1.

У Фрушкој гори бијаше године 187* некако око Божића читава врева у дворцу властеоскога главнога шумара, у шуми близо Љ. Гости, што су из околине позвани на овогодишњу хајку долажаху један за другим. Истом што једни прапорци умукну већ се чују други из буквика.

Пред кућом прихваћа госте главом сам шумар Роман Животић веселим поздравом и спроводи их до трема. У трему их дочекује његова сестра госпођа Босиљка и млада ћерка Љубица, — девојче од својих петнаест пролећа. Први лугар Петар скида са саоница дебеле бунде, ловачке торбе и оружје. Кушница ловачких паса, што је везана у пасјем обору иза куће поздравља свакога госта веселом циком и испрекиданим лавежем.

По пољу и по шуми је пао први овогодишњи снег готово до колена. Мраз га је стегао па све шкрипи под ногама. Време је тихо и ведро, нема ветра а то је таман као што ваља за хајку. Од неко доба намножила се зверад у оближњим шумама. Јелени су истина ређи али срна и лисица има тма божија. Лугари су виђали трагове и од курјака. — Мора да су прошле зиме, кад је оно тако дуго стајао лед на Дунаву, прешли из бачких ритина и шума.

Господин Роман је двадесет година главни шумар у властелинству. У својим млађим годинама је био негде у Чешкој а родом је из долњега Срема. Властелинство га јако пази јер је он једини шумар у Фрушкој, који је свршио шумарску академију — остало што је, то су већином лугари, који су дугом службом постали шумари.

Господин Роман је био човек врло наочит у најбољој мушкој снази, господскога изгледа. Ко га не зна пре би рекао да је главом сам властелин него један од првих часника му. Висок као бор, широких, испупчених костију у лицу, онижега чела а орловскога носа са јаким кореном. Кад стоји, кад говори, видиш из целе појаве човека енергична, челична карактера. Посао је свој разумевао скроз и скроз. Увек чистих руку, био је једнако строг према себи, према млађима и према околном народу. Шуму је волео — јер је у њојзи провео свој век, чисто је друговао са сваким цером и храстом. Био је страстан ловац. Кажу да му рука није задрхтала, двоцевка да му није никад слагала. Тешко пустолову да га он затече у шуми с пушком у руци, тај тешко да би изнео живу главу.

Откако је Роман Животић главни шумар у овоме крају, нема више да сељаци краду и пустоше шуму. Нико се не би ни за живу главу усудио да сече себи градљике. У суварину је сиромаш ходила вазда слободно и без цедуље. Знао је то свако шта га чека ако га ухвати господин Роман и његови лугари у каквој штети. Ретко да су таке ствари долазиле до пред суд. У шуми суде косови — и шумарево олово. Још се и данас памти крвава битка између десетине лупежа, Романа и његова два лугара. Било је то год. 1861. кад се оно свет почео да буни нешто против властелина. Господин Роман је једва преболео тешку рану у левом плећу али три лупежа платили су своју крађу главом. Од то доба је мир и не чује се ништа јер се свет преплашио. Бива да ће погдекоји несташни момак изаћи пред празнике ноћу у лов, да привреба кога јарца на прескоку — али и то је ређе, јер се зна, да господин Роман ретко када ноћи у својој кући. Часом искрсне из честе, где му се човек и не нада и јао ономе, коме он повиче својим громким гласом: стој, момче!

Госпођа Босиљка је старија сестра Романова — жена близу шесет година али је врло држећа и младолика. Није била ни пет година удата, па како је остала без деце а снаха јој је одмах, пошто је родила Љубицу, умрла — то је госпођа Босиљка одржала Љубицу. Била јој је што и мати тако, да дете и није знало за другу матер до за своју тетку, своју милу нану.

Госпођа Босиљка није била жена бог те пита како изображена али је била бистра као и брат јој и како је увек била у бољем друштву, то је много чула, добро памтила те и много знала. У тихој осами шумарскога дворца била јој је књига веран друг, кућа и братовљево јединче највећа брига.

Роман је довео своју покојну жену из Чешке. Заволео је са њезине добре и благе нарави — али није био сретан да проведе с њоме век. Треће године умрла му је жена нагло од врућице. Кад су је спуштали у хладну раку на тихоме сеоском гробљу у Љ.. Роман се на њезином гробу заветовао у себи: да се никада не ће више женити. Таку жену као што му је била покојница, знао је да не ће никад више добити.

Љубица је од оца имала ону дивну смеђу косу и нежни као снег бео лик а на томе лику она два плава велика ока била су наслеђе од покојне матере. Истом ако јој је петнаеста настала, али је Љубица била снажна на оца. Нико не би рекао да није зрела девојка. Само по безазленом говору и неумешном, чисто плашљивом кретању видело се да је још дете.

Љубица је одрасла у шумаревом дворцу, њезина нана јој била учитељица а отац учитељ. Својом необичном бистром памећу све је лако и брзо схваћала. Шума и природа око ње, у којој је друговала са цвећем, косовима и славујима, засадили су још у детињој души неку необичну појетичку клицу. Она је волела овај свет, у коме је живела као у рају — срце је није вукло међу људе, јер их није људски ни знала, ма да је кашто зажудила да се вине преко планине, да види има ли још где тако дивнога краја као што беше овај изнад села Љ.

Ловци су били сви већ поиздолазили. Ту је био господин срески судац, млад кратковид човек али ипак страстан ловац, ту намесник чак из манастира К. ту поп Стева из М. обојица чувени ловци, ту неки коњички капетан чак из Осека, осим тога шумар из оближњега спахилука свега њих шесторо с домаћином. Уз њих ће ићи неколико „шицара“ из села а два лугара ће водити хајкаче.

За вечером је домаћин уз весео разговор углављивао план сутрашње хајке. Од куће па до врх планине углављено је свако место, где ће бити који мет, из кога ће дола кретати хајка, где ли ће да заседну ловци.

Кад се изнело печење, диже весели домаћин чашу у здравље својих гостију. Таман што је напио али спаде његова двоцевка са чивилука и груну о патос. Како је треснула, опали лева цев и сасу драмлију срећом у дувар.

Таван облак надви се господину Роману над челом. Жиле му набрекоше као маснице и он викну громовито: Петре! Босиљка дође сва бледа као крпа и од тешког страха само што је чула како је Љубица вриснула кад је пушка опалила, нит’ је видела како је она прва међу свима ђипила са својега места.

Лугар Петар уђе сав усплахирен у трапезарију.

— Море како си то обесио моју двоцевку — грмну шумар Роман —- мал што нас не осакати!

— Нисам је ја вешао, господине. Би сте од јутра били с њоме на Градини па мора да је пређица попустила.

Господин Роман застаде за часак. У души му се дизаше нека тавна слутња. Ловци су људи сујеверни. Час по па им се нешто предсказује. Не верују у којекакве бапске враџбине — али има нешто и у томе. Пушка неће опалити без узрока — већ ако хоће коме према глави.

— Остала, Бог да, пуста! — промумла Роман кроз зубе, наспе чашу Теочинца да њиме разгони своју црну слутњу — но чисто се трже кад му те речи и нехотице излетеше из уста.

После овога кобнога догађаја нису гости могли више да се расположе. И што би било, ишло би некако силом. Сваки је био стари ловац, сваки је осећао да двоцевка коби некоме о глави. Природно је да је сваки слутио за себе најцрње.

Кад ко треба да урани, тај не треба да седи у ноћ за вечером. За лов, особито за хајку треба будно око, лака глава а рука поуздана која не дрхће.

У јутро се то пођипало зором. Ловци се облаче лако и топло, кратки капути и топли грудњаци а чизме до колена. Осим пушке и торбе сваки ти се то завргнуо још и кукастим дреновим штапом. Има стрмена где ће се морати и поштапати, где куком и прихватати за који растић или церић.

Хајкачи су били већ пре зоре поиздолазили из села. Било их је десетак момака, сваки са дреновцем у руци, лаком торбом о рамену а шарени обојци чврсто притегнути у лаки опанци. Стоје у кући па се греју око ватре. Чутура иде редом, неки присмаче и хлеба и лука те залива ручак црним вином. Два торбоноше, што ће носити смок пипају по торбама, смеше се и мисле: хоће ли и њима допасти који залогај од господскога ручка?

У том изиђоше и ловци те стадоше пред кућу.

Шумар Роман призва своје лугаре и стаде им тумачити куда ће заводити хајкаче, он ће сам намештати ловце и шицаре. Кад чују његов фишек, нек звижну двапута и нек крећу хајку уз страну. Окрену се хајкачима и запрети им да иду врло мирно, да се не збију у гомилу, него нек иду увек у ланцу. Не треба да вичу и алачу, доста је ако штаповима ударају по шипрагу и по дрвима. Нико да не пуши јер зверје слукти оштро а њуши добро, те ће да нагне натраг кроз ланац. Лугари нека пуцају само на зверје, што им ђипи пред ногама и то ако потекне натраг.

Док су ловци узишли уз први брег, небо се било већ натуштило а канда је почео и ветар. Суседни шумар гледаше непрестано у облаке. Таман ако стигну у врх планине ето ти им и буре с вејавицом. Добро ће бити ако истерају и први мет на миру. Ко би рекао да ће после онако красног синоћњега вечера осванути овако ружан и незгодан дан? Нису претурили ни прву косу а већ је друштво било без воље. Сваки би се драгом душом вратио, али нико не сме први да помене. Роман ћути, натуштио се па прти стазу кроз снег.

Хајка стаде на брду на равници. Лугари се отискоше с хајкачима лево, обиће брежину, ухватиће се потока па ће истерати страном уз Церов поток. Ловци ће запасти у заседе с ову и с ону страну потока, испред старе шуме те спречити звериње, да не умиче у њу из буквика у матору шуму. У томе шипрагу имаде увек доста срна а кашто искочи и по који лис. Прескока и трага има на све стране.

За по сахата бијаху се ловци сви понамештали све по двеста корачаји један од другога. Сваки зна где му стоји предњак, да зна куда ће пуцати, да не пуцају један на другога.

Таман што је звижнуо шумарев фишек, диже се ветар све то јаче. Време беше попустило, облаци се пустили ниско. Већ полеће по која кап кише а с њоме и снег. Сваки је засео у бусији, неки на пањ неки пао за дрво. Пушке су запете али орози су покривени лактом, да не би ваље закисле.

Из даљине се чује хука као да хиљаду кола тутње преко калдрме. То је бура која се мучи да с Дунава узиђе уз планину. Облаци се носе ниско над шумом, долови се пуше од магле као грдни котлови. Ветар час јечи, час Фијуче, час опет свира. Бура је већ ту, тек да се излије свим беснилом својим. Наједаред груну киша као из кабла. Не потраја ни четврт сахата а окупише цигани. Није да падају, мислиш све секу образе. На овоме времену не би ни бесан кер изишио на поље из куће. Но ловци ћуте и трпе, знају да мора бити и тога, да ће то часом се изтутњити па ће брзо прећи. Тако је и било.

За хајкаче нема ружна времена, фишек је звижнуо, они кретоше хајку. Сваки то наслонио рукав од гуњца на очи, па иде унапред. Нису они криви, што нема ни клета зверета — они су своје истерали, па су се ћутећки домакли ловцима. Ћуте и ловци само што чујеш, где им цакћу орози на пушкама, када их спуштају. Један хајкач прича, како је у оном чуду, кад је онако сипало и пљуштало видео пред собом јелена и три кошуте; куд су продерали не уме да каже, јер није видео ни на десет корака испред себе. Другови му не верују, мисле, да лаже. Циганин је па воли слагати, него да га ко части.

Први се мет ружно изјаловио. Бура се стишала, али зла воља је порасла у свију — види то свако, да данаске нема берићета; но Роман не да рећи, истераће још један мет, како им било, после ће ручати на планини, па отуд ће раније кући. После неколико речи пристаде цело друштво, да се заметне још и други мет. Време се рашчистило, па срамота би била вратити се празних шака. А није ни у реду, кварити домаћину вољу.

Заметоше и други мет. Тек што су хајкачи замакли за брдо, али један шицар из села, који се сишао био у до, да се напије воде из потока, дође горе и рече нешто Роману.

Роман стаде као опарен.

— Где си их видио? Колико их има?

— Замакоше ено у ону честу њих тројица с пушкама, а двојица с торбама.

— То не може бити, Лазаре, да се ниси преварио, да то није био Петар и Јаша?

— Та бог с вама, господине. Као да их сад гледим. »Људи непознати, мора да су отуд некуд од Врдника.

Роману није требало више. Таван облак му се надви над челом, а лице му плану гневом. Код њега жива, да оружани пустолови тумарају по његовој шуми још кад он лови. Звижну у фишек на лугаре, а сподби двоцевку преко среде. И ловци: немојте, чекајте! Таман су нашли ко ће их послушати! Та Роман се не боји никога, до Бога. Прискочише „шицари“ сеоски, да иду они да виде које? Роман махну руком да се не мичу. Сви стадоше као укопани, јер знају, да у њега нема шале.

Роман уђе у шипраг. Није дошао ни до оне суве букве, када му се зачу громки глас: стој, момче! У том плану пушка, прво једна па после друга. Зло и наопако, то није добар знак. Биће крви. Ловци потекоше у шипраг. Још они нису ни улегли, али груну Романова двоцевка прво из једне, па онда из друге цеви и затим наста нема тишина. Е, наопако, ту ће бити мртвих глава. Кога Роман гађа, тај му не ће умаћи. Ловци нагоше брзо кроз младиковину. Кад су претурили на сто корака али имају шта и да виде! Роман поклекнуо десном ногом а леђима се одапрео о букву. Ловачки му шешир у снегу а са чела му лопти крв. Левом руком држи се за срце. У лицу је сав блед.

Прискочише и подигоше га, једва је могао да промуца:

— Убише ме зликовци! Љуљу... и глава му клону на раме поп Стеваново.

— Ко је пуцао, Романе за Бога живога?

Но Роман није дизао главе. За тили часак били су и хајкачи ту. Два најјача момка сподбише га под мишице. Привезаше му рану на челу. — Та није била дубока, тек ако га је драмлија окрзнула јер се сва осула у букву. Но испод леве мишце лоптила је силна крв. Зликовац је гађао баш у срце — и тешко да га није и погодио.

Све бадава кад хоће несрећа! — Свима се још синоћ слутило, да не ће бити добра. У сто добри часа да су се вратили одмах после првога мета — али шта ће кад је он кукавац био највећма навалио. Зар је могао мислити, да ће му бити, јаднику, о глави.

Но ту сад нема чекања. Умочише пешкир у снег и привише му рану на левој сиси. Часом оборише грање те отесаше носила. Тежак је то човек — а где би таки рањеник издржао сат хода до куће па све да га носе на рукама.

Тужан спровод крену се као да прати мртваца. Свако је то дошао блед као крпа. Тежак бол се исписао свакоме на лицу. Такога човека да умлате зликовци из заседе! Под теретом туге нико није ни мислио да пође за убицама у потеру.

Пођоше низ брдо. Уз тихи корак носача чује се само тешко јечање рањениково. Баш као да му нешто ропће у грлу. Нема од њега већ ништа. Да Бог да да дође жив и до куће. Није шала ударити човека драмлијом по сред срца жива.

Поп Стева и намесник бијаху испредњачили, да спреме госпођу Босиљку и Љубицу на ову грдну несрећу. Кад се носачи помолише према кући, излетеше обе јаднице кукавноме Роману у сретање. Кад допадоше до носила па га видеше да већ издише, беше им обема као да их је гром ударио. Љубица се прибра, врисну поново и паде на носила. У тај мах је кукавни Роман Животић издахнуо.

Проклета двоцевка остаде му пуста. Још му је синоћ кобила о глави. —

Лову је био крај. Ловци су овом грдном и ненаданом несрећом били тако потресени, да су само помогли тужној сестри и јадној кћери да се учине прве спреме за укоп. Разишли су се после својим кућама, да прексутра дођу да учине милом покојнику и другу последњу почаст.

Срески судац је предузео одмах најенергичније мере да се зликовцима уђе у траг.

Трећи дан сахранише несретнога Романа Животића али не у сеоском гробљу но по жељи његовој у врх планине на једном видноме чоту. Шуму је волео, у њојзи је живео — у њојзи нека борави и вечити санак. Лаки шумски поветарац доносиће му сваке зоре и вечера миомире горскога цвећа; славуји и косови певаће око њега — онда ће му бити као да није умр’о но као да је и данас жив.

2.

Ево је већ друга година како су се госпођа Босиљка и Љубица доселиле након смрти покојнога Романа у Ч., малено убаво местанце крај Дунава. За тако тешку рану, као што је била ненадна и грозна смрт Романова, нема лека. Време је истина најбољи лекар, залечи је, али се ожиљак познаје до века.

Госпођа Босиљка купила је у Ч. ону лепу кућу крај потока у сред баште, пуне липа и мириснога јоргована. Да нису њих две душе саме у кући, пустила је госпођа Боса у онај кућерак, што је до лагума, некога сиромашка надничара са женом и децом.

На маленом дрвеном доксату своје куће седела би госпођа Боса лети и с јесени са каквим радом на крилу, па би често мислима својим блудела по далекој прошлости. Не један пут би помислила, како је то у животу људскоме да по неки мало добра запамте. Бива тако да се несрећа наклати на некога те га прати од колевке па до гроба. А по неки је опет целога века сретан баш као да се родио у кошуљици. Да је среће, зар би она тако сада самовала? Кад помисли како је имала краснога мужа, ал’ не даде му Бог дана. Па бар да јој је којом срећом брат жив. Шта и шта је пута она још пре толико година слутила, да ће га кад тад снаћи ма каква несрећа, у том опасноме послу његову. Да је, Бог да’, још у школама пош’о другом стазом. Шта би му фалило да је изучио био богословију; онака људа, какав би то био попа! Та живео би сто година, како је то миран живот. Е али он постаде на његову несрећу шумар и дође ето сам себи главе. Шта вреди што су оне зликовце похватали, па је онај један платио главом а они други труну на робији—кад њега више нико не поврати. Па бар да је то дете дочекао и збринуо. Он јој је одредио помоћ док се не уда, али те друго је то кад је отац жив.

И у тим мислима осетила би добра госпођа Боса двојином јачи терет на себи. До сада је била она томе детету само мати - али сада му је она и отац и мајка. Кад помисли, да је љубичина срећа сада у њезиним рукама, уздахне горко. Данас је тешко и мушко, а камо ли с женском децом. Човек роди, одрани га, брине се за њега, упути га — па ти дође туђ човек из света, бајаги срећа је, е сад подај му своје чедо, јединче своје — а ко зна шта га чека? Баш ти је то данас изишао чудан свет! САстану се, узму се тако двоје па често не саставе ни пуну годину, па онда опет свако себи. Тога чуда није било док је она девовала. Али и младеж је онда била сасвим другачија. Није ти ту било да се заволе чим се виде. Знали су се онда годинама, заједно су расли, заједно су се играли, у школу ишли, па су се, кад су одрасли, истом онда обегенисали. И све је то гледао и отац и мати својим очима — и шта и шта пута се говорило: то и то је једно другом намењено. О љубави није ту било много спомена. Знају се, узму се а љубав дође после и сама. А сад је то сасвим окренуло на другу. Он из Баната а она из Срема. Виде се први пут у веку -- она се допадне њему а он њојзи. Бајаги заљубили се једно у друго. Док длан о длан а они се већ и узели! Бож’ опрости иде ти то сада баш к’о на вашару. Онако није ни чудо што им се тек после свиће пред очима кад је већ доцкан. После су им криве проводаџије и не знам ко — е ал’ тако је то. Сад је ваљда некуд и друга планета, кад се свет тако окренуо на горе.

У таким мислима госпођа би Боса сва претрнула кад је помислила, да је и њезина Љубица данас сутра па девојка на удају. Истина да је још млада, тек је узела седамнаесту — али све бадава, ту је већ она. Дуго неће већ трајати, јавиће се и њојзи срећа — и онда, онда ће то бити од свију тешких тренутака најтежи тренутак у животу госпође Босе. Камо њезине лепе среће, да је Бог њу примио пре Романа, па је данас не би морила та тешка брига. Тек бадава је то, друго је човек а друго је жена, та он ју је родио — он би се знао најбоље и састарати за њу.

Но Бог се брине сиротама — мислила је госпођа Боса а Љубица је паметно дете. Огрешила би душу кад би рекла, да је она досада што урадила о својој глави а да то није било по вољи њезиној нани. Па ваљда не ће ни од сада. А друго имао је њезин покојни отац толико пријатеља, све честитих људи, који нису заборавили на његово сироче ма да њега нема. Кад већ дође до чега, наћи ће се и ти пријатељи на помоћи. А напослетку опет Бог срећу дели. Не бива ти ништа без божије.

Док се госпођа Боса тако из дана у дан тешко бринула, није Љубица ни слутила откуда ничу силне бриге на челу њезине добре нане.

Љубица није била више дете кад јој је отац погинуо. Несрећа очева потресла је кћер у дубини душу њене. У први мах беше јој да је то као неки тежак сан. Тек кад је видела да су јој оца спустили у раку — онда јој јад пао на срце. Са очева гроба довели су је кући готово у пола мртва. Сутра дан осванула је у врућици. Пуних шест недеља дана борила се њезина млада снага дивовски против ватруштине што је претила да ће јој сагорети живот. Већ је грануло и пролеће, када је госпођа Боса могла рећи: хвала Богу спасена је!

Од те тешке болетице ваљда јој остао и онај сетан вео што јој се кадшто наднесе на очи као лак облачак над ведро небо. Но човек је тврђи од камена а благословена младост одоли и најтежем удару у животу.

Љубица се брзо опоравила у мирисном горском ваздуху. Сва природа дахнула је са пролећа новим животом. — Но како је то јадном сирочету било сада све друкчије. Бисерне росне капљице по шумскоме цвећу биле су њојзи сада сузе, што их шума лије за њезиним оцем, који је шуму тако волео и неговао. Славујева песма била је туга шумских певача, које је Роман бранио и чувао од оштрога кљуна кобинога и од зуба неситога лиса. Па кад поветарац раном зором или тихим вечером заљуља лиснате круне стогодишњих храстова и букава, то грање чисто јечи од бола а кроз лишће као да бруји из далека тиха мртвачка песма: „.“

Куд год погледи све је опомиње на милога родитеља, који је њу љубио као очи у глави. Сада кад га је изгубила, сад тек осећа шта је имала у њему.

Често пута украде се сама из куће да нико не види па се упути на његов гроб. Падне на побусану умку, обавије руке своје око храстовога крста и неизмерни бол јој испуни душу. У томе часу најволела би да је узањ у тавноме гробу. Пушка плане у долу, пуцањ зајаокне и пробија се кроз планину — Љубица се тргне и задрхће, стари храстови повијају пред њоме своје гране а из лиснастих круна као да се чује шапат: не бој се, ми смо ту — верни другари твога оца! Плашљива срна претрчи на прескоку, стане и зирне за часак у девојку на гробу ловчеву савије у честу и само што се још чује тихо кршкање сувади. За лаком срном отме се Љубици око далеко изнад брегова до у то плаво небо — а са њега као да је гледе очи мајке њезине. У срце се прикрада над — та она није сама, сасвим сама, на овоме свету — још су топле груди њезине добре нане Та ево је њезина нана и сада грли, моли и приклиње да устане са гроба, да не убија себе кад нема помоћи.

Нада је рајски цвет, кога је Бог усадио у човеково срце а пупољак му је у девојачкоме срцу. Љубици је лакше кад се исплаче на очеву гробу. Зна то и госпођа Боса па је пушта, јер боље да се дете и истужи, него да јој сузе падну на срце.

О ускрсу су дале Роману по године у сеоској цркви па су се преселиле у Ч. Љубица није никада живела у свету, она је горско чедо, срна која треба истом да се препитоми међу људима. Тешко се одвојила о, шуме у којој је одрасла а још теже од очева гроба у коме јој лежи све благо њезино.

Кад су дошли у Ч., Љубица није три месеца дана крочила ногом никуда из куће. Госпођа Боца се била већ тешко забринула за своје чедо. Боли и њу смрт братовља — та њега једнога имала је на овоме свету — али силом се не може ништа. Тужан тужноме није од утехе, зато је пустила Љубицу, да се прво мало смири у тихој осами њихове куће па ју је после нешто силом нешто милом одвела у грк-Стевану кућу и упознала са грковом Савком. Савка јој је била другарица по годинама, а добро и весело девојче као тица на грани. Чим су се Љубица и Савка виделе, одмах су се заволеле, као да су заједно одрасле.

Грк Стеван је био први трговац у селу. Кућа му је била на гласу од старине. Покојнога Романа је знао одавна, лепо су се пазили ма да су се ретко виђали. Грк Стеван је истина долазио до Романа када је узимао по десетак ланаца шуме те сек’о дрва за градљику и за огрев по спахињској шуми. Али има већ десетак година како се грк Стеван не бави више том радњом, јер се нешто отежао. Сина Милана дао је на школе а иначе нема кога ко би га прихватио; јер осим Милана и Савке и нема више деце. А ако ћемо нашто, човек је лепо стек’о па му није ни нужда да се бакће више толико, кад може лепо да живи и од својих „грунтова.“ Оно мало дућана што још држи, то је више жени за љубав — и да му ко дође на диван. Лети га по подне готово и не отвара — полије га, простре меки ћилимац на кожње канабе па проспава по један сат у оној лепој хладовини.

