РАДЕТИЋА МАРА
ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГА ЖИВОТА
НАПИСАО
Мих. Сретеновић
БЕОГРАД 1895.
НАКЛАДОМ КЊИЖАРНИЦЕ ВЕЛИМИРА ВАЛОЖИЋА
ПАРНА ШТАМПАРИЈА Д. ДИМИТРИЈЕВИЋА, ЈЕЛЕНСКА УЛИЦА БР. 1.
РАДЕТИЋА МАРА
Богаташ нисам, За то не могу, Блистави спомен, Дићи т’ на гробу. Ал’ ако немам, Пустога блага, Ја имам срца, Мајчице драга: Из срца овај Споменик ниче, Ког ти подиже Твоје јединче.
Мика.
...Из моје собице, пуштам те данас Маро, у широки бели свет...
Пођи мила, и сретна ми буди!
У свету је Маро, Људи свакојаких Има добрих кћери, Има и опаких. Неки ће те Маро, Дочекати радо, Јер си ми првенче, Јер си јоште младо. А други ће само Накошмурен рећи: „Гле, и овај поче, Децом име тећи!“ О, ја добро знадем: И таквих ће бити, Који ће те Маро Јоште и грдити, Ал’ немој црвенит’ Немој брижна бити, Нађ’ ћеш које срце Што ће те љубити!
Читатељу,
Ево ти мога првенчета, моје „Радетића Маре“. Предајући ти је у руке, имам само ово рећи:
Мара је плод мога живота у народу, баш у оним крајевима, где је она поникла.
Још као дете, волео сам Мачву, јер сам и сам у њој одрастао. Доцније, као учитељ и полицијски чиновник, имао сам прилике, да ове миле крајеве, пуне успомена из свога детињства, још боље упознам.
Моја Мара, плод је мога срца.
Кад сам је писао, нисам се освртао на то: хоће ли у њој бити, те не знам неког „заплета“ те „отплета“ те три ста које каквих заврзлама, што све траже они, који приповетку хоће да укалупе.
Не!
Ја мрзим калупе и шаблоне.
Наш неумрли Вук казао је: „Пиши како говориш, па ће бити правилно“. За приповетку пак, ја мислим, да не би погрешно било рећи: Пиши како осећаш, па ће бити природно. Јер, не да се ни замислити, да се неприродно може осећати.
Дух не воли окове, а срце не трпи да му се заповеда. Оно хоће да је господар, а дух воли да је слободан.
Може бити, да у томе грешим. Или можда осећаје своје нисам умео лепо исказати? То не знам. Кад прочитате моју Радетића Мару, ви ћете ми то казати...
Од пријама моје Маре, какав у вас буде нашла, читатељи, зависи: хоћу ли још које чедо своје у свет пустити, или ће она, у фијоци мога стола, смрт своју наћи; а ја гледати свога посла и учити ове моје миле Ужичанчиће: буки = аз — ба!
На Тројице 1894. године
у Сјечој Ријеци.
Мих. Сретеновић,
учитељ.
Од старине чувена је кућа Радетића, у лепоме селу Раденковићу у поносној и богатој Мачви. Била вам је то некада велика, можда по највећа задруга у читавој Мачви. Али, воља је божја зар тако наредила, да од велике Радетића задруге остадоше само два огранка, два брата од стричева: Јован и Станимир....
Јован је био старији, а Станимир нешто млађи. Живели су у својој задрузи лепо и слагали се како само Бог милује и наређује. И ако нису били рођена браћа, опет то нико приметити не би могао, тако су се лепо пазили:
— О бато!
— Ој, рођо!
— Ја мислим да сутра жањемо „Алугу“.
- ’Ајде рођо.
— ’Оћемо ли звати мобу, или да зовнем надничаре?
— Како ти велиш?
— Ја велим, пре ћемо бити готови, да викнемо мобу.
— И ја рођо.
— Да закољемо за сутра оног јунчића? Знаш бато, моба је. Ваља радине бар добро на’ранити и напојити.
— Дела рођо.
— А како би било бато, да поручим Маринку, да се и он са друштвом нађе? Младеж је, знаш, рада и да поигра. Не осећа она умора на жетви. И Мара ме је молила да те за то питам, а њу опет њене другарице.
— Зовни рођо. И ја волим да се младеж провесели. Нека бар запамте мобу у Радетића.
Или:
— Како би било бато, да „Горњу Њиву“ јако узоремо курузима?
-— Можемо рођо.
— А шта ти мислиш за „Крушик?“
— Па, како ти велиш.
Па тако увек. Што један рекне, други одобрава. Што један зажели, други испуњава. Увек слога, увек љубав и братски договор.
Па и жене њихове, Јованова Јока и Станимирова Станојка, пазиле су се као рођене сестре.
Никад и ни за шта, нису се њих две споречкале. Код њих се није знало за речи: „моје“ и „твоје“. Све је у њиховој кући било заједничко. Све су то оне звале једном речи: „наше“.
Једном се Станојка беше опасно разболела. Нападе је нека ватруштина. Само доброј нези и заузимању Јокином има да благодари, можда и за живот свој.
— Шта те боли, голубице моја лепа, тепа јој Јока, кажи Јоји твојој?
— Ту Јојо, ту.... једва изговараше Станојка. А од јаке ватре није могла ока отворити.
— Не бој ми се грлице моја. Чува тебе твоја Јоја. Не да она тебе.
Све што је сиротица знала, употребила је. Звала је од све муке чак и баба Ранђију.
И она дође.
— Дај дер ми, у једном топраку рано, донеси с бурана неначете воде.
Јока донесе.
Баба Ранђија, примивши воду, седе поред огњишта.
У кући владаше мртва тишина... Сви са неким страхом и неком поштом гледаху шта баба Ранђија ради.
Она извади из конђе жуту подугачку чиоду. Машицама извади једну повелику жеравицу, па је излупа. Прекрсти се, па набоде једну жишку чиодом и спусти је у воду....
Угљен цвркну и оде на дно.
Баба махаше главом.
Тако још неколико.
Пеки угљен потоне, а неки пливаху поврх воде.
При овом послу баба Ранђија изгледала је достојанствена. За цело време, док угљевље бацаше, говорила је у себи неке неразумљиве, тајанствене речи. На послетку поче гласно:
„Урок на праг, Урочица под праг, Урок скочи, Урочицу скврчи.“
Мешајући прстом по води, говораше даље:
„Пу, на пса, на гарова Пу на четри ноге И пети реп То уроку био лек!“
— Шта је лепа сестро, упита је Јока.
Лице се бабино, као мало разведри.
— Не бери бриге, рече она.
Оном водом, пошто болесници даде, те се трипут напи, уми је по лицу, а за тим јој истом водом сваки делић тела помаза. Кад и то сврши, изађе у авлију и вабну кера.
Кер дотрча, а она ону воду пљус по њему.
Кер се стресе и побеже.
— Не бојте се, рече опет баба Ранђија. Набачено јој је, али Бог ће дати те ће добро бити...
У том и Станимир стиже из Шапца. Ишао је доктору. Он му је показао све каква је болест, и доктор је дао лекове: Једно мање срченце црвено обојене водице, да пије по шест кашика на дан. Три пре, а три после подне. Једно много веће срче, у ком беше нека бела вода као млеко. За њу му је казао да изруче у једну чинију, и ту да квасе крпе и ладе главу. Чим се крпа на глави угреје, онда одмах квасити другу.
Станимир је то све лепо упамтио.
Одмах јој дадоше од оног лека, те попи једну кашику. У онај други умочише чисту крпу и обложише главу...
Станојка се умири. Мало после па и заспа....
Кад се пробудила, била је веселија. То јој се баш и по очима познавало.
Јока је била весела. У себи је по стотину пута благосиљала баба Ранђију, и шта јој је после дала, то њих две најбоље знају. Главно је да баба Ранђији није било криво.
Кад се пробудила, Станојка погледа у Јоку, а у очима јој се заблисташе сузе, сузе благодарности.
— Би ли штогод јела, голубице моја?
— Не могу Јојо!
— ’Оћеш да ти Јоја упржи листића?
— Не могу!
— А млечницу?
— Ни то не могу!
— Па немој тако кућо моја. На зор треба да је’ш. Не море се тако живети, рано моја. Дела, избери шта би јела, Јоја ће ти одма’ спремити.
И тако сваки дан.
Рекне ли само Станојка:
— О Јојо!
— Ој, голубице моја....
— Да ми је то и то....
— Сад кућо моја. Сад ће Јоја уредити и донети.
И за тили часак, жеља јој је испуњена....
— Ја, благо њима, како се лепо пазе, говориле би међу собом комшинице, враћајући се од болеснице.
— Анђелске душе, децо моја, рече стрина Живана.
— И ја је, еј, нешто волим, рече сеоска алапача Ката.
— Него жене, да вам нешто кажем. Ја све држим да је то све масло оне тамо удовице с крај шора. Мисли јадна ти је, уз’о би је Станимир. Лепо би било, Бога ми, увалити се у богаство Радетића. Али ’оћеш. Много је мачку говеђа глава.
— Истина, како ти рачунаш, прија Јело, да л’ би је Станимир жалио?
— Ја шта, јадна друго!
— Знаш, ја мислим, ди нема деце...
— Зар је она, жено, за то крива? Бог је тако наредио, рече стрина Живана. Воли бо’ме њу Станимир, к’о очи у глави.
У том се разговору разиђоше.
Да ли од баба Ранђиног угљевља, или од оних докторских лекарија, ја вам поздраво не умем рећи, тек Станојки пође на боље.
Јован и Станимир, гледајући ово, топили су се од милине. Не зна се ко је на кога више утицао. Да ли љубав Јоке и Станојке на њих, или њихова братска пажња на Јоку и Станојку...
У средини ове, Богом благословене слоге и љубави, расла је и развијала се, као мирисна ружица у питомој градиници, под благим зрацима сунчане топлоте, лепа
Негом Јокином Станојка се са свим опорави од тешке бољетице. Још више су се од тога доба волеле и пазиле.
Слога и љубав царовала је у задрузи Радетића, па им је и кућа у свему напредовала.
Добри домаћини, пријатељи њихови, често су пута њима своје млађе корили:
— Срам вас било, што се на Радетиће не угледате?
Али, било је Вога ми у селу и таквих, који су овој лепој слози Радетића завидели. Често пута чућете по неког од завидљиваца, где у сеоској механи, поред полића ракије, бенавећи се тек почне:
— Ја. Лако је Радетићима. Пуна кућа свега на све стране. Што год душа зажели имају. Сто и педесет дана најбоље ораће земље, па све скоро груписано. А већ колико имају коса ливаде, да и не узимам у рачун. Па забран ’нолики!
За саме грмове из њи’овог забрана, могли би, вала људи, купити све наше имање, што нас је год, ’воде јако у мејани. .. Што да се не пазе.... Што се не би слагали?...
— Вала ја кад видим њи’ове коње и тарнице, чисто ми срце порасте ’воде к’о бундева. Да ми је стећи ’наке коње и кола, па ништа више не бих овог света желео!...
— Иди кијаче један!
— А шта би ти, са ’наким коњма, кад би ти и’ Радетићи баш и поклонили? ’Наким коњма треба нега, треба ’рана. Ни твоја кућа није к’о ар Радетића! А немаш ’ди ни ону кравицу да из’раниш, што ти кућу мрси.
— Ја л’ си луд, болан. Баш би се зорли забринуо шта би с њима, кад би ми и’ ко дао.
— Ја шта?
— А мог’о би’, лудаче један, добити за њи’ стотину жутих дуката.
— А ти би и’ прод’о!...
— Ја!
— Е, зато теби ви’ш, Бог и не да.
Ето тако, неки пут, по цео дан преседе сеоски беспосличари у механи и преинате се око слоге и имања Радетића.
Хвала Богу, те у селу није било много таквих људи. Ја бих вам их могао вала све на прсте избројати. Али, то баш није ни од какве потребе. Сви су налик један на другог, и само се именима разликују, а имена опет, по мом рачуну, не чине ништа. Најбоље је, да ми све њих крстимо једним именом: сеоски беспосличари, па да их тако и зовемо.
Ви нисте чули за име Стојана Рибића?... И боље што га не познајете. Да само не морам, и ја вам га вала не бих спомињао. Али овако мора се. Има доста његове кривице, за оно што се догодило, и што хоћу да вам испричам....
Стојан је добар госа у Раденковићу. Скоро сви сељаци рачунају га, после Радетића, за првог госу. Истина, ја не могу поздраво тврдити, да ли је измакао од чича Игњата Добрића, али ту су.
Имање је Стојаново и добро и велико, али он га не ради. А не ради га вала, ни његов син Јездимир. Сем њих двојице, у њиховој кући и није било више мушких глава. Била је још стрина Љубица, и њихова ћерка Ружа, девојка, прави анђео.
И отац и син воде трговину. Чак су, веле, и код суда тамо нешто урадили, па изашло после у новинама,
Не знам и све се чудим, ко их само на то наврати. Не бих ја то, људи, учинио, па пошто ми је глава на раменима.
Право оно рече један мој пријатељ:
— Лепо је, вели, нас закон осигур’о. Шес дана ораће земље, плуг, волове и друго што је земљоделцу потребно, не може ми нико и ни за какав дуг продати, разма за порезу....
Право је и рекао, тако и јесте.
Душе ваља ја се чувам, да се не задужим. Дуг је веле рђав друг.
И ако нас је закон тако осигурао, опет људи некако све то извитопере.
Ако не може, рецимо, да му прода и да га тапијом осигура, он му да под уреум. Па кад му овај врати паре, онај њему земљу. А то већ у напред знам, неће никад бити.
Него, имам властима да кажем: хвала, што неће такве каишаре да помажу и да такве уговоре о уреуму потврђују.
И Стојан је на тај начин доста имања приграбио.
Имање њихово раде други, па њихову чисту половину к њима доносе. Тиме су, и једино тиме, давањем земље под наполицу, привукли себи неколико ондашњих. Ови су их за љубав наполице у свему слушали. Где су они били, били су и њихови наполичари. Што су они волели или мрзили, волели су и мрзили и њихови наполичари.
И Стојан и Јездимир нису били људи, онако од реда. И изузимајући њихових наполичара, мало су уважења имали код својих сељака. Истина звали су се трговци, куповали су и свиње и говеда. Али, од кога
— Пошто они твоји волови Панто?
— Прод’о сам, газда Стојане!
— Коме болан?
— Па, трговцу газда Стојане.
— Пошто и’ даде?
— Четр’ест и пет.
— Дај и’ мени, дукат ти је више....
— Не могу, газда Стојане
Једва се сиромах човек искобеља, лажући га да је волове продао, и ако није ни видео трговца.
Бадава, били су непоштени, па то ти је.
Због тога се ето завадио са чича Игњатом, па чак и са Радетићима...
— Да пазаримо Јово оне свиње.
— Не браним газда Стојане, само да се са рођом договорим.
— Та неће теби рођа покварити.
— Знам да неће, ал’ опет волим, да се договорим. Договор кућу гради — рече Јован.
— Е добро, добро, договорите се, а ја ћу колико је сутра доћи. Свиње су знаш зреле, а таман ми још ’нолико вали.
Дошав кући, Јова се договори са Станимиром. Од тридесет и пет комада дебелих свиња, што су у обору имали, решише да продаду тридесет, а пет да оставе за домаћу потребу. Истина, мала је задруга, али поједе народ, радини...
Сутра дан дође Стојан и пазарише свиње.
— Што ми не даш и они’ пет?
— Не могу, то смо оставили за посек.
Стојан извади кесу, и одброја нешто новаца на име капаре.
— Није потребно газда Стојане, остави ти то па подај потребитијим људма Нама сада, ’вала Богу, није зор за новац. Порезу смо још давно измирили. Кад отераш свиње и продаш платићеш нам лако.
Стојану синуше очи од радости.
— Е, баш ти ’вала брат Јово. И ’нако ми је јако баш потреба за новац. Рад сам да што више одлучим.
— Гледај посла, молим те, рече Јова. Људи смо, па треба један другом да помогнемо. Платићеш ти то лако. Нећеш се, ваљаде, одселити из Раденковића.
— Много ти ’вала, и јако наздравље Јово!
— Да Бог да у здравље. Дај Боже, да на малу моме видиш ћара. .
— Дај Боже, рече Стојан и оде.
Кроз два три дана Јова је теслимио свиње Стојану.,..
Прошло је од тога дана неколико месеци. Стојан свиње давно продао. Већ је и треће и четврте купио и продао, али се не сећа да Радетићима свиње плати.
Једног дана дође му Јован.
— Помоз’ Бог Стојане!
— Бог добро дао Јово.
— Ја дођо’, знаш, за оно пара....
— А... а... па да видимо рачун, рече Стојан.
Тамо, овамо, склопише рачун, али му закаишари близу двадесет дуката.
— Неће бити, тако рачун Стојане.
— Тако је брат Јово, тако. Ево ти па сам види:
Ево, ово ти се одбија на „фиру“. Ово што су свиње биле каљаве, на блато. Ово ти је ’воде докторско, а ово је за пасоше.... Ето па сам види.... Не море бити друкчије.
Јова се само мењаше у лицу.
— Ајде газда Стојане, ајде. Али ти кажем да више мога мала ти нећеш узети.
Стојан се у лицу зацрвени, и издера се:
— Ил’ узми ове паре, ил’ ти не дам ништа, па ено ти суда.
Јова ућута. Прими онолико, колико му је Стојан хтео дати. За тим се диже и оде.
Дошав кући исприча Станимиру, како их је Стојан оштетио.
— Нећемо му више никад ништа продати.
— Нећемо рођо.
Тако је исто Стојан урадио и са чича Игњатом. Само тамо је мало друкчије било. Дошло је било и до кика, и Стојан би био извукао, да само није све поштено исплатио.
— Мислиш ово је мирни Јова Радетић, цикну чича Игњат. Не дам ја моје црно иза нокта, а твоје сламке нећу...
Кад Стојан виде зор, исплати све лепо и поштено.
— Е, ајд јако, па се понадај да од мене шта од јако купиш.
Од тог доба постао је Стојан са чича Игњатом крвни непријатељ, а и на Радетиће је гледао као крме на сикиру.
И данас се сећам заклетве Стојанове:
— Тако ми мога Светог Николе, не помог’о ми, нити га им’о са чим славити. Децу моју печену на Божић јео, ако ти се Игњате не осветим. А и ти ћеш Јово упамтити, ко је Стојан Рибић! Еда Бога и живота.
Тако се ето закле бездушник.
И заклетву је своју донекле испунио.
Пролеће је...
Све је оживело, све је на све стране весело.
Куд год оком погледаш, све сама радост и милина. И небо и земља, и поље и шума, све се радује, све се весели...
Па и лепа Радетића Мара, рано поранила и ено је већ пошла да обиђе код колибе марву.
Погледајте је само, како весело изгледа. Игра јој оно вретено међ’ прстима. Чујте, чујте само, као да и пева. Полако само, молим вас, да нас не опази. Плашљива је као срна. Лако би нам се измакло задовољство да је посматрамо, а то би баш штета била.
Слушао сам, да велики и богати људи, потегну по толики пут, потроше толике грдне паре, да оду и виде — слику, коју какав вештак — сликар — изради.
Боже мој, ја шта ли би та господа дала да виде ово, што ми ето сада без сићане паре гледамо!...
Баш ми је много жао те велике господе, тих богаташа, те, их, како ’но се смешно зову, ух, баш сам заборавио, а лепо сам знао, некако смешно се зову, што су се завукли у оне зидине. Они не умеју да уживају, и да се диве лепоти природе.
Све је то, тамо у њих, удешено к’о по неком калупу. Све је утегнуто. За све ти они имају нека правила. Па и не једу овако као ово ми. Баш сам један пут гледао, па, нећете ми веровати, срчу левом руком...
А гле, Мара нам измаче. Још се само чује њена песма:
Мисли нана: Да немам јарана! А ја имам: Мога пеливана! Пеливана, К’о што сам и сама.
То су биле последње речи у песми. Али, ја нисам крив, што смо се заговорили, па нисмо и почетак чули.
Али, што ли Мара ућута. Хајдемо мало брже да је стигнемо.
Ено је стаде. Гледа нешто у ливаду.
Полако.... Ето одавде је можемо баш лепо видети!
Како само поносито стоји!
Бело јој лице закићено двема руменим ружицама. Очи црне као гак, крупне, па како весело гледају! Виш’ очију, навукле се мрке обрвице, па ти изгледа: као да је Бог, баш ту хтео да покаже, шта он уме и може.... Дугу врану косу, зачињену белим раздеоком по средини, оплела у перчин па пустила низ леђа. Оне пусте уснице, румене јој се као јагоде у пролеће...
На њој бела као снег памучна кошуља. На леђима човано јелече, па напред мало изрезано. Баш онде, где се бела кошуља затегла, па би чисто човек рек’о, да је у недра метнула две румене јабуке. А баш добро знам, а и ви ћете ми веровати, да нису биле јабуке, него само личи...
Али гле!
Ко је оно, што преко ливаде иде и на Мару се смеши?...
Иза једног жбунића помоли се момче.
Њега је Мара и спазила, кад је с песмом престала.
Познајете ли га?
Та то је Стево, средњи син чича Игњата Добрића. Из Мариног је села. Заједно су од детињства. Одрасли су једно уз друго, па зар је сада какво чудо, што се и данас воле да виде.
Истина, и Стево и Мара, имали су још другара и другарица, са којима су одрасли. Али, од свију некако, Стево је најволео да се с Маром види. Волео је нешто, да са њом разговара.
Често је пута, баш нарочито, ишао тамо, где би њу могао видети. Некако чисто осети, као неку радост, кад се с њом састане. Добије снагу, да би, чини му се, могао кућу превалити. Учини му се, да би могао до неба скочити, само кад би Мара то зажелела...
А, кад се од ње растане, он постане са свим други. Чисто му нешто к’о криво, па све је нешто љут, и опет мисли, кад ће се моћи с Маром видети.
И сам није знао, како то и зашто то? Али му се ето чинило, да без Маре баш не би могао живети. Да, не дај Боже, Мари сутра што буде, он би се убио...
Па кад су у колу, најволи да до Маре игра. Кад је уз Мару не осећа умор. Ноге саме играју. Кад који од момака почне Мари што говорити, а њему криво, Боже, криво, да пукне од муке.... А кад се још који ухвати, да до Маре игра, он би га зубма растргнуо. Полетео би да их растави, али помисли:
— Какву праву ја имам? Нити ми је сестра, нит’ ’нако каки род
Ту игру он не би играо...
Али је у себи осећао као неку радост, кад види, да и Мара не игра с онаком вољом, као кад је он уз њу.
Од свију момака у селу, најгоре је мрзио Јездимира, сина Стојана Рибића. Зато што је он највише око Маре облетао. Стева да је могао, живог би га зубима заклао
Тако је ето, осећао Стева.
А Мара?...
То је знала само она, и њена тета Станојка, којој се Мара, у свој наивности својој, поверила.
— О тето!
— Чујем, миље моје!
— Ама, ја бих теби нешто казала, али...
— Кажи перунико моја! Зар се ти твоје тете плашиш?
— Па... не плашим се ја тето, него овај.... знаш.... бојим се.... да овај...
У лицу се сва као крв зарумени, и даље не смеде говорити.
— Та шта ти је, лудице моја лепа, кажи слободно?...
— Тето моја слатка, викну Мара, па јој се обеси о врат и стаде је љубити. Сузе јој из очију сипаху као киша. Загњурила главу у њена недра, па само јеца.
Станојка је пољуби. Стаде је миловати по свиленој коси њеној, и чисто молећи рече:
— Што љутиш тету твоју? Што јој не кажеш све.... све? Што од тете да кријеш? Ти знаш да тебе тета воли к’о и твоја доја!
— Јој, тето, не љутим те сунца ми!
— Па што ми не кажеш?
— Не смем.
— Од кога?
— Казаћеш ти доји и таји, или јаги....
— Нећу, кућо моја!
— Здравља ти!
— Здравља ми!
— Сунца ти!
— Сунца ми!
Мара убриса сузе. Чупкајући крајичак од лекедова и гледајући у земљу, поче:
— Видиш тето ал’ немој казати анђела ти!
— Нећу, нећу!
— Видиш тето, ја овај, кад год одем у коло, па знаш.... овај, кад год играм у колу.... па.... највише волим тето знаш... да играм до Стеве Добрића...
Последњих пет речи изговори брзо... брзо, па се сва зацрвени.
Станојка прсну у смеј.
— Што се смејеш тето?
— Је л’ то ти имаш да ми кажеш?
— Јесте тето.
— Па знала сам ја то миље моје. Мислиш ти, није то тета ’давно опазила.... Али, није то ништа кућо моја. Стево је и леп момак и вредан и добар радин....
— Је л’ да је леп’ тето?
— Јесте смиље моје.
— Видиш, ја увек најволим да уз њега играм. Најслађе ми је да се с њим разговарам. Боже тето, да знаш само како уме лепо, па паметно, да се разговара... Није он к’о други момци.... Шта год рекне, баш вреди. Ни једну у ветар не говори. Није он, к’о онај луди Јездимир Стојанов...
Ух, што мрзим тога Јездимира. А он се највише ’вата до мене.... Сирома Стево сав побледи, кад се Јездимир до мене у’вати, и он онда неће да игра. И мени се чисто ноге подсеку, па и ја не могу да играм.
Станојка је притиште на груди и пољуби.
— Кућо моја лепа! И ти то ниси смела пре да кажеш, ти си то од своје тете крила?
— Није тето, Бога ми! Све сам се бојала, да то није, штогод знаш, срамота, па нисам смела...
— А сад ми ето к’о чисто лакше. Боже, али сам данас весела.. .. Па знаш тето, увек кад год видим Стеву и са њим мало постојим, ја сам после весела.... Па и браћу његову кад видим, ја сам весела.... А кад прођем поред њи’ове куће, па видим чича Игњата или ти стрина Живану, а мени мило Боже... мило. Како им је лепа кућа, па авлија, чини ми се иста наша!
Станојки се напунише очи сузама. У мислима прелети она своју младост. Сети се свога девовања. Сети се времена, када је она, исто овако гинула за својим Станимиром. За тим брзо прелети и свадбу своју и прве године, које је као млада провела, очекујући из дана у дан, кад ће је Бог обрадовати
Али, прође скоро петнаест година, а Бог њу и Станимира не обрадова.
Поред све среће, поред богаства, слоге и љубави која је у њиховој кући владала, она је осећала празнину. То ју је болело, али је она трпљиво сносила, тешећи се: „што је од Бога, слађе од меда.“
Мару је затекла малу, једва да јој је било три године. Она ју је с Јоком напоредо гајила. У њу је гледала, као у рођено чедо своје.
На једаред се трже из мисли, у које се беше занела. Притиште Мару на своја недра, и љубећи је, тепаше јој:
— Не брини се, кућо моја! Добар је Бог. Ти ћеш бити сретна!
Мара је грљаше и љубљаше.
Ето, тако јо мислила Мара о Стеви....
И ено их сад се састадоше...
— Добро јутро Маро!
— Бог ти добро дао Стево, одговори Мара и сва се зацрвени. Погледа у земљу, и узе чупкати пређу на вретену.
— Ти бо’ме добро поранила.
— Ја!
— ’Оћеш марви?
— ’Оћу, рече Мара. Подиже главу и погледа га оним лепим очима.
Стеви појури крв у главу. Осећао је како му кроз цело тело прођоше као неки мравци. Срце га жигну, као да неко усијану летку у њега забоде. Учини му се сада лепша него икад дотле....
Издалека ју је био опазио и пошао пред њу. Наумио је био, да јој пуно.... пуно којешта каже.... Да јој каже: како без ње не може живети, како је воли... А сад ето, стоји ту пред њом, па све заборавио, што је смислио да каже.
Стоје тако и обадвоје ћуте...
— О Маро!
— Чујем Стево!
— Зар ти баш и јако, мораш прести?
— Ја шта ћу?
— Остави болан преслицу, па да се разговарамо.
— Па не смета нам ништа преслица. Можемо се и ’вако разговарати, рече Мара не подижући очију.
Стева јој истрже преслицу иза појаса. Конац се прекиде и у Мариној руци остаде само вретено.
— Што то учини Стево?
— Тако!
Обоје ућуташе...
— Маро, погледај ме болан!
— Дај ми преслицу
— Не дам, рече Стева и прислони је уз ограду.
— Је ли Маро?
— Шта?
— Је л’ да ти мене не мрзиш?
— А што да те мрзим Стево, рече Мара и опет се зарумени.
Стева се мало окуражи:
— Ви’ш Маро, и ја тебе не мрзим. Од свију девојака у селу, некако најволим тебе да видим. Јест’ сунца ми! Па овај, све ми к’о мило кад се с тобом састанем, к’о да си ми Боже м’ ’прости род.
Ето и јако, чуо сам те чак од бурана у нашој ливади. Позн’о сам твоје грло, па овај, изађох ето знаш, преда те... Баш си ти Маро лепа јес’ Бога ми.... Најлепша си девојка у селу, славе ми!
Стева се примаче ближе и ухвати је за руку. Она је сва дрхтала. У лицу се зажарила, а груди се брзо дизаху и спуштаху... Срце јој је лупало, да искочи из недара...
Она подиже очи. У њима се као бисер засветлише крупне сузе. Биле су то сузе радости... Хтеде нешто да рекне, али јој реч на уснама изумре...
Стеву то занесе. У том тренутку учини му се да не стоји на земљи. Лепо му се учини као да га нешто подиже у висину, па га носи... носи. Побоја се за Мару. Притиште је на своје прси
У часу, и сами не знадоше, како то би, усне се њихове састадоше. Као оно болесник кад дограби суд са хладном водом, па не предишући жудно пије.... пије.... Тако исто и њих двоје. У том заносу било им је тако мило.... тако слатко.... да би цео век тако провели. Да не би марили и умрети тако...
Топили су се у блаженом заносу чисте и искрене, праве и невине, Богом дане и благословене љубави....
Речи ту нису биле потребне. Срце срцу казивало је, шта је у себи осећало...
Ко год је љубио и био љубљен, знаће како је Стеви и Мари, у том часу било... Нема пера које је у стању то описати. То, само срде, треба да осети!...
Мара се прва трже. Учини јој се сан, па јој као чисто би жао, што се тако одмах пробудила. Али кад виде да није сан, но баш права правцита истина, јава. Кад виде да је у наручју њенога Стеве, она сва уздрхта. Хтеде се из наручја отргнути, али је Стева не пушташе.
— Маро, анђелу мој! Волиш ли ме Маро?
Она подиже главу. Погледа га оним црним очима, па да ништа није казала, Стева би у њима нашао оно, што је хтео.
Гледајући га тако и она се мало окуражи, и њен се језик одреши:
— Волим те Стево!.....
Волим те к’о тају мога, к’о доју моју. Али није! Волим те и више и боље. Волим те к’а Бога.... к’а сунце...
Да знаш само, од кад сам ја тебе волела!
— И ја тебе Маро!
