КЊИГА ЗА ГРОШ
НА ОДМОРКУ
РОМАН.
СИЛАЗАК С ПРЕСТОЛА
- РОМАН -
НАПИСАО
КАРИО АМУРЕЛИ
Писац задржава сва права.
Било је после подне једног од оних хубавих пролећних дана, кад ти се чини да цела природа дише мирисом, нежном топлином и обновљеним пролећним животом, у коме свака травчица, сваки листак, сваки лептирић, што лети с цвета на цветак, свака тичица, што се, у сладосном заносу, уљуљкана својом рођеном песмом, њиха на грани, или јури кроз неизмерне ваздушне просторије, играјући се на топлом зраку, — да све то: животиње, биље, цела природа, све пева једнодушну песму благодарења, песму радости, песму среће, песму обновљена живота, а та песма као да позива целу природу да живи, да расте, да се развија, да цвета, да се плоди и множи.
По тесним и кривим улицама Звониграда жуљале су силне гомиле света. Жене; деца, људи,
Извирући из вароши, ове су гомиле, као голема река, текле у правцу широка друма, што из Звониграда води у оближње сеоце Јеленик, дивно месташце, обрасло шумом, с лепим водама, с многим летњиковцима, које су поградили богатији Звониграђани, да им служе као место за забаву и живовање преко лета.
Крај тога друма, налазио се један мали парк, а у том парку било је једно старинско државно здање, које поодавно служи као министарство финансије.
У једном шумарку, у томе парку, лежала су потрбушке три млада човека, који се нису скоро ни видели из велике траве. Наслоњени на лактове, они су пушили, а овда онда попридигли би се и упрли на друм зорне погледе своје. Чинило се као да нешто изгледају, као да некога очекују, и то с великим нестрпљењем.
На један пут, у даљини указа се облак прашине на широком друму. Као да га је вихор гонио,
На један пут из овога облака указа се један коњаник. Полегао по коњу, он је непрестано шибао ово јадно живинче, које се већ беше обукло у белу пену.
Кад дође до гомиле света, овај коњаник викну нешто. Јурећи даље, он опет нешто викну. Тако је то поновио неколико пута, јурећи непрестано напред. Свет и чу и не чу шта он викну. Нешто чу, ал оно што је чуо, није разумео.
Речи су му биле јасне, али смисао, смисао... ко?... шта?... где?... кад?... — је ли могуће? Ето то је оно што свет није разумевао.
Настаде жагор, узајамно запиткивање, узајамно чуђење, неки потрчаше за коњаником, неки, пренеражени, стадоше на сред друма, бленући запрепашћено. Међу женама наста вриска. Коњаник одјури даље као муња, и последњи редови света видоше га где сави улицом, која води у двор....
Кад коњаник би спрам парка, она три човека чисто поскочише са свога легала. „Свршено је!“ рече један.
— Боже! да ли је свршено, рече други.
— Сигурно, сигурно! ту не може бити сумње. Такав је био договор, рече трећи.
— Знам, али зар није могло бити да се промаши? Зар је немогуће, да се све свршило простим покушајем, или прошло на каквој олакој рани?
После су опет прилегли сва тројица у траву и продужили разговор.
Коњаника нестаде, а међу светом остаде ужас, забуна и неред, који је он посејао својим проласком.
Као на стотину крила, по целој овој гомили; света, по целом Звониграду, разлети се страшна, реч: „Убијен Књаз!“
„Убијен Књаз!“ ту је реч на скоро понављала цела варош, изговарала су је свачија уста, она је прелетала од капиџика до капиџика, с прозора на прозор, из улице у улицу. „Убијен књаз, убијен књаз!“ — брујало је Звониградом.
У граду (вароши) наста огромна забуна. Све живо излете на улице. На све стране видео си само изненађена, престрављена и зачуђена лица. А кроз те гомилице у небројено одјека, звучале су кобне речи: „Убијен књаз! убијен књаз!“
На широком друму указа се један вод коњаника. У оближњој касарни зачу се необична лупа добоша, негде у даљини засвира труба на узбуну, на саборној цркви удари звоно. Нешто мрачно, нејасно и тајанствено поче се помаљати у неизвесним догађајима, што наступају, а над Звониградом, који мало час беше тако весео, на један пут рашири своја огромна крила црни дух смрти!
Замириса проливена људска крв, и дах буне, преврата и грађанског рата, као нека тајанствена дрхтавица, прође целим Звониградом. Све душе обузе некакав тајанствени, празноверан страх од нечега, што нико није знао шта је.
Тама се поче помаљати из недогледних даљина, мајска ноћ разви своја црна крила, и тихо, полако, нечујно, спусти се над овај узбуркани град, и убрзо га застре са свију страна својим провидљивим, црним велом, а од уста до уста још је непрестано прелетала злогласна лозинка: „Убијен књаз, убијен књаз!“
Кад се сумрак већ ухвати, она три млада човека изађоше из шумарка, и, пошто су добро натукли шешире на очи, брао се изгубише у оближњој узбрдној улици.
„Убијен књаз!“
С почетка је све било нејасно; ништа се није знало утврдо, па чак ни то, да ли је кнез доиста убијен.
Ствар се разјашњавала тек поступно.
Прво дође некакав воскар, који се случајно десио у Јеленику, и донесе глас, да је кнез доиста погинуо; да је с њим пало још неколико његових рођака, да се све то догодило у једном густом шумарку, куда је кнез био изашао у шетњу, да су убице побегле, и још се не зна ко су.
Било је још и ваздан других причања, нагађања и свакојаких казивања, често потпуно супротних, по некад и потпуно бесмислених.
Било је већ 9 часова у вече, а улице су још биле пуне света. Особито пред дворцем кнежевим беше се скупила огромна гомила, јер се беше разнео глас, да за кратко време долази кнез, мртав или жив, пошто је јако било утврђено и то мњење, да је кнез само рањен.
И доиста, око 10 часова у вече, појавише се друмом из Јеленика кнежева кола, за њима су ишла још двоја кола, а око њих било је неколико коњаника. У кнежевим колима видла су се два човека, обојица седе. У једноме свет познаде кнежева ађутанта. О другоме се мислило да је сам кнез. Свет га поздрави бурним усклицима, а многи су после уверавали свим на свету,
Кола уђоше у кнежев дворац.
Кроз гомилу пронесе се глас, како ће кнез сад изаћи на балкон, да благодари свету за изразе саучешћа. До по ноћи чекала је гомила тај свечани тренутак, и кад га никако не би, она се поче разилазити.
Улице су биле све поседнуте стражама, по граду су крстариле коњичке патроле. Те се ноћи у Звониграду мало спавало.
„Мртав... Жив... Жив... Мртав...“ у томе је прошла цела ноћ.
У јутру освану прокламација. Она је објаснила бар најнужније:
„Најгрознијим и најподлијим убиством, Балканија је данас лишена свога прељубезног владаоца. Остављајући праведној признателности свију наши саотечественика да оцене превелики губитак, који је Балканију овим несрећним случајем постигао, долеподписани испуњавају једну тужну дужност примајући у своје руке, на основу земаљски закона, власт привремени намесника књажевскога достојанства и обзнањујући то свима властима и целом народу....“
Даље се у прокламацији говори, како је „у садањем тешком магновењу прва потреба да се јавни поредак и обшта безбедност одржи....“
Најпосле, „именом највише власти... и именом најсветијих народних интереса“ ново привремено намесништво „најозбиљније заповеда свима властима и најживље саветује и препоручује свему народу да продужи обдржавати ред и поштовање спрам постојећи закона, и да се више него икада клоне од свега што би могло ослабити или пореметити поредак и јавну безбедност“...
У прокламацији обзнањује се народу још и то, да ће се народна скупштина сазвати од данас за месец дана, да министри, државни савет и све власти и чиновници земаљски продужавају вршити власт, „коју им је блаженопочивши кнез поверио.“ Најпосле намесништво наглашава, како оно сматра да му је „света дужност да до састанка скупштине сачува оно стање које је велики родољуб Страшимир Косанић III. по себи оставио.“
Прокламацију су потписали као привремени намесници: председник државног савета, министар правде, који је уједно био и чувар државног печата, и председник касационог суда, као што је то још раније законом већ било предвиђено.
Први број службених новина донео је кратак опис крваве кнежеве погибије, где се вели:
„Тај за сву Балканију страшан случај догодио се овако:
„Његова Светлост, праћена својом породицом, адјутантом и једним само момком изишла је по своме обичају око пет сати по подне у шетњу у Јеленик. Кад се доцније Господар пео уз стражњу страну јеленичког брда, прођоше мимо њега три лица; поздравише га, па један од њих пенали на њ острага револвер. Пуста рука осушила се на веки, добро погоди; кнез се на земљу сруши. Адјутант изтргне одма сабљу и потрчи на разбојнике, али међутим ови опале из револвера, те падне мртва једна сестра кнежева, њена кћи допаде рана, адјутанту би куршумом размрскана десна рука а рањен остаде и сам момак.
„Једина од пратње кнежеве, стрина његова, не би погођена.
„Његова Светлост окром што је добила четири ране од куршума, сва је по лицу и телу најгрознијим начином изсечена неким оштрим оруђем.
„Тако се догодила ова зверска касапница над кнезом народа балканиског. Црни зликовци могоше је у усамљеном месту по вољи извршити и утећи. Али већ су позатварана нека подозрива лица“.
Даље се у чланку карактерише ово дело као „најцрњи злочин у новијој повесници“, а кнез се оплакује као највећи родољуб и мудри управљач, који је уздигао углед Балканије.
Кнез је погинуо и Звониград је личио на узрујану кошницу, у којој је на један пут нестало матице. Чуло се неко неразговетно, потмуло, пометено брујање, које је свашта могло значити. Влади и привременом намесништву била је прва брига да одрже ред и тишину, као што се у прокламацији и наглашавало. Према томе су одмах предузете и подесне мере. Одмах сутра дан донесени су укази:
„Да се војска постави у ванредно стање.“
„Да се опредељење закона односно преки судова распростре на случајеве где спокојство и јавни поредак то изискује.“
„Да се ванредно стање огласи у целој земљи за сва злочинства и преступлења сем (§) параграфа 91., 96. и 104. б., в., г., д.
Ове су мере помогле. Ред нигде није био поремећен. У самом Звониграду као да је нешто мало шушнуло код универзитетских ђака, али је одмах опет све легло. Један професор, о коме се баш тада водила по новинама препирка под називом „Доктор радикалац“ скупио је био, како веле, ђаке пред школско здање, говорио им о слободи
„Онде лежи зло; оно треба раскопати“...
Но ђаци су, како се прича, мирно саслушали ову декламацију, па се још мирније разишли кућама.
Тако се бар говорило. А ко зна да ли је у опште и било што на то налик. Бар сам „доктор радикалац“ вазда је порицао да је ствар била у том облику.
Кнез је био мртав и његова престоница жалила га је. Може се рећи да га је жалила цела Балканија. О томе је био објављен и један указ:
„Да се забрани јавно весеље и да траје жалост до другога дана по погребу и да државне власти за 6 месеци употребљују црн печат на званичним актима, а г. г. официри и други чиновници носе на униформи црн превез.“
Сиромах кнез! Био је грдно измрцварен. Убили су га из револвера, па га после ножевима секли, највише по лицу. Но лекари су саставили комаде, сашили и окрпили грдне, дубоке ране. За тим је кнез био изложен да га народ види и да му ода последњу пошту.
С кнезом је, као што смо видели, била изгинула и нека његова родбина. Прво је погребена она, после је дошао ред и на самога кнеза...
Уз голему тугу родбине и присних пријатеља, уз саучешће целе земље, кнез је сахрањен у породичну костурницу, у храму свете Богородице у Звониграду.
Тако је млада кнежевина Балканија на један пут изгубила крунисана поглавара свога.
Катастрофа је одиграна. Насилно је уклоњен с престола један владалац, о коме се држало да може у згодном тренутку постати вођа свију угнетених народа балканских и повести их на заједничку борбу за ослобођење и нацијонално јединство. Сад је и с тим страховањем свршено. Грозна сеча, извршена у једном шумарку у Јеленику, учинила је свему крај.
Догађај је чудновато назван страним именом: — „Катастрофа“ — под тим називом зна га цела земља.
Родио се у сиротној сељачкој кући, у сред Балканије. Које где научио нешто мало књиге, колико тек да се потпише. Пошто је прво био
Кад су у бурним политичким данима, које је претурила преко главе млада кнежевина Балканија, настали големи политички обрти, те је један кнез био протеран, и династија Косанића оборена у корист династије Црнојевића, наш јунак стекао је одмах пупо поверење нових власника, као што га је уживао и код старих. Постао је у толикој мери поверљив човек нове владе, да је био одаслан у суседну велику државу, да тамо изврши затварање и претрес над старим протераним кнезом.
Кад се, после много година, стари кнез вратио натраг у отаџбину, мећу чиновницима, што дођоше да га поздраве, био је и наш јунак. Кад га стари кнез угледа, одмах га познаде и викну му:
„Шта ћеш ти овде, лоло? Вуци ми се испред очију“...
Наш јунак побегне, али гнев старога кнеза био је утољен, како веле, тек онда, кад је наш јунак био избијен (ударено му је 25 батина, казује прича), па онда протеран у место рођења, где је живео као заточеник све до смрти старога кнеза.
Отуда га врати милост новог, младог кнеза, који га чак узе к себи за ађутанта, да би тако загладио „суровост“ очеву. Помиловани, да би се показао достојан толике милости, био је ванредно вредан; радио је дан ноћ; учинио је и неке проналаске, изумео куршум шупаљ с позадног краја, што је чинило те је метак даље носио. Најпосле, постао је војни министар.
Ови успеси јако су га заносили. Он је доиста био човек великих способности, али ипак његове жеље премашале су његову праву вредност.....
Овај се човек свикао још израна да не преза ни од чега. Њему су била добра сва средства. Династије су му биле само згодна лествица да брзо доспе до власти и висока положаја. Владаре је сматрао као сујетне будале, којима се треба користити.
Огорчен на старога кнеза Косанића, овај човек није презао чак ни од тога да ступи у
Тако је у неку руку постао вођ турске партије у Балканији, док га из те улоге није истргло поверење младога кнеза Страшимира Косанића, који је дошао на престо по смрти свога старога оца, владао неколико година, а за тим био убијен, као што смо напред видели.
Али још за живота кнеза Страшимира једне вечери овај човек стави сам себи ово питање:
„А што не бих могао ја бити кнез“?
У западној Европи, у старим монархијама, које постоје већ од много векова, где су владаоци чланови династија, које владају од више столећа, овака питања не би се могла ни појавити, или, ако би се и јавила, свак би их сматрао само као нову, занимљиву врсту лудила.
Али код нас, где се сви знамо у главу, где смо сви до јуче били једнаки и сви се сећамо како је изгледао, шта је био и шта је радио човек који сад пише у својој титули „па милости
Једном избачена, ова мисмо није се више дала стукнути. Она се као црв улегла у срце и душу овога човека. Она му више није давала станка ни одморка; она га је, као сенка његова, свуда неодступно пратила. Ноћу, дању, у сну или на јави, она се мешала у сваку помисао, у сваки осећај његов и поступно се претварала у страховита џелата и гонитеља његова; она му је одагнала сан с очију; она му је одузела прохтев за јело, убила мир и спокојство душе његове, управо направила чудовиште од човека.
Има мисли које у свему потпуно личе на ујед бесног пса и врше исто дејство. Као оно ујед бесног пса, тако и оне уносе у тело човечије страшан, неизлечљив отров, који се полако угнезди, уђе у крв, у месо, у живце, у кости, уђе у сваку ћелију у организму, у сваку капљу крви, ту сазрева, јача, шири се, осваја све, обузима све, отровним клицама пали крв и нагони је да кључа по жилама, док најпосле, на страшном огњу болесничке ватруштине од лудила, цео организам не буде исцеђен, сасушен, испијен и спржен, те бедна жртва испушта помућену душу своју у најстрашнијим мукама.
Зла мисао, као и бесан пас, има своје оштре зубе; и кад их она ком год забије у срце — та се рана после лако не лечи.
У таком се стању налазио и наш јунак. Он је личио на човека кога је ујео бесан пас, па сад у страху чека развој болести и страшан тренутак када ће настати криза.
Али он је био човек тако крепке воље и тако снажне душе, да је сву ову буру умео сакрити и закопати дубоко у душу и срце своје, а с поља је све било мирно и глатко.
Тако је изгледао г. пуковник Врбавац, човек кога је ненадна смрт кнежева затекла као војног министра, и коме је било суђено да наскоро одигра кратку, али значајну улогу.
Једнога је кнеза нестало, ваљало је наћи другог. „Краљ је мртав — живео краљ!“
Оно после подне, када ће кнез погинути, пуковник Врбавац није никуда излазио; цело после подне провео је код куће, ходајући по својој соби.
Кад му пред мрак дотрча војник с кобном вешћу: „убијен кнез“ — г. Врбавац као да није био много изненађен. Бар по његовим
Кад чу глас да је кнез погинуо, он прво мирно испита војника од кога је, кад је и како је то чуо? Упита даље шта се ради на улици, да ли је свет миран, или се узрујао? За тим; заповеди да му се спреми коњ и да му донесу парадно одело. Разасла и друге најнужније писмене и усмене наредбе. За тим је сео на коња и, у пратњи два коњаника, отишао у главну касарну, где је одмах сакупио све батаљоне команданте и преко њих узео под своју непосредну команду целу војску. Командантима батаљона издата је наредба, да ће од сада све заповести примати непосредно од њега, и то само од њега.
Заповедио је да му се растреби и очисти једна соба у касарни, где се смести стално. Предузео је и све друге мере, које су биле потребне да учврсте његов пресудан утицај у војсци, како би постао једини и неограничени господар оружане силе, што је одмах и постигао, пошто је војсци и иначе већ била дужност да га слуша као војног министра.
Његово стално присуство код војске спречило је бунтовнички покрет у војсци. Један официр,
Свемоћан у војсци, министар Врбавац учинио је први покушај своје диктатуре тиме, што је с четом војника и неколико најпоузданијих официра отишао министарству, где су држане министарске седнице; људе остави напољу, а сам уђе унутра.
Ту је сад настала сцена вредна молерске кичице. С револвером и голим ножем у руци, војни министар Врбавац тражио је од својих другова да прокламују за кнеза једно дете, некаква рођака убијенога кнеза.
Било је одупирања, но Врбавац га је сломио. Помињато је да покојни кнез има свој тестаменат, у коме је назначен други наследник, но Врбавац је прешао преко тога питања простом напоменом да он узима сву одговорност на себе. Он је насликао осталој господи сву безисходност њина положаја, у којој се налазе.
— „У редовним приликама ви би имали право — рекао им је он — али ово су прилике ванредне, стање је изузетно, војска је данас једина пресудна чињеница — ја је имам данас у рукама, а тим самим ја већ имам и диктатуру у оваком изузетном стању. То опет значи да ја једини вучем и сву одговорност, и пред историјом,
Један од г. г. министара примети му:
„И ми тако исто имамо наш део одговорности; ми смо влада — и ми смо такође позвани да чинимо што год узмогнемо“....
Врбавац га пресече.. — „Та да!...“ „што год узмогнете,“ а ви ето не можете ништа друго но да протествујете, да напишете, ако хоћете, протокол којим се ограђујете — а за тим има, да буде оно што бити мора: биће прокламован нов кнез у лицу Мутимира из династије Косанића IV. Кад би имали фактичке моћи, можда би ваша дужност била да ме одмах ухапсите, ако би сматрали да је моје држање штетно и, опасно по земљу. —
„Али како те моћи немате — и како је ваша фактичка снага малена, то је и дужност ваша веома малена и проста — да се покорите неопходности. У тренутцима где једино сила пресуђује, људи без силе уједно су и људи без
Овај дрзак говор учинио је своје дејство. Влада се потчинила неопходности. Два сата доцније,
Довели су га и рекли му: „Ти си кнез.“ Обукли му војничку униформу и извели га на параду. Светина је јурила. Скакали су један другом на рамена, на врат, па и на главу, било их је и прегажених; радознале женске главе извиривале су с таванских баџа. По плотовима и зидовима чечали су чупави и прљави шегрти. —
- И ју, гром га убио, исцепа ми фистан, викала је једна баба, а за тим је прикупила у шаке оцепљену полу и опет трчала кроз гомилу, а кад би угледала дете, узвикнула би пуна радости: „Деле мајке, како је леп - као да сам та ја родила.“
Ова је баба била искрен и лојалан поданик његовог височанства нејака кнеза Мутимира.
Светина је викала: „ура, живео“; детету су рекли: „ово је твој народ“ — и њему је било мило.
Кад је доведен у Балканију и изабран за кнеза, млади Мутимир био је дечак од својих 14 година; смеђ, пуначак шипарчић, с крупним, благим очима и припијеним уснама. Цела појава његова није имала на себи ничега особитог. Лепушкаст, пријатан шипарац — то је све што се могло рећи.
Протицао је дан за даном, месец за месец - млади кнез је растао, развијао се. Наравно, још је био дете и чинио много што шта детињски.
Деца воле да раде све што и матори; чини им се да су онда и они зрели људи. Ма како да је био млад, цигло после десетак месеци свога „кнежевања“ кнез Мутимир био је већ прилично сујетан на своју владалачку титулу. Кад би му силом отргнули његовога драгог мајмуна, с којим
„Како ви смете мене да терате?“ Нећу да учим; ја сам кнез; ја не морам да слушам; ви морате мене да слушате.“
Имао је бабу, очеву мајку, која би га у оваким горким часовима тешила.
„Јеси, сине мој, јеси, ти си књаз, они тебе морају да слушају, чекај само док порастеш.“
Баба није тада ни слутила како ће њене речи некада постати велико пророчанство.
Млади кнез још није био сасвим изашао из доба играчака, кад се једног дана догоди нешто што је сведочило да на њега не гледају више као на дете. Нашло се политичара чији се узвишени патријотски полет није могао уздићи над обичном нужничком јамом; у њу су полагали све уздање своје и од ње су изгледали спасење своје.
Русија је природна заштитница свију балканских народа и свију малених државица. Младоме кнезу Мутимиру предстојало је да се састане у једној руској пограничној вароши с руским царем, и он се крене на тај пут. Уз пут су га свуд дочекивали и испраћали с највећим
Наш народ веома је згодно обележио, како има места куда и сами цареви „пешке иду.“ Јес, има места, куда и сами владаоци иду без пратње, без надзора, без сведока... Кнез Мутимир оде у нужник. Само се можда у Балканији може наћи људи којима је чак и то могло пасти на ум, да и така места употребе за своје злочиначке заседе. Нужник је био нарочито припремљен за кнеза; греде су биле престругане, и млади кнез Мутимир сруши се у провалију....
Каква страховита сцена — кнез, владар помазана глава удавио се у....
....Срећом, кнез Мутимир имао је код себе револвер. Кад је видео како полако тоне у нечистоту, он се сети, истргне револвер, испали неколико метака — ађутанти притрче и кнез се спасе.
Политичким нужничким пацовима нужничка јама дала је само оно што она у опште може дати — одвратан задах! Тиме се завршио овај бљутави политички нитковлук овај разроки покушај да кнеза у нужнику удаве, а цео овај миришљави догађај добио је име: Ђурђевградски намештај.
Али ма како да је било гнусно ово кропљење у људској нечистоти, оно ипак није прошло
Било је још и других појава, згодних да из раног детињства потхране у њему осећаје неповерења.
Бомбе, флашице са загонетном плавом течношћу, ножеви с отрованим врхом, то су биле ствари, које је некаква тајанствена зликовачка рука почела мешати мећу детињске играчке његове, а ово је утицало да дете почне брзо сазревати. Тако је растао млади кнез полако у загушљивој придворној атмосвери.
Једног дана, баш кад су чињене припреме за свечано полагање испита зрелости, којим је млади кнез требао да заврши своје младићске штудије — он се јави, али место свечана испита, он свечано изјави да никакав испит неће полагати. Рекло му се да то не може бити — али он је остао при своме. После читаве недеље дана бактања, најпосле су дигли руке - млади кнез се не даде сломити.
То је била његова црва победа.
Завршило се детињство. Место играчака почело је наступати забављање: место дрвених лутака почели су се јављати профили других лутака, и лутака који су окруживали младог
Симон! Где је мој шах? — одјекну кроз дворске одаје звонки глас младога кнеза Мутимира —
Господин с бакенбартом спусти полако новине на колена, погледа у кнеза и рече му одмерено и с тактом (он је увек говорио само одмерено и с тактом) балканском језику, а не „на балкански језик“ — шибати, ишибати. Али ја држим да кнез уопште не би имао потребе да помиње ту реч.
— Е, чуда боже — рече кнез Мутимир немарно и равнодушно.
Тако је, Ваша Светлост; што би се замерило обичном образованом човеку много пре замериће се кнезу, владару.
— Е, ваљда је мој деда друкчије говорио, он није само псовао, он је и био, за то су га и слушали.
— Зар би Ваша Светлост хтела да се у понашању изједначи с човеком који је поникао у народној простоти, који није умео ни имена потписати, који се никад није ни спремао за владаоца, а коме су ипак и сувременици и историја замерили за по неке грубости у карактеру. Како би се тек Вама замерило, који сте имали све погодбе да се спремите за потпуно углађена, потпуно модерна европска владара!
— Ви ме вређате, господин Растислав! Зар ја нисам углађен — викну млади кнез жустро.
—
— Није врат него... како се оно каже?... шија.... Је ли шија? рече кнез, обрнув се г. Растиславу на што овај одговори климајући главом ћутећки, а кнез продужи:
— Дакле, није врат него шија (г. Растислав исправи га: „није шија, него врат,“) Та да, није шија него врат. Ви ми не одричете углађеност, само одричете да се оно што ја говорим слаже с углађеност (г. Растислав исправи
— Ух! ала је тежак овај балкански језик; има речи које просто не може да их се извори. Растислав га опет исправи: „не могу да се изговоре.
Кнез се чисто љутну:
— Е, па лепо! Не знам још добро балкански, али учићу, научићу се.... други пут, немојте сад да ме поправљате за сваку реч; не дате ми да кажем моју мисао.
Молим, молим, молим! — прихвати Растислав извињујући се.
— Хтео сам рећи да ми ви ипак кажете да нисам углађен, само ми то кажете дипломатски. Ви сте дипломата, г. Растислав, па увек дипломатски говорите. Ја бих волео да са мном обично говорите, да не лупам увек главу шта сте хтели рећи.
— Да, да, рече Растислав, гледајући у кнеза. Ја кажем да Ваша Светлост нема потребе да се спрам млађих служи онаким изразима и да слугама напомиње шибање.
— Е, па ви сте се сад ухватили за ту једну реч. Оставите то.... Ето, морам да их псујем; помислите, већ сам три пут звонио и још нико не долази. Симон! Симон! — Слуга утрча, — Мој шах, Симон!
Слуга отрча, а на вратима се указа средовечан, ћелав човек, средњег раста; и још с врата поче се клањати: „Добар дан, добар дан... слуга сам понизан, Ваша Светлост!“
— А... а... а,
Ћелави господин уђе унутра полако и опрезно, маши се кнежевој руци да је пољуби; кнез преко обичаја пусти да му се пољуби рука, али кад је ћелави господин примаче устима и таман напући уста да је цмокне, кнез махну руком и туцну га по зубима.
— Ух, ух, ух — узвикну ћелави господин, али опет није смео показати да се срди, на против, морао се и сам смејати уз кнеза, који се беше заценуо.
— Вашој Светлости лако се смејати, али мени бриди нос; разбили сте ми њокалицу...
Кнез се хватао за трбух и поводио се од смеха. Пало му веома смешно како ћелави господин, пун страхопоштовања, беше напућио усне, спреман да га целива у руку. Сад му се још јаче даде на смех онај израз ћелавог господина: њокалица.
— Ха, ха, ха, како рекосте г. Маврикије: „њукалица“? Ха, ха, ха, — а шта је то „њукалица“, г. Маврикије.... ха, ха, ха.
— Њокалица! Ваша Светлост — рече ћелави господин жалостивно — то је ево ово — он целом шаком обухвати нос, показујући докле се зове њокалица.
Кнез се једнако смејао. Био је тако расположен да му је свака ситница изазивала читав наступ смеха. Нарочито му се чинила смешна реч „њокалица.“
— Ха, ха, ха! Ви сте професор на В. Шкоди, г. Маврикије, ха, ха, ха... а јесте ли растумачили вашим ђацима шта је то њокалица, ха, ха, ха... Хајде једно предавање о њокалици, г. Маврикије; држите јавно предавање, или напишите расправу... за... ха.. ха... за француску академију, ха... ха... ха!
Г. Маврикије стајао је на сред собе, с бесмисленим изразом на лицу, а Растислав се опет беше прихватио својих француских новина.
Кнез се прикраде полако Растиславу, па одоздо удари зврчку по новинама које је Растислав читао.
То је чудна ствар. Ништа не може тако уплашити човека, као кад неко ненадно зврцне одоздо новине које држите раширене пред собом и читате их пажљиво; ту је препад тако јак да и најачи човек дрекне.
Растислав се тако трже од кнежева удара да викну из гласа и упусти новине из руку.
Кнез одскочи, гушећи се од смеха. Сад му је опет било смешно како се Растислав уплашио.
Кнез га почне дирати, како се он, неустрашљиви државник, уплашио од једне зврчке по новинама.
Растислав се љутну. Он устаде, узе шешир, поклони се и пође.
Кнез мало заустави смех и пристаде за њим.
- Куда ћете, г. Растислав, за што не седите?
- Ви са мном можете имати само озбиљна посла; кад вам за то затребам, можете ме звати. Али са мном шалу но можете проводити, та за то нисам — рече Растислав одсечно, поклони се и оде.
Кнез Мутимир оста на сред себе, гледајући у врата која се за Растиславом затворише.
- Ах, бићу једном и ја пунољетан. Друкчије ћете ви онда слушати. Чекајте само!
Кнез је сад био сам с Маврикијем.
—
—
— Ја да се наљутим?! Како бих ја себи тако што допустио да се на Вашу Светлост наљутим; Боже сачувај — рече Маврикије убедљиво.
— Тим боље, у толико лепше; онда ћемо играти партију шаха, — рече кнез расположено — а ја ћу вас тако бити, г. Маврикије, тако ћу вас бити...
Кнез показа руком Маврикију где ће сести; он учтиво приђе и седе; седе и кнез — почеше размештати фигуре; кнез продужи:
Тако ћу те лупати, све ћеш се да пушиш.
Кнез је говорио Маврикију и Ви и Ти, како му кад дође згодније — на само обично ти; пред светом обично ви.
...„Тако ћу те бити,“ понови кнез и по трећи пут, намештајући последње фигуре.
После овога настао је подужи разговор у коме је махом говорио сам кнез, и то час правећи примедбе за игру, час продужујући свој започети разговор.
....— У осталом ја тебе увек бијем, је ли г. Маврикије, да ја тебе увек лупам,.... Излази, шта ме нудиш, кад сам ти сто пута казао да
— Није, Ваша Светлост, да баш ништа не знам, али наравно, Ваша Светлост боље зна...— А после свежа, млада, окретна памет — Ви на игру мислите....
Кнез га пресече — А ви, г Маврикије, на шта ви мислите... Бежи испред коња, не краљицу под коља... Збиља, г. Маврикије, мислите ли ви кад год....
— Наравно да мислим, Ваша Светлост, како не бих мислио? Сваки човек мора да мисли. И кокошка, па мисли, а камо ли човек!
— А! и кокошка мисли, велите; а мислите ли и ви као кокошка — рече кнез вршећи рокаду — Ама да ми је знати шта ви мислите кад остављате да ја вама учиним овако — шах краљу!... Хм! Тако знаш ти, г. Маврикије, тако знаш — у буџак.... у буџак ја како!... стерају људи у буџак.... А овако, шта велиш, г. Маврикије, овако један мали шахић краљу!....
Тако се игра продужавала једно четврт часа. Једну по једну, кнез је покупио своме такмацу готово све фигуре. Напослетку га остави с једним коњем.
— Сад сте остали само вас двоје, г. Маврикије, ти и то твоје кљусе, ти и коњ, г. Маврикије; је ли, ти и коњ, или коњ и ти... Или коњ и ти и ти и коњ. —
Кнез је при сваком помицају својих фигура изговарао по нешто, и то махом би понављао једне исте речи, као што се то при игрању шаха обично ради.
....„Хајде да те матам, а коњ да ти не дирам... Може ли то, г. Маврикије.... а? овако на пример — шах краљу! А.. а.. а шах и краљ, а г. Маврикије, које је боље, је ли шах или краљ?
Кнез је гонио Маврикијевог краља, а он је сиромах бежао по целој дасци штићен коњем.
— Хм! Бежи твоје величанство, г. Маврикије, ушета... па ће овако...
— Не вели се „ушета“ Ваша Светлост., примети г. Маврикије.
— А да како се зове? Је ли множина уши?
- Јесте множина уши, али овде се каже „обадва увета“ — објашњавао је Маврикије.
— „Увета“! а што сад увета? Чим је два, то је множина, па од уши треба да је ушета, а ви кажете још увета. „Ухо,“ „уши,“ „увета“ — балкански језик! Смешан језик!... А овде, шах краљу.. Елем, како рекосмо, г. Маврикије, које је боље шах или краљ? ха? И кава је разлика између шах и краљ? — један заповеда, а другом заповедају је ли тако, г. Маврикије.
Шах је персиски краљ, Ваша Светлост, а краљ, то је европски шах.... примети Маврикије...
— Ех...е!... Виц! и ви правите виц, г. Маврикије. Али није добар ваш виц. У Европа нема
Кнез скочи и баци фигуру којом је матао противника; фигура удари о даску и одскочи на патос. Г. Маврикије склони мало главу да га та Фигура не удари. Кнез узе другу фигуру и баци је г. Маврикију на главу, па, махнув раширеним, прстима на њега, рече:
„Их, баш си глуп, бога ми си као коњ глуп, г. Маврикије — и кнез га прстима гурну у главу.
Г. Маврикије зажмури, сави врат, јер у таким приликама кнез га обично у шали шљисне шамаром по врату, и то је као нека наплата за партију. Но овај пут шамар изостаде, а Маврикије, кад виде да нема шамара, опет прогледа и диже главу.
— Ваша Светлост увек се тако са мном шали. Ја то увек примам као милост од Ваше Светлости — за што иначе....
— Шта би било иначе? пресече га кнез
— Иначе.... не би ми било пријатно, кад
...О, па наравно да ја то теби кажем из милост; да те не волем зар бих ти рекао да си глуп као коњ!....
Маврикије се блажено смејао. Кнез узе ходати по соби и као да се нешто замисли.
— Да, да, поче он — то је ваше — ви - сте правили устав... а књаз вам малолетан — и господа хитају да праве устав, а књаза и не лита нико. И Ви сте, г. Маврикије, правили устав — Паметан устав!
Кнез је ходио и говорио, а Маврикије седео је још на свом месту и зачуђено гледао на кнеза. Учини му се чудно што ли се то кнез сад на један пут сети устава и поче се срдити!
А кнез се доиста срдио. Он је ходао и говорио, и што је више говорио, све се више срдио. Изгледало је као да га драже његове рођене речи.
— До јуче љубили турски буздован — продужавао је кнез — а данас им треба устав!... Свињари, неписмени свињари, а хоће парламенат, као енглески лордови!... Фукара!....
Кнез застаде.
Шта би Маврикију, он ни сам не би умео рећи, тек на кнежеву реч „фукара“, он, г. Маврикије,
— Шта „факир фукара“ — продера се кнез срдито — коме ви још имате да пребацујете?... Ако се ја срдим и вичем, ја имам и право — ја ту нисам суделовао. Али ви не можете никога кривити, ви сте сви подједнако криви. Управо ви интелигенција — ви сте то и измислили тај устав за Балканију. Сељак то не би тражио. Сељак и не зна шта је то устав; али ви — ви сте све покварили?
Кнез је праскао, а Маврикије избуљио очи и забленуо се у њега па трепље.
Кад кнез рече да сељак и не зна шта је устав, Маврикије примети:
- Е, немојте то говорити, Ваша Светлост. Како то да сељак не зна шта је устав. Још како они знају. Они су, бога ми, више нас гурали на скупштини, све хоће још више и више.
— Знају, да богме да сад знају, кад сте их ви отровали. Јес, ви сте отровали овај народ, - продужи кнез, али чекајте само. Видећете ви ваш устав...
— Па, Ваша Светлост, тако се најлакше
Кнез застаде зачуђено. Дуго је гледао Маврикија, после се грохотом насмеја, погледа око себе и рече, као да се обраћао неком трећем.
— За што, Ваша Светлост? — знам, рече Маврикије кнезу, који је још стајао и непрестано гледао у њега.
— Бога ти, кажи ми од кога си то чуо? То није из твоје главе. То ти је неко казао рече кнез.
— Јок, бога ми, нико ми није казао, но баш из моје главе... Па што, Ваша Светлост, тако је.
— Ох....хо....хо! — насмеја се кнез и опет пође ходати.
Маврикије уграби прилику и узе шешир.
- Ако Ваша Светлост не би имала ништа против, ја бих се могао повући.
Кнез је ћутао и ходао.
Маврикије је стајао на сред собе и окретао шешир међу прстима.
У зло доба кнез га погледа.
— Шта, хоћеш да идеш? Не браним — По
— Благодарим много, Ваша Светлост, врло сам захвалан, али још носим модрицу на куку како сам пре пао, кад смо оно последњи пут јахали... Ја не умем да јашем, а Ваша Светлост навлаш ми дала кобилу што баца чифтета.... Грдно сам се угрувао.... А Ваша Светлост каже „полако ћемо“, а после викне само „касом.“ Ја се сиромах оберучке држим за ункаш, али која је вајда, кад се кобила рита — ја морам да паднем...
Кнез се смејао.
— ...Па да ме поштеди Ваша светлост....
— Нема ништа, мора се јахати; хајд сад „пошол“ — па сутра у 4½ тачно!...
Кнез дохвати Маврикија за рамена и готово га догура до врата.
Уз пут Маврикије се једнако освртао: „Да ме поштеди Ваша Светлост, ако може бити.“
— Никако не може бити, хајд! — и кнез чисто изгурну Маврикија.
Врата се затворише.
„
„Кнез је, може му се“ — мислио је Маврикије с друге стране врата.
„Неваспитано, распуштено дериште!“ — рече Растислав, коме беше свратио Маврикије да му одмах исприча шта се све десило у конаку.
Маврикије био је министар просвете.
У соби су биле само њих две — баба Ката и седамнајестогодишње девојче Јела.
Међу њима се водио жив разговор, који је по каткад прелазио и даље, и даље.
....И зар бих ја теби зло желела! Нека бог мени да оно што ја теби желим... И кога ја имам другог сем тебе. А и ти? ко ти може бити већи пријатељ од твоје тетке — рече баба Ката.
Јела је ћутала и замишљено гледала кроз прозор.
— А? Па шта рече најпосле?
Јела је опет ћутала.
Прође још неколико тренутака. Баба Ката нестрпељиво се вртела око столице, на којој је Јела седела крај прозора.
— Ох, мајко моја, уздахну Јела, и обриса сузу, која се беше почела скупљати на њеној дугој, црној трепавици.
— Е, баш ти је сад вајде уздисати и кукати за мртвима.
— Не уздишем ја за њима но за собом, за худом и црном срећом мојом.
— Ене! А што да ти је худа срећа. Она ти, богме, није црна, но баш бела и пребела, ако знаш и умеш, а ако не умеш, онда ти нико није крив...
— Никога и не кривим — рече Јела.
— Бесна си ти, моја ћерко, бесна! Шта га је њих које би сматрале да су најсрећније на свету, да им се и десети део понуди што се теби нуди... А ти се још предомишљаш! Море, ноге да му переш, па воду да пијеш, еј!.. царица да будеш!.... а она се смрзла ка да ће је неко на вешала водити!
Баба Ката приђе Јели и узе је гладити руком ко глави:
— Моја лепа косица! Немој ми се ти кидати, ћеро моја, но ти лепо послушај твоју тетку, па да будеш срећна, и ти... и сви твоји.
Јела опет дубоко уздахну, скочи са столице само да се отресе овога досадног милушења, оде и стаде крај другог прозора, а поглед јој се опет губио кроз прозор некуд у даљину.
Баба Ката опет јој приђе.
— Шта да му кажем?
— Бога ти, тетка Като, остави ме.
— Али није то, душо, „остави ме“, но ту један пут треба кидати. То ни какав обичан човек не би толико чекао и трпио, камо ли он, што је научио да куд он оком, туда други скоком. А и што би одуговлачила? Знаш ли, лудо моја, да би их стотину других полетело да ти то преотму, само, само кад би дознале.... И шта ти лепше можеш пожелети? Леп, млад, човек два ока од њега да не одвојиш. Царева му ћерка не би махне нашла.... Обућиће те у свилу и кадиву; у злато ће те оковати...
— Видим ја моје добро јутро — рече Јела жалосно и климну главом, пуна очајања, па пошто је мало поћутала, она додаде:
— Најпосле, нек буде што буде! Бог ми је сведок да нисам могла друкчије.
Баба Кату обрадоваше ове речи. Ока их је разумела као да се Јела једном већ решила, најпосле се преломила. Баба Ката радосно дочепа столицу, примаче је Јели, седе крај ње и узе је за руку.
Јела је још једнако стајала крај прозора.
— Ама тако, само, лепото моја, реши се један пут јуначки, мајковићу, па што бог да! - Што ту ваздан тењезгати. Море, да ти знаш, да
Баба Ката узе у своје сухе, коштуњаве бапске руке лепу, белу ручицу Јелину, па је стаде авољити својим рукама и загледати у Јелин прс кажипут, избоден од шивења.
— Јабогме,— продужи баба Ката — прегни тако један пут, а слободно, ако буде греха, ево ја сав грех узимам на моју душу. Ја ћу прва богу на истину, па кад се ја не бојим, шта се ти бојиш.
Јела покуша да отргне своју руку из бабиних, но баба Ката не даде...
— Шта се отимаш? Гребу те моје сухе бапске руке... Е, његове су мекше, од њега се не ћеш отимати...
Баба је постајала све нежнија; она чисто привуче Јелу к себи и узе јој говорити:
— Чујеш, ћеро, ја теби да кажем. Ти се сад дусаш с тога зашто и не знаш шта је и како је то; ти и не знаш шта је то мушка страна и како пуста жена после заћори и гине за мушким. Али само док један пут будеш.... док се мало познаш и ослободиш код њега... Шта? ни с пет чивта волова после те не извукох; нико
Јела узе плакати, она отрже руку од бабе.
— Ово је право чудо; оваке бруке нигде нема! Место да ме склоне и сачувају, они ме сами гурају у блато. Назвала ми се бајаги тетка, а силује ме да постанем туђа наложница!... О, боже, има ли те где год!
Једа пређе у гласно јецање; она се гушила од плача, она утече у буџак и поче на глас плакати.
Баба Ката се помами. Њене мале, зелене очи, утекле у главу, чисто се упалише од гнева, те су се из својих дупаља сијале као два зажагрена змијина ока.
Баба Ката скочи, притрча Јели и обадвема песницама удари је у главу што игда може.
Јела оста наслоњена на зид, с поклопљеном главом на рукама и продужи своје гласно јецање. Кад је бабетина удари, она се и не маче, само уздиже рамена и чисто увуче врат па продужи јецати још гласније.
Баба је удари и викну: „јао, роспије једне“; па се окрете и пође; но опет се врте.
— Јао, роспије једне, јао вашљивице и смрдљивице, — рикну бабетина.
Она опет удари Јелу песницама у главу, па је онда дочепа за кике и поче је дрмусати.
— Јао, лоћо једна, где ми крв попи... јао шуго смрдљива... на, на, на, — рикала је бабетина дрмусајући Јелу за косу.
Бабетина ишчупа пуну шаку косе и још неколико пута удари у главу ово јадно девојче.
Кукавна Јела стропошта се на колена; она заби главу у буџак и продужи гласно јецање и плач. Кад девојка паде, бабетина је рину ногом.
„Цркни! стрвино једна!“
Јела је лежала у ћошку ничице и горко,
„Погледај ти гадуре једне! Што ја с њом, лепше и боље, то она све црње и горе.... Срам те било, срам те било, роспијо једна! За то сам вукла твоје по... пелене и брисала твоја...? То ми је сад благодарност! То ми је хвала што сам туђе радила да тебе, гада, отхраним и подигнем... Поштење! поштење! (кривила се бабетина) и ти ми знаш шта је поштење!... Чуваш поштење у... Ту ти је поштење! О, жабо једна!
Бабетина је сиктала најскаредније речи.
— Поштена! умела бих и ја бити поштена, да не треба јести. Нема, ћерко, ту поштења, кад си ти голог.... но.... на плац, кад не можеш другим чим да зарадиш хлеб. Ваљда је мени ласно било кад сам морала сваког гада... Али, шта ћу. Боље и то но да идем гола и боса, гладна и жедна... Свет! П... ја на тај свет! Он ми је бајаги поштенији! Последња дроља да си, па кад имаш, свуда те примају, свуда ти одају почаст. Обуци се, накити се, изађи, — госпођа!. Сви капу доле. А да си најпоштенија, кад си гола — свак те презире... Мислиш нисам ја то пробала. И сад она хоће мене да учи, и она зна боље шта ваља, а шта неваља! Гад смрдљиви!... Ал ја сам крива! Знам ја ко је теби напунио главу! То је онај шугљанер правник. Ух, чуда
— Јес, лепо би то било — продужавала је баба — кад 6и Ката била луда и од сад, као што је била до сад; трчи дању, трчи ноћу, јури као луда, само да се заслужи која крајцара. Кирија је, дрва су, обући се треба, крвљосати треба, и све се то Кати бије о главу, а фрајла само да седи, да чека на готово и да чува своје поштење. Учуваћеш се, док се намери какав шугљанер писарчић или трговчић, или какав отрцани наредник — и то је сад боље но први човек.
Нећемо даље описивати ову одвратну сцену. Рећи ћемо само укратко неколико речи о целој овој ствари.
Баба Ката је била сиротна жена, а Јела је била некаква њена суродица, сироче без оца и мајке; нашла се тако код ове бабетине и живела је код ње, радећи дан и ноћ. Лепо је шила и прилично је зарађивала, али се све трошило у кући. Кад Јела склони и приштеди који цванцик, баба јој чантра дотле, док и то не узме.
Баба Ката и сама је одрасла као сироче.
— Прво ваља живети, то ја знам!
Радила је све за што се могло добити пара, али је увек некако умела пробрати оно што је лакше. Док је била млађа „живела је“ — као што је она то звала. Од кад је почела старити, одала се на свашто; трљала је жене нероткиње и давала им нешто да пију. Напитци су били скупи, али бар жена је била сигурна да ће родити. Потпасивала је струњене. Лечила је од урока, заварчивала је децу од страве; знала је уврачати да ко кога заволе или да ко кога омрзне; давала је девојкама колачиће којима су могле обрнути сваког момка да за њима лудује. Но као главну радњу водила је сад проводаџилук и подвођење, али је у прошлости својој имала и нешто страшно. Овде, у овој ствари с Јелом, баба Ката је била само калауз за једну „високу госпођу“, која је опет била позната као „лиферант“ за сву „отменију класу.“
Ове мрачне фигуре, допуњене још другим „особама“ истога рувета, а мушкога пола, ми ћемо сретати и доцније; овде ћемо испричати само у кратко шта је даље било с овом јадном девојком.
Јела није била дете; она је већ знала шта то значи. Једног дана баба Ката јој саопшти
Јела је у почетку била премрла од радости, али њена радост није била дуга. Мало после, из бабина разговора, Јела дознаде да је то тако висок господин, да ту о женидби не може бити ни говора; но Јела може онако бити срећна с њим, т. ј. може се добро наплатити.
Кад је видела да је питање просто у томе да постане наложница, — Јела је одбила те понуде. Баба Ката, не казујући никако ко је тај високи господин, продужила је своје наваљивање. Окушала је све, пробала је лепим, најпосле видели смо и ону сурову сцену, кад је онако немилостивно изударала Јелу.
Од тог дана баба Катина кућа постала је за Јелу права тавница. Баба Ката се решила да од сад дејствује само насилним мерама. На три дана после онога боја, баба Ката објави Јели одсечно, или је мора послушати, да оде с њом једној госпођи, где ће прво остати два три дана а после ће се већ наредити што треба, или слободно нека купи своје прње па нека иде.
- Ја више не могу а и не смем да те држим. Што ће ми тај белај на врату. Иди, па жад ти ја не ваљам, ти тражи где има боље. Јела је плакала, превијала се, молила, но
Чудно и јесте било. Особито је било чудно то одупирање код девојке, одрасле у кући такве једне жене, као што је баба Ката.
Но има душа тако чистих, да би се могле назвати златне душе. За њих не приања порок, као што се рђа не хвата за злато.
Јела је одрасла у сред мрака и разврата, а остала је светла и чиста. Била је веома стидљива. Стидљивост је често врло снажан штит против зла и кварежи. Имао је још један јачи узрок — Јела је волела. Она је имала човека, кога је обожавала. Но све то било је скривено у најдубљој дубини њене душе.
Али нас се овде мало тиче Јелина љубав.
Кад је баба Ката озбиљно одлучила или да преломи Јелу, или да је доиста одјури, бар на време — Јела је мислила шта да ради. Куда ће сама у свет? Шта ће бити с њом? Умела је мислити. Питала се, зар ће други бити бољи спрам ње, но што је баба Ката? Не ће ли на крају крајева опет изаћи на то? Падало јој на памет да тумарне куд год у свет, да оде некуд где је нико не познаје, па тамо што буде, нек буде. Долазило јој на ум чак и да се убије. Једном се беше решила да се исповеди човеку кога
На саборној цркви откуда 11 часова у вече. Лепа, затворена, господска кола стадоше пред кућу отмене госпође, о којој смо напред спомињали да је била позната као „лиферант“ за „отмјену класу“.
Не потраја дуго, отвори се кућна капија и на њој се указаше три женске прилике, увијене у огртаче и забуљене. Две су водиле трећу под руку. Кочијаш слете те отвори врата. Оне две женске чисто утурише ову трећу у кола: за тим се попе и једна од њих две (друга се
Окупана, намирисана, лепо обучена, увијена у огртач, прекриљена великом свиленом марамом, која јој је покривала целу главу и падала чак до појаса, седела је у колима — Јела.
Завесе на прозорима биле су спуштене, у колима је било мрачно као у паклу. Јела се стресе. Прође је нека језа.
Женска, што је седе а до ње, била је такође увијена у велики вунени огртач, а преко главе пребацила велику свилену мараму од чипака. Не ћемо дизати ту мараму да завирујемо која је ово женска. Доста нам је то што је видимо где прати Јелу на овај пут.
Кад се Јела стресе, ова је женска загрли руком око паса, привуче је к себи и упита: „Шта ти је“?
Јела не одговори ништа, али се поново стресе и увуче врат У рамена.
Непозната женска приљуби се уз њу и прошапута полако:
„Видиш, каква сад изгледаш? како си сад намирисана, окупана, обучена, спремљена!..
— Јес, тако спремају мртваца, примети Јела. —
— Којешта, све ти којешта пада на памет! Како би ти себе сравњивала с мртвацима!
Јела је ћутала. Заћута и непозната жена
Кола су тутњала, све даље и даље, све даље и даље. На један пут осети се где коњи успорише ход; не потраја дуго, кола стадоше.
Јелу парну као ножем по срцу, она сва уздрхта. „Ту смо“, — протепаше механички њене усне.
Искусна пратиља њена знала је какав је овај тренутак код женске. Она прихвати Јелу под руку, притиште је уза се, и тихо јој прошапута: „Ништа се не бој — ја сам уза те; куражно само, голубице моја“.
Јела се још боље уви у своју огромну мараму.
Врата се на колима широм отворише — прво изађе она друга женска; она прихвати Јелу, узе је под руку и брзо поведе, прво преко 2—3 степена, па кроз мали трем, па кроз велико предсобље, из кога поврнуше у десно, кроз једну собу, кроз другу, кроз трећу, у четвртој стадоше.
Лакеј, што је непрестано трчао пред дамама, показивао им руком пут и отварао врата пред њима, овде застаде, показа руком госпођама да седну, па се брзо повуче.
Госпођа, која је све довде водила Јелу под
„Ту смо! После додаде! „сад се мало раскомоти“.
Јела је све дотле ишла као слепа. Бојећи се да је не познаду, она се толико била увила у мараму, да ништа није видела куда управо иде. Сад збаци мараму и погледа око себе. Била је у маленом али врло укусном будоару. Јела никад није виђала таке дивне одаје; али кад је понекад сањала на јави да је царска кћи; па замишљала како би наместила своју собу, онда јој је овако нешто излазило пред очи. Гледала је свуда по соби убезекнуто. Нови, дивни предмети толико су јој привукли пажњу, да је за тренутак била заборавила где је, заборавила је и цело стање своје —
Но она се брзо трже из тога заноса. Њена пратиља опомену је да се прибере, „Он ће скоро доћи“.
Прошло је десетак минута; подводница се уклонила. У плавом, мирисном будоару остала је сама Јела, узбуђена, уздрхтана, збуњена.
Не потраја дуго, на један пут отворише се побочна врата, која су била заклоњена ћилимом тако, да се готово нису ни распознавала.
На вратима се указа млад, пун, угледан
Јела скочи с дивана, крочи један корак на страну, стаде, обори главу; сва је дрхтала.
Млади господин приђе јој одрешито, весело.
Иначе он је пред женскима обично бивао збуњен и неспретан. Али овде он је имао пред собом збуњено, невино девојче, с тога је осећао неку слободу и одрешивост у понашању, али то му је уједно будило страховит апетит.
„Она, ништа не зна“ — у тим речима било је за њега неке особите дражи и насладе.
Замишљао је разне позе, у којима је он учитељ.
Једном руком он ухвати Јелу за руку, другом руком, с два прста, узе је за лепу, белу брадицу, наже се к њој и нежно јој загледа у лице.
Јела је дрхтала као прут.
— Драга госпођице, ви сте узбуђени. Будите слободни. Ја вас волем, с тога сам и тежио толико да вас видим овде.
Јела је само дрхтала и гледала у земљу. Њени млађани, свежи обрашчићи час су руменили, мислиш крв ће из њих канути, час су опет бледили као крпа.
— Немојте се плашити. Не мислите ваљда да ћу вам ја како зло учинити.
Млади господин обгрли Јелу око паса, прижма је к себи и повуче је на диван, где седоше
И он је био узбуђен.
— Моје јагњешце, рече јој он и хтеде је пољубити у уста. Она окрете главу и он је пољуби у потиљак. То је био дуг, сладак пољубац.
— Чудна ствар — рече млади господин!... Ти (он је већ поче тикати) ти ваљда и не знаш кад сам те ја први пут видео. То је било у Јеленику. Ти си пре тога нешто играла с неким твојим другарицама. Била си уморна, зајапурена. Баш кад си дошла код чесме и ту се напила воде из шака, ја случајно ударим одозго — био сам с неким пријатељима да гледамо младе јелене — и ту те видим.... Допала ми се одмах твоја свежина, твоја детињска веселост и безбрижност. Гледао сам те како си стала код чесме, опрала руке, умила се и испљускала по лицу па се онда брисала с твоје марамче.
Јела заусти да нешто рекне, али јој реч застаде у грлу.
— Ти си одавде из Звониград, продужи млади господин, али, како сам чуо, немаш родитеље. Имаш тетку, кажу разумна жена. Треба њу да слушаш....
Млади господин опет узе Јелу за руку и поче је миловати, час по глави, час по леђима, прислањајући се све ближе и ближе уз њу.
Јела је ћутала; она је трпела она нежна миловања, а и самој јој се чинило чудно што то трпи, и како може то трпети.
То јест та јој се мисао јављала, али не овако јасно — У том тренутку у њеној глави у опште није било ничега јасног.
Нека неодређена збрка од мисли и осећаја, као беличаста пара, вртела јој се по глави. То је био некакав дим! И тај дим непрестано кружи, непрестано се окреће и једнако мења свој облик...
Она је хтела да што помисли, но а она да прибере ту мисао, ње нестане, а на њено место, дође друга, исто тако мутна и нејасна. И то се непрестано тако мења. Она би хтела да што рекне, али речи редом долазе једна по једна на језик, али пре но што се језик и макао да их изусти, њих је опет нестало, изгубиле се, и она управо не зна шта је хтела рећи. Ускључала крв јури јој кроз жиле и шушти, у слепим очима дамари бију као два чекића, а срце тако лупа, да при сваком удару Јела осети како јој клопну зуби. Она је била у будном заносу.
Шта је дотле радио млади господин, док се она у овој магли борила сама са собом — она то није умела никад рећи, ни тада ни потада. Ти тренутци остали су за њу вечито мрачни. Знала је само толико, да ја он живо покретао руком, да је јако дувао, да је нешто вукао. Сећала се доцније толико, да је на један пут осетила по снази неко голицање, некакву топлоту. А за тим? Као оно човек коме би ненадно пао у руку зелембаћ, или друга каква гадна животиња таква облика, Јела на једаред трже руке себи и жестоко скочи... Она скочи тако нагло, и с таквом снагом, да се млади господин сустури и добро удари главом о сточић до дивана.
Овај помамни ђипај њен чисто је освести. Она се на један пут нађе на сред собе и грдно се запрепасти кад виде да јој је хаљина на прсима сва раскопчана. Није могла појмити како се то могла преварити да пође од куће с откопчаном хаљином. После се сети да ће то бити друго, да јој је хаљина овде откопчана. Једном руком брзо намаче мараму на груди, и узе се закопчавати, а другу диже према младом човеку, који јој, сав зајапурен, иђаше на сусрет.
— Не, не, не! — рече Јела у страху, бранећи се руком од господина, који већ беше уз њу.
Но кад виде, да јој је онака одбрана слаба помоћ, она се окрете и хтеде побећи у један угао.
Млади господин погна се за њом и у скоку, нехотице, стаде јој на хаљину. Читава једна пола опори се од појаса....
Обоје застадоше.
Јела је била збуњена, али ово је наљути. „Та шта је ово? Та ја ћу најпосле изгледати као право чудо, сва подерана.“ То јој сену кроз главу. —
Међу тим млади господин стајао је пред њом скоро ван себе од узбуђења. Црвен као рак, с разрогаченим очима, с усијаним челом, по коме бејаху поискакале крупне капље зноја, разбарушен, раскопчан, он је изгледао као прегладнели тигар, пред којим је замирисало парче свежа, крвава меса.
Он јој пође; она се узе бранити рукама, али ту су нехотице радиле и ноге. Једним измахом ноге она га удари врхом своје шиљате ципеле по сред цволике. Она то није хтела; удар је био случајан, но опет за то бол је био толико јак, да млади господин викну, и ухвати се руком за болно место.
— Извините, нисам хтела — рече Јела збуњено и поуми да се и сама сагне, да види
Међу тим млади господин као да је још више био раздражен овим пролазним болом. Он се рину на Јелу, дохвати је оберучке по средини, и, као оно кобац пиле, понесе је преко собе.
Ово снажно стезање, ова близина и топлина, све то само га још више острви. — Он је понесе канабету.
Јела се копрцала и бранила. Она му у отимању откиде мараму с врата и једно дугме с прслука....
Он је донесе до дивана, и спусти је, па јој онда разапе и притиште обадве руке.
— Тако, сад ћемо бити мирни, рече он у шили, али као мало заједљиво, и притиште је одозго.
Јела је покушала да се отме — али, сем покрета у раменима, није ништа више могла учинити, руке су биле снажно притиснуте.
Пошто је тако продржа неколико секунада, гледајући жудно у њено лепо, зајапурено лице, он јурну главом страсно, слепимице и чисто зарежа као оно острвљен пас, па је узе љубити и уједати по врату, по образу, по раздрљеним грудима — свуд!..
Његова стега олабави. Јела изви десну руку, и у који мах он поуми понова да се сагне да је опет љуби и угризе, она махну руком одоздо,
Ово је био прави мушки шамар.
Млади господин стукну и скочи с Јеле. Он опсова врло ружно француски.
— Но, ово ми још никад није пасирало — рече он јетко, па, трљајући ошинути образ, стаде пред огледало и погледа се. На образу се црвенило пет прстију.
—
— Но, чекај да видиш, дете, — рече он одлучно и опет јурну на Јелу.
Она бејаше устала е дивана, и, сва збуњена, покушаваше да поправи своју хаљину.
Млади господин дочепа је оберучке за врат, загрли је и стиште јој главу у своје наручје, па је хтеде тако стегнуту опет обалити на диван.
Бранећи се рукама Јела је млатарала и лево и десно.
На један пут млади господин одскочи. Стискујући Јелу за главу, он се беше жестоко начапарио на некакву њену иглу у глави. Игла се беше дубоко забила у дебело месо на длану.
Он узе цедити крв из убодена места. — Ово је доиста брука — рече он срдито.
Јела је до сад ћутала; сад узе полако плакати.
Млади господин опсова опет врло ружно француски, а за тим крупним корацима пређе преко собе, дочепа се врата, тресну их за собом и љутито изађе из одаје.
Јела остаде сама. Она је била као омађијана. Нашла се у голему чуду. Као кроз неки мрак, долазило јој је на ум нејасно сећање како се била решила да све каже овом високом господину, и како се надала да ће он појмити њен положај, и да ће је оставити на миру, ако је доиста поштен човек. А сад? Чиме се све то завршило? И шта је она управо радила овде? Била се, чупала се с неким туђим човеком, о коме управо и не зна ко је ни шта је.
Све ово изгледало јој као ружан сан. Није могла веровати, да се с њом збило све оно ружно гушање с једним младим, туђим човеком, за кога сви веле да је велики господин. Радо је хтела веровати да је све то само нескладна прича, која се негде с неким десила. Па ипак, она зајапурена, разбарушена главица, што се видела у огледалу, с уздрхталим уснама, с усијаним очима, то је била њена глава. Јес, она раздрљена женска,
Тек кад се тако и нехотице виде у огледалу, њу обузе нека страва. Осећала се као човек, кога су ухватили у некаквој кривици. Целу јој душу обузе само један једини осећај, — да бежи, да бежи што пре и што брже из ове опасне клопке. И не мислећи више где је и у каквом се стању налази, заборављајући да јој ваља бар колико толико довести у ред своју одећу, она јурну вратима на која је ушла у собу. Врата су била закључана. Ово је још више преплаши. Унезверено она узе тражити очима по соби, нема ли других којих врата. Поглед јој паде на заклоњена врата, кроз која се удалио млади господин. И не мислећи ништа, она јурну овим вратима. И она су била затворена. Она потрча прозору и покушаваше да отвори велико тешко прозорско крило.
Била је налик на уловљену тицу, коју тек што су пустили у кавез, на се сад лупа по њему, кушајући неће ли где наћи излаза.
Тек после великих напора пође јој за руком да отвори велико крило. Брзо диже обема рукама спуштену завесу, и наслонив на хладно стакло своје усијано чело, упре поглед на поље. Пред њом је зијала мркла, црна ноћ. Она се напрезала да бар што год распозна у оном мраку.
Ваш у тај мах алејом се зачу нека шкрипа и лупа, она наоштри уши и стаде слушати с притајаним дисањем. По особитој шкрипи она познаде, да то пролазе нека сељачка, јамачно рабаџиска кола. То је дакле био друм. То Јелу зачуди. Она је дакле у некој кући близу сокака. Сад јој се поглед већ беше прилично навикао на мрак. Учини јој се као да јој је познато ово место. Загледа лево, загледа десно, кроз главу јој сену мисао — конак!
Је ли могуће?! Конак! Зар она у конаку?
Но она се још не беше прибрала ни од првог изненађења, када се на улици код капије зачу неко кретање. Изгледало је као да се ту
Никакве сумње није могло више бити. Она је била у двору....
Тек сад у Јелиној глави настаде права збрка.
— Дакле у двору! Па ко је онда био онај млади господин? Је ли могуће, да је то био он?.... Зар кнез Мутимир!... Кнез Мутимир!....
Таке јој се мисли узеше кувати у глави и она се сад сети како је лик младог господина доста био налик на кнежеву слику, што се продаје по чаршији!....
— Дакле он!....
Но Јела није имала кад довршити ове мисли и ово чуђење. На соби се отворише врата, а на њима се појави висок, крупан, углађен господин с црним бакенбартима и у црном фраку..
- Изволте, госпођице, молим вас изволте, рече јој он оштрим нагласком, и, ушав у собу, показа јој руком врата...
Јела је изашла; стрпали су је у кола и после четврт часа она је била у својој ниској, а сад већ и запуштеној собици код баба Кате...
Док је млади кнез Мутимир овако невешто и неуспешно кушао своје прве кораке у љубавним авантурама, земљом је, у његово име, управљало намесништво.
Свега је било три намесника, али стварну власт имали су у рукама њих двојица. Трећи је био већ престарео, изнемогао човек, склонит и миран старац, без властољубивих тежања, без воље и способности, да улази у читав сплет политичких интрига, које су се плеле око два остала намесника. —
Сретамо се са већ зрелим човеком и државником. Изашао је на глас доста брзо. Посветио се био дипломатској струци. Неко време служио је под старешинством једнога од најбољих старих државника и дипломата балканских. То му је много помогло. Стекао је нарочитих заслуга при једном значајном делу, када је Балканија дипломатским путем успела да очисти своје тврђаве од турских посада. За то га је покојни кнез Страшимир нарочито одликовао. Нудио му је чак и министарство. Но ту су дошли у опреку због његова слободоумља у унутрашњој политици. У том стању затекла га је „Катастрофа“. Велика Народна Скупштина
Не може се рећи да је по уму био нешто изванредно; пре је истина, да је био човек обичне, бистре памети. Али ту је помагала друга једна особина, доста ретка особина: он је био неуморни мислилац. Могао је по недељу дана мислити о једном истом предмету, а упорним мишљењем често је продирао и прозревао у ствар много дубље но људи веома виспрени, којима њина виспреност за час открије обичан смисао и значај каквог предмета, они се тиме задовоље, даље се не муче и не прозиру, те на крају крајева изађе да су и мање видели, и непотпуније ствар схватили, но спорији а упорни мислилац.
Из ове особине, да о ствари дуго и упорно мисли, поницало је свестрано гледање на ствари, далеко предвиђање, способност да се издвоји важно од неважнога и да се на оно што је главно усредсреди сва пажна.
Увек је знао јасно шта хоће, а знао је и како и чиме хоће — јасан циљ и јасна средства.
Одмерао је да се увек лати само онога, што може остварити.
Бирао је да њему у део вазда падну послови уз које иде и слава.
Све је радио с рачуном. С рачуном је волео, с рачуном је мрзео, с рачуном градио познанства и пријатељства, а с рачуном их кварио. Осећаји никад нису имали власт над њим.
Имао је душу која не осећа потребу за личним пријатељством и друговањем. Никад није падао у узбуђење да пред другим открива своје осећаје.
На људе је гледао као на фигуре у шаху. Човек и пријатељ за њега је вредио онолико, колико користи може од њега да исцрпе.
Умео је дубоко у себи да држи закопане све мисли своје, и као из закључана ковчега да вади кад му што затреба.
Средства није бирао и сматрао је да је добро свако средство које води циљу.
Био је јако словољубив, а ипак је умео да отрпи највеће увреде и понижења, и да их крије дубоко у души, само ако је то потребно ради успеха његових замисли и планова, који на крај крајева треба да га издигну на врхунац. Али кад му је ко долазио згодно под секиру, рубио је немилосрдно.
Ма да је јако волео јавне почасти и слављење, није се отимао за популарношћу. Није марио да га свет воле, али је много полагао на то да га се боји, да га слуша и да му се покорава. Рашчуо се са изреке: „нећу популаритет, већ хоћу аукторитет“. Власт је волео страсно.
Идеал му је било добро заповедање и добро слушање. Док је имао претпостављених, вазда се старао да буде код њих у милости.
Није трпио противречење и опозицију. Самостално мишљење код потчињених сматрао је као дрскост.
Знао је колико вреди новац у свету, с тога је брижљиво гомилао злато.
Умео је много да трпи и чека. Трпељивост и време били су му савезници у многим његовим успесима.
Име му је било Растислав. Такав је ето био један намесник.
Сјајни успеси занели су га. Био је на врхунцу власти, коју обичан грађанин може достићи у једној држави. Али за њега је било мало да буде обичан грађанин. Није се имао куда више пењати. Упр’о је очи у једну сјајну точку над собом и више их није скидао. Та се тачка сијала. Тај га је сјај занео, очарао, омађијао. Ишао је за њим као намамљен путник за луталачком
Да је био мајстор био би вечити устабаша, који вечито пљачка еснавску касу. Да је отишао у калуђере био би први владика и највећи језуита. Да се одао обичној крађи, био би чувен хајдучки арамбаша. Да је био лепа женска, био би каква чувена балканиска Помпадура. Али он је био војник, и за то је био Наполеон, али не први, но трећи.
Наполеон трећи био му је узор, на њега се угледао, од њега је препочињао.
Имао је душу на којој злочин ниче тако природно, као што природно ничу печурке на ђубревитој земљи. Само што код њега појмови о злочину нису били као код обичних људи. Поштено, непоштено; морално, неморално; узвишено, ниско — за њега су то били само разнолики изрази за ствари које су подједнако добре, кад је свака на свом месту и кад се свака на време употреби. Као што има људи који не верују ни у анђела, ни у ђавола и не сматрају то као неко зло и грех, напротив још се поносе тиме и држе за глупане оне који верују у анђеле и ђаволе, тако исто и он није веровао у поштење и непоштење, у зло и добро, у морално и неморално. Као што постоје изрази бело, црно, црвено, зелено, тако исто постоје
Живот је борба. Свак је себи најпречи. Свак је позван у првом реду да се о себи побрине. За тим долази породица; после родбина, ближа и даља, за тим пријатељи, па околина, па општина и т. д.
Он то није философирао, али он је то осећао и према томе се управљао у животу. Тако је радио, али није о томе ником причао, јер је знао да је свет махнит и притворан. Сви тако раде, а ко би изашао да јавно призна оно што у ствари сви практикују — њега би затрпали камењем.
Свет живи од формула. Свак има по неки свој молитвеник, у коме су прибране разне изреке и формуле, по којима се у животу управља. Код неких је то свесно, код већине несвесно.
Снажан телесно, уздигнут душевно над обичним појмовима о добру и злу, он је гледао људе с неке висине. У многим приликама уверио се на делу, да више и сме и може од других, и то
На династију Косанића гледао је с презирањем.
„Свињари, као и сам што сам. Одлучност једнога претка створила је од обичне сељачке породице владалачку династију. Кроз дуг низ година она је немилосрдно уништавала све што је било ма само и налик на какву опасност за њу. Од пете до главе она је сва попрскана крвљу и покривена злочином. Колико је угледних и заслужних војвода народних издахнуло мученичком смрћу под турском сабљом или на турском коцу, а Турцима их је издавао крвави оснивалац династије Косанића. Престо Косанића подигнут је на злочину. О праву ту не може бити говора. Ствар је у сили. Један предак имао је потребне вештине — династија је основана. Један потомак нема ни снаге ни вештине и — династија је оборена; на њено место долази други јачи, вреднији, спремнији.
„Шта је кнез Мутимир? Сам за се ништа. Обично размажено, покварено дериште. Али право предака? Какво право предака? Што год су имали они су отели. Сила узела; сила држала док је могла; сад’ нема више силе, и ко први уграби, тај развлачи и односи и то је право!“
Ваља му признати — он је доиста имао тврдо уверење да би био бољи владалац од малолетног кнеза Мутимира. С тога је сматрао да има право да га „уклони“ — онако исто, као што су Мутимирови претци уклањали оне који су њима сметали.
Ето такав је био Врбавац, други намесник малолетна кнеза Мутимира.
Како да се дочепа престола? — то је била непрекидна тема његових сањања.
После дугих премишљања, припрема, планирања, ствар је већ била сазрела у души његовој. Прво је мислио, после је на јави сањао, најпосле сви ти снови постали су били живе утворе, које га гоне и дању и ноћу, једнако га прате и једнако му вичу: „Свршуј! Свршуј!“
Као приспели порођај, који у најкраћем року треба да се изврши, као узрео чир, што за који дан треба да пукне, Врбавац је носио у души набубрео и дозрео злочин, који ја имао да се изврши у најкраћем року и да створи Балканији нову династију.
Ето таква су била два намесника младога кнеза Мутимира. Обојица властољубиви; обојица саможиви, а један с другим у завади.
Врбавац се већ био почео машати круне.
Растислав је умео да умери своје властољубље у толико што му је обележио међе, које се могу достићи обичним, мирним путем, без вратоломних скокова. Он није помишљао да постане кнез у пуној ворми, као ђенерал Врбавац, али је тежио да постане најмоћнији власник, кога ће у ствари и сам кнез слушати. Ђенерал је тражио и титулу. — Растислав је остављао титулу кнезу и задовољавао се да има фактичку власт.
Кресао је шљунак о белутак, обадва хладна, обадва чврста, обадва камена - излетале су варнице.
Два намесника Врбавац и Растислав били су тако властољубиви да један поред другог није могао стално остати. Али то се показало тек онда кад су обојица били већ тако јаки, да један другоме није могао лако досадити. У почетку је било сасвим друкчије. Било је једно доба кад је Врбавац био несравњено јачи. Тада се Растислав приљубљивао за њега као за свога заштитника. Био је скроман, повучен, чисто послушан. Врбавац је опазио у њему вредна и способна човека, рачунао је да му може бити од големе помоћи и помогао му је да се дигне. Били су млађи пријатељ. Али тек што су обојица сели на намесничке столице супарништво се почело јављати.
Но у почетку намесништва опште стање било је толико ровито да се ни један од њих није смео усудити да га још више слаби и колеба својим међусобним завадама. Осећали су да још један другом требају и трпели су се.
Али потмуло трвење већ се отпочело, а овда онда сенула би и по која варница од заваде.
Ђенерал је своју снагу црпео у војсци; он је брижљиво неговао добре односе с официрима, и старао се да се на војску увек може са поуздањем ослонити. Он је дакле радио као војник. С тога је у свом држању био и одсуднији.
Растислав је тражио снагу на другом месту.
С једне стране он се савијао око кнез и старао се да њега увек има за се. Што је кнез бивао све старији и Растиславу је постајала све лакше, да на млада кнеза дејствује, да га расположи за се и да му покаже своје искрено пријатељство, будећи у њему, мало по мало, сазнање о опасности, која му прети од Врбавца, а будећи тиме и осећај неповерења спрам њега.
И ако је Врбавац по жени био рођак младом кнезу, Растислав је ипак успео да наклоност кнежеву за се задобије.
Тако је та прикривена борба између ова два човека тињала годинама. Овда онда било је и оштрих сукоба. Но тактични Растислав вешто се повлачио у одсудном тренутку, избегавајући да сукоби не плану у отворен рат. Још се није осећао довољно снажан ни да даде ни да прими главну битку.
Но кнежево малолетство примицало се крају. Обадва намесника осећали су се мало слободнији у своме кретању. Врбавац је почео бивати нестрпељив.
Ова нестрпљивост издавала је све више и више Врбавчеве планове. Постајало је очигледно да он нешто припрема и смера. То није могло остати тајна за његову најближу околину а нарочито за пажљива и опрезна Растислава. Врбавац је осећао на себи вечито будно око свога друга, и то га је дражило.
Све то заоштравало је борбу између властољубих намесника, те је при крају кнежева малолетства било и неколико озбиљних сукоба.
Било је то у великој дворани, у министарству спољних послова, у оној истој дворани, где је пре неколико година Врбавац, пред запрепашћеним министарским саветом, прокламовао младога Мутимира за кнеза балканиског.
Растислав је стајао пред великим огледалом и прелиставао некаку француску књигу, што је ту лежала на огледалском сточићу. Врбавац је ходао. Један брк му се непрестано подизао у вис, крај горње усне час по час грчио се — знак да је био веома срдит. Растислав је изгледао веома миран. Кад Врбавац прође поред њега и оде даље, Растислав баци поглед у огледало, у коме се виде широка леђа пуковникова како замичу даље. Погледа и себи у лице и нађе га мирно и хладно.
— То већ прелази сваку меру; то се претвара у читаву инквизицију — рече пуковник Врбавац срдито, баш у онај мах кад пролазаше поред Растислава.
Растислав је ћутао.
— Да човек не може бити миран ни у својој рођеној кући! И ту надзор, и ту шпијунажа — додаде Врбавац.
Растиславу прелете облачак преко чела, он одгурну књигу и окрете се унутра у собу.
— А ко вас то шпијунише, г. пуковниче — упита он хладно.
Пуковник стаде, окрете се Растиславу.
— Ко? — викну он — ко? шпијуни; г. Растиславе... јес, шпијуни.... Људи које је бог створио да буду шпијуни!
Пуковник се поче све више и више црвенети у лицу.
Растислав примети мирно: — А каква је нужда вама да држите шпијуне у својој кући. Бар један намесник не мора то чинити.
Врбавац беше пошао даље после својих последњих речи, но на овај говор Растислављев он се нагло врати.
- Шта? — шта велите? Камо рекосте?
Он у томе стиже пред Растислава и испрси се пред њим.
— Како рекосте? „намесник не мора да трпи шпијуне“ — рече он, пун гнева.
— Да! не мора — одговори Растислав мирно.
Врбавац се већ црвенио као рак од једа. Он се унесе у очи Растиславу.
- Не мора! — рече он с особитим нагласком, па се онда загледа право у очи Растиславу.
Растислав прими и издржа овај поглед. Њине се очи нађоше, њини се погледи сукобише. Шта је само у том једном погледу могао прочитати један о другом! У том тренутку та два супарника изгледали су као два вечно непомирљива непријатеља, као два духа мржње, који су се мрзели од искони и који ће се мрзети до века. Поглед Врбавчев био је пун гнева, поглед Растислављев пун хладна презирања.
— О.. о.. о..! — рече Врбавац кивно, и јурну даље као човек, који је једва задржао у себи тешку погрду, која му у мало не слете с језика.
Растислав га испрати подругљивим осмејком и климањем главе.
Наста мала почивка; Врбавац је ходао, само се чула шкрипа његових ципела.
Растислав седе у велику наслоњачу, чисто се увуче у њу и замисли се.
— То бар нисам никад могао мислити — поче Врбавац после подужег ћутања. — Да саме власти подмећу људима шпијуне у кућу, то јамачно данас нигде нема!.. То је ваљда само наша балканиска брука! И то коме подмећу шпијуне! Коме!...
Растислав је ћутао. После првог сукоба, који се изродио око ничега, управо око једног најобичнијег питања — он је држао да може сматрати као да се овај Врбавчев говор њега ништа и не тиче.
Али баш то ћутање било је мучно пуковнику и он је хтео да га прекине.
Кушао је још у два три маха да онако узгред изазове Растислава на разговор, но кад овај никако не хтеде, пуковник се обрати с питањем право њему:
— Ја сам војник, ја нисам дипломата — а код нас војника, што на уму то на друму. У дипломацији, веле, са свим је друкчије. Ту кажу много је што шта слободно. Ту је дозвољено и оно што се у обичним животу сматра као ружно
Све ово било је изговорено подругљиво, с пуно ироније.
— Моје је мишљење — рече Растислав апатично, не мичући се са своје наслоњаче — моје је мишљење, да нико нема права вређати друге без узрока и повода.
— Ово је збиља дипломатски речено. Ја сад не знам на кога се управо односи овај прекор; да ли на мене, или на вас, т. ј. управо на оне који су мене без разлога и поводе вређали.
— Веома је то лепо кад човек има о себи узвишено мишљење, рече Растислав хладно.
— Још је лепше, кад човек дође до тога мишљења о себи проматрајући друге, какви су они јадни — рече пуковник.
— А најлепше је, кад уобрази да свет од њега почиње, па све своје прогласи за врлину, а све туђе за порок и грешење.
— Да, кажу, да човек најбоље примере износи кад сам себе узме за пример — рече Врбовац и продужи опет ходати, а беше за тренутак застао.
— Разговор потпуно достојан намесника! — рече Растислав презриво и још се више увуче у фотељ у коме је седео.
Врбавац је при ходању обично гледао у земљу, пред ноге. Кад Растислав ово рече, он диже главу, погледа га и гледао га је дуго.
— Збиља, г. Растиславе, рече пуковник окренув се према Растиславу, шта ви имате против мене од неко доба; шта сам вам ја натрунио?
Растислав се чисто прену; он се на фотељи попридиже.
— Ја против вас?! Ко вам је то рекао да ја имам што против вас? рече Растислав и упре очи у пуковника, очекујући шта ће овај одговорити.
— Зар и ту још треба да ми ко што каже. Ту дела говоре, г. Растиславе; говоре ваши поступци.
— Радо бих их чуо — рече Растислав мирно. Он у почетку беше пренуо; изгледало је као да га дирају речи пуковника. После се опет утиша; опет заузе свој миран, хладан положај и рече.
- Радо бих их чуо - људи смо; можда сам где што и погрешио. Свакако радо бих чуо где сам, кад сам и шта сам учинио против вас.
- Ви ширите о мени гласове, да радим да се дочепам диктатуре.
- Ја то нигде никоме нисам говорио. Кажите ми човека пред којим сам ја то рекао. Истина је да сам то од многих слушао, као што је истина и то да многи ваши поступци на то личе.
- Моји поступци?! — рече пуковник, показујући прстом на своје груди и приближив се Растиславу.
- Јес, ваши поступци - рече Растислав и исправи се у фотељи.
— Именујте их.
- Хоћу! Млађи официри причају да им ви говорите: „Ја сам ваш балканиски врховни командант. У мене ви гледајте и од мене се надајте. Све је остало дим. Овде је сила!“ - О великим празницима ви нарочито узимате улогу која по праву само књазу припада. Целом свету пада у очи како ви сваком приликом гледате да ставите књаза у присенак, а да иставите себе. Ви јасно говорите пред гомилом света: „наредићу књазу да то и то учини“, „заповедићу књазу да то и ти не учини“. У цркви старате се увек да заузмете владалачки престо. Истраге по унутрашњости
Врбавац је слушао до сад с разрогаченим очима, а прса му се непрестано страховито надимала. Уздржавао се; решен је био да саслуша до краја. Па ипак прште:
— Јес, то су извешћа вашег Ратка, онога истог што у сред Звониграда шаље људима шпијуне у кућу. То су његови агенти измислили, његови агенти испитивали, његови агенти сведочили. Све је удешено, све је ујдурисано, све је лаж!...
Растислав саслуша мирно овај протест пуковников, а за тим продужи, као да није ништа ни чуо.
— Има поватане преписке између појединих чиновника и доста угледних људи. Ти писмени документи такође носе траг да из ваше
Врбавац се грохотом насмеја. Смех је био усиљен.
— Ха, ха; ха! Како мој колега све то тако лепо зна. Као да из књиге чита! Прави министар полиције. Ко не би рекао да сте ви министар полиције, само кад вас чује како ви то тачно знате и за најмање истраге по Србији, и шта је где ухваћено, и шта је ко на испиту рекао, и све! Заиста карактеристично!
— Тиче ме се, па треба да знам. Судба младога кнеза и мени је поверена. Ја не могу бити равнодушан спрам ствари, које тако дубоко засецају у целу будућност његову, а преко њега у будућност ове земље. Према томе не само што није никакво чудо што ја то знам, на против, било би чудно па и грешно да ја то не знам — примети Растислав.
— Да, да, разумем, — настави Врбавац подругљиво, то је све из превелике љубави спрам кнеза.... Разумем! После оваких разговора ваших све знам и све разумем. Разумем сад откуд о мени раструбљени свакојаки ружни гласови. Сад разумем откуда и шпијуни по мојој кући. Све разумем!
— Наравно да разумете. Ви један и можете ствар разумети тек како ваља — примети Растислав.
Врбавац опет узе ходати.
— За то мени кнез говори ономад оне загонетне речи! За то ја опажам где ме баба од неко доба онако чудно погледа. Међер се то нашли пријатељи који се труде да унесу неповерење и интриге у сам породични круг. И то све иде под фирмом оданости и привржености! Какве језуите! — кресну Врбавац!
— Заиста, заиста! — примети Растислав.
Врбавац је продужавао:
— Међер византизам још није празна реч. Какав паклени план! Прво га усамити, одвојити га од свију, пробудити у њему неповерење спрам свију и свакога, наговорити га да разагна од себе све искрене пријатеље и искусне људе, који му могу бити истинска потпора, па кад остане усамљен, неопитан, невешт — онда ће већ ићи лако! Какав паклени план! — понови Врбавац.
— Кажем ја да ви сами најбоље можете објаснити целу ствар! — примети Растислав подругљиво.
— Али неће ствар ићи баш тако лако, како се замишља — рече Врбавац. — У историји нема понављања. Јеленик је могао само једном успети... У осталом, узмите се на ум, г. Растиславе. Ви сте ударили сувише уским путањама; бој се да ћете се наћи једног дана у ћорсокаку, из кога више нема изласка!
Врбавац се опет поче црвенити у лицу, знак да му се срџба опет повраћала.
— Само се могу чудити, да се тако мало користите у практици тако јасним схватањем ствари у теорији — рече Растислав.
— Ви се врло варате, г. Растиславе, кад мислите да ће ова земља, за љубав неколико недоучених ђака, са швајцарских универзитета, — скренути са свог историског пута и отићи у анархију. Неколико сокачких букача биће сувише слаби да повуку за собом читав један народ, па ма они уживали и највишу наклоност слободоумног и либералног намесника.
— Ко вређа, знак је да нема бољих разлога — примети Растислав, загледајући у свој сахат, а за тим устаде.
