VI

— Госпођица Адела беше већ велика девојка. Било јој је 18 година. Она је брижљиво однегована а још брижљивије васпитана. У овом је погледу г. Андронита потпуно одговорила последњој жељи свог првог мужа пок. Бомјера, оца Аделина.

Ако се игде да јасно опазити она физиолошко-психичка особина, коју деца самим рођајем наслеђују од својих родитеља, — она се очевидно опазила на госпођици Адели. По лепоти свога лица, по грациозности свога витког стаса, по живој ватри својих црних очију, — Адела беше истоветна мајка; а по доброти свога срца, по чистоти своје узвишене душе, по чврстоћи свога челик карактера, она беше сушти отац. Адела је имала тело материно а душу очеву.

Адела је имала две ретке особине. Изванредну лепоту тела и изванредну чистоту душе. Она је умела прво да цени, а друго да обожава.

Она је радо читала и то увек озбиљне ствари. Струја ондашњег друштвеног препорођаја и до ње се дотакла. Расправе о «еманципацији» жена — одвећ је волела. Често би у себи рекла, да је на овом пољу врло мало рађено. Због тога је друштво у великом назатку. У једној је прилици повикала доста јетко: «Да жена није била роб за толике хиљаде година, данас би друштво стајало на са свим другој основи — и своје образованости и својих политичких слобода.... Роб не може ни родити ни васпитати слободна човека, већ — опет роба.... Ја ово не говорим толико ради саме еманципације жена, колико ради истинског прогреса самог друштва»....

Она је особитом вољом пратила сваки напредак друштвени. Била је одана и срцем и душом народној ствари; а мрско је погледала на мртвачку руку назадњаштва.

До ње су дошли и списи г. Флавија Розета. Овога је човека обожавала, и ако га никад видела није. У колико се на њ дизала већа граја, у толико је он у њеним очама постајао већи и узвишенији. Најзад Флавије је постао њен идеал.

Кад је први пут чула да је Флавије повео парницу против њене матере због огрлице, — она се запрепастила. Њој је ова ствар остала са свим загонетна. Она није могла да верује, да би Флавије, тај идеал њене душе, могао без узрока да нападне на туђу ствар, на туђе право, па на ово била баснословна драгоценост; а опет, од кад памти, — за се, она зна, да је та проклета огрлица била њене матере.

Ове су мисли мучиле њену душу. Она је од то доба почела да сумња у све. Она се у један мах нађе и без свога идола и без своје матере. Она је постала јадно, самохрано сироче.

Кад би се при столу, за ручком или вечером, повео разговор о овом спору, она би одмах устала. И тај дан нити би излазила из своје собе, нити би што јела.

С тога се обично овај разговор избегавао кад је она ту.

У очи самог рочишта, седила је Адела у својој соби, сетна и невесела. Она гледаше преда се замишљено. Слабо бледило на њеном сетном и невеселом лицу престављаше слику тужна анђела.

Она је мислила о сутрашњем кобном дану, о злосретној парници. Сутрашњи дан суђења беше за њу дан — страшног суда.

Њена се врата отворише. Неко уђе у собу. Она то не чу, не виде, не осети....

«Адело, дете моје», проговори један глас.

Она се трже као из дубока сна. То беше њена мајка.

Оне стајаху једна према другој као две камене статуе.

После дугог ћутања, рећи ће јој г-ђа Андронита: «Адело, ћери моја, мајка ти је дошла, да ти саопшти једну важну ствар....»

Адела је цептила као прут. Она је слутила.

„Сутра је дан, дете моје, када се решава о твојој срећи, о твојој будућности. Општи је савет свију наших пријатеља нашао за нужно, да се и ти пред тим судом појавиш — да, с нама заједно, својим само присуством протествујеш противу напада на нашу част, наше име, нашу имовину. То захтева интерес наше куће.... Спреми се, ћери моја!... Мајка те твоја зове. — Зове те из гроба глас оца твога!...»

Адела је стајала као громом поражена, нема — бледа као смрт. Таком се позиву никад надала није.

Мајци својој никад ништа одрекла није. Та она је према њој увек била — нежна мати. Њој има да благодари за свој живот.... за нешто више од живота — за своје образовање. Оца свога није упамтила, мајка јој је била и отац и мајка.... И та је мајка зове данас да иде пред суд, да својим присуством брани нешто, на што она мрзи као на црну смрт.... да иде пред суд, да својим ушима чује — можда нечувене ствари.... можда своје рођено понижење....

Страшно!...

Она се мало прибра. Исправи се, погледа матери право у очи. У њеном погледу беше нечег узвишеног, божанственог. То беше свечан призор.

Њена мајка, г-ђа Андронита, клону пред овим погледом.... обори очи доле. Чекала је шта ће њена ћер рећи — као што осуђени чека од суда своју пресуду.

«Мајко, повика Адела свечаним гласом, ви нисте никад чули из мојих уста реч «непослушности»; ви то ни у делу видели нисте. Ја сам веровала, ја и сад верујем — да то код добре деце ни бити не може; али ја сам тако исто мислила, да добра мајка неће, не може захтевати од свог детета оно, што је немогуће.... Мајко, ви сте мени увек били добра мати.... Размислите!... шта захтевате од мене, детета свога, ваше Аделе!...»

Г. се Андронита исправи као муњом погођена. Њу су речи Аделине смрвиле.

Она је сад први пут опазила грдну провалију, која је раздваја од њена рођена детета. Она је лепо видела, да је Адела завирила до у дубину душе њене, да је опазила нечисти смер своје црне мајке, па је као невини анђео пита: «Куд ме вучеш — грешна мајко?!...»

Адела је била толико потресена изненадним захтевом своје мајке, да није ни смотрила забуну њену. Она је била између две ватре: између одвратности да иде суду и помисли да своју не послуша мајку. Она није смела ни на једну ни на другу страну.

«Ја знам, започе она нешто мирнијим гласом, сутра ће се судити и пресудити спор о вашој огрлици... Па нека. Пустите, моја слатка мајко, нек се то без нас сврши.... Немојте ићи ви — па онда не дајте ни мени.... Ја мрзим ту парницу, с тога, ваљда, омрзох и на вашу огрлицу. Она је ваша, то знам од детињства. Тако ће без сумње и судови казати. Али, мајко, на њој ће остати вечити жиг сумње. Њега не могу ни судови збрисати. Тај накит никад неће красити наше груди. Он би их у очима света понижавао. Он је за нас већ сад, и пре суда, туђа ствар — наше понижење.... Зар би ви допустили, мајко, да то понижење на суду лично тражимо.

— «Никад!» повика несретна мати и паде у наручје честите ћери.

VII

— Интерес ове приче изискује, продужи г. учитељ даље, да се вратимо на неколико година пре оне несретне револуције.

Једнога тамног јесењег вечера догодило се нешто у вароши П.... што је чак на 28 година доцније послужило као изредна потка нашој приповетци.

С варошима је исто што и с људма. — Ко је онда видео варош П.... данас је познао не би.

Улица у којој се овај догађај десио, данас више и не постоји. На њој данас лежи дугачак фронт прекрасних кућа чувене улице Сент-Онора.

Било је доцкан у вече. У улици којој је већ и име заборављено, једва се могла видети по која људска прилика, или по који беспослени шврљало, и ако је то у оно доба било најживље шеталиште. На једном савијутку, одакле се могло видети до на оба краја ове на лакат наличне улице, беше се зауставио мали један дечко и разастро своју робу по свом покретном дућанићу, који обично носи по вароши обешена о своме врату. Дућанић нашег малог трговчића беше пун пунцит игала, почињући од најмањих шивачица, па до оних што се њима шију сламњаче и џакови. Он је сигурно за то стао овде, што му је тога дана била рђава проодња, па се сад нада, не би ли које тесте свога еспапа протурио каком задоцњеном купцу.

На сред среде свога дућанића беше наместио мали од црног лима светњак. То управо и не беше светњак, већ справица за жижу. Њен горњи тасић беше напуњен лојем и машчуром, а у среди беше намештен дебео фитиљ од кучина. Чим је на ово место дошао, он је одмах упалио жижу. Црвени пламен с великим и отегнутим црним димом сукљаше до изнад главе детиње, те тако лепо осветљаваше и нашег трговца и његов еспап. —

Јадно ово дете беше више голо но одевено. Оно мало дроњица више се држаше на концима разне боје, но на платну, од кога су некад биле. Оно је морало па сваки начин бити и босо.... Ноге му нисмо могли видети од сенке коју је дућанић бацио; али се ипак видело, како сироче често поштапа ногама.... А и беху, за пакост, одвећ хладни последњи дани месеца октобра.

Оно је дуго овде стајало, па све узаман. Не дође нико, ама ни да се пошали да коју иглу купи. Баш то беше један од врло рђавих дана за пазар. Није се могла ни жижа заслужити. А што се опет беше помамио хладан северац!... Већ му је два пут гасио жижу. И сиромах дечко још није губио куражи. Беше му више досадна ова ноћна осама но хладна јесења ноћ. Он започе певушити. Паде му на ум некаква онда омиљена песмица с тужном и дирљивом «аријом».

Али он опет није сметао с ума главну цељ. Између сваке строфице тако је вешто уметао читав низ хвала, којима је обасипао свој еспап и позивао муштерију што туда пролажаше. И, бога ми, почеше људи застајкивати. За час је продао око стотињак игала.

Али то брзо пресече.

Наравно, које је доба ноћи!....

Он поче још тужније изводити своју песмицу и живљом хвалом обасипати свој еспап.

Млад један господин, огрнут госпоским огртачем, иђаше улицом. Кад чу како дечко пева, он застаде да га слуша.

«Шта квариш таку лепу песму, деране један! рече му смешећи се.

— Ја ваљда нећу бити крив, господине, што нисам могао узети вашег учитеља певања да ме боље научи?» — одговори дечко као из рукавице.

Непознати се господин грохотом насмеја овом вицкастом одговору.

«Како ти је име? упита га на једаред.

— Огист.

— Огист, а презиме?

— Ја сам без презимена.

— Шта зар ниси упамтио ни оца ни мајку?

— Ја само знам за моју старку. Она се брине о мени — као што видите. Никад само не заборавља, да ме обдари кишом од песница, кад не будем сретан, да јој доста игала продам.

— А мислиш ли вечерас да будеш те уде среће? упита непознати с нешто више интереса.

— Хм! рече дечко и ђаволасто развуче лице, то би ми се, по несрећи, могло и догодити, ако ме ви, господине, пустите да и даље којешта ћеретам.»

То рече, па се окрете и на једну и на другу страну улице. Још се неки виђаху да иду. Он поче ређати и хвалити све врсте својих игала, позивајући муштерије да дођу и да пазаре што је за кога, ударајући нарочито гласом на чудо јевтину цену; али све му беше узалуд. Нико више на њ ни главе не окрену.

Непознати му заједљиво рече, да му је сва вика узаман.

Огист му као срдито примети:

«Господине, какво задовољство налазите у мојој несрећи?

— Па лепо, рече непознати, а каквог разлога ти имаш, да мене не понудиш својим еспапом?

— Што ми се чини, да ви, сами собом, не крпите више хаљине, одговори Огист заједљивом учтивошћу, и мерећи госпоски изглед непознатог.

— То се тебе бар не мора тицати.... Дед, дај ми игала за ово пара!»

Огист пружи руку, узе новац и принесе га уз жижу. То беше лујдор.

— Ево вам сав мој дућан.... и остаћу вам дужан још три пут толико, повика дечко, мислећи да господин с њим шалу збија.

— Не, рече непознати, задржи и паре и твој дућан, само од сад пази, да лепше певаш, и да не заслужујеш бој.

—Господине, повика Огист, ви овим новцем ударате темељ мојој срећи!.... Би ли ми бар казали како се зовете, како бих доцније потражио, нашао свог добротвора.

— То баш није нужно“, одговори непознати и хтеде поћи. Али Огист га кумљаше и преклињаше најмилијим предметима све дотле, док непознати не рече:

«Мени је име Артур маркиз де-Ривијер.» То рече и нестаде га у помрчини.

Дечко оста неколико тренутака непомичан.... За тим склопи свој дућанић, и оде право горњем крају, и с часа би на час промрмљао:

«Артур маркиз де-Ривијер... То име нећу никад заборавити.»

VIII

Кад би г. Мишељ Мозентал, преседник сената у П..... једном већ дао своју реч, да ће он, својим упливом — где треба «подејствовати», да ова и она ствар, предмет, питање и томе подобно, добије овај или онај вид, правац, исход — како то већ коме треба, — онда се човек слободно могао на њ ослонити.

То му је била добра страна.

До душе, он није обраћао велику пажњу — да ли ће та његова «одржана реч», коме трећем шкодити и у колико; да ли ће се она слагати са чистом савешћу, правдом, правицом, законом. Сви ови појмови по мишљењу г. преседника сената, негативне су природе. Они могу да постоје, а могу и да не постоје. Апсолутна је само цељ. Ко тражи цељ, тај не сме да се упушта у испитивање каквоће оних срестава, којима се може постићи тражена цељ. То је, по г. Мишељу, закон природни. «Природа, рекао би он, не води бригу о томе, што њени јачи створови сатиру слабије, да би своју «егзистенцију» одржали. Друкчије она не би ишла своме савршенству.»

О моралу би рекао:

„Све што у природи нема, у то не треба да верујемо. У природи нема морала. Он је раван нули.» — То су била његова начела.

Он је имао доста «начелних пријатеља». У прве је убројавао: г. Криша Мањела, преседника великог суда, г. Сенжерма директора краљевског правног факултета, г. Сомјера Лафајета, великог пристава код краљ, судбеног стола, г. Жилкреда де-Муља, чувеног правозаступника у П.... и народног посланика за срез С.... А осим ових најглавнијих, било је њих још у свима струкама и по звању и по науци.

Сва ова господа веровала су, као у какву догму, у — своју цељ и у принципе које смо горе навели. По овоме они су поставили ова правила:

а, Све што је јаче, силније, моћније, — то мора остати јаче, силније, моћније;

б, Ради свог опстанка, природна је нужност, да се и ми савијемо око те јачине, силе, моћи;

в, Тако ћемо и сами бити сила, моћ, јачина;

г, Ко у ове принципе верује и по њима се управља, тај је наш «начелни пријатељ»; а ко у ово не верује, тај је наш «начелни непријетељ»;

д, По овоме ће се одређивати правац «наше политике». Ово рађа — «наш политични виши резон»;

е, Наш је «политични виши резон»; — хладан, неумитан, и

ж, Кад се нешто има да учини — што захтева «наш политични виши резон», — онда ни један наш начелни пријатељ не сме поставити питање:

„За што се тако ради?"

