I

Близу позније крвавог Делиграда, на лепој висоравни испод планине Буковика, налази се село Мозгово. Одмах испод села пружа се у недоглед сеоски атар, по ком пасе на хиљаде оваца и остала стока. Марва је подељена на буљуке, по сеоским махалама, и код сваког буљука играло се по неколико чобана и чобаница — ја лопте, ја клиса, ја гуџе, ја робова. Један буљук био је понајвећи, и беше се спустио близу пута, што иде од Ниша к Београду. Код тог буљука играло се 6—8 чобана, међу којима беху две девојчице — Злата и Смиљана. Смиљана је могла имати 10—15 година. Злата је била старија, и могло јој је бити око петнаест до шеснаест година; али је тако била одрасна, да би човек помислио, да има и пуних осамнаест.

Злата је била витка стаса а повисоког раста. Њено бело као снег лице, с природним руменилом на јагодицама; њене црне очи — као трњине, гајтан-веђе, и остала лепота лица, тако је сразмерна била, да су Злату рачунали као прву лепотицу — не само у Мозгову, него и у свима оближњим селима. Злата беше просто обучена: на глави фес — абењак, а горња хаљина беше јој старински зубун с три куке, и запрегачом запрегнута. Била је обувена у опанке. Ово просто одело тако је било удешено, да је Злата изгледала права лепотица.

Поред лепоте Злата беше обдарена и осталим врлинама, које су њену лепоту зачињавале и још већу пажњу на њу скретале. Она је била паметна, скромна, чедна; једном речи, беше то узор девојчица. Израз њеног лица и све њено понашање оличавало је у њој нешто анђеоско, — оно што се зове допадљивост. Ко је ма и једном видео Злату, она га је морала запленити и срце му однети.... И ако је Злата била тек у шеснаестој години, и ако њени родитељи нису ни помишљали на удају њену, и пак, многи су се момци о њу отимали, и желели да добију њену руку.

Родитељи Златини, Милојко и Марија, беху припознати људи. Од деце имали су само Злату и Мирка, који је могао имати тринаест до четрнаест година. Око ово двоје дечице беху родитељи скрстили своје руке; то им беше и нада и утеха и потпора у њиховој старости. Радост родитељску и љубав к својој дечици још је више увеличавала она слога, коју су родитељи гледали међу својом децом. Брат и сестра никада се нису раздвајали. Ако је требало ићи у цркву на причест, они су заједно ишли: ако је требало ићи на игру, једно без другога нису хтели отићи. Овце су заједно чували, и, тако рећи, код оваца готово одрасли.

Беше мај месец 179.... године. Шуме се беху заоделе зеленилом, све у природи оживело новим животом. На једној страни Зеленових Њива пасле су овце и тек се чуло како по пека овца блекне за одлученим јагњетом. У дебелу хладу, под неким ћопаком, седели су чобанчићи. Беху поскидали своје торбице и јанџике, спремаху се да ручају. Таман су почели ручати, поведе се међу њима разговор: које ће се игре играти после ручка. Неки од чобана хоћаху лопте, неки клиса, — тек ће Злата рећи: „Да се играмо робова.“ Ова гомилица чобана слушала је Злату свакад без поговора, па се и сад не хтеде њеној жељи противити, јер је она међу њима била најстарија и најразборитија. По што су се овако договорили, приступише скромноме ручку. Не беху се ни по једним залогајем заложили, а једак од чобана погледа на северно источну страну, од куда ја ишао пут од Соко-Бање преко села Мозгова, па пресецао: Зеленове Ливаде, Венац и Пландиште.

Пут од Соко-Бање преко села Бовна, Бањске Клисуре за Алексинац, врло је живописан. Ко је ма и једном у своме животу прошао тим друмом, пожелеће, да још који пут њиме прође. Од прилике, из средине Бањске Клисуре, око Чуминог Гроба одваја се један пут, те иде уз Бршку Реку, па преко Мозгова, и састаје се са цариградским путем, ту негде око Делиграда, близу Нерићевог Хана. На тај пут беше упрло свој поглед оно чобанче, па ће рећи своме друштву, показујући руком: „Погледајте тамо! Чини ми се отуда иду неки коњаници...“ Сви чобанчићи погледаше на ону страну, и одиста спазише неке путнике. Путници беху подалеко, те се на први мах није могло распознати, да ли су Срби или Турци. Али кад се путници већ примакоше ближе, могло се по белим чалмама јасно познати, да то беху Турци. Сви чобанчићи повикаше у глас: „Турци, Турци!... Хај’те да бегамо!...“ Али је већ доцкан било; јер ову невину гомилицу српске нејачи раздвајаше од бесних Турака само 350—400 корака. Чобанчићи скочише на ноге и стадоше као укопани....

Турци су путовали: од Соко-Бање у Београд. Могло их је бити 8—10 коњаника. У поводу беше и једна сексана. На кршном вранцу мисирскога соја јахаше млад и леп Турчин коме је могло бити +између 22—24 године. По оделу, све златом извезеном, одмах се могло познати, да јо ово био какав турски племић, — син богатих родитеља. Аша на седлу беше златом извезена; узда и билам сребром окована и трепетљикама поднизана. Једном речи: не зна се ко беше више накићен - коњаник или коњ. Овај млади Турчин беше поодмакао за десетак корака испред гомиле Турака, и подбочивши се десном руком, погледао је поносито то на једну то на другу страну, сладећи се дивним изгледом величанственога Ртња, Озрена, Шабазовице, Рожња, ђуниских висова и равнином бинч-моравском.

Кад се Турци приближише чобанима, зауставише коње. Онај млади Турчин што напред јахаше, осврну се и нешто турски проговори сеизу, који вођаше сексану. Сеиз беше крупног раста и развијен човек; био је обријан, и могло се познати да није био Турчин. Он чисто српским језиком поче запиткивати чобане: одакле су, и чији су? Чобани су одговарали како су знали и умели. Међу тим се млади Турчин беше загледао у Злату; на лицу му се опажала нека зверска радост и сав је био усплахирен. Јадна Злата, и не сањајући шта је очекује, гледала је унезверено час на једну, час на другу страну, а понајвише у земљу, само да се њен поглед не сукоби с погледом Турчиновим. Млади Турчин рече опет нешта сеизу. Сеиз се окрете Злати, па је поче запиткивати: чија је, има ли родитеље, браћу и сестре? Злата је испресецаним и уздрктаним гласом смерно одговарала: да има оца и матер и само једног брата. Турчин опет нешто рече сеизу, и он сиђе с коња, па поче Злати овако говорити: „Море девојче, ага се загледао у тебе и хоће да му будеш кадуна. Оп ће те срећном учинити. Носићеш свилу и кадифу, нити ће те сунце пећи; ни киша бити. Хајд’ с нама!“

Злата и њен брат вриснуше у плач. Остали су чобани стојали пренеражени, мислећи на коју страну да нагну бегати.

Сеиз на ново рече Злати: „Бадава плачеш! Ти мораш ићи — хтела не хтела, — тако хоће ага. Будало једна! зар не желиш да будеш срећна и да живиш као кадуна, већ да по трњу јуриш за тим козама и овцама? Бирај кога хоћеш коња: воља ти сексану или овог ког сам ја јахао.“

— Не ћу ни једнога! Ја сам Српкиња — хришћанка. Не волим Турчина“, одважно рече Злата.

Сеиз нешто проговори Турчину. Турчин плану као жива ватра, и ток што изусти реч „тут“ (др’ж је), сеиз шчепа Злату за обадве руке. Још једном понуди је, да на леп начин узјаше на коња....

Злата се поче отимати из руку овога џелата. Пиштала је, молила, преклињала да је пусте; али снажно руке држале су је чврсто.

Кукавни Златин брат беше прекрстио руке на прса пред Турчином, који охоло на коњу сеђаше:. па га кроз плач мољаше, да му не дира једину сестру. Остали су чобани јецали и дрхтали од страха.

И последње кобне речи: „ат ати истиме“ (метни је на коња) излетеше из уста Турчинових. Снажне руке шчепаше јадну Злату, и док би човек оком тренуо, она је била на коњу. Турци коње ободоше и замакоше у једну шумицу. Престрављени чобани и последњи пут чуше топот коњски и писку лепе Злате: „Брате, мајко, бабо!...“ Самовоља и обест турска уграби овај невини створ, овај лепи цветак, и одведе га, а куда? Бог свети зна!...

„Србин роди, а Турчин одводи. Србин храни, а Турчин се слади.“

Поред Злате јахао је на сексани сеиз; у једној руци држао је дизгине, а другом Злату за руку.

Оставимо јадну Злату нека путује, са жељом: да јој Бог у помоћи буде, а ми за часак да завиримо у кућу тужних родитеља, који изгубише своју јединицу.

II

Тога кобног дана Златини родитељи нису били дома; чак у вече у мркли мрак дошли су кући. Кад су били близу куће, на један мах застадоше и напрегнуто почеше слушати. Тек ће муж запитати жену: „Каква са ово запевка чује?“ Брже боље потрче кући; кад тамо, имају шта чути: Мирко је нарицао за својом милом сејом, исто онако као што би и сеја за братом _ јединцем нарицала. Неколико комшија беше се искупило и вајкали су се, сажалевајући што је несрећа постигла Милојка и његов дом....

Кад Мико угледа родитеље, писну као рањен соко, полети им у наручје са речима: „Злату нам Турци данас заробише и некуд одведоше!...“

Родитељи Златини, као громом поражени, ништа нису знали шта се око њих догађа. И тек онда кад је Мирко у кратко препричао шта се десило на Зеленовим Њивама код Пландишта, настаде очајничка запевка и запомагање. Помеша се запевка оца и матере са запевком сина; мајка је нарицала за својом јединицом тако, е би срце од туге препукло. Отац је јурио то на једну, то на другу страну, и само је викао „Помозите, браћо! Спасите моју јединицу, моју лепу Злату, моје мило дете!“ Комшије се вајкаху и утираху сузе. Живе душе не оста, која се није плачем гушила.

У сред те запевке и нарицања, рећи ће стари чича Раде Милојку: „Није вајде, брате Милојко, нарицати. Што би — би. Ниси ти први, нити ћеш бити последњи који оплакујеш живо дете своје. Бесни Турци ево већ од тужнога Косова тако раде; јадан народ српски одводе у ропство: и турче. Ти си још био у колевци, па ниси ни запамтио, кад су ти рођену и једину сестру Турци заробили, па некуд одвели, — ја у Ниш, ја у Београд. Ја то памтим као да је јуче било. Од то доба ништа се не зна, где је и како је, и да ли је још у животу... Такав ти је к смет.... Греси и неслога наших старих свалили се на нашу главу, и ми морамо трпети.... Божја воља!... Зар ниси чуо како су Турци одвели јединицу ћерку из Ђуниса, па отели рођену жену од човека? И ко би могао избројати све несреће које јадни народ српски трпи од бесних Турака!... Моли се Богу! Он је добар, па ће можда избавити јадну Злату.“

Ма да ово беше слаба утеха, али се и пак Милојко мало стиша, и поче размишљати, како би бар сазнао куда му је одведена Злата.