И грк-Стевановој жени је мило што се Романова сестра сиротица доселила у њихово место. Имаће она и кћи јој бар друштва. У месту слабо и има бољих кућа, једна да реку нотарошева и попова, али с поповом се не живе најбоље, нешто рад општине а и поша је некуд чудна жена, нико њојзи није раван. Љубица и Савка биле су не само другарице — него су се за мало тако сљубиле као два пупољка на једној петељци. Није било дана да нису биле заједно, што једна замисли то друга заусти. У чистом девојачком загрљају веселе Савке дошла је и Љубица мало по мало к себи. Из дана у дан па је бивала све живља. На пригревици сестринске љубави Савкине развијао се у Љубици нови живот као пупољак на јутарњем сунцу. Љубав је тајанствена моћ, која разгања тужне и црне мисли. »Љубица је љубила Савку као да јој је рођена сестра. Од миља једнако су се носиле, једнако су се чешљале а често су у једном кревету спавале па кад се загрле и срце наслоне на срце, а оно се две чисте девојачке душе слију у једно те мислиш да су једна душа у два тела.

Савка је била у свету. Била је чак у Башкој у Оџацима у школи. Била је ваљда већ десетак пута са својима и у вароши, па јесенас кад су Милана први пут водили горе на школе чак и у Пешти. Онако жива и расговорна кад почне да прича и описује Љубици шта је све видела, — Љубица би је слушала три дана и три ноћи без престанка.

Савка је умела тако лепо да прича, да је Љубица после по године знала све то на изуст, а чинило јој се да је она са Савком све то видела и сама. Познала је свет онако, како се огледао у срцу њезине другарице — и свет је тај био тако леп, да је доиста милина човеку што је жив.

А шта ће о томе свету тек да прича Савкин брат Милан док се данас сутра врати из Пеште. Савка се радовала своме брату — радовала му се и Љубица, ма да га није никада ни видела. Кад су се њих две упознале, Милан је био већ на школама. Но зна она њега из сестриних разговора, зна му сваку длаку на глави, као да га гледи пред собом, јер га је Савка сто пута описала другарици од пете до главе.

Једнога дана уранила је Савка пре зоре па је дотрчала Љубици.

— Погоди, Љубице, шта је ново? — Сутра долази Милан из Пеште, писао нам је по грк-Марку. — А да знаш само ко још долази с њиме, — одмах би ме пољубила.

— Пољубићу ја тебе и без тога — рече Љубица заруменивши и притиште врео пољуб на другаричина уста.

— Долази Рајко Божић — јуриста, Миланов најбољи друг па ће бити целе, вакације овде. Ух Боже, ала бих волела да је леп! А ти Љубице?

— Ја не знам ни Милана ни Рајка — рече Љубица — та ти знаш да ја не познајем још ни једнога младога момка на свету.

— Чувај се! — попрети Савка враголасто — кажу да су пештански ђаци први момци!

Сутра дан изиђоше сви пред лађу. Није шала, долази грк Стеванов син кући са школа. Чак и господин натарош су се подигли да га дочекају. Савка је силом довукла и Љубицу.

Лађа, стаде а из њих испадоше и Милан и Рајко.

Милан како изиђе полети оцу, мајци и сеји у загрљај. Од тешке радости није другога ни видео. Рајко је стао мало у крај, бајаги се нешто освртао за пртљагом а у истини је чекао, да га Милан прикаже својима и осталом друштву.

Љубица се била тако збунила да у први мах није знала ни који је Рајко? Оборила очи земљи па не сме да их дигне ни за живу главу. Тек кад су се кренули у село — спазила је кришом испод очију, да је један смеђ а други црномањаст. Смеђи је био Милан а црномањасти Рајко.

Још се Пештанци нису људски ни одморили од пута а већ је у Ч. настао нови живот. Узбунило се све село. Прве суботе чула се са игришта на сеоском брегу нова песма сеоских девојака:

„У Милана коса смеђа У срце ме вређа — А у Рајка коса врана На срцу ми рана. Еј!

Чује то и Милан и Рајко, ћуте али се поносе. Савка их задиркује како су свим сеоским девојкама завртели мозак и чак се и попова Мица нешто распитује за њих.

У прву недељу били су Пештанци у цркви па после литурђије праве „визите.“ — Наравно „прву“ ће код госпође Босе и Љубице.

Госпођа Боса их је лепо примила; мило јој да позна честите младиће, каже им како је слушала, да су обојица добри ђаци и светује их као мати да остану таки и даље све док не сврше школе. Љубица је стидљиво поновила познанство. Неки неописани страх јој је ушао у срце кад је видела оба младића пред собом — у први мах хтеде да прне као лака срна. Али ноге јој се скратише, задрхта лако у целоме телу а румен је обли по лицу да су јој се образи, запламтели. Не зна ни сама гата им је рекла на њихов поздрав. Ухватила се једном руком за столицу, јер се бојала, да ће од стида пропасти у земљу. Спаде јој камен са срца када се Милан и Рајко дигоше и опростише.

— О брате, Рајко, ала је то дивна девојка! — кликну Милан кад изиђоше на улицу. — Ја сам мислио да Савка претерује у својим писмима. Али ово је, брате, дивота, као вила!

— Лепа девојка — рече Рајко нешто замишљено — да је у Пешти залудила би целу „Преодницу.“

— Та шта „Преодницу“ залудила би та, брајко равну Пешту о сав Будим град! — рече Милан у заносу.

— Та чувај се само ти — прихватиће Рајко и погледа чисто љутито у свога друга.

— Ни бриге те, сиви тићу! Моје срце гине већ за другом — одговори Милан чисто певајући. — Ал’ видим већ, ти ћеш, брајко, пропасти!

Рајко заћута и гледаше само немо преда се. Обојица се жураху да стигну до натарошеве куће, док још није зазвонило подне.

3.

У ђачкоме животу је последњи месец школске године најтежи али и најрадоснији. При крају године полажу се испити, али се при крају године спремају ђаци и кући. Помисао, да ће данас сутра бити краја трудноме раду, да ће са веселим срцем и лаком душом полетети мајци, оцу, сеји у загрљај — та помисао олакшава последње тешке дане школске.

То осећа сваки ђак; то је осећао и грк-Стеванов Милан, ма да је прве године права посао најлакши, јер је тако рећи никакав. Испита и нема, а „колоквује“ само онај, који има стипендију. Богатији ђак употребљава прву годину права да стресе са себе школску прашину. Учећи осам година гимназију попала га је „мемла од камена“, сад мисли да треба да уђе у нови, слободни живот универзитетскога грађанина.

Милан је ушао у тај нови живот под окриљем Рајка Божића, јуристе у трећој години.

Рајко је био у Пешти чувен јуриста. Био је истина сиромашак, мати му је шваља у С. и има осим њега још две кћери, које раде за другога. Муче се, раде, живе и домећу Рајку оно што му треба, да са стипендијом може изићи на крај у великом свету.

Рајко је био врло одличан ђак.

Испит зрелости положио је с одликовањем, а и на првом државном испиту показао се као врло добар зналац римскога и црквенога права. Но другови Рајкови ценили су у њему осим доброга ђака — милога друга. И доиста је Рајко био врло мио момак. Леп као писан а увек весео и добре воље. Уз то је волео добро друштво него бог зна шта, а и како га не би волео, кад је био као створен за друговање. Кад се раздрага, наслони своју виолину под браду, затресе својом бујном, кокоравом косом па почне тананим гудалом да извија ону сетну песму: „.“ Та није да је уме него нема му равна. Одмах се заблистају друговима му сузе у очима. У целој Пешти нико не уме да игра коло тако као Рајко Божић. Не знаш које игра боље, да ли оно бачко што се игра бесно плаховито; да ли сремско што се везе ситно накићено; да ли оно велико банатско што се таласа као зреле шенице. Једно је што му замерају сви који га познају а то је — што је тако ужасан ноћник.

Пештански грађани Срби знају Рајка, воле га, јер често и лепо им поји у цркви; али ипак држе, да је велика бекрија. Другови га бране, веле: жива му је крв па мора зар сваке треће ноћи да плахује, да се истутњи док се мало не смири.

За чудо дивно како се нови ђаци, што дођу први пут горе на науке, одмах приљубе Рајку Божићу. А и како не би, кад је он свуда први — и у школи и у кавани и у бирту и свуда где год хоћеш.

Нема тога што Рајко не уме и не зна. Билијара игра као маргер, кеца зна у прсте, пије готово свако пиће, познаје све пештанске у будимске бирташе, зна да набави новаца кад год хоћеш. Златан сат и прстење уме да заложи на строструку залогу, па зна ти Рајко чак и оне Чивуте који дају новаца „на индекс.“

Ко год што треба а не зна и не уме, тај ти иде управо Рајку. Свакога ће ти он упутити куд треба, казаће му како да ради. Отуда је да сваки воли Рајка као најбољега друга.

Рајку годи оваки живот да не може бити боље; он је увек са свима у љубави па њему је увек најбоље. Истина да је он у целоме друштву најсиромашнији, али шта ће му новаца кад их има у његових другова. Док у једнога нестане, добије други — па се то увек лепо живи. Пре подне у школу, по подне у кавану, из каване у биртију на вечеру, с вечере опет у другу кавану — па у том сване и зора „јер сванути мора“. Кад се то учи то се не пита, доста је кад се зна о испиту.

Рајко је и Милана увео у живот, он је „начинио од њега човека,“ посветио га је у све тајне ђачкога благовања, а Милан му је био одан кесом и душом — до гроба. Шта и шта су пута њих двојица ишли из бирцуза зором чак у будимске планине да терају мамурлук.

Бивало је кашто да удари страшна суша у џепове, па им нема ни од куда ни клете. Рајко би онда упутио Милана како ће се докопати мамине па и сејине кесе а да му отац и не зна. Док је Милану Рајка, није га било ни бриге како ће свршити права у Пешти.

Но што је било било. Кад су обојица дошли у Ч. да проведу школски одмор, заверили су се још на лађи, да ће код куће бити „други људи.“ У селу немаш ни с киме све да би и хтео; ко осване при чаши, зна га сутра не само комшилук него све село.

Шта су њих двојица по Пешти радили, то нико не зна а на послетку шта се то кога и тиче? Ако је грк-Марко, кад је био горе на вашару, што и видео и начуо, ваљда није луд да приповеда. Ћутаће он још те како, јер је и он једне ноћи војевао с њима до зоре. Да га чује откуда његова Марта, боме пресело би и њему.

Милан и Рајко наумили су да проживе вакацију по вољи, да се људски одморе од штрапаца пештанскога живота.

Мати и Савка угађали су им као малој деци. Још пре но што ће доћи, већ се помишљало, шта ће све радити док дођу? Најлепша живина остављала се на страну, да се коље кад они дођу — по винограду су се одабирале воћке, које ће се брати док он буду код куће.

Истина да им грк-Стеван није дао прва три дана ни данути. Седи с њима по цео дан у своме празном дућану. Запалио дугачку лулу на камиш. Футошки дуван се све клобучи у лули а грк-Стеван бистри високу политику. Морали су му на танко описати шта мисле ти Маџари и та њихова „дијета.“ Грк-Стеван пита мудро а они му још мудрије одговарају. Он савије лево а они за њиме. Проба, као човек који се разуме у политици да их к’о наведе мало и на танак лед. Ајак не може да их добије пода се. Он њима по једну а они њему све по десет. Види грк-Стеван да су то „штудије.“ Допада му се да су бистри момци; нису седили у скамији бадава. Јест и његов Милан зрео, али Рајко је старији па и вештији. Кад говори све слади не верује грк-Стеван, да би и господин нотарош умео много боље а тек је он човек а они су тако рећи још деца. Није овамо онамо баш му је по вољи и син а гост још и већма. Мило му је, што му је дете нашло тако ваљана друга. Та честити се траже и нађу. Кажи ми с ким идеш па ћу ти рећи ко си. Добро друштво много чини; баш воли грк-Стеван што му је његов Милан тако обегенисао Рајка.

Грк-Стеван је добио велику вољу, да се свако по подне мало продивани с Миланом и Рајком, али га окупила она његова, да остави децу с миром. Нису ли се они зар целу годину дана доста мучили с науком него да их сада још и он езаминира.

— Ајд окани се већ једном те твоје политике — рекла би госпођа Ката своме човеку — нису они дошли из Пеште да слушају твоја приклапања. Пусти децу, нек мало по вољи проживе.

— Е гле ти ње! — осекнуо би се грк-Стеван — гледај ти само твога посла, бабо, а не мешај се у учене ствари!

Грк-Стеван је имао кашто обичај, да сузбије своју Кату, али није никада терао мак на конац. Њезина је била увек и преча и старија. Тако је то већ од како су се узели. Тако је било и сада. Пустио је децу да раде што им драго, јер и онако је већ трећи дан, како због политике није прилегао по подне. За то му је женин прекор дошао као наручен.

Милан и Рајко су после прве посете чешће одлазили госпођи Боси. Кад год би Савка ишла Љубици — а ишла јој је сваки дан — увек би је и њих двојица пратила. Кад Љубица опет дође Савци, прате је са Савком кући.

Љубица није више била тако плашљива. Свикла је да разговара са Миланом и Рајком па се мало припитомила. Но ипак кад год је Рајко ослови а она се чисто тргне. Увек јој се види како сва застрепи од његове речи и не сме да погледа у њега.

Кад су је синоћ допратили кући, а она села по вечери на доксат у кући, па се загледала у звездано небо. По небу плови месец, а уз њега трепере миријаде сјајних звезда. Уочила ону сићушну звезду у крај неба и нека неодољива чежња је вуче ка тој плавој пучини. Час по, па осети, да је нешто то текне у срце; уздахне и сама не зна за што; тргне се брзо, јер јој се учини, да иза оне мајушне звезде провири на мах два сјајна ока — Рајкова. Скочи плаховито са столице, као да би да бежи.

Уђе нагло у своју одају, пољуби госпођу Босу брзо у чело и у руку, и пожури се у легло. Узалуд тражи санка на мекој постељи; преврће се немирно, час на једну, час на другу страну. Таман да сведе очи а с сеоске куле избијају сати већ поноћ. Сваки ударац звона као да бије о њезине узбуркане груди. За часак сведе очи. Сан је вара шареним сликама, и уткива у њих час плаву косу Савкину, час црне очи Рајкове, час опет велике наочаре њезине слатке нане. Тргне се као из некога тешкога бунила. Прекрсти се полако и упре очи своје у лик мајке божу што виси о дувару. Месечева зрака прикрала се у мирну одају, пала мајци божијој баш на лице, па јој се чело светли као она тиха звезда у даљини. То је умири за часак, а томе се прикраде и сан, те Љубица не чује а у селу кукуречу већ први петли. Кад је сутра дан устала, прва јој је мисао била као обично Савка, али сад већ и — Рајко. И при тој помисли створи се и нехотице пред својим огледалом. Чисто се тргла, кад је видела, како је сва поруменела, од образа па чак до снежних, облих рамена.

Бистроме Милану није се отело, да је Рајко замакнуо оком за Љубицу. Ономад нешто разговор о певању и о песмама. Љубица каже, како воли песме, многу је прибележила од сеоских девојака, како би волела да има песмарицу пуну најлепших песама. Рајку се није омакла та њезина жеља и ево већ пети дан, како не леже као обично. Купио је књигу чисте, беле хартије, укоричио је лепо, па свако вече исписује песме по сећању. Милан га час по задиркује, пита га: не пише ли то за Љубицу? Рајко му се опире, вели да је рад да прибележи песме што их знаде да их не би поборавио. У писању застане често, као да не може да се сети, а оно у истину учини му се као да су се светле очи Љубичине прикрале, па гледе, шта он то шара по хартији. Милан час по захрче у својој постељи па га немило тргне из његових сањарија.

Шести дан је била песмарица готова, но Рајко је није смео да преда Љубици. Милан као у шали рекао Савци да подметне песмарицу Љубици, да се и не осети. Он ће је украсти од Рајка. Савка је примила братовљеву шалу за збиљу — и сутра дан је осванула Рајкова песмарица Љубици под узглављем.

Кад је Љубица нашла песмарицу, сва се стресла од страха. Скратиле су јој се руке, не сме чисто да је дирне. Планула је гневом на своју несташну другу, али ипак јој је свако словце у песмарици пламтело неком неодољивом чаробном силом. Учини јој се као да се свако писме савија и превија, па је чисто моли и преклиње, да га узме на своје беле, руке. Љубица гледи у нема али читка слова а глава је чисто заноси. Не сме да такне књижицу руком, јер јој се чини, да би се руковала са Рајком. И при тој помисли сва се стреса, као да већ осећа притисак руке његове. Од страха лати ћерћели-убрус, баци га преко песмарице, омота га брзо као муња око књижице, отвори свој долап и тури песмарицу и под најдубљега дењка од убруса, где но стаје дгуње и кесица од метвице. Тек кад је залупила долап — пао јој је тежак камен срца. Крупан зној лио јој је са чела. — Тешко њојзи, да је откуда ударила њезина нана. Овако ће та књижица остати њезина прва али вечита тајна!

Милан и Рајко посетили су и попина. Госпођа Ката се мало к’о и опирала била тој посети, али Милан је изјавио одлучно, да се њега не тиче шта су они имали међу собом. У реду је да им оду, јер је то ипак прва кућа у месту а он је са покојним попиним сином ишао заједно у школу. После ове посете попустила је и попадија; она одмах у недељу прва приближила у цркви госпођи Кати и честитала јој је како има краснога сина. Да је Бог дао сад би већ и њен покојни Славко био толики. Баш јој се Милан допада, изашао је читав човек.

То је поласкало госпођи Кати, бадава мати је; кад је то по подне дошао и попа да врати посету — надовезала се опет жица међу грк-Стевановом и попином кућом. Оно, ако ћемо на што, они нису, баш право рећи, никад ни прекидали једно с другим, само су се нешто као туђили и нису били онако своји као од пре. Сад је то било па и прошло а после тога дошла је и попадија са својом ћерком Милицом госпођи Кати и Савци у походе.

У идућу недељу после тога изаћи ће по подне грк-Стеванов виноград, што не беше ни четврт сахата иза места на ономе лепоме брежуљку одмах испод шуме.

Госпођа Ката и Савка спремале су се још у суботу за тај дан. Намесиле су два пуна сита погачица за мушке а пите с ораси и гурабије за женске — јер ће бити доста друштва. Доћи ће им госпођа Боса и Љубица, па онда грк Марко и његова жена Марта, па цела натарошева и попина кућа. Тесто и вино понеће се од куће а на пољу ће се пећи свињски ћевап и печење од живине на ражњу. Савка, Љубица и Милица су се радовале томе излету, само ако буде лепо време.

Кад сутра а оно дан као да су наручили. Ведро па топло да им је милина. Друштво ће изаћи по подне после мале вечерње. Та близо је, док удариш длан о длан а њих ево у винограду. Домаћица и Савка изашле су одмах по ручку да наређују шта треба. И Љубица је изашла с њима, да помогне ако шта затреба.

Око пет сати, кад се мало захладило ето ти им званица. Таман као што треба Старији заседоше под орах што је пред кућом. Диване па пијуцкају у извору ухлађенога вина. Гледа како ђутуричар креше ражањ па надева ћевап. Како које парче надене а он га поспе мало ситним луком, зеленом паприком и закити парченцетом сланине. Попи већ цури чорба на уста. Чисто бих га очима јео. Господин натарош опљуцкује а леви му се брк смеши. Грк Марко узео очишћену кљукану гуску на длан и све је тапка од милине. Али ће се слади! Грк-Стеван само жмири и ужива.

Попадија је с девојкама, Миланом, Рајком и натарошевим писаром отишла мало до шуме да се прођу; госпођа Боца је села на наслоњачу од беле лозе па дивани с госпођом Мартом о памуку и о живини -- само се госпођа Ката још мува овамо и онамо да погледи још једном, је ли све у своме реду.

Истом они из шуме а кисела се чорба већ пуши на столу. Поседаше да вечерају. Сунце је већ пало за планину, вечер се тихо спушта а на ведроме небу помаља се вечерњача. Вечерас ће бити лепа месечина па то се нико и не жури. У селу се већ пале свеће по кућама а друштво истом што је попило тек прву здравицу. Господин попа је наздравио омладини, јер на млађима свет остаје. Рајко се кратко али језгровито захваљује у име своје и Миланово и свију својих другова; диже чашу у здравље домаћинове чистите куће која га је примила као свога сина. Рачуна ово вече у најлепше часове свога живота. Истом што су се изређале здравице, ал’ нестаде Милана и Рајка из друштва. Отишли су бајаги доле у поток на извор. На планини се руђаше једно место као да је небо све крваво — месец се помаљаше. У који мах да искочи над планину, зачу се од извора тиха свирка. Беше баш као да ко махну гудалом преко жица.

Цело друштво прену и даде ухо на ону страну. За мало, па се извише други јаснији гласи, баш као оно гласак славуја кад прене из првога сна. И сад се осу читав рој од гласова — све један другога вија. Један вришти, други прижељкује, трећи кличе — као да је јато шумских певача удесило своју умилну песму. То беху гласови виолине у рукама вештога свирача.

После краткога увода, поче да се извија лепо и јасно мелодија народне песме: „“ — али некуд тако извијена, испреплетана и извезена неким чудни, дивним гласовима, које још нико никад није чуо.

Љубица ослушкиваше недоумице те чаробне гласе. У грудима јој се буђаше неки нови, чудни свет. Беше јој као да јој душа њезина узлеће на крилима од тих меких и тужних звукова, па се опија час нежном тугом, час опет неком рајском слашћу. У срцу њезином запојаше исти звуци, нечујно се разлеваше иста песма по њезиним грудима. — Од милине јој чисто задрхташе усне, не да запоје ту дивну песму, но више да се помоле Богу „на сред села код крста зелена.“ А за кога? За онога, који је очарао душу њезину том песмом, за онога, који је дивним звуцима уздигао је са земље, па је узнео на небо, Богу пред престоље.

У тај мах умукну свирач и пун месец обасја — Рајка, који је с гудалом у руци био чисто искочио из џбуна, застао па је нетренимице гледао у друштво око стола, — Љубицу.

Све друштво запљеска од милине рукама и поздрави свирача громким ускликом. Но Рајко се беше толико занео, да је чисто причуо тај усклик — његове очи тражаху беле ручице Љубичине, али оне се не мицаху са крила њезина. Љубица је седела као нем кип. У образу не имађаше ни капи крви.

Тек кад се Рајко примакнуо столу, кад га је грк-Стеван загрлио и пољубио у чело — тргла се »Љубица из свога милога, чаробнога заноса.

На свирача се осу хвала као бујица само она у коју је он час по немо упирао очи, она је седела као да је занемела. На њене велике плаве очи надвио се за часак танак, сетан вео. — Заблистао је, задрхтао је, кано капља росе на цветку па је опет нестао. Нико га није видео — али видело га је соколово око Рајка Божића. Та суза што је нагла на те дивне очи па је опет тргла натраг — то беше најмилија награда, најдивнији усклик срца Љубичинога вештоме свирачу.

Друштво је навалило на Рајка да им одсвира још коју лепу песму. Он се изговараше да не може, та давно није већ свирао па су му се прсти чисто укочили а пада и вечерња роса па су му жице забрекле.

На место да им свира поче тихим гласом да пева: „Тавна ноћи, пуна ти си хлада.“ Глас му је час дрхтао и треперио као лишће на јасици час се опет повијао меко као грање на жалосној врби.

Љубица је наданимице упрла очи у певача као да би да упије сваку трилу са рујних му усана. У заносу своме није ни знала да гледи у очи ономе, кога до сада није смела људски ни да погледа.

Рајкова песма оживела је с нова друштво. Нико није ни мислио да се креће. Тек сада су се раздрагали. Песма вија песму. Попа је славан појац, час по почне по коју црквену. Грк-Марко је први типичар у селу па не да попи напред. Што он уме да отпоји. „“ то више нема. Али кад им Рајко отпојао још „“ признао је и попа и грк-Марко, да нису свога века никада чули лепше појати.

Рајко је био јунак тога вечера. Грк-Стеван га је све цмакао а грк-Марко у мало што га није од милине удавио. Тако га је био незграпно загрлио. Кад је госпођа Ката видела, да су се старији већ добро загрејали рече да нема више вина. — Тиме се учини разлаз.

Месец је већ високо одскочио, кад се друштво кренуло дома. Госпођа Боса и домаћице су селе на кола а Рајко је уз пут морао помоћи мало натарошу, јер је овај имао кокошију слепоћу па се сваки час спотицао. Милан је подупирао грк-Марка да не клима ни тамо ни амо. Девојке су се узеле под руку па су под окриљем госпође поше, коју је водио нотарошев писар, измакле мало напред. Мало па стану да се ишчекају. Грк-Стевану се прохтело да уз пут отпевају још једанпут његову песму: „“

Ударили су неким џомбавим стареником па им и песма иде сложно неједнако.

Кад је Рајко при растанку стиснуо Љубицу за руку, осетио је, да јој је рука лако задрхтала у његовој, па је за часак чисто застала. Беше му, као да га је у томе часу прострујила муња.

Љубица је нагла уз басамаке од доксата да је госпођа Боса једва могла за њоме. Још није добро ни свукла своју добру нану, а већ ју је пољубила у руку и у чело.

