ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ
СЕЉАНКА
ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА
СА 12 СЛИКА
ИЛУСТРОВАО
Влад. Тителбах
БЕОГРАД
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ
1893
ЦЕНА 2 ДИНАРА
ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ
СЕЉАНКА
ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА
ПРЕШТАМПАНО ИЗ „ОТАЏБИНЕ“
БЕОГРАД
ШТАМПАНО У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ
1893
ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ,
КРАЉИЦИ НАТАЛИЈИ
ДЕЛО ОВО ПОСВЕЋУЈЕ
ПИСАЦ
Од како је гавран поцрнео, веће галаме није било у маленом селу Салашу, него што је било онога дана, кад је чича Илија Недељковић удав’о своју јединицу Анђелију. Слегло ти се ту света тма божја! Људи, жене, девојке, дечурлија — ври к’о у кошници.... Пријатељи са стране поседали по растовим клупама, пију ракију, и, уз ракију, причају чича Илији о његовом пријатељу Пантићу; како је то „ваљан“ и „сладак ”човек“, како су му задругари „мирни људи“ и како се „лепо живе“... Комшије послују око пецива. И они разговарају о Пантићу, и, — да је све онако, како кажу — потврђују крњавим бардаком.... Чича Илија трчаше на све стране. Он је и разговар’о с пријатељима, и надглед’о пос’о; завирив’о у кућу, где се јело готови, и у качару, где се пиће точи. Устурио тунос на пола главе те се лепо види, како му се, са седе косе, слева зној низ зборано чело и слепе очи.... Смиљана његова домаћица, само мири редаре. Ове се проклетнице опиле — па изгибоше;
— Зар ћеш ти мене учити како се чорба гради?
— Та није Миљо, лудо, ја само велим....
— Шта велиш - а?.... Уклони — де се, јер ћу те кутлачом по звезди?
— Кога, јадна?
— Тебе! — викну Миљана, и приши још нешто што се не пише у књиге.
— Еја, тужна ти си!
Миљана заману кутлачом.
— Миљана, Петрија! Шта вам је бог с вама био!
Што сте полуделе, што не пијете ту ракију? викну Смиљана.
— Е бога ми! — рече Петрија, па докопа тикву.
У тај пар чича Илија рупи у кућу.
— Шта радите ви?
— Редујемо — одговори Смиљана.
— Само пожурите — рече и изађе.
Редаре се по једаред обредише па ућуташе....
Неке од жена стоје у авлији а неке се забиле у собу. Говоре жене, говоре, па намештају: како се Анђа „у срећан час родила,“ како ће — ако умедне — проживети, „к’о бубрег у лоју“.... „Еј боже!... да ли ми је да и ја моју тако удомим!...“ уздише јадна — а друга јој кроз сузе проговара: „еја, сејо моја!.. да ми је само жива, па да би отишла у најсиромашнији дом!....“ Девојке стале уз плот па само шапућу... Шта ли то, боже, шапућу?... Ко зна!.. не може један човек све знати!.... Деца се окупила око огуљена јунца па га загледају и узвикују: „Ајој г’ава!...“ „Нуто, нуто родови! „Ај, ево мени ноде!..“
Млада вођевина Анђелија беше у вајату. С њом су биле још две другарице, Илинка и Станија, и тетка Спасенија. Она беше спремна. Обукла је од свог одела само оно што је требала да обуче; остало ће јој се донети. На њој дуга, бела кошуља ишарана око врата и дуж
Била је, вала, и наочита. Одрасла, крупна па здрава. Чело високо, обрве црне, танке па се сјаје; очи црне па велике, образи к’о пришт, усне румене к’о трешње кад заруде, прса округла па једра: лепо видиш дојке како опиру у кошуљу.... Да јој савијеш руке око врата, да те погледају оне очи, да пољубиш оне усне и образе, да те такну она прса, и да те запане мирис оне чисте девојачке душе — па да умреш!... Јес, бога ми!... а бог није мала заклетва....
А умела се и владати што је ретко... Оћеш ли да дочека, да испрати, да послужи — ни варошка јој није равна! Нема јој мане ни у чему — па то ти је! Кад разговара паметно разговара, кад пође девојачки пође; а кад стане с другарицама, лепо видиш да је одвојила.
— Тако, дијете, сад си спремна — рече јој тетка — Твоје опанке подај Ики нека носи, да би и она пошла твојим трагом.
— А Станији? — упита она шапућући.
— Њу повуци за нос кад из авлије пођеш.... Јес упамтила? рече тако исто тетка.
— Јесам тетка.
— Па онда, рано моја, не спремај у твој пртљаг игле и друге ствари.
— Зашто тетка?
— Не ваља се!
— Добро.
— Па онда, сејо моја, кад сутра — ако бог да — на венчање пођеш, раздреши све завеске и чворове на себи.
— Оћу тетка.
Тако њој лепо казује Спасенија о свему па онда рече:
— Е, рано моја, тако ти послушај твоју тетку. Немој да би што заборавила!... Па кад дођеш у своју кућу ти овако ради: прво и прво, гледај да се не замериш свекру и свекрви; буди увек готова да их услужиш: куд они оком — ти скоком! Они су ти од јако и отац и мајка... Девере пази к’о и свекра! Ти немаш рођене браће, па ако им се будеш додворила — пазиће те к’о рођена браћа... Са јетрвама се пази и слажи! Немој никад да им идеш „уз косу“, увек попусти, јер си млађа... Заовице призови, очешљај их, пољуби и прошали се с њима... Дечицу изумивај и очешљај.... Увек се нађи у послу! Буди свагда весела: смеши се — и ако ти се не смеши; певуши — и ако ти се не пева!... Онда ће морати помислити да си ти ваљано чељаде и да ти је мила њина кућа — па ће те заволити.
Анђелија ћути, Спасенија настави:
— Па и њега надгледај, дете моје. Гледај да му је увек обућа чиста и ометена, да има чисте рубине — па кад у народ изађе нека рекну: алал јој матери! Моли се богу нека ти он здравља да па ради! Немој да нам образ црвени! Ја оћу, кад тамо дођем, да ме слатко дочекају; нећу да ми рекну овај и онај и да се на ме мрште! То је, истина, по тешко, али ти се промучи! Нема ништа без муке! Млада си, па ти неће ништа валити. И шта вали мени, шта вали твојој матери? — ништа. А ми смо се, богме, много намучиле... Од чега су ми седи ови чупци — нису ваљда, од бела босиљка!.. Па, рано моја, чувај свој образ и поштење, то нека ти је светиња! Света има свакојака. Немој да те поперу по устима, јер, то би ти убило и оца и мајку... Волила бих те видети и мртву него непоштену! Нека имаш царево благо а немаш поштења — ниси ништа: а имај поштења, имаш све!... То ти тетка каже, па ако ме послушаш ти ћеш ме благосиљати, а ја волим да ме поменеш по добру него по злу...
Кад то рече устаде и оде редарама у кућу.
Анђелија дуго оста ћутећи оборене главе. Другарице је само гледе. Онда она погледа по маленом вајатићу, уздану дубоко па седе. Мисли јој летеше к’о лептирићи од стварке до стварке. Све што је у томе малом вајатићу, све јој је било мило и драго. То беше њено детињство, које је прошло, и њена слобода, коју јој одузимају.... Ето, овај мали дрвени креветац!.. Колико је пута на њему она с мајком спавала! Колико је пута — и овако одрасла — турала мајци руку у недра.. Па овај таванчић! Шта се пута пењала на њ! К’о да још чује како је мати виче: „Анђо, сиђи — пашћеш!...“ Па ове дугачке мотке и ове красне шаренице о њима!.. Колико се пута ту крила!.... Па и оног вечера кад је „паре“ примила, дошла је ту, те је заронила главу у шаренице и плакала.. Па онда, сваки ћошак у овом вајатићу био јој је мио и драг!... Ето, у овом, она је држала своје „младе“ ; у оном код врата била је једаред бијена, што је од бабиних куршума правила „саливорке..“ Па ово — па оно: — све јој беше драго. Овај вајатић беше јој милији од најлепшег двора...
Па онда бабо и нана.. Како ли ће њима бити! Они су научили да их јединица пољуби у руку. А кад она оде, па осване јутро, а они се окрећу по кући... А она у туђој кући! Нити кога познаје — нити ко њу познаје. И она двори те туђе људе, па мора да се смеши и да им се умиљава, да их назива својим, да служи и двори, да јој се не зна кад ће лећи ни кад ће устати, и да се не сме ни с ким нашалити, да их не би наљутила...
Очи јој се наводнише а рибићи на уснама почеше се отезати. Хтела би да заплаче, али се пусто срце следило и окаменило, па осећа како јој са срца зима цело тело прожмава... Обузе је неки лаки дрхат и зевање.
„Баш је свако женско проклето!“ мишљаше она.
Па онда погледа Ику и Станију па рече:
— Благо вама! ..
Глас јој је по мало дрхт’о.
— Како? — упита Ика.
— Лепо.
— Благо и теби! — рече Ика.
— Не д’о ти бог бити у мојој кожи!
— Кам’ среће!
Анђелија разрогачи очи:
— Шта велиш? !
— Кам’ среће! рече Ика.
Она је погледа. Погледа је таким погледом који је говорио као реч: лудо једна!
— Шта ти оћеш! — викну Ика. ’Наки момак, к’о златна јабука — па ти је још нешто криво.
— Не манишем ја момку, ни дај боже!... али, ето морам да оставим своју кућу!
— Па то би најпосле учинила. Не мислиш, ваљда, да је боље седе плести!
—Ал ја се нисам честито ни надевовала! — викну Анђелија....
У тај пар уђе јој мати носећи синицу са јелом. Јадна мајка!... Овамо се гради весела, а сам бог зна како јој је на срцу.
— Шта радите, децо?
— Ето седимо.
—Јесте ли гладне?
— Ја нисам — рече Анђелија.
— Седи ти, дико, те једи, — дуго је до мрака. Ајте и ви, цуре.
Поседаше. Девојке, стидећи се, узимаху јело из чинија. Анђелија је јела само метери за љубав. Ућутале се — муву би чуо да пролети.
— Што сте се ућутале, децо?
— А ја шта ћемо?
— Говорите што год!
— Немамо, вала, шта — рече Анђелија.
Опет настаде тајац... На једаред одјекну пуцањ... Ове поскакаше и повикоше у један пар:
— Сватови!...
Смиљана зграби синицу па с њом на поље. Анђелију к’о да неко гурну; срце јој залупа јако. Она задрхта и примаче се кревету те се привати руком за заслон. Мог’о си лепо видети како јој кошуља на грудма поиграва. Ика и Станија стадоше до ње: једна с једне, друга с друге стране. Све три су биле бледе.
— Шта је, — ту је! — рече Анђелија и уздану...
Сватови ујездише у авлију. Напред су ишли коњаници (било их је до тридесет); пред свима јаху барјактар и зет са великим барјацима. За коњаницима су ишла кола. На сваким беше по петоро-шесторо. У предњим колима седео је стари сват са младожењом; за њим иђаше кум са девером, за овим сватови, а за сватовима домаћин, чича Стеван Пантић из Глоговца. С њим на пар седела је његова сна Марта, коју је повео да се нађе код вођевине. Богато је Марта била одевена и окићена. На њој су блештили талири и дукати.
Чича Илија и Смиљана дочекаше сватове на уласку у авлију. Коњаници везиваху своје коње; који су дошли на колима скакаху с кола.
— Помаже бог пријатељу!
— Бог ти помог’о!
— Јеси ли рад гостима?
— Добрим, ако бог да!
Па: цмок, цмок!
Кад се поздравише чича Илија их позва те поседаше, а он узе свог пријатеља Стевана за руку и одведе на страну да се разговоре о „прстену“. Снаше и девојке служе сватовима ракију; жене, које су дошле на испратњу Анђелији, разговарају о силном Пантићевом богаству и о лепоти и накиту снаје Пантићеве; деца оставила дрвљаник па загледају коње сватовске.
Кад се поче постављати совра, чича Стеван викну Марту па јој рече да зовне девера и да понесе ствари прстенске.
Марта каза деверу. Он устаде, оде до кола и извади завежљај у коме су биле ствари за снају, па са завежљајем и чутуром оде у вајат.
Анђелија га дочека и пољуби се с њим. Он спусти завежљај на креветац, узе чутуру и поли јој вином: да би му била здрава и румена. Она се пљусну неколико пута по лицу. Онда он, из џепа на вермену, извади пешкир и даде јој да се убрише и да га задржи. Она се убриса и задену пешкир за појас, а он из завежљаја извади „јемелије“, метну у њих „полутак“ па јој пружи да их обује. Кад се она обу он јој предаде венац и остали дар па изађе.
Кад девер изађе уђе у вајат чича Стеван са Мартом. Анђелија пољуби чича Стевана у руку а са Мартом се пољуби у лице. Марта додаде чича Стевану две беле погаче. На горњој беше „прстенски дар“: прстен, свила, две ниске малих и једна великих дуката, једна ниска талира „орлаша“, игле „перишани,“ уковице са златним и сребрним новцем, и два цвета. Чича Стеван баци још један дукат на погачу и пружи Анђелији. Она га пољуби у руку и прими дар. Горњу погачу са „прстеном“ задржа за себе, а доњу изломи и даде Ики и Станији да једу (ваља се). Чича Стеван још пружи и свадбено руво па изађе, оставивши Марту да помогне Анђелији.
Анђелија је горила сва у некој ватри. Мртви зној обли јој цело тело. Она је била у оном „беуту“ у ком човеку пишти у ушима и грми у глави. Није знала шта ради. Узимала је ствар по ствар коју су јој пружали. А кад је почеше облачити оставила им је све на вољу. Опасаше јој „рокљу“ место прегаче; наместише јој венац на главу и притврдише превез разним иглама; китише је и — дивише јој се. Ње се није ништа тицало. Она к’о
Међу тим су сватови засели за совру. Нови пријатељи чича Стеван и чича Илија отишли у собу да ручају; таки је ред. Чича Стеван понео од куће чутуру ракије, чутуру вина, погачу и печено прасе. То су они пили и јели. Смиљана једнако око чича Стевана. Моли га да буде благ на спрам Анђелије.
— Немај бриге, пријо — рече чича Стеван.
— Бога ми пријатељу, она је добра! Умешна је, послушна је, само јој заповеди па ћеш видети...
Чича Илија се грди по мало са чича Стеваном. Знате: ваља се, не вреди да се пријатељи умиљавају један другом.
Свати већ почели ручати. У врх совре засели кум и старојко а између њих младожења. Остали су сватови сели по старешинству. Сви једу — младожења не једе; сви разговарају — младожења ћути. Цигани стали изнад кума и старојка па развукли:
„Еј, навади се Јованћићу, „Јованћићу, дилберћићу, „У срмајли јелећићу, „А на коњу алаћићу — ”Оћу рећи: на вранћићу!“...
Сватови се смеју. Неке шаљивчине вичу женама што око совре служе: „Дајте месо, дајте месо!.. Чорбу оставите редарама!“ Неки мотрише по соври, да ли има шта што би се могло „дићи“....
Одмах изнесоше кување.
Марко, зет Стеванов, такође није сед’о за совру. Он је зет — па не сме.... Знате ли шта је зет у сватовима?....
Он је све и — сва... Он мора бити и најбржи и најокретнији, и најсмелији и најдосетљивији. Он не сме ником дужан остати: мора вратити сваком жао за срамоту. Он мора знати: и где је седало, и где је свињац, и где је качара. Сви се с правом могу на њега обратити. Ако нема барута— „зете, камо барут?“ Ако нема вина. — „зете, камо вино?“... И опет велим: он је све и сва!.. И ако „сватови нису људи“ — зет је најмање човек....
Дакле он није смео да седне за ручак. Оће несрећници — домаћи — да му убаце каку „бруку“ у кола — па куд ће онда од срамоте. Он се „приват’о“, онако, стојећи. Час оде колима, час редарама у кућу и ту се с њима грди. Оне, пуснице, језичне па га зорли товаре, а вала ни он њима дужан не остаје... Пада реч к’о киша....
Почеше износити печење. Марко излете из куће и оде пред вајат; уз пут загледаше да ли му је пиштољ добро подасут... Отворише се врата од вајата и на прагу се указа Милинко, Анђелин брат од чиче. У десној руци држаше запет пиштољ а левом држаше Анђелију за руку. Чим корачи преко прага, он окину... пуче к’о сињи гром. Марко му не даде ни издушити — опали и он... Милинко поведе Анђелију соври.
Анђелија корачаше лагано поред брата. Сватови је гледају па се сашаптавају; „баш ваља!... нисмо се џаба трудили!....“
Милинко приђе — с њом — куму и старојку и поздрави се с њима, т. ј. пољуби их у руку. Анђелија је љубила у руку свакога кога и Милинко, а с ким се он пољубио —- она га је љубила у оба образа... Пошто се тако са сватовима поздравише, стадоше изнад кума и старојка.
Чича Стеван и чича Илија већ ручали. Чича Стеван — реда ради — бацио је један „здрав“ цванцик на трпезу, па онда изађоше међ сватове.
Сад настаде даривање. Смиљана приђе зету носећи на руци кошуљу. Пољуби се с њим; он њу пољуби онда у руку и прими дар. Чича Стеван даде „баби“ уздарје... Сад навали женскиње: стрине, снаје, сестре, рођаке и комшике. Свака се љубила са „зетом“, даривала га и добила уздарје. Пред младожењом лежаше крш кошуља, чарапа и пешкира. Искитиле га оним цвећем па се шарени к’о детлић....
На послетку приђе чича Илија. Он носаше водену, ишарану чашу, пуну вина, спусти у њу дукат па је пружи зету. Овај се диже, скиде капу, пољуби старца у руку
И сватови се дигоше; само старине осташе да још мало пију и разговарају. Младићи позваше свираче да им „одсвирају коју“; чича Стеван викну Марту и предаде јој дар младожењин да га у кола смести, а зет Марко оде да изнесе спрем девојачки и да га потовари. Кад је дош’о вајату виде да је закључан.
— Отварај, море, обићу! —- викну он.
— Плати па ћемо отворити! — одговорише му изнутра.
— Па да платим кад није друге. Колико тражиш?
— Колико дајеш?
— Цванцик.
— Мало је!
— Ја колико?
— Три.
— Много је!
— Није!
— Не дајем ја новаца тако лудо. Отвори, да видим шта плаћам! — рече Марко.
— Јок!
— Ево још „полутак!“
— Јок!
— Ни паре више од два цванцика!
Врата се отворише. На прагу се указа Мара, најмлађа сна Анђелина.
— Дај паре! — рече она.
Марко извади кесу иза копорана, узе један „здрав“ и један бушен цванцик — и пружи јој.
— Дај оба здрава! — рече Мара.
— Нисмо годили.
— Затворићу врата!
— Ала ви глобите к’о Турци! — рече Марко вадећи „здрав“ цванцик.
— Е!... ал добити онаку пуницу! зар је то много?
— Јесмо ли намирени? пита Марко.
— Јесмо — рече Мара уклањајући се с прага.
— Сад да се пољубимо! — рече Марко.
— Е да?
— Ја, ваља се!
— Нека, нека баш!
— Ама ред је!
— Па ако!...
— Море, Марко, шта је са спремом? Ено ти убацише бураг у једна кола! — викну неколико њих.
— Шта велиш?!. јекну Марко.
— Баш у твоја кола! (Он је дошао на коњу, а његови укућани на колима). Наговориле редаре једног ђаволана....
Сви прснуше у смеј, а Марко приши нешто крупно редарама.
— Вратићу ја њима шило за огњило — не берите ви бригу! Де понесите!....
И у мал’ не затвори сандук подижући га. А сандуци у којима је спрем девојачки не смеју се закључати пре венчања — због порода.
Неколико момака дигоше остале ствари и одоше да их распореде по колима, јер не могаху све у једна кола стати.
Марко приђе својим колима. У њима стоји бураг. Крај кола је стај’о његов најмлађи брат.
— А где си ти био? викну Марко на њ.
— Ја само мало одмакох па....
— „Ја одмакох“, а јесам ли ти каз’о да не одмичеш?... Де’ сад избаци!...
— Јок ја!... ти си зет!... рече му брат.
Они око кола попуцаше од смеја. Марко се препе на кола и избаци бураг па онда оде редарама.
— Зар тако — а? — упита их.
— Ха, ха, ха!.. хи, хи, хи!... хе, хе, хеј!... смејаху се редаре.
— А која је?
— Миљана.
— Што лажеш — кад је Петрија?
— Од куд сам ја!... ти си, сестро, бога ми!... ти си наговорила Перу!...
За мало па се редаре завадише. Пљешти!... Марко им завара очи, зграби две кутљаче, тикву с ракијом, један нож и један топрак па дотури некима на поље који одмах сакрише.
Онда поче да их мири... Једва их измири....
— Ајде Марко! — викнуше сватови.
— Шта, зар полазе?
— Ја!
— Збогом!
И излете на поље. За њим се чу вика: жене траже ствари...
Полазак прекрати све. Изађоше да се поздраве с Анђелијом.
Она стајаше с братом изнад кума и старојка. Спустила превез на очи па испод њега погледа на ову гужву народа што га оставља. — Гледала је авлију, зграде, воће... ама све. Гледала је румено лице свога оца и погурени стас и жалостиви лик своје мајке. Из оних тамних очију била је жалост.... „Еј, моја нано — мишљаше она — правиш се весела — а срце ти само плаче!“... Стеже јој се срце — али суза нема. Та да те бар једна да кане па би јој ла’нуло, скинула би јој се стена са срца.. Овако — само гута пљувачку....
У тај пар викнуше да се иде. Цигани почеше свирати, народ се узмува: свако иђаше својим колима....
Девер приђе Милинку, пољуби се с њим и спусти му цванцик у руку. Милинко се пољуби са сестром и предаде је деверу.
Како је такну деверова рука, она се стресе к’о да је змију видела; крв јој појури у главу: у котлацу је нешто стеже — али она прогута, стиште јаче руку деверу, корачи неколико пута и заустави се пред оцем. Он јој пружи руку — она пољуби.
— Збогом, бабо!
Чича Илија заводни очима, привати је за главу па је пољуби у оба образа.
— Збогом пошла, ћери! Жива и срећна била!... Немам, ти, синко, много говорити.... Слушај старије и чувај образ и поштење!... Немој да ми осрамотиш ову седу косу!!...
Она приђе мајци.
— Збогом, нано!...
И подиже превез да је у руку пољуби... Али кад угледа оно смежурано и сузама умрљано лице; кад угледа оне раширене уздрхтале руке, руке које су је гајиле, руке које су је чувале и од ватре и од воде и од назеба — одвугну и њено срце... Сузе је облише и падаху на руке мајчине. Зајеца к’о сисанче... Речи није могла прословити само је љубила руке материне; а мајка јој љубљаше и косу и очи и образе и уста и грло, па јој напричаваше много што шта...
Би јој лакше. Поздрави се са тетком и другарицама; чак није заборавила ни Станију за нос повући. Тетка је изазва на страну, па јој нешто шапуташе... Онда је девер поведе кумовским колима. Ту она још једаред пољуби у руку и оца и мајку па се попе на кола и стаде измеђ кума и девера. (Обичај је да вођевина никако не седа).
Сватови се већ поздравили са домаћима и поседали у кола; коњаници појали хитре коње; свирачи свирају а пушке не даду једна другој издушити.
— Е, пријатељу, збогом! рече чича Стеван пруживши руку.
— Збогом пош’о, пријатељу, и срећан ти пут!
Па се изљубише. Чича Стеван се поздрави и пољуби са Смиљаном и другим укућанима, па се попе у кола.
— Јесмо ли готови?
— Јесмо!
— Полази!
— Збогом, домаћине!
— Збогом пошли!
— Опрости шалу!
— Нек је богом просто....
Марко узј’о свога дората, па онако с коња испија „за срећна пута.“ Таман да пође, а редаре га опколише.
— Стој, пријатељу!
— Кам’ мој топрак? — рече једна
— Кам’ моја кутлача? — рече друга
— А где је тиква? — питаше Миљана шапатом.
Он им показа руком на кола и рече:
— Тамо је све!
— А, ево мога ножа!— дрекну Петрија и полете Марку руком за појас.
Марко је одби руком.
— Није те ни срамота — рече он — даривала ме па оћеш да отмеш!
— Од куд сам те даривала? — викну Петрија.
— Нисмо те, ваљда, и ми даривале? — викнуше остале.
— Ја шта сте радиле!
— Па камо уздарје? — питаше оне.
— Ето вам! — рече он насмејавши се и показа на бураг — Збогом!
Дарну коња петама и одјури трком....
Тако им је одшалио шалу...
Дан беше леп. Небо чисто к’о огледало, само му плаветнило дошло нешто блеђе од сунчева сјаја.... Сунце греје, ветрић пирка, а по плавом зраку лети она јесења паучина („бабињаци“) те се вата сватовима по руву и лицу; ласте пролећу тамо и амо те ватају мушице; по јендецима плове гуске и патке, па како сватови наиђу — оне прну и беже у авлију; људи и жене стоје на капијама и гледе за кићеним сватовима, а сватови накићени с поља а „обучени изнутра,“ нагињу чутурама, певају и грме из пиштоља.
Анђелија стајаше између кума и девера па их обојицу загрлила. Подигла је превез те гледала на све стране. Она се поздрављаше са оним великим растовим крстом што стојаше на раскршћу пред њеном кућом.... Шта је пута ту, са другарицама, у коло излазила!.... Па онда свако дрво крај пута будило јој је по неку успомену. Овде је брала џанарика — онде вишања; овде се пењала те тресла дудиње — а онде, под оним брестом, седела у ладу.... Ево Станине куће; ено вајатића где су једаред ноћиле она и Ика — и све три нису сву ноћ заспале... Па ево и Икине куће, па ено Вемине (с њом се једаред нешто споречкала, али су се опет помириле)... А ово је кућа чича Станка што њу једнако дира; све јој се руга: како је тепала кад је била мала....
Кола изиђоше из села... Али њој је опет све познато: ови потеси, травњаци и лугови... Свуд је она ишла. Ето њене ливаде! Под оним кленом једаред се са Иком ваљала по трави; галицале су се, смејале и скакале. Па се онда — са стидом — сети како их је затекао чича Ђурађ и повикао: „Шта радите ви, цуре?“... а оне су само цикнуле па побегле.... Па ево и гробља!.. Ту су њих три, ове године, брале, „Ивањско цвеће“ и плеле венце. Први венац који су оплеле мутнула Ика Станији на главу па јој вели: „Ала, Стајо.. ал ти лепо стоји венац!“ — „Славе ти, велиш?“ — „Још ће ти и боље стајати кад са Пером пред олтар станеш!...“ А Станија румени и смеје се.... У тај пар Пера Иванов међу њих. „А ту сте!“ — вели он. Оне побегоше, али он се нададе за њима, стиже Станију, увати је за руку па јој нешто говори; а Станија се зајаприла па се смеје и бије га руком по прсима.... „Како ли је то лепо кад се пазе овако!.... Да ми је и мени да се с ким пазим! мислила је онда она....
Кола јурише све дање. Ево и њеног травњака! Ту је она лане са мајком овце „јагњила“. Ено и колебе!.. Па како је малу јагњад носила у колебу да разгреје. Па, кад је са свим ославило пролеће, како их је гледала где скачу једно преко другог и играју се... Ту је и трешњево воће! Како је пре — кад је била мања — гулила кору са маторих трешања и правила „лиле,“ и како — кад у очи Петрова-дне попале лиле — њена најдуже и најбоље гори....
Кола одмицаху све дање.. Насташе непозната места... Анђелија уздахну... И имала је за чим!...
И ово су њиве, и ову су ливаде, и ову су пашњаци, и ово су лугови — али не познати. Њена нога није овуд никад корачила... Па опет, све то беше доста налик на њезин „сент“.
Она спусти превез на очи па се замисли:
„А како ли ће ми бити тамо где идем? ’Оће ли ми бити место налик на моје рођено? А кућани, каки ли ће ми бити они?... Да ли ћу им се моћи додворити, да ли ћу им моћи умостити?... Чини ми се да је свекар благ а јетрвица умиљата... Кака ли ће бити свекрва и друге јетрве?.. ’Оће ли бити то народ к’о и у мојој кући?.. да неће јорданити?...
Онда се поче сама куражити:
„А што да јордане, што да се поносе?.. И то је тамо народ, и они имају срца!.. Зар они немају своје у туђини?.. Право вели тетка, треба се њима умилити... Па и моја јетрва је из другог села, па ево је, вала богу, весела к’о грлица!.. Све су то људи; не би, ваљда, мене бабо дао у душмане; он њих добро познаје?...
— Ево нас већ! — рече девер.
Она подиже превез... Неколико коњаника поче се утркивати. Зет Марко измаче испред свију и оде на „Муштулук“.
За мало па се указа и село. Куће ушорене; око кућа засађена воћа. Анђелија гледаше: све беше к’о и у њеном селу.... Хвала богу!.. а она је мислила друкчије... Сад јој чисто ла’нуло на срцу...
Таман они на савијутак, а Марко пред њих. Он пребацио кошуљу што је, к’о муштулугџија, добио — преко рамена, па у једној руци држи ћевап а у другој руци чутуру. Сватови стадоше. Неки узеше по режањ од ћевапа и — чутура пође од руке до руке. Пошто се по једном обредише — пођоше...
Народ изаш’о па улицу да види сватове. Коњаници разиграли своје малене али оштре коње: коњи у колима подигли главе окићене убрусима: сватови се успрсили да би изгледали дичнији а пуцањ за пуцањем само грми..
Ујездише у авлију. Младожења скочи с кола а један од ашчија додаде му кокошку живу. Он извади нож
Кумовска се кола обрнуше пре кућом; кум искочи.
Једна од жена даде Анђелији мушко дете од три године. Она га подиже у вис па га пољуби у оба образа: — то је наконче... Онда га дарива кошуљицом па га предаде матери....
Међу тим свирачи удесили игру, те се око кола увати коло. Анђелија се маши у недра и извади јабуку. У јабуци беше „полутак;“ вирио је из јабуке... Ману неколико пута њом ко да варка па је онда пусти. Коло се распрште и играчи полетеше за јабуком; зет, онако дугачак, дочека је у руку.
Онда она скочи с кола а с њом и девер те је поведе у кућу. На прагу јој једна од жена даде два леба, које она метну под пазуве, у руке узе со — па уђе. У
Анђелија се сети, шта јој је тетка при поласку, шапћући, казала — узе угарак, погледа на баџу — да би увек будна била — и поче „кресати“ ватру:
— Оволико среће и здравља! — шапуташе она. — Оволико напретка дому у који дођох! Како ова варница ’итра била — тако и ја лаконога била! Како ова варница светла била — тако и ја светлила радом и угодбом, образом и поштењем!...
И онда сложи угарке да би се браћа у дому слагала.
— Жива била, ћери! — рече јој свекрва.
Па је узе за руку и поведе у „гостинску“ собу; са њима иђаше и девер. У соби већ засели: кум, стари сват, чича Стеван и још неколико стараца.
