XVI Спрема.

Везир је држао у казаматима око двадесет заробљених хајдука, али оно што га се највише тицало још није знао поуздано. Да ли је међу заробљеницима и Црни Ратник, то је за победоносна везира још била тајка, а то је градило сумњивом и саму његову победу.

Друкчија је његова победа ако му је у рукама Црни Ратник, а са свим друкчија, ако је то други какав хајдук, па ма како важан он био. Црнога Ратника нико није могао заменити, јер је то био и код Турака и код Хришћана представник једнога правца, представник целог једног начела. Он је био носилац идеје: „рат Аустрије против Турске и ослобођење балканских народа.“ Ухватити таквога носиоца у сред народа, коме је дошао да проповеда те идеје, значило би доказати, да та мисао нема корела у народу, да народ за њу не приања, јер иначе он би лако могао дати уточишта и одбране своме апостолу. Даље, погибија Црнога Ратника била би знак за Аустрију, да за њом у Шумадији не маре, и да њени планови ту не хватају корена, јер је у дипломатском свету Црни Ратник смитран као агенат аустријски. Смрт Црнога Ратника била би заслуга, која би се везиру у самом Цариграду веома добро записала.

Али, баш с тога што о томе тајанственом човеку и у Цариграду воде рачуна, ризично је било тврдити службено, да је Црни Ратник ухваћен. Кад се то доцније не би потврдило, могло би се узети као хотимична обмана, а везир се тога бојао и као слуга царски и као човек каваљер, који не воли ујдурме и обмане, и презире успехе добијене преварама.

Окретано је са сваке стране да се сазна истина али сви резултати били су одречни. Све је тврдило да хајдук, кога везир држи за Црног Ратника није, у истити то. Окушано је и мито, и претња, и обећање милости, па чак и само мучење, али сви хајдуци у глас су тврдили да речени заробљеник није Црни Ратник, већ њин другар, Мијат-харамбаша, човек који је раније водио омању засебну хајдучку чету, док се није доцније спојио с Црним Ратником и ступио под његову команду. О Црном Ратнику сви су тврдили да је он остао у планини, и да у последњем сукобу није ни учествовао.

Међу тим гласови о спреми Ноћне Браће све су се више множили. Говорило се да спремају некакав напад на везира и његове људе, и да је међу самим Турцима склопљена читава завера. Једни су тврдили да ће се тај напад чинити да се отму заробљеници док су други уверавали да је главна намера да се убије везир. Чак се нагађало да овај напад спрема стара туркушка фанатичка партија, која везира мрзи што јој не да да по вољи глоби и цеди рају, па се Ноћна Браћа истичу само да се забашури и прикрије траг.

Сем ових гласова било је и неких знакова који су тврдили да се нешто доиста спрема. У неким кућама нађено је скривено оружје. Опажени су неки тајанствени људи, који се у сумрак прикрадају око бедема тврђаве и завиру око њених капија.

Да би пресекао све то, везир се био решио да што пре изврши погубљење похватаних хајдука, те ће бар онда отпасти тај један разлог да напад може бити зарад спасавања заробљеника.

Наслоњен на миндерлук, везир је пушио своје јутарње наргиле и сркао из трбушасте чашице неку плаветникасту течност, која се звала Татли-ичик (слатки напитак), а у ствари није била ништа друго до нека врста јака ликера. Пред њим је стајао његов тефтердар, и подносио му извештај о свима важнијим догађајима, који су се десили за последња 24 часа.

Реџеп-ага био је први поверљив човек везиров. Он је везира о свему извештавао, а као своме човеку, везир му је поверавао све своје важније послове, ма да то често није ни спадало у делокруг тефтердара.

Тефтердарев извештај отпочињао се овако:

— Два хајдука ноћас су скапала, светли везире.

— Два! А који су то? — упита везир с нестрпљењем.

— Бритва и они његов друг, што су биди заједно сковани.

— Велики боже! Црни Ратник мртав! — рече везир и скочи. — Помрли! Кад су помрли? Да ту није какве преваре, Реџеп-ага? Да их ко не потрова; да се нису сами усмртити?

— Не, господару, њина је смрт сасвим природна. Обојица су били тешко рањени. Тешко би преболели и поред најбоље неге, а овако, од главе до пете у ланцима, бачени у влажни казамат, морали су пропасти.Елим кара деве дир ки хер капудан чокер. (Смрт је црна камила која пред свачија врата клекне).

— Али то ипак није морало тако бити. Зашто на рањенике није обраћана вока пажња? Јесам ли ја заповедио хећиму Јусуф-аги да ми нарочито припази на те болеснике? Ако је било потребно, зашто није предложио да им се олакшају окови!...

Везир се срдио, а Реџеп-ага гледао је да га стиша, доказујући да у томе нема ничије кривице, већ је тако било написано на небу, и то је собом доносила звезда Црнога Ратника, ако је оно збиља био он. Таква је била воља божија и њој се ваља покорити без роптања.

Подуже је трајало док се везир једва мало умирио. Наредио је да мртваце узме Реџеп-ага, и да их под својом одговорношћу чува до даље наредбе везирове, а он ће доћи сам лично да их види, и наредиће даље шта буде требало.

Тефтердар је рапортирао даље: — Говори се да су Ноћна Браћа имала овде у Београду тајни састанак, на коме је било изасланика из свију балканских земаља. Пустио сам своје људе и надам се да ћу пропипкати све, ако је што у истини било...

— Говори се да међу бунтовницима, који ће ово дана бити погубљени, има и таквих, који су из друштва Ноћне Браће, и да ће ови покушати да их спасу.

— Спашће их — рече везир подругљиво.

Реџеп-ага продужи:

— Ухваћена је некаква ђаурска бабетина, код које су нашли у шупљем штапу ову хартију:

2 7 3 0 8 1 4 14 22 22 13 15 6 7 9 21 4 18 28 26 16 3 24 13 26 22 5 2 27 8 0 11 26 15 10 28 17 3 18 15 7 29 37 15 1 22 4

— Кушао сам да ово прочитам и ништа нисам могао разабрати. Баба се правда да ни сама не зна од куда је та хартија у њеној дебелој тојаги. Вели, сва је прилика да су деца, играјући се, ћушнула ту хартију у њен шупљи штап. А за саму палицу објаснила је да сви просјаци носе такве шупље тојаге, те у њих крију оно мало пара што испросе, из зебње да им зли људи то не отму. Позивала се да се види и код других просјака, па ће се, вели, и код њих наћи таке шупље штаке и буџе.

— Како се та вештица могла увући у тврђаву? — упита везир.

— Водила је некакву слепу девојку те просила заједно с њом. Слепица пева лепе ђаурске и турске песме и игра неке чудне игре, налик на обртање наших чигрик дервиша после чега пада у неки занос, из кога прориче људима судбину и казује шта ће коме бити до послетка.

— Баба што води ову чудну слепицу, гледа још људима у дланове и погађа им какве ће среће који бити, те тиме допуњује прорицања девојчина. То је и учинило те су их пустили у град и пуштали их да иду од каве до каве, где су и Турцима и ђаурима певале, забављале их и прорицале им, док случајно није баба ухваћена.

— Где су сад та два женска чуда?

— Обадве су у хапсани, одговори Реџеп-ага.

Везир је држао у руци загонетну цедуљицу и загледао је са сваке стране, кушајући не би је могао одгоненути.

Реџеп-ага продужи:

— Говори се да су ђаурском владици ово дана долазили неки непознати људи, за које се прича да су из Цариграда и неко писмо донели, у коме му фанар нешто поручује. Тврде да се и те поруке тичу владичина држања спрам Ноћне Браће.

Везир махну главом:

— Хоће да ме намучи тај ђаурски јарац, да му ја сам осмудим браду... Даље!

— Стража код Зелене Куле опазила је ноћас, да су се кроз мрак низ Дунав спустила 3—4 чуна. Стражар је викао да стану и испалио два метка, ади чунови су отпловили брзо низ воду и сакрили се у мрак. То је све што за данас имам казати светлом везиру — рече Реџеп-ага и поклони се дубоко.

— Зар ништа више?

— Ништа, светли везире.

— Шта раде осуђеници? Знају ли да ће им за који дан џелат смаћи главе?

— Мирни су као и обично. А што се погубљења тиче, они се томе надају сваки дан, од кад су допали тамнице, јер знају своје злочине.

— Хајде сад! Ноћас три пут обиђи страже, пази да где год ко не заспи на стражи, а сутра после јутрење молитво опет да си овде код мене.

Реџеп-ага поклони се и изађе.

Прексутра кад музејин на јацију викне, одрубиће џелатске секире тридесет и две бунтовничке главе.

Велики посао, за то се чине припреме.

У џелатско одељење, што се налази у побочним одајама Маџарске капије, донеше Цигани дванајест тек оточених џелатских секира.

То су биле огромне дервишке секире, налик на полумесец, а насађене на дуже или краће држаље.

Главни џелат Елхаџ-Есад-Мехмед загледа редом сваку секиру: окуша сваку превлачећи длаку преко оштрица, заповеди слузи да их намаже лојем и да их мете у њине кожне каније. За тим дозва своја три млађа џелата и њиних пет помоћника, и свима издаде наредбе шта ће преко сутра ко радити. — Посао ће бити велики, а казни ће присуствовати и сам везир, с тога треба да пазе да се не осрамоте.

XVII Долина плача

Сад се ту подиже читав ред брснатих липа, што целу околину пуне заносним мирисом својим, а земљиште је обрасло густом бујном травом; овде онде прорезане су стазе, а крај њих намештене клупе. Весели посетиоци Калимегдана заустављају се ту да се на клупама одморе, да се у хладовини освеже, да се надишу дивотна липина мириса, да послушају славуја који у оближњем чечвару конпонује недостижну најновију оперу своју, или да чују веселу синфонију г. Чижека: „“.

Данас нико и не слути да је ово дивно место некада било место страха и ужаса, место суза и уздаха, место које је свакога месеца по један пут било преливено и обилно натопљено топлом крвљу српском: место на коме су се ваљали разуђени трупови, одрубљене главе и нагрђене лешине кукавнога робља српског: место мрачно и проклето, које је с правом носило кобно име „Долина плача.“

Јес, тако се звала она удољица, што се прибила готово уза сами зид градски, не далеко од онога круга калимегданског, где лети свира музика: удољица, преко које прелазимо пењући се стазом што поред крајњег зида градског изводи на савску калимегданску променаду.

Калимегдан је био пусто голо поље, засејано цигљама, изривено кртичњаком и обрасло спрженом, кржљавом травом, а у мајушној дољи, о којој мало час говорисмо, било је намештено црно и крваво губилиште.

У средини је стајала округла трибуна на коју се пело преко три-четири степена, а одређена је била за везира и његов двор, одакле се из непосредне близине проматрало извршење казне. —

На три четири корака од трибуне, свуда у наоколо, били су побијени црни, огорели трупци, а на овим трунцима било је са стране поређано неколико железних кука и беочуга, за које су замицали конопце кад је ваљало привезати осуђеника за трупац и наместити га да му на њему одсеку главу.

Трупац од трупца био је удаљен по три корака, таман како ће џелат згодно стати и имати места да измахне џелатском секиром. Около, целим кругом, од пања до пања био је ископан јарак за отицање крви, која се сливала даље у оближњу рупчагу, нарочито за то направљену.

Около, на два три корака у поље од трупаца, остављено је било место куда ће се разместити радознала светина што обично долази да гледа извршење смртних пресуда.

Даље се ширило пусто калимегданско поље, по коме су грбаве камиле чупкале спржену траву, а које је по некад бивало пуно турске дечурлије и свакојаке радознале светине, кад год је имало да се гледа извршење какве повеће осуде над повише лица.

Таких осуда било је у последње време повише, али ни једна није била толико заинтересовала Београђане — и Хришћане и Турке — као казна која се сад очекивала, казна над близу тријестак заробљеника, међу којима је било и угледних Срба, оптужених да су спремали буну и стајали у вези с тајним завереничким дружинама, с хајдуцима и са ћесаровим људима преко Саве.

Што је ову казну правило нарочито занимљивом и интересном, било је то што се проносило да се међу осуђеницима налази и Црни Ратник — име добро познато и Србима и Турцима.

XVIII Тајанствени разговори

Исток је рудио; то се зора помаља из даљине. На махове духнуо би лак јутрењи поветарац. Било је свеже. На далеком обзорју гасиле се звезде.

У раскошној одаји харемској, у оном крилу где је било одељење лепе Маре, још се сијала светлост.

Сама, с прекрштеним рукама на прсима, она је ходала пространом одајом, изгледала је замишљена; по свему се видело да целе те ноћи није спавала.

Но она није изгледала клонула и уморна. Напротив, дугим бдењем живци су јој били тако јако надражени, да је у целој снази осећала неку пријатну лакоћу, а наелектрисани организам био је пун неке необичне енергије. Покрети су били живи и лаки. У целом лицу њеном било је нечега што је тешко било одредити, а немогуће описати. Такав се израз јавља код људи решених на велико дело у коме свесно и вољно сами себе приносе на жртву за какву велику идеју. У том тренутку лепа Маре била је још три пут лепша.

Код лепих жена човек управо не зна шта воле.

Оне лепе очи? Не, он је и други пут, код других жена виђао таке исте очи, па га оне опет нису толико заносиле да само о њима мисли, да на јави о њима будан бунца.

Она божанска, сладострасна уста? — Ни то није...

Ту се воли све, целина.

Лепој жени не сметају мале неправилности. Напротив: оне као да допуњују њену лепоту и чине је пикантнијом.

Још се воле и дух.

Лепа жена а уз то још жена духовита — то је огромна сила.

Да ту силу претвори у свемоћ, потребно је да уз све то дође још и чврст, одлучан карактер, спојен с благошћу и разборитошћу.

Маре је имала све то.

Маре је ходала.

На пространој одаји било је шест прозора, четири с фронта и по један са стране. Сви су прозори биди заклоњени завесама, брижљиво спуштеним, тако, да ни један зрачак није продирао на поље. Само један прозор са стране окренуте Дунаву остао је потпуно незастрт. У сумраку он се бљештао као огроман златан четвороугао. Јака светлост из одаје, као бујна река, просипала се кроз овај прозор на поље.

Маре је ходала: на један пут на осветљеном прозору указа се некаква сенка, налик на црвен колут. Велики црвен колут појави се, постоја мало, па га нестаде, опет се појави, опет га нестаде, и тако три пут.

Изгледало је као да ова сенка на прозору долази из даљине, и као да је пушта и повлачи некаква справа, јер се и јављала и губила у маху.

Маре застаде. — Хм, хм! — рече она и узе тражити нешто по недрима.

Она извади из недара малену челичну справицу, која није била налик на кључ, а у ствари је био кључ, приђе зиду и притиском челична кључа отвори мала вратаоца, кроз која се није могло проћи док се човек не сагне.

Ова вратаоца водила су у малену одају, затворену ода свуда а осветљену кандилом што је висило у једном углу малене одаје. Тај угао изгледао је као мали олтар.

Још одмах, чим је пала у везирски харем, Маре је отворено објавила везиру да је она хришћанка, да се не жели одрицати своје вере и да моли везира, да може у својој одаји удесити један угао, који ће јој служити као малена, склонита црквица, где би могла, по обредима своје вере, приносити Богу топле молитве.

Везир није могао ништа одбити својој љубимици, и тако је у харемској одаји отворен овај скровити кутак, у који сад Маре уђе.

У ово склонито место нико није улазно. За њега, сем везира и поверљиве послуге Марине, нико није знао.

Да ли је само чиста побожност покренула Маре да створи себи ово склониште, ми не би умели рећи. За сад видимо само толико, да поред златног крста, сребрних светњака и других свештених утвари, овде стоје и други неки предмети, који немају никакве везе с вером и побожношћу. Али ти предмети, ако не служе богу, они можда служе отаџбини, а служба отаџбини зар није служба богу!...

Маре се саже и другим крајем оне исте челичне справице, којом је отворила врата, отвори железни ковчег, што у облику дугуљаста ормана стајаше у јодном углу. Из њега извади она једно жуто сандуче, а из сандучета извади неку справу налик на четвртасти фењер. Овај се фењер расклапао, извлачио, имао је унутра неке округле металне цеви, испреграђиване стаклом, а у средини фењера стајала је повелика метална чаура, поклопљена металним заклопцем, пробушеним на више моста. Унутра у чаури било је два округла реда танких фитиља.

Маре извади из истог ковчега једно стакленце са зеленом течношћу, загледа га према светлости од кандила, мућну га, опет га загледа, па га опет врати у ковчег, а извади друго стакленце. У њему је била нека црнкаста течност. Она и њу загледа, па је онда нали у чауру и накваси њоме фитиље. За тим са дна жуте кутије извади неколико металних плочица на којима су биле изрезане разне слике. Једну од тих плочица, што је престављала звезду са зракама, она углави у предњи део фењера. После целу справу намести на малени сточић искићен седефом, што је служио као налоње у маленој црквици, па тај сточић намести према отвореним вратима тако, да је управо стајао према осветљеном прозору на великој одаји. Маре упали фитиље у фењеру: кроз рупице на заклопцу изби десетак модрикастих пламичака, а кад она скиде кожни заклопац с предње цеви у фењеру, у коју беше углавила металну плочицу, на великом осветљеном прозору харемске одаје указа се огромна црна звезда. Маре узе окретати један точкић што беше притврђен на задњем делу фењера и при сваком окрету црна звезда на прозору по један пут се јављала и но једаред је нестајало, па се после опет јављала. Кад се точкић брже окреће и звезда се брже јавља и губи, исто тако бива да се звезда лакше и појављује и нестаје кад се точак лакше окреће.

На неколико тренутака, пошто се на осветљеном прозору јавила црна звезда, појави се велики црвен крст. И он се јављао и нестајало га. Његови кракови били су покретни, час су се зближавали час удаљавали, крст је мењао свој облик, бивао је час већи час мањи, најпосле свио се у округао црвен колут па га нестало.

Маре измени металну плочицу у предњем делу фењера, на прозору се указа тамна слика налик на читав низ бајонета...

Тако су се наизменце на светлом прозору харемском појављивале час црвене час црне слике, којих је после разних покрета нестајало. Те су слике биле разнолике, ту је било укрштених сабаља; по неколико уздигнутих руку; човечија глава; облици коња, куле и т. д. Црне слике видели смо да су долазиле из Мариног фењера. Црвене пак слике долазиле су од некуд из даљине, а коме би била свраћена пажња, па да се добро загледа, могао би опазити ако је бистра ока, слабе, веома слабе зрачке, који су полазили са најближе дунавске аде, што је малко ниже од Савине утоке, па се преко целе тврђаве пружале чак до везирова конака. Те слабе зраке падале су на осветљен харемски прозор и на њему градиле оне црвене слике, а кога се тицало он их је из даљине могао и дурбином читати. Било је очевидно да се, помоћу ових тајанствених слика на светлом прозору, Маре с неким разговара, што јој даје знаке чак отуд из преко Дунава.

Не потраја дуго, а све је опет било на свом месту. Тајна црквица била је закључана, а лепа Маре опет је ходала по соби. После овог разговора с тајанственим сликама изгледала је још замишљенија.

— Рига овде! мислила је она у себи, а та помисао изазивала је у њеној души живе и болне успомене из прошлости, успомене, које су тако дубоко остале урезане у срцу њеном, да их нису могли изгладити ни оне тешке буре које су од тога доба прешле преко њене главе...

— И од куда баш сад да се нађе у Београду Рига, сад, кад је зла коб, као заробљеника, амо довела и његова премца Црнога Ратника. Каква чудна, каква необјашњена судбина лебди над животом ова два човека, чије душе као да су две половине од једне исте небесне искре.

— Обојица имају једне исте идеале; обојица изабрали, ако не исте, а оно бар сличне путове; обојица посветили свој живот интересима домовине, и тиме обојица упућени да буду нераздвојни другови и пријатељи — али ту сад долази страст, љубав и она хоће од њих да направи крвне душманине...

— Растали се пре неколико година у тренутку највеће погибије, а сада се ево стичу у један град у тренутку кад живот Црном Ратнику виси о концу, тако, да се пре може сматрати као покојник, но као жив човек.

— Рига, Рига овде у Београду! И да ли он зна да сам и ја овде, и да ли му и на ум пада да је овде, само на коју стотину корака од њега удаљен, његов страшни љубавни супарник, човек, који му је отео једно срце, што га Рига сматраше већ као своје.

Такве мисли ређале су се једна за другом и Маре је узалуд кушала да их одагна: узалуд се спуштала на диван и затварала очи, кушајући да домами сан — сна није било. Он је далеко бегао с њених лепих очију, расплашен зебњом, бригом и тешким мислима о најближој будућности.

Тако дође и свануће.

XIX. Везир у двоумици

Дан је свитао. Бела дневна светлост падала је кроз незастрт, широк прозор и, мешајући се са жутом светлошћу харемски фењера, нејасно је осветљавала предмете.

Маре даде знак. У одају уђе харемска послуга. Дигоше завесе с прозора. Маре нареди да се још с два прозора спусте и оне решетке, што увек заклањају прозоре на одајама у којима бораве турске жене. Она нареди те се отвори горње окно на једном прозору. Послуга изађе. Маре стаде пред отворен прозор. Јутарња свежина струјала је у широку харемску одају испуњену млаким ваздухом.

Маре је гледала на далеко обзорје, које се губило у магли. Погледала је на исток, на коме се већ указивале прве зраке још не изгрејала сунца. Мислила је на судбоносна дела, које ће се извршити за који дан.

— Можда ће од тога што се ово дана сврши зависити слобода ове лепе земље. Можда ће то пресудно утицати и на слободу целога балканскога полуострва. Можда ће за који дан почети да се остварају њене давнашње, њене заветне жеље... А можда ће ово бити и њен последњи дан.

Такве су јој се мисли врзле по глави.

На харемским вратима чу се тихо куцање.

Ово је ваљда био јединствени случај, да турски везир у свој рођени харем улази тек пошто куцањем упита је ли слободно. Везир је чинио све за љубав своје лепе кауркиње.

Маре је знала да то везир куца. Изађе му на сусрет. Имала је да измоли данас што шта од њега, за то је била љубазнија но обично.

Везир је дочека раширеним рукама. Он је притиште у наручја. Маре се без противљења предавала његовом слатком грљењу.

— Како су ти топле руке? рече он, милујући њену меку, лепу ручицу. Загледа је у лице.

Стојећи на прозору на јутрењој студи, њезини обрашчићи беху се заруменили, а њене сјајне очи биле су још сјајније са надражених живаца од непроспаване ноћи.

— Ти си ми нешто узбуђена, Маре? упита је везир.

— Сву ноћ нисам тренула.

— За што? лепото моја, упита је везир с чуђењем, а упита је њеним матерњим језиком.

Везир није знао српски, али је још из најмлађих година имао у свом харему доста жена српског порекла, па је од њих научио поједине речи, поглавито речи од милоште. Кад је хтео да буде особито љубазан, он је покушавао да рекне Мари што српски. Иначе с њом је обично говорио турски, а она је говорила не само турски потпуно и савршено, но је тако исто знала и арапски и персијски. На њеном столу вазда су се налазиле песме најодабранијих појета арапских. Арапску појезију, као и неке персијске песнике, веома је ценила. Имала је обичај рећи: да само источни песници ваде своје песме из срца, док западни, немачки, француски, црпе своје песме из главе. Од осталих народа још је једино ценила појезију талијанску и шпанску. „Топла је крв на топлије и песме“ рекла би обично.

— Није хтео доћи сан.

— Али зашто, мила моја. Ти си ми брижна. Шта ми те тако узнемирило?

— Светли везире, кроз који дан ће се пролити толика људска крв!

Везиру прелете преко чела таман облак; за тренут указаше се две три боре.

— Шта ми ту можемо? Бивало је од кад је света и века и биће док је света и века, да се незадовољни буне, да се буне угушују а бунтовници казне. Ко је крив овим несретницима што ће кроз који дан изгинути.

— Али, светли везир биће учесник овога великог крвопролића.

Везир узе ходати по соби.

— Шта могу ја ту? Они су били хајдуци; стварили су завере, спремали буне....

Везир је поступно долазио у ватру.

— Они су побили толике правоверне, продужи он живо. Колико је породица са њих у црно увијено. Колико је сирочади остало. Најпосле, до чега би дошло кад се неби казнили и оваки преступи. Ми, Турци, или морамо овако чинити — угушавати сваки бунтовнички покрет и бунтовнике примерно казнити, или онда треба да скупимо наше хареме, па да идемо одавде. Ове су земље на сабљи добивене. Оне се сабљом и силом морају чувати и бранити. Другчије не може бити. Турци су данас господари, али су они то своје господство скупо платили. Ми немамо право да поклонимо а још маље да изневеримо оно што нисмо ми стекли но наследили од славних предака наших. Ја сам везир београдска пашалука, Београд је алем-камен у круни султановој. Смем ли ја допустити да тај камен извале бунтовничке руке ђаурске?... Не, то неће, то не сме, то не може бити. Све што бих могао ја, као поштен човек, то је, да напустим ово место, да дам оставку на везирство, да се повучем. Али какве вајде? Не би ли сутра на моје место дошао други, и не би ли он био за рају тежи и опаснији? Ако хоћеш што да тражиш од мене, тражи што год што може бити: тражи што боље, разумније, лакше.

— Ја тражим од човека милосрђе за људе, ја верујем да господари имају тако исто право, да бране своје госпоство, какво имају робови, да се противу њега буне.... Али, што да се плетем у ствари која не доликује једној женској! Боље да пођем од тачке у којој ми женске имамо право, баш с тога, што смо женске. Ја не знам и нећу да знам ко је прав а ко је крив у овој крвавој борби, која се води између људи мога народа и вас Турака, који сте господари овим земљама, ја знам само толико, да је милосрђе врлина, која никад није доносила штете; на против, која је вазда била од користи и служила на дику онима који су је вршили; ја не тражим од светла везира ништа друго но да буде милосрдан.

— Како? Како да будем милосрдан? Шта да чиним? Маре, кажи шта тражиш од мене?

— Тражим мање но што би светли везир икад могао мислити. Тражим нешто што би се могло можда узети као неразложна ћуд женска, али што за мене има голем значај. Око тријестак људи треба да пропију крв своју кроз који дан...

— Од толике гомиле једва ако њих 5—6 знају зашто гину; све су остало слепи грешници, који су се повели за туђом памећу, који би сутра исто тако одано служили теби, као што су се сада, обманути и заведени, бацили у службу словољубивих бунтовника. То су, дакле, невине овчице, које ће изгинути а ни саме не знају зашто. Ако правда тражи да се казне кривци, који свесно творе зло, та иста правда мора налагати да буду поштеђени ови „ништи духом“, чија смрт нити ће кога поучити, нити ће коме бити од користи, а биће једна неправда више. Жели ли светли везир да буде истински праведни преставник праведна и милостива суда царева лако му је погодити тај пут. Правда је ту близу, на домаку, ваља само пружити руку и уздићи је високо да је свак види..

Маре приђе везиру ближе и пружи му руку, коју он жудно прихвати.

— Добри господару! Кад ти је Бог дао да си на висини са које мудрим и праведним делима можеш на далеко синути, буди ти сам добровољно тај светли стуб у тами наших жалосних и крвавих дана. Од тријестак суђенила пробери 5—6 истинских криваца, и казни их за пример и углед другима, а остале пусти, под погодбом, да ћеш свакоме без милости одрубити главу ко се у будуће ухвати у најмањој кривици. Тим ћеш задовољити правду, а избићеш оружје из руку противницима и с лева и с десна, и онима који те окривљују да си сувише благ, као и онима који те туже да си одвећ свиреп.

Везир је замишљено гледао у своју лену сабеседницу. Кад она сврши он прво ћутећки пољуби врхове њених прстију, а затим климну главом и рече:

— Лако предложити, ал тешко створити, мила моја. И ја знам да правих криваца нема више од 5—6, али ко да их нађе и одабере међу толиком гомилом, кад још ни права имена не знамо свима. Најважнији од њих ето и скапао је већ а ја још не знам посигурно ни то да ли сам имао у рукама Црнога Ратника, или каквога другог важнијег хајдука. Издвајајући пет— шесторицу из гомиле од њих тридесет, најлакше се може десити да ми баш најкривљи умакну, а за њих главом да плате баш они, које ти хоћеш да спасеш. Шта би се тиме... — поче везир, али он на једаред пресече говор и упре у Маре разрогачен, усплахирен поглед.

— Шта је теби, лепото моја; твоја рука дрхће; твоје лице бледи; твоје чело болно се мршти; твоје усне грчевито играју; тебе је нешто поразило?... да није!... — Везиров поглед сену злослутним сјајем и његова два црна ока, као оштре канџе, чисто се укопаше у срце лене жене. — Да није он!.. да није вест о његовој смрти унела трепет и дрхтавицу у твоје тело, кћери Евина! - рече везир... ал не, не рече већ чисто рикну, простења, мењајући се у лицу као гуштер на немирном одсјају сунчевом.

Марино бледо лице проби сад лака румен. Она ћутећки диже руку везирову и наслони је на своје груди, спусти је на место, где је младо и бујно срце њено тако немирно, тако бунтовно куцало. Тим покретом она као да је хтела рећи: „Ево врела свему немиру и потресу моме!“ Она је ћутала али везир је разумео ове покрете њене.

Он још јаче притиште руку на бурне груди Марине, а његове две зенице као два оточена ножа прорезивала су она обла прса женска, старајући се да завире у само срце ове миле, ове загонетне жене.

Док се везир овако немо погледом упијао у најдубље дубине Мариних осећаја, тешка мрачна сумња као мрачан облак витлала се у души и у срцу његову.

Али на Мариним уснама заигра једва приметни осмејак; она махну главом, и прошапута прекорно:

— Зар светли везир не зна како ја често патим од срца?... а већ сам толико месеци туна. Или, ваљда, светли везир мисли да ми је срце заиграло кад сам чула вест о смрти Црна Ратника!...

Маре се иронички смешила: — А зашто да не би могло бити баш и то?

— Зар би било што чудно, кад би ја, као добра кћи свога народа, симпатисала човеку који своју главу залаже за ослобођење тога народа. Тиме би ја само то доказала да сам добра патриотка. А зар би то било ружно!... Бар светли везир, као добар патриота, мора високо ценити и туђе родољубље.

Из ових речи вејала је чудна иронија и везир је осећао да се тај нежни потсмех њега тиче, био је у забуни: бојао се да не изгледа смешан и глуп пред овом лепом и мудром женом. Колебао се. Но Маре га истрже из забуне. С осмехом на уснама, она климну главом и рече, гледајући везиру право у очи:

— Хе, мој господару! Камо да вам је Црни Ратник у шакама! Али моје је тврдо уверење да га ваше очи још никад нису виделе, нити је његова нога икад прекорачила праг ваше тамнице. Људи, као што је Црни Ратник, не крију никад свога имена, и ако вам он кад год падне шака, знајте да ће вам се он сам први јавити ко је.... Али ја сам ево опет мирна, лак потрес у срцу прошао је и ми опет можемо продужити наш ранији разговор. Ја опет остајем при мојој молби да светли везир подели казне, и да казни само прваке, коловође, а осталу фукару да пусти слободно. Та то је и тако све јадно, болно и рањаво, те ће и само поскапати. А уз ову прву молбу иде још и једна друга: Неизвршујте казну овде под бедемима градским, светли господару! Ове мрачне зидине и без тога су обилато натопљене крвљу. Немојте их још и ви преливати. Немојте мамити мртвачке сенке обезглављених бунтовника да се морају, у глухо доба ноћи, врзмати баш овуда око ових места, где је наше стално боравиште, где је и моје стално боравиште и где ви тражите тиха мира и нежне среће домаће! Немојте да кроз нему поноћ морам слушати стравичне јауке духова, што по тами пипањем траже своје одрубљене главе. Немојте да у свежем јутрењем ваздуху морам удисати нечисто испарење проливене крви бунтовничке. Ето, има пуно других места, згодних за извршења казне: ето, ту је Топчидер, па изведите их бар тамо, где ће по густим гајевима тихи вечерњи поветарац ускоро распирити опори задах њине жучне крви.

Везир, који се за тренутак бејаше умирио, сад опет погледа Маре зачуђено.

— Да их видим ван града? И то ми ти предлажеш Маре! А не значи ли то да их одведем хајдуцима у руке, да их уведем можда у спремљене, готове заседе, где би они управо над нама извршили погубљење. И то ми ти говориш, жено!

Везир јој приђе и погледа је зачуђено, старајући да се прозре у душу и мисли њене.

Мара се осмејкивала. Онај лепи осмејак разбијао је сваку сумњу. Ништа зло и ружно није се могло замисли да се скрива под оном чудном лепотом.

— Није тако страшно, рече она смешећи се. Нису хајдуци тако близу. А у везира има доста војске. Јака војничка пратња безбедно може провести осуђенике не до Топчидера, но кроз целу царевину. Ваљда нисмо дотле дошли, да од хајдука ни до Топчидера не смемо изаћи. Ноћна браћа нису ваљда још постала тако свемоћна.

— Свакако њима моћ расте. Жртве, што падају од њиних подмуклих удараца, оваким се даном множе. Околину београдску намучили су ужасом. Самац Турчин, заиста, не сме никуд ван вароши. Чим се покаже ван међа варошких, закоље га гуја. Иза сваког џбуна, иза сваке стене и удољице вреба прикривен убилац. У последње време толико су се осмелили, да упадају у саму варош. Испред саме градске капије ономад је погинуо Сали ага, у први сумрак. Спопала га три коњаника, и на очима толика света убили га, на на трку утекли на добрим коњима. Пре десетак дана заклана су три Турчина код „Цареве Ћуприје“. Ту, недавно, у шумарку више Азли-агића чардака, нађен је обешен Турчин. Сва ова убиства приписују се њима. Па ако баш и не врше све они, свакако они су извор свију ових злочина, јер храбре рају и стварају укус за злочине. Уче је, слободе је, да се одаје злочину. Посејали су у свет неке наде, нека очекивања. Услед тога, свет се отпађује од рада; множе се беспосличари, пуно је људи без срестава, без занимања, и од њих лако постају злочинци и хајдуци. Свему је томе крива ова несретна дружина. Ми морамо с њом водити борбу на живот и смрт. Неко ће некоме дохакати глави.

На сав овај говор Маре се смешила. Тај осмејак по некад је више казивао но и саме речи. Сад је у овоме осмејку лежало питање: „Зар се царски везир уплашио од неколико хајдука?“

Везир као да је нагађао те њене мисли. Он продужи:

— Права је опасност не толика од оне дружине, колико од пострекача који је покреће. У овај су посао уплетени прсти ћесарових људи. У ћесарији се опет нешто мути. Сва је прилика, да ћемо се с ћесаријом опет заратити. А ове су забуне за њу десна рука. Кад год је улазила у рат с нама, вазда је прво спремала буну у овим крајевима, да јој буна уравна пут и олакша продирање. Аустријанци су тако рећи још јуче били овде, њин је траг овде још и сувише свеж. У томе лежи највећа опасност....

Мара се смешила.... — И у томе лежи ваш спас, рече она, кад везир за часак ућута. За двајестак година аустријске владавине у овој земљи аустријанци су успели да се покажу у својој правој бори. — Народ их је познао, и он их мрзи. Они су оставили веома ружне успомене. И ако су хришћани, овај народ не воли их ни мало више од Турака. Је ли могуће да ви Турци не знате та расположења. Зар није у последњим ратовима турска војска победила поглавито с тога, што је народ у ствари био уз Турке. Сећате се аустријске погибије код Гроцке? И ту је била заслуга српске раје. Срби су помогли да ћесарова војска онако грдно пострада. То би била дивна лекарија за вас, кад би само ви Турци хтели ма што научити из богате књиге прошлости.

Везир је знао за ову чињеницу, о којој му је Маре с разлогом напомињала. Он је признавао факт, да Срби не милују Аустријанце, али је факт и то, да ће Срби опет за то увек нагињати Аустријанцима, кад год имају да бирају између њих и Турака.

— Та да, да. Од два зла Србима се увек чини да су Аустријанци мање зло, али до Турака стоји да се то мишљење промени у њину корист примети Маре.

Везир је признавао да би се тај обрт збиља могао постићи, али за то су потребне дуге године упорна, смишљена рада који би се извео по једном плану, у интересу једне велике, заједничке, јасно истакнуте задаће. Један човек ту не може учинити ништа, а најмање може ту што помоћи он један.

Разговор се још задуго водио. Најпосле везир обећа да ће учинити за осуђенике што буде могао. Свакако казна тешко да се може избећи, и најдаље ће за 2—3 дана бунтовници ће бити посечени.

Али и ако је овако одсудно одбија молбе своје лепе кадуне, не дајући јој скоро никакве наде, везир је опет био поколебан шта да ради са заробљеницима и неће ли бити сувише строго да их све од реда исече. С том двоумицом он је и харем оставио. Али пре растанка њему нешто паде на ум. Заустави Маре и показа јој једно парче хартије. То је било оно загонетно писамце, што га је Реџеп-ага нашао у палици ђаурске слепице. Маре је већ знала од Реџепа за тај покушај и не изненади се кад јој везир пружи ову хартицу.

Маре загледа хартицу и рече да ће то по свој прилици бити онако какве цифре, поређане без икаква смисла и намере. Но везир јој сврати пажњу на неке карактерне особине и Маре се сагласи да то може бити и каква шифра. Везир јој остави цедуљицу да је на тенане боље разгледа.

XX Јадна одлука

Велики скуп Ноћне Браће, држан у Узун-Фазли-пашином конаку на Карабурми није остао без великих последица. Догађаји, што су се после тога збора развијали, и које смо у ранијем излагању до некле већ и описали, јављали су се у многоме као последица тога скупа и оних одлука које су на њему донесене.

Као што смо већ раније напомињали у заједницу Ноћне Браће улазили су различни елементи, скоро из свију народа балканских. Али сви ти људи разнога доба, стања, образовања и порекла имали су, како смо наговестили, ту општу и заједничку тежњу: да измене ред ствари на балканском тропољу, да турском искључном- госпоству учине крај, а да балканско полуострво постане слобода домовине слободних народа балканских.

Тешка и судбоносна питања била су на решењу пред овим збором, те није чудо, што су и спорови, вођени око тих питања, били и дуги и бурни: нити су се могли свршити за једну ноћ. И ако је у развлачењу лежала голема опасност, Ноћна Браћа опет зато морала су три ноћи у застопце продужавати своје састанке и саветовања док се једва дошло до неких позитивних одлука.

Прво питање, које се истакнуло, било је питање: хоће ли се балкански народи у најскоријој будућности, можда још у току идуће године, одважити на борбу против Турске, и да ће ту борбу покушати сами, или ће ишчекивати акцију каке друге велике силе, која би напала на Турску, па да се њој придруже.

Најугледнији чланови овога збора и најбољи говорници поломили су своја најоштрија говорничка копља у препиркама око овог питања.

Било је смелих и одушевљених бораца, који су толико били занесени вером у снагу балканских народа, да су искрено заступали мисао да Балканцима не треба нико с стране и да ће они сами својом рођеном снагом бити кадри да сломију турску силу.

Уз ово мишљење пристајали су Турци и Арбанаси, не толико што би веровали у успех тога посла, већ што им се чинило зазорно да се неко трећи меша у њине односе с рајом.

Јес, грешна турска госпоштина у Цариграду застранила је, она угњетава правоверне исто као и рају. Она је насилник подједнако тежак и хришћанима и правим, поштеним Турцима, с тога ту тиранију и треба оборити. Али то треба да изврши раја, у дружби с истинским, правоверним Турцима, а да се у тај посао не мешају туђи цареви, који ће поробити и једне и друге.

Ово мишљење имало је за све изасланике много дражи и много привлачне силе, али хладну, строгу критику оно није могло издржати. После бурних, дугих прења дошло се до закључка, да би то доиста било најбоље, али да је то, при садашњим приликама, само лепа пуста жеља!

Кад се једном дошло до решења, до наслона на неку страну државу мора бити, онда се изродило питање: на коју? Венеција је била у опадању: она је одавно престала да насрће на друге, и била је сретна ако њу оставе на миру. Остала је у питању само Аустрија и Русија.

Која је од њих две повољнија да буде помагач и заштитник балканских народа? Мишљења су била подељена. Али изађоше људи вични дипломатским пословима и објаснише, да у последње време политичка радња Аустрија иде корак у корак с политичким радом Русије; те су две државе спријатељне, једна другој су блиске: оне ће једна другу помагати, и по томе нагињати једној од њих значи толико исто колико нагињати и другој. Питање може бити само у томе, коме је где ближе и згодније да се обрати на једну или на другу од ове две савезнице. Румуни и Бугари стоје ближе Русији, док, међутим, Срби, један део Румуна и Арнаута стоје ближе Аустрији и њеном утицају. Што се Грка тиче, они су морем блиски тако исто Русији као и Аустрији, само што би у повољним приликама Аустрија могла пре приспети у грчке воде са својом поморском силом.

И ако је решено да се у својој радњи наслањају на Русију и Аустрију, Ноћна Браћа желила су да у својим кретањима буду што самосталнија, с тога су нарочито истакли питање, какве мере морају предузети да би горњи циљ достигли.

У низу тих мера нарочито једна заслужује да се на њој с пажњом зауставимо.

Рушење још моћне и жилаве турске царевине морало се отпочети с периферија њених, с покрајина, на међама царства, а за то је нарочито била згодна северозападна међа од реке Прута па до Јадранског мора.

Међу тим баш на тој страни живе Срби и они заузимају највећи део те огромне линије. С того су Срби и били важан елеменат који ће играти угледну улогу у тој колосалној борби између Турске с једне и Русије и Аустрије с друге стране. Ноћна Браћа нису превиђала ову важност, с тога су у првом реду и узели у претрес мере које ваља у Србији предузети.

Наравно, кад се ствар тицала Србије ту су Срби први и имали да кажу своју реч и да изнесу своје мишљење о томе. После дугих саветовања, најпосле су донесене неколике важне одлуке, од којих ћемо неке споменути.

Треба развити живе агитације да се народ у Шумадији спреми за устанак, и тај посао треба отпочети одмах.

Пред саму објаву рата устанак треба да плане и народне оружане чете треба да навале да очисти унутрашњост од Турака пре но што аустриска војска уђе у земљу.

Ово је важно с тога што крајеве, које сам народ ослободи, може после лакше и задржати за се, непуштајући у њих аустриску војску, из проста разлога што та војска ту неће бити потребна.

Ако би се успело да се тако ослободи цела Шумадија, онда би она као целина могла постати центар одакле би Ноћна Враћа као организована снага дејствовали даље.

Тога ради било би од неоцењене користи ако би српске оружане чете народне могле одмах у почетку освојити који од већих градова, где би одмах поставили своју власт и створили као неку народну владу, која би узела у своје руке вођење народних послова и појавила се као политички представник народни.

Највише би користи било ако би српске оружане чете пред објаву рата саме, без помоћи аустриске војске, могле освојити Београд. Тада би српске посада остала у београдској тврђави и после преласка аустриске војске, јер не би било разлога да се уклањају они који су град освојили, а град да се предаје другима.

Тога ради Ноћна Браћа ставиће тој ствари у службу све што им буде у власти, и порадиће свом снагом да уреде и организују заверу за напад и заузеће Београда. У то име спремиће се чета смелих, одважних људи, који ће извршити ненадан ноћни препад и покушати да заузму тврђаву. Биће предузете и све остале мере, које се покажу потребне ради успеха.

Као важна друштвена тајна, ова одлука о заузећу Београда неће се објављивати у седницама помесних скупова Ноћне браће, нити ће се сад уписивати у протоколе ових седница друштвених.

Под личном одговорношћу свију њених чланова, ова велеважна одлука поверена је београдској секарији Ноћне Браће, да је она изврши.

XXI Тајанствена рука

Реџеп-ага био је у тешкој бризи и големој забуни. Већ је трећи дан како отима од смрти две скупе жртве и ево где ће све муке остати залуду, где ће најзад смрт опет надјачати и однети своје. Узалуд је добри Реџеп гневно шкргутао зубима и претећи дизао своју снажну песницу, стара пакосница није се тога плашила. Напротив, што се он више срдио, то му се она све пркосније у очи кезила, као да га чисто зачикује у немоћи његовој.

Видели смо у казамату два мртваца и чули смо наредбе које је везир Реџепу о њима дао. Ето, тим мртвацима ваљало је сад спасти живот, и то је та брига која је Реџепа сада морила.

Да би спасао Црнога Ратника од џелатске секире, Реџеп је, у договору с Маром, покушао једно очајно, управо последње срество да код Црног Ратника и Бритве изазове привидну смрт и да их тако као мртваце спасе из везирових руку. Покушај је учињен. По упуствима Мариним, заробљеници су попили понуђену течност, намазани су неком чудном машћу, коју је Реџеп такође од Маре добио, и привидна је смрт наступила. Она је била тако слична истинској. правој смрти да би је и највештији лекар тешко распознао. Али баш у тој сличности лежала је голема опасност, јер се лако могло десити да се болници никад више и не пробуде. Ваљало је дакле пазити да им се на уречено време притекне у помоћ срествима која ће их повратити из мртвих. То повраћање могло се извршити само у одређене сахате. Ти су сахати наступали тачно пошто протече 88 часова од тренутка када је привидна смрт наступила. Кад дође тај 88 сахат, онда се повраћање може извршити само у року од 4 часа. Пропусте ли се ти часови, свршено је све, привидна смрт прелази у праву и — животу је крај.

Међу тим ми смо видели с каким је изненађењем везир примио вест о смрти Црнога Ратника, и како је одмах издао наредбу да мртваце узме Реџеп под свој личим надзор и да их чува ту до даље везирове наредбе. Од тога доба прошло је већ пуних 50 часова, а везир не бејаше издао никакве наредбе, и ако је сваки дан питао за мрце. Видећи да се приближује час кад умртвљене треба будити, Реџеп потсети везира да би мртве ваљало укопати, јер већ почињу прелазити у трулеж. Везир је на то рекао да ће доћи сам лично да прегледа мртваце, а за тим ће наредити да им се одрубе главе и да се њему донесе. Намеран је био да их с главама других важнијих криваца, који ће ово дана бити посечени, пошље у Цариград.

Тако је умртвљеним претила сад двојака опасност: да протече рок када би могли бити повраћени, или да им буду одрубљене главе.

Нашав се у тој тегоби, Реџеп је кушао да увери везира како мртвац није Црни Ратник, већ обичан хајдук, те му не вреди одсецати главу и слати је чак у Цариград. Повод му је за то дала она загонетна цедуљица, ухваћена код незнане просјакиње. Маре је разрешила шифру, то је било писамце које, бајаги, Црни Ратник шаље из планине заробљеним хајдуцима, друговима својим, храбрећи их да истрају у муци и да се надају, а он води бригу о њима и једнога дана доћи ће да их спасе.