Беше јој тако нешто чудно у грудима, да је мислила: сад ће се одмах угушити.

Улети у своју одају, отвори нагло долап, и трже из њега песмарицу. Одвија је, из убруса, а руке јој дршћу. Отвори је, и очи јој падоше на прву песму: „“. У истоме тренутку стиште књигу на усне, а поситним словима осу се неброј врелих пољубаца.

Пун месец се надвириваше на прозор, да буде неми сведок свечаноме тренутку, у коме је планула и разбуктала се најсветија страст прве љубави у овоме чистоме девојачкоме срцу.

4.

У срцу Љубице Животићеве пробудио се нов свет. Кад је сутра дан устала и нехотице је почела да певуца. Да је ко стао па ослушкивао, чуо би како јој се на усне прикрада песма: „Сунце јарко!“ У белом јутарњем недоруву стала је пред огледало, расплела је своју густу косу па је спустила по снежним раменима. Смеђа коса пала јој је готово до колена. Љубица је данас први пут У своме веку погледала у огледало, да види како јој доликује коса? Упрла је своје велике плаве очи у лик, што јој се оштро изузимаше у чистоме огледалу; гледала је дуго, дуго у њега, јер јој дође као да не познаје саму себе. Час по махне белим чешљем кроз своју густу косу, застане па опет гледи. Хитри прсти, који су од пре умели за тили часак да оплету од сте бујне косе мирисне курјуке, данас кас да беху сасвим заборавили на свој посао. Љубица је махнула два триред танким уплетником па је опет застала. Лако полако па јој се у душу прикрало синоћне вече, само што то не беше сада више вече но сјајни дан.

Чињаше јој се да је негде далеко у свету. Око ње се дала цветна ливада, у сред ливаде на домак шумици лепа кућица, иста онаква као што је она у којој се родила. У шумици поје тице, косови и славуји, али за часак па су застанули песмом а из даљине се чују они чаробни синоћни звуци. Звуци иду све ближе и ближе. На један пут искочи из шуме — Рајко и потеже да је загрли.

Љубица врисну, скочи испред огледала јер осети да је у исти мах неко притиште на груди.

— Та ја сам, лудице моја! — зачу се у исти мах Савкин весели глас — дошла сам да видим како си спавала? Да ниси што ружно сањала, голубице?

— Иди Савка, како си ме уплашила! — плану Љубица чисто љутито на своју другарицу.

Савка стаде пред своју миленицу и погледа јој оштро у очи.

— Хоћу сада да ми право кажеш, куд си се тако замислила, кад ниси ни чула да сам ушла у собу? Говори!

— Нисам никуда — рече Љубица ти шије и обори своје плаве очи земљи.

— Љубице! Љубице! — рече Савка и диже прст претећи — кажи право, јер знам шта мислиш. Од мене се не ћеш сакрити ни под земљом.

Љубица је на ове речи сва поруменела. Беше као да јој је жарки пламен у један мах преплануо и лице и снежна рамена.

У забуни својој промуца нешто, али Савка јој не даде да дође до речи. Загрли је нежно и поче да је љуби по коси.

— Све знам. Ћути, не говори ништа. Милан ми је још синоћ све казао....

— Милан ти је казао? А шта ти је рекао? — прихвати Љубица нагло и отрже се из другаричинога загрљаја.

— Та лагано, није ништа, не бој се! — рече Савка доброћудо.

— А зар он зна? — наваљиваше Љубица на другарицу.

— Не знам зна ли од тебе — али ја знам из његових уста, да би он био најсрећнији на свету кад би ти пошла за њега! —

— Шта, шта? — убрза Љубица и речи јој чисто застадоше на уснама.

— Ти за њега, а ја за Рајка! Па да виш живота! — кликну Савка, спопаде Љубицу обема рукама за рамена и стаде је вртити око себе.

— Та пусти ме, ако Бога знаш, угушићу се плану Љубица и покуша да се отргне из Савкиних руку.

Не ћу те пустити, док не кажеш да хоћеш — наваљиваше Савка стиснувши уздрхталу Љубицу још већма на груди.

Љубица беше се навукла магла на очи. Дође јој у тај мах, као да јој је сав свет пао на груди. Чула је из уста Савкиних и чисто не верује сама себи. Ноге јој клецаху, беше јој као да се наднела над неку неизмерну дубину. Савка — њезина једина и најбоља другарица, обухватила је рукама и хоће да је рине у — понор! У том часу јој се смрче пред очима и глава јој клону на Савкино раме.

— Та Љубице, Љубице! Шта ти је? — викну Савка уплашено и потеже из све снаге да положи онесвеслу другарицу на постељу.

У тај мах удариће и госпођа Боса на врата.

— Леле мене а шта је то!? — викну стара госпођа и потеже уплашено постељи на коју је Савка већ била положила Љубицу.

— Ништа, ништа, нано, не бој се, проћиће! — промуца Љубица бледа као крпа. Савка се шалила обрнула ме је око себе па ми дође мало несвест у главу. Молим те чашу воде!

Госпођа Боса изиђе нагло из одаје.

— Хвала Богу — прихвати Савка живо — ја сам мислила умрећеш од радости. Благо моме брату Милану, док му кажем....

— Кумим те Богом живим! — плану Љубица и скочи с постеље као да је муња ошинула — ако ти је мио мој живот, не говори ником ништа!

При овим речима Љубица је задрхтала као прут а глас јој дође чисто молећи.

— Па добро, не ћу му рећи. И боље му ти то сама кажеш. Немој се, душо, срдити, рече Савка чисто тужно.

И Савка приђе Љубици да је поново загрли. Кад јој се дотаче руке, подиђе Љубицу језа да се сва стресла. Беше јој као да се руком дотакла змије.

— Не дирај ме молим те — рече Љубица опоро — јер....

У тај мах уђе госпођа Боса са чашом воде у руци, и кад спази Љубицу на сред собе викну:

— Ид’те, децо, како сте ме уплашили! Савка притрча госпођи Боси, узе јој чашу из руке и принесе је Љубици.

Љубица натегне нагло чашу хладне воде и свака кап, ма да беше хладна ледена, падаше јој на срце као усијано олово. У тај мах севну јој чудна мисао кроз главу. Волала би да је ово чаша отрова па да је попије на душек, — само да заборави синоћне вече и данашње јутро!

Љубав је онај свети огањ, који запали девојачко срце — било да га прекали било да га смрви.

5.

Савка истом ако је стигла до куће а Љубица се мољаше госпођи Боси да пођу још данас до очева гроба. Ноћас је снила оца па јој је данас тако нешто тешко у срцу, да не може да одоли терету, но мора ићи да види очев гроб.

Још Љубица није своје молбе ни довршила а госпођа Боса је већ брижно упрла очи у своју поћерку. После синоћњег веселог вечера беше јој необично да чује ту жељу из уста своје миле поћерке. Но Љубица је мирно издржала поглед своје нане, ни једна цртица на лицу јој није издавала шта је на срцу тишти.

Ни за пун сахат била су већ кола и опремљена што ће их возити преко планине. Кад минуше мимо грк-Стеванову белу кућу сеђаху Милан и Рајко на клупи под лиснатим брестом. Дигоше се и поздравише их. Љубица је једва климнула главом, чињаше се као да гледа на другу страну. У тај мах помолила је и Савка главу кроз прозор и умало није од чуда лупила главом о окно, кад је спазила госпођу Босу и Љубицу на колима. Док се она прибрала, кола су већ била замакла за рогаљ.

Милан и Рајко уђоше на мах у кућу да чују од Савке куд ће то Љубица? Савка им није знала рећи. И сама се замислила била на њихово питање. Чудновато, да њојзи Љубица није ни речице поменула, да ће данас куда на пут. Први пут осетила је Савка да ју је нешто текнуло у срце кад је помислила, да јој Љубица није искрена. Та она је њу данас тако лепо обрадовала — а она зар да јој тако враћа сада љубав. При тој помисли у мал АПОСТРОФ што јој нису удариле сузе на очи.

Милан и Рајко изиђоше на поље и седоше опет под брест. Рајко је суморно оборио главу па је штапићем шарао све нека срца и крстове по прашини.

— Та шта си се тако снуждио — рећи ће Милан гурнувши лако Рајко — не бој се, не ће ти отићи у свет!

Рајко уздахну тихо и погледа ћутећки у свог друга. Чисто га је очима молио да не подире тај разговор.

— Е мој брајко — прихватиће опет Милан — неси се требао заљубљивати кад знаш шта ти је још за вратом. С тим срцем тешко ћеш ти ригорозирати!

— А ко ти каже да је мени тешко у срцу — прихвати Рајко суморно.

— К’о бојаги, ја сам слеп код очију — плану Милан — наш’о си кога ћеш варати, не знам ја тебе!

— Ти какав си — рече Рајко — у стању си да...

— Е није него још шта. Знам шта хоћеш да кажеш. Мислиш ја ћу касти Савци а Савка ће Љубици. Хо, хо, чекај синко! То ће да буде роман. Прави роман. Теби треба још две године рока. Е па добићеш га, не бој се. Дотле ћу ја играти твоју улогу.

— Шта, шта? прихвати Рајко брзо — шта ти то рече?

— Нисам само рекао него сам то већ и урадио. Савка, као што је брбљива, зацело је јутрос Љубици већ рапортирала да сам се ја у њу заљубио! Тако мора отпочети тај роман, нека буде мало интересантнији смејаше се Милан.

— Милане, јеси-л’ ти јео бунике! — плану Рајко!

— Нисам — рече Милан и погледа друга оштро у очи. — Ја ћу само шале ради да се заљубим у Љубицу — ти дотле, брајко лепо мирно ригорозирај. Кад будеш готов последњим испитом — онда ћу ја ригорозирати. Одљубићу се наједанпут. Она ће пас из сама дешперата теби у наруче — и роман је свршен, ма ме после као девера и грдила,

— Милане, ти си лакоумно дериште! викну Рајко тако разјарено, да се чак у кући чуло. — Ја се одлучно ограђујем...

— Шта се ти то ограђујеш, синовче викну грк-Стеван, који је у тај мах стао праг од дућана да види шта се то деречкају?

— Ограђује се отац, да не ће да буде поджупан у Срему! — викну Милан весело — а ја му кажем да мора кад га изабере.

— О муку вам и с дечурлијом, више што се ви препирете. Гледајте ви вашу штудију — а после ћемо већ лако — прихвати грк-Стеван доброћудо.

— Бога ми, чико, — рече Рајко усплахирено — ако Милан има данас памети...

— Та иди збогом! — рече Милан — тобом се није вредно ни шалити!

— Ја таке шале не примам — одби Рајко опоро.

— Та прими, што не би примио — утишаваше грк-Стеван. Боље ти него други! А сад мир, јер ено иде попа па ће вам одсећи језик.....

Сунце је већ нагло на заранке када су госпођа Боса и Љубица стигле у ловачки дворац крај Љ. Госпођа Боса је преклињала Љубицу да се стрпи до сутра док се мало не одморе од пута па ће зором заједно узићи горе на гроб. Љубица се сузним очима мољаше својој доброј нани, да јој допусти, да оде сама са шумаром Петром до гроба, само да целива очев крст, одмах да ће се вратити па ће сутра опет ићи и с њоме. Госпођа Боца не мога да одоли детињим сузама.

Колико је Љубица журила уз планину, једва је могао ПЕтар да је стигне. Кад је већ угледала очев гроб, испредњачила је далеко испред свога пратиоца.

Дође до очева гроба, пада на њега колико је дуга а руке обави грчевито око крста. Час немим болом, час испрекиданим јецањем, час горким сузама изливаше јадно девојче вељи јад, преварени над срца свога оца своме. Једини он, кога је притиснула црна земља, он ће знати како је сада срцу њезину. Ако икад, данас би она да разгрне земљу, да легне ту крај њега - јер за њу нема више среће на овоме свету.

У том је и шумар Петар стигао до умке. Сузе му лију из очију, он их једном руком обрише а другом диже јединче свога покојнога господара.

- Немој, ћерко, кад знаш да нема помоћи! - јецаше стари шумар.

Љубица се диже полако са гроба. Поглед јој паде на прецветало шумско цвеће, са цвећа погледа на пожутели лист у стари другара очевих а са високих круна њихових упре немо поглед у сунцу, које се баш спушташе за планину.

При томе погледу беше јој као да је сунце њезиног живота на заходу, паде јој једном на гроб да целива немим уснама крст - па онда се нагло подиже и пође тихим кораком низ брдо. Беше јој као да је крај очева гроба сахранила још два своја блага Савку и Рајка! Лаки вечерњи поветарац дуну кроз лишће стогодишњих растова и букава, баш као да запоји тихо над тим новим гробовима: „!“

Сутра дан Савка је једва дочекала, да види Љубицу. Кад је прихватила с кола чисто се зачудила својој другарици. Нека неписана туга беше јој разливена по лицу, али лице јој беше мирно и благо а што још чудноватије - Савци се чињаше да је Љубица за ова два дана постала за читаве две године старија. Кад је то приметила госпођи Боси, мишљаше стара, да је то тако од жалости - који дан па ће Љубица опет доћи себи.

Савка је редовно сваки дан полазила своју другарицу. У први мах није била већ узела на ум, да она не долази њиховој кући као до сада. Мислила је Савка да је то отуда што се стиди да пређе прага кући у коју ће ако Бог да, још за коју годину ући као снаха - па јој у тој милини није ни замерала. Кад би је мати запитала кашто што им то нема Љубице као до сада - Савка би увек знала да је изговори.

Дан по дан па дође и Крстов дан. По целоме селу тутње бачвари: обручају бурад, натежу кацама обруче, квасе расушене каде. Бачке берачице и берачи већ су поиздолазили. У свакој авлији стоји спремно све што је нужно за бербу. Ту су ти котарице, ту путуње, ту чаброви и чабреници, ту кесе - о конопцима висе сува риба а муљала стрше испод настрешница над лагумовима.

Берба ако није весела није берба. У бербу је сваки гост добро дошао, не пита се то је али дошао зван или незван, само ако је пристао у друштво.

У Фрушкој гори још није дошло дотле да се броји свако пуце грожђа. Само ако су остали виногради на миру, ако их није опалио мраз, потукла туча, ако су понели као што ваља - онда је берба највеселији посао. Које вино не обере песма и шала, то је за причест и за болеснике, то није пред кума и веселу браћу.

Код толиких јаких газда у селу увек ће се наћи бар гдекоји, који ће славно да прослави бербу. Ове године био је ред на грк-Марка.

6.

Берба је у Ч. у пуном јеку. Место је мало али у њему је доста јаких газда који беру и по три недеље дана. Од винограда живи цело место па се већином сваки забави с јесени око свога да му не пропадне што година донела. Отуда је по селу гомила туђих берача и берачица — понајвише из преко из Бачке.

Сваки се газда састара још у почетку бербе да осигура себи бераче. Обично ће узети по неке из места да је сигурнији, јер они ће му припазити на странце.

На сред села око каменита крста полегала је читава војска од берача и берачица. Девојака је увек више, но људи и момака. Људи се наимају обично да газе, момци да муљају и да носе путуње, девојке су берачице.

Девојке су се сабиле у буљуке. У сваком буљуку имаде по нека бака која пази на млађешину, јер ако јој и није својта, комшије су и пријатељи. Бака погађа обично с господарем надницу, прима и чува новце целој буљуку.

Данас је субота, а од недеље почиње берба у сав мах. Око крста се ухватило велико коло. Играју бачки момци коло да све тресе земља под њима, час га заталасају час га опет почну да вију и тамо и амо баш као да плету велики венац од божура и ружица. Бачванке чисто осећају да их гледе мере Сремице, па се све надмећу која уме лепше и боље да цупка.

Са несташних усана чилих момака полеће бербанска поскочица, час једра и домишљана час лака и заједљива. Први стих се размахне а други ошине као швигар. Девојке се смеше, намигују једна на другу па оком пале играче.

По сеоској пијаци се размигољили људи, жене, деца — читав мравињак. Неки гледе како игра бербанско коло, неки се подсмевају бачкоме гајдашу што су му ситне гајде, неки замерају играчима да не умеју да заплећу ситно по сремачки него лупкају петама као да клепећу у клепала — а већи део час по изгледа: не ће ли се већ кренути она гомила Ч—их „господара‘‘ што нешто дуго дивани с општинским начелником пред сеоском кућом.

Берачки сабор је већ нестрпљив. То што долази да најима бераче, не узима но само пропитује, мери и ценка се. Мале су то газде па чекају да дођу бакоње — јер они праве цену надници.

У неко доба кренуће се и газде испред сеоске куће. Има их и десетак и више на окупу, све су то први људи. Како их гледиш, нема ти ту ни једног који има мање од триест мотика винограда а има их богме, који су лако претурили и педесет мотика.

Чим се „господари“ помолише на рогљу раскиде се коло. Момци на једну страну, људи на другу. Бабе довикују своје друштво да им буде на окупу. Луче се. Башка Срби, башка Словаци и Рушњаци а башка Мађари. По где где видиш и по некога Швабу у плаветним плундрама и Швабицу у црној сукњи. Нек свако бира кога му је воља.

Још „господари“ нису људски ни стигли, а већ их је опколела свакога по замашна гомила. Стоји зука и жагор на све стране као да је десетак ројева излетело из кошнице. Ђутуричари и настојници воде велику реч. Ценкају се, нуде, побијају цену. Људи попљуцкују, мало им је; момци се живо опиру а баке све цикућу како им палаца језик.

Не прође времена ни за три оченаша већ се зна колика је надница људима, колико момцима, колика женама, бакама и девојкама. Деца, што ће купити зрна и носити воду са извора не броје много — на овој бербанској берзи.

Чим се огласише цене већ је и погодба готова. Настојници луче своје на гомиле, господари гледе, замерају овом или оној, па на послетку повлађују својим млађима.

Овога пута био је највећи бирач грк-Марко, њему да је вредних и лепих берачица јер у њега ће ове године да буде и бербе весеља. Његов се настојник не ценка толико плаћа грошић два и више, али дуго бира јер је рад, да угоди своме господару.

Грк-Маркова настојника, Кузмана познаје цела Бачка. Грдна је то људа, стоји као планина, али је доброћуд. Све се отимљу берачи и берачице ко ће код Кузмана. Нека бака га виче браца, нека му тепа чико, нека слади опет куме — али Кузман се данас укрутио па се чисто поневидио. Не бира ти он ни по бабу ни по стричевима; нема сад у њега ни род ни помоз бог, њему је господарева заповест: „вредно па лепо“ главна ствар-

Дуго се Кузман бирао — али је и саставио чопор берачица што их нико таких нема у Ч. Распарио је три буљука док их је посастављао. Па што су вредне и лепе али што су певачице, једна боља од друге. Да им се мили брати одабрао је Кузман пет путунџија, све кршних и лепих момака један већи ђаво од другога — још к отоме два гајдаша оба црна а кокораве косе са добро удешеним гајдама, којима нема пара у свој равној Бачкој.

Грк-Марко се упутио својој кући. Лепо га је видети како иде лагано, господарским кораком напред у дугачком црном капуту са дебелом трсконачом у руци. За њим је пристао најпре његов Кузман а за Кузманом најмљена берачка војска.

Мило грк-Марку што је лепо одабрао а опет није преплатио; иде па погледају и десно и лево не би ли кога смотрио да л’ му завиди? Како га ко сретне сваки му честита како је саставио лепо друштво. Грк-Марку се само насмеши леви брк. Би се насмејао и десним, али зна, да ће, чим стигне кући, бити одмах праске од госпође Марте.

Он сави за рогаљ а оно госпођа Марта ишетала са Рајком и Миланом далеко пред њега.

Кад је госпођа Марта спазила читав чопор младих берачица, све једна лепша од друге, набра чело у ситне боре па рече Марку јетко кроз зубе.

— Јес’ ти при себи, човече, бирао си као да зовеш у сватове а не у бербу. Кад ћеш се једанпут и ти опаметити?

Грк-Марко се учини као да је пречуо женине речи па викну гласно да се чује:

— Ово су ти, жено, највредније Бачванке што их нема више на свету; осветлаће Кузману образ пред господом.

— Какав си ти, онакав ти је и Кузман рече госпођа Марта јетко.

Но грк-Марко се чињаше мало као и невешто што му се жена љути. Погледа у Милана и Рајка који се бијаху загледали у чопор што иђаше за Кузманом па им довикне весело:

— Здраво, момци, а хоће ли ваљати што велите? Не ћемо бити постидни.

— Сретно, сретно! викнуше Милан на Рајка као у један мах — баш ваља чика-Марко!

Госпођа Марта, је на ове речи погледала низ сокак да мало прикрије како се љути али су јој се иначе углађени зулови већ накострешили и по дрхтању долње усне виђаше јој се да њојзи није до мужевљег ђаволства.

— Тако ћеш се и подерати, слуто матора — мумлаше госпођа Марта.

У том дођоше пред кућу. Кузман уведе бераче и берачице у авлију под шупу а грк-Марко понуди Милана и Рајка да уђе у кућу да још пре вечере углаве: кога ће све звати у бербу, како ли ће све удесити да то буде берба као што још није било у Ч., да се памти и приповеда кад је грк-Марко брао први пут свој велики сад.

Милан и Рајко су се мало као и опирали, јер су приметили да госпођи Марти није баш најправије што грк-Марко прави толику галаму. Чим су ушли у кућу домаћица се бајаги нашла у послу па је изишла у кухињу.

— Та шта ви слушате њу — рећи ће грк-Марко весело — ви сте мене провели по Пешти, хоћу ја да вам вратим. Е виш’ живићемо сто година! — Нека ње, нек’ прогунђа, па кад види да ја то не вермам ни у што, а она ће ћуткац, па ће бити опет онако како ми наредимо.

Госпођа Марта баш као да је чула последње речи свога мужа јер се зачу како се накашљује у кухињи.

— Хеј млада! на кашљи ми по кући, него дед мало шљивовице! викну грк-Марко и намигну гостима.

— Ено ти тамо у орману, знаш, хвала Богу, где стоји па се послужи и сам — чу се једак и загушљив одговор госпођа-Мартин из кујне.

Милан и Рајко се тргоше јер истом сад тек спазише да су врата била само притворена, но грк-Марку ни бриге. Зна он своју Марту, није то њему данас првина.

Поседаше па се обређаше сваки по једном чашицом. Замириса соба од старе шљивовице што је још грк-Марков отац испекао.

Изређаше редом све званице из места — и наређаше богме близу њих тридесет. Што је број већма растао то се госпођа Марта све то чешће накашљивала у кухињи — али грк-Марко се чини да то и не узима ни на ум.

Кад су већ дотерали до краја, присети се грк-Марко па ће рећи:

— Та стојте, децо, за калуђере из Б. смо и заборавили. Да зовемо барем оца намесника то су ми комшије, браздаши смо а пазим се лепо

— Та маните, чика-Марко, калуђере опираше се Рајко.

— Не знаш ти то, синко, само ти пиши

— не ћете ви с њима имати посла, гледајте ви само око женскадије, а треба и нама старијима друштва.

— А је л’ те, чико, хоћемо ли пећи јаре?

Баш сам га се зажелио онако, на ражњу печена. Нисам га јео и не памтим — рече Милан — па тек ћевапа!

— Е, кад си се, синко, тако зажелио учинићу ти баш по вољи. Послаћу по мог пришу Максу у Ш., он је у Срему „директор ћевапа и иншпектор јарећег печења.“ Кад га он испече, знам да ћеш све лизати прсте. И онако га већ давно нисам видио, треба да рекнемо коју и да се насмејемо с њиме.

— Баш вам хвала, чико — рече Милан радосно. — А шта велите хоћемо ли мало жабица и ракетла?

— Вама што драго, то је ваша брига — ја знам да ћу запалити ону коровину крај оскоруше да нам светли кад станемо вечерати — а ви праскајте и пуцкајте тим вашим варошким ђаволством колико год хоћете!

Већ се вече у велико било спустило кад су се Милан и Рајко опростили и пошли кући. Како су се били мало заговорили, још се не би кренули, да нису од куће слали по њих да се журе на вечеру.

Кад су се грк-Марко и госпођа Марта вратили у кућу, подбочи се домаћица и рече опоро:

— Кажи ти мени човече, шта ти мислиш? Та ти си брајко, на чисто полудио! Шта ће ти толика галама, да од Бога нађеш? Јеси ли ти, човече пуст?

— Та нисам жено пуст — рече грк-Марко доброћудо — већ ми је тако дош’о ћеф, ди прославим прву бербу нашега сада!

— А знаш ли ти море, шта то кошта наранити толики свет? — плану госпођа Марта.

— Мање, много мање него да си ме пре три године са’ранила, кад сам га оно садио на назебао и у мал’ што га нисам главом платио. Знаш како си она ти говорила: „само ми ти оздрави, па ако да Бог, те доживимо да га први пут беремо, знаће нас сав Срем и Бачка!“ — па шта ми сада зановеташ. Чудна ми купуса, па нек пукне стотинарка! Коме течемо! Зар ћемо понети на онај свет? Море хвали Бога, што можемо. И онако нећемо триста година!

Грк-Марко приђе при овим последњим речима госпођи Марти, погледа јој нежно у очи, поглади је мало по глави и пољуби је у чело.