— Зар је за вас увреда кад вам се рекне да сте слободњак! Па ви нарочито тражите друштво политичких црвењака, а не само слободњака.. Садиградски црвени републиканци — то су ваши најбољи пријатељи. Та то бар није било тако давно? У једном истом броју, па често и у једном истом чланку, они су проповедали како блаженопочившег кнеза треба убити и како сте ви први муж и дипломата балканиски. Те ваше везе ни данас нису покидане. Они и данас тако исто мисле о младом кнезу, као што су пре мислили о старом. Ви сте и данас у њином
— Г. пуковниче, ко бесмислено тумара ловећи туђе главе, лако може да изгуби своју рођену.
Ви скупљате око себе људе, г. Растиславе, који отворено исповедају да је за Балканију боља република но монархија.
— А ви прибирате око себе људе, г. пуковниче, који отворено говоре да Балканија има велике историске задаће пред собом, да она мора сад имати владара зрела и мудра човека, а не може чекати док једно дете подрасте и сазре, за што ће требати још бар десетак година; скупљате људе, који се ругају кад им се рекне да ће кнез у 18. години бити пунолетан, и да нас од тога дана дели још само неколико месеци.
— Из ваше се околине, г. Растиславе, фабрикују неистините вести о издајничким намерама
- Из ваше околине, г. пуковниче, шире се гласови да је кнез наклоњен падавици, да има махну у срцу и да може на пречац умрети.
- Ви, г. Растиславе, новцем из државне касе плаћате којекаква шкрабала европска да пишу о вама читаве књиге, да вас преузносе као највећег и јединог пријатеља кнежева, а да све друге људе пањкају.
- Ви пуштате да се државним новцем, г. пуковниче, плаћа израђивање ваших рођених слика, и старате се да на место кнежеве слике свуда дође ваша.
- Г. Растиславе, пазите куда сте ударили! Куда год задрете, памтите, да ћете мене наћи на путу!
— Г. пуковниче, пазите шта радите, јер што год урадите, прати вас моје буду око.
Овим узајамним уједањем обојица бејаху пали у крајње огорчење...
— Али ја ћу ископати то око, г. Растиславе, што се као ухода завлачи чак у туђе породице.
— Пазите, г. пуковниче, да копајући очи овој земљи не ископате своје рођене...
У тај мах на вратима се зачу куцање. Уђе начелник мин. спољ. послова.
— Њ. Височанство јако жали што данас не може доћи на састав Светли књаз је нешто
Г. начелник се дубоко поклони, изговорив ове речи.
- Долазите ли лично од господара? — упита Врбавац.
Реч „господара“ чудно је звонила у његовим устима. Он је обично никад није изговарао. У обичном разговору, пред друговима, звао га је „Кнез.“ У разговору с њим избегавао је у опште да не спомиње ту титулу, и старао се да је замени са „ви“, „вас“ и т. д. Кнез Мутимир није волео да му се говори „Кнез“. Обично би љутито приметио да је кнез у селу, да је кнез што и кмет, а он је владалац, он је „књаз“.
- На служби — одговори начелник учтиво.
— Шта је господару?...
После оштрих препирака с Растиславом, Врбавац као да је навлаш једнако потезао реч „господар“.
— Мала главобоља, као што ми сам господар изволе рећи.
— Али господар није у кревету, није?...
Врбавац и по трећи пут понови реч господар, и то с нагласком.
— О, не — прихвати начелник.
— Не бих хтео да га узнемиравам — примети Врбавац као за себе.
Не говорећи ни речи, Растислав узе капу, поклони се Врбавцу хладно и учтиво и пође. На начелников поклон одговори му тихо — „збогом“ и изађе.
Врбавац га испрати дугим, значајним погледом, тако, да и начелнику паде у очи, да је између ове двојице било нешто.
— Заповеда ли што г. намесник? — упита начелник услужно, после кратка ћутања.
- Има ли ко поуздан који би могао однети кнезу једно писмо?
— Ако је по вољи... могу ја отићи!
— О, молим — рече Врбавац, који већ беше почео писати.
Било је већ два часа по поноћи, а пуковник Врбавац још је седео за својим писаћим столом.
Сад, кад га ми ту затичемо, он нити чита, нити пише, већ седи мирно, заваљен у столицу.
Ноге испружио, прса истурио, руке прекрстио на прсима, а загледао се у једну тачку на зиду, на тако седи и мисли.
Тако је провео ваљда читаво по сахата, не мичући се. За тим протрља лице шакама и опет се наже над некакву хартију, што је стојала разврнута пред њим на столу.
То је био обичан табак велике, четвртасте хартије за писма, а био је сав исписан лепим, читким али ванредно ситним рукописом. Поједина места била су исподвлачена или закрштена црвеним мастилом.
Врбавац узе понова читати поједина места из овога писма. Изгледало је као да их нарочито проучава и цени.
Ево, каква је била садржина тога акта, који је толико привукао пажњу пуковникову.
„Отров је стар као и род људски; било га је од кад је људи на земљи. Имамо необоривих података и несумњивих доказа да су за отрове знали најстарији народи, који се спомињу у историји.
„Бивала су понекад времена и налазили се такви људи, који су проучавању отрова посветили цео живот свој. Такви људи, нарочито ако су иначе били колико толико развијени — непрестаним бављењем тим једним предметом успевали су по некад да открију и пронађу у томе велике тајне, које су понајвише после односили са собом у гроб.
„Данас постоји читава наука о отровима — Токсикологија. — Ту су описани сви отрови за које се данас зна, па ипак ту нећете наћи оне страховите отрове, којима су се служили чувени историски тровачи, отрове, који су имали тако чудна и необична дејства, која ћу споменути мало даље.
„Тако, на прилику, ми ни данас не знамо каквим су се отровима служиле чувене тровачице из владалачке породице Медичи, или злогласни Цезар Борџија, који најпосле отрова и рођенога оца свога, папу Александра VI. (Истина нехотице и случајно, јер су на гозби били измењани пехари, те они с отровом, спремљени за госте, дођу случајно баш папи Александру и његовом сину, страшном Цезару Борџији. Веома снажан телесно, Цезар преболе ово тровање, а отац му умре).
„Још мање су познати страховити отрови Лукреције Борџије, отрови од којих је за једну ноћ седила коса у младића, а снажни људи у најкраћем року претварали се у немоћне старце.
„Ова страшна жена знала је такве тајне у вештини тровања, које ни пре ни после ње још нико није постигао.
„Ти отрови имали су чудна дејства, каква нема ни један од данашњих, у науци познатих отрова.
„Има поузданих казивања од сувременика да су ти отрови производили читава чудеса, какве данас не би могао извршити ни највештији токсиколог.
„Ја ћу овде споменути само неколике примере.
„Тако, на прилику, ти су отрови имали особину да не дејствују одмах на пречац, при чему је увек лако познати да је човек отрован. Данас, на прилику, скоро је немогуће извршити тровање, а да се то одмах не позна по брзом наступу смрти и по начину, где се и како јављају болови.
„Међу тим отрови Борџије имали су ту особину, да дејствују тек поступно и после много времена, и да дејствују тако да никоме и не пада на ум да је то од отрова.
„Тако су Борџије знали за један отров с оваким дејством.
„Помешају отров у вино и даду га госту. Гост попије, и не само што у тај мах не осећа никакве болове но, на против, баш услед узета отрова, он се осећа веома добро расположен.
„Гост одлази са забаве и носи са собом најлепше успомене о дражесном Цезару Борџији, или о дивотној Лукрецији Борџији.
„Тек после десетак дана отровани жалосник почне осећати да га ноћу спопадају као
„Мало по мало отрована жртва почне осећати да малаксава, да губи снагу, да стари.
„Младић од својих 25—6 година, он на један пут с ужасом опажа да његова, до јуче још црна коса, сад на један пут почиње нагло белити, а после и опадати. С његових образа губи се руменило; његове рујне усне постају сваки дан све блеђе и блеђе. Његове до скора сјајне очи сваки дан све више и више застире нека тама, те све више почињу личити на посукнуло стакло. Бајна младост нагло се губи са свежа, лепа лица младићскога, на коме изумире све што је младо и лепо, а место њега долази ругобна, превремена, неприродна старост. Млада, глатка, фина кожа огруби и орапави; једре, румене образе избраздају наказне старачке боре, а рапава, набрчкана, смежурана кожа добије црно жуту, скоро пепељаву боју. Зуби се прво почну клатити, па после један по један остаје у комаду хлеба, у парчету меса, у крушци или јабуци коју несретник загризе. Вид тако ослаби, да паћеник све предмете види само као кроз неку замаглицу. Изда и слух, па чак и моћ мирисања ослаби — паћеник већ више не може
„Од снажна, млада човека, кога је милина било погледати, за 5—6 месеци постаје ругобна старачка наказа, коју је страшно и у сну снити.
„Тако ужасно онакажена, бедна жртва вуче се још неко време, а сваким даном све се више губи, управо сажиже се на живоме огњу, који јој је страшни отров запалио у крви. По жилама више не тече топла, млада крв, но растопљено, усијано гвожђе, које све сажиже.
„Најпосле сви органи редом отказују даљу услугу. Стомак више не вари, црева више не раде, плућа више не дишу, све се умртви и бедна жртва гаси се као догорео пламичак. Страшна смрт!
„Ето за те отрове, којима су убијани људи тако поступно и на тако грозан и ужасан начин — не зна данашња наука о отровима, ма да је несумњиво да их је било и да их и сад има.
„На истоку има и дан дањи много тајних отрова, с чудним дејством, за које цивилизован свет не зна ни шта су ни како се спремају. Међу тим на Истоку се тиме јако баве; ту је развијено врачање, лечење травама, па се негује јако и справљање отрова, који се понекад и као лек употребљавају.
„Тако исто знају за многе чудне отрове и дивљачка племена у средњој Африци, као и америчка индијанска племена, код којих је особито на гласу чувени отров куруру („кураре“) у који они умачу своје стреле и трују њиме врхове својих копаља, како би непријатељу нанели што сигурнију смрт.
„Овај страшни отров дејствује на нервну систему тако да у маху наступа укрућеност (парализа) у свима деловима тела; мишићи као да се окамене и човек на једанпут постаје потпуно узет.
„За овај отров једва се у новије доба дознало само толико, да га дивљаци справљају од сока једне биљке америчке, мешајући у њега и отров од змије. Али како се све то спрема, т ј. како то дивљаци спремају — није се могло тачно сазнати, пошто они све то крију као своју племенску тајну, коју нико не сме издати. (Кураре — познат у медецини није исто што и индиски куруру).
„Дакле онаквих отрова, за које се ви нарочито интересујете, поглавито с особином да дејствују тек доцније и да не пада у очи да је болест морала доћи услед тровања — таквих је отрова било и јамачно их на Истоку има и данас, но наша модерна наука не зна за њих.
„Истина, и код нас има данас пуно отрова који дејствује полако, поступно, али ту стално, полако и поступно треба човек и да узима те отрове, па тек да покажу тако дејство (хронично тровање).
„Такав један случај имали смо баш ово дана. Једна постарија госпођа на један пут се разболе. Зове једног лекара, другог, трећег — сви се буне. По свима знацима као рекло би се да је код госпође било неког тровања, али кад се све околности испитају, не може да се ухвати откуда би могло доћи то тровање. Искључив дакле могућност тровања, лекари ставе другу дијагнозу и дуго су лечили госпођу без икаква успеха, док најпосле једном лекару не паде на ум да је госпа много година употребљавала белило, (сублимат живин) — а тиме се, наравно, све по мало тровала, док то најпосле није прешло у тешку болест.
„Дејство каквог отрова зависи од дозе у којој се узме.
„У врло малим дозама човек се може поступно навикнути да узима какав отров па да му од тога ништа не буде.
„Један исти отров у већој дози може донети одмах, тако рећи тренутну смрт - док у мањим дозама може имати за последицу хронично тровање — т. ј. може се човек њиме
„Дакле, кад је питање како се и којим се отровом може данас отровати човек, па да не умре одмах и да му се одмах не позна да је отрован, но да последице тровања наступе тек доцније — на то питање одговор би гласио овако:
„То дејство може се постићи многим отровима, свима тако званим отровима алкалоидима — но за то је потребно да се отров узима стално у омањим дозама, а у подужем року.
„Тако се данас често врши нехотично тровање; на прилику кад човек једе накисела јела из некалаисаних судова; или као што је споменути случај од употребе белила (сириџика), спремљена од живе.
„За поступно тровање поступним узимањем може се употребити од обичних познатих ствари жива, сичан, татула, велебиље (беладона) и много што шта друго.
„Као јаки отрови, који, узети у потребној дози, производе тако рећи тренутну смрт — то су цијан-калијум, стрихнин, плава киселина и друге. У јаке отрове спада и морфијум.
„По дејству своме отрови се могу поделити на отрове који дејствују кроз стомак, и отрове
„Тако, на прилику, змијин отров (виперин) дејствује само убодом кроз крв. Човек, кога уједе змија, може слободно исисати устима тај отров и сасвим га прогутати, па да му стомаку апсолутно ништа не буде.
„Има најпосле и таквих отрова, који дејствују удисањем. То су гасови или испарења од разних боја и других препарата. Има минералних боја: црвена (цинобер), зелена, плава и друге, чија испарења врло убитачно дејствују на здравље, а човек, дуже затворен у одају, скоро премазану таком бојом, може формално да буде отрован.
„Од гасова веома је опасан угљени диоксид, који се развија при сагоревању угља.
„Овим гасом често се људи убијају сами — поглавито женске, којима досади живот, а страше се да задају себи смрт на други начин.
„Ту је довољно да се добро запуше сви отвори на одаји, па се онда у соби, тако затвореној, упали мангал дрвена или камена угља. Тај опасан гас уљуљка човека те се занесе и заспи, па ако тако дуже остане, онда се више и не пробуди.
„Ово су укратко летимичне напомене о отровима.
„Пошто је већ реч о свему томе, вредно је поменути и отрове, који се пренашају у облику прилепчивих болести. Такви су на прилику сифилис, богиње и друго.
„Недавно сам дознао од једног пријатеља за једну ствар о којој данас мучно да има ишта писано, а која је веома интересна као штудија до чега може да дотера човек у смишљању зала, кад се већ једном ода на тај пут и занат.
„Познато је да у Русији постоје завереничке нихилистичке дружине, које раде на буни и преврату. У својој борби против власти ти су се људи до сад служили револвером, ножем, бомбом, пожаром и другим обичним и познатим средствима. Но сад на један пут као да су им та средства постала недовољна. „Много праве ларму“ — веле они.
„С тога су се сад бацили на проучавање нових убилачких средстава, која би дејствовала исто тако поуздано, али без ларме, а била би уједно и грознија по последицама од свију досадашњих.
„Тако на прилику они раде да склопе (конструишу) малу металну справицу, која би се згодно дала носити у џепу, и коју је згодно држати у шаки и склонити је у рукав, тако, да се
„Та би справица избацивала на даљину од 10—15 корака малу, шупљу, челичну иглу, налик на игле код штрцаљке за упрскавање морфијума.
„Та би иглица стајала у вези с маленим мехурићем, који је тако удешен да се кроз иглу излије, кад она у што удари и забоде се.
„Тако би ова справица избацивала те иглице као стрелице, а оне би биле удешене тако да рахат могу пробити и кроз одећу, и забости се у тело човеку кога гађају. Све то вршило би се без пуцња, без ларме — тихо; човек би могао добити такав удар на сред улице, па никад да не дозна откуда је дошао.
„Но тек сад настаје оно што је најважније и што нас овде интересује. То је, какав отров ови опасни људи мисле метати у мехуриће на тим својим стрелицама!
„Наравно, ту би се могао употребити сваки течан отров. Но њима је то мало. Садашњим отровима махнишу што се лако растварају и брзо ветре. Хтели би какав отров који се годинама може носити сакривен, а да не изгуби снагу. Даље, хтели би отрове који производе тако страшна дејства, да се човек ужасава од саме помисли на таку смрт. Тражећи то, њима
„Слали су изасланике чак дубоко у Азију да набаве мају од мртваца умрлих од чуме (куге) — да и то окушају.
„Какве ће ресултате дати ти грозни опити — још се не зна. Али ако злочинци успеју да те отрове примењују, замислите каквих ће ужасних случајева бити! Ништа друго, но замислите само несретника који од тајнога нихилистичког одбора добије пресуду да је осуђен да буде убијен отровом псећа беснила и једног дана доиста добија на сред улице стрелицу у леђа. Знати да ћеш кроз недељу две побеснити, да ћеш прво пролајати и поднети све страхоте беснила, па тек онда умрети — то је нешто преужасно. Ту човека страва хвата при самој помисли. Нихилисте веле да ће тим страхотама казнити само
Писмо је било још дуже; но ми смо овде навели само она места, која су г. Врбавца нарочито интересовала.
Пошто је дуго и дуго пиљио у ову ситно исписану хартију, пуковник устаде и узе ходати. Изгледао је уморан и замишљен. На његовом лицу беше се скупила и савила једна једина мисао, мисао мутна, мисао мрачна, мисао тешка и пуна двоумица. Видело се да овај човек носи у грудима некакву неисказано тешку борбу, што је ствара сама са собом завађена савест.
Кад ђаво не може да сврши неки посао он шаље бабу да га она сврши — вели народна мудрост.
Треба да су старе жене починиле голема зла и пороке да се створи овака ружна изрека о њима.
Обично са старошћу иде мудрост, човек бива све искуснији, све разумнији и по томе све бољи.
Код жена као да све то иде наопако. Пакост старих жена ушла је већ у причу. „Стара
Најпосле, оно мишљење народно, да је баба гора и од ђавола, да она може чак и оно што ни ђаво не може, довршује ружан суд и рђаву оцену старих жена.
Зле духове, разне опаке бољке, а по некад и саму смрт сликају у облику бабе.
Чума, гвоздензуба, вештица, баба-Јага, — и друге ругобне прилике људске фантазије — замишљају се и представљају у облику бабе.
А међу тим шта има лепше, узвишеније и светије од старе жене, окружене породом својим и породом порода свога, децом својом и унучићима и праунучићима својим. Зар може бити лепше и дирљивије слике од бабе, окружене низом покољења којима је она дала живот. Она је у средини на старачкој столици својој. Све друге главе надмаша њена седа глава, украшена чистом седином, белом као најбељи снег на планини.
А око ње пуно плавушастих и црномањастих округлих главица — и све су то огранци њена моћна стабла. Неки се још играју по патосу, други седе наслоњени око бабине столице; трећи стоје у наоколо и пажљиво слушају мудре речи, или лепе, заносне приче, које „стара мајка“ тако складно и тако лепо прича.
А из њених светитељских уста лију се слатке речи од милоште, или мудре речи од поуке. Она је добра као добар дан у години; она је блага као сама благост; она је оличено доброчинство, богата свима врлинама. Али оно чиме је она истински велика, узвишена, недостижна то је она неисцрпна, она безмерна љубав њена. Она је сва љубав, љубав и жртва. Она је дала живот целом једном свету и она осећа да сва, душом и срцем припада томе свету. Она за њега живи, она би за њега сутра тако лако и тако радо умрла. И за њу је то тако просто и природно! Она не може себи ни да представи да би то и могло бити друкчије.
О слатка, мила слико, — драга сенко из далеке, минуле прошлости, како се полако помаљаш из сива заборава, и како постајеш све јаснија и живља, и како је одмах ведрије на души, чим се осети анђелска близина твоја — срце живље куца, груди слободније дишу, крв топлије тече.
Ако има светитељака, или ако их је икада било, оне су морале бити оваке, као ова слика како је ја сад представљам.
Па и ово је била једна жена и ово је била једна баба.
Али их има и друкчијих.
— Госпођа Јованка! пријави момак пуковнику Врбавцу некакву жену, која је, сва у црнини, чекала у предсобљу.
Пуковник је у тај мах нешто писао. Кад чу име „г-ђа Јованка“ — он баци перо и чисто скочи. После као да се покаја што је тако учинио пред момком, те се опет поврати и седе за сто, а момку рече немарно:
— Каква је то г-ђа Јованка? Је ли долазила још који пут?
- Не знам; од кад сам ја овде чини ми се да није.... А и забунђала се по глави, па не могу добро ни да је видим — одговори момак.
— Уведи је у салу и реци да ћу ја сад; нека ме малко причека.
Момак оде. Пуковник опет одмах скочи иза стола. Могло му се познати, ко би га добро загледао, да га је долазак ове женске узбудио. Стаде пред огледало и поправи огрлицу од кошуље, махну дланом преко браде да види да ли је добро избријан; усука обадва своја пуна брка, а левом ногом непрестано је цупкао, што је код њега увек био знак да нешто врло живо мисли. Још се једном загледа у огледалу, искашља се па се упути право у салу, где га је чекала непозната госпођа.
Пуковник Врбавац имао је неке особине, које су му много помогле да се из друштвене низине попне на највећу висину у друштву.
Он је потпуно само себи веровао — ствари о којима је хтео да остану тајна, радио их је сам, не поверавајући се никоме, сем оних који су били неопходни помагачи у каквом послу. Био је дрзак, али и врло покривен. Кад је имао да учини што ризично, решавао се обично на оно што ће свету изгледати најмање вероватно.
Та му је тактика често помагала. Разнесе се на прилику какав ружан глас о њему. Неко и поверује. Али сви озбиљнији људи одмах се питају: је ли могуће да он тако што учини? И пошто је ствар сувише неприлична за њега, одмах сви одговарају. „Зар г. Врбавац; један пуковник, намесник да учини тако што. Ох, то није могуће.“ Тако „није могуће, није могуће“ — па на томе и остане. Спасе га баш то, што учини оно што нико не би веровао да ће учинити.
Ко би на прилику могао веровати да ће један Врбавац — он лично ступати у овакве везе и познанства. Па баш да исприча целу ту ствар сама та особа — ипак, ко ће њој веровати да је Врбавац с њом лично општио?
А после он је овако мислио: ко чини какав злочин, ако већ мора имати саучесника у
Пуковник уђе у собу нагло. Непозната госпођа устаде и одмах се маши руци пуковниковој. Он јој пружи руку, но не даде да му је пољуби.
— Ви живите стално сад овде у Звониграду, госпођо? — упита Врбавац.
— Па... живим, господине; овде сам сад с ћерком.
— Шта, зар имате ћерку?
— Имам... поћерка ми је; управо ја сам јој тетка; сироче, остала је мала без оца и мајке; ја сам је и подигла.
— А је ли вам удата ћерка?
— Није.
— А иначе родом нисте одавде?
— А! мој род! И сама сам већ заборавила одакле сам родом. Тамо чак с ердељске границе.
Пуковник је знао потанко цео живот ове жене, но он је опет запиткивао то ово, то оно, колико тек да направи увод у разговор.
- А ваше је право име? — упита он.
— Ката! — одговори женска.
Ката је била остара жена, тако око својих 50 година. Висока, црномањаста, дугуљастих, присувих образа, с проседом, црном косом и веома живим, али упалим плавим очима, — ова је жена некада морала бити доста лепа. Трагови те лепоте још су се и сада јасно опажали; њено је лице и сада било веома интересно лице, ма да је било по неких црта, које су наговештавале као да их је урезала дуготрајна патња и страдање. Ово је била баба Ката коју смо већ познали напред.
— Ја знам по нешто из ваше прошлости, госпођо. С тога не треба да вас зачуде нека и нека моја питања. А надам се да ћете ме предусрести с поверљивошћу, пошто немате узрока да ма шта прећутите. Ви знате да сте амо дошли за ваше добро и да вам се код мене не може десити ништа рђаво.... Ја рачунам да ми потпуно верујете, да безбрижно можете учинити сваку услугу коју од вас будем тражио.
— Па, кад сам већ дошла, милостиви господине, можете се слободно поуздати, као у себе сама. Ако вам треба верна служба, нигде је боље нећете наћи.
— То се и ја надам....
Пуковник застаде; после опет продужи:
— Чуо сам да ви знате многе ствари које нико више не зна.
— Несрећа је велики учитељ.
— Збиља, за што сте ви управо били осуђени.... је л те, ви сте били осуђени? — упита пуковник нагло.
Изгледало је као да се ломио док је ставио ово питање, а питао је за ствари које су му биле познате до ситница.
— Пет година провела сам у затвору.
И ако је све то знао, пуковник се учини као да га је то јако зачудило.
— Пет година! то је много, веома много, особито за једну - даму.... Пет година, то је читав век.
— У два маха пет година само у затвору; а два пут у притвору, један пут 5, други пут 9 месеца — то је још једну годину и два месеца одозго — рече жена климајући главом жалосно.
- Мора бити да је кривица била велика. Ја сам нешто начуо. То је било некакво тровање; потрована је, како ми се чини, цела једна породица.
— Нешто тако јесте. Али то је испало са свим како не треба. То нико није хтео. Ту моје праве кривице није било.... Али шта то сад вреди! То је дугачка прича, милостиви господине — ако допустите да говоримо што друго.
— Молим вас — прихвати пуковник нестрпељиво — ја вам опет понављам, никаква снебивања, никаква оћуткивања, потпуна отвореност — то је права погодба да можемо што радити.
Пуковник ућута. Жена не одговори ништа.
- Да, ја рачунам да ви све те ствари и сами разумете — додаде он.
- Па, ви заповедајте, питајте, милостиви господине, а ја ћу казивати што будем умела и знала - рече Ката скромно и са снебивањем.
Да би сазнао уме ли ова жена ћутати и како се држи кад јој злочин ухвате, ђенерал је нарочито био набавио сва акта о њеној парници и брижљиво их прочитао. Ту је видео све и нашао све што га је могло интересовати код ове жене. Он је знао многе појединости из њена живота. Ипак он је упита:
— С вама је, чини ми се, још неко био осуђен? Неке жене, мислим.
— Јесте, милостиви господине, још четири жене.
— Ваљда ухватили што код њих? — упита пуковник.
— Саме се проказале, милостиви господине. Пуковнику дође мало чудно ово повучено, овако скромно држање ове жене. Он је њу сасвим друкчије замишљао: окретна, разговорна,
- Чуо сам да знате неку траву од које се лако побацује — поврте он разговор.
- Има такве траве, милостиви господине.
- А је ли истина да сте једном, док сте били у Пламеновцу на робији, неким кадом успавали све стражаре, те их сутра дан све поистеривали из службе?
- Стражари досађују осуђеницима, осуђеници се свете стражарима. То на робији бива често, милостиви господине. _
- А је ли био овакав случај како рекох?
- Био, био, милостиви господине.
- А колико може да траје такав сан и је ли чврст?
- Траје, милостиви господине, колико ко хоће! а и чврст је, према потреби. Јачи кад — дужи и чвршћи сан; слабији кад — краћи и лакши сан. А може се окадити и тако да се више никад и не буди.
- Дакле и то може — упита пуковник радознало.
— Може!
- Је ли истина да је управитељ казнених завода у Пламеновцу био суров човек?
- За моје време изменило их се тројица милостиви господине; а било их је свакојаких,
— А надзорнице над женским осуђеничким одељењем, какве су оне?
— Па добре, милостиви господине, добре...
— Па што сте онда једној дали те је у ракији попила сок од некаква истуцана семена, те после тога добила праву падајућу болест?
— То није била управитељка, милостиви господине.
— Е него ко је био? — упита пуковник заинтересован.
— То је била нека осуђеница; одлежала 3-—4 године, па је пустили да послужује мало у заводу као слободњака. Мало по мало она се поред управитељке тако осили, да су осуђенице од ње пропиштале. Била их је, мучила, опкрадала облагивала и кварила им скидање робије. Неваљала жена! Ја сам је укротила. Пошто је 7 пута прошла кроз мачије нокте, после је била мирна.
Док је ово говорила, у Кате се засветлише, очи. Она први пут мало оживе у говору.
— Дакле, збиља, има тако семе, од кога се пада као од падавице.
— Има, милостиви господине.
— Чуо сам још нешто, али то не верујем. Кажу да ви знате некакав сок од кога ваља метути у воду, којом се човек умива, само десетак капљица, па кад се човек после тим умије, он с почетка ништа не осећа, а после 2 3 дана по лицу му искоче грдни лишајеви, и то неће нигде на другом месту, но само по лицу, по носу, око очију и усана, тако, да женским опадну веђе, а мушкима и обрве и бркови.
Ката се насмеши. Она се у тај мах сетила једног Црногорца, стражара, великог женкароша и великог кицоша, који се особито поносио својим крупним, црним брковима, сетила га се како је једном скоро пуно по године дана ишао с једним ушиљеним брком, и како је смешан, чисто разрок изгледао с тим једним брком. Други, наравно, био је опао.
— Је л те да то не може бити?
— Па бива, милостиви господине, бива! Има доста ствари од којих се човек може олишавити. То није ништа чудно.
— Хм! дакле и то знате. То ви онда, богме, много знате. Више но какав професор медецине, или најбољи апотекар. Те ствари, како што дејствује, и какав је сок од које траве, то би требали да знаду апотекари, или можда и ботаничари. Али откуда све то можете ви знати?
- О, милостиви господине, жив човек свашта научи; човек често и од стоке по нешто
— Кад ви тако много знате, онда јамачно морате знати и то, који је отров најјачи, и има ли отрова тако јака, да би од њега морала црћи и така снажна зверка, као што је....на прилику... та да, на прилику... рецимо, као што је медвед?
- Ката се опет мало осмехну.
— Знам, рече она, дижући у вис леву веђу. — Не могу рећи баш за медведа, пошто с медведима нисам до сад имала така посла, али отров је такав да би најјачега човека оборио, па ће ваљда и медведа. А вама треба баш за медведа, милостиви господине? — рече Ката чисто с подругљивим осмејком на уснама.
Пуковник се осети погођен овом прилично грубом, али умесном доскочицом Катином. Но њега опет више дирну оно подругљиво питање: „а вама треба баш за медведа?“ Он се сав зацрвени до ушију и хтеде рећи нешто оштро; но опет се уздржа, и, пошто је мало поћутао, он покуша да и сам окрене ствар на шалу.
— Та да, за медведа, управо за медведа, и није ништа друго да медвед, рече пуковник.
Ућуташе обоје; обоје су нешто мислили.
— Хм, хм! да! То ми је натоварио бригу на врат један пријатељ. Њему то треба, а не знам управо зашто — рече пуковник нерешљиво.
Ката устаде жустро и оштрим покретом руке смаче велику, црну мараму с главе, која јој је падала до пола леђа.
— Дозволите да збацим ову марамчину — рече она са свим другим, много јаснијим и много оштријим гласом, но што је до сад говорила. За тим поправи мало хаљину око врата, махну руком преко чела те уздиже прамен испале косе, па онда мету леву шаку на срце, а десном се подбочи на кук. Леву ногу избаци мало напред, као глумац који се спрема да отпочне декламацију.
Све ово гледао је пуковник Врбавац с чуђењем. Он виде како се ова женска наједанпут преобрази и од оног скромног, мирног страшљивог створења изађе нешто дрско и одсудно.
— Господине пуковниче — рече жена, а глас јој је био јасан, звучан, али уздрхтан, но то дрхтање давало му је само још већу снагу.
— Господине пуковниче — рече она — ви имате овде посла с једном робијашицом!
Ове речи биле су тако изговорене, да — можда је срамота рећи — пуковник осети да му целим телом прође нека језа. Он се уплаши.
Њега веома зачуди ова промена. Шта би на један пут овој жени! Но она га брзо изведе из недоумице.
— Да, мој господине! стара робијашица. Док погледам човека, знам шта му мисли свака длака на глави, а ви ми причате шта вам је ко поручио и шта коме треба! Мени! О, господине пуковниче! Како вас није жао да само дангубимо око тога. Та ја не бих била Ката, кад не бих одмах видела у чему је овде ствар.
Она спусти глас и крочи корак ближе зачуђеном пуковнику.
— Вама смета кнез? Је л те? Обратили сте се мени, као старој мајсторици у тим стварима. И добро сте учинили, мој г. пуковниче. Нико вам не би могао боље и подесније свршити тај посао од мене. Ја умем и да радим и да ћутим; умем управо све, што је нужно за такав посао. Ту сам ја заиста прави доктор —- рече Ката осмејкујући се и показујући прстом на своје груди. — Прави доктор! Што ја изоперирам, то је свршено; ту више никакви мелеми не требају. Наравно, господин пуковниче, то кошта. Али код таквих ствари за цену се не пита. Главно је добар, сигуран посао. А то Ката зна, — рече она показујући прстом своје чело.
Пуковник је саслушао све ово, чисто пренеражен. Овака дрскост, овако отворен говор
— Можда је господину пуковнику мало зазорно, што ја овако, што но реч „с неба па у ребра“. Али таква је моја навика. Ја волем да сваку ствар зовем њеним правим именом. Ја идем ствари увек најкраћим путем. Не видим шта би овде имали да се снебивамо једно од другог. Вама треба власти, господине пуковниче, рече она развлачећи сваку реч и ударајући гласом на реч „власти“. При тим речима њене се усне развукоше у чудан, ђаволски осмејак.
- Вама треба власти, а мени треба пара. Помоћи ћемо се узајамно. Сваки ће имати своје.
Пуковник се једва једном опорави. Он упита зловољно:
— Како вам је то могло пасти на ум, да мени кнез смета?
— О, па то је тако близу памети; то се управо само каже. За што би се иначе господин пуковник толико интересовао о отровима, и како бих иначе ја дошла до части, да овако говорим с господин намесником — рече она скоро подругљиво.
— Неће бити тако. То сте ви раније где год чули; то је вама морао неко рећи; то су ваљда каква сокачка трабуњања — примети пуковник осорљиво.
— Не, господине пуковниче. Напољу ја то нисам чула, нити бих ја напољу ма с ким то говорила, и ма од кога то слушала. О тој ствари ја говорим само овде с вама, јер се ствар вас
— Па добро! Баш и да би било за, кнеза, па шта је с тим?
— О молим! није ништа. Добро је. Штогод је на путу треба уклањати... Али да не дангубимо, господине пуковниче. Изволте ми рећи шта желите, кад желите и како желите, па ћу вам онда ја казати шта могу ја ту учинити.
— Кажите ми, знате ли ви какав отров, где лекари не би могли одмах познати чиме је човек отрован, нити би могли брзо дати како противно средство да отрована спасу.
— Кажите ви мени само шта ви желите, а за отров — то ви не брините.
— Па, ја вам ето кажем шта хоћу. Хоћу, да ми кажете, знате ли за какав онакав отров како рекох.
— Па наравно, господине, да знам. Али будите добри па ми кажите, желите ли ви да ја свршим посао, или хоћете само да вам ја дам што треба, па да свршујете сами.
— Ви не можете ући стално ни у какву већу кућу. Ваша прошлост затвара вам врата. А с поља радити — то не иде. Што ви нама дакле, можете помоћи, то је да набавите потребна средства, и да нам објасните њихову примену. Отров и поступак — то нам треба.
— А! То?
Пуковник је пресече:
— Молим вас да се разумемо. Отров, необичан, непознат отров, отров који се ни по дејству своме, ни по последицама својим не да лако пронаћи и обележити; такав отров, од кога ће ко га узме, на сигурно умрети, а ни његовој родбини ни лекарима да не буде изазивана сумња, да је он отрован. Ето то мени треба. Ето то је-
Ката се смешила.
— Тако! То ми се допада. Чисто, јасно и отворено. Е, саслушајте сад и ви мене. Такога отрова има, господине пуковниче. Јесте ли чули за бољку, што се зове гушобоља? Ви учевњаци зовете то некако друкчије. Али то је то. Ја знам шта је. Има дакле отрова, од кога се добија гушобоља, кад га човек узме. Он врло просто ради — стегне за гушу и удави. Доктори не знају шта је болеснику; они виде гукруе, гуши, прогласе болест за гушобољу и отровани оде под земљу, а у тевтере и књиге запише се да је умро од гушобоље. Никоме ни на памет не пада да сумња и да тражи други какав узрок смрти.
Док је Ката говорила, пуковник је гледао у њу забезекнуто.
— Је ли могуће да има таква отрова? То је баш како ваља, баш како ваља. Какав је то отров?
Ката је ћутала и гледала га својим хладним, подругљивим погледом.
— Збиља, какав је то отров? понови пуковник.
Ката климну полако главом и само малко, тек приметно развуче своје танке, успијене усне. Кад будете мој муштерија, видећете и то.
— Муштерија! Па наравно да ћу вам бити муштерија. Што бих вас иначе звао! Али дед те, кажите шта је, како је; одредите мало из ближе.
— Не рекох ли вам, ухвати за гушу, стегне и удави. Шта хоћете више, рече Ката одсечно.
— Али какав може бити тај отров? То изгледа нешто врло чудно. То не верујем.
Ката се маши своје велике мараме и пребаци је опет преко главе. Укрштајући преко појаса њене крајеве, она рече немарно:
— Дакле не верујете, господине пуковниче. Сумњате! Онда да ја идем. Нема ту ништа.
Пуковник је гледао у њу зачуђено, док је она намештала своју мараму. — „Ама молим вас“ рече он сад.
— Нема ништа, господине пуковниче, ви сте паметан човек. Ви знате да се те ствари
— Добро, али ако...
— „Ако“ и „да ако“ оставимо, г. пуковниче, људима збуњеним, који ни сами не знају шта хоће. Овде је ствар проста: хоћете „лек“ или нећете?
— Добро, али ако отров... то јест, наравно, наравно, ако отров не буде довољно јак, па све остане на самом покушају?
Ката развуче усне подругљиво и климну главом.
— Е, мој господине, да вам не да бог да правите пробе.
— Знам, знам — прекиде је Врбавац — али има људи јаке природе!
— Та какве јадне природе, црна му природа, а гори му живот! Да му је врат као она пећ — она показа руком на пећ у углу — не би му ништа помогло. У осталом, ето, ако је по вољи учините пробу сами са собом. Ви сте баш снажан човек — рече Ката смешкајући се шаљиво.
И пуковник развуче усне.
Ката настави:
— Ја вам опет понављам; ове се ствари врше у поверењу. И ту веровање мора бити потпуно. У осталом ја сам ту; из Звониграда се никуд не мичем. И зар бих ја смела вас обманути.
- Добро! али како се узима тај отров упита ђенерал.
— Како год желите. У шољи каве, у чаши ракије и вина, у тањиру супе — све је једно. „Лек“ је без боје (она је непрестано звала свој отров „леком“) ни на шта не мирише, малко је накисео, иначе ни по чему га човек не би распознао од обичне воде. Само кад дуго стоји постане љигав и почне заударати на бели лук; али га дуго не треба држати. Обична кавена кашичица довољна је да успава најачега човека, тако да га успава, да се тек у рају пробуди. То је, господине пуковниче, и Ката вам нема ништа више да каже. Сад изберите: хоћете, нећете, како желите?
— Добро! Кад ми можете донети?
— За пет дана.
— А цена?
— Сто жутих дуката, господине пуковниче
— Пуковник климну главу одобравајући.
— Видећи да пуковник одмах пристаде на цену Ката се поправи:
— Сто жутих дуката лек.
Пуковник је прекиде: „Какав лек?“
Ката се насмеја: „Па лек! Ви велите отров ми велимо лек — све је једно. Дакле сто жутих дуката лек, сто жутих дуката ћутање.
- Е, да неће то бити много.
- О, не! није много, господине пуковниче.
— Добро.
Но пуковник још и не изусти потпуно ову реч, кад Ката прихвати:
- И за претрпљени страх педесет дуката, господине пуковниче.
- Е, то је сувише! Двеста педесет дуката, та то је читав капитал.
- Не говорите ништа о цени, господине пуковниче. То су ствари, које се парама не могу никада довољно платити. Шта ћемо? сиротиња смо? па радимо за парче хлеба. Али кад би се право гледало, то се парама не може да плати. А ја и рачунам да ћу и иначе имати господина пуковника као пријатеља у свакој нужди.
— Та наравно, наравно.
На томе се свршио разговор међу ове две „поштене душе.“ Споразумели су се, само још о томе кад ће му она донети „лек“ и где ће му га предати? Као капару дао јој је пуковник педесет дуката, па су се онда лепо руковали, госпођа се завила у своју црну мараму и, уздишући притворно, прошла кроз ходник, где су је вребале радознале очи пуковникова момка.
Што се ближе примицао дан када ће млади кнез Мутимир напунити 18 година, те по уставу постати пунолетан и примити круну и владавину у своје руке, све то већа загушљивост и омарина осећала се у вишим звониградским круговима.
Сва околина кнежева сазнавала је да ће с пунолетством настати големе промене; неко се од њих надао добитку, неко се бојао горега.
Сав потонуо у своје планове и у припрему последња, одсудна ударца, пуковник Врбавац био је мрачан, ћутљив, строг.
Растислав, опет, на опрезу од изненађења Врбавчевих, пратећи неуморно сваки покрет његов, био је пун неповерења спрам свију и свакога, само је његов пашанац тадашњи министар полиције, уживао његово поверење. Делећи и сам зебње Растислављеве мин. полиције предузимао је непрестано све нове и нове мере опрезности, које су на крају крајева излазиле као притисак и полициска стега над јавним мњењем.
Састанци, зборови, друштва, штампа све је било угушено, притиснуто, завиличено, с цензурском корпом на устима, са чега се на све стране и дубине чуло потмуло, карактеристично, метежно гунђање и брујање.
Уз то, како који дан, кнез је све мање бивао дете, а све више постајао човек, муж, а ово његово омужавање дало се познати по слободнијем, самосталнијем кретању, по извесним младићским испадима, који су још тада бележили кнежев карактер и давали повода и хране сваковрсним разговорима и тумачењу по Звониграду.
Кад се ствар тицала какве љубавне историје, где је чаршија узимала на нишан кнежеву личност, Врбавцу је годило ово вучење кнежева имена по уличном блату, и он се често и сам слатко насмејао каквој згодној досетци сокачкој избаченој на кнежев рачун.
Али по некад се дешавало да кроз чаршију бруји глас са свим друкчије природе. Тако се у последње време два три пут проносило, да ће кнез Мутимир, чим постане пунолетан одмах удалити све личности које га сада окружавају. Говорило се и о великим променама у унутрашњој па чак и у спољној политици. Говорило со о неким тајним састанцима кнежевим с политичким људима из логора сасвим супротних Врбавцу и намесништву, откуда је, веле, и потекла мисао о промени политичка правца и удаљавању сада приближених личности.
И ако је Врбавац контролисао сваки покрет кнежев и имао уверење да су ови проносени гласови празна измишљотина, опет се није могао
Што се дан кнежева пунолества ближе примицао и овај осећај Врбавчев бивао је све јачи и досаднији. Сад пак, кад је то пунолетство тако рећи на прагу, код нас од њега не дели више од 3 месеца, намесник Врбавац осећао је да је одсудни час дошао и да више за дуго не може бити разгађања.
Али баш услед тога он је осећао потребу да мало дахне, да се прибере, да још једном с почетка до краја брижљиво прегледа цео свој скројени план, да опроба јачину појединих поставака својих, да види да се није где год преварио, рачунајући позитивно с непоузданим чињеницама. Једном речи као што војсковођа у очи главне битке прегледа војску, утврђења, спрему, и целокупну бојну готовост својих трупа, тако је
Али за то било му је потребно двоје: да се ослободи од непрестане пажње Растислављеве, чије је око непрекидно осећао на себи; и да сам одахне од надзора, што га је опет он, Врбавац, водио над кнезом.
У опште, Врбавац је осећао потребу да за неко време удали од себе и кнеза и Растислава, како би се сам што боље прибрао и спремио за одсудан тренутак. После дугих премишљања он реши да ће најбоље бити да кнеза испрати на пут по унутрашњости Балканије.
Изговор је био лак: пред што ће постати пунолетан и примити владу, потребно је да се млади кнез позна са својим народом.
И иначе овај је пут сасвим згодно одговарао потребама Врбавчевим. Он ће однети и кнеза и Растислава. Овај последњи можда ће се мало и одупирати, али се неће моћи одбранити. Малолетан кнез не сме се пустити сам, бар без једног намесника, а ко би други могао ту улогу згодније испунити, ако не он, г. Растислав. Удаљен од Звониграда, кнез неће имати прилике да се састаје са шефовима других политичких странака, нарочито са старим државницима из конзервативне
Била је само једна једина незгода — Растислав ће употребити ову прилику, да се што више зблизи с кнезом! Но то би могло имати неког значаја само онда, кад би кнез и даље остао кнез.
Тако је Врбавац смислио овај пут, па га одмах сутра дан изнео својим друговима, осталој двојици намесника, као важну политичку потребу.
Бојећи се да то не буде каква замка Врбавчева и да се кнезу што не деси баш на овом путу, Растислав се с почетка одупирао, но брзо је попустио, разагнав своје сумње, а намамљен помишљу: како ће овај пут бити ванредна згода да се што присније зблизи с кнезом, да младога владара што боље придобије за се.
Што се тиче кнеза Мутимира, он је једва дочекао овај пут. Млад, здрав, снажан, пун младићске бујности, он је видео у овоме путу само
После недељу дана кнез се кренуо на пут. Уз лупу звона и грување топова он је изашао из своје престонице, баш у тренутку кад се рано пролетње сунце помаља иза далеких источних планина.
Кнез је путовао сухим. Одлучено јо било да на путу пробави 25 дана и да обиђе југо западне крајеве отаџбине. Низ градова (окружних места), које ће кнез посетити, отпочињао се Орловцем, градом у средини земље, првом престоницом обновљене Балканије, местом где је деда Мутимиров први пут засновао своју власт као поглавар државни и као наследни кнез балканиски.
Почињући Орловцем, пут је имао проћи кроз седам окружних градова, па се завршити градом Шапцем, после престонице најлепшим градом у Балканији, местом такође важним у историји династије Косанића, одакле се кнез после имао вратити у Звониград паробродом, одашиљући кола и пратњу сухим.
Пратња кнежева није била многобројна. На 150 до 200 корака унапред, с бедим кајишима преко груди, јурила су, као извидница, два жандармска
Кнежева кола пратило је 30—40 гардиста, под командом два официра. Овај гардиски ескадрон кнежев, који обично никад не иде на пут цео, има нарочито одело, лепше но у остале војске: црвенкасте панталоне, угасито зеленкаст, или плав мундир, ишаран многим жутим гајтанима и тракама, с калпаком на глави. Пратећи кнеза, гардисте јаше како кад. Кад су у граду, онда обично у двојним редовима окруже кнежева кола и тако их прате. Понекад поделе се на две поле; једна јаше пред колима друга за колима, или најпосле цела гарда јаше остраг, као што је сад био случај.
У кнежевим колима, сем кнеза, био је још намесник Растислав и кнежев ађутант, капетан Заре, млад, отресит, угледан официр.
За кнежевим колима долазила су кола Растислављева, а у њима министар унутрашњих
У трећим колима био је кнежев бив. професор природних наука, уважена старина, у целој земљи поштовани и у научном свету далеко чувени ботаничар доктор Павчић, а поред њега дворски прота, фино свештено лице у вишњевој камилавци.
У четвртим колима долазили су други ађутант кнежев и дворски писар, два млада, весела човека.
Потпуковник Драгишић, професор војне академије, кнежев професор за војну историју, који је такође пратио кнеза на овом путу, за сад је јахао у непосредној близини кнежевих кола.
То је у главноме била сва пратња кнежева. Наравно, даље су долазиле слуге, кувари и друга послуга, с прилично великим пртљагом, с коверима, гардеробом и другим потребама кнежевим.
Било је дивно пролетње јутро, сјајно и свеже. Бујно пролетње зеленило ширило се на све стране. Овде, као јед зелена, густа шеница; тамо шарена ливада, посута најразличнијим бојама разнолика цвећа; па густ зелен шумарак, па зелена удољица, којом вијуга мали поточић, једва
Овде онде вијуга дуга врзина, или бело кишом исплакано, накривљено прошће.
Али нада свим царује свеопште, непрекидно, једноставно зеленило.
По овом зеленилу, као растопљено сребро, блистају се сјајне росне капљице, у залатку беле као грумичци слеђена шећера, на сунцу ватрено сјајне, с преливањем у најлепше боје.
По равном путу, журно поправљеном и нарочито за кнежев пролазак спремљеном, лете као стрела брзе кочије кнежеве.
Овде онде срета се и по који живи створ. Час је то чопор говеди, која мирно пасу у ливади
Час је то сељанка, са заденутом сукњом за појас, с котарицом на руци, тера пред собом чопор оваца. Кад чује треску за собом, она се окрене, сјури овце с друма, спусти сукњу, престане плести, и са својим овцама стоји мирно крај пута, гледа заједно с њима овај сјајни спровод, не разумевајући више од њих, ко ли је и шта ли је ово.
Час сретнеш но два три, но три-четири сељака, терају пред собом пар волова, један носи о рамену јарам, други пребацили мотике; кад им жандарми викну, они прејуре волове преко рова, стану крај друма и гледају. Кад се спровод приближи, они скину капе и зину. Тако стоје док цело оно чудо не пројури, а онда у живом разговору пођу даље.
Час је то опет какво старо кљусе, пасе у чајиру крај пута. Кад се путници приближе кљусе дигне главу, гледа за тренутак оне хитре
Овда онда виде се по где где у пољу гомилице људи — раде нешто. С лева чују се ударци секире: „тап туп“.... - то неко сече нешто, човек се не види, али му се чује рад. С десна опет, чак тамо горе под брдом, некакав леп, пун мушки глас пева јасно гласовито:
Колико је одавде до мора, Седамдесет и седам градова, У сваком сам ноћцу преноћио И у сваком љубио девојку.
Чак тамо на обзорју, из густих зелених шљивика провирују црвени шиљати кровови и високи бели димњаци, над којима се дижу праменови беличаста дама.
То је какво село.
Опијен балзамом свежа пролетња јутра, очаран красотом дана, лепотом природе, новином призора — кнез се осећао веома расположен, управо блажен. Трљајући захладнеле руке и навлачећи на рамена огрнути војнички шињел, он те у два три маха понављао:
И доиста, после два сахата крилате трке сјајни путници стадоше пред велики зелени вењак, спремљен за дочек кнеза. Огромна гомила народа, у свечаном руху, дочека кнеза дуготрајним и поновљеним узвицима „Живео“, „Ура живео.“
После обичних поздрава, представака и других церемонија прешло се на оно што је било најлепше и најважније у целој ово ствари, чак лепше и важније и од саме „сходне беседице“ намесникове — прешло се на доручак.
Доручак је морао бити изврсан, кад се чак ни сам кнез није могао уздржати, а да га нарочито не похвали.
Кад је било у сред јела, кнез викну г. доктора, рече му да седне ближе, и узе га у шали
Доктор протумачи, с грациозним осмехом на уснама, да је по свој прилици утицало и једно и друго, па свој говор заврши шаљивом примедбом, како ће се, ако овако и даље пође, млади прасци балканиски ускоро показати као много већи ауторитети у медецини, но он, доктор, пошто они својом изврсношћу, као дивно печење, много више доприносе здрављу ове отмене дружине, но он, лекар дворски.
Кнез се смејао овој шали докторовој; у опште, разговор с доктором кнезу се јако допао.
Високи путници нису дуго овде остали. Кад је било равно један час од доласка, кнез нареди полазак. Одјекну још последње куцање чаша, па онда сваки потече својим колима.
Растислав је брзо опазио како се кнез јако рашћеретао услед обилна доручка, па да га не би стешњавао својим присуством, он, на згодан начин, деликатном предусретљивошћу сам понуди кнеза да га остави слободна и да одавде седне у своја кола.
Кнез прими ову понуду, даде знак своме ађутанту да се такође уклони, па, узев доктора под руку, приђе својим колима.
Чисто збуњен толиком пажњом кнежевом, млади доктор топио се у изразима захвалности и учтива снебивања, но кнез му заповеди, да без многих парада заузме место с леве стране, скочи и сам у кола, седе с десна, и викну кочијашу: ка..а. а. ас!
Кнежев кочијаш знао је шта то значи. То је била засебна команда. Кад кнез командује ту страшну реч, онда је то значило: сад ваља летети, па остало што или не остало. На ту грозну команду бедне гардисте само се обично згледају. Они тада већ знају да ће сутра дан бити крвавих, огуљених бутина и као биволска кожа дебелих задњица, а и по које липсало кљусе — али „таква је служба“! Кад кнез изда такву заповест, онда обично сва остала кола остају по читав сахат, два, па и више позади; напред одјури само кнез и гарда, која не сме заостати, па ма сви поскапали.
Тако је било и сад. Наместив се згодно у колима кнез командова „ка..а..ас“! — и кочије полетеше равним друмом као лака стрела из добро одапета лука.
Изненађена, остала пратња покуша да догна кнеза, али сви убрзо видеше да им је мука узалуд, с тога један по један почне изостајати, а кнез и доктор, праћени гардом, наскоро се изгубише у даљини.
— А, докторе — поче кнез ударајући доктора по колену — а? Како ти се допада ово? Лепа вожња! Жива железница; а?
Усхићен овим новим знаком кнежеве милости, што му кнез поче говорити „ти“ — млади доктор одговори сав потресен:
— Дивно, светлости, овако никад нисам путовао.
— А ја увек тако путујем. Из Звониграда у Јеленик обично стижем за непуних 9 минута. Рецимо 10. Од Звониграда до Јеленика 5 је километара! значи, за сахат прелазим 30 километара!
—
— Да — рече кнез, с видним задовољством — само кад се не би губило толико времена при промени коња. Кад је највештији кочијаш ипак му треба три и по минута док промени коње, и то се обично понавља свака два часа.
Доктор зину! — Светлости, је ли могуће да кочијаш за непуна 4 минута може испрегнути и упрегнути 4 коња.
-— Видећеш, сад на првој станици, рече кнез с осмехом, мењајући нагло разговор.
— А, докторе — поче кнез, ударајући опет доктора по колену — а? На крају крајева ипак нешто вреди бити балканиски кнез! а? Обично
— Наравно, господару, наравно! држава! и то млада држава, којој још цела будућност стоји тек пред њом, држава која тек има да расте, да се развија, да се слави, и она и њени владаоци.
— Да збиља, кад смо већ на томе, кажи ми искрено, докторе, верујеш ли ти у будућност Балканије? — рече кнез и упре поглед право доктору у очи.
Доктор се збуни. Њега је изненадило ово питање. Управо изгледало му је чудно: „откуд овом шипарцу оваква питања?“ Одмах је у себи закључио да је овде моро радити нечији туђ утицај, само што се није могао одмах сетити чији.
Старајући се да прикрије своју забуну, доктор је одговарао околишно, уплећући у свој одговор похвалу династије и кнежеве личности: како је мудрост и јунаштво деде кнежева створило ово државе што данас имамо, како ће мудрост и врлине „достојна потомка“ увећати и обогатити старе тековине предака новим добитцима, и како на послетку Балканија мора напредовати „докле је год води и док над њом
Не скидајући поглед с доктора, кнез га упита, да ли он збиља тако млели, и је ли то баш његово истинско уверење, на што доктор одлучно изјави, да тако мисли не само он, но „сваки балканиски родољуб“, и да то није само просто мишљење и уверење, већ политичка исвест, управо „национално „вјерују“ целога једног народа.“
Кнез се био расћеретао; он је радознало распитивао за разне особине народне и једнако је понављао доктору:
— Само хоћу све искрено да ми говориш; ја хоћу да познам и махне, па и пороке мога народа.
Доктор је говорио „искрено“ и они су тако редом претресали једну но једну особину народну.
У питању о вредноћи или управо о лености народној обојица се сложише да је балканиски народ — лен! Ту је нарочито г. доктор био красноречив. Он је живим бојама цртао примере народна нерада, нехата, хаљкавости; развио је читаву теорију о источњачкој индоленцији и чамотињи; правио је упоређења како ради балканиски, а како, на прилику, немачки радник, и извео је закључак, како је Балканац мекушац и неиздржљив у раду, тако да нигде не би могао
— Господска раса; сви би да заповедају и да господаре. Има једна турска изрека која лепо карактерише ту особину нашег народа, где некакав Турчин вели једном нашем Балканцу: „Бен ага, сен ага — измећар јок! (Ја ага, ти ага — а да ради нема ко) — заврши доктор свој говор.
После се прешло на шеретлук, као на једну црту и особину у карактеру народном, па и ту су се брзо сложили. Обојица су били мишљења да је Балканац, нарочито балканиски сељак, велики шерет, да воле човека преварити и да то после не сматра као грех, већ, на против, поноси се тиме као доказом веће памети своје.
Говорећи о вери и побожности народној нађоше да народна вера граничи скоро безверјем, да побожност јако опада, да су цркве како који дан све празније и да су томе злу много криви и сами попови.
Најпосле дођоше на морал народни, на његову чедност, на односе између мушкиња и женскиња и како на то гледају старији, отац или браћа девојачка. Кнез се нарочито интересовао вако та ствар стоји у народу.
— Ох, што се тога тиче — узе реч доктор — наш је свет веома.... како ћу рећи.... —
— Тако, на прилику, веле да по селима често бива да девојка погреши, остане тешка, на очима целога села месецима носи свој грешни плод — и тек једног дана видате је а она се опет вратила на прву меру — она је опет обична девојка. Цело село зна да је ту извршен какав злочин, — али нико ту неће уста отворити да што о томе сведочи; још мање да трага и истражује шта је било с дететом? У опште, то се сматра као обичан несрећан случај, који се може десити свакој кући — па то нико и не истражује. За то зна и кмет; често је то у кући његова најближег комшије, и ма да је закон ту строг, обичај је опет јачи од закона, ту чак ни сам кмет, ни сама власт неће да испитује и да открива такве ствари. Деси ли се да такав злочин случајно дође до знања среске власти — иследник
— Јес, то сам чуо — рече кнез - да по селима девојке обично губе девојштво пре удадбе. Откуда то, докторе?
— Ту су узроци разни, светлости, ми смо прилично источњаци, бујна раса, топла крв, а поглавито сам начин живљења но селима, сама природа; куд год се окренете готови природни будоари, овде шумарак, онде велика густа пшеница, или сврх човека високи кукурузи; сеоска младеж обојега пола, по послу, често се налази у пољу, у шуми, и кад се тако момчић и девојка нађу у једном од тих природних будоара, зар је ту далеко до греха! — рече доктор и развуче усне у широк осмејак.
— Да, да, страсна раса, бујна, топла, крв — прихвати кнез — то си добро рекао, докторе! Ми становници Балканије још смо деца Истока. Оно исто топло сунце источно, које даје гавран боју нашем грожђу, које оставља своју жеравицу у нашем вину, то исто сунце гаси своје пламене зраке и у крви нашој, сипа своју јару у жиле наше, зажиже огањ у срцу нашем, огањ на коме кључају сви сокови организма, а на том сунчаном жару прекувана, пречишћена, снажна и једра крв, румена као рубин, густа као сладак сок са узрела чокота балканиског, надима
— Наравно у таквим приликама љубав не зна мере и границе и ту је грешење лако и природно. Па ипак наш народ стоји у томе куд и камо више над свима суседима својим. Ма како да је наш свет сладострасан и склон да се заборави и изгуби у полном уживању, опет зато његова су застрањивања несравњено мања но код суседа његових. Узмимо на прилику Румуне. Они су у томе далеко иза нас. Сем најближе крвне везе, код њих се ни на што више не пази. Породични односи код њих су јако разривени. Родитељи и деда, браћа и сестре — то се још једино штеди. Иначе све је друго помешано! Бар тако је код наших Румуна у Балканији. А, докторе, шта мислиш ти о томе?
— Факт је, светлости, да смо ми куд и камо чистији и чеднији од Румуна — прихвати доктор. — Ваља само помислити на њино стрнџање. Јамачно сте слушали о томе. То је права саблазан. То је некакав њин обичај. Младићи полежу по трави полеђушке. Девојке, окићене цвећем, обилазе око њих, играју, певају док свака себи
— Јес, слушао сам за то — рече кнез. — Веле да је то некакав старински обичај румунски. По свој прилици какав остатак још из старих римских времена. Кажу да после младић обично узима ону девојку с којом се сиграо на последњем стрнџању. То је дакле као некакав оглед, нека проба. И то се све сврши у облику свечаности; стрнџање сматра се као некакав празник. Ко зна где је извор и порекло томе обичају! Можда је он некад имао свој дубок и важан друштвени значај. Можда је то било нешто налик на оно што Русо тражи у свом делу „
— Да, рече доктор, могуће је да је то у старини и имало какав озбиљан значај, али сад је постало проста саблазан.
— Па ипак тај румунски обичај није ништа тако страшно, — узе реч опет кнез — тиче се ипак младића и девојке, који се доцније обично
Доктор зачуђено погледа кнеза. — То нисам знао — рече он — чудећи се, не толико томе обичају руском, колико кнежевој познатости са свима тим стварима. — Свакако то су ваљда ретки изузетци? — упита доктор радознало.
— О, не! Обичај! Обичај у целој јужној Русији, а по свој прилици и у другим крајевима. То је била последица спахиске системе, где спахија тражи да има што више радних руку. У осталом тај обичај жењења младих дечака био је до скора и код нас. Наравно, без овога чудног додатка да отац заступа сина у брачним дужностима. Разлог је био — домаћин хоће једног радника више у кући. Исти је разлог био код Руса. Не знам да ли се сад одржао тај обичај код њих. Али у почетку овога века био је јако развијен. О томе прича веома интересан случај Сава Текелија у својим мемоарима. Путујући за Петроград он преноћи у неком руском селу. Кад се сутра дан кретао на пут, даду му кола, а као кочијаш пође један дечко
— Ко ти је она жена што ти изнесе торбу, је ли ти мајка или снаја? — Упита Текелија
— Није ми ни мајка ни снаја, но моја жена — одговори дечко.
Зачуђен, Текелија упита:
— Па зар ти толицки, па већ имаш жену?
— Не само жену, но имам још и два детета — одговори дечко.
— Шта, зар ти имаш децу? — упита задивљен Текелија. — Како си ти могао направити дете кад си и сам дете?
— Ја их нисам ни правио, но мој отац — одговори дечко.
Текелија се много чудио овом чуду. Најпосле упита дечка:
— Па је ли ти жао што твој отац живи с твојом женом сад, док је млада, а кад ти порастеш, она ће већ бити стара?
— Није ми жао; што да ми буде жао? Кад ја порастем тако ћу и ја живети са женама мојих синова — одговори дечко философски.
— А, како ти се чини докторе, какав је ово обичај. И то у православној Русији? А!
— Доиста грозан обичај — одговори доктор.
— Е, ето, а у Русији то се сматра као обична ствар, и то тако сматра баш прост свет, који највише полаже на веру!
Кнез је био наишао на своју омиљену тему-што но реч: усео на свог коњића, и сад га је тешко било скренути с пута којим се једном већ захуктао. Што је више говорио о овим стварима, све му се више отварала воља за говор. Чисто му се лепила за језик свака ова реч. Младић, код кога се тек био пробудио полни нагон, он је осећао неку неисказану сласт у самом говору о тој ствари, и у атмосфери која се ту ствара. Као оно у причама из хиљаду и једне ноћи, он би могао три дана и три ноћи седети и гладан и жедан, говорећи само о томе, или слушајући да се о томе говори.
При тим разговорима он је осећао да му срце јаче бије, да му крв бујније тече, и као оно после крепка, опојна напитка, он је падао у сладак полусањив занос, где су се очи саме затварале, само је језик непрестано, неуморно валатао све даље и даље, као оно шеталица у добро навијена часовника.
Под изговором да су све то „природне ствари“ и да нарочито пред једним лекаром не може бити зазорно о томе говорити, кнез је био пустио свом језику на вољу и ништа га више није могло зауставити. Ту је пало и таквих речи, које се на писмено не могу више понављати. Он је развијао своју „теорију природности“ и у томе је терао до краја.
— Хришћанство, које је у многим стварима донело напредак, донело је огроман назадак у појмовима о љубави и полним односила Хришћанска теорија о грешности тела, хришћански аскетизам, да тело ваља мучити, да би се спасла душа, све то помутило је и збркало древне класичке грчке погледе на природу људску и на односе између мушкиња и женскиња. Античко грчко друштво гледало је на тело човечије природно, а полни односи сматрани су као важно друштвено питање, о чијем се регулисању озбиљно бринула сама држава. Полни односи сматрани су као природна ствар, у којој нема ничега тајанственог и грешног. Један грчки философ врши обљубу јавно на улици; питају га шта то радиш и он одговара:
— Садим човека!
— У овоме можда има и претераности, али свакако боље је и ово, но ова данашња лицемерна,
— Спаривање мушкиња са женскињем у старо доба није сматрано као нешто грешно, као нешто ружно и срамотно, што ваља крити и о чему не треба јавно говорити. Напротив, то се рачунало као један од најузвишенијих и најсветијих акција људских, величанствен чин који одржава и расплођава род људски.
Према томе овоме чину поклањана је општа пажња, установљене су биле нарочито светковине химену; у почаст престанка девојаштва вршене су читаве свечаности, и акт, кад девојка постаје жена, кад се оспобљава да буде мати, јавно је светкован.
Место да се крије и да се оставља мраку и случају, кад ће момак и девојка доћи у додир, о томе је водила бригу породица, па и цело друштво. Кад младић и девојка дозру да могу бити родитељи, онда је била дужност њиних родитеља да спреме тај акт спаривања, и он је често, као један од светих обреда, вршен у самом храму. Ствар је узимана природно и није било данашњег лажног стида.
Код шпартанаца било је законом забрањено слабим и кржљавим људима да граде децу, да се
— Док су код старих Грка, још пре три тисуће година, људи били већ толико развијени, да су тело човечије сматрали као богодану лепоту, коју треба овековечити режући је у мрамору, дотле се ми данас грозимо гола човека, а мудри Инглези чак су дотле дотерали, да и клавиру облаче гаћице, јер има ноге налик на човечије.
— Класичка Грчка обесмртила је оне своје суграђане, који су умели мртвом камену дати израз жива, природна човека. Истинска природа људска толико је високо цењена, да је само снимање и препочињање њено сматрано као голема
— Ова притворна чедност по некад је терала дотле, да су уметници морали кварити своја уметничка дела.
— У Бечу је недавно подигнута велика лепа касарна. На зачељу постављен је ред балкона, а балконе држи ред снажних голијата, изрезаних у камену. Голијати су били природни људи и у сразмери према величини својој имали су и све делове тела. Уметник је сматрао да не мора шкопити и обрезивати ове своје камене људе. То се учинило зазорно чедним Бечлијама. Забринути оцеви, побожни грађани, па чак и сама штампа устали су против ових голих људи у сред Беча. „
— Какво ситничарско лицемерство. Има ли иоле озбиљна човека, који би могао веровати да од оваких ствари зависи морал у једном друштву и да би бечко друштво с тога постало неморалније, да су ови камени људи остали у пуној природи својој, онакви као што су и били!
Све ово притворство донело је Хришћанство. Хришћански аскетизам убио је вештину сликања и резања у самој клици, јер ту је требало представити баш „плот“, живо, голо месо човечије. Међутим испод овога лицемерног проклињања „плоти“ крио се често највећи разврат. Свети оци, који су тако ревносно проклињали природу људску у хладном, чврстом мрамору, благосиљали су и љубили голо, топло, меко, ружичасто тело својих конкубина.
У првим вековима хришћанске победе, кад је хришћански фанатизам био највећи, вештина сликања и резања почела се јако губити. Поље, где се она највише ширила — природа људска — било јој је забрањено. Уз то су фанатички хришћани варварски почели рушити споменике старинске вештине, сматрајући то као остатке незнабоштва. Хришћанство је разорило више класичких
Кнез је био као у грозници. Осећао се као Арављанин, који се насркао хашиша, извалио се на врелу мраморну плочу у жарком хамаму, затворио очи, па обузет струјом усијана ваздуха и уљуљкан јаром, која му бије на сваку пору на телу, плива у слатком, раздраганом заносу, окружен читавим светом свакојаких сладострасних слика и прилика.
Заваљен у колима, с наслоњеном главом, која се као у колевци полако љуљушкала на меком кадивеном узглављу, с полузатвореним очима, он је скоро већ био и заборавио да има још кога крај себе. Не дајући себи тачна рачуна ни шта говори, ни коме говори, ни за шта управо
— Ја нисам развратник, управо ја сам још и сувише млад да бих то могао бити. Али ја волем истину, волем истинску природу и мрзим лицемере који хоће да се покажу чеднији но што су.
— Данас су помешана два различна појма и две различне ствари: — морал и полни односи. Оцена о моралној вредности човековој неприродно је спојена и доведене у везу и зависност с већом или мањом осетљивошћу гениталних органа! Ту се поштење мери на сантиметре! Незнатне физичке промене узимају се као несумњиви знаци очуване, или изгубљене врлине. Каква бесмислица!
— За што је проклет, осуђен и проглашен као стидан и низак један акт, који је тако природан и тако неопходан, акт спаривања, акт размножавања и одржавања рода људског!
— Како су свете и узвишене оне божанске речи: „љубите се, плодите се и напуните земљу“. Ружно лицемерство оскрвнило је и ове свете речи. А? докторе? Је ли тако? Делиш ли и ти моје мишљење.
Г. доктор није делио кнежево мишљење — бар га није делио у свему. Он је и више и боље познавао класичку историју но кнез, и јасно је видео како су неке поставке кнежеве нетачне, а неке просто и неистините. Многа замерка кнежева није имала места. Није истина да се на акт спаривања данас гледа као на неко проклетство. И данашњи родитељи воде бригу о својој деци, као год и у старо доба; и кад дозру за брачне односе, родитељи се брину да те односе правилно регулишу. У ствари и ми данас имамо свечаности у почаст химену, јер шта су најпосле наше свадбе, и све оне свечаности, које се том приликом врше?
Све то и још много што шта друго доктор је имао да примети кнезу, али он не примети ништа. Но на против, рече понизно, како и он „у начелу дели све погледе кнежеве.“
Кнез се опет врати на питање како српски сељак гледа на чедност и на односе између мушкиња и женскиња.
— Мени је мило што бар у неколико моји назори о тим стварима налазе одобрења у самим погледима народним. Је ли, докторе, како ти оно рече: наш је народ у томе доста либералан. Ја сам слушао да у Балканији има крајева, где домаћин не сматра да је почастио госта како ваља,
Кнез се узе слатко смејати.
- А?... а? докторе, како ти се чини? Лепо гостопримство? Је ди да је лепо гостопримство?
— Ја мислим, Ваша Светлост, да је овај обичај остао од Турака, и да се до сада готово свуда већ изгубио — рече доктор чисто бојажљиво.
— Е, изгубио изгубио! мислите да се изгубио? А капетани, писари, па чак и ћате, а? Мислите није их било који су настојавали да се продужи тај обичај. А, а?
- Та оно, наравно, височанство, има случајева... изузетака — поче доктор, но кнез га пресече, не слушајући га даље.
— Читао сам акта о једном веома занимљивом случају. Интересно је видети како је један писар — млад човек, хоп лола, а пало му у део да заступа капетана — наређивао да му сваке ноћи сељаци доводе у канцеларију по једно девојче. Шта је тај радио? До каквих је рафинерија тај долазио! Ваљда преко тридесет девојака прошло је кроз његову канцеларију. А кад је ствар дошла до истраге, нико од сељака неће да сведочи. А? Како ти се то чини, докторе?
— Наравно, Ваша Светлост, — опет поче доктор, — но кнез га и по други пут пресече.
- Знам, знам, — рече кнез, климајући главом. — Мени је сасвим јасно како наш сељак гледа на те ствари. Горега од себе гони и неће му опростити никакво грешење спрам своје чељади. Спрам равнога — љубоморан је, а спрам бољег, отменијег, вишег, нарочито спрам особе која представља власт, он је покоран у тим стварима, и шта више, донекле чак сматра то за част. У Хрватској, веле, сељак се сам хвали по целоме селу кад са женом изиђе у град па се деси да му какав господин дирне жену. Сељак се поноси што има тако лепу жену да и господи мигне оком. Најпосле, ма како било, ми нећемо ни у чему трпети оскудицу. А? докторе, а? Је ли да не ћемо ни у чему трпети оскудицу?
Кнез потапка доктора по рамену и чисто га протресе. Кнезу се сијао широк осмех на лицу и доктор се постара да се и сам што пре почне смејати, те додаде:
— Ах, наравно, наравно, светлости! Како би то било да Ви ма у чему трпите оскудицу. Но, височанство, ваше је само да заповедате, а ова земља има свега, свега, свега, да у изобиљу почасти свога љубљенога владара.
Кола су летела равним друмом, а млади кнез, наслоњен на меко узглавље, поче склапати очи и дремушити.
На његовом младићском лицу сијао се ведар осмех непомућене младићске радости, а његове румене усне и кроз дремеж су шапутале о љубави:
- Лепа земља!... богата природа!... широко изобиље!... За једнога човека овде има свега, а божанске љубави има за све!....
Кнез поћута мало после ових речи; за тим настави, не отварајући склопљене очи:
- Кад се пролази страшна грмљавина, она ухвати за ме оберучке и узвикну очајно: „Тешко нама, шта смо учинили! - ево бог се кара.“ - О.. о.. о! како сам је тада топло загрлио. „Није, милошто моја! Добри бог не може се срдити на најсветије дело љубави, на свештени акт којим се обнавља и одржава цела природа. Љубав није грех! Љубав је најлепша химна што је земља пева небесима. Ова грмљавина то је радосна објава да је наша топла љубав и на небу примљена и записана међу најлепша дела створитељева. О, велика света божанска љубави!..
Кнез се трже из лаког сна, који га беше почео освајати.
Он протрља очи.
- Ја сам почео нешто говорити некој девојци? - упита он доктора.
- Почели сте говорити о љубави - рече доктор с осмејком.
- Скорашња успомена из лова - рече кнез.
Стара престоница Косанића радосно је дочекала најмлађи изданак ове народне династије. Орловац је био „у свечаном руву,“ како се то обично каже службеним језиком. Чаршија окићена заставама; на три места подигнути славолуци; цвеће и зеленило уресило све улице, куда је кнез имао проћи: јавне зграде украшене натписима, а на њих се угледали и многи угледнији приватни домови.
У тим натписима одано грађанство свију редова исказивало је своју приврженост династији, своју љубав спрам младога кнеза. Негде је описивана радост у којој орловчани „пливају“ због кнежева доласка; негде је призиван божји благослов, а негде су исказиване најлепше жеље за будућност.
Младоме кнезу жељена је не само краљевска, но и царска круна; а било је и таквих позива који су апеловали на младога владара да оде у Цариград и да подигне крст на Аја Софији!
У опште ови су натписи сведочили да је грађанство било веома издашно у лепим жељама. Жеље су махом исказиване у стиховима. Орловачке музе биле су ово дана у големом послу. Сви домаћи орловачки песници, као и по неке
Али је за то и успех био сјајан. Ниси управо знао шта је лепше: да ли дубина мисли, или лепота и поетичност стиха.
Тако су се на старом дворцу могли читати ови знаменити историски стихови:
Твој велики деда овде је био, На овом доксату каву је пио. Он је свој род љубио, И с овог доксата му судио. А мало даље стојао је дуд, О која је вешан свак, који је био луд. А народ је слушао господара свог; И хвалио зато Бога великог. И ти ступаш данас у тај свети дом Викни само, кнеже, ми смо сви с тобом.
На школској згради био је такођер значајан натпис.
Наука је света и велика стварка, С тога ова шкода и јес пуна ђака. И сви ђаци скупа једним грлом вичу: Добро дошо кнеже, тако скупа кличу. А наука њима све разиграва груди, Да свог кнеза љубе и кад буду људи.
Овај натпис колико је значајан са своје поетске лепоте, толико је још више важан са свог дубоког научно-философског садржаја.
Чак ни сам апсански завод није могао пропустити а да овом придиком и он не пропева.
И ми ове земље осуђени синови, Кад видимо књаза свог, Ми смо чисто џинови. С тога Боже подржи Да нам живи свети књаз Ура, Књаже, живео, Много љета посред нас!
Истина, жеља, исказана у овом последњем стиху, кад би се превела у прозу, могла би изазвати и неке двоумице. Али пошто је све ово било срочено у поезији, то је и прошло без икакве двоумице.
Ни св. храм орловачки није хтео изостати од осталих јавних грађевина. На уласку блистао је овакав натпис:
Ова света богомоља Објатије шири своје Кад божији помазаник У њу ступи — она поје! “
Могла би се саставити читава књига, да је ко год зашао те покупио све те натписе. Натписи су били и разнолики и многобројни, и то не само за дан, но их је било спремљених и за ноћ, т. ј. удешених да се и ноћу могу читати. На свима угловима улица и на многим прозорима спремљени су транспаренти. Такве пирамиде по
Кад се у вече ови транспаренти осветле изнутра - слике су изгледале дивно. Кнеза сте могли познати или по његовој војничкој униформи, или по круни, или по огромној перјаници, која је више личила на пласт сена но на перјаницу.
Виле су обично биле набељене и нарумењене, а одевене по најновијем журналу. По нека вила била је и брката, а њино вилинско достојанство јасно се познавало по ћуранским крилима, којима је брижљиво била снабдевена свака вила.
Испод ових слика долазили су стихови у црвеној, плавој, зеленој боји, а у стиховима су нештедице сипане „жарке жеље.“
Но приврженост Орловчана није се огледала само у обилном просипању лепих жеља, већ тако исто и у обилном просипању лоја и катрана.
Цео тај дан из подрума, шупа и с тавана трговачки момци и шегрти убили су се извлачећи старе катранске тулуме и бурад, старе зеитинске канте, остатке покварена лоја, ужежене масти и смрдљива зејтина.
Све ове лако запаљиве ствари имале су да послуже као видни и несумњиви докази орловачке привржености. Јер у колико више лоја и катрана који грађанин спали пред својом кућом, у толико је топлија његова оданост престолу. А по чему би се најпосле и мерила „жарка приврженост,“ ако не по ширини и висини пламена, који лиже од упаљених катранских тулумина?
Али није Орловац палио само катран и лој у почаст кнезу Мутимиру; спаљено је ту још и стотине других ствари.
Том приликом много је куче остало без своје кочине, многа квочка без свог гнезда, а поремећени су доста и сами мишеви и пацови. Стари сандуци, разобручана чамова бурад и многе друге ствари, које су служиле као станови овим добрим животињама — све то изношено је на улицу да ту у вече буде спаљено, а све у славу кнеза Мутимира. Неки домаћини орловачки пали су чак у такав севдах због кнежева доласка, да су попалили гомиле ђубрета што су годинама стојале у њиној авлији.
И иначе је Орловац због овога кнежевог доласка претрпио многе и многе промене.
Неке од тих промена имале су утицаја чак и ван Орловца.
Пре свега нестало је једне баре, која је била читава знаменитост у Орловцу. Та бара бала је
О овој бари веровало се у околини да је постала од суза и крви некаква мученика и праведника, коме су Турци одсекли главу, па та одсечена глава утекла и овде се сакрила, а од њиних суза после постала цела ова бара.
С тога је блато из ове баре сматрано као лековито. Свет је долазио, односио блато кући парио се њиме, и, вели, да му је помагало.
Онај несносни „мирис“ свет је тумачио овако. Пре је блато лепо мирисало, сад се народ искварио, светитељска се глава на то наљутила и почела трунути. А кад нешто трули оно мора мало заударати, па ма то била и светитељска глава.
Истина, два млада безбожника, г. варошки лекар и г. окружни енжењер били су пустили глас да та бара није ништа друго до излив из некаква старинска канала, у који се стиче нечистота из свију варошких нужника, али за то своје „хуљење“ млади мудраци мал нису кожом платили.
Притеран у тескобу, г. енжењер је чак нудио да се откопа земља, па да сви виде како је тој „светој бари“ врело управо у нужнику, али
Али сад, при доласку кнежевом, гунђање народно није помогло — „света бара“ насута је и Орловац се тако морао лишити једне знаменитости своје.
Иста је судбина постигла и други један споменик орловачки. То је био наерени дрвени мост, који је већ пуних 20 година тако стојао, накривљен на једну страну као какав богаљ. Ко год је први пут видео овај мост, морао је стати и гледати и дивити се чуду — како ди то не падне! Пиза има свој криви тороњ; Орловац је имао свој криви мост. И то је тако трајало скоро четврт века, а сад се и то морало дићи. Осечени су и набијени нови шипови, мост је исправљен и у Орловцу је једна знаменитост мање.
Извршене су и друге знамените реформе. Тако је отесано и побијено двадесет нових дирека, а на њих натакнуто 20 нових вењера.
Правдајући овај издатак, општински одбор уписао је поред тога свог решења о набавци вењера и ове знамените речи:
„Те нека се зна, и нека с колена на колено слава наша оде и до најдаљих потомака, да је славни град Орловац био тако осветљен, да није знао шта је ноћ и мрак, но му је дан био као и ноћ, а ноћ као и дан, јер је у свакој по један вењер, а у сваком вењеру по једну лампу, која хвата по 100 драма петролеа, и сав тај петролеј изгоре за једну ноћ, те сија и трепери као звезда даница.“
Око намештања ових вењера било је и дуге препирке и оштре борбе. Сваки отменији грађанин орловачки хтео је да та „звезда даница сија и трепери“ пред његовом капијом. Развиле су се дуге и занимљиве дебате, у којима је свак доказивао да је пред његовом капијом већа бара и покваренија калдрма но код његовог комшије, те с тога и има веће право за вењер, пошто је и опасност већа да при уласку у свој дом може главу разбити.
Сем свију других припрема било је решено још и „онако у опште“ да се Орловац „мало очисти.“ Читаву недељу дана владала је та лозинка „да се мало очистимо.“ И за ту недељу дана сама општина из својих зграда и авлија и са општинских имања извукла је 155 кола ђубрета, као што је то јасно сведочио општински рабош.
Колико ли је ђубрета извезено из других књажевско-балканиских надлештава и приватних домова не зна се поуздано, али се даје лако замислити према ономе како је било у општини.
Пошто се тако читаву недељу дана само чистио, а скоро читав месец дана журно спремао Орловац се најпосле „успособио“ да прими
И кнез и његова свита одсели су у староме дворцу, где је било места за све. Сутрадан била је свечана аудијенција, где су кнезу престављене све месне власти и одлични грађани из места и околине.
Још од рана јутра, ужурбане гомилице свечано обучена света тискале су се у околини дворца. Официри у парадним униформама, цивилни чиновници у салонском оделу и грађани у најразличнијем руху, све се то мешало, тискало и некуда журило. Капија на дворској авлији изгледала је као лето у кошници. Отмене особе свију звања и положаја сновале су туда непрестано, неко у авлију, а неко из авлије. Гомилице радознала света стојале су са стране и посматрале ово сновање.
Око 8 часова изјутра почеле су долазити депутације. Ту су били попови, кметови и командири по некад је депутацију предводио капетан. Отмене преставнике орловачког грађанства предводио је орловачки кмет, а орловачки окружни начелник морао је узети на се улогу домаћина, њему је пало у део да представи младоме кнезу и његовом намеснику све ове депутације и одлично грађанство, које је дошло да их поздрави.
У 9½ часова велика дворана у староме дворцу била је већ пуна света. Парадни официрски мундири, нове поповске мантије с црвеном поставом, нова трговачка ћурчета, с лисичином и без лисичине, нови сури и црни, јако гајтанисани, сељачки гуњчићи и углађени, тек јутрос од кројача донесени црни капути, све се то сливало у једноставну шарену гомилу, из које се дизао неодређен, мало накисео задах и уздржан неразговетан жубор. Ордена тада још није било, као ово сад, и тек си овде онде из ретка могао видети по какав стран орден.
Све је ово било и важно и значајно, али начелник орловачки, он сам за себе, представљао је читаву знаменитост. То је био висок, средовечан човек, избријане браде, а бркова као у Краљевића Марка. Није био никакав школован човек, а до овако висока звања дошао је, како је сам говорио, „трудом и приљежањем“, поглавито умешношћу, - „коме свецу треба какав тропар.“ Народу се допадао што са сваким уме лепо, народски, а претпостављенима се допадао што „не зна бог зна шта, али добро слуша и никад не адвоцира.“ Цело своје образовање стекао је „по чувењу“, т.ј. слушајући како о чему мисле и суде други учевнији људи. По некад је та своја искуства и скупо плаћао. Тако му се једном приликом деси ова неприлика. Тада је
Тако једног дана дође тај учитељ у кавану, где је било много света, па и г. срески. Реч по реч док ти се њих двоје дохвате. Нису се свађали, али су се онако „мало фино“ пецкали. Дед овако, дед овако, док ће тек на један пут рећи учитељ:
- Добро, добро, г. капетане, кад ти тако то велиш, онда кажи ти мени, бога ти, верујеш ли ти у екватор.
Капетан се нађе у чуду. Увек му је најгоре било с тим проклетим страним речима Свакоме би се јаду могао досетити, али шта ли му сад ово значи екватор?! Да л ће бити какав човек, или некаква књига, а и бог би га знао шта све може бити. С тога, пошто се подобро размислио, г. капетан рече:
- Е, не верујем, господине учо, ето, не верујем у екватор, па шта ћеш ми сад! Не верујем!
Учитељ прсну грохотом у смех и рече:
- Е, мој, господине капетане, кад ви као ви као власт ни у екватор верујете, онда ћемо далеко отићи. Екватор признају најбољи људи на свету из свију земаља, из свију народа, а то се нашао да не верујеш! И шта смо ми, од најмањег до највећег, спрам екватора.
И ту ти онда мој уча разврзе хвалити екватор, и цело вече само је о томе говорио. Најпосле, полазећи кући, он се још једном грохотом насмеја и подругљиво рече капетану:
- И ти г. капетане, баш не верујеш у екватор, па то ти је! - и кикоћући се он оде кући.
