Беше око половине августа 1813...

На политичком небу Србије навукоше се мутни облаци. Настадоше кобни дани. Слобода, која озари Србију пре девет година, и коју народ крвљу својом искупи, имала је да помрча, да утоне у царство мрака.

Турци, пуни пожуде, да ову грудву земље, натопљену крвљу српских синова, прегазе и учине крај слободи њеној, навалише са свих страна. Све што беше за пушку дорасло, устаде и похита под заставу свога Врховног Вођа, да брани домовину своју.

Спремаше се олуја, а пред олују све се утиша, — не из жеље да буде спокојно, већ да са страхом сачека варницу, која ће га, можда, спржити.

Радови застадоше. Вредна рука остави рало и волове, напусти њиве и домове, и похита да прсима својим заштити темељ домовине своје — слободу.

Врховни Вођ прикупљаше снагу народа, спремајући се, да њоме одоли ударцима громова.

У времену, када се збиваху догађаји што ћемо их овде описати, сваком путнику, који би кроз Крушевац прошао, особиту би пажњу привукла једна двоспратна кућа, зидом ограђена и зеленилом украшена. Пред њом се дизаху два вита јаблана као два исполина. Тамо-амо по целом дворишту беше различно дрвеће, а пред самом кућом - ниско ограђен вртић, пун свакојаког цвећа.

То беше кућа војводе жупског, Петра Ђукића.

Дан 16. августа беше красан и тужан. Красота долажаше од Бога, туга од људи. Кад човека радост обузме, кад је чио и весео, све му се мили, и свака тварчица изгледа му дивна, готово величанствена. Он се њоме забавља, њом се разговара и у њој ужива. Снађе ли га туга или сета, све му је досадно, ружно, одвратно, и од свачега одвраћа лице своје.

Овога дана, када се сунце клоњаше заходу своме; када још само врхови витих јабланова беху озарени зрацима његовим; и када уморни лептирићи, слетаху на мирисно цвеће, тражећи преноћвшта свога, — пред кућом војводином беше се слегло мноштво народа.

Оружани јунаци ишчекиваху војводу, а свет се сакупио са свију страна да поздрави ратнике. Три добра коња стајаху пред кућом, очекујући господаре своје.

У неко доба отвори се капија, и свет нагрну у двориште, да причека војводу.

У тај мах један снажан младић, држећи на рамену, развијену заставу, изиђе из куће и проби кроза свет. То беше Стојан Ђенајдијћ, писар војводе жупског.

Ево већ се јавља и војвода, а за њим греде син му, јунак од својих двадесет година. На обојици блиста војводско одело, извезено сребром и златом. Војвода, и ако седи старац, још беше чио и крепак. Густа, седа коса, вираше му испод самур-калпака, а дуга седа брада пала на прса, те покрила токе на јунаку. За њим иђаше млађани му син, загрљен рукама материним. Милина га беше видети. Висока раста узвишена чела, препланула лица, прострељивих очију, орловскога носа, малених и непомичних уста, — у свему слика врсног и поносног оца. У руци ношаше дугу пушку, а за пасом блистаху се два пиштоља, сребром окована. Још га науснице не беху довољно гариле, а већ се креће у бој за одбрану домовине своје! А отац, тај неуморни ратник, прекаљен у мучним борбама, ступаше, као младић, слободно и поуздано, без премишљања и устезања.

Тога дана на Делиграду беше одиграна крвава драма.

Дан би и прође. Сунце се већ клонило западу своме, и од ове величанствене, златом и сребром урешене рипиде, остаде још само једна половина. Злаћена пера њена, растурена по бисерном плаветнилу небесном, губљаху се све више и више, док најзад не ишчезе и последње...

Сунце зађе а вече настаде. На место светлости спусти се тама. Нека невидљива, али моћна рука, потискиваше сутон са истока на запад и растираше га по целом хоризонту. Али овај сутон не беше у стању да прикрије крв тога дана проливену и да угуши јаук хиљадама рањених. Свемогући посла таму, а за тамом густи мрак. И њима беше пут од истока на запад, онај исти који и светлости, јер с више је наређено, да и добро и зло долазе из једног извора.

На Делиграду тога дана беше борба.....

Две стотине српских соколова, под заповедништвом војводе жупског, Петра Ђукића, ове кобне ноћи осветлаше образ. Војвода беше ставио себи у дужност, да, по могућству, што дуже задржи продирање Турака. Требало је нејачи дати времена, да се склони у збегове, и на тај начин спасе испред опасности, која јој грожаше.

Војвода беше одлучио, да свој задатак изврши беспрекорно. Од хиљаду људи, колико беше собом повео, остаде му само две стотине. Овај остатак војске срећно прегази Мораву и прикупи се у Ђуниским висовима.

То беше шака људи пуна духа и поноса, пуна срџбе и дрскости. Она одлучи да се Рушиду крвнички свети.

Каква дрскост!.. Зар противу силе од тридесет хиљада? Зар противу џина, који у својим рукама држаше громове?... И ко то од ње тражи? Шта она има пред собом? — Јад и чемер. Шта има собом? — Двеста срдаца и двеста десница!

Велики везир, Рушид-паша, издаде заповест, да се Морава пређе и даље операције према Крушевцу предузму.

Селим се беше постарао за мост.

Беху настала зла времена.

Српска војска претрпе пораз на свима тачкама. Снага народа беше скрхана, а над земљом српском надви се густ облак.

„Борило се па се уморило”....

Турци снажно продираху у срце Србије, остављајући за собом пустош. На Делиграду умуче и последња пушка. Чета Ђукићева беше сатрвена. Алексинац, Крушевац, Ћуприја, Параћин -- све беше заузето, опустошено и опљачкано. Геније Српски беше на умору. У војсци овлада страх. Вера беше помућена, нада изгубљена, храброст ишчезла. Сваки се сети себе, а то је тренутак кад се јединство разорава и војске нестаје.

На Тимоку ништа боље. Вељко, та вечито сјајна звезда на српском небу, беше погинуо. Отпора више не беше, и Неготин паде. Престрављени народ напушташе своје огњиште и бежаше. Турци јуришаху за њим, гонећи га као дивљу зверку. Одрасле убиваху и живе на коље натицаху; децу у вис бацаху и на голе ножеве дочекиваху. Што беше виђено — у ропство одвођаху; што беше за паљење — огњу предадоше; што беше за пљачку — попленише.

У таквој бесомучности Турци продреше од Тимока до Мораве, и ту се зауставише. Кара-Ђорђе разви крила и полете на Мораву. Али беше доцкан. Турци пређоше Мораву, нагоше напред, освојише Смедерево и пођоше даље.

Геније српски беше скрушен. Крв му се следи, ум помрча, нада ишчезе, снага сломи, и, гледајући рушевине свога деветогодишњег рада, паде у очајање и жив се закопа.

На Дрини беше још и горе. Од страха се све обезуми. Сваки потражи пречи пут, не да победи, већ да га победе. Страх помрча и свест за бежање. Бежало се вратоломно. Засавица беше мутна и крвава. Путеви беху закрчени, а војводе напред, ближе одступници.

У овој несрећи, у овом мраку заблиста још једна звезда, која лако помрчати неће. То беше Зека Буљубаша. Овај хаос, ова погибија, распламти у њему гнев и диже га у ред бесмртника. Као оно Леонид на Термопилима, тако овај витез српски, са педесет другова својих, испречи се пред големом силом турском и подиже бедем од лешева. Али све то беше „једна сламка међу вихорове.“ Турци прегазише лешеве, разорише овај крвави бедем и уништише отпор педесет голаћа.

Србија беше прегажена. У њој настаде друга судија. Што беше горе, сурва се и паде доле. Доба љутих јаничара понова се врати. Муселими, аге, бегови, делије, субаше, — све се размили по Србији да утврђује мир, а то ће рећи: да у њој уништи дух слободе и угуши осећање части и поноса.

И мир беше утврђен. Утврдише га: огњем и ланцем, сабљом и коцем.

Слобода има своје уточиште, као што вера има свој храм. Каква слобода такво и уточиште. Оно је неком замак, неком тврди град; неком густа шума и висока гора, неком кршна стена и хладна пећина. Ритери, грофови, барони, херцези кнезови, и остали силни, чували су своју слободу, кад кад у усамљеним замковима, кад кад у тврдим градовима. Слобода масе, потлачене и бесправне, тражила је своје уточиште и нашла га је у густим шумама, кршним стенама и хладним пећинама.

Слобода из градова тлачила је слободу у замковима, а слободу народа — штитио је и град и замак. Слобода суверена и слобода васала себичне су. Њихов је принцип један и исти: да ниште слободу другога. Слобода народа узвишена је и света, општа и нераздвојна. Она све уздиже, обасјава и просвећава; она је мила и љупка свима; она је сунце, које греје и озарава свакога.

Слобода српског народа нераздвојна је од вере његове. Кроз много векова оне имађаху једно исто уточиште, један исти храм. Девиза је Србинова: „За крст часни и слободу златну.“

Мало је народа чија је судбина тако тесно скопчана с вером. У Србији вера беше то исто што и народност. Које си вере? а не: које си народности? пита Србин. Српске сам вере — одговара опет Србин, и тиме тврди, да је у њега вера и народност једно исто. Он је пред Турчином био само хришћанин, и борио се против њега вером својом, коју му је манастир удахњивао и чувао. Манастир му је пружао духовни мач и чувао свест о народности за боље дане.

Вера је дала Србину нарочити тип. Она га је увек подсећала, да није оно што и други, да има нешто своје, и да му то ваља бранити. И бранећи то, бранио је себе, своје биће, своју слободу, своју народност.

Вера га је скроз прожела, и он јој је био тако одан, да је не напушташе ни најцрњих дана. Гонили су га и тукли, окивали и у томруке бацали, злостављали и на коље набивали, али се он вере не одрече, и она га спасе.

Одајмо пошту вери! Она беше онај снажни мотор, који нас лагано, али стално, извлачаше из ропства. Она уливаше уље у живот наш, и осветљаваше стазе слободи нашој. Она учини те васкрсосмо као феникс из пепела.

Манастир беше источник вере. Овај храм, заливен сузама бедних и невољних, не красе ни високе куле, ни дивна кубета, ни златом окићени пропилеји, ни скупоцени мозајици, ни величанствени инконостаси, ни богате трпезе, ни сјајни столови, ни вештачки живописи. Њега краси простота и скромност, вера и љубав, поуздање и слобода. У том простом и скромном храму очува се оно духовно благо, које потомство оживе и из мртвих васкрсну.