— Та ма’ни, ма’ни ме! — рече госпођа Марта опирући се али лице јој у мах засја доброј вољи — та већ умеш ти то увек тако да наместиш, да је твоја увек старија.

— За то је твоја увек паметнија — прихватиће грк-Марко чистећи чишцем свој дугачки камиш. — Него гледај ти за чим сме. Ја сам ти гладан као курјак.

Госпођа-Марта изиђе у кухињу да успе јело.

Грк-Марко нађе и метну свој фес на главу. — Стаде пред огледало да види како му доликује кад повлади мало и жени?

— Ест мобус ин ребус! што рек’о наш шокачки поп — рече Марко накривљујући свој фес — знам ја, рано моја, који те зуб боли. Мало га погладим — па опет добро А то бобић и ’оће!

У том је госпођа Марта већ унела вечеру.

7.

Грк-Марко је за три дана обрао обадва своја стара винограда, у понедеоник је почео у среду је свршио. Како је код других код њега је још добро, набрао је три бурета више него лане. Он је задовољан, многи је суше па ће вино бити добро, особито му је црно понело — а то се сада најбоље плаћа. За бело слабо ко и пита.

И госпођа Марта се одмах одобровољила кад је видела како се лепо пуне каце. Није да кажеш добра година, али може поднети. Биће пуни подруми а овамо још ни лањски нису све продали. Моћи ће се живети — а њих двоје не требају баш бог те пита колико. Деца немају, кућа је пуна свега а на оно мало што се купи нешто на пијаци и из дућана, није вредно ни помишљати. Толико узме госпођа Марта за млеко од својих музичара.

У четвртак ће брати свој велики сад, само ако буде лепо, јер од јуче се опет нешто мути време, баш као да ће се променити но ваљда ће још подржавати до мене.

Званице су све позване и обрекле су да ће доћи. Госпођа Боса се била нешто опирала, вели, да јој од неко доба Љубица баш није као што треба. Дете је нешто без воље. Али кад су синоћ грк-Марко и госпођа Марта отишли после вечере да лично понове позив — није им госпођа Боса могла да одбије.

У среду се госпођа Марта није видела од посла; бадава су дошле и Љубица и Савка да помогну што могу, ипак није то шала угостити толики свет — мал те их неће бити и педесет — за ручком и вечером. Све што се може ваљало је спремити још код куће. Сутра ће се готовити у винограду истом оно што мора доћи с ватре па пред госте.

Грк-Марко је посао да се састара за пиће, за судове, и све остало како ће понамештати толике госте. У том послу помажу му Милан и Рајко. Браће се тек да се зове, јер и шта мо’ж набрати прве године у саду ма да је колика заплава — част и весеље то је сутра главни посао.

Зора свиће а грк-Марко се креће својим побочницима и берачима у сад. Оно боље би било да је још синоћ изишао, али данас бере он свој, сад први пут па хоће да му берачице пробуде песмом зору и да извијају из постеље све лене спаваче.

Кад је госпођа Марта видела како јој се човек с Миланом и Рајком закитио и укипио на челу своје на чеду своје берачке војске, рећиће му шале:

— Иди, човече, баш си се подетио!

— Та пусти ме жено, да по вољи живим данас сам се изнова подмладио! Него дед’ те гледај седај на таљиге, те одмах за нама, не кољем ја копунове.

— Путуј игумане, не старај се за манастир — одби му госпођа Марта.

— Свирајте ми тамбураши! кликну грк-Марко — а берачице вриснуше као из једног грла: ијујују!

Вуковарски тамбураши ударише у ситно тамбурице песму: „“ — Кузман груну на кућњем прагу из пиштоља и за часак па се начини читава галама на улици. Стоји цика ситних тамбурица, стоји вриска младих берачица а грк-Марко пред њима поцупкује, чисто расте од милице.

Они долњом дунавском улицом, а прозори се отварају на свакој кући. Свако ђипа од постеље па онако још дремован дрљав промаља главу кроз прозор да види какво је то чудо пре зоре?

Грк-Марко није нег ужива што је пола Ч. извијао из душека. Кад су спавачи видели ко се то тако бебуче, гунђали су па су се опет враћали у постељу, да откину ако могу још по један сан.

До винограда било је још поћи — али иако се то иде кад се иде на весеље. Зора свиће а берачице певају да је милина ићи росним путем.

Грк-Марко кад је крчио онај матори виноград што га је још његов деда посадио, положио га је лепо баш на челопеку. Повадио је из њега све воћке, јер на што да му чине бадава хлада по чокоћу. Та шљивик му је одмах иза куће — а иза њега шума није ни за пушкомет далеко. Само је оставио онај грдни орах у долу што му има лако више од сто година а у врх винограда ону стару оскорушу што је ни његов отац не памти кад је посађена.

Крај ораха назидао је грк-Марко оном лане нову кућицу, — а у њојзи собу и кухињу за себе а исто то и за свога ђутуричара Кузмана. Орах је једном страном чисто поклопио ту малу белу кућицу па јој чини хлада и у сред подне.

Истом што се грк-Марко с Миланом и Рајком разузурио па премишљају куд ће све да ударају ноге за клупе и столове, још није сунце да кажеш људски ни одскочило кад ал’ ето ти им на таљигама првога госта — чика Максе из Ш.

Грк-Марко га је већ издалека угледао па ће рећи:

Баш ми је мило што ми мој пришо први долаѕи. Данас ће били весело. Но, семе му адутско! Мора да је још синоћ дошао до манастира и мал те није тамо, Бог молећи и освануо. Уме он то, знам ја њега. Кад почне да приклапа, не зна шта је доста, и док длан о длан а оно већ и свануло.

Он у тој речи а чика Макса допаде пред кућу.

— Добро јутро, пришо! — викну чика Макса силазећи с кола и утирући своје росе метласте бркове.

— Добро ми дошао, пришо!

— Баш су ми се ноге уштапиле ко у роде.

И прише се цмокнуше тако слатко и својски да си их могао чути чак с оне стране брега.

— Па како, пришо? — запитаће чика Макса пуштајући кроз прсте свој дебели брк — а ко су ти ова господа? Немам чести познавати.

Милан и Рајко се приказаше и сами.

— А ми вас, чика Максо, познајемо одавно по чувењу.

— То је могуће, јер од како је изашла ова нова мера стекао сам и ја велики литерарни глас у српској књижевности.

— Ех, не могу ти казати пришо, како ми је мило што си ми данас први дошао. То је добар знак. Биће русваја.

— То ми је драго, то бобић и хоће прихвати чика Макса. — А како не би уранио кад сам од јутрос клепао у манастиру на будилник.

— Е кажем вам ја, децо, да је он још синоћни.

— Та како синоћни? Кад нисам ни легао, онда сам данашњи.

— Та батали ту реч него кажи је јеси ли за ракију? — упитаће грк-Марко.

— Ко пита, тај радо не даје — одбиће му чика-Макса — него дед да се мало најпре умијем, коље ме прашина.

Уђоше у кућу. Док си тренуо чика-Макса се већ био дотерао. Леп човек, висок па прав као бор. Глава појача, кости око очију крупне па мало искочиле, бркови јаки, образи забријани па једри а на усна му лебди неки осмех. Кицош није, јер хаљине стоје на њему као да су вилама набачене. Но то му добро доликује, тим је оригиналнији.

— Па хоћемо ли господине директоре данас пећи јаре, или ћемо ћевапа? — упитаће грк-Марко чика Максу.

— Шта питаш кад знаш да и Власи почињу са: јаре ши јаре! — рече чика Макса и извади из џепа своју оштру брицу, у знак да је он готов.

Но има томе још добрим каде. Јаре је зором заклано и одерано, ено га у кухињи, већ је и на ражањ набодено. Прво ваља наћи место, где ће се пећи, па наложити добру ватру па га приставити тек тако око десет сати, па ће онда бити за подне како ваља.

И дотле ваљало је још много што шта уредити, док гости нису навалили.

Госпођа Марта је већ била дошла и давно заузела своје место у кухињи. Још није било десет сати ни избило а совра је била већ у реду. Да није било чика Максе не би још били готови; он је човек практичан позна све шта и где треба, баш као да је био манастирски ђак.

Гости су почели већ долазити. Чика Макса је заузео своју позицију крај ватре где се пече јаре. Ђутуричарев син га полако окреће на ражњу а чика Макса час па га прочарака својим дугачким штапом по жару, пипне кожуру у јарета брицом, наслони се мало на штап па гледа ко све долази? Како се која кола помоле, Кузман груне у шљивику из прангије а тамбураши ударе у тамбуру.

Рајко је био ужасно узбуђен, како која кола долазе упре очи нетренимице у њих да види долази ли госпођа Боса с Љубицом. Синоћ није било извесно да ли ће доћи, бар је Савка тако нешто рекла.

Нема сумње, да је Милан својом лудом шалом увредио Љубицу, па ће га сада избегавати. Рајко је мислио да је већ у пола достигао своју жуђену цел, док Милан није стао међу њих. Али шта ће бити ако то није сасвим шала као што Милан мисли да је. При тој помисли ударила би Рајку крв у главу, и он би онога тренутка био кадар да сможди свога друга.

Само би га умирила мисао, да ће у данашњој вреви и великој гунгули увардати који тренутак — те излити своје срце пред Љубицом. Ево десет дана какога то мучи; ако то тако устраје још дуже, не може поднети, свиснуће ако јој се не исповеди. Па куд пукло да пукло.

У том ће стићи и последња кола; на њима је госпођа Боса и Љубица а с њима и Савка.

Милан и Рајко притрчаше колима да прихвате госте. Рајку је срце силовито куцало у грудима — али кад приђе да помогне Љубици да сиђе с кола, скочи она и сама са потеге доле и једва што му је људски прихватила добродошлицу. Са тога хладнога поздрава у коме лежаше неки тајни прекор, следило се срце у грудима Рајковим. Још кад га у исти мах погледи и Милан лукавим осмехом, у мал што није онога тренутка кидисао на свога такмаца.

Бербански се ручак зна: кисела чорба, слатки купус са овчијим месом, пржени пилићи, печена гуска и млада ћурка па погачице, пите, и воће.

За часак па се око стола осу бујно весеље. Здравице се почеше одмах иза чорбе. Чика Макса није дао домаћину мира, вели да је то сада тако нова мода. Гости су контени. До печења се половина већ раздрагала. Грк-Стеван све везе, попа је усхићен, бележник је при ћефу — све иде да не може бити боље. Млађи свет се такођер рашћеретао. Милан је већ чисто раскалашан што је весео. Учитељ и писар иду на поредо с њиме. „“, весела песма, грување прангија, тамбураши — све се то измешало па се начинила читава граја као у велики господски сватови.

Само су два срца којих се не лепи весели бербански расположај гостију, Љубица седи у сред друштва свога па чисто и не узимље на ум што се збива око ње. Душу јој притиснуо тежак сумор а у срцу је тишти нека чудна чежња помешана са мучним болом. Кад јој случајно падне поглед на Рајка погледи онога часа одмах и у зрачно лице Савкино и у тај мах попадне је тако неизмерно туга, да би чисто ту свисла од јада.

У Рајковим срцу вија један бес другог. Очај, и тешка љубомора зарили су своје канџе у срце његово па чисто осећа како му трују и кидају комад по комад. Што Милан све веселији, то бешње бесни бура у срце друга му.

Ручак је прошао, гости су се дигли од совре па су се измешали. Неко пије, неко дивани, неко слуша чика Максу, па се држе за трбух од смеја. Млађи уговарају да играју уз тамбурашку свирку. Љубица се приближила уза своју нану те се не миче од ње никуда. Госпођа је Боса пита брижно шта јој је, ако је зло, да иду одмах кући, но Љубица вели, да није ништа да је већ пролази. Није вољна то је све. Да је што горе казала би и сама.

У том ће доћи и отац намесник из манастире Б. с неким новим гостима. С њим дођоше др. Станоје Лазић варошки физику у В. и Стеван Васић адвокат. Обојица млади високи, лепи људи.

Све се друштве обрадова тако одличним ненадним гостима. Домаћин не зна од радости где да им нађе место. Сто пута захваљује оцу намеснику што их је довео.

Дотадањи јунаци овога дана — Милан и Рајко дођоше сада у присенак.

Рајко се повукао из друштва. Отишао је у шљивик, наслонио се на једну стару рашљасту трновачу па је отуда немо зверао у друштво. По живота да би да се Љубица осврне, да га потражи очима. Али њојзи као да није било ни у крај памети да њега нема у друштву. Седела је тихо уза своју нану па је слушала шта се разговара при столу. Рајко није ни приметио да се вече спушта. У један мах осети неку тешку руку на своме рамену,

— А шта је то јуначе? зачу се неки глас — та ти баш као да будан сањаш. Ајд’ајд’ има и тој бољи лека.

— Каквој бољи? пречасни оче! — одговори Рајко сав усплахирен.

— Та ћути, био сам и ја некад млад. Но ту болест не лечи доктор но песма.

— Та каква песма, пречасни оче? — упитаће Рајко брзо.

— Е ви’ш, синовче, сад си се издао. Моја песма: „“ — рече попа доброћудно-

Рајко је стајао као окамењен, јер је у тај мах пришао Милан Љубици па је с њоме нешто разговарао.

— Та није ни то тако далеко — продужи попа — Савчица је красно девојче не верујем да би и грк-Стеванови били противни, само док свршиш школе.

Рајко се морао јаче наслонити на шљиву јер су му ноге задрхтале. Глава му се тад занела, да у мал’ што није пао.

— Махните ме господине — мољаше Рајко чисто детињским гласом.

— Е гле! А да ја нисам погрешио. Да не ће бити она друга? Е, то је још боље. Честитам! Срећно! — продужи попа.

Рајко погледа немо у попу и не мога да се разабере. Неки неописани бол му је дао срце на комаде.

Но у том дотрча Кузман.

— Хајд’те господине Рајко — ено већ седају за вечеру, а ми још нисмо удесили кад ћемо платити ону багљу? Где су вам ракетле?

У тај мах би Рајко запалио сав свет, да изгоре у пепео, а у свету томе и себе, је тако неизмерно несретан.

Мрак се већ спустио на земљу. Гости поново поседаше око трпезе; крај оскоруше плану багља коровине, те озари сву долину. За њоме посукти читав сноп жарких растала у вис.

Рајко их је пустио све у један мах. Беше му као да ја отворио срце своје па је пустио муње и громе што тутње у њему да се праскају и да јадом и болом његовим затавни, небесни свод. Непомичино је гледао за оном плавом ждраком што се била дигла у вис изнад свију као да ће у небо. — Застала је за часак у своме лету па се расула баш изнад трпезе у сићушне звезде — које су полако падале као да се круне с неба. Тако су падале све наде Рајкове и гаснуле су у тешкоме мраку, што је попао душу његову.

Свако се то дивио лепоме ватромету али се многи и забринуо, јер су се из бабинога буџака наднели тешки облаци. Киша тек што није грунула.

Бадава устављају домаћин и домаћиница, кола су већ упрегнута. Гости се праштају, журе се да што пре стигну кући, јер до села има ипак добра по сата.

Кола су се наврстала, али само у двоје, троје што има светилника. Нико није мислио да ће се тако одоцнити па није ни понео фењера.

Госпођа Боса је позвала Милана, да седне са Савком у њихова кола; страх јој је што је тако мрак па да им се што не догоди уз пут.

Рајко је мрким погледом пресекао свога друга када га је видео где је сео уз Љубицу на дољне седиште.

Он је сео у последња кола с домаћином.

Близо села баш на једној окуки, где је сеоски јендек мало дубљи, застадоше наједанпут предњаци. Нешто се било пореметило — па су сва кола застала. Рајко је узео светњак у руку па је полако сишао с кола.

Нека неодољива чежња вукла га је се примакне колима у којима су Љубица и Милан. Кад им се приближио, учини му се као да чује неко тихо шапуање. Баш као да је то Љубичин и Миланов глас.

Рајка спопадне ужасни бес. Трже светњак горе, да им засветли у лице.

У тај мах удари зрака од светњака, коњима управо у очи. Коњи зазреше, скочише у страну и за тили часак бејаху госпођа Босина кола у јендеку.

У лому том Рајко је чуо само врисак из Љубичиних уста:— Несретниче! Шта учини!

Пођипаше са свију кола, да виде да се није догодила каква несрећа.

Једва утишаше коње. Кола се беху наврнула, покрхала. Испод њих је лежала госпођа Боса онесвесла. Љубица, Милан, Савка беху се љуто изгрували.

— Доктора, зовите брзо доктора! — Зло је! — зачу се као из једнога грла.

У тај мах већ је био доктор Станоје прискочио. Пажљиво диже онесвеслу госпођу Босу са земље и рече тихо:

— Зло је! Није добро! Госпођа се љут осакатила!

Доктор уведе мало црна вина и протрља госпођу Босу по слепим очима. Раскопча јој хаљину и пође да је гњечи по слабинама.

Љубица се окаменила од чуда. Нит чује, нит види шта се збива око ње.

Госпођа Боса поче да јечи и за тренутак два па дође к себи. Али десно руком не могаше ни да макне — а испод ребара осећаше неки тежак бол.

Доктору помогоше да дигне госпођу Босу на друга кола; намести је како би је боље могао држати с’ Љубицом више на рукама.

Ма да су кола милила, госпођа Боса јечаше непрестано од љутих болова.

— Шта то би? Ко то учини? питаху је сви с ужасом.

— А ко би то учинио? Није ту нико крив. Несрећа је тако хтели. Коњи су се поплашили — утишаваше грк-Марко.

Но ако нико није знао — знала је Љубица. Знао је и Рајко ко је крив тој ужасној несрећи.

Е тако, свако каже: берба весела, весела! — а ето како је сада свима пресела.

Кукавна госпођа Боса!

8.

Јесен је. На пољу сипи хладна киша. Дрва су оћелавила, лишће им је здувао ветар па им сад повија голо грање, да вране и чавке сазиру и не сме да седну на њега. Ласте су већ отишле, по кашто само чују се гакање дивљих гусака у висини, које лете на југ да траже топлија зимништа. Врапци се нарогушили па се луњају око куће и дворишта, час по њискају главом баш као да су добили уњкавицу од јесење магле, но ипак погледају крадом на дугачке евенке што висе у сваком ходнику по Ч. па чекају кад ће вредне ручице очупати с њих сушака за самоток. Виногради су већ давно загрнути погдекоји вреднији газда дао се на посао те вози већ ђубре.

По селу је сада далеко тишије. Истина да подунавке клепећу много живље, да мељу оно мало брашна што треба за зимовник, али лађе су већ ређе. Кола чешће пролазе селом, јер путнички пароброди пристану истом сваки трећи дан уз обалу.

Има већ две недеље како сваком лађом из вароши долази доктор Станоје Лазић у Ч. Кажу да је госпођа Боса озбиљно и јако болесна.

Грк-Марко би редовно дочекао доктора на станици па би шњиме одмах отишао госпођи Боси.

Данас је био грк-Марко нестрпељивији но икада, јер није то шала, ево већ трећа недеља, како жена лежи па никако да окрене болест на боље.

— Бога вам докторе, кажите ми по души шта вам се свиди, хоће ли преболети? — наваљиваше грк-Марко на доктора, док је овај изишао из госпођа Босине собе.

— Ако овако потраје и даље као што је било до сада — рећи ће доктор Станоје замишљено, бришући своје знојавно чело — а држим да хоће.

— Али, јесте ли ви на чисто, да ли је сломила руку или је само ишчашила? упитиваше грк-Марко даље.

— Сломила је да како, само је то срећа што кост није нигде провалила кожу, па нарав већ учинити своје. То ми је најмања брига — одговори доктор мирно.

— А да чега се ви још бојите, драги докторе? — наставиће опет грк-Марко.

— Бојим се да није оно сломијено ребро озледило плуће, јер је цело лево крило плућа јако запаљено, — додаде доктор полако.

— О људи, да, чудне несреће! Сирота жена. Знате докторе, да ја и она моја не можемо чисто да спавамо од муке и од бриге, где ми да натентамо жену да дође у бербу и против њене воље. Моја додуше увек говори да није никад добро наваљивати ни на кога — е ал’ шта ћеш. Своји смо, па смо је окупили баш као да нам је било о главу. Е, е, — продужи грк-Марко чешкајући се — свега тога не би било да није било оне несташне дерлади, ал’ сад није вајде мудровати. Кажу људи једна штета сто грехова. Гледајте докторе, молим вас! Боле ме као да ми је најрођеније.

— Ја се надам, жена је још држећа, ту је главно нарав, трајаће још коју недељу али ће извући — рече доктор с поуздањем.

— Та нек траје ако ће и до Божића, само да остане жива глава. Шта би та сирота девојка без игде икога свога на свету.

При тим речима уђе Љубица и запита доктора: да ли сме болесници дати лимунаде, иште, вели, жедна је.

Доктор уђе с Љубицом болесници а грк-Марко остаде у одаји сам.

— Срећа, богме права срећа, што се нађе овај човек, по нашем фелчеру би јадна жена већ давно отишла боги — мумлаше грк-Марко ко чисто за себе и изиђе за тим из куће.

Доктор Станоје Лазић је био најчуднији лечник не само у вароши, него у целој околини. Био је то човек у најлепшим годинама, истом ако је узео тридесет пету. Висок као бор, глава му беше лепа, чело високо, коса поретка а очи црне па упале. Кад погледи, поглед му је благ и умиљат, али од човека, који много мисли. Кад проговори све су му речи потешке али за час па се и греје и онда говори тако лепо и смишљено, те чисто уздиже речима. Најтежи болесник па чисто оживи, кад год погледа у благо лице, кад чују поуздану реч доктора Станоја Лазића. Има људи, који су чисто створени за неки посао. Тако је и доктор Станоје био створен за лекара. Кога је год лечио једнако у каквој тешкој болести — тај није никад пожелео да га когод други лечи. Не зна се да ли је милији као човек или као лекар. Коме год су уста прорезана, сваки ти хвали тај богодани дар у томе човеку. Баш су сретни ти варошани у В. што имају такова лечника.

Нема ни три године дана како се доктор Станоје доселио у В. Одмах друге године изабрала га је општина за првог варошког физикуса. Родом је из некога села дољњем Срему па је, кад је свршио у Бечу науке, био неких пет шест година лечник у Србији. Самац је али има код себе сестру удовицу која му држи кућу.

Кад је госпођа Боса онога вечера дошла к себи, умолила је доктора Станоја, да је не остави, да је он лечи. Уз госпођа Босине речи придружио се и молећиви поглед из очију Љубичиних.

Сирота девојка не зна ни сама како јој је било у тај мах. У срцу њезином кипела је страховита мржња у исти мах против Рајка и Савке. Њојзи је било чисто и јасно, да су само њих двоје криви несрећи њезине миле нане. Рајко није могао да опрости Савци — тако је мислила Љубица — што је она села на њихова кола, па је нестрпљиво засветлео светњаком да је види; коњи су се отуда тргли па начинили зло. До јуче је мислила да љуби Рајка, данас се уверила или бар хтела да увери, да га мрзи из дубине душе своје. Но тај осећај овладао је њоме само за часак. Чим се болесница мало смирила била, Љубица је села поред њезине постеље, па је тужно оборила главу на руку. Пред очима њезиним приказало се опет оно вече, где су били код грк-Стевана у винограду, у срцу јој запојаше из нова гласи нове песме:„Сунце јарко“. Не, не, то је била само обмана, откуда би Рајко волио Савку а њојзи намењивао своју песмарицу.

Истом што је она хтела да испреда ову тајну мису даље, кад ал’ уђе поново у одају доктор Станоје, да види како је болесници. Љубица се чисто тргла кад је погледала у мирно и благо лице докторово. Нека тајна зебња поче да је подилази, она се бојала младога доктора, а овамо гледала је у њега као у Бога, јер мишљаше да је у његовим рукама живот њезине миле нане.

Од тог првога вечера прошло је већ две недеље дана. Тешки су то дани били за Љубицу. Госпођа Боса трпела је ужасне болове и лебдела је непрестано између смрти и живота.

Љубица није излазила из куће. Савка је додуше долазила сваки боговетни дан, да јој буде одмена. О ономе, што се догодило нису другарице прословиле ни речи.

Једнога дана дође Савка сва усплахирена. Љубица је није ништа питала. Савка је сама причала готово кроз плач, како се Рајко и Милан ради нечега љуто сударили; шта је то било међу њима, она не зна — не зна ни отац ни мати. Доста то, да Рајко још тај дан захвалио се свима, сео на лађу, те отишао кући. Међу оцем и Миланом било је после крупних речи и Милан синоћ изненада отишао горе у школу. Још га нису ни спремили као што ваља. Отад се нешто врло љути, мати као да зна за све, али ћути па само плаче.

Љубицу је ова ненадна вест за част мало усколебала, али се на мах прибрала није се ни оком одала да мари за тај разговор. Сад јој је било јасно, зашто је Рајко јуче долазио њиховој кући и тражио плаховито од надничарке у малој кући, да зову њу ма и за часак напоље; зашто је, кад је ова одговорила, да се госпођица не оде од постеље госпођа Босине, Рајко побледео као дувар, окренуо се па изашао ћутећи из дворишта не рекавши ни речи.

Но све је ово било па и прошло. Са бриге око своје миле нане заборавила је на све друго, па и на себе.

Тек што се сутра дан вратио доктор Станоје лађом у варош, још није добро сео, али стиже телеграм од Грк-Марка, да је госпођи Боси много горе. Моли га да не чини никако другачије, него да стигне још до ноћи болесници.