Али и ако је писмо сведочило да је Црни Ратник слободан у планини, везир ипак не хте одустати од своје намере да двојици мртваца одруби главу са свима формалностима као да су и живи. Услед тога издата је била наредба да се мртваци придрже до сутра, када ће бити опште погубљење свију осуђеника, па да се тада изнесу и они на губилиште калимегданско, где ће им се, као и осталима живим, одрубити главе, у присуству везира и пред огромном гомилом света, који ће нагрнути да гледа ову сечу.

Тако је очајан био положај у коме су се налазили умртвљени Црни Ратник и његов верни пратилац Бритва када се деси нешто ненадно и неочекивано.

Освануо је и страшни дан погубљења. Још од ране зоре Београд је био пун вреве и комешања, јер се све бејаше кренуло да гледа једно огромно крволиптење, ужасну сечу, где ће под џелатским ударцима полетити преко 30 глава.

Било је рано јутро. На белом коњу, у свом богатом руху, млади везир стајао је испред свог конака и предавао последње заповести Реџеп-аги, који се имао старати да казна испадне што свечаније.

— Јо си ли наредио да се мртваци изнесу како би...

Везир не доврши говор. Коњ се жасну, одскочи, везир посрте и у мало не паде с коња. И Реџеп-ага посрте и ухвати се руком за чело, као да бејаше о нешто ударио. Шта то би?

Догоди се нешто неочекивано, проломи се страшна грмљава, као да се сама небеса сурваше. Земља се тако силно потресе, као да се преко половине расцепила: ваздух се усколеба, као да у близини изниче из земље читава бура. На свима прозорима окренутим североистоку стакла попрскаше.

Комади разбијена стакла на конаку са звеком попадоше у собу, а цела кућа љушну се из темеља. У једном углу харема одвали се велико парче лепа од таванице и паде на патос. Изгледало је као да се негде ту у близини земља провалило.

Одмах за тим чу се кукњава и болно запомагање. Везир и Реџеп-ага били су бледи као смрт. Њини се погледи сусретоше, као да су се очима хтели упитати: шта би ово?

Жалосно јаукање опет се понови. То је био глас човека, који болно запомаже. Тај глас долазио је ту негде из близине.

Ту, мало у страни, стајао је порушен један део баштенског зида. Порушио се један угао, а из тих развалина помаљао се човек, претрпан земљом, камењем и ћерпичем. Видела му се-само глава и горњи крај рамена. По глави је био сав крвав. Кушао је да се извуче из оних рушевина и жалосно је запомагао. Из оближње стражаре трчало му је у помоћ неколико људи. То је био коначки стражар, кога су затрпале развалине.

Везир је гледао ћутећки овај порушени зид, преко ког се сад видела даље мала градска пољаница, на којој се указа неколико војника. Неки од њих били су још необучени. Везир је гледао све ово, али још ништа није разумевао. У први мах помислио је да је овај потрес дошао од пада овог зида. Но одмах је било јасно, да једно оборено ћоше није могло произвести онолики потрес. На против, сам зид морао је пасти од некаква друга, јача потреса.

Везир викну стражаре и упита их: Шта је то? Гласови одговорише да је нешто пукло доле код Видин-капије, и да стражар с куле тамо пружа црвен барјак.

Баш у тај мах сунце исплива на далеком обзорју, као огромна златна кугла. Његове прве јасне зраке просуше се по сјајним металним крововима градских џамија, те су на белом, сјајном металу трептале као безброј ужежених свећица. Прво су се појављивале на највишим шиљцима витих мунарета, где се полумесец на мах засија као да се у пламен претворио. После су, као светле искре, прелетале с крова на кров, шириле се све даље, док најпосле широки, јасни зраци већ изгрејала сунца не обасјаше целу тврђаву јасном, ведром јутарњом светлошћу.

А у тој светлости, доле, у правцу градске Видин капије, на један пут се показа огроман стуб густа, беличаста дима.

У огромним колутовима овај се дим дизао полако у вис, а лаки поветарац најлак га је повијао ка Дунаву, откидајући од њега прамен по прамен.

Везир још више пребледе у лицу.

— Барутана! рече он зачуђено и после додаде једва чујно — и овде је њин прст!

И овај страховити призор збиља је спадао у припрему за данашње погубљење.

Страховити пуцањ долазио је доиста од упаљене барутане. Огромни барутни магацин, што је био недалеко од места, на коме је данас градски хамам — одлетео је у ваздух, порушио и претрпао рушевинама сву околину, а што је најгоре, одвалио читаво једно крило касарне и побио стотине војника.

Разорење је било страховито. На месту, где је била барутана, зијала је сад огромна, црна, опаљена рупчага, налик на пакао, а из ње се дизао загушљив, густ дим.

У близини, у наоколо, био је читав кварт, махала засељена искључно Турцима, пуна малих кућерака и тесних сокачића.

Од страховита потреса све веће зграде биле су порушене и оштећене, а кућерци испробијани огромним камењем и претрпани у рушевине. Цигље, камење, читаве стене полетеле су као бомбе и пробијале и рушиле куд ударе. Изгинуло је много народа, а многи су били осакаћени. Цео град био је у самртном страху.

Ту у граду, на другој страни, било је још и других барутана. Страх уђе у свет да и оне не плану. Нико није знао, ко убаци ватру у ову барутану, и свак је страховао да то није и по другим барутанама.

Услед тога све живо узме бежати из кућа напоље. Како је све ово било у рани јутрењи час, многи су побегли на улицу још необучени. Преко реда и обичаја, могао си видети турске жене како, откривена лица, с фереџом у рукама, беже кроз тесне закрчене сокачиће.

Све се скркло, људи, жене, деца, војници, па и саме животиње. Било је у тој гомили и откинутих коња, који су се отели из порушених коњушница, и престрављених паса.

Жене су кукале, деца су вриштала, војници су псовали, пси су арлукали, а поплашени коњи ударали су на гомиле и газили, што није успело да врдне с пута. Сва ова гомила појури из града на празну пољану што се пружала од Градске-Видин каније. Страх је био толики да светину нико није мотао уздржати.

Али не потраја дуго, па се јави и други ужас.

Док су ове престрављене гомиле гмизале по пољани, зачу се с доње дунавске стране пуцњава пушака.

Сви погледи окретоше се на ову страну. На светлом зраку јасно су се видели под ведрим, плавим небом густи, црни стубови дима. Дим се дизао од крајњих кућа дорћолских. За првим стубом дима указа се други, па трећи и тако даље родом, све уз Дунав пењући се горе граду.

На црним димом указа се наскоро и сјајан, црвен пламен. За мало, па је горео цео овај крај. Пожар се машао чак до Пиринчане и онога реда високих, камених домова, што бејаху остали још из времена аустријске владавине. Свуда унаоколо било је турско-јеврејско предграђе, и оно је сад цело било у пламену. Суве дрвено кућице плануле су као луч.

Метеж на пољаници још више порасте. Почеше придолазити и гомиле народа из упаљеног краја. Треба рођеним очима видети погорелце, да би човек могао себи представити како то жалосно изгледа. И овде је владао ужас. Престрављени људи причали су само како је њин крај на једном плануо, а нико није умео казати одкуда је дошла паљевина? Ова неизвесност, ова тајанственост уливала је у људе још већи страх. И доиста, нико паметан није могао веровати да се ови неочекивани и чудни ужаси врше случајно. Напротив, морало се веровати, да све ово руководи некака невидљива, али врло опасна и врло моћна рука, рука тајанствена, која свуда допре, која све може, која уме да се маши и провуче чак и кроз неприступну стражу, и да подмете упаљен фитиљ у барутану, која је тако пажљиво и брижљиво чувана.

Прости Турци, грађани и војници, само су слутили да има некакве завере и знали су толико, да завере прави раја.

Но београдски везир и његови доглавници знали су нешто и више: они су знали да та чуда чини завереничка дружина „Ноћна Браћа“; знали су да је то друштво које није ограничено само на Србију: знали су да је то управо огромна завера, која је замрежила цело балканско полуострво, ухватила корена код свију балканских народа, разгранала се у све друштвене слојеве; дружина, која располаже многобројним људима и јаким новчаним срествима: најпосле дружина, која налази одзива и потпоре код аустриских ћесарових власти, које јој набављају све убојне потребе, помажу је новчано, а у случају потребе дају уточишта њеним члановима.

Но било је много што шта непознато и самом везиру. Он није знао да у тој завери има много и мухамеданаца, па и правих Турака, није ни слутио да су у ту заверу увучене и саме неке паше, старешине над читавим крајевима; није ни сањао да „Ноћна Браћа“ имају својих чланова у непосредној његовој близини; да је његов тефтердар агенат „Ноћне Браће“, да је његова лепа и драга Маре тако рећи један вођ те завере.

На коњу, у пратњи само 5—6 каваза, везир је јахао низ меит-сокак (мртвачки сокак силазећи из горњега у доњи град.

Везир је био срдит, па је ражљутио и коња под собом. Добар хат бесно је фркао на пламене ноздрве, и крешући копитама варнице по камену љутику, скоковима је силазио тесном улицом. Кавази су се једва држали на коњима, јурећи низ брдо за својим господаром.

Сиђоше до порушене касарне. Читави редови побијених и рањених војника, сви крвави, лежали су ту поређани на пољаници пред касарном, а гомилице војника извлачиле су из рушевина све нове и нове жртве.

Сајиб наша, командант војске, изађе пред везира и саопшти му укратко шта се десило. Своје извешће заврши казивањем да ће, по његовом рачуну, бити до близу 130 војника, које побијено, које тешко рањено.

Везир је слушао ово извешће ћутећки, али гневно и срдито.

Каква је била стража? — упита он набусито.

— Трострука, светли везире, као и увек кад је изузетно, опасно време — одговори Сајиб-паша.

— И опет су бунтовници успели да им завуку фитиљ у г.... — Где је та стража? — викну везир срдито.

— Готово сви су изгинули. Не знам да ли има још 2—3 у животу, па и то су тешко рањени.

— Њина срећа! — рече везир кивно. — Иначе све бих дао повешати... Свршујте ту!... Је ли ко послан да гаси пожар?

— Отишле су тулумџије и једно 200 војника — одговори Сајиб паша.

Од касарне везир је изјахао кроз Видин-капију у пољану пред градом и пројахао кроз гомилу света, што ту беше избегао. Прекорео је неколико старих Турака, што их ту срете, зашто су тако малодушни, чега се боје, и зашто су сви појурили из тврђаве?

— „Последња времена! — рекао је везир срдито— „Дође земан да се Турци боје и од мишева каурских! Тако се не чува царевина“!

Одјахао је даље и нагнао коња кроз запаљене улице.

Сухе чатрље буктале су као луч. Велики пламен дизао се с обадве стране. Везир нагна коња по сред уске, упаљене улице, а за њим наже и његова мала пратња. За часак па су и везир и пратња његова били у сред жива пламена, који се већ беше почео хватати репа и гриве коњске. Престрављени коњи ударали су у страну и улетали још више у пламен. Везиру се беше учинило из даљино да ће моћи пројурити кроз запаљену улицу, но сад, кад се нађе већ у пламену, он виде да се преварио, с тога сави у прву побочну улицу, што му се срећом отвори с леве руке, и сав осмуђен искочи из пламена.

Но тек што везир сави у ону побочну улицу, у коју пожар још не беше продр’о, он опази на крају узане улице два Турчина где нешто ту раде. Претрчавали су преко улице и као да су нешто закачињали. Улица је била пуна дима. — Везир виде она два човека, али не сврати никакву особиту пажњу на њих. У њиној појави није било ничега чудног. То је био и турски крај. Какво чудо, ако какви сиротани кушају неће ли моћи да спасу своје сиротињске домове!

Од силног дима излазак улице није се јасно видео. Један од коњаника истрча напред и појури да види какав је излаз. Но на један пут, коњ му се страховито спотаче, коњаник стрмекну и тресну о калдрму. Претури се и сам коњ и узе се праћкати, кушајући да се дигне. Она два Турчина нестаде. Штукнуше у једну авлију.

У томе пристиже и везир с остала 3—4 своја пратиоца. Сви су били веома зачуђени кад видеше да је излазак улице био испреплетан јаком жицом, намештеном на висину таман како ће се коњ згодно саплести. То је и било с првим коњаником. Он је био сав угруван и једва се могао дићи. Коњ се још копрцао, заплетен у жице. Предње ноге биле су му јако повређено: затегнута жица урезала се до саме кости.

Док је везир и зачуђено и кивно гледао на ове замке, на једаред отворише се капци на прозорима на две куће, спрам којих је везир стајао, а са обадва прозора поче на један пут прскати унакрсна ватра. Шибала је у млазевима као вода, а где год је падала каква капља ове течне ватре, све је палила, као растопљена, упаљена смола.

Први млаз ове страшне ватре докачи везира по грудима и одмах упали хаљине на њему. Да је млаз шибнуо само мало више, ударио би га управо у лице, и ту би му можда био крај.

Везир трже кубуре и скреса их у отворен прозор. Попрскани ватром, коњи се помамише, а запаљени везир, пренеражен, готово несвесно, џарну коња још и оштрим узенгијама и нагна га напред.

Добар арапски хат страховито скочи и једним снажним ударцем покида разапете жице.

Док би ударио длан о длан, везир је већ био искочио из ове грозне улице, те се нађе на чистини спрам Дунава. Ту се брзо смаче с коња и обема рукама узе гасити своје запаљено одело.

Но коња није више могао уздржати, јер опрљено живинче, под утисцима страховита бола, беше чисто побеснило. Отимајући се, он откиде узду у утече у поље.

У томе притрча и пратња везирова, која се за њим беше такође прогрувала кроз разапете жице.

Коњаницима једва пође за руком да угасе везира, који беше сав опрљен по рукама!.. Где год је канула ватра, свуда му беше направила пликове и ране но рукама.

Ван себе од гнева, везир управо није знао шта да мисли о свему овом. Он, везир београдски, заштита царевине на овим странама, у мало не плати главом у сред своје престонице, у сред својих телохранитеља, у сред једног турског кварта, на неколико корачаји само од градских капија, управо рећи у својој рођеној кући! И како то све би? Тако ненадно, тако неочекивано! Кад се пре дознаде да ће он овуда проћи! И зар није он свратио у ту улицу случајно, с тога што се великом улицом није могло проћи од ватре?! И кад пре све то би? и кад се пре сво то спреми, и оно жице, и она ватра? — и сад оно што се изврши тако подмукло и онако ненадно и брзо!

Било је доиста чему човек да се чуди. А било је и рад чега да се срди.

С опрљеним рукама, с огорелом одећом, везир се управо стидео сам себе. Њему да се деси таква срамота, њему!...

Он је с нестрпљењем погледао хоће ли се указати војска, по коју беше послао каваза. Жеља му је била да се опколи сав онај крај, да се претресе сваки угао и да похвата подмукле нападаче, које би одмах дао уморити највећим мукама.

Везирове жеље нису се испуниле. Војска је дошла, претресала, тражила, — али све без успеха. Тајанствена рука, која је од јутрос почела чинити ове ужасе, скрила се опет у мрак из кога се била и помолила, скрила се да тамо у тами спреми нова изненађења, нове ударце, нове потресе.

XXII Грозница

Кад се везир вратно у конак, било је већ близу подне. Ту га одмах ухвати јака грозница. Страховити потреси, које је од јутрос претрпео, растројили су му били све живце. Није памтио да га је икада ишта толико потресло и расрдило, као ови јутрошњи догађаји. Знао је да су то дела завереничке дружине „Ноћна Браћа“ и решио се био да се с њом бори на живот и смрт. Знао је да су све ове несреће и ужаси срачунати да изазову страх и запрепашћеност и да подејствују да везира заплаше. Решио се био да на дрскост бунтовника одговори још три пут већом дрскошћу.

Дрскост завереника није дакле поплашила везира, но га само изазвала на упоран отпор и пробудила му опрезност.

Према дрским нападима, који су од јутрос извршени, везир се већ могао свачему надати. С тога реши одмах да предузме све мере, како ничим не би био изненађен.

Сам у грозничавом узбуђењу, он је ту грозничавост пренео и на сам рад, на све послове и заповести своје. Његове строге наредбе одмах су оживеле цео град. Све се живо кренуло на посао, што је коме било за послом.

Везир је одмах направио план своме раду. Иако је он схватао свој задатак, ваљало му је радити у два правца.

1.) Да обезбеди град од нових изненађења и напада?

2) Да се ничим не дадне омести у извршењу казне над осуђеницима.

У овоме последњем везир је управо гледао заложену част своју. Сматрао је да би то био његов лични пораз, кад би га разни напади бунтовнички спречили да не могне извршити смртне осуде. Ако тога дана већ погубљења не би могло бити, оно се имало извршити у најкраћем року, можда још сутра.

У то име он је одмах наредио:

Да се на свима стражарским местима удвоје страже.

Да се поставе страже на сва она места, на којима се у обично време не стражари, али се на њих пази у времена мутна и опасна.

На тачке, које су нарочито биле изложене опасности, као што су барутане, подземни лагуми, лако доступне капије и т. д.

Сва ова места била су обележена црвеним полумесецима на плану београдске тврђаве.

Наредио је даље да се на сва узвишена места, на куле и торњеве поставе људи који ће мотрити на све стране, по граду и око града, а свакоме је од њих дата по буктиња да одмах може ватром дати знак, ако од куда год опази штогод или ако се где јави каква опасност.

На свима главнијим бастијонима прегледани су и намештени топови, а код сваког топа постављена је послуга и привучена потребна џебана.

Прегледано су све барутане, касарне, тајиџиница и све друге јавне зграде, да нема где што подметуто.

Један део војника био је упућен у варош да гаси ножар — други део добио је био заповест да се држи на опрезу, како би могао свако време потећи куд затреба.

Сваки војник добио је потребан број метака, а ко има туно оружје наређено је да га одмах изоштри.

Одређене су страже крстарице, које ће непрестано обилазити около све бедеме и унутра све улице и цео град.

Покретни мостови спремљени су да се у случају потребе одмах могу дићи.

Код тамнице постављена су читава одељења као стражаре и саопштено им је, да лично одговарају за осуђенике и да ће својим главама заменити њине, ако би их упустили да им измакну.

Једном речи, било је наређено и предузето све што је било потребно да обезбеди град и извршење пресуде.

И све је ово било наређено тако рећи за тили час, а одмах је и извршивано.

И тако, везир је за кратко време управо наелектрисао сав град.

Узнемирена и ван града избегла светина била је опет враћена у тврђаву. Све се опет стишало, само се на сваком кораку опажало да је војска на ногама и да је она у много живљем покрету.

Спрема у тврђави пренела се и на саму варош. Слутећи да се примиче нека опасност, Турци грађани по целом Београду и сами су се узели спремати. Све је било на опрезу.

Тако је у грозничавом раду протекао цео дан. Може се слободно рећи да тога дана није био у грозници само везир, већ скоро цело турско становништво Београда. Велика грозница беше обухватила цео овај велики град.

XXIII Татарин

Сунце се клонило заранцима. Дневну топлину почела је расхлађивати вечерња студ. Над београдским градом владала је дубока тишина. Стражари са високих кула видели су само гомилу војника где гамижу по граду, или спремне четице, где стоје овде онде, или појединце, где преносе пушке, кесе с барутом, или другу муницију, али све то вршило се без хуке и ларме, те се свуда ширила блага тишина.

Само овда онда прокрештало би кроз ваздух растројено, рапаво грактање многобројних чавака, које су у јатима летело над градом; час падале час се опет дизале и у лету грактале своју ружну промуклу песму.

На један пут ову дубоку тишину проломи танак, јасан глас, који као звуци сребрна звонцета затрепера у ваздуху, испуни га пријатном слатком мелодијом — па се онда у таласима разли и поступно изумре под ведрим, плавим небесним сводом.

Тај тако пријатни, тако слатки и меки глас, што је личио на глас анђела, који у вечној светлости, крај престола творчева, пева песму од славе и похвале премудроме и превечном — тај глас био је глас побожности и молитве, глас призива небесима, глас што прославља име божије.

На овај глас сваки дан више од 200 милијуна људи падају ничице пред споменом великога имена творчева.

Меки, пријатан глас прозвуча и пронесе речи:

„Алах, ил-алах, Мехмед расулах-алах, ил-алах

(Само је бог бог, и Мухамед је његов пророк, а бог је један и само је он бог.)

То први музејин с главне џамије градске даје знак за богомољу и призива правоверне на вечерњу свету и побожну молитву.

Ко хоће праву, истинску, побожну молитву треба да види турску молитву: нико се не моли тако топло, тако срдачно, тако побожно — као мухамеданац. У његовој молитви огледа се дубока вера његова. Он осећа да је у оном тренутку у истини пред самим богом и моли му се с пуном вером и убеђењем да је он ту, да га слуша и да чује сваку његову реч.

— Алах ил-алах....

За првим гласом разлеже се ускоро и други, па трећи, четврти и тако редом.

За мало па је над Београдом одјекивало стотина побожних гласова, са стотине високих мунарета — преливајући се с оних висина па све стране.

Правоверни су се молила Богу. Можда је њина вечерашња молитва била усрднија но обично. Протекли био је дан несреће: он је коштао толико људских живота: један крај вароши још се у развалинама пушио. Под таким утисцима и сурове неверничке душе окрећу се богу и траже га, а људи побожни још се више утврђују у побожности својој.

Вечерња је молитва отклањана, побожни богомољци разведрени излазе из џамије. Пред вратима застају да назују јеменије, које су ту били оставили, пошто се у турску богомољу не улази с обућом. А док се обувају, са свију уста лети једнолико питање:

— Је ли сад погубљење?

— Хоће ли се вечерас побити они бунтовници?

— Да ли ће везир одржати што се захвалио, да га нико не може спречити да не поодсеца главе овим хајдуцима?

Турчин никад није љубопитљив. Он сматра за ружну навику брзоплето запиткивање. Кад се већ и он реши да што запиткује, онда интерес и узбуђење за ту ствар треба да су достигли врхунац.

И доиста, ова ствар толико се протезала, о њој се тако много говорило, и тако свашта говорило да је у Београду све живо било до крајности заинтересовано — да види шта ће бити, нарочито после свију ових данашњих ужаса, које је и публика тако разумела, као покушај завереника да спрече везира у извршењу ове казни.

Није дуго трајало, па је свака сумња била отклоњена, ствар се већ знала на чисто, везир ће одржати реч — вечерашња ноћ пашће у Београду на крваву земљу, натопљену крвљу преко 30 српских мученика.

Час је близу — чине се још последње припреме.

Читав ред војника поређан је од хапсана до губилишта на калимегдану.

Осуђеници ће у реду проћи кроз два реда војника.

Лако војничко одељење заузело је положаје око губилишта и обухватило га са свију страна, остављајући само широке пролазе за оне, који су имали посла око губилишта.

Огромна гомила светине беше се скркала око губилишта и све се то гура, мува, довикује, псује, креће, управо ври као у лонцу — а од ове гомиле диже се потмуо жагор, као оно зујање узнемирених пчела у кошници.

Но пада у очи да у тој светини нити има угледних Турака, нити ико од Срба чаршилија.

Ту се махом скупили само последњи слојеви друштвени — слуге, покућари, хамали, лађари, просјаци, и гомила створова о којима управо не би знао рећи шта су. По народности нити су Срби, ни Турци, ни Грци, ни Јермени, ни Арнаути; но нека смеша од свега тога. Тако им је и одело, такав им је говор, па тако им је и занимање. Они су све и ништа. Час их виђате као неке вајне трговце. У зембиљу носе свој дућан на леђима — пазаре, ћаре, праве „алиш — вериш“. Прилично су и обучени.

После по године сретнете га и једва га познајете у подераном аласком оделу. Сад је од трговца постао рибар.

Још доцније изненађује те у кући кога богата Турчина, где те дочекује лепо обучен у господском руху каваза или телохранитеља господарева.

Такве светине било је највише у овој гомили, што се беше искупила да гледа како ће џелатска секира одрубити преко 30 глава. После било је нешто Грка, прилично Јевреја, Јермена и гомила Цигана.

На један пут међу овом светином наста живо кретање. Све се усталаса. Неко викну:

— Ево их! — Светина јурну на ту страну. Мислили су да већ воде осуђенике.

Други неко рече: „Везир долази“ — а светина куљну сад на ту страну, откуда се тај глас чуо. Гомила се преливала као оно течност у суду, кад га нагнеш час на једну, час на другу страну.

У ствари није било још ни осуђеника ни везира, дође само гомила Цигана ковача, запрћена чекићима, турпијама и осталим ковачким справама, и размести се око губилишта.

Због сувиш опрезности везир беше наредио да се осуђеници, преко обичаја, поубијају у оковима, па тек после с мртвих да се окови поскидају.

Све је било спремно. Очекивало се само да на сахат кули откуца 12 сахати (по турски) па да се изведу осуђеници.

Тако исто очекивао се још везир, који је имао доћи на коњу, са свом пратњом и сјајном свитом својом.

У сред овог очекивања зачу се на један пут јасно, убрзано, чисто би рекао журно свирање мезулџиског рога.

Вично ухо одмах је могло распознати да је ово свирање суруџиска рога.

И доиста, главном улицом, што води од стамбол капије, па у правцу тврђаве, указаше се два коњаника.

Напред је јахао човек у арнаутском фистану и штогод може дувао у мезулџиски рог.

За њим је, мало погрбљен на коњу, јахао други човек, такође одевен у арнаутско одело, само што је његов боли фистан био много бељи, а његови чепкени и јелеци много богатије извезени златом.

Први коњаник водио је за собом још једног коња који је, везан за седло, касао.

Други коњаник имао је на глави велики, врло висок вес, с огромном кићанком, која му је падала до преко рамена. Около веса имао је увијену пошироку зелену шамију — калемћарку!

У то доба оваке весове и оваке шамије око веса носили су само цариградски татари — мезулџије с тога се већ по овакој капи дало познати, да овај суруџија долази из Цариграда...

„Татар иде везиру“... „Цариградски татар стигао везиру!“ „Откуда баш сад Татар?“ „Зашто баш сад Татар?“...

Такав се шапат за часак разли по целој гомили. Свак се с чуђењем питао: „Шта ли носи Татар с високе Порте?“

Свак је слутио да ће овај неочекивани долазак Татара бити у некој вези с крвавим догађајем, који је имао вечерас да се изврши.

Први коњаник рогом даде знак стражи да отвара пут скоротечи, који носи царску заповест. За то је било нарочитих знакова у мезулџиском свирању у рог. Градска стража поравна се на капији, а Татар пројури и упути се право везировом конаку.

Везир је сркао последње димове из своје вечерње наргиле.

Изломљен грозницом, он беше наредио да му се спреми јака кава и наргиле, где је тумбећија била помешена с подоста опијума, да на тај начин мало утиша управо искидане живце своје.

И таман везир довршиваше последњи дим и већ беше заустио да викне: „коња“! па да изјаши на губилиште — кад се врата на одаји полако отворише а у собу полако уђе верни Реџеп-ага. Је ли све спремно Реџепе? — упита га везир, како га угледа с врата.

— Имамо новост, светли везире — примети Реџеп ага, клањајући се дубоко.

— Новост! Везир се прену. — Какву новост? — Шта је.

— Мезулџија с Порте, светли везире.

Везир устаде.

— Сад? — Откуда баш сад. Шта носи?

— Арзи Махнар.

— Који је мезулџија?

— Нов — светли везире; нов; с тога и дођох сам да га пријавим. Чудно ми пада...

Везир махну руком нестрпљиво — Шта ти пада!.. у осталом.... где је мезулџија?

— Ево га у арзи-одаји. Кад се види књига, све ће се знати. А ја бих и њега пропитао.

— Дај га овамо — рече везир журно и узе нестрпљиво ходати одајом.

— У собу уђе висок, још млад човек, сувоњав, коштуњав, веома црне масти, с повеликим јагодицама, с великом испалом јабучицом на дугачком врату. Обучен је био арнаутски. У руци унесе повелику кесу од уштављене коже. Како уђе, он удари дубок темен везиру.

— Откуда момче? — упита га везир, гледећи му право у очи.

— Из Стамбола — одговори мезулџија кратко и опоро.

По првој речи везир познаде да пред њим не стоји Турчин.

— Ти ниси Турчин — рече му везир, готово с презрењем.

На реч: „ти ниси Турчин“, мезулџија спусти на земљу своју кожну торбицу, управо је бацну, испрси се, ступи један корак ближе везиру, десну руку мету на пусат (оружје), а левом се пљосну по грудима, и рапавим гласом изговори ове речи:

— Нисам Турчин, али сам Курд! Три пут бољи муслеманин од многих Турака!

Ово мало речи било је изговорено с таким нагласком, с таким убеђењем, с таком вером у истинитост онога што се говори, с таком силином, да му речи излетеше из уста као одапета стрела, тако да везир чисто осети, како му преко лица пређе топла струја ваздуха, истиснута из снажних груди говорникових.

Кад је мезулџија рекао да је Курд, везир погледа на Реџеп агу, који брзо изађе, а везир се обрте мезулџији:

— Полако, видећемо, рече везир.

Везир већ није више мешао подругљивост у свој говор; на против, у његовим последњим речима огледала се пуна озбиљност, па чак и срдачност.

— Курдистан је најлепши алем у круни пресветла падишаха — додаде везир, као да се трудио да заглади неспретност својих првих речи.

Везир упита мезулџију, кад је из Цариграда.

— Овај каза.

Везир затражи писмо с Порте и мезулџија домаши торбу, наслони је на пусат, откључа катанац и развеза ремене, па извади велико, запечаћено писмо и пружи га везиру. Сем тога он извади још и пуну шаку других писама и узе их загледати.

Отварајући своје писмо, везир га упита: каква су му то друга писма.

Мезулџија одговори да су то приватна писма на поједине београдске Турке, од њиних пријатеља и родбине. Молили га, да понесе и он је примио.

Везир узе од тих неколико писама и стаде их загледати. Разна хартија, разно мастило, разни рукописи, разни печати. Он узе разгледати адресе на тим писмима. Све су то били угледни и познати Турци београдски, на које писма гласе. Било је и неких официра из гарнизона.

Треба позвати те људе да им се предају писма и да виде ко им то пише, и је ли то доиста рукопис њиних пријатеља и рођака.

Везир удари длан о длан, у одају утрча црнац. Разгледајући писма, везир рече:

„Викни ми одмах Кара-Фазлиагу. Али одмах!“

У тај мах у собу уђе тефтердар Реџеп-ага и с њим један јузбаша. Он је био Курд пореклом, а Реџеп га доведе по жељи везиривој да говори с мезулџијом и да га мало пропита да види да ли је доиста Курд.

—Ах, ево једнога од твојих земљака — рече везир мезулџији.

Овај се окрете, и кад виде јузбашу за собом, човека, кога одмах по изгледу познаде да је Курд, он га ослови:

„Јесмо ли једна кост?“

Међу њима се отвори разговор. Јузбаша га је питао одакле је, где му је завичај у Курдистану, кад је из домовине, којим је путем дошао из Цариграда? и т. д.

Мезулџија је на све давао тачне, јасне одговоре.

Дође и бина-емин, стар човек, с дугом седом брадом. Кад му показа везир писмо; старац га прими уздрхтаном руком, брзо извуче наочаре и принесе писмо носу. Руке му почеше дрхтати, наочари се замаглише; старац узме љубити писмо: „од сина, од мога сина, од јединца мога, светли везире“ — рече старац узбуђено.

— А! од њега, а познајеш баш да је од њега.

— Ах, како не бих познавао; његову руку зар да не познам! У хиљаде бих је познао.

И старац опет узе љубити писмо.

Овим је развејана и последња сумња: никакве двоумице више није могло бити, да је писмо истинско, да је доиста с Порте.

Везир га је већ био прочитао местимице. Сад заповеди свима да изиђу у другу одају, а задржа само Реџеп-агу.

XXIV Тајанствени нестанак.

Писмо, што га је везир добио с Порте, било је кратко, али га је везир опет дуго и дуго читао, загледао и показивао Реџеп-аги, који је такође зачуђено у њега бленуо.

Је ли то само обичан случај, или се нека виша сила у то меша, да везирови заробљеници добијају ненадну помоћ и спасење баш у оном тренутку, кад је све спремљено да изгину! Јутрос онај страховити пуцањ, оне рушевине, па ножар у вароши, а сада ово чудно, загонетно писмо, које стиже баш у овом тренутку кад је требало изводити осуђенике на губилиште!

Писмо је било у пуној форми, с потписом великог везира. У њему се кратко, али одлучно и непоречно наређивало да везир задржи извршење пресуде над својим заробљеницима, док у Београд не стигне портин изасланим Садулах-беј, који се већ кренуо из Цариграда и који ће за 10—15 дана бити у Београду.

— Ови неверници имају чудну срећу — примети Реџеп-ага.

Везир диже главу и дуго је гледао у Реџепа ћутећки.

— Верујеш ли ти у ово писмо? — упита он на један пут.

— И не бих му веровао, али није ми на ино.

— Зар не мислиш да је и ово каква ујдурма ноћне браће да спасу своје заробљенике?

— Могуће је, али у том случају они су морали утицати преко Цариграда; јамачно су тамо где год подметули своју полугу, којом мисле пореметити и изврнути све ово што је овде против њих спремљено.

— Онда је ту јамачно умешан и фанар и хетерија и цело врзино коло разних завереничких дружина. Сви се они сложе и скрде кад им загрози каква истинска опасност. И баш то, што се сад толико упињу да спасу ове заробљенике највише ме утврђује у мисли, да у рукама збиља имам њину најбољу узданицу — Црнога Ратника.

Кад везир номену име Црнога Ратника, Реџеп-ага се чисто трже.

— Боже мој, шта ли је било с мојим мртвацима! У овој забуни ја сам на њих и заборавио. Били су смештени у старом теферичу у близини барутане, која је одлетела у ваздух. Пролазио сам туда, али не знам, не сећам се да ли је закачен и теферич... Ако допусти светли везир да изађем сам, или да пошљем кога да види шта је, јер ми се не слути најбоље.

— Откуда ту да их оставиш? — упита везир мргодно

— Па ту ми је било најзгодније. Близу је мом стану, а стари теферич засебна је и празна кућа, где су се мрци најбоље могли склонити.

— Трчи, трчи, види — махну главом везир.

Реџеп-ага потече, али се на вратима сукоби са слугом који је носио неко нисмо везиру. Реџеп познаде да је писмо од Маре, и заитересова се да види шта је, с тога прихвати нисмо да га сам преда везиру.

Он га жудно отвори. Писмо је било кратко. Маре благодари везиру на пажњи, што је данас није заборавио. И ако је био у највећом послу и забуни, он јој је три пут јављао шта је у тврђави, шта је у граду, известио је о пожару, о експлозији барутане и храбрио је, да се ништа не боји и да за њега — везира, — нема опасности. Даље Маре вели, да је она мирна и предана судбини јер је у мучној школи живота стекла непоколебљиво уверење да ништа крупно ни значајно не може бити без воље божије. А где промисао свемогућега одређује путове и догађаје ту су силе и жеље људске слабачке и ништавне. Ипак, она моли везира да јој укаже пажњу и, ако је икако могуће, да вечерас ма у које доба, сврати код ње у харем. Као узгред, она му је на крају писма јављала, да је разрешила ону шифру коју је од њега добила. То је писамце, којим Црни Ратник из планине храбри своје другове у затвору, да не клону духом и да се надају...

И ако је био сав обузет својом неодољивом љубављу спрам лепе жене: и ако за њега није могло бити веће радости, но кад га она сама зове к себи у харем, опет зато у овом тренутку за везира је било најважније оно неколико узгредних речи што их је Маре на крају додала о разрешеној цедуљици.

Везир каза Реџепу шта му јавља Маре о ухваћеној загонетној цедуљици, и питао га је шта он мисли о томе. Реџеп слеже раменима и оћута. Али везир је изреком захтевао да Реџеп каже шта мисли. Он поћута мало, па онда рече скромно:

— Право да кажем, господару, и ја мислим да је Црни Ратник жив и здрав гдегод у планини.

— Али он је, насигурно, био у оној чети што је код Чачка уништена, а из те чете сви су данас у нашим рукама, остали су само они који су тамо на месту побијени, али и њима су главе поодсецане и амо донесене. Жив умакао није ни један, па од куда би сада Црни Ратник могао бити у планини!!.

— А да ли је баш тако поуздано, господару, да је Црни Ратник био у тој чети?

— Све што ми је дошло до руку потврђује ту претпоставку.

Реџеп опет слеже раменима, а после кратког ћутања додаде:

— Опростите, господару, али ја треба да трчим за мојим мртвацима да видим шта је с њима.

Прошао је читав сахат, а Реџеп се још не врати. Везир је нестрпељиво ходао тамо амо по одаји, а душу су му раздирали чудни и помешани осећаји, дерући сваки на своју страну.

Млад, здрав, крепак, богат, на врхунцу своје славе, одарен свима благима земаљским и нештедице обасут милошћу светлога падишаха, овај човек опет није био задовољан, а у овом тренутку осећао се скоро несретан! Кад би га упитали са чега је тај осећај, он вам не би умео рећи. Али у њему је живело нешто што је било стални извор његове сете и његових душевних трзавица. Он је носио у срцу незадовољену, неумирену, гладну љубав, и то је помрачавало све његове светле радости. Он је тај јад осећао као оно што се осећа забоден нож у срце: осећао га је при сваком покрету, при свакој речи, при сваком уздаху, при свакој помисли и жељи, будан као и на сну, у сред бела дана као и у по бурне црне ноћи...

А да ди има лека тој тешкој бољи? Ох има га, има, и он је тако близу!... Кад би лепа Маре изустила само три слатке, три свете речи, које он њој тако често понавља, а које су код ње тако скупе, свете и моћне речи: „Ја те љубим“. Ох, кад би!....

Из ових мисли везира трже необично, убрзано свирање војничких рогова. Свирано је на узбуну!.. Шта је то сад? Каква је голема невоља могла нагнати војничке старешине да сад у сумрак дувају на узбуну, сад после овако несретна и бурна дана, где још страх, брига и зла слутња обузима сва срца!..

Везир је био и пренеражен и ван себе од љутине. Зашто да се оглашује узбуна пре но што је њему о томе јављено. Ма шта да се десило, он је ту, на десетак корака, те се увек могло прво њему јавити, овако ова узбуна може сад направити највеће несреће, бацајући нову ватру у умове, који су и иначе већ помућени и болесно раздражени услед данашњих ужаса...

Звуци узбуне бивали су све јаснији и ширили се све даље и даље. Везир журно позва послугу, али у нестрпљењу он немаде кад дочекати је, зграби сабљу и јурну напоље.

Мрак се већ био ухватио; везир назре пред собом кроз помрчину гомилице јаничара које су журно трчале тамо одкуда су се разлегали гласови узбуне. Заповедник свите везирове и неколико везирових телохранитеља сретоше га. Он их упита шта је. Нико није ништа знао. Рекоше само толико, да је први знак узбуне дошао од Сахат-куле, отуда где се чувају заробљеници. Везир полете у том правцу, али га срете и заустави млад јузбашија. Њега је био послао сам Реџеп-ага, послао га је да извести и по могућству умири везира и да му каже шта је. Међутим он сам, Реџеп-ага, остао је да види шта то може бити, и како се могло десити ово чудо.

Везир није могао одмах разабрати шта му млади официр говори; он је чуо речи, али његова свест упорно се противила да схвати прави смисао тих речи и да прими као факт оно што оне казују. Најзад он се једва разабра. Неочекивана, ненадна новост јављала је да је заробљеника на једном нестало, да су се ненадно изгубили, као да су у земљу пропали. Удвојене страже стоје свуда око тамнице, једна једина тамничка врата стоје закључана и притврђена тешки железним полугама; тамница је изнутра цела и здрава, ни један камичак није на њој повређен, све је у реду и онако како је било, само је једно промењено — заробљеника нигде нема!

Још пре два сахата они су били ту. Начелник страже чуо је разговетно њин говор, звеку њиних ланаца, њино кретање, али на једаред њих је нестало. Кад су из ашчинице донели котлове да им се подели вечерњи оброк, нашли су тамницу празну. Ужас је спопао све стражаре а старешине страже пале су скоро у лудило. Преко тридесет окованих заробљеника нестало је, изгубили су се, као да су били ситне иглице.

Како? куда? где? — Памет је стајала, свест се помрачавала и начелник страже летео је као безуман од угла до угла, грувао ногом у тврде зидове тамничке, вичући: робове ми дај! Где су робови моји?!

Сем једних јединих врата, био је још димњак једини излаз што из тамнице води. Али прво тај димњак је тако узан да кроз њега не би ни дете могло проћи: а друго, он је на три места био преграђен дебелим железним решеткама, које су биде недирнуте. У крајњем очајању заповедник страже наредио је, да се свира узбуна. Одатле то јављање узбуне пренело се даље и раширило се по целој тврђави.

Призор је био страшан. Језиви звуци узбуне из танких војничких рогова ужурбано су одјекивали на све стране. Тако исто на све стране буктали су спремљени ватрени знаци, који су били намештени на највишим кулама и грађевинама по тврђави и одређени да се попале у тренутку кад тврђави загрози каква велика, општа опасност. Престрављени становници тврђаве журно су закључавали врата и ћепенке, али, гоњени радозналошћу, опет су провиривали и с уздрхталим срцем ослушкивали шта ли се дешава напољу.

По ужурбуном свирању узбуне, по упаљеним сигналима, по узмуваној трци војника и звеки оружја, по хрзању изјаханих коња и звучном топоту, који се кроз ноћ разлегао по голој калдрми градској, по престрављеној вици, која се овда онда чуда, по журном затварању тврђавских канија, које су се, услед ове узбуне, пре времена закључавале, по целој овој хуци и јурњави кроз мрак, изгледало је као да је тврђави дошао суђени час, као да је опасност ту на прагу, а непријатељ тек што није напао. Нико није ни слутио да се цела ствар тиче ненадно несталих заробљеника и да је сва ова узбуна наперена на то, не да се тврђава од нечега брани, већ да се похватају одбегли заробљеници, о којима нико није знао ни где су ни шта су.

Наравно, онде, где из затворена каземата нечујно и неопажено може да нестане преко тридесет окованих робова, ту од беде није далеко и ту се лако могу очекивати и свака друга чуда! Али тек за сада никакве блиске опасности није било и престрављени обитаоци тврђаве могли би бити спокојни кад би знали на чему је ствар управо.

Дознав шта је у ствари, везир прво изда наредбу да одмах престане са свирањем узбуне и да се попаљени сигнали одмах погасе. Сам пак потече тамници, јер је хтео сам својим рођеним очима да се увери о чуду, које му је изгледало тако невероватно.

Сретајући уз пут људе, везир им је довикивао да ничега нема, да тврђави не прети никаква опасност и да сваки мирно остане на своме месту.

Љут као рис, везир стиже каземату, где још нађе стражу у пуној опреми и заповедника страже како у очајању косе чупа.

Ћутећки, везир упаде у каземат и разгледао је пажљиво сваку стварчицу по њему.

Ту нађе и Реџеп-агу, бледа и престрављена и прође поред њега без једне речи. Тек пошто је све прегледао, а нигде не нађе ни трага од каква насилна проваљивања зида, везир застаде пред Реџепом, с којим се понова срете, и упита га промуклим гласом.

— Ага, шта је ово?

Уздрхтаним гласом, сав потресен, Реџеп ага једва промуца:

— Светли везире, ево моје главе, ја сам роб пред ногама твојим, али моја је намет мала да ово разуме и оцени.

— Је ли ово дело људско, божије или ђавоље? — рече везир очајно.

Реџеп покорно пови главу: — Само је шејтан могао бити савезник злочинаца у овом страшном не делу — рече он.

— Па сад, шта ће се сад? — рече везир забринуто, а за тим додаде журно: — Је ли што покушавано? Је ли изашиљана стража у околину? Је ли од све муке прегледана тврђава?

— Памет ми се мути, светли везире. Наредио сам оно, што ми је у овој големој забуни прво пало на ум, изаслао сам војску која ће опсести тврђаву и мотрити да нико не промакне ни у тврђаву ни из тврђаве. Бегунци не могу бити далеко, они нису умакли изван тврђаве; они се јамачно ту негде крију, брижљиво преметање свакојако мора их наћи.

И ако се Реџеп трудио да овим утиша везира, опет га је тешко било умирити. Помишљао је како ће његови противници радосно дочекати ову несрећу његову: како ће му се посмевати и како ће тај догађај на сто начина извртати и клеветати. Свака така помисао палила је у њему необуздуну срџбу и он се, од веља јада, уједао за уснице да крв просане.

Кад се мало прибра, везир најстрожије нареди понова да се са свирањем узбуне престане и да се попаљени сигнали одмах погасе. Затим заповеди, да кроз тврђаву у накрст прођу добошем који ће ударати марш на спавање и позвати све грађане да мирно спавају, јер је свуда ред и тишина, нити за тврђаву има ма одкуд какве опасности. Добошари су још узгред објашњавали да је из каземата побегло неколико осуђеника, и да је отуд сва ова узбуна, да би њих похватали.

Поноћ је била одавно превалила, а ова узбуна и скаламутња још се врзла по тврђави и тек се поступно слегала и утишавала.

Међу тим чаша горчине још није била испијена сва до дна. Поред страшне јаве да је наједаред ненадно нестало 30 заробљеника, везир је имао да чује још једну немилу новост да је у оној гунгули нестало и телеса помрлих осуђеника, који су Реџепу били предати на чување. Но Реџеп није дао ни поменути да, је тих телеса нестало. Он је тврдио, да су она ту но да су претрпана под рушевинама, јер се при експлозији, од силовита потреса порушио, и стари теферич где су мртваци били склоњени. Међу тим везир је тражио да му донесу макар главе, у крајњем случају, макар једну главу, од та два заробљеника, па да може веровати да су они ту. Иначе он је био готов да верује како је чак и у то умешан страховити прст неуморне ноћне браће.

Реџеп-ага је остајао при томе да су мртваци под рушевинама, и да ће их он наћи, чим се крвава пољана мало раскрчи. Док су везир и Реџеп-ага овако нагађали шта ли може бити, везиру су по његовој наредби, свако пола сахата долазила извешћа, од изасланих патрола, којима је било стављено у дужност да брижљиво претресу сваки кутак тврђаве, да испитају све пролазе, сва склонитија места, а нарочито све подземне ходнике и пролазе, за које се говорило да их има и такових, који издушују чак негде тамо далеко изван града.

Сви ти извештаји досада су гласили одречно, неповољно, јер су сви напори патрола остајали безуспешни. Не само да нису наишле на осуђенике, но чак нису могле нигде опазити ни најмањи траг њинога бегства. То је све бацало још у веће чуђење. Та да је прошло тридесет лаконогих зечића, па би од њих остао какав год траг, док је овде било преко тридесет тешко окованих, а много и болесних робова, на сад нигде ни трага ни јава од њих, као да су некуд у небо прнули, или као да су се претворили у лаку пару, коју је први ветрић неосетно развејао на све стране. Та тајанственост будила је страх и бригу и нехотице изазивала тешке и суморене зебње.

