Дух времена сад је таки! : ELTeC издање

Ужурбала се цела кућа.

Јест, до душе, у род ће се, и то у род, као у своју рођену кућу. Али на село! Па остати на селу неколико недеља, као што намерава госпођа Ната, то је, као што опет ропта њена кћерка, госпођица

Даринка, кад је у вароши „велика беседа“ рад преноса костију Бранка Радичевића, „толико гладних Мисирских година“.

Па онда не може госпођа Ната, да не понесе штогод сестриној деци. То ће да буде радост од деце, кад им тетка из вароши разда поклоне!

– Боже мој, секо. – рећи ће, до душе, као и до сад, Ката Нати, – зар то мора бити?

– Немој ти ту мени! – одговориће опет, као и до сад, Ната Кати.– Знам ја, шта је дечија радост. Коме ћу, ако њима нећу? Да је њихов отац жив!

И твоја јединица, – сад ће опет Ката Нати, – нема никога осим тебе.

На то ће најредовније пустити и Ната и Ката који уздисај и сузу у спомен својих покојних, па ће прећи на други разговор...

Тако нешто, ваљда, замишља у себи госпођа Ната и сад, па купи све гдегод шта, као да неће на пут него, сачувај Боже, на онај свет,

А ето ти и опет, већ по толики пут, госпођице Даринке, јединице јој кћерке, па ће онако срдито и опет по толики пут: Па баш сад?!

Та, за који дан ће да буде велика беседа у корист преноса последњих земних остатака Бранка Радичевића! За Бога, мама...

И опет бадава! И по толики пут бадава! Мати навалила, те навалила.

– Хајдемо!- вели, па, – Хајдемо!.... идем, – каже, – да видим моју Кату. Давно је – каже, – нисам видела, па сам је се зажелила.

Она, да Бог ме, не може никуд. Знам, како је. Не да се кућа оставити ма на ким.Ту је живина, па треба нахранити и скоткати! Ту краве дочекати, па помусти! Па ваздан другога којекаква посла. Понда дућан! Истина Бог, није Бог зна шта, ал ако не цури, оно капље. Па не може се, сачувај Боже невоље, затворити... Е, па идем ја њој.

И тако бадава Даринка моли и преклиње, плаче и дури се, да мати одгоди, „бар док прође беседа“! Шта је госпођи Нати до беседе!

– Ја сам, – вели, – за то већ стара, а ти си ми, кћери моја, још млада.

То је већ сувише! Шеснаест година, па још млада за беседу! А била већ и пре тога као ученица више девојачке школе на беседи сваке године по један пут!

Прохтело се госпођи Нати, да види своју сестру, баш као да јој је, не дај Боже, према глави.

Сад се, Бог ме, „не да већ никако ни преиначити“, јер је и јавила Кати по њену Јовану, кад ономад беше у вароши код ње, јавила јој, да јој се ово дана нада. Тако су јој сад сва деца на окупу, па јој још неје била...

Ту је и кочијаш Трива с колима.

Послужавка Криста трчи то у собу то на двориште, а никад празних руку. Мајсторица трчка за њом, да и она што прихвати.

– Да нисмо штогод заборавиле? – пита госпођа Ната, а крсти се и стала на потегу, па се ухватила за лотру, да се попне на кола.

Даринка се већ наместила, а надурила се, бојаги, па јој одговара:

– Све је ту.

– Боже, помози! – прекрсти се и помоли се; Ната, па се успе на кола и ували у седиште.

Сео и кочијаш.

Таман Трива притегао узде и замахнуо Бачком ђиватком, да одудари преко коња, па да потера, а госпођа Ната повика:

– Кристо! Кристо!

– Заповедајте!

– Је л ту муф?

Муф беше запао под ноге, док се Ната намештала у колима.

– За Бога, мама, шта ће ти опет муф у сред лета? – љути се опет

Даринка.

–Ти ћути. Ми ћемо на село. А путу се рока не зна. Може нас тамо затећи и берба... Јеси ли навукла рукавице: ... Добро је. Чувај се, да ти их не препали ветар и сунце преко поља, те да не кажу сељани. „Каква ми је то варошкиња? Знаш, тамо је Јелена... Триво, терај!

– Ђи!

Коњи кренуше.

– Стој!... Кристо, оди овамо... Пази, дете моје, на кућу... А и ви, слатка, молим вас, немојте смести с ума, што сам вам казала.

– Не водите бриге! – удари и Криста и слатка у један глас.

– Гле мене! Како бих смела?– дода још ова друга, што нађе за вредно, да и себице увери госпођу Нату, како је поуздана.

А та слатка госпођа Натина јесте мајсторица Јула, њена укућанка, још пре неколико година господар кућни, док покојни госпођа-Натин неје купио од ње. А то, што јој сад госпођа Ната и опет меће на душу, јесте ништа и нико мањи ни већи већ главом њезин мацан. Ено га, и он лично изашао, да испрати своју милостиву заштитницу. Заковратио реп, па се вуче и чеше око мајсторице Јуле као да се и сам препоручи особитој њеној милошти.

Још га од зимус препоручује госпођа Ната мајсторици. А још од зимус говори Даринци, како морају, Бог да, на лето ићи теци у

Брајковац.

Како онда још не беше ни спомена о преносу Бранкових последњих земних остатака, па је не занимаше ни каква велика беседа у вароши, радовала се Даринка као мала, што ће да се вија са Зорком по планини и по виноградима, да беру цвеће по ливадама, да пију воде на извору...

Прилике је тому зими често. Седе у вече обично код топле пећи. Ако Даринка не везе или не плете што себи или обично браћи, тетка-Катиној деци, узме, на прилику, штогод, па им чита. Прочитали су све три чести „Љубомира у Елисијуму“ од Милована Видаковића и „Крв за род“ од Милованова „посинка“ Јакова Игњатовића... Ту је често и мајсторица, па и Криста. („Боље да ми је ту, него да се витла којекуда“, мисли госпођа Ната). Мајсторица штогод шије, или потплеће чарапе, или скрсти руке, кад је штогод здраво жалостиво, па слуша и по каткад шмркне од жалости, Госпођа Ната окрене пећци леђа, наглади своју цицу и клима главом. Марко се врпољи и увија око ње, или јој се скупи у крило, па жмирка у жижак, или преде, док јој не напреде дремеж на очи...Ако Даринка баш не чита, разговарају, ово било оно се снило... Па том приликом приметиће госпођа Ната, гладећи свог мацана:

„Кад ми одемо у планину, на ком ћемо оставити нашег Марка?...Јел те, мајсторице, ви ћете нам га пазити.“

„Гле мене! Како не бих јако!“ на то би мајсторица...

Већ далеко измакли путници иза вароши, те језде пољем широким.

Сунце прижегло, мислиш, камен се усијао. Коњи касају, а не могу да се обране од силних мушица, што их спопале. Вуку троми на омари ноге по прашини. Прашина завејава у кола, па се мота испод коњских копита као смет у заветрину.

Нигде живе душе. Као да се све, штогод дише, под камен завукло или се у земљу урило, тек зар да нађе хлада. Једва што се овда онда зачује, како крикне од врућине орао на какову бресту у крај друма, само што по каткад зафрчу коњи, да можда истерају насртљиву мушицу, што им се и у нос увлачи; само што зазвечи ланац на огрљаку, кад се коњ који мухне, па тргне, да преухитри зловољнога Триву кочијаша, те га овај не опомене камџијом, да гледа пут преда се.

Госпођа Ната дрема, па клања главом то амо то тамо, те час по па гурне Даринку или се удари о велики штит, што га Даринка држи против сунца.

А Даринка би се и смејала и заплакала.

Једва се око малих заранака раскалаши ветрић с Фрушке Горе. Заћарлијао, па гони несносну запару, те се залеће с травке травци, као да им шапће, да не клону.

Негде се скрила препелица, па пућпуриче... Шева се завитлава у ваздух, па високо тамо кличе танко гласовито... На бресту се гдегде закрши грање, а одонуд излети орао, замахне крилима, па заплови величанствено по ваздушном мору... Или дивљи голубови и грлице јатомице залепећу крилима за каквом савуљагом, па се витлају око ње, а она их заварава... Над стрништем или над ливадама надлеће се коба. Час се заустави на једној ташци, па лебди и не миче се; час суне на земљу као стрела, те ухвати можда какав плен, што га вреба... Преко пута претрчи тркуница, уплашена коњским топотом и зврком од кола. Застане над каквом рупом, учлови се, као бојаги, код своје је, па је није ни бриге. А чим кола ближе, а она даље. Ускубури, устумара се, као незван у небрану грожђу, док збиља не нађе и своју кућицу, те стрмоглавце у њу!

Таке забаве имала је Даринка целим путом. Па што сунце ближе у заставу, те што живља планина с поветарцем и она живља и вољнија.

Није дуго тако потрајало, па и заборавила, како јој немило било, што су пошли из вароши пре беседе. Радовала се и селу. Радовала се, да види тетку, браћу, сестру, другарицу Јелену и... Онај господин, што је био ономад с Јованом код њих, кад су путовали од озгоре у Брајковац, уме тако да приповеда, па ја тако мио! Сама мама рекла је после за њега „фини младић!“

Осврћући се то за орлом, то за шевом или грлицом, често би гурнула матер и тргла је иза сна, да је ова преплашено упита, шта јој је.

– Глете! Глете! – засмејало би се девојче, да и њену пажњу на штогот обрати.

А кад хладовина разгалила и госпођи Нати тромост с веђа и дремеж с очију, живнула и она, па се радује Даринчину радовању, те се смеје с њом и тражи, на прилику, с које стране препелица пућпуриче.

Така забава је дивно пристала Даринчину срцу. А преко њега није прешла још никаква бура, ни најмањи облачак, у њему сија увек благо пролећно сунце, па одсјајује непомућено и у веселим очицама и са ведрог чела, па јој се ведрина осмејкује око румених усана увек подједнако, а срдила се а радовала се, или плакала, или се сетила Светозара и Драгиње, о којима је тек зимус читала у „Љубомиру у Елисиуму"... Тек ако ће јој се кад тад поткрасти из груди уздах, а нит зна за што, нит зна камо. Као да је нека слутња или жеља,... шта ли, увлачи се тако нешто по неки пут у безазлено јој срце, које зна да куца још увек само за маму или ближега којега сродника по крви! Тада би на једаред загрлила и ижљубила своју маму. Ако није код ње, отрчала би у врт, да мирише цвеће да га можда узабере, па га брзо за тим забаци или и изгуби. Или би провирила кроз прозор, као да некога од некуда изгледа. Ако случајно прође туда какав гимназијалац, па је поздрави, стискивајућ књиге своје под пазухом, као да би их скрио, она седне за гласовир, те му мами сад нујне сад брујне звуке, што јој највећма годе онако и онакве, какви јој ваљда брује и у души...

Пред цветном неком ливадом не мога одолети, него ће сићи с кола, и набрати пуну руку разнога пољског цвећа. Узе га са собом на кола, да га разабира и сабира.

Неколико ситних стручака јој необично замириса.

– Мама, какав је ово цвет?

– Мајчина душица, рано.

– Гле, гле, како лепо мирише!Јух, ала лепо мирише! Па зашто се, мама, овакво цвеће не негује у лонцима, а негују којекакве кактусе и белагоније и друго још којешта, што није ни лепо, а камо ли му мирис?

– Свет мало пита, шта што вреди, него шта кошта, па по томе и цени. Тако ти је данас време, кћерко.

— Ја ћу да сачувам, мама, мајчину душицу.

Госпођа Ната се милокрвно загледа у своју кћер. Шта ли јој је помислила у тај пар: Тек не мога, а да је не пољуби.

А Даринка прислонила главу на материне груди...

Госпођи Нати од седморо деце заживела јединица мезимица, па мати гине за њом.

Давно је било, кад „се одбила“ из куће својега оца, покојнога Пере Гојковића као „бисер-грана“ те се привила уза својега војна, Данила Славнића.

Честит био домаћин и на гласу био чика Пера. А Славнић официр у граници. („Немачко рухо на њему, ал под рухом српско срце!“ говорило се о њему). Заволи га чика Пера. Толико се пута састајао с њим у Митровици, у оној некада граничарској Митровици, у гостионици „код зеленог дрвета“ А и деца се виђала тамо на официрским забавама. Па се деца још већма заволеше, замилова се Данило и Ната. И чика Пера благослови брачну свезу њихову... Данило Славнић умре као капетан у миру. „Да не је у њему срце куцало толико за свој род, можда би пришио био и златну јаку“, казало се у неком листу, оглашујући његову смрт изненада. Но и да му је све седморо деце заживело; хватао би се крај с крајем, како се отац побринуо за своју породицу, а како би овака два самохрана женска грла, мати и кћи, госпођа Ната и госпођица Даринка! Још за живота купио кућу у вароши и настанио се тамо. Таман да поживи у миру, а капља га обори под земљу... Па кад госпођи Нати дође срцу тешко, не жали пута ни трошка, да проведе код сестре на очеву дому које летње доба или бербу у Фрушкој Гори, те се опомене детињства и старога весеља чика-Перина. Том приликом се и деца боље срађају. А мајке се теше и челике надом, да ће им деца бити боље среће од њих...

Ката Јаковљевићка села, као обично недељом и свецем после подне, кад посвршава послове по кући, пред свој дућан.. Скрстила руке па гледа, ко пролази улицом.

Дође јој од пре редовно и госпођа Рашићка, те разговарају, на прилику, о врту, о живини и тако што, чему је кад време. Али госпођа Јелисавете нема од неко доба, па, ево, ни данас.

Е, па тако седи сека Ката, као што је друге у Брајковцу зову, сама. Седи, па, као што то бива, кад је човек сам, развеле јој се мисли, Боже, на све стране, а све за њеном децом и својом невољом.

Госпођа Ката остала без мужа пре пет шест година. Најстарији син јој, Јован, био већ у по гимназије. Женско дете у седмој осмој ли годиници. А најмлађе, син, јој, тек се родило, није оца ни запамтило. Шта ће удовица с троје деце, а у толиком добру? Остао, до душе, леп иметак после Игњата Јаковљевића. Но треба радити и бар одржати. Да извади Јована из школе? Да га с по пута скрене, па „да извади можда свом рођеном детету очи из главе“ На преудају неје ни помишљала већ и деце ради, а дакако, још је била држећа и млада доста. Не би ништа. Засуци рукаве, па, што кажу, у се и... И госпођа Ката одби толике општинске бележнике и сеоске трговце, па одржа све, што остало после Игњата. Ако Бог да, даће и најмлађег сина у школе. А није рада, ни кћер да уда у село. Вели: „Село ти је тек село.“ Ето, она се родила и одрасла на селу, па најволи, да и умре ту, али никад неје марила, да јој се и једно дете мора везати за село. Не ће се кућа Гојковића ископати, док је унучади чика-Пере Гојковића, а прославиће се име Игњата Јаковљевића, док је његове деце. „Кућа је“ вели, „жив човек, не цигља ни набој, а жива је кућа најтрајнија и најславнија. Живи Бога хвале!“ Најпосле, узмора ли бити, остаће или мезимац на дедину темељу, или ће пустити зета у кућу, као и њен отац, па како Бог да. Тек док је ње живе, не пушта узда из руку. Јован нек иде својим путом. „Нек буде господин, да се не пати! Шат буде помоћник и заштитник удовој Матери сестрама И брату, док ови сами не стану на своје ноге.

То су најмилије мисли госпођа-Катине, па око тога се врзу, ето, и сад по толики и толики пут.

Него почела већ да се једи. Све се разишло од куће: и деца и девојка и слуга. А већи краве ће доћи скоро из поља, па и по дворишту треба којешта поспремати.

Сутра је радни дан а чека сто послова. Па је већ ето, време, да се на селу и госпође враћају са села, кад се и коло око крста разилази, те млађешина треба и пре да хвата повратак.

Не би сирота имала цело после подне, с киме речи да проговори, да не дође какво дете, те не купи за новчић свирајку од шећера, или какав цигару за два новчића, да недељом бар господски пуши у колу пред девојкама или у крчми.. Прође и каква друга Катина из детињства, прија-ова или сека-она, па је, на прилику, запита.

– Помоз Бог! Како си, сека Като?

– Хвала Богу! Како ти?

– Да рекнем, здрава сам до божје воље. Шта ти раде дечица?

– Хвала Богу!

– А да шта ћеш! Јавља л ти се госпођа Ната из вароши?

– Јавља ми, да ће доћи скоро.

– Нека, нека!... Збогом, сека Като!

– Збогом пошла, сека „имја рек“!...

Баш Ката ушла у двориште, па истерала ћуриће из врта и затвара за собом вратаоца, а кола у двориште.

Загледала се домаћица, ко је. – Јесте л ради гостима? – повикаше женски гласови с кола.

– Јух! цикну госпођа Ката, тек што познаде госте.

Кад је дошла к себи, сети се, да притрчи гостинским колима.

– Гле секе! Гле Даре! Добро дошли! Ко не би био рад тако добрим и милим гостима! Добро нам дошли!

– Боље нашли! отпоздрави и Ната и Даринка у један мах.

Трива већ сишао с кола па одапиње коњима конопце са ждрепчаника.

Даринка стала на лотру, па хоће да скочи с кола. А Катица претрчала, па је прихваћа.

Госпођа Ната се мигољи у тешком пртљагу, хоће да се извуче, па то раскопчава огртач“, то чупа с ногу велики завежљај. Баш читав посао!

У том дотрча и Зорка, Катина кћерка. Била код попине Јелене, па видела, да су гости дошли, те потрчала кући, а сва се запурила и задухала што од радости што од умора.

Е,сад грљењу и љубљењу нема, мислиш, краја. Цмок један пут!...Други пут!... Цмок и трећи пут! ...И опет!... Све пуца! То је радост! Цикот, мислиш сватови су!

Зорка треба да иде по девојку. Мати каже, биће да је у колу, па нек је тамо потражи. А Зорка упртила неки гостински пртљаг, пошла с њим у кућу, па сад не зна, шта ће и кут ће пре. Да га остави, па потрчи по Мацу, или ће најпре да га унесе? Најпосле га спусти на земљу, полети на улицу, понда се опет врати, загрли Даринку. И једва једаред ће истрчати и отићи по девојку.

– Ала је то прашина, слатка, па врућина данас, да Бог сачува! – уздахну госпођа Ната, кад добила времена, да стресе прашину с хаљина.

Ката отрчи у кућу и спрема воде, да се гости умију.

– Триво, – кренула се Ната кочијашу, па му говори: – ти сад поскидај ствари, па дај унутра, а коње испрегни, па одведи у шталу... Има места је ли, Катице?

– Како не би било? Гле секе! – одвикује она из кухиње.

– Разумем, – вели Трива.

– Дођи, па ћеш вечерати, – опет Ната Триви, а то исто или можда мало друкчије рећи ће му бар још који пут... Сутра се можеш вратити за хладовине, кад хоћеш, пут је добар, а сад ти иде под ногу. Доћи ћеш само пре, него што пођеш, како, ћу ти казати, да поздравиш Кристу, нека што чешће посети кућу. Па поздравићеш и мајсторицу,... знаш! Него обиђи и ти, мој брате, по каткад. Опет је, знаш, друкче, кад се мушка глава даде видити. Па јави се тек кад год мајсторици, да се знате. Кажи јој, нека отвори почешће собе онако пред вече, кад се стиша прашина по улици, али ни по што немој да остави отворено преко ноћи... И тако даље...

Дотле је Трива извукао, као добар кочијаш, коњима уши, па их омутком сена из кола истрљо и по леђима и по ребрима и по ногама.

А на Натине речи одазва се.

– Разумем.

– Като,— примети Ната сестри, кад дође до воде и замочи руке, да их пере, – могао би ти Трива штогод помоћи. Нек ти донесе воде, ил нек нацепа дрва.... Хајде, Триво дете моје, помози госпођи, видиш, сама је.

– Разумем! – одговори Трива и оде за својим послом.

– Като злато, – опет ће Ната Кати, – а ти мени и не кажеш, где су ти деца?

– Јован је отишао у виноград. Има у поп-Стеве неки гост, Јованов пријатељ из Беча. Та, знаћеш га. Тинкин син, ако се сећаш!

– Што јој је муж она лола и бекрија? – спомиње Ната.

– Да, да.

– Нисам ни знала, да је то баш њен син. Каже Стајић. А мени и не пада на ум који Стајић. А и он је био с Јованом ономад код мене. Фини младић!

– Па, како се то ујак сад продобрио?

– Шта мислиш? Сам му писао, па му послао и путна трошка, само да дође.

– Бога ти, прекинућу ти реч, зна л се што, где му је отац?

– Никад ништа.

– Е, то је лепо од поп-Стеве.

– Довео га, да ту проведе вакацију... Ал не знам, што их већ нема из винограда! ... Владимир ми је био ту пре, него што ћете ви доћи, мало јео, па опет отрчао с децом. Ако није и он код кола. Знаш, да стрепим, кад се игра то коло! Дете, као дете, мота се с другом децом око момака и девојака, провлачи се кроз коло, па се све бојим, удариће га какав напит. Казала сам му, до душе, и сама, да потражи Мацу, па да је пошље кући... Гле, молим те, које је то доба, па је још нема. Свако се то одмори, бар кад недеља дође, а мени ти се не зна ни благдан и свагдан. Ни на кога се, слатка, ослонити, ни колико отлен дотлен. Само да ти приповедам, шта ми је нарадила. Ономад...

И сад удари сека Ката да описује, шта јој је „та девојчура“ кад рекла, како пере судове, шта је кад полупала, и тако даље. Почела је од ономад, а, да је све ређала, свршила би с оним пре три године.

– Него шта знам? Код нас ти је на селу тешко наћи слушкињу, па не знам, које новце да јој даш. Нема у нашег света сиротиње, не зна ти наш планинац, шта је то служба. А свако је одевено, враг их и с девојкама, по најновијем журналу, не стиди се прве госпођице. Она ти напуни својих неколико котарица воћа, метне на обраницу, па хајд у варош, па се одене за целу годину.. Понда шта ћу? С њом зло, а без ње и горе.

Ната опет узе да се хвали са својом Кристом. Намерила се на добру девојку... Трива јој је брат. Он кирија, а она ево је код ње већ четири године. Па има послугу и од Триве. Криста јој је послушна, па радилица, па верна, па... Ал само... И сад језа цело хтела да се потужи, како Криста скоро свако боговетно вече изађе пред кућу, па се ту нађе с неким ковачким калфом, па је не можеш довикати с улице. Кад опет оде по воду, као да је себи по смрт отишла. Враг би је знао, шта ради. Данас је налога, ... јуче је била замућена вода... не знам, шта ће опет сутра бити... Нема сумње, да је Ната сад и то хтела да каже и да би то рекла, да није ту – „дете“, Даринка, а деца, дакако, не морају, свашта чути.

У то дође и Маца, те се разговор и због тога о томе прекиде. Но Ката неје пропустила, да избаци неколико муња и громова на Мацу, што неје дошла на време, кад зна, да треба ово оно...

У исто доба иду Јован Јаковљевић, Бранко Стајић његов „друг из Беча“, и Брајковачки учитељ Кнежевић напоредо кроз планинске винограде. О раме пребацио сваки пушку. Али им се види, да несу ловци од заната, него баш од дуга времена, можда, баш и од жеље, да увеличају само једном згодицом више своје благовање на селу. Она двојица ђаци, па хоће да проведу свој школски одмор што слободније, што разноврсније, да се издовоље у свачему, чему им се пружа прилика у убавој Фрушкој Гори. А учитељ се „једва дочепао честита друштва“, па се не растаје од њих.

Што сад иду, па им се не пада на ум, да прислушкују сваки шушањ, кад се заталаса гдегод у шушњарку или у бразди, нити да вијају над собом облаке, већ пуштају, да поред њих пролећу чворци, што се надлећу као облаци над грозном планином расплашени то чегртаљкама то бичевима и пиштољима пудара на опрезу, што сад не ће ни на што ни да се осврну, – рекао би, уморили се, ваљда, лов ловећи ваздан гором и планином. Но ни целим данашњим својим трудом не би стекли ни колајнице зеленога Нимрода, како се слабо трзали и утргли око лова. Да им се уз пркос учловио гдегод зека, или лис, или јазавац какав, можда би и жртвовали за њихову љубав какво тане. А овако избацили неколико метака у лист хартије, што је задели на суху грану на некој брескви, тек да зар омиришу мало барута.

Иначе прелешкали, разговарајући се то о овом, то о оном, у хладу између четири висока разграната ораха у Јаковљевића винограду цело скоро после подне на мекој трави у крај поточића, што се слива преко луба дебела орахова дрвета, те шуми и жубори као на некој водојажи, да се мало даље изгуби роморећи између густиша дивљих ружа, јагодњака, беле лозе, бршљана...

Разговор њихов врзао се највише око догађаја, што га је омладина у то доба спремила, а цео народ прихватио свом вољом својом и српским одушевљењем.

Како се обрадовао био Бранко, када је пре недељу дана у Бечу на једаред добио од свог ујака поп-Стеве из Брајковца писмо с пет печата, да дође, ако хоће, у Брајковац, да проведе које време! Добро му дошло баш с тога што је у то време овде доле највише у народу врило о Бранку Радичевићу и његовој прослави. Одмах сутра дан после оног великог концерта, што га је приредило српско академиско друштво „Зора“ у Бечу у спомен великог песника, седне он на лађу, а с њим и Јован Јаковљевић, па дођу доле, да баш на извору буду сведоци, колико се у истини прави народ забавља о том догађају...

Сад се три млада пријатеља највише светују о том, како да се и Брајковац и Брајковчани покажу том приликом. „Треба народ увести унутра!“

– Да приредимо и ми овде какво село у ту цел! Предложи учитељ. Стајић скочи одушевљено и још одушевљеније прихвати учитељев предлог.

Јован се насмехну и не мога да не покаже своју сумњу. Кнежевић му доказује да то може бити.

– Шта? Научићемо Бранково коло, коју декламацију, један говор, довешћемо гајдаша. Ето села!

Бранко Стајић примио ствар за готову.

Пред сутон кренули кући.

– Стој! Гледај овај призор! Ђура Јакшић би кликнуо.,„И бог му се диви!“ -- рече Јован, па стаде.