Међу тим, мајка је све једнако кукала и нарицала: „Јединице моја! прва радости моја, да ти црна и небела мајка зна где ти је гроб, лакше би те прегорела! Леле мене, моје лепо дете! Тешко мени, ја изгубих тебе! Куку ојађеној!

— Жено, рећи ће Милојко, није вајде кукати, смири се.... Мени се све нешто слути, да ће се наша Злата избавити. Она је паметна и окретна.“ Кад ово рече, он саже главу и опет се замисли. За тим се трже и рече: „Сутра је нов дан, нова навака....“

До неко доба ноћи остале су комшије у Милојковој кући. Разговор се водио о свачему: о Турцима нишким, соко-бањским, крушевачким, београдским, а највише о Злати и њеном ропству.

Око пеко доба ноћи, рећи ће чича Раде: „Разговору краја нема. Време је да се и наших кућа сетимо.“ После ових речи, све комшије поустајаше, пожелеше Милојку и његовој домаћици „лаку ноћ“ и одоше својим кућама.

Јадну и чемерну ноћ провео је Милојко са својом домаћицом. Они нису сву ноћ склопили очи. Час су плакали, час једно друго тешили да ће опет видети Злату, час размишљали, како ће дознати, куда је и на коју страну одведена.

Сутрадан кад је мајка отишла у вајат и видела рухо Златино, тек је тада наступила права жалост. Мати је грлила њене хаљине и тужно нарицала. Искупише се жено и девојке из комшилука, и само се чуо: плач, јецање и вајкање.... Друге су своју другу тешиле, али је нису могле утешити. Мајчино срце беше расцепљено, за њега беше једини лек — да види своју Злату.

Дође време, да Мирко изјави овце на попас. Кад је дошао до тора, он се обазре на кућу, и као да некога изгледаше и очекиваше. Сети се да му нема сеје и да од сад, он сам мора чувати овце, — бризну у плач и закука из гласа. Мати и отац притрче и почну га тешити: „Не плачи, сине! Наћи ћемо ми сеју. Она није далеко; она ће доћи....“ Плач их загуши, и ништа више не могоше рећи.

III.

На оном кобном месту под оним истим ћопаком, одакле Турци заробише и одведоше Злату, беху се искупили они исти чобани, који су и јучерањег дана ту били и својим очима видели то зверство. На њиховим лицима опажала се тута и жалост. Мирко је плакао, чобани га нису ништа запиткивали. Жао им је било.... Не беше Злате међу њима....

Тај исти дан Милојко се спреми и пође путем, што иде преко Ражња у Београд. Где јо год кога у путу срео, он би га запитао: Е да ли није видео или срео какве Турке на коњма, и да ли није спазио да какву девојку собом воде? Близу Ражња дозна од једног чобанина, да су неки Турци путем прошли, и да је то било од прилике после великог ручка, али му није умео казати, да ли су какву девојку собом водили. У Шупељаку (данашњем Јовановцу) такође дозна од једне старе жене да је 8—10 Турака око заранака прошло, али му ни она не умеде казати да ли су какву девојку собом водили. Милојко дође чак до Ћуприје; па је и овде распитивао, али ништа пије могао докучити. Дође до на моравску ћуприју, погледа преко ње, заплака се, дубоко уздахну, па ће рећи: „Све је пропало! Моју Злату никад више видети не ћу!...“

Какве су се тужне и жалосне мисли ројиле у памети уцвељенога оца, кад се враћао својој кући у Мозгово, лако је погодити. Готово пет дана он је пробавио на овом путу. Нит се где одмарао ни залогајем хлеба заложио. Њега је занимала мисао: шта ће да кажо својој ојађеној и уцвељеној жени са свога пута....

Тек пети дан у мркли мрак стиже Милојко својој кући у Мозгово. Уморен дугим путовањем и глађу, оп је својој домаћици само назвао Бога, па сетан а замишљен сео на столицу у прочељу. Његов долазак беше права радост за Мару жену му. Жељно и узбуђено она поче питати свога мужа: е да ли је што могао разабрати за Злату; је ли могао стићи Турке?... Милојко је ћутао и ништа није умео да одговори. Тек после неколико минута уздахне, па ће рећи својој жени: „Узалуд је мој пут; ишао сам чак до Ћуприје: уз пут сам разабрао, да су Турци пропутовали, али о нашој јадној Злати нико ми ништа не умеде рећи...“ Уздахну и ућута. Муж и жена згледаше се и обоје горко зајецаше.

IV.

Док се Милојко бавио на путу, и Мара није седела скрштених руку код куће. Она је обиграла не само Мозгово, већ и сва околна села, е да би што год дознала за Злату. Где год је чула за какву врачару, она је ишла и носила белегу од Златина руха - или запекљач, или мемицу или друго што. У исто време носила је — ја тиквицу, ја крчажић тазе воде с оног извора с ког се за кућу вода захватала и доносила.

Врачаре су јој различито говориле. Једна је рекла, да је Злата на добром месту, да је жива и здрава, али је у великој тузи — за родитељима и кућом. Друга опет казала је: да ће се Злата избавити, али ће проћи доста времена и она рече — да је Злата жива и здрава.

Најзад Мара смисли да оде некој најчувенијој врачари, те да чује шта ће јој она казати. Захвати с извора тазе воде, узе Златину кошуљу и упути се у село где је живела ова стара врачара.

У крај тога села, на једном огумку, беше једна уџерица — кровињара, друго зграде не беше. Око куће није било ни ограде, нити каква воћњака. Пред кућом беше само један сув дуд, на коме су висили некакви дроњци. На једној мотки која стајаше на две сохе, беше прострт губер — поздерњак. Испод куће стајала су нека батал-кола. Ту близу беше трлица, а под трлицом лежао је на поздеру стари пас, који кад опази Мару, он само подиже главу, добро је погледа, па опет зажмури а не лану. Испод стрехе висио је мали венчић црвених паприка, а до њега један смотак некакве пређе — стреке. До трг смотка беху обешене старе чарапе. На буништу беше један петао, и око њега две три кокошке. На самом прагу кућњем беше се пружио стари бели мачак. На сред куће тињао је један угарчић. Над ватром, о верижњачи, висиле су вериге, а о веригама гвозден бакрачић. У прочељу беше једна тронога столичица. У горњем крају куће стајаше клупа и на њој торба брашна. Ту до торбе лончић и у њему дрвена кашика. У другом крају куће виђаше се некакав долапић. Иза преклада лежало је једно шугаво прасе. Све је ово било јасан доказ, да у овој кући није било мушке главе.... Ту, у ту кућу ушла је јадна Мара да што год чује и разбере за своју робињицу Злату.

Ушавши у кућу, затекла је самохрану старицу, којој је могло бити близу сто година. Она је нешто тутољила по кући, па није спазила Мару... Тек кад јој је Мара назвала Бога, она се осврте, натквеси руку над очи, добро је погледа и одговори јој: „Бог ти добро дао, ћерко!“

Чудноват упечатак учинила је ова старица на Мару. Од дубоке старости она се беше тако погурила, да је изгледала као гудало. Лице јој беше све смажурено, очи упале у главу, и беху тако мале, да су више личиле на два зрна сочива него на очи. Руке суве и коштуњаве као две тршчице, глава јој непрестано дрхтала, - једном речи, од дубоке старости, беше се сва скаведала.

Изнемоглим и једва чујним гласом, запита Мару: „Које је добро, ћери моја!“

— Није добро, моја мајко! Велика ме јо несрећа задесила. Турци ми заробили и некуд одвели јединицу ћерку, па сам дошла да те кумим и преклињем, е да ли ми можеш нешто год казати о мојој јадној Злати, и ту бризну у плач.“

— Шта! Турци ти заробили ћерку!?

— Јест, заробили, мајко! Ево већ четврти дан, и ништа не знамо куда су је одвели.

— Еј, проклети и треклети Турци! Опет заробили! Е, моја ћерко, колико ја таких јада памтим; колико су Турци Српкиња одвели и потурчили.... И још ме Бог трпи!...“

При речи „потурчили“, Мара се трже, као да је гуја уједе. Опет се прибра, и понови ради чега је дошла.

Старица се поче занећкавати: „Ја сам, ћерко, стара; више сам на оном него на овом свету. Једном ми је попа казао, да је велика грехота врачати, па ти слабо чујем и видим, а и оно мало, што сам у млађим годинама знала нешто од апова, све сам поборавила. Моли се Богу, и он нека ти је у помоћ....“

Мара поче старицу материмити, кумити и молити, да јој што год о Злати каже.

После дуге молбе, старица ће упитати: „А јеси ли донела белегу и тазе воде с кладенца?“ Мара рече, да је донела.

Старица се диже, коштуњавом руком која сва од старости дркташе, отвори један мали долапић и отуда изнесе јадну зелену каленицу. Узе од Маре крчажић и нали воду. За тим откиде запекљач са Златине кошуље, проваља га међу сувим коштуњавим прстима и начини упоћак. Зевајући и нешто шапћући, прекрсти три пут над каленицом и спусти упоћак. Упоћак је пловио поврх воде, и час о један, час о други крај каленице додиркивао. Старица, натквесивши руку над очи, пажљиво је пратила кретање упоћка и сенке му, шапутала и главом махала, коштуњавим прстом неколико је пута враћала белегу на другу страну, али је белега пловила са свим на противну страну. Старица се нешто замисли и неколико тренутака поћута. За тим подиже мало главу и погледа у Мару. Мара је једва чекала, шта ће јој врачара казати. У овом тренутку она је осећала у души својој оно исто, што осећа осуђеник кад му се пресуда чита: милост или смрт.

Врачара затресе главом, па поче овако:

Моћ и знање у Божјим је рукама. Ми грешимо, лаћајући се овог посла, који је Богу противан, а овако ми је и наш добри покојни попа једном казао. Нека ми Бог моје сагрешење опрости.... Ја сам много пута у свом животу грешила и врачала, по нешто и погодила, више не погодила; али, никад ми се није десило овако чудо. Ја сам стара и ваља ми мрети, за то хоћу да ти кажем ово што сам могла видети по белези твоје ћерке. Белега казује, да је Злата у некрштеној кући; та је кућа имућна; она ће се из те куће избавити; своју веру не ће променити; али мучно.... ја... мучно да ћете је....“

Овај неодређени одговор врачарин веома је збунио Мару. Она се радовала што Злата не ће вером преврнути; али јој је тешко било, што јој врачара ништа не каза: да ли ће своју кћер икад видети.