Као оно кад се заталаса широко море, те покренуте и узнемирене огромне водене масе дуго и дуго кипе, бурлају и ломе се и ако је давно и давно престала бура која их је покренула из мрачних неизмерних дубина морских, тако је исто и у овом узнемиреном граду покрет узбуњене и престрављене гомиле још дуго и дуго трајао, и ако се већ давно било сазнало да за тврђаву нема никакве опасности. Зора је већ давно била почела рудити, а узнемирено становништво београдско још је бдило, прекраћујући страшну ноћ, прикладним причама, из блиских и далеких прошлости и срчући каву за кавом из бакрених ибрика, који се нису одмицали од огњишта.

Мушкарци су још уз то слатко сркали густе димове из дугачких чибука од пасјаковине, који су на врху носили крупно ћилибарско зрно. Само деца што су била поспала, а иначе све, и мушко и женско, још је бдило, грчећи се једно уз друго, и стежући једно друго за руке, кад прича седога деде почне бивати тако страшна да се и одраслима диже коса на глави.

Тако је проведена та ноћ у већини српских домова у Београду. Свет је био узнемирен и свачија су уста била пуна разговора о последњим пригодама..

Међу тим, упаљени крај Београда горео је целе ноћи. Кроз ноћну тишину овда онда чуло се крхање и треска — то се руше и падају догорели кровови и попуцали зидови појединих већих кућа.

Малаксао и изнурен и телесно и душевно, везир је остао на ногама још дуго иза поноћ. Кад се стала и зора примицати он оде у харем, где нађе Маре још будну и узбуђену.

XXV Две смрти

„Живела слобода!“ — викнуо је Црни Ратник, и док се овај узвик још хорио кроз студени вечерњи сутон, њега је нестало у мрачној и тајанственој подземној провалији, у коју је сам добровољно скочио, само да не падне шака крвожедном Егбер-аги и његовим јаничарима. То је било у сред пусте планине и ту смо се последњи пут растали с овим одважним поборником слободе?

Шта је даље било с њим?

Да ли је мрачна каменита провалија, у коју се тако очајно ринуо, постала његова вечна гробница и учинила једном за свагда крај његовом бурном и чудном животу, као што се најприродније могло мислити?

Или је можда ћудљива судбина и овде опет умешала свој самовољни прст и понова га отела од смрти, која га је већ била обзинула својим леденим чељустима.

Чудновати су путови судбине људске, а необична су средства, којима се Провиђење служи да оствари велика дела и повесничке замисли своје.

Широки путови, обасјани топлим сунчаним зракама и посути мирисним цвећем личе понајчешће на путове рајске, али врло често они воде у мрак, пропаст и заборав. Путови узани, непрокрчени, тавни и студени личе често на путове што у пакао силазе. Идући њима ви се спотичете на сваком кораку, запињете о честе препоне, газите по оштром стењу на коме остају крвави комади искиданог меса вашег, као што на оштром трњу остају комади подеране одеће ваше, али често баш ти путови изводе на светлост и висину и доводе до славе и до најслађе среће, где с руком на срцу, мирне душе и мирне савести можеш рећи: ја сам свој дуг према отаџбини испунио и моја трудба није била без успеха за опште добро.

Смрт је ћудљива! Она понекад закуца на врата кад јој се најмање надамо и кад је ни најмање не желимо. Она често насилнички упада у наше домове баш онда, кад се ми спремамо да се предамо безбрижној радости и ведрој срећи, долази дакле кад ми желимо да је на сто корака од нас далеко, кад је проклињемо и тонимо и кад само име њено буди код нас љуту срџбу и изазива шкргут зуба.

Али лист судбине преврне се и живот стане пред нас окренут својом мрачном и мрском страном. Ми тада жудно погледамо смрт; чезнемо за њом, као за срећом и избављењем нашим: вичемо је из даљине и молбено је призивамо да похита, да нам што пре дође; ширимо пред њом отворена наруча и дозивамо је у слатки загрљај. — А она, ћудљива пакосница, баш тада далеко обилази око домова наших; брижљиво избегава наш сусрет, вечито се крије од погледа наших и пакосно нам довикује:

„Живите, живите! Та живот је тако сладак, а моји пути тако су далеки! Ја одох чак на другу звезду и вратићу се тек онда, пошто прво обиђем и посетим многе брачне ложнице, и породиљске постеље, и вереничке гозбе, и сва друга весела места где ми се не надају и где ме најмање желе!“

„Живела слобода!“ — и Црнога Ратника нестаде у мрачној провалији.

С почетка је осећао како брзо пада и очекивао је сваког тренутка када ће треснути о тврду стену и ту сав прснути и разбити се да кост с коском не остане заједно. После примети да он не лети слободно кроз ваздух, да не пада у празну провалију, већ да се котрља или управо суља низ некакву веома стрму и веома глатку равнину.

Но и то није дуго трајало. Глатка равнина брзо поста рапава и он је сад јасно опажао како му одећа закачиње о шиљасто стење, како се услед тога за тренут успори његово падање, али одећа се кида, попушта и он опет лети све даље и даље у мрак и пропаст...

Падајући тако, Црни Ратник био је као у неком бунилу и тегобној несвестици. Из тога буновнога стања на једном га за тренутак истрже оштар, љут бол. Рапава стена дерала је не само његову одећу већ је почела одгризати и комаде његове коже, што је будило неодољиви бол. У том тренутку кратка расвешћења Црни Ратник разговетно је сазнавао, да је у наручју смрти и да је ово управо умирање што он сад још осећа да живи.

...„Ја умирем! Још тренутак два а од мене ће бити само крвава гомила искидана меса и поломљених костију... Ја умирем!... Зар се овако умире?... Па смрт није тако страшна“!...

У истом трену, кад су му ове мисли сенуле кроз главу, Црни Ратник чу некакво шуштање:

„То је смрт! То она маше својим огромним мрачним крилима“ — мислио је он...

Но шуштање је бивало све јаче и паћенику се учини као да од некуд пршти нека вода и као да га та вода кваси по глави и по лицу.

На једаред страховити пад... Он удари о нешто хладно и љигаво, глава му одскочи и силовито тресну о стену!... Нешто пуче; несретник осети да му се мозак помери и окрете у лобањи: нешто топло бљуну и просу се из главе; страдалник једва могаше прибрати мисао: „Ово је смрт!... Ово се мозак просу из моје размрскане главе.“ За тим наста мрак, мртвило, празнина, ништа!...

Недогледна, бескрајна, пуста, пешчана раван! Горе ведро, безоблачно усијано небо; доле једнолики жућкасти усијани песак!... Као горостасно кристално звоно, небо се у даљној даљини наслања на бескрајну равницу и слива се с њом у једноставну целину. Огроман празан простор између повијена небесна свода и равне пешчане пустиње пуни само усијан ваздух који игра и трепери од силне јаре, што бије с усијана песка. На сред те бескрајне равнице уздиже се једно једино дрво — усамљена, осиротела, горостасна, витка палма. Под њом лежи полеђушке наг Црнац. Снажан нубиски лав, накострешене гриве и искежених зуба, стоји крај оборена црнца, Цржи му предњу десну шапу на прсима и гледа га својим ужагреним, закрвављеним, страшним очима. Високо горе, у плавом ваздушном мору, слободно шестари велики крсташ орао, потресајући овда онда једва приметио својим огромним витим крилима. Ова вита палма, овај Црнац и лав под њом и онај орао горе над њом то је све што се види у овој недогледној равници. Иначе на све стране, докле год око може догледати, нигде живе душе, нигде ни једног јединог предмета, ни дрвцета, ни жбуна, ни брдашца, па чак ни облачка на окупаном, ведром, јасном небу.

Бедни, беспомоћни створе, јадни Црнче, ти што овако напуштен и заборављен лежиш у сред ове бескрајне пешчане пустиње — ко си ти, откуда си и каква ли те тешка несрећа нагнала да се одметеш самац у ову нему пустош, где ћеш постати плен грабљивих животиња!

А гле! Па овај црнац то је он, сам Црни Ратник — бар тако он мисли!

Јес, то је он! Груди га тако боле!... То је с тога што му је лав у груди закопао страховите нокти своје...

А сад ево слета и онај орао из плавих висина, силази доле, пада му на главу и својим снажним, кукастим кљуном кљуца га прво у чело, па после и у чело и у обадва слепа ока.

Па како су страшни, како су бони ти ударци! Паћеник осећа да му сваки тај удар мозак помера.

Мозак! А од куда у њега мозак! Та он је мртав! А зар мртваци имају мозга и зар тај мртви мозак може осећати, зар он може болети?!

Или он можда није мртав? Али онда где је он ово? Каква је ово пешчана пустиња, у којој је поникла само једна једина палма! А овај страшни лав, што му груди раздире и што га овако стреља својим крвавим, вампирским очима!... Он се упиње да прибере своје помућене, искидане мисли, али нека тешка магла притискује га и не да му да се освести. На једаред прође га језа: — Можда ја он збиља мртав; ова недогледна пустиња можда је само један крајичак пакла. У овом страшном положају можда ће он вечно трајати. Овај лав и овај орао можда су мучитељи његови, одређени да се вечито хране његовим месом и поје крвљу његовом. И он ће тако у страховитим боловима трајати чемерни посмртни живот свој, ишчекујући дан страшнога суда, када ће мртви оживети и стати понова пред лице господње, да приме у вечном благовању или у вечном страдању награду за дела своја...

...Али, зар је он један једини грешник? Зар нема других несретника, који деле судбину његову? Или је, можда, и ова усамљеност једна казна и једно проклество, намерно удешено, да страдање паћениково у самоћи буде још теже...

...Али шта је он могао тако тешко згрешити, да заслужи вечно мучење! Ако је и било грехова, зар их није могла искупити врлина вољна умирања за род свој? Могао је живети у миру, богаству и изобиљу? Сам је добровољно изабрао борбу, страдање и мучеништво, само да олакша мањима и слабијима од себе. Једна је глава — и он је није жалио; један је живот — и он га је вољно принео на олтар отаџбине. Зар ове земаљске врлине на небу ништа не вреде? Зар се оваква дела на суду праведнога и свезнајућег ни у шта не рачунају? Зар су појмови о добру, о правди и врлини, о заслузи и пожртвовању са свим друкчији на небу, а друкчији на земљи?! И ако је тако, како и по чему ми можемо знати каква треба да су наша дела, да би заслужили вечно блаженство? Где је то откровење, које би људе упутило, шта треба а шта не треба творити?!

Такве су се мисли ређале у памети патниковој, али ти тренуци прибрана размишљања бивали су веома кратки, па су их опет замењивали дуги пропланци таме и несвести.

Колико је времена провео у том бунилу и мртвилу, Црни Ратник није знао. Њему се тада чинило, да је то трајало читаву вечност, и био је доцније веома зачуђен, кад је разабрао да све то није заузимало ни добар сахат. Борећи се тако да се разабере у низу магловитих, нејасних привиђења, страдалник на једном као да чу неко далеко грактање, које је долазило све ближе и ближе. На мах густи облаци неких крупних тичурина налетише и заклонише небо над њим. Та црна јата кружила су високо у ваздуху, гракћући из хиљаде и хиљаде рапавих грла своју злослутну једнолику песму. То је грактање прво било промукло, непријатно, нејасно. Но мало по мало оно је постајало све разговетније и, на своје велико чуђење, страдалник на једном примети да он по нешто разумева из тога грактања, које му је сад све више и више личило на људски говор. На једаред од некуд удари нека јака светлост и болник отвори очи. У тами, која се ширила на све стране, он јасно распознаде три-четири човека с великим буктињама у руци. Ти су људи говорили међу собом турски, а долазили су мрачним ходником, који се пружао на десно. Црни Ратник разабра сад са свим разговетно, како један од тих људи рече турски: „Станите, овде има некаква вода, река, језеро, шта ли је, а с оне стране чује се као да неко стење и јечи.“ Сад му је већ било све јасно: он није мртав. Мора да је рањен и јако угруван, јер осећа на више места љуте болове. А они људи, што се виде онамо у мраку с буктињама, то су јамачно Турци, који су нашли улазак у подземну провалију, и пошли да траже хајдуке и своје људе, који су пропали у овај амбис.

Тако је и било.

После страшне хајдучке погибије на вису, победнички Егбер-ага наредио је да се искупе сви мртви и рањени хајдуци и да се сви брижљиво прегледају. Па како је још раније био издао строгу заповест, да се рањеници не убијају, а уз то је још била обећана лепа награда свакоме борцу који доведе жива хајдука, то су с хајдучке стране били мртви само они, који су убијени у самој борби — сви други били су рањени, али живи.

Али Егбер-ага узалудно је тражио међу њима Црна Ратника: њега није било међу побијеним ни међу рањеницима.

То је јако љутило радост победиочеву и смањивао значај његове победе. Међу тим Егбер-ага био је уверен, да је Црни Ратник био у оној уништеној хајдучкој чети, па кад га већ нема међу мртвима, ни међу рањенима, онда није друго, већ је морао бити међу онима који су се отисли у провалију. Егбер-ага рођеним је очима гледао, када је последњи хајдук сам добровољно скочио у провалију, само да не падне Турцима у руке и њему бејаше засело у главу да то неће бити нико други до Црни Ратник.

Кад већ није био сретан да га жива ухвати, победоносни Турчин желео је да бар добави главу прослављена вође. С тога нареди, да се учине покушаји у два правца. С једне стране покушано је да се веже за конопац један Турчин, па да се спусти одозго у провалију, да види, је л колико дубока и шта је доле било с оним несретницима, што су у овој мрачној вртачи нашли гроб свој! С друге стране била су одаслата два одреда, у свакоме по десетак људи да обиђу свуда унаоколо цело то брдо и да потраже неће ли гдегод одоздо у подножју брега бити какав отвор, који води у подземни амбис што прогута толико људи.

Спуштање одозго на ужету није дало готово никакве резултате. Човек је сишао на велику дубину од преко петнајест хвати, распознао је траг куда су несретници падали; наилазио је на комаде подеране одеће и на окрвављене стене, али ништа више. Под њим је зијала мрачна бездана провалија, чија се дубина није могла тачно одредити, али је по његовом мишљењу била огромна. Покушавао је да бацне камичак, али његова тутњава губила се у дубини, а он није могао одредити колика је та дубина. Покушавао је да баци упаљену буктињу, но она се увек гасила на извесној дубини. Викао је, позивао је по имену несретне Турке, који су нехотице у овој амбис стрмекнули, али његов се глас губио у мрачној вртачи, а нико му се није одазивао. Тако је најзад овај Турчин морао дати знак да га извуку и вратио се натраг, не дознав ништа што је желео дознати.

Боље су среће била она одељења што су пошла да обиђу брда у наоколо. Пошав у разним правцима, ове извиднице брзо су се спустиле до на подножја брега, па су онда брижљиво испитивале сваки кутак, сваку шпиљу и јаругу. Држећи се приземне брдске косе, одељење које је пошло на запад имало је далеко да обилази, али његов вешти вођа, судећи по земљишту, надао се да ће баш с те стране наћи какав отвор, ако га у опште има.

И није се преварио. После дуга тражења они наиђу на узану пећину и почну се кроз њу провлачити. У почетку отвор је био тако узан, да су четвороношке морали улазити. Али даље пећина се све више ширила док се најпосле не отвори читав подземни ходник.

Кад су Турци стигли на улазак ове пећине, већ је била ноћ. Но они се не хтедоше враћати натраг, већ продуже своје истраживање. На то их је подбадало и обећање командантово о великом бакшишу, као и славољубље војничко, да баш они буду ти који ће уловити страшнога вођу хајдучког и одвести га пред ноге светла везира. Буктиње су биле спремљене из раније; Турци их сад упале и крену даље кроз пећину.

Испод земље Турцима није било лако разабрати у ком правцу иде пећина и да ли их ова подземна шупљина води баш на ону страну, куда су они желели. Но они су упорно ишли напред. Пут је био узбрдан а мокар и клизав, с тога је напредовање било споро. Ипак после добра пола сахата хода, Турци чуше из даљине нешто што им привуче пажњу. То је био некакав звук, налик на болно стењање. Убрзаше кораке и пред њима се наскоро указа страшан прозор. Крвава слика, која се ту шприца, морала би потрести и најсвирепију душу. Три човека, згрувана на једном месту направили су страхобну гомилу од поломљених костију, искидана меса и источене крви која је све прелила. Један од ова три несретника још је био у животу, а обадве ноге биле су му издробљене на стотине комада. Пребијене, испрскале разголићене кости стрчале су високо кроз продерану кожу. Несретник је тихо цвилио — црна душа још није хтела изаћи из раскомадана тела. То је био хајдук из дружине Црна Ратника, она друга двојица били су Турци. Но они су своје муке били већ измучили. Милосрдна смрт већ их била примила у свој хладни загрљај.

Један од јаничара, чујући оног патника како јечи, сажали се и рече својим друговима:

— Овога би севап било убити.

Они му одобрише. Он извади сабљу и у три ударца одруби му главу, и баци је у своју торбу, да је по Егбер-агиној заповести понесе.

После овога није се имало шта чекати. Претресу изгинуле, покупе оно мало ствари од вредности што се код њих налазило, проберу што је било боље од одела, па крену даље. Загонетно им је било одкуд да нађу само тројицу, кад их се више омакло у страховиту бездан. Они су сви морали падати у једном правцу, пролазити истим фаталним путем и свршавати на један исти начин, па одкуд сад овде само ова тројица, а од осталих ни трага ни помена!

Извидница је ишла све даље и даље, док најпосле стигоше до некакве воде која је изгледала као читаво подземно језеро. Видели смо како је ту Црни Ратник, први пут после страховита пада, чуо људски говор и познао да ће то бити Турци који њега траже.

Пасти са онаке страховите висине, проћи кобним путем који води право у смрт, па опет остати жив и дочекати да те Турци понова стигну, нађу, ухвате — то је слепа фаталност од које се кукавни човек узалуд отима. Појава Турака чак и овде у овом подземном гробу изазвала је код Црна Ратника тај мучни осећај да га гони само Провиђење и да су му узалудни сви напори за спасење. С тога није хтео више ни помишљати на неки отпор и одбрану. Предао се био својој ћудљивој судбини и оставио је случају, нека он даље одређује шта ће бити и не бити.

Лежећи тако у полу буновном стању, Црни Ратник осећао је на неколико места по телу оштре болове и знао је да то долази од убоја. Али он се бојао да се маши руком и да опипа болна места, стрепећи да ће напипати како стрче изломљене кости.

Мећу тим Турци, што беху приспели до подземна језера, довијали су се сад како ће га прећи, пошто је језеро било доста дубоко. Најзад довише се и томе. С десне стране, по окрајку, језеро је било прилично плитко. Они покушаше да туда пређу, и то им пође за руком.

И ако је био обучен у обично хајдучко одело, Црни Ратник се опет одликовао од осталих хајдука отменим изгледом, друкчијим држањем и целом појавом својом. С тога се Турци веома обрадоваше кад ту крај језера нађоше човека за кога се држи да је војвода хајдучки. Одма су биле предузете мере да се Црни Ратник подигне одатле и да се упути горе команданту војске. То је брзо и извршено. Један део извиднице пође дакле да отпрати ухваћена роба, а остали продуже своја истраживања у пећини.

Заробљени војвода био је веома малаксао од многе проливене крви. На телу је имао око 17 рана, по најтежа је рана на потиљку, која је пресецала кост и продирала до самога мозга. Егбер-ага био је у великој радости кад донесоше новога роба. Одмах нареди да се страдалнику рана привије и да се остави до поласка на миру, наравно под најјачом стражом.

Док су овако горе распоређивали с новим робом, извидница доле у пећини продужила је своја истраживања и нашла је и све остале који су имали несрећу да пропадну у овај мрачни подземни гроб. Међу њима био је у животу само још један Турчин, али за који час и он је морао свршити. Сви други били су већ издахнули.

И тако од десетак људи, које је прогутала мрачна провалија, изгинуло је све сем Црног Ратника. Сем њега јединог ћудљива смрт примила је равнодушно све друго, само је њега упорно одбијала од себе, њега, који је за њом нарочито трчао, који је сам добровољно скочио у провалију, само да не падне Турцима у руке, да не понесе страшно име роб. Али сва његова отимања била су узалудна. Смрт га није примила, и тешки ропски ланци спутали су се око њега.

Црни Ратник спасао се од смрти простим случајем. Али да се тај случај баш њему деси — он је у томе гледао чудну игру ћудљиве судбине.

Провалија, у коју су попадали толики људи, горе се почињала једним отвором и то прилично уским. Као какав левак тај се отвор пружао доле на дубину до 5—6 хвати. Ту се сад тај левак делио у два крака, десни и леви и тако раздвојени, бежећи све даве један од другога, ти су краци ишли до самога пода, доле до земље. Но ту је излаз био сасвим различан. Десни крак излазио је на оштру испупчену стену, док је леви водио једном језеру и то управо окрајку тог језера.

Због ових разноликих излазака била је и различна судбина оних јадника, који су у падању ударали левим или десним олуком. Већина их се омакло десним краком и они су се сви поразбијали о голу стену, да им кост с коском није заједно остала.

Црни Ратник на против имао је срећу или несрећу да погоди у леви олук, а при паду ударио је тако згодно, да је пао у језеро управо крај саме обале, на место где је вода била и довољно дубока да се не убије, и довољно јака да га избаци а обала опет била је тако близу, да га је вода одмах при првом избацивању са дна отпљуснула на камениту сухоту где је од силна потреса и удара одмах пао у несвест.

Још двојица су пропала овом истом левом страном као и Црни Ратник, али они су обоје зло прошли. Један је био одбачен далеко у језеро и ту се удавио, док је други ударио у саму обалу језерску и ту се на оштрљастој стени управо на двоје пребио.

Тако се Црни Ратник чудном случајношћу спасао од једне смрти, да као роб падне Турцима у руке где га је на сигурно чекала друга смрт, можда много страшнија и стиднија но ова овде у подземној мрачној провалији.

Тако се свршила Егбер-агина победа над хајдуцима. Кад је све било готово, победоносни Турци кренули су се с крвава виса, који је видео ретку очајну борбу, што траје док не падне и последњи борац. Мртвим хајдуцима поодсецане су главе и у триумфу понесене, натакнуте на дугачка копља. Рањени хајдуци покупљени су и поведени — лакше рањене терали су; тешко рањене носили су на коњима. За Црна Ратника спремљен је хат самога Егбер-аге, који је, сем свога јахаћег коња, увек водио у поводу још по два добра хата као резерву.

Крупан, снажан јаничар усео је на хата агинога а полумртва Црна Ратника узео је преда се и придржавао га обема рукама. Тако се дојахало до Чачка. Одатле су за тешке рањенике спремљена била кола, да их све спроведу до Београда.

У Чачку је било прво саслушање над Црним Ратником. Испитао га је сам Егбер ага, али резултат није био никакав. Заробљеник није хтео говорити скоро ништа, а није управо ни могао, јер се још колебао између живота и смрти. На питање је ли он Црни Ратник, одговарао је одсудно да није. Даље није давао никаква објашњења и ако је лукави Егбер све покушавао да му измами ма што.

Из Чачка Црни Ратник пренесен је у Београд, заједно с дружином својом. Ту су сви спутани у тешко железо и бачени у подземне тамнице, где су ишчекивали даљу судбу. Спремано им је погубљење, а шта се све догађало с њима и око њих за то време већ смо видели. Извршење казне ненадно је обустављено, услед онога чудног писма с Порте, а на скоро заробљеника је тајанствено нестало, и још нико није знао шта је с њима и где су.

Међу тим, као што смо већ видели, Црни Ратник је још раније био изнесен из тамнице, заједно са својим верним Бритвом. Реџеп-ага их нашао обојицу мртве, дигао их отуда и сместио у стари теферич, убрзо за тим била је бачена у ваздух градска барутана, а том приликом порушен је и стари теферич. По уверавању Реџеп-агином, Црни Ратник остао је ту под развалинама порушена теферича, и наћи ће се чим се мало распреме рушевине. Бар тако је тврдио и зајамчавао пред везиром његов стари тефдердар Реџеп.

А да ди је баш било тако како старац тврди? Њега би узалуд даље запиткивали. Он је једно рекао и при томе ће остати. С тога боље да га и не питамо но да се вратимо натраг за неколико дана и да видимо шта је седи Реџеп радио оне ноћи када ће сутра у јутру одлетети барутана у ваздух.

Била је поноћ. Реџеп је седео сам у својој соби и пажљиво читао некакав стари, пожутели рукопис, брижљиво увијен у меку, учињену кожу. У том рукопису било је упутство о употреби неке чудотворне водице и Реџеп га је прочитавао још једном пред што ће се кренути на носао. Уз то почешће је загледао у сахат, видело се да нешто ишчекује. Кад се примаче близу један час по поноћи, он скочи: брижљиво сави рукопис, мету га у недра, узе под мишку некакву малу торбицу од мушеме и упути се у башту.

Та башта сучељавала се с високим зидом који је опасивао стари теферич — велико, двокатно здање, но јако опало, са чега је сад стајало пусто и напуштено.

На високом зиду био је мали капиџик, заклоњен густим жбуновима зове, тако да се на дану није опажао, док га човек не би нарочито потражио. Но Реџепу мора да је тај капиџик био добро познат, јер он, онако у мраку, упути се право њему, расклони сплетене гране зовине, отвори капиџик и упути се пустом теферичу.

У мраку ова стара кућа изгледала је црна и мргодна. Све је било немо и пусто; нигде зрачка, нигде каква гласка ни јава.

Реџеп ага онако у мраку отвори полако врата, уђе унутра, опет закључа врата за собом, па се пипајући упути дрвеним степеницама на горњи спрат.

Ту ага уђе у пространу одају, на којој су прозори с поља били заковани даскама, а изнутра застрти дебелим засторима. Тек сад опрезни тефтердар упали своју малену лампу, која је на све стране сипала јаку светлост. Пространа одаја засветли као да је у њој упаљена читава ватра. Јарка светлост обасја чудан и језив призор.

У једном углу, на здепаном дрвеном кревету, застртом асурама и медвеђим кожама, лежала су она два покојника, што смо их једном већ видели у подземном казамату, одакле су их изнели као мртваце. Били су хладни, укочени, црни као земља — по свему прави покојници и ни код једног никаква трага од живота. Реџеп приђе овим покојницима, седе им чело ногу и с изразом пуним бола и туге гледао је она помодрела, земљана, мртвачка лица, а међу тим бејаше извадио свој сахат, отворио га и метуо преда се на кревет, као човек који на минуте нешто ишчекује.

Док је стари тефтердар тако седео и чекао, на доњем боју чу се неко шушкање. Не потраја дуго, а одоздо се појавише два човека. Вукли су неке гломазне ствари.

Прво донесоше два велика корита и наместише их до кревета где су лежали мртваци. После су извлачили редом једно за другим: два велика котла, пуна вруће воде; велики мангал од меди (бакра) пун живе жеравице: три велика овна, које једва угураше горе уз степенице и од којих је један почео тако блејати, да су му морали натаћи зобницу на главу да га ућуткају; две велике учињене медвеђе коже, два дебела ћебета уваљана од камилске длаке, неке печурке, лончиће, и пуно других ситних ствари, којима обичан човек не зна праву употребу.

Све је ово припремљено и унесено ћутећки без гласка и без једне једине речи. Само овда онда Реџеп би управио поглед на ова два нема посленика, или би им руком дао какав знак, и они су пословали даље, као да потпуно разуму тај „немушти језик.“

Кад је све биле спремљено, два помагача Реџепова чучнуше око топла мангала, јер је у одаји било доста хладно. Но ага даде руком знак, и један од њих узе кожну торбицу, што је Реџеп бејаше донео, отвори је и повади из ње разне стварчице, које пажљиво поређа по једној дасци. Ту су биле неке флашице с разнобојном течношћу, кутијице разне величине с белим и црвенкастим прашковима и пуно других ствари, а између осталог и један мали мехчић, какви су обично мехови за духање, само што је мех био метални и могао се склопити на четворо.

Кад је све било спремно, наста ишчекивање. Равно у два часа после по ноћи Реџеп даде знак те мртваце скидоше с кревета и положише их на прострте душеке. Тада Реџеп узе стакоце с неком црвенкавом течношћу и истрља покојницима слепе очи, заушњаке и жиле око врата, а тако исто накваси их том течношћу испод мишака и журно је трљао док сва течност није била упијена. После тога настао је кратак одмор, а након десетак минута, трљање истом течношћу продужено је по доњим деловима тела; нарочито су добро истрљана колена, жиле у прегибалима, листови, чланци и табани. Вршећи ово трљање својим снажним рукама, Реџеп-ага је толико притискивао, да су испод његових прстију остајали јасни бели трагови. И гле, за мало па се истрљана места чисто загрејаше и зацрвенише, би рекао да у мртвима крв почиње понова радити.

Док је Реџеп вршио ове операције, његова два помоћника необичном брзином и вештином прихватише се друга посла. Док би ударио длан о длан, три овна била су заклана и крв од њих ухваћена и сасута у спремљена корита. У ту крв, још онако врућу, положе обадва мртваца и почну и њоме трљати по целој снази. У ту крв било је још досуто прилично топле воде и неке течности, чији снажан мирис испунио бејаше целу одају.

Кад су страдалници тако добро истрвени, њих одатле изваде, увију их у камилска ћебад и положе на душеке, а одозго по глави покрију их медвеђим кожама, обрнув длаку унутра. Тако су остављени добро пола часа на миру.

Међу тим, Реџепови помоћници брзо одеру поклане овнове, па у те коже, док су још онако вруће, стрпају страдалнике, пошто су их прво добро намазали по целом телу неком миришљавом и лепљивом машћу.

Кад је све то било готово, Реџеп узе неку металну цевчицу, која је на једном крају имала куглицу колико осредњи орах, а на другом крају била је сведена у танак оштар врх, и напуни је чистом белом течношћу, па шиљати крај цеви завуче страдалнику под кожу испод пазуха и дувајући у куглицу уштрца и једном и другом под кожу ону белу течност.

Сад су страдалници понова намештени на душеке, и око њих у малим зеленим каленицама запаљене су неке печурке (труд), које су се димиле, згоревајући полако и пуштајући јак, али веома пријатан мирис. Да се тај кад не би растурао по целој одаји, страдалници су одозго добро покривени ћебетима и тако су остављени на миру опет читаво пола часа.

Кад им је за тим Реџеп открио главу, лице и цео изглед њин био је сасвим промењен — то више нису била мртва, скамењена, као земља црна лица, с хладним цртама и мртвилом у целој појави: дах живота опет је био задахнуо ове хладне трупове, и они су се повраћали у живот као оно Лазар, који је већ три дана лежао у гробу.

Гледајући оне паћенике, како им црте на лицу мекшају, како се топлота полако враћа, и разлива по целом телу, како прве гутљаје нека напитка, који им Реџеп сасу у стиснуте вилице полако прогуташе, како се срце лагано почиње кретати и куцати, Реџеп је осећао као да у његовим рођеним жилама почиње струјати нов живот и нова снага, пуна вере што крепи и слатке наде што уздиже и подмлађује. У оку нежне матере која гледа јединца свога када се из мртвих повраћа, не може бити више радости и среће но што је у томе тренутку сијало из оних меких, благих очију Реџеп-агиних.

Око 3 и но часа по поноћи било је буђење. Црни Ратник и његов верни сапутник Бритва, повраћени су из обамрлости у којој су провели више од три дана. Још су били веома слаби, крајње изнурени, а и ране су још задавале доста бриге, али главна опасност већ је минула и сретно је постигнуто двоје: избављење из тамнице и повраћај из привидне смрти.

Покушај с вештачким обамирањем ствар је веома озбиљна и веома ризична, а нарочито онде где се тај опит врши над човеком слабим и болешљивим, поглавито пак кад слабост долази од рана. Ту најмања неопрезност, ту проста случајност може дати целој ствари веома несретан излаз и успавани може тако и остати да се никад више не пробуди.

С тога се тај ризични корак једино и предузима у часовима крајне опасности, управо онде где већ више нема избора, где на једној страни стоји сигурна смрт, а па другој бар нека нада да може бити спасења. Такав је случај био и овде. У тренутцима очајне безнадежности, Реџеп се одлучио да покуша и ово последње средство, да привидном смрћу спасе драгоцена сужника од окова и тавнице. Али за ово два три дана, од кад траје то мучно стање и чекање у неизвесности, колико се и колико пута већ стари Сребрница од срца покајао, за што тако учини, и ако се већ мора мрети, што не остави да и војвода умре од душманске руке, као што ће пасти и сви његови другови, већ га узе он — Реџеп — на душу, и својом рођеном руком даде му смрт, он који би три живота дао, само да његов спасе.

Па још доцније као изгледаше да је сав тај ризик управо узалуд учињен, јер везир захтеваше да се Црноме Ратнику одсече глава и ако је мртав. Измучен и искидан тим ужасним сумњама и ишчекивањем у крајној неизвесности, Реџеп је повраћање војводино дочекао као тренутак највеће среће и радости, коју би тако радо поделио са целим светом, но коју је у овој прилици само погледима и заводнелим очима могао наговестити својим верним али немим помагачима.

У големој радости што пред собом поново види жива човека, чији му је живот био толико драг, стари Сребрница и не опази кад пре протрча време, и чисто се трже кад угледа да је већ прошло 4 часа по поноћи. Било је већ крајње доба да се уклањају одатле, и ага даде знак својим верним момцима да болнике товаре на носила и да их једнога по једнога снесу у његов харем, где је за њих била спремљена засебна, удобна собица.

Није прошло ни пола часа а већ је све било у реду по Реџеповој заповести: болесници склоњени, одаја распремљена, управо уклоњен је сваки траг који би могао издати шта се ове ноћи догодило у овој пустој и напуштеној кући, што ће сад за који час бити претворена у развалине и полетети у ваздух заједно с великом барутаном, у чијој се близини налазила.

Тако је Црни Ратник измакао од две смрти, које су у кратком размаку биле зинуле на њега да га немилосрдно прогутају, али обадва пута сретан удес спасе врла борца, да га причува за нова дела, нове напоре, нове успехе, а можда и за нове муке и страдања, која тако често узастопце прате ону ретку и драгу гошћу што је зовемо срећом људском.

XXVI Пут спасења

Црни Ратник био је редак човек, редак по способности, по јунаштву и природном дару за добра војсковођу, а највише по срећи и великом гласу, на који је изашао код свију балканских народа.

Глас, ауторитет, име које човек стече, то је по некад снага тако велика да јој управо нема мере и цене. Једно име по некад више вреди но читава једна војска, и један човек ту може да претегне тисуће других људи, међу којима може их бити стотина који су му по свему другоме равни, само не по имену, по гласу који ужива, по вери у њега.

Јер човек не вреди онолико колико управо вреди, већ онолико колико свет о њему мисли и верује да вреди.

Бивало је великих војсковођа, који су пробијали и побеђивали где год ударе једино с тога, што су њини војници веровали и били тврдо убеђени, да је пораз под тим војводом немогућан и да они морају победити где год ударе с њим. Чврсти у тој вери, они се тако боре да збиља морају победити. За њих не постоји могућност узмицања и одступања. Били су убеђени да код њих повлачења не може бити, с тога о томе нико и не мисли, те ником и не пада на ум да то покушава. Тврдо уверени да морају победити, они знају само за један покрет — покрет напред. На томе путу може се погинути, може се ранити, а може се проћи и здрав и читав — то је све што може бити. Али ништа даље. А која ће од оне три могућности коме допасти у део, то је сад случај, треф, или ако хоћете судбина, и ту наша добра воља ништа не може помоћи, и све што ми можемо чинити то је, да вршимо своју дужност, да помогнемо успеху опште ствари, успеху отаџбине а појединцу нека буде што бог да.

Изгледа да су по неки људи за то створени да послуже провиђењу као оруђе за остваривање великих историских догађаја. Такви људи постају спона за расцепкану и радну снагу народну, да је прикупе, уједине и од расутих зрака да скупе жижу, која све пали и сажиже. Такви људи тисуће тежања спајају у једну тежњу, тисуће воља сливају у једну вољу, тисуће снага удужују у једну снагу, дају јој један правац, и упућују је једном циљу. Такви људи могу што обични смртни не могу: они стварају преломе у народном животу и остављају видан траг у повесници.

Код таквих људи њин глас и њина слава иду увек далеко, далеко пред њима, крче им пут, равнају земљиште, отклањају препреке и стварају им искрен, срдачан дочек. Куд год дођу, такви људи долазе као мили гости и стари добри знанци, којима се све одзива и за којима све иде.

Такав човек био је и Црни Ратник. Његово само празно име вредило је на балканском тропољу колико и читава једна војска. Такав човек с таким именом и таком вером код народних маса био је од нецењене вредности за дружину Ноћна Браћа. Такав човек у служби такве једне моћне и опширне дружине могао је бити веома опасан за све који су били заинтересовани да Балкански народи остану и даље у туђем сужанству. С тога су о Црном Ратнику водиле рачуна чак и суседне велике државе. А што год је био већи углед и значај Црнога Ратника све су веће биле и оне наде, које су ноћна браћа на њега полагала. И на један пут све је то дошло у опасност, у велику, страшну опасност: — тешко рањен, спутан у тешке окове, Црни Ратник био је у рукама београдска везира и у његовој највећој тамници бројао последње дане своје, који се брзо примичу крају.

Тако је гласио последњи извештај који је стигао у Цариград врховном одбору Ноћне Браће, који је био као нека народна влада за све балканске народе.

Услед тога одмах је још исте вечери сазван одбор у нарочиту ванредну седницу, која је трајала 6 часова без прекида, и на којој су донесене многе важне одлуке, између осталих и одлука, да се у крајњем случају прибегне сили, и ако ништа друго не помогне, да се покуша не би ли се несретни војвода и његови другови могли отети силом, у тренутку кад буду поведени на губилиште.

Сем мера, које је препоручио врховни одбор из Цариграда, београдском главном одбору, који је био центар за све ове крајеве, остављена је била пуна слобода, да употреби све мере које му се покажу као корисне и неопходне, и учини све што му је у снази за спас сужника.

Услед тога стављене су у покрет све полуге, узете су у помоћ све личности, употребљене су и крајне мере, не жалећи ни велику трудбу, ни знатне издатке, само да се спасе човек од кога се тако много очекивало.

Рађено је свом снагом и збиља доста знатан успех већ је био и постигнут. Истина, војвода и његова дружина још нису били спасени, али самртни ударац који је већ био почео падати на њину главу, одбијен је и крвави расплет бар је одложен, ако и не смемо још рећи да је сасвим отклоњен.

Као што смо већ видели, успело се толико те је Црни Ратник, с верним Бритвом из тамнице извађен, из обамрлости повраћен и код Реџеп-аге привремено прикривен. Дружина војводина, сретно је извучена из тавнице и скривена тако, да је до сада нису могли наћи, и ако је брижљиво претресен сваки кутић у тврђави.

Али сво ово био је тек само почетак спасењу и то почетак веома физичан и опасан. Јер кад би се ова превара ухватила и сазнала пострадао би не само вредни Реџеп-ага, који је тако поуздано и тако ревно и сретно служио интересима тајне дружине, већ би настала озбиљна опасност да буде обелодањена и она двострука улога коју је играла Маре као љубимица везирова и као веома виђен и одличан члан друштва Ноћне Браће.

С тога је ваљало хитати, да се што пре извуче из овога опасног положаја. И војводу и његове другове ваљало је што пре изводити ван тврђаве. Али како да се изађе из града где је свака капија, сваки пролаз, сваки оснижи зид поседнут удвојеним стражама, а дуж свију бастиона и дању и ноћу стоје редови оружаних војника. Како да се изађе оданде, где би и тици било тешко прелетети неопажена, а камо ли провести више од 20 људи, међу којима је било и болника и тешких рањеника! Стари Сребрница био је човек довитан и умео се помоћи у свакој неприлици. Он је и овде достигао велике успехе, јер се поглавито њему имало захвалити што је спречено погубљење, које је већ била решена и у право свршена ствар. Али овде је сад застајала и његова памет, овде није могла ништа даље ни његова ванредна довитност.

Али, баш у овим тренутцима очајања и изгубљене наде јавља се помоћ са стране, од куд је најмање очекивана.

Грчки родољуб Маврогени дошао је у Београд с нарочитом мисијом да се мећу поверљивим родољубима обавести, у колико су прилике амо на овим крајевима повољне да се покуша покрет у корист свете грчке ствари.

Али како су баш у то доба у Београду ненадно искрсле прилике, које су могле бити од утицаја и на цео ток даљега пословања, то се грчки родољуб задржи у Београду више но што је у први мах мислио, а његов млади сапутник Рига добије нарочиту мисију да пропутује све околне пределе и да се блиско позна с напредном омладином на овим крајевима, ширећи свуд дух слободе и револуције. Али како је још трајала зима, те је за путовање било неудобно, Рига се бејаше бацио на један посао, који га је јако занимао, а који је доцније у згодној прилици могао бити од неоцењене користи. На име, Рига се бејаше подухватио да темељно проучи положаје Београда, његову прошлост, његово садашње стање и значај, а поглавито његову војничку вредност, као и његове слабе стране, како би се најлакше могао освојити, и с које је стране приступ најзгоднији. За то проучавање Рига је набавио све потребне материјале и изворе, а нарочито му је у томе био добро дошао препис једнога старог рукописа, који му је послао један пријатељ из Цариграда, а преписан је, како тај пријатељ тврди, с листова неке старе књиге, која се чувала у царском серају у Цариграду, а у којој су једно за другим били записани сви важнији догађаји, што су се у току од 150 година десили у Београду.

Ту у том рукопису била је једна глава која је нарочито говорила о томе, какви тајни прокопи и подземни путови постоје у београдској тврђави, као и у самој вароши, куда ти путеви воде, где излазе, где се почињу, колико су дугачки и кад је који грађен и за какву потребу.

Тај одељак привуче нарочиту пажњу Ригину, и он га је проучавао до најмањих ситница. Сам је цртао мрежу тих подземних пролаза и у опште старао се да створи себи јасан појам о томе интересном предмету.

На његово велико изнађење он нађе да испод Београда постоји читав лавиринат путова и пролаза — праве катакомбе, да се човек лако могао чак и изгубити.

Историја многих тих подземних путова била је веома занимљива, и ту је сваки прокоп имао тако рећи своју засебну повесницу.

Чудновато је било и постање многих од тих пролаза. Неки су грађени за војничку потребу; неки су удешавани да послуже као скривен излаз из тврђаве у варош, или чак и изван вароши, а некима опет постанак је био увијен провидљивом маглом занимљивих љубавних прича и догађаја, где раздвојени љубавници употребљавају скривене љубавне проласке да једно другом дођу на слатке заносне љубавне састанке.

Душевно стање у коме се Рига налазио као млад љубавник с превареним надама, нарочито га је мамило да се што дуже бави баш овим љубавним подземним стазама. И он их је збиља до ситнице проучио, а чинило му се да би их са свезаним очима и у најгушћем мраку могао погодити, само ако ствар у истини онако постоји, како је у старом рукопису записано и назначено.

Међу тим, баш у то доба, кад се Рига неуморно тим бавио, десили су се догађаји које смо напред спомињали, и који су изазвали живо интересовање у целом Београду.

Као члан дружине Ноћне Браће, Рига је знао за све ове догађаје и ту му се ненадно указала прва прилика да корисно и веома сретно примени своје познавање београдских подземних путова.

Као добром познаваоцу тога предмета, њему је са свим природно првоме пала мисао да се заробљеници спасу којим од подземних пролаза, који води изван тврђаве. Није дуго тражио и већ је могао тачно обележити пут, којим би ваљало окушати спасење. Кад је целу ствар уредио теориски, он изађе пред последњи збор Ноћне Браће с готовим предлогом, да се нађе погодан човек, да испита пролазе које ће он показати на плану, па ако се потврди да су ти пролази и сад отворени, онда је питање о спасењу заробљеника ствар решена.

Први покушај поверен је био Реџеп-аги да га он изведе и ствар испита преко својих људи. Вредни старац својски је био прионуо око посла и почетак је испао сјајно. По упутствима Ригиним, Реџеп је нашао подземни ходник, који је полазио од тамнице где су били осуђеници, па водио из горње тврђаве у доњу.

По плану који је био нацртао сам Рига, тај пролаз требао би ту негде око савске капије да изводи ван тврђаве, па, савијајући све даље уза Саву да изађе најпосле у један зидан канал, који долази из средине вароши, а служи за одвођење нечистоте. Идући мало даље тим зиданим каналом, излазило се на обалу савску — што значи на слободу...

Тако је била обележена путања на плану и прва половина тако се показала и у ствари.

Извештен о томе Реџеп се јако обрадује. Још се само на сахате могло бројати време када се осуђеници могу спасти — пропусти ли се и то, онда је свему крај.

Исто је тако гонио на журбу и ризичан положај у коме се тада налазио Црни Ратник. Очекивало се његово повраћање из обамрлости, али тако повраћен он је могао остати скривен код Реџепа само дан два: даљи останак довео би све у опасност, пошто је немогуће било на дуже сачувати као тајну да се у харему агином налазе прикривене две мушке главе.

У тој журби и навали није се имало кад чекати док се стаза до краја испита, јер то се испитивање могло вршити само ноћу у одређене сахате. Па како у први мах није могао бити испитан цео пролаз, морало би се чекати чак до друге ноћи, а извођење сужника тада би морало остати чак за трећу ноћ. Толико, наравно, није се могло развлачити и заробљеници буду пропуштени из тамнице у подземни ходник, с чврстим поуздањем да ће их извести на слободу, као што је план и показивао.

Заробљеника је нестало! Забуна и престрављеност обузела је све душе, и док су горе на површини земље предузимане све мере и изашиљана потера за потером да бегунце хвата, тријестак робова предузимало је доле чудноват подземни поход, налик на оно библиско путовање кроз пустињу у далеко сретну „обећану земљу.“

Чудан је то био пут — ишао је кроз таму, а требао је да изведе на светлост: полазио из тамнице а требао је да изађе на слободу; састојао се из једне једине узане стазе, а опет си могао на њему залутати као у највећој пустињи.

Но заробљеници су пошли напред смело и одважно. Нада на скоро спасење давала им је снаге и крепости да све издрже.

Стаза је била узана и они су морали ићи један за другим — тек где где могли су поћи по двојица па и по тројица упоредо. Напред су били пуштени најздравији и најснажнији, да по потреби крче пут, а остали су ишли полако за њима. Тако се овај подземни поход био протегао на дужину од 30—40 корака. Имали су два жишка, али су упалили само један и истурили га напред. Други су штедили да им се нађе у случају какве нужде. Слабачки жижак у узаном, искривуданом пролазу једва је осветљавао простор на 3—4 корака и она 3—4 прва човека. Сав остали спровод кретао се у потпуној помрчини. Тако се полако напредовало. Теже болнике морали су носити на рукама и то је још више успоравало ход.

