Синовац : оригинални роман : ELTeC издање

I. ВЕЧЕ.

На обали маленога језера, а у полукругу гранатих шумских дрва, стоји леп замак ког се тамна сенка при заласку сунца надалеко прострла преко површине мирнога језера. Око замка влада тишина, само се по кад кад чују из шуме ударци сикире, којом сељак обара суви храст, ког му је господар замка и шуме поклонио. Што је сунце већма залазило, тим је већа тишина владала, напослетку и сикира у рукама вредна сељака умуче својим ударцима, и тек овде — онде чујеш цвркут птице као да жели „лаку ноћ“ својим другарицама.. Сунце зађе и ноћ поче да се спушта. Месец се појави и просу своје сребрне зраке по мирној природи и убавом језеру. Ветрић дуну и малени таласићи, гоњени њиме, изгледају као сребрне траке, које пловљаху и љубљаху зелену обалу. Нему тишину прекиде лако веслање и иза једнога савијутка обале указа се мален чамац, који је средњом брзином јурио право замку. У чамцу беху њих двоје; један младић витка и поносита стаса, малених наусница, танких обрва и ведра чела; и једна девојка лепа лика, са вечитим осмејком на ружичастим уснама и пламтећим црним очима, које је упрла у младића и гледаше га страсно и заносно.

„Ево нас — рече младић кад стигоше до обале, искочи, привеже чамац и прихвати девојку.

„ Незнам да ли је Божидар већ дошао проговори девојче и баци један поглед на замак.

„Тешко да је дошао јер иначе би били осветљени прозори — рече младић, ухвати ју за белу руку и одведе ју до једне клупе. — Он је казао да ће се тек око девет сати вратити натраг. Причекајмо га овде.

Девојка се прене кад осети младићеву руку у својој и сва уздрхта.

„Шта је теби драга Зорице!? Запита ју младић, — Ти дрхћеш. Зар ту нисам ја.“

„Ох Бранко! протепа и посрну.

„Шта је говори! викну Бранко.

„Данас ниси требао долазити — једва промуца она.

Бранко је зачуђено погледа, пребледе, поново је ухвати за руку и грозничаво запита: „Зар нам каква опасност прети?“

„Година дана већ како се љубимо — поче Зорица, пошто се мало прибрала. Лице јој зажарено, очи јој пламте а рујне устне јој се трзаху — Година дана прође у милом заносу жарке љубави али се никад нисам осећала као данас... Док смо се возили гледах те, па као да сам у неком бунилу била, тако сам била узбуђена и узнемирена... Ох, бар да је Божидар ту, изусти и клоне на клупу.

Бранко је зачуђено гледаше она беше загонетна у овом тренутку.

Обоје ћутаху.

Месец је заишао за један облачак тама покри језеро и целу околину.

Гробна тишина овлада, ништа се не чује само тешко дисање Зорице и ватрени пољубци сретна младића. Лађани поветарац дуну, несташно пролети кроз густо шипражје, летну до двоје загрљених као да је хтео украсти који пољубац за ватрених усана Зоричиних.

„Зоро! прибери се, дођи к’ себи. Данас ми чудновате речи збориш, и као да се страшиш близине моје — зачу се бранков дрхћући глас.

„ Незнам, али ми се чини да ће ово бити кобно вече но мене — одговори девојка, па онда усплахирено ђипи и падне око врата драгану свом. — Ох мили Бранко! да знаш како те жарко љубим! да знаш како ми твоја близина узбурка душу, а срце ми по њеним валима лута као да ће препући.. Па све бадава, твој отац ти никад неће допустити да..

„Не збори тако — прекиде је Бранко. — Заклео сам ти се светом успоменом моје матере да те никад изневерити нећу, на чега се бојиш...“

Даље речи му је Зорица са својим врелим пољубцима угушила, грчевито га обгрли и стиште га својим њежним рукама, као када се утопљеник у последњем тренутку хвата, за свога избавитеља и бесвесно га дави.

„Драги Бранко! зачу се опет као издишући глас Зоричин, па као у некој несвестици паде на клупу...

Вечерњи поветарац још једанпут летну кроз танко грање и умуче.

С друге стране мирнога језера зачу се ловачка песма. Глас певача умилно брујаше по површини воде и чаробно се одбијаше од обале, и изгледаше као да неко с ове стране одговара певачу. Месец сијну, и један чамац се указа, који је овамо пловио.

„Он је! рече Зорица, нагло скочи са клупе и отрчи до обале. Бранко учини то исто.

„Зоро! ти дрхћеш, колена ти клецају... Умири се, не буди малодушна — уплашено викне Бранко кад је виде бледу и уздрхтану.

„Ох боже, што сам...! викне Зорица и сузе јој грунуше из очију.

Тишина је, само се веслање чуло, и лупа како лаки таласићи запљускивају чамац.

„Бранко! викне наједанпут девојка таким гласом да се овај тргао. — Да ли ћеш заклетву одржати незнам, али дали да ћу ја себи живог скратити ако ме изневериш, то ти се заклињем љубављу нашом — очи јој као у лавице севнуше лице јој пребледи и беше ледено као да у срцу њеном изумреше сви осећаји, само јој се усне грозничаво трзаху.

„Зоро! имај вере у мени — проговори озбиљно Бранко. — Одрећу се насљедства ако хоћеш, па ћу ићи стобом...“

У тај пар викну онај са чамца: „Зоро! Бранко.

„Божидаре! викнуше заљубљени у један глас!

„Чисто бих волео да се још мало провозам — проговори Божидар кад је стигао до обале и из чамца искочио и са Бранком се руковао а Зорицу загрлио и пољубио. — Били се ти сестро још мало возила по језеру, тако је лепо време...“

„Баш сад стигосмо и ми — упаде му у реч Бранко и осети да му је крв ударила у лице јер сад је први пут у свом животу слагао.

„Онда је што друго — одговори Божидар и сви троје одоше у летњиковац.

А са каквим разним осећајима иђаху замку! Божидар весело певуца, ћерета и смеје се; Бранко ћути, чело му се набрало и замишљено иде поред друга, и не чује шта овај говори; а Зорица бледа као смрт плашљиво гледа у брата, посрће и једва може да иде с њима, тек што не падне.

Уђоше у једну собу и Зорица упали свећу, па онда скоро клоне на столицу и обори главу.

„А што сте вас двоје тако ућутали — почеће Божидар пошто је пушку и ловачку торбу обесио.

Зоричино лице беше бледо, а Бранко сав гораше у лицу.

„Хахаха! баш сте деца — проговори опет весело Божидар. — Бајаги ја незнам... Гле само како се уозбиљили, као да су им галије потонуле, а овамо једва чекају....“

„Божидаре! ослови га сестра и усиљено се насмеши.“

„Хахаха! сад знам што ћутите! Мора да сте се мало споречкали, као обично заљубљени, око једног по..... Но, но немој се сестро тако жестити... А где је тетка Марта?“

„Она је у кујни, спрема вечеру — одговори сестра“

„Него дали вам се штуцало данас? тек ће на једанпут Божидар.

Обоје га зачуђено погледаше.

„Та мислим зато, што смо вас непрестано спомињали... Штета што ниси био тамо Бранко — дода окренув се овоме. — Миливој обори једног дивљег вепра, па да се мало прошали по свом обичају, оде и седе му на леђа, уве флашицу која му висила о врату, па ће да наздрави, кад вепар скочи и поче с њим заједно бегати. Наста смеј да се орило. Миливој ушепртљио, оће да скочи ал’ не може Кајиш од пушке, која му је о рамену била обавио се вепру око врата, и тако беху једно за друго везани. Ми смо се смејали, али нам се смеј наједанпут претвори у ужас. Вепар, који је био у врату рањен, јурио је као слеп право обали језера. Потрчасмо за њиме. У крајњем часу дохватим пушку и хтедох пући, кад спазим где Миливој извади ловачки нож, и баш кад хтеде бесна звер с обале у воду скочити, сјури му га у срце... Браво! повикасмо сви но Миливој као да не беше расположен. Док га је ветар носио он се туцкао о дрва, и сва глава му је била од самих чворуга Пипкао се по глави, па најпосле се и сам стаде смејати.. После тога стрпамо вепра у кола и певајући одемо до шумареве куће....“

Божидар се расћеретао, па кад после вечере донеше црно вино, пређе и на остале добре воља, и у пријатном разговору проведоше до неко доба ноћи. Једанајест сати је било кад се Бранко опрости, уседне свога коња, па ком је тога дана дошао и оде, а остали легоше спавати..

Божидар и Зорица беху брат и сестра. Родитељи им одавна помреше, и они сами са тетком живљаху на свом маленом добру, које им је толико прихода доносило да су могли пристојно живити. Божидар је био од својих 25 год. био је пре војник, по кад му отац умре, напусти службу и дође кући да сестру помаже. Осим осталих добара остао им је и овај замак крај језера са шумом. Ту се и Бранко упознао са Зорицом и њих се двоје брзо заволеше. Бранко је често долазио к’ њима, више пута је но неколико дана пробавио код њих. И сам је био страстан ловац, у гађању му није било равна, а са своје снаге био је чувен у целој околини. Често је са голим шакама нападао на медведа и увек га оборио. Но одкад се упознао са Зорицом, коју је он просто Зором звао, ређе је одлазио у лов, радије је крај свога злата проводио време. Божидар је знао за њихову љубав и поносио се, само би му се по кад-кад чело наоблачило кад би помислио, да је Бранко из племићске породице, да му имање сто пута превазилази њиово но одмах би се разведрио код би помислио на Бранково племенито срце, на његову искреност и неокаљано поштење. Њих двоје су живили као два рођена брата.

У СТАРОМ ДВОРУ.

Село Н. је на два сата хода од замка. Нове куће, уређене улице сведоче да је тек од пре две десетине година настањено. Старији људи приповедају, да је на том истом месту и пре било село, што доказују и поједине развалине, него да га је пређашњи сахија у беснилу дао разорити и сравнити га са земљом. То је био опак човек чију суровост и беснило нису могли подносити сељани, него се којекуда раселили. Тек одкад дође ново властелин, који је прекупио од пређашњега спахије имање, почеше људи по ново насељавати то земљиште, и на брзо се подиже красно сеоце у средини плодоносне пољане, близу реке и големе шуме. На једном узвишеном месту тик уз село стајао је старински двор, ког је још пређашњи спахија зидао. Од двора се пружа права и чиста улица до малене црквице, која је на другом крају села била. Сељани су у опште мирољубиви, вредни и поштени људи, а поред тога и задовољни, јер садањи је господар добра срца, не кињи их, не тражи од њих сувише; шта више, кад види да се по где који труди и марљиво стиче себи, он му прода њиву, коју је обделавао будзашта и ослободи га од поданичке дужности. Већ је скоро по села ослобођено, а изглед је да ће и остали постати своје газде, а поред свега тога остаје властелину још грдно имање, које се на далеко простире.

И у самоме двору је промена. Пре није могао свако ући унутра. На врати је стојао црвен бркат хусар, који би сваког лоше одевеног посетиоца сурово одбио испред врата и само би оне пропуштао, који су били богато одевени, и који су му масне напојнице давали. Сад су врата широм отворена, ако је ко имао какву молбу или жалбу могао је слободно без питања ући унутра и разговарати се са властелином.

Често се дешавало да који сељанин усљед разних непогода и несрећа сасвим осиромаши, па у тешкој невољи оде до господара, да му се потужи и да га замоли да га причека, јер му сад није кадар платити. У таком случају чућеш овакав разговор:

„Бројтро господару! поздрави сељак властелина.

„Бог ти добро дао пријатељу — одазвао би се овај. — Којо добро.?“

„Та, овај дошао сам... Ето ове године ми потопиле вода усеве... марва ми угинула а каз’ти имам петоро деце... Радим, грбам, трудим се ал’ бадава... Па би ко молио....“

„Чуо сам за твоју невољу. За ову годину ми нећеш платити аренду, а ево ти мало новаца па ћеш купити за догодине семена, и набави за ову зиму хране, да не гладујеш — рекао би племенити властелин, и сељак би са сузним очима радостан и утешен отишао кући, и свом снагом би се трудио да и делом докаже своју благодарност према свом љубљеном господару.

Такав човек је био садањи властелин Стојан Бачевић племић. Он је омањи, гојазан човек са густим проседим брковима, дебелих обрва и малених очију, које се једва виделе од дебљине Жена му је пре пет година умрла. Имао је само једнога сина Бранка, са киме смо се већ састали Старац је веома волео свога сина. Најпре га ]е дао на школе, које кад је посвршавао, дао га је у војнике: но кад му жена умре, није могао бити без њега, него га доведе кући. Бранку није било неправо што је морао кући доћи, није био славољубив, био је задовољан, весео племенит и милостив као и отац му. Кад је старац видео сина код куће, одмах му је предао у руке сву управу над имањем, коју он већ не могаше вршити, које због старости, које због дебљине. Кад би сад који сељак дошао к’ њему, он би му само рекао: Иди Бранку, он је сад оно што сам ја пре био. И сељани се још већма радоваху младоме Бранку јер ни аа длаку није одступио од очеве добродушности, племенитости и осталих врлина...

Једнога дана дозове стари властелин Бранка к’ себи.

Кад је Бранко ушао, отац му сеђаше у наслоњачи, запалио чибук и пуштао густе димове.

„Седи овде — рече стари Бранку.

Наста тишина Бранко чекаше да му отац каже зашто га је звао. Да се зауставимо мало код Бранка. Ни дај боже онај младић какан је пре био. Лице му бледо у очима му гори пламен неког тајног страховања, па као да је у том пламену била изражена и грижа савести. Сињи терет ја притискивао његово племенито срце. Тиштало га што није могао своме оцу да открије тајну па му каже за своју љубав, па да узме Зорицу. Знао је да му то отац никад допустио не би Он није знао шта је имао његов отац против Зориног покојног оца, само толико да је међу њима морала бити каква велика завада.. Пре неки дан је опет био код Зоре, па кад је дошао кући био је као утучен. Лутао 1е као без памети по пољани, често пута је узвикнуо и мрмљао неразумљиве речи, па онда би се упутио двору и грозничаво викнуо: „Казаћу му све па шта буде!“ Више пута је тако чинио, но није имао снаге да своме оцу открије тајну која га тако тишташе. Знао је да ако га раздражи, могло би се лако догодити, да га онако гојазна удари капља. Тога се бојао, то га је дуго одвраћало, но на послетку се ипак решио, да све каже оцу. Сад му дође згодна прилика.

„Хоћу да се озбиљио поразговорим стобом — поче старац после кратке почивке. — Већ ти је 23 године, не фали ти ништа, здрав си, снажан си, паметан си...“

Старац ућута а Бранко као на иглама да седи, једва чекаше да чује шта ће му отац даље рећи. Знао је од прилике нашта циља и од тога се највећма бојао, ма да је одлучио бис, да сам оцу о тој истој ствари говори.

„Ја нећу дуго а може бити да... Мене на сваком кораку чека смрт.“

„Оче! шта говорите ви — викне Бранко.

„Седи мирно. Ја говорим оно што јесте. Оваки људи као што сам ја морају сваког часа очекивати смрт, па зато сам се још за времена постарао за све... Опорука је већ начињена и наћићеш је после моје смрти у мом писаћем столу... Све теби остављам јер другог никог немам осим тебе...“

Опет наста мртва тишина. Стари Стојан је истресао чибук, поново га напунио и запалио, па онда настави:

„Још једну радост да ми је да дочекам. Хоћу да те видим ожењена.“

Бранко задрхта на ове речи но брзо се стиша и питајући погледи у оца.

„Бирај коју хоћеш, али себи равну и достојну твога имена.. Ја нећу бити противан ни онда ако сиромашнију узмеш, само нека је на свом месту...

„Оче! викну Бранко на последње речи очеве.

„Но, но шта је!? смешкао се старац. —Да ниси већ нашао цуру а?“

„На — на... Ох оче! допусти ми да њу узмем.“

„Па реци ми коју? Знам те ја за коју говориш. Да чујем!“

Бранко је испочетка као заливен ћутао, крв му се узбуркала па час бледи, час румени; напослетку одлучно рече: „Допусти ми да узмем Зорицу Бакићеву.“

„Шта! викне као опарен старац и занеми. Као да га је капља ударила седео је, очи разрогачио и укочено гледаше у Бранка, који је као скамењен стојао подаље од њега.

„Никад ти то допустити нећу — рече старац напослетку.

„Па ако вас је увредио њихов отац, зашто му не опростите кад је већ међу мртвима, зар на његову децу да се светите....“

„Ни речи да чујем о њима — прекиде га старац. — Ти ћеш узети ону, коју ти ја дозволим, иначе ћу те лишити свега..“

Као громови зујаху старчеве речи у ушима Бранка. Осећаше као да му нека магла притискује свест, као да ће се стропоштати, као да му нека гуја стегла срце па хоће да га угуши.. примири се, свест му се поврати па као да се овога тренутка велика сила и храброст улила му у срце, проговори: „Оче! зар хоћете да нас убијете!?

„То су детињарије. Сви су млади људи таки, али се временом опамете, па и сами увиде, да су били луди.. Кажем ти, окај се ње. Међу вами је непрелазни јаз т. ј. ако хоћеш да ме слушаш, и ако ме ко оца волиш; ако не... говораше старац пошто се мало умирио.

„Ох оче! кажите ми шта вас гони да их тако мрзите!? викне очајно Бранко.

„Ево чуј. Били смо другови још из детињства, па и као одрасли љубљасмо се као браћа. Кад нам родитељи помреше постадосмо самостални људи, доста богати и виђени. Ја сам своје богатство множио, а он се пропио и прокартао тако да се почео већ и у дуг уваљивати и од добра свог продавати. Једнога вечера дође ми и заиште пет хиљада форината, каже да исплати један дуг свој. Ја му као свом пријатељу дам без икакве признанице, и уједно га посаветујем да се окане тог неваљалог живота. Неко време се повукао и био и живио је доста скромно, но то беше замало, страст опет овлада њиме и он поче наново да тера свој стари занат.. Напослетку је дотле дотерао да му је остао само замак, шума и 100 ланаца земље. Кад сам видио шта је, заиштем мојих 5000 фор. Па шта мислиш шта ми је рекао? Нисам ја теби ништа дужан, одлази од мене, рекао ми је и скоро да ме избаци напоље. Шта сам знао радити. Тужити нисам могао, јер нисам имао доказа у руци, али сам се заклео да ћу му бити крвни непријатељ, па чак и његовом десетом колену.“

„Али зашто да се његовој деци светите, та они нису криви што им је отац такав био — прекиде га Бранко.

„Кажом ти, заклео сам се да му никад опростити нећу — рече старац — и реч ћу своју одржати... Сад је доста.. Иди да видиш шта млађи раде. Чуо си све, сад иди па се промисли.“

Бранко као утучен изађе из собе напоље..

ДВОБОЈ.

Прође неколико недеља. Бранко је седео у својој соби, налактио се на стол и бленуо кроз отворен прозор у даљину. Јесењи ветар је дувао и тресао са дрва увело лишће. Цела природа беше суморна као што је и Бранкова душа била болна и суморна. Бленуо је кроз прозор, а мисли Бог зна куда му се врзле. Некад ведро чело сад наоблачено, очи му упале од неспавања, а лице му као попијено. Дуго је седао на столици, из груди му се оте тежак уздах, устане и стане до прозора: „Шта да радим — прошапта. — Отац неће ни да чује, премда нема узрока да се на њу срди... Ох! зашто је тако тврдоглав? Пре набедише на сиротог Саву Филиповог да је украо од свога комшије прасе, а он му одузме земљу и онај мораде отићи из села. После се дознало да је крађу неко други извршио, ал отац зато оста при речи и недаде се наговорити...“ Тако премишљаше Бранко и као да је био сасвим миран: Ох, шта уреди! зашто ју убих! викну на једанпут грозничаво. — Не, нисам ју убио — дода. — Ја ћу је узети, венчаћу се с њоме, па макар ме отац лишио и насљедства и благослова То ми је света дужност, то ми савест и неокаљано поштење налаже... Идем, идем одмах... Ох Зоро! мој мили пупољче. Добро рече ти онда. Ох! ала сам гадан, ала сам гнусан — сикну као гуја и као да је пред собом сама себе гледао, устукну, натраг. Идем да не свиснем од бола, идем да њу спасем, да јој срце од туге не препукне...

Наглим корацима пође к вратима кад се ова отворише и један дечко уђе унутра.

„Донео сам вам једно писмо — рече деран, преда му писмо и удали се.

„Ваљда ми она пише!? прошапта Бранко и похита к прозору. — Ох ово није њен рукопис то ми Божидар пише. Да не зна што!? Никад ми још писао није него је сам долазио. Па гле! рука му је дрхтала.“ Нагло отвори писмо и прелети очима преко оног што је у њему написано било. Рука му задрхта и писмо паде доле: „ Ја сам безчасник! викне дрхћућим гласом и лупи се руком по челу. Тешко би било описати стање у ком се Бранко после прочитаног писма налазио. Сав дрхташе, руке му се грчиле, лице му се грчевито трзаше, а у очима као да је усахнула и последња искра сјаја. Као рањен лав викне и стропошта се на диван.

У писму беше ово:

Господине!

Не могу да нађем речи, којима бих вас достојно жигосао. На најподлији начин злоупотребисте моје пријатељство. Мишљах да сте поштен и племенит друг, а ево нађох у вамп непоштена подлаца, који је кадар био да поруши, да окаља најчистију невиност. Ви знате шта хоћу овим речима да кажем. Ви ме осрамотисте уједосте ме за срце. Нанешену ову срамоту само крв може спрати. Чекам вас сутра после подно у четир сата код „ловачке унке.“ Пре тога ме немојте тражити, јер нећу бити код куће.

Божидар.

Сутрадан узјаши Бранко бесна жерава и као муња летијаше замку Бакићевом. Који га видеше тако помамно јахати, од чуда застадоше и машући главом гледаху за њим; немогаху појмити шта нагони добра младића да тако бесно јури ни на што не гледајући, само у даљину. Као да су га беси гонили, јурио је напред. Коња му бела пена обузела, коју је у беснилу госи преко главе бацао. Бранко је као неосетљива стена седео на помамноме коњу, укоченим очима је непрестано у ту веселенску пучину гледао. Он није ништа чуо ни видео. Није видео мимопролазеће ни чуо им миле поздраве, он је био сад слеп и глув.

„Зоро! несретна Зоро! чуле би му се по кад — кад речи, па онда би још јаче стискао узде и страховито би ударао кукавна жерава, који је упропнице скакао и као ветар летео, док окупан у зноју и обучен у крваву пену пе застаде и заљуља се. Тек сад се трже Бранко из страшних мисли. Скочи са уморна коња и поче га трти и грлити, као да му је ово једини друг на овоме свету: „Паси и пиј — говорио је у неком бунилу, - па онда ћемо опет... Ми ћемо одлетети донде... хајд још мало... ти си сретан... „Он не знађаше у овом тренутку шта говори није био при себи. После по сата опет се баци на леђа добра жерава, и већ ено га где као стрела јури. Дрва и поједине куће у крај друма као и у сну пролетаху мимо њега: „Ха! ено га — викну наједанпут, очи му необичним жаром засветле, образи му запламте, па као да би полетети хтео издигао се на коњу: „Хајде жераве, хајде још мало — прозбори, а кукаван коњ као да знађаше шта тишти господара му нагна још једном и већ ено их пред замком. Бранко као стрела скочи доле, коња пусти да пасе, а сам улети у замак.

„Зоро! Бранко! чуле се речи и двоје заљубљених падоше једно другоме у давно жељени загрљај. Ко је кадар описати овај тренут, када се заборави на све горке часове, на јад и тугу на сву несрећу и... па се преда радости и жаркој љубави која тако заноси, тако залуђује! Ни једне речи не проговори, само се чудо јецање Зорино и жарки пољубци, којима је Бранко сушио те бисер сузе, које су последице њиховог заноса и младићске лакомислености.

„Не плачи анђелу мој! Дошао сам да код тебе останем, твој ћу бити до гроба, проговори Бранко.

„Остани, остани! кликну као из сна пробуђена Зора.

„Зар си могла кад посумњати у моју љубав зар си могла и помислити, да у мени непоштено срце...“ Овде застаде и пребледи.

„Бранко! шта ти је!? викну уплашено Зора.

Где је Божидар? “

„Пре по сата оде у лов — одговори са неком зебњом Зора.

„Колико је сати? запита ју брзо Бранко.

Сад је баш избило пола четир.“

„Ох! ја ћу задоцнити — промрмља Бранко. — Збогом Зоро, ја морам ићи.“

„Куда? упита га Зора и ова претрну.

„Божидар ме чека, морам се састати с њиме у четир сата — одговори Бранко, извије се из њеног загрљаја и излети напоље, уседне коња и одјури.

Зора као скамењена стајаше на сред собе. Очи је упрла у врата на која је Бранко изишао, и укочено гледаше у њих: „Шта то може бити!? упита сама себе. — Да није какво,.. Ха! шта је ово? рече и подиже са пода писмо, брзо га одви и прочита, пребледе, као рањена птица писну и стропошта се... То беше оно кобно писмо, које је Божидар писао Бранку и које је овоме из џепа испало....

Ловачка унка је у средини шуме на један сат хода од летњиковца, но Бранко је ту даљину на коњу могао превалити за по сата. Око унке је лепа чиста доља, од прилике 100 корачаји унакрст... Божидар је већ био ту, наслонио се на мач и нестрпељиво је изгледао свога противника. Он је имао два мача, на један се наслонио, а другим је бесно млатао по ваздуху: „Још га нема — рече и погледа на сат. — Још пет минута па ће четир.“ Овај младић, који је свагда био весео и шаљивчина, у чијим очима гораше пламен благости и умиљатости, беше сад суров и страшан; из очију му сипаше пламен гњева, ведро чело му се наоблачило, зубма је шкрипао, и час би по страховито узвикнуо: „Крк, крв... она нека спере срамоту!“ Наједанпут прену, из шуме се указа Бранко, који је журно корачао к’ њему. Божидар га као гладан тигар погледи, па онда подиже мачеве крочи два корака ближе и потмуло изусти: „Мислио сам да нећете доћи... Ево бирајте“ и баци му мачеве.

Бранку јурну крв у лице на презриве речи Божидареве, очи му грозничаво севнуше, хтеде голим рукама насрнути на Божидара, и био би га својом ужасном снагом смождио, али се брзо стиша и благо проговори: „Божидаре! Зар да се овако растанемо, зар си жељан крви?“

„Крви хоћу, па или ја погинуо или ви... Један од нас двоје несме жив одавде отићи — прекиде га оштро Божидар.

„Зар ме држиш за непоштена? зар не видиш на мени трагове... Та јал сам дошао да се овога часа венчам са Зором...“

Божидар као да се предомислити хтео, ћуташе неко време, па онда се грохотом насмеје и пакосно изговори ове речи: „Кукавицо! Зашто пре не дођосте, него тек после мога писма... Хахаха поштењаковићу... Хватајте за мач, ја перем срамоту а ви браните вашу подлост и непоштење...."

Бранко као лав рикну, дохвати мач и громовито викну! „Ха несретни друже! као силна олуја јурне на свога противника, који од громка гласа и страховита погледа Бранкова пребледи и задрхта као увео листак на дрвету, и устукне натраг.

„Божидаре! вређаш ме, а немаш право. Манимо се проливања крви, па хајдмо да поправим..“ поче Бранко благо, када је угушио у себи силан гњев. Сетио се јадне Зоре, шта ће она ако јој брата убије? То је страшна мисао. Челична рука му клоне и мач звечећи падне у траву. Као да је видео пред собом мртво тело свога друга, а до њега и Зору... беше скрушен, беше клонуо.

Божидар, који у беснилу мишљаше да је то само кукавичлук од стране овога, плане као рис и са речма: „Кукавицо држ’ се,“ јурне на безоружана противника.

„Кад хоћеш уби нас обоје — никне Бранко, подиже главу и неустрашимо стаде испред Божидара, а из очију си му читао, да не жали умрети.

Божидару у овом тренутку сенуше ове мисли у глави. „Страшна љага на имену његовом и његове сестре, нитковлук и неверство Бранково“, па још он (Бранко) говори, уби нас обоје. „Крв му појури у главу заслепио је, несвесно насрне на Бранка и сјури му мач у прса.