Мара се са старицом опрости, пољуби је у руку, баци што је била кадра на белегу, и врати се својој кући.

Оно вече, кад се Милојко с пута вратио, Мара му је испричала све редом код којих је врачара била, шта јој је која рекла, и најзад му каже шта јој јо рекла и ова најчувенија врачара у свој околини.

Милојку не беше право што му је жена обишла све врачаре, јер је и он држао, да је то грехота. Али родитељска љубав према своме детету надмашала је све верске осећаје, те због тога Милојко није хтео ништа замерити својој жени, само је уздахнуо, подигао очи к небу, и изговорио ове речи: „Боже! ти буди у помоћи нашој јадној Злати!...“

Текли су дани за данима; отац и мати туговали су за јединицом својом, брат за једином сејом својом. Они су живели у нади, да је Злата у животу.

Родитељска туга за изгубљеним чедом не да се пером описати; она се само може осећати. Никакве жртве нису скупе за родитеље, само ако се појави и најмањи зрачак наде, да своје дете могу спасти и из неверничких канџа ишчупати. Тако су чинили и родитељи Златини.... И они су тако морали чинити....

V.

Прође већ два месеца од оног кобног дана, кад Турци Злату заробише. Родитељи њени беху занемарили готово све домаће послове. А време пролетње, радно доба, кад сељак мора радити и скунаторити себи зимовник. Они већ нису умели мислити о томе. Мисао њихова врзла се само око Злате: где је она, је ли у животу и да ли ће је кад год видети. А највише их тишташе што о Злати ништа нису могли ни чути ни дознати.

Једно вече, баш кад су за вечером седели, блекну јагње у кочаку; сви троје, и Милојко и жена му Марија и Мирко, тргоше се и не дишући ослушнуше: јер им се причини као да је Златин глас. Јагње још једном блекну, и они видеше да су се проварили....

Један дан науми Милојко да оде до Соко-Бање и тамо пропита и разбере: одакле су били они Турци, који су кроз Мозгово прошли и његову кћер заробили. У вече се спреми и сутрадан пре зоре пође у Соко-Бању. Дошавши тамо, почне распитивати — једног, другог, и дозна од некаког Турчина, да је заиста пре два месеца био један богат млад Турчин у Соко-Бањи код своје својте, Ашим-Беговића, у гостима; да је тај Турчин из Београда и да је син богатог спахије - Турчина Рашид-Беговића. Најзад Турчин рече Милојку: „Валах, влаше, ово ти казујем као из ћитапа, јер сам измећар у тој кући у којој је био Турчин из Београда у гостима.“

Сад је Милојко знао на чисто, где је његова Злата. Мало се прихвати и тај дан врати се својој кући.

Идући сам путем, он је свакојако мислио и размишљао, шта да ради и како да избави своју кћер. Падало му је на памет да некога потплати и да га пошље чак у Београд те да покуша, не ће ли моћи како наћи и избавити Злату. Али му све ово некако не иђаше у главу. Мислио је, мислио, и на једно смислио: да иде сам у Београд, па шта Бог да!...

У прве петле стигао је Милојко својој кући. Чукне на врата. Жена+ запита изнутра „Јеси ли ти, Милојко“ па чувши његов глас одмах ђипи и отвори врата.

— „Ја сам се надала да ћеш ти доћи, нисам готово ни тренула, све сам била на опрезу.“ И одмах запита Милојка: да ли није докучио што у Соко-Бањи?

Милојко јој исприча све што је чуо; од оног Турчина, па ће најпосле рећи: „Вала, знаш шта је, жено, ја сам се одважио да запалим чак у Београд; те за Бога и среће, мени се све нешто тупи, да ћу чути за Злату.“

Мара је била добра, послушна и прилагодна домаћица; своме мужу никад није кварила вољу, а нарочито у овој прилици. Па ће му рећи: „Иди, Милојко! Срећан ти пут и нека ти је Бог у помоћи. За кућу не брини.“

После два дана, сретали су путници једног самог човека са штапом у руци и торбом на леђима. Тај човек није пешачио као што обично људи пешаче; он је готово, трчао, као да јури некога. Тај човек беше Милојко из Мозгова. За што је он тако хитао, ласно јо погодити. Помисао: да ће наћи, да ће видети Злату, сметала му је и да мисли о дугом путу и умору. Путовао је и дању м ноћу, само да час пре стигне у Београд Дотле Милојко никад није био у Београду. У путу је сретао многе путнике — и пешаке и коњанике. На једном месту, у дебелу хладу, код једног извора, затекне Милојко неколико рабаџија, који се ту одмараху. Милојко се здрави с њима, упита их одакле су и откуд путују, па и сам седе да се мало одмори и воде напије. Они су путовали из Београда и вукли еспап у неку паланку у унутрашњости. Један од рабаџија запитаће Милојка: одакле је и куд путује. Милојко се каже, да је родом из Мозгова и да путује у Београд. Тада ће га други рабаџија запитати: „А којим добром путујеш у Београд?“

Милојко одговори: „Е, мој брате, камо среће да је добро; али је мој пут далеко од добра!... Дубоко уздахну, па настави: Турци проклети заробили ми јединицу ћерку, докучио сам да је у Београду; па идем зловајно, ако могнем! да је избавим.... Али слаба навака...“

Док је Милојко ово причао, рабаџијо су се згледале, и све нешто на једног од својих другара погледе бацале Тај рабаџија беше покуњио главу, изгледаше снужден и замишљен, никому није могао право у очи погледати. Његово сурови и натмурено лице јако је показивало немир душевни и да тај човек није у миру и љубави са својом савешћу. А какав је терет тиштао његову душу, он је једини могао знати.

По што се Милојко мало поодмори, прихвати и воде напи, диже се, упрти торбу, узе свој штап, опрости се с рабаџијама рекавши: „у здрављу“, а они њему: „срећан пут“, и оде даље путовати.

Тај дан у први сутон стигне у Гроцку. Ту намисли да се одмори и само један сан преспава. У глуво доба ноћи, кад још ни први петла не беху запевали, крене се из Гроцке. Кад је био у оној шуми између Гроцке и Болеча, Милојку се нешто чудновато десило. Он се беше нешто замислио, кад али на један мах, он чу неки глас да га зове: „Бабо, бабо!“ Беше му тај глас познат и чисто помисли да га Злата зове. Застаде, ослушну, не ће ли се глас поновити.... Ништа се не чује!... Милојко се прекрсти и рече: „Буди Бог с нама и анђели Божји!...“ настави пут, али убрзаним кораком.

VI.

После дугог и тешког путовања, тек пети дан+ стигне Милојко из Мозгова на оно брдашце више Београда, на коме је данас Ашик-Михаилова механа. А стигао је у ограшје, кад први зраци сунчани беху почели одсјахивати на високим и витким мунаретима и џамијама турским. Видео је и две огромне реке, каквих никад у животу није видео. Погледао је и онамо преко тих големих река, па је видео, како је тамо пукла равнина, како се и по тој равнини белуцкају села и и висе се неке куле, налик на турска мунарета. Замисли се, и сам у себи рече: „Боже мој, па и тамо народ живи? Које ли је вере, да ли и тамо нису Турци?...“

Баш у тај мах кад је Милојко овако замишљено гледао преко Саве и Дунава сремску и банатску равнину, Фрушку Гору која га подсећаше на Рожањ и Буковик што се уздижу над његовим Мозговом, — баш у тај мах искрсе из једног чечвара на уској путањи један коњаник. На самар беше натоварио две путуње, а у антрешељ сам усео. Назове Бога Милојку, ободе коња и настави пут.

Милојко замоли непознатог коњаника, да малко застане: И он заустави коња.

— Молићу те, брате, кажи ми, како се зове то село, што се доле пред нама види? рече Милојко пружајући руку на Београд.

Коњаник охоло одговори:

— Како те село снашло! Зар не видиш да је оно Београд?“

Кад Милојко чу да ја то Београд, он се сав стресе и пребледе као крпа....

— Не знам, брате! Никад нисам амо долазио, ово је први пут у мом животу. Ја сам човек јабанац, из бела свота.... Камо лепе среће, да проклети Београд сад нисам морао видети! Али шта ћу, невоља ме гони...

— А каква те невоља гони? запитаће коњаник

— Е мој брат, имао сам јединицу ћерку, не буди ти речено, па ми је проклети Турци заробише. Начуо сам да је овде у Београду, и пошао сам да је потражим не ћу ли је наћи.. Него те, брате, молим, ти си јамачно познат у Београду, одведи ме бар у какав хан, где бих могао преноћивати, док моју јадну Злату нађем.

— Па добро, ево и ја путујем у Београд, па можемо у друштву; ја ћу те одвести код оног ханџије, где и ја падам.“

Уз пут је Милојко питао непознатог коњаника: како се зову те велике воде што се пред њима виде? Каква је оно равнина преко тих вода? Шта се оно бели у тим равнинама? Живи ли и тамо народ и какве је вере? Какве су оно куле што се виде итд. Непознати коњаник казао је Милојку све што је знао и умео, — рекавши му: да и тамо српски народ живи, и да се крсти исто тако као и ми.

После непуног сахата хода, стигоше ова два путника у Београд.

Ту негде око данашње саборне београдске цркве била је у оно време некаква „Шарена механа.“ У ту механу доведе онај коњаник Милојка и каже му: „Ето, ту можеш остати, механџија је Србин, и добар човек, а не ће ти скупо наплаћивати.“

Уморан од дугог пута, Милојко седе на једну клупу; мало не потраја, он задрема, метну торбу под главу, леже на клупу и заспа као заклан. Беше превалило по дне, а Милојко још спава. Механџија и остали који су се ту десили, често би опазили, како се Милојко у сну трза, а два пут — три чули су, како јасним гласом викну: „Ено мог детета! Ево моје Злате! Дајте ми моје де-е-ете.... оно је моје, није ваше.... ја сам његов отац!....“ И у тај мах из дубине груди чу се тешки уздах, а за тим јецање....

Механџија и остали који су ово гледали и слушали, свашта су могли помислити о овом човеку, само нису могли знати, каква је тешка туга на срну његову...

Тек око заранака пробуди се Милојко, протрља песницом очи, обрте се лево и десно, па повика: „А где је моја Злата? Она сад беше ту код мене.... куд оде?“

Механџија га упита: „Какву Злату ти тражиш? Овде нема никакве Злате!...