Стаза је с почетка ишла доста стрмо уз брдо, била је неравна и засута каменицама и обурваном земљом. С почетка узана, она се све више ширила што се више пела. На месту где је достизала највећу висину, стаза се наједаред толико ширила на обе стране, да је градила приличну пространу округлу подземну дворану, где су се могли скупити сви ови чудни подземни путници.

И збиља, они ту застану, приберу се и приседну да се одморе. У средини је треперио слабачки жижак, али из сумрака сијало је много сјајно, јуначко око, налик на црне пламичке који одсевају из таме. После сигурне смрти, ненадно се јавио зрачак наде на брзо и скоро спасење и просуо жар од одушевљења у сва срца, те је надом огрејана душа засијала у многоме оку. Уста су овде ћутала, али у толико су речитије говорили они живи, ватрени погледи. Одмарање није дуго трајало и наши подземни путници крену се даље.

Одатле стаза је на једаред савијала у лево и стрмо се спуштала на ниже. Силазак је био тежак, а местимице и опасан. С ниска свода капале су крупне капље, а тако исто из побочних дуварова силазила је вода, са чега је путања била мокра и љигава. Појавила се још једна незгода — што су више силазили стаза је бивала све ужа.

Борећи се с овима тешкоћама, сужњи су се кретали веома лагао: морали су на сваком кораку застајати, пипати лево и десно, оздо и одозго и помагати се рукама, где се у мраку нису могли послужити очима.

Милећи тако све стопу по стопу низ брдо, они су се спуштали ево већ више од два добра часа, а једва да су за то време прешли 2—300 корака. Али на једаред спровод застаде, с преда јавише да стану мало, али то „мало“ претвори се после у читаву вечност. Добар сахат стајали су тако, а они по зади још нису могли тачно разабрати ни то са чега су се тако на једаред зауставили. Једва у зло доба спровод се опет крете напред полако, и тек кад су последњи стигли тамо, где су били застали први, видеше да је узрок застајању био у томе, што се стаза на једаред тако сужавала, да се човек тек четвороношке могао провући кроз тај сужен прстен. Па и тај узани отвор, судећи по обурваној земљи, изгледа као да је проврћен тек сад. Ова сметња прилично је бацила у бригу наше паћене путнике јер су се стали прибојавати, да се оваке незгоде не понове чешће и још у тежем облику.

Бојали су се, али се нису убојали. После пола сахата спровод је опет застао, али се није дуго чекало да се сазна прави узрок. Није прошло ни неколико тренутака, а кроз целу дружину, од првога до последњега, пролети кобна вест: „Стаза је затворена, даљи је пролаз немогућан: они су ушли у клопку без исхода“. Да се над главама ових патника срушио онај сниски мрачни влажни свод, не би их то теже поразило, но ова кобна и ненадна вест.

„Нема изласка, нема спасења, ми смо живи сахрањени у мрачну подземну гробницу, у коју смо сами добровољно ушли, уздајући се да ће нам она пружити пут спасења. Ту је памет стајала: ту нико није знао ни шта да рекне, ни шта да почне, и читаво пола часа у подземном ходнику владала је мртва тишина.

Међу тим, и не слутећи шта се десило под земљом, забринутом Реџеп-аги била је главна брига да и повраћена Црна Ратника спусти у подземни пролаз, којим су отишли и остали, и који се тада сматрао као пут спасења, као стаза која из таме и ропства води на светлост и слободу.

Великих мука стало је Сребрницу док је успео да постигне што је хтео, јер, како смо видели, улаз у подземни ходник био је из тамнице, а ту су сад чувале страже и непрестано се налазила гомила војника.

Сметало је јако и то, што су и Црни Ратник и Бритва били тако слаби, да их саме није било могуће пустити. Морао им се додати неко трећи, да их води и помаже. А протурити неопажено три човека онде, где се на све стране живо пази — било је и ризично и веома тегобно.

Али и овде стара срећа није изневерила старога Сребрницу; помогао је ненадан сретан случај и Црни Ратник буде спуштен у подземни ходник, у друштву с Бритвом и једним од она два помоћника Реџепових, који су му били на руци при повраћању војводином из мртвих. Бар Реџеп је тада веровао да је то необично велики успех и ванредно голема срећа што се војвода једном дочепао подземна ходника и тиме изашао на пут спасења.

„После свију тегоба и опасности, после страшних тренутака, у којима је изгледало да је све изгубљено и пропало, Црни Ратник и његова дружина опет су ево изведени на пут спасења, и њино потпуно ослобођење само је још питање кратка времена.“

Тако је мислио Реџеп ага после овога последњег успеха, и у том тренутку осећао је да се с њега скинуо огроман терет, који му је гњечио и душу и срце и који је страхом и болом пунио цело биће његово.

„Спасени су! — мислио је старац у себи, и у том тренутку осећао је како се чисто подмлађује, и како у њему опет бујно оживљују еве оне лепе наде и сви они мили снови, којима се још од давне младости крепи и храни душа његова.

И доиста, да је кога било да тога дана боље загледа старога Бошњака, опазио би да се старац сад чисто исправио, да није више онако погрбљен, да корача сигурније, да носи главу више, да погледа поносније, и да му из благих плавих очију сија непомућена радост и чиста срећа...

„Па како ли ће се тек она обрадовати! О како ће њена чиста душа пливати у рајском блаженству, кад чује да је узор и љубимац њен сретно истргнут из ноката црне смрти, и да се већ налази на путу спасења, који ће га можда још ове ноћи извести на слободу.“

Тако је мислио радосни старац, и једва је чекао тренутак када ће добити прилико да своју радост подели с лепом Маре, која је у бризи жудно ишчекивала сваки гласак, да јој у ономе мраку од сумње и очајања сине као зрачак наде.

Но ова лепа радост није дуго трајала.

Измећу Реџепа и сужника, који су пошли подземним ходником, било је уговорених знакова, како ће се споразумети кад патници једном продру до изласка. За случај да наиђу на какве сметње и да не могу проћи до изласка сви, уговорено је да пошљу бар једнога, који ће паљењем спремљене гомиле сувих дрва дати знак да је спровод у неприлици и невољи.

Али ето прође тај дан, па прође и цела идућа ноћ а још се нико не појави на излазу према Сави. То Реџепа страшно забрину. Он је управо био пренеражен, и, стрепећи од тешких последица, он предузе мере да се присутни чланови одбора Ноћне Браће још тога дана пред ноћ сазову у ванредну седницу на братски договор.

Седница је трајала дуго и била је веома бурна. У колико су пре више веровали у спасење, у толико је сад свакоме теже падало да чује за нове тешкоће и нове опасности, које прете да упропасте све досадашње успехе.

Рига је с највећом увереношћу тврдио да изласка мора бити и да је његов план са подземним путовима тачан; погрешке може бити само у томе, ако су путници у мраку погрешно ударили другим правцем; јер има распутица и лево и десно. Пало је замерака и Реџеп-аги — пребацише му да се сувише журио; нарочито су га корели што је упутио и војводу у ту неизвесност, не сачекав да види како ће проћи они први.

Сребрница се правдао да је чекање и оклевање било немогуће и да би значило сигурну погибију. Његови разлози били су умесни, али као што обично бива у тешким положајима без исхода, људи криве један другог, и ако сами осећају да немају довољно разлога за то окривљивање.

Говорило се дуго и много, а још ништа није било одлучено. Препирке почеше најзад узимати оштар, заједљив облик. Дубоко потресен прекорима који у љутини и против њега падоше, осетљиви Рига истаче се у сред скупа и јавно узе на се сву бригу и одговорност, да сам сиђе у подземне ходнике, да се придружи залуталим путницима и да их изведе на слободу. Он је за то јамчио чашћу и главом својом. Његова дрска увереност и самопоуздање охрабрило је и друге и збор се разишао прилично умирен и разгаљен.

XXVII Сретање

После свршена збора Реџеп и Рига остану на само. На Реџепу је остала обвеза да уведе Ригу у тврђаву и да га спусти у подземни ходник истим путем, којим су прошли и сви остали, што су сад под земљом. Међу тим тешкоће су биле огромне, и већ ту у самом почетку успех је био врло сумњив, ако опет не помогне каква случајност, као што је било приликом свођења Црнога Ратника. Истина, Рига се надао да би у случају крајње нужде могао наћи и други улаз, а да не мора проћи кроз тамницу, одакле су ушли остали. Али за то тражење требало је више времена но што су га они имали, јер би иначе они под земљом умрли од глади и жеђи, пре но што им стигне помоћ одозго. Свакако ваљало је да се Реџеп и Рига из ближе разговоре и да се потање обавесте о свима појединостима, пошто у таким стварима једна једина пропуштена ситница може да поквари цео посао.

У подужем разговору Реџеп-ага помену име лепе Маре. Али и ако је то било само узгред и случајно, опет је привукло Ритину пажњу.

Прогутан големим интересом оне главне ствари, о којој се водила реч, Рига у први мах није могао прибрати довољно пажње на овој другој, за тај мах споредној ствари. Он је чак није ни толико запамтио, да би се могао одмах сетити шта је то, што га је тако блиско заинтересовало. Он је јасно и разговетно памтио само једно, да има нешто важно и за њега драгоцено, о чему ће он мислити, о чему мора мислити, али то ће бити после, доцније, онда кад једном утврди и спреми ову главну ствар, која му сад стоји на врату.

И доиста, кад су се о свему потанко разговорили и утврдили читав план, кад ће и како ће отпочети посао, Ригине мисли неприметно и чисто неосетно за њега сама пређоше с овога главног предмета на оно споредно, на оно нешто што га је тако интересовало, а чега се није могао јасно сетити.

У почетку Рига се осећао као оно човек који је негде у гунгули видео некога од старих познаника, па сад не може јасно да се сети ко је то био и како управо изгледа.

Али он је мислио упорно и био се занео толико, да га Реџеп-ага чак и упита, што се тако на једаред забринуо.

Мислећи тако упорно све о том једном те једном предмету, Рига је осећао како му у глави бива све ведрије, све јасније, како му оно што тражи долази све ближе; како је ево већ туна пред њим, још их дели само једна једина танка завеса, а најпосле није ни завеса, то је само као нека лака, беличаста замаглица која се ево сама проређује и губи... И на једаред Рига прошапута доста гласно: Маре! Њему се учини као да му је неко сад ту на ухо пришануо то име а он га само понавља онако како га је чуо.

„Маре — мислио је Рига даље. — Маре! Откуда ми сад на једаред то име, и што ће ми оно, и откуда ми оно долази сад на ум!... Ах да! Маре, Мариола! Сличност у именима, то је дакле оно што ме је заинтересовало. Најмања ситница која ме на њу потсећа мила ми је и драга!... Али ко помену први то мило име? Да ли га овај старац не изусти мало пре? Или се то мени само тек тако учинило? Или то име збиља носи каква женска, која има неке везе с главним предметом о коме смо се овде мало час саветовали! И ако доиста има такве женске, ко је, шта је и где је она?... Ах! да то није она чудна ханума везирова, о чијој духовитости толико причају. Али ја сам о њој и раније нешто слушао. А после, она чини ми се носи друго име. Како оно бејаше! Арифа! Није Арифа! друкчије је. Да ли сам збиља ја слушао раније за њено име“...

Тако се Рига заплетао и спотицао о стотину мутних, нејасних питања. Најзад окрете Реџеп-аги.

— Споменусте ли ви мало час какво женско-име?

Реџеп се замисли. Он се збиља није сећао. — Не знам, не сећам се; да нисам случајно узгред поменуо име Маре!

— Јес, јес — прекиде га Рига. — Јес, Маре; тако сте рекли!... А има ли женске с тим именом? И ко је она? и где је, где је сад?

Рига је ово изговорио тако, да га Реџеп погледа зачуђено, и гледао га је тако дуго, не говорећи ни речи. Најзад једва се трже.

— Опростите ми, млади пријатељу — рече он сад благо и пријатељски — нешто сам се био замислио па и не саслушах добро ваша питања. Питате ко је Маре и где је сад?...

— Јес, јес, то сам питао — похита Рига да објасни.

Реџеп погледа Ригу још једном пажљиво, а кроз главу му прође мисао: Ово оволико интересовање не може бити напразно: овде се јамачно крије каква тајна. Услед тога стари Бошњак одлучи у себи да с младим Грком мора бити пажљив и врло одмерен, у толико пре, што су ту пажљивост налагала и сама правила друштвена.

Наиме, по статутима Ноћне Браће, сем осталих одлика, чланови су још били подељени и по годинама. Ова подела нарочито је важила при оцени и употреби чланова кад су им поверавани какви важни практични послови, где су имали да долазе у додир с другим људима.

По тој подели имало је друштвених тајана, за које су чланови могли дознати само онда, кад напуне извесан број година, а пре никако, па били они ма како способни и за странку заслужни.

Међу те тајне спадало је и питање, који су чланови у друштву Ноћне Браће.

Обичне чланове, тако да рекнемо рекруте странкине, могао је знати сваки редовни члан и то није кривено унутра међу члановима. Али чланови вишега реда, који заузимају важне положаје у друштву и својој дружини, могли су бити познати само старијим члановима. Најпосле они чланови, чији је друштвени положај такав, да би за њих веома опасно било, кад би се сазнало да спадају у редове ове дружине, могли су бити познати само старим члановима, који су у друштву најмање пет година, и који су навршили тридесету годину живота. Рига није спадао у ред тих чланова већ ни но својој младости, што се видело на први поглед. С тога Сребрница још одмах у почетку бејаше решио да му не казује ништа ближе о лепој Маре, у толико пре, што се с разлогом могло сумњати да овде има сплетене још и неке друге тајне.

С тога Реџеп одговори хладно, да је Маре прва ханума везирова, млада, лепа и духовита женска, али иначе жена као и све друге жене.

Рига се интересовао од кад је она код везира, и да ли се зна каква је порекла, из које је покрајине, да ли је била удата пре но што је доспела у харем, и да ли има кога од родбине?

Сва ова питања изазваше код Реџепа још веће сумње, нарочито кад чу неке појединости, за које је знао да се потпуно подударају с прошлошћу лепе Маре. С тога је на Ригина литања одговарао извијено, и по неке ствари нарочито је престављао сасвим у другој боји, но што су биде у истини.

Знајући неодољиву снагу лепоте Марине и гледајући ово младо, деликатно, дивно момче, за које би рекао да је цело целцато од самих живаца, Реџепу се тако рећи сама натурала мисао, да су се ово двоје морали негде видети и да Рига још болује за лепом женом. С тога се с разлогом бојао да се може покварити цела ствар и да ће Рига једним махом бити онеспособљен за сваки даљи посао, ако дозна да је жена, коју он обожава, у његовој близини. И ма да није био сигуран, да ли све то баш тако стоји, опет је сматрао као меру мудре предосторожности, да код Риге разбије сваку сумњу, те му је према томе и одговоре давао. Утисак је био паметно срачуњен. После неколико згодних одговора Реџепових, код Риге се опет погасише пламичци разбуктане наде и он је био уверен, да између везирове лепе Маре и негдашње његове божанске Мариоле нема ничег општег и заједничког.

Али овај случај опет је оставио на њему осетан утисак. Још те ноћи он је сретно био спуштен у подземни ходник. Али и ако је то силажење под земљу било везано с многим тегобама и блиским опасностима, за све то време Рига се више бавио сећањем на овај ранији разговор но на незгоде и опасности, које су га окружавале са сваке стране.

Сишав доле под земљу, Рига прво предузме брижљиво испитивање и прегледање ходника, којим је пролазио. На првом месту његову живу пажњу привукао је онај чудни механизам, који је помагао да се у сред тамничког зида отварају широка, потајна врата, на која су и измакли заробљеници.

Ова направа била је веома мајсторски удешена. На јаким железним стубовима био је притврђен широк, масиван железни рам, вешто попуњен тесаним каменом, којим је био постављен и цео остали зид тамнички. Тако удешена, ова врата била су клинасто срезана, те су при затварању наилазила у жљеб глатко и нечујно. Крајњи каменови око перваза били су тако углачани а фуге (јаружице где се камен с каменом састаје) тако подешене, да ни најбрижљивије истраживање не би могло открити где су та врата. Изнутра, из тамнице, ова врата никако не би се могла наћи, баш да се све и каже: Ево у овом зиду има потајни пролаз.

Друга изврсна особина ових потајних врата била је та, што су се веома лако и отварала и затварала, а кад се једном затворе, онда држе тако чврсто да се ни највећим чекићем не би могла обити. Међу тим за отварање довољно је било да се у један исти мах на два разна места притисло с три прста једне и с три прста друге руке. Где су та два места, где је ваљало притискивати, као и то како треба наместити прсте при притискивању, то је требало унапред знати, јер без тога врата се друкчије никако не би могла отворити.

Најзад, код ових је врата било добро и то, што се куцањем и лупом нису могла пронаћи, као што то обично бива код шупљих простора у зиду, и као што би било и овде, да пажљиви мајстор није при грађењу на све мислио и свачему се довио.

Снабдевен малом, за ношење згодном лампицом, која је имала ту добру особину што дуго траје и јако светли, Рига је прво најпажљивије прегледао и управо проучио ова потајна врата и тек је онда пошао даље.

На првим корацима он примети у овом подземном пролазу другу једну особину, по којој је одмах познао, да се налази у прокопу, који је у једном старинском плану и рукопису обележен као „самртнички пролаз“. Рига узе брижљиво прегледати сводове овога прокопа и брзо се увери, да збиља све онако стоји, како је забележено у старом рукопису.

Чудан је ово био пролаз и намењен је за особите прилике и случајеве. Почињући од потајних врата, па на двајестак корака, таван овога прокопа био је засвођен каменим плочама. На растојању од три четири корака, уздизао се нарочити камени појас, који се као лук повијао и служио као потпора и наслон засвођеним плочама, да се имају о шта опирати и да тако цео свод буде јачи. На растојању од двајестак корака, докле траје овај свод, било је свега четири овака камена лука. Сваки лук био је сазидан од нарочито скројеног и тесаног камена, који је без икаква малтера и лепа просто наслаган један на други. Сваки лук горе у средини засвођен је и закључен великим клинастим каменом, који затвара и држи цео свод. Такви су били сви ови лукови.

Према томе довољно је било да се из свакога лука избије онај камен из средине, што закључује свод, па да се на целом овом простору од двајестак корака земљиште сруши и пролаз затрпа. Овај део прокопа за то је намерно тако и начињен. Излазећи из тамнице и улазећи дубље у прокоп, човек је могао за собом засути пролаз на читавих двајест корака и тиме пресећи пут ономе, који би из тамнице за њим гонио. Исто тако, долазећи обратно из прокопа у тамницу, могао је човек заронити пут за собом, да га не могу стићи, ако би га из прокопа гонили. Дакле, овај је прокоп прављен за неки нарочити циљ.

Али, да би ово рушење пролаза за собом било што лакше и брже, духовити мајстор побринуо се још за нешто. У сваком оном великом камену, што закључује свод, била је издубљена нарочита рупа, која се са стране згодно затварала, а у коју је могла стати скоро читава прегршт барута. Још је био намештен и нарочити фитиљ, који је на завојац улазио у шупљину, а споља се могао по жељи оставити дужи или краћи, према томе, како се тело да раније или доцније спроведе ватру до барута. Употреба је, дакле, била проста и јасно. Ко хоће да затрпа прокоп на читавих двајест корака, довољно је да упали четири фитиља, па да се уклони, што се све могло извршити у тренут ока. Кад фитиљ догори и огањ запали барут, закључни камен на своду прска и цео се лук руши. Чим су порушени лукови, руши се и цела таваница од камених плоча, а за њом и ровито земљиште озго и са стране, и пролаз је затрпан.

За читаву ову направу Рига је дознао приликом брижљива проучавања подземних пролаза у београдској тврђави, и сад се само дивио, да збиља све онако налази, како је у старом рукопису било описано. Рига је све ово проматрао с великом радозналошћу и био је веома зачуђен, кад нађе да су шупљи каменови збиља напуњени барутом и да стоје чак и спремљени и намештени фитиљи, као да је све ово недавно неко нарочито спремао. У ствари ово је овако стајало већ више од пола века, о чему се Рига уверио брижљивим разгледањем намештених фитиља.

За све ово знао је сада само он један једини. Никоме од заробљеника, који су раније овуда прошли, није ни на ум пало да ово разгледа и проучава, нити су они имали времена за то, нити су помишљали да им тако што може требати.

Идући даље пустим подземним ходником и прегледајући брижљиво сваки корак, Рига је наилазио још свеже трагове куда су прошли заробљеници. Уједно он је пажљиво мотрио да нема каквих побочних излаза и путања, које би могле бити вратима затворене, јер је из описа знао да има и таквих пролаза. Загледајући тако пажљиво сваки корак, он је споро напредовао, али је добит била у томе, што је бар темељно упознавао пређени простор.

Своја проматрања на овом подземном путу Рига је вршио с оном преданошћу и пажњом, која је била једна од карактерних особина његових. Деликатна телесна састава, он је био веома енергична и смела духа, и кад се лати каква посла, вршио га је са страсном упорношћу — управо с поетским заносом. Такав је он био у свему што ради. Обично он се није хтео ни примати посла, који му није по души, али кад се нечега лати, онда је то за њега света обвеза и он је кадар скапати на таком послу. То је у најлепшем смислу речи био јунак рада.

С таком преданошћу Рига се латио и овога посла. Док није сишао под земљу још је био расејан и потресен мислима, што их код њега изазва сличност имена Маре и Маријоле. Али, чим је био једном на послу, тај га је посао прогутао и он се цео целтат бејаше занео за својом идејом, да мора наћи излаза из овога подземног ходника.

Занет брижљивим проучавањем свега што је налазио на свом подземном путу, а што је могло бити од користи главној ствари, он није ни опажао како време брзо пролази. С тога је био веома зачуђен, кад у нено доба погледа на свој часовник и виде да је већ пуна четири сахата под земљом. У исти мах до њега допреше и неки нејасни звуци. То га подсети да је у близини људи, који у очајању лутају под земљом и којима он треба да однесе спасење и слободу. Тада му се учини да је у даљини назрео некакав слаб зрачак светлости. Закрсти знак на дувару да би знао докле је пажљиво испитао пролаз, па се онда брзо крете напред да се нађе и састане с очајницима, који му се и не надају.

Заробљеници били су у очајању. Пошто су наишли на препреке, које затварају даљи пут, јаднике спопадне ужас. Али није било вајде ни очајавати. Ваљало је ма шта покушати. И они су покушавали да копају на местима, где им је изгледало да је земља ровита и да се обурвала. Копали су рукама и комађем камења, али после силних напора није било никаквих резултата. Тада неко предложи и они решише, да се врате натраг, и да се искупе сви на оном пространом месту, што је управо на најузвишенијој тачци, на прегибу где се из горње тврђаве силази у доњу и где је стајао широк заокружен подземни отвор, налик на велику, мрачну, подземну дворану. Ту су се рахат сви могли сместити и скупити у близину један до другога, да се договоре и посаветују шта да се чини у овој големој невољи.

Они су ту већали више од два сахата, кад из даљине Рига бејаше назрео зрачак светлости и кренуо се за њом.

Малаксала, очајна, већина седела је у наоколо оборене главе и скрушена срца, немоћна ни да што смисли ни да што ново предузме. На средини стајала су обадва упаљена жишка и својим малаксалим зракама једва упола разгонила густи мрак, који је владао у овом глухом подземном простору. Говорили су и још се препирали само њих пет-шесторица, и то од оних, који су били најздравији, најсмелији и чија душа никад ни у најстрашнијим тренутцима није малаксавала нити се подавала страху и очајању.

Црни Ратник, који је с Бритвом већ био стигао међу ову дружину, седео је у једном углу, блед и поникао у тешким мислима. На њему се огледала крајња физичка изнуреност. Груди су му бурно и неједнако одскакале под ударцима надражена и узнемирена срца и тешка убрзана дисања. Он је ћутао са стиснутим загриженим уснама, на којима се тек овда онда змијугао бони и горки осмејак. То је био подсмех злој судбини и оној нади, с којом је пре неколико сахати силазио амо под земљу. Надао се да је изашао на пут спасења, а он је таман био сишао у мрачну гробницу, из које ће можда само слободна душа излетети, ако истина има још некога живота тамо негде горе, сем овога живота земаљскога.

Бејаше управо настао тренутак општег ћутања, кад се из далека чуше нечији кораци. Сви се пренуше, јер су знали да нико од њинога друштва није отишао тамо на ту страну, од куда се сад разговетно чуло нечије корачање. Сви упреше погледе на ту страну, али густ мрак прикривао је и најближу даљину.

Но кораци су се примицали све ближе и ближе. Најзад чуше се већ на самом уласку у подземну дворану. Неки од сужника крочише корак два ближе изласку, завирујући у мрак. Наједаред пред њима се указа витка, суптилна придика младога Грка. У оном сумраку многима се у тај мах учини да гледају пред собом некакав дух, неко незнано створење, које долази с другога света, да их, очајне, походи и да им, безнадежнима, донесе наде и утехе. Многа срца топло закуцаше и ако још нико није могао ни слутити од куда на једаред изниче из мрака ова незнана прилика, која ту пред њима стоји нема и непомична. Је ли то какав подземни дух, који долази да им објави, да су сад у његовом царству и да од овога тренутка настаје његова влада над њима? Или је то какав добри анђео, кога небеса шаљу, да њима патницима донесе радостан глас избављења? Или је то, најзад, први весник турске потере, која за њима гони, која им је већ нањушила траг, и која ће за који тренутак испунити виком и ужасом ове мрачне просторије?..

Бејаше настао тренутак напрегнута ћутања. Речи се свакоме замрзле на уснама и само неми погледи узајмио прелећу и питају се ко је ово.

— Сретан час нашега састанка! — одјекну сад са усана бледа младића, на ситном, меком грчком језику.

Многима се учини, да је то збиља анђео проговорио. Овако сладак, овако мек глас немају смртни људи.

У првом тренутку нико ништа не одговори. Али прво изненађење брзо прође, и два три гласа у једаред одговорише грчки. Ти су гласови изговорили разне речи, али све те разнолике речи казивале су један исти појам, једну исту мисао и један исти осећај, казивале су оно што је у том тренутку сваком било на души...

„Добро нам дошао! Нека благослов прати сваку стопу твоју!“ — гласио је општи одговор.

Рига је разумео забуну ових патника, с тога похита да им објасни ствар.

— Ја сам изасланик наше свете дружине — рече он ступајући ближе — и послат сам амо да потражим пут спасењу, и да вас изведем из мрака на светлост и слободу. По уговореним знацима очекивало се да ће се ко од вас још јутрос појавити на изласку код Саве. Али како никога не би, дружина се побојала да вам се није десила каква несрећа те је по могућству предузела мере за ваше спасење. Ја сам послат амо, а друга двојица упућена су да зађу од изласка са Саве и да покушају, неће ди отуд моћи да продру амо до нас. Ја темељно познајем ове подземне стазе и богазе у овој тврђави, и уздам се у Бога и у добру срећу, да ћемо наћи изласка. Не очајавајте, браћо, но да се саслушамо и послушамо. Да чујем шта сте покушавали до сад и да видим шта се може учинити даље.

Говор Ригин саслушан је с напрегнутом грозничавом пажњом. У големој невољи, у теснацу без исхода, људи су били склони да лако поверују у све што улива неке наде или бар слути на спасење.

Рига је дочекан као избавитељ, а то је још јаче будило његову успламтелу енергију. У осталом и сам положај целе ове дружине гонио је да се хита. Људи су били без икаквих средстава за живот. Оно мало комадића, што им је заостало од последњега хапсанског оброка, и по савету искусних старих хајдука било понесено да се нађе, „злу нотребало“, већ је било поједено. Гладовање је већ отпочело, а од самога почетка већина је била упућена да пије прљаву и нездраву воду, што се овде онде могла наћи у прокопу. Оно мало здраве воде, што је узето из тавнице, чувано је за болнике, којима је вода управо била лек. Све је то упућивало да се хита. С тога је Рига одмах без одлагања приступио послу.

Прва му је брига била да се потанко извести о фактичком стању ствари. Они су му казивали, а он је брижљиво бележио: колика је свега људи; шта имају са собом; докле су ишли и шта су нашли; шта су до сад покушавали; за које су време снабдевени осветљењем, колико има болесника? и т. д. итд.

Искази су били веома неповољни. Сем потпуне оскудице у храни, Рига је с големом бригом примио вест, да имају свега две мале мотичице за копање, а само једно једино секирче. Па и те две мотике донео је тек неми војводин пратилац и то још обадве без држаље, јер их је у проносу ваљало крити. Међу тим лако се могло десити да се наиђе на какав стари прокоп, који се на више корака заронио, те ће требати да се откопава. Положај је био несретан, али одушевљени млади Грк уздао се у добру срећу и веровао је да ће само провиђење бити наклоњено мученицима и јунацима, намењеним да послуже светом и великом делу ослобођења једнога племенитог, али несретног народа. С тога он није давао да се на њему познаду трагови бриге и сумње, већ весео и ведра лица крене на посао.

Рига одабере шест добровољаца, који су се сами истакли и понудили, распореди их, па се крену у истраживање. Проматрање је отпочето оданде где га је Рига био прекинуо, и трајало је пуна четири часа, док се дошло до краја ходника, докле су долазили и ови пре њега. Брижљиво је прегледан сваки педељ дуварова, али изласка није било нигде. На неколико места бивало је побочних отвора, али то су све били дужи или краћи ћор-сокачићи, путови без изласка, који пођу 5—6 или десетак корака, па даље ни маћи. То је био резултат до кога је Рига дошао у свом првом истраживању. Очајан резултат! Али он још није очајавао...

На крају главна ходника, где је прокоп на једаред престајао, било је неких трагова по којима се могло узети да је даљи пролаз засут, обурван, а да је раније прокоп ишао даље напред. Брижљивим испитивањем Рига стече потпуну увереност да ствар тако стоји. Према томе сад је било главно питање: колико траје то обурвано земљиште, управо, колико је корака дебео тај срушени слој земље, што је тако несретно запушио даљи пролаз? Та дебљина могла је бити један корак, а могла је бити и сто корака. На памет се није ништа могло погодити. Рига изда наредбу да се живо копа.

Људи се баце на посао и радили су с оном вољом и енергијом, с каквом би жив-закопан човек запињао да што пре откопа своју несретну гробницу. Било је само две мотичице, с тога су могли радити само двојица. Кад се једни уморе, замењивали су их други. Земљиште је било песковито, ровито и лако за копање. Рад је брзо одмицао, и за непуна два часа откопали су близу пет корака. Али што су даље ишли, рад је постајао све тегобнији. После песковитог земљишта наишао је шљунак, а после шљунка долазиле су све веће и веће каменице, док се радници на једаред нису нашли пред једноставном стеном, која је пречила свако даље продирање.

Покушају да ту стену обићу десно — Не иде! Покушају да је обиђу лево — опет не иде! И десно и лево једноставна стена заграђује пут.

Да ли су у копању помели правац, којим је ишао стари прокоп, па ударили у страну; или прокопа даље збиља никада није ни било — ко би то могао знати! Јадни Рига узалуд је све ближе и ближе примицао лампу, и све више и више завиривао у своје цртеже, планове и хартије — оне му овде нису давале никаква обавештаја.

Већ је било осам часова узбуђена, напрегнута рада: осам часова како су људи пошли пуни вере и наде у срећни исход, и у колико је сахат за сахатом пролазио, у толико је надање њино с тренутка на тренутак опадало! Сад су већ при крају. Пред њима стоји огромна, једноставна, као челик тврда стена, а они се окаменили пред њом, изнурени, малаксали, очајни, без зрачка наде и без трунке поуздања!..

Блед као смрт, Рига је стајао у њиној средини. Два јасна жишка осветљавала су ову групу очајника. Дуго су ћутали, дуго су гледали у земљу, у страну, у мрак! Најзад погледаше један у другога! Њини уморни, малаксали погледи сусрестше се.

Најхрабрији од свију из дружине држао је један жижак у левој руци. Он га сад испусти, покри лице рукама и рече промуклим гласом:

— Браћо, Бог нас оставља! Он је окренуо своје лице од нас и ми смо осуђени да скончамо у ужасу и очају у овој мрачној костурници!....

Ригу три четири пута прође страховита дрхтавица. Он се затресе, поведе, па онда он се заплака од голема јада!

— Браћо, неће, не може, не сме бити да нас благо провиђење сасвим, коначно и без повратка напушта и оставља. Ја још верујем у милосрђе небесно!... Ја још не очајавам! Ја још верујем у спас и избављење!... Небо нас куша! Будимо јунаци! Издржимо до краја!...

И он се мирно саже, диже упуштени жижак, припали га и полако, али мирно и достојанствено пође напред. Остаци окретоше за њим ћутећки и поникнуто.

Јадни Рига отимао се од очаја и бранио се јуначки, али његова племенита душа подносила је у тим несретним тренутцима најужасније муке.

Толико људи дочекало га је с надом, с вером, с тврдим поуздањем. И све то гладно, уморно, малаксало, болно и љуто израњављено седи сад у оној мрачној подземној дворани, седи и чека какав ли ће му глас донети он — оо који се тако изненадно јавио као добри анђео избавитељ.

И сад он треба да изађе пред те људе и да сам својом рођеном руком искида све њине наде и једном једином речи да убије сва њина уздања. Сама помисао на то Риги је стезала срце. У овом тренутку он се није ни сећао да мисли на се и на опасност у којој се на једанпут сам нашао. Сви осећаји, све помисли његове биле су управљене на дружину, којој се јавио као спаситељ, која га је тако одушевљено дочекала и коју је он на мах тако срдачно заволео. С тим очајним мислима Рига се полако враћао дружини, бирајући у памети речи како би јој што штедљивије саопштио овај очајнички глас.

Кад се Рига два пут јавио међу ову дружину, Црни Ратник је био као у неком дремљивом заносу. Крајње изнурен и малаксао, он је сад почешће долазио у неко чудно стање, које је било као нека средина између сна и јаве. Ту болник све чује и свесан је свега што се око њега дешава, али је некако узет, не може да влада својим органима и не може да даде од себе знака који би хтео.

На прилику неко нешто говори. Болник то чује и он зна да оно не стоји онако како о њој говори. Хтео би да му одговори и да људе обавести. Али он узалуд мрда уснама, узалуд се напреже, он никакав глас не може да даде од себе, а ако што и протепа, то су замршени, неразговетни звуци, а не јасне и разумљиве речи. И болник сазнаје ту своју немоћ. У први мах њему се чини као да он јасно говори, али они људи око њега навлаш и за инат неће да га разуму, управо граде се да га не разуму. То га онда страховито једи. У тај мах он гледа она лица око себе љутитим, кивним погледом и чисто би да их прогута или устрели очима.

Но мало по мало он почиње разбирати, да није кривица до људи, већ до њега, што га други не разуму. И он сад почиње да се срди на се и на своје беспомоћно стање и тој срџби после нема мере. У тим мучним тренутцима болник има само једну једину јасну, одређену жудњу, да сам себи зада смрт и да се тако избави од мука које трпи. Срећом те страдалник у тим очајним тренутцима не може да влада ни рукама, ни ногама, иначе покушаји самоубиства били би неизбежни.

Тако ужасно стање често траје по читаве сахате. Ту болник трпи најстрашније муке, за које сем њега нико други не зна, јер се ни но чему не познају. Једино је, што би пажљив проматралац могао опазити, усплахирен, немиран, гневан поглед, који је увек поуздан знак да је душа усколебана и потресена.

После тих страшних трзавица код страдалника настаје нов умор, нова крајна малаксалост, која се завршује дубоким, дугим, мирним сном, после чега се болник буди окрепљен, утишан и опорављен. У души му тада царује необичан мир, и неко благо, добро расположење и осећање разлива се но целом телу.

Кад се Рига на једаред онако ненадно јавио из мрака пред ову дружину, Црни Ратник био је тада управо у том мучном стању буновна заноса. Слушајући говор Ригин он се живо сећао да му је тај глас познат, да га је некад негде већ слушао, и да је то било у некој важној прилици, где је решавано некакво крупно, управо животно питање, које се њега тако блиско тицало. Али кад је и где је то управо било, војвода се никако није могао сетити, као што се није могао довити ни то, који је ово човек и како му је име. Знао је само толико, да је тај човек за њега веома важан, веома важан!

Рига опет, са своје стране, занет једном једином мишљу да што пре нађе излаза из овога мрачнога царства, није имао кад ни да разгледа друштво, које му је све од реда било непознато. У оном сумраку он је једва запазио тек неколико обличја и то махом код људи који су били на средини подземне дворане, ближе жишку. Црни Ратник био је тада у прикрајку и присенку и Рига једва да га је и смотрио у оном узбуђењу и сумраку.

Сасвим је друкчије стајала ствар сада, кад се Рига враћао тужан и малаксао са свога првог покушаја. Црни Ратник већ се био повратио и у пуној свести он је баш у тај мах озбиљно размишљао о очајном положају у коме се налази са својом дружином. Али и ако је цело стање било врло очајно, војводино расположење било је мирно, благо и он је с највећом хладноћом и с необичном јасноћом прозирања одмерао један по један факт и једну по једну могућност, рачунајући шта може, а шта не може бити, на шта се могу још уздати, а које су наде сасвим изгубљене.

Чим је Рига стигао међу дружину, сви су видели да успеха нема. Није требало да то Рига речима казује, то је казивао његов поглед, цело његово држање и ако се, јадан, усиљавао да прикрије своје право расположење.

— Браћо моја, рачунам да имам посла с људима и јунацима, с тога ћу вам рећи целу, неприкривену истину. Ми смо целу стазу брижљиво прегледали и излаза нема. Покушавали смо да на крају прокопа копамо даље. Откопали смо за 5—6 корака, али смо наишли на једноставну стену, која пречи даље продирање. Према свему томе изгледа да за нас нема спаса. Али ја још не очајавам. Далеко је још до очајања! Још имамо да окушамо и срећу и снагу. До сад ми смо прегледали само побочне дуварове лево и десно. Сад ваља још да прегледамо исто тако брижљиво под и таваницу, јер лако може бити да има отвора које горе или доле имају улаз у какав нови ходник. Даље на више места има и лево и десно заднивених побочних сокака. Ваља окушати да се и туна у њима копа, јер лако може бити да је то какав зароњен пролаз. Веома сам уморан. Одахну ћу који тренутак, па ћемо понова на посао. Даћете ми само свеже раднике и бар једнога с којим се могу споразумевати. Вас остале молим да мирно и стрпељиво чекате крај цела посла.

Док је Рига ово говорио, Црни Ратник слушао га је пажљиво, чисто с пријатним дисањем. Одмах по првој речи њему се учини глас тако познат, тако блиско познат. Па онда он говори грчки. Ах! то је он... он је!...

Рига још није био изговорио ни десетак речи, а војвода је већ знао ко је то и једва се уздржа да га не викне по имену. Али сад, кад Рига сврши свој говор, Црни Ратник проговори.

— Грађанине Рига, викну он нешто уздрхталим, али опет за то јасним, звучним гласом. — Грађанине Рига! Јесте ли то ви, по Богу!

На ове речи Рига се стресе, као да га је шинула најјача електрична струја. Он није добро чуо сваку реч; он чак није јасно разумео ни главни смисао тих речи; али онај глас, онај чудни глас!...

— Јес, то је његов глас: то ме је он викнуо по имену. Такав глас само он има; тако може само он говорити, он... он... он!

... Али ко је то он?... Он је мој избавитељ; он ме је спасао из најжешћа окршаја... Сам рањен, он је изнео мене полумртва и спасао ме!...

... Зар он мене спасао!... Та он је убица мој, најстрашнији злотвор мој!... Он ми је украо моје највеће, најдрагоценије благо, украо ми душу, живот памет, срећу... украо ми њу!... Спасао ми убијено тело, а убио ми живу душу!... Ах како је све то давно било! Тако давно! Једна читава вечност прохујала је од тога доба. Од тих догађаја мене дели читаво море мрака. Да ли се ја добро сећам; да ли је баш све тако било како се мени чини?. Можда и није!... Можда ми он ништа није украо! Можда је он прав и невин!... Можда!...

... Али једно је јасно и несумњиво — то је он!

Сва ова гужва испрекиданих мисли и осећаја обрте се у једном тренутку кроз Ригину главу. Он бејаше застао, као да се на мах скаменио; али се брзо прибра.

— Јес то је он, мој давнашњи познаник Срд, човек који се тако дуго издавао да је брат лепе Маријоле, а овамо је био њен обожавалац и љубазник!

И Рига је био непоколебљиво уверен, да се није преварио, да је то доиста тај човек. И ако се с њим растао пре више година, и ако је сад чуо само неколико неразговетних речи, он је опет знао без икакве двоумице да је то Срд. Не по гласу, не по речима, Рига је то знао по осећају. Целом душом, целим својим бићем он је осећао да она црна, нејасна маса, што се губи и слива с помрчином тамо у оном углу није нико други до он — његов кобни супарник Срд. И да није војвода проговорио и да се није јавио, Риги се чинило да би он сад овога тренутка онако сам дознао, да је то тај човек. Та то се за бога само каже, то се само по себи осећа; из онога угла бије така студен, да се то мора осетити. И он би то морао још раније опазити, само да није био толико узбуђен и занесен својим рођеним мислима о спасавању дружине.

Тако је мислио Рига у себи, не скидајући укочени поглед с оне неразговетне мрачне прилике, чији се облик губио у сумраку.

— Приђите, грађанине Рига, да се видимо из ближе — рече војвода, показајући место крај себе, где би Рига имао да седне. Рига крочи ближе, али на првом кораку он се поведе; просто је осећао да му се у глави мути и брка. Али он прибра последњу снагу и приђе Црном Ратнику.

У другом расположењу, војвода би можда сасвим друкчије дочекао Ригу. Али сад је код њега била настала она тиха душевна маина, она добродушна расположеност, која обично настаје после јаких живчаних криза и која је била једна од карактерних црта у садашњој слабости војводиној. Он пружи руку младоме Грку, и рече достојанствено, али срдачно:

— Грађанине Рига, пружам ти руку с братском искреношћу. И ако прошлост можда није још сасвим заборављена, прилике у којима се налазимо, јединство задаћа којима тежимо, и голема светиња опште ствари, којој обојица предано служимо, довољне су да преко прошлости спусте дебели застор заборава. Сам тај факт што те видим сад овде с нама заједно, све ми казује и ја искрено могу рећи, да сам кадар предати прошлост потпуном забораву...

Црни Ратник ућута: наста кратки тајац. Рига хтеде рећи: „могу и ја!“, али те му речи некако застадоше у грлу, кроз главу му прође мисао, да би то била лаж, кад би тако рекао и место онога што бејаше заустио, Рига чисто прошапута: — И ја бих био веома сретан, кад би ми пошло за руком да нађем излазак из ове гробнице.

Разговор полако пређе на очајан положај, у коме се сви налазе. Али и о томе није се имало шта много говорити. О томе су сви мислили и осећали скоро исто. Паде још неколико општих питања: Од кад је Рига у Београду? Како изгледа у граду и тврђави, од кад је нестало заробљеника? Шта говоре Турци и нагађају ли бар приближно куда су могли побећи. На сва ова питања Рига је одговарао кратко и хладно. Разговор се једва вукао и није се везивао. Рига је чешће склапао очи, као оно човек, кад га одоли дремка. Црни Ратник понуди га да се ту где у углу мало одмори, што Рига једва дочека и одмах устаде.

Присутни који су знали грчки, чули су овај разговор између војводе и младога Грка. Дакле њих се двојица познају. И не само то, но су чак и неки сукоб имали. Шта ли је то могло бити, о чему војвода вели да га треба покрити „застором заборава“? Али свакако ово је неки важан човек, кад му војвода после свега тога опет пријатељски пружа руку и нуди му управо своје пријатељство.

Та и многа друга питања на мах су се почела шапутати кроз гомилу. Међутим, Рига већ бејаше легао у један угао да мало отпочине. Услужни пријатељи, који су у њега још гледали као у спаситеља свога, бејаху нашли два ћебета и направили му доста удобну постељу. Но Рига није спавао.

Уморан и душевно и телесно, па још овако потресен ненадним сретањем с човеком, који је имао тако одсудна утицаја на целу судбину његову, Рига у први мах бејаше збиља заспао. Али то је био танак, управо паучинаст сан, и он га није могао притврдити. Једва да је спавао и неколико тренутака, кад се на једаред жестоко трже, бејаше га препао некакав чудан, страшан сан. Сањање је било кратко.

Он, Рига, седи крај морске обале и гледа мирно, глатко, као метал сјајно, морско огледало, ужива у дивном изгледу и мисли у себи: — Боже мој, како је величанствено, како је дивно море и како га ја одавна нисам овако мирно посматрао!

Али, на једаред, на сред оне глатке и сјајне површине почиње вода немирно врити и кључати и пенушити се, као да је одоздо негде на мах подложена најјача ватра.

„Шта ли то може бити? — као мисли он — да се ту није на једаред провалило морско дно; или се јавио какав подводни мали морски вулкан; или се можда ту на том месту бију какве крупне морске животиње, или је најзад нешто сасвим друго, нешто ново, њему непознато“?

Док је он, тако зачуђен, нагађао, на једаред она ускључала вода поче се димити и све више кључати и дизати се, док најзад не нарасте у висину за читава два три хвата. Тада се цео тај паровити, магловити и запенушени стуб на једаред крете и необичном брзином полете право обали, право амо њему, Риги, а у исти мах зачу се и неко необично шуштање.

Док би ударио длан о длан, тај чудни стуб прилете обали и Рига сад с немим ужасом примети да се у томе запенушеном стубу ковитла и некакво живо, женско створење. Расплетене косе, нага тела, дугих у вис подигнутих руку, то је чудно створење личило пола на фурију пола на морску нимфу, која се из пене рађа. Њено лице било је онакажено, нагрђено, неким ужасним пакосним осмехом, али и кроз те нагрђене црте он је распознавао и јасно познао њу... своју милу, своју божанску Моријолу.

Сав запрепашћен, Рига скочи, али пре но што је могао и корак крочити даље, чудна прилика долете на обалу, извихори се из мора на сухо и као страшни неодољиви вихор дочепа га, обузе га цела, окрете га у ковитлац, диже га са земље и, вихорећи даље са страховитом брзином, диже га у вис и носила га је све даље и даље, све више и више, док на мах и земља и све, што је доле на земљи не поче тонути и нестајати у њеној магли. А он је чуо само неко необично шуштање и осећао да се пење све више и више...

Ади на једаред свега нестаде; преста чудно шуштање; неста оне магле, која га је увијала, неста свега, а он остаде сам, остављен, напуштен у сред овога неизмерног, недогледног празног простора, и одмах поче падати доле! Падао је све брже и брже, сад већ лети као најбржа стрела, а огромно растојање између њега и земље постаје све мање и мање...

Рига се трже! Већ неколико тренутака бленуо је у онај сумрак, а још је једнако осећао као да му у ушима зуји ваздух од брза падања!...