Спољашност манастира готово је тужна. По крову и по зидовима његовим шири се маховина, те казује старост његову; порушена кубета, изривени зидови, изгребени живописи, оштећени иконостаси, казују патње његове; гудуре, које га заклањају, шуме које га скривају, самоћа која га тишти, сведочи љубав ка слободи, којој је Србин тежио.

Манастир је у свему израз народног живота. У њему нема сјаја али има светлости. У њему је вечито пламтео огањ вере и слободе. Из њега су полетале искре на све стране. Он је разјаглио жар љубави ка слободи, распламтио пожар по целој земљи и у том пожару сагорео ропске ланце. Он је храм снаге народне. Из њега излетаху витезови, задахнути вером и слободом, и ти витезови освајајући стопу по стопу, промислом Божјим вођени, распростреше границе од Дунава до Косова, од Дрине до Тимока.

Подне је........

У манастирском дворишту, под оним истим храстом, беше постављен сто, а за столом сеђаху три душе: у зачељу игуман Пајсије, десно до њега Ђенадије, а лево Стојан, снажан, здрав и леп младић, средња раста отворена чела, лепих плавих очију ружичастих округлих образа и малених брчића.

Прока беше све припремио. Он стајаше више стола и држаше велику буклију. Игуман и Ђенадије беху веома расположени. Јутрошњу тугу разби им долазак Стојанов, те за часак заборавише несреће, што се беху окомиле на земљу са свих страна.

Ручак беше отпочео у велико. Прока је усрдно точио и служио. Он осећаше како му буклија сваким часом постајаше све лакша.

Ђенадије и Пајсије не скидаху очију са Стојана. Они ћеретаху као деца. Беху веома радознали и распитиваху то о овом то о оном. Стојан им одговараше тако мило и љупко, да су му сваку реч гутали.

Мало по мало, па пређоше на несретну борбу делиградску.

— Па дед, причај, сине, како беше на Делиграду — рече игуман, приносећи чашу устима.

— Зло беше, оче игумане — рече Стојан и поче причати.

Пајсије и Ђенадије претворише се у ухо. Они и не опазише кад Стојан прекиде причање.

— Па онда, соколе? — рећи ће игуман разабравши се.

— Тако беше на Делиграду, а даље ни сам не знам. Турска сила потисну нас, а ми се у један пут нађосмо у Морави. С тешком муком пређосмо на противну страну. У мени свест помрча. Ишао сам, ни сам незнам куд и како. Провлачио сам се кроз неке честе, протурао кроз камен и шибље, прелазио преко неких јаруга и потока, док се најзад не обретох у некој дољачи, окружен са двеста другова.

— А остали? — упита игуман.

— Остали.... изгибоше. Што не погибе од сабље и пушке, нађе гроб у Морави.

Ђенадије погледа у Пајсија превуче руку преко чела, па је спусти низ лице и браду.

— Не рече нам ништа о војводи. Шта је са њим било? — упита отац.

— Остаде ту жив.

— Жив! — кликну старац радосно и примаче се столу.

После пропасти од 1813 све војводе што беху у земљи остали, предадоше се Турцима. Остаде још Хаџи-Продан. Он се не могаше склонити на предају, већ оде у збег да тамо чека трубу новог ослобођења.

Пред Ђурђев-дан 1814. у манастиру Благовештењу спремаше се нешто необично.

Вечерње беше одслужено. Игуман Пајсије, отац Ђенедије и игуманов брат Димитрије, сеђаху на доксату и вођаху разговор.

— Још никога — рећи ће Димитрије пресамићен преко доксата.

— Рано је — одговори Пајсије. По том додаде: Надам се, да неће нико изостати.

Било је око половине Маја 1814....

Игуман Пајсије сеђаше сам на доксату. Беше веома брижан и зловољан. Час би сукао брке, час чупкао браду. Кад и кад би метнуо руку на чело, затворио очи и погнуо главу. Силна мора притисла му душу, па га мучи и раздире. Ко би га у таквом стању видео, рекао би да је ван себе.

Из овог заноса трже га нека лупа. Он се диже, погледа у двориште, и спази Хаџи-Продана.

— Има ли кога? — упита Хаџи-Продан момка.

— Ту је г. игуман — одговори овај.

— Је ли сам? —

— Сам.

Прока прихвати коња, а Хаџи Продан упути се право на степенице.

— Где си, човече? — упита га игуман, и пође му на сусрет.

— Не могах пре — одговори војвода и пружи му руку.

— Држао сам да ћеш доћи на ручак, а оно већ и вечерње.

— Шта је?... Какви су одзиви — упита га Хаџи-Продан, седајући према њему.

— Никакви! — Сви саветују да се причека. Само Јаковљевићи из Белушића ради су да се што пре почне.

— А Рајић?

— Пристаје, али неће без Милоша.

— А Добрача?... Шта он вели?

-— Да припитамо Милоша. Без њега не пристаје.

— А Ломо?

Недалеко од речице Драгачице, на јужним окомцима планине Јелице, два часа далеко од Трнаве, налази се село Горачићи. У овом селу а након несрећне тринајесте године, кметоваше по вољи турској неки Павле Илијћ.

Беше то човек осредња раста, дежмекаст, с великом главом и дебелим клемпавим ушима. Коса риђа кратка и ретка, лице ћосаво и развучено, очи лисичије, нос дебео и широк, глас женски, цело држање подмукло, — све знаци једног од оних типова, на које народ пружа прст као на бића, која је сам Бог обележио, хотећи тиме да нас сачува напасти.

Спољашност Павлова беше веран израз унутрашњости му. Готов је био да врши све на што га страсти подстицаху. За влашћу је жудео преко мере а особите вештине имађаше да се под кожу подвуче и додвори. Латиф, видећи у њему поуздана и подесна човека за своје намере, спријатељи се с њим брзо и окмети га. Павле се труђаше да оправда очекивања Латифова. Имајући на својој страни подпору његову, он је прилично успео да се у селу отклони све што би личило на незадовољство. Разуме се, мржња је на спрам њега сваким даном расла, али је он о томе мало рачуна водио. У колико на једној страни губљаше, у толико два пута на другој добиваше. Латиф и остале аге и бегови беху с њим задовољни. Његова кућа постаде прави хан. О издатцима није водио рачуна, јер је имао и сувише начина да их двоструко накнади.

Кмет Павле имађаше сина Жарка. То беше младић висока раста, лепих црних очију, умереног и правилног носа, танких црних брчића и малених уста. По некима личио је на матер, по некима на оца. Ове разне оцене долазиле су од разног мерила. Једни су ценили више физичку, а други моралну страну његову. Ако обоје може послужити за мерило, онда су и једни други имали права.

Жарко беше јединац у оца. О св. Илији 1813. беше напунио двадесету, и отац већ помишљаше да га жени. Син је провидео намеру његову и труђаше се да своју „зрелост“ посведочи. Носио се лепо и био је кицош. Најрадије се јављао у маленој шубари, коју би увек мало наерио, како би му се на десној страни могла видети брижљиво углађена коса. Врхови његових танких, црних брчића, ретко кад да не беху међу палцем и кажипрстом. Удешавајући брчиће удешавао је и очи и уста. Кад би опазио какво лепо чељаде, веома радо би подигао десни брчић и лево око. По нека би и заруменила, оборила очи, и удвојила кораке, а он би тек стао, осврнуо се, и упредајући брчић по што год промрмљао.

У ово време беше на гласу кућа Манојла Прокића. Манојло беше припознат у целом Драгачеву, а нарочито са многих услуга које беше учинио својој земљи. Могао је имати око шесет, али још беше снажан и окретан. Остао је удов 1804., а у рату од 1809. изгубио је и последњег сина. Од родбине имао је само једну сестру, која беше удата за војводу жупског, Петра Ђукића. Кад овој 1813. погибе муж, он је заједно са децом прими у своју кућу.

Манојло беше имућан човек. Оставши без свога порода, он све своје имање завешта сестриној деци. То се у брзо прочу по селу, па се многи заинтересоваше његовом кућом, којима беше замакла за око његова одвећ лепа сестричина.

Кмет Павле прорачуна да би ова прилика згодна била за његовог сина, па, као човек од заната, намисли да се користи. Син беше некако дознао ову намеру, па поче чешће обилазити око куће Манојлове, трудећи се, да како год привуче на се пажњу девојчину. Једном је беше спазио где по градини разастире платно, па му се учини лепша но икада. Од тог часа као да му се ђаво подвукао под кожу. Не могаше никако да се смири. По неколико пута на дан обилазио би и око куће чепао. Више пута навлаш би застајкивао, жмиркао и кашљуцао, само да би привукао на се пажњу. Али, као за пакост, девојка се ретко виђаше у градини, а и кад би се видела, не падаше јој на ум, да на те чапкунлуке обрати пажњу.

Од тог доба протече неколико месеца. Павле беше са свим раскинуо с Обрадом Момировићем. Душа му је пламтила гневом, и он тражаше прилике да му се освети.

Једног јесењег дана, исте године, сеђаше он пред кућом и нешто опако премишљаше. Беше налакћен на десницу, а у левој држаше велики чибук. Поглед му блуђаше по дворишту. Час по час трзао би густе димове и пуштао их у колутима, час би пак трљао уши и уплетао зулове.

У таком положају проведе дуго времена. На један мах прену се из заноса, куцну прстом по челу и лупи руком по колену.

Беше се нечег присетио.

— Од кад се мучим, а никако да се сетим! — рече он у себи.

— Тако лепа удовица, а ја се мислим чиме пашу да обрадујем!... Вала њу, или никоју другу. Она ће бити најлепши цвет у харему пашину.

Тако говораше кмет у себи, а лице му обасја ненадна радост. Он метну чибук у уста и трже.

Дима не беше.

— Марта! — викну он, чачкајући прстом по лули.

Из куће се нико не одазва.

— Чу ли ти, Марта! — продера се он јаче и удари чибуком по диреку.

Омалена, бледа и сувоњава жена истрча из куће.

То беше његова домаћица.

— Где си, море?... Зар десет пута да те вичем?.. Ватру! — рече он и набра чело и обрве.

Жена се узневери.

— Ватру!... Шта си стала? — осече се кмет и окрете главу.

Жена оде, али се брзо врати, носећи жар на иверу.

Људи, које кмет беше спазио на путу, стигоше у село. То беху момци Латифови

— Куда ви? — упита кмет.

— У Лопаш — одговори Ахмед, најстарији момак.

— Хоћете ли се дуго бавити?

— Три — четири дана.

— Кад се отуд вратите, ударите на моју кућу.

— Хоћемо, одговори Ахмед.

Момци Латифови продужише пут, а кмет се врати кући.

С овим невољама иђаху упоредо и многе друге.

Турци, нашавши да су уредили све како ваља, приступише уређењу својих харема.

Уређење турских харема беше обесвећење породица српских.

