ДРАГА ГАВРИЛОВИЋ
САБРАНА ДЕЛА
ПЕСМЕ - ПРИПОВЕТКЕ
Прва књига
Прво издање
Кикинда 1990.
У једној повећој кући вароши** седиле су једне ноћи у једној собици три младе женскиње код неког стола претовареног разним књигама, рукописним белешкама и цртежима.
— Читаво брдо књига! — рече једна од њих тарући очи — Ево још нисмо ни летимице половину главнијих штудија прешле а два сата већ избија. Па не знамо што и преврћемо тек те листове; ако се за три године нисмо доста спремиле, нећемо ни сад мудрост кашиком покусати.
— Тако је; али сутра ћемо полагати баш најтеже предмете. Па онда, педагогија, дидактика и метод! — примети друга и отвори рукописну белешку, на којој беше на горњем листу крупно и цифрасто написано: Педагогија Милице Г. приправнице III. разреда.
— И ти, Милице, баш мислиш, да ћеш на бадњи дан прасе угојити? — насмеши се опет прва. — Та мани се луда посла; тиме се тек буниш, а ето и ти и Ленка једва што држите очи.
— Само што се ти, Даринка, још држиш — к’о Каћ. — Умеша се сад и трећа. — Та све жмиркаш.
— Ја? — рече Даринка па протре очи —- Ал’ нека, треба и ја да запамтим кад сам полагала учитељски испит.
— Само да добро прођемо — рече на то Милица.
— Та пасти тек нећемо! примети Даринка. — А’ што ће нас можда из појединих предмета са једним или два степена ниже оценити, мене неће баш много љутити; знање, што сам га стекла, не могу ми тиме одузети. — Оно ми остаје и уз довољну оцену.
— Довољну! — узвикну Милица. — То би било грозно!
— Грозно или не; ал мени се тако слути — рече замишљено Даринка. — А у осталом ви ћете можда и боље проћи; таке сте среће, да и нетражећи стичете симпатију своје околине. А ја — ма да у ствари нисам гора од вас — знате како пролазим.
— Право имаш; и сама сам тако нешто приметила, од кад сам с тобом — примети Ленка. — Теби се све већма замера, а добра воља не признаје ти се ни од другарица, ни од професорске колегије.
— Лепо је тешиш! — осече се на то Милица.
— А што да ме теши? За малу погрешку велика казна, за добре стране никаква признања, то је моја судба већ одавно. Но ја се надам, да ће и на мојих вратих срећа закуцати па онда ћу је чврсто за јаку шчепати, — насмеја се и ако мало усиљено, Даринка па се стаде за спавање спремати.
— И ти ћеш баш да легнеш? — запиташе у исти мах две другарице.
— Није него ћу тек бадава с вама дремати — одговори она па се смести у постељу.
— Благо теби! — уздахну Милица па затвори педагогију, и за тим узе психологију и поче шаптати: Психологија је наука...
— Хајд’ штудирај од корице до корице, па ваљда ћеш сутра знати разложити, какав се процес дешава у души детињој, кад га учитељица онако својски прутом по врх прстију „одалами;“ а то је и онако у свези са тезом из педагогије о нези чулних органа — примети јој шаљиво Даринка и намести своју узглавницу.
— Ћути па спавај — рече оштро Милица — За моју природу није да гладим децу ко неко пудлу; а и ти ћеш видити, како ћеш у школи проћи без телесни казни.
После пола сата Даринка је већ спавала а другарице јој се такође спремале да легну.
„Песталоци родио се у Цириху 1746. године“ шапуташе у сну али доста разумљиво Даринка.
— Аха! — историја педагогије — рече Милица — и у сну јој Песталоци у памети!
— Штета само што се у садашње доба не налази какав његов последоватељ а Даринка би прва пошла трагом госпођице Шултесове — дода враголасто Ленка. И с тим угаси лампу те и оне заспе.
Збогом! — здраво! — сретно! чуло се на жељезничкој станици вароши** на недељу дана, по оној поменутој ноћи. — Приправници обојега пола, сад већ учитељи и учитељице, остављају варош те одлазе дома, па отуда ти узвици и врева.
Растанак тај беше веселотужан; јер и највеселијима међу њима било је тешко растати се са другарима и другарицама са којима братињски и сестрински делише три године веселе и тужне часе.
Влак дојури и за часак се узвици утишаше те се чула тек граја а после неколико тренутака зачу се поново и последње: Збогом! Збогом! и влак одјури препун учитељима обојега пола. За њима су осим многобројних мештана махале рукама и марамама још и три њихове другарице; а кад им у лице загледамо, видићемо да су то наше познанице, Даринка, Милица и Ленка. И оне су стране; али њихов пут је на другу страну, те очекиваху други влак, који се баш данас из непознатих узрока закаснио.
— Баш ми је жао што смо осуђене саме да путујемо; а како је тамо све весело! — примети затим Милица.
— Шта ћемо, кад смо из нашег краја тек нас три, а други и први разред не хте да нас чека, — одговори јој Даринка.
— Напослетку и боље, што смо саме, — дода Ленка — ја нисам расположена за весеље.
— Теби је све твоја сведоџба у глави, — примети Милица — а шта ће Даринка да каже? — та и она је нама равна, па погледај њену оцену!
У том звонце зазвони и вратар викну имена оних станица, уз које ће се путовати.
Наше познанице за часак се ужурбаше а затим и још једном на брзо тек погледом или притиском руке опростише се од својих мештанских познаница и познаника и уђоше у влак.
Кад се влак кренуо, чуло се и зањима громко: збогом! а сузе у очима једне старе госпе — њихове газдарице — сведочише, да су морале бити ваљане девојке.
— Ни кост ми врана у тебе не донела! — рече Ленка гледећи кроз прозор на варош, па одступи од њега — па како беху саме у купеу — извали се на клупу; а под главу метну своју кутију, коју није предала са осталим пртљагом. Даринка и Милица међутим мирно заузеше свака по један ћошак те дремаху.
— Та ту се ни дремати не може! — сувише се влак дрма — рече по малој почивци Милица. — Него боље да се разговарамо, и онако ћемо се брзо растати; а волела бих знати, шта ће теби, Даринка, главна задаћа бити док у народ и школу ступиш?
— Шта? — оно што и свакој од нас — ревносно и савесно вршење свога позива — одговори расејано Даринка.
— Свакој од нас — понови дремљиво ал’ јетким тоном Ленка — Питај само Анђу и Душанију, па ћеш видети — родољубља... Ал’ оне су и опет зато с препоруком свршиле!.
Ти си данас раздражена, па боље — дремај! — рече јој Даринка па се обрте опет Милици.
— Ајд’ зидајте ви куле по ваздуху; а мој је план довршен био још кад су ми оцену прочитали — мрмљаше Ленка — Душан Т. је бележник у моме месту, а то је за учитељицу и сувише добра — партија... Другарице јој на то прснуше у смеј!
— Та шта се церекате? Хоћу и ја једанпут практична да будем и да се угледам на Душанију и Анђу — а њима је зацело „брачни кандитат“ већ у џепу.
— Е сад је забасала и у сатиру — смејаше се Милица — А на послетку, боље је и то него да размишљаш о метафизици — твојој проклетој учитељској сведоџби.
— Није него ћу још сад донашати пројекте, по којима ћу учитељовати, и размишљати, како је то „благодатно“ стање, кад се најпре мора десет табака папира потрошити, док се општина смилује, да својој учитељици плаћу изда.
— Ти од неко доба и сувише црно видиш — рече Милица — а тиме чиниш неправду нашем драгом народу.
— Можда Ал’ нико још није раменом свет поправио, па нећете ии ви.
— Раменом не; ал’ енергичним радом и заузимањем много се шта поправило — примети Даринка.
Ваљда си већ и ти програм створила по коме ћеш осим деце и народ учити? — смејаше се она.
— Шта је с тобом Ленка — питаше зачуђено Милица — ти пре ниси тако мислила?
— Ту метаморфозу донела је неповољна сведоџба — рече опет са осмехом Даринка.
— Бадава се ти смејеш; плану сад Ленка — и у твојој души морала је та неправедна оцена грдан и од рђавих последица утисак оставити. Та и ти си у ствари ако не боље, оно свима нама равна; па кад се другима гледало „кроз прсте“ у свима предметима, зашто се теби у појединима није могло блажије судити и бар општа оцена боља дати. А да сталне воље имадеш, и да ти није „плева“ у глави — то су тек могли увидети!
— Правда је у гробу! — уздахну Даринка — И зато сам ја задовољна кад сама осећам, да нисам гора од вас; а случај је учинио, да се
— Ту ко велиш, нема апелације — примети Милица.
— То и јесте зло — рече Ленка. — И образовани људи слабо се обзиру на праву способност, па хоће да је превиде: а шта се тек може очекивати од проста народа, који не уме ни да је оцени? Него видим ја да ту нема ништа, и да право каже наша сека Пела: „Боље је имати среће, нег памети.“ — И ту нагло устаде и приђе прозору.
„Свако је своје среће ковач.“ — примети Даринка али и она из гледаше као да тек пословицу цитира, а слабо о њој размишља.
— Тако је, — рече Ленка и опет седе — Али и ми смо ово три године ковале и свакојако се мучиле, па дед’ реци што нисмо сковале срећу као Анђа?
— Опет Анђа — рече Даринка — Та мани је већ једном! зар је сва срећа у доброј сведоџби? а није она ни крива, што је сретнија, па се повикало одма од почетка да је даровита; а осим тога, ваљда је умела да провиди и свој положај, па узела и бољи правац.
— Правац, правац, — понови Ленка — можда је и то; ал тај није за мене и за моје проклете околности.
— Е па што се сад љутиш? умеша се Милица.
— Што? — и ја нисам у таким околностима или баш те „пузавачке“ природе, па да пред сваким пузим, док општу симпатију и назив „препоручена“ не стечем. Јер и саме знате, да те „препоручене“ и „претпостављене“ и мушке и женске вазда питају из оног, што се последњи пут предавало, а последња лекција најбоље се и научи; а за: нас „олош“, дабоме — то је тешко.
И тако незнам из ког плеснивог „призрења“ и „штедње“ пита на пример мене: Шта је реагенс на скроб? онда, кад се већ ретко ко тога сећа. Тако исто падне на мене коцка, да говорим о електрицитету баш кад сам о акустици и оптици највише штудирала: а поред оног „брда“ од штудије, ко ће у сваки пар баш све у памети имати?!
— Па ни ја нисам боље пролазила — примети Милица — Баш кад сам штудирала о планетама, трабантима, фиксама и кометама добила сам н. пр. питање: Колико становника има, незнам која варош у Америци? или: Кол’ко универзитета има у Риму? а кад сам мислила да ћу говорити из повеснице, дошла је на ред — логика.
— Рђав рачун — примети расејано Даринка.
— Ха! —- Ха! баш к’о да је она сретније пролазила — смејаху се оне.
— Ја се тиме и не хвалим. Но и ви допустићете, да је понављање душа сваке наставе, па што онда и за себе тражите изузетка?
— А ко га тражи? — осече се Ленка — ја се само љутим, што није обичај да и те „даровите“ пофторавају те „лаке ствари“ па да се види, како и „женијалним дусима“ нису увек сви реагенси и сва својства тела на уму. Онда дабоме летиле би и њима „за ситнице“ — „четворке“ — и ту се иронички засмеја.
У том стигоше и до прве станице, где уђе нека госпа са двоје дечице, те тако прекидоше пређашњи разговор.
На идућој станици остави их госпа опет, али разговор се опет дуже времена не поче, ма да им се на лицу јасно видело, да им се мисли врзу око последњих дана свога ђаковања.
— Ала ова жељезница споро иде — прекине на послетку тишину Ленка.
— Бар ћемо се дуже разговарати — рекоше јој у исти мах обе другарице.
Она их само зловољно и тужно погледа.
— Зар није тако? — питаше Милица.
— Кад помислим на своју сведоџбу, речи ми у грлу застају — чудим се, како сам и до сад говорила.
— Мани се детињарије! — рече озбиљним тоном Даринка — И мени је дабоме тешко, што нисам боље оцењена; али ко ће нам свима угодити? И зато нећу да очајавам; уверена сам, да неће на томе остати, нашу праву вредност оцениће тек народ.
— Дабоме, поздравио те! — љутила се она — и народ гледа и суди по сведоџби!
— Па и наше нису рђаве.
— Нису. Ал’ могле су бити и боље; та и Анђа и Душанија и све остале њима подобне незнају више.
— И ја сам тебе чешће поучавала, па си и ти баш из тих предмета боље од мене оцењена.
— Право! — викну Милица — сад си је добила.
— То би могла она и теби рећи — бранила се Ленка, но и опет порумени и заћута.
— Неко време ћутаху сад све три и то, Даринка и Милица гледећи кроз прозор виноградима засађену околину, а Ленка чистећи свој путни шешир, што га је скинула била. На послетку — кад је шешир сасвим чист био — одгурну га она зловољно на страну те опет настави:
— Моја љутња вама је детињарија; а ја опет не могу да појмим вашу равнодушност. Та зар ви не видите, да ће нам те, бајаги „даровите“, на рачун својих препорука и одличних сведочаба сва најбоља места пограбити; јер ко те пита, имаш ли ти љубави према томе позиву, или те је руководило славољубље и — мода.
— Немој претеривати — рече сад Милица уклонивши се с прозора — оне и ако нису боље од нас, опет су нам бар равне.