Али, никад ето, нисам смео да, ти кажем.
Колико сам се пута канио! Пођем да те тражим, да ти кажем, а кад се нађемо, ја се застидим, па не смем...
Он је опет притиште на груди и љубљаше је.... Љубио је и уста и очи и косу и све... све...
— Немој Стево, видеће нас когод.
— Па кога се бојиш Маро?
Њему се тада чинило да је јачи од целога света. Учини му се да је лаган... лаган као перце. Могао би скочити чак до Марине куће....
Тада се наједаред сети Мариног оца. Шта ли ће он казати? Да ли ће му Мару поклонити?
— ’Оћеш бити моја Маро?
— Твоја Стево, ил’ ничија на овоме свету!
— А шта ће рећи твој таја?
— Мој је таја добар. Никоме на свету, није он на жао учинио. Никога никад није увредио ни ожалостио. Зар би он мог’о јако својој Мари нажао учинити; зар би мог’о своју јединицу ожалостити?
— Видиш Стево, па и доја ме воли, и тета ме воли, и јага ме воли сви ме воле. Сви се они радују срећи мојој....
Па и тебе они воле. Слушала сам ја кад се таја и јага разговарају, па вели таја:
— Баш вредни ови Добрићи.
— Ја, вели јага.
— Па како су само поштени. Али није вајде. Од добре чоје и обојак ваља. И стари ча Игњат добар је и поштен човек. Колико је он само година кметов’о овим нашим селом.... И благо беше селу док он кметоваше!
Тако се они разговарају, среће ми. А мени мило Боже, мило. Па сам те од ондај још више заволела.
Слушајући ове миле речи, Стева се беше занео.
У мислима већ представљаше себи: к’о Мара његова млада. Па како јој лепо личи у конђи! Чисто је гледа како лети по кући и авлији, па све ради, распрема и певуши... У мислима оде још и даље.... к’о Мара му родила сина... Па како је лепо детенце! Чисто је види како га држи на крилу па му тепа.... А он, лола мали, разракољио се па гуче... гуче. Праћака се, ’оће из крила да испадне.... Он к’о приђе да га пољуби, па се онда трже...
Још један пут притиште Мару на своје груди па се љубише.... љубише.
Онда се растадоше...
Мара узе преслицу и оде право путем.
Никад у животу, није била тако весела.
— Баш га волим, мишљаше у себи. Ала ћу га слушати.... Па у вече кад дођу с рада, а ја им свима полијем па се умију. Па онда све редом изујем.... Па чича Игњата, их! Њега ћу волети к’о мог тају, а стрина Живану к’о доју или тету. А њега ћу слушати к’о Бога.... Бату Ивана и Милана волећу к’о своју браћу... Ала ће то бити живот!...
Још за дуго стајао је Стева на путу и гледао за Маром.
Он је у себи осећао нешто, што никада дотле осетио није. Био је весео.... неописано весео. Све му је сада око њега друкчије изгледало.
Колико ли је пута прошао поред оне старе такуше на путу, па му никад није тако лепа изгледала. А гле сад, чини му се да је постала лепша. Поносито уздигнула оне гране, па весело трепери зеленим листићима, и чисто се смеши на њега.
Што год погледа, све му је весело изгледало. Срце му је играло у грудима... Зажели да му је цео свет да загрли да га на своје груди притисне... Црног Циганина да сада сретне, љубио би га к’о рођеног брата. Нешто му је у прсима тесно. Не зна шта би пре радио. И плакао би и смејао би се. На једаред му дође да трчи, да скаче. Да му је да се подигне чак горе до неба, па да целом свету срећу своју каже....
Још један пут погледа за Маром.
Онда извади иза појаса свиралу и крену се.
Свирао је, а и сам није знао, нити је чуо шта свира. Прсти су сами по свирали играли.
Кад пође и поче свирати, осети да му је у прсима мало лакше.
Да је ко чуо ово свирање, дивио би се милим звуцима, које свиралица извијаше. И ако само мало срца
Познао би, да је ово срце радо целом свету објавити своју радост, своје осећаје...
Што је Стева даље одмицао, и глас свиралице све се слабије и слабије чуо. Још мало па Стева замане, а свиралица се једва и чула...
На једаред, иза жбуна, близу оног места, где су Стева и Мара мало пре стајали, искочи Јездимир....
Телом је сав дрхтао. Очи му закрвавиле, а у лицу сав помодрио као чивит. Лице му је, у овом тренутку, више личило на животињско него на човечје!
Грчевито стезаше песнице, и гледаше час на једну час на другу страну.
Промуклим, чисто животињским гласом, једва проговори:
— ’Ај, ’ај момче! Нуто дер ти њега! Зар баш тако? Да ли има у овоме селу још ко жив окром тебе?....
Тако ми Вога, упамтићеш ме!
Ако ја будем жив, Мара неће бити твоја. А за ово ћу ти се осветити.... Осветићу ти се, чујеш... Упамтићеш ме добро!
Посрћући као пијан, оде полако путем, непрестано нешто псујући, и млатајући стегнутим песницама.
Била је баш недеља, прва или друга по Малој Госпођи.
А знате ли ви, шта је недеља у селу?... Прави божји дан. Истина, сви су дани божји, али је недеља некако одвојила. И мушко и женско, и старо и младо, радује се овоме дану.
Старији људи, обично би изашли, ређе пред механу, него општинској судници, и ту поседали по оној лепој рудини, покривеној ћилимом од зелене траве.
Тада би се обично повео разговор: или о богатој берби јесењег рода, или о каквим општинским потребама, или о чему другом.
- Удржи Боже, ’вако како си дао, па боље не тражимо, рече чича Игњат, па скиде капу и прекрсти се.
- Вала људи, прихвати Ђура, да вам кажем, ја ’ваке године нисам скоро запамтио. Било је да рекнемо и до јако родни’ година, али је ова одвојила, па то ти је. Нека Бог дадне још једно две ’ваке, па се глади бели нећемо бојати.
- Ово је ’нако, к’о што је било у стара времена, рече чича Јова. Прич’о ми је мој ђед Вељко, - Бог да му душу прости - још док сам био младић. Сећам се к’о да је јуче било. Вели ми он:
— Прођоше синко она стара времена. Па нема више ни они’ година, к’о што пре бише. Упамтио сам ја година, па наопачке да га урадиш, а оно ваља. Курузи к’о гора. Па жито.... ех! Нема јако више ни оне ’ране, све се то некако изметнуло. Еј, да ли је сад жив, Бог да га прости!
И ово сам од њега научио. Добро се сећам кад ми рече:
— Синко, куд год пођеш понеси што ти треба. Ко носи не проси. На путу нема тетке....
Говорећи то извуче из гуња пљоску. Извади окомак, којим је била зачепљена. Руком лепо избриса уста пљоске. Прекрсти се па се окрете Игњату:
— Спаси Бог Игњо! па натеже.
— На спасеније, одговори Игњат.
За тим он узе пљоску. Скиде капу и метну је на колено. Прекрсти се, па милујући пљоску поче:
— Сретан дан. Сретан празник! У здрављу и весељу и до године дочекали данашњи дан у слози и љубави. Пријатан вам разговор браћо, и здрав ми буди Ђуро!
— Од Бога ти здравље!
— Охо, хо! Ово нешто зорли. Баш је севап напити се ’ваке ракије.
— Има ту још ђедове ракије, рече Јова. Кад је он сирома’ умр’о, затекла се једна пуна петачка препеченице. Од тог доба ја и Станимир штедили смо је. Само ’вако о свечанику, наточимо по мало. Али свакад, колико одлијемо, толико друге долијемо. И петачка је увек пуна. Решили смо да је чувамо до Марине свадбе. А онда ћемо је изваљати, па шта јој вала и Бог да.
— Баш ваин ракија, рече Ђура и пружи је оном до себе.
— Ама људи, што се то мора увек рећи: охо, хо,
Пљоска оде од руке до руке и дође на послетку опет Јови.
— Је ли који од вас људи гонио шљива у Шабац? Каква ли им је цена? упита Радован.
— Вала ја нисам, рече Идија, а и цена ме се не тиче. Има је ’вала Богу доста, па нека буде пошто ’оће... Знам да је ракији добра цена....
Баш јуче идо’ тамо шором Стевиној кући, па прођо’ поред куће нашег бирова Јоваша. Погледам како му родило оно мало башче, к’о китина.
Чисто ми би мило. Помислим: о ’вала ти Боже! Нека се бар и сиротиња твојој милости обрадује. Има ће сирома’ Јоваш чим одети и себе и жену и децу, и осолити и омрсити целу кућу...
— Нека им буде само цене, к’о што су родиле, па ћемо после вала лако, рече Пера.
— Него људи — прихвати опет Јова — или је јако згода, ил’ никад бити неће, да и ми један пут имаднемо све к’о људи. Помислим, баш је ово зазор за наше село. Толике године болан, па нема оно своје чколе. Кад видим ону јадну децу, куд чак иду, у туђе село, а мени баш криво. Зар један човек мог’о подићи ’нолику бинију за мијану, а ми, читава општина не моремо чколу? Па ено, чујем да је и Салаш решио да прави. Зар нас неће бити стид, да’ нас они претекну? Ја ево од моје стране на ту цјел дајем тридесет дуката.
— Бог те живео Јово, прихвати Игњат. То смо ’давно требали к’о људи урадити. Кад се сетим само, колико ме је муке стало, чколујући децу по туђим чколама. Па удари киша ја л’ излије вода, а ја к’о брез душе трчи пред њи’. Деца су деца.
Ево и од моје стране двадесет дуката!
— Од камена, ником ни камена, а кад се има лако је дати. Нека је и од моје стране просто десет дуката. Узми Пајо и бележи, рече Ђура.
— Према губеру ваља се пружати, рене Панта. Али од срда дајем, и нек је Богом просто пет дуката. Забележи Пајо!
Тако сви редом. Неко пет, неко десет, неко дванаест, колико је ко могао, редом забележише.
Превалило Бога ми преко стотине дуката.
Договорише се да одмах нађу кмета и да му то јаве. За тим, да кмет зовне састанак. Ту још боље да се договоре, и да изберу људе који ће урадити код капетана све што треба и руководити грађење...
И кмет и цело село дочека то радосно. А стари попа мал’ није заплакао од радости.
— Хвала Богу, да се и моја давнашња жеља једном испуни. Није знао шта је од радости радио. Он је поклонио селу плац за школу, баш до његове куће, која је била у сред села.
Тако људи.
А жене?....
Ено погледајте низа шор.
По две, по три, а по негде и више њих поседале по рудини испред кућа, па чаврљају ли, чаврљају. А и шта би друго жене радиле, кад је недеља? Жена је жена, била она у свили или у рубини...
Хајдемо мало ближе оној гомилици пред Нинковом кућом.
Гле, ту је и сеоска алапача Ката. Села међ жене, па се затурила к’о какав долибаша и доказује нешто и језиком и рукама.
— Јесте л’ чуле, друге, шта је ново?
— Шта јадна?
— Зар не знате?
— Јок вала!
— Е ја, па то зна већ цело седо, а ви нисте чуле.
— Ама шта је часни те убио, што не говориш?
— Чудим се еј, како ви то нисте чуле. Ту близу уз вас, а моја кућа пак у другом шору. Синоћ Игњат просио Стојанову Ружицу за његовог Ивана...
— Иди жено.... та није ваљад!..
— Јес’ здравља ми!
— Па шта је’ било?
— Није му дао.
Вели: не дам ја моје дете у кућу балавог Игњата. Знам ја своје дете усрећити. Ја ћу њу дати у чаршију. Немам много ћери, њу једну па могу како ’оћу. А баш волим да имам у чаршији пријатеља. Кад одем, да се не пребијам по мијанчинама.
— Ју, лепа друго, баш јазук!
— ’Наки момак болан, к’о тресак. А девојка баш прилика његова. Гледала сам и’ кад се из кола враћају, па к’о да и’ је једна мајка родила. Баш створени једно за друго...
— И волели су се јадна — продужи Ката. Стоје они има скоро година. Да је видите, како се јадница од јуче променила. Ни она девојка, ни дај се Боже!
— Еј, Стојане. Господ ти судио! Може јадна девојка и брез себе учинити, рече снаша Стана.
— ’Оће ја. Луда је ваљаде, прихвати Јела. И мене моји нису дали за мог Марка. Али ја ти бо’ме, једне ноћи мрак на се и нешто прња, па право с њиме њи’овој кући. Па ’вала Богу мени добро. Они се мало дурише, па после опет лепо.
— И она ће тако учинити, видећете жене!
— Ја шта јадна. Ко кога воли, отиш’о би за њим на крај света, а ди јал’ преко две башче, додаде Ката.
— Е јако наздравље жене!
— Да Бог да у здравље!
Оде...,
— Ђаво жена, рене Стана.
— Море, право шило.
— Свуде ти она стигне. Све ти она некако дозна и прокопка. Часни је крст знао кад све то доспе!...
— Баш ми се искида радећи....
Ката је далеко измакла. Ено је чак тамо иза оне врбе на сред шора. Стала опет код једне гомиле жена:
— Како с’ Станија! Како с’ ти Марица! Како с’ ти Драга! Како сте ми све тако шта радите? Јесте ли ми здраво, мирно?
— ’Вала Богу, како с’ ти Като?
— Па како сте ми још, рече седајући.
— ’Вала Богу. Ама ди си ти жено? Нема те ’давно у ’вај наш крај.
— Од петка, рече Ката.
— Еја, грдни’ рана! А мени се чини, да те нисам вид’ла од Госпође.
— Па ме ниси ни пожелела.
— Јесам еј, има ли шта ново?
— Па ништа вала.... Сврати’ ’вамо женама код Нинкове куће, па чујем разговарају се, како је награис’о ча Игњат са Стојаном....
— Шта јадна?
— Просио — веле — његову Ружицу за Ивана, па му није дао.
— Каде болан?
— Синоћ.
— Ама је л’ то истина жено?
— Истина.
Жене се згледаше.
— Па, ако му није дао он, наћи ће се ко ће му дати. ’Наком момку и ’накој кући, лако је наћи девојку, рече Станија. А у себи је мислила на своју Николију.
Још су се по дуго разговарале. На послетку Ката се диже и оде.
До мрака је о овоме знало цело село
Ката је тако имала обичај, да увек по нешто ново прича. Она би се убила, кад не би имала женама шта ново јавити. Ако баш ништа нема, она би онда измислила. Али, она је тако то умела вешто удесити, да се нико не сети, да је лаж од ње потекла.
Али, овога пута Ката није слагала. Она је казала праву правциту истину.
Заиста је синоћ Игњат ишао Стојановој кући и тражио његову Ружицу, за свога Ивана.
Он га је одбио.
Ми смо већ били са Игњатом. По њему се види да му није нимало криво, као да није ништа ни било.... Ни лук јео, ни лук мирисао.
Али, то има свога узрока.
Игњат је мрзио Стојана још од оне свађе, кад му је хтео закинути. Ну, није то баш ни због тога, него онако баш, нешто га је мрзио.
Како није мирисао Стојана, тако исто није марио ни за његове млађе. А Јездимира баш лепо није марио погледати, само због његовог кицошлука и чавкунлука.
— Их, да ли је мој, шиљак ли му детењи, ала бих га усук’о!
Па и јуче, пре него што ће поћи на прошевину Стојановој кући, готово се завадио са својом баба Живаном.
— Ама, ја то не марим, знаш ли!
— Немој тако — моли га Живана.
— Шта немој. Је ли она ћерка Стојанова, а?
„Од шта пало, поштапало“, бабо!
— Није тако еј. Није она така, знам ја. А и дете вели:
— Нано, кажи баби, или Ружицу, или ни једну....
— Па нека се не жени, ако му жена не треба.
— Ја те молим да тако не говориш. Учини детету на вољу. Сети се кад си ти био његови’ година---
— Е, е, ви’ш ти ње, куд она подлива. Враг баба. Је л’ да се сетим, кад сам с тобом ашиков’о, а?.. .
На један пут се беше нешто одобровољио.
Живана то познаде, па настави:
— После, ја девојку познајем. Ту ми је пред очима одрасла. Не личи она нимало на Стојана. Ама к’о да није његово дете. Сушта је мати. А ти знаш да је Љуба прави анђео. П’ онда и ја сам оматорила, треба и мени одмена, не могу до века туђина зивкати...
— Е, доста, доста бабо. Послушаћу те баш. Иди нареди све што треба, па ми после спреми стајаће руво. И ономе кажи нека се опреми.
Ја ћу већ позвати неколико пријатеља, а ви јавите Стојану.
Живани је играло срце од радости. Та то ће бити њено прво весеље. Њега је првог и родила, па после Стеву, па Милана.
Све певајући спремала је она, што ће за довече требати.
Послали су абер и Стојану, да ће Игњат вечерас доћи. Истина, он није био код куће, али су јавили његовој Љубици, и она се сирота много обрадовала. Спремила је и она што је за дочек потребно.
Ружица је била сретна, пресретна!
Дође и Стојан. Љуба му каза поруку Игњатову.
Није да је се мало љутио, викао, псовао и дерао се да се све орило. Најпосле хтеде послати да јави
Сирота Љуба, збунила се па не зна куд да се окрене. Ружица се скаменила, па ’ладна сва као лед.
Просиоци уђоше....
Како се свршило, већ знамо...
— Лепо, лепо Стојане. Не замери штогод. Девојачка су врата отворена. Ја сам тражио, ти ниси++ дао. Јако збогом и у здравље. Ајдемо те људи, рече Игњат излазећи из куће.
У почетку би му мало криво, а после се мало по мало разведри.
— Ето ти јако. То је за љубав оне моје луде бабе и овог дериштета. Ето им сад, па шта им и драго. Ја и ’нако нисам им’о баш толику вољу.
А Иван?
Он није знао куд је ишао. Срце му је лупало да прси пробије. Глава му је била тешка као од олова. У гуши га нешто стегло, па нит’ може горе ни доле. Лепо се испречило и хоће да га удави. Прсти су га болели, колико их је држао стиснуте у песницу.
Једва је уграбио, да Ружици, која је била бледа као смрт, дошане:
— Сутра рано, код ораја.
Није га ни Стојан толико наљутио, колико она џгад Јездимир, који се смејао за њима, кад су из авлије изашли.
— Моли Бога само, што си Ружин брат, а ја бих теби наместио ребра. Начинио би ти добар календар у леђима — мишљаше Ива у себи
И ено га сада, оде са Стевом и Миланом у коло. Погледајте га само, није ни мало карли, као да синоћ није ништа ни било.
Што ли то?
А зар сте заборавили, шта је синоћ дошануо Ружи на поласку?
— Сутра рано, код ораја.
И она је једва чекала да забели зора. Целе ноћи није склопила ока на око, а само је плакала.
Три ста разних мисли врзло јој се по памети. Уздишући и бришући сузе, сећала се сиротица минулих сретних времена. Пред очи јој изађе њен Ива у ономе тренутку, кад јој је први пут казао да је воли. Кад ју је први пут загрлио и пољубио и кад му је она то вратила....
Срце јој хтеде препући од жалости.
Ох, ала то беше живот! А сада све прође и само се као у сну сећала среће своје.
Најтеже ју је морила та црна мисао, да је Ива неће више волети. У глави јој се нешто смути, она се к’о занесе и паде лицем у јастуке. Дуго је тако лежала и плакала.
После се опет полако диже.
— Али јок, не море то бити. Добар је мој Ива ка’ голуб. А воли ме к’о себе. А ја!
Па и што би ми онда каз’о синоћ:
— Сутра рано код ораја!
Ту мало поћута па настави:
— Јој, мени сињој, да неће да ме убије!....
Па нека ме и убије. Волим од његове руке и погинути, него ’вако живети
Али што већ не свањива?
Јој, пуста црна ноћи, ја л’ си дуга. Никад ниси, чини ми се, дужа била!....
Ето, такве су мисли парале срце Ружино целу ову ноћ.
Од сна ни спомена.
Али и зора као да се смиловала на ово јадно створење божје, те и она похита..,. На истоку се већ почеше указивати бели прамичци.....
Ружа то спази. Скочи с кревеца и прекрсти се.
— О ’вала ти милостиви Боже!
Отвори вајат и изађе. Уђе у кућу, узе каблове и оде на бунар. Извади кову воде и уми се. Окрете се лицем истоку и стаде се Богу молити. Никада у животу своме није се свесрдније Богу молила, Нали каблове и однесе у кућу.
За тим изађе.
Окрете се два три пут по авлији, па се изгуби у густим редовима засађених шљива.
У дну њихове башче, био је један стари гранати орах, први и једини сведок њене и Ивине љубави.... Колико ли је слатких часова, уза свога Иву, провела под тим орахом!....-
И сада је пошла тамо. Нешто ју је вукло напред, јер се бојала да је он већ не чека.
Било је прозорје. Предмети једва су се могли распознавати. Али је Ружица ипак видела. Она је приметила да се испод ораха нешто беласну. За тим је чула крцкање, као кораци.
Он је, помисли у себи, а срце јој залупа. Он је, њен Ива. Она га је познала.
И заиста, то је био Ива. Целу ноћ провео је не спавајући и дошао је ту још одавно. Некако му је ту било к’о чисто лакше.
Приметивши да се кроз башчу нешто беласа, знао је да је његова Ружа, и пошао јој је у сусрет....
Знате ли шта осећа мајка, кад на своје груди притисне изгубљено јединче?...
То су сада осећали Иван и Ружа.
— Чекаш ли ме одавно?
— Не чекам Ружо, рече Ива и притиште је на своје груди:
— Знаш да сам се бојао, нећеш доћи.
— Зар ја! О мој Иво, па ти онда још не знаш колико те ја волим!
— Знам Ружо, знам. Него сам се бој’о да они не мотре на тебе, па...
— А шта ми они могу? Ја ћу им и сада и после и свакад казати, да само тебе волим и да ћу само твоја бити.
Ива је се топио од милине. Пригрли је још боље, па милујући је поче:
— Видиш Ружо, да нам твоји стају на пут. Они неће да свршимо пос’о, к’о и други паметан свет. Они неће ’нако, како и Бог и људи милују. На зато сам те и звао Ружо. Кад они неће на лепо и ми ћемо окренути други лист.
— Волиш ли ме Ружо?
— К’о себе, Иво.
— ’Оћеш ли ме слушати?
— ’Оћу.
— Све?
— Све Иво.
— Е, лепо. Онда буди спремна. Узми што ти је најпотребније. Немој спремати којекаки’ рка и женски’ андрмоља. У мојој кући има ’вала Богу свашта доста.
Дан ти још не могу на сигурно казати. Тога вечера, кад ти дођеш у нашу кућу, бабо ће да испроси Радетића Мару за нашег Стеву.
Али, ја ћу ти већ учинити абер, да ме ’воде чекаш.
— Помисли Ружо, две свадбе у један дан. Моја и твоја, Стевина и Марина. Ала ће то бити весеље.
— Не знаш Иво, колико се радујем због Маре. Она
— Него Иво, наш Јездимир нешто много врда око Маре. Чула сам ’ди он и родо, нешто шушкају. Од мене и наје крију. Али сам начула да говоре нешто о Мари и о кући Радетића. И вас су нешто спомињали.
— Знам ја то Ружо.
— Ја знам да је он и Стеви о глави радио. Његово је оно масло било, што Стеву они нападоше на Арсића моби. И да се не десисмо ја и Милан, ко зна шта би било. Него, ја сам му увек кроз прсте гледао, јер је твој брат Ружо, а мог’о сам га до јако сто пута угњавити к’о маче -
Ко зна докле би се њих двоје тако разговарали, да их глас Ружине наје не трже....
Дан беше већ у велико ославио.
Поздравише се и растадоше:
— Буди спремна Ружо!
— ’Оћу Иво!
Тога дана Ива је био у колу весео као никад дотле.
Момци и девојке згледају се.
— Не игра он, што му се игра, него од дерта, рече једна цура.
— Јок јадна, него да пркоси Ружи...
У колу је била и Мара.
Стева је одвео на страну. Држи је за руку и нешто јој полако говори.
Она се у лицу мења.
— Јес’, јес’ славе ми. Све је то већ свршено. Бабо је обећ’о нани ово које недеље. А Ива је опет удесио с Ружом. Оног вечера, кад ми тебе испросимо, она ће добећи нашој кући.
После опет одоше у коло. Играло се до пред само вече...
Ружа није била у колу.
Мара је опази пред вратницама на шору.
И ако никад дотле није ишла оном страном шора, сада пређе.
Поздрави се с Ружом, па су онда дуго нешто шапутале, а при том чешће једна другој руку стезале. На послетку се загрлише и дуго... дуго љубише се, па се онда растадоше.
Мара оде својој кући, а Ружила у авлију.
На неколико дана, после овог догађаја, кога сам вам испричао, седели су једног вечера Стојан и Јездимир и нешто живо разговарали.
Били су сами.
Чим би у собу ступила Ружица или Љуба каквим послом, они би разговор прекинули, или би га окренули и говорили о каквој другој ствари.
А кад би опет остали сами, они би наставили:
— Кажем ти Јездимире, ми ову прилику ни подашто не смемо пропустити. Пошто ми је глава на рамену, ја не могу допустити, да онај шмољави Стева, балавог Игњата, уграби ’нако чељаде. П’ онда и ’нолико имање. Само имање вреди преко две ’иљаде дуката, а она једини наследник.
А од куд ти знаш, да Мара стоји са Стевом?
— Чуо сам.
— Од кога?
— Ни од кога.
— Чуо сам мојим рођеним ушима и видео својим очима.
— А ’ди?
— У потесу.
— Каде?
— Још пролетос.
Било је то једног јутра. Мара пошла марви код колибе. Ја је опазим, ударим преким путем и хтеднем изаћи пред њу. Кад тамо, али опазим Стеву. Ја се онде у трње прикријем да чујем шта ће говорити.
Грлили су се и љубили скоро пун сат. Ја сам сав цептио од зора. Да ми је којом срећом била пушка код мене, ама убио би га к’о џукелу.
— Пита он Мару: ’оћеш бити моја? А она му вели:
— Твоја Стево, ил’ ничија на овоме свету.
— Зар му баш тако она рече?
— Тако.
— Бо’ме онда неће ићи ’нако лако, к’о што сам мислио.
— И ја се распамети мислећи, шта да се ради.
Ја Мару зорли волим, и не могу гледати, да она буде његова жена.
— Па и вечерас сам и’ видео. Стајали су баш код Радетића сена.
Чујем је, а он јој вели:
— У недељу ћемо доћи да те испросимо. То је бабо синоћ каз’о нани, а она мени.
Онда се растадоше и одоше, а ја прођо’ ’нуда....
— Зар јако у недељу?
— Ја!
Стојан се намршти. Стиште вилице, набра обрве, а из очију му је ватра севала.
Оба заћуташе...
— Ја прођо’ ’нуда и спазим да се на земљи нешто бели. Сагнем се и дигнем овај јаглук.
При тим речима, Јездимир извади из џепа лепо везено јаглуче и пружи га оцу.
— Чи’ ли је?
— Стевин.
— Знаш ти поздраво?
— Знам.
— Видео сам га толико пута у њега, а знам да га је Мара везла.
Стојаново се лице разведри. Очи му синуше неком ђаволском светлошћу. Уснице му чисто заиграше од радости.
— Ово пара вреди Јездимире!
Овај јаглучић помоћи ће нам да Стеву скентујемо.
Мало се замисли.
— Иди брзо. Не смемо ни декика изгубити.
Иди одма’, зовни ми Пуру и Дикана. Али да сад одма’ с тобом дођу. Кажи им да је хитан пос’о, а реци им да сам се смислио и да ћу им дати оне земље под наполицу.
Али само по’ити. Твоје се среће више тиче него моје.
Јездимир оде.
Стојан оста сам. Одао је весело по соби и чупао брчиће, који су му и иначе са свим очупани били.
Хм, Игњо! ’Оћеш Радетића имање, је л’. Требало би ти Бога ми. Масан залогај и јес’. Али мућак. Скув’о сам ти попару. Место лепе Радетића Маре, добиће ти син букагије на ноге. А гледаћу да и’ и теби скујем!
Тако Стојан уме и зна. ’Оћеш са Стојаном да се пријатељиш, пријатељила те гора и вода да Бог да...
Стојан је долазио све више и више у ватру. Није ни приметио, кад је његова Ружица ушла у собу, да нешто изнесе. Скаменила се сирота од чуда, чувши шта јој отац говори...
Није знала ни за што је ушла, а само је од страха дрхтала. Неопажена изађе опет из собе и као луда, ходала је по авлији.
— Шта ли јако црник спрема, тешко мени јадној, уздисаше Ружа...
— Али што нема онога будале са људима. Од кад је отиш’о, стиг’о би до јако с крај света, викаше Стојан у себи и већ се поче љутити.
На пољу се чуше вратнице.
— ’Вала Богу кад и јако дођосте. Камо вас?
— Чек’о сам Пуру, био у мијани, рече Јездимир.
— Седите људи.
— Ти Јездимире иди донеси ракије. Наточи оне знаш.... из оног буренцета с краја.
Јездимир оде. Мало потраја па се врати носећи полуоку.
— Здрав си Пуро, рече Стојан и натеже.
Пура прихвати и здрави Дикану.
Пошто попише и другу полуоку, рећи ће Стојан:
— Је л’ ’но ти тражаше од мене Пуро моје „Пољице“ да ореш?
— Ја, газда Стојане. Баш ми је зорли потреба, а оно парче некако ми је згодно, близу оно моје мало земљице. Па к’о велим, кад би ми ’тео дати баш би ваљало.
— Даћу ти Пуро.
— И теби Дико, даћу „Гложђе“.
— Дао си „Гложђе“ Марјану, газда Стојане, рече Дикан.
— Све једно. Даћу њему на другом месту.
— Е, ’вала ти газда Стојане. Нека ти брате Бог плати, а ми ћемо ти твоје поштено донети, рекоше обојица.
— Него знате шта, рече Стојан. Тражим да ми вас двојица нешто урадите. Нећете се кајати. Земље које сам рек’о даћу вам не на пола, него да и’ орете три године у засап и све вама. Још ћу вам по нешто помоћи и узорати...
Обојици се просу као нека радост по лицу.
— Ако смо кадер, рече Пура, урадићемо све што рекнеш, газда Стојане!
— ’Оћемо вала, додаде Дикан.
— Није Бог зна шта.
— Ти знаш Пуро, ’ди су Радетића сена?
— Знам.
— Колико и’ има?
— Ме ш’ чини двајес’ и шес!
— Лепо.
— Сад одма’ да идеш тамо. За по сата, а најдаље за сат, ’оћу да и’ запалиш.
— Јес’ разумео? Запали колико можеш, а оно ће после и само једно о друго.
— ’Оћеш?
Пура се мало као замисли.
На једаред скочи:
— ’Оћу газда Стојане, и одо’ сад. Је л’ више ништа нема да урадим?
— Чекај, рече Стојан. Сутра ћеш да пронесеш глас кроз село, да и’ је запалио Стево Игњатов, је с’ чуо?