Неко време Рига је тако лежао, не схватајући потпунце да ли је ово сан или јава. Али мало по мало свест се прибирала; он крену десном руком и додирну хладан, влажан дувар. Ово га сасвим расвести, и он се сад сасвим јасно сећао и где је и шта је с њим, и шта је с другима, и све! Тако је трајало неко време; после га опет поче спопадати као неки дремеж. Но то није био сан, спавање, већ занос у мислима, које су га односиле у далеку прошлост. Особито му јасно изиђоше пред очи неки и неки тренутци из прошлости и то, за чудо, баш они тренутци који су имали неке везе с његовом лепом Маријолом. Да ли је на то сећање утицао онај чудни сан, где је своју дивну богињу на једаред видео у оном онакаженом страшном облику, или је покретач тих сећања био Срд, с којим се Рига тако ненадно састао? Све једно, тек он се најјасније сећао баш оних тренутака када је због лепе жене дошло до бурних па чак и крвавих сукоба са Срдом.

Дивна, тиха ноћ; одозго сија мека, блага месечина, болника да лечи својим чаробним, чудним зрацима. Он, Рига, седи у мирисном врту. Слаб је; тек је почео устајати из кревета, тек је почео прездрављати од тешких, скоро смртоносних рана. Крај њега седи његов избавитељ и врли пријатељ Срд, брат Маријолин. Он се радује што се Рига почео опорављати, он га још мази као мало дете и све му чини по вољи.

— Ја сам много бунцао за време болести? — пита он, Рига.

— Много — одговара му Срд и све си бунцао о Маријоли и једнако си је позивао да прескочи у другу лађу, па да бежите заједно.

Рига се на ово болно смешио, а у себи је мислио: — Срд је тако добар; он ме негује као брата свога, он ме тако искрено воли, за што му не бих поверио своју тајну. Одмах ће ми бити лакше на души, чим ма с киме поделим јаде моје. И у пламеним страсним речима он казује Срду како је безумно, до заноса, до лудила заљубљен у његову сестру, у лепу Маријолу.

Али за чудо, Срд ту исповест прима хладно и кад је Рига већ био свршио исповест, он само додаде сухо: То су лудорије и младићске фантазије!

То је прва слика из прошлости. И она је сад тако јасна, и тако разговетна пред његовим очима.

Сад долази друга слика, друга сцена.

Опет је ноћ; он и Срд опет су заједно: опет се налазе у градини, само што сад нема оне дивне месечине већ влада прилично густ сумрак. Он не може кроз тај мрак да сагледа лице Срдово, али он осећа да је то лице натуштено, намргођено, кивно.

— Чудна је то љубав која постаје без икаква повода, без икаква разлога, без икаква знака од узајамности, без икакве наде да ће икада наћи одзива код женске коју обожавамо! — вели Срд љутито.

— А зашто моја љубав не би могла никада наћи одзива код лепе Маријоле? — пита Рига наивно.

— За то што не може! — продера се Срд гневно.

— Али за што, за што не може?! — пита опет Рига.

— Не може! И довољно! кад ја тако кажем цикну Срд и разјарено лупи ногом о земљу.

— Ја сам се бар надао — одговара Рига.

— Ти ниси имао право да се на то надаш, она ти ничим није дала повода да се на то надаш.

— Није ми дала повода! А по чему ви то знате?

— Знам по томе што друкчије није могло бити.

— Али ако бих ја тврдио да је било.

— Онда би ти био нитков и подлац, јер би лагао! — чисто рикну Срд.

— Срде! ја никад не лажем!

— И Маријола никад не лаже! — одсече Срд кивно.

— Не велим ни ја да лаже, али она је ипак знала за моју љубав и предусретала је штедљиво и пажљиво, значи подгревала је.

— Лажеш! — викну Срд грозно — Лажеш! Маријола није могла подгревати твоју љубав. Њој подгревци нису ништа требали, јер већ је имала човека кога љуби.

Риги се учини да се цела она башта окрете око њега. Он једва прошапута.

— Она имала човека кога љуби! Ко је тај човек!

— Ко је да је шта се то тебе тиче!

— Најпосле нека је баш и имала. Ко мени може забранити да је не волим!

— Ја, ја ти могу забранити, и ја ти ето забрањујем. Њено име да нисте никад више узели у уста — продра се Срд грозно.

— Ви сте њен брат, али ви немате право да чините такве забране.

— А по чему ви знате да сам ја њен брат! може бити да ја нисам њен брат.

Рига погледа Срда зачуђено. — Па нисте ваљда ви тај њен заручник?

— А по чему ви знате да ја ово јесам и да ја ово нисам. Можда ја нисам њен брат; можда ја нисам њен заручник. Шта ту ви злате и шта се све то тебе тиче.

Мешајући час „ти“ час „ви“. Срд је необуздано нападао на Ригу, док је он на против био тако миран, да се управо и сам чудио својој хладноћи.

То је друга слика из прошлости, која сад на једаред бејаше јасно ускрсла у успомени Ригиној.

За тим се сећао других сцена. Сећао се оне кобне вечери, кад је између њега и Срда опет дошло до јакога сукоба, а неко из мрака на једаред нанесе Срду опасан ударац ножем у слабину. Срд је у први мах могао веровати да је тај подмукли нападај дело Ригино, и да је то извршио какав његов најамник. Тек много доцније та се сумња расејала, пошто је сам Рига неуморно гонио нападача и трагао за њим све дотле, док му збиља није ушао у траг.

Најзад, Рига се сећао и оних очајних тренутака, када је, после бесних сукоба са Срдом, сломијен и утучен долазио у своју одају, падао ничице, обливао се у сузама и горко се питао:

— Па око чега се ово кољемо као рчкови нас два лудака, нас два несретна човека? Отимамо се о њу, а ње нигде нема: споримо један другом право, као да ће онај који победи одмах одатле отићи право у њено наручје, а овамо од ње нема ни трага ни јава. Она се изгубила, нестало је и наше је очи никад, никад више неће видети!... Па о шта се онда отимамо, бедници! О име њено, о успомену њену, о празну, хладну сенку њену.

То је била последња слика из прошлости која се јави Риги у пуној јасности. За тим на једаред од прошлости његове мисли муњевитом брзином окретоше се садашњости и у њу заронише дубоко.

... „Нема је, изгубљена је... ми се отимамо о успомену, о хладну сенку њену!... Је ли то тако? Јесте или није?... Није! Није тако, живога ми бога! Она више није изгубљена, она сад није у даљини; она је ту близу, у непосредној околини нашој и то она жива, она телесна, топла, свежа и мирисна, она на јави, а не у привиђењу...

Таке су се мисли почеле вихорити у глави Ригиној, и што даље, оне су прелетале све брже и бурније.

... „Јес, мислио је он даље — она је овде, ту у Београду, у тврђави, у харему везировом. Она лепа и мудра Маре, о чијој се духовитости толико прича, није никоја друга до моја анђелска Маријола. Стари Реџеп навлаш је то од мене прикрио. Јамачно је прозрео моје осећаје а знао је како ствар стоји у истини!...

... „А овај загонетни човек, овај Срд, који се тако дуго и тако успешно издавао за брата њена, није нико други до њен заручик, њен љубазник, који је јамачно с тога и допао тамнице, што је дошао био у тврђаву да њу отме, да њу дочепа и одведе из харема. Покушај није испао, ухваћени су у клопку и сад треба ја да их спасавам одавде!... Ох луди, ох безумни Рига!

... „Тако је и друкчије не може бити. Ствар је јасна до очигледности. Они су овде имали у првом реду својих личних, својих себичних циљева и смерова, а кад је ствар посрнула, онда јој је дат општи патриотски значај, да се дедаци као што сам ја, лакше ухвате на лепак... О, безумни, махнити Рига! О ти си још веровао, кукавче, да се жртвујеш за свето и велико дело слободе!... Јес, да ослободиш харемских веза једну кадуну везирову, како би што пре могла пасти око врата једном пробисвету, једном хајдуку!...

Рига гневно шкргутну зубима, крв му бурно јурну у главу, смрче му се пред очима, а у устима наста чудно шуштање: у слепим очима лупало је као да ударају челични чекићи.

У том тренутку једна неочекивана, ненадна наказна мисао ниче у болној глави Ригиној. Он осети страховиту жеђ, у грлу га је палило, стезало, пекло. Али он је осећао да ту жеђ не би могла угасити ни вода, ни вино, ни ракија — крв људска, крв Срдова, била би једино пиће које би му угасило ову чудновишну, паклену жеђ, што му цело тело сажиже.

И Риги дође јасно и разговетно одлучна мисао, да скочи, да се кроз сумрак прокраде до Срда, да му ненадно и дубоко сјури нож у груди на два три места. Крв ће јурнути, а он ће прислонити усне на оне крваве ране и пиће, пиће, пиће; пиће док се не насити; док топли напитак не расхлади ову жеравицу, која му пече утробу, која му је усијала све живце те се искре као жице усијана челика.

Рига се збиља диже и седе; пипну се за дворези, као гуја оштар лезгински кратки мач, који му је висио с пред о појасу. Као крвожедна окована зверка, љуто оружје висило је о свом ланцу. Мало даље у углу видела назирала се нејасна, црвенкаста маса — то је постеља војводина, где он лежи испружен полеђушке. У подземној дворани владао је гробни мир. Све је дакле било у реду. Никад боље прилике да извршим своју намеру и да утолим ову страшну жеђ — мислио је Рига у себи. И он се полако, пажљиво подиже и устаде на ноге.

... Да га закољем: јес, јес, идем да га закољем... Идем право одавде. И то сад одмах, без одлагања, без пропуштања!..

Рига је изгледао миран, сталожен, прибран; чинило му се да му је све јасно и разговетно, да зна и шта хоће, и како хоће и зашто тако хоће. У ствари пак у његовој глави владао је сад непрегледан мрак, а његове мисли биле су као огромна грдно замршена гужва.

... Што дангубим! Шта чекам! Што не идем?.. — мислио је Рига, али нога му се још није кретала...

На једаред Рига чу некакав глас. Неко га упита: „Куда ћеш?!“ бар Риги се тако учинило да је чуо то питање. У ствари то је проговорио глас његове пробуђене савести. Он се трже, уплаши се, би му као оно човеку кад га ненадно ухвате баш кад се маши да што туђе украде или поумио да учини што рђаво.

Бедни младић ухвати се оберучке за главу. Крупне капље хладна зноја цуриле су низ његово лепо, бледо мраморно чело.

— О боже! Шта је ово од мене! Каква се ово бура дигла у измученој души мојој! Какве су ово гадне и безумне мисли које ме салећу са свих страна!... О Боже! какав је страшан мрак у мојој глави; моје се мисли бркају; ја сам на путу лудила!.. Чекај, чекај да видим шта је ово! Дај да се приберем; дај све од почетка да прегледам и оценим. Да ли ја збиља имам разлога да овога човека овако мрзим? Да ли је он у истини мој зли дух, моја несретна коб, убица среће моје! Или је све то само празно, сулудо уображење моје, које у истини нема никаква основа.

Рига се опет полако спусти на земљу, седе, узе главу међу шаке и удуби се у тешке мисли.

Мислио је дуго и логично; на поједине мисли, које су му биле нејасне, повраћао се по два три пут и претресао их с почетка до краја: мислио је озбиљно, критички, на ипак резултати до којих је дошао били су мрачни и невесели.

Ево шта је он извео на чистину и сматрао од сад као несумњиву непоречну истину.

Лепа Маре везирова није нико други до она иста бајна женска, коју је он некада познавао, за којом се занело све умље и отишла сва душа његова.

Срд је заручник или љубазник те лепе жене. Он за њом гине, а јамачно и она за њим.

Није вероватно да је Срд био равнодушан што лепа жепа проводи своје дане у везировом харему, он је морао тежити и радити да је спасе отуда. То га је јамачно и намамило те је пао Турцима у руке и допао тамнице.

Он, Рига, дошао је сад да спасе Срда из опасности у коју је запао. То значи он ставља на коцку свој рођени живот, да би спасао Срдов, како би му овај после што сигурније могао узети испред носа женску за којом он сам гине и болује већ од толико времена! Зар то није безумље и крајње лудило?

Али Срд је угледан члан, управо војничка глава знамените дружине Ноћна Браћа. Сви балкански родољуби полажу на ту дружину највеће наде своје. Најбољи људи међу Балканцима ставили су се у службу те дружине и душом и телом: све добре патриоте готове су у свако доба да за њу умру. Па зар је онда малена ствар спасти човека, који је војнички геније те дружине, управо душа њена, најглавнији стуб њен, пошто се, на крају крајева, ипак једном мора апеловати на силу, а тад ће успех бити толики колика буде способност војничкога вође. Дакле не спасава Рига једнога швалера који ће му преотети женску за којом и сам умире, већ он у ствари избавља једнога родољуба балканског, чија би пропаст била велики губитак за све балканске народе.

Тако је текла борба мисли код Риге. Али на горње поставке јављали су се све нови и нови приговори.

Јес, Срд је стекао глас великога јунака и сретнога вође, али колико ће све то послужити чисто грчкој ствари и великом повесничком задатку, који стоји пред великим и славним грчким народом.

Срда сви хвале, али тешко да њега когод боље познаје но он — Рига. Срд је пореклом Србин и у души је вазда остао велики Србин и у првом реду он је српски родољуб. Да ли ће то бити од истинска интереса по јелинску ствар, кад се на челу целокупне војничке снаге балканске истакне човек који гаји друге и друкчије идеале но што су идеали племенитих грчких родољуба.

Истина, Срд је многе године провео у средини грчкога народа, и он је ту стекао глас великога јелинског родољуба. У много прилика он је вољно залагао главу своју за успех грчке ствари, али ту је увек успех грчки био уједно и успех српски. Али шта ли ће бити онда, кад једном ствар сазри и дође до извршења, па се у томе, рецимо, покаже неки антагонизам између српских и грчких интереса. Ко нам јамчи да ће Срд издржати и то искушење! Није ли, на против, врло вероватно, да ће се онда у њему појавити у свој силини племенски инстинкт и наклоност, што би га довело до одлуке, да јелинске интересе потчини а можда и жртвује српским интересима. У најбољем случају Срд би се ту могао јавити као апостол помирљивости, који би тражио да се узајмним попуштањем дође до споразума и слоге. Узмимо да баш тако буде, што је најбољи случај, па не излази ли чак и тада да би Јелини морали много што шта жртвовати и попустити од својих захтева за љубав слоге са Србима. А те жртве, та попуштања, зар то није чист губитак, кад се узме како сад стоје ствари, где је утицај јелински знатно претежан, нити икоме и на ум нада да ту претежност оспорава и сузбија. Не би ли дакле на крају крајева најкорисније било, да тога чувеног и прослављеног Црног Ратника сасвим нестане. На његово место без сумње би се истакао какав Грк и јелинска ствар била би у добитку. Услед свега тога, место да га избавља, Ригина дужност можда би била баш обратна, да овде у овој подземној гробници сахрани Срда, и да га више не пусти на бео дан!

Али тек што је овако долазио до једнога резултата, навртале су се друге мисли, други разлози, други осећаји да потру и пониште прве.

— Ако је Срд збиља такав како га ја себи сад представљам, како то, да то не опазе толики други људи, који су с њим долазили у додир, а који се одликују великим искуством и одличним познавањем људи и људске душе. Они су у толико прилика могли видети Срда на делу, па кад сви они налазе да за спас тога човека треба напрегнути сву снагу наше дружине, онда неће ли бити пре вероватно да из мене говори завист и љубомора, но да су сви они слепи, а ја један окат!...

... „Завист, љубомора!... Па нека је баш и тако; зар ја немам право да му завидим и да будем љубоморан? Откуда ти осећаји у мени? Јесам ли их ја навлаш тражио? Је ли од моје воље зависило хоћу ли заволети ту женску или не? Зар ја не бих био и много мирнији и много сретнији да је никад ни познао нисам, да ту љубав никад осетио нисам. А кад су ти осећаји никли без мога учешћа, без моје воље и жеље, никли мени само на јад и муку, како онда могу ја бити одговоран за њих, како могу бити крив за оно што без моје воље и долази и траје и пролази.

Тако се Рига мучио да превари сам себе. Али тек што је привидним разлозима утишао своје сумње и двоумице на мах искрсне нова поворка супротних поставака, и измучени мозак ради даље.

... „Ако је допуштено да човек одмах пође за сваком својом пожудом, да попусти свакој својој страсти која у њему букне, па ма она била и штетна по његове ближње, онда каква је разлика међу добрим и злим, међу карактерним и бескарактернима, међу моралним и неморалним људима?! Пожуде се јављају, страсти ничу, али човек је тек у толико човек и карактер, у колико буде кадар да савлада, да утоли и победи те своје необуздане страсне полете и пожуде“...

... „Па онда, вреде ваљда што год сви ови други људи. У својој страсној заслепљености против Срда Рига је на њих и заборавио. Али они су ту, они у њега гледају као у спаситеља свога и вребају сваку реч, сваки покрет његов. А њина судба везана је са судбином Срдовом. Није могуће избавити њих, а оставити њега. Пропаст или спас мора бити заједнички“...

... „Не, не! Она ружна, она гадна мисао о освети не сме надвладати и одржати победу. Као вазда до сад, Рига тако мора и сад остати човек и јунак; он мора савладати своју страст и испунити своју дужност до краја. Он је дошао амо да спасе ове људе и он их мора спасти, а кад то изврши: кад се једном нађу на слободи, онда ће му бити одрешене руке, и слободан човек од слободна човека може тражити каква хоће задовољења....

„Па онда, ко зна, можда би било пута и начина да он, Рига, стече љубав њену и поред жива Срда, и та љубав онда не би била отмица!... Ох боже! — Рига покри лице рукама и осећао је како сама помисао на то пуни душу његову неким чудним блаженством.

Дођоше му на ум неке ситнице из давно заборављене прошлости, крупне ситнице, којих се он сад тако живо сећао.

... „Она је тада рекла „можда“! — мислио је Рига у себи. — Јес, тако је рекла. Говорила ми је о својим политичким идеалима, о својим надама, о немогућности да нађе потпуну срећу у својој личној срећи, док гледа свуда око себе јад, чемер и горко ропство турско...

Општи јад, народно страдање чисто је угушило у њој женске особине и донекле предругојачило њену женску природу. Ето, она је млада, здрава, бујна женска, у најбољем добу, кад страсти имају највећу моћ над младом, свежом душом. Али, ето, она опет за то још не може да се привеже за кога свим жаром чисте женске љубави. Њене наклоности некако се увек окрећу ономе, ко је најзаслужнији на широком пољу великога народнога дела. Може то бити и старији, физички неугледан човек, само ако је велики јунак народни и велики трудбеник на светом делу народнога ослобођења — такав човек њу привлачи и заноси. А то је најбољи доказ да ту мало имају удела чисто женски осећаји, већ преовлађује патриотска мисао и потчињава себи све друге осећаје.

Тада јој је он, Рига, ставио питање, би ли могла љубити такога човека, као што је он, кад би то у једно био и велики јунак и велики родољуб. Она се на то грохотом насмејала, али то није био заједљиви подругљиви смех, већ добродушно смејање млада и весела срца и ту је рекла!

... „Можда! Можда би и могла!

„Кад је она изустила ово „можда“, ја сам тада био још голобрадо момче, које тек ступа у живот и које дотле није имало никаквих истинских заслуга на пољу народна ослобођења. Од тога доба ту је настала темељна промена. Пре свега ја сам од тога доба у борби за њу, штитећи је мојим рођеним грудима од грабљивих руку јаничарских, добио тешке и дубоке ране, од којих у мало што нисам главом платио. Широки трагови тих страховитих рана познају се и данас по снази мојој. Није могуће да лепа жена, која је тако поштовала туђе ране буде неосетљива спрам рана које су у неку руку њене ране, задобивене у одбрану њене части и њене личности.

Најзад он ће се сад овде у овој прилици јавити као избавитељ целе једне патриотске дружине, а што је најглавније као спаситељ самога Срда, чија је судбина ево у његовим рукама, Ригиним рукама. А онај који помаже и спасава увек је већи од онога који прима помоћ. Ту ће Рига, дакле, стајати изнад Срда, биће већи и угледнији од њега, па за што се онда не би могло десити да лепа жена њему даде превагу и да њега усрећи својом љубављу“...

... „Каква би неизмерена срећа то била, какво блаженство! Та ради саме наде вреди то окушати.

Рига осети како се у његове уморне и малаксале удове полако улива нова снага и нова крепост; он осети како је на једаред опет оспособљен да се бори, да се нада и да побеђује и он скочи са своје влажне постеље.

Прибран и охрабрен, Рига се кренуо на ново испитивање и тражење. Опет се одабрало 7—8 људи, који су с њим пошли да му помогну и да му се нађу на руци.

Шес пуних часова трајало је ово напрегнуто, до ситница брижљиво испитивање; чињено је све што су били кадри учинити одважни неуморни, а очајни људи. Али сви ови напори нису дади никаква резултата, никаква успеха. Једна једина споредна и привремена добит била је та, што су у томе тумарању нашли у једном куту депо изворче с кога су се могли напити бистре и хладне воде. То је било све. Али о спасу, о изласку, о слободи — ни помена.

Сад се већ ни Рига није ничему више надао. Изнурен до крајних међа, он сад бејаше пао у некакву укочену, тупу неосетљивост. Вид, слух, говор, кретање, све му је отказивало услугу. Једва се довукао до очајне дружине и једва је могао рећи неколико промуклих безнадежних речи:

— Учињено је све што се могло. Излаза апсолутно нигде нема. Ни мишић се не би могао одавде извући, а камо ли човек. Пропали смо и сахрањени!... Бар на мене се више не уздајте, ја дижем руку од свега.

После ових речи Рига је као самртни рањеник пао на земљу; пао је у непосредној близини до Црна Ратника, пао је и одмах заспао као заклан.

Кад се ово десило, Црни Ратник био је будан и присебан. Он је јасно схватао сав ужас очајна и безисходна положаја, у коме се налазио с дружином, и срце му се стезало од бола.

Страховит је био утисак, што су га последње речи Ригине учиниле на овај збор паћеника. Већ од три дана без хране, без светлости, без чисте воде и ваздуха, а многи и без сна, ови људи били су и иначе сломијени и попадали. Још их је једино крепила нада на скоро спасење и она жива нада, којом их је до сад Рига умео да задахне и одушеви. Али сад је и тога нестало. Узвик очајна јаука потресао је ове мрачне подземне сводове, кад су мукло изумрле последње речи Ригине. Шта да раде ови крвави паћеници, које су већ одавно људе напустили, које сад ево и Бог напушта, и пред којима стоје мрачни, натуштени и затворени и земља и небеса.

Изгледало је да им не остаје ништа друго, но да легну и да умру...

Али, ах! Бедни човек стоструким струнама привезан је за овај паћенички живот, а провиђење га је обдарило чудном особином, да се још нада чак и онда кад је свака нада проста и очигледна бесмислица. Смрт је ту, она стоји пред човеком бесрдачна и неумитна, већ је дигла своју самртничку косу, већ га је закучила њоме, већ га реже, већ га је у пола, већ га је скоро цела покосила, а он се још нада и једнако се нада! Кад би она мртвачка глава, што је испод џелатска ножа слетела с крвава пања, могла казати шта мисли и осећа, ми би чак и ту чули варљиву реч „нада“ и докучили би велику тајну, како чак и у смрти има наде за живот.

Отпочело је бурно и живо саветовање. У очајном тренутку Црни Ратник опет је узео команду у своје руке и скупио све људе, да се још једном озбиљно и свестрано посаветују.

Чудна су то била саветовања! Што је стање било очајније, што је изгледа било мање, што се мање имало шта рећи — то се све више говорило. Нико није знао да предложи ништа паметно и корисно, што би водило спасењу. Али баш за то, што готово нико није имао шта да каже сви су говорили дуго и много.

Предлога је било свакојаких. Једни су предлагали да ухвате један правац па да копају косо на више. Можда ће тако пробити на површину и можда ће тај излаз бити где год ван тврђаве. У том случају можда би могли удесити да на површину избију ноћу, тако можда не би били опажени и можда би се спасли.

Други су примећивали да је овај предлог немогућан и неизвршљив. Они су још у тврђави, то је ван сваке сумње. Избити ту на површину значи доћи Турцима опет право у шаке. А кад би се то баш и хтело, не може се прокоп начинити зубима, а две лопатице, које су имали, већ су поломљене и скоро неупотребљиве.

Било је и других свакојаких предлога, међу њима и много очајних и безумних. Предлагано је да се копа даље у започетом правцу, па ма колико то трајало. Кад одвећ одоли глад, да баце коцку, па на кога падне, да га закољу и поједу.

Предлагано је да се њих 2—3 врате натраг, да окушају не би ли се могли неопажено провући до Реџепа и донети му абер о очајном стању у коме се налазе. Изношено је и то да ту остану сви и тако заједнички да дочекају смрт. Најзад истакнуто је да се још једном озбиљно тражи дуж цела прокопа, па не нађу ли и тада ништа, онда да се врате натраг у тавницу сви, опет Турцима у руке, па што им бог даде.

Све ове препирке и саветовања трајала су врло дуго. За то време Рига је спавао. Кад је у претрес узет већ и последњи предлог о повратку натраг у тамницу, он се бејаше пробудио и слушао је, али није разумевао тај разговор. Но по бурним препиркама погађао је да се питање тиче некога одсудног корака.

Најзад преломљено је на једно. После свестране оцене решено је да учине тако, да још једном траже, па не буде ли излаза да се врате натраг у тамницу. После решења приступљено је извршењу.

Све што је било здравије и снажније крете се да још једном понова прегледају цео прокоп. Црни Ратник није отишао. Он се осећао немоћан и лежао је. Чело ногу његових лежао је притајан али будан Рига. Војвода га осети да је будан и ослови га.

— Будни сте, грађанине Рига?

— Будан!

— Нешто сте се ућутали. Јамачно сте потонули у далеке мисли. Можда се и кајете што сте дошли амо.

„Ах ха! „Далеке мисли“ Какве су то „далеке мисли“? То ме он дира за оно, за прошлост, за Маријолу“.... „Па онда „можда се кајеш“! Ово ми се он подсмева. Руга ми се: дошао јунак да спасава друге, па сам пао у клопку!... Јес то је подсмех, подруга, ујед... — мислио је Рига у себи, а гнев, мржња и освета опет га почеше освајати. У том тренутку он опет осети ону неодољиву потребу, да скочи, да сјури Срду до балчака мач у груди и да се напије, сит да се напије његове топле крви.

— Јес, грађанине Срде мислим на прошлост; сећам се лепе Маријоле и помишљам како би слатко било и умрети овде у њеном загрљају!...

Рига је навлаш бацио ове заједљиве речи, - он је осећао чудну, неодољиву потребу да увреди, да уједе Срда.

Јетке речи достигле су жељени успех. Кад чу име Маријола, војвода се сав болно најежи и уздрхта цео; као да га гуја печи за само срце.

— Не верујем да би вам она, баш да сте и на самртном часу, указала ту част и милостињу, ма да је иначе веома милосрдна — рече Црни Ратник, осећајући непобедну жудњу да чим било врати ударац.

Рига се подругљиво насмеја. — Право велите родољубе Срде. Поред толиких других, тешко да би на мене и дошао ред. У осталом сва нада још није изгубљена. Та њено је срце веома пространо. Најбољи је доказ за то што у њему, крај родољуба Срда, већ од толико месеци сасвим комотно квартири и млади везир београдски!...

Црни Ратник плану.

— Ваше су досетке и глупе и подле, младо Грче! Ниско је од туђе невоље и ропства правити предмет за свој смех и задовољство... У осталом ко је вама дао права да таким тоном и с таким очигледним неуважавањем говорите о једној особи, која у сваком погледу стоји куд и камо више од вас!... Најзад, знате ли ви, господине каваљеру, шта је мени та женска, о којој ви имате дрскост да се тако недостојно изражавате.

Високомеран тон војводин још више раздражи већ и иначе растројена Ригу. Он опет прште у смех и сад је навлаш бирао изразе све теже и увредљивије.

— Да ли знам шта вам је? О, па наравно да знам, отмени господине. Она је ваша љубазница, ваша наложница, конкубина. Она је вама данас такав исти род, какав би сутра могла бити мени и другоме, и целом свету; таква иста каква је ноћас била младом везиру београдском и каква ће идуће ноћи бити првоме који је добије у своју власт, можда и коњушару везировом. А први, привилеговани милосник, као што сте ви овде, може имати само то првенство, да после свију држи последњу смотру над својом драганом и да подели с њом плату, коју добије за раскрчмљену љубав своју!

Да га је гром у теме погодио војвода не би био теже поражен и запрепашћен. Још одмах чим се отпочела ова безумна завада он је осећао да ће му Рига бацити у лице тешке увреде. Али ово је надмашало сва његова очекивања и превазилазило све врхунце најкрвавијих и најстиднијих поруга.

Црни Ратник не могаше више речи једне прословити: он само рикну и скочи као бесна рањена звер. — Брани се, кучко смрдљива — цикну он, и њихово се јатагани у трену укрстише над главама њиховим. Варнице сунуше из љута челика, и док би ударио длан о длан, комади поломљена оружја полетеше око бораца. Гневни војвода ударао је свом снагом. Страшни ударци, од којих би један био довољан да располути човека од темењаче до карлице, падали су брзо један за другим као ударци муње. Али вешти и окретни Грк згодно их је дочекивао, и увек сретно одбијао: одбијао их је чак и онда, кад му у руци бејаше заостала само још половина јатагана и то сва грдно искрзана и изасецана.

Но ова свирепа и очајна борба ипак не би могла још дуго трајати. Рига се бранио сад само још једним патрљком од јатагана, а низ лице струјала му је густа, црна крв, сливајући се у недра и слепљујући му очи. Одбијено парче оштрица бејаше одскочило и забило се, као да је руком усађено посред леве обрве. У десној слабини он је осећао оштар несносан бол, а десна чизма већ је била готово пуна крви. Већ рањен на два места, још минут-два и Рига би био разнесен на искрзаном, али још целом јатагану војводином, да се међу њих не баци 5—6 људи с узвицима ужаса и запрепашћења.

Борци су силом раздвојени, али запрепашћени и пренеражени пријатељи још стоје око њих забезекнути, не могући да се разберу шта се то могло десити у тренутку и шта је то бацило ватру међу ова два човека, који управо тек што су се срели и састали.

Међу тим њих двојица стајали су крвави, мрачни и натуштени, као мркла непрегледна јесења ноћ. Они речи једне нису прословили, а присутни пријатељи бојали су се да их запиткују. Но Риги је отицала силна крв, с гога пријатељи прионуше да му што пре ране завију и крв зауставе.

XXVIII Живи погребени

Без резултата и успеха остали су сви напори и сва истраживања да се пронађе излаз из подземна ходника. Сва саветовања и премишљања довела су најзад једном једином закључку, да се врате натраг у тамницу, из које су умакли, да опет иду у руке Турцима и да се измире с мишљу, да изгину од џелатске руке, ако их не спасе какво чудо, каква необична нечекивана случајна срећа. Рига је једини био противан таком повратку.

Да жалосна свршетка, после толиких мука и напора! Да несретних људи, који су јунаштвом својим заслуживали да буду боље среће!

У подземној просторији владао је мртви мир. Пре но што се крену Турцима у руке, бедни мученици легли су да бар још једном одспавају један миран, сигуран сан. Јер ко зна шта их чека кад се опет појаве међу Турцима. Можда ће одатле право на губилиште!

Сви су спавали. Под мрачним сводовима чуло се само равномерно дисање, прекидано овда-онда гласним стењањем тежих рањеника. Ово жалостивно јечање болови су и у сну истискивали из рањеничких груди, и баш за то што болник спава, ови тужни звуци имали су у себи нечега што потреса и за само срце хвата.

Али сан, благословени сан дошао је да бар за који тренутак заборавом покрије и рањеничке болове и чемер очајна положаја, па и ако су се на махове чуди болни уздаси, успавани патници нису осећали сад никакав терет и тонули су у срећном забораву света и живота.

И он је спавао! Изнурен отицањем силне крви, Рига бејаше клонуо и пошто су му ране опрали, и привили хајдучки вешто и удесно, он се притаја и на скоро заспа.

Колико је тај сан трајао, он не зна. Али на једаред он се трже. У глави му је било мутно и /он за дуго није могао да се разбере где је. Но крвави призор и сукоб с Црним Ратником живо му се јави пред очима и он осети како га пробија хладан зној.

Међутим чело му је било усијано, а изнутра из лобање осећао је такав напон да се у истини бојао да му глава не прсне. Чинило му се да се од силнога жара мозак претворио у пару и да та пара сада наваљује и напире изнутра, да ма где нађе одушке.

Он се оберучке ухвати за главу и дуго се тако држао као да је хтео шљубити две напрсле половине да се са свим не расцепе.

Страшна бура беснила је у души Ригиној; неизмерна горчина тровала је сваку капљу његове крви; необуздан гнев дерао је на комаде његово крваво срце, а мисли су му у бурном вихору јуриле у ковитлац кроз болну главу.

„Цео један отмен збор поуздао се у њега и послао га амо да спасе ове људе, чији је живот тако драгоцен за општу ствар. А шта је он учинио! Сишао у ово подземно царство мрака и место да спасава ове људе, он се с њима сече јатаганима!.. Какав стид! Каква неизмерна срамота!... И зар ће он после свега тога моћи опет да погледа у очи свима тим људима!... Никада!...“

Таква се мисао зарађала у врелој глави његовој. Али вихор је јурио даље.

„Секао сам се ножевима с вођом ове дружине. Али за што сам се секао? Јесам ди ја на њега ударио? Или је ваљда требало да повијем врат, и да га подметнем нека што боље одруби! Каква би јадна кукавица био ја да се не одазовем, кад бесан човек јурне голим ножем на ме и викне брани се. Не, не! Ја сам чинио само своју дужност. Сваки поштен човек на мом месту морао би чинити то исто!... Срамота пада на њега, насртача. Он је налетио. Ја сам се само бранио.

„И ја се још правдам сам пред собом за то брањење! Каква лудорија! У осталом он је мене ранио, а не ја њега. Крв је текла; али то је била моја рођена крв!....

„Јес, јес!.. Он је мене напао. И то где? Мене самца, туђина, незнана странца, човека који је метао на коцку свој рођени живот, да спасе њега и његово друштво, он је папао у сред својих људи и својих потчињених војника. То је ниско, подло, кукавички. То је управо подмукао, разбојнички напад, и место да он клечи преда мном и моли за опроштај, ја трзам и кидам сам себе прекорима што нисам пустио да ме рашчеречи!... Кукавица сам ја! Ништавило! Јер да сам био човек на свом месту ја сам требао да га оборим при првом удару и да ногом размрскам ону аждајску главу, која само отров око себе бљује...

Но овај вихор пролази, а ево иде други нови и већи, бешњи и необузданији.

„Напао!... Јес, он је мене напао, али за што? За што ме је напао?... Јес, збиља, где је био почетак?!..

„Почео се разговор... О чему је био тај разговор!...

Рига је осећао како га пролазе жмарци док се око овога присећа. На једаред га нешто штрецну; он се сети!

„Јес! О њој!... О њој је био разговор. Он је њу бранио, а ја сам је нападао!... Али зар ја њу нападао!.. То није могућно, то није истина; ја би пре ископао своје рођене очи но што би њу нападао!... Ја њу да нападнем! Не, не ја сам нападао, али сам нападао њега!... Он је први почео мене вређати!... Јес, сад се свега добро сећам... Он је прво вређао мене. Рекао је оштре, увредљиве, отровне речи; рекао је да она не може волети оваку наказу као што сам ја... Можда ја збиља и јесам наказа, то је тако; али је ли то моја кривица ако сам наказа. И откуда њему то право да се мени у очи подсмева како сам наказа, и како ме она никад, никад не може волети, јер има њега, који није наказа, који је шта више леп, угледан човек!...

...„Јес, он је леп, угледан човек; он је уз то и сретан човек, јер га воли она!... О како је то блаженство бити љубљен, бити вољен од ње! Како бих ја благодарио небесима да је та сретна судбина мени пала у део! Ја бих тада загрлио цео свет: ја бих онда волео и најцрње непријатеље своје. Реч мржња избрисала би се за навек из мога памћења. Њена љубав претворила би у љубав сваки дах мој, сваки делић мога тела. О! како бих ја онда био добар, нежан и пун љубави спрам свију оних јадника, који немају ту неизмерну срећу да уживају њену љубав. А онај страдалник, који би сам горео од љубави за њом, а не би налазио одзива њена — тај би бедник био предмет највеће пажње и најнежније љубави моје. Ја бих га тешио; ја бих плакао заједно с њим; ја бих му олакшао да трпељивије сноси тешку судбу своју; ја бих му отворио срце своје, и ја, љубљен од ње, мојом љубављу спрам њега пренео би тако преко себе макар и један делић њене љубави и на њега. Ја бих таквог човека узео к себи; дао бих му да пољуби њену слику да мете на срце предмете, које су створиле њене врдне руке, читао би му њена писма и духовно би га зблизио с њом преко себе. Како би ми благодаран био такав човек.

.... „А он, шта је радио он... овај дивљак! Он зна све муке моје; он познаје неизмерну несрећу моју — љубити, а не бити љубљен! Он је гледао сва страдања моја; али место жаљења и наклоности у свирепом срцу његовом пробудила се гуја пакосна свећења, и он се зверски ринуо на ме да ме уништи!...

.... „Јес! кад је као бесна звер на ме скочио, он је онда имао једну једину намеру — да ме убије. Чак му смета и сенка моја, смета му и празно име моје: хтео је да ме убије, како ме више не би ни помињали... То је он хтео!...

...„То, то је он хтео! Да ме уништи! Па за што онда не бих и ја имао исто право да му вратим равном мером? Што да ја њега не уништим. Кад не уме да буде великодушан у срећи својој: кад скврни ону божанску љубав њену, што да га остављам да живи! Она не зна; она се занела за њим, па и не опажа како он није достојан ње и како ће за њу бити права несрећа ако своју судбу за навек веже с његовом судбином. И зар ту не би била моја дужност да је спасем од те несреће, да је спасем и мимо њену вољу, па чак и против њене воље!... Јес то је моја дужност и ја ћу је испунити. Он је хтео да убије мене, зато ћу ја убити њега!...

....„Да га убијем! Али како да га убијем? Где и кад да га убијем?... А после? Шта ће бити после? Њега да убијем, а ја да изађем да живим даље, да у души носим једну крваву тајну, да кријем како сам му ја одузео живот!... Не, не! то не може бити!... А и шта ће мени живот? За што ја имам да живим? И зар бих ја у опште могао живети без ње!... А до сад? До сад како сам живео!... Но то није све једно. До сад је било друго, а друго је сад. До сад ја нисам знао ни где је она, ни шта је с њом, ни да ли је у опште у животу. Ту се још које како и могло живети... Али сад... Она је ту, у близини, још у пупом цвету здравља и младости — па сад живети без ње, живети без наде да ће икада бити моја! — Не то није могућно; то не може бити... То надмаша моју снагу и ја ваља да мрем“...

... „Ја да мрем, а он? Зар он да живи, да буде сретан, да се у срећи својој с подсмехом и поругом сећа моје несреће. — Никада! Обојица!... Јес, обојица, заједно... сви ми заједно морамо умрети!... А то је и најпаметније, много боље но ићи жив Турцима у руке..

Угашени поглед Ригин опет засија чудним жаром снаге и живота. Изгледало је као да је у њему на једаред просијала нека нова, ванредна мисао, која му сад први пут долази на ум.

Но ова грозничава ведрина није дуго трајала; после неколико тренутака Ригино лице опет покрише црни облаци и душа његова још се више натушти.

... „Он је један, а њих је толико; ако бих и имао право да свршим с њим, може ли то бити оправдање и за толике друге невине људе... У осталом с њима је и без тога свршено. Кад изађу одавде њих ће дочекати Турци и њина је погибија сигурна... Он неће погинути, он ће наћи пута и начина да се спасе. Према томе ја не досађујем њима но само њему...

... „А најзад нека би било и неправо оно што чиним. — Ко води данас рачуна о правди. Зар је право ово што је са мном учињено? Чиме сам ја заслужио онако душманско понашање од стране Срдове. Је ли то зависило од моје добре воље да заволим или да не заволим ту чудну женску, која се на једаред тако одсудно сплела с целом судбином мојом? — Он, Рига, то није желео, он би по хиљаду пута био сретнији да никад није ни чуо за ту женску. Али шта да чини кад се све то тако десило, без његове жеље и питање!... Он је ето несретан! И ваљда је доста то што је од бога... За што да ту несрећу још више увеличавају рђави људи? За што да терају пизму над њим, који до сад није никоме никаква зла учинио. А њему ево чине зла; на њега подмукло насрћу. Зар је Срд премишљао кад је с ножем налетио на њега да га пробурази. И да се није одбранио, он би га преклао као пиле. Па шта веже њега? Зар за њега постоје друге дужности, друге обавезе, други морални закони но за остале људе, но за Срда, на прилику. Па кад је Срду дозвољено да поступи тако с њим, откуда може бити забрањено њему, да му врати истом мером!

... „А најзад, где у опште има правичности у природи, и зар није све основано на грабежу и дављењу! Прво, по каквом праву кобац, хвата и прождире шарену малу тичицу, која безбрижно и невино пева у лугу, и која није ни богу ни људима ништа скривила, није ништа скривила чак ни ономе копцу, који је убија!.. А по каквом праву опет та иста мала, шарена тичица на лету хвата и прождире невину мушицу, која се мало час тако весело играла у зраку. Та њен је живот и онако кратак; он траје можда само од рођења па до заласка сунца, само један кратки дан, неколико пролазних часова, па ето ни то јој не даду да проживи на миру. По каквоме праву вук коље јањце; по каквоме праву људи тамане толике животиње: по каквоме праву ова мала безобразна бува седи на мојој руци и сиса крв моју? По праву што њој то треба, што она од тога живи, што је за њу тако боље и лепше!... Па и за мене је опет онако боље и лепше? Па зар оно праве што га има и вук и кобац, па чак и ова бува да га немам ја, човек, „створ по образу и подобију божијем“! То би била бесмислица. Ја то право имам; треба само имати куражи, машити се и узети га.

И Рига полако устаде. Изгледао је миран. Њему се у тај мах збиља чинило да није особито потресен и да ради са свим свесно и прибрано. Чак се чудио својој великој мирноћи, пред догађај од тако огромна значаја. Јес, он диже руку да уништи толико живота па то чини тако хладно, као да подиже устима чашу свеже воде.

„Праведна ствар, с тога немам гриже савести!“ — пролети му кроз главу.

У ствари овај мир био је само привидна спољна образина. Сви живци, сав организам, сва душа Ригина била је у стању крајња раздражења и највеће напрегнутости. Све живчане струне биле су затегнуте толико, да се сваки час могло очекивати да у једном тренутку све попрска. На Риги је био у покрету и трептању сваки кончић, он од силна узбуђења чисто није земљу ногама дохватао, упаљене страсти чисто су га подизале у вис, а њему се чинило да корача мирно, хладно и прибрано.

Од читаве гужве мисли и осећаја, што су се у ковитлац муњевитом брзином вртили у болној глави Ригиној, јасно се издвајала једна једина мисао, која је непрестано лебдила на његовим уснама, обучена у ове речи:

„Да живим? Без ње? Не могу!

И то исто понављано је небројно пута и то су непрестано шапутала уста његова, час гласније и јасно, час опет тако нечујно да се само видело како му усне мрдају.

Тако исто све друге осећаје надсиљавао је један једини осећај мрска одврата према свему, што има везе са животом. Живети — то му се чинило ниско, гнусно, подло, и веома теретно: при самој помисли да се опет врати горе на земљу, међу људе, спопадала га је језа. Они би се искупили око њега, запиткивали би га шта је, где је био, шта је учинио? А он шта би им одговорио? Можда би их лагао!... Ох, како је све то подло и досадно!

И у тај мах он је осећао некакву тупу љубав према смрти, према мраку, према мртвилу, где више нема шта ни да се мисли, ни да се ради, ни да се почиње, ни да се свршава и где га нико ни за шта неће запиткивати. Нешто тешко као олово вукло га је земљи.

„Само брже, брже! Ох кад би се једном и то свршило! Што брже то боље, то све боље...“ — мислио је он у себи.

У таком је стању био Рига кад устаде са своје влажне постеље и расејано погледа око себе. Отекло му је било много крви, а кроз испражњене жиле чисто је лизао пламен од неке страшне унутрашње ватре. На махове Рига је осећао да му се мисли тако бркају, да једва-једва може да очува крај, да му се клупче са свим не замрси. После се опет повраћао и опет му је бивало све јасно. Тако је било и сад. Он је знао јасно и шта хоће, и како хоће, и за што хоће! Ноге су му дрхтале, али он се напреже и чврстим поузданим кораком приђе средини подземне дворане, обилазећи пажљиво, да где год не погази успавану дружину.

На средини подземне дворане горео је малаксали жижак. Рига приђе и узе га. Кад се саже да прихвати жижак, рана га тако љуто затишта, да се јадник чисто прокриви и гласно јаукну. На то се један од успаваних патника пробуди, управо трже се, седе и сањиво је трљао очи. Кад угледа Ригу, чисто се зачуди. Био је један од оних, који су га пратили на првом истраживању, и сад га упита пријатељски:

— Не спавате, грађанине Рига?

— Не спавам — одговори он сухо.

Видећи га где узе жижак и хоће некуд да пође даље, он опет додаде:

— Идете куд год, грађанине Рига?

Рига застаде, погледа питача чудним подругљивим погледом и рече као у подсмеху:

— Јес, идем; идем да вас закопам. Међутим ви спавајте мирно, а ја ћу вас све закопати, тако ћу вас закопати, а ово је дивна, опширна костурница; има места за све, може се сваки пружити колико хоће, и свак може своје кости наместити како му души воља. Годинама, стотинама година ту ће лежати те кости, па да их не жуљи.

Човек је слушао ове необичне речи Ригине, али нити их је разумевао, нити је знао да ли је то каква шала или збиља.

Он ће их све саранити, лепо, удобно; костурница је тако пространа!.. Шта то све значи? Па они су у истини већ и сарањени. Јамачно Рига на то и подсећа.

— Право велите, грађанине Рига, поче он — ми смо овде доиста живи сарањени као у каквој гробници.

— Сарањени! То још нисте. Али ја ћу вас саранити. Сад још имате излаз у тавницу. Ја ћу вам и то затворити, затрпаћу све и оставићу вас овде да један другога поједете.

Човек се насмеја; сматрао је да је то некаква шала Ригина. Но Ригу ово чисто као да увреди. Његове усне грчевито заиграше. Он се примаче човеку и прошапута му полако.