Још од врата поче се Анђелија клањати. Заустави се пред свекром и опет му се поклони па га онда пољуби у руку. Тако пред сваким. Онда им прође иза леђа и поче дворити... —
Ноћ се спусти на земљу. Са неба сјајаше пун месец; звезде оретко светлуцају; светњаци се успролетали тамо-амо... Сватови сели те вечерају; жене се устумарале око совре, договарају се међу собом и грде са зетом Марком који једнако кавге тражи...
После вечере беше живље. Младеж се искупи око свирача; старији, разгрејани пићем, почеше живље беседити; Марко прикупио неколицину њих око себе па се договара, како ће — тамо око по ноћи — скидати ћурке и кокоши са седала; некима опет сметаше шљива што је пред кућом, па се договарају како ће је извалити; у дну авлије дере се Драгојло Чолин код пуне видрице; „Има, има!..“ Око њега се прикупља младеж и пије великим кутлом....
Свирачи заствираше — коло заигра. Најпре се ваташе само момци; мало по мало прошара се коло и женскињем.... Старци гледе па се смеше.... мало вино; мало „јуначко срце“ — дигоше се и они.
— ’Оћемо ли, Машо?
— Шта?
— Мало старински....
— Да играмо зар?
— Ја!
— Батали!
— Што?
— Болеће ноге!
— ’Оће ја!.. ајде!
— Шта му драго; ајде!...
— Чујеш, Васо!
— Чујем, мулим ти, газда Маринко — викну циганин.
— Деде једну ”Мачванку“.
— 'Оћемо сад!
И засвираше „Мачванку“. Старине се по’ваташе све један до другог; чича Стеван води коло. Измеђа стараца по’ватала се младеж.
— Развуци! — виче чича Стеван
— Колај! — виче Маринко Мандић.
— Колај док угрејемо ноге! — виче Максим Синђић.
— Овамо, баба! — виче опет чича Стеван своју домаћицу Живану.
Колом се разлегаше смеј.
— Места! — викну Маринко.
Свирачи засвираше „места.“... Затреперише старине к’о лист на јасици; реко би човек не играју него — лебде.
И тако до по ноћи.... —
Још с вечера опремио је чича Стеван Анђелију са девером да спава. Она га је — разуме се — послушала.
Са девером, Мартом и Миленијом (заовом) уђе она у мали вајатић. Марта и Миленија помогоше јој те скиде венац и превез. Миленија јој рече при поласку:
— Сутра ћу те пробудити.
— Добро — рече она.
— Лаку ноћ!
—- Лаку ноћ!
И Марта са Миленијом оде из вајатића.
Анђелија леже с девером у кревет и загрли га. На скоро овај заспа.
Свећа гораше на сандучићу који стајаше уз кревет и Анђелија проматраше вајатић... Ено и кревет и таванчић и мотке и шаренице... Све исто к’о што беше и код њене куће... И авлија јој се учинила обична па и народ добар. Свекар јој благ старац, свекрва иста тетка, заовица блага и умиљата, девери добри људи.
„Што сам се ја поплашила? питаше се она. — Баш сам права луда! Ено их играју и веселе се а то је све што су радосни... сигурно је за то!.. А још кад се разманем па почне радити — шта ће онда рећи?.. Онда ће ме морати волити!.. Право вели бабо: све су то добри и поштени људи!“...
Дуго је гледала у свећу, која је — ко и свака лојана свећа — само тињала и пуцкарала. Она осети да јој се трепавице склапају — придиже се, пирну у свећу, окрете се деверу, загрли га и — заспа...
На пољу ларма. Старци играју и подвикују; зет Марко витла кокоши и ћурке, које је са седала расплашио; младићи пале из пушака а Дража се промукло дере: „има, има!“...
Анђелија сањаше:
К’о убрађена већ па трчи те ради. Како се појави из куће, пиљеж јој трчи и скаче на рамена; она оде кравама: — оне јој трче и умиљавају се а она им даје кукуруза. Пође даље, уђе у воће: — свиње јуре отуд из
На једаред, к’о чује она кола. Истрчи на капију, погледа: — а оно њен бабо, нана и тетка. „Што ли ће, боже, они сад?... А!.. дошли у походе!“... И она трчи те им отвора капију па их љуби у руку; укућани истрчали сви, па — да могу од радости — у недра би их метнули... Они поседали тако, па питају за њу. А, к’о свекар јој вели: „вала пријатељу Илија, ако је ко коме шта са алалом дао — ти си мени ово дете! Бог нека ти плати! И нека нам је, брате, жива и здрава!“ .... Баби к’о мило, боже, мило, а наја само плаче. Тетка ћути и гледа је. На послетку проговори: „послушала си ме?“ — „Јесам, тетка!“ — „Само да ти је бог још у једном среће дао! — А у чему тетка? — У деци, у деци нећеш срећна бити!...
Они се веселе и смеју и шале, а она к’о опет трчи и ради. Док неко је викну; она погледа; — кад, а он стоји за вајатом и маше на њу руком. Она му приђе а он рече:
— „Вала, дијете, — то ми је право!.. Немој ти мене гледати... јок!... гледај само нек си њему права и добра — па ја до неба!... За ме је лако.... и шта ту мени треба?... само нек имам да променим рубину — па ја одох плугу!“....
Девер се узе нешто окретати, па је муну лактом и пробуди је. Погледа између брвана на вајатићу и учини јој се да је зора. Она уста и прекрсти се...
Срце јој лагано бијаше у грудма а по памети јој се врзоше свакојаке мисли. Она, онако у мраку, намести венац и превез на главу (после ће „догонити“), обу обућу и седе на кревет... На пољу беше тишина; — све поспало. Ни пас да регне, ни пет’о да кукурекне. Она мишљаше о сну; све јој се урезало углаву; ни једне речце није заборавила.
„Шта ли ће да значи?... Не допада ми се што сам онако била весела и што сам се смејала и певала. Па после и тетка... што да ме онако гледа; никако није тренула!.. Како ’но ми оно рече?... „У деци, у деци нећеш бити срећна“ !.. Море нек ја онако будем срећна; нек они мене пазе и воле — шта ја друго тражим!... Чула сам од старих жена где веле: да бог човеку у сну предскаже све, а нарочито кад у којој кући први пут ноћи. Да се није мени предсказало?... Може бити!.. Па после, казивале су ми и то: да кад ти се јаве на сну човек или жена па ти кажу: биће ти овако или онако — и збуде ти се.... Само да се нисам онако смејала и певала!... А онако, вала, рекла бих, да није ништа рђаво....“
Па јој онда сену кроз главу друга мисао:
„Боже а ја за моје и заборавила! Шта ли сад раде моји код куће?... Они сигурно спавају... Јок, не спавају!... Нана седи сад у поњавама па мисли: и’ како је мени овамо. Сад она вели: ”моја Анђа никако не спава, она једнако плаче“. Еј, моја нано! знам, како ти је!... Ја, боже, боже, све ти је то она знала! Знала је она, да ће овако са мном бити, па ме је све лепо учила: „Немој ти мени овако или онако — ради овако; отићи ћеш ти у своју кућу, па ја нећу да ти кажу, да те је лудак родио!...“
— Снајка! — пресече је у мисли глас с поља.
Она скочи.
— Чујем!
— Зар си будна?
— Ја!
— Отвори!
Она отвори врата и на прагу се указа весео лик њене заове Миленије.
— Гле!... ти се обукла већ!
— Ја!... рече Анђелија и приђе те је пољуби.
— А ја мислила да те пробудим; тешто баш!... Оћеш ли са мном на бунар.
— ’Оћу.
— Е ајдемо!
И обе изађоше из вајата.
Небо се цакли од ведрине к’о плаво око девојачко; по њему „плови“ месец и трепере звезде; неки ладан ветрић попирује те шушти пожутело лишће; по нека кокошка залепрша се на седалу па се онда гњезди; петли кукуречу, а тамо под исток пукла белина: — зора....
Узеше видрице и одоше на бунар. Анђелија по мало дрхташе од јутрење ладноће.
Заватише воде па полише једна другој. Анђелија извади иза појаса свој пешкирић те се обрисаше, па се онда заједно помолише богу.
— Сад да наспемо судове — рече Миленија.
Анђелија довати кову.
— Немој ти, снајка!
— Што?
— Полићеш се. Дај мени!
— Умем се ја чувати — рече Анђелија и поче спуштати кову у бунар.
Миленија је погледа па рече:
— О, снајчице.
— Чујем!
— Ајде да се пазимо!
— Зар ти мене волиш? — упита Анђелија.
— ’Волико! — рече она и рашири руке колико год може.
Анђелија се насмеја.
— Е, добро, да се пазимо!
Миленија је загрли.
— А знаш ли ти да си лепа?
— Е? — упита Анђелија.
— К’о вила... П’онда наја вели....
Анђелији заигра срце.
— Шта вели? — пресече је.
— Вели — настави Миленија — да ћеш бити добра и ваљана. А наја се никад не вара! Она зна по теби!.. Вели: није оно џаба гајио пријатељ Илија; познајем ја кад корачи колико вреди!.. А снајка Марта једнако те ’вали и вели да твога рада нема на близу... Је ли снајчице; ’оћеш ли и мене изучити раду?...
— ’Оћу, заовице!
— Знаш како ћеш ме звати?
— „Дилберком“ — рече Анђелија.
— Марта ме зове ”дилберком.“
— А ја ћу „голубицом“ — рече Анђелија.
— То је баш лепо!... Ја ћу бити твоја „голубица“ а ти моја снајчица!... И’онда знаш шта још?
— Шта?
—- Тата синоћ вели, да му је баш по вољи што те је добио. Ја, тако, служим, а он вели куму: „Шта ћеш брате? Ако ’оћеш што добро — ти тражи од вамилије; од вамилије се данас и псето тражи“!.. А и кум вели да је добро наш’о.... Па да видиш бату!... Ја га само дирам и Марта га дира — а он се смеши и вели: „бог ми је дао!...“ А ја га питам, да ли те воли, а он мени вели: „А што ти питаш?“.. а ја велим да ’оћу, да знам. Он се онда поче смејати па вели: „казаћу ти сутра“!... па онда скочи и побеже на поље. А Марта вели: „не сме само Златан пред-а-мном да каже, а добро знам воли је к’о очи“!... Видиш, снајчице — сви те волимо!...
— И ја вас! — рече Анђелија.
— Е то је баш добро! Ајдемо! — рече Миленија и узе судове те понесе.
Анђелија пође за њом. Прса јој се надимаху од неке милине, па — да јој се може — она би викнула и казала целом свету како је радосна.... Јуче је стезала срце од жалости — а данас га стеже од радости!... И уђе за Миленијом у кућу.
Миленија остави судове у долап па онда поче ложити ватру.
— О, голубице!
— Чујем, снајчице!
— Кажи ти мени лепо, какви је ред у вашој кући.
— К’о и у свакој кући, — рече Миленија.
— А како да радим па да се додворим тати и наји? — упита Анђелија.
— О, за то не бери бригу! Тата је врло благ; само се шали... Знаш како мене зове?... шепртљом... Он свима издене име — то му је душа.... Наја је већ друкчија.
Она само ’оће да се ради. Кад ти што заповеди да урадиш — нек је поуздано.... и онда си јој права.... Чича Нини само поли из јутра, додај му његову чутуру — он се напије два-три пута па оде у њиве. До мрака никако и не долази!... Очију ми, снајчице, у нашој кући није тешко умостити!...
— Ако је за рад и услугу не бојим се, вала, ни једне; само кад су сви тако добри!....
Ко, зар наши?... Видићеш, вала, је ли истина!.. А Марта ће ти све онако показати! И Стана ће те поучити. А ја ћу, моја лепа снајчице, ја ћу ти у свему помагати; па ћу онда устати и око наје и око стрине.... та мораће те заволети!...
Анђелија је пољуби.
— Моја слатка голубице!.. Баш ти ’вала!.. Не бери за мене бригу, кад је тако.
Пуна срца неке радости корачи и стаде на праг, па са њега погледа у авлију.... Све јој се милило. И ове зградице и ова родом окићена дрва, па јој чак омили и белов што је лежао пред кућом. Она се окрете Миленији.
— О, голубице!
— Чујем, снајчице!
— Дај ми парче леба!
— Што ће ти?
— ’Оћу да дам белову.
Белов се диже, поче вртети репом и умиљавати се око Анђелије. Миленија пружи комад леба Анђелији и угледа како се белов умиљава, па рече:
— Сад видим, снајчице, да волиш нашу кућу!
— По чему?
— Неће се пас умиљавати око непријатеља, тако вели наја.
Анђелија баци псу лебац а он га узе и оде за кућу. Она се врати унутра.
— Овде ми се допада! — рече она.
Па онда узе метлу и почисти кућу. Поможе Миленији те успремише. У тај пар Марта уђе.
— Добро јутро!
— Бог помого!
— Ви устале већ!
— Ја!
— А ја ишла да те пробудим!... Доцкан сам и легла. Несрећни зет не даде ми мира сву ноћ! Сву ноћ је витло мене и Стану! Једва се смири пред зору.
— Баш је ђаво! — рече Миленија — Помлати све ћурке и кокоши, па онда докопи Дражу онако пијана — па с њим у коло. Дража тетура тамо и овамо — а ми да помремо од смеја...
— Јеси ли ти могла заспати? — упита Марта Анђелију.
— Јесам.
— Јеси ли ишла на воду?
— Јесам.
— Како ти изгледа, мо’ш ли се навићи?
— Могу — одговори Анђелија.
— Не брини се ти ништа! Све ћу ја теби показати.... Дај-де да ти наместим тај венац, не стоји ти добро... Седи.
Анђелија седе на столичицу, а Марта јој поче намештати венац; Миленија јој помагаше.
— Учи се, дилберка, и теби ће требати скоро — рече Марта.
— Баш си ти, снајчице!... рече Миленија поруменивши.
— Шта сам ја?... 'Ђаво је л?... Откуда ја да видим синоћ, па још у мраку, како моја дилберка ашикује са Миланом чича Маринковим.
Миленија јој запушаваше руком уста и погледаше је прекорно показујући Анђелију.
— Не бој се!... Неће ти јетрвица ништа. Је ли, јетрвице?
— Што је дираш толико? — упита Анђелија.
— Бога ми, снајчице!...
— Волиш га! пресече је Марта.
— Е па волим, шта ћеш ми!
— Тако кажи!.. Е сад је готово.. Бадава, што јес’ јес’ : — баш си лепа, јетрвице!
— Лепша је од тебе! рече Миленија.
— Па и млађа је, треба да буде лепша — рече Марта.
— Ја њу сад боље волим него тебе! — рече Миленија.
— И треба да је волиш! Она је сад нова — треба да је волимо сви! И ја је волим... А ти, дилберче моје. ти по мало вараш да мене не волиш.
— Немој тако више; може чути наја...
— Не бој се!...
И измирише се....
Народ поче устајати. Анђелија оде са Миленијом, да полије свекру, куму и старом свату.
Клањајући ко и синоћ уђе она у собу даде им обућу па се врати за воду. Опет клањајући уђе, поли им и обриса их. Онда јој дадоше чешљеве те их очешља. Они се онда помолише богу. Она изађе и врати се са чутурицом у којој беше ракија. Поклони се пред свекром, пољуби га у руку и даде му чутуру. Онда им стаде иза леђа дворити.
— Ала у мене бује табани! — рече кум.
— Море — није, море, него, куме—мене боле ноге! — рече чича Стеван.
— Ала се — изиграсмо: да бог помаже! Нека их, нека боле до довече, а довече ћемо опет! — рече старојко.
— Зар ти пада на памет? — упита чича Стеван.
— Море, како не пада! Нисам се изигр’о ’нако ни кад сам мога Милована женио!
Свануло. На пољу се дигла ларма!
— Зете, камо ракија?
— Нисам ја мејанџија! — виче Марко.
— Ево Драже. Разболео се!
— Шта је Дражо? — пита га Марко.
— Море, мани:
— Да ниси болестан?
— Ја шта сам!
— Чиме да те лечим, по богу брате?
— Клин се клином изгони; од чега болест од тога и лек! — одговори Дража.
Сватови се насмејаше.
— Пунице, дај ракије! Имам овде пуно болесника! — рече Марко Марти која изађе из куће.
— Сад ћу баш!
— Чујеш ли: — биће свашта!
— Марим ја! — рече Марта.
— Е сад ћеш упамтити ко је зет! — рече Марко па потрча за њом. Она побеже.
— Ја зла зета, мој брате! — рече стари сват.
— Ко ватра! — додаде чича Стеван. — Синоћ начинио читав пачариз.
— И ти ћеш довече платити!
— А морам.... Није лако сина оженити; ваља да и ја сватове насмејем....
Пошто попише ону чутурицу ракије и они изађоше напоље. Сватови поседали па пију ко варену ко ладну ракију. Дирају Дражу, а он им одговара онако од рамена. Свима им каже да су синоћ биле горе будале него он. „Само је Маркић паметан човек!“ — вели он.
— А зашто баш он да је најпаметнији између свију? — питају га сватови.
— За то што он тражи седало, а не лупа се и не скаче ту к’о будала.... Ако му баш и дође да пригрли женско — он докопа пуницу коју прво стигне, пригрли, пољуби — па онда опет једе печења и пије вина.
Сватови се опет засмејаше.
— Баш си ти, Драже, неки несрећник! — рекоше му сватови.
— То велим и сам, јер да сам срећан — друкчије би моја шева певала.
Чича Стеван диже се да види је ли пециво престављено; жене постављаху сто за доручак а младеж пуца из пушака.... Цигани оправљају жице на ћеманима, које су ноћас покидали, и ракијом „догоне“ грло за песму, јер, веле они; „ракија грло отвара а вино затвара.“
Сватови седоше за совру; зет служаше ракију; жене донашаху јело, а Анђелија оде у вајат да се опрема....
Око ручанице сватови оседлаше и запрегоше коње. Све се то устумарало: неко тражи узду, неко канџију, неко јастук.. коме шта вали.. Чича Стеван наређује где ће да се постави совра; зет отиш’о тамо где се печење пече, па са врућег јагњета сече плећку за попа... Спремају се на венчање.
— Па којим путем велиш да идемо сад? — упита старојко чича Стевана.
— На Ђурића кућу, а вратићемо се друмом.
— Е лепо.
Сватови никад не иду једним путем у цркву и натраг, него једним путем иду иа венчање а другим се враћају. То је за то, да ко не би бацио чини какве на пут — к’о што има душмана — те омразио младенце.
Старојко заповеди да се седа у кола; сватови послушаше. Са старим сватом седе младожења Миладин, а са кумом Анђелија. Ред, којим су сватови ишли, био је к’о и јуче: напред барјактар и зет са барјацима; за њима коњаници, за коњаницима стари сват, па кум, па сватови на колима и на послетку домаћин.
— Трке нећу!... викну старојко. — Ко се буде утркивао добиће двадесет и пет!.. Сад крећи!...
Свирачи засвираше, пушке запуцаше, момчад запеваше, коњи заврзаше... све се то крете весело и поносито цркви.
Анђелија опет стајаше између кума и девера. Сад беше много мирнија. Не мишљаше више о томе: каки је народ у кући и да ли ће моћи умостити — с те стране она беше мирна од како је јутрос с Миленијом разговарала. Она је мислила о оном што јој је тетка говорила; старала се да ништа не заборави. Пре поласка раздрешила је све чворове и завеске на себи; Марта јој је причала: да је свекрва наредила њему да јој не стеже руке на венчању. Сад је имала само да каже неколико речи кад пређе преко ћуприје. И она је те речи брижљиво у себи понављала.
Наиђоше на ћуприју на Батру. Чим кола пређоше опа прошапута:
„Пређох воду не угазих — родих дете не осетих!“..
— Ово је опет наше село — рече јој кум.
— А како се зове ово што сад пређосмо,
— Совљак.
„А, у Совљак је удата Крсманија Игњатова; бар ћу имати другарицу на близу“ — помисли она.
Дођоше на савијутак. Она угледа цркву: „Ала им је лепа црква!“ — помисли. „А ово до цркве мора да је чкола.... и она је доста добра.... Па, бога ми, има и лепих кућа овуд око цркве“...
Кола ујездише у црквену порту; она сиђе. Девер је одведе пред цркву, пред којом беше још неколико вођевина.... Чича Стеван оде са кумом и старојком под ладник поповима; за њим зет Марко носаше лебац, месо и чутуру вина о рамену... Свирачи засвираше — младеж заигра. Сватови, који су пре стигли ватаху се такође; нема ту: — ово су сватови овога а оно онога... сви играју заједно. По неки пуцањ тек одјекне.. Момци меркају
Пошто попови доручковаше дигоше се у цркву да врше венчање. Почеше редом: који су пре дошли њих пре и венчају.
Дође ред и на Анђелију. Зовнуше је пред олтар и рекоше јој да стане с леве стране. Попа јој заповеди те целива икону Богородице. Стрепела је од неке „страве“. По дрхтању познаје се да се уплашила. Никако није смела погледати у младожењу.
Поп им даде свеће и метну прстење на руке. Пошто кум измења прстење изађе поп из олтара а њих упути црквењак за њим те стадоше на сред цркве; код једног малог стола, на ком бејаху венчани венци, пешкир, што је Анђелија донела, и чаша вина. Ту поп последњи пут упита:
— Имаш ти Миладине драгу и истиниту вољу узети ову дјевицу Анђелију себи за вечиту супругу?
— Имам — одговори он полако.
— Да се ниси обећао којој другој?
— Нисам.
— А имаш ли ти, Анђелија, драгу и истиниту вољу поћи за овог момка Миладина кога видиш до себе?
Њу обузе стид; образи јој се заруменише и она обори очи дубоко земљи.
„Ко ће сад казати!.. Ја, боже, боже, ал ме стављају на муке!... помисли она.
— А? — упита поп.
— Имам — прошапута опа, али тако, да се чуло само „мам“.
— Шта велиш? — упита поп.
— Имам — рече она мало јаче.
— Тако кажи! Да се ниси обећала коме другом?
— Нисам.
— Већ својом драгом вољом?
„Е није него још нешто!“ — помисли она љутито.
— А?
— Ја!
Попа им узе свеће из руку и даде куму и старом свату, који стадоше по зади, за тим састави им руке па покри пешкиром што стајаше на столу. Онда чита нешто, чита, узе један венац па метну Миладину, а други Анђелији на главу, запоји их вином и рече им да иду за њим. Обведе их трипут око стола певајући, па им онда скиде венце, диже пешкир, раздреши руке и пружи им десницу те пољубише... Онда изљубише обоје у руку: кума, старојка, чича Стевана и друге старије људе. Попа прими дукат, рече: „нек су срећни и од бога благословени!“ и венчање беше свршено.
Пиштољ Марков то одмах огласи.
Још мало поседеше код цркве — док старији са попама попише по неку и док млађи по једну — две одиграше — па се кренуше кући...
Код куће их дочека пуна авлија света. Анђелија изљуби све: кога у руку, кога у оба образа — па оде да испрати кума који — по обичају — после венчања иде својој кући и тек сутра дан на „част“ долази.
Пошто кума испратише, заседоше сватови за готову совру да ручају. Анђелија је дворила старог свата.... Свекра и свекрву љубила је сваки час у руку, јер — обичај је; — да свекра и свекрву, колико год пута сретне, у руку пољуби — разуме се, пошто се најпре поклони.
Сватови се шале и задиркују један другог. Марко дира Дражу, који се од јутра опет напио.
— О, Дражо!
— Ој, Маркићу!
— Где ти тако „окисну?“
— Овде, код редара.
— По богу брате, а ми се подависмо прашином!
— Е, така вам нарав! рече Дража.
Сватови се засмејаше.
— Богме ви сте паметни! — рече Марко.
— А зар има што паметније и досетљивије од жене? — упита Дража.
— Има човек — рече неколико њих.
— Каки човек, јадна му кеба!.. Ено запитај Милинка Бојичића из Засавице па ће ти казати... Само, шта он прича!... Навадиле се у њега жене на ракију — на к’о смукови. Погибе лепо човек с њима!... Шта није радио: и забрањиво и грдио и туко и срамотио пред људима — ајак, не помаже ништа!.. Једног дана он ти лепо сакрио натегу па отиш’о у село. Кад се врати око подне, завири нешто у долап и — нађе више од по лонца ракије. Стаде избичкавати и дознаде да су од зове, која је била уз кућу, начиниле натегу па вадиле. Он посече зову и однесе у њиву, бајаги, да загради нешто мислећи: сад вала, немају чим!... Али не лези ђаволе! Једног дана нађе он њих све у качари. Оне удесиле процеп од дрвета, у процеп уметнуле повесмо па спуштају на врањ. Повесмо упије ракију и оне га извуку и цеде у топрак... Кад је то видео Милинко, он се само прекрсти па оде те нађе славину и удари у буре. „Ево вам па пијте до миле воље“.. рече он на послетку. За то вам велим: нема створа паметнијег и досетљивијег од жене и лисице...
Сватови се заценуше од смеја....
Изнеше печење.
— Шта је то? — упита Дража.
— Печење, зар не видиш? рече му Марко.
— Дај, Маркићу, славе ти, да и ја један пут једем печења; нисам га јео има петн’ест година....
— Што вараш? — упита Марко.
— Нисам среће ми!...
— Како? — упиташе сватови — зар ниси, макар, синоћ јео?
— Јок!
— Зашто?
— Зато што сам се опио!.... Има петн’ест година како се опијем ракијом још уз чорбу, па шта даље буде — ја не знам!...
Сватови се опет засмејаше; чак се и озбиљна Анђелија насмеји.
— Е, ево ти сад па се наједи, нек ти буде опет доста за петн’ест година, јер — ако је тако — мучно ћеш сутра знати за печење! — рече Мирко и метну плећку пред-а-њ.
После ручка старији поседаше у ’ладове, па, пијући, гледаху како младеж игра — — — — — — — — —
Сутра дан старине се нешто успавале; а кад устадоше они се само ватају за ноге и уздишу. Многи од сватова отишли кућама да „част“ спреме и донесу.
Анђелија беше у вајату. Са њом беше свекрва и још неколико жена које су дошле да је убраде.
Свакој је вођевини најтужнији овај дан — па и Анђелији. Ма да је била умирена — што се укућана тиче — опет није могла да се не заплаче кад је конђу угледала, ту несрећну конђу, која јој одузима све што јој је најмилије, а то је: девојаштво и слобода. Тужне јој се мисли врзоше по памети; она се прашташе са својим девовањем:
„Збогом, моја радости, збогом, моје царовање!...“
А жене, бајаги, да је утеше — па је још више ражалише:
— Шта ти је лудо једна? Па ти си знала, да — док се удаш — мораш бити убрађена. Баш си луда!... А шта нама вали? Ништа, бога ми!... Оно, истина, боље је бити девојка; али кад се не може до века девовати
— Немојте да је грдите — рече Живана, њена свекрва. — Зар сте ви друкчије радиле? Ето, баш ти Ђурђија, ти си плакала к’о мало дете кад су ти конђу метали; то ја знам, јер сам видела па све сте плакале; и ја сам плакала... Није лако раскинути са животом на који смо навикли! Помислите како је вама било онда — па не дирајте њу данас!.. Не бој се, рано моја! — окрете се она Анђелији... Усуд нам је тако усудио!... Ал, пошто знам како ти је, нећу те двојити од моје Миленије... Не бој се дакле!...
То беше мелем за Анђелино срце; она је погледа благодарним погледом па је онда пољуби у руку.
— Дајте мени чешаљ, ја ћу да је очешљам. Седи, рано! — рече Живана.
Анђелија седе на малу столичицу. Живана узе чешљеве, расплете јој дугу врану косу и очешља ’је. Онда намести конђу и придену иглама, повеза је марамом па је погледа погледом пуним милоште и рече:
— Ћери моја, — не буд урока — ти си лепа к’о уписана!...
— Јесте вала! — рекоше жене дивећи јој се.
Живана извади из једне мараме „прекоглавље“ или („шљоке“), а то је пет — до шест ниски самог цванцика. Те ниске су понизане на платну и преклапају једна другу. Она јој метну преко главе и притврди. С леве и десне стране намести по једну „уковицу“ у којима беше по талир и две „крстатке“ (сребрн новац од 6 гроша), а на чело опет „уковицу“ са три дуката.
Анђелија устаде. Живана јој привеза ђердан од талира и цванцика који јој допираше до појаса; врх ђердана дођоше њене ниске дуката.
Тако окићену изведе је девер међ сватове Она беше дивна. Блесак сребра не даваше у њу гледати...
Почев од свекра она опет изљуби све: кога у руку кога у образе, па — с девером — стаде дворити старојка.... —
Већ беше ручаница. Совра је постављена; само су очекивали кума. На послетку ето и њега. Чича Стеван,
Попише још по неку па заседоше за совру.
Поједоше чорбу и кување па онда почеше износити „част“. Сваки од сватова што је донео изнесе на трпезу. Зовнуше Дражу да част прикаже.
— Зар баш ја'? — упита Дража.
— Ти, Дражо, ти! — викнуше сватови.
— Зар нема никог паметнијег?— упита Дража опет.
— Има — рече Марко — ал за друге ствари; за ове си ти најпаметнији.
На реду је да се прво прикаже кумовска част. Кум изнесе печено прасе, гибаницу и још неких колача па даде Дражи, који је био стао трпези с бока. Дража подиже све у вис и рече:
— Браћо и сватови! Наш честити кум и брат донео је, на овај срећан дан, нашем домаћину печено прасе, гојно и лепо, и још неке зајире... ’Вала куме и брате! Част чинио — част дочек’о! Срећан био куд одио!... Нека ти милостиви бог наспори и у дому и у пољу. Твоји волови букали — твоји душмани укали! Бог нека ти да у дому мушко, у тору женско, у бусу бусато, у класу класато, у дну модро а у вр’у родно. Са пријатељима пио — с пријама се грлио и љубио; а ко ти манис’о мануо врећом пред твојом кућом — ти њему брашна у зајам — а он теби и жену и децу у најам.... Куме и брате!... теби на глас — домаћину и нама на част: амин сватови!...
— Амин, да бог да!.., викнуше сватови.
Дража метну кумовску „част“ на совру па узе старосватску.... И старосватску и деверску приказа овако исто, без задиркивања. Кад приказа све три онда узе „част“ Маринка Мандића; подиже је изнад себе и викну:
— Браћо и сватови!... Наш честити брат и сват Маринко Мандић, богат човек, богату и част донео, дебела
— Амин, да бог да!... викнуше сватови смејући се.
Сваку „част“ пропратио је са шалом и задиркивањем; назив’о је сватове пустосватицама, пребацив’о им је алапљивост и тврдичење.. Сватови се сити насмејаше —- али се нико не наљути.
Пошто ручаше Дража поче да приказује „дар.“ На реду је био Живанин којим она дариваше сватове; вођевина дарује само девера и укућане. На једној мотки држаше зет и Марта „дар“, а Живана узимаше парче по парче и — наменивши коме ће — даваше Дражи, да прикаже.