— Јест нема је.... и ја сад видим да је нема.... Опрости, брате, сањао сам....“

И ту зајеца и загуши се плачем.

Механџија беше родом од некуд из Старе Србије. Беше му име Дамњан. То је био човек племенита срца, благе нарави, — једном речи: оно што се каже — рајска душа. Био је приклоних година, а дошао је у Србију као шипарац, кад му је могло бити између 10 и 12 година. У Београду, служећи, одрастао је, познавао је све београдске улице; знао је у главу сваког Србина и Турчина, па и њихове куће. Плач овог непознатог му човека тако га потресе, да оп науми, да по што по то докучи, каква је то голема невоља која овакав плач изазива.

По што се Милојко добро расани, механџија га запита: је ли гладан и би ли што јео? Он одговори: „Нисам гладан, жедан сам; пио бих мало воде....“ Механџија му додаде крчаг и он се напи воде. За тим мало поћута, дубоко уздахну, па ће запитати: „које ли је доба дана?“ Механџија му одговори, да су већ прошли заранци.

Милојко се трже и рече: „Много сам издангубио, сад је доцкан.... Сутра ћу поранити....“ За тим домаши своју торбу, завуче руку унутра, извади комадић паучљиве проје, једну главицу црног лука, одреши крпицу у којој је со завезана била, и поче авољити.

У тај мах беше механџија изишао у авлију, и кад се врати и виде шта Милојко једе, њему би тешко, и понуди Милојка да му он донесе јела. На то ће Милојко рећи: „Нека, брате, вала ти, огодан сам трошком.... из далека путујем....“

— Ништа не мари, рећи ће механџија. Бог ће дати....“ и одмах му донесе чанче јахније и сомунчић.

Милојко завеза крпицу са сољу, метну у торбу онај комадић паучљиве проје и ону главицу црног лука, — рече механџији: „Вала ти, брате, пека ти Бог за твоје добро плати“, па се прекрсти и поче јести. Кад је јео, он отресе дланове, прекрсти се, и опет рече механџији: „Вала ти, брате!...“

Механџија понуди Милојку и чашу вина: али он не хтеде примити, рекавши: „Вала, доста је и оволико....“

Беше већ први сутон, а Милојко се сне нешто вајкаше, и тек ће рећи: „Много сам издангубио....“

У тај мах у механи никога не беше до само механџија и Милојко. У то време нису људи знали за кафане и механе, ту су само путници падали....

Механџија се посади до Милојка, па ће му овако рећи:: „Ја видим да си ти карли, тужан и невесео; мора бити имаш неку голему невољу, кад си потегао толики пут, па те молим, да ми право кажеш, каква је та невоља?“

Милојко се мало промешкољи, поћута, искашља се, па ће рећи:

„Е, мој брате, невоља, те још каква невоља?.. Не ћу ти вала крити ништа, видим да си добар и поштен човек, све ћу ти казати; али каква ми је вајда, кад ми не можеш помоћи....“ за тим све редом исприча механџији: како му је један богат Турчин заробио јединицу ћерку, како је довео у Београд, како хоће да је потурчи.... „па сам, вели, ето потегао толики пут и дошао амо, е да бих је нашао и како избавио.“

Механџија је пажљиво слушао Милојка, па ће га најзад запитати: „А да ли ниси докучио како је име том Турчину?“

- Јесам, брате, проклета му душа! Казао ми је један Турчин у Соко-Бањи, да је тај проклетник некакав Рашид Беговић.

Рашид-Беговића породица била је најстарија и најприпознатија у Београду. Рашид-Беговићи били су оџаковићи. По казивању старих, има преко две ста и педесет година како се та породица доселила из Босне у Београд. Рашид-Беговићи су били потурчењаци, пореклом из Босне. А на жалост, познато је, да су потурчењаци били већи катили и крвопије српском православном народу, него и прави Турци Османлије. Рашид-Беговићи били су толико богати, да већ нису знали, ни шта су имали. Уз то су били највеће крвопије и катили српскому народу. Сви већи и богатији спахилуци у питомој Шумадији били су у рукама Рашид-Беговића. Страх и ужас опи су задавали кукавној раји, кад су излазили по спахилуцима на тефериче, или да купе арач и десетак. Водили су свакад уза се по 30—40 сејмена и крџалија, који нису штедели ни пола, ни узраста, ни рза, ни образа јадној раји.

У ту је кућу доведена Злата, да буде верна љуба некрсту и крвопији свога народа.... Ту, у тој кући, чували су Турци њу као тицу у кавезу....

Кад је механџија чуо име „Рашид-Беговића“, он се убезекну, мало се замисли, поглади мустаћ, па ће рећи: „Богме, на тврдом је месту твоја кћи....“ За тим се опет нешто замисли, од једном ђипи, па ће Милојку рећи: „Седи ти ту, сад ћу ја доћи....“

Близу у комшилуку, од прилике, где је данас лутеранска црква, живљаше нека стара була, којој беше име Адиле. По рођењу она је била Српкиња, али су је Турци у младим годинама потурчили. И ако је била турске вере, и пак је Србе веома волела, а са Српкињама се најрадије дружила. Била је сиромашног отања, бавила се ткањем бурунџука, а знала је нешто и од хећимства. Имала је приступа у свима знатнијим кућама турским. Механџија изиде те рече својој жени, да сутра рано отиде до те буле и како год прокопка: је ли она била скоро у конаку Рашид-Беговом, и да ли није чула што за какву робињу?

Механџија се за тим врати у механу. Затекне Милојка на оном истом месту где га је и оставио. Подлактивши се, Милојко је нешто мислио, а ласно је погодити о чему.

Чим механџија дође, он се као иза сна трже, упре поглед у механџију, и очекиваше, да ли ћа му овај што год казати. Механџија му ни речи не рече, само га опомену да ником ништа не говори.

VII.

На оној истој клупи, на којој се Милојко одмарао кад је с пута дошао, преноћио је ту ноћ. Нешто од бриге за кућом, нешто од узбуђења, а нарочито од оних речи, што му их изговори механџија, сву ноћ није тренуо. И ако је то била кратка легња ноћ, и пак му се учинила дужа него гладна година. Једва је чекао да сване. Чим је зора зарудела, он се диже, узе крчаг с водом, опра руке, окрете се истоку, прекрсти се три пут, па уми и лице.

Механџијски момак беше се раније дигао и лебну фуруну потпалио. Мало не постаја, дође и газда.

Милојко се нешто узврпољио, и као хтео би некуд да иде.

Механџија га запита: куда ће тако рано?

Милојко му одговори: „Па онога, рад бих био да идем, да је потражим....

— Ни по што, јер ти не знаш ни сокаке по Београду, па можеш залутати.“

Милојко се смири.

Кад је добро одјутрило, онда је механџија пустио Милојка да се мало прође по оближњим сокацима, али му припрети, да ником ништа не говори, нити да казује за што је потегао у Београд.

Милојко изађе из механе, осврне се неколико пута и добро утуви где је „Шарена механа.“ За тим се крене по искривуданим београдско-турским улицама.

По сокацима сретао је много људи, и чинило му се да су све то Турци. А може бити, да је било и Срба. Али како да их позна, јер су сви носили једнако одело. На једном месту сретне једног човека, и као рекао би да је Србин... Заусти и тек што га не запита: „Е да ли, брате, ниси видео моју Злату?“ Али се одмах сети шта му је рекао механџија, па не смеде прословити. У једном тесном сокаку срео је читав челеп була. Застаде и мишљаше: да ли и моја Злата није у овој гомили? У мало што и буле не запита, да ли нису виделе Злату; али се трже, сети се шта му је механџија заповедио, махну руком и пође даље....

Читаво пре по дне лутао је он тако по сокацима; бацао погледе — то на једну, то на другу страну. Видео је сијасет турских и српских чатрља; видео је на пенџерима јаке пармаке и решетке. Свуда је очекивао и ослушкивао, не ће ли иза тих кобних пармака и решетака чути глас Златин: „Бабо, ево ме овде. Избави ме!“ Најзад дође пред некакав велики конак на коме боше много великих пенџера с решеткама. Ту је стао и стајао више од пола сахата, ослушкивао је, е да ли се не ће из те куће јавити Злата: „Бабо, ево ме, овде, избави ме!“ Све јо било узалуд.... Милојко уздахну, врати се, па се још неколико пута обазре.... прекрати дисање и ослушну.. и риче: „Нема је.... не могу да је нађем... Ох, мени ојађенику!.. Ох, мени сињем кукавцу!...“ Упути се „Шареној механи“ и после дугог лутања једва је нађе.

Беше већ превалило по дне кад је дошао у механу.

Механџија га запита: „Јеси ли видео Београд?“

Милојко му одговори: „Јесам, брате: ал’ да га моје очи никад више не виде, кад моју Злату не могох наћи. Београд мени није бели, већ црни град....“ И суморно се спусти на клупу, дубоко уздахну, и неколико суза скотрљаше се низ суве и преплануле од сунца образе.

За тим узе своју торбу и поче из ње вадити онај комадић паучљиве проје, главицу црна лука и завежљај са сољу.

Механџија му рече, да то не дира, јер ће му требати за пут, и одмах му донесе у чанку јела и сомунић, те се Милојко прихвати.

VIII.

Тај исти дан, рано из јутра, отиде жена механџијина код оне буле — Адиле, па је замоли да оде у конак Рашид-Беговића, да се потруди и дозна, да ли заиста има каква заробљена Српкиња у конаку Рашид-Беговића. Була ни часа не почаси, спреми се, забули, обуче фереџу и упути се право у конак Рашид-Беговића На два дана раније, њу су тамо звали, па није могла отићи због својих послова, а сад јој се беше дала згодна прилика, да од једном два посла сврши.

У конаку Рашид-Беговића живела је једна стара була, која се сматрала за харем-ћају, а беше јој име Дурџана. Држало се, да је и та була била потурчена Српкиња; да је још у младим годинама заробљена и у Ниш одведена; да ју је доцније неки богат Турчин из Ниша, који је био рођак Рашид-Беговићима, поклонио. Она је остала уседелица, и никада се није удавала, а турску је веру под морање примила.... Тако се мислило о Дурџани; али опа то никад није хтела признати. Сви послови који се тичу харема свршавани су преко ње. Ко год од женског пола хоће да уђе у харем, морао се најпре јавити овој старој були.

Адиле је била у дослуку с Дурџаном. И тврдо се уздала, да ће од ње дознати, да ли се заиста у конаку Рашид-Беговића налази каква заробљена Српкиња. Кад дође до коначког капиџика, Адиле куцне алком на капију. Много не потраја, капија се отвори, Адиле уђе унутра, слушкиња капију опет затвори и Адилу одведе старој були у харем. Оне се по турском адету здравише; за тим јој Дурџана каза, за шта ју је звала, наручи јој, да тај посао што пре изврши.

