Пред зору : роман у два дела : ELTeC издање

српски IDs added to front and back matter Converted by checkUp script for new release

ПРЕД ЗОРУ

РОМАН У ДВА ДЕЛА.

НАПИСАО.

ЉУБИША БРАНКОВИЋ.

У НОВОМЕ САДУ,

СРПСКА НАРОДНА ЗАДРУЖНА ШТАМПАРИЈА

1878.

ПРВИ ДЕО.

ПРВИ ОДЕЉАК.

I. Ко има право?

У једној собици у Цириху седела су три млада човека. Домаћин Мита Васић, из Србије, слушалац педагогије, беше средњег стаса, црномањаст. Лица је био округла; очи му јако испале напоље, поглед дремљив; кад се смејао, видела су се два реда великих, белих зуба. Имађаше пуну браду и бркове. — Радо је куповао књиге; све их је лепо нумерисао и држао у најбољем реду; али није много читао. — Поред њега се завалио у стару, подерану наслоњачу Коста Нешић, висок, смеђ човек; усне му беху танке и упијене; главу је држао мало на лево; ход му беше „величанствен.“ Није могао добро да изговори глас „р,“ и то даваше његовом говору неку мекост, која је годила многим циришким Рускињама... Био је родом из Бачке, доста имућан; изучаваше у Цириху пољску економију. — А трећи, Радоје Николајевић, омален, широких плећа, седео је на дивану; био је веселе, жустре нарави; и он беше родом из Србије; слушао је у Цириху технику.

— Дакле није баш ништа оставила?..... запита Радоје, чистећи рукав свога упрљаног и старога капута. — Какво писамце, или тако што год могло би у многоме објаснити целу ствар...

— Тражили су, али нису ништа нашли — одговори Мита. — Пре него што се отровала, пораздавала је све своје књиге и друге ствари познаницама, а нешто је оставила и својој газдарици. На питања је одговарала само толико, да путује наскоро и да јој те ствари више нису нужне. Једну пријатељицу, коју је кан’да врло радо имала, посетила је јуче око пет сати после подне. Поседела је мало код ње и разговарала се о обичним стварима. При растанку загрли је, заплаче се и нагло се удали. Кад ова после тога погледа на столицу, на којој је седела њена чудновата гошћа, примети ту албум. Она сиротица оставила јој је то за спомен. Око 6 сати беше већ мртва...

— Бар да је водила дневник — примети опет Радоје.

— Та и овако је све јасно. Живот јој је постао досадан, па то ти је све. Шта би више нашао на пример у дневнику?

— Нашао бих ближа објашњења, која би зацело у овом случају била интересантна. Ми видимо, да се она отровала с тога, што јој је живот постао несносан. Знамо уопште и узроке томе. Али њене белешке без сумње би нам бар у појединостима казале више, него што нам је овако познато.

— Штета — рече опет Мита, ходајући по соби; била је врло разборита. Чудновато је живила овде, па тако је ето и свршила. Сећам се, како је с одушевљењем говорила о раду, коме ће и она посветити сву своју снагу. Но то је било само у прво време. Доцније постаде незадовољна, поче опадати. Као што знате и ви, на њу је имало ванредна уплива то, што се нашла у околини, коју је до крајности презирала; говорила је, како су ти људи искварени, без икакве енергије, а женскиње неразвијене и услед запуштености већ и неспособне за развитак.

— Па у томе готово да је имала право — примети Радоје.

— Околина — настави Мита, — у коју је она одмах у почетку упала, заиста је била и остала рђава. Али она није учинила, што је могла и, разуме се, и требала да уради; није ни покушала, да је напусти и да потражи друго друштво, него остаде ту и паде најпосле у очајање. Неки до душе веле, да је томе крива и нека несретна љубав, али се не зна поуздано, да ли има што год у ствари, или не.

— Ко зна, можда ће у томе бити мало и истине... Видиш, и то би најбоље могла расветлити каква њена белешка.

— Чудан случај. Него свакојако је морала на њу врло рђав утицај имати вест, да су јој брата у последње време затворили због неких трговачких ствари.

— Где?

— Па у Одеси. Ту јој живи породица.

— Јесу ли прави Руси?

— Јесу.

Радоје устаде с дивана, седе за сто и поче шарати којешта по артији.

— А што нам се Коста тако умудрио, па непрестано ћути?... запита он.

Коста не одговори ништа.

— То бар није твој обичај. Не знам, каква је то невоља наишла на тебе, те ти тако немилостиво свезала језик. Да не жалиш можда за том сиротицом? Знам, да имаш добро срце, особито у таким приликама... Али ти је канда никад ниси ни видео...

— Виђао сам је — прекиде га Коста.

Радоје се насмеши и погледа на Миту, који је непрекидно корачао горе — доле. Настаде тишина.

— Имаш ли сваке године да полажеш испит? — запита Мита Радоја.

— Дабогме. Како ти то да не знаш?

— Па знам... Од сад ће ти зацело ићи лакше.

— Разуме се. Истина, немачки језик још ми није довољно у власти, али тек иде боље. Лане је било зло.

И заиста је прошле године било зло. Радоје дошао из Србије, па хоће да учи технику: али не може да се упише, док не положи предиспит. Не зна језика, а и у предметима, што долазе на том испиту, доста слаб; нема новаца, једва живи, а мора остати ту и мора се уписати на технику, јер најпосле шта ће и у Србији? У Београду беше свршио техничке студије, колико их ту има, те је сад хтео да у Цириху сврши инжењерство. Отац му, сиромах сељак, који је осим њега имао још два сина, није могао скоро ничим помагати; тек по каткад послао би му какву малу сумицу новаца. А он је морао непрекидно радити, да би се спремио за испит и то што пре. Дању — ноћу радио је у стану код једнога Србина техничара, јер није имао свога стана. Живео је управо о лебу и води; па ни леба није увек имао доста. Најпосле положи испит и буде уписан као редован техничар. После тога му је већ било боље. Истина, стање му се није поправило, него је у главноме остало онако исто, као и пре; али није више морао поред такога живота толико радити, као пре испита.

— Надаш ли се — поче опет Мита, — да ћеш ове године моћи наћи какву год заслугу.

— Та ја се надам. Само то је враг, што сам се и до сад надао, па никад ништа. Ове године ваљда ће бити што год...

— А ако не буде?

— Онда ћемо као и пре. Од куће ваљда ће ми слати бар толико, колико сам до сад добијао...

— Па колико то од прилике износи?

Радоје махну руком.

— Не питај... Колико износи... Он се горко насмеши, гужвајући артију, по којој је дотле шарао. — Али опет добро је и то. Може човек да живи. Каткад заслужим поред тога још коју пару, па имам обично бар леба доста. А нађе се више пута овде чаја, онде сира, па... Он ућути.

Мита застаде, угризе се за доњу усну, хтеде нешто рећи, но пође опет ћутећи по соби.

— Да немам само толико посла — настави Радоје, — ја бих лакше нашао више заслуге. Али овако је тешко.

— Дабогме да је тешко.

— Ал’ већ прогураћемо се...

— Јеси ли нашао стан? Чини ми се, да си га тражио.

— Нашао сам. „Ко тражи, нађе.“ Само ђаво га знао...

У томе уђе у собу млад човек, смеђ, средње величине, са францеском брадом, по имену Сима Јовановић. Родио се у Бачкој, у селу П., где му је отац био поп. Свршив гимназију у *, отиде у Цирих, да слуша медицину. Био је обично добре воље; но у Цириху наиђе на њега у последње време из непознатих (или бар за други свет непознатих) узрока неко меланхолично расположење, које га је често мучило. У таком стању је ћутао, избегавао свако друштво, постајао неспособан за рад и тако, разуме се, бивао несносан и себи и другима. Али тај расположај није дуго трајао. Обично се после неколико дана почињао ведрити, и тада је бивао опет онаки, какав је био пре те болести.

— Шта је? — запита га Мита. — Кад долази Милан?

— Сутра. Писао ми је... Он се посади на диван и загледа се у патос.

— Баш сам рад — рече опет Мита, — да се с тим човеком боље упознам. Допада ми се његов отворен изглед, а рекао бих, да је и начитан. Само штета, што није довољно радикалан...

— Та чекај, човече — упаде му Радоје у реч, — још га и не познајеш, а већ доносиш таку пресуду.

— Познајем га толико, колико је нужно, да могу о њему изрећи таки суд. Онај један разговор, што сам га имао с њим, кад је био овде, уверио ме је, да имам посла с човеком, који нема довољно енергије, да се реши на озбиљнији рад, и који ће по свој прилици увек остати доктринар...

— Ти већ знаш — примети му Сима раздражено, — да је он доктринар и да ће увек то и остати. Један разговор теби је доста, да упознаш човека. У осталом о чем си ти с њим управо говорио?

— Говорили смо о разним стварма. Било је речи о питањима из друштвених наука („но“, примети Радоје као за себе, „ту не ћеш бити баш врло јак“), затим о практичном раду и т. д. Из тога сам видео, да је човек радио и да није радио узалуд. Знања је стекао доста, и то основна знања. Али све то нема код њега живота. Он се бави науком више као пријатном студијом, него као средством за озбиљан рад. О томе сам се најбоље уверио из његова говора о практичноме раду. Ту се показао тако млак, захтева тако споре и неодлучне мере, да је мој суд о њему сасвим оправдан... Он извади дуван и поче правити цигару.

— Иди молим те — насмеја се Радоје, — знамо ми већ ту вашу радикалност...

— Ја ти кажем — поче опет Сима, — да је тај човек и у науци и у намерама, што се тичу практичнога делања, сасвим на свом месту. Ја га боље познајем него ти. Ти си видео у њему човека, који се бави науком само из забаве; а да си боље погледао, уверио би се, да је у њега ванредан дар, који је он употребио на изучавање наука зато, да би могао бити користан радник, - зацело кориснији него ја и ти!

- Може бити - одговори Мита; - али ће бити нужно, да се најпре, тако рећи, преради, да се промени према новим околностима и према правим потребама...

- Није нужно - прекиде га Сима, који се међутим устао и такође правио цигару, - да се он мења. Него боље гледај ти и они, који су као и ти, да се како год промените, јер овако не знам, какве ће асне бити од вас...

Мита хтеде да се љути.

- Признај истину! - настави Сима. - Та сети се само ваше „историје“...

— Глупост — прекиде га Мита. — Ти бар знаш, да смо ми увек имали најбоље намере; па ако нам ово или оно није испало за руком, зар је то наша кривица? Зар ми можемо бити одговорни зато, што су нам неке непредвиђене околности поквариле овај или онај план? Та ми бар морамо увек бити спремни на таке неприлике! Ја не појмим, како ти можеш да нам толико пребацујеш те ствари...

— Мани се тога — умеша се Радоје. — Ти говориш, како су вам изненадне неприлике поквариле планове; а нећеш да кажеш истину; нећеш да признаш, да су се те неприлике могле и морале предвидети. Ти велиш: није то наша кривица... Па све и да је тако; све и да није ваша кривица, што вам намере нису испале за руком; али је тек зацело ваша кривица, што сте се и упуштали у луде послове...

— Какве луде послове?!

— Та зар није лудо, предузети себи нешто, о чем сваки паметан човек може бити унапред уверен, да се никако не може извести? И што је још најлепше, ви се ни после те лекције још нисте опаметили.

— Њима је лекција била сувише слаба — примети Сима, палећи цигару.

— У осталом — рече Мита пола љутито, а пола као с неким багателисањем, — о томе не вреди с вама говорити. Ми се у тим стварма никад нисмо могли сложити, нити се уопште може човек сложити с тако тврдоглавим људма, дабогме... И он запали цигару, коју је дотле непрестано држао у руци; више пута је већ хтео да је запали, али га је у томе спречавала дебата.

На његове речи прсне и Сима и Радоје у смеј. Ваља знати, да је баш Мита био славан са своје тврдоглавости. Што је један пут рекао, то је обично бранио до краја, ма се у току препирке и сам уверио, да заступа просту глупост. Међутим то је уопште ретко бивало, да он у препирци дође до уверења, да је његово мишљење рђаво. Обично је заступао ма какву бесмислицу с пуним уверењем, да има право.

Добро ће бити, да изнесемо у неколико речи и „историју“, што је спомену Сима. Ствар је била у овоме.

Оснује се један пут дружина, којој су били на челу Мита, Коста и неки Руси. Цељ јој беше „непосредан рад за ослобођење народа“, т. ј. дизање револуције. Тако је било углављено на њиховим скуповима. — Стајали су у свези са револуцијонарима из разних земаља, с којима су се могли сложити. Но у најтешњој свези беху са револуцијонарима из неких места у горњој Италији. Срочише с овима, да путем огромне завере подигну у тим местима буну. Ту им се чињаше најзгодније поље за тај посао. Истина, они су највећма тежили, да рашире своје мреже у Русији (Руса је највише и било у дружини); али то време чинило им се најудесније за револуцију у тим местима горње Италије; а план за Русију одгодише. — Кад се дакле донесе то решење, настаде време „рада.“ Чланови дружине оправише се на пут. Новаца су имали доста. Направише себи неко особито одело („најкласичније“ беху им дугачке — преко колена — жуте чизме), те тако упарађени започеше свој „рад.“ Пролазише кроз места, где мишљаху да има згодна материјала за њихове планове, и задржаваху се у њима који дуже, који краће време. Први им је задатак био, да се упознају с народом и да га придобију за себе; но пошто је само неколицина од њих знала језик тога народа, и то рђаво, то им наравно није остало ништа друго, него да се тако шетају и чекају тренутак, кад ће букнути буна, коју су управо имали да спреме њихови талијански другови. Јесу ли ови узимали ствар озбиљно, или не — то се не зна. Но циришка дружина очекивала је од тога сјајан успех и жељно је изгледала време, када ће моћи учествовати у „борби за слободу.“ Они су рачунали, да ће се устанак врло брзо ширити, тако да непријатељи не ће имати времена ни снаге, да га угуше. А шта би после тога имало да дође, о томе нису много лупали главу. — Ствар је све већма сазревала. Завера се заиста нагло ширила. Већ се углави и дан, кад да се дигне устанак. Изабране вође отиду на одређена места. — Међутим полиција им похвата трагове. Затвори неколико коловођа и поче тражити и остале заверенике. Чланови циришке дружине утекоше сви, осим једнога Руса, који паде шака полицији; доцније се чуло за њега, да је набрзо побегао из затвора; куда — то се није знало. Од талијанских другова такође је већини испало за руком, да измакне из опасности.

Још није смеј у соби престао, а неко куцне на врата.

— Нећу да пушим — рече Сима ћудљиво и баци цигару. — Тричарије!...

На домаћиново „слободно“ уђе у собу висок, црномањаст човек.

— Стојан Поповић — представи га Мита осталима.

— Слушалац педагогије, господо моја — дода сам гост.

Пошто се сви приказаше, започе гост разговор.

— Без сумње вам је познато, господо, да су данас пре подне сецирали Рускињу, што се отровала. Видео сам је мртву. Јако се сирота променила. Како су јој црте на лицу биле лепе и правилне! А сад...

Радоје погледа на Косту, који је стајао у једном ћошку. Видело се, да је јако узрујан.

— Сви се чуде — настави гост, — како се то збило. Но сад што би, би. Него — и при томе се окрене домаћину, — ја вам још не рекох, зашто сам управо дошао. Мени је нужна једна књига (каже наслов); мислим да је ви имате, па бих вас лепо молио, да ми је ма само на кратко време позајмите.

Мита узме заискану књигу и преда му је.

— Господо моја — поче онај опет, — видите, како сиромах човек мора да се пати. Ето ја, на пример, нисам у стању да набавим себи ни све оне ствари, које су ми као слушаоцу педагогије (то је и пре и сад изговорио јачим гласом) преко нужне. Ја се истина трудим, да своје финанцијално стање што боље доведем у ред; али поред свег тога не могу увек да ухватим крај с крајем. Вама, господо, није ни познато, како сам ја дошао овамо. Ја сам увек тежио, да се бацим на поље педагогије; но док сам био млађи, никако нисам могао остварити ту заиста племениту намеру, за коју сам кадар много штошта поднети. (Сима гледаше намргођено кроз прозор, а Радоје се смешио). Једва један пут да ми се прилика за то. Продам неки део свога имања и дођем овамо. Остало ми је још нешто земље, коју дајем под аренду. Тим се и издржавам овде; дабогме, живим доста оскудно, али шта знам, наука... Он престаде, погледа на Радоја, који се непрестано смешио, па на Симу, који је још стајао код прозора, окренут леђима; преврне неколико листова у књизи и накашље се. -

— Збиља — поче он наново, — Ја бих, г. Мито, имао с вама још нешто мало разговора...

Отиду мало на страну. Гост је шаптао, машући живо рукама; а Мита извади новце и пружи му, колико је искао. „Најдаље за неколико дана, дуже већ не може трајати, морају ми послати“... заврши онај своје шаптање.

— А сад клањам се, господо! Извините, што сам вам досађивао... Он отиде.

— Какав је то човек? — запита Радоје, чим се врата затворише.

- Ја га управо знам само из виђења одговори Мита; — састао сам се с њиме неколико пута на предавањима и то је све. Чуо сам од њега то исто, што је и вама сад приповедио. Иначе га не знам. Одавно га нисам ни видео.

- Тај брбљавац измами од тебе и новаца.

- Да, дао сам му мало у зајам. За сад је у неприлици. Види се добар човек...

II. Пре доласка у Цирих.

Милан Петровић се родио у Бачкој, у селу К. Родитељи му беху у приличном стању. Имали су своју трговину у том селу, а поред тога су водили и економију, радећи своју и туђу земљу.

Милан јој одлажаше као и пре. Избегавао је сваки разговор о „заручнику.“ Нашто будити непријатне успомене?

Од прилике после два месеца седели су њих двоје један пут после подне опет заједно.

— Дакле идете зацело? — запита Милан.

— Зацело; кроз две недеље, а можда и раније — одговори она и замисли се.

— Хоћете ли ми писати, кад се настаните тамо?

— Хоћу... Она га сетно погледа. И он је био нерасположен.

После краткога времена заиста отпутова Шарлота с матером у једну варошицу у јужној Францеској. Ту су живели неки њихови рођаци. Отац јој је у тој варошици, у којој се и родио, наследио неко добро, те је наумио, да се с породицом тамо пресели, да купи још земље и да економише и тргује с храном. На то се решио управо с тога, што се услед неке преваре једнога од својих трговачких „пријатеља,“ морао задужити и то тако, да му се учини згодније, да прода трговину, те — исплативши дуг — да за још заостали новац купи земље, него да остане у Паризу и даље. — Горњи разговор између Милана и Шарлоте био је на неколико дана после тога, кад је она чула за очину намеру. —. После њихова одласка отац је још неко време остао у Паризу, да доведе све ствари у ред. Затим отпутује и он.

Кад је Шарлота отишла, Милану беше врло необично. Наскоро добије писмо од ње. Из писма се јасно видела њена туга због растанка. Она је обећавала, да ће му се редовно јављати: но тражила је уједно од њега, да јој и он то исто обећа. Њено писмо га је обрадовало, али у исти мах оно га је нешто мало и смутило.

Нису ли се они можда заволели Не. Њих је везивала свеза искрена пријатељства. Они су били сасвим поверљиви једно спрам другога. Али љубав, полска љубав, није се развила међу њима. А да су дуже остали заједно, не би ли из пријатељске љубави поникла најпосле и полска? - Ко би то знао?...

Милан се мало по мало навикавао на ново стање. Радио је као и пре. Особито се много бавио друштвеним наукама. Истина, он је то чинио и пре; али у Паризу се занимао скоро једино тим предметима.

После неколико недеља, од како је примио прво писмо од Шарлоте, јави јој он у трећем своме писму, да јој том приликом последњи пут пише из Париза, јер кроз који дан путује у Цирих. Тада је јавио и Сими за свој долазак.

III. Вечерња забава.

Већ је четврти дан, како је Милан стигао у Цирих. Узео је себи засебан стан и живео као и обично. Тај дан у вече беше приређена вечерња забава. Један „одбор“ узео је за ту цељ дворану у гостионици. Задатак тој забави био је, да доведе у ближи додир поглавито Русе и Рускиње с једне стране, и Србе и Српкиње с друге. Истина, међу њима је било познанства и пре, а упознавали су се они и оне и иначе. Но опет се нашло за добро, да се приреди та забава са свирком и песмама. Најпосле зашто се не би мало провеселили?

— Ево и њега, с леве стране — рече Коста грофици Ч., с којом се разговарао.

Она се обазре. Види млада, црномањаста човека, средња стаса, озбиљна лица, правилних црта, са малом брадом и брковима. То је био Милан. Изглед му беше ведар; из очију му сијаше, као и обично, израз мирноће и доброг расположаја; но у њима се ипак, тако рећи, огледала дубока мисао и дубоко осећање.

Забава се већ била започела, кад је он дошао с Радојем. Сима је изостао; он је уопште врло ретко бивао расположен за таке ствари.

Милан прође у разговору с Радојем баш поред грофице и Косте.

— Врло интересантан млад човек — примети грофица.

Коста ћуташе.

— На сваки начин морам се упознати с њим.

— То не ће бити тешко. Истина и сам сам тек два пута с њиме говорио, али свеједно...

У томе им неке Рускиње прекину разговор.

— То је Костина грофица — говорио је Радоје Милану. — Кажу, да није баш сасвим празне главе. На сваки начин џеп јој је ипак далеко пунији. А и спољашњост није јој непријатна. Као што видиш, Коста нема рђав укус ни у материјалном, ни у естетичном смислу... Он красно живи поред ње.

— Бљутаве ствари...

Међутим приђе им Коста с грофицом Ч. После обичних формалности почне се разговор. Грофица је непрестано говорила о Паризу, о опери, играчицама и т. д. За то време се Радоје с Костом уклони.

— Него да видите — заврши она један подужи део своје „беседе“, —- ја овде више радим, много више. Овде је далеко мирнији живот, све је некако тихо, те човек може у миру да се ода озбиљним студијама... Ја то знам из свога искуства. Није ди тако?

— Ко хоће, може то чинити ма где...

— То је истина — прекиде му она реч, — али ипак, ипак... Видите, ја каткад баш осећам потребу мира. Нужно ми је тако каткад, да се уклоним из великога света, па да неко време проживим у самоћи. То је баш потребно ради промене. Буран живот досади се, кад дуго траје. То сам ја искусила. Кад се тако мало повучем у тишину, онда могу врло много да радим. А ја волим радити. Па онда допада ми се Цирих и зато, што ту има доста развијених женскиња. Да знате, како су мени несносне женскиње, које неће да раде и да мисле! Ја сам увек волела мислити..

Тако је она непрестано говорила. Милан је морао да је стрпељиво слуша. Грофица беше висока, плава Рускиња. Кад је говорила, живо је гестикулирала. Говорила је с Миланом францески. Јер он — ма да је добро разумевао руски — није имао у том језику довољно готовости за говор.

Ви дабогме и не знате ништа о моме досадашњем животу. Ах, како сам ја провела детињство! Била сам сасвим слободна. Чинила сам што год сам хтела. А тако и треба васпитати децу. Ја не знам, каква смисла може имати ограничавање дечије слободе. То је по моме мишљењу проста глупост. Зашто се не би деци пустило на вољу, да раде што хоће? Истина, не треба их баш распустити, и мора се наравно пазити, да, не учине себи или другима какво зло; али свакојако ваља им дати толико слободе, да се могу самостално развити, да могу стећи карактер... Је ли тако?

— На сваки начин нужно је удесити дечије васпитање тако, да се науче деца и сама мислити и према томе поступати; она не треба да буду просте лутке...

— Да, да — упаде му она опет у реч, — тако је и код мене било. Зато сам ја и почела тако рано мислити... Ја сам увек живела у изобиљу. Што год сам зажелила, добила сам; па опет сам, још кад сам била мала, жалила сиротињу. А то је с тога, што сам размишљала... Видела сам невољу, па сам мислила: од куда је то? и упоређивала сам тако стање са својим... Така сам била увек. Ја нећу да се размећем, али што је истина — истина. И данас кад видим сиротињу, тешко ми је... Тако сам ја живела. Кад су ми умрли отац и мати, остане ми велико имање. После се удам за једнога племића. Није био тако богат, али је био добар и поштен. Није имао баш ни сјајних титула; али ја мало дајем на то. С њиме сам путовала. Први пут дођем у Париз. Ах, како смо ту сретно живели! Али он наскоро умре. Да знате, како ми је онда било... Сад живим тако сама. Мислила сам, да се одам на медицину. Али нашто? Средстава имам доста, да могу живети. Овако бар имам тим више времена, да читам и студирам, што хоћу. Особито радо студирам... тако... свет. Тражим познанства с људма. То је врло нужно. Ја се познајем с многим емигрантима...

— Познајете ли Л.? Он је био у Паризу, а и овде све до скора.

— Знам се к с њим. О, то је диван човек! Ја ванредно волим така друштва. Умела бих се и жртвовати за те људе и за те ствари... Видите ли ону црномањасту женскињу? То је Рускиња, из Бесарабије; врло добра, али је чудна. Цео свет јој је несносан; често наилази на њу меланхолија. То је тако смешно...

— То су жалосне појаве — примети Милан, — но срећом све их је мање. Људи долазе до убеђења, да место меланхолисања треба радити. А има се шта радити.

— Јесте ли чули за ону сиротицу, што се пре неколико дана отровала?

— Чуо сам. Као што веле, та је тражила овде неке идеалне људе, па је случајно упала баш у околину, која је била и сувише обична. Чудно је, како није потражила друкчије људе, него одмах паде у очајање. Тај догађај остаје свакако у извесном смислу загонетка. У осталом она је морала бити наклоњена тој болести.

У томе приступе неке госпе и поведу са собом и грофицу.

— Ми ћемо се видети још овога вечера... само док неке ствари... говорила је она, праштајући се с Миланом.

Тек што се растадоше, приђе Радоје Милану, представљајући му Ђоку Цветковића, техничара циришког.

Радоје беше већ приповедио Милану о Ђоки, што је било најзанимљивије. Ђока је био добар човек; добро се слагао с Радојем, с којим је био и начелни пријатељ. Само имађаше ту карактеристичну особину, да се слабо брине за строго научну страну начела, која је усвојио; но тим више је лупао главу, градећи најопширније планове, како би се та начела, с којима је он управо само уопште био познат, остварила и то у свима појединостима. Природно је, да је човек, који је ударио тим путем, просто увек сањо, место да се бавио озбиљним радом. Ко би га чуо, кад развија те своје планове, а не би га иначе познавао, рекао би, да је луд. Но у самој ствари он није био будала; истина, није баш био ни ванредно одарен, али тек имао је бар обичну порцију памети. Зло је код њега било то, што се с потпуним одушевљењем одао на те сањарије и то тако, да га његова обична памет, укалупљена у те снове, није могла довести до увиђења, како је детињаст његов „рад“; а у исти мах био је сувише тврдоглав, да би се дао од другога о томе лако уверити. — Он је био дошао из Минхена у Цирих. Ту се набрзо упозна с Радојем, који се с њиме непрестано и у шали и у збиљи препирао због тих његових планова, што му их је он саопштио, тражећи од њега „непристрасну критику.“ Радоје поред све своје добре нарави у таким препиркама често је сасвим губио стрпљење, и тада је обично говорио: „О тим лудоријама нећу више да говорим. Измишљај ти од сад ако хоћеш и нове врсте ексера за то твоје друштво — не марим. Нећу више да се једим.“ Али се опет зато првом приликом упустио с њиме најпре у шалу и заједање, а после и у озбиљну препирку због тих ствари.

Ђока се дакле сасвим ревносно одао на склапање калупа, по коме би се имало удесити ново друштво, што мора наступити после садашње друштвене форме. Он није нимало тврдовао у својим пројектима. Није давао само општа „упутства,“ него је улазио у највеће подробности. Тако је, на пример, особиту пажњу поклањао уређењу станова новоме друштвеном строју. Захтевао је пре свега, да се избере најлепши стил, по коме се имају градити куће. Куће морају бити врло велике и са свих страна окружене зеленилом. До најмањих ситница описивао је унутарње уређење соба са гледишта санитетског, естетичног и т. д. Између тих дворова постојала би, наравно, најсавршенија комуникација, коју је он такође опширно цртао. — Водио је, разуме се, бршу и о кроју одела, о понашању у друштву (особито о понашању мушкога света спрам женског), о количини и каквоћи јела, о уређењу локала за једење и т. д. и то тако, да новом друштву не би остало ништа друго, него само да прими његов рецепт и да живи по њему.

Али то су још ситнице према другим његовим плановима. Он је најозбиљније премишљао и о томе, како да се регулише — киша. Он је до душе признавао, да техничка средства, која су њему позната, не могу послужити тој великој цељи; али је био уверен, да се и у досадашњем развитку технике може наћи бар основа за решавање тога задатка. По његовом мишљењу требало би само да се нађе човек са довољно умне снаге и енергије, те да ту ствар покрене, па би она после већ ишла својим путем и то зацело далеко брже, него што би се могло и очекивати. У осталом ту није улазио дубоко у појединости, јер је и сам увиђао, да „нема темеља за то.“ Но утолико је опширније говорио — о дизању брегова и грађењу језера. Није налазио за нужно, да доказује потребу брегова и језера за људско здравље и уживање. То је ствар, која се и по себи разуме. Него се само трудио да покаже, како би се тој потреби што боље и што лакше могло одговорити. „Новим људма“ не би остало ништа друго, него да копају језера (дабогме, где их нема) и у исти мах да од ископане земље дижу брегове. То би, наравно, био сувише мучан посао, кад људма неби стајала на расположењу техничка оруђа, далеко савршенија него што су данашња. — Још много више знања и вештине изискује се за његов предлог, да се по потреби — мења клима. Немојте мислити, да се он зауставио код општега захтева: треба по потреби мењати климу. Не; он, истина, није у томе питању ишао тако далеко са сликањем подробности, као иначе: али је опет гледао, да пружи бар што више градива и практичних упутстава људма, који буду израђивали те појединости, на жалост, без њега.

Таки је био човек, што га је сад Радоје приказао Милану. '

— Дакле ви сте тај — започе Милан, смејући се, — што хоће да ослободи друштво од сваке бриге за нови строј... Ви, као што чујем неуморно премишљате о томе, како да усрећите човечанство потпуним нацртом новога устројства; и не само то, него пишете већ и рецепте, како ће будући људи имати да се владају и према спољашњој природи - т.. д.

Ђока је изгледао мало збуњен; али то га брзо прође.

— Моја је намера — одговори он -— далеко скромнија. Не мислим ја, да ослободим људе од свију брига за нову друштвену организацију и уопште за нови друштвени живот, него сам само рад, да и својим слабим силама допринесем тој цељи, колико сам кадар...

— Ама, човече — упаде Радоје, — ко тражи од тебе, да доприносиш што год тој цељи? Сама та цељ је глупа! Ти хоћеш да олакшаш људма бригу, па им пружаш којекакве рецепте, које ни ђаво не треба! Хоће човек да ради нешто, па не зна, шта ће; него дај прави на памет планове, како треба људи кроз толико и толико година да једу, пију, да се носе, да копају језера и таке ствари!

— Заиста — поче опет Милан — ја се чудим, како ви још нисте увидели, да су прошла времена, у којима су и таке сањарије могле имати вредности. Погледајте око себе, и видите, како се сад ради. Утврђују се општа начела на строго научном темељу, и шире се тако прекаљена на све стране. А појединости се имају удешавати на основу тих општих начела при самоме остварењу новога друштва. Истина, између најопштијих начела и најдубљих појединости постоји читав низ специјалних начела и крупнијих појединости, које ваља и унапред расправљати и решавати. Али треба увек имати на уму, да се то мора чинити са највећом пажњом. При томе се мора свагда узети у обзир, колико нам научних чињеница стоји на расположењу, с којима можемо тачно рачунати. Не сме се никад заборављати, да се у подробности новога друштвеног устројства имамо упуштати тим више, што се већма приближавамо друштвеноме преображају; јер с једне стране тим нам је потребнији што потпунији нацрт нове организације, а с друге — тим више научних дата имамо на расположењу, тим боље су нам познати услови, при којима ће се извршити тај преображај. Проста је детињарија дакле, писати без икаква научна основа унапред читаве рецепте, и особито још рецепте чак и о таким предметима, о којима се још за дуго време не ће моћи доносити научни закључци...

Милан је подуже говорио о томе.

— Потпуну форму — заврши он, — коју ће та начела морати примити при увађању у живот, одредиће тадашњи услови, који нама сад не могу бити познати, но који се не ће моћи сасвим слагати са захтевима тих начела, ма да суштина њихова не сме бити при остварењу им оштећена. Што се већма приближујемо томе тренутку, тим ће нам и ти услови бивати све јаснији и познатији, и то разуме се најпре општији, па онда специјалнији. Тај први облик, што ће га узети на себе ова начела, биће дабогме прелазан. Затим ће се започети промене, које се морају свршити с тиме, да ће се цела друштвена организација довести у потпун склад са теоријском правдом и једнакошћу, како је ова изражена у нашим начелима.

— Ви и сами кажете — узе реч после краткога ћутања Ђока, — да према околностима треба и појединости издаље испитивати и одређивати. Ту зацело спада, на пример, уређење новога брака... па онда удешавање климе... То све нужно је раније почети расправљати...

Радоје удари у смеј.

— Иди ми с твојим новим браком! Шта оно све прописујеш новим младенцима?.. Да, они не би смели живети у једноме стану... не би се смели често састајати... да им не би оладнила љубав... Он прсне опет у смеј.

— Ви као да слабо познајете праву љубав — проговори Милан, смешећи се.

— Зашто? Па ја мислим, да тај предлог, бар у начелу, није нимало рђав. У пракси то би се могло удесити...

— Зар ви збиља држите, да је тај ваш пропис потребан, да би се могла одржати љубав? Та помислите само, шта је љубав! Зар они, који се истински воле, нису управо допуна једно другом? Па какве досаде може ту бити, ако су они више заједно, него што би то ваш рецепт допустио? По себи се разуме, да они нити могу нити би хтели бити баш увек заједно. Али за те ствари градити правила... И он се засмеја.

— А не верујем — започе опет Радоје, — да ће се и клима по твојим упутствима регулисати. Новоме друштву по свој прилици не ће бити нуждан твој прст, да га у томе питању поведе правим путем.

- Знам ја — одговори Ђока, — да су у твојим очима све те ствари ситнарије. Ти просто ниси кадар да увидиш, да се решавање таких питања не даје никако избећи. Што се тиче питања о клими, то је зацело једно од најважнијих..

- У будућности — прихвати Милан — мораће се доиста између осталих решавати и решити и то питање о дотеривању климе према човечијим потребама. Мора се признати, да је то питање ванредно важно. Али јасно је, да ми за сад немамо никаква основа, да га научно претресамо, а још мање, да доносимо већ и нека упутства, како би се имало поступати при практичном решавању тог питања. Нашто лутати по мраку? Доцније ће се, наравно, моћи и морати и о том предмету на основу науке премишљати и доносити практични предлози. Но у садашње доба не остаје нам друго, него да се задовољимо с тим, да будућности оставимо, нека реши чвор, који ми никако не можемо раздрешити. Како ће се то учинити — о томе не знамо ништа.

— Не може се ваљда свуда остати при општим начелима и општим захтевима — примети Ђока неодлучно.

— То не. Ја сам већ рекао, да има ствари, у којима се мање или више даје ићи у појединости. То зависи од поузданих података, којима се ту можемо послужити. Али очевидно, где таких дата никако и нема, ту престаје сваки разговор о тим појединостима...

Међутим се Мита шетао по дворани са Јелицом Симоновићевом. Јелица беше црномањаста, лепа, жива и умна млада девојка. Отац јој је био чиновник у вароши Б. у Бачкој. Те године је дошла у Цирих, да изучи педагошки курз.

— Та женскиња — говорио је Мита о грофици Ч. — доста је развијена. Може се рећи, да је своја средства у великој мери употребила на то, да се образује, и то у напредноме правцу.

— И мислите, да јој је то пошло за руком?

— Рекао бих, да јесте... Наравно, друго је питање, би ли се с тим средствима дало урадити и више, много више.

Поћуташе неколико тренутака.

— Штета — поче опет Мита, трудећи се, да буде што пријатнији, — што је тако сувише разговорна. Некима се то допада; у тој брбљавости они виде само живост... Него видите ли, како се укусно и, што је главно, неутегнуто и просто одева? Црно одело јој врло добро стоји, као и уопште... Он погледа на Јеличино одело, које такође беше црно.

У томе се приближе Милану, који се разговарао с Ђоком.

- А, ви сте се упустили у врло озбиљне теме — прекиде разговор ове двојице грофица Ч., која се на један пут ту нашла и чула последње речи Миланове. — Тражим вас. Да сам знала, да ми оне госпе немају ништа интересантније казати, не бих никако ни отишла с њима. Тако ми је било досадно... Она се потруди, да и на лицу изрази, како јој је било досадно.

Затим поче опет приповедати о којечему, но набрзо примети на Милану знаке нестрпљења. Међутим је Мита с Јелицом већ стао поред њих. Он је прилично говорио руски, те грофица одмах започе разговор с њиме. А Милан пође с Јелицом по дворани.

- Зашто ми рушите те лепе снове, као што их ви називате?... говорила је после неког времена Јелица.

— Зато, што су снови — одговори Милан, смешећи се.

— Ви држите дакле заиста, да су те моје наде неоправдане... А ја сам себи тако лепо цртала, како ћу педагошким радом спремати ново покољење са новим појмовима... У памети сам већ смислила, како да се сасвим самостално удеси та радња... Сад видим и сама, да је све то уображење. Заборављала сам на то, да ће и мене, као и све друге, везати система, која се нимало не слаже са мојим плановима... Она се замисли; на лицу јој беше изражена невеселост и огорченост.

- Да, ви нисте помишљали на сметње, на које морате наићи у своме практичном педагошком раду и које вам никад не ће допустити, да остварите те своје тежње. Ваше намере су доиста лепе, али остају прости снови с тога, што вам се не ће при васпитавању и образовању деце оставити одрешене руке, него ћете се морати равнати према усвојеној и утврђеној системи...

— Утврђеној системи... рече она замишљено. — Видите, ја сам се надала, да ћу наћи тако место, где ће ми руке бити толико одрешене, да могу радити по својој вољи. Управо, ја сам се трудила, да сама себе уверим о томе. А да сам узела у рачун све околности, које су ми сад пред очима, морала бих доћи на ту мисао, да су моји планови чиста сањарија... Али ипак нешто ће се моћи и остварити, видећете само — заврши она с пуним уверењем.

— У томе имате право. Нешто ће се моћи остварити од тих ваших намера. Али само не треба да се заносите сувишним и празним надама.

— А шта мислите ви радити као професор? — запита Јелица после кратког ћутања.

— Као професор предаваћу своје предмете, гледаћу да дам својим ђацима правилно гледиште на ствари, које им будем предавао, а према околностима да утичем на њихов развитак и иначе, помажући им, да у свему дођу до правилних појмова.

— И то је све?

— То је све. Од професора се не може ништа више захтевати. У осталом, зар је то маленкост?

— Не мислим тако. Ја знам, да је то по себи голем задатак и да мора бити од ванредно корисна уплива на развијање омладине. Али можете ли се ви ограничити на тај уски круг?... Она му гледаше управо у очи.

— Као професор морам се ограничити на тај круг. А иначе...

— Иначе?...

— То је сасвим друга ствар. Ту се отвара друкчији изглед. Видите — дода он мало после, — тај други изглед, што се отвара свакоме, ко хоће да ради, да се бори за добро, даје човеку таку живост, таку снагу... Утицати на малу околину — и то је нужно, кад год се да прилика за то. Али везати се једино за тај круг... не, то не иде. За озбиљан рад иште се простора; мора се ширити уплив на све стране; нужна је борба у великом размеру. Рад у великоме — то је главно... Он је говорио одушевљено.

— А шта мислите, хоће ли скоро наступити згодне прилике за таки рад?

- Нама треба средстава; а, то се мора наћи. Наскоро ћемо развити и ми своју заставу. Под њу ће се скупити све, што мисли добро и поштено. Тешка ће бити наша борба; али нас ће одушевљавати убеђење, да се боримо за ослобођење од трулежи. Слика светле будућности, за којом тежимо, увек ће нам бити сјајна мета, којој ћемо се приближавати, пробијајући се кроз таму. Наши редови морају бивати све гушћи. Гладни и голи неизбежно ће постајати свеснији и ступати под нашу заставу; маса народа, који се мора пробудити, састављаће под том заставом снагу, што ће уништити сву трулеж и донети задовољан живот свима... Видите, таки нам се изглед отвара...

Јелица му читаше у очима и у целоме кретању страсну оданост томе раду. Он је говорио тихо, но речи му опет беху задахнуте жестоком ватром и најтврђим убеђењем, да победа не сме и не може изостати.

IV. Докле тако?

Други дан у вече седео је Сима у Милановом стану, кувајући чај; а Милан је ишао горе-доле по соби. Они су живели наблизу, те су се скоро сваког вечера састајали, сад код једног, сад код другога.

На столу је било сира и масла. Сима је лепо изрезао швајцарски сир на парчад, чекајући да вода провре, те да њоме прелије чај.

— Ти људи се мени никако не допадају. Не може се с њима ништа радити — тврдио је Сима зловољно.

— Видећемо, видећемо...

— Ја знам, да од тога не ће бити ништа.

— Не може се то тако поуздано казати унапред. Наша је дужност покушати, да се зближимо сви; па ако нам то не испадне за руком, није наша кривица.