— Јесам.
— П’ онда ћеш и код власти да сведочиш да си га видео, кад је запалио....
И ти ћеш Дико то сведочити, ако буде потребе.
— Јесте л’ чули?
— Јесмо.
— ’Ајд’ сад ти Пуро на пос’о, а ти Дико оди ’вамо.
Пура оде.
Стојан, Дикан и Јездимир изађоше у авлију. Нешто су се тамо договарали, па се опет вратише.
— Тако Дико и ти Јездимире. Али, да пазите да потревите да не цикне. Обијен катанац од обора оставите нонде.
Кад већ убијете, а ви га онда понесите преко наше башче. Тамо код ораја извадите проштац и вепра пронесите, али тако да се прошће окрвави. Пољем изнад наше и Миркове башче, носите до виш’ Игњатове, па га ту спустите, али нека се ту на земљи добро позна место. П’ онда извадите проштац из ограде Игњатове башче, и уђите неколико пута у башчу, али ноге окрвавите да се позна траг.
Отидите башчом чак до качаре Игњатове. Кад то свршите онда се вратите. Прошће опет наместите, али нека се позна да је вађено. Вепра завите у ону поњаву што сам вам дао, донесите га ’вамо и оставите у зграду.
— Јесте л’ разумели?
— Јесмо, рекоше обојица.
— Е, лепо. Јако ’ајте и пазите да све урадите ’нако, како сам вам каз’о. Пазите да вас когод не смотри.
Обојица изађоше и одоше.
Јездимир и ако је био до дна душе покварен, или што оно наши рекли: „није ваљ’о од пете до перчина“, опет је се грозио овога дела, на које је сада пошао.
Осећао је лепо неку језу око срца и целим је телом дрхтао
Али, тицало се лепе Радетића Маре и њеног имања. А за то двоје, вредно је Бога ми мало се промучити па и нешто ризиковати.
— Ваш сам ја нека стрина, мишљаше у себи Јездимир.
— Шта ме се тиче. Ово је најбоља згода да се осветим Стеви за све његове ’гурсузлуке.
Учинио би’ славе ми ово, па да ми је на око исп’о. Према глави и оца по глави.
’Оће момак Радетића Мару. Стисак синко! Није ’нако пиле за тебека....
У тим мислима изгуби се са Диканом у мраку.
Кад Стојан остаде сам у соби поче задовољно трљати руке.
Тако! Све иде ка’ по лоју.
— Е наздравље ти јако Игњо. Бостан си обр’о, још само колибу да запалиш. Него, откуд она двојица баш данас одоше у чаршију. Мог’о би и’ ’нако све поапсити. Ади не мари. Доста је Игњат и Стева.
За тим се маши у џеп и извади јаглук.
— Како га је лепо нациврала. Није ни слутила, да ће Стојану у руке допасти, и да ће он бити најачи доказ кривице Стевине.
Сави опет лепо јаглучић и метну га у џеп.
— Сутра ће Стојан урадити шта буде требало.
- Смешећи се седе на столицу и пун задовољства, као да је учинио неко добро и племенито дело, извади дуван и задувани.
За тим викну Ружицу да га изује.
Ружа уђе.
Била је бледа као смрт. Дрхтала је као прут.
Стојан занет у своје мисли, пуштајући густе колутове дима, ништа то не примети.
Ружа га изу. Скупи обућу, пољуби га у руку и изађе.
Да је Стојан мало био при себи у том тренутку, осетио би да је рука Ружина била ’ладна као лед. Али он то не примети.
Задовољан, као човек, коме је савест потпуно мирна, извали се на креветац спрам прозора, од куда ће се ватра појавити.
Са нестрпљењем очекивао је Стојан тај тренутак.
Било је прошло скоро два сата ноћи.
На једаред, Стојан чу, да у авлији нешто учини: туп! туп! То беше некако потмуло. За тим се чу, к’о мало гроктање свиња, па се онда опет све ућута.
— Ови добро свршише, рече Стојан у себи задовољно.
— Јој, тешко мени кукавици сињој,-јекну Ружица, која је иза млекара гледала, шта су Јездимир и Дикан у обору радили. Привуче се још боље у присенак, да је они не би опазили, који на неколико корака поред ње прођоше, вукући убијеног вепра, и преко башче изгубише се у мраку.
И Руже за тим нестаде.
Кад се Стева синоћ растао од Маре, ишао је весело кући.
Срце му је играло од радости. Та још само три четри дана, па ће цело село, цео свет знати да је Мара његова.
- Колико ли га је та мисао уздизала! Како ли га је заносила. Ни с царем се сада не би променио. Волео је више своју Мару него све на свету.
Ни слутио није шта му изроди и паклене душе спремају.
Дође кући.
Чича Игњат и Живана седели су и разговарали се:
— Ја сам Иви каз’о: ако не свршите пос’о рано, остан’те и ноћите. Неће они посигурно вечерас доћи, кад и’ до јако нема.
У том уђе Стева.
— Нуто, нуто момка. А ’ди си ти до јако море, а?
— Ево ме бабо, ушепртљио Стева.
— Немој де ти, шиљак ли ти детењи, знаш....
— ’Ајде баба, дај постави да вечерамо ја и ти, а овај је сигурно сит ашиковања.
— Јес’ био с Маром, јеси?
Стева је само ћутао.
— Што не говориш море?
— Шта бабо?
— Па што те питам.
Стева опет ућута.
— Остави еј, то дете. Шта си га вечерас напопастио ту задиркивати?
— Ћути ти бабо. ’Оћу да га дирам ја. Колико је твој син, толико је и мој. Дирали су и мене моји старији, кад сам био његови’ година. Па да бар за кога ни по јада, него гле, за таку бабетину.
— Ама шта је теби еј, вечерас?
— Није ми ’вала милостивом Вогу ништа. Само што сам гладан. Шта би од те вечере? Камо, дај ’вамо тај сомун на синију, па ти иди и сипај смок.
— Е, ’ајде, ’ајде седи и ти да вечераш. Знам ја да се од ашиковања не може бити сито. ’Оће трбу’ сомуна.
Помолише се Богу и седоше сви за синију.
Још од првих дана, Игњат је тако научио, па је тако и до данас остало.
Без Живане не би могао јести.
— О бабо, баш сам нешто оран. Има ли мало уточене ракије?
— Има у долапу у једном срчету...
Стева скочи и донесе.
Игњат узе стакло, прекрсти се и наздрави Живани.
— Охо, Бог му дао ко је измислио. Охо!
Живана се напи и метну опет пред њега.
Кад се вечера сврши, поседише још мало и поразговараше се. Онда Живана успреми синију, зачисти мрве, запрета ватру и одоше да спавају.
Стева оде у свој нови вајат. Изу се и поче се распасивати.
На једаред примети да му нема његовог јаглучића. Замисли се где ли то може бити. При светлости свећице потражи по вајату. Нема га. Изађе и оде у кућу. И тамо га нема.
Беше му тешко. Волео га је као своје очи у глави. Волео је да је ма шта штетовао, али да му је само јаглучић ту....
Сети се да му је био, кад је с Маром стајао код сењака. Мож’да је тамо исп’о. Може бити да га је и Мара однела...
Никако није мира имао..,.
На једаред узе опанке и обу се. Изађе полако из вајата, па преко авлије изађе на шор и упути се Мариној кући.
На шору нигде живе душе. Све беше мирно и тихо. Све се одмарало од дневног умора. По негде, по негде тек, чује се тихо кашљуцање пушничара...
Стева иђаше журно правце кући Радетића.
Кад дође, отвори полако вратнице и уђе у авлију. Нико живи није се чуо. Он се упути право Марином вајату.
Кад дође, куцну полако трп пут у врата.
Мара беше легла, али још није била заспала. Она се у мислима забављала са њеним Стевом. Још су јој у ушима звониле Стевине речи, што јој је вечерас казао:
— У недељу ћемо доћи да те испросимо.
Ах, како ли јој мило беше при помисли на те речи.
У себи је по неколико пута то понављала. Али јој се учини да не звоне тако лепо, као кад их је Стева изговорио.
За тим узе да рачуна:
— Данас среда... Али она је већ прошла. Сутра четвртак, прекосутра петка, па субота и онда недеља...
Онда пружи руку и стаде на прсте бројати:
— Четвртак, петак, субота...
— Их, само три дана и недеља четврти. А у недељу вече, већ ће бити испрошеница...
Из тих мисли, поврати је тихо куцање на вратима.
Она се трже и ослушкиваше... Нема ништа... Помисли да јој се учинило, па се прекрсти.
Таман хтеде да се окрене на другу страну, али се на вратима опет чу, и то сад баш лепо чу три пут: куц, куц, куц!
Она скочи и приђе вратима. Ослушкиваше.
Куцање се чу још један пут. Па онда је неко полако зовну: Маро, Маро.
Она познаде Стевин глас,
Ухвати за кључаницу и извуче је.
Сва је дрхтала. Да ли од стра или нечег другог?
Ко би то знао?
Врата се полако отворише и Стева уђе.
— Јеси л’ заспала Маро?
— Нисам.
Мара таман заусти да га упита: шта ћеш ти Стево у ово доба, али јој реч застаде у грлу. Побоја се да га то не би наљутило.
— О Маро!
— Ој Стево!
— Ја сам нешто изгубио.
— Шта болан?
— Јаглук.
— Који?
— Онај што си ми га ти дала.
— Каде?
— Не знам. Кад смо вечерас били код вашег сењака, знам добро да ми је био. Држао сам га у руци. А шта је после с њим било, не знам за главу.
— Да га ниси ти однела?
— Нисам.
— Немој се шалити.
— Не шалим се очију ми!
— Одиста га ниси ти нашла?
— Кажем ти.
Стева се замисли.
— Мора да ми је исп’о код сењака. Одо’ тамо да га потражим.
— Нек стоји, па ћу ја сутра поранити.
— Не могу. Морам га вечерас наћи.
— ’Оћеш се свратити да ми кажеш јеси л’ га наш’о.
— Оћу.
Проговорише још неколико речи.
— Да нисам џабе дош’о Маро, рече Стева, па је загрли и пољуби.
За тим изађе, а врата се на вајату затворише.
Стазом, преко Радетића башче, упути се Стева, преким путем, право сењаку. Он није био далеко. Сва сена из својих ливада Радетићи су свукли ту у „Велику Ливаду“ код куће. Једно пет-шес оставили су код колибе.
Стева је био сав занет мишљу, да нађе своје изгубљено јаглуче. Ни осетио није, кад је пре сењаку стигао.
Дође на оно место, где је мало пре с Маром стајао. Стаде пажљиво завиривати и загледати на све стране.
Како је се сав предао био тражењу свога јаглучића, није ни приметио како неко замаче иза сењака и шмурну у мрак.
Из груди му се оте болан узвик:
— Нема га!
Али он не вероваше својим очима. Тражаше га и даље.
Да је мало, мало присебнији био, он би сигурно осетио неки загушљив дим, који га поче давити. Али он ни на шта није главе освртао.
На један пут, баш кад се Стева беше усправио, да се мало одмори, букну једно сено, и пламен се изви под облаке...
За њим одмах друго, па треће,...
Стева се укочио од страха. Није се могао с места помаћи.
Пламен од три сена лизао је до ведрога неба.
Стева је стајао као укопан.
Једва се мало уклони, кад осети врућину од ватре...
Свуд у наоколо светлило се и видело као у по дана....
Он је био ван себе. Није знао шта да ради, шта да предузме....
Сав је цептио.... Ноге су га једва држале...
На једаред јекну пушка, па за њом одмах друга. За тим се осу читав плотун...
Стеви се учини као сан.... Ништа није могао ни умео да мисли...
Глас пушака трже га, и он виде да је јава... Страшна, грозна јава!
Ватра је беснила у потпуном јеку. Сети се да треба нешто да ради, али није знао шта.
На једаред као да се нечег сети. Што је игда снаге имао полети преко ливаде. Колико је силно трчао, није ни могао чути глас Јовин и Станимиров, који су за њим трчали, вичући:
— Стој, паликућо стој!
Стева је јурио само напред право кући.
Глас пушака пробудио је и старог Игњата.
Обојица дочепаше по рогуље и полетише право ватри.
Док су они стигли, беше се слегао силан свет.
— Не тако недаћниче — виче кмет. Зар се тако болан сено гаси? ’Оћеш да распалиш још више, да у’вате и ова остала.
— Де’те људи. Развршујте и растурујте ова друга сена која нису ватру прихватила. Та што је ђаво пон’о, нек’ и носи. Из ђавољи’ канџи, шале се не отима.
Право оно наши кажу: „благословене многе ручице“. За час је око неких десет сена било развршено и по ливади растурено.
Остало је оних пет једно до другога.
Страхота је било погледати...
Пламен је беснио све јаче и јаче, а пур је летео на све стране и падао као црн снег.
— Баш мајсторски запаљено, рече чича Ђура.
— Ова три запаљена су у средини. Ватра је гурнута у сред сена, па је полако тињало док пламен није освојио. Ова два са стране запалила су се од њи’. Да се којом несрећом није одма’ спазило, ’ватало би једно о друго, и све би отишло у дим.
И заиста чича Ђура имао је право.
Кад је Пура дошао сењаку, обишао је два три пута око њега. Онда се код једног заустави и полако рече:
— Баш ћу ово.
Скиде једну врљику од ограде, тури је у сено и бушио је њоме по сред њега.
Кад је тако провртио сено он чучну. Из кожне кесе, која му је на каишу висила, извади кремен и огњило. Намести на кремен труд и кресну. Труд прихвати варницу. Он узе у руку мало сена, сави га у туру и у њу завуче упаљени труд. За тим метну туру у сено и врљиком је гурну, докле је могла врљика достићи...
Тако исто урадио је и код другог и трећег.
Таман је он био с послом готов, дошао је и Стева да тражи своје јаглуче. Он га је спазио, поплаши се и побеже.
Кад је био спрам Радетића куће, извади пушку и опали. Њему је одговорио глас пушке Стојанове. Пуцањ пушке пробудио је Јову и Станимира. Они излетеше на поље. Опазише ватру и познадоше да горе њихова сена. Избацише по неколико пушака па полетеше ватри. Опазили су Стеву како је бегао. Није им ни било до хватања. Видели су га и познали
— Ја ко то уради брат Јово, осушила му се да Бог да, рече Стојан, који је међу првима, па још бос дотрчао.
— Јова га само погледа. Тешко уздану и ни једне не проговори.
Највреднији од свију при гашењу био је Стојанов Јездимир. Сав се окупао у зноју, а поцрнео као Циганин. Од како је се родио, није толико радио, колико вечерас.
Кад Јова и Станимир опазише Игњата и Стеву, они се само погледаше.
Стева је се сав предао послу. Радио је свом вољом и збиљом. Мртве пене беху га попале.
Још неко време ватра је беснила, па се онда мало по мало поче стишавати. Више није било опасности за остала сена.
— ’Вала Богу, те само ветра нема, рече један.
— Ја болан! Да је дун’о каки ветар, па још да нас је било ’волико, ништа не би могли учинити, све би очло у дим.
Ватра догореваше. Од пет великих сена, остаде сада само пет црних гомила, као пет црних гробова....
— Још вечерас морам известити среску власт о овој паљевини, рече председник, и поздравивши се са осталима, оде с неколико људи.
— ’Ајде ћато, да направиш извештај капетану.
— Ти Јовашу, иди обуј се. Мораш још ноћас ићи власти у Богатић....
Дошав у судницу ћата написа извештај капетану. У њему каза: како је „непознати зликовац запалио сена у котару Радетића“. Како је „изгорело пет велики’ сена у вредности до тридесет дуката“. За тим: „моли се среска власт да изађе на лице места паљевине и учини потребан извиђај, и даље уради шта по закону треба“.
Кад је био готов прочита председнику, и овај узе перо те које како потписа. За тим извади из џепа општински печат, укну на њега два три пут и удари га поред свога имена.
— Заведи ово ћато и метни нумеру. Па онда зави и запечати.
Кад је то све било свршено, предадоше писмо бирову Јовашу. Он га зави у пешкирић и метну у недра. Узе штап и оде у Богатић...
Ватра се била већ са свим стишала. Људи се мало по мало разиђоше.
Јован и Станимир још су остали и са њима још неколико људи. Међу овима били су Стојан и Јездимир.
Игњат и Стева приђоше Јови и Станимиру да се поздраве, па да иду кући.
Обојица окренуше главе. Нису их хтели ни погледати. Станимир је цептио и хтеде полетити Стеви за гушу. Али се опет уздржа.
— Шта је Јово, шта је Станимире? Штета јесте браћо и то велика. Могла је, не дај Боже, и већа бити. Али нису вам за то пријатељи криви. Ако Бог буде
— И ја мислим Игњо, рече Јова, а усне су му дрхтале, и ја мислим да ће се крвник наћи...
Да су тада обратили пажњу на Стојана и Јездимира видели би како се Стојан ђаволски насмешио на Јездимира, а овај намигнуо на Стојана.
Али, ако они то нису спазили, спазио је Стева, који је само у њих гледао. И ако је била тама, он је то добро видео. Њему се згрози бити у близини ових гадних људи, које је, и сам није знао зашто, мрзио из дубине душе...
— Ајдемо бабо, рече Игњату и њих двојица одоше.
Остали постајаше још мало. Кад су видели да већ нема никакве опасности више, и они се полако разиђоше кућама.
Међу последњима били су Стојан и Јездимир...
— Баш нам и сам ђаво иде на руку, рече Јездимир своме оцу, кад се нађоше сами.
— Ово је овде изашло да не море боље бити. Како си ти са Диканом тамо свршио?
— Све ’нако к’о што си ти каз’о. Још сам мало окрвавио и резу на качари.
— То си добро урадио. Сад смо и’ спетљали да им вала ни сами Саваот ништа помоћи не море.
— А шта ћемо, ако Радетићи не ’тедну тужити?
— За то сам се ја постарао. Онда ћемо тужити ми за украденог вепра. Ми ћемо и’ вала тужити, па Радетићи ’тели не ’тели. „Што је више јаја, гушћа је чорба,“ рече Стојан.
— А шта ћемо, кад се месо не нађе код њи’?
— Месо се и не мора наћи. Доста је да се дотера
Већ се било почело свањивати, кад ова два изрода дођоше кући.
— Да прилегнемо мало. Ваља сутра да будемо што трезвенији.
Обојица легоше. После неког времена слатко су спавали, као да није ништа ни било.
Kад је Јоваш стигао у Богатић, било је већ лепо свануло.
Капетан је био поранио и ходаше по среској авлији.
Баш вам морам признати, да ми се овај капетан нешто допадао. И до сад је било капетана и добрих и рђавих, али сам се ја увек гледао да извучем и да будем мало подаље од њих. Али, од како овај дође као да ме нечим оманђија. Лепо вам кажем баш сам волео кад сам гдегод с њиме у друштву. Увек сам имао по нешто ново чути, по нешто научити што дотле нисам знао.
Па како је умео лепо говорити. Ама три би га дана човек слушао и гладан и жедан.
Бадава, одвојио од свију капетана које сам у животу познавао, па то ти је.
Беше то повисок, црномањаст а коштуњав човек. Могло му је тако бити четрдесета....
Био је нешто слабуњав. С тога је ваља да онако и ранио, јер то не беше адет код других капетана.
Знам пре, кад добијем позив капетану, а мени лепо цепте ноге. Дођем канцеларији, сунце одскочило има дуж волова, а пандур ми вели: „није још уст’о господин капетан“.
Али од како овај дође све се некако променило. Добијем позив капетану, а мени ништа. Још ми к’о чисто мило, што ћу отићи мало до њега да се поразговарамо.
Волео сам га некако и веровао сам у њега као у себе, па ето ти.
Један пут тако, баш сам имао позив среској власти. Пораним добро и дођем у Богатић. Он беше већ устао и ходаше по авлији. Ја му приђем и поздрави смо се.
— Ти Бога ми добро поранио, рече ми он.
— Ја шта ћу господине. Волим раније да свршим посао.
Он извади сат и завири.
— Тек је седам сати. Хајдемо к мени да попијемо по један..... заборавио сам како оно рече.
— Шта велиш господине?
— Хајдемо к мени у кућу, још је рано за канцеларију.
Уђосмо.
Капетаница, нека вредна жена, беше такође поранила. У руци држи плетење и плете, а на колену јој књига и нешто чита.
На асталу стоји нешто, не умем вам’ казати, на што баш личи. Изгледало ми је да је од жутог гвожђа. Чује се да у њему нешто зуји.
— Је ли готово? упита он капетаницу.
— Ево, вода је већ проврела, рече она, узми и налиј.
Он узе нешто налик, налик... их опет не знам да вам кажем на што је личило. Некако на малу сушлију. Ал’ опет некако друкчије. Имало је на једном крају држак, а на другом као сисак. На крају сиска о жици виси мало ситанце.
Из једне кутије, на којој су биле неке смешне слике
За тим одврну неку славиницу на ономе што је стајало на асталу. На једаред из оног поцури, рек’о би’ вода и сушлица се напуни.
Он је поклопи и остави.
Поседисмо мало и разговарасмо.
Па онда узе неко црно стакло. Капетаница принесе три велике шоље, као оне што господа пију из њих белу каву. У сваку метну по три ’ли четри парчета шећера. Из оног стаклета насу нешто црно у једну ракијску чашицу. Мени оно замириса к’о ракија. Али видим да није. Изручи ону чашицу у своју шољу, на нали и мени и изручи. За тим узе машину и кресну. Принесе запаљену машину, прво својој па после мојој шољи. Оно у шољама запали се и поче лепо горети.
Кад је већ догорело, узе ону сушлицу и нали све три шоље. Вода је у сушлији изгледала жута. Мора да је од онога црног пожутила. Промеша шоље и рече ми:
— Пиј!
Ја узмем и почнем сркати. Личило је на варенику, само је имало онако неки силнији шмек.
Људи, то сам ето први пут у животу пио, и то ћу док сам жив памтити и причати.
Ништа ми није чудније, него како она вода ври на асталу!....
’Вала му, ди чуо, ди не чуо.
Ето, такав је био наш капетан
Кад Јоваш стиже, приђе му и поздрави га.
Он га отпоздрави.
— Које добро брате?
Јоваш извади из недара пешкирић, одави писмо и пружи га капетану.
— Одакле оно ти беше?
— Из Раденковића.
— Шта се ради тамо код вас?
— Рђаво бо’ме господине!
— Зашто болан?
— Ноћас запалили Радетиће.
— Зар Јову?
— Ја!
— Шта су му запалили?
— Сена.
Капетан брзо раскиде печат на писму. Отвори га и поче читати.
За време читања неколико се пута у лицу мењао.
Овај га је догађај и зачудио и изненадио. Познавао је Јову и Станимира врло добро. Знао је да никад ником и ни у чем натрунили нису. Били су најмирнији и најпоштенији људи, не само у тој општини, него готово у читавом његовом срезу. Ко ли се могао наћи, да таквим људма ту пакост учини?
С друге стране, та је општина спадала међу најмирније и највредније општине у његовом срезу. Ако је пореза, ако је прирез или кулук, они су били први. Никад с њом није муке имао. Од како је он капетан, никакво неваљало дело није се тамо десило.
Још једном прочита писмо, замисли се, па онда рече Јовашу:
— Ти причекај мало!
Одмах оде у канцеларију. Написа наредбу општинском суду, да за после подне зовне збор сељана код суднице, где ће и он доћи.
Затвори писмо, зовну Јоваша и предаде му да га носи председнику.
Јоваш оде...
Капетан зазвони и нареди пандуру да буду кола спремна, а да се и он спреми за пут.
Кад је капетан свршио свој посао у канцеларији, разгледао пошту, разредио посао, написао неколико одговора вишим властима, спреми се и он за пут.
Око 10 сати, пандур је већ чекао са спремљеним колима. Мало после, капетан изађе, седе у кола и викну пандуру:
— У Раденковић!
Још од ране зоре, Раденковић је био сав на ногама. Изгледало је као да је недеља или онако какав свечаник. Нико ти ту и не помишља да иде на рад.
Механа скоро пуна народа. По шору овде онде по неколико људи састали се и разговарају се.
Говорило се само о синоћњој Радетића паљевини.
— Једна штета, сто гре’ота, рече ча Паја. Али ја би’ у живот смео, да кривац није из наше општине.
— И ја држим, да је каки јабанац, додаде други.
— Ја вала не знам, коме су Радетићи могли што на жао учинити, да им то уради, рече трећи.
— Људи, зазор ми је и казати, шта сам чуо ’вамо у селу, да људи говоре.
— Шта болан?
— Веле да је Радетића сена запалио Стева Игњатов.
— Ко то вели?
— Ја чу’ вала ’вамо, па се чисто распамети мислећи, ја да л’ и то може бити у з’о час!
— Јок. То је лаж!
За Игњата и његову кућу, мог’о би’ добар бити и главом и имањем.
— И ја тако рачунам.
Тако сви.
Али, глас да је Стева запалио Радетића сена, ширио се по селу неописаном брзином. Ту су најревноснији били Пура и Дикан, а помагали су им Стојан и Јездимир.
— Ето људи, рече Стојан, Пура и Дикан веле да ће се на ’ванђељу заклети да су видели Стеву кад је бег’о од Радетића котара.
Људи само машу главом и размишљају.
— Говорио сам ја вама: људи, људи, шта сте надали вику, добар Игњат, поштен Игњат, нема ’наке деце к’о у Игњата на далеко.... Ето вам јако њи’ове доброте и поштења. Ако се ова паљевина докаже, одоше на робију к’о ништа.
Људи га само слушају. У души су се гадили на ове речи његове. Знали су сви Игњата заиста као најпоштенијег човека. А његова три сина, као три златне јабуке, сви су у селу држали за најбоље и најпоштеније младиће.
— Лаже и Пура и Дикан. Јест’ лажу, па да се закуну на стотину ’ванђеља. То није под ни пошто мог’о учинити нико из Игњатове куће, рече ча Ђура чисто љутито.
Има продани’ душа, које ће рећи и измислити на човека, што ни у сну сањ’о није. Ево моје главе, ако Стева то буде учинио....
Тако по читавом селу.
Једни су бранили Стеву, а нападали Пуру и Дикана, што такав глас износе на ’наку кућу.
Други су и веровали и не веровали, а трећи су само ћутали. Нису људи лепо знали шта да мисле...
На једаред пуче глас по селу да је Стојану Рибићу украден ноћас из обора најбољи вепар.
— Е људи ово је брука над брукама. Кака ово
— Ја сам био од јутра код Стојанове куће, рече један.
Дошло ти лепо оно, па одврнуло катанац на обору. Чудили смо се људи, како га одврну. Од они’ велики’, дупли’ катанаца. Па ти ондај лепо ушло у обор, убило најбољег вепра и однело. По трагу се види, да и’ је било двоје.. ..
— Може л’ докле, да се дотера траг?
— Може ја!
— Ишли смо по трагу до изнад Игњатове башче. Ту се види онако угажена земља и крв. Мора да су га ту ишчеречили....
— Па куд је одатле отиш’о траг?
— У Игњатову башчу.
— Познаје се ’ди је прошће вађено. Један је проштац мало крвав. У башчу нисмо улазили. Није ’тео Стојан, вели нека, нека стоји док не дође власт, лако ми је јако
И овај други глас, како је траг дотеран до Игњатове башче, раширио се брзо по селу.
Цело се село збунило...
— Ово је људи покор и срамота. Ако још и то море бити, онда није вајде од живота!
Зар Игњат, Игњат кога су сви држали за најпоштенијег човека у селу. За кога су мислили да не уме мрава очепити, зар је мог’о он то учинити?!
Он, дугогодишњи кмет, први човек у општини, па тако да се укаља?!
Игњат кога су и јако прошлог избора ’тели окметити, али се он не ’теде примити говорећи:
— Стар сам ја браћо. Има млађи’ људи, а ја сам
Зар је он у стању тако што извршити?
Не, не, то није могуће!
До јуче би се цело село заложило за Игњата и његов дом, а данас?
Па и данас вала.
У пркос свима гласовима, који су се разносили против Игњата и његове куће, људи остадоше, бар већина њих у том уверењу: да та дела није мог’о извршити ни Игњат нити ико његов...
Игњат и Стева били су потпуно мирни и равнодушни, као људи којима је савест мирна, а душа чиста као злато. Они су ове гласове слушали смешећи се, и на једно уво чули, а на друго пропустили...
Силан се народ беше слегао, што судници што механи, и ни о чему се другом није говорило, до о овој напасти, која село снађе......
На једаред прође од уста до уста реч:
— Ево капетана!
И заиста с краја шора помоли се капетан. Беше озбиљан и замишљен. Кола стадоше пред општинску судницу. Он сиђе с кола. Поздрави се с људма.
— Како сте, шта радите браћо?
— ’Вала Богу, одговорише сви.
Капетан се с некима, који беху напред и рукова, па за тим уђе у судницу.
У судници је био председник и чланови и готово сви одборници.
Капетан се поздрави са свима редом, па се онда окрете председнику:
— Ја сам, чини ми се, наредио да се људи зовну за после подне. Што си их сада звао?
Председник се правдаше да их није звао, но да су се људи ’нако сами скупили.
— Читаво се село узбунило, господине. Људи не памте ’ваког покора. Поред паљевине Радетића, ноћас је украден најбољи вепар газда Стојану.
— Је ли Рибићу?
— Ја.
Капетан се замисли.
— Добро. Хајде ти са мном и нека пођу још два одборника, а овим људма кажи нека се разиђу, па после подне да се скупе.
Председник оде и изврши наредбу капетанову.
За тим се кренуше: капетан, председник, два одборника и још неколико радозналица.
Прво одоше у Радетића сењак. Капетан прегледа. Забележи што му је било потребно. Запита колико је могло бити сати кад се ватра појавила, па и то забележи.
За тим позва Јову и запита га да ли на кога сумња.
Јова је био блед као крпа. Једва је изговорио:
— Не сумњам ни на ког господине.
Капетан и то забележи...
После се вратише судници. Капетан је нешто по задуго писао. За тим прочита одборницима те и они потписаше.
Завири у сат.
— Сад можемо Стојановој кући.
Сви се кретоше...
Тамо нађоше обијен обор. Капетан узе катанац и предаде га пандуру. У обору се видело место где је вепар заклан.... Одатле пођоше трагом, јер је крв по земљи капала. Прођоше кроз Стојанову башчу. Извадише оно прошће што је било крваво. По трагу одоше даље до изнад Игњатове башче. Ту видеше да је земља нешто много угажена. Опазише један проштац мало крвав.
Људи се упрепастили кад стадоше пред качару. Срце им је лупало у прсима а уши пиштале, па им чисто заглунуле.
Реза на качари била је такође мало крвава.
Капетан нареди, те зовнуше Игњата.
Он дође....
— Игњате, поче капетан, ти си чуо да је Стојану ноћас из обора нестало вепра. Ми смо по трагу дошли до пред ову твоју качару. У име закона, заповедам ти, да је отвориш!