Увређен оваким понашањем учитељевим, капетан оде и одмах још те исте вечери напише г. министру опширан извештај, управо тужбу на учитеља, у којој је, између осталога, стојало и ово: „И тако је наш учитељ цело боговетно вече хвалио само екватор и доказивао да смо сви ми, па и сам наш владалац управо ништа спрам тог екватора.“
„Оно истина, тај екватор може бити и највећи мислилац на свету, али свакојако ја опет за то мислим, да је то велеиздајство хвалити туђега владаоца екватора у нашој рођеног земљи, код нашега живога господара, па још говорити, да сви ми, па и наш господар, нисмо ништа према том његовом хваљеном екватору.“
„С тога молим, да се против реченог учитеља предузму најстрожије мере.“
За ову доставу тадашњи капетан, а садашња начелник, Вујадин повукао је грдну вуру и у мало није чак и службу изгубио. Од то доба решио се да увек пита, кад чује какву страну реч којој не зна крсна имена.
Било је у животу г. Вујадина још и много других занимљивих прича и причица, али ко би се сад сећао свега тога. И, ето, томе истоме г. Вујадину, пало је сад у део да игра улогу домаћина при дочеку његове светлости младога кнеза.
Кад је било четврт до 10 часова кнежев млађи ађутант упаде у дворану и упита г. начелника, је ли све у реду, јер ће господар одмах доћи.
— У реду је, молим покорно, — рече начелник и рашири обадве руке, показујући збор. — Ето, молим покорно, онако што се тиче, као што и сами видите, људи су мирни, слушају, чекају. Нема ништа, молим покорно, што би онако ишло куд год у страну. Собу смо, велимо, окадили. Окадили измирном, молим покорно. Послужење смо спремили! А шта би још друго, ја не знам. Народ је ту; провизори, свештеници, све је ту, и ђаци ће певати, па ја, као велим, спремни смо.
Млађи ађутант баци још један поглед по дворани, сам помаче напред столицу за коју је имао сести кнез, ако већ хтедне седати, па онда оде.
Кад је било тачно 10 часова, врата на дворани широм се отворише и кнез уђе. Одмах за њим ишао је г. Растислав, а за овим остала свита.
Чим се кнез указа, начелник Вујадин окрете се свету, и, машући обадвема рукама, викну: „вичите ура! живео! вичите ура!“ А да би овима дао пример он и сам разглави вилице и што игда може викну: „Живео! Ура! Живео!“
Тек пошто је тако издао наредбу, која се чак у ходнику могла чути, начелник се једва сети, да се окрене кнезу лицем, а дотле је једнако стајао окренут леђима.
Међу тим кнез. како уђе, он оштро и гласно узвикну; „Помози бог, браћо!“
У томе се направи читава збрка. На кнежево „помози бог, браћо,“ неки сељаци заустише да одговоре: „Бог ти помогао, господару!“, али у тај исти мах они угледаше пред собом свога витешкога начелника како из све снаге измахује обадвема рукама и оштро заповеда: „вичите ура живео!“ — Кога сад да послушају. Људи се побркаше. Из гомиле се зачу збуњено: „Бог ти.... ура! живео!“
Тек у зло доба ствар се мало стиша. Вујадин осети где га неко гурну у леђа и прошапута му на ухо:
— Поклони се кнезу и представи се ко си.
Вујадин крочи незграпно пред кнеза и поче:
— Господару, ја сам, молим покорно, овде началник....
Вујадин немаде кад довршити, неко га снажно повуче за капут и опет му прошапута:
— Чекај сад.
У томе кнез отпоче своју кратку беседу, како он, као потомак династије Косанића и т. д. долази у стару престоницу Косанића и т. д., иде стопама својих предака и т. д., нада се да ће наћи код народа потпоре, одушевљења и т. д., и т. д...
Кнез ућута, а дворана се поче разлегати од громовитих: „Ура! Живео!“
Кад се и то сврши наста кратко ћутање. Оно би се јамачно претворило и у дуго ћутање, јер збуњени Вујадин беше већ заборавио шта му је ваљало рећи кнезу, — али сам кнез поправи ситуацију. Он се окрете начелнику и упита га:
— Ви сте овде начелник? и љубазно проговори с њим неколико речи. У томе приђе и Растислав.
— Ово је све, г. начелниче, из вашега подручја.
— Јесте, г. намесник, благодарим покорно, све је из мог подручја. Све отмјен свет, благодарим покорно, и све дошло добровољно, од срца, да поздрави господара, а и вас, молим покорно. Само доњи крај Лепетнице, молим покорно, није заступљен. Није разумео кмет, молим покорно. Вели „ако је под морање, ми ћемо сви с драге воље доћи“ а ја нисам хтео, молим покорно, под морање...
Растислав пресече начелника, бојећи се да овај не исприча још вешто лепше, и примети му:
— Добро би било, г. начелниче, да нам представите мало ове људе, да знамо ко су и одакле су.
— Јес, јес, молим покорно, добро би било, врло би добро било, само, молим покорно, бојим се нећу ја то умети.
— Та шта не ћете умети, то је проста ствар, казаћете нам ко су господа и одакле, — рече Растислав.
— Ама, јес, јес, молим покорно, оно, јео, ствар је врло проста, само, молим покорно, опет ја то не ћу умети.
Растислав повуче начелника за рукав.
— Ево, почните одавде — Он показа руком на гомилу свештеника, што је стојала у једном крају.
— Бога ми нећу ја то умети. Баш да је то узео ко други, молим покорно..
Али излаза није било и наш бедни г. Вујадин отпоче своју улогу. Он подиже обадве руке, показа на гомилу свештеника, па, погледајући час у кнеза, час у Растислава, отпоче овако:
- Ево, ово су, молим покорно, господа попови, свештеници, све су ово свештеници, молим покорно, попови!
— Да су господа попови то се на први поглед опазити може,— рече Растислав подругљиво. Али ми би желели, г. начелниче, да нам кажете што изближе о овој господи, одакле је који и како је коме име.
— Име, име, молим покорно, јес, ево, ово је поп Стево, поп Стево Џиброња, из Свињарице. А ово је поп из Лојана, поп... поп... поп Шиља. Тако га зову. Оно му то није име, молим покорно, али га тако зову! А овај овде ово је поп Ристо из Заглавића. А ови овде млади попић, ово је поп Бумбар из Преклада.... И њега тако зову, а не личи, молим покорно, не личи ни мало на бумбара.
Пошто је овако достојно преставио свештенички чин, г. начелник пређе на просветну струку:
— Оно је г. Ђуро, директор, старешина, он заповеда. А ови овде, ово је г. Стојко провизор
Растислав махну руком и климну главом:
— Доста, доста, хвала, г. начелниче — рече он.
— Ама, ја рекох, нећу ја то умети! Баш да беше то узео ко други — вајкао се начелник,
— Ништа, ништа, — рече Растислав и окрете се кнезу, који му беше почео нешто говорити француски, а на лицу му се сијао подругљив осмех.
Кнез се узе сам обраћати, то једном, то другом човеку; питао их је за име и одакле су; разбирао је за старе породице, чији су претци били у ближим односима с његовим дедом, и с многима је проговорио доста пријатних речи.
И Растислав се с многима разговарао. За тим је кнез био послужен; послужена је и цела свита. Кнез је највише разговарао с командантом меснога гарнизона. Најпосле су ђаци из побочне собе отпевали кнежеву химну, а око 11 часова кнез се опростио и удалио из дворане, праћен
Од свију гласова најјаче се чула силна, крупна гласина начелникова, која се орила као труба на страшном суду:
— Ура! Живео!
Тако је срећно окончан и овај кнежев састанак с народом. Па ипак Растислав је изашао из дворане незадовољан, љут. Пред сам излазак кнежев десило се нешто што је државника Растислава веома немило дирнуло. Кнез је на растанку изговорио депутацији ове речи:
- Браћо! Ја држим да сте и до сада били задовољни делима владиним и очинском бригом коју књажевско намесништво води о народу. У будуће надајмо се и бољем. У сваком пак случају не треба заборављати, да је ваш књаз до сада био малолетан. Но и томе ће скоро бити крај. За који месец ја ћу постати пунолетан и примити пуну књажевску власт у рођене руке. Мислим да ће народ то радосно дочекати! Моја је жеља, а и моје је поуздање у бога, да ће балканиски народ имати разлога да тај дан запише у ред најсрећнијих дана својих.“
Ове речи кнежеве увредиле су Растислава, и он је одмах дао и видљива знака својој срдњи.
Ма да га је ађутант уверавао да је Растислав доиста нешто мало слаб и да с тога не може изаћи, кнез је разумео да Растислав не излази с тога што је срдит. По повратку из шетње но граду, кнез око 6 часова оде Растиславу.
Између њих двојице развије се овај разговор:
- Ви сте нешто срдити, господине намесниче?
— Јесам — одговори Растислав сухо.
- Бих ли могао знати за узрок?
— Држим да га већ знате. Ваш поступак није био случајан; свака ваша реч била је нарочито одмерена и спремљена с извесном намером.
— Вас је, дакле, увредио мој опроштај с народом?
— Увредило ме није ништа. Овде није у питању ничије самољубље, но један велики државни принцип.
— Државни принцип?! — упита кнез зачуђено.
— Да, ваша светлости, државни принцип. Ви позивате народ за судију, признајете му надлежност да он процењује дела ваше владе и ваша рођења. Наглашујете му да памти разлику, како владалачка власт није данас у вашим рукама, већ у рукама књажевског намесништва. Другим речима то значи: „Знам да сте незадовољни данашњом владавином, али, верујте, кривица није до мене, но до оних у чијим је рукама данас власт.“ Кнез се извињује пред народом. Какав опасан пример! То је мажење масе, која, кад пође једном тим правцем, не зна више мере у томе. Сам народ добро је карактерисао ту своју особину пословицом: „пусти петла на буњиште он ће скочит, на огњиште.“ И какве сте нужде имали за то! И за што да ми то раније не наговестите?
Растислав ућута. Продужи само корачати крупним корацима.
— Ја не разумем вашу срџбу. Ја сам рекао само оно што у истини постоји. Јес, књажевска власт је данас у вашим рукама. Ви делате, па је право да за та дела и одговорност носите, као што ће и слава за њих вама припасти. Понављам, ја не знам како да разумем вашу срџбу. Ваљда не би хтели то, да други приме одговорност за ваша дела? И ако се поносите својим радом, као што сте мм увек говорили,
— Ах народ! Оставите, молим вас, ту демагошку реч. Она тако ружно звучи у устима једног владара! Бар преда ме немате потребе излазити с тим парадама. „Народ!“ Шта та реч значи у устима владара, то бар за нас, њине доглавнике, не може бити никаква тајна. С тога немојте бар преда мном! — рече Растислав, одмахнув руком срдито!
— Ви заборављате да сам ја унук човека који је узвикнуо — „Народе, снаго моја!“ и постао чувен са те своје изреке — примети кнез кратко.
— Не стоји тако — прихвати Растислав одсечно. — Ваш деда није постао чувен са те изреке. „Народе снаго моја“ — обична је фраза, без икаква даља значаја Она нити је коме што помогла, ни одмогла. Рђав сте пример узели! Бар то није више никаква тајна, шта је реч „народ“ значила у устима старога кнеза. Јес, „народе, снаго моја“ говорио је он док је та снага била уз њега. А кад се народ поведе за другим вођама, онда ваш деда, без предомишљања, издаје заповести да се тај народ и та „снага његова“ дочека топовским метцима. Као мудар владар,
— Па ипак, реч „популарност“ није празан звук — примети кнез.
— Популарност једнога владара почиње на његовом прагу. Он прво мора бити „популаран“ код своје околине, код најближих људи: који га окружавају, који су сваки час с њим, и око њега, који му дају савете и упутства, који му стављају на расположење своју мудрост и своје искуство. Тешко сваком оном владару који, да би се удобрио варљивој сенци која се зове „народ,“ вређа и одбија од себе људе, који су ту око њега и који му сваки час требају. Јер, најпосле, ко је и шта је тај народ? У крајњој линији то је она несхватљива и нестална маса, коју води за собом како ко дочепа. И ради некаквих далеких људи, који вас и не познају, ви
— Онда да се удварам моме Антону, мојим слугама и лакејима; они су најчешће са мном и највише ми требају — рече кнез подругљиво.
— Ваши саветници и заступници нису ваши лакеји. И шта ви управо хоћете! Да докажете како сте већи пријатељ народу но што сам му ја. Да ме уверите како је вама јако стало до народних интереса. И то све ви истичете преда мном! Буди бог с нама! Волете народ! Па лепо, одреците се своје књажевске плате! На вас једнога ова земља троши толико колико би било доста да се у потлаченим крајевима нашим издржава неколико стотина народних школа. Одреците се тих привилегија. Задовољите се приходима обична балканиска грађанина. Покажите на делу колико вам је народ мио. Ето, покушајте! — то је први корак на путу народњаштва — заврши Растислав подругљиво, а очи су му севале од љутине.
— То није начин! Тим средствима није ни један владар помогао своме народу — поче кнез, но Растислав га пресече.
— Да! „то није начин.“ А шта ја друго говорим! Дужности једнога владара друкчије су но дужности обична грађанина. Грађанину може и требати популаритет, али једном владару треба само ауторитет.
У току овог разговора кнез као да се одобровољи.
— То су питања која ћемо расправљати кад се вратимо у Звониград — рече он благо - а сада на путу молио бих вас, да се не одвајате од мене због ситница и да ме не остављате сама.
- Али ја бих вас молио да се јутрошња појава више не понови, да то буде први и последњи пут. Ако игде, а оно у говору с народом један владар мора мерити сваку реч своју, пошто се такве речи у народу годинама памте и годинама се претресају и тумаче шта ли што значи.
Тако је између кнеза и Растислава опет повраћено оно добро расположење, што за тренутак беше поремећено.
Што се више примицао мрак Орловац је бивао све живљи. Гомиле света извирале су из свију улица. Овде, онде већ се чула свирка и песма. Уз радосне усклике и довикивања, прљави шегрти већ су промицали улицама, с упаљеним буктињама у руци, палећи спремљене ватре по уличким угловима. За мало, па се чаршија претвори у читав пожар. Дуж целе главне улице, и с једне и с друге стране, биле су понамештане катрањаве тулумине и гомилице луча. Све се то
Око 9 часова чу се из даљине војна музика. Свет гурну на ту страну. Банда је непрестано свирала кнежеву химну. Музика је ишла напред, а за њом четири дуга реда с буктињама. Две певачке дружине ишле су са стране, а около налегла непрегледна гомила света. Цело ово море од људи сли се најпосле у пространу удољицу пред старим конаком. Та је удољица обично празна, но сад је била засађена зеленим гранама, окићеним безбројним, шареним лампионима. Ова чаробна шума, осветљена у стотини боја, личила је на какву вилинску башту, из хиљаду и једне ноћи, а посред тога сјаја и зеленила гамизало је хиљадама људи, обојега пола, свакога стања и доба. Ту је било добре две трећине цела Орловца.
За тим је настало оно што у таквим приликама обично бива. Музика је свирала, певачи су певали, свет је викао „ура, живео!“, кмет је поздравио кнеза беседом; кнез се захвалио с балкона другом беседом; обадве су беседе биле китњасте; било је ваздан узајамних хваљења. Кнез хвали „свој драги народ“; народ хвали „свога мила господара“; достојно је похваљена
Кад један другом нису имали више шта рећи — растали су се: кнез се повукао у своје одаје, а свет се повратио у град, расплинуо се по механама, где се пило, певало и банчило до зоре, „све у здравље светла господара.“
Те знамените ноћи усахнуло је много буре, истресене су многе оканице; поједено је много, попијено још више, а певало се и викало највише.
Кад је румена зора прошетала у јутру крај Орловца, видела је како се над овим градом диже чудан облак — то је био облак винског и ракиског испарења.
Орловчани су дуго памтили ово весеље. Створила се чак и нека изрека: „Пило се као оно кад је кнез долазио.“
После сјајна дочека у Орловцу, за сутра дан био је спремљен излет у околину.
На запад од Орловца, на 5—6 часова растојања, налазио се старински манастир Повратница. Овај је манастир из 15. века, зидао га је велики челник Радич Поступовић, а играо је неку улогу и у новој историји балканиској. У њему је била сахрањена и прабаба кнеза Мутимира.
Ради лепа предела, а и да би се кнез Мутимир поклонио гробу своје прабабе, решено је било још у напред да се посети Повратница, и тај излет одређен је за данас.
Још од ране зоре у кнежевом двору све је било на ногама. Спремана су кола, коњи, пртљаг — јер је тамо требало и преноћити. —
Око 8 часова кренула се цела свита. Сем обичне пратње кнежеве, сад се беше придружило још и много друга света. Преко двеста грађана, махом сељака, јахало је далеко напред. Остраг се нанизало преко тридесет кола Орловчана и сељака из околине. Све се то добровољно кренуло да прати кнеза.
— Је ли ово истинско одушевљење? - упита кнез свога доктора, показујући руком на огромну масу света, која се беше кренула да га прати.
— Јесте, височанство; ово је доиста истинско одушевљење.
— Да, да, одушевљење јесте, а и истинско јесте, само не знам да ли за мене, или ради згодне прилике, која се дала, да се људи, под изговором патриотске службе, лепо провеселе — рече кнез пењући се у кола.
Доктор се дубоко поклони и рече с осмехом:
— Ваше је височанство неумитан и ненадмашан критичар.
Кнежево путовање личило је на веселу свадбу. Целим путем ориле су се песме и одјекивала пуцњава. Извештен о проласку кнеза, народ је гомилама излазио на пут да га види и поздрави. Дочекивали су га песмама и пуцњавом из прангија, а тако исто и испраћали. Кнез се заустављао овде онде, излазио пред народ, и, после кратка љубазна разговора, кретао се даље. Пред подне кнез и главно језгро његове пратње били су у Повратници. Остали су полако приспевали један за другим. Неки су стигли тек око 2 часа по подне.
У манастиру је био спремљен диван ручак. Постављено је било на пољу под ладњаком. Кнежев млађи кувар био је изаслан у Повратници још у очи тога дана, и он се доиста постарао да „обели образ.“ Ручак је био више но изврсан, „прави царски ручак“, као што се изразио сам кнез. За столом се остало до 3 часа; здравицама није било краја; весеље је доиста било срдачно — почињући од кнеза, па до последњег слуге — све је било весело и расположено, и то не тек онако весело, но ако хоћеш да ти скаче с врх куће.
За столом се седело по старешинству. У зачељу био је кнез; с десна намесник Растислав, а с лева, по нарочитој жељи кнежевој, био је посађен манастирски старешина. Даље се низала свита кнежева, прешарана овде онде угледнијим личностима из чиновништва и грађанства. С десне стране, на другом месту до Растислава, седео је кнежев доктор.
Гостију је било много. Сем кнежеве свите било је још преко 50 одличних грађана и чиновника. Ту је био и орловачки начелник Вујадин. Он је седео у средини совре и својим орловским погледом мерио лево и десно своје „подручно грађанство“, а његове начелничке груди високо су се надимале под утегнутом начелничком униформом. — Сав овај свет, што се видео тамо на пољани, све ове гомиле народа, сви ови људи, жене, деца, све је то спадало у његову подручност, све је то био његов народ, свима је њима он заповедао. Поглед му се оте далеко низ поље и он угледа чак тамо далеко низ коња, повезаних за школску ограду. И на један пут њему прође кроз главу мисао: „Јес, и они коњи спадају у моју подручност.“
После као да наиђе на њега нека сумња, да л’ баш и они спадају. — Спадају, спадају, охрабри се он, а и како би могло бити друкчије. Но шта се оно окреће? Шта ли се оно окреће?
Начелнику Вујадину учини се као да се на један пут поче окретати и онај низ везаних коња, и онај плот за који су коњи били везани, и она школска зграда коју је заграђивао овај плот, — једном речи цео тај крај као да се на једаред помаче у лево и поче се окретати све на лево, све на лево. А начелнику Вујадину од некуда изненада паде на памет некаква старинска, већ заборављена песма:
„Хајд на лево, браца Стево!“
Начелнику узеше мрдати усне и он би јамачно и продекламовао ову песму, да га не помете у томе громовито „многаја љета,“ у чему је и он морао учествовати. „Многаја.... могаја... многаја...“ пође у почетку и које како сложно, на половини се замрси, а на свршетку се сасвим збрка и растроји. Али како тако одјекну и последњи глас „љета“, а за тим продужи се куцање, које још раније бејаху отпочели они који су раније били песму свршили. Куцну се и наш начелник Вујадин и истресе двадесету чашу. Бар он рече да је већ двадесета, а што рекла песма „да ко броји и више би било.“
Кад поново седоше, начелник Вујадин опет баци поглед у даљину; редови коња мирно су стојали везани за школски плот, само су реповима високо одмахивали, бранећи се од муха. Сад
„Бравос, Вујадине! Алал ти вера, јуначки сине, кад си умео дотерати до толике славе да ти будеш глава и старешина оволиком свету! Округ! помисли болан колики је један округ; и то је све под твојом влашћу! Баш си човек, Вујадине!“
Међу тим г. прота, што је седео с десне стране до начелника Вујадина, као да је неким „наитијем“ прозрео мисли начелникове (а ко зна, можда је начелник и гласно изговорио ово што мисли) окрете се на једаред Вујадину:
— Начелник, тешка дужност! — рече г. прота.
— И велика дужност, прихвати Вујадин. Велика, велика г. прото! И света дужност! Јес, света дужност. Ја одговарам. Јес, молим покорно, одговарам и богу, и господару, и људима за овај народ. — Вујадин махну руком поносно, показујући безбројне шарене гомиле света, што се беше расуо по пољу. — А све ја ово моје, све је пода мном, свима ја заповедам и за све ја одговарам. Ето јуче, дошао господар, па никога не тражи, никога не пита, нити од кога захтева какав рачун, само сам ја на плацу. Извео
Истина, ми смо напред видели какав је био кнежев састанак с начелником, и, колико се сећамо, међу њима нија се ништа десило што би било ма и налик на ово што г. Вујадин прича. Али он је толико желео да се све то баш тако деси, да је доиста и веровао све оно што је испричао проти. Бар њему се чинило да је све то тако било, а најпосле ко зна — можда је и бало.
Г. прота саслушао је начелников говор с пажњом, потврђујући да је све то тако, и да он по себи зна како је то тешко кад човек мора водити бригу о толиком народу.
Док су се начелник и прота бавили оваквим филозофским разговорима, у горњем челу наста читав урнебес. Кнез беше устао с чашом у руци да некоме наздрави. Са свију страна диже се жагор. Усклици се укрстише: „Пст! ћутите, господар говори“, „не вичи ти, што си разглавио вилице1.. „Хајд пашол, ти хоћеш да ме учиш“.
Оваке и стотину других речи прелетале су преко стола, сретале се, одјекивале и губиле се у општем брујању, које је владало у доњем крају стола, док је у зачељу кнез говорио.
За столом нико не беше већ на своме месту. Највише их се беше скупило око кнеза да чују шта говори. Кнез је напијао овоме крају, називајући га „гнездом из кога су излетели први соколови у величанственој борби за ослобођење.“ Кнез је говорио с таким одушевљењем и тако је узвикивао да је Растислав у два три маха морао
Кнез заврши говор и громовито, дуготрајно „ура! живео!“ проломи ваздух. Кнез устаде иза стола а за њим и сви остали. За столом их остаде само пет шест: двојица су спавала, један је два пут покушавао да устане, али га је клупа нешто вукла к себи, и он је обадва пута понова седао на њу. Најпосле реши се да и не покушава устајати Други један опет, наслоњен на руку, с одупртим лактом о сто, гледао је шта се ради у зачељу стола, час је нешто мрдао устима, час се кељио и покушавао да се и сам насмеје, кад чује како се други горе у зачељу гласно смеју. Али једно никако није могао да појми: где се управо ово он налази, и да ли му ваља куд год ићи или остати где је? Час му се учини да је у свом кревету, да лепо лежи полеђушке на везеном јастуку, што му га о имендану даде на „презент“ госпођа Митра, и све му се чини као да му неко иза леђа шапуће: „А, лоло једна, лежиш ли, лежиш на том јастуку? А Митра... а?“ А он као одговара: „Није, бога ми, није, здравља
И ако су гости поустајали, још се нису одмицали од стола. Ту у близини, разбијени у гомилице, они су разговарали. Највећа се гомила тискала око кнеза. Слуге су се провлачиле кроз гомиле с пуним бокалима и прилетали на помоћ чим виде да се негде чаше испразне. Сад је кнезу наздрављао здравицу некакав стогодишњи чича, ратни друг још деде кнежевог. И ако је био веома стар, чичица је жестоко подвикивао, а његове старачке очи бејаху се упалиле и сијале су као два жишка. Уз своју здравицу чича је казивао занимљиву причу, како су једном, баш ту код манастира, побили неке Турке.
„Била је преслава, света подолазило, боже, са свију страна, као ово сад. Јело се, пило и веселило, као ово сад. Младеж је већ почела била да окреће коло. Ја сам био однео гибаницу и тикву вина на трпезу где су седели старији људи,
Старац је говорио дуго. Кнез је стајао пред њим и држао чашу у руци. Да ли с тога што је чаша била препуна, да ли с тога што је кнезу дрхтала рука — јамачно од узбуђења, — да ли са чега другог, тек кнежева се чаша пљускала, румене винске капље цедиле су се низ његову кнежевску униформу. Старији ађутант услужно
Ађутант поново приђе и хтеде поновити своју услугу, али кнез одлучно махну руком: — „Не дирај!“ а испљускану чашу баци.
Растислав даде прстом знак кнежевом доктору. Сав зајапурен, весела лица и жива раздрагана погледа, млади доктор гипко прискочи, и пун страхопоштовања стаде по војнички пред намесника и покорно саже главу. Растислав му нешто шапну на ухо, доктор баци брзо поглед на кнеза, рече: „имате пуно право, г. намесник,“ опет се поклони и у једном скоку окрете се, дохвати за мишку кнежева млађа ађутанта, рече му нешто живо и оштро, два три пут махну руком, и млађи ађутант журно некуд отрча.
Не потраја дуго, а млађи ађутант опет се врати, носећи преко руке шињел кнежев. Он приђе кнезу и понуди га да га огрне, но кнез то одби једним покретом руке.
Сад прискочи кнезу доктор. И он га поче салетати и молити да се огрне. Кнез је доказивао да му није хладно, а доктор га је салетао
Богорадећи тако, доктор је с раширеним шињелом обигравао око кнеза док једва уграби тренутак и набаци му шињел на рамена.
Још се пило. Око кнеза тискала се читава гомила, сваки је грабио да се с господаром куцне. Некакав добро ћевлеисан газда у чоханом руху гурао се кроз гомилу да се протисне до кнеза. То је био кмет из оближњег села. Тешким трудом он се већ беше примакао својој мети, још мало, и он би већ поднео чашу кнезу са свим под нос, да га у тај мах неко не ухвати за тур и тако га повуче, да кмет љосну колико је дуг. Чаша се проли, оближњи му пружише руку да га подигну. Црвен као паприка, а љут као гуја, кмет се окрете. Он је видео како се кнез грохотом насмејао његовом паду. Кмет је сматрао да после ове срамоте, „не вреди му више ни живети.“
Окренув се, си прво угледа иза себе омалена господина с великим цилиндром на глави. Био је љут као рис, од љутине није могао ни говорити. Он једва промуца: „ш... ш... ш... шта то учини?“ По несрећи кмет је и иначе јако личио на гусана. Његов дугачки црвени нос био је прави гусански кљун, па још кад узе сад шиштати, сви около опет прскоше у смех.
Кмет већ није знао шта ради, он оберучке удари малена господина по цилиндру, и натуче му га до ушију.
Кнез се грохотом смејао. Људи се умешаше те ову двојицу раздвојеше. Кмет је још шиштао: „ш... ш... ш... што ме дира?“
Међу тим мали господин у цилиндру није ни помишљао да вуче кмета за тур. То је учинио жандармски поручик, који се ту случајно десио кад се кмет гурао кроз гомилу.
На три четири корака иза кнеза, један гост беше сео на земљу, изуо десну чизму па је истреса. Притрча му млађи ађутант и узе га карати: „Шта то радиш, море! Зар се туна изуваш? Брже бежи, брже бежи одатле!“ Но газда је безбрижно тресао и даље своју чизму: „Ете, господине, запао ми камен па ме жуљи. Хоће ногу да ми осакати Морам да га истресем.“ И он је полако засукивао рукав, завлачио руку у чизму, пипао и тражио камичак.
— Боже, господине, па овде смо сви своји! - примети он кад га ађутант окрупни крупним речима.
Мање више гости су били сви у једнаком стању. Чак и сам доктор није био ни мало изостао од осталих. Седајућ за сто, он је мислио у себи:
„Овде ће данас бити пијаних, морам пазити на се.“
Па ипак на крају крајева доктор је био као и остали. Ништа му није помогло што се чувао.
Но најгоре су прошли сељаци, у опште сви што нису спадали у свиту кнежеву. Обед је завршен шампањцем, а људи из народа нису знали меру овом пићу. Ту се преварио чак и сам г. прота, па чак и наш г. Вујадин. А што се већ тиче кметова, трговаца и других људи из народа, они су се само погуркивали лактовима, један другом шапутали „море, ово слатко;“ и говорили слузи што налива шампањац: „сун’ дер и овде, господине, још малко.“
Једини од целе дружине недирнут и неприкоснован остао је Растислав. И он се тако одржао без икаква усиљавања, просто је рекао у себи: „Намесник не сме данас ни у чем претерати“, и г. намесник заиста није ни у чему претерао.
Пошто се овако стојећки још читав сахат пило, Растислав примети кнезу да ће јамачно
Растислав покуша да одврати кнеза од тога, али кнез га дочепа под руку и енергично повуче за собом. У исти мах осврте се и викну:
— Господин докторе!
Доктор притрча и у пристојној даљини узео обигравати око кнеза и намесника.
— Да видимо игру, да чујемо подскочице, Је л те господин, докторе? А има их веле дивотних. Мој професор књижевности говорио ми је да ни један народ на свету нема толико духа, појезије, досетљивости, хумора и дивне шале у својим песмама и изрекама, као што има наш народ. Ја хоћу да чујем све. Наредите, господин докторе, да младићи певају све слободно, као што то обично раде. Све, све! Нећу ништа да прикрију. Безобразно, не брезобразно, оно што могу да слушају свакога празника све сеоске девојке, могу да чујем и ја.
Доктор је с једне стране услужно одобравао кнезу, а с друге бојажљиво погледао на Растислава. Растислав се намршти, кашљуцну и поче:
- Неће бити подесио, господару, да сељаци баш тако пред вама...
Но кнез не даде чедноме намеснику да продужи. Он затиште уши обадвема рукама:
- Немојте, молим вас, господин Растиславе. Оставите ваш морал за друге трезније прилике. Сад просто немогу то да чујем, па љутили се, не љутили се.
— Е није тако — поче Растислав.
Но кнез га опет пресече:
- Е, није, није, него ћу ја бити као калуђер.
Доктор с осмехом примети:
— Па калуђери то најчешће и слушају.
Кнез прихвати:
— Ево, господин доктор лепо каже, то чак и калуђери слушају, а што да не чујем ја; то је народни обичај. А ви, господин Растиславе, ако нећете, ви се можете удалити кад то почне, а ми ћемо се чинити невешти.
У томе стигоше већ и до кола. На пољани је било управо три кола: једноме свирала свирајка, другоме цигани, а у трећем је дрњокао гајдаш. Кнез се упути овом последњем колу; оно је било највеће.
Чим угледаше кнеза, цигани умукоше, умуче и онај са свирајком и њихна кола престадоше, само је још гајдаш својски дувао — Сав
— Дивно, рече кнез — ови разуму своја права: они се не даду прекинути.
По кнежевој наредби, доктор махну руком да и она друга два кола продуже игру. Међу тим кнез с целом булументом, што беше пошла с њим, стаде крај гајдашког кола.
Пун сахат остао је кнез код кола. Обилазили су редом и стајали сасвим близу. Кнез је све видео и све чуо. Момчадија, која се у почетку мало снебивала, после се тако ослободила да је већ прелазило у раскалашност. Један по један сеоски Дон Жуан поче износити целу болту своје љубавне поезије, и ту си могао чути подскочица, које од учевних људи још нико није чуо, које нигде још нису записане и које ће се тешко кад и записати. Мало по мало, момчадија се поче надметати у томе. А кад кнез једноме, који је највише и најбоље бројао, даде преко ађутанта пет дуката, момчадија се управо упали. Таква прилика не јавља се често; сад ваља грабити; што је год ко знао од поскочица похита
„Куку, часан их убио! Шта им би те овако галатно говоре!“ И жене и девојке црвениле су и гледале у земљу, кад би какав момак до њих почео ујујукати и набрајати свакојаке мрсне изреке. По некад су девојке с узвиком „ју!“ пуштале се из кола и бегале од онога, који је поче безобразно бројати.
Растислав је већ давно био изуакао. Око кнеза се беше неприметно прикупила гомилица највећих швалера, што их је било у овоме друштву. Све млади, весели, расположени људи, пуни снаге и добре воље, а својски подгрејани старом румеником и шампањцем, а можда још више оним сјајним очима сеоских лепотица, и оним руменим образима и белим гроцима што се беле као снези на планини.
Кнез се био заборавио. Он се у овом тренутку потпуно беше изједначио са својим доктором, с млађим и старијим ађутантом, чак са својим секретаром, управо са свима младим образованијим људима, који су се ту нашли.
Они су оцењивали девојачку лепоту, мерили су шта је код које боље, слободно су просипали све што им на уста дође, а ови сладострасни говори само су их још више распаљивали.
Кнез се беше натурио за једном заиста дивном сељанком. (То је ваљда био први и последњи пут у животу кнеза Мутимира, да је његов избор пао доиста на лепоту, пристојну крунисане главе). Кнез је без зазора исказивао своје пожуде; он се нарочито обраћао доктору.
Доктор се нађе у неприлици; шта да ради? Да почне одвраћати кнеза, викнуће му: „зар и ти хоћеш да ме саветујеш?“ Да му учини по вољи, незгодно је. Доктор прибеже философији. За тили часак њему пролетоше кроз главу ове мисли:
„Којешта! Какве су то бајаги скрупуле. За што узимати ствар тако с трагичне стране? Зашто се не сетити како смо обично радили ми другови међу собом, како смо ми једен другом ишли на руку, како смо се помагали, један другом стварали згоде и прилике да се дође у додир „с идолом срца свог,“ па никоме није ни на ум падало да то крсти каквим ружним именом. Зар је овде што друго до једна обична ђачка историја? И што бајаги не би се могло учинити за љубав кнезу оно, што смо јуче обичним друговима чинили.
И доктор нађе изласка. Измирен са самим собом, он весело рече кнезу да ће ствар бити „у состојанију.“ Доктор се одвоји. Он је био вешт и практичан човек. Његовом оку није измакло
Писар прими ствар веома озбиљно. Не снебивајући се пред доктором, он узе корачати пољаном, то лево, то десно и у два три маха рече: „О, кандило му, како ли ћемо то!?“ За то време једном је руком витлао шешир, а другом зачешљавао своју велику косу. На један пут он натуче шешир на главу и рече одсудно:
— Разумем, господин докторе! Све ће бити у реду. Само у колико сахати?
— Па, сад одмах, у први сумрак. Он ће бити у својој соби, ено у оном одељку — доктор показа руком на десно крило манастирско. — А ти сад гледај, само пази, момче! Овде глава игра. Ако изведеш ствар како ваља, твоја је будућност осигурана. Мене ћеш наћи доле на басамацима. Ја ћу ту чекати твој извештај.
Кнез оста још мало код кола, па онда пође. Свет га испрати громовитим „ура“ и „живео.“ Под изговором да има малу главобољу, он се упути право у своје одаје. За њим пође доктор и млађи ађутант. Кнез узе доктора под руку и,
Кнез радосно стеже доктора за руку и, теглећи се, рече:
— И — их, докторе! Ово ће бити диван идилски тренутак. Како ћу ти бити обвезан
Дођоше у кнежеве одаје. Кнез рече ађутанту да остане доле пред вратима а он с доктором уђе у собу.
— Баш је лепа, а докторе, а? Је ли да је лепа?
— 18, то не мислим, господару, али 16—17 имаће. Сељанке су крупне и развијене, оне брзо расту...
— Тако, тако, тим боље, тим лепше — прихвати кнез, ходајући весело по соби и раскопчавајући своју униформу. — Је ли, докторе,
— Зашто не, господару, зашто не — само ако.....
Неко закуца на врата.
Доктор притрча и отвори.
На вратима се указаше две женске прилике, једна млада, витка, веома лепа девојка; друго средовечна жена, оштрих црта и веома живих, немирних очију.
Кад кнез оде од кола и коло за часак престаде. Свет нагрну за кнезом, вичући: „ура! живео!“ Тако би га јамачно пратили чак до његова стана у манастиру, да официри из пратње не вратише свет натраг. Кад кнез већ замаче, младеж се опет поче купити око гајдаша. Бабе и старци већ су били почели зивкати:
— Хајдете, децо, доста је било играња; земан је кући да се иде — на што су момци и девојке обично одговарали:
„Сад, мајо! сад, бато, само још ову.“
А поред „само још ову,“ коло је отпочело већ и трећу игру по одласку кнежевом, а још се нико не одвоји да иде кући.
Но и ако је коло почињало већ и трећу игру, Пава Крсманова, најлепша девојка на сабору, ни пут се више не ухвати у коло од кад кнез оде.
Момчадија, и посебице, и по два-три у гомилицама, долазили су и звали је да „отаљају још по једну,“ но она никако не хтеде. Кад су је салетали питањем што не игра, она се извињавала:
— Здравља ми, не могу. Нешто ми се ноге одсекоше.
Осећала је како је на махове обузима ватра, а на махове опет целим телом шине је студена језа, и њени румени образи побледе као крпа.
Њене су другарице говориле и даље; говориле су онако како обично говоре младе девојке, кад су добре друге, па једна другој казује све што јој је на срцу и на језику.
— И ју, рођена моја, па видели му оне пусте брчиће? Стоје му као коврчице. Куку, изем га!
— Црна, Петрија, па она уста! јао моја слатка усташца; румене се као јагода, мислиш сад ће крв из њих канути.
— Ама осети ли ти, Паво, како лепо замириса кад приђе к нама. Удари нека мира од њега, па, боже прости, као оно кад си у цркви.
— Бог с тобом, па ко ће ти мирисати кад он не ће. Њему и душа мирише.
- Црна, Паво с тебе никако није скидао очију.
— Ћути бога ти, Петрија, не зановетај ту, рече Пави срдито — Ја! он књаз, па ће гледати на ме сељанку. _
Пава диже мараму и обриса хладан зној с чела. У слепим очима поче је штрецати.
— Што ти је, Паво, бог с тобом, друго. Шта он мисли, ко му га зна, тек он с тебе није скидао очију, то ја знам. А најпосле, зар што смо ми сељанке, те смо ваљаде мимо свет. Што бајаги не би он могао волети и сељанку. Ене гле! Убило би га ово у врат? — рече весела Петрија и пљесну Паву по њеним лепим, белим, пуначким образима. — Море недам ја ово за десет варошанки, еј, — она уштину Паву за образ — погледај ти како је ово једро, па забрекло, па здраво, а код варошанке отобољио се образ као у краве измузено виме. Јес, здравља ми! Ето, кад оно лане долази наша Даринка из Звониграда. Узмем је ја овако за образ, а оно меко, сестро рођена, као пабушина. Па оне руке, па груди, све меко као памук - Петрија отпљуну — јес, очију ми; чисто човеку гадно и да ухвати, чисто му се чини, боже прости као да је све труло. Јес здравља ми, кад је мало повучем
Пава посрте.
— Куку, црна Петрија, не дрмусај ме тако, часан те убио! Гле, обали ми цвет! Боже, истина благо теби, црна Петрија, кад ти је тако увек до ђавољења — рече Пава подижући цвет са земље....
— Е, није, но ћу ваљаде кукати, или мудровати ка’ то ти? Али и ти си онај потуљени ђаво. Бајаги ти ниси видела како те кнез загледа. А знам да си му макар један пут намигнула.
Пава прво плану, па одмах за тим побледе као мртвац. Она хтеде нешто рећи, али њене бледе усне само задрхташе, па се онда жалосно укосише у страну, као оно код малог детета кад хоће да се заплаче. У оним бајним очима, на целом оном дивотном лицу на један пут се појави тих, миран али страховито дубок бол. Лепа Пава изгледала је у том тренутку као анђелска слика Рафаелове мученице. У њеним дивним, плавим очима заблиста се суза. — Она је ћутећки гледала у Петрију, и само што промуца:
— Ах, Петро, сестро! — па онда брзо окрете главу у страну, диже мараму на очи и бризну у плач.
Петрија је загрли.
- Немој тако, рођена моја: Па зар не знаш шта је шала, рђо једна, но још и за то да плачеш. Боже, боже, баш си дете!
— Што ми то говориш?... кад знаш да није! — рече Пава бришући сузе.
— Ама шалим се, лудо једна! А баш и да је, па шта! О! благо теби лудој! Мука је мени што ја нисам тако лепа, а да сам богдице ја као то ти, виделе би ви све ћеркане шта би Петра урадила.
Она се окрете другарици с лева и продужи.
- Бих, очију ми, бих сунца ми!
— Ама шта би, шта би? — упита другарица у лево.
- Шта бих? Ево шта бих — прихвати Петрија живо. - Кад он у мене издражди очи, гледала бих и ја у њега; баш овако слободно као ово у тебе.
Она дочепа другарицу за рамена, окрете је к себи и упиљи јој у очи:
— Ево овако! А ако би ми што год рекао, рекла бих и ја њему, па ето ти.
Петрија се пљесну рукама и окрете се полулево на петама.
Њене се другарице узеше смејати и запиткивати је у шали:
„Шта би му рекла? Шта би му рекла?“
Враголаста Петрија прихвати, подигравајући од једне до друге другарице и вртећи се међу њима.
— Шта бих му рекла? Рекла бих му све што треба... Прво и прво рекла бих му да је леп, да је сладак, да је шећеран, да цркох за њим и да бих волела с њим се играти један пут но да ми бог да здравље.
Девојке пометаше мараме за уста и узеше се грохотом смејати и превијати се. Чак се и Пава смејала и ако је иначе једнако била нешто тужна.
— „Куку, часан је убио, шта говори.“
Петрија продужи:
— Друго и друго, рекла би му: „Мој лепи, мој слатки и мој мали кнежићу, кад си ми тако леп, изела те дајка, онда си јамачно и богат. Па дед, рођо моја, одреши дер ту твоју кнежевску кесицу да бркне у њу мало твоја слатка Петра и да види има ли ту што за њен рачун...
Девојке су се једнако смејале, а Петрија је бројала даље:
- Па бих онда прво и прво извукла један оволики дукат; (Она састави палце и кажипуте показујући колутом од прстију колики би голем дукат извукла), па бих онда тај дукат цап.... овде себи на чело. (Она састави три прста као оно кад човек хоће да се прекрсти и показа њима
- Море, црне друге, немојте се од велика смеја... она доврши реченицу шапућући последњу реч свакој други на ухо, на шта се оне узеше још више смејати.
Петрија настави:
— Кад сутра дан, а Петра вози ли вози! Шушти ова ђида сва у само-самцитој свили и кадиви, а три нишке дуката спустиле се довде. А ви све зинуле, па се само крстите и камените
Петрија притиште средњим прстом врх од носа и диже га у вис, те га начини још прћавијим но што је.
— Ене — рече она, показујући тако другарицама редом свој задигнути нос — ене, како ми је леп нос; по некад ми дође да га од милоште откинем, а мој клипа Вилип вели да би ме по носу у хиљади познао. Тако би и овде било. Он би први повикао „она је, пос јој њен“, а ви би све нагрнуле за мном, па, „црна Петро, откуда ти то? па, црна Петро, откуда ти ово? а ја само погледам преко рамена и велим: „Откуда ми? купио ми мој кнежић“ — па само возим даље; тресе Петра море, те је на далеко нема.
Она показа како би дигла главу, вако би полако поносно ишла, и како би с висине гледала на своје другарице и пућила уста, а како би другарице с чуђењем за њом трчале и запиткивале је шта ти је ово, па шта ти је оно хватајући прстима њене хаљине да се увере да ли је баш истинска свила и кадива.
- Тако бих ти се ја богме увалила код мога кнежића, изем му око. А што!.... ни њему не би било рђаво! Шта ми вали бајаги. Море вајн бих ти кнегиња ја била, здравља ми!
— Истина нос ми није баш тако згодан за светлу кнегињу, ал, најпосле, ако је само до носа стало могла би поручити да ми се скроји други нов нос. Јес, очију ми, бата ми прича да у Звониграду има мајстора, скроје ти они нов нос, па ништа ти красније. Они, каже, и вилице људима умећу, и зубе ти нове усаде и стаклено ти око наместе, и што год хоћеш!
Док је Петрија овако ђаволила, а њене се другарице смејале, сеоска момчадија у два - три маха прилазили су и зивкали у коло лепу Паву и њене друге. Али оне никако не хтедоше. Управо није хтела Пава, а без ње нису хтеле ни оне.
Лепа Пава осећала је нешто чудно у души. Овако као ово сад њој никад није било! Она је осећала и да је најсретнија девојка под небом, и да је најнесретније створење на земљи, и то обоје осећала је у један исти мах. Готова је била сваки час да заплаче, осећала је како јој се сузе саме пењу, како се капља по капља полако скупља у оку, али да ли су то сузе радости или сузе жалости ни она сама не би умела рећи.
Она је осећала да су јој груди пуне неке тихе, благе, сетне радости, неке миле, драге и слатке туге. Она је жалила, туговала — али шта, за чим? Она се радовала и надала — али чему? Како? од кога? Иза свију ових питања била је само нејасна магла, у којој ни она сама није ништа даље распознавала.
Пави се чинило као да је она живела још одавно, врло давно, још много пре но што се и родила, и у том далеком, заборављеном животу као да је било вешто што је тако ведро и јасно, тако светло и радосно, тако неисказано мило, и драго и срцу слатко. И сад као да мину крај њене душе једна лака, провидљива, сјајна успомена из те лепе далеке прошлости, из тога сретног давно одбеглог живота, који као да је био тамо, тамо негде далеко, тамо горе, јамачно на једној од оних сјајних звездица, што се почињу палити на далеком обзорју и светлуцати на широком, угасито-плавом небу. И лепа Пава као да је жалила за нечим из те давне давнине, а у једно као да се радовала што се сетила тога слатког доба, које је дуго и дуго било заборављено.
Јес, с једне сјајне звезде био је слетео један малени анђелак љубави и облетајући око лепе Паве окрзнуо јој срце врхом перцета из злаћана крилашца свога.
Ђаволаста Петрија имала је право. Пава је доиста опазила како је кнез непрестано за њом ишао, стајао близу до ње, помицао се за њом час лево час десно око кола и непрестано је гутао својим ватреним погледима.
Па не само то, она је чак чула хвалу његову: „Лепа девојка! Баш лепа девојка!“ долетило је у два маха до њених ушију, и она је знала да се то ње тиче.
Али лепа Пава била је тако исто и мудра, као што је била лепа. Сва ова пажња кнежева није у њој пробудила никакву сујетну наду. Она је знала да би с њене стране била махнитост кад би за један тренутак могла помислити на озбиљну љубав кнежеву. Она је јасно сазнавала да кнеза и њу, просту сељанку, дели таква провалија, коју ништа не може премостити. Ова се дакле није ни помишљу огрешила о чедност своју. Па ипак, кад се кнез удалио од кола, она је на један пут осетила неки немир и одмах се пустила. Она је и нехотице гледала дуго за кнезом, све док се није изгубио. Кад су остали викали „ура, живео! и она је неколико пута у себи поновила „ура, живео!“ „живео кнез“; „живео кнез Мутимир!“, а уз то име као да су се и нехотице у њеној души низали додатци: „Лепи Мутимир“, „добри, слатки Мутимир.“ Пре јој то ни на памет није
И за што све то? И откуда на један пут све то? Како то дође? Нема одговора. Нека магла, некаква чудна, заносна магла, магла што опија и сипа сласт у груди — ето у таквом се стању налазила Пава, кад оној гомилици, где је она стојала с Петријом и друге две другарице — приђе стрина Синђа, дрпну Паву за рукав и рече јој: — „да ти кажем нешто“!
Њих две одмакоше мало у страну.
Стрина Синђа прво упита где јој је родбина. Пава одговори да је старији брат јамачно отишао да спреми кола, да јој отац и снаја јамачно још седе тамо под шатором, где их је отоич видела, а да јој најмлађи брат још ваљаде игра у колу.
Синђа се окрете и погледа свуд у наоколо.
— Благо теби срећна ли си.... само да ти кажем... ал прво да рекнеш драгичка — рече Синђа.
Пава је ћутала и гледала, не знајући шта да почне. Синђа се опет окрете и погледа по свету, као да је некога тражила у оној гомили.
— Но чек’ да се склонимо мало одавде; одидер амо да ти кажем нешто — рече она и опет дрпну Паву за рукав.
Кад се издвојише мало из света Синђа каза Пави за што је зове, наводећи ово:
Дошао, вели, некакав Турчин, хоџа, која ли је вера — брада му баш до појаса, а сва седа — па чудо живо што погађа. Ко му није отишао, томе није погодио. Има некакву старинску кожну књигу, те из ње ишчитава, па ти каже од прве до последње све што ће ти бити. Кад му иде толики други свет, хтела би да му отиде и она, Синђа, али сама не може, пошто хоџа све по две и две пушта да им меће белег а да иде с другим „жентурачама“ — мрзи је. Сирота је, удовица је, па мора од свакога да се склања и снебива. (У ствари цело село није могло дати џевапа стрина Синђи, а ко је хтео да остане на миру морао је просто њу митити). Јадној удовици најлакше је натрунити, па се боји да јој не извуку какав реп, ако би отишла с другом којом женом, јер најпосле, шта зна она шта јој хоџа може све погодити или прорећи, па што после да јој пуца брука по селу. А с Павом су своји; баш што и да чују не ће отићи никуд даље; а и она - Пава - штета би било да пропусти ову прилику, да не чује шта ли јој је суђено и ко ли је њен суђеник.
Ту Синђа гурну Паву: - „А онај црче за тобом! Јес очију ми! Лудује! Ал неће га шале
- Богами ће бити доцкан; тражиће ме моји; да је било мало раније!“ и т. д. поуми Пава да се изговара, али стрина Синђа не даде јој ни осолити. Заклињући се свим на свету, како је то ту близу и како ће оне то за часак свршити, она сподби Паву за руку и повуче је напред.....
Пава се устезала, али опет пође. Она је осећала и страх и наду, али осећај пробуђене радозналости био је јачи од свију других.
Ишле су брзо. После два три минута Синђа поврте у манастирску авлију. - Ама зар туна? — упита Пава зачуђено. Ја сам мислила да је доле у потоку. Их, да знаш, стрина Синђо, како ме мрзи улазити овде. Ове калуђерштине! Па онај жмирави, риђи накарет Мелентије. Неда ми проћи! Једнако намигује — испале му!
— Море какви калуђери! Ђаво ти узео и калуђере; нећемо ми њих ни видети — рече Синђа, грабећи напред.
Она поврте у лево и упути се манастирском „малом конаку,“ сави око угла, зађе с позадне стране и пође правце средњим отвореним вратима. — Куку, саме смо самците — рече Пава.
— Ћути! и ако смо; још боље! — прихвати Синђа.
Кад приђоше вратима на прагу се указа господин, који их дочека с осмејком.
- Гле, страна Синђе; гле и Паве! Откуда ви амо?
То је био писар Срећко, онај исти што му кнежев доктор отоич повери једну важну тајну и једну тугаљиву мисију. Писар у том срезу, Срећко се познавао са свима угледнијим људима, а Крсмановој кући (Павином оду) одлазио се толико пута и знао му сву чељад.
Поздравише се. Синђа мигну Пави, а Срећку рече: „Да те нешто упитам, господин ћато!“
Мрднуше мало на страну.
— Шта је, како стоји? — похита Срећко с питањем, пун нестрпљења.
Синђа га погледа оштро, набра веђе и процеди кроз зубе: „Полако! Где је хоџа?“
Срећко јој очима показа врата.
Добро, кад свршимо код њега ја ћу је увести у велику собу, а ти онда улази. Знаш!
- Је л што год обећала?... — упита Срећко, но Синђа се већ беше окренула, она ништа не одговори, само погледа Срећка озбиљно и врати се Пави.
- Питала сам га за хоџу — прошапута она Пави; за тим додаде гласно: „Хајдемо онамо!“
- Још тамо, још тамо, трећа врата, рече писар Срећко, показујући прстом.
Синђа напред а Пава за њом, уђоше на врата која им Срећко показа.
Нађоше се у повеликој посниској соби. На средини стајао је округао сто, а око њега две три столице; свуда у наоколо поред зида пружао се миндерлук — то је био једини намештај у овој одаји.
Соба је била пуна дима, а како се напољу већ био почео хватати сумрак, у соби је био готов мрак. Синђа и Пава, кроз овај дим и сумрак, једва су могле распознати шта је и који је у соби. Оне опазише огромну човечију прилику на миндерлуку. Крупан човек с дугачком белом брадом, збрчкана, дугуљаста лица, у турском дервишком оделу, седео је прекрштених ногу на миндерлуку, и пуштао дим по дим из шарене наргиле, што је чврчала ту украј њега. Место чалме оџа је био повезао око главе зајтинли калемћарку шамију, у десној руци држао је пушљик од наргиле, а левом се наслонио на читаво бреме сељачких чарапа, што су стајале поређане ту украј њега.
Синђа назва Вога.
— Бог ти помогао, млада — одговори хоџа.
Синђа гурну Паву и прошапута јој: — Погледај шта га је чарапа надобијао. Све цванцик и чарапе, цванцик и чарапе за један белег и једно гледање.
Синђа се обриса рукавом, помери се два три пута с ноге на ногу, па, отежући реч по реч, каза хоџи ради чега је дошла, и она и ова девојка.
Хоџа упита шта јој је та девојка. Синђа се окрете, погледа Паву и слага: — Па... ћерка ми је.
- Вала није - рече хоџа. - То не море бит’.. а кад би и било тако, ти би вала, снахо, била опака мајка. Можда си јој маћеха, али мајка, бела ниси.
Синђа се узврда; хоџине речи погодише је. - Што! Богме јој ја лепо желим.... Но дед јој мети белег....
Хоџа викну девојку и рече јој да му покаже десни длан. Пошто га је загледао и с десна и с лева и пребројао неке рецке на длану, он задиже мало рукав Павин, опипа јој руку до лакта, опет је узе за длан и, гледећи је право у очи, рече:
- Богме си лијепа. Богме ти је и срећа лијепа, а биће ти, ћерко, по памети. Сваки свој ксмет ево овде носи - он куцну Паву прстом по челу. Затим настави:
— Као но ти лијепа ружица у ђул-башћи, као но ти једра зрела јабука на витој гранчици, така си, бива, ти. Ко год мине крај ружице оће му се, бива, да је узбере; ружа мирише и опија, и што год се назвало иксаном не море проћи крај ње а да му срце не закуца и да
Старац на један пут ућута, али ово прекидање говора изгледало је неприродно. Видело
После подужа ћутања оџа проговори уздрхталим и потресеним гласом
— Ћери моја! Јеси ли гледала јагње доведено пред кућу и везано за шљиву. У кући оштре нож да га закољу, а оно мирно и невино стоји и повјерљиво гледа наоколо, неслутећи никаква зла. Тако си и ти амо доведена на закла...
Хоџа не доврши свој говор. У који мах он изусти пола последње речи, побочна врата на соби одскочише с треском. Писар Срећко упаде у собу као бесан, и још с врата повика шкрипећи зубима: „Ћут’, стрвино, ћут’ главу ћу ти разбити.“
За тим се окрете Пави, додирну је руком по леђима и упути је у побочну собу. Синђа и сама пође за Павом. Срећко рече да пређу у другу собу и да га причекају, затвори врата за њима и окрете се хоџи. Са стиснутим песницама над
— Што ме превари, што ме слага, стрвино матора, што ме слага?!
— Слаго те нисам ништа; - рече хоџа мирно, усркујући дуг дим с наргиле — рекао сам да ћу дјевојци казати оно што је за њену срећу, па сам тако и учинио.
— А не - рекох ли ја теби, животињо, да девојку треба спремити.
- Јес, то си рекао ти, али то нисам рекао ни обећао ја — примети хоџа.
- Па што ми не рече одмах да нећеш, стрвино — цикну Срећко и стегнутом песницом дерну хоџу по глави.
Старац се испрси, спусти наргиле, прекрсти руке на груди, подиже главу и потражи Срећков поглед, па, гледећи га право у очи, поче климајући главом.
— Безумни младићу! А зар си могао и за часак један помислити, да ћу ја - хоџа махну руком низ дугу, седу браду — да ћу ја, слуга божији, постати ортак и помоћник твој у твоме разврату и кварежу! Зар код толика света вашег нађосте мене, човека туђе вере, да вам ја благословим курварство ваше!.. Ето вам ваших калуђера; обратите се њима за таке услуге....
Блед као смрт, Срећко прискочи хоџи и опет га мазну песницама по глави. Хоџа поуми да се исправи, но Срећко га стегнутом песницом понова удари у груди тако јако, да се старац устури натраг, простења, но опет се брзо поврати и седе, с истуреним прсима као и пре.
— Неваљали сине! Не боле ме твоји ударци — но ме боле што ме прљаш додиром твоје грешне руке. Развратници! Вуци у јагњећој кожи! Бог вам је поверио овај народ да га браните као добри пастири, а ви га сами кољете. Оскврнили сте и свете домове молитве; од богомоља сте направили храмове стида и разврата. Па још и мене хоћете да увлачите у ваше ђубре... И бијете ме што нећу с вама у грехе ваше.
Ове последње речи хоџа је изговорио под ударцима Срећковим. Он је прво почео говор полако, али кад га Срећко удари, хоџа поче говорити гласније, после је говорио све јаче, и на послетку његове речи пређоше у праву вику. Срећко га удари два три пут шаком по устима и привика:
- Ћут’! ћут’! умукни или ћу одмах наредити да ти запуше уста и да те вежу и баце у подрум.
— А шта би друго и могао учинити такав неваљао човек као што си ти — рече хоџа мирно.
Хоџа је грдно прошао са свога „упорства.“
Његово је житије кратко. Више од 10 година узастопце он је долазио на вашаре, светковине и саборе у овоме крају. (Родом је био из Босне али је причао, да су му се стари одувуд однекуд доселили у Босну). Обилазећи тако вашаре и саборе он је био завео оваку праксу. Обично је путовао још с једним шипарцем. Кад дође у какво место, он разгледа околину, избере гдегод у близини какво згодно склониште за се — обично какав трњак, бурјан, или другу какву травуљину; ту, на два коца, разапне двоструко платно налик на мали чадорић, простре своје сиџаде; крај себе метне тестију с водом и једно црно сандуче. У сандучету је носио своју свештену књигу, из које је погађао судбу, шта ће коме бити до послетка, а ту је држао и паре које добије. Дечка је обично слао да огласи по вашару његово присуство, и да му доводи муштерију.
Долазиле су махом жене, он их је примао све по две и две. Свакоме је прорицао шта ко хоће, било прошлост, било будућност. Гледао је у длан; гледао је у воду и бацао белеге; најпосле ишчитавао је судбину из књиге; за све то плаћало се цванцик и пар чарапа. Ко је желео да
Десет година усастопце долазио је тако хоџа у Балканију, обилазио вашаре, добро пазарио и нико му није сметао.
Тако је дошао и сад на ову светковину. Своју „престоницу“ био је подигао доле испод манастира у бурјану, недалеко од манастирске чешме...
Ту је добро пазарио цео дан. Кад би око заранака ненадно бану срески ћата Срећко, навика на онај свет и разагна га; избруси хоџу и нареди му да пође за њим у манастирски конак; пандурима заповеди да понесу хоџине ствари.
У оној истој соби, где је мало час Срећко изударао хоџу, пре по сахата њих двоје су се бајаги споразумели. Срећко је прво претио хоџи да ће га казнити за обмањивање света и ширење сујеверице по народу; после му је наговестио како би му најзад могао баш и опростити, ако му у једној ствари буде на руци. Ствар је лака и проста. Мало час доћи ће хоџи једна девојка с једном женом. Хоџа треба да рекне девојци како је убрзо чека голема срећа, како је у њу заљубљен један велики господин и како ће и они
- Ствар је проста, реци девојци ето ту је и ту твоја срећа, и то ће бити доста. Женскадија верује у твоја прорицања, и то ће помоћи - тако је ћата завршио свој говор. Хоџа је ћутећки климао главом. Само што на послетку рече:
- Хоћу, вала, баш ћу јој казати где јој је срећа!
Ћата је ово примио као пристанак хоџин. Како се ствар после свршила - видели смо. Место да помогне, хоџа је покушао да одврати девојку да не подлегне.
Мисао да и хоџу употребе у овој ствари пала је Срећку овако:
После разговора с кнежевим доктором Срећко пође да нађе згодно лице преко кога би добавио Паву у манастирски конак. Одмах се намери на „стрина Синђу.“ Њу је Срећко познавао још из раније. У два маха она је њему чинила сличне услуге, у приликама кад је господин ћата тражио те „створове“ (како он вељаше у шали) за своју душицу.
Истина, Синђа је била Пави рођена стрина. То је до некле могло и отежати ствар. Но, Срећко, Хубава мома род нема.“ А веровао је и у благотворни утицај „презрена метала.“ Он је имао од кнежева доктора усмено овлашћење да може на ту „комедију“ потрошити 50-60, па у крајњем случају и до 100 дуката, а за те паре може купити 20 Синђа; купити им и душу и тело.
Опит је одмах показао да је Срећков рачун био тачан. Понуђена, Синђа се с почетка устезала, мислећи да ће јој се, као оно пре, понудити 5-6 цванцика. Али кад јој Срећко рече да је то за кнеза и помуљи јој пет „минџурана“, прихвати стрина Синђа оберучке и одмах похита да што пре свршава ствар. Домишљајући се како би најлакше извела Паву, Синђи првој паде на ум да је изведе доле у поток, где оно хоџа погађа.
Чим Синђа помену хоџу окретном Срећку одмах паде на ум мисао како би се и хоџа могао згодно употребити у овој ствари. Брзо је скројен читав план и Срећко је одмах приступио његовом остваривању. Како му се наде не испунише видли смо мало час.
Но хоџа је скупо платио за ћатине „преварене наде.“ Срећко је извршио своје претње. Хоџа је прво свучен у подрум, ту је провео целу ноћ везан за дирек; сутра дан извели су
Тако је грдно прошао хоџа.
Кад се нађоше саме у побочној соби, Синђа покуша да изглади рђав утисак, што га хоџа беше учинио на Паву.
— Јамачно пијано! — поче Синђа — старо, а дохватило се негде ракичине....
Но Пава је пресече.
— Нећу тако, стрина Синђо! Овде се са мном тера читава комедија. Ја нисам дете. Зар не видим шта се ово ради. Па што ме ту вараш. Ви неког ђавола хоћете овде са мном — рече Пава сва црвена као паприка од једа и узбуђења.
- И ју, тешко мени... Није, здравља ми, ћеро. Зар би ја тебе навела на какво зло. Толико ми било зла мојој Стани, колико ја теби желела... — правдала се збуњена Синђа.
- Па кад није ништа шта онда кријете? Што ми ниси одмах казала шта је? Што ћемо ми овде? Што си ме доводила амо? Зар ја не видим да смо хоџи дошли само преворме ради.... Ја ћу сад да идем, никака посла немам овде — рече Пава љутито.
Синђа је дотле била блага, чисто збуњена; она је са страхом пратила сваки покрет, сваку реч Павину. Но сад на један пут она се чисто измени; њено лице доби нов, подругљив, скоро пакосан израз. Са затуреним рукама на леђа, крупним корацима она је мушкобанасто ходала по соби и чисто кивним погледима мерила Паву од главе до пете, док је ова говорила последње речи.
- Да идеш! — рече сад Синђа подругљиво. - Па иди! И није за козу сено, што рекли неки. Силом баба у рај! — не иде. Ја сам те амо довела за твоју срећу! Ја баш нећу с тога понети свиле и кадиве. А ти кад не умеш — ко ти је крив? И ко ће још теби умостити кад ти и поред једног кнеза још нешто пробираш....
Синђа се беше захуктала, те узе говорити много што шта, што или није мислила никако ни казивати, или је рачунала да то каже Пави тек поступно, поистија, спремајући је поиздаље. Но сад је цео тај план „поступности“ био покварен. Раздражена, љута, видећи где сва њена мука хоће да буде за луду и да прође забадава, Синђа изручи сад на један пут све — и баш то, за што би се могло мислити да ће покварити делу ствар, баш то је ствари одлучно помогло.
У почетку Синђина говора Пава је прво
Али Синђа је говорила све даље и даље, и Пави је постајало пред очима све јасније и јасније. Кад Синђа заврши последњу реч — Пави је већ било све јасно.
Чим је Синђа почела уплетати у свој говор кнежево име, Паву прође нека дрхтавица, и што се то име чешће помињало, Пава је све више дрхтала... Кад Синђа престаде говориш, Пава бризну у плач.
Она није плакала гласно, она није давала јава од себе; из њених плавих, лепих очију лила је само суза за сузом, а она, бледа, тужна, гледала је у Синђу измученим погледом, а тај поглед као да је говорио:
„Милост, добри људи! Спасавајте ме, ако овде још има што за спасење... Али ја га волем, волем, волем... ја сам његов роб, ја сам готова на све, па за што ме онда карате!“ ...
Јес, Пави је сад све било јасно; у њеној збуњеној глави као из неке магле разговетно се појављивала сад ова слика:
Кнез Мутимир стоји на далеком вису; стоји окренут њој, стоји са раширеним рукама и он је виче, зове, моли, он за њом жуди, он је тражи, он је хоће, он је чека —- или све то ствар је само једног тренутка, а тај тренутак промиче,
Јес, Пава је то јасно сазнавала да пред њом стоји избор, али избор који се мора одмах извршити. Она или треба одмах да иде, да зажмури, да се преда, да за тренутак позна рај, а после?... Она није знала шта би настало после, али што је она јасно знала и целим бићем својим разговетно осећала — то је, да би она за тај један тренутак незнане рајевине дала све: прошлост, садашњост, будућност, родбину, браћу, старе родитеље, цело блаженство, сву срећу своју, све, све, све....
И сад се ваљало решити: или се машити и ухватити тај тренутак, или га пропустити да промакне и да са собом однесе све, и ону срећу, која на један пут као да беше слетела с једне лепе звезде, и ону страховиту жудњу, која тако топло разгрева груди, и ону наду, ону тако нејасну, али тако слатку, тако неисказано слатку наду...
Јес, Пава је јасно сазнавала да се налази на такој раскрсници, да стоји пред таким журним, неодложним избором.
На једну страну вукло је срце, на другу оно мало памети, што још беше остало.
Јадно девојче! Куда да окрене, шта да избере?
За њу је тај избор био у толико тежи, што га је она сама морала вршити, што је само од њене добре воље зависило на коју ће страну корачити. О, како би јој лакнуло кад би сад било кога да је нагна на једно или на друго. Она, која је мало час била решена да одмах одлази одавде, сад је страшљиво гледала на Синђу и стрепила да јој ова опет не понови отоичње речи „Па иди!“
Пава је брисала сузе, кад се побочна врата отворише; Срећко је био свршио своје песничање с хоџом, он уђе, с усиљеним осмејком на уснама.
— Е, кандило му његово, што ме искида, стрвина! Не памтим да ме је ико икад овако напсио као он — поче Срећко, но у тај мах он угледа Павине сузе.
— Шта је теби, сеја Паво? Што си плакала? Збиља, стрина Синђо, за што је Пава плакала?
— За што? За то што је луда! Место баш данас да пева и да хвали бога, а мене и тебе, ћато, у руку да љуби — она ето лудује — рече Синђа набусито.
Ове речи Синђине наговестише Срећку да ствар с Павом не стоји како ваља. То га је грдно кидало. Још никад није више угађао и никад му није горе испадало. То му је убијало и вољу за рад и наду на успех. С тога се олучи да и с Павом буде кратак и одсечан.
Познат с њом још из раније (у своје време Срећко је покушавао да ашикује с Павом) он јој је могао рећи све отворено па црно бело, како избере.
Прво он каза Пави како је кнез просто заповедио да му се она доведе, „а чик који би смео не послушати господареву заповест.“
Одмах за тим Срећко похита да објасни даље:
— „Истина нико не зна шта је у глави господаревој. Можда он зове Паву просто с тога што му се допао онај њен вез на рукавима; па хоће да га види из ближе. Могуће да је то, а могуће и да није. Најпосле ма шта да је, Пава ништа не може штетовати, а увек је добро кад је човек унапред спреман на све.“
Ово је био као неки увод. После њега дошло је отворено питање: Шта би Пава бајаги могла махнисати кнезу?...
Наравно да Пава није могла наћи кнезу никакве махне.
А кад је већ тако, онда је ствар проста — ваља отићи горе, тамо је и кнез, а поћи ће
Овај ходник спајао је мали конак манастирски с великим, он је изводио право на широке степенице, које воде на горњи спрат, где су сад биле одаје кнежеве.
Обрнув се с прага, Срећко рече: „Хајдете, ево овуда за, мном.“ И доиста обадве женске главе пођоше за г. ћатом ћутећки.
Пава је осећала како јој срце лупа, како јој се ноге скратише, али она је ишла, чак је осећала како је нешто мами и вуче тамо, тамо у ону непознату маглу, у онај сјај, у она незнана места где је он.
Синђа је ушла заједно с Павом у кнежеву одају, али она није дуго ту остала. После неколико тренутака њој приђе доктор и прошапута јој на ухо:
- Да се уклонимо ја и ти, снашо, одавде; ми смо овде залишни. И, полако, на прстима, доктор и Синђа изађоше из одаје, и не јавив се кнезу, који у тај мах стајаше с Павом крај прозора, загледајући кроз сумрачак вез на њеним рукавима, и запиткујући је нешто о томе.
Млади кнез и лепа Пава седели су једно до другог на канабету. Он узе њену десну руку и мету је себи око врата; леву њену руку узе у своје две шаке, помилуши је, па је онда притиште на усне и обасу пољупцима.
— Волеш ли и ти мене, голубице моја — упита кнез.
Пава не одговори ништа на ово питање, но само порумени. Кнез понови исто питање. Пава сави главу у страну, после је опет поврте и, место свака одговора, она притисну кнезу дуг, страсан, топал пољубац у сред румена образа.
Тиме је она казала све.
Газда Боја Крсманов седео је под шатром са својом љубимицом снајом Анђелијом, кад оближњем столу приђе Ралека Јовкин, позната сеоска пијаница, и како дође, он одмах начини ларму да сви у њега погледаше.
Држећи се оберучке за сто, и климајући главом час на једну час на другу страну, Ралека викну:
- Како ко, ал наш газда Боја најбоље... Родио лепу кћер, па му сад све ласно! С ким хоће, с тим се може ородити... Ђенерал, полковник,
У томе механџија прискочи Ралеки и поче га гурати.
— Хајд одлази, немој ми госте узнемиравати. Знаш ти шта говориш! И ти у твоја пијана уста још и кнеза узимаш! Хајд марш!
Али пијани Ралека није се дан лако избацити. Он узе још више викати.
— Јес па шта!... Загледао се кнез у лепу... Вечерас ће да му је воде! Хо, хо! Ала ће, као јаребицу, да је преко...
Пијани Ралека не могаде довршити своје погрде. Газда Боја, механџија, механски момци и многи сељаци бејаху прискочили, и по Ралеки су сипали ударци са свију страна. Беше притрчао и срески пандур; Ралека је већ био оборен. За руке и за ноге њега су већ вукли да га избаце напоље, но он се онако пијан копрцао, отимао и једнако је сипао погрду за погрдом, ма да му је њушка већ сва била крвава од удараца преко зуба...
— Па јесте. Шта ме бијете!... То цео свет говори.... Одведе кнез Паву.... Ћата Срећко је проводаџија!
У томе стигоше још два пандура. Пијанога Ралеку, свега крвава и изубијана, одвукоше У хапсу....
Срдит и натмурен, газда Боја викну механџију да му плати. Механџија дотрча и ваздан се вајкао и извињавао што се „тревио тако рђав случај.“ Пијанца је већ грдио на сва уста.
Боја плати ћутећки, па пође са снахом да потражи другу чељад своју.
Сем Боје, домаћина, из велике Крсманове куће бејаху дошла на ову светковину још и два сина Бојина, старији Радован, Анђин човек, и млађи Грујица, још нежењено, угледно момче, а са њима и њина лепа сестра Пава, која је била млађа од обојице.
Боја са снахом приђе колу — свет се већ беше проредио — а од бојине чељади ту не беше ни једно.
— Где ли су то, боже! И што се ја, убио ме бог, одвојих од Паунице — вајкала се Анђелија...
Она упита онде две три жене, видоше ли где кога од њених, и само што чу толико од једне
— Јамачно су горе код коња; спремају ваљада кола — рече чича Боја.
Пођу горе и на по пута стигну Грујицу. Он је ишао у гомилици момака и девојака, и баш у тај мах вијаше једну девојку да јој отме цвет. Кад угледа оца — застиде се. Снаја га одмах викну и упита га где је Пава. Но Грујица није ништа знао. „Ја сам мислио да је с вама. Ваљада је горе с батом“ — рече он.
Боја је ћутао, али је осећао као да му је на прси пала читава стена.
Тако пођу даље. Анђелија би прво испричала деверу шта је трабуњао пијани Ралека, али се бојала свекра. А Воја је само ћутао и дувао кроз нос.
Дођоше на избрежак где су била кола. И овде се било проредило. Многа су кола поодлазила; нека су се баш сад кретала. Људи су се поздрављали, праштали се, натезали последњу оканицу „за срећна пута и срећна останућа,“ галама се дизала на све стране.
Боја са својима окрете месту где су јутрос оставили кола. Још из далека угледаше Радована, водио коње на поток да их напоји, па их враћа. Али око кола нигде се није видела Пава.
И стари Боја и млади Грујица и Анђелија преплашено су гледали на ту страну. Видели су кола, видели су слушче како истреса и савија коњске зобнице, видели су чак и голема шарова како се испрућио испод кола — само Паве није било!
Боји се одсекоше ноге; једва је корачао; није знао како пређе оно неколико корака што га је још делило од кола.
Кад приђе колима Боја се оберучке ухвати за шариге — можда и за то да не падне — погледа у кола, баци поглед свуда у наоколо, чак загледа и под кола, после опет обухвати погледом целу околину, а поглед му је био помућен, лудачки, поглед који је страшно било видети. Тај тешки, оловни поглед Боја спусти на Радована. Блед као смрт, гласом промуклим и рапавим он прошапута сину: „Камо ти сестра?“
Овде није просипано много речи. Пијани Ралека имао је право. Ништа друго не може бити. — Пава је уграбљена и одвучена у конак; стара, поштена и чувена кућа Крсманова осрамоћена је. Лозинка је: спасавати или светити. Спасавати част ако је још жива; светити нанесену срамоту, ако је част већ погинула.
Старац хтеде поћи сам доле конаку да потражи кћер.
„Ја сам отац; мени то најбоље личи да је осветим, ако је за освету.
Али синови му недадоше ни поменути. Они су браћа, они су синови; ако икоме, њима је дужност да спасу сестру и да освете очеву част!
Но сад се опет бојао старац да пусти обадва сина. Млади су, ватрени, частољубиви, а оружани; пашће у јарост и починиће триста чуда..
Преломе тако да Радован и отац иду, а Грујица да остане са снајом.
За све време док су се мушки око овога споразумевали, Анђелија је нечујно цвилела, ударајући се кришом песницама у груди, и шапућући: „куку мени, куку, куку мени!“
Боја и Радован одоше. Као на крилима слетеше они доле манастиру. Уз пут разабраше од неких жена да су виделе Паву где са стрина Синђом оде некуда тамо манастиру.
— Ето, ви’ш несреће! „Са Синђом“! јабогме, Синђа јој је врат и сломила — рече Радован.
Упуте се право конаку где је био одсео кнез. На капији хтеде их задржати стража, но
Ушав у авлију они угледаше на вратима женску прилику у сељачком руху. Чим их виде ова жена брзо врдну и сакри се унутра. И ако је био већ сумрак, они у овој жени познадоше стрина Синђу. Пава је дакле у конаку. За њих је то ван сумње.
На уласку у конак пресретоше их гардисте. Радован је служио у војсци и знао је мало овај ред. Он упита за дежурна официра и рече да имају код њега врло прешна и врло важна посао.
Пусте их пред дежурног, но он не бејаше сам.
Боја нагласи да имају „голем један посла“ и да им ваља говорити на само. Дежурни их уведе у побочну собу.
— Господине, зло је што се чини у овој кући — поче Боја.
— Ћути старче! — пресече га дежурни.
— Господине, нама је уграбљено једно чељаде. Моја сестра, девојка, довучена је у ову кућу да овде буде осрамоћена — рече Радован.
— Еј ти, брате! Пази ти шта говориш! За таке речи ја ћу тебе сад ухапсити! То је лаж! — одбрецну се дежурни.
— Да ме ухапсиш!... Није хапса ништа, мој господине. Ја сам дошао амо да погинем. Но одмах нам чељаде амо дајте! — поче Радован.
Дежурни плану, он стуче корак назад, удари ногом о патос и викну:
- Гле безобразника! Ти мени да заповедаш!..
Чича Боја прискочи и обиште око официра. Сину рече: „Не тако, Радоване“, па пристаде дежурноме.
- Није лаж, господине! Зар би ми на лаж пошли и без големих једа амо дошли! Није лаж, а кам’ да је. Но, господине и сине мој, помози, по богу син да си, да се прође о што мање бруке и срамоте... Деца су ми плаховита да не легне крв, да ми се кућа сасвим не ископа.
- Ама ко вам то каза да је девојка доведена амо. То не може бити! Ко би то смео чинити! Ко вам је то казао? — рече дежурни чисто чудећи се.
— Ти јамачно не знаш, господине! Али девојка је ту.
Но дежурни опет прекиде Боју.
— Ама где ту старче? Код кога би овде могла бити! Што је официра све је сад било у мојој соби, овде напред. Код њих није...
— Није код њих, но код кнеза — одсече Радован.
Официр хтеде навикнути, но Боја га претече...
— Јес господине слободно знај да јесте! Код кнеза је! За њега је и уграбљена; за њега је доведена, за њега је све зло учињено. А и ко би смео тако што учинити без њега и преко његове наредбе!
— За њега!... Море, несретници, ви ћете пропасти ако то.... не буде... — поче дежурни, запињући код сваке речи, као оно човек који се толико занео за мислима, да на речи и не пази.
— Пропали смо ми с тога што то јесте, а камо среће да то није, па проста му свака друга пропаст! — рече Боја, после настави брзо.
— Но ствар није за чекање, господине. Похитај синко, ако бога знаш! Јамачно, и сам имаш деце или родбине! Помисли каква грдна срамота! Куку мени, шта под старост дочеках, кукавац сињи!...
— Ама, ко вам је то казао да је амо доведена... и да је.., овај!... т. ј. ко вам је све то казао? — опет упита дежурни, муцајући, и пође по соби крупним, немирним корацима.
— Видели људи, господине!... Видели!.. По механама се чак говори! Последње пијанице тиме уста испирају! — поче Боја, а сузе му заблисташе у очима.
Радован додаде.
— Па она роспија, Синђа! Је л је сад видесмо!...
Боја прихвати:
- Јес, и то! Мало час видесмо овде жентурину што је девојку јамачно и домамила.
— Па где је та жентурина? — упита дежурни.
— А ко је зна. Зар је у овој пуштињи једна и две собе, па да човек зна где је. Смотрисмо је ту на прагу. Штуче некуд амо унутра.
И ако је разговарао, дежурни је све до сад једнако мислио о овој ствари, и то упорно мислио, и непристрасно и хладно судио. Он је решавао ово једно једино питање: јес или није!
И сад је питање било решено; решено је са јесте. Оно што му се у први мах учинило тако чудно и невероватно, сад му је изгледало сасвим природно и тако просто, да управо није знао како би друкчије и могло бити. За дежурнога није више било никакве сумње. Старац је говорио истину. Ови људи имају право.
Дежурни осети како му нешто застаде у гуши, испречи се као песница, а после, рапаво и кисело, здера низ груди. Он се на један пут беше загрцнуо. Он изађе из собе, махнув главом на сељаке да га очекну.
Не потраја дуго дежурни се врати с кнежевим доктором. Још с врата доктор повика:
- Шта је? Шта тражите ви овде, газде? Каква девојка?
— Наша девојка — одговорише Боја и Радован скоро у један глас.
— Па где вам је та девојка? Што је тражите овде?
— Тражимо ту с тога што туна и јесте — одговори Радован.
— Туна! јесте! — рече доктор подругљиво, осврнув се Радовану — и ти баш знаш да је она туна...
— Знамо, господине, на нашу несрећу, а боље би било да сам јутрос врат сломио кад сам амо пошао, па да сад ништа не знам!... Но те молим, господине, и живим те богом кумим, скидај ме с ове ватре — пуштајте нам чељаде — рече Боја.
— Чујеш старче, овде нема никакве твоје девојке, али баш и кад би била.,.
Боја га пресече.
— Има, има, господине; ту је она.
— Ама где ту? — подвикну и обрецну се доктор — где ту кад ја кажем да је нема.
— Ту је код кнеза — рече Радован кроз зубе, а очи му се почеше наливати крвљу.
— Јес, код кнеза! — потврди и Боја.
— Код кнеза? — повика доктор, ударајући гласом на последњу реч; после настави тихо — Добро, кад би баш и била код кнеза, па шта, зар би је ти смео искати?
Радован погледа доктора мрко и попреко.
- Зар би је смели чекати! Па што смо дошли амо!
- Али кад је кнез не би дао? — упита доктор даље.
- Кад је не би дао! — Радован шкргутну зубима — Ја бих таква кнеза, убио; убио бих га... убио бих га као... — Радован се загцну од гнева, после једва прошапута.., —. као пса!... - То и није кнез! Зар би то био кнез, који краде по саборима сељачке девојке! — додаде Радован узбуђено, пошто је мало ћутнуо.
- Много си жустар, момче! Убио би га! А зашто би га убио? За то што хоће да усрећи једну девојку, и њу и све њене - рече доктор као зачуђено.
Боја отресе крај од ћурчета.
- Џаба таке среће, господине. Нека је она од нас три дана далеко. Несретна је то срећа коју човек тражи у срамоти својој.
- Па шта ба, ти, старче, могао желети више за своје дете, но да је у милости код кнеза? Где би њој могло бити лепше, а вама корисније? - Наравно, ово говоримо кад би нешто у истини било, као што није! — опет настави доктор.
- Ама шта у милости, господине! У каквој јадној и несрећној милости! Шта! наложница кнежева да буде, да буде његова блудница!
— Што наложница! не мора бити наложница.
- Него шта? Ваљаде би била кнегиња! Прођи се, бога ти, господине, ћорава и грдна посла...
— Не кнегиња, али зар нема толико других угледних чиновника за које би је кнез после могао удати — рече доктор.
Боја га пресече:
— А што кнез да удаје туђе девојке! Но јес, јес! Ти си то већ протумачио. То би било после! И то се без зазора говори у сред кнежева конака; и то се прича у очи једноме оцу! Господине, господине, поштеди бар једнога несретна старца, да не мора слушати срамоту свога рођенога детета.
Боја се загрцну, али он брзо опет настави. — Ја не знам, рече он хватајући се оберучке за главу — не знам, или су ово настала последња времена, или сам ја луд, или ви нисте Срби но некаква друга вера! Шта ви говорите! Девојка курварством да купује срећу своју. Она прво пролази кроз блудничку ложницу, па тек онда иде у цркву и стаје пред олтар с девојачким венцем на глави. И младожења зна сву ту стидну лаж,
- А по селима, кад пре удадбе по два пута копиле, онда то није ништа — примети доктор подругљиво.
- То је несретан случај, господине! То је као кад се човеку упали кућа, или му плане и изгоре саденуто жито у камари. То свак жали, али нико не одобрава — рече Боја.
- Само што се таке „паљевине“ код вас чешће дешавају. Кад девојке не би друкчије губиле своје девојаштво, оно, што учини један владалац, не би се ни познало — рече доктор.
- Гори се угледа на бољега. Кад кнежеви тако газе образ, шта је стало за другу простоту? Но није нама сад до тога, господине. Ми смо дошли за наше чељаде — рече Боја.
— Нема, старче, овде никаква ваша чељадета, ја сам ти већ казао једном — рече доктор немарно.
— Шта нема! Мислиш нисмо ми видели ону роспију матору, што је овде кријете викну Радован.
- Ћути ти! Гле ти њега! — окрете му се доктор.
Но Радован викну још више:
— Да ћутим! а што да ћутим! Није ово Романија да отимате девојке!....
После се окрете оцу:
— А што му ти гледаш ту на хатар! Што му не подвикнеш! Он нас овде заговара, а тамокана!... они... Јабогме!
Доктор се нађе у неприлици са ове вике. Он се окрете старцу.
— Чујеш ти, старче! ти си паметнији човек; реци овоме твом будали да се не дере! (Радован се обрецну осорљиво: јес! будала! но да отимате девојчиће је л’! Пресешће вам, вала), на ходи овамо да ти нешто кажем.
Доктор узе старца на страну. Подуже су шапутали. Махом је говорио доктор, а старац је само вртео главом. Цео разговор није се могао чути; долетале су само поједине испрекидане речи; — „довека сретан“... „пуна кућа“..... „Пуна је она била и до сада, богу хвала“ чу се гласна примедба Бојина. После су опет долетали одломци.... „сретнија од свију“.... „намесити свету колача“... „прота, начелник, и они би“..