Доктор Станоје предао је своје болеснике једном свом колеги, сео је одмах на кола пожурио се у Ч. Да га је ко видео како јури, посумњао био да има још нешто што је јаче и од саме болести госпођа Босе, што га вуче у Ч.

Љубица га је дочекала сва уплакана. — Помозите, господине, ако знате шта је Бог! — приклињало га је јадно девојче не скидајући очију с њега.

— Не бојте се госпођице, прећи ће, ако да Бог све на миру. Криза је почела раније но што сам је чекао — рече доктор Станоје мирно.

Уђе за тим у собу болесници и чим се мало одгрејао наслоњао је уво час на груди јој час опет на леђа. Ослушкивао је ненанимице како болесница дише. Госпођа Боса беше ван себе, није ни познавала доктора.

Доктор се диже са постеље, на коју је био поклекао — а Љубица га погледа очима у којима се исписивало толико милине и љубави, да је млади доктор застрепио од тога погледа у дубини душе своје. За час па се опет прибрао. Узео је болесницу мирно за руку, бројао је пажљиво на сату своме како јој куца било а чело му долазило све то ведрије.

Љубица би дала у тај мах живот свој само кад би могла да прочита шта пише на докторовом челу. Од тешкога страха није смела готово да дише. Немим погледима мољаше се она доктору, да је не оставља у овом страшноме часу саму.

Доктор Станоје је погађао шта се збива у срцу лепе нудиље. Пусти руку болесничину, подстаче јој мало узглавље па онда пружи обе руке Љубици, стиште је нежно за руке и принуди је да седне крај постеље.

— Не бојте се, добро ће бити! — оте се тихо из груди лечникових: очи му севну необичним пламом а јагодице му се зажари тавним руменилом.

Из Љубичиних груди изви се тежак уздах и нехотице погледа у доктора тако топло и мило, као да је њојзи улио нова живота.

Тешка је то ноћ баш као да је последња у животу сироте болеснице. Бура грува прозоре као даје бесна; болесница јечи и преврће се немирно час на десну час на леву страну. Доктор и Љубица се не одмичу од постеље. У предсобљу су и грк-Марко и госпођа Марта, да се нађе на помоћи. Сва је кућа на ногама.

Љубица седи уз постељу нема и бледа као кип. Час по па јој се усне миче. Из срца јој полеће тиха молитва небесноме творцу; ако је помоћи још је само у њега. Чим се болесница макне, Љубица ђипи са столице али већ је доктор прихватио госпођа Босу и окренуо је да боље лежи. Често се нагну обоје у један исти мах на постељу, раме уз раме. Љубичина коса дотиче се тада докторових образа а из оте меке косе као да предише чиста душа девојачка. Но доктор Станоје не диже ока са болеснице; данас је он сав лечник, човечија природа његова устукла је пред светињом и збиљом позива му.

Поноћ је превалила, бура на пољу све то јаче бесни. Болесница се вије у мукама. Доктор Станоје моли Љубицу да изађе на часак из собе и да му пошље госпођу Марту.

Љубица изиђе и обисну грк-Марку рукама око врата.

— Јао, чика Марко, нана умире! — врискало је јадно девојче.

— Не бој се ћерко, даће Бог, доктор још није изгубио надежду — тешаше је грк-Марко.

— Јао чико, хвала му, да ми је по Богу брат. Ал’ видим ја, да и он не може да помогне! — кукаше Љубица и паде на креветац.

Грк-Марко се устумарао око онесвесле девојке.

У соби се чујаше неко нагло шуштање. Доктор Станоје се труђаше, да с госпођом Мартом натера болесници зној. Час по је тару хладним обвојима и црним вином.

Љубица лежаше на креветцу као обамрла. Грк-Марко стоји поред ње, па не зна ни сам шта ће и куда ће.

Ово но сахата беше му најмучније у његовом животу. Она сиротица тамо унутра умире, а ова овде лежи ван себе.

У томе изиђе и доктор Станоје из болесничине одаје. Беше се сав запурио. Крупан му зној лијаше са високога чела. Кад смотри Љубицу, прискочи јој брзо, лати чашу са сирћетом са прозора и протре јој слепе очи. Девојче се полако буђаше.

— Нана, јао моја нана, слатки доктори — јецаше кукавно девојче. 1

— Не бојте се, госпођице, спасена је. Спава као окупана и зноји се лепо — рече доктор и глас му дрхташе од радости.

У мах скочи Љубица, са креветца, обави доктору Станоју обе руке око врата а лепо глава њезина клону му на раме.

— Докторе, Бог.... реч јој застаде у грлу, а из очију јој грунуше сузе.

— Еј, мој докторе, — уздахну чик Марко као да се наново родио, — те сузе злата вреде.

— Ко ће к’о Бог! — рече доктор Станоје и посади Љубицу тихо на креветац.

Да му је к’о у тај мах понудио Крезусово благо, — доктор Станоје би га одбио Љубичине сузе беху далеко већа награда за његов труд.

9.

Зима је. Ћорава анђелија навејала је читаве сметове по В—им улицама. Није то да’ је снег, него га по пољу до појаса има. По вароши се утапкао па је најбољи соник. Лаке сонице лете из горње у доњу варош и натраг, дечица направила по улицама тоциљајке па се витлају до миле воље. Чим ко поткује предњака па га обори, напада их часом читава гомила. Један вришти, други се смеје, трећи се груда снегом.

Крај кућа шеће доколан свет, застајкује и гледа на шаренило по улицама. Кроз гомиле шетача журе се млађе и старије госпође у бундицама и с муфовима у рукама. Како иду, изгледају као да се све нешто рачунају. То су карташице В—ске.

Вечерас је код госпође Јуле фишкалице велико картање па после тога вечера. Нема званица, оно свагдање обично друштво, ко дође, добро је дошао.

Госпођа Јула спрема се већ од јутрос да дочека данас „жене“. На њу је ред. Ономад су биле код попадије. Сутра ће опет код госпође касирке. Тако то иде редом.

Што је било да се уради по кухињи готово је. Пилећи паприкаш с резанцима, две врсте печења, сира, крофне, воћа — то је све. Вина има у кући довољно, ако наиђу „господа.“

У великој соби намештају се столови за картање. Око свакога стола метнуто је пет столица, по столовима поређани мали тањирићи од олова за новце, у среди већи тањир за „визу“ или за „платку“. На једном столу играће се „малога фарбла“ на она друга два „фрише-фире“ — ако се баш прохте „господи“ биће места и за њих.

Сумрак се хватао а код госпође Јуле искупило се лепо друштво. Има их више од десетак госпођа, које удатих које удовица. По нека је донела и своју кћер, јер тек није у реду да је остави саму код куће.

— Ајте жене на посао! — подвикује домаћица весело.

— Седајте, па да се то гледа од чега се живи! — прихватиће госпођа Наста пошиница.

— Лако је теби, — одбиће јој госпођа Санда поштарка — ти си јуче стегла десетицу, ал’ данас ћеш нам скупо платити!

— Е, а кад сам ономад изгубила три петице, то не рачунаш, трипут да добијем толико, па још нисам код својих новаца, шта сам их изгубила ове зуме — рече пошиница седајући за сто.

Два су стола већ „безецована“. За часак се стишао жагор. Само се чује где се мешају карте и где клепћу тањирићи и позвекују шестаци.

— Пребројте свака колико вадите — опомињаше домаћица — да се после зна рачун . Која ће „фарблића“ та нека седа за мном за онај астал. —

Госпођа домаћица отпаса белу кецељу и седе за трећи сто.

— Ја ћу, — прихватиће госпођа Лекса — али „пет — виза“ и „пет — боље“ и „пет — натраг“, више се не сме.

— То се зна! — рече госпођа Ката удовица.

— Картање отпоче у сав јек. Не потраја ни по сата а на столовима где се играху „фрише — фире“ почеше рачуни да се заплећу. Час по „платку“ па „муђе“ па „доносим“ и да није госпође Јеце која зна те рачуне боље него оченаш, не би се знало крснога имена.

„Фрише-фире“ је глупа игра. Мора да су је измислили калуђери да њоме заглупе свет. Али као што играју — „фиркице“ госпође у В. збиља је то вештина која бисти памет у рачуну а оштри језик у препирању. На столу нема новаца ни за једну форинту — а добитци иду за десет пута толико — али не за готово но непрестано за „текући рачун“. Ни једна не бележи шта која којој дугује, па ипак свака зна у часу колико има да прими и да плаћа. Чим мало запне рачун, оспе се читава киша од речи и бројева, па док једна меша дотле су друге већ као муња брзо разракамиле ко шта прима а ко шта плаћа.

„Фарбл“ је лакши посао — ту све иде пуно за готово, само што се сви слажу у томе, да је то „лоповска игра“. Која има већу кураж па сме да „плаши“ та ће добити само ако јој иоле „карта иде“. Али бива да наиђе „пех“ — па никад саставити „две фарбе“.

Друштво се картало до вечере. Нека добија, нека губи. Која губи има права да се љути. Која добија па још ако је у „свињи“ те не може нико да поднесе, толико се размеће.

Но треба засвирати па и за појас заденути. Већ је девети сат. Вечера је на столу. Осим домаћина дошло је још три четир „господара“, Они су већ сели за сто па се спремају да почну вечерати.

Из велике собе рупи руља карташица. Иду све две и две напоредо па све рачунају. Једна је изгубила, петицу, друга је добила само „три Форинта“. Никако да изведу начисто, у кога је онда, новац, кад готово свако каже да губи.

Госпођа пошиница и удовица Ката су у малеру.

— Ајд што ти губиш — рећиће пошиница седајући за стол, — ти си бар сретна у љубави, ал’ што мене тера малер целе зиме? Јел се вратио доктор из лова?

— А шта га ја знам, зар ја водим његову бригу? — рећиће удовица Ката јетко.

— А да ко води кад ти не водиш — рећиће госпођа Лекса — виш како се чини и невешта.

— Боме се мени, жене, тај његов лов не допада — прихватиће домаћица додајући јело.

— Ни мени — уплешће се опет госпођа Лекса — ајде летос што је окук’о по Ч. Кажу да је лечио тамо неку бабу, ал’ што сад сваки час иде тамо, то није чист носао. Добро ће бити, Като, да мало пропиташ.

Госпођа Ката је на ове речи поруменела сва до ушију.

— Та оканите се тога разговора и мене — мољаше се удовица Ката. — шта сте ме већ окупили с тим доктором, ко да нема и других -људи на свету.

— А шта би ти фалило? — прихватиће пошиница заглабавши неки грдан батак. — Да пођеш за доктора па да те одмах види Бог!

— Боме је он честит, друго, — рећиће госпођа поштарка — ми нисмо никада ни имали нити ћемо имати тако честита човека. Да ми је дете којом срећом за коју годину старије, не би му ни у сну боље среће желела.

Љутит поглед из очију младе удовице Кате те у мал што не пресече поштарку.

— Само да откуд наиђе Стева Васић, њега би требало окупити, он ће за цело знати, шта доктор тражи по Ч. — рећиће домаћица.

У тај мах отворише се врата и уђе господин Стеван Васић, млади адвокат у В.

— Лепо, то је лепо, господине Стево, баш нам је драго — кликну домаћица и подлете му у сретање.

— Извините милостива, ја наиђох онако на свећу, видим да сте још будни па ко рекох да прекратимо вече, — извињаваше се нови гост.

Домаћица је господин Стеви начинила места међу госпођама. Нису ми дали људски ни оданути па су га већ заплели у разговору.

— А где вам је, бога вам, доктор? Њега док човек не зове, не да се ни видети — отпочеће пошиница.

— Бога ми, ако мене питате — одговори Стева Васић — не знам ни сам. Ја га нисам видео већ три дана, чујем, да је отишао у лов, на хајку.

— Хм, хм, прихватиће госпођа Лекса — а по вароши се већ говори, да су њега уловили. Кажу да му окрећу лончић у Ч. Но ви ћете то боље знати од мене.

— Не знам вам ја, госпо, ни толико колико ви — одбијаше Стеван Васић. — Ви знате доктора, више би човек ишчупао из камена но из њега.

— А, што се тога тиче, он уме ћутати — умешаће се поштарка — а тако и треба. Нема вам ништа горе, него кад су доктори подрте вреће.

— Реците по души, господин Стево — навалиће домаћица — зар нисте чули да се доктор жени?

— То сад чујем од вас, први пут, милостива госпо, — брањаше се господин Стева.

— И ово вам је фини — смешкаше се домаћица — ко вас не зна, скупо би вас платио.

— Не знам, вере ми ништа — опираше се господин Стева живо.

— А шта сте окупили човека — осу се домаћин горопадно на жене — све и ако зна, поздравио вас да вам каже.

— Испитаћемо ми то од докторове сестре — тешаше домаћица жене.

Госпођа Ката јој захвали на тим речима благодатним погледом.

После вечере пристадоше и мушки у картању.

Око поноћи се разиђе друштво.

— Ја сам бар франкирала сутрашњи ринфлајш — рече госпођа поштарка огрћући се. — Лаку ноћ!

— Лаку ноћ — орило се са свију страна.

10.

Госпођа Боса се у велико предигла из постеље. Зима је оштра али сува па лепа. Предиглица не излази никуда из куће — још је слаба па је доктор не пушта на поље. Стара је жена, тешка и дуга болест јако је изнурила па нек само мало назебе, ето ти да нанови стара болест — а сачувај боже да се опет поврати; како је трошна, тешко да би се извукла.

Но госпођи Боси није тешко било ово зимовање, јер она и кад је здрава била, није марила много да тумара из куће у кућу. „ Стари људи треба да седе код куће “ — била је њезина реч. Као што је док је боловала имала пуно похођана, тако се и сад налазило увек по кога да дође да је види. Већ Грк-Стеванови и Грк-Маркови нису тако рећи ни избивали из куће; али долазило је и иначе њих на поседак час од попове час опет од нотарошеве куће тако да су ретко кад она и Љубица биле сасвим саме.

На селу су зимска вечера понајтежа. Рано се смркне, још се није честито ни ручало а већ ето ти ноћи, а по мраку нерадо ко тумара; сваки је радије код своје куће уз топлу пећ. Није то да рекнеш варош па човек има куда отићи већ пукло село. Кад се спусти мрак на земљу, устумарају се и по улицама, ко баш не ора не излази, вуче се са својима у собу. Дућани се затварају и само кашто ћеш чути бат по прозорима, бива да се ко задоцни где па граби кући. Доста је ако у недељу дана муне који фењер преко улице, као оно звезда прелети преко неба. Па и кад ко спази фењер, рећиће: мора да је коме позлило у месту кад је варошки доктор опет у селу, а то је његов фењер. У другога и нема фењер већ ако има у гркових и у попе у коши.

Доктор Станоје Лазић долазио је у зиме нешто врло често у Ч. Час би ишао у оближњи манастир у лов, час би опет ишао у околини по некога тежега болесника. И кад год би се враћао, увек би некако то удесио да заноћи у Ч. Стигне мало равније па удеси увек тако, да вече проведе у кући госпођа Босиној, где је мио гост.

Госпођа Боса знала је добро, да има докторовој бризи и вештини да захвали, што је остала жива глава. Кад год је дошао, то не би знала, где би да му нађе места. Волела га је као да га је родила, да јој је син, па јој се чини, да га, бож’ опрости, ни онда не би могла већма волети. Љубица би увек застрепила кад би чула да доктор долази. Толико пута је мислила о томе, за што да преза од његовога бата и никад га није могла мирно да дочека. Зна и осећа, да после Бога прво њему има да захвали, што није остала самохрана сиротица — па ипак, кад год јој се поглед случајно сусретне са докторовим замишљеним, кашто суморним и великим очима, она обори очи и застрепи и увек је пређе као нека језа.

Па ипак би се Љубица увек радовала кад год би чула, да је доктор Станоје од јутрос прошао кроз село, јер је знала, да ће им се свратити кад се врати.

Доктор Лазић је умео лепо да прича, да га је милина била слушати. Дође обично по вечери да види шта раде? У часу је разабрао, како је госпођа Боса овога пута са здрављем, рећиће по коју, како да се влада и даље, па ће онда прихватити домаћичину понуду да поседи.

За часак па се разведе леп диван. Госпођа Боса седне обично у своју велику наслоњачу, Љубица поближе до ње са плетивом ил’ шавом у руци, а доктор се посади према њима.

Собица бијаше малена и спретна. Велика зелена пећ од каљева добро се ложила, па кад пусти благу јару, човеку дође чисто топлије око срца. Није него и велики домаћи мачак осећа, како је добро у соби, јер час усковрчи репину те омилује њоме топлоту па онда нада то све преде од милине.

Доктор је радо причао, како је ђаковао и гладовао као сиромашак ђак по великом сјајном Бечу. Кад би се мало дубље захукао па би живо описивао како тамо живи све велики и богати свет — Љубица би неосетно спустила плетиво на крило те би ненадимице слушала докторову причу. Она се још никада није никуда макла из ових крајева; није тако рећи била честито ни у вароши; њој је то било све ново а жива прича докторова пренела би је као на крили у онај сјајни богати град и она би се толико занела, да га чисто гледи ту пред собом у свем блеску његовом.

— Па ипак сте докторе, тамо сретно и задовољно жевили, ма да сте се толико мучили — рече Љубица, када је доктор Станоје застао мало у своме причању — види вам се то још и сада, јер се радо сећате тих дана.

— Мој је живот, госпођице — прихватио би доктор живо — био непрекидна борба, а ја волим борбу, — она ме челичи, она ме диже; кад ње нема, наиђе нека чама па ми је често тако тешко, да вам чисто не бих ни умео казати како ми је.

— А како сте проводили по Србији? - прихватиће госпођа Боса да даде разговору нов правац; јер је она опет најрадије слушала , кад доктор прича о своме животу и раду из доба још када је био окружни лечник.

Доктор Станоје Лазић живео је пуних пет година по јужним крајевима Србије. Једва би дочекао прилику да прича о томе животу, јер то су му биле најмилије успомене.

Тако је било и овога пута. Станоје Лазић причао им је, како се живи по српским варошицама, како по селима; описивао им је народне обичаје и светковине по тим крајевима; цртао им је пределе кроз које је пролазио час на коњу, час на колима, час опет пешице — а казивао је то тако топло да је речима својима чисто пренео обе слушалице своје у тај далеки кра; и није друкчије но их је чисто водио са собом по њему и показивао им све што је видео, чуо, сазнао, доживео.

— Јест и опет вам кажем, ја сам пуних пет година дана живео у тим крајевима — тамо ме је вукла одавно жеља моја. И жеља ми се та испунила. Ходио сам по земљи, по којој је некада ходио кнез Лазар и царица Милица; јездио сам кроз крајеве, кроз које су јездили Југовићи; пролазио куда је пролазио Обилић, Косанчић и Топлица; виђао сам грмове и растове под којима је боравио Страхињ-бан; улазио сам у седмоврату Жичу, где су се крунисали српски краљеви; поклонио сам се гробу светога краља у Студеници; пео сам се на Копаоник и гледао сам отуда Лаб и Ситницу; видео очима својима Косово поље, то велико гробље српске славе; гледао сам Душанов Призрен; био сам у Карађорђевој Тополи, где је пукла прва пушка за слободу Србије; стајао сам пред Таковским грмом, где је Милош развио заставу и соколио народ да пође у нови бој, обишао сам постојбину Катићеву, Чупићеву, Чарапићеву, Бирчанову, Алексину, Поцерац Милошеву — све сам ја то видео. Нисам туда ходио да се наплачем и напевам, но ме жива жеља вукла, да видим и проучим има ли још бар тамо крви Душанове и Маркове. Дуго сам мотрио, много учио. Час сам се стужио, час сам се опет разведрио, али никада нисам очајавао; јер језгра је народа још здравија и данас и сутра кад затреба браћу ослобађати, кад прегну све српске мишице — може бити краја столетним патњама, мора настати доба новога, сретнога, лепшега живота и моћи ћемо дочекати то доба, оно није више далеко ту је, оно мора доћи. Ја мало у што верујем, али верујем из дубине душе своје, да ће ускоро бити ускрс Српства!

И при тим речима бијаше Станоје Лазић устао са столице. Отац му дође чисто за педаљ виши, лице му се зажарило, из очију му је севао пламен да си и госпођа Боса и Љубица обе и нехотице устале са свога места па стојећки слушале заношљиве речи докторове.

— Дај Боже, мој слатки докторе — рече госпођа свечано и погледа у икону светога Ђорђа.

— Докторе, ја вам завидим, ви сте сретан човек! — рече Љубица и очи јој плануше необичним жаром. — Да сам ја тамо била и све то видела, не марим па ма одмах сутра умрла!

— Хвала вам, госпођице, на томе осећају — рече Станоје Лазић тишије и погледа меким погледом у зажарено лице младе девојке — ви сте Српкиња па и треба тако да осећате; али ја нисам сретан човек све док не засвити крвава зора српскога ускрса.

— Молимо се Богу — прихвати госпођа Боса — па ће и то доћи.

— Благо ономе нано, ко га доживи! — рече Љубица у заносу.

— Благо ономе ко га преживи па уђе у светлу недељу слободнога, уједињенога Српства! — Но већ је доцкан. Лаку благу ноћ! — рече доктор и стиште и помајци и поћерци руке. Била је већ у велико ноћ кад је доктор Станоје изишао из госпође Босине куће.

— Доиста, диван човек! — рећи ће госпођа Боса. Љубица је замишљено ћутала, јер јој се чињаше да доктор стоји и сад пред њоме и да звучним гласом својим још описује свој живот у Србији...

Било је то сутра дан лицем на сретење 187* по подне када је Љубица дошла Савци у походе. Сирота Савка била је сва као утучена. — Данас ако икад осећала је неки тежак терет на души. Ко ће јој га олакшати ако не ће верна друга Љубица.

Љубица се чисто поплашила кад је видела тужно, уплакано лице своје другарице.

— Шта ти је Савка, да ниси болесна — упита другарицу гледајући брижно лице јој.

— Нисам болесна, али ми је теже него да сам болесна; тако ми је нешто тешкој срцу, да ти не могу рећи — одговори Савка чисто кроз плач.

— Реци ми шта ти је, можда ће ти бити лакше — наваљиваше Љубица.

— Помисли друго, јуче нађем у материном столу писмо Миланово. Пише како се он и Рајко раздвојили за навек. Рајко једном приликом у ђачком друштву нагрдио Милана и целу нашу кућу. Милан га је тако жестоко сузбио, да умал’ што није дошло до крви. Више се не гледе. Но тешко да ће се икад више у животу и видети; јер Рајко је од то доба тако оболео, да су га његови однели кући. Кажу да има сушицу а тешко да ће дочекати пролећа. Видим из писма како је и Милану жао за Рајком. Сиромах Рајко — уздахну Савка из дубине срца и једна крупна суза скотрља јој се низ образе.

Љубица је ћутала као заливена. Осећала је само како јој се срце стеже, како јој глава поче да гори.

— А шта ћу да ти тајим, лакше ми ако ти кажем — продужи Савка. — Видиш Љубице, ја сам Рајка заволела као да ми рођени брат, још већма него да ми је брат — реци и сама, зар није био леп па мио.

Љубица је непрестано ћутала, око њезино блудело је кроз прозор па би чисто да продре далеко, далеко.

— И ја ти кажем као сестри, да ме је ма ко просио, не бих ни кад пошла за другога него само за Рајка — а данас се ето мој несуђеник бори с душом!

Савка заста, не мога даље, туга јој била загушила глас.

Љубица је непрестано ћутала али кад изусти Савка реч „несуђеник“ а Љубица се лако затресла.

— Али слушај даље, још веће јаде моје. Од јутрос је дошла Јула пиљарица из Р. па ми је донела ово писамце од Рајка.

— Од Рајка? — узвикну Љубица и потеже руком да узме писмо.

— Ево слушај само шта пише: „Госпођице! Ја не ћу, ја не смем да, умрем а да Вам се не исповедим, да Вас не истргнем из једне тешке заблуде у коју Вас је можда бацио Милан. Ја сам Вас вазда поштовао као своју рођену сестру — и то поштоваше носим собом и у гроб. Данас сутра кад ме не буде више, ожалите ме као брата. С Миланом се не ћу никад више видети у животу.

— Поздравите га, праштам му од свег срца најтежу рану што ми је задао. Нек буде сретнији од мене и нек заборави свога сретнога друга. Поздрав, последњи поздрав свима! Ваш брат Рајко.“

Док је Савка читала ово писмо, суза за сузом котрљала јој се низ образе. Кад је свршила обисну другарици око врата и рече тужно:

— Љубице, душо, ја сам ти најнесретнија на овоме свету, Рајко ме није никада волео!

У један исти мах задркташе два чиста и безазлена срца девојачка; по једноме се разлио неми очај и по другоме неизмерна туга.

Љубица притиште Савку на груди, пољуби је у блеђано чело и задрхта сва. Беше јој као да у тај мах мину мимо њу бледа сенка Рајкова шапћући јој: збогом!

У том зазврјаше кола пред кућом.

Стадоше и мало час зачу се из дућана крупан глас нотарошев:

— Брат-Стеване, да вам кажем тужну вест. Синоћ је умрьо у Р. Рајко!

Обе девојке вриснуше тихо на тај глас и загрлише се грчевитим загрљајем.

