I

Освану и Петровдан.

Устадох сувише рано. Бејах пун нестрпљења, те се не могох ни тренутка задржати на једном месту. На табли, што виси о једном стубу при самом уласку у гимназију, прилепљена је још пре два дана објава да ће се на Петровдан раздавати награде добрим ђацима и прочитати ко је прешао у старији разред, а ко је остао да разред сасвим понавља, или да понавља испит из кога предмета, и тако даље. Што се тиче лично мене, о награди не смедох ни мислити, већ само о томе да ли сам уопште прешао из петог разреда у шести, или сам остао да поновим испит из кога предмета. Слабо сам се учио. Још у другом разреду гимназије наспе ми нешто да пишем песме и приче, а у трећем постигох у том погледу и известан успех. У једном дечјем листу који сам примао, изађе једна причица смишљена мојом главом и написана мојом руком. То ме толико одушеви да се томе послу просто сав предадох и — заборавих школу; добијах похвале од уредника тога листа, а прекоре и од наставника и од оца.

— Ви почињете и песмом и причом. Ценећи досадањи ваш рад, изгледа ми да ћете и у једном и у другом правцу имати среће. Тако ми одговараше уредник дечјег листа у коме су моји радови излазили.

— На здравље ти, синко! Ево теби двојка, пак опет певај. Прво притегнут’ опанке и научит’ латинску граматику, пак онда музе. Тако ми једном рече професор латинског језика,

— Ја не знам, дете, славе ми, шта ћу с тобом. Какве песме, какве комендије. Буди Бог с нама! Гледај ти књигу, то ја теби велим! Тако ми не једном говораше отац. И у колико ми похвале овог уредника дечјег листа ласкаху, у толико ми више прекори наставника, а нарочито оца задаваху јада. Знао сам ја и сам да је главно школа, да на првом месту треба добро да се учим, па тек онда да пишем песме и приче. Али се друкчије није могло. Нисам могао да радим онако како сам разумевао да треба да радим.

Стога сам тако нестрпљиво очекивао тренутак када ће се у великој намештеној и украшеној гимназијској сали пред великим бројем забринутих и радозналих родитеља, и свима ђацима, појавити директор и својим уздрхталим слабим гласом прочитати и моје име, и... Тај тренутак дође, и ја слушах име за именом: „прелази“, „понавља“, „губи право на школу...“ Дође ред и на пети разред. Чита директор, и казује шта је с којим, и све ближе, па да прочита и моје име. Најзад прочита и моје име и... чух где рече: „Прелази у шести разред“.

Скочих низа степенице, и пун среће и блаженства нађох се пред зградом гимназијском. Ведар, топао дан, сунце сија, а небо трепти у светлости. Појурих право своме стану, а тамо... чека момак с колима: послали га од куће за мене.

Покуповах неке ситнице за, кућу, што ми отац беше по момку наручио, па се онда опростих са газдарицом, старом торокљивом женом; седох у кола, момак ошину коње, и они полетеше чистом, белом калдрмом, коју беше киша претпрошле ноћи опрала. Пројурисмо ред ониских кућа, остависмо и последњу пекарницу са лекаром белим од брашна и с плавом кецељом; већ се више није чуо ни куцањ чекића у оној ковачници на крају вароши, и поље чисто, зелено, заокружено брдима, пуче пред нама у свој својој лепоти. Поред пута полузрело класје пшенично таласа ветрић; на ливадама ускупљена сена, зелени се кукуруз; горе по брдима шљиваци, а иза њих беле се куће.

Кочијаш момчић, ако је старији од мене две три године, али ипак ни мало већи растом од мене, час по час ошине коње, па се онда мени окрене и заподева разговор од сваке руке. Пита ме за школу: какве науке учим, шта ћу да будем кад свршим школу, и тако даље. То ме питаше у први мах; а кад зађосмо дубље у разговор, и преграда, коју он као да замишљаше у први мах да постоји између мене и њега, виде да не постоји — а и ако постоји, ипак да није тако висока — он онда окрену други разговор. Стаде ме испитивати да ли са мном има да уче и женске: а онда окрену разговор о девојкама по вароши, о том како су лепе, причаше ми како је не знам кад и где видео једну да ништа лепше у свету није видео.

— Благо теби, рече ми; ти с њима сваки дан.

Разуме се да му нисам казао истину; одговорих му тако да сам га у поменутом мишљењу оставио и даље. Потреба за хвалисањем у том погледу, тако својствена годинама у којима ја тада бејах, као да доби једну од најзгоднијих прилика да се покаже у свој својој сили. Потстакнут овим младићем, ја му стадох причати ствари које је могла само моја бујна, млада машта измислити. У истини од свега тога не беше ништа. Било је може бити да се овда онда слика какве лепше девојчице урезала мало дубље у мојој памети, али још ни једној се ја не бејах усудио да изразим своје осећаје, а још мање сам био те среће да чујем од које девојчице да ме воли. Међутим, како му тако му, ја напричах овом момку доста занимљивих ствари. А он зинуо, гледа у мене, не може да се наслуша тих мојих речи; гледа ме, мери ме, а дизгине опустио, те коњи газе полако и лено омахују реповима. Уморих се и ја, управо наситих измишљањем тих тако милих ми слика, па се ућутах за тренутак; а тек ће он онда започети. Добро је у вароши, и жестоко ја то, казује опет он мени; и вели, верује у све оно што ја њему сада испричах; али, што он тамо у селу! И сад он отпоче да прича, а ја опет да слушам.

А он како лепо причаше! Догађај за догађајем, слика за сликом промицаше пред мојим очима. Они лузи, оне дубравице мога лепог места рођења, што ми трепераху вавек пред очима, као нешто најдраже, најлепше, којима сад пун радости иђах, низаху се преда мном у све дражеснијим сликама. Он ми описиваше свој живот на селу, и причаше час о овој час о оној девојци; а ја га слушах и почех му — завидети. Нека тајна туга што ја нисам тамо, што ја нисам на месту његову, обузе ми душу; али при помисли да и ја идем тамо, намах се расположих. И кад он ухвати за дизгине и ошину коње, ја га стадох запиткивати за нека објашњења поводом његова причања. Беше ми необјашњиво што се он зауставља највише на некој Гили, девојци, која, колико је ја познавах, не заслуживаше толике пажње његове, пажње једног таквог момка, с толиким љубавним успесима, какав ми се он према овом његову казивању учини.

— Па није бо’ зна шта. Гради веђе, а напред јој два зуба кварна, црна. Лудују, онако само, момци око ње, рече он, и ошину коње.

Ућутасмо обојица.

Знам ту девојку, још од малена.

Кућа мога оца налази се на једном брежуљку. Доле, јужно од ње, тече поточић, а с ону страну уздиже се опет једна мала коса. По њој пукли шљиваци мога оца далеко, далеко, све док се види, а иза тих шљивака има неколико кућа. Тамо је кућа и овог момка, Симе, што служи код нас, и сад тера кола.

Отац му умро одавно и оставио њега, Симу, и Стеву, који је нешто мало, годину две дана, старији од Симе. Мајка им се одмах преудала, онде близу, за неког Марка, а они обојица по служби тако од кад их знам. Ту је кућа и те Гиле. Још као нали, када сам се са децом оближњом јурио по прашњавом путу, брао дудиње, и друго воће, деца из тога краја била су ми некако одвратна. Оне дуге просте конопљане кошуље на њима, њихова прљава тамна лица, нечешљана коса, туп унезверен поглед при појави мојој и остале деце из мога суседства, све то стварало је у мени према њима осећај, да не речем одвратности, али тек неку тежњу да сам што даље од њих. Међу том децом била је извесно и Гила, али се не сећам да сам је тада као дете био запазио. Нарочито нешто језовито долазило ми је од оне куће где се родила Гила. И кад сам са оцем или с мајком пролазио поред те куће, увек ме је обузимала нека туга помешана са страхом. Једне вечери, једва се сећам, јер сам тада био врло мали, пред нашом кућом под јабуком, на којој је понело лисје да жути и опада, стојала је моја мајка и држала моју сестрицу у наручју; а ја сам стајао крај ње. Отуд иза наших шљивика, у правцу од Гилине куће, допирала је запевка, која је тужно одлегала селом кроз вечерњи сутон. Тада сам од мајке чуо да је Марисав, Гилин отац, погинуо у рату, убили га Турци, и да то Марија, његова жена и Гилина мајка, кука. Доцније је Марија узела у кућу неког Стоиљка, који дође у село по свом дунђерском, каквом ли, послу, а казиваше да је родом из једног места отуд из новоослобођених крајева. Овај Стоиљко често је под најам радио, код мога оца, оправљао на кући прозоре и врата, оправљао стару бурад и правио нову (овим последњим као да се више занимао него ма чим другим), и тада, када је он радио код нас, сећам се да сам мучио муку над мукама. Имао је он, Стоиљко, нечег врло отуђљивог код себе; све ме је било страх од њега, те нисам смео никако да му приђем, већ сам далеко обилазио.

Једно време када сам био у трећем разреду основне школе, служио је код мога оца син тога Стоиљка а пасторак Маријин (име сам му заборавио); био га довео Стоиљко са собом. Чувао је овце. Једном се он разболи, на дође да га замени кћи Маријина од првога мужа, Лепосава, старија сестра Гилина, девојче са великим црним очима, које сам ја издалека радознало посматрао. Она је умрла ускоро затим, — чини ми се да ја још тада нисам био ни отишао у гимназију. Споменух је само због тога што на неколико дана доцније, када је то Лепосава замењивала тога свога, како да кажем, брата, деси се ово. Један мој школски друг Михаило — чија кућа беше тамо чак иза куће Гилине, и који је волео много да прича и да се хваста — једног јутра, када у већој групи, сустигнувши се, иђасмо са торбицама о врату у школу — стаде казивати како је синоћ прошао поред Стоиљкове куће, па му Лепосава причала, како сам ја њу и Гилу — бајаги оне обе замењивале брата — ухватио код своје куће, па их стао вући и обарати по неком сену. Не знам шта би и како би, тек Мијаило и не доврши своје причање, а ја скочих к њему и ћуших га тако јако да му фес паде с главе. Осетих да ме то, што Михаило ту, пред друговима, изнесе о мени, понижава. Стидно ми беше и помислити да се толико ниско спустим да се чак и с једном Гилом играм и забављам. То ми се чињаше тако гадно и одвратно као што ми се чињаху гадни и одвратни и сви моји другови, који често и са пуним устима изговараху име Гилино, име те девојчице, према којој осећах толико одвратности да ми чак и њено име беше донекле одвратно. Међутим све дотле ја Гилу не познавах, никад је не видех.

За време распуста, пре него што ћу поћи у гимназију, одлазно сам неколико пута заједно с говедаром, који је пасао говеда у једном чајиру до куће Гилине, и тада сам крај плота, што ограђује њену кућу од чајира, виђао издаље неку децу мога узраста. Беше их и мушких и женских; играху се и забављаху; али ја им не прилазих. Наш говедар, дечко мојих година, неколико пута казива ми да и мене зову да се играмо; али ја не хтедох отићи к њима. Међу том децом била је и Гила. Говедар ми је показа, али, пошто беше још деце ту, и пошто беху доста далеко, не могах распознати и уочити баш која је она. -Једно девојче, коме лица не сагледах, са разбарушеном црном косом, прљавом кошуљом, и кратком искрзаном сукњицом по дну, према казивању говедареву, као да беше Гила.

Доцније за време распуста између другог и трећег разреда гимназије, кад бејах на сабору код једне оближње цркве, паде ми у очи једна девојка или боље девојчица у свиленом фистану голубије боје са једном дречећом мрљом од груди па нагоше. „То је Гила“, рече ми мајка. Загледах је добро. Суво лице опаљено сунцем све до врата, а врат бео, те се познаје докле је иначе заклања марама радним даном; косу сплела у витице и ставила напред, а са стране, близу уха, заденула цвет. На ногама јој варошке ципеле. Одвратна и јадна учини ми се појава њена. Нашто то изигравање с варошким оделом и уопште оним што не личи. „Има масу, објасни мајка; она ће свога оца да наследи“.

После сам често слушао младиће из суседних кућа где помињу Гилу. И увек ми је било просто неразумљиво што се њој даје толико важности. Међутим судбина хтеде чак и то да ме једна жена онде из суседства, неки род Гили, дирне једном приликом за Гилу. Планух сав од љутине, али насмејано и задовољно лице моје мајке нагна ме да ћутим. „Она је добра девојка“, рече мајка, наднета над својим радом.

О прошлом Ускрсу, једног дана одох да нахраним свиње, које борављаху у шљивацима преко потока тамо на оној страни где је Гилина кућа. Враћајући се отуда путем сретох једну девојку повезану белом марамом, развијену, крупну, као угљен црних очију и густих црних обрва. Носи чабар на чабрењаку са Стоиљком, — она напред а Стоиљко остраг. „Гила“, помислих у себи. Назвах Бога, а она ме упита: „Шта радиш?“ и зовну ме по имену. Збуних се, и једва јој на поздрав одговорих. Кад прође поред мене, загледах је још једном: чиста бела кошуља, црно јелече, крупна, развијена, — девојка и по. Одмах све ово саопштих мајци. „То је Гила, рече ми мајка. Израсла много добра девојка“.

Ето колико сам познавао Гилу и шта сам о њој знао, о тој девојци коју ми Сима толико пута сада помену, и око које најлепше и најслађе његове приче кружаху.

И док ја тако у мислима прелазих са једне успомене на другу, коњи јураху убијеним насипом. Прођосмо једно село, прођосмо и друго, и ево нас већ на домаку куће. Раздваја нас само једна висораван окићена пшеничним њивама и осамљеним браницима.

— Што си се ућутао? Да ти није жао вароши? упита ме Сима.

— Што да жалим? одговорих му. Па онда, сетивши се свега што сам му мало час напричао, додадох брзо:

— Опет ћу се вратити.

— Море, све ћеш ти то да заборавиш, док видиш само како се овамо код нас живи. Оно, истина, у вароши је све лепше, код нас нема онако финих девојака, али опет... -

— Зар?

— Видећеш. Кроз неколико дана мора да се жње пшеница, а има много. Неће моћи да се пожње за неколико дана. Па има и да пластимо. Код нас тек сада косе ливаде. Јуче смо пластили у оној ливади код „Велике ћуприје“. Беше неколико девојака, а ја сам. Не могу да се одбраним.

— А које су то биле?

Већ ме закопка да и то сазнам.

Он ми именова неколико њих. Међу њима и Гилу.

— Зар и она ради код нас?

— Ради у замену са — не знам којим рече; — па газда погодио с њим ђутуре, те и она дошла.

— Пита за тебе, — окрете се опет мени након краткога ћутања. Кад ће, вели, да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим. Ја јој велим да си ти друго; друго је твоје и твоје науке. Седне он, велим ја њој, у хлад, па гледа књигу. Хоће он много да ти се пече на сунцу. И Сима се окрете мени испитујући ме очима, какав утисак остављају код мене те његове речи.

Мило ми беше чути ово што ми он каза. Ласкаше ми да једна девојка мисли и говори о мени, нарочито једна таква девојка која толике момке занима, једна девојка о којој ми Сима толико причаше. „Кад ће да дође тај млади газда, да се мало потерамо по ових врбаках с њим...“ понових у себи.

А доле, под нашим ногама скоро, у дољи заокруженој ониским косама, по којима се овде онде збили густи забрани, пукло село са својим богатим њивама и ливадама и густим воћњацима, између којих се виде беле куће. Тражим очима своју кућу, тражим велики гранати орах, и крај њега, мало потамнео, бео димњак. „Ено је“, шапћем у себи пун радости.

Сунце нагло западу; већ осећам дах свежег поветарца са далеких плавих планина, што се свиле на ведром обзорју.

— Ошини боље коње!

Не сија нигде тако љупко сунце, нигде није тако слатко очима гледати, нигде тако топло око срца као у својој кући, у месту свога рођења. Ту је ваздух свежији, ту срце слободније куца, ту у тим зеленим ливадама, у густим лузима и врбацима, у оним врбацима што се пружили пољем с једног краја на други, поред малих поточића што орошавају зелене ливаде, све тамо до дна поља где се, састављени у речицу, губе у далекој дубрави.

II

Кући стигосмо пре заласка сунчева, где затекох само мајку и најмлађег брата Свету.

— Дош’о бата, сине! казиваше весело мајка Свети, који тек беше напунио трећу годину.

— Бата! изговори он гледајући ме поиздаље и туђећи се од мене.

Доцније дођоше отац и брат ми Будимир, што је одмах за мном, који чуваше овце. Свега два брата и имам.

Кад им казах да сам прешао у шести разред, сви се обрадоваше, нарочито мајка. Отац ваљда не хтеде да се покаже. После ми казиваше мајка да је отац био љут нарочито ово неколико дана, љут на мене, што се, вели, занимам некаквим беспослицама; па ме питаше чим се то занимам. Тицаше се оних мојих причица и песмица, те се стога и не упуштах ма у какво објашњавање, јер сам знао унапред да ме неће разумети.

После вечере одмах одох да спавам. Беху ми наместили кревет у једној соби; али ја не хтедох тамо већ казах мајци да ми простре на доксату. Ништа лепше но лети спавати на доксату, било да је лепо, било да је рђаво време. Ако захукће ветар и удари киша, прикупим -топао губер око себе, а лисје на липи, што је пустила гране до самог доксата, шушти те ме успављује.

Ноћ беше ведра и тиха. Ветрић, на мах на мах, што би само затресао лисје на дрвећу. Месец се високо издигао, још мало па да зађе за стреху. У даљини се чула отегнута песма. Брзо заспах.

Када сам сутрадан устао, сви, изузев малог Свету, беху устали, иако се ни тога дана није радило у пољу.

Цео дан провео сам у шврљању тамо амо по имању. Обиђох скоро цело имање; али избегавах да пођем тамо оном страном, где је Гилина кућа; а зашто, ни сам не знам. Бојах се да она, кад ме види, не помисли да ја већ знам да је она питала кад ћу да дођем, па сад идем те јој се намећем.

Пошто тако обиђох све што ме је занимало, онда се обратих књижници очевој, која према његовим приликама и околностима беше доста богата, и ту наиђох на велики број књига које дотле не хтедох читати; нарочито новина с подлисцима, неких старих часописа, алманаха, календара, и тако даље; све то беше пуно врло лепих и занимљивих приповедака и песама, које се већим делом бављаху љубављу. Имао сам муке са сређивањем појединих бројева, али ми се после мука та надокнађавала уживањем у читању.

И тако у читању проведох скоро пуна три дана. Тек нешто, нешто што бих послушао: отишао те нажео мухар теоцима, напојио коње, нахранио свиње, донео тестију воде са извора што је одмах онде испод куће у потоку, и то је све. Донекле уживах у таквом животу, па ме онда обузе нека сета, чамотиња, те се зажелех друштва. Међутим, Сима ме непрестано зваше да пођем с њим у поље.