„Божидаре! шта учини!? чу се очајни врисак.

Божидар се на овај врисак растрезнио, мач му испадне из руке и као махнит гледну у своју сестру која је као каква фурија јурила к’ њима и онесвешћена паде до Бранка.

Божидар као громом поражен стојаше крај двоје несретних. Страшно га је било погледати. Коса му разбарушена, очи отворио и несвесно их упро у оно двоје, долња вилица му спала, руке му дрхћу а ноге подклецивају: „Ха! ко је то... Даље, не дирајте их. Даље, јер ћу цео свет разорити... Зликовци, убице!... Крв, крв нека опере.. Ја, ја сам их убио... Бранко! рикну у лудилу, па онда се бесомучно окрете и хтеде побећи..

Божидаре! викну за њим Зора која је к’ себи дошла.

Овај застаде, као убијен гледну у сестру, превуче руком преко врела чела, па као да је разгонио таму, која му притискиваше свест, отрчи до ње и падне јој око врата: „Опрости сестро! Ја сам га криво разумео, нисам му веровао. — Бранко мили мој друже! викне и клекне до њега. Обоје плакаху над несретним младићем.

„Ха, жив је! викну наједанпут Божидар кад чу изнемогли уздах из Бранкових груди.

„Брже жури по кола — рече му сестра, и Божидар скочи, узјаше Бранкова коња и као змај одлети.

„Бранко мили мој Бранко! јецаше Зора и љубљаше му склопљене очи, хладна уста и бледе образе.. — Зар да нам зађе срећа!? Ох та ти си био веран, ти си данас по мене дошао... Устани, устани драги рају мој! Ја сам веровала, ја сам знала да ме никад изневерити нећеш...“ Тако јадаше Зора, док ево и кола дођоше. Бранко отвори очи, погледа у Зору и насмеши се, па онда тихим гласом проговори: „Ни ником не-го-вори-те о свему... Раз-бој-ни-ци ме на-па-ли. —

Не могаше више говорити, опет склопи своје лепе очи и лежаше као мртав. Кад кола дођоше, Божидар отрчи до рањеника, извади чисто бело платно које је са, собом понео, донеше хладне воде са извора и Зора брижљиво испере рану и привеже, и гле! рањеноме као да је олакшало, поче лакше да дише, подиже мало главу и слабим гласом рече: „Нека ме носе кући.“ Њежно га положише на пребеле јастуке у колима, и однеше га кући.. —

Смрт старога Бачевића.

Бранко је тешко болестан био од добивене ране. Сеоски лекар Веља није избивао из двора непрестано је лебдио над њим, све силе и знање употребио је, да спасе млађани и племенити живот. Сељани су знали да је млади господар болестан, да су га разбојници напали у шуми и да су га оданде рањена кући донели. Бранкова је жеља била да се та вест по селу распростре и сељани вероваху у ту вест. Само отац Бранков, стари Стојан Бачевић није знао о целом догађају ништа, њему нису смели казати да му је син опасно рањен, јер су се бојали да му се што не деси узев у обзир да је због дебљине наклоњен удару. Њему су казали да је Бранко отишао неком свом другу у неко село, где је приређена хајка на дивље вепрове. Лекар Веља је свима у двору забранио да старцу ишта о догађају кажу, па ипак не могаху одклонити несрећу, које су се тако бојали Несмотрена куварица, коју су у двору као своју сматрали, једнога дана када је носила старцу доручак не могаше се уздржати од суза за болним Бранком, кога је као рањена мати љубила, и уђе плачна у собу.

А шта је теби? ти си плакала? запита ју старац.

„Не питај ме — одговори стара куварица, а једва се уздржала да се поново не заплаче.

„Шта је, говори!? запита је узбуђено старац.

„Казаћу вам, али немојте да се уплашите... Ми смо тајили од вас. Ох, не могу, не смем вам казати..“

„Шта је, шта се догодило!? викне старац и преко лица му се превуче бледило. — Говори, ја сам миран, небојсе ништа.“

„Мла-млади го-сподин је болестан.“

„Шта! викну старац и чисто подскочи. — Зар он није отишао у лов код...“

„Нашли су га рањена у шуми, — мучаше жена, а да је знала од каквих последица ће бити њене речи зацело неби ни речи проговорила о болести младога властелина, но она је мислила да ће олакшати себи, а и старца ће приуготовити за оваки случај.

„Рањен!.. убијен!.. дрекну старац загушљиво, скочи и појури напоље, но тек што прекорачи праг, од собе, посрне, стропошта се и више се не подиже. Сирома старац! ударила га капља. На вриску старе куварице дотрчи слуга Јован и кад виде господара на земљи бледа — упропасти се, па онда брзо отрча по лекара, који је баш изишао из Бранкове собе, који спаваше.

„Шта је;? упита лекар упрепашћеног слугу.

Го-господине! поче слуге и сузе му потоком ударише. — Стари господар је умио...“

Лекар Веља, као да га је ко год бичем ошинуо, сав претрну на Јованове речи и јурне на другу страну двора где су старчеве собе биле; Брао прегледи на поду лежећа старца, па онда даде знак Јовану, који брзо размести постељу, подигну мртваца и положе га у њу. Веља је још једанпут прегледао тело старчево па кад се и по други пут уверио да у њему заиста нема живота, окрене се Јовану: „Јоване! Никоме ни речи не говори! Дозови сву чељад овамо, али им не говори зашто их и ко их зове, иди брзо...“

После десет минута беше сва чељад на окупу око постеље где је мртвац лежао. Сви плакаху за добрим господаром.

„ Јели ко од вас био данас код старога господина? запита их све лекар.

„Молим ја ја сам-би-била - одазва се стара куварица, а сва беше срушена, беше као убијена.

„И ти си му ваљда избрбљала, да је млади господин болестан!? викну јаросно Веља.

„Ох, ја сам му казала.. Ох, боље да ми је био језик отпао... убите ме, ја — ја матора грешница крива сам, ја сам га убила.. Шта ме гледате, убите ме — викаше старица и груваше се у прса.

Лекар је киптао од гњева, али се стишао и озбиљном гласом проговори: „Од сад сам вам ја господар, јесте ме разумели!?. Ниједно од вас да се усуди ући у собу младога господина осим Јована. Да се нисте главом шалили да прекорачите заповест, јер ћу вас све исећи... Млади господин не сме дознати да му је отац умро, јер би и сам у тај мах отишао за њим..“

„Нећемо ићи — одазва се чељад озбиљним тронутим гласом.

„Ти Јоване иди по г. Новаковића, нека одмах дође — заврши лекар, па пошто нареди све око мртваца, оде Бранку, а кад је свештеник дошао врати се опет натраг и дуго се са овим разговарао. Укратко му је приповедио шта се догодило.

„Са свим сте добро урадили што сто им забранили улазак у Бранкову собу, он не сме дознати за очеву смрт — рече млади свештеник а сузе му се котрљаху низ благо лице. Још су се дуго разговарали и уговорили како ће се погреб обавити, и онда свештеник оде кући а Веља је остао да још неке заповести изда, на онда се и он удалио..

Други дан после подне забрујаше звона на торњу сеоске цркве, и глас им као да оплакује некога жалосно одјекиваше у тишини сеоској. Цело село се слегло око двора, али по упутству свештениковом нико ни речи не смеде проговорити, нити ближе отићи ономе крају двора где је Бранко у врућици лежао. Поп Бошко је са озбиљном побожношћу, тијо и са сузним очима свршавао опело, очита и последњу молитву, сандук потмуло јекну неколико пута кад заклопац приковаше, њих шесторо подигоше сандук и спровод се крену. Звона поново заплакаше својим тужним гласом... Спровод иђаше мирно, немо и достојанствено. Деца не појаху ону тужну песму „Свјати Боже...“ јер тако је млади свештеник наредио, да не би Бранко чуо и досетио се јаду, што би му можда тога часа скратило живот...

„Што звоне тако тужно звона? запитаће Бранко лекара кад се тргао из тешкога сна.

„Сарањују једнога човека — одговори Веља.

Бранко је бацио поглед на прозор као да је видити хтео спровод, уздахне тешко па онда опет проговори слабим гласом: „А што ти отац не долази, је ли већ био овде?“

Лекарово лице пребледи, но брзо се прибере и рече: „Ваш отац не зна да сте ви болесни.“

„А шта му нисте казали, да је био дошао да...“

„То нисам смео чинити — одговори озбиљно лекар. — Бојао сам се да га не би та вест поразила...“

„Знам, знам — прихвати Бранко и пружи му своју слабу руку. - Хвала вам добри пријатељу. Право сте имали што му нисте ништа спомињали о мојој болести..."

Ућута и две сузе му се заблисташе у упалим очима.

Наста тишина. Лекар је седео до болесникове постеље и ћутао, а Бранко је склопио очи али није спавао, његове мисли се тамо око замка врзле и често би се тргао, отвори очи и погледом би тражио некога, па онда би опет болно јекнуо и сузе би му потоком грунуле.

„Махните се тих тужних мисли то вам само распаљује бољетицу. Чувајте се, ви имате..“ Ућута, и као да се бојао својих речи пребледе.

„Шта! зар ви знате..? викну грозничаво Бранко и подиже се.

„Стишајте се, ви не смете млого говорити.. примири се — рече лекар чисто збуњено.

„Господине! викну Бранко, — не могу бити миран, страшна ме слутња мори, ја очајавам... Говорите! ја имам снаге да чујем и најцрње вести... Не тајите ништа... Ох све се чуло, цео свет зна!.. Што нисам мртав остао... Ох Зоро несретна Зоро! ја сам те убио..“ Као мртав клону на меке душеке, лице му као у самртника беше бледо, дисање му преста и изгледаше као да је издахнуо.

Лекар брзо зовну Јована. Читав сат се мучише двоје док једнога болесника повратише животу. Бранко је био душевно јаке природе а и телесна снага му је много допринела те овога часа не испусти душу. „Иди брзо по господина Новаковића — заповеди лекар Јовану. Овај убезекнуто гледаше у њега и не помаче се с места.

„Није ништа опасно само хоћу да разговарам с њиме... Ако није код куће, нека после погреба одмах овамо дође.“

Јован оде.

Бранко је био изнемогао кад је к себи дошао и брзо је заспао. Кад се пробудио у соби је горела свећа, јер је већ осми час у вече био.

На пољу је дувао хладан јесењи ветар и по који листак би лупнуо у прозор, нашто би се Бранко тргао и погледао онамо. Никога не беше у соби, лекар је отишао да вечера, дворска чељад се забавила око свога посла а и иначе им беше забрањено да у његову собу долазе. „Имао је право — зачу се Бранков глас као да је о нечем премишљао. — Али шта сам знао радити кад отац... Не, требао сам се и преко његова воље венчати. — А шта је с њоме, да ли је жива, да ли ме још љуби!? Није могао да ме разуме, није веровао мојим речима... Воже! помози ми да оздравим, па да одем и да испуним своју задану реч, да поправим што сам..."

Врата од собе се отворише, лекар и поп Бошко уђоше унутра.

„Здраво друже! викну слабим гласом Бранко кад је спазио свога друга Бошка.

„Здраво брате! Ево дођох да те упитам за јуначко здравље — рече весело свештеник.

Преко Бранковог лица се превукао осмејак и благо загрли свога из детинства друга, који му се приближио и такође га топло загрлио.

„Море, а шта се ти мазиш? шалио се поп Бошко. — Та ја би — не би ни осетио тако малу озледу а он, онај јаки и неустрашиви Бранко, који се некад са медведом хрвао, ево сад од једног малог убода...“

„Ти си још онај стари ђаволан — рече Бранко и као да му шала свештеникова ублажаваше болове, осећао се лакшим и снажнијим.

Тек хтеде поп Бошко наставити, кад Јован уђе и нешто му шану на ухо. Одмах ђипи и нагло остави собу. Споља се чуо разговор и као да се неко силом отимао да унутра уђе. После неколико минута поп Бошко се врати натраг, али се пренерази кад виде Бранка где у грозници дрхће и у бунилу спомиње Зору и Божидара.

„Шта је!? упита лекара.

„Чуо му је глас и познао га, па ме је гонио да га зовнем унутра...“

Ужурбаше се око болесника. Бранко се опет примири, отвори очи и упре их у поп Бошка, дуго га је гледао па онда на једанпут викне: „Пропала је! је ли да је пропала?“

Прибери се и чуј шта ћу ти рећи — поче поп Бошко. — Ти ништа ниси требао крити од пао двоје, можда би се све на боље окренуло него овако. Ал’ сад шта је, ту је... Погодио си, то беше Божидар дошао да те види, али га нисам хтео пустити унутра.

Не брини се ништа.. Тајну ником није издао, осим мене и Веље незна нико више о тој ствари. А ево како смо ми дознали. Пре неко вече дође Веља код мене на чај. Тек што бесмо чај попили и хтедосмо запалити чибуке, кад Божидар као бесомучан јурне унутра. Ја сам се уплашио, мислио сам да је полудео. Паде на колена и страховито викне; „Оче! хоћу да се исповедим... ја, ја сам убица. „Ја сам га устрављено гледао. После ми исприча како те је позвао на двобој и све остало. Затим на једанпут скочи, поче неразумљиве речи говорити, спомињао је своју сестру Зору и тебе, и нагло излети на поље. Ја јурнем за њим, викао сам га, али њега нестаде у густој помрчини.“

„Ох! уздахне Бранко и очи му се наводнише, па онда рече: „Ви знате све, не треба да вам ја говорим. Нека остане међу нами, а уједно вас молим, тебе Бошко да ме венчаш а... будимо и ми другови — рече окренув се Вељи, пружи му руку коју овај радосно прихвати и пољубе се а тебе да ми будеш кум... а кога.“

„Бранко! викну млади свештеник — као да ми из уста вадиш речи! То сам и сам мислио.."

„Опет ћу бити сретан! Кликну радосно Бранко, ма да је осећао јаке болове, као да је најздравији, дигне се и седне у постељи. — А кога ћемо за девера и...“

„О томе ћу се ја већ побринути — рече Бошко. — Ха! сетио сам се већ, нека моја жена буде стари сват а мој мали синчић, он је неразборит и неће ништа знати, нека буде девер..“ Још се дуго разговараху ова три одлична друга и тек око једанајест сати пре поноћи оставише поп Бошко и Веља двор, пошто је Бранко тврдо заспао био.

У замку.

Зимње је доба. Кудгод оком погледиш само недогледне равнице и сметове замрзнута снега видиш. У замку влада тишина. Као да никога у њему нема, тако не чујеш ни гласка ни икаквог шума. Тек кад се вече спустило, прозори се засветлише на једном крају замка где су и брат и сестра са старом тетком проводили зиму, и ти осветљени прозори те уверавају да у том усамљеном склоништу има живе душе да није пусто и остављено. Уђимо унутра. На дивану прилегла Зорица и одмара се. Преко себе је пребацила топло ћебе, ма да је у пећи горела ватра и обилато разливала благотворну топлоту. Изгледаше као да би да се сакрије испред љубопитљивих погледа. Мирно је лежала и час би дигла главу и пажљиво је прислушкивала као да је очекивала некога: »Још га нема а поручио ми је, да ће овога вечера доћи — проговори и поново се задуби у слатке мисли. На бледом лицу јој се указа благ осмејак, затим опет бледило неке стрепње и слутње.

На пољу је дувао ладан ветар и дизао читаве сметове снега.

Врата се од собе отворише и Зорица прене Божидар је дошао, беше озбиљан и намрштен. Кад уђе скине са себе зимску хаљину и шешир, обеси их и седе на столицу преко од Зорице. Ништа није говорио, само би по кад кад погледао своју сестру и тај поглед је био пун сажаљења и туге, па онда му наједанпут плануле очи и у њима се угледаше прекор и гњев. Ћутаху обоје и дали се у мисли, али колико се разликоваху њихове мисли!? Она је на свога драгана мислила па као да беше на све заборавила — смешила се, но Божидарове мисли беху црне, он је уверавао себе да је Бранко заиста непоштен, а и да према сестри не треба да је благ. Он их је осуђивао. Он је сам себе корео, чак је самога себе држао за кривца за све оно што се догодило; затим би плануо гњевом и шкрипнуо би зубма кад би се сетио одуговлачења Бранковог, које га све то већма увераваше да је ипак Бранко непоштен и неваљао.

„Ха, ево га! прену наједанпут Зорица и скочи.

Пред замком као да стадоше саонице. После неколико минута, зачу се лако куцање, врата се отворише и унутра уђе Бранко, поп Бошко, Веља, попадија и њен синчић Стеван.

„Бранко! — кликну Зорица, скочи као срна и полети му у загрљај.

Бранко ни речи не изусти, очи му беху пуне суза, усне му дрхтаху а цело лице му облила румен; само скочи напред, њежно прихвати своје миље, стиште ју на своје узбуркане груди и љубљаше је тако топло тако жарко као да би у врелим пољупцима да излије све што му је на срцу, што му тишташе груди; „Ево ме Зоро, дошао сам да останем код тебе — рече после неколико минута, који беху за њега читав век пун рајска миље, радости и блаженства.

„Бранко, мили мој Бранко! говораше само Зора и тек кад примети да јој је спала велика марама с рамена, порумени и изви се из жарког загрљаја.

Ово двоје заљубљених осећаху као да нико више осим њих нема у соби.

Поп Бошку, Вељи и попадији се наводниле очи гледајући то двоје сретних.

А шта је Божидар осећао? Кад је видео Бранка у сестрином загрљају, као да је обамро, седео је и бленуо у њих, па када му пада поглед на поп Бошка, све му би јасно, уздрхта се и заплака, па онда скочи, приђе Бранку и промукнуто викне: „Бранко, опрости!“

Бранко га од свег срца загрли проговори: „Бацимо забораву што је било и хвалимо Бога што је овако.“

Сутра дан рано још не беше мрка ноћца подигла свој ладни вео када се из замка указаше двоје саонице и преко замрзнутога језера упутише се капели, која је усамљена стајала на једном узвишеном месту. У ту капелу долазили су на молитву људи којима је далеко било долазити у село, јер беху раштркани по салашима и замцима; ту им је свештеник служио и молио се за њих. У ту капелу уведе Бранко своју невесту а читава свита беху лекар Веља, попадија, њен син, Божидар и његова стара тетка. Поп Бошко у кога беху кључеви, сам упали свеће а затим складно и достојанствено сврши венчање и благослови младенце. Вратише се натраг у замак, нико их није видео нико није био да им довикне „Сретно да Бог да!“...

Да се вратимо мало натраг. Бранку су тек онда казали да му је отац умро, кад је већ са свим оздравио био. Дирнула га је смрт очева, али се не могаше предати тузи, јер га је светија дужност дозивала у замак, и тако чим је одржао оцу шестнедељни парастос, оде као што смо видили у замак, и венча се са својом Зором.

Али ко би знао путеве судбине, ко би могао пронићи вољу божију, ко би могао провидети будућност и знао шта ће донети вече шта ли јутро, што идући час, шта овај тренутак? Обоје беху сретни и задовољни. Од како се венчање свршило Бранко није одлазио у село, управу над имањем предао је своме слузи сад већ ишпану Јовану, и овај је одправљао све послове, а богати властелин је у загрљају своје жене проводно дане. Но за мало трајаше радост, за мало уживаху у непомућеној срећи над њима се натуштило небо, звезда њихове срећо је потамнела. Тек што беху почели новим животом живити, тек што предаше забораву патње и јаде и предаше се безбрижној срећи, кад Зорици позли и паде у постељу, одакле очекиваше сретна мужа двострука радост, али — у божијој руци је све — можда и голема радост помешана са црном несрећом, јадом и тугом.

Јодног вечера Бранко и Божидар сеђаху у једној соби сами. На њиховом лицу се огледаше унутарњи немир и неко запето стање. Обоје су слутили. Бранко беше блед и јако узнемирен; час па би устао и несигурним корацима ходао би горе доле по соби, па онда би застао и бленуо би у врати од побочне собе и чисто изгледаше прост и у неком бунилу... Наједанпут се врата пред њима отворе и доктор Веља ступи у собу блед и намрштен. У одсудном часу када се Зорица са смрћу борила, морали су дозвати лекара.

„Ко — говори промрмља Бранко скоро бесвесно кад је Вељу бледа и намргођена спазио.

„За сад је добро, насљедник је здрав — одговори Веља и једва могаше стишати у себи јако узбуђење и страховање.

Бранко хтеде јурнути у другу собу, но Веља га задржи: „Остани овде — рече скоро заповедајућим гласом, а сам оде онамо. После читавог сата ево га натраг, али блед као смрт и сав уздрхтан: „Уђе, али се умери — рече Бранку, нагло се окрете и сузе му потекоше из очију, сузе искрене туге и бола.

Бранко нагло уђе у другу собу, али док си тренуо ево га усплахирено натраг:

„Вељо она у-ми-ре! викне и посрне но Божидар га придржи да не падне...

Зора је онесвешћена лежала. Беше бледа као смрт, изгледаше као да је заиста издахнула само што јој се груди полако надимаху. Чело главе јој стајаше стара тетка а Бранко је клечао крај постеље, ухватио је Зору за руку, љубљаше је и горко плакаше. Болесница отвори очи и поглед јој паде на мужа; Бранко протепа да се једва чуло. — Ја умирем... ди је дете, дајте га мени.“ Дадоше јој дете, она га изљуби и преда тетки: „Ходи ближе — рече Бранку. — Ти си племенит и поштен. — Пољуби ме... тако, сад сам сретна сад могу умрети... Онде ућута, па после опет проговори али сасвим изнемоглим гласом: „Мили мој Бранко! загрли ме и пољуби.. Збогом сећај — ме се... Збогом Божидаре!... Збогом мили моји, ја одлазим оцу и мајци... Збогом Бранко! Чувај јединче, чедо наше... Збогом..." Још један поглед баци на Бранка, који је као у неком бунилу клечао поред постеље, преко дивног лица јој прелети блажени осмејак, затим јој се оте лак уздах из груди и лепе очи јој се за навек склопише...

„Мртва је! врисну несретни муж и онесвешћен паде на ледне груди своје миле Зоре... Сви плакаху...

Саранише несретну Зорицу. Тек што мишљаше да је сретна поред свога мужа, тек што поче да се радује својој срећи и животу, одазва је смрт из загрљаја милога друга, из круга оних који су је искрено љубили а оставила чедо да га други негује — а хоће ли та нега бити материнска!?...

Крај језера на оном месту где су се увек састајали, подигао јој је Бранко диван споменик али на њему осим њеног имена не беше ни речце написао.

Бранко је очајавао, више пута је као луд лутао по шуми, викао је Зору и горко је плакао. Кад би знали они храстови и борови говорити, они би најбоље казали шта је јадни Бранко патио, како му се цепало срце за изгубљеном рајом, — али дрва су нема и не говоре ништа, она не издају тајну ни чију... Па где је налазио утехе? Код свога јединчета, које тако рано оста без мајке, без мајчина загрљаја, пољубца, тепања. Њему је сад посветио цео свој живот, њега је гледао да однегује, да се бар колко-толко одужи светој сени покојнице. Но тежак беше то посао. Да је покојна Зорица оставила за собом чедо, то мораде остати у тајности, да нико више не дозна за њу осим оних који већ знају. Ох, да неко дозна тајну! То беше страшна мисао за Бранка, он би тад кадар био са целим светом се покрвити он би полудео. Дојкињу не смедоше узети, дакле, како да га одране? Старица Ленка, тетка Божидарова узела је ту бригу на себе и она је матерински вршила своју тешку ади племениту задаћу, она беше права мати. Ади шта да кажу свету, од чега је Зора умрла? То је Веља изгладио, он је на самртној листи метнуо да је од назеба добила сушицу и од тога умрла. Свет је веровао, јер од неколико месеци не видеше Зору никуд одлазити, а у замак нико приступа имао није пошто је Божидар у последње време постао био суров и насртљив. Бранко је чешће по десетак дана пробавио у замку и нико ни сумњао није зашто тамо одлази: „Млади су људи па воле да тумарају, по шуми и да лове — говорио је свет. Чим вече дође и ноћ се спусти, видимо Бранка где клечи крај гроба Зориног, обгрлио крст и горко плаче, затим скине увели венац и положи други свеж. Кад би се сит наплакао, онда би отишао у замак, узео би синчића на крило, љубио би га и тепао му слатке речи. И Божидар је волео детенце, на њему је остало да га сакривена држи испред очију завидљива света и да са својом тетком Ленком однегује и васпита. Више пута се и он заплакао гледајући у малога Стојана, тако је име добио малиша при крштењу, сетив се своје миле и несретне сестре...

Тако је прошло две године и мали Стојан почео већ да говори, и радости Бранкове кад би чуо да га јединац зове „тата“ толико би га тад љубио смејао се и плакао да би мислио човек полудео је.. Тако је остало рођење малога Стојана у тајности.

Синовац.

Пређимо преко пуних 20 година за које време није се ништа важног догодило у животу особа о којима овде говоримо. Ко је пре 20 година био у селу тај би се сад зачудио каква се промена догодила у њему. Као да је поново разорено и ново подигнуто али није тако, јер ено још се види по дикоја од старих малих али нових кућа но исте се губе у средини осталих високих, које су скоро подигнуте. Улице нису онако празне као пре, и са једне и са друго страно пута подигнута су два багрена, од којих свака два сачињавају дивну алеју, коју вечитом хладовином покриваху бујне и испреплетане грапе зелених дрва. Читаво село изгледа као какав врт. Али шта и нам највећма упада у очи? Одмах до цркве, у размаку од 100—200 корачаји дижу се лепи двори сјајним бакром покривени. Нема годину дана како су довршени, али још нико не седи у њима, новога господара не видеше сељани и чисто им загонетно било, ко их је сазидао и чији су!?. Од овога двора опет, на једно хиљаду-две корачаји крај валовите реке, стоји један нов замак, ког је газда пре десетак година дошао амо са женом, сином и ћерком. Тај замак је Марка Смиљанића.

Хајдмо у сеоски, у такозвани „велики бирт“ и тамо ћемо све чути. Овај је баш прекопута од „сеоске куће“. Неколико басамака воде горе и прво уђемо у једну повелику дворану, па онда на лево кроз врата у собу за боље госте. У овој соби за једним столом сеђаху њих више богато одевених сељака; један старац са седи бркови, до њега крупан човек са црних бркова, и још три сељака.

На столу је флаша са неколико чаша у којима се блистало рујно, брдско вино. После дужег разговора запитаће онај старкеља: „А ко вам удеси тако ово село да изгледа као каква башта?”

„Зар ти још не чу старче? упита га онај са црни бркови.

„Нисам никад речи слушао, јер ево већ 25 година је прошло како сам одавде отишао због туђег неваљалства, због туђе крађе — говораше старац и као да му тешко би што мора о својој прошлости да говори, уздахне и настави. — После толико година ено ме сад први пут у мом родном месту “

„Зар си ти одавде рођењем! зачудише се остали. — Дед нам приповеди, како оде одавде и шта те нагони да оставиш ово сретно село и плодну земљу?“

„У ствари није ништа — поче старац коме је могло бити преко 60 година. — Покојни властелин Стојан Бачевић, бог да му душу прости, био је добар да бољег не могосмо желети. Он је овај велики хатар прекупио од неког странца, који је био прави крвопија за нас. У Бачевићу нађосмо утехе и мелема за ране, које нам је задао онај обесни странац; није нас кињио, није отимао од сиротиње, чак нам је попустио од аренде толико да смо се сви дивили; шта више ако је кога задесила каква несрећа па није могао да аренду исплати, опростио му је исту и још би му дао новаца да се исхрани те зиме. Ал’ да прво искапимо једну — дода и подиже чашу, а остали за њим.

»Не прођо пет година — настави старац а остали га пажљиво слушаху, — кад нам добри властелин рече да ће сваком оном као својину уступити ону земљу коју ради, ако му може за то извесну своту платити, која је била тако малена да чисто нисмо веровали... Не прође млого а већ се трећина села, тако рећи одкупи и људи почеше као своје газде радити земљу. И ја сам био скуцкао захтевану своту и хтедох му однети, кад се догоди нешто што ме отера из овога села. Једнога јутра дође ми комшија и поче на мене зло, као да сам му ја украо назиме. Ја се упропастих, говорио сам му и извињавао сам се, ал’ он ме тужи властелину, који је био неумољим кад се тако што догодило у селу. Без икаква саслушања и истраге, мени се одузме земља, коју сам радио и морадох отићи у свет да тражим себи хлеба. Тек после чујем да је крађу извршио неки шваба, која се ту пре неколико месеци доселио.