— Уверићеш се сам, да је све бадава...

— Можда ти имаш и право; али тек свакојако морамо се покушајем уверити, је ли баш тако. Нија нама ниједна снага на одмет. У осталом ти и сам кажеш, да има између њих и таких људи, с којима ћемо се можда моћи сложити.

— Има неколико; али то све није поуздано. Првом приликом повешће се може бити опет за каквим Митом или Костом.

— Зло је — поче опет Милан после неколико тренутака, — кад се људи већ навикну на тај правац. Но сад било то, како му драго, ми морамо своје чинити. Састајаћемо се и разговарати се, па ваљда ће бити какве асне.

— Само се немој надати, да ће се моћи доћи до солидарности, какву ти замишљаш. Ови људи нису за тај посао.

Милан се већ и сам мало упознао с некима од тих људи, о којима је била реч, и ниједан му се није допао. Но он је ишао за тим, да се — ако је икако могућно -— с њима споразуме, те да сви саставе организовано коло, које би имало сложно да ради на остварењу својих начела.

Чај је већ био преливен, и њих двојица већ су јели сира и масла, кад им дође Радоје. Понуде и њега, али он се поче устезати.

— Јеси ли већ јео?

— Та јесам... масла и леба...

— Е, на пићеш чаја.

— Како сад живиш? — запита га мало после Милан.

— Боље него лане... Од прилике сад животарим, као ти, Симо, што си лане провео оних петнајст-шеснајст дана... Он се засмеје.

— Но, онда ти баш ни сад не стоје акције најбоље -— примети Сима, смејући се.

На Миланово питање објасни му се то. — Сима се један пут превари, те потроши сав новац још прве половине месеца. Није хтео да иште од куће, него узајми нешто мало од једнога познаника и поче водити особиту економију. Доручковао није ништа. У подне је јео по мало сира, масла или тако што год. А у вече се задовољавао са чашом млека. Но поред свег тога редовно је после „ручка“ пио црну каву. Издржао је ту „дијету“, не говорећи ником ништа. Само је био у то доба врло раздражљив и суморан.

— Шта ручаваш обично? — запита га опет Милан:

— Како кад — одговори Радоје. — Кад сира, кад масла; а више пута скувам сам себи у самовару жита, засладим мало, па то ти је моја „деликатеса“... Он се наново засмеје.

Сима је сипао чаја у две чаше.

— А шта си данас јео?

— Масла...

— Па то и у подне и у вече?! — прекиде га Милан. _

— Остало ми је од ручка за вечеру — смејао се Радоје.

— Па то би ти могао сад узети мало сира ради промене... После ћемо и теби насути чаја.

— Та готово... Нисам се баш прејео...

— Но, па што се дајеш молити? Још мало, па би нестало сира... Милан промеша кашиком шећер и почне пити.

Радоје потроши заостали сир.

Међутим је Сима донео и трећу чашу, те наспе чаја и за њега.

— Ти би могао чешће долазити у вече овамо. Кад нас не нађеш овде, онда ћеш нас наћи код мене — рече Сима.

— Доки ћу, кад будем могао. Али имам много посла, а и стан ми је далеко одавде.

Разговор пређе на друге ствари.

— Ако хоћете — говорио је Радоје, — могу вас прекосутра одвести у ту фабрику. Видећете свакојаких машина.

— Је ли ту онај твој познаник механичар? — запита Сима.

— Јесте. Преместио се у ту фабрику, док сам ја био код куће, у Србији.

— А кад си ти био код куће? — запита Милан.

— Сад скоро. Морао сам ићи тамо, да уредимо имање, кад ми је умр’о отац. Имам два брата, па они сада газдују, а мени ће шиљати по коју пару... Шта ћеш... сиротиња... Штета само за путни трошак. Нису ме требали звати, или управо нисам ја требао ићи.

После тога ућуташе. Радоје извади парче артије и поче на њој нешто рачунати. Милан погледи и види све неке мале цифре.

— Рачунај, рачунај — смејао се он; — не израчуна ти, мој Радо, ништа!

— Та чекај само! Ваљда ће и „мојој шеви пући далак“!...

Кад попише чај, оставе Милана самог. Он седе за сто и писао је до једанајст сати. Тада устаде, отвори прозор, скува себи још један чај, испије га већ свучен, угаси лампу, затвори прозор и легне.

После два дана отиде заиста у фабрику он, Сима, Радоје и Јелица, која такође пристаде уз њих.

Чим уђоше у фабрику, Сима се згрози и окрене главу на страну. Опазио је једнога човека, коме на лицу беше извајана блиска смрт. Сиромах радник био је у последњем степену туберкулозе. Сасвим опао, изнемогао, са упалим тавним очима и увелим цртама на полу-мртвачкоме лицу, стајаше он још поред машине, јер — мора се јести, ма шта и ма како.

Симу је та појава јако дирнула. Уопште је он био и остао и доцније осетљив у таким приликама. То су у доцнијим годинама добро знали његови познаници, који су га виђали на клиници у одељењу за унутарње болести. Ту се могло на њему приметити, како га дубоко дира појава каквог болесника, кога чека скора смрт. Хируршке операције (сечење ноге, руке и т. д.) гледао је напротив доста мирно.

Пођоше по фабрици, да разгледају машинерију и иначе сву радњу. Ту је било радника сваке врсте: људи, жена и деце. Неки их погледаху радознало; други бацише само летимичан поглед на непознате госте, па затим радише свој посао даље: неки их погледаше тако, као да би хтели рећи: шетајте се, гледајте туђу муку, кад вам може бити....

Радници, већином тавна лица, јадна изгледа, кретаху се овамо-онамо. Деца свршаваху свој несносни посао стрпљиво; али из увела лица, мрачна погледа и целога утученог створа им могла се читати прерана, тужна озбиљност, што је доноси несрећа и јад. Цела та слика представљаше страшан протест против друштвенога строја, који радничком свету сиса крв на памук...

Јелица беше суморна.

— Вас непријатно дира ова појава — проговори Милан.

— Врло непријатно — одговори она.

— Гледајте те јаднике, како се крећу ту као сенке, или стоје као укопани, мучећи се целога века... Из њиховога зноја, из њихове крви гради се богатство милијонара: а они сами сретни су, ако нису гладни и ако могу да се склоне од зиме, ветра и кише...

— Па докле тако? — рече Јелица тихо, удубљена у мисли.

Монотони звуци машинерије, раднички јадни ликови, а особито гробовско лице онога несретника, од кога се Сима згрозио, — све то као да питаше: докле тако?

— Радионице — говорио је Милан, — у којима би требало да се весело и без муке спрема, што је потребно друштву за трошење, изгледају као гробнице. Рад је постао страшило, мука, осуда на смрт... И то ће трајати све дотле, док тај патнички свет не осети своју снагу и не пође путем, који води не само његовом, него општем добру... А док год он мирно сноси јарам, и не помишљајући, може ли се тај терет збацити; док год он скапава од невоље, не слушајући позив људи, који га буде и зову на борбу за нов живот, — дотле ће њега ово стање тако исисавати и убијати, и цело друштво ће непрестано патити од трулежи, која је заразила све слојеве и све установе... Глас му беше нешто жешћи; у очима му је горела ватра, која показиваше дубоко осећање неправде и крајње неправилности садашњега друштвеног устројства.

— Цивилизација... насмехну се Јелица презриво. — Стари век је имао своје робове, средњи век своје, а наше време може се подичити најфинијом врстом ропства, али свакојако ропства...

— То су последњи робови. Више их не ће бити... Њих је тако много, па ипак све сносе, јер су несвесни. Кад се освесте, видеће, да сви имају исту жељу и исте интересе: наш утучени сељак и овај радник овде пате од једног истог зла. А кад се ти људи сложе и озбиљно потраже промену, онда је ствар свршена...

Милан и Јелица врате се одатле кући; а Сима отиде са Радојем у његов стан, да узме неку књигу. Уђу у једну опалу кућу, попну се на први спрат и по тамном ходнику дођу до Радине собе. Радоје откључа врата и обојица се нађоше у мрачној собици. Светлост допираше само кроз један прозорчић са стране, кроз који се видео само зид суседне куће и више ништа. У јадној, влажној и загушној собици беше сав намештај неки олупан сто, једна столица и кревет.

— Па како ти ту, море, живиш? Та ово је подрум...

— Мораћу изићи... Само не знам, како да нађем други стан. Бољи станови су скупи. А овде се не да ништа радити... Па и за осветљење мора се много трошити, јер се не види нимало, чим је облачно, а иначе још и којекако...

— Пресели се ти за сад у мој стан. Можеш одмах. Ствари и тако немаш никаквих. То мало аљина лако је понети. А после ћеш се моћи настанити код Ивана. Он има велику собу...

— То не ће бити рђаво...

— Хајде, купи што имаш, па да идемо, да се не давимо ту... Но, ти си баш будала! Зар се ниси могао постарати за себе друкчије? Он ћути, па седи у подруму...

Тога дана је ноћио Радоје код Симе, а одмах други дан пресели се у стан Ивана Платкина, Руса, медицинара, с којим су се добро познавали.

V. Узалуд.

После кратког времена приреди се у Милановом стану састанак ради договора о начелним стварима. У одређено време скупе се ту осим већ познатих Срба још неколико њих, које из Србије, које из Аустро-Угарске.

У разговору, који се одмах започе, показа се после првих речи различито мишљење у многим питањима.

Мита је „званично“ и „достојанствено“ разлагао своје мисли. Он је у таким приликама увек узимао неки „учеван“ тон, којим је хтео да да важности своме говору, не разбирајући много, је ли тај тон на своме месту. Говорио је сваки час и обично дуго; кад је ушао у „такт“, глас му беше спуштен, а позитура као у каквог старог професора филозофије.

Сима се непрестано љутио, и често се осецао на оне, с којима се није слагао, т. ј. који су повлађивали Мити и Кости. А највећма се једио на самога Миту због тога његовог начина и држања у говору, и сваки час га је прекидао кратким заједљивим или опорим примедбама. У томе је тако далеко ишао, да се Мита морао више пута „оградити против крајњег непоштовања слободе говора“ и т. д. Но то је обично само изазивало смеј.

Коста је викао и размахивао и ногама и рукама све дотле, док није сустао и промукао.

Један од њихових присталица непрестано је гласно одобравао све, што је Мита или Коста рекао.

Други је дуго време ћутао, па онда на један пут скочи на столицу, изговори кратку „беседу“ и заврши је громким гласом овако:

— Друкчије нема слободе! Нема среће!... То јест... Затим се мирно спусти са столице и седне на њу, чудећи се скоро и сам своме пређашњем одушевљењу. Он је сваки свој говор свршавао са: „То јест“; а и писма је обично тако завршивао.

Мита, Коста и неколицина уз њих захтеваху само „рад“ по што по то, не схватајући услове, без којих не може бити озбиљна рада, него само игре и то ужасно шкодљиве и опасне игре.

Против њиховога правца највише је говорио Милан, изнашајући озбиљне разлоге у сваком питању, које би дошло на реч. На послетку се почне и љутити, видећи крајњу тврдоглавост и збрку појмова у Мите и другова му.

Скуп се сврши без споразума. Разиђоше се.

У соби остаде само још неколицина.

— Заиста — проговори Милан — с тим људма је врло мучно изићи на крај. Тешко ће се ту доћи до онога, што би ми хтели.

— Узалуд је сав труд — рече Сима и одмахне руком љутито.

— Сувише су тврдоглави — настави Милан — и много више говоре, него што мисле. Језик као да им увек иде напред...

— Ја сам ти то још пре казао.

— Ти се, Симо, баш наопако љутиш.

— Та... какви су ми то људи!

— Ти се не мењају — примети Радоје.

— Моћи ћемо ваљда још кога од њих откинути — поче опет Милан.

— Зацело — потврди један. — Нису сви баш таки.

— Ја морам да се чудим — рећи ће наново Радоје, — како су ти људи плитки!

— Можда не ће ни они увек таки остати — проговори неко. — Можда...

— Ех, не ће остати!... прекиде га Сима.

У томе дође писмоноша. Донео је Милану препоручено писмо.

Погледаше на поштански жиг. Писмо је било из Париза.

— Гле, из Париза — рече Радоје. — Ко ти то пише? Ваљда онај... како се зове... Лео... заборавио сам му презиме...

Милан отвори писмо.

— Лео Пикар — проговори он.

— Да, да, Пикар.

Милан поче читати писмо.

Кад га после неколико тренутака погледаше, примете, да се променио у лицу. Био је блеђи него обично.

VI. Неочекивана посета.

Од тога доба прошло је већ неколико месеци. Они су се још неколико пута састајали, али узалуд. Милан и они, који су се с њим слагали, покушавали су све, да би Миту и другове му убедили, како им је правац некористан и бесмислен; али сви њихови покушаји прођоше без успеха. Истина, испало им је за руком, да уведу у своје коло неколицину од оних, који се дотле не беху још потпуно решили ни на једну страну. Но од сталних присталица Митиног и Костинога програма не разуверише ни једнога. Кад видеше како стоје ствари, окану се на послетку своје намере. Милан беше од неког времена прекинуо с тим људма скоро сваку свезу. А и остали његови пријатељи све су слабије долазили с њима у додир.

Међутим Милан је често бивао са Српкињама, које су се бавиле у Цириху, учећи медицину или педагогију. Највише их је било из Србије. Између свију њих упадаше у очи својом бистрином и доста темељном образованошћу Јелица, с којом се Милан први пут нашао на вечерњој забави, што је напред споменута.

Он се с њоме сасвим добро упознао. Даваше јој књига, објашњаваше јој разне ствари и т. д. Одлазио јој је, обично с Радојем заједно, и у стан. Каткад им је испало за руком, да поведу са собом и Симу; али то је бивало врло ретко; њега је уопште било врло тешко ма и за врло кратко време спријатељити са женским друштвом, па је с тога врло ретко долазио у додир и са оним женскињама, које су им биле начелне пријатељице.

Од прилике после четир месеца, од како је био онај састанак, видимо опет Милана с Радојем у Јеличином стану. Овај се набрзо уклони ради неких својих послова, те тако остаде Милан сам с Јелицом.

— Је ли вам скоро писала Шарлота? — запита га она.

— Писала ми је пре четир дана. Баш данас сам јој одговорио. Јавила ми је важну новост о себи. Удаје се.

— Удаје се? Ваљда се није вратио онај...

— А, то не. Удаје се за једног званичника. Хвали ми се, да је сад наишла на ваљана човека.

-— Дакле заборавила је сасвим на онога бегунца.

— Наравно; није ни чудо. А да сте је видели како је изгледала првих дана после бегства тога човека! Али то дабогме није могло дуго трајати. Мало по мало постајала је веселија, док се није сасвим умирила. Збиља, нешто се не сећам, јесам ли вам говорио, да је пре неколико месеци била врло опасно болесна. Баш смо држали први састанак; већина се већ разишла, кад ми дође писмо од њеног кузена, у коме ми јавља, како су му телеграфисали, да је Шарлота на самрти. Али одмах после неколико дана извести ме, да је криза прошла и да је она изван сваке опасности.

Поведе се разговор о другим предметима. На Јелици се могао приметити неки немир. Чинило се, као да би хтела нешто да каже, а не зна како да почне. Она је, истина, одговарала на питања и уопште није била расејана у говору; али опет би Милан, да је пажљивије мотрио на њу, могао приметити, да јој је нешто неугодно и да не учествује у разговору онако живо, као обично. Но њему није ни пало на ум, да обрати пажњу на то, те тако није ништа ни опазио.

— Баш сам јуче премишљала — говорила је она, — како ће изгледати наш рад, кад се као свршене слушалице педагогије вратимо доле. Све ми се чини, да ми не ћемо моћи тиме ништа аснити ствари. Ето, на пример, шта ћу ја радити, ако добијем какво место? То исто, што и друге. Предаваћу предмете, који ми падну у део, и то је све.

— Ви сте данас расположени, да сами побијате цену своме будућем раду. Сећате ли се нашега разговора о том предмету на оној вечерњој забави, где смо се први пут видели? Тада сте сувише много давали на тај педагошки рад, а сад га напротив сувише понижавате. Велите, предаваћете своје предмете и то ће вам бити све. Али не ће бити тако. Једна иста ствар може се износити на врло различите начине. Не говорим сад о методама, згоднијим или незгоднијима за разумевање и учење оних, којима се предаје; него мислим ту сам дух предавања, гледиште, са којега се посматра и претреса цела ствар. Тај дух је на сваки начин различит према различном образовању и поглавито према општем правцу и начелима, којих се придржава предавач или предавачица. Ето видите дакле, да и као учитељица можете бити од користи, упливишући у доброме правцу на своје ђаке. Дабогме, таки рад сам по себи не би нас далеко одвео, али тек не смемо га омаловажавати, јер он, ако ништа друго, а оно бар спрема материјал за даљи рад, учећи ђаке, да и сами мисле, да не примају све, што се затекло, као добро и паметно. Таки нараштај постаје далеко способнији за усвајање и најрадикалнијих здравих мисли; а то није маленкост. Но осим тога, ко вама смета, да учествујете и у раду за начела, који ће се водити јавно с том цељи, да непосредно обавештава и задобија људе за нашу ствар? Зар не можете и ви према својој снази и околностима учествовати у борби против старога друштва, што ће се водити листом, књигама и т. д.?

— То је истина; али опет нама све то иде теже...

— Нека само свако учини, што може, па то је доста.

— Па онда како смо ми ограничене у друштву! Ако прекорачиш извесна правила, што важе само за женскиње, колико имаш неприлика! Наравно, ми не ћемо и не морамо баш у тој мери пазити на та правила, као што је то обичај, али тек не можемо их се сасвим одрећи. А то је тако несносно....

— А зар ми не морамо да се обзиремо на „ред“ који је обичајем прописан за мушки свет?

— Та и ви морате то да чините, али далеко мање него ми; и после вама је и то мало правила, што за вас важе, лакше прекорачити, него нама.

— Тек свакојако толико је извесно, да је и вама отворен пут за рад. Што је тај пут ужи и незгоднији, тим се мање може урадити. Но то није ваша кривица.

— Па и та педагогија — поче Јелица опет мало после — тако је слабо обрађена. Дабогме, није ни чудо, кад се не зна човечија природа... А то се не ће тако скоро ни испитати.

— Да се људска природа испита, као што ваља, за то ће зацело требати још врло много времена. То је једно од најтежих и најзаплетенијих питања, што их наука има да реши. Али и тај материјал, што је до сад скупљен, довео је до многих научних закључака, које би само ваљало правилно употребити при васпитању. Но то, наравно, не иде у садашњем друштву.

— Како ће да буде добро васпитање у друштву, које је труло? О кућевном васпитању да и не говорим... Кад погледамо само на школу, видимо одмах, како је сва система образовања удешена према томе, какво је само друштво. Наравно, они који уређују школе, уређују их по својим појмовима и интересима горњих сталежа. Прост народ нити што разуме, нити се меша у што год. А и како ће? Није му до тога: а и да хоће, не може...

— Види се, да се ни ту не може баш ништа паметније урадити, док се не сруши сам корен... У новоме друштву, разуме се, моћи ће се одмах применити у живот и та начела, што их је наука о васпитању до сад утврдила и што ће их још међутим утврдити. Ново васпитање спојиће у себи све, што је нужно, да из детета постане што савршенија личност, која чува своју и туђу слободу и која уопште уме правилно мислити и осећати. Ми сви знамо, како се данас деца тиранишу, особито код куће. То, истина, не угуши у свакоме прави осећај за слободу, без којега човек није човек, али у већини га зацело јако ослаби. Мало их је, који га задрже у пуној мери. А како ће се то под новим околностима моћи неговати и развијати! Како ће онда васпитачи пазити, да се то поштовање слободе своје и свачије утврди још у детињству! Па осећање правде и поштења! Уопште нама је тешко и замислити, како се у новом друштвеном устројству могу развијати сви морални осећаји.

— Зацело — проговори Јелица, — цела слика будућности дивна је... Зашто смо дошли на свет тако рано?...

— Шта? Зашто смо дошли тако рано? До душе, пријатније би нам било, живети у новом друштву, него у овом; али онда би се други морали борити за то ново друштво, у коме би ми доцније живели, као год што сад ми имамо да освајамо тај нови свет, у коме ће наши потомци живети. У осталом зар наша улога није лепа? Зар није пријатно, борити се за нов живот? Ви ћете се, на пример, већ морати задовољити с оним, што је могућно у садашњости; али треба да помислите, да ће и ваш рад спремати будућност, у којој ће између осталога и ваше педагошке наследнице моћи уживати плодове нашега труда. Оне ће већ моћи васпитати децу тако, да буду у доцнијим годинама кадра стећи сасвим здраво гледиште на свет и друштво. Ти нараштаји не ће знати ни-за-какве глупости, којима се данас свет кљука од малена (осим што их буду познали у историји развитка и образовања). Строго научно, стварно образовање ума, развијање осећаја према моралу и општим човечијим потребама — то ће тек ту бити могућно. То ми знамо и за то се и боримо.

После неколико дана седео је Милан у јутру, читајући последње издање Рошерове политичне економије. У томе га прекиде писмоноша, који му донесе једно писмо. Кад га је прочитао, устане, ходаше неко време по соби горе-доле, затим опет седне, али не настави читање. Премишљао је, али не о ономе, што је читао, нити о каквој другој научној ствари. Мишљаше о нечем другом.

После подне седео је опет у својој соби. Хтеде баш да пише нешто, али му међутим дође Јелица, којој се није надао.

Она га збуњено поздрави. Он устаде; чудно се осећао. Понуди је, да седне.

— Донела сам вам натраг ову књигу — поче она. Глас јој показиваше, да је узрујана. Метне књигу на сто.

Милан погледа књигу, узе је и прочита наслов, ма да је одмах видео, каква је књига. Дуго је гледао целу ону страну, на којој стајаше наслов, име писца и т. д. Међутим се Јелица одмакла од стола и посматрала је неку слику.

- Је л те, да је лепа слика? — проговори Милан, окренув се њој. Књигу је још држао у руци.

Она не одговори ништа. Само га погледа и насмеши се осмехом, какав се обично виђа у оних, који су у неприлици.

- Група је врло вешто нацртана — настави он, не знајући управо ни сам, зашто о томе говори, а међутим је осећао, да је добро ма чиме прекинути ћутање; — та девојка са заставом напред, а за њом читави редови радника са верно погођеним изразом лица...

Она тек сад примети, да та слика представља групу радника са једном девојком на челу, групу, која корача напред, левајући марсељанку.

- Јесте ли овде набавили ту слику? — запита она.

— Не, донео сам је из Париза.

Настаде несносно ћутање. Милан је иначе умео ћутати (премда није био ћуталица, шта више, кад је налазио за добро, говорио је врло много), и није му бивало нимало досадно, ћутећи седети у друштву, у коме се на сву меру говори и ћерета, или седети ма с ким иначе, не говорећи ништа. Али у овај мах беше му та тишина баш неугодна, а Јелици кан’да још неугоднија.

- Јутрос... поче он опет, али му се учини незгодан почетак. Она погледа у њега, па онда у књигу, коју он полако спусти на сто. — Ја сам мислио — настави одмах затим, — да вам што пре... одговорим. Нисам се могао надати, да ћете ви сами доћи овамо.

— Ово је — проговори Јелица — заиста чудно... Морало вас је изненадити... Али ја нисам могла да издржим... Писмо... моје писмо... зацело сте примили... то видим... Она ућути. Била је као у ватри. Глас јој беше мало промукао.

— Јутрос сам га добио. Цела ствар ми долази тако изненада, тако брзо...

— Мора вам бити чудно... Али није друкчије. Ја... ја сам управо болесна... Већ од неколико дана не знам шта да радим. Не могу да спавам, не могу да седим... непрестано сам као изван себе... Нисам могла дуже трпети... Ето, ни ваш одговор нисам могла дочекати. Сама сам дошла...

— Седите — понуди је Милан опет; — зашто стојите?

— Могу... сешћу... Она седне на диван.

Милан је седео на столици према њој.

— Вама је нуждан мир. Ви сте јако узбуђени. При оваким стварима иште се ладнокрвно размишљање. Ваља узети у обзир све могућне последице. Треба рачунати с њима; треба промислити, како да се ствар најбоље реши и доведе у ред. Ја сам, као што вам већ рекох, јутрос примио ваше писмо... Он је говорио врло нежно.

— Па сад знате све — прекиде му она реч нагло; — пре сте можда и превидели, а можда сте што год и приметили... Али сад је све јасно... При тим речима устаде Јелица и дође до Милана. Једну руку метне му на раме, а другу на столицу, на којој је седео. — Сад знате све... понови она страсно, гледајући му у очи погледом, који изражаваше потпуну оданост и жестоку ватру, што је у њој горела.

— Свакојако је нужно — започе Милан опет, трудећи се, да буде што мирнији, — да говоримо озбиљно. Седите дакле, па да се разговоримо...

— Видите... ја сам тако збуњена... Од вас сад све зависи... Нашто најпосле ти дуги разговори? Немојте ме мучити... Реците само: да, а после можемо говорити о свему... Онда ћемо све друго удесити, је л’те?... Она га гледаше тако страсно... — Ви ме не ћете одбити — настави Јелица нежно, — је л’те да не ћете?... Она га стиште за руку.

Милан јој задржи руку у својој, а другом дохвати столицу, метне је поред своје и посади ту Јелицу.

— Ви сте јако узбуђени — проговори он мало промењеним гласом; — умирите се, одморите се...

Она заиста дрхташе од узбуђења. Неко време је ћутала и само га гледала. Рука јој је још била у његовој.

Он протре чело, намешташе себи косу и никако не нађе, шта да почне.

— Дакле? Што не говорите ништа? — започе на послетку она, меко гледајући на њега својим црним очима. И глас и осмех јој био је тако нежан... — Видите, треба да ми кажете: да... Али ја и тако знам ваш одговор...

Милан јој пусти руку.

— Но, уверите ме, да знам ваш одговор... Јелица га у тим речима опет узме за руку.

— Кад будете мирни — проговори он, извлачећи полако своју руку из њене, — ја ћу вам онда одговорити, а дотле...

— Зашто ме мучите толико? Једна ваша реч довољна је... Нашто то оклевање?

— Али ваше расположење... Не, не, овај тренутак није никако згодан за објашњења у тако озбиљним стварима...

— Објашњења... шта ће објашњења?... Она га гледаше чудећи се и са неком стрепњом у исти мах. — Шта ви то говорите?... Ви...

— Ја вам кажем само то — упаде јој Милан у реч, смешећи се, — да је с обадве стране нужно мирно расположење, кад хоће да се говори о таким ствар’ма, о којима...

— Али шта да се говори? — прекиде га она.

— Треба да се разумемо — поче Милан опет. — Ви сте према мени сасвим искрени. И ја ћу према вама бити искрен и рећи ћу вам, како ја мислим...

Јелица скочи са столице.

— Мени се чини — проговори она скоро очајно? — да ви избегавате...

— Будите уверени — умириваше је он, а и сам међутим устаде и пође к њој, — да ћете наскоро... ако хоћете, одмах сутра, или можда још вечерас чути од мене, што захтевате... Само у овом тренутку немојте то тражити... сасвим је незгодан...

Он је посади на диван.

— Али шта значи то? Зашто ви... зашто се не изјасните?...

— Седите само — рече Милан, видећи, да она опет хоће да устане. — Ви тражите од мене одговор...

— Да, да, реците један пут... Нека се већ сврши...

— Ви ћете већ и сами увидети, да ја имам довољно разлога, што желим, да сад не говоримо о тој ствари. Ту треба објашњења, треба озбиљна разговора. А расположење, у коме сте ви сад, никако није удесно за то.

— Не, не — поче она опет, — свршујте... Ја могу све чути... Чини ми се, толико сам већ чула, да ми можете казати све до краја...

Милан ћуташе неколико тренутака.

— Ваше ћутање — настави Јелица опет спуштеним, тавним гласом, — показује ми, чему се имам надати. Кад би ваш одговор био повољан за мене, ви би ми га зацело казали. То бих ваљда могла чути и сад... Ви још ћутите. Сад знам све... Могла сам знати још пре... Последње речи једва су се чуле. Сад јој тек постаде јасно Миланово уздржљиво понашање. У својој големој узбуђености није могла одмах да примети, како стоји ствар.

Он је још ћутао.

Је л’те — проговори она опет, — кад би ваш одговор био за мене добар, ви би ми га одмах рекли...

Милан је погледа. Стајала је поред ормана. Лице јој беше бледо.

— Најпосле — започе он, — ја ћу вам испунити жељу...

— Да, свршите, нужно је... морам дознати од вас самога...

— Ја ћу вам дакле дати одговор, који иштете... Но и опет вам морам приметити, да би далеко згодније било, кад би ваш расположај био друкчији. Ви би тада могли мирно судити о томе, што... што ћете чути...

— Па видите... ја сам мирна... примети она тихо. Глас јој је слабо дрхтао.

— Ја вас не ћу ни за часак обмањивати... Али шта је вама?.. Он приђе к њој. — Зашто не седите?

Свеједно, свеједно... Наставите само... Она се сасвим наслони на орман.

— Боље да престанем за сад — проговори Милан као за себе после кратког ћутања.

— Али нашто? Та ја и тако видим... Само морам чути из ваших уста...

У томе неко куцне на врата.

Јелица се тргне.

— Дакле сутра — рече она, спремајући се за одлазак.

Међутим уђе у собу Сима и Радоје. Одмах после поздрава отиде Јелица, опростив се са свима.

Сима и Радоје се згледаше. Морала им је упасти у очи Јеличина узбуђеност, њено бледо лице, таван глас и збуњено, грозничаво кретање. А и на Милану се могла опазити промена.

— Шта је то? — запита Радоје. — Шта је теби? Па Јелица...

— Казаћу вам други пут. Сад нисам расположен за то.

Те ноћи је Милан рђаво спавао.

У јутру добије писамце, у коме му Јелица јављаше, да га око 10 сати пре подне зацело очекује.

Шта хоће она управо? Та и тако зна, како стоји ствар. Па нашто тражити нове непријатности? Нашто јој баш усмен исказ? Све и ако хоће да чује од њега самога баш последњу реч, зар се то не може учинити и писмено? А то је у таким приликама, наравно, далеко удесније. Али она очекује баш њега лично; она хоће да говори с њиме. Најпосле зашто јој се не би могло учинити по вољи? Кад баш то жели, нека јој буде. Непријатно јесте, али свеједно. У осталом усмено објашњење може бар бити много потпуније од писменога; у разговору се даје далеко више рећи, него у писму, осим ако би се хтело много писати.

У таком размишљању обуче се Милан и пође у шетњу.

Пре 10 сати био је већ у Јеличином стану.

— Као што видите — говораше он, — ја одмах прелазим на ствар, јер би околишење било несносно и мени и вама. Ја сам вам још јуче рекао, да ћу бити сасвим искрен према вама. Ја вас не смем обмањивати. А и нашто? Рећи ћу вам чисту истину. Ја вас ценим; ви сте видели, како ми је драга дружба с вама, и то не само као са начелном, него и личном пријатељицом. О томе дакле није нужно даље ни говорити. Али, на жалост, на вашу љубав не могу вам љубављу одговорити...

Јелица је била много мирнија него јучерашњега дана. И при Милановом доласку није показала никакву узбуђеност; умела се савладати. Али при последњим речима његовим, ма да их је поуздано очекивала, застаде јој за часак дисање. Милан ућути. На лицу јој јасно читаше осећај бола. Он је узме за руку; била је ладна као лед.

— Јелице — настави он, — ви имате снажну вољу. Ви ћете бити кадри савладати осећај, који не може да нађе одзива...

— Да, ја имам воље... Она се горко насмеши и извуче своју руку из његове.

— Љубав се не може силом изазвати. Где нема услова за то, ту се она, разуме се, не појављује. Ви и сами врло добро знате, да између мушких и женских личности може постојати потпуно, ничим непомућено поштовање; да те личности могу бити најискренији другови, па да се ту ипак не појави љубав, све и да постоји можда ванредно пријатан утисак једне таке личности на другу. То значи просто, да тај утисак, ма како да је пријатан, ипак не садржи у себи нужне услове за рађање љубави. Може бити, да за једну страну има доста тих услова, а за другу не, а може то важити и за обадве стране...

Јелица гледаше непомично најпре у њега, а за тим на своју руку, што ју беше метнула на диван, на ком је седела.

— Како то бива — говорио је Милан даље, — какви су узроци томе, то су питања, на која нема одговора. Где има потребних услова, ту се љубав појави сасвим независно од наше воље. У таком случају ми видимо само свршен процес, који је текао по непознатим законима и без икакве контроле од стране наше воље. Ако има одзива, ствар иде даље. Али ако га нема, љубав, која се појавила у мањем или већем степену развитка, мора се временом изгубити. Хоће ли то бити пре или после, са више или мање непријатности, или шта више бола, — то зависи од нарави, од степена, до кога се љубав већ развила, од мање или више снажне воље и т. д. Свакако треба да се према околностима са обе стране ради на томе, како би се што пре и што лакше свршио тај процес, који је и тако сасвим природан. Кад већ нема изгледа за повољно решење (ако га заиста нема), онда је, наравно, најпаметније гледати, да се што пре и са што мање непријатности уништи осећај, који се не може задовољити. У том случају ваља дакле по могућности ускорити прелаз љубави према особи, која тој љубави не даје одзива, у просту равнодушност или немарност према тој особи. Разуме се, у извесним околностима та равнодушност може бити спојена са најређом и најповерљивијом дружбом с таком личношћу. На пример, ми ћемо обоје ићи за тим, да се вама што пре поврати мир... Но то ће управо још утврдити наше пријатељство...

Он је и даље говорио у томе смислу. Она скоро непрестано ћуташе.

При растанку се руковаше.

— Шта мислите, кад ћемо моћи бити опет стари другови? — запита Јелица с тужним осмејом.

— Не ће то дуго трајати... одговори Милан, полазећи.

После подне дође му опет Радоје и Сима. Он није ни чекао, да га опет питају, него им одмах почне разјашњавати целу ствар.

— Кад би Мита знао за то — рече Радоје, — изео би се жив. Ви ваљда и не знате, да он већ одавно обилази око Јелице; само штета, што му се не прима боја.

— А како ти то знаш? — запита Милан.

— Чуо сам; а у више прилика и сам сам приметио. Шта мисли он управо с тим, то дабогме не знам; али толико стоји, да је њему јако стало до тога, да јој се додвори. А шта ти, Симо, на то велиш?

Сима је био врло зловољан. Није му било до разговора.

— Шта ме се то тиче? — проговори он јетко.

Радоје се насмеје.

— Знао сам напред, да ћеш то казати.

Милан је ћутао. Беше му тешко. — Кад је видео, како стоји Јелица према њему, премишљао је подуже о својим осећајима спрам ње, но није нашао у себи љубави. На основу тога је и поступао. После целога објашњења било је јасно, да се њихови дотадашњи одношаји морају на неодређено време прекинути. Наставити и даље то пријатељевање и дружбу с њоме, значило би одржавати и подрањивати у њој осећај, који је ваљало уништити. То су они обоје увиђали. Милан је дакле имао да избегава сваку прилику, у којој би се могао с њоме састати; а то је, наравно, било јако непријатно за њега, јер му дружење с њоме беше врло мило. Али ту се није могао наћи никакав други излазак; он је то добро знао. Колико ће времена проћи, док се осећаји у Јелице не промене и не пређу у просту, мању или већу пријатељску привезаност према њему, — то се дабогме није могло ни приближно унапред одредити.

— Јеси ли био скоро са Ђоком Цветковићем? — запита га Радоје после подужег ћутања.

— Састао сам се с њиме пре неколико дана. Враг га знао, шта ће од њега најпосле изићи. Наопако је тврдоглав.

— Не ће изићи ништа — примети Сима скоро љутито.

— Није баш ни тако — узе га Радоје у одбрану. — Ја видим, да је он ипак паметнији, него што је пре био. Истина, није се још излечио, али на послетку не иде то тако брзо. Треба за то времена. Помислите само, од кад се он бацио на те своје планове и спекулације! Има томе већ неке две године; па није чудо, што не може да се тако лако отресе тога свог мудровања, особито он...

— Та он јесте у нечем попустио — поче опет Милан, — али су му појмови још смешани, нејасни. Ја се до душе нисам с њим често састајао после оне вечерње забаве, али опет говорили смо неколико пута. Кад сам био с њиме сад последњи пут, говорио ми је ваздан о томе, како би било корисно и нужно, да се подижу некакви модели за ново друштво. По његовом плану имали би људи, који су одани ствари, склопити така мала друштва на основу наших начела. Тим би се по његовом мишљењу најбоље показало свету, да су наша начела доиста и остварљива и ваљана. Бадава сам му доказивао, да то нема смисла, — он остаде при свом. Ја сам му казао, да таки модели не би били никакав доказ за остварљивост наших начела, јер се мало друштво, састављено из извесних одабраних људи, не може упоређивати са великим друштвом, у коме има свакојака света. Што је могућно у маломе и то при извесним условима, то не мора бити могућно у великоме, где нема тих услова. Дакле то не би био никакав доказ. У осталом и нашто таки докази? И без тога има довољно разлога и то необоривих разлога против оних, који говоре, да су наша начела бајаги проста сањарија, којој у практичном животу нема места. Ја му наведох те разлоге, а он мирно слуша и најпосле опет остаје при своме. Говорио сам му и о томе, како би се на тај начин узалуд удаљавали људи из средине, у којој треба да раде, спремајући општи преображај, — али све бадава. Изгледа, као да се он нада, да би се и сви други људи угледали на „добар пример“, па се и сами лепо и мирно тако организовали; само није смео то да каже.

— Ваљда још није израдио план, како би се уклониле сметње, које би стајале на путу „добрим грађанима“, кад би у њима случајно поникла така „спасителна“ мисао, па би хтели да је остваре... проговори Радоје.

После по сата седео је Милан опет сам у својој соби. И нехотице му је излазила пред очи Јеличина слика са изразом туге и бола.

VII. Телеграм.

Једнога дана пође Сима, Радоје и с њима Иван Платкин у Миланов стан. Радоје говораше с Иваном руски, а Сима немачки. Радоје разумеваше немачки, као и Сима руски; али нити је онај могао добро говорити немачки, нити овај руски.

— Да — насмеја се Иван, — не треба им бајаги наука... Истина, они се нису баш јако искидали за њом, не муче се баш много научним стварима, али тек опет баве се и науком. Ето сам Бакунин чита и пише књиге...

Иван се особито у почетку јако дружио са бакунинцима, али се никад није слагао с њима. Из почетка је бар унеколико симпатисао с њима; но доцније му њихови планови и средства улише потпуну одвратност према том правцу. „Глупо, глупо“... тако се обично изражавао, кад је била реч о њима.

— Све, све — узе реч Сима, који је већ дуже време био поштеђен од свога немилог госта, меланхолије, — али ја највећма мрзим ту њихову тајанственост и тај језујитизам. Увек имају они нешто да крију не само од другога света, него и између себе самих. Ту ти је читава лествица разних чинова у њиховој чети. Један, или колико их већ има сасвим горе, држи или бар треба да држи све конце у својим рукама, а остали знају тек по нешто од целе ствари, — који мање, који више, према своме месту и положају; а сви имају слепо да се покоравају заповестима од озго... Прави гад! Тај деспотизам и тако завереничко устројство не бих трпео, ма... Он застаде и махну руком, као да би хтео рећи, да нема тога на свету, што би њега могло покренути, да ступи у таку организацију.

— Та већ ти си стари непријатељ тих ствари — примети Радоје; и што се тиче завера, ту имаш сасвим право; оне су заиста болесна појава и по свом строју и по плановима, што су спојени с њоме. Али ти знаш, да нису ни сви бакунинци у сваком случају пријатељи завера. За њих може бити само онај, ко очекује успеха од таких подземних послова, који немају ослона у народу, па по томе немају ни снаге. А ко зна, да се успешан преображај не може створити никаквом мајсторијом, ако маса није спремна за то, тај се не ће плести у луде послове; не ће покушавати, да усрећи свет тиме, што ће пробати, да ли се каква гомилица људи може докопати власти, па онда ваљда просто — прогласити срећу и слободу... Не виде будале, да и кад би им испало за руком, да се дочепају силе, опет не би могли ништа урадити. Где им је поверење народа? Где су им средства, само да себе одрже у власти, а камо ли да протуре оне мере, које би сматрали за нужне, да би се увео нов поредак? Где им је снага за све то? Они би се у том случају можда попели на диктаторски престо, и тада би свакојако тиранисали свет, да би уништили своје непријатеље, док не би пре или после и сами пали. То би било све. И што је главно, друго се ништа не може ни очекивати. Маса их не би разумела и према околностима била би и сама пре или после против њих. То је чиста ствар. Паметан свет не ради тако. Не зида се ништа у ваздуху...

Међутим стигоше до Милановог стана.

— Ти си, Радо — примети Милан, — нешто ослабио.

— Може бити.

Пази на себе. Велиш, да се сад храниш боље.

— Да. Сад имам више заслуге.

— Радиш ли много?

— Од прилике као и пре, или још мање. Него рђаво спавам од неког времена. Чини ми се, да имам ноћу грозницу; али не знам зацело.

— Знојиш ли се ноћу? — запита Сима.

— Каткад.

Дође и Мита.

— А гле Мите! — рече Радоје. — Од куда ти? Одавно те већ нисам видео. Какве нам гласе носиш?