— Та већ видећемо -— гунђала је она — Научиле се на лак живот, па ће тако хтети и у школи; а оне главице нису тако женијалне, па треба више стрпљења и разлагања.
— Шта неће огорчење изнаћи — насмеја се Даринка — с те стране још те нисам знала.
— Ја нисам злобна и ако сам огорчена; и моја примедба, допустићеш, да је основана и на месту.
— То ће будућност и народ пресудити.
— Јест, — дода Милица — окушаће се и њихов рад и у животу; видиће народ и њихову ваљаност, а ту тек неће бити неправде, те ће и опет важити, да је свако своје среће ковач.
— Већ добро; видећу шта ћеш и онда саковати. Оне ће добити варош а ти село па се и опет не можете мерити.
— А што не? — питаше Даринка — та свако паметан знаде, да је у добру лако добар бити, него да се на муци познају јунаци.
— Видећу и твоје јунаштво, док доспеш у какво затуцано село са минимум платом и стотину занемарене деце у школи.
— Способности мислим да сам стекла; труда и рада се не плашим, а и воље имам, па што буде могуће зацело ћу успети — рече Даринка одважно, а образи јој се чисто запламтеше.
— Што буде могуће, велиш ти, но и ја напред знам, да ће све то врло мало бити према труду, што ћеш га имати; па и тај грдни труд биће ти ненаграђен, превиђен и без сваког признања. Људи, драга моја, тек оно цене и уздижу што се сија; а коме би још пало на памет, да види пожртвовање и родољубље у незнатноме раду — сеоског учитељства?!
Даринка уздахну и све три се другарице за часак замислише.
— Знате шта! — рече по томе Даринка — ми ћемо све три временом бити учитељице. Зато вам се обричем, да ћу после три године свога рада — ма где ја била — дати вам извешћа о свом раду у школи, и о мишљењу што сам га за то време о школи стекла; а то ћете и ви мени обрећи. — Примате ли?
— Примамо — рекоше обе другарице.
— Него онда се морамо код мене лично састати, а не тек само преко писма — дода још Ленка.
— Ево руке! — рече Милица а Даринка јој такође пружи своју руку.
У том стигоше до једне веће станице. Ту уђе и више путница те им говор узе други правац.
— Ено врх торња у моме месту! — викну у једанпут Ленка — а још мало па ћемо стићи и до станице где ћу се сићи и...
— Хоћели вас ко’ дочекати? — прекиде једна радознала путница, која се можда радовала, да ће уживати „сцену радосна састанка.“
— Неће ме дочекати. Нисам им могла извесно назначити дан свога доласка — одговори она, па се и опет удуби у посматрање торња.
— Јеси ли га се сита нагледала? шану јој Милица — Да је тај твој Душан Т. црквењак, ја бих загонетку одавно решила. Овако, гледам, гледам, па опет, баш — обичан тороњ.
Она се трже и мило је погледа. — Овде ћу, као што знате кола узети, — рече затим — па хајд’те и ви самном. Ја бих врло волела, а и моји би вас једва дочекали.
— И ми би волеле, ал ти знаш — наше карте...
Она уздахну и ућута. Знала је, да су узеле карте до Т. из кога су обе и биле, и да су им родитељи, истина ваљани, али — баш као и њени, — сиромашни људи.
После неког времена стаде влак и кондуктер отвори врата. Оне се искрено загрлише и ижљубише; а кад се влак опет кренуо, гледала је Ленка сузним очима за њима и махала марамом. А кад их је из види изгубила, чуло се у купеу у коме беше Даринка и Милица још задуго угушено и силом задржавано јецање.
И тако је радознала дебела путница уживала бар „сцену растанка“.
Међутим била је у Т. сасвим задовољена. Ту су наше путнице дочекали, осим родитеља још и сродници и познати, те радости не беше краја.
Три године прохујаше, а и четврта се већ у велико бројала, кад Ленка, која је као и другарице јој — већ давно учитељица у неком селу, писаше Даринци и Милици ово:
„Свако је своје среће ковач,“ чула сам често од вас (као што видите, ја вам обема пишем у једанпут, а после ћу тек преписати још један примерак. Тако ми се боље свиди, јер сам научила, да све три заједно и добро и зло делимо, па вас још и сад у мислима радије заједно представљам) И зато сам и ја своју срећу из све снаге покуцавала за ово три године на ономе пољу, који ми је у део пао, али је саковати немогох.
„Права срећа састоји се у задовољству“ говорила је увек Даринка док смо заједно биле. Али ја немогох да се задовољим ни својим успехом у школи а још мање упливом школе на народ.
Труд који у своме позиву за ово три године полагах, не исплаћује се ни новчаном наплатом, ни признањем народа; а кад метнем руку на
Замераћете ми, да немам истрајности и енергије. Па добро нека је и то! — нећу да се браним — Али главни је узрок, што ја не спадам у природе, што своју личну срећу жртвују општем интересу и онда кад се та жртва превиђа од стране оних, за које се жртвујемо.
Ја у оном стању не бејах задовољна; а свако је своје среће ковач те ја покушах, да је кујем у другоме правцу. И само зато драге моје, напустила сам ја прву поуку Виљема Пена и последњи аманет Вашингтона. „Учите народ!“ — веле додуше ти моји омиљени научењаци — али ја се још врло добро сећам и последњих речи, што их својима изусти Песталоције. Па кад Песталоци — ваш омиљени педагог и отац педагогије — на самрти вели: „А ви децо тражите среће и задовољства у спокојном кругу породичном,“ онда ни ви не можете мени замерити, што сам тако брзо следовала његовом савету...
Али како видим, табак је скоро пун. Зато вас нећу даље мучити аманетима мудрих људи, него ћу вам ’нако просто рећи, да сам се — удала још пре три месеца.
Знам да су вам сад прве мисли: за кога? но баш то остављам да погађате; јер колико се сећам обе сте волеле загонетке...
Него знате шта! Мој муж вас обе поздравља и заједно са мном моли, да нам о његовом имендану — о Константину и Јелени — у госте дођете. Он је рад да вас позна, а и ја мислим, да је већ време, да се опет видимо и да при растанку из школе задату реч испунимо.
Ми се обоје тврдо надамо, да ћете нам доћи; а дотле остаје здраво Ленци.
Кад дођете, нетражите ме у учитељичину стану, већ сиђите у ону велику кућу преко пута.
На дан Константина и Јелене стадоше заиста пред оном великом кућом у селу Г. једна кола, а у њима седела је Милица и Даринка.
На прозору указа се у исти мах мушко и женско лице, а за тим истрчаше обоје на поље.
— Терајте унутра! — викаше домаћин, Ленкин муж, још из ходника; али то је кочијаш тек с празни коли учинио, а Даринка и Милица беху још на улици загрлиле милу другарицу.
— Како је лепо што сте обе заједно дошле — примети им она љубећи их.
— Пут овамо води преко С. — рече Даринка — па сам синоћ сврнула и по Милицу.
— Моја женица заборавља у својој радости да нас упозна — примети домаћин смешећи се — зато морам и сам рећи, да сам јој муж Коста Т. овдашњи бележник.
— Мило нам је — рече Даринка пруживши домаћину руку — А ја сам Даринка, а она је, разуме се, Милица.
И ту се онако својски и српски без свакога цифрања руковаше.
— Та већ из речи даринчини видео си које је Милица, и зато их нисам „по правилима етикеције“ упознавала; — смејаше се за тим Ленка — а оне знају и без тебе да си ми муж. Сад нисам више учитељица
— Ти све она стара — примети Милица и с тим уђоше у кућу, где их Ленка и домаћин упознаше и с другим присутним гостима, што дођоше да честитају имендан — иначе не беше никога у кући. Господин Коста не био пореклом мештанин; а осим тога био је и сироче без икакве ближе својте.
Тај дан до у вече проведоше весело у друштву са осталим гостима. Вече међутим беше удесила Ленка да им самима остане. Знала је, да ће јој већ сутра другарице опет отићи свака на своје место. Та и сад могле су јој тек зато доћи, што је данас субота а сутра недеља; иначе нема учитељу у време школско гошћења.
Но вечери, кад се о свачем већ доста наразговарале, рече Ленка молећим гласом и погледом, да је већ касно, те да оде спавати.
— Али ја баш нећу! — шалио се он — знам да ћеш им приповедати како си ме уловила. Хоћу дакле да чујем хоћеш ли што слагати...
— Е па остани, кад баш хоћеш; но ја мислим да...
Па не довршивши питајући погледа своје другарице.
— Којешта! — рекоше у исти мах обе другарице. — Остани ти Коста. Оно што смо ми радиле и доживиле није тако опасне природе, да се баш тајити мора.
Сад су, као што смо чули, већ и с њиме биле „ти“ Ленка је желила, да тако буде, а оне се нису много устезале.
— Остаћу, кад допуштате — рече г. Коста.
— Која ће почети? — питаше Ленка. — Запрви ти, — рече Даринка.
— Одакле да почнем? из писама већ нешто знате.
— Оне можда и знају; но и ја бих волио све чути — уплете се г. Коста.
— Е на почни од краја, — рече весело Милица — а Коста је, к’о што смо данас чуле, хитар стенограф, па може одмах и стенографисати.
— Ако допустите, да тим белешкама независно разполажем, одмах ћу се дати на посао.
— Нама и онако нису нужне. —
— Ал’ ја би их штампао; а то вам већ неби било право?
— Боже сачувај! Ми ништа немамо против; шта више, за твој труд даћу ти и почетак тој приповетци. Он се може датирати још од дана нашега испита; а ја и онако имадем све прибележено у своме дневнику.
— Гилт! — рече домаћин онако по српском обичају. Затим донесе писаћу опрему, те весело узе оловку у руке.
— Почни жено!
— Како смо положиле и како смо путовале знате.
— Али ја не знам — умеша се муж.
— Пусти је само нека по вољи говори; чућеш после од мене што ти још устреба — рече му Даринка.
— Да си ти Даринка добила место дознала сам из Миличина писма у коме ми још јављаше, да је и сама постала учитељица у С.
То ми је дало повода, да се слатко насмејем, јер, ко што знате, и сама сам тада, тек од кратког времена постала овдашњом учитељицом такође са минимум платом коју и ви имате. Све три дакле имамо тек девет стотина, а Анђелија сама има у В. осим 500 форината још и нешто земље и стан који најмање вреди 150 форината годишње. Али наравно, она је чедо протекције и среће па има сведоџбу с препоруком; а то је довољно, да и најбоље место добије. Мећу тим ми...
— На ствар! — прекиде смешећи се г. Коста.
— Право велиш; — ја сам заборавила, да још Даринка и Милица на ред долазе.
— Доселила сам се амо сасвим сама — настави за тим — Мати и отац не могу се из Д. амо селити а сестре су ми још малене.
Зато кад ми после три дана мати оде дома, била сам сасвим сама у своме стану, односно у својој соби, а у другој соби становао је хроми Харалампије са својом наглувом баба Настом.
Баба Наста беше добра душа. Вечито се старала, да ме својим приповедањем забави; али ви знате, да сам ја по кадгод неблагодарно створење, па ме и сад њено ћеретање и приповедање: како грк Јовина Ката нема вољу што је за учитеља дошла „женка“ нехтеде забавити. Шта више то ме је баш растужило. По томе сам видила, каквим осећајима прима ме околина с којом сам осуђена да живим и да се дружим.
Баба Наста ми је до душе приповедала и то: да су г. натарош често на своме прозору од кад су госпођа фрајлица овде. Но ја њега тада нисам познавала те јој само рекох, да се српски не каже госпођа фрајла него госпођица; а узгред приметила сам још, да г. бележник зацело нема посла, па зато гледа кроз прозор.
„Бре није;“ рече ми баба Наста лукаво ме гледећи. „Пуши му се глава од посла; него је он бацио око на госпођу фрај... овај, госпођицу.
Прву годину свога учитељевања провела сам како, тако. Труда ме је доста стало, али за то и беше испит, по новијем учитељском изразу — сјајан.
— Морам признати да истину говори, — примети домаћин — само ми је врло загонетно што ти и уз општинску хвалу до неба не беше задовољна, него остави тај узвишени и племенити позив?
— Та немој мислити, да си томе баш само ти узрок. Имала сам ја за тај одсудан корак и других важнијих разлога и покретача — настави жена — Јер треба да знадеш, да главна задаћа сваког савесног и ваљаног учитеља треба да је развијање ума и оплемењавање срца дечијег; а уз то треба да им улије у њихову главицу и сва знања, која су законом прописана.
Ја кад сам у школу ступила хтела сам се тога држати. Али на брзо сам увидела, да је за тај огромни посао десет школских месеца сувише кратак рок а деца и сувише запуштена да би ја, уз њихово често изостајање од школе, душу оплемењавати, рђаве навике одвикавати а уз то и из знања ваљан успех показати могла.
И тако се по дужој борби са својом савешћу прихватих практичнија правца те главну своју бригу обратих знању дечијем; а остало беше ми узгредан рад, који сам предузимала тек онда кад ми време допусти и кад сам уверена да је остало већ доста утврђено и у реду.
Тиме сам дабоме општину задовољила но не своју савест, која ме је вазда мучила, да сам недостојна тога позива кад га не вршим по своме уверењу. И зато сам и нехотице поцрвенила и застидила се кад сам чула, да ме и образовани људи хвале; а усљед тога осећања постадох и незадовољна.
— Гле, гле.— рече Милица — Та ти си боља но многе од нас.