Стали сви. Нашли се на врху брдашца. Испод њих се таласа китњаста побрдица, да им мало даље пукне на догледу сремска равница испрекрштана друмовима, ишарана богатим усевима, окићена убавим селима. Села се мање или више губе што које ближе или даље, па изгледају из далека са својим кућерцима сакривена у зелена дрвета као у сиву маглу завијена. Само са црквене куле, где изван села где у сред села, изнад свију висе према лазурном небу, а овде онде одбиће се још последњи зрак о позлаћену јабуку, зрак сунца, што се клонило западу.

Око њих планина са својим брежуљцима и доловима, а по овима виногради, вотњаци, беркови, шуме. Ту ти се измешала румена боја лишћа рујева с плавичасто-зеленим лишћем од фење и другим то модријим то блеђим зеленилом, те се све прелива према ведром плавом небу у сутону у најпријатнијим видовима. По доловима се већ спушта мрак.

Под планином се раширило село Брајковац са својим белим кућерцима и неправилним улицама, тршчаним крововима и ниским гдегде искривљеним плетеним димњацима. Скромна али, као снег, бела црквица лебди, као преставник доброга духа, над сеоцем на полеђини једног брдашца тик уз Брајковац.

На сред села око крста искупио се народ у чистом свом оделу. А у народу, видиш, око свирца час се таласа, час везе ситно коло сремачко, плаховито оно планинско.

Учитељ запева гласно громовито, да се чуло широм по Брајковцу, па се и они око кола осврнуше и погледаше на брежуљак. Запева познати усклик:

„Ао свете мио и премио, красно ли те вишњи удесио!“

Стајић застаде. Осети, како га нешто чисто скроз прође, па му пројури кроз сву крв, а коса му се диже. Скинуо шешир, одахнуо, па брише рупцем зној с чела. И нехотице дода уз учитељев усклик:

„Само само да још мрети није“

Понда се трже.

– Хоћемо ли се ми моћи поутешити, као Бранко, при помисли на смрт? Шта ће „након нас останути“, и кад нам се „тело тек под земљицу вргне“, а некмо ли да траје, „док се поје, док се винце пије, и док срце уздише“?

– Блажени ништи духом! – примети безбрижно Јован.

– Па да за што више од по века проводиш за скамијама, а над књигом?

– Да се што боље удесим с овим, што постоји, и да живим, – одговори Јаковљевић као у шали. – Таки је, брате, данас дух времена.

Стајић уздахну и не одговори ништа.

Попина Јелена од оздо, испред куће, маше на њих белим рупцем.

А Кнежевић је отпоздравља шеширом, па се распевао, па окрену ону Змајеву:

„Ала ј леп овај свет“

Из куће Јаковљевића куља дим на димњак. На огњишту се пуши и ври у пуним лонцима, а цврче батаци на угрејаној масти.

У дворишту је све мирно, све, што не носи име човечје.... Ал јест! „Мислиш, све је зло само међу људима, међу ближњима!“ рекао би и опет покојни Ђура, као што је један пут и рекао од прилике тако нешто.

Ено, матори се мачак ушуњао у мирно гнездашце спокојних голубова. На очиглед брижних родитеља шчепао им још једини залог узајмне им љубави. Заман им писка!... Ено га, стао испред гнезда на пречагу... Нагао се... Сад ће да скочи на земљу, па да гдегод у окриљу тамне ноћи у самоћи прождере жртву своје мачје неситости... На једаред...

Прас!

Пуче пушка. Пуче ама баш пред кућом у дворишту.

– Јух!- зачу се из кухиње. Маца вриснула, па испустила канту из руку, а баш је беше узела, да долије у лонац у крај ватре.

– Јух! – зачу се у исти мах и из собе у неколико разних гласова.

Ката баш била вадила неке ствари, што их је Зорка радила, па да је похвали пред тетком из вароши и пред сејом. А њих две се нагле радознале. Мали Владимир развашарио своје сиграчке, што му их донела тетка и сеја. (... „Боже мој, " рекла је, да Бог ме, Ката Нати, кад ова извадила сиграчке из торбе, „зар је то морало бити?“ – „Немој ти ту мени!“ рекла је, наравно, Ната Кати. „То је дечја радост! Да коме ћу, ако њима нећу!? Да је њихов отац жив!“ – „И твоја јединица нема оца!“ – И опет несу пропустиле, да како, ни Ката ни Ната, да пусте коју сузу у спомен својих покојних. Понда је Ката прешла орману, да покаже Нати ствари, што је Даринка све порадила...)

Трива таман замахнуо секиром, да прецепи чвор на цепаници, с којом се већ толико бочи и која га стаде толико зноја, те у мало не удари по својој нози.

Тамо на дрветима иза кокошинца закокота онај кицош гаћан са свиленим перјем и китњастом крестом, што се преко дана шета и ракољи по буњишту око кокошака, мисли, ко је он је. А жустра младица поред њега тако се препанула, да се неје могла уздржати, већ се у највећој дреци смота негде у коров, да тамо у највећем страху проведе ноћ, док у јутро галан не кукурекне на буњишту...

Испред куће се зачу громки глас.

– Ао, лопове један! То ти је последњи злочин!

– Ето браце из винограда! То је његов глас! – викну прва Зорка. Све поврви на поље.

– Шта је? Шта је? Шта је, за бога?

– Од кад ја вребам арамију! И једва ми се подеси згодна прилика, кад сам се мало и надао! - одговори Јован те наслони пушку уза зид. – Волим овај лов сад него да сам данас уловио дивљег вепра у спахинском забрану.

Мачак се стропоштао с голубињака и треснуо о земљу, па се купа и тресе у својој рођеној крви. Сачма му је крупна добрано прорешетала самурину на дебелој глави...

Страх пређе све. А радости и изненађењу, мислиш, не ће бити краја целу ноћ.

Још кола с гошћама из вароши нису ни ушла честито у двориште госпођа– Катино, а већ је готово цело село знало, да је сека Ката добила гошће, јер је готово цело село било на раскршћу, где се играло, као обично недељом, коло. Село мало, а тако отмени гости! Па као да су целом селу дошли!

Догађај је то за Брајковац... Има Брајковац, до душе, своју госпоштину. Али осим господе из среза и суда којима се и тако мало кад који Брајковчанин обрадује, баш кад дођу, иначе из бољег света слабо ко усрећи Брајковац, на кога би се осврнули сви, из свију сталежа поштованога Брајковачкога грађанства.

Пре неколико година, а то памте још многи и многи Брајковчани, неје Брајковац био тако с неруке ни крупној ни ситној господи. Док је био покојни Игњат Јаковљевић жив, знала су и господа из жупаније пут, који води амо. Сам пресветли господин жупан, кад је требало бирати жупанијске преставнике, изволели су толико пута бити гост за Јаковљевића столом. У последње време гонио је Игњата, кажу, да се да бирати чак у Загреб... А игуман, док је Игњат узимао манастирске воћњаке под закуп, живео је с том кућом као род. Госпођа Ката и данас чува крунаше и сребрњаче, све нове новцате, као да су онај час испод чекића, којима је пречешњејши даривао њену децу, кад је долазио којему на крштење.

Па с тога су Брајковчани јако уважавали кућу Јаковљевића, – онда, е Бог ме, још и данас. Старији свет се особито разабирао за њу. У сека– Катину децу већ сад гледе као у велику господу, па се поносе. Наша деца! Има и у Брајковцу још неко честит! Биће још ипак и од

Брајковца нешто!

Ето, зашто је долазак сека–Катиних гостију догађај за Брајковац. Па сад још тим више, што се слегло на један пут ваздан гостију у село. Ту је Јаковљевићкин Јован. Ту и попин сестрић. Понда, ево, и ове!

Тејка Давина Живковићка прва дошла, да се поздрави с госпођа–Натом. Давина се одавно нешто и својака с Јаковљевићима. Једаред јој донео покојни Игњат некакав лек из вароши, кад она била нешто љуто оболела. Лек јој тај помогао. И Давина побрати Игњата, па га увек звала братом, а он њу сејом. То задржала и Катица, па њена деца и данас зову Давину тејком. Па тако и сви у селу, и старији и млађи. Кадгод је у Игњатовој кући било каква већа посла, било да му дођу гости, било да се кољу свињи, или тако што, Давина је увек ту, да свесрдно послужи. Она је, тако рећи, Игњату и свећу додржала. Има род рођени, па неје тако, што кажу, искрен кући, као што је баба Давина Јаковљевићима, од како је...

Па и госпоштина се Брајковачка узбунила.

Госпођа бележниковица, на прилику, видела кроз прозор, кад су прошла кола. Ал како неје познала никога на колима, послала Ђуку пандура да распита, ко је то дошао.

Господин бележник, господар начелник, благајник, писар, неколико одборника, дакле све, што се рачуна у Брајковачку високу власт, седели су у засебној соби „Код разбијене канте“ у Марковој крчми и прекраћивали дуго недељно време. На столу, дакако, вина ил пива пред сваким.

Бележник и један одборник играју баш жандара, а остали како који. Писар се наслонио на лактове, па кибицује одборнику. (Бележник, мимогред буди речено, не трпи то ни за живу главу. Као да ми ту седи! Вели увек па се удари иза потиљка.)

У који мах писар трже очи на прозор, у тај мах прозврјаше онуд кола, а на колима се залепршаше два женска вела.

– Писар мало поскочи са столице.

– Добили смо канда негде гостију!

Понда се узврпољи, док не нађе некакав изговор, да изађе из друштва и оде на улицу, па да дозна, ко је дошао. Баш му то добро и дошло. Нема ти, вели, несноснијег посла, него гледати како наш бележник игра жандара! Па ипак увек седи и зева код играча. Него за што и не би?! Често се после картања развезе и пијанка. А он мора ту бити, да декламује. Ко би иначе био у чорби мирођија!...

Млади Брајковачки тржа мало се неје сломио преко тезге, како је појурио, да види, какве су то даме, што им се шлајери тако лепршају за њима..

Попина Јелена хтела одмах за Зорком да потрчи пред Даринку.

Али је задржала мати.

Schiekt sich nicht, Јелена! Ако им је стало, нека изволе они најпре к нама доћи. Знамо и ми варошки ред. Ал по мени могу и изостати, – рекла јој је са свим озбиљно госпођа Рашићка, па је одмах отишла свом поп-Стеви, да му се потужи:

– Дошле те варошкиње!

Колико се Јелена обрадовала својој другарици, толико и више криво њеној матери, госпођи Јелисавети, Рашићки, што су те варошкиње дошле!

Како је блажено трла руке, кад јој пало на памет, да доведе поп-Стевина сестрића кући!И Бранко, ето, дошао. „Красан младић“,.. „паметан младић“... озбиљан,... „фини младић“... Не зна, како ће пред поп-Стевом и својом кћерком да га се нахвали. Још да јој испадне за руком, да и Бранкову матер превари, да дође, те јој се поклони! Ал биће и то. Све је удешено,... по њену рачуну, све.

Та превешће и њу Јеца жедну преко воде, ма да се колико пући, вели Рашићка за Стајићку. Само да се већ једног дана прошетају деца, Бранко и Јелена, по Брајковцу испод руке Поред оне премудре Кате Јаковљевићке.

Неје друкче, мора се сад радити на врат на нос. Поп Стева мора помоћи.

Опасан је, чини јој се, такмац сада ту...

Нема те жеље, што је зажели госпођа Јеца Рашићка, па да јој поп Стева Радојчић неје испунио. Признати се мора: ево дванаест година, како се њих двоје састало, па никад неје међу њима пало опоре речи. По Брајковцу се каже: „Куд госпођа Јеца оком, поп Стева скоком“

Не таје Брајковчани, да је поп Стева и са својом првом женом живео у љубави. Па кад му умре његова мила супруга Анастасија, кажу, да је поп Стева говорио, како никад не ће ни наћи више таке жене. Па се у жалости својој, кажу, био и заверио, да не ће никад довести у своју кућу страну женскињу, „домостројитељку“.

И збиља, поп Стева се сети у тој невољи своје сестре Тинке. Тинка као да се на ново родила, кад је дошла у братовљеву кућу. Како се и не би, јадница, осетила сретном, кад се напатила код свог несретника мужа као права патница. „Да ме је цео Срем клео, не бих наишла“, говорише она једном, али само једном приликом брату свом, „на гору несрећу, него што је мој Арсеније.“

Арсеније њен треба да је по занату ћурчија. Леп занат, таман за село! Да се држао тога, па да га види Бог и њега и Тинку и синчића му! Али Арсенију се други занат боље свидео. Карту и чашу заволи већма него спас душе своје, него кућу и породицу. Да је когод дао што за душу његову или за жену му и сина, и њих би метнуо на кеца или продао за вино ил ракију. Него док трајало и његове и женине сиротиње, даде све до последње крпе, а не задовољи неситог мамона, нити зајази продеранога грла својега. Кад неста блага, неста пријатеља, па неста и њега. Куд је, где ли је, Бог би га знао! Говорило се, да се негде удавио. А говорило се, да је заблудео у свет. Тек Тинка дахну душом.Неје јој, до душе, лако било ломити руке, перући туђе рубље, ни бости очи, шијући белом свету, па хранити и себе и дете под туђим кровом и на туђем огњишту. Али колико је и то лакше, него трпети пијаницу и убојицу мужа, који сав свој кив, сву своју несрећу у картама и срџбу у пијанству излива на својој „бољој половини“ само за то, што је тако несретна, да је његова жена!

Па је ли чудо, ако се Тинка осетила, као да се други пут родила, па дошла на бољи свет, кад је брат поп Стева позва, да му буде у кући домаћица? Колико му је покојна Стаза била нежна и верна супруга, колико чуварна и вредна домаћица, Тинка то двојином нежнија сестра, двојином чуварнија и вреднија газдарица. Колико је попа Стева био задовољан и сретан, како му сестра привређује, толико је уздисао и био несретан за својом покојном...

Дође у Брајковац госпођа Јеца Рашићка. Удовица попадија, као што је била, шта је знала паметније, него што је урадила, те свршила школу за учитељицу, па као учитељица дошла у Брајковац.

Нов ред, нов надзор над српским народним школама; па и поп Стева постао ревностан катихета и месни школски управитељ – сувише ревностан. Мало који дан ће проћи, да он не ће посетити женску школу. Па га – ревност тако занела, да неје више ни онако уздисајан супруг, ни онако нежан брат.

У том и Тинкин Александар израстао дечко из основних школа. Мати се дала у бригу, шта ће, куд ће с дететом. Пита сестра брата за савет.

Да га да, вели поп Стева, у Јазак за манастирског ђака... Наопако, зар да га мати жива сахрани? Не да се Тинка ни опепелити. Њега једног, па...! Да их има на одмет, па ни једнога,... само не у калуђере!.. Шта мислиш, Тинка; да даш Александра у Карловце у гимназију? проговориће поп Стева један пут сестри, видевши да ће јој тиме погодити најватренију жељу.

Тинци сину.

– Него дете је, знаш, дете. Неуко је, нејачко је, да га даш тек тако од себе, да га одбијемо као лику низ Дунав, – навија попа. – Данас је чудно време!

Стотинама деце из света уче се и васпитавају тамо, и буду људи... и гора и боља од мог сина. Па за што не би и он: Нек сврши гимназију, па, ако Бог и срећа дадне, таман ће ти у добри час доспети за капелана.

Јест, и ја то мислим... Али... не разумеш ме... Нећеш да чујеш, како ја судим... Знаш, ја... Најбоље ће бити, да си ти уз њега. Бадава! Мати је мати. Дете не треба никад да је напуштено и остављено, можда, доброј срећи и само себи, кад му је Бог дао матер, најбољу срећу.

Па ти мислиш, Стево, да и ја идем с њиме у Карловце!

– Да, ја то мислим.

Тинка обори главу, па се даде у памет.

Ти не треба да се што бојиш, – узе поп да кује, док је врело. – Узећеш добар стан, па ћеш држати ђаке са стране у стану. Има тамо доста чесних удовица сиротица, и свештеничких, па се тако испомажу.

Тинка оћута. Не подиже главе, а уздахну.

Поред тога дете може добити и благодјејаније у конвикту блаженопочившег патријарха Стефана Стратимировића. Ако се Александар добро узучи ја ћу сам молити његову свјатост, да се смилује на сироче сироте удовице. Ти си, да Бог ме, као и удовица, кад немаш мужа... Александре, хоћеш ли се добро учити?

Хоћу, ујо, – одговори дете радосних очију.

Мати, ја хоћу да идем у латинску школу. Ја ћу бити, мати, као год и уја.

Тинка се заплака, па стиште сина на своја недра.

Неки дан после тога отишао је сам попа у Карловце и нашао стан за Тинку згодан, како ће моћи и по неколико ђака држати на стану. А Тинка спремала и себе и дете.

Данас отишла Тинка из Брајковца; а сутра дан се уселила у поп-Стевину кућу госпођа Рашићка, донде госпођа Јеца учитељица, од јако поп-Стевина Јелисавета, са својом кћерком Јеленом.

Од тог доба остао је поп Стева и опет катихета и месни школски управитељ, али тек да у недељи дана један пут или ни један пут оде на катихизацију и да задржи достојанство над учитељима у школама у месту као свештеник и као природан старешина српске православне црквено– школске општине у Брајковцу. Но од то доба никада га неје успомена понела за покојном Стазом, његовом Анастасијом...

Кад би отишао овда онда послом у Карловце, или би походио своју сестру или не.

Једаред, – био код ње, па дошли нешто у разговор. Тинка, рећи ће поп Стева својој сестри, – ево, ја сам сад конзисторијални присједатељ. Сад би лакше ишло него икад. Ти ни данас не знаш, где ти је муж; а Бог зна, кад и какав ти може од куд искрснути на једаред из ненада. Него тужи га конзисторији. Ја ћу ти написати, тужбу, да се развенчаш. Петнаест година га већ нема. Расписаћемо по новинама, да се до извесног рока има пријавити; не пријави л се, сматра се за мртва. И ти си решена онда брачних обавеза према њему. Можеш се и преудати.

Мој син ће, – одговори она, – за цело лакше поднети, да је син оца лоле; али да бацим на њега и ту љагу, да му је мати распуштеница, не могу. Преудавати се у ма се и горе патила.

На том и остало.

Пречасни господин парох Брајковачки, поп Стеван Радојчић седи под сеницом у својем вотњаку. Разузурио се, па је на њему место мантије само лака сива кабаница, што је иначе облачи преко мантије, кад путује кудгод колима. На столу је неколико кабанус–цигара, – које ће он, кад год би пушио, пресећи на полак. Половину ће оставити, другу пак опљувати, па заденути у малу своју турску лулицу на подугачком чибуку, запалити и пушити... И сад, пуши и замаглио у уској сеници свој да баш видиш, како куља плав дим на врата.

Намештај у тој собици је једна по широка клупа уза зид, застрта неким платном, од кога се иначе кроје панталоне, да изгледа, бајаги, као канабе, и да пречасни не би дерао чакшире о голу даску. Пред канабетом на сред собице омањи сто. У зидовима на све стране поударано неколико то гвоздених то дрвених клинаца. Ту виси пчеларска капа; стара нека реверенда, – ваљда, прва поп-Стеви, како се запопио; стара свештеничка капа, коју је попа носио пре дуго, дуго времена, док неје дао начинити нову, а натуцао би је на главу преко ушију, кад је ветар или зима, па мора гологлав да сахрањује, да свети водицу, или да у берби стражари, како беру берачице. Ту је мала тестера за навртање и скрњивање воћака; ту вазда још друга што вртарскога што пчеларскога оруђа, као ножице за скидање гусеница, нож за подрезивање кошница, будак, ашов, мотика и тако даље... У једном углу стоји наслоњена а на вршак изврнута стара плетена а неолепљена кошница и у њој паламара, чивија, жица, чекића, длета, кљешта, и– Бог те пита шта све још! У зазиданом прозору поразбацано неколико старијих и новијих бројева од разних година политичких новина, што их је попа по кадгод од дуга времена, бог ме, и читао. По канабету у истом нереду неколико непотпуних примерака Карловачке „Привреде“, Београдске „Пчеле“,и број „Хришћанског весника“, у кому је позив на претплату, а нерасечен.

То је поп-Стевина и библиотека, а радионица, и читаоница и пушионица.

Господин парох има у сеници тој сву удобност; и, збиља; никад није лепше пожелео. Под њом он чека и дочекује ројеве; под њом после ручка прилегне и дремуцка: под њом чита новине и премишља о ономе, што се њега тиче, а мало разабира за оно, што је било и шта ће бити у свету. Он и његова најближа околина с најближим посредним, па и непосредним интересима, што су ту скопчани, – то су његове најмилије мисли. Тек ако ће га кадгод завести мисао за којом новином у пчеларству и воћарству, колико је он могао о њима дознати, кад би отишао куд у варош, или проучити из листова, кад би му који пао у руке. Највећи просветни напредак у својему господарству припустио је тек у толико, што је наручио неке савршеније ножеве за навртање воћака и неколико ђерзонака кошница – тек „да покуша“.А наопако се једио, што српски пчелари сваки час препоручују по нешто ново, па да је чак и некаки Орлић и Коњовић и не знам ко пронашао новију и згоднију кошницу. „Србин да нешто изуме, кад је паметни Шваба већ све изумео!“ Једва се одважио још и на то, да по упутству наших пчелара води, а то му се признати мора, најсавршеније свој пчеларски дневник. Можда је мислио, да се и он кадгод баци у који српски пчеларски лист каквим дописом из својега уљишта; можда, али – тешко!

Ако је кадгод каквих виших жељан имао, заситио се црвеним појасом, којим је, као ревностан пастир душепопечитељ Богом повереног му стада одликован и постао конзисторијалним присједатељем. Више шта, мисли, не може ни постићи... „Поп је вели поп Стева, поп: а придиковао, а не; те гласао за овог посланика, те за оног; то било автономије, то не било је; па казао: да, па казао: не. Само чино, само по чину! Па паки и паки-поп!..

Е, па тако седи јутрос, ето, поп Стева под својом сеницом, па пушта густе димове кроз подсечене бркове; глади дугим сухим прстима браду, по којој се, бог ме, ухватило по прилично већ иње; гладни гледа, како куља дим на врата. Око сенице, чује, зуји и бруји вредан народ по чистом јутарњем ваздуху. А зује и брује данас нешто крупније и мисли у глави пречасног конзисторијалног присједатеља. Право рећи, брује му и зује у глави још од синоћ, како му је „његова“ напунила некаквим разговором, па јутрос са неколико убедљивих речи и јаче подбунила. Навалио се леђима на зид, где је већ отрљо креч и углачао га од тешког наваљивања; пребацио ногу преко колена, па мисли.

Дуго и дуго му нису таке мисли долазиле на памет, па се упео свом снагом, те набрао чело, па му се натуштило над дугим проседим обрвама. Хоће најпре да оживи у успомени неке особе и прилике, о којима је, чини му се сад, и чешће могао и требао мислити, ако ничега другога ради, бар да сад не мора лупати главу, као да му је све ново.

Како сам нисам дошао на ту мисао?...

Овај момак није таки, као што сам ја...

Хтеде рећи; ...мислио о њему! Али га ипак памћење не изневери, кад се опомену, да до сад неје ни мислио о њему, бар не озбиљно; ако га се, може бити, кадгод случајно и сетио био!

Мора бити кадгод нешто од њега... Допада ми се, што је при себи. Жилава нарав! Без ичије припомоћи... сам... у туђем свету... Хм! Мора бити од њега кадгод нешто! Две јаке, до душе, за вратом не ће имати никад, јер... за тај хлебац, што га је он себи изабрао, не пријања, баш Бог зна како, маџун и скоруп!... Па... најпосле, шта су стекли и трудољубиви Орфелин и учени Соларић, па мудри Доситије и преблаги Милован Видаковић... и толики други славни и преславни; али се и данас славе! Тек... Тек... Доста је то од њега,... за сад доста.

Поред сенице се „нешто закрши, као да неко склања себи с пута ону лозу, што се обично онако уз пркос испружи преко стазе са лозинка. Збиља, чу се ход.

Поп Стева склони чибук уза се поред стола, проглади прстима кроз браду и лако се накашља. Узе округли ћелепуш са стола, па га ћуши на потиљак; а лаком кабаницом покри колена, да баш не види, ако је непозван ко, попу у чакширама. Очи упро на врата.

На вратима у сред лозинка указа се Бранко Стајић. На њему лако летње одело и сламњи шешир. У руци држи некакву књигу, а на бео се штит од сунца наслонио.

– А,... ти си, Александре!- примети попа, па се осети слободан; него се ипак не показа тако, да не би сестрић његов могао приметити, како се он спремао кому на дочек, да му се „омладинац“ не може ни од шале подсмехнути.

– Тражи вас, ујо, госпођа Рашићка! – одговори онај.

Госпо...?! – замисли се чисто поп Стева, као да му је страно то име; понда се сети. „Јогуница!“ помисли у себи. „Никад друкче!.. Госпођа Рашићка! Као да пркоси!“

У исти мах му сину друга мисао, па му се задовољније мало разгали лице.

Да ме ко не тражи?

Не знам. Ја сам пошао био к Јовану; а госпођа ме замоли, да вас к њој пошаљем, – одговори Бранко.

Попа се дигао, па пажљиво растире и онако већ до најситнијег патрићка догорелу полушку своје цигаре, те је утрну. Метну шешир на главу, па закопчава и око себе намешта кабаницу.

Што не дате мало проширити или бар повисити, ујо ту сеницу, кад сте тако радо у њој?

За мене је, синко, добра и овако. Ја сам је из темеља зидао. Ко после мене дође, може лако дозиђивати, ако му буде уско... Ето видиш; шта би ти било, да си за годину две дана мој капелан, па временом мој наследник и у парохији и у кући? – рече поп Стева поверљивије.

Хвала, ујо, што се не сетисте, кад је тому било време; сад је касно, – одговори му сестрић с неким прекором.

Поп Стева се уједе мало за доњу усну. Хтео је да наведе разговор на нешто друго; али оштро омладинац одговара, па не знаде, шта сад да му каже, већ окрену на друго:

Хајд заједно до куће, ако хоћеш к Јаковљевићима. Сад не ћу тамо. Идем у воће.

Поп Стева устаде и изађе, па забрави за собом сеницу.

Окренуше један другом леђа, па одоше својим путем.

„Јогунаст“! – рече за њега поп Стева, кад се разиђоше из сенице.

– Има оштар језик! Право материно дете! Али сестрића увек одржи у милости ујковој ипак то, што се... без ичије – помоћи сам у туђем свету... гура, те редовно свршава своје течајеве. Изашавши из вотњака и из врта, те идући кроз двориште, не може попа, а да као добар домаћин, овде онде не завири, ма само по старој навици.