Ево, шта сам донео — одговори он и пружи му један телеграм. У телеграму га позиваше онај исти Л., којега је Милан споменуо на вечерњој забави у разговору са грофицом Ч., и који је био лично познат и с Митом, да одмах дође у Женеву, јер га он очекује тамо у означеној гостионици. Телеграм прочиташе и остали.

— Па хоћеш ли ићи? — запита га Радоје.

— Разуме се, и то још данас.

После два дана нађу се они опет с Митом, који се међутим вратио из Женеве. Почне им приповедати о свом путу.

— Не можете ви ни замислити, шта је то управо било. Кренем се ја лепо на пут и стигнем у Женеву. Био сам тамо више пута, па се упутим управо у хотел, који ми беше означен у телеграму. Питам вратара за Л. Он ми каже, у ком је спрату и која је собна нумера. Попнем се ја, нађем врата и куцнем. Изнутра ми се неко одзове, и ја отворим врата. Погледим, — видим женскињу. У соби је било доста мрачно, те не могох одмах распознати црте на лицу и т. д.; а нисам баш ни пазио, ко је; него толико сам одмах приметио, да је женскиња — већ по аљинама. Погледим боље по соби, — не видим више никога. — „А, дошли сте... Уђите унутра“... каже она мени, и то некаквим меким гласом. Сад сам је већ познао. То беше главом грофица Ч.

— А од куда она тамо?

— Па она је отишла из Цириха још пре неколико дана. Него слушајте, шта је било даље. Тако ми она рече, да долази из Париза и још је нешто говорила, али ја је прекидох. Кажем јој, кога тражим, и приметим, да сам се сигурно забунио у нумери од собе, или ме је вратар рђаво упутио. — „Не, нисте погрешили“, вели она. — „Ма како да нисам погрешио“, мислим ја, „кад тражим једно, а нађем друго?!“ И тако хтедох да изиђем, да видим шта је. А она вели: „Немојте се трудити; ви сте у соби, коју тражите“... „Па где је Л.?“ питам ја: „је ли с вама заједно дошао?“ — На то ти наша грофица поче да увија. Из свега сам на послетку видео, да ме је она просто одмамила тамо. Она ми је отправила онај телеграм, па потписала Л., јер је знала, да на њен потпис не бих отишао...

— А зашто не? — прекиде га Радоје иронично. — Па она ти је још од пре врло одана... Зашто да се туђиш од ње?

— Остави се тога... Кад сам дакле видео, како ме је лепо обманула, богме се ражљутим. Она није могла више издржати... нада се, да је сад бар не ћу одбити... она нема мира... ставља ми на расположење све, што има, па да идемо заједно... Тако ми је певала. А мени је већ било доста, те пођем напоље. Она да ме заустави, ал’ већ доцкан. Опростим се на брзу руку и оставим је. Тако вам ја прођох с тим „путешествијем.“

VIII. С пута.

— Дошао је један петрограђанин, с којим треба да се састанемо -— говораше Иван Милану тог истог дана. — Дошао је јуче и уговорио с Костом, да дође вечерас. У његов стан, где ћемо се и ми искупити. Он је хтео, да се састанемо у стану једнога Руса; али га је Коста салетио, док год није пристао, да дође баш њему.

У вече отиде заиста у Костин стан Милан, Радоје, Сима и Иван. Ту затеку Миту.

— А где је Коста?

— Нема га — одговори Мита, смејући се.

— Како то? Хоће ли доћи?

— Не ће доћи. Изгубио се... Отишао је из Цириха.

— Говори ти мало јасније.

— Па просто отишао човек. То је сасвим јасно. А казаћу вам и куда. Отишао је у Женеву...

— А, знамо већ — прекиде га Радоје. — Вија грофицу. Можда ће је и стићи.

— Тај нема шале — проговори Милан. — Он хоће силом, кад не иде лепим... Тај човек је у том погледу баш развраћен. Просто због новца тако се заборављати...

— Није он сам таки — примети Сима.

У томе дође и петроградски гост са неколико циришких Руса. То је био медицинар, по имену Александар Слезовски.

Одмах се поред чаја отпоче разговор.

Гост приповедаше, зашто је оставио Петроград.

— Ја сам био исто тако умешан у ту ствар — говорио је он, — па зато сам и гледао, да што пре измакнем, и то ми је, као што видите, сретно испало за руком. Него да чујете, како се то управо догодило. Седим ја једног вечера и читам. На један пут чујем пуцањ у соби, што је била испод моје. У тој соби живела су моја два познаника, врло добри људи. Ја се тргнем и почнем слушати, шта је и хоће ли што даље бити. Пуцање се понови још један пут. Уједно се чуо и неки жагор, али речи нисам могао разабрати. Пођем напоље, да видим шта је. У томе сретнем газдарицу. Била је, сирота, бледа као крпа. Каже ми онако збуњена, да су у тој соби полицаји и да ће затворити не само оба моја познаника, него и једну женскињу, коју су ту затекли. То ми је било доста. Видео сам, колико је сати. Полиција нам је намирисала траг. Није остало ништа друго, него да се што пре бежи. Спремим одмах своје ствари, па на жељезницу. Срећом сам имао уредан пасош, те тако пређем границу и ево ме сад овде. Као што и ви знате из новина, један од тих мојих познаника пуцао је на једнога полицаја из револвера и то два пута, али га на срећу није погодио, јер опет се не би могао спасти; други би га ухватили (било их је ту више) и, разуме се, онда би и он и остали далеко горе прошли.

— И тако се ви сретно уклонисте — рече Радоје. — Шта све не бива у Русији! Затварају и шиљу у Сибир људе само зато, што се усуђују распростирати књижице по народу!

—- Да — прихвати гост, — то је у Русији смртан грех, а то је и наша сва кривица, што смо радили за начела, како смо могли: усмено и писмено. У првом нас нису могли ухватити, али су нашли неке књижице, што смо их ми пораздавали, па онда — што већ знате писма и т. д. До народа не сме доћи никаква мисао, која би га кадра била навести, да и он сам промисли мало о своме стању и о томе, да ли његова невоља мора довека трајати, или јој има лека, и какав је тај лек. До душе и по другим државама радо би се забранила свака слободнија реч и заиста се и употребљују разне мере, да се спречи продирање здравих појмова не само у масу народа, него и у интелигентније сталеже; али нигде се не појављују те мере у такој грубој и зверској форми, као у Русији. По другим земљама ограничава се слобода штампе и говора, али се ипак не затварају људ’ма уста; ту се опет даје говорити и писати о стварима, које у Русији није слободно ни споменути. У Русији не смеш ни при себи имати књигу или књижицу, која се иначе по целом свету чита и продаје, само ако државна власт види у њој што год „преступно“. А продавати и иначе растуривати таке ствари, — то значи, бити кандидат за Сибир, само ако паднеш шака полицији и суду.

— То стање — проговори Милан — доиста је ужасно. Али руске пропагандисте требало би баш зато да су утолико смотреније, уколико је њихов рад и положај опаснији. А међутим код њих се баш више пута опажа крајња несмотреност. Ето и тај случај, који је вас натерао на бегство, поникао је из најлакоумније непажње. Шпијуни и полиција похватали писма, па на основу тога хватају после и људе. Зар то није до крајности жалосно и смешно? Чувати писма, у којима има ствари таман згодних за полицију, и — што је најглавније — у којима има имена! Каква је то глупост! Као бајаги требају им та писма ваљда за спомен! Све и да имају какве трајне вредности, опет би их сваки иоле паметан човек или спалио, ако су опасна, па написао и оставио себи у сасвим безопасном облику оно, што му треба; или би иначе, како зна, осигурао од сваке беде и себе и друге. А кад још узмемо у обзир, да та писма обично немају трајне вредности, него имају само привремену важност, уколико дају упутства у чему, или јављају што год, — онда се још мање може разумети, нашто их чувати и правити тиме услугу полицији. То је управо најлакоумније упропашћивање и себе и других...

— А има ли каква рада међу јужним Славенима? —- питаше Слезовски, кад дође разговор и на ту тему.

— За сад још нема — одговори Радоје. — До сад су прилике биле тако неудесне, да се није могло почети ништа озбиљније. Али ми смо уверени, да не ће проћи много времена, а рад ће се започети и то без сваке сумње потпуно озбиљан. Околности ће нам, истина, у многоме стајати на путу; али на послетку не иде то нигде без борбе и труда; и после од самих бораца зависи, с каквом ће вештином сузбијати разне сметње и како ће се уопште борити против старога реда. Њихова је дужност, да се што боље наоружају, те да тим снажније и с већим успехом могу рушити трулеж. Ми ћемо до душе, доцније почети посао, који се код других већ одавно започео; али главно је, да се уопште почне радити и то што савршенијим начином; па ко зна, можда ћемо ми то, што је одоцњено у времену, не само накнадити, него још и осим тога више привредити ствари....

— Пре неког времена — узе реч Милан — добили смо вест из Беча, да су тамошњи српски ђаци почели радити на утврђењу свезе између свију наших једномишљеника тамо доле. То је врло пријатна вест. Та свеза имаће се пре свега раширити на ђачку омладину, па онда и на остале присталице. То ће бити квасац за даљу организацију и даће нам одмах у почетку известан организован број радних снага. Организација та, разуме се, састојаће се просто у чврстој свези, у писменом и усменом договору о начину рада и т. д., а не мора за ту цељ имати ни писаних статута, ни других формалности. Да је така свеза нужна, о томе нема сумње. Тако ћемо доћи до више снага, више средстава, и што је главно, до сталнога и сложног рада у одређеном правцу.

— Ту не ће радња морати ићи, као у Русији — рече Сима.

— Као у Русији... насмеја се Слезовски. — Та онаких ограничења нема нигде! Али опет не може ни тамо борба против зла остати без успеха. Сасвим је природно, да ће ипак победити наша ствар, као и свуда. Напредује свест, шири се и јача незадовољство. Народ отвара очи и пита, зашто да он својим радом и патњом искупљује благовање неколицине? Ми смо све јачи, а непријатељи све слабији, и то тако мора да буде. Наша, је победа дакле извесна. Сметње су до душе врло велике; али опет нису толике, да се не би дале савладати. Пре или после оне ће бити уклоњене, ако не на један пут и можда не тако брзо, као што би ми хтели, а оно по могућности. Но свакојако њих ће нестати, наши непријатељи ће пасти, ствар слободе славиће победу... Несвести има, истина, врло много. Народ слабо мисли; а није ни чудо, што је тако. Али опет има и у самој маси људи, који премишљају о невољи и који су уверени, да тако не може и не сме дуго остати. Ти људи буде и друге из мртвила, те се на тај начин множе редови оних, који не само да су просто незадовољни с овим поретком, него који поред тога теже за што скоријом променом целога друштвеног стања. Има међу њима и таких, који разумеју и усвајају наша начела, па их својим начином и језиком шире даље. Они шире у маси убеђење, да садашњи поредак ваља заменити новим, у коме ће свако уживати, што год му треба, и у коме ће уопште владати слобода и сретан живот. А да таких људи буде што више, то зависи од наших пропагандиста... У народу се није изгубила успомена на Разина и Пугачова; он се још непрестано сећа њихових јуначких дела и спомиње очајну им борбу против угњетача. А то показује и несвесну тежњу народа за бољим стањем; у његовим песмама и причама о тим догађајима потпуно се огледа симпатија са борцима против тираније и уједно вера у бољу будућност.

После неког времена опет су једног вечера седели и разговарали се поред чаја. На један пут се врата нагло отворе и у собу уђе Коста.

— Од куда ти, човече, тако изненада? — зачуди се Мита.

Коста изгледаше врло зловољан.

— Твој пут — настави Мита, — или управо цељ твога пута није никаква тајна...

— Та ти си већ морао телалити! — прекиде га Коста. — Као да је то нека ствар, која се тиче целог света! Ал’ то је већ твоја стара навика.

— И ти доиста мислиш — насмеја се Мита, — да нико други није могао знати, куда си ти отишао? Ала си безазлен! Но најпосле узмимо, да сам баш ја све раструбио, па шта је с тим? Него боље причај нам, како си прошао на путу. Ја бих рекао, да ниси ништа израдио.

Коста се дуго није дао наговорити, да им приповеда о своме путу. Но они су дотле наваљивали, смејући се и задиркујући га, док им најпосле није испунио жељу. Приповеди им укратко ово.

Из Цириха је био отишао управо у Женеву. Потражи гостионицу, у којој је пре Мита нашао грофицу, и дозна од вратара, да је она отишла у Париз. Коста га запита, је ли отпутовала сама, или можда с ким у друштву. Вратар га увери, да је отишла сама. Одмах седне и он на жељезницу, те за њом у Париз. Одседне у једној гостионици, и почне по цео дан тумарати по вароши, не би ли је где год видео. Питао је за њу и у полицији, и то одмах, чим је дошао, али узалуд. Један пут је смотри у опери. Тако се увери, да је заиста у Паризу. Али му не испаде за руком, да се састане с њом. Наопако се једио, али му није ништа помогло. Опет настави своје дневне и вечерње шетње, да би је ма где спазио. Једног вечера примети је на булвару. Није била сама, него је ишла испод руке с једним човеком. Коста им се смотрено приближи и упозна у том човеку — Стојана Поповића, оног истог, што је некада дошао у Митин стан и узео од овога неку књигу и новаца. Стојана је већ одавно нестало из Цириха; куда је отишао, — то се није знало. Кости се узмути сва крв, кад га опази; но опет нађе за добро, да им не приђе; него се ограничи на то, да их у „пристојној даљини“ прати, те да види, где су у стану. То му потпуно испаде за руком. Запамти хотел, у који уђоше, и дозна после тога од вратара, да ту станују. Премишљао је, шта сад да ради. Чинило му се већ и самом, да је грофица за њега сасвим изгубљена; али опет још није хтео да се повуче и да отиде натраг, не израдивши ништа. Реши се, да покуша срећу бар још један пут. Отиде једном у ту гостионицу и чује од собарице, да је грофица сама код куће. Уђе унутра. Сад наступи сцена, у којој је Коста њој пребацивао неверство и т. д. Најпосле се врати од куда је и дошао. Није се ништа аснио. Она остаде у у Паризу, а он се лепо врати у Цирих.

— Ал’ да је нешто дошао натраг Стојан баш онда, кад си ти био код ње... примети му Радоје. — Не верујем, да би добро прошао.

— Шта?! — љутио се Коста. — Ја бих...

— Шта би ти? — прекиде му реч Мита. — Та оно је, море, људа спрам тебе...

Тако му никако нису дали мира. Неки су га и озбиљно нападали због те његове гадне стране.

Наскоро после тога пође Милан са Радом и Симом из друштва кући.

— Дакле и Иван ће с нама зацело у Беч — доче Милан. — Јуче ми је казао, да се сасвим решио на то.

— Ја мислим — рече Сима, — да ће добро бити, да отидемо што пре, те да проведемо тамо и ферије.

— Тако и ја држим — примети Милан. — А пристаће сигурно и Иван... У осталом, како зна...

— Тамо ћете — прихвати Радоје — моћи зацело већма потпомоћи ствар, него овде. Док се не сиђете у доње пределе, утврдићете између себе солидарност и углавити општи план за рад. А кад се сиђемо сви, лако ће нам бити, према околностима удесити појединости у раду. И ја бих радо ишао с вама; али не може се, кад је тамо на техници сасвим други ред.

ДРУГИ ОДЕЉАК.

IX. За времена.

— Дакле тако нам прође Јова — говораше Жарко Милић. — То му не може бити баш најмилије.

— Да — примети Пера Берковић, — то му је награда за пропаганду.

— Али како је то управо било? — запита Рускиња Ана Василијевна. Она је прилично разумевала српски, као што су и ови, што се сад с њом разговараху, разумевали руски; али су опет говорили немачки.

— Како је било... ево овако -— одговори Пера. — Јова је доста, брзо свршавао часове с дететом тога трговца, јер је деран бистар и вредан; а његова старија сестра, већ одрасна девојка, поче такође од некога доба уредно долазити на те часове, да се усаврши у српском језику, као што је она говорила оцу. Међутим Јова је њој говорио о нашим стварима, и она га је радо слушала. Кад је посвршавао послове с дераном, који иде у трећи гимназијски разред, онда је обично остајао подуже сам с њоме, те су се могли комотно разговарати, о чем су год хтели. Јова вели, да његове речи нису остале без уплива; само, на жалост, ето му се сад поквари све. Мора бити, да је отац прислушкивао, па му се није допало, да плаћа инструктора за сина, а инструктор да учи бесплатно и кћер, и то да је учи стварима, које се њему никако нису могле допасти, ма да их није баш не знам како могао разумети... Бар по Јовиним речима излази, да је отац морао слушати те њихове разговоре. И тако је он сад остао без инструкције и уједно без леба, јер је ту имао стан и добру плату. Има до душе осим тога још неких заслуга, али то је све мало.

Тај се разговор водио у Бечу у стану Ане Василијевне, плаве, омалене женскиње, која је слушала неке курзове на медицинском факултету.

Да представимо и друге особе.

Пера Берковић, медицинар, средњега стаса, носио је наочари; у ходу се помало љуљао. Лице му показиваше здравље и једрину. Био је добре нарави, обично готов на смеј; али се умео више пута и ражљутити ма због чега; но љутина га је брзо прелазила. Сваки час је ковао нове планове, и често се кајао због непромишљених поступака.

Жарко Милић, правник, био је плав, са врло јаком и оштром брадом. Отац му беше трговац у селу Б. у Бачкој. Он се, особито пре, врло једио, што је правник. Пре свега љутило га је учење несносних параграфа. Затим (као што је он више пута говорио) никако се није могао опријатељити са софистаријом и извртањем истине у лаж и лажи у истину, без чега не ће моћи проћи у адвокатској пракси. „Сви се ви“, љутио би се он чешће, „бавите науком; а каква је наука, коју ја учим? То није никаква наука; то је неки хаос, који је осуђен на пропаст“... Он је допуштао, да не ће морати у пракси баш гуљити свет, али је био уверен, да већ самим тим занимањем долази у противност са својим начелима. Но опет се тешио тиме, што ће моћи и тим занимањем донети користи, бранећи н. пр. сиротињу и т. д. „Ја знам“, говорио је он својим пријатељима, „да ми морамо у животу сваки час долазити у сукоб са својим начелима; то се по себи разуме; ми ћемо шта више чешће морати урадити понешто, што је непосредно противно нашем уверењу, а то само с тога, да би се даљим последицама донело нашој ствари тим више асне, и да се ова не би можда већма оштетила тим, што би ми и у такој прилици поступали по својим начелима. Сасвим је природно, да се од два зла бира мање. Тако и ми у том случају само привидно радимо против начела, а у самој ствари ми и тиме баш њих потпомажемо. Увек морамо њих имати пред очима, па у интересу њиховом морамо их према околностима у једној или другој прилици непосредно и забацити, само ако нам рачун каже, да ћемо им заиста тим више користи донети. Али треба гледати, да таких прилика буде што мање и уопште ваља ићи за тим, да и у животу и у раду што ређе долазимо у сукоб са својим убеђењем и правцем. А то је баш оно, што мени не може тако испасти за руком, као другима, који се не баве овом струком. И ви ћете се, као и ја, морати владати према извесним друштвеним правилима и законима, с којима се никако не слажемо, него шта више, хоћемо да их уклонимо; али док постоје, морамо се и ми мање или више равнати по њима, ако хоћемо да живимо у друштву и да радимо. То је нешто, што се апсолутно не да избећи. Али ја ћу морати по самом свом занимању у том погледу више долазити у сукоб са својим мишљењем, него ви. Ви можете то свести на минимум, на ону меру, без које не можете опстати у друштву. А код мене то није случај“...

Тек што је Пера ућутао, уђе у собу сам Јова.

Он беше висока узраста, смеђ. Родом је био из седа Г. у Банату. Родитељи му стајаху се имањем рђаво. У ** је свршио гимназију, живећи сиромашки; имао је неку малу стипендију и учио је друге ђаке већином за малу плату. У осмом разреду заволи једно девојче. Поче јој правити серенаде са неколико другова, с којима беше склопио мали кор за ноћне песмице. Доцније се упозна с њоме изближе, и шта више, био је и у кући им врло добро примљен. Отац јој беше занатлија у средњем стању. Ствар дође дотле, да јој Јова најозбиљније обећа верност и зада тврду реч, да ће је узети; а за то је, наравно, било нужно, да што пре сврши што год, од чега би могли живети. У томе положи и испит зрелости, те отиде кући. У септембру добије неку већу стипендију, па отпутује у Беч с намером, да сврши професуру и да се одмах ожени. Он се заиста и упише на одељење природних наука, али се још за времена испише одатле и ступи на медицински Факултет. Но зато није он још напустио мисао о женидби; могао би се (мислио је он) оженити пре него што сврши медицину; њих двоје могли би живети међутим можда заједно горе, нешто о њеном трошку, а нешто од његове заслуге и т. д. У Бечу нађе одмах неке инструкције, те је доста добро живео. — У почетку често дописиваше са својом „вереницом“. Али доцније, кад се боље упозна у Бечу и кад направи познанство и са неколико бечких женскиња, почеше његова писма бивати све ређа. Узалуд сва пребацивања и молбе девојчине. Он јој на последње писмо и не одговори. После осам месеци, од како је дошао у Беч, чује да се она удала, и то највише по наговору и присиљавању родитељском. Неколико дана је после те вести био суморан, а затим је опет ишло све по старом. Тако прође неколико година. Сад је већ свршавао медицину; остаде му још једна година за полагање последњих испита. Он је од прилике пре године дана ступио у коло, које се спремало за рад на остварењу начела слободе и једнакости. Од тога доба се отресао скоро свију мана, у које је дотадашњим животом био упао. Постаде други човек.

Јова поседи мало, па отиде заједно с осталима, кад види да никако не долази Стева Станковић, којега је ту очекивао.

Мало после куцне неко на врата и у собу уђе повисок човек, доста млад, с риђом брадом и брковима.

Ана помисли у први мах, да је дошао Стева; али кад погледа госта, види у њему сасвим непозната човека.

— Ја сам Аркадије Глигоријевић Попов — поче он својим матерњим руским језиком. — Учим овде медицину; и вас сам виђао на предавањима.... Он је изгледао збуњен.

— Шта желите ви? — запита га домаћица, посматрајући га подазриво.

— Дошао сам да испуним дужност, што ми је налаже поштење и... и... начелна солидарност са извесном личношћу, која је без своје кривице упала у опасност, о којој и не сања, а опасност је та ипак врло близу...

Ана Василијевна мерила га је још чуднијим погледима. Није знала, шта да мисли о том човеку.

— Ви мене без сумње не познајете — поче он опет муцајући, — али ја вас врло добро познајем. У осталом није ни чудо; ја нисам у Бечу одавно. Вас сам виђао на предавањима, а и иначе слушао сам о вама од својих пријатеља... Ви нисте чули за мене, а и ако сте ме кад год видели, заборавили сте, не сећате ме се више... Ја вас нисам заборавио...

Она постаде сасвим нестрпљива.

— Говорите, молим вас, шта хоћете. Немојте толико околишити...

— Хтео сам само то рећи, да ви с тога немате поверења према мени. Али верујте, ја сам дошао овамо у најбољој намери. То ћу вам одмах разјаснити. Ја сам од својих пријатеља поуздано извештен, да ће руска полиција на граници позатварати Русе и Рускиње, који ових дана буду прешли у Русију на извесним тачкама. А пошто сам дознао, да је и ваша једна пријатељица јуче отишла у Русију и пошто ће и она пасти шака полицији, ако јој се за времена не јави, у какву опасност иде, — то сам дошао овамо, ако се још може што учинити...

Ана Василијевна гледаше га неповерљиво. На лицу и у кретању јој огледала се узнемиреност.

— Ви сте, као што велите, поуздано извештени?

— Најпоузданије. Могу вам јемчити својом чашћу, да је тако. И ако ваша пријатељица, Олга Петровна....

— Знате јој и име... прекиде га она замишљено.

— Да, чуо сам... Ако она дакле не дозна још за времена, каква јој опасност прети, то ће на сваки начин доћи и она у затвор. Да сам којом срећом пре дознао за то, ја бих вас, разуме се, пре и известио, и онда би ствар зацело боље стајала, него овако. Али шта знам, кад сам и сам тако доцкан чуо о томе.

— Олга је данас у Прагу — проговори Ана Василијевна као за себе. -— Да — настави затим, окренув се госту, — она је доиста пошла у јужну Русију, и то сасвим приватним послом. Све и кад би је затворили, не би нашли у ње ништа сумњиво. С те стране нема никакве опасности...

— Тим боље, тим боље. Али, молим вас, доста је невоље и у томе, ако је само привремено баце у истражни затвор. Док се докаже, да нема никакве кривице против закона, може проћи много времена. Ви знате, како то иде у Русији. Зато се не сме оклевати.

— Имате право. Она, истина, нема код себе никаквих ствари, које би је могле бацити у беду; али опасност је ипак ту... Она је сад у Прагу. Задржаваће се тамо цео дан. Ми ћемо јој дакле моћи јавити, да не иде даље.

— То је сретан случај. Дакле она је у Прагу. А знате ли ви то зацело? И, што је још најглавније, знате ли адресу, на коју би јој се могло јавити, што је нужно?

— Она је тамо код једне пријатељице. Знам адресу. Телеграм ће је још затећи тамо. Али каква је то денунцијација? Због чега се управо узбунила полиција?

— То се не зна поуздано. Чује се само толико, да хоће да улове некакве књижице из Лондона. Је ли то све, или можда има још што год, то се најпосле не може ни знати. У осталом ја држим, да би се ваљало пожурити са телеграмом...

Он није ни довршио, што је почео говорити, а у собу ступи Стева.

Аркадије Попов погледа на њега, збуни се, изговори још неколико већином неразумљивих речи, па се одмах опрости и отиде.

Ани Василијевној беше врло чудно то његово понашање. Није, наравно, могла растумачити себи, зашто се тако збунио и одмах се удалио, чим је опазио Стеву. А исто тако није могла објаснити себи ни оштар и нешто зачуђен поглед, који је Стева бацио на њега. Она заборави, да га запита зашто је толико изостао.

— Шта је то? Знате ли ви тог човека?

— А знате ли га ви? — запита је он.

— Ја га данас први пут видим.

— А ја други пут.

— Па шта значи то? Разјасните ми. Знате ли ви што год о њему?

— Знам само то, да је шпијун.

— Шта? Јесте ли ви уверени? Од куда знате то?

— Видео сам га на једној радничкој скупштини, како се посадио за сто заједно с радницима; али после неколико тренутака устадоше сви, који су били за тим столом, па отидоше на друго место, а њега оставише самога. Ја им дођем, да чујем шта је, и чујем од њих, да је то шпијун. Доцније ми то исто потврдише и неки Руси.

— По свој прилици је и он вас видео на тој скупштини.

— Дабогме. Видео је, да сам се известио о њему, па зато је сад и побегао, да не би дошло до каквих објашњења, која за њега не би могла бити пријатна. Него шта је он ту тражио?

Она му приповеди, шта је чула од њега.

— Ако је доиста шпијун — заврши она, — онда шта је хтео с тим? Мора бити да се интересује за Олгу, па кад је ваљда случајно дознао, да ће и она упасти у клопку, коју је можда он сам наместио, онда се пожурио, да је избави, ако може,

— Сасвим је вероватно, да је он сам јавио, где треба, да ће проћи Руси и Рускиње, које ваља похватати; или ако не баш он, а оно какав његов другар по занату. А што се решио, да покуша избавити Олгу, то се може тумачити двојако. Или се интересује за Олгу, или за вас.

— Од куда дођосте на то? — смејаше се она.

— Врло простим начином. Виђали су неки од мојих познаника, како је више пута ишао за вама један човек, који по њиховом опису лако може бити баш тај шпијун. Можда је дакле употребио ову прилику, да с вама дође у додир. У осталом могућно је исто тако, да је учинио то Олги за љубав. Сад свеједно. Главно је, да ми знамо, у чем је ствар.

— Треба јој одмах телеграфисати.

Стева Станковић био је такође медицинар. И њему је требала само још једна година, па да буде сасвим готов. Беше средњег стаса и црномањаст. — Родитељи су му живели у вароши С., у Бачкој.

Кад је од прилике пре две године био неко време доле, науми он, да путује мало по Бачкој и Банату. Што науми, то и учини. У многим местима имао је које блиских, које далеких родова, те према томе удеси свој план за путовање.

Каткад је ишао на коли, но већином је путовао пешке. Беше лето; врућина ужасна. А он иде бос, ципеле обесио о дебео штап са оловном главом, капут и прслук скинуо, кошуљу раздрљио, и држи у једној руци велик кишобран, да га чува од сунца — прави Робинзон. Путем је певао разне песме. Глас му се разлегао далеко по пољани, а сељаци, на које је наилазио, или до којих је допирао његов глас, погледаху зачуђено и радознало, какав је то певач...

На томе путу састајао се и говорио је са многим сељацима, међу којима имађаше и доста рођака. Хтео је да чује њихово мишљење о терету, што их притискује и уопште о целоме друштвеном стању, уколико и како га они схватају. Али се нимало није задовољио са резултатом. Они, с којима се он разговарао, већином су показивали врло плитко размишљање и немарност спрам свега, на што је он у то доба гледао са највећим фанатизмом (тај фанатизам претворио се доцније у тврдо убеђење и одушевљен рад). Он беше по нарави својој врло жесток, те се с тога, разуме се, јако љутио. Покушавао је, да их обавести и убеди, како они трпе само с тога, што су глупи; како они могу и морају једном постати сила, која ће срушити све, што не ваља, те ће се тада установити сасвим нов ред, у коме ће свима бити добро. Али је и сам увиђао, да његов говор нема онога уплива, који он очекиваше. Истина, наилазио је по каткад и на људе, који су га боље разумевали. Али у главноме остао је незадовољан са оним, што је видео и искусио у том путовању.

При повратку задржи га у једном месту неки млад учитељ српски на ручку. Учитељ је био жесток „народњак“. Заподене се разговор о различним стварима: о школама, о вери, о напретку и т. д. Дође на реч и народносно питање, а из тога се пређе на народни живот и друштвено стање уопште. — „Јесте ли ви зацело народњак?“ —— запита га Стева оштрим тоном. — „Јесам“ - „И ви ипак не одобравате то, што сам ја говорио о народној невољи и о леку против те невоље и против свију садашњих друштвених зала?“ — „Не могу одобрити ваше речи с тога, што се никако не слажем са целим вашим гледиштем“. — „Ви се не слажете с мојим гледиштем... А ипак хоћете да се зовете народњак“... — „Ваљда ми не ћете то одрицати“... поче домаћин скоро увређен. — „Ви или сте глуп човек, или нитков“, рече му на то гост. На таку „учтивост“ не умеле домаћин ништа одговорити. — „Ви или не разумете“, настави Стева, „да се име народњака не слаже са вашим начелима, и у том случају ви сте глуп човек; или разумете то, па опет хоћете да носите име, које не заслужујете; у том случају ја вас сматрам за ниткова“. — Домаћин га је само гледао разрогаченим очима.

Међутим то је било одавно. Од тога доба он се у многоме променио. Постао је питомији, напустио је тај опор начин у говору с људима, и непрестано се спремао, заједно с другима, за рад.

— Од куда ви, Олга Петровна, овде? — говораше Иван Платкин лепој плавој женскињи, која је баш хтела да савије за један ћошак, те да уђе у други сокак.

—- Гле, Платкин! — зачуди се она. — А како ви дођосте у Праг? Камо путујете?

Они се руковаше као стари познаници.

— Ја идем са још два Србина у Беч.

— Хоћете ли у Бечу дуго остати?

— Остаћемо тамо сви, док год не посвршавамо своје струке. А шта ви овде радите?

— Путујем кући, па сам мало сврнула овамо. Имам ту једну добру пријатељицу.

— А зашто сад путујете кући?

— Болестан ми је деда, па ме зове. Послао ми је телеграфски путни трошак с позивом, да се одмах кренем на пут. Мора бити да је јако болестан.

— Да, ви имате богатога деду. Тај ужива у вама. Спомињали сте га и у Цириху.

— А ви сте ваљда све до сад били у Цириху? Нисте ли ишли никуда даље?

— Нисам.

— Одавно се нисмо видели. Већ је година дана, од како сам ја у Бечу...

— Да, управо година дана... А кад ћете се вратити натраг?

— Ја мислим, да ћу се моћи набрзо вратити. Бар ја ћу гледати, да тако буде. Деда сигурно хоће само да се састане са мном. Ваљда се боји, да ће умрети.

— А, ево и мојих другова.

Милан и Сима, који су међутим разгледали књиге у излогу неке књижаре, дођу к њима,

— А је ли и Ана Василијевна још у Бечу? —- питао је Платкин доцније.

— Јесте. И она слуша те исте, већином приватне курзове на медицини, које и ја слушам.

Обадве су у Цириху свршиле бабичлук, па су биле дошле у Беч, да се у томе, а и иначе даље усавршавају, не толико ради праксе, него управо иа жеље, да што више науче. Новаца су имале доста.

Било је говора и о другим Русима и Рускињама, које су пре биле у Цириху, а после се преселиле у Беч.

У томе дође и подне. Отиду сви заједно у гостионицу на ручак.

— Ја сам, до душе, обећала својој пријатељици — рече Олга, — да ћу с њоме ручати; али сад свеједно. Она се храни у приватној кући. Кад види, да не долазим, ручаће сама, као и обично. А доцније можемо је посетити сви заједно.

— Како вам се свиде српски ђаци у Бечу? питаше Иван Олгу.

— Много боље него они, што сам их познавала у Цириху. Далеко су озбиљнији, зрело гледају на целу ствар, а не одају се на којекакве будалаштине.

— Састајете ли се често?

— Дабогме. Више пута пијемо и чај заједно.

— Говоре ли руски?

Разумеју њих неколико, и то сасвим добро; али не говоре.

Пред вече отиду у стан Олгине пријатељице. Ова јој одмах преда телеграм.

- Шта је то? — проговори Олга зачуђено, и прочита телеграм још један пут. — Ја не појмим, шта то значи — рече затим и остави телеграм на столу.

— Какве су то вести? Да није што год од деде? — запита Иван.

— Није од деде. Ето, видите и сами.

Иван прочита телеграм.

- Ово је сасвим категорично речено — примети он. — Позивају је из Беча — објасни он затим и осталима ствар, — да се одмах врати натраг и да никако не путује даље; разлози су врло важни. Какви су разлози, то се не каже. Шта ћете сад, Олга Петровна?

Шта ћу? Не знам управо ни сама. Зашто ме зову натраг? Шта су то могли дознати?

— Ићи ћемо заједно у Беч — проговори Милан. — То једно је извесно. А остало ћемо чути тамо.

- Та сад шта знам друго чинити, него с вама заједно натраг... По телеграму не остаје ми ништа друго.

На бечкој станици дочека их Пера Берковић, Жарко Милић и Марко Лазаревић. Прва двојица су нам позната. Марко је био смеђ, средње величине, врло осетљиве нарави; родом из К. у Срему. И он изучаваше медицину. — Из његовог пређашњег живота споменућемо само једну карактеристичну црту. Могло му је бити 14—15 година, кад му по свој прилици „дубоким филозофским размишљањем“ паде на памет начин, којим би се уверио, да ли он заиста живи или не. Треба знати, да се наш млади „филозоф“ био уопште задубио у така испитивања, те је тим путем дошао и на питање: живи ли он, или је то само уображење. У осталом има још људи на свету, који продају као нову робу ту од старијих „мудраца“ позајмљену „науку“, да нема живота, него га ми само себи уображавамо; али су ти људи ипак бар толико паметни, да не покушавају таке сокачке глупости најниже врсте испитивати и доказивати својим властитим искуством, него поред свег тога, што теоретично сматрају живот за „уображење“, опет у пракси умеју врло добро да оцене племенити метал и уопште све, што је кадро учинити, да им то „уображење“ буде што слађе. Но наш млади „мудрац“ није још био сасвим начисто са собом у том питању, те се тако реши, да се својим искуством увери, је ли истина, да он живи. За то је употребио особиту методу. Отиде у шуму и проведе ту неко време, не једући ништа. Кад га глад поче мучити, онда по томе непријатном осећају закључи, да заиста живи. Као што видите, метода му беше оригинална, али у исти мах до зла бога глупа у сваком погледу. Тако је он решио питање о животу. Очевидно далеко практичније раде они, који у теорији просто одричу живот, те тим комотније у пракси грабе, што год могу, — та и тако је све „сан“... Међутим таких је мало. Огромна већина граби и не разбирајући за то „Филозофирање“.

После поздрава с путницима, који беху дошли, опазе и Олгу. Она изиђе последња из влака.

— Од куда ви? — чудио се Марко, рукујући се с њом. — Зашто сте се вратили?

— Не знам управо ни ја — насмеја се она.

— Како то?

— Ето тако. Добила сам у Прагу од Ане телеграм, да не идем никако даље, него да се одмах вратим. Ја сам то и учинила. Зашто сам позвана натраг, то ћемо тек овде чути. И сама сам радознала, шта то може бити.

У томе дође и Стева с Јовом.

— Ми смо се мало задоцнили, али свеједно.

— А, Олга Петровна — поче Стева, приметив је, — ви сте врло паметно учинили, што сте послушали телеграм.

— Дакле ви знате за то? А знате ли и разлог, због којега сам се имала вратити натраг?

— Знам. Ја сам вам и телеграфисао у име Ане Василијевне.

— Тако? Па говорите, шта је то управо...

Стева им приповеди јучерашњи догађај са шпијуном.

— Може бити да је и слагао — примети Сима.

— Не верујем. У осталом видећемо, да ли ће се испунити његова реч.

— Свакојако — проговори Олга — боље је, што сам се вратила. Ко зна, шта би могло бити...

У разговору су оставили већ станицу.

— Збиља, Јово — запита Марко, — јеси ли већ нашао себи новог ђака? Чујем, да си га тражио по што, по то.

— Морао сам га тражити. Треба живети. Нисам рад, да опет дођем у тај немио положај, да и ручам и вечерам код „крајзлера“, и то на веру... Нашао сам баш јуче, што сам тражио.

— А је ли се тај немио положај — запита Милан — јављао чешће?

— Није баш често. Али бивало је, и онда сам постајао „крајзлеров“ гост по недељу дана... Тако је, кад се изгуби рачун, па се остане без новаца... Ђачки послови... Но то сам ја искусио још првих година. После сам се већ научио памети.

— Та ниси ти сам; има нас више таких — примети Пера. — Али све је то маленкост. Знам ја једнога, што је умео по неколико месеци хранити се скоро непрестано самим чварцима и то ладнима. Најпосле је дугом праксом дошао до тога уверења, да нема тог јела, које би се могло мерити са чварцима. А кад је један пут био позван на неки поштен ручак на своју највећу жалост није могао да једе, колико би хтео; сасвим се био одвикао од топлих јела. Тај се патио, од како се родио; а човек је вредан и ваљан.

X. Излазак у околину.

Још неколико дана остаде до свршетка течаја. Преко ферија мислили су остати у Бечу од Срба Милан, Јова, Стева, Сима и Марко. А од Руса и Рускиња обично су скоро сви ту остајали.

Време, које су имали још да проведу сви заједно пре разласка, науме, да између осталога употребе и на бар једну тако звану „партију“, т. ј. шетњу изван Беча.

Један пут је седео Милан после подне, радећи. Око 6 сати дођу му Стева, Иван и Сима.

— Знаш ли, зашто смо дошли? запита Стева,

— Казаћете.

— Хоћемо сутра да правимо „партију“.

— Добро.

— Него требало би да отидемо до Рускиња, да им јавимо, нека буду спремне.

— А хоће ли оне зацело ићи?

— Хоће. Ићи ће и неколико Руса.

— То ће бити повелико друштво. Дакле да се иде к њима. А кад? Хоћете ли одмах?

— Не ћемо одмах. Не знам, јесу ли и код куће; него мало доцније.

— Е, онда ви седите, па радите, шта знате; само мирујте, док ја не свршим још ово мало...

Они поузимаше новине, што се ту случајно нађоше, и књиге, па ућуташе.

Од прилике после једнога сата упуте се сви осим Милана, који остаде код куће, у стан Ане Василијевне. Кад дођоше до стана, примети Сима, да га мрзи улазити унутра, него он ће их дочекати напољу, или ће отићи сам куд год у шетњу.

— Кажем ја — смејао се Стева,— да се он боји женскиња. Што си луд, човече? Та ове те зар не ће појести!

— Којешта. Зашто да их се бојим? Глупост. Просто мрзи ме да идем унутра. Шта ћу тамо? Немам никаква посла.

- шта ћеш тамо... То исто, што и ми. Јавићемо им, шта хоћемо; уговорићемо, куда ћемо и како ћемо, па ћемо се онда заједно вратити.

Сима хтеде да се удали, али га они обојица ухвате и почну га вући у капију, смејући се. Најпосле попусти он и тако уђоше унутра сва тројица.

Ту затеку осим домаћице још неколико Руса и Рускиња, а међу њима и Олгу. Сима се осећао врло неугодно. Седне на столицу, не гледајући ни-у-кога и не говорећи ни-с-ким. И остали су међутим поседали, и разговор се отпоче.

— Ми сад треба да удесимо план за шетњу, па да то још вечерас јавимо и другима, који мисле ићи с нама. Наћи ћемо их у кавани. Дакле нека се реши ствар — говорио је Иван.

— Пре свега — примети једна од Рускиња — имам да предложим то, да шетња не буде скупа.

— Прима се — повикаше неки. — И тако нисмо при новцу.