„Па ти си Сава Филипов! викну бркајлија.

„Ја сам — одговори старац.

„Па то ћеш ти добити твоју земљу натраг — рече бркајлија. — Данашњи властелин је ипрастивао за тебе, и није хтео никоме дати твоју земљу, док се не осведочи да си умро. Ово ти је благо од човека. Он нам украси цркву, подиже ову башту у селу, начини од села врт да му нема равна у свету. Данас нема у селу човека, који га не благосиља, јер је сву земљу уступио нама, колко је који имао; допустио нам да „бели рит“ обрадимо и сваком нам одмери подједнако те сад сваки има двапут онолико колико је пре имао. Само је задржао 400 ланаца, а остало је наше. Така властелина не памти село. Подигао нам „општинску кућу“, довео нам бележника, па и једног старог адвоката, која му је друг из детињства, а кога сам он издржава, јер иначе не би могао живити пошто овде у селу и незна свет за парничење, јер су сви ваљани и поштени. Подигао нам је школу и довео доброг учитеља, кога опет он сам издржава. Имамо и лекара.

„А како се зове нови властелин? запита га старац.

„Бранко Бачевић, покојног Стојана јединац.“

Старац зачуђено гледаше у остале; сетио се малога Бранка, кога је као сина волео...

Разговор прекиде један дошљак. То беше висок, доста развијен младић. У лицу беше ружан. Имао је црвене бркове и браду, на дугом носу је носиио наочаре иза којих се видела два жута ока, која неповерљиво и мотмуло звераху тамо амо. Лице му је дугачко и богињаво. Кад уђе у собу и не поздрави сељане добродошлицом, већ разгледи унаоколо, седе за један стол и викне бирташа.

Ћелави Гига брзо дође.

„Каква вина точите? запита га црвени господичић.

„Обична — проговори Гига шепаво, јер није имао предњих зуба.

„Шта је то обично?“

„Имам нашег брдског црног и белог вина — одговори Гига, који беше ушепртљио на странчево питање, који по спољашности изгледаше да је веома богат.

„Немате токајскога? запита странац.“

Гига зинуо, он сирома није ни чуо да постоји то „кајско“, како ли се зове вино:

„Не — немам тога.“

„Па дајте ми црнога — заврши новодошли. Гига оде и донесе му вина.

Сељани зачуђено гледаху у странца, почеше шапућати и чуле се ове речи:

„Ко је то?“ „Незнам, сад га видим први пут.“ — „Ваљда је какав барун, или тако нешто.“ Највише га је старац посматрао, гледао га је дуго и мерио од главо до пете, па онда ће тихим гласом: „Ти црвени људи нису добри. Ја кад видим таког човека одмах ме нека језа спопадне..."

За чудо да је и странац чешће бацао погледе на старца, који му се чињаше познат.

„Ако је он црвен не мора зато бити неваљао — рече бркајлија.

„Ви знате где је „ловачка унка?“ — поче старац мало јачим гласом, да је странац могао све чути.

„Знамо врло добро — одговоре сељани.“

„Од те унке на један сат и по хода пружа се планина што је зову „Несторова планина”, због оног догађаја кад су несретног кнеза Нестора разбојници напали, убили га и опљачкали. Иза те планине у оној дољи подигао сам мало кућице и ту сам живовао од како сам одавде отишао, имао сам сина Радивоја, ког оженим и добијем унуку Смиљу. Снаја ми на скоро умре а син ми оде у варош П. и постане вођ полицајни...“

Старац ућута, чело му се наоблачи, очи му засузе и болно уздахне: „Тог јединог сина сам имао и он ме уједе за срце, оцрни ми образ, окаља ми име!“

„А шта је било с њиме! запитаће га бркајлија дирнут речима старчевим.

„Ваљда сте читали за оно убиство у вароши, кад су нашли брата од стрица данашњег нашег властелина Бранка Бачевића убијена и поред њега и једног полицаја тешко рањена са ножем у руци?“

„Читали смо — одазваше се сви.

„То је мој син — рече старац горко.

„Па он је невин и пуштен је на слободну ногу, јер је обећао да ће за годину дана, што ли, наћи убицу!“

„Да Бог да, да је тако, ал’ — изусти старац и замисли се, па онда подиже главу и настави: „Ал да вам испричам што сам започео. Кад ме је син оставио, остадосмо ја и моја баба са унуком. Неговали смо сироту свакојако, док но дорасте за удају. Нашао се брзо и младожења из честите куће, испроси је и ја дам благослов. Једно послеподне дође младожења са родитељима да дарива девојку. Двоје млади оду на ливади, па ће се мало и по шуми прошетати, а ми старији остадосмо да се при чаши вина поразговоримо о нашим стварима. Наједанпут зачујемо пуцањ, који нас све уплаши, затим врисак и запомагање. Брже боље истрчимо и управо онамо одкуда се пуцањ и јаук чуо. Кад тамо, нађемо младожењу мртва, убијена из пиштоља. Ал’ ди је Смиља!? Не чује се ништа. Наједанпут се опет зачу запомагање, али као да се глас све даље губио у шуми. Похитам тамо сам, јер је пријатељ остао код мртвога сина. Брзо угледам где њих двоје вуку моју Смиљу. Један је био висок са црвени бркови — без браде, није носио наочаре — ове је последње речи тихо изговорио и бацио један поглед па странца, који је окренуо био главу, подигао чашу и пио вина. — Други је био мален и гурав. Ономе нисам могао спазити лице. Кад ме спазише, а у тај пар дотрча и један мој комшија, побегоше и изгубише се.“

„То је могао бити други ко, има их више такових — рече бркајлија, који је пажљиво слушао старчево речи. — У осталом ти црвени људи јако личе један на другог.“

„Бирташ! викне странац и ћелави Гига брзо дође.

„Да ли још овде станује властелин Бранко Бачевић? запита странац, коме је могло бита од прилике 23 године, бирташа.

„Још је овде — одговори доброћудни Гига. — Да ли имате што посла с њиме, или ћете што да му поручите?“

„Не, ја сам његов синовац — одговора странац.

Сељани који се беху налактили па стол нагло се исправише и зачуђено га погледаше, а старац чисто зинуо од чуда, па као да се бојао својих пређашњих речи мало уздрхта.

„Ви сто синовац племића Бранка Бачевића!? уста наједанпут бркајлија и приђе странцу.

„Ја сам и хтео би га посетити, па можда код њега и остати — одговори странац.

„Ја сам сеоски кнез — рече бркајлија, — Могу вас одвести до њега. Сирома остарио је, сед је, ослабио је али је још држећи.“

„Чујем да се никад није женио? почеће наједанпут странац.

„Није — одговори кнез.

Синовац значајно жмирну очима и један му осмех прелети преко црвеног лица.

„Чујем да је посрнуо са имањем? запита поново и упре свој испитујући поглед у кнеза.

„Није, још га је умножио — одговори кнез — Истина да је на сељане распачао млого, али му је остало још доста... преко 400 ланаца најбоље земље.“

„А ко руководи управу над целим добром? кад велите да је остарио.“

„Његов ишпан стари Јован и син му Алекса.

„Је ли му Јован какви род?“

„Није, него ваљан и поштен човек, који је већ од 30 година у двору.“

„А какав је оно дворац до цркво?

„То је неки богаташ сазидао, кажу да се зово Божидар Чупић, али се још није уселио у њега... тек ако до године.“

„Видео сам и један замак крај реке?

„То је Мирка Смиљанића замак, он се пре десетак година амо доселио.

„Има ли породицу?

„Има сина Милоша, који ове годино свршава школе, и кћер Босиљку.“

Странац је као какав судија стављао питања а кнез одговарао, али сео и нашао у запари. Остали се чудише запиткивању странчевом а странац је неколико пута махао главом, што није замакло странчевом ону.

„Велите да је мој стриц још држећи човек? упита опет синовац кнеза.

„Јесте — одговори кнез — него.“

„Шта него! упаде му у реч странац, који је све кнежеве речи халапљиво гутао.

„Ако се добро сећам, властелин Бачевић није имао рођена брата — муцао је кнез.

„Хахаха! насмеја се странац а глас му беше храпав и немило је дирао човека.

Ја сам његовога брата од стрица син, отац ми се звао Иван Бачевић, а моје име Мргуд.“

„Зар вам је отац умро? изусти и неотице кнез.

Преко Мргудовог лица пређе бледило, но то беше тренутно, прибере се и сасвим мирно рече.

„Пре годину дана је умро.“

Старац Сава је приметио бледило на младићевом лицу, али не могаше себи разјаснити зашто је пребледео кад га кнез упита за оца...

Мргуд плати вино и устаде од стола. Када је скидао са чивилука шешир нагне се ближе старцу који је на крају седео, и да нико но примети шапну му нешто на уво, па оде са кнезом. Старац пребледе, брзо се подиже, опрости се са осталима и оде.

Стриц и синовац.

Уђимо у стара властелински двор. На левом крају двора становаше Бранко Бачевић властелин. Ево баш сад изађе стари Јован из једне собе, сигурно је у њој стари властелин. Уђимо унутра. Крај прозора у старој наслоњачи, на којој је некад седео покојни стари властелин, седео је садањи стари властелин, насљедник онога. Ни близу онај Бранко пре двадесет година. Коса, бркови и брада, коју беше пустио, беше бела као снег, лице бледо и упало, руке суве скоро провидне, ади се још виде на њима трагови некадање челик снаге и она жилавост, која је кадра била да једним стиском медведа удави. Плећа му широка али мало погурена, као што је и главу погурено носио. Изгледаше као старац од 60—70 година, а тек ако му је било 48—50. Нису то трагови старости, то су трагови жалости, то су трагови оних несрећа које је доживео, и она туга, која му још и сад притискује груди. Колико пута би се отео из старачких му груди дубок уздах ког би ове речи пратиле: „Ох лакомислена младости! колко патим због тебе, колико ми јада зададе да због тебе морам да кријем... да се одречем несретнога... Ох што није овде да га притиснем на ове очинске, прерано остареле груди... Па чега се бојим, што ме одвраћа да са истином изађем на среди. Ох драга слико, света сени која ми свагда пред очима лебдише! ти ми недаш да говорим, заповедаш ми да ћутим. Ох Зоро! тебе не могу вређати...

Овај мах када уђосмо, читао је новине. Лице му се час мрштило, час грозничаво трзало. Мора да је нешто важно читао!

Неко закуца на врати.

„Слободно — изусти и остави новине.

Кнез уђе унутра: „Добар дан господару! поздрави старца.

„Добро ми дошао кнеже! одазва се стари властелин и пође му на сусрет.

Дођох са важним вестима, које ће вас за цело обрадовати — поче кнез и седе на столицу, коју му је властелин показао.

„Да чујем! рече старац. — Ти ми свагда добре вести доносиш ваљда ће и ове бити такове. Ваљда треба коме помоћи? дода и очи му се засветлише кад помисли да ће опет коме добра учинити.

„Тако је — рече кнез — Ви се сећате да је покојни ваш отац одузео неком Сави Филиповом земљу што се на њега потворила нека крађа, а после се доказало да је невин...

Сећам се, па је ли жив!? запита нагло Бранко, који је одавна желео да тога човека усрећи, да поправи што је његов отац бесмислено погрешио. Он се сећао тога човека, јер га је исти једном спасао из воде у којој се са децом купао и хтео се утопити.

„Сад сам био о њиме — поче кнез. Он има вели, под „Несторовом планином“ мало кућице и земље и тамо живи.

„Иди одмах и дозови га — рече старац.

„Него имам још нешто да вам кажем.. ваш синовац је овде, вашег брата од стрица син Мргуд; отац му је пре годину дана умро...“

Лице старчево се наоблачи, набра чедо и обрве му се скоро сјединише тако се беше намргодио.

Где је он? запита кроз зубе.

У предсобљу је и чека да га примите.“

„Нека уђе — рече Бранко. — Него ми старца одмах пошаљи.

Кнез оде и после њега уђе Мргуд.

„Добар дан стриче! поздрави стрица и приђе му руци...

Стриц не одговори ништа, него га поче својим проницавајућим погледом мерити од главе до пете, па онда му погледи у очи:

„А од куд ти овде?

„Дошао сам да вас посетим и...“

„Шта и? запита га нагло стриц.

„Мили стриче! поче подмукло Мргуд — Отац ми је умро, остао сам саморан.“

„Отац ти није умро, он је мучки убијен — прекиде га стриц и оштро га погледи.

Мргуд задрхта код ових речи стричевих, али се брзо знаде умирити и рече: „Јесте и то је моја највећа несрећа, јер сам остао сироче, без икога старијега кога би за савет запитао.“

„Па како је погинуо твој отац? запита га стриц, у новинама пише. Ево их читај — рече, оде до писаћег стола и извади један број новина. — Већ година дана како чувам овај број, јер сам ти волео оца као рођена брата, па... Ево читај...“

Мргуд је већ више пута прочитао исти број, али га мораде и сад прочитати. Никад се није тако осећао читајући црне редове о убиству свога оца, као сад. Сад је стајао пред њим стриц, који је упро у њега оне велике очи, па као да је осетио да му неко срце ножевима пара, тако је пребледео и задрхтао, али је он своју узбуђеност вешто скрио, да на њему нико ништа приметити не би могао.

Ево како је гласио чланак о убиству Ивана Бачевића.

„Грозно убиство. Овдашњи одлични грађанин Иван Бачевић нађен је једне ноћи мртав, прободен ножем. Поред њега је нађен и вођ полицајни Радивој Филипов, који је такође био убоден ножем, но само је био рањен и држао је крвав нож у руци. Нож је био нов, скоро купљен. Обојицу однеше у полицију, Бачевић је други дан сарањен, а рањенога полицаја однеше у болницу где је најмарљивије негован и где је после месец дана оздравио. Истрага је одмах поведена. Полицај је ово рекао. „У једанајест сати спазим једнога човека где је прошао поред цркве и упутио се кафани „Орла“, али не уђе унутра већ сави за исту и изгуби се у мрачноме сокачићу. Не прође пет минута када чух потмуло запомагање. Потрчим тамо и спазим два човека где оборише Бачевића и један му заденуо нож у прса. Тргнем мач и јурнем на њих, но на несрећу запнем за камен и стропоштам се. Убице хитро скочише на мене, осетих јак удар у врату и онесвестих се. Још док сам се борио да се избавим, скинем једноме са лица образину и као да познах Мргуда, сина убијенога господина. Онај други беше подаље, нисам му спазио лице, али сам видео да је гурав.“ Полицајна власт је одмах послала два момка у Бачевићев стан да доведу Мргуда, но не нађоше га код куће. Тек сутра дан дође у варош и одмах буде позван у полицију. Кад је суду изведен био је хладан само што се неко узбуђење приметило на њему. Он је тврдио да је узбуђен због очеве смрти, а да те ноћи када се убиство догодило није био у вароши, него на салашу некога Лазе Квргића где је са њих више другова целу ноћ банчио. Одмах буду позвани сви које је именовао и они се заклеше, да су заједно целу ноћ до саме зоре у теревенци провели. Када се суочио са полицајем, и хладно је одбијао од себе потврду да је умешан у том убиству... После се доказало да је рањени полицај имао у руци крвав нож и посумња се да је он сам извршио убиство, па када је видео да неће моћи испред потера умаћи, да је и себе хтео убити, но само се ранио... Полицај, који је познат као врло ваљан и поштен човек, бранио се и доказивао да је невин, и пошто се и то узело у обзир да је убица може бити сам полицају тутнуо нож у руке да би потеру избегао, и напослетку пошто је један овдашњи веома уважени грађанин положио за њега извесну своту новаца у име кауције, пуштен је на слободну ногу да, као што је заклетвом обећао, убицу најдуже за годину и по дана пронађе, у противном пак случају својевољно се подвргава казни...“

„Јели тако? запита старац синовца кад је овај све прочитао.

„Тако је — уздахне синовац и сузе му потекоше низ црвено лице.

Стриц га је неко време испитујући гледао, па кад га виде плакати, као да се уверио о његовој невиности рече му: „Не плачи синовче! Видим да си невин, да ниси покварен. Него шта си урадио са новцем што си добио за продано имање?“

Мргуд обриса сузе и проговори: „Отишао сам у Б... где сам мислио да живим, но тамо ме занела жеља да удвостручим своје имање и ја се упустим у велика подузећа. Испрва бејах сретан и добијао сам, но после се све окрену наопако и за кратко време изгубим све.. Остало ми је само толико да до вас дођем, мислећи да ће те ме примити макар за ишпана...“

„Добро — рече стриц после дужег размишљања, — верујем ти да си се млад занео. Остаћеш код мене али ти озбиљно кажем, ако дочујем да је ово све лаж што си ми рекао и ако будеш злоупотребио моју доброту, да ћу те одмах отерати.. Код мене ћеш остати док ти не нађем какво звање, које ће ти осигурати будућност.“

Мргуд се угризе за усне на последње речи стричеве: „Ох драги стриче! поче и очи му се опет наводише. — Зар да ме одбијете... какво звање знам кад...“

„Ваљда ће се наћи какво за тебе — рече стриц кратко.

„Ја сам мислио да останем овде до ваше смрти...“

Стриц га намрштено погледи, поче гладити браду као увек кад му је што неповољно било. Хтеде нешто рећи, и уздржа се и само рече: „Сад видиш сумњам у твоје горње речи.... Мислиш ваљда да наследиш и моје имање ти.“

Мргуд га као гуја погледи преко наоучари, па онда више кроз зубе проговори: „Па ја сам вам једини рођак, другог немате осим мене...“

„Имам — одговори стриц љутитим гласом, који је Мргуда порази.

Ко је тиј, који му је ближи од њега? Где је, какав је и одакле је? врзло му се по глави: „Бар ми дозволите да овде останем до ваше смрти — проговори напослетку.

На реч „смрт“ старац прену, као муња му пролетише кроз главу речи онога чланка у новинама, пребледе но нагло се окрете да Мргуд не спази и рече јетко: „видећемо.“

Мргуду као да сињи терет спаде са срца уздахне и један подмукао осмејак му прелети преко лица, шкрипну лако зубма и чисто претећи поглед баци на свога стрица, који се окренуо од њега и отишао к’ прозору.

„Сад иди у трапезарију и нека ти донесу доручак — проговори стриц.

Мргуд је једва чекао да чује те речи, нагло се окрете и изиђе напоље. Осећао се млого лакшим кад је из собе изашао, унутри му беше загушљиво и непријатно; „Матора хуља! промрмља и оде у трапезарију.

Тога дана у вече око девет сати Мргуд се пажљиво извуче из двора и упути се врту, који је одма до двора био. Нико га није смотрио кад је изишао. Лаганим корацима пође великом путањом, па онда сави на лево и после неколи-минута провуче се кроз неко густо жбуње и нађе се на једној чистини одприлике четир корака унакрст. Тек што је стао био кад се поиздаље зачу полугласан звижд. Мргуд се одазва, нашто се чуше кораци, жбуње се разгрну и пред њега стаде човечуљак са великом гуром на леђа.

„Мргуде! чу се глас човечуљка.

„Ја сам грбоњо — одазва се Мргуд.

„Опет ми се ругаш — рече грбоња промукнутим гласом. — Немој да ме расрдиш — дода и очи му у помрчини као у мачка севнуше.

„Ајд не лудуј Ћиро, шалио сам се — извињаваше се Мргуд.

„Шта је! како те је примио старац? поче опет грбоња који као да се брзо одсрдио.

„Хајдмо унутра па ћу ти исприповедити — рече Мргуд и пође.

„Ал’ ако нас ко год спази?“

„Небој се; сви спавају.“

После четврт часа видим их у једној собици за једним столом. Мргуд забрави врата и онда укратко исприповеди грбоњи како га је стриц дочеко и шта му је рекао. Кад му је казао како је морао и да плаче, грбоња подргљиво рече: „Да ти је стриц знао да су то крокодилске сузе и да њега оплакујеш, обесио би те за прво дрво.“

„Погодио си — рече Мргуд. — Него ђаволски је то човек. По његовим речима неће бити по мене баш најбоље у опоруци; како се излануо као да има ближег рођака...“

Грбоња се исправи на столици и очи му засветлише: „Та он се никад није женио! Рођенога брата није имао... ти си му..."

„Ја не знам шта је у ствари, али мора да се код њега крије каква тајна, коју ми морамо дознати. Ако има кога, рецимо сина, кома би оставио имање, онда је зло по нас.. Јајтелес нам неће више давати новаца и може нас упропастити, ако нам план не испадне за руком и не платимо му...“

Грбоња се замислио, па онда као да се досетио нечему рече: „3а опоруку је најлакше “

„Како! викне Мргуд.

„А зар сам ти једну меницу потписао у име твог покојног оца, па је било добро, нико није могао приметити да је меница лажна... Кад он умре лако је ону опоруку преиначити.. Ти ћеш ваљда моћи дознати где је држи, па ако видимо да те је из насљедства изоставио, показаћеш ми рукопис, набавити хартије, мало мастила и перо па готов посао. Остало је моја брига.“

„Ал и то ми је рекао да ће ми наћи ди год какво место да радим... Шта ћемо ако ме отера од себе.“

„А ти гледај па му се умили, довијај се како знаш.. У осталом не мора он дотле живети док ти звање нађе — заврши грбоња и жмирне.

Мргуд га је разумео. Пошто је грбоња рекао да је гладан, отвори Мргуд орман и донесе хладна печења, леба и неколико флаша вина, које је све још за раније спремио био... Тек доцне у ноћ оде грбоња из двора...

На бунару.

Одмах од сеоске цркве, а између ње и новога дворца, стоји стари бунар из ког скоро читаво село воду црпе. Једнога јутра још не беше сунце своје прве зраке помолило, стари ђерам је већ цврчао гибајући се час доле час дижући се горе преко дрвене осовине, која је углављена била у два крака отаре соје. Вредне водоноше поранише да још пре сунца захите воде, јер кажу, који се пре сунца напије воде из тога бунара и умије њоме лице, неће никад имати пеге по лицу, а то зато, што је бунар близу цркве па је постала гатка, да се у њему анђели купају. Овога дана се искупило њих више девојака, па у место да, кад која напуни судове, оде кући, стоје и ћеретају.

„А кад ће богами доћи већ тај нови господин? почеће Тинка као питајући остале другарице.

„А бог би га знао — одговори Јуца. — Сазидао таке красне дворе, ни Гојкови нису лепши, па мано да се пацови по њему легу.“

Милица једна између њих, дубоко уздахне и загледа се у дворац.

„А што ти богати Милице уздану? запитаће је Тинка и намигну на остале. — Ваљда ти није био синоћ рузмарин?”

„Да су то одкуд мога Миле дворови — поче Милица сасвим наивно.

„Хахаха! насмејаше се остале цуре.

„Па онако кад из поља дође сав блатњав и мокар да је мало протоциља по оним мермер салама — рећи ће Јуца, — а ти да се засучеш па да варјачом мешаш куљу у сребрној шерпењи....“

„Ја неби желела да тај господин поклони тај дворац моме Ненаду — рећиће наједанпут Јелка, која је до сад ћутала. — Ту седи нечастиви, зато и не долази тај господин...“

„Шта, шта, шта! повикаше остале у глас и покупе се у гомилу око Јелке.

„Само лакше. Прекрстите се па да вам приповедим шта сам синоћ видела — рече Јелка, и све се прекрсте окренуте цркви.

„Идем вам ја синоћ, могло је бити девет сати, од тетка Сосе. Однела сам јој саћурицу брашна, па се мало задржала.

„Ваљда ти је био лепи Макса код тетка Сосе!? тек ће Јуца и ђаволасто се насмеши.

Јелка поруменила, не одговори ништа, него, као да је пречула Јуцине речи настави:

„Кад сам се враћала натраг била је помрчина као тесто. Да растерам страх почнем певати. Но кад сам дошла наспрам двора мене спопаде нека језа па престанем певати. Незнам зашто сам се бојала кад сам до њега дошла. Наједанпут се засветли један прозор, а ја сва претрну. Погледам горе а он, боже ми прости — рече и прекрсти се — сав сед као овца иде по соби а све звера којекуда. Па онда оде у другу собу па у трећу, па тако редом. Ја почела да дрхћем хоћу да пођем ал не могу, опет се вратим натраг. Наједанпут стане код прозора... Ух ала је био страшан! још и сад дрхћем кад се сетим. Стао на прозор, сав у бело, очи му црвене ко у петла а коса му чак на плећа пала, па рогови, па.. Наједанпут нестане светлости и ја чујем као да флура свира а по крову почеше неки светлаци да скакућу. Па овда као да и гајдаш поче свирати, па онда наједанпут удри нешто налик на добош и читава банда поче да свира. Кад после спазим да се нешто бели на прозору, па као да се неко спушта но пајвану доле, па управо мени. Очи му светле к’о у мачка, а из уста му ко неки модар пламен лиже. Обневидила сам и пала. Даље незнам шта је било тек кад сам дошла к’ себи а ја лежим на земљи. Кад сам се свега сетила, прекрстим се и побегнем..."

„И ти си га видила! тек ће Тинка.

„Та као што сад Вас гледим — одговори свечаним лицем Јелка.

„А мени приповеди браца да су наишли на нике кости кад су копали фундамент — па кад је додирнуо ашовом а оно као да је неко стењао. Браца се поплаши па да побегне из јаме. Било је већ десет сати ноћу, јер је господин наредио да се и ноћу при свећи копа само да пре буде готово. Кад он да пође напоље а неко дуне, фењер му се угаси и испусти га са ашовом заједно. Почео је да дрхће, али се окуражи и хтеде да скочи, кад осети да га неко вуче за дороц, испусти карву од лотре за коју се ухватио па се стрмоглави...

„То ће бити он (нечастиви) — рекоше све као у један глас.

„Ала сте ви луде — тек ће Звездана, која је све то слушала иза једног дебла храстовог.

Све пренуше и окретоше се Звездани.

„Шта ти знаш! осекну се Јелка, која је била у завади са Звезданом јер јој ова преотела драгана. — Иди па се исмевај са твојим.“

„А знате друге шта је у ствари! Поче Звездана и не слушајући Јелкине речи.

„Шта? викнуше све радознало као обично кад се каква новост чује.

„Синоћ је стигао нови господар са сином.“

„Та је ли могуће! викнуше све у глас.

„С њима је дошао и наш господин — рече Звездана а под речи „господин“ мислила је поп Бошка.

Тек што беше изговорила последње речи, кад се на двору отворише врата и један висок, сед човек изађе напоље. Лаганим корацима прође поред девојака, назва им „добро јутро“ и удали се.

„Ето то ти је тај нечастиви — проговори Звездана с подсмехом и гледну у Јелку.

Јелка се само угризну за усне и као заливена ћуташе.

„Па видите није горд — рећи ће Тинка. —

Назвао нам „добро јутро“, а не као онај Мргуд. Тај није чист девојке, тај баратује са нечастивима.

„Како то! викну Звездана подсмешљиво, која није веровала у гатке.

„Пре неко вече прођем вам ја поред дворског врта — поче Тинка да приповеда, — и спазим Мргуда, иде лагано као да се бојао да га когод не види. Кад је дошао до једне клупе а он звижне. Ја стала да видим шта ће? кад наједанпут као да је из земље поникао, искочи из жбуна један гуроња и управо к’ њему. Ја мал нисам цикнула, јер је био здраво близу мене кад се појавио, но приберем се и почнем прислушкивати. Онај црвени ђаво извади из џепа једно писамце принесе га фењеру ког је под огртачем донео, но да их, ваљда, не би ко год спазио, одоше у неко жбуње, а ја се привучем ближе да сам све могла чути.

„Дознао сам тајну — говорио је Мргуд и почне читати писмо: „Драги друже! тако је гласило писмо. — Не могосмо до сад доћи, јер је Стојан морао да полаже последњи испит. Кроз осам дана долазимо обоје, Стојан је здрав и чио, дивићеш му се кад га видиш можда га нећеш моћи ни познати.“

„На ту не стоји ништа у свези са нашом ствари — упаде му у реч онај гуроња као да је имао хуњкавицу. — То је којешта!