Сулејман Скопљак паша и помоћник му Ћаја приступише овом срамном послу. За њима дођоше на ред Серчесма, Латиф и остали. Момци ових силника размилеше се по селима и одвођаху све што виђеније беше.

Ова отмица, ово рушење породица, изазва јак отпор. Село Лазац, недалеко од јужних окомака планине Јелице, даде први пример.

Мирко Лазаревић, имућан и виђен човек у Ласцу, имађаше две кћери. Лепота старије беше очарала момке Латифове. Они је преваром домамише у једну кућу, и са још двема поведоше у Чачак.

Мирко и остали увређени родитељи дочују то, сакупе пријатеље и с њима полете у потеру. Не далеко од села стигну момке, опколе их и нападну их.

Отвори се права борба.

Двојица од отмичара, видевши опасност, измакоше напред и потераше повезано женскиње низ поток. Остали заузеше бусије и осуше ватру на сељаке.

Ово пушкарање узбуни сву околину. Сељани потекоше у помоћ и нападоше на отмичаре. Крв паде и с једне и с друге стране. Борба трајаше читав час. Најзад отмичари буду савладани и принуђени да се предаду.

Она двојица, што гоњаху повезано робље низ поток, побоје се да не падну живи у руке, напусте плен и нагну кроз шуму.

Кад глас о овоме стиже у Чачак, Латиф се разјари, као лав, и одмах се крену у Лазац. Собом поведе и Хаџи Продана.

Дошавши у Лазац, Латиф похвата преко педесет најодабранијих људи, окује их и испрати у Чачак. По том стаде беснити као никад до тада. Не беху остала на миру ни чељад самог домаћина, који га беше у кућу примио и најлепше угостио.

Хаџи Продан беше сведок ових невоља што их Лашчани претрпеше од беснога и помамнога Латифа. Сва његова световања да спасе бар оне који ни у чем не беху криви, не помогоше. Молбе његове разјарени Латиф сурово одби, претећи му свом строгошћу, ако још једном покуша да тражи милост за хајдуке и хајдучку браћу.

Узруја се душа у Хаџи-Продана. Он виде да му опасност све више грози и да је дошао час кад му се ваља решавати.

Трнавац, од кога Палалић сазнаде за окршај у манастиру Благовештењу, беше сведок два дела што их Игуман Пајсије тога дана изврши.

Духовник благовештенски имађаше у себи две природе. Једна беше кротка, блага и нежна; друга бујна, плаха и прожмана духом слободе. Прва беше у пастиру стада, друга у заштитнику народа. Као пастир, он је завађене мирио, заблуделе изводио на прави пут, немирне укроћавао, а дивље питомио и облагорођавао. Као заштитник народа, у њему беше огњиште, на коме пламћаше осветнички гнев наспрам зулумћара српског рода.

Стари и млади, кад им је требало утехе и савета, долажаху к њему и он их исцељаваше.

Овога дана, рано изјутра, затече пред конаком двоје младих. То беху муж и жена, они исти, међу које кмет Павле, за добре паре, беше метнуо крв и нож. Завађени дођоше игуману и исповедише се. Блага реч и мудри савети Пајсијеви исцелише супружнике. И тако цекини, што их Софроније беше Павлу дао, осташе најалово.

Игуман изврши ово дело пре подне, али га друго, много теже, очекиваше после подне.

Дође време служби Божјој.

Клепало манастирско одјекиваше по околини манастира Св. Благовештења и оглашаваше вечерње.

Народ, сакупљен у порти, очекиваше службу Божју. Кад први удар клепала одјекну, и старо и младо поскочи на ноге, поскида капе и поче се крстити. За тренут ока сви беху сакупљени пред вратима манастирским.

Јека клепала још ни беше престала, а из конака се појави игуман Пајсије с оцем Ђенадијем. За њима иђаху Димитрије, брат Пајсијев; Јосиф Алтобабић, Авакум, ђак Игуманов; Стојан и Бошко.

Народ се поодвоји и начини пролаз. Игуман и Ђенадије благословише народ и уђоше у манастир. За њима потекоше и остали.

Авакум заузе десну, Бошко и Стојан леву певницу.

„Благословено царство“ огласи почетак вечерња. Стојан и Бошко одговараху, а народ, прибран, управи смирене погледе светом олтару.

Јектеније се сврши. Умилни глас Авакумов, као оно електрична струја, поче сваког уздизати к престолу Божјем, уводећи га у царство небесно. „Господи возвах“ испуњаваше простоту манастирску славом Божјом, и сваки присутни осећаше како му се душа надима неизмерном благошћу. Умилни и љупки глас младог и дичног Божјег службеника у свему одговараше лепоти његовог благог и симпатичног лица.

Као што пољско цвеће, пробуђено пролетњим јутарњим сунцем, стреса са себе росне капљице и подиже своје мирисне главице к небу да велича славу Божју, тако и ове душе, сакупљене у овом светом храму, а пробуђене милозвучним гласом млада Авакума, збацише тугу и мору, и, упирући погледе своје распећу Спаситељеву, величаху име творчево.

Половина вечерња беше већ свршена.

„Свете тихи“ отпоче.

Али шта то би?

„Свете тихи“ не доврши се.

Пред вратима диже се читава бура. Ужасна вика ускомеша све присутне. Жене и деца ударише у писку. Узрујаност све већа. На вратима отпоче права туча. Ударци и јаук не престајаху. Једни наваљиваху унутра, други на поље. Забуна у највећој мери.

Игуман и Ђенадије, престрављени од чуда, оставише олтар и изиђоше да разберу шта је. У том тренутку један младић проби кроз светину, приђе игуману и, сав усплахирен, рече:

Десно крило Јелице планине својом вишом тачком наслања се на планину Овчар, према којој се на супротној страни, преко Мораве подиже кршни Каблар.

Као оно мисирске пирамиде ти неми и непомични сведоци најстаријих времена, што осташе да вековима приповедају обест свемоћних фараона, тако Божјом руком сазидани Овчар и Каблар осташе да потоњим нараштајима казују патње и невоље Српског Народа.

Кад се пређе Јелица и удари косом што се спушта са Овчара ка Морави, па се она обиђе у облику полумесеца, дође се до једне тачке, са које се, услед густе и мрачне шуме, једва назире у један огромни, природни котао, створен од виших и нижих висова. Са дна овог котла, вечито се разлеже јечање притешњене Мораве.

У овај котао силази се низ дугу и мрачну стрмен, наткриљену густом и високом гором. Средином котла продире у мукама притешњена Морава, борећи се у путу своме са огромним стењем, ова река хучањем својим опева вечите болове ове скривене околине.

Триста јунака положише заклетву, и кренуше ка Небош-Планини. Овчар и Каблар поново опустеше, а Морава оста да и даље јечи, раздирући стење кршнога Каблара.

Чета беше одабрана. У њој беше триста друга, ал’ с једним срцем и с једном душом.

Она остави Овчар и Каблар и удари левом обалом Мораве. Ту, међу густим шибљем и високим стењем, а под плавим сводом небесним и благим зрацима сунчевим, она изгледаше као леја, пуна шарена цвећа. На сваком јунаку беше богато одело, а изнад глава стрчала је гора од пушака, са које кад и кад одбиваше блесак сунчевих зракова.

Чета прејезди горе и дубраве и стиже у Небош-Планину. Ту затече неколико стотина оружаних Срба. Пајсије виде војску и расположи се.

— Збориште је добро изабрано! — рече он Хаџи-Продану, тапшући га по рамену.

— Треба га прекрилити — одговори војвода.

— Удримо јаче у таламбасе — утаче се Ломо, скидајући пушку с рамена.

— Разаслао сам људе на све стране — одговори Хаџи-Продан.

— Кога си послао Милошу? — упита Михаило, брат војводин.

— Попа Радована.

— А Јаковљевићима?

— Бошка.

У тај мах јак тресак разлеже се по гори.

У логору наста живо кретање. Војници, растурени по зборишту, потекоше на своја места. Војводе похиташе и стадоше на чела својих одељења. За тренут ока све беше спремљено.

У тој забуни један коњаник дојури, стаде пред Хаџи-Проданом, поздрави га и рече:

— Ето Горачићана!

Војвода се обазре и спази на једној коси двеста оружаних људи. Над главом њиховом још се дизаше густ дим.

— Нека је са срећом, —рече игуман, посматрајући чету како се спушта низ косу.

— То су моји соколи! — кликну Обрад, па потрже пиштољ иза паса и опали у ваздух.

У том чета сиђе с косе и паде на збориште.

— Ено Манојла! — рече војвода и пође му на сусрет.

— Живели! — захори се из неколико стотина грла.

Глас о ноћном лову муњевитом брзином прохуја кроз село. За тренут ока диже се читава узбуна. Оружани сељаци полетеше на улицу, а за не пун час пред кућом Обрада Момировића беше гомила света.

Овај догађај беше раскрсница путева, од којих један вођаше ропству, а други слободи или смрти.

Увређени Обрад, са њиме и остали Горачићани, које иста судба очекиваше, изабраше други пут.

Има тренутака који нас везују у једну целину, стварајући од нас једно нераздвојено тело, с једном душом и једним срцем. То је тренутак опште несреће. Лична осећања тада се гасе. Надувеност ишчезава и разни прохтеви и несугласице губе се и тону у заборав.

Горачићани се ове ноћи спојише у једно тело. Њих обузе једно исто осећање и они одлучише да казне отмичаре.

Обрад остави мртву домаћицу добрим сусеткама, поведе оружане људе, опколи кућу, похвата зликовце, повеза их, изведе више села и потуче.

Сутра дан узрујаност још већа. Село се претвори у логор. На раскрсници, недалеко од куће Манојла Прокића, беше пободена застава. Око ње се скупи читава чета.

Око подне добошар зађе по селу, и добујући, позиваше народ да нејач склања у збегове. Узрујаност све већа. Настаде права сеоба. Што беше до пушке дорасло, потече на збориште, а остало остави огњиште и одбеже у гору.

Пред вече Обрад остави збориште, дође дома, укопа домаћицу, и оде у Благовештење, да о догађају извести игумана. Код чете оста Манојло Прокић.

Манојло поведе чету, изведе из села и улогори се на један сат од Горачића. Трећег дана стиже му глас, да се одмах креће у Небош-Планину. Он похита, и, као што видесмо, дође на збориште, где затече Хаџи-Продана.

Хаџи-Продан разасла гласнике.

— Ти ћеш, попе, отићи у Шарање — рече он свештенику трнавском, Радовану Вујовићу.

Поп Радован оде у Шарање и затече Милоша код куће..

Догађаји у Драгачеву не беху по вољи војводи рудничком. Он назираше зле последице ове буре, и премишљаше како да заустави точак, који се, по његову убеђењу, беше у невреме захуктао.