У горњих седам тачака означена је догма г, Мишеља Мозентала и његових «начелних пријатеља», по којој они раде и живе, и по којој ће сигурно и умрети. —

— Од онога још вечера, када је г. Мишељ чуо од своје супруге, г. Андроните, нов обрт ствари у њеној парници о огрлици, он није мировао ни дању ни ноћу. Обиграо је све своје „начелне пријатеље“, избио је до у највише кругове. И, душа ваља, свуд су га лепо, срдачно, пријатељски дочекивали, тако рећи с раширеним рукама. «Ствар» разуме се „његове жене“, примата је свуд са симпатијом. Шта више, на толико места изјављивали су му отворено: да они јако сажаљевају, што се једна распуштена и размажена «клика» људи дигла и насрнула на његов поштени дом, на његов породични мир и спокојство — на својину честите г. Андроните.... Давато му је уверење да њихова «праведна ствар» мора наћи заштите код земаљских закона. Неки су са својом добром вољом према племенитом г. Мишељу и његовој супрузи, г Андронити, толико далеко терали, да су овом спору дали озбиљан политички значај....

«Ово је, рекао је на једној конференцији г. Сомјер Лафајет, велики пристав код краљевског судбеног стола, — «права аван-гарда „комунских» првака — први јуриш њихов на нашу својину!... Господо, будимо на опрезу»!...

«Зар не видите, благородна и племенита господо и другови, повикао је г, Криш Мањел преседник великог суда у П...., читаву војску наших противника иза овог нечувеног спора — овог мудро смишљеног атентата на нашу својину, част, име, углед, пордицу и све друго, што преставља ауторитет «постојећег стања»?!.. Лепа ствар! — Данас нека отму од г. Мишеља и његове честите супруге вредност од 1,200.000 динара; сутра од другог ког нашег пријатеља опет једну таку ситницу и т. д. и т. д, — па смо онда сви, што нас је год, обрали бостан! — Овим смо им, могу нам после сами наши противници рећи, одузели неколико милијуна сиротињских суза — а више ништа. Ово ћемо употребити опет против њих.... И, заиста, ово би била нова метода, начин, којим се ми, рођеним нашим оружјем, — гонимо и прогонимо!....“ (Живо одобравање). — — —

«Па није то све, прихватио је г. Жилкред, јавни правозаступник за варош П.... и народни посланик за срез С...., они би овим спором, ако би га — да нас бог и од помисли сачува — добили, све нас, у очима бесвесне гомиле, што се народом зове, до у прашину понизили. Они би онда том свом народу победоносно повикали:

— Видиш, народе, твоју господу! — тамо је гњездо најфинијих лопова.... Ми смо само у једној њиховој кући, код једне госпође, супруге г. преседника сената, — нашли једну ствар украдену, утајану од милијуна! — По мом мишљењу, господо, ово и јест права њихова цељ. Она би, то сами увидети можете, нанела црну пегу на читаву нашу начелну партију. Моје је мишљење: И мачка има нокте да се брани.... А ми? — Гледамо скрштених руку, како наши «политични противници», наши, управ непријатељи, хоће да опљачкају једну — од најотменијих кућа, једног од најревноснијих бораца на пољу интереса наше партије!».... (Живо одобравање).

«Честити наши другови ову су ствар претресали с гледишта «социјално-политичног» , узео је реч г. Сенжерм, директор краљевског правног факултета. Ја се дивим бистрини њиног ума. Они су ову ствар с тога гледишта преставили у правој боји њеној. А сад, нека племенита господа дозволе мени, да је и ја по својој струци испитам, и да своје мишљење изречем.

Ја ћу бити кратак.

Да почнем.

Закони су хладна, мртва справа, — машина која расправља разна спорна питања и појединаца и корпорацијона. Справа ова не би имала никакве стварне вредности, да је људи не крећу, не оживљавају. Она може да буде одвећ корисна и одвећ штетна по људе, по партије, по земље, по народе, — по мери, како се она покреће, управља. Једни и исти закони, примењени на једне и исте случајеве с двојаким тумачењем и разумевањем, дају појам човека, који има ћуд. Закони, дакле, имају као и људи своју ћуд.... Разуме се за то, што тим законима управљају људи — жива ћудљива створења — а не они овима.

Ова мртва справа, господо, у нашим је рукама.... Чувајмо се, да се што не би догодило, што би је из наших руку истргло и предало у руке наших противника!... Ви сте сви, што вас је год ту, благородна господо и другови, мудри и увиђавни. Ваши су погледи дубоки. Они боље разуму и прошлост и даље виде у будућност, но обични — лаички погледи.

Ви ме разумете.

Наши противници хоће да се послуже овом мртвом справом.... Хоће њеном силом да отму од једног најплеменитијег нашег једномишљеника — вредност од циглог једног милијуна и двеста хиљада динара.... Ја рекох, господо, хоће да отму! — Опростите, молим вас, овом тривијалном изразу. Он ми се, ето случајно измакао. Мој је принцип, да у излагању мисли будем благ и објективан. Али сама природа предмета, о којој се саветујемо измами ми израз: они хоће да отму. То се могло казати — траже, желе да присвоје, или да им судови досуде.... То сам и хтео рећи.

Ја сам мишљења: да им се ово не допусти — силом опет оне мртве справе — коју људи, обичне памети зову: «земаљски закони».... (Бурно одобравање).

Ето какво је дејство произвео «уплив» г. Мишеља Мозентала председника сената у П...., ето докле је он својим заузимањем довео «праведну» ствар своје супруге г. Андроните! —

Ми би могли још сад на овом месту рећи:

Он је своју реч одржао.

IX

— Нараштаји за нараштајем долазе на овај свет и — ишчезавају, продужи г. учитељ даље.

Кад погледамо цигло за сто година назад — видимо читаву хиљаду милијуна људи на овоме шару земље наше. А сад — где су ти људи ? — Где су они силни цареви, краљеви, кнежеви; где њихови великодостојници — министри, посланици, паше, везири, ђенерали, официри — где су оне силне војске, од којих је тада свет цептио?... Јес, јес — још једном упитајмо: где су ти људи, жене, деца, девојке — лепотице ондашњег доба; где су њихна осећања — љубав, мрзост, смиреност, надувеност; где су њине недомашне жеље, где наде; где су им горке туге и жалости, а где бурна весеља и радости — где је онај безбројан и силан свет ? — —

Све, ама баш све покрива земља црна.... Од свију њих, у целом широком свету — једва ако још живи који стотињак слабих, погрбљених стараца. Па и они су давно и давно прекинули све свезе с овом мешавином новога света. Он више није њихов. Они се више не познају.... Села, вароши, путови, пролази — добили су други облик; у њима седи, станује, по њима ода други — непознат свет. — Они више нису међу нама — оно су само њихове сени. — —

А сад бацимо поглед — у напред за сто година, па се упитајмо: А где ћемо ми тада бити?

Онамо где и они први — под црном и хладном земљом!...

Страшна мисао! —

Од ње свак преза, бежи.

А не би требало. Требало би да нам је то и полазна и излазна тачка најозбиљнијих наших размишљања — при сваком раду, смеру, при сваком озбиљнијем делу. Ове су мисли без притворства, без образине. Оне су огледало у ком се види задња цељ човека — оно што је био, што је сад и што ће да буде. Оне грозно исмејавају оно наше охоло «ја». Оне нан иронично кажу: то ваше садање «ја» — равно је збиру оног пре вашег рођења и оног после ваше смрти....

Али, ове су мисли и узвишене. Оне нас упућују да вршино своју дужност и на спрам нас самих — нашег моралног угледа за кратко доба нашег живота — и на спрам наших ближњих — нашег подмлатка друштва, земље, отаџбине. Мисли нам те казују, да је све пролазно, привремено, а само не — добра дела учињена роду своме, роду, који не умире, већ живи вечно, живи и испитује дела и рад наш.... Изриче нам пресуду — вечног проклества или вечног благослова!..

О, многозначајне ли су речи покојног Његуша II:

„Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!...

А рашта ли долазе на овај свет кукавице, подлаци, положаре , чанколизи, потрпезне кучке — ова губа на сваком друштвеном телу?.. Какву „благотворну“ мисију има она да изврши ? — Да губа, да трује где год стане и до шта се год дотакне!...

Блажен ли је онај, који је лечи, утире!... Светао ли је онај, који чиста срца и невине душе друштвеног подмлатка чува, заштићује од те несретне кужне болести! — Та у подмлатку нашем ми продужујемо наше биће! Подмладак је наш — копија нас самих, наше посмртно „ехо“. Старајмо се, да то наше рођено „ехо“, не буде наказа погрда, срам — наше - посмртно понижење! —

Ми смо старост. Старост је прошлост. Прошлост је нешто што мирише на гроб. Наш подмладак, — то је наш препорођај, наша будућност, наш феникс, који вечно живи, који не умире! —

Зар ово није од утехе?

Јесте.

Флавије Артур Ривијер, још као „Розети“ — свршио је средње и основне школе у Лондону. Доцније пређе у своју отаџбину — у варош П.... Ту сврши природне науке. За тим му дође у главу да учи и медицину. Што науми то и учини. У време његове парнице био је у четвртој години медицине. Тада му је било 26 година. Он беше достигао мушку снагу и мушку лепоту.

Флавије је био од почетка свога школовања први међу својим друговима. У природним је наукама показао особите воље и дара. У медицини још више.

Био је од природе скроман, отворен, искрен и преко сваке мере милосрдан. Он је био и сам сиромах, али је ипак сваки залогај радо делио са сиромашним својим друговима.

Био је у опште веселе нарави; само по каткад би се десило да се удуби у неке неразговетне мисли. Тада би изгледао сетан и невесео.

Он је био млад. Али је опет имао велику, тамну, непровидљиву прошлост. Његово рано детињство престављало му се у чудној слици. Чинило му се као да и данас слуша громовиту вику, пуцњаву, трчање, бежање; писку деце, јаук жена... Да ово није страшан сан грозничава детета? — Он није знао. После овога боље се сећа два човека.... Како су га ови људи мазили и миловали!... Један од ове двојице морао му је бити отац!... а онај други? — шта му је он био ? — Не зна. Сећа се и једне жене. И она га је волела — исто као мати. Да л ово беше његова мајка ? — И то не зна... Све му се чинило, да је још у детињству од неког чуо ове кобне речи: „Твоја је мајка умрла.“ — Онда није ни знао шта то значи. —

— Доцније, и они људи и она жена и сва друга чељад ишчезоше — одоше некуд.... Куд? — Он ни данас не зна!... Зар није ово загонетно?! — — —

Од то доба за њ настају дани, које никад заборавити неће. То су дани детиње туге, детиње осаме — то су дани страдања и мучења! —

Једног дана остао је сам самцит код куће — које? — Ни он сам знао није. Ту је чекао дуго, дуго. Плакао је, викао је, звао је — у заман све!... Смрче се. Дође мрак. А он још сам. Нема ко ни свеће да упали! Он се заценуо од плача. Најзад је клонуо и — као дете заспао.

Кад се пробудио — још веће чудо! Он беше у са свим другој соби, покривен некаким дроњцима. У целој соби не беше ни једне лепе, читаве ствари. То беше више нека јазбина но соба. Флавије се престрави. Сад није умео ни да плаче. Велике беде, несреће — човека занеме, децу ућуткају... Флавије је упро очи на ону страну где се нешто видело налик на врата.

Она се отворише.

У собу уђе једно страшио. — Тако се бар запрепашћеном детету учинило.

То беше стара, погрбљена бабетина.

Лице јој беше грдно и рапаво. Нос кукаст, брада савијена. Ово двоје као да се беху саставили. Очи јој беху мале, округле, зелене — као трава. На врх чела је имала некаку грдну масницу. Десна јој обрва беше неком пржотином, на другом крају чела, уздигнута. То беше прави сатана у облику бабе, спрженог лица и зелених очију.

Како је ушла у собу стала је пред Флавија. Поче му пиљити у очи... Он и не дисаше. Има једна врста страха, пред којим и најплачљивија деца занеме. Тај страх беше обузео нашег малог сиротана. Чинило му се, ова ће га баба сад појести.

Она проговори:

«А, — деране мали, ти си већ будан!... Устај, устај; бака ти је спремила доручак»

Ове благе речи, чуо је мали Флавије од своје баке — тада, па више никада. — — — — — —

Сад настаје читав низ беда и невоља.... Сиромах Флавије; први је дан био лупан! За што? — Што је казао баби да му је име: Флавије....

«Теби је име Розети, штене госпоско! повикала је она, а очи су јој светлиле, као мачци кад је деца окупе тојагама испод кревета, — Розети! јеси чуо, Розети?!» и тако га лупи дланом по образу, да се сирото дете претурило...

Од то доба нико га друкчије звао није — већ Розети.

Али он се опет никако није могао навићи на ово име. Кад би га ко на улици, кад је почео продавати печено кестење, упитао: како ти је име, мали?“ — он би одговорио: «Флавије,» али би се одмах тргао и

додао: «зову ме овде и Розети.»

Бабу Флавијеву звали су сви — «баба Џома»....

Још оно јутро, кад се Флавије пробудио у баба Џоминој соби, он беше у другим хаљинама. То беху сами дроњци. Сирото дете стидило се у овим дроњама и од саме баба Џоме.

За све време док је код Џоме био, сваки је дан ма за што од ње бар по једну ћушку добијао, а било је случајева, кад га је баба на мртво име остављала. Сирото дете није никад знало, за што је могло бити лемано. Често је извукло бој за оно, за што се надало да добије бољу вечеру или бар какву благу реч.

Просто, овој се несретној баби није могло умостити.

Први је дан морало понети за бабом пуну корпу печеног кестења, и ваздан уз њу џуприти, док она све кестење не распрода. По некад се остајало до неко доба ноћи.

А опет што му је храна несретна била! Добијао је јутром по црн комадић леба, који је више личио на печено блато, но на шенични лебац. Овакву и оволику порцију добијао је и у подне и у вече. Сретан је то дан био, кад је и Флавије добио да што кашиком сркне.... А колико је пута остајао и без овог црног леба?! — Томе нема ни есапа. То би се редовно дешавало, кад би за шта извукао бој или кад би се баба вратила доцкан у вече с непродатим печеним кестењем. А то се, по несрећи, догађало врло често.

После неколико месеци, предомисли се баба, па почне само дете шиљати да јој робу продаје. Сад су тек настали мучни дани по Флавија. Беше настала зима, а он још у оним дроњама и бос.... И тако је морао по ваздан дреждати и кроз плач викати:

«Добро печено кестење — два за пару!»...

По каткад би се догодило, да поред њега прође по која милосрдна душа, која се сажали на јадно — голо дете, па му сву котарицу откупи. Он би тада радостан отрчао кући, дао баби паре, и тога би дана био миран.