Док је капетан ово говорио, Игњат се само у лицу мењао.
Викну Стеву, те му донесе кључ.
Отвори качару и сви уђоше унутра.
Игњат седе на праг од качаре и боно јекну. Стева стао до њега, па цепти као прут од љутине.
Изађоше из качаре, у којој нису ништа нашли.
— Ко зна, ’ди је то јако сакривено, рече Стојан.
— Ти ћути, кад те нико ништа не пита, цикну капетан.
— Не могу да ћутим господине, боли ме, ’наки брав! Живота оно кошта...
— Хоћеш ли ћутати кад ти кажем, или...
Стојан занеми.
Капетан нешто прибележи, па се онда замисли.
Дуго је се у мислима мучио. Његова савест борила се са дужношћу.
Он је познавао Игњата. Знао је врло добро какав је он човек, као и то, да он никад није у стању ово учинити. Али околности су против њега. У мислима није никако могао да нађе излаза. Ни једна олакшавајућа околност за Игњата, сем тога што се предмет није нашао,
На послетку се савлада, скоро дршћућим гласом рече:
— Игњате, вепар је довде донесен, где је?
Игњат га боно погледа.
За тим му очи сенуше необичном ватром.
Он загрми:
— Не знам капетане...
Ако ти треба ето ти па га тражи...
Ви држите људи да сам ја лопов, да сам ја укр’о Стојановог вепра
Стојане, Стојане, земља ти кости изметнула! За што тако радиш? Бојиш ли се Бога болан брајко! Имаш ли душе кукавче сињи! Треба ли ти мрети несретниче!.....
’Ајде капетане, ’ајте људи, ево вам куће, ево вам свију зграда. Све претитрајте, све претресите, развалите, раскопајте све.... све... ја вам не браним...
Прекопајте ми сву авлију, преврните сву башчу, да не будем у земљу сакрио.... ’Ајте, што стојите?!....
Ја лопов! Ја, о Боже, видиш ли ти шта се ради.... Има ли те ’де Боже, да сатреш неваљалца.... Боже.... Боже!...
Игњат је био при овим речима страшан. .Ломио је руке и чупао своју седу косу.
Свима је пуцало срце од жалости, гледајући ову стару душу како се пати.
Капетан је дрхтао од узбуђења. У гуши га нешто стегло, да је једва могао проговорити. Дужност је морала бити јача од осећаја....
Он нареди да се претресе и кућа и таван и подрум и све зграде.
И нигде се ништа не нађе. Ћутећи изађоше из авлије чича Игњатове и одоше судници....
После подне силан се народ слегао код општинске суднице.
Поред људи беше дошла и по нека жена, а деце и момчади и сувише. Изгледало је као на неком сабору...
Капетан изађе из суднице, стаде на праг и поче говорити...
— Браћо!
Догађаји који се десише синоћ у селу вашем, забринули су сваког поштеног и честитог човека. Мене, као вашег старешину, ови су догађаји изненадили. Ваша је општина браћо, до данас била у свему прва у овоме срезу.
Ја вас браћо, као ваш старешина, позивам, а као човек молим вас, да сви својски настанете и да ми у овоме послу помогнете.
Кривац се мора наћи. Он не сме остати некажњен. Што се синоћ десило овој двојици, може сутра коме другом од вас. Али кажем вам, мени ће овај посао ићи много теже, ако ме ви не потпомогнете, ако ми и ви не будете на руку ишли.
Ви се међу собом најбоље познајете. Знате ко је какав међу вама.
Траг од украденог вепра Стојановог дотерали смо до Игњатове качаре. Али, колико ја познајем Игњата, држим, да он ово дело није учинио. То је извршио неко други, па је ово урадио да би забацио траг, ау исто време и Игњата окаљао.
Тражим да ми и ви кажете: како о Игњату мислите?
Међу људима наста мали покрет и жагор. За тим се опет све умири и ућута, а чича Ђура отпоче:
Господине капетане,
— Сви ми, што нас ’воде гледаш, јамчимо нашим главама и нашим добрима за Игњата и његову кућу.
Нити је Игњат, нити је ико његов ово учинио.
Свима нам је зазор, и образи нам црвене пред тобом
Из стотине грла осу се:
— Тако је, тако!
Игњат је плакао као мало дете.
Један човек, сав блед, закрвављених очију, стиснутих вилица, дрхћући приђе капетану. Потмулим гласом нешто проговори и из џепа извади једно јаглуче и пружи га капетану.
Капетан разави јаглучић и посматраше га.
Људи су ћутали, нису могли чути шта је он капетану говорио, а само су видели како му нешто даде и како је капетан оно посматрао.
— И ово си јаглуче, велиш, нашао у обору Стојане?
— Ја.
— Да ли можеш знати чије је?
Стојан се замисли, поћута мало па рече:
— Ја не знам. Рачунам да га је лопов у моме обору изгубио.
— Шта је оно у капетана у руци? рече један.
— Не знам. Неко јаглуче даде му Стојан.
— Јаглуче, јаглуче! Прође реч кроз народ.
Ова реч трже Стеву из његових мисли.
Погледа у капетана и у његовим рукама спази и познаде своје јаглуче....
Као мајка кад опази јединче своје да се дави, јурну Стева кроз народ.
Дође и стаде пред капетана. Понизно скиде капу и смерно рече:
— То је моје јаглуче господине. Дајте ми га!
И капетан и околни људи, који су чули шта је Стојан капетану говорио, занемише од чуда.
— Тако ми Бога господине! Кунем вам се свим на
Из груди околних људи чу се болан уздах.
Капетан се замисли:
— Дакле кажеш, ово је твоје јаглуче?
— Јесте господине, неба ми! рече Стева радосно.
— Баш твоје?
— Јесте.
— Види га добро! Да се ниси упознао?
— Нисам господине. Познајем га ја добро.
— Па откуд оно у Стојана?
Стева се сав зарумени. За тим опет одмах пребледи.
— Не знам господине.
— Знаш ли ти где је Стојан нашао ово јаглуче?
— Не знам господине. Ја сам га синоћ изгубио.
-— Синоћ?
— Јесте.
— А где си га изгубио?
Стева ућута. Није смео казати да је с Маром стајао код сењака и да му је ту испало. Пошто му је глава на рамену, не би то рекао пред капетаном и толиким људима, међу којима је био и Марин отац.
Он погнуте главе ћуташе...
— Но, што не говориш. Где си га изгубио?
Сав блед у лицу Стева подиже главу и погледа жалостиво у капетана.
— Ја не знам господине!
И најбоље око полицајчево у овоме би се часу преварило.
Капетан се сав у лицу зацрвени. Рибићи му на сувим образима заиграше, а очи му сенуше необичном ватром.... Никада га у животу нисам тако страшног видео.
Он загрме:
— Дакле ти си лопов!
— Браћо, лопова који је украо вепра Стојану Рибићу, ухватили смо. Сам је се показао. То је главом Стева, син Игњата Добрића.
Игњат цикну.
— То је лаж капетане! Ако је моје дете лопов, онда сам и ја...
— И ти си Игњате, и ти. Траг се и види од двојице. Јест’ јест’ Игњате, ти и твој син украли сте вепра Стојановог...
Игњат јекну.
— Браћо, људи! Чујете ли шта човек говори? Ја лопов! Ја с мојим дететом укр’о вепра Стојановог. Ја! Моје дете!
— Шта вам је људи? Што ћутите... Што гледате у земљу?.... Што не кажете да то није истина... Да је лаж....
Ја лопов!
Игњат је се окретао час на једну час на другу страну.
Свак’ је ћутао. Сви су гледали у земљу и ни један човек не смеде главе подигнути.
— Јој, тешко мени тужном! Ви то верујете.... Ви ћутите... Ви држите да сам лопов... Јој Воже, Боже, видиш ли... цвиљаше Игњат, а сузе му потоком полетише.
Таман капетан заусти нешто да каже, ступи пред њега Пура.
— Јесте капетане. Овај ’воде запалио је и Радетићима сена. Ја сам га својим очима видео. Са мном је био и Дикан. Видели смо га како је бег’о од Радетића котара, пошто је сена запалио. То ћемо и заклетвом доказати...
— Лажеш несретниче, дрекну Стева и полети на Пуру.
— Стој, цикну капетан.
— Лаже капетане! Тако ми онога јарког сунца, спржило ме да Вог да.... Лаже живога ми Бога... Лаже...
— Не лаже Пура, јекну један глас.
Сви се тргоше, као да их неко врелом водом поли, јер то беше глас Јове Радетића.
И ако се био решио да кривца не казује, опет не може одржати. Био је до дна душе поштен човек, па га је једило кад је видео, како се Стево вешто правда, да би сваки помислио да је невин....
— Јест капетане, не лаже Пура. Ја и мој Станимир нашим смо га очима видели кад је бег’о. Викали смо за њим, али он утече.
Нисмо знали шта пре да радимо, да л’ за њим да трчимо, да л’ ватри да по’итамо.
Ја сам ти каз’о да ни на ког не сумњам. Нисам ’тео да га кажем. Волео сам га. Волео сам га к’о своје дете, к’о моју Мару. Мислио сам да је Игњатова кућа најпоштенија у селу. Њега сам држ’о да је честит к’о девојка. Али јако видим да сам се преварио. Ко може туђе имање палити, може и красти....
Јова је ове речи изговорио болно. Ноге су му дрхтале, а у лицу се сав зажарио.
— Јој, нисам ја запалио сена чича Јово, свега ми на овоме свету, јекну Стева.
— Зар ’оћеш да лажеш, несретни сине? рече Јова. Ја сам те овим мојим очима видео.
— Може бити да си ме видео, али ја нисам запалио чича Јово.
Капетан се умеша.
— Јеси ли ти био код Радетића сена?
— Јесам господине. Био сам баш кад су букнула.
— Шта си радио тамо?
Стева занеми.
Сад му је ваљало рећи оно, што он ни за шта на свету не би казао.
Капетан га посматраше, али је Стева само ћутао.
Свет занемио од чуда. Рекао би човек ни једно не дише. Сви погледају у капетана, шта ће сад бити.
— Свршено је, рече капетан.
— Кривци су ухваћени. Заслужена казна неће их мимоићи.
За тим уђе у судницу и нешто је писао.
Кад изађе, викну пандуру:
— Терај Игњата и Стеву у затвор.
Ова реч капетанова, као гром из ведра неба, потресе све који су ту били. Срце им се стеже. По неке од њих ни ноге не могоше држати. Изгледали су људи као пијани.
Стојану и Јездимиру просу се радост по лицу. Они се један на другог тајом осмејкиваху. Али, та њихова радост и осмејкивање није могла измаћи вештом оку капетановом.
Он се нешто замисли.
Пандур изврши наредбу капетанову.
Игњат и Стева били су бледи као смрт. Речи нису могли проговорити. Посрћући дошли су до затвора.
— Спреми се, рече капетан пандуру, да их после тераш у Богатић.
За тим испита све редом: Стојана, Јездимира, Јову, Станимира, Пуру и Дикана и још неке.
Кад је и то свршио, спреми се и он и оде.
Сељаци се ћутећи један по један разиђоше кућама.
Пандур отера Игњата и Стеву у Богатић.
Сви су их држали за кривце. Али свима је било
Само су Стојан и Јездимир били весели као никад дотле. Они су их на сва уста ружили и псовали.
Цигле две душе у целом Раденковићу, знале су да су Игњат и Стева невини, да су чисти као сунце, и биле су неутешне за њима.
То су биле Мара и Ружица.
Кола капетанова јурила су преко равног потеса Раденковачког.
Он се беше завалио у колима и нешто размишљаше..
По лицу му се видело да је нешто љут. Нема оног расположења на лицу његовом. Знам ја до јако, кад му какав неваљалац падне шака, он се лепо радује, као да је нешто добио. А сада ето, посао добро свршио, зликовце похватао и опет је био невесео.
Често је пута затварао и отварао очи, као да се нечега сећао, што му никако на памет није могло доћи.
За тим извади оне хартије, што је у судници писао, и поче их разгледати...
— Стој, викну пандуру.
Кола стадоше.
Он још један пут прочита једну од оних хартија, па онда рече:
— Окрени кола натраг!
Пандур окрете и пођоше опет у Раденковић.
У путу сретоше Игњата и Стеву, које је пандур терао. Жалост је било погледати их. Ветар потесом пиркаше и играше се са седим власима чича Игњатовим.
Капетану се нешто стеже око срца.
На један пут му дође да им викне:
— Ви нисте кривци. Идите кући. Али кроз главу му пролети све што се догодило и он ућута. Сагнуте главе прође мимо њих. Чисто му беше тешко да их погледа.
Они бацише тужан поглед за капетановим колима, која се изгубише пут Раденковића...
Кад је дошао у село, људи су се већ били разишли. У судници били су само председник и ћата.
Капетан нареди да се зовну она два одборника, што су и данас с њиме ишли.
Мало после, они дођоше.
Сви се понова упутише Стојановој кући. Почеше опет од обора и ишли су трагом. Капетан је нешто завиривао, али као да не нађе оно што је тражио. Лице му се поче мрштити. Виш’ Игњатове башче застаде и готово радосно узвикну:
— Ево!
Сви погледаше.
По путањи се лепо познаваше неколико стопа. Како онде беше утабано и многа крв просута, то су и они, који су вепра носили, угазили ногама у крв, и корачајући даље оставили веран отисак својих стопала по равној и глаткој путањи.
Капетан извади неку пантљику и тачно премери све стопе, које су се могле добро распознати. Забележи у књижицу, па окренувши се осталима рече:
— Ово је једини спас Игњату и Стеви. Ако им се стопе не подударе са овом мером, онда су они невини, поред свију околности које их терете.
Председник скиде капу и прекрсти се:
— Милостиви и преблаги Воже, молим ти се грешан, буди заштитник праведни’ и невини’!
И остали тако урадише.
Кад су дошли до суднице, капетан је нешто подуго говорио председнику на само.
Овај је само вртио главом и гледао у капетана зачуђено.
За тим се капетан поздрави са свима и оде...
Још мало, па се и они разиђоше од суднице.
Кад су прошли поред Игњатове куће, чули су запевку Живанину. Жалост је било чути како тужно запева и нариче.
Иван и Милан тек беху дошли из Шапца, и Живана, кад их спази, поче још тужније нарицати. Од силних суза, које хтедоше да је угуше, једва им-је казала, каква је беда њихову кућу снашла и како им је отац и брат прошао.
Ивану и Милану крв се у жилама ледила, слушајући шта им је мајка говорила.
Иван јекну као рањеник.
— Ха, то је све масло њи’ово. Чекајте кукавице једне, нећете се дуго главе наносити...
— Јездимире, Јездимире! Живог ћу те зубма заклати. А ономе чупо-брку нос ћу зубма одгристи...
Очи су му севале живом ватром. На једаред погледа у свог брата. Овај му је поглед разумео. Обојица скочише и одоше у собу где је Игњатово оружје висило...
— Не брате! Нећемо пушком. Слађе ће ми бити да скотове рукама удавимо. Да и’ зубма закољемо.... Ноктима ћу му срце да ишчупам...
Јадна мајка слуша јадиковање деце своје за оцем и братом рођеним. Срце јој тада хтеде препући од тешке туге...
— ’Ајдемо, викну Иван и обојица полетеше вратима.
Живана ђипи и стаде пред њих.
— Децо моја мила, куда ћете? Зар да каљате руке о ’наке поганце? Зар да нану своју оставите саму само’рану?...
За тим их обојицу загрли. Главе им притиште на своје старачке груди, па их љубљаше и миловаше, по свиленој коси њиховој.
— Немојте децо моја лепа! Преклиње вас ваша нана млеком, које сте из ових прсију подојили. Оставите и’ и не дирајте и’. Добар је милостиви Бог. Он никоме дужан не остаје. Он ће њи’ казнити. Казна његова биће и већа и страшнија од ваше. Бог се брине за све нас. Он ће се старати и за оца и брата вашег. Он зна да они нису криви. Он ће њи’ избавити...
— Кућо моја лепа, послушај нану своју. И ти ’рано моја мила, и ти ћеш да послушаш своју нану.
Говорећи ово Живана се беше преобразила. Старачко јој лице обасја нека божанска светлост. Изгледала је као каква светитељка...
Иван и Милан пољубише јој старе суве руке:
— Слушаћемо те нано, рекоше обојица.
Тешећи децу своју, Живана беше и себе утешила. И она осети у души својој да јој нешто лану.
— Тако треба, тичићи моји, благо нани вашој.
Већ је био у велико мрак пао на земљу, кад се сетише да и они што повечерају. Ни једно није глади осећало, но онако више адета ради, седоше око синије. Узели су по неколико залогаја. Живана, и ако није цео дан залогаја у уста метнула, не могаше ништа окусити.
Она се сети Стеве и Игњата.
Погледа на оно место, где су они обично за синијом седели. У гуши је стеже, да залогаја није могла прогутати.
— Ко зна, да ли они тамо имају шта окусити. На
Суза јој засија у оку, али се она окрете на страну и избриса је широким рукавом од своје рубине. Лакше би јој било, кад би пустила срцу на вољу. Али због Иве и Милана морала је срце стегнути, а оно јој је пуцало од жалости.
Дуго су за синијом седели и разговарали се.
Живана им је све потанко испричала шта се све у селу десило од њихова одласка.
Каза им како су запаљена Радетића сена. Како је Стојану украден вепар и траг доведен до њи’ове качаре. Како је долазио капетан с људма њи’овој кући и све претресли, и како и’ је најпосле пандур отер’о у Богатић.
Иван и Милан, по нешто су запиткивали мајку, а она им је одговарала.
— Кажем ти нано, то је све Стојаново и Јездимирово масло. Не знам само како су они то удесили и од куд Стојану Стевино јаглуче.
Али, прокопкаћу ја то од данас за три дана или нећу живети!...
- За тим одоше да спавају.
Јадно им је и жалосно спавање. Нека Бог милостиви сачува сваког брата Србина беде невидовне...,
Живана је скоро целу ноћ преседела. Пустила је срцу на вољу и онда јој мало олакша. За тим је мислила шта ће и како ће с њима бити.
Помисао на Бога и његову правду умири је, и она тек пред зору заспа.
Ива, како је ушао у свој вајат, прући се по кревету. Није се ни скид’о ни изув’о.
Прво је плак’о за својим милим родитељем и добрим
После седе и стаде премишљати, како ће да по’вата конце овим душманима.
— Да ми је бар Стева ту, да ми каже ма штогод, мишљаше у себи. Ал’ овако није знао ништа. Није знао одакле да почне. Шта прво да ради. Дуго и дуго мислио је и кројио планове, док и њега сан не савлада, те заспа.
Милан је тако исто ноћ провео.
А зар и може да не тужи син за оцем и брат за братом рођеним?
Тако код куће.
А Игњат и Стева?
Кад су дошли у Богатић, мало после њих стигао је и капетан.
Први му је посао био, да их у канцеларију позове.
Они уђоше.
Капетан понуди чича Игњата да седне, што овај, и ако су му ноге дрхтале од умора, после дугог затезања, једва учини.
Капетан извади оне хартије из џепа и остави их на астал. За тим узе ону књижицу. Читајући из ње, почесто је погледао у ноге час чича Игњатове, час Стевине.
Лаки осмејак показа му се на уснама.
За тим устаде. Извади из џепа ону пантљику, што је њоме мерио траг стопа, па измери стопале чича Игњатове, а за тим Стевине.
Мерећи често је погледао у књижицу.
Из уста му се оте узвик:
— Дакле, ја се нисам преварио.
За тим се усправи и поче благим и љупким гласом:
— Чича Игњате, и ти Стево, ви сте невини.
У души сам мојој осећао да ви нисте и пе можете
Ово што сам сад учинио, најасније ми доказује да ви нисте извршили крађу вепра Стојановог.
Ја сам измерио траг и ни један се с вашим стопалама не подудара. Један је много већи, а други маљи од ваших стопала. То значи да оно није траг од ваших ногу, а кад није ваш траг, нисте ви ни дело могли учинити.
Али, настави капетан, док се прави кривац не нађе, ви морате бити овде. Ја вас нећу затварати. Можете слободно по авлији ходати, а спаваћете у лепој соби.
Дело крађе Стојановог вепра од вас са свим отпада, али Радетића паљевина још остаје. Са њом ће ићи по теже. И ако сам ја потпуно уверен да Стева није то учинио, поред свих тако рећи необоривих доказа који Стеву терете. Али, ослоните се на мене, ја ћу морати ући у траг. Пошто по то, ја ћу морати наћи правог кривца. Али дотле ви морате трпети. Будите спокојни и ништа се не брините. Ослоните се на Бога и његову правду...
Док је капетан ово говорио Игњату су лиле сузе из очију. Кад капетан сврши свој говор, Игњат му приђе ближе.
— ’Вала ти господине по стотину пута. Онај горе који је и праведан и милостив, нека те за твоје дело награди.
Већ се почео повлачити мрак, кад Игњат и Стева изађоше из канцеларије.
Капетан нареди пандурима те спремише једну собу. Наместише у њој леп креветац, у коме отац и син, после толиког умора, где се беше и душа и тело уморило, утешени лепом капетановом речју и помишљу на Свевишњега, доста мирно проведоше ову ноћ.
И капетан је био са собом задовољан.
Истина, још је имао мало доказа о невиности Игњатовој и Стевиној, али је у души осећао да он то мора наћи.
Чим склопи очи, а пред њим се појави Стојан и Јездимир са оним сатанским осмејком на лицу, па један на другог намигује.
То је управо и био повод, да капетан посумња у кривицу Игњатову и Стевину. Али, да би правог кривца пронашао, морао је урадити овако, као што је урадио.
Још дуго је премишљао капетан о догађајима данашњега дана и о начину, којим ће их расветлити и дознати праву истину. За тим и он заспа.
Кад се Ива пренуо иза сна, било је већ у велико свануло.
Прва мисао која му је кроз главу пролетила, била је мисао о јучерашњем догађају.
Устаде и прекрсти се. За тим погледа низа се. Виде да је потпуно спреман. Једва се сети да је синоћ легао не распремивши се.
На двоје на троје сврши неке послове око куће. Ништа му се није радило, и то што је урадио, урадио је као од беде. Сав савцит био је обузет мишљу о јучерашњим догађајима.
Кад сврши посао, он се полако упути качари. За тим уђе унутра и гледаше онај дармар од каца, бурета и осталих ствари, који је остао после извршеног претреса.
Изађе напоље.
Да ли намерно, или случајно, упути се он оним трагом куда је јуче капетан са људима прошао и куда је вепар пронет и до њихове качаре донесен.
Ишао је само напред.
Чинило му се да ће сад на путу срести зликовце, који носе убијеног вепра њиховој качари.
Ни на шта се не обзирући, ни на шта друго не мислећи, он је јурио по ономе трагу, који се још лепо распознаваше.
На једаред га нешто текну. Кроз цело тело прођоше му жмарци. У глави осети да му свест поче да мркњава. Пред очима му к’о нешто сену па пуче, за тим наста мрак. У ушима му је зујало, као да стоји уз највеће звоно кад звони...
Колико се занео био мишљу, Ива није ни приметио, кад је ушао у Стојанову башчу. Тек кад се нашао под орахом, куда га је траг водио, он се тргао из свога заноса.
Под орахом, под тим милим дрветом, на томе њему омиљеном месту, седела је његова Ружица.
Она га није опазила. Главу беше загњурила у лекедов и њиме брисаше потоке суза, које јој из очију текоше.
Он стаде као укопан.
Пошто се мало поврати, сину му кроз главу мисао, да је ухвати и удави.
Лице јој није могао видети, али он га у себи замисли и учини му се гадно, ружно! За тим погледа око себе. Погледа горе на пожутело лишће старог ораха, све га је ту опомињало на прошле сретне часове, које је са Ружом овде провео.
Та га црна мисао мало по мало остави. Сињи терет беше се на њега свалио...
Он раскиде испод грла сапињач, јер му чисто и он сметаше да дише. Срце му се беше стегло, па му изгледаше и не миче се...
Посрћући као пијан, окрете се он и пође лагано натраг.
Ружа полако подиже главу.
На једаред као преплашена срна скочи; и као муња полети за Ивом.
Он стаде.
Онај тужни поглед из лепог ока Ружиног, растопи ону корицу, која се беше око срца Ивиног почела хватати. У души му чисто лану, а срце весело заигра.
Он рашири руке, и Ружа му паде у наручја.
— Иво, избавитељу мој!
— Ружо, срећо моја!
У загрљају прође неколико тренутака.
— Иво, избавитељу мој, ил’ ме уби ил’ ме с тобом води. Изведи ме из ове куће што пре, јер у њој не могу више живети!
Говорећи то, Ружи грунуше сузе из очију.
Иви беше жао, гледајући је овако тужну и уплакану.
За ова два три дана, од како је није видео, беше се много променила. Место оних румених образа, беше бледо и увело лице. Место живих и ватрених очију, сијаху се сада два исплакана ока пуна туге и бола....
— Ружо, цвеће моје, ти си била болесна?
— Нисам Иво.
— Ја што си се тако променила?
— Тешко ми је Иво. Само ме срце боли. У гуши ме нешто стегло, па ’оће да ме, чини ми се, удави. Од како се оно десило, не знам ни куд идем ни шта радим. Најлакше ми је, чини ми се, кад дођем ’воде под овај ора’, па се ту сита исплачем.
— Теби је жао мог бабе и бате?
— Јесте Иво.
— Не брини се Ружо. Добар је Бог. Зна он, к’о што сви људи знаду, да они нису криви. Он неће допустити, да они на правди страдају.
За тим се исправи. Светлим оком погледа у Ружицу па настави:
— Али ја знам ко је прави кривац Ружо! То је твој отац и брат! Јест, они су кривци. Они су све те замке удесили...
Очи су му при овим речима севале.
Ружа јекну.
— Јој Иво, нису они сами. Онај проклети Пуро и Дикан. Они су више криви. Да није њи’ било не би они могли сами ништа.
Иви сену пред очима.
— Шта кажеш Ружо, Пуро и Дикан?
— Јесте Иво.
— Ја све знам. Све сам чула и видела. Њи’ је бабо зовнуо и обећ’о им дати неке земље.
Пура је запалио сена Радетићима, а Дикан је с Јездимиром убио нашег вепра, и однели до ваше качаре. После су га опет вратили и ено га у нашој згради.
— Ја сам оно вече трчала вашој кући да јавим. Знала сам да ти ниси ’воде. Лупала сам на Стевин вајат, али њега не беше. Чича Игњата и стрину Живану нисам смела будити. Кад сам се после кући вратила, Радетића сена букнуше...
Говорећи то, Ружа је често навлачила рукав од рубине на десну руку, и од Иве нешто крила.
Ива то спази.
Ухвати је за руку и подиже њен широки рукав.
На десној руци беше, с подланицу широка, масница.
— Шта је ово Ружо?
— Јој, не питај ме!
— Ко те ово удари?
— Он.
— Ко?
— Јездимир!
Ива цикну. Очи му синуше необичним жаром.
— А, крвниче, дакле и бије те. А зашто?
Од силног јецања Ружа једва изговори:
— Што сам плакала, кад је пандур протер’о чича Игњата и Стеву.
— Ха, чекај катиле, нећеш још дуго. По’ват’о сам ти трагове бездушниче. Освануо је и теби црни петак...
Ива је знао све што му је требало. Да му је сад на очи изашао Стојан или Јездимир, он би их растргнуо.
— Не брини се ништа, злато моје, Ружо. Нећеш дуго трпети њи’ово насиље. Скоро ће те твој Ива избавити.
Ружи засија лице од радости. На једаред се опет замрачи.
— А шта ће бити с њима Иво?
— С ким?
— С бабом и Јездимиром.
— Оно што су заслужили Ружо. Од казне јако утећи не могу, па да су им крила соколова. Они су нама врат ломили, па су га себи сломили. Они нису знали да „ко другом јаму копа, сам у њу пада“. Они су нама јаму копали, па ће ето сами у њу да падну.
Ружа ућута.
Страшне су биле ове речи Ивине. Свака јој је по један нож у срце забадала. Срце јој се на десеторо цепало.
И ако се радовала срећи свога Иве и избављењу чича Игњата и Стеве, опет ју је срце болело за оцем и братом својим.
Ма какав да је био Стојан, он је њен родитељ. Он ју је родио и док је мала била негов’о, пазио и милов’о.
Ма шта да јој је Јездимир радио, и ма како да је с њом поступао, он је њен брат. Њен једини брат, јер више није имала браће ни сестара.
Беше јој тешко. Од један пут зажели да умре.... да је нестане...
Главу загњури у Ивина недра, и јецајући викну:
— Јој Иво, зар не море друкчије бити?
— Не море Ружо.
— Отари сузе с очију и немој више плакати. Бог је тако наредио и тако мора бити. Против његове наредбе ми не моремо ништа.
— Тешко мени, кукавици сињој!
— Ћути Ружо, и не тужи више. Теши се да је тако воља божја......
За тим се растадоше.
Ружа оде тужним срцем и замаче у редове шљива. Срце јој се параше. Једно добија а друго је губила, а обоје јој је на срцу лежало.
— Јој Боже милостиви! Зар је баш тако морало да буде? јекну Ружа улазећи у авлију.
Ива је био весео...
Помисао да ће му отац и брат бити слободни до неба га узносила.
Ни осетио није кад је кући дошао
— Нано моја мила, ми смо сретни!
— Шта је кућо моја лепа?
— Бабо и бато биће слободни. Наш’о сам крвнике. Све сам им конце по’ват’о!
За тим исприча Живани и Милану све што је дознао. Каза како су им у овоме гадноме делу помагали Пура и Дикан.
Старо лице Живанино сину неком радошћу. Она тешко уздану, и прекрстивши се неколико пута, гласно рече:
— Добри и милостиви Творче! ’Вала ти на твојој милости. Вера и нада моја у твоју правду, није ме преварила.
За тим се окрете Иви.
— И ја теби имам нешто да кажем рано моја.
— Шта нано?
— Сад баш оде Радетића Мара. Дошла је јутрос чим си ти очо. Да си је само видео Иво, кака изгледа. Ни налик на ону девојку. Увенула Иво к’о цветак.
— Па шта ти рече нано?
— Чим дође она бризну у плач. Загрли ме и стаде љубити. Једва је кроз сузе говорила:
— Стева није крив. Он није запалио наша сена, и ако су га таја и јага тамо видели. Ја знам што је тамо био...
За тим се још више приљуби уза ме. Главу загњури у моја недра па настави:
— Тражио је јаглуче. Ја сам му га црница и дала. Опрости дојо.... У вече смо стајали код наши’ сена и ту му је испало. Мора да га је ко наш’о и дао оном проклетнику...
— Једва сам је утешила Иво. ’Теде да пресвисне од плача.
— Ја сам је мало умирила. Казала сам јој да се ништа не брине. Добар је Бог, рано моја, Маро, рек’о јој, изаћи ће дело на видело.
— Мало пре је отишла одавде.
Ива се замисли.