— Ти одбијаш ово на шалу: мислиш хоћу тебе да дирам. Бесмислица! Ја идем да вас живе сахраним. Тамо на крају ходника има један свод, у коме ваља избити само један камен па да се све сруши и да излазак буде затрпан на десетак метара дебљине. Разумеш ли сад?

Човек оста скамењен, не знајући шта да мисли. Рига га загледа још једном, загледа га дуго и значајно после развуче усне на осмејак и рече као у шали:

- Ха, ха! уплашио си се, ето колики сте ви јунаци! па онда заврши речима:

„Збогом! Чувај тајну! ха ха ха!

Рига се изгуби у мраку. Будан хајдук поседе неко време, па се онда диже и пође полако за Ригом. Да га је ко упитао куда ће, он не би умео јасно казати, али нешто га је вукло напред и он је корачао.

Дуго је тако ишао не опажајући ништа у оном мраку. На једаред он у даљини угледа неко светлуцање. То је јамачно Рига са својим жишком, помисли он и убрза кораке, жудан да изближе види шта је овај загонетни човек учинио. Рига је поиздаље чуо његове кораке, и изашао му на сусрет. Погађао је да ће то бити онај исти човек, с којим је мало час разговарао, и он је осећао чисто неку насладу да му сад и делом покаже како му отоич није говорио неистину и како су његове отоичње речи биле истините.

Рига чисто истрча пред овога човека, дочепа га за руку и повуче га напред.

— Погледај, рече он — показујући му прстом далеко напред у мрак, кроз који се једва на зор по мало назирало.

Оштро око хајдучко опази у даљини три-четири плавичаста пламичка, који су лебдели на врху мрачних сводова, али овако из даљине није се ништа могло разговетно познати.

— Видиш ди оне плавчасте пламичке? — упита Рига живо.

— Видим, а шта је оно?

— Оно су посмртне свећице, запаљене у покој душе свију нас што смо овде — рече Рига злурадо... Јес, оно су пламичци од фитиља удешених у закључном камену на сводовима. Кад фитиљи догоре, плануће запаљива материја, што је унутра у шупљем камену; под напоном силних гасова, који ће се ту развити, камен ће се строшити и прснути у тисућу комадића, и свод ће бити отворен. Од страховита потреса помериће се и уздрмати сва околина; земља ће се срушити и на десетак корака дубине пролаз ће бити зароњен....

... „И то ће бити, сад овога тренутка, с тога бежи да се уклонимо. Потрес ће бити тако силовит, да нас може бацити на далеко, може нас и осакатити — хајдемо!

И Рига опет дочепа човека за руку и снажно га повуче напред.

— Стој, овде можемо стати, рече он, кад стигоше код једне удољице, где један крак овога ходника савија у десно, градећи кратак лакат.

— Стој, овде смо заклоњени, одавде ћемо све лепо чути, а штићени смо од потреса и одломака, који могу полетети на све стране.

Хајдук се покоравао вољи Ригиној, а осећао је како му срце у грудима узбуђено удара. Мучио се да се прибере, али је под утиском ових чудних саопштења чисто био као омађијан.

Међутим Рига је изгледао са свим равнодушан и необично миран; он је о целој тој ствари говорио као о нечему врло обичном, што управо тако и мора бити.

Дуго су тако стајали, али пуцња не би; прође читаво пола часа, а још је све било тихо и мирно. Хајдук се поче полако храбрити и повраћати. Може бити, да од свега тога нема ништа озбиљно; можда се то Рига шалио с њим. Кад га је питао зашто тако чини, он је одговорио: за то што је лакше и лепше умрети но живети. То не може бити озбиљан одговор Ригин. Он се јамачно шалио.

Међутим и Рига је изгледао зачуђен и изненађен. Док се хајдук бавио овим утешним мислима, он узе жижак и понова тркну напред ономе месту, где су се пре из ближе видели они плавкасти пламичци.

Рига доспе понова под камене сводове и веома се зачуди — сви фитиљи били су погашени. Ово учини на Ригу дубок утисак.

... „Погашени фитиљи! А ко их то погаси? Погасили се сами. Да то није какво предсказање. Није ли то опомена и знамење небеса, да не треба чинити ово што сам ја наумио.

Мислећи тако, Рига је осећао како му дршће рука у којој држи жижак. У њему је понова била настала борба да ли да изврши наумљено дело или не.

— Ако провиђење хоће да ово не буде, ови фитиљи, који се се мало час сами погасили, — неће се упалити — пролети Риги кроз главу.

И он диже жижак и прислони га уз фитиљ!...

Пошто су се прво мало пушили, фитиљи плануше живим, плавкастим пламеном, и осветлише поцрнео мрачни свод...

Рига се брзим корацима удаљи испод ових кобних сводова. Још није био ни достигао оно место, где је мало пре стајао с оним другом, кад кроз прокоп духну силовита ветрина; нешто замириса ружно на огоретину, земља се затресе тако силно, да Рига посрте и јако се удари лактом о зид; страховита грмљава проломи се као да се пола света руши, и око четрдесет људи једним махом бише живи закопани. Простор од преко 15 корака био је претрпан и зароњен, а подземни ходник тиме одсечен од целога осталога света. Страшно је било и мислити, какве ли паклене муке очекују бедне живе сахрањене сужнике, који остадоше да нађу грозну смрт у овој големој подземној гробници.

XXIX Зрачак наде у царству мрака

Од кад је онако загонетно нестало целе хајдучке чете, млади везир био је необично раздражљив и мрачан. Стари Реџеп годинама је провео око свога младог господара, али, од кад га зна, никад га није виђао овако страховито потресена и забринута. Бивало је тренутака када се Реџеп озбиљно прибојавао за умље везирово. После страшних наступа срџбе, везир је падао у неку неодољиву мрачну сету, и у такој једној прилици Реџеп га је затекао где плаче. Везир није скривао својих суза. Под теретом огромна бола, он је пао око врата верноме старом служитељу и очајно је узвикнуо:

— Ја хоћу да умрем, добри мој Реџепе! То је најпаметније и најбоље што у овом положају могу учинити..

Реџеп је одмах разумео, да ова тешка душевна бољка мора стајати у вези, и то у тесној вези, с предусретљивошћу коју везир налази код своје лепе, миле жене.

Кад је Маре попустљива и нежна према везиру, он је вазда ведар и расположен, па ма како иначе тешке биле друге неприлике, с којима се мора борити. На против, кад из харема лепе Маре духне хладан, непријатан ветар, кад код ње плане стара зловоља те везир из њена дивна ока прочита строге осуде и прекоре, који му довикују: „Ја сам робиња твоја, не тражи од мене љубави и узајамности,“ тад се топло срце везирево на мах следи, његов бистри ум помрча и довољна је једна једина ноћ, да од њега крепка и свежа, и телесно и душевно, начини страшну развалину, у коју је жалост погледати.

А тако стање наступило је баш сад у последње доба, баш сад, кад су тешке политичке прилике захтевале да је најприбранији и најдурашнији у раду и борби.

Међутим, ствар је била природна. Сама трзана, сама под теретом големих брига, Маре није могла савлађивати себе у тој мери, да везир ништа не осети од ове големе промене код ње. Нарочито од кад је судба заробљеника тако несретно на једаред ударила косом, стрмоглавом низбрдицом, те се није могло знати с поузданошћу ни толико, да ли ће ико жив од толиких људи изнети главу из ове погибељи, или ће изгинути сви до последњега, и то изгинути тако загонетно, да им се чак ни гроб не зна.

Што се најтеже дало сносити, то је да је, овај тешки ударац дошао баш онда, кад су сви рачунали да је спасење и избављење ствар готова и свршена. Пронађен подземни излаз, тешким напорима војвода спасен из привидне смрти и упућен за другима, да „путем спасења“ из тврђаве изађу на слободу, и на једаред сви ти људи, скоро њих четрдесет на броју, ишчезавају, губе се, нити се чује да су живи испод земље, нити где год избијају на површину.

Јавља се зрачак наде. Шаљу Ригу да их он изведе из мрачнога подземног лабиринта, у који су залутали ево већ трећи дан, а ни од њега ни трага ни гласа. Данас, пред заранке, чује се испод земље страховит пуцањ, чује се баш с оне стране, где би од прилике морали бити залутали патници. Је ли то пуцањ што спасава, или је то пуцањ што убија, или је то радосно оглашивање васкрса, или последњи звук који покојника у гробницу прати!

То се могло само слутити. Свакојако ваљало је причекати бар који час, да се види хоће ли бити даље каквих знакова.

Међу тим овај подземни пуцањ имао је други неочекивани резултат.

Заплашени ненадним рушењем велике барутане, која је тако чудновато и тако неочекивано одлетела у ваздух и починила толике штете, становници београдске тврђаве били су на највећем опрезу и пазили су и на најмањи потрес или пуцањ.

У осталом, у том смислу издата је била и оштра наредба, у којој се препоручивало, како војницима тако и свима осталим становницима тврђаве, да строго пазе на сваки пуцањ, на сваки потрес и да одмах извештавају најближу власт о томе, чим би што чули или приметили.

Кад се чуо овај последњи пролом, који је, као што смо видели, долазио од рушења подземна прокопа, један стари Турчин — ерлија — комшија Реџеп-агин, устаде забринуто и оде своме комшији да се с њим о томе разговори.

Стари Турчин каза Реџепу своје сумње и исприча му овај случај.

„Још док сам био дете, седео сам у једној кући овде на Јалији, ту одмах испред тврдињске Видин-капије. Седамдесет ми је година сада, а та кућа још стоји иста онака, каква је и некада била. Ништа се на њој није променило, па чак и онај стари орах пред кућом стоји и сада исто онако гранат и поносан. Па кад се тако ништа није променило, онда је вероватно да ту још и данас стоји онај исти зидани лагум, кроз који смо се ми деца провлачили чак амо до у саму тврђаву. Тај је лагум ишао у овоме правцу и по свој прилици, протезао се кроз целу тврђаву, и, можда је излазио чак тамо негде с друге стране тврђаве, а можда се свршава и где год ту под земљом у самој тврђави. Чувши сад овај пуцањ и потрес, прво што ми је пало на ум, било је сећање на тај лагум. Разбирао сам и, како сам дознао, у тој кући сада станује некакав Јерменин, који тргује коњима. Ко зна какав је и шта је тај човек. И зар не би било могућно да баш он припада каквој завереничкој дружини. Или ако не то, зар се тај човек није могао купити за паре, да буде на руци злочинцима, који кроз лагум могу продрети у средину тврђаве, ту унети огромне количине барута и других запаљивих материја, па бацити у ваздух читав део тврђаве и најважније зграде у њој? Зар се тако не би могао поткопати и сам конак везиров, и ако је на вису? И овај последњи пуцањ зар не би могао долазити од подземна рушења, где злочинци сами себи крче пут и прокопавају све даље и даље.“

Старац је завршио свој говор напоменом да свакако ствар ваља узети озбиљно и испитати, стоји ли и сада тај лагум и докле се може кроз њега продрети.

Реџеп је пажљиво слушао, али док је старац ово говорио, његове мисли биле су заузете сасвим другим предметом. Мислио је о томе, како би се овим новим поткопом, ако га збиља буде, могао користити да сазна штогод о несретним, под земљом залуталим хајдуцима.

— Можда овај лагум збиља иде бар до сред тврђаве. Можда он стоји у вези с осталим лагумима, с којима саставља читаву једну заједничку систему. Идући тим лагумом, можда би се могло доћи до залуталих патника, или им се бар примаћи ма с које стране. Или би их, можда, могли овим лагумом и спасти, извући их отуда.

Ова мисао толико је била занела Реџепа, да он чисто и не опази кад стари Турчин прекиде говор, па удубљен у замршена размишљања, и сам је неко време ућутао непомично.

— Ба, да се окуша срећа, и то још данас, сад одмах — рече Реџеп живо, чисто као да се трже из дубока заноса у мислима.

Обрадован у први мах, што се ма од куда указује ма и најмањи зрачак наде, Реџеп није одмах ни опазио, с каквим је тешкоћама скопчано оно што је он замишљао да изведе.

Ваљало је испитати постоји ли збиља лагум и куд он води, али све то ваљало је учинити преко поузданих и поверљивих људи, који би умели и ствар извести, и који би били предани толико да ћуте и да не издају ништа, ако би их лагум довео у додир са залуталим страдалницима под земљом. С једне стране, дакле, ваљало је ствар крити, а с друге стране испитати је пажљиво. Не казивати о томе ништа везиру, било је веома незгодно; а казати му могло је бити опасно, јер би он могао наредити кога од својих ближих и млађих људи, да лично учествују у испитивању овога лагума.

Помисао на ове тешкоће малко је стишала прву ревност Реџепову, и он обећа старом Турчину само толико, да ће ствар најозбиљније испитати, а њега замоли, да за сад не говори о томе ником ништа, и да у опште ћути, па ма шта дознао о овоме, док се прво не би с њим разговорио.

У оваком стицају прилика, а поглавито због мрачног душевног стања, које бејаше настало код везира, стари тефдердар осећао је потребу да се види с Маром и да се с њом о свему посаветује. Ваљало је и да је извести о овом најновијем гласу о новом лагуму, а и да јој објасни неке околности приликом Ригинога одашиљања, пошто је она знала само толико, да се некакав странац, Грк, понудио да нађе излаз из подземна лабиринта, у који су бегунци запали.

Но и састанци с Маром постали су сад тежи и опаснији. Немирно расположење везирово често га је гонило, те је у недоба скакао и одлазио у харем лепој жени, а чешће би дошао само до врата и ту би каткад по читаве сахате очекивао притајен, занемео, жалосан, па би се онда полако, оборене главе, опет враћао натраг и не ушав у харем, и не дирнув чак ни врата харемских.

Реџеп је морао дуго меркати да избере згодан час и тек око по ноћи уграби повољан тренутак да уђе код лепе жене. Она је била спремљена за његов долазак и очекивала га је с нестрпљењем.

Само кратко време могли су остати заједно, с тога су обоје хитали да се разговоре бар о најважнијим стварима.

— И још никаква гласа, добри Реџепе?

— Никаква, светла ханумо! Види се да се Рига и сувише у се поуздао. Преценио је своју снагу.

— Рига, Рига!... - рече Маре мрштећи се, као да се нечега присећала. — Рига! какав је то Рига? Шта је он: од кад је овде?

Реџеп се чисто покаја што је тако отворено изрекао Ригино име, видећи какав утисак оно чини на лепу жену. Али сад се већ није могло више натраг. А најпосле то се једном свакако морало објаснити, и можда је боље да буде што пре. И Реџеп продужи одлучно:

— То је млади Грк, који се од подуже времена бави овде код владике. Смеон човек; веома предан члан наше свете дружине. Голема штета ако тај човек пропадне у....

... — Ах, вама је зло, светла ханумо... — узвикну Реџеп и прискочи да прихвати малаксалу жену. Али она одмахну руком и спусти се сама на диван. Била је бледа као смрт, а очи су јој угашено лутале као да нешто траже у далекој прошлости.

— Вама је зло! Како сте бледи, светла госпођо!

— Ништа! Проћиће!... дајте ми само мало воде — прошапута Маре сломијеним гласом.

Наста кратко ћутање. Реџеп се бојао да отпочне а Маре је осећала како су јој вилице грчевито стиснуте, и како их не би могла отворити баш и кад би хтела. Осећала је даље како се на мах бејаше сва охладила, као да јој је на једаред из тела источена сва крв. Но дамари почеше опет живље радити и мало по мало Маре се поврати.

— Каква страшна фаталност! — рече она жалостивно. — Рига дошао да спасава Срђа! И где да се нађу њих двојица: под земљом у царству мрака!..

Она болио махну главом: — Не, не! Ништа добро не може изаћи из њина сретања. Душевно стање код обојице мора да је у највећој напрегнутости. Сваки кончић њиних живаца наелектрисан је. Једна једина реч, један осмех, један поглед може их раздражити и изазвати да се као бесни зверови рину једин на другог... Како ми раније не каза, добри Реџепе, да избегнемо ово кобно сретање!...

— Ко је могао и слутити, светла ханумо!.. Ето, ја ни сад још не разумем целу ствар. Видим само да нешто није добро. Проклета мржња!

— Или боље реци, проклета љубав! Јер овде је мржњу љубав родила. О љубави веле да је кћи небесна, па ипак та анђелска љубав мати је тако гнусна порода, као што је мржња, за коју би с правом могли рећи да је кћи пакла.

— Па ипак може добри Бог дати да се све окрене на добро, онде где се најгорем надамо, — рече Реџеп.

Но Маре као да није ни чула ове рочи његове, јер продужи даље, као да је сама себи говорила:

— Међер право каже један песник и философ арапски, кад певајући химну љубави, назива је сузном и крвавом, и вели да је због ње проливено много више крви и суза, но рад мржње, освете и лажи укупно... Како је сасвим друкчије пријатељство! Ја сам пријатељ једноме човеку, пријатељ си му и ти, и за то што смо нас двоје пријатељи неком трећем, ми смо пријатељи и међу собом. То је као она математичка истина, да две количине, равне некој трећој, и међу собом су равне. Па тако бива и у многим другим стварима. Ја волим музику, волиш је и ти. Та сличност укуса зближава нас и спријатељује. Ја волим неки предео, волиш га и ти. Заједно га посећујемо, заједно уживамо у њему, сретни смо обоје, и једноликост у наклоности зближује нас и веже. Само је код пусте љубави друкчије! Ту једноликост укуса раздваја, одбија и од пријатеља гради најгоре душмане. Од куда то? Јамачно с тога, што је та врста љубави, љубави полне, егоистична, саможива и нечиста. Ту се човек појављује као грабљивац, који хоће све за се, а ништа не да другоме. Човек има лепа коља и мило му је, кад се тај коњ и другоме допада. Има лепо оружје, лепе псе, леп дом, лепе тефериче — еве се то показује и ближњему своме, и ако се све то и њима допада, он ужива у том допадању. И баш с тога воли такве људе, који воле његов мал и којима се допада његово добро и његова тековина. Само жене своје човек трпа у харем, затвара их под густе решетке, увија их у непрегледно фереџе и готов је да исуче нож на онога, ко би му рекао: „Море, баш ми се допада твоја жена!“ Чак му није доста ни то, кад је потпуно уверен у љубав своје жене и кад несумњиво зна, да њено око не замиче за другим. Бар тада, бар у том случају могло би се дозволити том љубавнику без наде и изгледа, да из пристојне даљине уздише неузнемирено за предметом своје љубави. Али, страшан егојизам људски ни то не да. Он хоће све за се и готов је да другоме сјури нож у груди за прост осећај, који се без наше воље и питања у нама рађа. Човек воли једну жену: ако је по несрећи заволи и други, онда су њих двојица непријатељи и ништа их измирити не може. Ни један од њих неће да се упита: да ли та љубав долази по личној вољи и жељи; ни један неће да расуди, да ни други не може да заповеда својим осећајима као ни он својим, па бар да буду трпељиви и снисходљиви један спрам другога. Не! Гине, а опроштаја нема! Таки су људи, па таке су и жене, али не свуда. На истоку, где је многоженство закон и правило, женске су већ привикле да њих по 2—3, па и 5—6 могу у друштву и заједници волети једног истог мужа. И то је баш најбољи доказ да ова опака суревњивост у љубави није никакав природан и неминовни осећај, већ зла навика која често отрује живог човека кроз цео век и од питомих људи начини дивљаке, који би један другога рахат могли појести. Тако су можда и они један с другим учинили!... О, боже! О худе среће моје!

Реџеп је и пре слутио ову ствар. Још по речима Ригиним он је видео, да је ту љубавна сурењивост закопала своје отровне нокте. Сад му је било све јасно. Маре је у јадању своме све казала. Реџеп је жалио лепу жепу. „Ваља је охрабрити и утешити“ — мислио је он у себи.

И без великога увода, он јој узе казивати о изгледима који се изнова појављују, ако се обистини вест о лагуму, за који је чуо од старога Турчина.

Маре није на то много полагала. То ће јамачно бити каква кратка шупљина, која иде двајестак тријест корака, која никуда не води нити икуда изводи. Да тај лагум допире до залуталих бедника, они би и сами њиме пошли, а не би чекали да их тек они одовуд опомињу. Ипак и она је била за то да се ствар брижљиво испита. Поверљиве људе за тај посао ваљало је узети из вароши, позајмити их управо од дружине Ноћне Браће и заветовати их, да о тој ствари не говоре ником ништа, док се не види крајни резултат.

— Али ако све то не помогне, као што и неће помоћи, — рече Маре очајно и скочи збуњено с дивана, на коме је дотле наслоњена лешкарила — ако ништа не помогне, онда... о, боже, онда нам ти једини буди на помоћи! Ја ћу онда прегнути и учинити једно очајно дело, које ће у једно битни последње средство, па или пропаст, или спасење!

Маре је то изговорила таким тоном, да стара тефтердара чисто језа прође.

— Боже мој, шта ли је ова жена наумила? — мислио је он у себи, а са усана му се оте — Само немојте ништа пренаглити, светла кадуно!

— Пренаглити! Ту се нема шта пренаглити, добра старино. Ту ће бити крај, свршетак, прелом... Али доста о томе. За сад је то још рано. Окушаћемо још друга средства. Како је везиру? Стара Зелида каже ми, да је ноћас два пут долазио до мојих врата, бавио се подуже па се опет враћао натраг.

— Везир је јако узбуњен, светла госпођо, те баш то и хтедох вас молити. Свратите мало више пажње на њега. Будите милостива. Бојим се да у тешком очајању и големој раздражености не учини какво зло.

Маре обећа да ће чинити све што узмогне. Измењаше још неколико мисли, па се Реџеп крете да иде.

Читав дан требао је Реџепу док је нашао погодне људе, који ће окушати срећу с новопронађеним лагумом. Три поуздана човека упућена су да изведу ствар онако, како им је то Реџеп скројио и испланирао.

У име власти они су ушли у стан Јерменинов, и збиља он им је одмах показао лагум, који некуда води, али који је он био на десетак корака преградио и од њега направио шталу за коње. Зид је пробијен и три иследника пошли су даље. Прошли су око 300 корака и ту су наишли на место, које је јасно показивало, да су ту зидине тврђавске и да даљи прокоп уводи у тврдињу.

Нашав се у тврдињи под земљом, ови људи, по савету Реџеповом, сада су почели на сваких 5—6 корака давати знаке, не би ли их сахрањени јадници чули, ако су где год у близини. Ти су знаци давани ударцима чекића, а ударци су комбиновани тако, да их је могао давати само онај, који то нарочито зна, нити се икад могло десити да ко год нехетице обичним куцањем погоди те знаке. Ти су знаци били познати међу хајдуцима, и они су их један другом давали, кад су где год у шуми и кад због близине непријатеља не смеду друкчије да се јавну један другом. Таке знаке давали су сад и ова тројица, ударајући у обадва побочна зида, у патос, па и у таваницу.

Нада је била, да ће затрпани патници чути и да ће одговорити, ако се нађу где год у близини. И тада би остајало, да се у томе правцу прокопа излаз и да се страдалници изведу у овај канал.

Три изасланика радила су пажљиво. Напредовали су веома полако и на сваком другом трећем кораку куцали су и куцали. У том истраживању провели су целу ноћ и зауставили се тек онда, кад их је крајни умор савладао. Тада легну да отпочину.

Не зна се колико су спавали, али свакако прошло је бар 3—4 часа. На једаред један од њих трже се и с почетка је био збуњен, и није најјасније разбирао где је управо. Али на једаред он се прену. Учини му се да од некуд с висине чује неко куцање, и то куцање по такту, онако како се даје хајдучки знак.

— Да не сањам? Или ми се од онога силног куцања причиња да и сад слушам тако куцање?

Он протрља очи и устаде. Сад је још јасније чуо познато куцање „тик-тик, так, тик-так-так“.

Сав усплахирен он се саже и журно узе будити своје другове.

— Лупају, лупају! Устајте! Јављају се! — викао је он радосно.

Другови поскакаше. Али у оној забуни још нису могли добро разабрати шта им управо говори.

— Лупају, јављају се! — рече он, и у тај мах опет се разговетно чу „тик-тик, так, тик-так-так“.

— Чујете ли? — упита их он радосно.

И они су збиља чули.

— Шта да радимо сад? упита један.

— Да откопавамо, шта ћемо друго! Могли би им истина, и онако куцачком азбуком јавити ко смо, али то би трајало дуго. Најбоље овако да им дамо два три пут овај обичан знак, па ће већ по томе знати да смо њини људи, а онда одмах да почнемо копање.

На томе се сложише. Један већ дохвати чекић.

Док су они овако разговарали, чуло се још једном разговетно куцање одозго у таваницу.

Сад куцну и овај одоздо. Куцну у два маха, па онда ућута.

Сва тројица су очекивали да ће им сад одозго још живље и јаче одговорити, и сви упреше погледе у таван. Али одозго се нико не јавну.

— Што ли не одговоре? — рече онај што је куцао?

— Можда те нису добро чули, можда ниси доста јако куцао. Чек да ударим ја — рече други, скочи и дохвати чекић.

Он је ударао измаушке целом снагом. Цео је подземни ходних одјекивао — али одозго опет не би никаква гласа ни јава. Чекали су и чекали, али одозго ћуте. Опет су куцали, опет су чекали, али се одозго нико не јави.

— Боже мој, шта ли све то може бити! Како то до мало час куцали сами, куцали онда кад им се нико није одзивао, а сада ево ми куцамо а они ћуте, и то ућуташе баш онда, кад смо ми отпочели куцати.

Настадоше свакојака нагађања:

— Да се нису удалили баш у онај мах, кад смо се ми спремали да почнемо лупати.

— Или се, можда, боје да ово није какав мамац од стране Турака.

— Или се ваљда куцање одозго не чује?

Било је још и пуно других разноликих нагађања. Најзад се решише да куцају и окушају успех куцачком азбуком, где ће куцањем и заустављањем на разним писменима склопити речи и казати ко су. Отпочеше и тај посао и за непун сахат били су и с тим готови. Али све узалуд! Озго им се нико више не јави.

Тада су предузимали друге разне и управо очајне мере. Лупали су и у таваницу, у оба зида, и доле у земљу. Трчали су лагумом далеко и у једном и у другом правцу, али ни од куда никаква одзива.

Пошто су у том узалудном истраживању људи провели неколико пуних часова, попадаше опет од умора и тешка дерта. Кидала их је чисто некаква злоба, како то да се тако безумно стичу и сплећу те проклете околности, да увек погине ствар баш онда, кад се јави најлепши зрачак наде. То су сматрали као неку мрачну фаталност, која непрестано гони залутале патнике. Али сва срџба била им је узалуд, она није ништа допринела да се ствар окрене на боље.

Покушан је још једном један и брз и брижљив поход, у коме је лагум испитан чак до краја свога, али сви напори били су узалудни.

На једно 50—60 корачаји од места, где су први пут чули куцање одозго, ходник се овај на једаред јако сужавао и после неколико тренутака сасвим се затварао. Цео тај простор испитан је што се најбоље могло, али без успеха.

Пуни гнева и очаја, изасланици морали су најзад решити да се враћају натраг. Њин задатак остао је несвршен. Нада која им се указала за један кратки тренутак, брзо је избледела као залутала зрака на сунчевом заходу: избледела је, нестало је, а згуснуо се опет мрак безнадежнога очајања.

Тако је било онима над земљом и онима под земљом: изгубљенима и онима који их траже; Црноме Ратнику и Риги, као и Реџепу и Мари.

XXX Или — или.

Кад су се три изасланика вратила, не свршив ништа, Реџепа обузе очајање, у какво никад до сад није падао.

„Све је свршено! Црни Ратник и Рига и цело њино друштво, скоро 40 најпоузданијих бораца, све је то за навек пропало. Пропаст Црнога Ратника убиће Мару. Она неће моћи издржати тај ударац. Она је и иначе дубоко потресена, а ово ће је сасвим искидати. А кад нестане и ње, поред оволиких других губитака, онда је у питању све, онда је пропало све!“ — мислио је очајни старац.

Његово очајање било је у толико веће, што је прошле ноћи дознао још једну страшну истину.

Добио је прилике да окуша, ради ли још исправно онај чудновати механизам у зиду тамничком, који се на једаред растварао, те су туда и хајдуци били умакли. У крајњем, очајном тренутку, Реџеп се још уздао да ће се патници можда како год моћи спасти враћајући се кроз овај отвор натраг. Али прошце ноћи, на свој велики ужас, он је видео да је тај механизам покварен, да се, дакле, свод иза тамничког зида сасвим срушио, механизам покварио и потајна врата за навек затрпао. Тиме је очајним страдалницима затворен и овај један јединствени излаз.

„Да ли да јој кажем, или да још ћутим? Али на што је то ћутање и докле оно може трајати? Да ли да јој кажем целу истину, иди да извијам, да улепшавам? На што је то улепшавање и коме оно може помоћи? Не! Нашој огромној несрећи ваља отворено и слободно погледати у очи. То је најпаметније, што се у овоме очају може учинити“ — мислио је Реџеп. И он се реши. — Још исте ноћи он је био у Марином харему.

Она је познала да су зли гласи, још одмах чим га је видела.

— Дакле, свршено је? — упита она, и не чекајући га да он почиње.

— Свршено! — одговори Реџеп.

— Дакле, никакве наде више?

— Никакве, светла ханумо!

— Баш никакве, никакве?

Он болно слеже раменима и рече једва чујно, тако му глас беше саломљен:

— Никакве! Бар ја је не знам.

- Онда ред долази на мене, — рече Маре сухо и одлучно, и скочи с дивана, на коме бејаше присела.

— Јес, онда ред долази на мене. И ја ћу учинити своју дужност, — рече она, а оне лепе очи заблисташе неким чудним жаром, у коме се на мах огледала и крајна одлучност и готовост на последњу жртву.

... — Па и нека умрем — продужи она даље, чисто у неком заносу, као да је говорила сама себи. — Јес, па и нека умрем! Доста сам и живела... Истина, још сам млада, али и боље је умрети млада. Како је то тешко гледати, кад опада све што је човеку некада било тако мило и драгоцено: и младост и здравље, и умље, па и сама лепота! Боље умрети млада, боље умрети у цвету младости — таку самртницу готово сви жале... А мене ће и он жалити... Он мора доћи још једном, да ме погледа онаку ледену, крваву, онакажену... Он ће гледати искасапљено и попрскано крвљу ово лепо тело; сећаће се да је оно некада било топло, свеже, да је било у његовом наручју, да га је он грлио, љубио и њему ће бити жао... А ја? Ја тада нећу ништа осећати. То ће бити као неки миран сан без сањања, сан који вечито траје... Ако душа надживљује тело, моја душа не може се мучити после смрти, она ће знати да је испунила своју дужност и не може се осећати несрећна. А после, она ће се тамо наћи с душом његовом и опет ће бити срећна, јер ће бити обадве заједно... А тамо ће бити и он који је овде на земљи само узалудно уздисао. Можда ћу тамо друкчије гледати на њега; можда ће тамо њему бити боље; можда ће у опште свима нама бити боље... Тамо негде, тамо на којој од ових сјајних удаљених звезда.

Но да ли душа очува сећање на овај свет? Да ли ћемо се горе негде, кад угледамо амо доле нашу земљу као мајушну звезду, сећати и знати да смо некада били доле на њој, живели животом њених ситних брига и страсти и тонули у бесмисленим залудницама које се зову велика дела човечанства!...

Маре је била као у неком полубудном заносу: очи су јој сијале чудним, топлим сјајем, али иначе то је био миран, ведар поглед човека одлучена и чврсто решена.

Реџеп је одмах познао да је код Маре извршен некакав прелом. Никад је он таку није виђао. Његово извеџбано старачко око као кроз прозор загледало је без тешкоћа у свачије срце. Он је и Мару добро познавао и покрети њене лепе душе вазда су му били и јасни и разумљиви. Али сад пред њим се из дубине уздизало нешто магловито, мутно и незнано, и он више није познавао душу своје госпође; т. ј. у тој души нешто се засијало, што он није знао, шта је. Видео је само толико, да се Маре решила на нешто што до сад није никад чинила, и то га је страшило.

— Светла ханумо, ви ете се одлучили на нешто очајно; ја стрепим од тога вашега решења!... Да се не пренагли!

— Маре не одговори ништа: занета у мислима она је лутала некуда далеко, далеко по прошлости и будућности. Тек после подужа ћутања она се прену...

— Нешто сте рекли, добри Реџепе!

Он јој понови своју првашњу зебњу.

— Да се пренагли! Па нема се шта пренаглити. Горе бити не може но што је сад. Све је пропало! За човека који се дави у бари до колена нема никакве опасности, ако и у море скочи. Ни тамо му не може бити ништа друго, но да се удави.

Опет наста ћутање: разговор је запињао: Реџеп се устезао да пита Мару о њеној намери, а да говори о другом чему није могао, кад му је то засело у главу и обузело све мисли његове. Чекао је да она сама што рекне, и она збиља проговори.

— Јес, решила сам се — рече Маре, устаде и узе ходати по одаји крупним, тешким корацима — решила сам се и моје је решење и кратко и јасно. Убићу срце своје, да спасем оно што ми памет вели да треба спасавати. Велико дело народнога ослобођења у рукама је неколицине људи. Обично веле: људи не стварају прилике, већ прилике граде људе и људи стварају прилико. Истина је да се неко историско дело може извршити само тако, ако су сазреле прилике за то. Али те су прилике и у људима. Нека нестане главнијих људи, у чијим је рукама сад дело народног ослобођења и све ће доћи под питање и у сумњу. Многи од тих људи већ су скоро изгубљени. Ја покушавам последњи очајни корак да их спасем. Њин је спас могућан једино тако, ако се за њега заложи београдски везир. Ја ћу покушати да придобијем везира...

... — Шта, шта? — рече узбуђено Реџеп, који је дотле мирно слушао. — Шта, да придобијете везира, да он спасава хајдуке, душмане своје, људе зарад којих он и стоји овде, да њих гони и тамани?... И не покушавајте то, светла ханумо; ја добро знам везира. Од тога неће бити ништа; не може бити ништа!... Никад, никад!

— Никад или сад! — рече Маре ведро. — Јес, и ја знам да се то на први поглед чини као неко чудо, које је немогућно. Али ако је љубав збиља оно што о њој певају песници свију народа и проповедају мудраци свију времена, ако је љубав доиста света, велика и свемоћна, она ће бити кадра и чуда да чини и она ће створити чудо и избавиће из мртвих већ скоро прежаљене другове и пријатеље наше. Обмане може бити само у једној тачци. Да ли је везирова љубав спрам мене истинска, права, пуна љубав, или је то може бити, само кратко привремено осећање распаљених пожуда, које ће исто тако једног дана неосетно нестати, као што се ненадно и појавило.

Реџеп је пресече: — То није. Ја везира добро познајем; његова је љубав искрена и дубока...

— Онда је и наш успех прилично вероватан. Ја ћу везиру исповедити све, казаћу му све, и тражићу од њега милости за невољнике. Дадне ли он милости, ја ћу је платити љубављу. Истина нико не може заповедити своме срцу да ово воли, а ово да не воли, али моја је воља јака и ја ћу имати довољно снаге, да се једном за свагда одрекнем свију нада на своју личну срећу и да од сад живим само за срећу других и у корист оних великих идеала, којима је још из детињства запојена душа моја.

— Биће големе несреће, али вајде неће бити никакве. Везир ће пре пристати да себи живот одузме, ако дође у сукоб с дужношћу својом, али дужност неће напустити. О, ја њега добро знам — рече Сребрница брижно.

— Душа је у подгр’оцу. Мора се ризиковати последње средство. Не помаже ли, онда ћу ја прва главом платити своју лаковерност.

— Та већ кад дође до глава, светла ханумо, онда је све једно, којим ће се редом она дати и да ли ће бити прва или друга или десета.

Маре га пресече:

— О вама нећу говорити ни речи, управо прикрићу све што се вас тиче, и ви ћете остати недирнути, неповређени — рече Маре с топлим саучешћем.

— Пошто сви ви пропаднете и нестане вас! Ала би то тек био бесмислен живог, гори од сваке смрти. Није овде реч о мени, но ја се двоумим, шта ће бити од целе те ствари. Да се то само мене, тицало, ја бих до сада бар 10 пута сам испричао ствар везиру и казао му све што знам. Но ту човека вежу други обзири; судбина толиких других људи свезана је с том ствари.

— Баш с тога се та ствар и не сме сад оставити овако како је. Наша је дужност да окушамо све што нам је у снази, а успех је у божијој руци. Ја сам решена. Мени се овакав исход одавна слутио и ја сам дуго и много мислила о овоме одсудном кораку. Ово је као оно, кад болеснику у очајним приликама дају отров као лек. Где нема никакве друге помоћи, некад и то помогне.

И ако је у почетку била узбуђена, Маре се доста брзо умирила и сад се чисто чудила, како је мирна и прибрана.

Реџеп јој је свраћао пажњу на разне околности, које ће утицати на везира, али се из одговора Мариних видело да је она прилично на све мислила и прилично све предвидела. Па кад је ипак остала непоколебљива и одлучна у својој намери, Реџеп је сматрао да је више не треба мучити сумњама. Она верује у успех: ваља је пустити — можда ће Бог дати и да помогне.

XXXI Исповест

Решена, да све открије везиру, Маре није хтела развлачити своју одлуку. У осталом морало се хитати већ и због оних невољника под земљом. И овако је много протекло; сваки час одлагања могао је учинити да помоћ и милост доцне стигну и падну на мртва телеса. Ваљало је дакле хитати.

Одма сутра дан Маре поручи везиру да има велику и тешку молбу на њега. Да би му објаснила све у чему је ствар, ваља им да имају бар пун један сахат на расположењу. С тога оставља њему да избере време, када ће му бити најзгодније, а моли га само толико да се ствар не развлачи.

Везир није оставио лепу жену да на њега дуго чека. У последње доба она је махом била тужна, зловољна, нерасположена, што је и на њега убиствено дејствовало. Био се већ ужелео њена осмеха, њене меке, благе речи, њена ведра, раздрагана погледа; с тога се веома обрадовао, кад му дође њена порука. Још истог дана пред заранке он оде у харем лепој жени, а по слузи је наређено да се нико не усуди узнемиравати га, па ма се шта десило, ма ко га тражио.

Очекујући везира (напред је била извештена о његовом доласку) Маре се налазила у чудном душевном расположењу. Ти осећаји могли би се донекле сравнити с осећајима младе женске, кад венчана као невеста, прво вече под венцем очекује долазак младожење, који ће је свести у брачну постељу.

Али тај осећај није био сам; уз њега се приплетао други један. — Маре је носила у души нешто налик на оно што би осећала млада испрошена, још невенчана, али већ болна, преболна женска, којој би рекли:

„Твој се час приближио; до мрака тебе већ неће више бити међу живима; смрт лебди над тобом: али ти си млада, ти си прошеница; немој умирати као обично, но се спреми и обуци, обуци се као невеста, мети на се сав свадбени накит свој, па тако дочекај смрт; нека види да је се не бојиш, нека зна да си јој се надала, и да је чекаш смело.

Под утиском тих осећаја Маре се збиља нарочито спремила да дочека везира, и та спрема била је не само душевна, но и телесна. Не дајући себи тачна рачуна о томе, за што све то чини, она се доиста тако спремила, као да ће одатле у цркву на венчање, или у гробницу на опело. Отишла је прво у своје харемско купатило и ту се веома брижљиво окупала. Никада је њене младе робињице, које обично узима са собом у хамам, нису тако дуго и тако брижљиво трљале ђул-водом, као сад; никад њене дивне косе нису тако пажљиво натиране мирисним зејтином; никад миришљави кадови, који испуњују хамам за све време купања, нису били пријатнији, заношљивији, лепше подељени и помешани. Три пуна сахата остало се у хамаму, и све ово време било је посвећено јединствено и искључно нези онога лепог тела. Маре је заиста била савршенство женске лепоте, лепша од свега што је до сада створио најлепши полет духа човекова, а изрезало длето највећих мајстора, почињући од Пракситела па до Микел- Анџела и сувременог Канове — лепша, јер оно је мртав, хладан мрамор, а ово је живо, топло тело, са живом душом у њему.

Да се схвати, да се осети ова свемоћна лепота, требало је видети ову дивотну жену, кад је, као вила водичарка, или као оно некад древна најада, изашла из млака, као суза бистра купатила, кад је својом босом ногом стала на дивни румени мрамор, па пред огромним млетачким огледалом дигла у вис своје обле, као мрамор беле руке, нагнув мало у страну свој витки вилински струк, док су две младе лагане робињице меканим убрусом од свилоруне кашмирске вуне утирале с тела капљице мирисне воде.

Тај је призор требало видети. Тек тада могло би се донекле осетити, шта је лепота. Јер то се не да ни рећи, ни описати, ни насликати, ни изрезати, па чак ни опевати — лепота се само може осетити; она се само душом схвата: а ко њу једном сагледа, он је после за дуго слеп за све друге предмете, јер у души букне пламен, који осветљује само тај један једини предмет, лепоту, коју смо осетили, створ, који је постао предмет наше љубави.

Маре је дуго стајала пред огледалом голишава: она је и сама уживала гледајући оно дивно тело.

После хамама настало је облачење. Маре је метула на се лако харемско одело од бледољубичасте свиле, укусна и спретна кроја, где не остаје откривен ни један нежнији део тела, а где се опет зато разговетно види облина и гипкост дивна женска струка.

Маре није била унапред решена да се данас намерно што укусније одене и што лепше прикаже, али то је ишло некако само од себе, скоро и нехотице, и она је чисто с чуђењем примећавала, како је данас пробрала и најукуснији накит и најлепше одело, али то је опажала тек онда, кад је ствар већ била свршена.

И сам израз лица био је данас код Маре некако нежнији и дирљивији. Измучено дугом борбом и тешким мислима, оно живо, оно паметно лице добило је као неки одсенак туге и тиха бола, што му је придавало још веће дражи.

Код људи, а нарочито код женскиња, често бива да се једно исто лице, у разне дане, или једног истог дана у разно доба, показује час лепше, час ружније. Те су промене по некад тако велике, да човека чисто поразе. Свикао си се на једно лице да га сматраш као лепо, симпатично, веома допадљиво. И гле, једног дана оно ти изгледа сурово, грубо, немило, скоро ружно и чисто би се заклео да то није оно исто пређашње лице. Исто тако бива и обратно. Лице, који ти обично изгледа ружно, по некад ти се за чудо допадне. У њему на једаред просија нека нова, мила и симпатична црта, коју обично ниси опажао, и то ти лице онда изгледа лепо и мило.

Тако је сада било код Маре. Она, обично лепа, данас је била најлепша, најмилија, просто, заносна.

То је опазио и сам везир, чим је ушао. Сиромах човек! Пошто је у њу прво дуго и дуго гледао, држећи је према себи, он на једаред испусти њене руке из својих руку, покри лице шакама, и чисто јаукну-

— Маре, мила Маре! ослепећу од твоје лепоте!

Збиља као оно у сунцу, у лепоти ове дивотне жене било је нешто што засењује и заслепљује, нешто што тако блешти, да чисто не да у се гледати.

Маре је ћутала. Везир се рину прозору, и као да се обраћао некоме који стоји ту пред њим, слуша га и може му одговорити, он упита потресено, боно, с пуно горка прекора.

— Створитељу! Шта си хтео кад си саздавао ову страховиту лепоту! Какав ти је био смер, кад си узео обличје најлепше хурије небесне и послао га амо на ову бедну земљу, међу грешне људе?! Какав је план твој, каква је велика и света замисао твоја, рад које је створено ово непресушно врело страсти и љубави, ова чудна жена, која, куд год прође, проноси и шири за собом страшан пожар љубави. Јер не може бити да је ово створено тек онако, случајно, без одређена смера. Та свака зрнка песка на обали морској има своју задаћу и свој пут, вели песник; па зар је могућно да је ова ризница лепоте и духа створена беспутно и без задатка свога!... Не, не! То не може бити! То би било безумље у природи, а у природи нема безумља; оно је само у делима људским, а створење ове непостижне лепоте дело је божије!....

Везир је био бурно и страсно расположен. Већ десетак пуних дана он није видео ложнице своје миле жене. Још од самога почетка, он је био поставио правило, да посећује ложницу Марину само онда, кад она то не забрани изречно, и кад се не одупире тој посети. Страсно заљубљен, он није пропуштао ни један састанак с њом, а да је не замоли за голему милост, да му поклони који тренутак у својој ложници. Те су молбе понајчешће биле неме. Он се није усуђивао да је пита речима. Он је то чинио погледом, пољупцем, отискивањем руке, болним, страсним уздахом, или простим узвиком: Маре!

Она је тако исто мимиком и знацима одговарала. Или махне главом одречно, или руком одгурне ваздух од себе или тужно уздахне, или напући уста и намршти чело, или рекне само (и то увек српски, ма да су иначе вазда турски говорили међу собом, јер он, сем неколико љубавних фраза, није знао пишта српски), а по некад било је довољно само то, да га она строго и озбиљно погледа, и он је већ знао да тога дана његове бујне страсти морају мировати.

У почетку он је покушавао да према лепој жени употреби оне обичне мере и строгости, какве се употребљују према лепим ћудљивим новим робињама, које господар удостоји милости да их узме у харем свој. Али то је било само једном. Одмах на првом кораку он је познао да Маре није обична женска, нити њој могу вредити оне обичне мере. Све се може отети, само љубав не! То је везир одмах познао и увидео при првом свом састанку с Маром.

Од тада он се старао увек да измоли ако не љубав, а оно бар њену тиху трпљивост. Па тако је и бивало! Кад чешће, кад ређе, она је ћутећки пристајала да га прими у своју ложницу. Али то никад није био позив, већ ћутљиво пристајање на његова наваљивања. Он је загрли: обаспе је пољупцима; она се не отима: пасивно прима његову страсну милошту и миловање. И он је тада срећан и задовољан. Али ни у тим тренутцима страсна заборава он никад није сметао с ума, како је то само половна, бледа, хладна срећа. Шта је то у сравнењу с оним блаженством, које би он осећао, кад би она сама, вољно раширила свој загрљај, пружила му руке, и рекла: „ходи, мили мој!“ О.. о.. о! за један тренутак таке среће он би дао половину живота свога!

Последњих десетак дана он је био необично узбуђен. Али кад год је долазио к њој, застајао ју је хладну, замишљену, тужну. На све његове милоште она је одговарала само тужним махањем главе. И он се тада, сав сломијен, с огњем у жилама, враћао сетан и разбијен у своје усамљене, пусте одаје. О! како се несрећан он осећао у тим мучним часовима. Једном у бујном заносу био се заборавио толико, да се страсно ринуо на њу и силом је савио у своје наручје. Она се приклонила, али наскоро он је осетио како њене вреле сузе капљу по његовим рукама, које су је грчевито држале и стискивале. Те сузе биле су страшније од растопљена челика, који би му капао на само срце. Он је у помами скочио, пустио је и није јој више смео приступити три пуна, за њега три дуга, предуга дана.