— Немој ме хвалити, јер нисам заслужила.
— И ниси, — рече скоро строгим гласом Даринка — Требала си делати по своме уверењу, а не освртати се не знам на чије мњење и похвалу.
— Лако је теби тако говорити. Али ја не спадам у природе твоје врсте, које у своме заносу, да право и племенито раде, често проиграју своју личну срећу, и...
— Ленка! упаде јој муж у реч — ти вређаш.
Зна она да је за то и сувише волим — рече Ленка погледавши другарицу; па кад јој на лицу виде да је разуме, осмељена настави:
— Јест, ја не спадам у природе што се свога личног права на уживање лако у општу корист одричу. Зато сам уједно имала на уму, шта ће свет о мени и моме знању и способности рећи. И за то сам видиш, тако радила.
— Па тако ради и већина примети јој муж а Милица и Даринка замишљено ћутаху.
— Него шта ваздан да отежем — настави по неком ћутању Ленка — Моје је уверење, да ни један учитељ ни учитељица на селу — разумете ли? — на селу, рече, кад на Даринчином лицу виде, да већ зна шта ће да каже и да јој одобрити неће — неможе при данашњем наставном плану и сеоском немару за школу, и ваљан успех са децом у знању показати, и спремити децу за у правом смислу свесне и ваљане чланове човечанствена. Да се то постигне треба за село сасвим засебан наставни план, и што је главно, боља плата сеоском учитељству.
У селу је много теже радити но у вароши, па опет, сваки варошки учитељ и учитељица са највише два разреда, ужива по 4 — 7 стотина плате, једно сеоско учитељство што мора свако дете најпре да освести, да му је „Баба“ или „баца“ отац а „нина“ или „сека“ мати; то ужива по 3 — 4 стотине плате, а уз то има да наставља по 6 разреда и 100 — 200 деце (разуме се, ако стане у школу). И ту онда покажи пристојан успех и имај воље на учитељски позив!
„На ствар“, Ленчице! — рече јој опет смешећи се муж — Ако Даринка и Милица тако стану „разводити“, нећемо ове ноћи ни тренути.
— Не бој се, бићемо кратке примети Милица — Ми немамо као она да бранимо свој пренагљени корак, него ћемо само казивати шта смо за ово три године искусиле.
— Зар је рђаво учинила, што се удала? — питаше он.
— То не. Али могла је удадбом још причекати — одговори Милица
— саморадњом у школи сад је тек стекла искуства па је требала тиме и народу дуже да послужи.
— Опет народ! — рече јетко Ленка — а нећеш да знадеш, да се од родољубља не може ни три дана живети. Народ и општина кад хоће да им ваљано служимо, нека се боље побрине за нас, а не да нас мане да у свом позиву мучећи се и глад осетимо.
— Та немој претеривати, — умеша се сад Коста — Гладна ниси тек била!
— Нисам. Али да не беше мога бабе и стрпљивих кредитора, било би и тога. С вашим форинтачама и петицама, што ми их к’о од беде давасте не бих могла храну набављати.
— Ти се баш жестиш! — смејаше се он — Па шта си хтела са оним „ви“? Ја ко’ бележник шта сам ти могао помоћи?!
— Та тако ви неучитељи вазда зборите. Па онда вам је сво учитељство криво — Нема вам истрајности, способности и шта знам ја, шта још ви не ређате. А нећете да се сетите, да смо и ми људи — рече она дошавши у ватру.
— Гле, гле, још ћемо се и посвађати — примети он мило је погледав.
Она се трже и поруменивши рече:
— Опрости, то је говорила учитељица а жена знаш како о теби мисли. И с тим још јаче порумени и за часак ућута.
— Настави само, — одобраваше он пољубив је у чело — и онако знам, да ћеш скоро свршити.
— Сад ми и не остаје друго ван још да кажем како смо се познали и узели, а то се по себи разуме, те није нужно ни да кажем.
— Шта није? — то је баш интересантно прихвати он и остави оловку — Него то ћу им ја приповедати. Ти ћеш можда што слагати.
— Тако ће боље и бити — примети Милица.
— Али ко ће онда бележити? смејаше се Ленка.
— Није нужно да се бележи. Оно што ћу казати остало ми је и сувише у памети, па могу и после додати. — рече он и поче:
— Сека Наста није лагала — Ја сам од како је нова учитељица дошла чешће вирио кроз прозор; а к’о што видите њен стан беше близу, те сам је чешће могао видети да код свога прозора чита, шије или баш гледа крозањ.
У почетку сам мислио да то чиним из радозналости и несташлука, но кад Ленка о феријама оде дома, дођох до уверења, да би много сретнији био да нема тих проклетих ферија, или да један пут настану вечито па да је она тако к’о сад увек у мојој близини. И да...
— Та не мораш баш одвише појетизирати. Знају оне да си и ти парче дрвена песника и да си речит — упаде му у реч Ленка.
— То је за оно „на ствар“ — примети са осмејом Даринка; а он настави:
— Кад сам увидио, да љубав није шала, и да се са срцем несме ни пошалити, хтео сам да поправим своју погрешку, за то се више не хтедох шалити, него најозбиљније тражих прилике и начина да се с њоме ближе упознам. Али то баш беше чвор. У кућу јој нисам могао долазити, јер не долажаше ни један мушки, а она, баш к’о у пркос, ретко је куд ишла, те јој се не могох придружити ни у пратњи. И тако вам ја постадох у правом смислу неутешив љубавник, и сад покушах да сањам на месечини неби ли тиме богињу свога срца умилостивио. Боже мој, ти само знаш, шта сам ја суза пролио и кол’ко чезнећи погледа бацао на њен прозор, који се од неко доба поче много раније завесом застирати. И тако ја сиромах, дођох до уверења, да се тамо преко слабо о мени брине или да су учитељице другога кова и соја, а не од онога, што беху женскиње у које сам до сад био заљубљен.
— Било их је дакле и више? питаше смејући се Ленка.
— Чудно питање! Та ја бар нисам учитељица ни женскиња, да би ми се и те ситнице замерале; — смејаше се на то Коста — а ти знаш, да је обичај већине људи тек онда погрешке не чинити кад се замерају. Мени дакле нико није замерао и зато сам и био час у једну час у другу смртно заљубљен...
— Чини ми се да ти је смртну љубав и најбезазленија већ у очима читала — смејаше се опет Ленка — за то би баш волела знати, колко њих је у ту љубав веровало?
— Та то и јесте малер нас мушких, што је проклети скептицизам већ продро и у некадашњу престоницу безазлености и поверења — у срце женино — рече Коста правећи се озбиљан а овамо му очи казиваху како мисли.
— И отров је по кад кад користан; а сумња је овде сасвим на свом месту. — примети Даринка. — Сам кажеш, да ви мушки тек онда не грешите кад вам се замера, а уз така друга, питам, ко ће безазлен и поверљив остати?
— Нико! — рече Милица; а Ленка још дода:
— И то је довољан разлог, да и теби Коста, баш ни једна није веровала.
— Па браним ја — рече он слежући рамени — Мене то ни тада није љутило.
Шта више ако ћу да будем искрен, морам рећи, да сам се баш онда љутио, и то баш на себе самог, кад сам осетио, да си баш ти у томе изузетак; т. ј. да се љутим, што ми ти неверујеш, већ ме се свуда, па баш свуда клониш.
— Сам си крив био — упаде му у реч она. — Требао си имати на уму, да сам ја осим усамљене девојке и учитељица па мање завиривати у мој прозор. Овако разуме се, да сам те морала избегавати, ако сам хтела да ми девојачки углед и карактер и у очима торокљива света остане онакав какав је у истини. Знала сам добро, да се нама учитељицама све већма замера но осталом женскињу.
— Мане нам до душе свако види; само је штета што се нико не сећа узроке да истражује — примети јетко Милица.
— Ти би хтела да се наша околина влада по правилу: „уништите узроке а последице ће и саме нестати!“ — насмеши се Даринка — То правило драга моја, употребљују тек учитељи и лекари, а за остали свет остаће оно вазда тек теорија и фраза.
— Та то ме баш и љути.
— Свет се не може једним раменом исправити; а себичност је најопштије својство човечије, па шта вреди љутити се? Него боље пустимо Косту да сврши, — примети Даринка погледавши у сахат — Ено већ бије девет.
Домаћин на то поче:
— Кад сам на послетку увидио, да не вреди у том случају ни на себе љутити се, јер човек бива све заљубљенији, а ја онда лепо покушам да заборавим оно 2—5 хиљада што бих можда уз жену добио да се нисам у Ленку заљубио. То ме је, разуме се по себи, доста муке стало, али и опет сам „мегдан одржао“ на онда све лепе планове, о зидању лепе куће са жениним новцем, бацио у запећак и тврдо се заверио, да ћу учитељицу т.ј. Ленку за жену узети и у општинском стану живети.
Та ти си твојим ћеретањем већ прешао меру — рече му опет жена смејући се — Ко те пита шта си ти закључивао, кад сам ја већ госпођа нотарошевица и у општинском стану. Твоје закључивање разуме се дакле већ по себи; него сврши што пре да и друге чујемо.
— Ал’ то је баш важно било. Иначе су могле помислити, да сам се и ја миразу од твога бабе надао, па се после још неби хтеле удати... А треба да знају, да има мушких који умеју и новац прегорети, и...
— Место у кавани поред пива, на дому и уз жену новине читати — прекиде га и заврши несташно Ленка.
Другарице јој се смејаху, а муж само рече:
— То нисам хтео да кажем.
— Наравно да ниси, али ми је казало твоје понашање. Кад ја пеглам или шијем а ти ми читаш, а да си узео жену са миразом, читао би и ти у кавани. Но ја ти сад не помогох! Ти си знао, да ће тако бити, па кад си ме тада предпостављао новцу, мораш ме сад предпостављати и кавани, — рече Ленка пола у збиљи пола у шали.
— Кол’ко нам за живот треба одговори озбиљно ал’ узрујаним гласом муж — кадри смо заслужити; а ја се са свога поступка до сада још нисам покајао.
— Ни ја — примети она умиљато га погледав, па му наслони главу на груди.
— Е ово би требало да је завршетак вашој приповеци — насмеја се Даринка — ал’ ми би волеле чути и оно, што је Коста пре тога хтео да рече.
Ленка се на ту примедбу трже и порумени. Учинило јој се да би приличније било да се и пред другарицама владала по обичају српске жене и да је своје љубавне осећаје пред другима обуздала.
— Тек кад јој општина одвише неуредно стаде плату издавати, добио сам и ја прилику, да јој се приближим настави међу тим Коста — Али разуме се да сам пре тога постао са свим озбиљан човек. На прозору није ме нико више видео, а кад сам у друштву случајно с њом се десио, нико није могао опазити шта се у моме срцу збива. И тако мало по мало па сви (а можда и она) заборавише моје вирење кроз прозор; те никоме не беше зазорно што учитељица добија од нотароша књиге на прочитање, и што га често по школском детету за њих моли; јер свако је био уверен, да ће јој он тек оно дати, што би се и у цркви читати могло... Тако мало по мало задобих и њено поверење. Доказ да је тако, беше њена прва цедуљица у којој ме мољаше да ради тачнијег примања плате коју рекнем у њену користи одбору и црквеној општини.
И тако је на моје заузимање добила тога пута сву тромесечну плату; а што је касније опет неуредно примала, неможе мене кривити; томе је тек узрок немар општине и Срба према школи. Јер шта вреди заузимање појединаца, кад маса сматра школу као неко зло — које „моде ради“ мора да се трпи и плаћа. „Не ће бити попа ни попадија да иде у школу“ обично вели наш сељак. И ту онда нетреба другога коментара.
— Тешко нама, — уздахну Милица. — И онда још имамо образа хвалити се, да и ми у просвети напредујемо.
— Та ваљда нећеш тврдити да идемо у натраг? — рече јетко Даринка. — Поље на коме има учитељство да ради дабоме да је трњем обрасло; али преко трња и води пут срећи, само треба воље и истрајности.
— Тако је — рече шаљиво домаћин — а Ленка је хтела утрвеном стазом да ходи и за то је дошла к мени. А да ће ми заиста доћи, ако само истрајности будем имао, видио сам већ из њене забуне и погледа, кад сам јој честитао друге године њеног учитељевања добар успех, и узгред је уједно жалио, што се одала на тако трудан и неблагодаран позив...
— Тако ћемо! — рече Милица. — Место да је храбриш, ти јој напомињеш неблагодарност.
— Шта сам знао, циљ освећује средство — рече смејући се он и за то је у овоме месту од то доба учитељица и у мени изгубила бранитеља, но као у замену за то добила је већ идућих ферија госпођица Ленка писмо, у ком јој се нуди у место назива учитељице титула госпође натарошовице и натарош још приде...
Она је моју понуду показала својим родитељима; а овима беше то место и милије, те тако пре неколико месеца постадосмо нас двоје муж и жена. А што и ви нисте у сватови биле, надам се да нам нећете замерити. Било је у то доба тако блато, да вас ни десет коња преко овог ритског блата неби превукло. Осим тога, ја вас нисам познавао, а она или беше сувише сретна што ме је добила или сувише несретна што остави учитељевање; доста да никог није у сватове звала.
— Ни једно ни друго, већ само збуњена — рече Ленка — онако не бејах задовољна, а знала сам да ће ме овако већина другарица осуђивати.