— Тако је и морало бити нано. Стева је изгубио јаглуче и они су га нашли, па рекли да су га нашли у обору.
— Него нано, одо’ ја да кажем све председнику. Да видимо шта ћемо јако радити.
— Иди Иво.
Он оде. Председника треви на путу. Беше пошао судници.
Ива смерно приђе њему и поздрави га. За тим идући исприча му све шта је дознао.
Председник застаде.
— Дакле баш тако, велиш Иво?
— Тако.
— И они су све то ујдурисали?
— Ја.
Он поћута мало:
— Међер је капетан им’о право, кад ми је на поласку рек’о, да мотрим на Стојана и Јездимира. Они ми — вели — изгледају нешто сумњиви. Код њих нису чиста посла, него обрати де ти пажњу на њих.
И видиш ти јако, није се преварио.
— Него шта ћемо јако, рече Ива.
— Добро ћемо. Ћути и о томе никоме ни речи не говори. Иди кући и спреми се, па одма’ трчи капетану. Кажи му све ’вако к’о што си мени исприч’о. Он ће наредити, шта ћемо даље радити.
— Него пожури. Никоме ништа не говори. Не казуј ни куда ћеш ни за шта ћеш.
— Док не дође наредба од капетана, ја ћу на њи’ пазити...
— ’Оћу, рече Ива. Поздрави се с председником и врати се кући.
После непуно пола сата, јездио је Ива пут Богатића.
Сутра дан, пошто су Игњат и Стева били отерани у Богатић, поранили су Стојан и Јездимир као никад до тада.
На лицу им се могла читати радост и неко особито расположење.
— Е, ово баш ваљаде, рече Јездимир.
— ’Нако како треба да буде, додаде Стојан.
Главну смо сметњу уклонили. Јако ће већ лакше ићи.
— Теби Јездимире остављам цуру, па ти ради шта знаш. Гледај како год да јој се улажеш.
Ја ћу с Јовом и Станимиром свршити, како већ ја зна’ будем.
Него нешто нас не миришу. Особито од како ’но узесмо оне њи’ове дебеле свиње. Али све ћу ја то утлеисати. Прости су и глупи ка’ цепанице. Мог’о би и’ човек жедне преко воде превести.
Знам већ унапред, да ћеш ти с цуром имати кубуре. Али нека ја ’вамо код њи’ успем, слабо ће нас се тицати, шта ће она рећи.
— Гледаћу вала, што боље будем знао и умео. Шат ми пође за руком.
Испрва ћу око ње депо, лале миле, док се мало не
— Тако, тако, додаде радосно Стојан.
— Али ако се стане дусати. Ако буде набурена према мени к’о до јако, онда јој неће нико помоћи. У’ватићу је, тако ми Бога и...
Ма да је био до краја покварен, и човек без икаквих осећаја, опет га стид беше изговорити што беше започео.
Али Стојан га је разумео. Он се задовољно смешкаше.
— Тако, тако. То ћеш најпосле морати учинити. Само ако ти на згоди падне шака...
Тим ћеш је ућуткати, да зуба не сме помолити, а ми ћемо ’вамо радити како будемо ’тели
Ето такав се разговор водио између оца и сина, између ове две гадне душе. И ко зна, можда ће у својим гадним плановима и успети, или ће их рука неумитне правде задржати.
За тим се дигоше и одоше сваки на своју страну.
Беше петак, а ви знате, то јест не знам да ли баш сви знате, да се петак код нас у селу празнује. А особито жене. Ни за живу главу, не би ти она на „Петку“ какав рад у руке узела. А ако је још „Млада Петка,“ онда не дирај. То је већи свечаник но, Боже ми опрости, Божић.
Истина, ја не знам откуд је ово празновање петка код нас остало. Ако није још од турског времена. Знам да се обично говори: „Петак турски светац“. Али шта ћеш му јако, кад га ето и Срби и Српкиње празнују.
У мојој кући ’вала Богу није тај адет. Осим недеље и онако ког свечаника, сви моји кућани, Богу се молећи, раде. Па ’вала Богу мени добро. И у здрављу добро. И у малу добро и онако у другом берићету, све добро.
А ено сад погледајте низа шор. Поседале ти лепо жене по рудини па се раскакотале, а ни у једне рада нема. Мислиш, Боже опрости, да је недеља.
О чему ли оно говоре?
А о чему би другом, него о најновијим догађајима у селу.
Једне осуђују Игњата и Стеву. Друге их опет бране. Свет к’о свет. Ко ће њему угодити. Ко би могао свом свету прав бити?
Стојан и Јездимир изађоше из авлије. Стојан се упути механи, а Јездимир оде низа шор.
У механи приличио света, али највише редовних гостију, сеоских беспосличара.
Стојан уђе и назва Бога.
Они примише.
У једном ћошку до келнераја седели су Пура и Дикан. Били су већ пијани, и што ’но наши веле: „капље им из очију“.
— А, а, ево нашег газда Стојана. Живео га Бог, рече Дикан.
— Ш’ радиш газда Стојане, промрмља Пуро, и прихвати се за капу.
— ’Вала Богу, како ви?
— Ет’ ми ’вако по мало. ’Оће л’ бити која да се попије?
— ’Оће, ’оће, рече Стојан.
Куцну прстеном у астал и механџија дође.
— Заповедајте, молим!
— Дед’ мени једну горчију каву, и носи нонде за ’нај астал Пури и Дикану по оке ракије...
— Е, е, ’вала ти газда Стојане, рекоше Пура и Дикан.
— Охо, хо, баш слади. Мора да је мијанџија тур’о у њу шећера, рече Пура.
— А море бити, ја. Да се само више прода, рече Дикан...
За мало па је стакло пред њима било празно.
— Баш ти ’вала, ет’ — рече Пура Стојану...
Али и ја.... знаш.... крес.... па глупо намигну на Стојана.
Стојан окрете главу па сркаше каву.
— ’Ма не дирај се Дико. ’Оћу д’ укрешем да припалим лулу.
— Ево жишка молим, дотрча услужни механџија.
— Нека, нека стоји. Волим ја ’вако. Наместим труд на кремен, па крес.... Ви’ш.... јако га метнем ’ди ’оћу на лулу.... па ни бригеша. Опет погледа и кресну оком на Стојана.
Стојан се узврпољио.
— Ова будала нализала се, па може још све ту иструћати. Окрете се и погледа на прозор. Баш у том трену, промаче туда Јово.
Стојан извади кесу, плати трошак и пође.
— Куда ’ш газда Стојане? викну Пура.
— Имам посла.
— Е, ајд’ ајд’. ’Оће л’ бити још једна да се попије?
— Доста је, рече Стојан излазећи.
— Тако је то ја.
Јако доста ти је, а ’вамо кад треба Пура... да... ’вај... онда... Нека те газда Стојане, нека.
— Дај дер на мој рачун, још по оке, викну Дикан. Последње речи Пурине, Стојан није ни чуо. Он беше већ на шору и састао се с Јовом.
— Здраво мирно, брат Јово, рече Стојан што је могао љубазније.
— ’Вала Богу, како ти газда Стојане?
— ’Ди си ти био, кад си се тако исквасио брат Јово?
— Идо’ до марве колиби.
— Зар ти најмлађи?
— Ја шта ћу? Имају и они код куће друга посла. Ово к’о велим није зор, могу и ја марву напојити. А ’давно вала нисам ни био код колибе. Све иде Мара. Па јако баш волим да одем и ја који пут.
Стојану то не би право. Ко би му знао за што? Преко лица му прелети облачак незадовољства.
— Ја к’о велим, што би се ти жег’о, кад имаш, ’вала Богу, машице.
— Е, није то ништа. Ваља радити, рече Јова.
Обојица заједно пођоше шором.
Стојан се трудио да се према Јови покаже што је више могуће љубазнији и што већи пријатељ.
— Оне јуче отераше, ја.
— Отераше, рече Јова, а на лицу му се видело неко нерасположење. Видело се да о томе не воли да говори.
Стојан је то на лицу Јовином познао, па се зато труђаше да разговор почне о чему другом.
У том већ далеко измакоше, тако да се више није могло чути о чему су говорили...
Дошли су већ и до куће Јовине. Ту се на шору зауставили и ено их још стоје.
По кретању руку и главе Стојанове, види се да му је говорио нешто живо и ватрено.
Јово је само ћутао и тек по кашто само климне главом...
— Нуто жене, нуто!
Шта ли се оно Стојан и Јова ’нако слатко разговарају, рече једна жена из гомиле, која се ту близу на шору налазила?...
— Дубока су посла Стојанова, рече друга. Гле’те само како млатара рукама, к’о да нешто пазарује.
— А биће неки ђаво ја, додаде трећа. Не ломи се Стојан ’нако забадава.
— Шта му знаш еј, лепа сестро...
— Е, јако на здравље брат Јово, рече Стојан праштајући се с Јовом, стиснувши му пријатељски руку.
— Тако, тако к’о што ти кажем брат Јово. Па ако је воља Божја нека им буде са срећом.
Немој ту ваздан мислити. Деца се познају. Одрасли су заједно, па што би им ми јако на пут стајали?
У недељу ето ме и надај ми се.
Стојан и не дочека Јовиног одговора, већ стиснувши му још једном руку упути се шором.
Јова је још дуго стајао. Беше к’о чисто ван себе. Једва дође мало к себи. Погледа још један пут за Стојаном, па се окрете и уђе у авлију.
— Печен је — рече Стојан у себи, корачајући крупним корацима својој кући...
— О момче, а ’ди си ти био? рече Јездимиру улазећи у авлију.
— Готово ни’ди.
— Како море?
— Тако.
— Куд ти нисам тумар’о, па је нема. Иш’о сам чак колиби, а она није дошла. Спази’ ону матору дртину Јову.
— Боме синак, гвожђе ваља ковати док је вруће. Ја сам ти боље прош’о.
— Шта је било?
— Добро бо’ме!
— Шта?
— Био сам с Јовом.
Набио сам му пуне уши. Наговорио сам му толико, да не умеде крекнути.
Само виче:
— А, а. Ја, ја!
— Па шта вели?
— Не рече ништа.
— Јеси ли му спомињ’о о Мари?
— О њој сам само и говорио.
— ’Оће л’ дати?
— То није каз’о.
— Па јако?
— Није каз’о ни да не да.
— Па шта ћемо сад?
— Ја му на растанку реко’, да ћемо јако у недељу доћи, да ствар свршимо.
Јездимиру сину лице од радости.
— И у недељу ће бити, велиш свршено?
— У недељу.
— Е, ’вала ти бабо. Много се за мене трудиш и мучиш.
— К’о за своје дете.
Обојица у разговору умакоше у кућу......
Кад је Јова ушао у авлију, опази Мару. За ова два дана, како је био у забуни, није ни обраћао пажње на њу.
Сада му се учини сва бледа, а очи црвене и уплакане.
Јова јој приђе. Мара га пољуби у руку, а он је загрли.
— Маро, ћери моја, шта је теби?
— Није ми ништа, тајо.
— Да те што не боли?
— Не боли тајо, и на силу јој се развукоше уснице.
— Ти си ми нешто плакала?
— Нисам тајо.
— Ја што су ти так’е очи, Маро?
— Не знам. Можда сам се утрунила.
У том је викну Станојка. Мара то једва дочека.
Изви се из Јовиног загрљаја.
— Зове ме нешто тета, тајо и отрча у кућу.
Јова гледаше за њом замишљено. После је још за дуго ходао по авлији, као нешто ради, али је сав био обузет мислима.
У том стиже и Станимир. Забацио рогуље на раме па певуши....
— Ти дош’о бато?
— Ја.
— Јес’ ’давно?
— Јако вала, мало пре.
— Ја идо’ те заврши она сена са Луком, што су јуче остала незавршена. Може, знаш, бојим’ ударити киша, па да пропадне. Велим зар је мало штете, ’наки пет сена....
— О рођо!
— Ој бато!
— Ама ја би’ теби нешто каз’о.
— Шта бато?
— Стојан ми јутрос спомиње за нашу Мару. Вели да је дамо за његовог Јездимира.
Станимира као да ко поли врелом водом кад чу ове речи.
Он ућута. Није умео ни једне проговорити. Осети само нешто ’ладно око срца.
— Па бато?
— Ето!
Обојица опет заћуташе.
— Ја не знам шта да се ради. Толико ми је Стојан наговорио, да ми сва глава бучи.
Али ми се он некако не допада. Прво што је непоштен, а друго и ’нако некако не волим га, па крај.
— Ја не знам како ти бато, али ја и’ баш, Боже ’прости, мрзим. Волим вала на шору срести оног Агана Циганина, него, да ти кажем, њега ја Јездимира.
Поћута мало па настави:
— Знаш бато, да ја о томе нисам никад ни мислио. Деце немам па у Мару гледам к’о у своју зеницу.
— Шта ми је пута Станојка, кад у вече легнемо у поњаве, онако по издалека наговештавала о Мариној удаји. Али, ја јој не даднем да говори. Све велим у себи, још је рано. Није нам прематорила. Злату ће се лако кујунџија наћи...
— Па шта велиш, јако за ово?
— Не знам, али ја му не би’ дао.
— Ух, што ниси био, да чујеш само шта ми је којешта наговорио!
— Нека говори шта ’оће.
— Видиш бато, ја мислим да пустимо Мари на вољу. Ди она ’оће, ми јој нећемо кратити.
— И ја тако велим рођо.
— Тако ће најбоље и бити.
— Нека она избира себи друга по вољи. Макар био и пуки сирома’. Има, ’вала Богу, имања доста.
Тако и да радимо рођо.
Тако бато. Ако је њена воља, нека иде и за Јездимира. За њену би љубав и друго шта учинио, а ди јал се опријатељио са Рибићима.
Тако ћемо, тако!
Целим путем, од Раденковића до Богатића, Ива је само мислио, како ће што боље и што лепше казати капетану, шта је и како је дознао.
Таман смисли и у себи рекне: е, баш ћу ’вако. А оно на једаред се предомисли. Ајак, не ваља тако. Боље ће бити ’вако. Највише се бојао да штогод не заборави казати.
У тим мислима стигао је у Богатић. И сам се зачудио, кад је пре стигао.
Сврати у механу. Испреже коње и веза их за кола, да једу сена. Ушав у механу, замоли механџију, да буде мукајет његовим коњма, који су у авлији под наслоном.
— Иди ти Иво брез бриге, рече механџија који га је добро познавао.
Он изађе на врата, и упути се канцеларији.
Било је време ручку, па су и капетан и сви чиновници били већ изашли из канцеларије...
У авлији се нађе са Игњатом и Стевом.
Колико ли се обрадовао, Боже-мој, кад виде оца и брата свога.
Како је он то страшно замишљао. Они к’о у тесној и прљавој собици, па им и букагије на ногама. Такве су бар гласове проносили Стојан и Јездимир у друштву с њиховим аминашима.
Као да га сунце ограну, кад их виде слободне и веселе.
Прво пољуби Игњата у руку.
— Жив ми и здрав био сине мој, рече Игњат и пољуби га у чело.
За тим се загрли са Стевом и љубише се као да се нису видели Бог те пита откад.
Игњату се засија суза у оку. И браћи се напунише очи сузама.
— Иво, Стево бато мој мили!
Капетаници, која је овај призор међу оцем и браћом гледала, скотрљаше се две крупне сузе низ образе.
Тако ти је женско срце.
За тим насташе питања и с једне и са друге стране. Како код куће? Како у селу? Шта ради Живана и Милан? Како они ’воде у Богатићу?
На једаред ће Ива:
Од силне радости, заборавио сам да вам кажем што је најглавније.
— Шта је Иво?
— Ви ћете бити слободни. Море бити да ће вас капетан још вечерас пустити, или најдаље сутра. Ја сам наш’о зликовце....
— Је л’ Стојан и Јездимир?
— Јесте Стево, Стојан и Јездимир у друштву с Пуром и Диканом.
После им је све испричао шта је дознао. Само га је пред оцем стид било да каже, да је то од Руже дознао.
На само шану Стеви, да је његова Мара долазила њи’овој кући. За тим, како непрестано плаче и жали га. Како је њи’ову нану назвала дојом. Како је казала, да Стева није крив, и да је она више крива, што му је извезла јаглуче, које је он изгубио. Све му то исприча.
Стева је се топио од милине, слушајући што му је Ива говорио.
Та нека ме јако цео свет држи за кривога, рече Стева, мени је све једно, само кад знам да Мара то не верује.....
— Дакле тако Стојан, а?
— Тако бабо.
Игњат скиде капу и прекрсти се.
— О ’вала ти благи Боже. Велика је милост твоја. Ти си сачув’о нас праведне беде невидовне.
Ива за тим оде и донесе из кола јела што је Живана спремила.
Беше ту у једном дрвеном чанку, лепа као кајмак, папула од белог гра. Неколико главица бела и мрког лука. У супрету испечених и укуваних кромпира, и као снег бела погача. У једној чистој кринци беше завијено соли. А поврх свега озго један сув, лепо обарен, шаран. Беше дакле свега што је Живана могла на брзу руку спремити.
Да није био петак, знала би Живана шта би спремила. Али петак је, а Игњат и његови кућани не би петка за живу главу премрсили.
— И ово бабо, нана није заборавила, рече Ива вадећи из зобнице чутуру, пуну мачванске препеченице.
— Е, е, Бог јој дао! Зна она, шта ’вамо старој души треба, рече Игњат одврћући чеп на чутури.
Ручали су, никад слађе. Били су весели и расположени, као да су код своје куће.
Тако је то увек, кад је човеку мирна савест и чисто срце његово.
У разговору време брзо пролази.
Већ је и капетан ушао у канцеларију.
Ива се диже.
— Идем ја јако да испричам капетану све по реду. Он ће знати, шта ће и како ће.
— Иди синко. Само пази да све лепо испричаш господину капетану.
— ’Оћу бабо...
Пандур пријави код капетана Ивана Добрића из Раденковића.
— Нека уђе, чу се глас капетанов.
Ива ступи у канцеларију. Ноге су му клецале. Беше се нешто уплашио. Никад дотле није он овде улазио.
Збуни се и једва Бога назва.
Капетан устаде.
— Бог ти добро дао момче! Јеси ли ти Игњатов?
— Јесам господине.
— Беше ли оно ти млађи или старији од Стеве?
— Старији сам ја господине.
— А, а!
— Ви оно имађасте чини ми се још једног брата.
— Јесте господине, најмлађег Милана.
— Тако... тако!...
Леи дочек капетанов Иву окуражи. Он смеде слободније и погледати и говорити.
— Па дошао си мало до оца и брата?
— Јесте господине.
— Јеси ли већ био с њима?
— Јесам господине. Па сам дошао мало и до вас...
— А којим послом?
— Да вам кажем господине, да мој отац и брат нису криви, да...
Капетан се благо насмеши.
— Знам ја то мој Иво. И ја држим да они нису криви. Али то треба доказати. Треба нам да пронађемо правог кривца.
— Ја сам и’ пронаш’о господине.
Капетан ђипи, јер већ беше сео и узео да прегледа неке хартије.
— Шта кажеш, пронашао си кривце?
— Јесте господине.
— Па који су? упита капетан изненађено.
— Стојан Рибић и његов син Јездимир, господине.
Капетан узвикну од радости. Њему беше особито мило, што се и овога пута око његово није преварило.
— Дакле Стојан и Јездимир, велиш?
— Јесте господине. И с њима Пура Жижић и Димитрије, кога зову Дикан Брадић.
— И њих двојица?
— Јесте господине.
Стојан је посл’о Пуру, те је запалио Радетићима сена. А Јездимир и Дикан убили су вепра и однели до наше качаре. После су га опет вратили и месо је у Стојановој згради.
Капетан је био пренеражен.
Није могао да верује, да је обична памет Стојанова могла то да измисли.
— Знаш ли откуда Стојану Стевино јаглуче?
— Знам господине.
Стева га је изгубио, па га је неко нашао и дао Стојану.
— Шта је радио Стева, код Радетића сена, кад су она запаљена?
— Тражио је своје јаглуче господине.
— Зашто да га тамо тражи?
— Јер га је ту изгубио, господине.
— Откуд ту да га изгуби?
— Те вечери, то је било у среду вече господине, стајао је Стева са Радетића Маром код њи’ова сењака. Кад су отишли ост’о је ту његов јаглучић, кога му је Мара дала.
— Они се воле?
Јесте господине. Јако у недељу ’тели смо је просити.
Кад је Стева дош’о кући, видео је да му нема јаглучића, врати се сењаку да га тражи, а сена букну. Он потрчи кући за рогуље и онда су га спазили: Јова и Станимир.
Капетану све јасније излазаше пред очи цела слика овог догађаја.
— Зашто Стева то није одмах казао?
— Било га је стид, господине. Ту сте били ви, па
— А зашто вас тако мрзе Рибићи?
— Зато господине, што Мара воли Стеву. А Јездимир је рад, да је он уграби.
Сад је капетану била јасна цела ствар.
Да би добио Мару, а уз њу и онолико имање Радетића, они су цео овај план удесили. Тиме су се ослободили Стеве, као највеће препреке.
Капетанове се обрве набраше. Дело му лице некако замрачи. Он се у души гадио оних подлаца. Од како је капетан није имао посла с тако препреденим нитковима.
Он додирну прстом звонце.
Пандур уђе.
— Нека дође Игњат и Стева Добрић.....
Мало после, уђоше обојица у канцеларију.
— Јеси ли видео чика Игњате? Моја је се реч испунила. Кривци су пронађени и ви ћете бити слободни.
Сва хвала за овако брз и успешан рад припада твоме сину Иви.
Ја ти од свег срца честитам чика Игњате. Свагда сам те и сматрао за првог човека, не само у твоме Раденковићу, него у читавом нашем срезу. Имаш синове као соколове! Дај Боже да се њима увек поносиш!
Од сад више нисте апсеници. Можете ићи слободно куд хоћете. Требате ми овде још само мало, а ја бих вас још сада пустио кући.
Ја истина још ништа немам у рукама, али ово што ми је Ива казао, тако је сигурно, као да је све у моме џепу.
Игњат је само брисао сузе, које су му из очију киптиле. Није му се плакало, али ето оне саме наврле, па само сипа...
Биле су то сузе радости и благодарности у исто време.
— Бог нека ми те живи господине. Дај Боже, да се ’иљаде таки, к’о што си ми ти...
Ја.... овај ет’ шта ти човек у дугу земану неће дочекати...
’Вала ти господине!
Чича Игњат беше се збунио. У себи је осећао много, много, али то не умеде да искаже. Као завршетак његова говора беху опет сузе, које потоком потекоше.
— Јеси ли на колима дошао Иво?
— Јесам господине.
— Да повезеш бар и пандура, који ће да понесе неке моје наредбе.
— Не браним господине.
— Сви о овоме ћутите. Ово се не сме знати све дотле, док нам зликовци не буду у шакама.
— ’Оћемо господине.
— Ти Иво казаћеш председнику, да ћу и ја тамо сутра после подне. Него, ја ћу му већ и о томе писати.
Сад можете ићи. Па сутра, или најдаље прекосутра, ако Бог да, бићете у Раденковићу.
За тим опет зазвони...
— Кажи Јоци да се спреми за пут. Ти Иво причекај док ја напишем наредбу, коју ћете понети председнику...
Сви изађоше из канцеларије и капетан остаде сам.
Срце му је некако играло од радости. Био је весео, као да му се син родио.
За тим седе и написа писмо председнику општине Раденковачке. Затвори га и запечати. Озго превуче три пута црвеним плајвазом. Кажу да то значи, да је хитно.
Зазвони и предаде писмо Јоци пандуру, да иде и носи у Раденковић.
— Тако, један је посао свршен, а сутра ћу, ако Бог да, и остало довршити, рече капетан у себи, задовољно...
Ива је се још мало позабавио у Богатићу, па се онда и он крену, потпуно задовољан и весела срца, у његов лепи Раденковић.
Сунце је већ било на за’оду, кад је Ива стигао у Раденковић.
Целим путем био је весео, превесео. Од како је сео на кола, па док није ушао у Раденковић, непрестано је само певао. И сам се чудио, откуд је толико песама знао. Као да их је весело срце његово само стварало.
Време беше тихо, благо. Баш онако како је годило веселом срцу Ивином. Беше му некако необично. Кога је год на путу срео, чинило му се да му је нека својта. Чисто му дође да сиђе с кола и да га загрли. Са сваким би рад био да подели срећу своју.
Јоца пандур, који је с Ивом у колима седео, као да је и сам осећао радост срца Ивиног. Радо му је у свакој песми помагао.
— Их, Јоцо брате, нико ти не море к’о Бог!
— Ја Иво.
- Ето сутра ће бабо и Стево бити пуштени кући.
— ’Оће Иво.
— Их, ја благо си меника јако!
— Де роде, Јабучило, Бисере! Шта сте ми се улењили?
— Баш ми само срце пева, Јоцо брате, па ето ти!
И опет запева:
„Три девојке збор збориле ој, Дрино стој! Стој Дрино водо ладна ој, Стој девојко, роде мој! Шта би која најволела ој, Дрино стој! Стој Дрино, водо ладна ој, Стој девојко, роде мој!“
— Јабучило, Бисере, покажите ми се јако!
Притеже мало дизгине, а швингаром пуче поред коња.
Коњи полетеше.
— Тако те ’оћу роде мој!...
Коњи су као муња летели...
— О.., о... Ш... ш....!
— Доста, доста Бисере. Да си ми користан!
— Добри коњи, рече Јоца.
— Ко, зар они?....
Не би и’ дао вала за стотину жути’ дуката. Код нас је се обоје ождребило. Ождребила и’ наша Зрна. Ваин је то кобила. Подреклом је чак отуд из Поцерине. Чини ми се бабо рече из Бојића. Погледај и’ само каки су. Одгајено је то море к’о дете. А брзи су к’о очи. Ето јако си видео!
— Ваин коњи, рече Јоца.
— Нема и’ ’ваки вала у по Мачве, рече Ива. Мирни су к’о јагањци. Дете да им се измеђ’ ногу провлачи.
А и млади су. Јабучилу је јако пета, а Бисер има пуни шес. Пролетос смо и’ и почели ’ватати. Дотле смо и’ који од нас ’нако само проја’ивали.
Знаш ли, да многи сатаре коње, само што и’ још младе почну ’ватати.
Бабо не да коња у кола док не узме пету, а онда, вели, може се слободно...
— То вреди онда и ’ранити, рече Јоца.
И коњи као да су осећали радост Ивину. Као да су знали да их Ива хвали. Поносито уздигнули главе, грива им само перја, а ногама избацују да све прашти...
Кад су стигли већ до крајњих кућа Раденковачких, Јоца му рече да заустави.
— Што море?
— Ја ћу одавде пешке.
— Не силази човече, ’ајде до моје куће.
— Јок, јок, терај ти.
Поздравише се, па Ива ошину коње и оде....
Живана и Милан већ су га одавно погледали.
Опазивши га Милан отрча и отвори вратнице.
Ива скочи весело с кола. Пољуби нану своју у руку, а с Миланом се братски загрли и пољуби.
— Шта си урадио, рано моја?
— Добро нано, ако Бог да. Сутра ће бабо и Стева бити пуштени.
— Јел’ то капетан каз’о?
— Јесте нано. Још данас би и’ са мном пустио, али му нешто још требају до сутра.
Живани заигра срце од радости, а суза јој се засија у оку. Приђе Иви и притиште га на своје материнске прси, па га љубљаше и миловаше дуго... дуго...
Пандур је међу тим већ стигао председниковој кући. Тек што је и он са ћатом дошао од суднице. Седели су пред кућом у авлији, пијуцкали из једног шуленцета и нешто се полако међу собом разговарали...
— Ива је, кажем ти, очо у Богатић. Он ће морати донети каку наредбу од капетана, рече председник.
— Јамачно ће.
— Е не би се над’о човече, да то море Србин учинити. Свалити болан на ’наког човека толику кривицу. Није то еј, шалити се море!
— Бо’ме ће Стојан и Јездимир дрљати, рече ћата.
— То им се зна, к’о умрети.
У том пандур, те на вратнице.
— Дијете, викну председник.
Једна жена изађе.
— Доведи дер’ онога човека ’вамо.
Жена оде вратницама.
— Гле, то је срески пандур, рече ћата.
— Јесте вере ми Јоца. Које добро јуначе, предусрете га председник.
Јоца се смешкаше. Приђе им и поздрави се.
За тим извади писмо и предаде га председнику.
— Је ли ово капетан посл’о?
— Ја.
— Седи.
Дијете, дај де столицу. На де уточи и ово шуле. Загледа писмо с обадве стране.
— Ово нешто ’итно. На дер читај ћато.
Ћата отвори писмо и поче читати:
Богатић, септембра 187.. год.
Председниче,
Одмах чим ово писмо примиш, да нађеш па ма где били: Пуру Жижића и Димитрија — Дикана Брадића, и да ми их одмах по моме пандуру, спремиш у Богатић. Ово гледај да извршиш а да нико не примети.
Сутра до подне, или најдаље до два сата по подне, и ја ћу тамо доћи.
На ону двојицу, ти их већ знаш, обрати што већу пажњу, а нарочито на њихову кућу.
За сутра после подне зовну ћеш и збор.
Гледај да све ово тачно извршиш.
- ТВОЈ
Н. Н.
начелник ср. мачванског.
— То он меника лично пише?
— Јесте, одговори ћата.
— ’Ајдемо до суда. Ја мислим да је Јоваш још тамо, да иде с места да и’ тражи.
— Ја ћу ’воде остати, рече Јоца.
— Мореш, мореш. Тражи те поједи што, ако си гладан.
Председник и ћата дигоше се и одоше судници.
На путу сретоше Јоваша, који тек што беше пошао од суда.
— Врати се море ’вамо.
Сва тројица уђоше у судницу.
— Јеси ли ти данас откуда видео Пуру и Дикана? упита председник.
— Јесам, рече Јоваш. Ено и’ у мијани мртви пијани. Како су јутрос сабаиле сели, још нису устали.
— Да ли су још тамо?
— Рачунам да јесу. Могу часом отрчати да видим.
— Дед’ ал’ пожури....
— Мало после врати се Јоваш.
— Шта би?
— Ено и’ у мијани. Поваљали се по клупи ка’ вепрови.
— Спавају?
— Ја.
— Да л’ су много пијани?
— К’о ћускија.
— Има ли света у мијани?
— Нема никог.
Председник се окрете ћати.
— Морамо и’ натоварити на кола. Него не знам чија ћемо кола. Готово ће најбоље бити моја, па Јоваш нека иде у Богатић да и’ врати.
— Тако ће бити најбоље, рече ћата.
Мрак је већ пао на земљу. Шором се тек по ’ди ко весне.
— Док се још боље не смркне, да причекамо у мијани. Ти Јовашу иди мојој кући. У’вати мале коње у вета кола и дотерај пред мијану.
Јоваш ништа није знао шта се догађа и за што се све ово ради. Али је, као добар и веран слуга свога господара, тачно вршио његове заповести.