Дража је све дарове — и Живанине и Анђелине — приказ’о задиркујући. За кошуљу вели: „Ево наша лепа вођевина дарује свекра тананом кошуљом. Глатка к’о патка, танка к’о поњава: куд се њом почеше кожа ће слетити; провукла би се кроз прстен, да је прстен гужва орачица па два да вуку а четири да туку“ !... За једне чарапе вели: „ево му чарапа, може у њих мачка обути“! (за то што су мале)... Шала његова зацењиваше смејом сватове. На сваки његов „приказ“ они одговараху:
— Амин, да бог да!...
Сврши се и то. Дража поиска једну чутуру. Они му дадоше. Он се прекрсти, помоли се богу за здравље дома и домаћина, младожење и невесте, кума и старојка, девера и кићених сватова — напи се па седе.
Стари сват узе један земљани чист тањир, одреши кесу, извади „сватовско“ три гроша и баци у њ. Онда поднесе тањир куму; кум уради то исто. Сватови почеше
За старим сватом пође ашчија са кутлачом да се наплати за труд. Сватови даваху колико ко може. За ашчијом иђаше Васа Циганин са ћеманетом. Кум и старојко платише колико је погођено (кум и старојко плаћају свираче) и пребацише неколико гроша „бакшиша.“ И сватови дадоше „бакшиш“-..
Онда се дигоше иза совре и уватише коло.
Играли су до пред вече, а кад сунце беше на смирају, уватише се и кум и старојко и домаћин и домаћица и младожења и невеста — једном речју: и старо и младо, све што је умело играти, те одиграше „шарено коло“. Старојко са зетом састави у колу младожењу и невесту, те проиграше мало, па се онда коло пусти...
Кад мрак паде на земљу, дигоше се кум и старојко кући. Анђелија их пољуби у руку и испрати.
Одмах за тим зет Марко са девером узе за руке Миладина и Анђелију па их „сведе“ у вајат...
Девер оде, сватови се разиђоше сви. Само оста зет који ће се сутра — са комшијама и редарама — прочастити — па ће и он — ако бог да — прекосутра кући.. .
Да видите, у какви је народ дошла Анђелија!...
Још у време, кад је Кара-Ђорђе закрајинио — побегну од турског зулума из Међаша из Босне две породице: чича Панта Крстин и Никола Мандин и дођу у Глоговац, где је био бимбаша Сима Катић. Панта је био кум Катићу — јер је и овај из Босне, из Дворова — те тако Катић и њему и Николи одреди по нешто земље да се настане. Ту они подигну кућерке какве су могли.
Панта је имао само једног сина по имену Петра. Петар је био ожењен и имао је три сина: Симу, Стевана и Нинка. Сима је био већ стас’о за женидбу, а Нинко је био још мален.
Катић одмах узме Петра за пандура, а чича Панта остане са унуцима Симом и Стеваном да зирати оно мало земље.
Петар је ретко долазио кући и слабо је марио за мотику. Душа му је била добра пушка и нож. Катић је позн’о у њему јунака па га није одвај’о од себе. Он му је био као неки старешина над пандурима. Њему је само смео поверити најстрашнија места — на да се ни мало не брине.
Катић је имао један чудан обичај. Чим се Турци заћуте неколико дана — он одмах крене своје пандуре па прелази Дрину и напада Турке у Босни. Много је пута Петар осоколио у тим нападима и скоро никад се није без плена вратио.
Но једне ноћи они пређу Дрину, а Турци их дочекају у заседи, баш на самом изласку, и оборе ватру на њих. Катић са момцима одмах повата бусије; али, видећи да су Турци надмоћнији, викну:
—- Доста, јунаци! Дрште се за мога кулаша, он ће нас сви седамн’ест пренети преко Дрине! Ноћ је мрачна — Турци нам неће моћи ништа учинити!...
И нагазише на Дрину. Турци нису смели из својих заседа, јер су се бојали преваре, него пуцаху у мрак.
Зрна су звиждала око Катића и његових момака, али ни једно не погоди. Већ су били на другом крају и Петар, приметивши да коњ гази, пусти се и пође обали..
Пуче потоња пушка и — на несрећу — погоди Петра баш у потиљак.... Он се само простре не пустивши ни гласа. Суреп смотри, притрча и изнесе га на обалу...
Катић заповеди да га понесу. Он је из свег срца жално оваког јунака....
Донеше га кући.... Чича Панта паде по њему и закука. Љубио му је косу, лице, очи и уста. Нариц’о је тако тужно, да не би ока које не оплака. Мирјана — жена његова — ништи к’о гуја у процепу; Стеван и Нинко плачу и бусају се у груди, а Сима не беше код куће.
За мало ето и њега. Кад види шта је, он се само ухвати за очи. Ови заћуташе.... Он диже руке с очију, скиде капу, приђе посрћући мртвом телу очевом,прекрсти се и целива га.... Онда му се маши паса и повади оружје....
— Шта ћеш с тим '? — упита га деда кроз плач.
— Зар мислиш да ћу седети скрштених руку? — упита Сима задевајући оружје за свој силај.
— А ја!
Сима слеже раменима.
— Ко ће мене стара ’ранити; ко ће мени очи заклопити?!... узвикну деда очајнички видећи да му и овај одлази.
— Ето Стевана! — рече он.
— А зар оца нећеш саранити макар?! — викну Мирјана видећи да ’оће да иде.
Он се врати натраг.
А пошто Петра саранише — Сима оде Зеки Буљубаши у Парашницу.
Са храбрости и јунаштва — Сима постаде Зеки десна рука. Никуд се овај див без Симе не мицаше. Њему се допадаше код Зеке, а Зеки се опет допадала највише његова досетљивост и кураж у највећим опасностима.
А кад везир Дерен-делија удари на Равње 1813 године, и кад војводе српске пребегоше у Срем — Зека са својих „педесет голаћа“ изађе из шанца и поче се тући с Турцима. С њим је био и Сима. Зека га погледа па рече:
— Да гинемо, Симо!
— До једног буљубаша!
— Да оставимо спомен!
— Спомен, којим ће се Срби поносити! — одговори Сима.
И они су се борили к’о дивови. Кад је нестало барута — Зека заповеди да кољу.... А кад се и ножеви отупише, кад од оружја оста само комађе, кад се Зека очајнички питаше: шта да ради — Сима се досети и пружи прст на садевене хватове дрва.... У један мах дигоше заостали „голаћи“ и њихов буљубаша цепке и јурнуше у Турке... Погибе јуначки Зека, изгибоше „голаћи“ па погибе и Сима....
Глас о смрти његовој убио је старог Панту. Он издану на рукама Стевановим....
Спаде кућа на Стевана. Радио је сиромах и дан и ноћ; није знао шта је то уморити се, само да би колико — толико задовољио и разговорио ожалошћену матер своју.
Али она је венула к’о лист на дрвету. Њена боља долажаше од срца: она је живела међу живим а мислила о мртвим.... И кад се наврши година од Симине смрти — она нагна Стевана те се ожени — па на скоро, после његове женидбе, умре...
Стеван оста са Живаном и Нинком. Нинко је већ прираст’о па је помаг’о у раду; а Живана се никад није ни одмарала. Радили су од рана јутра до мркле вечери. Добра мачванска земља давала им је богату жетву. Мало по мало — и Стеван прошираваше своје имање... А кад господар Милош потуче Турке на Дубљу — и он дану душом....
Мир осигурава живот земљораднику. Кад је мир, на њега се срећа смеје.... Кућа Стеванова поче напредовати. Он ожени Нинка и доби још две вредне руке. Његова Живана рађаше му синове. Он гледаше у будућности свој пород и напредак дома свога — па му се милио сваки рад...
Његова се авлија пунила лепим зградицама. И он— градећи те зградице — намењиваше их деци својој. Његова стока беше гојна, његове њиве доношаху доста плода....
Све, што је почињ’о, испадало му је за руком, срећно. Он постајаше сваког дана богатији. Даваше богу божје а цару царево... Његово срце не дарну никаква жалост више: што је породио — то је подгајио. Он беше потпуно срећан... За то је ишао увек весео и насмејан; за то је пев’о по својим њивама и луговима и шалио се и издев’о имена деци својој....
У таком живету дочек’о је прву радост: — оженио је Мојсила; дочек’о је другу: — оженио Саву; дочеко је највећу: — добио унука.... Сад је оженио и Миладина. Још да дочека да уда и мезимицу Миленију.... ал на то и не помишља...
Старост је на њега дошла као и зима: — с руку и ногу. И шта је старост у животу човечијем — ако није што и зима у добу годишњем.... Осетио је најпре немоћ у рукама и ногама, па онда у целом телу....
Да вам га само опишем!...
Али то није нужно.... Старац је — старац. Узмите колико их ’оћете — сви су налик један на другог.. У сваког је погурено тело, у сваког је зборано лице, у сваког су уздрхтале руке од рада и ноге од тумарања.... Тако је и чича Стеван...
Само да вам још кажем, да је им’о једну навику, које није мог’о да се отресе.... Кад устане од спавања нигде се није хтео умити него на бунару. То је чинио било лето — била зима, био здрав — био слабуњав....
Живана је била мудра и паметна, жена. Омалена, жољава, сува к’о шкрипац — али вредна к’о кртица. Немаш је шта видети — пека меса — али она је стекла са Стеваном и Нинком ово имање. С њима је она радила пољске радове и готовила ручак; гледала је кућу и гајила и чувала децу. Код толиког рада — она ни једно не опрљи и не онакази; чувала их је и од ватре, и од воде, и од кола, и од свега што би им могло наудити.
Њојзи не беше тешко уранити. Кад је чича Стеван сазив’о мобу да многе радове сради — њу је онда зора затицала са пуном вуруном печена леба за радине. Она је имала кад и да ради пољске радове, и да меси и да чисти, и да тка, и да реже и шије кошуље. Чича Стеван и деца ишла су јој увек чиста и одевена....
Па и овако старој није јој се тешко сагнути ни укаљати. До душе сад је надгледала пос’о што јој снаје раде. Њих је она упућивала и учила свему добром. Код ње не беше „особине“, њена сна није могла казати: ово је моја квочка, моја ћурка, моја гуска; ни једна није смела поменути да се дели вуна и кудеља и ћетен — све то беше опште... Заједно је сређивано и метнуто на камару, па је с те камаре свака узимала, колико јој треба. Она се бринула да ни једној не буде криво, а од њеног се ока ништа није могло сакрити....
Чича Стевана је слушала и бринула се да му увек угоди. Његова жеља била је њојзи заповест. Она га је
— право да рекнем — волила.... И они су се, збиља волели!... А зар се старост не може волити?... Може, богме, те још како!... Младић воли бујно — старац нежно; младић воли тело — старац душу.... Младалачка се љубав топи у пољупцима — старачка у пажњи.... Младалачка је љубав основана у погледу — старачка у познавању!... И, кажем вам, не верујте никад младићу који каже: волим моју драгу — јер је познајем!.. Он је не познаје; он познаје само њено лице, њен осмејак, њене очи, њену косу — њену спољашност; —али верујте старцу — јер он познаје њену душу. Младић је познаје месец — два; али за старцем стоји низ година мучних и срећних, тужних и веселих и — он ју је глед’о и у добру и у злу.... Севапније вам је не зажалити младића, кад тужи за својом драгом — него се смејати старцу, кад тужи за својом старицом. Младост лако заборавља и младићу је тим скинута једна препрека да тражи другу љубав; али старац је више не тражи, а ту љубав заборавља тек онда „кад пукне будак више главе“... —
Нинко је био миран човек. Све што је он знао, то је мотика и секира; да га од куд пред суд изведеш, он би се уплашио к’о да му је смрт дошла. Његова је највећа радост била да обилази њиве; а говорно би највише
— Чија је ово њива, Нинко?
— Наша, одговорио би он.
— Чије је ово дете?
— Наше — одговорио би, па ма било и његово сопствено.
Све, што су имали, то је било задружно.
Синови Стеванови били су земљорадини к’о што је и Стеван и Нинко. Они су знали само оно, што су из Стеванових уста чули, и радили што им је он заповед’о. Жене су слушале Живану. То је ишло к’о у кошници. Није, дакле, чудо, што се Стеван тако обогатио. Ово је била права сеоска задружна кућа....
Зора заплавила. Месец беше на смирају; звезде се гасише; остајаху само крупније али и оне почеле да бледе; небо беше чисто без и једног облачића.... Мало по мало исток поче обузимати белина, снежна белина а испод белине указиваше се румен, румен јасна, лепша од образа невине девојке — божанска румен.... Са земље се полако дизаше бела провидна магла; петли учестали, сеница цвркуће; свиње циче а „бронзе“ — на воловима у „отави“ — звоне.... све друго спава...
А Анђелија уранила. Одложила ватру, успремила и почистила кућу, па узела судове да воде донесе....
Има осећаја, које човек не може да искаже. Души је тело тада малено и тесно, и она се диже небу да бога тражи.... Таки су осећаји овладали Анђелијом.... Она је гледала румену зору и плаво небо и слушала сетни и неједнали звук звонаца.... Осећала се лака к’о перо. Срце јој је живо било у грудма к’о да би хтело да излети....
Заватила воде па се пљускала по лицу, онда се убрисала својим пешкирићем па се молила Богу:
„Господе Боже! Дај ми здравља и весела; дај живота моме баби, и нани, и тетки, и свима мојим!... Дај, Боже, здравља и тати (свекру) и мајци (свекрви) и свима укућанима, и дај ми, Боже, да ме пазе!... И, молим ти се, Господе, дај ми: да могу радити а да се никад не уморим, и дај ми лак сан да се могу одмах пробудити! И, дај ми, Господе, да сам увек весела и да се све смешим и певушим!... Молим ти се, Господе!... молим ти се, Господе!.... молим ти се, Господе!....
Прекрсти се још неколико пута дубоко клањајући.
Онда нали судове, диже их лако к’о да су празни и упути се у кућу.
Из авлије гледаше ватру на огњишту како весело пуцкара... Таман да корачи преко прага а Живана пред њу. Уранила старица да снају „поучи“.
— Добро јутро, мајко! -
— Бог ти помог’о, ћери! — рече Живана и насмеши се видећи пуне судове.
— Уранила си већ?
— Јесам, мајко.
— Е, нека, нека, жива била! — рече Живана.
Анђелија унесе судове у кућу. Живана уђе напред.
Осврте се старица по кући и виде, да је све у реду.
— Ти си добро уранила?
— Јесам, мајко.
— И ја ураних да ти ред покажем. Јеси ли стрљала обућу?
— Јесам, мајко.
— Успремљено је све! — рече Живана више за себе.
— Све, мајко!
— Ти већ знаш ред. Види се, да си у доброј кући била. Ради увек тако, па ћеш ми бити права.
— ’Оћу, мајко!
Срце јој играше од радости и задовољства. Она погледа Живану, погледа јој у очи мирно, к’о човек, кад свесно врши своју дужност, па рече.
— Кажи ти мени, мајко, и друге моје послове.
— Лепо, ћери!... Кад ти свекар устане, однећеш му обућу. Онда ћеш с њим изаћи на бунар да му полијеш — јер он се само на бунару умива — понећеш тамо чист пешкир да га убришеш. То ћеш исто учинити и брати (Нинку). Кад се врати у кућу, ти ћеш га очешљати.
— Добро, мајко.
— Онда ћеш му послужити ракију и то ладну, јер он не пије варену.
— ’Оћу, мајко.
— Онда ћеш изаћи те наранити пиљеж.
— Добро мајко.
— Па, ако он хтедне куда ићи — продужаваше Живана —- ти ћеш га испратити.
— ’Оћу, мајко.
— То ти је пос’о за јутра. Редовати нећеш — јер моја сна ни једна у првој години не редује — али ћеш помагати редари у свему и надгледати децу.... Мораш бити увек чиста и уредна, јер — наша је кућа украј пута — нама треба сваког дочекати па ко био — да био — разумеш?
— Разумем, мајко!
— Наша је кућа до данас била прва у селу — ја ’оћу, да и од данас буде!
— И биће, мајко!
— У вече ћеш свекра и брату и старије девере изути и ноге им опрати. То ти је пос’о.
— Све ћу радити, мајко!
— Још нешто, ћери!... Од кад сам ја овде, у нашој је кући мир и слога. Ја ’оћу да и од данас то буде. Нећу да чујем свађе, нити да ти, кад у поњаве лежеш, говориш Миладину ово или оно.... Све се мора претрпити....
— Послушаћу те, мајко!
— Е, добро, ћери!.. Сад знаш шта ти је пос’о — па тако ради!... Него Марта ми је казивала — а и сама сам видела — да женске радове добро радиш. Ћери моја, поучићеш у радовима и моју Миленију...
Ту старица поста нежнија.
— ’Оћу, мајко, што год знам! — одговори Анђелија радосно.
Старица је пољуби у образ а она њу у руку.
— Ајде, ћери, поли ми да се умијем!
Анђелија јој поли....
Мало по мало почеше се дизати и укућани. Анђелија однесе обућу свекру....
Траже од ње да ради, да слуша, да се лепо живи са укућанима — па шта је она и могла друго тражити и желети него то!...
Анђелија отпоче радити. Полила је свекру, убрисала га, очешљала и наслужила му ракију, онда га је испратила, јер чича Стеван оде до суднице.
Живана викну.
— Чујем, мајко!
— Ћери моја, сад ћеш се ти бринути и о конаку. Тамо мора бити успремљено и намештено за госте.
Анђелија оде у свој вајат те изнесе неколико шареница па оде у конак.
Тамо поли и почисти па шареницама застре кревете и клупе. О прозоре повеша неколико кита босиљка да мирише. Ствари у конаку разредила је тако лепо, да би сметала једна кад би на другом месту била.
Живана дође за њом у конак. Зарадова се старица, кад виде Анђелину уредбу.
— Тако, ћери, сад ми се допада! — рече она.
Анђелији срце препуно. Она је трчала од ствари до ствари к’о челица од цветка до цветка. Сам рад даваше јој уживања а похвала Живанина дизаше је у небеса. Осећаје њене мог’о би сравнити са осећајем девојчице
Она је трчала и даље. Сваку не успремљену ствар у авлији успремила је. Онда је трчала редари у кућу па јој је постицала ватру или донела воде.
Сву је децу умила и очешљала. Она трчаху око ње к’о пилићи око квочке, а она им је давала: коме воћку, коме пољубац а коме осмејак. Сваком је име наденула као: голуб, лабуд, кадивица, девесиљка итд. па их је тим именом звала. Деца су је много заволила. А зар око деце треба много устајати и умиљавати се?.... Јок брате!.... Ти њима осмејак — они теби душу....
Око подне дође чича Стеван са кметом. Анђелија их дочека на капији, поклони им се и пољуби их у руку. Они одоше у конак а она у качару да ракије наточи.
Пошто је — клањајући — ушла и послужила најпре свекра па онда кмета — чича Стеван рече:
— Иди де, дијете, види што год ручка.
Она се поклони и уступаше корак по корак у назад, клањајући, док на врата не изађе; ни пошто није смела њима задњи део окренути — јер то је не уљудно.
Кмет рече:
— Добра ти сна!
— Добра.
— Уме и да се влада, и да услужи, и — шта оћеш.
— А од каке је вамилије — и не умела! — рече чича Стеван.
— Ја, знам Илију. Ноћио сам једну ноћ код њега кад идох у Митровицу. Честит човек!
— Ко, зар пријатељ Илија?... — Оно ти нема под небом!
— И нема! — рече кмет....
Они продужише разговор о чича Илији.
А Анђелија се са редаром стараше за ручак...
Дође и вече. Сви се укућани искупише. Анђелија заређа од једног до другог те их изу све осим Миладина; њега је изула Марта. После им опра ноге и поли те умише руке, па оде да поставља синију.
Чича Стеван рече:
— Да се молимо богу!
Сви се дигоше. Чича Стеван прилепи запаљену воштаницу за зид. Анђелија му додаде у земљаној кадионици жара. Чича Стеван пирну у жар, метну зрно — два тамњана, прекрсти се, окади свећу, себе и укућане, па онда даде кадионицу Анђелији, а он се поче молити богу....
Кад се молитва сврши чича Стеван пирну у свећу, рече: „на здравље молитва“ — па онда заседоше за синију..
Анђелија је дворила. Редара се бринула да има јела на синији, а Анђелија је уједно и децу надгледала којима је обашка постављено.
За вечером се водио разговор о орби. Живана се договараше са чича Стеваном и Нинком где да посеју ћетен. ..
Пошто су вечерали дигоше се и поседаше око ватре. Анђелија седе са редаром за вечеру.
Чича Стеван поседе још мало па устаде. Диже се и Нинко и све мушкиње. Анђелија пољуби у руку свекра и Нинка, испрати их да спавају па се онда врати.
— Ви, децо, узмите рад па радите — ја не могу бога ми! — рече Живана.
— ’Оћемо.
—- А сад, лаку ноћ!
— Лаку ноћ!
Анђелија је пољуби у руку, испрати је па оде у свој вајат да рад узме.
Кад се вратила у кућу Марта, Стана и Миленија, заселе око ватре па ћеретају.
— А, ево младе! — рече Стана.
— Шта ти ради момче? — пита је Марта.
— Шта ће радити? — спава — одговори Анђелија.
— А што си се тако дуго задржала — да га ниси будила? — упита Марта смејући се.
— Тражила сам рад! — одговори Анђелија поруменевши.
— Е, баш је тај рад!... Ви’ш ти њега како се он то завук’о!... Мора да је био на дну сандука!...
— Баш си ти јетрвице!...
— Шта сам ја?
— Није те стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно.
— Бога ми баш!... Само некако и голубица тражи голуба! .. Миленија скочи па увати Марту за уста; Стана се смејаше од свег срца...
— Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта.
— Ако ми још један пут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуштајући је.
— Нећу кад си така!... Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом. Шта се сад, бајаги, стидиш?
— Опет ти?...
— А знам да ћеш јој све и сама причати.... Немој, немој устајати — нећу више! ’Оћу да приповедам.
— Е, дела!
— ’Оћете ли страшно или смешно? — упита Марта.
— Смешно! — викнуше све три.
— Добро. Седи јетрвице!
Анђелија седе.
— Био, тако, један човек, па им’о једног сина коме је било име Милан.... Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволио једну девојчицу, којој је било име Миленија....
Миленија скочи.
— Е нећу ни да причам више! — рече Марта.
— Боље немој: — побићемо се! — рече Миленија.
— Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда! Видиш, нас три знамо све, а оћеш да кријеш од јетрвице. Немој, јадна, тако! Не знаш ти да те може јетрвица заклонити неки пут — те још како!... Нас четири треба да смо једно: што једна зна — све да знају!...
— Тако треба! — рече Стана.
— Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје Петре. Отишла ја Синђића кући на прело. Нико ме није видео кад сам отишла само Петра. Кад, на ђавола, мене наја потражи ноћу.... Сутра дан сва се накострешила — да ме сатре!.... „Где си ти била?“ — пита ме она. — „Спавала са мном у вајату“ рече Петра к’о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!“ — „Није, вала, нано, сву ноћ је са мном спавала!“.... И да не би Петре па — зло....
— Тако је! — рече Стана.
— Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме.
— Не љутим се ја — него ме стид! — рече Миленија.
— Чуда боже!... Стид!... А зар она није никад са момком стајала?
Миленија погледа у Анђелију. Она ману главом у знак одобравања....
Лепа девојчица беше Миленија. Протегљаста, црних очију и косице, румених обрашчића, још млечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби
— Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом!
— Право ми реци, кадивице, што ћу те питати — рече Стана.
— Оћу, вала!
— Је л’ те пољубио који пут?
Миленија обори очи и порумене к’о руменика.
— А?
— Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где?
— У оба ока и оба образа.
— А кад?
— Летос, на моби код нас. Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. „Шта ћеш?“ — питам га ја. — „Оди — вели — да ти кажем нешто“... на ме повуче у присенак за твој вајат и — пољуби..
— А јеси ти њега? — упита Марта.
— Нисам.
— Вараш?
— Очију ми нисам!
— Добро, добро — не мораш се клети!... А право ми кажи, волиш ли га?
— Хм, хм!...
— Баш много?
— Све о њему мислим!.. Неку сам га ноћ и саснила...
— И бићеш његова!... Не бери ти бриге док је твојих снаја! Ми ћемо то све лепо удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом!...
Миленија се замисли....
— ’Ајде да певамо! — рече Марта.
— ’Ајде вала!
— Де ти, јетрвице!
— Што ви најпре? — упита Анђелија.
— ’Ајд најпосле. Дед Стано! „Маглица се пољем повијала“...
И запеваше:
„Маглица се пољем повијала „То не била ни маглица сама, „Већ то била Ђурђевица Мара, „И она се с деверима кара: „„Ој, девери, моји недевери! „„Не газ’те ми мога винограда, „„Што је Ђурђе болестан садио, „„Сваку лозу сузама залив’о“”...
— Шта велиш, јетрвице? — упита Марта.
— Лепа песма! — рече Анђелија.
— Де ти једну!
— Не могу да се сетим!
— Шта не можеш? Де једну девојачку!
Анђелија се замисли.
— Јеси л’ се сетила?
— Јесам.
— Дела! — рекоше у један глас и Марта и Стана. Анђелија запева:
„Где ћеш бити, мала Кејо, „Да довече дођем?“ — „Ја ћу бити у ђул башчи „Босиљак сијати. „Босиљак ће мирисати: „По мирису дођи!“ „Где ћеш бити, мало Кејо, „Да довече дођем?“ — „Ја ћу бити у вајату „Дукате низати. „Дукати ће звекетати: „По звекету дођи!“...
Анђелија ућута.
— Чисто ме мину жеља! — рече Стана.
— И мене! — рече Марта.
— Видиш, кадивице, како се договара?
— Видим — рече Миленија.
— Како ти шараш те чарапе? — упита Марта Анђелију.
— Ето, види.
— Дај-де овамо.... Ала је ово лепа шара!
Стана застаде с вретеном па се наже да види; и Миленија такође.
— Баш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија.
— Даћу голубице.
— А ’оћеш ли умети? — упита је Марта.
— Па показаће ми она.
— ’Оћу голубице.
— Ала у тебе, јетрвице, има лепих радова. Право ми кажи: је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта.
— Јесам — одговори Анђелија.
— А ко те је научио?
— Снаје.
— Јеси л ти клечала и онај ћилим? — упита Стана.
— Јесам.
— И ја ћу почети. Даћеш ми да препочнем.
— Даћу.
— Имаш, вала, и појасева лепих. Не знам од куд ти онаки!
— Па, кажем ти, да сам све од снаје добила почетке.
— Тамо, код вас, лепше раде него код нас — рече Марта.
Анђелија поче хвалити своје место рођења. Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре раденице — Нисам ја ништа! Да ти видиш само Икин рад, јетрвице! Ама к’о молован!... Нећеш ти у ње наћи кончића да није на свом месту!...
— Па, велиш, још је девојка?
— Моја другарица.
— Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу? — рече Стана.
— Ког Перу? — упита Анђелија.
— Мог брата... Била би ти бар близу.
— Молим те говори! — викну Анђелија... Очију ми мојих, нећете се преварити! Ето и јетрвица, Марта, зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату.
— То ли је она? — упита Марта.
— Ја!
— Па, бога ми, добра прилика; не би се покајали — рече Марта.
— Како покајали!.. Оно је женско. Што очима види — то рукама створи! ... Ала би то било лепо: ја и Ика
— Кад је ти тако ’валиш — говорићу им — рече
Стана.
— Кажи им, слободно, нека је просе — неће се кајати.
— А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра пријатеља.
— Ко, зар чича Благоје Вукашиновић'?.. То је један — по један!
— А какве је она нарави? Знаш, и то се мора знати.
— Ама зар Ика!... Та ти не зна шта је то: наљутити се.... Она и јетрвица Марта к’о да су сестре!.. Помисли ти, болан, дирамо ја и Стаја њу — а она се само смеје, па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја.
— Е, кад је ти тако ’валиш — мора да је добра! — рече Стана.
— Ама к’о добар дан!
— Добро. Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати.
— Кажи јој слободно: нека не тражи на другом месту. Могу проћи свет — али онаке не могу наћи!
— А је ли здрава; да нема какве валинке на њој?
— Ама кажем ти: к’о тресак!.... Ето и јетрвица Марта зна....
— Здрава је! — вели Марта.
— Е онда ће је тата испросити — не може валити!
— Дај боже! — рече Анђелија.
Разговор пређе ма друге ствари. Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне приче страшне и смешне... Миленија се са свим ућутала.
— Што си се ти ућутала, дилберко?
— А... ништа!
— Како ништа?
— Ништа, не говори ми се! — рече Миленија
— А ти певај!
— Не пева ми се!
— Како то: ти тако млада, па ти се не пева?... Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год’одим..
— Ја не могу!
— Да не смета Милан?
— Јест, он смета! — рече Миленија.
— Марта поче враголасто певушити:
„Милан иде странчицом, „Миленија стазицом, „Бацали се јаглуком, „И зеленом јабуком, „Нису се свадили, „Већ су се љубили. „Мушко чедо родили, „За руку га водили“...
— Е није него још нешто! — рече Миленија срдито.. Дуго су се шалиле....
Било је глуво доба кад су се разишле. Ништа се није чуло осим попка где пева; ништа се није видело осим по ког светњака... Све је друго заспало.,..
Она је вршила своје послове на задовољство свију; нарочито је Живана била с њом задовољна. Нигде није стајала — свакад је посла налазила. Живана се свуда њоме хвалила. Дођу жене из комшилука — кад је какав светачац — на посело, а она не уме да је се нахвали. Једаред јој баба Симана рече:
— Ново сито о клину виси, Жико!
— Није то!... Знам ја шта је — шта!... Погледај јој око, погледај корак — па види шта вреди!... Не варам се ја!..
А да би Анђелија веселија била — испроси Станин отац Марко, Ику за Перу. Кад је то чула, к’о да се из нова родила. Вели Стани:
— Не бих била веселија да ми се мој отац доселио у Глоговац!..
Једног јутра — а то је на петнаест дана по свадби — викну чича Стеван Саву па му рече:
— Деде, море, опреми се, појаши коња, па да одеш до у Салаш и да ми поздравиш пријатеља Илију. Реци: чекам га у недељу, да ми дође „у пријатеље.“
Анђелији залупа срце живо. Та ево доћи ће јој бабо и нана и... дал ће тетка?.. доћи ће и тетка сигурно... Па да их опет види, да их љуби у руку,. да им каже да се не брину јер је њој добро.
„О Боже, хвала ти!.. о Боже, хвала ти!“ — шапуташе она у себи.
Па по Сави поздравља по иљаду пута: и бабу, и нану, и чику, и тетку, и стрину, и снаје, и децу — ама све...
Тога дана ишла је к’о у неком заносу. Мислила је само о својим укућанима.