Али Џома се новом јаду досети. Она се сетила, на који је начин дете једног јутра брзо продало кестење. Оно беше с парама, што но реч, брже дошло, но што је отишло.

Од тога доба Флавију није помогло ни милосрђе добрих хришћанских душа. Он се мораде одмах враћати с другом корпом пуном печеног кестења. Баба је видела, да се лепа парица да извлачити и из плача, голотиње и босотиње — овог јадног детета. Она му при поласку издаде поруку, да — за живу главу кући не долази, док и последњи кестенчић не прода.

Па како је у свету врло мало милосрђа, то је сиромах Розети и за то морао да пати. Морао је да трпи глад, да подноси бој од баба Џоме, чим му се десило да све кестење не прода, или да му се паре не подударе с продатим еспапом.

После једног љутог боја, што је кукавно дете од баба Џоме добило, она — сва задувана — кроз зубе проморога:

«Ово је прави мачији живот; не — још је жилавији! До сад би и сам ђаво скапао, а овом штенету — баш ништа није. Још бих рекла да се од боја гоји, да му глад прија.... А — овде се мора тражити други лек.... Овде се мора окренути други лист!...“

— — — — — — — — — — —

Једнога вечера Флавије се врати прилично доцкан. Било је скоро два сата ноћи. Није могао ни пола кестења да прода. С тога је заостао, не би ли који у вече протурио. Ал све би у заман. Кад је видео да по улицама бива све ређе и ређе света, он се крену и дође кући. Оно је сироче знало шта га чека. Па које од зиме, које од страха — дрктало је као прут. — Кад хтеде да уђе у собу, он чу неки разговор. Познао је глас баба Џоме. Она је неком нешто говорила. Најпосле рече живљим гласом:

«Сто динара па нека је сретно!.... Ни пребијене паре није вам ниже».

— Пристајем, одговори други непознати глас.... То ми је истина доста скупо, али шта ћу, треба ми; ја управ морам једног таког дечка имати; а знате, г. Џомо, мене су баш упутили на вас....

— Оно, знате, господине, добро су вас упутили, и он је онакви, каквог ви, као што велите, тражите, — али не знате како ће мени бити без тог обешка... Беше ни као десна рука.... одавно ме замењује.... и баш сам вам мало врло мало, за њ тражила»....

Флавију беше тада 9 година. Четири је већ близу како је код баба Џоме. Патња је свима, па и деци најбољи учитељ. Он беше од овога учитеља много што шта докучио.... Кад је чуо горњи разговор баба Џомин, њему пођоше мрави уз леђа. Он је знао, да му баба спрема нове беде и невоље.

«Ја баш не марим, рече непознати глас, можете се и пишманити; за ме је баш и онако прескупо.... Бог с вама, сто динара, то је 10.000 пара динарских! То је већ капитал.... Ја се управ чудим, шта ми би да пристанем; јес, нисам био ухватио рачун, колико ће изнети путни трошак, па онда одело на тог дерана.... Не, не, баш је много; а бог ме не бих га могао ни држати као ви.... особито одело, на обућа..

— Ха, ха, ха! — насмеја се баба Џома сатанским кикотом, — одевајте ви њега, господине, само као ја, па вас никад неће коштати ни пребијене паре; а што се обуће тиче, он воле бос, но обувен — барем се код мене није хтео никад обути.... А ја, кад сам већ рекла, — сто динара, нећу од речи ударати; то бар нисам никад чинила, — рече баба Џома, попуштајући очевидно за то, што је видела да је ударила на мајстора.

— А већ и ја немам куд, рекао сам — а баш што је скупо, скупо, — нек остане тако — даћу вам ето динара....

— Сто, ни паре мање!... Него да вам још нешто кажем!... Тог дерана ваља вам лемати сваки дан, а не дати му јести сваки други дан, ако хоћете, да од њега видите асне... То вам је мој савет!... Ја сам добро измерила тог обешењака.... Код њега је — што више батина, а мање леба, то више рада....

— Не брините ви већ... знам ја шта треба тим птичицама... Падне ли он мени шака, он ће, хоће неће — прести као мало маче....

— Тако ваља, рече баба Џома, очевидно веселим тоном, баш ми је мило, што сам му доброг газду нашла. Бар ће временом и он човек постати, и онда ће ме се сећати.... а већ знам, да је овај свет неблагодаран... Али до врага, што га већ нема?!... Вечерас баш као за пакост....»

Флавије се и нехотично накашља.

«А ево га! повика баба и врата отвори.... Јеси продао, Розети, кестење, ха? — Ниси! — стани да ме бар још на измаку упамтиш!... Биће ти на срећу!!...»

То рече и дочепа јадно дете за јаку; ћуши га по образу тако немилостиво, да је сироче — писнуло као црв под кором.... Оно тужно и жалосно баци поглед на странца.... Даље не знаде шта би.

Шта би?

Као разјарена звер, што би скочила на жртву своју, тако и странац сину муњевитим погледом.... И баба Џома већ лежаше као трула мешина за вратима.

«3ар си заборавила да ово дете није више у твојим сатанским рукама?!»..

То рече, баци јој једну кесу новаца, узе запрепашћено дете за руку и оде с њим у помрчину.

Ко би после неколико тренутака завирио у собу баба Џомину, могао би лепо видити, како овај ђаво — баба, као да ништа било није, — поред свеће седи и броји паре, што јој је онај странац бацио... Бројала је и бројала и опет бројала, својим очима није веровала.

У кеси је било: место сто динара, равно сто лујдора!...

Кад се Флавије сутра дан пробудио зачудио се. Он беше у лепим спаваћим хаљинама, у белој чистој кошуљи и у великој пространој соби с лепим великим прозорима, окренутим на улицу, којом пуно света иде тамо и амо.

Мало за тим уђе у собу једла жена. Могло јој је бити 24—26 година. На њеном се лицу огледаше добра душа. Она се љупко смешила. —

«Устани, чедо моје, рече после мале паузе, устани; ја и мој Џон Петар — чекамо те да с нама доручкујеш!»

Флавије устаде. Беху му спремљене нове новците хаљинице. Г. Џоновица му поможе да се обуче. Жена ова беше и душом и телом сушта доброта.

После неколико тренутака — Флавије је доручковао, први пут после четири дуге године — кафу с млеком и белим колачом.

Започео се нов живот.

Флавије је провео у кући Џона Петра и г. Беле, његове супруге, као код оца и мајке, пуних десет година. Они су га дали у школу. Свршио је четири основне школе и шест гимназија. Они су му често говорили:

«Ако увек останеш тако добар и добро узучиш, онда ће доћи онај добри човек да те види.... Да знаш како он често за те пита!.... Сећаш ли га се?.... Да њега није било, ти би и данас продавао кестење проклете баба Џоме!»....

Кад је свршио шести разред гимназије и добио сведоџбу, да је с одличним успехом свршио средње школе у Лондону — рече му г. Џон Петар:

«Дете моје, време је да се растајемо!...»

Ту је стајала и г. Бела. Она је плакала. И Флавије је плакао. Г. Џон Петар само је главу окренуо. И њему је био овој растанак тежак.

«Тако је, започе опет г. Џон, што бити мора, мора... Флавије чедо моје, онај пријатељ твој, онај добротвор и твој и наш, хоће да ти идеш у твоју отаџбину. Пођи одмах. Ево ти адресе од стана у вароши П.... у Ф.... Пођи са срећом. Сећај се нас!... Ми смо те били заволели као своје рођено дете.... Ти си био увек добар.... Ми те..»

И ту се загуши од плача и сам г. Џон Петар. Г. Бела је јецала као мало дете... А Флавије? — Он није умео да овим добрим људима каже — ни „збогом!..“ Био се заценуо од плача....

Тако се растају добре душе.

X

Ето за што би се Флавије понекад удубљивао у мисли. Он је гледао у своју чудновату прошлост. Он је још ни до данас разумео није.

Највише би мучило душу његову, што још не познаје свога добротвора, свога избавитеља, свога анђела хранитеља.

Колико га је пута гледао у сну — светла као јарко на планини сунце! —

«Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не истрже из вампирских руку оне проклете бабе? — Наказа, леш. Шта би било од мене, да ме овај чудновати човек не намести код оних добрих људи, — да ме не школова? — Умни богаљ. Њему имам да благодарим, што сам на путу, да и ја коме од асне будем!.... Да ли ћу се показати достојан његове доброте?

Овако би Флавије често у себи мислио. И то би трајало дуго, дуго — докле га год не би тргнуо из мисли какви његов друг.....

Његово физично биће беше углед свежости, здравља, мушке јачине. Сав његов спољашњи изглед престављаше пријатно и мирисно пролеће у човекову животу. Његова душевна страна, умна моћ, бистрина, зрело суђење, брзо сватање, — беху још даље измакли. Он по телу беше младић, а по души — зрео човек.

Био је и срцем и душом одан народној ствари. У борби за народна права и слободе био је неустрашив.

Он би рекао:

«Народне слободе, његово друштвено уређење — то је његово право, његова својина. Ја не могу да разумем ону господу, која је могла да се толико осмели да, под разним изговорима и марифетлуцима, тако дуго држи под својим печатом ову народну својину.... То је и сувише дрско!....»

Кад би га упитали, за што је баш изабрао да учи медицину, — он би одговорио:

«Да лечим сиротињу. То је једина класа људи бројем највећа, која нема својих лекара.... И здравље је човеку капитал. Оно је сиротињи још нешто више.

Оно је једини извор њен, из кога она црпи храну себи и својима.»

Полутанство је мрзио као и назадњаштво.

Кад би ко заступао «крпеж» и «накаламљавање» у друштвеним установама, он би с особитим хумором приметио:

«Погледајте само оне неимаре, како у ово велико народно здање умећу, трпају — ћерпич, чатму, криве црвоточне диреке с оне старе разрушене зграде... То је сигурно «њихова штедња»..., А заборављају — каква несрећа може да снађе оне, који се у тој огромној згради, од старе грађе, нађу, десе оног кобног дана, кад се она при најмањем потресу, — стропошта, сруши на њихове главе!»....

Кад су Флавија упитали његови другови — на неколико дана пред само суђење — шта мисли, какви су изгледи, држи ли да ће добити или изгубити спор који води против г. Андроните, супруге г. Мишеља Мозентала председника сената у П..... — он је смешећи се одговорио:

«Ствар је извесна, господо, ја губим спор. То готово већ не подлежи никакаквој сумњи. Тако ми каже и мој адвокат. За то сам расположен. Можете ми се и смејати. Ја примам. За ме има у овоме спору само један губитак. То је успомена на моје родитеље, — мога опа и моју мајку. А што се десило, да је та успомена — вредност од једног милијуна и двеста хиљада динара то ја, ваљда, нисам крив. Да је ова вредност мања, можда овог спора ни било не би; можда ја не бих ни био лишен оне успомене на моје родитеље; можда ником ни на ум папо не би, да не ове, тако миле, ствари лишава... А знате, господо, од куд у напред знам да ћу спор изгубити? —

Да вам кажем.

Ја сан потпуно уверен, да је право на мојој страни. И то, за мене бар, не подлежи никаквој сумњи.... И, преко свега тога, ја морам опет спор да изгубим. Такви је закон. Он хоће, он тражи да ја ово своје право пред судом потврдим с три бсзизузетна сведока; а ја, господо, имам само два. Трећег на несрећу, можда и на срећу, нисам могао пронаћи. Ово је, дакле, једна законска формалност, која ме лишава материне огрлице. И шта ће се? Закон је то — по њену се марамо управљати. Он и треба да је суверен воље човекове. С тога и носе велику одговорност они, који те законе граде, кад ови не одговарају постављеној цељи. Господо, право, закон — то није моја струка; али има нечега у праву, у законима, у судовима и у примени закона на спорне случајеве, што сваки мора да зна и да разуме, а то је ово: Закони и судови имају задњу цељ — да изналазе истину. Сад, да се вратимо на моју ствар. Ко њу проучи, ко је с пажњом размотри,испита, — тај би морао наћи: да је у овом спору, спорни предмет — огрлица — искључива својина мојих пок. родитеља, и по томе, да она сад мени припада. То би се нашло, а да се не морају испитивати ни она два сведока, што их имам. Сад, кад је тако — онда ко има права, да ми ту ствар одузме за то, што немам трећег сведока?

— Ја држим, господо, да је ово законска аномалија. Ако се може имати разлога, да се поред осталих доказа, не верује двојици мојих сведока, онда би тај исти разлог могао важити и за три, четири и више сведока. Број сведока, држим не би требао да одређује право. Апсолутност једне истине не може, не сме ништа на свету да измене. Ово је, господо, моје лаичко мишљење. Њега се мој адвокат не држи, и ако је уверен о том праву онако исто, као и ја, можда и више; јер је, како он вели, овај спор свестрано проучио.

Мој адвокат овако побија моје мишљење.

«Истина је да је судовима и законима задња цељ — да изналазе истину. Али из ове баш истине, поставке, како хоћете, излази, потиче логична нужност — питање: Кад ће ти закони, које примењују грешни људи, кад ће судови, у којима заседавају, суде опет — грешни људи, узети, да је та жељена истина нађена, откривена ? — Та се мера доказних срестава морала тачно одредити. За вашу ствар, г. Флавије, закон је јасно казао: хоћу три безизузетна сведока!...» Ко се сад, господине, сме задовољити с два?» —

Тако, господо, стоји моја ствар, о којој цео свет води толико рачуна. И, господо, ја ћу ипак да идем на суђење! — Тамо ме нешто вуче!... Као да ћу на том суђењу видити неког свог! А и јес, тамо се мора ставити на углед спорни предмет — огрлица моје матере. Хоћу да је видим! За то ми нису нужна три сведока. То ће за ме бити свечан призор!... Гледаћу стварку која је била на врату, на грудима моје слатке мајке!» — — — — —

XI

У једној прљавој и тесној улици у П...., у оно доба, ниси могао у по дана срести живу душу, започе г. учитељ своју занимљиву причу. Куће беху ниске, старе, опале; а готово свака друга била је пуста. И оно мало становника, што је обитавало у том усамљеном крају вароши, беху пука сиротиња.

У једној готово палој кућици живео је од више година један стогодишњи старац — Авриљ Дуферин, стари, пропали јувелир. Он беше обневидио још у 96 години. Сад је већ са свим слеп. У осталом био је, према годинама, још доста крепак. Да није био слеп, могао би, како су га још ноге држале, по који пут изаћи у варош.

У доба своје снаге био је чувен са своје јувелирске вештине. Он је био негда и одвећ имућан. Ко би тада ушао у његову јувелирницу, томе би се очи засенуле од сјаја и треперавог преливања драгог камења на разним адиђарима, које је он стављао на углед својој богатој муштерији

У оној несретној револуцији и ова је чувена јувелирница пропала — разграбљена.

