...
24/11
Брижан и жалостан одох данас рано у болницу, где затекох Данку у највећим мукама. Кад седох поред постеље њене, она ме гледаше тужним укоченим оком, али ми не могаше ништа рећи, и узалуд је питах: „Данко! Слатка Данко! Реци ми како ти је?“
У том дође лечник и стаде је дуго посматрати. Ја га запитах, шта мисли?
„Сувише је слаба!“
- А има ли наде? — запитах опет гледајући га таким погледом, да му одговор с лица у напред прочитам.
Он слеже раменима и рече: „Нема!“
— Нема! — рекох очајничким гласом и сав поражен оборим главу на своје несретне груди, а сузе ми покуљаше на сав мах...
О Данко! Мила Данко! Зар ћу и тебе да изгубим? И тебе, једину наду, једину радост моју? Ах! Ти си једина која ме још
Док ја мишљах тако, приђе ма надзиратељка, погледа ме тужно и рече: „Вама је тешко, вас боли срце; али против Бога не можемо ништа! Сирота, како се мучи; но не ће дуго!“
И тек што надзиратељка ово рече, Данка поче обема рукама махати, разрогачи тужне очи и погледа ме тако, као да би ми хтела рећи: „Брате, помози ми!“...
И за неколико тренутака она уздане, уздане, и издане...
Посрћући изиђем из болнице на поље. Ах! Као да ми се душа отргла од телесних окова, па се с васијоном спојила и обгрлила сву тугу, што у њој има, тако ми сада би и беше ми тако цели дан!... —
25/11
Цели дан проведох већином седећи поред Данке гледајући је, како у хладном загрљају вечитог санка слатко спава. Сад нема више тешких мука, нису јој очи пуне суза; али нема ни нежног осмејка око лепих усана... Она више не плаче, али с плачем престаде за навек и сваки осмех!...
Кад се приближило вече, скупило се неколико другова мојих, да са мном отпрате Данку у њену нову и вечиту кућу. Отпратисмо је сви; они су појали, а ја сам плакао; њу сахранише, а мене не хтедоше! Чудни људи!... Па куда ћу сада у овај хладни свет?...
28/11
Данас ме упиташе, шта мислим да радим с ђацима својим? Шта да радим? Ништа! Знам, да се не ћу дуго по земљи повлачити и док не дође час, да и ја у гроб легнем, имаћу да живим, јер сам добио своју народну помоћ. Да, народну помоћ! Народ ме помаже надајући се, да ће ме начинити човеком и да ћу му временом бити од користи!! Мој мили роде! У мени си се преварио!... Добиће подземни црви једну
6/12
Данас одох на данкин гроб и понесох венац, да јој накитим крст. Ја кад умрем, мој крст не ће имати ко да кити, а она има још живог брата, па не треба да јој крст буде без венца. — Стојећи код њеног гроба излажаше ми појава за појавом целе прошлости и моје и њене, и мени се живот учини као робија, а земља као тамница, на коју је сваки осуђен, да неко време препати. Данка је своје већ препатила, па сад је ред на мене, да и ја своје свршим. —
18/12
Питам сам себе, шта ме још веже за живот, кад живим без наде, без цели, без радости, па и не плачем више? —
24/12
Данас беше код мене Мита са још неколико другова мојих и позваше ме, да идем с њима, да скупа славимо бадње вече. Почеше ме тешити и хтедоше ми тугу да ублаже, као да се и моја туга даје ублажити. Но кад видеше, да ми њихове речи не годе, они одоше. — Па шта бих ја у њиховом друштву? Весео не бих могао бити никако, те бих изгледао као кип међу живим људима и само бих сам себе мучио, јер кад би они почели да певају, тад бих ја морао да плачем. Нек они само иду, па нека се веселе, за њих је тако веселе, а ја ћу остати дома, остаћу са својим друштвом. Ту ми је отац и мајка, ту ми је Данка, ту ми је Марко и Марина, они су око мене, с њима ћу ја да славим бадње вече, они су моје друштво. —
Тако сам се већ уживео у мисао своју
10/1
Од неко доба сањам скоро сваке ноћи оца свога, и већином у страшним немилим сновима. Кад год бих се с њиме састао, навек би био сав крвав и навек би од мене главу окретао... Сањам и мајку своју, како ми вели, да ће анђели бити сва деца која слушају родитеље своје... Па и Марка често сањам, да му око сузом засија од бола, што здравља нема, те умире без гласа и спомена... Више се пута у сну и заплачем, те кад се пробудим, ја сам себе питам, да ли могу друкчије? —
15/1
Ипак сам се данас одлучио, да још живим не ради себе, већ ради светих костију добрих родитеља својих, да њих у гробу не увредим...
Кад сам јутрос устао, беху ми груди истина мирне, али уједно и тако ледене, као да се у њима змије легу. Пред очима душе моје беше ми све мрачно и црно, ах! дан живота мога претворио се у вечиту црну ноћ... Па шта чекам? Шта се још премишљам? За животом не жалим, јер ми се више не мили живети; а смрти се не бојим, на против сам жељан смрти као што ми је срце мира жељно.
Бавећи се таким црним мислима не знам ни сам, шта ми би на једаред? За што почех плакати? Моје цело тело стаде се трести од горка јецања...
Да ли је узрок томе машта моја, која постаде на једаред тако жива, да ми цео живот мој изиђе пред очи као жалостан сан? Или је узрок томе, што у том жалостном сну ступише преда ме као на јави две свете душе, отац мој и мајка моја? — — —
Овим је свршен миливојев дневник, те као што се види, Миливој хтеде сам себе да лиши свог досадног живота. Али велики духови силни су и после смрти тела свога, јер и после још споменом својим утичу на судбину потоњег нараштаја свога. Такви духови беху миливојеви родитељи.
Кад је Миливој одустао од грозне намере своје, склонио се од свега света и нико не знађаше, где је и како је? Тек на крају године изиђоше у новинама имена свију оних добровољаца, који славно погибоше под Луком Вукаловићем, и међу тим именима записано је име и нашег Миливоја. —
О чудна судбино живота људскога!