После кратког ћутања, запитаће Адиле Дурџану: „Ефендум-кадуна, чује се, да ће млади ага да се жени. Је ли то истина?“

Стара була одговори: „Да, млади ага беше уловио добру препелицу, затворио јо у кавез, али се кавез отвори, и препелица одлете, и сад ага за њом јадикује.... и тугује....

— Ја те ич не разумем! Кажи по души шта се то десило?“

Дурџана јој преприча све: како је млади ага био у гостима у Соко-Бањи; како је заробио неку младу и лепу Српкињу; како је хтео да је потурчи и да се ожени њом, па јој и име Ђулзаида наденуо; али је та Српкиња пре неколико дана умакла, па је сад траже свуд и на све стране, а не могу никако да је нађу.... Дурџана се претварала као да о том бегству Златином ништа није знала.

За Адилу је ово било доста. Она је постигла што је хтела, и имала је шта да каже жени механџијиној.

По што су посркале горку кафу, Адиле се опрости с Дурџаном и оде својој кући.

Код куће већ је чекаше жена механџијина, да чује, какве јој гласове доноси.

Чим була у кућу уђе и виде механџијину жену, она као с неким усхићењем повика: „Хаирли гласови! Српкиња побегла!“ За тим све редом исприча шта је од старе буле дознала.

Жена механџијина одмах оде кући и каже своме мужу.

Механџија, пун задовољства, одмах оде у механу, али се чини из најпре невешт.

Милојко је седео на клупи као очајник, и премишљао: да ли да иде кући, или да још потражи Злату. Још га је тешила нада, да ће му што механџија помоћи; па за то би често у њега погледао и ишчекивао, е да ли му не ће што казати. Механџија ћуташе....

Милојко се мало промешкољи, почеша затиљак, искашља се, па ће рећи механџији:

— Газда, ја ћу да идем, није ми се вајде овде окретати. Моје Злате нема, те нема.... Него, брате, да ти платим што сам крив, па да идем....“ и поче дрешити крај од каница.

— Лако ћемо за трошак, рећи ће механџији, и одмах настави: Ја ћу ти нешто казати, али добро да чуваш реч и да ником не казујеш ово што ћу ти рећи, јер може стати и моје и твоје главе. И настави: Твоја је ћерка заиста била овде у Београду, и у мало што је нису потурчили, али ју је пре неколико дана избавио један Србин — измећар који је служио у конаку Рашид-Беговића. Она је побегла, а куда? Једини Вог зна.“

Док је ово механџија говорио, Милојко је стојао и само бленуо у њега а ништа није умео рећи. Од радости и узбуђења поведе се и у мало што не паде на земљу... Механџија га придржа....

За тим се као иза сна трже и повика: „Је ли то истина што ми рече?

— Јест, истина.... Само лакше не вичи!...“

Милојко се стиша, подиже очи к небу, и узбуђено ће рећи: „Хвалим те, Господе Боже, на твојему дару!... Моја је Злата избављена! Она се није потурчила! Она је сад можда код куће!...“ За тим погледа у механџију па ће и њему рећи, „Вала ти, добри брате! Ти си данас мене и моју Мару на ново оживео.... И збиља, моја Злата није више у Београду! Она је спасена? О, Боже мој, где ли је сад јадница?“

Те исте вечери хтео је Милојко да се крене на пут, али га механџија задржа да преноћи, рекавши му: „Сутра — нов дан, нова навака....“ Милојко послуша овог доброг механџију, и остаде да преноћи.

Тада ће рећи механџији: „Ја ћу сутра да раним, па те молим да видимо шта сам ти крив“, и одреши крај каница. У завежљају беше само један бешлук. Милојко, кад је од куће у Београд пошао, имао је свега два бешлука, и обадва је понео. Један је у путу потрошио, а један му за повратак остао. Овај добри Србин — механџија, не само да му није хтео ништа наплатити што је потрошио, већ му спреми у торбу читава два сомуна и још неких јестива, опрости се с Милојком, пожели му срећан пут, и још му једном припрети да ником ништа не говори.... Свом слузи заповеди, да Милојка сутрадан испрати до Стамбол-капије.

Милојко је ту ноћ провео као на трњу. Да је могао, он би одлетео својој кући да види своју Злату....

IX.

У то време Београд се није пружао даље од шанца, и сав је био ограђен палисадом, или — како се још звало — шарамповом. Овај шарампов пружао се: од Видин-капије, па на Стамбол-капију, за тим на Варош-капију и везивао се за Сава-капију. Изван шанца није било ни једне куће. На оним местима ван шанца, где се данас уздижи двокатнице и трокатнице, беху зиратне земље, које су махом биле својина и чифлуци београдских ага и спахија.

Још није ни зора зарудела, а Милојко се беше спремио за пут. И слуга механџијски беше се дигао и лебну фуруну потпалио.

Милојко упрти торбу, узме свој штап, прекрсти се и пође са слугом.

По београдским улицама владала је мртва тишина; нигде не беше живе душе.... Само се чује глас стражара с београдског града: „Азурала-а-а“ Слуга доведе Милојка до Стамбол-капије; проведе га кроз оне страшне сводове где су ченгели висили, а на њима често осечене главе српске натакнуте биле, покаже му пут, опрости се с њим, и врати се.

Кад Милојко изађе из Београда, и виде се у њивама и ливадама, он се још једном прекрсти, пође цариградским друмом, убрзаним кораком.

Румен источна, преходница зоре, беше се указала на ведроме небу. И таман је Милојко стигао на ону узвишицу, где је данас „Ашик-Михаилова механа“, сунце грану, и његови сјајни зраци играху се по танким мунаретима турским. С оног истог места, с ког је посматрао Београд кад је пре два дана у њ дошао, и сад га Милојко посматраше. И ако му је било скупо време, и ако ја хитао да час пре кући дође и види своју Злату, и пак застаде на овој узвишици — готово пола сахата. Добро је разгледао сремске и банатске равнине; видео је села по Срему и Банату; видео је дивне цркве и високе звонаре, — каквих онда у Србији не беше; видео је Фрушку Гору, како се у недоглед као змија вијуга, и у тихи Дунав силази.... На левој страни паде му у очи Медведник и Цер, који га потсетите на Ртањ и Озрен, још једном погледа на Саву и Дунав, и запита се: „Валимо те, Боже, да ли још где год у белом свету има овако велике воде?“

Шта је тада још опажао у души својој и какве су га мисли обузимале, тешко је погодити, — тек се ово зна, да кад је последњи поглед бацио на Београд, он је овако рекао:

„Београде, не белио се. Рашид-Беже, не веселио се!...“

За тим настави даље путовати.

Кад прође Болеч и наступи у ону шуму између Болеча и Гроцке, деси му се — скоро на оном истом месту онај чудновати случај, који му се десио и кад је У Београд пролазио. У ту шуму стигао је око малог ручка, па идући, беше се нешто замислио; док тек на један пут причу му се глас из шуме: „Бабо! бабо!...“ Милојко застаде и ослушну.... Учини му се да му је глас познат.... Читав минут стајао је непомичан; ослушкивао је, е да ли се глас не ће поновити, и не чувши ништа, прекрети се; и настави пут, — размишљајући: шта ово може бити....

Милојко је путовао као на крилима: путовао је и дању и ноћу, није знао за умор.... Ноћу само један сан преспава, и мало се одмори, и одмах настави пут. Он је за читав дан пре стигао из Београда у Мозгово, него из Мозгова у Београд. Шта му је давало снаге за овако брзо путовање, лако је погодити....

Уз пут, где год је кога срео или стигао он би га запитао: е да ли није срео или видео таку и таку девојку? И нико му ништа није умео казати. Кад је дошао на оно место, где је срео оне рабаџије, што су из Београда путовали и код извора себе и стоку одмарали, он се на том истом месту одмори, и поједе малко хлеба. Одмарајући се, дође му на памет онај рабаџија, који је онако сетан и намргођен изгледао, па сам себе запита: „Боже мој! Што ли је он онако изгледао? Да ли и њега није ова недаћа задесила? Да ли и он не тугује за својим детом, као ово ја?“

X.

Четврти дан, баш око заранака, Милојко стигне у Мозгово. Приближавајући се својој кући, које од умора које од узбуђења што ће видети своје мило дете, своју робињицу Злату, он једва дисаше. Имао је да сиђе низ једну низбрдицу па да дође својој кући.

Кад је дошао на један висак с ког је могао добро видети своју кућу, он се ту прилично задржа. Као хтео би да похита кући, али га све нешто жижи, — од нечега стрзи, и чисто опажа да му је срце празно.

У то време седела је његова жена Мара у хладу под једним орахом и нешто шила. Ту, близу ње лежаше верни пас, и таман Милојко на капију, пас лану.... Мара подиже очи, угледа Милојка, скочи као опарена и потрча му на сусрет,...

Тешко је пером описати овај сусрет Милојка и жене му Маре... У том сусрету беше се помешала и радост и жалост, и веровање и неверовање. У том сусрету чињаше се — као да муж жену а жена мужа жели да изненади и обрадује.... Још муж жени ни Бога не назва, она повика: „Је си ли довео Злату?... Камо Злата?“ — Муж пита жену: „Је ли дошла Злата? Камо је да ме сретне.... да је видим?...

Још једном Мара запита Милојка: „Ама зар истина ниси нашао Злату?“ Још једном Милојко запита Мару: „Ама је ли истина да Злата није дошла?...“

Милојко рече: „нисам нашао Злату“, а Мара: „није дошли Злата...“

И једно и друго бризнуше у плач. И једно и друго уверише се из овог плача, да заиста нема Злате.

Мирко се тада није десио код куће, био је, код оваца.... И боље....

По што се Милојко прилично поодморио и мало прихватио, тада ће га Мара запитати: „За име Бога, човече, где се толико забави? Зар је тај проклети Београд тако далеко? Данас је управо једанаести дан како си од куће.

— Без трага далеко, одговори Милојко; учини ми се да одох преко бела света.... И да је бар какве вајде, па да човек не жали труда и муке....“

Мара је нестрпљиво очекивала, да јој муж исприча, е да ли је што дознао о Злати, али није хтела на њега одмах наваљивати...