— Што да те осуђује? — примети Даринка — Твоја природа није да се с незгодама бори; а у ужем кругу, у породици или као што твој муж вели „на утрвеној стази“ моћи ћеш достојно и задовољно своју дужност вршити. Та у томе и јесу по народ боље учитељице но учитељи. Јер прве ако осете да су се у себи превариле, те им се тај позив не мили, могу га без велике своје штете и оставити. Сасвим је то друкчије код мушких учитеља; они сироти и ако касније немају воље за тај позив морају га и киселим лицем вршити.
— Овамо онамо, па опет излази да и ја нисам имала воље на учитељски позив — плану на то Ленка — Но ја ти кажем, да немаш право. Воље сам и ја имала као и свака од вас, него је погрешка у томе, што сам ја обичан човек; а као такав хоћу и да уживам плод свога труда, а не тек вечито да радим без икаквог признања и награде.
— Тако је! — викну сад Милица — Ето ја сам ступила у школу са већим одушевљењем него ти, па опет вечита борба и незгоде потресле су га већ и код мене, те почињем ладнити.
— Дакле чујмо и тебе рече домаћин, и узе оловку.
— Немаш много бележити — поче она. И ја сам у почетку хтела у школу осим учења и да васпитавам, но и ја сам као и Ленка увидела, да је тај посао „неблагодаран“. И тако сам затим и ја мање васпитала а више учила.
— Али баш на селу је васпитање нужније и од учења — примети Даринка.
— Не поричем. Али од два зла треба бирати мање; а уз то је кошуља свагда ближа од хаљине.
— Лепа логика! — плану сад Даринка — онда нам је учитељска школа излишна. Јер науку што се у основној школи предаје кадра је свака отреснија ученица више школе предавати. И онда су заиста неке имале право што су педагогију и психологију училе овлаш и на памет; тиме су бар стекле добру класу, а у животу им и онако тек треба метод, по коме се можда такође без размишљања и механично владају.
— Камо срећа, да смо и ми тако чиниле, биле би можда боље прошле. Јер сад тек видим, да нам је наше учење с темељним разумевањем и дало оцену лошију од знања; а уз то и затуцана села са минимум платом.
— Па зар народ да одкајава погрешке појединаца?! викну Даринка
— А иначе благе јој очи чисто севаху — Па зашто смо онда људи? И камо нам разума и хваљеног родољубља?!
— Да се само од родољубља живети даје можда и неби тако било — рече Милица равнодушно слегнувши раменима — Али овако баш што смо људи, себични смо. Осим тога, ја сам једанпут у животу пофалила, па нећу више. Или би ти хтела да због родољубља и мог уверења, да добро радим, и у овом забаченом селу лошије оцењена будем? Не, тога више неће бити! Кад би ја тако радила видео би се мој грдан труд тек кад би моје ученице одрасле; а то је и сувиши дуг рок и за мене, а још више за свет који је нестрпљив и сујетан, па ужива у стармало-наученој деци. И зато је видиш, најпаметнији онај ко свету по вољи чини.
Даринка при последњим Миличиним речма одобравајући уздахну, и сви па и домаћин за часак ћутаху.
— У осталом — рече Милица кад виде, да је Даринка не верујући посматра — ви обе добро знате, да ја вазда блаже мислим но што се можда изражавам; те сам и овде тек изрекла своје мисли, а у самој школи тешко да би и око вештија педагога нашло мане, која би се уз сеоске околности отклонити могла. И тако сам ја и опет по могућству своју дужност достојно вршила.
— Баш као и ја — примети Ленка.
Па што сте онда саме себе побијале? — питаше Коста.
— Што? — понови замишљено Даринка — Ето зашто. Оне увиђају да им у делању имаде неких недостатака, које оне саме без опште помоћи не могу да отклоне, па им је тешко вршити свој позив без уверења, да га сасвим достојно врше; а за достојно вршење треба опет и сувише самопрегоревања.
— Баш ко да ми из душе читаш! — узвикну чисто Ленка.
— Зар ти мислиш да ја никад не долазим у ту врсту искушења, па да вас баш немогу разумети. — рече смешећи се Даринка. — О, наилази и на мене почешће та „чума“, али ја се ње брзо отресем, па са удвојеном силом о пет прегнем и радим бар колико могу.
— Могла би се мало и штедети — примети Ленка — здравље се не купује на вашару.
— А не ће ти нико обесити ни колајну за твој сувишан рад — дода још Милица.
— И кад би хтела да се усиљавам, не бих могла; ми учитељи вазда се морамо освртати и на децу, — рече она замишљено.
— Бадава се браниш — рече Милица — по теби се види, да много радиш; здрава си, а слабија си но што си била у заводу.
— Па шта то чини, само кад сам здрава — рече Даринка насмешив се. Та добро знадеш да је и твој омиљени педагог Викторин од Фелтре мрзио „телесину“. А ја не идем тако далеко, него тек велим: телесина не чини човека.
— Та не чини, — насмеје се враголасто Ленка — ал’ ето и Коста је већ приметио, да би ти била лепша и од Милице, тек да су ти, већ од природе округли образи мало пунији...
— Мушки послови! — рече Даринка, онако и не мислећи, баш као што често и мушки механично изричу, неки томе сличан израз...
Ленка и Милица прснуше у смеј, а она се трже и порумени, јер виде, како је домаћин испитујући мери. А тај поглед уједно јој и казиваше: „Ти или си крајња искреност или крајња кокета и — ђаво.“
За то још већма порумени и за часак обори очи, те збуњено рече:
— Заборавила сам, да је и Коста међу нама; но он ће опростити — свуда има изузетака.
— Ваљда да опрости, што си и нехотице истину казала — рече Ленка па се и опет засмеја.
— Мани се церекања, него ће паметније бити да Милица настави; хоћу још да чујем и Даринку! — рече јој муж, па се уозбиљи и опет узе оловку.
— Приповетка ми је на измаку — настави весело и несташно Милица — Цео живот и уверење моје слично је оном што сте од Ленке већ чули. Но како у моме месту нема неожењених натароша а боме ни учитеља; то нема никог ни да ми понуди другу титулу, и зато сам ја видите, још госпођица учитељица.
— Право! — викну Коста и баци оловку — То сам од тебе и очекивао. Но не брини се, ја ћу се већ постарати, да и ти за другом титулом дуго не чекаш.
— Бићу ти јако обвезана! — рече такође у шали Милица — само још морам приметити, да титула немора бити баш „госпођа натарошевица“, може она и друкчије гласити...
— На пример докторовица“ — примети Ленка, па погледа крадимице ал’ и значајно свога мужа.
— Није ми ни то противно — рече весело она — Него шта ти велиш, госпођице Шултесова? сањаш ли још о каквом Песталоцију, или ћеш се и ти задовољити с обичним човеком? — И ту несташно погледа Даринку.
— Ругај се ти колико хоћеш, али сан је сенка живота, — рече Даринка, а преко лица као да јој прелети тужан израз — Па кад је само сретнима намењено уживање у животу и на јави, ко може замерити људма лошије среће, што се по кад и кад заносе и сенком живота т. ј. сном?!.
И зато се мени од педагога Песталоције допада. Он је више хтео, него што је могао; а више се мучио но што је уживао, то све показује његово пожртвовање и челичну вољу. Та и ако није сву мудрост кашиком поцрпео и каблом просипао, опет ми је најмилији; јер њему долажаху мисли од срца, извор великих и спасоносних мисли није памет, већ срце.
— Добро, добро, — рече Ленка шаљиво — ал’ за то не мораш ти баш о њему сањати. — Има и других људи!
Даринка се насмеши, и после неколико тренутака ћутања, живо рече:
— Моји санови су друге врсте, — а да и ја сањам о том сте уверене. Па кад сте већ за шалу расположене, казаћу вам, какви се снови плету у мојој машти од кад си се ти Ленка удала; јер ти ће вас снови зацело највише интересовати.
Учини ми се да смо са 10—15 година већ у напред па ми и не хотице дође пред очи слика здраве и снажне учитељице. Она је већ средњих година па је баш јуче можда опазила прво сребрно влакно у својо црној, плавој или смеђој коси, па и ако је још девојка опет се нимало није ужаснула тог новога дара природе; јер знаде, да јој то неће срамоте нанети. Сва промена што је поводом тога н њој учињена, била је то: што се у том тренутку са резигнацијом насмешила и можда тихо уздахнула; осим тога била је сад још мање код огледала а све више у школи, код књига и у свом маленом газдалуку.
Мален стан њен је чист и пријатан, осим тога, пуна јој је школа живахне и веселе дечице, која је сва љубе и поштују, па јој већ на лицу читах да је сретна.
У сљед те њене среће, хтедох већ да викнем, да ћу и ја вазда тек учитељица остати. Но у исти мах тргох се из свога заноса, те ми се учини, да смо са двадесет година у напред и да сам на неком гробљу. У средини тога гробља лежи и један гроб са обичним дрвеним крстом, на коме беше осим неког женског имена, још и ово забиљежено: „Овдашња вредна и ваљана учитељица.“ Чело главе беше још усађена лепа воћкица а чело ногу љиљан и ружица.
У исти мах прође кроз гробље нека лепа, млада и здрава сељанка; враћала се од свога младога мужа, коме је ручак носила, јер је ту негде сено косио. На лицу њеном видим, да је задовољна и да јој ова земља не покрива драге кости њезиних сродника. Па опет кад дође до средине гробља, пусти суде на стазицу, па се упути гробу учитељичину. Ту код њега клече па по свршеној молитвици прошапута: „Ти си ме научила Богу се молити и разумно живити, и то ти нећу заборавити!“ а очи јој се у сузама засијаше.
И опет сам хтела да викнем, да нема веће среће, од учитељичке кад се и опет тргох, на место гробља уђох у једну кућицу. — На постељи лежи у маленој собици изнурена стара жена а код прозора везе на беломе плату, лепа, чила и веселог изгледа девојчица.
Старица је дуже времена гледала девојче са изразом материнске нежности и љубави. Али мало после зајеча од бола, што јој изнемогло тело мучаше, те молећим гласом рече:
„Милка, додај ми мало хладне водице!“
„Одмах тетка,“ рекло је девојче; али кад је после 10 минута воде из бунара вадила можда и нехотице шапуташе:
„Кад ћу вез довршити; кад сваки час треба воде! Па и та мати незнам шта је мислила, кад ме је амо довела? Заповрће ме сваки час, па шта ће нам за то оставити? — Ту отрцану кућицу, а тричава учитељичка пензија престаће чим ње нестане.“
— Та то је судба свију учитељица! — викну скоро Милица.
— Незнам — рече Даринка а озбиљни јој израз на лицу пређе у осмеј — Али толико могу рећи, да од тога доба никад не сањам. Чим хоће да ме снађе та беда ја ти се лепо забуним у посао, јер ко’ велим: боља је и најгора јава, од тако луда сна...
— А зар ти ниси никад сањала пријатније сне? — рече г. Коста погледом пуним братинске искрености и узрујаним гласом — На пример, да си после неколико година корисна рада, настанила се у каквој сретној кућици, уз друга, који би те волио као ја Ленку?
На Даринчином лицу нестаде осмеха, па поруменивши рече простодушно:
— Лагала бих, кад би порицала.
Па шта о томе велиш? — питаше је у исти мах муж и жена.
— Шта? Сад ништа, онда сам уздахнула — но ту се трже и још јаче порумени.
— Не разумем те? — рече г. Коста питајућим изразом.
— Лако ме је разумети. И ја сам пробирачица, па не могу да се задовољим ма чиме; а мало је и људи што су кадри зарад обичне женскиње напустити план о зидању лепе куће са жениним новцем...
— Вараш се! — рече враголастим осмејом Милица — То је можда тако код друге народности но ми Срби и у томе смо напреднији. Наша интелигентна браћа само се из чисте љубави жене. Њима је главно жена а народност и новац, за њих узгредна ствар. А да истину говорим, увидићеш и ти, чим се сетиш оних многих: Немица, Мађарица, Влахиња па чак и Францескиња, којима се наше иначе „ултра Србенде“ и без једног новчића мираза поженише. Заиста, треба само да се добро размислиш, па ћеш наћи, да је код нас Срба у томе погледу још „цвеће“ туђинац, неби ти се оженио Српкињом ни да му је дукатима заспеш!...
— Неби Српкиња ни пошла за туђинца, — примети иронично Ленка — Српкиње се још нису толико еманциповале, да је хуманизам и свест и код њих јача од родољубља...
— Да то Даринка или Милица говори, — примети шаљиво г. Коста — ја бих рекао, да су злобне, а овако само те морам сетити, да има и Српкиња што пођоше за туђинце.
— У хиљади можда тек једна рече поносито Ленка — а што је више, то се жртвовало можда каквој светијој цељи или је тек узгред носило име Српкиње, а у ствари не беше ни Српкиња ни жена, него тек — лутка... А тој: сретан пут! — и онако неће усрећити ни себе ни друге.
— Тако можда мисле и праве туђинке о својим разсестрама што се по србише. — рече г. Коста и не мислећи много о својим речма.
— Мени је мало случајева познато где је Србин узео туђинку; а оно што знадем свуда беху ваљане женскиње — рече озбиљно Даринка — Али твоје речи Коста, не морају зато бити неоправдане; јер изузетака налази се свуда, а право да кажем ни сама непојмим женскињу, која ће се поред себи равних у туђинца загледати, и зато се и мени чини, да такову женскињу мора можда и уз добра својства карактерисати бар и добра доза лакомислености и саможивља. Или ако не то, онда јој је срце покварено па јој није ништа свето, него је већ ишла на то да ономе пружи руку где ће моћи узурније живети и луксуз терати; а таквој је дабоме мало стало је ли њен муж хришћанин или чивутин, млад или стар, поштен или обешењак, сретан или несретан, јер она ужива у лажном сјају па јој је доста кад је уверена да ће поред мужа комотно живети или уз њега некога угледа у свету стећи.