Грк-Стеван уђе у собу и кад опази како су и Савка и Љубица бледе као кип рече само:

— Сиромах наш Рајко! Бог да га прости!

Девојке су немо саслушале ту вест — из срдаца њихових кидао се тежак уздах — најтоплија молитва за покојникову душу.

Ненадна смрт Рајкова поразила је све његове познанике у Ч. Нико није ни помишљао, да весели младић, у коме је онако бујно кипела млађана снага, носи у себи клицу ране смрти.

— Кукавни Рајко! — рекла је госпођа Марта кад је чула за Рајкову смрт — мени се никад није свидело што је онако таван у лицу као земља.

— Та то њега не би убило, само да није онако плаховито живио — прихватио је грк-Марко — али шта ћеш, баш мора да му је било у крви. Јадна она мати шта је дочекала под своју старост. Није то шала данас сутра па већ човек!

— Добро ће бити да се и Милан узме мало у памет. Нађикао је као из воде а танак је као прут, може лако и он бити првом мразу ручак.

— Ко то дочека — рећи ће грк-Марко замишљено — боље да га није ни родио. Ал’ шта ћемо, божија воља!

— Е мислиш ти да је то од Бога! Лака памет његова, ето то му је дошло главе.

11.

Вече се било већ спустило када се Љубица вратила кући од Савке. Госпођа Боса била је већ чула за Рајкову смрт и ожалила га је од срца.

Љубица је ступила у собу, бледа је као кип. Диже тужно очи, погледа у своју помајку а на уснама јој се следила реч.

— Чула сам, ћерко, — рече госпођа Боса тихо — сиромах Рајко! Штета за њега, јадна она мати што га је дочекала. Воље да је њу Бог пре примио.

Љубица је ћутала као заливена, спустила се на столицу крај своје помајке и гледала је немим погледом преда се.

— Е тако је — продужи госпођа Боса пошто је скинула своје наочари — роди га, мучи се с њиме док је мали, кад одрасте пошљи га у свет, брини се моли и приклињи „чувај се, дијете!“ Ајак, ко би још слушао што му мати каже. Та не дао бог детету оно што му мати мисли. Ето дође да назебе, две три грознице па га свале у кревет, па кашаљ па сукрвица — па онда: „јао, моја мајко!“ И јадна мати дала би себе за њега. Али Бог узима а не бира. Еј децо, децо!

Тежак уздах сте се из груди Љубичиних. Госпођа Боса прену и погледа брижно својој поћерци у лице. Лице јој беше бледо а по њему као да играше грчевито неки тајни бол.

— Шта је теби, ћери? — упита стара брижним погледом — да ти није позлило?

— Није ништа, нано — рече Љубица тихо, али у тај мах скотрљаше јој се две крупне сузе низ образе.

Госпођа Босином оку нису су омакли ови неми сведоци онога што се тајом збива у срцу њезине поћерке; бистра као што је била, знала је стара у мах на чему је. Та и она је некада девовала, та и она је љубила. Полако се ниже Љубици, пригрли је лако, стиште јој топао матерински пољубац на чисто девојачко чело и рече тихо да се једва чуло:

— Прегори, јадна ћерко; смири се, слатко дете моје, није ти зар било суђено!

Љубица обисну помајци око врата и у соби се зачу кратко јецање. Јадна девојка дрхташе у целоме телу као да је тресе тролетница.

— Смири се, ћери моја, божија воља сви смо ми у његовој руци — тешаше је стара а и њој самој ударише сузе на очи.

Љубица дуго не дизаше главе са помајчина рамена. Помајка је глеђаше, љубљаше по мекој, свиленој коси; чисто би да утиша буру што бешњаше у срцу њезиног љубимчета. Сећаше се да је некада тако и њојзи било, болело је и њу те још како, мислила је да ће свиснути од бола; али време је и тој рани најбољи лек.

На топлим грудима помајке одуминуо је Љубици први бол. Срце је нашло одушке па му је било лакше.

Девојче дигну главу али не могаше да погледа старој у очи. Пољуби је топло у руку и рече тихо!

— Лаку ноћ!

— Бог ти био, ћери, на помоћ! — прихвати госпођа Боса меко — иди, лези; смири се, биће ти лакше.

Љубица изиђе чисто посрћући из одаје.

Кад уђе у своју избу, срце јој се стиште грчевито. Клону на столицу крај пећи и стаде очајно кршити руке. На пољу се дизао ветар, суво грање јечи, облачине падају доле као густа магла.

Пред Љубичиним очима пламћаше Раково писмо. Беше јој као да сваки грчевити, истез пера његова дизаше на њу тешку тужбу. Та он је њу љубио и само њу, од онога часа када је видео.

Несретној девојци излазаше пред очи оно вече у винограду како је измамљивао оне чаробне, заношљиве звуке испод свога гудала; у њезиним грудима дизаше се сада тежак прекор; та она је крива што је тако лакоумно веровала речима своје другарице с којом је Милан збијао само грешну шалу; та она је крива да је Рајково срце у берби плануло бесом љубоморе те нехотице начинило онај русвај с коњима кога нана јој у мал’ што није платила главом; она је крива што се Рајко сударио жестоко са Миланом, што је у очајању отишао не проговоривши с њоме ни речи.

И у тим мислима ђипи са столице и пође наглим кораком по соби. Подиђе је чисто хладан зној није смела да испреде своје мисли до краја.

У даљини, далеко одавде, гледала је Љубица Рајка где очајава, те у очајању јури по цичи и студени по грдним пештанским улицама, како је клонуо под теретом тугу своје и пада на болесничку постељу.

Ветар је на пољу јечао и звиждао.

Распламтелој машти Љубичиној приказивала се ниска сиромашна собица у мајке му, у сироте шваље. Мајка сестре дворе тешкога болесника. Као самртник диже се она са постеље. Седе са стол и пише Савци да он њу није никада волео, па по другарици довикује њојзи, која га није чула, која га није хтела да чује — још само последње збогом.

— Ја сам га љубила — убила! — одјекиваше неки страховити глас по грудима несретне девојке.

Неодољивом силом гоњена отвори нагло свој долап и потеже из њега грчевито руком песмарицу Рајкову. Свако слово, сваки редак предисао је његовом душом, али сваки потез шибаше несретну, узбуђену девојку по срцу као гуја отровница; свака реч претвараше се њојзи у клетву.

Ветар је силно лупао о срчали прозоре, суве гране брестова у дворишту повијаху се тамо амо као ноћни бауци.

Љубица зирну у прозор. Учини јој се као да нека бледа сенка мину мимо њега. Срце јој чисто застаде у грудима, колена јој клецнуше, паде на постељу притискујући грчевито на усне малену књижицу и посипаше је са хиљаду врелих пољубаца.

У тај исти мах минуше кола мимо госпођа Босину кућу. На колима је седео доктор Станоје Лазић завијен у топлу зимску бунду. Ветар се мучио да му огрлицу од бунде набије на главу. Манастирски коњи су се захукали, да у пркос бури одбаце доктора до велике механе на конак. Кочијаш је проклињао час и кад је морао поћи на пут. То Је била ужасна ноћ, та човек не би на ово време ни пса истерао на поље.

Доктор Лазић долазио је из манастира Б. Стари духовник беше тамо већ три дана на умору. Десета је недеља како се старац мучи, не може да се растане с овим светом. Доктор Станоје је погледао стотину пута смрти у очи; за њега она није била страшна, јер је он у смрти гледао само вечити закон природе. Но умирање старога духовника потресло је доктора Лазића у дубљини душе.

У манастиру једва се видело да има живе душе. Настојатељ давно није дома, намесник му отишао је неким журним домаћим послом у митрополију, по грдној а пустој кући шуњао се само лукави отац Венијамин; вребао је да ли ће доктор изаћи из ћелије болесникове па да јурне у њу, да покупи из ње што би још вредно било. Осим старе, глуве, манастирске праље, нигде никога од свога ко би подворио старога духовника у последњим часовима живота му, ко би му заклопио очи.

Пред вече се старац сасвим занео, ропац га је попао; кад се смркло, баба му је додала и придржала свећу у руци а у том стари духовник већ би и издахнуо.

Доктор Станоје нагнуо се још једном над њега да види је ли мртав, покрио га је расом, извео стару праљу на поље, закључио је ћелију и дао је кључ манастирскоме шумару, да га уручи намеснику кад се овај сутра врати дома. Сео је одмах за тим на кола и пожурио је да стигне у Ч. на конак.

Доктор се није надао да ће га непогода стићи уз пут. Мислио је да ће вече моћи провести код госпођа Босе — но време га је омахнуло.

Како је био потресен, чим је сишао с кола повукао се одмах у одају у којој ће ноћити.

Већ је био у велико ноћ а доктор Лазић још није могао да сведе ока. Мислећи на старога калуђера, дође му и његов живот љуто самохран и пуст.

Ево је већ десета година како је да рекне стао на своју снагу, оца и матер једва да памти као кроз сан, није имао ни брата ни сеје — јер сестра што му је у кући није му рођена. Живот му је тако рећи од колевке вечита борба. Истина да борба уздиже али она и троши човека. Срце га је вукло да изабере лечнички позив, да посвети своју снагу болнима и невољнима. Камо лепе среће његове, да никад није пошао том стазом у своме животу — мање би јада гледао у свету својим очима.

Човек је мален да се хвата у коштац са неумитним законима у природи. Природа врши немилосно своје. Шта и шта пута је он напрезао све умље и сву вештину своју да одоли, да сузбије тог вечитога рада природнога. Је ли победио у тихој али истрајној борби, ван паћеника и својте му никога није имао с киме би да подели радост своју; је ли пак подлегао у борби, беше му као да са угашеним животом болниковим трне и пада његова снага — никога није било ко би га уздигао, ко би га очеличио за нову борбу.

Шта и шта пута гледао је у животу јаде којима би смрт била спас а којима је живот најтежа казна. У таквим приликама клонуо би изнурен, очајавао би често о човеку, очајавао би и о себи.

Но човек такога јакога, тако бистрога духа, као што беше млади доктор Станоје Лазић, имао је око и за светле стране у животу човековом.

Иза суморних мисли, које је будила у њему смрт старога калуђера, који се одрекао света, одрекао радости и уживања у њему који није ни за што живио, који се угасио као што се гаси свећа када догори — свртао је доктор својим мислима на другу страну.

На пољу је беснела бура све то већом снагом, али докторова одаја беше топла; зелена је пећ пустила јару па је по соби растерала несносни зимогроз.

Доктор Станоје Лазић прућио се на диван, припалио је цигару па је у плавом диму њезином гледао читав низ шарених слика.

Гледао је млада човека једра снагом вољна духа, снажна да одоли борби у животу. Поникао у сиромашној колеби, мучио се, учио се, оснажио дух свој знањем а срце окитно врлином. Све што јесте постао је својом снагом; испрва нов и незнатан осваја мало по мало себи леп положај у друштву. Његова реч броји се данас међу прве, рад ње је од угледа. Свему што је лепо, добро и истинито — свему је заточеник. Па ипак је тај човек много пута незадовољан сам собом. И дрво се на дрво наслања — а он нема на кога. Сам је, самохран је у животу своме. Је ли му груд набрекла од радости — има и коме би казао шта га заноси и одушевљава. Око њега је вечита осама. Је ли му пао какав јад на срце — с киме би га поделио да да му мало одлакне? Он је самохран на свету. Нема срца која би га разумело. Узалуд ври у глави његовој неброј најузвишенијих мисли — кад нема коме би их дао у нарук; узалуд се роје у срцу његовом сласти и милине — кад нема коме би их казло срце на изуст.

Бура се на пољу мало по мало стишавала. Доктор Станоје беше чисто с нова клонуо под теретом својих мисли.

Издиже се мало на диван и духну нагло на дим што се полако колутао пред њиме.

Дим се лагано носаше даље по одаји и умотаваше је целу танким велом.

И у том велу назираше млади лечник нову слику.

Заточник што га је млади лечник мерио својим духовним оком дошао је на раскрсницу у своме животу. После дугих година чињаше му се да је наишао на душу која би га могла разумети. Имаде један мио и бајни створ на овоме свету, који је растао на грудима мајке природе, кога није још окружио отрован задах таштих жудња и неситих жеља, који је чист и светао срцем и душом као кап росе на цвету, као суза у оку невинашцета. И тај се створ узвио уз младога заточеника као зелен бршљен уз раст. Данас још красна, чедна српска мома, пупољак ружице у тихом, лиснатом џбуну — сутра већ вереница свему свету на видику па онда верна љуба, којој свету на видику па онда верна љуба, којој се ниха чедо у бешици — која грли војна свога, која знаде сваки умишљај душе његове, која разуме сваки откуцај срца његова и кад нестану они страховити и дивни дани, када Србин устане да заложи столетње жудње у мушко, у јуначко дело а та љуба Српкиња паше војну своме јуначко оруже и кличе из дубине душе: хај потеци, сви соколе мој!

Колико се доктор Лазић разгрејао овом милом и бајном сликом, беше се по готову уздигнуо са дивана.

Из танкога вела што се разлио по одаји промоли се на један мах лепа и мила глава са очима плавим као небо, са косом густом као ноћ. И те га очи погледаху тако мило и љупко, да је доктор Станоје нехотице поскочио са дивана.

— Љубица! — изусти доктор Станоје Лазић полугласно; протре нагло очи, јер му се чињаше да сања.

Устаде па приђе прозору. Бура се напољу сасвим стишала; небо се опет из ведрило и осуло маријадама сићушних звездица. Но и суморно се чело докторово разведрило. Никада у своме веку није тако дуго гледа у звездано небо, сада не могаше да одвоји ока с њега. Поглед му се не одмицаше од ове велике звезде, што је тако сјајно пламтела посред јата свога.

Са оте звезде отимаше се око лечниково по блескавим крововима сеоских кућа. Блуђаше се све то даље док се не заустави на оној кући тамо преко потока — на кући госпођа Босиној. Кроз тиху осаму студене ноћи прозираше око лечниково у малену топлу одају и чињаше му се да чисто гледи како у њојзи лежи на меком сади-узкављу једна лепа и мила глава, коју санак милосно пољубио и успавао.

И неосетно прикрадаше се доктору у душу она мека бедујинска мелодија песме:

Ко би рекао, да онај озбиљни доктор Стоноје Лазић — који је до сада умео да буде само савестан, брижан и строг лечник — може тако нежно и топло да осећа? Мора прво да пукне храпава шкољка па да провири из ње зрно бисерово.

Сутра дан ујутру озорио је први пролетњи зрак два топла срца; у једном је будио клицу новога сретнога живота а у другоме је пао на непобушени гроб прве, несретне љубави. Оно срце разиграло се у прсима доктора Станоја Лазића а ово друго клонуло је од туге у грудима Љубице Животићеве.

12.

Грануло је пролеће. Снегови су већ давно окопнели; јогунаста ћуд зиме је попустила, не уједа више ни зубом нит хоће да ошине репом. Топли сунчеви зраци пољубили су дремовну земљу па су је пробудили из дубокога сна. Земља се нада бољем и лепшем животу те је већ растурила зелену травицу а њом стидљиве љубице дижу своје плаве крунице и погледају брижно у ведро небо. По винограду се осуле воћке мирисним цветом, челице полећу да накупе сока за равак.

Полете па чисто застану од чуда кад спазе по кога жутога и зеленога лептира како се и он већ пожурио. Чокоће још ћути, само сузи, баш као да жали за топлом, белом одором која га је зимус покривала. По путу већ чепрка весела шева а по зраку носе се прве ласте па меркају, да ли су им још стара гнезда у животу?

Са пролећа оживи и у човеку нова снага. Што се зимуске сновало дрмећи крај пећке, од тога сада груди набрекују. Сваки ти је то орнији и вољнији, сваки је лак као да су му чисто крила порасла. У младоме срцу буди се нека нова тежња. — Оно не зна шта би хтело, али осећа да су му откуцаји много живљи.

За старе људе је увек тежак онај прелаз из једнога доба године у друго. Све су нешто тешки, није да су болесни али тек поболевају.

То је осећала и госпођа Боса — тога ради је и доктор Станоје сваке недеље бар по двапут свратио у Ч.

Но бистро око доктора Станоја Лазића опазило је замало да госпођа Боса није једини болесник у кући. Кад год би доктор дошао, било да је зван било изненада. Љубица би се често преплашила њега.

Често кад седе тако па се разговарају погледаће госпођа Боса брижним оком у Љубицу. Говори се те ово те оно — али њојзи лебди вечито неки тихи вео над очима. Чини се да слуша о чему је разговор, али с мислима блуди бог те пита куда. Бива много пута да је доктор запита ово или оно, а она одговори по реч две које не пристају ни бар у разговор, баш као да није чула о чему је реч. Па и она ведра и једра веселост душе као да је одлетела као сан. С вечера ће поћи раније да легне, а с јутра сунце већ у велико одскочило, а она се још не помаља из своје одаје. Тога није од пређе бивало.

Госпођа Боса је брижљиво припазила на ову видну промену у нарави своје рањенице. Види стара где јој дете тужи да чисто вене од тешке туге па се јадна пребија од мисли до мисли шта ће и како ће? Није то сада време као што је било док је она девовала. Та нема горе ране него она на срдашца; боли то још те како, али за Бога, човек је тврђи од камена, па кад види да нема помоћи а он стегне срце па прегори.

У тешкој бризи својој почела би госпођа Боса мал те које вече да теши Љубицу. Бирала би сирота стара најважније речи. Час би је молила да избије себи Рајка из главе. Прво јој је говорила да он није ни био за њу прилика, па после и ко зна да ли је он њу баш и волео? Мртва уста не говоре а старој је било више до овога јадног живота детета, да се, куку њојзи, не разболи, да се од једне несреће не начине две. Кад би Љубица заћутала на речи своје помајке, госпођа Боса би и неприметно бацила реч две о лакој памети покојниковој — али тиме би увек урадила горе; рана у срдашцу њезине поћерке само би се из нова позледила Љубица би одбила сваку ма и најмању озледу свете успомене покојникове са речима „Пусти нано, не дирај га, он је већ у гробу. Не знаш ти то нано, давно је то било кад си ти била млада.“

Види јадна стара да с које год стране почне, да је све црње и горе. Љубица је из дана у дан била суморнија. Пролеће је дивно грануло, све је већ озеленило и цветало а она често по недељу дана не ће ни да се макне из куће.

Кад се стара нашла тако на невоље све мислила на једно смислила: рећи ће доктору; молиће га да он гледа ма како лека јер ево је већ готово дошло до тога да јој јадно дете сасвим пропадне.

Што је смислила то је и урадила. Одмах некако сутра дан било се разболело јадно девојче у суседа, које је Љубица јако волела. Сирото дете беше баш озбиља болесно; наврзла се на њега нека врућинчина па да га удави. Љубица се од првог дана није мицала од постеље јаднога детета. Само је молила нану, да поручи доктору Станоју да дође да види дете.

Кад је доктор Станоје дошао, прегледао је дете, наредио је све што треба и рекао је Љубици да се не боји. Има му још лека — а лепа детиња нудиља погледала га је тако мило, да је млади доктор сав застрепио у дубљини душе своје. Беше му у једанпут као да су те очи пробудиле у срцу његову јату славуја, није него певала је душа у њему.

Чисто посрћући под слатким теретом тога миља, изиђе доктор из одаје мале болеснице, и пре|е преко улице, да види госпођу Босу.

Госпођа-Боси је чисто задрхтало срце у грудима кад је видела како се нека необична ведрина разлила по докторовом лицу. Сину јој млади доктор као оно арханђео Михаило кад гони беса.

После две три речи — одважи се стара, те поче да прича доктору своју вељу жалост и бригу. Како се сирота захукала није ни приметила како се лице у доктора Станоја нагло променило. После прве речи о Рајку и Љубици и о њиховој љубави, дође доктор сав блед у лицу. Изгледаше као да нема ни капи крви у себи. Пред очима му букнуше светлаци па онда га чисто обузе неки густ мрак. Прелаз је био врло нагао, као муња. Сирота госпођа Боса није га ни спутила а камо ли да је приметила.

— А сад мој, драги докторе, једино ми је уздање још у вас. Дајте реците бога ради: имали тој бољи лека? Гриота је од бога да пропадне тако красно дете — рече стара погледавши молећи у Станоја Лазића а очи јој дођоше пуне суза — јер рек’о вам, ако њојзи буде што, ако ми се разболи, онда је то моја смрт.

— Не бојте се — рече доктор Станоје — прибравши се мало од овога ненадног удара — нас двоје ћемо је излечити, али ми обећајте да ћете ми ви помоћи.

— Бог из вас проговорио докторе, ево живот ћу дати само ако треба! викну госпођа Боса и пружи обе руке младоме доктору. — Учинићу све што желите, само не дајте ми зеницу моју.

И сад отпочеше изнова опет тај исти разговор. Доктор Станоје Лазић слушао је сад мирно причу Љубичине помајке.

Старој је одлануло у души те је почела издаље, чак из Љубичина детињства. Доктор је слушао тако пажљиво као да је хтео да му се баш ни једна реч не омакне. Шта је стара више причала, доктору Станоју је чело све то већма ведрило.

— А је ли само то извесно да нису некад говорили на само, зар није ни он њојзи ни она њему рекла да се воле? упитаће доктор још једном ма да му је стар то већ десет пута казала.

— Та кажем ти синко као свом рођеном детету — ох та опростите господине докторе та куд сам се ја дела! — поправи се госпођа Боса.

— Ништа, ништа, продужите само даље рече доктор нежно.

— Та чисто су се волели као деца; видели су се први пут у веку па се загледали једно у друго, — ето то је све! Не једном ми је све исказала; та ни Богу се не би могла ни већма ни боље исповедити. Ко би мислио, да ће она то примити тако срцу.

Бива и тога, госпођо — прихвати доктор, — али има и томе лека.

— Та кад ви кажете оно сад видим и ја да има. Та она је здрава ка од мајке рођена, само да јој је да избије то из главе, да може да га заборави.

— Полако па ће и то доћи — рече доктор.

— Е мој господине знала би ја лека: боловала сам и ја од тога али — рече госпођа Боса но застаде.

— Па дед да чујем? — прихвати доктор и упре очи у стару и чисто би да јој прозре у дубину душе.

— Кад сам ја била, мој докторе, млада така се болест лечила што но кажу клин клином — рече стара и румен је обли по борним образима.

— Многи је стари лек бољи од новога прихвати доктор замишљено. Пре свега молим да настанете из све снаге, да сваки дан хода и шета, да мало иде више међ свет, па онда да изађете мало и у шуму, да се прођете до манастира — Фрушка је тој бољи главни лек.

— Та шетаћу се овако стара као што сам ако треба и по Венцу, само да је видим да буде опет онака као што је била. А ви дођите што чешће можете, не чекајте да вас зовем; сад знате ето све па и опет рекох, прво Бог па онда ви, мој драги докторе!

Кад је доктор Станоје Пазић изишао из госпођа-Босине, био је још у велико дан. На место да се упути Дунаву па да се првим паробродом врати кући, упутио се млади лечник иза села — латио се пута који води управо у шуму.

Како је био погружен у мисли није ни опазио кад се испео на брег изнад села. Тек кад је био на врху застао је. Један поглед на нов, бујан живот око њега отргао га је из суморних мисли његових.

Да чудне коби у животу његову. Борба и опет борба. Већ се био уживио у ту слатку мисао, да је у Љубици нашао право чедо природе, које још и не сања о најплеменитијој страсти је већ и обранила њезино младо срце. — Он који је мислио, да је то срце кано пупољак руже што чека само на росну кап па да се развије и да замирише — само да чује што није ни слутио, да је то рањени цветак који тек што није свенуо.

Дуго је тако стајао млади лечник и немо гледао у даљину где но се плаво небо љуби са земљом. У души му је било тешко чисто је осећао како му се руше једна по једна од оних милих слика, које је он већ био створио у своме будућем животу. Та он се био већ готово уживио у ту слатку мисао, да је нашао душу која ће га разумети, срце које ће откуцавати и предисати његовим осећајем, — а сада гледа себе пред болесницом, која треба лека бољи и ради срца свога.

И већ се срце доктора Станоја грчевито стезало при помисли, да му ваља за навек саранити све своје наде као пуст ма и мио сан.

Но стара је рекла да је то била прва, детињска љубав. Помисао на то поче га изнова загревати.

Зар је то права љубав кад младо безазлено девојче угледа лепа момка, кад му почне радо да ослушкује на заношљиву реч, да мотри на сваки потез у лепом лику његову, кад се занесе за светлим очима, за бујном косом, за лаким кретом, за умилном песмом или за вештом свирком?

Не, то није љубав — то није она божанска искра у срцу човекову, која се слива у хармонију сродних душа то није она узвишена света свеза срдаца када се спајају да снаже једно друго врлинама у борби у животу — то је само тренутни расположај, то је сладак сан, то је варљива бајка, која опија и заноси детињу душу; то је онај шарени, лаки прашак на цвету који ће здувати први оштар ветар, први јад и несрећа у животу.

Доктор Станоје Лазић је доста живео, дубоко је већ загледао у јаде што га ствара живот заснован на варљивој нади, коју распири и разбукти први осећај у младим срцима и у најзаношљивијем добу.