Женска, већ не у првом цвету своје младости, али ипак још доста свежа и унегована, изађе преда њ до по дворишта. Натукла лаку повезачу на лице, да јој га зар не препали сунце. Познаћеш је добру домаћицу. Засукала рукаве, па чисто на њој и уредно, као што само може бити. Иде, а спушта рукаве на голе пунане, снажне руке, да и њих заштити, те да не поцрне без невоље.

Јеси ли разговарао што? – пита попу, а више тумачи, шта мисли, погледом него речима.

Попа застао баш пред великим орахом, па гледи већ по толики и толики пут, како је воћка понела. На њено питање, лагано окрену главу к њој, па је гледи, а, бајаги, ни на крај памети му, шта она пита.

Види она то, па му напомиње:

– А да за то сам га тамо и послала

– Александра?

– Да, Александра.

– Да,... да! – пуче попи пред очима. – Знам, шта; Нисам... нисам ни речи... Он вели, ти ме зовеш. -

– За бога, – поче она већ мало нестрпљиво, – та, за то сам ти га и послала. Да сте, велим, на само.

– Нисам те разумео...! Ни на крај памети!

- Боже мој, – опет она, али сад мало и с прекором, – тако ти лежи на срцу!

– Ето ти је, на! – обрецну се, бојаги, попа.

– Хвала ти, боже! Канда нема више дана него кобасица! . „Видиш, овај орах је, чини ми се, први пут ове године добро понео.

– А знаш ли, колико је година том ораху?

– Колико година? Чекај, молим те... Биће... биће... неких једанаест... Јест, дванаест!

– Дванаест, управо! Усадио си га, кад сам ја дошла у ову кућу. Онда је Јелици било четири годинице, тек пошла била по петој.

– Бубица једна! Мала је била... – разнежи се попа, па вели за Јелицу.

– Да, да! Сећам се... Трчкарала је туда око мене, кад сам га укопавао.

– Па видиш, Стефане,... видиш, сада је већ девојче. Седамнаест јој годиница; скоро ће, у име божје, ићи у осамнаесту. Родитељи, у тим годинама својих кћери, морају већ да помишљају и на зетове. Ја кажем, Стефане родитељи... Да Бог ме, ти си јој, рећи, као и отац, како си је примио од мене место њена оца. Ја не могу рећи: „моје“ дете! Јер видим, и ти је волиш, као да си је ти родио.

– Јелена... наша Јелица је моја брига! - рече поп Стева одлучно.

Попа узеде своју Јелисавету, иначе госпођу Јецу Рашићку за руку, па пођоше у кућу.

– Бранко је фини младић! – приметиће госпођа Рашићка. – Па..

– Ух, ух! Немој, молим те, - поче поп Стева с киселим лицем, као да му је ко на жуљ стао, – немој и ти тим незнабожачким, тим револуционарним именом, кад га је Бог и Христос примио у своју општину од крштенога кума под тако лепим именом једнога од просветитеља хришћанских! Већ ми бучи глава од неко доба. Свуда Бранко и само Бранко! Успалили сте се као...

Рашићка се насмеши:

– Дух времена сад је таки!

– И ти се под старост повела за духом времена!

– Стефане! – на то ће Рашићка.

– Но, но,... не велим ја тако... Не мораш ти одмах... не знам шта...

– Доста ја већ гутам од неко доба, – загрми Рашићка.

– Гром и пакао!

Поп Стева претрну.

Рашићка осети, колико га је заболело, а познаје га скроз и скроз.

Да говорим толико... не знам већ коме, послушао би ме и учинио А ти...

Види Поп Стева, да је тренутак озбиљан. Но не зна, шта да каже.

А Рашићка се, што би рекао Брајковачки писар, „дочепала ледине“, па тера даље и игра увређену љубав, кује, док је врело.

Ја радим и ринтам у овој кући... Па, ето, како ми се мука моја награђује. Коме за љубав; Могла сам ја и без тога лепо и красно живети, где хоћу, а овако... Ух, ух, ух! Поп-Стеви се пође кожа јежити.

Ја бих моје дете знала и сама усрећити. Овако сам се ослонила на тебе... Сироче моје!

Е, баш неје то више ово ни оно. Ево, и сузе пођоше врцати госпођа-Рашићки, сузе, Боже, тешке, несретне...

Поп Стева се растопи, расплини, оде у пару...

Легао Бранко на траву у хладовину, да чита. Обично би до сад у то доба већ био код Јована; али га јутрос нешто одговори, те не оде. Како је чуо још синоћ од Јелене, како су тамо гошће дошле, као да осети, да су му сад у оној кући врата затворена. Не мари за нова познанства. Оно јесте, да му не би било први пут, када би се сада састао с госпођом Катом и с госпођицом Даринком, јер је већ једаред био с њима, баш у њиховој кући. Али се увек неугодно осећао у друштву, у које би тек почео долазити. Од увек научио, да се повлачи, па мисли, узео би ко за наметање, када би чешће одлазио мећу нове познанике.

Књига је пред њим, али мисли несу све код њега. Од синоћ се нешто сневеселио. Јелена му је много приповедала о Даринци. Јутрос му је опет споменула о њој. Питала га, хоће ли ићи к Јовану, па да је поздрави. Можда би и отишао био, да га госпођа Рашићка не посла поп-Стевану у врт, те се предомислио.

Више њега се залепрша лептир, па стаде, баш близу на неки цвет.

Он ни да дахне јаче, па се не миче, само да не узнемири то дивно мало створење. А лептир шири своја шарена крила, час их скупи и дигне у вис, да му се боја и на горњем и на доњем делу танких крилаца прелива сад као седеф сад као плавичаст пламичак.

Ти си сад и душом и телом лептир, – рекла му је мати, када га испраћала у туђ свет, у даљину, да у највишим школама тамо збира себи плодове човечјег ума. – Ја ти, – рече, – не могу дати ништа више до свог благослова; не знам ништа друго, до да се молим Богу за тебе. Шта ти ваља радити, то ти треба већ сам да знаш после осам година, што си их провео у гимназиским скамијама. Ја хоћу да више знаш него ја. Није истина, да више пати, који више зна. Данас само они добро пролазе, који што више знају. Али пази, да се што више користиш туђим искуством. Тешко оном, који мора све на себи да искуси! Ја сам прошла добру школу: цео је живот школа. По дебела је књига, што сам је ја већ прочитала. Скупо ме је стала. Али све нек је Богом просто, ако ти примиш наук, што сам га отуд ја поцрпала! Чувај образ! А сачуваћеш га, ако сачуваш душу и срце чисто и не окаљано. Твоја душа и срце сад је као онај прах на крилима у лептира, а образ ти је крило лептирово. Отареш ли прах, упрљао си образ свој. Лептир је, кажу, нестално створење. Али научи се од њега, да само по цвећу идеш и да и са најружнијег цвета скупљаш само оно, што је најлепше. Него не буди лептир, што по тами лута, па чим спази гдегод светлост, он налети, па спржи своја крила. Иди по светлости, ићи ћеш правим путом и не ћеш склизнути на странпутицу.

Тако скупља и сад Бранко речи материне по памети. У мислима тима неје ни примерио, кад је лептир одлетео. Неје га више ни тражио. Он зна за цело, где ће опет наћи свој прави цвет.

Из мисли га трже весео кикот и клицање. Таман да се дигне и да види иза џбуна, ко је то, а пред њ испаде мала Зорка, Јованова сестрица, и Даринка. Вијају лептирове по пољу

Бранко скочи на ноге.

Зорка потрча натраг.

А Даринка стаде као укопана. На њој лака плава хаљина, да се може слободније верати по гори, – последња кратка хаљина, што је као швигарица носила, као да се упила у обле јој удове. Запурила се у лицу, па јој се образи зажарили, да креснеш, варница би излетела из њих. По челу јој пао прам косе, па се њим игра ветрић, кад потрчи.

Бранко проговори нешто, као бојаги, да се поздрави с њом. И он, до душе, вешт момак за таку прилику: Али и она не зна, шта да каже.

Неколико обичних речи, и растадоше се...

– Господине Бранко! – зазвони звонки глас неки до Бранкових ушију. Бранко се трже. Близу њега стоји на уској путањи девојче од својих седамнаест година, ватрених очију, весела безбрижна изгледа. Како је Бранко неје приметио ни осетио, све док се није јавила, а занет са својим мислима, чисто се збунио, кад је погледао.

– Ми вас чекамо на ручак, – вели она.

– Одмах... одмах ћу доћи, одговори Бранко.

– Не иде тако. Ја се не ћу нити се смем без вас вратити, – рече она слободно.

Бранко метну шешир на главу, а беше му спао у траву. Узе свој штит од сунца, па га затвори. Те склопи и књигу, што лежаше уза њ, а само што је завирио у њу, од како се повукао у попин врт.

– Стојим на расположењу, госпођице Јелена, – проговори усиљеном шалом а учтиво Бранко, дошавши до ње.

– Ја нисам вама „госпођица“ Јелена, – примети она, бојаги, срдито, па га својски узеде под руку. Готово да је силом прогурала своју левицу око Бранкове деснице, јер Бранко притискао њом под пазухо своју књигу, те му књига сад испаде у траву.

– Пардон!

Јелена хтеде сама да се сагне, па да дохвати књигу; али је Бранко преухитри.

– Јесте ли чули, шта сам вам казала? Ја нисам за вас „госпођица“ Јелена, – понови девојче.

– Мати сама жели, да ме зовете по имену, па и ја тако хоћу.

– И ви мене називате „господине“ – рече Бранко, тек да се, бојаги, извини.

- Ви сте ипак старији, - одговори Јелена ђаволасто; – па ви треба да почнете.

Бранко ћути; или не зна, шта да одговори, или не ће, што мисли. А мисли: „Што се овај свет толико на силу Бога грађа са мном и присваја?“

– Шта сте се замислили опет саду – пита Јелена, па му завири смело у лице.

Бранко се силом насмеши.

– Немојте толико да мислите. Разговарајте, штогод, барем кад сте са мном. Ја умем разговарати, ако не уме Даринка... Ваљда вам је жао Беча?

– Боже сачувај. Мени је овде врло пријатно. Баш се, на против, са свим добро осећам. И не могу довољно бити благодаран ујаку, што ме је дозвао, да проведем овде школски одмор, тим више, што ћу том приликом да будем сведоком једне опште народне свечаности, какве до сада једва да је било кадгод у нас.

– А, знате ли, ко је на то наговорио вашег ујака?

– Не могу да мислим.

– Моја мати.

– Ваша је мати врло добра. Знаћу и њој захвалити, – рече Бранко галантно, колико је знао и расположен био. – Три године је скоро, како несам био у нашим крајевима, непрестано сам се тепао по охолом Бечу... Мени је, да Бог ме, охол, кад ми је све туђе у њему.

– Па сте се непрестано опет бавили о књигама. Како сте дошли, чика... ваш ујак а и мати не могу доста да вас се нахвале. Ал, ја ипак држим, да то мора бити мучно и досадно непрестано капати над књигом.

– То ме је једно баш и припитомило, те сам се и тамо осећао, колико толико, свој. Наука је једина врсна, да и небраћу бар до сношљивости зближи. Она не пита, јесам ли ја ручао код Сахера, у Хамбуршкој ресторацији или у народној кухињи; не гледи, стоји ли пред вратима портир у самурини и у гајтанима а с неким скиптром у руци, или се врата затварају простом скакавицом или резом. Ја се не кајем, неје ме ни близу памети, да се кајем, или да се тужим на Беч. Али ипак ме срце вуче нашем крају, па госпођице...

Јелена почела била, да га поверљиво слуша, али се сад окрену и предаде преда се.

–Ја ћу да се срдим на вас, –прекинуће Бранка, кад опет чу последњу му реч; па дрмну, бојаги, срдито својом руком Бранкову руку, за коју се држала. А по речима и нагласку за цело јој жао на њега.

- За што, госпођице?

Бранко се не довија ни из далека.

– И опет „госпођице“! Срдим се! – обрецну се Бог ме, Јелена, па истрже своју руку.

– За што, молим... Жао ми је... замуца Бранко, застао, па гледи у њу.

– Не, не! – кличе девојче и опет весело, као обично, па га опет ухвати. – Не срдим се!

Бранко ћути. Не зна, шта ће сад; тек мисли, требало би, можда, што да рекне.

– Али збиља се не срдим, – уверава га она. Хтеде он да рекне, као тек да одмахне: „Па добро!“ Но се трже.

– Хвала вам.

– Па, опет сте заћутали.

– Ја обично ћутим... Не знам о чему...

– Боже мој, наш учитељ уме толико да приповеда, а није прошао толико света као ви! Па говорите макар о ономе, што сте отоич почели... Али, хвала вам сад. Други пут! Упамтите, други пут! Ево нас већ и код наших.

Под орахом на сред дворишта већ постављен сто. Орах густ, а по земљи очишћено, па поливено, те хладовина као у планини, где не прижиже сунце.

Поп Стева приденуо и ручник за рупицу испод врата у своју хаљину. Госпођа Рашићка присела поред њега на столицу. Рећи ће тако с њим две три (опет у миру и љубави!), док „деца“ не дођу.

Ево и наше деце! – повика госпођа Јеца, кад виде своју кћер с попиним сестрићем испод руке; те оде у кухињу, да изнесе јело на сто.

– Идеја! Ви омладина све изумевате неке идеје. Ама, кажи ми, молим те... Е, знам, да Бог ме! И то је омладинска, баш са свим омладинска идеја за жедне ђакеле, што је Бранко певао: вино, гајде, тамбуре, младе моме, голе ноне..

Госпођа Савета очепи попу испод стола.

Јелена базазлено слуша и попу и Бранка. Са свим је излишан био притисак госпођа-Саветине папуче на поп Стевин жуљ, излишан, ако је мислила, да ће последње речи девојче примити у онаком смислу, који им поп Стева даје. Оне несу ни мало извеле мисли Јеленине с правца, којим је у тој распри пратила главни смисао његов.

Тек попа је ипак заћутао.

– Да Бог ме, да вам мора бити смешно, кад ви не налазите у Бранку друге идеје него то, – примети Бранко.

– Онда ви терате политику. Бранко прсну у смех.

– Ја то увек кажем: ви терате политику. То је наперено против нас попова и калуђера. Е, не уме ти се омладина маћи, док се о нас не очеше. И тај наш **Бранко је грдио калуђере. За то је он наш идеал.

– Јесте ли ви читали његове песме?

– Још пре него што си се ти родио.

– Е, па кад онда несте умели наћи праву идеју Бранкову, сад би још мање. Немојте га ни читати.

– И не ћу. Ја сам био с њим заједно у Карловачкој гимназији, два три разреда млађи од њега; али у комшилуку његову у стану, – примети између осталога поп Стева. – Знам, да сам му, као млађи ђачић, више пута доносио у ћупи вина, а код њега се пило и ликовало по често. Но да је био таки гениј, као што га ви сад величате, то није никад показао.

– Чудновато, да се, ево, све више њих тек у новије доба сећају, – одговори Бранко, –да су познавали Бранка лично, па чак и консхолари му били које у Карловцима које у Темишвару и Бечу. Најпосле, и то неје немогуће, неје ни ружно; а за истинитост јамчи сваки за себе. Али хтети на тај рачун прославити се и постати популарнијим, као што су неки ради можда, или шта више, баш тога ради омаловажавати ђенија његова, то је смешно.

– То је смешно! (Осети попа, да се то њега тиче.) А шта онда, ако те кости, што их у Бечком гробљу ископате, пренесете с помпом на Стражилово, а нису Бранкове него...

– То је најжалоснија песма, што се силом уплеће у ове дане, који ће да засветле потомству као пример свенародног признања.

Попа, бојаги, удари у смех. Бранка то још већма увреди, те се оштро осече на ујака:

– Гадно је од вас, што то и++ спомињете!

Поп-Стеви се смрче.

– Деране:

Рашићка се узврпољи на столици, па се нашла у чуду.

Јелена упрла очи у Бранка.

– Мир и покој свачијим костима под земљом! Али када се тим пљује на свету успомену, коју народ с највећим пијатетом хоће само да оживи свечаним начином, када се тим најбезазленији осећај народни исмева, то је гадно, то је...

За јамачно је и опет Рашићкина папуча потапкала по поп-Стевину жуљу, јер се поп Стеван на мах разгали, па примети, као да би да заглади своју отоичашњу реч, примети благо:

– Ала си жесток! Прави омладинац! Море, gutta cavat lapidem! Тиха вода брег рони!

Бранко ућута, ал му криво још?

– Махни се, Стефане, тога. Данас је друго време.

Поутиша мало Рашићка поп-Стеву, па наведе реч на Јаковљевићкине гошће.

Била ту Јаковљевићкиња девојка, па вели, доћи ће ми у визиту.

И сад узеде да оговара госпођу Нату, како се дала наплатити од поп-Стеве, кад је њена Јелена била тамо у вароши код ње у стану и ишла у „лер“; како је не знам какав рачун направила, што је позајмљивала детету, кад јој је што требало за ручни рад, што га је Јелена радила у „леру“.

– Нисам могла, тек зарад детета да јој – рече, очитам у очи; а ја бих знала, шта бих јој рекла. Мени то не може да поднесе. Богме, ето, други боље пролазе с дебелом кожом на образима!

Понда неје могла, а да не ошине и Даринку, како је ћуталица, али подла и подмукла. „Испод мире сто ђавола вире!“

– Јух, мати, како можеш тако што рећи, – примети Јелена с негодовањем.

– Шта? Како могу рећи? А заборавила си...

Јелена се убезекну. Хтеде да пита: на што? Али госпођа Рашићка помрче оштро на њу очима; па само дода:

– Ти си невина, срце моје; да Бог ме, па не познајеш, камо што смера.

Девојка ућута.

Бранко као да неје ни слушао ништа после својих речи са попом...

Кнежевић већ неколико дана ради око тога, да састави певачко друштво у Брајковцу. Стало га је доста муке, али је успео. Раја Јовановић, општински писар, дочекао га је оберучке. (Да ко ће, ако он не би! Рају је само за време судбина ћушила у Брајковац, „Богу за леђа“; али у његову рожданику пише, да је он рођен за „виши позив“. Тај виши позив он је већ и вршио као члан неке путничке глумачке дружине, где је играо улоге трагичних јунака, нежних љубавника и био први певач. Када је на уметничком мору, вели он, лађа богиње Талије, на којој је он у својој дружини бродио, насела на стену народног немара, те претрпила кораблекрушеније, па се љубимци Талијини распрштали којекуда, њега завеја мећава једне зиме голог и гладног у заветрину у Маркову крчму у Брајковац; ту се препоручи бележнику својом вештом декламацијом „о разбијеној канти“, и бележник га протежира за писара. До сада је увек оправдао оно уздање, које су имали у њега његови милостиви заштитници у Брајковцу. Ако би се то уздање кадкод и уздрмало сувишним каквим захтевањем од стране његових претпостављених у општинском уреду а у званичним пословима, госпођа бележниковица зна увек да га одржи у статус кво. Но он сам још увек не заборавља свој „виши позив“ па стоји у Брајковцу још увек само као оно птица на грани, те чека згодан тренутак, да прне опет у свет,... у виши свет. Само да му се дочепати Новога Сада или Београда, да се препоручи управи народнога позоришта, па онда – ево среће и за њега и за српску позоришну уметност! Госпођа бележниковица ће за љубав господину Јаковљевићу. Млади грк Брајковачки ће, јер је таки дух времена. Бележник вели: „Нека буде и у паклу вашара!“ Благајник мисли: Куд сви Турци... „Наћи ће се и још когод. Звезде на небу певачкога Брајковачкога друштва“, рече писар, биће гошћа госпођица Даринка („Изврсна певачица!“ рече за њу Јован Јаковљевић) и госпођица Јелена попина („Без њене можемо ни маћи!“ рече за њу учитељ Милан Кнежевић). Али те две „звезде“ треба тек задобити.

Бранко Стајић после оних речи, што их је имао са својим ујаком, поп-Стевом, тако се био расрдио, да је у један мах хтео да оде из Брајковца. Него добро, те то неје никоме казао, јер би морао јавно и повући реч на траг. А повукао би је за цело, као што се већи у себи повукао, кад се састао с Јованом и учитељем, те видео, како, особито овај последњи одушевљено ради, да „Брајковац пропева у Бранковој свечаности“ јер „треба народ увући унутра!“ Повукао би је тим пре, што се уверио, да се и сама гошћа одушевила за „ту идеју“, што би рекао Раја Јовановић, па макар поп Стева дигао „и кундаке и кондаке“ против „омладине, што само изумева идеје.“

У Брајковцу је то сад на дневном реду.

Па и госпођа Ната и госпођа Рашићка, када су једна другој правиле „физите“ несу могле а да се не дотакну Брајковачкога певачкога друштва.

– Нашем учитељу ма штогод падне на памет! приметила је госпођа Јелисавета.

– Па то је лепо! – рекла је госпођа Ната. – Нека се младеж провесели!

То је најпосле и госпођа Јелисавета морала одобрити, (да је варошкиња не надмудри): – Да Бог ме, младеж треба да пева!

То је госпођа Рашићка нашла за добро, да извије, када је дошла, да врати „физиту“ Славнићки, ако је опет ваздан разлога имала, да наведе против тога, када је госпођа Ната била најпре код ње, а противних разлога је, по њену, од неко доба, тајному мишљењу, доста, када што покреће Брајковачки учитељ.

Посркале су белу каву, покусале су неколико пољупчића, преломиле неколико мушкацона и других таких посластица, што се, по сеоском господском обичају, износе пред „физите“. Нахвалиле се и накоштале свега.

Деца, Јелена и Даринка, нестрпељиве, па отишле, да се забављају на свој рачун.

Старије остале за столом, па, кад ушле у прави разговор, узеле да преврћу листове у дебелој књизи своје прошлости. Ох, Боже мој! Та свака има доста штошта да преврне, доста да спомене и мртвих и живих, и када се збије у самоћу, а камо не ће, кад их овако више, па једна другу подсећа. Тек удовице! Ух-Ух! Па би добре маме, да прозру мало бар и у будућност, макар да отшкрину крајичак непрозриве копрене, која тако јогунасто скрива, као змија ноге, тако неумољиво таји, што би сваки тако радо хтео да зна.

Да Бог ме, да су прорешетале и на ситно и на крупно решето и садашњост. Тако госпођа Рашићка неје могла да пропусти, а да не спомене, како неки виче на њу, да је божем она отуђила поп-Стеву од његове сестре, да је она истерала Тинку из поп-Стевине куће.

Та, колико ме је – вели, – речи само стало, док сам га наговорила, да позове Бранка к нама, и да му пошаље новаца, да амо дође, те да се момак мало одмори, па и своју матер посети!... Најпосле, свету се не да ни уста запушити, ни доста колача намесити... Цео свет, за Бога зна, за што је Тинкин муж пропао и заблудио у свет!

Исто тако неје могла, а да не ухвати прилику, па каже, како јој је мило, о, Бог зна, како, што је њена Јелена тако сретна била, па била у стану у тако доброј кући, као што је госпођа– Натина. Па, Бог зна, како јој је, мило што је у Даринци стекла тако ваљану, тако искрену другарицу,... о, Бог зна, како јој је мило!

Наравно, да и госпођа Ната, а особито госпођа Катица, – та, она бар добро познаје Јецу Рашићку, – наравно, да су и оне биле исто тако искрене и исто тако слатке према њој; па јој дале омирисати, како се и њих не тиче, шта свет говори; оне живе, дакако, за своју децу, па – види Бог!..

Даринка се и Јелена ухватиле испод руке, па ходају испред госпођа-Катичина дућана на улици. Њих две не занима разговор удовица. А имају и оне, да претресу малу своју књижицу из свог ђаковања и друговања.

Деца расла две године напоредо у добу, када душа највећма пријања; па готово прирасле једна за другу. Па имају, о чему да и разговарају. Јесте, да разговор њих две неје задро у озбиљан живот; али је искрен и прост. Обадве још у оном добу девојачком, у ком последњи бој бије између себе нарав и васпитање.

И Зорка се обесила Даринци о руку, па скакуће поред њих. Па слуша као жедна, како њих две приповедају о школи, о игрању, о беседама, о променадама... И њу ће мати дада на јесен код тетка–Нате у варош, па да и она иде у вишу девојачку школу. Те радости, тог подскакивања од ње!... Зорка већ чита чика– Јовин лист, што јој поклонио браца Јован; а зна много и на изуст. Па библиотека њена броји већ и десетак које „Дарова доброј деци“ од чика Стеве, које разних Полаженика и Споменика од браца–Радована, браца–Јове, и других „чика“ и „браца“.

Понда и поред Зорке неје могла Јелена, а да се не похвали, како јој ипак мио Брајковац, јер је до пре млади учитељ, господин Кнежевић, често долазио к њој... То неје било ништа страшно, ал су обе поцрвенеле.

А мали Владимир натукао калпак на главу, припасао ђорду о бедро, што му донела тетка и сеја из вароши; па узјахао танку бедевију, што му извукао из трске браца Рада слуга, па је љуто зауздао и подланчио, те је шиба троструком камџијом и заиграва пред искупљеним својим вршњацима. А ови завидљиво гледају, гледају и диве се...

– О-о, лепо, господо! Лепо од вас! – повика на једаред Јелена тројици младића још на по пута.

– Од кад ми овде ходамо а вас нема!

Јован, Бранко и учитељ се упутили девојкама.

Колико Јелена слободна, па којим кораком она тројица њима ближе, то се Даринка већма стискује уз Јеленино раме, као да би да се скрије.

– Несмо ми забадава изостали толико, – одговори Бранко.

Кад приступио девојкама, лице му се зажари. Погледа то у Јелену, то у Даринку, а поглед му несигуран склизну на страну, као да не сме да се задржи ни на једној ни на другој.

– Изашао је проглас Карловачког и Бечког одбора: У другује недељу пренос костију Бранка Радичевића! – дода Јован. – Решено је, да се пренесе на Стражиловачки вис. Па смо закључили с овим побром... (Господин Милан Кнежевић, наш учитељ! – приказа Јован учитеља Даринци.)... Закључили смо, да са што више народа и ми одемо одавде у Карловце на дочек.