— Тако и ја мислим рече Ленка — и зато ми је и неправо, што ће ти паразитски карактери што им је главна црта лично задовољство, да буду мајке и прамајке нашој узданици српској, т.ј. будућем нараштају повећега дела интелигентнијих Срба. Па и ако се вели: „какав отац, тако син“ опет не остају ни материн карактер и пример без последице на деци.
Него да се манем „филозофирања,“ дода за тим смешећи се — на да чујемо шта ће и Даринка рећи; јер ено Милица већ дрема.
— Ко’ велим, расанићу се док чујем колико је табака папира она потрошила док је добила плату, или док чујем како је „почастила“ баба Мара — насмеја се Милица.
— Шта си с том бабом имала? — питаше радознало муж и жена.
(Даринка се насмеја) — Ево шта, — поче Даринка. Прве године свога учитељевања била сам и сувише ревносна, па сам хтела да поучавам и ван школских часова; а баба Мара сетила ме оне практичне изреке: Не плећи се у оно, у што ниси позват! Осим тога научила сам од ње да и са ревношћу и доброчинством може човек непријатеља стећи, па сам сад ако не боља оно бар паметнија...
Ту лекцију примила сам једног децембарског дана. Моје ђачице беху се и сувише најеле бела лука и бела и жута пасуља, а ја „новајлија“ па још не навикнута на тај красни „миомир“ што испуњаваше моју школу (што се простире највише 7—8 метара у дужину а 4—5 у ширину, а у њојзи преко стотине деце) па се морадох и по цичи насамо проћи по чистом ваздуху, те да би и после подне читава два сахата онај школски ваздух без велике штете удисати могла.
У ходању видим, да се код неког зида искупило више жена, а из те групе чула се изнемогла дрека.
Кад сам до њих дошла, видим, да су прокопале зид па кроз ту пукотину провлаче неко болно преболно дете.
Дете је било више мртво но живо и обучено тек у танку кошуљицу.
„Шта ту радите?“ запитам их кад сам им по обичају назвала: „помозбог!“
„Та ето болесно ми дете, па га у име божије провлачимо кроз зид, да се одели на коју год страну; већ ми се досадило патити се и гледати га како се мучи,“ рече ми мати детиња са уздахом и сузним очима.
„Дабоме да ће се одлучити; цича зима, а ви сте узеле дете из топле постеље и још топлије собе, па га тако у кошуљици овде мучите!“ љутила сам се без нужде ја.
„Тако треба, рано моја,“ поучи ме једна баба, на којој се видело, да је „леку-рад“ мало више из чутурице гуцнула.
„Којешта!“ осечем се ја. „Него носи ти млада дете у собу па зови доктора; то ће више помоћи него те ваше лудорије.“ па се маших детиње ручице, да му било опипам.
Али баба зацело мишљаше, да ћу јој дете отргнути па гњевно викну:
„Држ’ ти твој нос у школи, а не мешај се у мој пос’о! Ви’ш ти ње, мисли да је госпођа, па све зна! .. Тако је рекла и снаш’ Пели, да не иде код мене, да јој бајем протисли, него да мете рена на груди и да иде код доктора — а чим сам жени обајала, ко да си руком уз’о!“
Друге жене устрашено и срамежљиво гуркаху је да ћути, али баба се недаде смести већ провлачећи дете и трећи пут кроз зид, некако смешном иронијом настави:
„Знам ја, да нови касапи под...“ па прогута још две речи намигнувши на остале. „Ал’ и баба Мару познаје цело село већ од толико година, па ми није ни брига ни од десет доктора и таки паметни госпођа! .. Фала богу, има у селу јоштер паметни људи па ће вришко и теби дати пут; неће наше девојке бити попадије ни помодуше да им треба учитељка а намирисала сам ја, да баш ни поповима ни си у вољи, па макар да једни по сто пута кажу да си учена!... Јест, зна баба Мара све!“ И ту незграпно стиште дете тек једном руком а другом се песницом бесно лупи у груди.
Да је баба Мара блаже говорила, ја бих се зацело јако љутила. Овако видила сам, да су те оштре стреле наперене тек из „борбе за опстанак“. За то сам се од срца смејала и штудирала мимику баба Марину.
Особито ме је веселило кад је поменула попове. Она је морала начути, да при моме избору, ондашњи свештеници недадоше свога гласа за мене из мени непознатих разлога, па је држала, да мећу нама — као обично међу Србима — и сада још баш крвно непријатељство постојати мора; јер и ако је баба опет је члан српског народа, па је знала да је Србин злопамтило и да радије копа јаму своме но — туђину... И за то је и она на ту „стрелу“ највише важности полагала и баш те речи врло чудноватим покретима лица изговорила.
Али кад виде, да се и та стрела о мене није очешала и да се тек смејем зачуђено погледа, па љутито, али више за себе, рече: „Право кажу да — ал’ боље да ћутим; та се никог не боји!“
„Вараш се бако!“ рекох ја па је оштро погледам и метнем руку на њено раме. „Нисам ја баш тако небојша, бојим се ја бога већма него ти, а бабама твоје феле нека је далеко од мене — „лепа кућа“; само се сети, да имаш душу па не мој бар онда да треш крајнике кад си пијана и да бајеш сваку болест на једну форму... Јер веруј ми, то ти ни Бог ни људи опростити неће!“
С тим је оставим и уђем у кућу камо је мати болесно дете већ унела била.
Кад сам собња врата отворила, лупи ме врео ваздух баш ко’ из какве парне купке, а кад сам се по соби осврнула згрозила сам се. Осим крајње сиротиње, што је већ из очију домаћичини вирила, беше ова соба најбољи сведок крајњег незнања у погледу чувања здравља од већега дела нашега народа на селу.
Болесно дете лежало је сад на неком траљавом кревецу близу пећи уз своју успавану сестрицу; а боловало је, по свима знацима судећи, од „тифуса“ који је у месту владао.
Обоје деце беше покривено најпре неким топлим губером (ћилимом) а преко тога грдном дуњом.
Осим тога били су и прозори засути песком скоро до половине окна; а под постељама лепршале се две квочке с пилићи и још једна што ће се кроз који дан зацело излећи.
Но уз све то мени се чињаше, да би ваздух могао чистији бити, за то се још боље обазрем по соби, и заиста, опазим за пећком кацу с ракијом а на пећи озго био је кошар са комловом и неколико пари обојака, што их је домаћица без сумње јутрос опрала па прострла да се суше.
Домаћичино лице показиваше благу и измучену душу, па како сам сличне појаве и у имућнијим кућама виђала, утишах своју злу вољу па јој само рекох:
„Зар ви немате штале, кад сте у соби ракију налили?“
„Имамо, ал’ о’де ће се пре кренути“.
„Тако је“; рекох јој ја „ал’ онда ће ти дете дуже боловати. Кад ракија у соби ври, шкоди и здравима, а болесника може и сатарити. Па неваља ни комлов ни обојке у соби да сушиш. То све шкоди и здравима и болеснику“.
„Ју боже, а ја ко’ марва, не знам ништа“, па устрашено шчепа кошар с комловом, покрије га чаршавом и неким старим кожухом, и изнесе у коморицу што је била до собе.
„Сад да ми је Мија ту“, настави забринуто и тужно „ома би и ракију изнела у шталог. Та боље је да ми се и ракија поквари, него да ми пропадне моје слатко и паметно чедо“! па се надзири над постељу и убрише зној са детиња чела.
Ја сам узрујана била гледећи њену безмерну материњску љубав, сиротињу и незнање, те се за часак дадох у мисли. Али кад ме она из заноса трже, нудећи ме да седнем, рекох јој, да дете сувише не утопљава нити да собу тако јако греје; да с прозора песак уклони и да собу чешће обдан ветри.
Трудила сам се, да је приволим да зове лекара, но кад у томе нисам успела, препоручила сам јој неколико кућевних средстава и затим се од ње опростим.
Путем сам много о томе размишљала; па и ако сам своју поуку у здравственом погледу од то доба тек на саму школу ограничила опет штудирам „кућевни лекар од Н. сремца“ и друге томе потребне књиге. Читаш ли их ти Милице? — То нам је на селу нужније и од кућарства — дода затим више као за себе.
Још ми и то треба! — насмеја се Милица. — Не свиди ми се „лекција“ баба Марина! ...
Незнам ко би уз толике неприлике и иа то воље имао?! — умеша се и Ленка.
Онај ко суди и себи, и од себе — примети Даринка оштрим гласом.
Ти си дакле са својим околностима задовољна? — питаше радознало г. Коста.
То баш не могу рећи. И ја патим са незгоде што су је оне већ навеле, боли то и мене као и њих, али ја знадем, да се долази до цељи и споро ходећи. Осим тога — рече смешећи се — нисам никад ни била „чедо среће“ па нисам научила да примам награде за своја дела. За то се и не обазирем на мњење своје околине, већ радим тек по своме уверењу; а ко тако ради мора бити бар са собом задовољан.
Ја знам настави по малој почивци — да је и код нас Срба: пут дугачак а време кратко; рад потребан и голем а силе слабе, малене и растрзане на хиљаду страна. И за то се и не држим наставна плана и прописаних правила као слепац вође, него из свега вадим језгро и што нам је најпрече; а ко је у бољим околностима и има каде, од воље му да гледа и на сјај, лепоту и узгредне ситнице.
То би све добро било, да није светске критике; — рече Ленка — а шта ће рећи и претпостављена власт, кад се не преће све што је прописано?!
— Свет вазда ужива у клеветању туђих дела, па се не треба на њега освртати; а предпостављена власт мора тај поступак тек одобрити; јер закон се ствара за људе а не људи за закон. Осим тога, и сама знадеш, да сваку наставу треба прилагодити способности и околности ученичкој. И за то, нико ти неће замерити, ако се која приповетка или друго што не пређе!
После овога за часак сви заћуташе.
— Зар немаш ништа више да кажеш? — питаше по малој почивши г. Коста.
— Кад сам већ почела — настави Даринка замишљено — казаћу вам искрено баш све мисли своје, и ако видим, да се у многоме не слажемо.
— Говори само! — примети Ленка мило је погледавши. — Та ето ја и Коста нисмо баш „начелни“ пријатељи па опет смо муж и жена; па ма шта да речем ваљда ћеш ми тек лична пријатељица остати?!
Даринка је само загрли и смешећи се настави:
— Не могу сасвим да одобрим ни ваше тужакање, да вам силно учење отима време за васпитавање; јер сами предмети што се у народној школи предају по себи већ васпитивају, и ако не баш у оној мери, у којој је за сеоску децу потребно. Зато ко је уверен, да по могућству достојно врши своју дужност може бити собом задовољан. Осим тога, сви знамо да од два зла треба бирати мање. Па кад је тако (а уз то смо својим успехом и радом незадовољни,) не треба се вајкати, него напустити тај позив, као што си ти Ленка урадила, или се латити оног правца у настављању, који ће и у том незгодном стању, бар у нечем користити.
— Али камо тог правца? прекиде је у речи Милица. — Није доста тек рећи, него и показати га. — И ту се презриво насмеја.
— Немој се љутити; ја нећу никог да учим, него тек казујем своје мишљење — рече Даринка. — А тај правац чини ми се, да треба према потреби своје околине сваки учитељ сам себи да створи. Не треба да се ограничимо на она правила и упутства, што смо их у учитељишту добили, нити да се само на узоре угледамо, него треба оштрим погледом тражити главне препреке, што нам напретку сметају, па их треба отклонити, ма и оним средствима, које људи не хвале и којих се у бољим околностима ни сами не би прихватили.
Тако н. пр. знате, да ја као ђак нисам била поштовачица Бело-Ланкастарова начина, да и деца учитељу при настави помажу. Али време и искуство научило ме је, да је и у лошем често баш добро скривено и да најбољи начин ако није околностима примерен не може користи донети.
И зато ја некадашња противница ланкастеровог начина увела сам већ у половини прве године свога учитељовања у своју школу неки томе сличан начин. Упала сам у школу са четири разреда и преко стотине деце, која уз то редовно школу полазе тек од новембера до половине марта, а пре и после тога видим их у школи, што’ но веле, „тек од жеље“. За то да кол’ко толико себи и деци олакшам, а да уз то не буде механизма и у оним предметима где се баш не сме трпити, прихватила сам се и тога иначе мени не повољног средства.
— Па како си то урадила? — питаше г. Коста.
— Знате да код нас на селу ни двадесетак кућа нема сата, а немамо ни стална школска послужитеља, који би путем звоњења могао деци јављати кад је време да у школу дођу, и с тога су деца вазда раније у школи но што би требало. Ја сам покушавала да их од тога одвикнем; но тада ми опет долажаху сувише доцне, па које с тога, које из напред реченог
По себи се разуме да овамо спада понављање предмета и тек они предмети што сам ја најпре деци добро разјаснила и у којима сад већ није неопходно нужно учитељево вешто питање. Исто тако не питају деца ни из оних предмета што служе поглавито за развијање разума.
— Ти као да ниси помишљала на злобу и завист што се отуда изродити може — примети Ленка.