Беше зловољан. Седео је код огњишта и сводио рачуне о положају, који му требаше заузети.

— Помози ти Бог, војводо! — рече поп ушавши у кућу.

Милош џараше ватру. Он познаде глас попов, па се и не осврте.

— Ене де!... Откуд ти, попе — рече он, подстичући даље ватру.

Порука Милошева не беше се допала Хаџи-Продану. Он поче да мери речи његове, и нађе да су тешке. У њима назираше и савет и претњу, и обоје га узнемираваше.

Још се уздаше у збориште, али га и оно обману. Неколико дана већ протекоше, а у Небош-планини једва беше хиљаду људи. Расположење које у први мах беше обузело војводу, поступно се губљаше. Он поче да суди, али ово суђење беше доцно; оно беше један корак у очајање.

Једног јутра рећи ће он игуману Пајсију:

— Шта велиш, оче?... Као да ћемо сами остати?

— Не бој се, војводо... Сваки је почетак тежак. Први успеси биће најмоћнији таламбаси.

— Да... али за те успехе треба много добрих мишица.

— Биће их, војводо, — утаче се Ломо. Народ се прикупља.

— Прикупља, али како? Ето већ је недеља дана, а нас једва хиљада... Камо оних што ме салетаху сваког дана?

— Не седе ни они скрштених руку, војводо — прихвати Рашковић... Ено их на Руднику, у Гружи, у Левчу.

— Хм!... Која вајда, кад смо растурени! Једни ће с нама, други против нас — рече војвода таквим гласом, да за часак ућута све присутне.

— Ти се нечег страшиш, војводо? — рећи ће игуман после дуже почивке.

— Чусте ли, какав нам поздрав стиже од Милоша?... Остаћемо усамљени.

— Војводо — прихвати игуман мало јетким гласом. — Заклетву смо положили... Шта имамо да се размишљамо? За нама је провала... Куд се имамо враћати?

— Не одступам, оче... Видим и сам да се назад нема куд.

— Што смо посејали ваља нам пожети — придода Ломо..

— Заклетву нам ваља испунити — рече Манојло.

Не далеко од Небош-Планине, беше збег многих несрећних породица.

Хаџи Продан, видећи да му се ваља пробијати кроз Турке, приђе игуману и рече:

— Оче! Последњи је час... Кроз Турке ћу, па шта Бог да.

— Заједно ћемо војводо — одговори игуман.

— Не, оче! Твоја је дужност светија. Останеш ли жив, отићи ћеш у збег да спасаваш нејач.. То нека ти је аманет од Бога.

Игуман, сретно пробивши кроз Турке, ни часа не почаси. Он похита у збег, и ту нађе многе породице, а међу овима и породицу Миаила Глигоријевића.

У збегу пробави неколико дана.

— Једно јутро, сеђаше он у колеби и премишљаше о последицама олује, коју беше подигао са својима.

У том један коњаник стиже пред колебу и стаде.

Игуман изиђе и познаде човека.

То беше Манојло Прокић.

Игуман чудно посматраше човека.

Манојло беше блед к’о крпа. Једва се држаше на коњу.

— Рањен сам, оче! — одговори Манојло с тешким напрезањем.

— Шта је с нашима?

— Не питај оче! Пропали смо свуд. Несрећа на све стране. Хаџи Продан пребеже у Аустрију.

Латиф доби заповест, да рају умирује и власт утврђује. Он зађе по Драгачеву и постављаше кметове.

Сила притисну земљу, и устанак од 1814 би угушен. Циљ му беше слобода, а последица ропство. Хтеде бити вихор, па поста сламка у њему. А шта може сламка међу вихорове?.

Сулејман Скопљак-паша и његови помоћници имађаху мутну воду, а овој се најлакше лови. Колац и ланац уђоше у посао, јер требаше рају обезглавити и мир утврдити. И мир би утврђен. Хиљадама беше похватано, оковано и у тамницу бачно, на коље набијено. Густа тама обави земљу, и сем дубоких уздаха оковане раје, никакав глас не допираше до ушију Сулејманових.

Латиф пројури кроз Драгачево и дође у Горачиће. Ово село беше остало без кмета. Устанак га беше прогутао, а то беше тренутак, кад Горачићани место кмета добише војводу.

Латиф сакупи оно мало народа што беше остало и из бегства се повратило, изведе Жарка, и, стрељајући очима око себе, загрме:

— Рајо!... Пасја веро!... Памет у главу! Тамнице градске још нису пуне. Спремљено коље чекате на бедему. Тешко оном ко се обезуми! Покушате ли ма што, разорићу вам село до темељ. Домове ћу вам огњу предати, а вас живе на коље набити! Са коља ћете слушати писку нејачи своје и гледати домове у диму и пламену!...

Тако грмљаше Латиф, а раја, погружена слушаше. Он не беше лаф, већ вук, који ноктима раздираше жртву своју. Јарост му обузе и душу и тело. Очи му беху жеравице, а из уста сипаше бес, као јара из зажарене земље.

Жарко стајаше уза њ као кип. Глава му беше погнута, а очи полуотворене. Час по час стресао би се и крадом погледао око себе.

Све се преображава, па и душа човечја. Врлине и пороци, разнолико груписани и сложени, дају тип карактерима. Кад врлине учмају, пороци бујају, и обратно. Оно, што се у душу прво засеје, најбоље ниче. Основне врлине најмоћније су и најтрајашније. На њима се подиже морална зграда. Оне су у стању да проникну кроз пороке и да их угуше.... О, ви први сејачи, имајте ово на уму!

Има један важан чинилац у друштву, коме се ретко даје заслужно место.

То је мајка.

Велики народи имају велика дела, али имају и велике људе.

Отаџбина тражи грађане, држава поданике, а друштво људе. За све то треба спремити човека. А зар га може ко боље спремити него онај, који најдубље продире у срце његово?

Силан је утицај материн. Њена је реч љупка и блага, али моћна и душебудна. Она дејствује, подиже, зида, ствара и преображава; она продире кроза срце и душу, прожима цело биће, улази у крв, њу пречишћава, снажи и облагорођава. И за тај посао њој не потребују никакве теорије. Не.... доста је да буде мати, права мати, па да има сву властиту моћ.

Права је мати моћна. Она је благо, које се не купује, нити вештачки ствара. Њен је глас моћан, моћнији кад кад у колеби него у палати. Она поставља основ душе детиње, усађује прве клице, њих негује, духом залева, врлинама храни, нежношћу облагорођава.

Жарко имађаше матер, која беше у стању да преображава.

Ма шта се говорило о Жарку, ма колико се права на то имало, ваља имати на уму, да он некада беше на крилу добре матере, да се на грудима њеним одмараше и ту врлинама напајаше. Као добар хришћанин што под видом хлеба и вина прима тело и крв Христову, тако Жарко, сишући матер и напајајући се духом њеним, усађиваше у себе основне врлине, важније од свих потоњих. Све што беше на крилу њеном чуо, беше добро и ваљано.

Али тица доби крила. Жарко одрасте, напусти материно крило и лиши се оног светог храма, у ком свака реч беше света, искрена, блага, љупка и пуна премудрости.

Жарко дође под управу очеву. То беше кобно по њега, јер очево крило често је запуштени врт, у коме коров угушује цвет. Овде се могло с правом рећи: отац је ту, да поруши оно што је мати сазидала.

Истину рећи, Павле је волео сина. Хтео је да га усрећи, и право је. Али њему једно недостајаше: он не беше срећан нити поимаше праву срећу.... Како другом да дамо оно, што ми сами немамо?

Отац задовољаваше сина, и овај му беше предан. Но ова задовољства беху од оних, што подгризају душу и разоравају ум. Младу душу Жаркову обузе трње. У њој се угуши све што беше засађено руком материном. Син Павлов поста размажен дечко, а за тим распуштен младић. Још мало требаше, па да у њему угине све што беше подигнуто руком материном.

Али, гле, чудан обрт ствари! Богу би угодно да сачува темељ Жаркове душе. Кмета Павла неста са лица земље, и син се врати у наручје матере своје.

Ето матере, ето душевног лекара!

Мати прими сина и исцељаваше недуге његове. У том послу руковођаше је само провиђење. Оно је умудри, да настави онде где је прекинуто. Нека невидљива сила учаше је, да се рђаве навике саме ниште, кад се добре подижу. И овај наук беше мудар и она му инстиктивно следоваше.

Жарко имађаше добру основу, а лошу потку. Прво му постави мати, а друго отац. Ваљало је стару потку истргати и уткати нову. Или боље рећи: ваљало је кроза сина провести матер.

И још нешто. Кмет имађаше срца и у срцу љубави.

Спасенија га беше опленила. Он је имађаше у дну срца и душе своје, и љубљаше је свим жаром младићске љубави. И кад отац забоде нож у љубав ову, душа Жаркова разгневи се.

Жарко се врати матери, и осећаше се добро. Мати пак беше задовољна, и вршаше своју дужност. Рад јој беше прост, али пун части и поноса. Она беше мати, и ништа више. Поступаше са њим као са сином својим, а то беше довољно. Оживљаваше у њему најстарије успомене, и то беше на своме месту.

Често Жарко сеђаше поред матере и гуташе њене речи. Старица причаше и тим причама преображаваше душу свога детета. А те приче беху просте, какве обично добра мати прича својој деци. И то беше добро, јер њима истицаше ранију, а претрпаваше потоњу прошлост. Она везиваше сина за себе и одузимаше му времена да буде син Павлов.

Кад и кад мати би се у причању дотакла и оца, али то беше обазриво и мудро.

Жарка поче обасјавати светлост. Душа његова засја и савест се пробуди.

Он постаде судија и суђаше неумитно.

Има душа узвишених над слабостима људским. Оне пркосе свима страстима и заблудама, злобама и пакостима, јер су испуњене благошћу и љубављу, добротом и милосрђем. Човечност им је најузвишенији циљ и ништа им не стаје на пут да се узвисе изнад ситничарских захтева свога времена и да буду неимари општег храма Божјег и човечанства.

Са једном од ових душа сусретамо се у даљем току ове приче.

Неимари Србије од 1814. г. беху судбине неимара Вавилонске Куле. Тек што први камен беху спустили у темељ новог ослобођења, а олуја их зграби, завитла и разнесе. Једни пропадоше у тамницама, други издахнуше на кољу, трећи се разбегоше по пећинама и гудурама.