Добар је грешник, само му је једина мана, што има адет да се по кашто напије. Али и онда је добар и миран као јагње и ни по чему не можеш му познати да је пијан, само што се у лицу зацрвени као паприка и језик му нешто одебља.
— Треба ли одма’ да дотерам кола?
— Па, док ти у’ватиш коње и спремиш кола, таман ће бити вакат, ]рече председник.
— Е, ја јако одо’.
— ’Ајде ти, рече-председник, па се и он са ћатом диже и одоше механи...
— Баш к’о поручено, рече председник ћати, улазећи у механу. Нема нигде никог.
Поседаше и поручише по каву.
— Па како ти мијанџија? Како иде пазар?
— ’Вала Богу, добро је.
— Ко ти је оно море, нонде?
— А оно. Пура овај Жижић и Дикан.
— А шта ’но раде?
— Спавају молим.
— Што нису отишли кућама?
— Па људи се мало напили.
Пробуди и’ па нек иду кући.
— Не може, молим, ниједан на ногама да се држи.
— Е, е, то је баш јазук. Да ноће људи болан у мијани на клупи. Иди де ћато викни Јоваша, ја мислим моћи ћеш га стићи. Реци му нека нађе как’а кола, да и’ однесе кући. Јазук је ’вако пустити људе. Угрејани па да ноће без покривача, па ето ти врућуштине, рече председник и намигну на ћату.
Ћата га је разумео. Изађе на шор, и после неког времена опет се врати.
— Јеси га стиг’о?
— Јесам.
— Каза ли му за кола?
— Каз’о сам.
— Е, баш добро.
Механџија донесе каву и они попише. Попушише још по једну две, док се на пољу чуше кола.
— Ево Јоваша, репе механџија, извиривши се на врата.
Јоваш уђе.
— Ево кола.
— Бога ми си вредан, рече председник. Заслужио си полић. Наточи де му мијанџија један.
Јоваш се задовољно насмеши и почеша руком иза увета. Мрзио је сирома ракију к’о мачак сланину.
— Е, ајд’ сад пробудите и’, па нек седну у кола.
Јоваш поче дрмати и викати час једног час другог.
— Да топови ’воде пуцају, ови не би ништа чули, рече Јоваш.
— Пробај још, пробај!
Он опет поче.
Пура се мало прокртољи и замумла:
— Симана, дука ли ти твога... шта се вуч... Ако узмем овојачу па... дука ли ти ’наш..., и окрете се на другу страну.
— Нисам ја твоја Симана. Устај море да идеш кући, викну Јоваш и поче их опет трести.
— А ја, ове шале не разбуди!
— Да и’ тако, молим, натоваримо, рече механџија.
— Морамо, рече председник.
Ухватише ко за руке ко за ноге, и једва их као вреће, убацише преко лотре у кола...
— Стој, да мене и ћату повезеш до куће.
— Лаку ноћ мијанџија!
— Лаку ноћ!
Код председникове куће они сиђоше, а пандур Јоца седе и кола се у мраку изгубише.
— Ваин испаде пос’о.
— Ја, рече ћата.
Поздравише се, па се и они растадоше.
На растанку председник довикну ћати:
— Порани сутра, вере ти, суду.
— ’Оћу, ’оћу не бригај...
Било је неко доба ноћи, кад су кола с Пуром и Диканом стигла у Богатић. Свуда је владала потпуна тишина. Ни у једној кући није било видела. Само је среска канцеларија била осветљена.
Лупа на вратима трже капетана од мисли у које се беше занео, читајући неку књигу.
— Јеси ли ти Јоцо?
— Јесам господине.
Врата се отворише.
— Шта је било?
— Дотер’о сам и’.
— Где су?
— Ево и’ у колима. Мртви су пијани и спавају. Не знају ништа за себе.
- Врло добро Јоцо.
— Зовни и остале нека ти помогну, па их скините с кола и затворите у ону крајњу собу...
После неколико тренутака Пура и Дикан били су на месту, које су одавно и заслужили. Били су у једној уској, мрачној и влажној собици, што се звала „Испитница“...
Било је превалило по ноћи, кад се Јоваш вратио у Раденковић.
Сунце је било изгрејало дуж волова, кад су се Пура и Дикан сутра дан у затвору пробудили.
Прво се пробудио Пура. Зену неколико пута, протегли се, протрља крмељиве очи и чешући се по слабинама, стаде гледати око себе.
Што је више гледао, све је више к’о себи долазио. Погледа поред себе и спази Дикана, који још спаваше.
Он га стаде дрмусати.
— Еј Дикане, Дикане море, устај:
— ....Нећу више....
— Шта нећеш више, устај море!
Дикан отвори очи. Оне му беху подбуле, као да је сву ноћ у зурлу дувао, а закрвавиле да те језа подиђе.
— Јеси ти луд море. Што се вучеш?
— Устај, чујеш ли!
— Нећу.
— Шта нећу, мораш!
— Ош џукело.
— Ама немој се ошкати. Устај море, ’ди смо ми?
— У мијани.
— Јок.
— Шта јок?
— Јок Вога ми, устани па види.
Дикан се полако подиже. Пошто се и он добро истегли, назева и искашља, стаде гледати око себе:
— Нисмо у мијани?
— Нисмо.
— Ја ’ди смо?
— Не знам.
— Ух, дука ли му, ала сам жедан!
— И ја скапа’ од жеђи.
— Има ли воде?
— Нема.
— Чујеш море, ’ди смо ми?
— Ја не знам.
— Ово није моја кућа.
— Није ни моја.
— Није ни мејанска соба.
— Није.
Зар не видиш да изгледа к’о авс. Погледај колишнати је онај пенџерић, па кака је решетка на њемукар.
— Бога ми јест’ авс.
— Откуд ми ’воде?
— Не знам.
У ходнику зачу се звека окова оних окривљеника, које је апсанџија пуштао напоље.
— Ћу’ де море!
— Шта је?
— К’о да нешто звони.
Обојица ућуташе и не дишући слушали су, хоће ли се звека јоште чути.
— Ено јако опет!
— Џукела нека вуче ланац.
— Море бити.
Опет се зачу шкрипа браве и кључа, па за тим звекет гвожђа.
— Није џукела.
— Није.
Чуше се кораци близу њихових врата. Брава шкрипну и врата се отворише.
— Изласте напоље, зачу се глас апсанџијин.
Они обојица ђипише.
— Шта вели’ море?
— Изласте напоље! Зар сте глуви?
— Нисмо овај, глуви, него љубаве ти, ’ди смо ми буразеру?
— Шта, ’ди смо ми. Санћим не знате ми, рече апсанџија осорљиво, и привеза Дикану једну својски, да му сенуше светлице пред очима.
— ’Оћете ли излазити?
— ’Оћемо, ’оћемо, рекоше обојица.
Кад су изашли у авлију дошли су мало к себи и освестили се. Познадоше авлију и среску канцеларију.
— Ми смо у Богатићу, Пуро.
— Ја.
— Откуд ми ’воде?
— Не знам.
— Кад смо дошли?
— И ја се јако чудим.
Пура и Дикан стадоше зверати по оној гомили апсеника. Било их је и пет шест с гвожђем на ногама. Једва су корачали. Неком узицом привезали средину гвожђа за појас, те им је било мало лакше ићи. Али су опет морали у раскорак корачати...
Неколико било их је онако без гвожђа.
Пура и Дикан нашли се у овој непознатој гомили, па само зверају час на једну, час на другу страну.
На послетку Пура се као мало окуражи. Приђе једном младићу, за кога му се чинило да му је познат, и упита га:
— Одакле си ти кићо?
— Је л’ ја?
— Ти!
— Из Бадовинаца море.
— Ја би’ знаш рек’о да си Бадовинчанин. Некако ми се допадаш познат. Морали смо се ’ди у путу абатити.
— Море бити, ја. Одакле ’но ти беше?
— Нас двојица смо из Раденковића.
— А, а. Знам ’ди је Раденковић. Пролазио сам ’нуда кад смо гонили свиње на Скелу. Имадосмо ти ондај зора ’нонде преко „Пресеке“. Беше глиб, скоро до главчина. Да ли је јако што боља џада?нако исто!
— Него молим те, како ’но ти би име?
— Је л’ мени?
— Ја.
— Живојило.
— А, а, Живојило.
— Молим те Живојило, да ли ти знаш, — поче Пура — док се од једном зачу громки глас апсанџије:
— Унутра! и стаде звецкати кључевима.
Сви брже боље пођоше, па међу њима и Пура с Диканом, не имајући времена да искаже што је био започео.
— ’Гурсуз овај авсанџија, рече један од апсеника своме другу.
— Права каламуња, море!
— А таки су ти џандари, ја. Дошло ’воде из бела света па се натреса. Јамачно ће га срце заболети за тобом...
— Шта ћемо јако Пуро, рече Дикан, пошто су
— Не знам.
— Неће ваљаде пустити да ’воде скапамо од глади.
— ’Оће ја. Нисмо човека убили.
Обојица ућуташе и стаде сваки на свој нанин мислити о стању у ком су се сада налазили...
— Да се није откуд дознало за Радетића паљевину и оно друго?
— Јес’ја, рече Дикан. Ко би мог’о то проказати? Окром Стојана и Јездимира други нико не зна, а они нису ваљаде полудели казати.
— Мени се вала к’о све нешто причињава да ће то бити. На једаред се Пура трже.
— Спази ли ти море Игњата и Стеву међу авсеницима?
— Јок ја.
— Ја ’ди ли су они?
— Ко зна!
— Видећеш Дикане, ово нису чиста посла. Ми ћемо дрљати к’о нико наш.
— Шта му знаш, еј!
Није био прошао ни пун сат, од како су с поља ушли, а брава поново шкрипну, врата се отворише, и зачу се онај страховити глас апсанџијин:
— Излазите!
Ћутке обојица брзо изађоше у авлију.
На авлији стајао је капетан. Кад их слази чисто се у лицу зарумени. С њим су стајали и један његов писар и два кмета оданде из Богатића.
Пура и Дикан све их у једном часу прегледаше. Приђоше капетану да се поздраве, али се он окрете:
— Хајде мајстор Глишо врши твој посао. Али чивије добро да утврдиш, јер су опасни и препредени зликовци, рече капетан мајстор Глиши ковачу, који је иза њихових леђа стајао.
— Седи па опружи ноге, загрми онај страшни глас, од кога Пура и Дикан задрхташе.
Обојица седоше, и мајстор Глиша поче окивати.
— Шта ово уради од нас господине капетане и за ради Бога...
— Због чега ово јако?
— Питајте, нека вам каже ваш газда Стојан Рибић.
Обојица заћуташе као опарени. Само су се у лицу мењали.
Капетан то примети па продужи:
— Јест, јест, Стојан вам је за то крив. Он вас је оптужио. Он је јавио да си ти Пуро запалио Радетића сена, а ти Дикане да си са још неким у друштву, сигурно са Стевом, убио његовог вепра.
— Зар баш тако рек’о газда Стојан капетану?
— Тако је он мени казао.
Обојица су у лицу пламтили. Видели су да су били ухваћени, да капетан све зна, и да правдање и лагање неће помоћи. Хтедоше бар да се освете Стојану, што их је он, по речима капетановим, издао...
— А је ли ти каз’о капетане, да је његов син Јездимир са мном убио њи’ова вепра и одвук’о до Игњатове качаре.
Капетану сину лице неком радошћу. Он се и надао оваком исходу и брзом признању, па зато је овако и почео.
— То ми није казао.
— Е јесте капетане. По његовом наговору ја сам с Јездимиром то учинио.
— То треба доказати Дикане.
— Доказ је месо у његовој згради. Ја сам га мојом руком оставио капетане.
— Вог га пит’о, — узвикну Пура. Он ме је наговорио да запалим сена Радетићима. Јесте, тако ми оне звезде, капетане, спржила ме.
— Зар он?
— Он капетане, рекоше обојица.
— Стани мајстор Глишо! Скини то гвожђе. Ови људи, види се, нису криви. Њих је на та дела навео Стојан. Хајдете за мном у канцеларију.
— ’Оћемо господине капетане, рекоше обојица готово радосно.
Сви за тим уђоше у канцеларију. Скоро два сата трајало је саслушање.
Пура и Дикан причали су све од почетка па до краја. Њима је једнако звонило у ушима оно што капетан рече: „Ови људи, види се, нису криви“. И један и други трудили су се да што већу кривицу свале на Стојана и Јездимира, да би тиме себе боље оправдали.
Испит се сврши.
Капетан узе од писара саслушање и поче читати.
— Је ли тако Пуро?
— Тако је господине.
За тим прочита Диканово:
— Је ли тако било Дикане?
— Све је тако господине капетане.
Пошто потписаше саслушање и они и присутни, капетан зазвони.
Пандур уђе.
— Води ове, па нека мајстор Глиша сврши оно што је почео.
Обојица тешко јекнуше и покуњени изађоше на поље...
Никада, чини ми се, капетан није био веселији него тога дана.
За ручком, на ком су били и чича Игњат са Стевом, толико је ћеретао да је за причу. Он исприча чича Игњату све, како је ове лопове вешто извукао за језик, што би га иначе велике муке стало.
После ручка пандур јави да су кола готова, и капетан метнув са собом чича Игњата и Стеву, седе у кола и коњи полетеше путем који је водио у Раденковић.
Било је око два сата по подне, кад се кола зауставише код крајњих кућа Раденковачких.
На истом месту, где је оно синоћ сишао Јоца пандур, сиђе сада чича Игњат и Стева.
— Тако чика Игњате. Ви ћете около изнад башта па кући. Тамо се мало видите и спремите, па после хајдете судници, рече капетан рукујући се са чича Игњатом и Стевом...
Председник је тачно извршио све према синоћној наредби капетановој и сада га је нестрпљиво очекивао. И сам је једва чекао да види, шта ће од свега овога бити. Волео је Игњата као свога брата, а Стеву је пазио као сина, па је с нестрпљењем очекивао шта ће од њих бити.
Према писму капетановом, поставио је поуздана и верна човека, који је из прикрајка мотрио на Стојанову кућу.
Вило је баш око подне, кад му овај дође и отишав с њим на страну, нешто му је шапутао.
— А какав изгледа Стојан?
— Сав се зајапурио. Неколико пута излазио је из авлије и он и Јездимир и некуда су ишли, па се опет враћали.
— Да нису шта носили?
— Нису.
— Чујем само ’ди Стојан нешто виче, грди и некоме прети, али не мого’ разумети кога и коме.
— Добро, добро, рече председник, иди ти на своје место и мотри...
Света се беше већ доста скупило код суднице. На лицу сваког од њих могла се видети радозналост и нестрпљење. Све су очи биле упрте у председника. Сваки је с нестрпљењем очекивао, кад ће им овај казати, за што их је звао.
— ’Оћеш ли нам ти, председниче, говорити једном што си нас звао, рече чича Пера. Ево нас вала готово свију, ако још и жене не чекаш.
Људи се стадоше смејати.
— Ти чича Перо увек затуриш смеј.
— А ја шта ћемо људи, да ајначимо. А к’о велим боље се смејати него плакати...
На дну шора угледаше се кола. Председник је одмах познао да су капетанова. Задовољан уђе у судницу и очекиваше његов долазак.
— Капетан! Ево капетана, чу се међу сакупљеним народом.
— Опет има неки ђаво. Не долази он на празно, рече један.
— Цигурно, одговори други.
— Шта ли ће то бити?
— Не знам еј. Јеси ли ти шта чуо?
— Јок ја!
— Ни ја!
Кола се зауставише пред судницом. Капетан скочи из кола. Поздравивши се с људма уђе у судницу.
Мало после, Јоваш оде некуда, а капетан с председником
На једаред приђе му председник и шану на уво:
— Ево Стојана!
— Је ли и Јездимир с њим?
— Јесте.
— Врло добро!
Сав разбарушен, у лицу црвен као печен рак, млатајући рукама, ступи Стојан, а за њим Јездимир у судничку авлију. Не гледајући ни на кога упутише се право капетану.
— ’Ди смо ми господине капетане, викну загушљивим гласом Стојан? Је ли ово ’воде Турско, или је гора Романија? -
— Ја, јест’, додаде Јездимир.
Капетан се благо насмеши, и љубазно га запита:
— Шта је то било, газда Стојане?
— Ово је зло и на’пако господине. Ово је јако дош’о вакат да се бежи у свет. Неваљали се људи осилише, па то ти је. И сам знаш, како су ме ту јако, неки дан, оштетили они лопови, а ноћас ми украли дете...
— Шта велиш, украли ти дете?
— Јест’ капетане. Онај лопов, она паликућа, син онога тамо што је код тебека, Иван Игњатов, одвео ми ноћас дете, моју Ружицу.
— Неће бити ваљда, да је баш украо.
— Ја шта?
— Може бити, да је сама отишла.
— Није, није капетане!
— Откуд ти знаш?
— Знам ја.
— Али, ако буде?
— Није!
— Лепо, лепо газда Стојане, видећемо...
— Ја те молим господине капетане, да ми дете повратиш. Није она тиква без корена. Не море то тако да бидне. Ја ’оћу моје дете натраг.
— Хоће ли се она хтети вратити?
— ’Оће.
— А ако не хтедне?
— Мора! Ја сам њен отац. Ја је не дам у лоповску кућу. Нећу да се пријатељим са робијашима...
— Полако газда Стојане. Немој тако људе ружити. Шта ћеш ако девојка воли момка?
— Не сме да га воли!
— То се не може забранити Стојане.
— Ја могу. Ја што сам јој отац? Али, ја знам да га она не воли. Он је њу на силу одвео. Може је натерати и да каже да га воли. Ја те молим капетане, да идемо, да ми дете вратиш.
— Можемо Стојане. Али, ако је њена драга воља, ми не можемо ништа.
— Ја сам је родио, ја ћу је вала и убити, ако она то буде учинила.
— Грешиш газда Стојане, што то говориш.
— Јок господине! На режњиће ћу је искасапити, ако ме не послуша...
Капетан није ни чуо ове последње речи Стојанове.
Он је нешто полако говорио председнику.
Председник уђе у судницу и зовну тројицу људи. Каза им нешто, па опет изађоше, и пришав капетану, рече му:
— Готово је!
— Е, газда Стојане, сад можемо ићи. Рад сам да ти учиним и помогнем, ако се може.
Стојану сину лице радошћу.
— ’Ајде Јездимире.
— Пођи председниче ти, и та тројица људи. Остали нека причекају, док се ми не вратимо...
Капетан и остали кренуше се и одоше...
— Вредан човек, овај наш капетан, рече један од људи пред судницом.
— Зорли вредан, рече други. Нема га ’ваког на близу.......
Они већ беху стигли до наспрам Игњатове куће.
— ’Воде ћемо господине капетане.
— Не Стојане! Морамо прво твојој кући, да видимо да није шта од ствари украдено.
Стојана нешто жацну. Проби га ’ладан зној и погледа кришом на Јездимира. Овај само слеже раменима.
— Није ништа од ствари валило господине.
— Ја морам то да видим.
Стојан ућута и замисли се. Корачао је као по живом угљевљу...
— Које је Ружин вајат?
— Ово господине.
Капетан отвори и стаде као бајаги разгледати.
— Примећујете ли да овде шта фали?
— Не вали ништа господине, не вали. Све су ствари ту, само дете, дете. Молим те ’ајдемо, да ми дете дадеш, рече Стојан скоро кроз плач.
— Полако Стојане и то ће бити. Да видимо и по осталим зградама...
Стојан се занесе, у мало не паде. Крв му јурну у главу, а очи закрвавише. Страшно је било погледати га, кад капетан с људма стаде пред једну зграду.
— Шта ти је овде газда Стојане?
Стојан узмуца. Поче нешто да каже, па му реч застаде у грлу. Погледа око себе и учини му се да све зграде и кућа пред њим играју.... Једва једвице промуца:
— ’Нако.... успрем... госп... и остало прогута.
Опет погледа око себе. Опази на вратницама и тараби свет, који се беше скупио, да гледа шта се у авлији ради.
— Нема важних ствари унутра Стојане?
— Нем...
— Отвори де!
Он се узврда... Стаде се пипати по џеповима и освртати као да нешто по земљи тражи...
— Шта би? викну капетан мало строже....
— Кључ, ’нај не знам ’ди је... ’нај кључ. Је ли у тебе... Јездим...?
Јездимир је само цептио. Вилица о вилицу цвокотала је, као да га је тролетница сципала. Капи крви није у лицу имао. Једва изговори:
— Није.
— Кључ, цикну капетан, да обојица од стра’ чисто дисати престадоше.
— Нем....а га го...сподине. Мора да г....а је Ружа оставила. ’Ајдемо по њу...
— Кључ или ћу наредити да се обије, цикну поново капетан, а очи му сенуше.
Стојан и Јездимир само су ћутали.... Беху се скаменили.... Главу ни један не смеде горе подићи.
— Обијај, викну капетан.
Један снажан ударац неком главњом, коју Јоваш и пандур донеше с дрвљаника, и шип испаде, а врата се отворише...
Капетан и остали уђоше у зграду. Стојан и Јездимир остали су на пољу као укопани и само су обојица цептили.
— Шта ти је ово у текнету газда Стојане?
Стојан не смеде главе подићи. Промукло и кроз зубе да се једва чуло изговори:
— М-е-с-о.
— Кад си клао ово свињче?
Стојан ћуташе. Једва преко језика превали:
— ....Не....ки дан.
— Изнеси ону кожу овамо, рече капетан пандуру.
Кад је изнесоше и разастреше, један узвикну:
— То је кожа од оног вепра што.... Па за тим чисто човек занеми.
— Дај оно савијено у ћошку.
- Јоваш изнесе поњаву. Беше сва крвава.
— Од чега је ова поњава крвава, викну капетан.
Обојица су ћутали као заливени...
Капетан извади ону пантљику. Једна мера из оне књижице, подудари се са стопалом Јездимировим, које он измери...
— Ниткови једни, цикну капетан--- Вежите их!...
— Ово је људи онај вепар, за кога су ови гадови рекли, да им је украо чича Игњат... Говорите кукавице!
Ни један не рече ни речице. Стојан поче нешто, али му реч застаде у грлу. Ни један нису ни чули ни видели, шта се око њих догађа. Само осетише бол од штрањке, која им руке на леђима састави.
— Натоварите сад ово месо на њих.
Метните и ову поњаву и потерајте их суду.
Сви су занемили од чуда. Једини је, сем капетана, био председник, који је за ово пре знао.
Они на шору, пред кућом, гледају шта се ради, а чисто не верују својим очима.
На једаред прште куд које.
Капетан с људма упути се судници, а за њима Стојан и Јездимир пред пандуром и Јовашем, натоварени месом, корачаху погнуте главе...
За непуно пола сата, док је капетан у судници нешто писао, слеже се читаво село.
Свак је био у забуни и чудио се овоме необичном догађају. Скоро нико није знао шта је у ствари. Видели су Стојана и Јездимира, с месом на леђима, где стоје везани и само у земљу гледају.
— Знаш ли ти море, шта је то било?
— Не знам еј. Чујем, говоре људи да су Стојан и Јездимир сами убили свога вепра, па однели до Игњатове качаре....
— Зар они?
— Ја!
— А море то бити, ја! Поганци су оно људи.
— Веле, да су они удесили и паљевину Радетићима.
Тај глас разилазио се од уста до уста, и у скоро сви су знали у чему је ствар.
Сви су их са презирањем погледали. Па чак и они њихови аминаши, бечили су се некако од њих.
— И јест нека погана цега, рече један. Погледај и’ само. Не смеју ни главе да подигну...
— Срамота и’ море, ’воликог народа.
— И били су вала бесни. Ко су, они су!
— Ја да ли знаш по Богу, за што они то урадише?
— Не знам.
У том се појави из суднице капетан. Од једном наста тајац. Мува да зукне, чула би се, чини ми се. Свако ти отворило десеторо уши, а по неки чак и зинуо, да само боље чује, шта ће им капетан казати.
Капетан погледа по сакупљеном народу. Би му мило, што се толико света искупило па поче:
Браћо,
— Врло ми је мило, што вас данас видим у толиком броју скупљене на овоме месту. Ја се од срца радујем, што могу да вам свима покажем ова два ниткова, који овде пред вама везани стоје.
Јест браћо! Стојан и Јездимир, направили су сву ову бруку, која се пре неколико дана у вашем селу догодила...
Па што су то урадили ни по јада, него што су сву кривицу свалили на чика Игњата и његовога Стеву. Али Бог, који све зна и све види, учинио је и помогао ми је, да зликовцима у траг уђем. Њихови помагачи и кривци с њима заједно у овоме делу, Пура и Дикан, већ су у мојим рукама. Свој четворици, платиће се по заслузи....
Одавно је речено: „ко другоме камен на пут баца, сам ће се о њега спотаћи“.
За тим капетан исприча народу све шта су и како су они урадили.
Нико, чини ми се, није дисао слушајући капетанов говор, кога он заврши са речима:
— Погледајте их браћо само, како сада јадно и жалосно изгледају! Без тога им је могло бити...
У том се на вратницама судничким појави Игњат са Стевом.
Капетан их спази:
— Овамо чика Игњате, овамо и ти Стево. Одите ближе, да видите своје пријатеље, како само лепо изгледају.
У народу чу се узвик дивљења. Свакога је изненадила појава Игњатова и Стевина. Свак у срцу осети неку радост, што их спази, а тим су више осећали мржњу и гњев према Стојану и Јездимиру.
Игњат приђе ближе:
— Бог нека вас пита, и нека вам по заслузи плати, рече, окренув се Стојану и Јездимиру.
— Живео Игњат и Стева, заори се из стотине грла.
— ’Вала вам добри људи, рече Игњат окренув се
Сузе му потекоше из очију.
— Живео! Живео!
Сви полетеше да се с Игњатом и Стевом поздраве. Многима се у оку блистала суза радости...
Кад се и то сврши, председник се окрете народу и рече:
— Јако људи, морете ићи свак својој кући.
Игњат шану нешто Стеви, и он се изгуби у гомили, која се као талас реке комешала, пошав вратницама.
Капетан уђе у судницу, и седе те написа једно писмо. За тим опет изађе напоље и предаде га пандуру:
— Сад их оба терај у Богатић!
— Разумем, рече пандур...
Што год је било живе душе у читавом селу, све је то изашло на шор, кад је пандур потерао везаног Стојана и Јездимира. Свак је стајао пред својом кућом и с нестрпљењем очекивао, кад ће до њега стићи.
Сваки је био рад, да им у очи завири, али они погнули главе, и само испод ока бацају поглед на свет, који их је с обе стране шора гледао.
Ишли су као кроза шибу.
— ’Давно су вала и заслужили по литру кудеље на леђа, рече један.
— Ја шта болан. Не море то бити, зло радити, а добру се надати...
Разуме се да су о овоме догађају и жене на свој начин резонирале.
— Ју грдни’ рана, лепа сестро! Ко би се над’о еј, од Стојана?
— Еја, јадна ти си. Знала сам ја ’давно и ’давно, да су они ’наки.
— А јес’ чула, болан, да је дош’о Игњат и Стева?
— Јесам ’тоич. Каза ми „Он,“ кад је дош’о од суднице.
— Баш ми и’ је јадна било жао.
— Ћути болан. Није само теби јадна друго. Цело и’ је село жалило.
— А ово јако, баш ми је у вољи.
— И мени да ви’ш еј!
Ката је опет имала пуне руке посла.
Она је ишла од гомиле до гомиле и знала вам је три ста којекаквих причати.
— Анатема те било жено, откуд ти то све знаш? К’о да си била заједно с капетаном!
— Па свет говори, лепа сестро. Нисам бо’ме ја из прста исисала...
Кад је пандур отерао Стојана и Јездимира, у судничкој авлији беше остало око десетак људи. Међу њима капетан примети Јову Радетића.
Беше сео на неки баван поред тарабе, и нешто се замислио.
Капетан му приђе.
— Шта радиш ти чика Јово?
— ’Вала Богу, како си ми ти господине?
— Што си се ти нешто окарио?
Јово тешко уздахну.
— Тхе, људи смо господине, на шта му знаш, ја.... ето....
— Ама шта је чика Јово?
— Зазор ми је господине. Осрамотио сам се и пред тобом и пред Богом. А већ колико сам грешан и срамотан пред Игњатом и Стевом, ти знаш. Не смем људма јако у очи погледати.
— Ниси ти ништа ту ни грешан ни срамотан чика Јово.
— Јесам, јесам, знам ја.
— Ниси чика Јово. Ти си казао истину. Ти си заиста видео Стеву, кад је трчао од ваших сена, пошто су запаљена. Ти ниси слагао. Стева је био тамо, само их није он запалио него Пура.
У том капетан спази међу људма Игњата и Стеву, и зовну их.
Они приђоше.
Стева скиде капу и приђе руци чича Јовиној.
Јови се стеже срце. Једва изговори:
— Жи’ м’ био сине.
За тим Јова, са сузама у онима погледа у Игњата.
Игњат погледа у њега и спази му сузу у оку. Ни речи нису проговорили, али су погледима све казали.
Они полетеше један другоме:
— Игњате, Јово брате!
Капетан окрете главу у страну. Овај га је призор дарнуо.
Игњат се тада окрете капетану.
— Господине капетане, данашњи је дан за мене велики свечаник. Ја сам рад да вечерас своје пријатеље у своме дому почастим. Ове људе, што видиш ’воде, ја сам задрж’о. Зорли би ми мило било, кад би и ти међу нама био. Тебика имам за ово да кажем ’вала.
Капетан му пружи руку.
— Драге воље, чика Игњате, примам твој позив. И тако сутра имам нешто посла у Глушцима и Ноћају, па бих и иначе, остао овде на конаку.
— Е, Вог ми те живео господине!
— И ти Јово са Станимиром мораш вечераске доћи.
— ’Оћемо Игњате.
— Јако ’ајдемо мало до мијане. Реда је да дам људма коју да попију.
Сви се кренуше и одоше...
Механа дупке пуна. И ко по једном или два пут у години у механу долази, данас се свратио. Сваки је у себи осећао неку радост... неко унутрашње расположење, па је хтео томе да даде и видљива знака...
Механџија, сирома, устумарао се па не зна куд ће пре и шта ће пре, само виче:
— Сад молим.... Одмах молим!
— Браћо, ову чашу да испијемо у здравље нашег чича Игњата и његовог Стеве. Нека им Бог да свако добро, а за много да Бог да, наздрави чича Нинко.
— Амин, да Бог да, заори се из свију грла и чаша зазвека.
Пило се у механи до неко доба ноћи.
Код куће Игњатове спремала се вечера, као да је слава или ти преслава.
У кући за ватром крчкало је неколико лонаца и шерпа разних јестива. На пољу, под коларницом, један кића окретао је прасе к’о наливче, а у вуруни цвчала је у калајисаним бакарним тепсијама гибаница с младим кајмаком и гужвара...
Све је то спремила вредна Живана, са својом новом укућанком, својом милом снахом, ако Бог да, са Ружицом.