— Немој да идеш с њим, светује ме мајка. Он се много прођаволио. Може да те наведе на неко зло.

— Ко мене може да наведе кад ја нећу!

— Ех, ко! Мислиш да ће зло само да изађе, па да ти се каже где је? Чувај се док не натрапаш на њ...

Појмих те речи мајчине као израз њене претеране бриге, те им с тога и не обратих пажње и не узех у памет. Толико само да је не бих увредио, не хтедох отићи са Симом, већ као мало љутито одговорих му да не могу; али тако гласно да је мајка, која беше у кући, чула.

— Иди! Иди! рече ми мајка, бојећи се да ме не увреди. Мене само страх.

Али ја не хтедох ни да чујем до краја, већ окренух леђа и одох у собу, тамо где су књиге, у оној другој кући где је и доксат; залупих врата за собом, седох на столицу, па узех једну књигу и наставих питати оданде где сам пре тога био стао.

То је било тако око подне; а пред вече кад изађох на капију, камо се догоњаху краве и овце са паше да се помузу, Сима, који у тај мах догна краве и волове с ливаде, ћутећи махну ми главом да пођем с њим.

— Сутра ћемо да пластимо (тога дана косили су косачи); а и виноград, онај тамо до гробља што је, да се праши. Газда ми рече да одмах, чим повежем волове, идем да зовем раднике. Чини ми се да ће бити и она...

Разумедох која, али ипак упитах. Побојах се да не помисли да сам ја баш озбиљну пажњу обратио ономе што ми оно пре, успут, о Гили наказива, и да ја једва чекам да, се с њом састанем.

— Па Гила, одговори он. Што, зар не волиш? И он, чисто чудећи се, упре у мене своје зеленкастоплаве очи.

— Све ми једно, одговорих прилично равнодушно, ма да ми не беше баш свеједно. Занимаше ме та Гила, те сам у истини жељно очекивао да је видим: да видим онако изближе ту девојку коју тако често помиње Сима, и која распитује за мене кад ћу да дођем.

— А да ли знаш извесно да ће бити и она? упитах га после кратког ћутања.

— Само док јој кажем да си дошао.

— Што то? -

— Што то!... И он ме насмејана лица зачуђено гледаше неколико тренутака, а онда махну главом: „Еј, кад не знаш! Да сам ја на твоме месту!“

Те вечери не заспах брзо: мислио сам о сутрашњем дану, и о ономе што ми Сима говораше, и о — Гили. Збиља, ја једва чеках да је видим.

Преко обичаја устадох рано. Сунце тек што засветле иза брда обраслог гором. Лак вео од сумаглице лагано се повијаше над пољем, а на лисју и трави блиста роса.

— Баш добро те си устао, рече ми отац. Ја ћу данас бити спречен послом у општини (био је председник општински), те нећу моћи да надгледам раднике. Стога ћеш ти да будеш с њима. Биће их на два места. Једни ће да праше виноград, а други да пласте. Ти ћеш да идеш у виноград. Гледај да до ручка сврше тамо, па онда нека сви сиђу да пласте, како би се сено могло још данас и да здене.

— Ама, шта могу ја њима. Зар ће они хтети да слушају мене? понех се ја сад опет устезати. Нисам ја то, рекох, научио.

— Што? Каква наука ту има? Ти имаш само да пазиш да они не проводе време узалудно. Терај да раде — да не стоје, а ако ко неће да ради, ти ћеш да ми кажеш. Можеш понети и неку књигу са собом, те читај. Узми коња, кобила нека је ту, те одјаши, па га припни онде крај винограда нека пасе.

Трудећи се да сакријем колико ме је наредба очева у ствари обрадовала, узех неке ситнице од мајке које сам са собом могао понети на коњу, ујаших гола коња, и замолих мајку да ми отвори капију.

— Пази се! рече ми мајка затварајући за мном капију.

— Море, остави се, Бога ти! Зар сам ја дете! одговорих, па џарнух коња петом у трбух, и одјурих прашњавим сеоским путем сагињући час по час главу да ме не дохвати која грана што се од стабла пустила преко плота.

Прођох неколико кућа окружених мноштвом омањих зградица. Пси лајаху кроз плот, па излажаху чак и на пут и лајаху испред коња; но коњ као да беше на то навикао, јер се не трзаше и не презаше од њих, већ само као да нарочито сачека једног повеликог пса, те кад му дође под ногу, он га добро лупи. Нададе се ужасно урликање и лавеж паса, а ја ободох коња, и зачас се нађох на отвореном пољу. Донекле ишао сам равницом, а онда окренух уз брдо, идући покрај њива засејаних пшеницом која беше већ прилично зажукла. Роса на шибљикама и високој трави дохваташе ми обућу на ногама. Птице цвркутаху у врховима шумарка, ваздух миран, а сунце се полако пење ведрим небом.

У винограду већ беше неколико радника: један остарији човек са женом и два младића, сви оданде из села. И они тек што беху дошли, те се спремаху да отпочну рад. Назвах им Бога и упитах се за здравље, па онда одјаших коња и принех га онде крај винограда да пасе.

Не потраја дуго, а дођоше и остали радници, међу којима беху и две девојке; али она — Гила — не дође. Што ли то? Расположење у којем дотле бејах, као да ме сад остави. Ја бејах толико рад њу да видим да се видим онако изближе с том девојком која, по причању Симином, играше прву улогу међу девојкама, и која распитиваше за мене: ја се утврдо надах да ћу је данас видети, а ње нема.

— А има ли још који да дође? упитах раднике.

— Што питаш? Шта ће ти више? Доста смо ти и ми, одговори ми Стана Којина, доста господска појава; вита, висока стаса, танких извијених обрва, црних очију, и доста нежног дугуљастог лица; укратко, једна лепа девојка. То ми рече, па саже главу за послом, и — закикота се. Удари у смех и она друга девојка.

Удари ми нека врелина у образе, мора бити да сам поруменио. Зашто тај смех? Да ли оне не погађају моје мисли? Осетих још већу врелину у образима.

— Ја се не шалим, већ озбиљно питам, рекох као мало љутито.

— Шта вам је, за Бога, те се смејете сад ту ни за шта! рећи ће им једна остарија жена. Човек лепо пита а оне... Има, има, окрете се мени: Злата Маркова и Гила Марина. Осташе доле у ливади да пласте.

— Како их плашћење нашло сад, кад још није ни роса спала, приметиће један остарији човек.

— Заиста, то нема смисла; али не рекох тако зато што бејах убеђен да сено није још за плашћење, већ поглавито зато што не дођоше овамо, те да једном видим ту Гилу. „Нема смисла“, понових тоном човека који се у тим пословима потпуно разуме.

— Мислиле да ћеш ти тамо доћи, опет ће Стана Којина, чупкајући траву око једног чокота.

И опет порумених. Она као да завирује на дно мога срда.

— Иди мало до њих, рече ми мало после.

— Што ћу тамо?

— Помажи им да пласте.

— Нека, није потребно. Могу и овде.

— Право велиш. Шта вали Стани? добаци једна жена отуд с краја.

Стана саже главу, а ја се више не сећам да сам после још који пут поруменио у сличном случају. Брзо се упознадох са њима и са свима њиховим шалама, те бејах равнодушан, то јест не руменех, када би се и што крупније рекло.

Девојке се међутим просто надметаху с момцима ко ће шта непристојније рећи. Моје присуство као да не утицаше ни најмање на њих. Као да им беше тешко само док отпочеше, а већ после...

Ја сам стајао ту крај њих и слушао. И, за чудо, и ја сам ту њихову шалу брзо заволех. Стадох се заједно с њима смејати кад би ко што рекао; разуме се, уздржавајући се од учешћа у тој шали, и трудећи се колико је могуће да прикријем колико ми је по вољи кад се од њих ко нашали.

— Еј, море, наслуша се ти баш добро, рећи ће ми она остарија жена, што оно јутрос прекори Стану кад се стаде смејати. — Шта ћеш? Така ти је ова наша сељачка работа.

— Што-о? учини Стана отежући оно „о“. Их, Боже, већ нема! Чудна чуда! изговараше, мазећи се, и подиже главу онако сагнута, па ми насмешена лица часом погледа право у очи, а онда саже опет главу. — Мислиш, тамо у вароши, нема да се шале?

— Нема такве шале тамо, рекох, не чекајући ону жену да одговори Стани. — Они се не шале тако... тако — хтедох рећи једну реч, али се уздржах; бојах се да их не увредим. — Не шале се, рекох, тако много.

— Они истински онако, промрмољи једна жена, не дижући главе.

Прсну смех. Насмејах се и ја.

И тако у шали, па већ скоро време ручку. Навалише, те опрашише цео виноград; било је пре неколико дана опрашено више од пола.

У то Сима изби оздо од ливаде.

— ’Ај’те, да се руча!

Радници стадоше прибирати шта је ко био где оставио, па се онда кренуше. Ја похитах напред са Симом.

— А што ниси ти доле? прекори ме он.

— Море, да не кажу... Знаш већ.

— Гледај, гледај! Чудна ми чуда шта ће ко да каже? Шта има да ти каже? А онда, пошто поћута мало, тек ће: „Еј, кад не умеш!“

Постиде ме тај његов прекор. Зар ја да не умем?

—Ама, није ни овамо баш тако рђаво, рекох.

— Шта? Стана? упита изненађено.

— Па није ружна.

Он се насмеја.

— Стан’те, што бежите? чух где неко викну за нама.

Окренусмо се. Стана са оном другом девојком хиташе за нама са мотиком и вилама на рамену. Застадосмо.

— Не ваља ти тај млади газда, рече она Сими.

— Не ваљаш ти! врати јој Сима, смејући се.

А што да не ваља?

— Много стидљив.

Ја јој на то погледах право, право у очи. Погледа и она мени, па се онда наједанпут закикота, поводећи се у страну...

Сиђосмо у ливаду. Пред нама пукли откоси далеко, далеко. То нам је највећа ливада; избаци понекипут преко сто омањих пластова, а по десет оних великих сена. Тамо на средини ливаде, две женске купе откосе у мале гомилице, — мравуљају. Ниже доле, тамо крај потока у врбаку, стоје повезани волови. Сунце жеже, нигде облачка. Мирише покошена трава тако силно, да просто заноси.

— Хоћемо ли по један откос? упита Стана ону другу девојку.

Она одговори да хоће.

— ’Ајде и ти, господине! рече мени, ударајући с осмехом на ову реч: господине!

— Немам виле.

— Има, има, одговори Сима. Донео сам ја. И он отрча ка једном јабукову дрвету, што је при крају ливаде, те донесе двоје виле, једне за мене, а једне за себе.

— Донео сам ја четворе виле. Био их тамо у хладу, под јабуком, још двоје.

Узех виле, и погледах у Стану.

— Умеш ли? упита ме она.

— Што да не умем! Зар ту треба још нека наука? Пластио сам ја још мали.

— Их, па и са мном! А ја сам заборавила.

Пластио сам одиста једном и с њом, баш пре него што ћу отићи у гимназију. Имао сам тада мале лаке виле, један наш слуга начинио их нарочито за мене. Тада сам се утркивао у плашћењу са Станом, која беше мојих година, а девојке које плашћаху заједно с нама, задиркиваху нас, онако мале, како ћемо да се узмемо.

— ’Ајде, почињи! Један, два, трп! Ко брже! викну Стана.

Појурисмо сви четворо, ја, Сима, Стана, и она друга девојка, сви једно до другог.

На средини ливаде сусретосмо оне две женске. Једна од њих беше мало заостала; отресаше неку боцу са сукње. Ова што иђаше напред девојка плавих обрва и очију, са малом подигнутом брадицом, промрмољи нешто, поздрави се, шта ли, па оде даље купећи откосе. Беше то Злата Маркова.

Она друга, то је Гила, помислих у себи. Откоси иђаху право к њој, а она још непрестано сагнута отреса боцу, те јој се лице не може да види. Дођосмо већ до ње, а она, још не диже главу; још се занима оном боцом. Сима се нагна, те право на њу. Она се брзо исправи — и ја зачас сагледах два црна ока. Лако и окретно она потеже ону боцу на Симу.

— Деее!... рече му онако по мушки, и поскочи неколико корачаји у страну од њега; а онда приђе, те се рукова са мном.

Онако као што би лопов погледао у неку ствар коју хоће да украде, тако ја поново погледах у њу, Гилу. Она гледаше у мене, — гледаше својим као угљен црним очима, испод својих дугих црних трепавица.

— ’Ајде да истерамо до краја, позва ме Стана, која беше већ прилично одмакла,

— ’Ајде, позва ме Сима,

— ’Ајде, ако ћеш са мном, — да истерамо по један откос тамо до оног дрвета. Тамо ће и да се руча. Куд ћеш с њима тамо на крај ливаде! позва ме Гила, али тихо, скоро шапћући, по свој прилици у намери да оно троје не чује, и упре у мене очи, а на крајевима усана заигра јој осмех.

Није истина, лепо остављати друштво, али ја оставих њих, па пођох са Гилом.

Оно троје заграја, „Нашао је сад боље друштво“, чух где рече Стана Сими и оној другој девојци, али тако гласно да и ја чујем; а онда ми прекорно довикну: „Добро! Добро!“

Не одазвах јој се ни једном речју, већ наставих купити откосе напоредо с Гилом.

— Криво јој, прошапута Гила.

— Марим ја, и нехотице ми се оте са усана.

Гила ћуташе и пажљиво купљаше сено напоредо са мном, пазећи да не изостане, а опет и мене да не остави за собом.

Тако смо неко време напоредо радили, ћутећи. Најзад, један од радника, отуд испод јабуке, повика:

— Еј, ви, море! ’Ај’те да се руча. Има времена после, па пластите. У исто време приметих да неко трчи за мном. Беше то Стана. Стигавши нас, она рече:

— ’Ајде! и удари ме дланом по леђима. ’Ајд’, остави, па после, додаде, и отрча преко откоса.

— ’Ај’те ви! сад ћемо нас двоје, одговори јој Гила, и погледа у мене. Погледи нам се сусретоше, и ја видех где јој и сад заигра онај малопрешњи осмех на крајевима усана.

— Кад си дошо? упитаће ме мало после.

— На Петровдан.

— Па где си био ово дана?

Она се тако слободно и тако усрдно разговараше са мном, као да се познајемо не знам од када. Почех се осећати некако пријатно, некако мило крај ње.

Покуписмо откосе до иа крај, па одосмо да ручамо. За ручком ми нађоше, (да ли случајно?) место до Гиле.

После ручка, сунце припекло, просто све да сагори. Али, пошто поседесмо мало, све се опет диже на посао; и, ма да сунце сипаше своје вреле, зраке, шала, смех и кикот почеше наново. Ја однекуда расположен као и остали, па послујем напоредо с њима.

— Ама, нешто се много провреднио овај наш млади газда приметиће једна остарија жена.

— Што?... Не ради другом, већ себи, одговори јој Гила, која купљаше откосе поред мене.

— А што ти одговараш уместо њега? примети један момак.

Она ћуташе. Почеше је задиркивати за мене. Она, ма да им иначе другу шалу брзо одшаљиваше, сада ћуташе.

— Море, ко ће сад с њима! говораше Стана, али без смеха, без оне јутрошње веселости и расположења.

Шала опет поче бивати све дубља и дрскија. И, као јутрос, она утицаше врло пријатно на мене, и чињаше ми ово друштво пријатнијим и са једном дражи више. Ја радо слушах када ко из друштва задиркиваше мене и Гилу, и падаше ми слатко и најдрскија шала у том погледу. Али ми криво падаше кад се Гила тако шаљаше с другим момцима. Према мени се све као нешто устручава....

Пошто измравуљасмо откосе, отпочесмо да градимо пластове, подељени у четири чете, да видимо која ће бити највреднија. Ја дођох у ону у којој беше Гила!

— Ама, њих двоје опет заједно, рећи ће Стана.

— Што?... Да ти није криво? упита је једна жена,

— Што да ми је криво? Ваља да сам масаџика, па да се надам да ме узме, да будем госпођа! Хо, хо, хо!... И она удари у неки подругљив смех.

Ја и Гила ћутасмо.

Пошто наметасмо десетак мравуљака, требало је да се гази.

Ја ускочих на један пласт, али, кад бејах већ на њему, подиђе ме одједном неки стид. Зашто? Ко би то могао погодити? Ја узех пазити на сваки свој покрет, и трудих се да сваки издржи оцену Гилину. Да ли сам тако на пласту, стојећи и газећи унаоколо, стварао пријатну слику у њеним очима, — у њеном срцу? Сећам се само, баш у исти мах кад се попех на пласт, да Гила дође с још једном пласком сена, и да је баци на мене; ја скочих с пласта и појурих за њом, а она утече, упредајући набораном вуненом сукњом и вијући снагом.

Кад дође ред на други пласт да се гази, испе се она. Њој то стајаше врло лепо. Газећи лако и окретно, она узе представљати како су неки Маџар и Маџарица играли на једној свадби онде у селу, кад се женио не знам ко. Ухвати се за сукњу, па упреде, упреде, па се онда окрете око себе и, као занета покретом, скочи са пласта и право на мене. Прихватих је да не падне: у наручју — у рукама/на мишицама, на грудима — осетих њену младу, једру, пуну снагу, а крај од махраме којом се беше повезала, дохвати ме по лицу и по устима.

— Оно се двоје љуби! чух где Стана нагло довикну осталима, па се усиљено закикота.

Ја се збуних. Погледах око себе, и видех све где се смеше и гледају право у нас. Гила, као да ништа није било, продужи ћутећи доносити мравуљке.

Не смедох да јој погледам у очи, већ се полако уклоних у хлад.

Стојећи ту у хладу, минут ми се учини читавим сахатом. Хтедох да се покажем љут на такву шалу Станину, хтедох тиме да докажем свима како у ствари није било ничега, као што и није. (Међутим осећао сам да је баш у ствари било одиста нечега.) Али као да ме нико не разумеде.

— Седи, море, ту у хладу, када ти је дао Бог! рече ми једна остарија жена, уморна, што јој се познаваше и по гласу.

Би ми необично криво. Ја очекивах да ће ко од радника приметити да више не радим, и да ће ме упитати зашто сам се наљутио и уклонио, на да му ја кажем, а они онда сви да навале на мене да ме одљуте, и ја опет да отпочнем пластити, опет да сам у том друштву,... у друштву Гилином. Али они као и да не мишљаху на то. А ја попустити нисам хтео нипошто. Бејах тврдоглав до зла Бога, те кад ка коју страну кренем, тешко ми се после враћати. Ја остадох на свом месту. Очи ми се, међутим, отимљу за њом, и видим где моје место крај ње заузе један висок плав момак, друг мој из основне школе, али по годинама нешто мало старији од мене; она се сад с њим шали, на њега пласке баца, с њим се јури и за чудо — на мене главе не окреће...

У то стиже време ужини, и Сима, који се по ручку беше вратио кући, дође и донесе јело.

Искуписмо се сви под јабуку, и ту у хладу поседасмо.