Манојло издахну. Његове смртне остатке изнесоше сутра дан из пећине и укопаше под високом стеном Шљепаје пећине. Ту, у пустом, скривеном месту, нађе вечитог скровишта саломљено тело врлог неимара. Време је давно збрисало и последњи камен са његова гроба. Пећина оста пуста, а стена гола, мрачна и хладна. Усамљени гробови неимара ишчезоше. На месту њиховом подиже се величанствен храм, из кога уједињене душе славних витезова излећу и врлинама напајају потомке своје. И тај храм, тај Пантеон српски подигнут на костима и крви њиховој, зове се: Ослобођена Србија.

Ага Тоска остави пећину и дође у Горачиће.

Млади кмет изађе му на сусрет и срдачно га дочека.

— Не видосмо се давно — рече ага улазећи у кућу.

— Биће година дана — одговори Жарко и додаде му столицу.

П седаше.

Ага се загледа у кмета, па ће рећи:

— Некако ми пре бољи изгледаше... Да ниси боловао?

Жарко слеже раменима, протрља очи и једва промуца:

— Нисам...

— Па и ова кућа друкче ми изгледа — рече ага, разгледајући на све стране.

Кмет ћутке посматраше агу и грицкаше усне.

Дођоше у дом и плакаху...

Има једна тачка где се радост и жалост тако стичу, да им је тешко одредити карактер. Крајна радост и крајна жалост додирују се. Душа је човекова мешавина радости и жалости. И једно и друго тражи своју песму, и обе ове песме задовољавају човека... Колико ли смо пута тугу тугом блажили, и задовољни се осећали кад тужимо?!... „Плакање је пјесма са сузама“ — лепо вели српски песник.

Мати и кћи зарадоваше се дому и ожалостише се у њему.

Кућа Манојла Прокића беше оштећена. Зидови повређени, капци на прозорима полупани, врата избијена, под изривен, таван испроваљиван, дрвенарија изломљена, — све до ситница оштећено и упропашћено.

Тако бесни војска освајачка!. Тешко земљи којом она прође! У ње нема милосрђа. Она је састав злобе и пакости, мржње и освете. Она је огањ који сажиже, и вода која плави, и град који сатире, и срп који коси.

Мати и кћи уђоше у пустош и обретоше се у добру. Не имађаху ништа, а нађоше све. Бог рече да се добро узвиси над злим. Нађоше се добри људи и притекоше у помоћ. Дом беше убрзо поправљен и доведен у ред. Мати и кћи добише све што им требаше, али не видеше руку која им добро пружаше.

Докле млади кмет зидаше, дотле Латиф разграђиваше.

Да испричамо овде један догађај, који у тесној вези стоји са оним, што ће се даље збити.

Једног дана посла Латиф свога момка у Горачиће, с поруком, да му доведе кмета.

Одсуство младога кмета учини се Тоски врло дуго. Бојећи се, да му се какво зло не деси, узе неколико момака и упаде у двориште Латифово.

Један од Латифових момака приђе и рече, да му је долазак у Латифову кућу забрањен.

Тоска не хте то ни да чује, већ пође напред.

Око тога се диже граја.

Момци Тоскини опколише свога господара и повадише оружје.

Још мало требаше па да дође до боја. На срећу, млади кмет стрча у тај мах низ степенице, и његова појава учини крај свађи.

Ага Тоска остави двориште Латифово, испрати кмета и врати се дома.

Беше првих дана Јануара 1815...

Београд тужно изгледаше. Цела околина покривена снегом. Час по час спустила би се густа магла и притисла цео хоризонат. Обнажена дрвета, окићена ињем, и кровови високих кућа губљаху се у густој магли.

Беше овладала мртва тишина. Улице готово опустиле. Кад и кад по која људска прилика промакне кроз густу маглу, и ишчезе брзо као авет.

Жарку оста да бира: или да задовољи Латифа или да раскине са својим положајем.

То беше почетак борбе, којој се крај не могаше назрети. Он осећаше како нешто губи, и како му то што губи раздире срце у недрима. Борити се за јабуку тако силно и ватрено, па сад допустити другоме да је узабере, — то беше нож, који му срце пробадаше.

Млади кмет реши се на коју ће страну. Чим се беше повратио из Чачка, отправи матер у Самаиле, своме стрицу, а он оста и спреми се да поведе рат.

Протече већ недеља дана, а ништа се не деси, што би му наговештавало извршење Латифове намере. Чињаше му се, да ће се све свршити на оној ватри, што је претрпе у Чачку. Он се мало умири и предаде домаћим пословима.

Једног вечера, кад већ намераваше лећи, закуца неко на вратима.

Град београдски пун је тамница.

„Тамница је кућа необична.“ То је гроб, који прождире и душу и тело. То је рака у којој мртваци живе. У њој има светлости, али не да вас озари, већ да вам пркоси јадима и невољама; у њој има и ваздуха, али не да вас крепи, већ да вам душу трује. Сва добра која вам пружа, потичу из злобе и пакости.

У времену о коме причамо, тамнице београдског града беху пуне живих мртваца.

Кад се Горњи Град прође и скрене десно, доћи ће се до једне капије, од које воде два пута: један лево, поред цркве Ружице; други десно, ка градском пољу. На овом другом путу налазе се у кратким растојањима три капије, од којих је средња Зиндан-Капија. Лево и десно од ове капије налазе се дубоки шанчеви, ограђени са свију страна високим и непробојним зидинама. Из дубине ових шанчева, а уза саме бокове Зиндан-Капије, дижу се две високе куле, од којих свака има по три спрата тамница.

Свршетком 14. и почетком 15. ове тамнице беху пуне.

Кроз једне вратнице, у зиду до капије улази се у тесан и мрачан ходник, а одатле степеницама силази се у горњу, по том у средњу и најзад у доњу тамницу.

У доњој тамници, дугачкој и широкој неколико стопа, беху у ово доба три роба: један старац и два младића.

Тамница беше нешто богатија од гробнице. У једном крају креветац од неколико дасака, и на њему мало сламе; у другом једна поличица и на овој два-три комада црна хлеба, један жижак, један дрвен солир, једна бритвица, и један суд с водом. Не далеко од поличице беху три повелика камена, што заточницима служаху место столица.

Један прозорчић, отворен при самом поду тавнице, споља разведен, гвожђем окован, пропушташе слабу светлост из дубине шанца. Требаше дуже у тамници остати, да би се предмети могли распознати.

Мало слободе, мало и светлости!

Тамница је судар злобе са милосрђем. Злоба тражи мањи прозор, милосрђе више светлости. Дати заточницима више светлости, а не дати им да из тамнице умакну, — то су две супротности, које беше измирила рука неимарева. Она је малени прозорчић с поља развела, и тиме заточницима два добра дала: више светлости и већи видокруг. Још да не беше дубока шанца и висока бедема, милосрђе би могло ликовати!

Заточницима у кулама Зиндан-Капије беше надзорник неки Омер. То беше човек у годинама: крупан, оштра погледа, великих обрва, дугих црних бркова, а осредње браде. Беше један од оних типова, који су својствени тамничарима.

У осталом, ова строгост, што се огледаше на Омерову лицу, не беше ни у колико знак грубе и паклене душе. Заточници, којима тамница беше мучна и тешка, не имађаху разлога да мрзе тамничара.

Оних дана, кад обест Сулејманова кићаше бедеме градске, један човек прође Горњи Град и упути се Зиндан-Капији.

Пред капијом беше Омер.

— Ко је овде тамничар? — упитаће непознати.

— Ја — беше одговор.

Непознати приђе Омеру и рече му нешто на ухо.

Омер уведе човека у одају, узе кључеве, изиђе, дође до једних вратанца, отвори их, уђе у кулу, сиђе низ мрачне степенице, отвори друга вратанца, сиђе низ друге степенице, отвори трећа вратанца и рече:

— Старче!

Један омалени и погрбљени старац помоли главу и изиђе из тамнце.

То беше отац Ђенадије, духовник манастира Благовештења.

После пораза у Небош-Планини, овај осамљени старац, не знајући куд ће ни шта ће, луташе по околини манастирској, тражећи два добра своја: сина и манастир. За сином тужаше, за светињом очајаваше. Срце га је вукло светом храму Божјем, у коме век проведе. Спазивши из даљине кулу манастирску, старац задрхта и сузе проли. Он се помоли Богу и готово нехотице пође напред. Зидине манастирске забелеше се, и он се осети срећан. У околини не примећаваше никога. Све беше пусто и немо. Старац пође напред, не одвајајући ока са куле манастирске. Беше већ сишао с косе и упутио се стазом што вођаше манастиру. Требаше му још да скрене десно, да обиђе један луг, па да до темеља види манастир. Но у ком тренутку беше појмио да скрене десно, неколико људи излетише из луга и зграбише га за рамена.

Старац се осврте и виде Турке.

Беше пао у живу клопку. Турци га везаше и предадоше Ћор-Зуки, а овај га са осталим робљем испрати у Београд.

Тако допаде тамнице овај старац, који, служећи Богу четрдесет година, не беше ни мрава згазио! Једина му још утеха беше што га саставише са Стојаном и Бошком, које Ашин-бег пороби и у Београд доведе.

Омер изведе Ђенадија из куле и уведе у своју одају. Непознати приђе старцу, загледа се добро у њ и рече:

— Духовниче!... Познајеш ли ме?

— Не, добри човече.

— Ти имаш сина?

— И посинка — додаде старац изнемогло.

— Они су заједно с тобом?

Ђенадије климну главом.

— Нека, старче... Ту им је још и добро... Онамо је зло! — рече непознати и пружи руку у правцу бедема градских.

Старац уздахну и обори главу.

— Духовниче! — рече непознати.

Ђенадије подиже главу.

— Зар ме не познајеш?

— Не, добри човече — одговори старац слабим гласом.

— Не мари ништа. Могу људи бити пријатељи и кад се не познају.... Ти знаш Ага-Тоску?

Ово име таче старца у душу. Он задрхта од радости и потресеним гласом рече:

Ага Тоска стиже у Београд са Станицом и Спасенијом и одседе у Рустемов хан.

Подне беше давно превалило. Ваљало је хитати у град, јер беше последњи дан рока.

Ага Тоска беше узнемирен. Мучаше се како да саопшти матери праву ствар. Неколико пута улажаше у одају, али никако да се реши. Осврнуо би се два-три пута и враћао не прозборивши ни речи. Мати и кћи спазише ову збуњеност агину и обузе их слутња.

Дође и вечерње. Ага не имађаше куд, уђе у одају, приступи старици и благим гласом рече:

— Снахо!... Богме те срећа није изневерила!.. Бошко ти је жив.

Матери и кћери заигра срце од радости. Оне хитро приступише аги, с лицем пуним радости.

— Син ће ти бити спасен, ако га сестра милује — настави ага..

По том се окрете Спасенији и упита је очинским гласом:

— Кћери!... Милујеш ли брата?

— Више него себе, честити ага! — одговори девојка дирљивим гласом.