„До сад је „браћа“ (Сава) већ стиг’о... Сад га нана једнако нуди да једе и пита: „па како моја Анђа; је ли здрава; јел се навикла?.. О моја мајко!.. Добро ми је, лепо ми је; пазе ме к’о да сам њихова, к’о да сам у њиховој кући одрасла... али мајко моја, нема твоје неге, твога милостивог ока, нема твога загрљаја, нема твоје науке!... Овде гледе како радим — али ме не уче ни чему...“
Па јој срце зажеле мајке. Пожеле да' још једаред буде девојка, да девује, да девује, да девује до смрти. Она је, истина, знала да је лудо од ње што то мисли, да то не може никад бити — али њој беше слатко мислити о том, и није се трудила да те мисли одагна од себе... Бегала је од укућана, тражила је посла у авлији —- само да би била сама.
„Сад бих знала живети — мишљаше она — сад бих се ја знала владати!.. Казала бих Ики: врати „паре“ лудо једна!... па бих с њом и Стајом само друговала. Никад се не би нас три растајале! Или би биле код моје или њихових кућа... А кад би ми ко лош’о да ме запроси — ја бих му казала: „иди ти подај твоје паре оној која ’оће да се удаје — ја нећу!...“ А кад би ми нана казала: „време је Анђо, рано, да се и ти удаш“, ја бих јој рекла: да ’оћу да останем у кући док су они живи;
„Ала би то био живот; ала би то била сласт... Устанем из јутра, умијем се, очешљам, одем у кућу да видим има ли каква посла — па ако нема — ја узмем Мариног Филипа на руке па се с њиме играм. Он ми тепа: „тета, тета!... а ја га излупам по гојном телу, па га дам опет матери... Онда заређам те покупим перје кокошије по авлији — па у вајат те узмем рад... Пред вече се дигнем до Ике. Нана ме пита: „куд ћеш Анђо?“ „’Оћу до Ике.“ — Ноћу не спавамо! Ту ти је шала, ту ти је смеј... Грлимо се, љубимо; Ика се прави мушко, па к’о долази те проси мене. Стаја ми бајаги, мати, а Ика је пита: — „Је ли ти ово ћерка?“ — ”Јесте вала!“ — „Па кака је ово девојка — прави мушкобања?“ — „Такве су у мене ћери.“ — одговара Стаја. — „Да видим ја“ — вели несрећна Ика па ми тури руку у недра... Смеј до неба...“
— О Анђо! — викну је Живана.
Она се трже. Била је готово заборавила шта је; али кад угледа Живану дође себи.
— Чујем, мајко.
Иди-де, ћери, те донеси воде.
— Сад, мајко.
Узе судове па пође на бунар. Уз пут хтеде да настави започете мисли — али оне је оставише. Као да одоше у ведро небо... Она је пробала на силу:
„Па, онда, онда Ика... па, онда, Стаја... Ика тури руку у недра, па“...
Прекинут нит!... Не беше више ни оне сласти; не подилазаше је мравци кад те речи изговори. Брбљала их је к’о мало дете — кад проговара — па кад што научи...
Дође јој криво и тешко. У прсима к’о да јој лежаше нешто, што би требала да издува; обузе је к’о нека зловоља...
Али кад се врати натраг -— опет се узе смешити. Шта ће — мора!... Ко би се смео накомрштити? Живана би је по сигурно питала шта јој је — па шта да каже?..
Прође дан. Пред вече она нешто бараташе по авлији. Зачу се коњски топот... Брже боље отрча она те отвори капију.
Сава скочи с коња. Она притрча те ухвати коња за дизгине. Стрептела је ко да ће чути најгоре гласове.
— Шта је, „браћа,“ — јесу ли здрави? — упита.
— Здрави су.
— Шта ради бабо?
— Здраво је.
— А нана?
— И она је здрава.
— А укућани?
— Сви су здрави и поздравили су те.
— Од Бога им здравље!.. А ’оће ли доћи које?
— Доћи ће ти и отац и мати.
— А кад?
— Па у недељу — зар не знаш кад је тата каз’о.
— Вала Богу само кад су здрави.
За вечером је Сава прич’о како су га лепо дочекали код пријатеља.
— Прија Смиљана, брате, — мани је! Кидисала једнако: ама једи пријатељу, ама пиј пријатељу!.. „ Па мало, мало, па пита за снају: како је, слуша ли?
— А шта вели онај матори — грди ли? — упита чича Стеван.
— А, много ти којешта говори! — рече Сава.
— Бога ми има и коме!... Док му само одем — направићу пачариз по качари!
— Богме и он теби то исто прети!
— Имаће посла док нашој качари науди! — рече Нинко поносито.
— А шта вели прија Смиљана? — упита Живана.
— Она се сирота само снебива — одговори Сава.
— Само о снаји. Вели: „кажи, пријатељу, прија Живани нека ми поучи Анђу у кућанском реду. Кажи јој да сам је молила по сто пута. Анђа је паметна — она брзо сприма!..“
Анђелији засузише очи.
— Немам је, вала, чему учити — она је њу изучила свему добром и ваљаном... —
Дође и недеља. Анђелија уранила па успрема и уређује. Чича Стеван наређује да се прасе пече; Живана одређује које од живине да се закоље. Све се устумарало тамо и амо. А како и неће! кад треба дочекати „пријатеље“.
Чича Стеван — пошто је наредио шта треба радити — диже се до цркве и мејане да зовне попу — који због женидбе синовчеве није могао на свадби бити — и још неке своје пријатеље.
Анђелија га испрати до капије па се опет врати у конак да намешта.
Кад је била готова дође Живана те прегледа је ли све у своме реду.
— Е, ћери, све је добро. Иди сад те се и ти обуци и намести.
Око ручанице ето ти чича Стевана са попом и кметом. Њих Анђелија лепо дочека.
— Еда пријатеља? упита чича Стеван.
— Нема га још — рече Анђелија.
— А је л готов ручак?
— Готов је.
— Сад ће и он. 'Ајдемо попо, ’ајде Живко, ’ајдемо у конак.
Они одоше у конак а Анђелија у качару по ракију.
Служи она њима ракију — док тек викну Живана:
— Трчи, снајо, отвори капију: — ето ти оца!
-Анђелија спусти чутуру на сто, поклони се и изађе на врата а одатле полете на капију.
У авлију улетеше вранци чича Илини. У колима сеђаше Смиљана и Спасенија у „закошарку“ а чича Илија сам држаше узде. Он се није мог’о одрећи своје старе навике да сам кочијаши. Крај њега сеђаше Милисав.
Сви укућани беху изишли да дочекају госте. Чича Илија устави коње па с кола викну:
— Помаже Бог! '
— Бог ти помог’о!
Чича скочи с кола. Сава стаде пред коње, а Анђелија приђе те пољуби оца у руку.
— Жива била ћери!
— Нуто, нуто маторог како скаче — к’о да је младић! — рече чича Стеван.
— Бога ми и јесам! Ето прије нек пресуди!.. Како си?
— Вала Богу!
И ту се изљубише.
Чича Стеван приђе колима а чича Илија се заређа љубити: са Живаном, с попом (пошто је најпре рек’о; оче благослови!) с кметом, Нинком и другим укућанима. Младеж њега љубљаше у руку.
Смиљана и Спасенија изљубише се такође са свима, осим само што су попу пољубиле у руку.
— ’Ајте у конак — рече чича Стеван.
— Ама има неких ствари у колима — рече чича Илија.
— Донеће се све!... Ниси, ваљда, дош’о у лоповско село!
— Па добро, добро!
Па се диже с попом и кметом у конак. Смиљана и Спасенија одоше са Живаном и Анђелијом у кућу, а чича Стеван нареди Сави да испрегне коње и одведе у ар..
Онда се и он врати у конак.
— Па, како пријатељу?
— ’Вала богу! — рече чича Илија.
— Је ли на дому све здраво и мирно?
— Све, богу вала!
У тај пар уђе Анђелија.
— Па како моја Анђа?
— К’о јабука! — рече чича Стеван.
— Слуша ли?
— Слуша.
— Чује, ваљда, све?
— Није, богме, него ти је к’о чела. Што уради — урађено је!
— Е нека, нека! То ми је мило чути! — рече чича Илија.
Анђелија наслужи ракију.
— Деде, ћери, па иди тамо мало матери, а овамо пошљи Миленију, — рече чича Стеван.
Анђелија послужи све, поклони се и изиђе. Мало затим дође Миленија...
— Па како, пријо, уме ли моја Анђа да послуша? — упита Живану Смиљана.
— Уме, пријо.
— Је ли окумешна?
— Око свега! рече Живана.
— А ја сам је свему и учила. Велим: требаће јој.
— Имала си кога и учити!... Нека нам је жива и здрава па да се поносимо с њом!...
Смиљани куца срце а вркћу сузе.
— Само ти с њом, пријо, лепо....
—- Са оваком се мора лепо....
— ’Вала богу! — рече Смиљана. Дан-ноћ само сам о њој мислила.... Велим млада је: — 17 година, пријо, сестро! — неће умети.... А оно, виш.... Е, нека, нека....
— А како се влада? — упита Спасенија.
— К’о маторка! — рече Живана. Увек је чиста. Кад гост дође дочека га к’о варошка. Па што највише волим то је: што није завезана врећа. Ама разговара к’о и ја!...
У тај пар уђе Анђелија.
— Зар ти ниси тамо? — упита Живана.
— Тата рече да тамо оде голубица, а мене посла овде.
— Е, добро, добро.
— Па, пријо, како су код куће са здрављем?... пита Живана.
— ’Вала богу!
— Како снаје: слушају ли?
— Слушају — ја шта ће.
— Е, нека, нека.... ’Ајд, седите ви ту мало — идем ја горе, до пријатеља, да видим шта и он ради.
И оде.
Кад Анђелија оста на само с мајком и тетком — она пусти срцу на вољу. Очи јој се заблисташе од суза, попусти у оном крутом невестинском држању и сави мајци руке око врата.
— О нано, нано! — рече и заплака се.
— Шта ти је рано?! — упита Смиљана поплашено.
— Ништа рано.
— Како ништа — кад плачеш?
— Од радости нано.
— Да ти није рђаво овде? — упита Спасенија.
— Није тетка. Добро ми је, лепо ми је, пазе ме к’о своје — али сам се зажелела нане; много сам је пожелела.
— Немој плакати. Богу нека је вала кад ти је само добро!... А сад умиј се! Де, ја ћу ти полити.
И Спасенија узе кут’о, зајити воде из видрице и поли Анђелији.
— А сад буди мирна и гледај каква посла, па ћемо се довече наразговарати.
Из конака викнуше да се поставља. Анђелија оде постављати совру.
За време ручка разговарали су се о радовима; чича Стеван по мало и дираше чича Илију; чича Илија опет — са своје стране — не остајаше дужан — к’о пријатељи; попа причаше како се намерио на добра пријатеља, како и њему његов пријатељ прети да ће му подвикнути једног дана: „срећна ти качара, пријатељу попе!“
— А вала нека га нек подвикне — рече попа — али кад ја искупим неколико „жедних“ у његовој качари, видећемо шта ће бити!...
Кад се ручак сврши — Смиљана се диже те донесе дар. По реду, њена је дужност да кад ћери први пут у поде дође, донесе дар свима укућанима од најмањег до највећег. И она је донела и све даривала.
После даривања Смиљана и Спасенија усташе иза совре и одоше Живани. Људи су седели и пујући разговарали. Анђелија је дворила и служила их пићем.
— Ама добри ти волови у отави под кућом — рече чича Илија.
— Ја.
— Јавља ли се трговаца!
— Јавља.
— Па што не даш?
— Не можемо да се погодимо — вели чича Стеван.
— Шта ти дају?
— Ајде види најпре па ћу ти казати.
И дигоше се сви те одоше у ливаду.
Жене разговарају о својим пословима. Живана прича каки је ред код ње у кући: прича им о Анђелији о њеном раду и владању. Смиљана јој само благодари...
После вечере поседеше мало. Чича Илија потражи зета да види. Миладин дође поцрвенео сав к’о рак кад се укува. Приђе старцу руци.
— Жив био! Па камо се ти, море, данас? — упита чича Илија.
— А, то ми је ратар! — вели чича Стеван — он једнако по градинама.
— Па како, море — а?
— ’Вала богу! — вели Миладин а оборио главу и гледа у носове од опанака.
— А како ти снаша, слушате ли ви ваше старије?
— Хе, хе, хе!... слушамо — ја шта ћемо! — одговори стидљиво Миладин.
— А слушајте, боме, синко! Кад нећете свога старијег — ја кога ћете? Вама нема бољег пријатеља од ваших родитеља. Мени је врло мило да о вама лепу реч чујем.... Пазите се, слажите се; па кад је и слога и пажња и вредноћа ту — онда и сам бог помаже. Сад сте млади — па радите да би зарадили да имате под старост да
Миладин га пољуби у руку па изађе. И они поседеше мало па онда се разиђоше сваки на своје легало.
Анђелија је ту ноћ спавала са матером у своме вајатићу. Смиљана јој је причала све што је од Живане чула, па ју је саветовала да и даље тако ради.
— Не бој се ти, нано! Нећу ја осрамотити ни нашу кућу ни твоју седу косу! — рече Анђелија с поносом и поуздањем.
Онда је питала за укућане, за свако по наособ; од најмањег до највећег.... Прешло је пола ноћи кад су заспале....
Сутра дан пошто су ручали, чича Илија заповеди да му се упрегну коњи. Кад све би готово поздрави се са пријатељима, посаветова плачну Анђелију и Миладина, рече Смиљани и Спасенији — које нешто шапутаху Анђелији — да седају, па — пошто ове седоше — прекрсти се, узе узде те седе и сам.
— Збогом пријатељу! збогом пријо!...
— Збогом пошли! — викнуше сви.
Он ошину коње и излете на капију коју Анђелија беше отворила....
После недељу дана и чича Стеван доби позив од пријатеља. Анђелији срце играше у грудма. Та видеће опет своју кућу и своје другарице!...
Прва субота која дође беше велики год за Анђелију. Поседаше у кола: чича Стеван, Живана, Дража и Анђелија — и одвезоше се у Салаш родитељима Анђелиним. Миладин — по реду — иде тек доцније и то сам.
Тамо су пили и веселили се; а за уздарје Анђелија је однела дар свима својима бившим укућанима...
Прођоше лепи дани: наступи „позна“ јесен са великим кишама. Време беше гадно. Мрзи човека и из куће да изађе. А и како да га не мрзи?... Влага озго — влага оздо; земља се расплинула од силне воде па пишти под ногама.... По небу се витлају силни облаци; а „тмора“ (ситна киша) сад удари — сад престане.... Угледаш по неки пут крајичак плавог неба; срце ти заигра од радости, рекнеш: „’вала богу“.... тек од једаред — облак га прикрије и однесе ти сву наду и радост... Дође вече — оно се изведри. Тек само под запад видиш који облачак а и муњу где „меће.“ Кладиш се да ће сутра бити лепо време; показујеш ономе који ти спори трепераве звезде — а кад се тргнеш иза сна оно — пљусак!.. Да бог сачува!...
Коме год није нужде — не иде у таке дане никуд од куће; шта више ни из куће не изилази. Сваки ти то заузме своје место око ватре, гледа весели пламен на огњишту и гадно време на пољу. Дуне по неки пут јачи ветар те врати дим — што је на баџу излазио — у кућу — он стење, склапа очи да их дим не окоље, говори
Тако је свуда по сеоским кућама — па тако је и у чича Стевана.
И они су сели око ватре те сметају редарама. Ко о чему, оне се само туже на ружно време.
— Ала је ово јад! — вели Стеван.
— Баш, бога ми! вели Нинко.
— Е што јест — јест — поштенија је зима,
— Како није поштенија? Увати мраз, падне снег, а ти се утоплиш, па сув ти и опанак и обојак. Овако — куд год макнеш мораш бос — потрули обућа — вели Нинко.
— Донеси-де дијете још ракије!
Само Анђелију није мрзило изићи. Она трчаше на све стране. Тражила је посла и где га нема — јер ништа није теже него дворити и стајати на једном месту.
Донесе — ракију и наслужи.
— Нека, дијете; дај чутуру амо — а ти гледај посла.
— Иди-де јетрвице донеси воде — рече Марта, која је била редара.
Анђелија оде на воду.
Тек што се вратила, а деца у соби дигоше ларму.
— Види — де, ћери, шта им је! — вели Живана....
— Јетрвице, донеси-де које дрво.
И тако у дугу дану.
А кад се у вече изда вечера, кад се старији огреју и оду да лежу, онда рад у руке — па до по ноћи.
Све је Анђелија радила... Са свима је била у миру и љубави. Са Мартом и Станом пазила се к’о са сестрама; Миленију је поучавала у раду; била је спрам ње к’о старија сестра — те је тако — за кратко време — и постала њен поверник. Све, ама све, опричала јој је Миленија; у ње не беше тајне пред Анђелијом... Децу је надгледала и миловала.
Дође јој по неки пут и тешко, али она сама у себи рекне:
„Треба претрпети — није ово до века.... Баш да видим могу ли!...“
И тада се опет насмеши. _ -
У кући су о њој говорили: „Ово је злато; ово је божји дар!“ а у комшилуку: „ово је анђео!.. Баш јо ова Живана срећна: што год снаја имаде — све ваљане!..“ И сама баба Симана која једаред рече Живани за Анђелију; „ново сито о клину виси“ — увиде да је погрешила, и, што је најглавније, признаде своју погрешку јавно — што није никад дотле учинила — рекавши једног дана Живани:
— Е, Жико, ја погреших кад ти оно рекох за твоју Анђу!
— Е, признајеш ли?
— Признајем. Овако што нисам у своме веку видела.
— Ето па види!
— Ама, јел увек овака?
— Увек.
— Ово ће бити или одвише срећно — или одвише несрећно! — вели баба Симана.
Анђелија је чула да је свуда хвале и тим се поносила.
„’Оћу и од данас овако! 'Оћу да будем вредна, ’оћу да будем умиљата, ’оћу да будем поштена!... Молим ти се, господе, не дај ми друге памети, и дај ми здравља!..“
Миладину је играло срце од радости. Он је толико волио свог оца и мајку, да није више ништа ни тражио. Кад год би она хтела да га мало боље услужи — а то је увек чинила кад је добила прилику да буде с њиме на само; иначе је беше стид, — он би рек’о:
— Нека, дијете, нека! Само ти гледај да си њима права — а за ме не бери бригу!.. Ја то могу све сам...
Право да кажем: првих дана она никако није ни мислила о Миладину. Њих двоје беху к’о два путника кад се сретну: гледе се, виде да су људи — и то је све... Док јој је на очима и мисли о њему; али како одмакне — к’о да га никако и нема. У души њеној не беше ни једног осећаја за њега; сва њена брига била је: да задовољи свекра и свекрву, за то је о Миладину слабо мислила.
Али, пошто је пребринула ту бригу, пошто је видела да је сви у кући лепо гледе — она је онда хтела још нешто... Чудна је душа човечија! Она никад није задовољна са оним што има: — за час зачама па и ако јој је добро.... Она, дакле, тражи промене тражи нових сласти...
Тако је и са Анђелијом.
Пошто се додворила старијим и пошто се умилила млађим — пошто је скинула тешки терет са душе, она хтеде и да воли и да је воле. Љубав је потребна души човечијој к’о што је потребан ваздух и лебац телу његовом....
Миладин беше наочито момче. Као благ ветрић на врућини, запа’не те здравље и снага његова; стас имађаше момачки а тело вито. На витом телу почиваше лепа глава осењена свионом косом. Чело му беше ведро к’о небо у пролеће; око смеђе и сјајно, али сјај његов не бијаше дрско к’о из црног ока — него некако нежно; образи пуни и једри, усне мало испупчене к’о у каквог добричине.
Младост воли спољну лепоту — и Анђелија ју је заволела.
Миладин беше благ и добричина. Његова највећа жеља била је да задовољи оца и мајку. Ништа не беше под небом што он за њих не би учинио. Највише се само онда радов’о кад су они радосни били — и он је заволио Анђелију што је оцу и мајци му на задовољство служила.
Ова два млада путника кроз живот — састала су се случајно на једној стази. Њихова циљ беше једна иста. Њихови путови беху једну исти... Они су се најпре спријатељили, па онда заволили. Заволили су се оном силном љубављу, оном вечитом љубављу која до гроба траје; а после смрти као цветак на гробу мирише и оживљава...
Нећу вам причати о оном што је било у вајату; није да не умем — него нећу. То ће знати сваки онај који је ожењен и свака она која је удата — и без мене; а који су нежењени и неудати — знаће за кратко време... та живот бар брзо пролази!..
Они су крили своју љубав и пред млађим и пред старијим. Кад год би морао Миладин коју реч са Анђелијом проговорити — у присуству укућана — он би оборио главу и поруменео: тако исто и Анђелија. Они се никад нису звали именом, него, Миладин је њу звао: дијете а она је њега довикивала узвиком: еј ти, или: о еј !
— Дијете! зове те нешто Марта.
— Сад ћу! одговорила би Анђелија.
— Еј ти! зове те тата у собу.
— Ето ме сад — одговорио би он...
Прође „позна“ јесен. Небо се изведри. Мразеви учесташе; један није још попустио а други већ стег’о. По путу се поче већ дизати прашина. Беше суво и лепо к’о у пролеће — само беше ладно. Људи вуку дрва или „трапе“ поврће у трапове; жене износе разбоје из соба у којима треба зимовати, а стока бега под топле наслоне од зиме..,
Једно јутро уранио чича Стеван пре свију и изиђе на поље. Анђелија тумараше по кући.
— Јес’ уранила, снајо?
— Јесам, тата.
— Охо! ово дува баш!
— Зима је.
Чича изађе, па — кад се врати натраг рече:
— Имаћемо данас снега. Него ти, снајо, наложи добро вуруну.
— Оћу тата.
Свану.
Небо убелело к’о самртни покров; облаци се на њему сталожили па готово пали на земљу; „маџарац“ (северац) уједначио па реже к’о бријачицом; врапци жалостивно цвркућу... Настала је тишина, она нема тишина, која увек предходи промени времена, и у којој ти сваки гласак јасније звучи...
На једаред поче оретко падати перо по перо, велико округло и изрецкано: чини ти се да звезде падају; мало по мало почеше падати ситнија али чешће.... док осу.. .
— Снег, снег!...
Деца појурише на праг; старији се нагоше па гледају кроз процепљену артију на прозору... Свима срце радосније закуца; сви рекоше:
— 'Вала богу!...
А снег само падаше. Већ је убелео земљу; побелеше и кровови на зградама; само кућни кров још није с тога што је угрејан те се на њему топио.
— Дај-де, дијете, мало снега овамо! — рече чича Стеван отворивши прозор.
Једно од деце додаде му.
— Сув к’о песак!.. Ала ће бити с’оника! —рече чича.
— То ће ваљати! — вели Нинко. — Моћи ћемо осећи и довући јапију.
— Моћи ћемо... Децо, у собу! Гле ти њих како јуре!
И чича Стеван гледаше задовољно како стопе дечије остављаху трага у снегу.
Не седи се чича Стевану никако код куће; све да му је да куда изиђе.
— Ко је отиш’о да положи кравама? — пита он.
— Сава.
— Ко је отиш’о у лужњак свињама?
— Миладин.
— Снајо?.... Дај-де ми нађи мога коња (штап) да и ја куда макнем; никако ми се не седи код куће.
Снег веје како је богу воља. Чича умота главу шалом; на руке наби рукавице и узе штап. Анђелија га испрати....
Тога вечера окупише се код чича Стевана: Маринко Мандић, Живан, кмет, Дража и још неколико њих. Дошли да поседе и разговарају и да прекрате дугу ноћ „к’о цареву годину.“
Анђелија је дворила и служила. Људи се разазурили к’о код својих кућа; дирају Дражу и шале се један с другим. Све то зачињаваху чутуром што је Анђелија додавала.
— Види-де, дијете, пада ли још снаг! — рече чича Стеван.
Анђелија изиђе, па кад се врати рече:
— Пада.
— Е иди сад донеси још пића. ’Оћу да пијем јер сам расположен.. Само да неће скоро престати.. Ала ће ово да буде с’оник!.. Деде, Дражо, јави једну. Волим ти гусле него тамбуру, а за „музуке“ (ћемане) не марим никако.
Анђелија оде по пиће а Дража узе гусле, загуде, загуде, па онда поче певати.
Пола ноћи је давно превалило. Дража једнако накарада: час пева уз гусле час задиркује све. Људи се смеју или слушају а Анђелија двори и служи. Чим нестане у чутури, она иде и точи. Кад год би се натраг вратила чича Стеван је пита:
— Пада ли још?
— Пада — одговорила би она.
— Ама што ти тако једнако распитујеш за снег? — упита чича Стевана Маринко.
— Не знаш како волим кад снег пада! — одговара чича.
— Ја знам и зашто волеш! — Вели Дража.
— Е, чик погоди!
— За то што је снег бео, а и ти си бео.
Сви се заценише од смеја.
— Море, ’оћемо ли кући? — рече кмет.
— Сад ћеш, кмете. Дуга је ноћ: имаш кад и одспавати, — вели чича.
— Море није мени за нас. Ми сутра можемо и до ручанице, али ово дете...
— Млада је — нек двори.
— Е, брате, нисмо се ми џабе трудили. Нек нас и послуша мало — шта ће! — вели Дража.
— Треба и њој одспавати — рече кмет.
—Лако ћемо за то!... Деде ти мени, дијете, једну „варену.“
— Што ће ти — бог те видео — зар не видиш да си пијан — рече му Маринко.
— К’о земља!
— Па што ће ти?
— Да се лечим.
— Зар „вареном?“
— Ја!
— Ко је то још видео?
— Видићеш и ти — јер и теби већ треба! Деде, снајо, среће ти!
Анђелија изиђе смејући се. Спотакну угарке на огњишту — ватра плану. Она узе један лонац, усу у њега ракије и престави уз ватру. Онда оде тражити мед.
Живана изађе из собе.
— Шта радиш, ћери?
— Варим ракију, мајко.
— Јеси л задремала?
— Нисам још.
— Добро се држиш! А шта ћеш ћери: сви знамо да није лако бити млада. Три пут нокти преко зиме — с ногу спадају.... Најтеже је у зиму...
И Живана оде у собу.
„Нек спадају, вала! — мишљаше Анђелија. Ништа није лако на овом свету; све је тешко што год човек ради, само ако ’оће да уради к’о што треба“....
Узвари ракију, усу у чашу и оде да послужи Дражу.
— Баш ’оћеш да пијеш?— пита Маринко Дражу.
— Бога ми, ’оћу!
И попи пуну чашу.
— ’Оћеш ли још? — упита Анђелија.
— Нећу више — доста је.
— Сад ћеш бити још пијанији! — рече му Маринко. — Јок, богме! Сад сам баш трезан. Лепо осећам — кад пијем — како ми односи пијанство из главе. Сутра ме неће ни глава заболети — а ти ћеш бити к’о изломљен.
Поседеше још мало па се и они дигоше кућама.
— Ама људи — рече чича Стеван — најбоље ће бити да ви ноћите.
— Јок! — рекоше они.
— Помрчина је
— Није; сад је од снега убелело па се види к’о у по дана — рече Дража — лаку ноћ!
— Лаку ноћ!
И одоше. Анђелија их испрати до капије, поклони им се и изљуби их у руку, па се врати у кућу да свекра намири.
— Дете моје, само ме покри — па иди и ти спавати, већ је доцкан.
Анђелија га' покри, рече: лаку ноћ, пирну у свећу и изиђе.
Кад је у свој вајат дошла — Миладин је у велике спав’о. Спусти се и она у кревет и заспа к’о заклана....
Сви су укућани — к’о што рекох — волили Анђелију, али је — чини ми се — нико није волио к’о чича Стеван. Никуд он на даљ без ње не би иш’о; никакво весеље у селу — на које беше-позват — није било без Анђелије. Чича беше научио да га она двори. Он је био човек, који ’оће кад и кад да протера ћев, који оће да се поноси са оним што има. Рекну му људи:
— Добра ти сна.
— А кад је у мене шта било рђаво? — запит’о би он поносито.
— А Анђелија вала и беше за хвалу. Ако су где год на свадби — к’о оно кад су Ику за Перу Марковог довели — младе дворе своје свекрове. — Анђелија одвојила од свију; и по лепоти, и по висини, и по владању... Није дакле чудо ако је многи младић за њом уздан’о... Ја ћу да вам причам за једног.
То је био Вук Срдановић.
Има код-нас на селу људи који су пола сељани а пола господа. Сељаци су само по оделу — а господа по свему осталом — јер не копају и не ору. Међу таку сорту људи спада и Вук...
Био је јединац у оца и матере, па нешто то, нешто болешљивост његова у детињству — па га родитељи размазе. Ништа није горе од мазна детета. Нико му у кући није био прав. Од радова није хтео ништа да ради, то га тако отац и мати даду у школу, која од вајкада постоји у Глоговцу.
Он је био даровит и врло лако учио, тако, да га је учитељ у почетку „Псалтира“ поставио за „најстаријег“ ђака. Осим тога он и певаше лепо к’о славуј; а учитељ опет имао је ту ману да све кроз прсте гледа оном који је добар певач... Дакле и учитељ га је мазио. А он, видећи, да му нико ништа неће, тук’о је немилице своје другове. Ако би се ко на њега потужио учитељу — тај би страд’о после...
Тако он сврши и „Псалтир.“
Учитељ посаветује оца његовог да га да у Шабац „на науке.“ Овај пристане и тако Вук оде у Шабац.
Али у Шапцу не беше к’о у Глоговцу. И тамошњи учитељ је волио добре певаче, али је и казнио сваког који би био безобразан. За ону годину изео је Вук више батина него што има косе на глави.
Канио се неколико пута и да бега кући, и то би заиста учинио само да није било Китога. У то време Китог је био обраст’о густом шумом; а Вук се опет много бој’о својих имењака што у шуми живе — па га је то задржавало.
Издржа јуначки годину дана. Но отац га опет даде и друге године, и то опет код истог учитеља да се још „мало поучи.“ Опет издржа по године. Тада му умре отац, и њега стриц врати кући.
Беше већ читава момчина, али ништа не рађаше. Бадава је стриц вик’о на њ’ — ништа га се није тицало. Он је врљ’о по вас дуги дан по селу, налазио се око кмета и тамо је кад што пискар’о. Изаш’о је на глас
Стриц га, најзад, ожени, не би ли га кући окрен’о — аја не помаже!... Месец — два радио је, вајно, код куће, па онда одуста са свим. Све се налазио код суднице, у мејани са ћатама капетановим, па им најпосле поче и тамо одлазити „да се — вели — поучава.“
— Шта ћу — говорио је стрицу — кад ме је бог оваког створио? Не могу ја мотиком ни косом маћи. Мени је бог ово одредио. —
Стриц беше човек прост. Он мишљаше да је то истина; да је богу угодно да пусти на његову кућу „наказаније“ за његове знане и незнане грехе — слеже најзад раменима, рече: „божја воља“... и више није ни наваљив’о на Вука да ради.