Овде Боја прекиде доктора,
— Јеси ли жењен, господине, и имаш ли деце? — упита Боја гласно.
— То те се слабо тиче — примети доктор.
— Тиче ме се; кад имаднеш женске деце, сети се ових твојих речи! Онда нећеш мислити овако! Могао бих и више да ти кажем, али нећу. Нису ми крива невина деца! — рече Боја и пође из угла.
— Ама да ти кажем — рече доктор сломијеним гласом.
— Нећу ништа више да ми казујеш! Чувај то за себе. Него дете ми дајте! — рече Боја одсечно.
— Јес, чељаде наше! — викну Радован.
Доктор се згледа с дежурним, он му проговори нешто неким страним језиком.
— Хајд изађите — рече дежурни.
— Куда ћемо? Ми одавде нећемо без девојке. Девојку нам дајте — викну Радован.
— Море не будали, изађи овамо, да се нареди што треба — рече дежурни.
После мала устезања они пођоше. Доктор и дежурни поведоше их ходником. На вратим им доктор рече.
Хајд сад идите; распитано је; ваше је чељаде тамо где је играла коло; ту ћете је наћи. Хајд сад.
Ово је било на ниским степенима, при изласку у авлију.
— Јок ми — рече Боја, окренув се. Без девојке не идемо!
— То није истина да је тамо; она је још ту — викну Радован. _
— Ми одавде живи не идемо — понови Боја.
Но доктор тако брзо и неочекивано и тако вешто згурну низ степенице прво једног на другог, да се за тили час обојица нађоше на земљи.
Али они се опет окретоше и нагоше уз степене.
- Нећете тако! — викну Радован.
— Да видимо је ли ово турски зулум - викну Боја.
Доктор плану. Он викну стражи: „вуците ове, вуците их на поље.“
Војници притрчаше, дежурни се колебао; доктор је, уздржавајући глас — викао: „водите их“ - Боја и Радован извише се од војника, који се око њих бејаху склептали, искочише на сред авлије и направише читав урнебес. Прво Боја извуче пиштољ, окрете га у вис и испали. Добро набијена цев рикну као прангија, а Боја запе из свег гласа, што га грло доноси: „А.. а..а.. ј потеците у помоћ, отеше нам девојку“!
То исто учини и Радован. И његов пиштољ грмну, а његов крупан мушки глас одјекну и
У авлији се направи лом. Војници се склепташе око Боје и Радована. Обојица с пиштољима а Радован и с ножем у руци — они су викали војницима: „не ближе, погинућете,“ измичући непрестано назад. С поља се поче прикупљати свет и низати око плота. Брука је била голема.
Дежурни официр дотрча Боји и Радовану. Он их узе чисто молити и једва их склони да спусте пиштоље. Војницима викну да одступе; нареди да се свет око плота растера. Боју и Радована узе на страну и уверавао их је свим на свету да је учинио све што треба и да је девојка на пољу.
Разјарен чича викао је очајно. Из његових уста излетале су страшне речи. Дежурни га је једва мало умирио. Морао му је обећати и зајамчити сам лично да му покаже где му је ћерка. Једва се на тај начин ствар мало утишала. Беше пришао и доктор, да изведе Боју и Радована до капије.
— Што направисте ову бруку за бадава! — рече доктор.
— Бруку градите ви — обрецну се Боја. — Ми смо образ бранили!
— Чудан образ! Образ у кецељи — рече доктор.
— Не знам ја ваше Звониградске куке и закуке. Код нас се за образ гине! Такав је наш адет! — одсече Боја.
—
Боју и Радована испратише. Нису пошли они ни 100 корака, кад у мраку угледаше две женске прилике, где грабе уз брдо, као да долазе одонуд из преко манастирска потока. Радован викну:
— О, Паво!
Женске застадоше; прво подуже не би никаква јава, после се чу мек, пријатан, али уздрхтан одзив..
— Ој!
Боја и Радован познадоше Павин глас!
Сутра дан Растислав је био рано на ногама. Још бејаше мрак на пољу, а он је већ био устао
У коњушници још је било тихо и мрачно. Једна једина лампа, чађава и поцрнела, висила је о средини таванице, осветљавајући мутном светлошћу једва најближу околину. У коњушници се осећао оштар, али пријатан мирис свежа пролећна сена. Са свију страна чуло се звучно врускање зоби; то коњи својим снажним зубима жрвњају крупну суху зоб. По где где чује се како коњ фрче у зобницу, или тако дубоко увуче ваздух да ти личи на тежак уздисај. Слуге устале те дале коњима зоб, па опет прилегле да дремну док коњи позобају, а после ће устати да их отимаре, напоје и спреме.
Из једнога угла чуло се гласно хркање некаква успавана момка. Овда онда одјекивао је кроз тиху коњушницу појачи, случајни ударац коњски о дрвени, подлубљени патос коњушнички.
Само један од слугу беше будан. Кроз многе коњске ноге, он се видео чак тамо у углу, како седи на патосу међу коњима и према маленој свећици, прилепљеној за даску, крпи своје јахаће панталоне. Најбоље му се видело погнуто теме и половина погрбљених леђа. Крај њега се димила упаљена цигара.
Растислав га упита из далека.
— Јесте ли намирили коње, момче?
Слуга диже главу и погледа у мрак.
— Ко је то тамо? — упита он.
— Ја сам — одговори Растислав.
— Па шта ти је мало ноћас? — упита слуга и опет се саже своме шаву.
— Ништа, гледам да ли су спремни коњи.
— Одвали! — рече слуга, пресудно, растежући парче коже којим је ваљало потшити панталоне!
Растислав се осмехну и изађе из коњушнице. На пољу је још било тавно. Он се врати у своју собу и наслони на мек диван. Једна разбуђена ластавица, управо над његовим прозором, баш у тај мах отпоче своју дугачку јутрењу песму. Растислав је узе слушати.. Сан га превари.
Кад се Растислав понова трже, прозор више његове главе већ се беше сав ражарио у јутрењем руменилу. Он скочи и одмах изађе напоље. Дан се расвануо и манастирска авлија већ почела оживљавати. На све стране видело се журно спремање за пут.
Растислав се зачуди кад виде да је и кнез већ на ногама. У једном углу манастирске авлије кнез је стојао и гледао како се играју два
Растислав предусрете кнеза с пуно ледене учтивости.
— Погледајте их шта раде! — рече кнез још поиздаље, сав радостан. ^
Растиславу не мрдну ни једна цртица на лицу. Он остаде хладан, озбиљен, скоро натмурен. На кнежево показивање паса ништа не одговори, а пошто се учтиво рукова с кнезом, он примети полако, учитељски:
- За сваку је осуду и сажаљење оно што се синоћ десило. Ја сам одмах сазнао целу ствар. Срамота је велика, и ја сам још синоћ, наредио да јутрос рано све буде готово за пут, како би се одмах могли кренути. После синотњега скандала, који је већ пукао по свој околини ићи кроз овај народ и уз неку пратњу било би као шетња кроз шибу. Просто на просто морамо утећи, и мој је савет да се одмах изда наредба за полазак.
- Е, чуда боже!... То јест, не марим; можемо одмах полазити... Али шта, синоћ!.... Па шта! Синоћ није било ништа страшно! Е! рече кнез.
Растислав махну главом.
- Те ствари наш народ најтеже прашта. Вашем деди опростио је и његову амишност, и његово среброљубље и још друго — а за такве погрешке прогнао га је.
Растислав се одвоји да изда потребне наредбе за брз полазак. Кнез дозва свога ађутанта и нареди му да подели гардистима напојницу. С платненом џакуљицом, пуном сребрних петодинараца, ађутант се наскоро појави међу гардистима, и њина млада, добродушна лица засветлише се наивном радошћу. Кнез је имао обичај уз пут да тако почешће овесели своју пратњу.
Сахат доцније, брзе кочије кнежеве, са свом свитом, летеле су друмом као лаки вихор.
Те вечери били су на конаку у окружном граду Милиновцу. Одсели су у згради окружна начелства, пошто удобније куће нису могли наћи у целом граду. Растислав тек беше ушао у своју собу и почео свлачити капут да се умије, кад му момак унесе некакво писамце.
Огуглао на свакојаке молбе и писма, он равнодушно махну главом момку да мете писмо на сто, где би чекало док се не умије. Но момак му примети: да господин чека на пољу на
Растислав дохвати писмо са стола и узе га читати онако с једним свученим рукавом од капута.
Писмо је било кратко
„Штовани Господине Намесниче!
„Простим случајем дознао сам шта г. пуковник Врбавац плете против младог кнеза и имам у рукама доказе да му ради о глави. Зарад кнежеве безбедности молио бих вас да ме изволите примити.“
„Један ђак.“
Растислав прочита писмо један пут; прочита га и други пут; за тим га окрете, загледа рукопис, адресу и потпис „један ђак.“
— Где је тај господин? — упита он момка.
— Ту је; ево га пред вратима.
— А какав је, какав изгледа?
— Младић, како ћу рећи, одевен је, као какав ђак из боље куће — рече момак.
Растислав навуче рукав од капута заглади бакенбраре пред огледалом и рече: „пусти га.“
У собу уђе црнпураст, буцмаст младић, црних обрва, живих, граорастих очију, румен, пун, маркирана лица. Веома црне, јаке обрве и као крв дрвена, подебела доња усна, нарочито су карактерисале ово младо лице.
Младић се поклони ћутећки. Растислав приђе и пружи му руку с речима:
— С ким имам част?
— Ја сам ђак — одговори младић. Глас му је био јасан.
Растислав се лако осмехну.
— То се види на први поглед. Но ја бих радо чуо ваше име; чији сте и одакле? Јамачно из какве добре куће?
— Извините, господине намесниче. Држим да су све то споредне ствари. Главно је да ли је верно и тачно оно што сам вам мало час саопштио, и, ако је по вољи, ја бих вам о томе дао неке податке.
— Молим, молим — рече Растислав. — Ја бих вас баш молио за то. Ствар је невероватна.
— Ако ми дозволите да извадим бележник; он ће ме најбоље подсетити.
Младић извади из џепа обичан ђачки бележник преврте по њему, разгледа и поче.
— У Звониграду, у улици Јабуковој, броја нема, али у кући калдрмџије Станка, у авлији с леве стране, станује женска од својих 40—50 година, позната под именом „Баба Ката.“ С њом је њена усињеница Јела, девојка од својих 19 година...
— Баба Ката је сад проводачика и подводница, али у ранијим годинама она је била и тровачица. За то је и на робију осуђивана.
— Пре једно шест недеља њој је дошао некакав Илија Кондић жандарм. Он мора да је Кати стари познаник, али се одавно нису виђали. Сва је прилика да су њих двоје заједно и какав злочин извршили. Врло су поверљиви једно спрам другог. Преко овога Илије Ката је дошла у додир с г. Врбавцем, који се с њом погодио, да му за 250 дуката направи 5 флашица отрова, којима ће отровати кнеза. Тровање би имало да се изврши баш сад пред пунолетство, јамачно сад по вашем повратку у Звониград. То је све што знам о овој ствари. Али све ово што сам рекао сушта је истина. Према томе ви сад наређујте што буде потребно да се кнез заклони, а ја ако што дознам важно и на време, нећу пропустити прилику а да опет не јавим.
Завршив ове речи младић врло званично сави свој бележник, мету га у џеп, поклони се и хтеде поћи.
Растислав га заустави:
- Молим вас. Није могуће да ме овако необавештена оставите. Кад сте већ кнезу ради добра и кад вас је та племенита побуда амо довела, онда помогните нам својски бар до краја. Ова је ствар врло озбиљна и ја бих вас замолио још за нека објашњења.
Није имао куд, младић је морао остати. Растислав га узе запиткивати за стотину појединости и објашњења. Од онога што је младић говорио Растислав је по нешто и записивао. Младић је вољно казивао све што је знао. Само о две ствари не хтеде реч једну прословити: Како му је име? и откуда све то зна? Ма како да га је Растислав на то наводио, младић је увек одговарао: „Што ће то; то ништа не доприноси ствари.“ И тако је остао упоран у томе да се Растислав чисто чудио толикој чврстоћи тако млада човека. Само кад Растислав помену о награди — младић примети.
— Ако кнезу падне кад год на ум да награди ову услугу, нека се сети сиротице Јеле. Њој ће та помоћ бити у толико потребнија, ако изгуби тетку...
Тако поче младић но на један пут он сав поцрвене и ућута. Као да се љуто покаја што је ово рекао.
То јест, управо није ништа нужно!.... Сиротињи тако мало треба! — рече младић збуњено.
Но Растиславу је и оно неколико горњих речи било доста. Он је у њима већ био нашао кључ којим је могао отворити загонетку, откуда овај младић све то зна!
Чим је овај незнани гост изашао од Растислава, по намесниковој наредби пође за њим преобучен жандарм, да види где ће одсести и да му дозна име и откуда иде, пошто ћутљиви младић није хтео о томе ништа говорити.
Но и ако је жандарм одмах изашао, он не виде више младића на улици. Пође да га потражи навири у побочни сокак, изађе на чаршију; упита двојицу што су ту на углу разговарали али младића не беше нигде. Жандарм зађе по механама. Обишао је све, распитивао свуда и нико му не умеде ништа казати. Младића беше нестало као да је у земљу пропао.
Кад су о томе известили Растислава, јако се срдио. Наредио је одмах да се закључаном депешом изда налог свима околним капетанима да пазе на таква младића, и ко га први нађе, да јави одмах. Издата је строга наредба и милановачкој полицији.
Међутим прође дан, два, три, а о загонетном
Преобучени жандарм Јовица вајкао се, да му нико никад није тако умакао.
После саставка с непознатим младићем Растислав је сав био утонуо у мисли о ономе што је од њега чуо. Кнез је остао на путу још читавих 20 лана, и за све то време није било ни једног дана кад Растислав није мислио о пуковнику Врбавцу и његовим плановима. У неку руку то је за Растислава била постала читава
Но Растислав није само мислио о томе, он је на томе и радио.
Још с пута одаслан је био у Звониград нарочити, поуздан човек да се увери о истинитости навода онога загонетног младића, и све је нађено онако како је он рекао. Улица, кућа, име жене, њена прошлост, све се подударало. Надзором над њеном кућом потврђено је и то, да баба Ката стоји у саобраћају с жандармом Илијом, а даљим трагањем сазнало се да је овај жандарм дуго служио код Врбавца и бројао се некад у његове најпоузданије момке. Само се још није могло сазнати, да ли Илија и сад општи с Врбавцем.
За онога загонетног младића дознало се толико да ће то јамачно бити један правник
Све ово сазнао је Растислав још на путу. Он је још изодавна био на чисто с намерама Врбавчевим. Да пуковник спрема да уклони кнеза — то за Растислава није била тајна; али све, што је он до сада знао о томе било је магловито и непоуздано.
Но сад је изгледало као да је наишао на неки кончић од тога великог клупчета. Оно неколико, по изгледу незнатних ствари, што их онај непознати младић саопшти Растиславу, као да су га биле извеле на траг, по коме се дало с успехом даље трагати. Наравно, да је то било незгодно овако из даљине и с пута. С тога је Растислав једва чекао да се врати с кнезом у Звониград, па да сам лично предузме даље трагање. Он је сад личио на вредна ловачка пса, који је нањушио лисичији траг, па се искида од нестрпљења да што пре почне потеру. У опште, Растислав је имао дара за овака трагања. У њему је пропао изврсан полицајац.
Кнежев пут није се могао убрзати; он је ишао по распореду унапред скројеном и промене није могло бити. С тога се Растислав наоружао стрпљењем и прионуо је био да се бар што више
Услед тога Растислав приметно промени своје држање спрам кнеза. Догађаји у Орловцу и Повратници доказали су му да кнеза отуђује строг, учитељски тон, да он не воле кад му се читају буквице, а врло радо пристаје уз шалу и забаве. И ако се тако држање противило целом бићу Растислављевом, намесник се умео савладати. Постао је с кнезом много дружевнији. Кад су се, после свршена пута, враћали у Звониград, кнез се већ био толико ослободио и укалашио пред Растиславом, да се целим путем није одвајао од њега. Пријатно му је бало да с Растиславом заједно путује и по некад је с њим тако слатко ћеретао, као с каквим својим вршњаком.
Растислав је био погодио слабу жицу кнежеву. У два три маха он га је јако похвалио, наравно „иза леђа“, али тако да су ове хвале насигурно морале пасти кнезу право у уши. Ствар је била у реду!
Врбавац је стајао пред огледалом у спаваћој соби и раскопчавао своју пуковничку униформу, на којој су звецкали многи ордени. Тек
Крај њега је стајала његова лепа жена Каја и распитивала га о кнезу. Врбавац је причао како га је кнез изненадио великом променом за тако кратко време.
— Просто му се познаје; порастао, раскрупњао се, добио војнички, мушка изглед.
— А је ли поцрнио? упита госпођа.
— Јес, мало је преплануо; но баш му то и даје изглед озбиљнија човека. Нестало је оне беле, бледе, чисто женске коже; заруменио се преплануо, а ушиљио оно мало брчића, па читав муж!....
Пуковник изговори ове речи баш у тренутку кад беше подигао главу у вис да откопча испод гуше копчу на мундиру.
Тако, с подигнутом главом, Врбавац и нехотице угледа у огледалу своју жену и угледа је у онај исти мах, кад изусти последње речи.
Врбавцу се учини да на његове речи: „па читав муж“, његовој жени плану преко образа лака румен.
Он се нагло окрете и баци на жену оштар, испитнички поглед.
— Шта ти је? — упита Каја изненађена овим наглим освртањем.
Врбавац је подуго гледао у жену; учини, му се да види како јој се груди високо надимају...
— Ама, збиља, шта ти је? — понови Каја нежно, приђе мужу и спусти му руку на раме..
— Шта је? — додаде она.
Пуковник се опет окрете огледалу: — ништа — рече он и продужи откопчавати мундир. Каја хтеде још наваљивати да чује шта је, но муж је пресече.
— Кнез ми рече да се ужелео престоничка друштва. Другим речима, то је опомена да што пре поновимо наша вечерња посела. Ја мислим сад у четвртак. А? Шта велиш? Може ли?
— За што не! — прихвати госпођа.
— У осталом кнез ће свратити к теби, мислим још колико по подне. Па споразумите се. Само не заборави да ме извести дан раније — рече Врбавац.
— Што, да нећеш позивати још кога новог? — упита госпођа.
— Та, да! — рече пуковник расејано.
— Кога? Кога то? То треба и ја унапред да знам као домаћица — узе запиткивати Каја.
— Та добро, де; казаћу ти; има времена... Их, ала се ово залепило; као да је у воду умочено — рече Врбавац показујући жени мокру кошуљу, прионулу за гојазно тело.
Било је близу поноћи. На крај Звониграда, у једној од последњих улица на дунавској страни, још су се светлили прозори на малој, осниској кућици од набоја. Прозора је било свега два с улице, били су омалени и ниски, а изнутра застрвени некаквом шареном, дебелом тканином, тако да се с поља ништа није могло видети.
Међу тим унутра у собици седела су за столом два младића, с упаљеним цигарама, и нешто се живо, али тихо разговарали.
У томе на оближњем парном млину одјекну јасан, дугачак писак парне звиждаљке, дајући знак радницима да је поноћ и да настаје смена.
Младићи поскакаше иза стола. „Хајдемо, време је“ — рече један. „Хајде“ прихвати други. Погасише цигаре, духнуше у свећу и изађоше. Онај старији закључа врата за собом и мету кључ у џеп.
Била је дивна пролетња ноћ, топла и тиха, ведра и јасна. Пун месец испливао у ведре небеске
Свеће су свуда биле погашене, само из кавана и готварница где је још био заостао по какав доцни гост, просипала се кроз прљаве прозоре мутна, жута светлост, падајући на нечисту звониградску калдрму.
Изишав на капију она два младића одмах пређоше на супротну страну улице, бежећи с месечине, која бејаше огрејала као дан. Дохватив се сенке и залатка, они пођоше уз брдо, право средишту Звониграда. Држали су се све покрај кућа, а ишли су ћутећки један за другим
Ова главна улица звониградска засађена је по средини с два реда густих, брснатих кестенова. На јасној месечини, где је све било тако лепо осветљено, владао је сумрак само у дугој кестеновој алеји, покривеној дебелим сенкама густих и брснатих дрвета.
Она два младића дочепаше се ове алеје, и, кријући се од кестена до кестена, пођоше полако на више уз улицу. Ишли су лагано и веома опрезно. Често су застајкивали, освртали се и разгледали да их ко год не види или не прати. Кад чују какав ход, или какав говор из даљине они застану, заклоне се за кестен и одатле ослушкују да ли се ход и говор примиче или удаљава? Ако одмиче, они причекају док се сасвим изгуби, а ако се примиче, они се сакрију за кестеново дебло и ту чекају док људи прођу.
Прикрадајући се тако као мачке, они стигоше на средину кантарске улице и ту стадоше. Спрам њих се дизала осниска двокатница, на којој су сви прозори били јасно осветљени, а средњи прозори на горњем спрату још и отворени.
Читава река светлости изливала се кроз те прозоре на улицу и јарко је осветљавала на приличној даљини.
А овда онда допирали су на улицу и звуци лепе и складне музике, час тихи и благи, час бујни и заносни, ванредно живи и весели.
Непознати људи изабраше место у густој ладовини кестеновој и одатле узеше посматрати шта се ради у осветлењеној кући — до њих су долетали звуци музике, одломци лепе женске песме и весели жагор многих гласова.
Овда онда на прозорима се укаже по каква црна човечија сенка, застане за тренутак, на опет отклизи и нестане је. Тако је то подуже трајало, а ови незнани људи једнако су стајали и посматрали. Прође десет минута, прође четврт часа, прође и по часа, а они остадоше као укопани.
На једаред на средњем отвореном прозору на горњем спрату указа се човечија прилика. То више није била сенка, то је био жив човек. Наша вребала загледаше га добро и познадоше у њему кнеза Мутимира.
— Он? — рече један.
— Он! — прихвати други.
— Онда је све доцкан; тровање ће се још вечерас извршити.
— Мислиш?
— Насигурно!
— Па?
— Покушаћу што се може.
На ове речи црномањасти младић штуче у мрак; За тренутак и он је већ био прикривен под кнежевим прозором.
Кнез је стајао сасвим уз прозор, коленима се одупирао о прозорски перваз, а руке беше метуо у џепове, па се тако нешто загледао у даљину и чисто се занео за лепом месечином.
На једаред пред кнеза нешто наде и то га трже. Он погледа преда се и зачуди се кад угледа леп кестенов цвет. Наже се преко прозора, да види ко му то добаци, али не опази ништа. Улица је била пуста и мирна, а наш незнани ноћник већ се беше склонио у оближњу капију, где је у залатку чекао згодну прилику да умакне даље.
Кнез управо није знао од куда му наде тај цвет. Осврте се натраг, напред и нигде ништа. Јавише му се свакојаке мисли и он већ бејаше почео сумњати, да ли и да узима у руку ову гранчицу, кад опази где око петељке стоји увијено парче хартије. Ово пробуди у њему живи интерес. Он се маши за гранчицу, разви с ње хартију, на којој прочита ове речи:
„Чувај се јела и пића у овој кући. У њима лежи смрт.“ Пријатељ, који ће се казати доцније.
Прочитав ове ретке кнез Мутимир се замисли. Он одступи корак два од прозора, па је тако замишљен стајао још неколико тренутака. После опет прочита ону хартицу:
„Чувај се јела и пића у овој кући. У њима лежи смрт. Пријатељ који ће се казати доцније.“
Ко би могао бити тај пријатељ? Кнез се губио у нагађању, али ни приближно није могао слутити ко би то био.
„Чувај се јела и пића.“ На он је већ и јео и пио у овој кући, и ти толико пута! А ако се ствар тиче ове вечери, онда је „незнани пријатељ“ опет доцне дошао, јер и вечерас се већ толико и јело и пило.
А после, зар је могуће да би пуковник Врбавац учинио тако што с њима, са својим рођаком, с човеком, који га толико воле, и који је тако вољан да га обаспе својим владалачким милостима!...
....Али може бити баш то!.. Можда баш те владалачке милоште!... Јес, може бити баш оне и гоне пуковника на оваке мрачне помисли. Можда се он осећа увређен, понижен, постиђен при самој помисли да ће му сутра бити „милостиви господар“ оно исто дете, коме је он до јуче заповедао.
Кнез Мутимир био је брз и лак на мишљењу. Све ово пролетило му је за тренутак кроз главу.
После се сети неких и неких поступака пуковникових: његове журне и загонетне женидбе с Кајом (рођаком кнежевом), па неких одредаба у уставу, по којима право наследства прелази и на женску линију. Сети се тога, а сети се и још много које чега другог. На ум му дођоше и неки разговори с Растиславом, где му је овај у завијеним наговештајима свраћао пажњу на неке сумњиве околности — сети се свега тога, и у тај мах осети како га проби хладан, самртни зној.
У томе тренутку њему се учини тако јасно да пуковник Врбавац мора радити на његовом убиству; учини му се тако природно, управо несумњиво доказано да је његово тровање већ одлучена, решена, свршена ствар; све то учини му се тако очигледно, да чисто осети како га нешто почиње палити по утроби и грудима, како му мали пламичци већ почињу лизати кроз набрекле жиле, кроз које јури ускључала, згуснута, црна отровна крв.
Баш у тај мах, кад се кнез Мутимир беше почео губити и заносити у ове мрачне и ужасне мисли, иза његових леђа чу се лако шуштање женске хаљине.
Он се окрете нагло, усплахирено и нервозно викну: „Ко је то?“ Глас му је био храпав и промукао.
Млада, лепа домаћица стукну престрављена.
Кнез Мутимир заустави на њој свој немиран поглед и узе је гледати нетремице.
Шта се тада збило у души Мутимировој остало је нејасно и њему самом. Знао је доцније само толико, да је присуство ове лепе жене на један пут одагнало све црне мисли и зле слутње његове. Он је гледао у оно лепо, овално лишце, тако интересно са чудних контраста искупљених на њему, гледао је у оне бадем очи, дубоке као морска пучина, а црне као мркла, црна ноћ, очи, што сијају као два црна сунца — и на један пут он осети како се из ових дивних очију лије у његову младу душу чудотворни, умирујући балзам, он осети како му се никад никакво зло не може десити у кући где је домаћица ова анђелска жена, чије цело биће дише љубављу и вером.
„Истина, она је жена пуковника Врбавца, али она је моја сестра. Љубљена жена увек зва све тајне мужевљеве. Ако пуковник Врбавац има каквих злих намера против мене, њих би морала знати ова жена. А зар би ова анђелска душа могла икада допустити да ја будем отрован у сред њиховога дома, да примим смрт у јелу и пићу, које ми се подноси у њено име као домаћице“....
—
Кнез не одговори ништа. Он продужи и даље гледати у оне лепе очи, а његове усне, неосетно и за њега сама, поче полако развлачити благ, срдачан осмејак те се целом лицу опет врати обичан, ведар и весео израз.
—
—
Дворана, у коју уђе кнез с домаћицом, била је јако осветљена. Ова светлост непријатно дирну кнеза и он узе жмиркати и замоли Кају да седну где год у заклон, где блесак није тако јак.
У једном углу стајао је мали, кадивли диван. Управо пред њим намештена је била округла трокатна полица, претрпана саксијама с цвећем. Кнез је волео цвеће, а његова рођака била је тако пажљива, да је свуда намештала пуно, пуно цвећа, кад год је кнез Мутимир долазио на ова присна посела.
Високи струкови цвећа и изукрштано лишће таман су заклањали светлост од великог лустера, бацајући сенку на малени диван у углу. Кнез први опази овај заладак; он повуче Кају на ту страну, те седоше једно до другог на диван...
— Међер није празна фраза кад се говори о радозналости женској — рече кнез француски, палећи цигару.
Миран по спољашности, кнез Мутимир био је у истини још узбуђен; мисли и осећаји брзо су се мењали. Умирен појавом Кајином на први мах, он је одмах за тим опет почео двоумити. Спопадоше га мисли како је Врбавац лукав човек, а Каја безазлена жена, од које је муж лако могао све сакрити. Ако је што и опазила, не слутећи ништа зло, она је могла оставити без пажње поједине подозриве радње пуковникове. Вредно би било да је човек изненади, да јој на једном каже целу ствар, да види како ће на њу подејствовати.
Тако је мислио Мутимир. Под утицајем те мисли он учини примедбу о радозналости женској. Каја се правдала. Кнез продужи.
— Страхота сте радознале, а опет не знате ни шта вам рођени мужеви раде!
— На прилику? — упита Каја.
Тренутак је био згодан и кнез се одлучи да баци реч као бомбу — ненадно и са свом тежином, уверен да ће ово подејствовати и да
— Па ето, ти не знаш ни то да пуковник ради да ме уклони — рече кнез на једаред.
Каја разрогачи очи. — Да те уклони! Како да те уклони?!
— Како? Да ме убије, отрује, да ме баци у воду, да ме распрска бомбом, да ме разнесе на ножевима.. Па ти бар знаш како то бива. Рођеним си очима гледала ужасну смрт блаженопочившег кнеза Страшимира —- рече кнез нагласком потпуно убеђена човека.
Кају обухвати самртни, ледени ужас. Страшна, крвава, у пола већ заборављена слика Јеленичког убиства оживе опет пред њом у свима појединостима и у свем ужасу своме.
Каји се учини у том тренутку као да опет слуша како пуцају разбојнички револвери, као да гледа како из шумарка испадоше некакви страшни, ужасни људи и голим ножевима нападоше на кнеза Страшимира; како њена мати скочи да брани кнеза и оберучке дочепа за косе једнога разбојника, а он јој наслони револвер на слепо око и скреса га. Мати се поведе и паде наузнако. Престрављена, она, Каја, бежи шумовитом низбрдицом; запиње о грање, о шибље, спотиче се преко пањева, пада, устаје и опет бежи, и опет пада, а за њом пуцају; куршуми јој звижде око
Око које се склопи нека беличаста магла, њена лепа глава, са затвореним очима, бледа и бела као алабастер, лежала је на узглављу дивана. Кнез је прихвати левом руком а десном јој поднесе стакаоце некаква веома јака спирта или мириса, од чега се Каја опет поврати.
— Шалим се — рече кнез, осећајући да је претерао.
Каја махну главом, у знак да му не верује, кад вели да се шалио.
Речи кнежеве учиниле су на њу чудан утисак. После прве пренеражености, од које се брзо опоравила, код ње беше настала нека сетна немарност и неинтересовање, налик на осећаје веома уморна човека, који равнодушно прима све што се око њега збива. Само један осећај
— Ја сам грешник. Нисам требао правити такве шале. — рече кнез понова.
— То није шала — прошапута Каја тужно и махну главом.
— Дакле ти нешто знаш? — упита кнез.
— Не; не знам ништа, али осећам, осећам! Ту има жалосне истине..
Баш у тај мах на супротним вратима указа се пуковник Врбавац. Ушав у дворану, он је корачао полако поред гомилица, што су овде онде разговарале, а изгледало је као да очима некога тражи. И доиста, дошав на сред дворане, он угледа кнеза и Кају у углу, готово сасвим заклоњене цвећем и приђе им брзим корацима.
— Домаћице, где си ти? — рече пуковник као мало прекорно у шали. — Давно је већ време да се служи кава. Но видећи жену бледу и малаксалу Врбавац је запита чисто забринуто: — Шта је теби? Тако си бледа.
- Глава ме боли — рече Каја слабим гласом и прислони шаку на чело.
— Баш јој сад говорим да оде у собу да мало одахне — рече кнез прилично збуњен.
Пуковник примаче ногом сниски кадивени пуф, седе на њега спрам кнеза и жене, опре лактове о колена и узе у шаке своје пуно, глатко избријано лице; те стаде распиткивати жену шта јој је и наговарати јо да збиља мало прилегне. У опште Врбавац је говорио тако мирно и спокојно, да никоме не би ни на ум пало, како баш у овом тренутку у души овога човека бесни најстрашнија бура непомирљиве мржње и опаких страсти.
У разговору, пуковник узгред спомену и то, како је сам лично свратио у кујну да надгледа спремање црне каве, знајући како кнез много полаже на добру црну каву. Ову узгредну напомену Врбавац пропрати лаким осмејком. Међутим некакав унутрашњи глас као да је говорио из њега „Ето, видите, ја вам отворено кажем —- јес, био сам у кујни и то вам не кријем, чујте од мене сама, јер као што видите, ја вас се не бојим“ —
Кнез се захвали на толикој пажњи и галантерији. Пуковник рече још неколико љубазних речи, још једном посаветова жену да се одмори; извини се да је као домаћин дужан обићи и господу у побочној соби (ту се већ од 2 сахата њих неколико очајно картало), устаде, поклони се с младићском гипкошћу и, прекрећући с ноге на ногу своје гојазно тело, удали се.
На вратима пуковник срете два послужитеља, који баш у тај мах ступише у дворану; један је носио раван послужавник од кинеског порцулана, начичкан мајушним шољама, а други у свакој руци по један велики порцулански кавеник. Пуковник баци лак поглед на ове момке, обиђе их и оде даље.
Кад се пуковник удали кнез и Каја се погледаше.
— Ја сам грешница! — како сам могла онако о не у помислити — прошапута Каја.
—
Каја се исправи: — Неговори тако! Знам шта мислиш, али не говори; сама та помисао понижава ме — рече она живо.
—
Каја диже полако своју белу, округлу руку и негледушке узе каву. Њен поглед био се занео за једним зрачком који се беше пробио кроз цвеће, пао кнезу на лево раме, те изгледаше као златва трака. Њена уздигнута рука узе дрхтати; кнез то опази, привуче мали мраморни сточић, услужно прихвати шољу од Каје и спусти је на сто.
Момак се сад окрете и послужи кнеза, пружајући му његову нарочиту шољу с грбом. Кнез је био велики љубитељ добре црне каве, с тога је пуковник наредио те је кнез имао и своју засебну шољу, већу од других. Кнез узе каву и понесе је устима. На један пут Каја цикну, скочи и гурну кнеза тако, да он чисто посрте. Шоља му излете из руке, паде на застрт патос, откотрља се чак под сто, али се не разби.
Изненађен, кнез упита Кају шта јој би. Она се стресе као човек кад се на нешто гади. — Паук, огроман, гадан паук! Зар ниси видео? — рече она, и пође очима тражити паука. Док су услужни момци брисали просуту каву, Каја обавести кнеза како се по сјајном кончићу, озго с тавана, спустио огроман, гадан, црн паук, и пао би право у његову шољу, да га она није гурнула.
Кнез погледа лакеја и упита га, да ли је он видео паука. Слуга махну главом одричући.
— Та он је ту; он мора бити ту негде — рече госпођа и узе завиривати свуда око стола. Узе га тражити и кнез. На узвик госпођин бејаху притрчали и други гости. И они су тражили. Тражило се дуго и брижљиво; прегледано је све, претресена је цела околина, парче по парче, али од паука ни трага, ни гласа. Да ли је био паук, па се изгубио, или није ни био, или је све то привиђењу било је и провиђења. Кнежева кава била је отровна.
Пуковник Врбавац био је у побочној соби кад се све ово десило. Он није ништа чуо, али, изишав из собе, виде где су се гости скупили на оном месту где је мало час оставио кнеза и своју госпођу. Нешто се десило. Пуковник пође и сам тамо, али је осећао да га подилази нека дрхтавица. Морао се усиљавати да се одржи на ногама. Ишао је полако. Још по издаље видео је да су гости нешто ужурбани. Прве речи што до њега долетеше биле су:
„Па, наравно, да је отрован.“
Реч је била о пауку, да ли спада у ред отровних паукова. Али Врбавац није то знао; он је мислио на друго, па је и овим речима придао други значај. Вилице му се стегоше, и да га је ко у тај мах ословио, он не би могао реч проговорити. Но у томе тренутку појави се кнез Мутимир, и пуковник га виде како мирно рује око стола с цвећем, као човек који нешто безбрижно тражи. Та кнежева појава охрабри пуковника. Он приђе гомили и упита шта је. Кад
Око два часа по поноћи гости се почеше разилазити од пуковника Врбавца. За четврт сахата одоше и последња кола. Кнез је отишао међу првима.... Уморна, госпођа одмах оде у спаваћу собу. „Иди, ја још имам нешто мало посла, рече пуковник својој госпођи, и упути се у кабинет за рад. Момак потрча пред њим са свећом, но пуковник му рече да упали лампу, јер ће дуже седети.
Кад на Врбавчеву капију истутњаше и последња кола и њихова се треска на скоро изгуби у даљини, широка кантарска улица остаде пуста и нема. Месец се већ бејаше спустио ниско за западном обзорју и његове косе зраке већ су слабије осветљавале пусту улицу. У ономе полумраку црнила се огромна разјапљена Врбавчева
На ходнику, на великој дворани, и на свима собама у којима су до мало час били гости Врбавчеви, стајала су сад широм отворена сва врата — момак их је био отворио да мало изађе дим. Два момка ишла су од собе до собе, те редом гасили лампе и свеће и успремали на брзу руку што је најнужније. Један од њих таман се беше попео на столицу, да погаси свеће на великом лустеру у дворани, кад му се на један пут учини да неко промаче ходником. Он упита ко је, викну по имену другога момка, али се не одазва нико. Пошто је погасио свеће, момак изађе у ходник и погледа — нема ништа. Приђе на прстима вратима Врбавчевим и ослушну — не чује се ништа. Момак одступи.
С испруженим ногама, с прекрштеним рукама на прсима, са затуреном главом Врбавац је
После неколико тренутака пуковник опусти обе руке, глава му клону, цело тело омлитави — по свему се познавало даје пао у дубок, мртвачки сан.
За тим је настао формалан претрес собе. Прво је претресен сам пуковник, после су кључевима које нађоше код њега, поотварали све фијоке и пажљиво по њима прегледали све хартије, отварајући пакет по пакет и бирајући поједина писма и документа из њих. Најпосле нађоше кутицу од црвена плиша, из које извадише мали челични кључић, приђоше источном дувару, скидоше с њега велику кнежеву слику
После повратка с пута, Растислав се и душом и срцем био предао једној јединој ствари — да уђе у траг плановима Врбавчевим. Употребљено је све: вештина, лукавство, обећање, новац, па и сама сила да се дође циљу. Није пожаљено ништа, као што није ништа ни пренебрегнуто. Нису поштеђени ни брачни и љубавни односи, ни светиња домаћег прага, ни нежне рођачке везе; купљено је све што се могло купити, и успех је постигнут. На месец дана после повратка с пута Растислав је имао у рукама цео план завере.
Кад је овако целу ствар већ имао у рукама, Растислав се реши на двоје: Прво да ствар не саопштава кнезу док не прође светковина кнежева пунолества, које је било на прагу; друго да саопшти ствар кнезу тако, како ће га одлучити да свршава с Врбавцем.
Проглас кнеза Мутимира за пунолетна владара балканиског извршен је с великим сјајем
На звониградској Великој Школи пуно је сиротних ђака. Ови су махом веома добри ђаци и вредни радници, али пука, страшна сиротиња.
Један такав ђак ишао је замишљен и брижан широком кантарском улицом, сав потонуо у тешке мисли како да се издржи мучна борба за насушни хлеб. Њему приступи један преобучен жандарм и понуди му да купи медаљу с кнежевом сликом, израђену у почаст кнежева пунолества. Забринути ђак махну руком и рече жбиру: „одлази!“
Али жбир не хтеде одступити. Кад је стао и даље досађивати, пружајући једнако медаљу, ђак се обрецне срдито: — „Хајд’ у ђубре и с
Изазивач је то и чекао. „Дакле ти владаочеву слику у ђубре бацаш“ — рече жбир чисто радосно. За тим духну у пиштаљку, два жандарма одмах дођоше. Он им показа ђака и рече им да га воде у полицију. Силом је одведен; уз пут је и бијен; у хапсани је изубијан, а затим је суђен и осуђен — четири године затвора, за увреду владаоца.! Пријатељи, који су отишли да га виде у затвору после четири месеца, нашли су на њему још ону исту крваву кошуљу, у којој је у затвор одвучен и ту бијен. Отеран у тврђаву, он је одлежао више од три године. Затим је помилован. После неколико година умро је од сухе болести. Име му је било: Марко Пајић.
Ово је била последња жртва страшне четворогодишње намесничке владавине.
Услед кнежева пунолества било је много награда и унапређења, у свима струкама и свима редовима чиновничким. Растислав је ушао у ново министарство као мин. спољ. послова.
Али мимо све и више од свију био је одликован први намесник — Врбавац. Он је постао ђенерал. Овај чин нарочито је за њега установљен, јер дотле га није било у балканиској војсци. Сем
Неуспех због случаја с пауком и просутом кавом, види се дакле, није Врбавца стукнуо и заплашио. Он је поступно али стално ишао све даље и даље по путу једном замишљена династичка преврата.
Али његова звезда већ је бала достигла свој врхунац, она је била на свом зениту; ту је још сијала и трептала неко кратко време, па се онда нагло и неочекивано угасила, као жижак у који је ненадно духнуо страшни дах судбине, духнуо и — угасио га.
Три месеца доцније, поспе прогласа кнежева пунолества, Растислав је једне вечери седео у кнежевом кабинету, и развијао праву формалну оптужбу против Врбавца, оптужујући га као велеиздајника и непријатеља престола. Оптужба је
Све ово учинило је на кнеза дубок, страшан утисак. Растислав се растао од кнеза Мутимира тек у зору. Судбина ђенерала Врбавца била је већ решена.
Било је једанаест часова у вече. Кнез Мутимир ходао је узбуђено крупним корацима по свом кабинету, и непрестано загледао у сахат. Пред двором стајао је упарађен вод жандарма, под командом једног капетана, а пред кнежевим вратима чекала су два његова ађутанта. У дворску авлију утутњаше затворена кола из којих искочи повисок господин, увијен од пете до главе у црн огртач, и без пријаве појури одмах у кнежев кабинет.
Кнез Мутимир дочека господина на вратима, пријатељски му стиште руку и упита:
— Је ли све у реду?
Место одговора, Растислав (јер ово је он био) извади из џепа завијутак хартије и положи га на сто. — Ево, ово су писмени докази, које већ знате — рече он. За тим пружи кнезу малу кутију од црвена плиша. — Овде вам је кључић од тајног гвозденог долапа, узиданог у дувар
— О!... о!... о! Ја ћу оставити потомству страховит пример како се казне оваки гнусни злочини — рече кнез јетко, и јурну напред. У проласку он дочепа Растислава за руку и стиште га грчевито.
После 10 минута кнез Мутимир био је у кући Врбавчевој.
Ушав у предсобље, кнез нареди својим ађутантима да остану ту, а жандармском капетану даде руком знак да чини своју дужност, на што овај нареди жандармима да заузму све излазе и улазе у ђенералову кућу и да под сваки прозор стане по један.
Кућа Врбавчева била је кнезу Мутимиру добро позната. Пошто је ово наредио, он се упути крупним корацима правце вратима ђенералова кабинета, где је овај у вече обично радио, и јако закуца.
— Унутра — викну ђенерал.
Врача се нагло широм отворише; у собу ступи кнез Мутимир. Ђенерал се веома зачуди.
— Није никаква срећа. На против, ово је најкобнија ноћ ваша — примети кнез опоро.
— Шта је сад! — рече ђенерал и застаде. „Шта је ово? Шта је овоме човеку?“ — сену Врбавцу кроз главу. И прва мисао која му дође била је: „Издаја!“ Ја сам издан. Неко је продро у моје тајне и издао их кнезу. Све је пропало.“ То је била прва мисао Врбавчева. Али он сад осети да му се мисли и осећаји бркају, да у један мах мисли на сто ствари, мисли на све, и да баш с тога не зна ни шта мисли, ни шта осећа. Он једва протепа:
— Господару, шта је вама ноћас?
Кнез прекрсти руке и испрси се пред ђенералом: — Шта ми је! И ви мене питате шта ми је!.. Па ништа, г. рођаче, ништа, г. ђенерале, дико и узданицо престола. Приснило ми се како први ђенерал балканиски верно служи престо, па сам дошао да вам благодарим — рече кнез подругљиво.
— А шта фали мојој служби? — упита ђенерал дрско.
— Шта јој фали? — промуца кнез кроз зубе, а уз образе му букнуше пламенови од гнева. — Шта јој фали!... Издајниче!....
— Кнеже, да нисте у моме.... — поче Врбавац, али Мутимир лупну ногом и цикну као гуја...
— Ћутите, г. ђенерале, кад ваш владалац говори. И зар се ви још усуђујете уста отворити! Ви сте погазили вашу заклетву, ви сте издали вашу војничку заставу, ви сте простим злочином упрљали вашу ђенералску униформу... Убицо, твоје су руке крваве...
Кнез је био ван себе од беснила, а ђенерал је стајао као окамењен. Но ове страшне речи Мутимирове чисто као да га тргоше из заноса. Тешке увреде пробудише у њему скамењено частољубље. Потресеним, али јаким и подругљивим нагласком он рече:
— Млади кнеже, то само ви можете допустити себи тако понашање, које управо нема квалификације. У мојој рођеној кући ви мене обасипате најгрубљим циничким увредама и називате ме издајником, не наводећи ни један доказ у потврду тих гадних клевета. Само младост ваша и положај ваш, и положај мој као домаћина могао ме је уздржати те на прву увреду нисам одмах сам себи прибавио сатисфакције...
Но Врбавац не могаде довршити. Блед као смрт, кнез му се унесе у очи и рече загушљиво:
— А... а.... а! Тако ти знаш, зликовче!
— Кнеже, ја вам забрањујем да ме зовете таким погрдним именима, ви немате никаквих доказа за ваше клевете — продера се Врбавац,
— Немам доказа, немам доказе! У то се ти уздаш, сатано. Хоћеш дакле доказа? Ево их!... Но чек’ да викнемо и сведоке.
Говорећи ово кнез притрча вратима, отвори их широм и махну руком на једнога од својих ађутаната да уђе унутра; затим му дале мали челични кључић, показа прстом своју слику на источном дувару и рече ађутанту:
— Скините ону слику, испод ње ћете наћи малу кључаницу, завуците у њу кључ, ту ћете наћи тајан гвоздени долап, а у њему...
Кнез се окрете Врбавцу и рече подругљиво: — А? шта има у њену, г. ђенерале? А? Да нису ту они докази, које ви тражите?
Ађутант приђе слици, али Врбавац прискочи, стаде пред њега и рече: — У мојој кући, а без моје дозволе, може се извршити претрес само преко мене мртва.“ После се окрете кнезу: „Господару, поштедите униформу балканискога ђенерала. Да нада мном, ђенералом, врши претрес један капетан противно је свима појмовима о војничкој части и субординацији.“
Кнез приђе ближе ђенералу.
— А је ли противно војничкој части кад се један ђенерал толико заборави, да.....
Ђенерал га пресече.
— Господару, ја вас преклињем зауставите се — рече ђенерал Врбавац потресеним гласом — Ја вас преклињем не наглите с поступком, за који ћете се доцније узалудно кајати и вајкати. Ја вас молим дајте ми 10 минута времена да се насамо разговоримо нас двоје. Не бојте се, господару да ћете одоцнити. Што не рекнете сад, што не учините сад, можете рећи и учинити после кад год хоћете. Али што учините сад у овом раздраженом расположењу, то се више не да поправити. Речи су крилате; оне су као пушчано зрно; једном избачено, оне се више не могу зауставити ни повратити. Ја вас преклињем... и мене ради и вас ради....
Док је ђенерал ово говорио, кнез је стајао подбочен и гледао га нетремице.
Ђенерал ућута, а кнез га је још дуго гледао немо и хладно. За тим се окрете своме ађутанту, узе од њега кључ и рече му да изађе и да причека на пољу.
Кнез и ђенерал остадоше сами. Неколико тренутка трајало је мучно ћутање.
— Шта хоћете сад? — прекиде први кнез ову тишину.
Ђенерал заусти нешто, па опет ућута. На њему се видело да се бори. У срцу читава збрка осећаја, у глави читава збрка мисли.
— Дакле, ви знате!.. — рече ђенерал Врбавац, а ове му речи излетеше из груди, као кад из парна котла шибне дуго уздржавана пара.
— Знам, — рече кнез мирно.
— Али, кнеже, господару, реците ми искрено шта знате, шта вам је све наплетено против мене.... Код мене можда и има какве грешке; али, ипак све је то увеличано, претерано, ја вас уверавам; све се то још да међу нама лепо уредити..
Ђенерал је све ово изговорио с ванредном нежношћу, меко, благо, пријатељски, а у исти мах беше пришао кнезу и покуша да га узме за руку и да га поведе да седну на диван. Но кнез то одби, он изви руку, стукну корак назад, и, подижући у вис обадве руке, рече опоро и одлучно.
— Даље од мене, господине ђенерале. Међу нама је све свршено. Маните сад ваше нежности. Оне су овде по све неумесне. Говорите шта хоћете, али имајте на ум то, да ја знам све, да имам у рукама све, и да вам одрицања ништа неће помоћи.
— Добро, рече ђенерал загушљиво али одсечно. Видело се да га је веома потресло ово одбијање кнежево. — Добро, — рече ђенерал - овда изволите ми саопштити вашу тужбу. За
— Шта је — прихвати кнез подругљиво — па није ништа особито. Ђенералу Врбавцу прохтело се да буде владалац Балканије, да оснује нову династију, да мете на главу кнежевску круну. У то име ђенерал се оженио девојком из владалачког дома Косанића, у то име ђенерал Врбавац унео је у устав одредбу да наследство престола прелази и на женску линију, у то име ђенерал је гледао свима средствима да се популарише код народа, у то име ђенерал је узео чврсто у руке сву војску и старао се да се што више зблизи с њом, а да што даље уклони од ње законита господара престола, те је с тога у војсци и раширен глас о мени како немам војничка духа. Све је удешено како треба, прилике су сазреле, дошло је време да се испуне најлепши снови ђенерала Врбавца. Само сам му сметао ја, фактички кнез и господар, и јуначки ђенерал прибегао је врло простом средству да ме се курталише — решио се да ме отрује...
Кнез застаде да одахне. У ђенерала Врбавца узеше мрдати усне; он као да беше заустао да што рекне, но кнез га пресече.
— Јесте, господине ђенерале, спремили сте се да ме отрујете. То је требало да буде пре
Док је кнез Мутимир ово говорио, ђенерал је почео бледети; бивао је све блеђи и блеђи а кад кнез застаде, ђенерал је био као земља потавнио у липу. Израз на лицу, поглед, држање, све му се беше изменило. Поглед му је био укочен, помућен, погледао је час у кнеза, час у слику кнежеву, испод које је било тајно долапче. Кад кнез ућута ђенерал рече збуњено и сметено:
— Па сад?
— Сад морате умрети, г. ђенерале. И то сад одмах, још ове ноћи, још ове вечери, сад се мора свршити све. Ја нећу крочити из ове собе док с вама не буде свршено. Ви морате умрети...
— Да умрем! Зашто да умрем, како да умрем? — рече ђенерал чисто зачуђено.
— За што! За то што сте хтели отровати свога кнеза. А како? Врло просто. Онако исто
Кнез ућута и упре поглед у ђенерала. Ђенерал диже главу и упре поглед у кнеза. Њини се погледи сусретоше и тако остадоше неко време. Ђенерал се за тим окрете, полако приђе прозору, и сав малаксао чисто се сруши на диван.
Кнез Мутимир приђе скрушеном ђенералу у руци је држао свежањ писама. Ударајући шаком по том свежњу, кнез рече:
— Ђенерале, ево, ово су сва потребна документа која несумњиво сведоче ваш злочин, вашу издају престола. Као велеисдајник, ви морате умрети. Као моме рођаку, као првом балканском ђенералу ја вам чиним милост остављам да изберете начин како ћете умрети. А само су два начина: или да попијете отров, који сте за мене спремили, или да будете стрељани јавно као велеиздајник.
Ђенерал је ћутао, оборене главе и наслоњен на диван.
— Бирајте, — рече кнез Мутимир — време пролази; одлагање је немогуће.
Ђенерал подиже главу; био је у образу као земља.
— Би ли ми хтели показати ма и један једини од тих документа који потврђују моју кривицу? — упита он храпаво.
Кнез брзо одви завежљај, претури по њему и пружи ђенералу табачић плаве хартије. Ђенерал узе хартију и поче је читати. Рука му се тресла као јасиков лист. На плавом табачићу било је свега двајестак редака:
„Драги Јоцо.“
„Буди спреман. Сваког часа може настати одсудан тренутак. Све је спремљено. Вреба се само згодан случај. Проста случајност омела је ствар пре 5—6 дана. Предузете су мере да се такве случајности више не понављају. Спремај поистија твоје људе. Не пропуштај ни једну згодну прилику. Увери их да је права династија већ изумрла и да је ово само превара и срамота наша, да нам на престолу седи туђинско копиле. Нова династија донеће нову срећу, нов напредак, нов полет и благостање. Али зато се ваља потрудити. Нова династија створиће од својих верних људи и поузданих помоћника нов ред балканске властеле и великаша. Каква сјајна будућност! Плод је узрео. Ваља само имати куражи да се пружи рука и плод убере.
„Држим да на толико могу рачунати код својих пријатеља, међу којима си на првом месту ти. Што будеш имао јављај преко прије“.
ТВОЈ
„Наклоњени“.
Писмо је било писано ђенераловом руком и то тек пре неколико дана. Он га је одмах познао, па ипак читао га је 2—3 пут узастопце. Руке му клонуше и он несвесно згужва писмо у шаку.
Кнез приђе и пружи руку да узме писмо. Ђенерал поћута, па му га онда пружи. Тада се устури на диван, покри лице рукама, остаде тако неколико тренутака, а за тим протрља очи, скочи, стаде пред кнеза, погледа га прво у очи и рече одсудно:
— Вадим шта је. Г. Растислав успео је да ме надмудри. Нашло се издајника и ствар је откривена. Можда је у завери против мене и моја рођена жена... Све једно! Чинио сам оно што сам сматрао да ми је дужност спрам земље, која ми је поверила своју судбину Ствар је пропала. Питање је шта настаје сад?
Кнез га пресече:
- За вас, господине ђенерале, свршена су сва питања. Ви имате да се побринете само о једном питању: како ће те умрети?
- Пустићу да ме ви убијете. Закитите се славом убилца — рече ђенерал подругљиво, и узе ходати по соби.
— Кнез плану:
— Заиста, ја се морам дивити вашој дрскости, господине ђенерале. Сам злочинац и убилац
— Неће те ли то, онда ћу овог тренутка учинити ово:
— Ваша је кућа опкољена. Одмах ћу дати да се дозове министар председник и министар правде. Прочитаћу им документа која несумњиво сведоче ваш злочин. Сачиниће се акт о томе.
Кнез извади сахат, отвори га, загледа га, — и узе ходати по соби.
Ђенерал беше устао; он оста укочен на сред собе. Стајао је и бесмислено бленуо, гледајући у врх својих ципела.
— Хитајте — рече кнез мало после — три минута већ је прошло.
Ђенерал оста непомичан.
Кнез је ходао и час по час загледао у сахат.
На једанпут кнез стаде, подиже сахат, „пет минута и два секунда“ — викну он - дакле шта сте се решили, господине ђенерале?
Ћутање!
— Господине ђенерале — рече кнез и крочи му ближе, време је протекло, говорите шта сте решили?
Но ђенерал остаде нем, укочен, непомичан.
— Добро, кресну кнез — онда је ред да ја говорим. Он заклопи сахат, стрпа га у џеп,
— „Унутра, господине ађутанте“.
Но у тај мах кнезу прискочи ђенерал Врбавац, ухвати га за руку и рече му потресеним гласом:
— Затворите врата. Свршено је. Ја сам се решио. Молим вас затворите врата.
Кнез махну руком на официра да не улази; затвори врата и обрте се ђенералу:
— Дакле?
— Попићу отров — рече ђенерал загушљивим гласом.
„Попићу отров“!
После ових одсудних речи ђенералових наста мучно ћутање. Ђенерал се врати дивану, седе, ослони лактове на колена, узе главу међу шаке и дубоко се замисли.
— Ђенерале — опомену га кнез после подужег ћутања.
Врбавац диже главу, упре поглед у кнеза и упита га хладно.
- Кнеже, нема ли друга излаза да се из ове куће не мора износити мртвац?
— Нема! — одговори кнез одлучно.
— Кнеже, одложите катастрофу бар за 24 часа, да доведем у ред своје ствари.
-— Не може се одлагати, господине ђенерале, ни 24 минута, а ви можете уређивати ваше ствари и после попијева отрова. Ви бар знате да он не убија с места.
— Дакле нема никаква начина да се ствар измени или бар одложи?
— Никаква! — потврди кнез,
— Зар баш никаква, кнеже?
— Никаква, господине ђенерале.
Ђенерал поћута — Онда дајте напитак и свршавајте ствар што пре — рече он одважно.
Лаганим корацима кнез приђе зиду, скиде своју слику, извади мален челични кључић из кутије од плиша, нађе рупу у зиду, завуче кључ и простим притиском отвори врата. Тежак дебео гвоздени капак отвори се тихо и нечујно. У зиду се указа четвртаст долап прилично дубок. У њему је стајало поређано неколико пакета сложених хартија, увезаних опутама од каучука. У једном углу стајала је округла, повелика кутија од хартије. На заклопцу ове кутије била је нацртана мртвачка глава. Кнез узе ову кутију и отвори је. — Унутра је било 6 повеликих стаклета. Кнез их покупи и потрпа у џепове; кутију бацну на сто; једно стакло узе у руку и приђе лампи.
За све то време ђенерал је седео на дивану и држао главу у шакама гледајући непомично у патос!
Кнез отпуши стакаоце, пошто га је прво пажљиво промућкао. У стаклу је била течност чиста, бистра, као вода без икакве боје. Кнез помириса стакаоце и не осети никакав мирис. Он приђе ђенералу и рече му:
— Господине ђенерале, испуните своју дужност. Говорећи то кнез му пружи стакло.
Ђенерал Врбавац диже главу, поћута и прими стакло од кнеза.
Стиснуто у рупи, ђенерал је то стакленце држао скоро читав један минут, а груди су му се високо надимале. На једанпут он диже руку нагло изврте стакленце и истресе га себи у уста, и у два велика гутљаја попи кобну течност, а стакло баци за врата с узвиком:
„Живела смрт! Њој наздрављам!“
Кнез извади сахат, загледа га и рече: — Једанајест и 25 минута.
— Имам још 72 сахата. У петак, у ово доба, биће све свршено - рече ђенерал и устаде с дивана.
— Сад смо се измирили, продужи ђенерал, стајући пред кнеза. Држим, да сад један другом можемо пружити руку, рече он и пружи
— Искрено вас жалим; господине ђенерале, рече кнез рукујући се с њим — али ствар је дотле била доведена, да другог изласка није било.
— Свршено је — прихвати ђенерал. — Сад је то већ прошлост, о којој не вреди говорити. Сажаљењу нема места. Овде је вођена битка. Ја сам побеђен — право је да погинем. Улог за који се играло био је велики — једна круна и један престо. Те две ствари вреде једне главе.
После ових речи ђенерал узе ходати но соби. На један пут он се трже. „Ах, моја жена! Сирота моја жена! Она још чека на ме....“ Затим се окрете кнезу. — Кнеже, заклињем те овим мојим смртним часом и свом срећом твојом, је ли и моја жена припомогла да се мој план открије? је ли и она била у друштву с тобом и с лукавим господином Растиславом?
— Јамчим вам чашћу мојом, господине ђенерале, да није — рече кнез.
— Онда ми је смрт три пут лакша.
Да ли је то био утицај попијеног отрова, или помисао на скору смрт, тек ђенерала поче обузимати чудна топлина и у телу и у души. Осећао је да се загрева, и у том стању било му је добро. Глава му је била ведра, присебита, а овамо се осећао као човек који је добро пијнуо. Непрестано је ходао.
Међу тим кнез Мутимир стајао је на сред собе, премишљајући шта сад да ради. Осећао је да не може отићи одавде док не извести своју рођаку о свршеној осуди над њеним мужем. Тешко му је било да јој то каже, а осећао је да је најприличније да је он о томе извести, јер ђенералу било би свакако веома незгодно да јој сам о томе казује.
Док је кнез премишљао како би ђенералу било тешко да сам саопштава жени страшну новост, јер би јој ту морао говорити о свом злочину — ђенерал је ћутећки ходао.
— Свакако, мени је дужност да известим домаћицу куће о ономе што се овде десило мојим утицајем — рече кнез, као питајући ђенерала.
— Да, али не сад одмах — одговори ђенерал, а за тим додаде: — Не сад одмах: то
Кнез га пресече.
— То би било незгодно. Она најпосле мора све сазнати.
— Доцније, доцније — рече ђенерал за то има још времена. Бар ове ноћи она нетреба ништа да зна... Чекајте!.. Она још чека; идем ја да је умирим, нека легне; али ти немој отићи; чекај ме, сад ћу ја — заврши ђенерал и брзо оде жени у собу.
Ђенерал се задржа читавих десетак минута У жениној соби. Кад се отуда врати био је веома румен у образу, а очи су му необично сијале. Чим уђе он се окрете кнезу.
— Она као да нешто слути. Нашао сам је узнемирену, усплахирену — једва сам је склонио да легне у постељу. Кад би бог дао да одмах заспи. Сирота!
Кнезу падоше тешко ове речи ђенералове. Осећао је као да у овим речима звучи прекор њему: „ти си узрок свему овом!“ У опште, од кад је ђенерал понио отров, кнезу је било некако незгодно ђенералово присуство. Помишљао је да сад већ може ићи; ствар је свршена.
Но баш у тај мах ђенерал приђе кнезу:
— Сад је скоро поноћ — рече он. — Ова је ноћ наша. Ја те нећу пустити да одеш док се с тобом не разговорим. Осећам много што шта на души што ваља да ти кажем. Учинићеш ми ваљда ту последњу услугу да ме саслушаш. Отпусти твоје људе.... т. ј. мислим војнике, жандарме, а ађутанти могу и чекати. Отпусти их, па ходи да се разговоримо. Ја се још осећам добро. Но то неће дуго трајати. Кажем ти, ова је ноћ још наша. Сутра ће већ почети надување у гуши и гушење. Жена ће бити узнемирена, неће се одвајати од мене — разговора ту више не може бити. Што уграбимо то је још ноћас.
Чудновато! Ђенерал Врбавац спремао отров кнезу Мутимиру, овај је то ухватио и нагнао га да сам испије тај отров, и сад, на један пут, тај исти ђенерал Врбавац осећа неодољиву потребу да се насамо, поверљиво и присно изразговара с тим истим човеком, из чије је руке мало час примио самртну чашу!
Кнез није имао куд; он није могао одбити ђенералову молбу и морао му је учинити све по вољи.
После неколико тренутака ова два човека, од којих је први другоме радио о глави, а други првоме дошао главе, седели су један до другог на дивану и разговарали се топло, искрено,
— Веле да људи говоре истину кад стану пред отворен гроб — поче разговор ђенерал Врбавац. — Но ја нисам само пред гробом, ја сам у гробу. Ја нисам само осуђен нам смрт, ја сам већ умро, ја сам покојник. Смрт није више ван мене, она је у мени; она је у срцу моме, у свакој капљи крви моје. С тога моје речи можеш сматрати као речи које долазе с оне стране гроба; долазе с оног другог света. С тобом говори један мртвац. Ја сам већ свршио с овим светом и немам више ништа заједничко са животом. Одрешен од свију интереса, који човека вежу за овај свет, на мој говор не може више утицати никакав земаљски обзир и интерес. Што год ти рекнем, дакле, биће речено с таком непристрасношћу с каквом само мртви могу говорити о живим стварима овога света, које се њих лично већ ништа више не тичу. С тога те молим саслушај ме пажљиво.
Ове речи ђенералове дубоко су утицале на кнеза, и он га је слушао, скоро не дишући. Ђенерал продужи.
— Кроз три дана ја ћу бити под земљом. — Смрт је већ у мени; ни богови, ни људине
— Према томе може ми бити све свеједно шта ко о мени мисли, па и то како ти цениш целу ову ствар.
— Па ипак, ја осећам потребу да се извиним пред тобом. — Не мене ради, но тебе ради! Ти остајеш да живиш. Можда ће ти некад успомена на овај догађај бити тешка; можда ће ти сећање на све ово често помутити душевно спокојство. Ако упамтиш што ти ове ноћи будем говорио, бићеш сачуван од мрачних сећања на овај догађај.
Ђенерал је говорио на одморке. Искаже по једну мисао, стане, одахне, па иде даље. Кнез га је слушао ћутећки, непомично, палећи цигару за цигаром.
— Јес — настави ђенерал — ја сам те хтео убити. Отров сам изабрао с тога што он најмање прави ларме и најзгодније може бити прикривен. У осталом, ти то јамачно већ знаш, јер по свему видим да си се од некуд дочепао мога „Дневника.“
Ђенерал се горко насмеја — Пала ми била на ум луда мисао да водим дневник о свему што се односи на тај догађај. У осталом, можда је и ту било умешано провиђење. Ја верујем у провиђење — примети ђенерал озбиљно
- Елем, изабро сам отров с тога, што би крваво убиство немогуће било прикрити, и што би крваво убиство пробудило у светини веће симпатије за тебе, а то би све јако отежало положај нове династије.
- С тога су ваљда и ранији покушаји избегавали крваво убиство, као на прилику онај кад је удешено да паднем у нужник? — примети кнез. Ђенерал не одговори одмах, а кнез на то додаде:
- Збиља, да ли су и ранији покушаји били ваше дело?
— То је друга тема — примети ђенерал. Ако доспемо, о томе ћемо говорити доцније. Сад да се вратимо на ствар.
- Елем, сем политичких разлога, отров сам изабрао и с тога, што је, по мом нахођењу, од њега најлакша смрт... А ту лакост ја ћу већ видети сад сам на себи - примети ђенерал с лаким осмејком на уснама. За тим продужи:
— Кад сам се одлучивао на тај корак није ме ни мало руководила каква лична мржња спрам тебе. На против, кад год сам дубље мислио о тој ствари, твоја слика силом ми је излазила пред очи и јако ме бунила у мојим плановима. Твоја младост, твоја усамљеност у свету, околност што си сам, без родитеља, без правих пријатеља, без икога који би волео тебе лично, а
— Дакле, упамти ово. У целој овој ствари, и за све време од кад се она залегла у мојој глави, ни једног јединог тренутка ја нисам осећао спрам тебе никакву мржњу и злобу; не страсну, но у опште никакву мржњу. Сасвим други разлози и друге побуде руководиле су ме у томе.
— Главни извор, из кога је поникла замисао да ти преотмем престо, свакако је моје лично властољубље и славољубље. Али у то су се мешали и неки државни разлози. Веровао сам да ћу боље управљати земљом но ти. Рачунао сам овако. Балканија или мора извршити своје уједињење народно, или ће постати жртва грабљивих суседа, ако остане овако мала и нејаке. Та задаћа народног уједињења доћи ће на дневни ред у кратком року. Та бурна и тешка времена затећиће на престолу Балканије владара млада, слаба, неискусна, а то може бити узрок да цела ствар пропадне. Да омужаш, да стечеш искуства, теби ће требати пуних двајестак година. Догађаји неће толико чекати на тебе. Они ће банути с елементарном силином. Да би их дочекали како ваља, треба имати на
— Многогодишња служба држави и њеним интересима свикла ме да будем хладан спрам многих ствари, од којих се обичан човек грози и преза. Проста маса гледа на престо с неким страхопоштовањем. Ја сам био слободан од тих предрасуда. Сматрао сам да ја имам толико исто права на престо као и ти. Имам га и више но ти, јер сам искуснији, мудрији. Али ја долазим на престо силом, убиством, преко мртва трупа. Све једно! Зар твоји претци нису на тај исти начин дошли на престо, зар пут, којим је корачала твоја династија, није засејан лешевима?
- Наравно, не можеш се ти окривити за крваве радње твојих предака. Али све једно, историја се свети и у деветом колену — рече ђенерал.
— Једном речи, решио сам се био да те уклоним и рачуно сам да имам права и разлога за то. С неког вишег политичког и државног гледишта ја бих могао да се правдам, па можда да се и оправдам. Али све су то софисми. За све ствари и поступке има само једно право
Ђенерал се загрцну, поћута, па онда додаде загушљивим гласом:
— Опрости ми, ако можеш!
Ћутећки кнез се окрете и пружи руку ђенералу, који је прими, стиште је страсно, привуче кнеза к себи и пољуби га у чело.
Настаподуже ћутање.
— Срдачно хвала — рече ђенерал после подужа ћутања — Да нас је ко гледао, рекао би да смо сад као глумци одиграли један дирљив акт — настави ђенерал с горким осмехом — Али шта ме се то тиче! Ја овако осећам. Мени је ово из срца потекло. За то ти опет велим: од срца ти хвала. Но да оставимо то. Сад баш паде ми на ум једна мисао.
— Ви владари много уображавате о себи. Чини вам се мало да будете људи. Хтели би да сте нешто више од човека. Кушате да се приближите богу, а у ствари постајете нешто сметено, што није ни бог ни човек и што најближе стоји обичној животињи. Колико би боље било, и за вас и за више народе, кад би се задовољили оним што сте, кад би пристали да будете - људи, али добри људи.
Ђенерал застаде, као да се нечега на један пут сетио, но брзо опет продужи.
— Ништа то не мари што ти овај савет даје онај, који ни сам није био добар човек. Баш с тога ја и могу боље но ико да осетим колики је то губитак, што нисам био то у животу, што нисам био прво и пре свега добар човек, па тек после све друго. Кад би сад почео живот из нова, то је једино што би у њему имао исправити. Лажне науке уче да један човек не може у исто доба бити и добар човек и добар владалац. То је лаж. На против. Прво је погодба за друго. Нема добра владаоца без добра човека. Наравно, да бити добар човек не значи бити мекушац и дедак, који се даје варати на сваком кораку, кога ће једна туђа суза нагнати да рад ње жртвује стотину корисних ствари. Добар човек значи уједно и паметан човек. У радњама људским без мудрости нема доброте.
Кнез се беше загледао у ђенерала. Изгледало му је чудно да му овај сад чита неке придике и савете. Ко би их сад овако видео и чуо, а не би их знао, би рекао да су отац и син, па забринути родитељ даје мудре савете детету своме. То је и кнез осећао. С тога му је то и изгледало чудно и неприродно.
Међу тим ђенерал је продужавао:
— Нарочито вама, владарима из династије Косанића, преко је потребно да постанете добри људи.
— Зашто баш нама, „нарочито“? — примети кнез.
- За то — што сте ви још млада, неутврђена династија. Истина, ти си већ четврти из те династије, али ваља имати на уму то, да је оснивалац династије провео двајест година у изгнанству, да је други владалац од те лозе владао само 17 дана; да је трећи владалац прво био протеран, а после, кад се опет вратио, био убијен и да си ти дошао малолетан на крвав престо.
— То је једно. Друго је, што сте ви, Косанићи, по свом карактеру, људи мало симпатични. Немој да ти моје речи буду тешке и непријатне. Прими их као корисну истину, коју можда никад више ни од кога нећеш чути. Ово говоре уста која ће кроз неколико часова само за навек умукнути. Сматрај, дакле, као да ти ове речи долазе од каква невидљива духа, који нема никаквих веза и интереса с овим материјалним светом — Јес, ви Косанићи људи сте које је веома тешко волети. Ви сте веома саможиви; ви сте или ружни цицијаши, или још ружније распикуће. Ви никад никоме нисте учинили никаква трајна добра. Ако сте кад коме што и дали, то му је после крваво три пут на нос изашло, јер сте ви били налик на онога „добротворца“ који је дао човеку једну маслинку да прогута, Неблагодарност и непризнавање — то је главна црта више породице — и за ту црту зна цео народ.
Намрштен, кнез је ћутао и слушао. Ђенерал је продужавао све живље и јаче:
— У вашој породици нема јунака. Ни један члан ваше династије није се нигде одликовао никаквим особитим личним јунаштвом.
— Додајте томе вашу породичну слабост спрам жена. Твоји претци, сви одреда, били су неверни и рђави мужеви. Туђа жена, ма и најгора и најружнија, вазда вам је милија од своје рођене. Јамачно ни ти не ћеш бити бољи у томе.
— Најпосле ви сте осветољубиви, саможиви, без срца; ви никоме не верујете и никога не волете. Све су то породичне црте ваше. Ако у теби тече крв Косанића — нећеш ни ти бити много другчији. Шта више, ти можеш бити још и гори од свију предака твојих, јер ниси провео детињство у народу, као они, да ти бар успомене из детињства ублаже те мане у карактеру...
Ђенерал на један пут застаде, па пошто је мало поћутао он додаде:
— Ја умирем. Али, ако се ти не постараш најозбиљније да постанеш добар и ваљан човек, — ја се управо грозим каква ће бити твоја владавина. Та то ће бити просто један ужас, и ти можеш врло лако довести ову земљу до коначне пропасти. Дај боже да ја не наслутим.
На те речи ђенералове кнез устаде.
— Ја бих могао ићи — рече он ђенералу — ви сте почели извињавањем, а сад прелазите у нападаје и ружења. Пристао сам да се с вама разговарам, али немам потребе да трпим
Ђенерал скочи с дивана. Очи су му необично светлиле.
— Косанићи су дошли да буду отац готовом детету, млади кнеже мој — рече ђенерал снажно, ударајући гласом на сваку реч. Други је удахнуо душу у онесвешћено и умртвљено тело народно. То је давно још највећи народни песник потврдио овим речима:
„Диже народ, крсти земљу и варварске ланце сруши, Из мртвијех народ дозва, духну живот мртвој души.“
— А тога спаситеља, тога правога оца нашег народног васкрса твој је деда, кнеже, као каква крмка, секиром убио!
Увређен, кнез се узе освртати, да нађе капу, па да иде. Нападаји су били сувише оштри да би их и даље могао слушати.
Но ђенерал то опази.
— Извини — рече он, хватајући кнеза за руку — Ја сам прекардашио. Није ми то била намера. Сасвим сам други говор имао на уму.
Кнез застаде; ђенерал га је погодио у танку жицу. Још од малена кнез је био свикао да радо слуша оцене појединих људи. Волео је да зна свачије личне ствари, често и најмање ситнице. И сам је имао веома развијен оговарачки дар.
— Г. Растислав је најлукавији Балканац — поче ђенерал — ја тога човека мрзим. Он је сто пута већи грешник од мене, али се увек умео боље претварати. С тога ја умирем као преступник, а он остаје да живи као добродетељан човек и спаситељ престола. Оно што сам ја помишљао, мисли и он, он с много већом жудњом погледа на твоју круну, но што сам ја то икад чинио. Само што је он лично страшљив, па му страх зауздава властољубље, иначе он би по својој властољубивости био просто ужасан, само кад би имао још и личне куражи да изврши све оно куда га понесе његово властољубље. Све то он сазнаје, с тога увек тражи да се веже с ким год који је смелији од њега, па се онда стара, да од тога човека начини своје оруђе. Он да смишља, туђим рукама, он ће то учинити. Само то би онда морало бити удешено тако, да на њега, ни у ком случају, не може пасти никаква одговорност. Од прилике овако као што ово сад са мном бива. У ствари мене је ово он отровао, само што је то вешто извршено преко тебе, твојим рукама. Никакав суд, па чак ни суд историје, не би могао окривити њега за овај поступак са мном.
Ђенерал застаде за тренутак, па опет продужи.
- Да, нас смо се двојица бочили! Ми смо били смртни, непомирљиви непријатељи — он је победио лукавством...
— Хтео-не хтео, кнеже, ти ћеш морати целога века да имаш посла с тим човеком; он ће ти засести на сред пута, и ти га не можеш трајно ни обићи, ни уклонити; ма како ти врдао, он ће увек умети да се нађе пред тобом. С тога се мораш постарати да му једном даш да
— Свакако, кнеже, г. Растислав, који ти остаје, много је већи лисац од мене, који одлазим. То се најбоље види баш по томе, што ја одлазим, а он остаје. То ти је најопаснији поданик у целој држави твојој. Г. Растислав највећи је лицемер балканиски, шерет каквога одавно није грејало сунце балканско — заврши ђенерал свој нападај.
Кнез се смешио. Изгледало је као да му се допада овај говор ђенералов. Он примети:
Ђенерал га пресече: — Ја ни сад не поричем његову увиђавност. Ја и сада оберучке потписујем све што сам некада говорио о његовој памети. Не оскудева њему мудрост, но поштење; код њега је мозак на свом месту, но код њега срце није где би требало да је. То је у правом смислу речи — човек без срца.
— Па ипак — биће да је овај ваш суд мало пристрасан — рече кнез. Но ђенерал му не даде добро ни изустити.
— Пристрасан! ја у овоме тренутку пристрасан! За што, кнеже? У име чега? За какав рачун? За какву и за чију корист? Треба па мени што?
Ђенерал на један пут умуче, наже се побочним собним вратима, чисто се мало пропе и зину, мету руку на ухо и стаде пажљиво ослушкивати.
— Шта је? — Упита га кнез.
— Ђенерал ништа не одговори, но продужи слушати пажљиво.
— Шта има? Шта слушате? — понови кнез.
— Цвили! — рече ђенерал брзо и оштро.
- Шта цвили? Ко цвили — питао је даље кнез.
- Ах, она! она цвили! — рече ђенерал плаховито, пун узнемирености.
Кнез ослушну; ништа се није чуло. Он погледа ђенерала и чисто се трже. С разрогаченим очима, које му некако чудно бејаху утекле у главу, ђенерал је изгледао просто страшан.
— Идем... долазим... одмах долазим — рече ђенерал ужурбано, па јурну у побочну собу и затвори врата за собом.
Кнез је ходао по соби и чекао. Прође пет, прође десет, прође и петнајест минута, а ђенерал се не врати. Кнез ослушну на вратима. Из побочне собе чуло се само одмерено куцкање шеталице. Ђенерал је јамачно био чак у крајњој спаваћој соби своје жене. Тек после двајестак минута ђенерал се врати. Али, ах, боже, у каквом стању!
Откопчан, раздрљених груди, разбарушен, са закрвављеним очима, на којима су се још јасно познавали трагови суза, он уђе у собу тихо, полако, на прстима, дајући знак обема рукама, као оно човек који се стара да некога не пробуди.
Ушав, он отпоче полако, готово шапућући, али са живим покретима и меким, нежним нагласцима, као да декламује:
— Она ми спава! — тако поче ђенерал — Она ми спава! Као узабрана ружа на узбурканим и запенушеним сланим таласима морским, - тако ми се она љуљка на срдитим и хучним таласима грка живота људска. А кивна пучина риче у беснилу своме и са дну мора граби песак и муље, јури на површину и куша да ми тиме заспе и претрпа моју лепу румену ружицу. Али ја сам галеб, бурна тица морска, што слободно полеће над горостасним, хучним таласима и безбрижно слуша метежну борбу њину; ја ћу слетити и једним махом лаког крила мога распирићу морску пену и у кљуну уграбити из ње моју лепу румену ружицу и изнећу је у ведре и јасне сунчане висине.... Али ах, откинута од стабла свога она ми мора свенути!
Изненађен и збуњен, кнез је зачуђено гледао у ђенерала, док је овај продужавао своја заносна декламовања.
— Видео сам га... њега, најлепшег анђелка, који је, играјући се са сјајним звездама, с неба залутао на ову грешну земљу. У пустој долини саможивости људске расте усамљен стручак бела љиљана. Растужен неваљалством свога најмилијега створа — човека — стари бог, једне благе јесење ноћи, горко је плакао у превишњим висинама својим. Једна његова суза канула је у ову пусту долину. То је била суза љубави,
— Инокосан и усамљен расте он усред неизмерне, голе, неме пустиње. Сваке ноћи, кад звонце вечности огласи поноћ, тихо и нечујно отворе се златна врата небеска, а из њих изиђи један од најмлађих и најмилијих анђелака божијих, те се у сјајном лету спусти над овај усамљени цветак и окропи га бистрим капљицама рајске воде од живота, наточене на врелу што из сред раја извире. Затим се мали анђелак претвори у малена славуја, стане на стручак љиљана, и ту до румене зоре извија својим меким, свиленим гласом најлепше и најслађе песме љубави, док се у расвитак опет не врати у ведре висине небесне, са којих је и сишао...
— Али ено где се пустом пољаном вуче и гадно гамиже страшна змијурина мржње људске. Она право иде овом усамљеном цвету, она се обавија око њега, она издиже своју гнусну, пљоснату главу и у бео пехар нежна љиљана изригава свој смрдљиви гујски отров мрзости...
Све до сад ђенерал је у заносу своме говорио тихо, скоро шапућући, само с јаком афектацијом и мимиком. Сад на један пут он проговори гласно, чисто цикну и јурну напред.
— Сине мој! - викну ђенерал — Сине мој! чедо љубави! Ти ћеш бити човек и ти ћеш
После ових речи, изговорених бурно и страсно, ђенерал на једаред стаде, клонуло опусти низа се обадве руке, а глава му малаксало паде на прса; он изусти полако, очајно.
— Мрзи, мрзи, мрзи! И кад будеш својски, страсно и јуначки мрзио, онда ћеш достићи... Шта?... Бићеш богат, чувен, силан, велики... Али да ли ћеш бити срећан?
Ђенерал Врбавац пљесну се жестоко по челу и јурну напред, понављајући узвик:
— Да ли ћеш бити срећан!
А за тим опет обори главу, опет опусти руке малаксало и тихо настави:
— Јес, да ли ћеш бити срећан?! То је главно и најважније питање: да ли ћеш бити срећан?..
Ђенерал је даље говорио полако, скрушено, гледајући непрестано преда се и климајући главом жалосно:
— И ти нећеш бити срећан, сине мој, нећеш бити срећан; јер срећа није богатство, јер срећа није власт, јер срећа није сујетна величина.. Срећа је унутрашњи мир, срећа је душевно спокојство, срећа је мирна савест, срећа је кад се у јутру тргнеш иза сна, па осетиш да ти целим телом струји неко неисказано блаженство, а ти спокојно сам себи говориш — ја никоме ништа не дугујем, ја ни од чега на свету не презам, ја немам ни једне тајне за коју бих стрепио да је ко не дозна — моја је савест чиста и мирна... То је срећа — Срећа су здрави, мирни, снажни живци! Ти такве живце нећеш имати, ти их не можеш имати, јер си син ђенерала Врбавца — и ти нећеш бити срећан...
Кнез је у недоумици слушао ове загонетне декламације ђенералове, и тек сад при крају једва разабра да је ђенерал ово говорио о свом нејаком сину, кога је морао видити у колевци, кад је мало час ишао жени у спаваћу собу.
Међутим ђенерал Врбавац застаде и упре поглед у једну слику на зиду. На тој слици било је представљено мртво тело последњег убијенога кнеза балканиског како лежи у мртвачком сандуку, на столу, у сред дворане у кнежевом двору, изложено да га народ последњи пут види и целива. Около су представљени свештеници у одеждама, како читају мртвачке молитве и гомиле тужна, плачна народа, свију редова. Тело покојниково окићено је около цвећем, а цела слика одозго осветљена лустером с безбројним свећама. Слика је у опште била рђаво израђена, али на предњем плану јасно се распознавао облик ђенерала Врбавца. У војничком оделу, наслоњен на сабљу, стајао је он ту оборене главе, жалосан и очајан.
Ова слика дошла је ту у ђенералову собу са свим случајно, и ту је стајала одавно, нити је ђенерал икад свраћао пажњу на њу.
Откуда сад да му падне у очи, и за што му баш она привуче сву пажњу, тешко је рећи; доста то, ђенерал се чудно загледа у ту слику, и, пошто је тако непомично стајао неколико тренутака, он јурну слици, упре прстом у кнежев мртвачки лик тако јако, да стакло на слици одмах пуче, и повика загушљиво: „Ево, овај је срећан!“
Затим се загледа у свој лик на слици и рече чисто зачуђено:
- Јесам ли ја ово? Јесам ли ово ја? Ја, ђенерал Врбавац? — Ја; крај мртва кнеза... Је ли ово мртав кнез?... - Он! јес, ово је он, крвав, исечен, искомадан, без носа — ђенерал је полако повлачио прстом преко кнежеве слике, док не дотера до носа, ту застаде и викну опет - без носа, - па онда што игда може удари песницом у слику тако, да парчета разбијена стакла полетеше на све стране, а из расечене песнице ђенералове узе капати крв...
Ђенерал издиже стиснуту, расечену песницу наспрам себе, па, с чудним, подругљивим, лудачким осмехом, узе зорно гледати како крв из расечене ивице полако слизи, како се скупља у велику капљу, како се та капља, кад отежа, развуче, на половини прекине, једна пола падне доле на патос, а друга се опет прикупи и приљуби руци, и капља опет расте, и опет се развлачи и прекида, и тако крв непрестано капље, а ђенерал гледа то с осмехом на уснама и броји редом капље крви „један, два, три“... Крв, крв! узвикну он за тим и ухвати левом руком стиснуту десну песницу, изврте је и алапљиво узе сисати и лизати крв са ње, жмиркајући очима.
Крв, продера се ђенерал понова —
— А нос, викну он сад и опет упре прст у нос на слици мртвога кнеза — Овај нос — јес, овај нос био је одсечен, овога носа нема више. — Говорећи то, ђенерал забоде нокат у слику и с два прста покуша да откине нос на слици мртвога кнеза. Слика је била мала, и ђенерал место носа откиде целу главу, па то парче хартије растрља међу прстима, направи од њега куглицу и једном зврчком бацну је чак иза врата.