„Ја ти кажем да сам уватио траг и гледаћемо да га лепо склонимо. Ово сам писмо украо од стрица и по свој прилици.“ Тек хтеде Тинка даље наставити разговор између Мргуда и грбоње, кад се све девојке окренуше двору и као неме ћутаху и гледаху у лепа младића, који је изишао из двора, стао код једне липе и разгледао околину.

„То је млади господар — рече Звездана. — Мислим да му је Стојан име, јер тако сам чула да га је синоћ онај стари викнуо.“

„Ју ево га иде! шапну Јелка.

И заиста, младић се упутио право бунару: „Добро јутро девојке! поздрави их и осмехну се.

Девојке ћутаху. Свака се заруменила и оборила очи, само му је Звездана гледала право У очи.

„Пио бих мало воде, кад би ми додала тај крчаг — рече Стојан Звездани.

„Здраге воље — одврати девојка и пружи му крчаг пун студене воде.

Младић је пио а очима је непрестано мерио девојке.

„Хвала ти лепа девојко — рече пошто се напио воде и врати крчаг. — Нисам мислио да ћу у овом селу видети тако лепих ружица.“ .

„ Ју господине! хтеде Звездана, али ућута и порумене.

„Јесу ли сви пољупци тако једри и лепи као. — Овде мора да се целог света најлепше руже негују?“

„Девојке ћутаху а младић се смешкао па онда се окрете Јелици: „Је ли ти мала, да ли је далеко река одавде?

„Није, идите само овамо десно и кад прођете ову малену шумицу, одмах ће те наићи на њу — одговори Јелка која се топила од радости што је и њу тај лепи младић ословио.

„Хвала, збогом! поздрави их младић и лаганим корацима оде.

„Ала је леп1! рећиће Милица, која је била заљубљена.

„Види га само како иде, као јелен — проговори Тинка — прав је као бор.“

„Лице му као у св. Димитрија — дода Јелка. — Па они мали црни бркови, па оне густе обрве.“

„А јесте ли му виделе очи? дода Звездана.

— Црне као ноћ, па се светле као кандило пред иконом матере божије. Кад ме је погледао а ја сва претрнула.“

„Па онај глас викну Милица. — Као звоно на капели, чисто у срце дира.“

„Хахаха! насмејаше се девојке.

„Шта би ти рекао Миле да те чује! — подсмевала се Звездана.

„А шта би рек’о твој усукани Тоша — обрецну се на њу Јелка, која није могла да трпи Звездану.

„Гле, гле Јелке! Рече Звездана и тако се подругљиво насмешила да је Јелка пренула и већ дигла руку да је удари, кад неко поче викати:

„А шта торочете толико! То беше старога звонара Средоја глас. — Устале сте пре петлова па сте дошле овамо да сплеткарите. Таки да се торњате кући! Родитељи вас могу до страшнога суда чекати. Не мож’ човек да спава од њих. Гле још се смеју. Та ди је та палица — рече и оде по штап, али кад се вратио не нађе ниједну, све се разбегле јер су једанпут већ искусиле да чича Средоје не говори у ветар. Тако би свако јутро чича Средоје растерао лепе водоноше.

Његова мала кућица тик уз цркву је била, па сирома није могао мирно да спава, већ чим зора а он чује ћеретање и смеј девојака...

Састанак.

Тихо, благо вече је наступило, тога дана Чупићев дворац беше осветљен са свију страна. Изгледаше као да се све некој свечаности спремало. Куварице са млађима забуниле се око живине; хусар Лука се лицка и удешава хаљине, да што свечаније изгледа, кад буде дочекивао госте. Нови господар је сву своју чељад довео са собом из вароши, да не мора наново тражити и наимати, а био је с’ њима задовољан, па их није хтео отпустити. У двору је иначе владала тишина, осим што је чељад овамо-онамо трчкарала и радила овој посао..

Око осам сати прођоше мимо црквице два човека и упутише се у дворац.

„Тако ме неко необично осећање обузима — проговори један, који је био сед и погурено ишао.

„Недај срцу на вољу. Мораш се уздржати и не дати да се на теби ништа примети што би..“ говораше други тихим гласом.

„ Незнам како ћу моћи издржати — одговори онај први и ухвати за кључаницу од дворских врата. Очи им засену светлост у широком ходнику. То беху властелин Бранко и доктор Веља, који једва ако се што променуо. Био је добре нарави, звали га „флегмом“, јер се није ни зашто жестио или се предавао каквом осећају, који би му шкодити могао; владао се право докторски, па није ни чудо ако је изгледао бар за 10 година млађи од његовог друга Бранка.

Када прођоше широким ходником, савише на лево и попеше се на горњи спрат где их је Хусар Лука учтиво дочекао и отворио им врата од собе.

„Добро ми дошли! викне и изиђе им на сусрет домаћин, који је сам био у соби.

Гости после обичног поздрава руковаше се са старим домаћином, но Бранко не могаше одолети својој радости већ га загрли и пољуби се.

„Море угушићеш ме — нашали се домаћин, а у очима му се заблиста суза радости.

Стари Бранко као да је тражио некога, освртао се тамо-амо по богато украшеним собама, које беху дивно осветљене.

„Још није дошао — рече му домаћин, који му је из очију читао мисли.

„Да где је? упита га Бранко.

„Отишао је мало у лов, па га ето још нема да се врати.

Седоше поред стола. Домаћин из једне флаше наточи у чашице старе шљивке и куцне се гостима: „У здравље нашег састанка! рече.

„У здравље вашег сретног доласка! рекоше гости и искапише чаше.

„Како проведосте у вароши? — запита Бранко домаћина.

„Казаћу ти укратко — поче домаћин. — Испрва је ишло којекако но сада се мало отргао већ је било лакше. Школу је полазио редовно и кад му је прошло десет година дам га у више школе, где је сваке године први међ друговима био. Ништа се необичног није догодило, осим што је једанпут заладнео био и пао у кревет “

Бранка обузе лака дрхтавица на ове последње речи.

„Купао се са друговима у реци. Време је било лепо, кад се наједанпут подиже страшна олујина и затече их у води. Једва се спасоше те се не подавише. Кад је дошао кући, потужи ми се да му је зло и већ после по сата тако му позли, да је морао лећи; ту ноћ добије јаку врућицу од које се тешком муком спасао. Сад је здрав и чио као што је увек био.“ Домаћин ућута. Бранку као да је сињи камен спао са срца уздахне и лице му се разведри.

Споља се чуше кораци.

„То је! шапну Бранко и скоро да скочи са столице, но домаћин га молећи погледи и он се стиша.

Врата се отворе и унутра уђоше поп Бошко, попадија и син им Стеван, ком је могло бити преко 27 година.

Поп Бошко је просед али јак, у најбољој снази човек; Стеван је био средње величине, румена лица, повећих смеђих бркова и смеђе косе.

„А-а-а!_ добро нам дошли — повикаше у глас домаћин, Бранко и Веља.

„Још боље вас нашли — одазва се поп Бошко, и за мало па сви сеђаху за столом.

Одпоче се весело ћеретање, сви се осећаху сретним, сви беху задовољни; на када се још подкрепише мало мученицом, онда тек наста весеље. Шаљивим приповеткама и доскочицама никад краја.

„Ред је на Вељу да он коју каже — на једанпут ће поп Бошко, и окрете се Вељи, а оком намигну на остале.

„Шта ћеш сад опет од мене! повика Веља, који је обично ћутао, слушао шта други говора и смејао се с’ њима. — ’Оћеш ваљда да знаш колико сам зубова повадио у селу; што ми је рекла баба Пела кад сам јој пипао било док је у грозници лежала, или си радознао да чујеш..“

„То то! насмеја се поп Бошко.

„Шта ти знаш шта ја хоћу да кажем — на то ће Веља и сам се насмеје.

„Та знаш оно, кад си ишо да просиш Мару Цупкалову.“

Поп Бошко, попадија и Стеван се грохотом насмејаше.

„То мора да је нешто занимљиво, кад се тако слатко смејете — повика домаћин. — Хајде приповеди Вељо да чујемо и ми, ја и Бранко.

Веља поцрвенио, и смеје се и једи се на поп Бошка, али шта ће кад су га сви салетили.

„Као сваки млад човек, заљубим се и ја у Мару Видићеву.“

„Та Цупкалова! упаде му поп Бошко у реч.

„Па нека је Цупкалова — рече Веља кроз смеј. — Сви знате шта је љубав па зато вам је нећу ни описивати.. Шта мислиш ти Стеване, а!? Стеван поцрвенио и оборио очи). Аха, ухватили смо и твоје трагове.. не чепаш ти забадава око гошће Миркове. Знаш око Данице, хехехе..."

„Мани ти Стевана — упаде му у реч поп Бошко, — него да чујемо како си ти прошао!“

„Дакле — поче Веља, — али да искапимо једну.“

Куцнуше се и испише чашице. Веља није био баш најбољи приповедач, па зато је запињао за свашта и тражио да се ма како извуче да не говори.

„Да ми изгори срце од љубави. Дању ноћу све о њој ко циганин о цркнутој кокошки. Дању мислим како да се упознам с њоме, а ноћу све о њој сањам. Толико сам био заљубљен да нисам знао ни шта радим ни како радим. Једанпут у место лека против грознице дам баба Пели сасвим противни лек, од ког је три дана повраћала. Други пут дам боктеру(=ноћна стража села) Паји уместо лек од шуљева, неки прах од ког је добио грчеве, да је читав дан и читаву ноћ као бик рикао и гризао где шта добије. Допала ми се па хоћу њу или ниједну другу... Волео сам је а нисмо се лично познавали. Штудирао сам како да се упознам с њом, али како ћу!? Дању никад не беше код куће, или није хтела да прима визите; већ хајд да одем и у вече једанпут, ал какав разговор да нађем. Мислио сам и мислио, кад ми једнога дана дође дечко и позове ме да одмах одем до госпоице Маре, зло јој је. Одем одмах. Кад тамо, а она седи на дивану и јауче. Кад ме опази, викне: „Ју господине само брзо.“ Отрчим тамо и запитам је шта јој је? „Зуб ми вадите — рече и зине.

„Хахаха! насмеје се поп Бошко.

„Запитам је који, а она рече да је боли кутњак на долњој левој вилици.. Кад тамо, кад да видим зуб. Мал’ ме није шлог ударио. — Ниједног зуба у усти, само на долњој левој вилици једна шкрботима.“

Сви прснуше у смеј да се тресли прозори.

„Кад сам то спазио испаде ми справа из руке, окрену се свет око мене и као луд потрчим напоље а њу манем да се дере и арлуче. „

Врата се отворе и младић кога смо јутрос на бунару видели, ступи унутра.

„Ево га! мал, не викну стари Властелин Бранко и сав уздрхта.

Младић се учтиво јави, а домаћин одмах уста и прикаже га гостима.

„Ово је овдашњи властелин Бранко Бачевић.“

Младић приступи старцу и хтеде га пољубити у руку, но овај га снажно загрли и поче га љубити. Сав дрхташе од узбуђења и сузе му полетише на очи.

„Ово је доктор Веља, твој кум, — нагло рече домаћин и један молећи поглед баци на Бранка.

Затим се и остали редом упознаше и руковаше са младићем.

„Где си био досад Стојане? запита младића домаћин.

„Био сам преко у ади, ловио сам — одговори Стојан пошто сам и сам заузео место за столом.

„А како си смео тумарати по непознатим крајевима?

„Нисам био сам — одврати младић и порумени. — Упознао сам се са вашим синовцем Мргудом — дода и гледну у Бранка. Овај као да га муња удари, пребледе, но Стојан то није спазио, јер се већ окренуо био оцу и настави:“

Тек сам прешао био на ону страну реке, кад се из шуме указа Мргуд; ту се упознасмо и одосмо заједно ловити, но више смо разговарали о којечему, него што смо ловили.“

Док је Стојан говорио, Бранко је био намргођен и час по би му севнуле очи од љутине. Зашто му је био неугодан говор о Мргуду? зашто му се лице час мрштило час пламтило од гњева кад је Стојан говорио како га је Мргуд запиткивао одкуда је, шта је свршио, шта му је отац и где се родио? То сам он зна.

Донеше вечеру. Сви су својски вечерали само је стари властелин јео мало.

Он се одао мислима, винуо се у своју прошлост, премишљао о садашњости и бринуо се за будућност. После вечере донеше добра црна вина и весеље поче бурно да се развија. И сам доктор се расћеретао и говорио да га се не могаху сити наслушати и насмејати му се.

Као што бива да се у тако веселом друштву често поремети ред, тако је и овде било. Наједанпут се нађоше Стари Бранко и Стојан један поред другог подаље од стола.

Старога Бранка као да је нешто мучило, као да му се у грудма бесна борба водила, хтео би говорити али језик као да му је завезан био, не могаше речи изустити. Више пута пута очи му неким необичним жаром засветлише, па онда би као кад се неко реши на нешто, отворио уста да проговори, да отвори своје срце и да излије све своје осећаје, али један поглед домаћинов довољан би био да га умири, утиша.

Поп Бошко, Веља и попадија весело ћеретаху са домаћином, а и Стеван се разговорио, па им приповеда доживљаје из ђачког живота тако живо и досетљиво, да је доктор Веља више пута узвикнуо: „Ђаци то су највећи обешењаци!“

Између старога Бранка и Стојана на једанпут започе се овакав разговор:

„Зар се не сећаш матере? запита старац Стојана.

„Не сећам се — одговори тужно овај. — Отац ми каже да је била лепа и племенита, али је рано умрла.“

Старац се наједанпут тако осећао као да је у грозници и само што није викнуо: „Она је била лепша и племенитија од Анђела!“ али се уздржао.

„Отићићу јој сутра на гроб — поче Стојан. — Отац ми је казао да јој је гроб у крај језера, близу једнога замка, који је некад био наш.... “

Бранко се замислио. Мисли му се сад око онога замка врзле, зауставиле се на једном гробу који тамо украј језера усамљен стојаше и скриваше лепу Зору, која у место да чује и слуша жагор људски, у место да ужива у загрљају мужевљевом, у место да је он из сна буди — слуша говор таласа, који час шапућу и благо целивају зелену обалу, час као да ће у небо, дижу се, бесне пропињу се и бију обалу кас да се из окова отели па сад се свете тирану свом; њу је вечито обгрлила неумитна смрт и спустила је у ледени загрљај хладнога гроба; њу ће тек божанствена труба божија сина пробудити из вечита сна и гамо горе ће се опет састати са...

Стојан је говорио а ни приметио није да се старац занео у мисли и не чује његове речи кад наједанпут прене и укочено гледаше у слику, која је пред њима о дувару висила.

„То је моја мати — рече Стојан кад је опазио, куда старац гледа.

„Ма-мати... Зо-зора — муцао је старац али тако тијо да га Стојан није чуо.

То беше слика покојне Зоре у природној величини. Тако је била насликана као онда, кад је на обали мирнога језера рекла драгану своме; „Ох! ово ће бити кобно вече по мене.“ Старац је гледао као да ће је својим погледом прогутати. Са тих немих усана као да јој је слушао некадање рајске речи, а из очију као да јој је читао жарку љубав, па као да јој је чуо срца куцање. Гле! као да ће да подигне руку, да га загрли... ено отвара уста, смеје се, дозива га. Старац као пијан посрну...

„Вамп је зло — рече Стојан.

„Није, мало ме вино ухватило — рече старац а глас му је дрхтао. Обоје одоше до стола.

„Време је да се полази — наједанпут ће Бранко и поче да се спрема.

„Још није — на то ће домаћин. — Данас хоћу да сам весео, хоћу да се раздрагам; као некад кад сам млад био... хоћу да прочастим моје миле госте, хоћу да наздравим мом најмилијем другу Бранку.“

Сви ућутаху и наста свечана тишина.

„Мили друже! поче домаћин. — Од ране младости бесмо другови. Знаш како се љубљасмо, но за тренутак као да нам се помути срећа и братска љубав. Ја бејах заслепљен, ја бејах крив, нисам те разумео, нисам те схватио... али у оном тренутку беше тешко добро и паметно размислити. Велим, нисам те могао схватити, јер твој велики дух није кадар свако да схвати и разуме. Ти си био племенит, ти си заборавио на онај час када те онако немилосрдно увредих, када неразумно, тако рећи бесвесно хтедох да раскинем свету везу нашег пријатељства. Пред тобом је узвишена идеја лебдила, ти си на све заборавио, и остварио си твоју племениту намеру после оноликих удара, који би другог сломили, скрхали. Жив ми био најмилији друже, и нека Вог да да још дуго поживиш на добро народа и твојих искрених пријатеља!

Чаше звекнуше и поп Бошко свечано отпева „многаја љета“ да су осталима сузе полетеле на очи, сузе пријатељства и радости.

Весеље још бујније отпоче. Домаћин се развеселио па наздравља и служи. И на старога Бранка пређе добра воља, па и сам поче да наздравља..

Поп Бошко, Веља и попадија разумеше речи домаћинове у здравици али не Стојан и Стеван. Стеван није баш тако ни лупао главу да дозна шта је у ствари, но Стојан се замислио и тражио свезу, тражио је кључ да разреши загонетку, која се по његовом мишљењу, скривала у речима његовога оца. Али бадава, не могаше ништа дознати. Тек кад гости поустајаше да кући пођу, трже се из премишљања.

Гости се срдачно опростише са Стојаном, и удалише се. При поласку стари Бранко се још јодном загледао у Стојана, као да је хтео лепи лик му у своје срце да уреже..

Једно јутро.

Око замка Мирка Смиљанића влада потпуна тишина. Пред и око замка је врт до саме реке. Крај обале је сами брежуљак, који је го, само га бујна трава као неком зеленом доламом покрива. Тек што је зора своје румено лице на истоку помолила осмејкујући се на шарну земљу и огледајући се у росном огледалу, које се превукло преко бујнога зеленила; тек што беше славуј своју рану песму отпевао. — на замку се отворише врата и указа се једна лепа мома. На њој је лака летња хаљина. Црна расплетена коса јој са спустила низ плећа и покриваше јој бели врат и обла рамена. Беше лепа као зора росом умивена. Округло снежно лице, црне као ноћ обрве, два плава ока као два кандила са неба, прав мали нос на онај осмејак на рујним уснама, који тако заноси кињи и мучи, па они образИ преко којих се осула рајска румен...! Све то као да црташе пред тобом вилу, која те оставила горске чари и дошла да се наужива миља у питомом лугу овом. Лаганим корацима упути се брежуљку и кад се попе горе, застане и погледом пуним среће невиности и задовољства разгледи унаоколо.. Први зраци сунчани помолише се и озарише ју. Изгледаше као да је земно биће, као да је анђео, који је сишао с неба да се наужива у земним красотама. Поглед јој је лутао тамо-амо, час по бистрој води широке реке, која је достојанствено текла у пространом кориту овом, час по зеленилу преко реке у ади; час би чак ону планину посматрала, која се иза „ловачке унке“ простирала као какав облак у сиву маглу умотан.

Опет се зачу кораци. Босиљка се осврну и спази овоју другарицу, која такође беше поранила да се наудише свежа ваздуха, да слуша песму славуја и да се слади красотама дивне околине.

„Ала је дивно јутро! изусти друга, која беше плава, али лепа и чила капља росе.

Ходи ближе па разгледај одавде... да ти заигра срце у недрима од милине — рече црномањаста. Плавуша се попе на брежуљак и слатко смешећи се разгледаше унаоколо.

„Босиљка! чу се глас плавојке. — Гледни преко, као да чамац долази овамо?“

„Чамац је рече Босиљка и загледи се у исти, који је долазио преко.

„Гле, гле! као да је неки кепец у њему! викну плавојка.

„Има гуру ну леђи — дода Босиљка, кад је чамац ближе дошао и спазише грбоњу, који га је гонио.

„Клањам се, слуга понизан! викао је грбоња и махао марамом на њих.

„Хахаха! насмејаше се девојке.

„Сервус — викну ђаволасто Босиљка. — Ала си красан као да су те мало час са врбе скинули.“

Грбоњино се лице намршти и искези зубе.

„Ју, ала је страшан! рече плавојка. — Види како му је лице широко, уста скоро до ушију, очи разрогачене, а уши као у миша. Па види ноздрве!“

„Шта мислиш кад би дошао да нас коју запроси!? шалила се Босиљка.

„Хахаха — насмеја се плавојка у глас.

Грбоња је већ изишао на обалу.

„Данице! (тако се звала плавојка) — викну после подужег ћутања Босиљка. А знаш ко је тај грбоња?“

„Ко?“

„То ће бити онај што га по новинама траже. Кажу, да је он са још једним, сумња се и на Мргуда, убио брата од стрица старога Бачевића. Пре годину и више дана се догодило убиство, па још никако да га ухвате, а ево га сад...“

„Хајдмо унутра, ја га се бојим — поче Даница и плашљиво гледаше онамо, куда је грбоња отишао. „Ју, ено га! викне и покаже руком на лево.

Заиста тамо стојаше грбоња, који се као веверица успео на прсте и гледаше их.

„Ходи ближе — викне несташна Босиљка. — Имала би вољу да те мало продрмусам за уши...“

Грбоња се искези и неста га међу жбуновима.

Испрека се зачу песма. Звонки глас певача чаробно се разлегао по мирној површини реке, и тајанствено одјекиваше у шуми преко и ишчезаваше као у неким слатким уздасима. Као да је све слушало дивну песму весела певача, владаше тишина, па као да видиш е је све живо задржало и само дисање и ослушкује, као бојећи се да ће и најслабијим дахом разбити мир по ком се разлежу гласи дрхћући брује по тихом миомиру. Босиљка и Даница као очаране стајаху на брежуљку. Са лица им читаш неки занос и узбуђеност, а из очију ове мисли: ко је то што тако дивно пева!?

Песма умукну и њи две осећаху у том тренутку као да су у некој гробници и оданде слушају још последње уздахе песме..

Из хладовине дрва у ади, које је један део у води био, одби се чамац, ког је гонио снажан младић. То беше Стојан. Кад се мало даље отиснуо, дохвати оба дуга весла и завесла.

„Ено чамац! Викну Босиљка.

„Гле како јури, као стрела — рече Даница.

„То ће бити отоичњи певач — дода Босиљка а непрестано прати погледом малени чамац, који је косо низ воду пловио. Кад спази девојке сави мало на десно и упути се к’ њима.

„Ала је леп! хтеде узвикнути Босиљка када је младић ближе дошао и срце јој поче снажно да бије.

Гле! чамац као заста на води, Стојан као да се скаменио, упро свој поглед у Босиљку, руке му престаше веслати и чамац брзо пође натраг.

Босиљка наједанпут пребледи и врисне.

Тај врисак трже Стојана из заноса, баци поглед на страну и спази грдан вртлог, који му беше већ дохватио крај од чамца. Брзо увиде опасност, силно замахне веслом, захвати воду и једним снажним отпором оте се из чељусти вртлога. Кад се удалио од њега баци поглед на брежуљак и кад виде где му девојке машу рукама као честитајући му на неком јунаштву, замисли се. Зашто онај врисак? зар му је претила каква опасност, зар га она бајна девојка познаје?... Можда га је она својим вриском од сваког грозног случаја спасла!?.. Таке му се мисли врзле по глави, замахне са оба весла и за час ено га на брежуљку пред девојкама.

„Извините — проговори — што сам се усудио као непознат амо доћи, али ме нешто гони да вам се захвалим.“ Овде замуца, па као да га је Босиљкин поглед устрелио, као да га је опчинио стајао је ништа не говорећи.

„Моја другарица је спазила да вам чамац јури вртлогу - узе реч Даница и ђаволасто се насмеши кад је спазила забуну обоје младих. — Ви морате да сад први пут чамцем овуда пролазите и не знате каква вам је опасност претила?“

„Опасност! изусти Стојан, зачуђено погледи у Даницу, па онда баци један поглед пун захвалности а можда и нечег другог на Босиљку.

„Тај вртлог је крај једне оштре стене, која се не види — настави Даница. — Кад захвати чамац снажно га удари о шиљасту стену и пробије га, чамац се још неко време бори и страшно се окреће у вртлогу, али брзо потоне и смели возач се заједно о њиме изгуби у дубине реке. Већ многи, који нису зато знали, платише главом..“

„Хвала Вам викне Стојан и са зажареним лицем окрете се Босиљци. — Ви сте ми са вриском живот спасли.“

Босиљка на ове речи, као неком вишом силом гоњена пружи му руку, а поглед јој блуђаше којекуда, није могла у очи да му погледи. Она га је тога тренутка заволела и то тако силно и жарко, како се замислити може. И Стојан беше очаран као кип стајао је пред бајном девојком, срце му силно закуца и у грудима му се пробуди осећај, за који досад није знао; учини му се као да је на неком чаробном острву, негде ван овога света, да је наишао на горску вилу, стоји пред њом очаран, опијен...

„Здраво Стојане! зачу се наједанпут глас и младић лепа лика, смеђе косе и малих наусница приђе збуњенима.

„Милоше! тргне се Стојан, па као неверујући својим очима, укочено гледаше младића. — Одкуд ти овде!? запита га зачуђено.

„Ја хтедох тебе то исто запитати — рече Милош, пошто се обоје топло изгрлише и изљубише.

„Ја сам одавде, пре десет година доселио се мој отац овамо — рече Милош.

„Дакле ово је то село о коме си ми толико пута говорио! викне Стојан. Кад си ми говорио о њему ниси га могао описати какво је заиста. Та ово је прави рај!...“

Даница се осмехну и као да хтеде рећи: „Мислим! поред Босиљке је рај и у паклу.“

„Него кажи ми одкуд ти овде? запита га Милош.

„Прекјуче дођох са оцем. Онај нови дворац је наш — рече Стојан.

„Па ми смо комшије — викне Милош. — Ја сам јуче чуо да се неко доселио у нови дворац, али ми нико не умеде рећи, ко је дошао. Гле, нисам вас ни преставио. Ово је мој друг Стојан Чупић, ово моја сестра Босиљка, а ово наша пријатељица Даница...“

Одмах се поче весело ћеретање.

Стојан и Милош беху најбољи пријатељи Заједно су ишли у школу у вароши Б. где је и Стојанов отац живио. Обоје беху од најбољих ђака.

„Па како ми ти не рече, да ће ти се отац овамо преселити? поче Милош.

„И ја сам тек на два дана пре нашег доласка чуо; отац је хтео да ме изненади.“

„Не знате ко је оно мацо пре певао преко у ади! наједанпут ће Босиљка, глас јој задрхта и лице јој обли блага румен.

Стојан такође порумени, гледну је својим зажареним очима, али ни речи не рече.

„То је он певао — проговори Милош, који је брзо увидео, одкуда та забуна код двоје младих и један задовољан осмејак прелети му преко лица. — Вас две сте мислиле да сте саме на брежуљку, а ја сам био иза онога жбуња и сам сам слушао песму па сам одмах познао Стојана. Док смо били у Б. ниједан није умео тако запевати као...

„Милоше! ти претериваш — прекиде га Стојан.

Тако се Стојан упознао са првом лепотицом у околини и заволео ју је, а и она њега. Од тада не прође дан да он није био код своје драгане, где је најлепше часове свога живота превео у љубавном заносу, у разговору пуном сласти и миља...

Тајанствени старац.

Једне вечери близу старога двора видимо некога човека у дугом, изношеном огртачу, са излупаним и подртим шеширом на глави.

Мрка ноћ се лагано спуштала и покривала земљу. Старац је неко време стајао и гледао у двор, па онда му се приближи и као да га је свестрано испитати хтео, обилазио га је док не доспе и у само двориште. Све је разгледао, гледнуо је и кроз прозоре у осветљене собе, па као да му нешто није испало за руком, махао главом. Тек хтеде даље крочити великим вратима, која у широки ходник воде, кад се иста отворише и указа се једна црна прилика. Старац се брзо сакрије иза једног дебла храстовог, и после неколико тренутака мимо њега прође висок човек у огртачу. У помрчини није га могао познати, али се брзо досети нечему. Извуче се полако иза дрвета и као мачак лаганим корацима поче пратити онога, који је у врт отишао. Наједанпут кораци умукоше и старац као опарен застаде и обазре се унаоколо али нигде никога не виде. Није се смео с места маћи јер није знао где је онај, кога је пратио, па би се сад лако могао издати, ако би само један корак пошао напред, и онда је пропао. Облак који покриваше звездано небо, разломи се и месец сијну. Старац се нашао испред неког жбуња. Опрезно извирну и на неколико корачаји пред собом спази онога у огртачу и чисто се уплаши кад га виде лицем себи окренута. Преко лица је имао црну образину испод које су светлила два ока као у какве дивље звери. Старац увуче главу и не дишући чекао је шта ће даље бити... издаље се зачу потмуо звижд и онај са образином се онако исто одазове.