Овај одговор разнежи срце у матере. Она загрли кћер и пољуби је свим жаром материнске љубави.

Лице Спасенијино обли румен, а сваки јој мишић заигра.

— Кћери! — рече ага. — Ти си једина, која би га могла спасти.

— И живот ћу свој дати за њега, честити ага — одговори Спасенија одлучно.

Ага је нежно погледа, по том уздахну и обори главу.

Омер изиђе из тамнице, а Ђенадије се спусти на камен према жишку, завали главу у обе шаке и оста непомичан.

Стојан и Бошко, хладни као гује, сеђаху на постељи и мучаху. На сусрет им иђаше кобно јутро. Још једна ноћ, па да их пучина прождере и склони над њима ждрела своја.

Душа човечја лелуја се као оно жито, кад га поветарац пољем понесе; кад и кад узруја се као вали на бурноме мору. Осећања трајне радости и жалости теку тихо и губе се поступно као оно колути на површју мирне воде. Разна осећања муте се и бију као мрки облаци, кад их ветрови с разних страна сподбију.

Туга и радост најјаче се осећају кад се ненадно сукобе. Стална туга и стална радост паралишу душу. Ко дуго лиже мед, не осећа сласт његову, а горчина слаби, што се дуже пије.

„Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију” — вели песник.

Чаша Бошкова и Стојанова беше без меда. Они немађаху радости. У њих беше само туга, и ова им уби осећање и паралиса душу. Иза туге дође очајање, иза очајања обамрлост. И кад би ова ноћ, и кад за њом долажаше кобно јутро, они беху готово без душе. Остаде им само тело, изнурено и саломљено.

Седећи на постељи, осетише умор, легоше и поспаше.

Старац оста сам. У души му беше очајничка борба. Он се подвоји и виде пред собом два себе: духовника, који четредесет година служаше Богу, и човека који се спремаше да га уништи.

....Да се потурчим! — поче духовник...

....Каква саблазан од тебе, који четрдесет година служаше Богу и беше камен темељац у храму његову!... Шта ће храм, кад га изда темељац његов?! На што ти је живот старцу, једном ногом већ у гробу? Четрдесет година сејаше реч Божју и утврђиваше веру у стаду својему! Зар сад да напустиш олтар и престо његов?!.. Грешни старче! Не пропадај у дубоком глибу, где нема дна; не тони води у дубине, и не дај да те вали затрпаваују.

Старац се прену, погледа око себе, по том клече, склопи руке и поче се молити.

Господе! К теби подижем душу моју. У тебе се уздам и тебе молим. Не дај да ми се свете непријатељи моји! Сачувај душу моју, јер сам твој поклоник. Спаси слугу твог, јер се у тебе узда. Упути ме истини својој и научи ме, јер си Бог спасења мога, теби се надам сваки дан. Извади ме из глиба да не пропаднем. Не дај води да ме узме на матицу! Нека се постиде и посраме они који траже душу моју; нека се одбију натраг и постиде који ми зло хоће! Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја!.. Господе боже! Смилуј се на ме, јер се у тебе узда душа моја, и под сен крила твојих склањам се док не прођу невоље моје!..

Старац се диже, узе комд хлеба, благослови га, пољуби и рече:

— Љубим те, Господе Исусе, Спаситељу мој! Примам у себе тело твоје и мећем на се крст твој. Нека се ломи тело моје, а ум мој нека се просвети духом твојим.

Погурени старац пољуби хлеб и остави га По том стаде ходати по тамници, борећи се без престанка.

Стојан и Бошко спаваху. Старац им приђе и чу дах њихов. Све драге успомене минуше му кроз душу. Он задркта и заплака се.

И поноћ већ прође.

Ђенадије изнеможе. Он се удали од постеље, дође до жижка, седе на камен, обори главу на зид и обави је рукама. Жижак дрхташе над главом његовом, и он као да чу глас:

...Добри старче!.. Душа ти је међу лавовима. Лежиш међу онима који дишу пламеном. Тело је твоје храм Божији, у њему почива вера твоја. Што напушташ храм свој, кад ниси господар ни једне длаке на глави својој? Хоћеш да жртвујеш неколико дана старости своје, да би показао верност Господу своме! Не тако, добро старче! Сети се деце своје! Не поклања се Господу оно, што је вавек његово.. Њему се служи духом, а не телом. У његовој руци живот је твој.... Добри старче! Бог је Бог свију. Он види патње и невоље твоје. Њега не хвале мртви већ живи. Ако ти је вера чврста, на што ти је страх од искушења, које те чека? Бог не тражи живот твој већ чистоту душе твоје и чврстину њену у данима искушења. Отми се из руку непријатеља својих, јер су у Божијој руци дани твоји!..

Старац се прену и диже главу. Изгледаше као мумија. Очи му беху упале, а лице испијено. Сав разбарушен поново клече и склопи руке.

.... Господе Боже! Душа ми лежи у праху, оживи ме! Покажи ми путеве наредаба својих, да их се држим до краја. Миле су ми заповести твоје и чуваћу закон твој свагда, до века и без престанка. Тешићу се заповестима твојим које љубим. Охоли ће ми се ругати веома, али ја не одступам од закона твога. Добро ми је што ћу страдати, да се научим наредбама твојим. Ни ја ни деца моја нећемо те ни часа заборавити.. Избави нас, Господе! Не дај јами да над нама склопи ждрела своја.

Старац сврши молитву, приђе прозору, и кад спази светлост, задрхта.

Беше свануло.

Духовник приђе постељи, пробуди Бошка и Стојана, пробуди их као што добра мајка буди децу своју.

— На колена, децо! — рече им он светитељским гласом.

Младићи се унезверише.

— На колена, децо моја! — понови старац.

Бошко и Стојан послушаше старца. Учини им се као да чуше заповест анђела Божјег.

— Верујете ли у једнога господа Бога Оца? — упитаће их старац.

— Верујемо, добри оче!

— Верујете ли у Сина његова и Светога духа.

— Верујемо!

— У доброту и милост његову?

— Верујемо!

— Верујете ли речима анђела, кога нам Господ посла?

— Верујемо!

— Децо! Нека вас вера спасе!... Молите се Господу и творите вољу његову! Тело је ваше храм његов, и нека се не руши без воље његове. Он је учинио да од једне крви живи сав род човечји на земљи. Он је у напред одредио времена и међе њиховог живљења. Заповест је његова да у данима искушења утврдимо веру своју, служећи му духом и истином. Наш је живот дело и милост његова, јер ни једне длаке не дадосмо себи. Кушање вере наше гради трпљење. Благо човеку који претрпи напаст! Ко буде кушан, примиће венац живота, дарован од Бога онима, који га љубе....

Старац не доврши. Алка закуца и врата се отворише.

Старац се осврте и спази Омера. Сав се охлади и једва се одржа на ногама. Младићи се подигоше.

— Бошко Ђукић! — рече Омер и махну руком.

Отац и син згледаше се пренеражено.

— За мном! — рече тамничар и ошкрину јаче врата.

Бошко, посрћући и готово не дишући, пређе тамницу и дође до врата.

— Не плаши се — рече Омер и пропусти га. По том се осврте старцу:

— Шта би старче?

Ђенадије загрли Стојана, пољуби га и потресеним гласом рече:

— Добри човече!.. Не отржи ми децу из наручја, тако ти имена Божјег!

— Боме, старче на вас је ред! — одговори Омер и пође.

У тај мах чу се с поља неки глас.

Стојан га познаде и сав задрхта.

То беше глас Спасенијин.

— Грех на моју душу, сине! — рече Ђенадије и ороси сузама чело Стојаново. По том се окрете Омеру и рече:

— Спаси нас, добри човече!

Омер изведе Бошка из тамнице и предаде га матери. Он стече крила.

Слобода Бошкова би откупљена слободом Спасенијином То је дивна замена, која у основи има најузвишенију врлину — љубав.

Омер изведе Бошка из тамнице, а Ђенадије и Стојан остадоше погружени, очекујући последњи час.

Не прође много, а тамничар се врати.

— Бошко је слободан! — рече он.

Отац и син не дигоше главе.

— Бошко је слободан! — понови Омер и приђе заточницима.

Ђенадије и син му тргоше се и страховито погледаше у тамничара.

— Сестра га је заменила... Сад је пашина робиња.

Ове речи згромише Стојана. Он стиште главу обема рукама, посрну и боно јекну.

Отац га прихвати и загрли.

— Сине,.... добри и послушни сине! — поче старац потресеним гласом. — Бог је наш штит!... Он зна невоље наше. Небо је његово, а земљу је дао нама, деци својој!... Мртви не хвале Господа, нити они, који сиђу онде где се мучи.... Сине, добро чедо моје! Живимо именом Божјим и величајмо славу његову!

У том тренутку зачу се куцањ на вратима. Омер се осврте и изађе.

Ђенадије клече са сином према жишку и обрати се Богу:

— Боже милостиви!... Чуј и помози онима, који те моле.. Опрости нам грехове, јер их чинимо по великој невољи својој. Остаћемо верни законима твојим и хвалићемо име твоје!...

Жарко спаваше..

Поноћ давно превалила. У селу мртва тишина. Небо јако натуштено. На њему нигде ни једне звезде. Студен ветар фијукаше кроз густо грање.

Жарко и даље спаваше.

На два часа пред зору нека лупа трже га иза сна. Он скочи и ослушну. Лупа се понови.

Жарко зграби пушку, изиђе из одаје, приђе лагано вратима и запе ороз.

— Жарко! — чу се глас с поља.

— Ко је?

— Ја... Обрад.

Млади кмет познаде глас Обрада Момировића, спусти ороз, извади шип и отвори врата.

— Спремај се! — рече Обрад улазећи.

— Куда? — упита га Жарко буновно.

— У Рудовце.

Жарко затвори врата, разгрну жар на огњишту, прекрсти два-три угарка и џарну неколико пута.

Пламен букну и обасја зидове.

Поседаше.

— Шта ћемо у Рудовцима? — упитаће Жарко протрљав очи.

— На збор.

— Какав збор?

Има буна што стварају бунтовнике, има бунтовника што стварају буне.

Бунтовници, које буна ствара, израз су времена и прилика. Они су стожер око којих буна облеће. Њих буна уздиже, они буном управљају. То су вођи, који не изумиру. На место једних, ничу други. Они провиру из буне, а буна из земље.

У времену о коме причамо, Србија беше земља, из које буна провираше. Отуда једни вођи тако брзо и замењиваху друге.

Време од 1804. до 1815. беше време презирања крви народне. Ово превирање, час јаче час слабије, избијаше стално из земље. Нови бунтовници замењиваху старе и док једни издисаху на кољу, други се јављаху из гудура и планина. Они имађаху своје ројеве. Рој од 1814. замени онај од 1804. Рој од 1815. замени онај од 1814.