— И на то сам помишљала, те баш за то сваке недеље мењам те своје надзиратељице, па како је у свакој скамији по шесторо деце то у шестонедељном току времена свака ученица једанпут своју скамију надзирава; а само ради тога не искључујем из тога реда ни иначе најслабију или најгору све док сама не увиди и не призна, да за то још није дорасла или док се не покаже тога позива недостојна.
Тим начином досад нисам опазила код деце зависти. А да неби и саме надзорнице грешиле пазе и на њихове поступке као и на целокупан рад у школи још две до три над-надзорнице.
О целокупном раду своме дају ми оне извештаја путем својих књижица и усменог исказа тек сваке суботе по подне. Том приликом похвалим ја вредне а лење пооштрим и све класе уводим у свој записник.
— То би све добро било кад неби те надзорнице и вице-надзорнице своју власт злоупотребљавале и можда и саму учитељицу варале — примети Милица.
— Ја не дајем ни једној баш ни какве власти. Право награђивања и укора само је моје, а и то вазда чиним у договору целе школе а никако се не држим тек исказа поједине надзорнице; јер те исказе тек онда уводим у записник кад их најпре већина потврди или одбије.
За време тога учитељевања само су два извештаја одбијена, а срамоту што је тога пута та мала варалица морала осетити, може појмити тек онај, ко је видео у праведној срџби пламтећа лица осталих девојчица и презриви поглед оне јаднице којој се та неправда хтела нанети.
Него истине ради морам признати, да су ти извештаји већином благи и пријатељским духом задахнути. Свака се сећа да јој „господство“ неће дуго трајати, а зна да је и сама погрешива па несме ни своју другарицу строго да оцени.
Али ја сам задовољна и тиме; јер вазда волим пропустити и десет криваца, него једног невиног осудити.
Тако видите, помоћу тих малених својих помагачица остаје мени више времена за рад око развијања дечијега разума и осталих врлина и способности.
Тек тим путем могуће је мени поред незгода што их учитељи на селу трпе, да по чешће проведем по више сахата дневно — један до два — у живом разговарању са децом, што дечији ум ни мало не мори а много им користи и полажење школе омили.
Него и опет морам признати, да се ја и у предметима што се више механично уче не ослањам сасвим на децу, него и њих предузимам кад год ми време допусти и кад код је одређен час за то; само што се не задржавам при њима тако дуго као год оних предмета, у којима ми деца помоћи не могу.
— Али шта је с првим разредом, — питаше Ленка — он ти тек неможе писмена извештаја давати?
— Дабоме да не; — одговори она — али ја сам заборавила рећи, да на цео разред тај пази један од двеју главних надзорница и тихо их препитује оне приповетке и молитве, што смо већ прешли; а често при поласку
— Види се да си свој занат испекла — рече шаљиво домаћин.
— То не поричем, — дода му жена — али и опет велим, да се та брига и рад не исплаћује и да би паметније било да си мање ревностна. Нико ти неће добру вољу уважити, него ће се још наћи злурадих критичара што умеју само језиком радити па ће ти пребацивати и најмању погрешку и недостатак.
— Погрешке своје радо ћу чути, а хвале и не тражим — рече озбиљно Даринка — за мене је довољна награда чиста савест и уверење, да ми је рад примерен потреби и по томе и користан.
— Кад те човек чује, могао би помислити, да си потпуно сретна, а сама признајеш, да и тебе штошта тишти — рече ироничким осмејом Милица.
— Има природа што их тек патња челичи — рече замишљено домаћин.
Даринка се трже и порумени. Та примедба изгледаше јој иронија па поносито рече:
— Нећу никога да вређам; али учитељ, који тражи друге награде и хвале, осим уверења, да је користан члан човечанства није ни достојан тога, позива и нека се стиди што не уме да чита у срцу своје околине ону хвалу, што је најскривенија и која се речима никад исказати не да.
Непрестано вичете да нисте награђене, а не видите и нећете да видите најлепшу награду! — а очи јој се при тим речима запламтише — или зар вас баш нимало неусрећује кад вас на улици задржи чак четврто годишња девојчица и пита: кад ћеш и мене у школу примити? па на послетку зар није награда и оно уживање што сам га уживала ја и свака од вас већ при првом испиту са својим ђачицама?
Већина публике је обично чист сељак, што ни читати ваљано незна; они нам дабоме немогу рад наш оценити шта више, можда су нам до сад били и противници и својим оштрим и ако глупим досеткама, често и мучили. Али сад при испиту, обасјана су и та злобна лица сјајем племенитијих осећаја, па често осећамо на себи њихов и преко воље поглед пун поштовања, или изненађења. Тај поглед је за ваљана учитеља накнада за сву досадашњу неправду; а сузе што их том приликом рони по нека мајка, деда или меког срца баба морају сваког бар за часак усрећити, учинити, да све увреде заборави.
— За часак! — понови Милица. — Добро кажеш; јер да си већ сутра дан по томе одушевљењу само десетицу повишице искала. — зацело је неби добила.
— Право велиш! — насмеја се Даринка — али и ту не треба бити сувише осетљив. Има и томе основана узрока; сви знамо да је наш народ сувише сиромашан и да се већина и глађу бори.
— И то је истина — примети Ленка — али и опет могао би марљивији бити и према школи.
— И то морам одобрити — заврши Даринка и поглед јој паде на белешку, што је г. Коста већ одавно на страну оставио.
— Зар немаш ништа више да кажеш? — питаше он опазив тај Даринчин поглед.
— Готова сам — рече она. — Али ти си твој посао давно напустио, мој говор ниси ни бележио, сад немаш целу приповетку.
— Ти си му обећала почетак — рече шаљиво Ленка — а ја и он ваљда ћемо и остало накрпити; само пре тога морамо видети и дочекати и свршетак које је увек најлепши, кад се весело и са сватови свршује.
После тога ћереташе још мало и на послетку одоше спавати.
Сутри дан одоше обе другарице још зарана дома и ако их г. Коста и Ленка искрено и својски задржаваху. За њима је Ленка дуго махала марамом, а и г. Кости беху гошће омилиле, јер је и он чешће понављао заједно са женом молбу, да им опет скоро дођу и да им чешће пишу. Оне су ово последње радо обећале, и своје обећање су тачно и вршиле.
Школске су ферије, и то на две године касније од оног разговора наших познаница о имендану г. Косте.
Даринка и Милица и опет су код Ленке. Дошле су да проведу неки део ферија и код ње; јер као што већ знамо г. Коста их беше заволео као и жена му, те од њихове стране не беше позивима краја. А осим тога, сад су се већ сматрали као сродници, па је и мала Смиља, погодишња ћерчица г. Косте и Ленке требала тетке да позна.
Већ је три недеље, од кад су код њих, па навалише, да иду и својим родитељима, али Ленка и г. Коста не даду „ни прословити“; а њима се придружио и ондашњи млади лекар Сава Гавриловић, најприснији пријатељ господина Косте.
Доктор Гавриловић је човек близу, а можда и преко тридесет година, ваљана карактера а спољашности не баш лепе али и опет угледне. Осим тога, био је још испре најбољи домаћинов пријатељ па и „најотровнији језици“ не могу његове честе посете двосмислено тумачити. А што је он случајно неожењен, а наше познанице неудате, то је свету сасвим обична појава, те и нашим познаницама не беше то необично — у самој ствари дабоме да је друкчије стојало, но то је тајна господина Косте, његове жене и младога доктора, који се беше смислио женити, а Даринку и Милицу познавао је још од оног имендана. — И зато се и нас ништа не тиче.
Једнога јутра врло рано дође доктор Гавриловић своме пријатељу Кости, ког застаде у врту код кошница.
— Жену сам ти опазио, да у штали музе краву — рече му рукујући се — а гошће ти зацело још спавају?
— Та тек је четир сата — рече г. Коста. — Неш кажи ти мени момче, шта још оклеваш? Мени се то одлагање не свиди; оне ће сутра прексутра већ дома, а писмено све теже иде. Зато реши се ма на коју страну!
— Та зато сам и дошао. Гледај да буде прилике да девојци могу казати и одговор чути.
— А за коју си се решио? питаше врло радознало г. Коста.
— Право да ти кажем, избор ми је врло тежак — рече збуњено доктор — обе високо ценим, ал’ опет претпостављам Милицу.
— Милицу! — викну г. Коста а лице му узе израз, к’о да му пријатељ тврди, да се сунце на западу родило. — Не Саво, то није могуће! та ти се море шалиш! — Даринка је тек жена за тебе.
— Ја ти кажем како ми је ово дана на срцу — рече доктор не дижући очију.
— Е, онда се и сам вараш. Посматрај ти и испитуј још данас озбиљно, и онда решавај. Та ја их обе волим ко’ сестре, ал’ таком пријатељу као што си ми ти, тек Даринку желим за жену. Она је много претежнија, и ако је и Милица врло ваљана.
Доктор само ћуташе и шараше својим штапом по трави.
— Нећу брате да те учим — рече даље г. Коста — али добро пази; Даринка је чисто злато и ако можда не сија као Милица. Па и ту, — дода одушевљено — загледај боље, па ћеш наћи, да и Даринчине искрене и благе очи не уступају Миличином пламеном погледу. Док Миличин поглед
— Та немој тако ватрено! — насмеја се доктор — ако те чује Ленка.
— И она дели моје мишљење и ако јој је природа сроднија са Миличином.
Доктор се на то беше озбиљно замислио а г. Коста приђе својим кошницама те кроз стакла гледаше унутра, и ако се на њему јасно видело, да су му мисли далеко од чела и кошница...
— Доћи ћу после подне, и онда ћу видети имаш ли право — прекиде доктор тишину својим звучним и крупним гласом. — Лако је могуће, да сам се и преварио, обе једнако поштујем; само што ми Милица на први поглед уливаше симпатије а Даринка ми изгледа, да сувише много мисли а да може кога искрено волети.
— Много мисли! — викну г. Коста. — Та човече, зар ти је милија лутка и лептир, од благе и разборите женскиње?
То не, ал ти знаш, да ја ни кад ни сам волио хладно и поносито женскиње, а...
Коста се трже те прекиде доктора пре но што је довршио. Учинило му се да је у оближњој сенци неко уздахнуо и да је за тим трава јаче зашуштала, баш ко да је неко на другу страну врта хитро и лако протрчао.
— Причинило ти се — рече доктор. — Ја нисам ништа чуо.
— Чуо сам, ал’ ваљда је било у суседном врту — рече г. Коста па се спусти на оближњу клупу, а доктор се посадио до њега и за часак обоје ћутаху.
— Ја те брате нећу одвраћати од намере — рече сад Коста — јер и Милица је ваљана девојка. Али опет ти морам рећи, да се у Даринци вараш. Ти си најбујније доба твога живота провео у туђини и мећу „Немчадијом“; а карактер Српкиње и туђинке врло је различит. Туђинка брате, и кад те љуби и не љуби срета те љубавни и изазивајући погледи, којима смера, да те задобије или изигра. Друкчије је брате код Српкиње. Она баш и онда кад би и душу за тебе дала, опет ти се неће прва приближити; шта више често ће ти се учинити, да је она хладна, дурљива и необразована према предусретљивим туђинкама. Али она воли да и то о њој помислиш, но да можда посумњаш, да хоће да те задобије... То је, драги мој Саво, по моме схваћању женски понос и карактерна црта Српкиње, која још карактерише баш у највећој мери оне женскиње, што најживље и најдубље осећају.
Доктор се сад само играо ланчићем свога златног сахата и замишљено гледаше у даљину, а друг му настави:
— Што сам ти рекао знадеш и из искуства. И мени је Ленка изгледала хладна и горда, и то баш онда, кад ме је можда најжешће волела —- а Даринка брате, поноситија је и од ње.
— Ти дакле ниси за Милицу?
— Та већ сам ти казао, да је и она ваљана девојка и ако је по моме мишљењу много хладнија и себичнија од Даринке — рече г. Коста скоро зловољно. — Осим тога њу свет по заслузи и оцењује, па јој је лако ћеретати, а Даринци дабоме да није до тога: Сам велиш, да много мисли, а ко премишља мора на послетку и увидети, и своју вредност и опачину и плиткоћу неких...
Али последњу реч прогута и нагло устаде приђе опет својим кошницама а лице му се беше запламтило.
— Та ти се море баш љутиш! — рече му доктор зачуђено мерећи га — још се нисам с Милицом венчао... И ту се засмеја.
Г. Коста се трже. Био је од оне врсте људи што на мах плану и за оне ствари које их се не тичу. Но уз све то беше опет разборит човек и
— Разљутило ме, што се ми мушки вечито правимо важни те желимо и тражимо од женскиње озбиљност, разборитост и здраво мишљење; али само у теорији а у пракси т. ј. У животу нама су чисти и неизмајсторисани осећаји скученост срца и хладноћа или чак и необразовање; а озбиљно размишљање за нас је увек гордост, славољубље и сувопарно филозофисање. И онда још имамо образа викати противу моде, кокетерије и измајсторисане наивности женскиње; јер како она може бити друкчије, кад јасно види, да већина нас тражи тек новац, спољашњу лепоту и углађено понашање.
— Твој говор нема овде места; сам признајеш, да и Милица доста вреди и да се може допасти.
— Ко говори против ње! — осече се г. Коста. — Мене само љути што морам да признам оно што нисам још јуче хтео одобрити Даринци и својој жени а што сад и нехотице морам и ја да одобрим ту проклету еманципацију женскиња...