Сима ми се загледа у очи.

— Што си љут?

— Нисам... И ја се потрудих, те се усиљено насмеших.

— Јеси, јеси. Познајем ја. А ко те то наљутио?... Он се окрете радницима и погледа у све њих... Је ли, море, што сте наљутили човека?

— Море, није ме нико наљутио. Шта се заносиш сад ту? осекох се ја на њ. Беше ми криво што нико сем њега не обрати пажње на то да сам љут.

— Ах, што не знам. ... Да ниси ти, ђаволе? окрете се Стани.

— Ја! учини Стана, ишчуђујући се. Што ја њега да љутим?

И на томе се сврши разговор.

Пошто ужинасмо, радници легоше да се одморе. Леже и Гила, и испружи се као и остали.

Упитах Симу хоће ли да се враћа сад одмах кући: хтедох и сам да идем кући, те да тиме дам на знање свима колико сам љут; али Сима ми одговори да неће, већ хоће да застане, те да помогне, како би се све површило. Онда ми се поново загледа у лице, и као да опази шта ми се у души збива, те ме опет стаде испитивати шта ми је, и ко ме је то наљутио. Дуго се уздржавах, али му напослетку ипак казах све од почетка до краја — разуме се, трудећи се да прикријем своје праве, најтајније осећаје.

Он се веома зачуди.

— Их, ала си ти неки... Зар за то да се наљутиш?

И не само он, већ готово и сви радници погледаше ме зачуђено, и стадоше ми објашњавати како је то била само шала, и како ми није нико ништа ружно рекао. Што, ако је баш ко и рекао да сам пољубио Гилу? Зар је то ружно?

— И то је све ова; свему је томе она крива, рече Сима и гурну мало Гилу песницом у кук.

Гила се исправи и седе.

— Што ја?... Што сам ја крива? упита и зачуђено погледа у њега, па онда у мене. Мој се поглед сукоби с њеним, и то први пут од онда када оно скочи са пласта на мене. Погледасмо се, и за час јој лицем пређе осмех који ми се учини заносан: очи засветлише јаче, оне њене црне очи са нечим тамним, тајанственим око себе. Ја оборих очи.

Дигох се и одох, те узех коња... Кад стигох на ливаду, сунце већ беше зашло. Свежа хладовина спушташе се озго са планине.

На ливади затекох оца. Он нешто љутито викаше. Једно сено не беше како ваља зденуто, већ накриво. Онај што га је денуо правдаше се да је сено ровито, још свеже, па му се не може рачун да ухвати. Сима и још један превлачаху пластове. Настаде журба какве ја данас не видех. Једни дену, једни избацују, једни опет уређују већ зденута сена. Нико не стоји.

Отац ми рече да је време да идем кући. Узјаших коња и одох. Јашући, у мислима, одједном, кад већ хтедох да зађем у село, чух песму доле у пољу. Зауставих коња и стадох слушати. Певаху песму „Лепа Пава“, која се тада највише певаше. Гласови женски, девојачки, познаје се где иду из пуна срца. Кад дођоше на оно: „Лепи Раде, шта ћеш дати за ме?“ чух уместо „Раде“ моје име.

Претворих се сав у ухо и чух даље: „Лепа Гиле, даћу себе за те“. Па онда цика, врисак, кикот. Неко од мушких узвикну: „Иии...ју!“ и засвира свирајка. Затим се диже жагор, галама; песма девојачка, свирајка, узвици, све се то измешало, да не могу ништа да разаберем. Несвесно ударих коња, и одјездих кући.

Код куће, крај ватре, затекох и мајку љутиту. Спрема вечеру и грди, псује нешто за свој рачун. Оне проклете ћурке... на гуске несрећне... Једно пиле опет... а врашки прасићи... Све то исприча она мени док још и не седох, а затим ме једно за другим питаше: јесам ли и ја помагао, јесам ли се уморио, како ми се свиде ови сељачки момци и девојке, и јесам ли могао да изађем на крај с њима? Како Гила? Задиркује ли ме? Ђаво је она — Гила — да јој нема равне. Стана алакача само, алака онако у ветар. Али Гила! Оно ти је ђаво над ђаволима. Све то она изговори, и не давши ми да једну реч рекнем. Сама питаше, сама одговараше.

— Море, шта се тиче мене Гила и Стана ђаво и враг! Гледам ја своја посла, рекох јој трудећи се да ме глас не изда.

— Право велиш, лепо моје, паметно дете. Њему ће мајка да испроси из вароши девојку, да се зна што је, а не као ове сељачке што не умеју ни уста честито да отворе.

Ћутах, мислећи на Гилу...

После вечере искупише се сви радници који су данас у пољу радили. Ништа то што их је цео дан пекла звезда у теме, а ноге и руке и цела снага биле непрестано у највећем напрезању. Засвира свирајка и наста игра, после оноликог рада данашњег, после оноликих напора. И то скоро сваки дан тако!... Боже мој, рад бих био знати од чега ли си ти створио нашег сељака?...

Ја сам седео на својем месту и посматрао играче. Али ми се поглед отимаше њој, Гили. Тражих је у колу по белој кошуљи и њеној белој махрами, и спазих је. Играше до оног момка што се данас, кад се ја оно повукох, настави шалити и разговарати с њом. Играју, па једно у друго час по час погледају, па онда оборе очи. Мене као да и не бејаше на свету. Престадох дисати, и нетренимице стадох гледати у њих двоје, као занет, изгубљен.

Беше то неки Алекса, мој школски друг: заједно смо свршили школу овде у селу, па он остао да ради земљу. Беше сироче, без оца и без мајке, без игде икога. Међутим, иза оца му заостаде прилично имање, скоро као наше. Један његов рођак који му је и старалац, узео га к себи, те му ради имање, и чува га док не стане на ноге и не ожени се, те да може сам за се. Но тај његов рођак, у колико сам могао сазнати, злоупотребљавао је свој положај и према Алекси и према његову имању. Да је по Алексином имању, Алекса би имао само да седи а имање само да га издржава. Међутим, он је код тога свог рођака био просто један слуга онако као код нас Сима. Пре неки дан, на пример, радио Сима код тога његова рођака, па он, Алекса, дошао данас да врати. Сећам се кад смо ступили у први разред основне школе (Алекса је, напоменуо сам већ, био старији од мене скоро две године), једва да беше од мене нешто мало развијенији. Тада када смо се рвали, он ме је обарао. Међутим, кад бесмо у трећем разреду, ја сам га бацао као ништа. „Да ја имам твоју негу, и ја бих може бити био тако јак“, сећам се лепо где ми је тада једном приликом рекао, и то таквим тоном, да ми га је било жао, и да сам се просто кајао што сам према њему своју снагу показао тада.

Али сада ми ништа од свега тога не падаше на памет. Гледајући у њега, стадох ценити — његову лепоту. Беше ми чудновато како досад нисам приметио да је он један леп младић, заиста леп, и леп упркос томе што бих ја сад волео да је он ружан, и то врло ружан...

У том свирајка преста, коло се пусти, и ја спазих где се Гила и он нешто поверљиво разговарају. Он јој говори и смеши се, а она гледа преда се. С највећом пажњом, расејано према свему осталом, пратио сам им сваки покрет.

У томе ми једна рука паде на раме. Сав се стресох, дигох главу и погледах. Беше то Сима.

— У шта си се загледао?

— Ни у шта, одговорих. Гледам овај свет, и не могу довољно да му се начудим. После оноликог рада данашњег, и њему је опет до игре... Хтедох да се пред њим учиним равнодушан.

— Што не играш?

— Мрзи ме, одговорих зловољно; а и оцу знам да не би било право.

— „Ајде! ’Ајде! рече он и повуче ме.

— Остави ме! осекох се љутито.

Он ме замишљено посматраше неколико тренутака, а онда се уклони и оде опет међу играче.

Најзад, пошто свирач одсвира још једно коло, по молби Алексиној, који га и поведе — до њега играше Гила — преста свирајка, преста и коло.

— Да се иде! Време је да се спава!

Стадоше купити шта је ко где оставио.

Она, Гила, приђе к мени. Беше оставила котарицу са плетивом онде на клупи где сам ја седео.

— Хоћеш да идеш? упитах је. Бесмо подаље од осталих.

— Хоћу! Што?... Ваљада ћу да останем овде код тебе! рече она полако и загледа ми се право у очи с оним својим осмехом на уснама.

Погледах и ја њу, погледах јој право у очи; бејах храбрији него ли оно данас, ваљада што је мрак; и као да ми мало одумину од онога што се беше почело да бере.

— Што, па баш и да останеш! Шта би ти било? прогура ми се кроз грло.

Она ме погледа добро у очи, осмехну се, па се онда стидљиво уви у стасу и окрену лице у страну.

Радници кренуше.

— Лаку ноћ! рече ми и пође; а кад се измаче неколико корачаји, она се окрену и погледа ме још једном — ја видех у ноћи њено лице, њене очи обасјане лампом — а онда се изгуби тамо на капији међу осталим радницима.

Одоше. Ћурличе свирајка, чује се смех, шала. Отуда иза брда у густој тами помаља се месец румен као крв.

Одох на доксат; свукох се и легох. Легох, али не заспах, и ако бејах уморан. Гила ми непрестано у памети: непрестано видим њена два црна ока и онај осмех што јој за час пређе лице и као мало застане на крајевима њених усана и ту задрхти, па се онда сасвим изгуби, — непрестано то пред мојим очима. Међутим, узалуд се трудим да створим целу слику, да цело њено лице, целу њу замислим! Не могу да се сетим каква изгледа! И мамим слику за сликом полако, опрезно, онако као што бих јој се крао на састанак где год у лугу; све сам јој ближе — јабука на грани све ми је ближе, ближе; таман да је ухватим руком, а грана ми се отргне... Тако и с њеном сликом. Иде представа за представом, и сад ће... сад ће...И, као одблесак сунца са огледала, осетим сјај њезиних очију, осетим милину у срцу — и за тренут ока, па свега тога нестане.

Али нашто сећање на оног Алексу?! Тихо, незвано, ето његове слике: Гила стоји крај њега, оборила главу, он јој збори нешто, и смеши се... Па она шала данас између њега и ње, кад се ја оно уклоних. „Кога ли више воли?“ дође ми нешто сад да се упитам.

Тако, у мислима, дуго не заспах. Окренуо сам се те ноћи сто пута. Све ме као нешто жуљи, све некако незгодно лежим. Легнем на једну страну — не ваља... Окренем се на другу, па поћутим мало, поћутим...; још горе..- Разби ми се сан... Исправих се и погледах тамо преко села... Тиха, ведра, свежа ноћ. Безброј звезда однета се небом. Месец већ високо одскочно. Дрвета, на оној страни што је осветљена, изгледају као да су тананом белом свилом покривена. Тамо доле чује се где поточић жубори. Све тихо, мирно. Само што ћук на старом гранатом ораху, што је онде одмах испод куће, тихо пева, као да би рад био и мене да успава.

III

Сутрадан, када сам устао, осећах се, ни сам не знам зашто, нешто туробан, невесео, као уморан, и с тугом погледах у ведро плаво небо... Сви беху отишли по послу. Само мајка остала, те послује нешто тамо по кући. Упитах је да ли и данас има радника, а она ми одговори да има само два и Сима трећи. Дену оно што је од јуче остало неподенуто. „Кад би могао и ти да сиђеш тамо до њих? рече ми мајка. Боље би радили. Он (отац) опет има нека посла, у судници.“

Нисам имао ни најмање воље да идем тамо к радницима. Шта ћу? Мени би требало некога да ме развесели, а они — ти радници што дену сено — шта ми они могу! Боље да останем овде. Тако премишљах сам у себи, корачајући онде испред куће, онако као што би то радио човек који нема никаква посла, и који уопште не зна шта ће да ради.

Велики стари пас извалио се онде испред куће колики је дуг. Понека мува падне му на њушку, а он љутито дигне главу, шкљоцне зубима на њу, а затим опет спусти главу. Одатле одох под липу, те стадох посматрати пчеле. Имали смо онда много кошница поређаних ту у два реда, један ред више а један доле ниже, тако да би улаз, и овима што су више, био отворен. Оне се размилеле, разлетеле, — читави ројеви. Кад погледам тамо, врх дрвећа, откуда највише долећу, изгледа као да се пустио рој. Једне одлазе, друге долазе, те се оно њихово зујање слило у велико, потмуло хучање. Свака гледа свој посао. Наједном наиђоше од некуда теоци. Били их још јутрос одвојили од крава, да не иду за њима и да не доје, па заборавили да их пропусте у шљивак, где их обично дању држимо, те остали у овом простору што је непосредно до куће. Шњурају овамо онамо, док не дођоше до испред кошница, па стадоше и они загледати и чудити се како то пчеле улећу у кошницу и опет излећу. Но то као да им не беше доста; хоће своје њушке да забрче у само лето, онај отвор на кошници, па се још око тога њих два — беше их свега четири — и погураше, и то озбиљно погураше, саставивши леђа, а све тежећи да су њушком што близе оном отвору на кошници, — док тек једно, па онда друго, стаде отресати главом, а онда надигоше репиће па као помамни појурише двориштем, отресајући главом непрестано. Она друга два зачуђено донекле посматраху за њима, па се онда и они одједанпут нададоше попут она прва два.

Из тога посматрања трже ме глас мајкин.

— Хоћеш ли да однесеш ручак радницима? упита ме она. Иначе морам ја.

— Па и онако немам другог посла, промуцах више онако за свој рачун. Боље ми је напослетку, мишљах даље у себи, да идем тамо. Можда ћу се у друштву покрај Симе мало отргнути од ове туге и сете што ме од јутрос не знам зашто напала. У исто време помислих — али плашећи се чисто од самог себе, страшећи се да самом себи поверим ту тајну скривену на дну срца — можда ћу гдегод срести њу, или је видети тамо гдегод у пољу.

Сима беше јутрос одјахао коња, те морадох пешице. Метнух преко рамена костретне бисаге, у којима беше хлеб, со, паприка, сир, кашике, и остало што је могло стати, а у руке понех два лонца, један пун пасуља са сланином, а други пун пресна млека.

Сва она места поред којих јуче пролазих и која ми јуче све трептаху од миља и среће, изгледаху ми сада тужно; нарочито ми дође тужно на оном месту где оно синоћ стадох с коњем и слушах ону песму у којој помињаху моје и њено име... Где ли је она сада?

Целим путем никога не сретох осим једне девојчице. Кука из гласа, и бије се рукама у прси, и трчи сва престрављена. Чувала говеда, па се говеда разобадала и одјурила некуд по њивама и ливадама. Бог свети зна где су сад! Стадох је тешити, али узалуд. „Јао, куку, не смем кући. -Јао, убиће ме!“ кукаше она, и запе уз пут. Ја јој онда казах да нисам срео никаква говеда, а она се заустави, па их стаде вабити. „Ејс, кав!... кав!... Кавице! Кавице!... Јао, до Бога мени, шта ћу сад!...“ Паде ми и смешно и жалосно. Али јој помоћи нисам могао...

На ливади затекох раднике где седе. Рекоше ми да су баш сад сели. Сима сам превукиваше пластове. После ручка помагао сам му ја. У послу, шали и причи као да се мало разведрих; али ипак бејах у ствари тужан и сетан. Чињаше ми се да се могу коме исповедити да би ми мало лакнуло; али коме да се исповедим? Коме да кажем тајну? Почех издалека да наврћем разговор на оно о чему се разговарасмо када ме је довезао из вароши, али без успеха. Он као да сада нарочито избегаваше разговор о томе. Након дужег времена упитаће ме што сам се синоћ био наљутио на њега. Одговорих да нисам био љут на њега, већ онако нешто.

— Да није што су те припевали с Гилом?

— Ко кога с ким припевао? почех се ја правити као да ништа о томе не знам.

— Па синоћ кад оде одавде... И он ми исприча оно што ја боље знађах од њега.

— Да није чуо и отац кад су оне то певале? текну ме сад нешто.

— Како да није! Чули смо сви.

— Па шта каже?

Бојах се оца за те ствари као ватре живе. Вођаше он рачуна и о најмањим ситницама у мом владању и беше у том погледу и сувише строг. А камо ли за овако што кад је чуо!

— Шта каже? понових.

— Ништа. Смеје се и псује. Вели: „Оне мисле да је моје дете као и ови момци овде по селу“. Ето, шта вели...

Текну ме ово што чух од Симе да је казао отац и замислих се дубоко. „Еј, мој оче! помислих и узданух, како ти мислиш о мени, а како је у ствари!“

А шта беше то у ствари, шта? Да ли се осрамотих ма у чему? да ли рекох што непристојно? да ли радници видеше у мени једног раскалашног младића? Па ипак... ова туга, дотле непозната, што ми притисла срце, те ми чисто не да дисати као пре, ова мисао свакотренутна, на њу — Гилу! — ова жеља да је видим, да је гледам, да слушам реч са њених усана непрестано, непрестано, — све то кад упоредих с оним каквим ме отац замишљаше, чињаше ми се да сам учинио један грех, да не само нисам онакав каквог ме је отац замишљао, но што је најгоре, да не могу такав ни да будем... Ох, лепи, безазлени дани моје ране младости! Много је од тада прохујало година, оном ливадом много се пута косила трава и пластили откоси, орио смех и водила шала, и сијало озго сунце са ведра неба, а на јасици, онде на огради, треперило лисје сребрнасто..., али те се ја живо сећам, лепо доба тужно и весело! И како си ми сада слатко, како се радо сећам тих дана, тих лепих првих дана моје прве љубави!...

— Истина, не питах те како ти се свиди Гила? упита ме Сима наједном после кратког ћутања мог и његовог.

Ово питање доведе ме у забуну. „Па... рекох, ништа особито. Ја сам мислио Бо’ зна шта“... Осетих да се мењам у лицу... „А оно“... хтедох да наставим усиљено...

— ...Ништа! промрмља он оборене главе. Такве су ти девојке у селу, додаде мало после, као мало сневесељено као да му беше криво што му тиме посредно казах да нема укуса... Сутра ће их опет бити. И она, и још ваздан девојака. Хоћемо да жњемо пшеницу, рече, али таквим гласом као да то мене ни најмање не занима. Али, као оно што би сунце пробило кроз облачину, те обасјало земљу и огрејало њену хладну кору, тако ова вест огреја и раскрави, овесели срце и душу моју. Хтедох да га загрлим од радости, али ме уздржа страх да тиме не одам тајну своју. Биће дакле и она, и ја ћу опет бити крај ње, и опет се шалити и разговарати с њом!... То ми сад поста највећа, и управо једина жеља тога дана.

— Знаш извесно да ће и она бити?.. упитах. Хтедох да чујем још једном ту радосну вест из његових уста. Бојах се да се он не шали, да није случајно погодио моју тајну, те ме сада само задиркује.

— Биће извесно! понови он.