А сад? — Старац је доживео дубоку старост и — просијачки штап! Но од прошње га је сачувала једна милосрдна душа. Тако је. У овом је крају било највише беде а најмање просјака.

Прошња — то је понижење човеково. У ком се месту множе просијаци у том је нестало добрих дела, тамо се множи саможивост, овај једини животински знак на човекову лику; а где саможивост преовлада, ту поврви просјачење на све стране.... Прошња је доказ, да је у нама нестало милосрђа! —

Готово сваке недеље облазио је један непознат човек овај сиромашни и пусти крај вароши. Био је обично умотан у дуго црно јапунџе. Он је улазио у сваку кућу, коју је сиромаштина притискивала. Притицао је сваком у помоћ. Помоћ је била скромна, али увек на време и сигурна. Он је посећавао и слепог јувелира. Имена му нико знао није. Неки су се за њим прикрадали, да виде, куд иде и где свраћа; али ником за руком није испало, да сазна стан и име његово. Кад би тако, тронут добротом његовом, стао благосиљати, он би благо приметио:

«Немојте мени благодарити, немојте мене благосиљати! — Ово што чиним — није дело моје, већ другога. Он је горе — на истини.... Њему само реците:

— «Нека му је лака земља црна!»

И они би тада побожно прошаптали:

— «Нека му је лака земља црна!» — —

Ето како је овај човек чинио добра дела.

Он је давао «десном да лева не вили».

Једнога вечера, на неколико дана пред рочиште, седио је слепи Дуферин у својој сабици. Било се већ у велико смркло. У соби није горела свећа. Није; јер је слепцу ноћ равна дану а дан ноћи, обоје је за њ вечита тама, вечита помрчина. Та колико се сиромах старац бркао у рачуну! Колико је пута ноћ држао да је дан; а дан да је ноћ!

Тако је и вечерас било.... Мислио је да се још није смркло, па је седио поред свога прозора и сав се у ухо претворио, те је слушао ход људи ил јав ма каквог живог створа. Беше му дотежала нема тишина, која наличаше на тајац самртника. Он је у заман чекао и слушао. У соби је само попак певушио. Старац задрема и — заспа. Колико ли је он пута овако у својој наслоњачи заспао — томе ни броја нема. Био је лакосан. Као и сви, који доживе дубоку старост. Док је старац овако спавао или боље рећи био између сна и јаве, — дотле се његова врата на соби отворише. Неко је ушао. Старац се трже. По ходу, по даху познао је ко је:

«А, ви сте, добри господине! рече старац, и окрете се онамо од куд је шум дошао.... Добро ми дошли! — Седите — на мој кревет! Од кад нисам ни с ким прозборио ни речи!... Једва чекам да ко дође — да се мало проразговарамо!... Овај нови свет не мари за разговор — нарочито са старим људима! У старо је време све друкчије било.... О, добри господине, како вам благодарим што сте ме посетили. — Јесте сели? — Седите само!... Још је рано.... Хоће ли скоро мрак?... Овај крај вароши нема још ни сата!... Шта ради та нова општинска самоуправа?... Беше се дигла ука и бука — умал не пукоше, док се не дочепаше власти!... Сад им се нико не меша у њихне послове... Па што се не побрину што и за овај крај, ког је и бог заборавио... Не, добри господине; бог није заборавио овај крај — он је вас нама послао!.. Да није вас, наша би сиротиња скапавала од глади по тој новој управи.... У старо је доба све друкчије било!... Ох проклета костобоља! — јаукну наједаред слепи јувелир, и зграби рукама своја колена — ова ће ме боља најпосле у гроб стропоштати!... Не знам каква је ово напаст; по некад прође, не буде севања по два три дана; а по каткад се опет чисто помами — пролази кроз кости као усијана шипка. Назеб стари!... Не умем да се чувам; седим по ваздан код овог проклетог прозора!.. Много се којешта стекло; а, боме, и године су!... Ох, хвала богу — мало умину!... Патите ли ви, господине, од костобоље? —

—Не, одговори један благ глас, чист као сребро у светог путира.

— Сретни сте! То је несретна боља. Ја од ње патим — ово је четрдесет година!... Најгоре ми је, што сам обневидио. Пре је и којекако било, ама сад — не видим баш ништа. Кад човек ослепи — боље је и да не живи.... Али шта ћу? — Морам чекати онај богом одређени час.... Само ми је дуго време !... О, господине, како вам благодарим за оног дечка! Он ме добро слуша. Донесе ми све, па рекне: «Ђедо, млеко кафа, кифле, путер — све је на столу!... Воде сам, вам донео с Минетиног кладенца — све је на свом месту. То рекне, па, као чиков, излети из собе. Ја зови, зови — а ја!... Он је за «деветим брдом». Буде ми жао. Сад бих се и с децом радо разговарао.... Сад су и деца друкчија но у моје доба.... Онда вам она по ваздан ћеретају, питају за најмању ситницу — као деца — хоће све да знаду. А овај мој дечко — тврд ли вам је на разговору!.. Ономад сам једва искамчио од њега неколико речи. Рече ми, да је народна партија одржала мегдан на последњим изборима; да ће се скупштинске седнице ове године држати у П.... а не у В..., да је изглед већ ту, да садања влада положи оружје пред народном партијом... Чуда!... Зар сад и деца воде бригу о «државним пословима»?... Ово је ваљда, дошао смак света! — Испричао ми је још нешто.... Али, господине, чудо је божје, што сад не могу да памтим! — Не знам шта је. — Ваљда и то годинама иде?!...»

Кад је странац ушао у собу старог Дуферина, онје под јапунџетом донео мали — слепи — фењерчић. Он га је метуо на сто и сео на старчев кревет. То беше човек од својих 40—45 година. Његови погледи беху се зауставили на старчевом лицу. Он је с пажњом слушао овог стогодишњег старца и примао је к срцу све жалбе старчеве — на осаму, на тешке боље, на све измене, које је нови свет учинио. Странац је гледао у овом слепом старцу живу, али ћелаву, опалу, трулу, — срушену прошлост! — Онај, који се негда ваљао у изобиљу — који се играо златом и драгим камењем; код кога су долазили и одлазили први богаташи, племићи — најлепши цвет ондашње младости и лепоте — седи данас стар, погурен, слеп — убог — у овој опалој уџерици и жели, тражи, чезне да му бар дете какво отвори врата и да коју с њим прозбори — да види, е је још међу живима!...

Како је све пролазно!....

«А, чекајте; сад знам, сетио сам се, о чему ми је причао мој дечко.... Е јес он прави неки маторац! настави старац. Ово вам дете зна шта се и по скупштинама ради, говори; шта се мисли, хоће, намерава да предузме!.... Оно зна шта се ради, суди и по судовима. То, у моје доба, нису могли ни матори људи да знају — нису ни смели знати. Они су гледали свој посао; па, кад би ко о чему што и проговорио, они би одмах рекли: «То није наш посао, има ко се о том брине.... Гледајмо ми свој посао и своју кућу»!... Ја држим да су они имали право. Али шта још од овог новог света изаћи неће!... Све се мења па и то.... Тако је. Он ми је причао о некој парници, о којој се по свој вароши много којешта говори. У ову су парницу, рече ми, умешани велики људи. Парницу је повео некакви народни човек.... Дете рече да би оно волело да тај младић спор добије. Сад баш не памтим, он ми и име каза — заборавио сам.... Ваљда су сад и имена друкчија, па за то не могу да их памтим.... Је сте ви, господине, што слушали о томе?

— Јес слушао сам, одговори странац с пуно радозналости. Он се малко исправи па рече:

»Парницу је повео г. Флавије медицинар на овдашњој клиници, син покојног Артура маркиза де-Ривијера, а унук старог маркиза Жоржа де-Ривијера.... Јесте познавали ову кућу?» —

— Јесам — ли познавао кућу Ривијера. питате ме, господине?... Бог с вама!... Како да писан. Зар моју најбољу муштерију да не познајем! Ја сам познавао и покојног старог маркиза Октава де-Ривијера.... Као да га сад гледам.... Он је умро давно. Сад ће у пролеће бити равно 65 година. Ја сам онда био у 37. Сад ми је 102... Године памтим, господине, то је чудо.... Друго се, бога ми, смеће с ума.... А што питате, господине, за тај дом? — Да није и њега сурвала проклета револуција? То вам је била најплеменитија и најбогатија племићска кућа оног доба.

— Сурвала баш до земље! одговори непознати, а још једнако не скидаше очију са старог јувелира. Ви рекосте, стари, да вам је та кућа била најбоља муштерија?... упита непознати, ударајући гласом на ово питање, као да је нешто важно сазнати желио.

— Јес, јес, казао сам вам истину, потврђиваше старац; помислите само, господине, један једини адиђар, што сам тој кући начинио — коштао је на 1,200.000 динара. Хе, ал то је опет за ту кућу била права ситница. Ти људи, просто, нису знали есапа од оног што су имали. Таку једну кућу кад има једна јувелирница па — доста....

— Тај сте накит правили, г. Дуферине, сигурно још старом маркизу Октаву де-Ривијеру? упита странац гласом особите радозналости.

— А, не, господине; каквом маркизу Октаву! — Он је био највећа тврдица од како је, ваљда, куће Ривијера. Тај вам се цењкао за најмањи прстенчић. А кад би што плаћао — као да га сад гледам — дрктале су му руке, као да је све светске араме појео.... По његовим би наруџбинама јувелири скапали од глади. Његов син г. Жорж, е то вам је већ други човек био; али ни овај није био ни за мали прст свога сина Артура. Овај вам беше прави племић. Кад се појави на улици, на коњу, у колима — с његова су лица сипали зраци доброте и племенитости. Он беше као најбољи пролетњи дан. Он је био човек милостива срца. Он је учинио више добра но сви Ривијери, од кад је њине куће и њине богаштине. По особитој наруџбини младог Артура маркиза де-Ривијера, ја сам начинио онај скупоцени адиђар. Хе, господине, онаког драгоценог камења немате данас. Оно беше жеравица а не камење. Па онда она израда!... Немојте ми уписати у хвалу — а ја бих се опкладио, да онако што данашњи ваши мајстори не би умели да начине.... То беше огрлица, први веренички дар, који беше спремао г. Артур својој лепој заручници Ани Севињској... Јес, јес, као да га сад очима гледам — фасон — полумесец са звездом... Ово је, господине, у миниатури грб породице Ривијера. Само што сам морао додати томе грбу још једну ствар — свето Христово распетије. Оно је висило на доњем боку полумесеца.... Трнови венац спаситељев, сав у смарагдима, и ране на телу његову, од чистих рубина, — најбоље су ми испали!... Ово је најскупља и најфинија израђевина, која је икад из моје радионице изишла. Ово није била израда, већ створ — вештина. Знам да сам и сам толико пута стајао и посматрао то чудо од накита.... И сад бих га волео видити. — Боже! и њега је морала смождити, уништити несретна револуција.... Шта је мени тада само пропало!... Али није зар; ко би био душман, да онаку драгоценост и по скупоћи и по изради упропасти?!... Ја је могу још и видити!... Хе, шта говорим?!... Овако више пута рекнем!... Очњи виде, да драгоцен ли си!... Нема блага, које се с тобом мерити може!... Збиља, господине, јесте ви од кога слушали, да човек, који преживи сто година — добија нове зубе и очњи вид? — За зубе не бих марио.... Ово је 38 година како сам изгубио последњи зуб из главе — па ништа.... Чини ми се као да је јуче било — пролази време пусто!... Али очњи вид; хе, то је са свим нешто друго.... Да ми је да прогледам — да још једном погледам у овај лепи свет, па не бих марио, колико за пару, да одмах умрем!»...

Старац је ово говорио а није осетио кад је непознати полако устао, узео свој фењерчић, пришао код старца и чекао док се он не истужи. Кад старац ућута, онда странац рече гласом који беше доста потресен:

«Добри мој старче, мени је мило што се још тако лепо сећаш твојих вештачких рукотворина.... Види се, да и данас с вољом говориш о своме негдашњем раду... Сад лаку ноћ!... Казаћу вашем дечку, да од сад мало више остане код вас.... Осама је, знам и ја, тешка...» То рече и — оде.... Сигурно да походи још кога и да учини још какво милосрдно дело у овом бедном крају.

Овог истог вечера добио је г. Флавије једно писмо. Оно је гласило:

«Позовите се још на г. Авриља Дуферина, старог јувелира, да вам буде трећи сведок у вашем спору, што га водите против г. Андроните супруге г. Мишеља Мозентала преседника сената, због огрлице ваше покојне матере. Сведок је тај својом руком начинио спорни предмет, а по наруџбини вашег покојног оца. Он је истина и стар и слеп; али је опет толико крепак, да ће моћи на суду исказати, оно што треба и што зна.... Сад збогом!... до виђења!» — —

Може се мислити како је ово писмо обрадовало Флавија. Он је више одлетио но отишао своме адвокату г. Босију. Овај је учинио одмах сутрадан све што је требало, да се и овај трећи сведок позове на рочиште. Кад је све свршио и нашао се с Флавијем, онда му је смешећи се рекао:

«Сад, г. Флавије, ваша ствар стоји са свим друкчије.,.. За вас се, рекао бих, стара неки невидљиви дух! — Ово је онај исти рукопис којим је писано и оно лањско писмо, у ком сте добили она у пола погорела документа и копије испита, како су и на који начин, нађени ти документи у кући пок. Бомјера де-Рула, првог мужа г. Андроните!...

— Видим.... тако је , рече Флавије замишљено....

Саме загонетке.... Кад ли ће се оне већ једном одгоненути?!....

— Још само два — трп дана имамо да чекамо,» одговори Босије, весело смешећи се.

XII

Још у четири сата по подне у очи дана суђења, сва су седишта, тако рећи разграбљена. Ова је парница заинтересовала и више и ниже сталеже, и више и ниже кругове, и богате и сиромашне грађане. Сваки је назирао у овоме спору нешто тајанствено — нешто «мистериозно»; сваки је у њему видео загонетку, која ће се тек на суду одгоненути. За то се многи још за рана постараше да себи осигурају седишта у судској дворани. Имало их је, који су хтели да из ове навале извуку и по коју корист. Они почеше да продају билете за доста лепе сумице. Но преседник суда, да би овом «швиндлерлуку» стао на пут, и да се не би «варања» и «каишарлуци» — догађали тако рећи пред судским вратиша, — изда строгу наредбу, да билете за седишта морају гласити на саму личност, која долази на ово суђење. И тако се, до душе, у овом погледу пресекао пут трговању са седиштима судске дворане. —

Кад се чуло, да ће на суђење доћи сви чланови породице уваженог дома г. Мишеља Мозентала, преседника сената, и његове супруге г. Андроните, рођене Бонвиљске, а кад је опет свет од некуд прокљувио, да ће на то суђење доћи и госпођица Адела, овај алем камен ондашњих лепотица, — онда се још живље осетио покрет у целој публици, а нарочито у млађим, отменим мушким круговима.