У срце љубичино пала је та искра — али је њу опет запретала смрт Рајкова. На њему је сада да очува ту искру да се не утули под првим леденим задахом што ју је постигао у животу; на ње му је да изнова распири свети огањ на томе огњишту, огањ који не ће букнути као слама да плане па да угасне, него као луч, који ће горети те озаравати пут њезинога и његовога сретнога живота.

Са сеоске цркве огласише звона вечерњу. Умилни глас њихов разлегаше се гором и Дунавом.

Ти звуци крепили су срце његово кад је у детинству као малено ђаче хитао у школу крај цркве у свом селу; ти звуци пробудили су у њему не једном клонулу снагу када се на великим школама борио са нуждом и невољом; ти звуци су га уздизали и данас, када се спремао на најодсуднији корак у своме животу.

И доктор Станоје Лазић поче да изузимље оком, из гомиле сеоских кућа онај нови кров крај потока.

Он је некад тако стајао у врх Копаоника па гледао низ Косовско поље — груди су му набрецале у големој жудњи да притисне на њих српски род, а сад би био сретан и задовољан да пригрли мому, за којом му је први пут у животу срце жешће закуцало.

Човек је самац лист кога ветар може да отпирне у даљину. Ко љуби свој род, тај ће га још већма љубити кад је што нежнијом везом спојен с њиме. Родољубље се најлепше казује лепим и племенитим делом у корист целине. Друкчије се брине о будућности свога народа самац и појединац који је као птица на грани — друкчије приања радом за народ свој, уза кога стоји верна љуба, коме се узвија уз колено красан пород, нада и узданица куће, рода и народа. Зар може бити лепше залоге тој љубави но одгојити народу своме синове и кћери топла срца, узвишена духа, задахнуте жаром за леп и племенити рад, окићене свим људским врлинама и зачињене оним што чини човека Србином и Српкињом.

Дуго је још дуго доктор Станоје Лазић гледао ту убаву кућицу, па онда се пожурио стазом, која савијаше шуми, да још за вида стигне до пута који вођаше у манастир Б.

Срце му је данас тако узбуђено, да је мислио да ће се једино моћи смирити у тихој осами горскога самостана.

Доктор Станоје Лазић отишао је сутра дан кући тако миран и задовољан, тако сретан као што још никада није био у своме веку. Био је у души својој уверен, да још лист не ће пожутети на гори а за њега настаће дани пуне среће — највеће, најлепше среће на свету.

13.

Тајанствена је моћ природе. Бујном снагом својом уме она да оживи сваки створ у коме има само искре живота. Таман је цветак ухватио корена, осилио стабло своје, истурио листиће, али наиђе нањ студ и мраз: круница му клоне снага почне да вене, но ево где сијну јарко сунашце, где задухнуше лагани, топли ветрићи, где тице запојаше око њега, где се цео ваздух осу мирисом, и здрављем — и цветак дану својом душицом. Уми се росицом и благом пролетницом, гутну опојног мириса и здравља, крену снагом својом и где, изнова истури листиће, осу се кићеним цветом и сијну у свој милоти и красоти, којом га је уресила дарежљива рука мајке природе.

Љубица Животићева беше прилика цвету и њу је у раном пролећу њезина живота ошинуо први мраз, први јад. За часак као да јој беше утрнула млађана снага — али се под утицајем благе материнске неге, задахнута здрављем, којим предише пролеће у умилној Фрушкој гори, из дана у дан све то боље враћала.

Није било у бога дана а да госпођа Боса није изумела нов и нов повод, да с Љубицом остави кућу па да изађу мало у свет. Кад би јој се ћерка чудила толикој живости, стара би се испричавала: та и њојзи је мило да поживи још коју годину, а доктор јој је рекао, да ће продужити век, ако напусти седећиви живот.

Бајаги за љубав тога купила је госпођа Боса виноградац у врх брега тик под шумом; за љубав тога држала је два зеленка да им није било пара у свом Ч.; за љубав тога, час се са својом поћерком одвезла до манастира, час је опет претурила Фрушку преко последњих повијарака јој па обилазила своје другарице, с којима се није видела по века.

Сав Ч. се чудио и дивио, шта је то од једанпут снашло госпођу Босу; али прво могло јој је бити а друго здравље је човеку најпрече на свету.

Доктор Станоје долазио би сваке недеље по два три пута у Ч. Кад год би ступио на праг оне малене кућице на потоку, срце би му задрхтало од милине гледајући у једра ланита Љубичина, у ведро чело њезино, у очи које изнова сијаху чистом детињском радошћу — што ће доктор и овога пута да се обрадује како се госпођа Боса сва стакли од здравља.

Кад би доктор ушао у одају, госпођа Боса би увек значајно погледала прво у њега, па онда у Љубицу; стисла би му топло обе руке, па би обично рекла: Мој драги докторе, Бог па ви!

А и доктор Станоје Лазић умео је готово детињском радошћу да се радује што је стара госпођа чисто зановила свој век. Седео би тако по читаве сахате с њима двема; са веселога разговора његовога оживела би цела кућа.

Љубица се више није плашила од доктора Станоја; захвално срце њезино чисто би јој ударило на очи и не једном, кад би смотрила руже што се разливаху њезиној помајци по образима, погледала би она у исти мах крадом у доктора Станоја и улила би у тај поглед толико топле захвалности — да је младоме доктору при сваком томе погледу, кад би га увребао, чисто утрнуло срце од милине у грудима.

Често пута би стара наредила да се упрегну кола па би се с доктором и Љубицом извезла у виноград — јер доктор Станоје се врло разумевао у дизању лепога воћа а госпођа Боса би увек хтела да се користи његовим саветом, како би још боље да попуни и подигне онај млади воћњак у своме винограду.

Кад тако кола загрме кроз Ч. сваки живи би на улици стао, па гледајући Љубицу, како је дивна, бајна и нежна кано горско лане, у најлепшем девојачком цвету, а према њојзи младога доктора, кога све село носи на рукама — сваки би помислио: та то двоје баш је Бог једно за друго створио!

И већ се то шушкало и говоркало по свем селу да је доктор Станоје Лазић испросио госпођа Босину рањеницу — само ће још чекати до јесени, док стара мало боље оздрави. И за чудо дивно код толиких језика, ни један се не нађе да замеси бар једну кап отрова у то говоркање.

Шушкало се то и по кући грк-Стевановој и грк-Марковој па и код попиних; али кад год би ко потегао реч о томе па рекао да би то било као што ваља, свако би драге воље пристао уз ту реч, као да му је онај што је потегао тај разговор из душе је извадио. Начула је тај разговор и Савка и зарадовала му се од свега срца. Њезина весела нарав давно и давно је побусила Рајков гроб и прионула је свим жаром сестринске љубави уза другаричину срећу. Што се Љубичино лице из дана у дан све то боље и лепше сијало од здравља то је Савка све већма слутила да је та срећа све ближе и ближе — али је ћутала; чекала је да јој Љубица сама прво помене, као што је она њојзи то чинила онда, кад је оно њезино срце живље закуцало за покојним Рајком. А Милан? Савка је давно увидела, да Милан гони ветар капом, да треба још годинама да учи, док сврши прво своју школу. О њему није било више ни помена.

Манастир Б. слави на Спасов дан. На славу се не скупи тај дан много света — јер присни пријатељи ове свете куће долазе тек сутра дан, на појутарје.

Тако је то било и ове године. Страни гости који су дошли нарочито славе ради, разишли су се одмах први дан. Други дан су поиздолазили из околине пријатељи и знанци настојатељеви и намесникови, већином људи, који са светом кућом овом имају већ годинама посла; неки по трговини и раду, неки по другој потреби.

Ту ти је било о појутарју све што је боље у Ч. — Грк Марко са женом, грк Стеван са женом и ћерком, попа са својима, бележник са својима, госпођа Боса са Љубицом а из В. беше дошао кућни лекар Станоје Лазић и Стеван Попић.

Весеље је текло бујно, манастирска звона су ударала при свакој здравици; јер сваки од присутних био је „ктитор и приложник“ ове свете куће; били су то људи могућни па нису ни сада жалили, да овај пријатељски дочек не врате лепим прилозима.

Госпођа Боса седела је о ручку одмах десно од настојатеља на почасноме месту, јер она приновила светој кући лепу одежду са прибором — да је побожни духовници спомињу у њиховим светим молитвама и њезинога и детињег здравља ради.

По ручку се друштво раздрагало, па као што је био леп топао дан село је под хладник у манастирској порти. Старији су седели, веселили се и диванили, а млађи су ходали по манастирском врту и воћњаку пуном лепога цвећа.

Доктор Станоје Лазић и адвокат Стеван Попић били су душа млађем друштву. Доктор је зачинио сваки разговор својом слатком речи, а данас је био лепорек што скоро није био тако. Попић је био жива ватра, умео је да придене уза сваку ствар оштру досетку, да се све друштво често из гласа смејало. Савка грк-Стеванова није никад ни сањала да је господин адвокат Попић тако весео и шаљив човек. Од тешкога смеха удариле би јој сузе на очи па би кроз њих, као кроз неку шарну дугу, гледала у лепо, пуначко и духовито лице младога адвоката а чинило би јој се, да од њега нема ни лепшега ни милијег човека на свету. Само јој је то чудо како да она то није пре спазила.

Љубица је испрва била тиха, рек би чисто нешто суморна. Данас је од јесенас први пут у већем друштву, па јој је било нешто тешко око срца. Села је била на клупу под орах и ослушкивала је тихи жубор потока Дреновца. Доктор Станоје Лазић стао је био уз њу па је гледао на планину. Но кад се оно наднесе над њих велики орао, крстарећи по плавом чистом зраку, узе доктор Станоје реч, па јој причаше о манастиру Горњаку у Србији и о његовим узвишеним лепотама.

Љубица није скидала очију са уста доктора Станоја. Кад је доктор описивао нему осаму тога горскога манастира, беше јој као да описује некадању пустош њезине душе, а кад пређе да описује осећаје своје што су му се разројили у грудима, кад је чуо у тој немој самоћи гласе манастирскога звона — срце Љубичино попаде нека сетна чежња, жудња и за мало па као да се сливаше у један умилни глас који разгоњаше, кано глас манастирскога звона, пусту осаму душе њезине.

Са овога топлога осећаја што се тихо разлеваше по младој девојци, образи јој се зажарише и кад је доктор Станоје мало застао у причи својој да одахне од жара који му је био обузео и душу и срце — девојка диже своје дуге трепавице и погледа га умиљато и рече: „Благо вама докторе, завидим вам на тим осећајима.

— Немојте ми, госпођице, завидети. У препуне груди моје уселила се на брзо туга, чим сам видео у Горњаку како ми је најбољи друг и пријатељ мој оболео.

— А ко вам је то био, докторе? О њему нам нисте никада причали — прихвати Љубица радознало.

— То је био мој друг Младен Р. човек мио и жив, кога сам волео као себе, као да ми је био рођени брат, још више него да ма је био брат, јер смо годинама делили и добро и зло, док смо били заједно на науци.

— А шта му је било те је оболео? — упитаће Љубица.

— Била је то чудновата боља у срцу — дода доктор Станоје живо — и тавна му румен обли лице. Али вас не ће занимати прича о његовој болести.

— А је ли оздравио? — упита ће Љубица нагло и чисто се диже са клупе.

— Дуга је то прича, али кад баш желите, казаћу вам је у кратко.

Доктор Станоје Лазић седе на камениту клупу крај Љубице и поче да прича:

— Ја нисам свога друга видео пуне три године. Био сам онда лечник у К. а он бијаше млад судија у Ч. Често сам пропитивао за њега и увек сам чуо добре гласе. Био је то весео и мио човек, пун духа и полета, живе маште а срца голубијега. Једнога дана добих од Младена Р. писмо пуно туге и очаја. Пише ми да је оболео и срцем и душом те се повукао у тиху осаму горскога самостана; моли ме да му дођем, зажелио се братскога разговора, чини му се, да ће му бити лакше, кад ми се изјада. Дигох се да га видим. Кад сам дошао у Горњак и видео свога старога друга, бијах поражен. Куд је она бујна млада снага његова? Човек што стајаше преда мноме бијаше сав клонуо под теретом душевнога бола, који се разлио по њему.

Доктор Станоје застаде малко у својој причи и погледа у Љубицу погледом, којим би да чита, шта се збива у њезиној души?

Љубица беше погнула мало главу, а кад доктор застаде у причању, диже нагло главу као да се била поплашила од тога, што је млади лечник застануо.

— Стискох друга свога на груди и у врелом братском загрљају испричао ми је он вељи јад свој. Казивао ми је речима пуним песничкога жара и заноса, како је оне јесени био у У. у неким сватовима. Ту је тога дана познао девојку, какву никада није видео свога века. Била је то дивна девојка, лепа као писана — а пуна живота. Није била као друге Српкиње из тих крајева, јер се васпитала била као кћи богатога трговца у неком бечком васпиталишту. Но шта ћу да вас, госпођице, морим том жалосном причом.—-

— Причајте само, господине докторе, та ви знате, како ја волим кад причате о Вашем животу у Србији — рече Љубица нагло, бојећи се чисто да доктор не прекине своју причу.

— Једном речи, мој је Младен први пут видео ту девојку, није с њоме проговорио ни две три речи, а већ се био у њу самртно заљубио. Случајно сам и ја познавао ту исту девојку, јер је целе зиме била у К. у свога стрица. Била је доиста лепа девојка, ранила је много срце; али ко год је ближе познао, тај се ужаснуо од њезинога хладнога срца. Била је кано звезда, која засене свакоме очи својом лепотом, али никога не загреје. Сиромах Младен! Рани његовој није било лека — јер та звезда само се винула преко његова неба па му се за навек угасила. Он те зиме није могао дахнути душом. Кад је са пролећа похитао у У. — затекао је своју љубав као туђу невесту пред олтаром. У мал’ што тада није изгубио памет. После по године дана чуо је, да је иста девојка на умору. Нико му није могао избити из главе, да није он крив њезиној несрећи. Он је тврдо веровао, да је она њега заволила, да је после преко воље пошла за другога — па сад тужна и вене. Та му се мисао тако увртила у главу, да је побегао у ову самоћу и пустињу само да не буде међу људима да не виде више света. Моје муке с њиме!

— Па шта урадисте, докторе? — рече Љубица и погледа брижно у очи доктору Станоју Лазићу.

— Извео сам га из оне пусте осаме која му је још већма притискивала душу довео сам га у дивни К. Био је ту уза ме пуна три месеца. Кад год бих доспео, увек смо ходили по лепој околини. Кад би се мој друг занео дивотама природе, а ја бих из тиха повео разговор о прошлости. На прву реч моју друг би се тргнуо и молио би ме да му не позлеђујем рану у срцу његову. Но после месец дана он би први почињао тај разговор. Умирио се па је говорио о оној лепој девојци као о каквој лепој слици, као о неком дивном сну. Ја ћутим па и не почињем тај разговор више. Мој Младен се упознао у К. Особито је често одлазио у кућу протину, у кога бијаше дивна кћи. Кад смо се растали, каже ми Младен да је сахранио своју прву љубав — та оно није ни била љубав, оно је био неки занос, и данас не може да се начуди како се могао онако занети као неко дете.

— Онда није ни љубио! — оте се из Љубичиних уста. —

Још јој не беху ове речи ни излетеле из уста а румен је обли по образима.

— Да богме да није ни љубио! — прихвати доктор Станоје живо, — са првим зраком није још сунце грануло. Али сунце ће ипак да гране, јер је мој друг за годину дана упознао у К. у протиној ћери анђеоску душу. Срца се њихова нису разумела на први поглед; тек када је Младен за навек сахранио у срцу своме прву очајну љубав своју, или боље да кажем први одсев те љубави, истом онда је то срце почело лако али све то живље и једрије да куца за протином ћери — и ја не знам ни сада како је то било али, једнога дана беху се ти откуцаји слили у онај дивни склад што спаја два сродна срца — за навеки!

— И Младен се оженио!? — узвикну Љубица и нехотице.

— Оженио се. Данас је он најсретнији човек на свету. Узео је душу која разуме сваку мисао његову, сваки откуцај срца његова, која се привија уз њега као бршљан уз раст па га дичи једрином и свежином својом, а он јој је моћан бранич и наслоном у животу — у сретноме животу. Ја сам уверен, да нема тога што би могло да помути њихову срећу — јер су то две душе, које су се тако слиле и спојиле, да ће одолети свакој бури у животу. Ја знам много људи, али не знам кућу, у којој би срећа певала као што пева у кући Младеновој. Чисто ми дође тешко кад помислим... и ту застаде доктор Станоје Лазић за часак.

— Нашто кад помислите? — рече Љубица тако тихо, да се једва чуло.

— Кад помислим, да је така срећа у животу врло, врло ретка — додаде доктор Станоје и погледа, како лаки поветарац поњихује лишће на јасици.

У тај мах груну пушка у шуми а из шумарка са десне стране манастиру прнуше две грлице и прелетеше изнад њихових глава.

Љубица се трже и устаде са клупе. У том се већ и остало друштво враћало из воћњака, камо је било у разговору одшетало.

Наскоро па се зачу сребрни глас Савкин коју вођаше испод руке адвокат Стеван Попић. Савка се од срца смејала некој причи његовој из ђачких времена....

Било је већ вече кад су се сви гости разишли из манастира А.

Љубица је целог пута до куће ћутала. Госпођа Боса је час по заподирала разговор о томе како су данас лепо и својски провели. Љубица би јој са реч две повладила па би опет ућутала.

По њезиној глави врзле су се чудновате мисли. Данас је први пут да је добро уочила доктора Станоја Лазића. Још и сада јој звони у ушима како је тихо, готово очајно рекао, да је така срећа, као што је Младенова ретка не овоме свету.

Кад је стигла кући повукла се одмах у своју собу. Наслонила се на постељу онако уполак свучена. Пред њеним очима чисто лебђаху два лика. — Један беше таван, магловит и већ се губљаше у даљини — то беше лик покојнога Рајка. — Други лик беше леп и мио, пун мушке снаге, који предише неким особитим чаром — то беше лик доктора Станоја Лазића.

Људско је срце неиспитана дубина. У њему час ври и кључа страст као буран вал мора, час опет клоне па се разлије као мирно огледало тихога језерца.

Кад је Љубица устала да утули свећу — прелетела је једна звезда преко неба. Љубицу текну нешто у срце — беше јој као да је то била Рајкова душа, која је блеснула још једним сјајем миле и драге успомене да утоне у море мрака и вечита заборава.

Тежак уздах сте се из Љубичиних груди, и нехотице јој ниче тиха молитва у срцу. Од свега срца помоли се она Богу за покој душе миломе покојнику. — Кад је свршила своју тиху молитву беше јој лако у грудима — леже да први пут у животу своме сања, да још има среће на овоме свету.

Доктор Станоје Лазић долазио је прошлога лета у Ч. готово сваки други трећи дан. Кад год би дошао, увек би и заноћио. Вече би проводио у госпођа Босиној кући.

Љубица је оздравила. Госпођа Боса је већ давно приметила како јој се поћерка враћа опет старим својим навикама. Жива је, весела је; често пута дође и Савка па кад њих две седну у хладник, у џбуну густога јоргована са везном у руци, не једном ће тихо певуцнути и по коју песмицу.

Но доктор Станоје Лазић долази и сад тако често као оно кад је старој Љубичино здравље задавало озбиљно бриге. Сад би рекао да долази још и чешће. Госпођа Боса је мало начула од грк Маркове Марте, као да се по селу нешто шушка, да ће Љубица ове јесени поћи за доктора Лазића. Госпођа Марта је онако као у полак и питала једном госпођу Босу „ има ли шта у ствари?“

Ако ћемо рећи по души, госпођа Боса се мало узверила на ово питање. Њу је била тако забунила туга што јој је мучила рањеницу, да није никад ни помишљала, да то свет може и друкчије тумачити, што им млади доктор тако често долази у кућу. Стара се није уплашила од овога гласа, шта више чудила се, како и сама није дошла на ту мисао. Та доктор Станоје Лазић је красан млад човек, коме није лако наћи махне — а њезина Љубица је лепа и добра девојка — а што она мимо очинства јој даде још уз њу — за то ће је, зна, сваки зет пољубити у руку и рећи: евала, баш Бог да прости!

Баш је било некако случајно, да ће то вече, кад ће госпођа Боса чути ту новост, бити и млади доктор у њих на вечери.

Госпођа Боса је седела у прочељу, доктор с леве а Љубица с десне јој руке. Стара је често погледала час у младога доктора час опет у своју поћерку. Доктор је био као увек испрва па и сада мало ћутљив али се после рашћеретао и причао је живо и занимљиво час ово час оно. Љубица је пажљиво слушала докторову причу. По лицу јој се не могаше ни по једној црти познати, да га сада слуша пажљивије но иначе. Лице то предисало је поштовањем и захвалном оданошћу према човеку, коме има да захвали што јој је њезина љубљена нана у животу — другога осећаја није могла стара да ишчита из поћеркинога лица ма да гаје цело вече мотрила врло пажљиво.

Госпођа Боса се живо сећала свога девовања. Девојка, која је онда била наумила да пође за некога — та не би томе погледала у лице пошто је жива. Истина да су данашње девојке већ друкчије, али бадава, има нешто и сада, по чему се познаје кад је ко коме мио и драг. Не да се тако лако ни сакрити. Ако ће на што, пре би рекла стара, да се доктор баш одиста загледао у Љубицу — јер кад прича, не скида очију с ње а кад Љубица дигне очи па погледа у доктора, старој се учини, да доктор одмах мало застане а и глас му дође нешто мекши.

Кад је доктор то вече дигао се да пође, рећи ће госпођа Боса значајно:

— Збиља докторе, у мало што нисам заборавила да вам кажем. Кућа нам је у вино — граду јуче довршена, ја сам, ето хвала Богу и Вама, сасвим оздравила а у недељу је и Љубичин рођендан — па сам рада да га онако својски прославимо. Дођите нам, поведите и онога веселога господине Стеву адвоката, али да сте још у очи тога дана овде, па ћемо цео дан провести у винограду.

Љубица није знала ни сама за што је сва застрепила кад је после тих речи дала руку доктору Станоју Лазићу. Није хтела, па ипак је рекла топло: дођите, господине докторе! У тај мах јој је задрхтала рука у његовој руци.

Оштро око доктора Станоја Лазића спазило је шта се збива у срцу Љубичину. Срце то пренуло је испод притиска јада и туге новим животом — на њему је сада да пробуди у томе срцу божанску струју праве љубави па да натопи срећом и његов и њезин живот.

Младоме лечнику дошао је овај позив у сто добри часа — тај дан решиће судбину његова живота....

У идућу недељу било је велико друштво на окупу. Ту је био грк-Марко са својом Мартом, ту грк-Стеван са женом и Савком, ту попа са својима, ту бележник са својом кућом, ту је било још два суседа са својим женама и ћерима. Из В. је био дошао доктор Лазић и довео је собом и веселога адвоката Стеву Попића. Да је ко бројио, набројио би их више од дваестину на окупу.

Изашли су одмах с јутра у виноград — па су пре свега осветили нову кућу. Таман што су сели за ручак али дође грк-Марков настојник из села и јави да су Крањци дошли у шуму па су ради да се погоде пошто ће је на зиму сећи.

— Ето ти га на! — рече грк-Марко срдито — нема човек ни данас мира. — И већ хтеде да поручи да не може изићи у шуму, али се сети нечега, окрену се млађој половини друштва и рече:

— Знате шта, децо? Ко ће самном после подне у шуму? Није далеко, пречицом за сат смо на Орловцу, ви ћете се лепо проћи а ја ћу свршити мој посао. Ко ће? Да не иде чика-Марко сам.

— Сви ћемо — повика млади свет као из једнога грла.

— Та окај се Марко тога посла — рећи ће госпођа Марта — где би ти кварио овако лепо друштво.

— А шта га кварим, они би се и онако шетали по шуми па боље да иду самном; лепо ће се проћи а и ја ћу свршити у две у три речи што имам са људима. Знам да и онако нико од њих није био још на Орловцу, нит’ видео Орлово Бојиште, особито ови варошани.

— Ја сам био — прихвати доктор Станоје Лазић.

— Та да, ви сте ловац — прихвати грк-Марко — тим боље, бар знате пута. Јел’те да није далеко?

— Није, а предео је диван! — рече доктор Станоје.

— Па идите, и треба да идете да се мало прођете — рече госпођа Боса — само се вратите за рана.

— Та ето нас још за сунца натраг — рече грк-Марко.

Млађе друштво се било тако обрадовало овом чика-Марковом предлогу, да је нестрпељиво чекало да се сврши ручак.

Како су биди заџакали у дну совре умал што се попина здравица, коју је напио у здравље старој домаћици није изгубила у жагору.

После попе устане адвокат Стева и диже своју чашу уз китњасту здравицу у здравље младе домаћице Љубице. Здравица је прихваћена бурним одушевљењем.

— Супу му и с тим младим адвокатом! — рече грк-Стеван попи — али га депо уме! Да не мрзим на адвокате ко на ђаволе, баш бих га пољубио за ту реч.

После те здравице диже се млађи део совре да иде с грк-Марком.

Ударише одмах иза винограда путем који води управо на Орловац.

Док су се спуштали у до друштво је било на окупу — али кад пођоше путем узбрдо, почеше неки час по да застајкују. Доктор Станоје Лазић знао је пута па је био испредњачио с Љубицом напред.