Милојко је то опазио; мало се промешкољи и искашља па поче овако:

— Јест, жено, бих ти ја у Београду, сваких се Божјих чудеса нагледах, али само Злату нашу не видех...“ Дубоко уздахну и мало поћута.... За тим све по реду исприча својој жени - како је путовао до Београда; шта му се у путу десило; како је у Београду наишао на једног доброг механџију: како је лутао по београдским улицама; видео млоге куће и на прозорима јаке пармаке и решетке; како је застајкивао и ослушкивао, е да ли му се Злата не ће јавити, и, најпосле, како је жена оног доброг механџије преко оне буле дознала, да се Злата доиста налазила у конаку Рашид-Беговића; али је један Србин измећар избавио и она је некуд побегла и није потурчена. „Где год сам кога уз пут срео или стигао, рече, питао сам за нашу Злату, и нико ми ништа не умеде казати. Уздао сам се да ћу је затећи код куће, али ето ви’ш наше недаће....“

Мара уздахну па ће рећи: „Није мени узалуд она врачара онако неразговетно казала: „Злата ће се избавити, не ће вером преврнути; али мучно... ја, мучно да ћете је....“ За тим исприча мужу какав је страшан сан снила, и то одмах друге ноћи по његовом одласку у Београд. „Сним ја“, причаше Мара, „као да је некакав велики годет; и ми смо као на том годету, а с нама и Злата. Она сва у бело рухо обучена, а као на глави јој венчић, али се све нешто од нас двоје туђи. Ја је погледнем и видим рану под њеним грлом. Из те ране — као — шибају млазови крви, и попрскаше бело рухо на њој. Ја хтедох да притрчим, али она одскочи од мене; на један пут се као створише крила на њој и она полако поче да лети горе. Последње речи које изусти беху: Проклество на теби и на твоје колено“! Коме је то рекла, не знам; тек сам видела да очи беше подигла к небу. Ја се тргох иза сна, и сва сам дрхтала. До сванућа нисам очи склопила.

И Милојко овај сан не бегенисаше, али је и пак своју жену блажио: „Сан је лажа, а Бог је истина.... Добар је Бог, он ће нашу Злату избавити, и ми ћемо је видети.... Само нека да Бог да буде жива.... Робом икад, гробом никад!“

У тај мах и Мирко дође кући и догна овце.,.. Па чувши да му је отац дошао, немаде кад затворити овце у тор, већ потрча што је игда могао, вичући: „Бабо, бабо! Је си ли довео сеју? Је си ли нашао Злату!.... Камо је, где је, да је видим?!..“

Милојко се збуни и испресецаним гласом поче одговарати: „Јест.... није.... Злата је ту... она ће доћи.... Не бој се, сине.... она се није потурчила....“ Мирко бризну у плач и испресецаним гласом кроз плач рече: „Болан ба-аа-бо, зар... зар ниси до-довео сеју?!“ И зацену се од плача....

И Мара и Милојко гушили су се у сузама.

На глас да је Милојко дошао, — беше се искупило и неколико оближњих комшија и комшиница. Међу њима беше и онај већ нама познати стари чича Раде. Сви оплакаше овај тужни призор. Само је чича Раде замишљен ћутао, и наслонивши на усне штап, који је у рукама држао, изгледаше као прави стојик....

Кад се плач и јецаше мало уталожи, онда ће чича Раде рећи:

— Милојко, и ти, Маро, и остала браћо! Ми већ од Косова плачемо и оплакујемо наше синове и наше кћери, па нам није никаква вајда. Још ћемо толико кукати и нарицати за нашом децом, ако будемо кукавице и бабе, па нам опет не ће бити никаква вајда... Ја сам човек прилично стар; обиграо сам многе крајеве где српски народ живи. Нигде нисам опазио, да Срби Турке, нити Турци Србе милују. Свуда је овако исто као и у нас. Ретко је место где по нека мајка не запева за својим сином, ја ли сестра за братом.... Ја, тако је то! С Турцима се на лепо не може... Ви сви знате да се ја бавим калаузлуком а по малко и трговином. Пре два три месеца мак’о сам се и до Шумадије. Много сам што шта дознао. По Шумадији се нешто ужурбало, — нешто се ради, како ми један познаник шану..... А шта се ради и спрема, то није за казивање... то су крупни послови... Може дати Бог те ће нам зора слободе отуда зарудети.... Ја сам стар па ћу тешко то доживети и својим очима видети.... У осталом живот је у Божјим рукама.... Само ћу вас, а и остале комшије једно заклети: Ако ме Бог раније узме, те не доживим тај тренутак, да будете сложни; да будете одважни, — два пут се не умире... А боље је и умрети, па својим очима не гледати шта раде проклети Турци с нама и нашом децом.... Стари чича Раде ово вам рече, а ви добро утувите, па не ћете кукати и лелекати за вашим ћерима и синовима.“

Кад чича Раде ово изогвори, сви, и људи и жене, као из једног грла рекоше: „Дај, Боже, и у добри час!...“

Нико пажљивије није слушао ову предику чича Радову од Милојка. Докле је год чича Раде говорио, он је држао стегнуте песнице; а кад је чича Раде говор довршио, он у највећој јарости, дигнувши песнице горе, ово рече:

— „Вала, чича Раде, кунем ти се мојим Мирком и мојом Злат... Ох! нема ми Злате!... кунем ти се мојим Мирком: ако дочекам то што ми мало пре рече, убићу макар једног Турчина и осветити се за моју Злату, па макар после на каблиће био исечен!...“

Беше неко доба ноћи.... Чича Раде потсети комшије да је време кући. „Милојко је с пута па треба да се одмори....“

„Лаку ноћ!“ „Лаку ноћ!“ И сви одоше....

Међу тим је Мирко већ био заспао. Једну ручицу беше метнуо под образ, а другу на кук. Спавао је као јагње. Румен му се беше просула по образу, чисто би рекао, да му је румена ружица на образ прилепљена.

Отац и мати приступише му, и као из једног грла рекоше: „Боже, поживи нам ово јединче! А Злата.... Злате нема више.... Још нам је једина нада остала, да ће доћи. Али....“

IX.

Оставимо родитеље Златине нека живе у нади; јер је то једини мелем рањеном срцу родитељском. Ми да се упутимо за Златом, те да видимо каква судба постиже ово чедо српско, овај лепи пролетњи цветак....

Ево нас опет под оним кобним ћопаком, у оном дебелом хладу, где се оно весело играху мозговски чобани: клиса, лопте, гуџе и робова. — у оном хладу, испод ког Рашид-Беговић зароби и одведе Злату, да му верна љуба буде....

Пут цариградски у то време ишао је овако: Ниш, Делиград, Ражањ, Шупељак (Јовановац), Параћин, Ћуприја, Јагодина, Багрдан, Брзан. А одатле је скретао у лево, и није ишао равнином моравском, већ: преко Баточине, Раче-Крагујевачке, Хасан-Пашине Паланке (која се у старинско доба звала — „Бела Црква“, Колара, Гроцке, па у Београд. У свима тим местима, осим неких, беху насељени Турци. Овим је путем Злата доведена у Београд.

И ако се Рашид-Беговић никога није бојао, он је и пак, да не би баш тако јако падало у очи, чим су мало подаље одмакли, заповедио сеизу да Злату колико толико преруши. Сени извуче из бисага некакав стари фермен и некакву зелену поцепану доламу. То наталари на Злату, па јој зави мало чалме око главе. И тако накарађена јадна Злата, морала је чак до Београда путовати, — и то, јахајући и ако никад није у своме животу коња узјахала. А да би још више затурили траг, они јој надену име: Омер.

Злата је дуго уз пут плакала и нешто полако нарицала; па кад је од плача већ прекрмаукала, престала је плакати, и само се чуло иктање и дубоки уздаси. Њу су по где где што запиткивали, али она ништа није одговарала, само је уздисала.

Уз пут су је чували као очи у глави; нудили су је свакојаким јестивима која су у бисагама из Соко-Бање понели; али она ништа није хтела окусити.

Били су јој оштро запретили, да ником ништа уз пут не говори, а још мање да покуша побећи.

Турци су великодушни према „ајвану“. Турчин воли сам гладовати, само нек му је коњ сит; Турчин ће ретко кад коња претерати; у вече никад неће лећи док свога коња не обиђе; — а нарочито кад је на путу. Али, овом приликом, као да су Рашид-Беговић и његови пратиоци ово правило прекршили. Јер од Мозгова до Београда они су дошли за непуна три дана а четири најмање требало је путовати.

Трећи дан око јаније стиже Рашид-Беговић у Београд, и одседе пред својим конаком. Врата коначка беху закључана; јер Турци су по своме обичају рано кућама одлазили, и после првог сутона ретко су се по вароши могли видети.

Сеиз куцну алком на капију. Мало не потраја, чу се глас изнутра: „Ћим-дер?!“ (ко је?) Сеиз одговори: „Наши смо. Млади ага дошао с пута. Ач-капи! (Отварај!)“ Врата се отворише, још два сеиза истрчаше и коње прихватише.

Са Злате скидоше онај фермен и ону и поцепану доламу, и она остаде у свом сељачком руху.

Сад први пут Рашид-Беговић узе Злату за руку, и поведе је унутра, право у ону одају где му је отац боравио.

Кад је Рашид-Беговић Изедин ухватио Злату за руку, она је задрктала као прут, и чисто се затезала да пође за њим. Изедин је слобођаше, па јој и неколико благих речи изговори: „Џанум, на бој се! Ти ћеш бити моја када. Ја ћу тебе срећном учинити....“

Шта ја кукавна Злата тада осећала у својој души, то би само она била кадра исказати, а пером је тешко описати....

Пред младим агом ишао је слуга и у руци носио фењер. Дошав до оџаклије слуга отвори врата. У оџаклији на сеџадету на коме беше и шилте, седео је, прекрстивши ноге, стари Рашид-Беговић. Пред њим беше мала округла синија, а на њој филџан са зарфом, и ибрик с кафом. У рукама му беше чибук, готво хват дугачак. Облаци дима носили су се по оџаклији тако, да се стари ага једва могао видети као у магли....

Стари ага тек беше вечерао, па седи, пије каву и пуши.... а од прилике, рачунао је, да ће му и син доћи...

Млади Рашид-Беговић уђе у оџаклију; Злату остави код врата; приступи своме оцу: дубоко се поклони три пут, и по турском обичају учини + „темене“. И стари Рашид-Беговић учини „темене“ своме сину, и поздрави га добродошлицом: „Ошђелдум, синак!...“ а он оцу: „Ошбулдун, бабан!...“

За тим стари Рашид-Беговић запита сина: како су му рођаци у Соко-Бањи, како се провео на путу и у гостима?