– Мило ми је! – одговори Даринка на приказ Јованов, па пружи руку Кнежевићу и неусиљено се рукова с њим. ·

Кнежевић се рукова и са Јеленом, као са старом познаницом.

– Него још нешто! – додаће Бранко. – У ову недељу ћемо и ми овде да држимо своје село у корист преноса и споменика Бранкова, а више тога ради, да упознамо наш свет боље са песником српског народног јединства.

– То је лепо! - кличе Даринка, а лице јој плану од одушевљења.

– Него морате нам и ви помоћи! – рећи ће Бранко, па употреби ту прилику, да стане поред Даринке.

– Па како вам ми знамо помоћи? – пита Даринка, па искрено окренула лице њему.

– Ви ћете певати с нама.

– Ох, Боже! Та, то је кратко време. Данас је уторник, а ето за час недеља. Што то нисте пре почели?

– Ништа не чини. Господин учитељ ће нас научити Бранково коло...

– То већ знам! – кличе и опет Даринка, и још већма је поли пламен по лапитима.

Тим боље! Зорчица ће декламовати ону чика-Јовину о Бранковој жељи; а једног од мојих ђачића почео сам да учим Ајдукову песму, – допуни учитељ. – Је л, Зорчице, ти већ знаш твоју песму?

– Знам, знам, господине! – зарадова се дете.

– Идем,... сад ћу ја одмах...

Неје имала када ни да доврши, што је у радости хтела рећи, већ најпре поскакута с ноге на ногу па, кад јој се и тако споро учинило, залети се у кућу.

- Госпођице Јелена, без сумње и ви ћете нам помоћи. Ви тако лепо певате, – примети учитељ Јелени, а до ње се нашао.

– Морам најпре питати матер и чику. „Ја не знам за што, али чики није нешто право. Све вели, кад чита новине: „Ја не знам, што се толика хука и бука дигла за тог ђачића;“ а на некаквог Мушицког и Рајића, не знам, нико не осврће ни главе! Он се чуди, како да то више власти не забране. А као да се тврдо узда, да ће, ма у последњем тренутку, и забранити.

– О, моја ће мама мени већ дозволити, – одазва се Даринка. – Њој се здраво допада Бранково коло. Ја сам учила у нашој вишој школи нашу књижевност, па сам и мами читала о Бранку и из Бранка. А и покојни тата, каже, тако је све нешто спомињао и Бошњака и Србијанца и Херцеговца и Сремца и Бачванина и Дубровчанина и ове и оне; па је увек, каже, говорио, да је то једно и треба да буде једно.

Зорка већ опет дотрчала с књигом у руци, па говори речи познате „Бранкове жеље“:

Ја знадох, што нисам познав’о, Први санак ја сам већ одспав’о...“

Даринка хоће да јој помогне, па се. Уплете и она: „Први санак мира вечитога..

А Зорка нестрпљива, па заврши последњим стихом: „Србадијо не било ти просто!“

Сви пренули у смех.

– Знам ја, знам све до краја! – правда се дете, а застидела се. – *Цело ја знам; само још који пут да прочитам... Је л браца, – окрену се, као чигра, у заштиту Јовану, – још имам сутра, па прекосутра, па наткосутра, па још један дан, па недеља? Је л?

У томе се отпустила Јелена и Даринка; па се она нађе између Јована и Кнежевића, а ова између Зорке и Бранка. Зорка пресавила своју књигу, па чита своју декламацију. А Даринка ће запитати Бранка: „Хоће ли ко говорити штогод том приликом?“

– То је бреме пало на мене, – одговори Бранко.

– Аха! Држите се!- рече му Даринка, те му, бојаги, попрети својим прстићем. Бранка прође нешто скроз, како му се допаде у тај мах девојче.

– Што ћутите?... Бог ме, није лако, ја мислим, говорити пред простим светом!

– Ви ме још већма плашите, те ми сад тек долази пред очи све већа тешкоћа бремена, што сам га се подухватио у најбољој вољи.

– Немојте се плашити, господине Бранко, – рече Даринка, као да јој жао, ако је збиља тако, па га чисто теши. – Ја сам уверена, да се не ћете постидети.

– Хвала вам! Ви тако умете и да храбрите, да сам сад опет слободнији. (Понда се затрча, те додаде:) Ви сте анђео храбрилац!

– Молим, молим, господине, – одговори Даринка, а застиди се, – Не стоји вам лепо, кад ласкате,... ни мало лепо. Криво ми чините, кад ми таква појма о себи улевате.

– Збиља, обори девојче очи, као увређена.

У Бранкову срцу узавре. Поцрвени, па му и самом криво, што, ето, избаци нешто налик на „курисање“. Застидео се... Једва се прибра.

– Госпођице Даро, – рече јој тихо, па тако искрено, својски, а тако покајнички, да она подиже опет к њему своје миле очице и милокрвнога погледа.

– Али не мога одолети његову погледу. Осети, како јој у очи сухну неки плам; а на зеници јој затрепта дуга, те их одмах обори.

– Опростите! - прошапута, ал не подиже очију...

Добро те се у томе помешали с осталим друштвом. Учитељ и Јован, а и Бранко пристао уз њих... унели се, па доказују Јелени, како митроносни песник омладине свога доба, Лукијан Мушицки, и учени архимандрит Јован Рајић, кому, кажу, петнаест пута нудише владичанску митру и он је петнаест пута одби, да може мирно у својем скровитом Ковиљском манастиру писати богословске књиге и историју Срба, Бугара и Хрвата,... како та два књижевна великана старије наше књижевности несу некакав Мушицки и некакав Рајић, као што је Јелена мало час била рекла, него људи, којих ће заслуге по српску књижевност остати трајне, да их збиља не потамњује ни слава млађанога Бранка Радичевића. Необични дар, неуморни труд и сувремена ученост и Рајића и Мушицког дуго ће остати узором омладини, која има да се учи; а дела њихова биће вазда на углед, како ваља љубити свој род и своју веру.

Него Бранко Радичевић дубоко је заталасао најврелије осећаје срца и душе српског народа својим лаким песмама, опевајући му разумљиво и са жарким родољубљем витешка дела наших предака, стару славу и нове невоље од Немање и Косова до данашњег дана; па је пошалицама и младачким несташицама дирнуо у живац и мушку и женску омладину народну; та што је најглавније, уз старину Вука, као ђенијалног скупљача народних умотворина, и ученога ђака Вукова, уз Ђуру Даничића, као научног обрађивача тог бесцен—блага, удари први у струне народних гусала, па чистим српским народним језиком, каквим нико још пре њега, а попут једре и здраве народне поезије, песмом, као најзгоднијим оруђем, прокрчи пута у књижевности нашој простом лепом нам народном језику. Нека данас строги критичари и естетичари и осуђују неке његове стихове, као да су пука проза и крпарија, тек без њега ко зна би ли од мах добили песнике као што су Змај, Ђура Јакшић, Владислав, Шапчанин, Лаза Костић и други. Језик народни презрели беху у оно доба сви и мањи и већи књижевници, па и сам Рајић и Мушицки, чак и неумрли песник неувелог Горског вијенца, владика Раде Његуш, не беше по све тога слободан, – та већ загрози опасност, е дуго прост народ не би имао никакве користи од штампане и писане књиге својих учених синова, на које, сиромашан и онако, троши своје силно благо. Можда је и трагична судбина, прерана смрт тога ђенијалног младића увеличала симпатије народне. Но било како му драго, Бранко Радичевић сјаће за вечита времена као трећа звезда уз Вука и Даничића на освитку нове нам књижевности народне. А то је оно, што је и најозбиљније српске научнике покренуло, да с омладином заједно испуне скромну жељу песникову, да му пренесу последње земне остатке на вис убавога Стражилова, које му, за ђаковања још у Карловцима, тако беше омилело. То је оно, што треба да измири, а у идеји Бранковој, све без разлике и политичне и друштвене странке, које вру у нашем јавном и друштвеном животу, а поштено мисле.

Јелена је слушала све то пажљиво. Је ли што схватила и упамтила, то је – у божјој руци! Али је бар тврду веру дала, да ће све и сва порадити и код чике, поп-Стеве, и код матере, госпође Рашићке, како би јој допустили, да и она пева на Брајковачком селу у недељу.

Ако госпођа Јеца што не изради, мисли у себи Јован, не помогоше код поп-Стеве ни најубедљивији разлози. А Кнежевић и опет не пропусти, да не примети, како би му врло жао било, да Јелена не запева с њима, јер – њен глас тако му је потребан у збору, да готово без ње не ће моћи бити ништа.

**...*Ударише и краве из поља. Или се кравар данас боље пожурио него обично, али су се збиља физите код госпође Нате и Катице мало дуже позабавиле, тек, ето, брзо прође време, кад се обично и госпође сеоске враћају кући из посете. Па сад се тек диже госпођа Јеца са својом кћерком, да полазе кући. А отпратиће их Јован, Даринка, учитељ, Зорка, па, наравно, и Бранко.

Салетели сви, што год их је, госпођу Рашићку, да допусти Јелени, да пева на селу.

На учитељево милостива, колико јој годило, ипак се намргодила. Али које Јованово разлагање, а највише канда Бранкова реч - израдише своје. И поп-Стевина Јелисавета даде се обрлатити још до куће, да ће заложити своју реч.

– Видићемо још, шта ће рећи поп Стева? – рече она, па се насмеши.

Бојаги! – помислише сви мушки у један мах као по договору...

За Брајковачки певачки збор, дакле, били су сви уверени, нема опасности, да ће морати певати без госпођице Јелене.

Сутра после подне одмах је прва веџба певачка.

Кад је Даринка то вече села у одар, да легне поред Зорке, дуго јој се поглед приковао на икону светога Николе, што виси у прочељу.

Усне јој шапутаху искрене молитве. Стењак у свећи на сточићу поред постеље задрхта. На лице јој или збиља паде сенка нека, или јој задрхта нешто око усана. Дубок уздисај јој се оте из груди. Прекрсти се после топле молитве. Али се трже, кад јој витице тек сплетене, а не придевене спадоше на пунахна бела плећа.

И нехотице се окрену Зорци. Дете спава мирно и тихо као анђелак. Румен је прелила по обрашчићима. Нигде на лицу трага сумора, нигде знака каква немирна санка. Ако снива, снива за цело о својој декламацији, о „Бранковој жељи“.

Даринка се наже над њом. Притиште врео пољубац на вреле јој уснице. Дете отвори очи, насмеши се, па рашири своје голе ручице, те је загрли.

– Зар ти још не спаваш, сејо?

– Ево, сад ћу и ја.

Даринка духну у свећу. Угаси је и леже. Неко време држаху је Зорчине руке око врата, док не клонуше и опет у санку. Даринка се дала у мисли. Беше то чудно осећање, што је обузимаше тог вечера, осећање према нечему неизвесному, где се радост и слутња слива у једно, како још никад неје осетила била; али тако пријатно, тако слатко, да јој се прели туга по срцу, срце јој оте мах, сузе саме полетеше на очи. Сузе лете, а на уснама јој лебди осмејак сретан, блажен. С осмејком тим загрли је и сан...

Госпођа Катица у другој соби метнула у постељу малога Владимира. А она и госпођа Ната седе још, па разговарају о којечему и прежваћу данашњи разговор, што су га имале с госпођом Рашићком.

– Мудра ти је то зверка. Ко је не зна, скупо бије платио, – вели Катица за госпођу Јецу. – Медом залива, а да лизнеш, очемерила би се.

– Шта ће сирота удовица! Нашла себи сигуран кров, па га чува као свој рођени, – приметиће госпођа Ната.

– И чува га бог ме; па има и за што. Нек љуби и стопе поп-Стевине.

Чујем... видила би јој кћи вароши и лера, да није поп-Стевина џепа!

– Него ја не бих рекла, да је то дете рђаво, вели Ната за Јелену Рашићку.

– Није; ал она ће начинити од ње којешта. Кад је јесенас дошао Кнежевић за учитеља, то није било дана, да тај није био ма на прозору с девојком. Молим ја тебе само, је ли то лепо, да девојка, реци још дериште,... та, да бог ме, шта је шеснаест, ваљда, ни пуних шеснаест, као што је била,... па да јој се момак веша на прозор? Каква је она мати, кад то гледи својим очима? Зар не би боље било, да је увела у кујну, па нек учи Лепо је дати дете и у лер и на васпитање; али треба, Бог ме, женском детету још много више кућевна васпитања. Какво је то васпитање, кад мати сама, тако рећи, довлачи кћери курмахере? Треба јој!

– Штета за дете. Добра је срца. Ја је знам. Имала сам прилике две године, да видим, каква је. Отворена ми се свиди. Шта нас је пута насмејала!

– Тим више, – суди Катица, – треба пазити на тако женско дете. Али та, чини ми се, више пази на свог поп-Стеву. Маћи му се не да. Она баш истера одавде учитељицу. Мал не свиште девојка од њена заједања. Па тако сад и немамо никакве... А кад човек и оде у Карловце, ако и посети своју сестру, мислиш, да сме то њој казати? Боже сачувај!.. Сад се попа нешто кошка и с учитељем. Биће и ту њена масла. А момак ваљани вредан, како само може бити. Рекла бих, не мирише више ни учитеља. Хм, хм,! Не знам, за што би Тинкина сина трпила Јеца у поп-Стевиној кући? Видићеш само, биће ту...! Учитељ је сад мали за њену ћер. Побринула се та добро и за себе и за њу. Знаш ли ти, да ће она израдити код поп-Стеве, да све припадне њој и њеној кћери? Две хиљаде јој је писао, чим је ушла у његову кућу. Две хиљаде је уложио у Румској или Митровачкој штедионици на детиње име. А отуђити она рођену сестру од рођенога брата! Сад се нешто продобрила. Па како је дошао Тинкин син, и још пре него што ће доћи, не можеш је видити. Од пре то мало који дан, да је нема к мени. Него, ваљда, кад је видила, да је мој Јован за њу кисело грожђе, а она окренула опаклију... И сада, дакако, није имала куд, него ти је вратила „физиту“; ал...

Ако је госпођа Рашићка и мислила, па, можда, и уверена била, да је у тај пар предметом разговора она, неје то велико зарезивала. Госпођа Јеца се не осврће на то, што ће рећи свет; јер добро зна, шта о њој тај свет може говорити. Она, што каже и сама, ринта и ради у поп-Стевиној кући као црв. А уме, да удеси, да то, што ради, она и ужива; па што ради, зна, да за себе ради.

И да је когод рекао поп-Стеви, да неје сретан, или да се подао Јеци, он би му одговорио, као што толико пута вели;

– Ја сам господар у мојој кући. Ја сам сретнији, него многи моје братије са првом својом супругом.

– Ниси поп, Стефане, ако овог учу не избациш из општине, – рећи ће вечерас госпођа Рашићка поп-Стеви, наравно, после неког згодног увода. – Тај ми се увукао већ у нос: Ова наша– вели Рашићка за Јелену, своју кћер, – још је невина, дете је; а он препреден као враг. (Понда окрену други ветар). За Бога, Стефане, – удари госпођа Јеца кроз плач, – ништа се не бринеш за дете. Још му ниси ништа говорио. Та, за име света, ујак си му, мора те послушати... (Утре сузе, па промену глас:) Триста га врага, кад ја што хоћу, то мора бити из ока из бока. А ти ниси човек, да укротиш свог сестрића. Ти си господар у кући, ти дрмаш општином, па..

– Сто му мука! Да, ја сам господар у кући, па ће бити онако, како ја хоћу. Да, ја сам господар у општини, па... (Осмелио се тако поп-Стева, па говори без запете.) Ја сам већ замесио попару учитељу. Не води ти бриге, Јелисавето.

Јелисавета се мало раскрави, па се чисто ракољи око поп-Стеве:

– Шта мислиш, Стефане, кад нам дођу деца о вагацији кући?.. Катица Јаковљевићка мора пући од једа. Мисли, ко је као она, што има сина господина! Још сад се оневидила! Па тек она варошка успијуша!

Попа се све тресе гојазан,:како се смеје. Видиш га само, клима главом, и развукли му се брци, али не даје, гласа од себе.

– Да Бог ме, да је госпођа Рашићка узела сад згодну прилику, те доказала поп-Стеви, како не треба да вређа Александра због његових омладинских назора. „Сад је омладинско време!“

– И ти, Стефане, био си некад омладина...

– Никад; никад. Ми смо били у своје време јуност или младеж, па добро било. Од кад дође та омладина, не знаш, каква је вера.

– То ти је једно и исто. Кажи младости јуност или омладина, младост је младост; старост ће јој увек завидити и роптати на њу. Поток хучи и бучи, прави више буке него Дунав. Па тек кад полети бујицом! Е, па видиш, омладина ти је као поток: а ово, што су сад наумили, као бујица. После бујице биће поток опет поток, али мирнији него у бујици; само ће ипак овде онде прокрчити себи, лакше пута, где без бујице није могао. Биће и међу вама после бујице омладинске вас више, који ћете признати, да омладина има право, кад се уверите, да није онако страшна, као што вама изгледа, кад се захука.

– Да Богме, да бог ме, кад сте се и ви женске успалиле за омлатином!- вели попа смешљиво; а госпођа Јеца га види, да је сад већ мекши од памука.

– Омлатина омладина, алезајнц (све једно), Стефане; Јелена ће певати на селу и ићи ће са мном у Карловце на свечаност. Је л да ти је право? У госте ћемо код Тинке. Време је. Није лепо, што ме толико већ, како смо заједно, ниси водио к њој.

Поп-Стевина Јелисавета поглади једном руком попу по бради, а другом му насу у чашу хладног теочинца и насмеши се на њега.

Он је загрли око врата, издиже чашу спрам свеће. Мислиш, безброј рубина раздробио се у чаши, па гори. А попа гледи у њих као стари зналац, па се смеје. Видиш га само, тресе се гојазан, зачкиљио очима и развукли му се брци, ал не даје гласа од себе...

Док њих двоје тако у стакленом ходнику уживају летње вече у разговору и теочинцу, Јелена је у својој соби. Неје палила свеће. Отворила широм прозоре, па села поред прозора. Наслонила главицу на руку, па мирише мирисни вечерњи чисти ваздух. Поглед јој се отме на осветљена два прозора у оној лепој кући с оне стране потока. То јој је најмилије за све време, како устане, па док не легне. Овим часима радује се Јелена цео дан. Што ближе то доба, њој срце све јаче куца. А кад већ дође, и да седне на свој прозор, несташни ђаволак с леве јој стране у грудима хоће зар да искочи; толико се пута захука, дошао је већ под грло, а то се отео тек само дубок уздисај. Срце би на том уздисају тешком да полети. Ох, полетела би Јелена и душом и телом! Али мора да га притискује рукама. Понда скочи са столице, прође два трипут по соби. И опет долети на прозор, па одмах упре поглед опет на осветљена она два прозора с оне стране потока у лепој тамо кући.

Тамо је вечерас Бранко и Јован. Чим су вечерали, дошао је Јован по Бранка, па су отишли к учитељу. Неко су време ходали били ван села. И сад, ето, седе и разговарају се, како ће што боље да удесе село, што га спремају.

До јако би учитељ обично узео своју виолину, те до неко доба изводио из ње какве мелодије.

Јелена би се занела за њима, те би час удесила, па тихо певушила уз уздрхтале звуке, час би пустила срцу на вољу, па би се слатко, слатко исплакала.

Али јој криво, што вечерас тога нема. Осећа ужасну празнину, па јој криво на цео свет.

Мало још потраја, па се пријатељи разиђоше. Испред учитељева стана зачу се у три пут.

– Лаку ноћ!

Јован и Бранко се одвојише. И оде сваки својим путом.

Јелена притвори капке на прозорима и увуче се унутра.

Нико је неје приметио, не само што се и сама за времена скрила, већ и пун сен округле багреме, једне од оних, што су засађене у реду пред поп-Стевином кућом, са свим сакрио од месечине, па поклопио цео прозор као по поруџбини.

Бранко прође поред прозора, уђе у двориште и оде у своју собу.

Из оне лепе куће с оне стране потока зачу се диван мушки тенор.

Јелена познаје тај глас.

Учитељ запевао Бранкову песму: „Гусле моје, овамо– те мало!“

Девојче од мах стаде опет на прозор. „Ој, пуно је и препуно среће!“ подвикну учитељ из свег срца, е, заиста ћеш му и поверовати, да му срце хоће већ да пукне од среће.

Јелена задрхта. Провирује нестрпљиво иза капака на прозору.

У томе умукну учитељев глас. Свећа се угаси, а иза она два прозора завлада мртви мрак. Девојче се са свим дало на прозор, мислиш, полетеће.

На једаред зачује тихе кораке под прозором; али, рекао би, још већма чује, како јој јако и нагло бије рођено срце. Но ипак осети, да неко близу застаде и куцну у капак.

Капак се диже. Испод њега провири најпре мала бела ручица; па се од мах за њом указа мила главица са црном пуном косом и у глави два гарава ока.

Учитељ се стискао уза зид под сен. Дохватио белу пружену ручицу, па је притискује на жедне своје усне.

Дрхће Јеленина рука, као да је тресе тролетница.

– Јелице, – шапће учитељ, – што дрхћеш?

Јелена не уме да одговори. Грло јој је стегло.

Нема снаге да проговори; а не осећа се моћна ни толико, да узме своју руку на траг, нити да његову стисне, већ му је подала, па је он љуби и милује по милој вољи.

– Бојиш ли се можда кога?— опет учитељ.

Јелена једва промуцава:

– Од кад вас чекам.

– Душо, зар још „ви?

Јелена се застиди,

– Не срди се; немој да се срдиш. Ја се увек забуним.

– Прелетео бих био; али нисам могао пре.

– Ја бих те чекала целу ноћ.

– Верујеш, да ћу доћи; је л?

– Ниси никад слагао.

Кнежевић јој и опет узе обасипати ручицу пољупцима.

– Мати је допустила, да долазим на певање, – вели Јелена; али ми је жестоко заповедила, да избегавам с тобом разговор.

– За што, душо

Не знам. Ја не разумем њено понашање. Али је страшно љута на тебе.

– Је си л јој се исповедила— пита је учитељ.

– Нисам. Не смем. Бојим се, забранила би ми са свим, да се и састанем с тобом...· Да јој кажем, кад се вратимо из Карловаца са свечаности!

– Ја ћу јој сам рећи.

– Не ни по што. Не, бар док је ту Бранко. Учитељ се замисли.

– Шта мислиш? Ваљда ниси дошао амо, да мислиш! Приповедај штогод, – вели му девојче љупко, па му привуче себи руку. – Кажи ми штогод лепо, као што ти умеш.

– Он је од неко доба врло заћутао.

– Ко?

– Бранко.

– Па, он највише ћути. Само кад се препире о чему с чиком, онда видим, да уме и више коју рећи. Али увек Бранко има право.

– Да, да, Бранко има право, да Бог ме, – рече Кнежевић и трже руку.

– Шта је теби? – пита изненада Јелена, па не пушта руке.

– Господа универзитетлије увек имају право, дакако! У тринаест школа поцрпу они кашиком сву мудрост.

– И мати му даје за право.

– Е, онда за цело има право.

Јелена не примећује горки подсмех у учитељевим речима.

– Ја волим, кад се он с чиком пусти у разговор, – опет ће она – он је тако добар! Је ли да је Бранко добар?

– Врло добар.

– И мати га воли.

– Наравно, наравно. И ви, дакако, госпођице, примети Кнежевић и истрже своју руку.

Јелена хтеде да проговори, али јој заста нешто у грлу, па гледи само учитеља упитљивим погледом.

– Ви се заиста, госпођице, врло добро забављате, – пребацује јој учитељ; – у вече са мном, а дању с господином Бранком.

Девојче бризну у плач.

– Мати ми увек говори, како треба да сам пријатна с њим и искрена. Ја и не могу друкче ниским. А он и заслужује, да је човек с њим искрен. Па ја га и волим као брата. Ти си друго што. Боже мој, за што си на један пут таки?

– Иза рогља се зачу певање. Учитељ се трже.

– Збогом! Разговараћемо се.

– Пође.

– Јелена не чује песме или не ће да је чује.

– Милане!

– Виче Кнежевића, а глас јој прекиде јецање.

– Учитељ се не осврће.

– Миле! – задрхта опет њен глас по вечерњој тишини. Нема одзива. Само види, како учитељ одмиче, и чује, како оштро корача...

Иза рогља се помоли неколико сеоских момака и девојака. Биле код крста на игранци. Па се враћају кући и певају:

„Кад је Бранко умир’о

Србадију заклињ’о: Пренес’те ми кости моје Стражилову моме, – еј! Тамо имам ного птица, Мојих песмарица, Тамо има бела вила Раширила крила, –еј!

Стајић стао на прозор, па недахнимице слуша ту народну песму. Не узима на ум, како су жалосни ти стихови, како су непоетично казане ту мисли; само му мило, што види, да народ зна за Бранка, да је и народ осетио жељу Бранкову. То вече ће му остати у најлепшем спомену из живота у Брајковцу...

Кад је Јован дошао кући, пође и Ната и Катица, да спавају.

Катица оде најпре, да још једаред разгледа по кући, је ли све у свом реду.

А Ната ушла у Даринчину собу. Надвирила се над Даринком и Зорком. Прекрстила их обоје изнад главе. И за тим опет на прстима изишла из собе...

У том је и Бранко легао. Почео био да чита. Нашао негде на орману пре неколико дана још неку стару књигу. Кад стресао с ње прашину и отворио је, а то „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића нареченога у калуђерству Доситеја: њим и с тим списат и издат."

Како се обрадовао тој књизи! Још кад је ишао у прве гимназијске разреде, мати би, кад сврше своје школске задаће, искупила децу, што су били код ње у стану, па би поред народних песама и других ствари читали по нешто и из „Мезимца" или из „Басана" тога неумрлога мудраца српскога.

Ту књигу узео Бранко и вечерас да чита. Али, као обично, кадгод је, било телесно било душевно, уморан, вечерас тек више из навике, да нешто прочита, пре него што заспи.

Него вечерас му се не да да чита ни колико иначе у овакој прилици.

Пред очима му лебди лик Даринчин; а у свим жилама осећа све то јаче, што више о њој мисли, неку бујност, па му се час разлива као милота, час га диже, да некуд зар полети...

Мало за тим, па је цело село у сну.