Јест, оне су ми рекле, драги мој Саво, — рече за тим шаљиво и добре воље господин Коста — да је та проклета еманципација жена неопходна потреба за цело човечанство и не тек за женскињу наособ; јер већина нас мушких не воли озбиљност па и не почиње онде љубити где треба да поштује...
И с тога — каже — већина жена постаје лутком или кокетом па квари цело човечанство. Мањину опет — веле оне — ако неће да је права лутка свет обично неправедно оцењује, исмејава и презире, док сиротице и оне не подлегну те постану као и прве или омразе и себе и свет па постају, за нас мушке, нека страшила и неприродна чудовишта, која би се и с врагом здружила, само да може рушити оно што је њу — убило...
То су, видиш, речи, у које ни сам хтео веровати и које сад одобравам; јер кад и мој Сава већ неће жену што мисли, — а свака боља мислити мора — какав тек мора бити укус у мање интелигентних људи!
— Промислићу се — рече на то поруменивши доктор — само напред кажем, да се не надам никаквом успеху код Даринке. Све ми се чини да ће ме одбити.
— По чему судиш?
— Само један пут погледао сам јој мало ватреније у те — као што ти велиш — „искрене очи“ али се згрозих од поносите хладноће што у тај мах из њих суну. Од то доба вечито избегава мој поглед; тек неки дан добио сам куражи, да је као кривац молећи погледам, но и ту је само поруменила и више ништа. Па како ме Милица и уз све ватрене погледе моје још није тако дочекала; закључујем, да ме и воли.
— Даринку су можда тек неприлике и дволичност у животу пратиле, па јој то неповерење није замерити — примети г. Коста. — Али ако је само то, онда брате, покушај; јер веруј, њој је тек светска неправда што је у животу сретала навукла ту одвратну и хладну маску на лице, а срце јој је врело и чисто као злато.
— Обричем ти, да ћу је усрећити; само ако ме не одбије — рече доктор некаквим меким гласом и пружи руку своме пријатељу, коју овај радосно прими и својски продрма.
Још док се г. Коста и доктор у врту разговараху, уђе Даринка збуњеним лицем Ленци у собу.
— Куда си се ти опремила? питаше она бацивши поглед на Даринчино путничко одело и шешир, што га је на главу метнула.
— Заборавила сам ти рећи, да ме је синоћ молила твоја познаница госпођица Драгиња, да с њоме идем њезиној тетци у X. Ја сам дала реч а мислим да је и теби право. Поћи ћемо одма сад, па ћемо се још зарана и вратити.
— Небраним; али до који дан већ одлазите, па бих волела да нас данас не остављаш — рече Ленка молећим погледом.
— И мени је жао — врло ми је жао, ал’ мора да буде — па страсно загрли другарицу и одјури из собе.
— Чекај бар доручак; сад ће и Коста доћи! — викала Је за њом Ленка
— Доручковаћу тамо — чуло се већ из дворишта, а Ленци се учини, да је Даринчин глас чудно дрхтао; али у исти мах беше јој се разбудила ћерчица те тепаше: „мама, мама“ и то јој не даде да даље размишља.
У том дође и г. Коста.
— Јел’ устала Даринка? — беше му прво питање.
— Већ је отишла с Драгом у X. тета Јели у госте; вратиће се тек довече.
— Хо, ето му! — љутио се он. — Та девојка баш бега од среће. Ал’ и ти си крива; требала си ми јавити.
— Та чисто је одлетела из собе — бранила се она. — А на послетку и ти јој неби могао забранити.
— Забранити... Забранити... ал’ ја би је задржао — гунђао је он. — Ал’ ти дабоме, ниси ни покушавала, доста ти је кад је само оно преклапало, Милица, уз тебе.
Ленка га чудно и неверујући погледа, па прсну у смеј. — Чудно му је зловоља и кисело лице доликовало.
— Лако ти је церити се, кад заједно с твојом Милицом имадеш више среће него памети, — рече љутито па обуче капут па и он без доручка и први пут без опроштаја са женом пође у општину.
— Куда се ти, Коста журиш? — питаше га Милица која се у исти мах весела и добре воље указа на врати своје собе.
— На посао — рече он тоном којим се с гостима не разговара.
— Та још је рано, — рече она не приметивши то.
— Ти се додуше никад не журиш, нити се бринеш за што, па опет друге престижеш! ... рече иронично и јетко он и оде из куће.
— Твој муж је данас зловољан — примети она за време доручка.
— Љути се што је Даринка отишла а њему то није казала.
— До душе и није лепо домаћину се не јавити, ал’ гостима се што шта мора кроз прсте гледати — смејаше се она не пазећи много на своје речи, јер се у исти мах доктор Гавриловић указа на врати.
— Косту сам опазио где оде у општину — рече он кад их је поздравио. — Али камо госпођице Даринке?
— Данас Ленчице, као да нико није задовољан с нашим друштвом — примети враголасто Милица, а из пламених јој очију суну — можда и у шали — прекоран и многозначећи поглед на доктора. — Али то не иде; данас се баш морате и с нашим друштвом задовољити — и ту га опет враголасто погледа.
— Како то? — питаше збуњено он.
— Та ето и Коста оде од куће љутит што је Даринка јутрос рано отишла без његова знања с госпођицом Драгом у X. А и Ваше прво питање тицало се Даринке, — ћеретала је она — а то се мени не свиди, па баш завидим Даринчиној срећи... И ту се онако скоро детињски засмеја.
Доктора к’о да нешто у срце текну при веселом звуку тога смеја те управи ватрен поглед на весело девојче.
Али у исти мах обори очи и заћута. — Беше му и нехотице изашла пред очи Даринчина слика па премишљаше како би њеном искреном лицу тек тај смеј доликовао...
— Та што сте се замислили г. докторе? — рече сад весело Ленка. — То нимало не доликује ни Вама ни моме Кости, који је такође од када се јутрос с Вама разговарао врло зловољан. Мора бити да болујете обојица од једне болести.
— Није могуће, — рече опет Милица. — Коста зацело пати од џепне болести; месец је већ на измаку. А г. доктора друго тишти; јер док беше Даринка овде није било ни зле воље...
Враголасти осмеј којим беше та примедба пропраћена учини да се доктор задовољно насмеши.
— Тако; то ми се допада — рече Ленка — а не она натуштеност! Ето до који дан одлазе нам и гошће, а Ви и Коста баш сад нађосте да се бринете.
— Зар већ одлазе? — питаше он, а — ферије су већ на измаку, уздахну Милица — а и Даринка је навалила да се прек’сутра кренемо. Родитељи нас већ одавно чекају.
— Хајд’ забављајте се ви како знате, а ја морам на посао — рече Ленка и оде у кујну.
— Хоћете ли нам до године опет доћи? питаше он кад сами остадоше.
— Незнам; а и нашто ћу! — рече она. Један дан Даринчиног отсуства више се осећа, него да ја читаву годину не дођем.
Ово је такође у смеју и шали изговорила, али тиме је „на јуриш“ задобила лако запаљиво срце доктора. И он мишља: „Луда би био, кад бих тражио више. Ова ме воли, а како она друга осећа — питање је“.
Па нагло устаде те отвори гласовир и засвира познату песму: „без тебе драга“.
И Милица приђе гласовиру па разгледајући неке ноте, што се ту нађоше испитујући посматраше доктора на чијем се лицу огледаше необична узрујаност.
— Од куда се сетисте те старе песме? — питаше она кад звуци од свирке престадоше.
— Стара је, ал’ и вечито нова! — рече он па устаде и нагло је узе за руке. — Јест, госпођице, — рече затим нежно и ватрено гледајући јој у очи — она је вавек истинита; јер ево и ја био бих много сретнији кад би вечито с Вама живео. Зато Вас искрено питам, хоћете ли бити моја жена?
Њему се огледаше у очима страст и узрујаност од које се Милица трже и задрхта.
Она је говорила више у шали, а сад је тек видела погрешку, то јест, моћ, својих непромишљених и изазивајућих речи. Но и ако се тргла опет се није покајала; та доктор није био таки човек; да се неможе трпети, а уз то беше он и ваљан и уважен, па је морала према њему наклоности осећати, а држала је да је он и сасвим добра партија за женскињу без мираза...
Та наклоност што је Милица према доктору осећаше дабоме да беше далеко од љубави, али ко ће се још и данас при ступању у брак и на љубав освртати!...
И зато нико неможе ни Милицу осудити, што је и она мислила, да је наклоност у случају „добре партије“ довољан услов за срећу у браку...
Кад је Милица од узрујаности, што је поводом докторовог погледа снађе, себи дошла, насмеја се и шаљиво рече:
— Морам и на то да пристанем; стисли сте ми руке тако, да се иначе не бих могла ни отети. — И с тим изви своје из његових усијаних руку.
— Госпођице! — рече он потресеним гласом — зар је то одговор?
Она му погледа у очи па и сама задрхта и поруменивши обори очи. — Чудно је тај његов поглед на њу упливисао, па је тако морало да буде... Али у истом моменту учинило јој се, да и он и она смешно изгледају, па се засмеја и диже главу.
— Одговор, госпођице! — молио је он, али поглед као да му је сад мање ватрен био.
Милица за часак неодлучно и збуњено ћуташе и после неколико тренутака тихо рече:
— Примам Вам понуду; и поруменивши пружи му руку, он је ту руку страсно стиснуо и у свом заносу и против српског обичаја и пољубио. Али срце као да му у истом моменту опет нека ледена рука дирну. Миличина рука је истина сад дрхтала, а из очију сипаше јој такође необична ватра али он и опет уздахну. У тим ватреним очима беше и сада у овом тако потресајућем тренутку више осмеја но туге, а он би баш сад тако радо у њима видио сузе или бар оног благог израза и смутње којим су га чешће Даринчине очи за тренутак и крадимице гледале... с тога је он поново и нехотице уздахнуо кад га је после некога времена Милица несташно Ленци приказала као свога вереника, и кад је збијала шалу и онда кад јој је он у присуству Ленке веренички прстен дао.
— Нећу да га примим — говорила је она — ствар још није свршена. Ми смо правили „рачун без бирташа“. А ко зна шта ће на то мој и твој баба рећи. Они могу још све покварити...
— А зар се ти томе не би противила? — Питао је пламтећим ал’ тужним погледом он.
— Ко би све у напред знао — рекла је у смеју она.
— Тако је! прошапута доктор — ко би све у напред знао... И ту му изађе пред очи Даринчина озбиљна и блага слика, па поново уздахну. Милица је тај уздах приметила те се ману шале. С тога се доктор који и сувише љубљаше пламене погледе и опет после једног сата крену дома као најсретнији вереник.
— Красан човек тај мој Сава — рекла је за тим шаљиво она. — Само данас ми је и сувише сентименталан но ја ћу га већ од тога одучити...
Ленка је испитујући погледа.
— Реци ми Милице искрено — рече за тим — волиш ли ти њега здраво?
С Миличина лица нестаде оног несташног израза а очи јој узеше за часак неки благ израз те загрливши другарицу рече: — Видим да сумњаш о мојој љубави према њему. Но ја ти кажем да ћу му свагда верна бити; јер видим да ме воли, па и ако се сад и сама добро не разумем, опет видим, да ми је мио и да га поштујем; а љубав држим да ће доћи и сама, то јест, ако није љубав оно стање, што сам га осећала кад ми је рекао да ме воли, а ако је то, онда је већ и наступила... И с тим седе за гласовир па стаде свирати неку веселу песму.
Сретна природа — прошапута Ленка, па опет оде у кујну; јер је била недеља па је требало мало више посла око ручка положити.
За ручком није г. Коста ни ваљане две речи прозборио, а кад му Милица ћеретајући рече да јој сад није потребна његова помоћ у погледу удадбе; јер је већ вереница г. доктора, нагло се тргао и место честитке само рече: — Знао сам да ћеш га уловити, кад је она луда баш сад нашла да оде...
— Леп комплимент за Даринку! — смејала се она држећи да се домаћин тек шали.
Он опет да прикрије свој јед, устаде од стола, те гледаше кроз прозор на улицу.
— Шта си се данас тако дуго задржао? — питаше га опет она.
— Требао сам раније доћи, да видим како се пренемажеш и како си се „накинђурила“ и педесет машлија на себе натрпала, — рече он гласом који је за шалу сувише озбиљан био. Но ту се трже и засмеја. — Поглед му је пао на њено одело, те је видео да је на њој проста хаљина, а уз то баш ни једне пантљичице... Но он се и сувише љутио што се доктор за њу решио, па му се чињаше, да се она труди да доктора задобије. — Био је као што је већ речено, за свашта што је држао да је добро и сувише занет и у делању ревностан.
Да поправи своју погрешку пристаде у шалу али му се она вазда претвараше у сатиру противу Милице. Стога и опет оде у општину на посао. Кад је опет дошао нађе ту и доктора који му одма прикаже своју вереницу, Милицу.
Он им је искрено пожелео среће. Али кад се сетио Даринке и своје намере уздахну па бајаги у шали и опет рече: „Е тако је, медвед увек добије најлепшу крушку“...
— Укус је различит — примети му само доктор, али се за неколико тренутака и опет замисли; а Милица весело примети:
— Мој вереник не заслужује тај назив.
На ове речи Коста се од срца засмеја а доктор се трже и мило погледа своју вереницу у којој је толико простодушности и веселе безазлености.