По што се млади Рашид-Беговић похвалио да му је добро било у гостима, а у путу још боље, он додаде, да је уз гред, уловио једну препелицу, којој, бели, нема равне. За тим приступи Злати, узе је за руку, и приведе своме оцу, рекавши: „Ево, бабо, то је та препелица! Моја је жеља, да ми она буде кадуна. Је л’, бабо, да ми не ћеш кварити ћеф?“

Кад Злата чу речи „бабо“, паде јој на памет, да и она има бабу.... И помисли: „Где ли је сад мој баба, и шта ли он јадан ради?...“

Стари Рашид-Бег добро промотри Злату, која и ако беше од дугог пута и гладовања изнурена, а од страха прецеђена, и пак изгледаше лепа као анђео. Стари Рашид-Беговић загледну је још једном добро, па ће раздраган рећи:

„Аферим бе, синак, нека ти је хаирли! Срећно ти и нека те Алах благослови!“

За тим заповеди Злати да ближе приступи. Она приступи, он јој пружи руку, и они га пољуби у руку.

Неколико благих речи излете из уста старог брадатог Турчина: „Не бој се, синак. Ти ћеш срећна бити; ја ћу те пазити као своју кћер.“

Она је, сагнувши главу, ћутала и ништа није говорила као да је била нема....

Стари Рашид-Беговић мало поћута, па тек лупи у дланове. Јави се слуга.... Старац заповеди, да се Злата одведе и преда на чување нама већ познатој були Дурџани. Јави се једна остара слушкиња, којој је старац нешто много турски говорио, — али тако тихо да се ништа није могло чути. Слушкиња се до земље поклони, пође пред Златом, а она за њом. Прођоше две три собе, и тек кад у четврту уђоше, указа се нека слаба светлост. На јодној шамли беше шавдан, и тињала је у њему лојана свећа-фискија. Поред шавдана беху мумаказе. У једном ћошку седела је, подвивши пода се ноге, стара була Дурџана. Држала је у рукама чибук; читави облаци дима вили су се по соби. Овако сама личила је више на какву утвору него па живи створ....

Кад слушкиња уђе у собу, дубоко се поклони Дурџани, и нешто јој много изговори турским језиком. Кад је говор свршила, Дурџана само рече: „Пеки!“ Затим заповеди слушкињи да усекне свећу. — Мало јача светлост сину у соби. Дурџана упре свој поглед у Злату, која сагнувши главу, изгледаше као осуђеник пред својим судијом. „Оди, џанум, оди! Не бој се!“ Злата и нехотице приступи, и стару булу пољуби у руку. Дурџана се добро загледа у Злату, па ће рећи: „Добро парче, лепа препелица!“ За тим мало поћута, дубоко уздахну, и три пут понови: „Алах, алах, алах....!“ Опет мало поћута и пљесну у дланове. Дође слушкиња, и Дурџана јој нешто турски рече, слушкиња донесе душек, и у другом ћошку собе намести постељу за Злату.

Стара була понуди Злату да што год повечера; али она одговори „Нека.... нисам гладна...“

Беше већ неко доба ноћи. Дурџана није хтела то вече ништа разговарати са Златом, него јој само заповеди, да се свуче и легне да спава.

И ако је Злата била уплашена, и ако је сматрала да је жива у гроб сарањена, и пак уморна тешким и дугим путовањем, чим је спустила главу на јастук, заспала је као заклана, па се јамачно и до зоре не би разбудила, да је није пробудио један страшан сан, који је уснила баш те ноћи.

Сањала је она: као да иде поред некакво големе реке. На један пут се испод њених ногу обала обурва и она падне у воду. На њено запомагање, као од некуд искрсне некакав непознат јој човек, извади је из воде, спасе јој живот, и одмах га нестане. У том тек од некуд, као јурне на њу грдно велики бесан пас и право и полети за гушу... Она чисто осети његове остре зубе под својим грлом, врисне и тргне се иза сна, и дрктала је као прут. Кад се мало стишала од страха, сама себе запита: где сам ја ово?... И добро размисливши, једва се сети где је.... До зоре није више заспала.

Стара Дурџана спавала је у свом ћошку као окупана....

Зора руди и Злата би се дигла, али се боји да не пробуди стару булу. Полагано на прстима дође до једног прозора, који је гледао у башту. Кроз некаке пармаке и честе решетке видела је Злата прекрасну, велику башту, и у њој много цвећа и дрвећа. За тим се врати и седне на своју постељу.... Мало не потраја пробуди се и стара була...

Конак Рашид-Беговића био је мало ниже од оне џамије испод позоришта, ту негде близу Чукур-чесме. То је била грдна велика кућурина, саграђена по турски, начичкана многим прозорима и оџацима, а ограђена високим бондрук-зидом. Гледајући с поља, човек би помислио, да иза тога високог зида нема ништа.... Али ми молимо читаоца, да за један часак уђе с нама заједно у ове тајанствене куће, те да видимо, шта се тамо иза тих зидина скрива.

Богатији Турци обично су имали две авлије и две куће: Кућу с лица која се звала „дишерлук“. У тој су кући Турци примали госте — мушкиње; ту су живеле слуге; били су арови за коње, и кошара за краве. Позади био је харем, где су живеле само жене. Слуге без нарочитог позива нису смеле ни за живу главу завирити у ту авлију, — сем онога, који је у башти радио — па и њему се знало докле сме долазити.

Рашид-Беговића башта била је велика, читав дан орања — а и више.

Редак је народ који је тако тираћија и толико обраћа пажњу на своју башту и воћњак, као што то Турци чине.

У башти Рашид-Беговића било је: шандудова, дуња, мушмула, кајсија, прасака, смокава, па чак и брекиња. Од крушака: јечмењача, илињача, жутица, караманака, арапака, јарибасана, сирака, медњака, водењача и др. Од јабука било је: петровача, илињача, ђулабија, бедрика, белојабука, колишњаја и др. Од цвећа: ружа, картона, шебоја, зумбула, лала, к’начика, мирисаљке, — а без зимзелена није била ни најсиромашнија турска кућа, а камо ли Рашид-Беговића. На разне врсте грожђа и османлуке, обраћана је нарочита пажња. Ту је било: дренка, динке, беле ранке, смедеревке, каменичарке, прокупца, зачинка, гака и много др.

Пред конаком Рашид-Беговића био је и дивни шедрван (водоскок). Једном рочи ово није била башта већ прави рај земаљски. Ту башту надгледао је и радио нарочити баштован који је био вичан овом послу. Био је то човек смеран и поштен и уживао је велико поверење у конаку Рашид-Беговића.

Какве је вере и народности био овај баштован, није се знало. Говор му је био чисто српски; и кад би говорио, заносио јо на херцеговачко-црногорски.

Једно јутро тај је баштован нешто по башти чепркао и тиришио, и то близу прозора оне собе у којој је Злата с Дурџаном живела. И Злата беше поранила; провири кроз решетку на прозору, и виде баштована. Сунце се тек рађаше. Баштован два пут кине, и обазревши се на све стране, окрене се истоку и прекрсти се... Злата у себи помисли: „Боже мој2 и овде има људи, који се часним крстом крсте!...“ И одмаче од прозора....

Да завиримо у кућу Рашид-Беговића.

Турске куће тог времена обично су биле бондручаре. Подељене су било на два одељења. У једном одељењу живело је мушкиње, а у другом женскињо — харем. При уласку у кућу водили су двоји басамаци — лево и десно. Кад се изађе на горњи бој, улази се у велики трем. Свуда су наоколо врата, која воде у собе. У поље, — у авлију избачена је диванана - трабазан, где се обично Турци одмарају и егленишу. У трему се обично држало посуђе: саханови. демирлије, синије и др. Собе су биле застрте ћилимима; свуда у наоколо око дувара намештен је миндерлук, а на њему поређани црвени или зелени јастуци, које је красило „Соломоново слово“. У сваком углу миндерлука било је прострта шилте на ком су се Турци најрадије одмарали. О дуваровима висили су различни — везени и невезени пешкири, а и по који јаглук и чевре. Уз дуварове понамештани су били долапи за успрему разних ствари и спаваћих хаљина. Било је по једак или два ћилера, у коме су држате драгоцености и хазна с новцима: урубијама, рушпама, махмудијама, меџидијама и др. Тавани су обично били таванисани шашовцима. Средину тавана у собама, нарочито у сали, красиле су неке четвртасте резотине, које је вешта рука догрмаџије изрезивала. Уз спаваће собе морао је бити амамџик, у њему земљана фуруна, а у ћошку поред ње узидан велики земљани лонац, у коме је свагда било топле воде.

XII.

Ту, у тај величанствени за оно време конак, доведена је и смештена Злата. Све што је окружаваше, било је скупоцено и раскошно. Она то никад у животу није видела. Али се њој и пак ова кућа и све што јо окружаваше, чињаше као гробница; њу ништа није занимало, до једина мисао: отац, мати, брат њен Мирко, Мозгово, Зеленове Ливаде, Венац, Пландиште и мозговски чобанчићи, с којима се најрадије играла: клиса, лопте, гуџе и робова.

Кад је Злата оно јутро устала, обуче своје сеоско одело и обује опанке. Хтела се мало и очешљати; јер за три дана путовања није се чешљала, па јој се сва коса беше ућечила и умрсила. А имала је дивну косу кестењаве боје, која се спуштала чак ниже појаса. Немајући чешља, она је ћутала, а од Дурџане није смела искати, — било је стид...

Још оно вече, кад су је увели у собу старе буле, и предали је њој на чување, Злати се Дурџана није допала. Она је гледала у овој були свог џелата, али је своју мржњу морала крити.

Кад се стара була дигла, питала је Злату: Је ли се одморила, како је спавала, и је ли што сањала? За тим се окрете и добро је погледа, па понови синоћње речи: „Добро парче, лепа препелица!“

Због ових речи, ма да су врло ласкаво изговорене, Злата је још више омрзнула Дурџану.

Мало не потраја, док од некуд из побочних соба наврви читава гомила була. Оне су с Дурџаном нешто турски говориле, а све једнако погледале Злату. Она се јадница беше унезверила, и зверала је час на једну, час на другу страну, — као тица кад се први пут у кавез затвори.....

Једна стара була издвоји се и приступи јој ближе, па ће је благо запитати: „Одакле си, синак?“

Злата полугласно одговори: „Из Мозгова...“

Стара Дурџана, кад чу реч „Мозгово,“ мало се трже и убезекну....

Остара була настави питати Злату:

— Како ти се допада овде код нас?

— Па.... добр... онога.... лепо....

- Ти ћеш остати код нас, је л’?

- Па хоћ.... ја.... не знам....

— Ти ћеш бити моја невестица, ја ћу то волети као своју кћер!

Злата јо ћутала....

Лепота и она природна скромност Златина тако се допаде остарој були, те јој приђе још ближе, загрли је и у чело пољуби. Злата би у онај мах волела, да је гуја печила, него што је ова Туркиња пољубила. Али шта је знала радити? Тако је морало бити!...