Освану дан, када је ваљало отпочети и Брајковачкој омладини, да се спрема, како ће у свом скромном селу прославити спомен великога песника. ·

Још пре него што ће учитељ Кнежевић распустити децу из школе, ходају испред школске зграде Даринка, Јелка, Бранко, Јован, а уз њих трчка и мала Зорка. И њено срдашце куца необично живо, јер види, да се ради око начела, што она, ако и не може да схвати, ипак осећа, да је лепо и добро, кад сене само толико радује том Јелена и Даринка, Бранко и Јован, него им и мати и тетка Ната одобравају и хвале смер. А највећа је њена радост, што ће у тој великој свечаности и она да суделује.

Пре него што ће синоћ деца полегати, у кући сека-Катиној неје ви било о другом чему речи већ о прослави Бранка Радичевића у Брајковцу.

Зорка неје дала ни о чему другом да се говори, него о томе. Синоћ је већ доучила све, што неје била потпуно знала. Само ће је донде још Јован и Даринка поучити, где треба да рашири руке, где да их метне на груди, где да их скрсти, а где гласом да јачим говори, где опет тише, и тако даље. Данас је неколико пута питала и брацу и сеју, кад ће, за Бога, већ једаред то почети? Али Јован се одсмеје и одговара се, као да има још времена. А Даринка опет нема каде. Него је ипак по неки пут исправи и опомене, где како треба. Но за то Зорка мора да трчка за њом из собе у собу.

У Даринку ушао цео дан неки немир, па иде по кући, као да нешто тражи. До подне је још како тако и прошло; него после подне се отегло као цео дан. Једва дочекала, да црквењак зазвони на вечерње. Понда је изашла на улицу, да види, – кад ће поп Стеван проћи и вратити се на вечерње. Но колико јој збиља стало до поп-Стевана, ето, неје ни приметила, да он и не оде на звоно у цркву; неје ни приметила, да у Брајковцу звони радним даном на вечерње, ако у опште и звони, но највише тек за то, да бабица и кума, ако би се десило тог дана какво крштење, знају, кад им треба донети дете, да га поп Стева уведе у свето православље и у књигу крештајемих. Иначе црквењак одзвони, па хајд опет кући или у виноград за својим послом, ако не оде у поп-Стевину сеницу, где овај чека, да му се јави, има ли тај дан какве дужности, то јест, да ли је та донела дете те и те младе или жене на крштење.

Као да сунце Даринци сину, кад угледа Јелену, како жури њој. Дакле, већ је ту време, да се иде на певање! Па колико Јелену угледала, толико пред њу истрчала.

Јелени још неје никад тако црно јутро освануло као данас. Заспала ноћас у плачу тек око неко доба, па је спавала као мало дете. Али кад се пробудила, па се сетила синоћњег разговора свог с Миланом на прозору, као да је нож прободе кроза сред срца, па јој се стиште терет, сињи терет. Цео дан се тужи матери, да је боли глава. А кад пошла на певање, па је мати хтеде да задржи због главобоље, вели, да је сад са свим прошла.

Колико је и Даринка узрујана, ипак примети, како је Јелена бледа па уздрхтала.

– Шта је теби – пита друга другу, кад се поздравиле и пољубиле.

Јелена не зна, шта да одговори. Стале јој очи, па упрла поглед у Даринку.

– Не знам, – једва промуца. Понда дода живље:– Да видиш само!

И узе Даринчину руку, па је притиште на своје срце. А срце јој лупа, да пробије груди.

– Јух! Као да си се уплашила? – примети Даринка.

Јелена јој у један мах у мало не паде на груди, да јој све исприча, да јој се изјада, да се заплаче у њену загрљају, па да обадве плачу.

И би тако, можда, било, да не наиђе госпођа Ната, те Јелена дође к себи, да је пољуби у руку.

Наравно, госпођа Ната пита, шта јој ради мати. И тако пређе реч на са свим сухопарне ствари.

Даринка отвори врата на другој соби. Стала на врата, па виче Јована: Хајде, браца. Време је!

Јован се протегли на канабету. Остави неки тумач казненога поступка, што га читао, на страну, па погледа у свој сахат.

Имамо још времена! Куд вам се жури?

Е, како ти само! А не знаш, да нема још много до недеље?

Ви сте мушки увек тако комотни! Тако и чика! Само да га нико не дира! – нашали се и Јелена.

Где је Бранко? – пита Јован, па тек сад пребаци ногу, да устане. Чини ми се, пише нешто. Остао је у својој соби, – одговори Јелена.

Не води ти бриге за господина... Бранка. Он ће већ доћи, – рече Даринка, па се као трже и поцрвени, кад примети, да је споменила то име на своја уста. А осети, да јој је ипак криво, што неје и он дошао, што неје нашао за вредно, да дође најпре овамо, па сви заједно да иду. Понда мисли, а што и да дође он амо? Ваљда га се тиче когод овде?

Па јој опет сада у једаред тешко, колико јој мало час било криво...

Најпосле се нашли сви пред школском зградом и чекају, да учитељ распусти децу из школе.

Прижегло летње сунце, а они ходају под штитовима.

Даринка и Јелена се ухватиле под руку. За њима иде Јован с Бранком.

Њих две ћуте. Јелена мисли о свом јаду, а Даринка – ко да је зна? Још да се није Зорка рашћеретала око њих, ишле би као осуђене.

Јутрос сам, – говори Јован Бранку, – зуцнуо матери, како би било, да останем код куће, па да прихватим економију.

Бранко га радознало погледа.

Као да није узела озбиљно,– дода онај.

Мислим и сам тако, – примети Бранко.

У том ето још једнога младога човека, па се прикључи друштву. Вели, кад се поздрави с мушкима и женскима:

Чини ми се, пожурили смо се раније, него што треба.

Па боље пре не? после, – одговори Јован.

Али се овај привуче уза женскиње. Прођоше један пут дуж зграде, а он не уме да почне разговор.

Хоће и наше село да се прослави, – беше му прва реч. Од њих две не зна, која да прихвати реч. Опет ће он: Само да нас послужи лепо време!

Да Бог ме! – одговори Даринка, тек да из учтивости рекне што, кад већ Јелена не прихваћа.

У планини, знате, може лако да се промени За час киша пљусне, – примећује онај.

Било би штета, – опет ће Даринка.

Опет иду, па ћуте.

То је млади Брајковачки трговчић, Јеша Дабижић. По опаљеном лицу и испуцаним рукама види се, да је вредан човек. Не би нико рекао, да је Јеша био некад први момак међу трговачком омладином у вароши. Али прошао вашар! Дошао кући, да прихвати очеву радњу, па се упео из петиних жила, да поради, те подигне сермију. Тек не може, ето, ни он, да пропусти, ада се и сам не умеша у струју, што се заошинула оне године по Српству. Био је он некада у вароши сталан члан певачкога друштва и аранжер толиких села и беседа. Зна он, дакле, шта је то Српство и родољубље, а од како се зна, исповеда се за члана српске омладине и народњачке странке, те држи редовно и народњачке новине.

Него зна Јеша, да споји и практично са лепим. Млад човек је, до душе, и жељан друштва на селу. А време му је, да помишља и на то, како би добро било, да доведе домаћицу у своју кућу. Па то је прилика, као и мало да се боље позна.

Попина Јелена... До душе, за госпођу Јелисавету говоре не знам ово оно. Али девојка неје лоша прилика за сеоскога трговца.

Ту је сад и та варошкиња, Даринка. Познао се с њом у недељу, кад су изашли из цркве: Познао се поред Јована.

Колико он,... а и мати му као пустила у уши.

Иди, синко, – вели. – помешај се и ти мало међу свет. И онако слабо имаш кад посла са себи равнима...

Вараш се, мој Бранко, ако мислиш, да код мене није то озбиљна намера, – надовеза Јован на разговор свој с Бранком, кад их остави млади тржа. – Просто, мени се мој позив не допада. Ја нисам за адвоката.

Положи све испите најпре; понда ће мо се разговарати, – одговори му Бранко.

Јован мало поцрвени, па затрепта очима.

Бранко и сам осети, како је оштро то рекао, па не ће ни да му погледи у очи. Али тек опет дода:

Па ако онда то учиниш, скинућу ти шешир до земље. Немој да се и на тебе примени оно: Кога мрзи да ради, тај је вечито незадовољан са својим позивом, и зна увек милион разлога да наброји против правца, којим је пошао. Изађе учитељ, па их све позва, да оду у његову собу.

Сад ћу ја децу пустити. Него морам мало и школу отворити, да уђе чиста ваздуха унутра. А можемо тамо баш и учити. Пријатније је ходати на чистом ваздуху. Али женске гони нека радозналост, да завире у собу мушкарца неожењена.

Даринка, до душе, мисли, ту је брат, Јован, па, како он хоће. Не ће се, ваљда, показати не знам каква.

Јелена претрну.

Учитељ се на њу тек осврнуо.

Али нико не примети њену неприлику, јер сад ево и бележника са благајником, а са бележниковицом иде општински писар.

С друге стране дође црквењаков син, колар у селу, са својом сестром, два можда, по најбоља певачка члана у Брајковцу. Он обично држи леву певницу, а учитељ десну. Она води опет све певачице у Брајковцу, па зна и црквене скоро као и брат јој.

И тако се искупило прилично друштванце за певачки збор.

Све то учитељ покупио и наговорио, да се здруже.

Одоше у учитељеву собу

Највише се обрадова тому баш Јован.

У прочељу између оба прозора виси у учитељевој соби лик Бранка Радичевића. Учитељ га већ набавио, уоквирио и украсио њим собу. Али то је и једина слика у целој соби. Уза зид је постеља и на њој виолина. Насред собе сто, и по њему разбацано то књига, то хартија, мастионица, пера, истрињена дувана, палидрвца и тако даље. У углу поред пећи пар ципела, а о зиду висе о клинцима једне чакшире, стари шешир и зимски капут. Иначе јако упада у очи празноћа и неред, каквога воле млади нежењени.

Мушкарци понудише женскима оне две столице, што се зблизниле у учитељевој соби; а од њих неки поседали на одар, други стоје.

– Треба да оженимо овога нашега учитеља!-- примети госпођа бележниковица, или што је наишла на таки неред, или што је ту Јелена, па да је пецне.

– Ви сте сретне руке, госпо, – ухвати Дабижић као у шали. – Ја бих вам се радо бацио под окриље.

– Гле, гле грчета! – нашали се писар. – Били? Од кад се ја окљувам, па...

– За тебе би штета било. Ти ниси рођен само за себе, већ за... виши позив, – пребаци Јеша писару, ал не знаш, говори ли збиља или из шале.

Оженићете се и покајаћете се! – уплете се бележник хладнокрвно, а завија смотку.

– Но! Натарошу! – укори га његова лепша и милостивија половина. (Као бојаги, ту је варошкиња.) Понда дода опет с прекором: – шта теби фали Не знам, шта би и с тобом било, да се ниси оженио.

Даринка се смеши, ал готово и не разуме, шта ови говоре. Њој је и то друштво и таки разговор нешто ново.

Јелена гдегод стане, осећа, да стаје на жеравицу; па час на један прозор час на други. Гледа преко тамо насвој прозор.

Млади колар стао до одра, па се не миче.А уза њ његова сестра, па се као снебива у тако господском кругу.

Бранко узео виолину, па превлачи гудалом по њој.

Писар се загледао у лик што виси у прочељу.

Јован упро поглед у бележниковицу..

А бележниковица приметила то, па намешта, као бајаги, шишке на челу, те испод руке погледа у њега.

Бележник остао дужан одговор својој жени, па mir nichts , dir nichts, ни лук јео ни на лук мирисао, узе да припали смотку.

И госпођа бележниковица се намести у пола окренута Јовану.

Ђенијалан лик! Свака црта на њему ђенијална,... прави песник! То је песник!- примети писар, нагледавши се Бранкове слике, па мисли, ала је научно нешто казао. Нико не одговори ништа..

Данас је ту и Даринка, па се свако труди, да се што боље представи варошкињи.

Бележник се не да извести из свога кола, већ вели:

Овај наш уча могао би, Бога ми, спремити коју боцу вина. А? Шта велиш, Јоване?

Није ружно, – одговори Јован. – Него то би он добро прошао с нама. Хајде, да ми дамо донети, па да ми њега почастимо!

Ја сам за то!- прихвати млади трговац.

Синоћ је био отишао Марко у Нови Сад, – проговори једва жедни благајник. – Ако је дошао, за цело је донео и коју боцу из Варадина.

Ја сам му рекао, до душе, да се спреми за село, – дочека исто тако и жедни писар. Онда ћемо после певања код Марка, – пресуди бележник, – да му сефтеишемо нов еспап. Бранко се и не обазире много на њих. Неје му ни стало до ове врсте људи, из тих се, по његову уверењу, не да већ више ништа ни учинити. Нечему много бољем нада се он од самог народа. Па хоће да и свој говор, што има да га држи на Брајковачком селу, удеси за прост народ. Хоће – да му каже, ко је био Бранко Радичевић, шта он вреди за наш народ и шта значи ово величање његова спомена. Око тога му се мисли највише и врзу. Да се обазре на оваке слушаоце, ови ће или пљескати или ће се запити, па га не ће ни слушати, те ипак викати живео; а нити ће га хтети нити умети довољно разумети. Дође му на памет и Даринка. Чудновато! Од њена суда као да највише стрепи. Не за то, што би се бојао, да она више зна, него он; него што се, не зна ни сам за што, нада, да ће она највише и поклонити пажње оному говору, што претпоставља више и ума и срца у женскиње, која може да се истински одушеви за нешто. Нешто му говори, да то девојче има осећаја и више свести него у сваке обичне. А, да одушевљење њено неје изнуђено ни чим до правим заносом за идејама, и правом српском љубављу за своје, то му говори искреност на њену лицу, то му сведочи бистар јој поглед и неусиљено понашање, у том га утврђава њено српско васпитање кућевно и школско. Но, што код свега тога не пада њему ни на ум, да примети, то је, како од неко доба не може ни о чему да мисли, а да у једно не помишља и на то девојче. Па кад неје уз њу, све би да јој је што ближе, све има нешто да разговара с њом. А кад је у друштву, заборави, шта је хтео, али осећа, да је питомији према њој, ако и не примећава, како је то необично брзо дошло.

Док је учитељ дошао, бележник, благајник, писар и други певачи већ су се договорили, како ће после певања на пиво „Код разбијене канте“. Тако у Брајковцу зову Маркову крчму, бојаги, из шале. То је име добила отуд, што је писар (кад се први пут опио у њој, а то је било прво вече, како се скрасио у Брајковцу) декламовао ону познату песму Мите Поповића о браца-Анти. А благајник и бележник од то доба, чим се мало ђорну, одмах терају писара, да им декламује „оно о разбијеној канти“.

Кнежевић беше озбиљно схватио своју дужност као учитељ певања и ликовођа певачкога збора. Само се поздрави са певачима, те одмах дохвати виолину, па пође од једнога до другога, да им огледа гласове. Мушкарце зна и од пре, шта који певати може.

Особито добро познаје писарев тенор, који би диван био, да кроз грло неје пропустио већ толико силно пиво, бело и црно вино и све, што рекао онај, осим петролеума. Но он сам, то јест, писар је уверен, да Србин није за тенористу. Јер тенор не спада у особине српскога народа, него је то особина јужњака, и то пар екселанс Талијана. Срби су за средње гласове. Бас – ту је, мој брајко, баћушка Рус... Баћушка Рус је сваки рођен басиста. Зарастао у лицу, здепаст, вратат, прсат, плећат, – па то су и грла,... мој брајко!

За то благајник ужива, што може да мечи као „Прави Рус вели за њега увек писар.

Једаред му примети:

Ваши стари мора да су пореклом из Русије.

Благајник укрљешти очима у њега, као да се увери, да ли се овај шали ил’ озбиља бенета.

Окром шале! Шта? Мислите није могућег Ви, можда, и не знате, али у старо време одселило се одавде неколико хиљада српских породица у Русију. Побегли, да Бог ме. Додијало им овде гоњење за веру као и у Турској, па се просто одселили у Русију, па тамо населили *Нову Србију. Зар ви то не знате? Могу вам дати, па да читате. Па ја мислим, можда се која породица вратила опет из Русије у Фрушку Гору. Ставимо ипотезу – можда баш ваша. Гле, мај, зар то није могуће? А по Дарвиновој теорији потомци наслеђују особине својих предака.

Ма колико да писар важи у Брајковцу као ишчитана глава, ипак не мога бележник да се том приликом одржи, а да не примети, било што не трпи толико разметање свога потчињенога, било да тек, што у Брајковцу кажу, „избаци“:

Кад је тај Дарвин измислио, и да је човек постао од мајмуна, може ко исто тако измислити, да је постао од медведа. Судећи по нашем писару, имаће право Дарвин; а ону другу теорију лако је доказати по Брајковачком благајнику.

Начелник, стари пензионирац, који се десио том приликом у друштву код разбијене канте, мало не пуче од смеха.

Општински благајник помислио на то, да и писар збија само шалу с њим, те скочи на њега. И да не беше ту начелника и бележника, би медвед угњавио мајмуна. Тако приповедаше доцније сам бележник у Руми „код орла“. „У мало“, каже, „не угњави руски медвед талијанског мајмуна, да се не нађе нас неколико људи.“

Од то доба пази писар добро, како ће изводити своје теорије и стављати ипотезе.

Па му данас не пада на умни да се смеје, када благајник поче урлати разне гласове, поводећи се за учитељевом виолином. Али кад бележниковица закрешта, не мога да одушевљено не примети:

Диван алт, милостива! Диван алт!

Са женскињама је ликовођа имао највише посла, особито са Јеленом.

Стао учитељ спрам ње, да, бојати, огледа и њен глас, а озбиљан, ни да брком мигне.

Јелена се стисла, па не пушта гласа. Пре би у овај пар бризнула у плач.

Госпођице, молим вас, мало јаче...· слободније, – храбри је Кнежевић.

Она погледа у њега. Очи јој се насмешише. А из грла се оте неки клик - ни налик на онај глас, што јој га он показује на жици.

Бранко се баш разговарао с Даринком.

Јован прешао бележниковици, па се упустио у разговор. Она га кори, што је само једаред био код ње, од како је дошао од горе. Он се опет извињава, да још неје доспевао, али не ће више пропустити.

Писар мотри свакога, како пева, као човек, који хоће све да разумева; па је мотрио и Јелену.

Благајник седи, па посматра све око себе.

Мала Зорка, како стала у један угао, као да се закопала. Само да јој не би ко рекао, да ту нема за њу места!

Млади трговац се окљува, како би и он прешао у разговор с Бранком и Даринком, да се и он „помеша међу свет“, док су му сви остали иначе обични и свакидашњи; па се врзе око њих двоје и кечи им сваку реч.

Колар са својом сестром стоји до зида. Па чак се и њих двоје тргоше како попина Јелена врисну. А коларевој сестри оте се, Бог ме, у шаку и једно: „Хи!“

И остали сви погледаше онамо.

Ако крик Јеленин и неје био по оној ноти, коју је млади учитељ навио на својој виолини, познао је ипак, да је одјекнуо с оне жице, коју је навио синоћ у Јеленину срцу оним својим понашањем.

– Добро је, – рече и потајно се насмехну.

А Јелени одлану. Но је поли румен до иза ушију, кад примети, како се сви окренули њози.

Бележниковичину оку неје се отела та њена забуна ни учитељев осмех, па намигну на Јована.

– Ту ће бити сватова! – пришану му с пуним уверењем, кад уграбила прилику.

– Не верујем, – одговори Јован.

– Зар ви ништа не знате?

– Шта?

– Бележниковица га погледа, као да му не верује. Вели: Зна део комшилук, само не зна поп Стеван и ви; а и пошиница је већ омирисала. –

– Неће госпођа. Јоца то· допустити, по што јој је на рамених глава.

– Предомислиће се.

У том повика учитељ: Дакле, да пређемо на учење. Гласове смо распоредили, можемо даље! Прво женскиње!

— А ми? – повика писар и бележник.

Благајник погледа учитеља, што значи, да и он то пита.

– Ви ћете после њих доћи на ред, – одговор и онај.

– Хајдмо ми дотле на пиво! – предложи бележник.

– Благајник одмах устаде.

– Писар већ дохватио шешир.

– Хоћете ли и ви?—– шану бележниковица Јовану.

– Куд сви Турци, – одговори овај.

А она повика:

– Јеси чуо, натарошу: Или сви ил’ ни ви!

– Сви! Сви! – чу се више гласова, а највише писарев.

Учитељ и сувише добро познаје енергију Брајковачке интелигенције. А Бог ме неје баш ни обична ствар за Брајковчане пиво, па још у боцама. Господа га иначе пију тек кад оду у Руму, у Ириг, у Митровицу, или и даље куд у варош. Неје што се Марко боји, да би му, сачувај Боже, ускисло, кад би га и чешће доносио; него што редовно по један од Брајковачке господе части осталу, па тако један по један остане редовно Марку дужан и сваки одбије тек од рачуна, што га он по каткад с ким има.

Шта, дакле, остаде учитељу паметније, него да слегне раменима, па да се и он придржи „начела“ Брајковачкога благајника: „Куд сви Турци,..."

Тако се свршила прва певачка поука Брајковачкога збора.

За вечером поп Стеван крупно мисли. Нико речи да проговори. Само госпођа Рашићка хоће да је нешто необично слатка. И досад је била мед пред Бранком, али сад као да ће да се сва разлиже. Чак му је одушевљено говорила о преносу песникову и још више: одобрила и то, да је учитељ Кнежевић ваљан учитељ, ма колико да је избегавала, да лепу реч рекне за њега пред кћерком.

Могао би и у вароши где бити славан човек, – рече госпођа Јеца. Другим речима, а то бар мисли: „Путуј, игумане..."

На добром је месту, – одговори опет на то Бранко. – У селу су нам исто тако потребни ваљани учитељи, као и у вароши, ако не још и потребнији. Ето, он је кратко време ту, па видим, да га и сељани јако уважавају, јер слушају његову реч.

Мој синко, – уплете се поп Стеван, – а да што сам ја ту већ двадесет и толико година?! Учим ја то и говорим. Од како је Брајковца и *Брајковчана, нису имали таке школе, као сад. Треба да имаш на уму, да сам ја месни школски надзиратељ.

Тужи ми се, сиромах, само, да га неко опањкава код власти, па сваки час добија некакве налоге, – вели Бранко. – Чини ми се, да је већ тражио друго место. Из његова данас разговора чисто бих то морао помислити.

И попа, и Рашићка, и Јелена забезекнуше се на те Бранкове речи. Попа и Рашићка се и нехотице погледаше. Свако, наравно, по свом рачуну.

Право би и имао, – примети Рашићка. – штета је за њега, да се потуца и пребија по селима. Ја то и опет кажем. Оно јест да и у вароши може бити опет само учитељ, али друкчије се цени тамо такав човек.

Нека не мисли само, да и тамо није свештеник старији од њега бар у цркви, – рече попа.

– А Јелена не сме ништа да каже, већ саже главу, па стаде гутати, као да јој нешто засело у грлу.

Бранко као да не ће више о томе да говори.

И сви заћуташе.

– И опет свако мисли на свој рачун...

– Треба мислити даље од носа, – проговори поп Стеван одлучно и као да некога љуто хоће да укори, а опет да изгледа и као очински савет...

После вечере оде госпођа Рашићка с Јеленом „за послом“. Оста сам ујак с нећаком.

– Да, да, треба помишљати на своју будућност, – проговори парох; понда се непосредно обрати на Бранка:– Јеси ли ти кад о томе помишљао?

– Моја будућност биће ми само наставак прошлости моје. Рад, то ме чека.

– Рад, рад! Сви ми радимо. Човек, кад помишља на своју будућност, – вели опет парох, – не замишља увек самога себе, Праотац наш Адам имао је у рају свега, па опет му било дуго време, чамио је, док није добио своју половину, своју Еву.

Бранко се насмехну:

– Док ја дођем до своје Еве, протећи ће доста Дунавом.

– Мој синко, не треба ни то баш тако далеко одлагати. Ко је рано легао и рано се оженио, није се покајао. Не ћеш се, ваљда, угледати на те наше учене и неучене докторе, што траћкају своје драгоцено време у левентовању. Поштен човек треба да помишља на породицу.

– Поштен човек треба најпре да се побрине, како ће издржавати породицу своју.

– Не мислиш, ваљда, да ћеш вечито ђаковати?

Бранко одмахну главом:

– То је за мене, за сад бар још, тек само празан разговор!

Сад већ не може поп Стеван, да омладинску ћурдију не одгрне, те не покаже своју стару ћуд.

Па да о чему ви омладина разговарате, кад се састанете?

– Како кад.

– Водите туђу бригу.

– То раде беспослене жене. Не ћете тек рећи то за омладину.

– А да шта је друго та ваша дерна политика него туђа брига?

– Општа ствар неје туђа ствар, него свију нас и свакога појединца подједнако.

– Синко, то су тек само празна нагваждања, дангуба и беспослица. А сума сумарум: завађај брата с братом, сина с оцем, и тако даље. Ко седи с миром, том је добро. Богу божје, цару царево, па мир!

– А нама?

– Принесенија јадите, повељенија творите.

– Понда?

– Ја тако, од како се знам, па хвала Богу! А видим, како пролазе ти, који вичу: Слобода,... народно право,... аутономија,... избор,... сабор! Треба вама Стратимировић и Бах. Каква слободна штампа? Грдити своје старешине, исмевати своју светињу. То је зар слободна штампа!

Размахнуо се поп Стеван, па заборавио, каква му је задаћа задата за вечерас. Вук длаку мења, али ћуд никада.

Никада свог века неје поп Стеван помишљао, да ће бити кадгод и проводаџија, па, ето, под старост дотерао и дотле. Мучна улога! Неблагодаран занат! Ама зло је почети, још горе не започети. Госпођа Рашићка хоће да му век поједе, што до сад већ неје говорио с нећаком својим о томе. А он опет зазире и од „омладинца“, као да меће на коцку не знам шта. Стало поп-Стевану ипак доста до тога, да му сестрић бар лепо мисли о њему, као да се осећа нешто крив, што је и њега и матер му тако одбио као блато с ногу, па би зар колико толико то да заглади. Неје имао свога сталнога уверења, ни док му је била жива његова покојна Стаза; а поред Јеце нема никаквога. Но да потраје овако даље, ишчаурио би се из њега под старост, Боже опрости, „омладинац најчистије крви“. Сад се чисто трже, кад виде, да је заорао дубоко опет на своју стару бразду.