Рашћеретах се као ретко кад, говорих о свему и свачему са пуно воље, одговарах на најглупља питања радника тако ревносно, тако опширно, и смејах се, — о! смејах се буд зашта, из пуна грла, из пуне душе. Бејах весео, расположен како само може бити.

И тако у шали и разговору остадох ту на ливади с радницима све до мрака, све док се сена не поденуше и не оградише; а онда дођосмо кући.

Успут стигосмо неколико радника што су радили једном нашем суседу. Међу њима беше и жена и девојака. Она наша два радника, жењени људи, задиркиваху жене, а Сима стаде да се надшаљује с девојкама. Оне преко Симе задиркиваху и мене. Ја одједном ућутах и не одговарах ништа. Био сам уопште врло стидљив у женском друштву. Требало ми је увек прво упознати се добро па тек бих онда могао и ја проговорити коју.

— Ама, уме ли тај твој млади газда да говори? упитаће једна од њих Симу.

— Погосподио се нешто много, приметиће друга.

— Поноси се, додаде трећа.

И то све тако гласно, у присуству моме. Беху ми то све другарице из детињства, све некад дрљава деца, испуцана лица и руку, отворених прсију, прљавих ногу са надувеним прљавим трбусима под њиховим прашињавим дугачким тежаним кошуљама. Сећам се да ми их је често било одвратно гледати. А сада, та деца, то беху ове одрасле девојке, са белим марамама око главе, са јелечићима изрезаним на једрим прсима, враголаста погледа, што ме задиркују и збуњују, те не знам шта да им одговорим.

Чим стигосмо кући, Сима оде да зове раднике. Кад се врати, он ме изведе на страну и шану полако: „Као што сам ти рекао — биће и она. Пита за тебе. Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву?“

Весео и расположен легао сам тога вечера, са слатком мишљу да ће се сутра жети пшеница, да ће међу осталим радницима и она бити, да ћу је видети и гледати цео дан... Помислих и на Алексу, али без немира. Мисли се одмах опет вратише њој... „Пита хоћеш ли и ти доћи на њиву?...“ „Доћи ћу, доћи ћу!“ прошапутах уздрхтало, и уздахнух, и тргох се од тога свог уздаха.

IV

С каквом сам зебњом, с каквим слатким ишчекивањем пошао сутра дан на њиву, то није тешко погодити. Спазих је одмах међу осталима. Али, кад је сагледах, видех — и готово се зачудих томе — да није баш онако лепа како ми се првог дана учини, или боље, како је јуче целог дана замишљах. Не стојаше више преда мном она замишљена, улепшана слика моје маште: стојаше ту Гила.

Одмерих је од главе до пете: око главе бела марама, као угљен црне очи, црнпурасто лице, једре меснате усне, сукнено јелече исечено напред, танка бела кошуља са широким рукавима, стара вунена црна сукња но дну мало окрзана, а на ногама опанци. Погледах јој у очи, и поглед ми се сусрете с њеним... Збуних се и погледах преда се.

— Где си био јуче? упита ме.

— Код куће. А ти?

— И ја. Што ниси изашао мало да обиђеш шљивар?...

— ...Е, а би ли ти? чух где јој примети Сара, Симина мајка, жена већ у годинама, са испуцаним, исперутаним образима и црвеним носом. И она је тога дана радила нама.

— Шта, би ли? трже се Гила.

— Оно што ја знам..., озбиљно рече Сара и продужи жети. Хоћеш да вараш и њега. Је ли?

Гила се засмеја, али се виђаше да јој смех не иде од срца.

Ја се зачудих. Нисам могао разумети ове њихове речи, које сад овако изненадно измењаше, нарочито ово усиљено смејање Гилино. Разумедох само да се нешто крије иза овога што чух и видех.

Беше више од двадесет радника, које мушких које женских. Девојке и жене, и неколико мушких, жањаху, а неколико момака и људи везиваху пожњевено класје у снопове. Ја обилазих све раднике редом; али као да се крај Гиле највише задржавах. Беше дошла да жње и Стана, која непрестано ћаскаше и задиркиваше све момке редом, а нарочито мене.

— Баш никако да се одвоји, чух завршетак једног разговора између ње и друге једне девојке.

Погледах је, и она у мене. Гледајући ме у очи, она ми понови:

— Јес’, јес’, живота ми! Баш не умеш да се одвојиш.

Она девојка до ње гурну је руком, да ћути.

— Што да му не кажем? рече она уздрхталим гласом... Баш смем да му кажем. Зар није?... Лице јој имађаше неки напрегнут, дивљачан изглед. Виђаше се да сва цепти од љутине.

У то Гила, и још једна девојка до ње, исправише се и стадоше једна уз другу, са руковетима пшенице у левој руци и срповима у десној, па запеваше једну од оних отегнутих жетелачких песама. Звоњаше им чист глас као да је од метала, и разлегаше се на далеко. Њива на којој бесмо, дошла по врху једног брежуљка с дивним изгледом на све стране. Лево, тамо далеко, дигла се чивитаста планина. У долинама, под нама, пружиле се покошене ливаде, а врбаци, густи, зелени, отегли се даље низ поље. На понеком брежуљку у страни зелени се луг, или се жуте зрела стрмна жита, доле у низини зелене се кукурузи. Тамо опет у селу модре се шљиваци, а иза њих се виде куће, понеке беле као лабудови, а неке опет тамне, жуте, неокречене. Горе под нама ведро лазурно небо, сија сунце, и препелица тамо накрај њиве пућпуриче...

Гила и она друга девојка испеваше по један стих, па онда престадоше, и наставише жети. Тек што оне престадоше, Стана Којина, и она друга девојка до ње, исправише се и запеваше. Певаху и оне лепо, и отезаху, извијаху некако још жалосније, сетније.

Колико сам дотле, и још много више, доцније, слушао песама и наших и страних, ни у једној не нађох толико бескрајне туге, толико чежње, као у тим жетелачким песмама! То су запевке роба земљиног, за нечим што се никад не може добити, за нечим за навек изгубљеним.

— Ој, Гиле! позва је један момак.

— Ој!... одазва се она.

— Ништа од вас!

— Е?...

И она опет запева са оном другом девојком до ње.

— Бога ми, лепо! Најлепше тако!... Онда ’ајде сви да певамо, приметиће Сара.

— Што, нека певају! одговорих ја уместо Гиле... То није ништа ружно.

— Шта ћу ти! рече ми Сара, као с неким сажаљењем... Алал јој вера, кад уме сваком да заврти памет

— Ама, шта говориш ти то, Бога ти? упита је Гила.

Сара се љутито набрецну на њу:

— Ништа!... Гледам како неко ову јадну децу вуче за нос.

Ја се уклоних нагло; одох даље, и за дуго после не прилазих Гили. Стадох мислити о речима Сариним, и трудих се да разберем шта она то има против Гиле.

Мало доцније постаде ми све јасно. После ужине, не знам куда оно одох са Симом, а радници остадоше онде насред њиве под једним брестом, да се мало одморе. Кад се вратих, затекох Симину мајку Сару, где се свађа са Светом, својим сином а Симиним старијим братом, младићем мало јачим, развијенијим у снази од мене и од Симе. Обоје сеђаху са осталим радницима онде под брестом, само мало даље једно од другог. Неки радници поизваљивали су се по трави и спавају.

Сара, љута, и злобно, говораше Стеви:

— Лудаче један! Ухватила те она за нос, па те сеца и тамо и амо... Ниси се сетио да купиш мајки која те је одранила и однеговала, но купујеш којекаквим..., — рече једну ружну реч. Па онда настави:

— Марамче!... (Ову реч изговори хуњкајући кроз нос, јер Гила иначе помало говораше кроз нос, што јој, уосталом, није ружно стајало...). Јес’ марамче; — она се сада обрати Гили -— ал’ запни леђима па заради сама марамче, а немој да ти други купује. Он, јадник, нема обуће на ногама, а да купује теби...

— Ово је марамче моје! одговори јој Гила озбиљним гласом... Ја сам га сама купила кад сам оно ишла у варош. Ако хоћеш, могу и дућан да ти кажем...

— И дућан да ти кажем... опет оде Сара да јој се подсмева... Ти мени дућан да кажеш? Не знам ја, мислиш, ништа!... Онда се окрете од ње, па ће више осталима:

— Вала, ако га не исцепам све на парампарче, да нисам жива...

— Јес’, да смеш да цепаш туђе! промуца Гила.

— Шта? Не смем? цикну Сара и наједном скочи.

— Јес’, не смеш. Не смеш да цепаш моје марамче. То велим, рече Гила,

— Вала, да видиш!... И Сара полете к њој. Оне остале жене скочише, те пред њу, и стадоше је задржавати.

— Јао, пустите ме, да јој се насладим! мољаше им се Сара... Пустите ме, да удавим... Она понови ону ружну реч.

— Дее, славу ви женску! повика неко од људи. Онда се сви умешаше, савладаше Сару и задржаше је.

— И она има још образа!... настављаше Сара, али долазећи к себи и умирујући се, и најзад опет седе на своје старо место.

За све то време Гила само ћуташе, и гледаше мирно преда се; а тако исто и Стева...

Ја сам стајао и пратио целу свађу зачуђен, незадовољан, не знајући шта да мислим о свему. Какво је то толико непријатељство према Гили?

Беше ми криво што се ово десило с њом. Нарочито ми беше криво што ја бејах ту. „Њој је сад најтеже што сам баш ја ту“, помислих још, и погледах је. Поред свега тога што је Сара онако изгрди, ипак не осетих ничега одвратног према њој. Напротив, гледајући је онако снуждену, оборених очију, беше ми је жао, и дође ми скоро милија. Она диже очи и погледа ме — с осмехом, с оним вечитим осмехом што јој, кад ми ма и једну реч каже, кад ме само погледа, затрепери на лицу и задрхти на крајевима усана. С тим осмехом, али сада мало као помућеним, она одмахну главом, као да ми тиме хтеде рећи: „Немој да слушаш ову жену!“

Али ја и нехотице одох мерити Стеву, хтео сам да видим какав изгледа онај што њој купује марамчиће, и од кога их — што ме највише занима — она прима. Он беше оборио главу и гледаше преда се. На њему прљаве тежане гаће и кошуља; на глави алев вес, по крајевима сав мастан; напред на чело пустио прамен смеђе косе; лице округло, румено, овде онде по мало као лишаво, испуцано. Диже главу и погледа ми у очи, и некако се стидљиво осмехну. Беше нечег примамљивог у том осмеху; збиља, с тим осмехом и он ми се учини леп, таман толико леп, да сам поверовао да Гила њега сасвим може волети. Не би ми право... Далеко ми одоше мисли...

У том чух опет Стану где некако подсмешљиво упита Гилу:

— Ама, је ли то, то црвено марамче, што ти је око врата?

— О, шта ме јадну снађе! рече Гила обративши се нама, а у Стану не хте ни да погледа. Морам сада да дајем рачуна где сам шта за своје рођене паре купила. Да Бог сачува!

Мене је копкало да дознам од ње шта она мисли о Стеви, и да ли му је ма колико наклоњена. Учини ми се да је најбоље да је и ја задиркујем за то марамче. Она примаше, међутим, то моје задиркивање за шалу, па ми шалом, али усиљено одшаљиваше; задиркиваше и она мене како ја то судим по себи, и како сам ја мора бити куповао којешта девојкама по вароши па мислим да је такав обичај и у селу.

— Није, здравља ми, заврши озбиљно; није ми купио он. И зар бих ја, мислиш, примила од њега? Зар ја немам својих пара да купим себи шта ми треба, већ да ми купује њен Стеван? Оо, јадна она, шта је мислила! Мисли, неко је спао на њеног Стевана!

Ја је упитах:

— Зар ти имаш пара?

— Што да немам! Имам у маси, код суда, око сто дуката.

— Охо!... Па ти ћеш онда да се удаш у варош?

— Па где буде судбина.

— Зар и за онога за кога нећеш кога не волиш?

— Ако је судбина.

— А за кога би ти волела да се удаш? усудих се ја да је упитам.

— Како, за кога?

— Да ли волиш за неког у вароши или у селу?

— Свеједно, одговори она.

Не беше расположена за разговор и шалу као дотле. Кад има да одговори, она прво поћути, и пази шта ће да одговори. Кад хоће нешто да се с неким нашали, а она се, лепо се види, усиљава да је весела.

Беше ми криво на Сару; разумедох да је Гила сад овако нерасположена због онога што се мало пре између њих деси; беше ми криво, јер кад је Гила невесела, ни мени не беше до шале. Но као да не беше само са мном тако. Као да се и остали момци престадоше шалити с њом. Наиђе за нас на све њих нека озбиљност, и тек понеки само што би се више ради обичаја нашалио с њом.

Али Стана сад стаде ћеретати још више него ли дотле, и око ње се стаде кретати све. Она чисто пркошаше Гили. Неколико пута погледа пркосно овамо ка њој, где бејах и ја, па бацаше задевку за задевком.

Правих се невешт, трудећи се да јој покажем како јој не обраћам ни најмање пажње. Разговарах се озбиљно с Гилом. У разговору, скренем јој пажњу на Станино разметање.

— Море, остави је! Све је она ово данас начинила, рече ми Гила полако.

— Мислиш?...

— Мислим, но како. Умре лепо од муке неког врага на мене! Све сам јој на путу...

Гила остаде озбиљна целога дана.

Дође вече, и спусти се лепи вечерња сутон за којим толико жудех, да могу с њом прозборити бар једну реч, а да знам на извесно да ме неће нико чути. На западном небу блисташе се вечерња румен.

Радници се кретоше кући, и ја и Гила некако се случајно издвојисмо, те иђасмо сами заједно. Међутим, сада не знадох како да почнем. После кратког тражења задирнух је опет за оно марамче.

Она и сада прими озбиљно ту моју шалу, па ме стаде уверавати и клети се како није истина оно што Сара говори.

— Никад ништа ни од кога нисам примила, рече.

— Баш ништа ни од кога?

Она стаде, па се замисли:

— Нећу да те лажем. Јесам. Дао ми ту пре један шећерлеме, бонбоне, како их зову тамо у вароши...

— Ко ти дао?

— То не могу да ти кажем.

Узалуд ја навалих с питањима: ко је? какав је? одакле је?... Ни да чује. Упитах је да ли је леп?... Не хтеде ништа да одговори. Ја онда:

— Мора бити да те пољубио кад ти је дао, рекох. Усудих се и сам попут осталих момака да будем мало дрскији у изражавању.

— Зар ти тако радиш тамо у вароши? одврати ми она. Даш шећерлеме, па онда љубиш...

— Но шта ти мислиш!

Тргох се у страну; уплаших се, или боље, беше ме стид од мојих сопствених речи. Али, храбрећи се, одмах затим опет приђох к њој.

— Море, ви двоје, еј! Шта гундуришете то? чух за нама један мушки глас.

— Па нема кога другог, па сад нашла њега, чух Сару.

Гила као да не чу ово.

— Је ли? упита ме шапућући, али тако некако тихо и мило... па ти си баш љубио девојке? А?...

Осетих је врло близу крај себе, осетих јој образе, очи, уста, рамена, целу снагу, близу, врло близу мене, и нека дрхтавица обузе ме свега.

— Имаш ли неку, да се волите? опет ме упита, опет шапућући.

Не знадох, не могох ништа да одговорим...

Газили смо преко једне њиве засејане овсом, који не беше још зрео. Пред нама и за нама иђаху радници у групи, смејаху се и шаљаху. Један од момака духнуо у свирајку што игда може, те се све разлеже долином у коју силажасмо... На западу тамна, загасито модра брда, а иза њих сија се румено небо...

— Чујеш! рече ми Гила, шапућући тако тихо, да се једва чује... Хоћеш ли и мени да купиш бонбоне?

— Хоћу, одговорих јој одмах, не мислећи, и осећајући само неку пријатну и чудну узнемиреност.

Да ли случајно или сам баш хтео, не знам; тек ја се некако примакох к њој, и моје се раме додирну с њеним... Шта то би?... Ја претрнух, тргох се, па се онда плаховито, скупив сву снагу своју, отех од ње, и тужан, збуњен, нађох се наједном у групи радника што иђаху за нама.

— Шта ти прича Гила? чух где ме Стана одмах упита.

— Ништа, рекох. Немађах ни најмање воље ма за какав разговор, а нарочито да одговарам на њена питања.

— Јес’, ништа. Шта не кажеш? Мислиш, да нисам чула?

— Ако си! Шта ме се тиче! осекох се љутито.

...И те вечери не заспах дуго; дуго. Мишљах о Гили, и о томе кад ћу и где ћу моћи да се нађем на само с њом, да се нађемо нас двоје сами, скривени од света, од Саре, од Стане, од свију...

V

И опет настадоше дани тешке самоће и туговања, опет бејах код своје куће сам, с мислима о њој. Туговах озбиљно, туговах истински, с дубоким уздасима за лепим успоменама од минулих дана, и страдах од жудње да је опет видим.

Седим у соби са сниским таваном од старих, тамно жутих шашаваца.

Преда мном сто орахов; на њему неколико чаша, мало даље хартија за писање, стакло с мастилом и пером, неколико свезака „“ и „“, „“, и још две три друге књиге. Покушах да читам, али не иде; покушах да пишем нешто, причу, песму, шта буде, покушах да радим ма што, — бејах запазио да кад год сам због нечега тужан или забринут, на узмем да радим шта било, одмах ме туга прође и на све заборавим; али сада видех да не могу ништа да радим, да нисам уопште способан ма за какав рад. Све ми беше мрско, или, боље, ни зашта немађах воље; обузела ме нека тромост, мрзовоља, шта ли, те ми ни до чега не беше. Осећах само како ми се из груди, из сред срца као нека тужна жица испреда у висину, у ведар дан, са плавим, лазурним небом, високо горе, и јасном светлошћу у целом простору...

Изађем на доксат. Преда мном моје лепо село са својим раштрканим кућама и густим воћњацима. Гледам тамо где је њена кућа; али од густих шљива не могу да видим ништа... Из даљине, с њива, допире отегнута жетелачка песма; звони чиста и јасна, па онда престане... На махове тек чујем живахан глас вуге доле у потоку, у густом грању, или запева понеки петао тамо у селу... Потом опет завлада тишина, она летња сеоска тишина у подне, кад сунце пене с ведрог неба, а поветарца ни откуда... Пођем на једну, пођем на другу страну, па се вратим, не знајући ни куда ћу ни шта ћу...

Најзад обух ципеле, навукох капут врх кошуље, и метнух шешир на главу, на се онда спустих низа страну у поток, прескочих ограду од врљика, и пређох на другу страну потока. Сунце пече, нигде никога... Полако и опрезно станем се красти уз шљивар док не изађох горе, у врх, близу њене куће. Бела, лепа кућа, мало као грањем од шљива заклоњена, али се опет лепо види. Пред њом и око ње нигде живе душе. Све се то, мора бити, разишло по раду.