- А сад настаје питање, куда да се иде — рече домаћица.

— Можемо ићи до Луксенбурга—узе реч Стева, ширећи план бечке околине. — Ту је врло пријатно; али морам признати, да то није најјефтинија шетња. Можемо ићи исто тако на Каленберг и Леополдберг; то је већ јефтиније. Ако нам је воља, можемо отићи до Софијен-Алпа...

— То је врло далеко — прекидоше га њих неколико.

— Како хоћете; бирајте. Ето можемо ићи.... и он поче ређати још нека имена, гледајући непрестано у карту, што је стајала пред њим на столу.

— Та докле ћете већ? — рекоше неки из друштва, смејући се.

— Хоћу да вам изнесем што више предлога, па да бирате.

— Доста је већ и овако.

— Е, дакле решавајте.

Настаде општи говор. Једни су хтели овамо, други онамо. Једва се један пут сложише. Реше, на коју страну да иду, и углаве, у колико сати у јутру да се крену.

Сима је за цело то време непрестано ћутао.

До њега је седела домаћица.

- Зашто ви не говорите ништа? — запита га она.

Он промрмља нешто неразумљиво немачки.

Она га опет запита то исто.

— Не говорим руски — одговори он доста јасно, да га је могла разумети.

— Да, збиља, ви говорите немачки — рече домаћица на то, и понови своје питање немачким језиком.

Сими је било несносно.

— Шта ћу да говорим? — одговори јој он. - Ето говоре други доста. Најпосле мене се то и не тиче; ја по свој прилици не ћу ни ићи.

- А зашто? Зар ви не марите за шетње по лепим пределима?

— Лепи предели... проговори он кроз зубе и с досадом.

— Шта? Ви ваљда не признајете, да има лепих предела? — смејала се Ана Василијевна.

— Та... најпосле предео — предео... Свеједно... насмеја се и он, али усиљено.

— Ви сте врло рђаво расположени.

— Може бити.

— А знате ли — умеша се Стева, — зашто је тако рђаво расположен?

— Зашто? — запита Иван.

— Зато, што је сиромах упао у женско друштво, а то му је смрт.

Сима се љутио и говорио је, како он никако није женомрзац, него их напротив често избегава и у њином друштву ћути баш због великог поштовања, да их не би како год у рђавом расположењу увредио; али се то није могло разумети, јер је настао жагор и смеј. Сви гледаху на њега, а он се нашао у забуни и неприлици.

— Ја га — настави Стева — до душе још добро не познајем; тек је неколико дана, од како је дошао овамо и од како смо се упознали. Али сам то слушао од људи, који га врло добро знају, дакле је свакојако истина. Говорили су ми, да је он у стању добити грозницу, кад му се догоди та „несрећа“, да се мора разговарати са женскињом....

Настаде још јачи смеј.

— Ево — повиче на то Сима, пружајући обе руке — пипајте ми пулз, па видите, имам ли грозницу!.. У том тренутку изгледао је врло смешан.

— Да идемо — рекоше неки после краткога времена.

— А, не — повикаше други; — најпре нека се свира и пева. Имамо кад отићи.

У друштву беше једна добра свирачица на гласовиру, а било је такође певача и певачица, те свирачица одмах седе за гласовир, који је стајао у соби, и наскоро се удеси певање са свирком.

Сими је све било неправо.

— Престани један пут! Шта вичеш толико? — рече он Стеви, који је баш свршио једну руску песму заједно с осталима.

— Не допада ти се? Види се, да ниси нимало музикалан. Ишло је баш сасвим добро.

— Ех, добро... Само ви престаните један пут!

— Ето видите га сад — окрете се Стева Олги, која се ту случајно десила. — Није му право, што певамо. Ја му кажем, да нема права да говори о тим стварима, јер је сасвим немузикалан; али он опет остаје при своме.

— Зар ви не волите музику и песму? — запита га Олга и приступи му ближе.

— Не... одговори Сима збуњено; — не мрзим је... шта више каткад је имам радо. Али сад...

— Како? Нисам чула, шта сте казали.

— Казао сам то, да просто не марим да слушам сад свирку и певање... Говорио је скоро сурово.

— Ви сте заиста рђаво расположени — примети она, смешећи се.

— Ко зна... Можда сам баш добро расположен.

— Па како онда изгледате, кад сте рђаве воље? — насмеја се она.

— Можда боље него сад.

Олга слегне раменима и отиде.

У јутру се састану у уречено време на одређеноме месту, и пођу пешке путем, који води на Каленберг.

Беше већ скоро 10 сати, кад стигоше до једног брежуљка, са кога је био леп изглед на околину. Попну се на њега, те једни полегаше у ладу, а други отидоше, да пију воде.

Мало подаље од других седео је Марко Лазаревић, а поред њега је стајала Олга, држећи дурбин у руци.

— Устаните — говораше му она, — да видите само, како је лепа околина.

— Уморан сам. Доцније.

— Уморни сте... И ја сам уморна, па опет гледим.

Он се насмеши, али не одговори ништа.

— Устаните... устаните само... Она га узе за рукав, као да хоће да, га дигне.

— Баш морам?

— Морате.

— Кад је тако, устаћу; али чекајте још мало.

— Ала сте несносни! — Олга се бајаги поче љутити и окрене се од њега. Намести дурбин и почне опет сама посматрати предео.

Међутим устаде и Марко.

Она му одмах пружи дурбин.

— Гледајте само, како је диван изглед! И Беч се сасвим добро види. Удесите само као што треба... Та ви не умете, да наместите...

— Као да је то каква вештина — рече он и управи дурбин на Беч.

— Но, како вам се допада? Је л’те, да је дивно?

Марко скине дурбин с очију.

— Та гледајте још! Нисте још ни видели.

— Видео сам. Гледајте ви.

— Не, не. Ја сам дуже гледала. — Она му силом метне дурбин на очи.

— Заболеше ме очи — проговори он, скидајући га опет.

— Је л’те, да је леп изглед?

— Леп је — одговори Марко немарно.

— Ви као да немате у себи баш много љубави спрам природе...

— А од куда ви то знате? — запита он кроз смеј.

— Та ето, видим и сад... Једва сам вас дигла, да разгледате околину. Па како сте досадно казали: „Леп је“...

— Ви се варате. Ја уживам у природи.

— Заиста? Но, кад би сви тако уживали у њој, као ви и онај тамо, што седи с Петровићем...

Једнога лепог пролетњега дана ишли су у шетњу изван Беча, као и сад, Срби, Руси и Рускиње. У друштву беше и Марко и Олга. Марко је био врло стидљив, особито са женскињама. А Олга беше увек слободна и несташна.

Стева и још неки наговоре Олгу, да се наметне Марку, те да је мора водити испод руке. Њој није требало два пута казати. — „Уморна сам“, рече она; „извините“... и хтеде да га ухвати испод руке. — „Уморни сте? Па добро“... муцао је он, стискујући руку све већма уз-а-се, тако да га никако није могла ухватити испод руке.— „Па пустите, да вас ухватим испод руке“, смејала се она. Сиромах Марко нашао се у највећој неприлици, па није ни приметио, како они остраг хоће да попуцају од смеја. Био је црвен као рак. — „Молим вас, водите ме испод руке“. говорила је Олга несташно; „тешко ми је, ићи, верујте“... Марку се све окретало. Узме је под руку (или управо она њега) и ишао је, не видећи и не чујући неко време ништа. — „Зашто сте ви таки непријатељ женскиња?” питаше га она после некога времена. — „Не, нисам ја непријатељ женскиња“, правдао се он, гледајући пред себе; у очи јој није смео погледати за живу главу; „само нисам навикнут на женска друштва“... — „Али то је врло смешно“ примети му она, „да се ви тако чудно понашате са женскињама, а особито с нама.“ „Ја видим то и сам, али шта ћу“... — „Не бежите од женскиња, па ћете већ постати друкчији.“ — Он је на то ћутао. — „Како је то“, поче она опет, „да ви нисте никад долазили у додир са женскињама?“ — „Нисам их тражио, па тако нисам ни бивао с њима.“ — „Реците боље, да сте их избегавали, а не само да их нисте тражили.“ — „Може бити и то“, рече он с усиљеним смешењем. — „А шта мислите, има ли много таких младих људи?“ запита га Олга с ђаволастим осмехом. — Он порумени. — „Не чудим се“, настави она, „што нисте долазили у ближи додир са женскињама, с којима немате ништа заједничко, премда се ни то не да баш оправдати, јер треба се и с њима упознати колико-толико; али зашто да и нас избегавате?“ — Тако му је она подуже читала лекцију, не пуштајући га никако од себе. Доцније започне е њиме разговор и о другим стварима; но и ту је већином она говорила, а он је скоро непрестано ћутао.

Кад га после остави, осети Марко, да га је цела њена појава врло пријатно дирнула. Гледао је, да се увек нађе око ње, само — разуме се — ипак мало подаље; хтео је да је гледи, да јој чује глас. Целога пута осећао је неку узрујаност. Није ни покушавао, да да себи рачуна о томе, да ли је то зачетак каквога дубљег осећаја, или можда само непосредна последица разговора са једном од женскиња, с којима дотле није скоро никад ни говорио, — пријатан утисак, спојен са грозничавом узбуђеношћу услед дотадашњега неприродног избегавања женскога света. У осталом тешко да би у такој прилици и далеко искуснија глава у тим стварима могла себи дати ма и приближна рачуна о осећајима, што се колебаху у Марковој унутарњости.

А Олга је међутим непрестано весело ћеретала, заборавив сасвим на свога „кавалера.“

Другом приликом опет су били у такој шетњи. Он је осећао сад још већу потребу, да буде близу Олге и да говори с њом. Али кад год би покушао, да јој се приближи, појавио се у њему увек неки немир, срце би му тада јако лупало, у глави би осетио ватру, збунио би се и бегао од ње. — У један мах деси се близу ње, баш кад је говорила нешто са Стевом. — „Није тако“, рече она, одричући неко Стевино тврђење. — „Али ја вам кажем, да је зацело тако; а најпосле ето запитајте и Марка, па ће вам и он то исто рећи“... Марко није управо знао, ни о чем је реч. Он је стајао ту задубљен у своје мисли и сањарије, из којих га тек сад пробудише Стевине последње речи. Сад је Олга требала да говори с њим, — та мисао севну му кроз главу. Он се сплете, проговори нешто сасвим неразумљиво и одмах се изгуби у друштву. Олга погледи на Стеву, смешећи се и као питајући, шта је том човеку. — „Тај побеже“, насмеје се Стева; „и тако ће моје речи остати непотврђене“... — Олга је још неко време ћеретала с другима, на онда потражи Марка, — „Шта је с вама?“ запита га она. „Зашто ви бежите од мене? Није вам зар доста она лекција пре?“ — Он је само црвенио и ћутао. — „Ви сте чудан човек!“ рече му она на то и удали се. Затим хтеде још неколико пута да говори с њим, али јој то не испаде за руком. Примети, да је он очевидно избегава. Истина, није ни с другима много говорио, али тек није бегао од њих, као од ње.

Она му се почне сад јогунасто наметати. Марко је баш ишао с Аном Василијевном, која му нешто приповедаше. Он је до душе није слушао баш с великом пажњом, али тек је остао с њоме и знао је у главноме, о чем она говори. — „Једва један пут видим и вас са женскињом“. рече му Олга. — „Е, па није то баш први пут“, примети на то Ана Василијевна. — „Дакле“, настави Олга, окренув се Марку, „хоћете ли испунити задату реч?“ — „Какву реч?“ промуца Марко. — „Ето га, већ не зна!“ — „Дабогме да не знам“. — „Та то и јесте зло, што не знате! Како сте пазили на своје речи, кад сте их тако брзо заборавили?“ поче она, правећи бајаги озбиљно и строго лице. — „Марко“, повиче у томе Пера од остраг, „ево ти твоја торба; нећу више да је носим“. Марко отрчи, баш управо отрчи, по торбу, и не врати се више. После једнога сата опет га ухвати Олга. — „Сад ми не ћете умаћи. Морате чути, што хоћу да вам кажем. Већ је крајње време, да се оставите те своје методе бегања. Шта имате ви против мене?“ — „Ја? Ништа... Шта бих могао имати?“... — „Е, добро; онда ми реците, зашто нећете да се разговарате са мном?“ — „Како то? Зашто да нећу? Ви се варате“... — „Не варам се ја. Ваши су маневри и сувише прости, да бих могла не провидети их. Ви просто побегнете, чим приметите, да вам се ја приближујем“ — „Ја немам обичај“... поче он опет, али не сврши реченицу. — „Признајте, да сте криви“, смејаше се Олга несташно и ухвати га испод руке. Тако је ишла с њим подуже.

Кад се вратише у Беч и почеше се разилазити, она му пружи руку. — „Ала вам је ладна рука“, примети му при руковању.

После неколико недеља питаше га један пут Стева: „Шта је теби? Нешто си ослабио“. — „Е да?“ — „Изгубио си и боју“... — „Па добићу је опет“. — И други су га запиткивали, шта му је. — „Ништа“, одговараше он обично.

Међутим приметише другови му, да он од некога доба одлази и на предавања, која није узео и на која пре није одлазио. То беху предавања, која је слушала Олга. Ту се Марко по каткад с њоме разговарао, или боље, она је започињала разговор, који је обично трајао само по неколико тренутака.

После дужег времена почне се Марко мало по мало ослобађати. Постаде живљи, одрешенији. То је, разуме се, ишло полагано. Промену ту опази Олга, а опази је и он сам. Постаде дружевнији и поверљивији с њоме. Није више са неким тајним страхом очекивао, да га она запита за што год, па тек онда да се упусти у кратак разговор с њом; него је често сам прилазио к њој и говорио с њоме далеко смелије и одрешеније. Више пута су се обоје смејали, спомињући његово пређашње понашање. — „До душе“, говорила му је Олга једном приликом, „нисте се још сасвим еманциповали; али кад вас упоредим такога, какав сте сад, са фигуром, коју сте представљали пре, — онда видим велику разлику“...

Дружење међу њима напредоваше све већма. Бивали су врло често заједно. То су, разуме се, и други приметили, те га у шали задиркиваху. — „Та од тебе ће најпосле постати прави каваљер!“ — „То не, али из некадашње „смирене девице“ постаће зацело човек, који ће се умети наћи са светом. Живела Олга! То се све њој има приписати!“ — Марко се у таким приликама смејао заједно с другима.

У томе се догоди Олгин пут кући, с којега се, као што знамо, још из Прага вратила. Пре њенога поласка били су, наравно, опет заједно. Растанак није био жалостив, а није било ни разлога за то; али се могло приметити, да су њих двоје већ врло блиски једно другоме. — —

Пред вече пођу натраг. Били су на Каленбергу и Леополдбергу, посматрали су околину, уживали у лепим изгледима и одмарали се најпосле на трави, гледећи дивну природну слику, што је састављаше дунавско огледало са околним шумама, горама и долинама.

Иза других заостаде мало једна група, у којој беше Стева, Марко, Јова и Олга.

— Ала јако светли месец — проговори Олга, гледајући на месец, који се указао на хоризонту у пуном своме сјају.

— Заиста је врло светао — потврди Јова.

— Шта мислите — запита Олга, — да ли заиста постоји још један мањи месец, који се тако брзо окреће око земље, да га до сад не могоше добро ни приметити, а камо ли потање испитати?

— А како дођосте ви на то? — рећи ће Јова.

— Па зар ви нисте наишли на то у Жил-Верну, и то у његовој приповеци, у којој описује пут са земље на месец? Или ваљда нисте то ни читали?

— Нисам уопште ништа читао од њега.

— Заиста?

— Зар је то какво чудо?

— Дабогме да је чудо.

— А зашто?

— Зато, што је он у целом свету познат као редак приповедач...

— Ја никад нисам марио за приповетке.

— Али нису то приповетке, као оне, за које ви знате.

— Него какве су?

— Па ви заиста не знате ништа о том човеку и његовим делима?

— Слушао сам за његово име и знам толико, да је мешао у своје приповетке природне науке, географију и друге таке ствари.

— Па што онда питате: „Да какве су?“ кад ето и сами знате, да нису као друге, него да су у њима смештене и природне науке и географија и друге таке ствари?! И ви се ипак нисте решили, да прочитате бар једно иди два његова дела...

— А има ли ту доиста баш тако много да се научи, као што се кан да вама чини?

— Разуме се, да има.

— Зацело је вредно читати те ствари — умеша се Стева. — Жил Верн пише врло интересантно и вешто. У његовим делима има пуно научних дата, научних хипотеза, и то поглавито из природних наука, бар у оним делима, која сам ја прочитао. Он уме врло вешто да споји тај научан део у својим списима са занимљивим приповедањем. Има, до душе, много и фантастичнога, сасвим измишљенога у његовим стварима, што он представља као неку могућност и истину. Али мало образованији читалац умеће увек строго оделити истину и научну хипотезу од измишљотине.

— Ето — поче опет Олга, — да узмемо за пример његов опис пута са земље на месец. Ту има врло много научних података и разлога, на основу којих он долази до закључка, да се може под извесним условима бацити из топа грдно тане са земље на месец. Закључак је тај, разуме се, сасвим ненаучан. Жил Верн зна сам најбоље, да се ништа не може бацити са земље на месец. Али њему то треба, да би могао у приповеци својој описати, шта све има између земље и месеца у простору, кроз који пролази тај његов грдни пројектил, и да би после исто тако могао представити читаоцима, како изгледа месец и т. д. За таке цељи мора се, наравно, више пута прибегавати простоме измишљању; али он рачуна на то, да ће читаоци знати разликовати оно, што је утврђено у науци, од онога, што он домеће и црта фантастично, да би приповетка била занимљивија и да би иначе имала Форме.

— Него — примети Стева — ја много штошта нисам разумео у тој приповеци, јер ту има ствари из тако специјалних грана науке, да би их могао појмити само стручњак баш из те гране.

— Тај човек је написао много дела.

— Мени се — поче опет Стева — особито допада његово дело „Двадесет хиљада миља испод мора.“ То би тебе, као техничара, морало још већма интересовати... Он се окрете при томе једном техничару, који им се беше придружио.

— Како то? — запита овај.

— Ту ти се износи једна гвоздена лађа, која плови под водом.

— Но, то је врло вероватно — смејао се техничар.

— И то плови са ванредном брзином и у каквој хоћеш дубљини. Конструкција је, наравно, особита. Ту је електрицитет покретачка снага. Он креће точкове на тој лађи, он даје осветљење, огрев итд.

— Ала би дивно било, кад би Жил Верн изнео формуле и за то!... Него што он није учинио и што према садашњем стању механике није ни могао урадити, то ће се већ временом морати постићи. Он је, као што кажеш, својом фантазијом створио од електрицитета покретачку снагу, и то тако ужасну снагу. Али доћи ће време, кад ће тај сан постати истина. То, што је за сад немогућно, фантастично, биће изражено математичним формулама. Електрицитет ће зацело постати покретачка снага, која ће заменити пару, грејати нас, светлити нам....

— Да — упаде му у реч Олга, — то је закључак основан на теорији, која вели, да снаге прелазе једна у другу. — —

Стигоше у Деблинг.

— Да сврнемо овамо на чашу пива — рече Пера, позивајући их у гостионицу, поред које су баш пролазили.

— Ту као да је неко весеље — примети Стева. — Чује се свирка и ларма.

— То је нека светковина славенских ђака — објасни Марко. — Чешки су ђаци позвали остале на забаву, која се ето сад ту држи.

Уђу сви унутра, осим Милана и Симе, који отидоше управо у Беч.

У једној дворани играло се поред доста добре свирке. У ту дворану уђе наше путничко друштво, пошто се најпре мало поткрепило и одморило. Неки се од њих упусте у игру, но већина је седела. И Олга беше међу онима, који су играли.

— Зар ви нисте уморни?,— питаше је Марко.

— Ех, ви мислите, да је цео свет лењ, као ви што сте... С тим речима се пусти у игру с Пером, који јој је у тај мах пришао.

Набрзо се врати задувана и загрејана. Узме своју мараму и пребаци је преко рамена.

— Хоћете ли са мном мало напоље? — запита она Марка, полазећи већ. — Овде је тако загушно...

Марко устане и изиђе с њом из дворане.

Ноћ беше ведра и лепа.

Они седну на столице, не говорећи ништа. Тако су подуже ћутали. Марко гледаше у звезде.

— А зашто се ви боље не огрнете том марамом? — запита је он на послетку. — Ладно је. Можете озепсти.

— Па онда?

Марко је погледа зачуђено.

— Да не ћете још и ви пасти у хипохондрију! Чувајте се...

— Можете ме исмевати — примети Олга. Затим лупкаше прстима по столу, поред кога су седели. — Не марим више да седим — рече она на један пут. Вила је узрујана; узме мараму с рамена и сасвим се заогрне њоме.

— Хоћете ли да се мало прођете? — питаше је он.

— Да.

Они устадоше.

— А где сте ви? Не можемо да вас нађемо — зачу се глас Ане Василијевне. С њом је ишао Пера и још неколицина.

— Ево нас — одговори Марко зловољно. — Сад смо баш изишли мало на свеж ваздух.

Беше већ прошла поноћ, кад је Марко опет седео с Олгом напољу. Били су сами.

— По вашим речима — говорио је он — изгледа, као да ви не верујете, да сам ја уопште за то способан....

— Нисам тако мислила...

— Да, како сте мислили?

Олга ћуташе. А он је није поново питао, није тражио од ње одговора, као да је и без тога знао, шта је мислила.

— Маните се сад тога — проговори она после подужег ћутања; — него одговорите ми боље на питање, на које сте ми и тако остали одговор дужни...

Марко осети, како му срце поче нагло бити. Отвори уста и хтеде нешто казати, али не нађе згодне речи.

Олга се још већма увије у мараму.

— Ладна ноћ — прошапта она, а мисли јој беху далеко од ноћи и ноћне ладноће.

— Јесам ли кад год волео... говорио је Марко као за себе, а сав је дрхтао. — То... ви хоћете то да знате...

— Да, реците ми љубав није никакво зло... И кад је нестане, нема се шта рећи, ако није умешано непоштење... Наравно, права љубав не губи се лако и без великих узрока... А знате ли ви -— поче она затим брже и јачим гласом, — зашто сам вас о томе питала? Зато — настави одмах, не чекајући одговора, — зато... да... да... вам дам прилике за.... Олга престаде, не знајући, како да сврши.

— Чујте, Олга, мој одговор — проговори на један пут Марко. Глас му беше доста сталан. Сад је први пут назва само но имену. — Знајте, да до сад нисам ниједну женскињу волео; али од како вас познадох.... Ни он не сврши.

Она га је разумела. За тренутак му обвије руке око врата, но одмах се опет спусти на своју столицу.

— Хоћеш ли бити моја? — шапташе он.

— Да, твоја ћу бити...

XI. Састанци.

Наступио је октобар. Ђаци се опет искупише.

Наскоро се почеше састајати наши познаници од краја пређашњега течаја, и то понајвише у Милановом стану. Држаху редовне састанке; а скупљаху се и иначе. На редовним састанцима претресали су само своје ствари. Слагаху се у свима важнијим питањима.

Да би се добила јаснија слика о томе њиховом раду, изнећемо разговор тих људи приликом једнога таког састанка.

— Као што рекох дакле — говорио је Милан, — цељ наша лежи једино у остварењу слободе и једнакости, али истинске слободе и једнакости, до које се може доћи само под условом, да се наша начела уведу у живот. Док постоји овако друштво, какво је сад, дотле се о истинитој слободи може говорити једино као мети, којој ваља тежити. Ми сви врло добро знамо, да иоле разборити и искрени људи не могу доводити у свезу слободу са сувременим друштвеним стројем. Садашња друштвена зграда значи пропаст слободе, а слобода значи смрт садашње друштвене форме. Пошто бар међу нама није нужно доказивати те основне истине, то ћу одмах прећи на средства, која воде остварењу наших тежња. Ја не бих ни о томе говорио, да нисам приметио у том питању малих несагласности баш на овоме састанку. Но ја сам уверен, да ће се та разлика у мишљењу после довољнога објашњења већ изгладити.

Међу нама, као што видимо, нема ниједнога, који би захтевао, да, се сви разиђемо по народу, те да тако радимо само у маси. Ми сви увиђамо, да је нужно, градити партију у свима слојевима, образованијим и необразованијима. Исто тако знамо ми, да најпосле нисмо сви ни способни за рад у маси. А то се, као што смо чули, не допада Пери...

— Да — узе реч Пера, — мени се чини, да би ми ваљало, да се баш специјално спремимо за пропаганду у маси народа. Ми треба да се научимо, да живимо с народом. Тако може бити успеха. Треба да се навикнемо на патњу, да умемо живети о црноме лебу и води, да можемо спавати на земљи и на камену...

— Ти заборављаш — поче опет Милан. — да се твоје захтевање не слаже с поделом рада, која је нужна у нашем послу, као што мораш и сам признати. Кад би се ми сви специјално спремали за делање у маси, то би тако поступање било очевидно једнострано и штетно. По себи је јасна ствар, да морамо раширити свој уплив и на друге слојеве, који ће нам давати све нове и нове борце, што ће радити било као поглавито умни радници, који књигом и листом обавештавају и дају правац целоме раду, или и као пропагандисте непосредно у маси народа. Уопште сасвим је природно, да не смемо и не можемо све снаге отправити у масу, а друго забацити. То би значило, везати себи руке. Према томе се види, какво становиште се има заузети и спрам твога захтева, да треба сви да се научимо патњи и т. д. Не кажем ни ја, да је за нас мажење. Људи, који хоће да раде за начела, као ми, морају бити спремни на најжешћу борбу. Али поред свег тога не може имати смисла навикавање на патњу, која је просто сувишна. Они, који не ће и не треба да иду у саму масу, не морају учити спавати на земљи и т. д. Ако случајно дође до нужде, научиће већ. А и они, који раде у народу, дужни су не само у интересу своме, него баш у интересу начела, да гледају, како би што више урадили са што мање жртава и невоље. Њихов је задатак, да покажу маси, где лежи основ злу, што дави и друге и њу, а њу још понајвећма. Они су дужни уверавати их, да се само остварењем нашега начелног програма може доћи до задовољнога и за све доброга живота. Дужност им је, да избију људима из главе особито оне погрешне појмове и предрасуде, које им не допуштају, да се отргну од заблуда у пресуђивању о садашњем стању и узроцима његовим. Они морају непрестано ићи за тим, да маса увиди, да је за њу и за све само тако могућно живети, као што треба људи да живе, ако се оснује општи рад на темељу општега имања, те да свако може уживати све, што му је нужно за одржање и развијање; и исто тако ако се уједно уништи и свака друга неправда и тиранија. Кад већина једанпут буде у тим стварима потпуно обавештена, онда је наша победа ту. Људи онда просто заводе нов ред на основу наших начела, која једина одговарају потребама свију. Али за тај рад у народу не иште се, да се наше пропагандисте угледају на карактере à la Рахметов. Ја нећу сад да говорим о таким реткостима, у којима је највећа племенитост спојена са управо неприродним особинама; него само то кажем, да се то не захтева од наших људи.

После краткога обавештаја призна и Пера, да је тако.

— А они — настави Милан, — који раде пером, морају имати у виду потребу строго научне и популарне књижевности. С тога имају и свој рад удесити тако, како би се у броширама, књигама и листу пружило доста грађе за читање, учење и мишљење не само интелигентнијем свету, него и простом народу, уколико се овај уопште бави читањем. Једни држе, да се ваља бацити више на популарно писање, а други опет на строго научно. Али, разуме се, така тврђења не могу имати за себе толико разлога, да би се могла признати као утврђене истине. Таке ствари се уопште не могу решити, јер нема довољно података за решавање. Него толико је очевидно, да је нужно и једно и друго. Да ли ће се и кад ће се посветити више труда и пажње једној или другој грани, или ће се може бити обадве подједнако неговати, — то зависи од околности, о којима унапред не може бити никаква рачуна. Исто то важи и за одношај између научне књижевности с једне стране, кад се ту урачуна и строга наука и популаризација, и забавне литературе с друге. Но пошто се ту још већма појавила разлика у мишљењу, то ће бити нужно, обазрети се на тај предмет мало опширније. Није питање о важности забавне књижевности уопште, него само о томе, да ли треба ми и њу да употребимо као средство за рад. Неки су противни томе. Но добро би било, да опширније изразе своје мишљење.

— Ја сам — узе реч Жарко, — противан само томе, да се пишу мале приповетке; јер се у овима не може наћи скоро никакве науке, него се све ограничава на гдекоји нагласак, како сиротиња не може да живи и т. д. Али нисам против тога, да се пишу велике забавне ствари са озбиљном цељи; јер ту се даје ваљано и опширно извести нека основна мисао и иначе многе научне мисли у нашем правцу, а све у занимљивој форми, тако да свет таке ствари више тражи и чита. То је моје мишљење.

— Жарко — поче затим Душан Павловић, слушалац природних наука — захтева само, да се не пишу ситније ствари, а с крупнијима се слаже. Но ја идем даље и држим, да би ми требало да одбацимо сву ту лепу литературу, т. ј. да је никако не употребљавамо као средство за рад. Жарко вели, да се у малим забавним списима претрпа озбиљна садржина занимљивом одећом тако, да се слабо која добра мисао и види. Он то приписује тој околности, што је спис мали, па не може у њему ништа да се изведе и развије, као што би требало. Али премда је та тврдња унеколико оправдана, ипак ја мислим, да и велика дела те врсте нису за нас згодна, и то баш због тога претрпавања здравих мисли шареном забавном аљином. Ја допуштам, да су мали списи још незгоднији; али нису добри ни велики. Приповечице нису, бар по моме мишљењу, једино с тога без вредности, што се у њима не може развити идеја, као у већем делу, него и с тога, и то је управо главно, што се уопште забава не да сложити с науком, а особито с науком, коју ми проповедамо. Наша је цељ обавештавање, а забавна књижевност није згодна за то. Била то приповетка или роман, увек се садржина мора завити у којекакве сценерије и шаренило, те изгуби свој уплив и важност. Већина ће или превидети, шта управо хоће да се каже унутри, или ће поред онога вештачког увијања у љубавне и друге догађаје у најбољем случају приметити цељ и поуку, али је одмах и заборавити. Што је озбиљно, не ће дакле имати уплива; а од осталога нема асне за нас. И тако се види, да забавна књижевност за нас као раднике не може значити ништа.

— Моје мишљење — проговори Милан — разликује се и од Жарковог и још већма од Душановог. Ја признајем, да се у мањим забавним списима не може довољно развити ред мисли, због којих би се таки списи управо имали писати. Али и ако се на тај начин не одговара задоста цељи, да се што потпуније изнесе пред читаоце извесна основна идеја и да се и иначе пружи читалачкој публици што више здравих мисли и поуке, — ипак се не може рећи, да су те ствари без икакве користи за наш рад. У њима се, истина, не може извести ни близу оно, што се даје развити у већим делима; али то још не значи, да њихова садржина не може имати толико једрине и науке, колико је нужно, да се оправда издање и тих ствари. Корист од њих зацело је могућна и то у такој мери, да их морамо уврстити у ред доста удесних средстава за борбу, особито против предрасуда, што су по народу раширене и што сметају усвајању разумнијих појмова. Ја не говорим о томе, колика је та корист. Ја кажем само толико, да неке користи од таких ствари може и мора бити, само ако су добро удешене. По себи се разуме, да се наша цела снага има распоредити тако, како би се одговорило најпре најпречим потребама, најважнијим захтевима; а на ствари, које немају толико важности, ваља употребити известан део снаге, који према томе рачуну остане слободан, пошто се учини најпре оно, што је важније и нужније. С тога ће се, наравно, и на издавање приповедака, о којима је реч, трошити само толико средстава и радне снаге, колико нам се по рачуну покаже потребно и могућно. Ако би нам се, на пример, учинило, да за време ваља више или мање радити у томе правцу, ми би онда према томе распоредили своја средства и снагу. Но свакојако таке приповетке заузимају и по моме мишљењу доста неважно место међу нашим оружјем, кад се упореде с другим стварима, и то баш због те своје основне мане, т. ј. због тога, што у њима саразмерно има мало добре хране за публику. Напротив већа забавна дела, у којима се излаже наш правац и уопште научно гледиште на свет и специјално на друштвене одношаје и на општи човечански развитак, стоје зацело у реду најбољих наших књижевних средстава за борбу. У њима се може обратити мање или више пажње на изнашање и научно заступање наших начела, те се према томе одговара потреби обавештавања и убеђивања, а то је наравно наша непосредна цељ. Душан мисли, да се озбиљна садржина мора у сваком случају претрпати вештачким шаренилом, те тако губи своју вредност, остаје без уплива на читаоце, јер ови или не ће ништа ни видети од свега онога, што им се изнело као здрава храна, или ће све то набрзо или одмах заборавити. По њему мора занимљива форма тако заузети сву пажњу читалачке публике, да садржина остане сасвим без утицаја. Али ја питам: да ли вештачка сценерија и уопште забавни облик заиста мора, тако рећи, прогутати мисли, које леже унутри? Кад би то стојало, онда би наравно Душанов закључак, да нама лепа литература ништа не треба, био сасвим на свом месту. Но ја држим, да није тако. Од самога писца зависи, да ди ће занимљива форма претрпати унутарњу језгру, или ће само послужити као лепа љуска, у којој ће читаоци наћи и схватити ту језгру. Он треба да удеси свој посао тако, како би што више корисне садржине лежало у забавној одећи, која треба да одговара не само захтевима пријатности и лепоте, него пре свега оној цељи, ради које се таки посао и предузима. Одећа та не мора се до душе слагати са преживелим правилима бесмисленога и управо детињастог естетичарскога рецепта; али опет, или боље, баш зато треба и она да је чиста и здрава, те да је прилагођена садржини. Она не сме бити одвећ шарена, не сме вређати природност и остала правила здравог разума, те на тај начин кварити и слабити уплив саме језгре. Каква разлога има за мишљење, да ће читаоци изгубити из вида садржину само с тога, што је налазе у тако удешеној занимљивој форми? Зар није природно, да ће они и у томе облику видети мисли, које су ту изражене? Најпосле и искуство нас уверава, да је тако. „Али одмах ће се све то заборавити“ — вели Душан. Допуштам, да се много штошта заборави, што се прочитало, ако се даље не мисли о томе. Али зар то важи само у овој ствари? Није ли тако свуда, у строго научној, као и у свакој другој књижевности? Нема разлога за осуђивање једине забавне литературе због нечега, за што она није одговорна и што се појављује уопште, а не само ту. Кад је дело написано добро, онда је с те стране учињено све, што се може захтевати; читалачкој публици остаје, да се њиме већма или мање користи, према разним околностима.

—- Али — прекиде га Душан — озбиљна садржина у приповеткама и романима лакше се превиди и заборави баш због забавне одеће. То ја пребацујем лепој књижевности и зато се не слажем, да се и њоме послужимо.

— А чим би — запита га Милан — ти доказао, да се због забавне форме лакше и пре забораве изнесене идеје у забавном спису, него што је то случај у каквој научној књизи, где има, на пример, толико научнога извађања, да се иште врло много пажње за зрело читање и схватање и још више ума за јасан преглед целога предмета? Очевидно немаш доказа за то; и не можеш га ни имати. — Да би се дошло крају, ја ћу сад укратко навести оно, што је најглавније у овом питању. Добра страна забавних дела је у сваком случају то, што она имају ширу публику. То је нешто, што се не сме изгубити из очију. Затим ту се дају многе ствари удесније и лакше казати него иначе; а има их и таких, о којима се само ту може говорити, а иначе не. Истина, наука се у забавним списима не може јављати онако, као у обичном научном представљању; али је ми можемо ипак изложити и у делима те врсте; и што у њима има више и у бољем облику изнесене науке, тим је већа њихова вредност. Као што видимо дакле, нужно је, да радимо и на забавном и на незабавном пољу, јер то једно друго допуњује.

Тако су се они и даље разговарали, док не лође време разласку.

Ради обавештавања особито у оним научним питањима, која се посредно или непосредно односе на делање у њиховоме правцу, завели су редовна предавања и дебате о таким предметима. Уопште чинили су све, што сматраху за нужно у своме спремању за одлучну борбу против друштвене трулежи. Они су врло добро знали, шта значи борити се за начела, која се могу остварити само на развалинама садашњег друштвеног строја, те су према томе и поступали. Трудили су се, да приберу што више снаге, како би тим већма унапредили и приближили оно, што називаху историјски задатак човештва: остварење опште слободе и благостања.

XII. На концерту.

Један од највећих вештака на виолини давао је концерт једнога вечера. Стева, Милан, Сима и Жарко отидоше да га чују. Сима није марио за свирку; но опет је отишао у друштву с њима.

Кад ступе у дворану, приђе им свршен правник, Богдан Симић.

— Дакле дођосте и ви да чујете мајстора — говораше он, рукујући се са свима. — Ја сам врло радознао. Једва чекам, да се почне.

Богдан се пре краткога времена упознао с Миланом и осталима из тога друштва. Отишао му је један пут у стан и разговарао се с њим, представив му се као начелни пријатељ. После тога су се састали још неколико пута. Био је и на два-три састанка. У последње време постаде им ређи гост. Нису га видели већ две недеље.

— Никад те нема — поче Стева. — У што си се тако јако заметнуо?

— Кроз који дан полажем цензуру.

— Тако што год... Па шта мислиш онда?

— Ако добро прођем, ићи ћу одмах доле.

— Па где ћеш се настанити као адвокат?

— Свакојако у Срему.

— То је добро. Згрнућеш мало новаца — примети Жарко.

— Наравно. Без новаца нема ништа. Међутим ће се ваљда почети већ и радити, па ћу и ја чинити своје. Помагаћу, с чим будем могао.

— Богме — рече Милан — не шали се! Кад се сиђемо и ми доле, наћи ћемо се. Између осталих апелираћемо зацело и на твоју кесу. Ти и тако врло добро стојиш, а адвокатска пракса донеће ти осим тога лепу сумицу...

Богдан имађаше у Срему, у месту Р., одакле је био родом, две куће, виноград и много земље. Све му то остаде после смрти очине; а мати му је умрла још пре.

Концерт се започе. Вештак је свирао дивно. Испод прстију му извијаху се најслађе мелодије, изражавајући разноврсне осећаје. И сам Сима уживаше у тој свирци.

При повратку, баш кад хтедоше да изиђу из дворане, викне неко Симу по имену. Он се обазре и види човека у годинама са две женскиње. Остало друштво, с којим је пошао, отиде даље; а он остаде.

— Бадава — тврдио је Богдан, —- вештина има велика уплива на човека.

— Разуме се, да има — рече Стева. — Само се претпоставља у човеку доста развијено осећање, да би се тај уплив могао појавити у потпунијој мери.

— Разговарао сам се пре с неким музичарем. Тај је човек наш ужасан противник, и то само с тога, што се поплашио, да ми хоћемо да уништимо све вештине, па наравно и музику. Он је тврдо уверен, да наша начела иду против свега, што је, као што већ каже она стара фраза, „лепо, племенито и узвишено“. Ја сам му до душе доказивао, да је на кривом путу, али све то није помогло. Он остаде при своме.

— Будала — поче опет Стева. — Боји се, да ћемо ми упропастити вештину... Као да смо ми какви начелни противници забаве и уживања! Та ми се баш боримо зато, да свима буде добро, да сви буду слободни и задовољни. А онда ваљда не можемо тражити, да се свет одрече забаве! То је најпосле нека природна потреба, која се мора задовољити ма на који начин. Па зашто се не би задовољила на пример свирком и песмом? Чудно је, како су људи тако кратковиди, да не виде најпростије ствари. Није тај музичар ни први ни последњи, који нам између осталих и ту измишљотину и глупост пребацује. Све им се чини, да се наше захтевање општега рада не да сложити с тим стварима, као да ми иштемо, да људи раде без одмора и уживања. Не виде будале, да баш општи рад, па још са усавршеним средствима, допушта свима много више и одмора и времена за друге послове. Кад се подмире друге важније потребе, зашто не би људи онда употребили неки део времена, на пример, и на свирку? Зацело ће и тако уживање бити у новом друштву далеко потпуније него данас, јер ће бити доста свачега...

— Ти се баш жестоко бориш — прекиде га Жарко — против људи, који се боје за вештину...

— Жарко се кан’да не боји — примети Милан. — Напротив он се по свој прилици плаши, да у новом друштву не остане и сувише слободна времена за неговање вештина поред осталих послова.

— А, тога се не плашим — насмеје се Жарко. — Ја признајем до душе, да се баш не одушевљавам за те лепе вештине, као што вам је то врло добро познато...

На то сви ударе у смеј.

— Али — настави он — ако ја случајно немам осећаја за те ствари, имају други људи. После рада свакојако је нуждан одмор, па и забава. Каже се до душе: промена рада је одмор; али то никако није правило. Свакоме треба баш права одмора, као и забаве. Како ће се ко забављати, то је његова ствар. Само не треба да је забава луда, те да буде од штете. А да ће у новоме друштву људи слободно време сувише употребити на така уживања, — тога се ја не бојим. Они ће зацело имати толико памети, да троше више времена на размишљања о корисним стварима, којих има тако много, него на чисто забављање игром, песмом и т. д.

— И то је истина — потврди Стева. — Свашта има своју меру. У осталом у тим питањима не могу се давати никаква правила за владање. Један више мисли, други радије свира и т. д.

— А има и таких, који нити дубоко спекулирају, нити им је стало до опере, као на пример мени... смејао се Жарко.