Зачу се кораци и гуроња искрсну из неког шибљака. Старац се још већма изненадио кад је овога спазио и чисто би да пружи руку да га за гушу ухвати, тако је био размахнуо рукама.

„Хајдмо овамо, — проговори образина, — месец сија и могао би нас ко приметити. Хајдмо у оно жбуње — дода и показа руком онамо где је старац стојао. Старац пребледе и као да се скаменио не помаче се с’ места кад виде да му се она двојица приближују, но ови га не приметише него са противне стране уђоше у жбуње, и овакав се разговор одпоче између њих.

„Нашао сам траг — поче образина.

„3биља! викну грбоња.

„Кад се онај старац Божидар Чупић доселио, други дан у вече било је код њега весеље на ком је био и мој стриц — поче Мргуд, јер он беше та образина. — Стојан, назови син Божидаров, не може бити нико други него онај, за кога ми рече стриц, да има некога, који му је ближи од мене...“

„А по чему ти то судиш? запита га грбоња.

„Божидар је наздравио мом стрицу некако загонетно, да сам ја из његових тајанствених речи извео, да је Стојан син мога стрица...! Ја нисам био на том састанку, али сам се крадом препео на једну липу испред прозора где је весеље било, и све сам чуо и видио...“

„Колико ја знам, твој се стриц није никад женио! рећи ће грбоња.

„Јесте — рече Мргуд.

Грбоња чисто подскочи на ту реч, узверено гледаше у Мргуда као да му не верује.

„Шта си се избечио као да ћеш да ме прогуташ — поче Мргуд и насмеје се.

„Од свега, што си ми рекао, не разумем ништа — проговори грбоња.

„Казаћу ти укратко шта је у ствари. Једног јутра изјашим по обичају и код капеле нађем неку бабускеру, матер онога Саве Филиповог, чију смо...“

„Махни то, него да чујем ствар — прекиде га грбоња.

„Она ми рече кад сам је почео запиткивати, да се мој стриц пре двадесет и неколико година венчао у капели и то рано у јутру да га нико не види. Она је била у цркви јер је прошлог дана на вечерњу заспала и тако у цркви преноћила, па је сутри дан видила.

„И ти верујеш тој бабускери, која ваљда већ ни мозга нема у глави — проговори грбоња.

„Ја ти кажем да је тако — рече Мргуд. — А и ово сведочи да је тако. Кад је мој стриц уступио сељацима земљу, оставио је себи преко 400 ланаца, а сад има само 200, а две је продао том Божидару Чупићу, његовом пријатељу. Зашто да баш њему прода земљу, па онда... Стојан је сваки дан код нас, стриц га радо има, предпоставља га мени...“

„Па доста ти је и 200 ланаца земље и оних 100.000 ф. у штедионици код...“

„Хахаха — насмеја се грбоња, — а да зашто сам ја ту! Него знаш шта је ново? Јајтелес хоће да поднесе менице твом стрицу.“

„Шта наопако! викне Мргуд.

„Хоће новаца. Ако поднесе лажне менице стрицу, онда смо обоје пропали. — Гледај шта ћеш.“ —

„Они су — прогунђа старац иза жбуња и лако шкрипну зубма. — Само стрпљења, ја ћу опрати себе и....“

„Новаца можемо набавити — поче мргуд који се био замислио, — али ће требати једнога опет.“

„Па нека га, кад је дозрео за гавране — рече грбоња.

Старац се усиљавао да што чује, али за мал. Они говораху полугласно и он је тек по гдекоју реч могао добро чути. Она двојица се још дуго разговараху и онда се расташе.

Старац се брзо уклони, јер је Мргуд поред њега морао проћи и кад овај већ одмаче шкрипну зубма и рече: „Не варам се, он је...“ још је неко време стојао на месту, па онда се удали.

Сутрадан из јутра Мргуд по обичају изјаши. Кад је мало од двора одмакао, спази на једној клупи крај гранате липе старца са седом брадом, у дугом суром огртачу.

„А шта си се тако замислио старче? запита га Мргуд и насмеје се.

Старац прену на те речи, подиже главу и оштро гледаше Мргуда: „Мислим како ћу скоро онамо — проговори и покаже руком пут к’ гробљу.

„Хахаха — насмеја се Мргуд. — Мора да си млого грешио, кад се бојиш да ти на оном свету не одеру кожу....“

„Није господару. Стар сам, изнемогао сам, зарадити не могу ништа па ме то тишти највећма што највећма што морам од глади умрети.“

„Једанпут се мора умрети, па ма и од глади, кад ниси за живот. Ево на! дода, па извади један сребрн новац, баци му га и одјури.

„Да ли видим добро! прогунђа старац непрестано за Мргудом гледајући. — Он је, не варам се. Ох Боже! уздахну, па онда затресе главом и шкрипну зубма. — Ал’ како да га... како да докажем своју сумњу. Без јасних доказа, нико ми веровати пеће, а поред тога стриц му је богат. Али нећу клонути, пробаћу све и сва да пронађем и докучим истину. Синоћ им је у неколико испао био план за руком. Потајна врата за која можда ни садањи господар двора не зна, пронашао сам; сад само још да видим куда воде. Али ако се будем преварио, ако оно шупље дрво крај двора не буде улазак у потајни ходних. Али пробаћу све. Правда је на мојој страни. Заклео сем се да ћу убицу пронаћи и дадоше ми слободу. Ох! ако га не ухватим, погинућу невин, али правда опет мора победити. Хахаха! насмеје се грозничаво — бацио ми новац. Хах! како ми пече руку као да је крвљу умазан. До врага с њим — дода и баци новац.

Још је дуго ту седео, па онда још један испитајући поглед баци на двор и хтеде се удалити, но као да се сети нечега, врати се. Брзим корацима уђе у башту, двор остави на десно и за неколико минута нађе се пред лепом кућицом у којој је ишпан Јован становао.

Врата беху отворена, и он ступи у предсобље. Са десна и лева вођаху врата у друге собе. За тренутак застаде не знајући куда ће, но кад са леве стране чу да је неко креснуо палидрвце, брзо се упути онамо и лако закуца на врата.

„Слободно — чу се изнутра крупан, јак глас.

Старац уђе. На меком канабету седео је човек од својих 45—48 година, и пушио је.

„Помоз’ Бог — поздрави старац.

„Бог ти добро дао старче — одпоздрави домаћин, уста са дивана и рукова се са старцем. — Седи старче. —

Старац седе на столицу и наста кратка почивка.

„Које добро старче? запита Јован.

„Хтео сам да те запитам за нешто, али....“

„Говори, учинићу ти све што желиш само ако је могуће — храбрио га је домаћин.

„Тамо иза двора су три грдна храстова дрвета. Оно у среди је шупље, али као да није од природе. Ту у том дрвету мора да је улазак у неки потајни ходник — говорио је старац.

„То не може бити — рече убезекнуто Јован, кога зачудише речи старчеве. Очи је разрогачио и немо је гледао у свога непознатога госта.

„Ја бих те молио да одеш самном до дрвета, па да пробамо, да видимо шта је у ствари. Ја сам више него уверен да ту мора постојати подземни ходник, који ће ми, ако постоји, бити од врло велике користи..“

„Али ко си ти старче!? запита га зачуђено Јован и подиже се са места. — Глас ми је познат, али...“

Обоје ћутаху.

„Немој ме питати ко сам и шта сам — поче напослетку старац. — Временом ћеш чути. Поштен јесам и баш зато сам принуђен да дознам, да ли овде постоји какав подземни ходник. “

„Па ако и постоји, шта би ти хтео да чиниш — поче Јован и сумњиво, га посматраше.

„Видим да сумњаш у моје речи, али немаш право. Видиш, ја сам уверен да се у овоме двору скрива убица покојног Ивана Бачевића...“

Јован је занемио од чуда. Бленуо је у старца и изгледаше као да се нечега сећа, па онда наједанпут нагло приђе старцу и повика: „Зар си ти...! ?“

„Мир! викне старац. — Не зови ме именом. Ја сам, погодио си, а знаш и кога тражим....“

„Мили мој друже, од кад те нисам видео... Али зашто пусти ту брадускеру, и како да си тако јако оседио.“

„Чућеш доцније, сад хајдмо време је скупо.“

Обоје оставише кућу и за мало па их ено иза двора где су се дизала три грдна храста. Никог не беше у близини, као да је удешено било да их нико не смотри. Тајанствени старац оде до средњега храста и једним дрветом лупи у њега. Шупљина храста одјекну.

Јован се убезекнуо и као да питаше нешто старца, гледаше га укочено.

„Видиш, да се нисам варао — поче овај. — Дрво није од природе шупље, јер ето свака му је гранчица једра, а и кора му је од стабла здрава. Сад само како да нађемо отвор. Да видимо.“

После ових речи, пажљиво поче прегледати кору од дрвета и после неколико минута викне: „овде ће бити,“ и руком показа на једно мало црно дугме; па онда га без околишења притисне и гле потајна врата се отворише и пред њиме се указа мрачна рупа, која је водила доле, и лаке лествице, које су чврсто биле приковане за стабло храстово.

„Чудновато! повика Јован и још једном се хтеде навирити, али старац нагло затвори врата и обазре се унаоколо, да их није когод смотрио.

„Добро је — рече, извади нож и забележи место где је дугме било.

„Сад збогом Јоване! рече и пружи руку своме пријатељу.

„Хајде мало унутра да ми причаш, шта је све било с тобом и како си ти дошао до тога — хтеде Јован, но старац га пресече са речима:

„Други пут, сад се морам журити. — Збогом!“

„Збогом пријатељу! заврши Јован и расташе се...

Пред вече почеше се помаљати црни облаци, по кад кад загрми из даљине, муња севне и ветар бесомучно прејезди преко целе земље. Муње сикћу, гром страховито удара у земљу као да ће је размрвити, ветар пишти, сиче и риче, а вали узбуркане реке немилостиво бију обале. Свак живи склонио се испред буре, пастири журно гоне стадо у село, путници траже склониште, па и животиње умукоше и склонише се. Наступила је тамна, страшна ноћ. У двору старога Бранка гори свећа у једној соби. Стари Бранко седи и пуши, и час по прене на урлик ветра од ког се тресли прозори, и као да ће старе зидине двора да се сруше тако је дрхтао цео двор.

„Зашто ме није послушао — проговори полугласно. — Казао сам му да сутра оде ал’ он. Добри и верни Јоване! дода и замисли се. — бура је страшна, згодна за харамије, па ако га они нападну.. Зашто га пустих?

Није ми жао новца имам га доста, али ако изгуби живот... Добар је Бог — заврши и удуби се у разне мисли.

Оставимо старога Бранка и изађимо на главни друм, који води у варошицу С. која је на добра три сата хода далеко од села. Средином равнога друма језди коњаник, бори се са ветром, пркоси непогоди и страшноме грому. То је ишпан Јован, који је носио извесну своту новаца у штедионицу. Господар му је говорио да сутра дан иде, но он је хтео још ове вечери да стигне јер га и брат зваше да код њега проведе крсно име братовљево. Беше то у очи Усекованија. Бура као да све већма отима маха, дрва се изваљују и прах се диже у небо да немож’ ока отворити. Коњ по кад кад зазре, исправи се и застане, али би на речи господареве опет пошао напред. Коњаник је стигао већ до учке, која је баш на средини пута измећу варошице и села била. Наједанпут се зачу пуцањ. То није гром пукао јер његов глас риче, пролама брда и долине и надјача страшну свирку олује; тај пуцањ је цичао, просекао олују и као стењући губио се у грлу бесна ветра, коњ као укопан застаде, а коњаник се стрмоглави.

Муња севну и гле два човека се наднеше над убијеним Јованом. Обоје имађаху над собом црне образине, један беше висок, а други омален, кржљав.

„Мртав је — проговори онај високи. — Сад брзо на посао.“ У руци овога још се пушила цев испражњене пушке.

Одмах преметнуше јаднику џепове, извадише из једнога новчаника и пођоше даље. У тај пар пуче гром, запали једно дрво и осветли читаву околину. Са громом преста бура, као да јој је препукло срце и прснуло у прах. Страшна беше слика, коју осветљаваше запаљено дрво. На земљи лежаше Јован у својој крви, крај њега стајаше коњ као укопан, као да се не хтеде растати са госом, подаље стајаху разбојници; онај већи отворио новчаник и рече: „Спасени смо.“

„Хихихи — насмеја се омањи у коме ћемо познати грбоњу.

„Ево на, па му однеси — рече високи, извади из новчаника једну хиљадарку и пружи је грбоњи. — Ево и теби — дода и даде му две стотинарке а остало стрпа у свој џеп. — Сад хајдмо, журимо се.“

Неста их у тами. Не прође четврт часа а иза брежуљка се указа седи старац у суром огртачу. Опрезно разгледи унаоколо, приближи се Јовану и поче га прегледати: „Подли разбојници! промрмља кроз зубе. — Задоцнили смо — викне и окрене се људима, који се сад указаху.

„Зар убијен? — проговори један тешко дувајући од умора.

„Убијен — дода старац и жалосно климне главом. — Задоцнили смо а они су умакли. Дакле њега је мислио зликовац кад рече своме верноме другу „али опет ће требати једног.“ Ох, што нисам знао, могао сам га спасти. Старац се заплака.

„Да идемо у потеру аа њима — викне један из гомиле.

„То би у залуд било — одврати старац. — Ни један не знамо на коју су страну отишли па би само узалуд лутали и морили се. Боље да овога јадника однесемо куда.“ После ових речи поново прегледи мртваца, па онда га са још двојицом подигне и за час их неста у густом покривалу ноћном.

На ловачкој унци.

Једног летњег дана искупила се лепа дружина на „ловачкој унци“. Ту беху Стојан, Милош, Стеван, Босиљка и Даница. Беху направили мали излет у шуму где су ловили, па сада се искупили да се одморе и јелом подкрепе. На врху голе, зелене унке од вајкада био је у земљи изрезан сто, који су још стари ловци удесили да могу мирно и угодно наранити се јелом и напојити добрим пићем после тешкога умора. На том столу стојаху сад боце с вином, чаше и све што је потребно за јело. У крај шуме ниже унке горела је ватра, а крај ње је стојао старога Бранка нови ишпан Алекса, син покојнога Јована. На ражњу је окретао младо јаре, са ког је маст капљала на ватру и ова весело гораше лижући јаре, које беше зарудило и чисто мами човека да окуси од њега.

„Алекса! јел’ готово већ? викну Стојан, који беше зажарен у лицу.

„Одмах ће бити — одговори Алекса.

„А би ли мало мученице?.. знам да ти се грло већ пресушило гутајући лепи мирис јарета — понови Стојан и наточи му једну подобру чашу добре шљивке.

„Не би шкодило — одврати Алекса и прихвати чашу и искапи је.

„Нема нам Мргуда, да није залутао — рећиће на једанпут Стеван.

Може бити да је и забасао за каквом зверком, али ће доћи — рече Стојан.

Мени се он не допада — упаде у разговор Босиљка.

А зашто? запитаху је сви у један глас.

Док смо ловили, ја сам била одмакла једном од вас и дошла сам до извора да пијем воде. Кад тамо, спазим Мргуда где стоји са једним кепецом и разговара се с’ њиме..

Па ваљда је случајно наишао на њега у шуми — прекиде је Милош.

Не верујем — рече Босиљка. — Кад смо се оно први пут састали на обали реке — ове је речи на Стојана управила, — и онда смо виделе нас две тога кепеца, церекао се на нас да су му усне чак до ушију допрле и стојао је сакривен иза неког жбуња све док се ми нисмо разишли. Мени се чини да је то онај грбоња, што га у новинама спомињу, да је суделовао у убиству покојног Бачевића, брата од стрица старога Бранка.

Сви зачуђено гледаху неко време у Босиљку, која је последње речи са неким уверењем изговорила, и тек хтеде Стојан нешто рећи кад из шумског шипрага искочи Мргуд и упути се к’ њима...

Здраво дружино! поздрави их и смешећи се дође до Босиљке — и тако је гледаше као да би је погледом прогутати хтео.

А где си ти до сад? запиташе га.

Забасао сам вијајући једног срндаћа, па сам у шуми наишао на неког чудноватог кепеца — овде чудновато погледи Босиљку. — Изгледа као да је с вешала спао, тако је ружан, а поред тога брбља да му се не мож’ човек доста насмејати. Каже да је врло сирома, да има болесну матер и да је залутао у шуми тражећи птичија јаја...

Па што га ниси довео амо — на то ће Стојан који у својој искрености и добром срцу ни помишљао није на какву лаж и обману.

Дао сам му нешто новаца па је отишао.

А да није то онај грбоња, што је вашег оца са још једним другарем убио? Наједанпут ће Босиљка.

То није могуће — рече Мргуд и направи тако лице као да се чуди самим себи, како да се он тога сетио није, — А што га пустих, па то ће сигурно бити тај угурсуз — дода и зграби пушку да пође за њим, но остали га задржаше.

„Изволите господо!“ зачу се у тај пар и Алексин глас, који је метнуо печеницу на сто.

Да рекнемо још коју о Мргуду. Он је јако заволео Босиљку, али не љубављу, која пламти у грудима племенита и карактерна младића, већ љубављу подлом, каква се само може замислити у грудима скроз покварена и неваљала обешењака. Једном приликом, кад је Босиљка сама седила под сеницом испред дворца њезина оца, он јој се приближи и изјави љубав, но она га гордо и скоро осорљиво одби, јер је осећала према њему неодољиву мржњу, а и неки страх би ју обузео кад год би јој се он приближио... И по други пут би јој је изјавио љубав и преклињаше је да му обећа руку, но и тада прође као и први пут. После се окануо ње, и Босиљка је мислила, да јој више неће досађивати. Међутим је Стојана мрзио као ђавола а и побојавао га се, не због Босиљке, већ због оне сумње, да је Стојан син његовога стрица. Он је вешто хватао конце, и из понашања и очинске љубави његовога стрица према Стојану, и из понашања старога Божидара према њему, кога ни једна реч, ни један покрет није замакао његовом оку, — све се већма утврђивао у тој сумњи...

Поседаше за пуну софру и весело трошише печеницу и рујно винце.

„Алекса ово ти на дику служи — рече Стојан окренув се младићу, који је иза њи стојао. — Видим да се разумеш у занату.“

Е па да испијемо једну у његово здравље. Да га Бог поживи! — на то ће Милош. Чаше звекнуше и рујнога вина неста из њих.

Весеље одпоче бујно, али прикладно Ту се причало из ђачког живота, шалило се и смејало да је јечала шума.

Дед отпевај нам једну Стојане! наједанпут ће Милош.

Стојан одпоче песму. Глас му као звоно са манастира одјекиваше; час тужно као да жали за нечим, час се вине горе, громогласно заори као да ће небу под облаке, а из шуме се чује одјек као да му неко из даљине уздишући одговара. Сви ћутке слушаху певача, а Босиљка отворила своје велике очи, на лицу јој благ осмејак, па као да би се и сама за гласом винула горе као у неком заносу слушаше дивну песму, која ју је онога јутра очарала била кад се први пут са Стојаном видела, и чула звонки глас њена драгана.

Кад песма умукну, чаше поново звекнуше и винца нестајаше.

Тек што песма умукну и прве се чаше попише, кад из шуме нагло искочи један срндаћ сав задуван као да га је неко гонио.

Милош, Стеван и Мргуд нагло устадоше, дохватише своје пушке и похиташе за њим, а Стојан оста са девојкама. Алекса је међутим трошио остатак јела и гасио жеђ са добрим брдским вином.

„Гле како је онај храст шупаљ! викну наједанпут Босиљка — Хајдмо да га из ближе видимо“.

Оду до храста. Шупљина беше грдна могао би човек у њу стати.

Босиљка хтеде пружити руку унутра, но Даница је задржи: „Немој, може бити да се каква змијурина увукла унутра, па ће те ујести — говораше.

Но Босиљка ипак тури руку унутра, и после неколико тренутака викну:

„Гле шта сам нашла! и извади два гола мача.

Стојан и Даница зачуђено погледаше у мачеве.

„Па и имена се виде на балчацима — рече опет Босиљка.

Стојан узе мачеве, који нису били сасвим захрђали и прочита ова имена: на једном Бранко Бачевић, а на другом Божидар Бакић. Овај други био је већма захрђан и као да се познавали млазеви давнашње крви.

Стојан је два-три пута прочитао имена, и као да му се неко давнашње сећање поново пробудило у грудма — за мисли се. Ни сам не знађаше како, али се стресе кад помисли, да се и његов отац зове Божидар, а Бранко Бачевић није нико други него данашњи стари властелин Па онда оно очинско понашање старога властелина према њему, на она тајанствена здравица на првој вечери при састанку. А зашто ови мачеви у дупљи храстовој!? Двобоја није могло бити међу њима, они се живе као рођена браћа!.. Па онда и њихов тајанствени долазак у село, изненадно богатство замак и 300 ланаца земље.. Муњевитом брзином пролетеше ове мисли кроз главу Стојанову.

„Одкуд ови мачеви овде? поче Босиљка, — па још“.

„И сам се чудим — рече Стојан и превуче руком преко чела — Овде мора да се десио двобој између Бранка Бачевића и тог Божидара Бакића..“

„Тако ће нешто и бити — рече Даница. — Па као да је стари Бранко том приликом рањен био, јер је његов мач чист, а на другом се виде трагови давнашње крви...“

То беху мачеви, које је покојна Зора; жена старога Бранка скрила у ту дупљу храстову пре двадесет и више година, да не опазе они, који су дошли с њеним братом и однели рањенога Бранка кући. Она је хтела да сваки верује у вест да су Бранка разбојници напали, ранили га и опљачкали. И до данас нико не нађе те мачеве.

Сви стојаху замишљени, а Стојану као да је нека слутња обузела срце, беше блед и суморан.

„А шта је теби Стојане!? запита га зачуђено Босиљка.

„Није ми ништа — одговори Стојан.

Утим се вратише Милош и Стеван, без Мргуда.

„А шта вам је то? викне Стеван и тек се придружише њих двоје осталима, кад се из шуме зачу загушљив глас: „Помоћ, помагајте!“

Сви претрнуше па онда Стојан, Милош, Стеван и Алекса нагло одјурише онамо одкуда се глас чуо.

Кад се ови удалише, наједанпут искочише са противне стране из шипрага два човека са црним образинама.

Обојица беху стасити и страшни. Девојке се устравише, почеше цикати и викати за осталима, но ови стигоше Босиљку, счепаше је, уста јој запушише и на брзо се изгубише с’ њоме заједно у шуми. На вриску девојака брзо се врати Стојан и сав претрну кад виде Даницу где онесвешћена лежи на земљи, а Босиљке нигде нема. Брзо очепа једну боцу с вином и поче ју прскати, нашто ова к’ себи.

„Шта је, где је Босиљка!? викну Стојан.

Даница сва дрхташе као да ју је грозница тресла и једва исприповеди шта се догодило. Стојан као помаман зграби пушку и одјури онамо, куда му је Даница рекла да су разбојници Босиљку одвукли.

Стојан је као разјарен лав трчао, кал наједанпут угледа Мргуда где и сам са пушком у руци трчи напред.

„Стој несретниче! — викну на њега Стојан, који је у беснилу био обневидео, но брзо се увери да је Мргуд невин, кад је — на педесет корачаји опазио грбоњу, кога је Мргуд вијао — бар тако изгледаше.

Сад Стојан похита за грбоњом, који кад га опази сави лево тако, да се наједанпут нашао близу Стојана и сакри се иза једног жбуна. Стојан јурне онамо, кад наједанпут опази да је грбоња наперио пушку на њега; нагло одскочи, пушка пуче и тане му просвира поред увета.

„Погани створе! дрекну Стојан и опали пушку онако насумце у жбуње, али грбоње беше већ нестало.

Утим стиже и Мргуд.

„Умакли су скотови — рече овај задувано, као да се и сам заузимао да Босиљку спасе.

„За њима! викну Стојан и појури ни сам незнајући куда.

Узалудан беше сав труд... Опет се покупише на унци. Милош као у неком лудилу чупаше себи косе за сестром. Поново се разиђоше сви, тражили су и тражили Босиљку, али од ње ни трага ни гласа...

Немио гост.

Мргуд је постигао што је хтео. Код свог стрица живио је, као што се само живети може поред изобиља у сваком погледу. Стриц му је давао свачега, па и новаца колико му је требало, али зато је непрестано премишљао о томе, где би му нашао какво место, јер никако му се није дало да отклони из својих груди сумњу, да му је синовац неваљао и покварен младић, па чак и сумњу да је он заиста убица свога оца. Мргуд је то приметио, али се слабо освртао на свога стрица; живио је раскалашно, и више пута у толикој мери трошио је новац да се и сам стриц чудио: одкуда му и где га је набавио!? али ништа докучити није могао.

Грбоња је скоро сваке ноћи долазио и његов неваљали друг, Мргуд, свагда га је знао тако вешто провести кроз цео двор до своје собе, да га нико приметио није...

Једног лепог јутра видимо Мргуда где са веселим лицем улази у красну башту са књигом у руци. Кад дође до клупе која је у средини баште под гранатим јасеном стојала, седе, отвори књигу и задуби се у читање. Око њега је владала потпуна тишина, нит’ ветрић да пирне, нит’ цвркут птице да се чује. Лице му је мирно и на њему почиваше благ осмејак, као у човека чија је савест мирна, чију душу никакав грех не мори.

Наједанпут се зачуше кораци, и он подиже главу. Пред њим је на неколико корачаји стојао младић бледа и изнурена лица, упалих очију, поцепаних хаљина, бос и са масним шеширом на глави. Кад га спази, пребледи па онда намршти лице и зловољно викне: „Шта хоћете, шта тражите овде?“

Младић се тргао на ове речи, па онда га оштро погледи и у упалим очима му севну пламен пун прекора, мржње и претње. Он је ћутао.

„Но, кога тражите? Говорите, или ћу Вас одмах дати избацити — поче љутито Мргуд.

„Мргуде! рече младић, а глас му дрхташе и јечаше као да из костурнице долази.

„Ха! познаје ме, још ме није заборавио... Како да ме је нашао, кад му никад о мојој намери нисам говорио — промрмља Мргуд и шкргутну зубма. — Ви се варате младићу — рече јасно, — ја нисам тај кога ви тражите“.

„Не претварај се — поче младић. — Зар си заборавио на Лазу Квргића, који ти је некада био друг, истина у неваљалству, али ипак веран друг...?“

„Шта! викне Мргуд и ђипи да га счепа за гушу, али се примири.

Преко Лазиног лица прелети осмејак пун презира и неке тајанствене радости: „Ти си мислио да сам ја већ међу мртвима, али си се, видиш преварио. Ја сам дошао да ти се осветим — дода и глас му у ушима мргудовим зујаше као да какву самртну песму певаше.

„Лакше! проговори загушљиво Мргуд. — Седи овде.... Јесте, ја сам Мргуд, твој из детињства друг... Алди зашто си дошао?

„Гле, познао си ме — рече Лаза подругљиво и упре своје упале очи у њега, а у њима као да си читао: „Лажљивче и неваљали друже! Хтео би да ме као какво пасче одбијеш, можда и да ме с’ пута склониш, јер ти сметам; али нећеш — ја ћу ти се осветити“. Лаганим кораком упути се до клупе и седе до њега. Неко време је лутао својим мрачним погледом којекуда, као да је хтео да лаким летом прелети мислима преко своје прошлости, као да је хтео да одигне завесу независне будућности, да види шта га чека, како ће се свршити све оно што је започео. Најзад превуче руком преко чела, уздахне и као да се на све спремио рече: „Писао сам ти и писао, али ти никад речи одговорио ниси. Знао си да умирем од глади, јер ме родитељи одгнаше... Јадни моји родитељи шта су дочекали! — у очима му заблиста суза и једва се уздржао а да се не заплаче. — Гладовао сам и ниси ми хтео притећи у помоћ, — поче затим сасвим озбиљно, — ма да си уверен био да си у мојим рукама и да те у прах сатрти могу... Зар се не сећаш оне ноћи, када смо у кући мојих родитеља банчили, и када сте ти и Ћира (грбоња) те исте ноћи отишли у варош и мучки убили твога оца....“

„Не говори даље! викне Мргуд и блед као крпа звераше унаоколо.