Стајах ту неколико тренутака, и гледах ту кућу, пажљиво и расејано у исто време. Онда дубоко уздахнух. Где ли је, шта ли ради? Да ми Је да је видим само, да видим само да промакне, да видим крај од оне њене икрзане црне сукње, крајичак од опанка на нози њеној, крајичак од мараме на њеној глави... Да ми је да само то видим!...Али се вратих кући, не видевши је.

А кад би увече, кад се сунце спусти тамо за брдо, и паде хладовина, ја стајах на доксату и, гледајући румено небо на западу, гледајући сјајне златне облаке кроз густо, лиснато, скоро црно грање, слушах жагор што обично увече узавре селом, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли само сазнао где је она...

Лепо је и весело у селу кад наступи вече. Дању се разиђе све по раду, и људи и жене, чобани отерају/отера ју стоку да пасе, те нигде живе душе. Међутим, увече, сокаци оживе. Једни чобани дотерују овце, други говеда, радници долазе из поља, те се, које од блејања оваца, које од рике говеди и узвика чобана, које опет од песме радника, диже таква галама да изгледа као да село ври... Ја слушах цео тај жагор, обраћах пажњу на најмањи шум, на најслабији глас, не бих ли сазнао где је она...

Тако проведох, колико се сећам/сећа м, пуна три дана. Трећег дана увече отад ми рече да сутрадан идем с колима у варош, тамо где сам учио школу, те да покупујем неке ствари за кућу.

Пораним зором, и стигнем у варош доста рано; и покупујем све што ми отац поручи. Купих осим тога једну повећу кесу бонбона. Ма да ме нико пе питаше шта ће ми толики бонбони, ма да сам и дотле куповао за млађу браћу, ипак ми се учини да је потребно да кажем човеку који ми измери бонбоне да купујем за дечурлију код куће. Чим одем, рекох, одмах ће да траже, па ако не купим, онда боље да се не враћам. „Тако је“, рече ми човек, и не обраћајући, по свој прилици, пажње ономе што му ја испричах.

На улици сретох једног од својих другова, неког Николу, с којим сам врло лепо живео. Беше то један врло жив, срчан младић, крупних плавих очију, фина, нежна лица, — беше господско дете, — лепо се носио увек, и брбљао и сувише.

Свратимо у једну кафану да попијемо чашу пива, и брзо зађосмо у врло жив разговор. Он ми стаде причати неке своје љубавне доживљаје, а онда ме одједном запита:

— Да се ниси и ти заљубио у коју тамо у селу?

Мора бити да сам на то сав поруменео у лицу, јер ме он сад стаде испитивати каква је, да ли је лепа, црноока, и тако даље.

Кад му испричах све, али само праву истину, без икаквих уметака, он ме стаде корети и називати ме плашљивцем.

— Да сам ја на твоме месту, ја бих до сад... Он изусти неке речи, које ме увредише до дна срца; он упрља икону срца мога!

— Више тако што нећу да чујем од тебе! рекох... Не мислим ја тако о њој. Ја мислим... ја мислим о њој друкчије, ја мислим... Хтедох још нешто да кажем; хтедох да му одам тајну коју на дну срца чувах, али он ме прекиде даљим говором.

И тако се ја и он, дечурлија још голих наусница, разговарасмо о томе прилично дуго, као какви зрели момци. При растанку он ми још једном изјави да жали што није на месту моме.

— Уосталом могу ти врло лако доћи, рече, пружајући ми руку.

— Па оно... почех се снебивати, не знајући шта да му кажем. Намах осетих још унапред да би ми његов долазак мојој кући био непријатан.

— Збогом! рече и рукова се са мном... Видим колико је сати. Не бој се! Нећу ти је отети. Чувај је само од другог, ако већ...

Штрецну ме у срце ова његова последња реч.

После ручка, не часећи ни часа, седох на кола, и одјурих кући. Бич је чешће пуцкао преко коњских леђа.

Путем мишљах о њој, мишљах много, и час по час пипнуо бих се руком споља по џепу, да видим да ли ми стоје бонбони.

Кад стигох кући, чим се скидох с кола, одох те сакрих кесу с бонбонама у једној малој собици што је одмах до оне где обично седим и радим; сакрих је дубоко међу неке старе књижурине и испретуране новине, да је не би могао нико приметити.

Кад се вратих отуда, најмлађи брат стаде се вртети око мене, ишчекујући да му дам „боне“; бејах га навикао да из вароши никад не долазим празне руке.

— Јеси ли му купио? упита ме мајка, не могавши већ више да гледа братића како облеће око мене.

— Нисам, рекох... Заборавио сам.

Бејах одиста на њ заборавио, и беше ми криво што се не сетих да бар из оне кесе одвојим мало. Могао сам то и сад учинити, али се бојах, да не будем у намерама својим ухваћен, и тако братић оста без бонбона. Кад мајка виде да братићу не могу ништа дати, она оде у собу и донесе неколико груменова од раније купљеног шећера, па ми их кришом спусти у џеп.

— Подај му! рече ми; знаш како си, кад си био мали, волео кад ти неко донесе из вароши?

Узех те му дадох, а он стаде све да подиграва од радости. Осетих у души грижу савести, неки тежак прекор, али замало. То ме прође, и ја упитах мајку да ли данас имамо радника.

Одговори ми да немамо, али да ћемо сутра имати: једни ће денути пожњевено жито у стогове, а једни опет, бар њих двоје, требаће да дожњу оно мало пшенице, што је још остало непожњевено.

Мене ова вест не обрадова нимало, јер процених одмах да Гила сутра неће бити. Они што ће денути биће све људи, пошто жене не раде тај посао; а оно двоје што ће жети вероватно да ће бити жене тих људи; а ако и не буду, ипак је врло мало било вероватно да ће бити и Гила.

Међутим испаде онако како сам ја могао желети. Једна жена за коју је отац мислио да ће доћи да жње, одговорила је но Сими да не може доћи. Отац се вајкаше, шта ће да ради.

— Па да зовнем Гилу, промуца Сима.

— А да ли ће хтети она? упита отац.

— Па да видим. Ако не хтедне, ништа и није. И оде да је зовне.

Ја одједном осетих неку нежност према Сими; тако ми дође мио тада!

С највећим нестрпљењем очекивах да се Сима врати. И не постоја много, и он се врати.

— Хоће ли? пита отац.

— Хоће, одговори Сима,

— Што да неће, кад јој се плаћа, приметих ја, трудећи се да ме глас не изда.

— Море, дете, тешко је сад наћи радника, одговори отац.

— Чудо да она ради под надницу, примети мајка.

Настаде кратко ћутање после ових речи мајкиних. Да ли што нас те речи нагнаше да мислимо о томе што она рече. Али тек онако случајно, нисам могао знати; али мени у души нешто задрхта, осетих неко страховање у дуни да мајка не назире оно што сам ја тако опрезно крио.

VI

Сутрадан мени паде у део да однесем ручак Гили и оној другој жени, што ће с њом жњети, и према наредби очевој да тамо код њих део дан останем, те да пазим да раде, како би се пожеле све оно што је заостало.

Разуме се да сам једва дочекао да стигне време ручку. Кришом одох у ону собицу, и отуда извадих пуну шаку бонбона из оне кесе, па онда узех што је мајка за ручак спремила, и одох.

Дан не беше тако ведар. Дувао је доста јак јужни ветар и носио неку сумаглицу, те небо изгледаше некако магловито, а сунце сијаше само као сјајан колут. Но ја сам био весео и расположен како само може бити.

Успут смишљах шта ћу да кажем кад стигнем тамо, њима, на њиву; требало би, мишљах, да је задирнем за нешто, да је мало збуним. И бејах смислио; али кад стигох, заборавих. Не испаде онако како сам мислио.

— Зар тебе нађоше да носиш ручак? пресрете ме Гила.

— Што?..- Зар би волела да је ко други? одвеза ми се језик намах.

— Па и да волим баш... Што? рече она и упре своје црне очи у мене, па ме неколико тренутака, тако не трепћући, гледаше, а осмех јој ђаволски трепташе на лицу.

Спустих оно што бејах донео; дође ми то некако згодно у оној забуни од њена погледа.

— Право велиш, рече она жена што је заједно са Гилом жела, и погледа ме некако милостиво. Беше то жена неког Вукића, по имену Милица, онде из нашег села, — што се удала још кад сам ја пошао у школу, те имађаше сада већ четворо деце. Беше она нарави тихе и благе, и иначе пуна милоште, те се осећах код ње као крај рода свога.

Из бисага извадих и пљоску с ракијом.

Сунце је пекло са осмељеног неба, ветар јужни нихао је високу клонулу траву на међи и још оно мало заостале, непожњевене пшенице, а ми смо полако јели и обређивали се пљоском.

Пошто ручасмо, Гила прибра кашике и остало, и остави у бисаге, а лонце с јелом обеси о грану. Ја сам је пратио погледом. Пошто све површи, она леже на траву, као оно пре у ливади, и уздахну.

— Шта ти је! рекох, ишчуђавајући се.

— Ала би се слатко спавало! рече, и погледа ме.

— Па да сниваш о коме ти је мило, примети Милица, и враголасто се осмехну, погледавши у мене.

— Да је о једном што га ја знам, рекох ја. Помислих на Алексу.

Гила се исправи и седе, па ме стаде запиткивати за кога мислим. Али ја јој не хтедох одмах казати; налазио сам некакво уживање у томе да се она мучи погађајући за кога мислим. Она стаде ређати све момке једног по једног, помену и Стеву, Симиног брата, али њега, Алексу, не помену.

А онда, као мазећи се:

— Што ми не кажеш? рече. И, како сеђасмо близу једно до другог обисну ми се обема рукама о лево раме, упре своје очи у моје очи, чекајући на одговор.

Очи јој црне просто гораху; усне поруменеле, а једру јој снагу осећам испод танке беле кошуље, коју као да за тај дан беше нарочито обукла.

Посматрајући је, одговорих јој више несвесно:

— Шта да ти кажем?

— Па то што те питам, рече након кратког ћутања, гледајући ми непрестано у очи.

— Не знам, рекох. И, збиља, ја не знађах у том тренутку о чему беше говор, не знађах ништа!

И само осећах, неодређено, нејасно, неки метеж у себи.

Милица прсну у смех, а Гила се одвоји од мене, и седе мирно.

— Што ми не кажеш, истина?

— Зар ја знам? рекох, сетивши се о чему беше реч... Зар ти волиш само једног момка?

— Баш никог, одговори она озбиљно после мале почивке.

— Ни мене? помислих у себи и погледах у њу... — Ни мене? упитах погледом. Она обори очи.

— А онога? упитах је гласно; онога — знаш га добро; — онога што си пре оно вече играла до њега?

Она се замисли и уозбиљи, а преко лица јој пређе лака румен.

— Знам сад, рече гледајући преда се и чупкајући јелече напред на прсима. Не смеде да ми погледа у очи... Али се вараш, поче наједном најозбиљније. Зар њега да волим ја?

— Што? Он је леп момак.

— Ако је леп за себе је, рече озбиљно и стаде тражити очима срп; па кад га спази, она се пружи те га узе, и скочи на ноге.

Устаде и Милица и узе срп, па одоше да жњу.

Зачас ми око срца постаде некако пусто. Шта ли јој би? Да ли се не наљути на мене? Да ли јој није криво што виде да знам оно што она није рада била да знам, па сад утече, остави ме, да је само што даље од мене, да не говори више о томе са мном, бојећи се да се не изда сасвим.

— И он све то видео, молим те! рече, удаљивши се прилично од мене, и припрети ми прстом; а на лицу јој опет се указа осмех.

Мени се намах раскрави она кора што ми беше почела око срца да се хвата. Али ко ће да зна шта се у њеној души збивало! Још се у тим стварима нисам тада разумевао; а и да сам се разумевао баш као и сада. — опет би то исто било! Куд сам могао да завирим у њено срде, куд сам могао, према ономе само што сам дотле о њој знао, бити начисто с осећајима њеним према мени, с осећајима девојке која, у колико сам приметио, немађаше лепе речи и осмеха само за мене, већ и за друге момке.

Одох за њима, па кад им приђох ближе, маших се руком у џеп, и узех отуда неколико бонбона. Кришом метнух један у уста и стадох га котрљати језиком час на једну час на другу страну.

— Шта ти је то? упита ме Гила.

— Ја знам! одговорих кратко. Нешто се правих, а нешто у истини бејах љут.

— Што си љут?

— Није истина.

— Мислиш не познаје се то. Истина, шта ти је то у устима.

Не могах даље да издржим већ попустих.

— Хоћеш ли? упитах је, и извадих пуну шаку из џепа. Дадох нешто њој, а нешто Милици.

Оне престадоше радити, па узеше бонбоне и стадоше их загледати и чудити се како су лепо шарене.

Милица узе један, отвори усне јако, и загризе га мало зубима, држећи усне још онако отворене.

— На шта ово мирише? упита.

Но ја по нужди само обраћах пажњу Милици, и чињах се да слушам оно што ми она говори, а у ствари бејах сав предан Гили. Гила и опет као да не обраћаше толико пажње бонбонима; узимаше их и меташе један за другим у уста, али очи не скидаше с мене. И ја сам гледао њу. Изгледало је као да хтедосмо једно другом завирити на дно душе. Задирнем је међутим за понешто, нашалим се мало незграпније по угледу на остале сеоске момке, а она се као застиди, ућути, па крене послу, замахује српом, под којим се класје повијаше, жње, и то брзо жње, прича понешто, шали се, па се тек исправи, па опет упре поглед у мене.

Тако смо се тога дана много погледали, а љубавне шале и разговора беше и сувише. Па ипак мало!

Кад беше око малих заранака, ја и Гила већ се бесмо једно другом у толикој мери приближили — да се почесмо, шалећи се, јурити онуда стрњиком. И сада као да гледам како бежи преда мном — задирнула ме нешто, а ја је појурио — сукња јој закачиње за стрњику, њена вунена црна сукња по дну окрзана, испод које се час по час укажу ноге са дугачким вуненим чарапама до колена; онда стане, окрене се, насмејана, изазивачки, на се загледамо једно у друго и дуго гледамо, а Милица — чујем — где нешто говори, кара нас бајаги и смеје се.

— Истина, волиш ли кога момка? запитах Гилу у једном од тих тренутака.

— Не волим.

— Не волиш оног Алексу?

— Јок! вели и обори очи.

— Погледај ми право у очи.

Она погледа; али ми се све чини да она то чини с великим напрезањем.

Док наједном, на међи, указа се отац, са пребаченим гуњем преко рамена. Кад стиже, упита љутито и зачуђено:

— Шта, зар још нисте пожњели?

— Сад ћемо, одговори брзо Милица.

Ја се повукох даље од Гиле и Милице, премишљајући да ли отац није видео код сам се ја с Гилом јурио.

Отац ме љутито позва да му помогнем везивати пожњевено класје, и стаде викати што већ до сада није пожњевено.

— Шта сте то радили, за Бога, дете! Ја сам мислио да ће то најдаље до ужине бити свршено, рече ми са пуно љутине и прекора.

Ћутах, и не смедох ни да покушам да се правдам.

Мало после дођоше у помоћ и они што су денули. Беху поденули све, само још остало ово што је данас пожњевено. Помогоше пожњети, а онда повезаше и потоварише све. Отац затим оде са дениоцима.

Занет у разговор и шалу с Гилом, не бејах мало пре ни приметио густ, црн облак, што се ваљаше отуда с јужне стране. Сунце се беше изгубило у магли, али се ипак виђаше да ће скоро да зађе. Пуста гола коса што се издигла на истој страни према облаку, као да се нарочито испречила пред облак, и као да га чека. На њој се ништа не види, осим овде онде по које дрво; али и то ишчезава, као губи се. Иза ње нигде ничега, нигде планине, нигде поглед да се заустави, осим на густом, црном облаку. Сама, пуста и гола, стоји она и чека мирна, нема у тами од облака, који се већ наднео над њом.

Ветар, не више топал као дотле, већ одједном хладан, подухну јаче; на дрвећу лисје зашушти некако друкчије; захучаше забрани и поче нагло да се смркњава.

Ја, Гила и Милица покуписмо оно ствари у којима ја бејах донео јело за ручак и ужину, па се и ми кретосмо одмах за осталима. Милица као мало заостаде иза мене и Гиле (да ли случајно, или навлаш, не знам), те ја и Гила могасмо се сити наразговарати, а да нас нико не чује. Али, гле чуда, где не умем просто да прозборим ни једне речи; само осећам како ми се срце узнемирило, као да ме од нечега страх.

Идемо брзо ћутећи. Видим где прегазисмо све већи и већи део пута, и разумем да ћемо напослетку стићи и кући, и растати се, или да нас може стићи Милица, те ће ови толико жељени тренуци проћи, а ја нећу стићи ништа да јој кажем... Иђасмо брзо као да од нечега бежасмо.

Мрак се већ беше ухватио, и пут се пред нама распознаваше само по белој прашини која га покриваше и густом, тамном дрвећу с једне и друге стране.

Наједном муња силно севну, и грмљавина затутњи изнад нас. Застадосмо за тренут обоје. Она се приљуби уза ме.

— Је л’ те страх? упитах је.

— Што да ме страх! Ако је рекао Бог... рече; и одвоји се од мене.

Пођосмо брже. Ја поново осетих да ћемо стићи кући, а ја јој нећу рећи оно што сам толико желео да јој кажем.

— Хоћеш бонбоне? упитах је тек наједном, не знам ни сам којим поводом.

— Дај ми! рече полако.

Маших се руком у џеп и дадох јој све.

— Је ли? рекох најзад, и накашљах се, ма да ми се не кашљаше.

— Шта?

— Где ћеш бити сутра?... Али не смедох да јој окренем лица, иако беше мрак, већ гледах на сасвим противну страну.

— Што? упита она.

Учини ми се, по самом тону којим ову реч изговори, као да ми се у души смеје, као да унапред зна шта ћу да јој кажем. Зачас се тргох; али што би, би; натраг се није смело. Учиних се као да ништа нисам приметио.

— Имао бих нешто да ти кажем, рекох и приметих како ми глас дршће.

— Па кажи ми сад!

— Не могу сад. Стићи ће нас Милица, а ја имам много да ти казујем. Боље да се нађемо сутра негде насамо.

— Па где хоћеш да се нађемо, дед’ кажи!

— Ако можеш да дођеш горе на врх нашег шљивара. Тамо има једна локва, а около свуда врбе. Нико нас неће видети.

Она прсну у смех.

Постидех се и осетих где ми образи запламтеше. Изговорих, помислих, и оно што није требало.

— Шта се смејеш? упитах је.

— Ништа. Смешно ми нешто.

— Ти се смејеш мени?

— Није, здравља ми. Дође ми онако нешто, не знам ни сама шта ми би.

— Хоћеш ли да дођеш? поново је упитах.

— А у које доба?

— Ја ћу те чекати све до подне.

— Добро; да видим. Ако могу, ја ћу доћи.

— Али ја хоћу да знам, да не чекам узалуд, рекох најозбиљније.