Он заиста није био нимало музикалан. Глас му није био никако згодан за певање, а није се баш одликовао ни у тачном разликовању тонова; мало више иди ниже, њему је било свеједно. Нити је певао, нити свирао. Радо је слушао само сокачке народне песме, коло, сватовац и таке ствари. 8а друго није имао слуха.

— Па како ти се допада на концерту? — питаше га Богдан.

— Како ми се допада... Ја сам већ рекао, да нисам музикалан... Ето, ови људи знају, да ја за то не марим... Слушам до душе по каткад и ја каквог свирача или певачицу, ади не знам управо ни сам, зашто бацам новце...

— Та је ди могућно, да има људи с тако тупим осећањем за музику? — чудио се Богдан.

— Та има Жарко — примети Стева — доста развијен осећај за музику, али само не за ту Фину врсту...

— Него?

— Него за коло, „шалај, шалај“... и т. д.

— Бадава се ви смејете... То је мени лепше, па крај...

— Против тога нема апелације — проговори Милан.

— Него ја знам — поче опет Стева, — да би Жарков суд о овом концерту испао од прилике онако исто, као пре о Луки, кад је певала у опери. Питамо га ми, како му се допада њено певање. Он се најпре устезао, да изиђе на среду са својим „меродавним“ мишљењем. Али кад ми навалисмо на њега, он се почеше иза ува, па вели: „Та она има јак глас... Па уме и да шара... Пева и ниско и високо... Али тек... тек“...

Они сврнуше у једну гостионицу, у коју је имао за њима доћи и Сима. Само Богдан отиде кући.

— Сима нам је нешто дуго изостао. Ко је то, што га је задржао? — проговори Стева.

— Неки непознат човек — одговори Жарко. — А зна ли он, да ће нас овде наћи?

— Зна.

Мало после дође и Сима. Каже им, с ким је био. То беше трговац из *, с којим је био познат одавно. С њиме је била кћи му и једна рођака.

— Како му је име?

— Милутин Јовановић.

— Па и ја се сећам тог човека — рече Милан.

— Мораш га се сећати. Дошао је овамо са ћерком Даринком и њеном сестром од ујака, Љубицом. Бавиће се ту подуже, док не посвршује своје трговачке послове. А њих две ће остати још после њега.

— То ће их доста скупо стати.

— Та имају ту некога рођака, опет богатог трговца. Код њега су.

XIII. Затворен.

Други дан седео је Стева и Јова с Миланом у његовоме стану.

— Та није ни чудо — говорио је Стева, — што Јова тако суди о тим стварима. Треба знати, да он за толико година још није био ни један пут у опери...

— Е, па тако се десило — смејао се Јова. — Него (и при томе зевне усиљено) видите ли ви, како напредује неко особито пријатељство међу Марком и Олгом? Мени се све чини, да ће од њих постати леп пар...

— Имаш ли што год против тога?

— Немам ништа — насмеје се он опет. — Само бих волео, да буду сватови што пре, да се мало поигра...

— Збиља — проговори Милан, извадив једно писмо из цепа, — ево вам писма од наших ђака из доњих крајева.

Прочиташе га.

— Добро је — примети Стева; — нека се само множе...

— Све ти то сад иде боље — прихвати Јова. — Какви смо били ја и моји другови, кад смо били у тим годинама и тим школама! Нисмо знали баш ни врага, осим што смо морали учити за школу! Таки ти је онда био „дух времена“. Добро је још, кад човек може бар после да се опрости глупости и осталих последица такога живота...

— И кад дође к себи, као на пример ти — прекиде му реч Стева.

— Да, као на пример ја... Ал’ баш сам и био лола! Сећам се, како сам прве године, кад дођох овамо, банчио и правио којекакве лудорије; имала је често посла и полиција... Доцније сам већ дошао до уверења, да задатак човечијег живота није ваљда баш само бекријање, те ти се ја решим, да постанем други човек. Јест, хоћеш!... То је богме тешко ишло. У почетку се заверим свечано сам себи, да не ћу више узети ни капи вина. Али бадава, не можеш издржати, кад видиш, где други пију. Наручиш и ти само по сатлика вина. Чаша за чашом, друштво весело — готов ђаво. Сутра опет мамуран. Сам себе грдим. „Јово, бићеш хуља, бићеш први нитков на свету, ако још пијеш“... Али је опет зато прошло доста времена, док сам се уљудио толико, да нису више били нужни ти „завети“. Не каже бадава пословица: „Навика је једна мука, а одвика две“.

Неко куцне на врата. На одзив изнутра уђе у собу Олга Петровна. Изгледала је врло узбуђена. Дисала је брзо и тешко, нешто од узбуђености, а нешто од наглога хода. Није могла одмах да дође до речи.

— Јесте ли већ чули — поче она на послетку, — шта се догодило?

— Шта?

— Марко Лазаревић је затворен... Још је држала руком кључаницу.

— Затворен?!

— Да. Сад сам баш чула... Узрока не знам.

ДРУГИ ДЕО.

ПРВИ ОДЕЉАК.

I. Нова познанства.

Киша је падала. Милан и Сима упутише се под једним кишобраном из предграђа, где они живљаху, у друго предграђе. Подуго су ишли не говорећи ништа, док не стигоше до неке велике куће. Уђу унутра и пођу нуз степене у први спрат. Ту је седео трговац Костић, за кога је Сима рекао, да је рођак *скоме трговцу Милутину Јовановићу, с којим се састао после концерта, што је напред споменут. Код тога рођака био је сад Јовановић са ћерком Даринком и нећаком Љубицом, која беше пре неколико година остала без оца, те живљаше с матером у *; отац јој, стари Ненадовић, био је у добром стању, па је и њима оставио прилично имање.

После онога концерта посети их Сима неколико пута. Оне зажелише, да се упознају и с другим српским ђацима, а особито с Миланом, о коме им је Сима много говорио. — Обадве девојке беху доста образоване и развијене, и имађаху поглед на свет сасвим сродан са Симиним или Милановим и т. д. Много су читале и размишљале.

На Симин позив кренуше се њих двоје тога дана после подне у посету тим девојкама.

У соби, у коју уђоше, затеку само њих две.

Даринка беше средња стаса, црномањаста, правилних црта; у погледу јој била је изражена нека сетна замишљеност, које сасвим нестајаше само кад се смејала. У ходу је слабо махала рукама; ишла је ситним корацима. Прошло јој беше осамнајст година.

Љубица је била нешто старија и виша од ње. Дуга плава коса јој доликоваше њеном умноме лицу. Била је веселе нарави.

Одмах се започе разговор.

После подужега говора узме Милан албум са стола, и поче га прегледати.

— Гле — проговори он, — имате и слике овдашњих радничких тако званих вођа.

— Дао нам их је господин Сима — одговори Даринка. — Биле смо с њиме један пут и на радничкој скупштини. Само утисак није био баш најпријатнији... Друкчије би ишла ствар, кад би било људи!

— Биће их.

— Нама је господин Сима — поче наново Даринка — говорио о раду и намерама вашим. Надате ли се ви, да ћете се наскоро моћи латити посла?

— Ми се надамо.

Она га погледа; затим узе књигу, што ју је читала пре њихова доласка, те преврташе листове, гледајући замишљено кроз прозор.

— Каква вам је то књига?

Она му је пружи. Био је то немачки превод једнога руског дела.

— Не читате руски?

— Не.

— Зашто не научите? Није тешко, а врло је корисно.

— Хтела сам и сама да почнем учити тај језик, али некако увек сам одгађала...

— Учићемо заједно ове зиме — умеша се Љубица, која се разговарала са Симом.

— Можемо; имаћемо доста времена.

У томе уђе у собу отац јој. То беше добродушан човек у годинама, просед, са дебелим брковима и обрвама; био је жив, окретан; радо се шалио.

— Мило ми је, мило ми је — говораше он, пошто му приказаше Милана. — А како се ви то не заканисте пре до нас? Ал’ сад већ свеједно... А ја, видите, дошао мало послом овамо, па никако да се вратим кући. Ето, ухватила ме ту и зима. Дед ово, дед оно, па никад краја; а време богме пролази. Е, шта зна човек... Трговачки послови, па не иде друкчије... А ове моје остаће овде целе зиме. Истина, код куће се љуте, није им право, особито мојој жени; е, ал’ ту нема помоћи; данашњи млад свет је тврдоглав, па што науми, то мора бити... Хајд’, хајд’, и тако су сад први пут у Бечу, па нека поседе, имају где; нека се мало прођу.

— А ви ћете, наравно, по зими путовати доле...

— Дабогме. Мора се. Док ове ту седе у топлој соби, дотле ћу се ја можда смрзавати на тој врашкој жељезници. Они до душе греју, али готово боље да не греју. Хоће човеку да пукне глава од врућине, а ноге се смрзавају. Него имам бунду, а купићу овде што год и за ноге, па ће ваљда бити добро...

Он још мало остаде с њима, па онда отиде даље својим послом.

— Ви ове године свршујете професуру? — запита Даринка Милана.

— Да.

— Господин Сима жели, да му се свира — нашали се Љубица.

— Но, ако нико, он зацело — насмеја се Даринка. - А волите ли ви свирку? — запита она Милана.

— Ја је волим. Ви свирате, рекао бих, у гласовир.

— Да, обадве свирамо.

— Ја сам — рече Љубица — скоро увек расположена за свирање, кад иначе што год не радим; али Даринку је више пута тешко натерати на то. Често се замисли, седне где год у крај, па ћути... Не зна човек, шта да почне онда с њоме. Више пута...

— Не мораш ти баш све казати, што знаш о мени — смејала се Даринка, прекинув јој реч.

— Добро, оставићу што год и за други пут.

Милан чупкаше браду, а Сима је гледао у један ћошак од собе.

— По каткад — проговори Даринка после кратког ћутања — наиђе на човека неко сетно расположење... Тада ми је пријатно у самоћи, или управо није пријатно, него просто потребно ми је, да се усамим; обично онда наиђу читави ројеви најразличнијих мисли, у свези и без свезе... Она престаде.

— Бива то — рече Милан. — У осталом зар нема и сувише узрока, који изазивају таке појаве?

— Да... и сувише — примети Даринка као за себе.

— Само поред тога се не сме заборављати на рад. Не сме се човек навикавати на меланхолисање, које би му сметало у послу...

И не сме се — прекиде га Сима — навикавати на то, да се бави мислима без свезе, него треба да таке лудорије одмах растера... само ако може — дода затим тихо, и намршти се.

— А зашто да не може? — запита Љубица.

Сима се само јетко насмеши.

— Ви знате — рече Милан, — да наша воља није увек господар над мислима и осећајима. Више пута и поред највећега усиљавања не можемо да савладамо какав осећај, и често нас муче мисли, које хоћемо с крајњим напором да угушимо и заборавимо.

— Снажна воља — узе реч Даринка —- кадра је ту до душе врло много да учини, али тек нема ни она неограничену владу...

— Ако игде — упаде јој у реч Сима, — ту би неограничена монархија била сасвим на свом месту.

— У томе имате потпуно право — проговори опет Љубица, седајући за гласовир. После неколико тренутака зачуше се разни акорди.

— Хајде, Даринка, да свирамо заједно.

Седе и Даринка, те почеше свирати.

Милан слушаше њихову доста вешту свирку; а Сима међутим узе маказице, па је с особитом пажњом — резао нокте.

II. Трулеж.

Другом приликом затеку Даринку и Љубицу у разговору с адвокатом Лазом Стојановићем, такође из *, који се у то доба бавио у Бечу. Његов умрли отац и Костић били су некад присни пријатељи. Ту се упозна и с Јовановићем и с девојкама, које пре познаваше само из виђења.

Лаза беше један од оних људи, који лако задобијају поверење. Понашао се врло смотрено и уљудно; говор му беше љубак и течан; за свакога је имао лепих речи; али то није код њега прелазило у измајсторисану углађеност и несносну љубазност. Понашање и кретање му беше пријатно, природно. — Очи су му биле врло живе и светле, нос правилан, уста мала. Имађаше танке бркове и врло лепу браду, коју је често гладно и намештао. Беше озбиљан, а кад се смејао, добијаше му лице мио и безазлен израз. — Познаници су поштовали у њему ваљана и карактерна човека.

Пре неколико дана био је с Миланом, Симом и другима у кавани. Беху дакле већ познати.

Сима сад приповеди, да је Марко пуштен из затвора, у ком је лежао скоро две недеље због једне будалаштине. Полиција у једном месту похвата нека сумњива писма, у којима беше потписано његово име. У Бечу га нађу и затворе. Том приликом позатвараше више ђака (већином руских), и то све због похватаних писама, у којима је било таких ствари, да се полиција надала, да ће наићи на што год „страшно“; али се преварила у нади. — За Марка се докаже, да нису његова писма, него да је неко други потписивао његово име, и тако га одмах после тога пусте.

Дође реч и на Олгу.

— Сад скоро — примети Сима — умр’о јој је деда. Сећате се ваљда — продужи он, говорећи девојкама — њенога пута до Прага.

— Шта је збиља — прекиде га Љубица — с оним шпијуном?

— Не зна се, где је сад. Тек он је своје учинио. Мислио сам, да је можда лагао; ади после се уверисмо, да је говорио истину.

— Ако имате времена и воље — рече доцније Лаза Милану, — можемо данас наставити разговор, што смо га имали у кавани.

— Можемо.

— Дакле где смо оно стали? Да, ви сте доказивали, како су тежње либералне странке незнатне и сићушне.

— Тако је — потврди Милан. — Те су тежње тако ситне и површне, да се за њих може борити само онај, ко не увиђа, да озбиљан рад за напредак не сме бити управљен на којекакве ситнице, него мора имати у виду основну промену онога, што не ваља...

— Ви сте сувише радикални.

— Сувише? То би нам се могло само онда с правом пребацити, кад би ми у својим тежњама за преображајем ишли сувише далеко, т. ј. кад би хтели да рушимо и оно, што је добро. Али ми тражимо уништење само оних установа, које су рђаве и убитачне за друштво. Те установе састављају основ садашњем друштвеном строју. С тога ми захтевамо корениту измену самога тог строја. Но зато се не може нама приговорити да смо сувише радикални, него се може само то казати, да је друштво из темеља труло, па с тога мора бити и лечење радикално; иначе нема помоћи. Наши захтеви одговарају дакле потпуно простим правилима здравог разума. Ко хоће да уклони друштвена зла, мора почети посао из основа, т. ј. мора уништити извор, из кога потичу сва та зла, па је онда свршена ствар. Уклони узрок, па си уклонио и последице. А ублажавати те зле последице и тако непрестано крпити и натезати, остављајући друштво у патњи, — то је детињаста игра, поред које и даље непрекидно труне друштвени живот у незнању, ропству и мучењу... Ми нећемо да идемо тим путем. Ми нећемо да се бавимо играчкама, кад је у питању ослобођење од несреће, која дави човечанство.

— Али видите, либерализам има исто тако у виду општи напредак. Он захтева, да се људима ујемчи лична сигурност, лична слобода, да се свакоме одреше руке, те да самостално ради на своме бољитку. Ми идемо за тим, да се тако свима осигурају једнака права, па ће онда сви моћи према својим силама радити на општем унапређењу.

— Би дајете људ’ма празне речи и више ништа — рече Сима доста опоро.

— Слобода није празна реч — прекиде га Лаза.

— Слобода, коју ви пружате свету, зацело је празна реч. Какву слободу осигуравате ви човеку, који ради и мучи се целога свог века, а не ужива, ништа друго, до јадну храну, којом одржава своје изнурено тело? Би дајете том човеку потпуну личну слободу; рецимо, да сте му дали и сва грађанска права без изузетка. Али може ли он бити задовољан с том ваздушном слободом, кад му је сав живот отрован непрестаном патњом? У њему је погажено човечанско достојанство, он се бори с глађу и зимом, а ви му говорите: ти си слободан; располажи са својом личношћу, како ти је воља... А знате ли ви, колико има таких људи? Знате ли, да огромној већини пада у део несретан, патнички живот?

Лаза не одговори ништа.

— Ваш либерализам — настави Милан — стоји -сам са собом у противности. Ви пружате људ’ма слободу, а у исти мах заступате садашње друштвено устројство, које већини доноси пропаст уместо потребних услова за уживање те слободе.

— Ја никако не могу да увидим, да се слобода баш тако одлучно не да остварити у садашњој друштвеној Форми. Недостаци се могу исправити; али сам темељ по моме мишљењу није противан слободи. Треба само остале установе довести у хармонију са потребама слободнога живљења, пошто то до сад још није учињено. Зашто да помишљамо на рушење темеља, те да тим из основа потресамо друштво, кад се иста цељ може постићи и лакшим, па и сигурнијим начином?

— Видим већ, да морам почети из даље. Држите ли ви, да је савремена друштвена организација добра? Мислите ли ви, да је заиста довољна измена неких установа на оваком темељу, па да се осигура благостање и слобода свима?

— Ја мислим, да за остварење слободе нису нужне промене, које ви захтевате. Основ не треба да се руши...

— Добро. Ја ћу сад да вам докажем, да је баш тај основ, за који ви велите, да га не треба рушити, извор свему ономе, што не да људ’ма, да живе као људи, и што по томе и ту вашу слободу износи у смешној и жалосној боји... Милан поче сад разлагати, како је темељ друштвенога строја сасвим неправилан. При томе се највише бавио критиковањем економске стране друштва, а само је са неколико речи додирнуо садашњи облик породице и установу државе. Говорећи о економској организацији данашњега друштва означи он својину и конкуренцију, која се оснива на њој, као темељ тој организацији. Тај темељ је испитивао и анализирао опширно у намери, да покаже, како је рђав и опасан за опште благостање.

— И тако — заврши он — шта видимо? Видимо то, да право личне својине, која се у целоме умножава туђом муком, најамничким радом, и то, као што смо видели, неплаћеним радом, — да то право својине дакле у својој природној свези са конкуренцијом, т. ј. борбом свакога против свију, значи несрећу за друштво. На тај начин се имање скупља у све мање руку, те тако све већма расте гомила пуке сиротиње, која продаје своју радну снагу или своје тело, да не скапа од глади. Ја држим, да ви признајете то дејство конкуренције, о коме сам говорио, т. ј. пропадање једних такмаца и богаћење других на њихов рачун. Друкчије не може ни бити у друштву, у коме свако гледа да одржи и умножи своју приватну својину. Слабији морају пропадати и уклонити се тако с бојишта, на коме остаје мало по мало све мање бораца са све више имања. Слабији трговци, фабриканти, сељаци, занатлије и т. д. падају и иду у редове пропалога света. Ви знате и сами, да то тврди и теорија и пракса свакидашњег живота. И онај, ко не зна ништа о теорији конкуренције, зна врло добро, да у свету једни падају, а други се дижу; да се ови после између себе боре, и то тако иде непрестано. Само можда не би таки човек дошао до закључка, да би крајња последица те борбе, кад би је људи мирно гледали до краја, морала бити то, да би најпосле остао један победилац (или каква група), који би завладао целом економском радњом. А ви знате и то. Шта дакле излази из свега? Увиђате ли сад, да је заиста труо сам темељ, на коме лежи садашња друштвена зграда? С тога имамо ми потпуно право, кад кажемо, да су либерална начела назадна, некорисна, да су њихови лекови површни и ништави. Шта вреди, варати и себе и друге којекаквим крпарењем, које само одуговлачи несрећу и јад?

— Али политична економија — поче опет Лаза — указује на различите начине, којима се даје лечити та несрећа, а да се не дирају основне установе друштва. Узмимо на пример радничку плату. Ви сте рекли, да је та плата просечно тек довољна, да задовољи најпрече потребе радничког сталежа.

— То је — примети Милан — научна истина, која се може доказати са мало речи; а може се о њој и много говорити, кад се ствар хоће тачније да испита. Ја сам само додирнуо то питање и нагласио, да конкуренција међу радницима своди у целоме њихову плату на меру, која одговара уобичајеним најпречим потребама њиховим. Где је раднички сталеж велик, а то је у индустријалним земљама, ту се јасније опажа тај закон радничке плате, него у земљама, које су у том погледу заостале. Али закон остаје закон. Кад и ове назадније земље постану већма индустријалне, искусиће га и оне у потпунијем и јаснијем облику. Онда ће и ту постати очевидно, да се непрекидним увађањем машинерије у производњу избацују напоље радничке руке, које тако постају сувишне; ти људи, што остану без посла, састављају голему гладну гомилу, која се ма како тавори од данас до сутра и увек жељно очекује ма какву прилику за заслугу, те се тако отимају о парче леба и умножавају и без тога ужасну утакмицу међу радницима. Отуд тај закон радничке плате. Но сад нећу више да говорим о томе. Кад дођемо баш на тај предмет, претрешћемо га опширније.

— Добро — настави Лаза. — Ја претпостављам за сад, да тај закон заиста постоји. Но политична економија казује нам, да би се дејство тог закона могло ограничити, кад би се на пример исељавањем радника знатно смањила конкуренција међу њима. Зашто се то не би учинило у цељи, да се радничка награда подигне у некој мери? Осим тога средства нашло би се и других, која би могла послужити на олакшање терета, што га сад сноси раднички свет. А особито ваља имати на уму то, да би се најпосле од чистога прихода могао известан део и по извесним правилима поделити међу раднике, те би им тај додатак био велика помоћ. Уопште има више таких начина за помагање онима, који пате....

— То јест: за крпеж — примети Даринка.

— То је доиста прост крпеж и ништа друго — прихвати Милан. — Нећу ни да говорим о томе, да ли су и уколико су остварљива та средства, што их ви напоменусте и што су их до сад изнашале толике учене и неучене главе у дебелим књигама, ситним броширама, на јавним зборовима и т. д. Узмимо, да се све то даје лепо извести. Али питам ја вас: шта је тим учињено? Тим би се постигла само нека привремена олакшица, људ’ма би се мало замазале очи, и то је све. Друштвена економија, као строга наука о законима друштвено-економскога реда и развитка, не износи таке полутанске и бесмислене мере, што их препоручују ваше политичне економисте. Она истражује основне законе, а не задовољава се површним испитивањем и шепртљарењем. Она долази до закључка, да се сам темељ економскога строја не слаже с научним захтевима, те се с тога мора заменити другим. Ја сам навео главне тачке те критике и извео сам на послетку из свега тога логичан закључак, да се има остварити преображај из основа. То исто важи и за породицу и државу. Но сад је реч само о економској организацији. Дакле резултат је то, да се мора уклонити извор, из кога потичу сва споменута зла; а извор вам је већ познат. Зар није тако?

— Нема друга изласка — поче опет Даринка, — него или гледајте, да се уништи тај извор трулежи, ако хоћете благостање и слободу; или немојте носити таке речи на језику, кад одобравате друштвени ред, који гази и једно и друго и доноси људима невољу и ропство. Шта значи то, заклањати се за лепе фразе, те тиме скривати прави смисао својих начела? Зашто истичете заставу напретка, кад заступате назадак? Зашто се показујете као пријатељи народу, кад се не борите за његово и опште истинско добро, него браните поредак, који га убија? Мислите ли ви, да народ најпосле не ће прогледати и знати разликовати своје пријатеље од непријатеља? Па знате ли, да ће и вашу партију без сваке сумње уврстити међу ове последње? И како ће вас онда гледати, вас, који се бајаги заузимате за његове интересе, а овамо или их не разумете, или нећете да их разумете? Та чим вас упозна народ, одмах вам је од његово стране потписана пресуда. Он вас мора сматрати као људе, који сте га забављали играчкама....

— Госпођице — упаде јој у реч Лаза, — ви нас одвећ жестоко осуђујете. Може бити, да смо ми на кривом путу; нико није непогрешив; али намере нам зацело нису рђаве.

— Ја не кажем — одговори она, — да су ваше намере рђаве, него говорим уопште о вашем одношају према народу. Би можете радити све у најбољој намери; али је ваш рад свакојако штетан; ви заиста забављате народ ситницама, те га задржавате од далеко, далеко озбиљнијих послова, с којима се радња у вашем правцу не може ни упоређивати. И — што је најгоре — ви либерали нећете да промислите о тој ствари, као што би требало, него је узимате олако; ви поред свију опомена нећете да узмете своја начела, свој програм у претрес са сваке стране и са строгошћу, каква се за то изискује. У томе лежи ваша кривица према народу....

— Ви велите — говорио је мало после Лаза Милану, — да својина постаје у данашњој економској системи туђом муком, туђим неплаћеним радом.... Он застаде у говору и премишљаше.

— Да — узе реч Милан, — кад сам претресао темељ садашњега друштва с економске стране, онда сам нагласио и то, да се својина гомила неплаћеним најамничким радом. Али то наравно не важи за све људе, т. ј. не важи за оне, који сами себи зарађују средства за живот. Но то не мења ствар у целоме. Ови, који купују радну снагу, дакле фабриканти, занатлије и уопште сви други мањи и већи предузимачи, који употребљавају најамнике, гомилају своје имање тим, што експлоатишу те најамнике, т. ј. не плате им сав рад. А на употреби најамника основана је наша економска система. И тако се својина у данашњој, капиталистичкој, системи у целоме заиста гомила неплаћеним туђим радом, као што сам и пре казао.

— Али — примети Лаза — најамници не раде са својим капиталом. Газда им да обично и материјал и оруђа за рад. Без тога би они остали без посла и могли би комотно поумирати од глади. Он им је дакле тим учинио услугу, за коју може с правом тражити накнаду. Накнада се та састоји у његовом чистом приходу....

— А тај чист приход — прекиде га Милан — није ништа друго, него производ неплаћенога рада, као што смо видели.

— Неплаћенога рада.... проговори Лаза као за себе. — Кад се ствар строго узме, тај израз „неплаћен“ није добар....

— Напротив, сасвим је добар. Та сетите се само говора о том предмету. Истина, нисам се дуго задржавао с тим, али мислио сам, да није нужно, а и време нам је кратко. Но другом приликом моћи ћемо сасвим опширно говорити о тој теми. Ако хоћете, наћи ћете у Марксу потпуну анализу свега, што ту спада. А сад ћу вам наново са неколико речи доказати, да се капиталистичка својина гради неплаћеним радом. Сваки, па и најмањи предузимач узима најамнике само с тога, што хоће да има од њих користи. То је бар очевидно. А како може имати од њих асне? Одмах ћемо видети. Ако он њима да толику вредност у новцу (или ма у чем другом), колику је вредност њему донео њихов рад, онда не може имати од њих никакве користи. Зато нико не издаје толику плату својим најамницима, него мању. Рецимо, да се цела вредност дневнога рада једног најамника даје представити сумом од 2 фор., т. ј. један најамник донесе за један дан својим радом газди вредност од 2 фор. Кад би газда платио њему за тај дан 2 фор., онда би најамнику био потпуно исплаћен сав рад, али газда не би од њега имао асне, а он као предузимач мора имати чиста прихода. Не остаје му дакле ништа друго, него да од те 2 фор. закине нешто; и што више закине, т. ј. што већи део рада најамничког остане неплаћен, тим је већи његов чист приход. Ето вам опет у неколико речи доказа, да са својином стоји заиста тако, као што сам рекао.

— Али ви не узимате у рачун услугу, коју сам ја споменуо.

— Узели је у рачун, или не, ствар остаје иста. Ви кажете, да газда има права на неку накнаду за услугу, што је чини радницима, дајући им посла. То значи: газда има права на чист приход. Но ми знамо, да тај чист приход постаје неплаћеним радом. Дакле ви велите: газда има права, да не плати раднику неки део његовога рада. Као што видите, опет имамо пред собом ненаграђен рад....

— Јесте, али ненаграђен само утолико, уколико радник уступа газди бесплатно неки део свога рада за услугу, коју му је овај учинио. То је сасвим на свом месту.

— Питам ја вас: да ли тај део рада одговара газдиној „услузи“? Како се може така услуга мерити и награђивати радом, кад су то тако различите ствари, да се не могу упоређивати? Ви ћете рећи: то не иде са математичном тачношћу, него од прилике, кад нема сигурна мерила. Ја нећу ту ствар даље да испитујем, него се задовољавам простом примедбом, да та газдина наплата за „услугу“ нема мерила, као што и сами морате признати. А не испитујем ту ствар даље тим пре, што се цело ово питање о „услузи“ даје с општијега гледишта брзо решити. Узмимо да је чист приход заиста саразмерна награда за „услугу.“ Али он је свакојако производ неплаћена рада, т. ј. радници свакојако добијају утолико мању награду; они морају да раде за другога. Кад томе не би било лека, онда би се наравно морало трпети тако неправилно стање, радници би морали подносити то закидање. Али има врло прост начин, којим се може уништити исисавање радне снаге; а то је производња на основу општег имања. Ту престаје свака наплата за „услугу“...

— Но питање је — упаде му Лаза у реч, — даје ли се така производња извести у пракси.

— То је друга ствар. Кад би се упустили у то испитивање, отишли би на друго поље. Биће прилике и за то. Свакојако толико стоји, да производња по нашим начелима уништава исисавање радне снаге. И не само то, него она у исти мах уклања и ропски положај, понижење, које је скопчано са продајом своје радне снаге; јер најамник продаје за извесно време самог себе, кад прода своју снагу. Све то престаје са остварењем наших начела. Ту настаје општи рад потпуно равноправних и слободних радника на сваком пољу. Место приватне својине и конкуренције, место милијонара, сиротиње, беде и грабежи долази опште благостање.

— Али зар није опасно, уништити конкуренцију? Зар утакмица није подстрекач на вредноћу, на изналажење нових начина за рад и т. д. — укратко: зар она није неизмерно силна напредна снага? Та она управо побуђује људе на све то, што се зове именом напретка. Па како да се ње одречемо?

-— Ви мешате економску утакмицу са натицањем међу људима иначе. Нисмо ми против натицања у добру, него смо противници економској конкуренцији, која ствара неред у производњи и несрећу у економској подели имања. Ваљда не мислите, да ће у друштву, основаном на нашим начелима, престати такмачење у што савршенијем раду у свима гранама производње, науке и т. д. Напротив то натицање у добру моћи ће бити утолико веће и корисније, што му не ће стајати на путу борба за парче леба, која води свакоме злу. Потпуно такмачење у племенитом виду може се појавити само онде, где је друштвеним члановима осигурано намирење свију потреба. Дакле престанком економске конкуренције не само да се не убија у луд’ма тежња за надметањем у добру, јер та тежња нема ни свезе с оном животињском борбом и грабљењем, него јој се баш напротив даје најшире поље за развитак. Сад се племенито такмачење угушује себичним старањем за своју личност, без обзира на друге. А наша начела доносе солидарност, хармонију личних и општих интереса, дакле крај сваком отимању.

— Ви хоћете да сасвим уклоните економску конкуренцију... Али она подстиче људе на толике изналаске...

— То је истина — прекиде га Милан; — она доиста побуђује људе на изналаске, и на тај начин стоји далеко више патријархалнога стања, које је противно свакој промени, дакле и напретку. Али имајте на уму и то, да та иста конкуренција гони изналазаче н. пр. какве нове методе у производњи, да свој проналазак чувају као највећу тајну, како би они сами имали асне од тога. Ето вам ваше напредне снаге! Она с једне стране креће унапред, а с друге зауставља. Кад ње нестане, не ће имати шта заустављати општи напредак. Место тесногруде себичности покретаће људе на сваки рад и на далеко силније напредовање унутарња потреба и тежња за развитком, солидаран живот, свест. Можете ли ви замислити друштво, у коме је свима члановима осигуран достојан и задовољан живот, у коме се предузимају све мере за свестрано развијање свију од младости до старости, и у коме би поред свега тога, могло бити оскудице у побудама за општи напредак? Та то је очевидно проста немогућност!.. Као што видите — настави он затим — вашу конкуренцију осуђују разлози са сваке стране. Темељ, о ком је реч, заиста не ваља, те искреним пријатељима напретка не остаје ништа друго, него да раде на промени самога темеља. Друга лека нема.

— Све ми то долази чудно — примети Лаза. — Ви се зацело сећате, како авторитети у политичној економији наглашују, да међу сталежима не постоји у суштини противност, него се она појављује само привремено у извесној форми, али ће је постепено нестајати, даљи развитак уништиће ту провалу...

— Да, ти јадни авторитети хтели би да обману свет софистаријом и гомилом шарених и празних фраза о некој хармонији свију интереса. Каква хармонија може постојати између гладних и ситих, између робова и господара? Први либерални учитељи политичне економије били су бар искрени, те су отворено признавали, да су интереси капиталиста противни интересима радничког сталежа. Смит, Рикардо и други отворено су рекли: што је добро за капиталисте, то је зло за раднике. Но доцније се пронашло, да није практично, изићи пред људе с голом истином. С тога се ти новији авторитети између осталога свом снагом труде, да увере раднички свет, како радничка плата мора бивати све већа, те ће се тако временом све већма изравнавати разлика међу њима и капиталистама. Коме је познат уплив конкуренције између капиталиста с једне стране, и међу радницима с друге, тај ће у том уверавању видети само неколико неоснованих, празних речи, које би имале да послуже као нека жалосна утеха. Све и нека је истина, да ће се радничка плата временом повишавати због повишења најпречих радничких потреба у просеку, опет је за свакога, ко гледа на свет отвореним очима, јасна ствар, да се на једној страни мора прикупљати све веће богатство у све мање руку, а на другој се мора скупљати све већа гомила сиротиње. А кад је тако, онда о каквој „хармонији“ може ту бити говора? — И зар уопште тежиште радничког питања лежи у томе, да ли ће радничка плата бити већа или мања? Та ми тражимо, да никако и не буде радничке плате, т. ј. да се уништи сама капиталистичка система, јер она доноси са собом понижење и исисавање огромне већине. Било то исисавање веће или мање, главна ствар остаје иста. Не сме бити никакаква исисавања, никаква гњечења! Ту лежи тежиште целога друштвеног, па и специјално радничког питања.

Лаза ћуташе.

III. Позив.

Било је скоро десет сати у јутру. Јова је седео у Симином стану, кувајући чај; а Сима беше још у кревету. Био је већ полу-будан. Разбудио га Јова лупом и приповедањем, које је Сима слабо разумео, али тек није могао спавати. Сима се љутио и бунован псовао незваног госта, али му то није ништа помогло: Јова је и даље говорио о свачем, смејао се и лупао.

— Збиља, Симо — говораше он, — ти ваљда и не знаш, да ја имам лоз, па још да знаш какав... Кроз који дан биће „цијунг“, па да видиш, шта ћу да радим, ако добијем сто хиљада, или ма и што год мање...

— Добићеш ђавола — прекиде га Сима, преврћући се на другу страну; — боље иди... или бар ћути већ један пут... дода затим дремајући.

— Та не спавај више! Докле ћеш? Слушај, шта је рекао један, да би радио, кад би тако добио новаца...

Сима промрмља нешто кроз зубе.

— Питали га неки — настави Јова, — шта би он с тим новцем. „Та ја бих“, вели, „пре свега дао исправити пете на ципелама“... Он удари у смеј и то тако јако и дуго, да је Симу скоро сасвим разбудио. Смеј му беше оригиналан; обухватао је све скале гласова, од најнижих па до највиших.

Међутим наспе себи и трећу шољу чаја, те ућути и почне пити.

Врата се полако отворе и у собу уђе Симина газдарица. На прстима се приближи кревету, види да Сима још спава, те опет на прстима изиђе из собе, шапнув Јови при изласку, да је чула из своје собе разговор и смеј, али сад види, да је то морало бити у којој другој суседној соби.

Симина газдарица беше удовица; имађаше преко шездесет година. Није имала нигде никога. Живела је од мале пензије, што је добијаше као чиновничка удовица, и од ђака, који беху код ње; стан и храну издавала је само једноме, а саму храну издаваше пре Симина доласка неко време још неколицини. Била је страсна „Lotterieschwester“. Редовно је „сецовала“ и никад ништа није добила; али живљаше у нади, да ће ма кад пасти и њој у део каква „срећа“. Она беше врло добра срца; Симу је волела као свога сина, ма да овај није баш био врло „љубведостојан“ по својој нарави. Она му угађаше, како је само могла и умела, и уживала је потпуно блаженство, кад је он био задовољан и особито, кад се каткад упустио с њом у ћеретање. Но то је бивало ретко. Више је ћутао и избегавао сваки дужи разговор с њоме. Више пута није проговорио с газдарицом скоро ни речи по неколико дана; а она сирота није смела онда ништа да му каже, нити да га запита, него је и сама ћутала као заливена, гледајући му крадом у натуштено лице.

Јова попије чај и почне наново узнемиривати Симу.

У томе дође Милан. Сима се разбуди сасвим, устане и почне се облачити.

— Ти сигурно дуго седиш ноћу — примети Милан.

— Да. То време ми је најудесније за рад.

— И ти си ми медицинар.

Сима слегне раменима и не рече ништа.

— Пише ми Рада из Цириха — поче опет Милан. — Вели, да сад млого боље живи, него пре. Пише код једног инжењера и има лепу плату.

— Но, доста се и напатио — рећи ће Сима.

— Ти, Симо, ниси већ одавно био код девојака — проговори наново Милан. Мислио је Даринку и Љубицу. — Јуче ми баш кажу, да си им од некога времена постао врло редак гост. У осталом сад те замењује Стева... Него збиља, позвани смо сви тамо на весеље...

— Какво весеље?

— Кроз неколико дана слави Јовановић крсно име, па, је позвао и нас и још неке српске ђаке на вечењу забаву. Позване су и неке Рускиње.

— Хоће ли он скоро путовати доле? — запита Сима

— Хоће.

— Е, ја морам ићи — рече мало после Јова.

— Заједно ћемо.

Симина баба их испрати до врата, препоручи им се врло љубазним гласом и закључа врата за њима.

IV. Из трулежи у живот.

— Чудна је то ствар — говораше Лаза опет један пут Милану у кавани. — У вашим начелима има врло много светлога, што привлачи и одушевљава човека; али има и других страна, које одбијају.

— Какве су то стране? Ви ћутите... Варате се, да има у нашим начелима таких страна. Кад се та начела добро разумеју, не може се наћи у њима ништа друго, него само светла слика слободе и среће.

— Наравно, ви сте тог уверења.

Око њих се искупило међутим доста слушалаца Срба, већином ђака.

— И у стању смо — одговори Милан ватреније — доказати свакоме, ко разуме разлоге, да имамо право. Ми осуђујемо садашњи друштвени поредак зато, што необориви разлози кажу, да је тај поредак из основа рђав. Ми захтевамо ново стање с тога, што се уместо старога реда мора дићи нов, и износимо начела, на којима се има подићи ново стање, и то зато, што опет необориви разлози кажу, да се једино та начела слажу с општим добром. Ви сте већ више пута чули те разлоге и у краћој и у опширнијој форми...

— Па опет нисам убеђен, да су необориви, као што ви велите.

— Нисте убеђени; то је истина. Али узрок томе не лежи у слабости разлога, него у окорелости ваших старих предрасуда, које се не дају лако истиснути, ма с каквим се разлозима на њих јуришало. Ви не пристајете уз нас очевидно само због тога снажног уплива старог, већ усвојеног правца, јер не можете изнети против нас ни једног озбиљног аргумента. Ето, да наведемо у неколико речи све основне тачке наших и критичких и позитивних начела, т. ј. основне тачке нашега гледишта на данашње друштво и наших начела, која истичемо за темељ новоме реду: па да видимо, можете ли и с чим ћете устати против ма ког од тих пунктова. Држаћу се најкраће форме, и у том сасвим збијеном облику изнећу само језгру или управо скелет свију тих тачака без икаква опширнија разлагања, јер нам ово сад није нужно. Дакле да почнем. — Својина се и у прошлости и у садашњости градила и гради туђим знојем. Људи су почели гомилати имање тим, што су потчинили себи друге људе, који су морали радити за њих. То је чињеница, која је позната свакоме, ко има ма и најповршнија појма о историји. Док није било робова, дотле није могло бити ни говора о каквом богатству. Је ли тако?

— Јесте — одговори Лаза замишљено.

— Дакле својина се почела градити насиљем, исисавањем. Даља историја својине обележена је, као што знате, отимањем и пљачкањем; познато „право песнице“ играло је у средњем веку своју улогу при гомилању имања. Дошла је на послетку и наша, капиталистичка периода. Како је сада са својином? Знате врло добро, да се она опет гомила исисавањем радних снага, само на финији начин, него пре; јер сад се радник „својевољно“ продаје, а иначе он је ипак „слободан“ човек. Признајете ли ви, да је све то истина?

— Добро — одговори Лаза неодлучно. — Па шта је даље?

— Пре свега ћемо утврдити закључак из тога, што сте до сад признали. Дакле лична својина је установа, која се и у свом досадашњем историјском развитку, и у садашњости оснива на исисавању радничког сталежа; и она се уопште, докле год буде трајала, мора оснивати на томе; јер докле год устраје савремени поредак, коме је темељ приватна својина, дотле ти најамници морају продавати своју снагу (иначе не би били најамници), а то значи, да морају неки део свога рада поклањати газди, или другим реч’ма, дати се исисавати. И тако је приватна својина очевидно неправилна установа. Је ли тако?

— Али ви заборављате на непокретну својину — примети Лаза.

— Па ви знате — одговори Милан, — да покретна својина непрестано прелази у непокретну, и то куповањем зграда и поглавито земље. Дакле непокретна својина, која се тим начином задобије, основана је опет на туђем раду, уколико је купљена средствима, што су их најамници створили. Било то посредно или непосредно — свеједно. Крајњи основ приватној својини у целоме је свакојако употреба, експлоатација потчињене радне снаге. Осим тога непокретна својина може се даље одржати и умножавати једино опет таким исисавањем, уколико не може остати без најамника. И најпосле за земљу важи и то, да она не би требало да буде ничије приватно имање још и због другог разлога...