Ђенерал се опет окрете слици. Он прво поче говорити тужно, полако, достојанствено, декламујући реч по реч; после је говорио све брже, све живље, док најпосле не прође у буран, киван, срдит говор, као да се с неким свађао.
— Без главе — поче ђенерал тужно - лежиш без главе:
„Гордо лежи велики војвода, Под кључевма крви благородне, Ка’ мало пре што гордо иђаше, Кроз дивљачне тмуше азијатске, Гутајућ’ их ватреним погледом; Ка’ мало пре што гордо иђаше, К светом гробу бесмртна живота, Презирући људско ништавило, И плетење безумне скупштине“...
Пошто је издекламовао ове стихове, ђенерал обори главу и оста тако неколико тренутака нем и непомичан, за тим продужи.
— Велики кнез, славан човек, мученик; дали су му име „блаженопочивши“, скупљају новац да му споменик подигну, најпосле прогласиће га за свеца, а баци ће вечито проклетство на оне што су га убили...
Ђенерал опет диже очи на слику.
— Али шта ћу ја овде? — викну он, показујући прстом свој лик на слици — Шта ћу ја овде? Ја немам ту никаква посла, ја ником нисам крив...
— Ја га нисам убио! Камо? где је крв? Моје су руке чисте....
Ђенерал диже руке и кад на десној шаци опази мало крви, он се чисто трже и страшљиво стукну натраг од слике.
— Крв! — викну ђенерал — крв, али ово је моја крв... Ја нисам убилац. Он се сам убио; убило га његово зло...
Ђенерал је сад говорио кивно; јетко, и тако брзо и задувано да га је већ тешко било разумети, јер је махом гутао последње слогове у речима.
— Јес, хтео је да се дигне, да се прослави, да овековечи спомен, да буде цар балкански; он је био немирна глава, опасан човек, турској
Ђенерал стиште обадве песнице и погну се напред, као да ће на некога јуришати.
— Сила је старија, — викну он — јер сила је јача, ко ће против силе? Ви мени хоћете да судите.
— Ви мени! Ко сме ударити на рогатог бога. Три се круне блистају на мојој глави. Кад је сабља оштра, она пресеца по средини. По буџацима је мрак. Ко се боји мрака нека не иде у буџаке. Кнез је ишао низбрдицом, а ко корача низбрдицом, увек може лако пасти.
Ђенерал се стресе и ухвати се руком за уста... — „Ала је горко!... Јао! Мене су преварили, ја сам обманут.... дали су ми да поједем креслу јерусалимском храму и да попијем воду у којој се крстио антихрист.... Сунце има подерану ногавицу.... а на небу се срушио свод... бежи... бежи...
Зајапурен, узнемирен, с разрогаченим, закрвављеним очима, ђенерал је сва ова последња бунцања изговорио брзо, силовито, с очевидним напрезањем. Преко чела и слепих очију одскочиле му жиле као прут; жиле на врату набрекле и чисто
При последњим речима: „Бежи, бежи“, ђенерал јурну напред и на сред собе сруши с« као свећа.
Он паде ничице, али се у грчевитом копрцању брзо окрете на леђа. Кнез потрча да га прихвати, покуша да га подигне, али ђенерал оста испрућен и грчевито укрућен. Мишићи на образима и око уста грчевито су дрхтали; полуотворене, преврнуте очи показивале су само мутно беланце, на уста је у клобуцима извирала бела пена.
Кнез викну споља своје ађутанте. Један узе ђенерала под мишке, други за ноге, подигоше га и наместише на диван. Кнез махну руком на ађутанте да изађу.
Ако је живот људски комедија, онда су људи комедијаши, који целога века упорно, по некад врло озбиљно, играју своје лудачке улоге.
Свршетак такве једне комедије одигравао се баш сад у соби ђенерала Врбавца.
Намештен на диван, ђенерал је лежао полеђушке, с полуотвореним очима. Дисао је тешко и дубоко, његова широка прса високо су се надимала; познавало се да га нешто гуши.
У соби је био сам кнез Мутимир. Он приђе, откопча ђенерала и раздрљи му кошуљу око врата и на грудима да му олакша дисање.
Кнез затим приђе тајноме орманчићу у зиду, који је још стајао отворен, и покупи из њега све ђенералове хартије, управо целу тајну архиву Врбавчеву. По самим натписима, којима су били обележени поједини смотуљци, могло се већ судити да ту има веома интересних ствари.
Кад је и то било сређено и сложено у један велики завежљај, кнез се полако упути у побочну собу. Прође једну, прође и другу одају; из треће, кроз затворена врата, чу се кењкање
Кнез полако куцну на врата. Изнутра се чу глас госпођин:
— Ко је то?
— Ја сам; могу ли унутра? - упита кнез.
Ушао је. Госпођа га дочека стојећки, сва потресена и узбуђена.
— Шта је, за бога? — упита Каја.
Кнез је хтео да говори са својом рођаком сроднички и срдачно.
— Тренутци су тешки — рече он. Ти мораш сад заборавити све друго, а имати на уму само то, да си и ти један члан владалачке династије Косанића. Спас и интереси династије морају сада овде бити над свим осталим обзирима. Ђенерал је био опасан такмац нашој династији. Занесен безмерним властољубљем, он се увалио био у злочине, које закони казне као велеиздају. Ја сам га спасао од те срамоте, али његовом опасном ровењу морао се учинити крај, и то је учињено...
Јадна жена, не дишући, бленула је у кнеза.
...Ђенерал је напослетку и сам сазнао ту неопходност. Он је сам својом руком испио отров, који је за ме био спремљен.
Госпођа јаукну и јурну соби, где је ђенерал лежао. Кнез је прихвати и поведе; уз пут објасни јој да је ово само први наступ код ђенерала; да ће несвест проћи и ђенерал ће још подуже живети. Тумачећи јој ствар тако, кнез је приведе дивану, где је ђенерал још лежао у заносу.
Жена паде на њега и узе цвилити, но кнез је опомену да се уздржава; на пољу пред вратима стоје ађутанти, а у интересу је самога ђенерала, да се ствар не веша на велико звоно, но да све остане у најужем породичном кругу.
Дозвана је поверљива послуга ђенералова, да се нађе госпођи на руци. Кнез је објаснио да сад ђенерала не треба ништа дирати; ваља га ту оставити на миру и чекати да се поврати, па га онда преместити у постељу. Још једном кнез је опоменуо своју рођаку да буде „на висини положаја“ па се за тим удалио.
Зора је рудила; ћарлијао је тих поветарац; прве пролећне ласте, већ избуђене, припевале су своју једнолику јутрењу песму, када се кнез Мутимир брзим корацима враћао у свој двор....
После по часа кнез и његов саветник Растислав били су опет заједно. Кнез исприча у кратко шта је било код ђенерала. Растислав је пажљиво саслушао ово казивање и
Снажни организам ђенералов издржао је, дуже и више, но што се могло очекивати. „Боловао“ је равно 20 дана. Свет је имао времена да се поступно свикне на смрт ђенералову. С почетка се пронео само глас да је ђенерал болестан. Од какве болести? - то нико није говорио.
После се чу да је неко запаљење. Последњих дана почело се говорити о гушобољи. На томе је и остало. Цео град знао је да министар преседник болује од „гушобоље“. Тада је први пут постала популарна реч „дифтерит“.
После 20 дана боловања, у очи петка 23. марта ноћу, ђенерал Врбавац, министар војни и министар председник у Балканији, преминуо је, измучен дуготрајном ватром, која му је поступно спржила цео организам. У јутру, службене новине, у црном оквиру, објавиле су ђенералову смрт и службено га ожалиле.
Да је ђенерал умро природном смрћу, њега би обично спремили и сахранили. Али он је умро од отрова. С тога је било потребно доказивати, да је умро природном смрћу. Дозвани су одмах „поуздани“ лекари, они су ђенерала сецирали; парање је успешно извршено, лекари су нашли
Кнез Мутимир одмах је наредио да се мртво тело ђенералово пренесе у тако звани Мали Конак, где је до сахране било изложено народу на углед. По кнежевој наредби ђенерал се имао сахранити о државном трошку.
Било је лицем на Благовести (28 марта 1873; год.), пролеће тек што је зенуло, а сунце се осмехнуло над Звониградом и целивало земљу једним од оних топлих пролећних пољубаца, који, рекао би, и саме мртве загрева и позива их да устану из хладних гробова својих. У Звониграду све живо измилело на улице. Лаганим корацима у безбрижном разговору, промиче гомилица за гомилицом, и све се стиче у широку кантарску улицу. Пред Малим Конаком ври. Ту су постројени дуги редови војске, сва три рода оружја, ту су официри, у сјајним парадним униформама, ту је и војна музика, па чиновници грађанског реда, певачка дружина, глумачка дружина, ђаци, свештенство и огромна гомила света, који се увек скупља где има оваква шаренила.
Око 2 часа по подне у овоме мору од људи наста кретање. Из дворца се појави мртво
Кад изнесоше мртва ђенерала, нигде се не опазише какви знаци жаљења. Гомилице света и даље су безбрижно разговарале и ћаскале бог вас пита о чему, што је било далеко, далеко од жаљења за ђенералом. Од родбине нико не пусти јава да закука за покојником — јамачно с тога, што у овако високим круговима сматрају да је простачки и да није у реду да жена јавно запева за мртвим мужем.
Само се на једном једином месту могло видети искрено жаљење. Кад мртва ђенерала понеше, на кутњем прагу седео је згучен један жандарм и горко је плакао и јецао. Можда су то биле једине сузе, које су тога тренутка искрено и из срца текле.
Пратња удари широком кантарском улицом, спусти се у кројачку чаршију, одакле сиђе вазнесенској цркви.
Ту је покојник опојан. Чинодејствовао је митрополит с многим свештенством. Архимандрит Нестор изговорио је „сходно слово“ о заслугама покојниковим. Опелу је присуствовала и Његова Светлост кнез Мутимир.
Око 4 часа по подне спровод се крене из цркве јеленичким друмом пут манастира Гробовице,
Сутра дан службене новине донеле су опис погребне свечаности, где се покојни ђенерал уздише као велики родољуб и мудар државник те се између осталог вели:
„Жалостан утисак који је учинила вест генералове смрти, огледа се не само на житељству звониградском, него и у многобројним изјавама, које су са свију страна из унутрашњости земље стигле на Његову Светлост или на чланове породице. Одасвуд се изражава жалост што је народ изгубио таког мужа, државника и војника, одасвуд се дижу гласови признавања његових великих услуга. Оближње вароши одкуд се само могло на време стићи, послале су своје депутације да се придруже погребу. Плоча је спуштена над телом генерала Врбавца, и сад чека повесника да на њу стане, и достојно описавши његова дела преда потомцима заједно са његовим споменом један од најсјајнијих примера разумног и неуморног патриотског рада. Слава му вечна.“
Да, да, „разумног и неуморног патриотског рада!“
У исти мах службене новине донеле су кнежев указ, којим се у војном министарству, наместо покојнога Врбавца, поставља министар спољних послова г. Растислав за привремена вршиоца дужности.
Мртвац је учинио услугу живима - склонио се под гробовску плочу; два метра земље било је доста да сместе све његове неизмерне пожуде и све големе планове. Живи су учинили услугу мртвацу — службено га ожалили и сахранили. Све је у реду.
Тек је било 7½ часова из јутра, а на вратима, пред канцеларијом г. министра спољних послова, већ стоји момак.
Стари чича Јова џоња ту натмурен, намргођен, мало погрбљен, руке метуо на леђа, а из десног рукава избијају му полако малени прамичци беличаста дима од сакривене цигаре.
Данас је г. министар тако поранио, да чича Јова није имао кад ни попити каву, ни попушити цигару, као човек, с тога је био сад овако зловољан, а с тога су му јамачно и они димчићи избијали из рукава.
Чиновници министарства долазили су редом један по један. Обично корачају споро, пењу се уз степене полако, а кад угледују чича Јову
Кад прође који од старијих чиновника, чича Јова се уозбиљи, учтиво га поздрави, а цигару увуче у рукав што може дубље. Није што их се боји, не, не би му нико ништа рекао, али ред је тако, старији су чиновници. Пред млађим чиновницима не мари. Од писара и не крије цигару, а на практиканте по кад кад богме и навикне: „Брже, брже, мајка ти певала, зар хоћеш да си већи господин и од самога министра! Е, мој брајко, не заслужује се тако ванџамент.“
Чича Јова је остарио у овој служби; измењао је некаквих двајестак министара; министарство-спољних послова сматрао је као своју кућу, управо као неки свој мал — с тога му нико није ни замерао на оваком понашању. А ако би му ко што и замерио, чича Јова би му обично одговорио: „Полако, господине, полако! Шта га сам их ја овде виђео... их хи... каквих људи! Па камо их данас? Сви сте ви овде гости, данас јесте, сутра нисте, само ја издржавам једнако без смене, ево већ више од тридесет година.“
Кад је већ тргао и последњи дим, те се догорела цигара није више могла држати, чича Јова је угаси међу прстима и баци кроз отворен
И доиста, већ је више од сахата како министар Растислав хода. Дошао је још око 7 и по часова, и одмах је узео ходати. Прво је ходао по свом кабинету, где обично ради, али кабинет је био мален, морао се окретати сваки час, с тога пређе у велику дворану, која је била одмах ту до његова кабинета, где је могао по вољи пустити корак. Г. министар је ходао и нешто размишљао, али, већ на први поглед, дало се на њему познати да то нису биле никакве тегобне, непријатне и зле мисли, којима се носио. На против, мисли су морале бити веома пријатне, јер се Растислав сав сијао од некаква унутрашња задовољства. Његов је поглед био ведар, јасан, слободан, око усана играо је непрестано лак, једва приметан осмејак, образи добили белу, пријатну, лако заруделу боју — добили, велимо, јер за ово неколико последњих недеља „г. министар изволели су изгледати са свим друкчије.“
Покојни ђенерал Врбавац и Растислав били су некад веома блиски пријатељи. То пријатељство помогло је Растиславу и при избору за намеснике.
Сем тога, ђенерал је почео био да му подрива положај и код кнеза. Сукоби су се множили. Растислав је осећао да се примиче критичан тренутак, где се мора ломити између њега и ђенерала. Сам ђенерал поставио је био питање тако. После жестоког сукоба, који смо видели напред међу њима, ђенерал је писао кнезу писмо, где је стављао ултиматум — или Растислав из министарства, или иде он — ђенерал. Кад је ствар већ дотле била догнала, Растислав се одлучи на последњу одсудну меру. Он покаже кнезу своје доказе, које је био прикупио против Врбавца, доказе, из којих је излазило јасно, да ђенерал смера да се дочепа круне.
Но и ако су докази били јасни, Растислав је опет знао колико је ризичан овај његов последњи корак. Ђенерал је имао на кнеза веома голем утицај. Ту се лако могло десити, да ни
Но Растислав је имао своју срећну звезду. Кнез се покаже чвршћи и куражнији но што се могло очекивати. Растислав је умео да пробуди у њему све осећаје младога, бујнога частољубља, и да изазове осећаје презирања, гнушања и мржње спрам човека, кога је династија Косанића дигла на висину, а он ту висину употребљује да обори ту исту династију. Растислав је скројио цео план, а кнез га је тачно извршио.
Али и после, пошто је ђенерал Врбавац већ био попио отров, положај Растислављев још није био без опасности. Ђенерал је живео још
20 пуних дана. Он је још био снажан, присебит, могао је говорити, писати; имао је људи који би још били вољни да све учине по његовој наредби, пошто је он још једнако био у очима света онај исти моћни Врбавац, онај исти министар преседник, човек мало болестан, али човек који ће ускоро оздравити — јер свет још ништа није знао од свега онога што се десило између ђенерала и кнеза Мутимира.
Све је то утицало те је Растислав у последње време био страшно забринут, узнемирен, потресен.
Цео последњи месец патио је од несанице. По 3—4 ноћи узастопце није сводио очију.
Наравно, да се то морало познати и на његовом иначе снажном организму.
Малаксао, с упалим очима, као земља у образу, он је ишао као сенка, мрачан и забринут, тако, да су му укућани, нарочито жена, већ били почели очајавати.
Али и тим мукама дође једном крај. Ђенерала Врбавца притисла је тешка мраморна плоча у манастиру Гробовици, а тиме је десет пута тако велики камен спао с груди министра Растислава.
Три ноћи узастопце спавао је по 10 пуних часова дубоким, мирним, слатким сном. То га је одморило, опоравило, повратило. Синоћ је легао одмах после 9 час., а јутрос око 6 устао је ведар, расположен, крепак.
Прво се обријао и дотерао своје бакенбарте; за тим је потрошио скоро по акова воде умивајући се, перући груди, главу, мишице. После се обукао — бела огрлица, беле наруквице, црн капут. Кад се погледао у огледало, при поласку у министарство, видео је да изгледа подмлађен, подновљен, сав је чисто просијао, а
Ходао је великом двораном, ходао и премишљао. Овда онда застајкивао је пред огромним огледалом и огледао се у њему. Чисто, јасно огледало показивало је снажан врат, широка плећа, глатко чело, ведре очи, црне, пуне косе, румене усне, румене, забрекле образе, без и једне боре, с омаленим, глатким подваљком. Растислав је све то разгледао с интересом и проматрао с пажњом; завиривао је сваку ситницу на себи, као да то није био он сам, већ какав сасвим нов, њему непознат предмет. Он је тада већ био превалио четрдесету годину, био је дакле у добу кад човек на један пут с ужасом опажа да већ више није млад, али још никако не може да се помири с мишљу ни да је стар, те му с тога веома пријатно пада, кад на себи види ма какве знаке, по којима с правом може рећи: „та ово је још младост, ово је још снага, крепост, моћ — ја се још не бојим, још се не дам; ја сам још млад“....
У таквом се расположењу налазио сад министар Растислав.
Пошто се сит находао, он извади сахат и загледа га. Било је близу 9 часова. Он удари у звонце. Чича Јова уђе на прстима.
— Да ли је дошао г. министар Ратко? — упита Растислав.
Ратко Милитковић био је министар унутрашњих послова.
— Не знам, да стрчим један час да видим.
— Види!... И ако је ту, реци му да дође амо к мени.
После десетак минута у дворану код Растислава уђе средовечан човек, средња раста, пуне браде и кратко ошишане косе. Његове живе, избуљене очи давале су му особито оштар немио изглед.
Ко је пажљиво загледао људе, могао је опазити да сваки човек личи на по неку животињу. Неко личи на чавку, неко на мачку, неко на козу, неко на вола. Министар Ратко, и поред избуљених очију, личио је на слепога миша. На његовом лицу било је нешто што те подсећа на мрак.
Како уђе, он се упути Растиславу. Поздравише се. Већ по том поздраву видело се да су стари, добри познаници. Растислав му показа руком канабе. Седоше обојица.
— Ти си јутрос нешто поранио, јамачно опет ниси имао сна? — рече Ратко.
— О, на против, испавао сам се царски_ Ово је већ трећа ноћ како спавам као заклан.
Ратко тек сад загледа добро Растислава.
— Збиља, данас изгледаш добро Чисто си се подмладио — рече Ратко.
Растислав се смешио. Ова Раткова хвала допадала му се.
— Јес, данас изгледам добро. То сам и сам опазио А било је већ и крајње време. Зло, да је још дуже потрајала ова неизвесност. Већ сам био скомолао. Даде бог те се овако сврши.
— Да! — прихвати Ратко — овде смо скинули с врата голему беду; опасност је била велика! Сад је поље рашчишћено, прилике су повољне и њима се треба користити. — Само и ту ваља хитати. Ко зна шта може настати доцније, а ми ћемо имати још грдних мука с овим дераном. Море несрећник је то!
- Што? Шта је радио? Да нема што ново? — упита Растислав живо.
— Шта ће ти бити ново! Све стара посла. Ноћас су опет барлијали, и опет му придигли на картама преко три хиљаде дуката — рече Ратко срдито.
Растислав се пљесну.
- Шта говориш! Зар три хиљаде изгубио! — Е, тај је сад загустио! Ко ли му то узе?
— Зар је један — рече Ратко — узео је сваки по нешто, а највише она протува француска. Оно би требало прогнати. Он сам однео му је више од две хиљаде дуката. Па да је бар само штета, но и срамота. Овај се свуд хвали, а ти знаш како је код нашега сиротног света. Код нас бајаги газде, па пазе на сваки грош. Како је сад ту кад се рашчује, да је овај прокартао једне ноћи само три хиљаде дуката.
Још не беше Ратко изустио последњу реч, кад се на вратима зачу појаче куцање.
— Ко ли је сад то, боже мој, и где ли је онај сметењак да прво човека пријави — рече Растислав журно и нагло пође вратима. Но као да се на један пут нешто предомисли, он застаде на сред дворане и рече гласно: — „Слободно.“
Врата се полако отворише широм, а на прагу се указа осредња, још младолика жена. Иза њених леђа извиривало је престрављено лице чича Јовино.
- Гле, откуда ти амо? — рече Растислав зачуђено, излазећи пред госпођу.
— Пре свега немој што замерити чича Јовану — рече госпођа улазећи — он је хтео да ме пријави, али ја нисам дала. Да си био с ким другим у послу, ја бих причекала у другој
Говорећи ово, госпа приђе Ратку, који већ беше устао и пошао јој на сусрет, грациозно му пружи своју мајушну, веома белу и веома лепу ручицу, поздрави се с њим и одмах га фамилијарно упита за здравље његових укућана. За тим се окрете Растиславу:
- А? ти си јамачно изненађен што ме овде видиш? Је ли? Е, ето дођох и ја једном после толико година да видим како изгледа овде код вас у министарству.... Но, чек прво да мало одахнем, дозволите ми да седнем; грдно сам се уморила уз ове ваше басамаке.
Говорећи то, госпа левом руком намести поле од хаљине, да их при седању не згужва, а десном руком прихвати се за канабе и полако се спусти на њега.
На госпођи је била лака, плавичаста, вунена хаљина, без многих украса, али укусно скројена, и јесења јопна од вишњева плиша. На глави је имала висок, шиљат француски шешир, по тадашњој моди.
По годинама то је била таман зрела жена, али веома добро очувана и младолика. Њене црте нису биле правилне; испало чело, а нарочито угнут нос јако су хулили лепоти њена лица. Али у целој појави ове жене било је нешто симпатично,
Седајући на диван, госпођа једним погледом обухвати целу пространу дворану: и намештај, и размештај, и све.
— О, па ви сте се овде господски наместили. Како је све ово лепо и укусно; прави министарски салон. Нисам мислила да је све овако лепо — примети гђа Софија.
— Па ово нам и јесте једина уљудна соба што имамо. Ту примамо странце, ту држимо министарске седнице; с тога је ово мало и наређено. Али да видиш друге канцеларије! Не би имала чему позавидети. Искрхани фотељи, распарене столице, као да је све у телалници куповано — рече Растислав.
За тим настави, гледајући у госпођу: — Али, збиља, откуда ти амо?
Госпођа се смејала:
— Је ли да ти је чудно? Мислила сам да ћу те изненадити. Е, ево да чујеш. Јутрос си отишао рано, нисмо се ни видели. А имала сам да ти кажем....
Но госпођа на један пут застаде, поћута, као да се предомишљала шта ће рећи, за тим настави живо:
— Ах, да! Прво и прво дошла сам да те псујем, да протестујем... То јест, наравно, ако је оно истина што сам чула..
— Шта ли си то чула! — прекиде је Растислав.
— Кажи ми је ли истина да ти је кнез Мутимир понудио преседништво у министарству, да ти је писао некакво захвално писмо, у коме ти благодари за некакво спасење, и шта ти ја знам, и нуди ти преседништво?
Растислав побледи у лицу, а доња му усна узе дрхтати.
— Од кога си то чула? — упита он промуклим гласом, силом уздржавајући љутину да не прсне.
Но госпођа не опази ову промену, она продужи живо:
— Од кога сам да сам чула, то је све једно; само ја питам тебе, је ли то истина, и ако је истина, онда какав си ми ти муж, (Јес, г. Растислав је био њен муж) да ја такве ствари, које се ваљда и мене што год, што год тичу, чујем прво из комшилука! Па како сам се јутрос бламирала! у каквој сам се прпи нашла! — боже, да сам могла у земљу бих пропала. Дошла госпа Цанка, па ми жена честита, а ја ништа не знам као Тотов. Чисто се жена и наљути, а има и право, мисли да је ја лажем. Не
После ове енергичне придике госпа напући уста и срдито, али грациозно окрете мало главу на страну, заузимајући положај, као оно Наполеон на бојном пољу, кад пусти у борбу своју оклопничку коњицу, па, с пуно дрске уверености у победу, гледа какво ће дејство тај напад произвести на непријатеља. Она није гледала у свога мужа; али је очекивала да се он почне извињавати како је заборавио, како је писмо доцне добио, или тако што.
Али место извињавања, у занемелој дворани одјекну загушљив глас Растислављев:
— Софија, ја те питам од кога си чула све то?
Ове речи биле су изговорене тако, да се госпа чисто трже. Она на једанпут изгуби цело своје војничко држање и заборави целу своју измајсторисану срџбу, журно се окрете мужу и зачуђено, чисто преплашено проговори:
— Боже Рале (тако је тепала мужу) шта ти је!
Тек сад она погледа добро у Растислава и просто се пренерази, кад га виде како беше помодрио од љутине. Она устаде, приђе му, ухвати га за руку, повуче га мало на страну и гледајући му у очи, упита га полако:
— Збиља, шта ти је? Шта ти би на један пут?
— Како шта ми је? како шта ми је! — рече Растислав с досадом, и штедљиво изви своју руку из женине и мало се одмаче. — Молим те, казуј од кога си све то чула!... — а онога ниткова одмах ћу дати ухапсити, ако буде он то баратао — викну Растислав, претећи руком.
— Ко? Момак што ти чисти хаљине, мислиш! Боже Рале! Та није, молим те, није, није — рече госпођа благо, и опет му приђе, опет га ухвати за руку, опет му узе гледати право у очи.
— Није — рече она меко — ти си плануо, на ниси ни чуо добро. Кажем ти, јутрос ми је била г-ђа Цанка. Од ње сам све чула. А њој је, вели, казала г-ђа Цинцар-Станковићка. Ти знаш с киме је она опет род. Лепша! знаш! — рече госпођа Софија и значајно повуче мужа за руку — Лепша, знаш! — понови она још једном.
Растислав остави жену, кад то чу, па се на један пут окрете Ратку.
— Чујеш ли! Е што ти је то продерана врећа! Одмах отрчао да исприча сукњи. Просто би цркао да њој не каже све. Тако ти јамачно бива и са нашим тајним седницама! Помисли, ја тек синоћ у мрак добио писмо од њега а јутрос већ цео Звониград зна му садржину.
— Дакле, збиља си добио тако писмо? — упита Ратко, који је до сада цео говор између Растислава и његове госпође слушао пажљиво и непомично.
— Та да; с тога сам те мало пре и позвао. Наравно, ти ништа ниси знао о томе! Је ли? А погледај жене! — Растислав показа руком на своју госпођу — Министар полиције! Е, мој пашо (Они су били пашенози) и моја дипломација и твоја полиција да се сакрију пред женама. Госпа Цанку да узмеш ти за управитеља вароши, па да знаш ко се колико пута у Звониграду накашљао... И да ми је знати кад ли је пре јавио све то оној својој шиндивили, — рече Растислав, пошто је мало поћутао, поврћући разговор опет на кнеза и на ону тајанствену женску, што је госпођа Софија назва Лепшом.
— Јамачно синоћ пред ону теревенку.
— О, не — умеша се г-ђа Софија опет у разговор — То је морало бити раније. Госпа
Растислав се лако поклони — Благодарим на поверењу, то сам ја у неку руку г-ђа Помпадурин кандидат! — рече он с подругљивим осмехом.
— Чудим се да ноћас није ништа о томе причао оној својој булументи — примети Ратко.
— А ко зна можда и јесте — рече Растислав.
— Није, није! Чуо бих ја то. Казали би ми јутрос, као сва она друга чуда. Није! У осталом, није он тако проливен. Он то само оној својој све казује, иначе крије тај као змија ноге.
— А шта је то било ноћас, зете, што помену — упита г-ђа Софија.
— Шта је било — рече Ратко — пили и банчили до зоре и правили сто комедија, ето шта је било. Просто прокарта где год што би.
— Нека прокарта. Док има нека расипа, а кад једном нестане, онда неће ништа имати па неће ништа ни прокартати — примети Растислав немарно.
Кад Ратко отпоче говор о кнезу, госпођа га слушаше пажљиво. Кад реч прихвати Растислав,
— Шта су само прошле ноћи радили. Онога мајмуна ваљало би просто убити. Помисли шта су чинили! Узели мајмуна, обукли му официрске хаљине, нарочито за њега начињене, па га посадили са собом за сто, да изненаде и преваре некога од друштва који се био задоцнио. После даду мајмуну пушку и стану га учити да се егзерцира. Пушка је била пуна.
— И ју! — рече госпођа.
- Пушка била, пуна — продужи Ратко — а мајмун као мајмун, играо се, потезао, дрмао док се пушка на један пут окине.
- И ју, ју — рече госпођа и понесе обадве руке ушима.
— Ађутант Светозар у мало није погинуо, прозујао му куршум поред самих ушију и одбио од пећи оволико парче.
Ратко показа руком колико је парче од пећи одбијено. Госпођа изрази свој страх са неколико „ју“, све по једну ноту више, а зачуђен поглед бацала је час на говорника, час на свог мужа, као да је хтела рећи: „па шта мислите ви ту?“.
Кад Ратко рече да ађутант Светозар у мало није погинуо, Растислав додаде: — Кам да је! И то је нека лупача!
— Па што, за бога, мећете такве људе око њега? Што му не дате за, ађутанта каква паметна, ваљана човека, који би га могао што добро научити — рече госпођа с пуно учешћа.
— То му је покојни ђенерал Врбавац учинио љубав. Наравно Врбавац је гледао да има поред кнеза свога поуздана човека; а за друго - Растислав махну руком и ућута.
— Чек да чујете шта је било даље — рече Ратко — још није свршено. Елем, кад мајмун окине пушку и пушка пукне, у соби настане прави пакао. Од онога пуцња и силине свеће се махом погасе; густ пушчани дим напуни собу те помрачи и оно мало свећа што још осташе непогашене. Престрављен пуцњем, који је у затвореној соби грдно одјекнуо, мајмун јурне на сто, удари кроз чаше, флаше, тањире, вазне и све пообаљује. Преплашени гости поскачу од стола, и онако мало ћефлеисани, не схватајући јасно шта се то управо догодило у оном мраку, јурну један на другога и један преко другога, попадају, поруше столове, посваљују столице, неко се у падању придржи за чаршав од стола, повуче га, свуче судове с читавог једног краја, те све с треском полети по патосу. Кнез опет удари у мраку на момка који је држао у руци чинију с кохом и шатоом, те му момак сву огромну чинију изручи на главу. Још горе престрављен од овога урнебеса, мајмун с дреком јурне на
За све време док је Ратко ово причао, госпођа је, слушајући га пажљиво, непрестано понављала, кад јаче кад слабије: „ју, ју, ју! — ју, ју, ју, ју!“ изјављујући тиме своје саучешће. Растислав, на против, саслушао је целу причу с очевидном равнодушношћу.
Ратко настави.
— Најпосле ни то све још им није било доста. Кад су се мало повратили, кнез се попне на столицу, те с „висине пирамида“, како је сам рекао, уз урнебесни смех и пљескање веселе дружине, изговори „сјајну беседу“, у којој је развашарену собу сравнио с „бојним пољем“, просуто вино по патосу с „јуначком крвљу“, а полупане флаше и судове с „мртвим и рањеним јунацима“, који у „дирљивим позама“ леже на „пољу славе и части“. Веселу је завршио позивом да сви одмах с места пођу у потеру за
Мајмун је био у авлији на клупи и ту лизао своје ноге и руке, умазане сосовима и другим јелима, по којима је скакао па столу. Кад му се весела дружина приближи, он прво утече на стражару, после се дочепа једног дрвета; на дрвету, скачући с гране на грану, закучи панталоне за некакав суварак, и стане га дрека тако да се чуло чак на улици пред конаком. Једва у зло доба суварак се пребије и мајмун падне доле на земљу. Његови гонитељи склептају се око њега, али преплашени мајмун вешто скочи преко њих, Сашу добро огребе по врату и утече преко зида у башту. Ови појуре за њим и у башту. Трчали су, дрекали, викали, пентрали се по дрвећу, вукли некакве огромне мотке којима су гонили мајмуна с дрвета на дрво, док се овај најпосле не дочепа баштенска зида и утече на поље.
Госпођа се крстила — Боже чудне бруке. Чудне бруке! Ратко продужи:
- За мајмуном послати су били жандарми да га траже. Тек јутрос, кад се већ лепо свануло, нашли су га у порти код гробља. Морали су звати из конака онога момка што обично чува и храни мајмуна, те га једва он домами и ухвати. Светина се била искупила гомилама. Ишли су
— Право имају — рече госпођа — кад ви горе терате сами комедију с официрским оделом, што да се не руга светина.
Ратко је причао даље:
- Међу тим они махом попадају. Да су седели у соби, где су били, можда им се не би толико познало да су препили. Али оно обадање по хладном, јутрењем ваздуху и оно пентрање за мајмуном по дрветима узбурла у њима и јело и пиће, и вино их на један пут ухвати, па како је кога стизало, онака је и падао. Неке су нашли чак у башти, пали, повраћали, па ту тако на гомили и заспали.
Госпођа се стресе: Ух-х-х! чудна гада!
— Неки су заспали по клупама — продужи Ратко — Он се добатргао до дворских степена, па се ту скљусио (И ако Ратко ниједном речицом није напомињао ко је то он, сви су знали да се то тиче кнеза Мутимира). Срећом истрчи дежурни официр, тек га унесу у спаваћу собу. Шта нису чинили да га наговоре да се
— С поља дан, а изнутра сјај од лампе мешали су се и градили некакву жућкасту, прљаву, непријатну светлост, која се разливала по целој соби, и давала јој изглед капеле, у којој је он изгледао као мртвац. Блед као смрт, с упалим образима и затвореним очима, он је изгледао као мученик, кога су сву ноћ гује пиле. Дисао је дубоко, тешко; уста му се болно и жалосно укосила на једну страну, а крајеви усана повели се доле, као оно у детета кад хоће да заплаче. По лицу га пробиле ситне капље хладна зноја. Жалос га је било погледати. Изгледао је
„Сироче! јес, ја сам сироче! ја немам никога свога. Ова гадна тичурна чупа ми срце. Што је ко не отера! Не! Мене нико не воле искрено! Нико за ме не мари!.. Спекуланти! Сви су гадни спекуланти. Сви грабе себи. Мени се удварају само да ме боље преваре! За што ме пуштају сама! Пуста шума, пусто поље.. пусто море! Ја сам лутам по тој пустињи! Сам, сам! сам! Остављено сироче! Остављено саморано сироче! Тешко мени, тешко мени“!
На његовим затвореним очима указаше се сузе. На десном оку једна се суза полако скупљала на затвореној трепавици, бивала је све већа, све већа, најпосле се скотрља низ образ и остави мокар траг по њему. Видео сам да спава и бунца.
Ратко ућута.
— И то је све било данас? — упита госпођа промењеним гласом.
— Сад, пре једног сахата — рече Ратко.
Госпођа се окрене вратима и обриса марамом очи. - Право вели — рече она, окрећући се опет мужу и Ратку — Право вели, да је сироче, и да за њега нико не мари.
— Е, право вели! Његово право! — рече Растислав презриво, пошто је целу ову причу Раткову саслушао мирно и равнодушно. За тим настави, осврнув се Ратку:
— Чујеш, звао сам те да се нешто разговоримо. С пажњом сам саслушао ову твоју причу. У неку руку ово је као наручено и добро је дошло што се овако догодило.
— Боже! — рече госпођа зачуђено и тиме прекиде Растислава. Он јој се окрете - Знаш шта, Софија, ти би сад могла ићи — рече јој он.
— Ако имате какве тајне, или ако вам сметам, ја могу и ићи — рече она хладно.
— Којешта, пред тобом тајне! — рече Растислав зловољно. — Није то, но ја сад посла имам с пашом, (Растислав и Ратко, као што смо већ споменули, били су пашанци) па као велим биће ти досадно.
— О, ако је само то, онда се ништа небрини. Дирнула ме ова прича зетова, па хоћу мало да се повратим. Ви слободно разговарајте, као да мене овде и нема; ја вам нећу сметати; ја ћу се завући овде... овако.
Говорећи то, госпођа пређе чак у други крај дворане, седе и чисто се увуче у велику наслоњачу.
Два су разлога била са којих је госпођа желела да остане овде још мало. Прво, интересовала се за понуђено председништво мужу а очекивала је да ће из његова разговора с Ратком чути што више о томе; друго она се вазда интересовала за кнеза Мутимира, вазда је жалила што његово васпитање не иде како треба, а ова отоичња прича Раткова о Мутимировим пијанкама пробудила је у њој помешан осећај срџбе и жаљења, те се интересовала да чује шта ће даље говорити њих двоје о кнезу.
Увучена у наслоњачу, госпођа се беше притајила.
Растислав продужи говорити Ратку:
— Синоћ сам добио писмо од кнеза, у коме ми нуди председништво министарства. Има у писму и других ствари, али то је главно — Даћу ти, прочитаћеш га после. Мислио сам и смислио да се примим! Не бих имао разлога да одбијем.
— Како да одбијеш! — примети Ратко одсудно.
— Примићу се, дакле, председништва — продужи Растислав — и то ће нам олакшати задаћу. Али и да није тога случаја, после ових последњих важних догађаја, измењене прилике захтевале су да се много што шта измени и попуни и у нашем програму за рад. Наша одговорност пред историјом и пре је била велика, али сад, по смрти ђенералој, на нас пада сав терет. Ти видиш каквога кнеза, по несрећи, имамо. Шта ти треба друго! погледај само ноћашњицу! Кад је већ такав, онда ту друга избора нема већ предузети све мере да бар остане што даље од државних послова. Нека га нека се карта, пије, банчи и махнита, само нек не дира у оно где би могао оштетити крупне земаљске интересе. Моје је основно уверење, од њега увек полазим — да што се год кнез буде мање мешао у земаљске послове, у толико ће они ићи боље. Околности су се веома згодно стекле да га на то свикнемо још одмах с почетка. Док је био малолетан, ни ја, ни покојни ђенерал нисмо му давали да се плете у државне ствари, и можемо рећи да смо га ту прилично били дотерали у ред. Наравно, онда је то било лако, јер смо то од њега захтевали с правом. Сад је већ теже од кад је проглашен за пунолетна. У последње
Растислав је говорио даље куцкајући прстом о мраморни сто, на који се наслањао, он је мирно, хладно, полако, одбрајајући реч по реч, развијао своју омиљену „државну теорију“, мртву и хладну као онај мрамор на који се наслањао.
Кнез је размажен и самовољан деран, склон на сваковрсне разузданости, без и једне озбиљне мисли у глави, без појма о свом узвишеном положају и својим светим владалачким дужностима. То је веома жалосно; нико не би био сретнији, но он, Растислав, да ствар не стоји тако; нико не би више желео да је млади кнез у свему човек и владар на свом месту. Али кад је већ зла судба тако хтела онда, шта ће се, он је данас кнез и мора се трпети, па какав је да је. Али да кнез не би својим ветропирством штетио озбиљне државне интересе, за које „и оскудици, и кризи. Ту ће онда од министарског доброг расположења зависити издавање цивилне листе у напред, а по потреби може бити поверљиво и какве позајмице из државне касе. Све то снажиће положај и ауторитет министра председника. Често ће бити
Једном речи: млади кнез има својих махна и слабости; треба га пустити нека се у те своје грехе тако заплете и замрси као у стоструку мрежу, из које му више нема изласка, ни спаса. Министар председник држаће у својој руци крајеве те мреже, по потреби ће их притезати или попуштати, а уловљени кнежић копрцаће се у мрежи као свако друго сомче. То је био сав смисао Растислављевих других разлагања.
Наравно, све су то ствари и тешке и непријатне; он, г. Растислав, нема ни воље ни наклоности да се око тога бакће, али шта да ради кад су га прилике истакле на врхунац државних послова, где сад, хтео не хтео, мора остати и примити на се сва та тешка бремена, пошто ће повесница њега учинити одговорним за све даље последице, ако би се он, из личних обзира, одрекао улоге коју му је „само провиђење одредило“. Он ће се дакле примити тегобна задатка, у нади да ће у Ратку, као и у целој оној групи родољуба, којој и сам политички припада, наћи својске потпоре.
Док је Растислав у лепим, одабраним изразима развијао ову своју бездушну, веома слабо
— „Наравно“! — „Да богме“! „Разуме се,“ „Тако је.“!
Но овај говор слушала је и г-ђа Софија, само што су на њу са свим друкчији утисак учинила сва ова државничка мудровања њенога мужа.
Док је Ратко дарежљиво сипао знаке свога допадања, дотле је она неколико пута нестрпељиво прошапутала „уф!“, „уф! боже!“, чупкајући живо прстима китку на својој јопни, што је био знак јака узбуђења.
Госпођа Софија није била никаква политичарка. И ако јој је муж био дипломата по занату, она се никад није мешала у његов политички рад, нити је имала воље и укуса, да се занима политичким стварима. Па ни сада, она није ни мало улазила у политички значај разговора, који је овде чула, она није ни покушавала да тај разговор цени по његовој политичкој важности и правилности; у опште, она није имала у овом тренутку ни једне јасне и одређене мисли у глава; у овај мах њом су превлађивали осећаји и то поглавито овај један једини осећај.
Она је осећала да младоме кнезу чине голему неправду кад га овако цене и овако о њему говоре.
Г-ђа Софија имала је сина од прилике истих година и истих склоности као и кнез Мутимир. У овом тренутку њој изиђе пред очи цео живот њенога Никице, за последње 2—3 године: његове ноћне теревенке с друштвом, његови доцни доласци, кад се тек пред зору враћао блед, изможден, с искривљеним цртама на лицу, с раздрљеним, вином поливеним мундиром, са згужваном качкетом, без џепна сахата, без једне паре у џепу, с опуштеном сабљом, која за њим тандрче, а он корача немарно, озбиљан, дешператан, оборене главе, једва држећи равнотежу да не почне посртати.
Па онда његови кавански скандали, његове свађе у касарни са својим претпостављеним, и, најпосле, његови дугови, где је она, мати, често морала испод руке и кришом од мужа исплаћивати за свога Никицу доста знатне суме, само да ствар легне и да јој се дете не срамоти пред светом.
Јес, њој изађе пред очи све то, и она се после свега тога питала:
- Па зар је с тога мој Никица већ са свим пропао, крајње покварен и изгубљен човек, о чијој поправци више ни речи не може бити?
О, не! Сви њени осећаји, сва утроба њена бунила се при тој једној помисла!
Она се сећала како је, после таквих теревенака, сутра дан пред подне, полако, бојажљиво улазила у собу свога сина, како га је будила, како се он трзао с осмејком на уснама, како јој је онда наивно и добродушно причао своје младићске лудорије, икако је и сам осуђиво и критиковао своје синоћње понашање, и како је тада био добар, благ, нежан и како би јој тада обично говорио:
— „Је ли, мајка, ти ниси срдита на ме, је ли, ти волеш твога Никицу, ти му све прашташ? Оди ме пољуби, ако ми збиља прашташ“... И како јој је он тада пружао своје младе, снажне и развијене мишице, грлио је, наслањао главу на њене груди, а она, пуна неке неисказане сласти, прилазила би му, грлила га, љубила, карала га, тепајући му и мешајући у своје материнске нежности поучне прекоре, како је већ време, да се једном тргне од тих својих лудорија, а он, умирен, стишан, добар и нежан, пола у шали, пола у збиљи тумачио би јој и разлагао како је то младост, и како ће временом и годинама све то проћи, а од бујна лакомислена младића он ће постати озбиљан, тактичан човек!
Све то у једном тренутку, живо и јасно васкрсло је пред њеним очима, и она се питала, сва претрнула од страха: „Је ли могуће, да ће због тих, тако обичних и тако природних младићских погрешака, прогласити њена сина за пропала и изгубљена човека, коме више ни бог ни људи не могу помоћи; човека, коме нема поправке и спасења, који је већ морално мртва лешина, коју треба само склањати што даље, да се и други од ње не трују.
Све њене мисли, сви њени осећаји, цело душевно биће њено бунило се против таквог схватања, и она би у том тренутку била готова да истрчи на раскрсницу и да на све четири стране света громогласно довикне и објави:
„Није истина! Није мој син пропао и изгубљен човек!“
Кнез Мутимир и њен драги Никица у том тренутку стопили су се у једну нераздвојну личност, у њој се пробудио матерински осећај у свој свежини и неодољивој снази својој и под утицајем тога осећања г-ђа Софија скочи. Сва уздрхтала и крајње узбуђена, она брзо приђе своме зачуђеном мужу и узе га за руку.
Њене су руке дрхтале. Растислав је упита зачуђено:
— Шта ти је, жено!
— Није ми ништа — одговора она, стискујући мужа за руку и приљубљујући се уз њега. — Није ма ништа! Али, за бога, Рале, како можете тако говорити о том јадном детету?
— О коме детету?
— О детету, па наравно да је дете. Шта је друго но дете; тек деветнајеста година, као наш Никица.
— Ама о коме ти то говориш, о кнезу, је ли? — понови питање Растислав.
— Та да, о кнезу; јадно му и кнештво његово! Тешко њему јадном! Нигде никога свога, никога рођеног да га истински пожали, да га искрено и срдачно загрли, да с његова млада срца отопи лед и студен и да пробуди у њему топлу истинску љубав.
Њене су очи биле влажне; г-ђа Софија извади своју намирисану мараму и прислони је на очи.
— Шта је теби, жено? — рече Растислав изненађено, и затури главу назад да боље погледа своју жену, која се беше припила уз њега.
— Шта ми је — рече г-ђа Софија озбиљно, није ми ништа, жао ми га, сиротана.
— Што је сиротан? — прекиде је муж.
— Сиротан! Да шта је но сиротан! Свако је дете сиротан које нема матере.
— Зар је он дете? Зрео човек, близу 20 година — примети Растислав немарно.
Г-ђа Софија обема рукама стиште мишицу свога мужа и чисто се обеси о њу.
-— Молим те, Рале, немој тако говорити — рече она живо. Зрео човек! Јадна му зрелост његова, деветнајеста година, најлуђе доба! Помисли на нашег Никицу. Шта би од њега било да се овако нађе сад међу туђим људима?
— Што међу туђим људима? Кнез није међу туђим људима. Он има искрених пријатеља, ја ћу се постарати да га окружим још и бољим људима.
Г-ђа Софија насмеја се горко:
— Хо... хо... о... о.! Тешко њему међу таким пријатељима! Јадно му пријатељство његово а гори му живот! Какви пријатељи! Све су то служитељи, чиновници, вршитељи дужности, министри, особе.... јес, све су то особе, свака са својим планом, својим рачуном, својом засебном намером, на њега гледају или као на господара, кога се боје, или као на будалу, коју треба варати, или као на грешника, чије слабости треба употребити у своју корист. Сваки га цени само по томе колико вајде може имати од њега. Нико га не гледа њега ради, но себе ради. Њега, као човека, нико не воли, нико не жали, нико му не жели среће и добра; он је доиста
- Е, лепо, то су ваше обичне женске лудорије — рече Растислав ослобођавајући полако своју руку из жениних руку. - Ви жене знате само да слините! Пало јој на памет да плаче за махнитањем кнеза Мутимира! Кнез прави сваки дан лудорије! И сад и за тим треба слинити! — рече Растислав срдито и чисто одгурну жену од себе.
- Прођи се ћорава посла - рече он зловољно. Хајде, иди куд си пошла, а кад свршим овде, ја ћу доћи доле. Не знам и што си долазила; ниси имала друга посла - заврши он срдито.
Г-ђа Софија одвоји се од мужа, обриса сузе, мету мараму у џеп и поправљајући своју хаљину рече озбиљно и увређено.
— Отићи ћу, не бој се! Ви све најбоље знате! А ко ће! Само да се једног дана не кајете! Није ни он ћурка! Види и он шта од њега радите...
— Кад једном стане на снагу, о, не бојте се; вратиће вам свима мило за драго!
— Добро, добро, добро! — рече Растислав једва уздржавајући гнев. — Добро, сад ћете и ви жене већ постати дипломати.... и пророци, — додаде он срдито.
Отресајући своју хаљину, г-ђа Софија рече поносно, понесена оном женском сујетом, која обухвата сваку женску, кад осети да је повређено и оно најсветије право, које она има као жена, и у које, по женским појмовима, нико не сме дирнути.
— Добро, добро — рече г-ђа Софија срдито, — добро, ви мушки све знате, ви сте непогрешни, вама ни ваша рођена жена не сме рећи истину у очи, не сме вам је рећи ни онда кад грешите тако очевидно, да већ цео свет види.
Г-ђа Софија исправи се, она погледа свога мужа право у очи, она заузе положај ратника, који је намеран да погине на заузетој позицији, али да не сиђе с ње.
— Лепо, терајте као што сте почели — рече она јасним, уздрхтаним, срдитим гласом — терајте, али ја, жена, ево вам кажем да ћете се једнога дана горко кајати за све те ваше мудрости.
— Добро, добро — прекиде је муж намештајући јој јопну и журећи је да што пре иде — добро, кад се нађемо у тој беди, онда
— Ти одбијаш на шалу мој говор, Рале, али ја ти озбиљно кажем: ви грдно грешите. За што држите кнеза као тако покварена и пропала човека да о његовој поправци не може више бити ни говора!...
— Ето то вам прво не ваља, а и просто — није истина. Шта може бити истински неваљало и покварено у једном младићу од 18 година? Зар се у таком раном добу може истински мрзити, истински злобити, истински бити зао и неваљао? Зар сви кнежеви поступци нису пре обичне младићске лудорије и лакомислености, тренутна бујност и младићски заноси, невини, искрени, у свој привидној покварености својој? Никакав истински порок не може имати дубока корена у младој души његовој. И шта би хтели ви од њега? Да у почетку своје деветнајесте године буде тако мудар, озбиљан и одмерен као што сте ви у четрдесетој! Ви просто заборављате доба његово и положај у коме је. Шта уме и шта може ово јадно, младо, неискусно, напуштено, само себи остављено створење, коме нико ни с које стране не ствара истински искрен, топал, братски загрљај, нити му ико пружа искрену пријатељску руку, да га поведе правим путем! Бави
— Е, кад већ и ви жене почињете водити ту бригу о државним пословима, онда благо тим пословима — поче Растислав, но госпођа га пресече.
— О, не, ја не водим бригу о државним пословима, но само ти кажем то, да ви грдно грешите, што с кнезом тако поступате. Место да га научите да као кнез разумева државне послове и да их мудро руководи, ви мислите сва је мудрост ту, да га удалите од државних послова и да га пустите нека тера своје лудорије, а да га држите у корди тиме, што ће од вас зависити кад ћете и колико ће те му дати пара, које ће њему једнако требати, јер ће са свога раскалашног живота бити једнако у дуговима. Јес, то би све било лепо да сте где год на каквом пустом острву. Али на жалост тако није. Има још и других људи! И оно што не дате ви, даће други. Мислите неће се сутра наћи људи који ће рећи кнезу: узми нас за министре, па заповедај у државним пословима како
— Море, жено, шта је теби данас! — викну Растислав гневно и озбиљно — Шта си окупила богорадити и причати! Истина ја не знам шта је теби _ рече он и приђе жени пружајући јој кишобран.
Г-ђа Софија намештала је свој брош пред великим огледалом. Она не одговори мужу одмах. Пошто је исправила брош и загладила један чуперак, који се беше остраг на глави подигао, она се окрете мужу, узе га опет за руку, припи се уз њега, и, гледајући му у очи, рече:
— Чујеш, Рале, тебе дирају моје речи баш с тога што и ти сам у себи мораш признати да ја имам право.
— О, таман — рече Растислав.
—- Таман, таман, — прихвати госпођа — а што, бајаги, да није таман! Што? Зар нема у Балканији људи, старих државника, људи које ће кнез послушати, а који ће сутра, ако хоћеш, дати кнезу све оно што му ви данас кратите, или што мислите да му делите парче по парче и тиме да га вежете за се! Кад ви хоћете да шпекулишете кнезом,...
— Софија! Јеси ли ти при себи, жено, — обрецну се Растислав. — Какве су то речи од тебе? Да шпекулишемо! Ко шпекулише?...
— Боже, Рале! Ти си дипломата; али дозволи да ја не морам дипломатисати, бар онда кад говорим с мужем! (Уступам теби да будеш дипломатичан и за мене — рече она шаљиво, с лаким осмејком на уснама). — Пусти ме да ти кажем отворено шта мислим, бар овде где смо сви своји, и где се немам чега бојати! Па што је то страшно толико што сам рекла да шпекулишете с кнезом? Добро, хајде, не шпекулишете али гледате сваки свој интерес! А ја сам хтела рећи то, да ви нити сте једини, ни сте највештији људи у Балканији. Наћиће се и других који хоће да се користе кнезом. Све оно чиме ви мислите да га држите у шкрипцу, други ће му дати у много већој мери, и он ће дићи руке од вас, одагнаће вас, узеће друге личности, друге саветнике, друге поверенике, и ви ћете скупо платити своје рођене погрешке, што нисте од кнеза направили истинска, права добра и ваљана владаоца. Најгоре је што ће од њега страдати сама земља, која није ни у чему...
Госпођа Софија није могла довршити свој говор, Растислав је узе за рамена и потискујући је полако пред собом, говорио је: — Иди, молим те, иди. Твоја тешка мудровања већ су ми овде на врх главе, иди одавде....
— Ја ово не говорим себе ради, но тебе, мене, свију нас ради — говорила је Софија.
— Добро, добро, добро, — понављао је Растислав гурајући полако жену све више вратима.
— Дакле доћићеш доле на ручак, да те чекамо? — упита г-ђа Софија на вратима.
— Чекајте, до један, један и по најдаље. Не буде ди ме дотле, ручајте! Али ја ћу свакојако сићи, ма било пред ноћ — рече Растислав.
— Молим те сиђи, ја ћу те чекати — прихвати г-ђа Софија.
— Добро, добро, сићи ћу, доћи ћу — рече Растислав живо и чисто обрадовано, као да је хтео рећи: „Ево обећаћу ти што год хоћеш, учинићу ти све по вољи, само немој ми више говорити о њему и о оном, разумевајући под „оним“ ствар које се Растислав највише плашио — кнежев потпадај под туђ утицај.
Но г-ђа Софија, као да је погађала ове мисли мужевљеве, држећи се за кваку, она рече:
— А оно што сам ти мало час рекла, оно је онако. То слободно знај, и промисли мало о томе! Што год ви више не дате, други ће све више дати! И њин је изговор лак: „Тако су га други васпитали!“ А вама ће бити тешко да се оправдате, за што од дечака, који је дошао у ваше руке мек као восак, нисте могли начинити добра човека.... молим те, зете, помогли ми
Рекав ово, г-ђа Софија рече збогом и изађе. Растислав затвори врата за њом и врати се Ратку натмурен.
— Не знам шта јој је данас — рече он као да се хтео извинити пред Ратком за неупутности женине — Још ми никад није овако говорила. Но Ратко га предусрете:
— И знаш ли шта — рече Ратко — она има право.
— Како има право, — чисто се продера Растислав,
— Па има право, тако са свим просто! Она је сама лепо рекла: што не дамо ми, даће други; и што год кнез буде раскошнији, порочнији, све су већи изгледи да ће он узимати за министре људе слабе и ништавне, који ће му чинити по вољи.
— Знам, али не треба допустити да таки људи дођу у ближи додир с кнезом и да стеку уплив над њим — рече Растислав.
— Не треба дати, али докле се то може бранити? Донде, док кнез хтедне слушати. Кад једног дана њему прасне ћев и рекне: „хоћу сад овако“ — како, чиме ћеш га уздржати?
А! не иде то баш ни тако! Не може он сам извити на једну страну, кад сви ми стојимо сложни на другој страни. Само ти пази да ми увек јавиш ко с њим долази у додир.
Између Растислава и Ратка развио се дуг разговор о свима потребним мерама, које ваља предузети да се од кнеза одстране сви „опасни елементи“, као што су се тим општим именом називали сви они, који су могли на кнеза утицати у другом правцу, противно намерама Растислављевим.
Ту су потанко биле оцењене све прилике. Поглавито је свраћала пажња на ове две околности:
Кнез је млад човек, код кога се тек сад развијају мушки осећаји и наклоности. То је најопасније доба, кад би кнез најлакше могао потпасти под уплив какве веште жене! С тога на ту страну треба особито пазити, и тај утицај сачувати у своју корист.
Друго, стари консервативци почињу се прибирати и мешкољити, они као да нешто спремају, као да се нечему надају; на њих треба живо мотрити, да не дођу у интимни додир с кнезом. За сада то су сматране као две најважније ствари.
Говорено је још и о другим приликама. Претресано је питање о изменама које је потребно
Ратко је за тим сишао у своју канцеларију, а Растислав сео за сто и јавио момку, ако има ко да чека, нека редом пушта једног по једног.
Ма да је кавански живот у Балканији јако развијен, и ма да није никаква реткост видети по каванама и пивницама не само удате жене, но и саме девојке, опет за то кавана је поглавито мушка забава. Женске долазе у каване само на кратко време, поглавито лети, кад је у јеку пивска сезона, те на жарким, врелим данима дођу и даме да у чаши свежа пива расхладе своје румене, а понекад и нарумењене корал-уснице.
Међу тим мушки су у кавани у јутру, у подне, у вече, они ту доручкују, ту пију пиво пред подне, ту пију црну каву по подне, ту читају новине, ту се састају на разговор, ту се скупљају у вече да проведу време до спавања.
Немогући да се изједначе у томе с мушкима, женске су створиле за се друге прилике јаузне.
Око 3—4 часа по подне скупљају се познате пријатељице код ове или оне друге, да поседе, да се разговарају, нашале, да попију белу каву и да једна другој исповеди шта јој је на срцу.
Како је, кад и од куда дошао овај обичај — нећемо овде расправљати. Као у многом које чему другом, тако је и овде узет пример из суседне Аустро-Угарске, те је и сам тај састанак прозван страним именом — јаузн.
И ако је г-ђа Мона кнежева рођака и жена човека који заузима повисок положај у балканиском друштву, опет за то њена кућа и њено друштво није било у милости код Звониграђана. Све што је водило рачуна о своме имену и својој части, клонило се од г. Моне, која је својом прошлошћу и својом страсном наклоношћу спрам лепих младих људи била изашла на незгодан, донекле управо на скандалозан глас.
Чудне су ствари причане из прошлости г-ђе Моне. Говорило се о замашним сумама, које је она давала младим људима, да их придобије
Јако је жаљен некакав кадет, који је, као дечак од својих 19 година, имао несрећу да се нарочито допадне госпођи Мони. Она га је дозвала к себи; у „неглижеу“ , лешкарећи на свом дивану, она му је, веле, тачно и разговетно објаснила све дужности, сва права и све опасности које га чекају. Веле да је младић био сувише дрвенаст, није хтео ни чути ни разумети госпођу и њене разлоге, грубо је одбио своју „срећу“ која му је нуђена, и с тога је морао бити истеран из академије и чак одагнат из престонице.
Причало се о одлучности госпођиној; она не говори много; одмах у почетку она покаже дотичноме шта све има очекивати, — ко је мудар, па прими срећу која га је снашла — благо њему! Ко двоуми, устеже се, колеба, тога просто — склоне!
Од свију ових прича нешто је било истинито, али, као обично, много је било и измишљено, додато.
Па ипак, све то узето у скупа, створило је о Мони такво мишлење, да су је се и бојали и избегавали је.
Али једно није требало губити из вада. — г-ђа Мона била је рођака кнежева код које је он често одлазио и по некад проводио читаве часове.
Док је кнез био дете, ова околност није имала велика значаја, нити је на њу свраћана особита пажња. Али, од кад је кнез поодрастао, омужао, постао млад љубавник и младожења, од то доба г-ђа Мона почела је улазити у моду и постајати средиште једном делу звониградског отменог женског света.
Приче о незгодној прошлости њеној, као и о свима другим прошлим и садашњим гресима, почеле су бивати блажије и налазити извињења.
— Чувена породица, велика кућа, многа познанства, велики доласци, положај мужа, око кога се купе млади људи, молећи то за ово, то за оно, све се то узимало као објашњене и разлог за односе госпођине с младим људима.
— Људи долазе послом, неки и да се препоруче, све је то из поштовања, а г-ђа их дочеку је, као гостољубива домаћица! Шта ту има грешно? Обична учтивост, коју само простаци не разуму.
Сад се већ говорило и о многим доброчинствима госпође Моне — како је за један обновљен, стари манастир сама „својеручно“ извезла „диван чаршав за часну трпезу,“ како је сиротици Јулки не само дала сву свадбену спрему, но јој нашла и красна младожењу; диван, млад, вредан трговац, леп, да очи од њега не одвојиш. Истина, новајлија је, тек сад отвара самосталну радњу, али са својом вредноћом и учтивошћу мора далеко дотерати.
Причало се и о неком просјаку без руке, који је госпођи Мони дошао управо го, а она узела нове кошуље и одело свога мужа и одела га.
Причало се и о некој болесној баби, коју је г-ђа Мона десетак дана држала у својој кући, док није прездравила, дајући јој лекарску помоћ преко свога рођеног домаћег лекара.
— Таква добродушна жена! Такав анђео! Па о њој да се шире такви безобразлуци! Као да је то могуће, тако благородна жена да буде тако развратна! Не, завист! Све је то само завист и злоба!
И тако се поступно долазило до уверења да управо није никад ништа ни било; да је госпођа Мона изврсна жена и да су само пакосни завидљивци изнели о њој разне измишљотине,
Тако је сад г-ђа Мона излазила на глас-као жена „веома на свом месту“, и бар у извесним вишим круговима њено пријатељство и њена дружба високо су се ценили.
Као и код других госпођа звониградских, таво су и код г-ђе Моне биле уређене јаузне. Разлика је била само у томе, што су код других госпођа јаузне биле по правилу искључно женски скуп, састанак самих женскиња, док су код г-ђе Моне јаузне увек завршиване у мешовитом друштву, т.ј. при крају јаузне обично је долазило и по неколико мушкараца, то се тако у друштву и разговору остајало до у мрак.
Нити је госпођа Мона, ни ма ко други то нарочито удешавао; то се удесило управо само по себи и постало је као некакав обичај: два пут недељно, у среду и у суботу по подне код г-ђе Моне скупљало се десетак отмених дама звониградских, да ту поседе, поразговарају, проћаскају, да се прошале, да претресу све градске новости, да оговоре што је за оговарање, да осуде што је за претрес и осуду, да и деле узајамно своје мисли и осећаје, да попију белу каву, или ако је лето и јаке жеге да једу и сладолед, и да пију лимунаду. Пред ноћ дође или
Било је 2 часа по подне. Г-ђа Мона, немарно испружена на огромној љуљушки клацкала се полако, дремушећи, час отварајући, час затварајући своје живе, немирне очи. Обадва прозора на пространом салону била су отворена и свежи пролетњи ваздух, помешан с топлим сунчаним зрацима пунио је голему одају.
Г-ђа Мона дремушила је. Овда онда преко њених усана прелетао је једва приметан осмејак. Изгледало је као да њене полузатворене очи виде нешто пријатно и радосно. Кад би љуљушка у којој се г-ђа њихала, правећи све мање и мање нагибе, најпосле долазила да се скоро са свим заустави, Мона би јој лаким, еластичним отискивањем ноге о патос, давала, нов покрет, и љуљушка је опет летела у пуном размаху.
Г-ђа Мона била је обична дана од својих 40 година. Смеђа, дугуљастих образа, без икаквих особитих знакова на лицу, она ничим није привлачила нарочиту пажњу, сем што су њене веома живе и веома немирне очи издавале жену успаљена темперамента.
Баш у тренутку када је госпођа дала својој љуљушки нов покрет, врата на дворани полако се отворише и на њима се указа висок, крупан, трбушат господин, у мајорској униформи, с отомбољеном доњом усном. Он отшкрину врата и застаде.
Мона отвори очи, баци летимичан поглед на господина, па брзо опет зажмури.
— Не спаваш? — упита господин полако.
— Уђи, уђи — рече госпођа нехатно погледав господина само једним оком, и то пола затвореним, продужујући своје љушкања са затуреном наслоњеном главом.
— Одлазиш — упита госпођа неотварајући очију.
— Идем.... у канцеларију — рече господин, па онда похита те додаде. — Тако смо у послу! Још једнако ти проклети спискови обвезника.
Своје неинтересовање за ствар о којој је господин говорио, а можда и своје неверовање
— А ти данас опет имаш јаузн — поче муж после кратка ћутања. Ако случајно буде и кнез....
На ове речи г-ђа отвори очи и погледа мужа чисто зачуђено, као да је хтела рећи:
„Ако буде“! Е мој будаче, па ти још ни то не знаш шта све данас има овде да се изврши!“
Госпођин поглед то је говорио. Пошто је два пута одмерила мужа од пете до главе, она опет спокојно сведе очи и њен поглед сад као да је говорио:
„Па наравно! То је са свим природно! Такав дедак, као што је он, зар може и разумевати тако фине и суптилне ствари, као што је ова. С тога није ни чудо кад он вели: „ако буде кнез.“
Успокојена таквим размишљањем, које се и нехотице рађало у њеној глави, г-ђа Мона продужи своје жмурење и љушкање, док је међу тим муж развијао даље своју молбу.
— Ако случајно буде и кнез, молим те подсети га да се једном сврши ова моја проклетиња.
Ствар коју је г. мајор називао својом проклетињом, састојала се у овоме. Рукујући неком касом, он је био потрошио преко три тисуће пореских гроша, о којима није могао показати никаква рачуна. Кривица је била озбиљна. Лане један капетан проневерио је много мању суму и одмах је био ухапшен. Себе и своју породицу спасао је од срамоте једино самоубиством скочив с трећег спрата. — Мртвоме нису судили, и тако му је породица добила пенсију. Но како је мајор Тоша по жени био кнежев рођак, његова је ствар била заташкана. По књигама се развело да је г. мајор за три месеца изузео плату унапред „а конто“, и он је тако поступно одуживао тај дуг, кубурећи непрестано с платом узетом за три месеца унапред. Но како је јесенас излазио на јужну границу Балканије, ради неких војничких извиђања, и за то имао примати неке дневнице, то је мајор Тоша сад настојавао да се те дневнице пребију за оне неисправне суме, како би опет дошао редовно на своју плату.
— Ствар је замашна — рече мајор Тоша приближив се жени, — знаш да ми стоји ево овде — он се пљесну руком по темену, — с тога те молим, жено, настани својски. —
Но госпођа му недаде да доврши. Она прогледа, ратоборно се испрси, заустављајући љуљушку, жмиркајући и погледајући мужу право у очи, она рече јетко:
— Колико ћу пута ја теби говорити. господине, да ту простачку реч „жено“ нећу више да чујем! Какав је то говор! Какви су то изрази! „Жено“ „жено“ — тако гадно, тако грмаљски; права грмаљска реч! Још само да викнеш чак с врата: „жено! спремај постељу! Жено изувај ми каљаве ципеле!“ — па си се онда таман изједначио с паланчанским простацима. Какво неваспитање! Ако не знаш ништа паметније, ја имам своје име, па ме зови но имену. То грмаљско: „жено!“ просто нећу више да чујем, па квит!
Мајор стаде убезекнут. Да је наишао на непријатељски батаљон, не би се више пренеразио Он је био изненађен и збуњен, и није знао шта управо да одговори.
— Боже, Мона ала си и ти по некад чудна! — поче он. Шта ти сад то смета што сам рекао „жено..!“
— За што чудна, за што чудна, господине мој! Не волем да ме тако зовеш, па квит. Шта ту има чудно! И где си ти то још чуо код образованих и отмених људи! Где још образован човек тако титулише своју госпођу.
— Е, лепо добро, душо, већу више; хајд нећу више! Зваћу те како год ти хоћеш. Ово је навика — правдао се мајор.
— Ружна навика! — пресече га госпођа. — Одучи се од ње, па квит — рече она стишавајући се.
— Добро, хоћу, роде, одучићу се. Само ово што сам те молио немој заборавити. Заузми се својски. Нека кнез само спомене војном министру. Ја сам г. министру о томе већ говорио, само нека му сад и кнез рекне. А, је ли да хоћеш?
— Доста, доста! — рекао си већ један пут, па доста — рече Мона зловољна.
— Рекао сам, Мона, али знаш ли ти да ми за десетак дан истиче рок великој меници, од које бар петину морам отплатити....
Госпођа га опет прекиде.
— Све су то твоје ствари — рече она, а ја кад сам једном рекла доста, онда доста, па квит. Што могнем, учинићу. Но то сад није главно. Друго је сад на реду: мени треба пара.!
— Пара! — рече мајор Тоша полако с испрекиданим дисањем, као оно човек кога си на један пут полио хладном водом.
— Јес, пара — понови госпођа јасно и одсечно — пара, и то поприлично пара, најмање око 100 дуката. Истина, тапетар ми још није поднео предрачун, али и без његова предрачуна ја знам колико ће ствар од прилике коштати. Хоћу да реновирам мали салон. Жута свила! Све ће бити од жуте свиле. И брату сам показивала; и њему се допада.
Док је госпођа ово говорила, Тоша приђе расејано отвореном прозору. Друмом од Јеленика ишао је дуг ред кола, натоварених сеном, пењући се полако уз брдо. Слабачки вочићи у првим колима бејаху застали на узбрдици, немогући да извуку огроман товар. Газда ових кола, млад сељак, само у гаћама и кошуљи, подупирао је раменима предњи точак и шибао дугим прутом задуване вочиће, вичући из свег гласа „ојис жујо, ојис бељо, а сад, а сад, а сад!“
Слабачки вочићи, напрежући последњу снагу, запињали су што игда могу да изиђу уз последњи брдањак, али њине су се танке ноге омицале, они су падала на колена, устајали, опет запињали и опет падали. На отворена уста текле су им беле бале, њино загушљиво рипање чуло се на далеко, као стругање неподмазане
При последњем напору и узвику домаћина добри вочићи још једном прегнуше из све снаге и поспе узалудних усиљавања обадва падоше на предња колена — падоше и тако остадоше. Њини црвени језици висили су на пољу, отомбољене доње усне дрхтале су, и грчевито се купиле, вочићи су жалосно погледали око себе и њине тужне, измучене очи као да су говориле:
„Ето, ми знамо да сад за нас настаје страшни суд! Као рис разјарен, газда ће сад долетети с оплавком у руци и испребијаће нас на мртво име. Нас страхоба хвата од саме те помисли. Али шта да радимо! Ми ево не можемо даље. Убијте, закољите, исеците на комаде — али ми даље не можемо: наша малена снага исцрпена је.“ И слабачки вочићи доиста су дрхтали; дрхтали су од умора и страха, очекујући сваки час страшан налет срдитога газде с оплавком.
Међу тим тешка кола, с огромним товаром сена, уз гласну шкрипу и пуцање, полако, али непрекидно омицала су се низ брдо, и померала се све ниже и ниже, потискујући полако и газду, који је узалудно одупирао голим раменом у точак и безуспешно кушао да својим подупирањем задржи кола.
Јарам, измичући се заједно с колима, све је више затезао око вратова попадалих вочића, и све им више заметао главе назад. Сад се већ чуло на далеко загушљиво рипање прикљештених вочића; бале и пена лиле су им на уста. У два маха они покушаше понова да устану, али ни то већ нису могли.
Не испуштајући точак, и ако је видео да га не може зауставити, газда је остраг грдно чврчао и просипао на вочиће најгадније псовке.
Некаква гувернанта, држећи за руку два, малишана, беше застала и пажљиво је посматрала шта се ради (а можда и слушала шта се псује) док су малишани радознало гледали како огроман товар сена полако клизи све више и више низ брдо.
Некакав чичица, у избледелом, отрцаном ћурчету и тако исто изношеним чоханим чакширама, приђе овим колима, и, ударајући штапом по камену, који се десио ту на путу, рече сељаку:
— Подмети овај камен, подмети, синко, камен под точак, па зови кога од друштва да ти помогне.
Тек тада једва дође к себи и овај вајни домаћин, и једва се сад тек сети тога, што је одавна знао, али у псовци и вици на невине волове чисто и заборавио.
Он пусти точак која је до сад узалудно подупирао и подметну камен под њега. Кола још једном претегоше низ брдо, огроман товар још се једном љутну и прекрете, предњи точак удари о велики камен и кола са шкрипом стадоше, као кад какав голем терет с висине падне на земљу.
Разјарени голотрби домаћин тек сад притрча полумртвим вочићима и поче их ударати дреновим прутем по леђима, по глави, по губицама. После као да му се то учини мало, те их узе бити ногама по очима по устима, куд стигне. Кукавни вочићи, са затегнутим јармом око врата, скоро већ удављени, покушавали су још да склоне главу куд год на страну од удараца, а кад ни то нису могли, они само зажмурише, предајући се тако гркој судбини својој.
Међутим свирепи домаћин није више био вочиће да му пођу, зли да их натера да устану, не, они су лежали, а главе су им биле тако заврнуте натраг, да од устајања није могло бити ни помена док се прво не искошкају, а кад би се искошкали, они би и сами устали, не без боја, но и без ружне речи. Њих је дакле њин домаћин био сад да их казни, и ко зна докле би их тако ударао, да голотрбом арслану не приђе онај исти чичица у олињалом ћурчету, ухвати га за руку и рече:
Цео овај призор гледао је мајор Тоша и у томе се чисто бејаше занео. И несвесно је сравњивао себе с оним немоћним вочићима. Њему је тако добро било познато оно страшно душевно стање, кад осетиш своју потпуну немоћ и знаш да не можеш даље, а над тобом стоје са стиснутим песницама и траже да вучеш даље, да непрестано идеш напред.
Тошу је толико био занео овај призор да није ништа чуо шта му госпођа говори. Међутим она је већ по други пут стављала питање на које ни сад не доби одговора.
— Тошо! — продера се Мона, и што год може лупи о патос својом малом, округластом ножицом, утегнутом у плитке ципелице од црна сатина.
Тоша се трже и окрете жени; његове очи сусретоше се са живим, немирним очима Мониним и она га чисто пресече срдитим, муњевитим погледом. Подуже га је мерила очима, после климну главом.
— Међер, од тебе никад ништа! Како који дан ти си све гори. Шта си сад толико бленуо!
— Шта сам бленуо! Загледао се нешто. Чуда, боже, па шта је! — узе се правдати Тоша, но госпођа га пресече:
- Какви су то републиканци код вас у академији, какве су то тајне дружине!
Тоша зину! Какви републиканци, какве тајне дружине?
Мона га опет пресече: — Јес, јес, какви републиканци, какве тајне дружине? — то и ја питам. Дакле?! Каква је то разузданост у омладини? Ноћни, тајни састанци, бунтовнички планови, читаве завере!
— Ја то сад први пут чујем од тебе — рече Тоша, изненађен овом новошћу.
— Сад први пут чујеш! А за што да тек сад први пут чујеш ствар која ти се под носом дешава? Шта сте ви, ако смемо питати? Професор у академији (Тоша је предавао један од споредних предмета у војној академији, свега 2 часа недељно). Па за што да ви професори не знате шта раде ваши рођени ђаци? И како ја то да знам, а ти да не знаш? Ви нисте никакви професори, никакви, па квит — срдила се Мона.
— А ко зна да ли то баш и постоји — примети Тоша.
— Да ли постоји! Постоји, постоји, господине мој, те још како постоји. Па какве се разбојничке ствари тамо врше! Ономад су на свом тајном састанку истакли књажеву слику у природној величини. За тим су прилазили редом и сваки је забо слици у груди по један оштар нож. После је слика свечано спаљена, уз певање
Ливреисани слуга полако отвори врата, стаде смерно пред Мону, и не гледајући Тошу, пружи јој на сребрном послужавнику мало, миришљаво писамце, с великим, златним монограмом на завоју, као што је у то доба била мода код отмених особа.
Мона се маши руком немарно и полако, узе писмо, отвори га и узе га читати. Очи јој се разиграше, лице оживе; по свему се видело да је писмо пробудило у њој живо интересовање. Пошто је дочитала до краја, она још једном подиже поглед и још једном прелети очима преко писма. За тим скочи живо, као девојчица од 16 година, дохвати мужа за десно раме, окрете га и рече живо:
— Лево кругом, марш, хајд, „пашол,“ одлази, сад ће гости почети да ми долазе. Говорећи то она догура мужа до врата и он оде.
Кад остаде сама, Мона диже са стола писмо које мало час доби, још га једном загледа, после га сави и мету у џеп.
— Дакле решила се да дође! То је као да је већ и пристала, јер да се не мисли предати не би ни долазила — мислила је Мона у себи. За тим додаде гласно: „Ето ти женска постојанства“!
Мона се враћаш из кујне, где је била да обиђе да ли је све спремно за јаузн, кад пред капијом стадоше господска, затворена кола запрегнута с два красна белца. Млад, отресит и чисто обучен кочијаш слете с козла и отвори врата на колима, из којих се појави млада женска, стасита, лепа и укусно одевена. Кочијаш отвори капију, женска ступи у авлију. Мона с осмејком на устима изађе пред гошћу, загрлише се и слатко ижљубише.
— Једва једном! Не знаш како се радујем! А видећеш, благосиљаћеш овај дан — рече Мона срдачно.
- Рачунала сам да од проста познанства не може бити никакве штете — рече гошћа предусретљиво.
Мона уведе гошћу прво у велики салон; после се предомисли: — Хајдмо у мој будоар, ту ћемо бити комотније. — Мона загледа свој мали бриљантски сахат. — Имамо још читава два часа. Можемо се на тенане сите наразговарати. У томе уђоше у будоар. То је била мала, веома укусно намештена собица, пуна свакојаких
— Све је ово од њега, ово су махом његови поклони; не знаш како је нежан и пажљив у тим стварима. Кад примети да ти се нешто допада, набавиће ти па ма шта коштало. Такав је био спрам мене, а наравно, спрам тебе ће бити још нежнији — рече Мона указујући гошћи место где ће сести —- Раскомоти се, скини рукавице, врућина је, а била би и штета да стоји покривена овака красна ручица — рече Мона, пљескајући гошћу по десној руци пуначкој, облој, дивној, као најлепша рука на каквој старинској грчкој статуи.
Гошћа се још не беше ни наместила на маленој софи, кад се наједанпут из даљине зачу јака тутњава кола, која је долазила све ближе и ближе, док се најпосле не заустави пред самом кућом.
— Ово ће јамачно неко теби. Ко ли ће то бити у ово доба — рече гошћа радознало. Но Мона јој ништа не одговори. Сву њену пажњу бејаше прогутала ова треска кола пред кућом. — Је ли могуће да је он! Од куда тако рано? Да л’ је дознао да је она овде, или долази случајно другим каквим послом? — Све ово прелете Мони у тренутку кроз главу, јер по лупи кола и
— Јес, он је — рече Мона гошћи, која такође заусти да нешто рекне, али немаде кад, јер баш у тај мах врата на дворани ширимице се отворише, а лакеј гласно узвикну: Његова Светлост кнез Мутимир.
Врата на будоару била су отворена и кнез, како ступи у дворану, угледа домаћицу и гошћу у будоару, а угледаше и оне њега. Кнез се поче још с врата извињавати што је бануо тако рано и изненадно. Домаћица изађе пред њега, прими га срдачно и поведе право у будоар где га гошћа дочека на ногама.
— Немам потребе да вас представљам, јамачно се познајете — рече Мона.
И кнез и гошћа поклонише се.
— Ту ретку срећу, да познам госпођу лично, имао сам на нашем последњем, скромном дворском балу — рече кнез, пружајући руку госпођи, с којом се срдачно рукова.
— Морам вас понова молити за извињење — рече кнез, седајући на округлу, кадивену столицу. — Али ту нема мога греха. Има у животу поступака, када човек не може да буде сам
Мона се умеша: — Мој је брат велики каваљер спрам дама. Ти му, Лепшо, нећеш замерити, баш ако где год и претера.
— О, не! Напротив, у овом случају моје су речи далеко заостале иза мојих осећаја. Ја опет апелујем на госпођину великодушност да ме извини за моју искреност. Али ово је факт, госпођа је прошла поред двора, ја сам с прозора видео њена кола и познао их по оним красним белцима. То је било довољно да ми одузме душевни мир, ја више нисам имао ни тренутка спокојства, вукла ме нека неодољива снага да дођем амо, и ја сам одмах наредио да се преже. Можда с моје стране није тактично што одмах издајем пред госпођом све слабе стране мога срца. Ми мушки и иначе смо увек обезоружани спрам женске лепоте, још кад издамо све слабости своје, онда смо, у најкраћем року, прости робови ваши — рече кнез, пратећи свој говор лаким осмејком.
— Јес, јес, робови, прави робова! Сироти ви! Ах, како вас жалим — рече Мона, намештајући завесу на једном прозору, а затим се окрете својој гошћи.
- Драга Лепшо, предајем ти, ево, у аманет овога нашег најновијег роба. Буди му милостивна — рече Мона с ђаволским осмејком, затим се окрете кнезу: — Збиља, уздам се, да вам неће бити дуго време овако у двоје, док ја за тренутак отпаднем до у кујну.
Домаћица изађе, а кнез и лепа гошћа остадоше сами. Она је ћутала и хладила се својом лепезом. Кнез устаде, приђе госпођи и намести столицу управо спрам ње, једва на корак растојања од њених колена.
— Ако дозволите, драга госпођо, бићу веома срећан да седнем тако близу, како ћу осећати дах ваше божанствено душе.
- Ви сте веома галантни, господару. То је сувише части и пажње за једну обичну грађанку — рече Лепша.
- Реците за једнога небеснога анђела — прошапута кнез узбуђено и маши се оберучке да ухвати Лепшу за руку.
Лепосава, из милоште прозвана Лепша, говорила је истину, кад је рекла да је обична грађанка. Кћи богатога звониградског трговца, доцније супруга једнога од бољих адвоката, она је сада већ од две године била удовица, у целом-Звониграду чувена са своје ванредне лепоте, као и са отмена понашања, такта и поштења.
Кнез Мутимир упознао се с њоме, као што мало час и сам рече, на последњем дворском балу, где јој је одмах указао и нарочиту почаст. Три пута узастопце играо је он с њом те вечери, што је одмах пало у очи свима присутним гостима. Сутрадан већ се о томе шапутало по целом граду, а ни сам кнез није ћутао!
После овога бала кнез је у више прилика отворено износио своје симпатије за Лепшу. По његовом уверавању то је била најлепша женска у Звониграду и једна, од првих дама звониградских, која је потпуно европски образована.
Али ни на томе није застало. Било их је који су уверавали да су се од кнеза чуле чак и тако крупне речи, да би он с том женом могао бити потпуно срећан, па да се неби много предомишљао баш и јавно пред законом да споји своју личну судбу с њеном судбом.
Истините или измишљене, ове су речи кнежеве брујале по целом граду, те их је Лепша морала чути. А како је све ово утицало на њену младу душу — лако је разумети. Као озбиљна жена, она је покушавала да се брани од лаковерна примања таквих гласова. Она се чак и сама пред собом исповедала да су то само „каприци“ и тренутни прохтеви кнежеви. Али док су њена уста говорила „све је ово ништа,“ у њеном срцу никла је нада, која је неком неизмерном сладошћу запојила цело биће њено. У потаји, тако рећи кришом и од себе саме, Лепша је сањала о кнезу Мутимиру и његовој љубави и била је сретна.
Такво је било Лепшино душевно стање кад је добила прво писмо којим је гђа Мона позива да и она — Лепша — долази на јаузне и да постане члан овога „женског клуба“, где се време тако пријатно проводи. Лепша се учтиво захвали на пажњи, али одбије понуду. Но енергична Мона није се дала сузбити, писала је писмо за писмом, у сваком писму износила је све нове и нове примаме за Лепшу, отворила је с њом читав философски диспут и бомбардала је писмима све дотле, док Лепша најпосле није пристала. Главни разлог њеном попуштању био је тај, што је знала да ће ту имати прилике да чешће буде с кнезом,
Кнез Мутимир имао је до сад неколико љубавних историја — неке од њих и ми смо видели напред али још никад до сад он није осећао ово што је осећао сад, ово је била његова прва истинска љубав и ово што је говорио, говорио је са срца.
Кад се Лепша изви и недаде кнезу да је ухвати за руку, Мутимир устаде, стаде близу до Лепше и рече јој озбиљно:
— Лепшо!... Зашто се отимате?! Зар ви не осећате да је провиђење спојило наша срца?! Па зар може слаба човечија снага да раскине и раздвоји оно, што је спојила и сјединила свемоћ вишњега Бога!... Лепшо, дајте ми руку и реците ми да ћете бити моја од сад па до века.
Кнез је изговорио ове речи у највећој озбиљности, а при томе је непрестано нетремице гледао Лепши право у очи, док је она измицала погледом и избегавала да јој се очи не сретну с кнежевим.
Кад кнез заврши овај свој узвик, Лепша на један пут осети да ово није обично љубавно ћаскање; она устаде нагло и за један корак одмаче се од кнеза.
— Господару, ви ме доводите у голему забуну!... Ја не знам шта да мислим — рече Лепша збуњена.
