Стародревни се Београд сада за владе Стевана Лазаревића подмлади и обнови, јер постаде престоница српског владара и средиште снаге његове, а име се овога града поново пронесе светом уз необичну хвалу.

Приближујући се Београду од Авале, путник је имао да прође по врху косе што се од ње спушта до самога града, обрасла ситном шумом која се на Врачару разређује и свршује да уступи место високој трсци и рогозу, расутима до близо пространог градског поља. А у средини овог краја мало наднесено истоку разливало се плитко језерце, станиште лакој пернатој дивљачи. Прелазећи градским пољем које се лагано виси да се припоји с градом путник је бивао у недоумици куда и на коју страну пре да погледа. Десно се, почињући испод града као да из њега истиче, разливао силни Дунав ударајући о бреговиту обалу српског деспотства па одбијен плавећи недогледну равницу која се с левог бока његовог протеже. У даљини се губио Дунав и залазио за плаве брегове, а на њему су се љуљушкали небројени чамци лепршала једрила и пловили богато натоварени корабљи Београду или из њега. Лево се из даљине вијугала Сава, сливајући се ка Дунаву с водама босанских гора и славонских равница. Иза дугачких шумовитих острва која она на доглед оку с града грли и кваси појављивали су се тешки сплавови, носећи на себи и у себи читав свет вредних горосеча. Рибари су се с обале отискивали и пуштали мреже грабећи за богатим ловом, а с лаких чамаца донео би кашто ветар и звуке веселе песме и припева. На обали се пред колибом дизао дим од ватре која је имала да утруђеном рибару спреми слатке хране. А пред путником с лица дизао се високо са својим бедемима иза којих су се у облаке висили врхови цркава, кула и дворова, град, тврди чувени град, који са три стране његове запљускују и бране верни му Дунав и Сава.

Ако је путник, или гласник који је имао да донесе важних порука господару и деспоту српском, желео у град, морао је застати пред опкопом и одговорити стражару који је бдио на гвозденим вратима првога бедема. Тек кад би у великој кованој брави стала шкрипа челичнога кључа па кад се скинуле полуге којима су врата замандаљена могло се кроз њих проћи, да се опет одмах склопе и тако исто затворе.

Још је требало проћи двоја велика двокрилна врата на почетку и свршетку мрачног свода којим се испод широког бедема пролази, па се онда стизало на поглед главних великих врата под бедемом на коме се виси звоник храма светога чудотворца Николе. Али се на њих може закуцати тек ако се на крупним гвозденим вратима спусти дугачак и тежак мост преко кога се само може проћи велики преров, страховит, дубок и пун воде.

Тако се излазило у град који је са два велика рова, нешто нижа од градских бедема, био подељен у два главна дела.

У западни се део улази преко каменог моста на коме се с једне и друге стране на завршетку стубова одмарају два камена лава што право гледају истоку. Велика дрвена па гвозденом мрежом оплетена врата стоје обично отворена, и већ кроз њих се види велики двор деспотов који је на осеци што стрмо пада северно и западно. Двор је са истока и југа ограђен дубоким ровом на коме се с јужне стране љуља на гвозденим веригама мост. Од великих врата на главном рову води пут право поред дубоке римске вододрже испод бедема на коме су станови за стражу деспотову ка малим вратима на западној страни, одакле стрмо пада мост нижем градском платну где се излази на пут што пада ка Сави и одатле уз њу иде. Измећу главног рова и бедема деспотове страже, лево од правога пута диже се све до првог унутарњег јужног платна шумарак са слободним зверињком деспотовим.

У источни се градски део иде преко великог рова сталним широким мостом јаке дрвене ограде и кроз врата улази у велики врт на лик мале горе. У њему се, право истоку идући, врстају с обе стране низови обитељи у којима бораве смирене слуге велике саборне цркве и митрополита београдског и егзарха све српске земље Никона. Он пак станује у пространој двоспратној митрополији ограђеној шимширом и зимзеленом што се наизменце подижу од једног до другог дрвета. Напослетку према самом истоку све надвишава саборна црква посвећена Усенију Пречисте Богородице. Лево је од цркве каменом озидано врело од кога се издваја читава речица те стрмо пада кроз отворе под бедемом напоље, да се после малог пенушења утопи у Дунав. Велики се врт на источној и северној страни свршује бедемима над високом осеком, а с јужне га стране међи прав зид за којим је пут што од великих источних врата, пред којима је опет преко рова мост на јаким веригама, води у средњи део града где се стичу путови са севера и запада. Преко пута од црквене порте а на јужноисточном крају града у великој градини, засађеној родним воћкама, бели се велика странопријемница за болне и невољне. Њој припада и поменута раније црква на првом главном јужном платну градском изнутра.

То је горњи град, подигнут на ивици косе што се као гребен још од Авале пружа северу. Под њим се доле са северне стране шири доњи град чије крајње бедеме са три стране вечито квасе и Дунав и Сава.