Вук је и даље агов’о и благов’о. Радио је што је хтео. У кући је заповед’о и морали су га слушати к’о год и стрица домаћина. Одлазио је у варош, канцеларији — једном речју: свуда где је хтео. Зарађив’о је на писању и трошио немилице. Није он био од оних људи који су кајишарили да би стекли — он је кајишарио да би благов’о. Са осмејком би тек рек’о: „ђаво дон’о — ђаво и нек носи!...“
Према томе није никако чудо што је пост’о „нокташ.“ Жена његова поста му гадна. Он тумараше по селу од куће до куће, и што је год видео младо и лепо — сматраше да је његово. Највеће му је задовољство било: да затре чедност у младом чељадету...
Ја бих волио да вам нисам ни помињ’о о њему: у мени се мути утроба и гади ми се кад о њему причам, а нарочито о тој његовој гадној навици — али морам!.. Верујте ми, не бих ја ни помен’о имена његовог — да и он није им’о удела у јадном животу Анђелином... Ја
Да вам га опишем само:
Средњег раста сувоњав и прав к’о свећа; очи и коса плаве, али му из очију бијаше нешто што могу крстити: безобразлуком. Кад би у старе жене биле онаке очи — сељаци би је назвали вештицом. Лице му беше дугуљасто опточено малом кестењастом брадом; на сред лица сеђаше велики кукаст нос, али тако, к’о да га је неко после усадио, јер беше накривљен на десну страну. На горњој усни беху мали брчићи испод којих — кад говори или се смеје — провириваху ситни бели зуби. Тело му беше доста снажно и здраво.
По ношиву био је „кевиљ“. Лепе кошуље, срмајли јечерма и тозлуке, преплетени опанци, шарене чарапе, вишњев вес са свиленом кићанком—испод кога беше углађена и зачешљана коса — све беше чисто к’о да је сад из дућана.
Ето, тај се човек био заглед’о у Анђелију.
Шта није чинио и радио не би ли му пала шака. По читаве ноћи мишљаше само о њој. Тражио је по селу момчад и плаћао колико није право само да је из куће измаме... Кад је видео да то ништа не помаже — онда је кидисав’о жене да то оне учине... Али, Анђелија беше паметна, па кад јој Петрија Митрова то помену — хтеде је смождити.
— Срам те било! — рече јој.
— Зар мене срам; мене маторе жене? — узвикну Петрија.
— Ти ниси ни жена!.. Јер да си жена, ти би гледала твоју децу и твоју кућу, а не би се бавила ћоравим пословима!
— Ко није жена?.. Добро, добро, ћерко, казаћу ја то твојој свекрви! Питаћу ја тебе коме ти то кажеш!
— Теби, кажем, а ти иди па се тужи коме ’оћеш!
— Знаћеш ти за Живану!
— Да ли ћу ја знати, то не знам; али да ћеш је ти упамтити — то знам у тврдо!...
И Петрија оде да однесе Вуку црне гласе...
Први пут тога вечера — од како је у ову кућу дошла — Анђелија беше озбиљна. На њеним руменим уснама није лебдео осмејак. Њој беше тако криво и тешко к’о да је нешто најдраже изгубила.
„Еј мој лепи Салашу! — мишљаше она. — У теби бејах срећна. Могла сам по вољи тумарати по читаве ноћи, а да ми нико ни једне скарадне речи не каже.. Јесам ли икад пред ким шта учинила; да ли сам рекла коју срамотну реч?... Нисам! Па од куд да ми сад ова Петрија тако што говори?.. “
И дође јој отужно... Она се гадила, она се љутила на ову понуду. Њена чиста и чедна душа није могла да се не гнуша; њена памет није могла ми да појми, а камо ли да свати дубину понора у који хтедоше да је гурну... Она се само питала: „3ар има таквих људи!.. Зар њих неће бог да потре громом?...“
Од једаред осети потребу да исприча коме шта јој се десило. Али коме ће?.. Миленији?.. Не, само Миленији не!.. Миладину?.. Ко му сме казати, и како ће му казати?.. А како би било да каже Марти?.. Најбоље да каже Марти. Она ће је моћи и посаветовати шта да ради.
И она изазва Марту и све јој исприча.
— Е, моја јетрвице, ниси ти прва. То је један страшан човек. Ја све пазим — кад куда идем; све се бојим да ме он не сретне. Тата га је зорли омрз’о па се и завадио с њим.
Од то доба Анђелија се поче плашити Вука.
Али јој ни савест не беше више мирна. Њу је гризло што то све није казала и њему, Миладину. Толико пута канила се па — не сме.
„Може ме питати: „кад је то било; што ми ниси још онда казала“?.. па шта да му одговорим?.. О боже, боже; ала је тешко живети кад има поганих људи!.. Он, сад, — и ако ништа није било — може пустити реч да јесте; може то учинити и она матора несрећа, Петрија — па шта да радим онда?.. Ух страшно!..“
И она се згрози од помисли: да тако што чују тата и мајка, па онда бабо и нана, па тетка, па он...
„Ја не бих могла више живети — ја бих се убила!.. Или бих отишла па скочила у дринске „вилимане“ (вртлоге) — само да ме нестане са овог света!..“
Једног вечера уђе у вајатић да легне. Миладин давно засп’о. Она седе на креветац и изу се. Не леже к’о што је обично радила — него оста седећи.
Грозна слика лебдијаше пред очима њеним. К’о пук’о глас о томе, па к’о дочули сви, па чак и њени код куће, па к’о Ика ишла тамо и донела јој поруку од оца: „Нека ми више не иде на очи: она више није моје дете; она, она је ђаволска....“ А к’о свекрва стала пред њу па вели: „ето! ја се с тобом поносила к’о пролеће цвећем — па ти тако да обрукаш и себе и мене и моју кућу! Стид те било ћери моје седе косе и твојих поштених другарица!.“
И она се заплака. Сузе к’о киша полише јој једре образе.
Миладин се поче мешкољити, па кад чу плач — диже главу.
— Дијете! — викну он.
Она се стеже и једва полако одговори.
— Чујем.
— Шта је теби?
— Ништа, ништа.
— Ама ти плака, чини ми се?
Хтеде одговорити да није — па не може заплака се.
— Шта ти је?! упита он и скочи: нешто га ледну.
— Крива сам! — рече она и не знајући шта говори.
— Крива!.. Да се ниси с најом....
— Нисам — пресече му она реч — нисам ни с ким!.. Али сам крива пред тобом.
— Пред-а-мном?
— Ја! Нисам ти ништа казала: нисам смела: било ме стид.
— А шта?
И она му исприча све; и како је Вук слао Петрију, и што је Петрији одговорила, и како се боји.
— Ама је ли то истина?
— Истина је. И јетрвици Марти сам причала.
— Ништа, ништа. Ако никога — мене ће Вук упамтити! А ти, ’ајд спавај, немој лудовати!
— Само се бојим: попраће ме по устима, па куд ћу онда?
— Ја ћу онда убити и њега и Петрију! — викну он љутито.
Анђелија леже. И ако се бојала гласова — опет јој беше лакше кад је њему казала.
Срећом, овима то није ни падало на ум....
Дани су пролазили у раду, а ноћи у дворби и угодби. Анђелија је страховала — али јој се слутње не обистинише. Једва се мало примири. У том прође и зима.
Некако првих дана пролећа оде Анђелија оцу и мајци. Кад се враћала отуд у потесу глоговачком срете Вука.
Дан беше леп. По каљавој земљи указале се меке лепе стазе. Дрва напупила; шева пева; небо се плави; сунце греје благо; његова топлота прожмава ти цело тело, па ти мило к’о да те милује рука мајчина.
Анђелија се замислила о својима, сагла главу доле, па га није ни опазила.
— Помоз’ бог, снашо!
По навици — и ако га је познала — Анђелија се поклони и одговори;
— Бог ти помог’о!
Па онда сиђе са стазе да му пута начини.
— Како си?
— ’Вала богу!
— Где си ти била?
— Код оца.
Он онда стаде и упиљи у њу. Она обори главу.
— Па где си ти, море?
Анђелија ћуташе.
— Ја погибох за тобом! — настави он. Нема ноћи да те не сасним!
Анђелија опет ћуташе.
— Да ми је, бар, да те по чешће виђам — било би ми лакше. Овако, лепо полудех!
— Склони-де се да прођем — рече Анђелија.
— Чекај мало! Што журиш, кад имаш кад?
— Склони се кад ти велим!
— Да ми те је пољубити — волио бих нег’ да ми бог здравља да! — рече он не мичући се с места, а сав поцрвенео к’о ћуран.
— Ено ти твоје жене па љуби — а мене пусти да идем!
— Ко да љуби бабу? Да су ми оваки образи, па да љубим до смрти!
И ту се маши руком једрих Анђелиних образа. Она му одби руку, па пође преко блата да само измакне. Али он стаде пред њу.
— Не иди Анђо, анђеле божији!... Што мрзиш, болан, на ме? Зар је бољи онај твој смоља, Миладин? Ти си, болан, млада и лепа. А он?.. Ето, кад си доведена, па
И ту, дрхћућом руком, пође прсима Анђелиним. Она плану. Образи јој букнуше; из очију јој сену пламен гнева; крв јој појури у главу; жиле јој забрекнуше од силне навале крви.
— Да ме се ниси такнуо! — викну она и подиже песницу.
— Па удри!... удри бог ти дао! Шта ћу кад не могу друкчије? Убиј ме, али ми не одреци!
Образи му се зацрвенели гадном страшћу; на очи зашкиљио к’о да је добио „ћорило“, а телом дрхташе к’о да га је „греба“ уватила.
— Даље од мене или ћу те млатнути к’о џукелу!
— То ће бити само капара! — рече он.
— И опет пође руком прсима Анђелиним.
Више није видела шта би. Обузе је такав гнев, какав је од рођења није обузео. Сполати Вука к’о дете и гурну га далеко од себе. Вук паде у блато.
Није умела ни да бега. Стала на оном месту к’о да се окаменила. Вук се диже.
— Зар тако, снашо?
— То ти је од мене капара!
— Упамтићеш ти мене! — рече он скидајући блато са себе.
— Ако ми се још једанпут приближиш — ти ћеш бити излупан к’о нико твој!
— Нећу ја то! Сад ћеш чути твојих гусала по селу?
— Онда.... онда ћу те убити! — викну Анђелија ван себе готово кад се сети на шта он нишани.
Ова претња к’о да учини своје: Вук обори очи доле и ућута. Ничега се није плашио к’о смрти.
— Јача сам од тебе, упамти! — рече Анђелија. Ако будеш ти, или ма к’о пронео ма какви глас — онда ја нећу живети! Али пре него што умрем, заклаћу ти јединче, запалићу ти кућу, па ћу тебе у онај пламен бацити!... Јес’ упамтио'?....
И дрхћући од силне раздражености—она се упути селу.
Вук оста ћутећи. А кад она одмаче он рече:
— Ја зле жене!.... Овако шта ја нисам видео у свом веку.... Али нека! Доћи ће теби Вук главе макар за десет година!....
Прође пролетња равнодневница. Јарик већ ник’о; кукурузи од три пера — таман за копање. Чича Стеван дао мотике да се клепају, а Нинко само прича: како је шеница густа к’о четка, како су кукурузи модри к’о чивит, и како ће бити летина и рана и добра.
Жене срађују своје радове и труде се да буду готове пре копања.
Једног дана стоје Марта и Анђелија на бунару. Марта испира рубине.
— Дај-де, јетрвице, успи још једну кову — рече Марта.
Анђелија се маши руком за кову, али је брже боље трже, увати се за пас и сва поцрвене. Марта је баш у тај пар погледа.
— Шта је, јетрвице? — упита.
— Ништа — рече Анђелија.
— Како, ништа?
— Ништа кад ти велим! — рече Анђелија и поцрвене још већма.
— А, знам сад! — рече Марта. — Е, јетрвице, сестро, нек ти је са срећом!.. Морам казати мајци...
— Шта, зар њој? ! К’о сестру те молим, јетрвице, не казуј јој! — рече Анђелија склопивши руке.
— ’Ајд, не лудуј'. Она мора знати да ти не би одредила пос’о што није за те.
— Али кад те молим!
— Ти мислиш да то сакријеш! А кад се то могло сакрити?... Онда ће да грди и мене и тебе.
Анђелија не рече више ништа; а Марта — пошто изапра и разастре рубине по сушилу — оде у кућу, изазва Живану на страну и каза јој.
Живана дозва Анђелију, уведе је у собу, и посаветова је како да се влада у садањем стању.
Од то доба Анђелија не обуче више своје младачко руво. Пазила је на много што шта: није смела прећи преко оборене сикире, нити преко вила; није смела носити никаквих семена, као пасуљ, кукуруз и т. д. у крилима да јој не би то по детету излазило; није смела целивати крста, нити се пречестити, да јој не би дете добило падајућу болест; није се смела на Ђурђев дан окупати, да јој се не би дете удавило; није смела ложити клина на ватру; није смела јести ни рибе ни пужева.... Један пут заболи је зуб. Она хтеде да га извади. Беше га већ и концем омотала, кад смотри Живана.
— Шта ћеш то? .
— Боли ме, оћу да извадим.
— Не, не шали се.
— Што?
— Никад, кад си „нејака“ немој зуб да вадиш! Оном детету, кога носиш, биће крви у сватовима....
Анђелија одмота конац.
Живана је њу у свему поучавала. Једаред јој рече да оде у комшилук, Мандића кући, да нешто донесе, па се присети и рече:
— Немој ти — нек иде Марта.... Оно ја не сумњам на Маринкове укућане — али ко зна шта може бити?
— А шта, мајко?
— Е, ћери, света има свакојака. Нису сви људи једнаки. Видиш кад тако одеш коме у кућу, „нејака“ па што поискаш — морају ти дати, јер ће им мишеви све ствари изгристи ако ти не даду.... Али има душмана, па кад ти даду што — онда пошто ти одеш, узме сикиру и засече довратак, те се дете роди расечене усне па изгледа нагрда.
— Зар има и таквих душмана? —
Има ћери света свакојака. Неко мисли о слави — неко о брадви — рече јој Живана.
— Помоз бог! — рече баба Симана и уђе у кућу.
— Бог помог’о!
— Шта ти радиш?
— Ето, учим снају.
Анђелија пољуби у руку бабу.
— Жива била. А чему је учиш?
Анђелија изиђе.
— Знаш, прости ме, нејака је.
— Е онда, да ти кажем нешто. Ова твоја Анђа је „слатке крви...“ Видела сам само како децу забавља.. А ти знаш да је слаткој крви тешко подгајити пород.
— Па шта да радим?
— Е да ти кажем. Овако исто била је и моја сна што је за најмлађим братом. Роди дете, оно — умре. Тако једно, тако друго, тако треће.... Мати ми се зорли забринула... Док ето ти једног дана једне маторе Циганке. Мати с њом у разговору па је, некако, уз реч, упита да ли она зна што год. — „Је л’да се држе деца?“ — упита Циганка. — „Ја!“ — рече моја мати.
— Е, па знам ти — вели — пуно гатњи, ал знам једну најбољу. Шта ћеш ми дати да ти кажем?“...
— „Нећемо се расценити!“ — вели моја мати.
— „Е онда да ти кажем. Којој се жени не „држе“ деца — она је „слатке крви“. Да би јој се деца држала она треба — кад осети да је понела — да увати врана петла без белеге. Томе петлу да расече кресту и да увати мало крви. Ту крв да замеси са квасцем и вином и да направи колачић. Онда треба да узме још једну сребрну пару и витлић злата — па све то да ушије у појас и да носи са собом до порођаја. Осим тога треба да где год на путу нађе подлогу из опанка, и ту подлогу да уметне у своју обућу, па и њу да носи до порођаја.
— „Кад се буде трудила, да то све повади, па колачић да метне у вино да се кисели. Како се дете роди, жена која бабичује. треба да узме оно вино, да га узмути и закане кап детету у уста. Уз то да говори:
— „Кад нестане у свету леба и вина, квасца и петлова гласа — онда се детету досадило!“..
— „Три пут треба дете запојити и трп пут ово казати.
— „На месту где је дете главом ударило треба да ископа рупу та иста жена. У рупу нека метне: главу од предњег вратила на разбоју, ону сребрну пару, витлић, подлогу и још из главе да извади једну „чиваду“ (чијоду) и да рекне три пута:
„Земљо богомајко!... Дадох главу за главу, дадох тело за тело, дадох злато за злато; пару дадох откупих роба од гроба а подлогу у залогу.“
— „И онда да закопа рупу.“
— Па је л то радила твоја мати? — упита Живана.
— Јесте.
— Па поможе ли?
— Поможе, бога ми! Осим тога она је још и ово радила:
Нашла је у селу три Стане. Од њих три узела је три крпе. Трећој је Стани дала да сашије кошуљу у стану (обору) и казала јој да — док кошуљу шије — ни с ким ништа не говори. Кад се дете родило она — пошто га је окупала — обуче у ту кошуљу, изнесе на поље и протури кроз прозор у собу... У соби био баш отац главом. Он прими дете и плати рубљу — к’о откупио га.
— Па је ли живо’?
— Ено га данас кмет.
— Баш ти вала што ми то каза! Како ’но би молим те?
И Живана понови неколико пута ту гатку док не научи на изуст.
— Ја дошла неким послом до тебе — па се заговорисмо.
— А којим?
— Да ми даш твоје брдо — рече Симана.
И Живана јој даде брдо...
Отпоче копња кукуруза.. Ради Анђелија—мушкарца се не боји. Нинку се само смеши брк.
— Да су ми — вели — овакви сви копачи, не бих се бој’о по села!
А Анђелија се прегла па гледа пос’о.
Ретко ће где баш сам домаћин велике задруге да узме мотику... Он ради, али само косом, ако је добар косац. Тако и чича Стеван.
Он само дође мало на подне да види шта му раде копачи. Поседи мало где год у ладу; обиђе да види колико још има да се копа; начини коју примедбу н. пр. који кукуруз треба посећи а који оставити — па се онда враћа кући.
— Слуша ли младеж, Нино? — пита он брата.
— А... зорли — одговара Нина.
— А радите, богме, децо, к’о себи — вели чича Стеван.
Па онда обиђе још неколико пута око радина па оде кући.
У вече је Анђелија помогла редари поставити вечеру и дићи судове. Пошто су ноћи окрачале, после вечере је ваљало на спавање.
Пошто су свршили копање — онда је дошла жетва. И ту је Анђелија осоколила. Не само да је жела него и везала снопље — а, богме, за везање требају мушке руке.... —
Прође година Анђелији. Нико се на њу не потужи. Ни једна реч рђава за њом не полете. (Вук није смео ни обелити). Са њом беше свако задовољно и у кући и у комшилуку. За њу је било само лепих речи. Њезин се сан — што га је прве ноћи, кад је у Пантића кућу дошла, снила — обистини. Пиљеж јој је скакала на раме кад ју је ранила; марва је трчала за њом; деца су је волила, свекрва се њом поносила; укућани — да су могли — у недрима би је носили, а Миладин јој није ни једне окорне рек’о. Она се смешила и певушила од неког унутрашњег задовољства; изузев оно неколико мучних тренутака — она је могла рећи: „ала је леп живот!“...
Примила је ред и редовала је, к’о и остале жене. Беше задовољна са својом судбином. Радовала се највише што јој је Ика ту, па јој се могла похвалити и покудити — Живана јој није никад забрањивала да Ики оде....
На кратко после тога — она се породи. Родила је мушко дете, лепо к’о уписано. Сама Живана је бабичовала. Она је урадила све што је знала; није одбацила ни баба Симанину гатњу. Дете су крстили и наденули му име Лазар.
За ручком — по крштењу — служио је сам деда Стеван. Нинко се бавио око пецива.
Нека радост сјала је чича Стевану из очију. Он говораше куму и попи:
— А шта ћете? Ово ми је чини ми се — последње весеље, па ’оћу и ја да се задовољим. А ја се овако задовољавам!...
После ручка наста дар. Анђелија је даривала кума, попу, чича Стевана и Нинка кошуљама. Разуме се да су дали добро уздарје.
После уздарја наста пијанка. И Нинко заседе за совру ма да му то не беше обичај. Сео до Драже па с њим искапљује чашу по чашу.
— За срећу и здравље мога кумчета и његових родитеља, његових ђедова и баба, његових чича и стрина и целе вамилије! — наздрави кум.
— Амин да бог да! — викнуше сви и искапише.
— О Нино!
— Ој Дражо!
— ’Ајд да запевамо по једну од старине! — рече Дража.
— ’Ајде вала.
— Коју ћемо?
— Коју ти оћеш!
Затурише један другом руке за вратове па запеваше:
„Сунце богу на колену спава, „Па му кроз сан тијо говорило: „Боже, оче, рано ме пробуди „Да обасјам брда и долове; „Да ја видим где је моје драго, „Драго моје сјајани месече!...“
— Алал’ вера Нино! — викну попа.
— Нема, него му „гројиће“ гуша! — вели чича Стеван.
Нинко скочи, искапи чашу, удари се руком по прсима па викну:
— Ама ко? Зар ја?.. Јес чуо ти, појка, и ти, куме!.. Ја кад само... овај... Нема ти ту код мене!
— Певаш ваљано није вајде! — рече попа.
— Ама који '?... Ево Драже нека каже!... .Ја сам данас весео... Наш Миладин, па онда наш унук Лазар... Како ’но ти попо певаш?... Аха... Знам сад. Лазарја, Лазарја!... Је л тако?
— Тако је! — вели попа.
— У мене ти нема тамо — амо! Ја што велим!...
Ето наш унук... Лазарја... нека га бог поживи!... Он јес? он... ’нако... Нема ту, јер кад ја... ја како!...
И ту искапи чашу.
— О куме наш и попо наш и ви љубитељи наши!.. Не замерите!... Ја сам мало онако... али мило ми је!... ’Оћу да вам кажем све што ми је на срцу.
— Дела, дела, Нино!...
— Срце... срце... јес... А ја вам велим: Овај мали шврћа, наш шврћа Лазарја, он ће... у њега, овај... ја!... Он само кад... еј, лој ли му детењи!... Неће га бити у... у... овај... нема то!... Ја како!... Не слуша ме језик — успи-де дијете и ову чашу, ваљда ће послушати!...
— Послушаће, Нино — ја шта ће! — рече Дража. Сви се насмејаше. Нина испразни чашу па се и сам насмеја.
— Ви мислите да сам ја пијан?.. Оно јес, али, овај... како да кажем!... овај.... од радости! Јес, од радости!... Наш ће мали Лазарја читати књиге, па ће мени... шта мени; зар ћу ја доживети?.. А што опет нећу доживети, к’о бајаги?... Један, два, три, четири, пет, шест, седам. Шта ми је то седам година?... Још ћу ја пуно живети, овај... још много... ја морам живети.... ’оћу!... ја како!...
— Доживећеш ти, Нино! — рекоше сви око совре.
— Оћу ја, да мени мој мали Лазарја чита, како је овај... ја! Краљевић Марко и... и... све! То мора бити!..
Чича Стеван се наже попу и куму па рече:
— Не знам шта му је сад? Никад овако није радио.
— Остави га, куме, развеселио се.
— Та ако вама није криво — а што се мене тиче, ја му не браним.
— Није Стево, брате! — рече попа.
Нина је још много прич’о како ’оће ово и оно, и једнако је пио с Дражом. На послетку се диже и изиђе, а Дража поиска гусле.
Седели су до по ноћи па се онда разишли накићени и весели....
На неколико дана после крштења, дође Маринко Мандић и испроси Миленију за Милана....
И оде кућна грлица своме голубу. Сви су укућани волили што је отишла у Мандића кућу — али сви су је жалили. Она је била мезимица чича Стеванова, али и маза његова. Шта би се пута он са њом насмејао!... Живани је она била душа; браћи милостивна сеја — а снајама одговор пред старијим.
По њеном одласку свако осећаше неку празнину. Све је ту, сви су здрави — али опет нема нечег милог и драгог. Живана је чешће одпаркнула плоту Мандићевом, а чича Стеван, колико да би се успокојио, рек’о би:
— Вала је богу! Опет нам је дао замену.... Дај-де, снајо, Нининог „Лазарја“....
Дете Анђелино поста кућни разговор. Они би се смејали његовом осмејку; зацењивали би се од смеја, кад би дете уватило за његове чупаве бркове.
— Чупај, чупај, лој ти детењи! Ја волем кад ме ти чупаш! — вели му Нина.
А дете тек развуче усне.
Анђелију с почетка обузимаше стид. Образи би јој горили к’о ватра. И, да је могла, она би доказала детету
Држала га је чисто. Сваког јутра она би га окупала и обукла, јер чича Стеван како устане тражи га. Кад не оде куд — он седи поред њега. Заповеди Анђелији да га расповије па онда гледи његове пуне ручице и његово пуначко тело како се гргољи... Сасма се разнежио. А како и неће?... И где би мог’о деда да се не разнежи кад види унуче?.. Нагињ’о се над њега; својим носом додирив’о је његов; рукама га је ват’о за трбушчић, за прстић од ноге; бекељио се, и кад би се дете насмејало, насмеј’о би се и он к’о дете... Деца се окупе око њих па и она:
— Нуто, нуто, ђедо, како се смеје! — викала би.
— Немојте да га дирате! — викнуо би он њима —' не ваља се!
А он га је највише дир’о.
Живана рекне по који пут редари:
— Подетењио старац!...
А дете је расло к’о млада травка. Главица — која беше дугуљаста — поче се заокругљивати; по лобањи поче расти смеђа, златна косица; очи му не лутаху више онако бесвесно са лица на лице, него гледаше онога ко му говораше и смејаше се на њега; поче да и гугуће к’о голубић; црте на лицу постајаху одређеније.
— Јетрвице! На те налик; очи суште твоје! — вели Марта.
— Али образи и нос брацини. — вели Стана.
Анђелија је волила своје дете; али за жива бога не би га она задојила нити пољубила пред укућанима. Више би је пута чича Стеван за то и накар’о.
Али, кад га унесе у вајатић — ту му је изљубила цело тело. Није могла да одустане од њега. Срце јој само налагаше: још, још!... Стопила би се у очи његове, у ручице у осмејак његов. Тумарање и рад целога дана
И онда би устала, узела га на руке из његове мале бешике, задојила би га; па би му онда тепала и причала шта ће мајка са њим радити, како ће он мајку надгледати кад остари... А дете би својим великим црним очима гледало у њу к’о да разуме шта му говори...
Тада би га метнула поново у бешику, па би га љуљушкала и певала му песмице тијим и лепим гласом својим, док би га успавала. Често пута седео би са њом и Миладин те се дететом забављ’о...
А кад би освануо дан па га, после купања, унела у кућу — међу народ — опет би наступила она њена крутост и озбиљност...
А Миленија'?... Моје перо није у стању да опише њену радост...
Наше народне песме певају о свему: о јунаштву и пићу, о љубави и братству; певају и о издајству; певају: како је љуба свога мужа издала; певају: како муж жену сагорева; како мајка дете своје шиље на смрт; како ујак нећака убија; како отац своју децу даје у таоштво Турцима — али нигде нема како је сеја брата издала.... У песмама нашим — сестрино је срце извор љубави, милоште и пожртвовања. Она даје сина, да свом брату главу одмени..
Према томе замислите и сами колико је Миленија волила малога Лазара, братића свога....
— Оди тејки, дико моја!
А дете научено на сваког, пружа обе ручице.
Миленија се с њим разговара:
— А волиш ли тејку, злато тејкино?
Дете је гледа својим црним очицама и смеје се.
— Волиш ли?
— Гу-гу!...
А Миленија га онда стисне на груди па му љуби и црно око, и злаћену косицу, и једро лице.
— А колико ме волиш, око моје? — пита она опет.
А дете маше својим пуним ручицама и гугуће и смеје се.
— Зар толико?
— Гу... гу!...
Миленија зарони своје лепо лице у његово пуно тело, па онда трчи од једног до другог, и прича: како јој се братић с њоме разговара.
— Мораће бити брбљов и шепртља к’о и ти! — вели чича Стеван.
— Јес ја?... Што, тајо, болан, дираш њега тако малог?
А чича Стева приђе и шопи детенце по једром месу; оно се засмеје... Миленија га склања и крије па најпосле побегне с њим у кућу.. .
Дете проседе па и пропузи. Ама свуда ће допрети. Изађе на поље па се укаља ево к’о прасе. Нађе какву барицу па седне у њу. Онда дигне своју облу ручицу па брбља а прстом нешто доказује. Анђелија кад смотри викне на њ:
— Шта ти радиш?
А оно је само гледа, смеје се и брбља. Она га дигне па или запере или пресвуче....
Једног вечера разболе се Лазар. Обрашчиће му подузела нека ватра а очице склопно па трња. Никако да се разабере — сав гори.
Сви се поплашише. Анђелија дрхташе сва к’о прут, па се стреса од мисли које јој кроз главу пролазе. Чича Стеван заповеди да се дете пренесе из вајата у његову собу...
Дете кад и кад отвори очице па баци поглед. мутан поглед на деду. Онда их склопи па одједаред врисне.
Сви се сколише око постеље.
— Шта би детету, по богу брате? — пита чича Стеван.
Нико му не умеде казати. Анђелија плаче у ћошку.
— Како би било да га изнесемо мало на поље да се разлади? — упита чича.
— Немој — рече Живана.
— Ја како би било да се мало проноса по соби? — пита Ивко.
— То може.
Анђелија га узе носати. Чича Стеван прилази сваки час те га вата за ножице.
— Шта да радимо—гори ево? — рече он тужно.
— Да му се чита молитва — рече Нинко.
— Доцкан је сад...
— Да ја видим да није урок — рече Живана.
— Види, види! — повикаше сви.
Живана изиђе у кућу, узе један зелени чанак и рече Марти да донесе воде. Кад Марта донесе она усу не начету воду у чанак, па приђе огњишту.
— Узми-де ти, снајо, дете, а Анђа нек оде и нек нађе „стрелицу“ у моме сандуку — рече она Марти.
Анђелија јој донесе „стрелицу“ а она је спусти у чанак. Тада узе на ватраљу жара па онда машицама скиде једну жишку и пусти је у чанак питајући:
— Је ли урок?
Жишка цвркну и потону: Дакле јесте.
Живана узе другу жишку:
— Је ли црних очију? упита.
Жишка цвркну и оста пловећи.
— Је ли плавих?
И опет спусти жишку. И она оста пловећи.
— Је ли зелених?
Жишка цвркну и потону... Дакле од зелених. Која ли је то?
— Је ли Ђурђија?
Жишка оста пловећи.
— Је ли Мирјана?
Жишка опет заплови.
— Је л’ Петрија?
Жишка паде на дно.
Она ману машицама у накрст по води, к’о кад поп воду благосиља, три пут, и три пут изговори ову басну:
„Урок седи на прагу, урочица под прагом; урок уриче, урочица одриче. У урока девет браће: од девет-осам, од осам-седам, од седам-шест, од шест-пет, од пет-четири, од четири-три, од три-два, од два-један, од једног нема ни једног... Иди, бољо, и у гору и воду, у високе висине, у дубоке дубине, где пет’о не пева, где кока не какоће....“
Онда поиска дете.