Кнез јој на то примети да она ту управо и нема шта да мисли, пошто је он сам довољно већ мислио о томе. О чему би она имала да мисли и зашто је он преклиње срећом и лепотом њеном да му одмах истину у очи каже, то је ова једна једина ствар: је ли њено срце слободно и има ли каквих симпатија спрам њега (кнеза)? Али тек што изусти ово питање, Мутимир се предомисли и постави га другчије. Са склопљеним рукама он је замоли и закле да му отворено и искрено каже, има ли кога на свету који би јој у овом тренутку био ближи к срцу но он, Мутимир. И то наравно као мушкарац, као муж да јој је ближи к срцу, остављајући на страну рођачке, породичне везе и осећаје, као што је на прилику осећај детињске љубави спрам родитеља и друго.
Лепши је већ било лакше да одговори на оно питање; она погледа кнеза право у очи и двапут му рече да нема. Он дочепа њену руку
У разговору кнез јој бејаше рекао да је она слободна жена, да може слободно располагати собом и да нема зашта презати од његове љубави. Лепша сад на то одговори мирно, да би све то било тако да није једне околности, која целој ствари даје други облик, а околност је ова, кнез није обичан човек, но глава државе. Према томе он нема својих личних ствари за које би могао рећи да се не тичу државе. Најмање се то може рећи о његовој женидби. Сви владалачки бракови чисто су политичке природе. Свој узвишен положај над свима другим грађанима у држави, владаоци плаћају скупом жртвом — морају се добровољно одрећи ових права, које има и последњи међу њиним грађанима: владалац се не сме женити по срцу, ту одлучује прост политички рачун, и владар је дужан да савије руке око оне особе, коју истакне пред њега државни разлог.
Док је Лепша ово говорила, кнежево лице
Стотине најлуђих планова навали јој у главу. Она је била готова да скочи, да загрли ово младо, овако свеже, овако чисто створење, да се стопи с њим у једну нераздвојну целину, да му се преда сва, да за навек свеже с њим и своју младост и своју срећу, сав живот свој.
Наста кратко ћутање. Кнез је стајао наслоњен на зид, с прекрштеним рукама, с главом утиснутом међу стегнуте мишице. Лепша је седела на дивану, обузета читавим ројем изукрштаних мисли.
На један пут Мутимир одскочи од зида и пође по соби круним корацима. Гледајући непрестано у патос, он отпоче живо говорити, као да се с ким препире:
Јес, ви имате право. То тако јесте, и то тако бива, али то не мора тако бити, нити је паметно што увек тако бива. С каквим правом
— Па опет све владалачке женидбе и данас су чисто политичке женидбе — примети Лепша полако...
— Моја неће бити таква! — викну кнез Мутимир. Никад, никад! Ја бих пре у свет утекао, но што бих пристао да из државних разлога узмем жену коју не могу волети.
Кнез стаде пред Лепшу, ућута и тако је нетремице гледао у њу за неки тренутак. То је био мек, топао, нежан поглед, који из срца потиче и у срце утиче. Лепша није дизала очи да види тај поглед, али она га је осећала, осећала је како јој се у срце лије и по целом телу струји, као најслађа медовина.
— А за тебе, за тебе, Лепшо, лепото моја, за тебе анђеле, рају, мило срце моје, за тебе бих дао круну, царевину, Александрову царевину, сто
Кнежеве се речи изгубише и утопише у жарким пољупцима, изумреше на врелим уснама, што се као усијано железо упише у меку, белу кожу на облим плећима, пуначким грудима и једрим, наливеним, образима Лепшиним, по којима за часак нашараше читав низ црвених и модрих колутова.
У првим наступима прве истинске љубави, у души бујна и ватрена младића наступају ненадне и чудне промене, којима би тешко и највештији психолог могао ухватити краја и рачуна. Час је све мртво и клонуло, час опет све кључа, буни се, скаче, устаје, пршти и пресипа се од препуности снаге и живота; час је све ледено, намрзнуто, а час опет све букти у живом пламену. Ове су промене ненадне, нагле, бујне и неодољиве. Све је немоћно да се противу њих бори. Оваке су промене нарочито силовите у души снажних и већ но самој природи бујних младића, код којих грко искуство и сурови ударци живота још нису успели да расхладе нов вулкан прве истинске љубави.
У таком се стању налазио кнез Мутимир. У сред мирна, управо философска разговора о дужностима владарским, он на један пут пређе
У животу често има случајева кад је нападај тако јак и неодољив, да нападнута особа не сме ни да помисли на одбрану. Њој изгледа безумна и сама помисао на какав отпор, она види само један излаз, само једну могућност: да се потчини, да се преда потпунце и неповратно.
Тај осећај често се јавља у једној најобичнијој појави у животу — намериш се на каква сувише снажна човека, он те стегне за руку, на једаред осетиш да је ту сваки отпор већ у напред искључен и немогућан, свака је одбрана бесмислена и теби само остаје да рекнеш: „молим те пусти.“
У таком се положју налазила сад Лепша. Кнежев напад био је тако неодољиво снажан, да је Лепша одмах клонула и предала се целим телом. Као ружица, којој преко половине прекршиш стабљику, так се и Лепша одмах преви и приљуби, управо целом тежином тела паде и припи се уз младо и снажно тело Мутимирово.
А ова близина, овај непосредни додир два подједнако млада, подједнако бујна, подједнаком љубавном ватром загрејана тела, само су још више распаљивали безумну страст Мутимирову.
Узбуђена, сва у жеравици, Лепша је убрзано дисала, а срце јој је, као челичан чекић, ударало о забрекле груди.
Врео дах Лепшин био је Мутимира управо у лице, и то га је заносило и опијало. Он је осећао лупање њенога срца тако близу, да на махове није могао разазнати да ли је то њено или његово рођено срце.
Ова лепа жена створила је око себе неку чудну, заношљиву атмосверу, која би се могла назвати атмосвера љубави и лепоте, атмосвера испуњена неким чудним, специфичним мирисом, који би се могао назвати мирис чисте женске душе...
Цео умотан у ту атмосверу, опијен свемоћним дахом женске лепоте, распаљен жаром срдачне љубави занесен, изгубљен у облаку и диму разбуктане пожуде — кнез Мутимир није више био обичан човек, но оличење најразузданије страсти.
Он није више знао за себе, он није знао за свет око себе, он у том тренутку није могао јасно дати себи рачуна чак ни о томе: шта је, која је то коју он држи у своме наручју? Њега је до последња живчана кончића потресао само један осећај, прождирала га само једна жудња и растрзала га само једна једина, неодољива, несавладљива потреба, да ону, коју држи у наручју, утисне у своје груди, да је стопи са својим срцем, да се с њом слије у једну нераздвојну целину, да њоме овлада, да је има....
Под утицајем ове неодољиве силе, кнез Мутимир једним напором диже Лепшу, као лако перце, у два крока пренесе је преко собе, но у који мах хтеде да је спусти на сниски отоман
И сама опијена страшћу, Лепша је, неко време мирно ћутала, не дајући ни најмања отпора безумној страсти Мутимировој.
На један пут она као да поче појимати шта се дешава око ње и покуша да устане, да се отме. Испод њених ногу, крај отомана, стајао је велики долап, с пуно ситница на њему. У копрцању, Лепша одупре ногом у тај орман и једним снажним потиском помаче на више цео отоман, али у томе и сама склизну с отомана и пала би управо главачки на патос, да је Мутимир не задржа. Но у томе он и сам посрте напред, колена му се омакоше с глатког отомана и они обоје-падоше на меку простирку, крај отомана.
Ту, на патосу, међу комађем полупаних шоља, које су попадале с ормана, при отвореним вратима на будоару, у соби на којој је један прозор стајао отворен и с подигнутим завесама, уз шкрипу кола, тутњаву фијакера и гласан разговор, који се разговетно чуо с улице, на прагу дворане која је стајала отворена и у коју је домаћица могла сваки час ући, задувани, разбарушени, зајапурени, с погужваним хаљинама, уз брутално суљање по патосу — крунисана глава
— Јесте ли се споразумели? То код мене мора бити брзо, ја не волем дуго дипломатисање — чу се из дворане весео и шаљив глас домаћичин, која се враћаше из кујне, где је издала последње наредбе за јаузн.
Она застаде за тренутак у сали да загледа у саксији свој красни фикус, који јој од неког доба беше нешто клонуо. Бришући широке, зелене, чисто лаковане, листове овога лепог дрвета, Мона продужи:
— Које сте се јаде ућутали? Зар сте тако брзо казали једно другом све што имате! Или се ваљда још „штелујете“, снебивате, стиде се деца! Само што ја нећу да знам за те ваше керефеке. Код мене све мора ићи...
При овој речи Мона крочи у будоар и наједан пут она занеми од чуда, и, крајње задивљена, заустави се на прагу од будоара.
Један поглед био јој је доваљан да види шта се десило. Никакве двоумице није могло бити. На будоару, на кнезу, на Лепши, видели су се јасно трагови мало час одигране љубавне сцене. Кнежев ужурбани покушај да те трагове склони није имао никаква успеха.
Лепша је седела на отоману, у пола окренута зиду, са шакама на дицу. Кнез је стајао мало даље код прозора и кад се Мона појави, он се окрете њој.
- А. а.. а.. а..! Тако дакле! Тако!.. поче Мона.
Но кнез је пресече. Он јој притрча и оберучке узе њену десну руку и обасу је пољупцима. — Моја мила сестрице, ти се не срдиш? је ли да се не срдиш? Ти нам не замераш? Ја сам свему крив! Лудило! Ја сам био у правом лудилу — Све ово изговорио је кнез скоро шапатом и нагласком који моли и уједно се мази. За тим додаде, шапћући Мони на ухо: - Она се сирота бранила. Тако се отимала! Но моја је снага била џиновска — као код свију лудака.
Показујући главом на Лепшу. Мутимир повуче Мону за руку и рече јој полако: — Иди је разговори. Молим те иди! Охрабри је, реци јој да то није ништа.
Док је кнез Мутимир ово говорио, Мона га је мерила од главе до пете, погледала је час у
— Хајд тамо, па чекај, ветропировићу један — рече Мона бајаги прекорно, затварајући врата за њим.
Кад остаде сама с Лепшом у соби, Мона јој приђе. Лепша је још седела ћутећки и држала главу у шакама. Мона је узе за руку и повуче да јој скине шаке с очију. У тај мах Лепша поче јецати.
— Е, де, де! Чуда боже! Свет ће пропасти! Бојим се бићеш сама! Фалиће ти у нашем друштву. Хајде прођи се ћорава посла, па ходи овамо у спаваћу собу те се уми, или се бар избриши мокрим пешкиром.
Лепша ништа не одговори на ове речи Монине: она се само пљесну шакама по глави и рече као за себе: — „Боже, шта ми би!“
— Боже, Лепшо, зрела жена, а овамо говориш као каква десетогодишња шипарица. Шта ти би! Би ти оно што би сутра било и мени, и другој, и трећој, и свакој, која би се нашла у сличној прилици. И шта је то било тако необично!
Лепша диже главу и сузним, помућеним очима гледала је Мону нетрепљући. Мона је помилова по образима: „Циганче моје! Па сад си ми, снаха, рђо једна; сад треба дар заови, него шта мислиш, кад сам однеговала онакога брата сокола — рече она шалећи се. — Но чек да седнем овде до тебе да ми испричаш како је то било. Куку, колико ли је ово сахати? рече Мона седајући крај Лешне на отоман и вадећи часовник. „Ћути, добро је, још нема три. Још ми можеш бар укратко испричати“....
За тренутак Мона ућута, после додаде: - Него знаш шта, Лепшо, што јес, јес, за цело сте пишкин деца! Оно има, има брзо; знам нешто мало и ја како се иде на јуриш, али ово је све превазишло. Кад пре уграбисте, часан вас убио!... То ми сад код вас да дођемо у школу! То је
Лепша мету Мони руку на уста: — Молим те, слатка моја, немој ми сад говорити о томе. Други пут! Остави ме сад! Погледај! — Она узе. Монину руку, завуче је себи у недра и мету на срце. — Осећаш ли? И збиља, Лепши је још лупало срце тако јако, мислиш сад ће искочити. „Јадниче моје“, — рече Мона с материнском нежношћу. Но у тај мах она угледа читав низ црвених и модрих колутова, којима је Лепша била покривена но грудима, по затиљку, по раменима, врату и по образима.
— Јао, ала те је тај изгризао, сортицу ли му његову — рече Мона смејајући се. — Па он те болан живу изео, ишарао те као да су те дивљаци тетовирали.
Лепша скочи: — Куку мени! — рече она и притрча великом огледалу у углу. Углачано, сјајно белгиско стакло живо и јасно показа сав вештачки молерски рад Мутимиров, који по белој кожи Лепшиној бејаху исписали његови ситни зуби и усијане усне.
— Јао тешко мени! — рече Лепша усплахирено, намичући журно мараму на врат. Јао, слатка моја, ја овако нагрђена нисам ти никуд
Но Мона је умири. Лепша не треба ничега да се плаши, јер ће гости почети да долазе тек око 4 часа, а сад је јаком три. Мона зна све шта треба, и она ће све, свршити. Лепша само нека се умије и мало дотера фризуру.
Сад је настало спремање. Мона је повраћала ред и спремала што треба, а узгред је запиткивала Лепшу све којешта, пецкала је и давала јој познати да су сад њих две једнаке.
Док су две жене овако поправљале оно што је кнез Мутимир поломио и развашарио у својој љубавној битци, из сале се чула шкрипа кнежевих корака и осећао се мирис од дуванског дима. Кнез је прво дуго ходао и пушио. После приђе прозору и узе прстима добошарити у окно. Кад му се и то досадило, он се завали у наслоњачу, узе на крило велики албум и тако је преметао слике, а уз то и певушио. Певао је некакву
Не чекајући одговор од Лепше, Мона полако отшкрину врата од сале, промили главу и рече кнезу: — Певаш, певаш, обешењаче један! Али чекај само, показаћу ја теби како се у туђој кући залуђују и маме младе женске.
— Кривац сам, с обореном и пепелом посутом главом чекам достојну казну. Но како би било свирепо да сестра својеручно казни брата свога, предлажем да се извршење казне повери твојој бајној гошћи, сестрице моја. А? а? Прима ли се мој предлог? — рече кнез кроз смех јасним, веселим гласом, гласом на коме се познавало да потиче из груди сретна, радосна и раздрагана човека.
— Добро, добро! Платићеш ти мени све то — рече Мона расположено и опет увуче главу унутра.
После десетак минута, Мона опет отвори врата на будоару и викну кнеза.
— Лепша мора кући и то је твоја кривица, необуздани нестрпељивче мој. Хајд сад тамо,(Мона показа главом на Лепшу) хајд сад тамо па лепо пољуби руку и моли за опроштај. Ја ћу изаћи за један тренут, да видим јесу ли спремљена Лепшина кола, а ти сад памет у главу — она му припрети прстом. — Главом да се ниси шалио!
Мона изађе, кнез и Лепша опет остадоше сами. Она је гледала у врхове својих рукавица, које је баш тада навлачила. Мутимир јој приђе лаганим корацима.
— Лепшо, лепото моја! Ти се не срдиш на ме?
Лепша не подиже очи и не одговори ништа, али главом даде знак да се не срди.
— Смем ли? — упита кнез и маши јој се за руку!
Лепша ни сада не одговори ништа, њен поглед и сада оста оборен, али она мирно пусти да је кнез ухвати за руку, коју он обасу пољупцима.
— Смем ли рачунати на неизмерну срећу, да је Лепша од сад само моја, као што сам ја тврдо решен, да од сад будем само њен?
Лепша даде главом знак одобравања, ала одмах за тим рече
— Ох, не говори ми само то! И хоћу, и могу, и нема те силе на свету која би ме у томе могла омести — рече Мутимир живо.
Кнез хтеде понова да се изгуби у читавом потоку ласкавих речи, али Лепша га пресече: — Ја морам хитати!
Кнез је загрли око паса.
— Ја ћу ти писати, ја ћу наћи начина да будемо у непрекидној вези. Ми се морамо виђати, састајати, бити заједно — ти мораш бити моја! — Сметња ће бити, али ми ћемо победоносно изаћи из свију тешкоћа. Време и стрпљење биће наши савезници.
На дворани шкрипнуше врата; Мона се враћала; Мутимир и Лепша загрлише се и спојише своје вреле усне у дуг, дуг, неисказано сладак пољубац.
— Је ли све у реду? — упита Мона с врата.
— Све! све, — одговори кнез.
— Хајде сада, мила моја — рече Мона Лепши.
Лешна крочи. Мутимир је опет ухвати за руку и ижљуби врхове њених прстију, још је једном привуче к себи, њине усне опет се спојише у сладострасан пољубац.
- Доста већ! — рече Мона, и узев Лепшу под руку поведе је напред.
Кнез Мутимир испрати их до врата од дворане.
Мутимир је с нестрпљењем чекао да се Мона врати. Одмах је салете запиткивати: оде ли Лепша? како оде? шта вели? како је расположена? срди ли се на њега? криви ли га за силовање? — у опште, кнез се интересовао свима ситницама које су се тицале Лепше. Но кад он помену реч „силовање“, Мона се грохотом засмеја.
— Еј, моје невино полетарче! — рече Мона милујући кнеза по глави. — Зар ти збиља мислиш да и ту може бити неког силовања. Та од кад је света и века, болан, још ни једна удовица никад није била силована. А овде, у овоме твом случају, да ниси ти на време похитао да се сам одазовеш, бојим се да наша чедна Лепша не би тебе силовала!
Мутимира као да је вређало ово багателисање, с којим је Мона говорила о Лепшиној чедности. Он покуша да бране своју нову драгану. Позивао се на то како звониградске торокуше никога не штеде, па опет зато о Лепши нису могле ништа изнети ружно. Напротив, о њој влада уверење да је поштена жена.
Мока се осмејкивала. Ни она не оспорава Лепши ниједну врлину, то је и чедна и поштена, и у сваком погледу узорита жена али опет за то пет минута било јој је довољно да у туђој кући чији праг прелази први пут у веку, подлегне човеку, с којим је дотле само два три пут говорила. То је оно чувено грађанско поштење звониградских чедних дама. Она — Мона — није тако сретна да је звониграђани истичу као узор чедности. На против, било је једно доба кад су је звониградске лапараче градиле и кусом и репатом. Но опет за то, она се по карактеру не би никад мењала са таквим светитељкама, као што је Лепша. Она — Мона — не парадира својом чедношћу, ал опет за то она би могла показати какве и какве људе, који су узалуд месецима око ње чепали. Али код чедних светитељака то иде друкчије; њима је доста и пет минута!
Кнез се поче џапати. Мона је неправедна кад толико пребацује Лепши тих пет минута. Она се сирота доиста одупирала. Ако има кривице онда је крив он. И ако Мона то осуђује, -онда она управо њега осуђује.
Но Мона се није дала ни опепелити оваким разлозима. О њему — кнезу — овде не може бити ни речи. Он је мушко и његово је право, ако хоће и дужност, да пада на сваки цвет који
Но Мутимиру као да није годио тај цинизам Монин. Он је Лепшу истински волео и ово вучење по блату њенога имена, осећао је као своју рођену увреду. Он пребаци Мони, да није требала ни звати Лепшу к себи, кад тако зло о њој мисли. Такав је суд неправедан. Лепша то није ничим заслужила. У осталом, ма се шта говорило, она опет зато остаје узорита жена. Најпосле, Мона би требала бар за његову љубав да штеди Лепшу, кад зна да њему не може бити пријатно кад се у његовом присуству тако што говори о жени коју он воли.
Кнез је говорио још дуго, говорио је с ватром и осећајем, све у заштиту Лепшину.
Али Мона је преко свега тога прелазила с подругљивим осмејцима. Што је кнез више бранио Лепшу, Мона ју је све више нападала, сипајући на њу најтеже прекоре, пуне пакосне заједљивости и јетких пецкања. У Мони се беше пробудио осећај старе, дуго презиране каћиперке, којој се дала прилика да се једном освети свима тим чедним и поштеним женама, што су се толико над њом натресале, а сад их, ево, где се ваљају по прашини у коју она неће ни својом ципелом да згази. Она је осећала неко демонско задовољство да види како се изједначују с њом,
На кнежеву примедбу, да би требала да, штеди Лепшу већ с тога, што је то жена коју он воле и поштује, Мона је узвикнула, да таква осетљивост кнежева нема места. Шта се он боји? Ваљда не мисли, да ће га Лепша оставити с тога што може чути да се о њој у кругу кнежеве родбине рђаво мисли: —
Кнез је у неколико признавао да Мона има право. Али код њега су преовлађивали нежнији осећаји. Занесен за Лепшом, он није дао да се она једначи с обичним сокачким закачаљкама. Кад Мона потера и даље у том правцу, он скочи, дочепа капу и викну: „Збогом!“
Но Мона га заустави. Она се смејала његовој осетљивости, прорицала му је да ће доћи један дан када ће о женама стећи друкчије уверење. Тада ће увидети да је она Мона имала право. А сада неће више говорити о томе. Односно Лепше резултат је постигнут и то је за сад доста.
Кнез остаде, али се по њему видело да није најбоље расположен! управо, мало га је интересовало све што је Мона даље говорила.
Да би га више заинтересовала, Мона окрете други разговор. Каза му новост о тајној републиканској дружини, којој као да се ушло у траг. Што је најопасније, изгледа као да та опасна секта има својих присталица чак и међу војском. Кнеза ово заиста заинтересова. Он поче запиткивати за појединости, но ту је и Мона слабо што знала.
Мона је потегла овај разговор да би задржала
Гошће су почеле долазити Мони око 4 часа по подне, а у 4½ већ су све биле на окупу. Она их је по гомилицама намештала у дворани и будоару — Уверена сам да од кад је Балканије и од кад је скупова у њој, никад ни један мушки скуп није доживео да му се цигло за по сахата искупе сви чланови као ово сад код нас. Колико смо ми жене ту у уредности умакле — заврши Мона свој говор.
— Па зато ја и предлажем и војујем да се женске у политичким правима изједначи с мушкињем. Тек тада ако би их ми жене могле научити реду и уредности — примети госпођа професорка с Више Женске Школе, одлична особа позната у Звониграду са свог заузимања за женску еманципацију.
Друштво се беше разбило на гомилице и у свакој гомилици водио се жив разговор. По дужности добре домаћице, Мона је ревносно обилазила гомилицу за гомилицом, код сваке се заустављала,
Разговори су били разнолики, али после по часа они се некако сами собом изједначише. Све гомилице без изузетка говориле су о текућим дневним питањима, а понегде се већ шапутало чак и о најновијем догађају Звониградском — о Лепшином састанку с кнезом Мутимиром. Знале су се чак и неке појединости са тога састанка, тако, да се и сама Мона чисто чудила.
Та она није управо ником ништа говорила. А и како би! То не би било лепо да она износи шта се код ње десило, кад је сама дозвала Лепшу и обећала јој сигурност као у сопственој кући.
И она збиља није готово ништа ни говорила. Госпођи протиници рекла је: „Ах, какву сам визиту данас имала..“ — на то је преврнула очи, саставила три прста, пољубила их и додала: „не роди мати.“
Госпођи Софији, бив. министарки казала је: „Ја данас дупло треба да частим; управо треба да части мој братац. Ми смо данас имали фамилијарну радост.“
Госпођи Ловимук, управитељици Више Женске Школе, као својој присној пријатељици, наговестила је мало разговетније: „Е моја слатка, ми стара гарда одосмо ти у пензију! Младеж нас задену за појас! Данас сам имала необичну посету — Лепша Стевићева и мој братац. Па
Госпођи Поли Ђокичиној рекла је: „Од сад ћемо имати у нашем друштву једну нову чланицу. Остала би и данас да јој се, случајно, није десила нека мала неприлика...
Мона се смејала. Заинтересована, Пола упита: каква неприлика, што јој се десило? — Развио јој се пупак — рече Мона, смејући се грохотом.
Најпосле, госпођу Мицу Мона је одвела у будоар показала јој полупане ствари са ормана и само додала: „Погледај! сестро рођена.. Ово ми је спомен од Лепше и мога браце.“
Ето, то је све што је Мона рекла! Као што се види, дакле, она управо није ништа казала, с тога се и чудила како ови њени гости, ђаволи, све погађају, као да су, боже прости, кроз рупицу гледали.
Мона их је карала и претила им, да тако што не износе из њене куће.
— Јух! часан вас убио, одкуд вам све те ђаволиштине падају на памет. Немојте се главом шалити да тако што износите из моје куће.
Што је Мона више наваљивала на своје гошће да не претресају Лепшу, то се о Лепши
Око 5 часова почело је послуживање. На огромним послужавницима послуга донесе млеко, црну каву, скоруп, масло, чоколаду, слаткише, неколико врста колачића за умакање, а оделито од тога било је и разних лимунада и слатких сокова од малина, јагода и других плодова. Најпосле долазили су разноврсни слатки ликери, а за особе с бољим апетитом, нарочито за мушкарце, спремљено је било шунке, саламе, сува језика, разних сирева — у опште, потпун господски бифе.
Код Моне је био уведен овакав ред: послужи се само једанпут, а за тим се сва пива и јестива сместе на дугачак сто, где према потреби ко хоће прилази и служи се.
Пошто је догађај о Лепши исцрпно био претресен и свестрано процењен, ово поштовано друштво
Али у маси простих интрига и празних разговора, ту се по некад јављала и по каква ствар од озбиљна значаја. Ту су се по некад могле чути чак и највеће и најважније политичке или приватне тајне. Тако је и овом приликом госпођа Ловимук, ревносна обожатељка државника Растислава и његове политике, забринуто причала о покушајима које чине звониградски конзервативци, да придобију кнеза на своју руку, а Растиславу да поткопају углед и поверење, које је до сад имао код кнеза.
Ловимук је уверавала да се конзервативци у овој борби служе веома ружним, па често чак и издајничким средствима.
Они прибегавају упливу страних посланика, не хајући што тиме дају повода страној дипломацији
Они обећавају Турској, Аустро-Угарској и Енглеској да ће кнеза Мутимира отуђити од Русије, и истиснути из Балканије руски уплив, ако им ове велесиле помогну да дођу на владу.
Они пуне уши кнезу да је г. Растислав непријатељ престола, што је за време кнежева малолетства створио устав. Доказују да је устав отео власт од кнеза, али је није дао народу, као што би био ред у уставној монархији, већ је предао министрима, градећи од кнеза просту лутку министарску. Уверавају кнеза да њега овај устав ништа не веже, јер је грађен без његовога питања и пристанка, и на тај начин навлаче га да уништи устав и да изврши државни удар.
Знајући да кнезу треба новаца, ни су потпустили једнога банкара да му понуди десетак хиљада дуката под погодбом да владу преда консервативцима.
Наумни да се пошто по то дочепају власти, конзервативци покушавају да то постигну с кнезом Мутимиром, но ако ту не могну ништа учинити, они су готови чак и на то, да кнеза прогнају, да династију Косанића збаце а на место ње да дигну пређашњу династију Црнојевића. То већ прелази у крупне државне злочине. Но Балканија је била сретна те јој се родио такав
Говорећи ово Ловимуковица беше пала у ватру. Бришући пред огледалом зној с лица, она рече:
— Ова нова борба конзервативаца против г. Растислава згодно је поље где ми женске можемо много учинити за победу праведне ствари. Што се мене тиче, боже здравље, ја ћу показати овде шта ми жене можемо баш у политици, за коју нам не признају ни најмање способности — заврши Ловимук своју ватрену филипику.
Док је на једној страни дворане г-ђа Ловимук овако мушки претресала високу политику, на другој страни г-ђа Пола Ђокичина шапатом је причала занимљиве ствари о самој г-ђи Ловимук.
Пре свега Пола нагласи да „не лаје куца села ради но себе ради.“ Стало је г-ђи Ловимук до Растислава и његове политике таман толико исто колико и до лањског снега. Она је и сувише мудра и практична да би се још због начела и политичких праваца с киме слагала или свађала. Њене заваде и њена пријатељства имала су много стварнију основу. Она брани Растислава и његове присталице с тога што и они њу бране. А човек је грешан. Ма како богоугодно живео, увек се нађе
О св. Сави кнез посети Вишу Женску школу и том приликом обдари многе сиротне ученице. Једној девојци даде красне бриљантске минђуше. Поклони су били предани г-ђи управитељки Ловимук, да их она разда, што она савесно и изврши. Сад о Петровудне кнез опет посети исту школу. Случај га намери на исто девојче са бриљантским минђушама. Кнез викне дете и загледа минђуше. Али какво је било изненађење његово кад место бриљанта нађе у минђушама — ческо стакло. Мал га капља није ударила! Нареди се најстрожија истрага, и г-ђа Ловимук морала би бесповратно пропасти, да се у ствар није умешао главом сам г. министар унутр. послова. После дугог трагања, њему једва једном пође за руком те доказа, да у ствари ту нико није крив. Дело истина постоји, ала нема учиниоца. Изашло је дакле као да се то дело некако само учинило. Прво је био бриљант, затим се тај бриљант претворио у ческо стакло,
То је један разлог што г-ђа управитељка данас обожава г. Растислава, и његова начела, и његовога пашанца, и све што се његовим назвало.
А има и других разлога. Не треба заборавити да је г-ђа Ловимук тек од скора удовица. И ако је, богу се молећи, скуцкала близу 45 година, њој је опет зато била потребна утеха и разблажење после смрти мужевљеве. А ко пре и да се сети удовице сиротице, ако не њен први комшија, пашанац г. Растислављев, мекосрдачни г. Ратко, министар унутр. послова! Туга сиротице удовице могла је г. Ратку бити у толико ближа срцу, што је зао удес хтео те је и он сам, баш некако у то исто доба, остао удовац. Смирена и побожни попа, домаћи свештеник госпођин, одмах прве недеље када је дошао да освети водицу, с уздахом је напоменуо тужној удовици, да ту има мало прста божијег што она и њен комшија скоро у исти мах остају удови. Као добра, хришћанка гђа удовица водила је рачуна о прсту божијем. Последице свега тога лако је предвидети. Комшија удовац, комшиница удовица.
Бадава, главно је кад човек има своја начела! — заврши Пола говор. Док је Пола овако транџирала г-ђу Ловимук у дну сале, на врху сале чу се грохотан смех. Око бив. министарке г-ђе Софије беше се скупила велика гомилица гостију и сви су с пажњом слушали интересну причу, како се један угледан господин звониградски нашао на подозривом месту са својом рођеном госпођом. Отишао подводници он, а то исто учинила и његова госпођа. Подводница њему обећала „отмену даму“, а њој „отмена господина“. Подводница их сведе у мраку и обоје су били у седмом небу; обоје су веровала да су нашли
Било је говора међу Мониним гостима и о најновијем политичком бауку, о некаквој републиканској завери, о којој се од јутрос почело шапутати по граду.
Једна од госпођа, коју су обично „бедили“ да има страст да измишља, причала је, како је чула од једног врло поверљивог господина, да су пре два дана некакви непознати људи ноћу прешли
Друга госпођа тврдила је, да је ово дана, у једној виноградској кући у околини Звониграда, ухваћена некаква млада, веома лепа женска, врло отмена изгледа. По свему се види да је висока, господска рода. Код ње је нађен велики окован сандук, пун највећих драгоцености. Скупоцено прстење, брилијантске огрлице, које милионе вреде, свакојаки други женски накити, а сем осталога и једна царска женска круна и једна златна преслица, са златним вретеном.
Загонетна девојка тврдила је, да је она прапраунука најславнијега балканскога владара, Душана Силног, да има за то и писмене доказе и документа, која се налазе код њене родбине у Америци. Сад је дошла амо или да се уда за кнеза Мутимира, или, ако он то неће, она ће изаћи пред народ, показати се ко је, и сав ће народ за њом поћи, као за законитом царицом. Говорила је, како она има већ и својих људи, који на томе раде да она добије своје право. Госпођа је завршила свој говор тиме, да ће можда то,
Мона се грохотом смејала овим причама и називала их простим фантазијама. Гласове о завери сматрала је или као просту измишљотину, или их је сводила на њихову праву вредност; каква гомилица младих људи, можда понајвише ђака, склопили тајну дружину, где читају забрањене књиге, грде полицију и кнеза и ћаскају о републици. Ништа озбиљно ту не може бити.
Око 6 часова међу Монино женско друштво дошла су и два мушкарца, кнежев рођак Аца и један његов присни пријатељ.
Даме се одмах искупише око два млада весела човека. Њина бујна младост, њине кицошке потпоручичке униформе, а нарочито њини румени, младићски обрашчићи, пуна обла и широка мушка плећа имала су неку неодољиву привлачну снагу, којој се нису могле дуго одупирати ни озбиљније даме, које су већ поодавнО биле прешле преко тријестака.
Два млада ОФицира одмах постадоше средиште целог друштва; разговори добише други облик, и, чудно је рећи, постадоше учтивији и образнији. Помешани мушки и женски били су много умеренији и уздржљивији у говору, но саме женске међу собом. Сад се понајвише говорило
Око 7 часова у вече друштво се почело разилазити. Домаћица је редом испраћала своје госте. Неке је нарочито молила да о Лепши не причају ништа. Око 8 часова одоше и последње гошће, а Мона се задржа још неко време на свежем ваздуху. Ходајући по баштини испред куће, Мона је у памети прибирала шта је све данас чула и са колико је новости, ово после подне, обогатила своје познавање свију звониградских сплетака. Колико је онако на памет и на брзу руку могла ухватити рачун, она је данас дознала за 3 нове прошевине, за 2 браколомства, за 2 развода брака, за 4 случаја домаће кавге и заваде, где је у 2 случаја било боја између мужа и жене, а на једном месту жена је утекла од мужа. Даље је дознала за 3 крађе — на једном месту жена је поткрадала мужу чекмеџе у договору с малолетним слугом својим — дознала је за једно убиство, за један покушај тровања (љубазница љубазника). — Најпосле ту је било пуно свакојаких новости из приватна живота као: куда ће ко путовати овога лета?, коме је затворена радња?, ко тешко болује? које су се угледније даме завадиле, а које опет помириле и т. д и т. д.
На крају крајева Мона је била задовољна
— Бадава! Нека говори ко шта хоће, ове наше јаузне дивна су ствар. Права друштвена школа! Ми женске морале би се чисто убајатити да нас оне мало не растресу и не освеже — мислила је Мона улазећи у кућу.
Дан је већ био у велико освојио, сунце високо одскочило, а врела јара жарка летња дана најако се осећала и већ почела бивати досадна. Читаво јато врабаца копуњало се по прашини, испод стрехе францускога конзулата, дижући несносну вреву својим једнозвучним џивкањем, од кога је одјекивала цела кућа, а понајаче сама соба г. конзулова, под чијим се отвореним прозорима и разлегала ова врапчија опера.
Ројеви мушица, раздраганих на топлим сунчаним зрацима, весело су се витлале око прозора
Но јутрос ни врева врабаца, ни опомене мушица нису могле пробудити г. конзула.
Барон Жермини био је ево већ трећа година француски конзул у Звониграду. Млад, образован човек, члан једне од најугледнијих француских племићских породица, уз то човек пријатне спољашности, а врло љубазан у опхођењу — он је убрзо стекао симпатије звониградских отмених кругова и рало је виђан у свима одличним кућама. Од кад је кнез Мутимир постао пунолетан и почео чешће приређивати ужа пријатељска посела у двору — барон Жермини постао је редовни гост тих забава, које се обично завршавале махнитим картањем. Тако је било и синоћ. Барон се вратио кући тек у зору, с тога је сад и спавао као заклан и ако је већ било 10 часова изјутра.
Док је барон Жермини овако слатко спавао, његов секретар, маркиз Белини, нестрпељиво је ходао по своме кабинету, сваки чак је загледао
— Ја не знам, г. бароне, да ли је ово била јава или рушан сан, тек мени се десило нешто тако чудно и неочекивано, да још и сад не могу да дођем к себи.
— Шта, шта? Шта је то могле бити, мој драги маркиже? — упита барон Жермини, трљајући сањиве очи и трудећи се да разбере шта му његов секретар говори. — Шта је то било, а? Збиља, шта је то било? — понови он питање журно и чисто плашљиво, јер не толико речи већ забезекнут и престрављен израз маркижев беше заинтересовао конзулу.
Белини продужи: — Као и обично, синоћ око 7 часова, изашао сам да ходам јеленичким друмом. Ишао сам као и обично левом страном, поред академије. Два пут сам већ био прошао
Белини стаде за тренут да дахне, за тим продужи: „Ја сам ишао све даље и даље напред. Дођем до последњих кућа звониградских. Хтедох се одатле вратити натраг но у тај мах као да ме нешто изнутра копкаше:
„Хајд још малко, ено до онога дрвета; ту је и крај алеје, а нема свега још двајестак корака“.
„И ја пођем, али тек што сам крочио, неколико корака ја за једанпут запнем о нешто ногом и посрнем. У томе посртању ја запнем и другом ногом и колико сам дуг паднем на земљу. Али, колико сам могао разабрати у ономе изненађењу, ја не падох на земљу, већ ударим на неке жице, које ме јако нажуљише и чисто ме одбацише.
— Гле, гле! Шта би то могло бити? — упита Жермини.
Млади секретар продужи:
— Он што је за тим настало, оставило је само нејасну и збркану слику у моме памћењу. Сећам се само толико да сам се почео копрцати и отимати да се ослободим, али што сам се ја више отимао и напирао то на једну то на другу страну, све сам се више заплетао у некакве жице, које ми се обавише и око руку и око ногу,
У тај притрчаше ми некакве две људске прилике, које на једаред искрсоше из мрака. Ако се не варам ово су биле оне две жене, што су мало час прошле поред мене. Ја осетих како ме дочепаше нечије снажне руке, стрпаше ми некакву крпу у уста и завезаше некаквим платном, које ми неколико пута обавише око главе...
- Та је ли могуће! Та шта говорите, мој драги маркиже?! — рече зачуђено барон Жермини, придиже се у кревету и заузе седећки положај, како би боље могао чути причу која га је све више интересовала.
- Па, па? Шта би даље?! — запиткиваше Жермини нестрпљиво.
Белини је причао даље.
- Ја покушам да викнем у помоћ, али нисам могао ни писнути. Одмах за тим натакоше ми на главу некакву кожну кесу, управо некакав кожни џак, који ми навукоше чак до појаса и ту га притегоше и везаше некаквим каишем, али тако, да су ми под каишем и руке око чланака биле притегнуте - тако притегнуте, да њима ни помаћи нисам могао.
- Је ли могуће, драги маркиже? Је ли могуће?! — чудио се конзул све више изненађен.
— Ја нити сам више што чуо, нити сам више што видео, а да што проговорим није могло бити ни помена, пошто су ми уста била тако запушена и стегнута, да сам једва могао на зор по мало дисати. Шта је било даље ја не знам; сва је прилика да сам у тај мах изгубио свест и пао у занос. Не знам колико сам провео у таквом стању, но кад опет почех долазити к себи, ја осетих да се возим у некаквим колима. Кола су јурила брзо, и, по лаком гибању, бих рекао да су била фијакер. Напрезао сам сву своју снагу да разберем где сам? куда ме воде и шта се збива око мене?! Али поред свију мојих напора, ја сам, како рекох, сазнао само толико, да ме на, колима некуд журно возе. Колико сам могао разабрати у колима је било два човека. Осећао сам по дуванском диму да пуше, и као кроз какав дебео зид чинило ми се да чујем где шапатом разговарају, али шта? — нисам могао разабрати. Само у један мах долетеше до мене ове речи које сам сасвим разговетно чуо: — Јесте ли му оставили отвор за дисање да се не угуши, несретник?
— Неће, не бој се! — одговори други глас.
То толико што сам чуо и више ни речи. Доста смо се дуго возили. Чини ми се да су кола често савијала, а по труцкању се познавало кад иду улицом где је боља, а кад иду улицом
— За име божије, господине маркиже, је ли могуће да се све то с вама десило?! — рече Жермини и скочи из кревета. Он се извини пред младим маркизом, набаци на леђа свој јутрењи огртач, упали цигару и узе ходати по соби. Белини је причао даље.
— Дуго сам тако лежао, а било ми је као да сам у паклу. Поред свију мука, које сам и иначе имао, сад ме спопаде и нека страшна врућина. Осећао сам просто да се гушим
— Боже мој, боже мој! Та то је читав роман! То је прича из хиљаду и једне ноћи! Је ли могуће да се све то вама десило, драги маркиже?! — рече барон Жермини, све више и више узбуђен Белиновом причом.
— Да чујете само даље — рече секретар.
— Упитам особу у домино, где сам ја ово? и шта се ово самном ради? и знаду ли они, који то раде, да сам ја поданик, грађанин и представник Француске? Непозната особа ништа не одговори. Помислим да јамачно не зна француски, с тога узмем натуцати па прилично и успем да то исто поновим и на балканиском језику, но особа у црнини опет ништа не одговори. Мало после ова особа изађе некуда, а уђоше две нове личности, исто тако увијене од пете до
— Свакако то је зликовачки: ухватити човека и нагнати га силом да одговара — рече консул увређено.
— Шта сам знао чинити! Људи који су били у стању да ме онако брутално нападну и онамо одвуку, могли би починити самном и друга насиља. Није ми остајало ништа друго, но да се покорим неопходности. Отпочне испит. Трајао је ваљада читав сахат, а тицао се искључно мојих веза с г. Црнојевићем и његовом браћом: где сам се с њим упознао? колико смо времена заједно били у Паризу? какви су односи тада постојали
— Пхи! Ко зна да ли баш нисте погрешили! Партиска борба овде је веома дивљачка, нарочито кад се у њу умешају и династички интереси. А овде ће тако нешто бити, и ја се бојим да ваши искази не послуже као повод гоњењу
— Јесам, потписао сам — рече Белини.
— Одмах сам мислио! Свакако то ће бити нека замка. Никад не треба заборављати да ми овде у Балканији имамо посла с препреденом византиском политиком — рече конзул.
— Ах, г. бароне! Ја бих хтео видети тога који би се усудио да те моје исказе употребљава као срество да ма ко буде гоњен. Онога тренутка ми би имали у рукама кључ да похватамо све кривце, који су нада мном извршили ово насиље. Не, не! Чуваће се они добро да нигде не изађу на јавност с протоколом тога мога испита — рече Белини.
— Ах! то не мислим ни ја, да ће они јавно потрзати овај ваш испит. Али има ту стотина других начина да се њиме послуже, и да га злоупотребе приватним путем. Каква дрскост! Но дед’те, молим вас, шта би даље? — упита барон Жермини.
— Сад тек и настаје оно што је најчудније, и што ме до лудила доводи — рече г. маркиз, а за тим настави: — Довде ми је, ето, цела ствар јасна, и да је догађај овде завршен, ја не би био ни у каквој двоумици. Али у ствари тако није било. Ево шта се десило. Памтим лепо како су ми стављена последња питања; памтим
— Па шта онда све то треба да значи, г. маркиже? — питао је задивљени барен Жермини.
Белини слеже раменима. — Ето и сам незнам шта да мислим.
— За бога, да то није био какав жив сан, то ваше хватање и одвођење? — упита даље Жермини.
— То је и мени прво пало на ум, али чим сам мало промислио видим да није. Та ја нисам био луд ни пијан, за бога, г. конзуле. Као што сад гледам овде себе и вас, тако поуздано знам све шта је синоћ било, док ме ово чудо није снашло. Гледао сам јутрос на кожи и на бутинама још ми се познаје, како сам се на жице нажуљио. И ја мислим кад би отишао сад на алеју, онде где су ме синоћ ухватили, јамачно још би се познавали по прашини трагови, како сам се но прашини отимао и копрцао. Не, не! Да сам ја био прошле ноћи ухваћен, о томе не може бити никакве сумње — рече Белини.
— Па добро! Али како сте онда, врага, опет, могли доћи у вашу спаваћу собу и како
— Не знам! Ето, не знам.... Ја све мислим да су ме они овамо донели — домишљао се секретар.
— Донели, донели, добро, донели, господине маркиже, али ето слуга вели да сте сами дошли; сами велите да сте јутрос нашли врата на спаваћој соби затворена изнутра, а велите да су и прозори били затворени, па куд би се онда, врага, извукао онај који је затворио врата изнутра, и како је у опште све то могуће?! -— чудио се Жермини, кога је већ почела да једи ова загонетка.
— Случај је доиста необичан! Ја не могу да га протумачим — рече Белини.
— Или је ваљада и наш момак био у дослуку и споразуму с тима зликовцима — примети Жермини. — Али и он, баш да је био и он, како би могао закључати собу изнутра? Да није имао кључ калауз! Али ви велите да је ваш кључ био у брави? (Белини потврди то главом). Ето видите! Дакле је немогуће да су врата с поља закључана, јер кад је један кључ у брави онда други нити ту може ући ни браву закључати ни откључати. Но да ли сте добро загледали прозоре? Да ли су они били добро затворени? и
— Све сам брижљиво прегледао и све је било у потпуном реду. Прозори су били чврсто затворени, а сва су окна потпуно здрава и читава — рече секретар.
— Онда ја не знам! Онда сте ви то просто морали сањати, јер друкчије то се не да објаснити.
— Али какав сан, драги г. бароне! Онда би морао бити сан и ово што ја сад с вама овде говорим, онда би био сан и цео живот наш, или би ја морао бити будала, која више не уме разликовати сан од јаве! — правдао се секретар
— Па дајте онда друго објашњење ако није сан. Јер свакако неко објашњење морамо имати. Не могу ваљада веровати да су духови били умешани у ову појаву! — одсече се конзул.
Наша два Француза још су дуго говорила о овој ствари, ценили је са сваке стране, покушавали ма како да је објасне; конзул је звао момка и сам га лично испитивао — употребљено је све што би могло ствар ма с које стране објаснити Али сви ти покушаји остадоше узалудни; ствар оста за тај мах, просто, необјашњена загонетка. Но конзул је нагињао уверењу да је
Прича се о вуку да на човека никад неће насрнути кад је сит, и то је сушта истина.
Код људи опет опажа се ова црта: да су после доброга оброка увек некако пријатнији, мекши. Обично су добре воље и нежнија срца, и ретко кад да ће у тај мах учинити коме какво зло, што је доказ да су вукови и људи ближи рођаци но што се обично узима.
Министар унутрашњих послова, г. Ратко, био је сад управо у таком расположењу. Тек што беше ручао, па се повукао у свој кабинет, да попуши цигару, а можда малко и да дремне пре но што се лати посла. Заваљен у тршчану наслоњачу, Ратко је полако завијао цигару, а његов најмлађи синчић пентрао се тати уз колена и непрестано је чаврљао, запиткујући с детињском наивношћу час о једној час о другој ствари, и то тако, да му се човек често морао од срца смејати.
— Је ли, тата, а је ли то лепо кад је човек потпоручик?
— Како кад, сине! Лепо је кад је човек потпоручик у двадесетој години, а ружно је кад је потпоручик у четрдесетој — рече Ратко смешећи се.
— А сеја вели да нема ништа лепше од потпоручика. Она вели, тата, да ћу и ја бити потпоручик, да ће и мени звецкати сабља, имаћу златну јаку и рукаве, и све златна дугмета.
— Добро, добро, сине! Ако будеш добар и послушан све ћеш имати — одговори Ратко.
— Је ли, тата, а зашто ти носиш панталоне а стара мајка не носи панталоне но сукњу?
— Па зато, сине, што сам ја мушко, а стара мајка је женско; ето, и ти си мушко, (Ратко помилова дете, које се узе отимати) па зато и ти носиш панталоне — рече Ратко, смешећи си детињој лудорији.
— А зар официр, тата, није мушко? — продужи дете.
— Како да официр није мушко! Официр је још дупло мушко. Прво што је мушкарац, друго што је војник — рече Ратко весело.
— Па што онда, тата, браца Мика носи сукњу, кад је он официр и дупло мушко? — рече дете наивно.
- Ко носи сукњу? — упита Ратко заинтересован.
— Па браца Мика — потврди дете.
- А где си ти то видео да браца Мика носи сукњу? Кад је он то носио сукњу? — узе распиткивати Ратко, све више и више заинтересован.
- Па синоћ, тата... и јуче... и свако вече кад год дође ноћу код фрајле.
Ратко зину од чуда! Он се окрете детету и узе га преда се. Испитивао га је редом и дете је у својој наивности све казивало, шарајући говор занимљивим детињским примедбама: — А нама виче фрајла:
Ратко се још не беше опоравио ни од овог првог ударца, кад дете продужи.
— А је ли, тата, ти си нама говорио да није здраво кад ја и Боца лежимо заједно у кревету и једно другоме дувамо у уста? Па што онда браца Мика и фрајла све дувају, дувају један другом у уста, а фрајла све нешто шапуће, а браца Мика све дави фрајлу, па је све мува, а мени жао за фрајлу па сам плакао.....
Ратко спусти дете с крила, нагло устаде, журно крочи вратима, у намери да одмах извиди целу ову ствар, да кривца строго казни, да нареди да се деца још ове вечери одвоје да не спавају с фрајлом, а њу можда одмах да најури. Али на прагу се сретне са својим пашанцем, Растиславом, и чисто се сударише.
— Е, е, куда си ти тако нагао, као да те неко гони? — рече Растислав ступајући у собу.
— Гони, те још како ме гони! И то знаш ко? Ево овај чварак овде. Да се скамениш какве ми је ствари мало час испричао; то је просто ужас! И каква ти чудовишта ми не хранимо за нашим рођеним столом; то је просто отров за децу! И то није само случај код мене; не бој се. Уверен сам да то исто ради и твоја каћиперка и све остале њене друге — поче Ратко ватрено. Но Растислав рече да се умири и да остави ту ствар за доцније, сад имају друга посла.
Ратко отправи дете на поље да се игра, зазвони и поручи каву, и разговор између њега и Растислава брзо се отпоче.
Предмет разговора били су конзервативци и њини покушаји, да се додворе кнезу и да дочепају власт у своје руке. Растислав је био мишљења, да је опасност велика и да против конзервативаца треба употребити последње средство.
Ратко није делио ове зебње Растислављеве. Веровао је у свемоћност Растислављева утицаја над кнезом, и држао је да кнез просто не сме одрећи послушност Растиславу.
- Ја ако одрекне? — питао је Растислав.
— Не сме!
— Не сме, не сме! Али шта ћемо ако смедне, ако одрекне послушност, ако се обрати конзервативцима и њима понуди власт да саставе министарство? — питао је понова Растислав.
— Онда ћемо их оборити на првим скупштинским изборима — рече Ратко.
- Оборити; мучно је то после обарати, мој пашо! Ваља запети сад и бранити ово што се има, јер ако ми не будемо у стању сузбити и победити конзервативце сад, кад имамо власт у рукама, како ћемо их надјачати после, кад они узму власт у руке, а ми останемо празних шака — говорио је Растислав.
- Не, не! — развијао је он даље свој поглед. — У будућност нема право да се узда онај, који има све у садашњости, а није кадар да то очува. Што год се мисли чинити после, ваља употребити сад. А средства су многострука. Пре свега ваља дејствовати на кнежеву уобразиљу. Он је сео на крвав престо, и та страшна слика и сад му се по чешће привиђа. Њу ваља оживети у успомени кнежевој, ваља му јасно изнети пред
Ратко је налазио да се може чинити све ово што Растислав предлаже. Ствар није рђава, и неће бити од штете, да се кнез још чвршће привеже, али он никако, никако није делио зебње Растислављеве, нити је сматрао да ствар тако
— Та не може кнез тако брзо заборавити добро, које си му ти учинио. Ниси ли га ти, колико јуче, спасао од сигурне смрти? Какав би човек био кнез кад би могао тако брзо заборавити шта је, тако рећи јуче, било с Врбавцем. И зар то није био случај где се кнез најбоље могао уверити, колико си му ти прави, истински пријатељ и колико на тебе може рачунати — разлагао је Ратко.
— Ти дакле рачунаш на благодарност! Владалачка благодарност несталнија је од жива песка у врелим пустињама пешчане Сахаре, и ко на владалачкој благодарности зида дом свој, ствара грађевину, под чијим ће развалинама извесно бити затрпан — тако вели један стих у једној песми персијској — рече Растислав одговарајући Ратку.
Говор је постајао све живљи. Растислав је имао јасан, одређен план у глави и тражио је сад само његово извршење. Кнеза треба уверити да је ударац већ спремљен, и да Црнојевић сад очекује само згодну прилику, па да одапне стрелу. Али ту треба да говоре дела а не речи. Кнез треба рођеним очима да види шта се спрема. И оно што види треба да буде јава, истина — ствар која се даје рукама опипати.
— Ја те разумем и не разумем! — рече Ратко. — Видим шта хоћеш, али не знам како ћеш. Хоћеш на делу да осведочиш кнеза, да Црнојевић у друштву с конзервативцима спрема удар. То разумем, али не разумем како ћеш то кнезу на делу посведочити, кад, међу нама буди речено, тога дела нема. Оно што смо с тешком муком и с големим ризиком исцедили од оног француског звекана, свакојако јесте нешто, али то ни из далека није оно што би требало, те да кнез стече уверење како ти желиш. Ти хоћеш, дакле, да се послужиш нечим што не постоји — како то може бити ја не знам.
Растислав се љутио: Ратко узима целу ствар олако; мрзи га и да промисли о њој, — иначе он се не би сад будио.
Ратко пресече Растислава и рече му да нема права што се срди. Он не узима ствар олако, али неће ни да цркава због ње. — Мене мрзи ваздан философирати. Ја сам човек од дела. Мисли како год знаш, и смисли што год хоћеш, мени само кажи шта ти треба, и ако жив човек може то учинити, ја ћу учинити.
Растислав се осмехну и пљесну пашанца по рамену — Е, ова ти већ вреди! Овде се само таком одлучношћу и може што учинити. У земљи треба да се појаве Црнојевића агенти. Ти ћеш их ужурбано гонити и хватити, а кад
Растислав климну: — Јес, јес! Он главом.
Ратко слеже раменима: — Не разумем како би то могло бити.
— Врло просто! Позваће га пријатељи; јавићемо да је сад време и да ову прилику не треба нипошто пропустити. Једном речи, пружиће му се трула дашчица.
Ратко скочи и окупи ходати но соби.
— Изврсно! Ствар је само како може бити. Замисао је дивна, али извршење! — извршење ће бити ђаволски тешко.
— Колико имаш још у твом диспозиционом фонду? — упита Растислав.
— Маленкост! Не верујем да ће бити још ни три четири хиљаде. Убиство онога гада много је прогутало.
— Збиља, ти ми још ниси потанко причао како је та ствар изведена — напомену узгред Растислав.
— Причаћу ти. Главно је то, убијен је и закопан под именом хајдука Дуговића — одговори Ратко.
— Кад тако стојиш с новцем, онда ти морамо набавити с друге стране, из друге какве буџетске партије. Ту без пара нећеш ни маћи, а ту ће требати доста новаца - рече Растислав продужујући започети говор.
Два пашанца продужише своја саветовања. Реч дође и на последњу кнежеву љубавну историју. То је долазило као поручено. Ваља се користити и том околношћу, ако је истина што се говори, да кнез истински воле Лепшу. У таквим приликама жена много може. Но било је сумње, да ли ће Лепша хтети да послужи њиним интересима. У осталом, то ствар не мења: не хтедне
Ту је гђа Мона и она ће је, по добивеним упуствима, употребити као оруђе.
За тим је настао разговор о покрету, који се опажа у омладини и који све више осваја земљиште. Вешти агитатори утекли су из Звониграда, склонили се с очију опрезне и енергичне престоничке полиције, па се повукли у унутрашњост. Отишли су у Орловац и ту већ ухватили јака корена међу грађанством, које су умели тако заинтересовати, да им је оно, о свом трошку, чак и штампарију подигло, те и свој лист имају. То је велики успех у данашњим приликама; то је снага која расте, и ако ће она бити против нас, онда јој треба још сад стуцати рогове.
Но Ратко је уверавао, да је он спрам тога већ предузео своје мере. Старијим грађанима припрећено је да се окану ћорава, дечурлиска посла. Против главног сарадника, и душе целог овог предузећа, подигнута је тужба и он ће, јамачно, у најкраћем року бити осуђен и отеран у Пламеновац. Кад њега нестане посрнуће и цело ово врзино коло.
Растислав није делио ове ружичне погледе Раткове. Бојао се да ће овај покрет имати много дубљи корен; рече, како је озбиљно о томе премишљао да ову струју окрене у корист данашњега
Сложили се најпосле томе, да овај покрет ваља живо пратити и непрестано имати га на оку.
У сред овог разговора Ратко примети, како је ово веома жалостан знак времена и ружна црта за кнежев карактер. Растислав је тако рећи ономад спасао кнеза од извесне смрти, отео му из руке већ натегнуту чашу отрова, и, место благодарности, кнезу је сад прва брига да одагна од себе тога спаситеља свога. Каква неблагодарност! И сад се морају измишљати свакојаке досетке, да се овај ударац одбије. Изгледа, као да је кнезу тешко да поред себе гледа човека коме дугује благодарност. Туђе заслуге боду му очи; туђа слава и величина звуче му као неки прекор. То су опасне црте, и ако кнез тако пође тешко да ће се дотерати далеко — мислио је Ратко....
Растислав примети само толико, да је по његовом мишљењу кнез млад човек, код кога се сад тек управо почињу развијати његове зреле, мушке особине. Човек је звер! Укротитељи
На ова разлагања Растислављева, Ратко примети с осмејком: — А ти као да би радо био укротитељ људи?
Растислав на ове речи погледа Ратка и подуже га је гледао, али му ништа не рече.
Говорило се још о политици и општим политичким пословима, док разговор најпосле полако не пређе и на чисто личне ствари једнога и другога пашенога.
Оба пашанца, поред својих високих службених положаја, интересовали су се још и за трговину, јер и ако нису сами лично трговали, ипак су имали личних интереса у трговачким пословима.
Зетови једнога од првих звониградских трговаца, два пашанца употребила су ову околност, да се користе положајем свога таста. Све своје
Све велике државне лицитације; сви крупни послови за државу, на којима се дало зарадити, долазили су у руке Хаџијине, а он их је умео извршивати тако, да је, поред добре новчане зараде, брао и славу што је свршио за државу корисно дело.
У последње време појавила се била мисао, да се заостале порезе наплате од народа у натури, понајвише у храни и вариву, које би после потрошила војска.
Но како је до сад за војску био набављач Хаџија, то су се два пашанца саветовала, да ли ће бити добро да се уведе ово наплаћивање заостале порезе у натури. Остали су на томе да саслушају мишљење тастово, па како рекне Хаџија онако ће бити.
Ратко додирну мисао да је незадовољству, које се код кнеза опажа, велики узрок и у томе што кнез нема пара. На ту околност и раније
- Не знам од куд? — примети Растислав.
— Говори се о новој Банци. Шапућу као да ће се ту извршити нека операција, која би створила за кнеза суму од 10.000 дуката.
- Да су дукати крушке још би се могло и поверовати — примети Растислав.... Но он има друго нешто. Из државне касе кнезу се ништа више не може дати већ с тога, што је давно аконтирао чак за три месеца у напред. Али можда би се могао наћи други излаз. Како би било да покушају они преко свога старца, да му набаве новаца. Кнез је сад пунолетан, и сад би ствар већ лакше ишла но пре. Он има приватних добара и на њих би се могла ставити интабулација. Примање би било обезбеђено, а корист би била очигледна, кнез би био дупло обвезан.
Ратку се допадала ова замисао. Налазио је незгоде само у томе, што би било тешкоћа на случај да се кнез узјогуни, па не хтедне лепим начином вратити дуг. За тај случај веома би незгодно било вући се по суду.
— Тада би се примање пренело на другога, за какву страну фирму — примети Растислав.
Растислав извуче из џепа бележник, прелиста га на једном месту застаде.
— Да, знао сам да има још ствари о којој сам мислио да се разговарамо. Један наш пријатељ бацио ми је пре десетак дана једну веома лепу мисао. У нас се већ давно осећа потреба, да се отресемо ове збрке у нашој новчаној системи. Нашу су земљу преплавили сребрни новци најгоре врсте. Била би, истинска, корист за државу да се те збрке једном ослободимо, па се уведе једноставна, десетична система новаца, као што ће се морати завести и у мерама. Том приликом при побијању вредности новцу, који сад оптиче у земљи, дала би се зарадити лепа крајцара. Ствар би требало држати у тајности, а овамо спремити цео план, како се има извести истискивање стране монете. Ови стари новци хемијски би се анализовали, да се види колико чиста сребра има у њима и колика им је права вредност. Кад се то зна, а у напред је познато и то, докле ће се ићи у побијању поједине монете, онда је ту рачун лак, како се и колико се на томе послу може зарадити. И ту је зарада огромна!
— Да бог поможе! Ти данас изнесе толико ваљаних ствари, да би срећа била кад би се и половина од њих могла остварити рече Ратко.
Ратислав је био мишљења да се све може остварити, а не само половина. Ту нема никаквих фантазија; све су то ствари позитивне и с рачуном истакнуте.
Скачући с предмета на предмет, пролазећи од општих на приватне, и од приватних на опште послове, два пашанца још су дуго разговарала. Сунце је већ било у велико нагло на заранке, кад два државника изађоше упоредо из Раткове капије и пођоше уз друм, засађен високим јабланима и брснастим кестеновима.
Растислав је стајао до прозора и замишљено грицкао усне. Ово је већ шеста година како он кнеза познаје, непрестано је с њим и још га никад није видео овако оштра и пакосна. Но што је Растислава понајаче болело, било је то, што је на махове и сам осећао да кнез понегде има право.
Међутим, сав зајапурен кнез је ходао по соби крупним корицама, непрестано је гледао у земљу и непрестано је говорио. Застајао би само онда кад је хтео да упали нову цигару, а међу
Мутимир је горко пребацивао Растиславу да се у свима државнима пословима руководи само једном једином мишљу: — да се одржи на власти. Отаџбина, општи интереси, династија, напредак, све су то празне речи, прост заклон за неизмерно властољубље заљубљено у себе сама.
— Причате ми како је земља нуна непријатеља моје династије, како завере избијају на све стране, како би мој пад сутра био готов да ме не брани ваша голема приврженост, ваша голема мудрост и ваше зрело искуство. Па лепо, то би значило да се ја овде силом држим!
— Па мислите да није тако? — пресече га Растислав.
— Не! Не сумњам ја у ваше речи. Верујем све што кажете; верујем чак да ствар стоји горе но што је ви представљате — али ако је све то тако, зар ја морам бити овде? Ево ја нећу силом да владам; не тражим од вас услуге да ме на зор држите. Ако цео народ хоће другу династију, ево, хоћу је и ја. Нека дође, ја ћу се уклонити; па и опет, и опет — не треба ми ваша заштита и ваше спасавање.
— Из вас говори инат! Један владалац не може тако мислити. Кад би владаоци тако лако уступали престоле, ни једна династија не би
Но кнез као да није ни слушао шта он говори. Продужујући даље отоич започету мисао, он живо настави:
— Јес, не од ваше, већ ја нећу да живим ни од чије милости. Ја хоћу једном да знам: седим ли ја на балканијском престолу по праву наслеђа, но заслугама мојих предака, једном речи, као што наш народ вели, висим ли ја о свом пикљу или ме на овом месту држи ваша милости и ваша добра воља... Кратко, јасно, мора једном да се зна; г. председниче, ко је овде старији по власти? ко заповеда — ко слуша?
— Наопако би то било, кад би ти односи-тек сад имали да се расправљају и регулишу:; но богу хвала није тако. Устав и закон давно су то одредили; обележен је свачији делокруг, и односи власти сасвим су јасни — примети Растислав.
— Устав и закони мртво су парче хартије. Ја гледам шта у ствари бива..
И кнез је сад почео живо набрајати како му Растислав прави сметње на сваком кораку, не да ништа да буде по његовој — кнежевој — жељи; хоће у свему да је његова старија; не може по својој вољи ни једног официра да аванзује.
Растислав је доказивао, да њему лично ништа не треба, да он за се ништа не тражи; он је роб своје дужности и свога посла. Ако кнез збиља трпи каква ограничења, онда му ту међу стављају државни интереси, а не воља министра председника.
Мутимир плану. Ухватив се оберучке за главу, он узвикну болно и срдито:
— А.. а.. а.. ах! Прођите ме се једном само с тим вашим државним интересом. Ви све трпате под државне интересе; код вас је државни интерес сваки ваш ћев...
— На пример? — пресече га Растислав.
Кнез стаде у право пред Растиславом и ћутећки га погледа право у очи. После пође даље ходати и рече доста мирно:
— Па, на пример, ви најмите странце да вас хвале, на то после сматрате као државни интерес и плаћате из државне касе.
Растислава прође лака дрхтавица. Он грчевито стеже зубе и рече промуклим гласом:
— Именујте ми тако једно лице?
— За што не! Ако хоћете и два — рече кнез, и доиста именова једнога Немца и једнога Француза.
Растислав јетко развуче усне:
— Па јесте ли ви читали књиге тих људи?
- Јесам! Ето их обадве на мом столу. Хоћете ли да вам их покажем? — рече кнез одсечно.
— Па шта има у тим књигама? — упита Растислав натмурено.
— Има то, понајвише хвале вас - одговори кнез.
- Та....ако! — рече Растислав мрачно.
— Тако, тако, — рече кнез брзо — И то државу кошта само три хаљаде дуката! То су ти ваши општи интереси.
Растислав климну главом, као што се чини кад човек кога сажаљева.
- Прочитајте ове књиге после 5-6 година. Тада ћете гледати на ствар својим рођеним очима, и онда ћете видети да те књиге не уздижу мене, но вашу династију.
— Ама немојте ви тражити да будете већи пријатељ мојој династији, но што сам јој ја сам... А шта оно рекосте друго?.. Ах, да! „После пет шест година тада ћу гледати на ствари својим рођеним очима.“ А чијим очима, молим, гледам сада на ствар? Туђим, је л те? Научили ме, је л те? Улили ми? Па, лепо! Кад сам ја тако човек који се даје надувати са стране, што ме онда ви не надувате?.... — кнез се подругљиво
Растислав нестрпљивим покретом одмаче се од прозоре и рече озбиљно:
- Мени, господару, ни мој положај, ни моје доба, не дозвољава да се с вама надмећем у увредама. Ви у мени имате искрена пријатеља и државника збиљски одана интересима земље и интересима службе. Ако ви то сад превиђате, доћи ће време када ћете се о овоме уверити. Дај боже само да ово искуство не стечете доцкан, кад вам од њега не може бити никакве користи више. То је све што бих ја умео рећи о будућности. Односно садашњости приметићу толико: ви се сад срдите без узрока. Ви замерате мојој владавини и потежете све некакве ситнице. Ви ништа озбиљно не можете замерити данашњој влади...
- Какве сте нужде ви имали, г. Растиславе, да дајете овој земљи устав? Реците ми то — упита кнез на један пут.
- То ми зар пребацујете?
- Оставите на страну пребацивања, али какве сте нужде имали, то ми кажите? - понови кнез питање.
- Нужда је лежала у духу времена, у целокупним тадашњим приликама, у целом стању, какво је остало после ненадне смрти блаженопочившег
— Историја! Далеко је историја! И ја бих пристао да одговарам историји, после, кад мене већ не буде. Мало је теже одговорити сад овде, садашњости — рече кнез с очевидним багателисањем. После, као да се наједаред нечега сетио, он се окрете Растиславу и упита:
- Збиља, г. председниче, какви су то људи изгинули пре једно месец дана, на путу између Ожеге и Чичка?
Растислав диже главу и упре у Мутимира испитујући поглед.
— Ви то мене питате, господару? — рече он, као с неким чуђењем и упре прстом у своје груди.....
— Вас, да, вас! И зашто као бајаги, да то не питам вас? — То спада у делокруг вашега пашанца. Ви тај случај морате зната... А најпосле, ви сте министар председник; вас се ствар тиче толико исто, колико и министра у чију струку то спада.
Блед и једак Растислав је грицкао горњу усну...
- Колико ја знам убијен је један опасан хајдук, који је спровођен власти, па у путу покушао
- Тако! А није ту погинуо никакав човек под туђим именом? — упита кнез лукаво.
- Ја о томе ништа не знам! одсече се кратко Растислав.
- Тако, тако! Ви о томе ништа не знате!.. А није вам познат један допис, који је о тој ствари послат једноме овд. листу, па га, случајно, на пошти нестало — запиткивао је кнез даље.
- Господару!.... Каква су то чудна запиткивања? — поче Растислав. Но кнез га пресече:
- Г. председниче! Каква су то чудна извијања!!
— Извијања?! господару!
- Јес, јес, извијања, г. председниче, извијања! Јер ја имам уверења да ви знате за тај допис, да сте га читали, да сте га у рукама имали.....
Разговор, или управо препирка, између ова два човека, постајала је све оштрија и крупнија. На кнезу се могло опазити да говори као човек, који се нарочито спремао за ову прилику. Он је руководио говор, и по вољи му давао овакав или онакав правац. Својим ненадвим питањима он је често доводио Растислава у велику
Сем једнога Ратка, Растислав се окружио у министарству самим нулама, људима без иницијативе и без икакве спреме за свој високи позив. Слепа послушност, то је једина врлина по којој Растислав мери људе. Таким поступањем, врховна управа земаљска - државно министарство остало је без способних радника, и та се штета опажа у државним пословима. Суревњив за влашћу Растислав се привикао да влада и заповеда апсолутно. Постао је читав диктатор и не трпи ни најмање замерке своме раду. Нађе ли се какав родољуб да против тога што рекне, Растислав одмах проглашује таквог човека за непријатеља династије и престола, и гони га до уништења. На такво поступање првога министра угледају се и други, његови потчињени, те и они гоне ко им што год замери. Међу тим, Растислављева владавина пуна је погрешака и како који дан, све се више претвара у владавину једне обесне и разуздане касте, састављене из неваљалих чиновника, а ко год се усуди да што год рекне против те владавине, одмах је премазан бојом антидинастичном
Растислав је покушао неколико пута да заустави кнеза у овим нападајима, но Мутимир се није дао зауставити и сипао је оптужбу за оптужбом. Напослетку је завршио узвиком:
— Прави, криви, тек овај народ неће вас више, г. Растиславе! Народу је додијало једно те
Једак као гуја отровница, Растислав је стајао као укопан и немо посматрао кнеза.
„Ово балавче, коме је он до јуче заповедао, које је јуче спасао из чељусти поуздане смрти, оно му данас овако натреса и овако му безобразно пуца под нос прстима.“
Гледајући га овако, Растиславу је долазило на ум да се рине на кнеза, да га дочепа за уво и да му пришије неколико врућих шамара - онако као што родитељи шамарају своју непослушну децу. Но једна помисао да пред њим стоји крунисана глава, господар земља трзала га је из овога заноса и он је мирно, с погнутом главом слушао разметања Мутимирова.
- Ја бих могао да вам ништа и не говорим о овоме; једно јутро могао бих вам рећи просто: „г. Растиславе дајте оставку и идите кући,“ и ви би морали то учинити, а не би ме смели ни упитати за што тако радим, пошто је то моје право. Али то не би било искрено с моје стране, а ја хоћу да будем милостиван спрам
Ратислав је остао на месту као окамењен. Неисказано га је болело ово очигледно багателисање и подсмевање кнежево. Чинило му се да га није нико никад тако за срце ујео. Није звао ни сам како је изашао из двора, како је сишао на улицу, како је отишао кући. Дошав кући, затворио се у свој кабинет и никога није пуштао све дотле, док му не јавише де га чека писмо из двора.
Писмо је било кратке садржине и управо врхунац дрскости.
„После нашег последњег разговора надам се, г. преседниче, да нећете чекати да вам понова и формално наређујем, да поднесете оставку заједно са целим својим министарством“ — писао је кнез Мутимир.
Растислав је рикао од бола, прочитав ово писмо: „Није могао звер да се претрпи ни неколико сахати да сам поднесем оставку, да не изгледа да ми је отета“ — мислио је Растислав у себи. „Ово је навалично кињење! А колико јуче ја сам га спасао од сигурне смрти. Како злобно срце мора имати овај младић и како гадан изгледа са овом својом, на памет наученим улогом, коју су му други метули у уста.
У том тренутку Растислав је видео да цело његово биће испуњава само један једини осећај, да он није у стању ни да што друго мисли, ни да што друго осећа до оно, што га бејаше целог обузело и занело, онеспособило га и отупило за све друго, а изоштрило у њему само један једини осећај, осећај страховите, огњене, управо паклене мржње. У том тренутку Растислав би био у стању да растргне Мутимира у комаде, зубима да га растргне и шакама да се насрче његове крви. У том тренутку, у њему се бејаше изгубило све човечанско, а остала само, до беснила раздражена, дивља звер...
После по сахата оставка је била написана и послата у конак. Растислав те вечери добије јаку грозницу, с тешком ватруштином. Тек после три недеље тешка боловања устане он из кревета, изнемогао, сломљен телесно и душевно, и на скоро за тим отпутује с породицом у једно страно купатило.
Пошто је пуна три сахата бесно тутњала и ломила се, страшна бура беше већ почела да малаксава и да се стишава. Киша је још пљуштала, силовита грмљава још се с часа на час проламала, али све то одлазило је некуд у даљину и бивало све потмулије и слабије. Узнемирена природа још је бректала, али то је било већ дисање груди које се сваким дахом све више стишавају. Напослетку кроз пусте планине одјекну још и последњи потмуо тутањ удаљене грмљавине, киша се разби у ситне капљице и поступно престаде; облаци се процепише на јужној половини обзорја, и, као огромна завеса, коју савија некаква моћна невидљива рука, смоташе се у дугачак, округао прамен, остављајући за собом ведро, тек умивено небо, које се плавило
Баш у тај мах, из једне рибарске колебице, на левој страни дунавској, изађоше два човека, крочише мало у страну, да не стоје баш на вратима која је изнутра јасно осветљавао широк пламен с огњишта и узеше разгледати по мраку, трудећи се да распознају бар најближу околину.
Свикнуте на јаку светлост у колеби, њине зенице тек су се поступно шириле, а они су тек поступно у мраку распознавали предмет за предметом, тражећи оно што је њих највише интересовало.
Ови наши незнани знанци били су окренути Дунаву и на ту страну била је управљена сва њина пажња. Пред њима се прво ширила мокра и црна пољана, гдегде испресецана ниским врбовим чечваром. За овим се беласала широка,
После бурне кише и страховите олујине ноћ је била тиха и спокојна, само се још из даљине чуло хучно шуштање бујних планинских потока, надошлих од плахе кише. Ваздух је био свеж и пријатан.
- Шта ли може бити да се толико задоцне? — рече један од ова два човека.
— Без ичега није. Нешто их је морало омести. Но ја се опет надам, да неће дуго изостати. А имамо још времена, тек је 11 сахати. Да се кренемо око по ноћи, па ћемо опет добро стићи.
Човек, што је ово говорио, био |е осредња раста, средовечан, плећат, с оштрим цртама на лицу, избријане браде, а повеликих бркова.
Његов другар био му је сличан по узрасту и годинама, али сасвим друкчија изгледа у лицу. Веома црне боје, с црним немирним очима, које су сијале као две живе жеравице, овај човек јако је падао у очи са својих танких, припијених усана и тако исто танких, дугачких, као гар црних бркова. Мршав у лицу, с две велике јагодичне кости, овај човек имао је у изразу нечега што је у исти мах и племенито и дивљачко, а нада свим ширио се израз неодољиве, безмерне енергије. Иначе црте на липу биле су фине и отмене, у целини лице је изгледало сићушно и веома живо и покретно.
Обадва ова човека била су подједнако обучена — гуњче и чакшире од црна сукна, испод гуњчета танка антерија од ћитајке, на глави јагњећа црна шубара, на ногама високе чарапе, као што носе сељаци у Балканији, и црвени, уштављени опанци. Око паса шарен вунени куповни појас, иза кога су вириле јабучице од два револвера; о куку усарачен нож. Но и ако су били једнаки по оделу, по понашању могло се судити да је један од ове двојице господар ономе другом, но да се у овој прилици сам добровољно одрекао свога господства и постао прост друг своме послушнику.
— Како би било, Жико, да сиђемо до Дунава да разгледамо околину. Можда их је занела
- Не верујем, господару! Њих никаква струја не може занети. Они овде познају сваки педаљ воде. Но ако је твоја воља, да одем ја сам да погледам - рече онај други.
- Најбоље ће бити да пошљемо чича Мунтијана. Он је вичан овој обали и најбоље ће извидети - предомисли се Враничић и уђе у колебу да изда заповест старцу, што сеђаше у углу колебе на ониском трупцу.
Стари Влах оде да разгледа обалу, а Враничић и Жика седоше опет крај ватре у колебу, први ближе огњишту, други остраг на трупац где је мало час седео чича Мунтијано.
„Ударићемо поготову истим путем куда је пре по века прошао мој дед. Прохујала половина столећа, а крвави спор између две наше породице стоји на оном истом месту где је стајао оне исте ноћи, кад је мој дед, бежећи од Руса, пребродио Дунаво овако исто тајно и ноћу као што ћу га ја пребродити ноћас, кријући се од Аустријанаца. Три прогонства и две владалачке главе принесене су на жртвеник ове крваве распре и она Г је и сада онде, где је била и пре по века, ни за длаку се није приближила своме коначном решењу. Проливена је најплеменитија крв
Враничић је изговорио ове речи као да говори себи самом. С лактовима наслоњеним на колена, с главом стиснутом међу шаке, гледећи у жеравицу на огњишту, коју је пред њим полако попадао пухор, он је говорио споро, једнолико и полако, а Жика се није усуђивао да га узнемири ма каквим питањем. Враничић продужи:
- „Бежећи од Руса, кријући се од Аустријанаца, мој дед морао се кришом провлачити у отачбину. Наравно, он је носио у својој моћној десници буктињу слободе, која је имала да запали цело балканско полуострво. То никада није могло бити у интересу Аустрије, која је вребала згодан тренутак да ове лепе земље себи приграби, као што није могло бити ни у интересу Русије, која тако исто халапљиво погледа на Цариград. И ко зна докле би се сад шириле међе Балканиске; ко зна да ли не би моћни двоглави орао балканиски сада већ држао једну главу на белом, а другу на црном мору, да сретна Турска
Као укопан, непомичан и нем, Жика је седео у свом углу и отуда из мрака, чисто с побожним страхопоштовањем гледао на Враничића и слушао његове једнозвучне, једнолике речи, које су се полако лиле, као побожна молитва усрднога богомољца. При последњим речима, Жика виде како се Враничић чисто стресе.
Његова погнута леђа, његов испружен, разголићен врат лепо се видео према јасноме огњу, и Жика опази како по снажном затиљку Враничићевом у два три маха прође лака дрхтавица, а по покретима леђа могло се познати убрзано и ојачано дисање. Бурно таласање груди разливало се и по целом осталом телу. Наста кратко ћутање. Враничић продужи, онако исто полако, онако исто једнолико.
— „Убили га! Убили га тајно, мучки, на превару, на лажну веру; убили га ноћу; убили га секиром, као што убијају крмке балканиске!
Жика опет опази како Враничића прође лака дрхтавица. Он је продужавао.
— „Убили га, па у ђубре закопали! Главу одсекли, на у Цариград послали!...
„Страховит је то грех! То је грех повеснички; грех који тек покољења искупљују!
Враничић не бејаше још добро изустио последње речи, кад се из даљине чу пуцањ пушке. Наста кратка почивка, па пукоше још две пушке, пукоше у брзо, недаде једна другој да издуши. Враничић диже главу и ослушну. Жика устаде и изађе пред колебу.
Ноћ је била тиха, само што с јужне стране бејаше почео понајлак дувати слабачак ветрић. Месец је још у пуном сјају грејао земљу својим хладним зракама; Дунав се беласао у даљини, и баш с те стране Жики се учини, као да чу неко дозивање. Он ослушну боље, после прилеже земљи, и сад је већ јасно могао разабрати пуп човечији глас, који виче за помоћ.
„Јамачно каква несрећа на води“, примети Жика у себи.
На скоро затим Жикину пажњу привуче ненадна светлост, што се појави с доње стране. Он окрете поглед тама и на левој обали Дунава угледа јасан, велики пламен, где се диже у вис. Жика није разумевао шта ова ватра значи. Рад је био да не узнемирује свога господара, а овамо се бојао да се не изложи каквој опасности и да што не погреши, ако га не извести о овим појавама. С тога уђе у колебу и рече:
Господару! Ствар јамачно није ни од каква значаја, али свакојако треба да вам је кажем.
- Шта? оне пушке? - пресече га Враничић.
- Јес, јамачно ће и то бити у вези. С Дунава се чује неко запомагање, а одовуд на нашој обали указа се некаква велика ватра.
Враничић скочи са столице, извади сахат и загледа га према ватри.
— Скоро поноћ - рече он. — Хајдемо!- Даље чекање нама смисла.
На ове речи Враничић се окрете живо, счепа пушку из угла, обеси је о раме и нагло изађе из колебе. Жика је ишао за њим узастопце и ћутећки. Враничић се упути правце Дунаву. На скоро он угледа у даљини неку црну прилику. Загледа се боље и познаде да је човек. Ова црна прилика ишла им је управо у сусрет. Жика обиђе Враничића, изађе пред њега и викну влашки: Ко иде? Црна прилика одговори чисто влашким нагласком - „Добар пријатељ“.
Жика по гласу познаде да ово није чича Мунтијано, али му се глас опет учини познат.
- Од куда иде „добар пријатељ“?
- Из планике.
— Какве су тице у планини?
- Двоглави орлови.
- Добро је; наш је човек — рече Жика после овога разговора и пође брзо на сусрет црној прилици, која им се беше већ близу примакла. Састадоше се; Жика је био изненађен.
- Од куда ти, газда Милоје, ако бога знаш, и ко ти каза нашу лозинку? — питао је Жика зачуђено.
— Све ћеш чути. Своје добро, богу хвала. Но где је господар? Је ли ово он што иде за тобом? — упита газда Милоје, а говорио је све тише, што се Враничић више примицао. Жика потврди Милојево питање климањем главе. У томе приђе и Враничић. Он загледа непозната човека, очима упита Жику о њему и разумеде Жикин поглед, који му је говорио: „наш човек“ с тога упита даље.
— Какве нам гласе носите из домовине?
— Ако бог да добре и сретне, господару!- Само кад тебе видимо здрава и весела.
Но Жика је с нестрпљењем обилазио око Милоја и чим уграби згодан тренутак он га живо упита:
- Ама, молим те, кад си прешао?... и ко је управо с тобом?... или боље, с киме си ти?... Договор је био друкчији!.. Где су остали?..
— „Стрпен спасен“ — рече Милоје полако, гласом човека који је много искусио и стекао
Враничић набра чело. Њему није било мило што су се десиле све ове случајности. Све ово само развлачи ствар и износи је у шири круг. Он се окрете Жики, рече му да иде одмах доле и да нареди људима, да се спусте за један пушкомет ниже, да се спреме за прелазак и ту да га чекају. Код буктиње може остати само чича Мунтијано.
Жика одјури напред, а Враничић и чича Милоје пођоше за њим полако. Старац први прекиде ћутање.
- Ти си ме заборавио, господару! А ја сам пређашњих година бивао толико пута у вашем дому.
Милоје узе набрајати поједине случајеве, приликом тих његових долазака. Помињао ручкове, вечере; спомену стару госпођу, матер Враничићеву и њену неизмерну енергију, коју је развијала да поврати свој „отети кућни праг,“
Чича Милоје причао је пуно интересних и радосних ствари: - Балканију је задахнуо некакав нов дух; свуда се осетио неки нов живот; све је у покрету, све је у живом врењу. Свак се вада нечему новом, бољем. Цео свет само њега ишчекује, па да за њим пође у гору, у воду и да једним дахом одува цело ово садашње, труло и нездраво стање, које притиска Балканију као тешка мора.
Враничић се интересовао променом владе у распитивао је о узроцима те промене.
Чича Милоје и ту је промену приписивао промењеном расположењу народном. - Нова влада по старинским везама и породичном предању блиско је везана с кућом Враничића. Ово свакако не може остати без утицаја на даљи рад у корист „законите династије.“ У опште, прилике су тако повољне, какве још никад нису биле. Он треба само да се појави у народу, да ненадно
Слушајући ове речи Милојеве, његов високи сапутник мало по мало утону у таке мисли и осећаје, који га брзо однеше у далеку прошлост и пробудише у њему сећање на оне тајанствене и чаробне приче, које је још као дете у мајчином крилу слушао о бурној, чудној и славној прошлости свога великога деде.
У овом сећању њему се живо представи пред очима онај ризични тренутак, када је његов дед, још као млад човек, кришом прелазио у Балканију да тамо започне велико дело, чији историјски замашај нико тада није могао ни слутити.
Аустријски наредник, прост манастирски шумар, човек врло танка стања, без гласа, без имена, незнан и не чувен, једва познат међу неколико добрих пријатеља — ето, такав је био његов дед у тренутку, када је, кријући се од аустриских власти, у колима сена довезен до Саве и пребачен преко ње.
Мален и незнатан био је он тада, али је у души носио огромну замисао, од које се затресла цела голема турска царевина; замисао, која је као муња укрстила с истока на запад и са севера на југ цело балканско тропоље; мисао, од које су се пренули робови, а као јасиков лист задрхтали господари; мисао коју је у Француској једва понела цела велика нација, француска, а коју је у Балканији на своја плећа узео један једини човек — мисао велике и светле револуције за спасавање рода човечијег из таме робовања...
Враничићу се чинило, као да је провиђење њему наменило да доврши велики задатак ослобођења и уједињења свог племена.
У тим мислима приђоше већ и обали. У сумраку видела су се, на беличастој воденој површини, два црна предмета, где се спуштају низ воду. Враничић ћутећки пође низ обалу...