Истина госпођица се Адела ретко виђала у операма, позориштима и јавним забавама. Она је имала изредан укусу избору комада, којима би своју пажњу поклањала. И у овоме се тек огледаше њена истинска љубав према лепим вештинама. Она је очевидно избегавала сва она места, где би примери раскошлука, сујетног гиздашења, фудулука узимали већи размер. Она би само рекла:

«Жао ми је, да и на те ствари трошим моје време, које ми је и онако сувише кратко...»

Али, свакојако, на молбу своје матере, морала је отићи на једну иди две вечерње забаве, које су имале више вид приватни и породични; но, на којима се вазда стицало доста отмена света. И само неколико изредних опера, класичних позоришних комада и оне две приватне забаве, довољне су биле, да — Аделу изнесу на глас — то само беше доста, па да се види, да Адела, поред изванредне лепоте, има нечега, што све надмашава. То беше њено девојачко понашање према свакоме, без разлике старости и младости, без разлике положаја и богаштине. Ово њено понашање беше она дивна смеса — од брижљивог образовања, природне доброте њена срца, отворене и веселе нарави, ретке разборитости у њеним годинама и — што је најважније — њене чисте, мирисаве девојачке душе.... А ово су, богме, знали мудри и паметни људи да цене и уважавају. Многи би рекао:

«Ја бих се опкладио да госпођица Адела неће доћи на суђење. Њу само послушност према матери може присилити да се појави на једном суђењу, које може и на њено чисто лице бацити тамну сенку каква стара греха њене матере»....

Свет најбоље види, зна, цени, суди — дела наша.

Најоштрији, најдубљи погледи, то су они — јавнога мњења. Оно је већ жигосало матер а сажаљевало ћер. Јавно мњење — то је најстрожији судија. Али, јавно је мњење и најправеднији судија. Жиг, који удари јавно мњење — вечит је. То је белега, коју човек мора понети са собом и у — хладан гроб.

Судска је дворана пуна слушалаца. Само две фотеље с десне стране г. Мишеља Мозентала — беху празне.

Судије беху засели. Судбени сто беше покривен зеленом чохом. Сто беше потковичина облика. На челу испупчене округлине председавао је председник суда г. Бижо Ле—Саван. Две судије беху заузели своја места, — један с десне а други с леве стране. На столу стајаше исправљено велико св. јеванђеље, у финим, златом уоквирним кадифели корицама. С обе стране јеванђеља стајаху од чистог сребра велики крстати светњаци. У сваком светњаку - беху усађене по четири велике воштане свеће. На десној страни овог судбеног стола у самом углу судске дворане беше намештен сто за деловођу. Пред овим седила је тужилачка страна, — г. Флавије, а до овог његов адвокат г. Босије. С леве стране судбеног стола седила је тужена страна, — коју је, бар за сад, представљао г. Мишељ Мозентал председник сената, и адвокат госпође Андроните г. Жилкред де-Муљ, а до овога читав низ пријатеља и кућних познаника г. Мозентала. А пред свима овима беше поседала радознала публика. Средом ове публике беше остављен широк пролаз. У ходнику — пред заседањем — стајало је још небројено света. Беше наступио савршен тајац. И мува да пролети чула би се.

У побочној соби, с десне стране заседања, седила су три господина и један дечко. Први се звао г. Шарл Дебрижен — Конт Давињон; други — г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли, оба негдашњи кућни пријатељи пок. Артура де-Ривијера; трећи беше — старац Авриљ Дуферин, слепи јувелир, а четврти мали Фабијан — вођ слепог јувелира. Прва три беху сведоци по овом спору.

Читање акта још не почињаше. Као да се још на неког чекало.

Судска се врата отворише. Служитељ уђе и предаде председнику једно писмо. Овај га отвори — прочита.

«Г. Андронита супруга г. Мишеља Мазентала, преседника сената, — рече преседник званичним «тоном» — не може због злабости да присуствује на овом суђењу... Сад можемо приступити делу!...»

Г. Мишељ Мозентал, г. Жилкред де-Муљ адвокат г. Андроните и сви остали њихни пријатељи и познаници, само се чудно згледаше. Они се овом гласу за живу главу надали нису.... Г. Жилкред се нарочито беше окуњио; а г. Мишељ је само бленуо у своје пријатеље.... Да су на другом месту — могли би се мало и посаветовати, али овде, у суду, некако не иде....

Па и у публици се осетило неко мало кретање.. «Откуд баш данас да се г. Андронити смучи?!... ту има неки ђаво!» — мислили су једни. Други су само у себи жалили, што су у нади преварени — да ће данас гледати тако из близа царицу овог тајанственог скупа, спора....

Врата се судска и опет отворише. Послужитељ унесе још једно писмо. Он га предаде г. преседнику. Овај га јетко отвори и — прочита....

«Нека се донесе још једна фотеља.... нека господин уђе!» рече г. председник.

«3а кога се ово опет сад фотеља спрема?»... мишљаху неки радознало.

Висок и отмено одевен човек уђе у заседање. Његова појава само произвела је у целој публици необичан утисак:

«Огист Дегиљ!... прошапташе многи зачуђено.»

— «Шта тражи овај милијунар на овом спору?» питаху се други.... «3ар се и «ћивте» могу да заинтересују за овај и онај исход правде?!» питаху се подругљиво трећи.... «Да не мисли и он да се овде може што, онако испод руке, ућарити?» — разбијаху главу они, који су овде само за то дошли, да виде оно чудо од накита, које хоће да отме од оне честите госпође један ђачки «гуланфер» светска «протува,» која је себи увртила у главу, да је и она од старе племићске породице — па јој сад још само фали једна ситница од цигло 1,200.000 динара.

Огист Дегиљ беше одиста најбогатији трговац у П.... Њега су обично у «вишим круговима» убројавали у оне «добре домаћине,» који само гледају свој посао, своју трговину, своју тезгу и — ништа више. Друге капиталисте једнако су прокопавали за његову старину и порекло, па нису могли никако докучити — ни ко је, ни одакле је. Неки су само нагађали, да се његово богаство датира од револуције. Пакосни и завидљиви чак су дотле терали са својим злобним језицима, — као да је он смакао и утајао силно благо некаквом богатом племићу, који се у време оне опште забуне био са својим благом код њега склонио. Но у самој ствари ово су биле голе «сокак - лакрдије,» и злобна изношења оних, који нису били сретни у својим трговачким предузећима, и који нису могли ни у једном трговачком послу да издрже с њим конкуренцију. У осталом се знало као позитивно: да је Огист живео скромно и штедљиво, да је био преко сваке мере сретан у трговачким комбинацијама и да се не зна ни за један случај, да је у каквом предузећу претрпио какву знатнију штету. И свет је опет његову скромност и штедњу називао тврдичењем и џимријашлуком.

Огист је избегавао све јавне забаве и политичке дискусије. Био је нежењен. Одбио је толике понуде, које су сматране за врло ретке и угледне партије за женидбу.... У кратко: Огист је био и најбогатији трговац и највећи особењак у вароши П,... За то се свет онако и зачудно, кад је видео овог и милијунара и особењака да је и он дошао да присуствује на расправи овог загонетног и чудног спора. —

Кад је Огист Дегиљ ушао у судницу, он се учтиво поклонио судбеном столу. Г. председник му показа руком фотељу — као место, које му је из почасти одређено. Огист се опет учтиво поклони, па прође и седе.

Видило се, да је и сам нешто узбуђен. Његови су погледи и нехотично лутали по судској дворани. — Кад се ови сусретоше с погледима г. Мишеља Мозентала!, — онда се преко Огистових усана развуче хладан, ироничан осмејак. Ова су се два велика — сваки по свом послу и положају — човека познавала. Они се немо поздравише.

Огист стаде посматрати сва седишта и на њима радознале гледаоце. Да ли је тражио кога? — Његови се погледи зауставише онамо, где је седила тужилачка страна. Г. Флавије беше се замислио. Он је гледао преда се. На његову се лицу виђаше мешавина — туге, неизвесности, радозналости — наде. Чињаше се као да је сам самцит у својој соби, а не пред судом пред толиким светом, који беше упро очи у њ. Њега је Огист посматрао дуго и дуго.... Наједаред се Флавије трже, исправи. Њихови се погледи нађоше, сусретоше.... Они се мерише с пуно интереса и — неке, њима непојамне, симпатије.... Да боме, има прилика, кад се деси, да неког, ког никад ни видили нисмо, од првог погледа — заволемо у толикој мери, да би му се предали и срцем и душом, па да опет не знамо од куд то долази и за што то тако бива. Тако се нешто десило и Флавију Ривијеру и Огисту Дегиљу....

«На реду је да се чита тужба тужиоца,» рече г. председник свечаним гласом судије....

XIII

— Тужба је гласила, настави г. учитељ:

«Артур маркиз де-Ривијер, ступио је у брак с Аном Севињском — 20 септембра године 17....

Ово се доказује овим под «А» приложеним изводом венчаних — храма св. оца Ловре у П....

У овом сам браку рођен ја.

Ово се доказује изводом крштених — храма св. оца Ловре у П... (Види прилог под «Б»)

Моја је мати умрла.

Ово се доказује изводом умрлих — храма св. оца Ловре у П..,. (Види прилог под «В»)

У време револуције — кад се оно диже кука и мотика на разуздано ондашње племство, на насиља и нечувене злоупотребе ондашње власти, на корупцију — поквареност, која беше народу до грда дошла, и на све оно, што је ондашње друштво притискивало као поноћна мора; онда када је за старе грехе плаћала главом и многа невиност, — мој се отац спасао и пребегао у Инглиску. Он је само мене — дете од непуне четири године — на својим леђима изнео из оног општег метежа. Од огромне имаовине, коју су негда Ривијери имали, само је изнео један адиђар — накит, огрлицу моје пок. матере.

Мој отац умре у Лондону деветог јануара године 17.... Ово се доказује изводом умрлих — храма св. јеванђелиста Луке у Лондону. (Види прилог под «Г».)

На својој је смрти предао и мене — своје дете — и онај адиђар моје пок. матере, своме једином пријатељу Бомјеру де-Рулу. Овај се примио тога тешког аманета. Судбина је хтела те и овај једини мој заштитник умре на годину дана по смрти мог оца. Ово се доказује изводом умрлих — храма св. јеванђелиста Луке у Лондону. (Види прилог под «Д».)

Огрлица моје матере, документи, који су се на моја имовна и породична права односили, све је то остало при удови пок. Бомјера, г. Андронити, садашњој супрузи г. Мишеља Мозентала председника сената у П.... (Мргођење на страни туженој, жив покрет у публици.)

Шта је било с тим документима — како су неки допали ватре на камину у кући пок. Бомјера, како сам ја у овој кући једног вечера омркао, а освануо у бедној и прљавој јазбини баба Џоме, и то под именом «Розети», — то би г. Андронита најбоље могла да објасни.... (Протест са стране тужене.... гнушање у публици.... г. преседник опомиње на ред.)

Али, свакојако, то ће објаснити ови сведоци : г. Џон Петар и овога жена г. Бела. Петар је најпре био у служби код мога пок. оца, а доцније ступи у службу код пок. Бомјера; госпођа Бела је била собарица код г. Андроните све до оног кобног дана, кад је та племенита госпођа с накитом моје матере оставила Инглиску, дошла у П..,. и ступила у други брак — с г. Мишељем Мозенталом преседником сената, којом је приликом имала доброту да огрлицу моје матере уведе, као свој накит, у брачни уговор. (Живљи протести с стране тужене.... гнушање у публици.... г. преседник опомиње по други пут на ред и тишину.)

Ови ће сведоци осведочити, како су и где нађена ова три у пола нагорела документа. (Види прилог под «а», «6» и «в».)

Непотпуност ставова, које је ватра — сигурно она на камину у кући пок. Бомјера — оштетила, — нека попуне за то стручни вештаци.

Документе под «а» и «б» писао је мој отац, а онај под «в» писао је покојни Бомјер де-Рул. Ово ће се доказати вештачким сравњењем рукописа.

Несумњиви рукопис мог пок. оца налази се на акту No 10.881 (фасцикла број XXV година 17....); а г. Бомјера, на акту No 24.087 (фасцикла број XII година 17....), у архиви славног судбеног стола.

Огрлица моје матере има облик — фасон — полумесеца са звездом. На доњем боку овога адиђара виси Христово распетије. Адиђар је вештачка израђевина. У њему су три врсте драгог камења: брилијанти, смарагди и рубини. Цео је накит смештен у златну шатулу. Вредност овој огрлици износи 1,200.000 динара.

Да је овај исти адиђар дао мој пок. отац својој заручници Ани Севињској — мојој матери као први веренички дар, — посведочиће: г. Шарл Дебрижен Конт Давињон, г. Емиљ Флоријан маркиз де-Бранли. Они ће сведочити и о облику спорног предмета.

Спорна се огрлица и данас находи у притежању г. Андроните.

Све ово једно с другим преставља пуноважан доказ:

а, да сам ја законити син пок. Артура маркиза де-Ривијера и овога супруге пок. Ане Севињске;

б, да је мој пок. отац спорни предмет оставио по смрти на аманет пок Бомјеру де-Рулу;

в, да се он овог аманета и примио, и

г, да се та посмртна заоставшина и сад находи у притежању г. Андроните.

И ја, на основу свега тога, тражим да славни судбени сто својом пресудом наложи туженој г. Андронити, супрузи г. Мишеља Мозентала — да ми спорни предмет, материну огрлицу, уступи као моје очинство и материнство. (Мимично одобравање у публици, — мргођење на страни туженој.)

7 марта 18.. год.

у П....»

Понизни

Флавије Артур Ривијер

медицинар четврте године.“

За овим су читани прилози означени под «А», «Б», «В», «Г», и «Д», па онда они под «а», «б» и «в», а најпосле и вештачки прегледи и сравњења.

Вештаци су нашли: да су рукописи у документима под «а» и «б» — истоветни с несумњивим рукописом пок. Артура де-Ривијера, који се находи на акту No 10.881 (фасцикла број XXV од године 17....); а онај на документу под «в» — истоветан је с несумњивим рукописом пок. Бомјера де-Рула на акту No 24.087 (фасцикла бр. XII од године 17...) у архиви славног судбеног стола.

Вештаци су мнења:

— «Документе под «а» и «б» писао је Артур де-Ривијер; а онај под «в» писао је Бомјер де-Рул». —

Вештаци, одређени да попуне по могућству ватром оштећена документа под «а», «б» и «в» — могли су у неколико да изнађу, које су речи спаљене само на документу под «б».