Уми га оном водом; угљеном га нагари по челу; опруженом шаком прекрсти га но лицу; увати га и повуче за нос и цвркутну устима к’о да љуби ваздух.
— Сад нека бог помогне!
Дете унеше у собу. Мало после, оно к’о да дође себи; она силна ватруштина попусти и дете отвори очи.
— ’Вала је богу! — рече чича Стеван.
— ’Вала је богу! — рекоше и укућани.
Анђелији свану. Њој к’о да неко однесе страх са душе. Срце јој бијаше лагано у грудима, а она очима пуним милоште гледаше чедо своје.
„’Вала ти, господе!.. Учићу га да се само теби моли, и да ради што је добро и поштено. Само ти се молим: одржи њега у здрављу и животу!...“ шапуташе она.
Од то доба Живана поста светиња у очима Анђелиним. Дотле ју је поштовала само к’о мајку. Не беше савета који би јој Живана дала, а да га она не послуша. Ни за чим није тежила колико да и она постане онаква к’о и Живана...
„И сам је бог воли и слуша! — мишљаше Анђелија — А зар му се она џаба моли? Онака памет, па после онака срећа... Не да то бог свакоме!..“
Лазар прохода и проговори. Умео је да каже: деда, баба, нана, тата и пуно, пуно речи... У дугу дану трчи по авлији тамо и амо; гради кућице од иверја; витла кокоши и ћурке. А кад смотри чичу Стевана или Нинка, — он трчи, па се смеје и виче:
— Деда, деда!
— А шта је дедино? пита чича Стеван.
— Туца, туца! (куца).
— А шта радила куца?
— О. о. о...
И на том и остаде.
Чича Стеван га онда узме на руке па га мало подржи....
Кад дете мало оразуми — Анђелија га је учила да љуби у руку. Како се изненадно једаред чича Стеван, кад му унуче уђе у собу и пољуби га у руку!
— Жив био, роде!.. А дед, у другу.... а у око... а ово друго... а образ... а други?...
Дете љубљаше свуд, а деди веселом теку сузе од радости. Мило старини да га такну мека уста детења. Као да га анђео небесни љуби, тако га нека језа радости прожмава.
— А ко те научи роде томе?
— Ја! одговара дете.
— Ко те научи да љубиш деди руку?
— Нана.
— Жива и срећна била!.. О Живана, Живана!
— Чујем — одазва се Живана.
— Оди-де овамо.
Живана уђе.
— Деде, роде, љуби баби руку!
Дете пољуби.
— Ама зар још и ово ја да дочекам! Ама зар и ово мени Господ дарова!... — ’Валим те, Господе!. ’Валим те, Господе!...
— Ко ће к’о бог? ’Вала му! рече Живана.
— Никад ја, бабо моја, нисам смео ни помислити да ћу од мога Миладина дочекати унуче! Знаш кад сам оно био болестан — ја рокох: ни свадбе дочекати нећу!
— Е, ал бог дао!...
— Пуно је срце моје данас. Ништа више не тражим од Господа него да ми да лепу смрт, да не бих дочек’о какве жалости за живота.
— И ја се за то богу молим!
— Деца су нам добра: пазе се и слажу; имање нам добро — имамо их на чему оставити.
— Јесте, човече.
— Сад само лепу смрт!
— Само лепу смрт: — рече Живана.
Насташе опет зимњи дани. Вејавица не престаје никако, па које она, које студен ветар и лапавица — не дадоше никуд из куће.
Чича Стеван већ није ни мог’о више никуд: старост га оборила у постељу. Он кашљаше. Кашаљ му се нагоњаше по неколико пута на дан и то тако жесток да се видело да му нема живота.
У дугу дану Живана беше са Анђелијом уз његову постељу; а кад падне ноћ и кад Анђелију дрем савлада — Живана ју је слала да, бајаги, види дете — а она је остајала и даље да лебди над својим старим другом.
— ’Оћеш ли воде? — питала га је.
— Дај ми мало — искаше он, тек да јој не учини на жао.
— Баш се не може никуд?
— Баш никуд!
— Пада ли ти што на ум да једеш?
— Ништа...
Живана би тада заћутала и гледала га. У томе и зору дочека.
Но једног јутра чича заковрну зорли. Срећом још беху сви код куће и Живана рече Анђелији да их зовне у собу.
Уђоше сви. Нинко приђе постељи болниковој.
— Како је, бато? — упита.
— Биће боље!
— Је л ти мало лакше?
— Даће бог—биће и лакше!.. Јесте ли сви ту?
— Сви смо.
— Нека уђу и снаје.
Миладин изиђе те их позва све у собу...
Настаде тајац. Мушки поскидали капе па стали на једну страну а женскиње на другу; Анђелија му стајаше више главе, а Живана сеђаше крај њега на кревету.
Он прекиде тишину рекавши:
— Придигни — де ме, ћери.
Анђелија га придиже па подметну још један јастук под плећке.
Он дисаше кратко. Лице му беше дошло тамно а јабучице искочиле — много беше оболео.
— Брате мој, друже мој, и децо моја!.... Ја полазим на далек пут са кога се не враћа — али тако је божја воља. За то ’оћу да вам кажем неколико речи и да се поздравим са вама пре него што пођем.
Ту ућута мало. Тишина беше таква да би чуо муву кад пролети. .
— Чујте, децо! ово је брат мој, а ово је друг мој, и мајка ваша. Са њима сам ја стек’о ово крова над главом и оно мало имања. Доста смо зноја пролили и доста смо муке имали док смо ово прибрали. За то сам вас позв’о да вам кажем и да вам накричим: да чувате овако исто ово имање. Живите на њему. Има га доста и вама и деци вашој... Али, чујте ме!.. ни један да се није усудио да ишта одели! И тај, који хтедне цепати на парчад наш зној и нашу муку — нека је проклет!...
Ту опет мало поћута.
— Децо моја!... Пошто ја већ полазим на пут, то сам вам одредио и старешину Нина ће вам од јако бити старешина. Он, који је ово умео стећи — умеће и очувати. Слушајте га, децо моја, к’о што сте и мене слушали! Немојте да свет рекне: умре Стеван — посрнуше Пантићи!... Онда ће ми се потрести кости моје у гробу!.. Ја ’оћу да и од јако Пантићева кућа буде прва у селу — к’о што је и до јако била! Ја ’оћу да се прича по свету о вашој слози и љубави — к’о што је се и о нама причало! Ја ’оћу да се прича о вашој вредноћи и о вашем раду — к’о што је се и о нама причало.
Сузе су кипиле из очију и лиле потоком: већ отпоче и јецање. И самом се чичи сажали. Он пусти две три сузе па опет настави:
— Ово овде, ово је мајка ваша. Слушајте је и пазите к’о најбоља деца! Осладите јој последње дане негом вашом!... Немојте да би јој на жао учинили јер — тешко оном на кога падне суза мајчина; тешко оном кога она прокуне!... Ви плачете?... Немојте!.. Благодарите богу што ми је дао овако лепу старост. Ја умирем срећан, децо моја!... Моја је кућа пуна и моје деце и мога труда. Бог ми је дао те сам дочек’о и унуке; дао ми је здравља доста; а сад кад ми даде болест ’оће да ми узме и живот... А то је баш оно што је најбоље, јер би болестан намучио и вас и себе...
— Чули сте што сам вам рек’о а сад одите да се опростимо и да вас благословим!....
Мојсило му приђе најпре и пољуби га у руку.
— Опрости тата! —рече он.
— Да је богом просто! А ти ми, синко, био жив и срећан!
Онда приђе Сава, па Миладин. Он и њих опрости и благослови.
Сад дођоше на ред жене: најпре Стана, па Марта, па Анђелија. Он се опрости са свима па рече да му доведу децу.
Једно по једно прилажаше му руци и он их љубљаше и благосиљаше; али кад му приђе мали Лазар и кад га пољуби — њему ударише сузе.
— О моја последња и највећа радости! — рече он. Ти си ми засладио моје последње дане. За то нека ти бог да да будеш светао и виђен међу светом ко што је месец међ звездама... Подигни га, снајо.
Анђелија диже Лазара на кревет.
— Де, љуби деди уста! — рече он.
Дете пољуби.
— Де око.
Дете опет пољуби.
Он га изљуби и рече Анђелији да га скине.
— Сад изиђите на поље. Ти, Нино, остани, а ти Миладине отиди ми зовни Миленију и пријатеља Маринка.
Сви изиђоше.
— Седи, Нино.
— Брато, по богу, зар баш дотле дошло — упита Нина кроз сузе.
— Е шта ћеш?... Божја је воља! —рече чича Стеван. Нина заћута јер га сузе беху обузеле. Живана беше устала па стала у запећак; и она плакаше.
— Живана! — викну чича.
— Чујем.
— Оди ближе... Седи ту.
Живана седе
— Немам вам много говорити. Ви знате жеље моје. Само те молим Нино, брате, гледај Живану к’о сестру!
— ’Оћу, брато!
— Немој да јој буде на криво у дому нашем.
— Никад јој, брато, криво бити неће. Нисам ја заборавио што је она мени учинила.
— А ти, Живана, друже мој, слушај Нину и договарај се с њим к’о што си се и са мном договарала!
— ’Оћу!
— А сад да се опростимо!
Пружи руку Нинку, пољуби се с њим и рече:
— Опрости брате, и праштам ти!
— Нек ти је богом просто! — рече Нина.
Он се опрости и са Живаном и онда се понова спусти у кревет.
За мало па дођоше и Маринко и Миленија. Миленија беше сва умузгана од суза — само што није дигла запевку. Маринко приђе кревету.
— Е, дошо си? — рече чича.
— Ја, дођох. А шта је!
— Да се опростимо.
— Зар баш то?
— То баш.
Миленија пусти глас; не може се више уздржати. Притрча му па окрете љубити мршаву руку. Он рече да га придигну. Опрости се и с Маринком и Миленијом.
— Спустите ме на земљу — рече.
Маринко и Нинко спустише га. Он полежа мало па рече да га изнесу у кућу.
Чељад беше сва на окупу; само плачу.
— А што ви, децо, не идете на пос’о? — упита он.
— Сад ће, брато. — рече Нинко.
Он поседе мало крај ватре, па онда опет рече да га унесу у собу.
Спустише га на кревет.
— Немојте на кревет — ’оћу на земљу.
Анђелија — која и сама беше ушла у собу — простре поњаву. Спустише га. Живана даде воштаницу Марти да запали, па како поишту да донесе.
Он поћута неколико тренутака... На једаред протеже врат и зену.
— Свећу овамо!... свећу овамо!... повикаше и Нинко и Маринко.
Марта је додаде Анђелији.
У кући наста запевка.
Старац отвори очи, зену други пут, стиште усне и — глава му клону.... Онда се посвети: лице му пожуте к’о лимун. Маринко му метну свећу у руку и рече:
— Бог да га прости!
Чељад из куће поврве у собу. Диже се запевка до неба. Мушкарци стали у крај па плачу...
Мало по мало поче долазити свет из комшилука. Бабе упртиле читаве бокоре босиљка. Људи долазе и чуде се:
— Шта би, по богу брате?
— Од кад је он тако болестан?
— Је ли се мучио?
— Није никако! — одговори Нина. — Ет’ мене и пријатељ’ Маринка у мал’ не превари; у мал’ те не умре без свеће.
— Зар тако лако?
— Ама само што два пут зену; у мал’ не превари
— Ја лепе смрти — по богу!
Мало по мало нагомила се света пуна авлија. Сваки је жалио покојника. Дража и Маринко одоше да га окупају и обуку; Миладин оде да јави да се звони; Нинко са двојицом тројицом оде да види талпине за сандук, а; жене само запевају.
Живана турила руке под појас па лагано нариче Анђелија узела Лазара, скинула му капицу па набраја детету дедине милоште. Нарицала је тако тужно, а онај јасни глас звонио је по пространој авлији — да је мор’о човек оплакати — већ ’ко му је камено срце; Миленија не зна шта ради од себе.... морали су је већ и ућуткивати...
Пошто су га окупали и обукли — жене одоше у собу да наричу. Живана нареди Марти шта треба за ручак кувати, па и она оде у собу.
Људи се окупили у авлији, а Нинко им наређује пос’о.
— Ти, имењаче, иди са Миладином те дотерајте јуницу; ти Мојсило отиди да јавиш попи; ти Перо, Мијате, Станко и Јоване — ви ћете тесати сандук....
Звоно на цркви зазвони.
— Бог да му душу прости! — рекоше сељани крстећи се, а капе беху одавна поскидали.
Мудрим старањем Нинковим и Живаниним — све иђаше уредно. У кући не беше никакве галаме око огњишта, ни у авлији око пословања — свако знађаше свој пос’о.
Народу се на време издаде ужина па је после опет сваки послов’о.
Кратак зимњи дан прође брзо, к’о што брзо сви дани у послу пролазе. Наста ноћ.
Жене се разиђоше по собама, неке да одспавају а неке да разговарају. Људи су седели код мртваца и разговарали. Причали су све што су о њему знали — наравно, избегавали су његове мане.
— Е, брате, ала се провесели о свадби: к’о да је знао!... Бог да га прости!
— Није мало, него кад поче играти — ја сам се запрепастио. Кад он научи играти?
— Море — вели Дража— стари је он играч!
— Беше добар човек — рече Митар Јеленић.
— Ко, зар он?
— Ја!... Кад оно ја хтедох женити мога Марјана дођем њему. Знаш, нестало ми пара. Назовем бога и поздравим се. „Које добро?“ — вели. Кажем ја њему све, онако из почетка, па му кажем и како немам пара. „Имам — вели —ја, па ћу ти дати те га састави с кућом“. И лепо оде у собу и изнесе шест дуката. На — вели — вратићеш ми; није на томе никад пропало!...
— И мени је помог’о: — вели Петар Ранђић.
— И никад није тражио на писмено нити какве зараде к’о Вук.
— Јок!
— Море, човек је био — бог да га прости!...
И тако су целу ноћ разговарали.
Сутра дан опреми Нинко шесторицу да гроб копају. Они остали помагали су укућанима. Неки су само седели и пили ракију.
Кад превали подне дође попа са учитељем и ђацима, јер је Нинко хтео да га ђаци прате; осим тога хтео је и да опело буде у цркви; захтев’о је да се попале сва кандила и полелеји:
— Заслужио је — бог да га прости! — реко би Нинко свакоме.
— Је л готово? — пита попа.
— Готово је.
Попа оде са учитељом у собу те очиташе, спомен.
— Које неће на гробље нек целива покојника — рече попа.
Редаре уђоше у собу целиваше крст и нададоше запевку. Дража дође да и он целива јер је он пек’о „душног брава.“
Онда изнеше тело покојниково и понеше цркви.. Пратња је била велика. Напред иђаше чича Макса са мртвачким крстом, за њим ђаци — обучени у беле стихаре — који певаху „Свјати боже“. За ђацима попа и учитељ: за њима шест људи ношаху покојника на носилима за овима сељаци, који су дошли на испратњу, а позади жене наричући.
Време беше престало; по небу се гомилаху снежни облаци; некаки ладан ветар леђаше и срце у грудима. Са црквене куле разлегаху се звуци звона и мешаху са нарицањем жена и певањем дечијим...
После опела спустише старину у гроб. Запевци и нарицању не беше краја. Мојсило баци први бусен оцу чело главе; попа прели покојника; народ бацаше бусен по бусен у гроб.
Кад земља покри сандук мртвачки, жене се дигоше кући. Уз пут су разговарале тијо о животу и смрти покојника.
Трудбеници засуше гроб и усадише крст чело главе, па и они изиђоше из гробља. Нинко оде у цркву да плати што треба — па онда са попом и народом крете се и он кући.
У авлији их дочека Анђелија па им поли те руке опраше. Попа оде у кућу да свети водицу.
Вечерњи сутон падаше на земљу; запад се црвенео к’о да у ватри гори. Људи гледе и веле:
— Биће сутра ветра.
Совра је била постављена пред кућом. Кад попа изиђе — Нинко у једној чаши изнесе панајију и метну на совру да попа очита. Мојсило раздаваше људима „светњаке“.
Попалише се свеће, попа метну „петрајиљ“ на врат и очита панајију. Људи се молише богу. Онда се попа прекрсти, рече: бог да му душу прости! и узе зрно-два од панајије и пружи чашу оном до себе.
Људи узимаше панајију; дадоше светњаке Мојсилу — који их све састави и прилепи за дрво изнад совре да горе — па онда заседоше за совру.
Нинко наслужи попи чашу.
— За испокој душе нашег доброг друга и пријатеља Стевана! Лака му земља, проста му душа!... Бог да му душу прости!
— Бог да му душу прости! — рече народ.
— Бог да му душу прости! — рече попа.
— Бог да му душу прости!
— Бог да му душу прости!—рече и по трећи пут попа.
— Бог да му душу прости! — понови народ за њим.
Попа испи чашу.
Синови Стеванови и Нинко служаху гологлави дуж целе совре ракију. Жене износише јело на совру. Људи
Кад је свршена вечера и кад Нинко опет наслужи попи чашу, попа рече:
— Коме је за душу — бог да му душу прости; остатку живот и здравље!
— Амин да бог да! — рече народ.
Пошто пише сви за живот и здравље остатка — Нинко насу чашу и пружи је попи. Овај је прими па је пуну спусти на совру.
— Пуно затекли — пуно и оставили — рече, прекрсти се и устаде.
Сви се прекрстише и дигоше иза совре.
Онда је женскиње село да вечера....
Пошто је све вечерало — онда се разиђоше тијо, без икакве ларме. Нинко уђе у собу где је покојник умро, запали воштаницу и метну на оно место где је издануо — па се онда и укућани тужна срца разиђоше да спавају...
Сутра дан издали су чича Стевану трећину, у девети дан деветину а у четрдесети — четресницу.
Живана није дочекала полугодишњицу Стеванову. Нешто старост, нешто немоћ, а нешто и назеб на сами дан пратње — оборише је у постељу.
С дана на дан она биваше све слабија; већ не могаше поради себе ни на поље изаћи... А једног јутра пролетњег и она испусти душу.
Саранили су је поред чича Стевана....
Кућа Пантића поче опет живети својим животом. Нинко беше добар старешина. Он је наређив’о пос’о, а млађи су слушали. Само се није мог’о честито да навикне: да тумара око суднице и да тамо куповине уређује. Увек би у тим приликама рек’о:
— Еј, брато, брато!... Нема твоје памети ни у царевини!....
Анђелија је много жалила свекра и свекрву, нарочито свекрву. К’о да јој је мајка умрла!.... Од онога вечера, кад је Живана заварчила урок Лазару — она ју је сматрала за најпаметнију жену и нешто силно вукло ју је Живани. Нарочито се сећала смрти њене. — Оди де ћер’и! — рече јој Живана... И тада јој је говорила о многом које чему што има да ради. Наређивала јој је да чува и слаже браћу да се не би изделила; поучавала ју је у свему а нарочито како ће да дете гаји и учи.
— Никад се, ћери, нећеш покајати ако ме послушаш! Може се богу прохтети да те и мучи — али му се ти
Анђелија је поштовала аманет: Миладин и Лазар и били су њена највећа брига. Нинку и деверима умаштала је што је боље могла....
А дете је расло.
Анђелија га је учила реду и пристојности. Он је љубио старије у руку; иш’о је из собе где су старији разговарали и слуш’о што су заповедали.
Био је пуначак к’о лане. Његова злаћена косица добијаше смеђину; лице румено и лепо смешило се на сваког — а био је увек чисто одевен.
Да сад кажем!...
Анђелији се заиста нису држала деца. Рађала је још осим Лазара, али увек умру у првој години. Неку није ни донела до вакта.
За то је склопила руке око Лазара и гледала га к’о божији благослов.
— Оно ће морати бити срећно: —њега су сви благословили, — шапутала би она гледајући га где се игра.
И укућани су га радо гледали. Нинко, ваљда, што и сам не имађаше мушке деце, волио га је к’о очи....
Кад је дете поодрасло — Нинко дозва синовце и рече им:
— Ама како би било да дамо малог Лазарја (он га је и сад тако звао) у школу?
— Па добро, чијо.
— Ја велим, и ред је. Овака кућа — к’о што је наша — па само један писмен.
— Нек буде и он — рекоши они.
И тако Лазара дадоше у школу.
Анђелији је играло срце од радости. Метнула му торбичицу на врат па стала на капију и гледа за њим.
„Ала ће то бити лепо! — мишљаше она. — Ала ће то бити красно!.... Мој Лаза ће да изучи књигу па ће знати све!....“
Па онда замисли: к’о он изучио већ а Нинко га зове да му види неке артије. Он се само намргоди мало па чита к’о воду, а, к’о, Нинко му вели: „алал вера!....“ Па, к’о, он пише, пише све што год ’оћеш, и чита сваку књигу....
Па онда, к’о, одрасто, па га опремају у Шабац да продаје рану. ,,Ти си — к’о веле му — писмен — умећеш израчунати...“ Па, к’о, људи у селу, ’оће да бирају кмета.
„Кога ћемо, кога ћемо?...“ „А Лазара Пантића кога ћемо другог! Он је и писмен а, вала, и добар....“
Лепа је машта мајчина!....
Лазар већ псалтирац — па још најбољи ђак. Учитељ се свуда с њиме хвалио и поносио — а Анђелија — у име благодарности — шиљаше учитељу увек лепу „реграцију“.
Баш, некако, при крају школовања, једнога дана дође Лазар раније него што треба кући; нешто се покуњио.
— Шта је рано; зар тако рано пустио учитељ? — упита га Анђелија.
— Није, нано — него сам болестан.
Анђелију нешто ледну.
— А шта ти је, кућо моја?
— Ево види.
И дете окрете главицу.
С десне стране, испод ува, скочила мицина, али тако велика да се Анђелија уплашила.
— Боле ли те, рано моја?
— К’о у око! — рече Лазар.
Анђелија викну Марту.
— Јес видела ово кад год јетрвице? — упита она.
— Нисам тако никад.
— Па шта да радим?
— Да му се чита молитва.
И Анђелија одведе дете попи.
Ту ноћ око на око. Дете се превијаше од бола к’о црв. У лицу позеленело к’о трава. Миладин сеђаше крај његове постеље; Анђелија лебдијаше над њим и мољаше се богу.
Свану. Ништа боље. Оно чудо дошло велико, па две главе у детета. Оно се са свим збунило па очију не отвара а једнако јечи.
— Шта да радимо? — питаше Анђелија Миладина.
— Ја не знам.
— Како би било да га носимо врачари? — упита она.
— То је још по најбоље — рече он.
Упрегнуше коње у кола. Анђелија спреми ракије и јестива; метнуше дете у кола — па у Црну Бару, Цвети врачари....
Има врачара које живе од врачања, само да се лебом ране, али има их које су потпуно убеђене да је њима то Бог рек’о. Међу ове последње спада и Цвета врачара.
Она је била ћерка једне удовице сиротне, која је под старост врачала. Од ње је Цвета научила многе гатке. Она је помагала својој матери у прибирању разних трава и већ је к’о девојка знала које су траве лековите. Девојке су је још тада прозвале: врачаром.
Нешто то, нешто што је била сиромашна, а највише што је била ружна — нико је од момчади не хте ни погледати, а камо ли да је узме за жену.
У то време досељавали су из Босне у Србију, који су бегали од турског зулума.
Елем, досели се и један бећар, неки Богдан, који је, веле, убио Турчина. Настани се крај „Студене Баре“, и
Како је-тако је: тек је Цвета добила човека, и с њим је радила и кућила; а кад јој умре мати она се са Богданом пресели у своју кућицу.
Ту су они живели лепо. Цвета није рађала деце па им није много ни требало. Живели су тако око неких петнаест година и тада Богдан умре.
Оставши сама — Цвета се баци на врачање. Из почетка то је радила, колико да не умре од глади, јер ју је мрзило радити; али, пошто излечи неколико болесника, пошто се увери да у том има среће — она се баци са свим на тај пос’о....
Купила је траве, учила је разне басме, трчала је на све стране и лечила све болести.
Свет јој је дав’о и јело и пиће тако, да је свега имала у изобиљу. Није више јела суву проју.
За кратко време она научи многе басме, упознаде непознате траве, и — кад виде да јој се може — она више не иђаше од куће.
Није била чистуница. Кућа јој је била и с поља и изнутра јадна и чемерна. Она је ишла дроњава и чупава — јер, мишљаше, и тим се свет навраћа.
Она имађаше неку срећу да су болесници оздрављали од њених лекова. И она сама вероваше да може што год ’оће.. За то се и прочула на далеко...
Била је малена раста. Лице јој округло и мрасаво од краста, очи зелене а коса бела. Било лето, била зима — она је носила неку кожушину на леђима.
Миладин заустави и Анђелија скочи с кола пред Цветином кућом.
Цвета је дочека седећи крај огњишта и само укрљешти своје зелене очи у њу.
Анђелију обузе неко непријатно осећање.
— Помоз бог!
— Бог помог’о!... Које добро? упита Цвета.
— Па и није добро....
— А, болест! — пресече је Цвета. — Па добро!... То је божја воља. Он напушта болести, али он је дао лека. Ако болесник има века—биће лека... У мене има свега! Има трава „бљушт“ коју сам брала измеђ Госпођа. Она лечи од сваке болести око врата... Има трава „петлово перо“. Њу стуци ситно и саспи у комовицу — она лечи од костобоље.... Има трава „пречица“ — она лечи од очију. Има „сиљевина“ и „чибуковина“ — оне лече од грознице. Има „срце-пуц“ — од изеди. Њу треба укувати Има „одолен“ и „разбојник“ — од врућице, и то: одолен да једе са трнометом, а разбојник усећи ситно па пити у комовици. Има „линцура“ — од кашља. Има „ревендија“ — њу кад човек једе биће здрав и јести к’о дете од 12 година. Има „уступник“ — то ти је трава за сваку болест... Има...
— А има ли лека од мицине'?— прекиде јој набрајање Анђелија.
— А ко ти лежи мицину?
— Моје дете.
— Па где је?
— Ево га.
— Донеси га овамо.
Миладин унесе Лазара у кућу... Дете беше у забуни. Цвета загледа. .
— Ајој! — Ово је чудо!
Миладин и Анђелија ћутаху.
— Чек’ да видим нешто.
И Цвета оде на бунар те донесе воде. Усу у чанак, па онда узе жара на ватраљ и машицама спушташе жишку по жишку у чанак шапућући.... Онда диже главу.
— Ово је детету наметнуто! — рече.
— Наметнуто? — упиташе и Миладин и Анђелија у један глас.
— Ја!
— А ко би таки душман.
— Једна жена зелених очију — рече Цвета.
— То је Петрија! —јекну Анђелија. — Па има ли помоћи?
— Која Петрија? — питаше Цвета.
— Та неког Митра Зељића.
— А знам је!... Богме је она душман!
— Има ли лека?
— Биће. Спустите дете.
Анђелија простре по земљи шареницу и Миладин спусти Лазара.
Цвета оде у собу и изнесе отуда парче воска и једну суву шипчицу.
— Видиш, дијете! Ово је „мртви восак“ а ово је „неприм калем“.
Онда уми руке и приђе детету. Засука леви рукав до лакта, па домалим прстом леве руке узе кружити око мицине говорећи:
— Лева рука крста нема — ова боља места нема. Без оца се родила, без попа крстила, без имена угинула: устук мицо, овде ти места нема!
И кружећи прстом изговори три пута ову басму.
Онда узе мртви восак опет у леву руку и поче кружити њим и говорити:
— Кад челе — што су овај восак носиле — оживеле — онда и ти, бољо! К’о што челе замрле — и ти, бољо, замрла!
И ову басму изговори три пута. Тада баци восак у ватру и рече:
— Колико овај восак горео — толико болело!
Сад узе „неприм“ калем у леву руку. Окружи и њим, и рече три пута:
— Кад се овај калем примио — онда и ти бољо! Калем усануо — и ти усанула!
Онда остави калем, па опет узе руком кружити:
— У мице деветоро деце: од девет —осам, од осам — седам, од седам — шест, од шест — пет, од пет — четри, од четри — три: једно Станко, једно Станоје, једно Станиша. Станко слеп, Станоје нем а Станиша глув. Слеп не види, нем не говори, глув не чује: устук, мицо, овде ти места нема!...
И онда се подиже.
— Сад сам обајала — рече.
— Нека бог помогне! — рече Миладин.
— Сад треба да му превијеш на мицину краставац печен у тију пепелу — рече Цвета.
— Добро, превићу.
— Шта је твоје? — упита Миладин.
— А шта ми даш. Ја се никад не цењкам.
Миладин извади рубљу и даде јој, па онда оде и донесе с кола оно што је Анђелија спремила.
— ’Вала вам! — рече Цвета.
— ’Вала и теби! — рекоше они.
— А шта ћу? Бог нек помогне!
Дете отвори очи.
— Шта ћеш, дико? — упита га Анђелија.
— ’Оћу воде — рече Лазар.
— Ево, ево, рано. Сад ће теби да да баја воде '— рече Цвета.
И додаде детету воде.
Онда се дигоше да иду. Миладин доведе дете и препе га у кола. Поздравише се са врачаром, седоше на кола и кретоше се најлак кући.
— Е, зна много! — рече Миладин.
— А врачара је, брате!
— И баш то Петрија учини!
— Петрија! Како рече: „жена зелених очију“ — ја се одмах сетих.
— Треба њу измлатити, к’о бог ђавола, па, после, да се крсти! — рече Миладин.
— Платиће јој бог! Има и она својих.
— То је због оног, знаш?
— Знам....
Чим су стигли кући, Анђелија прво оде у башту те нађе краставац и запрета га у пепео.... Кад би печен, она га располути и преви Лазару на мицину.... Чим се топлота дотаче мицине — дете заплака.
— Скини, најо!
— Нека, рано, биће боље!
— Али боли!
— То је за мало.
Наста ноћ. Укућани, који су ваздан радили, поспаше: заспа и Миладин. Само Анђелија сеђаше крај Лазара који мало очи сведе...
Она изиђе на поље. Небо се осуло звездама. Тишина владаше селом. Никаквог гласа осим тичијег, никаквог шушња осим шапата лишћа што се на гранама лелујаше... Из даљине се чујаше укање ћука и неки гласови што их само ноћ има... Беше глуво доба...
Она се врати у собу. Седе опет на креветац, крај детета.... Свећа је тињала и пуцкарала, а мали попак певаше своју песму у запећку.
Анђелија се замисли...
Сети се детињства. Све јој ситнице изиђоше пред очи: играње, трчање, купљење иверја, прављење топова од блата.... ама све... Па, онда, девовање, па прошевина, па свадба, па младовање... Па отац и мајка, па свекар и свекрва, па рођење Лазарево, па Лепосавино, па Стеваново, па смрт овог двога...