Она се обазре око себе, по свој прилици да види да није близу Милица, те да не чује оно што ће да ми каже.

— Добро, рече полако; доћи ћу баш кад ме зовеш, да видим шта имаш то да ми кажеш.

И опет севну муња, и опет загрме, а ветар духну јако савијајући лиснате гране на дрвећу.

Бесмо већ пред нашом кућом. Сачекасмо Милицу, па их онда обе позвах да вечерају, али оне не хтедоше. Морале су журити се кући, да их киша не ухвати.

Те ноћи трзах се неколико пута иза сна. Сањах је. Сањах њу и оног Алексу. Као седе на мом кревету, у мојој ђачкој соби, тамо у вароши; он је ухватио руком око паса, па хоће да је пољуби, а она гледа у мене, па се смеје, а једном руком га одбија од себе. Ја почех да вичем и да грдим Алексу, пођох да га одгурнем, а он се окрену к мени и чисто исмевајући ме рече ми: „Шта ћеш ти, бре? Шта се тебе тиче што се ја с њом шалим?“ — „Не смеш да се шалиш, глупаче један!“ повиках љутито и — разбудих се. „Срам те било!“ изговорих већ будан.

Живци ми беху јако раздражени, а срце силно лупаше. Олуја беше прошла, небо се изведрило. Дворог месец тек што изашао, и обасјао кишне капљице на лисју, које се блистаху као растопљена срма и круњаху на земљу. Хладовина свежа и пријатна како само може бити. Навукох боље шареницу, и потрудих се да заспим; али ми слика која ми се мало пре у сну приказа, дуго не даде да заспим, дуго ми се не умирише живци, а срце ми узнемирено још дуго удараше јако у прса.

VII

Пробудих се рано, раније него ли и једном од ових дана. Можда бих опет заспао, јер се не бејах још добро испавао, али се сетих свога синоћњег разговора с Гилом и заказаног састанка. Изгледаше ми зачас као нека неверица све оно што се јуче деси, и стадох се чудити самом себи како сам могао онако говорити с Гилом. Међутим, с пуно грозничаве журбе стадох се опремати. Умих се тако да ми је кожа на лицу и на врату све шкрипала под руком; онда опрах зубе угљеном, па пошто се једним ланеним убрусом добро избрисах, обукох чисту кошуљу, и ударих ново, празнично одело на се. Беше и иначе недеља.

Пошто се тако опремих, одох пред огледало, па пошто сам се прво уверио да ме нико не види, задржах се ту неколико тренутака, огледајући себе и усиљавао сам се да своју слику у огледалу посматрам као сасвим страно лице, те да бих о својој лепоти могао дати оцену као што бих, рецимо, дао и о лепоти сваког другог. Но труд ми беше узалудан. Приметих само то да сам као нешто мало опао, ослабио, и да ми се очи некако грозничаво сјају.

Мајка ме позва да пијем кафу. Она и отац као да беху већ одавно готови. Сеђаху онде под липом за старим, високим, четвртастим столом, који је некада, памтим још кад сам био дете, заузимао угледно место у стајаћој соби а доцније доспео ту под липу, те се у кућу више никад и не уношаше, већ само, кад би зима наступила, оставили би га онде под доксат, да би на друго лето могао опет послужити.

Мајка, кад ме спази, насмеши се, и погледа у оца.

— Прође твоје, рече она оцу; нема више да се кицошиш.

Отац ме само за један тренут погледа, и на његовом лицу видех онај исти осмех који мало час видех и код мајке, али не рече ништа, већ се потруди, те се намах уозбиљи, и озбиљно одговори мајци да ја треба да гледам књигу, а за све остало лако је.

— Море, како лако, кад већ неки почели да распитују, рече мајка, смешећи се.

— Шта? учини отац, и набра обрве.

— Хоћемо ли да га женимо. Не казујем ти, а већ се јавило неколико проводаџија. Јес’, здравља ми.

Отац је гледаше неколико тренутака, ћутећи и трудећи се да отера осмех с лица.

— Иди, Бог с тобом! рече јој. Немој да се заносиш!

Испих кафу, па се уклоних.

— Знаш ли ти, колико он још има да учи школу? чух где рече отац мајци кад се ја уклоних.

— Шалим се, за Бога! одговори мајка,

— Таквом се шалом не треба шалити, чух из собе где отац заврши разговор.

Изађох опет пред кућу, и прођох неколико пута тамо амо. Требаше да идем — сунце беше већ прилично одскочило — она може доћи па кад види да ме нема, онда да оде. Међутим не умедох да нађем довољно разлога да одем тамо, таквог разлога да заварам прави траг. Напослетку се реших, те упитах оца да, ли да одем да нахраним свиње у горњем шљивару, ма да сам то могао и без питања учинити.

— Иди! рече ми он; и обиђи уједно ограду, те види да није гдегод попустила.

Ово ми дође још згодније; обилазећи ограду, моћи ћу да се покажем скоро пред самом њеном кућом, те да зна да сам ту.

Узех торбу и напуних је житом, па одох у горњи шљивар, где ме свиње сачекаше с грохтањем и цичењем. Све беху на окупу и није ми требало вабити их, али ја их ипак вабнух неколико пута, да би Гили јавио да сам ту. Просух жито на неколико места, па онда оставих свиње да једу, а ја се пожурих тамо где сам јој казао да ћу је чекати. Сунце још не беше ухватило маха, те прелазећи преко мокрог корова и остале травуљине, исквасих ципеле до колена.

Кад се приближих заказаном месту, неки необичан немир, неки чудан страх, обузе ми душу. Срце ми удараше тако силно у прса да сам лепо чуо како удара. Ишао сам напред, гледајући право тамо где се у локви сабиле врбе. Не могох ништа да видим. Обазрех се на све стране. Нигде никога. Да већ није дошла, па ме тамо у врбаку чека?... Обузе ме још већи страх; сад се поплаших при тој помисли да је она можда већ дошла, и да ме чека!... Дође ми да се вратим натраг, да бежим. Застадох зачас. Осећах потребу да се колико било приберем. Стајах неколико тренутака као паралисан у недоумици шта да радим. Онда ме нешто крену напред. Разумедох да се мора напред. Ја сам је звао, ја сам јој синоћ говорио да дође. И чега да се плашим?...

Стигох већ близу заказаном месту, и још не могу ништа да видим. Врбе, њихово грање тако густо, сметају те се ништа не види. Савих на ону страну одакле ми се чињаше да ћу моћи са извесне даљине најбоље видети да ли је она ту или не, и погледах... Нема је!... Да ли је могуће?... Зачас онај малопрешњи немир, онај страх као да ме прође, и ја сад почех зепсти да она можда није ни дошла.

Убрзах корак, пожурих унутра у врбак, уђох, загледах... Нема је!...

С неким неодређеним осећањем седох на једну стару оборену врбу, па стадох посматрати ово месташце. Као да је и оно некад било на истој висини на којој је и околна земља, али је услед посечене горе, тамо на коси, некад појурила вода, и ту као да је започела да се слива, па се услед тога после ископала и оронила земља. Да се не би даље ронила, вредне руке покојног деде похитале, те засадиле врбе, ове старе врбе обрасле лишајем што су већ почеле трунути. После су те врбе сечене по врху, и њихово грање сађено опет ту, те се некадања јаруга услед наноса скоро и не познаје. Само што стоје густе врбе све једна до друге, високе таман толико да им опуштене гране додирују обалу, тако да се кроз густо грање једва може назрети само небо; иначе се не види ништа, а још мање може ко видети с поља унутра.

Ту, на том месту, седећи на старој врби и удишући влажан ваздух, очекивах Гилу; очекивах је са уздрхталим срцем у грудима, са страхом и немиром у души. Зашушти ли лисје, а ја задршћем мислећи да је она. После видим да је то птица долетела и пала на грану, па кад је видела мене, она одлетела.

После дужег чекања реших се, те изађох из тога врбака на чистину. Погледах на све стране око себе... Нигде никога. Видим само шљивова стабла, читав ред, са њиховим зеленим грањем, и кроз то грање димњак од њене куће, и више ништа... ’Ајде, помислих у себи, да видим ограду, да није случајно гдегод проваљена. Отац ми и онако рече, да то учиним“. Хтедох да дам и себи разлога за тај поступак!

Кренух се полако, па и не обзирући се на то што ми овде онде тоњаху ноге у мокру, меку земљу и блато се за ципеле хваташе, ревносно загледах сваки проштак, сваки прутић на огради; загледах ревносно као да ме стотина њих гледа, а ја да се трудим да од свију њих сакријем прави узрок зашто сам ту.

Загледајући тако ограду, дођох на ону страну одакле се њена кућа најбоље могаше видети. На кући беху врата отворена. Унутра се чујаше неки разговор; учини ми се да је глас Гилин. Претворих се сав у ухо. Наједном на вратима указа се Гила, а за њом једна друга девојка. Падох на земљу и сакрих се за један повећи џбун од купине, што је крај ограде, да ме оне две не би виделе, али наместих се тако, да ја њих две лепо видим. Обе беху обучене у празнично одело и имађаху по котарче на руци. Кад изађоше из куће као да вођаху неки жив разговор. Гила као да нешто објашњаваше оној другој девојци, и баш, тако ми се учини, показа очима на ову страну где бејах ја и где бесмо ја и она уговорили да се састанемо. Онда се засмеја... засмеја се и она друга девојка... а за тим се обе врцнуше, увише сукњама, и одоше низ пут, тамо на другу страну... Мајка Гилина, Марија, зачас се појави на вратима и довикну Гили да се врати до ручка. Гила јој нешто одговори, али не чух шта, беше доста далеко.

Свакојаке ми мисли пролетеше у тај мах кроз главу. Да ли Гила није казала оној другој девојци све што је синоћ са мном разговарала, па сад се обе смеју мени?... Отиснух рукама од себе. Беше ме стид од самог себе.

Полако устадох, па механички продужих разгледање ограде. Али то није дуго трајало; загледах још неколико проштака, па се оканух. Мислио сам даље и тражио како да објасним ово што је урадила Гила.

Да није случајно она нудила ону другу девојку да прођу овамо, те да види да ли сам ја овде, па да после сама дође?... А можда је она друга девојка њој нека добра другарица, па јој Гила казала све, и хтела заједно с њом овако к мени да дође?... Оваква мисао прође ми сад кроз главу. И не само та једна... Али ни с једном од њих не бејах задовољан, ни једна ми не даваше објашњење које сам тражио. Шта ли је она мислила синоћ кад ми је казала да ће доћи? Да није само збијала шалу са мном? И опет ме би стид...

Остадох и даље да је чекам, и чеках је скоро до пола дана; и још бих је можда чекао да не чух где ме од куће зову. Беше ми криво што ме зову. Надах се да ће још доћи. „Можда ће доћи баш сад кад ја одем“, помислих; и мучан и зловољан, кренух се полако кући, осврћући се непрестано, застајкујући и погледајући тамо к њеној кући. Не беше се ни она још вратила из поља камо мало час оде. Погледах тамо ка уговореном месту, погледах на све стране, нећу ли је ма где видети. Али ње нема, па нема.

Сад одох кући, упиташе ме где сам се толико забавио. Радо бих био одговорио мајци, да ту не беше отац, да се ње то ништа не тиче; али не смедох, већ отпочех, као сваки кривац, изговарати се и правдати се.

— Загледао сам ограду, рекох.

— Море то загледање твоје некако много би, рече мајка и с осмехом погледа у оца.

Погледах у оца и ја. Он набрао обрве, гледа преда се и ћути.

Како Сима стајаше крај кућњих врата, и враголасто се осмејкиваше (он као да знађаше све;, приђох му и упитах га што се смеје.

— Смешно ми нешто, одговори па се опет смејаше и не хте ми казати.

Поведох га у страну даље од оца и од мајке, па га онда озбиљно стадох молити да ми каже зашто се смеје, али узалуд.

Након дугог мољења од моје стране, он ме упита, смешећи се:

— Је ли долазила?

Осетих да се мењам у лицу.

— Која?

— Па она... Ти мислиш ја не знам.

— Пе знам која, рекох. Запрепастих се од чуда од куда он да сазна тајну коју сам тако крио. „Не знам — ето у шта хоћеш да ти се закунем“!

— Онда ништа, рече и уозбиљи се.

Окупих га молити да ми каже шта је он то сазнао и од кога. Беше ми стало до тога толико да просто дрхтах сав од радозналости и нестрпљења. Чак му испричах све, цео свој синоћњи разговор с Гилом и све остало, не бих ли га само тиме изазвао да ми каже оно што, како ми се чињаше, кријаше од мене. Али све беше узалуд, јер ме он напослетку стаде најозбиљније уверавати да о свему овоме што му ја испричах није ништа знао, већ да је само онако тек нагађао; а повод томе нагађању био је, вели, нарочито неки поверљив разговор између оца и мајке за време док сам ја био онамо у шљивару. Чуо је, вели, где нешто често помињу Гилу, и да се отац љути и псује.

Ово ме забрину јако, јер је требало да опет, и то што пре, идем на заказано место, те да чекам Гилу; можда ће она после подне доћи. Али како да идем сад тамо, и какав разлог да нађем, и зар га је уопште сад било могуће наћи, а да се отац и мајка не сете? Па за мајку ни по јада, али отац... Сетих се његова намрштена чела, набраних обрва, његовог оштрог поглед.

Одох са Симом у поље, да напасемо волове и остала говеда. Успут ни о чему другом не разговарах с њим до о Гили. Он се чуђаше и љућаше на мене што му раније ништа нисам казивао о томе, а он би, вели, удесио ствар одмах, и посао би му... Он као да друкчије схваташе моје осећаје према Гили. Али, за чудо, мени је то сад било свеједно; и, шта више, ја се ни најмање не трудих да га у том мишљењу разуверим; напротив, ја се с њим тако разговарах како би он и даље остао у својим мислима. Осећао сам да бих понизио себе ако бих признао чистоту својих осећаја пред њим који мене сматраше за нешто више; да бих се обрамотио кад бих признао да ја Гилу волим, да чезнем за тим да она постане за навек моја, да хоћу да је узмем, ја ђак више гимназије, дете из једне тако угледне породице, са тако угледном будућношћу, њу, једну просту сељанку, из једне просте сеоске куће!... Не, то пред њим нисам смео никако признати. Онако нешто, онако баш како он то мисли, могао сам му признати. У недостатку бољих девојака, добра је и она. Иначе, ја сам равнодушан. Таквим се показивах Сими, и он, разуме се, и не помишљаше да је у истини друкчије. Он не знађаше моје јаде, а и да сам му их и казао, он их, чини ми се, не би могао појмити.

На ливади, умора и, легох да се одморим, и ухвати ме сан. Сањах Гилину кућу и око ње гомилу калуђера са огромним читама на глави, околили је, па јој се примичу све ближе и ближе. На једном испаде однекуд неки страшан Циганин са ужасно великом мечком о ланцу и стаде лупати једном маљицом у бубњић, који ношаше напред на прсима. Онда лупи јако, а калуђери поплашено појурише на једну страну, и збише се у гомилу. Поплаших се и ја, и разбудих.

Скочих на ноге и рекох Сими, да ћу да идем кући. Он ме стаде заустављати, али ја не хтедох остати, већ одох. Али не одох право кући, већ ударих једним потоком, коме је глава тамо испод куће наше. Учиних тако због тога да не бих морао да прођем поред куће, те да ме отац и мајка виде.

Дочепах се доњега шљивара, па онда све погнут, полако уз јаругу (да ме нико не спази), док се не дохватих горњега шљивара, и не стигох до онога места — где бејах с Гилом уговорно састанак.

И опет онај немир, опет опрезно обилажење око тога места, и опет — нема је... „Доћи ће, мишљах у себи, доћи ће!“ па је чеках ту, на том месту; чеках је све док сунце не зађе. А кад сунце зађе, болан, кренух се кући. Беше ми тешко растати се с тим местом; беше ми тешко отићи, а не дочекати је, не састати се с њом. Целог дана варала ме је нада. Сваког тренутка очекивао сам је пун грозничавог нестрпљења, тврдо убеђен да ће доћи; очекивао сам је целог дана, а она не дође. Прође дан, зађе сунце, зађе нада моја, и туга ми паде на срце, и заболе ме душа да сам јаукнути хтео! Где је?... Зашто не дође?...

— Јао, Гиле, јао, сунце моје! зашто тако? — грозничаво ми прошапуташе усне, и неки тужан осећај устрепери ми у души, осећај, који ми натера сузе на очи; осетих се сам на свету, сам са јадима својим, и би ми жао сама себе. „Ти ми реч даде, реч твоју, реч слатку, наставих полугласно нарицати, да ћеш доћи! Под густим врбама. — где нас нико видети не може — да седимо ја и ти! да седимо и да се гледамо; да гледам очи твоје, да их гледам, и да умирем — ох, очи моје! зашто не дође?...

Освртах се непрестанце, и погледах за собом, нећу ли је спазити, све док не сиђох у низину, одакле је не могох видети више и кад би дошла. Сиђох низ јаругу у доњи шљивар опет погнут и пазећи да ме нико не види.

Кад одох кући, Сима већ беше дошао; беше дошао раније од мене, и на питање оца и мајке, где сам ја, саопштио им је да сам отишао од њега чим смо сишли на ливаду. Отац ме и не погледа честито, а мајка ме с неком необичном важношћу и озбиљношћу упита тихим гласом где сам био. Збуних се и не умедох ништа одређено да одговорим. Рекох да сам био у доњем шљивару; али одмах разумедох да тиме не могох отклонити никакву сумњу, ни код ње ни код оца, у искреност моју, и уверити их у чистоту поступака мојих. А напослетку свеједно! Нека мисли како ко хоће; па чак и отац... Тако ми нешто дође.

Кад ме позваше да вечерам — позва ме Сима — одговорих да не могу, и почех се свлачити да легнем. Мајка дојури као без душе. Беше и сувише осетљива према нама — деци својој. Бацаше је у бригу и најмањи поремећај нашега здравља.

— Шта ти је? упита ме уплашено.

— Ништа.

— Па што нећеш да вечераш?

Одговорих да не могу, а она ме навали звати и запиткивати: шта ми је, да ли ме не боли глава, где сам био данас, да ли се нисам с ким свадио, да нисам љут што, и како то да не могу да вечерам и да лежем без вечере? Одговорих јој укратко и љутито да нисам гладан, и замолих је да ме остави. Она уздахну и оде забринута.

Целе ноћи не тренух правим сном. Био сам целе ноћи као у неком заносу, као у некој грозници. Све неки тешки снови, нека управо привиђења, тако да се непрестано трзах, и гласно узвикивах. Сви ти снови врзоше се око Гиле: еве као да хоће неко да је отме од мене, а она гледа у мене и смеје се, смеје се томе што неко хоће да је отме од мене. И то ме ужасно дражаше; осећах неку раздраженост у целој снази, неки немир, празнину жеље — какве? Оне би се могле представити са: бити или не бити! — не бити, или своју снагу саставити с њеном!