Попуњени докуменат гласи:

— «......... мом сину Флавију Артуру де Ривијеру остављам златну шатулу и у њој његове матере пок. Ане Севињске огрлицу у дијамантима, смарагдима и рубинима — у вред. 1,200.000 динара.

Документи означени под I, II, III, IV, V.... увешће га у остала права, кад се врати у отаџбину.... Стараоц да буде мој пријатељ Бомјер де-Рул.

Лондон 24 децембра

17..., године. Артур де-Ривијер“

Има ли тужитељ шта да допуњава или измењује у својој тужби? упита г. председник тужилачку страну.

«Остајем при тужби. Нек се питају сведоци и том приликом тражим од судбеног стола, да се прочитају сведоџбе испитаних сведока — г. Џона Петра и његове жене г. Беле, одговори г. Босије адвокат Флавијев.»

«Сад је на реду да се чита одговор тужене стране», рече г. председник а и нехотично баци поглед на оне две празне фотеље и на г. Мишеља Мозентала, који је већ одавно почео губити присуство духа. Он је непрестано бленуо у своје пријатеље а нарочито у г. Жилкреда де-Муља.... Он је већ предвиђао да је г. Андронита имала право, кад му је казала, да се ствари друкчије обрнуле и да је опасност ту, да част и име њихове куће дође под критично питање. Г. Мишељу беше остала још једна и то доста јака нада, а то је: Његови начелни пријатељи дали су своју поштену реч, да ће ово питање његове куће сматрати као питање њиховог сопственог начелног политичног «вишег обзира.» А кад се с овога становишта овај спор посмотри, хе, онда, разуме се, нико не сме да и за најмање тамне ствари тражи објашњења. Њихов политични виши резон само загрми:

«Тако бива, тако бити мора!»

Кад би г. Мишељ на ове мисли дошао, он би се онда чисто мало разгалио и тада би суљнуо по који осветнички поглед на ону страну публике, од куда су се јављале очевидне симпатије за Артурову страну. — Одговор тужене стране гласи:

«Ко што каже — мора и да докаже.... Ко шта тражи и наћи ће.

Тужитељ је постао од неког времена публициста. Он напада на све што постоји. Сад јуриша и на својину — туђу!... Све му, ама баш све не ваља. Хоће да руши — до темеља све, па и — својину. То је његов принцип. Није само његов. Њих има доста, који су вољни да поделе, да не рекнем разграбе, туђу имаовину. Хе, али — не даду браћа.... Пис! много је мачку говеђа глава! — — — — —

На овом се пољу тужитељ уморио. Тражи сад друго поље — своје славе, своје величине. Хоће да постане «романиста.» У томе жели да је орђиналан. Хоће сам да створи и грађу за свој роман. Хоће да буде сам јунак у том роману.

И — сретно је почео!

Најпре је одбацио своје презиме «Розети». Оно је за јунака једног таког романа прозаично. Узео је друго — «Артур Ривијер». Оно дивно звони. То је име првог дома у нашој краљевини!.... Он то и хоће. Само је чудо, што је изоставио из тог имена оно племићско «де».... Његов уображени отац није хтео никад да то из свог презимена избацује!.... Ко може да погоди за што је учинио то јунак овог романа? — ђаволи су ови људи! Они све прокљуве. Сад знамо за што. Хоће да се уздигне у очима свога народа, — народа, коме се на силу намеће за браниоца његових права, његових слобода — краће да рекнем: хоће да се «популарише»....

И — ми му праштамо. Нека мења имена, нека мења презимена, нека бира који хоће грб из читаве, «хералдике», нек постаје син које хоће велике и славне породице — ми му, нек буде уверен, замерити нећемо. .. Али има нешто што му се не може, што му се не сме допустити. А шта је то ? — Да одмах кажем.

Г. тужитељ, г. Флавије Артур Ривијер — изнашао је нову методу — начин —, како ће да постане богат! Он хоће, он бар куша, да од нашег славног судбеног стола начини гвоздене маше, којима мисли, да вади жеравицу из зажарене пећи.... Он хоће ни мање ни више, да наш судбени сто, ову светињу нашу унизи, оскрнави.... Хоће рукама суда да отима туђу имаовину, туђу тековину, туђе добро — хоће судским рукама да руши својину!...

Али на срећу нашу — ова је светиња тако високо место заузела, да јој се оваки унижавајући умишљаји ни приближити, ни дотаћи не могу!...

Славни је судбени сто «неприкосновен». Он је изван домашаја себичне људске сфере. Његова је сфера у свези с престолом правде божје (веселост на страни туженој.... г. Мишеље само што није полетио да загрли славног творца овог одговора — г. Жилкреда).

Славни је судбени ето, опет велим, сигуран, неприкосновен!...

А моја властодавка г. Андронита, а њен многоуважени муж г. Мишељ Мозентал, овај триестогодишљи раденик у државној служби, дом овај велим, на ком нема, нити може бити, и сенке од «унижавајућих дела» — честита, велим, породица ова, која никад ни на муху стала није, — је ли она сигурна од атентата, који је овако дивно смишљен, да једним ударцем сруши углед једне породице, која је најзаслужнија на пољу борбе за утврђење «постојећег стања»?... -Је ли сигурна?... питам.

Јесте.

Она мора да буде сигурна.

Њу, њену праведну ствар, морају да заштићују — наши судови, закони — ми сви!... (Особита веселост на туженој страни.... мргођење у публици.)

И шта тражи тужитељ? —

Он вели: Огрлицу своје матере. А где је та огрлица? — Он вели: Ено је у г. Андроните... И за то је натрпао пуно доказа.... Каквих? — То ћемо видити.

Он је сметуо с ума нешто најважније. Он још ни чим не доказује: да је он главом оно дете, које је рођено у браку пок. Артура де-Ривијера и овога супруге пок. Ане Севињске.... Шта бих ја могао наћи племића и племићака, како су ступили у брак, па онда како се у том браку родило дете, и њега сад нема; а ја повичи, пошто узмем име детиње и презиме оца његова, — чујте људи, судови, закони, ја сам главом то дете и наследник свега оног, што би оно, да је живо, наследило; а ако не верујете, ево извода венчаних мојих родитеља, ево извода умрлих, а ево и извода како сам ја у том браку рођен!... Дивна мисао.... Мени овако што не би никад на ум пало... И за то се хоће оригинална способност. Ја је неман. То признајем. Њу могу имати само гамени какве џиновске вароши као што је наш П.....

Тражим да се тужитељ одбије од тражења. А што је неким изразима у тужби тужитеља нападнута част племените г. Андроните, моје властодавке, — то ћу и знати и умети са свим другим путем потражити рачуна од г. Флавија «Артура Ривијера», овог, без шале оригиналног јунака у његову мистериозну роману. — —

10 априла године 18.. у П....

Понизни

Жилкред де-Муљ заступник г.

Андроните, супруге г. Мишеља Мозентала

преседника сената у П....»

«Има ли тужена страна да свој одговор у чему «допуњује», «објашњује» или да што измени?“ упита г. преседник тоном, који је хтео у исто време рећи: «Алал ти вера, г. Жилкреде; овако ваља!... Удри ти најпре змију по глави — нека јој мркне свест — па ћеш је после лако — и од по муке, дотући!...»

Г. Жилкред одговори:

«Па хајде да видимо, шта су рекле те Лондонлије, сведоци тужитељеви г. Џон Петар и његова госпа Бела? Да чујемо шта ће рећи г. сведоци из П.... Ето и ја тражим да се они испитају. Мене ће бар њихова сведоџба занимати. Нарочито сам радознао шта ће рећи, шта ће сведочити тај новопронађени, слепи јувелир — сведок?...

Чудо ми је само, како је наш млади племић могао да употреби у ову одвећ суптилну ствар својих родитеља — ако је, то јест, он сигуран да су му они родитељи — људе од таког ниског порекла!... Још је чудније како се могао заканити, да гази блато по оној нечистој и пустој улици, да међу оним убожацима тражи старе познанике честитог дома својих уображених предака, да потражи међу просјацима човека, који је с његовим оцем пок. Артуром де-Ривијером био на прошевини, којом је приликом уочио скупоцени веренички дар, па сад, наравски, ваља да дође пред славни судбени сто да то осведочи и још као прстом покаже: «И тај је, господо судије, адиђар онај исти, што га на врату носи г. Андронита!»... Чудо је то све. Али ми треба да опростимо нашем младом племићу!... Та за бога, он је новајлија још. Он сигурно и не слути колико вређа своје претке, свог оца, своју матер, — ако су, то јест, они заиста његови претци, ако је Артур његов отац, ако је Ана Севињска његова мати — што их мртве увршћује у друштво просјака и убожака».... (Веселост на страни туженој.... «Зар у убожацима и сиротињи не тече онака иста крв у жилама, као и у племства.... зар сиротиња нису људи?...» упита неко из публике.... Сад се диже читава граја.... Г. преседник хоће да казни оног што се усудио да упада у судске ствари.... Не зна се, за пакост, ко је.... Глас је излетио с оне стране откуд су се јављале симпатије за тужилачку страну.... Г. преседник хоће да искључи целу публику.... Он погледа на г. Мишеља, Жилкреда и све пријатеље Мозенталове куће, погледа нарочито на г. Огиста Дегиља.... И ови би морали изаћи — сви, сем тужитеља и тужених.... Шта ће? — Сведе опет на опомену — мало оштрију.)

Г. Жилкред узе реч:

«Славни судбени сто већ и сам види, познаје тенденцију, праву намеру оног гласа из публике. Он је протестовао, што сам се усудио да приметим, да просјаци и убожаци нису могли бити другови и кућни пријатељи чувене куће Ривијера.... Он, тај глас, протествује, што у тој мојој скромној примедби види оно, што ја нити тврдим ни поричем.... Моја је струка право. Ја не умем да аналишем људску крв, те да видим да ли је она у просјака друкчија, но она у племства. Што не умем, то и не кажем. Онај глас из публике показао нам је још нешто. И то нешто од важности је. Зар не видимо, господо, да се нокти комунизма, социјализма ево већ пружају до пред сами судбени сто?!... Зар не видимо да су постали толико дрски, да нам своја начела — која хоће све да поруше — почеше и пред самим судовима да намећу?!.. То сам ја, господо судије, разумео у оном гласу из публике....» (Веселост на страни туженој.... комешање у публици). — —

Г. Флавије беше један од оних младих карактера, који истина много којешта виде, који воде рачуна о свима друштвеним манама, што су се као коров укорениле и разбокориле у градини народног живота, шта више, он беше човек пун енергије, пун добре воље, да тај коров треби, сатире, а да на место њега сади, гаји, негује, подиже биље друштвене чедности, морала, правде, слободе — за све и свакога, без разлике стања и сталежа, ранга и положаја. Али он не беше још добио прилику да својим очима завири до на дно устајале, жабокречне, ритом и ситом обрасле баруштине друштвеног склопа.... Он још није добио прилику да види онај сплет од гадних и отровних амфибија што гмижу по дну тог кужног талога од многогодишњег трулежа и отпадака органских створова.

Флавије је данас први пут видео грозни и гнусни облик једне таке амфибије. Та амфибија беше главом 1. Жилкред де-Муљ — јавни правозаступник за варош П.... и народни посланик за срез С.... Та амфибија беше адвокат г Андроните.... Та амфибија беше злосретни бранилац правде!!...

Флавије је само гледао ову грдобу, ово чудовиште под маском човекова лика. Флавије се згрозио. Он је једном хтео као разјарени лаф да полети, да зграби, да раздере — да као црва згази ову наказу од наказе, овај кужни чир пун заразног гноја на телу оног народа, ког је Флавије волео, љубио као своју душу, као свој живот, као свој идол љубави. И само један поглед г. Огиста Дегиља, који као да беше смотрио шта се кува у души Флавијевој, — учини, те се узбуркани таласи гњева и гнушања Флавијева — стишаше и смирише.

Кад се мир у неколико поврати г. председник огласи:

«Сад је на реду, да се читају искази сведока — г. Џона Петра бакала и овога жене г. Беле. Ови су сведоци испитани код краљевског судбеног стола у Лондону. Њихову сведоџбу имамо преведену и оверену нашим министром иностраних дела....»

XIV

— Сведоџба г. Џона Петра бакала из Лондона гласи — поче г. преседник читање даље.

«Ја о тој ствари знам ово да сведочим, господине: Сад ће бити око 20—21 годину, мање или нешто више, то не памтим. То је било онда када је наш Лондон био пун бегунаца из П..... Ја се тада погодим код неког г. Артура маркиза де-Ривијера. Он је био самац. Имао је само једног синчића од 4 године. Детету овом беше име Флавије. Г. Артур умре после два—три месеца, а своје дете остави у аманет свом присном пријатељу г. Бомјеру де-Рулу. Они заиста беху прави пријатељи. Г. Бомјер је плакао за Артуром као мало дете. Г. Бомјер, ваљда због детета, не хтеде мене да пусти; он ме прими себи. Ово ми је било мило Бејах се запазио с госпођицом Белом, собарицом код г Андроните. То беше добра, учтива а боме и лепа девојчица. Ми смо се после узели. Сад живимо задовољно. —

Не прође ви година дана — умре и Бомјер.

Овај је случај бацио и мене и моју Белу у велику неприлику. На три или четири дана по смрти Бомјеровој, отпусти нас г. Андронита. Она је тога дана оставила Лондон. Више за њу никад ништа чули нисмо. У очи дана поласка г. Андронита се показала необична. Она беше готово збуњена. Још с вечера често је улазила и излазила из кабинета свог пок. мужа. Беше ладно. Рече ми да наложим на камину мало ватре Ја то учиним. Она је после опет ушла у кабинет. Тог се пута задржа дуго. Њено се дете, мала Адела, беше нешто усцикала. Бела је није могла забавити. Није јој тада била ни година. Бела јави мени да кажем г. Андронити, да је детету зло. Ја полако отворим врата на кабинету. Госпођа Андронита сеђаше за столом. Беше чудна у лицу. Ја се поплаших. Пред њом стајаху многе неке хартије. Ту беху и друге неке ствари. Видио сам и златну шатулу. Она беше отворена. Сва је шатула у ватри горела. То је био некакви накит у самом драгом камењу. Ја полако затворим врата. Испричам све мојој Бели. Дете је још једнако врискало Хтело је свиснути. Бела ме није ни чула шта сам јој говорио. Она није знала шта да ради. Мораде однети дете матери. Кад је ушла у кабинет зачудила се. Кабинет је био пун пунцит дима. Код камина је стајала г. Андронита Она се необично тргла, кад је чула вриску детета свога. Бела ми је причала, да је стајала неколико тренутака нема, бледа — као изван себе. За тим је мало дошла себи.