Све јој то беше пред очима. Она се сети свог сна који је снила прво вече кад је у кућу дошла и.. згрози
„Само да ми је жив и здрав, па да бих просила па га лебом ранила“...
И погледа у дете. Онда се диже па се стаде молити богу:
„О Господе свемогући! Ја ти се молим: дај моме Лазару живота и здравља! И, ако му хтеднеш Господе живот укратити, онда одузми мени најпре!... Ја сам се наживела, Господе: видела сам у мојим годинама и добра и зла; зазнала сам и за радост и за жалост... А он, он је к’о млада травка. Не покоси је, Господе, док не сазре!.. Молим ти се, Господе! Молим ти се, оче небесни!"...
Прекрсти се па се опет лагано спусти на креветац.
Свећа је опет пуцкарала; попак је опет пев’о; Миладин лагано ркаше а Лазар је дис’о равномерно.
На пољу се чуше петли.
„Зора већ“ — помисли она.
Дете се промешкољи, окрете на другу страну и — писну.
— Шта је, рано? — викну Анђелија поплашено и наже се те га диже.
Детету се низ образ цедила сукрвица.
— Увредих се, нано!
— ’Вала Богу, дико моја, провалило се!
— ’Оће ли ме још болети?
— ’Неће, рано.
И Миладин се трже иза сна.
— Шта је; шта је?
— Добро је; провалило се! —рече она радосно.
И узе брисати детету обрашчиће... —
Дете је кроз неколико дана опет пошло у школу. За увом му оста рупа, где је мицина била — али не мари ништа.
Анђелији лануло. Само се бојала да дете не би опет на шта нагазило, за то му рече:
— Рано моја! Пази кад идеш! Никад ништа немој узимати што на путу нађеш — не ваља се!
— Нећу, нано — обећа Лазар.
Година за годином клизила је неосетно у послу и раду Нинко млого остарио; не беше више у стању да мане косом; Мојсило већ уд’о прву ћер; Лазар одраст о момчина к’о тресак — већ му и цуру меркају.
И Анђелији прођоше године, али она ипак није изгубила много од свога здравља. Била је оно што у пас кажу: „држећа женска“. Радила је к’о и пре. Кад је њен ред у кући — мог’о би, одакле оћеш меда лазнути — тако је чисто држала.
Истина, за то време помреше јој отац и мати — али је она опет била срећна. Да јој се не би замерило — казаћу, да их је она ожалила к’о родитеље; али она не беше више само дете — она је била и мајка. По себи је знала како страхује за Лазара; а како би било њеном оцу и мајци кад би под старост дочекали, да се њојзи што деси?...
Лазар је био њена срећа, њен понос и снага, њен разговор. Срце јој играло од радости кад би видела, како Нинко много што шта поверава Лазару. На сваком кораку само би се њим хвалила.... А Лазар опет одаваше
У томе дође несрећна 1866 год. кад поче морити колера.
Весели Глоговац и сувише је пропатио од Турака, али му би суђено да му и колера у поде дође...
Болест поче узимати мах. Свет падаше у постељу да се више пе дигне. Гробље поста вашариште: једни излажаху — други улажаху. Селом се поче разлегати жалостивна песма. Мајке жаљаху децу, жене мужеве, људи породицу.... Ниси мог’о да нађеш трудбеника који ће гроб да копају, јер нема куће која не беше у црно завијена. Нема жене која не жали ја мужа, ја сина, ја свекра, ја девера, ја јетрвицу, ја заовицу...
А мора — мори. Свет падаше: — неко од болести — неко од стра.... Нема никога ко би овом јаду доскочио...
Попа трчаше на све стране. Он имађаше пуне руке посла.
За време колере највише платише задруге.
Тако и Пантићи.
Прво се разболе Нинко, укућани сви сколише његову постељу. Али и плаћаше за то... За Нинком паде Марта, за Мартом Мојсило, за њим Миладин, за Миладином Сава, за Савом Стана па деца...
— Склањајте се које је здраво! Зар не видите где изгибосмо? — викаше Нинко.
И Анђелија склони Лазара и остатак — а она сама тумараше око болесника.
Стра је овлад’о њоме. Она се није бојала за себе него за дете. Куд год ишла само се Богу молила:
„Боже, очувај ми га! Боже, очувај ми га!...
— Ј’ој, подигни ме!
— Ј’ој, окрени ме!
— Ј’ој, цркох!
— Ј’ој, умрех!..
— Ј’ој, помози, ако си брат!
Јаук и само јаук разлегаше се целом кућом.
Анђелији већ заглунуше уши; ноге је једва држаху. Надгледала је и здраве и болне. Није се имала кад бринути за ручак. На брзу руку утуче белог лука, па га помеша са сирћетом и једе са здравима; болесници нису ни тражили јела.
Жалосно је било погледати по великој соби: само се поваљало к’о снопље.
— О боже! Или дај смрти или предижи!
— Дијете! — викну Нинко.
— Чујем.
— Зовни попу нек чита што год макар!
Анђелија оде попу. За мало и дође с њим.
— Читај ми, попо, велику молитву.
Попа очита.
— Читај и Мојсилу! рече Нинко.
Попа очита.
— Дед и Сави...
— Дед и Миладину...
Попу проби зној, али очита.
— Дела и снаји Стани.
— Не могу! — рече попа а сав позеленео — не могу више ни речи, ни слова. Кад си тако хтео, што ниси каз’о, па да читам свима у један пут!
И посрћући изиђе на поље...
Људи!... Гроза ме вата кад причам. Перо ми дрхће — али ја вам причам целу истину!
Ни једно што је пало не диже се — све помре. Сандук за сандуком изношен је из куће....
Анђелија је само нарицала. Овде свекар — онде муж; овде девер — онде јетрвица; овде синовац — онде синовица... Сви јој беху мили, сви драги. Све то беше њен
Шта да ради сада? Куда да се окрене? С ким да кући?.... Та ово беху све деца коју је она на рукама одржала. Шта ће с њима и како да их лебом рани?....
Оволики удари сатрли су је. Али она се не смеде подати. Ова деца искаху леба. И ако икад — сад је морала да живи....
Прође колера.. Народ се згледаше. Пребројаваху мртве.
— Шта ли богу згрешисмо? — питаху се једни.
— Али нас и казни! — рекоше други.
— Укиде потоп а пусти колеру! — рекоше трећи.
— Ко ће к’о он!
— То је, браћо, због наше кавге! — рече један старац.
— И због псовке! — рече други.
— Е, његова воља!... рекоше сељаци.
Анђелија сада беше све у овој кући: и човек, и жена, и газда, и слуга. Радила је јуначки. Она је трчала на све стране. Њиве је обилазила; шуму надгледала да се не сече; гледала стоку и живину, тражила спрежника, ишла у воденицу, кад би Лазар ор’о; готовила ручак; прала рубине, ткала и прела; једном речју: вршила је све, и мушке и женске послове...
Пошто болест притајири — суд се побрину те прегледа и пописа имање Пантићево и посла списак старатељском судији. Овај не хте одузимати имања за то, што је Лазар доста јаторан био, него им остави да га раде; само да не би отуђили, постави им два стараоца.
И тако имање оста пред њима.
Анђелија се трудила да набави радина, те да се не би имање нерадом запарложило. Колико су били једини — опет им је на време била свршена и орба и копња, и жетва — а за то се има благодарити труду Анђелином.
Она је устајала око пола ноћи и ишла у њиве да види: да ли ко није развалио ограду или пустио стоку. Мртви зној пробиј’о јој чело, кад изађе у ону поноћну тишину, па не чује ни петлова гласа.
Она се бојала и вукодлака и вештица и утвари и свега. Није јој се чудити — то је веровање са мајчиним млеком посисала. Али је она опет ишла; зазирала је од своје сенке, од сваког шушња, од сваког пања и трна — али је опет корачала.
„Морам! — мишљаше. Ако нећу ја — ко ће?“....
А по њеном мишљењу — имање се морало надгледати; оно се није смело упустити. То је захтевао напредак њеног Лазара и аманет....
Кад би пет’о запев’о — њојзи би се скинуо терет с душе, јер кад се чује пет’о онда се све утворе склањају.
Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак Лазар беше домаћин у кући. Није она њега правила сама домаћином — то су давно пре ње учинили народни обичаји и Анђелија, радећи тако, радила је оно, што су обичаји захтевали.
„Мушко, да је к’о маково зрно — оно је опет старије од женскиње“ — вели стара изрека.
И Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару. Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио свећу и кадио укућане. Кад су у вече седали око ватре — место старешинино беше место Лазарево.
Није хтела ни урадити ништа док се с њим не договори.
— Лазо, рано!
— Чујем, нано!
— Шта велиш, да узоремо „Стрњике“ под јечам?
— Па добро, нано.
— А „Јечмшите“ можемо оставити за јарик?
— Добро, оставићемо.
Кад би наступиле дуге зимње вечери Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима: Сими и Стевану и о живовању у старо доба. Деца би слушала па и задремала. Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне, али не да спава — него да мисли.
Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима. Тужила им се како јој је тешко — к’о да би је они могли чути.
Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија. Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и патње.
Таки је био сада живот Анђелин....
Једног дана дође јој Лазар сав блед. Како га смотри — она претрну. Ноге јој се подсекоше па ни маћи.
— Шта је, кућо моја? — упита га.
— Ништа, најо — одговори он.
— Како ништа, кад си сав к’о крпа?
— Ништа, ништа.
Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече:
— Удари ме Вук.
— Вук?!
— Јес он. Баш врљиком преко плећа.
— А што?
— Ушла његова говеда у наш пашњак, па ја потер’о у обор. Таман ја на вратнице, а он ти отуд. Не назва ни Бога, него рече: „Куд ћеш ти ту марву?а — „’Оћу у обор“ — велим ја. — „Остави!“ — рече ми.... Али ја не хтедох оставити него зајмим. Он стаде пред-а-ме. „Остави, кад ти велим!“ — рече ми. — „Па ја сам наш’о у мојој њиви“ — „Да си наш’о не знам где — сад врати! Ја тако ’оћу!“.... — „Е, и ја ’оћу да терам у обор!“ —рекох ја.
— Он ти онда скиде врљику, опсова ми матер, па врљиком: туп!
— Удари! — викну Анђелија.
— Пуче врљика на два комада!
— Па шта би с марвом?
— Оте.
Анђелији играше месо.
— А где је он?
— Отера волове кући.
— Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа.
— Платиће он мени! — рече Лазар.
— Де, рано, да видим где те је ударио крвник. Лазар скиде хаљину, раскопча сапињач на огрлици и свуче кошуљу на ниже.... На плећкама беше згуљена кожа.
Анђелија заплака од муке. Да јој је само да га дочепа па да удави к’о мачку. У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече:
— Немој, нано, пустиће он марву опет.
— Да га ’оће ђаво надарити!
— ’Оће, нано! Он вели да је оно његова њива
— Е добро. Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија.
— А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар.
— Немој, кућо!... Тужио он — да Бог да — од великих краста!....
Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу.
— Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла и газду!
И зајми волове.
— Ко је то? — упита Вук иза једног трњака, Анђелији залупа срце од неке дивље радости. Она одговори:
— Ја сам!
— А шта то ’оћеш — а?
— ’Оћу да терам у обор!
— Остави-де тај мали, док си мирна! — рече Вук.
— Дођи да га отмеш!
И зајми волове те потера вратницама, Вук стаде пред њу.
— Остави мал! — рече.
— С пута!
— Остави мал— рече опет Вук и ошамари је.
Анђелија плану и полете на њ, али он потеже пиштољ.
— Де сад! — рече.
Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи. И она га докопа за гушу.
Он испусти пиштољ и полете рукама да открљепи њене руке. Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвене, па онда помодри; очи избуљио.... Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу...
Он лежаше онесвешћен.... Она се окрете око себе, па кад смотри пиштољ — њу нешто штрецну.
„3ар је он им’о пиштољ'?.... Па то је био моме Лази спремио колач.... Он је њега хтео да убије!... Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу!“ — помисли.
— Е нећеш, Вуче — долиј’о си! рикну она.
И докопа пиштољ па полете на Вука. Узе цев у руке, а јабуком хтеде да му главу размрска.
— Не, Анђо, живога ти Бога! — рече он дошавши себи.
— Чим ме заклињеш? — упита она јаросно.
— Јединца ти твога! — мољаше Вук.
— Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме?
— Нисам.
— А шта је ово? — упита она дигавши пиштољ.
— Празан је.. Ја сам хтео да га само поплашим.
И Анђелија отвори кашилук. Не беше подасут. Дуну у цев — она одисаше. Она баци пиштољ пред-а-њ; баци га тако презриво к’о кад псу баца помам.
— А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га.
Он ћуташе к’о заливен.
— Што си ми тук’о дете јуче?
— Псов’о ми матер — рече Вук.
Анђелија плану. Ништа није мрзила к’о лаж.
— Што лажеш — срам те било! Што лажеш, да ти је псов’о кад, си ти њему опсов’о?
— Јесте, среће ми!
— Како право говорио — онако ти бог дао!.... А зар си мор’о да га тучеш врљиком; зар није било прута?
— Ја њега врљиком? .. — чуђаше се, бајаги, Вук.... Нисам, бога ми!
Анђелија занеме, кад чу толику лаж. Нехте више ни речи рећи са таким човеком — и она пође.
Он се диже са земље, узе пиштољ, и стаде крај плота. Кад виде да Анђелија зајми волове, он је викну.
— Шта ћеш? — упита она.
— Врати ми волове.
— А.... то нећу! — рече она.
И оде опет терати.
На једаред чу она тутањ. Окрете се, кад — а Вук сполатио врљику па трчи за њом. Кад виде, да се она окрете, он викну:
— Остави волове, ил’ ћеш погинути!....
— Е, оди овамо! — рече Анђелија.
Вук притрча и подиже врљику. Анђелија је дочека дигнувши руку и истрже.... Онда заману, удари Вука један пут по слабини а други пут по глави. Он паде. Црвени млазеви облише му лице..!.
Анђелија баци врљику на њега па отера волове. Ишла је мирно к’о да је учинила какво добро дело....
Пуче по селу глас. „Брзокоњици“ прокопсаше одмах о свему и причаху свакоме како је било. Говорило је о томе и мало и велико, и мушко и женско.
— Алал јој матери! — вели један.
— Бога ми баш!
— Да ми је један онаки кућаник — па да га платим!
— Не може се оно платити!
Жене друкчије намештаху:
— Јес чула — сејо — шта је било?
— Ја, чула сам.
— О ’натема је било, како смеде!
— И зар она јача од њега?
— Још нисам чула, да је жена човека истукла... Нек буде и то један пут — нек се прича....
Вук није тужио — па ни Анђелија није одговарала... Тек цена јој је скочила. Људи су је прозвали: мушкобањом....
Од то доба сваки је зазир’о од њених њива.
Намири се година помрлим укућанима; Анђелија им издаде и последње подушје, годишњицу — онда науми да ожени Лазара.
А и време је једаред!.... Лазар је већ примио имање у своје руке, а војска га је обишла за то, што је једин.
Елем, једног јутра зовне Анђелија зета Милана, па с њим седе на кола и оде у Клење Срећковићима да види девојку.
Кад су тамо дошли укућани их лепо дочекају. Разговарали су о разним стварима из најпре, док најпосле Милан не помену:
— Ама, Јово, брате, ја дођох са мојом пуницом да видимо твоју сестру.
— Добро, брате — рече Јова.
— Па већ видели смо, него шта велиш: кад ћеш доћи да видиш кућу?
— Е, данас је субота.... доћи ћу у понедељник.
— Ручаше ту, па се кренуше кући. Уз пут разговараху:
— Шта велиш, зете?
— Ја не манишем девојци баш ништа. Лепа је и од добре је вамилије. Онака треба за твоју кућу!
— И мирна је, чини ми се — рече Анђелија.
— Вала, за то не брини!.... Нема се од јако с ким свађати.
— Та оно и нема!.... Ја само, к’о, велим....
— Немаш шта да говориш!.... Што је најглавније: девојка је здрава к’о дрен!....
И ућуташе.
Анђелија се замисли.... Оно, истина, ово јој је прво њено весеље, али она се морала замислити. Каква ће бити њена сна: да ли добра или рђава; ’оће ли се слагати са укућанима, т. ј. с њом и Лазаром: ’оће ли бити вредна и послушна; ’оће ли она, кад јој буде дош’о смртни час, моћи мирно заклопити очи и рећи: не бринем се сад, има ми се ко о кући бринути?...
Све то, па онда још и туга за помрлим. ..
„Ја чиним весеље, али ми је некако зима око срца. Ја нећу моћи ни заиграти ни запевати.... Еј, тужна ти сам!.... Да су живи они.... да је бар он, отац Лазин, па да се и он весели!"....
— О, пунице! — пресече је Милан у мислима.
— Чујем, зете.
— У понедељник позови попу на ручак, нек и он буде, кад нам дођу пријатељи.
— Добро, позваћу.
— Зваћемо га да с нама и на прошевину иде.
— Добро.
— Знаш, некако је важније.
— Само ако хтедне.
— ’Оће, добар је попа; а после, он је лепо живео са вашом кућом.
— Не може лепше бити — рече Анђелија. — А после, он и Лазу свакад призива себи.
— Е, онда ће ваљати!.. Кад поседамо — па још и попа са нама... ’Ајд, ђогате!...
И ошинувши дешњака он се замисли.
И Анђелија настави исте мисли:
„Јест, баш ће лепо бити кад дођемо тамо с попом... Одмах је друкчије!... „’Оћете ли? — „’Оћемо“ — „Колико тражите девојци?“ — „Бројте!“.... И ми бројимо. „Је ли доста?“ — „Доста!“;.. Колико ’оћете у кућу?“... И опет доста....
„П’онда свадба... Сватови јуре по овом потесу, пуцају пушке, певају Цигани... А млада двори кума у колима, па скочи с кола и љуби мене у руку...
„И ради, ради, трчи, смеје се; мене зове: „мајко!“ и љуби ме у руку.... А дође Ика и голубица па питају: „како је; слуша ли?“ ... А ја одговарам: „к’о што је Вогу воља!“...
„П’онда, унуче!... Их, боже унуче!.. Мушко па налик на Лазу; па стисло песнице и дигло ручице и трепће ситно!... А ја га узмем на руке па носам, носам, и тепам му, и милујем га, и велим: „’Вала ти Господе!... Ти се опет насмеја на ме и на нашу кућу, и, ево, Господе, нећу те срдити; молићу ти се и нећу кукати за овима, које си ти одазв’о себи на истину“...
Кола уђоше у село. За мало и они бише пред кућом. Вукосава им отвори капију и они уђоше у авлију..
У понедељник Анђелија рече Лазару, да позове попу. Око ручанице дође попа, Милан и Пера Икин. За мало па ево и Јове Срећковића.
Поздравише се, па поседаше.
— Како код куће, Јово? — пита попа.
— Вала богу, појка, добро су.
Изнеше ракију. Попа наздрави Јови, Јова оном до себе... и тако до ручка.
Ручаше, па онда Јова изиђе са попом и сељацима, који су с њим дошли, те проврљаше мало по авлији.
— Ово је добар газдалук? — рече Јова.
— Добар — вели попа.
— Имају ли још имања осим оног, што се сучељава са нашим земљама?
— Два пут толико! — рече попа.
— То је, богме, много!...
И кад хтеде поћи, Јова поздрављајући се са Анђелијом, рече:
— Дођите у суботу — ако буде бог рек’о — да се опријатељимо.
И оде...
У суботу се опремише рано: попа, Анђелија, Милан и Лазар — па одоше у Клење....
Тога вечера у селу се водише овакви разговори:
— Ала грува!...
— Жени Анђа Лазара.
— Е!... А одакле?
— Из Клења.
— Од кога узима девојку?
— Од Срећковића.
— Зар Аницу?
— Пе знам, како јој име. Знам само, да је Јовина сестра.
— То је!... Баш ваљана цура!... Неће ли се бог и на Анђелију насмејати!... '
— Ала и јесте мученица!
— Није лако: — онолика кућа и имање — нигде не стаје!
— Е, да се ’оће одморити!..
А Анђелија тога вечера беше весела. Трчала је од неке радости на све стране; хтела је о свему да мисли, па је заборовила и пос’о за којим је пошла.
— Зашто ’но ја дођох, питала је сама себе. —Аха! да наточим ракије.
Па би онда отишла у собу и рекла:
— Ето, попо, од радости сам постала заборавна!.. Е, е, баш је пријатељ Јова!...
— Ја! — вели Милан — Пристаде човек на све, и то брате, некако паметно. Нема ти у њега дусања. Те не знам: број још!... те: мало је бога ми!... Јок!... „3а вас је, па подајте јој колико ’оћете“..
— Е мој Милане! Лако је с паметним људма!
— Оно је баш паметно! — рече Анђелија.
— А... добри су они људи!... вели попа — знам ја његове старе...
Анђелија изиђе да донесе вечеру, коју се готовиле Ика и Миленија...
Уговорени дан за свадбу био је недеља по Митрову-дне. Анђелија оде у Шабац да наручи за снају одело, а Лазар отиш’о у воденицу да брашна самеље.
А на неколико дана пред свадбу, Милан узе чутуру, коју Анђелија окити нискама цванцика и смиљем, и оде звати: кума, старојка, девера, родбину и пријатеље у сватове....
И доведоше младу Аницу и навеселише се и наиграше, и напише — па се разиђоше домовима својим.
Анђелија весела и разговорна, гледи младу снају, па се сећа свога младовања и вели:
— Сад јој треба нега и разговор. Њој треба омилити нашу кућу, јер: што човек из прва заволи — то воли до века; а што замрзне — мрзи до смрти.... Ја ћу
Аница беше крупна и здрава плавојка каквих ћете много наћи по нашим селима. Лице њено не беше бог зна како лепо, оно беше са свим обично. Велико, ведро чело, готово беле обрве, плаве очи, велики нос, округли једри образи, велика уста, крупни зуби, широка прса и плећа, јаке руке, снажно тело — и, ето вам њене спољашности. Сељак, кад би је видео — он би рек’о: „а!.. зорли добра!..“
Она је одрасла код брата. У кући њеној био је са свим друкчији ред, него у кући Пантића. Она је гледала, чешће пута, велику свађу па — по неки пут — и бој... Како јој је мајка давно умрла — она је била остављена сама себи. Научила је: да зна шта је њено; па туђе није дирала, а своје није дала ником. Осим тога она је била искрена, готово и сувише искрена; кад се што год наљутила — она је викала јавно и грдила све који су јој криви. Није се обзирала ни на браћу... Тако исто није се умела ни умиљавати; ако запази што год смешно — она се смејала, да би то човека и наљутило. Није умела себе савладати никад. Осим тога она беше и тврдоглава. Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији; није хтела признати кривице — па баш да и сама увиди да је крива....
Једног дана села Анђелија па јој прича како су се старе жене патиле и мучиле. Поче јој причати како је она дворила свекра и свекрву, па кад рече како је клањала — Аница се насмеја.
Анђелија је погледа зачуђено па упита:
— Чему се смејеш, снајо?
— Ала је то било смешно!... Ха!... ха! ха!...
— А шта је смешно, дијете? — упита опет Анђелија.
— Па то твоје клањање, најо!... Ал’ си била смешна кад си клањала!
Па се опет зацени од смеја.
Анђелији би криво
— А што сам била смешна? Таки је био обичај! И ти би клањала да си онда била млада.
— Никад! — рече Аница.
— Шта никад?
— Никад ја не бих тако што год лудо радила.
— А зар је то било лудо?
— Како није?.. Ето помисли: уђем на врата поклоним се, па опет, па опет... Ха!.. ха!.. ха!.... Данас не би ни најлуђа тако што год урадила!....
То смо ми све онда биле луде?! упита Анђелија љутито.
— Готово, вала.
— Шта велиш? !
— Готово.
— Дакле, луде смо биле: што смо поштовале старије; што смо чувале браћу да се не изделе, што смо трпеле једна другу што....
— Ти се, најо, љутиш?
— Како да се не љутим?!
— А за што?
— За то, што сам сломила моју грбачу, што сам чувала и спретала — па данас нисам ништа друго него луда!
— Ћути, бога ти, ћути!
— Јест; сад треба да ћутим!
— Па шта сам ти ружно рекла?
— Ниси ништа!.... Ал ти си моја прва радост; о теби сам сањала и дан и ноћ. — па ми је жао да тако што од тебе чујем!
— Иа шта оћеш ти?.. Нећеш, ваљда тражити да и ја сад клањам?..
— А кад бих тражила?.. — упита Анђелија.
— Ја те не бих послушала!.. Што је лудо — лудо!
Анђелија се диже и оде у кућу.
„Боже, боже! Ал ти овај матор свет за час полуди! — мишљаше Аница. — И шта она мени ту! ’Оће да клањам!.. Па још се наљутила што сам јој казала да је то лудо.... Право вели бата Јова: ама док човек остари он треба да умре.“ Што да живи кад није за живота?“....
А Анђелија сеђаше оборене главе крај огњишта. Она беше увређена, до дна душе увређена. Зар све оно, што је она држала да је поштено и паметно — да јако буде лудо!... да јој је то ко каз’о из друге куће — па ајд, ајд! али да јој то каже њена сна, њена узданица, њена јединица, са којом је она зидала куле по ваздуху?....
Та то је много!....
И дође јој на жао. Очи јој се заводнише; само је срце заболе.
„Што ме, боже, не узе да само ово не доживим?!.. Како ћу тамо, на оном свету погледати у очи тати и мајци! Шта да им кажем?.. И како да им кажем то?... Па мој Лаза! Шта ће он јадан! Ја сам њега учила свему добром и поштеном, па како ће он са њом живети кад она каже да то није паметно?“...
И она осети неку ладноћу и празнину око срца....
Дан за даном пролазаше. Аница се влада са свим по својој вољи. Из најпре и слушаше Анђелију, а после јој рече да је неможе да слуша више;
— Ред ти је —ред ми је! — рече јој.
— Доста сам ја редовала, снајка! — рече Анђелија.
— Е?.. па сад велиш: ево је нек ринта и за ме и за се — а? Не могу, бога ми ни ја све, најо! Нисам моју грбачу на путу нашла!
— А ја сам могла! И ја сам моју нашла — а? — упита Анђелија.
— Шта си ти радила —ја не знам; ја знам само за мене!
— Лепо, ћери! — рече Анђелија.
— И онда, твоје рубине ти пери а ја ћу моје.
— А ову децу; ко ће њих прати? - рече Анђелија и показа на сирочад.
— Пери их ти! — рече Аница.
— Добро; Ја и оћу!.. Има ли још што? .
— Има.
— А шта?
— Оћу да ми одредиш од живине и да ми кажеш: које је моја кокош, које је моја ћурка, које је моја гуска и патка.
— Ово је све моје! — рече Анђелија — ја сам ово одгајила... А после, у нашој се кући то никад није делило.
— Па лепо! Ја ћу мени или купити или зарадити!
Анђелија се трже. Ничега се она није бојала колико да се не пронесе какав глас о њој и њеној кући.
— А што, снајо; што тражиш ти то? — упита она.
— Ево што тражим! Дође ми ко од мојих — ја оћу да га угостим.
— Па зашто је ово гајено — него за то? — рече Анђелија.
— Видиш, најо, ти си на „крај срца“ — па ти може праснути ћев да ми онда не даш, па ја да се срамотим.. Ти мислиш да ја терам инат каки — јок, бога ми!... Само за то ја тражим.
— Све је наше!
— Одели ти мени моје — биће најбоље!
И Анђелији се немаде куд, него разброја са Аницом живину и уступи јој половину.
— Је л ти право? — упита.
— Још нешто.
— А шта, по богу?
— Да поделимо вуну, кудељу и ћетен.
— Зар и то?
— И то!
— Еј, снајо, снајо!.... Бог ти судио!
— Немој се љутити, најо!.. Најбоље је да знамо свака своје!
Анђелија подели све.
— Је л ти сад право?
— Право ми је!
— Да бог да, дијете, што ти од мене чинила — и од тебе твоја деца то исто!...
— Немој клети, најо! Ја што сам урадила — паметно сам урадила! Зар би то било лепо да се гложимо око свачега, те да нас свет попира по устима. Овако је нај- боље! Ни ја теби крива ни ти мени дужна!
Анђелија јој ништа не одговори него се само склони испред ње.
„Шта мени бог даде?“ — мишљаше она.
И омрзе Аницу. Просто, није могла да је погледа а да се не наљути. Дође јој по неки пут и она ускипи, па би да огледа да ли јој може судити.
„Она ми оте све. Оте ми дете, оте ми имање, оте ми моју једину радост: да се одморим!“....
Али се опет примири и рече:
— Така ми је ваљда, судбина!...
И уморно тело опет поче радити. Окренула се сирочадима. Њима је прела, њима је ткала, њих је прала, њих и миловала: једном речију: поста им мајка.. . Вукосава беше њен помоћник и њен разговор. С њом би се она дуго разговарала па и насмејала ћеретању њезином. Вукосава беше иста Марта, мати јој; онако беше и ђаволска.
Није се тужила свету на своју судбину; није шта више, ни Лазару. И од њега је крила. Она се склонила да не буде свађе, међу њима. Једина створења која су завирила у њену душу, беху Ика и Миленија. Њима је она опричала све, њима се изјадала и оне су је жалиле.
У селу су сматрали Анђелију к’о срећну жену. Из њене куће никад не полете реч. Једина је Пантића кућа која није попирана по устима....
Аница је све више отимала ма у кући. Она је била потпуно домаћица. Анђелија јој попушташе. Она одступаше — од свога права.... никад јој више ни речи не рече; шта више, она мишљаше: да јој је боље да буде слуга него да Аници буде газда.
И изгуби све...
Једног дана загледала се она у једну суву трешњу у авлији а Вукосава је упита:
— Шта гледаш, стрина?
— Гледам, дијете — вели — ову суву трешњу. Док је на њој било листа и трешања сви су трчали под њене гране; а сад је само за ватру. Тако и ја. Док сам ваљала — ваљала; сад сам за смрти!....
И опет пролажаху дани за данима, и месеци за месецима, и године за годинама. Анђелија је проводила то време некад у тузи а некад и у весељу. Најслађи јој часови беху покрај унучади; она је била њихова дадиља; она им је тепала, па — по где који пут — и певала им оне миле и лепе старе песме.... Вукосава се већ удала, Живко, (Мојсилов најмлађи син) стас’о за женидбу.... А Аница је радила к’о и пре. Она беше вредна и окретна; само се увек подсмевала причама Анђелиним...
Лазар је био већ зрео човек. До душе, никад се није хтео пачати у посла своје мајке и жене; опазио је шта је међу њима; али како се није ни једна ни друга тужила, и како су у селу држали да је срећа над његовим домом раширила крила — и он се чинио невешт.
Он је надглед’о и радио имање, па богме, по мало се бавио и општинским пословима. Са првим људима у селу живео је лепо — осим само с Вуком, који беше кмет. Био је одборник у општини па је на одборским
У то доба изиђе закон о општинској самоуправи. Народ га је једва дочекао — да би се само опростио силеџија. Било је, истина, по неких који су са кметовима добро стајали па су много стрепели од тога закона.