Леп дан да га лепшега пожелети нису могли. Лаки поветарац са Венца чисто разблажује врућину и напаја цео зрак мирисом горскога биља и цвећа. Шума се блиста у једром зеленилу. Млади лечник не одвајаше очију са дивоте, која се разлеваше по брду, и долу. Љубица је ходила уз њега лако као срна а груди јој се надимаху са милине, која се осула по целоме горском пределу.

Како су били далеко испредњачили дођоше на један шестар готово у врх планинскога гребена.

— Да седнемо овде под ову стару букву на ову растову кладу, да се мало одморимо — рече доктор Станоје Лазић Љубици, која се била сва зажарила у лицу.

— Не марим — рече Љубица — треба да их причекамо — и седе на кладу што се извалила у јагодњаку.

Доктор Станоје Лазић стаде уз девојку. Љубица диже велики сламњи шешир, што јој је био покрио лице а дугачка коса њена расплете се и потеже да јој падне на рамена. Уплашено прихвати Љубица плетеницу да је изнова прибоде, али је доктор Станоје већ био спазио њезину забуну. У тај мах задрхта му срце у грудима како силовито, да је мислио да ће Љубица чути откуцаје његове.

Млади лечник није у своме животу видео бајнијег ни милијега створа но што беше Љубица Животићева у врх венца Фрушке Горе.

— Гледајте, госпођице ову дивоту! — узвикну доктор Станоје гласом који је дрхтао од узбуђености — та има ли где лепшега краја на свету?! Глете само онај ред брда како су полегали једно уз друго као да су полегли грдни пластови по пољу. Лисната шума је мирна и нема; не чује се ни гласка у њојзи, али да дођете овде зором, када блесне први сунчев зрак кроз росно грање. Косови зазвижде, славуји запоје а у долу на бистроме потоку рикне јелен и кошута — а кад сунце искочи на планину у мах оживи сав овај свет. Стари храстови повију своје лиснате круне као да се клањају, од лиска до лиска диже се шапат из дола уз брдо — па се слије у чоробну јутарњу песму те бруји тихо у славу источника живота.

— Знам ја ту песму, господине докторе, она ме је будила сваке зоре у моме детињству с оне стране Фрушке Горе — рече Љубица и уздахну.

— И мене је будила, и ја бих и данас могао да будем онако сретан као што сам био у детињству своме — рече млади лечник замишљено.

Љубица се чисто трже, глас докторов дође јој тако пун туге, да га она још никад није тако тужнога чула.

— Ја волим ову благу тишину у природи јер она ме одмори и разгали — продужи млади лечник. — У борби у животу често пута клоне човек изнурен и измучен, па благо оном, који има кога уза се, који га сваки дан уздиже и челичи у борби тој. Верујте ми, госпођице, ништа човека не убије толико као кад је сам самохран на свету.

— Па ви имате толико добрих пријатеља — рече Љубица тихо, чисто плашљиво.

— Имам, пријатељи су сласт у животу, они су наслон па и обрана — али извор нове снаге, живу воду која ороси клонуло срце да дахне од терета, да оживи новом бујном снагом та се не тражи у пријатеља.

Љубица је ћутала, поплашена од тих суморних речи докторових кидала је круницу пољскога цвета што га је држала у руци.

— Много пута у осами живота мога наиђу на ме часови тако тешки, да ме изда и снага и умље; станем па очајавам и проклињем по сто пута и што сам пошао у животу своме овим путем на коме се сусретам са толиким људским јадима.

— Ваш је позив тежак али је диван, господине докторе; помислите колико јада залечи Ваша рука — рече Љубица тихо.

— Јесте госпођице; ја сам посветио живот свој раду, којим треба да будем свакоме на помоћи који болује и страда и ја вршим тај позив вољно; али зар тај јад не троши и мене? Зар ја немам срца, зар ја не осећам бола? Болује л’ јединче, мајка лебди над њиме са бригом и страхом — и та брига и тај страх зар не раздире и моје срце? У моме срцу не престаје та струја никада, јер је сваки дан и свака ноћ у животу моме занавља. — Ако ико, лекар, прави лекар, треба да занавља своју снагу, јер ће клонути, јер мора клонути у борби са јадима у животу.

— Али зар нема и радости у Вашем животу? упита Љубица тихо.

— Има их да како, али то су само поједини, ретки тренутци. Но не мислите госпођице, да сам ја већ клонуо под навалом јада што ми га задаје позив мој. Не, ја то нисам. Нашао сам ја себи чисто врело, из кога ћу натапати своју снагу свежим животом — врело неизмерно, бескрајно, које не ће никад усахнути.

— Благо Вама, господине, а у чему је то врело? — упита Љубица уставши са свога места.

— Оно је у Вашем срцу — љубави Вашој , госпођице — рече Станоје Лазић и очи му синуше светлошћу као што је у јутарњега сунца.

Љубица се трже као поплашена срна.

На путу се зачуше тешки кораци. Грк-Марко се помоли према њима сав запурен од тешке врућине.

— Та ди сте? Испаде ми душа уз овај брег а ви лепо тако у хладу — рече грк-Марко тешко дувајући.

— Ми смо мало испредњачили — рече доктор Станоје живо — да се нагледамо ове дивоте.

— Тако и треба, ја журим друштво али се они једва мичу, све нешто застајкују. Хајдмо тамо до Орловога Бојишта — па ћемо их мало причекати.

— Јел’те чика-Марко како је овде дивно? — рећи ће Љубица и глас јој дрхташе.

— Да ти знаш, дете моје, како лепо горе ова дрва, то ти је најједрија буква у свој нашој планини, — рече Грк-Марко тапкајући о јака букова дебла.

У том се већ успеше на Орлово Бојиште.

— Дед ви постојте мало овде док се ја спустим на ону страну да видим где су ти људи — рече грк-Марко и зађе стазом у честу.

— Погледајте госпођице ово суро стење — рече Станоје Лазић — овде бију орлови јуначке бојеве, одавде полећу небу под облаке. Ја сам много пута у животу своме стајао на овоме месту. Ово стење је кано гомила јада које ме срета у моме животу, али слушајте како поток у дубљини ромори. Тако живи и ромори у срцу моме нада, да ћу и ја бити срећан у своме животу. Моја је срећа у Вашим рукама, госпођице!

Љубица је стала уза стену, оборила је очи а по лицу јој прелетела час пламена румен час самртничко бледило. У срцу јој је пробила нека неисказана милина тежак бол.

Млади лечник гледао је нетренимице у Љубицу — он је разумео што ври и кипи у срцу томе.

— Ја тражим руку вашу госпођице — рече Станоје Лазић тихо — а срце ће већ прегорети први и последњи јад свој.

Љубица погледа младога лечника погледом из кога је кроз танки вео туге просијавала она божанствена искра што не хте или не мога још да букне у пламен.

Млади лечник пружи девојци руку а она је прихвати немо. Рука јој задрхта у његовој.

У тај мах нешто шушну кроз грање — беше то буљина која лећаше тихо као сен.

Љубица трже натраг своју руку, задрхта а хладан зној проби јој чело.

— Не бојте се, госпођице, ова рука је кадра да вам буде обрана у животу, да даде мелема и да засади новога миља у Ваш и мој живот.

У исти мах зачу се сребрни глас Савкин са пута — а за час па стиже и остало друшто на Орлово Бојиште....

Грк-Марко је брзо обавио свој посао — и друштво се још за рана вратило у виноград а у први вечерњи сутон у село.

Госпођа Боса је била уморна на је легла раније. Вече је било тихо и мирно. По небу су се осуле миријаде светлих небесних кандила. Из џбунова у дворишту малене куће крај потока дизао се тежак мирис цвећа и дафине. Љубица је изишла на доксат, села је и упрла је очи у звездано небо. Дуго, дуго је гледала у ону сјајну звезду врх себе. Поред ње трепташе у присену једна мала сићушна звездица па се полако све већма и већма губљаше.

У срцу младе девојке блеђаше у исти мах успомена на Рајка — а дизаше се светла слика Станоја Лазића.

Је ли то била љубав? Љубица не мога да разабере осећаје свога срца. Она осећаше само да неизмерно поштује човека који јој је скинуо са срца тешку мору. Заношљива реч, смео полет мисли његових, оно топло срце које би благовало у њезиној љубави — све је то тако било заносило душу младе девојке, да није знала, да ли сања или је будна?

15.

Ништа није теже од самовања. Кад мину жарки летњи дани, кад лист на дрвету дође сав пегав па почне да жути, кад се ласте и роде спремају да нас оставе, кад час по па духну и хладни јесењи ветрови па круне лист са дрвета и џбуна — онда човек нехотице види како сва дивота и красота пролази, вене, опада. У сваку осетљивију душу увлачи се и неприметно неки тужни осећај; човек чисто обори очи да не види како је лето оболело и свраћа поглед свој у душу своју, где но се буди нека тиха жалост па се прелива у чежњу. Благо ономе коме је у тима данима топло око срца, који је постигао у животу своме што је желео. Њему је лакше отрести се терета који би хтео да му притисне душу — али је тешко ономе, која је у тим данима сам; самовање му је тада сињи терет на души.

И нико није тај сињи терет већма осећао у души својој но што га је осећала млада, лепа удовица Катица у вароши В.

И господара Гавре Ланара — тако су звали покојнога родитеља младе удовице — било је пре пет година три ћери на удају. Све су се три сустигле и могле би се удати за један дан. Катица, мезимица Ланарова, била је у оно доба најлепша девојка у В. Црномањаста, танка, висока па још кад мало уздигне рамена, била је као јела у гори. Сви су момци као један гинули за Катицом — али је стари Ланар био човек и од више мудар, па је држао да се у данашњем свету не живи само од љубави — него од сасвим другога нечега.

Господар Гавра Ланар био је на гласу трговац, који је још пре буне јако радио с Ердељом — те је стекао себи лепо имање. Али после буне настала су већ друга времена; сад било што су му деца била већ одрасла, па их је требало слати у страна, горња места у институте на васпитање; било што га је оштетио најстарији син за кога се ни данас не зна куда је отумарао — доста то, пре пет година знало се толико, да господар Гавра Ланар има три ћери на удају — које се тешко удају. Старија, данас сутра, па ће већ плести седе; друга је такођер већ уседелица ма да су обе још врло лепе, а и најмлађа Катица већ је била у велико зрела девојка. Што се не удају, то ће знати Бог и — Гавра Ланар.

Међутим је господар Гавра есапио овако: што је у радњи било то се полако и измигољило, ако прода што има, једва ако би саставио свакој ћери по две хиљаде форината мираза и да њему остане која пара за старост, да не спадне на зетове. Продавати не ће док не мора, јавили се каква прилика, најстарија кћи је прва на реду, тој ће дати више само да не стоји. Рецимо узеће је свако кад зна, да уз њу има три, па баш и четири хиљаде; средњој ће залећи и једна хиљада особито ако наиђе какав старији човек, који више гледи на здравље и вредноћу. А најмлађу? Ех лако је за њу, прво она је према својим сестрама још дете — а друго док дође на њу ред, дотле ће се променути времена; ваљда ће и њему поћи после што на боље.

Тако је мислио и есапио стари Ланар — али тако није мислила Катица а није мислио ни господар Аца Бркић из Р. из горње Бачке, када је дошао у В. са намером да се ожени.

Истина да је господар Аца Бркић дошао „на удовицу,“ али чим је стигао у В. па прошао великим сокаком и опазио Катицу Ланарову на прозору — господар Аца се на једанпут предомислио. Ако ћемо на што, он је још држећи човек, тек што је јесенас узео педесету а хвала Богу у снази је, не види му се још ни једне седе. Коју год узме, живеће у њега као царица, јер му је пуна кућа свега а ради на све стране и с воловима и с арендама и са сољу.

Не каже господар Аца некој својој прији, што ће му бити проводаџијница за ону њезину удовицу, да се од јуче предомислио но замеће траг. Вели да има још по нешто да сврши по В. са трговцима — п’онда ће ићи „на гледање.“

Госпођа прија је одмах охладнела кад је то чула — ајак не ће бити добро, види омаћиће јој се шака тако добра прилика а овамо нема куда. У срцу је сва кисела, јер се надала да ће добро ћарити, али ипак повлађује господар Аци — јер вели и онако та њезина удовица још и не зна ништа о тој целој ствари.

Господар Аца је стари лис — јутрос кад га је берберин бриј’о, распитао се он потанко о тој удовици и оно што је чуо, није му било баш по вољи. То га је само још већма утврдило — да он треба да се ожени девојком.

Господар Гавра Ланар је по подне дремао у своме доста празном дућану, кад наједанпут уђе стран човек у дућан. То је био главом Аца Бркић из Р.

Господар Аца назва Бога и поче да се извињава. Не зна је ли добро погодио али требало би му два три туцета ердељских ћебета и осврнув се мало по дућану — једно две центе — соли. Друго му није пало у тај мах на ум ма да соли није ни било у дућану.

Господар Гавра је био стари, мудар грк. Види страна човека, изгледа му да је нешто ушепртљио, јер сва околина зна да је он солару давно већ напустио. Одмах му се слутило, да ће ту бити нешто друго у ствари. Пре свега понуди господар Ацу да седне док он изиђе у „магазу“ да види има ли толико ћебета „на лагеру“ — а у истину да се затим врати, јер магазе давно је било па и није а што је ћебета то су сва у дућану — а и то је још остало из времена кад му је радња ишла некад добро.

Међутим док је старац изишао, мучио се и господар Аца како ће да почне. Сео је на сламну зелену столицу, забленуо се у клупчад ишљика и канапа па му се чини да је цела ствар врло необична и заплетена. Необично му је, није се човек никад женио — па сад не зна с кога ће краја да почне. Ипак је то лакше преко проводаџије.

Господар Гавра седне према странцу и пита за „честно име.“ Господар Аца мало замуца, али се ипак каза ко је и откуда је. Кад чу Гавра Ланар ко му је дошао у кућу — умал’ што му не појури крв у главу. Сад је био већ на чисто; зна он и Ацу које и шта је али главно је што зна одавно, да је у намери да се жени. Једну ће му кћер обесити о врат, најстарију или средњу — прилика је то као наручена.

Разговор иде овамо и онамо о трговини, о радњама, о времену. Господар Гавра навија а господар Аца напипава. У том ће већ и сутон. Господар Гаври мило „Бог зна како“ — и моли Ацу Бркића, да му поклони ту срећу те да му дође на вечеру. Познали су се, па није у реду „да вечера у бирцузу.“ Господар Аца „прима за чест“ доћиће док посвршује још нешто по варошу. Опрости се и оде.

Господар Аца Бркић је био човек одрешит, што смисли да уради вечерас то не оставља за јесенас. Сутра дан после вечере био је у „визити“ код господара Гавре и испросио је — најмлађу му кћер Катицу. Истина да се господар Гавра опирао. Прво не иде преко реда, друго девојка је још тако рећи дете, није ни спремна — ади кад је господар Аца изјавио одлучно, да ће је он узети као што стоји без паре мираза и без и једне крпе опреме — прихватио је господар Гавра ту прошњу оберучке а кад је Катица чула како је господар Аца „врућ око срца“, пристала је одмах од прве речи. За осам дана били су сватови.

Катица је живела три године дана са Ацом Бркићем врло задовољно. Деце нису имали а кућа је била пуна свега. Кад ће настати четврта година, разболи се Аца напрасно кад је једном дошао са пустаре из доњега Срема, добије врућицу и умре после десетак дана. У опоруци својој писао је жени двадесет хиљада форината ужитка ако би се након њега и по други пут удала.

Млада удовица Катица вратила се у В. и ево већ друга година како чека прилику да се уда. Господар Гавра је међутим умро, сестре су јој се разудале а млада удовица купила је очеву кућу и важила је у В. као најлепша удовица и најбогатија партија.

Млада удовица Катица замакла је оком са доктора Станоја Лазића. Први пут се удала по невољи или боље рећи по очевој вољи, други пут је рада била да се уда по срцу — и то срце горило је љубављу према младом лечнику.

Доктор Станоје Лазић сусретао се често у друштвима са младом удовицом. Радо се с њоме разговарао и забављао али није према њојзи ни за длаку био друкчији но према другима. Међутим се љубав у срцу младе удовице из дана у дан све то јаче разгревала.

Да удовица радо гледа младога лечника, то је знала и Санда поштарка и Јула фишкалица, и госпођа Лекса и госпођа Јуца у В. — а то су прве госпође у В. с којима се млада удовица дружила. По годинама све су биле старије од ње, само је госпођа Санда и госпођа пошиница пристала да јој буду друге. Оне су јој биле и најискреније, њезин наслон и обрана; с њима је млада удовица била из дана у дан заједно; оне су знале шта она мисли и за чим жуди — или бол»е рећи оне су за њу мислиле, за њу се бринуле и госпођа Санда и поштарка оне су увериле младу удовицу, да ће оне то израдити да она још ове јесени пође за младога лечника.

По В. се од неке доба почело живље говоркати да доктор Станоје Лазић не иде „масла ради“ тако често у Ч. Кажу да се он тамо загледао у неку лепу девојку, ћерку некога шумара, која има врло богату тетку. Неки веле да ју је доктор већ и испросио.

Тај је глас допрьо данас из сасвим поузданога извора до младе удовице Катице. Удовица се пренеразила кад га је чула и поручила је одмах по госпођу Санду и по попошиницу да јој дођу данас на „јаузн“,јер има нешто врло важно да им каже.

Удовица Катица једва чека да буде подне. Грчевитим нестрплењем чека своје другарице да пред њима по стоти пут излије боле срца свога па да јој кажу шта ће и како ће?

Млада удовица је одмах по ручку поставила сто у својој сали са новим „кафетухом“ што га је она сама радила; поређала је на њему своје дивне шоље и сребрну „цукер-пикслу“ па нестрпељиво изгледа своје две другарице. Ево већ читав сахат како наглим кораком ходи по сали горе доле, лице јој све гори од унутарњега жара. Кад дође пред велико огледало, стане па дуго гледи у њега. Дала би по сермије своје само да зна, је ли та докторова девојка, та шумарева ћерка лепша од ње?

Млада удовица била је доиста врло лепа; да је живила у ма којој већој вароши важила би за најлепшу жену, а у овом часу ужасне узбуђености њезине горила јој је нека демонска ватра у црним очима. Јутрошњи пусти глас: да се доктор Станоје Лазић жени — распирио је у срцу њезином све бесове љубоморе и она би дала и крв срца свога само да спречи ту женидбу.

Кад су стигле госпођа Санда и млада пошиница чисто су се пренеразиле од чуда. Млада удовица дочекала их је расплаканим очима; од тешке узбуђености попало је било неко грчевито трзање. Но кад је спазила да јој долазе другарице умирила се.

Све три седоше за постављени сто.

— Питате ме што сам така — поче млада удовица и глас јој дрхташе — та од јутрос сам сва отрована. Био ми је мајстор Паја чизмар из Ч. — Знате онај што ми је дужан двеста форината — и донео интерес. Питам ја њега, на своје зло, шта је ново у Ч. а он ми каже како се по селу говори, да је доктор Станоје Лазић пре неки дан испросио поћерку његове комшинице госпође Босе, а кћер покојнога шумара Животића. Кад то рече а мене као да је гром погодио; умал’ што нисам пала са столице. Казујте бога ради, знате ли вас две што о томе? — Звала сам вас, јер убићу се одмах ако је то истина!

Другарице удовичине знале су за те гласове, те су се љуто поплашиле када су виделе како млада удовица сва пламти.

— Та иди, лудо једна! — прихватиће госпођа Санда озбиљно —- што си се тако занела ради ничега. Та ти знаш да је шта у тој ствари, да би ја на пошти прва чула и одмах ти јавила. Шта се и шта не говори а то се говорило још пре годину дана па се данас већ и заборавило. Ако се доктор мисли женити, мора се женити тек одавде, та то је бар резон кад међ нама живи. — Ја ти рекох да је он мало спор човек у томе, — чекај још ове зиме, два три бала па је доктор твој.

— Бре не реци друго, није то баш ни тако — прихватиће пошиница -— има ту некога ђавола у ствари. Имаће Катица право. Отоич је Попић долазио моме попи, мал’ те није по „известије“ за доктора. Мој ти се нешто закопчао до грла, дао ми је само три дуката а кад га ја запитах одкуда му, а он се обрецну: „Зар жене морају свашта прве знати!“

При овим речима пребледела је млада удовица као крпа.

-— Та иди збогом! — прихвати Санда живо — ако је, онда је то за Попића. А питање је је ли „известије“ ? Попић је адвокат човек, можда је узео што друго?

— Та мани, ти то не знаш, — прихвати попадија чисто јетко — дукати се дају само кад се ко жени; знам ја то боље од тебе! Биће тај ђаво.

— И ја вам опет кажем — рече госпођа Санда још живље — да су то само празни разговори. Прво, де би онаки човек као што је наш доктор узео паоркињу са села? А друго, идуће јесени је рештаурација, бираће се нов мађистрат. Доктор је паметан човек, зна он шта то значи када би се оженио из туђега места. Мој Мата му зацело не би дао свога гласа а ни твој попа, а тек варошки физикат није мала ствар; носи то место, друго, лепу крајцару.

— О жено, жено, говориш, баш као луда. — рече удовица болно — у мом чуду дошло ми је да ти се и насмејем. Ама чујеш ли ти да је мајстор Паја мени изриком рекао: доктор је ту девојку већ испросио!

Млада удовица још није била ни изговорила кад у собу рупи из ненада госпођа Јула фишкалица.

Госпођа Јула још на врати већ виче: — Знате ли жене шта је ново? Наш се доктор жени. Сад сам баш чула од градоначелника, узео је „урлауба“ па шест недеља, иде одмах после венчања са женом у Беч па у Италију.

Овај глас пао је као бомба међу три другарице. Чисто су све три одскочиле са својих седишта. Младој удовици навукао се мрак на очи.

— Та то не може бити! — плану госпођа Санда прва.

— А кога узима? — запитаће госпођа пошиница тек да забашури своју забуну.

— Та како кога? — рече фишкалица узверено — бар ја мислим никога другога него тебе Катице душо, шта се проневештавате! Ја сам одмах мислила да је то, па сам се пожурила да прва гратулирам. Сретно да Бог да! Баш диван пар људи! Та знала сам ја то већ одавно, да се вас двоје лепо гледате. Баш ми је мило!

Младој удовици смрче се пред очима.

Ухвати грчевитом руком чашу воде и попије је на душек.

— Ја то чујем сад од вас! — рече Катица и глава јој клону на обе руке.

— Јел’ можно, слатка! — викну госпођа фишкалица зачуђено и погледи у госпођу Санду и пошиницу — та то је ужасно! Та то се зове ову жену убити!

Госпођа Јула је била жена бистра па је једним погледом прозрела целу ситуацију.

Још није од чуда дошла ни себи кад се зачуше кораци у предсобљу.

У салу упаде госпођа Лекса сва усплахирена. Како је лагано ишла сва се задувала.

— Та чусте ли жене ако Бога знате! — плану госпођа Лекса и глас јој цикну као у гује. — Сад ми баш рече Гаја лицидер да је од јутрос доктор у њега купио венчане свеће. У два сата сели су он и Стева Попић на кола и одоше управо у Ч. Сутра се доктор венчава, узима неку просту девојку, неког спахинског шумара кћер, али богату! Је л’ то још жив човек чуо и видио! — заврши госпођа Лекса крстећи се.

— То је крајњи безобразлук! — плану госпођа фишкалица која није била ни скинула шешира. — А чекај се докторе, пресешће ти тај „штрајх“! То је увреда за целу нашу варош! Зар он мисли да ће ко гледати ту паоркушу његову. „Пфуј тајфел!“ — тако се продати за новац!

То је била лозинка да се све жене оспу најжешћим речима против доктора Станоја Лазића и његове женидбе.

У тој вреви ћутала је само млада удовица — али је у њезином рањеном срцу најдубље врила и кипила освета, крвна освета за презрену љубав њезину .

Сутра дан врило је већ по свој варошици В. да се варошки физикус венчава у Ч. са Љубицом Животићевом. Сваки коме су год била уста прорезана осуђивао је младога лечника најжешће. Жене су дигле против њега читаву грају.

Док су доктор Станоје Лазић и Љубица Животићева стајали у Ч. пред олтаром — дотле се у В. наднео над младим паром црн облак пун, препун најжешће муњевине.

Хоће ли тај облак прећи, истутњити се док се доктор Станоје Лазић врати са свога пута и доведе своју нову младу у В. Ко би то знао рећи?

Грк Марко као кум и грк Стеван као стари сват мислили су да су венчали најсретнији пар људи на свету. Стева Попић девер поносно је водио дивну невестицу на венчање; госпођа Боса и Савка су плакале. Љубица Животићева била је дивна али бледа као да није имала ии капи крви у образу — а Станоју Лазићу, оном озбиљном, хладном, промишљеном лечнику задрхтала је рука кад је топло стиснуо руку своје младе неве пред олтаром, јер је осетио да та нежна мала ручица плашљиво дрхће у његовој а хладна је као да је тресе грозница.

У исти мах кад је из позватих уста дизала се Богу на престоље тиха молитва за сретне младенце кидала се из тешко рањенога срца младе удовице Катице Бркићеве тешка клетва младога пара.

За што је често у животу тако да кад једном сване другом се мркне?

Крај првој књизи.