Да се већ и Ката ту нашла као помоћница, то држим да није потребно да вам спомињем....
Још мало, па и Игњат с капетаном и осталим гостима те пред кућу.
У соби их је већ чекала постављена и намештена трпеза, каква се само код добрих газда у богатој Мачви наћи може.
Гости поседаше....
Прво се донесе послужење. Мед и шећер с ’ладном водом, а за тим препеченица, која се у срчету блистала к’о детиња суза. А кад се налије у чашицу, играју у њој ситни мерџанићи као од бисера.
Обредише се по неколико пута, па се донесе и кава. Код нас ти је у селу други адет, него тамо код варошана. Ми пијемо каву пре јела, а они после. То вам је како ко научи.
— Де’те људи још по једну, да сперемо гушу од ове црне чорбе, рече Игњат.
Обредише још једном два.
— Е, јако дијете реци тамо у кући нека сипају...
Мало потраја и у соби се ништа друго није чуло, него звека кашика и виљушака.
У горње чело сео је стари попа, а до њега капетан. Око астала служили су Стева и Милан са Ружицом. Ива је имао друга посла.
— Ти ово Бога ми, зорли спремио, рече Пера.
Кажем вам браћо, да је данашњи дан за менека свечаник. Од јако ћу сваке године на данашњи дан давати част, за ово што је још мало живота остало да се поживи.
Па да вам још кажем, ово је и за моје весеље. Синоћ сам добио сна’у. Кад није Бог наредио да друкчије буде, шта ћемо, а ко би радоснији од менека био.
— Деде Стево, точи то вино!
— Мени сипај Стево јабуковачу, рече један. Нећу да се навађам на вино кад га нема увек. А јабука, ’вала Богу, дао је Бог доста...
Позната је већ ствар, да се гозба у Србина не може ни замислити без здравице, па и ова није без тога остала.
Прву је наздравио капетан чича Игњату и његовом
После је то ишло већ редом. Сваки ти је по нешто рекао, колико је знао и умео.
Стари попа наздравио је капетану и његовој госпи, заблагодаривши му у име Игњатово, у име својем у име целог села на његовом труду. Попа је завршио здравицу са речима:
— ’Иљадили нам се таки чиновници, и живео на многаја љета.
Било је, Бога ми, превалило доста ноћи. Гости се развеселили, да не може боље бити.
Игњат само нуди.
— Пи’ Јово, пи’ Станимире, пи’ Нинко, ти Панто, пи’те људи!
— Ух, шиљак ли му, ди ћу се јако, ’вако матор, опити Прошћавај капетане!
— Ништа, ништа чика Игњате, само буди весео.
— И ’оћу вала. Де’те људи, будите ми здрави...
Мало после, капетан узе чашу и устаде:
Браћо и дружино,
— Догађаји, који су се десили последњих дана у вашем селу, учинили су ми да постанем повереник једне тајне. Тајне коју је знало само двоје у читавом овоме селу. Држим, да ћу одговорити жељи вашој, а највише нашег Стеве, ако то, што је до сада било тајна — кажем, и ако успемо, да та тајна постане јавна за све...
Стева се у лицу зарумени као ружица. Срце му стаде силно куцати. Капетан продужи:
— У овоме догађају највише је Стеву теретило ово везено јаглуче. А знате ли ко је ово лепо јаглуче извезао и ко га је Стеви дао?....
Капетан мало поћута, па настави:
— Везла га је лепа Мара, јединица Радетића Јове.
И њене кривице дакле има, што је Стева мало трпео...
Јова и Станимир погледаше се очима пуним љубави.
— Јер — продужи капетан — да му она није дала ово везено јаглуче, не би се оно нашло, и не би Стеву толико оптеретило. Те вечери, њих су двоје стајали код Радетића сена, ту га је Стева изгубио, и кад се после вратио да га тражи, јер је волео јаглуче, као што воли и онога ко му га је дао, сена су букнула. Он је потрчао Кући за рогуље, а ви сте га тада, Јово и Станимире, видели...
— Мара је дакле кривац и не сме остати некажњена. Ја предлажем да се казни, а и казну сам измислио. Она се састоји у овоме: од данас, па за месец дана, да јој забранимо носити више перчин, но да за месец дана мора имати конђу.
А пошто је трпео и Игњат, то да га Мара у вече изува и изјутра полива, све док је Миланова снаша не одмени.
— Јово брате, у име Игњатово, тражим од тебе твоју Мару, за нашега Стеву.
Јова и Станимир погледаше се. У очима обојице светлила се суза...
— Како рекне Станимир!
— Како вели Јова!
Јова устаде:
— Ако је Богу по вољи, и ако Мара пристаје, од мене нека им је просто и благословено.
— Живели! заори се као из једног грла.
Игњат приђе и пољуби се с Јовом, а за тим са Станимиром.
— Стева пољуби у руку прво капетана, за тим попу, па Јову и Станимира, онда оца, па после остале редом.
— Кам’ баба, викну Игњат. Живана, Живана, ’вамо де море.
Живана уђе.
— Деде бабо, љуби се с пријатељима.
Живана га погледа.
— Шта ме гледаш? Љуби се с Јовом и Станимиром. Враг баба, санћим мрзи је се љубити. Хе, хе бабо, немој да ја јако све кажем...
— Их, шиљак му, баш се јако морам опити!
— Дај вина бабо. Части за ’наку сна’у. Е батли баба, шиљак ли јој. Од један пут, па две сна’е...
— Иди море, што си стала
— Де’те људи... Јако ћемо из потекар...
Чаша звекну.... Пило се до неко доба ноћи. Уговорише да прошевина буде сутра на вече, како је Игњат и пре мислио, а и због капетана, који ће се сутра на вече вратити из Ноћаја, те ће и он моћи бити на прошевини...
За тим се гости разиђоше.
Кад је Мара чула, да је Стева пуштен, и да је дошао већ у село, није знала, шта је радила од радости.
Она паде Стојанки око врата:
- Јој тето, јесам ли ти казала, да мој Стева није крив?
— Јеси рано моја. И тета је теби веровала.
— Он није запалио наша сена!
— Није, кућо моја!
— Запалио и’ Пура.
— Јесте рано.
— Ја благо мени тето. Дела се и ти болан тето весели.
— Весела сам, рано моја!
— Али дела штогод певај.
— Певај ми ти, кућо моја!
— И ’оћу вала тето. Срце ми само пева. Да ми је грло, па да запевам да цело село чује.
Станојка је загрли и пољуби.
— Голубице моја лепа!....
Целога дана Мара је била весела, превесела. А кад у вече, таја и јага казаше да ће на вечеру код Игњатове куће, она лепо да полуди од радости.
— Ја благо Ружи јако! Она је код свог Иве, говораше Мара у себи.
Истина, мало ју је дирала судбина њеног оца и брата, али шта ће? Криви су па нека и трпе.
Кад су у вече сели за вечеру, није могла ништа окусити. Била је сита среће своје.
Кришом је бацала погледе на своју доју.... На своју милу и добру доју...
— Шта ли ће моја доја без мене, кад јој одем?.... Али нећу далеко... Кад год ’оће, ето часком, само преко шора, па да ме види...
— Маро ћери, што ти не вечераш?
— Сита сам дојо...
— Јој рано моја, кол’ко мореш.
— Не могу дојо. Сита сам...
Кад се свршила вечера, и кад је отишла у вајат да спава, никако није мира имала.
Непрестано је мислила:
— Шта ли јако ради мој Стева? Откад га себе нисам видела!
Па онда зажмури, а пред очи јој изађе њен Стева, онаки како га је последње вече код сењака видела... Пружи руку к’о чисто да га ухвати, па се онда тргне и стане се смејати. У руци је, место Стеве, држала губер, који је на мотки поред зида висио...
Никако јој се не спава... После јој дође да пева... Али ако чује доја?.... Шта ће она рећи?...
На једаред се трже, као да јој неко нож у срце забоде. Скочи са свога кревеца, на коме је седела и стаде ослушкивати...
Није се преварила...
На пољу се чуо тих и мили гласић свиралице....
Глас тај, као да је говорио:
— Спаваш ли Маро, злато моје?
Она га је познала!
Био је то, њој добро познати глас Стевине свиралице. Срце јој хтеде из недара да искочи. Дође јој да викне:
— Не спавам мили мој Стево, ево ме! Али се уздржа.
Ослушну још мало....
Свиралица је и даље говорила. Кроз тиху и нему ноћ, ширио се полако њен мили звук. Он беше тако љубак, тако мек и благ, да је кадар и најтврђе срце у недрима омекшати...
Она полако извуче кључаницу и ошкрину врата. Промотри свуда по авлији, и спази да се нешто у присенку старе липе беласа...
Свиралица опет поче... Она познаде да је њен Стева.
Скочи с прага и после неколико корака, била је у наручју свога милог Стеве.
— Стево, Маро голубице моја!
Онда наста тајац...
Наслоњено срце на срце говорило је једно другом шта је у себи осећало.... А румене усне тврдиле су, да је оно истина, што је срце срцу говорило....
— Ниси заспала, звездо моја Маро?
— Нисам Стево!
— Јеси ли се надала мени Маро?
— Јесам Стево. Никако нисам могла заспати! Знам да је таја и јага тамо код ваше куће...
— Јесу Маро! Баш зато сам и дош’о... Пожелео сам те сунце моје Маро, а ти мене?
— И ја тебе Стево!
— Целе ноћи не би’ мог’о заспати, а да ти још вечерас срећу нашу не јавим.
— Ми смо сретни Маро!
— Јесмо Стево....
— Али ти још не знаш све.
— Шта Стево?
— Таја те је мени +поклонио....
Мара кликну од радости:
— Каде Стево?
— Јако, мало пре. Да си била само Маро, па да чујеш како је капетан лепо говорио... К’о да ми је лепо ето ’воде у срду, па к’о да ја говорим....
— И таја је обећ’о Стево?
— Јесте Маро, и пољубио се с мојим бабом.
Мара се још више приљуби уза Стеву.
— Благо нама јако!
— Благо Маро. Јако нас само Бог море раставити!....
Стева је стаде миловати и љубити:
— Да знаш само, како сам те пожелео Маро!
— А ја тебе Стево!
За све ово време само сам о теби мислила. Непрестанце сам плакала и никуд се из авлије нисам макла. Помислим да идем марви, али што ћу, кад нема мога Стеве, да ме код такуше чека...
— Сиротице моја! Ти си знала да ми нисмо криви?
— Јесам Стево, па сам то и теји казала. Ишла сам једноћ и твојој кући. Баш ми ’теде лепо срце да препукне... Казала сам твојој нани да ниси крив. Да знаш само, како ми је она лепо говорила, па како ме је миловала, баш ’вако ко ’во ти јако. После ми је било к’о чисто лакше. Срце ми се мало разгали... П’ онда нисам тако много плакала и само сам се молила Богу и светој Богородици и светом Николи и... и... свима.
Стева је притиште на своје груди.
— Видиш Маро, Бог је твоју молитву чуо. Он је
— Јесте Стево...
— Па је он и ово јако наредио. Ово нам је награда за оно, што смо обоје претрпели, надајући се само у њега.
— Јесте Стево.
— Увек се Маро, треба у Бога уздати и њему се молити. А он је милостив, па ће свакад добро дати. Је ли Маро?
— Јесте Стево!....
— Ја ти још нисам каз’о нешто, што је најважније.
— Шта Стево?
— Сутра на вече ћемо те испросити!
— Зар сутра?
— Јесте Маро. Тако су се договорили. И капетан ће бити на прошевини. ..
Мара као да није стајала на земљи кад је ове речи чула. Приљубила се уза свога Стеву, као, оно зелени бршљан уза стабло витога јаблана. Да јој је чисто да му се у недра завуче. Само је полако шапутала:
— Сутра.... сутра...
— Сутра злато моје, рече Стева, и притиште још један дуг и ватрен пољубац, на румене уснице њезине.
— Јако морам ићи злато моје. Тражиће ме бојим’ штогод бабо. Да га само видиш Маро, како се рашћерет’о!...
— ’Оћу вели јако, вако матор, да се опијем!
За тим још пуно.... пуно пољубаца, па се онда растадоше.
Стева полако изађе на шор и упути се кући, а Мара одскакута весело у свој вајатић.
Она кресну машину и ужеже свећу. Стаде разгледати по свом
Све што је ту било, она је својим рукама израдила. Све је она то спремала за себе и свога Стеву...
С обе стране дуж вајата, на дугачким моткама, висили су сваковрсни губери, поњаве, ћилими....
Каквих ти ту ћилима није било! И клечаних и парташа, ваздан, ваздан... па све к’о смишљени!
— Баш ћу овај прострети по нашем кревету! Али нећу, онај је лепши.... Нећу баш ни њега, кога ми Стева рекне...
— А овом ћемо се шареницом покрити! Баш је лепа, па шарена к’о детлић! Али, нека Стева избира, којом ’оће...
За тим опет стаде гледати по вајату.
Горе преко греда, пружила се широка липова даска. На њој неколико труба беза. Не зна се који је од кога бољи. До беза повесма кудеље, па кудељке уређене вуне... Све је то стајало у тако лепом реду, како то само вредна девојачка рука уме да поређа,...
Њен вајатић, то је њен рај! У њему девојка проводи и веселе и тужне часове у своме животу. У њему је она неограничена владарка.... царица...!
Свуд около висиле су ките сувога босиљка, чубра, селена, божјег дрвцета, калопера и венчићи од лепога ивањскога цвећа.... Сви су се ти мириси мешали у једно, да кад уђеш они те занесу, опију!.... И да си без срца, овај би те мирис подсетио на мирис чисте душе девојачке.... Осетиш нешто у себи, што те узноси диже... чак горе под облаке!
— Цвеће моје лепо! И тебе ће Мара понети, да од јако и мом Стеви миришеш!
Онда стаде код свога шареног сандука. Извади кључић и отвори га. Био је пун као сат меда у кошници.
Свећа је већ догоревала, кад је Мара била готова.
— Имам дара вала још за ’нолику вамилију, рече у себи задовољно. А ено беза, да не морам за три године, а и више, чунак протурити...
За тим приђе своме кревецу. Погледа још један пут свуда по вајату, пирну у свећу, прекрсти се и леже.
Срце јој је било пуно, а душа мирна и задовољна.... Заспала је као невинашце, у мекој бешици, поред мајке своје!
Осванула је недеља. Дан одмора, радости и весеља на селу.
Ко шест дана проведе у трудноме и мучноме раду, не знате како жељно очекује овај седми, Богу посвећени, дан.
Погледајте само онај народ тамо. Све се то изоблачило у чисте као снег беле рубине. Седе и разговарају се. Младеж, која не зна за умор, ено је на сред села код крста и весело игра. Сваки момак код своје девојке....
А и време му је томе сада. И амбари пуни, и чардаци пуни, и кесе пуне и све на све стране пуно... Таква вам је јесен, па још кад је богата јесен, онда гледај само сеира од сватова...
Ката је већ знала пуно новости, и ено је како се жури да другама јави.
Знала ти је она пуно које шта. Како се на пример синоћ у механи опио Петроније Пантић, и хтео да се побије са механџијом:
— Избацили га јадна друго к’о амбуљу на шор пред мијану, а он еј, мртво тело!
За тим је припала и о вечери код Игњатове куће:
— И капетан био лепа сестро. Пило се ту еј, до после по ноћи. Били су и Јова и Станимир Радетићи.... И што је ’нако најглавније, опријатељио се Јова и Игњат...
— Иди жено!
— Јес’ здравља ми! Довече ће бити и прошевина.
— Зар вечерас?
— Ја болан!
— Нека им је са срећом. И јесу вала створени једно за друго....
— И ја велим лепа жено. Јазук би био да друкчије бидне. Звала ме је стрина Јока, да довече дођем, да им се нађем што на руци. Биће ту гостију, еј! Није то шала јединица Радетића проси се, па још у ’наку кућу...
Никоме овај дан није, чини ми се, спорије пролазио, него Стеви и Мари...
Мара јутрос поранила рано и отишла да обиђе марву.
Колико себе дана није она марви долазила. Чисто јо заборавила како је овуда све лепо изгледало. Али јој се данас учинило све лепше, него икада...
Кад се вратила, дочека је на вратницама њена тета.
— Стиже ли ми, вреднице моја?
— Стиго’ тето!
— Јес’ обишла марву?
— Јесам тето.
Станојка ју је гледала очима пуним милоште. Из очију њених Мара је видела, да јој има нешто важно да каже.
Станојка је ухвати за руку и поведе на страну:
— Буди ми весела, голубице моја!
— Јесам тето!
— Али имам нешто лепо да ти кажем.
— Шта тето?
Мари се посу ружична боја по лицу. Она је већ знала, шта ће јој тета казати.
Станојка је загрли. Пољуби је у чело и стаде је по мекој коси миловати.
— Главо моја лепа! Доста си ми препатила. Буди јако весела. Довече ће ти просиоци доћи.
Мара је погледа оним лепим очима:
— Тето моја!
— Не шали се тета, кућо моја. Твој ће Стева довече ти доћи. То је већ свршено. Таја те је синоћ обећ’о.
Мара јој паде око врата:
— Тето моја, ја сам јако најсретнија на овоме свету....
— Јеси, миље моје. Зато је се тета и молила Богу....
Цео дан је са дојом и тетом провела у раду и спреми за довече. Па опет, опет јој је време некако споро пролазило. Чинило јој се да се оно сунце врло споро помицало. Зажели да може да га дохвати руком, па да га превуче преко неба, и забаци тамо иза обала валовите Дрине....
И заиста, ништа вам није теже, него кад се нешто очекује, а кад се још очекује овако нешто, као што је Мара сада очекивала, онда нам је лако знати, како јој је било...
Кад је чича Игњат јутрос устао и изашао у авлију, опази Стеву:
— О, о, момче! Јес’ поранио?
Стева скочи и приђе му руци:
— Јесам бабо!
— Је л’ ти јако срце на месту?
Стева саже главу и погледа у земљу.
— А шта то читаш?
— Свето Писмо, бабо....
Игњат се уозбиљи. Баш је био наумио да га мало дира, али га сада остави. Поштовао је сваку књигу као светињу, а много је полагао на писменост. Мучио се у јединству, како је само он знао, али је сва три сина чак у Глушцима школовао.
— Нећу — говорио би Игњат — да су ми деца слепа код очију, к’о ово ја. Да гледају на туђе очи. Волим им једну њиву мање оставити, па ће они, ако буду паметни, зарадити, него и’ оставити ћораве.
За књигу није паре жалио. Увек, док су они још мањи били, кад год оде у Шабац, донео би им по коју књигу. Тако је он накуповао:
Немојте ми се смејати. Ако која књига баш и не ваља, шта ћемо ми? Нисмо ми томе криви, већ они тамо, што пишу књиге. Они би требали да се и за нас побрину.
А после, да вам још нешто кажем. Наше су књиге доста и скупе. Јесте вере ми. Ја се све чудим, како се може да продаје
Игњат погледа у Стеву.
— Тако и треба сине. После, кад оставиш књигу, гледај с Иваном и Миланом те спремајте што ће нам довече требати.
Ја одо’ до Глушаца у цркву. ’Оћу вала да се сит Богу помолим.
— Иди ти бабо, ми ћемо све свршити.
Игњат полако оде.
Ишао је пешке, јер Глушци нису баш тако далеко од Раденковића, да би му кола требала. Оно је ту, прво село и потеси им се сучељавају...
Стева је још читао, па онда оде и остави књигу. Погледа горе на небо:
— Их, ала и ово сунце, рек’о би да се и не миче. Ено га нонде, ’ди је и отоич било.
За тим узе своју свиралицу...
— ’Ди ћеш рано моја? упита га Живана.
— Сад ћу ја доћи нано, и замаче у башчу.
Живана је дуго за њим гледала...
Мало, па се зачу тих и нежни глас Стевине свиралице. Ах, како ли су мили били ти звуци!...
Свирала је момку у селу нераздвојни и највернији друг. Њој он поверава тугу своју, која му срце дави, а њој казује и радост своју, коју му млађано срце у грудима осећа...
Свиралица Стевина јављала је сада целоме свету радост срца његова...
Не знам да ли је икада лепше изгледало сунце на заходу, него што су га данас Стева и Мара гледали...
Још мало су се само видели светли зраци његови, па се и они изгубише, а небо се на западу дивно руменило. Беше лепо, као лице у младе девојке, а румено к’о њени образи.... Мало по мало, нестајало је оног лепог руменила, а место његово заузимали су сивкасти и затворени прамичци облака у висини.... Баш исто онако, као што и лепог руменила нестаје с лица младе девојке, да место румених ружица, на њеним образима, заузму боре, као докази вечите борбе у животу...
Беше се повукао први мрачак. Он личи на болест
Него шта је мени, те вам о смрти говорим, код оваког весеља које ће вечерас бити. Оставимо смрт на страну, и не мислимо о њој. Доста је што она о нама мисли, и што нас неће заборавити...
Игњатовој кући почеше се прикупљати већ позвани пријатељи.
За мало, па се шором чуше кола. Милан отрча и отвори вратнице....
— Добро вече, добри људи!
— Бог ти помог’о господине капетане! Добро нам дош’о!
— Боље вас нашао! Јесте ли већ спремни?
— Још мало, па у име Бога, рече Игњат.
— А зар су и ови овде?
— Е, а ’ди је до јако било весеље без Цигана!
— Живео нам мољимо, љепи наш господину!...
Поседише још мало па се просиоци кренуше.
Живана их испрати до вратница.
— Е, сретан вам пут јако!
— ’Вала, ти жива и здрава....
Кућа Радетића била је сва осветљена. На сред простране авлије побијен дирек и на њему фењер, који је доста добро осветљавао авлију. Код вратница опет фењери...
Шта је Стева осећао, кад је ступио ногом у Радетића авлију, и Мара кад је видела просиоце, то нећу ни да покушавам да вам кажем. А ако хоћете право, то се не да и не може казати. Сви сте у животу то осећали, а ако нисте, Бог ће дати, па ћете осетити. Сетите се како је тада вама, па ћете онда знати како је сада Стеви и Мари било, и шта су осећали...
— О домаћине! викну чича Нинко.
— Ој, ој! одазва се Јова.
— Јесте ли ради гостима?
— Добрима увек!
Они уђоше.
Дочек и намештај, у богатој кући Радетића, био је онакав, какав се само у вредна и богата домаћина пожелети може.
Поседаше сви по реду и по старешинству.
За тим се донесе послужење. А кад се и то сврши, устаде чича Нинко:
— Брат Јово, нисмо дошли ’воде, да једемо твој мед и пијемо воду и ракију и да срчемо ову црну чорбу.... Него смо, братац мој, дошли, да тражимо оно, што ми немамо, а у тебе, ’вала Богу, има. Ти већ знаш, зашто смо ми дошли, него говори јеси ли на речи, и дај цуру ’оћемо ’воде на среду.
— Што је речено, речено! А и цура ће сад, рече Јова, па изађе из собе...
Мало за тим опет се врати, а за њим Станојка водећи Мару за руку.
Каква је била у овом тренутку, требали сте да будете ту, па да је видите. Да вам ја ваздан говорим и описујем, опет то не би било ни приближно ономе, како је Мара изгледала!
По беломе од природе лицу, просуло се лако руменило, које те заноси.... опија!
Кад је Стева спази, обузе га нека ватра, а у грлу га нешто стеже, да данути није могао. Светле му се очи наводнише и у мало суза из њих не кану.
Смерно корачаше Мара преко собе и приђе руци свима редом.
— Жива ми и сретна била, ћери!
Кад је Стеви пришла руци, он осети како јој је рука дрхтала....
За тим стаде иза леђа Јовиних.
— Е, ћери моја, рече Јова. Ови људи дошли су да тебе за Стеву ишту...
Мара погнула главу као кривац, који чека да му се пресуда саопшти. Целим телом обузе је нека дрхтавица, а беле јој се груди таласаху као вали узбуркане реке...
— Кажи нам јако ћери, имаш ли ти вољу поћи за Стеву?
Мара се к’о чисто занесе. Помери се мало с места на коме је стајала. И ако није видела, опет је на себи осећала све погледе, који су на њу управљени били.
— Кажи Маро!
Она једва промуца:
— Како ти велиш тајо...
— Није то, како ја велим. Твоје је питање ћери моја.
Она полако подиже главу. Оним лепим очима, у којима се сада сијаху сузе радости, погледа мило на Јову:
— Ако ти велиш тајо!
— Ја сам већ рек’о, ћери моја. ’Оћемо јако да и ти рекнеш.
Њу стеже у грлу. Тешко јој беше пред толиким светом, пред својим тајом и јагом, превалити преко језика ту једну једину реч. Али се морало.... Сви су у њу гледали. Од ње очекивали, шта ће рећи. Она стеже срце и једва промуца:
— Имам тајо!....
— Е, нека ти је са срећом ћери моја, рече Јова и пољуби је у чело....
Стари попа устаде. Прекрсти се и пољуби петрахиљ, па га метну на врат:
— Стани овде ћери!
— Оди ти Стево овде!
За тим очита неку молтитвицу, и сврши што је по божјем закону требало...
И попи су обоје морали казати да имају вољу...
— Е, да сте ми живи и сретни децо, рече попа, скидајући петрахиљ.
Обоје га пољубише у руку, па за тим и остале.
Сви им пожелеше свако добро и срећу.
— Оди де јако мени, ћери, рече Игњат.
Мара приђе.
Он извади кесу из недара. Одреши је и наже на астал. Сину дукат као жеравица. Он одброја педесет.
— Ово је твоје ћери. Сви су вала нови к’о да су јако испод чекића. Ето ти па и’ нанижи.
Мара га опет пољуби у руку, прими паре и даде их Станојки....
— Јако пријатељу, да се ја и ти искусурамо. Колико тражиш у кућу?
Јова се насмеши:
— Што је право пријатељу!
— Охо, немој тако пријатељу. То је много што је право, рече Игњат смешећи се. ’Вако чељаде вреди, и право је дати за њега мерицу дуката, али ја брате немам толико....
— Колико ’оћеш, пријатељ Игњате, адета ради.
— Тако ми реци, анђели из тебе говорили. Ја мислим да је ’волико право — одброја двадесет дуката и пружи их Јови.
— Много је пријатељу.
— Држи те паре. Шта много је? Не би ти ја дао ’нако дете, за десет пута толико....
Сви се насмејаше.
Јова устаде, прими пружене паре и пољуби се с Игњатом.
— Нека нам је сретно пријатељство.
— Амин да Бог да, рекоше остали.
У том на пољу јекну ћемане...
Наста весеље, како се само пожелети може.
И да нико није знао, музика би привукли цело село, а камо ли што је Ката цео дан обила ноге по селу, причајући да је довече прошевина Радетића Маре.
За мало па је велика Радетића авлија била пуна народа. При светлости оној шаренила се к’о ливада у лепоме мају, обасјана меком месечином.
За часак се вину коло к’о градина, па изгледаше као венац од шареног цвећа!
Они, који умеју да песме певају, казали би за ово коло да је изгледало:
„Као венац плетени, Од ружица румени’“...
Ката је у кујни редовала, али није могла срцу одолети, кад свирачи засвираше „Штрољанку,“ која јој је баш за срце прирасла. Баци кутлачу и излети у авлију.
Пило се, певало се и играло до неко доба ноћи. За дуго ће се памтити и причати прошевина Радетића Маре.
— Ја каква ли ће свадба бити, кад је вака прошевина, рече један.
— Кад је свадба?
— У трећу недељу.
— Ја л’ ће ту бити пијанке, Бого вољани!
— Ја шта ти мислиш?
— Истина, људи су сигурни, могли су свадбу и пре уговорити, али попа рече због оглашенија и тако остаде...
— Е људи, рече чича Нинко, треба посвирати па и за појас заденути. Ја мислим да је јако вакат да се иде.
— ’Оћемо ли?
— У име Бога!
Сви се поздравише и ижљубише, па се онда упутише.
Код Игњатове куће опет се мало заложише, јер вино брате беше истругало. Истресоше и ту, Бога ми, једно десетаче, ако није и више, па се онда поздравише и разиђоше сваки својој кући.
Међу тим се и народ мало по мало разилазио, понев сваки пријатну успомену на прошевину Радетића Маре за Стеву Добрића.
— Да ли је на свету било сретнијих створења од Маре и њеног Стеве, после свршене прошевине?!...
Дани су им истина пролазили споро, али су их они проводили у лепој нади и слатком чекању.
Какви су осећаји завладали Стевом, кад је идуће недеље стари попа, после службе божје, објавио у цркви народу:
- Да је дјевица Мара, кћи Радетића Јове, испрошена за женика Стеву, сина Игњата Добрића
Једва је чекао да се врати кући у своје село, па да ту радост и Мари саопшти.
Сада је цео свет знао да ће Мара бити његова, само његова, за цео живот.... до века!....
Па и сви његови били су весели.
Стрина Живана дочекала је оно, за шта је највише Бога и молила.
Њен Ива, њена прва радост, венчаће се истог дана са Ружом, кад и њена друга радост Стева с Маром.
Сви су у кући гледали на Ружу, као на зеницу ока свога. Свима им је жао било због црне судбине, која је постигла Стојана и Јездимира, њенога по несрећи оца и брата. Шта би они све дали, да се тако није догодило. Али, што је било било, сад се не поправи...
Једне вечери посматраше чича Игњат Ружу. На лепоме лицу њеном видела се и радост и туга. Он је знао чему се Ружа радовала, а за чим ју је срце болело.
Он се нешто замисли. За тим оде у собу и зовну Живану.
Она дође.
— Ја ’оћу сутра да идем у Богатић...
— Дела, рече Живана.
— ’Оћу да зовем и пријатеља Јову, па да видимо, да се они како ослободе...
Живана га погледа.
Поглед њен све му је казао...
— Дела Игњате! Дела за љубав овог детета, и оне мученице код куће.
— Нека и’ Бог пита, казаћу капетану, а од мене да им је просто, ја и’ не тужим....
То ће, рачунам, учинити и пријатељ Јова.
— И ја држим да ће....
Сутра дан Игњат поранио. Кола су била већ спремна. Пошто поједе мало леба, пође полако пешке до Јовине куће.
— Потерај ти Стево кола, па стани код твоје Маре.... Него знам да те мрзи, готово нека потера Милан....
Стева се зарумени:
— ’Оћу бабо.
Игњат полако оде....
И Јова беше поранио. Из авлије испред куће опази Игњата, који се беше њему упутио, изађе пред њега на капију.
— Здраво мирно, пријатељ Јово! Јес’ поранио?
— Ето, ’вала Богу! Како ти пријатељ Игњате. Ако Бог да ти, кад си се тако опремио?
— Јако вала до тебе, а сад ће моја кола, па ћемо у име Бога заједно даље.
Пријатељи се руковаше и уђоше унутра....
Дуго је Стева седео на шору на колима и чекао да Игњат изађе. Али му је то искање било пријатно. Чекао би вала, ако ’оћеш, до подне.
Мара је сваки нас имала посла то у вајат, то у млечар, то у зграду, и идући бацала је нежне погледе, од којих се Стева топио и чисто их гутао.