Бунтовници, које рађа снага народна, не ниште се. Ова је снага као рој, који, кад се растера, поново се скупи.

Скопљак тражаше језгро буне, жељан да у њ забоде колац. И док он једне освајаше и на бедему коцем мрцвараше, други се у народу развијаху и бујаху. И кад држаше да је све уништено, олуја се диже и покоси га.

Сретење Господње 1815. прибираше снагу народну и издизаше бунтовнике.

Јунаци из воденице, раздрагани јеком од гусала, дигоше се и у Рудовце дођоше. Ту образоваше ново језгро, коме Ломо беше стожер. Овај бунтовник, оваплоћени дух свога народа и времена, беше у кључу узвреле крви, и не мироваше као оно зрно грашка у кључалој води. Струја га зграби и подиже као сламку. Он беше задовољан.

Шест одабраних јунака прикупише се око њега, посветоваше се и решише да се буне.

Бошко остави матер у Купинову и врати се у Србију.

Кад би близу Космаја, опази на једној низбрдици човека, који му се учини познат. На глави му беше велики црвен фес с дугом кићанком, на леђима кожух, а о рамену дуга пушка.

Човек обазриво сиђе низ косу, скрену лево, дође у један шумарак и изгуби се.

Бошко пође лагано напред, дође до једног грма и ту застаде.

У том непознати проби кроз луг и испаде на друм.

Бошко га умотри и познаде.

— Обраде! — викну он.

Човек се обазре и стаде.

То беше Обрад Момировић.

Бошко му полете на сусрет.

Обрад позна сина Ђукићева, стаде као стена и прекрсти се.

Беше прве недеље часнога поста.

Ћаја паша обилажаше градске бедеме. Са њим иђаху два бега: Фејзул-бег и Јусуф-бег, и још неколико пратилаца.

Ћаја обиђе горњи град и сиђе у доњи. Свита иђаше за њим узастопце. Обиђоше сваки кутић и дођоше до Сава-Капије. Одатле скренуше десно, попеше се на бедем и ударише у правцу Небојше.

Дан беше ведар, небо чисто као огледало, а сунце благо и пуно љупкости.

Ћаја застаде и баци поглед по околини.

Пред њим беху Сава и Дунаво, чије воде разлучаваше дуга, коса пруга, од безбројних сребрнастих таласића. На далеком западу плављаху се високе планине, снегом прошаране, а на истоку пукла непрегледна равница, на чијим крајњим тачкама уздизаху се две високе горе, као два исполина. Тамо-амо, по пространој равници, бељаху се банатска села, као лађе на тихој морској пучини.

Ћаја пође даље бедемом и дође до једне куће.

Пред кућом сеђаху четири човека.

Кад се Ћаја са свитом појави, људи устадоше и, држећи руке на прсима, смерно га поздравише.

У горњем граду, недалеко од капије кроз коју се низ стрмне и вијугаве степенице силази у доњи град, беше у ово доба повелика кућа, ограђена високим зидовима.

Кућа личаше на усамљени манастир. Голи зидови, подигнути од камена и цигаља, покривени ћерамидом, допираху висином по више стреје, тако да требаше прилично одмаћи се од зида, да би се могао преко њега, а кроз густо грање разноликог дрвећа, видети горњи део крова.

До ове куће беше друга, мања, такође ограђена високим зидом.

Зидови обе ове куће описиваху правоугаоник, коме на југоисточној страни недостајаше један квадрат, што целом овом простору, зидом ограђеном, даваше изглед Г.

Оба ова дворишта имађаху два улаза: главни, на северозападној, и споредни, на североисточној страни. На главном улазу беше велика двокрилна капија, а на споредном капиџик, нешто мало нижи од узраста човечјег. Овакав исти капиџик беше и у зиду, који предвајаше веће двориште од мањег.

У пространој соби харемској, застрвеној богатим персиским ћилимом, на свиленом миндерлуку сеђаше Ајша и плакаше.

Главу беше наслонила на јастук, и док једну руку држаше под главом, другом грчевито дохваташе мараму са крила и сузе брисаше. Дуге, црне косе, посувраћене с леђа, пале јој на прса, те их она кад и кад руком немарно отискиваше.

......Несрећна судбо моја! — туговаше Ајша, јецајући и и сузе бришући... У хладној каменој пећини, у оној мрачној стени, бејах спокојнија и срећнија. Тамо ме мајка миљем загреваше; и свака реч њена беше мелем срцу моме. Ево ме сада у свили и злату; у сваком богатству и изобиљу! Сви ми се клањају, сви ми служе, па опет несрећна, никад несрећнија!.. На што ми је ово свилено рухо, на што све ово богатство, кад ја чезнем у самоћи, лишена материнског загрљаја и умиљатог погледа њеног?!..

Тако Ајша па се диже и пође по ћилиму.

Не беше то људска прилика, већ вила, која беше присвојила све лепоте овог света. Лице, бело као снег, обрве танке густе и црне, очи крупне и пуне чара. Нос танак, нежан гребеном повијен, а уста малена, и руменом обасута. Дуге, црне косе, пале јој на плећа па се лепршају по свиленом јелечету, златом извезеном.

Лако као срна корачаше она у злаћеним папучама и белим чарапама до колена, по више којих свилене шалваре шуштаху као лишће, кад га лаки поветарац крене.

Истог дана, пред вече, ето Милице Јусуф-бегу.

— Примише ме! — рече она радосно ушавши у одају.

— Нек је са срећом! — одврати Јусуф, па приђе и затвори врата.

— А, гле!... Ствари су ми овде — рече Милица, спазивши дењак у једноме углу.

Јусуф приђе миндерлуку, саже се, извуче један празан сандук, отвори долап и извади један повелики завежљај.

— Чуј! — рече он пошто се обазре. — У овом завежљају има четири пара одела.

— Женског?

— Мушког.. војничког, одговори бег.

Жена га с чуђењем посматраше.

— Добро да пазиш! — рече бег, па отвори празан сандук и мету одело на дно. По том одреши дењак, извади ствари Миличине и поређа их озго.

Жена стајаше и немо га посматраше.

— Ово је одело за тебе, Спасенију, Ану и Петрију. Чувај га као очи у глави. Ником ништа не говори... Јеси ли разумела?

Жена климну главом.

Јусуф се саже, закључа сандук и предаде кључ жени.

— Данас је субота... сутра недеља.... понедеоник... уторак, среда, у среду, а најдаље у четвртак да будеш овде. Дотле ће све бити спремљено. Тада ћеш чути шта треба да радиш... За сад не говори ником ништа.

— Зар ни Спасенији?

Јусуф обори главу, и као мало се промисли. По том ће рећи више кроза зубе:

— А шта ради Спасенија?

— Тужи и јадикује — одговори Милица и пусти из груди дубок уздах. — Затекох и њу и Ану сузама обливене.

— Да им ниси што говорила?

Жена се снебиваше.

— Немој крити!

— Јесам!

— Шта?

— Да се уздају у Бога и да му се моле.. Он ће им у скоро послати избавитеља.

— Ништа више.

— Ништа.

— Мене ниси спомињала?

— Не... рекох им само да ће их огрејати сунце одакле се нису надале.

— Јесу ли се зачудиле твоме доласку!

— Зачудиле и зарадовале као да у мени и матер видеше.

— Сигурно им ниси ништа говорила зашто си дошла? — упитаће бег, строго испитујући лице Миличино.

— Ништа, одговори жена одсечно.

Среда би и прође, а Милице никако из харема. Ово Јусуфа баци у бригу, и с нестрпљењем очекиваше сутрашњи дан.

Освану и четвртак. Бег још више узнемирен. Не могаше да се скраси на једном месту. Час би излазио и с нестрпљењем изгледао Милицу, час би се упутио харему, па се по том враћао у одају и немарно по њој ходао.

Већ дође и подне, а Милице никако. Јусуф да се згране. Изгуби већ свако стрпљење. Што више дан одмицаше, њему све теже. Као да беше у грозничавом стању. Час би сео, час устао и ходао, час прозору прилазио, по том опет седао, ходао и тако без престанка.

Поноћ је...

У граду београдском мртва тишина. Кад и кад само по који стражар викне са бедема и јави се оном до себе. Испрекидани облаци, растурени по целом небу, готово се и не мицаху. Тама притисла све бедеме и обавила куле градске.

Дође време смени.

Омања одељења војничка сташе крстарити по граду. Једна група од пет војника прође доњи град, попе се уз камене степенице, прође кроз капију и дође пред харем.

То беше стража, коју предвођаше Јусуф-бег.

Бег приђе стражару на главном улазу и смени га. По том смени оне на југозападном и југоисточном углу, и крену се капиџику да смени и последњег.

Кад стиже близу капиџика, један од његових војника спази светлост на источној страни и викну: Пожар!

— Стој! — рече бег.

Стража стаде.

Јусуф смени и четвртог стражара.

— Оставите пушке! рече он оној четворици што беху смењени.

Војници приђоше зиду и оставише пушке.

— Вас двојица идите на Видин, а ви други на Зиндан-Капију. Разберите шта гори, па ми јавите.

Војници се окретоше и живо одоше.

— Арслане! — рећи ће бег ономе што оста на стражи. — Иди Фејзул бегу и реци му да је пожар испод Зиндан-Капије. Арслан оде.

Бег се саже, дохвати са земље повелики камен и убаци у двориште.

Не потраја дуго, а капиџик зашкрипа и отвори се. Четири женске, прерушене у војничко одело, изиђоше. Једна од њих вођаше за руку троје деце.

— Узмите пушке! — рече бег.

Женскиње узеше.

— Метните их на лево раме!

Метнуше их.

— Дед сад две и две!

Постројише се.

Бег се саже, узе најмање дете, подиже га и метну на руку. По том узе за руке остало двоје деце и рече:

— Напред!

Победом на Дубљу неимари српске слободе метнуше завршан камен у свод зграде своје. И овај посао беше већ окончан, кад Марашли-Али-паша стиже из Ниша на Мораву. Турчину оста да бира: или да руши зграду, већ подигнуту, иди да је украси.

„Куршид тражи да положите оружје“ рече он Милошу, кад овај дође да преговара о миру.— „Ја то не тражим. Будите покорни цару, па ако хоћете, носите и топове за појасом.“

Чудан обрт ствари!.. Колико ли је домова гребало порушити и огњу предати, колико ли крви пролити, док је Марашлија изустио ове речи, пуне значаја?

„Носите и топове за појасом“ беше реч, која санкциониса основ нове српске државе и њене самосталности. То беше јавно признање народне моћи и његових права.