После по часа он је већ бродио преко Дунава. Ишла су два чамца, а у сваком по три веслача. У једном чамцу био је Враничић; у другом Жика и Милоје, који је управљао думеном. На небу се бејаху почели указивати покретни, црни облаци, с оперваженим сјајним ивицама. Котрљајући се преко неба, сјајна месечева кругла упадала је у ове црне облаке, као у какво дубоко
Како је месец на изменце упадао и испадао из ових облакова, тако се и по беличастом Дунаву наизменце ширила час тама, час уморна месечина. Дунав је шуштао, весла су равномерно ударала, чамци су, под снажним и вештим рукама веслача, као стреле крижали глатку површину дунавску, гонећи право супротној обали. Ветар који је још пре по сахата на махове подухивао, сад беше престао, као да се повукао дубље у планинске гудуре, од куда се, овда онда, још чула његова потмула хука.
Чамац с Враничићем ишао је напред, но кад се примакоше обали, он пропусти мимо се други чамац. Овај измаче прилично напред, па онда наједном стаде, а из њега се зачу три пут поновљено, развучено звиждаше. Танки звуци одјекнуше у тихој ноћи, изгубише се у даљини и опет наста нема тишина.
Из чамца се опет понови звиждање, али и сада не би никаква одговора. После кратке почивке звиждање се понови и трећи пут. Тада се на обали указаше две црне прилике и зачу се уздржљиво, притајено: „П-с-с--с-с.... полако!„...
Први чамац даде знак другоме да стане и да чека, а сам погна ближе обали, према ове две црне прилике.
- Стојане! - зовну полако глас из чамца.
- Напред! Само полако - одговори прилика с обале.
Из првога чамца дадоше знак другоме и обадва, тихо и нечујно, привеслаше балканиској обали...
Пошто су пуна три сахата путовали без одморка, Враничић и његова два друга зауставише се да одахну. Тек што бејаху оставили шумовиту планинску косу, која се без прекида пружа на пространству од неколико часова, па се почели спуштати кроз учестане брдске пропланке, који су место шумом били обрасли бујном високом, планинском травом.
За последњих десетак минута три пут су прескакали један исти планински поток, а сад му бејаху дошли до самога врела и ту сели да се одморе.
Већ је било почело свитати. Ноћне тмине све су се дубље повлачиле у високе гудуре планинске, док су се из далеке равни распознавали беличасти трагови дневне светлости, која полако надолази и шири се све даље и даље, као обилне што прелију своје обале па се разлију ао целом обзорју.
Исток се није видео иза високих планинских врхова, али се познавао по свежем руменилу,
Овај величанствени призор заносио је душу, и Враничић неколико тренутака гледао је на Исток непомично. После се окрете Западу.
Док су источно обзорје заклањали високи, шумовити, планински врхови, дотле се западна половина његова губила у недогледну, као тепсија глатку, ода свуда отворену раван.
Пуна родних поља, бујних пашњака и сенокоса, сваковрсним усевима засејаних њива, свуда покривена свежим зеленилом, овде, онде местимице прешарана пријатним бојама доспелих усева — ова огромна раван изгледала је као мек, шарен и мирисан персиски ћилим, који те чисто мами да се по њему проваљушкаш, и тада дође један тренутак кад човек завиди оној стоци што тако слободно пландује по овим лепим пољанама.
На десетак корака од Враничића два вола тако су слатко пасла и савијала ону красну, сочну и свежу траву, да Жика са свим озбиљно примети: како му је чисто жао што није во, кад
Ова шала Жикина поврати Враничића из његова кратка заноса. Очаран лепом природом, он бејаше утопио погледе у даљну даљину, још нејасну на јутерњој замаглици, а тако исто бејаше почео и мислима да се губи у далекој прошлости.
Чича Милоје — јер он је био трећи у друштву — смејао се Жикиној жељи да буде во, с тога је Жика апеловао: „Је ли, господару, да имам право, што тако желим.“ Враничић је морао нешто одговорити, и то га сасвим поврати.
И ако целе ноћи нису спавали, и ако су пуна три сахата путовали без одморка, по најгорем планинском путу, наши путници опет се нису осећали ни уморни, ни дремни; на против, баш услед напрегнутог ноћног бдења живци су им били растресени и они су се осећали чили и лаки, добро расположени и одлучни.
Ово расположење нарочито је код Враничића превлађивало. Сем свега он је још био и душевно јако раздраган. После двадесет година растанка, он је ноћас први пут ступио ногом на ову благословену и њему тако милу земљу! Тада је пао на колена, бацио се ничице на груди своје мајке отаџбине, оросио је искреним сузама и ижљубио је топлим, срдачним пољупцима благодарна сина, а душа му је у заносу говорила: „Мила, слатка
Од ноћас Враничића је још једнако пратио тај осећај. Он се налазио чисто у некој екстази, где душа више није на земљи, но прнула некуда горе у светле небесне висине, где нема земаљских брига и терета, где се не чују уздаси и проклетства, где се хори само песма вечне славе и љубави и где је бескрајњи живот.
Међутим, ако икада, Враничићу је баш сада било потребно да прибере сву своју пажњу на земаљске ствари, ако није рад да изложи опасности и погибели не само оно што је он звао својом „великом мисијом,“ но и саму главу своју. Јер, кад се оставе на страну лепи снови и љубичасте маште, истинска, сурова стварност говорила је: да се Враничић сада налази у непријатељској земљи, да је он човек који стоји ван закона, да је свакоме не само слободно убити га, но би још за то и големе новчане награде добио. Услед свега тога Враничићу је претила опасност на сваком кораку; сваки џбун, свако дрво, свака удољица могла је бити за њега по једна смртоносна заседа.
И Враничић је све то знао. Од ноћас њему се у два - три маха јављала та мисао. Али при свакој тој помисли сви његови осећаји бунили су се против таквог стања и схватања.
За што би њега мрзела тако душмански ова лепа земља, коју он толико воле и за коју би увек све жртвовао?! Какво је зло он њој учинио, он лично, или ма ко његов? Где је, када је и чиме је он могао заслужити тако велику казну, да га његова рођена отаџбина избацује из недара својих. Та он је у њој први пут угледао свет божији, у њој први пут пао на ову грешну земљу и први пут заплакао немоћним плачем нејаке макање. А за тим он је ту растао и крепчао, под умереним зракама блага сунца балканиска, под росним капљама плодоносних даждева њених, а уз песму што су је, кад тише, кад бурније, извијали крилати ветрови балканиски, кад пирну с топле Адрије, па за непуну ноћ прохује чак у недогледне просторије немирна Црна Мора. Ту, у Балканији, он је први пут научио да воле њене бистре потоке, њене китњасте гајеве, њена мирисна поља, њено шарено цвеће и ведро, плаво небо, и миле песме веселих тица.... Ту је познао прве сласти чисте и невине детињске љубави — и ту је први пут био сретан.
Цело његово сећање на Балканију био је само низ најлепших и најслађих успомена, у којима је била мрачна само једна једина тачка. То је давно било. Он се тога сад једва сећао. Урезало му се у памети само то, како је једне ноћи у дому његових родитеља, где је пре увек било тако
Јес, та слика старе дадиље тако му је била жива пред очима, да ју је доцније и нацртао, те то још и сад чува као успомену.
Још се сећао како су момци трчкарали из собе у собу, вукли некакве тешке ствари, некакво оружје, а мати, љута као гуја, ишла је од одаје до одаје и само хукала и понављала: „Еј, пусто добро моје, коме ли остајеш!“
Памти још и то како су слушкиње ушле у спаваћу собу, избудиле мању децу; неку понеле, а неку повеле и тако их све одвели у велики салон. Ту затеку бабу. Он је седео на великој столици на сред собе и стењао је, као да га нешто боле. Кад му доведоше децу, он стаде једно по једно узимати на крило. Све их је миловао, љубио, па онда на једанпут узе плакати. Прво су му само текле сузе, а он је полако шапутао: „децо моја! ах, мила децо моја!“ После је стао јецати и јецао је све више. Најпосле је на глас плакао, гушио се од суза и зацењујући се од плача јаукао је:
„Јао децо! сиротани моји. Ви ћете ми остати сирочад, куку мени! И ко ће се за вас заузети, и ко ће ми вас нејаке погледати кад изгубите родитеља свога.“
Бабо је тако на глас плакао, а стари чича Сима, што смо се увек смејали његовом великом туру, теши бабу и вели му да није лепо што плаче; шта ће рећи женскадија кад он као муж плаче и кука!
После у салон уђе и мајка, а бабо удари још више у плач и пође пред мајку, а она га погледа срдито и рече му: „Ти боље ћути! Пола ми је ове муке од тебе.“ —
Најпосле сећао се хитног и ужурбаног путовања у сред мркле ноћи. Извели су их у авлију, кришом их провели у башту, а на крај баште потрпали их у затворена, путничка кола и одмах погнали даље. Не зна колико су путовали ни куда су путовали, зна само толико, кад се опет видео слободан, око њега је све било друго и друкчије, други људи, друге одаје, други говор, друга башта, све друкчије.
О, како му је тада било жао његове старе очинске куће, и оне дебеле, криве јабуке у башти, на коју се пре тако радо пео, и ту, међу њеним сплетеним гранама по читаве часове седео, певао и сиграо се. Па онда оне путање, што се вила између баштенског зида и дугачког
Било му је жао и онога лепог водоскока пред кућом, где се тако често сиграо, прскајући својом великом штрцаљком чак тамо, до по авлије. Момак седи на клупи и дрема; он му се примакне на десетак корака с пуном штрцаљком и од једном прсне. Момак се тргне, звера, гледа у небо, окреће се, брише се и чуди шта ли га то попрска. А он се само смеје и вреба, па чим момак опет седне на клупу, а он опет штрц, па по њему!...
Жалио је и оне степене подрумске, низ које је тако често стрчавао, поред све забране строга учитеља. Жалио је и шталу, и таван њен, где се по меком сену тако слатко ваљао.
Јес, то су биле његове успомене из Балканије. Он се растао с том земљом тугујући за њом; он није ни оставио, ни понео из ње ни једну мрску и душманску успомену — двадесет пуних година његова нога није крочила на балканиско земљиште — за што би, дакле, овај свет имао да га мрзи, да га сматра за душмана, да га ставља ван закона, да га вреба с пушком у руци као дивља звера!...
То не може, никад не може бити! Он то није ничим заслужио!
Тако смешани осећаји пунили су душу Враничићеву у тренутку док се с дружином одмарао крај бистра врела планинског. Прошлост и садашњост, снови и јава, оно што је у истини било и оно што се које кад тек само као мисао зачедило у глави његовој, све се то сад смешало у нераздвојну, једноставну шарену слику, у којој је тешко било разазнати шта је стварност, а шта ли машта.
Већ у два маха Враничић се губио у оваком заносу, трзао се и опет се губио.
Сад га поврати гласна вика у близини. Ту, за првим шумарком, чуо се јасан мушки глас где дозива другога човека. Чу се и одзив. Први глас упита: „јесу ли тамо волови.“ Други глас одговори да нису. Први глас рече на то нешто тише, што се није могло разабрати шта је, а изгледало је као да први глас нешто опсова, а после опет викну:
— Еј! Стеване! — Је л ти ту пушка? И кад доби одговор да јесте, он додаде: понеси је, па хајд овамо!
Враничић диже главу, погледа тамо на ону страну откуда је долазио тај разговор и рече:
— Неки људи!
— Јамачно смо близу каква села - одговори Жика.
Мало за тим иза оближњег гајића указаше се два сељака; ишли су полако, а упутили се право оном месту где је седео Враничић с дружином. Угледаше волове и један од сељака викну: „Ене лопова! Погледај ти куда су они прокрхали.“ Но у тај мах он угледа наше путнике и не само што умуче но и стаде. Заустави се и онај други сељак, проговорише неколико речи, а непрестано су гледали у Враничића и његову дружину. За тим један од сељака викну:
— Еј, буразере, који сте ви?
Жика се одазва: — Наши смо! Добри људи! Ходите ближе на разговор!
После мала колебања сељаци пођоше напред.
— Оставите мени да их ја пропитам — рече Милоје.
— Питај их ти, а питаћемо и ми — рече Жика — а већ ако успитају одакле смо, откуда идемо и куда ћемо, онда одговарај сам.
У томе и сељаци приђоше. То су били млади, отресити људи: један је носио о рамену пушку, а други пребацио преко руке секиру. Зауставише се на 5—6 корака од Враничића и назваше: „добро јутро!“
Враничић их отпоздрави и упита јесу ли оно њини волови што пасу ту на десетак корака.
Сељаци потврдише да јесу, а за тим узеше и сами запиткивати путнике о свему што их је могло интересовати. Разговор брзо оживе. Враничић понуди сељацима по цигару дувана. Они су прво дуго загледали његову сјајну, сребрну, па позлаћену кутију, с великим монограмом од драгог камења; после су хвалили изврсан дуван и тврдили да у Балканији таква дувана нема, а овај мора да је донесен са стране.
Затим један од сељака опет узе кутију и опет стаде брижљиво загледати у монограм. Враничић га упита шта га толико интересује на кутији. Сељак рече да је у војски научио нешто мало читати, па сад гледа да ли може познати која су она два писмена на кутији. Враничић примети да су три а не два писмена.
- А.. а.. а! Тако! Зато; ја видим где је нешто утрпано — рече сељак, па пошто је још мало загледао он додаде: — Е, јес, ево сад лепо видим. Јес! Три су слова. Ево, прво је П., друго А, треће Ц...
Сељак на једаред умуче, спусти руке на крило и оштро погледа Враничића, који баш у тај мах измени један поглед са Жиком.
Жика пружи руку да узме кутију од сељака и упита га које је село овде најближе, старајући се да тиме окрене разговор на друге ствари.
Међу тим сељак, место да пружи кутију Жики, он је диже према себи, понова загледа у монограм, опет погледа у Враничића и неколико тренутака гледао га је нетремице, за тим рече:
— П. Ц. Перун Црнојевић!... Је ли? То је твоје право име?...
На ове ненадне речи сељакове Жика пребледи; Милоје беше устао и крочио два корака у страну, па сад стаде као укопан; само се Враничић није збунио, нити се на њему ма по чему могло познати да му се десило што неочекивано. С осмејком на уснама, он упита сељака откуда му сад наде на ум то име Перун Црнојевић, и зна ли он ко је тај човек?
Сељак одговори да зна; загледа подозриво Враничића и опет упита: — Ама, истина, да, почем, ниси ти Перун Црнојевић?
Враничић се слатко насмеја. И он се није ни мало претварао. Њему је смех доиста ишао од срца. Он није ни мало презао од тога што га овај сељак почиње познавати. Шта више, он је био вољан да му се и сам исповеди шта је, ко је и да проматра какав би утисак то учинило на сељака. Он се, дакле, слатко насмеја и понова весело упита сељака да му каже откуда му на једанпут паде на ум то тако ретко име Перун Црнојевић, код толиких других обичнијих имена.
Но сељак је оћуткивао и није хтео казати прави разлог. „Ако си истина Црнојевић, кажи ми па ћу ти онда испричати све по реду како је било“ — изговарао се сељо.
Али ту се нађе сад онај други сељак. Да би показао пред непознатим људима како и он нешто зна, и ако није онако писмен као онај први, он се умеша у разговор, прекоре свога другара што се „бенави“ и не каже шта је, па онда одреши торбу и узе сам причати све што је знао.
Његовом другару мора да је пало то име на ум с тога, што се оно од два-три дана у целом њином крају на сва уста шапуће: „Перун Црнојевић!“ — за то име знају сад већ и деца сељачка. А то се све десило овако:
Пре два-три дана било је већ, бога ми, добра три сахата ноћи кад људи, који још нису биди заспали, чуше где општински биров виче људе на састанак. Сви се зачуде шта ли то може бити и каква је то толика преша, да се људи ноћу дижу из постеље. Многи не би отишли, али је свакога копкало да чује шта ли је то тако важно. Комшија избуди комшије, сачекају се и тако се сви дигну те пред општинску кућу. Кад тамо, а кмет и ћата већ се затворили у
Сељак застаде за тренутак са својом причом, отпљуну на страну, обриса се рукавом па продужи живо.
Једва у зло доба ево ти и кмета, појави се пред судницом, он напред, а ћата за њим, носи
„Чујете ли људи, наше село до данас, богу хвала, никад ни у чему није било постидно, па се надам да неће бити ни од селе. Међу нама што је људи сви смо наши, сви се у главу знамо, и од нас велика зијана не може бити. Али свет је велики, у њему има људи свакојаких, те нам са јабане може какво зло доћи на врат. Има рђавих људи који тумарају по народу, лажу га и узбуњују га и чине свако зло. На таке људе ваља пазити.
— Ето, тако је говорио наш кмет — рече сељак даље — па онда позва ћату да нам прочита из артије шта пише г. капетан. А ту се строго наређивало да сви мотримо ко куд иде и пролази, па како наиђемо на какве стране, непознате људе ми да их терамо кмету. Забрањивало се да не смемо никога страног примити на конак, док најпре не известимо кмета. Наређивало се да закажемо слугама и чобанима да на трла и по колебама у шуми никога не примају ни дању ни ноћу, ако га не познају, а за живу главу да не смеду непознатоме дати или продати
Сељак је причао даље и Враничићу је бивала ствар све јаснија. Кмет није поименце казао од кога се то боје и против кога се предузимају све те мере, али што је прећутао он, испричали су они којима је он то мало час говорио. Још те ноћи рашчуло се по целом селу да је у Балканију прешао Перун Црнојевић, најстарији син Александра Црнојевића, бившег кнеза балканиског. Све то било је ономад и од тога дана узаврела су сва околна села. Ни о чему се другом не говори до о Перуну и његовом доласку. Свет свашта трабуња. Нагађа се и што јесте и што није; причају се ствари у које нико не верује,
А највише је, веле, наваљивао руски цар да се та ствар једном уреди. По његовом настојавању цареви најпосле доконају тако, да Балканијом не влада само једна династија, но по реду да се мењају. Обадве су те куће заслужне за земљу — Црнојевићи за то, што су први подигли народ, а Косанићи што су после прихватили и продужили започети народни посао. Па кад су тако обадва дома заслужна, онда обадва треба и да владају, и то наизменце — 15 година један, а 15 година други. А после, може се десити да једна кућа у мушкој линији и изумре — онда би се женидбом спојиле те две лозе и биле би једна. Само тако може се избећи, да се ове две куће не гоне душмански и да се не пролива у залуд братска крв. Тако су доконали цареви, па како се баш сад некако навршује 15 година од кад су Косанићи понова враћени на владу, то је њин рок таман одслужен, и сад би као имао ред да дође на Црнојевића.
С тога је он сад и прешао у Балканију и отићи ће право у Орловац, где је сад скупштина на окупу; ту ће се јавити и поднети писмо од царева, и онда ће скупштина примити њега, а кнез Мутимир опростиће се с народом и отићи из земље.
Тако су гатали и нагађали једни. Други су опет причали са свим друкчије.
Аустрински цар нудио нашега кнеза Мутимира да му да своју ћерку, али прво наш кнез да се потпише како прима швапску веру и како унапред пристаје да сва Балканија припадне Аустрији, ако кнез с царевом ћерком не имаде мушка порода. Кнез Мутимир није пристао, ћесар се на то грдно наљутио и запретио кнезу да ће дати Црнојевићу своју војску и да ће га послати у Балканију да отме престо од Мутимира, кад он неће лепим да прими - а шта би му, бајаги, фалило да буде зет ћесаров!
- Свет као свет, свашта говори и трабуња, а бог свети зна да ли је и десета истинита што се прича и казује. Тек име Перуна Црнојевића рашчуло се на све стране, и сад је у свачијим устима — тако заврши сељак своје интересно причање.
Враничић саслуша сељака до краја, саслуша га мирно и спокојно; после додаде равнодушно и као у шали, да би он био задовољан кад би
Затим је узео реч Милоје, и, по ранијем споразуму, испричао сељацима читаву измишљену скаску. Познавао је сву околину, знао је не само имена села и како које село лежи, но још по многим селима знао је и све главније људе, нарочито кметове. С тога му је лако било да завара сељаке причајући им како су њих тројица из тога и тога села, ту одмах иза планине, а у потврду тога Милоје је по именце распитивао за околне кметове; за сувоборски пут, који је још пре три године измерен, обележен и почет да се насипа, па како тада, тако стоји и данас; за буквоглавски поток, који је оставио своје корито, па ударио људима по сред најбољих ливада и орница и начинио им грдне штете. Ова ситна запиткивања и ово спомињање свију помесних прилика, које су само ондашњим људима могле бити познате, увериле су сељаке да је чича Милоје са својим друштвом доиста из оближњега села Брегова, што је одмах ту с оне стране планине.
За време овога говора Враничић је више мотрио на сељаке но на Милоја, и њему се учини као да су сељаци са свим умирени и разуверени овим Милојевим причањем; пређашње сумње са свим је нестало и сељаци су изгледали
Враничић је, дакле, био безбрижан, али ту безбрижност није делио његов верни сапутник Жика.
За време разговора Враничић је понајвише мотрио на сељаке, а Милоја није ни погледао. Но зато је Жика пратио сваки покрет Милојев. Он то није чинио намерно, но управо нехотице, тако му је некако дошло само од себе. Жики није ни на ум падало да што сумња на Милоја. Боже сачувај! Али од самога почетка Жики је било неугодно што се за ово путовање нашао Милоје, кад је био договор да дође са свим други човек. Истина Милоје је после објаснио како се десила та промена, показао је све уговорене тајне знаке, и никакве сумње није могло бити да је Милоја друштво послало да проведе Враничића преко ових опасних омаљских планина, у којима је он знао тако рећи сваку стазу.
Па и поред све те уверености, Жику је непрестано дирало присуство Милојево; управо,
Услед овога нелагодног осећаја Жика је и нехотице почешће погледао у Милоја. Он га је гледао и онда, кад је Милоје разговарао са сељацима.... И чудновато! Тада му се у два три маха учинило као да се Милоје у разговору с овим сељацима погледа онако, како се погледају људи одавна познати и у нечему договорни. Истина, то је био тако тренутан, тако пролазан израз на лицу Милојевом, да га је нестајало скоро у исти мах кад се и појављивао. Али — Жики се опет за то чинило да је опазио тај израз, да га је уловио и у оном кратком тренутку, кад као муња сене преко лица и опет се изгуби. Жики је сад било још незгодније крај чича Милоја, али ту није било помоћи.
Разговор са сељацима дуго је трајао, а трајао би још и дуже да га Враничић не прекиде. После свега што је чуо од њих, њему се није више седело на једном месту. Он скочи и викну дружину да полазе. Са сељацима се поздрави и на растанку им рече као у шали: — „Ако се кад год намерите на Црнојевића, поздравите
Затим се растадоше. Враничић с друштвом окрете низ брдо, а сељаци остадоше да упороже волове, па ће и они преким путем у село. Ствар се свршила лепо и мирно. Тако је бар изгледало и тако су ствар узимали и Враничић, а и његови пратиоци.
Правац којим је ишао Враничић водио је на југ. — Велимо правац, јер кроз ове планине о путу није могло ни бити говора. С десне стране пружала се недогледна раван, али наши путници нису смели силазити у њу и ако су је жудно погледали. Тамо су обрађена поља, тамо су путови, села, људи, а наши путници нису имали рачуна да се сретају с људима; њин је задатак био да кроз пусте планине и усамљене крајеве продру што дубље у Балканију.
У равницу, дакле, нису смели, а високе, планинске врхове морали су избегавати због тешких прелаза и голема вијугања и обилазака. Остајало им је да се спусте до планинских коса понајближих подножју, па тим косама да се провлаче.
Такво путовање било је веома тегобно. На сваком кораку могло се заврљати. Ваљало је познавати, што но реч сваку стопу, тих пустих
Ето такав је био предео куда су пролазили Враничић и његова мала дружина.
Да заварају сељаке они су у почетку пошли низ брдо, ади, чим су замакли за први шумарак, они окрену уз брдо. После свега што су чули од она два сељака, сматрали су да је разложно повући се мало дубље у планину, тим пре што је већ и дан настао, те би се на подножју
Зашли су дубље у шуму. Ишли су омчатом косом. С десне руке зијала им је мрачна и страшна провалија. Из ње се чуло како у дубини шушти некакав изгубљен планински поток. На дну провалије расли су огромни борови, али њини високи врхови једва да су допирали до половину провалије. Са таквога једног врха боровог чуло се сад гласно кликтање гладна планинска орла. Враничић је био ловац, те окрете главу на ову страну.
С леве руке дизао се висок планински одсек, као го, усправан зид, уз који би и тици било тешко узлетети, а камо ли човеку попети се.
Са ове узане природне путање, којом су ишли наши путници, није се дакле имало куд ни лево ни десно.
Но ова тескоба није дуго трајала. После десетак минута хода косу је на једаред пресецала лепа удољица, непошумљена, али с лепом планинском травом, као што су многи пропланци у овим планинама.
Наши путници изађоше на ову чистину и чисто одахнуше, јер више није било ни онога склопа планинског, који са свију страна заклања небо и чисто належе на човека и гуши га.
Ова пољаница није била широка — једва да је имала две-три стотине корачаји, а иза ње опет се дизала стрма шумовита коса, исто онако мрачна и омчата као и ова с ове стране.
Наши путници загазише у бујну густу траву, као да запливаше у дубоко, зелено језеро, а једва су се видели из големе траве. Напред је ишао чича Милоје, за њим Враничић, а за овим Жика. Већ су тако били прешли скоро целу пољаницу, кад их ту при крају нешто изненади. Они угледаше у трави две повелике гомиле свежа, бела, тек отесана букова иверја.
Ово је било изненађење. Коме је могло што требати овде у сред ове пусте планине, где нема чак ни зверова, па ни самих тица, а камо ли живих људи! Ко ли је ово тесао и шта ли му је требало? — То је питање свима лебдило на уснама, но Враничић проговори први.
Већ је било близу читав сахат како су се кренули са извора, где су се одмарали, а још ни један не бејаше реч једну проговорио.
— Чија ди је секира овде одјекивала? — прекиде Враничић ово дуго ћутање.
Милоје не одговори ништа; Жика рече нешто, али то је пре било продужење његове раније започете мисли, но одговор на Враничићево питање.
Крочише још неколико корачаји. Милоје застаде; застадоше и остали. Пред њима је био
Но Милоје се није ништа чудио. Он рече равнодушно да ће овде где год у близини јамачно бити каква трла, а можда је ко год тек намеран да овде где год подигне планинску колебу, па направио човек прво прелаз, да му је лакше преходити с једне стране на другу.
На ове речи Милоје се упути мосту, пређе га брзо и позва и остале да прелазе. Они наиђоше; Враничић напред Жика за њим. На сред моста Враничић застаде, наже се на ограду, погледа доле у запенушене таласе, окрете се Жики и заусти нешто да му рекне...
У тај исти мах из оближњег буквика с горње стране моста пуче пушка. Враничић се сроза, паде на колена и обема рукама грчевито се ухвати за ограду од моста, али одмах и њу упусти, руке му клонуше и он се ничице поклопи по крајњој мостовој греди. На белим отесаним талпама указа се струја црвене крви. Жика и Милоје притрчаше!...
Растислављев пад са столице министра председника изазвао је с почетка голему узрујаност у свима чиновничким редовима. Сви су се бојали великих промена, у којима би могли погубити службе и хлеб! Но највише су зебли полициски чиновници. У нови кабинет за министра полиције био је ушао човек о чијој се енергији и одлучности тако исто много причало, као и о његовом слободоумљу.
Сељачки син, париски ђак, човек пун самопоуздања, с тврдом вером у своју надмоћност, прожман осећајем подругљива презирања спрам свега што није улазило у круг његових „пречишћених појмова,“ уз то оштар на језику и драстичан у изразима, Кугић је брзо изашао на глас не само међу интелигенцијом, но и међу сељацима. Полициске власти до јуче су гледале у њему опасна демагога и усијану главу, а данас им ево тај исти човек долази за министра, и то још долази у друштву с људима који ни по годинама, ни по начелима нису ни у колико његова прилика.
То је многе доводило у двоумицу, али једно се рачунало као извесно — а то је, да ће нови министар разјурити све старе полициске чиновнике,
Читаву недељу дана треперили су престрављени полицајци, а гром још никако да пукне. Најпосле осмог дана, место страховита треска, у службеним балканиским новинама изашао је мирољубив распис новога министра полиције, у коме објављује подручном чиновништву свој програм и своје министарске намере и планове. Он неће гледати на партије; за њега су једнаки сви балканиски грађани, који часно и савесно врше своје грађанске дужности; од чиновника тражи рад, ред и послушност. За прошлост никога неће ни глава заболети, а за будућност свакоме ће бити по раду и заслузи.
Ово је окуражило чиновнике те опет почну дизати главу. Они, који су још јуче били вољни да се јавно одрекну свију начела и ако хоћете и целе прошлости своје, охрабрени попустљивошћу новога министра, данас су већ говорили:
— Па наравно! Ако је и министар, он мора водити рачуна о нашим убеђењима. И ми смо људи и равноправни грађани. И ми имамо право да мислимо о државним пословима, и да ценимо шта ваља, а шта не ваља. Јес, јес, господине, да ценимо!...
Нови министар полиције осећао је потребу да се лично позна с крупнијим чиновницима у
„Желим да се састанем с господом окружним начелницима. Лични састанак много вреди. У расписима министар никад не може упознати своје подручне с духом свога министровања. За то су потребни лични састанци и лични разговори и обавештаји.“
У томе смислу начелник министарства имао је да састави писмо за све окружне начелнике. Десетак дана доцније Звониград је био пун „окружних,“ као што скраћено титулишу окружне начелнике.
Но ова прилика веома је добро дошла и бив. министру полиције — Ратку. Сви окружни начелници били су управо створ његових руку. Он их је бирао, он их је подигао на ове високе положаје, он их је школовао у полициској вештини и задахнуо својим партиским духом — то су били његови духовни синови, а он и Растислав били су дволично божанство, били су управо политичко сунце око кога се окретао сав овај свет од начелника.
Четири пуна дана бавили су се окружни у Звониграду и много су што шта научили. Дању су одлазили Кугићу по дужности, а ноћу су се провлачили кроз Раткове капиџике из љубави. Кугића су слушали ушима, а Ратка срцем;
У осталом Ратка је лако било и слушати; он од својих присталица није тражио ништа, што их доводи у сукоб с њиним рођеним интересима.
Ратков и Растислављев либерализам управо се тиме и одликовао од осталих политичких начела, што није тражио никаквих жртава, никаквих напора за туђ рачун. — Хоћеш ли да си добар либерал Растислављева кова, — гледај мудро своје рођене интересе и нек су ти они од свега пречи. Кад будеш добар себи, добар си и странци. Та она ништа друго и не тражи, но да усрећи своје присталице, да им очува или стече високе чиновничке положаје.
Но ствар се давала бранити и ценити и с другога гледишта, као што ћемо мало даље и видети Ратка да је брани.
Била је скоро поноћ. Ове исте вечери господа окружни имали су част бити позвани на чашу вина код свога новог министра. Тек, пошто су изашли од њега, један по један упутио се Ратковој кући, бирајући месечеве залатке и обилазећи и подаљим улицама, само да се траг што боље заметне. Наравно, док је цела ова операција извршена и сви се окружни код Ратка искупили, морало је проћи времена.
Сад су били сви на окупу и то махом окружни начелници, тек по где где прешарани по каквим помотњиком или другим којим угледнијим полициским чиновником. Седели су у наоколо крај дувара, сабијени као харинге у тенећеној кутији.
Најмлађи Ратков синчић, који бејаше силом устао и у ово позно доба, утрча у собу, изненади се од толиких гостију, постиде се, притрча оцу, и, вукући га за рукав упита: која су ово господа, што седе овако у наоколо?
Отац му одговори, да су то господа начелници. Дете заглаба палац у уста, дуго је посматрао начелнике, како седе непомично на својим столицама у наоколо, а за тим упита оца:
- Зашто, тата, ови начелници стоје овде у реду као оно војници, кад их браца Мика наређа поред дувара, и заповеди им да сви гледају у мачка, што лежи горе на прозору и да једнако вичу мачку: ам! ам! ам! — да лају на њега, а наш мачак Срдан само их погледа, па тек зевне, испружи шапу, извуче нокте; а браца Мика вели војницима: ето виш’ и мачак вам каже да сте глупи!....
Ратко мету прст детету на уста и рече пун очинске милости:
— Та ућути ти, чегртаљко једна, која ни ноћу не даш никоме мира! — А за тим продужи ходање по средини собе, разговарајући нешто поверљиво с
На једаред Ратко застаде; он је био чуо како се за његовим леђима два начелника разговарају, да ли је боље очувати свој чиновнички положај, па ма се с тога морало малко и прометанисати пред новим господином министром, — или човек треба да пази на образ, па ако дође у сукоб с министром, а он богме и оставку да да, али својих начела да се не одриче и да не крије шта је. — Ратка је интересовало ово питање, — То је, о чему је он управо и имао да говори са свом овом господом.
Ратко се окрете и начуљи обадва ува, али у залуд му мука. Начелници опазише да их министар слуша и ућуташе као заливени.
— Молим, молим, — продужите разговор! То и мене занима! И баш ми је мило да чујем, шта о оваким стварима мислите ви практичари, ви људи из народа?
Начелници промуцаше, да и они.... премда су у ствари људи слабоумни и од књиге давно одвојени.... опет зато, у понизности ради су се старати.... сваки струке своје по површности, господину министру, вазда одани и покорно на расположењу премда, наравно, они нису ради никога вређати....
Видећи начелнике како су се запетљали, Ратко им примети, да је за то посао у држави и подељен, што један човек и поједина група људи нису у стању да прихвате и како ваља отаљају све државне послове. — С тога је учињен распоред, те једни мисле и наређују, а други мисле и извршују што им је наређено. Тако бива свуда, па ће тако бити и овде. — Он не тражи ништа много, ништа особито од њих, до јуче његових, а данас Кугићевих начелника. — Он сматра да су то и јуче и данас били и остали једни и исти људи. — Они знају шта је добро и за државу корисно, и као год што су то вршили јуче, кад им је то и заповедано, тако ће исто све то вршити и данас, кад им људи зло обавештени могу и друкчије наређивати. У осталом, њин је положај јасан. Њин је министар човек новајлија; што они буду хтели, то мора и он хтети. Они ће га извештавати и обавештавати, а у ствари то ће значити, да га упућују и да му заповедају.
— Човек, који не зна, хтео не хтео, мора ићи за оним, који одмиче напред. Наравно, сасвим је друкчије ствар текла кад су државним пословима управљали људи служби вични, а престолу одани. Но сад су друга времена. Кнезу Мутимиру прохтело се да протера мало шегу и с државним пословима. Узео је за министре људе незгодне у сваком погледу, с тога ће сад сав терет државних
Ратко се склони да момци пронесу пуне послужавнике с вином и кавама и причека док се послуга удали.
— Има једна ствар која ми никад није ишла, па ни сад ми не иде у главу, — поче опет Ратко. За начело напустити државну службу, или допустити да те због начела из државне службе истерају —- то је по мојој памети проста бесмислица. Шта је начело? План, мисао коју желимо остварити. А шта је државна служба? Власт, снага која нам даје средстава да те своје планове извршимо. Па за што онда напуштати власт из руку! За што добровољно отурати од себе једно средство које ти највише може помоћи при остварењу твојих планова.
Ратко беше почео долазити у ватру, и све је живље говорио.
— Али остајући у служби ти служиш свога политичког противника, служиш министра, који је вођ противничке странке — примећују обично идеалисте. Па? Шта је с тиме? Колико је вајде министру противнику од тога и колика би му била штета, да си га напустио, да га ниси хтео служити? Место тебе он би узео другога; узео би свога човека, и њега би опет имао ко служити. Разлика је само у томе, што кад га служиш ти, онда га служиш онако како ти хоћеш, а кад га служи други, онда га служи онако како он хоће. Ево најбоља примера на вама самима. Ви сте данас сви окружни начелници, и колико вајде може бити од вас нашој странци, то ће показати најближа будућност, а ја се, у име Бога, надам најлепшему. Узмите обратно. Рачунајте шта би нам било вајде да сте с мојим изласком из министарства одмах и ви сви подавали оставке? Данас би били немоћни пензионари, о којима нико више не води никаква рачуна. По неко би од вас можда сад и гладовао. Какве би користи могла имати странка од вас таквих, кад њој требају људи од снаге и положаја, а не истерани чиновнички инвалиди. Но бива случајева где нови министри баш траже од својих потчињених да пређу у њихову странку. Шта ту да се ради? — двоуме се многи. Али и ту је ствар јасна. Пре свега редак је министар који ће то баш тако
Ратко се прокашља, оде полако у угао, пљуну и полако се опет врати. Изгледало је као да су му у току разговора дошле неке мисли које га заустављају, опомињу га да још по што шта промисли и не дају му да онако брзо и сврши свој говор, како га је брзо био започео. И доиста, као министар, Ратко никад не би проповедао ову теорију чиновничке непослушности и обмањивања,
- Ту се нема шта философисати! Целом свету никада нећеш намесити колача, а свак је себи најближи. С тога у доброчинству пођи од себе, па докле стигнеш. Оставимо друге млађе нека лете по облацима, а ми смо људи већ у годинама, нама ваља што више гледати преда се да где не запнемо. Ми смо већ и сувише тешки за честа и велика мењања, с тога нам је најпрече да очувамо места где смо. Ту разумем вас и ваше чиновничке положаје. Министри нека се мењају, а сви виши чиновнички положаји ваља да остају увек у рукама наших људи. То ће нашој странци дати несумњиву превагу над свима другим странкама. То ће убрзо пресећи и честе министарске промене. Стални виши чиновници утицаће да постану сталнија и сама министарства. Граби на све стране власт, и што једном дочепаш, чувај као очи у глави. Од сеоског пудара па до министра свако место има свој значај и своју вредност, ни једно није за презирање и све их треба грабити себи. Власт, власт и опет власт! Ето у ово неколико речи састоји се цео програм наш. Власт кроз сва времена, власт под свима министрима,
Ратко застаде. Он је и сам осећао да у овој проповеди његовој има нечега што мирише на политички угурсузлук, ади он није хтео истраживати где је и шта је то. Та му се ствар допадала онако у целини, и он у појединости није хтео ни улазити.
Начелници су саслушали његов говор тако, као што побожни хришћани слушају лепу службу смирена свештеника. У току од непуна сахата пало је бар стотина усрдних климања главом, све знаци жива одобравања, а случај је хтео да Ратко заврши свој говор баш у тренутку, кад на његовом великом старинском часовнику кукавица гласно откука својих дванајест сетних „куку.“
И ако је ово сустицање било проста случајност, опет је то бар неке од гостију непријатно дирнуло.
Један од најмлађих начелника чисто се трже кад кукавица узе кукати, виде да му је дружина то опазила, би му стидно и зацрвени се.
Други начелник — он је опет био један од најстаријих у овоме скупу — диже главу, подуго је тражио док нађе кукавицу погледом, јер се одоздо с места, где је он седео, није добро видела — па је онда кивно и душмански гледао у њу за све време док је кукала, а кад год се кукавица нагне и мрдне вратом да викне „куку,“ чича набере леву обрву, мрдне главом и рекне
— Што, бога ти, господине, не избациш из куће ову вештицу, но ти овде кука над главом?
Ратко се насмеја и објасни гостима да је то драгоцен старински часовник, коме има близу два столећа. Можда још у почетку прошлога века донео га је у Цариград из Немачке некакав мајстор бродовља и после дуге употребе поклонио га био неком Сарукбоцећаеју. Сарукбејов син био је доцније кавеџибаша код познатога Мустај паше, те, полазећи за Балканију, понео је и овај часовник. Ту је после дуго ишао из руке у руку, променио је био многе сајбије док најпосле не падне шака старој Шеремет беговици, богатој и чувеној удовици Звониградскога спахије Шеремет бега, која га једном приликом поклони старом Симићу, а од њега ]е дошао амо. С тога, за какав музеј, нарочито за коју од чувенијих породица у којима је једаред већ бивао, овај би часовник могао имати неоцењене вредности. Помислите само то, кад се узме да је добри Мустај паша баш на овоме часовнику можда бројао своје последње тренутке живота, ишчекујући бесну руљу бунтовних дахија, која
Многи начелници поустајаше на ову причу и узеше загледати стари сахат. Чича примети:
— Ако је с њом тако једном већ било, онда бих ја њу тек тада слатко бацио. Далеко њој лепа кућа, па нека она кука својој стрини, а не нама, зашто кад је она једном већ искукала смрт Мустај-паши, онда ту већ нису више чиста посла.
Ово мало шале добро је утицало. Седећи ћутећки на једном месту, људи су већ били почели дремати. Сад се мало разраколише. Неко спомену и полазак. Други неко опет додаде да од кад је у Звониграду, он се још није могао честито испавати, а јамачно као доказ уз то пусти и једно дугачко, гласно зевање.
Чу се и пријатно куцкање чаша. Ратко даде пример и начелници су један по један прилазили столу и сами се служили.
Ратко је сад разговарао с начелницима оделито, час појединце, ако је ствар била важна и тицала се само тога начелника, час у гомилицама, ако је ствар била од општијег значаја. Давао им је савете шта се има предузети сад одмах.
„Почетак много значи! Утисци, који се добију одмах с почетка, најдуже се памте. Кнез
У том правцу говорио је Ратко даље. Његови савети били су различити, према разноликим приликама у којима су поједини начелници имали да се крећу. Но опет за то сви ти савети сводили су се у главноме на ово: Кнез треба да дође до уверења да је земља пуна незадовољника и да је само прошла влада била у стању да их држи у запту: чим је ње нестало, ови се незадовољни елементи крећу, бујају, расту, и једног дана лако могу постати господари ситуације. Да код кнеза створе тако уверење дужност је начелника, и они то могу постићи својим вешто смишљеним извештајима, које ће слати министру. Они мотре на све, и штогод опазе подозриво, по дужности јављају министру. А подозриве ствари избијају на све стране. Ваљаном полицајцу управо је све подозриво, и он у свачему нађе повода да превије табак и отпочне истрагу, а већ ако се доцније ништа не обелодани, онда је то с тога, што завереници вешто крију своје трагове.
На случај да који од начелника буде уклоњен, а на његово место нови министар постави кога свог присталицу, на то се не треба жалити. Вас два три суседна начелника узећете га у своје руке, сваки од вас послаће му по штогод подозриво,
У опште за њих, начелнике либералне, отварало се сад широко поље рада, где је сваки имао да покаже и своје личне способности, и своју умешност и своју поузданост. То је било мишљење Ратково, а тако су ствар схватали и сами начелници.
Исток је већ био почео најлак рудети кад су начелници, после дуга бдења, један по један почели измицати кроз Ратков капиџик, губећи се у мрачним и кривим сокачићима.
Начелници су се повратили на своја места и последице њихова рада брзо су се почеле јављати. Није прошло ни десетак дана, а од једног начелника с југозападне међе стиже телеграфски извештај, да су у његовом месту ноћни стражари нашли растурене по вароши писане пашквиле, у којима се напада садашња династија а кује се у звезде династија Црнојевића. Један примерак те пашквиле послан је министру у прилогу.
То је био почетак. Наскоро слични извештаји поврвели су с многих крајева Балканије и нови министар брзо је био претрпан само тим стварима.
Каквих и каквих ти чуда ту није било! Час јављају како су у вароши освануле прокламације, писане крвљу, које позивају народ да збаци династију лажних Косанића, па да поврати своју народну династију Црнојевића, под којом је некада тако благовао и у свему напредовао.
Час опет лежи телеграфски извештај, како је ту и ту ухваћена тајна штампарија, спремна да печата сваковрсне бунтовне списе. Истина, Шваба, код кога је то ухваћено, тврди да су то просто мустре слова, која он носи као агенат једне виђене бечке словоливнице. Али извештај начелников вели да је то тајна штампарија, и онда мора бити онако како он каже. А за Швабу вели, да то управо и није Шваба, но се само тако претвара.
Час опет долази опширан извештај о последњем путовању у Беч орловачког угледног трговца Степе Симеоновића. За тога се човека одавно зна да он и душом и телом припада странци Црнојевића. Многе своје послове Црнојевићи су преко њега вршили. Он им је у томе био веома подесан, као богат човек, коме су могли и знатне суме понудити, без зебње да ће их задржати за се. Последњих година чича Степа био се мало смирио, јер га је, веле, још покојни кнез Страшимир звао к себи и рекао му ово:
— Чујеш, чича Степо! Ја знам да ти радиш на преврату и да су ти прсти једнако у Црнојевића
Ово је, веле, застрашило и стукнуло чича Степу за неко време. Он је више година мировао, истински је избегавао све прилике, где би морао учинити ма што против Косанића. И ово мирно држање чича Степино познало се одмах на целом крају. Као колевка Црнојевића, тај је крај вазда био немиран. У њему је до века по нешто шушкало. Али последњих година, услед чича Степиног мировања, и овај се крај био стишао. Но сад све је опет пошло на јеро. Стари
Тако је у главноме гласио службени извештај орловачког начелника, извештај, који је као ствар, од голема значаја и велика поверења, по нарочитом гласоноши послат министру у Звониград.
Кугић би се зар и нашао како ће изаћи на крај с оваким извештајем, да је био само он један и да није стотину других прилика давало вероватност овоме, што се у извештају говори.
Тако је с једног краја јављено, да је неки хук ушао у најбоље грађане, да се, под изговором фамилијарних посела, држе политички тајни ноћни скупови, где се већа о прогонству династије.
С друге, опет, стране јављано је како су два човека опажена, где преко границе нешто кришом увлаче у Балканију. Потерани, они утеку. У заосталом пакету нађено је неколико пушака и револвера и једна записка с оваким натписом: „Магационару седмога кола да придружи осталој спреми за народни устанак.“
Један од начелника из источних крајева јављао је, да његовим округом путују два подозрива човека: путују под изговором да купују ситну рогату стоку, а у ствари биће да су то какви агенти Црнојевићеви. С тога тражи од г. министра одобрење да може учинити ванредан издатак ради надзора над овом двојицом.
Други је начелник извештавао да у његовом месту неколико угледнијих грађана, који су у опште познати као немирни људи и усијане главе, у последње време нешто много пријатељују с месним војеним командантом. Свако друго треће вече састају се на вечеру и, под изговором обична весела друштва, остају до зоре. Међутим уз јело и пиће они најживље претресају политичке прилике. Начелник се постарао да у то друштво уведе једнога свога поверљивог човека и од њега је чуо многе ствари. Командант на сва уста грди свог министра, вели да је то пијана баба, који није ни зашта и да би боље учинио да је својој госпођи уступио министарску столицу. Кнежеву
Један од присутних грађана показивао је осталим гостима некакву фотографију, која ће по свој прилици бити слика Перуна Црнојевића. Командант је тражио да му позајми ту слику, да је да једноме своме добром цртачу да му је копира.
Војници овога гарнизона отворено нападају грађане, познате као лојалне присталице законите династије Косанића, па и то неће бити без мига самога команданта.
Други начелник опет јављао је, да су калуђери једнога подручног му манастира, једном при служби, место свог законитог кнеза помињали Перуна Црнојевића. Отворена је била кривична истрага. У први мах једно младо калуђерче све је признавало, само се извињавало да су тако певали с тога, што је дошла једна гомила богатих сељака и платила им да тако певају. Старији калуђери то не признају, а после и калуђерче удари у инћар.
Један је начелник извештавао како су у његовом округу сељаци приликом неке сеоске литије од некуда нашли слику Црнојевића, окачили је о барјак па је тако носали цео дан по целом селу. Кад су их после потегли на испит, они су се изговарали да они нису људи писмени а слику
Један од начелника, у чијем су подручју биле војене барутане, ухватио је читаву заверу међу раденицима, који су прикривали знатне количине барута, у намери да их употребе за буну против династије. Капетан је био мишљења да је то проста крађа, без икаквих политичких смерова, крали људи барут да га продају. Али начелник је указао на блиске везе између главнога кривца у овој похари и једнога од главних политичких агитатора на томе крају. И капетан је морао попустити. Министру је ствар отишла као откривена политичка завера.
Али сви ови извештаји с других крајева Балканије били су незнатни према извештајима што су стизали с дунавске међе балканијске.
Отуда је први пут јављено како се дознало да се Перун Црнојевић примакао балканиској граници, и да је сва прилика да ће вребати згоду да упадне у Балканију.
На то извешће стигла је из Звониграда строга наредба, да се Црнојевић узме на око, да брижљиво прате све његове покрете, да му пазе на сваки корак и о свему тачно да извештавају г. министра.
Три дана доцније после те строге министарске наредбе, начелник дозна да је некаква издајничка рука направила везу на телеграфским жицама преко којих су начелник и министар стојали у вези, и тако је могао бити ухваћен цео њин разговор.
Овај случај престравио је новога министра. Он је ту први пут осетио како је немоћан да се бори против завера, које се лаћају чак и тих средстава. Услед тога он је морао мењати све своје раније наредбе, пошто је рачунао да су противници сазнали за све његове планове. Промењена је и шифра телеграфска. Неки подозриви телеграфски чиновници били су отпуштени. Читав тај крај био је усколебан, по селима су наређене ноћне страже, а дуж Дунава морали су дотични капетани сваке ноћи патролирати с читавом четом поузданих пограничних стражара, нарочито за то уврбованих у службу.
Није се још напунио ни месец дана од доласка новога министра Кугића, а већ је у сваком окружном месту, у свакој варошици, па и по многим селима било људи који леже у затвору „због династичних ровења.“ На више места за те су ствари били окривљени први и најугледнији људи. Они су кукали, жалили се, протестовали, а начелници су у четири ока пред њима слегали раменима и говорили:
— Шта ћу, брате! зар је мени мило? Ето! Што те нисам пре хапсио! Промисли само то!..
И људи су доиста промишљали: „Начелници су исти; пре нас од њих није ни глава заболела; сад нас хапсе и окривљују за ствари које ни у сну нисмо чули. Ништа друго но све је то масло новога министра. Хоће да се удобри кнезу.
И мржња и незадовољство против Кугића расли су с дана у дан, управо с часа на час.
Ратко је из прикрајка проматрао све ове догађаје, радосно је трљао руке и са задовољством се осмејкивао.
Тих дана било је свршено и једно од најтежих дела, која су њему пала у задатак, на име: нађен је поуздан човек, који ће удесити ствар да најугледнији људи из партије Црнојевића позову Перуна да пређе у Балканију. Увериће га да је сад најбоља згода за рад и да ће народ за њим листом поћи. Њих су тако уверили „људи из народа“, а они ће тако уверити Перуна Црнојевића, и он ће на њин позив неизоставно доћи.
Ратко је зебао да ће око ове ствари имати големих мука и тешко да је и сврши: међу тим на делу ствар је пошла као подмазана и дала је тако повољне резултате, каквима се Ратко није никад могао надати. Перун Црнојевић намамљен је у замке лакше и брже, него што се икад могло
Министар Кугић редовно је и савесно извештавао кнеза о свему што су му јављали начелници из унутрашњости, а што би се тицало тугаљива династичка питања. Кнез је мало по мало улазио у ствар. Сад се чешће дешавало те је ради тога и ноћу бивао буђен. Разлика између пређашњега мирнога стања и ових данашњих трзавица била је очевидна. Није било могуће да кнез то не опази и да се не заустави на питању, како то и откуда ова промена, а свако упоређење ишло је у корист пређашњега стања.
Али један случај нарочито је чинио на кнеза дубок утисак.
Једног дана кнез добије писмо без потписа, где му се прича како у Звониграду постоји занимљива а и опасна дружина прозвана „Балканска браћа.“ Ова дружина има своје тајне састанке, њени су чланови многе угледне личности из Звониграда, па бој се има и самих министара. Задатак је ове дружине, како се вели, скромно тајно доброчинство, то јест испуњавају људи бајаги оне свете речи из светога писма: и да не зна левица што удели десница твоја. Но у ствари веле да је то само приформа. Прави је пак смер друштва политичка агитација и династички смерови
У писму је нуђено кнезу, ако је вољан, да баш сам лично види једну седницу тога тајнога друштва и да присуствује на њој.
Но као услов за то стављано му је да мора вршити све што се те вечери од њега затражи, а јамчено му је да се неће тражити ништа што би било недостојно висока положаја његова; даље му је као услов стављано да не сме водити са собом више од једнога служитеља и да се не сме нигде послужити својом кнежевском влашћу као и то да доцније неће никог гонити од оних личности које би случајно овде могао познати.
Писац загонетног писма наговарао је кнеза да не пропусти ову згоду, напомињући му, да таква прилика никад више неће поновити, а да кнез има и практична интереса да све то сазна, јер ће му то у неколико бити кључ да позна смерове своје рођене владе. Давато му је три дана на промишљење, па ако је вољан, онда првога понедеоника око девет часова у вече, у затвореним колима да изађе пред свој дворац на жандармску капију, да удари кестеновом алејом и у половини алеје да застане, ту ће му прићи маскирана личност, која пише ово писмо. Кнез треба да је прими у кола, она ће му показати пут и одвести га на надлежно место.
Кнез се дуго предомишљао. С једне стране бојао се какве преваре, с друге опет стране његова бујна млађана радозналост вукла га је да се изложи ма и најозбиљнијем ризику, само да задовољи своје љубопитство.
Радо је хтео да упита кога за савет, али то му се у писму изреком забрањивало.
После тродневне двоумице кнез се реши, да узме са собом свога најпоузданијега ађутанта, па да иде. Свакако не може испасти ништа што би чак по живот било опасно, а иначе ако буде каквих непријатности, може се отрпети.
Тако је и учинио. Погазио је упутства у писму само у толико, што је наредио, да из даљине опрезно пођу за колима четири оружана коњаника и с потребне даљине да мотре непрестано на кола, али никад да им се не примичу тако близу да би их когод из кола могао осетити.
Само то је био изнимак, иначе све је удешено онако како се у писму препоручивало.
У први понедељак, тако око 9 часова у вече, из двора изађу затворена кола с неупаљеним фењерима, са спуштеним црним завесама изнутра, а у колима седео је кнез Мутимир и његов верни ађутант Заре. Обојица су били у црним дугим огртачима, а и сва друга одећа била им је црна, па су црне биле чак и саме рукавице. У допуну
По уговору, кола стану у по кестенове алеје, а одмах затим чу се у два маха тихо звиждање. Кнез се прену. Он сам није знао зашто, али ова два тиха звиждања, која као да су се дозивала кроз мрак, пробудише у њему осећаје некаква чудна сујеверна страха. Он стиште Зара за руку и прошапута му:
— Како би било да се вратимо?
— Ах, молим вас, какав повратак? поче Заре али немаде кад довршити; на десном прозору на колима чу се тихо куцање и неки шапат, који се у колима није могао разабрати. Заре се наже преко кнеза и отвори врата на колима.
Црна прилика крочи с поља и уђе у кола, пипајући у мраку где ће сести. Кнез је понуди да седне комотно, уверавајући је да има доста места, и показујући седиште руком.
Кола кретоше. Кнез упита куда? Црна прилика одговори да је кочијашу већ издата наредба.
На томе се разговор пресече. Сваки се удуби у своје рођене мисли. Кнез Мутимир старао се да се сети ко је ова загонетна личност, јер по гласу чинило му се као да је познаје. Али личност му никако није долазила на ум и он брзо напусти то размишљање. Затим узе пазити с каквом брзином иду кола и трудио се да онако у
— Што стаде? упита кнез.
— Стигли смо — примети црна прилика.
— Зар тако близу, чудио се кнез.
— Тако, потврди црна придика и искочи из кола. Изађоше и остали. Црна прилика рече кочијашу да крене мало на више, па на једно педесет шесет корачаји да стане под какав багрем и ту да чека.
Затим шчепа под мишку с једне стране кнеза с друге Зара и енергично их повуче напред.
И Заре и Мутимир старали су се да разазнаду месност и да погоде где су.
Ишли су поред дугачке осниске куће. Затим повише у лево, уђоше у тесан сокачић, уђоше у једну отворену авлију и црна прилика поведе их једном осветљеном прозору, на који куцну; врата се изнутра отворише и гости уђоше, али у соби не бејаше никога. Црна придика пружи кнезу столицу да седне, извини се да ће сад доћи и штуче напоље. Читав сахат чекала су овде ова двојица, а црна прилика још се не врати. У томе чекању отворише се полако задња врата на соби. Висока, средовечна жена, гледајући преда се, ћутећки
Кнез загледа у сахат. Било је десет и по часова. Њему је већ постајало досадно ово чекање.
- Где смо ми ово? Јамачно у каквој обичној звониградској страћари. Зар овде бајаги каква тајна дружина да држи своје скупове?
Заре не одговори ништа. Он само слеже раменима и продужи ћутати. Кнез се протегли, зену досадно и маши се за флашу с вином.
— Да окушамо бар какво им је ово вино.
Кнез нали чашу и диже је према свећи. Лепо, бистро вино искрило се у чаши у пријатној рубин боји, бацајући кнезу на руку лепу црвену сенку.
Кнез прво сркну, па онда искапи чашу.
— Дивно вино! рече он и показа Зару руком да се на њега угледа.
Заре ћутећки даде главом одречан знак.
- Шта! Да се не бојиш мађија? рече кнез и нали себи другу чашу.
— О, то не, господару!
— Па?
— Не пије ми се.
Кнез искапи и другу чашу. У томе се спољна врата нагло отворише. У собу брзо уђе црна
Опет се нађоше у уској, мрачној улици. Ишли су њоме по дуже. Кнезу је падало у очи да нигде не сретају живу душу, а још није било 11 часова. Из уске удице повише у другу ширу, а из ње убрзо изађоше на сокак, који је кнез Мутимир са свим добро познавао. То је била гробљанска улица. Пређоше преко те улице и упутише се право високој капији, која је водила у гробље.
— Ово је гробље? рече кнез.
— Гробље, одговори шапатом црна прилика.
— Па зар овде?
— Овде!
У томе дођоше до капије. И велика колска и мала пешачка капија била је затворена. Али црна прилика показа кнезу крај капије две одваљене даске на плоту и рече му, да ће туда проћи, па прва и прође. Кнез прође за њом, а за њим уђе и Заре.
Сад се сва тројица нађоше у црквеној авлији, управо у гробљу, пошто се црква св. Марка, у чијој су порти били, могла сматрати као проста гробљанска капела.
Црна прилика пође напред и рече кнезу, да иде за њим и да се ни чему не чуди и да ни од
Ноћ је била без месеца, али не са свим мрачна. Предмети се нису могли јасно видети, али су се у сумраку ипак назирали. Понајјасније су се виделе беле гробовске крстаче, или беле мраморне плоче.
Идући тако за црном приликом, кнезу се на једном учини, као да иза једнога белога крста види црну људску прилику. То је било с десне руке. Но баш у тај мах шушну му нешто с лева. Он се прену и окрете. Само за два корака удаљена од њега, чучала је крај малена дрвена крста некаква крупна црна људска прилика.
Кнеза прође језа и он нехотице опипа стоји ли му на месту револвер. Хтеде зауставити свога вођу да га што упита, али се сети напомене при уласку у порту да се ни чему не чуди.
Ишли су даље, и што су дубље залазили у гробље, оно је све више оживљавало. На скоро за сваком другом-трећом крстачом стајала је по
Кнез се окрете и узе Зара за руку. Заре је осећао да је кнежева рука веома врела и да дрхти.
— Ви сте узбуђени, господару? рече Заре са саучешћем.
Кнез не одговори ништа на ово питање. Он се саже и прошапута Зару на ухо:
— Шта је ово? Ово изгледа као да су поустајали сви мртваци!
— Све су то живи људи, оваки исти људи као и ми, рече Заре.
У томе изађоше на једну пољаницу. Ту у близини није било великих гробова, високих крстача и ограда, а није било ни високих дрва, да заклањају и оно мало сумњиве светлости, што се још пробијаше кроз мрачну ноћ. Свуда унаоколо били су осниски гробови, с белим плочама и белим осниским каменим крстачама. Гробови су били неправилно поређани, али тако близу један уз други, да се рахат могло корачати с гроба на гроб.
Незнани вођ застаде, седе на један од тих гробова, па позва и кнеза и његова пратиоца. Они хтедоше сести на друге гробове, но он позва
Кнез једва дочека ову прилику, да упита шта је ово? Но црна прилика рече, да сад немају времена за дуга објашњења; доста то, кнез не треба ни чему да се чуди. Но црна прилика говорила је у опште загонетно. Она рече, како је главно, да за кнеза нема овде никакве опасности, а у природи ако нема ничега натприродног, а оно има доста још веома загонетних и не објашњених ствари. И поред све вике научара, поред свију њиних заклетава и уверавања, још ни до данас није доказано, да не постоји засебан духовни свет, који живи својим оделитим животом; свет, који ми обично не опажамо само с тога, што су наша чула за опажање још и сувише груба....
— „Као год што просто око у капљици бистре воде не види апсолутно ништа, и ми би се заклели свим на свету, да ту ништа и нема, а овамо, кад ту капљицу метемо под микроскоп, ми налазимо у њој читав свет животињица, — тако исто наше душевно око са несавршенства свога не опажа, не осећа читав духовни свет и за то га одриче. Али тај свет постоји, живи и ми обични људи назремо га само тек кад и кад у каквим изванредним приликама.... Да, да, кнеже мој, тако је то!“ — заврши свој говор црна
Кнез заусти да нешто рекне, но црна га прилика пресече:
— Сад немамо кад! Скоро ће бити поноћ. Ви причекајте овде, а ја ћу овога тренутка доћи.
И пре, но што је кнез ма шта могао изустити, црна прилика штуче у мрак и брзо се изгуби међу густим гробовима.
Кнез је седео на мраморној хладној плочи и гледао у мрак. Чудно му је било, како Заре ћути и неће ни о чему да проговори, али га не хтеде питати. Место тога, паде му на намет, да прстима пипа изрезана слова на мраморној плочи и да окуша, може ли на тај начин прочитати читаво име покојниково, који под овим каменом лежи. Сети се, како је некада гледао слепе, како читају прстима, пипајући по испупченим словима. И он покуша сад, да тако исто прочита, пипајући прстима по издубљеним словима. Подуже се мучио око тога. Дотера до половине имена па запне. Повртао се по неколико пута и најпосле прочита име: „Богодан Слаткодушић.“
„Богодан Слаткодушић“ — ово име звонило је кнезу веома чудновато. Име је балканиско; речи у имену имају свака свој значај, па опет за то име је било чудновато.
Кнез узе мислити, да ли Богодан није то исто што и Богдан, т. ј. да Богдан није скраћено од Богодан или Богомдан. Но он не доврши своја размишљања. Њему се на једаред учини, да је управо под собом чуо неко шушкање, а за тим и притајено стењање. Кнез и нехотимице сав се претвори у ухо. Руке, ноге, све је мировало. Чак је престао трептати и дисати.
И заиста, он чу са свим јасно и разговетно, како испод њега у гробници неко дубоко и болно уздахну....
Мутимира прође ледена језа. Он се сав најежи и нехотице скочи с плоче. Заре га упита: шта је?
— У овом гробу нешто шушка, рече кнез, показујући прстом на гроб, на коме је мало час седео.
— Шушка? упита Заре и наже се гробу, наслањајући ухо на плочу.
Али ово нагињање није било потребно. Стојећки, читав корак удаљен од гроба, кнез Мутимир сад је јасно чуо, како се у гробу нешто трља и стење. Просто изгледа као човек, који се мучи да се окрене у тесном простору па не може, запињући о крајеве.
Како се беше нагао гробу, Заре се просто стропошта. И за њега је било јасно, да мртвац из овога гроба покушава да се окрене, или можда и да
Прво проговори гроб на коме је кнез Мутимир мало час седео. После дубока уздаха из гроба се зачуше ове речи:
„Ух! Педесет година како лежим на једној страни, па ми већ утрнула!“
На то се чу мешкољење у другом гробу, а за тим пријатан али веома слаб старачки, женски глас проговори:
„А шта тек ја да кажем? Затворили су ме овде још у доба, кад су Аустријанци држали ове земље. Не знам већ ни колико има година од тада! Донекле сам бројала, па се после пометох у рачуну...“
Овај глас као да је долазио из много веће дубине но глас из првога гроба, а то се најбоље познало по томе, што ове речи бабине пресече други крупнији, мушки глас, који је долазио из истога гроба, али с много плиће површине.
И овај глас прво дубоко уздахну, па онда рече срдито:
— Ух, боже, боже! Да л’ ћеш ме кад год спасти одавде? Од ове баба Марте просто се не да мртвовати. Просто не да човеку ока склопити. Сваких десет петнаест година нађе да се на по што год жали. Тек сам ту пре дванаест година легао овако потрбушке, мишљах да се малко одморим, а пази! — она ме опет пробуди... — Умукни! продера се глас срдито и у гробу се зачу силан потрес.
На то се из дубине чу тихо цвиљење:
— Ах! Зликовац један! Још су ми цигло два ребра стајала читава на ртењачи, и то ми је била још једина успомена од мојих негдашњих груди, а он ми, зликовац, сад и то изломи. Гледај ти, молим те! Ево строшио ми и два обртња на ртењачи!
— Мирни будите! зачу се промукао глас из трећега гроба. — Мени су очне дупље и онако пуне блата, а ви се обадате сад туна и круните земљу те ми непрестано пада у уста, у трбушну дупљу и у грудни кош. Није вас ни срамота тако махнитати пред свештеним лицем!
— Ух! господин појка, што ви хуњкате, то је просто страшно! — зачу се из суседнога гроба танак, живахан, чисто весео, узбуђен глас, по коме се лако могло познати да долази из уста какве кокете.
— Е! хуњкам, ћерко! Да богме да хуњкам. Хуњкала би и ти, да су ти се угнездила у носу два огромна паука, и туна разапела своје мреже, као што је то случај код мене.
Из суседнога гроба чу се лак врисак:
— Јух! Два паука! Два паука у носу! Јух, тешко мени! Како можете тако што и говорити, за бога, оче прото? Јух, јух, јух! То је нешто страшно, ужасно, грозно! И ви се још зовете свештено лице и јамачно ћете тражити да вас целивамо у руку...
Из протина гроба зачу се вајкање:
— Хе... еј! да ми није пуста црвоточина сасвим претворила у прашину целу десну руку, чисто бих се сад прекрстио од муке. А и не знам ко ми стави овде у непосредну близину ову блудну кћер, која никако није била за моју околину.
Дама је протестовала; она није блудна кћи; као и сви други поштени људи, она је трговала оним што је имала и што јој је Бог дао, да тиме може у свету заслужити кору хлеба. Господин прота је имао своју службу, свој чин, своју науку, имао је своју памет и своју савест и он је свим тим трговао. Она је имала само своју лепоту; па зар је какво чудо, ако се њоме користила, кад се дала згодна прилика, а нашао се погодан муштерија?
— Криви сте обоје — чу се из једнога гроба у лево благ и тих, очевидно старачки глас — криви сте обоје, што почињете мешати тренутни живот с вечним покојом, — Што ће грешна прошлост у блаженој садашњости?
— Господину проти остало свега још неколико костију; од главе му се држи још само чеона и потиљачна кост, а још га тера стара земаљска сујета, рад је да покаже, како је он нешто друго од ове женске, која је трговала својим лепим телом. Грешна слабост људска, која ни у гробу људе не оставља на миру! А бар из гробова јасно се види, како је живот горе на земљи гола таштина и празна сујета. Људи се утркују, гложе, боре; често се даве као дивљи зверови, да стеку име, положај, богатство, а амо долазе с једном свећицом у руци и доста је неколико стопа ледине и највећем богаташу, као и последњем сиромаху.... Смрт све изједначује; она је једина праведна, која никад не ради по хатару или инату. Она бар на крају ублажује разлике које су постојале у животу, јер се измученом паћенику јавља као спасење, а задовољном богаташу као ужас и страх. Смрт је велика искупитељка, јер утољава болове, односи тугу и избавља од свију недугова. Ношени на бурним таласима живота, чунови људски уплове најпосле у мртво пристаниште смрти и нађу се у загрљају вечнога
- Па, може; за што не?... ево, узећемо овога и метнућемо га међу нас двојицу у гроб; нашим рукама и ногама, од саме беле кости, тако ћемо га стегнути, да, хтео не хтео, мора остати међу нама, а после ћемо га пустити.
Ове речи чуше се у исти мах с две стране, и као да су их изговарала два човека; а у исто доба кнез осети, како га снажно дочепаше, управо стегоше га као кљеште некакве хладне руке и почеше га свлачити у мрачну јаму, која се на једаред отвори испод плоче онога истога гроба, на коме је мало час седео.
Кнез покуша да се брани, да викне, да се отме; али, пре но што је могао и писнути, он се већ нађе свучен у гроб и притегнут за хладну влажну земљу, као да је опасан гвозденим карикама. Кнез осети да се налази између два мртваца; он је чуо како клепећу њине сухе кости; осећао је како га жуље њине разголићене, коштуњаве руке. Ледена студ прође му целим телом и он осети, како му у глави бива све мутније и мутније, док најпосле не утону у потпун мрак.
Да ли је дуго или кратко трајао овај занос, кнез није знао; он се доцније сећао само овога: лежао је полеђушке; имао је мутно сазнање да је још жив, али иначе није ништа више осећао, нити је знао за себе; једини мутан осећај, који се још јављао у њему, било је то, да се налази дубоко под земљом.
Наједаред учини му се као да из даљине чује неку ларму и грају. Вика се примицала све ближе и он је по појачаним гласовима јасно распознавао у ком се правцу креће ова гунгула. На једаред читава гомила људи дође до гроба и сад се јасно чуло како говоре, како ходају по каменој плочи.
„Јес’ овде је!... Овде има жива човека!... Јес’ он је ту; треба га узети, извадити!....
Такве речи допирале су до кнеза и у њему се почне будити слаба нада. Али у исти мах он осети, како га његови мртваци још јаче стежу, као да се спремају да га никако не даду овој гомили, што беше дошла да га спасе.
„Да га отмемо, да га узмемо силом;“ — допре кнезу до ушију с поља! —
Обадва костура крај кнеза грохотом се насмејаше, а овај смех дерао је бедном Мутимиру кроз сами мозак.
„Да га отмете, да га силом узмете, јадници! Ни то не знате, да се од смрти ништа не отима, да се од ње ништа на силу не узима; она по
Ове речи чуо је кнез од своја два мртва заповедника и оне су у њему опет угасиле сваку наду, и он опет осети, како тоне у неки мрак. Из овога заноса кнеза је тргло неко шапутање. Шапутали су костури и кнез је јасно разабрао ове речи: „Овај ће га одвести! Он зна загонетку смрти и тајанствену реч, на коју смрт отвара своја наручија и пушта из њих већ загрљена роба.... Јес’, овај ће га одвести!“ —
У тај мах чу се на гробовској плочи тихо куцање, које се понови три пут. После се зачу мек, пријатан глас, који тихо и скромно рече: У овим мртвачким дворима има један живи роб. Да ли су вољни мртви да нам дарују овога роба, па да га или молбом одмолимо, или покајањем искупимо, или мудрошћу одбранимо, или другим робом заменимо?
Костури одговорише нешто, али њин је одговор био чудноват — речи су биле балканиске, али им кнез није могао ухватити никаква смисла. На исти начин одговори и особа с поља. Тако се између ње и мртваца отвори читав разговор - разговор неразговетан, у коме кнез није ништа разумевао. Говор се продужавао прилично дуго. Кнез је ухватио смисао само последњим речима, па и то доста нејасно, пошто се тај говор ређао
Мртваци: Духнуће девет силних ветрова, Цела ће земља под њим’ дрхтати, А ми ћемо им роба предати, Да га на снажна плећа прихвате, Да га понесу, да га пренесу Преко високих девет планина, Преко широких девет равнина, И преко девет сињих пучина, У Безданију, земљу далеку, Где никад росна киша не пада, Где никад топло сунце не греје, Где има девет мрачних пећина, И крај њих девет мртвих језера, И до њих девет шума без краја, У свакој шуми девет лавова, На сваком лаву девет орлова; Около тече река пламена, Земљом управља Злодух опаки, Он на високом седи престолу, На крилу држи змаја крилата, У десној руци змијски буздован, А око леве муњу обвио, Низ снажна плећа косе спустио, Витице су му гујски сплетови, Около чела смук се савио, А у паклу је зубе надио, И сваки зуб је оштра секира, Педаљ дугачка, шаку широка; Од по аршина нокте пустио, А разглавио чељуст крваву, Те из ње отров пару издише, Од које вену лузи зелени: Том Злодуху ћемо роба предати. А шта ћете ви?! Ви сте немоћни!!... Човек с поља; Мртвачка је јака сила, Велика је ваша моћ, Далеко је Безданија, И тешко је у њу доћ’; Ужасан је Злодух силни. Страхобан је његов глас; Али има један Добри, Што је јачи од свих вас, И јачи је од свег злог! Мртваци: У зао час, кажи тог! Човек с поља: То је добри Бог.
На ове речи кнез осети да се гроб страховито потресе. Наста урнебес, у коме се дуго није могло ништа разабрати. После се поступно опет утиша. Кнез осети чист свеж ваздух; није било пређашње стеге и пређашњег загушљивог и мемливог задаха. Он отвори очи и угледа над собом високо, мрачно небо, на коме је тек где где светлуцала по која сићана звезда. Кнез је лежао полеђушке на гробовој плочи, а крај њега је седео Заре. Кнез је бленуо у мрак и још није
Говорећи то, црна прилика дохвати кнеза за руку и повуче га. Мутимир скочи и пође, ма да је све то чинио скоро несвесно. Његову душу још је пунио страхобан призор, што га је мало час доживео у гробу. Он је осећао да на њему трепери сваки кончић живаца, у глави му је било мутно а ноге су клецале под њим од умора. Но он је опет за то ишао брзо за црном приликом. Страх је убрзавао његове кораке; он је измицао напред, а никако се није смео окренути назад.
Заре је грабио поред њега.
Тако су ишли десетак минута. Прво су се пели уз малу узбрдицу, па после окретоше низ брдо. Гробови су бивали све ређи. Најпосле изађоше на чисту пољану. Баш у тај мах пун месец проби се кроз облаке и осветли целу околину. Кнез одахну душом. Далеко пред собом он је видео равне пољане, тек где где засејане брежуљцима, а на обзорју пресечене повисоком косом. Око себе је видео неравно, каменито земљиште, а мало даље огромне, мрачне рупчаге и пећине. Али све то било је познато. Кнез је знао да одмах ту у десно иде велики Ђурђевградски друм, да су ту одмах близу куће, дућани, каване; да овде у
Ишли су-прво равницом, али на скоро окретоше низ брдо, управо пођоше прокопаном јаругом, која се доста стрмо спуштала, те их брзо сведе до огромних урвина, познатих у Звониграду под турским именом Ташмаден.
Само име јасно је казивало како су постале ове урвине. Од векова ту је вађен камен. Мало по мало, непрестаним копањем створене су огромне подземне галерије и поткопи, који се у разним
Кнез Мутимир са своја два пратиоца нађе се сад на уласку Ташмадена. По среди се пружала округла, доста широка равница, окружена са свију страна, као какав горостасни амфитеатаор, џиновским, косо срезаним каменим бреговима, високим местимице и преко тридесет метара.
У подножју ови камени брегови били су испроваљивани, где ужим, где ширим отворима, који су водили даље под брег, кривудајући лево и десно, час као уски ходници, час као горостасне подземне дворане.
Ове црне и неме урвине језовито су изгледале у сред глухе ноћи. Месец се час јављао, а час опет губио иза облака, и његови непостојани и сумњиви зраци давали су овим горостасним урвинама још дирљивији и фантастичнији изглед.
Наша три ноћника била су на уласку Ташмадена и ту застадоше.
Црна прилика рече кнезу и Зару да овде сад понова морају метути своје образине, које су уз пут били скинули. У исти мах црна прилика извади из џепа два запечаћена писамцета и даде једно кнезу, друго Зару, с препоруком да то предаду првој стражи која их заустави. После им рече да упамте ове одговоре. Кад буду на другој стражи, стражар ће их упитати на ухо: „Која страна ноћас влада?“ Они на то да одговоре: — „Источна.“ Стражар ће питати даље „Под којим знаком?“ Они да одговоре: „Под знаком троугла с крстом.“ У осталом да чине све оно што буде чинио њин непознати вођа.
После ових упутстава ваљало се кренути. Црна прилика опет пође напред, а кнез и Заре за њом. Све што је од тога тренутка настало, кнезу је доцније изгледало некако збрисано и нејасно, као оно кад се човек сећа давнашњега сна.
На општој градској болници, која је била ту у близини, изби поноћ. Звуци јаснога звона још су одјекивали по ваздуху, кад кнез угледа више мрачних прилика, где с разних страна силазе у урвине, а за тим их нестане у мрачним, подземним ходницима.
У брзо дођоше и сами пред један такав ходник и уђоше унутра. Одмах иза првог савијутка, чкиљила је о каменом своду малена лампица, налик на лампе што се стављају на гробове и
Подземни ходник јако је вијугао то лево, то десно; час се сужавао тако, да два човека упоредо не би могла проћи, а час се опет ширио у читаве подземне дворане.
Ишли су подуже; прошли су и другу стражу; на трећој су били задржани. За тим је дошао човек с белом маском, везао им очи и повео их даље. Ишли су дуго; по свежем ваздуху кнезу се чинило као да је изашао на поље. Кад су му опет скинули повез с очију, он се налазио сам, у маленој, тесној ћелици, из које је, кроз округло прозорче, видео пред собом велику дворану, потмуло осветљену. У дворани је било већ доста људи, а још су једнако долазили. Неки су седели, други су у гомилицама разговарали, а трећи су, усамљени, ходали двораном тамо амо. Неки су били у маскама, а други, без масака. Кнез с почетка није могао јасно видети у оном сумраку, но мало по мало он поче све јасније распознавати поједине предмете, па познаде и неке људе. Јако је био изненађен кад у овоме друштву угледа и нека свештена лица, за која никад није могао мислити да се мешају у политику, а њих гле чак овде!
И што је кнез дуже гледао, све је боље распознавао личности у сумрачној дворани. То нису били млади, непознати људи, као што се кнез надао, но већином високи чиновници, често људи, који су у служби остарили: многи баш из кругова његове данашње владе. Али све је заличило, кад кнез ту виде најпосле и самога свога министра полиције, господина Кугића.
Мутимир се ухвати оберучке за главу и није хтео веровати својим очима. — Човек, коме је поверена безбедност престола, ред и мир целе кнежевине, тај човек сам главом находи се у редовима завереника и бунтовника. Но право изненађење тек је сада настајало. Наскоро на сред дворане био је намештен велики, округао сто и на њему у накрст упаљене четири свеће. Водећи уза се два маскирана човека, који су у рукама носили некакве хартије и заузели место један с леве, други с десне стране Кугићеве, он седе за сто и позва збор, да га саслуша. Његов говор био је као неки извештај о његовом министарском раду. У говору напомену Кугић, како га висока служба није спречила, да мисли о узвишеним задаћама, које стоје у задатку овоме братству. Он је дакле и као министар радио на ширењу друштвених начела, а поглавито на остварењу једне од главних тачака у претходном раду друштвеном.
У даљем разговору беседник је развио, да се тај претходни рад састоји у збацивању династије Косанића, а повратку давно прогнане династије Црнојевића, на коју се поглавите наде полажу с тога, што је претендент престола Перун Црнојевић и сам члан овога братства, и као човек, који је одрастао у републици, и сам је по убеђењу републиканац. — А то је најбољи прелаз од монархије републици.
Под Црнојевићима Балканија би задржала монархиско име, што је потребно ради заклона од моћних, околних монархиских држава. — У ствари пак, Балканија би била република, у којој би Перун Црнојевић, носећи кнежевску титулу, у истини вршио дужности једнога председника републике.
Даље је Кугић разлагао, како прилике за остварење оних идеала, што их ово братство гаји - никад нису биле повољније од садашњих. — Сва је опасност само у томе, да Растислав и Ратко са својом дружином опет не дођу у милост код кнеза. — То би упропастило све дојакошње спреме. С тога треба с извршењем хитати, а дотле Растислава што више дискредитовати код кнеза.
Док је Кугић ово говорио, остали чланови слушали су мирно у сумрачној дворани, неки седећки, а неки стојећки и раштркани по целој одаји.
Кугић још не беше свршио свој говор, кад се из мрака указаше четири човека, обучена у дугачке црвене мантије, с црвеним покривачем на глави, на коме су само очи биле прорезане. Они су носили нешто, што кнез у дочетку није могао распознати. Тек после подужег гледања, он познаде да је то некаква људска прилика; али, како се изненадио, кад мало доцније виде, да та прилика има његове црте, управо потпуно га преставља, и што је дуже гледао, сличност му је бивала све већа.
Црвени носачи метнуше слику на сред дворане; с обадве стране наместише омалено кандиоце с црним стаклом, кроз које се једва пробијала слаба светлост, па се за тим уклонише. Слика је представљала кнеза Мутимира, како седи на престолу.
У први мах кнезу се учини, да је ово просто слика на платну: али наскоро примети, да се та слика миче, а и иначе му је изгледала сувише пластична.
Кнез је збуњено гледао у ову загонетну прилику, не знајући управо шта да мисли. —
Међу тим Кугић беше устао и руком је давао знак човеку у маски, што је до њега стајао, држећи у рукама велику стаклену чинију. До њега је стајала друга маска, која поднесе Кугићу велику црну кожну кутију, у којој је било поређано
— Признајеш ли, да си син човечији и да си у греху рођен и да си по томе то исто, што и остали људи? — упита Кугић.
Кнежева слика одговори:
— Ја сам по милости божијој владалац Балканије, а рођен сам од кнежевске лозе, а четврти сам из племена Косанића, те већ по самоме рођењу никад не могу бити оно, што су обични људи.
На те речи кнежеве слике, Кугић даде знак, те човек с чинијом приђе слици и прислони јој чинију на груди. У исти мах Кугић дочепа један нож из црне кутије и снажним и брзим ударом сјури га кнезу управо у срце с узвиком: Сине човечији! Хтео си да будеш виши од људи, браће твоје, за то си осуђен да погинеш од руке сина човечија!....
Из кнежевих груди шибну дебео млаз крви и велика стаклена чивија брзо се напуни. За тим прободена прилика кнежева посрте назад и паде на узнако. Међу тим Кугић умочи десну руку у крв и издиже је над чинијом и повикну гласно: овим ћемо се миросати; ово ће бити знамење нашег јединства!
Још одмах, чим је Кугић сјурио нож кнежевој прилици у груди, кнез Мутимир осети страшан потрес, као да је тај нож доиста њега погодио. — На очи му се навуче мрак и он се једва држао управо да не падне. Кад прободеној прилици јурну крв из груди, кнез Мутимир осети нов потрес. Од крваве руке Кугићеве учини му се, да се хиљадама крвавих руку на њега дигло и свака та рука замахује оштрим ножем. Он покушава да бежи, али пред њим се ствара огромно, широко језеро, пуно густе, црвене крви, која се полако љушка и пуши. Он скаче у то језеро и покушава да плива; али густа крв лепи се, смета покретању удова, не да му да размахне како ваља рукама, и он осећа како полако тоне у топлу, љигаву крв.
Чувари поретка су учинили што су могли; они су показали докле иде њина дрскост.
С разголићеним грудима, с лаким покривачем, пребаченим преко ногу, кнез Мутимир лежао је полеђушке на дивану до отворена прозора, а око њега осећао се задах келнске воде и других мирисних спиртова и лекарија. Крај њега је седео на столици омален, неугледан човек у војничкој
У собу уђе гологлав млађи ађутант кнежев, крадимице баци поглед на успавана кнеза, приђе на прстима неугледном човеку и прошапута му на ухо:
— Господа министри су на окупу. Г. председник послао је да нита како је Њ. Височанству.
Неугледан човек не одговори ништа: он је и даље ћутао, пажљиво бројао било и укочено гледао у креветски перваз.
Но ађутант му се опет саже на ухо и опет га упита:
— Шта да им кажем, г. докторе? А за тим се одмах поправи и место „г. докторе“ рече „господине капетане.“
Тек на речи „г. капетане“ доктор се трже, трже се као да је био у заносу, па као да хита да надокнади што је пропустио, он рече брзо, ужурбано, питајући се и одговарајући сам.
— А? Шта да им рекнеш? Коме? Да, да! Господи министрима... Да!... Разумем!...
Говорећи то, доктор пажљиво спусти на кревет кнежеву руку, ухвати ађутанта за дугме од мундира, одведе га у други угао собе, и шапатом му продужи говорити:
— Све је добро; крвоток је са свим уредан, дисање правилно и равномерно; око почиње реагирати на светлост, за сахат, два најдаље, кнез ће се пробудити...
Доктор замуцну:
— Та да, да, пробудиће се! Ово управо није ништа друго ни било, до мало дужи и појачи сан. Да, ви господи тамо тако и реците. О дисању и о билу не морате им ништа ни спомињати. Ја сам то вама рекао тек онако узгред. А и шта ће то њима? Збиља!... Дакле тако, реците господи да је све добро, и да ће се Њ. Височанство за сахат два пробудити.... Јес, пробудиће се.... А сад изволте, идите... вас јамачно тамо чекају — рече доктор, и ухвати ађутанта за руку, доведе га до врата и готово силом изгура напоље, понављајући у два три маха: „вас јамачно тамо чекају!“
По одласку ађутантовом доктор се опет врати на своје пређашње место и седе крај кнеза. Баци поглед на бледо, непомично лице кнежево, које је са затвореним очима изгледало као маска од воска, па се опет удуби у питање, које га мучи ево већ близу 40 часова.
Још ономад на ноћ, било је већ близу 2 часа по поноћи, кад су изненадно дотрчали г. докторовој кући и позвали га да одмах иде у конак, кнезу је наједаред нешто позлило.