— Зашто? — прекиде га Лаза.

— Зато, што на земљу имају једнако право сви људи; та околност, што су пређашња покољења просто заузела земљу, те тако је претворила у своју личну властитост, не може наравно уништити то очевидно опште право. Зар они, који доцније дођу, да остану без земље само с тога, што су је други пре њих заузели? Да је земља нешто неограничено, онда се с тога гледишта не би имало ништа приметити. Али она је ограничена, те тако мора бити општа својина свију, који састављају друштво. Иначе имамо пред собом монопол, а не право, јер начело: „ко пре уграби“ може по простом здравом разуму створити извесне фактичне одношаје, али се не може никако оправдати и сматрати као нешто добро.

— Но ти људи — проговори Лаза, — који су тако заузели земљу, уложили су у њу известан рад, и тај рад им после даје право на уживање обрађене земље.

— Пре свега треба имати на уму, колико је рада уложено у земљу од стране самих власника земље, а колико од стране потчињених радника. Но и кад то оставимо на страну, опет тим није нимало задрмана истина, да земља треба да је општа својина. Јер све и да су власници њени само свој рад уложили у њу, опет би отуд излазило само то, да они или њихови наследници имају права на потпуну накнаду, а не да и даље могу задржати ту земљу, ма да она треба даје општа. Питање је сад, има ли начина, да се и они намире и да се уједно и овом захтеву одговори. Тог начина има и пружа га система производње по нашим начелима тим, што свима осигурава између осталога и потребне земаљске плодове. И тако престаје о томе даљи разговор, који би био нуждан, кад тога начина за потпуну накнаду не би било, него би се морало тек расправљати, како да се у том погледу задовољи захтев правичности, по коме је земља општа, и уједно да се у могућној мери изведе и накнада, о којој је реч. А овако све то отпада. — Дакле земља не треба да је лична својина већ и због тог општега разлога. А иначе важи, наравно, и за њу оно, што стоји уопште за приватну својину, т. ј. да се та својина, била покретна или непокретна, оснива на исисавању, те тако ваља уместо ње завести правичну и за све добру установу општег имања. Ту нема никакве неправде, нема закидања, нема конкуренције, која доноси неред и пропаст тиме, што се под њеном владом не производи по општем рачуну, него по личној спекулацији, и што огромна већина сиротиње постаје услед ње све већа и борба за кору леба све ужаснија... Закључак је дакле врло природан и јасан.

Лаза ћуташе.

— Да идемо даље — настави Милан, пошто се мало напио воде. — Каква је данашња породица? Знате и сами, како је јадна слика садашњег породичног живота.

— Није баш увек — примети Лаза тихо.

— Има изузетака, али према данашњем породичном устројству и друштвеном стању уопште тих изузетака нема и не може бити много. Кад се жени и удаје по рачуну, онда не може бити говора о добром породичном животу....

— Али — прекиде га Лаза —- данашњи брак не доноси баш сам собом ту поквареност, него су томе криви људи, крива је неразвијеност....

— И ја сам хтео сам да напоменем ту примедбу, но ви сте ме прекинули у говору. Дакле, велите, није садашњи брак по себи крив, што се данас тако спекулира. Не кажем ни ја, да се он не би могао замислити без спекулације. Него само је друштво тако удешено, да су ти рачуни сасвим уобичајени, нешто због нужде, а нешто просто због жудње за богатством и положајем. Али сам садашњи брак доноси са собом то, да се брачни живот не даје лако раскинути, ма да постане сасвим несносан, а то бива врло често, што је потпуно појмљиво, кад се помисли, како се склапа брачна свеза.... Није нужно, да даље говорим о тој ствари. Види се већ, да је и данашња породица рђаво удешена и да породични живот није правилан због рђавог брачног устројства и због друштвеног поретка уопште. Вама је добро познато, како све стране друштвеног живота утичу једна на другу; па тај уплив опажа се јасно и ту; једно зло рађа друго и прави од другог зла горе. И тако је с неколико речи означено наше становиште и према породици....

— Господине — упаде му у реч један старчић, који је близу њега стајао, — ви сте канда социјалиста... Држим, да сам погодио — дода затим пола опоро, пола жалостиво.

— Заиста сте погодили — одговори Милан иронично.

— Одмах сам мислио — заврши старац скоро тријумфујући, што се показао тако „оштроуман“ те после толиког Милановога говора једва погодио, каквих је он начела. Затим се накашље и отиде даље. Већина погледа за њим, смешећи се.

— Сад прелазим на политични строј — настави Милан. — Данас нема слободе за народ....

— А представничка система? — прекиде га Лаза. — Па тек република!... Политична слобода могућна је зацело и данас.

— Варате се. Да идемо редом. Спомињете представничку систему. Мислите ли ви, да се на тај начин заиста изражава права народна воља?

— Уколико је то могућно, изражава се зацело народна воља...

— Да, уколико је могућно... Ту и лежи. Зар не знате, како се обично измајсторише већина, која представља бајаги цео народ, и заступа само привидно интересе свију грађана?

Лаза не одговори ништа.

— Је ли вам то познато? — питаше Милан наново.

— Јесте — одговори онај на послетку.

— Славите републику... Ту бајаги цвета политична слобода. До душе ту је данас саразмерно може бити највише. Али запитајте се сами, да ли је уопште у садашњем друштву могућна потпуна политична слобода?

— Зашто не би била могућна?

— Зато, што има довољно средстава, да се маса одржи не само у економској, него и у политичној потчињености... Је ли вам сад јасно? Зар ту треба много мислити и говорити? Па још особито вама, правницима! Та ви то врло добро разумете. Народ пати у сваком погледу, па и у политичном. Но доћи ће време, кад ће се он запитати, да ли то баш мора бити, да он само трпи, плаћа и најпосле и гине, кад га изведу на кланицу... Увидеће он, да од њега зависи, докле ће то трајати.... Милан поћути неколико тренутака. — Дакле — настави затим — не ваља економски строј, не ваља нам породица, не ваља политични строј, — не ваља темељ данашњем друштву. Ето, то су основне тачке наше критике садашње друштвене организације. Ми социјалисте тражимо с тога ново друштвено уређење.

— То је оно... Уместо једнога треба подићи друго. Ту запиње...

— Не запиње ту нимало. Та ви сте већ чули, каква начела износимо ми као темељ за ново друштвено устројство. Ево и њих ћу само да означим у главним тачкама. — Производња се ту оснива на тачном економском рачуну, т. ј. она се удешава према друштвеној привредној снази и према друштвеним потребама. Рачун показује, шта је све друштвеним члановима нужно, па се по томе производи пре свега оно, што је најпотребније, затим се набављају друге намирнице, а најпосле се известан део рада употребљава и на забаву и т. д. Но зато се не треба бојати, да би ту живот био досадан, сувопаран. Кад су свима подмирене све потребе, ту нема досаде...

— Али — упаде му један у реч — питање је, колико би слободна времена остало за забаву и таке ствари.

— Остало би све оно време, које није заузето другим важнијим пословима. А можете бити уверени, да ће бити доста такога времена. У друштву, у ком се тако рачуна, у ком је наука вођа у раду, у ком се производи што више са што мање рада, а све на основу што савршеније комбинације и употребе свију радних снага, — у таком друштву зацело се могу општим радом подмирити све потребе, па и потреба забаве. Рад ће ту бити пријатан, јер ће се отклонити све, што га чини непријатним; не ће трајати дуго, мењаће радници врсте рада — уопште удесиће се најзгоднијим начином. Тако ће сви развијати и телесне способности, као год што ће моћи усавршавати и сва умна и морална својства. По рачуну и добровољно склопљене задруге за све послове даваће дакле друштву својим радом на основу општег имања све, што је потребно за потпуно добар живот и развијање.

— Опште имање.... примети неко.

— Разуме се, да имање мора бити опште; иначе би заједничка производња на темељу општег економског рачуна била просто немогућна. Приватна својина значи старање за себе самога и борбу с другима, а ми хоћемо солидарност и добро за све. С тога ће у социјалистичком друштву бити опште све, што је нужно за производњу и што појединим људима у таком друштвеном строју не треба, дакле оруђа за радњу, земља, зграде и т. д. Задруге радничке имају сва нужна средства за рад; али ништа није њина приватна својина, јер се та никако не слаже са општом солидарношћу и економским рачуном, који се односи на цело социјалистичко друштво. Поједини чланови имају све оно, што им је нужно за краћу и дужу употребу, а то је: храна, одело, стан и т. д. Према својим потребама узимају они све то на уживање....

— Како то може бити? — запита неко.

— Ја мислим — примети један, — да би у таком друштву требало дати сваком оно, што сам заради. То би било право, кад већ хоћете да остварите правду.

— Ни мени — проговори Лаза — не иде у главу, зашто ви одбацујете начело: свакоме по заслузи.

Милан поче доказивати, да то начело није добро.

— И тако — заврши он — видимо ово. То начело би се дало применити на физичне послове, јер ту има мерила, по коме се даје оценити вредност произведених предмета, дакле и радничка привреда. Али за умне радове, као што смо видели, нема таког мерила. Тај рад не би се по томе, могао награђивати по привреди, него би се награђивао од прилике. То је једно. А друго видимо, да је начело: „свакоме по заради“ и неправично, јер зарада — као што сам показао — зависи од способности, а ове нису заслуга ни једне личности, те с тога награђивати раднике по привреди не значи, награђивати по заслузи, него по нечем, што није ничија ни кривица ни заслуга. По заслузи су награђени сви само онда, кад су им све потребе подмирене; јер, као што рекох, друштво има да тражи од својих чланова, да у пуној мери посвете своју снагу општем добру, а оно са своје стране да им осигура све, што им треба за прави човечански живот. Наше начело гласи у том погледу: ради према снази и способности, а уживај по потребама. Сваки члан, који ради по својим способностима, заслужује, да му се намире све потребе. _

— Али ако зарађује мало, а троши много? примети један.

— Ако ради према снази, па опет не привреди толико, колико му треба за живљење и развијање, то није његова кривица. У осталом немојте мислити, да би одатле могла понићи каква опасност. Биће свега доста за све...

— Сувише ми је то идеално — рече Лаза. — Тешко би се тако стање одржало. Људи нису анђели, него себични створови....

— За то друштво довољни су обични људи, који имају толико свести, да знају разликовати добро од зла, те да према томе поступају. „Себични створови“... велите ви. Морам вас опоменути, да не треба превиђати разлику између личног интереса и себичности. Лични интерес увек остаје основ свакој људској радњи, јер свако неизбежно тежи за пријатним, а избегава непријатно. И кад чинимо што год, што је по себи непријатно, и тада задовољавамо свој лични интерес, ма да изгледа сасвим противно; у том случају очевидно бирамо од две непријатности мању, јер човек не може друкчије поступати. Разуме се, према различитим умним и моралним својствима различито је код разних људи и мерило за пријатно и непријатно. Тако је, на пример, једноме милије борити се за своја начела, а другоме је сасвим непојмљива сласт, која у томе лежи. — Тежња, да се задовољи лични интерес ма на штету целине — то је себичност. Али створимо услове, под којима се лични и општи интерес може и мора сложити, па је себичност уништена. Ту и само ту је задовољен свачији лични интерес. То ми хоћемо. Толико о себичности. Исто тако не треба заборављати, да би се и они, који би били у прво време расположени за живот на туђ рачун, т. ј. који не би хтели посветити друштву сву своју снагу (наравно, без сувишног напрезања) — морали обзирати на пажњу својих другова и на јавну контролу уопште. Ви знате, каква уплива има тежња за поштовањем од стране своје околине, и каква би утицаја морали имати прекори и осуда околине на оне, који услед своје неразвијености не би хтели одговарати захтевима опште солидарности. С тога нема смисла претпоставка, да би тако друштво било у опасности због нерада својих чланова. У прво време пренеће људи, наравно, у ново друштво доста злих навика. Али њихов уплив биће општом пажњом и бригом ограничен тако, да не буде опасан.

Само хоће ли се то моћи учинити! питаше Лаза.

— А зашто не? Зар свет не напредује?

— Та он напредује....

— Па кад напредује, доћи ће ваљда и до тог степена. Будите уверени, да тај степен није ни близу тако висок, као што се многима чини. Наш је задатак, да спремамо свет, како би се што пре дотле дошло. А доцније ће све ићи друкчије, кад наступе нове околности с новим друштвом. Те нове околности уништиће и последњи траг рђавих осећаја и навика, што их тако обилато негује данашњи поредак. Доћи ће ново васпитање, основано на чистој науци и удешено према целоме друштвеном строју.

— Сасвим природно — примети Лаза.

— Ви сте се — настави Милан — и пре слагали с научним правцем новога васпитавања. Зато о томе није нужно ништа да кажем. По себи се разуме, да по нашим начелима васпитање и образовање омладине мора бити општа брига. Деца се имају васпитати заједнички, под надзором и упутством стручних васпитача и васпитачица, затим помоћу даљих наставника, учевних средстава и т. д.; а најпосле им, као одраслима, стоје на расположењу сва друштвена средства за развијање. Ту ни оскудица, ни тиранија, ни друго какво зло не угушује развитак способности, ту је свима отворено најшире поље за свестрано усавршавање и надметање у добру. Брачни живот, који се оснива једино на љубави....

— Али та ваша породица — прекиде га Лаза — донела би друштву на сваки начин сувише много чланова, па ко би свима подмирио потребе? Ту немају родитељи бриге за децу, свима је све осигурано. Па зар се не би ти људи тако намножили, да би ваше друштво морало пропасти?

— Тај страх сасвим је сувишан. Ево зашто. Допуштате ли ви, да ће у томе друштву чланови бити свеснији и развијенији од данашњега света?

- По ономе, што сте говорили, природно је, да ће тако бити. Свет се мора тек спремити, да створи тако друштво; дакле већ и у том спремању постајаће бољи и удеснији за социјалистичко устројство. А затим ће, као што велите, доћи нов живот, нови услови, те ће се свет томе прилагодити, више ће знати и уопште биће развијенији... Да, то је сасвим природно... Лаза је говорио полако; цело држаље му показиваше неодлучност и колебање.

— Кад признајете, да је тако, онда ћете допустити и то, да ће у таком друштву наступити правилно подмиривање свију потреба, па и физичне љубави.... Он поче и даље разлагати тај предмет и упоређивати у том погледу ново друштво са данашњим. — Затим — настави Милан, прелазећи на друге разлоге — треба да знате, да наука и данас указује на средства и начине, којима би се могле подмирити потребе свију друштвених чланова. А шта мислите, како би тек стајало с тим социјалистичко друштво?! Представите себи тек ту развитак науке, њену потпуну примену на рад, затим комбинацију и најзгоднији распоред свију радних снага, па онда не ћете више спомињати ту опасност од „сувише наглога намножавања“....

Ту се изроди кратка препирка, у којој је Милан и даље разлагао и доказивао, да нема смисла, истицати ту „опасност.“

— Социјализам дакле — заврши он — ствара стање, у коме се све потребе, па и полска, подмирују све правилније; у коме се живи и ради по науци, те се тако у новим члановима добијају нове снаге, што својим разноврсним радом пружају друштву саразмерно више, него што примају од њега... Говорити дакле о „сувишном насељењу“ у таком друштву, значи одавати се празним сликама маште и сањарије.

— Тако је — рече најпосле Лаза. — У осталом баш и кад би наступила та опасност...

— Та зар још не видите — прекиде му реч Милан, — да је та „опасност“ проста будалаштина, претпоставка без икаква основа?

— Та да... Али све и да је та опасност могућна, у том случају могло би се на послетку помоћи тим, што би се прибегло награди по заслузи и што би се родитељима оставила брига за децу...

— Ви се бринете и за тако фантастичне претпоставке — насмеје се Милан. — У осталом кад се изнесе тај последњи и поуздан лек, т. ј. да би се родитељима оставило, да издржавају своју децу, онда отпада свако сневање о тој ствари, јер се оно оснива на нашем захтевању, да се за све, па и за децу, брине цело друштво. Али наравно то сневање је, као што смо видели, уопште врло смешно...

— Имате ди вољу на једну партију? — запита један књижевник некога чиновника до себе. Обоје су дотле слушали разговор, али не баш с особитим уживањем. Таке ствари нису их занимале. Они се удале и седну за други сто, те се почну картати.

Међутим пређе Милан на говор о политичном уређењу социјалистичкога друштва.

— Дакле ви нећете никакву власт? — чудио се један.

— Ми нећемо никакву сувишну власт, т. ј. Нећемо никакво ограничавање, које није неизбежно; тако сам ја рекао. А сваке власти и сваког ограничавања нестаће тек онда, кад не буде нужно донашање никаквих друштвених закључака, т. ј. кад се буде могло строго научно, без препирања и гласања, одредити све, што има да служи за основ друштвеном животу и поступцима, и кад се сви чланови буду својевољно управљали према томе. Тек тада ће престати потреба, да се мањина покорава закључцима већине, и да се повлаче на неку одговорност они, који се огреше о утврђена правила друштвеног реда. Разуме се, та правила се морају слагати са основним захтевима слободе. Потпуна слобода осигурава се свима; али слободу не треба мешати са разузданошћу. Дакле у том друштву важи начело: располажи са својом личношћу како хоћеш; имаш потпуну слободу, да изразиш све своје мисли и осећаје; али испуни уједно своје обавезе према друштву, поштуј свачију слободу, заступај опште добро...

Лаза се мргодио и вртио главом.

— Бадава... Све ми се чини, да се та начела не могу остварити... Не могу никако себи да представим, како би то ишло...

— Ево овако. Замислите, да је већина усвојили наша начела. То ваљда можете себи представити.

— Добро. Дакле већина је уз вас... Вас је заиста све више и снага ће вам непрестано расти... То се види... Он је гладио бркове и браду.

— Кад већина захте нов ред, онда се просто укидају старе установе, уништава се старо стање, па се диже ново друштво.

— Али како?

— Заводи се опште имање, оснива се правилна породица, осигурава се општа слобода. Пре свега се утврди тачан рачун о средствима за живот и производњу (тај рачун се спрема унапред), те се на основу тога уводи нов економски ред. Одмах се оснивају групе за све врсте радова и уопште почиње се нов живот. Солидарност и општи економски рачун односи се на све људе и групе, које састављају социјалистичко друштво. Опште ствари уређују се општим договором, а чисто унутарње и локалне послове удешавају и расправљају поједина места или груне и т. д. Наравно, у први мах ће се задржати у новом друштву неки елементи старога друштвеног живота; у којој мери — то се не може напред знати. При остварењу наших начела мораће се пазити, да што мање рђавих трагова садашњега строја остане у новој организацији, и да се ова од њих што пре сасвим ослободи, те да буде удешена у сваком погледу према нашим начелима. По себи се разуме, да се и у том прелазном стању мора језгра одржати чиста, морају основне установе бити чист израз тих начела: само у спореднијим стварима сме и мора се у прво доба опажати уплив старе околине, старог устројства...

— Нејасна је слика — прекиде га Лаза.

— Ако тражите јасну слику тога прелазног стања, онда хоћете нешто, што је немогућно. Кажем вам, да појединости зависе од околности, које се не могу знати унапред. Људи ће их већ удесити, како буду могли и умели. Ми дакле нити можемо, нити треба о томе да водимо бригу. Наш је задатак, да утврдимо и распростиремо начела за ново друштво и да се упуштамо у појединости само утолико, уколико је то могућно и потребно, т. ј. уколико се све већма приближујемо том новом друштву. Наша је дужност, да стварамо нужну снагу за друштвени преображај, а не да цртамо оне појединости, које за сад није ни могућно ни потребно одређивати... Наша мета утврђена је. Задатак нам је, да се боримо у том правцу, обавештавајући свет, радећи на остварењу установа, корисних за наше цељи, уколико је то могућно и нужно, и уопште поступајући онако, како ће се најбоље одговорити интересима наших начела. А кад дође згодно време, победа већ не ће изостати...

V. Крсно име.

Вечера је прошла. Гости и гошће разиђоше се по собама, спремајући се за игру. — На ту вечерњу забаву дошли су сви, који беху позвани, осим Олге и Лазе, који неколико дана пре тога отпутова из Беча. Сви су били добро расположени; само Сима беше нешто невољан. Он остаде само неко време у друштву; после 10 сати био је већ у свом стану.

Игра се започела. Мало на страни седео је Милан и Даринка. Разговараху се о Хиговим „Јадницима."

— Хиго осећа зло — говорио је Милан, — али не зна права лека томе злу. Он тежи за добром, али не зна прави пут, који води добру. Он не указује нигде на основну помоћ, која би уништила услове, што стварају јаднике и уопште труло друштвено стање; а не указује на ту помоћ с тога, што је не разуме.... Он је говорио и даље са осећањем, одушевљено.

Ја сам — поче мало после Даринка, кад пређоше на Хигово представљање љубави, — заиста уживала у светлој слици, коју је Хиго нацртао, износећи нам невину, узвишену љубав измећу Марија и Козете. Наравно, њихова љубав је идила, а код озбиљнијих људи спојена је та идилична страна љубави са потпуном хармонијом између њих, која се показује у свему, па и у узајамном потпомагању у озбиљном раду... С том допуном добија љубав сасвим други облик...

— И само је тај облик — дода Милан — достојан људи, који мисле и раде....

— А зашто ви не играте? — прекиде им разговор Даринчин отац. — Сели сте ту, па сте се ваљда упустили у какве учене разговоре; а заборавили сте, у каквом сте друштву. Нема ту ништа, сад морате бити весели!

— Па ми смо весели — примети Милан.

Дабогме, лепа ми весеља! Певајте, играјте! То се код мене зове бити весео.

— Али ја не знам ни играти ни певати — смејао се Милан.

— Шта? Није вас срамота, тако што казати?! Та ево ја бих овако матор поиграо, а ви тако седите па гледите, како се други веселе! Какав сте ми ви млад човек! Та треба то живети, треба се мало протрести.... Хајд’, Даринка, позови ти господина на игру, кад неће он тебе...

— Чекајте — насмеја се она, — још није Damenwahl.

— Свеједно је то. Ти као домаћица имаш то право.

Тако се старац удали, а они остадоше опет сами.

— Ако смем молити, госпођице — проговори медицинар Сава Милутиновић, позивајући Даринку на игру; при томе се врло неспретно поклони, и гледаше и лево и десно, само не у њу. Поглед му је био несталан, израз на лицу глуп, као и обично.

Даринка погледа на Милана и хтеде нешто да каже али јој Милан не даде доћи до речи.

— Треба мало да играте — рече он. — Ако ја не умем, ви умете, па зашто се не би мало протресли?

— Мрзи ме — примети она.

— Ваљда ме не ћете одбити... промуца Сава и блесасто се насмеје.

Даринка га погледи и засмеје се и сама. Они почеше играти. После неколико тренутака врати се она опет Милану и затече га у разговору с домаћином.

— Та нисам ја против забаве — смејао се Милан; — и забава, па и комедијашење и лакрдија има свога смисла, наравно, у своје време....

— Е, па онда што сте се ту укочили? — питаше старац, правећи се бајаги озбиљан. Зашто не играте?

— Кажем вам, да не знам...

— Дабогме, не знате... Пробајте!.. Он отиде даље, задовољно тарући руке; а Милан и Даринка опет остадоше сами. _

Мало после приђе им и Љубица, која се дотле забављала с другима. Тужила се на врућину. На њен предлог пођу сви троје полако по собама, у којима је било друштво. Зауставе се код једне групе, што је састављаше Сава, Јова и Стева. Последња двојица смејаху се у тај мах, а Сава је баш свршио неку ватрену „беседу.“

— Шта има ту смешно? — љутио се он, уколико је био способан за јед у таким приликама. — Зар није тако, као што сам казао?

— Тако је. Ти имаш право — смејаху се она двојица даље.

— Па зацело је тако — тврдио је Сава с пуним уверењем, да је рекао нешто паметно. Какви сте ми ви пријатељи народа, кад се веселите, док народ пати? Кад хоћете нешто, а ви радите, а немојте играти и певати!

— Ама човече, ми ћемо то већ накнадити — титрао се Стева с њим. — Треба да знаш, да природа човечија захтева таке промене. Не може се увек радити; мора се човек каткад и провеселити. Али тим се не губи ништа. После тога нам је снага свежија, па се даје накнадити, што је пропуштено, само кад се хоће. Шта ћеш, кад друкчије не може да буде....

— Да, не може.... Онако вам и иде тај ваш посао....

— Е — умеша се Јова, — не иде наш посао тако споро због тога, него зато, што немамо људи. А кад би ми имали које туце тако енергичних и умних људи, као што си ти, онда би све ишло друкчије. Ја нећу да те хвалим, али што јесте, јесте. То је само жалост, што таке главе посвећују своју снагу другим странкама.... Он жалостиво махну главом неколико пута.

Сава се међутим окретао, погледајући на лица осталих слушалаца, и најпосле дође и сам до уверења, да се с њим збија шала. Поче удешавати црте на лицу, како би изразио нешто налик на срдњу; али кад виде, да се други смеју, пристаде одмах и он уз њих, те се насмеја слатко и блесасто, како је већ само умео.

Сава је слушао медицину већ пете године. Међу бечким ђацима социјалистама имађаше више познаника; али о њиховим начелима није хтео ни да чује; бежао је од социјализма, као „ђаво од крста.“ И само име „социјалиста“ беше за њега нешто страшно и гадно. Кад је кога од њих хтео да назове најгнуснијим именом, онда би му само рекао: „Социјалисто!“ То је било најпогрдније име у целом његовом речнику. — Један пут дође он у стан једноме од њих. Види ту између осталих књига и неколико немачких броширица тога правца. Почне их разгледати и учини му се, да су то те „опасне“ ствари. — „Да нису то ваше књижице?“ запита он домаћина, да би се боље уверио; а међутим их метне на ето. — „Јесу“, одговори овај; „узми па читај, ако хоћеш.“ — „Мани се тога, остави их само ту“, рече он скоро поплашено, кад му онај пружи те књижице; „не треба мени... шта ће ми... не могу ја“.... У томе се одмакао од стола, страшљиво погледајући на домаћинову руку, у којој стајаше „саблазан.“ Није сиромах смео ни помислити, да тако што год узме на читање, особито од кад је видео, да је један од његових пријатеља пре неког времена читао неке књиге од те врсте, па и сам после усвојио тај правац.

Прошла је већ поноћ. Многи се гости разиђоше.

Милан је опет седео с Даринком, говорећи с њом о Рускињама, које уче медицину и т. д.

— Оне су независне — уздахну Даринка, — а ја? Ја нисам ништа свршила. Не могу никако сама себе издржавати, осим ако бих хтела давати часове на гласовиру и из францеског језика...

— Па и то је нешто — примети Милан,

— Нешто јесте; али јадно је то издржавање, особито код нас.

— У осталом вама то не ће бити нужно.

— По свој прилици — рече она и замисли се.

— Вас боли то, што нисте изучили никакав посао, који би вам у сваком случају могао осигурати живот и који би вам био по вољи... Он је гледаше с поверљивим осмехом.

— Да, то ме боли.

— Кад би вам било могућно, да остварите ту тежњу, добро би било; али ако околности сасвим не допуштају, да изведету своју намеру, не губите много, јер и тако сте обезбеђени. Истина, оно би било далеко пријатније, а унеколико и сигурније; али што се не може, не може.

— Хтела сам ићи лане с Јелицом у Цирих, али ми нису дали, ма да сам јако наваљивала.

— Јесте ли онда били с њом већ изближе познати?

— Само из виђења. Говорила сам с њоме неколико пута, и јако ми се допала. Није било прилике, да се добро упознамо. Из Цириха ми је писала и, као што знате, дописујемо и сад једна с другом. То је заиста врло развијена женскиња. Ви је дабогме боље познајете.

— Да, врло је разборита и вредна.

Поћуташе неко време. Даринка замишљено гледаше, како се други забављају; а Милан се у мислима вратио у циришку прошлост.

— А за што вам нису допустили, да идете у Цирих? — запита он, тргнув се из заноса.

— Зато, што су то сматрали као нешто сасвим сувишно. Ја им говорим: хоћу да сам независна; а они кажу: можеш бити независна и без тога, имаш новаца. А ако нестане новаца, шта онда? Има, веле, доста родова; имала би где живети, баш кад би се и та несрећа догодила Ја сам говорила, доказивала, препирала се, колико сам год могла; али све бадава. Оно, што је мени сасвим природно и потребно, њима је непојмљиво и сувишно. Шта се ту онда даје израдити? Ништа. Они ме воле и чине ми, иначе све по вољи, остављају ме на миру и не ограничавају ме; али у томе нисам могла продрети. Како би они мене пустили у далеки свет без невоље?!... То им никако није ишло у главу ни онда ни доцније.

— У осталом ваше су околности таке, да се не морате много жестити, што вам то није испало за руком. Као што рекох, нисте много изгубили, кад се узме у обзир ваше стање и наше прилике.

— Верујем, али опет....

— Ви ћете и овако моћи радити. И сами ћете сматрати за своју дужност, да ширите своје убеђење, да обавештавате оне, с којима будете долазили у додир и којима је обавештавање нужно. А то је већ рад, озбиљан рад. Но тим није још исцрпљено све, што ћете ви моћи, а зацело и хтети радити. Ви знате наше намере: а знаћете на сваки начин и како можете у то дело уложити своју снагу...

— Да, рада, рада — рече Даринка, а очи јој се сијаху. — Седети узалуд, то је тако мрско... Доста је спавања...

— Доста је, заиста је доста.

— Само тешко је пробудити људе, који треба да раде, да би се и маса већ једном пробудила.

— Сан је њихов до душе врло тврд, али није вечит. Пробудиће се, морају се пробудити. Једни буде друге. Најпосле ће отворити очи већина... То ће бити светао тренутак... Тада ће сванути...

— Да, а дотле ће трајати мрак, и у мраку трулеж....

ДРУГИ ОДЕЉАК.

VI. Доле.

Прошло је неколико месеци после тога. Даринка и Љубица беху већ у *. Милан осећаше после њихова одласка приметну празнину. Истина, с Даринком је дописивао, али писма му не могаху заменити дотадашњу дружбу с њоме.

Међутим се Марко и Олга венчају.

Живот наших бечких познаника текао је као и обично.

Дође и време разиласку.

Једног вечера седело је њихово друштво у гостионици. Милан, Сима и Стева одредише сутрашњи дан за одлазак у *, а остали у друга места; тако је, на пример, Јова изабрао варош Б. за своју лечничку праксу. — Милан беше весео као и остали. Говорило се много и одушевљено. Стева је држао особито ватрену беседу, у којој се огледаше његова жестока и енергична природа.

Милан се већ настанио са Стевом у *. Стева започе одмах праксу. Сима се само неколико дана бавио ту, па је затим отишао кући. У последње време приметише се на њему знаци, који доказиваху, да је јако попустила његова болест, рђаво расположење, што му толико сметаше у свачем. Постаде веселији, радије се лаћао својих послова; немарност, која је пре више пута наилазила на њега и по дуже времена чинила га неспособним за сваки озбиљнији рад, изгубила се и уступила место живости и енергичнијем заузимању особито око начелних ствари. Истина, није још био сасвим излечен; али је бар био на путу, да се ослободи тога зла; а најпосле у таким случајевима не може лечење ни ићи брзо.

Милан се често састајао с. Даринком. Редовно им одлажаше у кућу. Ту је више пута бивао и са Љубицом. -

Један пут је седео с Даринком, као и обично, у њеној соби.

— Заборавила сам вам јуче казати, да се Јелица вратила из Цириха.

— Па где је сад?

— Код куће. Него доћи ће наскоро овамо: има овде неких родова.

— Збиља — поче она мало после, — како стоји са занатлијском задругом?

— Био сам с тим људ’ма.

— Па?

— За сад нема никаква изгледа...

— А ја сам држала, да би се ту дало радити.

— Сад још не. Има до душе по гдекоји човек, с којим се може говорити; али нема ваљда ни једнога, који би нас могао разумети као што треба. А и иначе околности су за сад сасвим неудесне... И ја сам се надао, да ће се ту моћи што год урадити, али видим, да је та нада бар у садашњости празна.

— Дакле ипак има међу њима људи, који могу бити од користи.

— Има, али врло мало; па и међу трговцима има неколицина, што ће се дати обавестити и задобити; а то је врло важно и нужно.

— Штета, што нису повољније околности, што се тиче задруге. То би могла бити добра школа за утврђење солидарности и поверења између чланова, а осим тога привикавали би се људи на ствари, које сад или никако не разумеју, или у најбољем случају не појме их, као што би требало.

— Тако је. Да су згодни услови, не би се смела пропустити така прилика за школовање људи у нашем правцу. Корист би отуд зацело била велика. У том случају не би било тешко удесити ствар тако, да чланови имају и непосредне асне од задруге, и уједно да се при томе не заборави на крајњу нашу цељ, према којој се увек морамо управљати.

Међутим уђе у собу Даринчин отац, носећи на тањиру воћа.

— Ја вас мало узнемирујем — смејао се старац, — али то вам ваљда не ће бити неправо. Видите, како је красно воће! Па како је слатко!

Он остави све на столу и изиђе опет из собе.

— Имам — рече при одласку — тамо неке гошће, па морам одмах натраг, да се не буне; а баш бих остао мало с вама, да коју рекнемо...

После неколико дана затече Милан и Јелицу код Даринке. Састанак им беше врло срдачан. Ни-с-једне стране није се могао приметити какав немир; једино се опажала с обе стране искрена пријатељска радост после дугог растанка. Да је ко год могао дубље прозрети осећаје Миланове и Јеличине при том састанку, видео би, да су им у унутрашњости ипак потресене неке жице, што стајаху у свези са успоменама из прошлости. Али ти потреси беху ограничени само на унутарњост; споља се не показа ништа.

Неколико дана проведе Милан после тога у селу код стрица, код којега му је мати још непрестано живела. Њихова земља остаде и даље у његовим рукама; а он је зато био дужан издржавати Миланову матер, а и њега потпомагати. - Затим се опет врати у *. Ту живљаше заједно са Стевом. Овоме је лечничка пракса ишла све боље, те је тако исплатио већ приличан део дуга, што га начини особито при ступању у праксу, кад мораде набавити нужне справе и т. д. —

Једнога дана после подне крене се њихово друштво у Јовановићев виноград, који беше близу *. У друштву је била Даринка, Љубица, Милан, Стева, штампар Илија Васиљевић и т. д. Илија Васиљевић бијаше повисок, плав, жив; особито је пазио на одело и на зубе, које држаше увек врло чисто. Упознао се с Миланом и Стевом, те га ови позваше у друштво.

Стигоше у виноград.

Милан отиде са штампарем мало на страну.

— Ја сам рад — говораше он, — да ми ту ствар већ један пут свршимо.

— Та чекајте — смејао се Илија; — зашто се тако журите? Имамо времена.

— Није то за одлагање. Треба да будемо начисто.

— Морамо се опширније разговарати, а то сад не иде. Наћи ћемо се други пут.

— Зар нисмо доста претресли све, што треба? Говорили смо већ толико пута о томе. Нашто толико одуговлачење? Кад смо се већ састали, можемо сад све свршити. Прекјуче ми рекосте, да ћете се промислити. До сад сте имали довољно времена за то.

— Хм.... чудна ствар.... Ја немам велика капитала.

— Па онда?

— Та свакојако таки посао скопчан је с материјалном опасношћу, особито у почетку. Ја бих морао улагати свој капитал, па кад би одзив публике био слаб, шта је онда?

— Ви све говорите о тој опасности. Али ја сам вам већ рекао, да сте ви осигурани и да би требало да пристанете на наш предлог просто као човек, који хоће да заслужи што год са својим капиталом.

— Све ми се чини, да немам доста јемства, да се не ћу тим подузећем увалити можда и у дуг...

— Зар ви не увиђате, да су изгледи за то наше подузеће сасвим добри?

— Како се узме.

— Ја сам бар уверен, да ће се публика одазвати најмање у такој мери, да би се ваши трошкови могли потпуно надокнадити. Ја држим шта више, да би ту наскоро морало бити и чисте асне и за вас и за наше цељи...

— Не бих ја много мислио, кад би ви имали бар мало капитала, који би уложили.

— Да ми то имамо, не би били нужни ови дуги преговори — насмеја се Милан. — Баш зато, што за сад немамо новаца, обраћамо се на вас, и апелујемо једино на ваш рачун као човека спекуланта.

— Та немојте ви мислити, да сам ја баш неспособан, да метнем што год и на коцку за љубав напретку. Истина, ја нисам присталица ваших начела...

— Манимо се сад тога — прекиде га Милан, него да се вратимо на ствар. Дакле за вас нема опасности. Ако публика и не поздрави наш лист у први мах онако, као што би требало, ипак ће га примити бар тако, да ће се моћи исплатити трошкови. А доцније ће без сваке сумње расти број претплатника. Та ви знате, да је нама самима највише стало до тога, да нам посао пође што боље за руком; ми ћемо, где год нас има, радити на ширењу листа скупљањем претплате и растуривањем.

— Али ако одзив поред свег тога буде слаб, а ја не будем могао радити на штету, док не буде боље?

— У најгорем случају ви можете престати с листом, а ми би вам мањак већ набрзо надокнадили. Но то би, разуме се, било врло рђаво. Почети па прекинути, то је сасвим неудесно. Али ми мислимо, да дотле никако не може доћи; у осталом то је чисто наша ствар; за вас је важно само то, да се можете повући натраг, ако вам се посао не допадне, т.ј. ако одзив публике не буде повољан.... Милан је и даље наваљивао на њега, док најпосле није рекао, да пристаје на предлог.

Милан се са осталим начелним пријатељима био договорио, да покрену лист, и то што пре. Лист вије могао бити политичан, јер нису имали новаца ни за издавање, а камо ли за кауцију. Богдану Симићу, адвокату (читаоци се сећају, да је био на бечком концерту) писали су; али не добише одговора. Он је био у то доба у неком купатилу, пратећи једну своју рођаку. Тек доцније им јави, да му је за време немогућно уложити у начелни рад какву знатнију суму због неких приватних узрока; него обећа, да ће то доцније учинити. Они су до душе били уверени, да би политичан лист био најзгоднији. Наравно, они се не би бавили политиком тако, као што то чине обичне политичне новине; него би се освртали на важније догађаје утолико, уколико би претресање тих догађаја са њиховога гледишта могло повести што тачнијем и савршенијем разумевању самих њихових начела. Главна цељ: свестрано начелно обавештавање била би им, разуме се, увек пред очима, те с тога би у листу свакојако у строго научним и популарним чланцима и дописима износили своја начела и што с тим стоји у свези. У политичном листу би дакле с једне стране износили чисту теорију, у строго научној као и простијој форми, а с друге би критичким прегледом политичних догађаја бистрили појмове читаоцима и водили их поузданом становишту, с кога треба да гледе на њихова начела и иначе на појаве у свету. Осим тога политичан лист би имао ширу публику, него оваки, каквога су се они хтели латити у својој новчаној оскудици: т. ј. они се решише, да покрену лист, који би чинио све, што и политичан, осим онога, што се може постићи баш само претресом политике, - дакле неполитичан лист за науку и обавештавање у њиховом правцу. Почеше преговарати с Илијом, да он предузме издавање тог листа, т. ј. да им га штампа на веру, пошто још нису имали готових новаца. Он је најпосле, као што видесмо, пристао на то. Кроз кратко време је имао изићи позив на претплату и угледни број. Затим би на сваки начин морало изићи још неколико бројева и без довољно претплатника, којих би се после већ накупило.

— Дакле готово је! — рече Милан, вратив се с Илијом у друштво. — Једва један пут пристаде на наш предлог.

Сви су знали, о чем је реч. Та вест их јако обрадова.

— Ја сам богме — проговори Стева — мислио већ, да не ће од свега тога бити ништа. Сувише су ми дуго трајали ти преговори...

— Па ето су се најпосле и свршили — примети Илија.

Међутим поседаше сви око дугачког стола, што стајаше испод продуженога крова виноградске кућице, и почну најпре јести воћа, а затим пређоше и на остала јела, која пре њих послаше у виноград.

Даринка позове Милана, да иде с њоме мало по винограду. Он устаде и пође с њом.

Полако се попну сасвим на горњи крај винограда, одакле беше красан изглед на околину. Даринка узбере неколико пољских цветова, те се играла с њима, ћутећи. Милан је стајао поред ње, гледећи у даљину. У њему се јавише различити осећаји, који се најпосле стопише у нејасно сетно, али уједно мило осећање, што спајаше у себи све слике будућности, какве их је одавно стварало његово одушевљење и неугасива тежња за радом.

— Куд’ блуде мисли ваше? — нашали се Даринка, навађајући те речи из познате старинске песме.

Он се тргне, насмеши се и не рече ништа. —

У вече пође друштво натраг.

— Дајте ми руку — рече Даринка Милану, кад стигоше до једне стрмените путање. — Уморна сам.

Он је узе за руку, те тако пођоше даље, достигнув Стеву и Илију, који се непрестано препираху.

— Мени је то ипак чудно — рећи ће Илија.

— Па ја вам не могу шта — одговори Стева скоро љутито.

— Слобода... Лепа је то ствар... Али само...

— Шта „само“?

— Хм... Кажем... чудно је то...

— Али шта је чудно? — умеша се и Милан.

Штампар не одговори ништа.

— Шта разумете ви управо под слободом? — питаше га Милан даље.

— Шта разумем... Боље реците, како ви сматрате слободу.