И Глоговац се поцепа на две стране. На једној је био попа а на другој Вук. Људи су се купили и око једног и око другог. Обојица су доказивали да је правда на њиховој страни, и кад би попа притер’о Вука до дувара — он би рек’о:
— Гледај ти, попо, твој „петраиљ“ и твој „требник“ — а не пачај се у посла која нису твоја!
— Гледам ја све то! Ко год је мом „требнику“ приш’о — он се поклонио!... А што ти мени кажеш да ово нису моја посла — ја ћу ти показати!
— Море, ти си поп!
— И ја мислим да сам! Али осим тога ја сам и грађанин!... И ја плаћам порезу и прирезе, и ја сносим све терете општинске — ако не више него ти, а оно бар к’о и ти!
— То ти нико не пориче! — вели Вук.
— Па онда шта имаш да ми говориш?
И Вук би ућут’о....
Нареди се дан избора. Попа истаче Лазара за кмета. Народ пристајаше уз-а-њ. Вук опет истаче себе. Он трчаше и дању и ноћу од дужника до дужника. Говорио им је, говорио: вик’о на попа и Лазара; претио попу „господином капетаном“ и говорио: како „господин капетан“ једва чека, да попа ма у чему увати, па ће му платити.... .
Људи су га слушали, одобравали му и хвалили га у очи; а кад би одмак’о од њих — они би рекли:
— Е, видиш ти Вује, молим те!
— Ја!
— Баш му се ’оће да кметује!
— Зорли му се ’оће!
— Ама неће омедити!
— И ја мислим...
— Не прима му се „варба“ — лаг’о је доста, па вели: дај да и јако мало! .
— Он је био — па прош’о!...
Ова борба пробуди и Анђелију из њене чамотиње. Она подиже главу, коју је дотле спустила била; крв јој јаче проструји кроз жиле, а чело јој се разведри и чисто засија од неког поноса.... Не осећаше умора; ови гласови повратише јој снагу.... Та њен је Лазар дозван и призван! Први се људи, па чак и попа и уча боре за њега! И ко ми је противан? Вук!.... А она је и сама давно рекла да је Вук рђа, па, ето, и сви му бољи и поштенији људи то рекоше!...
Па, онда, гледаше Лазара. Он јој се учини и већи и некако.... друкчије погледа: сече оком!... Па како заповеда!... Исти деда Илија, отац њезин.
„Баш му и доликује!.... мишљаше она.... Ено само како корачи!.. па како рекне реч; осече к’о на пању! . И ја њега родила!... Готово не смем ни да помислим о том кад га видим!... Еј, боже, боже!... Да ми је да сад нешто устане покојни тата, па да га види! Па покојни чија!... Знам да би казао: „Знао сам ја за мога Лазарја; није он тиква без корена!“.... И ето он!... ја га родила па био дугуљасте главе, па жмири к’о слепи миш! А сад!...“
Па, онда, и Аницу некако друкчије погледаше. К’о она јој са свим мала; и не боји је се јако. Аница редује па погледа.
— Шта ти је, најо? — упита.
— ’Ајд ради, ради! — одговара Анђелија поносито.
А њен понос и њено око к’о да веле Аници: „Шта оћеш ти, бубо једна? Називаш мене лудом; а зар може луда родити онаког човека, кога поштује цео свет!.... Ти си луда!...“
И онда изађе из куће. Деца се играху и трчаху по авлији.
— Од’те баји, од’те баји!....
Деца се искупе око ње.
А она их милује и грли и љуби, а њезин понос и деци говори.
„Растите, срећо моја!.. Растите, надо бајина! Па се угледајте на свога оца — немојте на матер него на оца — он је најбољи човек на свету!...“
И онда оде Лазару. Он се замислио нешто.
— Шта си се замислио, кућо моја? — пита га она.
— А... ништа, нано!
— Да то није због Вука, оне рђе и несреће?
— Није, нано! И не пада ми на памет!
— А ја мислим због њега; па хтедох да те питам, како би било, да ја њега још једаред пропустим кроз руке?
— А зар би могла?
— О!... смрвила бих га к’о воденички камен што смрви зрно кукуруза!... И њега и сваког ко на те реч рекне!... Имам ја још снаге!..рече Анђелија и засја оком.
— Не треба, нано! Он је већ утучен како је ’наки!
— И треба!... Он је гори од џукеле, гори од... ех!.. рече она и ману руком, к’о да би тим хтела да каже оно што речима не могаше.
— Каки је — онако му јесте! Право веле стари људи: што ко ради — све себи! — рече Лазар...
И попа уради што је наумио: народ изабра Лазара за кмета.
Вук да се помами. Он викаше: да ће да се жали „господину капетану“, да ће да тужи попа што се меша
— Све ћу вам продати за дуг: и пепео с огњишта! Поцркајте и са женама и децом — ја ћу се онда смејати! Кад ви бирате мога душманина да ме упропасти — онда ћу и ја вас да упропастим!
И оде непрестано вичући.
— А...' ха! — викну један од Лазареве стране за њим.
— Не дај се! Оштро, газда Вујо! —викну други.
— Низ плот! — викну трећи...
А он само виче.... Окрене се по неки пут па прети песницом....
После осам дана Лазар се закле да ће поштено и савесно вршити дужност кмета, и прими печат општински и кључ од суднице. Да је им’о што друго да прими, ја бих и то каз’о — али није. Наш’о је у судници неколико свежњића артије што се зову „акта“ и један грош поред еванђеља — и то му је било све.
И Лазар поче кметовати.
У одбору који су такође изабрали, сеђаше и Вук — али ту беше и попа.
Попа је прикупио око себе неколицину богатијих људи, па се сви слошке потрудише да одрже Лазара. Овај, пак, није ништа хтео без његовог савета урадити.
— Шта да радим? — питаше он.
— Прво и прво подигни ограду око школе и цркве. Све је пало па је срамота за село! — вели му попа.
— Тако је! — рекоше и они.
Лазар подиже ограду, па још — по савету попином огради и гробље и искрчи трње по њему.
— Шта ћу сад?
— Сад наспи пут у селу. Ево долазе свечаници па све то можеш урадити у дане кад народ себи не ради.
Лазар и то уради.
— Урадио сам — рече он.
— Сад уреди потес. Не дај да ичија марва штету чини.
Лазар одреди „пољаке“ , али се и сам трудио. Зора га је затицала у потесу, и што би год тамо од стоке наш’о, он тераше у обор општински. За кратко време уредио је тако: да нико своје марвинче не пусти у поље, док се сва рана не дигне.
Дођоше кулуци.
— Како ћу сад?
— Прво нас! — рече попа. Па кад нас истераш на насип — онда ти се нико несме противити!.... Ми смо твоји пријатељи, треба да те спомогнемо у свему!
И Лазар одреди попу и све своје пријатеље на кулук. Сељаци кад видеше и њихова кола где вуку шљунак рекоше:
— Охо!.... Овај се богме, не шали! У њега нема к’о у Вука да гледа атер....
Много посла имађаше Лазар око уређења самог суда. Сељаци навикли да и те ствари узимају олако. Ако коме дође позив он вели:
— Лако је њему тамо пискарати; не зна он за моје муке!.... Е, баш нећу отићи данас — нека га нек пише још!...
Ако се зове састанак — он вели:
— Ево оде Пера или Иван. Чућу и од њега шта је — не морам ићи!....
Ако је који одборник, па га зову у одбор — он вели:
— Ено му и оних па нек сврши! Може то бити без мене један пут!....
Али Лазар и то уреди. За кратко време — и никог не би у селу који би изост’о од састанка или од позива. Он је казнио сваког и апсом и новчаном казном који би се против закона успињ’о....
Није чудо, ако је за то стек’о и непријатеља. Разуме се, да је на првом месту био Вук. Кад је први пут био кажњен за недолазак у одборску седницу, он — кад из суднице изиђе — стаде викати:
— Шта је ово људи и браћо?.... Овако ни Дајије нису радиле! Ово је Турска правда, јес, бога ми, турска правда!....
Лазар га позва у судницу. Он уђе.
— Шта је Вуче; шта си се развик’о? — упита га Лазар.
— Вичем на неправду!
— Ја сам тебе, Вуче, на основу закона казнио.
— Каквог закона!.... И ја сам био кмет па не знам за тај закон!
Лазар плану.
— Ја сам те казнио по закону, па — ако ти није право — ти иди па се жали! — рече.
— То је турски закон! — викну Вук љутито, заборавши и где је и шта говори.
— Шта?
— То је турски закон.
— Е, добро, Вуче! Изиђи мало.
И он осуди Вука на затвор.
Вика и ларма Вукова проби уши. Он се не хтеде одмаћи од врата. Кнешчић га опомињаше — али он га гурну; овај удари о врата, она се отворише, и он паде у „заседање“.
Лазар беше жесток човек. Он скочи и подвикну онима који су око суднице чекали:
— Вуците га у апс!
— Кога? — питаше Вук.
— Вуците га!
— Ја ’оћу да се жалим!
— Жали се после! Вуците га!
И Вука одвукоше у апс....
Од то доба Вук не остављаше Лазара. Где је год мог’о он је глед’о да му напакости. Он опет поче своју стоку сагонити у Лазарево имање; један пут му посече и вола товника што је Лазар спрем’о за продају... Иљадама иљада неприлика правио му је. Он је пис’о тужбе и жалбе против Лазара. Трч’о је сваки дан властима и жалио им се. Ништа за њега не беше стидно — само ако је мог’о с тим упропастити Лазара.
И Лазар је одговар’о на све тужбе и жалбе. Он беше прав па му је лако било и одговарати.
Али је Лазар — к’о што рекох — био жесток човек. Њега је гризло — кад му се подмеће оно што није. У томе беше сушта Анђелија. Сећамо се како је мучила Анђелију и помис’о: да ће Вук о њој пронети непоштен глас.... Тако је исто било и са Лазаром. Он је мро од муке. По читаве ноћи ока на око не могаше склопити....
И Лазар не издржа потпун рок. Нешто то, нешто неприлике у животу, нешто напрезање у раду, а највише назеб кад је „узвлачио“ воденицу и — он паде у постељу...
Поплаши се Анђелија. Болест Лазарева не изгледаше јој обична. Он паде; јагодице на лицу искочиле; очи упале дубоко у главу а при том кашљаше.
— Боли ли те, рано моја, што год?
— Ништа, нано.
— Па што кашљеш?
— Тешко оном, нано, који не кашље!
— Али, твој кашаљ није обичан, кућо моја!
— Па од назеба је, најо. Док сазре, биће лакше!
И сазре његов кашаљ — он пропљува крв.
Дош’о је сенка од Лазара; нос му се ушиљио; јабучица испод грла искочила; по рукама се виђаше сплет жила које су поплавиле; осушио се сав к’о вејка: да се чуди човек у чем душа стоји.
Анђелија трчаше неуморно на све стране; она иђаше од врачаре до врачаре; даваше му разне траве и употребљаваше све што би чула да може помоћи.
Али ништа не поможе Лазару; он бацаше крв и даље; глас му изнемог’о, а снагу је већ са свим изгубио.
Долазио му је и попа и пријатељи његови. Он се једва разговараше са њима.
— Што га не носиш доктору? — упита попа Анђелију.
— Сад ћу, вала, и доктору, само док чујем шта ће ми казати ова картара.
— Која картара? '
— Има, веле, у Лешници једна што разбацује карте.
— Ала и те ваше врачаре и картаре, баш човеку крст изедоше!.... рече попа. — Води ти њега доктору!
— Шта ћеш попо? — Ово нико не чини од беснила него од нужде! Ићи ћу и доктору, али и тамо ће бити слаба вајда!....
Најзад, Анђелија га метну у кола те однесе и доктору.... Он га прегледа, ману главом неколико пута, па онда седе те му написа лек, и Анђелија оде у апотеку те га купи.
Донела га је кући и давала му лекове. Болест подједнако: ни боље ни горе....
Мучно је описати оно што је се збивало у души Анђелиној!.... Њено расположење зависило је од прилика: кад види да му је баш рђаво — она је дрхтала од својих рођених мисли; а кад од које врачаре стигну добри гласи — и она се развесели и обрадује.... Међу тим једнако је била око постеље Лазареве.
Огрешио бих се о правду кад бих каз’о да и Аница није била уз постељу. Она је волила Лазара и дала би све што је имала кад би му могла живот продужити.
Али болест не попушташе; шта више још поче напредовати.... Мутни дани беху гори за болесника, и једног вечера Лазар — који је највише волио ћутати — зовну матер.
— Шта је, рано?
— Седи.
Анђелија седе.
— Најо!.... што је — ту је! — рече Лазар.
— Шта, кућо моја? ! —- упита Анђелија и задрхта.
— Ваља мрети!
Анђелија јаукну к’о да је неко ножем удари. Лазар ману руком.
— Не јаучи! — рече — Не прави галаме: ово је ноћ.
— Да пошљемо кога по попу — рече кроз плач Аница.
— Не треба. Ја ћу казати — што треба — вама. Онда поћута мало. Анђелија се окаменила.
— Нано! Ето ту, у асталу је кеса....
Па, к’о да се уморио, ућута.
....у њој има — настави он — пет стотина и тридесет динара.... То су паре општинске.... Ту је и печат.... Све то предај сутра попи....
— А шта мени велиш? — упита Анђелија неким чудноватим гласом.
— Теби?... ’Вала ти на млеку и на пажњи.... А друго.. нека ти бог буде пријатељ!....
Па онда опет ућута и дисаше кратко и не једнако. Анђелија је ћутала крај његове постеље.
— О нано! — рече он опет после кратког ћутања.
Анђелија ману главом. Од тешке жалости она не може проговорити
— Нек оде Живко нек зовне тетка и тетку.... Анђелија погледа Аницу; ова изађе да нареди.
Он узе њену руку, пољуби је, па је онда миловаше... Њу поли поток врућих суза и она зајеца.
— Зар и тебе да изгубим!....
— Ћути, нано!
— Не могу! Очи плачу, срце плаче, душа плаче — не плачем ја!....
И њему се засја суза у оку, суза велика, крупна па сјајна к’о драги камен, или к’о роса на пролетњем цвету.
— Нано!.... И ти ћеш тамо к’о и ја.... сви ћемо тамо!....
— Ја нећу никад!.... Мене је бог осудио к’о кукавицу, да кукам док је сунца!....
Дуго су обоје плакали.
— Каз’о бих ти нешто, нано, а не смем! —- рече Лазар.
— А шта, рано?
— Да ми гледаш Љубу и Рају!...
— И њих!.... Гледаћу их....
— Само за живота!.... јер... овај.... и Лазар ућута не знајући ни сам шта говори.
У тај пар уђе Милан и Миленија.
— Шта је, Лазо, по богу брате? — упита Милан.
— Зовнух вас, течо, да се опростимо.
— Зар већ?
Ту је!.... .
И кад наста праштање сви оплакаше....
После опроштаја Лазар се завали у постељу и ћуташе дишући испрекидано. Сви су ћутали, а тишина беше таква да се лепо чуло како он дише. Ништа не прекидаше ту нему тишину; и попак се ућут’о,...
Лазар се на једаред промешкољи; појми да се дигне али не може.
Анђелија се наже над-а-њ.
— Шта је, кућо?
Он заусти да рекне нешто, али не може.... Погледа матер и децу; суза засја и паде на свенуле образе.
— Шта је, срећо моја? — јекну Анђелија.
Али он је више не слушаше. Његово се око укочило...
— Дај свећу! — викну Милан.
Упалише свећу, али је Лазар био већ покојни....
Наста плач и запевка. Анђелија се бусаше у груди и чупаше своје седе власи.... Изиђе на поље, у ону тију и мирну јесењу ноћ — и зајаука... Глас њен разлеже се по свему селу....
Дотрчаше комшије.... Анђелија опет ушла у собу па се бије. Људи је уздржаваху:
— Немој, Анђо, остави се тога!
— Остави ти мене!
— Ама немој бити луда ’
— Бог ми је дао лудило!.... ’Оћу да се лупам!.... Шта ћу ја више овде? !....
И људи је оставише. Једни веле:
— Извећала је!
— Није, брате, него јој и јесте мука.... Помисли колико гробова има она!.... — вели други.
Тек никог не беше да је не зажали....
Анђелија није сву драгу ноћ тренула. Она се примирила и села крај самртника. Није кукала него је мислила:
„Ја дочеках и ову жалост!.... Је ли то била божја воља: да се ја овако мучим?.... И ако јесте — шта хоће тај бог од мене? Зар му мало би што му дадох: оца и мајку и свекра и свекрву, и другог свекра, и јетрвице, и девере, и синовце, и синовице; зар му је све то мала — него ми још узе и њега!.... Зар сам се ја за ово њему молила?.... И сад ме оставља да живим — а уз’о ми живот, срце и душу — уз’о ми све: Па шта ћу сад; куд ћу сад?.... Оћу ли опет да му се молим?.... Зар ја?... Њему?.... О!.... никад!.... Он је највећи крвник; он је измучио свога сина што га Турчин не би измучио!.... Он не види муке и патње светске; он богује!. .. Та пре бих се замолила Вуку Срдановићу него њему!.... И да сам се замолила Вуку за ма што — он ми не би одрек’о!.. “
И би јој криво, и би јој тешко на бога... Да јој је било могуће да га где нађе, она би се с њим тукла на смрт и на живот! Срџба њена горила јој је у грудима к’о ватра. Она је испунила цело тело њено, те јој се за то надимаху груди да прсну!....
„Не треба срдити бога!...“ прокраде јој се једна мисао.
„Шта не ваља; шта не ваља!.... Он мени одуз’о све па да га не срдим!... Ја га се не бојим!.... ни мало се не бојим!.... И шта ми још може? !.... Ваљда да ми одузме живот!.... Е па чик!.... чик!.... нек ми га одузме!.... Ваљда да ме убије громом!.... А зар ме није убио?!.... Ваљда да ме мучи и да ми не да умрети!.... Па ето мучи ме!.... Ваљда пак’о?.... А куд ће ми гори!.... Де! — има ли која мука гора од ове?.... Нема!.... Ни он не може ништа измислити — да ме већма мучи!.... Не бојим га се!.... Не бојим га се!....“
Цела јој ноћ прође у очајању....
Свану. Људи се искупили па тешу сандук. Аница у кући наређује шта треба, а Анђелија седи и немо гледа у мртваца.... Зову је, говоре јој да изиђе на поље.... Она ником не одговараше, не окреташе ни главе. Њене црне очи гледаху нетренимице у мртваца.
Прође готово дан. Лазара већ сместили у мртвачки сандук; жене долазише и китише јесењим цвећем мртваца; неке донеше јабука и сапуна и све то потрпаше око њега тако, да се једва видела глава и жуте руке на прсима..
Ика уђе у собу.
— Анђо! — викну је она.
Анђелија кад чу њезин глас окрете се.
— Устани, сестро!
— А куда ћу?
— Остави се. Знаш како веле стари; „што је од бога — слађе од меда!“
— А мени је горчије од чемера! — рече Анђелија промукло.
— Немој тако, сестро! Ја знам да ти је тешко!.... Треба мало и проплакати, али чинити „без себе...“
— Ја не могу да плачем! — рече Анђелија.
— И ја сам губила децу па.... вала богу....
— Јест, али ти се имаш куда окренути — ти их имаш још!
— Све је то једно. Посеци по овом прсту боле, посеци по овом боле....
— Јест, али ти имаш још осам прста. А комарцу ишчупај ногу — ишчупаћеш му и црева....
— Ајде, сестро, изиђи мало. Ево и попа иде
И Ика изведе Анђелију у авлију! У тај пар уђоше попа и учитељ у авлију. Попа приђе, назва бога и поздрави се.
— Па, баш, тако Анђо... Лаза умре!
— Умре — одговори Анђелија.
— Е, божја воља! — рече попа.
— Вала, попо, што бог од мене данас учини — ја не бих од гурбета Циганина!....
— Ћути, Анђо! — рекоше јој људи.
Попа јој не рече ни речи. Није, просто, умео човек ништа да рекне....
Поседеше мало и поразговараше па онда попа упита:
— Је л готово?
— Јесте — рече Милан.
— Е, ајде, учитељу.
— Учинише „спомен“ у соби и изнеше покојника на поље.... Пратња се уреди, попа се прекрсти и запева „Свјати боже....“
Пратња пође.
Анђелија виде где јој понеше све њено благо.... Мрак јој се навуче на очи; срце је заболи, заболи к’о да га је неко уватио усијаним кљештима па га вуче за оним сандуком;... Она се увати оберучке за главу; нешто јој пред очима сену, па онда пуче... И она узе посртати к’о да је пијана....
Ика јој притрча та је придржа.
— Ајде, Анђо, сејо, ја ћу те повести до гробља.
— Пожури о...до..ше....
И ту одвугну срце њезино а из очију потече река суза.... Није се могла јавити од силног јецања.
Попа сврши опело и настаде целивање, последње целивање.... И Анђелија целива Лазарево ладно чело, лице, очи, обрве — све.... Више се пута устављала да сузе обрише јер не ваља да суза на мртваца падне, повампириће се....
А кад уђе у гробље — не оста сува ока. Плаче и поп и учитељ и народ и ђаци: а она сва умузгана од суза иђаше од гроба до гроба, па је грлила и љубила црну земљу и звала мртве те им је препоручивала Лазара:
„Надгледајте ми Лазу. Он није тамо познат, ви га поучите у свему. Он се, соко, зажелео деде и бабе, и оца и стричева, па оде испод крила мајчина; а ја остах да вас оплакујем!.... О, тајка и мајко моја! Опростите детету вашем, Анђи вашој! Ја сам на вас и заборавила; ја вас нисам походила — за то ми, ваљда, и одазвасте Лазу.... Али од сад ћу вам чешће долазити....“
То је била жалосна песма која је звучала из уста Анђелиних.... Она је звонила к’о звоно; она је била тужна к’о што само мајчина запевка може тужна бити....
И вратише се с гробља кући и пише даћу покојнику и разиђоше се трудбеници....
Све село спава Анђелија седи и једва чека зору да јава даде....
А кад се зарумени исток и кад запеваше петли — и Анђелија зајаука.
— Оно, сигурно, разастире ствари његове? — рече Живка Симина Стамени Живојиновој.
— Ја! — рече Стамена..
— Јадница!
— Ух!.. ја би полудела!....
А Анђелија разастираше по сушилу поњаве и кошуље у којима је Лазар умро и љубљаше те ствари као самог Лазара.
Би па и прође.... Обелеше вране косе, смежура се једро лице, замутише се црне очи, опаде оно дивно тело — све однесе време и жалост....
Анђелија се са свим изменила. Од оне снажне жене поста нејака старица, која је остатак свог живота проводила на гробљу.... Тамо јој беше живот — тамо јој је све закопано.... Кад би куда ишла глава јој беше на гробље окренута. Чим би добила мало времена — отишла би тамо.... И тамо би дуго седела па би запевала или просто плакала.
На кућу се више није освртала; није ју се тицало ништа, и можда би тако и остало до последњег дана њезиног, да се не деси ово што ћу вам опричати.
Беше леп јесењи дан... Чисто човеку мило да постоји на сунцу и да га греју топли зраци његови.
Анђелија свршила своја посла па куд ће — него на гробље. Узе две три јабуке, као понуду мртвим, и оде...
Седела је целцати дан тамо код гробова. Сунце већ нагињаше западу а она никако не може да се одвоји од оне црне земље... На послетку заспа на гробу Лазаревом.
И сасни овај сан:
К’о још ноћ а она се пробудила па је нешто силно вуче да иде на гробље. И она изиђе у кућу, нађе у једној видрици воде и уми се. Убриса се рукавом, узе свој штап па се упути гробљу.
„Шта ли је ово сад; од куд да заврљам? — помисли она кад виде да је у једној великој шуми. Неки ладан ветрић пиркаше а њој зима, боже, зима... И тумараше кроз шуму тамо овамо док не наиђе на једну лепу башту.
„Чија ли је ово башча овако лепа? — питаше се она.
И, к’о уђе унутра. А оно дивно, боже, дивно!.. Све пограђене стазе па посуте најлепшим цвећем; а око стаза засађено цвеће па мирише, мирише тако лепо како Анђелија и не мишљаше да може цвеће мирисати... А иза цвећа млада шумица од свакојаког воћа, па тице певају и пролећу тамо амо.... А кроз башту к’о жуборка поточић; таласићи му се пењу на лепо шарено камење, а он бистар к’о суза, па се пресјава оно камење у њему... И к’о оне мале тичице слећу па пију воде и брчкају се..,. .
Био је онако, сутон, али се све лепо могло видети к’о и на дану... На једаред иза једног брдашца, што је иза оне шумице од воћа, сину нешто. Анђелија се трже.
„Шта ли је то, боже мој!..
А оно тек изиђе сунце сјајно и лепо па му се зраци преливају к’о злато... А к’о сунце обасја ову башту и на једаред запеваше тичице и успролеташе лептирићи; а од поточића се одбија зрака и он се сав засјаји к’о да је од сребра....
„О, боже!... Где сам ја?... упита се Анђелија.
— А ко си ти? — упита је један познат глас иза леђа.
Анђелија се окрете и, к’о, угледа Живану, своју свекрву.
— А ти си? упита Живана.
— Ја сам, мајко.
— А од куд ти овде?
— Заврљала сам.
— А где си била?
— Била код куће, мајко, па пошла на гробље па заврљам и тако дођем овде. — одговори Анђелија.
— А што рано?
— Е-ја, моја мајко, умро ми Лаза, па...
— Знам да је умро. Ево га овде код нас.
— Зар овде?
— Овде!
Анђелији к’о заигра срце.
— Молим те, мајко, да га видим!
— Очекни мало, видећеш све наше — рече Живана па замаче у једну честу од ружа.
„Ово мора да је „онај свет“ — мишљаше Анђелија.
И за мало ето ти Живане са Лазаром и са двоје дечице која летијаху око њих. Она, к’о полете да загрли Лазара, али је Живана устави.
— Немој, још не!...
— А што, мајко?
— Скоро ће и то бити!.. А зар не видиш ову децу? То су ти Лепосава и Стеван.
— Па шта ће им крила, мајко?
— Они су анђели.
— Па где сам ја?
— У рају.
— У рају?
— Јест. Оно што си мало час видела оно се сунце рађа.
— Ала је овде лепо!... рече Анђелија,
— И ти ћеш скоро овамо!.. Била си много згрешила! Анђелија се сети како је викала на бога и обори главу.
— Опроштено ти је!
— Да ми је да не идем одавде! — рече Анђелија.
— Мораш још тамо бити!.. Али за мало. Само, послушај ме, да више не трчиш не гробље сваког дана!
— Него шта ћу?
— Гледај кућу! Гледај децу!... Чини своју дужност!
— Али сна!...
— Она је од новога света !... К’о год што си ти мислила да је добро што ти радиш — тако исто и она мисли да је добро што ради... Немој да је дираш; остави је!..
— А зар ти, Лазо, кућо, нећеш мајци ни једне казати? — упита жалостиво Анђелија.
— Скоро ће доћи време па се нећемо ни растајати.. А сад иди!
— Само још мало, мајко, молим те!
— Иди, иди!... Скоро ћеш нам доћи па се нећемо никад раздвајати!
И Анђелија погледа још једаред свекрву и децу своју, па тужно изиђе из баште...
Опет наиђе на шуму и опет је обузе ладноћа.. Она се трже...
Месец сјајаше на ведром небу, а ситне звезде трепере... Анђелија погледа око себе и виде крстове и бело камење. Сети се да је у гробљу и прекрсти се...
Не плашећи се изиђе из гробља; нека чудна мешавина беше у души њеној, и она осети потребу да коме исприча шта је снила.
Па оде попиној кући.
— Попо!
— Чујем — одазва се попа.
— Јеси л засп’о?
— Нисам још... а ко је то?
— Ја, Анђелија.
Попа изиђе.
— Од куд ти у ово доба? упита је.
— Идем с гробља.
— Зар до сад тамо била?!
— Ја!... Имам нешто да ти кажем.
— Шта?
— Да ти се исповедим.
— Па ајде овамо — рече попа.
И Анђелија уђе за њим у собу. Попа рече да укућани изиђу, али Анђелија ману руком.
— Могу и остати — рече.
И исприча свој сан....
Од то доба Анђелија се поче опет са децом забављати. Шта више и смејала се с њима.... Што је год могла — она је радила; у дугу дану тумарала би по авлији и успремала.
А кад би звоно зазвонило на вечерње или јутрење она би узела у свој пешкирић бокорић босиљка па би — преко гробља — отишла у цркву и ту се најусрдније
Из куће није никуд излазила, ретко кад би отишла до Ике и Миленије и тамо би се с њима разговарала.
У селу су је веома поштовали са њезине патње. Девојке и момчад љубиле су је у руку; људи би се увек са њом лепо поздрављали а жене би тек рекле
— Еја, јада, па се и насмеши!
— А шта ће сестро?... Не помаже јој па да себи очи вади!
— Веле да је било мученица... И она је мученица.
— Ја шта је!!. Посарањива све што имаде!..
Некад би чула а некад не би шта жене говоре, али се никад није тужила...
Но једном дође крај и њеним патњама и мукама....
Наступила беше опет позна јесен. Она постала зимозебна, па се и не мицаше никуд из запећка колико себе ради...
Једног јутра пође на поље. Киша падала сву ноћ па стреје капаху. Она прекорачи преко прага, но ноге јој излетеше, и она паде те се удари о праг...
Бол беше јак, па је од муке увати тога вечера грозница. Она беше у ватри сву ноћ. Сутра се мало разабра и осети да јој је близу суђен час...
И она се мољаше богу:
„Господе! Молим ти се, опрости ми знане и знане грехе моје... Одржи, Господе, овај дом и овај народ и подај им здравље и напредак!“
Па онда зовну децу себи; зовну и Аницу.
Кад ова уђе рече јој да зовне укућане.
Сви се искупише око ње.
— Децо моја!... Ја осећам да ми се ближи суђен час, те вас за то позвах да се поздравимо и опростимо... Имала бих вам, децо моја, много причати и казивати,
И онда се опрости са свима.
То вече увати је опет грозница.... Није дочекала да се разбере....
Освану јадан и гадан јесењи дан. Киша падаше а ветар звиждаше кроз голо грање.
Звона са куле црквене чисто јаукаху и ветар ношаше њихове тужне звуке по дугој и широкој равници мачванској.
— Шта је, што ли звоне звона?
— Умрла Анђелија.
— Зар Пантића?
— Ја!
— Еј! ... није умрла него се родила!.... Бог да је прости!
Пантића кућа не пропаде и ако је се Аница удала за једног богаташа у Поцерини. Живко се ожени и узе домаћинство у своје руке. Љуба и Гаја су му добри помоћници. На послетку ожени и Љуба, и сад имају пуну кућу дечице. Слажу се не може боље бити....