После десетодневне хладне одвојености он је сад опет ступио у њен харем, и то по нарочитој жељи и позиву њеном. То је било нешто необично, ванредно. У његовој заљубљеној глави ројило се стотину свакојаких мисли, све једна од друге сладостраснија и живља. Шта му није долазило на ум; наравно понајвише ствари за којима је тако страсно жудела душа његова. С тога је он ушао у одају Маре узбуђен и пун неке миле, слатке наде и радосна ишчекивања. Али њена га лепога занесе одмах на првом кораку, и његова је прва реч била да искаже своју велику преданост и своје обожавање те лепоте. „Маре! ослепећу од твоје лепоте!“ — био је израз његове страсне преданости лепој жени.

Ни сама не би умела казати за што, али Мари је сад годило ово везирово заносно обожавање њене лепоте. Она је мирно саслушала све његове љубавне изливе, па га онда узе кротко за руку, приведе га дивану и повуче га да седе крај ње.

Везир је осећао како му рука дрхти од самога додира Мариног и он пође за њом као питомо јагње.

— Господару, — рече она, пошто га је посадила крај себе — Господару, имам с вама озбиљан судбоносан разговор, разговор од чијега исхода зависи сва будућност, сва судба моја, управо од тога зависи и сам живот мој. Ја имам једну молбу, голему, страшну молбу за вас...

— Говори, мила моја. Нема ништа на свету, што би мене тешко било учинити за тебе. Казуј само! Дај ми прилике, да чим било заслужим наклоност и симпатију твоју. О, како би слатке биле оне муке које бих подносио као откуп за љубав твоју.

— Тако говорите, господару, јер и не слутите сву огромну тежину дела које ћу вам изнети.

— Дај једну планету, да је натоварим на плећа, тебе ради, лепото моја. Та шта мени може бити тешко за тебе!

— Да ли се код вас кад год порађала озбиљна сумња против мене? — отпоче Маре.

— Сумња? Каква сумња? — упита везир замишљено.

— Да ли вам је кад год долазило на ум, да ја могу бити члан какве политичке дружине, какве тајне дружине?

— На прилику члан друштва Ноћне Браће — пресрете је везир. — Јес, падало ми је то на ум, и ако се добро сећаш, ја сам ти то једном приликом и наговестио... Онда, кад си ме оно молила да се осуђеници изведу ван тврђаве и ван града, да се не казне под зидинама градским... На што? Да се није обистинила моја сумња? Да ниси, збиља, члан „Ноћне Браће“?

Маре махну главом потврђујући. Везир је загледа добро у очи: — Маре, ти збијаш шалу са мном.

— Рекох чисту истину, господару!

— Ти, ти члан крваве Ноћне Браће?!

— Ја!

— Знам, члан из даљине, на одстојању, члан по чувењу, по празним симпатијама; ти си чула за те људе; о њима причају свакојаке поетске скаске и бајке; то те јамачно одушевило и занело и ти то зовеш твојим чланством.

Маре махну главом одричући.

— Шта? Није тако, није то! Но како је? — упита везир живо.

— Прави, стварни члан. Знам лично све прваке тога опширног братства, лично сам с њима бивала и верена сам за Црног Ратника.

Везир скочи. Ове последње речи одбацише га с дивана, као да је непажљиво стао на какав јак челични федер.

— Ти Маре! ти заручница Црнога Ратника! Ти заручница једнога грубог крвавог хајдука, једнога обичног разбојника, који коље људе по друмовима и пљачка њине иметке! — дрекну везир пренеражено.

Маре се једва приметно осмејкивала. Она опет махну главом одричући!..!

— Шта! није хајдук, није звер, крволок, без душе и срца; груба дивља животиња? Зар није, зар није он то!

Маре устаде, диже десну руку и мету је везиру на раме. Он поуми да је ухвати за руку, али она одмахну руком у страну, а за тим је опет спусти на везирово раме. — Он је сав дрхтао. Она рече мирно:

Господару, ако желите да кажем све што имам и да расправимо ствар разложно, ја вас молим покорно, уздржите за време свој гнев и саслушајте ме мирно. Ја сам кривац, ја сам државни злочинац, али ја сам у вашим рукама: умаћи вам нећу: увек ћете имати времена да ме казните и да осветите жртве попадале под ударцима наше моћне дружине.

Везир се ухвати оберучке за главу, као да се бојао да му збиља не прсне.

— Говори — рече он промукло — говори, говори!

— Да, господару, ја сам заручница Црнога Ратника. Но ја га нећу овде бранити. А и на што би то служило! Он је ваш противник, он је душманин Турака, ви га морате мрзети, као што и он вас мрзи. Али као што он не би имао право кад би вас назвао џелатом за то само што ви кажњавате похватане бунтовнике, тако исто и ви њему чините неправду кад га називате грубом и крвавом харамијом, обичним разбојником, који засреће и пљачка људе по царским друмовима. Није он ни груб ни крвав, као што није ни разбојник. На против, то је отмен, племенит и углађен човек, пун части и јуначка поноса. У осталом, ви сте имали прилике да с њим говорите лично. И ако је био тешко рањен и управо једнако онесвешћен, опет сте могли познати какав је то карактер...

— Ја лично био с Црним Ратником! Дакле ипак моји осећаји нису ме преварили кад сам зауставио пажњу на оном човеку. Штета, штета, што га не очувасмо жива. Свакако га ваља наћи и извући испод оних рушевина.... — мислио је везир за се.

Маре је погађала ове мисли.

— Црни Ратник није мртав и није под рушевинама. Он је с осталим осуђеницима у бегству, и ако се они спасу, спашће се и он с њима!

— Маре! Жено! Је ли ово јава или тежак бунован сан? Чују ли добро уши моје, или је то празна тлапња једне истрзане душе!

Но Маре је говорила даље: новост за новошћу и факт за фактом падали су као ударци чекића но темењачи везировој.

— Да, Црни Ратник је жив, он је још овде у Београду, још је у вашој власти; још његов живот зависи од ваше добре воље, и ја ево у име његово, и у име његове дружине, и у име целога моћног братства „Ноћне Браће“, хоћу да вам предложим једну погодбу, управо да вам понудим један откуп. Но у напред вам кажем, да је цена, коју нудим, несразмерно малена према ономе што од вас тражим за њу.

Маре застаде за тренутак. Везир је слушао окамењен. Маре продужи истим тоном, мирно, хладно, као да говори о прегрши крушака, а не животу своме, о целој срећи својој.

— Да не одуговлачим ствар. Кад сам почела исповест треба и да је свршим. Понуда је наша кратка и јасна. Ја, заручница Црнога Ратника, стварни члан и првакиња у дружини Ноћне Браће, одричем се и свога заручника, и дружине, којој сам годинама верно служила, предајем забораву целу прошлост, и остајем једном за свагда, од сад па довека друга и верна сапутница у животу моме господару садашњем, младом везиру београдском, вама господару мој. Ја вам се једном за свагда предајем, и душом и срцем, предајем се вољно, искрено и свесрдно, а као цену и награду за то везир отпушта слободна Црна Ратника и сву његову дружину. Ствар се та свршава међу нама и остаје у тајности, као поверљива погодба чисто између везира и мене. То је све господару што сам имала поднети пред вас и метути пред ноге ваше с покорном молбом да процените ствар свестрано и да је решите најдаље у рок од 5—6 часова, после може бити све доцкан.

Маре је изнела све што је имала и сад је из везирових руку изгледала даљу судбу своју. Тренутак је био свечан; обоје су ћутали и овда онда крадимице погледали једно на друго. Код обојих осећаји су били скоро једни исти. Везир је у овом тренутку исто тако као и Маре осећао да од овога момента зависи сва даља судбина његова: и он је стајао у таком истом немилом страху као Маре. Обоје су привидно изгледали мирни, али код обојих беснила је у души тешка бура и ломљење.

Маре опет проговори.

— Најзад имам још једну молбу. Ако светли везир одлучи да одбије моју понуду и да удари путем строгости и казне, онда молим једну једину милост: да не дозволи мучење нада мном, да ме не предаје у џелатске руке, већ да ми каже само шта је науман, па ћу се онда ја сама уклонити; сама ћу са собом свршити!...

У тај мах Маре се збиља бејаше сетила једнога обичаја, који је јако распрострт код Турака. Кад им са неверства, или из других каквих узрока, омрзне жена, коју су некад љубили, онда је они предају поузданим џелатима да они с њом сврше. У таким приликама груби џелати ударају своје жртве на страховите муке, и ове несретне жене често трпе мученичка страдања, пре но што испусте душу. По некад чак у страшним предсмртним мукама подносе стидне, циничке насртаје на част своју од сурових и развраћених сладострасника, каквих се увек нађе у околини џелатској, ако није баш он сам. Маре је имала прилике да чује многе оваке приче и сад је збиља осећала како је језа пролази при самој помисли на ту могућност.

На последње речи Марине везир диже главу и подуже је гледао у њу ћутећки.

— Како ме мучи! — рече он горко и прекорно — како ме мучи!...

Опет ћутање. Везир је бленуо некуд у даљину. Гледао је а ништа није видео. Грло му је било сухо запечено и он је почешће нешто гутао. Мишићи на доњој вилици на махове су се праћкали.

— Ово је, страшно, ужасно, грозно, — плану он на једаред, а из очију му сену зао, злослутан огањ. Као оно кад џарнеш у огањ те суне јато варница, тако се из његових великих, црних очију на једаред просуше читави млазеви огњених искрица. Он је изгледао страшан.

— Издаја! — вику он очајно — издаја и неверство на све стране, на сваком кораку, при сваком даху. Издаја у војсци, у двору, на стражи, у харему, у брачној ложници. Неверство и спред и са отраг, оздо и озго, с лева и с десна! Неверством и издајом отрован је сваки угао овога дома, сваки сасуд у кући мојој, сваки кончић на одећи коју носим!... Невере су моји официри, моји војници, моја стража, моје слуге, моје жене.... ах па и ти страшна, кобна жено! Та како би друкчије и могло бити да се кују завере, да се заштићавају хајдуци, да се управља бунтовним гомилама из сред харема мога, који треба да је неприступна светиња, у који не сме пасти ни туђа сенка, а камо ди ступити туђа нечиста нога. А амо је јамачно чак и он долазио!... Јао! тешко мени! — и везир се што год може пљесну шаком по челу.

Њему је на једаред сенула нова мисао која га баци у право беснило: „Црни Ратник морао је долазити у овај харем; он је газио по овој простирци, дисао овај ваздух, делио с лепом неверном женом ову ложницу!...“

Везир рикну од бола и раздера хаљину на себи.

— Он је био овде — загрме везир, а глас му је више личио на лавовску рику, но на говор човечији — он је био овде, дисао овај ваздух, додиривао ове предмете, узимао те у своје руке...

Гнев га угуши и последње речи једва су се могле разабрати, јер су од људска говора поступно прешле у животињску рику. Маре је за све то време мирно ћутала, али сад, кад везир од силна узбуђења већ бејаше и глас изгубио, Маре увреба његов поглед, уграби да му погледа право у очи, и да тиме његов поглед прикује на себи, па онда махну главом забринуто и рече мирно:

— Ви сте болни, господару! Ваши су живци сувише надражени и ви примате за стварне појаве празне сенке и варљиве слике, које ствара ваша рођена машта. Сад сте уобразили да је чак овде, у вашем харему, бивао Црни Ратник, и та помисао хоће да вас угуши. А та је мисао празно уображење; ни дах Црнога Ратника, није никад ступио у ове одаје, а камо ли нога његова.

— Није, ти велиш није, страшна жено! Говориш ли истину? — рикну опет везир, јурну на Маре, дочепа је оберучке за главу, изви је на страну, и тако јој се загледа право у очи, као да је хтео својим погледом да разбије оно стакло од зеница њених, онај прозор, који као да му је сметао да загледа у саму душу.

— Истина је што рекох, његова нога никад није прешла ни један праг у целоме дому овом, а камо ли да је могла ступити чак у овај харем.

— Али ти си његова заручница ти си то сама рекла — цикну везир и тако је грчевито стеже рукама, да је у мало не угуши.

— Јес, ја сам његова заручница, али близу већ три године моје га очи нису виделе. Ни сенка његова није се од тога доба преда мном јављала, а камо ли он жив.

— Није, није, ни сенка његова велиш ти; он ти ни у сву није долазио, ти ниси никада, ни у сладострасним провиђењима ружичастих снова оскрвнила постељу нашу: ни као сенка, ни као сенчасто привиђење што се јавља у сну у тихим и ведрим месечиним ноћима летњим, ти га ниси загрлила у своје наручје, ниси га обасула пољупцима и усрећила својим чарима. Он ни као сенка није долазио, ни у привиђењу није долазио — рече везир живо, брзо, сипајући по неколико речи на једанпут и саплећући се преко њих, а непрестано је држао главу Марину извијену и пиљио јој је у очи.

— Никад, никад, ни на јави, ни у сну, ни у привиђењу, ни у самој помисли он није ступио у ове одаје, ни он, ни дух његов, ни сенка његова.

— Није, није — понови везир чисто сав обасјан неком неисказаном унутрашњом радошћу — он није долазио, ни у сну није долазио.. Ох, благо, благо мени!... раздрага се везир и снажно, страсно стиште Маре у ватрен, грчевит загрљај, и неколико тренутака оста тако не пуштајући је. Маре је осећала како везир убрзано неправилно дише како му срце на махове, бурно и неуредно удара, час заигра и тако лупа, као да ће из груди искочити, а час се опет тако притаји као да га и није у грудима.

— Он није долазио! Како је то лепо. — Како је то добро: на души ми је тако лако... Ах, мила, рајска моја Маре! — чисто је шапутао везир, не дижући још главе с њена рамена и не пуштајући је из свога загрљаја. Али на једаред он се трже, као да га је из њених недара ненадно змија ујела; трже се и тако је одгурну од себе, да јадна Маре у мало не паде.

— Шта је ово, шта радим ја? Ја сам полудео; ја чиним безумне, немогуће ствари, ја вршим самоубиство над собом, ја се ругам највећим светињама предака мојих, ја газим свете завете њихне, ја сам постао неверник, издајник, безумник... Не, не, то не сме, то не може бити, ја треба да се приберем, да дођем к себи, да повратим изгубљено умље, да казним злочин и неверство, да размрскам главу лепој, шареној, отровној змији, која се тако лукаво савила око срца мога, спустила на њега своју хладну, пљоснату змијску главу и сикће у њега љути отров... Да бежим... да бежим!...

И збиља, везир јурну и излети из харема, остављајући за собом широм отворена врата. После као да се нешто предомисли, поврати се натраг, затвори врата и шта више закључа их, па кључ стрпа у џеп, што до сад никад није чинио.

Везира нестаде а Маре остаде тужна, жалосна, плачна, али непоколебљива, чврсто решена да достојно живи и умре и да српељиво сноси све што је снађе.

Страх је завладао у целоме конаку кад су видели какав је био везир по изласку из харемских одаја своје најлепше жене. Свикнута да га виђа разведрена и разгаљена кад се отуд враћа, послуга је била пренеражена, чујући како је везир страховито викнуо, да у харем код Маре нико не улази док он не нареди. Чак су се побојали да није дошло до злочина и убиства, тако је страшан и промењен изгледао везир.

Ван себе од гнева, у страшном душевном растројству, везир се, по изласку из харема, затворио у своју одају. Престрављена послуга и везирови дворјани са затајеним дихањем ишчекивали су шта ли ће даље бити. Везир није тренуо целе те ноћи. Ослушкујући, млађи су га чули како се на махове притаји а после опет хода. Чешће су га чули како дубоко и горко уздише. Пред зору чуло се како нешто лупа у одаји, као да се разбацују некакве ствари. Још доцније стража с поља видела је како се прозори на једаред зажарише, као да је унутра у одаји запаљена била каква велика ватра. По дрхтању светлости јасно се могло опазити, како пламен бива час већи, час мањи док се најзад сасвим није угасио. То је везир спаљивао неке своје хартије.

Страшна је била та ноћ за везира. За десетак часова ту је кроз његову главу прошло више но што по некад људи преживе за читавих десет година.

У први мах везир се био решио да казни Маре, да најстрашнијим мукама помори све оне који су с њом били у вези, да похвата хајдуке и да им свечано свима поодсеца главе, једном речи, да учини оно што је сматрао да му је дужност као царском везиру и као потомку чувене и славне лозе која је царевини до сада дала многе велике државнике и верне служитеље престола и свете вере Мухамедове.

„Па зар је друкчије и могло бити“, мислио је он у себи „зар је могао, зар је смео он постати невера и издајник великога цара, који га је још тако млада одликовао тако високим и отменим положајем, зар се и за тренутак могао колебати кад је било питање на коју ће страну стати, кад на једној стоји част и дужност а на другој издајство и срамота? Шта, зар он, везир царски, због једне лепе жене да метне под ноге сву сјајну будућност своју, да баци стидну сенку на читав низ светлих предака својих, који су понос целог Турства, да се умеша међу мрачне, преступне бунтовнике, што ничу из прљаве низине поробљене, угнетене раје, намењене да, као и свака друга стока, послужи вишој благородној раси турској: зар да сутра пукне глас од Београда до Багдада како се београдски везир дао омађијати од једне вештице ђаурске, и њој за љубав напустио своје везирске дужности и здружио се с бунтовном рајом: зар да дочека да га ухвате, окују и као роба погнају кроз она иста места, куда је пролазио као заповедник, господар и верни већил султанов? Та он није тиква без корена, он није самац на свету, он има велику родбину, има живу матер, има браћу, сестре, има децу своју. Па зар све то да закука у један глас и да заплаче крвавим сузама!? Зар све то да упропасти, да убије, да сахрани он, он лично, он својеручно!... Не, не, то просто не може бити!...“

И у томе тренутку, везир се чисто чудио, како му је могло и на ум пасти да може бити друкчије; како је могао и за тренутак сумњати и колебати се којој ће се страни приволети и који ће пут изабрати.

Али баш у том тренутку кад му се чинило да је његова судбина решена, да је његово држање јасно и одређено и да се само по себи разуме шта и како мора чинити, њему се на једаред замагли пред очима, а из те магле пред њим полако изниче и васкрсава бајна, чаробна слика његове дивне Маријоле. Она тада стоји пред њим тужна, плачна, нема, а из оних њених дивних, чудесних очију отима се прекор.

„Охоли везире, зашто си тако неверан и себичан? Зар ти можеш збиља веровати да ће тебе на зло навући једно овако чисто и невино створење, једна овако нежна и анђелски добра душа?! Зар ти можеш истински веровати, да у оваквом дивном телу може становати пакосна, сатанска душа, која ће тебе мамити на зло и гурати те у срамоту? Зар те није жао, зар ти није грех помислити да она уста лажу, да оне очи притворно гледају, да оно срце неискрено куца, када се нуди: — узми ме да за навек будем твоја, а тај велики дар плати само једним великим милосрђем, које би ти, ако си човек а не звер, требао и сам да учиниш, да те нико за то нарочито не моли, да ти се за то не даје никаква нарочита накнада“.

Да, у тим тренутцима појави се пред њим бледа, измучена слика лепе жене и млади везир већ не може више да издржи ни њен поглед, ни њене уздахе, ни њену тиху, покорену сету. Он у том тренутку осећа да је његова привезаност за ту жену дубља од пучине морске, виша од најудаљенијих висина небесних, шира од бескрајности и јача од свемоћи.

И као год што му се мало час чинило, да је за њега тако јасно и одређено да мора одбацити лепу жену, тако му исто сад изгледа и јасно и разговетно, да он без ње не може живети, да пре може сам себи одсећи главу, појести своје рођено срце и испити сву своју крв, само се не може ње одрећи, нити може без ње бити.

И везир се тада чудио, како је могао и за тренутак помишљати на што друго но што је то, да се потпуно преда вољи и пуном располагању ове чудесне женске, па што она хоће, то ће од њега и бити.

У таким тренутцима гнечен неодољивим страшним осећајима с две супротне стране, он се на једаред осећао тако немоћан и тако мајушан, да није видео спаса ни излаза ни у чему другом, но да једним ударцем сврши све, да реши страшно питање бежањем испред њега — да од грозне загонетке живота, која је пред њим стала као неразрешљив Гордијев чвор, побегне у смрт. У таким тренутцима везир је озбиљно помишљао на самоубиство, и оно му се јављало као најлакши и најприроднији излазак из тешке несавладљиве борбе.

Али одмах за тим јављао се протест младе, свеже силе, која никако није могла пристати да се тако олако под земљу закопа. Јуначка крв турска бунила се против самоубиства, и везир је тада осећао позив да истраје до краја, да се бори против злих прилика, али да увек буде спреман и на пораз и на погибију. Победи ли ипак, онда ће победа бити у толико слађа и славнија.

У такој мучној борби везир је провео целу ноћ. По десетак пута он се решавао на једно, па се опет предомишљао, враћао се другоме и отпочињао борбу наново.

Пред зору за једно пола часа бејаше се примирио. После се опет чуло тешко корачање по соби. Тако га је затекао и дан. Али први сунчани зраци затекли су везира већ решена и одлучна.

Чим се разданило везир је тражио да му доведу децу, и то најстаријег синчића, коме је било 5 година, и најмлађу ћерчицу која је тек проговарала.

Овај захтев још је више престравио све укућане. До сада везир није то никада чинио, ни тражио да му доцу доведе у његову одају. Кад је хтео провести који час у кругу своје породице, он је обично одлазио у харем својим женама, и ту се често по читаве сахате играо с децом. Никад он није тражио децу ван харема. Откуда сад овај изузетак?

Своју малу ћерчицу везир само ижљуби и помилова, па је врати натраг дојкињи, а старија синчића задржа код себе.

То је било умиљато, једро детенце, лепо као анђелак, а румено као мајска ружа. Отац га узе к себи на колено, и дуго је с њим разговарао. Мали Ахмед причао је оцу стотину својих дечијих пошурлија, а суморни везир старао се да га по могућству што пажљивије слуша. Често би на његове свеже, румене обрашчиће спустио врео, страсан пољубац па би га после опет мирно и ћутећки слушао.

Везир се био решио да остане веран својим дужностима и своме позиву, решио се дакле да жртвује Маре и спремао се да оде сад к њој, да последњи пут с њоме говори и да јој каже...

Он управо није знао шта да јој каже, није могао дати себи тачна рачуна ни о томе, шта ће сад код ње, кад је већ једном ствар преломио — али он је осећао неодољиву жудњу да је још једном види и сматрао је то управо као неку своју дужност.

А овамо опет бојао се слабости! Бојао се кад дивна жена стане пред њим у пуном блеску лепоте своје, кад га погледа оним бајним очима, кад га салети сваковрсним разлозима, које јој њен фини, гипки ум вазда у изобиљу ставља на расположење — бојао се да у том тренутку опет не посрне; да се његово „тврдо и непоколебљиво“ решење опет не поколеба.

С тога, је потражио потпоре и укрепљења у нејаком синчићу своме; узео је к себи невино дете, да га његова анђеоска чистота штити од саблажњивих и грешних мисли, за какве је он сад сматрао своје помисли и пожуде за Маром.

Везир је дуго гледао свога првенца, старајући се тиме да што више распири своју родитељску љубав, која је овде требала да буде као неки штит против љубавних стрела Мариних.

На једаред везир скочи, окрете се светој ћаби, клече на молитвено сиџаде, намести синчића крај себе и узе се топло и срдачно молити богу, ударајући често челом о под.

Научен из најранија детињства, а видећи сад оца где се моли богу, мали Ахмед узе и сам клањати. Његова малена усташца шапутала су разне молитве, од којих је везир овда онда чуо по какву реч. Али како му је било, кад чу слатке речи детиње, где се моли богу да помогне оцу његовом. Сав потресен, везир дограби у наручје синчића свога и дуго га је тако држао, предан свом душом најтоплијој и најусрднијој молитви великоме творцу небеса и земље.

За кога се он молио у тим тренутцима? За себе, за чедо своје и — за ону која га је научила да се моли богу за оца свога. После много времена везир се сад први пут с љубављу и топлом благодарношћу сетио законите жене своје, која му је децу родила. Ово сећање он је сам сматрао као срећан знак да му се душа почела трезнити од заносне љубавне опијености за лепом Маре.

Везирова молитва била је дуга и он је после ње устао окрепљен и прилично умирен. Осећао је неку нову снагу у себи... Дете предаде натраг женама, а сам се упути у харем лепе Маре.

Везир је ушао у харем хладан и намргођен; ушао је полако, нечујно, опрезно. Маре је лежала на дивану обучена. И ако је на пољу био дан већ одавно, у харему су још горели жишци, а због спуштених завеса изгледало је као да још траје ноћ. Кад везир уђе Маре се не помаче и оста мирна на дивану.

„Да ли спава?“ — прошапута везир и пође јој полако на прстима. Маре је лежала насатке, али је лице била окренула у вис. Према малаксалој светлости ово измучено лице било је самртнички бледо, а на њему је лебдила некаква чудна, неизмерна сета, са које би и студени камен просузио. Везир опази тај израз и сав се стресе.

Марина десна рука била је право пружена низ тело и наслоњена на десно бедуо. Лева рука, пак, висила је опуштена низ диван. Јамачно је прво била на дивану, али, кад је после у сну олабавила, она се смакла и обесила се низ диван. Цео положај лепе жене био је некако сувише опуштен и млитав, више је личио на положај какве мртве фигуре од воска, но на живо тело. Једино онај болни израз на лицу подсећао је на живот.

„Да није учинила што зло са собом; да се није отровала!... — сену везиру кроз главу, и он јој чисто прискочи. Но Мерине обле груди равномерно су се дизале и спуштале, и везир застаде пред њом као укопан.

Дуго и дуго гледао је он у њу зорно, жудно, нетремице! На једаред се полако спусти и клече крај дивана. Најлак, сав уздрхтан, он ухвати опрезно њену клонулу руку и прислони је својим уснам. Он их није ни опазио, али сузе, које су одавно већ почеле тећи, кануше на руку лепе жене и она се трже. Повуче руку и отвори очи. Поглед јој се сусрете с погледом везировим. Она се прену и исправи се на дивану. Наста тренутак нема гледања.

„Боже! Шта да јој рекнем, чиме да почнем?!“ — прође везиру кроз главу.

— Како сте нечујно ушли, господару! нисам вас ни осетила! — рече Маре.

— „Како сте нечујно ушли!...“ „Господару!...“ Све обичне речи!... Она ми говори као и обично; као да није ништа ни било,... као да није већ све свршено,... као да она не зна!... Па она можда и не зна!... Наравно, она и не зна о мојој одлуци... Јес, ја сам то решио за себе; само сам за себе; то сем мене једнога нико више и не зна! Чак ни она ништа не зна... Како да јој кажем? Како, како?

— Госпођо... поче он — Маре га погледа зачуђено. Никад до сад није она из његових уста чула ту сувопарну, хладну реч „госпођо“!.. Но он продужи.

— Госпођо. Мучио сам се целе ноћи; моја је борба била очајна, али ја сам је најпосле савладао, ја сам се решио...

Маре се још боље исправи на дивану, а везир већ бејаше устао и стојао је пред њом мирно и скрушено.

... — Решио сам се да останем веран дужности својој, и ваши савезници хајдуци сви ће изгинути под ударцима џелатске секире.

... „Гле, рекао сам јој ваши савезници“ ... то је добро, сад и не треба да јој више говорим „ти“ — то је прошло.... то је старо!.... — прође везиру кроз главу.

— „Старо... старо... али колико је слатких, колико драгих успомена везано за то „старо“, за то што је „било и прошло“, за то што се никад више неће повратити Никад више!... „И бедни је везир осећао да му се при тој једној речи само срце кида!

„Никад, никад више!“ — мислио је он а осећао је како му се у глави почиње мутити и смркавати.

Маре је опазила ову забуну и пометњу везирову; њено бистро око одмах је познало како је голема разлика између онога што говоре уста, и онога што осећа срце везирово. С тога, место да је огорче његове сурове речи, она га је у души искрено и срдачно жалила.

Али у овај мах на њеним уснама ипак заигра лак подругљив осмејак.

— Светли везир заборавља да хајдуци нису још у његовој руци. Моје савезнике ви би могли метнути под џелатску секиру само онда, кад бих ја била довољно подла да их издам. Али, знајући мој карактер, то ваљда неће од мене очекивати ни мој господар. Ја сам вама нудила једну часну погодбу у име хајдука. Ви је нисте примили, и ту је крај. Тиме је питање о хајдуцима пресечено и они су остављени и даље својој рођеној судбини. Но уједно ја сам вам открила и једну моју личну тајну. Зато се ви можете са мном рачунати и наплаћивати како вам је воља: можете ме као бунтовницу казнити. То је све у вашој руци. Али судба хајдука није у вашој руди, јер још не знате њино боравиште, и докле вам га не бих казала ја ви вашу претњу не можете извести.

И збиља, везир тек сад примети да он о хајдуцима још ништа поуздано не зна и да му Маре још није казала где су они. И ако је целе ноћи мислио о тој ствари, ово што је најближе и најприродније не бејаше му пало на ум. То га сад веома изненади. Задивљен, он стаде сад пред Мару зачуђено је гледао у њу и онда рече, као да је сам себе питао:

— Па шта сад?

Положај везиров збиља је био смешан и Маре се чисто осмехну одговарајући му: — Па ништа! Са мном ћете учинити што вам је воља, а хајдуци ће остати као што су и били, поскапаће, али ви нећете доживети то задовољство да им ваш џелат једном по једном одруби главу.

Везир се дубоко замисли: у његовој јадној глави опет је било мрачно и мутно. Он је био вољан да жртвује своју личну срећу својој дужности и државној користи, само кад би ту корист могао видети јасно. Али док му је с једне стране било сасвим разговетно, како је голема жртва коју подноси, с друге стране био је у големој двоумици о користи коју ће отуда ма ко имати. И управо у тренутку кад се он бори, кад се мучи и напреже да назре ту општу корист, Маре, као да чита његове мисли, пита га баш о томе истом (ово је већ по други пут како она погађа мисли његове, и тражи му одговор, који он још ни за себе нема.

— За што је светли везир решио да жртвује и себе, и мене, и мир свој, и срећу своју, и све?... — упита Маре, гледајући везира како занемео бејаше застао, па и не чекајући његова одговора, она продужи:

— Та ја нисам слепа; ја јасно видим како је у души вашој и ма колико се ви силили да прикријете осећаје своје, ја видим како се рањено срце наше болно трза и бије у уском простору своме. Ради чега све те големе жртве, мили господару?

Маре ућута; она је чекала одговор.

— Ради чега? — понови везир — ради државе, ради престола, ради славе и јачине султанове, ради одржања господства турског — рече везир чисто кивно, не верујући ни сам у своје рођене речи.

— Шта ће помоћи господству турском, што светли везир себе мучи? — учита Маре.

— Али ће му помоћи кад нестане Црна Ратника и његове бунтовне гомиле — примети везир.

— Голема заблуда, господару мој. Почела сам озбиљан разговор с вама, и кад сам вам већ нешто казала, казаћу вам и остало. За вас не може бити тајна да се Аустрија спрема за рат. Она је бацила око на ове лепе земље, и као што није ни до сад жалила ни крви ни новаца, тако неће ни од сад жалити само да их за се уграби. Ако буде жив Црни Ратник он ће бити голема сметња овим прохтевима аустриским.

— ...Но ви ћете можда рећи: Али он се не ће одупирати Аустрији у корист Турске, већ у име својих народних идеала, желећи да на Балкану створи самосталну балканску краљевину. Дакле, Турској је све једно, јер ту је управо питање између врага и ђавола. И ако би она морала изгубити подунавске земље своје, њој је онда баш са свим све једно ко ће их приграбити, да ли Аустрија, или каква нова балканска краљевина. Тако ћете можда мислити, светли везире, а на први поглед тако се и чини. Али у истини није тако, а за Турску је од огромна значаја у чијим ће рукама бити ове земље, ако их она једном морадне изгубити. То је питање тако од битнога значаја, да би Турска имала голема разлога, пре сама да уступи ове земље малим балканским народима, но да се изложи ризику, да јој их Аустрија отме и приграби. Ствар је проста; ту говори прост најобичнији рачун, где је интерес Турске. Али баш с тога, што је цела та ствар и врло проста и врло јасна, турски државници превиђају је и пролазе поред ње без пажње. То је некако у природи људској, а нарочито је то случај код дипломата, да увек беже од простих ствари, јер им се све чини: оно што ми тражимо и што је тако узвишено, важно и пресудно, не може бити тако просто....

Везир је с напрегнутом пажњом слушао лепу жену. Она је мотрила сваки покрет на његовом лицу и није јој измакло, како он чисто гута сваку реч њену. Она устаде, благо узе везира за руку, повуче га најлак и рече нежно:

— Седите, господару, ствар је озбиљна и ваља је хладно проценити са сваке стране. За оно што ви хоћете никад није доцне. Мач је лако спустити, али куда он једном прође, ту више нема поправке!... Седите!...

Везир се покоравао ћутећки; он седе крај Маре. Она настави свој говор:

— Питање је просто. Турска и Аустрија вековни су непријатељи; њих се две вековима кољу, али је важно да за ова два последња столећа турска сила непрестано узмиче пре силом аустриском, и Аустрија Турску све више потискује. Сто педесет година владали су Турци Будимом, а сад је Будим стони град бечкога ћесара, који је метуо на своју главу и круну мађарског краља. Стопу по стопу, Турци су догурани до Дунава, Саве и Кулпе. Ту треба да буде крај аустријској сили. Турска мора заложити сву снагу своју да не да Аустрији даље преко ових река. Јер стане ли једном бечки ћесар чврсто ногом на десну обалу Саве и Дунава, онда га треба чекати под зидинама Цариграда. Освојење Балканског полострва биће онда само питање времена. Од способности аустриских војсковођа зависиће тада, да ли ће Аустријанци доћи под Цариград за 10 или 50 година, али да ће доћи — то је ван сумње. Овде на Дунаву, дакле, треба бранити Стамбул. Београд је кључ бар једне капије цариградске, а једна отворена капија довољна је да се освоји цео град. Је ли тако господару?

— Тако, тако, све је тако... Али даље, даље — рече везир журно и настрпељиво.

Маре настави.

— Аустрија се дакле не сме пустити на десну обалу Саве и Дунава — то је прво основно правило, прва главна тачка, која се никад не сме губити из вида.

— Али како може Турска задржати Аустрију на Сави и Дунаву? — У првом реду силом, је ли тако? И то доиста треба окушати: ове земље треба бранити силом, снагом, војском. Али ту сад одмах настаје питање: како и докле? Јест, докле се треба ограничити само на силу и одбрану оружјем, да ли до краја, до исцрпљења, до пада, дотле док непријатељ не отме Београд и Србију, и не уђе у Босну, или изгледе борбе ваља одмерити и проценити у напред, па се на силу уздати само дотле, док има нека изгледа и вероватноће да се силом може успети. Ја држим да је мудро ово последње. Не треба бити упоран и тврдоглав, па рећи: на сабљи смо добили, на сабљи хоћемо и да изгубимо. Сабљом се добијају битке, али се царевине чувају поред сабље још више мудрошћу, вештим доскакањем непријатељу, јер најпосле и памет је оштра сабља, која по некад дубље засеца но најоштрији и најтврђи челик. Да будем јасна. Турска треба да брани ове земље оружјем само тако, ако имадне сигурна изгледа да их може одбранити. Чим то дође у сумњу и постане вероватно, да ће непријатељ однети победу, ако дође до рата, онда одмах треба тражити друга средства за одбрану, и место оружја послужити се политиком. Каква би политика овде могла помоћи? Шта ради човек кад се брани од пожара? Ако може он гледа да га угаси — то је најбоље и најсигурније средство. То гашење слично је војничкој оружаној победи. Али ако је огањ отео мах, ако је пожар тако силан, да се не може погасити, онда се између пожара и предмета који хоћемо да одбранимо, ставља каква преграда, каква препона, какав други предмет, који пожар не би могао ни прећи, ни спалити. Такав је случај и овде. Ако су изгледи да Турска неће моћи оружјем сузбити аустриску силу, онда би мудрост захтевала да Турска за времена између себе и Аустрије створи какву преграду, која би их одвајала, преграду, преко које Аустрија не би могла кидисавати на Турску. А таква би преграда била — подунавска хришћанска краљевина, даме баш оно за чим тежи и Црни Ратник. И тако, баш да нема Црнога Ратника, Турска би, у извесним приликама, имала рачуна и интереса да створи сама оно, за чим сад жуде и о чему сањају многе балканске патриоте, с Црним Ратником на челу. Таква хришћанска држава доиста би била прави бедем за Турску против аустриских насртаја. Јер у име чега и по каквом праву наваљују данас Аустрија и Русија на Балканско тропоље? У ствари оне то чине из својих рођених рачуна, јер теже да рашире своје међе. Али пред светом, као изговор и згодан повод за рат, увек се узима ослобођење хришћанских народа на Балкану и заштита гоњене вере хришћанске. Стварањем хришћанске краљевине балканске тај изговор био би избијен из руку и Аустрије и Русије. Нарочито кад би сама Турска, узела иницијативу у стварању те балканске државе, де не изгледа како се то отело од Турске силом, већ да се види да је она то дала сама добровољно, по својој рођеној вољи и увиђавности...

Маре застаде за тренутак, после брзо додаде.

— Да је ово гледиште правилно, најбољи је доказ то, што га деле и многи увиђавни Турци, људи који гледају далеко у будућност, а нису им погледи утонули у уске међе мутне свакидашњице.

Маре ућута. И везир је ћутао. Тако прође неколико тренутака. Најзад везир узе леву руку Марину, и, не говорећи ништа, притиште је на своје вреле усне... Тако исто ћутетки он ју пољуби у чело. После су опет ћутали неколико тренутака. За тим се међу њима отвори дуг, тих, пажљив, али веома искрен и симпатичан разговор.

Везир напомену како би таква хришћанска краљевина на Балкану могла постати опасност за саму Турску. Тако би се могло изметнути, да је Турска сама сковала нож којим ће је заклати.

Маре је обарала то гледиште. Таква хришћанска краљевина не би могла бити опасна по Турску већ и по томе што је од ње куд и камо мања и слабија, што с Аустријом већ није случај. Даље, створена по доброј вољи саме Турске, хришћанска краљевина била би у неколико обвезана Турској, морала би је сматрати као своју добротворку и стајала би под њеним покровитељством. Да се не ослањамо много на колебљиве осећаје благодарности, ту би се много што шта могло утврдити уговорима и погодбама, које би нову краљевину везале за њену добротворку Турску. А после, треба рачунати што и на стварне заједничке интересе, који би у истини постојали између нове краљевине и Турске. Млада краљевина вазда би морала бити на опрезу од алапљиве Аустрије, која очигледно тежи за освајањем на Балкану, док на другој страни не би имала ништа презати од Турске, која ју је својом добром вољом и створила. Треба веровати најпосле и у патриотизам и увиђавност родољуба, који би стојали на челу младе краљевине. Није могуће да би они остали слепи према тако јасном и очевидном факту, као што су заједнички интереси Турске и такве балканске краљевине. Балканци су бистри и увиђавни људи, а сама нас повесница учи, да они нису баш тако слепи приврженици и измећари Запада, као што се то обично мисли. Недавна прошлост даје веома поучне примере о томе. Срби су се у маси борили против Турака у редовима ћесарско-аустриске војске. Аустрија је остала победилац и захватила један део Србије. Али је довољно било само двајестак година аустриске владавине, па да Срби омрзну Аустријанце горе но Турке. Данас већ није више тајна ни за кога, да је, пре 50 година, велики везир Елхаџ-Есад-Мехмед паша код Гроцке опако грозно смрвио аустриског фелдмаршала Валиса само с тога, што су симпатије Срба биле на турској страни. И Аустријанци су услед тога морали напустити целу заузету Србију. И то је било онда, кад је Србе по одласку Аустријанаца очекивао понова тежак јарам турски. А како ли ће изгледати ствар тек онда, кад Срби буду имали бирати не између аустриског и турског јарма, већ између аустриског јарма и своје рођене слободе?

Упозната с повесницом балканских народа, чак и до ситница, Маре је лако могла за тренутак навести гомилу примера за своја тврђења, с тога је њен говор био тежак на ваги разлога и веома убедљив.

Најзад, Маре је указивала примере на покрајинама, којима је Турска у својој големој царевини већ била дала извесну самоуправу и слободно унутрашње уређење, па те полунезависне покрајине никад нису биле каква озбиљна сметња и опасност за Турску. Не може друкчије бити ни с новом младом балканском краљевином.

Што се разговор даље развијао, везир је све долазио до уверења да Маре схвата положај правилно и да гледа на догађаје с чудном бистрином и прозирањем. Нарочито је био изненађен дубином њених погледа на најближе догађаје, који стоје пред њима и који ће ускоро навалити с елементарном неодољивошћу, те се за њих треба спремати из раније.

На име, Маре је узела да развије, с колико ће изгледа Турска ући у рат, ако на пролеће букне војна између Турске с једне, а Русије и Аустрије с друге стране.

Да између Аустрије и Русије постоји уговорен војни савез — Маре је с тим била на чисто. Катарина, прозвана Велика, тек је била уништила кримски татарски халат. Почињући од тога страшног примера, Маре је живим бојама нацртала састанак царице Катарине с аустриским ћесаром Јосифом II., изводећи отуда логичан закључак, да ти састанци нити су обичне шетње, ни виђења ради личних потреба већ су ту морали бити у игри велики историски догађаји. А како су и Русија и Аустрија напериле погледе на лепе балканске земље, то се споразум њиних владалаца једино могао тицати турске коже. Не треба се варати: савез постоји, и сад би само могло бити питање, — да ли ће Турска бити кадра да одоли удруженој сили Аустрије и Русије, кад обадве груну у исти мах.

Разговор је бивао час бујнији, час тиши, али у опште вођен је хладно и прибрано и везир је све више и више улазио у погледе и планове ове даровите, ове тако умне и тако лене жене.

Најпосле разговор је завршен потпуном победом Марином. Везир је још ћутао, још није изјављивао свој пристанак на њене планове, али унутрашњи прелом био је већ свршен. Везир се већ био помирио с мишљу да му није могуће отети се од утицаја ове чудне жене и да је најпаметније што може учинити у таким придикама, да пође за судбином, па куд га она одвуче.

Маре је познала овај обрт по самом погледу везировом. Па и ако је он за овај мах отишао из харема, не дав јој никаква одсудна одговора, опет је она била умирена. Потавнела нада почела је опет просијавати. — Везир не може дуго изостати — мислила је Маре у себи - он ће ускоро опет доћи, и тада ће његов долазак бити пресудан — он ће тада донети обрт, прелом, спас.

Па тако је и било. После два часа било је оно чему се Маре тако с поуздањем надала, Маре је постала везиру звезда водиља. Он је управио кораке оном стазом, коју су осветљавали зраци њених лепих очију и њене јасне душе.

XXXII. Дозивање из смрти

Питање о спасавању живих закопаних хајдука било је формално решено; али до практичног извршења остајало је још много. Везир је пристао да се хајдуци ископају, кад му је Маре казала где су, али то ископавање требало је тек извршити. А то извршење није било лако. Пре свега где да се отпочне копање да ли из тамнице, почињући од засута отвора, или на ком другом месту? Ако се пође од тамнице, неће ли засути простор бити тако дугачак, да ће сарањени бедници пре поумирати од глади, но што поткоп до њих стигне?...

Можда би било корисније и брже да се где год одозго прокопава узан бунар, који би се спустио доле до у лагум? Али тада би ваљало знати у коме правцу иде зароњени пролаз код земљом, а то горе нико није знао.

С друге стране, опет, овај се посао мора радити кришом, неприметно и преко поверљивих људи. Јер и ако је везир пристао на Марин план, то је све морало остати у највећој тајности, да се не рашчује међу Турцима фанатичарима. Та они би везира жива појели да дознаду — како он пушта ухваћене хајдуке и враћа слободу страшноме Црном Ратнику, од кога је пропиштало Турство на целом балканском тропољу.

Најзад, и ако се збиљски искрено исповедила везиру, Маре је опет прећутала факт, да је и стари Реџеп члан друштва Ноћне Браће, јер је осећала да би то на крају крајева опет оставило тежак и неповољан утисак на везиру. Остајало је да сам везир тражи згодне људе којима ће поверити тај поверљиви посао. Маре је знала да ће он за то узети Реџепа; знала је да везир сумња на њега као на прикривена члана Ноћне Браће, али је ипак морала оставити све то да реши и расправи сам везир, а она да се чини невешта, као да и не зна ништа о Реџепу.

У опште, тешкоће су биле огромне и Маре се с разлогом бојала да ће помоћ закопаним патницима стићи доцне. Услед њенога наваљивања везир је хитао, али пре идуће ноћи ипак се није могло ништа предузети. Но дотле се успело бар толико, те је све било спремно и у први мрак посао је већ могао бити почет.

Срећом, извршиоцима бејаше пала на ум једна сретна мисао. Предложено је било да се ради с две стране — из каземата, правцем засута подземна ходника, и ван тамнице, одозго с површине земље, али тако да се одозго не копа бунар, као што се у први мах хтело, већ да се узме попречан ров, т. ј. прокоп који би се укрштао с подземним ходником, те ће тако лакше наићи на њега, па било да савија јако лево иди десно. Да би се заклонио цео овај рад од радозналих очију, место где се копа било је ограђено високим даскама.

У истини, у стварном животу често има тако чудних случајева и пригода како никад не би могла створити ни најбујнија упаљена фантасија људска. Такав један чувен случај десио се и овде.

Залутале и под земљом сахрањене хајдуке ми смо оставили у оном очајном тренутку, када је Рига у наступу свирепе љубоморе, као безумник полетео излазу подземна ходника и на простору од читавих 15 корачаји порушио сводове и за навек затрпао једини излаз, куда су могли изаћи из своје страшне подземне гробнице. Да видимо шта је било даље.

Пошто је извршио своје паклено дедо, Рига се полако и мирно упути својој дружини. Док није извршио своју страшну замисао, он је осећао неку неодољиву мрачну силу, која га на то гони. Сад пак, кад је злочин био извршен он на мах бејаше изгубио сваки интерес за своје дело и био је према њему равнодушан толико, да је чисто и заборавио шта је учинио.

Враћајући се тако мирно дружини, он је уз пут мислио о неким свакидашњим ситницама из свог живота, баш као и да није под земљом, но где год на слободи, у каквој пустој улици београдској.

Ади кад дође ближе месту, где су хајдуци остали спавајући, он срете усплахирена, збуњена лица. Од силнога потреса неки хајдуци бејаху поскакали и с чуђењем су зверали око себе, не знајући чиме да објасне онај страховити потрес.

Тек сад, кад угледа ове људе, Риги дође јасно у главу шта је учинио. Та он је сахранио у једној јединој гробници скоро 40 живих људи! При тој једној јединој помисли он осети како му чело овлажи хладан, мртвачки зној.