Једаред, баш кад Мара уђе у свој вајат, Стева се беше нешто замислио. Ко зна о чему је мислио...
На једаред га нешто лупну у леђа. Он се трже. Погледа иза себе, и спази у колима као крв румену јабуку...
Брзо баци поглед у авлију и спази како Мара замаче у кућу.
Он се наже те дохвати јабуку и метну је у недра. Беше му некако мило, као да је Мару у недра метнуо...
Мало за тим појави се Игњат, па одмах за њим Јова. И он се беше спремио.
Обојица дођоше до кола, прекрстише се па поседаше.
— Ти Стево јако иди кући, па гледајте посла.
— ’Оћемо бабо!....
— Јабучило, Бисере, викну Игњат и коњи полетеше...
Било је још скоро два сата до подне, кад су Игњат и Јова стигли у Богатић.
Оставише коње и кола код механе, а они се упутише канцеларији...
Пандур их пријави код капетана.
— Пусти одмах, нека уђу, рече капетан.
Они уђоше.
Капетан их дочека стојећи и срдачно се с њима поздрави:
— Здраво чика Игњате!
— Здраво ти чика Јово!
— Откуд ви тако данас?... Седите!
Они поседаше.
— Па шта се ради тамо код вас у Раденковићу? Је ли све здраво и мирно?
— ’Вала је Богу господине! Све је добро!
— Јесте ли дошли послом до мене?
Игњат се мало искашља:
— Јесмо вала, господине капетане, дошли баш до тебе.... Ваљ’о си нам вала доста, и ’вала ти. Ја и пријатељ Јова договорили смо се знаш, и дођосмо до тебе, да... овај, видимо, шта ћемо с оним недаћницима, што су туде код тебе....
— Је ли са Стојаном?
Ја!
— Па њихово се зна чика Игњате. Све је готово и колико је сутра, спровешћу их суду.
— Ми смо се знаш, господине капетане, договорили, да им опростимо. Нека и’ ђаво носи. Ми нећемо да и’ тужимо.
Капетан погледа у Игњата.
— То је лепо и племенито од ваше стране, чика Игњате. Али, то им сада мало може помоћи. Једина им је олакшица у трошковима, али кривица остаје иста.
— Зар то не може бити, да им ми и кривицу опростимо, рече Јова.
— Не може Јово. И да им опростите ви, не могу ја. Ја их морам, по својој дужности, предати суду.
— Је ли баш тако? рече Игњат.
— Тако је чика Игњате.
— Па њима се јако не море помоћи?
— Не може, чика Игњате.
Сви заћуташе.
Сваки је у себи на свој начин мислио. Капетан се у себи дивио племенитости и великодушности ових људи, који су због њих толико препатили!...
— Па велиш, не море ништа бити?
— Ништа чика Игњате...
Поседеше још мало и поразговараше се о другим стварима. За тим се поздравише и пођоше.
— Не заборави свадбу господине капетане!
— Нећу, нећу чика Игњате!
Обојица изађоше и упутише се механи.
— Знаш ли пријатељ Јово, да ми се јако к’о чисто свалио неки терет са срца. Чисто ми је јако лакше дисати...
— И мени је тако пријатељ Игњате. Помислим: толике моје године, никад са судом посла нисам им’о, окром док сам купов’о земље, те коју тапију потврдим.... Па јако под старост то да дочекам...
— Учинили смо што смо могли, па јако што им Бог да.
— Видиш шта вели капетан: не да закон и ако им ми опраштамо.
— Закон пријатељу, ја. Закон је највиша воља. Ваља му се покоравати...
У том стигоше до механе.
Попише по каву и ракију, па се онда спремише и одоше...
Кад су дошли у Раденковић, кола стадоше пред Јовину кућу и обојица сиђоше.
Стева их је још из далека опазио и изађе пред њих.
— Да свратимо мало пријатељ Игњате?
— Не браним вала.
За тим се окрете Стеви, који је већ био стигао:
— Ти Стево терај коње кући, па и’ распреми. Немој и’ појити, јер су уморни.
— Добро бабо, рече Стева.
Седе у кола и отера их...
— Како би било пријатељу, да поједемо штогод?
— Да ’виш, не би згорег било, рече Игњат.
— Ја к’о сам се јутрос мало презалогајио, нисам ништа у уста метнуо, разма оне каве у Богатићу и ракије гредом. А кола ова растресоше, па би се могло што појести ја!
За тим уђоше у кућу...
За тили часак била је готова прекрасна ужина.
Јова се маши у џеп и извади пљоску.
Мућну је.
— Вере ми пријатељу, остало још мало. Да испијемо! Не ваља се знаш, да остаје повратак....
— Здрав ми буди!
— Од Бога ти здравље!
— ’Оћемо ли јако, да изваде мало тазе? Ова се у џепу угрејала.
— Болесна нуде, а здраву дају, рече Игњат.
Јова се насмеја.
- Тако је, право велиш пријатељу...
После тога пријатељи седоше и слатко поручаше.
— Е, да Бог поможе, рече Игњат, крстећи се.
— Дај Боже!
Још мало поседеше, па се онда Игњат диже:
— Е, јако пријатељу, ’вала ти и наздравље!
— Да Бог да у здравље пријатељу, рече Јова и испрати га до на шор.
Дан за даном пролазио је, па освану и давно жељени дан. Осванула је недеља, трећа од прошевине Марине, а то је био одређени дан за свадбу.
Колико ли су се Мара и Стева радовали овоме дану. Ове три недеље беху им се отегле к’о гладна година....
Али и још је неко са радошћу тај дан погледао. То су били Ива и његова Ружица.
Боже мој, ала ће то бити сватови за причу. Два рођена брата жене се у један исти дан, а узимају две другарице, које су се к’о рођене сестре миловале...
Благо њима, ал’ благо и нама браћо, бар ћемо се царски почастити.....
До душе, ја не идем, дати кажем баш, на свадбу, што сам гладан и жедан, него колико тек, да се само наједем и напијем...
Још од ране зоре, све је било на ногама у кући Игњатовој.
А ко би прошао поред Радетића куће, видео би да је и тамо тако исто било.
На све се стране само трчало, радило, спремало..... Није то шала, еј!
Мало по мало, па се сватови почеше прикупљати Игњатовој кући. Колико је пространа Добрића авлија, па је опет кола закрчише....
Чутура је учинила своје...
Игњат не само да је звао скоро цео Раденковић, него је ту било пријатеља и званица и с јабане. Било их је, да ти кажем: из Глушаца, Ноћаја, Банова Поља, па и из Совљака...
— Има еј, педесет кола, рече један.
— Смео би’ о главу да и’ има више, рече други.
На таком једном скупу вреди бити, па да се види шта има у богатој Мачви...
Коњи не знаш који је од кога бољи и бешњи. А кочије, да ти очи стану. Па су скоро сваке као детлић шарене, а кад пођу, све само клокоћу!....
А народ? Ех, ако нисте никада били у Мачви, тешко вам је то казати. Треба отићи па видети...
Све у чоји, па оној четворној. На верменима или свилено бућме или срма.... Копорани стоје као саливени!
На женскињу или либадета или јелеци од чоје и кадифе златом извезени. Испод врата до пола прсију ђердани од дуката, крсташа талира и као млеко белих цванцика....
У по неке снаше на глави, изнад конђе, има по три оке саме цванцике. Укрутила сиротица главу, па не сме да мрдне....
Све што погледаш на женском чељадету, лепо је....
Него има нешто, што ми се не допада. Баш хоћу и то да вам кажем, па макар се која на ме и љутила...
Има по нека цура, па Бога ми и снаша, адет, да се набели. Не знате ви, како је то ружно видети набељено чељаде и кад уме да се бели, а камо ли кад се онако наћапа!
Погледаш је, лепа к’о уписана, а овамо се нацмакала, па ти се чисто гади.
Никоме се ја не чудим, него овим нашим момцима.
Ја док сам био момак, нисам хтео главу да окренем на цуру, која се набели. Лепше је брате онако, како је Бог дао!....
Колико сам волео Мару и Ружицу, што су онако биле добре и вредне, толико сам их волео, што се нису белиле. Оне су и остале другарице од тога ружног адета одвраћале.... И зато баш хоћу данас на њиховој свадби да се опијем, па куд пукло да пукло!...
Сватови се беху већ скупили.
Одавно је дошао и кум и старојко и оба девера, Марин и Ружин.
Сирота Љубица Стојанова, дошла је пре зоре Игњатовој кући. Била је уза своје мило дете, уза своју Ружицу, кад се опремала.
И радост и жалост цепали су по пола њено добро срце...
Зар може мајка да се не весели и не радује срећи и радости свога детета?....
Али зар може опет друг весео бити, кад му његов друг у животу пати?
Сирота Љубица!
На лицу њеном видела се и радост и туга, обоје помешано...
Али, шта можемо ми да учинимо, кад је таква судбина Кад је тако Бог наредио?....
Дође време поласку.
Старојко позва сватове и очита им буквицу:
— Нећу — вели — нико да ми се утркује. То је ружан адет! Код Радетића куће ’оћу да ми се поштено владате. Немојте да човеку сламка вали...
— А ваља се што маћи, рече један.
— Шта ваља се. То су циганска посла...
— Прво ћемо одавде Радетића кући по девојку. После ћемо овуда и узети овде другу.... П’ онда ћемо шором право у Глушце...
— После венчања, од цркве ћемо преко Битве оним новим насапом на Ноћај, па преко „Пресеке“ опет воде...
— Јесте ли чули?
— Јесмо!
— Е ајд’ јако, свак у своја кола.
За мало па се сватови кренуше....
Колики је био ред кола, и колико је далеко Радетића кућа од Игњатове, знаћете кад вам кажем, да су нека кола улазила у Радетића авлију, а нека се још нису кренула од Игњатове куће....
Код Радетића куће опет, читав логор од народа.
Преко целе авлије пружене постављене совре, а около клупе застрте шареницама. Све то спремљено и само чека да сватови заседну...
Сватови стигоше.
Момчадија поведе коло. Старији поседаше за совру.
Оно пусто ћемане у циганским рукама цичи као гуја, па ти само срце игра, а ноге готове да полете.
Наста ручак.
Али зар ти младеж мари што за јело? Она ће онако узгред стојећи чалабрцнути штогод. Та брате мој, јести се може и једемо сваки дан, а играти јок!
— Сватови смо, за чекања нисмо! ’Ајде девере изведи девојку!
Девер оде.
Шта је тамо код Марина вајата радио не знам. Само чујем да га цуре, Марине другарице, којих је око вајата било сијасет, нешто жестоко грде!... Али тако га грде, да бих ја, душе ми, пристао да и мене, ако хоћете, сад онако изгрде....
Мару изведоше.
Редом приђе старијима, те их пољуби у руку. Са женскињом се ижљуби...
Троја кола стадоше пред њен вајат и натоварише ствари...
— ’Оћемо ли јако, у име Бога, рече старојко.
— Вакат је вала, рече Игњат. Биће данас јамачно још сватова, па је боље раније стићи цркви.
— Е, сватови, у име Бога да се крећемо, викну старојко; а заборавио сам вам казати да је то био главом чича Нинко!....
Мара приђе Јови и пољуби га у руку.
Јови се засија суза у оку. Пољуби је у чело, и помилова по руменим образима њеним.
— Жива ми била, ћери моја, и срећан ти пут, рече и пешкиром утр сузе, од којих не могаше гледати.
За тим приђе Станимиру:
— Срећна била и весела била, рече Станимир, па му реч застаде у грлу...
Онда паде доји око врата. Љубљаше је и дуго и много, а сузе као бисерне капљице, котрљале су се низ њено лепо лице и падале на кадивено, златом извезено јелече.
— Бог ти дао сваку срећу ћери, рече Јока, па се и она загуши сузама.
Тако је исто и са Станојком било.
Тета... њена добра и мила тета, дуго ју је држала притиснуту на своме срцу, које је за њу највише куцало.
— Нек те свака срећа у животу прати ћери моја лепа.... Срећан ти пут...
У по неког од сватова, у кога је мекше срце било, сијала се суза у оку.
Чича Нинко к’о бајаги храбар, па се окрете:
— И’ брате! Напали плакати, к’о да ће у бели свет... К’о да је нећете више видети, рече па и он прогута нешто, што му беше у гуши као оскоруша застало....
Тако је то.
Има тренутака у животу, кад човек плаче, и ако му се не плаче.
Знам ја то добро.
Сећам се к’о да је јуче било, кад ми је „Она“ родила првог сина, мога Драгомира...
Дош’о ја кући, а моји ми веле:
— Да частиш еј, родио ти се син!
Ја се правим невешт, к’о да ме се то ништа и не тиче. А овамо ми порасло срце к’о бундева.
Једва им заварам очи и умакнем у вајат. „Она“
Мене нешто у прсима стеже. У гуши хтеде да ме удави и линуше сузе као киша. Тек кад сам „Њу“ пољубио, чисто ми мало лану.
Он, шврћа један, као да осети то, па поче:
— Уве, уве!....
Ја утеко’ из вајата...
Још један пут баци Мара поглед по целој авлији. У себи се праштала с кућом, са зградама, са свима милим дрветима у авлији где је одрасла, где је своје детињство и младост провела...
За тим је одведоше и она седе у кола.
Сви сватови поседаше.
— Крећи! викну старојко...
Ја Бого вољани, да си само откуд био, па да видиш сеира!
Кад загрми пушка, да ти уши заглуну....
Коњи полетеше...
— Лакше море, знаш ли шта је каз’о старојко?...
— Био он то рећи моме Јастребу, а не меника. Он кад чује пушку повилени, не задржа га шале...
За мало па сватови замакоше...
Код Радетића куће остало готово онолико исто народа, колико га је и отишло.
Тек сада наста овде весеље...
Јоваш се већ готово убрадио. А и како неће, кад је он највише облетао око оне петачке, што ју је Јова чувао за Марини сватова, и коју је јутрос изваљао.
Да сте само видели Јоваша како се петачки радовао. Радовао се вала више него мајка детету. Облеће весело око ње па само подвикује:
’Ај! Нити, нити, Сад ће бити. Сад ће мене, Жена бити! Немој мене, Жено бити! Купићу ти, Нове ните И у ните Уводити, Кејо!
Кад већ више није могао да пије, а он сео код ње, загрлио је, па само у њу гледа.
Беше се зацрвенео к’о рак, а очи му дошле ка’ шљоке.
Није оваки био не памтим. Ноге су га једва држале, а језик одебљ’о, к’о да га је чела за њега ујела.
Сватовска посла... Почеше с њим да сеире.
Запиткују га то ово, то оно, а он све наопачке одговара.
По неку извали тако смешну, да ти се вилице од смеја заврате...
У неко доба, заморени већ од игре, песме и пића, рећи ће један:
— Изиђи де Јоваше на шор и види иду л’ сватови. Они ће се отуд од мијане помолити.
— ’Ошу, једва изговори Јоваш, па пође. -
Ајд’, ајд’ па у ћошак авлије.
Сви гледају за њим и смеју се.
Он се врати.
Стаде на сред авлије, баш наспрам отворених вратница. Гледа, гледа па пође.
Тамо, ’вамо, тамо ’вамо, па опет у ћошак.
Он се окрете. Погледа у сватове и стаде се и сам смејати.
Још неколико пута пробао је, али увек оде у
На послетку се остави. Врати се сватовима и рече:
— Нем атница.... Али он је то тако смешно изговорио, да се сви у мало не извратише од смеја.
Јоваш се окрете. Погледа у петачку и оде опет њој.
Тако је се то код Радетића веселило...
Сватови су већ стигли цркви. Било је тамо још сијасет сватова. Кад и они дођоше, испуни се колико је дуга и широка порта старе црквице у Глушцима.
У порти се није ништа друго чуло до цика циганских ћеманета и подвикивање веселих сватова.
Добросав Пантин накривио онај шеширић што је цвет за њим с једне стране, а с друге стране косо исечена крута хартијица на којој је стајало наштампано крупно 54 ½. Ухватио се до Аноке Дамљанове, па само тресе.
За тим поче бројенисати:
Јао мати Ј’ обрадати !
— Чујеш ти Панто, рече Ђура, шта Добросав бројенише? Ово се твоје кесе тиче.
— Ја, врежу му детињу!
— Ваља ти га Бога ми женити!
— Даће Бог и то, рече Панта.
Анока погнула главу, па испод ока стреља Добросава, који јој је стиснуо руку, да прсте поломи...
Она се само у лицу мења...
Дође ред и на њих.
Стари попа чекао их је већ у одеждама обучен у цркви.
Његово збрчкано лице добило неки светитељски изглед.
Отпоче венчање....
Кад их стари попа поведе онако састављених руку, око астала и запева: Исаије ликуј... И роди сина Емануила, Вога же и человјека!... један од сватова истрча из цркве и викну:
— Пали јако!
Пушке загрокташе... Клета ћеманета писнуше...
Стево и Мара били су венчани...
Пре њих, стари попа, венчао је Иву и Ружицу.
Одиграше још по једну, па се онда сватови кренуше...
Кажу људи не зна марвинче ништа. А зна брате, те још како!.... Полетеше они бесни коњи, да их оком ниси мог’о згледати...
Крајња кола била су још на „Пресеци,“ кад су предња улазила у Раденковић. Муштулугџије су још давно измакли и ено их већ се вратили искићени пешкирима, а сваки држи по оканицу вина и ракије и по врућ ћевап иа ражњу...
Пред Радетића кућом тресе коло, кад сватови прођоше...
Јоваш загрлио петачку, па само подвикује:
Вири Ћерић Кроз пенџерић, Кардо!
Он се презивао Ћерић, а ово је испевао, кад га је један пут председник уапсио, што је био пијан.
Сватови стигоше.
Мару и Ружицу, како је већ код нас адет, уведоше у кућу....
Марину јабуку уграбио је Милан, а Ружину Миливоје чича Нинков....
Наста весеље...
Поред Маринка с његовим друштвом, чича Игњат набавио и неке шаркијаше. Чини ми се да су из Босне. Били тамо у Црној Бари код неког домаћина, па Игњат поручио те дошли....
Ја браћо моја, јесте ли слушали кадгод шаркијаше?
Кад јекну она пуста тамбурица, а они запеваше ону севдалинку:
„Доцкан пођох Из Нерића хана, Лјепа Ајка Из топла амама“...
Лепо брате да ти се срце од милине истопи.
Па онда ону другу:
„Разболи се Јово Челебија, Од главице, текем навалице Да прокуша редом јаранице“.
Да полудиш брате, па то ти је. Пијеш и да ти се не пије.
Него право да вам кажем, мени се најбоље допала она:
„Бисер ниже Џафер-Беговица“.
Еј, пусто, што се мора остарити!...
Кад оно Маринково ћемане цикне „Поцерку“ или „Мачванку,“ лепо ти само срце игра.
После ужине ја сам се опио, и ништа не знам шта је било.
Сутра дан ми причају, да је долазио и капетан с капетаницом, али ја их нисам видео.
Три читава дана трајало је весеље. Ишло се и Радетића кући, и од Радетића опет овамо....
Тек трећи дан почеше се сватови разилазити. Сваки ти је био к’о самлевен. Није то шала, три дана пити и играти и по кашто по мало тренути.
Кажем вам искрено браћо, нема тежег рада, него чаше празнити. Лакше је, чини ми се, и косити.... Али ја опет некако, волим вам пити, нег’ косити... Не знам како ви?....
Тек у среду одоше и свирачи.
Таква вам је, ето, била свадба Радетића Маре и Ружице, па зар то није за причу?
У срећи дани брзо пролазе. Лете, лете, као да их неко на крилима носи...
Пуних десет година прохујало је од дана, кад су се Стева и Мара састали, а они нису ни осетили.
Изгледало им је као да је све то јуче било...
Али како ли је Раденковић сада изгледао друкчији него пре десет година.
И за краће време, колике ли ти се промене могу учинити, у животу једне читаве државе, а камо ли у животу једног сеоцета.
Многи од наших познаника већ нису били више међу живима. Одавна су отишли Богу на истину, пред светли престо преблагога, да даду рачуна о своме кратком животу на земљи...
Такав ти је овај клети живот! Данас јесмо, а сутра к’о да нас никада није ни било---
Па опет, људи, не умемо да живимо!....
Седме године по Мариној свадби, а треће пошто је и Милана свога оженио, склопио је очи наш чича Игњат.
Благо њему!...
Отишао је, с пуним срцем, с овога света.
Живео је као човек, и дочекао је све ово, за шта се сви ми Богу молимо.
Од малене његове задруге била је јако пуна кућа народа.
Још за живота дочекао је шесторо унучића и унука, све к’о златних јабука.
Најстарији је био Марин Манојло. Његово прво радовање и милошта...
Да сте га само видели, кад узме, да с њим зановета..... Чисто се беше човек подетио....
Баш о крштењу Ружиног Будимира, Игњат се беше нешто зорли развеселио.
— Ја благо теби, јес’ чуо попо, кад умеш ’нако лепо да се Богу молиш!
Попино се лице засветли.
— Најлепша је молитва Богу — рече попа — искрена молитва. Не тражи он ни дуге ни лепе молитве.
— Оно, знам ја то попо. Него, све се чудим оном твоме о венчању. Сећам се лепо, баш сам добро утубио, кад оно ти рече: „и родиш сина Манојла“...
И Мара одиста роди сина, и кум му надену име Манојло...
Камо га!...
’Вам’ де се, ’вам’, шиљак ли ти мали!
Дете приђе.
Он га узе и метну на крило.
— Ко је оно родо?
— По-па!
— Јес’ љубио попи руку?
— Јот!
— ’Ајд’ пољуби!
— Е, ниси лепо. Деде шарај.
Дете узе попину руку.
Својом шачицом направи крст на длану попином, па прстићем убоде у средину, пљесну онда ручицом о длан, окрете руку и цмокну.
— Жив ми и здрав био, и велики порас’о, рече попа.
— Чак до греде, да те цуре гледе, додаде Игњат.
Дете ужагрило очицама у њега.
Игњат га пољуби.
Тако је радио са свом децом редом.
То ми се баш допало од њега. Није као у неких, што им се деца плаше, попе или учитеља, и беже од њих, к’о, да простите, шваба од паприке...
Кад је умр’о, као да је смејући се заспао.
Последње су му речи биле:
— Ето ме Живана!
Она је на по године, пре њега очи склопила....
Преко капетана дошла је вест и у Раденковић, да је Стојан на робији умр’о. .
Тај глас, отерао је може бити и сироту Љубицу Стојанову пре времена у гроб.
Одмах после свадбе, а пошто су Стојан и Јездимир с Пуром и Диканом, спроведени на робију, на коју су пресудом окружног суда осуђени, Љубица се преселила у кућу Игњатову, и ту је уза своју Ружу, гајећи миле унучиће, до смрти живела.
За Игњатом у скоро је умр’о и његов пријатељ Јова.
На велико наваљивање Станимирово, а по договору са браћом својом, Стева се с Маром, и троје својих голубића, преселио у кућу Радетића.
— Стар сам већ децо — говораше Станимир — а имање ’оће господара. Јазук је пустити да пропада, а и ’нако је ваше и Божје....
Некако у том времену, малена Србија заратила је с великом турском царевином.
Све што је у себи јуначко срце осећало, полетело је у бој да гине за свога кнеза и своју домовину.
Као да сада гледам сакупљену војску нашу, у пространом пољу изнад Камичка, у Шапцу...
Међу војницима био је и Стева...
Кад се војска крете, из хиљаде грла орила се песма. И шајкаче и пушке све то искићено мирисним цвећем и зеленим гранчицама.
Кад престане песма, само се чује:
— Збогом! Збогом! И
— Срећан пут браћо!
У чаршији народ с обе стране шора. Свак је испраћао по неког, ко му је драг и мио.
И Стеву су његови испратили.
Цвеће је, као киша, падало на главе српских ратника...
Од тога дана Мара је се Богу молила само за свога Стеву. Ил’ вечером леже, ил’ јутром устаје, само је на њега помишљала
Бог, онај добри, који је Мари увек био у помоћи, помогао јој је и овом приликом.
Он је, прво, српском оружју донео победу, а за тим јој је вратио њеног Стеву здрава и весела...
Сузе су јој се потоком лиле, кад јој је њен Манојло читао Стевино писмо.
— Дед’ још једном читај, кућо моја!
Манојло узе читати.
Стева јој је јављао како су Срби свуда на све стране победили Турке. Како је јако закључен мир, и како ће можда кроз недељу дана бити пуштени кућама...
Он је био на Јавору.
Слушајући писмо, Мара затворила очи, па као да гледа свога Стеву и као да слуша његов глас.
Срце јој је играло од радости...
Ово још мало дана, што јој је остало да чека, било јој је теже, него све што је до сада претурила.
Погледала је свога Стеву, као озебао сунце.
Чим чује, да је ко из села био у Шапцу, она потрчи к њему, да види шта се чује са границе... Да ли су пуштени.... Јесу ли већ пошли!...
У таком очекивању прође још неколико дана...
Била је баш субота. Сунце се већ клонило западу. Последње своје сјајне зраке бацало је, и позлаћиваше кровове домова у лепом Раденковићу.
Мара посвршавала послове, па с дечицом села на авлију и ћерета.
Њена доја и тета забуниле се нешто у кући око Станимира, који је, има већ две недеље, пао у постељу.
На једаред на шору се чуше кола, и стадоше пред њихову кућу.
Мару нешто текну. Ђипи и полети вратницама.
На вратницама се помоли њен Стева.
Она цикну и полети му око врата.
Деца полетеше и као гронтуља обесише се око Стеве и Маре.
И најтврђе срце морало би сузу пустити, гледајући овај призор.
— Маро... Децо моја... кликну Стева грлећи их и љубећи.
— Бранитељу ваш! викну Мара
— Не смем у кућу Маро.... Пун сам ти гада. Дај ’вамо под коларницу, изнеси чисте рубине, да се обучем...
За неколико тренутака било је на Стеви све ново од конца.
Изненадило га је, кад уђе у кућу и виде Станимира у поњавама.
Он му полети...
Станимир се једва исправи. Крупне сузе сијаху му се у очима...
— Дође ли ми здраво, сине мој, прошапута он, тихим, слабим гласом...
Стева га само љубљаше.
— О ’вала ти милостиви Боже, рече Станимир. Јако могу мирно очи склопити, кад си ми само дао, да мога Стеву видим здрава и весела....
Стеви полетеше сузе...
Јока и Станојка љубиле су Стеву к’о малено дете.
Цела кућа испунила се радошћу.
Мара одлетела на бунар и донела ’ладне воде.
Стева седе и она донесе послужење.
За тим га стаде посматрати.
Лице му беше црно и преплануло. Образи упали и изгубили оно руменило, које је негда на њима било. Очи упале у главу, па изгубиле онај пређашњи сјај свој.
Мари се стеже срце. У души је жалила свога Стеву.... Ко зна, какве је он муке, тамо на граници, трпео...
После вечере, Стева им је свима, сакупљеним око Станимирове постеље, причао шта су све у рату препатили и како су на послетку Турке победили.
Каза им, како је баш на неколико корака пред њим погинуо сиромах Добросав Пантин.....
Мара дубоко уздахну:
— Сирота Анока. Црне њене судбине...
Ко би вам све упамтио, шта је Стева из свога ратног живота причао.
Било вам је ту и тако смешних ствари, да је се чак и Станимир, онако болан, морао искривити од смеја.
Радост и срећа царовала је у кући њиховој. Мало по мало, и Станимир се придиже и са свим опорави....
Нигде среће њихове!
Пролазили су дани и месеци, па полако и година за годином...
Стева и Мара живели су деци својој.
Манојло се развио и порастао као бор. Већ стасао и за женидбу.
И Драгојло се већ почео момчити.
Анђелија, лепа као уписана. Сушта слика Марине младости, била је милој мајци својој у свачему десна рука.
Меркали су само добру прилику, па да свога Манојла ожене.
Милостиви Бог, испунио је и ту жељу њихову.
Јелица, њихова мила снаха, била је сама доброта.... Прави анђео на земљи...
Радост рађа радост...
Дочекали су те су и Драгојла оженили, а своју Анђелију удомили су да не може боље бити.
Сунце среће смешило се на Мару, њеног Стеву и цео њихов дом. А они су се топили од милине, тепајући својим милим, малим унуцима
Ко ће к’о Бог?
Ако вас кадгод нанесе пут кроз Мачву, у једној од друмских механа, којих у Мачви, хвала Богу, сада има скоро у сваком селу, видећете једног особитог човека, једног нашег старог познаника.
По смежураном црном лицу, по упалим тамним очима и проседом косом, познаћете да је превалио педесету. Једна мање, или једна више, ту је. Но он је у ствари млађи него што изгледа.
Одело је на њему јадно и жалосно.
Нека стара памуклија, са пропалим голим лактовима, из које је на хиљаду места вирио прљав памук.
Пешеви од памуклије, прекрштени на раздрљеним чупавим прсима, па опасани неком масном узицом.
На глави некакав стари мастан фес, кроз који, на неколико места, вире чуперци чупаве и замршене проседе косе.
Чим га видите, пробуди се у вама сажаљење и ви
Сви га ту зову чича Језда.
И заиста. То је главом Јездимир, син Стојана Рибића.
Кратка је, али жалосна историја његова.
Издржавши робију, вратио се кући у Раденковић.
Оно велико имање, што му је иза оца остало, Ива је за љубав Ружину надгледао и бранио као своје рођено.
Кад је Јездимир дошао кући, Ива му га је свега предао...
Али, после непуне две године, од онога великог имања, Јездимир није имао ни парченцета.
Остао је го као прст.
Место да је се на робији поправио, он је постао још гори. Научио вам је он тамо три ста које каквих, а нарочито играти карте, које су га до просјачког штапа довеле.
Не умем вам ни казати, како ’но он те игре, некако смешно, називаше. Те, чини ми се, „варбуле,“ те... не знам, како се оно друго зваше... Направи се на асталу кредом у четврт, па то испрекршта и испише имена карти, па једна страна твоја, друга његова...
Тако данас, тако сутра, док не слисти све што је имао. А уз то се још беше и пропио. Често пута то иде једно с другим.
Такве су вам браћо, карте и то проклето пијанство.
Кад је остао го голцит, побегао је из Раденковића, чак у двадесето село, где су се мало о њему разбирали.
Мрзило га је служити, јер није научио радити...
Механџија из милосрђа пружи му по комад хлеба, а он њему опет, по неки пут донесе канту воде, нацепа
За полић ракије, он ће вам постојати пред коњима, док се ви у механи мало одморите, и штогод попијете.
Или ће отићи чијој кући, да га зовне, ако вам што треба, или ће за бакшиш отићи до сеоског дућана, да вам што донесе...
Ето, од тога живи Јездимир, син богатог оца и трговца Стојана Рибића...
Уделите му штогод, јер је грехота светити се.
Довољна је божја казна, а ми, људи, треба да смо милостиви.
Тако вам је то, браћо, било!