Ива једнога жбуна зачу се шум.

„Ха! ко је то? викне и нехотице гласно Мргуд и ђипи, али га ноге издадоше, посрне и седе на клупу.

„Није нико — рече Лаза са сатанским осмехом на лицу. — То није био никакав шум, то ти нечиста савест зуји у ушима, неверни друже... Али тако ти треба... Ја сам се тада као лакомислен младић, покварен неваљалим друштвом, за масну награду заклео пред судом да си са Ћиром заједно код мене банчио читаву ноћ и да никуд одлазио ниси оне ноћи... Ох! што то учиних? — дода и један уздах болно одјекну из његових груди. — Док сам ти од потребе био — поче затим — грлио си ме и љубио; а кад си постигао што си хтео, заборавио си на мене; заборавио си и на твоју заручницу, Милицу, коју си упропастио и одагнао од себе као скота... И она те тражи и наћиће те — заврши и глас му звоњаше налик на пресуду, и задовољно се насмеши гледајући у Мргуда, који је седео као кип и бленуо у њега.

„Друже Лазо! проговори напослетку. — Згрешио сам, био сам неблагодаран, али све ћу да поправим. Опет ћеш ми бити мио друг.... Задржао бих те овде у двору, али то не могу било би сумњиво и мој би стриц... Него наћићу ја за тебе место,... Бићеш до душе усамљен, али ћеш ипак имати забаве... Једну цуру сам уловио и даћу је теби да је чуваш, да је надгледаш...“

„Хоће ли и та проћи као и Милица? рече Лаза и злослутно се насмеши.

„Пристајеш ли на мој предлог? запита га Мргуд.

„Пристајем, ади не знам, да ли ћу бити пристојан чувар — рече и показа на своју јадну спољашност.

„Ево ти, па се одени као што треба — дода Мргуд и пружи му новчаник у ком је, по дебљини судећи, прилична свота новаца могла бити.

„Ово ћу послати несретној Милици — рече за се Лаза метнув новчаник у џеп. Уговор је готов — дода гласно. — Ја могу поћи.. Збогом Мргуде!“

„Збогом Лазо! Сутра дођи да те одведем за твоје место... Али пази немој да....“ заврши и расташе се.

Тек што се Лаза у редовима зелених дрва изгубио, кад се са оне исте стране, одкуда и пре, зачу поново шум као да се неко кроз шибље провлачи и из густог жбуна изађе тајанствени старац у свом суром огртачу.

Мргуд прене и кад га опази, пребледи, да онда као рис ђипи, нагло полети старцу и очепа га за руку: „Ха неваљалче! дрекне, — прислушкивао си... Чуо си све, али сад ћеш....“

Није довршио речи, но трже нож иза појаса (овај је свагда уза — се носио) и замахне на старца, но овај га нагло очепа за руку и тако ју силовито стиште, да је несретник од бола дрекнуо и испустио нож.

„Оцеубицо! рече старац, отисну га од себе и наглим корацима удали се....

Мргуд је посрнуо неколико корачаји натраг и онда је као кип застао и бленуо за старцем, док се овај није изгубио испред очију му.....

Лаза је иза баштенске ограде застао и изгледао је некога.

Не прође много, кад се иза ћошка појави тајанствени старац.

„Чуо сам све — поче старац. — План нам је испао за руком, он те прима к’ себи,...“

„Само је то хрђаво што ће да ме удали од села, не знам где, да му....“

„Не шкоди ништа — прекиде га старац. — Опет је нешто учинио... Можда ћемо му тако пре здерати образину.... Могли би и сад, али немамо доста јасних доказа против њега....“

„Па ту је Милица, његова бивша заручница она ће сведочити....“

„Она је већ међу покојнима....“

„Шта! викне Лава и чисто се скаменио, — А ја сам хтео сиротој да пошаљем новаца, што ми је овај грешник дао....“

„Пре неки дан су је нашли у води мртву... Да је она жива ми би га одмах узаптили, али овако не иде.... Теби не би веровали, јер си се на суду заклео...“

Лаза поцрвени од стида. Он још није био сасвим покварен, његово срце није било сасвим окорело у неваљалству. По природи је био лакомислен, мешајући се у неваљала друштва и сам је пошао странпутицом, но доцније се покајао, и сад је наумио да своју погрешку поправи.

„Опрости ми добри човече! викне, и очи му се наводнише.

„Зар ти нисам већ сто пута опростио?! рече старац и ућута. — Само ради како сам ти казао, и све ће бити добро...“

Још се дуго разговараху и онда се расташе.

Старац, као искусан човек, скроз је провидио Лазу, и уверио се да није сасвим покварен и гледао је да га пошто по то за себе придобије, како би своју цељ што пре постигао. Није се преварно, Лаза му се радо одазвао, јер га већ поче гристи савест за свој лакомислени ни епромишљени корак, што се пред судом криво заклео, те никад није имао мира и станка.... Пошао је добром стазом, и као одлану у грудма.

Босиљка.

У целом селу и околини је врило да је Босиљке нестало. Мирни сељани беху јако уплашени, јер већ од неколико месеци се појављује у околини мала разбојничка четица, а особито се бојаху грбоње, који и онде ниче где га не сејеш. Једне се ноћи беше увукао у општинску благајну и покупио новац. Баш кад је излазио напоље, спазише га ноћни стражари и потегоше за њим, али он као да је у земљу пропао, нестаде га. Други пут опет увукао се у кућу сеоска кнеза Младена. Овај је спавао и кад се тргао, а он спази крај прозора грбоњу где је отворио сандучак у ком му је новац стојао. Кнез као од чуда онеми, па онда нагло дохвати револвер са стола и напери га на кепеца.

„ Ко си! дрекне громовито.

„Хехехе — церекаше се гадно чудовиште. Пуцај ако можеш“.

Кнез тек сад опази да му је оружје празно. Грбоња беше повадио све фишеке. Хтеде ђипити да га рукама угуши, кад овај напери на њега самокрес и рече:

„Ако крочиш само од постеље, мртав си“.

Кнез беше пребледео, и сав дрхташе од љутине. Пред њим се окренуо свет, очи му се закрвавише, па онда као бесомучан јурне на грбоњу. Овај пукне, но промаши.

„Ха, разбојниче! викне кнез, али док је до онога места стигао где је грбоња стојао, овога већ не беше ту; као мачак скочио је на прозор, оданде на дрво пред прозором и умаче, као да је сам ђаво.

Кнез се зачудио: „Сам сотона мора да је — мрмљаше, па онда поче из свег грла викати. Село се узбуни, али од грбоње ни трага ни гласа...

После се расчула вест да је нестало ишпана Јована. На друму, који води у оближњу варошицу, наишли су на брљу крви и на његов шешир, али њега не беше нигде. А сад ево Босиљке нестаде, одвукоше је црни демони.

Босиљкин отац и брат, а понајвише Стојан, беху неуморни у тражењу; дању ноћу тумараху којекуда, све су кутиће у околини испреметали, али њу нигде не нађоше.

Једне ноћи сеђаху њих троје у соби: Мирко, Милош и Даница. Могло је бити једанајест сати пре поноћи. Беху замишљени и изнурени. Већ толико ноћи ни једно ока да склопи, све о Босиљки премишљаху, тражим је свуда и на сваком месту, па сад изгубише сву наду, уздаху се само у бога, да је он заштити и од свега сачува.

Наједанпут се зачу шум испод отвореног прозора. Пренуше и погледаше онамо. Као да их је гром ударио, онемише од чуда. На прозору стојаше грбоња и церекаше се.

„Добро вече домаћине! проговори храпавим гласом а уста му се растегоше као да је целог века свог весло сисао.

У соби сви ћутаху, још не беху к’ себи од чуда и неког тајног страха.

„Не брините се, Босиљка је на добром месту — говораше грбоња, а непрестано се цери. — Мало се дури, одбија ђувегију, нашег арамбашу, али умириће се. — Знамо ми како треба...“

„Ди је моја кћи! дрекну разјарено Мирко и полети да скине оружје и да ухвати или убије разбојника.

„Охо! ако се тако понашате не ћете ништа чути — рече грбоња.

Мирко се стиша, а Милош и Даница као опијени стојаху на једном месту.

„Кажи где ми је кћи, па ћу ти дата блага колико год иштеш — поче блажије Мирко, а сав дрхташе од гњева.

„Хехехе, то вам опет нећу казати, али ћу вам показати начин како да је добијете натраг — говораше грбоња. — Мом господару се већ досадило да је на леп начин за себе задобије, па је наумио да вам је врати, али...“

Док је ово говорио опази, да је Милош дохватио пушку, нагло се спусти доле, једно писамце баци кроз прозор и неста га у тами...

Ево шта је у писму било написано.

Господине!

Сутра у подне однесите 10000 фр. до ловачке унке и метните их у дупљу онога храста, ког ћете лако спазити кад погледате са унке источно. Ја ћу бити тамо... Али се не усуђујте повести кога са собом, јер се онда нећете користити. Тиче се ваше кћери, ДЕМОН.

После неколико мучних дана, видимо једнога вечера два човека где се поред обале упутили право Марковом замку. То беху Стојан и Милош. По поцепаном оделу им видило се да су се верали по кршним бреговима и тумарали по шуми, а на изнуреном лицу си им могао читати тугу и бол за Босиљком, коју су узалуд тражили. Стојан је као утучен ишао поред свога друга. Некад се наслађивао чарима богате и красне природе кад је с вечера из лова ишао на жељени састанак; некад му је лице пламтело од миља кад помисли, да ће скоро у жарки загрљај своје драге; а сад као да не беше у њему живота, као да је изумро у грудма му сваки осећај према дивоти природе, као да на губилиште иде, ишао је са обореном главом.

„Какав је ово чамац? рећиће наједанпут Милош и застане крај чамца, који је био привезан за једно дрво.

„Ваљда га који рибар ту оставио док се не врати из села — одговори Стојан.

„То је наших рибара чамац — рече опет Милош. — познајем га по словима на левој страни“.

„Ваљда је дошао који и донео какву лепу рибу — промрмља Стојан и обоје пођу даље.

Тек беху мало одмакли, кад се иза једног дрвета указа грбоња и као мачак хитро скочи у чамац, одреши га и завесла: „Сад је мој чамац — мрмљао је.

„Петре! Младене! викао је Милош кад је чуо веслање, тако су се звали њихови рибари.

Одговора не доби.

„То је грбоња! викне Стојан, хитро дохвати пушку и пукне. Наста тренутна тишина. Тане није погодило, јер се веслање наново зачу и чамац приличном брзином одмицаше. Стојаново око је познало у мраку грбоњу, пукао је за њим, али га није погодио.

„Брзо чамац! викне Стојан, али заман, чамца при руци не беше; хтео је у воду скочити и препливати реку што би такође узалудан посао био.

„Не! задржи га Милош. — Гледаћемо куда ће чамац отићи, па ћемо сутра за њим.

Обоје се усиљаваху да добро мотре куда ће грбоња и кад спазише да је савио у један рукав реке и нестало га, одоше да сутра пођу у потеру за њим.

Пођимо за грбоњом. Кад је савио у уски рукав реке који је кривудао скоро је читав сат гонио чамац у њему, па онда сави на лево. Добро је морао мотрити, јер жбуње је било често да се једва провлачио, а и вода, која се ту разлила, не беше свуда једнако дубока; но он као да је врло добро познавао пут куда ће ићи, вешто је обилазио жбуње и пањеве сасечених врба. Наједанпут се нађе пред једним грдним шипрагом, који му је сасвим препречио пут и кроз који је само један узан пролаз водио даље унутра тако, да је морао лећи на леђа у чамцу и хватајући се за поједине шибљике провлачио се даље и даље. Нађе се на некој чистини; завесла снажно и после неког времена нађе се опет пред густим шипрагом, кроз који се као и мало пре провлачити морао. Кад и то пређе чамац се наједанпут удари о нешто и застане. Беше дошао до обале. Искочи из чамца, који привеже за једно дрво и упути се даље.

Наједанпут заста и нагло се обазре. Учинило му се као да је чуо веслање. Прислушкивао је неко време па кад не чу ништа, наглим корацима пође даље у шуму.

Грбоња се није преварио. Тек што је заишао за прво дрво, из другога чамца, који баш сад стиже, изађе тајанствени старац.

„Морам дознати где скривају ону јадницу. Лаза је тамо, али њега не пуштају да се куд макне... Но зато ћу ја ипак дознати све — мрмљао је, привеза чамац за једно дрво и хитро, али опрезно, пође за грбоњом.

Он је дању по околини тумарао, а ноћу је крстарио по води, и напослетку му испаде за руком да уђе зликовцима у траг.

Дрва су тако честа била, да се једва могао човек провлачити, а и силна неугажена травурина и грдни коров сведочио је, да је туда ретко кад човечија нога крочила. Грбоња је дуго лутао по том пустом и дивљем лавиринту док не дође до неке кућице коју би једва човечије око смотрити могло од честих дрва, дивље травуљине и грдних жбунова. Лупи ногом врата а ова се одмах отворише. Унутри је чкиљила свећа на једном одртом банку, да се је једва видело што поред њене светлости. Крај банка сеђаше Мргуд, а до њега на дрвеној клупици друга човечија прилика са малим, чупавим челом, изнурена лица и са малим, упалим очима. Преко целог левог образа види се траг скоро зарасле ране, која се од ока све до увета пружала. То беше Лаза.

„Добро вече! поздрави их грбоња.

„Добро нам дошао! одврати Мргуд намрштено. — А где си до сад?, од онога дана кад смо „кошуту уловили тебе нестаде...“

„Ваљда се сећаш, да си ми рекао да Јајтелесу скинем бригу с врата — рече грбоња и извади из свог поцепаног капута неколико меница.

„Ха! изусти Мргуд, изтрже менице из руку грбоњиних и баци их у ватру, која је тињала у једном куту гаравог огњишта. — Но, сад се немам чега бојати, онај матори неће дознати.. А шта је са Јајтелесом, како си га могао преварити?“

„Увукао сам се кроз прозор... Чива је спавао као заклан, не би га ни јерихонска труба пробудила из сна. Одмах одем до ормана у којем је менице држао и извадим их, али кад сам хтео поново врата затворити, ова се — трошна су да их Бог сачува — стропоштају и чива ђипи па управо к’ мени. Кад сам видио да сам у опасности, скочим и дохватим са стола нож и пресечем му оно погано грло — говораше грбоња и паклено се смешкао.

Манимо их кака се разговарају, а ми уђимо у другу собу на којој не беше само један прозор и од тог беше половина хартијом излепљена а сав беше гвозденим решеткама исплетан. Мртва тишина владаше у њој.

Ништа неодаваше да има у њој живе душе. Али гле! као да се чуо уздах, полугласан, тужан уздах. На трошном канабету сеђаше Босиљка са обореном главом. Она је то уздахнула, и тај уздах као да јој је парао болно срце тако је тужно јекнуо, и подиже главу: „Ох Боже! зар нема помоћи, зар нико неће дознати за ову гладну тамницу и притећи ми у помоћ!? Где је Стојан, хоће ли он доћи!..“ Устаде са места и оде к’ прозору. Беше бледа, лице јој као у мртваца, као да су га гује сисале очи упале и исплакане, са усана неста оног блаженог осмејка а чело јој прекрилило облак тешке туге и јада. Стаде крај прозора и баци један поглед напоље: „Ох! како је све весело на пољу, птице певају вечерњу песму тихи ветрић лако леће и шапуће са лишћем, бистра вода лако жубори и... Само сам ја несретна..“ Задуби се у црне мисли. Лице јој час запламти и благ осмејак прелети преко њега, као да види свога избавитеља; час опет пребледи и грчевито се трза... „Још ме за љубав моли — сикну као гуја и очи јој страховито запламте. — Ха! подли скоте!... Отрже ме из наручја. Ал’ неће ме сломити, борићу се па ма погинула.” Поглед јој паде на стол. Блед месечев зрак пао је на нож, који је на столу лежао: „Ха! овим ћу га прошапта и дохвати нож, па онда га нагло хити од себе и промрмља: „крв, крв... Ал’ нека, и то је крв невине жртве; узећу га да крв његовом поганом крвљу сперем — говораше јадна девојка и сакри нож у недра,“

Од онога догађаја на „ловачкој унци“ јадна Босиљка овде у овој гнусној и прљавој тамници проводи млађане дане.

Врата се полако отворе и страшан Мргуд ступи унутра носећи у једној руци свећу.

„Добро вече Босиљка! рече и метну свећу на стол, пошто је врата за собом добро затворио.

Босиљка га страховито погледи и рука јој се и нехотице грчевито дохвати ножа, али се брзо стиша и изгледаше да је мирна.

„Данас је рок — проговори хладном мирноћом Мргуд. — Је си ли се предомислила, хоћеш ли да будеш моја? Отићићемо одавде где нас нико не познаје и живићемо.“

Напоље подли разбојниче! прекиде га Босиљка и севну очима.

Ти ћеш се кајати доцније — рече Мргуд. — Овај пут нико незна и нико ти у помоћ притећи не може и ти се бадава надаш, бадава изгледаш на избавитеља. Боље ми пружи руку па да живиш онако како...“

Никад! викну Босиљка. Пре ћу себи овим ножем живот одузети — и у руци јој севну крвави нож. — А зар се ниси заклео да ћеш ме пустити ако ти мој отац изда 10.000 и да ћеш.

„Хахаха! то је било голо обећање. Новац сам добио, али тебе пустити нећу. Да те пустим, па после да напујдаш целога света полицију на мене! Ти си ми као наручена да свагда до новаца дођем. Бирај, или да будеш моја или овде да венеш и трунеш.“

Босиљка није чула ове речи, очи јој се закрвавише, цело тело јој уздрхта, па онда као у неком лудилу скочи, страховито цикне и полети на крвника. Овај једва имаде времена да врата отвори и умакне.

Хехехе, некако ми чудновато долазиш од невесте; мора да те јако воли — церекао се грбоња кад је Мргуд као бесомучан излетио из собе напоље.

У тај пар се зачу потмуо врисак и нешто груну о земљу. Босиљка је пала онесвешћена.

Брзо воде! викну Мргуд, отрчаше сви унутра и почеше прскати онесвеслу девојку донешеном водом.

Ова дође к’ себи и отвори очи, па спазив Мргуда, као рањена лавица скочи и замахне ножем, но овај одскочи и њен се нож зарије у груди Лазине, који је иза Мргуда стојао. Овај ко бик рикне и стропошта се. Сиромах, он је дошао да Босиљци у случају нужде у помоћи буде. И Босиљка беше сасвим изнемогла, клоне од тешкога напора, поче да клеца и једва се одвуче до канабета где полумртва паде.

Шта да радимо сад!? поче грбоња у другој соби показујући на мртвог Лазу, ког су изнели из Босиљкине собе.

Мораћемо га у воду бацити — рече Мргуд, подигоше лешину и после неколико минута чу се како нешто бућну у воду. Саранише Лазу. — бар они су то мислили.

Па зар ти мислиш њу и даље овде држати? запита га грбоња кад су се натраг вратили.

За сад је не могу пустити, јер би нам могла главе доћи. Но кад удесимо све, продаћу имање и отићићемо, па ћу је може бити и повести са собом а можда ћу је и отпустити — заврши Мргуд.

Све је то гледао и чуо тајанствени старац.

Тајна.

Ми смо већ говорили о капели, која је на обали убавога језера. Једног лепог летњег вечера, када је сунце почело да залази, видимо на басамацима капеле једну погтрену баку где се сћућурила и седи, својим малим упалим очима звера којекуда по околини. Лице јој смежурано, а цело тело јој изгледа као да оно мало рита сам костур покривају. После дужег и мирног разгледања, обори главу и изгледаше као да је заспала. Она се није трзала на поздраве мимопролазећих сељака, тек у неко доба је трже иза сна топот коња; подиже главу и спази лепа младића где друмом језди управо капели. То беше Стојан. Лице му намрштено и бледо, очи му упале и цело му држање издаваше да је клонуо и духом и телом. Сумња, да се у његовом животу скрива каква тајна, па онда изгубљена Босиљка за којом је толико тужио и ужасне муке трпео, скрушише га и сломише. Немарно је седао на коњу, а поглед је упро у земљу и тек кад дође до капеле подиже главу. Бака га узверено гледаше, као да појава Стојанова пробуди у њој давнашњи лик нечији, као да се сетила нечега, као да је у својој прошлости тражила некога. Кад је Стојан спази и нехотице заустави коња, назове јој „добро вече“ и запита: „А што ме гледаш тако зачуђено бако?

Бака га непрестано гледа и тек после неколико минута одговори: „Ох, синко, кад сам те смотрила као да сам се сетила пре двадесет и неколико година познавала таков истог младића као што си ти, па чисто ми се чини да ми је живот од то доба само неки сан био, јер ето те опет видим.“

Стојана подиђу мрави и срце поче силније да му куца, па као да је у неком сну, сјаше с’ коња и приђе баки: „То ми стара чудне речи говориш — поче кад је до ње дошао. — Мора да те је памет и сећања од старости изневерило те тако чудновато говориш..."

„Не синко! Сећам се свега врло добро — одговори бака. — Сад ми је 93 године, али још добро памтим, још се добро сећам свега што сам доживела.“

„Па ако да је баш моја појава пробудила у теби неко сећање на прошлост? запита ју Стојан а све га нека језа спопада; хтео је нешто, ни сам скоро није знао шта, да дозна па као да се бојао онога што ће му бака открити.. ал’ опет га нека тајанствена сила гонила да нешто дозна, што ће му расветлити његову сумњу и страву.

„Још док је био властелина Бранка отац жив — поче бака — ја сам код њега била куварица. Врло сим добро живила код његе, али после његове смрти оставим двор, јер сам осећала да не могу сносити силни посао, и одем код мог сина Саве, који у крај „Несторове планине“ живи са његовом унуком, а мојом праунуком; но и од њега сам отишла, јер нисам хтела да сам му на досади, а и волем да тумарам. Док сам у двору покојног Бачевића била, онда је био садањи Бранко мали а ја сам га као своје рођено дете волела.. Био је добар паметан и послушан. Цело га је село волело, а и сад га воле, јер је добар, благ и најплеменитији човек на свету. Он ме је по смрти очевој задржавао, али ја нисам хтела остати. И сад га волем као своје дете и често пута одем до двора, па и у двор где ме врло добро почасте, ал’ само њега да видим Сирома! сад је здраво опао, нешто га мори, ал ја знам.“

„Па зашто ми све то причаш? запита је Стојан, који је гутао њене речи и нестрпељиво је чекао да чује даље.

Хе, синко, стара сам на волем да се сетим добра, која ми добри људи чинише и чине, а и изгледаш ми да си пука слика Бранкова, кад је још био млад момак — рече бака и ућута.

Стојану удари крв у лице, очи му севнуше неописаним жаром, сав уздрхта, приђе баки, грчевито је ухвати за руку и муцајући поче: „Ти знаш... ти ми мораш казати....“ Ућути и превуче руком преко врела чела: „Он се није никад женио — оте му се и нехотице.

„Јесте — проговори бака и подиже главу. — Пре двадесет и више година била је љута зима, какву ја једва памтим. Једнога дана била је баш субота, дођем овамо на вечерње. Поп Бошко дошао је да служи, јер је сваке треће недеље овде обављао богослужење. Ја сам седела у свом столу, а нико ме није видио. Вечерње је било дугачко и ја, пошто прошле ноћи нисам ништа спавала, заспим као заклана. Кад сам се пробудила чудим се како се нисам смрзла од те зиме, у капели је била помрчина као тесто, али сам знала по тамној светлости на прозорима да већ свиће, да је већ четири сата после поноћи. Шта сам знала радити него да чекам док црквењак отвори врата, или да лупам док ме неби ко год чуо и јавио у селу. Из мисли ме трже бат као кад коњи јуре, затим чујем као да саонице стадоше пред капелу — овде се закашље и прекиде говор.

Стојан се сав у уво претворио, па као да је прогутати хтео својим очима старицу, тако ју је гледао.

„На једанпут чујем неку лупу на врати, захрђана брава шкрипну двапут и врата се отворе. Неко крецну машину и упали свећу. Кад имам шта и видити. То је био поп Бошко, његова жена и синчић Стеван, онда му је било 7 година; за њима садањи доктор Веља, а за овим Бранко Бачевић, Зора Бакић и њен брат Божидар. Шта ће то бити!? питала сам саму себе. Брзо сам дознала шта је у ствари. Бранко и Зора се венчали. Никад у мом животу нисам видила лепши пар од њих; он као бор, леп и снажан, а она као анђелак, као чедо горске виле. Доктор Веља је био кум а попин Стеван девер, а попадија стари сват...“

А зашто се тако рано и тајно венчали? запита је Стојан и посрну.

После десетак дана донеше једно чедо и крстише га, а Зора је затим умрла и тамо лежи где се види онај споменик преко језера — одговори бака.

Стојан као у неком лудилу викне:,,Ох што ми не рекоше, што ме муче толико!“ па као муња скочи на коња, ободе га и као олујина одјури обалом преко до старога замка.

„Јадни Стојан мрмљала је бака. — Он је чедо две најплеменитије душе.“

Стојан је као бесомучан гонио ватрена жерава и кад стиже до онога споменика крај обале, скочи са коња и паде на гроб: „Мати! мила моја мати! врисну и онесвести се. Заиста то беше његова добра мати, дивна Зора Бакићева, која ту борави вечни санак ево већ више од 20 година. Кад је Стојан к’ себи дошао већ се беше спустио мрак. Подиже се на колена, обгрли крст на гробу и јецао је као да ће му срце препући; небројеним пољупцима и потоком суза оросио је неми крст, па као да му је сињи терет спао са срца одлану му у грудма. Још једанпут обгрли крст рукама, пољуби га па онда узе груду земље са гроба, метне ју у своја недра, узјаши на свога жерава и неста га у шуми, — Он је тога вечера пошао био у лов па је и пушку имао при себи.

Није се вратио у село, него се изгубио у шуми као да је хтео још једанпут све добро да промозга, што му је бака приповедила... —

Тога истога дана изјутра овакав се разговор водио између старога Бранка и Мргуда, у једној соби старога двора.

Да ли се сећаш шта сам ти рекао онога дана, кад си ми праг први пут прекорачио? запитао је отари Бранко свога синовца Мргуда.

„Сећам се врло добро — одговори Мргуд понизно — и мислим да вас до сад ничим увредио нисам.“

„Баш напротив, вређао си ме на сваком кораку — рече стриц. — Ја сам ти пратио кораке и знам све.“

Мргуд на последње речи старчеве, као да га је неко бичем ошинуо, подиже главу и убезекнуто гледаше кроз наочари у њега.

„Разумео си ме добро — поче Бранко. — Какве су увреде не ћу да ређам, јер их ти најбоље знаш; само ти толико кажем да од данас ниси више мој синовац...“

„Драги стриче! викну притворни синовац, и скоро да падне на колена пред стрицем. — Зар да ме отерате!.. Ох! ја сам несретан.“

„Сваки је своје среће ковач, а бојим се да је твоја срећа долијала...“

„О чему ви говорите!? поче Мргуд као да не разуме старца... Моја је срећа код Вас...“ „Не, ти си у нечем другим тражио срећу и она те није никад изневерила, али се бојим, да ће ти се та црна срећа љуто осветити. — Ти знаш врло добро о чему говорим. У селу се тамни гласови проносе.. “

Гласови! изусти Мргуд као громом ударен и посрне.

„Данас одлазим у варош и гледаћу да те сместим ди год, па онда ради шта знаш и како хоћеш. Ја перем руке, одричем те се и забрањујем ти да ме икад стрицем назовеш.. Ти си.. не, нећу ту реч изрећи, то ће други... Ово нека ти је последња реч од мене у овој кући — заврши Бранко и оде из собе.

Ха, матора хуљо! цикну Мргуд и зашкрипи зубма, а закрвављеним очима као гладна хијена гледаше за својим стрицем, који му онако грозне речи изговори. — Канда ће теби овај дан последњи бити под овим кровом — сикну као гуја и као бесомучан излети напоље.