«Отвори прозоре, нек дим изађе!... Сад спалих неке хартије, које су могле мом мужу главе доћи!...» То је рекла и не знајући шта говори, па узела дете и отишла у собу своју Бела је отворила прозоре, дим је био изашао.... Ватру беше попао црн пухор од сагорелих хартија.... С краја ватре биле су још неке у пола, а неке и више од пола читаве... Све су жене радознале. И Бела је у сваком погледу жена — с добрим само срцем. Она домча онај остатак хартија.... Остави кабинет и све мени исприча. Од мене није никад ништа крила.

Сутра дан нити смо ми били више код г. Андроните, нити је ова била у оном стану.... Шта је било с малим Фловијем — нисмо знали. Мислили смо да га је госпа са собом одвела. А шта смо могли друго да мислимо? То је било најприродније.

Како смо се преварили! —

После неколико месеци ја нађем сирото дете где џупри уз некакву бабу што продаје кестење. Станем. Нисам могао својим очима да верујем. Баба ме погледа подозриво. Ја се досетим.... Ми смо вам, господине, увек досетљиви.... Купим неколико кестенчића и том приликом добро завирим детету у очи... «Оно је» помислим «зацело». Како је јадно изгледало, и босо и голо и неопрано. Оно мене није познало....

Отрчим Бели: кажем јој све. Она брже боље — спреми се. Дођемо на оно место — било је у улици св. Џемса. Кад тамо ни бабе ни детета! Били су отишли ваљда кући. Беше нам, врло жао.... «Сиромах Флавије — шта је дочекао!» — мишљасмо.

Толико смо пута одлазили и ја и Бела у улицу св. Џемса. Али све узалуд. Никад га не могасмо наћи.

После овога и нас погоди несрећа.

Моја се Бела разболи.... Обоје бесмо без службе. Потрошила се и последња пара.... Зараде ни од куд. Бела је лежала од врућиштине — девет пуних недеља.... Кад онда нисам ударио у прошњу — ил у још што горе — никад нећу!...

Бела се једва мало придиже. Дође друга несрећа. Оне, чини ми се, не иду никад саме.... Увек им је друштво — беда, невоља, глад — црна неимаштина!... Сад паднем ја да лежим — од исте болести. Био сам изван себе две — три недеље. Шта је за то доба радила Бела, онако слаба, ја не знам. Кад сам дошао себи — о чуда! — Био сам у другој кући, у другој соби, у другим хаљинама.... ? Где сам ово — помислим.

«У нашој кући», одговори ми Бела, а сузе јој грунуше из очију. Она се обрадовала.... Толико времена нисам ни једне разумне прозборио.

Тако је било.

Бог често и сиротињу погледа.

Кад сам пао лежати, Бела, онако слаба, без пребијене паре — нашла се у чуду.... Падне јој на ум једна њена другарица — мала Ибрина — тако су је звали.... Умрла је — бог да јој душу опрости! — Ибрина је била у служби код неке богате породице, која беше дошла у Лондон из северне Америке. Они су становали у оној истој кући, где је умро пок. Артур де-Ривијер.

Њој оде Бела. Потужи јој се. Открије јој све наше јаде. И Ибрина је била сирота, али она прими к срцу нашу беду. Она је одвајала од својих уста, па је нама помагала.... Сиротиња има нешто, што немају богаташи. То је милосрђе. Бела је ишла чешће Ибрини, и вазда се враћала пуних руку.

Једнога вечера затече Бела код Ибрине некаквог странца. Он беше дошао пре неколико дана из П..... да потражи неког далеког свог рођака, који је у време револуције дошао с једним дететом у Лондон, па се после није вратио. У варошком кварту даду му нумеру куће где је становао, и та је кућа била где су Ибринини господари становали. Рођаку странчеву било је име Артур маркиз де-Ривијер.

Удес овај одређен је руком самог спаситеља.

Моја Бела исприча странцу све што је знала о Артуру и његовом сину. Још оног вечера странац дође у наш стан. Прегледа оне нагореле хартије. Он је нашао траг свог рођака.

Још сутра дан он нам купи кућу, пресели нас. Доведе лекара и ја за кратко време дођем себи.

Кад сам се са свим опоравио, одведем странца на гроб Артуров. Он је пао на хладно бусење гроба па је плакао као мало дете. После сам га водио и на гроб пок. Бомјера. И ту су му сузе грунуле из очију. Обојици је подигао дивне споменике. Жалио је што нису један код другога. Разуме се да смо му и о детету — Флавију — казали све што смо знали. Нисмо заборавили, како сам га ја познао у улици св. Џемса и како смо толико пута ишли, не би ли га где нашли и видили.

Сад је тек настала права невоља. Ово је дете ваљало по што по то пронаћи. Све је чињено, све је покушано — па све би у заман! —

Старанац је сваки дан добијао писма из П... а сваки је дан готово писао у П.... Једног јутра рече нам тужним гласом: «Ја морам поћи. Али вама остављам у аманет, да ми малог Флавија пронађете.... Ако га нађете, немојте ништа предузимати док мени не јавите — бојим се да се што не догоди што би детету наудило.... Шта знам ја — каква га непријатељска рука бацила у ту беду.... Можда се и сад на њ пази.... Ту се мора мудро и обазриво радити.»

Кад пође даде нам 100 фуната стерлинга (2400 динара) да какву радњу отворимо. То смо и учинили. Отворили смо бакалницу. Рад нам је сам бог благословио. Ми смо сретни.

Странац оде а ми остадосмо.

Ми нисмо мировали пуне три године. Детета нигде ни од корова, као да је у земљу пропало.... Боже мој, господине, та Лондон и јест сиње море. Човек је у њему као зрно песка у мору. —

Једнога дана беше моја Бела изишла у варош. Зачудио сам се — ваздан није кући дошла. Прође два сахата ноћи, а ње још нема. Био сам се поплашио. Морало је се нешто догодити. Нисам знао шта да радим, куд да пођем, куд да је тражим, особито у Лондону. — Кад, на срећу, у зло доба, врата се отворише — ето је!... Она се сва задувала. На лицу јој се беше исписала и туга и радост.... Она је у ме само гледала. Није умела ни речи да прозбори:

«Шта ти је? за бога?? упитам је.

— Ћути, рече ми; да се мало одморим, казаћу ти!... Добро је.... Хвала богу већ једном!... Ала је сретан данашњи дан!... Никад га заборавити нећу!...

— Шта је, казуј! повичем јој пун нестрпљења....

— Хе, шта је?... стани мало.... о боже теби хвала!... ти си моју молитву услишио!... Шта је? питаш ме.... Да ти кажем!... Нашла сам нашег Флавија!... нашег сиротана.... јадно моје сироче!... Куку мени што га не узех на кркаче?!.. што га не донесох овде??.. Хе, ни сам смела од нашег добротвора; а никог другог питала не бих»....

Е, господине, не памтим ништа у свету, од кад сам се родио, да ме је тако што обрадовало, као овај глас!...

«3наш, рече ми моја жена, да је данас било доста хладно. Ја одох, не знам ни сана за што.... Бог ме је сам упутио у улицу св. Ђорђа. Црква св. Ђорђа беше већ отворена. Уђем те се помолим Богу, као обично.... Он ме је чуо. Он ми је помогао. — Кад изађох из цркве — а један дечко — го, цепти као прут и кроз плач тужно виче:

— «Добро кестење — два за пару !»

Мени сину божја мисао у главу.... Погледам га.... завирим му у очи. — «Он је» помислим.... Кроз ону мршавост, кроз оно тамно бледило, кроз ону неопранштину, нечистоту, — вираху још оне мени добро познате црте нашег малог Флавија.... -

Упитам га:

— «Како ти је име, чедо моје?

Он ме тужно погледа.... Видила сам лепо — оно мене није познало.... Јадно дете — и оно би се обрадовало.

— Мени је име Флавије! — одговори ми дркћућим гласом, ал се одмах трже као опржено, па додаде: -

— Мене зову овде и «Розети»...

— Он је нема никакве сумње! помислим,... Шта ћу да радим, кукавица сиња?!..» Сетим се одмах. Сам је ме бог научио.... На срећу бејах понела нешто пара. Ја га упитам:

— По што ћеш ми дати све твоје кестење.... хоћу баш све — де кажи, чедо моје?....

— «Два за пару,» одговори јадник, и погледа ме својим помућеним очицама, баш као да је хтео рећи: узми све, узми све — бог ти помогао!..

Пребројимо. Платим му. Ја не бих ни бројала; дала би му коју пару више, али сам се бојала да тим што не шкодим њему, да не учиним горе. Он, весео пође. Ја застанем, као бајаги вежем мараму с кестењем, а она ни се дреши.... Оно измаче.... Ја за њим полако, чинећи се и невешта, све гледам у дућане, као да бих још нешто купила; али моје око није силазило с овог јадника. Тако смо ишли дуго. Дете је застајкивало. Ваљда је бројало паре. Једном се и саже. Мора да је коју пару испустило, па је довати. Најпосле сависмо у један ћор-сокак. У том крају никад била нисам. На све стране испада сама гола сиротиња. Дете уђе у једну уџерицу. И заиста ово није било ни налик на кућу. Ту је било некад некакво велико здање, па је срушено. Остао беше још само један зид који се наслањао на другу суседну кућу, те је тако све личило на троуго. У овом троуглу стоји прилепљена она уџерица с вратима мањим од малог прозора, а с прозором кроз који се једва мачка може провући.... Све сам распитала — онако из далека да се нико не сети.... Сазнала сам, да је Флавије код некакве баба Џоме.... На њу мрзи цео комшилук. Она је сваком живом досадила. То није баба причаше ми — то је бесна мачка, која сваком оће очи да изгребе. Флавије — јадни Флавије — то је прави мученик, ког тамо зову «Розети....»

— Ево ти његова еспапа!» повика ми жена и мету мараму пуну кестења преда ме...

«Ја сам, господине, још тога вечера писао у П...., на адресу непознатог. И — шта мислите? — Четврти дан је био већ у нашој кући.

Још је тог истог дана учинио све нужне припреме. Човек нам се овај, господине, учинио преко сваке мере обазрив. Договоримо се најпре у коју ћемо собу да сместимо Флавија. Дали смо му лепу, светлу собицу са сокака. Наместимо постељу. Спремимо му неколико пари хаљиница, рубља и све друго што једном детету из отменије куће треба Ово је чињено као да је дете већ ту. — Непознати нам издаде упуства, како ћемо се владати према детету. Кад смо с овим били готови, он с мојом Белом оде. Било је пред саму ноћ. Бела се одмах врати; а странац дође у пола ноћи... Он доведе дете... О, господине, како смо се обрадовали!.. Странац отпутова још исте ноћи. Кад је отишао понео је са собом и оне нагореле хартије... На самом поласку рече нам:

«Можда ћете се ви једног дана питати код вашег краљевског судбеног стола о овом детету... Кажите само оно што знате, кажите — истину» То рече па оде. Од тога доба нисмо га више видили.

Ми смо у длаку поступили онако како нам је он наредио. А и како не би Он беше наш избавитељ, а ми опет дете запазисмо као своје. Бог нам није дао друге деце.

Дете оста код нас пуних десет година. Свршило је основне и средње школе.

Ми добијемо наредбу, разуме се од нашег добротвора, да дете упутимо у П..... чим сврши последњи испит из шесте гимназије. Добили смо и нумеру од стана, куд ће и где ће одсести у П..... Тако смо и урадили... О, господине, како нам би тежак тај растанак. Сви смо троје плакали као мала деца... Флавије није био више дете. Он вам је био мудар, паметан, бистар као какви зрео човек.

Он оде. Од то доба ни њега више видили нисмо; али нам пише често. Он нас се сећа, поштује, као да смо га родили... А ми, хе, господине, да нам је бар да га још једном видимо, па не би жалили умрети. Сад је он већ свршен човек. Учи медицину, хоће да буде лекар. —

То је што о том детету знам. На све ово могу се и заклети... Ово ће вам потврдити и моја жена. Наравски — шта би могла друго да каже до — оно, што сам ја казао; а то је, сушту, овејану, истину.»

— И заиста, рече г. учитељ, — исказ г. Беле подударао се у длаку са сведоџбом њеног мужа. Она је била много опширнија. — Причала је с више осетљивости. Она је причајући и плакала, — али све кад се узме, опет је изишло од речи до речи оно, што је и њен муж, г. Џон Петар, испричао. Истина, ма се с ког краја почела казивати, остаје увек — само истина.....

«Сад је на реду да се испитају сведоци, а на име г. Шарл Дебрижен Конт Давињон», рече г. преседник краљевског судбеног стола. —

XV

Г. Шарл Дебрижен беше човек осредњег стаса. Било му је око 60 година. Био је сед као овца; али се још добро држао на ногама. И он је пострадао у револуцији. Све му је имање конфисковано Он је зарана осетио шта ће да буде, па се склонио код неког свог пријатеља у село Тариду, које лежи с ове стране Пиринеја — готово на самом његовом подножју. Ово је село на устима једног планинског пролаза, којим се криумчари најрадије служе за пренос забрањене робе у Шпанију или отуд овамо. Ово је место г. Дебрижен сигурно и за то изабрао, што му је одавде лако било умаћи у Шпанију, ако баш до густа — дође. На срећу његову до тога ни дошло није. Кад се редовно стање повратило, он дође у П.... Он је дуго време водио парнице по судовима, док је неки део свога имања повратио. Сад се беше повукао у миран живот и није хтео да зна шта се у свету догађа Другове је своје погубио, па би тако провео читаве месеце у осами. Само би с пролећа мало изашао у свеже зеленило, и то би га посетило на сретно младо доба уживања и провођења — ловећи по ваздан и пентарећи се по огумастим висинама и другим стрмовитим местима високих Вогеза, где је имао једно мало пољско добарце.

Од свију својих старих другова с којима је проводио свој бурни и млађани живот, — беше још у животу г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли. Они су били готово једних година, само што се г. Флоријан много боље одржао. Њега је некако поштедила она олујина. Онда се тревио на неком дугом путу за у Источну Инђију, те се тако није десио на судару оне бесне бујице, која је рушила и разоравала на шта је наишла и што је поплавила. Кад се с пута вратио — беше се све утишало и умирило, али и све добило други облик и друге људе. Тако се беше повукао и г. Флоријан у осаму и не би марио да би на пољу и грмило и севало.

Ова би се два стара пријатеља, по каткад састајала те би по читаве часе провели у разговору и сећању на оно лепо живовање и на оне многобројне другове и пријатеље, које тада већ кријаше земља црна. Они су се један другом у једној прилици зарекли: да се неће женити. И то су заиста и одржали.