Кад се доктор од свог друга праштао — рече му овај:
— И с нама можеш бити сретан у добрим околностима, а задеси ли те каква незгода, сети се да је уз тебе дете, које те не може разумети кад више што осим љубави од ње желио будеш.
— Како то?
Ето тако — рече Коста. — Она је добра срца а и образована је, али је жена, која уме љубити тек оне, који њу љубе и више — ништа.
И том пресудом оцењена је Миличина природа, и свију њој подобних женскиња.
Доцне у вече тога дана дошла је тек Даринка.
Коста беше својој жени казао свој јутрашњи план, те сад беху обоје љутити и спремни, да Даринци поштену лекцију очитају. Али кад у собу ступила учини им се да је и сувише бледа и тужна те заборавише своју намеру.
— Нешто си бледа, да ти није зло? — питаше брижно Ленка метнувши пред њу хладно печење и теста, што им је остало од вечере.
— Није, — насмеја се Даринка — сад ћеш видети, да ми је желудац сасвим здрав — и смести се за сто. Но уз сву њену хвалу изгледаше као да јој залогаји у грлу застају, те на брзо остави јело.
Коста је са саучешћем погледа, и опет не могаше срцу одолети већ примети:
— Зар се твој пут морао баш данас десити! Њиме си много изгубила.
— Кад се твој „маневар“ неби мене тицао — рече болним осмејком она — и ја бих тако судила. Али ја сам и сувише поносита, да се коме намећем; а и срце би ми морало бити и сувише скучено, кад би се у место љубави задовољила у браку са јадном наклоношћу или чак — сажалењем... И ту се гласно засмеја а очи јој се запламтише необичном ватром.
— Не, Коста, то није за моју природу; ја друкчије свађам те ствари. Брак код мене није трговина, и ако сам хладна и неосетљива женскиња...
— Ти си дакле била јутрос у сеници? питаше збуњено он.
— Сасвим случајно. Тамо сам читала, а ви нисте баш шапутали, па сам морала чути.
— Сад ми је јасно — примети Ленка. — Ти си Драгу позвала у А. а не она тебе.
— Тако је. Узела сам кола и рекла јој, да морам нешто важно дома телеграфисати, па је позвала са мном њеној тетци.
— Нашто то? — питаше г. Коста.
— Морала сам ма куда одавде. Нисам хтела господину доктору да служим за психолошку студију — примети она горко. То би и њега довело у неприлику, да размишља. А тада би можда стекао према мени и симпатије...
— Па могла си га просто одбити а не бегати — рече Ленка.
— Одбити — дабоме... — рече узрујаним гласом. — Али... па поруменивши ућута.
— Кажи све! — рече Коста — иначе ни ја не видим узрока за...
Али он и не доврши а Даринка бризну у плач па нагло пође у своју собу у којој је Милица већ давно спавала.
На прагу собњем окрете им се опет па искреним ал једва чујним гласом прошапута:
— Лаку ноћ! сада не могу сутра ће те све чути.
— Вечита загонетко! — уздахну Ленка а г. Коста замишљено и нагло ходаше по соби.
Сутра дан нађе Даринка Ленку и Косту у врту у послу. Чим је опазише пођоше јој на срет.
— Наставите посао! — викну им она, па се засмеја. — Боже мој, чудан ти је човек; све га нешто копка да туђу тајну дозна, и ако га се ништа нетиче!
— Не тиче! — викну у исти мах муж и жена, а прекорни је погледи сретоше.
— Опростите! мислила сам тек у опште, а о вашем пријатељству доста сам уверена. Осим тога јуче сам видела, да ме Коста прилично и познаје. И зато и нећу од вас ништа тајити.
Коста се спусти на оближњу клупу а оне седоше до њега.
— Корете мој поступак, — поче она — и не разумете ме. Е, па чујте! Доктор Гавриловић је први мушки, чију сам симпатију желила стећи, а баш он ме је јуче таксирао „ладним створењем“ и отворено изрекао, да му симпатију не уливам. Друга би можда баш сад трудила се, да му покаже да се вара. Али ја сам баш противно од оне за коју ме свет сматра и за то је видите то повредило мој женски понос па сам морала чинити оно, што сам и учинила.
— Боже мој, зар је то баш тако неопростив грех био! — примети Ленка. — Требала си остати па би видела да би се он за тебе решио.
Даринчине се очи опет запламтише узрујано и прекидајући викну:
— Тако! — Дакле ја треба целога века да друге извињујем и да се борим за оно што другима и само долази! Не Ленка, за опште добро тражићу и милостињу, али за себе — никад... Зато сам и сувише поносита...
Осим тога — настави — овде сам имала и других разлога. Приметила сам већ одавно, да Милица киселим лицем учитељује и да и она радо гледа доктора. Па кад му она већ улива симпатије, нека се и узму. Ја сам се уклонила у одсудном часу да доктора не доведем у искушење, кад покуша и он да размишља...
Последње речи опет је изговорила с иронијом.
— Само ти увек тако ради, па ћеш далеко дотерати — примети јетко Ленка.
— А да шта ћу? — рече Даринка слегнув раменима. — Ни моје срце није машина, па да навијем осећаје онако како би практичније било. И ја сам човек па хоће осећаји кадкад да искипе, а јуче сам у најосетљивије жице била дирнута. Та није то првина, да сам морала увидети, да више вредим, него што ме свет цени, та судба прати мене још из ране младости моје. Јест, мени се вазда и трн у оку види, док се у оку мени равних ни балвана не опажа... И ту се за часак загледа у даљину.
Дабоме да и то није без узрока, — настави опет тихо — нисам ја сама на то осуђена; осећају ту неправду и друге мени равне сестре што су осуђене да више размишљају, но што је то некима по вољи...
Коста тихо уздахну али мишља да му је дужност, да говору даде веселији правац, те примети:
— Позната је ствар, да многе мисли праве главобољу. За то буди од сад паметнија, па се мани тог лудог посла...
— Само кад би се могло — примети она па се засмеја. Али не као до сад него обичним веселим смејом.
— Тако видиш, то ми се допада! — рече Коста — сад видим да твоја љубав није много значила.
— Љубав! — понови она и порумени — за њу мислим да је осећај што га према доктору осећах, сасвим примерен био, али га је нестало још пре но што се љубав могла развити.
— Но да је већ ту била, ко’ велим, теже би се ње отресла... примети Коста.
Можда и неби у овом случају много напора стало, — рече расејано она — мени је ближа 27. но 17. година.
Баш као и Ленци и Милици дода она наглашујућим тоном.
— Нисам то хтела да речем.
— Него?
— Хтела сам казати, да се у томе добу и о љубави озбиљније размишља.
— Разуме се — рече Ленка — али не баш свако. Милица, на пример, није о њој никад, ни размишљала, па се опет удала...
— Волео би знати како ти, Даринка о љубави мислиш? рече Коста, видећи да се на ту примедбу Даринка и опет замислила.
— Сад ти не умем рећи, али кад будем о томе озбиљније размишљала, казаћу ти — рече она и устаде.
— Хајдемо у кућу — примети за тим — Милица је зацело већ устала па јој треба честитати...
Сутра дан отпутоваше дома обе гошће, а идућих месојеђа венчаше се доктор и Милица. Сватови им беху врло весели; а била је позвата и Даринка али она не дође — доцније им је писала, да је била у јаком послу...
На годину дана по Миличином венчању стајаше Даринка једно послеподне код свога прозора у руци јој беше писмо, које је већ више пута прочитала па се и опет повратила па један став у њему што беше крупније написан и подвучен.
„Е мој добри и радознали браца Коста“, прошапута и савије писмо „Још једнако те копка и мучи сумња. А тео би свршетак приповетке са сватови. Али брате мој, и ако је све већ давно прошло опет нам се приповетка не може по вашој вољи свршити“.
Тога вечера још написала је као одговор Кости и Ленци подуже писмо што је гласило одприлике овако:
Мили моји!
Почетак нашој приповеци, могу вам дати, али за онакав свршетак к’о што га ви желите још није а држим, да и неће куцнути час...
За такав свршетак морала бих ја бити много богатија, мало луђа, мало млађа и мало лепша. Или ако не то, оно бих бар морала имати мало хладније срце и скученије осећаје, па да и без љубави ономе руку дадем, код кога ћу моћи комотније живети и левентовати.
Првим особинама к’о што вам је познато, не могу се баш похвалити, а проклето срце опет неће да знаде, да је у женским грудима па да тек уз оне особине и до осамнаесте године сме по вољи осећати, па и оно неће да се околностима потчини и прилагоди, него још вазда осећа младалачки и вечито тера — опозицију...
Уверена сам да ме разумете; а кад ме схватите онда вам је и јасно, да нам се приповетка баш неможе по вашој жељи свршити. Али кад баш од намере неодустајете послаћу вам почетак а свршетак нека сваки читалац по своме ћефу замишља. Тиме ће приповетка бити бар и необичнија и интересантнија, а добро знате да се и онако тек необии интересантно од нас удаљене ствари радо читају и да све’ остало иде — под купус...
Него си ти браца Коста, баш затуцано сумњало! — све једнако те мучи сумња, да ја за твојим доктором тугујем. —
Да те један пут те бриге опростим и загонетку решим, ево ти из мога дневника од речи до речи белешке што сам ја на дан Миличиног венчања у њега прибележила. — Кад њу прочиташ знаћеш и моје мишљење о љубави које ти и онако још од пре дугујем. —
„Љубав је као ватра; док јој дајеш горива пламти и гори а чим престанеш давати, она згара оно што имаде, па кад и то изгори остаје пепео који временом ветар разнесе...
Гориво љубавно долази од особе коју љубимо. Код неких је то гориво бело лице, вити стас, бисер-зуби, чарне очи, румен-образи и томе подобне ствари, а код неких је опет разборитост, искреност и друге душевне врлине. (И зато и има трајне т. ј. вечите љубави и љубави што за мало траје. Трајна је љубав она што јој је гориво душевна врлина, а пролазна она је што потиче из поштовања бела лица и дивних трепавица... Милице, тешко и теби, ако ти нешто очи оболу! ... или се и твоме мужу вечито ћератање досади...)
Нестане ли тога горива у љубљених особа то нам га не могу више ни пружати и онда и наша љубав мора да престане. Па ако нам је љубав чиста и јака она згара оно што је примила док и последњу искрицу не претвори у пепео — у успомену...
Ако ли је љубав слаба, онда и то гориво не претвара у пепео, већ у место њега остаје угљен о који и кад се исхлади може планути, али ретко ватром-љубави, а обично ватром — злобе и мржње... —“
То је видиш, моје мишљење о љубави, па кад ти још додадем, да је за мене љубавно гориво уз остале душевне врлине на првом месту и разборитост онда можеш бити уверен, да су докторове речи, што сам их код тебе у врту чула најбољи доказ, да у њему нема довољно онога горива, које ја тражим и које би моју љубав све до сад одржало.
Осим тога онај осећај и не беше љубав, него тек почетак поштовања, које и ако је близу љубави опет није једно и исто. — Од поштовања до љубави, каже се, да треба тек један корак, али мени се чини, браца Коста, да баш тај корак мора да је „џиновски“; јер поглед по свету
Немојте се срдити што овако говорим. Ја знам, да свуда има изузетака и да сте и ви баш један „егземплар“ од те врсте изузетнога „раритета“ те се на вас моје речи и не могу односити. Али изузеци још не чине већину, па ми не можете замерити, што и код мене — већина решава.,.. И што већине ради не могу ову истином „филовану“ „кнедлу“ ћутећки да прогутам, него је и вама „пакујем“ па кад доспете ви је лепо и „на тенане“ анализирајте, а уверена да ће те и ви наћи, да су саставци чиста истина, која је обично непријатна укуса и за вољно „ајнемовање“ и друкчијим „је јуначинама“ горка а камо ли мени, обичној и — слабој женскињи...
Осим тога морате ми ову моју слободу већ и с тога опростити, што сам данас и ја весела, а весељу знате, да се и нехотице гледа „кроз прсте“...
Добила сам од једног сељака на поклон једну лепу кравицу од три дана — угинула му је крава па је мени теле поклонио. Он вели, млеко ме неће толико коштати, да могу одрасну краву купити, а временом ће и ово теленце бити добра млекоша. Па онда ове зиме било је лепо и суво време а натрефила сам и на поштена обућара, те сам које на обући које на оделу заштедила двадесет форината што за десет година чини баш 200 форината; а то је много за учитељицу која има за живота своју „минимум“ плату а после смрти — пардон! после двадесет година рада „сјајну мировину“...
Пишите ми о свему, па не заборавите још рећи, хоћете ли и малу Смиљу за учитељицу изобразити? Или можда се и ви надате, да ће донде наступити сретније доба у коме се мислеће женскиње неће морати тек за учитељски позив решити!
Уверена да ће те се на ово онако двосмислено насмешити. Но и опет за то, ја хоћу да се надам; јер и онако је нада хришћанска врлина, а уз то и потреба без које је тешко живети...
С поздравом ваша Даринка.“
То је писмо што га је Даринка као одговор Кости и Ленци отправила, а они и ако јој више не досађују својим опоменама, опет се надају, и очекују, да им се приповетка и без њиховог посредовања по вољи сврши.
Међу тим ја сам погодније створење; јер нисам ни навикнута, да се околности по мојој вољи и замном окрећу, па сам и сад написала и њихову приповетку како се могло; а тврдо се надам, да ће ми и они ту слободу као и погрешке у приповеци радо опростити. Особито кад им још кажем, да сам и ја — учитељица.