Убиство.

Тога дана у вече око девет сати, када се већ и стари месец појавио да својим свагда свежим зрацима развесели природу; крај једне планине, под мрачном сенком старога храста а крај углађеног друма видимо два човека где мирно стоје. Један је имао преко лица црну образину, беше висок и снажна узраста. Други беше ситнија склопа, није имао образине и са лица си му могао читати неки немир и неку зебњу, као да га је неко силом нагонио да дође на ово усамљено место, као да се бојао онога што ће се у овој тамној ноћи догодити. Први беше Мргуд а други Алекса, садањи ишпан старога Бранка.

Господару, проговори Алекса после дугог ћутања. — Ја незнам шта сте ме довели овамо, ади ме нека слутња мучи и гони ме да бегам одавде...“

„Ћути кукавицо! промрмља образина кроз зубе, да се у ономе крв следила. — Ти твоје руке нећеш окаљати, само ћеш ми помоћи.. “

Наста мртва тишина. Онај са образином је посматрао околину и прислушкивао, а Алекса је кршио руке и усне му дрхтаху као да се Богу молио.

„Шта уздишеш! проговори образина као када гуја испод камена сикће, када чу уздисај Алексин. — Зар ти нисам обрекао богату награду. Ево ти сад половина — дода и извади кесу и пружи му је.

Хвала! промуца Алекса и као да га је неко жеравицом опекао, трже руку од пружене му кесе.

У тај пар се зачу пуцањ, који је страховито одјекнуо у немој тишини.

Ха! сикне Мргуд и истрчи на друм и поче разгледати па се опет врати.

„Ти ћеш гледати да Јанка обориш, а за остало се не брини — проговори опет Мргуд испод образине.

„3ар старога господара! викну упропашћено Алекса и као да му неко пресекао ноге, паде на колена. — Не, не, не могу... Бог ће нас убити.. Пустите ме да идем кући...“

Умукни скоте — продере се Мргуд.

„Ох господару! кад би требало на најстрашнију звер јуришати, ја би за вашу љубав..“

„Ћут, псето плашљиво! дрекне Мргуд да се Алекса сав стресао и као заливен ћутао. — Зар се не сећаш како ти је отац прошао?.. Ти немаш ни земље ни крова где ћеш главу да склониш... туђ си слуга, а ја ти дајем толико благо да ћеш постати...“

Не могу! не могу! загушљиво викну Алекса.

„ Хахаха! насмеја се паклено Мргуд, а глас му као у какве звери одјекну у миомиру. — Зар и ти имаш савести!? Ја сам ти савест... ја сам ти све и сва... Сад те могу смрвити и вуцима те предати само мрдни, или се и једном речи одупри вољи мојој.“

Алекса претрну, згрози се од тих речи и блед као крпа, укочено гледаше у даљину као да нема душе, као да се у кам претворио...

„Чујем топот, они су — проговори наједанпут образина. — Спреми се па чим ја коње за узде ухватим, скочи на...“

Са капеле се зачу глас звона, као да зове на вечерњу молитву, па час као да радосно теши верне, час као да плаче за мртвима.

„Господару! викне грозничаво Алекса и скочи. — Убите ме, ја то урадити не могу. Ваш стриц ми је највећи добротвор. — Ја на њега руке подићи не могу, не смем; нећу...“

Умукни псето неваљало! загрми образина.

Топот је ове ближе долазио.

Убите ме, ја не могу! викне још једанпут Алекса, па онда нагне да умакне.

Ха, кукавицо! дрекне образина, счепа га за раме и сјури му нож у прса. — Кад нећеш дуката, ево ти челика — шкрипну зубма и отури од себе лешину.

У тај пар се зачу топот коња и зврјаше кола само на 2О корачаји. Образина као тигар искочи пред коње и счепа их за узде који кад осетише челичну мишицу, стадоше.

На страну! викне кочијаш.

У рукама образине засветли балчак самокреса, у идућем тренутку зачу се грозничав пуцањ и кочијаш се стропошта са свога седишта.

Ко је, шта је!? чу се из кола старачки глас.

Ја сам — изусти образина и прискочи му, счепа га за јаку и као какву стрвину извуче га из кола.

Зар ти си...!?

Ха, познаје ме псето маторо! сикну образина и прободе га ножем са којег је још пушила крв пређашње жртве његове зверске и крволочне ћуди.

Проклет да си изроде паклени! изусти кркћућим гласом старац и стропошта се.

Ха! још дише — изусти образина, са зверском жеђу погледи у бледо лице старчево и још једанпут хтеле подићи убилачки нож и сјурити га у слабачка прса старчева, кад као гром из ведра неба рикну пушка, као оно пре по сата, и тане му ужасном свирком просвира поред ушију. Од страха нож му испаде из руке, за час као скамењен застаде, па онда хитрим скоком стрчи у дољу и неста га у тами.

После два минута указа се на лицу места висок, снажан, млад човек са пушком у руци од које се још пушила цев. Кад виде старца у крви лежећа, као громом поражен тргне се, крв му силно јурне у главу, на онда пребледе као мртвац, занесе се и пошто грозничаво да би се у човеку крв следила, врисну: „Оче!“ паде онесвешћен крај убијенога старца. Дуго је лежао и кад дође к себи, као махнит ђипи наже се над својим оцем и поче ослушкивати, да ли има у њему још живота, подиже га на своје снажне руке и положи га у кола, па пошто и Јанка подигне, сам седе на кочијашево место, узе узде у руке и у највећем трку одјури у село. Потрешен овим догађајем и ожалошћен очевом смрћу, није ни спазио несретнога Алексу где на земљи лежи... Тај младић беше Стојан... Коњи су као змајеви јурили и кад су стигли до замка Божидара Чупића, назови оца Стојанова, беху вас у нену обучени.

Стари Божидар се пренеразио кад је спазио Стојана, где као махнит јури уз степенице горе, а на рукама носи убијенога Бранка.

Оца ми убише! викао је несретни Стојан

— улети у собу и смести оца у постељу.

Божидара још већма поразише ове речи. Одкуд зна да му је Бранко отац, од кога је дознао за тајну? као да је питао самога себе, да онда дрхћућом руком ухвати Стојана за раме и запита га: „Шта је, шта се догодило!?“

Ох, зашто тајисте од мене истину! зашто ме оцеписте од мог милог оца!? .. Ох добри мој оче! отвори очи и погледајме као сина свог — јадиковао је Стојан, небројеним пољупцима је обасуо руке и бледо лице старчево и сузама је оросио затворене очи и нема уста.

Стари Божидар, ујак Стојанов, плакао је као мало дете. Није могао до речи да дође од суза, није могао уста да отвори тако му сињи терет притиснуо срце, па као да ће препући тако га тишташе.

Сине.. мој — чу се наједанпут шапат са усана умирућег Бранка, шапат који звучаше као да из гроба долази, као да какав дух изговори те речи, за којима је Стојан толико чезнуо а које му закраћене беху да их чује из уста свога родитеља, свога оца.

Мили оче мој! врисну Стојан кад чу речи, подиже главу старчеву на своје руке и као да се скаменио, укочено гледаше у те склопљене очи, и чекаше речи, чекаше утехе.

„Мили друже мој — викнуо је и седи Божидар, уздрхта, снага га издаде и клону до постеље болесникове.

Шта је да од Бога нађете! зачу се сад глас пун бола и туге, и доктор Веља, по кога је хусар Лука отрчао био, отупи унутра а за њих ево и поп Бошка где усплахирено јурну унутра. И њега је верни Лука дозвао.

У тај мах отвори болесник очи и упре их у Стојана, па онда хтеде подићи руке, али не имађаше снаге; хтео је нешто рећи, али није могао.

У соби владаше гробна тишина, само се чуло тужно јецање. Сви плакаху.

Рањеник поново склопи очи и крв му потоком јурну из ужасне ране на грудма.

Веља брзо раскопча хаљине и прегледи умирућег. На лице му се указа мртвачко бледило, са дрхћућом руком спусти хаљину и очајни поглед баци на остале, поглед, који казиваше: „Нема више помоћи, он ће овога часа испустити душу...“

Рањеник још једном отвори очи, па као да је у последњем тренутку свога живота осетио силну снагу, подиже руке, пригрли Стојана и само што рече: „Сине мој! опрости оцу твом!“ — целива свога сина у чело, и у том пољупцу испусти своју племениту душу.

Очајни врисак се чуо, и Стојан онесвешћен паде до постеље свог мртвог оца...

Вест, да је стари властелин Бранко Бачевић убијен, као муња пролети кроз мало сеоце. Узруја се цело село и за час око дворца Божидара Бакића, названог Чупића, слегло и мало и велико. Не верујем да је било куће, у којој си тога дана могао наћи живе душе; све је отишло да чује ужасну вест, да види мртвога господара, који им беше највећи пријатељ, најбољи отац; који им за живота беше сва радост и утеха; чију добротворну руку неће више моћи љубити, нити му икад чути братске речи, очинске савете. У очима свакога видео си сузу искрена бола, сузу пуну значаја, пуну одговора на питање, зашто плаче и мало и велико!

Ко је убица!? чула се огорчена реч и силан гњев је беснио у народу, али на то питање нико одговора дати није могао.

Још прошле ноћи, када је стари властелин издахнуо, доктор Веља и поп Бошко сиђоше у чељадску собу да од кочијаша што дознаду, али и овај је наскоро у највећим мукама, без да је икоме речи могао рећи, издахнуо.

Све могуће је чињено да дознају убицу, али узалудан беше сав труд, убице је нестало..

Други дан најсвечаније саранише непрежаљенога властелина, цело село је испратило свог милог господара до вечне му куће, где ће вечити санак боравити под црним грудама ледена гроба. Саранише га до његове миле Зоре. Народ је ишао све до гроба, и ма да је било далеко, нико не хте остати дома, већ листом сви пођоше да одаду последњу почаст своме добротвору. Сад почивају заједно њих двоје несретних.

При укопу је био и Мргуд, и он је — плакао.

У колеби.

Не мало је зинимала село вест, да је Алексе, ишпана у двору властелинском — нестало. Од онога дана кад је са Мргудом у лов отишао нико не знаде о њему ништа, као да је у земљу пропао. Тражили су га, али га немогоше наћи...

Да видимо где је он!

Под „Несторовом планином“, у средини једног воћњака стоји малена кућица, но више личи на колебу него на кућу па зато ћемо је ми звати просто — колебом. Зидови су јој врло малени, које покрива кров од трске. Врата су чак до половине забата, што сведочи да колиба нема одељен таван, него да је цела једну собу сачињавала.

Онога вечера кад се догодило убиство старога властелина Бранка, стари Сава Филипов, са киме смо се једанпут већ састали у сеоској крчми онда кад је Мргуд дошао своме стрицу, — седео је на једној клупици пред колебом и пушио.

Њега је као што знамо позвао покојни Бранко да му врати земљиште, но он му је благодарио и волео је у својој колеби остати.

Подаље од колебе на земљаном огњишту као што га рибари праве, стојала је шерпења у којој је баба Стана готовила вечеру. Деда Сава замишљено је гледао низ брдо и слушао песму, коју је његова унука Смиља певала плевећи башту, која је иза воћњака била и од које се ширила њива са својим богатим усевима. Сунце беше већ на заходу, кад се Смиља врати из баште носећи у кецељи зрелих јабука, које беху опале; назове деди и баби „добро вече,“ остави јабуке, оде до бабе, сама узе варјачу и поче да гледа око вечере. Деда Сава се замислио, ваљда ни чуо није кад га је унука поздравила, лула му се угасила и он је немарно држи у левој руци.

„А што си се ти тако замислио?, запитаће га баба Стана и посади се крај њега.

Деда Сава дубоко уздахне, потресе лулу, напуни је и запали па онда рече:

„Мислим се како је сирома Јован погинуо, па ми га је жао јер ми је био добар пријатељ.“

„А зар се бога ти још не зна ко га је убио?“ опет ће баба Стана.

„Не зна се. Оне ноћи је била ужасна мећава, ни бесне вашке није било на пољу, па тако нико није могао ни чути ни видети убиство. Штета за таког човека...“

„А знаш шта ја мислим!“

„Да чујем!“

„Ја, кад год ми опоменеш Јована, увек се сетим како је оно пре годину и по дана онај црвени хтео да отме нашу Смиљу, па како је убио комшија-Нићиног синовца, који је хтео да узме...“

„Бог ће га знати који је — рече деда Сава и уздахне. — Ено чујем да су Босиљку, кћер Мирка Смиљанића украли неки разбојници, па још ни данас се не зна где је... а чујем да су у варошици М. нашли неког Јајтелеса чивутина мртва, на као да су видили неког грбоњу кад је ноћу код њега ушао и изишао...“

„А да неће то бити онај, што је са оним црвеним нашу Смиљу хтео да украде!? “

„Може бити, ко би га знао.“

Сунце беше већ зашло, кад их у разговору прекиде Смиља са речима: „вечера је готова.“

Деда Сава остави лушу на страну, скиде шешир, прекрсти се и седе на своје место до маленог стола, који је под једном гранатом липом стојао. За њим ево и баба Насте па и Смиље. Тек почеше јести, кад се из њиховог воћњака указа странац са дугом проседом брадом, у суром огртачу и са продераним шеширом на глави.

— Ко ли може бити оно? рећиће деда Сава.

— Баш овамо иде — дода баба Стана.

То је један странац, ја сам га чешће виђала — на то ће Смиља. — Једанпут сам разговарала са њиме и питао је за вас, па је казао да ће једанпут доћи овамо, јер има с дедом важна разговора.

— Чудновато! заврши деда Сава а непрестано гледа у дошљака.

— Помози вам Вог! поздрави их старац и скиде шешир.

— Вог ти добро дао! одпоздрави деда Сава. „Немојте да ми замерите што вам овако касно дођох — поче странац крупним гласом. — Ја сам већ једанпут разговарао са вашом ћерком...“

— То нам је унука — упаде баба Стана у реч.

„А тако! одврати странац. — Дакле, ви сте имали сина или кћер...“

„Сина сам имао — рече деда Сава горко. — Боље да га нисам никад ни имао.“

Преко странчевог лица прелети неко бледило, али то беше тренутно, брзо се прибере и настави: „Дакле жив вам је син?“...

„Жив је — уздахне деда Сава. — Него седи пријатељу па да вечерамо заједно па онда ћемо разговарати. “

„Радо примам понуду јер данас нисам још ништа окусио, непрестано сам лутао којекуда у некој важној ствари — рече странац и седе за вечеру.

Ноћ се беше већ спустила док су вечерали Смиља донесе свећу и упали је.

Је си ли дуанџија пријатељу? запитаће деда Сава после вечере свога госта.

Те још какав — одврати странац, извади лулу и напуни је дуваном, ког му је домаћин пружио. Међутим је Смиља спремила сто и опет дошла и села у друштво.

А како ти је богати име? тек ће на једанпут деда Сава.

„За сада нека ми је име Свевид — одговори овај, нашто га остали зачуђено погледаше.

— Чудите се што тајим своје име, али ћете се временом уверити да сам имао право. Нека Вас то не вређа као моје угоститеље. Него да почнемо са оним зашто сам највише дошао амо. Од прилике пре годину и по дана десило се овде у близини убиство.“

Старац, баба и Смиља пребледеше и загледаше се.

Јест, догодило се, али — поче деда Сава.

Не треба да се плашите, ја знам све — опет ће тајанствени гост, који је спазио изненађење на њима. — Ви сте о том догађају приповедали једанпут у сеоској крчми кнезу сеоском, и још њима тројицима, а онда је дошао у крчму и — овде ућута као да је чекао да домаћин доврши реченицу.

Онога дана је дошао синовац властелина Бранка — дода старац са неком зебњом.

„Убиство несуђенога ђувегије ваше унуке Смиље, извршио је један човек црвена лица са неким грбоњом у друштву.“

Тако је — рече деда Сава коме као да је одлануло у грудма.

„А би ли ви познали тога црвенка.“

Ја ја, познао — муцао је деда Сава, кога је ово питање изненадило.

„Кад сте оно у крчми приповедали о том убиству, па кад је дошао синовац вашег властелина нисте ли опазили какву сличност између њега и убице?“

Деда Сава се нашао у неприлици, а баба Стана и Смиља чисто су зебле од страха.

Убица је био без наочари, а овај носи наочаре — на послетку ће деда Сава, кога очи странчеве које је у њега упро, као да примораваху на одговор.

„А би ли га познали без наочари?“

Та никад му заборавити нећу онај разбојнички поглед и оне црвене очи — одговори деда Сава ватрено и чисто се исправи на столици.

Добро је — рече странац и као да се замислио, па онда на једанпут рече:

„Видте, тај Мргуд је убица онога несретника.“

Остали зинули од чуда.

То није могуће! једва промуца деда Сава.

„Али тако је — опет ће Свевид. — А знаш ли кад ти је при поласку из крчме рекао: Умрећеш ако што рекнеш.“

Деда Сава подскочи, сав уздрхта, лице му пребледи и са разрогаченим очима укочено гледаше у госта, а баба Стана и Смиља као да се скамениле.

Стишај се старче — рече Свевид. — Чудиш се одкуд ја то знам. Ево одкуда. Једанпут си ти баш под овом липом говорио твојој баби о тој ствари, а ја сам био онде иза онога жбуна, па сам све чуо... А знате ли да је тај исти Мргуд убио свога оца, и да није несретни Радивој крив за убиство..

Деда Сава, баба и Смиља беху чисто ван себе, као да их је опчинио странац, тако сеђаху непомично и бленуше у њега.

„Он је убио свога оца са грбоњом, па кад је полицај Радивој на запомагање дотрчао, на несрећу запне за један камен и стропошта се, а они га шчепају и Мргуд му сјури нож у прса, па онда му га тутне у руку као да је бајаги у страху за учињено убиство и себе хтео убити.“

Реч му прекиде пуцањ, који се страховито разлегао у ноћној тишини.

Ха! шта је то? викну деда Сава.

Пуцањ се понови, али сад као да је из веће даљине долазио.

Овде ће бити неко убиство — викне странац. — Хајдмо у помоћ — рече и као тигар хитро скочи и полети онамо одкуда је пуцањ долазио. Деда Сава потрчи аа њим, а баба Стана и Смиља у самртном страху осташе код куће.

Ми знамо да је то било убиство старога Бранка Бачевића.

Кад је деда Сава са чудноватим странцем дошао до места, нашли су јаднога Алексу онесвешћена, у крви лежећа.

Јадник! рече деда Сава кад поред светлости, коју је странац укресао, опази бледо лице рањенога, и заплака се.

Та овде је троструко убиство навршено! ужаснуто викну Свевид кад је на још две брље крви наишао.

Деда Сава га са страхом погледа.

А шта је ово!? наједанпут ће странац и подигне један нож са земље. То беше леп ловачки нож са лепим белим корицама: „Ха! опет он...?“ викне на једанпут тако јако да се деда Сава пренеразио.

Ко, ко!? упита га загушљиво.

Мргуд — одврати Свевид и деда Сава мал не падне поред Алексе.

Ево му имена на корицама ножа — рече странац и покаже нож старцу.

Заиста његово име — промрмља овај и прекрсти се.

Него манимо све на страну, па да гледамо шта ћемо са овим несретником — заврши чудновати гост, па пошто прегледи Алексу, и увери се да је још жив подиже га на своје челичне руке и тако нагло пође колеби, да се деда Сава од чуда пренеразио. Од куд том човеку толико снаге! као да је питао себе...

Алексу положише у постељу, одмах му испраше рану и брижљиво му је превише. Кад беху готови, болеснику као да беше лакше, отвори очи, па као да је нешто хтео рећи, ала није могао, наново склопи очи и заспа...

„Ово треба за сад да остане у тајности — рекао је Свевид деда Сави кад су из колебе изашли. — Шта да радимо?.. нисам рад да ко за ово дозна..“

Моја комшиница баба Тода зна лекове за таке ране, — проговори деда Сава после кратког размишљања.

„Па дозовите њу, али јој запретите, да никоме не говори о ствари — рече Свевид... Дал’ сад верујеш старче да је Мргуд убица, кад ето.“

„Ох! Бог га скрушио... верујем — викну деда Сава. — Проклет да је..“

„Само незнам ко су она два несретника чију сам крв на земљи видио. Али дознаћу ја све. А сад да ти и то кажем зашто ме све ово тако јако занима. Ја сам твога сина Радивоја најбољи пријатељ, па хоћу да му помогнем, да убицу нађемо. Већ сам га нашао, али мораћу још мало причекати док све не свршим.“

Деда Сава је хтео још нешто рећи, али тајанственог госта неста у густој помрчини.

То беше онај исти тајанствени старац са којим смо се већ више пута нашли.

Грбоња.

Онога дана, кад су Бранка Бачевића сахранили, беше јако топло, пред вече беше скоро загушљиво и видило се да ће бити какве непогоде. Око осам сати поче да дува слаб ветар, па онда све јачи и јачи. Издалека се подизао црн облак, који је заклањао небо док се наједанпут од свију страна не наоблачи; муње почеше да севају и тек по кадкад пукне гром и све затресе. Ветар почне да бесни, страшна олујина обара дрва, сиче, урла и скида кровове са кућа. Нигде живе душе по улицама, сваки се склонио испред љуте борбе, коју водише црни облаци из висине са бесним ветром. Само видиш једну црну прилику где лаганим корацима, разгледајући унаоколо, опрезно корача староме двору. Њега не заплаши беснило олује, он се не боји ватрене муње и силна грома, — сасвим мирно иде, не чујеш му корака ни икаквог шума. Кад дође до двора, гледну у један тамно осветљен отворен прозор на првом спрату и застаде мало.

Светлост са прозора паде на њега, и ми ћемо одмах познати тајанственог старца у суром огртачу. Дуго је гледао у прозор и очи му неким необичним жаром севнуше: „Ништа не чујем — промрмља и још се ближе привуче зиду, као да је хтео прислушкивати.

Ветар силовито дуне и једно крило са отворенога прозора звечећи паде доле.

Одозго се зачу згадна псовка и старац погледа горе. На прозору се указао Мргуд који је страшно псовао и трудио се да бар остало крило затвори.

„Зликовче! зашкрипи старац зубма. — Чини ми се да је то писаћа соба покојнога Бранка. Шта овај тражи ту?... мора да има нечега у ствари, јер он ту никад није седио — говораше, па онда се лагано одвуче до ћошка од двора и неста га у густом жбуњу дворске баште. Тек што беше савио кад се на дворски врати указа грбоња. Опрезно разгледи унаоколо, па онда извади из џепа кључ, тури га у браву и отвори врата. Кад је ушао још једном промоли главу кроз отшкринута врата, разгледи добро и онда забрави врата и упути се мрачним ходником горе.

Хајдмо у собу до Мргуда. То беше соба средње величине са два прозора, од којих преко стајаше писаћи сто; лево од њега гвоздена пећ. У једном буџаку до прозора стајао је стаклен орман у ком беху силне књиге наслагане, а у другом опет орман за хаљине. Но све то и остали намештај нас не занима толико колико она грдна слика десно од писаћег стола. То беше слика која представљаше сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем у Аустрију. Изгледаше као да је на зиду малана јер не имађаше оквира, али није тако, слика је намалана на једној грдној мраморној плочи, која је тако вешто била углављена у зиду да ни најбоље око не би ништа приметити могло. Ова слика сведочи да је стари двор првобитно био својина србина а после прешао у руке иновернога спахије и сад опет дошао у србинове руке.

За писаћим столом, на ком гораше свећа седи Мргуд, налактио се и пажљиво чита нешто: „Дакле, имао сам праве кад сам поверовао оној маторој бабускери — промрмља. — Ево овде стоји црно на бело, да се мој покојни стриц, бог да му душу прости — злобно се насмеши, — женио и има сина, а то је лепи Стојан.... Хехехехе! Па да видиш како се старац побринуо о свом сину, све је њему оставио, двор баштине и готов новац, а мени баш ни по фенига. Хехехе, само што се хуља преварио у рачуну....“

Зачу се лако куцање на врати и он прене.

Добро вече пријашко! чу се глас и мали грбоња ступи унутра.

Но! да видиш јесам ли имао право кад сам ти говорио, да се мој покојни стриц женио — викне Мргуд и пружи грбоњи тестаменат.

„Хехехе — церекао се грбоња. Изгледаш ми весео, очи ти нису исплакане, а тек што саранише милог ти стрица.“

Ман’ се лудорије — и насмеја се.

„Каква лудорија, кад то вреди неколико стотина хиљада, што ће те за навек учинити првим човеком у околини — говораше грбоња а све жмира очима. Дакле да видимо шта каже ова хартија?“

Напољу је све јаче беснио ветар. Грбоња је мирно читао, но Мргуд је био немиран и чим ветар јаче дуне и засвира поред прозора, он се тргне и узверено погледи на прозор.

„Е ви’ш ти маторог свеца — проговори грбоња пошто је све прочитао. — Како је он умео да крије тајну!.. Па све оном фином Стојану оставио,... хм, хм.“

Шта мислиш, хоћеш ди моћи што израдити? запита га Мргуд.

„Рукопис је необичан, биће доста муке, ал даће се све уредити како ваља. Него ја би чисто попио коју чашицу мученице.. та луда ветрина напољу скоро да ме убије..“

Мргуд оде у побочну собу и врати се са флашом и две чашице.

Али би требало претходно да се погодимо — почеће грбоња пошто је попио ракију и искези се.

О чему да се погодимо!? упита га убезекнуто Мргуд.

„3наш, ја сам сирома а ти ћеш ево бити богат... а не зна човек шта се све може догодити...“

„3ар ти немаш вере у мене?“

„Та оно имам, али знаш како је данас; док ме требаш и требам те, дотле верујемо један другоме, а..“

Па ја сам ти се заклео, да ћеш остати код мене као ишпан — на то ће Мргуд.

То је све лепо и красно, али се чисто бојим за своју кожу, јер кад ти је онако јефтина била кожа твога оца и стрица...“

Не говори ми више о томе — плану Мргуд и бесно гледну у грбоњу.

„Ето видиш да имам право кад о погодби говорим. И ако будем код тебе ишпан, може се лако догодити, да се око нечега споречкамо, па да видиш, тешко да не би и ја погодио пут којим одоше они.. Зато, ако хоћеш да ми даш црно на бело, да сам твој доживотни ишпан и још 50.000 у готовом новцу.“

Шта, педесет хиљада форината за један тричави тестаменат! викну Мргуд и пође грбоњи.

„Бре узми се у памет Мргуде! викне грбоња и тури руку у џеп у ком је био самокрес. — Ја те се не бојим, а боље је да на миру све прође, него да један од нас погине... Зар је теби стало до 50.000 кад имаш по милијуна...?“

Мргуд се стишао и после дужег премишљања рече: „Добро стоји погодба.“

Уговор, да грбоња буде код Мргуда доживотни ишпан, би брзо потписан, а нуз то да Мргуд грбоњи упутницу на банкара у варош В. на основу које може у свако доба подићи 50.000 фор.

Е сад на посао — рече грбоња пошто је уговор и упутницу у џеп стрпао.

Брзо дохвати један табак хартије и за час перо је цврчало под вештом руком препредена кепеца.

Док је грбоња писао, Мргуд је седео подаље од њега и нестрпељиво чекао да онај сврши посао. Груди окорела зликовца обузе неки страх слушајући како перо у рукама кепеца цврчи по хартији, и кад год ветар просвира поред прозора, тргне се и уплашено гледне у прозор...

А шта је теби? запита га грбоња.

Није ништа — одговори овај а сав дрхће.

Хехехе, као да те савест гризе — заврши грбоња и настави овој посао. Вештина којом је тај препредени кепец располагао, задивила би свакога. Ни један потез у лажном тестаменту није се разликовао од потеза у правоме, па и уметак Мргудова имена на место Стојановога беше тако верно написано да нико не би рекао да је то сасвим друга рука писала.

Ха! викну наједанпут Мргуд.

Шта је!? викну грбоња и подскочи.

Као да се помакла та слика — говораше Мргуд, а очи укочено упро у грдну слику до стола и са отвореним вилицама непрестано у њу блене.