Оба се беху загледали у једну лепотицу њиховог доба. А ко се у њу још загледао није?!... То беше главом госпођица Андронита, кћи маркиза Друина Бонвиљског. Они су сазнали да су супарници оног истог вечера, кад је њихов предмет љубави испросио пок. Бромјер де-Рул, човек онда на гласу и по карактеру, и по положају и по имовном стању. Тог су вечера сазнали, како су уде среће, па су се један другом онако и заверили. Од то доба они су постали још ближи и интимнији пријатељи.

Од свију својих другова највише су се сећали пок. Артура де-Ривијера. О њену би по кашто ваздан развукли.

«То беше најплеменитији човек оног доба, рекао би г. Шарл Дебрижен.

— Али која вајда, додао би г. Емил Флоријан, кад је од свију најгоре прошао. Како сам чуо једва је жив умакао са својим малим Флавијем. Њега је несрећа узастопце гонила. Умре му жена на порођају, коју је волио више но свој живот.... Срећом те је и он умро. Иначе, како му је све имање збрисала проклета револуција, — данас би скапавао од глади.... Шта ли, збиља, би од његова синчића?... Да ли је он бар жив?... Иначе Ривијера више нема! —

— Ништа живо не знам, одговорио би г. Шарл Дебрижен. — Колико сам пута распитивао за то дете па — ништа.... Канио сам се толико пута да одем код г. Мишеља Мозентала — хтео сам рећи код његове госпе — да је за то упитам.... Чуо сам да је она са својим првим мужем пок. Бомјером де-Рулом у то доба била у Лондону — не би ли она знала што казати о детету његову.... То сам се канио, заиста, али, ето, до данас не одох.... Ти знаш за што.... Нисам отишао из оног истог узрока, због ког и ти сигурно отишао не би?....

— И не бих !» одговори г. Емил и задуби се у мисли.

Тако су се разговарали једног дана ова два стара друга и пријатеља, у кући г. Шарла Дебрижена, кад овога собни послужитељ јави да је дошао судски разносач пресуда, решења и позива и чека да преда г. Шарлу нешто од краљевског судбеног стола.

«То је нешто но овој последњој парници», рече г. Шарло изненађен. Баш сам омрзао на те проклете парнице... Изађоше ми на врх главе!... Хоћу мирно, без бриге, да живим.... Нек носи све ђаво куд је и понео!... За тим се окрете слузи и рече јетко:

— Кажите му, ја имам мог адвоката.... Он то већ зна па ми и опет вуче те хартијетине.... Колико сам пута и вама говорио?!...

— Ја сам му већ казао, одговори слуга; али послужитељ вели, да се ово, што он носи, мора вама лично предати....

— Шта ће то сад бити?! упита Дебрижен чудећи се.... Кажите му нек уђе — то је нешто са свим

ново! —

Служитељ уђе, поклони се, и предаде на реверс г. Шарлу некакви судски позив, па рече:

«Оваки исти позив имам да предам г. Емилу Флоријану маркизу де - Бранлу.,.. Рекоше ми амо да је и он овде? —

— То сам ја! одговори г. Емил и не мало се зачуди.

Служитељ се поклони, па предаде и њему онаку исту хартију, и оде.

«Шта?! — ја се позивам као сведок по спору г. Флавија Артура Ривијера....» повика г. Дебрижен не верујући својим очима....

— У парници против г. Андроните супруге г. Мишеља Монзентала председника , прекиде га г. Емил.... Исто као и ја,...

— Да сведочимо о оној красној огрлици! додаде г. Шарло једнако чудећи се....

— Што је пок. Артур даде својој лепој заручници, прихвати г. Емил....

— Као први вернички дар,допуни г. Дебрижен.

— Сад ћемо да сведочимо против нашег негдашњег идола.... Ко је се томе надао?!... додаде г. Емил са неким чуђењем и смешењем....

— Наравски, ми смо баш и били заједно на прошевини прекрасне Ане Севињске одговори г. Дебрижен....

— И ми о курјаку, а курјак те на врата! рече г. Емил.... Ето сад смо сигурни... Флавије — оно мало анђелче — живи!... Он је сад читав човек....

— Који је почео и парнице да води.... чекај младићу — изићи ће ти на нос!... додаде г. Дебрижен

— Шта ћеш то су последице несретне револуције! —

— Ма од куд она огрлица у г. Андроните?; упита г. Дебрижен једнако чудећи се.

— Од куд? питаш; купила је од каквог јунака из револуције, који је био сретан да први улети у кућу Ривијера; а још сретнији, што је натрапуњао на тако скупоцен адиђар.... Доста ће бити и њему и његовим унуцима — ако, то јест, таки људи могу имати своје унуке.... одговори г. Емил у некој иронији.

— Па шта ћемо ми сад ту помоћи? упита г. Шарло.

— Ништа; као обично,... Таких је парница било па хиљаде, па су све погубљене.... Сиромах млади Ривијер, — он тражи на ланском ватришту ватре, примети г. Емил сажаљевајући... Можда му је то још једина нада....

— Како му драго; мени је мило што ћемо то дете видети здраво и весело, рече г. Дебрижен расположено.

— И још нешто! додаде г. Емил смешећи се.

— Наш негдашњи предмет љубави, прихвати г. Дебрижен с нешто ироније.

— И г. Шарл Дебрижен Конт Давињон исказа своју сведоџбу, продужи г. учитељ даље. Он је потврдио од речи до речи све што је у тужби наведено, да ће да осведочи. Описао је за тим како изгледа златна шатула, па онда је поређао до најмањих ситница како изгледа спорна огрлица. Последње речи беху му:

«Господо судије! мени немојте износити на углед спорни адиђар. Ја сам вам га описао. Он тако изгледа. Покажите га целој овој поштованој публици, па, ако тај накит буде заиста онај, што га је пок. Артур маркиз де-Ривијер дао својој заручници Ани Севињској, ако то, велим буде онај адиђар, оно чудо од лепоте и вештачке израде, које сам ја овде пред судбеним столом описао, — онда ћете ви, - господо судије, онда ће цела публика — на први поглед повикати:

— То је!» —

Овако је исто осведочио и г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли.

Он је на послетку рекао:

«Господо судије, покупите ми из целе наше краљевине све скупоцене адиђаре што их госпође на свом врату носе, па ме онда упитајте: «Је ли овде међу овим адиђарима и онај што га је пок. Артур дао својој заручници?» И не само ја, но и сваки из ове поштоване публике, познаће га и пружити прст на њ, само ако он буде међу њима; а ако не буде био ту, ја ћу вам казати без многог тражења и гледања:

— «Он није ту!» —

— Најзанимљивија је сведоџба слепог јувелира, рече г. учитељ тужно смешећи се.

Кад се појавио у судској дворани — старац погрбљен, тамно блед, без и једне длачице на темењачи, с усанулим очима, — чињаше се сакупљеном свету, као да гледа сен из гроба, с онога света — дошла је да каже судбеном столу, овом намеснику божије правде на земљи, да каже грешном овом свету — истину!...

Све се ућутало, све је занемило Наступио беше свечан тренутак.... Хоће и мртви из гроба да кажу своју реч....

Дадоше старцу наслоњачу. Он седе полако као што се сен спушта. Добро су учинили. Не би се могао држати на ногама.... Та и онако старост по себи буди у нама поштовање. Она је жива прошлост. У њој читамо нешто што нема у другим књигама.. Старост су последња врата, кроз која ћемо оставити овај бели свет.... Не, старост је највеће брдо, на које се човек почне пети од колевке па до смрти.... Мало је њих, који се на њ испењу: брдо је то од свог подножја па до врхунца окићено гробљем. Од хиљаде милијуна људи — једва се на тај врхунац, на то највише место где човечија нога стати може — успење који стотињак, а све остало клоне у половини овог тешког и стрменог пута. Стари Дуферин беше на том врхунцу, на врхунцу, одакле се види и овај и онај свет. Стари јувелир престављаше јунака, који је жив долетио на место, где се награда за кошије дели. Ове јунаке, хоћемо не ћемо, — морамо да поштујемо. — —

«Како вам је име и презиме?» упита г. председник слепог јувелира. _

— Авриљ Дуферин, одговори старац дркћућим гласом.

— Колико вам има година ?

— Последњег дана прошлог месеца навршио сам 102 године. Сад сам узео сто трећу...

— Стојите ли у каквом сроству, односу, пријатељству с тужитељем, или с туженом г Андронитом супругом г. Мишеља Мозентала преседника сената у П....? упита преседник званичним тоном. '

— Ја те људе и не познајем; а сигурно ни они мене. То је млађи свет.

— Надате ли се користи или штети од овога спора по коме сте ви сведок.

— За мене има само једна ствар што јој се надам, а то је — последњи час.... Он је сигурно ту.... Од кад сам се родио нисам ни за што изишао пред суд ... Сад ме ево. Ово је весник мог последњег часа.... Ја га мирно чекам. Свет сам овај престао гледати, ово је седма година!... У њему нема више за ме користи.... Питајте ме брже. Чућете само истину. Она ми је мила била вазда.... Она је била мој друг једини. С њим се не смем растајати ни при растанку с овим светом...

— Јесте ви градили какав адиђар пок. Артуру маркизу де-Ривијеру, и ако сте, како он изгледа, шта је коштао и — би ли га могли познати, кад би вам се на углед ставио ?...

На старчевим устима заигра необичан осмејак, он рече:

— У моје доба не би ме ни дете тако упитало — сад је, ваљда, таки закон — све се мења.... Добро је што ћу скоро оставити овај свет.... Жалио сам што не могу слеп да изађем мало међу људе.... Сад волим...

— Одговарајте ви на питање судбеног стола! — осече се г. преседник.

Старац мало поћута. Све је ћутало. Г. Мишељ беше блед као смрт. На устима г. Жилкреда де-Муља лепршаше се ђаволски осмејак. Он је вешт адвокат. Он зна да погоди у напред хоће ли добити или изгубити спор, не по каквом јаком основу или праву, већ по правцу питања која се стављају од г. председника... Овде је постављено једно питање, које му је осигурало цео труд и муку: Може ли слеп видети, познати, спорни предмет кад му се на углед стави? — —

Дивно — питање!...

Ако рекне могу. Онда лаже — сведок. Слеп не може ни видети ни познати; а ако рекне не могу онда му сведоџба не вреди — није познао, није казао — «то је», или није то онај адиђар ког је сведок, како сведочи, градио оцу тужитељеву, те да би се могло рећи: И трећи сведок потврди да је онај адиђар, што је у г. Андроните, онај исти, што га је пок. Артур дао својој заручници матери тужитељевој.

Али често се у свету догађа, да кад држимо, да нам је зец у лонцу, он је далеко негде у густу чечарју!...

«Ја сам у мојој радионици, која онда беше прва у П...., начинио г. Артуру де-Ривијеру једну скупоцену огрлицу. Она је стала 1,200.000 динара. Ово је у минијатури престављен грб куће Ривијера. Адиђар има своју шатулу. Ова је шатула од француског злата. На шатули је вештачки израђен грб — опет Ривијера. На баку полу-месеца виси Христово распетије. У целом адиђару има 91 камен ретке лепоте и чистоте. Све ово драго камење подељено је у пет главних група. У звезди има 16 брилијаната — сви су на угловима његовим. У среди је велики, као трава зелен, с плаво црвеним преливањем, смарагд. Он сам кошта 100.000 динара. 16 брилијаната имају вредност укупно 140.000 д. Три групе друге стоје на испупченој површини полумесеца. У све три групе има 54 брилијанта од разне величине и три смарагда свега 57 комада. Онај смарагд, што је у средини, износи вредност на 100 000 динара; два су мања — коштају по 50.000 д. а 54 брилијанта коштају 582.000 динара. У трнову венцу спаситеља има 12 емарагада; сви скупа коштају 70.000 динара. Пет, ретке лепоте, — рубина престављају пет рана Христових. Они коштају скупа 5.000 дин, Злато на адиђару, на шатули изнело је 3.000 динара... Да ми револуција није упропастила и књиге све би ове позиције и данас нашли на рачуну г. Артура маркиза де-Ривијера, који од конте није хтео одбити, ни пребијене паре. Шта више дао је сваком момку по лујдор бакшиша.

Све то памтим као да је јуче било. Од то доба има сад 28 година.

Ову је драгоценост дао г. Артур својој заручници... Оваквог адиђара нема у свој нашој краљевини њега је ласно познати — за то, што је он јединствена реткост и по скупоћи и по вештачкој изради.... Ја сам казао све. Идите, и где нађете овај и оваки адиђар, то је — знајте, први веренички дар, који је Артур дао својој заручници Ани Севињској...»

Г. председник устаде. Оде каси судбеног стола. Отвори је. Изнесе нама већ познату шатулу. Она је овде донета по особитој наредби судбеног стола.

Г. Мишељ Мозентал беше занемио. Сад је волео што се овде није десила и г. Андронита. Па и г. Жилкреду не беше боље. Он гледаше преда се и нешто смишљаше.

Г. Флавије устаде. Ово је за њ свечан тренутак. Чинило му се сад ће видити и оца и мајку.

Па и сама публика беше узнемирена. Овде су данас много више чули, но што су се надали. Све је живо било у грозничавом нестрпљењу.

Г. председник мету шатулу на зелени судбени сто. Отвори је. Полако узе, извади скупоцени адиђар, диже га и упита потресеним гласом.

«Је ли ово први веренички дар, који је на прошевини дао пок. Артур маркиз де Ривијер својој заручници Ани Севињској и о коме сте ви сад све дочили?

— То је! повикаше оба црва сведока... «То је!» повика сва публика од чуда — засењена треперавим блеском, који сину с овог ретког адиђара.

И само је седио и ћутао слепи јувелир....

Слепи не виде!

«Има ли шта да примети тужилачка страна на исказ својих сведока? упита, г. преседник, пошто спорни предмет остави на своје место.

— Сведоци су потврдили тужбу и у њој све наводе мога властодавца. одговори г. Босије заступник г. Флавијев.

Само још захтевам: да судбени сто одреди вештачки извиђај од стручних лица, који ће спорни предмет прегледати:

а, да ли су у њему они и онаки бројеви брилијаната, смарагада и рубина;

в, да ли је у породици Ривијера заиста грб «полу-месец са звездом«, и

г, да ли у опште цео изглед спорног предмета одговара исказу слепог сведока коме је немогуће видити спорни предмет и пред овим судбеним столом рећи:

— «Ово је онај адиђар, који сам ја пок. Артуру маркизу де-Ривијеру — начинио!...»

— Шта на то одговара тужена страна? упита г. преседник тоном, којим је хтео рећи запрепашћеним пријатељима г. Мозентала.

— И опет се не бојте!...