— У неколико речи могу вам изнети наше гледиште на слободу. Свако има права, да ма на који начин изиђе на среду са својим мишљењем, да се с другима договара, како би заједнички удесили своје опште ствари; дакле слободна реч и договор....

— Допустите ми једну примедбу — прекиде га Илија. — Ви хоћете слободну изјаву мисли, али ваљда не у неограниченој мери?

— А зашто не?

— То би било опасно...

— Опасно? Ја не увиђам. А у чем лежи та опасност?

— Ја држим, да не би ваљало пустити људима на вољу, да говоре и пишу свашта...

— Него им ваљда треба запушити уста, или им наложити, шта имају да говоре и пишу?! Да красне слободе! А с каквим правом се то сме чинити? Ми видимо до душе, да се данас заиста тако ради; али сваки иоле напреднији човек сматра то за повреду основнога људског права, по коме треба да може свако бар казати своје мисли. Само би онај смео ограничавати слободу речи, ко би био непогрешив. А како на свету нема непогрешивости, то је очевидно, да се мора свима признати право слободне изјаве свога мишљења, ма какво било то мишљење. Свако ограничавање у том погледу није ништа друго него насиље, и то насиље, које ванредно смета напретку, угушујући један или други правац мисли, које се у будућности обично покажу као истините. Дуго би било говорити о томе опширно. Ако вас занима, можете читати о тој ствари у књизи „О слободи“ од Мила. Но и без дугога говора види се, да само разлози могу решавати, које су мисли добре, а које не. Цензура се у сваком облику мора осудити; нико не сме забранити другоме, да изрече своје уверење, јер нико није непогрешив. — Али ви сте ме прекинули, те нисам извео до краја наше гледиште на слободу. Слободна реч и договор — то је нешто, што се по себи разуме; то не захтевамо само ми, него и људи, с којима се ми иначе не слажемо. Та слобода дала би се остварити и у садашњем друштву. Но слобода у свом потпуном облику обухвата не само слободно кретање личности, него и слободан развитак свију способности. А то је могућно само у друштву, које се после садашњега оснује на темељу наших начела. Подмирење свију потреба, физичних, умних и моралних, саставља једини основ правој слободи... Милан тек сад пусти Даринчину руку.

Даринка му гледаше у лице.

— А до тога се може доћи — настави он — само путем обавештавања и спремања људи за ту цељ. Вољом друштвених чланова удесиће се таки одношаји. Но сад нећу о томе даље да говорим. Хоћу само да нагласим, које су основна начела слободе. Ту дакле спада слобода речи и договора, на основу кога људи по општој вољи уређују своје одношаје; слободно располагање са својом личношћу и уопште слободно кретање под условом, да се поштује туђа слобода. То су основна човечија права. То је очевидна ствар. А што се тиче различитих убеђења, различитих начела, ту решавају разлози и слободно пристајање људи, јер то није за све нешто очевидно и основно, где се нема шта размишљати и решавати. Постану ли извесна начела воља извеснога друштва, оно ће их остварити; а дотле се мора чекати, морају се спремати људи, да онда, кад одреше себи руке, удесе свој живот по тим начелима...

VII. Вечерње шетње.

Наши *ски познаници заведоше редовне вечерње шетње, чим настаде лепше време. Њима се придружи и Лаза Стојановић, који беше и неки Јеличин рођак, а уз њега и чиновник Војин Илијћ. Прва два вечера ишла је с њима и Даринчина мати, али после изостане. Јелица такође није учествовала у тим шетњама, јер на очев позив беше отишла на кратко време кући.

Једнога вечера иђаше Војин Илијћ с Љубицом.

Војин беше млад човек, пријатне спољашњости. У његовом понашању било је нешто, што је у први мах одбијало; али ближим додиром и познанством нестајаше тог непријатног утиска. Говорио је доста споро, у почетку често и расејано; но умео је да дође и у ватру. Са женскињама беше врло пријатан. Био је један од виших варошких чиновника. Својом вредноћом стекао је себи доста знања и важио је као бистра глава. У одморним часовима радо је градио стихове, који одговараху његовој доста сањалачкој природи. На одело је особито пазио; на то је трошио знатан део своје плате.

— Дакле и ви сте противник еманципацији женскиња? — запита га Љубица, говорећи с њим о стварима, које их доведоше и на то питање. — И ви би дакле хтели, да женскиње и даље остану у потчињеном стању, а овамо сте бајаги пријатељ слободе...

— Ја до душе нисам од оних људи, који захтевају тако звану еманципацију жена; али немојте ме, молим вас, увршћивати ни међу оне, којима је сасвим по вољи садашње стање женскиња. Ја увиђам, да то стање ваља у многоме променити; женском свету треба дати шири делокруг, него што га сад има...

— Али само са мушким светом никако нас не треба изравнати, је л’те? — прекиде га Љубица, смејући се.

— Ја држим — настави Војин, — да би се напретку учинило задоста, кад би се женскињама дало потпуније изображење, кад би се оне на тај начин већма развиле и умно и морално, те уједно постале и далеко способније, да савршеније испуне свој позив као жене и матере. Шта се од женскиња може више захтевати, кад оне савесно врше тај позив?!...

— Али — прекиде га опет Љубица — могу оне саме што год више захтевати. И оне су живи створови, који мисле, осећају и имају вољу. Ви велите: доста је, да буду добре жене и матере. А ја питам: зашто да се оне ограниче само на то? Зашто да не буду то, што и људи?

— То је чудно питање — одговори Војин, скинув шешир и намештајући своју дугу косу. —- Људи имају свој задатак, а жене свој. Ни једна ни друга страна не може напустити тај задатак, а да се не огреши о саму природу. Истина, женски свет је сувише ограничен; но ту има лека. Треба уклонити оно, што се показало као рђаво у њиховом васпитању, треба их ваљано спремити за вршење њихове улоге у друштву и породици, па је свршена ствар. Али не сме се због тога ићи тако далеко, да се и сама та природна улога и природан положај женски забаци и презре. На основу саме природе мора се извести та еманципација, или управо онај део еманципације, који се може и сме одобрити; а остало се има одбити као неумесно захтевање, које се не слаже с оним, што жену чини женом. Треба дакле предузети све мере, које су нужне за женско свестраније изображење и т. д., да би се у женској поли развиле све лепе и племените стране ума и срца. А еманципација, која се проповеда, мора се утолико жешће осудити, што би се њоме уништиле баш те лепе стране и што би жена дошла у положај, који никако не одговара њеној природи. Од жене не може никад постати човек. Но она не треба на то да се тужи. Напротив, њена улога има тим више дражи у себи, њен живот је тим појетичнији...

— Ми тражимо слободу, а ви нас тешите појезијом.

— Појезијом вашег живота.

— Ви изиђосте с читавом филипиком против ослобођења женскиња. Истина, ви хоћете неке реформе, неку поправку тог стања, за које и сами велите, да није добро...

— У извесном смислу — дода Војин.

— Али — настави она — за потпуно изједначење нећете ни да чујете. Бојите се, да би тиме од женскиње изишло неко друго створење...

— Допустићете ми — прекиде јој реч Војин, — да то зацело стоји у противности са женском природом. А најпосле и не може се из корена променити стање, које траје од памтивека.

— А знате ли ви, како се развило то стање? Је ли вам познато, да је у почетку просто већа физична снага човечија донела људ’ма превласт над женама? Тако је сурова сила још у прастаро доба учинила то, да се човек сматрао за господара, а жена је морала угађати његовим ћудима. Не треба да вам говорим даље о томе. Знате, да је тај одношај постао доцније обичај, а из обичаја се разви закон. На тај начин је потчињеност женска, која је у први мах поникла из разлике У физичној снази, доцније на срамоту цивилизацији утврђена и самим законима, те се тако одржала као нешто обично и правилно. Реците сад сами, није ли то гадно и ниско, што је таки узрок изазвао тако грдну разлику између вас и нас? Ми смо понижене, потчињене; нама су везане руке, ми смо бесправне личности, — и то све зашто? Просто зато, што се у тако звану цивилизацију увукао дивљачки одношај, који је потекао из грубе силе...

— Није ваљда баш тако... Видите, ја сам сад у врло незгодном положају, противећи се еманципацији, коју ви заступате. Ако хоћу да заступам и даље своје мишљење, можда ћу постати неучтив...

— Оставите се тога — насмеја се Љубица. — Говорите ви само и не обзирите се на та правила „учтивости“. Ви ме, наравно, не познајете добро, а иначе не би то ни спомињали.

— Ја ћу употребити слободу, коју ми дајете и рећи ћу вам одмах, да између мушке и женске половине постоји у самој ствари велика разлика и по телу и по уму, и да према тој разлици мора бити и њихов положај различит. Некад је заиста груба сила створила женску потчињеност; али садашње стање жена не може се управо ни назвати тим именом: а осим тога у садашњости не лежи више извор таком стању, које ја у осталом сматрам у суштини за врло дивно, у самој физичној разлици, него он лежи у целој природи оба пола.

— Ви велите, да се наш положај не може ни назвати именом потчињености. А ја бих рекла, да другог имена за то и нема. Истина, то није више онака потчињеност, каква је некад владала. Та знамо ми, да се све усавршава, па тако и ропство добија блажији и финији облик. Али суштина, баш та суштина, која се вама чини дивна, није ништа друго него ропство. Каква права имамо ми? Никаква. Обазрите се боље око себе, па ћете морати и сами признати, да је тако. Нама су само натоварене дужности — и то је све, што нам је дато. За нас је јаван живот затворен; обичај и закон ограничава нас на најужи круг; ми смо осуђене, да будемо увек малолетне; ми смо понижене, презрене... То је наш „дивни“ положај... У осталом труло је цело друштвено стање, па није чудо, што се трпи и то... Како оно рекосте - настави она мало после, — тај положај удешен је према нашој природи, је ли тако?

— Тако је. И сами ћете признати разлику у -способностима...

— Каквим способностима?

— Па уопште... Но да оставимо све друго на страну, па погледајмо само на умна својства. Допуштате ли, да у том погледу постоји између мушког и женског света голема провала?

— Допуштам. Али не допуштам оно, што ви хоћете отуд да изведете.

— Ја мислим, да се одатле сасвим логично може извести закључак, да женскиње треба ограничити на оно, што одговара њиховим умним способностима. Пошто се зна, да су те способности у њих слабије него у мушкога света, то се даје донети оправдан закључак, да оне имају јаван живот и уопште све, што захтева више знања и разума, напустити људима. Али с друге стране налазе оне потпуну накнаду за све то у своме божанственом породичном кругу, у околини, у којој развијају свој благодетни уплив и сладе живот...

— Опет сте упали у појезију — прекиде га Љубица. Ви кажете, да за нас није јаван живот и т. д. с тога, што смо слабијег ума него ви. Али питам ја вас: чим ћете ви доказати, да смо ми од природе слабије одарене умним способностима него ви?

— Па то се види...

— Види се само то, да ми за сад у целоме заиста стојимо у том погледу ниже вас; но тим још није означен узрок, зашто је то тако. Наш мозак или је од природе неразвијенији, или је само запуштен, јер му се није давала и не даје му се никако прилика за веџбање и усавршавање. У првом случају дошло би на ред питање, уколико би се тај природни недостатак могао загладити, т. ј. како би нам се мозак могао вештачки што већма развити. А у другом случају је очевидно, да ваља природним умним способностима оставити слободан развитак и потпомагати их у томе, а не још стајати им на путу и затупљивати их, — па ће зацело морати нестати трагова пређашње запуштености. Тако стоји ствар. На сваки начин за нас важи тај други случај; нисмо могле и не можемо да радимо мозгом, како и колико би требало. Зато су нам умна својства и закржљавила; не даје им се потребна храна. Дајте нам те хране, направите пробу, па онда говорите о нашој способности или неспособности за рад у ширем кругу, а дотле не.

— Ко зна, како би испала та проба...

— Баш зато, што мислите, да се то не зна унапред, немате права доносити закључке, који би били оправдани тек после таке пробе, кад би рђаво за нас испала. Али наравно ви немате никаква разлога за мишљење, да би и да ће тај покушај испасти зло за нас, т. ј. да ће се показати наш ум као од природе слабији од вашега. Разуме се, требаће доста времена, да се поправи и попуни, што је запуштено и уназађено; није лако уклонити последице толикога ограничавања и затупљивања. Но узмимо баш, нека је истина, да је састав нашега мозга таки, да ми нисмо способне за умни рад у тој мери, у којој сте ви за то способни. Нећу да говорим о томе, како та претпоставка, све и кад би стајала, опет не би могла важити за све женскиње, т. ј. не би могле ми све бити у том погледу ниже од свакога човека. Да претпоставимо баш и то, што је сасвим немогућно, опет не можемо доћи до закључка, који сте ви извели. Рецимо дакле, да смо ми све по природи слабијег ума од вас....

— Сувише много попуштате — упаде јој у реч Војин; — изгубићете мегдан.

— Не бојте се ви за мене — одговори Љубица, која је већ дошла у ватру и одушевљење. —- Држите ли ви, да би се тиме могло оправдати садашње стање женскиња?

— Мени се бар тако чини....

— То сте ви на кривом путу. Зар се на разлици по уму сме оснивати разлика у правима? Зар онај, ко је паметнији, да има више права у животу него онај, ко је слабији у томе? Лепа логика! Али ви се ваљда само шалите. Ваљда не мислите озбиљно, да паметнији треба да владају над другима, да их држе у потчињености... Ви се зацело шалите.... Она се смешила.

Војин ћуташе.

— И најпосле — настави Љубица кроз смеј — каквим би се мерилом послужили при тој оцени ума? Па онда требало би, да се тако и између себе поделите, јер ни ви нисте сви једнаке памети, па једни да слушају, а други заповедају; и на послетку би дошли до једнога, који је најпаметнији, па господари над свима.... Видите ли, куда би то одвело?...

Војин је непрестано ћутао.

— Него шала на страну — продужи она; — морате и сами признати, да је наша потчињеност неоправдана и жалосна појава, ма с које стране посматрали ту ствар. Ми смо фактично потчињене; то ваљда већ допуштате. Та потчињеност даје се разјаснити; није тешко показати пут, којим се она развила. Али оправдати је — то је немогућно; и сам покушај, да се тако стање представи као добро и правично, није достојан људи, који носе на језику слободу...

— Допустите ми једну примедбу. Ја сам већ рекао, да се потпуно слажем с тим, да се ваше стање у многоме поправи и удеси према напреднијем времену, у коме живимо...

-— А зашто да се само поправи? — прекиде му реч Љубица. — Зашто да се из корена не измени? Зашто да се нама не да то исто, што и људ’ма? Та ви видите, да нема разлога против нашег ослобођења! Ви видите, да ми живимо у овоме стању само зато, што смо се у њему затекле. Свет сматра то као нешто обично, па му не пада ни на ум, да се запита, је ли то добро и мора ли то баш тако бити. Њега је тешко покренути из дремежа, — то је позната ствар.

— Али верујте, да се еманципацијом не би дошло ни-до-каквога добра. Женскиње би изгубиле своју нежност, која у природној красоти и чару свом тако благодетно утиче...

— О каквој нежности говорите ви? — упаде му она опет у реч. — Ако мислите природну нежност, онда се варате, да би се та изгубила. Изгубила би се само она болесна нежност, оно кривљење и мажење, што га доноси са собом данашњи наш положај, који нас упућује и гони на то, да свакојако удешавамо своју спољашњост, како би изгледом, говором и кретањем обратиле пажњу на себе и одговориле болесном укусу већине мушкога света. Слободна женскиња не би се зацело понизила до таких средстава. Ето, то би се изгубило нашим ослобођењем; а остала би здрава, непокварена нежност осећања, која би се с обе стране показала у ближем и интимном саобраћају између мушке и женске половине. Слобода не квари, него још уништава труле последице ропства. Тада ће и осећање с мушке стране бити светлије, чистије; трулеж, што је у том погледу шири међу женскињама њихово стање, није могла и не може остати без развратна уплива и на људе. Слободна женскиња друкчије ће утицати на своју околину... Све ће то бити друкчије, кад и међу вама и међу нама буде доста таких, који увиђају то зло, као и иначе сва друга зла, и који свему томе знају лека.

— За женскиње је — проговори Војин после неколико тренутака — свакојако опасно, да се упусте у послове, који би рђаво упливисали на њихову природу... Њима је намењен свет осећања, а не мишљења. Упусте ли се у ово последње, шта ће бити с првим? Како изгледа женскиња с докторским ножем у руци, или...

— Та ви хоћете баш да туторишете! Зар смо ми ствари, које имају просто да служе другима на угодност? Зар то није варварски појам о нашем одношају према вама?! Без равноправности нема достојна заједничка живота између нас и вас. Какав је друг женскиња човеку, кад нема своје воље и достојанства? Тек са једнакошћу настаје истинска љубав и поштовање међу њима...

— Нисте ме добро разумели. Ја сам само хтео да нагласим, да је за женскиње свет осећаја...

— Па зар тим није речено, да оне не треба да буду самосталне, не треба да буду равноправне с вама? Добро сам ја вас разумела. Али реците ми, зашто ви нама дајете само једну страну живота, а друго све задржавате за људе? Све се бојите, да се у нама не утамани осећање. А како се у томе не бојите за људе? Зар слобода и рад може штетно утицати на осећаје? Већ сам рекла, да се тим уклањају само болесне форме осећања. И најпосле с којим се правом уопште намећете ви, који тако мислите, нама за туторе? Ако ми хоћемо, да се бавимо науком и т. д., како нам се то сме забранити? Јесмо ли ми ниже природе него ви, те да нас тиранишете, како вам је воља? Зашто да ви нама прописујете, шта да радимо, а шта не? Није ли то крајње понижење и за нас и за вас?

— Али ваша природа...

— Опет природа! Наша природа није гора од ваше. И на послетку с тим смо већ начисто, да не би требало да смо вам потчињене, све и да смо заиста неспособније од вас за те ствари, које сте задржали за себе, и то наравно већином опет само за привилегисане своје чланове... Није нас наша природа осудила на ово стање; — то ви знате врло добро, али нећете да знате.

— Ви, госпођице, баш сасвим енергично захтевате еманципацију...

— Томе не треба нимало да се чудите. Та узмите само у рачун, колика се штета наноси човечанству тим, што се читавој једној половини његовој не допушта, да учествује у раду за напредак. Шта мислите, може ли се проценити та, грдна штета?

Војин не одговори ништа.

— Па видите — настави она, — то све долази само због несвести, што влада у друштву. За то бар не треба никакве велике мудрости, да се увиди, како је неправедан и несносан наш положај; па опет већина и не помишља на ту неправду и не узима на ум, колико пропада у нама снаге, која би могла и морала послужити општој користи... Баш и да је истина, што се говори о нашој неспособности, ми би се већ саме морале управљати према томе и без туђега туторства, као што се и људи морају равнати према својим својствима. У осталом има доста примера, који непосредно и на делу доказују, да смо ми способне н. пр. и за медицину и т. д.

— То су само изузеци — примети Војин, смешећи се ласкаво.

— Разуме се, да су изузеци, јер нам се не да, да то постане правило. Не стојте нам на путу, па ћете видети, шта смо кадре и шта нисмо. Ако нисмо за самосталност, ограничиће нас и везати за кућу сама та неспособност: а кад нас ограничава обичај и закон, — то је просто насиље...

— Зна господин све то — умеша се Даринка, — али неће да призна.

— Будите уверени, госпођице, да ја немам обичај, говорити против свог убеђења.

— Дакле ви сте доиста заклети женски непријатељ? — смејаше се Даринка.

— Извинићете; баш напротив...

— На тај начин ви нам желите и даље робовање из чисте наклоности и љубави...

— Господин заиста воли женскиње — рече Љубица подсмешљиво; — али он хоће, да се оне задовоље са својим „појетичним“ стањем, што га сад уживају. Положај слободне женскиње никако не би био „појетичан“; зато је господин тако ватрен противник ослобођењу женскиња.

— Шта би ви, госпођице, управо хтеле? Је ли ваша жеља то, да што пре добијете изборно право, да постанете слободне грађанке, да су вам отворена сва занимања, којима би се ви према свом организму и другим околностима могле одати?

— Ми — одговори Даринка — хоћемо потпуну слободу. А таке слободе у садашњем друштву не може бити. Ми тражимо дакле основну измену целога друштвеног строја. Они, који се боре за ослобођење женскиња у данашњем друштву, не помишљајући на коренити друштвени преображај, хоће да нам пруже ону слободу, коју имају данас људи. Но та „слобода“ значи благовање и тиранију једне шаке људи, а патњу и ропство огромне већине. С том слободом ми се не задовољавамо. Ми хоћемо истиниту слободу за све. Хоћемо дакле да се изједначимо е људима, али уједно и то, да се промени цело друштвено стање. Доћи ће дан победе, и тада ће бити добро и људима и женскињама...

— Ја сам — прихвати Љубица, окренув се Војину — заступала у разговору с вама само права женскога света, који је у целини потчињен мушкоме. Али то не треба да вас наведе на мисао, да ја можда тражим само уништење те наше потчињености и више ништа. Не, и ја сам уверена, да то није све, за чим се може и мора тежити. Мета, којој ми идемо, то је потпуна општа слобода и једнакост. Дакле не само да ми треба да се у правима и дужностима изједначимо с вама, него се мора цело друштво тако удесити, да уопште влада једнакост. Свако нека чини што може, нека донесе друштву асне према својој снази; а зато нека друштво свима да нужне услове за што потпуније развијање, — то ми хоћемо...

— То је слобода и једнакост, што је ми тражимо — поче опет Даринка. — Онда ће сви моћи живети задовољно. Не ће бити господара и робова, расипања и глади; нестаће насиља и патње. Наступиће миран и сретан живот за све. Свако ће се моћи слободно кретати и усавршавати све своје способности у томе светлом друштву. Видите ли, да према тој слици стоји садашње друштво као гробница, као мрачна ноћ спрам ведра дана? Па опет како је мало бораца за тај живот!...

У томе им приступи *ски учитељ Никола Стојшић. С овим је Стева дописивао из Беча, те су тако наравно постали набрзо и лични добри пријатељи. Никола беше млад учитељ, неожењен. Био је средње величине, чврста телесна састава, смеђа лика. Брада му даваше пунији изглед доста мршавоме лицу. — У његовој прошлости било је занимљивих црта. Од прилике пре две године, у другој години учитељевања, беше му понашање чудновато. Тада је у њему почело сазревати уверење, да садашње друштвене установе не ваљају. Све је у њему врило и кипило; беше Фанатик. У то време још није стајао у писменој свези с бечким начелним пријатељима. Кад је ишао сокаком, није никога гледао, никоме се није јављао; препирао се и свађао ма с ким и ма због чега. Поступање му беше уопште скоро сурово, ма да је у ствари био добре нарави, у којој је у осталом било и пре и после доста напраситости. — Један пут се деси на некој скупштини у позоришној дворани. Скупштина се сврши и људи се почну разилазити. Он је стајао код врата. Поред њега прође један члан позоришнога одбора. У тај мах примети Никола као за себе, али тако гласно, да је тај човек морао чути његове речи: „Штета за новац, што је тако улудо уложен у ову зграду!“ — „Како ви то можете казати?“ — „А зашто не? Зар није тако?“ — „Знате ли ви, ко сам ја?“ жестио се онај без невоље. — „Знам, па онда?“ — И тако се они посвађаше и добро испрескакаше. Одатле отиде Никола једноме књиговезачу, коме је пре неколико дана дао неку књигу, да је увеже. — „Пошто је?“ — Каже му се. — „Богме је то скупо“. — „Скупо? Молим вас, погледајте тај увез“... поче онај са облигатним учтивим смешкањем. — „Та шта ћу да гледим?! То је скупо, опет вам кажем“. — „Е, знате“, удари књиговезач најпосле у шалу, „ја не могу радити јефтиније; мени треба сваки дан мало печења и колача“... — „Та не ћете ви дуго јести печења“, прекиде га Никола жестоко; „близу је већ ваш крај! Доста сте се ширили и разбацивали (књиговезач је био у добром стању)! Не ћете више тако!“ ... Човек се нашао у чуду и чисто се поплашио од Николине сасвим озбиљне претње. — Упозна се једном приликом с неким Србијанцем, који се много протурао кроз свет, па се најпосле мало зауставио у *. Он је и сам траљаво стајао с новцем у то време, али је опет овоме „начелном другу“ (тако му се тај представио) помагао, дајући му и новаца и храну и т. д., ма да га није дотле никад ни видео ни чуо што о њему, и ма да је имао одмах у почетку довољно разлога, да га сматра за обичну протуву. — „Допада ми се твој сат; дај ми га“, рече тај гост један пут Николи. Овај му без речи даде свој леп и врло добар сат. — После неког времена отпутује тај „пријатељ” у Србију. Но пре поласка наручи код једнога књижара неке књиге у особито фином увезу; како није имао новаца, да их исплати, морао је за њега Никола стајати добар. Он однесе књиге са собом; али новац, који је по обећању имао послати за најкраће време, не пошље никад. На Николине опомене чинио се и невешт; није му ни одговарао. Тако је овај морао исплатити и тај повелик рачун. Но у то време се уједно ослободио тога „практичног комунизма“, увидев и сам, да човек може бити социјалиста, па да ипак не мора ма коме поклањати своје ствари и новац. Помагати се између себе, то је нешто сасвим друго. Али хтети на тај бесмислен начин, т. ј. давањем својих ствари ма коме, остварити у некој мери некакав особити „практичан комунизам“, — то је доцније и сам сматрао као будалаштину. — „Ми проповедамо социјализам у теорији, док се не узможе остварити у пракси; а то, што сам ја пре радио бајаги из начела, управо је иронија на сама та начела, која не знају ни-за-какве поклоне итд.“ Тако је Никола говорио доцније, кад се излечио од својих мана и постао ваљан члан у колу својих начелних другова. —

— Није чудо — говораше један пут у шетњи Стева Љубици, — што је садашњи брачни живот таки. Напротив било би чудно, да није таки. Зар се при женидби и удаји има на уму неизмерна важност тог корака за сав даљи живот обе стране? Зар се ту тражи друг, с којим треба да се проводи век у пуној сагласности, како би обе стране дошле до уживања потпуна човечанска живота? Не, ретки су људи и ретке су женскиње, које се на то обзиру. Уместо љубави решавају при томе обично ниски рачуни, спекулација.... И већина не само да не осећа, како је то гнусно, него напротив сматра тако поступање као нешто, што је сасвим у своме реду.

— Али видите — примети Љубица, — има људи, које не можемо уврстити међу покварене спекуланте, па опет и они морају при женидби да се обзиру и на материјално стање, на мираз. И сами сте се једном приликом тако изразили....

— Истина је, да се у данашњим околностима и таки људи често морају да обзиру на мираз, али друга је ствар, освртати се на то по нужди, ма и поред најплеменитијега карактера, а друго је, водити просту трговину са женидбом. Садашње друштвено стање може нагонити човека, да води рачуна о стварима, на које иначе неби ни помислио; но тај рачун ни у том случају не долази никако у првој линији, као нешто главно Главно је: узајамни одношај између ње и њега...

— Тек ту је свакојако умешана и нека врста спекулације — прекиде га она и застане мало.

— Јесте, али због тога не можете кривити никога другог, до само друштво.

— Ја признајем, да је тако. Не сме се замерити човеку, ако се због свога сиромаштва обзире при женидби унеколико и на новац, јер се боји доцније још веће оскудице, па је рад, да колико-толико унапред осигура породицу од беде. Само не треба у томе ићи сувише далеко; ти новчани обзири не треба да заклоне љубав, која мора бити и сад најважнија страна, при склапању брачнога живота, и која ће му доцније бити једини основ, кад сасвим престане потреба, да се ту рачуна с новцем.

— И кад уједно буде могућна потпуна дружба и упознавање међу мушким и женским светом, а не као данас...

— Заиста примети Љубица, погледајући на Стеву, — данас је тако друговање и познанство врло ретко. Истина више пута се може чути, где се говори о таком познавању, али је то обично врло површно; а како ће и да буде друкчије, кад се састајање између људи и женскиња удешава некако званично, понашање је утегнуто, разговор одмерен и врзе се скоро увек око којекаквих ситница? За потпуно упознавање иште се права, искрена дружба, која мора трајати дуже или краће време, према различитим карактерима и другим околностима. А за сад је то богме реткост.

— Реткост је, али тек има је и сад, је л’ те? - проговори Стева и баци на Љубицу поглед, који она примети, ма да није гледала у њега и ма да је било доста мрачно.

Она осети, да је поруменила. А Стева поче откопчавати дугмета на капуту, не знајући ни сам, зашто.

Међутим дођоше до једне клупе, на коју неки део њихова друштва беше већ поседао.

— Да седнемо и ми — рече Стева и седне, оставив Љубици места поред себе.

У тај мах прође покрај клупе Даринка с Лазом и Војином. Милан се тога вечера мало задоцнио; још не беше дошао.

— Немојте, госпођице — говораше Војин — баш тако одсудно нападати на све, што је лепо, племенито и узвишено.

— А ко вам је рекао, да ја на то нападам? — смејала се Даринка. — Та ја сам највећа пријатељица свега, што је лепо, племенито и узвишено.

— Ви се титрате — поче опет Војин. — Али узмите се мало на ум — настави затим, шалећи се; треба да знате, да сам и ја парче песника.

— Ја вам сасвим озбиљно кажем, да волим лепоту, ценим племенитост и дивим се узвишености.

— Онда вас ја нисам разумео.

— Или нисте хтели да ме разумете.

— Зар нисте напали на појезију, која изражава таке осећаје?

— Ја немам ништа против тих осећаја, али отуд још не излази, да мени мора бити по вољи, да се они ма где и у ма каквом облику изразе. Писати само ради тога, да се излију лична осећања, нема смисла. Ви кажете: човек не може живети без осећаја. И ја то велим. Али морају ли се ти лични осећаји појавити и у књижевности, која има сасвим другу цељ и која се у име те своје цељи не сме употребити као средство за таке изливе? Зар нема доста других начина за то?

— Шта, сматрате ви за цељ књижевности?

— А шта друго може бити њена цељ, него ширење просвете?

— Зар она не треба да развија и срце и ум?

— Ви хоћете да кажете, да она треба уједно да негује и племените осећаје. Па добро. Књижевност може чинити једним путем и то, уколико је наравно кадра утицати на осећаје. Само не сме служити за израз неважним личним изливима.....

— Али зашто да не сме? Зашто да ја своје осећаје не смем излити у Форми, каква је мени по вољи?

— Зато, што није свака Форма удесна за таке изливе.

— Да је на ваше, ви би збрисали стихове са лица земље.

— Варате се. Нисам ја уопште против стихова, него само утолико, уколико се у њима износе чисто лични осећаји без икакве даље вредности, или уздисаји за којекаквим преживелим идеалима и т. д. Дакле ја сам само против бесмислених стихова. Ја знам, да се у стиховима дају изнети племените мисли и осећаји, који имају трајнију и општију вредност: па свет, који тражи стихове, може опет и у њима наћи нешто добро и паметно. Као да се баш морају читати, певати и т. д. само којекакве будалаштине, укалупљене у форму стихова!

- Ви би, госпођице — примети Лаза, који се дотле није упуштао у разговор, — хтели, да се у књижевности нигде не појави сасвим чиста забава, која није скопчана иначе ни-с-каквим корисним упливом на читаоце. Али човек хоће после рада одмора и уживања; има часова, у којима се тражи баш чиста забава. Зашто је дакле не би дали онима, који је требају? Ви велите: има других начина за то. Али има света, који је тражи баш у књижевности. А ви хоћете, да му чак и у стиховима пружите нешто корисно, а камо ли у прози. Ви заборављате при томе, да се можда на тај начин тако мути забава, да изгуби сваку драж за читаоца... Лаза се трудио, да буде што пријатнији; беше му чисто немило, што се упушта у препирку с Даринком. Зашто? То није знао управо ни сам.

— Моја је полазна тачка — одговори Даринка — то, да књижевност има свој задатак, који се не сме каљати. Књижевност се не сме понизити до простога средства за уживање. То би се могло одобрити само тако, кад се не би дало избећи. Могло би се трпети дакле само као нужно зло. А да је баш нужно, — то ваљда не ће нико тврдити. Ми сви знамо, да свету треба неизмерно много просвете. Како му дакле смемо пружати просто увесељавање онде, где се то може спојити с коришћу? Зар то није крађа времена, зар то није преступ према захтевима напретка? Свет тоне у предрасудама и незнању, а ви га забављате песмама, приповеткама и т. д., у којима нема поуке, нема корисне цељи, ма да би је могло бити...

— Али — поче опет Војин — Лаза је добро приметио, да се тако мути забава, те губи своју драж, ма како да се пази при том спајању забаве с корисним упливом, што га ви захтевате.

— Треба читаоце навикавати на то, па ће и сами доћи до уверења, да се једино така забава може назвати здрава забава. Наравно, публика је навикнута на фантастично приповедање, које само дражи живце и даје хране једино размаженом, болесном уображењу. Али од тога је треба одвикнути. Има већ доста читалачка света, који презире те писце, што због ограничености и још више због спекулације дају читаоцима просте будалаштине и отров. Но на жалост далеко их је мање, који су дошли до те увиђавности, да презиру не само таке скроз болесне књижевне производе, него да осуђују уопште сваку забавну ствар, која није уједно и корисна, ма да и није тако штетна. Истина, забавно дело, које нема корисне садржине, али није ни развратно, не заслужује тако оштру осуду, као оно, које распаљује болесне страсти и шири деморализацију. Али тек оправдати се не даје ниједно. И зато се треба према томе равнати, а не кварити и даље укус читалачке публике и место здраве језгре у забавној љусци давати јој празну љуску, те тако наносити напретку неизмерну штету.

Они се враћаху натраг и беху већ близу клупе, на којој је остало друштво још седело, кад их стиже Милан; он беше тек сад дошао, и то с друге стране, а не с оне, с које су обично полазили у шетњу.

— А где сте ви? — питаше га Даринка, рукујући се с њим.

— Задржао сам се са штампарем — одговори он. Видело се на њему, да је врло зловољан.

— Шта вам је? — запита га она даље, гледајући му у лице.

Њих двоје застадоше мало.

— Нема за сад ништа од рада... То ми је...

— А зашто?

— Повукао се тај штампар. Будала! Пристао је, као што знате, на наш предлог, па је сад одустао, кад смо већ хтели да почнемо. Вечерас ми је то рекао. До сад сам био с њим. Доказивао сам му, називао га свакојаким именима, али све бадава. Он се непрестано позива на то, како нема капитала. Још јуче сам приметио, да он нешто извија, али опет се нисам надао, да ће дотле доћи. Сад ћемо морати чекати...

VIII. У позоришту.

Једнога вечера спреми се Даринчина мати, Даринка и ујна јој из В. (која им беше дошла у госте), да иду у позориште с Миланом. Њих три поседаше за вечеру, да се мало прихвате пре представе. Стари Јовановић, који није хтео вечерати, бавио се међутим с Миланом у другој соби.

— Та пусти господина, да вечера с нама — говораше Даринчина мати.

— Мани се ти, Марија, господина и мене, кад баш нећемо да вам правимо друштво.

— Ти нећеш, али господин би могао.

— Чујеш, да је већ вечерао.

— Не ће се две вечере посвађати — зачу се и ујнин глас.

— Дакле — настави Јовановић разговор с Миланом — нисте се још нигде искали?

— Нема згодна места за мене.

— А кад би се нашло какво?

— Ја бих се онда искао.

— Питање је, би ли вам уважили молбеницу, т. ј. би л’ вам дали професуру.

— То се не може знати унапред.

— Да, да — рече домаћин, подигнув обрве.

Милан устаде са столице и пође по соби.

— Штета! — примети Јовановић после кратког ћутања.

— Шта је штета?

— Штета, зацело штета — настави онај замишљено. — Нисте ви то требали ни учити. Зар нисте могли наћи ништа друго? С тим не ћете доћи ни до новца ни.... једном речи ни-до-чега.

— Зар је то тако рђав занат? — смејаше се Милан.

— Да сте учили права, боље би погодили. Знате ли ви, шта данас заслужује добар адвокат?

— Знам; заслужује толико, да може сјајно живети и временом купити кућу, земље итд.

— Говорите ви што год хоћете, али би вам зацело боље било, да сте свршили права. Могли би доћи до богатства и до имена, премда до имена можете доћи и овако, али до богатства никако.

— Ја за себе не тражим богатства. Бићу задовољан, ако будем увек имао, колико ми је нужно за живот.

— Богме, није с горега, осигурати се и мало боље.

— Није с горега; то је истина. Особито би новац добро дошао баш нама... Бар би могли друкчије радити. Мени би, на пример, само с тога било врло мило, кад бих се могао обогатити, ма да лично не грамзим за новцем. Само, видите, има различитих начина за обогаћење; међу њима има и таких, на које се не бих могао никако решити из разних узрока; на друге бих се могао решити под извесним условима итд. И — што вама мора бити најчудније — људи, који мисле као ја, употребили би богатство сасвим друкчије него други свет....

— Та већ ви би све нешто особито.... Хајд’, хајд’, видећемо ми вас...

Милан се смешио.

— Мислићете ви друкчије, кад будете старији — настави домаћин.

— Не верујем.

— Зар ви мислите, да ће сви ти, који сад тако говоре, остати увек верни тим вашим начелима?

— То не мислим. Неколицина ће зацело постати „мудра и практична“, па ће се оставити свега и гледаће само свој џеп. Али други ће мислити и доцније тако као сад.

Старац је вртио главом.

— Још сте млади. Не знате ви још, шта је свет.

— Знамо ми то врло добро...

— Немате још искуства.

— Имамо и тога, а имаћемо га, и више. У осталом наш је темељ наука, а тај темељ је најсталнији. Ми имамо своју мету и знамо, који пут води њој, па то је доста.

— Знам ја — смешио се домаћин добродушно, — да ви хоћете раменом да исправите свет...

— Нећемо ми то. Знамо ми добро, да је то немогућно. Него хоћемо да обавестимо народ, те да он сам својим раменом исправи, што не ваља; друкчије не иде.

— Разумете ви, шта значи та пословица...

— Та разумемо ми сва та упутства — смејао се Милан; — али шта ћете, кад не можемо да се владамо по њима.

— Кад не можете, а ви ћете нажуљити и одерати своја рамена, а свет ће остати, какав је и пре био. Хоћете да обавестите народ... Јест, кад би то ишло...

— Ми ћемо чувати своја рамена; избегаваћемо сваку сувишну незгоду и невољу, да би могли тим боље радити за своју ствар; уопште обзираћемо се на себе, колико буде нужно због саме те ствари. Избегавати неприлике, не шкодећи тиме начелима, није кукавичлук, него рачун баш у интересу самих начела, саме партије. Снагу ваља улагати и трошити увек, али уједно и само, кад је нужно. То је наше мишљење...

— Нажуљићете рамена, кажем вам...

— Ако их баш мало и нажуљимо па и одеремо, не ће то проћи без асне. Не ће свет остати, какав је и био, него ће у њему бити све више таких људи; и народ ће постајати свеснији...

— Али нашто вам је све то? — прекиде га Јовановић.

Милан га само погледи.

— Та вас ће гонити због тога...

— То је истина; нас ће гонити; таки је сад свет. А гониће нас зато, што се још није дошло ни до те увиђавности, да је крајње бесмислено и гадно, гонити људе због уверења, због начела. Доћи ће време, кад ће се свет гнушати од такога поступања; али сад је тако. Људи злоупотребљавају свој положај и силу; место разлога износе песницу и кују ситничарске сплетке. Но ми ћемо то просто презирати, а према потреби и сузбијати. Иначе чинићемо своје. Ми знамо, да је наш рад нуждан, те с тога морамо напред. Ми не можемо живети без рада; то је наша потреба. Борићемо се, постајаћемо све јачи, и на послетку победа нам је извесна...

Међутим је већ било време за полазак на представу. Из друге собе позваше Милана, те им тако прекину разговор.

Давала се нека шаљива игра. Публика је бурним пљескањем пратила представу.

Милан је седео поред Даринке. Сврши се прва и друга радња. Њих двоје се живо разговараху.

— Како је, Даринка? — зачу се глас од остраг.

Даринка се осврне и опази женско лице, које је усиљеним осмехом требало да изрази пријатан расположај; али се на њему опет више огледала пакост, него икакво друго осећање.

— А, ви сте, тетка — рече Даринка ладно.

Та женскиња била је заиста њена тетка, по имену Перса. Пре неколико година беше јој умр’о муж, чиновник, кога је она држала под папучом. После његове смрти остаде јој кућа, доста земље и нешто готова новца. Кућу изда под кирију, задржав за себе две собе. Беше већ у годинама и доста ружна, а хтела је, да је држе за лепу. Језиком је била особито обилато одарена; она је то и сама врло добро знала и високо је ценила то својство. — Даринка није могла да је трпи; а она је доста лепо гледаше и често јој даваше „мудре савете“, као жена, која је много „искусила“. У последње време поче јако ладнити та наклоност тетка-Персина према Даринци, јер се ова од ње све већма туђила. А од како је приметила Даринчину дружбу с Миланом, кога је сматрала за пробисвета и развратника, од тога доба је непрестано овога грдила особито пред Даринчиним родитељима, пребацујући им, што тако слабо пазе на своју ћерку, што јој допуштају таку слободу, што не забране Милану долазак у кућу и т. д. Кад виде, да њени прекори и протести не налазе одзива, нађе се увређена, те им од тога времена почне ређе одлазити у кућу.