Погодба беше повољна. Она собом пружаше двоје: слободу и штит њен — оружје. Војвода Руднички прими понуду, пружи руку Марашлији и закључи мир, — мир, који му даваше маха, да развије сву своју генијалност. Његови трудови уродише добрим плодом, и кад се врати својима, врати се као Врховни Господар Србије. У руци му беше гранчица мира, и тој гранчици сви се обрадоваше.

Цвети 1815. закључише четирвековно робовање. Неимари испунише часно дужност своју и вратише се својима. Јунаци скидоше пушку с плећа и дохватише рало и волове. Пећине и гудуре опустеше, а домови, поља и њиве оживеше. На место писке и јаука, весела песма захори се гором и дубравом. Сва се земља преобрази и суморна лица озари светлост. Сунце се осмехну са ведрога неба, а на лицу неимара засја радост и милина. Пред њима беше Ослобођена Србија, и седећи на праговима обновљених домова својих, певаху и уживаху у драгоценим плодовима дуге и мучне борбе.

Они бише и помреше, ал’ потомству вечни спомен оставише. Гробова њихових нема више. Време је збрисало са њих и последњу грудву земље. На место гробова, оста дело њихово, оста ово мило и драго нам огњиште, што се Србија зове. Нека им је част, слава и хвала!...

Стојан лежаше на бојному пољу хладан и укочен. Овај млади неимар не беше срећан да ужива у плодовима свога мучног рада. Све беше заложио за род свој, и када погибе — „ништа собом не понесе“. Последње му добро беше драга, и када би на последњем часу, предаде и њу у аманет другоме.

Жарко стајаше крај мртвог побратима и очекиваше повратак другова својих. У околини не беше никога, и он се узалуд осврташе. Неко ужасно осећање обузе га у овој самоћи, и он поче тужити, гледајући мртво тело Стојаново.

— Јединац си у оца, драги побратиме — говораше он у себи... — Стари Ђенадије пресвиснуће од жалости. Ти му беше још једина нада, па ето где га и она изневери! Оста јадан, као сухо дрво у гори; оста да вечито тужи и за тобом нариче. И никад се утешити неће. У теби закопава сву радост и сву утеху своју. Последње дане загорчаће јадом и чемером... О, кад би ти бар гроба видео, да на њему тугу тугом блажи!...

Тако Жарко, па се сети Букуље и оног загрљаја Стојановог. То га још више растужи, и он настави даље јадиковати.

У неко доба обазре се и спази на западу многе црне тачке. То беху Срби који се враћаху са Дрине. Жарко стајаше и чекаше их.

Обрад и Бошко беху са дружинама. Кад се приближише, спазише Жарка, оставише другове и похиташе усамљену јунаку.

Дођоше и видеше мртва Стојана на земљи, и ужаснуше се.

— Шта би?! — упитаће Обрад пренеражен.

Жарко исприча.

Обрад и Бошко скинуше пушке с плећа, положише их на земљу, падоше на колена, поскидаше капе и целиваше јунака у чело.

Бошку грунуше сузе низ образе, покри лице рукама и оста над мртвим телом свога побратима.

— Шта ћемо с покојником? — упитаће Обрад другове.

Нико не одговори.

— Ваља га сахранити — понови Обрад.

— Носимо га у Благовештење — прихвати Жарко.

— Тамо, браћо — рече Бошко гушећи се сузама... — Јединац је у оца. Нека се старац бар гробом теши.

Освану Преображење 1815...

Ако се икада срећа насмешила после Косова, заиста се насмешила овог знаменитог дана. Небо беше чисто као злато, а сунце тако љупко и благо, да и последњу бору уклањаше са суморна чела. Све беше весело, јер ово беше дан, кад глас о победама Таковског Војводе раздрага срца свих родољуба. Име Милошево разнесе се по свем Српству, и са усана свих Срба диже се к небу похвална песма: „Тебе Бога хвалим!“ И ова песма беше општа. Њу певаху како они у Шумадији, тако и они у Срему; како они у Срему, тако и они по свој Србадији.

Купиново не беше ни у чем изостало. И у њему беху српска срца раздрагана, и у њему родољуби прослављаху дан преображења политичког живота браће своје.

Преображење беше освануло у свој красоти својој. У врту оца Василија, свештеника купиновског, беше као у рају. Благи зраци сунчеви расули се по шареном и мирисном покрову, а бисерне росне капљице, начичкане по свежем зеленилу, преламаху их у безбројне боје, те блистаху као бисер и драго камење. На витим гранама брсних дрвета лелујаху се веселе тичице и умиљатим цвркутом поздрављаху јутарње часове.

Отац-Василије и отац-Ђенадије сеђаху у хладу под лиснатом липом и уживаху у овим небесним красотама. Чињаше им се да леже на крилима ветреним. У мислима беху се узнели преко Саве и Дунава, и, прелетајући преко шумадијских гора, премишљаху о срећнијим данима рода свога.

Не би за дуго, а умилни глас звона купиновске цркве стаде одјекивати по селу, призивајући благочестиве хришћане на службу Божју.

Отац-Василије и отац-Ђенадије дигоше се и прекрстише се. Затим оставише врт, изиђоше на улицу и упутише се право цркви.

Храм купиновски беше већ испуњен побожним хришћанима. Ту беху и сви бегунци. Међу њима беше и Бошко, са матером и сестром.

Служба отпоче.

Тихи и дрхтави глас оца-Ђенадија испуњаваше храм неким божанским дахом. Све упрло поглед у ово светитељско лице и напајаше се истином и вером, што се са подножја уздизаше к престолу Божјем. Преузвишена осећања побожности прожмаху сва срца. Једна мисао обузе све, и сви осетише како их нека невидљива сила подиже к небесним висинама.

Служба се сврши. Отац-Василије изиђе из олтара, приђе стаду своме и са речима, пуним родољубља, одаде пошту неимарима српске слободе. Благочестиви хришћани отворише срца своја и с највећом радошћу примише речи доброг пастира. И када свештеник заврши, умилни гласови за певницом дирнуше у најтање жице родољубиве Купиновљане. „Тебе Бога хвалим“ потресе све присутне и испуни храм славом Божјом.

Сутра дан бегунци оставише Купиново и вратише се у Србију. Отац Ђенадије оде у манастир, а Бошко с матером и сестром у Самаиле, стрицу Жарковом.

Бурни дани прохујаше...

Све диже главу, ал’ још не диже Свето Благовештење, манастир трнавски. Ћор-Зука, жељан освете, поруши и манастир и конак. Што не стиже да поруши, то повреди. И ова повреда беше жалоснија од рушевина. Иконостас сравњен са земљом, и од ликова светитељских једва оста трага. Како прођоше они на иконостасу, тако и они по зидовима. Сви беху нагрђени и онакажени: очи избодене, лице изгребено, снага изубијана, нечистотом измрљана и срамним контурама ишарана.

Крајем Августа 1815, када сутон беше земљу обавио, једна људска прилика искрсну из околине манастирске, и идући лагано корак по корак, дође пред рушевине и ту се заустави.

У околини мртва тишина. Зидови манастирски, обавијени мрачним покровом, стрчаху у овој немој пустоши и страшним изгледом својим слеђиваху крв у пролазника. Кад и кад јекне буљина, или искрсне по који слепи миш, облети рушевине манастирске и изгуби се у тами.

Прилика, омалена и погурена, у дугој, црној хаљини, стајаше пред рушевинама и не мицаше се.

То беше отац-Ђенадије.

Овај стари духовник беше сазнао за смрт свога сина, и дође да му гроб нађе, да га грли и сузама кваси.

Сутон прође и тама се пусти.

Духовник уђе у рушевине и изгуби се међу зидинама. Мало доцније појави се с десна, и пође напред, према гробовима. Кад стиже до једног, на коме ниједне травке не беше, паде ничице и обгрли крстачу.

Кроз тамну и нему ноћ зачу се јецање и дубоко уздисање. У неко доба диже се старац са гроба и лагано дође пред конак.

Пред њим беху рушевине, готово још страшније од манастирских. Огореле баскије и греде стрчаху к небу, те изгледаху на огроман црн костур, у кога су ребра саломљена. Цела зграда, сем једнога маленога дела, у задњем крају, беше порушена.

Отац Ђенадије чу нечији ход и обазре се.

То беше Прока, некадашњи служитељ манастира Благовештења.

— Стиже ли, сине? — упитаће га старац.

— Једва, оче — одговори момак, носећи бреме на леђима.

— Ти си ми се уморио?

— Боме добро, оче — одговори Прока, па баци бреме с леђа, седе на њ, убриса зној са чела и одахну.

Заћуташе обојица.

— Зар ћеш овде, оче? — упитаће Прока духовника након краће почивке.

— А што, сине?

— Ово је пустиња.

— Ено ми конака — одговори духовник и показа руком задњи крај конака, који беше упола порушен.

— Па то је кошара, оче!

— Добро је за мене старца.

— Богме, оче, не бих ти ја овде жив заноћио — рече момак и заврти главом.

Ђенадије оћута.

— Ово ти је горе но у јазбини — придода Прока.

— Хајде, сине, за мном — рече духовник и пође уз степенице.

Прока устаде, подиже бреме на леђа и пође за Ђенадијем.

Беше уочи Митрова-дне 1816.

Жарко се беше још зором дигао и отишао у Чачак. Ту нађе Ага-Тоску, који се тога дана беше вратио из Београда.

Ово им беше прво виђење након оног бегства из града. Жарко му се веома обрадова, и позва га својој кући у госте. Ага прими овај позив, и заједно с њиме пође у Горачиће.

Уз пут свратише у манастир Благовештење, ради неког посла, који Жарко имађаше да сврши. У порти затекоше мноштво света, мушког и женског. Сви беху као убијени. Стајаху мирно пред конаком, и са тужним лицем погледаху на доксат.

Тек што Тоска и Жарко беху одјахали коње и привезали их за оближње дрво, а сви присутни поскидаше капе. Путници похиташе у правцу доксата и спазише мртвачки сандук.

Шест духовника скинуше сандук низ степенице, пронеше га кроз порту, и кад дођоше до једне раке, ископане поред гроба Стојанова, спустише га на земљу.

Присутни се искупише око раке и сандука.

Отац Атанасије, игуман манастира Сретења, наже се и подиже заклопац.

У тај мах Жарко се прогура кроз светину, погледа у сандук и спази у њему оца Ђенадија.

Мало затим, гробари узеше сандук, спустише у раку и земљом га загрнуше. Сви присутни прођоше и по једну грудву земље убацише.

И кад ова хришћанска дужност би свршена, Жарко приђе оцу Атанасију и рече му нешто насамо. Потом нађе Тоску, и са њим продужи пут у Горачиће.