Хајд не лудуј — проговори кепец. — Но ти као да си памет изгубио лудираш се а незнаш да ми квари посао, Ди си ти видео да ти се зид помакне! Немој о којечему да мислиш — дода и настави посао, а кад је већ и са последњим потезом готов био, устане и пружи тестаменат Мргуду.

„Дивота! ти си прави вештак, прави ђаво — кликну Мргуд радосно кад је прочитао. — Но, сад видим да си прави мајстор, и не жалим за оних....“

Док је он лажни тестаменат читао, грбоња је пијуцкао ракију.

Сад можемо протерати мало кера — рече Мргуд и оде до стола где је сравнио лажни тестаменат са оригиналом. — Ни сам ђаво не би нашао разлике — рече и стрпа лажни тестаменат у џеп.

А шта је са оним што си обећао? тек ће наједанпут грбоња.

Мислиш о цурама!? ту су већ и чекају нас у сали — одговори Мргуд.

Испише још по једну и нагло одоше из собе...

Не прође неколико минута, кад се грдна слика до стола помаче с’ места и указа се грдна рупа у зиду кроз коју је зијала густа тама. То беху врата од тајног ходника. Кад се слика с’ места помакла, указа се из мрака тајанствени старац у суром огртачу са фењером у руци. Опрезно коракну у собу, пажљиво разгледи унаоколо, па онда оде до писаћег стола, остави фењер и поче растуривати разне хартије: „Гле! ево тесмамента — рече и дохвати табак хартије на којој је била написана последња жеља покојнога Бранка. — Да где је препис? рече и поново поче прегледати разне рукописе. — Нема га, мора да су га понели са собом, а оригинал су ваљда у хитњи, да их „цуре“ дуго не чекају, заборавили на столу. Као да ми је Бог казао да ове ноћи овамо дођем. Да препредених зликоваца! Доста рано сам стигао да сам им могао чути разговор... Гле! и у фуруни има неких хартија... да видим шта је тамо?“ оде до фуруне и извади читаво бреме писама, којима су се зликовци дописивали а која ће им и главе доћи: „Сигурно је господин Мргуд хтео да их спали, па их је као и тестаменат у хитњи заборавио спалити....хехехе.... Још дуго је шврљао по соби, отварао орманове и фијоке од писаћег стола, ал’ не нађе ништа више што би му од користи било: „Сад могу ићи — рече пошто је ове у џеп од сурога огртача стрпао, узе фењер и хтеде поћи: „Али не, прво морам нешто урадити да се не сете — дода и остави фењер на сто, па онда узе неке хартије, тури их у фуруну и запали: „Тако, сад је све свршено — заврши, узе фењер са стола хтеде се удалити, кад чу неки шум на врати: „Неко иде, морам се журити — изусти и брзо пође тајноме ходнику, кад се врата отворише и грбоња уђе унутра.

„Шта-а-а! дреке овај кад спази старца на врати од ходника.

Овај упре своје очи у њега и укочено га гледаше. Грбоњи подклецнуше колена, долња вилица му спала, сав задрхта и као да хтеде викати, но глас му оста у грлу као да је заливено оловом.

Старац хитро скочи у мрачни ходник и грдна слика се у истом магневењу поврати на своје место и затвори га.

Ослобођење.

Једнога јутра Стојан је замишљено седео у наслоњачи крај отвореног прозора у једној маленој соби. Деону руку је налактио на прозор, главу наслонио на руку и замишљено гледаше на поље. На бунару крај цркве кикотале су лепе водоноше, но то Стојана не занимаше, ни главе да подигне. Обхрвала га туга, која га је мучила и кад сињи камен притискиваше му груди. Тужио је за својим оцем, кога тек што је нашао па га је већ изгубио; тужио је за Босиљком, за коју није знао где је, да ли је жива и да ли ће је кадгод наћи или је изгубљена по њега за навек. У погледу оставине свога оца није хтео чинити никакве кораке, јер није хтео да открије тајну свога рођења, а није му било ни до чега. Само је тужио и с дана у дан венуо. За тренутак га трже из мисли глас чича Средоја црквењака, који је по свом обичају и овог јутра морао да напусти спавање, а баш је сањао о врућим уштипцима, и да растера лепе водоноше, које су весело ћеретале на бунару. Преко његовог лица превуче се лак осмејак, кад је видео, где се чича Средоје надао за девојкама, па онда се опет задуби у црне мисли.. Где је она, бар њу да могу да нађем — промрмља и уздахне. У тај пар се указа из села тајанствени старац у суром огртачу. Он се право лепом дворцу упутио, али га Стојан није приметио, он је упр’о свој тужни поглед у један зелени жбун и даље премишљао. После неколико минута зачу се лако куцање на врати, али ништа није чуо, и тек кад старац уђе и назове му „добро јутро“, трже се из сањарије и без да отпоздрави старца, укочено га погледи као да је хтео рећи: зашто ме буниш, зашто ми недаш да мирно сањам, да у самоћи тужим?..

„Извини синко што сам те узнемирио, што сам се усудио амо доћи — поче старац.

„Шта хоћеш од мене? запита га Стојан. — Ти си сигурно путник.. иди у кујну, па нека ти се да...“

„Нисам путник — одврати старац. — Имам, хвала богу, свакидашњу своју храну, и нисам приморан да од другога тражим милостиње и да просим..“

Стојан га гледаше дуго својим тавним очима, као да га је запитати хтео: па ко си онда и шта тражиш овде?

Дошао сам да ти помогнем, да ти ублажим тугу и да те повратим прошлом, сретнијем животу твом — поче старац.

Стојан уста на ове речи, разрогачи очи, али ни да проговори зачуђен старчевим речима.

„Чудиш се мојим речима, али ћеш се још данас уверити да истину говорим и да сам у отању учинити оно, што сам мало пре обећао.“

„Ко си ти!? одкуда и како ме познајеш? запита га Стојан зачуђено.

„Ја нисам одавде, али знам све што се овде догађа, знам најбоље узроке твоје туге и боље, и онога, који ти је задао ту тешку рану на срцу, коју ниси кадар залечити и која те трује...“

Ти знаш!? викну Стојан и крочи му ближе. — Говори што знаш!? рече и очи му севнуше необичним жаром, усне му задрхташе а образе му обли јако руменило.

„Стишај се младићу — рече старац. — Умири се и све ћеш дознати.“

Ох говори! викне Стојан, у чијој души сину нада, да ће од овога старца дознати све што жели, и уверење да ће то све заиста само од њега докучити моћи.

Твога оца су недавно убијена нашли тамо украј „Несторове планине“, односно сам си га нашао — поче старац.

Стојан пребледе и задрхта, па онда једва муцајући изговори: „Одкуд ти знаш да је оно мој отац био...?“

„Ја знам тајну, али нико више осим ти, твој ујак, поп Бошко и његова породица, доктор Веља и моји родитељи.. Твој отац све звао Бранко Бачевић кога је пре неки дан убио...“

Стојану подклецнуше колена. Одкуд овај зна за тајну, ко је овај човек и шта је он!? мишљаше у себи. Он сам не хтеде тражити насљедство, да се не би тајна открила, а гле овај, овај старац зна све. Мисли му као муње пролетише у његовој глави, да онда у нади, да ће бар убицу свога оца пронаћи и осветити му се, счепа старца за прса и викне:

„Ко га је убио!?“

„Лакше младићу — рече мирно старац и кад га Стојан од узбуђења скоро изнемогло пусти, настави: „Прво морамо гледати да Босиљку спасемо..."

Стојана скаменише ове речи, па као да је какав дух у виду старца стојао пред њим, гледаше га укочено, узверено. Ко је овај старац? кад све зна, питаше се поново. Од изненађења немогаше к’ себи доћи; ћутао је као да је у неком, сну као у неком бунилу. На послетку дође к’ себи, преко лица му прелети благо руменило и један осмејак а очи му севнуше давнашњим жаром жарке љубави и блаженства, па приђе старцу и дрхћућим гласом викне: „Где је она!? Кажи ми где је и ишти шта хоћеш... пола имања ћу ти дати. — Где је, говори! не мучи ме толико...“

„Она је у рукама разбојника, који ју држе затворену у једном скривеном месту. — Знам то место, а знам и име харамије, но сад нека остане то у тајности, скоро ћеш се и сам осведочити и познати убицу твога оца..

Ти познајеш а ниси га предо суду!.. Да ниси и ти... Овде ућута, па као да је посумњао у старца и почео да верује, да је и он у договору са разбојницима: „Ја ти неверујем, ти си у договору са њима... Ха! викну и нагло пође к вратима да чељад позове и да старца ухапсе.

„Не нагли младићу — рече озбиљно старац и снажно счепа Стојана за руку и задржи га, — Немој да твојом сумњом убијеш и себе и твоју заручницу, а да помогнеш убици оца твога, чија крв вапије на небо и чији дух те преклиње да га осветиш. Дођи к’ себи и веруј ми. Питаш ме зашто их закону предао нисам? Још ове ноћи ће доспети у руке правде.. тако ми Бог помогао! Не оклевај, већ пођи самном — ако ти је Босиљка мила.“

На ове свечано изговорене речи старчеве, Стојан заста као укопан, беше узбуђен јако, па онда викне: „Верујем ти, води ме.“

После по сата одбио се један чамац од обале и јурио је по мирној води преко у аду. У чамцу беху тајанствени старац и Стојан, овај последњи је веслао а старац је корманио. Наједанпут Стојан преста веслати и рече: „А како ћемо без оружја? па још усред дана... Они нас могу опазити и осујетити нам намеру..“

Не бој се — рече старац. — Они нису ту, Босиљка је сама и чува је неки Тима, који је просто оруђе у рукама зликоваца, јер га је њихов вођ преварио и увео га у службу да чува Босиљку, за коју му рече да му је сестра и да од више година пати од лудила.

Стојан опет завесла. Жеља да што пре види овоју драгу Босиљку, ули му дивовску снагу, и он је тако веслао да је чамац као стрела јурио.

Чамац није ишао оним правцем куда смо видели, да је грбоња некуд отишао, већ сасвим другим правцем. Он је далеко оставио нама познати рукав реке и тек после два сата мучног веслања сави у један други рукав, који не беше обрастао жбуњем, но беше сасвим чист. По том рукаву пловио је чамац читав сат и тад удари о десну обалу и заста. Стојан искочи иа њега и привеже га за један врбов пањ, а за тим и старац искочи.

„Сад напред — рече овај, и брзо се изгубише у шумском мраку. Дуго су ишли, кад старац на једанпут заста и показа Стојану опалу кућу, која се једва видила од густог дрвећа и још гушћег жбуња: „Ту је Босиљка — рече и пође напред. У Стојановим грудма силно закуца срце и скоро да обори старца тако је журио и гурао га напред. Кад дођоше близу куће, једва се провукоше кроз бодљикасти шипраг и нађоше се са поцепаним хаљинама пред кућом. Са стране где су они били кућа не имађаше прозора. Старац пође напред, савише иза једног и другог ћошка и нађоше се пред отворени врати. Са чађавог банка скочи ћосави Тима и узверено их погледи: „А, а од куд ви!?... ко сте, шта ћете овде? промуца.“

„Не брбљај Тимо, буди миран, јер иначе ћеш — проговори старац и у руци му се заблиста оштар нож, ког је испод огртача држао.

„Натраг! викне Тими. — Господар ми је заповедио да никога... никога..“

„Ћут’ беначе! викне старац. — Твој господар је харамија... боље отвори лепо врата од собе.“ —

Нећу... Напоље, лопови — викне Тима и скочи да с чивилука скине захрђану пушку.

„Ха! зар хоћеш да погинеш — викне Стојан, као лав скочи и счепа га за прса и тресао га је као какво пиле.

Стојане! зачу се сад из побочне собе Босиљкин глас, која кад чу Стојана нагне, на врата да их отвори, но ова беху забрављена.

Босиљка! викне Стојан и посрне, па пошто је дотле старац дохватио Тиму и оборио га, као помаман јурне на врата, одупре се и истави их.

Двоје заљубљених падоше једно другом у жарки загрљај и плакаху.

Ох Боже! хвала ти — викне Стојан и љубљаше своју драгу, као да би хтео све оно надокнадити што је изгубио док је у овој гнусној пећини робовала.

И тајанствени старац је плакао, а Тима, коме је старац у кратко испричао ствар, стојао је као скамењен и забленуто је гледао што се око њега збива.

Хајдмо, журимо се — рече напослетку старац.

После неколико минута кренуше се сви заједно и удалише се, а пусту кућу оставише саму, да се у њој дивљач скрива.

У колеби.

Вратимо се опет натраг у деда Савину колебу. Ми смо оставили Алексу рањена онда, кад је тајанствени старац наредио да га лече и негују, али све да раде у тајности. Алекса је као мртав лежао у постељи у коју га положише. Лена Смиља се одма дала у носао. Брзо му је раскопчала хаљине, испрала му рану на грудма и онда је превила са белим платном. Болеснику као да би лакше, уздахну и отвори своје мутне очи и упре их у Смиљу, која је крај постеље стојала и пажљиво пратила сваки поглед болесников.

Смиљино се лице разведри кад је спазила да је болесник отворио очи и само што не рече: „Спашћемо га - тако се радовала.“

Алекса ју је немо гледао неко време па онда опет заклопи очи и заспи.

Смиља га покри чистим јорганом па онда даде знак деда Сави и баби, и сви троје полако изиђоше напоље. Сви троје спаваху пред врати под ведрим небом.

Тако око седам сати изјутра пробуди се болесник и тијо рече: „Воде“.

Смиља му брзо дода чашу са хладном водом и болесник се слатко напи, па онда уздахну и леже на меке душеке.

„Јесам ли одавна овде“—прозбори поново.

Ноћас те донели овамо са планине — одговори Смиља.

„А коме је донео?“

„Један старац, кога нико овде не познаје -— одговори Смиља. А је ли ти лакше мало?“

„Лакше ми је, и хвала вам, по сто пута хвала — рече Алекса и као да се уморио, склопи очи и тешко уздахне. — А хоће ли доћи тај старац да му благодарим...“

„Ја сам већ ту, али не да ми благодариш синко, већ да будеш миран и не говориш млого јер ти може шкодити — чуле се речи и заиста у собу ступи тајанствени старац.

Избавитељу мој! викну Алекса и хтеде се подићи.

„Мир, не говори ништа већ мирно лези. Благодари Богу што те је смрти спасао... Него и теби ћерко треба одмора.. видим да ниси ока склопила. Иди и одмори се, а баба нека дође овамо и нека га надгледа — рече окренув се Смиљи.

Ја нисам уморна, ја ћу остати овде да га надгледам — рече Смиља и очи јој засветлише.

Не, ти се мораш одморити, да се и сама не разболеш — заврши строго старац и Смиља се удаљи. — Да ли ти је лакше? запита сад Алексу.

„Осећам се доста добро, само ме рана јако тишти, малаксао сам. “

То је од изгубљене крви синко...

А сећаш ли се свега?“

Алекса не одговори већ шкргутну зубма и очи му севнуше жаром огорчености и тек понеколико минута рече: „Свега се сећам... А да ли је мој добри господар жив? наједанпут ће и са неком зебњом погледи у старца.

„Жив је — рече старац, али сакри поглед, да не би болесник приметио да је слагао, у овом животу први пут.

„Хвала богу — изусти Алекса и склопи очи па онда их поново отвори и као да је тражио некога. Тражио је Смиљу.

Тајанствени старац је још неко време стајао код болесника, па пошто све нареди што је нужно за неговање болесника, удали се.

Алекса се брзо подигао, здравље му се поред добре неге брзо поврати и већ после месец дана могао је изаћи напоље и шетати се по красној башти, али не дуго но одмерено како је тајанствени старац наредио.

Двоје младих се брзо загледаше једно у друго и после краткога времена они и признаше своју љубав.

Једнога дана беху обоје у башти где су плевили и ћеретали.

Али шта ће нам казати деда и баба ти? поче Алекса и уздахну, као да се бојао да ће стари забранити им љубав, та он нема нигде никога, а у староме двору је сада већ зацело други заузео његово место.

Не бери бриге — рече весело Смиља. — Ја сам им већ споменула.

Па шта су рекли нагло је запита Алекса.

Хајдмо унутра — рече Смиља, ухвати га за руку и поведе у колебу.

Деда Сава и баба сеђаху на једној клупи.

Алекси и нехотице подклецнуше колена и клече, а Смиља до њега.

Да сте благословени, — изусте обоје старих и очи им се наводнише.

Да сте благословени — чу се у тај пар и глас с поља.

Сви пренуше и погледаше на врата. На прагу је стајао тајанствени старац.

„Да сте сретни и дуговечни — рече новодошли и приђе им ближе. — Али сад на страну ове, па да се крећемо на пут...“

Сви га зачуђено погледаше.

„Убица је пронађен, ваш син — рече окренув се старцу — слободан је. Ви деда Саво Алекса и ти Смиљо пођите одмах самном, — кола нас чекају на друму...“

Сви се изненадише и узневерено га гледаху.

И ја ћу с’ вама — викну баба, а очи јој пуне сузе.

Ви останте овде и чувајте кућу — рече јој тајанствени старац.

Па зар да не видим мог милог Радивоја!? вике бака и зајеца.

Видићете га за два дана — заврши странац.

На брзо се опреме њих четворо, сиђоше на друм, поседаше у кола и кренуше се у варош на суд.

У име закона.

Тога дана спустило се благо вече. Ветрић је мирно ћарлијао и разносио пријатни мирис убавих цветића; у подикојем жбуну извијао је мали славуј своју песму, која се слатко орила по лугу и јасно разлегла по миомиру, који се по целој околини и убавом сеоцету распростро. Из далека се чује јасна врулица и по кад кад глас клепетуше, па онда весела песма сретна пастира који је оставио врулицу, па са својим звонким гласом давао излива својим осећајима. Па и у селу беше живо. Младеж се покупила на овом или оном ћошку, па певају, ћеретају и играју разне игре. У девет сати зазвони звоно на торњу лепе цркве, глас му час радосно час болно и као да уздишући одјекиваше по ноћној тишали... Кад звоно преста да звони, кад је и последњи глас као са слатким уздисањем исчезао, умуче и песма малога славуја, умуче и јасна врулица и песма сретна настира — умуче све и наста гробна тишина, само што још хлађани поветарац ћарлија и леће тамо амо...

Око пола десет сати видимо једну прилику где се по густој тами, као каква црна аветиња вуче кроз село, звера на све стране, стане, ослушне па опет даље граби, док не доспе до старога двора, уђе на велика врата и изгуби се. То беше грбоња. Кад је мрачним ходником доспео до степеница, која воде горе као да одлану и као ди му лакше би, уздахнуо је и преке гаднога лица му прелети задовољан осмејак. Кад се попе горе, нађе се у широком предсобљу, брзо сави на лево и на прва врата уђе у собу.

У соби је горела свећа, и Мргуд је замишљено седео крај једнога стола.

Добро кад си дошао! викнуо је Мргуд, у чијој црној души као да одлану, кад је спазио свога друга.

Мора да ти је дуго време кад си ми се тако јако обрадовао — рече грбоња, а већ се машио руком зз флашу на столу, наточио чашу вина и испио.

„Одсад као да ћеш морати увек са мном бити, јер чисто се...“

„Хехехе! церекаше се грбоња. — Да те како год савест не мучи!?... Не би веровао, јер наша је савест одавно ђаволу отишла...“

„ Незнам да ли је савест или што друго али ме нешто гони да бегам одавде. Чим што лупне или шушне а...“

„А ти као зец скочиш, па уплашено, као какав бенак, бленеш у — ништа... Хахахи! баш си кукавице.“

„Него, јеси ли нашао купца, да му продам имање?“

„Нашао сам једнога чиву... сутра долази..“

„Хвала Богу! викне Мргуд. — Само да се овога двора и овог проклетог села курталишем.“

„А шта ћемо са Босиљком!“

„И њу ћемо повести.“

Испод прозора се зачу лак шум, као да њих више опрезно корачају.

Шта је то!? викне Мргуд и усплахирено скочи.

Није ништа — одврати грбоња пошто гледну кроз прозор и не опази ништа.

Обоје ћутаху, Грбоња изгледаше да је миран ма да му мале очи некако плашљиво севаху; а Мргуд као да је на иглама, корачао је горе доле и ослушкивао. Лице му бледо, очи му чисто потавнеле, а усне му дрхћу као да је у грозници. Шум се зачу испред врати. Обоје пренуше и узверено гледаху у врата. Ова се наједанпут нагло отворише и унутри ступи полицајни заповедник.

У име закона — рече и ухвати Мргуда за раме.

Ха! натраг, или — дрекну Мргуд, па кад опази на прагу од врата још три полицаја са напереним пушкама, отрже се и хитро скочи на страну и на друга врата умаче. Грбоња је то исто још пре учинио. Као махнито јурише у ону собу, где смо их једном видели кад су лажни тестаменат састављали. Хтедоше потајним ходником умаћи. Но тек што грбоња додирну тајну справу и грдна слика се са свога места уклони, кад као громом ударен рикну, устукну натраг и паде на земљу.

Пред њима стајаше тајанствени старац у суром огртачу а за њим до пет полицаја. Све је то сам тајанствени старац наредио.

У име закона — викну тајанствени старац и на његов миг оба разбојника, без да су у очајном страху имали кад да се бране, буду свезани...

Мучно би било описати јадно душевно стање ова два грозна разбојника. Они који су са највећом хладнокрвношћу мучили и убијали своје жртве, били су поражени, били су скрушени, или су ван себе од самртног страха због правде, која ће се над њима извршити; били су као убијени, праве бесвесне животиње. Кад су спроведени суду, једва могаху ићи у тешким оковима, беху тако изнурени да су их стражари морали вући. Кад уђоше у грдну дворану, која је била пуна радознала света, као да се окрену пред њима свет. За зеленим столом седе судије озбиљна лица а пред њима на столу леже два крвава ножа, којима је Мргуд свога оца стрица и Алексу убио, а поред њих сребрна дувањара са Мргудовим именом, која му је из џепа испала, кад је са грбоња покојног Јована убио. Мргуд посрну кад је то видео, но одмах се у њему поново пробуди зверска ћуд, подиже главу и са закрвављеним очима упорно гледаше у судије.

Познајете ли ове ствари? запита га председник.

Не познајем — одговори грозни зликовац.

„Ви сте — поче председник — под „Несторовом планином“ убили некога Ниће Мркшића синовца...“

То није истина — договори јогунасто Мргуд.

„С’ вама је био и Ћира Бркић, грбоња.“

„То је лаж “

„Ја не знам ни за шта, ја не познајем овога овде — упаде у реч грбоња и показа руком на Мргуда. — Ја сам поштен занатлија...“ Преко лица председниковог прелети лак осмејак и рече: „То добро знамо... Ви сте — настави окренув се Мргуду — са вашим другом оком показа на грбоњу — убили Јована, ишпана вашег покојног стрица.“

„То је клевета, ја сам те ноћи био код куће....“

„Али дувањара на којој је урезано ваше име, сведочи да сте баш ви убица..“

„Дувањара је моја, али ју баш пре истога догађаја неко украо из мога капута.“

„Вашега стрица сте под „Несторовом планином“ убили са слугом заједно, а његовога ишпана сте ножем ранили.“

На Мргудовом лицу се никакво узбуђење није приметило и сасвим мирно рече: „Моји клеветници мора да из неког интереса терају свој прљави занат. Ваљада им је моје наследство трн у оку, те подижу против мене таке лажи.“

Али на овоме ножу је урезано ваше име. Ево, узмите и видите рече — председник и пружи му нож.

Мргуд се збунио и дрхћући прими нож, но брзо се прибере и рече:

„Нож је мој, али незнам како је допао у руке убице, а може бити да је неко из освете дао урезати у њега моје име, само да би мене главе дошао.“

Дакле, све поричете? запита га председник озбиљно.

„Поричем, јер сам невин.“

Ја незнам ништа — опет ће грбоња као да самом себи говори.

„Али ваљада нећете порећи да сте и вашега оца убили, заједно са вашим другом?“

„Ја не знам ништа — изусти грбоња блесасто као без памети.“

Зар и таку клевету изнеше против мене!? викне Мргуд и сад се пробуди поново у њему притворност и ударе му сузе. —

Захтевам од вас г. председниче да ми покажете те гадне клеветнике — дода и подиже главу.

„Одмах ћете их видети.“

На миг председника, иза њихових леђа се подиже завеса, која је представљала лажни зид и пред разбојницима се указаху деда Сава, Смиља, Алекса, Босиљка, тајанствени старац и Лаза. Овај последњи није био јако рањен и тајанствени старац га је спасао, јер му је он један од главних сведока био.

Мргуд пребледе, коса му се накостреши, посрне и као убијен паде крај грбоње, који је у том тренутку као у неком лудилу викао: Милост... убите ме... недајте ме... јест, ми смо убице...“

Гледајте да к себи дође — рече председник и показа прстом на Мргуда.

Брзо употребише стражари све и овај дође наскоро к себи, али је изнемогао и клонуо.

Све је ово било удешено на захтев тајанственога старца.

Сад ступи пред њега тајанствени старац једним махом скиде лажну браду, бркове и косу, па онда рече: „А познајеш ли мене оцеубицо!?“

Ове речи беху громови за Мргуда, а кад му још и у лице гледну, хтеде викнути, но само замлата као утопљеник, па пошто кркћући изусти: „ја сам уби..“ паде на руке стражара...

Сине! Оче! зачу се у тај пар, и деда Сава и Смиља полетеше бившем тајанственом старцу, падоше му у загрљај и плакаху. И он је плакао. Заиста беше Радивој, син деда Савин а отац Смиљин. Читаоци се сећају да је крај убијеног Ивана Бачевића, оца Мргудовог, нађен један рањен полицај, који је био осуђен због убиства на смрт, ако правога убицу не пронађе. То беше Радивој. Он је убицу пронашао и свој образ опрао... Сви присутни беху усхићени осим судија, који су знали да тајанствени старац није нико други, већ Радивој.

Пресуда је изречена и оба разбојника беху после осам дана обешени. И тако се цела околина опростила грозних убица и окорелих разбојника.

Лаза је ослобођен због кривоклетства, и то заузимањем младога властелина Стојана и Радивоја. Он се вратио својим родитељима и постао је један од најваљанијих људи. Често долази да обиђе свога чика Радивоја с ким би се најбоље провео, а коме има благодари да је постао човеком и без чије помоћи пропао би као неваљао, као измет људски.

Тега истога дана доказало се пред судом и то да је Стојан законити син покојнога Бранка Бачевића, и уведен је на најсвечанији начин у своју баштину.

После месец дана цело село беше весело. Мало и велико искупило се пред црквом. Са лица свакога читаш веселост и у очима, које беху упрте у црквена врата, нестрпељивост и неограничену радост.

Црквена врата се отворише и из цркве изиђоше Стојан и Босиљки у венчаном руву, а за њима поп Бошков Стеван са Даницом опет у венчаном руву. Они се у један дан и у једно и исто време венчали.

„Живили! заори се из хиљаду грла, и сретни младенци беху обасути силним венцима и свежим цвећем.

Љубљени младенци по газише по земљи. Народ је навукао зелене траве и посуо њоме читаву улицу до старога двора, где ће свадба бити, а цело село беше искићено зеленим грањем, венцима и барјацима.

Живио нови господар! викао је народ.

А шта је тамо око двора? Тамо се на ражњу пеку дебели јунци, јаганци и јарићи; а подаље од њих стоје силна бурад, која су из богатога подрума изваљана... Цело село је позвато у богате сватове.

Сви су сретна и задовољни. Цело село је уживало у срећи младенаца.

На скоро се и Алекса венчао са својом Смиљом, коју је заволео док га је она у колеби неговала, а и она је њега још онда била обегенисала.

Стојан је сад са Босиљком и својим ујаком старим Божидарем у староме двору. Ту је довео и Алексу, за свог ишпана. Наравно да је ту и лепа Смиља. Нови дворац је предао Стојан Радивоју да управља њиме, а поклонио му је баштину његовога оца Саве — коју је онај изгубио био за време старога Стојана Бачевића, деде нашега Стојана, — нуз то 30 ланаца земље, да ужива са својим старим оцем и мајком. Он је то и заслужио.

Од дана венчања Стојан је сваке недељо излазио на гробове својих родитеља, а с њиме и Босиљка и седи Божидар. Ту би прелили гробове, увеле венце свежим замењивали и тада се опет натраг враћали.