— Од кад те нисам видела -— проговори тетка, и метне руку Даринци на раме. — Нисам била код вас већ пет дана.

— Да нисте били где год на страни?

— Нисам — одговори тетка набусито и угризе се за доњу усну. — Јеси ли ме се већ зажелила? — запита затим, правећи се пријатна.

Даринка не одговори ништа.

— Или ти је можда баш мило, што не долазим? А и шта ће ти моје посете? Имаш ти других...

— Јесте ли ви од почетка представе овде? — прекиде је Даринка.

— Јесам... Да, шта ћу ти сад ја? Како ћеш се ти са мном забављати? Хвала богу, има красних...

— Гле, и Перса је ту — примети Даринчина мати, прекинув јој реч.

— Ту сам дабогме, а ви ме и не видите.

— Заговориле смо се мало... А што нам не дођеш? Нема те већ одавно.

— Та имам посла. Доћи ћу. А најпосле нисам ни нужна....

— Јесте ли ви музикални? — запита је Милан на један пут.

Она не знаде у први мах, шта да каже на то.

— Јесам — одговори на послетку љутито и оклевајући.

— Па знате ли, какав је то комад, што га сад свирају?

— А зашто ви то питате?

— Познат ми је комад, а не могу да се сетим, из какве је опере. Можда ви знате.

— Даринка је вештија у том од мене. Она ће зацело знати... Те речи изговори тако поругљиво, да им је смисао морао бити јасан за свакога.

Други дан у јутру посети тетка-Перса Јовановићку. Нађе је саму у соби, и после кратког уводнога разговора пређе одмах на ствар, због које је управо и дошла.

— Хтела сам да ћутим, али не могу; морам вам опет казати, што ми је на срцу.

— А шта то?

— Та знаш ти добро, шта мене пече. Тај млади господин...

— Молим те, немој само опет о томе почињати — прекиде је домаћица.

— Ал’ морам! Не могу ја то својим очима гледати! Лепо сте дотерали! Сад је већ прати и у позориште!

— Па и ми смо ваљда ту биле! Како то говориш?

— Та знам, знам; али њих двоје седе лепо једно до другога, па се комотно разговарају...

— Е, па разговарају се они још комотније, кад су овде заједно; па шта је онда?

— Па то је — поче тетка викати, — што је то гадно, а ви не видите! Пустити човека из бела света у кућу, па још допустити му толику слободу! Та тога нема ваљда нигде, само код вас! И од кад ја то говорим, па све бадава!

— Кад видиш, да је бадава, што говориш толико? Боље се мани.

— Ал’ нећу да се манем! Не могу то да трпим, па крај!

Даринчина мати беше жена мирне нарави, која није нимало била расположена за препирку и ларму, те се сад нашла у чуду, кад виде, како јој се гошћа разгоропадила.

— Мани се, бога ти — умириваше је она, — шта ти је?

Али је тетка била сувише љутита, да би се дала тако лако утишати.

— Од кад ја то говорим — понављаше она, и не слушајући домаћицу; — али шта вреди говорити ономе, ко неће да те чује? Као да сам ја каква туђинка, тако ми се не верује! Зар ја не знам, шта кажем? Зар ја не желим добра вашој кући? Дед, кажи сама!

— Али за бога, Персо, та знамо ми то...

— Па кад знате — прекиде је гошћа, — што ме не слушате, кад вам добро говорим? Та заврнуће јој мозак несретник, па шта ће онда бити?

— Е, гле сад! А како би јој заврнуо мозак? Није он....

— Заврнуће јој мозак, кажем ти — викала је тетка-Перса, не дајући јој говорити. — Зацело ће јој заврнути мозак, па ћеш видети!

— Иди, Персо, молим те, шта то говориш? Та он је красан младић, паметан и честит! Питај и Даринку и кога год хоћеш....

— Баш си погодила! Да питам Даринку! Бога ми, лепо!

— Миран младић — настави домаћица.

— Дабогме, миран.... А знаш добро, да се каже: „Испод мире“....

— Не дам ја на њега....

— То је тек од оних правих — продужи гошћа, — што се чине мирни и честити; споља изгледају као анђели, а како мисле, то они знају. Ја ти опет кажем, да је тај господичић (ту реч изговори с највећом пакошћу) зацело вештији мајстор, него....

— Мани се тога — прекиде јој опет реч домаћица, умирујући је. — Што си се ти тако изузела на тог човека?

— Што сам се изузела на њега? Што не могу да га гледим, зато! Он је несрећа, развратник.... Сад се просуше разноврсне грдње, које јој у тај мах падоше на памет; језик јој се кретао са изванредном брзином, дајући најживља и највернија израза њеној огорчености.

Домаћица је само ћутала и слушала, док се тетка-Перса у својој превеликој ревности није уморила, те за часак престала бацати своје „оштре стреле.“ Но тек што је она отворила уста, хотећи употребити ту прилику, да и сама што год каже, — а тетка-Перса поче опет викати.

— И том човеку ви поверавате своју кћер! Том човеку! Зар се не бојите, да ће и њу окужити? Зар не знате, да је то права куга? Тако ми бога, то је куга! Ја вам кажем. И само ћете видети, да ће се то и ње сасвим прилепити....

— Па не ради он ништа зло... примети домаћица. Она, истина, није тако мислила о Милану, као тетка-Перса, али и њу је ова најпосле тако заплашила, да би и њој милије било, да јој се ћерка није упознала с тим човеком. Она не знађаше скоро ништа о томе, што је тетка-Перса звала „куга“; но нешто је чула од Даринке и Љубице, које су каткад и њој спомињале о тим стварима, премда им наравно није падало на ум, да и њу обавештавају. Али то је било и пре познанства с Миланом, те с тога она није у томе бацала кривицу на овога, или управо она није ни видела ништа рђавога у ономе, што беше слушала од ћерке и Љубице; само јој се није баш допадало то „мудровање осим другог света“, као што би по каткад рекла. Но тетка-Перса је ипак у своме страху, да Милан не „окужи“ Даринку, имала утолико право, што је то био врло природан закључак, да овај може имати на њу уплива. А тако је заиста и било. Ма да њу и Љубицу није требало из основа обавештавати, опет је било у њиховом образовању и мишљењу доста празнина, које је ваљало попунити; и најпосле при дружењу увек се опажа уплив једнога на друго, а особито се показује снажан утицај развијенијег човека на околину, с којом долази у додир. Оно, што тетка-Перса називаше „куга“, заиста је Даринка потпуно усвојила; само ова је то звала сасвим другим именом, и беше јој тешко, што свет тако споро увиђа, шта је добро, а шта зло.

— Та само ти њега брани; имаш и кога — продужи тетка-Перса. — Ти још не видиш, да је то већ срамота...

— Шта је срамота?

— Она још пита! Та кажи ми, молим те, је ли он прилика за Даринку? Па кад није, шта онда тражи толико у кући?

— Па нека јој није прилика, опет сме ваљда човек долазити.

— Дабогме да сме, кад ви то допуштате.

— А зашто да не допуштамо? То је Даринки по вољи, па...

— Ал’ не треба њој дати на вољу! То је оно!

— Немамо ни ми ништа против њега — примети опет домаћица тихо. Цео тај разговор беше јој очевидно врло немио.

— Немате ни ви ништа против њега, баш ништа? — рече на то тетка-Перса, развлачећи слогове. — Но, то ми се допада! И ви знате васпитати своје дете!

— Ваљда знамо и ми, шта радимо — проговори домаћица увређено.

— Не знате ви, шта радите! — повиче опет гошћа. — Да знате, не би то чинили!

— Мани се ти нас; што си нас толико напала?

— А како вас не бих напала?

— Најпосле... ми смо господари у својој кући.

— А, тако? А ја се, к’о велиш, могу чистити, од куда сам и дошла....

— Но, ти си права беда...

— Шта? Ја беда?! Ја сам беда?!

— Али шта је теби? Шта хоћеш ти?

Тетка-Перса направи „ферт“, подбочив се обема рукама.

— Хоћу то — викаше она, — да ме не држите као какву слушкињу у овој кући! Ваљда и ја треба ту што год да вредим, а не да је моја реч последња!...

После њенога одласка Даринчина мати никако не могаше да се начуди ванредној жестини њеној. Она је до душе више пута потезала ту ствар, али се никад није љутила и горопадила у такој мери.

IX. Гост.

После кратког времена догоди се велика промена у материјалном стању Јовановићевом. Он је још пре био спреман на тај удар; али није ништа говорио ни жени ни Даринци, него се трудио, да га бар ослаби, ако га већ не би могао избећи. Неке несретне спекулације и друге неприлике, што их је претрпео у својој радњи, доведоше га најпосле дотле, да му затворише његову велику трговину; уместо ње отвори он набрзо затим другу далеко мању. Но то не беше још све. Он сваке године узимаше земљу под закуп, па је тако био учинио и те године. Али му вода потопи скоро сву земљу. Та грдна штета натера га, да прода своју земљу и виноград, те да тако исплати веровнике, који не хтедоше чекати. Остаде му дакле још само презадужена кућа и мала трговина.

Несрећа та дубоко је дирнула старог Јовановића, а особито Даринчину матер, која се разболела, кад чу, шта их је задесило. Даринка прими ту вест много равнодушније, него што би се могло очекивати.

Милан им је по старом одлазио у кућу и више пута тешио домаћина и домаћицу. Но највише је, разуме се, бивао с Даринком насамо.

— Синоћ сам свршила „Чуо дѣлать?" — рече му она један пут.

— Прочитали сте дакле све. Донећу вам сад што друго.

Милан поведе сад реч о особама у том роману, о њиховим карактерима, идејама и делању. Дође и на љубав, како ју је Чернишевски ту изнео.

— Сећам се — говорио је он, — да ме је љубав Вере Павловне) најпре према Лопухову, а доцније у свом истинитом облику према Кирсанову, навела први пут на озбиљно размишљање о целој тој (да се тако изразим) теорији љубави. Заљубљеност, која се оснива на пријатном утиску спољашњости, а можда у некој мери и унутарњости, и која временом изветри, не заслужује име љубави. То је само привремена привезаност, обично спојена с тежњом за чисто физичном насладом. Истина, може се и истинска љубав започети моментаним пријатним утиском спољашњости, премда може први утисак бити и непријатан, па да се ипак доцније развије љубав, као што се она може појавити и после равнодушности, кад дакле ни први ни доцнији утисци извесно време нису ни пријатни ни непријатни. Но ако се права љубав и започне пријатним спољашњим упечатком, она се даје развити и утврдити једино доцнијим блиским познанством и додиром. У њој је спојена и морална и физична страна људске природе. Истинска љубав значи потпуну хармонију између човека и женскиње. А за то се наравно иште узајамно признавање равноправности у међусобним одношајима...

Даринка је међутим доста расејано слушала његове речи. У лицу и целоме понашању јој огледала се нека мучна замишљеност.

Милан баш хтеде да је запита, зашто је тако брижна.

— Чернишевски — проговори она у тај мах — заиста врло вешто црта праву љубав, а и друге ствари, које претреса.... Тих неколико речи изговори тако, као да ју је ко год натерао на то. Нешто је мучаше, и она је хтела то да угуши. Споља се опажао само слаб траг њеног унутрашњега немира.

Милан је погледа.

Она устаде са столице и приближи се прозору, те наслони чело на окно.

— Јесте ли ви здрави? — запита је он.

Даринка се окрене њему лицем.

— Зар изгледам болесна?... Она покуша да растера суморне облаке с лица.

— Чини ми се, да код вас није све у реду.

— Није ми ништа — одговори она, и окрене се за часак на другу страну.

— Изгледате ми сувише невољни.

— Па ви знате, да на мене наилази каткад суморно расположење.

— Наилази оно и на друге људе — примети Милан, смешећи се и гледећи јој у очи; — али можда код вас није сад само то... Од неког времена сте и слабији...

Она седне опет на столицу.

— Него и Тургењев — поче Даринка наново, а с намером, да се прекине тај разговор — лепо слика постанак и напредовање љубави. Све важне моменте износи он у красној форми и природном развитку... Је л’те, да је и он мајстор у томе?

— Он је заиста фини психолог уопште, па показује то своје својство и у представљању љубави — одговори Милан,- застајући у говору и непрестано посматрајући Даринку. — Само дабогме он није наш. Истина, он напада све назадније странке, па и либерале, премда не толико с начелне стране, колико због њихових гадних особина. Али дотле се није могао узвисити, да разуме нас и наш рад. Он не појми борбу за начела правде и слободе. Напротив Чернишевски, као што знате, устаје сасвим одлучно против садашњега трулог поретка и говори одушевљено о светлој будућности. Он износи пред нас људе, који су и умним развитком и карактером узвишени над другима, али (као што и сам наглашује) не с тога, што би они стајали сувише високо, него зато, што други стоје одвећ ниско. Они траже опште добро, које огромна већина не разуме....

У томе уђе Стева у собу.

— Ја сврнух мало овамо — поче он. — Милане, данас је дошао учитељ Станоје.

— Па где је?

— Одсео је код Николе. Његов стан је простран.

— Какав је то учитељ? — запита Даринка.

— Станоје Недић, учитељ из С., врло добар наш човек. У свези смо с њиме још из Беча.

Тог истог дана у вече састане се Милан и Стева с гостом. Разговараху се највише о својим стварима.

Станоје беше висок и крупан човек; могао је имати од прилике 24 године. Био је црномањаст; носио је дугу косу; брци му беху слаби, брада врло мала и ретка. Израз лица му бијаше озбиљан, скоро оштар. Глас му је био јак, смеј врло гласан. — Док је био у приправничком заводу, живљаше сасвим сиромашки. Отац му, сиромах сељак, шиљаше месечно малу суму новаца, с којом не би могао никако живети, да није поред тога имао и неку малену стипендију. — Кад изиђе из учитељишта као свршен приправник, буде изабран у С. за учитеља са приличном платом.

Сутра-дан у јутру почне Никола разговор са Станојем. Обојица су лежала још у кревету.

— Реци ти мени дакле — говораше Никола, — шта ће бити с том твојом женидбом?

— А шта може бити? Узећемо се, па крај.

— Али кад њен отац и мати не пристају...

— Морају пристати.

— Јеси ли с девојком баш сасвим начисто?

— Говорио сам с њоме толико пута. С наше стране је све у свом реду. Сад само чекамо на то, да њени попусте.

— И свему је томе, као што велиш, крив тај ваш поп....

— Да, он је свему крив. Рекао сам ти већ, да сам у њиховој куки био врло добро примљен, док није наш поп напунио тим људ’ма главу, како смо ја и други учитељ, мој врло добар пријатељ, „развратници“, „богохулитељи“, „назарени“ и шта ти ту још није наговорио! Њен отац, прост сеоски трговац, тако се поплашио после тога од нас, да је у њиховом домаћем савету, наравно без девојке, закључено, да никако са мном не спрежу. Приметим ја, да ме дочекују ладно, чујем шта је, и изостанем.

— Да се нисте завадили с попом, то би се све лепо и брзо свршило.

— Морали смо се завадити. Хтео је да буде неки паша.

— А како су му опет они одмах поверовали, да сте ви „назарени“ и „богохулитељи“?

— Све је он то лепо удесио. Није му тешко било, наћи у нашем животу, разговорима и т. д. доста црта, које су у очима тих људи довољан доказ за попине речи, којима се и тако верује. И тако је он дотле мутио, док није извео свој „осветни план“.

После подне им дође Милан, те пођу заједно у шетњу.

У шетњи сретну Даринку и Јелицу, која је тог дана у јутру дошла опет у *.

Милан иђаше с Даринком, а Јелица се упусти у разговор са Станојем.

Станоје се тужио на нехатост народног сабора према школи и учитељима.

— Сабор се доиста врло рђаво показао у томе —- прихвати Јелица. — Он се није побринуо за пристојнију учитељску плату и за осигурање боље наставе. Та да је учињено у том погледу само оно, што захтева програм либералних саборских чланова, па би учитељство и школа друкчије стајала!

— Па и учитељство је сувише успавано — настави Станоје. — Сви осећамо притисак, али се слабо крећемо. Од некога времена показује се до душе већа живост, али још нема изгледа, да ће се наскоро моћи извести учитељска организација.

— Организовано учитељство имало би сасвим друкчији углед и глас би му се морао узимати у обзир на меродавним местима, која се овако слабо осврћу на ваше жалбе и протесте.

— Та наша организација имала би у први мах, наравно, само тај задатак, да чува интересе учитељства. Али то не би морало и не сме остати све. Кад се један пут утврди така свеза, онда се тим добија извесна снага, која се даје употребити и на друге, далеко општије и важније ствари.

— Тако је. Доцније ће зависити од самих људи, који буду унутри и који буду уопште имали уплива на чланове учитељства, у каквој ће се мери моћи тиме унапредити не само положај учитеља, него и рад за начела.

— Добар дан. Од куда ви овде? — зачу се глас тетка-Персин. Станоје погледи боље и позна у њој некакву своју куму, коју одавно није видео.

— Гле, ви сте, кумо!

— Та ја сам, за бога! Не можете да ме познате.

— Од кад вас нисам видео...

— Ју, јесте! Од кад је то било!... Она га загледаше са сваке стране. — Изишли сте читав човек, висок па крупан... Знате ли, где седим? Морате ме посетити још данас. Немојте се шалити. Имам нешто важно да вам кажем... При томе намигне левим оком и развуче усне.

— Мора бити, да хоће да ме жени — помисли у себи Станоје. - Добро, доћи ћу одговори јој затим.

— Ено, видите ли ону кућу тамо...

— Видим, видим... Дакле доћи ћу вам зацело.

У вече посети Станоје своју куму.

Она га лено дочека и почасти добром вечером. Питала га је и говорила му о свачем, али се из целога њеног понашања и говора могло видети, да јој је највише стало до тога, да се згодним начином поведе реч о женидби. Дође говор на њихову данашњу шетњу, на Даринку, Милана итд.

— Познајем ја добро тог човека — говораше она за Милана. — Тај би само делио и отимао туђе добро. Има сад таких доста, ал’ ја бих њима показала, само да могу! Ја бих њих научила, како се подбада свет, да отима туђе имање. Сад ја стекла себи мало куће и земље, а они да дођу, па да ми све отму и поделе! Та то је страхота!

— Па зар они то хоће? — питаше Станоје, правећи се сасвим озбиљан и скоро поплашен од те „страхоте“.

— Да шта ви мислите? То и ништа друго — поучи га кума.

Станоје махаше главом забринуто. Видео је с ким има посла, па доби вољу, да се с њоме мало прошали.

— А, ја сам слушао — поче он, — да се они бране и говоре, да не иду за отимањем, нити хоће да деле што год, него траже нешто сасвим друго.

— А шта то? — запита кума с пуним уверењем, да њихова намера не може бити ништа друго, него грабеж и крађа.

— Не умем ја то вама добро казати — титрао се Станоје. — Али ја ћу вам рећи, што сам чуо и запамтио.

— Да чујем.

— Они кажу, да овај ред и ово стање, у коме ми живимо, ништа не ваља...

— Е, видиш ти њихова посла! Баш ћемо њих питати, шта ваља и шта не ваља! У џепу њих жуљи, знамо ми то!

— Најпосле можда је и тако...

— Та нема ту „можда“, него ја знам зацело, да њих ту жуљи! Све је то сама сиротиња и којекакве вуцибатине, па не знају, како да дођу до новаца!...

— Може бити. Али опет има их и таких, који би могли доћи до новаца, па и богатства, кад би хтели; али они то неће, него шире ту науку...

— Верујете им, да неће — прекиде га кума са злобним смешењем. — Гле ти њих, како су добри, на неће новаца!

— Слушао сам од неких, да они неће да долазе до новца на таки начин, који би шкодио њиховим начелима... Ја то управо и не разумем... Станоје се непрестано тако понашао, као да не зна ништа о целој ствари и као да очекује од ње ближа објашњења.

— Ман’те их с богом! Сита сам ја њих! Него реците, молим вас, даље, шта сте то чуди о њиховим плановима.

— Да; дакле они говоре, да ово стање не ваља...

— О, слатки су они! — упаде му она опет у реч.

— И зато — настави Станоје — веле, да га треба сасвим променити...

— Кажем ја! — прекиде га наново „красноречива“ кума. — Та то су паликуће, разбојници! Све да мењају! Све да нам отму, па онда они да се шире по нашем добру!...

— Ја не знам, али они говоре друкчије... Најпосле ко би знао, шта они управо мисле...

— Та тако је, к’о што вам кажем! А шта то они говоре?

— Они веле, да је њихова намера то, да обавесте људе и да их увере, како садашње стање није добро и како треба увести ново. Они описују то ново стање и кажу, да ће онда свима бити добро...

— Лажу, верујте да лажу!

— Они говоре, да је њихова цељ то, да задобију људе за своја начела, па да се онда оствари тај нови поредак. Ту би, кажу, било имање опште...

— Ето! Видите, да хоће да отимају! Ал’ не дам ја, док сам жива, да се дира у моје!... Па онда и жене да буду опште!... Ју!... Она чисто устрашено склопи руке.

— Истина је, да би онда све било опште; али они веле, да би ту сви имали све, што им треба, па шта ће више? Није то отимање, кад сви имају свачега доста. Неће они да дирају у имање овога или онога, нити да деле, него баш напротив хоће, да све буде заједничко, па да одатле свако ужива, што год му треба. Нема ту никакве деобе... А што се тиче женскиња, они кажу, да ове треба да имају једнака права с људима... Они не говоре ништа о „општим“ женама... Жене нису ваљда ствари... Брачни живот оснивао би се само па љубави... Станоје мало што није заборавио на своју улогу. Кума га већ поче мерити чудним погледом. — Тако они говоре — дода он још за времена: — а је ли то истина...

— Каква истина?! Како би то могло бити истина?!

— Имате право — одобри јој он, показујући „мудро“ лице и гледајући пажљиво у њу.

— Та наравно! Знам ја њих добро... Све да буде опште! А шта кажу, зашто баш све да буде опште?

— Браг би их знао! Говоре, да тако мора бити, јер док има приватног имања, као данас, дотле не може бити добро...

— Па зар да ја немам ништа свога? Да ми зар свако сме узети, што је на пример код мене?

— Они кажу, да се не би дирало у таке ствари, које човек треба, да има код себе. Него непокретно имање, затим машине и све друго, без чега могу бити поједини људи и што им у том новом друштву не би требало. — то би било опште. А иначе свако би имао стан, одело и све друго, што му је нужно за сасвим добар живот... Враг би знао, како би то изгледало — дода одмах, да би отклонио сваку сумњу од себе: — не знају ни они сами, него само тако говоре у ветар.

— Не знају, дабогме да не знају... Дакле свако би имао, што му треба... А ко би то делио?

— Не кажу они, да би се ту делило, него би свако уживао све, што му је потребно.

— Ваљда се не би грабило?

— Та неког реда би ваљда морало бити. Али само они неће, да ту каква власт дели људ’ма, што им треба, него би сви лепо сами узели и уживали, што им је нужно... Али ја не верујем, да то може бити. Они до душе доказују, да се то све даје лако остварити, чим људи пристану уз њих...

— Кад би им ко год веровао! — прекиде га кума, која је међутим постала много блажија и сасвим расположена, да окрене разговор на друге ствари.

Станоје ућути.

— Манимо се ми њих — проговори она. — па да говоримо о чему паметнијем.

— Како вам је по вољи — одговори он, надајући се, да ће сад почети о женидби. Није се преварио.

Кума, се пре свега накашље. Затим баци на њега поглед, који изражаваше унутарње задовољство и уверење о својим добрим намерама, а највише тежњу, да погоди Станојеве мисли у том тренутку.

— Ви сте већ момак за женидбу — поче она. — Па ја бих имала за вас врло лепу и ваљану девојку.

— А какву то?

— Кажем вам, то је особита прилика. Не треба ни-по-што да је пропустите. Девојка је из једне од најбољих овдашњих кућа...

— Е — упаде јој Станоје у реч, — па та неће поћи за мене. Та ће тражити каквога већег господина.

— Не брините се ви за то. Ја знам, да би је њени родитељи дали за вас, само кад вас ја препоручим.

— Како то може бити?

— Знате — одговори му кума тихо, — то је кућа трговачка, која је врло добро стајала, па је пре кратког времена због неких несретних случај сва пала. Зато се сад не ће тражити богат младожења и не знам шта још, него ће бити задовољни и они и девојка, кад добију тако честитог младића, као што сте ви, ма и не био баш у не знам каквом стању.

— Ви кан’да говорите о Јовановићевој кћери.

— Погодили сте. То вам је тако фина девојка, да јој је тешко наћи пара. Ја је познајем од малена. Увек је била вредна и честита девојка. Та знам је, као себе саму; за бога, тетка сам јој. Али немојте мислити, да је зато хвалим. Воже ме сачувај! Та како бих ја вама могла њу препоручивати, да није така, као што вам кажем? И сами сте је видели. Та лепа је, боже мој! Па је паметна и фино одгојена, као ретко која. Истина, сад је сирота. Новаца нема, или ако и добије што год од оца, то ће бити мало. Сиромах, сасвим је пострадао. Ал’ најпосле не лежи све у новцу. С њоме не ћете добити млого новаца, али ћете бар имати жену, каква се ретко налази. Па зна и радити. Та вам зна шити, кројити и друге женске послове. Но, нећу млого да вам говорим. Само вам кажем: кајаћете се, ако ме не послушате. Таку девојку не ћете наћи на другом месту. То би био живот!... Тако је она и даље говорила, док се није уморила.

Пре него што је наишла на Станоја, премишљаше она свакојако, како би нашла „прилику“ за Даринку, али није могла ништа да смисли. Од некога времена постаде опет редовна гошћа у њиној кући; у свој стан одлазила је само у подне и у вече; непрестано је седела и саветовала се с Даринчином матером највише због њене удадбе. Чим је видела Станоја, одмах је у својој памети решила то питање о удаји; после се и сама чудила, како јој тај човек није пре пао на ум. Она је мислила: он има своју сигурну и приличну плату, у добром је месту, — укратко, красна прилика... Њој управо не беше толико стало до Даринчине удаје, колико до тога, да један пут истисне из те куће Милана, којега никако није могла трпети, и да уједно задовољи ону познату потребу такога беспосленог света, да се брине за туђу „срећу“. Даринчина мати рачунаше нешто и на Милана, али тетка-Перса није хтела ни да чује за њега. — „Мислиш ли ти“, говорила је она једном приликом, кад јој Јовановићка то спомену, „да би је он сад хтео узети, кад нема мираза? Али баш и кад би хтео, шта је он? Није ништа, и не ће никад ништа ни бити!“ — „Па може бити гдегод изабран за професора“. — „Мани га с богом! Та не бих ја дала за њега ни моју слушкињу! Несретник један!“ - Она је заиста тако мрзила на Милана, да би волела, да се Даринка никад и не уда, него да пође за њега. — „Та несрећа да се сроди са мном!“ говорила би она по каткад. — Али Јовановићка није тако мислила. Њој би било сасвим право, кад би Милан био где год изабран, па узео Даринку. — Даринци, наравно, нису смеле о свему томе ништа говорити.

Кад је тетка-Перса свршила своје „слово“, препоручујући Даринку Станоју, настаде кратко ћутање.

— Дакле — проговори Станоје — ви мислите, да би она пошла за мене... Он се држао сасвим озбиљно, тако да она није могла приметити, да се он и у томе само титра е њом. Као што знамо, Станоје беше већ начисто са својом женидбом; а осим тога њему је, као и другим Милановим друговима, био познат одношај овога према Даринци; чуо је, да је он воли, као и она њега.

— То се зва, да би пошла. А као зашто да не пође?

— Знате, како је... Можда се њој већ ко год допао...

— Није него још нешто! Није се њој нико допао.

— Али то је опет мало чудно. Ја је и не познајем.

— Па видели сте је. Останите овде мало дуже, па ћете је виђати и више пута. Одвешћу вас и у кућу.

— Ја се не могу овде дуго бавити.

— Остаћете ваљда бар неколико дана. Бићете мој гост....

— Хвала вам на понуди — упаде јој Станоје у реч; — али ја сам код једнога пријатеља, који ме никако не би пустио.

— Та ваљда је пречи род него пријатељ. Требали сте управо мени доћи.

— Да сам знао... Али сад већ свеједно.

Станоје поседи ту још неко време, па се онда опрости и отиде с обећањем, да ће је што пре опет посетити.

Кад је сутрадан приповедио Милану и осталима целу ствар, имали су се сви чему смејати.

Прошло је после тога два дана. Станоје и Никола пођу после ручка у кавану, где су се имали састати с Миланом...

— Можда ћемо тамо затећи и тога красног штампара, што се тако фино извукао — рече Станоје.

— То може лако бити — одговори Никола. - Него се и јесмо једили, кад нам је тако покварио рачун. Што се могло учинити, као припрема за успешан посао, то је све било учињено. Свеза с људима на све стране утврђена, скупљачи и растурачи осигурани, — просто све у свом реду, а он се лепо повуче. Можеш мислити, како је та вест примљена. Особито се Стева љутио и наопако га је изгрдио.

— Стева је кан’да био понајвреднији у дописивању с људ’ма. Ја бих бар тако рекао.

— Јесте; он је уопште врло енергичан.

Још нису ни попили каву, а Милан дође.

Ту беше и Лаза и Војин, те обојица приступе њиховом столу.

Дође и штампар, али не приђе њима, него испије каву у другом крају каване, а затим се почне биљарити с неколицином.

— Тај не иде овамо — примети Војин, кад је онај ушао у кавану и пошао на другу страну. - Не свиди му се друштво. Него баш вам је покварио посао.

— Само за време — одговори Никола.

— Бадава — продужи даље Војин, пола у шали, пола у збиљи. — што ти је мудра либерална глава...

Остали се насмејаше.

— Почећемо ми свој рад — рече опет Никола — у пркос свима таким либералним и не-либералним главицама. Али онда гледајте, шта ћете...

— Та мало вас је!

— Има нас толико, да се може радити. А биће нас и више. О томе можете бити уверени.

— До душе, како сте почели, још ћете нам поотимати најбоље људе из наших редова. Ето и Лаза ми је постао нешто сумњив.

— Та како смо с њиме сваки час заједно — прихвати Милан, — требало би, да је до сад већ увелико ступио у наше коло.

— Шта? — шалио се Војин. — Зар су ваша начела тако прилепчива? Да не ћете још наопако и мене задобити?

— О, умирите се. За вас нема те „опасности“.

— Заиста, — узе реч Лаза, — ја сам од неког времена почео много озбиљније мислити о тим стварима....

— Кажем ја! — упаде му у реч Војин.

— Почео сам — настави Лаза — далеко строжије испитивати либерални програм, па... Он слегне раменима и ућути.

— Па шта си пронашао? — питаше га Војин.

— Али — продужи Лаза замишљено, и не одговарајући на Војиново питање — не могу никако да се опријатељим ни с тим вашим идејама...

— То је с тога — примети му Милан, — што су се стара начела дубоко укоренила, па се сад жестоко одупиру навали нових мисли. Али не ће се она моћи дуго одржати. Чим се један пут пољуљају под ударцима критике и нових начела, одмах им је потписана смртна пресуда. Она су сувише слаба и трошна, да би се у том случају могла дуже борити са снагом и једрином наших начела. Прелом не бива до душе свуда једнако брзо; али без њега не може проћи.

Војин махаше главом.

— Хм, хм... Па баш тако? Дакле без прелома не може проћи... Лепа парада! Шта велите, ако се нешто пољуља и моја вера у либерална начела?

— Мени се чини, да се код вас не ће баш имати шта јако пољуљати — примети Никола.

— Како то? Разјасните ми — рече Војин тако флегматично и расејано, да Никола није сматрао за нужно, да му што год одговори. А ни сам Војин као да није очекивао никакав одговор; он је у том тренутку био узор безбрижна човека, који ништа не мисли и гледи само зато, што му није пало на памет, да затвори очи. После јела беше често у таком расположењу; а иначе је био доста жив, окретан и пријатан човек, осим кад је хтео да буде „оригиналан“, т. ј. кад се кривио и мазио без невоље.

— Чекајте — проговори Лаза Милану, — то ћемо тек видети, хоће ли доћи до прелома, какав ви очекујете.

— Друкчије не може бити.

— Можда и може.

Милан се насмеши и не одговори ништа.

После неколико дана врати се Станоје у С. На највећи јед тетка-Персин није отишао с њом ни један пут у Јовановићеву кућу. Сад се сирота морала опет обзирати за другом каквом „приликом“.

X. Загонетка.

Милан живљаше као обично. У Јовановићевој кући био је он непрестано редован гост, и бавио се скоро само с Даринком. С њеним оцем или матером проговорио би обично тек по неколико речи, а цело остало време, што га је проводио у њиној кући, пробављао је с Даринком, којој је често долазила Јелица и Љубица.

Једног дана затече је он у њеној соби око 11 сати ујутру саму. У то доба понајвише је бивала с њоме Љубица: но тога дана није дошла. Даринка је седела поред стола. Пред њоме лежаше отворена књига: али она не беше расположена за читање. Главу је наслонила на руку, на се дала у мисли. Тако је непомично седела, док није Милан дошао.

Он седе покрај ње.

— Данас сте сами. Нема вам Љубице.

— Е, она је сад у послу — одговори Даринка, трудећи се, да растера мутне мисли, које јој се непрестано наметаху. —- Ни јуче није била код мене.

— Стева вели, да ће свадба бити наскоро.

— Па и не треба да се одуговлачи. Нашто?

— Обоје — настави Милан весело — унапред уживају, осећајући, какав ће им бити живот.

Даринка се усиљено осмехне.

Стева је пре неколико дана, још док је Станоје ту био, уговорио свадбу с Љубицом. С њом је он још пре био начисто; а сад беше ствар сасвим свршена, пошто је и њена мати дала своје „саизвољење“. — Љубав између Стеве и Љубице почела се развијати још у Бечу. Кроз цело време, које су Даринка и Љубица тамо провеле, долазио им је он често с Миланом; било је дакле и ту доста прилике, да се упознају и приближе. Њихово друговање постаде још јаче и ближе, кад се Стева као лечник настанио у *. Као њихов кућевни лечник долажаше им често у кућу, и тада би обично дуго седео с Љубицом, разговарајући се с њом врло мало о медицинским стварима, но тим више о различитим другим предметима. У вечерњим шетњама такође је имао довољно прилике, да буде и говори с њом. Тако се међу њима полако развила и сасвим утврдила љубав, коју они обоје дубоко осећаху. Једнога вечера дође до формалног објашњења. Други дан после тога говорио је Стева с њеном матером, и ствар беше свршена.

— Примећујете ли — питаше Милан Даринку мало после — да вам мати постаје веселија?

— Да, повраћа јој се по мало стара добра воља.

— И сама каже, да је мислила, да ће је далеко дуже мучити та несрећа, која њој дабогме долази много страшнија, него што је у ствари. Сад се радује, што је мирнија.

Даринка је замишљено повлачила прстом по отвореној књизи.

— Него ви сте опет врло рђаве воље. Да није можда — шалио се он — сад тек наишла на вас јача туга за изгубљеним имањем, кад код других већ полако престаје?

— Може бити — одговори она, смејући се силом.

— До душе непријатност је велика. Да сте остали у пређашњем стању, могли би и материјално користити нашој ствари, пре иди после.

Даринка ћуташе.

— У осталом — настави он — свака непријатност осећа се у први мах јаче него доцније; а код вас би било скоро сасвим противно, кад би то био узрок вашој непрекидној нерасположености.

Она не одговори ништа.

— Заиста — проговори Милан опет — ваљало би и сами да се запитате, докле ће то трајати? Ви се тако морате најпосле разболети...

— Ваљда не ћу — примети она.

— Богме ако тако и даље потраје... Ви приметно опадате...

— Проћи ће то већ — прекиде га Даринка слабим гласом.

— Добро би било, да озбиљније промислите о узроку или узроцима, због којих вас мучи та зла воља. Ви сами најбоље видите, да то сувише дуго траје и да вам сувише досађује. Кад сазнате узрок, моћи ћете удесити лечење.

— Не знам управо ни сама, шта ми је...

— Мислите, па ћете већ дознати. Покушајте свакојако, да се разведрите. Пронађите најзгоднији начин...

— Најзгоднији начин... проговори Даринка тихо. — Потрудићу се већ — настави затим, показујући се расположенија; — видећете само, кроз који дан бићу, каква сам и пре била...

Настаде кратка тишина.

— Да — поче опет Даринка, — шетате ли се још у вече?

— Шетамо се. Није ладно. Него ви се нисте шетали већ четир дана. Време је, да продужите опет стари обичај.

— Могу... дабогме... кад није ладно...

Разговор је и даље текао. Даринка беше непрестано расејана, ма да се очевидно трудила, да доведе мисли у ред и да с пажњом учествује у разговору. Као пре неколико дана, кад су говорили о Чернишевсковом роману „Шта да се ради?“ — тако је и сад и то још у већој мери осећала јак и крајње несносан унутрашњи немир, који јој немило потресаше нервну систему. Она је гледала, да савлада тај немир, или бар да га ограничи на унутарњост, те да се не покаже и спољашње у свом правом облику. Прво јој никако не могаше испасти за руком, а друго је постигла у толикој мери, да Милан није могао ни слутити, каква се бура скрива иза тих саразмерно слабих спољашњих знакова њене нерасположености, што их није могла угушити. Он је приметио само оно, што је покрај свега њеног усиљавања избило на површину; али то није ни близу одговарало њеноме правом расположају. Но и то је већ било довољно, да Милана доведе до закључка, да њу нешто мучи и то већ од дужега времена.

Обоје поћуташе неко време.

— Што ћутите? — запита Даринка нагло.

Милан је погледа стално.

— Чини ми се — одговори јој затим, да ће вам ћутање бити сад најповољније.

Даринка га гледаше озбиљно, но у тој озбиљности лежала је нека непојмљива туга. У први мах не одговори ништа на његову примедбу.

— Јесам ли погодио?

— Заиста сам врло зловољна — рече она тихо.

— Али зашто? И докле ће то трајати?

— Проћи ће... проћи ће... проговори Даринка, удубљена у мисли.

— Мени се чини — поче опет Милан, — да вас мучи нека тајна, коју нећете да поверите другоме...

— А, не... прекиде га Даринка.

— Ја бих готово рекао — настави он благим гласом и са нешто невеселим осмехом, — да нисте доста искрени...

— Према вама? — запита она живо, прекинув му реч.

— Да, према мени.

— Варате се... Она спусти главу, но брзо је опет подиже. — Ви знате — продужи после тога тихо, — да сам према вама сасвим искрена... Зар није тако?

— То је истина; али у овом случају кан’да је изузетак...

— Ту нема изузетка.

— Бар судећи по околностима...

— Не, не — проговори она скоро оштрим гласом и порумени; — ви се варате.

— И још никако средстава за рад... проговори Даринка опет после неколико тренутака.

— Јесте ли сад о томе премишљали?

— Та и о томе...

— Видите примети Милан, — кад се нађу га средства, онда ће све ићи друкчије.

— Друкчије... на сваки начин...

— Па то ће зацело имати снажна и добра уплива и на наше расположење. Већ и само очекивање тог рада некако подиже човека... А како ће тек бити, кад дође то време! Онда ћете и ви бити сасвим друкчије расположени. Али наравно и пре тога морате растерати те своје мутне облаке. Не ћете ви с њима дочекати то време... Је л’те, ви ћете гледати, да их се што пре ослободите?... У тим речима узме је за руку.

Даринка хтеде да извуче руку. У тај мах сретну им се погледи. Она не извуче руку.

— Да — настави Милан. — човек тако радо помишља на то време... Светла је наша улога... Борба је, истина, тешка; али ће нам је олакшавати чврста свеза, солидарност између начелних другова... Он нагласи уплив те свезе и дружбе уопште, затим пређе специјално на дружбу између мушког и женског света; примети, да та дружба може под извесним условима да постане извор љубави, и наведе ту за пример Стеву и Љубицу. — Какав је — говорио је он — уплив такога одношаја и на човека и на женскињу, то врло добро знате... Он јој нежно стисне руку. Даринка му не врати стисак. Рука јој дрхташе.

— Даринка!... проговори Милан тихо и страсно.

Она му погледа у лице, но одмах затим упре поглед у књигу.

— Ја вас волим... А ви?... Он застаде.

Даринка брзо извуче своју руку из његове. Груди јој се надимаху, у погледу и цртама на лицу јој беше јасно исписана најжешћа унутарња борба.

— Ваш одговор?... проговори опет Милан сасвим тихо.

Она не одговори ништа.

— Ви ћутите... Глас му беше туп. Осећао је, да му је у прсима некако тесно...

Даринка устаде и наглим корацима изиђе из собе.

Милан остаде сам.

Кад је Даринка устала са столице и пошла вратима, он гледаше за њом нетренимице. У тај мах као да није ништа мислио. Затим је неко време гледао у врата. У глави му беше крајњи неред.

Милан није дошао Даринци с том намером, да се објасни с њом. Његова изјава догодила се дакле изненада; сам ток разговора изазвао је у њему расположај и одлуку, да изиђе на среду са својим осећањем. У осталом то би се и тако свакојако збило, пре или после; да није дошло до те изјаве сад, дошло би други пут. Но он није очекивао таки свршетак. Беше то тежак удар...

Устане на послетку са столице и узме шешир. Дуго га окреташе у руци. У томе зазвони. Било је већ подне. Полако изиђе из собе.

Прим. Вера Павловна је јунакиња у роману, о ком је реч. Прим. Лопухов и Кирсанов су особе у истом роману.