Доктор дотрчи. Кнеза застане у дубоком сну, а у великој ватри. Покуша да га пробуди, али кнез се није одзивао. На питање његово шта је било кнезу, кад је заспао, где је био пре тога, шта је радио, је ли што пио или јео? послуга је одговарала неодређено. Једни су говорили да је кнез седео у свом канабету и нешто писао и да му је ту позлило. Други су тврдили да је легао био у кревет и заспао, па је тек доцније ађутанат приметио да је кнезу зло. Најпосле трећи су уверавали да је кнез са старијим ађутантом Заром био у дворској башти у шетњи; да су ту остали до после по ноћи и да се ту кнезу и смучило.
Дозову старијег ађутанта Зара. Доктор стане њега распитивати о кнезу, али и он је давао околишне, нејасне одговоре.
Расрђен свим тим, доктор најзад подвикне: шта значи ово увијање и избегавање да се каже истина, кад је то једини пут, да се кнезу укаже брза помоћ? Доктор стави Зару одсечно питање: је ли био с кнезом ове ноћи или не? Тек тада и Заре проговори одрешитије. Признаде да је био с кнезом, али ни по што не хтеде казати, где су били, јер рече да је то кнежева тајна; кнез му је то саопштио под изречном погодбом, да никад никоме ништа не казује о тој ствари.
Најпосле пријаве ствар самом г. министру председнику. Он извести министра војног и обојица су наизменце призивала к себи тврдоглава ађутанта, и очински га саветовали, испитивали, па и кушали — али сви ти дипломатски кораци нису донели никакве користи; Заре не хтеде више рећи ни речи, и на све разлоге он је само понављао: „Изречена је заповест господарева да не говорим ником ништа“.
Ађутанта ставе под присмотру, а г. г. министри остану да чекају кнежево пробуђење.
Тек после 46 часова тешка и буновна сна кнез Мутимир почне долазити к себи. Но и ово је буђење ишло споро. Кнез је прво у 2—3 маха отварао очи, укочено гледао по дворани, па опет склапао очи, не проговорив ни речи.
После је заустављао поглед час на доктору, час на појединим предметима, и гледао их тако зорно, као да је хтео да их прогута погледом.
Кад би око 3 часа по подне кнез на једанпут нагло скочи с дивана, поузданим корацима приђе огледалу и ту се ћутећки огледао за који тренутак, трљајући палцем чело.
Доктор је ћутећки пратио кнеза очима. Кнежево понашање изгледало му је чудновато, и он га је посматрао.
— Од кад смо овде, докторе? — упита кнез на један пут, а глас му је био тако храпав и дебео, тако непријатан, потмуо и расцепљен да се и сам кнез зачуди, искашља се, и у своје оправдање рече да је јамачно био жедан, а није било никога да му дода воде. _
После овога Мутимир баци расејан поглед по соби, приђе дивану, уморно се спусти и мету главу у шаке, и не свраћајући више пажњу на доктора.
Бојећи се да га не узнемири, лекар је непомично седео на својој столици, а кад уграби згоду бацио би по који крадимичан поглед на кнеза.
Тако прође десетак минута. На један пут кнез жустро диже главу и упре у доктора свој помућен, разрогачен поглед, поглед какав се само но лудницама виђа.
Доктор и нехотице затрепера на столици и осети да му целим телом прође нека језа, не од страха за себе, већ за свог болесника.
— Јеси ли и ти био међу оним буновницима? — продера се кнез својим страшним, расцепљеним гласом, од кога одјекнуше одаје. Па и не чекајући да доктор што одговори, кнез продужи, вичући још страшније.
— Јеси, да богме да јеси! Видео сам те у оној гомили што је стајала у присенку! Али сви ћете
Доктор бојажљиво и полако устаде, набра чело, очевидно је премишљао шта да ради.
Устаде и кнез, и пође по соби крупним корацима, лупајући срдито ногама.
Доктор му пође узастопце. Кнез осети да се доктор приближује, стаде, окрете се, избаци прса, прекрсти руке и затури главу, па је тако чекао лекара да му се приближи, а из очију су му сипале варнице.
Извините, височанство, али ја ваше питање нисам разумео; не знам кога замишљате под именом бунтовници.
Доктор још не беше довршио а врата се собња полако отворише. Гологлав, млађи ађутант појави се на вратима. Улазио је опрезно, на прстима. Но кад угледа кнеза, где разјарен стоји на сред собе, он застаде, збуни се, хтеде се вратити, но кнез га спази и оштро га упита шта је?
Ађутант замуца и једва изговори да је дошао г. министар унутрашњих послова, и да би радо говорио с г. доктором.
Кнез цикну:
— А.. а.. а! он је ту! Он! И смео је доћи!.... Амо! дајте ми га амо!...
Ађутант се бејаше збунио и није знао шта да
Кнез је толико викао да се разлегало по целој кући. Чујући неку ларму, министар Кугић бејаше изашао из чекаонице и упутио се страни откуда је долазила вика, кад га ађутант срете, блед и пренеражен.
— Шта је? — упита министар забринуто и стаде. Ађутант једва промуца: - Тражи вас кнез... нешто је јако срдит на вас.
- На мене! — упита Кугић зачуђено. — Где је кнез - додаде он за тим, и као човек који нема ништа на души, а уверен је у своју невиност, упути се право одаји коју му показа ађутант.
Улазећи у собу Кугић угледа кнеза у позитури, с прекрштеним рукама и истуреним прсима, стоји пред доктором, гледа га с висине и слуша га подругљиво.
Кугић уђе, а кнез ни главе не осврте да га погледа, ма да је чуо његов долазак.
Доктор се правдао; министар стаде у страну и ћутећки је слушао.
— Још ономад на ноћ позван сам хитно к вама; рекли су ми да сте озбиљно болесни. Дошао сам и нашао вас где спавате. Скоро ће бити пуних 50 часова како од вас не одмичем. Нити сте ви,
— Дакле ја спавам два дана и две ноћи узастопце?! За тим се окрете министру: — ходите ближе; и, показујући му претом доктора, он додаде: реците му ви да се вара; будите ми ви сведок да смо још јутрос у зору ја и ви били заједно на отменоме скупу честитке Балканске браће, где смо, као добре патриоте, већали о спасу отаџбине, о збацивању изанђале династије Косанићеве и о повратку омиљене лозе Црнојевића.
Кнежев наступ срџбе беше за часак прешао у подругљиво презирање, но сад се опет поче враћати отичње беснило.
— Је ли тако, мој верни министре, узданицо престола мога! Је ли тако?! — Кнез срдито лупи ногом, а све се више и више црвенио у лицу.
Кугић га пресече: — Није тако, господару — рече он мирно, али одсудно.
У тај мах доктор даде знак министру као да му је хтео рећи да је кнез болестан и да га ваља штедити.
Кугић је ово разумео, али место да прими ствар за се он се окрете лекару:
— Господине докторе, чините своју дужност! Господар је болестан и ви то треба да му кажете и да га успокојите. Ћутање ту не помаже.
Овај Кугићев говор неочекивано учини на кнеза врло повољно дејство: љутина, која већ беше почела обузимати кнеза, стуче, а место ње појави се као неко интересовање.
— Шта? ја болестан! Још ћете ме ваљда и лудим начинити! — рече кнез спуштеним, куд и камо блажим гласом.
— Јес, господару, ви сте болесни: ви сте провели близу 50 часова у заносу и сну. Данас је среда а ви сте још у понедељак заспали: ви сте сад на ногама, али ви ни сад још нисте потпуно будни. То о чему ви сад нама говорите нема никакве везе с јавом и истином. У дугом сну ви сте јамачно много што шта сањали: можда је било и таквих снова где се ми појављујемо као да смо пред вама што згрешили. Код вас је сан и јава још смешана, и ви још не можете да издвојите једно од другог. Вама сад у првом реду треба одмора и спокојства. Кад се опоравите можемо се о свему обавестити. Ми смо ту, код вас и уз вас, и господар ће се уверити да у нама има збиља и верне и поуздане слуге и доглавнике своје.
Док је Кугић ово говорио кнез га је гледао забезекнуто. Ово Кугићево кресање истине у очи као да га је почело мало освешћавати. Говор је био и сувише дрзак да би могао бити лажан. Највише га је убеђивало то што и доктор и министар
Ова промена одмах се познала на кнезу. Место пређашње бујности код њега сад беше настала нека смиреност, чисто нека малаксалост. Он даде руком знак Кугићу и доктору да изађу, а сам оста са својим ађутантом. Сели су на диван и Заре је морао сад редом причати све шта је било, а кнез је узео да по његовој причи контролише своје памћење, да види да ли је ствар текла онако како се њему урезало у памети, или је било друкчије.
Испричао је полазак из двора, сретање црне прилике, даљи пут, остављање кола и свраћање у непознату кућу.
За све то време кнез је понављао: „Па наравно!... да богме!... Тако и ја знам.
У причању Заре дође до тренутка када је непозната женска унела у собу бутељу вина.
— Ви сте га пили и похвалили, у брзо сте једно за другим испили три чаше, а одмах за тим ућутасте се; погледам, а ви заспали, покушам да вас пробудим — не иде.
— Шта? ја заспао у оној непознатој кући, после чаше вина? — упита кнез зачуђено.
— Да, господару, тако сте заспали да се више никако ни будили нисте, све до сада.
— Је ли могуће?
— Могуће, господару. Ваш Заре неће вам никад ништа рећи што није истина.
- Па, па!... Шта је после било? — питао је кнез пун радозналости.
Заре продужи причање.
- Док сам се ја мучио да вас разберем и повратим врати се и црна прилика. Ја је оштро упита шта је ово, показујући руком: на вас успаване. Тврдио сам да је у вину морало бити неких успављујућих напитака и претио сам да ћу одмах позвати полицију, дати да се цела кућа претресе и да се позатвара све што се ту нађе.
Црна прилика заклињала се свим на свету да за вас нема никакве опасности; сва је ствар у томе што ћете мало дуже поспавати. Уверавала
- Упитам какви су то гости и каква је ово кућа у опште? Црна ми се прилика исповеди да је ово блуднички дом и нагласи ми како би незгодно било кад би по граду пукао глас да је кнез био у овако злогласној кући. Мислио сам шта да радим, а црна прилика вајкала се што је покварена посета код „Балканске браће.“ Питао сам колико ће од прилике трајати тај сан. Одговор је био „најмање неколико часов“, с тога ће најбоље бити да идем по кола, па да вас вратим у двор. Наста питање ко да иде за кола. Не наводећи разлоге за што, црна прилика је само уверавала да се не сме ни пошто одмицати од куће, и да нема друге помоћи но да идем сам по кола.
Нисам се смео одважити да вас оставим сама у оном стању, с тога навалим на црну прилику да ми набави кола како зна, а пошто се ствар није смела поверавати другоме ком, то да иде сама по кола. Кад су сви моји разлози остали узалудни, ја извадим револвер, метнем га на сто и подвикнем, да овде нема шале, овде лежи онесвешћен поглавар земље, и то онесвешћен вашом кривицом. Претио сам ако ми се одмах не
Тек тада ми црна прилика наговести зашто не сме одмицати од куће: рече да и сама носи одговорност за ваш живот и баш с тога се и не сме одвајати од вас докле год сте у тој кући.
Одлучимо да пошљемо једно дете из куће. Међу тим црна прилика предложи ми да окуша, нека средства која ће можда помоћи да се разбудите. Пристанем под условом да вам само не дају ништа више да пијете. Црна прилика рече да ће се цела операција састојати у трљању. Отворе се врата побочне собе: рекоше ми да, уђем тамо, што и учиним, али врата оставим отворена, тако да сам све могао контролисати шта с вама раде.
Заре је причао даље интересне ствари. Сем црне прилике у собу код кнеза ушле су још две женске, једна мала, стара, суха, са шиљастим носом и веома живим очима, какве се виђају само код оних баба што их обично зову вештицама; друга, на против, млада, развијена и веома, али веома лепа. Обадве ове женске донеле су пуне руке неких ствари, а црна придика носила је за њима некакво црно сандуче, опет пуно ствари. За тим су приступиле послу. Кнеза су испружили по леђушке на миндерлуку, наместили му под главу једно јастуче од каучука, из ког су
Те и многе друге сличне операције продужавале су се скоро пун сахат. Неколико пута ја сам прилазио ближе да видим како вам је. Додиривао
— Бојећи се да вам што не буде, ја сам за сваки случај хтео да имам у рукама главнога покретача целе ове ствари. С тога при поласку звизнем уговорени знак, наша коњичка стража притрчи и ја јој наредим да ухвате црну прилику и да је одведу и привремено склоне у мом стану. Још је и сад тамо, скинула је маску и, помислите — то је нека средовечна жена, а ја сам непрестано мислио да је мушко. Дошав у двор најгоре ми је било при уласку. Морао сам пазити да слуге не примете у каквом вас стању доводим. Али чудно. Подижући вас из кола ја вам прошапутах на ухо: „пазите, држте се на ногама“ и, на моје велико изненађење, ви доиста, уз моју припомоћ, изађосте из кола и прођосте сав простор до у вашу спаваћу собу. Мислио сам већ да сте будни, али у соби тек видим да још спавате као и пре.
Кнез Мутимир саслушао је ову причу Заретову, а још није могао веровати својим рођеним
— Заре, је ли могуће да је ствар текла тако како ти причаш? — упита кнез најпосле.
— Тако, господару.
— А одлазак у гробље?
— Ми смо поред гробља прошли, али у гробље писмо улазили.
— Ми у гробље нисмо улазили?
— Да, господару, нисмо!
— А оне ружне сцене по гробљу, они мртваци?
— Никаквих сцена и никаквих мртваца није ту било, господару.
— А наш силазак у Ташмаден?
— Ми Ташмаден нисмо видели ни из далека.
Кнез застаде, подуже се мислио, за тим рече:
— Дакле све што долази после догађаја у непознатој кући, све је то само го сан, празна машта? — упита он озбиљно.
Климањем главе Заре даде знак да је тако.
Кнез је опет ћутао замишљен неколико тренутака.
— Па како је онда то могуће да ја на сну видим баш оно што би од прилике морао видети и на јави, да се обистинило писмо непозната човека, које ме је позивало да видим тајни састанак
Заре слеже раменима.
Кнез се удари шакама по бутинама, устаде и узе ходати по соби, чудећи се.
— Та то за бога није могуће. Зар сан сви они чудни и страшни догађаји који су се тако живо урезали у мојој памети. Зар сан наш силазак у Ташмаден! Зар сан и мој министар г. Кугић, кога сам рођеним очима гледао шта ради у седници „Балканске браће.“ Не! ма шта да ми говорите, не може бити да је све ово само празан сан.
— Дакле, видели сте и г. министра Кугића. То је веома интересно! Међу сликама, које су вам подносили да их гледате у огледалу и иначе била је, сећам се, и слика г. Кугића.
— Па како је у опште та ствар могућа, како је ви објашњавате и разумете? — питао је кнез.
Не знам, али се сећам да сам још као дете слушао од једног старог Турчина, да код њих има дервиша, који могу простим погледом да успавају човека, а после такав човек мора слушати све што му заповеди онај који га је успавао, и то траје за све време заноса. Исти је Турчин причао да ти дервиши имају и своје засебно име (заборавио сам га) да те своје мађије негују као неку науку и крију је од света
- У Индији, вели, има таквих дервиша који чине читава чуда. Доцније, већ као зрео човек, наишао сам на један опис који ме је подсетио на ово причање старога Турчина. Енглеско лекарско друштво у Бомбају записало је овај чудновати и невероватан случај. Пред очима три друштвена изасланика извршена је ова операција.
Један дервиш узео је другога, човека суха и чкољава, а од својих 40 година; намазао га је ту јавно пред скупљеним светом неком машћу, увио га у дугачко платно, као мумију, остављајући му само мајушан отвор код уста и очију. За тим је тако увијени дервиш сав опшивен у платно; на платно су ударени печати лекарског друштва тако, да није могуће изићи из платна а да се печати не повреде. После је све метуто у дебео, једноставно плетен џак, који одозго добро завежу и опет запечате друштвеним печатом. Тако завијена дервиша сад закопају у земљу читав метар дубоко, одозго набију земљу и поставе стражу. После две недеље мртвац је ископан: печати су нађени неповређени, но је био већ сав буђав, али што је главно - жив, и тога истог дана до мрака већ се повратио толико да је у вече могао узети авдес и очитати главније вечерње молитве.
На захтев дервиша изасланици лекарскога друштва морали су потписати протокол да је ствар тако текла, да је закопани дервиш одиста провео у земљи две недеље дана, и да је за тим у присуству друштвених изасланика откопан и нађен жив, и ако јако опао. За све то време на гробу је чувала јака стража, а с њом је увек био и по један пуномоћник друштва лекарског, као нарочити изасланик. Сви друштвени печати на завоју били су читави: обмане дакле није могло бити — заврши Заре своју причу.
— Не знам! — рече кнез с досадом — то су бајке које мени не иду у главу. То се противи целој данашњој науци. Шта би онда било с постављеним законима природним?
— Па ипак, господару, у природи има тако много неиспитаних и непроучених ствари. Ви сте и сами то говорили. Ваш случај није ништа особито. Без сумње у вину је био какав напитак што успављује. Кајем се што се не сетих да узмем ону флашу. У осталом њу су после брзо склонили. Али имамо ону женску. Ваља притегнути њу, она ће све казати: ја све држим да је ту било неке злочиначке замисли. За што да вас одведе баш у ону блудничку кућу? И откуда у опште та мисао једној обичној жени? Она је подметута од кога већег и лукавијег. У целу ствар опет је умешан нечији политички прст — тврдио је Заре.
Кнез Мутимир зажели да види ту женску што им се јавила као црна прилика, и представила се као мушко, с тога пошљу да је доведу. Али жандарм се на скоро врати сам. Донесе одговор да је та женска јутрос утекла од г. ађутантове куће. Изглавила гвожђе на прозору и спустила се с другог спрата.
За Зара је ово био нов доказ да се у овој ствари крије некакав преступан политички смер. И ко зна, можда је још срећа што се цела ствар и овако свршила! Тек сад, посла свршених догађаја, Зару је цела ствар изгледала крајње безумна и непромишљена. Да се по једном обичном и безименом писму кнез крене на ноћне авантуре и тумарања, и то цигло с једним ађутантом. — Какво безумље! — Заре се није могао начудити како њему не паде на ум да одврати кнеза од те будалаштине.
Заре узме на се да без ларме подвргне надзору и прегледу блуднички дом куда их је одвела она женскиња, и да њу пронађе, ухвати и испита по чијем је упуству радила све ово.
Прва истраживања дала су само тај резултат: дознао је да се загонетна жена зове Ката, да је опасно створење, способно на свашта. Сад је јамачно избегла у Румунију.
Овај чудан случај с кнезом оставио је на њему дубок утисак. За ова три дана он је био опорављен од физичка потреса и растројства, али душевно стање његово дуго је остало под утицајем оних страшних снова. Они су на његову душу утицали као јава и ако се он усиљавао да их сматра као снове.
Кад год би у вече у сумрак ушао у своју спаваћу собу, увек би му се учинило да у углу види стотине уздигнутих крвавих руку, са стотину крвавих завитланих ножева, а свом овом руљом командује и води је његов министар Кугић, и сви они замахују да ударе њега, Мутимира по сред срца!
С тога Мутимир мало по мало омрзне Кугића, бар никако се није могао отети од непријатног осећаја при сваком виђењу и састанку с њим.
Од тога доба кнез у опште постане неповерљивији; сумњао је на свакога; чак и његов омиљени ађутант Заре није више уживао оно старо неограничено поверење кнежево.
Међу тим вест о заносу, у коме је кнез провео пуних 50 часова, полако продре на улицу, ту је подухвати стокраки језик сокачки и за неколико дана већ су биле испредене читаве скаске.
Прокљувало се и то да је кнез долазио у
Други су опет шапућући причали како кнез има падавицу. Било је чак и таквих булажњења до кнеза муче нечастиви, да он има везе с хрђавим духовима и вештицама, а све ове скаске налазиле су вере код публике.
Међу тим непрестано су се множили гласови о неком потмулом врењу у народу. Начелнички извештаји цртали су ситуацију као мрачну и ровиту. Кугић је сматрао за своју доглавничку дужност да све те извештаје подноси кнезу. Мутимир је читао пажљиво те саставе начелничке, који су понекад личили на читаве романе, и његово подозрење све је већма расло.
Околина кнежева жалила се да је постао прзница и џангризало, а лекари су имали големе муке да се боре против несанице од које је кнез патио. Једини ведри и весели дани бивали су,
На две три недеље по повратку из Звониграда, куда су сви начелници ишли новом министру на подворење, орловачком начелнику дође једне вечери, у први сумрак, непознат човек, с поверљивим писмом од г. Ратка из Звониграда. У том писму било је друго писмо, које г. начелника јако обрадова, а о коме је Ратко писао да га је нашао случајно, премећући своје хартије. Начелник почасти непознатог поштоношу и отпусти га с добрим бакшишом.
Одмах сутра дан г. начелник призове к себи старог орловачког грађанина и доста угледна трговца, познатога у Орловцу под именом „чича Милоје,“ а ван Орловца већином под именом „Милоја Мислошивца.“ У позиву је стајало да се позива „ради саслушања по некој ствари“, али та „нека ствар“ мора да је била веома важна, кад г. начелник, код толика посла његова, не
Саслушање није дуго трајало. Начелник прими чича Милоја лепо, рече му да седне и сам му намести столицу сасвим уза се. Затим извади из џепа некако старо, доста угужвано писмо, рашири га пред чича Милојем на столу и упита га оштро:
— Шта је ово, чича Милоје?
Старац је био шаљивчина; не слутећи ништа рђаво, он и сад хтеде окренути на шалу те примети:
- Само ако није каква меница!
Начелник ништа не одговори. Чича Милоје натаче своје наочаре, узе писмо у руке, диже га према себи, и, на један пут, он стаде дрхтати, писмо му испаде из руку, наочаре се смакоше и остадоше да висе на једном уху, старац пребледе као крпа, брада му стаде играти, а усне су се грчевито купиле, као да је хтео нешто рећи што не може да изговори.
Начелник се побоја да старца не удари капља, скочи и додаде му чашу воде. Кад се толико поврати да је могао говорити, чича Милоје рече: — Пропао сам!
- Јеси — одговори начелник хладно.
Старац дубоко уздахну: — Не марим толико за себе, али пропашће ми деца, дићи ће се
— Хоће! — понови начелник истим тоном.
Писмо је било Милојево, упућено неком попу који је пре две години стрељан због велеиздаје. Из писма је излазило да је Милоје био главни покретач завере, кривљи и од самог стрељаног попа.
— Па? шта ћемо сад? — упита начелник после подужа ћутања.
— Ако ти знаш какве помоћи, по богу син да си - рече Милоје, а његове старачке очи заводнише од суза.
И између њих се разви овакав разговор.
— Знам! — рече начелник!
— Па помажи, ако знаш шта је Бог и шта је нужда голема.
— Све до тебе стоји. Бар данас је још тако, док је ствар само у мојим рукама. Колико сутра за ово писмо могу сазнати и други, и онда је све доцкан. Дакле, ако си рад да се спасаваш, спасавај се одмах.
— Како, син рођени да си ми?
— Лако, доведи Перуна Црнојевића у Балканију; за ту услугу ја ћу пред тобом спалити ово писмо.
Чича Милоје није одмах разумео захтев начелников. Како да доведе Црнојевића? Где да га доведе? Начелник му објасни. У опште да га
- Ух! зар његовом главом да откупим своју? - уздахну чича Милоје.
- То ти је! - рече начелник равнодушно. - У осталом ти не мораш њега уводити ни у какве заседе, не мораш шетати с њиме по селима и градовима; то од тебе нико не тражи. Преведи га, ако хоћеш, у највеће планине, где нема живе душе, где за њега не може бити големе опасности. Само нека се појави, да се чује да је прешао, па после 2-3 дана макар опет утекао натраг.
Чича Милоје није веровао начелнику; сматрао је да је ово само намама. Међу тим начелник је говорио оно што мисли. Ни Ратко у Звониграду, на ни његов начелник у Орловцу, није могао желити да Перун Црнојевић погине онда, кад су на влади њини противници. То би само учврстило положај новог кабинета, и Кугић, место да изгуби, баш би тиме добио милост кнежеву. Дакле, не убиство Перуна Црнојевића, већ његова појава у Балканији, требала је Ратку. Црнојевић је требао да се појави у сред Балканије, да направи ларму, да изазове престрављеност код кнеза и да га увери како је нова влада слаба, немоћна, и можда и издајничка, и да њему ипак нема ништа боље од његових старих
После подужег разговора чича Милоје и начелник погоде се. Три дана доцније чича Милоје отпутује „трговачким послом“ у источне крајеве Балканије, а г. начелник извести г. Ратка о успеху и остане да чека лепе гласе од чича Милоја.
Недељу дана доцније видели смо чича Милоја како у глухо доба ноћи превози преко Дунава Жику и његова друга Враничића, који није био нико други до Перун Црнојевић.
Одмах истог дана десио се и крвави догађај на тајанственом новом мостићу, у сред пусте планине.
Кад Вранчевић паде ничице на мост, а на белим, тек отесаним талпама указа се струја црвене крви, чича Милоје и нехотице потрча страдалнику и прихвати га за главу. Он је то учинио тако механички, као што нехотице и механички
Док је код Милоја владао овакав страх и забуна, код Жике на против, беше планула страховита срџба, осећај, који је на мах угушио сва друга чуства. Њему је овај подмукли нападај на усамљена путника изгледао нешто тако гадно, ниско и подло, да је пре свега осталог помислио на освету. Људи, који овако мучки нападају, не могу бити никакви јунаци, то су бескарактерне лопуже и кукавице: Жика сам био би у стању у том тренутку да удари на њих двадесет.
Под утицајем ових осећаја, Жика само што се сави и додирну крвава Перуна, па одмах за тим скочи, у тренутку смаче пушку с рамена и скреса је у буквик из ког је планула пушка, и над којим се још вио прамен беличаста дима. Но то као да му није било доста. Крај Перуна лежала је његова пуна магацинка. Жика је дочепа и скреса у буквик још три метка. При другом метку из буквика се чу болан јаук.
И ако је било и нерасудно и очевидно опасно улазити сам у непроходну честу, гоњен неодољивим осећајем освете, да види оборена и у крви онога који је оборио његовога господара, Жика дочепа у једну руку револвер, у другу нож и јурну право оном месту одакле је мало час пукла пушка и откуда се сад чуо болан јаук.
У двајестак корачаји, прескачући као јелен читаве џбунове, Жика доспе на место и застаде зачуђен. Од она два сељака с којима су се мало час видели на ливади, један је лежао сав у крви. Куршум га је погодио управо у котлац. На малу округлу рану текла је густа, црвена крв, градећи беле клобучке. Рањеник је још био жив, али је умирао. Тек сад, гледећи човека како умире, Жика поче долазити к себи од љутине и сети се, да тамо, на оном кобном мосту, у овом исток тренутку, можда тако исто издише и његов драги господар.
Ова мисао као електрични ударац чисто га диже са земље и пребаци на мост. У неколико скокова он је опет био крај оборена Перуна. Али он га нађе сама. Чича Милоја није више било ту. Жика се осврте и викну га — Никаква одговора. Жика приклече обореном Перуну и тек сада загледа где му је рана. На сред чела, на ивици где почиње коса, видела се крвава јаружица.
У исти мах Жика осети како му се нешто сави око врата; трже се и погледа — то је била Перунова рука, и та рука била је топла и полако се тресла.
„Жив је“ — узвикну Жика пун радости и диже Перуна у своја наручја, и сад га први пут загледа у лице. Перун отвори очи и проговори:
- Уједе ме пас за главу!
Жика је до сад плакао од бола, али сад му ударише сузе од радости.
- Добри господару, како ти је?
— Мало воде, Жико, па ће бити добро!
Куршум је срећом омакао поврх чеоне кости и расцепио само кожу на глави. Перун је онесвеснуо од ударца и потреса, рана је била скопчана с боловима, али опасности за живот није било. Жика помогне Перуну да се склони с кобнога моста. Ради утехе рече му да је гадни, подмукли убилац платио главом и да није био нико други до један од она два сељака, што су мало пре били с њима. Перун упита за чича Милоја, али њега не бејаше нигде на домаки и на догледу. Перун се брзо опорави: рану привежу спремљеним
Но младост је божанско неисцрпно врело снаге, с којим се ништа не може мерити. Један дах њен и ево одмах оживљује све што је било клонуло под тешким ударцима сурове јаве.
Перун је седео читав час непомично на једном месту, не дижући с руке своју рањену и забринуту главу. Жика га је узалуд опомињао да треба ма шта предузети, да је, после свега што се десило, управо безумно помишљати на даље продирање — и да би ваљало најкраћим путем вратити се назад, и измирити се с мишљу да је и
- Велики бог куша моју малену снагу, но ја ћу доказати да сам достојан понети његов свети крст мучеништва. Мене на првом кораку срета издаја, да ме научи ценити верност по њеној истинској вредности! Малодушност је најружнија црта која се у опште може видети на мушкоме лицу. Ма како да је нејасан и критичан наш положај, ми ћемо напред, јер још далеко тамо пред нама налази се наш Ханаан. С тога напред, а прегаоцу бог даје махове!...
Изговорив ове речи, Перун одважно крочи напред, и Жики не остаде ништа друго, но да и сам пође за њим. Ударише косом. Одмичући се од овога кобног места, где су у кратком року од непуна сахата доживели тако тешка искушења, и Перуну, а нарочито Жики, паде на ум да ту у близини остаје мртав човек, али ниједном од њих не дође мисао да се сврате, да још једном виде ту крваву лешину. На против, обојица су осећала једну исту потребу: да се што пре одавде удале и да по могућству забораве све што се десило на том мрачном и проклетом месту.
Перун Црнојевић и његов пратилац ишли су на сумце, знали су само толико да им се ваља држати
Црнојевић је ишао напред, носећи пушку у руци. Да се не види завој на глави, намакао је био сасвим на чело своју црну јагњећу шубару. Бледоћа у лицу и немиран поглед издавали су узбуђено душевно стање, иначе он је корачао срчано, корак му је био лак и поуздан. После подужа ћутања Црнојевић упита Жику.
— Чини ми се теби је чика Милоје још од ноћас изгледао подозрив?
— Чим сам га угледао нешто ме текну у срце. Нисам знао откуда то, али непрестано ми се слутило нешто на зло.
— А слути ли ти се још? пресече га Перун.
— Жика поћута: — Не знам! Сад ми се све збркало у глави; ништа одређено не умем казати. Али не слути ми се ни на какво особито добро.
— Заседа је јамачно удешена у споразуму с чича Милојем? — упита Црнојевић.
— Друкчије није могло бити. Он нас је просто намамио у заседу. Само не знам шта је требао да му значи онај мост! Изгледа да је нарочито зато прављен да те баш на њему гађају.
Разговор се продужавао. Црнојевића је интересовало да ли је Милоје ово учинио у споразуму с влашћу, и какве су му биле побуде за
Држећи се непрестано јужнога правца, наши путници путовали су тако неуморно цео дан.... Зауставили су се само око заранака крај лепа, бистра потока, да се прихвате залогајем хлеба - Угледајући се на свога славног деду, који је, по народном казивању, увек носио на пут плоскицу ракије, и заструг папуле (гњечена пасуља) Црнојевић је носио у торби погачу и пуну каленицу папуле с великом обареном шумком.
Путујући тако цео дан, они су прешли доста места, и ако је пут био тежак. Огромна омаљска планина у главноме је већ била преброђена и сумрак је затекао нише путнике на висоравњу, са кога се већ видела у даљини лепа моравска долина. Још сахат два хода и они би изашли из планине и дочепали се равни, коју је ваљало прећи ноћу, а већ у првом граду чекала их је гомила пријатеља, који би их прихватили и безопасно спровели даље. Бар тако је било уговорено. И да се није десио несрећни случај у планини, и да чича Милоје није побегао, они би још ноћас стигли у град пријатељима. Овако су морали заноћити у планини. Перун је осећао голем умор и јаке бодове од ране, на којој су ивици биле задуле, тако, да се црвенило спустило преко целог чела, а у слепим очима на махове
Жика је дуго седео будан над успаваним Перуном; гледао га као оно кад нежна мајка гледа своје успавано одојче, гледао га је и мислио, мислио на много и на далеко, док и њега, онако наваљена крај Перунове главе, не превари сан.
Ове исте ноћи када су Перун Црнојевић и његов пратилац Жика, савладани умором боравили дубок, миран сан на једном од јужних огранака великих омаљскнх планина — те исте ноћи, велимо, у свима околним селима, и с ове и с оне стране планине, владала је нека чудна живост, необична за ова мирна, забачена планинска села, која обично остају на миру и онда кад какав ванредни догађај потресе и узбуди целу осталу земљу.
Да загледамо из ближе шта се ради у једном од ових села, па ћемо одмах знати како је у другима. Хајдемо у село Пирлитор.
Пирлитор је највеће и најугледније планинско село у осоју омаљских планина. Чувено је на далеко с добрих људи и добре стоке.
Ове ноћи, кад се дешава ова наша прича, пирлиторски кмет Тодорика беше рано легао. Одспавао је био добар један сан кад му се од некуда присни, да га нападе некакав црни бик, те се од страха пробуди. Подуго се мешкољио по кревету: покуша понова да заспи, али узалуд. С леве стране хркала је на глас његова баба, а с десне кењкало је на махове његово најмлађе унуче, буве су га штипале као шкорпије, а све то скупа не даде газда Тодорики да заспи.
Сети се да му сутра дан ваља путовати у чаршију и обданце се вратити: с тога устаде да још једном положи коњу, и да се мало расхлади да тако после боље и заспи.
Враћајући се из коњушнице газда Тодорика, онако распојас и босоног, стаде на сред авлије, чешући се и зевајући баци поглед на звездано небо и прошапута — „Валимо те, боже! тек ако је поноћ.“
У томе се зачу из даљине нејасна нека лупа, некакав удаљен бат. Тодорика ослушну. Оштро
Била су то два изасланика капетанова: старији писар Глуварић и још старији срески пандур чича Среја, који служи већ преко 25 година, и многе ствари зна боље но који ти драго писар, а и људи га више вермају и боље слушају.
Док се Тодорика ишчуђао откуда гости тако у недоба, ћата рече да немају ни трунке времена за дангубљење, и одмах позва кмета да иду општинској судници, да ту чује капетанову наредбу, па да се одмах свршује посао, пошто до зоре мора бити све на нокту.
Тодорика пробуди слугу и посла га да пробуди сеоскога ћату, а сам с Глуварићем и чича Срејом оде општинској кући.
Понекад и сељаци умеју да буду брзи и окретни у послу, особито кад се деси на месту човек, који уме вешто управити послом и кад
Није прошао ни пун сахат од доласка капетанових људи, а у општинској кући већ је кипео посао: два кметовска помоћника, општински ћата, општински биров и општински пољак, једном речи, сав персонал општински био је већ на ногама. Одмах је сваки добио свој посао, па како се главна задаћа састојала у томе, да избуде све обвезнике из првога позива, то су и сеоски биров, и сеоски пољак, и све што се могло на то употребити, разаслати да иду од куће до куће, да буде сељаке и да им закажу да одмах трче у општину, а узгред сваки да понесе пушку и по неколико метака.
Није прошло много, а цело је село било на ногама. Избуђени су не само они што се позивају, но и остала чељад. Селом је овладао страх. Нико није могао знати ради чега се купе ови оружани људи, али већ то што их скупљају није слутило на добро. Некаква нужда јест, шапутали су сељаци мећу собом.
Било је свакојаких нагађања: да се нису где год појавици хајдуци, да није ударио какав чопор вукова, или се где год у хатару општинском појавио медвед? Али све то није одговарало оним приликама. Најпосле све се смисли на једно: Прешао он, појавио се Црни!
Кмет обавести сељаке куда ће ударити њина потера, на коју ће страну савијати и докле ће хватати у ширину, да се не би сударила с потерама из других седа. Ићи ће се у ланцу, размакнути по двајестак корака један од другог. Препоручено им је да се много не удаљавају, да им когод не би промакао између њих. Кога год сретну и нађу да задрже и да пријаве командиру. Никоме да не верују што ће ко говорити да је сељак из оближњег села, или износити друге какве изговоре. Све то може бити и превара. Кмет још једном понови колика је уцена, додајући: „кога послужи талија, па довека срећан да буде;
Орловачки начелник Врбавац (рођени брат пок. ђенерала Врбавца) био је опрезан човек. И ако је ствар са чича Милојем удесио тако, да се није имао ничега бојати, опет за то, по одласку чичином, он напише два писма, једно начелнику краја, у који чича Милоје одлази, а друго господ. министру. Обадва су писма цртала чича Милоја као човека на кога је ваљало припазити, пошто је по предању наклоњен палој династији, а то, у данашњим приликама, може бити од некога значаја. Начелник Врбавац хтео је да се обезбеди за сваки случај, да не буде у страху ни онда, ако чича Милоје падне случајно под одговорност.
Тако препоручен, чича Милоје морао је доћи у додир с покрајинским начелником, и у неколико га посветити у своје послове, наравно кријући
Шта је чича Милоје имао с покрајинским начелником. као и то чиме су завршени ти њихни односи, најбоље се види из неких места у писму начелниковом, упућеном министру.
......„По вашој заповести одмах је наређено да се дигне потера из свију околних села. Овога часа издао сам последњу наредбу и послао последњег пандура господину среском. Остаје ми још сахат времена до поласка (сад је 3 часа по поноћи), те хитам да вам саопштим још неке подробности о току целе ове ствари.“
„Пре свега, дозволите ми да приметим, да мени цео овај догађај изгледа доста загонетан, а местимице прате га необичне околности. Чича Милоје пошао је од мене ономад с уверењем, да не зна је ли Зликовац већ прешао у Балканију или се још шуња где год око границе. Ради сваке сигурности, ја сам му придодао два жандарма, преобучена као сељаци, с једне стране да му буду на руци, с друге стране да га мало и контролишу. Један од жандарма био је наредник и он је погинуо, као што сам имао част известити вас. Чича Милоје и други жандарм вратили су се синоћ, а дошли су свак за се, жандарм на Зликовац, жандарм не оспорава факт да је Зликовац пао, ади тврди да може бити да је само рањен. Но тек сад настаје забуна. Откуда је настало ово узајамно убијање не објашњује ни једна страна. Милоје криви жандарме; вели, да су они први пуцали и да им је намера била да убију и њега (Милоја) и Зликовца, и то с тога да би добили обећану уцену. Жандарм тврди обратно, окривљује Милоја да је био у дослуху са Зликовцем, и да су они први пуцади на жандарме, а он, тек кад је видео да му паде друг самртно рањен, опали пушку и обори Зликовца. На Милоја вели, није нико ни пуцао. Милоје опет неоступно уверава да је он био спремио све да Зликовца жива ухвате; да је чак био саграђен и узан мост преко потока, на коме је Зликовца требало напасти с обадве стране, али да су жандарми све покварили пуцањем и убијањем Зликовца, који је убијен остао на мостићу у планини. Ствар ми је изгледала подозрива, ја сам ставио под присмотру и Милоја и жандарма, а потеру сам наредио по вашој заповести. Дигнуто је седам села и чим се укаже зора, и сам ћу се кренути. Милоја и жандарма повешћу са собом да покажу место. С најближе телеграфске штације известићу вас о резултату потере.“
— Рачунаш ли да би ти истина дали триста дуката, да ти нешто упали па ти да ухватиш или убијеш Црнога
- Кога Црнога?
— Еј, џиброња, зар ни то још не знаш ко је Црни?
— Што да не знам; знам ја то боље но твој чукундеда, но откуд теби сад паде на памет Црни?
- А да против кога смо се овако подигли, враг те уз месојеђе појашио.
— Само с врагом немој шалу збијати, за што... хм!... е... е... ј, може те он опкорачити где му се не надаш, па да играш острољанку, све да везеш. Него, батали то. Је л’ истина велиш, да смо ово против Црног дигли потеру?
- Ето, зови кмета Тодорику, па питај њега.
Овај што питаше напући уста:
- На здравље нам онда триста дуката.
— Што?
- Ето то, што ће њега пустити саме власти. Мислиш да је он један пут био хватан? Е... хеј, да си ти жив и здрав! Да је ко други, тај би одавно заглавио — Њега ухвате, а он само дрмне жицом ћесару или руском цару, па ни бригеша. Сутра дан тек чујеш, бајаги „Побегао! побегао!“,
Такав се разговор водио међу два-троицом пирлитораца, који се бејаху примакли један другом, ма да је било наређено да потера иде у ланцу. У исти мах на другом крају водили су се други разговори — друкчији, али опет на ове налик.
— Бре, шта би ти радио у потери кад би тек наједан пут пред тобом искрсао медвед?
— Шта бих радио? Наранио бих га ево овим — сељак се пљесну по фишеклији пуној метака.
— А шта би радио, да нешто натрапаш на Црнога?
Сељак махну главом — Набацио бих му гуњ на главу, па га одозго приклопио. Околни се сељаци засмејаше. — Но, кад би он био као оно зече, кад га потревиш у ластару — примети један. — Па што? Морао би се предати код нас оволико, а он један — додаде други. — А шта би му радио да га нешто ухватиш? — Преварио бих га да га уквржим, а после отерам коме треба да примим својих 300 минџурана.
— Не знам само да л’ си сашио кесу, не ћеш имати где да их метнеш... Истина бре! а шта би радио кад би ти Црни место обећаних триста пружио 400 у готовом?
Сељак усркну и почеша се по бабиној рупи: — Е... е... еј... цмокнуо бих га у руку, бај!
— А потера, па онда војничка заклетва, па верност књазу и отачаству — како ћемо то? — упита ђаволасти сељак.
— Не мељи, Бога ти, Милићу. Потера потером и заклетва заклетвом, али 400 дуката, брајко, одвојиле су од свега. Истина, крст сам пољубио, али ту би и Бог опростио; море зна и Бог шта је 400 све суха жућака, па се све цакли као сунце...
— Море ви, тамо! Еј, ти, Милићу!! Стојадине! Шта рекох ја, како се мора ићи кад се иде у потеру! — зачу се срдит глас командиров, који је из даљине јурио на свом коњићу. Сељаци се размакоше и пођоше даље по заповести.
Растали смо се са Црнојевићем онде, када је он, савладан боловима и умором, заспао између две кладе, у кревету од папради, који му је припремила Жикина нежност. Ту је Црнојевић спавао и сањао:
...„Огромно каменито брдо, а њему, Црнојевићу, стегли руке наопако, па га гоне да се бос пење уз оно оштро, каменито брдо, покривено
...„Стигли су на врх брда; али над овим првим диже се огромно друго брдо, с чијег врха бије и шиба бистар, сребрнасто сјајни млаз воде, али воде залеђене, воде претворене у саме ледене иглице. Тај млаз пада с огромне висине и пада управо њему — Црнојевићу — на темењачу и пече га као да му се ту слива млаз разстопљења челика... Он хоће да виче за помоћ, да кука, али...
— Господару, разбери се — рече Жика нежно и прихвати Црнојевића за главу. Зачуђено, разрогаченим очима, Црнојевић је нетремице гледао и једва разабра где је и шта је с њим, те одмах скочи из постеље и потеже за сахат да види које је доба.
- Господару, ваља нам се одмах кретати одавде — поче Жика.
— За што?
- Опкољени смо са свију страна, господару! Дигнуто је у потеру седам села, и око нас је на далеко разапета мрежа од живих људи. Та се мрежа непрестано стеже, и ми ћемо у њој до мрака бити похватани. Још би могли издрети
- А од кога си чуо све то?
— Од чобана, господару.
- А да то не буде каква превара?
— Није господару.
Црнојевић узе ходати замишљено, с обореним очима, као да што тражи у трави.
Међу тим Жика узе доглед, и кроз један пропланак баци поглед на оближње брдо и у узе га разматрати пажљиво.
— Не, не ћемо бежати — рече Црнојевић одсудно. Хоћу да дочекам те људе, да видим шта хоће они од мене, за што ме онолико траже и што ме гоне?... Не, не ћемо бежати.
— И да хоћемо сад више не можемо рече Жика тужно. — Замка је затегнута. Потере ено пред нама у првој планини. За по часа, најдаље бићемо им у рукама.
— Па? Шта је с тим? — примети Црнојевић нехатно, а очевидно је било да о нечем другом мисли у том тренутку.
Жика је, познавао ово душевно стање Црнојевића и бојао га се. Он је стрепио од ове расејаности у тренутцима кад ваља бити најприбранији, стога покуша да Црнојевића тргне из расејаности, износећи му сву блискост опасности у којој се налази.
— Господару! Побиће нас као стоку. Каква срамота! Да нас полове на леглу као зечеве!...
— Шта? Па да нас не би побили као зечеве, ми да бежимо као кукавице!
- А што као кукавице, господару! Народ пева јунака који уме стићи и утећи. Што да је срамота једноме бежати пред стотином. Што да је стид уклонити се онде где нећеш сукоб и бој, а ми ваљда нисмо пошли амо да се бијемо са сељацима по омаљским планинама. Отићи сам џелату под нож и пустити да те закоље као овцу за цело је само овновско јунаштво.
Црнојевић закрвављеним погледом одмери Жику. Овај продужи.
— И ко ће нам веровати да смо изгинули или похватани с тога што нисмо хтели бежати. Сви ће рећи — бежали, бежали, и кад су већ пали на нос, браћа стигла и ухватила!... Хајдете, добри господару! Изнесите главу. Жив човек све ће постићи.
— Ах, зар још једно разорење Јерусалима, још једна рушевина до темеља, где не остаје камен на камену!...
Ове загонетне речи отеше се као очупан уздах, као налет вихора из груди Црнојевићеви и његово лепо чело застре густ облак. Он се окрете нагло, узе пушку и погнуте главе пође полако напред. Ишао је као победоносни војсковођа
Шта је даље било с ова два залутала човека то изгледа управо као какав роман или смишљена басна. У ствари то су биди истинити догађаји које ћемо овде споменути у најкраћим потезима.
Црнојевић је ишао полако, а потера је била ту за њим у непосредној близини. На све молбе и наваљивања Жикина да похита мало, или да врдне куд год у страну Црнојевић не хтеде осврнути главе. У њему се бејаше тумбе окренуо цео један свет мисли, осећаја и планова. Полазећи у Балканију он је полазио с уверењем и чврстом решеношћу да се отуда жив више не враћа. Упоредо с тим кројени су и сви други планови и смерови. Десетак пуних дана само је о томе мислило, само се у томе живело, само се тим ваздухом дисало, само се на топлоти тих нада грејало, — и сад је сва та огромна зграда лежала пред њим разорена, управо он се осећао затрпан под развалинама њеним (то је његов разорени Јерусалим.) Сав прогутан овом страшном унутрашњом радњом душевном, Црнојевић је био туп и неосетљив за све што се с поља с њим и око њега збивало
Али потера се примицала; неко из потере опази ове људе и викну их.
Они се не одазваше. Викнуше им из потере да стану — они не стадоше. Из потере их позваше да стану, или ће пуцати, али ова двојица ни то не послушаше. Из потере пукоше 3—4 пушке. Оне су биле опаљене у ветар и њини куршуми пресвираше високо изнад главе Црнојевићеве и Жикине.
Шта се у овом тренутку зби у души Црнојевића, тешко је рећи. Он осети само некакву тешку горчину и осети да ће је засладити метком из пушке. У тренутку ока, и баш у оном моменту кад га Жика понова хтеде ухватити за рукав да га повуче да беже, Црнојевић се осврте, диже пушку на око, скреса је и један сељак из потере паде на земљу мртав; земља га жива не сачека; погођен је био у сред чела.
Међу потером наста забуна и страх, али командир брзо дотрча и нареди да се из потере издвоји десетак најлакших људи да „гоне хајдуке што убише човека“. За оном десеторицом наступаће и остала потера.
Прва десеторица оду збиља напред, али остала потера дуго се задржа око убијена сељака. Вест о томе пролетела је као муња кроз целу
Док се потера овако мотљала, Црнојевић и Жика дохвате се једног потока и, заклоњени високим обалама, измакну далеко, нигде невиђени и неопажени од потере. После опаљене пушке Црнојевић као да оживе, сад је хтео и да пође живље и да се склони, па и да потрчи по потреби. Жика је био срећан. Колико је у почетку проклињао онај пуцањ, сматрајући да су са њега пропали, у толико га је сад благосиљао, видећи да он чисто препороди Црнојевића.
Чудан је удес пратио Црнојевића и Жику тога дана. Цео су се дан гонили с потером. Она их је на махове пристизала, на махове су јој опет утицали: час су мислили да су изгубљени, а час опет да су ван сваке опасности. Неколико пута мењали су правац у бежању, јер су ненадно наилазили на какво ново одељење потере или на чобане који би их на вику потере пресрели и похватали. У два маха потера их је и гађала из пушака. Тако их стигне и сумрак.
За преноћиште Жика је био нашао згодно место у једном густишу, али ту им није било суђени конаковати.
Овога првога дана потера је дала ове резултате:
Нађен је убијени жандармски наредник код мостића и утврђено је да Перуна Црнојевића нема туна — истинито ће, дакле, бити тврђење онога другог жандарма, да је Перун само рањен. Да ли је он међу онима што беже и што убише човека из потере, није се могло с извесношћу тврдити, али је било врло вероватно.
Ова околност распалила је код сељака апетит да га ухвате или убију. Командири су пооштравали своје људе да не жале умор, да запну из све снаге — морају га ухвати, он је ту негде, а ко га ухвати — каква слава. „Прво и прво 300 дуката“.... и т. д. — Набројане су и друге користи, али се на крају крајева опет враћало на 300 дуката.
Ове 300 дуката нису дале многим сељацима спавати те ноћи. Цела потера заноћила је у планини, али кад се добро ухватио мрак, две-три гомилице сељака издвојиле су се добровољно да ноћас потраже драгоцени лов, који су цео дан гонили. Били су уверени да су бегунци заноћили ту где год у околини, с тога узму са собом два извеџбана ловачка пса и пођу у потеру ноћу.
Савладан тешким умором, Жика је спавао дубоким сном, кад га траже оштро лајање некаква пса. Диже се и ослушну. Пас је лајао у близини, и сад удвоји лавеж, јамачно осетив шушкање у густишу, где су Црнојевић и Жика били изабрали себи преноћиште.
Жика се одмах досети јаду. Паде му наум како су се Турци у рату служили псима као извидницама и опрезном стражом којој се нико не може прикучити.
Шта да се ради?
Жика полако пробуди Црнојевића и сврати му пажњу на пса. Перун је био мишљења да је то какав залутали чобански пас, на кога не треба свраћати пажњу, али опрезни Жика није се дао уљуљкати у то спокојство. Шапућући Црнојевићу на ухо, он поче наваљивати да се „предузму мере.“
Какве? Још за видела при тражењу преноћишта Жика је уочио велику ракљату липу, на коју се лако било попети, а по дебелим гранама њеним могло се отићи високо, без икакве опасности. Он позва Црнојевића да се попну на ту липу. Овај се одупирао и пристаде тек онда кад се из даљине чу лавеж још једнога пса.
Ово је за њих било право спасење. Јер не прође ни четврт сахата од кад се попеше на
Један пас дотрча под липу и узе ту лајати. После опет отрча сељацима и опет се врати липи.
Три сељака, с пушкама у руци, један с упаљеном цигаром, дођоше такође под липу. Пас притрча и опет узе лајати. Један од сељака рече: — Море! Што ли лаје овај пас, да се нису они ђаволи овде сакрили?...
Говорећи то сељак удари кундаком о липу.
— Е, још ће се по дрвећу пентрати. Нису ваљда веверице. — Зар књаз па сад на дрвету да спава!
— Знам, књаз, али нужда закон мења!
— Па ти хајде попењи се те види — ако мислиш.
— Готово! Или још боље да скрешем одоздо једну пушку, па ако је горе, што му бог да.
— Немој, бре, узнемириће се цела потера, па да имамо речи с командиром. Нису они туна, но где год у каквом потоку или шушњару.
Пас опет залаја уз липу. Један му од сељака навикну: „Марш, џукело! мора бити оњушило
Кад се сељачки говор изгуби у даљини, Жика стиште Црнојевића за руку и прошапута му: — И ако је негде задремала, наша срећа опет је још жива.
Целу ноћ проведи су њих двоје на липи. Махом су ћутали. Пред зору отпочеше тих разговор. Рачунали су колико имају изгледа на спасење. Жика се вајкао што немају по један војнички шињел, као што носе народни војници, па се он не би бринуо за спасење. Тако дочекаше и дан. Сиђу се с липе и пођу даље. Тешили су се да је потера измакла напред, и да су они сад већ позади потерина ланца.
Међу тим опасност за Црнојевића и његова друга били је већа но што су они могли и ценити. Дотични кметови и командири још су синоћ известили начелника (који је био на десном крилу потере) о свему шта се десило на левом крилу и начелник је наредио да се још те ноћи дигне десетак нових села у потеру, тако, да је сад било већ неколико потерних ланаца, а наши бегунци налазили су се управо у средини између тих ланаца.
Нису много ишли кад на једном, на двајестак корака пред собом, опазише гомилицу од 4 народна војника. То је од какве потере па им друштво измакло напред. Црнојевић м Жика прилегоше уз један храст, док ова гомилица прође. У томе се један од оне четворице одвоји, врдну мало у страну и заостаде. Друштво му измаче, а он оста — себе ради. Овај човек био је удаљен од наших бегунаца свега 10—15 корака. Жика га је гледао. На један пут он узе у руку револвер, погну се и брзо као муња притрча оном сељаку, кога застаде баш у најгорем тренутку. Сељак изненађен скочи, држећи гаће у рукама, али Жика је већ био над њим с револвером у руци. Шињел сељаков стојао је два корака даље набачен на глогов трн. Жика дочепа шињел, баци запрепашћеном сељаку 5 дуката преда њ у траву и прошапута претећи: ником речи да ниси прословио, друкчије ћеш бити окривљен да си продао шињел. Дај ту шајкачу — заврши Жика бацив пред сељака своју нову јагњећу шубару.
Сељак покорно пружи капу, после се опреми, покупи дукате из траве, и погледајући на ону страну куда Жика замаче, пође за друштвом не могући још да дође к себи шта ово би с њиме.
Жика се врати весео Црнојевићу, који је скоро толико исто био изненађен као и онај сељак коме узеше шињел.
— Сад смо спасени. Овај шињел и ова шајкача извешће нас здраве и читаве одавде.
Док се Црнојевић предомишљао да ли да облачи шињел, Жика му је разлагао у чему се управо састоји вредност тога одела.
Власти су слудовале и дигле толико села у потеру, да се то сад све измешало и збркало, дошли су уједно људи из удаљених села, потера се разбила на гомиле, тако да је сада најлакше увући се у гомилу и проћи неопажен, само ако имаш шињел и шајкачу. Док су била на окупу само 2—3 села, и свако се село држало одвојено онда туђин није лако могао промаћи: људи из једнога села знаду се — али сад! сад је жива згода — само ваља имати шињел и шајкачу.
- А како ћеш ти — вајкао се Црнојевић.
— За ме не брините, ја ћу се промаћи и без тога, само да видим вас једном да се ућушнете у какав ред.
Још су се договорили где ће се наћи на Дунаву ако се случајно раздвоје.
Ствар је после овако и завршена, као што је Жика предсказивао.
Првој потери која јо наишла, Црнојевић се придружи сасвим слободно, псујући друштво што
После овога Жика се придружи потери где је био и Црнојевић.
Те исте ноћи, кад су потере стражариле крај Дунава, на једној окуки дунавској чуло се прво неко шапутање, па лак пљусак весала, док се на једном од балканиске обаде не отиште лак, црно обојан чун, који, као муња, испара Дунав и као лака стрела прелете на супротну обалу.
Чун се већ давно био скрио у помрчину, кад на балканијској страни плану на самој обали велика буктиња која осветли пола Дунава. Нечији глас викну: „Ај, недајте — утече!“ Осу се један грозд пушака, па други, па онда све умуче. После пукоше у кратком размаку још две усамљене пушке, па све занеме.
Сутра дан покрајински начелник отправио је г. министру шифровану депешу велику 4 бланкета. Ту се прича како је „Зликовац“ доиста био прешао у Балканију, „с најопаснијим намерама“, али брижљивим настојавањем дотичних власти за то се благовремено дознало, нужне мере биле
„Настојавање власти да га ухвати, или убију, није, на жалост, било крунисано успехом, ма да је чињено све што се могло.“
После две недеље орловачки и покрајински начелник и сви њихови подручни чиновници били су унапређени и одликовани за ревносну и верну службу књазу и отачаству
У кнежевским одајама кнеза Мутимира све је било запојено неким нежним мирисом, неком пријатном топлином, нечим што те одушевљава, заноси, крепи, што буди у теби сладострасне пожуде, што изазива глад у срцу и у мускулима, нешто што те вуче неодољивом снагом да паднеш у наручја створењу које волеш, да се с њим слијеш и стопиш уједно, да утонеш у неизмерној пучини сладострашћа, заборављајући на свет, на дужност, на позив, на породицу, заборављајући на Бога, заборављајући на све, јер ти све то ништа не треба, цео је овај свет за тебе ништа, само је она све, и кад њу имаш онда имаш све, и кад би те ко упитао о жељама
Кнез Мутимир ходао је по соби и звиждукао напев неке веселе француске романце, која му бејаше остала у памети с његова последња пута у Париз. Овда онда вадио је свој велики златан сахат и загледао га, по чему се могло слутити да некога очекује с нестрпљењем. Но време је протицало, а никога да дође. Кнез Мутимир ваљда већ по двадесети пут отвори сахат, и кад виде да је 9½ у вече, он махну главом и пође столу где је стајало дугме од електричног звонцета. Али пре но што притисну дугме, врата се на соби широм отворише. Момак не приказа никога, чак се и сам не показа, но му се угледаше само широки дланови, како одупиру о врата и гурају их. Но зато се на прагу указа непозната дама, сва од главе до пете увијена у белу чипку.
Дама застаде мало на вратима, као да се нешто двоуми; но то је било само за један трен ока, а у другом трену она је већ била у наручју Мутимировом, док су услужне руке брзо затварале врата за њима.
— Био сам у очајању, мислио сам нећеш већ ни доћи.
— Задржала сам се важним послом, мили мој! Ствар се тицала твојих најближих интереса. Још срећа те их је бог умудрио да се обрате на ме.
Говорећи то дама се полако извлачила из хрпе хаљина, коју је имала на себи, скидала је једну по једну ствар и бацала је преко столице, док најпосле не извади некакву црну, дрвену кутицу коју брижљиво спусти на сто.
Заинтересован, кнез Мутимир узе распиткивати, каква је то „важна ствар“ и обигравао је око лепе жене као дете, да му каже шта је све то.
У овој госпи лако је било распознати нашу ранију познаницу, г-ђу Лепшу, жену која је збиља заслужила да носи овако лепо име, не само по гиздавости тела, но и по душевној лепоти својој. За ово годину и неколико месеци, од кад смо је последњи пут видели на првоме састанку с кнезом код г-ђе Моне, Лепша се бејаше само још више развила у пуном сјају лепоте. Година дана, истина прилично бурна, али опет сретна живота, проведена поред човека кога љуби, чисто је освежило и оснажило Лепшу, — рекли би да ју је то и подмладило, кад би могли замислити што млађе и од саме младости, која се њој сијала на образима.
— Ствар је озбиљна; о њој не смемо говорити тек онако узгред, на двоје на троје; не, ту
Но њему као да није било до озбиљних ствари. У присуству Лепшином кнез Мутимир никад није могао ни о чему другом мислити до о њој; бар не озбиљно. Просто присуство њено опијало га је, и он је тада био неспособан за сваки други рад, за сваку другу мисао, сем једино да се припије уз њу, да је стегне у наручја, да дише онај слатки балзам, којим је напојена сва атмосвера око ње, да јој пиљи у очи, и да је обасипа пољупцима. И Мутимир је сасвим озбиљно тврдио да Лепша има неки свој специфични мирис, који на њега дејствује као опијум, заноси га, пали му крв и пуни му груди само једном једином страшном и неодољивом жељом, жељом да је има. Ма како озбиљно да се отпочне Лепшина посета, та озбиљност увек траје само неколико тренутака, после чега неминовно настаје љубавно мажење, а све се завршује страсним, заносним миловањем, и тек после тога Мутимир постаје човек с којим можеш проговорити и што год озбиљно.
Понекад је бивало да Лепша долази срдита, и још с врата удара у плач и прекоре. Кнез је дочекује такође срдито и одмах плане међу њима такав пожар раздора, мислиш никад се неће угасити. Погледаш после четврт часа, а они већ
Кнез Мутимир био је и сад у том расположењу; присуство Лепшино, њена близина, њен говор, њен дах — све то већ га је почело опијати, и он је хтео само у две-три речи да чује у чему је та „озбиљна ствар,“ па да се одмах преда својој неодољивој пожуди, заборављајући за тренутак на све и на цео свет.
— Али кад те молим, у две речи само, кажи ми шта је, рече кнез с досадом и кењкањем. - Кажи! - он се преви и пољуби Лепшу за врат. Збиља реци ми. (Он је још једном пољуби док је она међу тим откопчавала хаљину испод гуше.) - А ово шта ти је? Кнез беше узео у руке црну дрвену кутију и загледаше је откуда се отвара.
3- Ух, баш си као дете! У свашта хоћеш да завириш; остави то - рече Лепша живо, и, узимајући Мутимиру кутију из руку, она га у шали удари по прстима.
Но ова су сузбијања била бесплодна; Мутимир је већ буктао, распаљен сладострасним жељама, и ствар је морала поћи својим обичним током. Било је што обично увек бива.
Задовољен, непресићен, али засићен у пуној мери, Мутимир је осећао оно пријатно задовољство, које у човеку ствара потпуно намирена потреба. Изваљен на дивану, он је слатко дремушио и немарно и размажено одговарао на питања Лепшина.
Она седе до њега на диван и, трљајући га палцем по челу, рече му озбиљно: — Чујеш, мили мој, сад ваља озбиљно да се разговарамо; ствар је од предсудна значаја.
Не отварајући очију, оне нађе њену руку, наслони је себи на уста и љубећи је рече немарно: — Хајд ми причај.
— Долазио ми изасланик „Балканске Браће“...
Мутимир прогледа и малко се исправи.
— Опет ти бунтовници! Ама ја ћу то ђубре очистити једним ударцем. Нешто су ми сувише побеснели ти жутокљунићи. Размазила их моја трпељивост, па су уобразили да нешто јесу и да бајаги они нешто могу!...
Лепша метну кнезу прст на уста и не даде му да доврши своју претњу. — Умереност је
Кнез се Мутимир насмеја. — То је сад нов начин доказивања. По правилу ред би био, да они чим било докажу да имају какав значај. Место тога, ти сад тражиш од мене да ја доказујем како су ништавни. Кажи ми где су се и кад су се до сад чим било истакли? Шапуће се о њима већ друга година дана, али ствар остаје само на празним речима: до данас никаква дела. Разјурићу ја то, нема ту друга спаса.
- Ти мислиш да немају никаквих дела, али се вараш. Шта мислиш, чије је дело устанак у Херцеговини? Ти не знаш колико им тек ти сам лично имаш да захвалиш што си спасен од опасних интрига Врбавчевих. Шта мислиш, ко је саопштио Растиславу податке који су га одвели на врело Врбавчеве завере? Један члан ове тајне дружине, и то је било у Милиновцу, приликом твога путовања. Па онда, ко ти је послао опомену да се чуваш јела и пића у Врбавчевој кући? Ко је те исте ноћи, после свечане забаве, на којој си требао да будеш отрован, ушао кришом у Врбавчеву кућу, претресао све његове фијоке, покупио онај драгоцени материјал, који ти
Мутимир пресече своју лепу сабесеодицу.
— Бојим се и није.
Лепша се исправи и погледа кнеза озбиљно: — Мире, зло те је научио, ко те је учио да багателишеш народ и да потцењујеш његов значај. Ништа опасније од тога. Та те заблуда може навести на стотину најфаталнијих погрешака, као год што ти вера у народног генија може бити путевођа у многим корисним и сретним корацима. Ја не умем да ти кажем где је извор оној снази што је имају владари који се држе с народом;
Кнез Мутимир устаде.
— Не знаш како су ми бљутаве те придике о народној љубави. Владалац има да заповеда, народ има да слуша — то је све. Оно што иде преко тога згодно је за појесију, али не за управљање државом. Него молим те да чујем, шта је хтео тај изасланик — рече кнез и стаде испружен пред Лепшу.
Лепша устаде, узе са стола црну, дрвену кутију и отвори је пред кнезом, који завириваше с радозналошћу. У кутији је било две преграде. Лепша извади из једне преграде завијутак, у коме је било једно писмо и још некакав предмет, па пружи писмо кнезу. Он га немарно разви и кад виде на врху револуционарни знак — печат на коме су представљене две пријатељске руке како се рукују, испод њих лавров венац, а испод венца укрштена пушка и сабља, а одоздо мач и секира — он удари прстом по печату и рече: — Ево, зар ово није лудорија и детињарија! И они бајаги некоме прете... Но Лепша га понуди да чита писмо, у коме је стајало између осталога и ово:
„Овој дружини дошло је до знања, да ви, као кнез балканиски, у овом судбоносном добу, не
„Даље се говорило да сте, по савету аустрискога цара, од кога сте, вели се, и тражили „очинске савете,“ били одсудно противни у министарским седницама, да се ма каква помоћ указује браћи преко границе, наводећи као разлог, да би наше помагање устаничке нејачи Турска могла узети као помагање устанка, на напасти одмах Балканију, као врело одакле потичу немири у Турској.
„Сазнали смо били и за друге тешке оптужбе противу вас. Били сте окривљени да сваки дан примате једну особу из аустро-угарска консулата, држите је код себе по читаве сахате, стављајући јој на расположење да прегледа све енжењерске радове, које је наш главни штаб спремио за утврђење међа. То је лице, рекло се, нарочито послано из Беча, а узето је међу најспособнијим официрима бечког ђенерал штаба.
„Најпосле били сте оптужени да сте се са вашим поочимом Фрањом Јосифом чак упуштали и у погодбе, колико да вам се одреди годишње
Даље се у писму говорило, како је услед тих тешких окривљења било већ отворено и формално ислеђење против кнеза, и друштвени тужитељ тражио је смртну казну. Но тужитељска страна није поднела позитивних доказа за своје тврђење и ствар је морала бити одложена, о чему се кнез извештава ради знања и даљег управљања.
Најпосле кнез се у писму светује да ни за тренутак не заборавља своје високе дужности спрам отаџбине, а у скоро ће се јавити прилике, где ће се јасно видети ко је с народом, а ко против њега. Тајно братство не би желело ништа друго, но да види кнеза на челу народа, где се јавља као истински вођ свога племена. Ствар је у кнежевој руци, од њега зависи да буде добротвор или злотвор свога народа. У то име тајно му братство шаље хлеб као знак братства и пријатељства и до поло крвав вишек, као знак смрти и опомену да нико не може избећи казну на коју га братство осуди — а кнез нека сад избере које хоће.
Тако се завршивало писмо. Кнез га прочита, згужва и баци за врата.
— Још ћу од бунтовника и завереника тражити сведоџбе о мом патриотизму; они да ми издају кондуиту јесам ли родољуб! То за жива Мутимира неће бити!
Кнез изговори ово срдито, за тим узе хлеб, што му бејаху послали, и баци га на сто; вишек извади, и претећи њим рече: — Море, нека се они добро чувају да се ја на њих где год не намерим, а они ће, бога ми, ево ово да омасте!
— Не чиниш мудро, Мире. У тој дружини младих људи ти си имао искрених пријатеља. Они су ти симпатисали из даљине, и не знајући те лично. Твоји богати столови, твоје сјајне вечерње забаве, твоји дарови и твоје злато нису имали никаква удела у придобијању њинога пријатељства. Они су ти симпатисали као младом владару, који је још у раној младости пао у шаке бездушних политичких спекуланата. Тиме су извињавали и неке твоје махне у карактеру. Какве нужде ти имаш да долазиш у заваду и опреку с овом дружином? То су све млади, даровити људи, и свакако ће будућност бити њина. Они се јављају под именом тајне дружине, тајнога братства, с тога што то годи њиној младићској машти и што код нас још нема никаквих закона о политичким удружењима. Донесите тај закон, и ова ће дружина сутра постати јавна. Али и ако су чланови тајне дружине,
Но сва ова разлагања Лепшина нису ништа помогла. Она се најпосле морала послужити оним чиме су жене увек јаче но разлогом — морала је обиснути молбама око кнеза, те га склони бар толико да не ступа у борбу с тајним савезом „Балканска Браћа“. Кнез прими хлеб, а врати крвав вишек.
— Ако ми кад год затреба, да раскопавам ово бунтовничко гнездо, ја ћу прво тебе за врат. Кад си ти њихна посредница, онда ти све знаш, а чича Мирко у полицији постараће се онда, да и нама што кажеш — рече кнез у шали.
- А у ком би случају то могла наступити потреба, да гониш ово друштво?
— У случају каквих интрига и покушаја против престола.
— Ах, небој се, што се тога тиче, ту можеш бити без бриге. Ако престо буде несрећан, да
Кнез је заустави: — Збиља, Лепшо — рече јој он став управо предњом — ти си по твојим назорима права револуционарка. Вичеш на дворјане, на великаше, на министре, а проповедаш врлину гомиле. Револуционарка, па то ти је!
— Боже сачувај, нисам револуционарка, већ гледам на ствари природно, онако како јесу, а што су ми у томе отворили очи за цело је заслуга неколицине разборитих људи, баш из дружине „Балканска Браћа.“ Ја сам тим људима много обвезана, а и сам им дугујеш. Многи мој савет дошао ти је по њиховој иницијативи.
Кнез се подбочи пред Лепшом и рече: — На пример, јагње моје?
Лепша је била села, она опет устаде.
— На пример, сећаш ли се кад оно пролетос бејаше навалио да напустиш Балканију, да оставиш престо, да се одрекнеш свега, па да бежиш са мном у свет. Ти знаш како си био тврдоглав у тој твојој одлуци; знаш и то, колико
Кнез је пресече: — Он је то чинио као лични пријатељ, а не као члан политичке дружине.
— Све једно, тек он је помагао да се спасе ситуација.
— Шта има даље? — упита кнез.
— Даље? Даље сам ти већ рекла да те је од Врбавчевих интрига спасао један њин члан.
— Ја то не разумем. Што се онда крио од мене, што је ишао Растиславу, кад они Растислава и тако не воле; што није дошао непосредно?
— Непосредно није дошао с тога, што је до тебе тешко било доћи непосредно, па ти не би у ствар тако брзо могао ући, а можда не би он
— А још даље?
— Даље је то, што помоћу ових људи једино можеш знати шта ти се плете. На Балкану се спремају крупни догађаји. У сусеству Балканије већ је плануо устанак. Он ће се ширити и даље. Балканија ће се наћи усред тих интрига. Уз обичне домаће интриге, придружиће се интриге страних дворова. Без сигурна наслона на поштену групу родољуба, који гледају на догађаје из публике, из народа и имају корена у земљи, без тога, велим, ти ћеш постати играчка у рукама бездушних великаша и онда тешко и теби и овој земљи.
- Јел’ тако мисле и твоја Балканска Браћа? упита кнез с осмејком.
— Јес, јес, тако млеле и моја Балканска Браћа, и врло добро чине што тако мисле, и тако и јесте као што они мисле.
Лепша узе ходати по соби, а на челу јој се указаше две малене боре. Овако озбиљна, забринута, она је изгледала још лепша но обично. Мутимир је пратио очима с пуно дивљења и нежности.
— Збиља, ја не знам да ли ти у опште схваташ данашњи положај. На прилику, шта мислиш о твојој данашњој влади? Сматраш ли је онако како је ми с поља сматрамо, као слабу играчку у рукама чиновника заосталих од прошле владе? Како је само била жалосна улога, коју је твој бив. министар унутрашњих послова играо у афери Црнојевићева преласка у Балканију. Тај прелазак удесили су сами Раткови начелници; удесили га да покажу како је Кугић немоћан да те зашити од династичких претендента. А кад се цела комедија свршила, твој министар дели још награде начелницима који су били главни глумци у овој шаљивој игри.
— Није ваљда баш тако? - рече кнез.
— Вала баш тако! — потврди Лешна одсудно, и ја ти то могу потврдити са стотину необоривих доказа.
Прелазећи с догађаја на догађај и с личности на личност, између Лепше и Мутимира разви се
У Балканији деру поглавито ова три правца: либерални, конзервативни и слободњачки. Но имена мало одговарају стварности. Либерализам је без либералности, а они што се зову конзервативци, извршили би највеће промене и реформе, да им пуна власт дође у руке, што се најбоље видело по тежњама које су се јављале код Кугића, за оно мало времена док је био министар.
Тако званом либерализму припада садашњост. Мутимир је покушао да му одузме власт, али му је он ускоро опет морао вратити — сад је његово доба. Либерали су људи којима је дугим службовањем и владањем омилила власт. Они као политичка странка немају програма, немају начела и ради очувања власти пристајаће на много што шта и употребљаваће сва срества. С те стране могу да буду за престо незгодни кад једном изгубе власт.
Тако звани конзервативци људи су с извесном прошлошћу. Садашњи либерални великаши били су писарчићи и чибикџије код њиних очева, с тога је сада млађем колену тешко да гледа како му заповедају и овом земљом управљају
За будућност либерала ће све више постајати мртво језеро, без покрета, отока и живота. Све што је боље и самосталније међу њима пребећиће у тако зване конзервативце, у чијем ће табору настати врење, које их може и на власт довести. Кад се нађу на делу, видеће да нису конзервативци и промениће име.
То је недалека будућност. Што иза ње долази — то припада овим несталоженим елементима, који сад носе разна бунтовна имена.
У Балканији ће се десити оно, што се дешава и у другим уставним државама. Разне политичке струје наизменце ће добијати превласт. Кнежев би задатак био да издвоји шта у томе колебању треба да остане непроменљиво, стално, што се мора развијати непрекидно једним правцем, и што морају признавати све владе — јес,
Више од пуна сахата водио се између ово двоје заљубљених овакав озбиљан политички разговор, док га не прекрати једна ситна случајност. Кнез Мутимир наже се, и, љубећи Лепшу, узе јој тепати како би она могла бити посланик на каквом највећем европском двору. Међу тим Лепша беше села за сто, на коме је пре њена доласка кнез Мутимир био разасуо нека своја писма и хартије. Лепша је сад механички и не мислећи преметала по тим писмима. Баш у тренутку кад је кнез љубљаше, њој се нађе у руци некакав завој из кога испаде женска слика. То је била фотографија младе, веома лепе девојке.
— Гле, лепе слике! Чија је ово слика? — рећиће Лепша. Кнез се брзо маши и хтеде узети слику, али она је већ била у Лепшиној руци.
— Остави, молим те! Немаш шта видети! Али остави, кад ти велим! — поче салетати кнез Лепшу да јој узме слику. Али баш то салетање његово пробуди радозналост женску, и Лепша
После подуже борбе Мутимир је најпосле морао попустити. — Е, добро, дед види! Да видим шта ћеш наћи тако особито! Он рече да је то давнашња слика једне његове познанице још из детињства; а ту му је слику послала, вели, његова мајка још пре толико година.
Лепша сакри руку у којој је држала слику међу боре од хаљине, па рече кнезу ненадно. - Збиља! кад помену твоју мајку. За што ти не волиш твоју мајку; чак причају да је ниси хтео трпети овде. Никад не спомињеш њено име. Сад сам га први пут чула из твојих уста. За што је то?
Мутимир се намршти — Немој ме о томе ништа питати. Ја нисам ни имао мајке. Би ли ти волела своју мајку да те је малу одбацила од себе и пратила те да одрастеш у сиротињској колеби, код људи грубих и грамзивих, у друштву с једним циганчетом?! И то рад чега?.... Ах! не питај ме о томе пишта више!...
Мутимир је ово изговорио тако тужно, да се Лепша чисто сажали, и она га обасу пољупцима, али му на његов захтев слику још не хтеде вратити.
Лепша поново узе загледати слику.
— Шта велиш, овој слици има неколико година? Не би рекла. То се познаје по изради. Пре неколико година нису ни радили овакве слике.
Говорећи то, Лепша баци поглед на куверат у коме јо била слика. На једаред узвикну: — Ах, та ево, погледа жиг поштански. Па ти си ово добио тек пре двајестак дана: значи, одмах после твога повратка из Париза. Јес, па куверта је из Париза, ево жиг Француске поште. Дакле си ме преварио. Ох... хо... онда то значи да се овде нешто крије: можда ће нам разјаснити писмо у чему је ствар, кад ти кријеш.
На оне речи Лепша се збиља маши, да извади и писмо из завоја, из кога беше испала ова загонетна фотографија.
Мутимир скочи: — Лепшо! — викну он срдито — не дирај у писмо. С твоје стране то би била крајња неделикатност; управо... управо, ја не знам, каквим би именом назвао такав поступак!... То нико не ради! То просто не сме бити...
Говорећи ово, Мутимир се беше ринуо на Лепшу и, без великих церемонија, формално је отимао од ње писмо, тако, да јој откиде чипку с хаљине и огули јој лакат, којим беше ударила о сто, отимајући се. Али Лепша беше успела да стрпа писмо у џеп и друкчије га није било могуће одузети, мањ да је веже.
После узалудна отимања, Мутимир поче молити. Удари у исповест; признаде, да је то слика једне париске лепотице из
— Ваљда не мислиш, да сам за време свога бављења у Паризу живео у каквом манастиру! — и Мутимир јој поче са свим цинички разлагати, како је он као млад човек, са свим природно, своје време у Паризу употребио онако, како би га употребио и сваки други млад човек. Ова фотографија је једне од његових љубазница, с којом се два три дана проводио по Паризу. Она му сад пише; шаље му своју фотографију, шта ту, дакле, може бити интересно за Лепшу, и каква је то радозналост без укуса, наваљивати толико, да прочита писмо једне париске јавне женске.
— О! откуда да то није интересно, баш на против, врло је интересно и баш ме то копка да видим како пише једна таква женска, нарочито кад пише једном владару.
Сад је настао дуг низ кошкања између Лепше, која је пошто-по то хтела да чита писмо, и између Мутимира, који то ни пошто није давао.
— Овде га нећеш прочитати — говорио је Мутимир.
— Све једно, ја ћу га онда читати код куће.
— Јес, кад би те ја пустио, да с писмом одеш.
— Него шта ћеш? Ваљда силом да ми га отмеш?
— Збиља, нећу ти дати да одеш с писмом. Части ми, ето то ти кажем.
— Добро, да видимо шта ћеш ми-
У овом кошкању, Лепша је у два три маха покушавала да почне читати писмо, али чим га она извади, кнез јурне да га узме, и она га одмах стрпа у џеп. У једном таком покушају, Лепши испаде за руком да прочита у писму ове речи:
„...По обећању, шаљем Вам најновију фотографију Ваше будуће заручнице, госпођице Кашко...“
Прочитав ове речи, Лепша стаде као укопана. Она је дубоко дисала, груди су јој се високо надимале; поглед јој лутао по одаји; писмо је стајало грчевито стегнуто у десној руци. Лепша је личила на статују. Кнез Мутимир, зачуђен, застаде у ходању. За један тренутак владала је мртва тишина.
— Мутимире! ти се жениш? — рече Лепша промуклим, уздрхталим гласом.
Кнез Мутимир покуша да окрене ствар на шалу. Као сви малодушни људи, он је осећао потребу, да се извуче само за овај тренутак, а после, доцније, шта буде. У место да погледа
Али му Лепша не даде да измакне. Она му приђе, узе га оберучке за главу, погледа му у очи и рече му понова: — Мутимире, ти се жениш! Не одричи! — То је било изговорено таким тоном и пропраћено таким погледом, да Мутимир, збиља, не имаде више куражи да пориче, и он покорно признаде! — Јес, женим се.
Лепша га одмери од главе до нете, и пошто га је тако за један тренутак гледала, она климну главом и рече тоном пуним презрења: — Па што кријеш, јадниче! Како си јадан и мали, а заузимаш тако висок положај!...
После ових речи, Лепша се жустро окрете од Мутимира; баци на сто писмо и фотографију, о које се до мало час тако суревњиво отимала, поправи спрам огледала мало разбарушену косу, и прикачи откинуту чипку, а затим се маши за свој огртач, што је стајао ту до ње на столици. Спремала се да пође. Мутимир јој прискочи.
— Куда ћеш?... Молим те немој!
Он бејаше ухватио за огртач недајући јој да га обуче. Она га погледа преко рамена и упита га хладно и презриво:
— Шта хоћеш још од мене?
Мутимир се поче извињавати: Па молим те!... Знаш како је!... Ти си ми и сама говорила... Разуме се, ја не могу остати до века неожењен.
— А ко ти то тражи? — рече Лепша, гледајући га још једнако попреко.
— Па шта хоћеш онда; што се срдиш? Зар је мени мало муке и онако?.... Кад би ти знала!..
Лепша једним снажним покретом отрже од њега огртач, и навуче један рукав — Одлази од мене! Не знам ја ваша ђидиска пренемагања — рече она одсечно.
— Лепшо! ти ме презиреш? рече Мутимир жалосно.
— Наравно да те презирем!
— Али зашто, молим те?
Лепша се горко насмеја. — Зашто! И ти још питаш зашто! За то, што си кукавица, шерет, притворица...
Лепша отрже и други рукав од огртача, навуче га, и стаде пред огледало, да га закопча. Руке су јој дрхтале, а она је у огледалу лепо видела, како јој уз образе лижу пламенови.
— Али шта сам ја за то крив! Растислав, Ратко, Митрополит, сви су навалили на ме. Мени то самом неби никад пало на памет — правдао се кнез.
— У осталом није ми нико крив! Лепо су ми говорили сви који су га познавали... Али ја луда!... Ако ће! Тако ми и треба! — рече Лепша и не свраћајући пажњу на оно што је Мутимир њој рекао.
— Па шта сам ја крив, за Бога! Најпосле то је само био говор, још ништа није свршено. Ето слободно читај писмо, па ћеш видети да још ништа није свршено — рече Мутимир с досадом.
— Ћути! ћути јадниче! Сад би хтео још и у инћар — рече Лепша, довршујући намештање мараме око врата.
Кнез Мутимир обиште око ње. Пошто она не даваше да је пољуби ни у образ, ни у голу руку, то је он обасу пољупцима по леђима, по раменима, управо љубио је по хаљини где стигне, а уз то је кроз сузе понављао — Шта ја могу, кад су сви навалили? Зар сам ја крив, ја ево само тебе волим! Шта ћу кад су ме они окупили како се сваки владалац млад жени, па морам и ја.
Лепша га оберучке одгурну од себе, после се окрете и гледаше га како брише сузе с очију.
— Плачеш! зацело треба да плачеш, — рече му она — кад си тако никакав карактер.
— Па шта сам ја могао!
— Немој се пренемагати, немој шеретски извијати! То те прави још нижим но што си.
Лепша није могла више издржати: она груну у плач.
Она се нагло окрене да сакрије сузе. Чинило јој се да се понижава кад плаче пред човеком који то није заслужио. „Ово су његове сузе, а он их није достојан“ — мислила је она у себи, и окренув се нагло прозору, трудила се да се заклони од Мутимира. Али сузе су је гушиле, и њен плач брзо пређе у гласно јецање.
Са сузама се помешао читав поток прекора, она је горко пребацивала Мутимиру његово неискрено
О!... Она никад то није могла мислити. Она је сасвим другче замишљала да дочека тај тренутак кнежеве женидбе; веровала је да ће он тај корак учинити с њоме у споразуму, а она би му дала најискреније савете, као своме рођеноме брату, а после би задржала његово пријатељство, очувала приступ у његов двор — све, све је она другче замишљала!
А сад? Сад она тек разуме и оне његове ономадашње речи, кад му она наговести, да јој се чини као да је остала тешка. Он је на то употребио једину гадну реч, која личи на убиство.
Лепши је ово било ужасна ноћ. Мутимир јој је био одвратан, и у исти мах опет је осећала
Кад је забелио дан, Лепша скочи да иде, пре тога она је у оваким приликама увек одлазила колима; сад то одби и рече да јој је пријатније да иде пешке.
Огрнут у плашт, кнез је испратило капиџика.
Лепша изађе на улицу. Било је ведро, свеже, прилично хладно пролетње јутро. Улице су биле пусте, из даљине чуо се само жагор једне гомиле радника, која је хитала на посао. Избуђени врапци цвркутали су на крову, очекујући први сунчеви зрачак.
Лепша набаци добро мараму на главу и пође брзим кораком. Она никад није мислила да буде кнегиња, нити је сањала о улогама Помпадуре, али никад, никад није помишљала ни то, да ће се њена љубав с кнезом овако жалосно свршити.
С препуклим срцем, с дубоком раном у грудима, ова је жена хитала преко звониградске улице. Она се осећала сама, напуштена, несретна, за навек изгубљена, одсечена од друштва, у коме
И ова жена, која је имала толико лепе памети, да је често кнезу давала најкорисније и најмудрије савете, осећала је сад, да у питању своје рођене љубави није имала ни драма памети, и да се поводила само по срцу.
— Ох, ала смо ти ми женске јадна и беспомоћна створења кад љубимо. Јес, Бог је проклео жену, кад јој је метнуо срце у груди и рекао јој: „жено ти ћеш љубити.“
Таква се мисао врзла по Лепшиној болној глави. До синоћ најсрећнија, она се сада осећала на дну мрачне, страховите провалије без изласка.
Под њом су дрктале ноге, вреле сузе квасиле су мараму, пребачену преко лица, а ова је јадна жена убрзаним корацима хитала преко звониградских улица, и незнајући још посигурно, да под појасом већ носи плод своје грешне љубави.