Бунца ли он: је ли ово сан или јава, је ли он, Рига, он, човекољубиви Рига, збиља могао учинити тако ужасно, тако зверско дело, да закопа преко 30 живих људи! Не, не, то не може бити; то је само гадно демонско привиђење.

Али у тај мах поглед Ригин паде на Црнога Ратника, који се бејаше подигао и наслонио на лакат, те, блед као смрт, разматраше мрачне, натуштене гомиле хајдука, које се спремају да се мало час сами предаду у турске руке.

Тек што сагледа свога такмаца, Ригу обузе нека неодољива, неисказана пакосна радост.

— Овај мисли сад за који тренутак да изађе одавде, да угледа опет сунце, светлост дана, видело, зрак. А! а! хоће! сад — сену Риги кроз главу, и он осети да га обузима некаква дивља, необуздана пакосна радост.

Не дајући себи никаква рачуна о ономе што ради, он на један пут приђе Црном Ратнику, стаде пред њега, подуже га је проматрао ћутећки, а за тим рече подругљиво, изазивајући:

— Јамачно мислите да изађете одавде, да одете њој, да се појавите опет међу живима, да се опет говори о вама, да опет чујете ваше име, опет да бруји ваша слава. Ђитмиш!...

— Све је то било и прошло — рече Рига махајући руком да покаже како је то прошло — ви сте сад сарањени мртвац! Хајд, идите пробајте, хоћете ли изаћи! Хајд пробајте! И то сам вас ја саранио: ја! — он се поносно пљесну по грудима.

„Овај бунца! — помисли Црни Ратник гледајући Ригу где стоји пред њим, с одрешеном раном, с упаљеним очима, из којих су сипале варнице, и с чудним, фанатичким изразом на лицу — „јамачно му је истекла многа крв, те је сад у врућици и забуни„.

У таквим мислима Црни Ратник не одговори ништа Риги, он га само презриво одмери од главе до пете, а за тим се обрати најближем хајдуку и рече му да види шта се то тако проломило.

— То је плотун, који се испаљује у част твога сарањивања, велики војводо! — рече Рига подругљиво, и оста на месту као да је навлаш чекао да види како ће на Црнога Ратника подејствовати кад му донесу глас о затрпаном излазу.

Међутим хајдук оде и наскоро се опет врати блед као окречен.

— Ми смо живи закопани, војводо, рече он потресеним, слеђеним гласом.

— Како живи закопани? — упита војвода мрачно, не схватајући још потпунице сву тежину одговора.

— На двајестак корака зароњен је пролаз за нама.

Овај одговор чуше сви, који су ту ближе стојали и утисак је био ванредно тежак.

Црни Ратник устаде.

- И то сте учинили ви — обрати се он Риги.

— Јест, то сам учинио ја, и учинио теби за љубав.

— Радуј се! Тако велико дело само је тебе достојно. Саранити преко тридесет живих људи — то не може свако.

Међу присутнима наста бурно комешање. И ако су били измирени с мишљу да одавде иду на сигурну смрт, јер иду кивним Турцима у руке, хајдуцима је опет за то веома тешко пала ова ужасна вест да су живи сарањени. У џелатским рукама умире се под једним ударцем, умире се на зраку, на слободи, на ширини. Пре но што почине, човек ту гледа над собом високо плаво небо, гледа око себе далеке широке видике гомиле шарена света, чује разговоре, узвике, живу реч. Како је лака таква смрт, у сравњењу са страшном смрћу у густом мраку, у пустом влажном и загушљивом подземном трапу, где се умире од глади и жеђи и где пре смрти обично наступа страшно лудило, човек побесни од глади те зубима откида своје рођено месо и једе иструлео леш свога раније преминулог друга.

Такав страшан свршетак чекао је сад хајдуке и они су били кивни и очајни.

Слушајући њине међусобне разговоре, жалбе и вајкања, Риги се у први мах учинило као да чује неко неразговетно лупарање. Али што је прислушкивао даље овај метеж од речи и гласова, њему је бивало све јасније, да је ово скуп некаквих људи, којима је учињена нека тешка неправда, да се они сад с правом јадају, да је с њима доиста поступљено свирепо, неправедно, гадно.

И код Риге се будила истинска, искрена боља и саучешће у судби ових несретних људи: он их је жалио од срца и дубоко.

Али из тога саучешћа поступно се будио осећај гнева против оних, који су тако свирепо уцвелили ове добре, ове несретне људе.

У први мах Риги се чинило, као да је за ову њину несрећу крив Црни Ратник. Мутно, нејасно, али тако сећање живело је у души Ригиној. У том тренутку он би био готов да убије Црног Ратника само да освети ове јадне људе.

Но сад почиње полако да се разбија овај мрак.

„Откуд Црни Ратник? Како Црни Ратник? Откуда он да је крив за несрећу ових људи? Шта ли им је он то учинио?

И на једаред Риги свану сасвим јасно пред очима. Он! он, Рига! унесрећио је ове људе, он их је живе закопао, он је та свирепа звер, против које се сад овако жалосно и овако беспомоћно вајкају ови бедни, унесрећени људи.

Рига осети да му нешто пуче у грудима: силна, запенушена крв куљну му на нос и на уста: он мртвачким погледом обухвати све оне људе, пружи им руку и зину, као да би хтео што рећи, па се онда поведе и ничице тресну о земљу. Дугачка бара крви потече од њега.

Црни Ратник даде знак да га дигну одатле и наместе где год у крај. За тим сазва све другове да се посаветују би ли се шта могло предузети у овом очајном положају.

Мрачан је то био скуп; преко тридесет људи, обречени да умру најстрашнијом смрћу, стали су један до другога и погледали се мрко и немо, не знајући чиме да почну и шта један другом да рекну.

Најзад отпочета су саветовања. Мало је говорено јер нико није знао шта да предлаже и саветује. Сви су се сложили у томе, да се окуша откопавање зароњена излаза, премда нико није веровао да се што озбиљно може учинити с две већ искривљене и изломљене мотичице. А и радници су већ били малаксали и изнурени, пети је дан како се гладује и више од пола људи већ је било болесно, а 2—3 од теже рањених били су на умору. Сви су се дивили да се Црни Ратник још тако држао, јер његове големе ране још су биле стална опасност за живот. Срећом ту под земљом нашли су воде у довољној количини и доста чисте да се може пити. То је много значило у овако жалосним приликама, где се имало умирати од глади, јер поред воде могао се живот продужити бар за 3—4 дана.

Нећемо описивати даљи ток ових мрачних догађаја. Они су били и сувише једнолики да би се имало о њима шта говорити. С тога ћемо се дотаћи овога мрачнога перијода само с неколико крупнијих потеза.

После очајног последњег збора настала су натчовечна усиљавања, да се зароњени пролаз откопа, и покуша, да се на којој другој страни нађе излаза. Док су једни наизменце неуморно копали у зароњеном ходнику, други су се размилели на све стране по подземном пролазу и туда су завиривали, не ће ли ма где наћи одушке и изласка.

И ту у том истраживању десило се сад нешто кобно и фатално. Тумарајући но подземним ходницима, двојици од ових подземних страдалника чују на једаред у једном попречном ходнику неко одмерено куцање, које је ишло по одређеном такту и које је свакојако требало да нешто значи. Неразумевајући значај тога куцања они полете да то јаве својим друговима који се одмах досетише, да ће то бити познато хајдучко давање знака чему се необично обрадују и полете да на куцање: тик-тик, так, тик-так-так) одговоре истим знаком. Али кад дођоше на место где се пре тако разговетно чуло ово куцање одоздо под ногама, њега више не бејаше; владала је мртва тишина и никакво куцање није се чуло.

Читаоци ће се сетити да су ово куцање давали тројица Реџепових изасланика, да из јерменинове куће кушају продирање кроз лагум у тврђаву.

Као што је речено раније, ови Реџепови изасланици неколико сахти узастопце давали су ове знаке куцањем, али, на несрећу зароњених, они су га чули тек у последњем тренутку, онда када су Реџепови изасланици уморени и обескуражени дугим куцањем давали већ последње знаке. Затрпани очајници под земљом чули су управо последње куцање Реџепових људи и док су се они вратили с друговима који разуму та куцања, три Реџепова изасланика већ су била легли и заспали. Хајдуци су одмах, по доласку на место, отпочели куцати дајући исти знак тик-тик, так, тик-так-так. Али њино лупање било је у залуд! Четири пуна часа куцали су они и доле у под од куда се прво куцање чуло и горе у таваницу, и с обадве стране, лево и десно, али — све заман! Одговора није било ни с које стране. А није га било просто с тога, што су, баш у то доба, Реџепови изасланици, грдно изморени, спавали тврдим, мртвачким сном.

Како већ рекосмо, четири пуна сахата куцали су хајдуци, али на њино куцање не бејаше никаква одзива. Малаксали и очајни, они су давали још три последња куцања, и баш у тај мах пробудили су се из дубока сна Реџепови изасланици.

— „Нема ништа! Или сте пречули или су они што су се јављали отишли куд год даље. Није вајде више куцати. Хајдемо. И очајни хајдуци одоше натраг у своју очајну дружину.

Ах! како им не паде на ум да оставе овде какву стражу, макар једнога човека који би мотрио не ће ли се опет чути какво куцање!

Али, фаталност је тако хтела. Очајни хајдуци отишли су сви с овога места баш онда када су се Реџепови изасланици из сна будили и чувши познато уговорено куцање похитали да му се одазову.

Чудноват удес ћудљиве судбине хтео је, да Реџепови изасланици доврше своје куцање и да се предаду сну баш онда, кад су стигли хајдуци који разумеју ово куцање, па се онда та фаталност поновила, те су очајни хајдуци престали куцати и отишли баш онда кад су се Реџепови изасланици пробудили, и чујући последње куцање похитали да се одазову.

Могло је бити са свим друкчије. Лежући да се одморе, Реџепови људи могли су на изменце остављати по једнога да стражари и пази. Тако исто одлазећи, после четири часа у залудна куцања, хајдуци су могли оставити кога да стражари и ослушкује. Све је то било близу и памети и са свим природно, па опет зато ни једна страна није учинила онако како би се могло мислити, већ са свим супротно. И то је оно што се, зове коб и фаталност!

Тако дакле, зрачак наде који се за тренутак бејаше указао живо сахрањеним хајдуцима, убрзо је избледело и потавнео, те је остао само непровидни, страшни мрак и мрачно очајање насилне гладне смрти.

Тада је настао перијод страшан и ужасан, доба умирања од гладне смрти.

Једна гомилица наелектрисаних и очајањем одушевљених јунака неуморно је радила на откопавању затрпаног пролаза. Друга гомилица тако исто наелектрисаних јунака, који се ни у најочајнијем тренутку нису хтели мирити с идејом о блиској смрти, тумарала је по мрачним подземним ходницима, али већина страдалника већ је била подлегла и полумртва, они су лежали расути око центра свога страховитог и мрачног подземног боравишта. Четворица већ су били упокојени, а с математичком сигурношћу могло се рачунати да најдаље кроз 7—8 дана та иста судба чека и све остале.

Тако је пролазио дан, други. Ужасна је била слика ових подземних робова. Црни Ратник мрачан и натуштен као најцрња зимска ноћ, већ пола обамро, лежао је у своме куту безнадежан и предан смрти. Лево, десно, на сваком кораку лежали су изнурени полумртви очајници, док су многи у полу умном стању као сенке блудили кроз ове мрачне подземне ходнике. Смрт се већ била уселила у ово подземно царство мрака и сваки дан гутала је по неку жртву.

Рига за све то време лежао је обамро у свом куту и тек из ретка давао је од себе по неке знаке жалосна живота. У тим тренутцима повраћаја он се придизао и седећки говорио сам са собом. Његов говор био је збрке, безумних и полуумних речи, без икаква смисла, или с чудним фантастичким смислом. Час је некога нежно мазио и миловао, тепајући му најслађе речи од милоште; час је опет, шкргућући зубима и стискујући песнице, грмео најстрашније речи од поруге, обасипљући прењом и поругама невидљиво мрачно биће, с којим је његова оболела душа ступала у упоран двобој и гложење. По некад је опет одбацивао све речи, па је болним јауком који за само срце уједа, тужно и жалостивно јечао. Затим је опет наступао мир и летаргични сан и занос, који је трајао по читавих 10—15 сахати.

Ужас и гроза неограничено су царовали у овој огромној гробници, која је прогутала близу до 40 људи. Мрачни подземни ходници час су бивали неми као да у њима нема ни једне живе душе па их онда тек на једаред оглашавао по какав страшан глас — час самртничко крчање и језовито стењање што душу истискује; час очајан јаук који безнадежно виче за помоћ; час патнички уздах и кивно проклетство небеснима, а час опет безуман лудачки кикот од глади полуделих несретника. И све то одјекне у овим пустим подземним ходницима, проломи ваздух, одбије се од хладних влажних зидова, па опет све умукне, и опет завлада страшна гробовска тишина.

Овда, онда, чује се нека тутњава и трка кроз пусте мрачне пролазе. То у наступу гладна лудила јуре тамо амо избезумљени гладни очајници.

Овде онде леже гомиле измршавелих испијених патника толико малаксалих, да се већ ни с места не могу кренути. На два три места скркле се страхобне гомилице, где се пријатељ ухватио за пријатеља, један другога стискао грчевито и самртнички па чисто реже један на другога, очима гутају а вилице се и саме грчевито стежу — пријатељи су готови да један другога жива поједу и само чекају кад ће један другога загристи, када ће један другом почети крв да пију.

Четири пуна дана трајало је ово ужасно беспомоћно стање. Више од половине страдалника било је већ обамрло у заносу, а седморица већ су били мртви, и задах од њиних упокојених телеса почео је већ досађивати.

Међу преосталим било је и таквих, који су покушали да једу месо од помрлих другова својих. Али при првом залогају загрижено месо човечије повраћено је с гнушањем — од глади усукан стомак отказао је услугу да прими у се живо месо човечије.

Нада на помоћ и избављење давно је била већ са свим утрнула, кад петога дана после последњег саветовања, (а једанајестога дана после ужаснога тамновања под земљом) ненадно сину нов зрачак наде — у близини, управо над главама својим, неколико очајника чуше неке ударце и одјеке налик на ударце будака који копа у дубини.

Већ премрли очајници прибраше последње силе. Нађоше у близини одломке камења и почеше њима лупати у таваницу, старајући се да им даду знака живота.

Ова вест брзо је јављена и свима осталим страдалницима који су још били при себи. И све што је имало снаге брзо се довуче и скупи око места, где се чуло с висине неко потмуло ударање и копање. Може се представити с каквим је напрегнутим осећајима ишчекивано даље копање, које је бивало све јасније и разговетније. Најзад, чули су се са свим јасно ударци пијука и разговори људи. Ти су разговори биди турски, па ипак с каком су слашћу они слушани и с каквим су нестрпљењем ти Турци изгледани. Ту се тек видело како је у крајњој беди човек човеку близак и мио, па ма које вере био, и ма којим језиком говорио! Ови полумртви и од глади скоро залудели људи, ови хајдуци, који су вазда тако мрко и крваво погледали на Турке, сад су били готови да загрле и пољупцима да обаспу ове мусулмане чији разговор ево чују сад горе над собом. Јес, ови ће их Турци после побити, али то ће бити после, после, а сад прво даће им парче хлеба да захране и да поврате из мртвих своје већ одбегле душе...

Нећемо даље описивати овај дирљиви призор. Рећи ћемо само толико. Кад су Турци допрли до подземна ходника и направили отвор на њему, тада се управо хватао мрак. Још те ноћи хајдуци су сви били поизношени из своје подземне гробнице, мртви су покопани, а оболели посакривани су по кућама да се за који дан опораве, јер није било ни једнога јединог који би се могао држати на ногама и поћи даље.

XXXIV Три љубавника,

Опорављање хајдука ишло је брзо, тако, да су петога дана већ могли бити отпуштени.

За чудо, тешке ране Црнога Ратника баш у овим неповољним приликама ванредно су брзо зарашћивале и оно дуго гладовање чисто као да је убрзало њино исцељење. Само је с повраћањем Риге ишло доста траљаво, он је био јако оболео, а прездрављању највише је сметало то што његов ослабео стомак није могао да задржи никакву храну. Али он није имао куда далеко ни ићи, и могао је своје лечење довршити у Београду код владике, где се и настанио.

Везиру бејаше дошла у главу чудна мисао. Разабрав да је и Рига очајни обожатељ лепе Маре, везир се заинтересује да се пред растанак види и с Ригом и с Црним Ратником, и да им рођеним устима исповеди, коме имају највише благодарити што су спасени из мрачне подземне гробнице, и што сад слободни одлазе из руку његових. Он је озбиљно жалио ова два несрећна љубавника и чинило му се да ће им дати неке утехе и да ће их пустити од себе охрабрене, кад им каже да за све имају благодарити једино лепој жени, коју они сва тројица тако неодољиво и тако безумно љубе. „Нека понесу утеху да их се је сећала, да је мислила на њих, да је узимала саучешће у њихној судбини, то ће им олакшати да дурашније сносе свој велики губитак. Ох, ја по себи судим, како мора бити сад њима“... мислио је везир у себи. Он није ни слутио да ће тиме само позледити дубоке срдачне ране обојице љубавника.

Била је поноћ кад по заповести везировој доведоше пред њега Црнога Ратника и Ригу. Он их прими стојећки, али их одмах понуди да седну, што они никако не хтедоше учинити пре њега. И ако су већ знали нешто о намерама везировим, опет су били прилично изненађени овако љубазним дочеком његовим. Још више их је изненадио његов издржљив тон но је тек при крају тако омекшао, а у почетку био је прилично господарски и заповеднички.

— Велики пророк поразио је најљуће противнике своје и предао их у руке мени, маленом али, усрдном слузи своме! — примети везир, гледајући на страну и избегавајући поглед сужника, као да је ово говорио сам себи, а не њима.

Црни Ратник одговори одмах као, да је унапред знао питање и у напред држао спреман одговор:

— Да сам на месту светлога везира и да верујем у пророчанску мисију Мухамедову, не би му никад чинио ту неправду, да га представљам као обична осветника који се прогони, парничи и свађа с људима и кад му се укаже згода тера пизму и освету над њима!... У осталом не знам по чему смо ми бајаги душмани пророкови, па још најљући!,..

— Душмани сте обрецну се везир — душмани сте јер кушате да оборите оно што је он урадио и оставио овде на земљи, јер дижете дрску руку против свете царевине отоманске, која прославља и кроз свет проноси велико име његово.

— Ми кушамо да уздигнемо из ропства пали народ свој и боримо се за ослобођење своје отаџбине. У истини то не би могло бити противно ни пророку, ако је он у истини учио људе, да љубе домовину своју и да штују праг и гробове отаца својих! — рече Црни Ратник.

— Чудан је то појам ослобођавати своју домовину, ћушкајући је у руке Аустрији!!

— За нас балканске народе Аустрија је то исто што и Турска, и баш с тога што је хришћанска држава она је још опаснија, јер лакше јој је заварати свет спољним варљивим изгледима и ситницама.

— Па с тога сте јамачно и прионули да се што пре оцепите од Турске, како би што пре припали Аустрији, јер ваљда ни сами не верујете у ту фантасију, да се могу обновити старе балканске државе Србија, Бугарска, Грчка?

— Ето видите, а баш у ту „фантасију“ ми верујемо и за њу живимо! Наравно, није овде реч о обновљењу старих балканских држава. У пређашњем облику своме оне се не би могле данас ни појавити. Но ми нећемо из ближе ни одређивати њин строј, ни њину величину, па чак ни сам облик њине владавине. Све су то појединости које остају за практично извршење, и људи, којима падне у део та завидна улога да се о томе брину и тај узвишени посао да врше, јамачно ће у неисцрпном врелу свога патриотизма наћи довољно мудрости да то и изврше како ваља. Не, у што ми данас нарочито полажемо и у што тврдо верујемо, то је: да су балкански народи горким искушењем у многовечном робовању стекли толико памети и искуства, да могу данас један другом братски пружити руку, и заједно један другоме помоћи, да сви укупно стану на ноге и да се ослободе туђега господарења, стварајући једну балканску заједницу за одбрану и чување спољне независности — а изнутра нека се сваки народ уређује како му најбоље годи...

Везир неверички климну главом.

— То никад бити неће: то никад бити не може — рече он скоро жалосно.

Црни Ратник чисто пласу.

— Зашто да неће, за што да не може бити! Та ове лепе балканске земље, по природи и положају своме спадају међу најсретније земље на свету. Нигде природа није тако много учинила да људи могу сретно и задовољно живети и имати све што им треба, но што је то случај овде код нас на Балкану. Ово дивно полуострво има све што му треба и може живети као какав мали сретни свет за себе, може управо бити рај на земљи. Ова богата земља може у изобиљу хранити насељење од двајестак милијуна становника, па опет свакоме да буде и пространо и слободно. То је без Влашке и Молдавије, које истина по земљишту не припадају Балканском тропољу, али које су по историјској судбини својој за њега нераздвојно везане, и чија ће судба вазда, мање више, тећи истим тоном као и судба осталих земаља балканских. Укупно узете, све те земље за 50—60 година слободна развијања могу умножити своје становништво преко двајестак милијуна. У земљама, пак, као што су балканске, где свака здрава и одрасла мушка глава чини по једног борца и војника, то значи до Балканско тропоље у случају потребе може избацити преко два милијуна добрих, јуначких бораца. А код таке слоге ко ће поћи тек тако олако да осваја Балкански полуострв!...

Црни Ратник бејаше се одушевио и распалио; план за планом, и слика за сликом низале су се из његова одушевљена, вешта разлагања и везир је осећао како овај топли, срдачни говор и њега све више и више загрева и осваја.

Међу тиа раздрагана душа прекаљена борца-родољуба узлетала је све на веће и веће висине.

Како би дивно могло процветати Балканско полуострво кад би, у братској слози, господарили њиме само његови народи!

Пре свега какав красни народносни мозаик! Грци, Арбанаси, Срби, Бугари, Румуни, европски Турци! Пет-шест разних народа, готово подједнако бројно јаких, поређали се један поред другога, упућени самом природом да један другом пруже руку и да се помажу.

Па какав диван материјал људски, каква снажна раса! Телесно крепки, развијени, здрави и одарени чудном лепотом обличја и телесна строја; душевно млађани, ведри, бистри, одарени високим способностима ума и узвишеним полетима чисте душе своје. А уз то јуначни, ратоборни, племенити, родољубиви, готови на свакојаке жртве; најзад велики устаоци, вредни, жудни знања и науке, а способни за најозбиљније умне радове — ови народи лако би ми могли постати пионери културе и дика целокупна напретка људског, да цела Европа с поносом може погледати на Балканско тропоље...

Па за што, за што да ови народи немају своју слободну домовину и за што им чак одрицати и могућност да ће је икад стећи, за што проглашавати као фантасију и саме тежње за тим! Не, не! то нису празне сенке и снови појединих родољуба! Балкан има будућности; балкански народи морају бити своји, слободни и срећни! — Он, Црни Ратник, у то верује и за то ће се борити до последњега даха, с тврдом вером да се бори за добру, племениту и разумну ствар.

Везир је одавна знао за Црна Ратника, и од некога доба и лично га је познавао. Али сад је видео да је то са свим друкчији човек, но што га је он замишљао. Он је узимао да је то један од опих даровитих и силних властољубаца, којима жудња за влашћу обузима целу душу и постаје мета живота и идол коме се све приноси на жртву. Такви људи обично су мрачни, ћутљиви, чврсте воље и тврда срца, неприступачни нежним и благим осећајима из лична и породична живота. Једном речи, то су железне природе, у којих је душа челична, а осећаји камени; ретки особењаци, који живе само за свој идеал, а идеал им је да господаре над другима људима потпуно и неограничено.

Таквих типова има почешће међу Турцима, и понајвише излазе из војничког рода, а према приликама постају, или велике војсковође и заповедници, који скоро самостално владају целим покрајинама, или бунтовне паше, који кушају да поједине земље оцепе од султана, или најзад, дрски разбојници на суху или мору, од којих годинама дрхте читави крајеви!

Тако је везир мислио о Црном Ратнику, а сад се уверио да се његова слика ни мало не подудара са стварним, живим војводом хајдучким. Цео разговор, а, нарочито последње заносне речи бележиле су Црнога Ратника више као одушевљена, занесена песника, но као мрачна и крвожедна ратника. Па ипак, у тој мекој, нежној души, која сања о љубави и братству балканских народа, о срећном добу, када ће измирени и збратимљени слабачки народи балкански један другом пружити руку да склопе чврст несавладљив савез — у тој нежној души, велимо, било је довољно снаге да развије огромну енергију, да окупи око себе најјуначније и најсмелије карактере међу свима народима балканским, да своме вођству и својој војводској власти потчини све те бујне, непокорне природе, све те голе и бездомне синове, којима је пушка и јатаган све добро њино. Јест, тај нежни тај осетљиви Црпи Ратник био је кадар да уздрма цело балканско полуострво, да пробуди учмале и скоро изумрле тежње за слободом, и да склопи једну огромну организацију, која је као мрежа прекрилила цело балканско полуострво, у којој раде хиљадама људи разних језика и разних вера, и опет све остаје у највећој тајности, нити је икоме до сад пошло за руком да похвата конце и открије скривене планове тајне дружине, познате на целом балканском тропољу под чудним именом Ноћне Браће.

Да, овај одушевљени поета, чији идеали граниче с фантасијом и немогућношћу створио је највећу и најпрактичнију организацију за ослобођење балканских земаља; створио је управо оно што се до њега сматрало немогућно и као нешто што наткриљује силе човечије.

Везир је чисто као с неким чуђењем гледао на овога чуднога човека, дивио се големој снази духа његова и оном поетском заносу, који се очувао и поред тако страшне борбе у животу, кроз какву је до сада Црни Ратник пролазио.

Тада се сети љубави војводине и његова заноса за лепом женом, коју и он сам обожава. И у том тренутку везиру се учини да између њега и Црнога Ратника има некога душевнога сродства и то баш с тога, што заједно воле једну исту женску. Али везира је занимала још једна тачка из опште политичке ствари, и он узе да сврши прво с њоме пре но што пређе на тугаљиви разговор о љубави, која их обојицу подједнако заноси.

— Да говоримо отворено —- рече везир благим, знатно мекшим тоном — у вашој тајној дружини јамачно има много и Турака?

Црни Ратник погледа везира замишљено, поћута мало па рече звучним, јасним гласом.

— Има, царски везире, има Турака, Арнаута, мухамеданских Срба; у опште, у нашој организацији има много мусулмана, и они су можда најратоборнији војници њени.

— Дакле ви збиља верујете да међу балканским народима може бити неке везе и заједнице и ту дајете места и Турцима, и ако су они дошљачка, господарећа класа? — упита везир.

— Зашто не би веровали у тај савез! Та, забога, и саме се животиње удружују, кад нађу да им је то потребно и корисно? Па зашто не би могли паметни и свесни људи створити једну заједницу, кад су тако очевидне користи од ње, и кад је тако јасно да је то једини пут да буду слободни на дому своме и да живе мирно, као срећни и независни народи, који своју судбу држе у својој рођеној руци. Што рекосте о дошљацима, то је како се узме. Сви смо ми у неку руку дошљаци овде на балканском тропољу, само што су неки дошли раније, а неки опет доцније. Не знам за што би та разлика у времену, кад је ко дошао, давала једном већа а другоме мања права! Сви смо ми подједнако деца природе, а ова лепа земља наша је заједничка домовина, мила Турцима тако исто као и нама Хришћанима и народима другога порекла. Што се пак тиче господареће класе, ње бити не може, и наша света дружина за то је и постала, да уништи то господарење једне класе над другом. Турци који улазе у нашу дружину мудри су и увиђавни људи. Они виде да су Турци истина класа која данас влада, али они прозиру тако исто и то, да та владавина не може дуго трајати, и да наступају времена где би Турци од класе која влада, лако могли постати класа којом се влада. С тога је у њином рођеном интересу да тога господарења класе над класом у опште не буде, и место господара и робова да се утврди ред слободних грађана и слободне сложне браће.

— Потиштени вазда сањају о слободи. Тако је код свију племена, па је тако и код Турака. Тако, како ви велите, могу мислити само Турци из нижих радничких сталежа. Такви су јамачно и ступили у вашу дружину. Све што је више, богатије и господска рода и порекла, то жуди за господством и тежи за влашћу. С тога у вашој дружини јамачно и нема никога из виших сталежа?

Црни Ратник се осмехну на ове речи везирове.

— Нема никога — рече он, а лице му чисто просија — нема никога, само почињући од Високе Порте и султанових одаја, па до последњега субаше у најзабаченијим крајевима балканскога тропоља, сви редови чиновнички дали су бар по једног представника свога за нашу велику тајну заједницу. Мисли ли светли везир да је поштеђен од тога бар његов двор и да бар одавде нема никога који је с нама у друштву?....

— Шта, зар и међу мојим доглавницима издајице и завереници?... — узвикну везир, претварајући се као да га је ова вест грдно изненадила — Зар и међу мојим доглавницима завереници! Не! Ја у то не верујем.

Док је везир ово говорио, Црни Ратник гледао га је благо и с осмејком на уснама.

— И боље, и боље, светли везире, и боље је што не верујете; тако ћете бита мирнији и спокојнији.

— Да, да! „мирнији и спокојнији!“ — понови везир за војводом, па онда заћута и замишљено је гледао некуд у даљину, као да тамо тражи нешто, што је давно заборављено. По његовом лицу поступно се разливао некакав нов израз тихе, благе туге, помешане с нечим, што је у тој тузи слатко и пријатно. Сетан осмех на махове једва је приметно развлачио румене усне везирове, али на брзо њега је опет смењивала обична хладна збиља.

— „Мирније и спокојније“, понови опет везир, и загледа се у Црнога Ратника, као да је тим упорним погледом хтео да привуче к себи сву пажњу војводину. За тим на једаред продужи брзо и живо, као да је хитао да га ко не претекне.

— А и зашто не бих био ја миран и спокојан, кад ме окружују људи, који играју угледну улогу у завереничкој тајној дружини, кад имам у харему кадуна, које преобучене одлазе ноћу на тајне хајдучке састанке; кад је моја најмилија жена, харемско сунце моје, кад је лепа Маре, духовни вођ и душа тајне дружине, и то њено поглаварство признају не само млади завереници, кроз чије жиле јури бујна млада крв, већ и старе седе главе, оћелавиле под бременом и стопама многих година, што су прошетале преко глава њиних.

Ове речи везирове ударише као гром. Рига, који је дотле седео мирно и непомично, сад на једаред побледи као крпа, сав задрхта и јамачно би клонуо, да не наслони главу на јастук, уз који је седео.

Црни Ратник плану; његове усне грчевито уздрхташе, као да је хтео што рећи, а преко образа сукну му пламен, који одмах за тим замени самртно бледило, па онда опет удари пламен.

— Ви као да се обојица интересујете за ту женску, рече везир, старајући се да буде хладан.

Рига није могао изустити речи; он је само бленуо у везира разрогаченим замућеним очима, а његове бледе запечене уснице на махове су грчевито дрхтале.

Црни Ратник оберучке стиште срце, као оно што чини човек, кад га љуто ране, па рукама стеже рањено место, да утиша страшни бод. Из његових груди оте се тежак уздах и он прошапута промуклим, храпавим гласом:

— Аман, Турчине! Не зледи ту отровну рану.

— Па ипак, за вас не може бити без интереса, да чујете што год о жени, чијој великодушности имате захвалити, што ћете из мога ропства изаћи слободни и извести сву дружину вашу. То је њена заслуга и жртва; она ме је молила за вас и она вас је управо искупила. Ја сам пристао да вам вратим живот и слободу, по цену њене љубави...

— Змија!... — цикну Црни Ратник као да је по сред груди добио дубоку рану.

— Неправедан си и незахвалан — рече везир хладно. — Хулиш на анђела, који је подметнуо груди, да тебе заклони...

— И тебе, додаде везир указујући руком на Ригу.

— Дакле, чула је за ме!.,. Зна да сам овде!... — прошапута Рига, као да се сам са собом разговарао.

— А зар има што, шта она не зна? Она све зна, она све види, она све може, она је свемоћ, она је провиђење, она је Бог!... — рече везир узбуђено и као у некој екстази.

Црни Ратник диже своје закрвављене и зажарене очи и погледа везира кивно и душмански.

— И ти си, дакле, идолопоклоник! И ти клањаш пред њом! Царски везир љуби ђонове на папучи једне ђаурске робиње.

— Идолопоклоник! Јест, ја сам идолопоклоник пред њом; она је моје божанство, мој рај, моје спасење! И зар може бити греха у томе, што слабо срце људско пада у прашину пред светлом искром божанске љубави, оличене у једном анђелском створу!... Јест, ја сам идолопоклоник и сто вечности мало би ми било, да прославим њену анђелску лепоту и божански сјај њен!...

— Срећни Турчине, узвикну војвода болно.

Те речи изговорене су таким гласом, да везира доиста у срце дарнуше. Он узе за руку Црнога Ратника.

— Па и ти си срећан, војводо, њене мисли око тебе се врзу, њена уста са слашћу помињу име твоје, њене очи тебе погледају, а из наручја мога њени уздаси често к теби лете!... Моја је јава, али твоје привиђење предмет је њених снова. Ја имам тело, али душа и дух њен за тобом лутају; ти си срећнији од мене. Оно што ја изнудим, теби се пружа вољно. О!... кад би уз владу телом могао завладати душом њеном, бар у оноликој мери, у коликој ти њоме владаш! Ја сам господар њен, али љубавник душе њене, то си ти!...

Црни Ратник скочи. Сад он оберучке дохвати везира за мишицу и убрзано, насртљиво стаде говорити, стискајући непрестано везира и дрмусајући га.

- Шта?!... Шта рече?... Реци опет... Кажи... Понови... Она мене љуби,... она за мном уздише,... она о мени сања,... она је моја. Је ли збиља тако?!... Говоре ли истину уста твоја?!... Моја... Она је моја,... па што ће онда она код тебе, откуда у харему твоме? Ти си је отео, заробио, купио, да је држиш у ропству и сужањству; ти си мучитељ и џелат њен!...

Говорећи то, бедни војвода вукао је за руку везира и дрмусао га, стискајући га за мишицу из све снаге. Везир је ћутао, пуштајући занесена несрећна љубавника да му протутњи прво узбуђење. Кад војвода најпосле умуче и стаде опет мирно, упирући на везира свој расејан, мрачни поглед, он му рече нежно и пријатељски: прибери се, џанум! Судба је судба, шта кога снађе, треба јуначки да сноси. Сви ми имамо једнако право да се отимамо за срећу. И ти да си на мом месту, не би друкчије чинио. Ја нисам крив што је у души мојој букнуо овај љубавни пожар за лепом женом. Провиђење, које је упалило у срцу моме овај огањ, већ тим самим дало ми ја и право да га гасим и да тражим помоћи, да ми на њему не изгори и душа, и тело, и срце, и ум.

Црни Ратник слушао је овај разговор, али он је чуо само некакав звук, а смисао ових речи био му је потпуно нејасан; знао је само толико да везир говори нешто, са чим се душа његова не може никад измирити.

Везир је то приметио; он је опазио да га војвода не разуме, и знајући да оваке болове само време лечи, он га остави и окрете се Риги.

— Младићу, и твоја се душа огрејала на сунцу љубави, које је нас спржило. Ти си најмлађи и теби ће бити најлакше да преболеш ове ране. Твоја млада, ведра душа лакше може да прне и до друге какве љубавне звезде; лакше може да се занесе и одушеви и друкчијим идеалом, лакше може да нађе за се нов предмет љубави, а као утеха нека ти служи то, да је ова лепа жена у своме срцу имала места и за твоју слику, да је и на те мислила, о теби се бринула и спасла ти живот.

— Боље би било да сам остао под земљом у гробници, коју сам био спремио и за себе и за све остале.

— Очајање је твоје велико — али време лечи све ране.

— Која вајда што ћу ране преболети, кад је само срце умрло.

— Тако се човеку увек чини у таким приликама, али у тим годинама таки се ударци опет издрже. Млада природа под њим се повије, али се не пребије.

Док је везир овако тихо разговарао с Ригом, Црни Ратник стајао је мрачан и замишљен. На једаред он се опет окрете везиру.

— И она је код тебе! Ти је држиш у харему твоме!... Држиш је силом, као робињу, као плен свој — викну Црни Ратник гневно.

Везир уздрхта. То је била рана која га је вазда тиштала, а војвода дирну сад баш у ту рану.

— Не, — одговори он журно. Она је у почетку била робиња, али је после постала господарица. Али не, нисам добро рекао. Никад она није била робиња. Она не може бити робиња. Она ће владати свуда, где год буде. Она остаје овде по доброј вољи својој, јер је ово положај са кога може најбоље послужити великом делу, за које она живи и за које је вазда готова да умре...

Црни Ратник дочепа за руку везира и повуче га.

— Да послужи великом делу! О каквом вели ком делу говориш ти, Турчине?! Она остаје овде да гове твојој љубави...

Везир га пресече.

— И љубав је једно велико дело. Али овде ја не говорим о томе, већ о оном истинском великом делу, коме и ти служиш, за које се и ја почињем загревати на пламену њена одушевљења, и ако га памет моја још не схвата потпуно.

Црни Ратник подругљиво се насмеја.

— Благо нама, кад и београдски везир постане наш друг, саучесник и борац за балканску слободу!

— Па он је то већ постао — рече везир, упирући кажипрст у своја прса — он је то већ постао, чим вас пушта да идете слободни, а могао би вас истребити све до једнога. И то је само њена заслуга. Корачим ли и даље, то ће опет бити њена заслуга. Она вреди више за ствар, за коју се борите, но читава једна војска!

— Јес, јес, она служи великом делу ослобођења тиме, што се ваљушка по свиленим миндерима твога сјајна харема! О!... ја би је удавио за те њене велике услуге! — цикну војвода и грчевито стиште десну песницу, а очи му засијаше као у тигра.

Везир плану.

— Хулиш на провиђење! Да л те је она амо довела? Да ли си њеном кривицом запао мени у шаке? Знаш ди шта сам спремао и теби и свима твојима! Главама твојих хајдука окитио бих бедеме градске, а твоју бих послао у Цариград да је изложе на уласку пред Високом Портом. Боже прости, сам Бог био је немоћан да вас спасе те судбине. А, она вас је, ето, спасла! Она је учинила чудо. Примите ту милост с благодарношћу и благосиљајте час, у који је њена нога ступила у харем мој.

Док је везир овако срдито праскао, Рига се бејаше повратио. Он устаде.

— Би ли ми могло бити допуштено да се састанем с Маријолом? — упита он покорно, гласом пуним молбе.

— Младићу — викну везир и погледа га разрогаченим очима. — Твоја је жеља безумна и то је хула на образ мој. У другим приликама таку дрску реч не бих ти никад опростио.

— Зашто, светли везире? Зар и у погледу може бити какве саблазни! Моја рука не би се коснула њена тела. Ја бих хтео само да је видим, да осетим један тренутак блаженства у присуству њеном; врхом прстију да дотакнем само руб њене хаљине и да пољубим стопе њене!... И то би било једном за свагда... Сад и никад више. Никад, никад више!...

Рига није могао даље; њега угушише сузе и он је плакао као мало растужено дете.

За то време Црни Ратник гледао је на Ригу с кивним презирањем. Сад узвикну:

— Ах, и ја осећам неодољиву жудњу да је још једном видим! Овде гори страшна, неутољива ватра — он се оберучке дочепа за срце. — Али ја нећу од тебе Турчине тражити допуштење да уђем у харем њен. Ако будем жив, ако се ја једном дочепам слободе, ако још једном у мојој руци заигра бритка ђорда, ја ћу сам, без твога и њеног питања, продрети у тај харем, и продрети у њ с огњем и мачем у руци. Бог је велики и он ће испунити ову моју жељу.

Везир га пресече:

— Велики Бог сувише је мудар, да би могао помагати тако луде жеље — рече везир доста мирно.

Разговор ове тројице љубавника примицао се крају. И ако су им осећаји у суштини били истоветни, код свакога се то појављивало у другом облику, и док је Рига плакао као мало дете, Црни Ратник осећао је неко олакшање у томе, да се извиче и испраска. Везир је бранио своју лепу љубимицу, заклањајући је од свију прекора. Разговори су бивали на махове крупни, и везир се чисто кајао што је ове људе изводио преда-се. Утисак, каквоме се он надао, није био овде постигнут. Најзад ваљало је хитати. Још те ноћи хајдуци су требали бити отпуштени са својим вођем, и то отпуштени неприметно, тајно, а то није лако удесити.

На растанку везир је пружио руку обојици несретних љубавника и изговорио им неколико речи, којих су се обојица доцније често с чуђењем сећали.

Пођите с богом — рекао им је он — и дао би бог да ваше љубавне ране што скорије зарасту и да у општем добру нађете и ви своју личну срећу. Путови људски незнани су, јер њима управља прст божји. Можда ћемо се још кад год срести у животу и моја би жеља била да тада један другоме можемо пружити руку као пријатељи и као људи, који се сретају на једном општем послу. На балканском тропољу можда ће скоро отпочети да се зида зграда народне слободе. Можда ће бити воља промисла да се на тој заради нађу, као слободни зидари њени, сви врли синови балканских народа. Ја не видим још добро, али, гледајући очима ове светле жене, ја као да почињем полако назирати сјај у мраку. Будућност је у рукама провиђења. Једно и данас имамо заједничко — опште поштовање према овој великој жени! Пођите с богом.

Тако је везир испраћао своје робове. На растанку дао је обојици по нешто за спомен — Риги једну мараму од беле свиле, на којој је лепа Маре својом руком била извезла име везирово; а Црном Ратнику златан прстен у облику змије, која држи обзинут свој рен. Место очију сијала су два велика рубина. Тако савијена змија у митологији је била знак вечности. Шта ли је везир мислио кад је тај знак дао човеку, који се мало час, на његове очи, заклињао кивном осветом против њега?!

XXXV. Барут мирише.

Било је под јесен знамените 1787. године. Турску је још љуто тиштала рана, коју јој зададе Русија у Кучук-кајнарџиском уговору (1774 год.), по коме је од Турске оцепљен знатан део Крима, дивне покрајине, коју су султани с правом и поносом звали својом десном руком.

Па не само то, но је тај кобни уговор отргао од Турске и важне градове Азов, Јеникале и Керч и Руси су добили знатне повластице у пловидби по Црноме Мору.

Славољубиви султан Абдул-Хамид I. није могао даље подносити стидне везе, у које га је Русија била спутала тим уговором, и он на једаред прегне да их се ослободи.

У то доба у Цариграду је био руски посланик Болгаков. Једног дана њега изненади велики везир чудном тражњом. У име свога господара, султана Абдул-Хамида, он је тражио од Болгакова да се Кучук-кајнарџиски уговор раскине, и да његове обвезе за Турску више не важе, но да Русија врати све земље и градове, које је по томе уговору узела од Турске.

Болгакова веома зачуди овај захтев султанов, овако у сред мира, и без икаква повода с руске стране. Он одговори везиру да не може дати никакву одсудну реч, док прво не упита о томе своју владу. Кад је везир о томе донео вест султану, овај плане и нареди да Болгакова баце у тамницу, и њега још те вечери затворе у једну од најтврђих тако званих Седам кула (Једи куле).

Овај догађај све је пренеразио. Од гнева султанова задрхтала је цела турска царевина. Свак је знао да хапшење свога посланика силна и победоносна Русија веће отрпети, и да ће рат ускоро опет букнути дуж свију међа турске царевине у Јевропи.

Ова дрхтавица одјекнула је и у долинама тиха Дунава, и разлила се по свима крајевима, где живи несретно али ратоборно племе српско.

Аустрија је прва пренула на овај потрес из Цариграда. Суревњива на Русију због њених великих тековина, које је у последње време отела од Турске, Аустрија је и сама кројила планове како би захватила што више земаља на балканском полуострву. Она је још сањала о плану који је израдио њен посланик Талман, по коме би Аустрија постала права наследица готово свију турских земаља у Јевропи.

По томе плану Аустрији би имало да припадне сва Влашка и Молдавија и највећи део балканскога тропоља. Почињући од Рушчука, имала би се повући преко Балкана права линија, која удара на Пловдив, а одатле на Кавалу на Јегејском мору. Све земље што су са западне стране ове линије, припале би Аустрији, где би дошле, сем Србије и Грчке, још и добар део Бугарске, цела Стара Србија, Маћедонија, Црна Гора, Далмација, управо највећи и најлепши део целога балканскога тропоља. То је био идеал коме је Аустрија тежила, а од тога идеала она је према приликама остваривала колико се кад може. За сад била је задовољна да заузме Србију с Видином до Лома и Софије, па онда Стару Србију до сутока Белога Дрина с Црним, па даље низ Дрин све до његове утоке у Јадранско море.

Али, бојећи се да не прође зло од Турске, као што је прошла у последњем рату (1739.), када је понова изгубила Београд, она се старала да ради опрезно. Привидно она је мировала, али у потаји грозничавом брзином предузимате су разне војничке мере и ратна спремања. У ту спрему улазило је и то, да се ратоборно и јуначко српско племе одушеви за рат против Турака и припреми за устанак.

Користећи се том околношћу, што у Аустрији живе милијуни Срба, који стоје у непрестаном додиру и мешању са својим заробљеним суплеменицима, што још живе под турским јармом, Аустрија је кренула стотине агената и емисара, који су се размилели по српским покрајинама у Турској, проповедајући крсташки рат против Турака.

У српском народу убрзо је настало револуционарно врење и комешање.

Све што је могло пушку носити почело се кришом из потаје оружати и спремати за борбу; људи су продавали волове из јарма да набаве оружја и потребну џебану. Хиљадама пушака и другога крупнијег и ситнијег оружја крило се по шумама, по шупљим кладама и пањевима, или се, завијено у мушеме, закопавало у земљу. Имућнији и отреситији људи водили су тајне преговоре и слали поуздане изасланике у ћесарију да набављају топове и кумбаре, како би могли освајати и тврђаве турске.

У глухо доба ноћи, по склонитијим манастирима, или усред пусте самотне шуме састајали су се потајни зборови народни, да се договоре, и да ухвате веру, бесу међу собом.

У народу се појавише многи слепи гуслари и тужни звуци гусала, и пророчанске речи седих, слепих певача одјекнуше кроз пољане и гудуре српске, опевајући стари сјај и славу, и загревајући срца заробљених синова српских, да се дижу на оружје и да стресу стидно ропство турско.

Шуме и гудуре српске напунише се хајдука, и оружане чете од по пет-шест, од двајестак, па и више оружаних бораца већ су крстариле по свој Шумадији, и овде онде већ почеле нападати омање посаде и чардаке турске.

Барут је већ почео мирисати, задах проливене крви већ се осећао, а дах буне и револуције, као тајанствени шапат и шуштање већ се проносио над Србијом.

Страшан крвави рат примицао се и звека оружја и ратна окршаја већ је потмуло брујала из даљине.