Изгори поп Стеван између две ватре. Ако у гору вуци, ако у село Турци. Ако ће натраг, ту је Скила, мати, која би да удоми своје дете, његова Јелисавета; ако ће напред, наићи ће на Харивду, на омладинца, који га може исмејати за „најмудрију“ реч. Лакше би му било, чини му се, на архијерејској служби придику какву исплести; а неје ни у Брајковцу, од како је дошао ту за свећеника.

Бранку дуго време поред таквога разговора са својим ујаком, па се диже, да иде.

Куда журиш? Седи, да разговарамо, – задржава га попа. – Нисмо се честито ни поразговарали, како си ту.

То је истина. А ко је томе крив? Као да и један и други избегаваше интимнији разговор. Бранко би тешко и дошао у Брајковац, на ујаков позив, ујаку за љубав, да неје ту и Јован и да не осећаше збиља потребу, да се одмори. Готово да је био већ и заборавио на ујака; а кад га се и сетио, неје имао повода, да се загрева љубављу каквом према њему. Поп Стеван, опет, ако се и приволео на Рашићкино наваљивање, да доведе Бранка кући, ако је то сматрао и као неки начин, да би свој стари грех према сестри и сестрићу загладио, осећао се туђ према њему, туђ, јер и оне сродничке пажљивости беше већ нестало у себичному његову срцу, туђ, јер предвиђаше, да их и мишљење и назори деле ужасном провалијом. Нуз то и зазираше од њега, да му кадгод не пребаци, па још, можда, пред госпођом Рашићком, што је небрат према сестри. Тога страха се, до душе, доцније опростио, јер као да је омирисао, да Бранку карактер не би тако што никад допустио. Али сад опет баш та сталност, та строгост и озбиљност у карактеру Бранкову улеваше му то јачи зазор, зазор, што га осећа слабији према моћнијему, што га осећа кривац према ономе, чијега се суда боји, ако је и уверен)да му „кругове његове“ не може побркати.

– Седи! –вели опет попа Бранку,

– Не да се насути вода у решето, – одговори онај.

– Баш имам важна разговора с тобом.

Бранко се изненади.

Спусти се на место, где је седео био, а ништа не вели.

- Е, сад иди никад, поп-Стеване!

– Хоћу да те женим.

Бранко избечи очи у њега. Гледа га, па не зна, да ли да се одсмеје као на шалу или да прими као истину.

- Поп Стеван, Бог ме, не показује ни мало воље за шалу. Тако сухопаран човек и не зна, шта је шала. Поп Стеван је осетио поглед Бранков, па, ако му је образ иначе и могао доста да поднесе, сад се нађе у великој неприлици. Чисто не сме да му гледа постојано у очи, и, што му се давно и давно неје придесило, – поцрвене, е, поли га, Бога ми, румен до иза ушију.

На једаред би Бранку све јасно, пуче му пред очима као – понор...

У Марковој крчми „код разбијене канте“ рашћеретали се гости, па и не мисле кући; него де једну, де још једну и таман сад наручили, да им Маркова домаћица испржи које пиле. И Марко се, ено, већ вија са живином по широком дворишту. Марко је јунак, који зна и рећи и утећи, као и на страшну месту постојати, па не жали, ето, ни крв пролити, кад зажеле то његови гости и рачуни.

А ту су сви, ту је Брајковачко цело певачко друштво, осим Бранка, Даринке, Јелене, колара и његове сестре.

Млади грк, Јеша Дабижић, отпоручио је матери још пре једнога сахата и јаче, када га је по једном дечку звала нешто у дућан, јер чека муштерија– поручио је, да ће „сад одмах“ доћи, па је устао већ био и пошао. Али је баш дошла у разговор најзанимљивија тема при чаши пива, његова најмилија тема, о томе, како и за што наш народ пропада; Јеша воли да „политизира“, особито још кад наиђе на паметна човека.

За што? Мој господине, ето, за што! –вели Јеша. – Мој конкурент, онај Јуда код цркве, дошао је пре три четири године. Наша славна црквена општина дала му је своју кућу под кирију. Сигуран платиша! Наш Србин мисли, то је наше, па не мора плаћати. А туђинац то не може рећи. Дакле, општина му је дала своју кућу, на најбољем месту у селу. Данас сутра, ако не оде у варош, да тамо отвори већу радњу, ево мог носа, ако не назида у сред Брајковца најлепшу кућу с магазинима. Ко јамчи, да му наши поштени општинари не ће баш и продати ту своју кућу,... разумете ли ме: кућу српске црквене православне општине одмах уз ребро српској православној цркви! Жалост, мој господине докторе! Жалост!... А знате ли, шта раде наша браћа Срби? Сви листом пазаре код Јуде. Жене краду од својих газда храну, па џаковима вуку Јуди, те дају буд за што, као да има слепога миша под прагом, или их медом залаже. Па шта им даје за то Јуда? Шта мислите Бофл, сам бофл, господине мој,... ђубре!... Он вам ни гуску нашу појести не ће, док је не почивути. А наше жене,... и људи, и сви, чак и поп Стева, српски православни свештеник,... сви купују код њега, код Јуде, и мед за божићну чесницу и зејтин за кандило, што ће да припали пред свог свеца... То је грозно, господине мој. То треба да знаду наши учењаци, па о томе да пишу. Да, о томе! Треба писати књиге за народ, треба учити народ да држи новине, па да се учи, да види, да зна, да чује... Просвета, просвета!

Не помаже ту књига, – вели му Јован. – Нема просвете, где народ не стоји економно добро. За то сте ви ту, па учите народ,... да, учите га! Треба сви да га учимо! Ја то увек кажем, а то ћу и сам урадити: треба више учених људи да се помешају у народ, у масу. Ви имате иначе потпуно право. Ал...

Јован је сад још већма дошао до тога уверења, да треба да остане код куће. Треба народ поучавати. А ко ће то, ако не ће учени људи? И онако није за њега адвокација. Неје му нарав за то. Та, адвоката и онако има већ и сувише. А у државној служби, опет, не да се пропевати, чим осете, да љубиш свој народ...

Бележник засветлио очима, па намигује на писара, — знак, да позива онога, да декламује песму о браца– Анти и разбијеној канти. Дакле жива скаче изнад нуле, то јест, бележник је „ухватио шпиц“.

Писар као да се нешто очемерио вечерас, па је мрзовољан. Кадгод пије младо пиво, а њему се нешто стужи. Онда му је његов виши позив на срцу и на језику. Тужи се на цео свет. Младу човеку не да се прилика, да створи себи будућност. Особито је уметност у нас Срба право сироче. Ко је највише позван, да шири просвету у народа Ког Синови Талије, – глумци, апостоли народни! Па како стојимо у томе? Жалосно! Да се заплачеш!.. Боли га, да Богме, што је понижен; а понижен је, страшно понижен. Човек рођен за виши позив нема готово ни свога имена данас. Писар, писар и само писар, од кудгод ко иде. Е, па то боли! Он, који је научио да с позорнице, занесен небесним задахом, презире цео свет. Ох, позорница!

Шта је теби сад опет, нотарошу? – пита га госпођа бележниковица.

– Пусти момка! Није човек увек расположен, да другога забавља.

Господар начеоник, стари пензионирац... И опису ту. Господин бележник је нашао, да је вредно, да му се јави, е је Марко донео пива. А писар опет нашао је за вредно, да сам своје ножно тај глас однесе до највишег места своје претпостављене власти у Брајковцу.

Е, па и господар начеоник, човек иначе мирољубив и добричина, па доста и у годинама, и он већ ратоборнији. Нешто га подиже са столице, па се узврпољио. Хоће да се пева. Друштво треба само да пева. А он погибе за младим друштвом. Него да не увреди кога, ако би другог замолио, да запева, први сам почиње. Обадве руке пружио преко стола, па изнад чаша даје такат.

Данас је доба рада, општега рада! – развикао се Јован с Дабижићем. – Па ради ли се? Кода вам ради?... Ради се, да, али свако за себе. Огрезли смо у гнилости. Нема ни родољубља, ни самопрегоревања. Наша се интелигенција покварила...

Да није још нас учитеља, који издиремо за вас све, слободно бисмо могли рећи, да је народ сам себи напуштен, – дода Кнежевић.– И још се од нас захтева, да потпомажемо и књижевност, да купујемо и растурујемо књиге, да... Како ко проговори, зине на учитеља и свештеника. Господа свештеници се чине и невешти, а ти, учо, издири за народност, па кад ти треба дати хлеба, „даће бог!“

Јеша зинуо у Јована, па само клима главом у знак, да све одобрава.

У том начеоник, као да њих тројице тамо и нема, запева своју најмилију, тихо, по свом начину, тек само да да арију:

Дух времена сад је таки, За слободу с диже сваки. Бела вила ори глас: Устај, Србине! И у борбу зове нас: Устај, Србине!

Благајник као да се замислио за својом чашом, па гасе не тиче ни живи разговор између Јована и Дабижића, којима оде и учитељ у помоћ, – ни оштро супрушко објашњивање између бележника и бележниковице, која тако узела бранити писара, да се овај сам од туге неке у мало не заплака. – ни песма начеоникова. Тек када га начеоник гурну на оно: „Устај, Србине!“ – трже се, а кроз храпаво грло, загушено пивушином, једва му проби медвеђи глас, ухвативши тек последње: „Устај, Србине!“

Учитељ одустаде на то од политичких и економних питања, па стаде код „чиче“, (тако Брајковчани зову свога општинскога начеоника,) намигну на бележника, па запева звонким извеџбаним гласом: „Јечам жела Гружанка девојка..." Збиља, да се занесеш!

– Жено, мир! – повика бележник својој супрузи, скруни последњи остатак у својој чаши, па се извали у столици, да слуша. Сад престаје свака субординација према својој „генералној команди“. – Докторе, – окрене се Јовану – окај се, молим те, тога грчета. Тај не ће бити паметнији ни за длаку... Но, но,... поче бележниковица.

У том јој писар у крај стола стиште руку из захвалности, што га тако мушки брањаше.

– Ох! То је дивно! – прошапута милостива његова заштитница, па одговори своме штићенику опет притиском руке, и занесе се – за песмом, па паде у неку сентиметалност и кокетно погледа у Јована.

Чак и Јован умуче.

А Јеша кад немаде с ким да политизира, и сам паре, да је најпаметније слушати песму.

Добри чича подиже главу к певачу, па му показа место уза се.

– Ту ми седни, синовче!

А Кнежевић пушта глас где силније, где тише, да се као талас час дигне, час спусти.

И благајник.

~ Ено га, стриже ушима! Кренуо и он! – пришапута писар милостивој госпођи бележниковици. (И за писара, дакле, хвала Богу, добар знак, да се раскравио, кад, ето, хоће да се шали.)

А благајнику се разведри мало оно мрко лице, зарасло у црној густој бради.

Марко дотрчао, па стао код врата, па слуша.

– Дивна идеја од вас, господине бележниче, да овде вечерамо! – кличе Дабижић, кад Кнежевић испева песму. – Дивна идеја! ·

И сад тек седе на своје место, одакле се беше пре једнога сахата кренуо, да иде у дућан на позив материн.

– Марко! Чашу пива! Ево Марка. Вели: И пилићи су готови.Па ако је по вољи, господо, да донесем сада радованца.

– Врло добро! – проговори писар. – Пиво чисто стужи човека.

– Да, да! За вечеру радованца!- пристадоше сви у глас.

Благајник мисли: „Ништа лепше од добра пива. Ал куд сви Турци. Мисли, но га мрзи, да и толико говори.

– Синовче, да те пољубим, – рече чича учитељу и привуче му главу, те га цмокну у чело...

– Господо, – диже се бележник, – ако и јесте лепи српски обичај, да се тек са печењем почиње наздрављати, ако ни вечера наша није још ни на столу, ја мислим и држим, нити могу на ино, а да не

– Сад ће бити по сахата, – примети му жена знајући за његов лепи српски обичај, за његову страст у наздрављању.

– Молим, да ми се не упада у реч... У нашој средини седи старина, који...

– А, не, не! – опре се чича, начеоник, а он је та намишљена старина; па сам устаде и диже чашу:

– У нашем венцу има једна ружа...

– Хм, Хм! – продера благајник кроз грло, као да хоће да га прочачка.

Госпођа бележниковица нежно продрмуса руком, као и нехотице, своје шишке на челу, па лаким погледом пролете по друштву око стола, као да се, збиља, осведочи, да је баш она та „ружа“.

– ... једна ружа, – наставља начеоник.

– ... која има бодље, – уплете се бележник.

– Keine Rose ohne Dorner! - додаде стари пензионирац. – Господо моја! Ја дижем ову чашу у здравље једне вредне домаћице, верне супруге, једне госпође, која је ружа у нашем друштву. А то није нико други,... мислим, да сте сви погодили, да је то госпођа супруга нашега вреднога и ваљанога члана овога друштва и ове општине, наша госпођа бележниковица. Живила!

– Живила-а-а!

– Стари курјак! – пришану Јеша Јовану.

Али Јован као да не слуша, јер се нагао већ преко стола с чашом у руци, да се куцне с бележниковицом“.

Писар сад већ нема куд ни камо. Те док се други збунили, кличући још: „Живила!“ – он се пожури, па узе извијати и завијати:

Мно-о–га–а–ја–а-а, мно-о–га–а–а–ја...

„Е, сад већ видим, шта је!“ мисли благајник, кад за вечером и после вечере заређале здравице, као да му је до сад све тек као шала изгледало. Прочачка опет грло с неколико: „Хм—хм!“ – поглади брке, продрма своју столицу, зар да се увери, је ли на добрим ногама, па – на здравље! И цело вече „нити писну, нити зубма шкрипну“. Ако га тек чича опомене, да пева, да помаже, он запара својим храпавим басом, па је учинио своје.

Бележник се дочепао ледине, па наздравља по милој вољи, ређајући серију за серијом.

Једва око поноћи дошао и Дабижић до речи, да наздрави оној идеји која живи у српском народу и одржава у њему свест, да не клоне у тешкој ноћи искушења,... да, велим, у тешкој ноћи искушења, која га је стисла, да једва може да дахне. Та идеја, господо моја, има своје живе поборнике... поборнике, у којима је она оличена. И нека нико не сумња, да ће идеја погинути...

Бележник се већ неколико пута дизао, да опет он наздрави, али га увек задржаше остали са: Чујмо! Чујмо! Јеша има реч!

– Да, господо моја, – опет ће Јеша. – Не ће српски народ клонути, догод уме да штује и мртве поборнике, (на ту је реч баш особито узахао,) поборнике своје идеје. Дух времена сад је таки. И догод дух времена буде народ схваћао, умеће поштовати заслуге свога Бранка Радичевића. („Слава! Слава!“ заори се на ту реч око стола.)... Да, господо моја, – залеће се Дабижић све живље, – данас сутра пренећемо бесамртне земне остатке покојнога песника српске идеје, пренећемо на убаво Стражилово. У то име, господо моја,..

– Живио! Живио! – заори се опет око стола. Руке се укрстише изнад исполиванога постоњака, чаше зазвечаше. Некоме се и столица измаче и стропошта.

И опет: Мно-о– га-а-ја...

А Јеша још не беше довршио, таман најлепше полетео! Но речи му се изгубише у метежу, у ком сваки својим гласом пева: Многаја. Учитеља беше нестало, па га нема натраг, ево већ јаче него по сахата.

– Шта мислите, где нам је господин учитељ? – пита лагано бележниковица Јована.

– Збиља, њега нема! – примети овај.

– Не довијате се, где је? – опет она.

– Не могу да мислим.

– Није далеко.

– То може бити. ·

– И ви, збиља, не знате ништа?

– Баш ништа.

– Ни да он, баш у овај пар, када ми о њему говоримо, виси на прозору попине Јелене?

– А-а!...

У том ево Дабижића с пуном чашом пред Јована:

– Господине докторе, ја сам у вама познао човека, који...

После по сахата, ваљда, резултат је био те на широко и на дугачко развезене орације, којој неје ништа сметало, што је писар, већ по не знам који пут, декламовао ону о браца-Анти и разбијеној канти на велико уживање бележниково, (а чак је и благајник дигао мало обрве и удостојио декламатора својим погледом), резултат је био, да су Јован и Јеша на једаред укрстили своје деснице, држећи пуне чаше, испили чаше, цмокнули се и два и три пута – и, дакле попили брудершафт, то јест, потписали пасош, да могу бити један према другом неучтивији, те не само да не ће више говорити између себе „ви“, већ „братски српски“ „ти“, него Дабижић, на пример, не ће више називати Јована и доктором, а Јован ће њему, на прилику, смети од сад говорити: Грцо, или: Рифлијо, или: Швићо!

– Паметна идеја, бележниче, да се овде мало позабавимо, – примети после Дабижић, по толики пут, бележнику. – Бога ми, паметна идеја! А и јест, брате, – окрену се Јовану, – баш смо ти ми на селу затуцани,... их! Никакве друштвености! Социјалне наше прилике...

И Марко се, већ по одавно, помешао с гостима.

Бележник хоће да га бојаги, боцка, па га загрлио. И пева му: „Нит је Шваба за гајдаша, нит је Србин за бирташа!“

А и Марко загрлио њега, па пева с њим заједно...

Бележниковица одавно наваљује на бележника, да се иде кући.

– Ти иди, голубице моја! Иди, немој да се крхаш ту! – вели јој разнежени супруг. – Ти бар не мораш, ако ми мушки морамо.

– Гле, а ко вас тера, да морате

– Један другом за љубав.

Најпосле оде бележниковица, а отпрати је Јован ++ писар.

Таман они пошли, а учитељ на прате.

Дочека га граја: О-о!

А-а!...

Још неје ни крочио преко прага који води из блаженог царства безазлене идеалности у суморно царство безобзирне збиљности,...још на њему лептирски прах слатког ђаковања, не додирнут незграпном руком оне немани, која сад дрско телејише упљувке своје подлости и себичности разним интересима напретка и разлозима поретка, сад, опет, да замедља бљутавост свога лицемерства, тепа час о пријатељству, о побратимству, о услугама, час о побожности, и тако даље,... још Бранко Стајић, тек да наврши свој triennium philosophicum неје ни ступио у јавни живот, па већ, ето, у туђој руци маљ, којим би себичност да кује своје планове! Играчка туђег ћефа!

Зар је тако гадан тај јавни, тај практични (и какога још све зову) живот, кад се тако склапа брак, тај темељ свему животу и поретку у друштву!

То ли је, дакле, узрок, да се ујак тако смиловао сада на свога сестрића, те га призвао к себи! Призвао га тек сада, када је, тако рећи, већ на прагу, да буде свој човек, а за толико година до сад не запита ни самога себе, како је том дечку? Па за чију љубави сада“. Кукавни човече!

За то ли га, дакле, обасипа толиком нежношћу и пажњом на, која је повод, да је мати његова морала изаћи из куће брата свога као пребита сирота, да је и после тога с братом мрази?! Ко зна, каквим је блатом каљала име његово и његове матере, да замаже очи слабом човеку, па да себе боље угнезди?..;. Гадни створе!

Је ли могуће, да и кћи њена зна за те материне вигове, кад се свагда онако наметљиво понашаше према њему? Је ли могуће,... тако млада, па тако покварена, тако ниско пала!.. Јадна душо!

Оно инстиктивно неповерење према свима у поп-Стевановој кући, па и према самоме ујаку, с којим их је до сада Стајић све предусретао, он, који је иначе о сваком увек најпре само добро мислио, пређе сада у гнушање. Ујков кућа поста му тесна, мрачна, гадна. Нема му у њој станка.

Хајде на поље,... у воћњак.... у гору,... ма куд,... само да се не састане више ни с ким од њих! Па у јутру, чим сване, бежи из тога понора, где све заудара подлошћу и нитковством!..

Дивна летња ноћ с месечином повила земљу као мати чедо своје у меке чисте повоје, као мати која једнаком љубављу милује свако своје дете, простирући меке рубине исто тако и под онога, који јој пеленом загрчава сваку кап млека, којим га је одојила, као и под онога, који јој сваку сузу, што је негда над њим нејачким пред Богом исплакала, бисером благодарности исплаћује.

И у том богоданом изобиљу, што га је иначе напајало новим животом, осећа се сада Бранко ташт. У тој дивној Фрушкој Гори, за којом је толико чезнуо, као за својом колевком, осетио се туђ, самохран. „Тама за мном, тама преда мноме, а највећа у срдашцу моме“, завапио је негда његов велики имењак. Туга се нека стисла у његовим грудима. Тама нека као да хоће да му помрча светлост необичне љубави, што је носаше увек у срцу према свакоме, с којим свагда беше готов да обгрли цео свет.

Него у тој тами сукну једна варница, која му је увек у срећним часовима сијала као сунце, а у овакима му свакад била звезда, која му је јасно показивала пут и светлила му, да не залута. Већ да му увређена љубав и преварена вера у поштење с болом врисне: „Од кад те, мајко, нисам видео, ја јоште добра нисам видео! – а у исти мах падоше му на ум њене, материне речи: „Цео је живот школа. И срце му заигра утешено, да још има неко, у коме се никад преварити не ће, који га сваком речју својом учи, да у свету има љубави, него је треба заслужити, који сваким чином својим доказује, да ипак има и једна љубав, која не тражи заслуга, па је равна само оној, што је постала с Богом и нестаће је с њим, што, дакле, нити има почетка, нити ће имати свршетка, а то је мати и материнска љубав: Сад му тек изађе пред очи њен лик, кад оно пре краткога времена сврну к њој, путујући ујаку у Брајковац; сад тек разумеде њену притајану тугу, што неје она та, којој њен син након три године жури у походе, него јој тек уз пут сврће као познанику каквом.

И срце му гракну од неке милине, кад помисли, како ће му се добра душа опет обрадовати, кад јој сутра оде.

У том се врати натраг у село.

Та последња добра мисао, што му паде на ум, а нуз то и мирисни фрушкогорски ваздух красне летње ноћи учинише на Бранка таки утицај, да се осети лаган, као да се на ново родио. Опет му мио цео свет. Та, живот је овај тако сладак! Толико се прилика да је човеку, да га воли. И људи... па ни они несу тако рђави, као што се чини! Какав си ти, онаки ти се чини цео свет... Сиромах поп Стеван! Неје ни то рђав човек! Пре га треба жалити него осуђивати. Понда госпођа Рашићка?! Боже мој, и она је мати. Само у доброј намери могла је доћи на таку мисао. Да уда своју кћер за њега. За цело мисли, да би је тако усрећила. А оно девојче, збиља, и треба да се усрећи. Душа је њена чист још неисписан лист беле хартије. Ваљан, поштен човек може по том листу исписати најлепшу песму, што је човек уме замислити. За што да не буде срећна?

Понда му се мисао понесе за Даринком. Усамљеном, као што беше, даде му се широко поље, да их обадве, Јелену и Даринку, испоређује и пресуђује, пред самим собом. Колико би да је непристран, некако му вага судилачка и нехотице све већма претеже на Даринчину страну. Бадава, срце само тоне на ту страну, па му вуче и душу и мисао за Даринком. Јелена живахна, разговорна, искрена и страсна; Даринка тиха, озбиљна, безазлена и разборита. Као девојка можда ће се многоме пре допасти Јелена; али Даринка је врсна усрећити тек, као жена, као мати. Дође му и ујакова реч на памет; „Ваљда не мислиш, да ћеш вечито ђаковати.“ Да! Понда треба помишљати и на своју кућу, на своје огњиште, на своју породичну срећу. Кад је човек срећан, мили му се посао, којега се подухвати. Одушевљеније прихваћа борбу у друштву за срећу другога, снажније се одупире разним неудаћама, кад има своје гнездо, кад има макар само један кутак свој, за који сме рећи: „Ово је моја слобоштина; ово је моја срећа! Овако хоћу да је цео свет. Па у том снивању о породичној срећи, о раду, о борби и заборавио, што рекао ујаку: „Поштен човек треба најпре да се побрине, како ће издржавати своју породицу.“ И толико се занео, помишљајући на Даринку, да, блажен, у мало гласно не кличе: „Мати, твој лептир је нашао свој цвет.“...

Из села, а беше све ближе селу, допираше до њега необичан лавеж паса. Као да се сви пси у Брајковцу побунили противу месеца, па из свега гласа протестују, што он тако на тенане плови по небесном мору, да му они не могу ништа. А месецу ни бригеша. Чисто не да гледати у себе, како је сјајан. Округао као похођанска погача, нарастао као мобарска гибаница, а пун заливен као божићна чесница. Неје чудо, ако би гладни Брајковачки пси да га загризу.

Али овај пут им неје жао на месец. Друго се нешто збива у Брајковцу, нешто, што они не могу никако да схвате. Било да им је криво, било да им се допада, тек не могу срцу да одоле, те и они удесили збор.

Ох, како је дивно, слушајући их бар по издаље, пристао тај збор са својим forte и crescendo уз онај pianissimo што га вечерашњи гости из Маркове крчме „Код разбијене канте“ извијају под прозорима попине Јелене!“

Дакле, у сред Брајковца серенада!

Е, то бадрим чуварима ноћне безбедности у скровитом Брајковцу беше по вајкадашњи мири поредак ноћни тако дисармоничан дар мар, на стародавне домаће добре обичаје и моралу Брајковцу тако опасан атентат, да не могоше на ино, а да се једногласно не подигну против таких новотарија. Тај тако једнодушни протест једва даваше на који тренутак бар маха, да се разаберу гласови одабраних чланова певачкога друштва Брајковачкога под прозорима попине Јелене и да допру до Стајића, док већ и он не дође у двориште свога ујака.

Та „дивна идеја“, као што би казао Јеша Дабижић, пала је прво у памет Јовану Јаковљевићу. Он беше предложио, да се „тако врсној певачици, као што је Јелена, поздрави ова красна и тиха ноћ песмом. Ја мислим, да ће наш коровођа...“

А коровођи, Брајковачком учитељу, Милану Кнежевићу вечерас срце необично ускипило „љубве жаром“, па не даде два пут рећи. Те кад отпратише кући и „чичу“, начеоника, нађоше, да је сад најзгоднији тренутак.

Сам коровођа почиње.

Али писар се замислио у улози каквог Дона Цезара од Базана, каквог шпањолског гранда у сред Севиље, па завија по свом срцу, по свом „вишем позиву“, као да је он сам ту, па сам својој Дулчинеји слади санак.

Благајник као вели: „Куд сви Турци“... па савесно врши своје као бегеш.