Ударајући на мала и четврта крајна врата са северне стране, излази се из горњег и почиње силазити доњем граду. Пут води с прва мало у десно а за тим се исправља и врло мало савијајући у лево нада у равницу доњега града. Чим се наиђе тим правцем почињу се с десне стране низати с омањим вртовима повисоки од дрвета срезани и танким дашчицама по којима је утврђев лим покривени домови за које би гледалац са дунавских бедема рекао да један на другоме стоје. То су већином домови велике властеле српског деспотства, људи који ту остављају породице своје, кад са њима уздолазе у Београд. Ови лепи домови иначе стоје празни и тек у неком се нађе по какав настојник. Кад се сиђе доле прво што ће око за собом повести јесте дугачак зид који се пружа право Дунаву и који дели доњи град на двоје. На два места у томе зиду урезана су врата од којих прва воде у део у коме станују грађани сокаљници, слободне занатлије и радници, а друга пропуштају за високу и округлу деспотову кулу на Дунаву, око које је из града са све три стране ров с малим покретним мостом. Источно од ње стоји сакровиште, оружница деспотова и просторије за његове оставе, а још даље на истом крају стоји над Дунавом кула стражара. На средини оног главног зида у коме су многобројни станови војинства деспотовог извисио се као црквени звоник стуб на коме је звоно што грађанима огласује подне и поноћ и по коме се вас зид зове стубом.

Пут од силаска из горњег града доле води право ка Дунаву, поред стуба, па, пролазећи кроз врата на бедемима, излази на пристаниште деспотових корабља. Пристаниште је уза само градско платно на коме су велика врата што воде на трг, широко и велико поље које се протеже између бедема и рова што са северне стране међи трећи деспотов двор. Овај је двор највиши у доњем граду, и са осталих је страна слободан и окружен пуним вртом. Излаз му води источно на главни пут.

Излазећи из пространог врта на јужној се страни његовој удара на врло дугачак ров који дужином својом иде од стуба па право на запад до градских бедема на Сави. Том дужином поређане су у два права реда продавнице онога што је у граду увек потребно те се на главном тргу и не држи. Ту су и домови трговаца из близа и далека. При уласку од стуба у улицу која се протеже између тих зграда стоје поширока врата а лево и десно од њих ровови који упућују да се само кроз врата може у тај део града ући и изићи. Више тога грађанског и трговачког места настаје стрменита осека над којом је високо горе горњи град. У тој осеци, обраслој прилично ниским дрвљем и ретком дугачком травом, налазе се у неколиким стенама омање пећине у које слабо ко залази, јер се држе за места дарована само неким испосницима, ништим и невољним.

На крајњем западном делу доњега града обла је кула стражара, а на крајњем источном делу пружа се попреко широк и дубок ров, пун воде за коју се мисли да у град улази испод градског платна из Дунава и да с тога град никад не може без воде остати.

Оба пак, и доњи и горњи град, обгрљени су на ивицама једним градским платнима, те су тако и по свему једна целина.

Одредивши за своју столицу Београд на место, славног и тужног спомена, Крушевца, деспот је Стеван настао да се нова престоница његова развије и насели. —

На тргу одмах више пристаништа бејаше једног јутра око половине месеца јануара године кад се збијају ови догађаји живо и разговорно, као и других тржних дана. Плаћајући тржнику који на великим вратима што спајају пристаниште и трг стоји и бележи шта се на трг унесе, трговци и продавци доношаху оно што бејаху спремили или добили за продају.

На једној се страни развијају огромне трубе платна и уз гласно погађање скида, везује и товари. До њега је дубровачки трговац развио своју купљу свиле и чохе, окупивши око себе гомиле купаца и радознала света. Још даље се хвали вешто уваљано на чувеним ваљалицама са Градца код Колубаре сукно, красно за срезивање лепога одела. Скадарске кујунџије разасуле прстење и украсе а ножари ножеве и сечива, жељкујући купце и трговце. Мостарско се вино надмеће са жупским, стекавши и једно и друго ватрене хвалиоце. Далеко тамо на другом крају у своме лепом пазару развио је богати трговац самуровину, лисичину и друге лепе робе, а поред њега је, ради украса, велика купља срме, златног и сребрног ткива и предива. А још даље је добрим треницама покривено соно тржиште, на коме се стонски трговци боје можда само ердељских такмаца.

Продаја је жива, брза, весела, а кад се тржнику учини да из одвећ живог говора може лако да изиђе жеравица свађе и боја, његов се пристав попне на узвишени камен стуб што је на средини трга поред високог крста, па гласно, што игда може, повиче:

— О, људи, и опет не заборавите где сте, да се ко не обезуми и не обрука после!

Жагор се као мало стиша, да наскоро опет ојача и поново забрине пристава и тржника.

И на пристаништу је, као и на тргу, доста беспослених гледалаца. Сад их је скупила пажња на један велики корабаљ који је вукући неколико мањих корабљица, јутрос стигао Савом и снео многе купље приморскога рада.

Баш у тај мах зајеча с источних градских врата рог који објављиваше да у град улазе неки важни гости. Беспослена гомила полете унутра, и кад би поред стуба виде како кроз велика врата замаче за ров дружина неког сад стиглог војводе.

Они одоше нагађати:

— Ко је то?

— Бог један зна! Зар је један ових дана дошао!

— А јеси ли их бројао?

— Нисам. Ту нема броја. Пун је вас град великаша и њихових људи.

— Ама зашто се окупљају?

— Не знам, богме, ни ја. Кажу да их деспот зове да им каже да више нема војне.

— Не уврача, богме! Зове их да сад тек почне војну.