Кад сутрадан устадох и опоменух се ових снова, осетих да ми је милија него ли дотле што беше. Ови снови, овај страх да ми је не отргну и жудња за додиром с њом, као да увеличаше драж и лепоту свега онога што ме је на њој вукло и привлачило. „Гиле! срце моје!“ тепах јој онако сам трудећи се да вратим снове од прошле ноћи, — да у њима жижим. И враћах их, и гледах је онакву какву је сањах, гледах туђе незграпне руке како је отимљу од мене, и њу, како гледа у мене и смеје се, и ето такву миловах је у мислима.

Занет тиме, заборавих и на доручак и на кафу (ма да рекох мајци да ћу је сад одмах попити), и не знам ни сам кад се пре нађох у потоку испод куће хитајући да се што пре дограбим горњега шљивара. Чух где ме мајка зове, али ћутах и не одазвах се, већ полако прескочих у шљивар, па онда погнут, испод повијеног грања, похитах ка оном месту на врх шљивара. Кад стигох тамо, увукох се полако унутра, и стадох пажљиво разгледати. Дође ми нешто на памет да је она, ако је долазила, морала оставити ма какав знак. Проведох прилично времена у тражењу тога знака, али га не нађох. „А што, опет, помислих сад, да мора да оставља какав знак, сад, ето, на пример, прво ја нисам оставио никакав знак“.

Изађох на ону страну где је њена кућа. Стоиљко, њен очух, дељаше онде пред кућом нешто, прављаше неку дугу за буре, шта ли; пред њим неколико буради, и једно дете његово — једино које је имао с Маријом тетураше се онуда с бурадима. Више никог као да не беше ту код куће „Мора бити да је на раду“ закључих после дугог чекања, па се онда кренух кући.

Да ми је само да је видим; то жељах и ништа више. Разјаснио бих себи тада све; био бих на чисто с тим да ли је долазила, а ако није, онда зашто није, и — дозвао бих је; да, дозвао бих је на састанак, и казао бих јој... Или она ваљда не мари, да јој ма шта казујем?... О томе нисам смео дубље да размишљам.

Кад одох кући, мајка ме упита хоћу ли да доручкујем. Друго, ме ништа не упита, па чак ни где сам био. Кад ми принесе доручак, она ми се загледа у лице, и, чудећи се, примети ми да сам нешто много ослабио. Пребаци ми што често одлазим од куће, и упита ме куда идем и с ким се виђам. Затим узе да грди девојке из нашег села.

— Ни за једну не бих могла јамчити да је како треба, рече.

— Ни за једну?

— Баш ни за једну.

— Ни за Гилу? изустих и не мислећи шта чиним кад такво питање постављам.

Мајка упре поглед у мене.

— Ни за њу, одговори, гледајући ми право у очи.

Хтедох да јој кажем да тако што не сме више никад да понови, и да није лепо да тако говори о једној девојци која јој није ништа учинила, али се побојах да се тиме не издам.

— Мени се чини да је то једна добра и поштена девојка, рекох, усиљавајући се да изгледам што равнодушнији.

— Причувај се ти мало од ње! Не знаш ти какве су ове девојчуре овуда. Преко девет вода превешће те жедна, па ће после да ти се смеје.

— Шта ја имам с њима!

— Отац ти нешто приметио!

Ја претрнух. Дакле оно што ми Сима каза истина је.

— А шта је то приметио? упитах.

— Не знам. Чуо тамо нешто за Гилу, где ти с њом... Казивали му људи; и, већ знаш, подсмевају му се; веле му: „Баш ти син добро изучио школу“. То ми јуче каза, и... љути се много. Није, вели, то за њега. Нека он сад гледа књигу, а доцније биће времена за све.

Не умедох ништа на то да кажем, већ скочих и одох у собу, па седох за сто, и дуго гледах преда се, не трепћући. Ко ће да опише све што се у мојој души тада збивало и да изређа мисли које су ми тада кроз главу пролетеле!... Сећам се само да сам тада написао једну песму, коју сам затурио као и још многе друге из тих дана. Стихова се не сећам тачно, али сам садржину упамтио. Обраћах се родитељима, и питах их: — „Зашто се љуте? Јесам ли ја крив што срце за њом гине, што ми без ње среће нема, што о њој мислим и дању и ноћу, што ми она памет однесе? јесам ли ја крив? — Да ли појме да ја друкчије не могу; да не могу да заповедим себи да о њој више не мислим; да не могу да заповедим срцу своме да за њом не вене? да ли појме то? — Ја морам да мислим на њу: полудећу за њом! Срце мора да вене и да гине за њом: увенуће, угинуће за њом! Нестаће ме! — Јесам ли ја крив? — Зашто се љуте на мене?“...

VIII

Још неколико пута наминух се горе ка Гилиној кући, али Гилу никако да видим. Бејах принуђен да се обратим Сими. Саопштих му поново све оно што сам му већ раније био саопштио, и замолих га да је, како зна, домами к мени.

— Кажи јој, рекох му, да имам нешто врло важно да јој кажем. Тиче се и моје и њене будућности.

— Да нећеш да је узмеш?

— Што?

— Па тек велим.

Беше то истог дана после вечере. Бесмо изашли иза куће да нахранимо псе.

— Она је добра прилика. Има имања, а има и готових пара тамо код суда. Благо оном ко њу узме, рече он, бацајући псима оне остатке од вечере.

— Ама, није то због пара.

— Па јес... Знам. Добра је то девојка.

Не могох да му загледам лице због помрчине, али по гласу учини ми се да се смеши и проводи чисто као неку шалу са мном. Он као да ме кушаше, као што би то неки остарији човек чинио с каквим наивним младићем; јер речи поједине изговараше некако отегнуто, развлачећи... Али ја на то тада и не обраћах толико пажње. Беше ми главно да он учини онако, како му ја кажем.

— Кажи јој да дође, никако друкчије!

— Молим те, не брини!

Сутрадан падаше киша све до подне, а онда се разведри мало и разлепша. Беше као пеки мали светак, те се није радило у пољу; али отац ипак нареди мени и Сими да пред вече одемо, те да у једној башти засађеној купусом, што је покрај пута тамо у оном доњем шљивару, подсадимо неке струкове који беху издали.

И таман ми у послу и разговору, како ће он, Сима, да Гилу доведе мени на састанак, а отуд озго путем од Гилине куће чујем где неко иде у ципелама, све трупка. Дигох главу, и погледах. Беше то једна девојка и једна жена (познадох по оделу); обе обучене у празнично одело. Девојка као да се окрену овамо к нама, и као да нешто рече. Али мени се чинило као да се све то дешава негде настрани, даље од мене, као ствар која се мене не тиче. Бејах се сагнуо подсађујући један струк, те због тога, а и што плот беше врло чест, и не видех добро. Ипак, у души неодређено, осетих неку неразумљиву радост. Учини ми се још као да ми девојка беше позната.

Обе прођоше брзо, и одоше тамо доле низ пут што води у поље.

— Виде ли је? упита ме Сима.

— Кога?

— Па њу, Гилу за Бога!

— Гилу?

Ја стојах неколико тренутака зачуђен и замишљен, тражећи да себи објасним како да је нисам познао. И заиста чудновато. Ни тада, па ни доцније, не могох то себи објаснити. Видео сам је, и ако не баш тако добро, али тек ипак видео сам је толико да бих под истим околностима сваког другог поле познатог ми човека познао. Међутим, њу да не познам! Да ли зато што бејах и сувише занет њоме? да ли не бејах од ње заслепљен у правом смислу те речи?

— Што се мислиш! но трчи низ поток, па је пресретни у Бекином лугу, рече ми Сима.

Пут којим она, Гила, са оном другом женом оде, вођаше заиста кроз један луг коме се лако и неопажено могаше прићи потоком.

Стадох се двоумити. Као да немађах довољно храбрости за такво дело. Осетих неку дрхтавицу у целој снази.

— Иди за Бога! стаде ме терати Сима.

Реших се да послушам, и пођох.

— Али она друга жена, девојка, шта ли је...., рекох и застадох.

— Гила ће је извесно испратити донекле, па, ће да се врати сама, а ти онда изађи пред њу.

Још неколико тренутака као да се предомишљах, а онда појурих низ поток што сам брже могао. Стигох до луга, па се стадох полако кроз густо лесково грање красти све ближе к путу којим ће проћи Гила и она жена што иђаше с њом. И опет ме обузе онај исти страх као када је чеках оно на врху горњег шљивара, само сад чини ми се, у још јачој мери. Притајивах дах, бојах се да дишем, а левом руком притискивах срне. Које куцаше тако силно да с могло чути како удара у прса.

Подвукох се под једну густу леску, па чеках. Гране од леске додириваху земљу, а близу стабла мирисаше бокор копитњака.

Наједном чух отуд путем неки жубор и трупкање ногу. „Оне су“, помислих и подигох полако главу, па погледах... И, заиста, беху оне. Могао сам и једну и другу лепо да видим. Жена која иђаше с Гилом, беше једна старија жена коју раније још познавах, а која беше неки род оном Алекси, тетка, шта ли му беше.

Кад се приближише мени оне се зауставише.

— Да се вратим ја, рече Гила.

— Што? Испрати ме још мало! поврати она жена...

— Не могу, не могу више. У здрављу! Ко ће после мене да испрати? Мене страх саму да кроз овај луг пролазим.

— Па ништа. Кад те баш толико страх, зовнућемо Алексу, нека те испрати.

— Море, каки Алекса. Већ нема. Поздрави ти њега да се он нимало не нада.

Она жена загледа јој се у очи.

— Баш си луда, рече она Гили. Ти бољу прилику не можеш наћи, па сад гледај. Онолико имање, а нигде никога, ни оца ни мајке, — само вас двоје. А он какав је, није што ми је род, већ знаш и сама. Живела би царски код њега.

Гила ћуташе, и загледаше рукав од кошуље на десној руци, и чупкаше један кончић. Она као да немађаше ништа противно да каже овоме што ова жена — ах, ова мл жена дође тако мрска! — њој, Гили, остављаше на размишљање. Она као да и дељаше мишљење ове жене.

— Размисли се добро, опет ти кажем. Кајаћеш се, здравља ми, ако не пођеш за њега.

— Ама, лако ћемо за то. Има времена.

— Има времена, али човек неће да чека.

— Па ко га наморава да чека?

— Ене, сад. Ама, чујеш ти, ђаволе! Знам ја шта је теби. Чула сам ја све. Ти мислиш за оног — она изговори моје име. Престадох да дишем.

Гила ћуташе.

— Је л’ да знам? Е, моја несрећнице, ништа од тебе!... И она се наједанпут промени у лицу. Беше дотле весела.

— Сад како Бог рекне! рече замишљено Гила.

— Кајаћеш се! Далеко сте вас двоје једно од другога као и небо и земља. Чувај се ти њега!

— Шта имам да се чувам! Зар је оно моја врс’? Он је још дете... И Гила удари у смех. Као да јој беше смешно како ова жена може још и да помисли да она, Гила, и мисли што озбиљно о својим односима са мном.

— Дете, али чувај се ти од њега, кажем ја теби!...

Гила опет удари у смех.

— Не познајеш ти њега. Преко девет вода да га преведеш жедна. Израсло само онако, а младо. Млађи је од мене.

Она жена поћута, поћута, а онда се накашља.

— У здрављу! рече Гили.

— У здрављу! рече Гила, и пољуби је у руку.

— Да поздравим Алексу?

Гила ћуташе.

— Је ли, ђаволе, што ћутиш?...

— Па поздрави га! рече Гила и засмеја се некако стидљиво.

Растадоше се, и она жена прође поред мене, а Гила убрзаним кораком врати се натраг.

Неколико тренутака остао сам непомичан на своме месту, под леском, са чудним мислима у глави. „Дете!... Зар је оно моја врс’?... Поздрави га!..“ Те речи некако чудно звоњаху у мојој глави. „Поздрави га!“ Да ли то баш она рече? Скочих и појурих лугом, не знајући ни сам где ћу ни шта ћу. Настаде ми нека збрка од појмова у памети. Осећах само потребу, и то одмах, за неким објашњењем с њом, Гилом. Појурих тамо, на ону страну куда она оде, закачињући панталонама о жбуње. Али она беше већ далеко одмакла, а ја даље нисам смео, јер настајаше чистина, па би ме ко видео, а после већ... Чуо би и отац... То ме као унеколико и расвести; дођох мало к себи, и вратих се натраг, па пожурих уз поток к Сими.

Кад стигох тамо, а Гила стоји крај плота и разговара се с њим.

Наиђе на ме неко чудно расположење, осећај неког чудног детињастог упорства, неког ината, пркоса, шта ли? Охладнех наједанпут према њој. Нисам хтео ни да је погледам!...

Чух где ми, као шалећи се, довикну:

— А где си ти, ђаволе?

Учиних се да је не чујем.

— Је ли, море? опет ће она.

Опет ћутим, и гледам преда се, као да тражим нешто, а у исто време хоћу, и налазим неко задовољство у томе да она види и позна да ја видим и чујем њу, али да се нарочито правим да је не видим и не чујем.

— Зове те Гила, рече ми Сима.

И опет ћутим.

— Што се не одзовеш?

— Ти гледај своја посла! рекох му набусито.

Он ућута, па настави свој посао.

— Шта му је? обрати се Гила опет Сими.

— Ако ти знаш, то и ја, рече он. Затим се диже и оде кући неким послом, чини ми се да донесе секиру, те да поправи ограду, шта ли? или тек да се само уклони, и да остави нас двоје саме.

— Је ли, море, Богдане!

Не могох се више претварати. Дигох главу, и погледах је.

— Шта је? упитах је хладно.

— Што си љут?

Не сломи ме ни поглед њених очију ни осмех на лепом лицу њеном.

— Што сам ја љут, рекох јој хладно, скоро презриво, с намером да је увредим, то је моја ствар, и никога се више не тиче, а најмање онога који пита...

Њој заигра жалостиван осмех на лицу. Осећах да је ударам острицом посред срца, као и себе што ударах.

— Шта је теби, истина?... Ти си љут на мене?

Глас јој задрхта.

— А што ти водиш рачуна још и о томе, да ли сам ја љут иа тебе или не?

Али она се учини као да и не чу ово што рекох.

— Знам и зашто си љут на мене, али ја нисам крива. Кад ти кажем, видећеш и сам. Није се могло.

— Шта се није могло? рекох јој без осмејка, правећи се да не разумем о чему она говори, и гледајући је хладно, озбиљно, од прилике онако као што се гледа непријатељ.

Она збуњено обори очи, па стаде ломити прсте на једној руци:

— Нисам могла. Хтела сам да дођем, али нисам могла, живо ми што ми је најмилије.

Глас јој дрхташе мало јаче него ли малопре.

Погледах јој право у очи, и чеках да ми се поглед сусретне с њеним.

— А дошла би да си могла? упитах је као с неким подсмехивањем.

— Па зар ти нисам обећала!

— Обећала!...

Ја хтедох још нешто да речем, али она диже очи, погледи нам се сусретоше, и ја ућутах. Гледасмо се неколико тренутака ћутећи, и ја наједном осетих како ми око срца ледена кора поче да се крави, те стога оборих очи.

— А зар ти можеш да што озбиљно обећаш мени?... промуцах, и потрудих се да је опет погледам...

И погледах је. Она ме некако жалостивно, и са неким страхом гледаше. Дође ми је одједном жао, дође ми за тренутак да јој паднем на груди, па да се слатко исплачем. Али то осећање не потраја дуго; у мени се опет јави онај чудни понос, онај чудни пркос. Стеже ми се срце.

— Гиле, рекох неким промењеним гласом — и сам се зачудих откуд мени такав глас; Гиле, рекох, ти си се љуто преварила, ти немаш посла с дететом! Ја не дам никоме да ме за нос вуче! Јеси ли разумела?

— Ко те вуче за нос? упита она.

— Ти си ме вукла све до мало час.

Она се као збуни.

— Ама, је л’ што нисам дошла ономад? упита.

— Није ни било потребно да долазиш. Шта си ми требала! Шта ћеш ти с дететом? Иди ти ономе кога поздрављаш!

Она ме запрепашћено погледа, и не умеде ни речи да каже.

— Ама, шта то збориш ти? реч након кратког ћутања.

— Ништа више! рекох одсечно. Сад можеш да идеш. То сам имао да ти кажем. Јуче сам имао друго нешто да ти кажем, али... Можеш или!

Ништа не рече. Само ме погледа погледом који ми срце раздираше; доња јој усна заигра; у очима, оним као угљен црним очима заблисташе сузе; онда се окрену од мене, и оде...

Оде!...

Ја гледах за њом, гледах све док не замаче тамо где се сокак савија, а онда ми дође да бризнем у плач...

Тако му ја тада површих посао, тако изненадно, брзо, да се и сам не могох дуго разабрати шта то би и како би! Нисам знао шта да мислим, или боље, ја и не мишљах ни о чему; јер не умедох, не бејах уопште тада у стању да мислим о чему било.

IX

Тек сутрадан као да дођох к себи, и разумедох све шта сам учинио. Тешка туга ми паде на срце, али појмих да сам сам крив свему, и да није морало да буде баш онако. Гилу не могох да мрзим, па ни да се љутим на њу. Беше ми криво на себе сама и на ону жентурину; сав бих гневом ускипео кад бих се само сетио на оно јуче у лугу. Да поздравим и Алексу?“ Као да неко њу питаше за Алексу! Зар се Гила не брањаше и не отимаше? И шта значи то изнуђивање! Срам је било! Беше ми криво што онда не искочих пред њу, па да је питам за оне речи, за оно обмањивање, за оно лагање и изнуђивање!... Па и тај Алекса! Шта он мисли! Он да се такмичи са мном! Јадник! Потрудих се да се опоменем његових рђавих страна, али на моју велику жалост, узалуд! Напротив, ах, напротив то беше момак на своме месту, таман такав — ах, ја падах у очајање — да Гила може пре волети њега него ли мене.

Али неспокојно срце, неспокојна, жудна мисао не стаје ту, не сме ту да стане, већ иде даље, полеће на све стране као прозебла залутала тичица, и њено, Гилино, лице, онакво какво га видех последњи пут, са заигралом доњом усном, са сузним, жалостивним погледом упртим у мене, јавља се полако, па видим то лице, лепо лице њено, видим као да је она ту преда мном, и као да ми збори: „Зар ме не разумеш, зар не разумеш кога ја волим?“

Разумео сам ја њу, али она није разумела мене, јер јој не казах све. Па корим себе, што сам онако брз био. „Морам!... ја се тргох од свога гласа... морам, да се састанем с њом“, изговорих, рекох нарочито гласно сам себи, у соби затвореној, и скочих од стола, за којим сам седео, па стадох облачити капут. Али, у другом тренутку, дође ми на памет да се упитам да ли ја смем после онога јуче што се деси да идем њој сада на ноге? „Шта ће рећи она, кад ме види?“ понових гласно. И остадох.