Јеша Дабижић се сетио свога калфовања у Новом Саду и својих љубавних пустоловина по Темеринском друму и Казанџијској улици, па се човек „дочепао лепа друштва“, те не може друкче да тузи угове, већ се болном душом хвата за њихне трагове.

Бележник се смеје лудом послу.

А Бечлија Јован га уверава, како је то хец. „Freund, ах то је хец!“

Госпођа Рашићка се устумарала по соби, бојаги, хоће да изађе из коже од једа, што јој „срамоте кћер“, па тражи негде горњу хаљину, да им изађе, па да им очита. „То је опет масло тога Кнежевића!“

Поп Стеван се узврпољио у својој постељи, па гунђа и прети учитељу, како ће га то скупо стати, што му квари сан.

А госпођица Јелена... ох! Она чује Миланов глас и топи се од милине као масло на топлој прженици...

Сутра дан освану у Брајковцу дан мамурлука. Чича, господар начеоник, поранио пре времена, па дошао у општинску писарну, да прежива о ноћашњој пијанци,

Бележник послао пандура, да му тражи по селу гдегод овчија сира, па да га с црним луком и хладним меканим хлебом једе на мамурлук. Прижегло летње сунце, па глава да му пукне. А дошао је до искуства, да је хладан сир с црним луком за њега најбољи лек против мамурлука.

Благајник вели: Клин с клином, па ено га код разбијене канте, где пресмаче ракију с хлебом.

Писар се осећа необично жив.

То је било дивно, милостива, вели бележниковици, а дошао, да каже: „Добројтро!“

Бележниковица га задржала на сир с црним луком, да прави бележнику друштво.

Јеша Дабижић вели:

– Баш се добро осећам! Тако мора бити ономе, коме пусте у невољи крв, па му одлане. Не би било с горег и чешће.

Учитељ, Милан Кнежевић, тукао би се сад са целом општином. Већма осећа морални мамурлук, него онај од пробанчене ноћи. Па сад још у школу,... ух! Целом свету завиди. Сваки то може, што хоће и како хоће, а он мора на своју катедру, или умрети!... Него једва чека вече, да се састане на прозору с Јеленом, па да је пита, шта јој вели мати?

(Таман га је лепо поздравила!)

И поп Стева мрзовољан. Покварили му најслађи сан.

А по Брајковцу Бруји, како су господа ноћас правила „бал“ по селу.

Бранко једва пред зору заспао био. Али чим устао и обукао се, опростио се са свима. Убезекну се и поп Стеван и госпођа Рашићка.

– Па што тако нагло?

– Идем. Неје право, да сам тако дуго доле, а несам код матере.

– О, о, вајка се госпођа Јелисавета. Не свиди јој се. Па да сте пречекали до недеље, сви би заједно на светковину. Ми и онако мислимо, да код матере одседнемо. Ја баш кажем ујаку, да ћемо код ње одсести. А Јелена се радује, да је позна.

Бранка већ поче завијати у стомаку од толике љубазности.

– Е, па кад си већ навалио... Хајд, видећемо се, ваљда, још, вели поп Стеван. Не ћеш тек отићи горе, а да и нама не кажеш с Богом?

Беше то за Бранка растанак, да је једва чекао, да их се што пре опрости.

А они су сви били тако љубазни према њему, сви тако љубазни.

Јелени, неје крити, баш и одлану чисто нешто са срца. Неје јој Бранко мрзак, Боже сачувај; ал јој нешто тесно било поред њега. Чисто би га загрлила, што иде.

Госпођа Рашићка с поља мед, ал изнутра јед, сам јед, као да не слути на добро.

– Да, да, треба да идеш, да видиш матер,... треба, да! – говори поп Стева све на развлак, док га испраћаше до врата на улицу. Знам, да те мати једва чека. Да Богме, мати је мати...

Бранко већ пошао, а неје се још решио, дал да иде Јовану. Дошао је и спрам куће његове, па не зна, шта ће. Не би било лепо, опет, и да оде, а да се не јави њему и његовој матери.

У тај мах провири Даринка на дућанска врата.

Таман! Та, ње ради највише се и предомишљао, да л да сврне к свом другу. Сам неје знао, како да се с њом опрости. Осећа, да не би могао бити равнодушан; а боји се, да се не би показао сметен. Готово би се и смео био, ето, на први мах, да га Даринка прва не поздрави:

– А! Јесте ли и ви ноћашњи? Браца баш сад устао.

– Е, добро кад је устао. Да му бар кажем с Богом!

– Ви одлазите?

– Овај час. Даринка мало поцрвене. Гледа у њега, а не зна, шта да му каже.

– У Карловце

– Да, к матери.

– Карловци су данас, у овај пар, најславније место у Српству.

Хоћете ли доћи на светковину?

– Ја бих тако волела, али не знам,... по свој прилици...

– Кад ја већ не ћу бити на Брајковачкој светковини, немојте бар ви Карловачку да пропустите.

– Па: сад, ваљда: не ће ни бити ништа у Брајковцима, кад ви одлазите. Не би је било, уверен сам, ни да ја останем.

– Најпосле оно, што сам ја хтео, видим, да народ већ зна.

– Је ли по вољи унутра?

Бранко уђе.

Јован баш пије каву, па се тужи, како ну не прија. Да му је хладан батак с киселим краставцем.

– Шта? Зар идеш? Па тако из ненада! Како ћеш?

– Пешке.

– Баш добро. Отпратићу те донекле.

– Немој донекле, већ хајде баш у Карловце.

– Не реци два пут. Тамо мора бити сад као пред какву буну.

– А с ким ћемо ми у недељу? Уплете се Зорка.

– Да! Ето видиш. Па што му драго! Ја ћу доћи у недељу...

– Свима упало у очи, да Бранко тако из ненада одлази, да ником о томе пре не рече ни речи.

Госпођа Ката да пукне у себи од смеха, како се премудра Рашићка преварила у рачуну. А треба ли госпођи Кати много, да на први поглед од мах види, да се госпођа Јелисавета преварила у рачуну?

Даринци чисто криво, кад се Бранко опрости те оде с Јованом. Од мах осети, како јој се учини Брајковац нешто празан. Сви су, до душе, ту, и мама, и тетка Ката, и Зорка, и Владимир, и браца ће се вратити, али опет... опет..

Зорка, опет, нема друга посла, него дошла, па јој баш жалостиво вели: Не волим нешто, што је отишао Бранко. (За њих у кући Бранко неје био „господин Бранко“ или „господин Стајић“, него само Бранко: толико се и тако се радо о њему разговарало.)...

Уз пут наиђоше пред школом на учитеља, где „луфтира главу“.

– Ако Бог да? пита Кнежевић Јована и Бранка... Шта? Кући? Па пешке тако. Ух, благо вама! Волео бих ти се сада по гори проходати, него о Божићу прасе... Па шта ће бити од Брајковачке светковине? А?... стара српска невоља! Плани, па издахни! Таки смо ти ми свуда. , баш сам радознао, како ће и то у Карловцима испасти. Чисто не могу да верујем...

„— Ти, канда, не идеш из Брајковца задовољан?

Приметиће Јован **Бранку кад већ беху на путу кроз шуму манастирску. ~

– Боже сачувај. Баш сам задовољан, што идем, – одговори онај. – Него искрено да ти кажем, волим, и што сам био ту.

– Жао ми је, да ниси остао дуже, па да прошврљамо мало у наоколо по селима и по манастирима. Мени се допада овај наш крај. Ја не бих никад одлазио одавде. И веруј ми, моја је најозбиљнија намера, да дођем кући, па да прихватим економију. Ја осећам у себи за то воље, па мир!

– Казао сам ти, што ја о томе мислим. Испит, понда ради што хоћеш.

–Да, да! И ја тако мислим. Да Бог ме! Положићу докторат, свршићу и ту формалност; понда ћу доћи у Брајковац. Радићу, економисаћу и поучаваћу овај свет у рационалној економији. Хоћу да сам независан, потпуно независан. Кад буде време, даћу се бирати за посланика, било у Карловце било у Загреб,... ал хоћу да сам независан. Брате, ништа лепше од тога... А да се лепо радити! Па што зарадиш, знаш, да ти нико за тим заплакати не ђе, па ти је слађе... Не ћу да будем адвокат или чиновник... Ти видиш зар, да се ја не одричем рада. Боже сачувај! Само... ко хоће да ради за народ, мора живети с народом; а не башкарити се по варошима, па писати књиге за народ, поучавати народ, водити политику за народ, дизати позориште за народ, а нити они познају народ, нити народ разуме њих. Ужасна аномалија код нас, какве, ваљда, нигде више у свету нема. Наша интелигенција постала је, тако рећи, из народа, па тешко да се игде интелигенција тако удаљи од народа као наша. Нова се омладина креће, њен глас се већ по мало чује. Кад не иде више с омладинским скупштинама, добро; наћи ћемо други начин. Сви путови воде у Рим.

– Ја се бојим те нове омладине.

– Знам ја, брате, шта ти мислиш. Но, не бој се.„Нису то руске нихилисте ни немачке социјалисте. То су људи прекаљени начелима напреднога духа времена... Ама молим те, зар ти не видиш, да у нас нема никакве дисциплине, нема странке: ради, како ко хоће, а живи још од свог старог народњачког сала, преживајући огризине отрцанога либерализма. Још док је био међу њима онај душе чисте као крин који им је свима смео у брк рећи: Ја тако хоћу! – да, још док је чича био у снази, и држао узде, и знало се, бојаги, нешто и видило се, тобож, некога рада, макар да се заман викало: Хлеба! Хлеба! А тек сад? Зар ти не видиш, шта се кува?.. И сам си пре неки дан рекао, сећаш ли се, како отровне мијазме почињу да трују наш политички ваздух. Не, овде сад више не треба тиха рада, овде треба олујине: загушљивост је ужасна, притисак не да дахнути. Нова се омладина организује. И кад се појави, појавиће се од мах организована. То не ће још дуго трајати.

– Имали смо ми већ једном и организовану омладину. —

– Са старачким идејама!– подсмехну се Јован.

– Неколико њих што је вредило нешто, остали тек лак еспап... Нова организована омладина биће један као сви, сви као један. То је наше зло од увек и било, што смо пуштали једном све, па, ето, чим га нестане, где смо, шта смо? Наша је стара болест идолопоклонство према, тако званим, аукторитетима.

– Па може ли ту бити дисциплине?

– Још те какве! Сви знамо, шта нам ваља чинити и како се владати, не треба нам команде.

- Чујеш. Ја бих ни пода шта држао свакога младога, па још интелигентнога човека, који не би разабирао за јавне ствари. Него омладина, а ту се у нас рачунамо ми ђаци, трговачки момци, и тако даље, све људи млади, који још нисмо ништа свршили, који једва да умемо и слутити, како се води туђа брига, једва да и назиремо, шта је то јаван живот,... омладина неје, мислим ја, позвана да води коло, она не може давати правац, одређивати ток народној судбини. Треба да водимо рачуна о раду наших људи, треба да знамо, камо смерају, али...

– Али да ћутимо, ваљда, па да им климамо главом, као оне лутке на гајтану у вурштлпратеру?! И ти се заводиш за аукторитетима! Е, па да Бог ме: angehender Professor! Јеси чуо, ти ћеш бити таки консервативац, као што га је Бог створио... као да те гледам. Твоји ђаци не ће смети пред тобом читати ни „ђачки растанак“, ма да си ти данас тако занесен за Бранком.

– Омладина се брзо отрца, кад пре времена ступи у акцију. Ко пише у нас дописе по политичним листовима, ко често и уводне чланке, ко хоће да ствара јавно мњење? Људи већином још не позвани на то. Ко нам пуни белетристичне листове песмама и приповеткама? По онима, који су позвани на то, могли бисмо ми бити са свим без икаква листа, или би такви лист могао изалазити једва један пут у месец дана на једном штампаном табаку. А од оних опет већина их почне још у ђачким скамијама, па таман кад је „дорастао до копља и до коња“, он забоде копље у ледине, па, ако је нешто свршио, све на страну, а корист преда се, ако није ништа свршио, што бива по најчешће, постаје моралним пролетером, из кога се рекрутују шарлатани, денунцијанти...

– То је за то, што наши родитељи не спремају децу, кад их шаљу у школу, за раднике него за господу, а и не разабирају, је ли им син способан за какву душевну акцију.

– Цео свет иде за тим, да има што више интелигентних људи.

- Интелигенција и госпоштина, за бога, још није све једно, то ћеш тек допустити. У нас је врло велика погрешка то, што ми држимо, да не може бити интелигентан човек, а да није – „господин“, док овамо имадемо доста „господе“ без интелигенције... Узми само то на ум, да се ни један интелигентан човек није понизио, да буде, на прилику, бирташ, или трговац или... најслободнији човек на свету: економ. А толико имадемо примера, да су, на прилику, пропали трговци „пали“ на бирташе, па кад ни ту нису могли прокопсати, или и прескочивши тај степен, а они одмах хајд у господство, те или постадоше општинским начелницима, или ексекуторима, или полицајцима, неки се, Бог ме, протекцијом или умешношћу и даље докотурали. У нас немају ни појма о томе или се сматра за срамоту, да се један свршен универзитетлија може вратити у свој дом, те наставити посао оца свога, па орати земљу или копати винограде. Имамо на пример „вечитих правника“ доста, ал и ти хоће да играју само господина. Или се и не мисли на то, да трговцу треба више од нешто капитала, што га је обично наследио или, можда, добио у мираз, и оно мало „знања“ трговачкога, што га добије у тако званим вечерњим школама, а чистећи преко дан пијацу испред дућана свога шефа или прскајући лети патосу својој болти. Занатлија не ће да зна више од свог мајстора, где је изучио занат, економ више од свога оца. Тако ни у чему не можемо да издржимо конкуренцију странога света, а овај употребио наше незнање и неумење, па нас експлоатише и уништава као зубача племениту биљку, као филоксера винову лозу.

– Ти би канда још могао бити ваљан економ, примети Бранко више у шали, – кад већ знаш и за зубачу и за филоксеру.

– Шала на страну, Бранко. Ал мени се чини, да би се од мене могао истесати, ако и не какав практичан ма и мали Лоренцо Штајн или Некер, а оно ипак бар ваљан економ пре него какав префриган параграфлија.

– Падају л ти те мисли на памет ваљда за то, што се видиш сада у овом обиму? Брате, ја се мало разабирам у економији, али толико могу да знам, да, пре него што поцури шира, мора да поцури по винограду скоро исто толико зноја.

– Знам ја то врло добро. Сећам се добро покојнога оца свога, како је тај умео ринтати и радити. Кадгод бејах код куће, водио би ме собом на сваки посао и говорио би ми, како се шта ради. Па сад се дивим мојој матери. Видиш, Бранко, моја ти је мати чудна жена. Права Српкиња мати! Никада та мени не ће допустити, да ја завирим у њену економију, од како је пало слеме на њено теме. Једва ће ми на питања моја тек овлаш поверити, како је испала на прилику берба, како пазар, колико је шљива за ракију натресла, и тако штогод. Ја јој се дивим, да она све то смаже сама. И ни паре дуга нема. Штогод видиш да је њено, све је то слободно и, што она каже, „божије па наше“.

– Па шта тебе гони, да, можда, ти прихвати њен посао?

– Воља и осећање да сам способан за рад. Кад год сам код куће, све ме више жеља вуче мирном сеоском животу. Из читавог Хорација најпаметније ми се свиди оно његово: **Beatus ille qui...

– Опрости ми, али ја не замишљаху тебе појма о идилизму.

– Буди уверен, није то ни идилисање, што ме амо вуче, већ баш, ако ћеш право, практичност,... сушта практичност. Но немој опет да бркаш практичност с егоизмом.Ја, до душе, немам толико чуства за општу ствар, немам наклоности, да исправим свет раменом, „да плачем за туђим насилима“, и тако даље. То су све формалности, шупље љуске. Радити треба, радити! Па... чуј ме! Више народу користи, кад у својој средини има ваљана интелигентна човека, који ради онаки исти посао, од кога живи и он, народ, него од најсавршенијег агитатора, адвоката и ма ког иначе „господина“. Далеко је, дакако, од мене и помисао, да бих ја делио, ваљда, с народом своју муку; али да бих му био учитељем у његовој најпречој потреби, радећи баш свој посао, то сам сигуран... Мој стари био је поштен човек. Стекао је доста. Али да је умео, могао је и више. Човек се мора збиља дивити нашима старима, да су и толико прибрали, а без рационалног газдовања. Данас... данас се и за то тражи интелигентан човек, човек... не „господин“!

Бранку се побра није никад још таким показао. Више пута му је баш био и одвратан, што је „таки“, као што о њему суђаше „материјалиста“. Али га изненади његов пијетет према оцу. Бранко се сећа свога оца. Једва га је, до душе, упамтио, али и оно мало успомене не беше врсно, да и у њему изазове такав пијетет према свом родитељу. Мати му никад не хтео оцу причати. А што је кадгод научио из разговора њена са братом својим, његовим ујаком, поп-Стеваном, то баш не могаше у њему изазвати безусловну послушност према петој божјој заповести: „Штити оца твојего...“ Он зна само за матер своју и више ни за какво добро.

– Да, и опет велим, – узе опет Јован – што више свесних економа, земљорадника, трговаца, занатлија, то више слободе и благостања. Без материјална напретка и добростања, чему књига, чему просвета, чему живот? А ми смо се свим радом својим далеко удалили од пута, који овамо води. Ми имамо књижевника, уметника, наученика јевропскога гласа. Ни дај боже штогод против тога! Али ни најобичније најпотребније оруђе, рано, нашем најмногобројнијем раднику: ратару не правимо сами, него бог те пита од куд морамо да набавимо. Алати наши за најобичније наше потребе носе на себи туђински печат. Ми све морамо од туђина да набављамо за своје рођене паре, а пара мало, док потребе све веће расту. Ми ћемо поред све примљивости према свему, што је напредно, морати као народ банкротирати, т. ј. на једаред ће „друмови пожелити Срба..." А историја ће да пева ил кука над њима као над старим Римљанима и другим пропалим народима, поред свег нашег толико хваљеног родољубља, као што ни Ромуловим потомцима не поможе ни Јустинијанов **corpus juris.

– Јоване, – насмеја се већ Стајић,– мени се чини, ти у мамурлуку свом обично гледаш све на црне наочаре.

— Увек, – одговори онај живље, – упамти, увек тако! То је моје ceterum centeo. Догод ми будемо из школа изалазили као господа, а не као радници, увек ће нам кола ићи на еро. То је само истина, а не црне наочари, упамти. Нова омладина је ухватила ту истину...

– Сви ми, штогод учимо, учимо за народ. Наша је интелигенција, или баш ако хоћеш госпоштина, збиља, свезана с народом као мало где, па...

– Фраза!.. Ја што учим, учим себе ради, као годи ти и други и трећи. Кад кажем, да бих био на селу учитељ народу, то стоји: јер ја, као интелигентан човек, знаћу и умећу боље удесити свој рад, те ће моји сељани имати прилике, на кога да се угледају ако хоће. Тако продире у народ оно из књижевности. Мислиш ти, да би му ишта помогло, кад бих, ваљда, удесио јавна предавања, па им поповао, како ради немачки или енглески сељак или овај или онај спахија, који има хиљадама ланаца земље и према томе и опрему. Кад видиш, како народ лако прима моду, немој мислити, да би он то примио, кад би му се теоретски о томе предиковало, а да не види то од нас својим очима. Престанимо ми радити, што не ваља, па не ће народ имати у кога да се угледа; а почнимо и ми паметније са собом, да видиш, не ће ли и он окренути на боље. Ако ми не верујеш, иди ма у које село, где су Срби помешани с Немцима. Јест да Србин устукне испред Немца; али то је само у први мах, јер је Немац већ дошао онакав, какав Србин постане тек, кад се од њега поучи. Ал који Србин остане, тај издржи конкуренцију његову и буде бољи од учитеља свога. Па ко се опет смотава и сели него Немац, те хајд даље као гусеница. Србин је одмах створен као лептир, никад гусеница. Несрећа је по Србина сељака то, што се он, кад једном пропадне, тешко подиже, јер, канда, и не мисли више, да буде економно слободан; те, пошто не може да остане од срамоте у свом јату, тумарне бог те пита куд, па се изгуби. Наш је сељак, где су Срби неизмешани с туђим елементом, комотан: ради једва, колико му треба, па је површан, те, канда не схваћа озбиљно конкуренцију у раду, јер су међу собом сви једнаки; а чим дође јачи од њега, он подлегне, и то... не, што он нема својства, да не буде површан, него што је запао у благословене крајеве, па му није никада ни било до невоље, да та својства своја изоштрава. Ми све вичемо: „Учимо народ! Поучавајмо га!“ А све то, што ми учимо, врло мало користи баш народу, маси народа. Ми учимо медицину, па тражимо вароши, не ће нико на село. (Ја не ћу да пребацујем штипендистима, као што је то у нас мода, што бојаги „не раде за народ“, а школовали се о „народном“ новцу, јер исти тај грех носе на души и остали.) Ми учимо јуристерај, да „бранимо народна права“; а ја, бога ми, видим, да се и наши народни браничи, „поборници“, наплаћају од народа исто толико правично или неправично, као и они, који се не хвале, да „раде за народ“. Свештеници, које му драго партаје били, траже што бољу парохију. Ти и твоје колеге дали сте се на професуру, па ће те и ви лепо тако да спремате омладину на госпоство. Једино се клањам учитељству народном. Ко је свестан учитељ, а ја бих рекао, да су народни учитељи већином такви, то је прави мученик народни. Што свеснији, то већи мученик. Ја, видиш, не бих то никада могао бити.Па кад то не могу, а видим шта други раде, не могу ни ја бити бољи...

По толики пут заподео се међу друговима такав разговор. Мисли њихове имају, до душе, своју извесну цел, али су још увек без одређене сталности. Прелеће се ту с једног предмета на други, и, дакако, често долазе у сукоб сами са собом. То ништа не смета, да опет сваки своје назоре брани најодушевљеније. Бачка слобода, неограничена у идејама, као да им још не да, да им се кристалишу појмови. Ослободи и друштвеном поретку, о приликама, у које могу запасти и према којима ће морати удешавати свој рад и своју снагу. Бродови живота њихова несу се још навезли на отворено море, где борба за живот као вихор диже и ваља вале то себичних страсти то племенитих смерова. Интереси њихови несу се још нигде сукобили. Неје се још ни једном дала ни прилика, да један другому, можда, спасава живот или, што данас често више вреди, потпише меницу. А што овај или онај овому или оному кадгод учини какву услугу, то је још увек она идеална несебична младићка, ђачка љубав, која их привлачи.

Тако Јован и Бранко гледају у отворено море, у јаван живот свој као ђаци са самопоуздањем, које појачава само снагу и наду млађаних душа и приличи њихову добу, а и не слуте, колико ће се весала поломити на узбурканим валима, што их тамо чекају.

Ако им се назори о свом бићу, о позиву својем у животу и не подударају, ипак им бродови стоје још мирно један поред другога у тихој луци, у којој се и један и други озбиљно спремају, да сваки својим путом отисне свој брод на то море. Па руку на срце, обојица савесно кроје једрила за пловидбу и кују котву, која има кад тад да их овде или онде заквачи на пучини будућега живота. И нанесе ли им кадгод струја бродове на супротивне стране, па им се тако и путови укрсте, не ће зар један на другога, већ један поред другога. Запитаће се за јуначко здравље, поздравиће се као добри пријатељи. Па ако не узмогну опет напоредо, знаће обићи матицу, која би их увукла у вртлог, где би могли замутити своје идејале...

Изненадни одлазак Стајићев из Брајковца изазвао је у познатим круговима Брајковачкога друштва, нити рећи мање ни више, већ сензацију; а у кући пречаснога пароха Брајковачкога поп-Стевана Радојчића загрмело је, као да је пао у њу гром с ведра неба.

Кад се Јован вратио, отпративши свога друга до првога манастира, у село, сврну уз пут код госпође бележниковице.

– А, вас треба посути ситном прохом! – поздрави га бележниковица, идући му на сусрет с умиљатим осмехом.–" Једва један пут!

– Извините...

Пође Јован да нешто говори кроз мамурлук; али га речита бележниковица пресече:

– Но, да Богме,... до сад вам је био ту друг,... хајде-де, прашта вам се... Сиромах, тај брже оде одавде, него што је овамо дошао.

– Па таки је он, кад што науми. Код њега важи само „или–или“ вели Јован:

– Са свим као и његова назови– ујна, – примети бележниковица са значајним смешењем.

– Ех, ти већ све знаш, – проговори бележник, напунивши пуна уста сира и загризавши зелену паприку, – Пукла би на боку, да не рекнеш. Пусти човека амо... Докторе, седи овде.

И гостољубиви бележник пође да прави места Јовану уза сто, не бил забашурио, што његова лепша половина наговештава.

– Помакните се мало даље, – рече писару, који се немо гушио овчијим сиром поливеним с кајмаком, на који му се сад тек и већи апетит отворио, што зар хоће на њему да излије сав свој кив, што је Јован, назирући у њему, ваљда, опасног конкурента, ступио преко прага, где се он тако добро осећао.

– И хоћу мало да приседнем, – одговори Јован, отирући зној, а зној му цури с чела. – Љуто сам се уморио пешачећи на овој врућини. Радо, до душе, пешачим по гори; али у јулију месецу, на овакој прижези, џаба. Боље би било, да сам остао у манастиру. Нема архимандрита, па ме задржавао Варнава... Него Бранко ће отићи у Карловце сав обарен.

– Одахнуће, кад не буде видио своју ујну, – опет се уплете бележниковица.

– Жено, не дирај у своју сестру по Еви, – опет је, бојаги, утишава супруг, избацив и опет једну „досетку“: „сестру по Еви!“

– Ако нам је Ева прабаба, нисмо све једнаке, – не да се бележниковица збунити. – Ал тако јој треба! Тај господин Бранко добро јој је напаприо у нос, може га сад песницама трти,

Јован се загледа у њу зачуђеним погледом.

– Бранко?!

– Ви се и опет правите да ништа не знате.

– А ти опет све знаш, – уплете се опет нежни супруг.

– Што зна цело село, мора знати бар и натарошевица, – обрецну се она.

– Ја ништа не знам, – вели Јован.

– Слатки сте ви, – намигну бележниковица.

Auf Ehre, ништа не знам.