Тај исти дан позват је терзија, коме буде заповеђено, да узме меру и покроји све ново одело за Злату, и то што пре.

После неколико дана одело је било готово и донесено.

У очи петка, на на најсвечанији начин, Злата је била прерушена.

Старој слушкињи заповеђено је, да је уведе у амамџик, да је окупа и обуче јој кошуљу од бурунџука. За тим јој оплету шивета, обуку шалваре и бојелек чистим златом извезен; опашу јој свилени бајадер; на главу јој метну ален фес са златном кићанчицом, а обују јој местве и папуче златом извезене.

Овако обучена Злата изгледала је у очима Туркиња прави анђео. Буле, гле- дајући у њу, од усхићења пљеснуле су у дланове, али су је одмах мало пљунуле, да је не урекну....

Остара була приступи Злати, загрли је и пољуби, рекавши јој: „Нека те Алах благослови!...“

Ово беше мати Изединова, Џемиле....

Буле су мислиле, да се и Злата усхићава и радује што је овако лепо обучена. Али кад би ко могао у тај тренут загледати у срце и душу њену, видео би нешто са свим противно. Она је сама себи смешна изгледала, а у себи је рекла: „Ја сам сад права додола!..“ да је јадници било до смеха, би се за цело грохотом насмејала!...

Џемиле нешто дуго разговара турски са старом Дурџаном, још једном загрли и пољуби Злату, па и она и остале буле разидоше се по својим одајама.

Злата, где је стајала кад су је оно облачили, ту је и остала, није се ни с места помакла. Она је јадница гледала уза се и низа се, и сама се чудила, шта је ово снађе! Обазирала се — то на једну, то на другу страну, не ће ли где год угледати своје сељачко рухо, али га нигде не беше.... На себи беше задржала само једне канице. Кад ју је она слушкиња окупала и обукла јој бурунџук кошуљу, Злата је замоли да јој допусти, да се каницама опаше, „јер сам, рече јој, нешто на срцу нелагодна....“

Кад се було у своје одаје разидоше, остадоше саме —- Дурџана и Злата. Дурџана ће је погледати уз дуж и попреко, па ће јој рећи: „Ама си, бе џанум, лепа да ти није злих очију!...“

— Може бити, рећи ће Злата тихим гласом....

— Ама ти рече пре неколико дана, да си од Мозгова?

— Јесам...

— Од које си куће?

— Не знам....

— Како ти је име оцу и мајци?

— Оцу Милојко, а мајци Мара.... Имам и брата Мирка...“ уздахну и две три крупне сузе скотрљаше јој се низ бледе образе.

„Не плачи, синак! Не бој се!... Велики је Алах....“ Уздахну и Дурџана и дуго поћута....

XIII.

Првих дана Злата није волела Дурџану, она је чак мрзила на њу. Али опазивши, да и у Туркињиним грудима може куцати племенито срце, које је жали, које је болећиво спрам њене туге, она поче заволевати Дурџану, и Дурџана њу, и оне су једна другој тако прилагодиле, да већ нису изгледале — као Туркиња и Српкиња, већ две праве Српкиње: мати и кћи... Једина беше Дурџана с којом се Злата најрадије забављала; остале буле биле су јој мрске и досадне.

До некле је Злата звала Дурџану „ханума“, а после је замоли да јој допусти, да је зове „тетка“ што јој Дурџана и допусти.

Сав харем волео је Злату као очи у глави. Џемиле, мати Изединова, долазила је свако јутро рано да је види, и да јој „сабах-хаирала“ (добро јутро) назове. Злата се чинила да је добре воље, а како јој је у души било, то је она најбоље осећала.....

Њој је свако задовољство чињено: она ни чега није била жељна. Најскупоценија јела турска: баклава, малебија, кадаиф, гурабије, татлије, готовљена су и доношена јој. Она је та јела само авољила, тек да није гладна; та јела била су јој бљутава.... Колико је пута веселница помислила: „О, да ми је сад комадић окореле проје, парче сира, сланине, ја сува меса, те бих се сита најела!...“ Више пута заустила би да замоли Дурџану, да јој набави мало пројице и сира, али се стидела и није смела да јој каже.

Дурџана се стараше да Злату што више задовољи и развесели: причала јој је разне приче из свог детинства. Један пут јој напомену да је и она кроз Мозгово пролазила, да се и она сећа Зеленових Њива, Венца и Пландишта, па би тек опет запитала Злату: Да ли памти од које је куће?

Злата, ка’ би хтела, ка’ и не би; али најзад отпоче причати Дурџани. У тај мах појави се Џемиле. Дурџана даде знак Злати, да ћути, — и она ућута....

После кратког разговора на турском језику, Џемиле оде.... Дурџана беше сметнула с ума Златину причу, и не рече да је Злата настави. А то Злати беше добро дошло....

Дурџани је било заповеђено: да с њом благо поступа; да је слободи и прилагођава; да је по мало учи турском језику; да јој изнајлак омиљава турску веру, те тако да је спреми за кадуну. Дурџана је, и без ове заповести, благо поступала са Златом, али је турском језику није хтела учити, а још мање јој турску веру омиљавати. Њој се по глави непрестано врзло Мозгово, а радозналост је распињала, да дозна: од ког је рода и порекла Злата....

XIV.

Једног дана беше отишао сав харем у амам. За Туркиње је највећа свечаност и весеље кад иду у амам. У амаму проведу читав дан. Тамо се једе, пије кафа, шербет, лимунада, тамо се пева и весели, а ћочеци играју.

У конаку беху остале — само Дурџана и Злата. Ово беше згодна прилика, да јој Злата исприча започету причу. И она отпоче.

Дурџана јој упаде у реч: „Али све редом да причаш....“

— Хоћу, рече Злата.... Оцу ми је име Милојко, а матери Мара. Имам јединца — брата, име му је Мирко.... Памтим, да је једном мој отац причао, да је његовом оцу, а мом деди, било име — Станимир.

При речи „Станимир“, Дурџана се трже....

Злата настави: „Мог оца матери, а мојој баби, било је име Милана.“

При речи „Милана“ још се више трже Дурџана, и дубоко уздахну, али се стараше да прикрије своју узбуђеност.

Злата настави: „Мој отац причао је: да је имао само једну сестру, и ако се добро сећам, било јој је име Смиља.“

При речи „Смиља“, Дурџана се превари, и у мал што не изговори „тако је“; али на пола речи застаде.

Злата настави: „Смиља је била старија од мог оца. Он њу није ни запамтио. Ту сестру мога оца Смиљу, а моју тетку, заробише и некуд одведоше Турци и за њу се не зна ништа.... Јест заробише је Турци као ово и мене....“ и ту Злата бризну у плач....

Дуго, дуго гледала је Дурџана у Злату, није хтела тешити је.... И низ њене старе и збрчкане образе скотрља се неколико крупних суза.

Злата је то опазила, па је мислила: стара Дурџана плаче из саучешћа према њојзи.

Од то доба Дурџана још више заволи Злату. Све што је могла чинила је да је задовољи, да је развесели; али је она увек била сетна, невесела и замишљена. У оваким тренуцима она би долазила на прозор и кроз решетку гледала у башту, а мотрила би, е да ли не ће видети оног човека што по башти ради и што се прекрсти.

Једног дана беше отишло сав харем некуда на теферич. У конаку беше остала само Дурџана и Злата. Било је после по дне. Дурџана је била нешто слаба, и готово сву прошлу ноћ није тренула. Беше легла и тврдо заспала. Злата приђе прозору, и угледа баш испод прозора баштована, који окопава картон (бели цвет, значи: „груда снега“.) Помисли у себи: „Да ли да му се јавим?“ Окрете се на Дурџану, ослушну добро, да ли спава... Дурџана је хркала.... Још једном па наслони уста баш на сам и полугласно викну: „Ако си Србин и хришћанин, спаси ме, избави ме!.. “ Баштован диже главу и погледа у прозор. И ако је знао да у конаку нема никога, обазре се и лево и десно, па ће полако запитати: „А ко си ти?“ Одговор беше: „Ја сам Злата, Српкиња из Мозгова. Турци ме заробили....“

У тај мах пробуди се Дурџана. Злата одскочи од прозора. Дурџана јо запита: шта је то говорила? Она рече: „Пролете леп бео голуб, па сам га вабнула.....“

Баштован коме беше име Станко, заиста је био православни Србин, родом од Плевља. Беше човек порастан, осредњих година. Од дужег времена служио је у Рашид-Беговића; био веран и послушан, газде су га веома пазиле. Он је био начуо за неку робињу у Рашид-Беговића конаку, али ништа више није знао. Речи иза решетке: „Ако си Србин и хришћанин, спаси ме, избави ме!... Ја сам Српкиња“, дубоко се урезаше у његову душу, и од то доба он се највише бавио испод оног прозора, с кога је те речи чуо... Знао је све улазе и излазе у Рашид-Беговом конаку а и по комшилуку....

Злата је опажала ону материнску милост старе буле према њој, али није умела протумачити, — то је знала и опажала само Дурџана, али је од Злате крила, и никад јој ништа није хтела казати. Међу тим би је често запитала: „Зар ти се не допада овде код нас? Зар не би рада била да останеш ту?“

— Ја само тебе волим, одговори Злата, и с тобом бих свој век провела; али.... ове остале.... не волим.... ја их мрзим, и не бих желела да их видим....“ И одмах ће запитати стару булу:

„Збиља, тетка, што они држе мене овде? Шта ћу им ја? Што ме не пусте да идем?“

Дурџана је ћутала и није знала шта да јој одговори.... Беше се нешто дубоко замислила, и у мислима сама себе питаше: „Како да јој помогнем да се избави?,.. Ја јој морам помоћи.... макар ме живота стало.... Али како ћу?...“ И тек се на један пут трже, и доста гласно роче; „А, знам како ћу!...“ Паде јој на памет баштован Станко.... она је Станка познавала, и знала да је Србин...

Злата погледа у Дурџану зачуђено.... Дурџана окрете други разговор, — и забашури је.

Злата и не сањаше шта је очекује до десетак дана. Она је опазила само то: да се сав харем ужурбао; нешто се спрема и готови, а за што се то чини, она ништа није знала, а још мање помишљала, да се то све ње тиче.

У Рашид-Беговића конаку, сем старога аге, жене му Џемиле и старе Дурџане, нико није знао за ову спрему. Они су тајно одредили дан: кад ће Злату потурчити, урочили час, кад ће бити мали, а кад велики нишан (обележје — прошевина).... па чак одредили и дан кад ће свадбу пировати. Били су наменили и име Злати. Само је требало да прође десетак дана, и она не би више била Српкиња Злата, већ Туркиња Ђулзаиди.