– Рашићка добила кошар,... ето, то ти је! – затрча се бележник, као да реши ствар што пре.

Јован сад тек не зна, шта да мисли, већ се забленуо час у бележника, час у бележниковицу.

Писар се гуши сиром и залива грло белим вином. Али и он наравно мисли, да мора нешто рећи, бар у корист свога „вишег позива“, па вели: Штета за госпођицу Јелку, што нема прилике да ступи на позорницу!

Бог ме, добро она изиграва своју ролу, – опет ће бележниковица. – Питајте учитеља. Тај ће вам умети најбоље посведочити... Боже мој, ви гледате опет ту као неки преблаги Јеврем... Ето вам, шта је: госпођа Јеца просила вашега Бранка за своју кћер!

Јован прсну у смех. Чак и бележник мало се не угуши, како се засмејао.

– Слатки уја, добри поп Стева, сам је био проводаџија.

Опет смех.

– Пак?

– Па добила кошар.

– Кад је то било?

– Синоћ. За то је гост брже и погодио, куд се иде из Брајковца него у Брајковац.

– Да он мени не рече ни речи о томе!

– Збиља?

– Ни беле,

– А лепу је буквицу очитао и уји и својој несуђеној пуници!

Госпођа Јеца све овако одскаче од земље, како се једи. Јуф, јуф, свиснуће. Хоће, да! – вели Јован. – Не да се та извести из концепта.

– И ја бих рекао, – дода бележник. – Него кад велиш, да је сам Варнава у манастиру, како би било да пред вече банемо тамо?

Како се дознало за узрок Бранкова изненаднога одласка, то сам Бог зна, тек док се Јован вратио у село, брујало је по Брајковцу, како је госпођа Јеца довела била поп-Стевина сестрића у кућу, да му наметне своју кћер, и како је сам поп Стева проводаџисао свом сестрићу.

За одрешене језике предмет је то, наравно, благодаран, да се учини и више, него што је уистини било. Хоће да се све то танко зна и прича, како је, на прилику, госпођа Рашићка обрлатила поп-Стеву, да говори сестрићу за Јелку, шта је све поп Стева говорио, како се ломио, шта је Бранко одговорио, како је у очи исмејао и ујака и Рашићку, и. т. д.

–Јух, јух, јух! –- цикнула је „трижди“ сека Ната сека–Кати, кад је чула; а чула је, Бранко с Јованом неје био, ваљда, ни изван Брајковца, кад су оно јутрос отишли. – Ја мислим, само у вароши има свашта, а гле, и на селу чуда!

– Није тога било, слатка, од пре, – рећи ће сека Ката. – Било ти је Брајковачко друштво, и сама добро знаш, као једна кућа. Него од како се уселише амо неке стране особе, хоће да и Брајковац изађе на глас, како не треба. Памтиш, како се то некад живило. Боже, да устану стари, па да чују,... Боже!..

– Ала ти је то наопако време изашло, јух, јух, јух! – уздахну опет госпођа Ната.

– И староседелице славнога Брајковца нађоше се увређене до дна дубљине своје домољубиве душе на тако обесвећење старих златних успомена из Брајковачке прошлости.

– За то ли се продобрила Јеца на поп-Стевина сестрића! – вели сека Ната.

– Ја сам одмах рекла, има нешто, – вели сека Ката. – Сад је наишла, Бог да прости!

– Да Бог ме да се то све онда расправљало, кад деца несу ту. Деца, да како, не морају свашта чути...

Сви су мислили, сад ће госпођа Рашићка свиснути од једа и од срамоте. А она се чинила свему – и невешта пред светом. Само је поп Стева имао да прогута неколико грких залогаја, неколико прекора и пребацивања. „Какав си ти човек“, па „какав си ти то ујак“, па какав ти је то, сестрић“... Дошао гладан, да се исхрани... „Па не знам ово, па не знам оно.

- Разуми ме, што ти кажем. Ствар још није готова, – теши поп Стеван и њу и себе. – Све ће то још бити, како треба да буде. Нисам тек могао момку одмах с неба па у ребра: то и то је. Из далека добар косач замахује. Међу нама није ни речи било о нашој Јелени. Даклем, видиш да ствар није свршена.

– Па за што само да оде тако из ненада?

– За што? Така ти је данас омладина.

–- Куд насрне, или с главом или без главе.

– Мени. Стефане, није баш наврило, да Јелену по што по то удам ма за кога. Има она каде и чекати. Али као велим, он је твој, па биће и теби право.

– Са свим ми је право, са свим... Ви ћете, дакле, ићи у недељу...

– Морамо још у суботу...

– Добро, даклем, још у суботу отићи ћете на ту параду у Карловце; па најбоље ће бити, говори ти сама с његовом матером... Но, не мислим ни ја, одмах с кола. Останите макар и који дан дуже...

– Ха, то је добро. Понећемо пар гусака и који пар пилића, који десетак јаја и..

– Но, па видиш, да ће то све још бити као што треба. Госпођа Јеца се као мало и поутеши, али... тек... тек...

А Јелена се сада збиља почела надати, е ће, по речима поп-Стевиним, „то све још бити као што треба“,то јест, као што она, по свом рачуну, жели. Отрчала је к Јаковљевићима. Нешто је вукло ма куд, полетела би. По најпре и једино, до душе, полетела би била тамо преко потока оној кући, одакле јој у вече долазе они звуци са ситних гусала, тамо,... ох, тамо, да њему каже, како јој је сад одлануло, како ће „све још бити као што треба“. Но или што јој се чинило, да неје прилика, да она, девојка, иде сама њему, момку, у кућу, или што је и она као у опће што кажу за женскиње, у конзаквенцијама својих премиса увек доследна, нађе се код Даринке.

Састале се и поздравиле, као да се бог зна колико дуго несу виделе, или као да су претуриле некакву страшну опасност преко главе, па хвале бога, што су остале живе и здраве.

– Отишао је, – рекла би Јелена.

– За што је отишао – рекла би Даринка.

Али као да она не сме, ни да спомене: „Отишао је!“ А ова, бог ме, ни онда, када би Јелена то и споменула, не би смела запитати: „За што је отишао?“

Тек обадвема беше у тај мах Бранко и његов нагли одлазак у мислима.

Као да осећају, е би им неугодно било, да остану у друштву с госпођом Натом и с госпођом Катом, па се отискоше у врт.

Јелена је непрестано ћеретала. Разговор јој се заплеће час о цвету Даринчину, час о хаљини, што ју је сама још о Духовима добила, па онда и о којечему другоме – готово без праве свезе тих разних предмета.

Госпођи Нати чисто неје право, што Даринка оде с Јеленом. Као да јој је сад крива нешто и она, па се боји, поквариће јој се кћи поред ње. Ако и зна, да све, што се догодило у кући поп-Стевиној, носи на души и на образу свом сама госпођа Јелисавета Рашићка, ипак јој дође и девојче само поквареније. „Дете, за Бога, не треба ни да зна, да и тако што има на свету. За њу нису још таке ствари!“

Но претерана бојазан њена беше са свим неоснована. Међу девојкама не паде ни једне речи, која би, баш и по госпођа-Катину мишљењу, на Даринку утицала развратно. Чак ни о ноћашњој серенади не спомену ниједна ни беле.

Само Зорка када дођоше до онога џбуна иза врта, где се оно први пут сусрете она и Даринка са Стајићем, не мога, а да не подсети своју сеју, како су се обадве препале, када су из ненада ту натрчале на Бранка.

Јух, како сам се ја онда поплашила! – вели Зорчица. – А Даринка стала, па не зна, шта ће; па кад Бранко отишао, а она ми меће моју руку на своје груди, да видим, како јој страшно лупа срце. А срце јој лупа, Боже, лупа.

Јелена се на то одсмејала.

– А Даринка је поцрвенела до иза ушију. Заборавила, и да навуче дубљена очи махраму, што је пребацила преко главе, да скрије своју неприлику.

Срећом ни Зорци ни Јелени не падоше ни на ум, да пазе на њу, шта ће изазвати у њој Зорчине речи!..

Кад се Јелена вратила од Даринке кући, дочекала је мати с наредбом, да је обрадује:

Спремај се! У суботу ћемо у Карловце!

Јелена застаде.

Да, душо. Ићи ћемо на свечаност, – опет ће мати. – Нема таквих прилика често. Чика је одобрио. Треба да одемо и код тетка-Тинке.

Нова неприлика за Јелену. Као да је данас заборавила и на Брајковачко певачко друштво и на сврху, рад које се било то друштво састало, као и на то, даа је у кући већ било речи и о томе, да ће се ићи у Карловце.

Него неје научила, да приговара што материним жељама, ма и којој њеној речи; па наравно, и сад беше вољна повиновати се оному, што мати нареди.

Али јој сину у главу мисао, да би било врло потребно, да се састане с Кнежевићем, ако ничега другога ради, то бар да му каже, шта мати жели, и да она то чини само по материној жељи.

Од онога вечера, како је оно учитељ отишао онако нагло и срдит с њена прозора, неје ни била с њиме, осим јуче на првом покушају певачкога друштва. Па већ и онако имала би да га пита много, много, да га пита, срди ли се још на њу.

А зашто се срди, то као да сад тек почиње да нагађа. Па баш за то треба да му каже, како мати хоће, мати хоће а не она, да се иде у Карловце.

Сачувај Боже, када би Милан опет сада помислио, да је она, Јелена, нагла у Карловце за њим, за Стајићем!

Што јој већма долази у главу, да је потребно да се са учитељем састане, то Јелена све нестрпељивија; што нестрпељивија, то одлучнија.

Како да се састане с њим? Хоће ли он вечерас доћи под њен прозор, као обично, кад је онако срдит отишао прексиноћ од ње, а од то доба није нашао за вредно, да јој и речи рекне, осим што је јуче у певачкој школи пробао и њен глас, али са свим онако хладно и озбиљно као и осталих? Синоћ га је дуго и дуго чекала на прозору, и он не дође. Бар да је после серенаде и прошао онуда, кад је изгледала на њега као озебао сунце, те неје могла више ни заспати после тога! Да зна само, како јој је синоћно певање његово прионило за душу!

Па збиља! Кнежевић не дође ни вечерас.

Касно у ноћ тек чула је, да се отворила врата на школском здању. Касно у ноћ тек вратио се Кнежевић из манастирскога воћњака, посрћући „од љубави и од вина“.

Као што рече Јован, пречасни господин архимандрит беше отишао некуда у купке. А млади отац Варнава, манастирски намесник, добио мало одушке, да се провесели с веселим Брајковчанима у хладу манастирскога воћнака уз искрен разговор и ватреног Радованца.

Кнежевићу добро дошло било, да се прође у чистом планинском ваздуху, да истера шетњом мамурлук, па му неје требало два пута рећи, да се придружи бележнику, Јовану, писару и благајнику.

Ох Боже! – заплакала се Јелена, када је чула, како хладнокрвно затвара учитељ за собом врата на школском здању; заплакала се, изгубивши наду, да ће се и вечерас састати с њим, и уверивши се зар још боље, да се он још једнако срди на њу.

А какве ужасне муке трпљаше у тај мах бедни њен Милан! Да зна само, колико је грких пилула прогутао већ и данас од бележниковичина пецкања! Дотле га је пањкала и запиткивала, где је ноћас био, кад се украо из друштва, док неје признао, да је бар прошао поред њених, поред Јелениних прозора. Прошао! А да је био искрен, и да јој је хтео све признати, морао би приповедати, како је наслоњен на ону багрему пред њеним прозором пиљио као маче у жижак, да ли ће каква вилинска рука отворити капак на прозору, на оном прозору, на ком је он толико блажених тренутака с њом проснивао, пиљио, док се туга неје прелила вином, те из дубљине наквашенога срца свога стао проливати грке сузе, раптајући на своју судбину, како је он несрећан, како га нико не воли на свету, како га је изневерила, ах! – и она... она, за коју би...

Невера! Ње ради подноси он те муке. Она му је натерала дерт, па је у свом мамурлуку почео да мрзи на цео свет тако, да га мржња, да, баш та мржња, нагнала, да утопи цео свет у манастирски Радованац, да искали своје увређено љубоморно срце. Онда, када је она мислила, да је се он више и не сећа, он се ње ради свађао с писарем, који је у сред друштва и пред њим био толико дрзак, да каже, како је „вечита штета за уметност, што госпођица Јелена нема прилике, да ступи на даске, што свет значе“. Баш тада је он први пут у друштву залагао сву снагу своје речитости, доказујући, како је она способна, да усрећи човека, да буде вредна домаћица, добра мати, верна супруга, и тако даље. Баш тада је он тим начином одао своју „тајну“, поричући свим срцем, свом душом, па и самом помишљу, да је оно узрок Стајићеву наглому одласку из Брајковца, што га свет по Брајковцу разнео још, тако рећи, пре зоре. Па ако и неје могао никога разуверити, сам је себе тешио...

Од сеобе Србаља у крајеве, што стоје под окриљем Австроугарског орла, Карловци су место, које је бивало позорницом највише догађаја, што засецају у живац политичкога и културнога живота овостраних Срба. Дакако да Карловци имају да захвале на том значајном положају у историји српскога народа томе, што је тамо столица првосвећеника српске православне цркве у овима крајевима. Али баш стога чак и Новом Саду, где је толико времена већ средиште свему кретању српскога народа у јужној Угарској, у Хрватској и Славонији, могу смело и поносно довикнути: „Нови Саде у заман ти хвала, када теби Карловци су глава!“

Треба ли ређати све прилике, које истакоше Карловце изнад свакога другога српскога места у тим крајевима?

Има ли и једнога Србина, који иоле разабира за наш јавни живот, па да не зна за Карловце, за „српски Сион“?

Ко не зна, да је ту српска патријаршија“. Тешко да има у српству иоле знатније личности, која неје била питомцем српске Карловачке гимназије или богословије, та два најстарија просветна завода у српству и с ове и с оне стране Саве и Дунава? Је ли треба спомињати толике народне саборе, који баш у Карловцима саборисаху о цркви, о школи, па и о политичкој судбини овостраних Срба? Где је ускрсао и где је сахрањен последњи сан овостраних Срба, – војводина српска?

Тражи ли се још славе, наћи ће се у „Карловачкој калдрми равној“, у разглашеном Карловачком шилеру и „Slibovitz“-у.

У кратко – ту је буна, сабори, Банство, војвода,...

Па када и тога нестане, када утрну спомени и на то, остаће нешто, због чега ће Карловци остати у спомену, „док се поје, док се винце пије... „— догод је и једног ваљда српскога ђака. Талијани имају своју стародревну Болоњу, Немци Јену, једни ово други оно, Срби имају своје Карловце. Осим толико и толико знаменитих Срба, који у Карловцима или поникоше или се – однеговаше, и научише се србовати, ту је и отац српске књижевности, ту је Вук Караџић први пут, као ђак још, упозорен од Мушицкога на онај велики посао, кога се он доцније тек онако свесно и савесно латио, те га и онако сјајно извршио, да је одржао дух народа српскога, ударивши јак темељ српској књижевности у исти мах, када је Милош на другом крају српства, а у суседству изнурену и понижену Србију на ново дигао и ударио темељ политичкој и државној слободи донде заборављенога српства.

И политичку слободу и књижевни препорођај овековечио је Бранко Радичевић, опет Карловачки ђак, у својим песмама као нико ни пре ни после њега.

Е, па спомену тога ђенија посветио је цели српски народ дан 10. јулија 1883., приредивши му светковину, каквом знађаше у најсветлијим данима своје прошлости удостојивати само крунисане главе своје, полажући им трошне остатке животне у сребрним и златним кивотима у велелепне храмове.

Бранко Радичевић беше, наравно, само сиромашан српски ђак. Као такав, да Бог ме, неје могао оставити након себе величанствених манастира ни иних задужбина. Али као ђе није народа свога сазидао му је храм у грудима народнима, где је нашла места за вечита времена слава прошлости, и идеја будућности, вера, љубави нада неокаљанога поштења, непомућенога родољубља, безлобне младости. ·

Њему за уздарје подиже народ српски из благодарности само гроб. Као свећеника велике идеје пренесе га у храм, где му је „црква под небесје, олтар часни брдо и долина, тамјан мирис, што се к небу диже из цвета“ и из српског света.

И томе чину беху Карловци позорницом.

Дивно се беше заталасало одушевљење у српском народу у намену Бранкова спомена. Онако се народ уме одушевити само за велике идеје. Од надничара, који је можда закинуо од својих уста, па до првога богаташа, – од људи неписмених, који су тек из туђих уста чули и научили бар „Коло Бранково“, па до првих књижевних умова, који стварају мишљења у књижевности, у науци, – све је на свој начин хитало, да се одужи спомену песника српскога јединства, прихвативши позив омладине своје као сам песников аманет.

Већ на неколико дана пред заказани свечани дан у Карловцима се опажало живо кретање. Карловци и Карловчани спремали се, да свечано дочекају госта, коме место то беше тако омилело, да је зажелео у њему боравити вечни сан.

Два дана напред почели се скупљати гости са стране. Е, неје друкче, већ изгледаше тамо, што рекао оно Јован Јаковљевић, „као пред буну“.

Одборници лете на све стране и наређују, како ће се програм што свечаније извести. Од паропловске станице до Стражилова пуне су руке посла..

У једаред стиже муњом глас, да Бранкове кости не могу стићи у заказани час у Карловце, у очи свечаног дана, јер се у Пешти намерном или ненамерном чијом кривицом несу привезала кола, у којима беше његов лес, за воз, који требаше доћи у Нови Сад још у јутро. Некоме се ваљда прохтело, да доведе Бечки одбор, који је пратио Бранка од Беча, као и целу светковину у забуну. Тако Бранко преноћи на Пештанској станици, место да преноћи, као што требаше, у Новосадској саборној цркви.

У очи свечанога дана дођоше на Карловачку станицу гости из Србије. Многи се свет беше искупио на станицу, да их дочека. Београдска лађа беше дупком пуна. Певачка друштва са својим заставама певаху на крову песме, али не изађоше на сухо, него се одвезоше истом лађом у Нови Сад, да тамо буду на беседи и Бранкову дочеку и не знајући, да железни воз из Пеште не ће доћи тога дана.

У Нови Сад се слегло такођер гостију са свију страна, да оданде још допрате спровод до Карловаца. Једва је могао ко да верује, да кола, у којима беше Бранко, не ће стићи са својим првим возом...

Освану и тај дан.

Још у јутро рано поврве народ у свечаном руху и са свечаним расположењем на станицу Дунавску у Карловцима, камо лађом имају приспети Бечки одборници са последњим земним остацима песниковим.

Гости из разних крајева заузимаху своја одређена места. Изасланици разних друштава хватаху се свога кола. Певачка друштва заузеше своје место на обали Дунавској.

На Карловачком тргу према вратима саборне цркве стоји одар окружен са шеснаест великих свећњака и обасут цвећем. Станица паропловског друштва окићена грањем и венцима, а на мосту, што води слађе на сухо, подигнут славолук искићен разним цвећем. Близо станице стоје две лађе, на којима дошли беху гости из Панчева и Земуна. Обе беху истакле многе заставе, што пријатно оживљаваше монотонију околине Карловачке станице. Пут вароши од станице беху местимице ударени бели коци с малим таблицама на врху, од којих свака носи други број и казује место, где треба да се окупе чланови ове или оне депутације, пре него што лађа пристане.

Карловачки трг, порта саборне цркве, двориште патријаршкога двора и улице, што воде тргу, све то беше народ прекрилио.

У саборној цркви служи се летурђија, и у њој се спомен чини слављеном песнику...

Нема куће особито српске, која тога дана неје имала гостију.

И Тинка Стајићка, мати нашега познаника из Брајковца, Бранка Стајића, спремила се да дочека госпођу Јелисавету Рашићку из Брајковца и њену кћер. Као вели, она јој је сина дочекала и гостила неко време у Брајковцу, на право је и поштено, да јој то врати бар за један или ма и за два дана. Надала се гостима још синоћ, али не дођоше.

Бранко нема мира још од јучер. Јучер је још пешачио далеко изван Карловаца оним путом, што води из Брајковца у Карловце. Јутрос је поранио. И кад је видео жагор и необичан живот по Карловачким улицама, које несу тако живе, ни кад с пролећа или у јесен нагрну раденици из целе Бачке и Баната у виноградарску радњу, или кад се у октобру искупљају ода свију страна ђаци, – када је то видео, још већи немир уђе у њега. Хтео би да доспе и у читаоницу, где одбор издаваше још последње налоге, и у саборницу, где певачка друштва држаху своју заједничку пробу, и на паропловску станицу, где се згрнуо бели свет, да дочека лађу из Новог Сада, и у собу поверенства сигурности, где одборници даваху приступнице учесницима и гледаоцима свечаности на разна одређена места. А вуче га опет и тамо на овај пут, што води из Брајковца у Карловце. Замишља себи, како ће на том путу угледати из далека читав караван кола, начичкана Брајковчанима. Јован Јаковљевић му је обрекао, да ће тако ући у Карловце, као да ће доћи, „да бирају војводу“.

Матер је спремио, да дочека и његова друга Јована с његовима. Тетка му је, рече за госпођу Нату, врло ваљана душа; а о њеној кћери, о госпођици Даринци толико јој је приповедао, да матери неје требало више, па да јој упадне у очи толико интересовање о тој „красној Српкињи девојци“, да почне и сама мислити о њој, и још већ мада јој обрати пажњу на њу, када дође...

Пење се Бранко на степенице у саборницу, на заједничку пробу свију певачких дружина, што дошле беху, да увеличају ову светковину, а иза леђа му кроз жагор светине, која се устумарала горе и доле, дође до ушију познат женски глас с радосним ускликом:

– Ево га!

Окрену се.

Гости из Брајковца. Ту тетка Ната, ту Даринка, Јован, мала Зорка, – сви полетеше њему као добром старом познанику.

– Тако се дочекују гости?! – пребаци му, бојаги, Јован.

– Поздравише се својски.

Њихов жагор само је, да Бог ме, увећао и онако велики жагор, што се разлегао по пространим ходницима и степеницама Карловачкога магистратскога здања.

- Јесте ли добили приступнице? – пита их Бранко.

– Јесмо. Добили смо место међу изасланицима учених друштава.

– Добро је. То је прво уз мост, што води с лађе на обалу. Одмах до њих су певачке дружине. Ту ћете најбоље видити спровод и чути песме.

– Одоше у саборницу. Једва добише места унутри.

– Бранко се не одваја од Даринке.

- Ми смо одсели код вас, – вели му она. –

– Јован је тако.

– Па да где би на друго место, – одговори јој Бранко, а као да плива у задовољству.

– Госпођа ваша мати није нам се изненадила.

– Ја сам тако и уговорио с Јованом.

– И не питаш, где ти је ујна, – приметиће Јован Бранку, кад се једном у гунгули одвојише од осталих.

– Каква ујна?

– Па госпођа Рашићка.

– Збиља! Па ту је за цело и она.

– Не знаш ништа?

– Шта да знам?

– Госпођица Јелена је одбегла.

– Шта говориш

– Одбегла. Јуче на ноћ нестаде и ње и Кнежевића.

– Не говори!

– Нема ту шале.

– Та стани да дођем к себи!

– Е, Бога ми је госпођа Рашићка већ дошла к себи. Већ се говори по селу, како жали, што је дотле дошло. Та она, бојаги, није друкче ни мислила. Кнежевић је, вели, добар и ваљан млад човек, прилика таман као наручена за њену Јелену.

– Пак? Шта сад?

– Па биће добро. Госпођа Рашићка зна сваку воду окренути на своју воденицу. Довешће децу у Брајковац, венчаће их, и ти ћеш, можда, имати да тераш још парницу с узурпатором твога наследства.

– Боже ме сачувај.

– Немој да спомињеш штогод о томе пред тетком. Она се страшно ополчила. Не ће се више ни враћати у Брајковац, него иде одмах одавде кући. Неугодно јој здраво, што је то урадила девојка, која је тако добра другарица била Даринци.

– Сирота Јелена! Ваљано девојче али несретно!

– Мала Зорка дотрча к њима:

– Хајдете. Тражимо вас. Треба да се журимо на Дунав. Сад треба скоро и топ да пукне.

– Децо, ја то не ћу моћи све издржати, – вели госпођа Ната, а запурила се сирота од врућине и гурања кроз свет.

– Још на станицу хајдете с нама, понда на Стражилово ви и не морате, мама, ићи,– вели јој Даринка...

Пуче топ.

– Ево, лађа иде!

Сад се тек ускомеша све, па полети, да ухвати што боље место а што ближе Дунавској обали.

Лађица, на којој беше лес песников, дупком пуна пратилаца, примакла се Карловачкој станици. На кљуну јој заставник Београдскога певачкога друштва са друштвеном заставом, а острагу, на другом крају, застава Новосадске занатлијске задруге.

На лађи поји певачко друштво самртницу.

Свечана тишина завлада на обали, као да занемеше оне тисуће грла искупљенога народа.

На једаред запева стотина певача, искупљених на обали „Имну о преносу Бранкових костију“.

Величанствен тренутак.

Изнесоше и мртвачки сандук с последњим земним остацима млађанога песника и понесоше га у варош до свечанога одра на тргу, где беху свечани говори једнога од Бечкога одбора и једнога од Карловачкога.

Одатле кроз „убаво Белило“ к Стражилову, крајњој мети свечанога спровода. А спровод се пружио, колико је од вароши до самога Стражилова, као да нико не хаје за жарко јулијско сунце, што је прижегло свом снагом.

У долини испод Стражиловачкога виса, опет на свечаном одру, положи се лес, да и заступник „Матице Српске“ проговори коју у славу песникову.

На врху Стражиловачкога виса завршен је спровод.

Отпоја се и последња песма, а многи и многи још се не разилазе.

Стајић са својим гостима из Брајковца нашао се одмах до гроба.

Даринка с побожним заносом стала, па гледа у отворену још гробницу. Зорка се приљубила уз њу, па ћути, као да не сме да проговори.

– Ово понесите као спомен са песникова гроба, – рече јој Стајић, па јој даде два лиска бршљана, што их откиде близо гроба.

– Даринка узе лиске, погледа милокрвно у њега, откиде један и задеде га себи на груди, а други пружи Стајићу.

– Хоћете ли га умети сачувати?

– А ви? Нема сумње, чуваће га она заједно с мајкином душицом, што је узбрала крај друма, кад је оно путовала с мамом својом у Брајковац.