Цео тај дан проведох у некој грозници и нека тешка туга притискиваше ми душу. Било ми је тако тешко извесно и због самоће у којој се налажах. Кућа некако осамљена; около свуда дрвеће; ораси, липе, дудови, јабуке, све се то дигло у висину, пустило гране; духне ветар, а оно хуји оним странама, хуји кроз грање као у некој гори. У кући, осим мајке и најмлађег братића, нигде никога.

Не могох ни да једем. Мајка не престајаше нудити ме, али бадава. Не могох ништа да окусим.

— Па шта ти је, за Бога? пита ме мајка, па ме забринуто гледа.

— Ништа, одговарах кратко, и трудих се да се насмешим.

— Много ружно гледаш.

— Чини се то теби, рекох и одох у собу, па одмах стадох пред огледало, и — сам се ужаснух.

Да ли што се нисам огледао, или што при огледању нисам обраћао већу пажњу, ја тек сада видех страшну промену на своме липу. Сав блед и увео, малаксао, као да сам се са халама био; очи испале, и као да горе, пламте. Стукох натраг од свога сопственог погледа.

Спустих се на столицу крај намештеног кревета, и падох лицем на јастук. Разнежих се према самом себи, зајецах: „Јао, Гиле, ја ћу умрети, умрећу за тобом. Да ли ће ти бити жао, да ли ћеш заплакати на гробу моме? Сунце ће да сија с плавога неба, а срце ће трунути у гробу, срце што је само за тебе знало, за тебе куцало. Јао, Гиле, зар ти није жао!“

Кад устадох, осетих као да ми је мало лакше. Пођох да се мало прошетам. Сиђох низа степенице, и одох у шљивар што је одмах више куће. Тешко ми је било, врло тешко, и једнако сам се трудио да пронађем ма какав излазак из овог стања у које бејах запао. Али узалуд ми беше сав труд, не могох наћи ништа друго до то да треба и опет да се с Гилом састанем, да јој кажем све.

Реших се да то и учиним, али како?

Закључих да је најбоље да се поверим Сими. Он ће већ знати после шта ће да ради. Чудновато, да ми то не дође на памет раније!

Кад увече дође, одмах одох право к њему.

Он тек што беше отпочео да везује волове. Кад ме угледа, насмеши се некако усиљено, тајанствено. Осетих одмах да се иза тог његовог смешења крије нешто — да има нешто да ми саопшти, и да ми то неће бити по вољи. Приђох му ближе.

„Ја видех нешто!“ рече ми полако, скоро шапућући.

Нека тешка слутња обузе ми намах душу.

— Шта? Где?

— Гилу и Алексу. Код оног улаза у његову ливаду, ону до ваше. Он унутра, у ливади, крај врзине, говори, прича, нешто; а она са ове одране, крај пута, пред улазом, стоји и слуша га. И смеје се, све се заводи. Кад угледа мене, преста да се смеје. Пита за тебе, јеси ли здраво, и јеси ли се одљутио.

— А ти? једва ми се прогура кроз грло.

— Рекох да си здрав, вала Богу, и да немаш зашта да се љутиш.

— Шта има она ту да се распитује за мене!

Изговорих то тек онако, више несвесно, прибирајући у исти мах у мислима све оно што бејах дотле запазио у односима између Гиле и Алексе. Црне мисли наиђоше ми у главу. „Њих се двоје воле! Они ће се узети!“ закључих намах, и страшна јава пуче пред мојим очима.

— Чујеш, Симо! почех збуњено. Мора бити да сам тада необично изгледао, јер он ме запрепашћено гледаше.

— Да гледаш како знаш, да се сутра састанем с Гилом ма где; да гледаш то, никако друкчије; иначе...

Ухватих се за чело. Бејах се заборавио, те и не вођах рачуна о томе шта ћу рећи и како ћу рећи.

— Добро, рече Сима; гледаћу.

— Извесно?

— Не брини!

Мало после дође отац, и нареди нешто што ме удари као маљ посред главе. Чим дође, а он мени и Сими речи да идемо у поље, да с ливаде доведемо коње, где су остали припети да пасу. Прекосутра је вашар, у једној оближњој варошици, те их могу Цигани или други лопови одвести, а после тога он — отац хоће да идемо на вашар сутра одмах после ручка, и то: ја, он и Сима. Сима треба да потера неке краве јаловице; прилична је цена, а отац се решио још зимус да их прода.

Шта ће се и како ће се сад? Што је најгоре, тамо, у тој варошици, куда ћемо да идемо, имађах удату једну тетку, очеву сестру, која ме неће пустити тако лако да се вратим; бар за недељу дана мораћу код ње остати.

Изађох пред кућу да се мало освежим. За мном изађе и Сима. Послао га отац да наточи мало ракије. Пођох за њим.

Сиђосмо у подрум, и према светлости од лојане свеће погледасмо један у другога,

— Шта ће се сад?

Он само слеже раменима.

Онда узе те наточи у стакло ракије, сркну мало, а за тим пружи мени. Ретко кад дотле да сам пио ракију, осим кад би већ и сувише гдегод навалили, те бих морао, и то бих само мало сркнуо. Међутим, сад дође ми нешто да пијем. Хоћу да пијем, иако ми се не пије. Узех, и наврнух. Један пут, два пут, — и стакло беше празно.

Затим га дадох Сими. Пошто он испи поново наточено пуно стакло, ја добих вољу да испијем још једно стакло. И испих га. Испи и Сима још једно, па га наточи, и однесе оцу.

Онда одосмо за коње.

Кад изађосмо из авлије, као да смо се раније договорили, обојица застадосмо онде пред капијом. Беху два пута пред нама: један што води тамо у поље, и којим је нама ваљало ићи сада, а други што води тамо на ону страну, где је Гилина кућа.

— Да одемо час тамо, рече, и махањем главе показа тамо на ону страну, где је Гилина кућа.

Разумедох га, и без икаквог предомишљања прихватих одлучно његов предлог. Да идемо, него како! Ко не би ишао, и ко би управо могао још и замислити да не идемо! „Напред!“ рекох Сими, и избацих ногу скоро по војнички. Она два стаклета старе шљивовице као да већ чиљаху своје.

Прођосмо поред плота, што брже могосмо; све смо трчали и скакали док не стигосмо до Гилине куће. Онда падосмо у јарак крај пута, одмах на противној страни од оног нашег горњег шљивара. Почесмо се шапатом договарати, шта ћемо сад, како ћемо да изазовемо Гилу. Сад нам тек паде на памет да о томе мислимо, и да је управо сва тешкоћа у томе. Али за нас као да тада не беше ништа немогуће.

— Седи ти ту! рече ми Сима; а ако кога видиш, ти лези у јарак, па ћути. Сад ћу ја.

То рече, па се шмукну у један кукуруз. Остадох сам у јарку. Беше јака месечина, скоро ће пун месец, те сија да се види као на дану. Нема тишина около мене. Само чујем кукуруз како шушти. То се Сима краде полако.

Наједном изгуби се и то шуштање. Обратих сву пажњу Гилиној кући. Нигде никога. Наједном, од оне друге стране, где нису врата, неко се ишуња из кукуруза. Беше то Сима. Полако, као мачка, погнут земљи, прикрадаше се све ближе и ближе кући. Приђе полако прозору, па леже испод њега уза сами зид. Онда, пошто поћута мало, исправи се, диже руку, и принесе је к прозору па закуца, а потом се опет спусти доле, на земљу уза зид. Престадох да дишем. Нема тишина. Никакав глас нема да се изнутра одзове. Сима се опет подиже, опет закуца, само сад мало јаче. И опет нема нико да се одзове. Он понови то куцање још неколико пута, све јаче и јаче.

— Ко ј’ то? чу се Стоиљков глас изнутра.

Сима стушти као из пушке право у кукуруз, који шушти, пуца, ломи се. Ја прилегох у јарак. У кући се зачу неко кашљање; онда се отворише врата, и Стоиљко распојас, у гаћама и кошуљи, изађе.

— Ко ј’ то лупа, бре? упита онако сам, сањив, гледајући у ноћ, и чешући се по снази.

Зачас се истрезних. Прилегох у јарак што боље могох. „Јао, ако нешто пође овамо к мени“, помислих. У то чух где неко, чак доле на дну кукуруза, звизну. Извесно Сима, зове ме. Али ко сме сад да устане?...

Још неколико пута чух где Стоиљко упита: „Ко ј’ то, бре, казуј се?“ а онда крцнуше врата и затворише се.

Дигох главу и догледах. Пред кућом: нигде никога. Врата затворена.

Не знам кад пре устадох и стигох Сими, који ме чекаше доле на путу.

— Ништа! промрмља кроза зубе. Мора бити да није код куће, већ отишла негде.

— Или ако није још доле с оним у пољу? приметих онако случајно.

Он се загледа у мене.

— Славе ми, то ће најпре бит’, рече и одмахну главом.

— А зар је она таква? упитах пренеражено.

— Ко ће сад да зна! рече отежући, а онда као да се присети нешто. Знали шта, рече. 'Ајдемо право овим путем у поље. Ове нам је једно. Још нам је ближе но да се враћамо онамо поред куће, одакле смо пошли. Ако је она заостала с Алексом, срешћемо је. Другим путем не може да се врати.

Пристадох без речи. Сиђосмо у поље, али њу не сретосмо. Обиђосмо и загледасмо до ситница чак и она места где Сима рече да је видео са Алексом, па ништа. Нигде живе душе.

Онда узесмо коње, па појахасмо, и одосмо кући.

Код куће већ беху легли. Легох и ја, и, које од оне многе ракије, које од умора, заспах одмах.

Сутрадан, кад устадох, бејах врло нерасположен. Глава ме заношаше. Бејах већ давно устао и умио се, па ипак се осећах као у неком полусну. Беше ми непријатно сећати се свега што се синоћ деси, и стиђах се чисто од самог себе. И иначе нека тешка суморност, туга, којој не знађах разлога, притискиваше ми душу. А уза све то још и помисао да се кроз који час морам кренути са оцем, да морам отићи и оставити све... И да бар остављам у своме реду, него све замршено, необјашњено, неуређено...

Био сам у врло тешком положају. Сима беше отишао јутрос рано да напасе говеда, па га нема сад да дође, те на његово посредовање између мене и Гиле не могох се ни надати. Међутим, све ми излажаше у некој црној боји, све ми беше некако тужно, жалосно; бејах без искре наде да ће се ма шта остварити од мојих жеља, и неко очајање беше ме свега обузело. Сетих се онога што ми рече Сима да је видео у пољу Гилу са Алексом. И то као да нарочито чињаше да свој положај замишљам што може бити јаднијим и беднијим. Она њега воли, о томе нема спора. И шта сам ја, јадник, још замишљао!... Дете богатог оца, учи школу — чудна чуда!... А шта њему, Алекси, недостаје? И зар она сматра као нешто особито што ја учим школу? Зар је она за то и тако васпитана? Не припада ли она другом свету, неприступачном мени, друкчијем по мислима, по осећајима, по свему? И нисам ли ја чудна тица у том друштву? Нисам ли ја, поредећи се са Алексом, можда једна занимљива играчка у њеним рукама?... Ништа!... Ништа!...“ прошапутах очајно блудећи погледом у безмерни простор, пун неког тешког предосећања и црне слутње.

„Ништа јој немој казивати! Будалаштина! Ја сам се само шалио!“ рекох Сими, кад дође из поља, и упита ме хоће ли казивати Гили ако је види, кад буде прошао поред њене куће. „Шта да јој казујеш! Није то моја прилика. Ништа, ништа од свега тога. Кажем ти, само једна будалаштина, једна шала“...

Он ме зачуђено Погледа. Не рече ни речи, већ само махну главом, па оде гледати свој посао.

После ручка седох са оцем у кола, па одосмо. Ударисмо путем поред Гилине куће, јер се на ту страну иђаше у Р., ту варошицу где је вашар. Пред кућом не беше никога. Али онамо иза куће, у шљивару, на једној крушци караманци, на којој се као злато жућаше зрео род између зеленог лисја, видех две женске. Извесно је једна од оне две женске на дрвету била Гила. Не могох видети лепо и распознати да ли је баш она, јер беше прилично далеко, а после и кола прођоше доста брзо. Кад већ пројурисмо и остависмо доста далеко њену кућу за собом, па хтедосмо савити за једну другу кућу, ја се и нехотице окренух и погледах за собом. Бејах осетио потребу да видим још једном њену кућу, и да још једном покушам нећу ли је тамо на оној караманци моћи да распознам. И видех, где једна женска, што се беше испела близу самога врха, као да нарочито пружи руку овамо к мени држећи прстима за петељку једне велике крушке као злато жуте. Да ли то беше Гила, и да ли мени тиме даваше неки знак?

— Она је! кликнух у себи; она ме то поздравља! и зачас ме остави свако нерасположење, и ја се осетих срећан. Заборавих на све непријатности од ово последња два три дана, и док отац тераше кола неравним путем, ја мишљах о томе кад ћу се из Р. вратити и састати опет с њом, и како ћу се том приликом понашати. Бићу опет хладан, морам као и оно последњи пут. То ће њој задати веће муке него ли и онда, па ће отпочети да плаче, и похитаће да се што пре уклони, а ја ћу је онда зауставити и казати јој све што већ толико времена у срцу скривам...

Кад изађосмо из села и дохватисмо се насипа, отац ошину коње, те појурише свом брзином. Одмицали смо врло брзо. Пут вођаше поврх једне косе обрасле ситном гором. Лево и десно виђаху се долинице, кроз које вијугаху речице, које се на ведром дану блистаху као растопљено сребро. Тамо, даље, виђаху се густи забрани, па онда сеоца, а још даље плавичасте планине, иза којих се скоро неприметно губи свод небески.

Отац но свом обичају ћуташе, и тек овда онда, кад бисмо кога сустигли, што би назвао Бога, па онда ошинуо и потерао још брже коње. Ја сам седео мирно крај њега и уживао посматрајући околне пределе. Посматрах их као слике, израђене руком каквог вештог сликара, и са уздрхталим срцем замишљах да сам тамо, испод каквог луга у зеленој ливади, с њом загрљен, и тако попуњавах ону празнину у души, у срцу, у целом бићу своме, коју у последње време толико осећах. Да ли ћу се икад спојити с њоме? Беху то тренуци тужног и слатког осећања, оног слатког сањања које као да се само с љубављу рађа, с љубављу живи, и с љубављу умире. Да ли ћу се икад спојити с њоме?...

X

У варошицу Р. стигосмо доста рано. Сунце не беше зашло. Тетка, пуна радости, изађе нам на сусрет, носећи једног малишана на прсима са белом бундевастом главом, који се стидљиво повлачаше од мене.

— Кад си ми само једном пао у руке, не оде ти тако лако. Толико време и он да не дође, да види шта му тетка ради. Као да му је боље тамо у оној пустињи (то у селу), говораше она, гледајући ме с пуно милоште... Па како је израстао, видиш ли ти, бато! обрати се оцу. Још мало, па да те престигне.

Тако у разговору прођосмо кроз ходник, и уђосмо у једну лепо намештену собу, где се послужисмо слатким, и пописмо кафу.

Мало после одох до тече у кафану, коју он држаше, где затекох неколико познаника, од којих ми двојица беху и школски другови. С њима се после прошетах мало кроз ово место, које се само у неколико разликоваше од села. Куће сабијене у гомилу, неколико дућана, три механе, и још неки ковачи, поткивачи, и томе подобно, то је састављало ову варошицу. Она као да овог вечера беше нарочито оживела. Свет се стицаше са разних страна, неко да продаје или да куни, неко опет да се проводи, те стога ова варошица, иначе глуха и пуста, изгледаше сада неко врло живо место.

Ишао сам полако ћутећи и посматрајући око себе час ово час оно, а она два моја друга, с којима се кренух у шетњу, вођаху разговор о нечему што ме ни најмање не занимаше. Занимаху ме више околни брежуљци и румено небо на западу, камо се уздизаше високо један го брег, модар, таман, јасно оцртан својим ивицама према руменом небу, с врхом који на једној страни као да беше у пламену. Тамо на тој страни, иза тога брега је моје село, тамо је моја кућа и — њена.

Ни за један час не престајах мислити о Гили, и мало, мало, па се сећах онога тренутка када ме она оно при проласку поред њене куће поздрави са караманке. Беше ми угодно мислити о том тренутку јер га ја тумачих врло повољно по себе. „Воли она мене, мишљах, о томе нема разговора. Само што ја нисам умео да се нађем. Али сад, кад се будем вратио, друкче ћу. Што да ја безразложно задајем јада и себи и њој?...“

Ма да се тога вечера задржах поред оца и тече, те не легох у уобичајено време већ много доцније ипак се сутрадан пробудих рано. Пробуди ме ларма од света, који улицом пролажаше. Соба беше са улице. Отац беше већ устао и отишао, како ми тетка објасни, са Симом; отерали на вашар оне краве, што их је Сима синоћ догнао. Спавати више нисам могао због ларме, те стога устадох.

После доручка кренем се на вашар да потражим кога од познатих, а и да се наминем мало до оца и до Симе, да видим да ли су продали оне краве што их је Сима синоћ догнао.

Свет се тискаше улицом. Журећи сваки за својим послом. Али у тој малој улици, с онолико света, и кола, и стоке, то није ишло увек глатко; час по, па се начини гужва. Један сељак ухватио се с једним овном, те се носи. Везао га конопцем за рогове, па га вуче, а он ни с места да се крене. Други упорожио вочиће, они су се опет поплашили, па оболи један другог леђима, и измичу напред; наиђоше на оног са овном, сплетоше се у онај конопац... У то јуре кола отуд... Застаје зачас свет, узбезекне се, па стоји и не мрда, док не види шта је и не дође мало к себи, а онда појури даље својим послом; људи вичу и псују, а жене и девојке кикоћу се. И тако готово на сваких педесет корачаја.

Једва изађох на крај варошице и дођох до места где се држаше вашар. Тамо слепи, сакати, рањави, каквих их нема. Један слеп, у сеоском оделу, тамна лица и велике густе браде, запомаже што игда може да му се удели, и колико благосиља онога који му удели, толико, и још више,, куне онога који му не удели. До њега, одмах у истом реду, једна слепа жена жалосно гуди уз гусле и још жалосније попева, а до ње у кориту видим међу прљавим крпама мало дете, чепрља ручицама и пушта неке гласове од себе. Извесно је њено. Застадох зачас ту, и загледах је. Чудне ми мисли прођоше кроз главу. Како сам и сам непрестано на љубав мислио, тако сам и поводом других мислио на њу; и друге сам замишљао у њиховим љубавним односима. Тако ми и поводом ове слепе жене наде чудна мисао на памет: и она је имала неког који је воли, помислих, и сетих се како смо недавно ја и један мој, друг, одмах до врата од порте црквене тамо у вароши где сам гимназију учио, видели једног старог слепог просјака и једну бабу слепу, која је такође просила, где се, док у цркви служба божја трајаше, стадоше штипати и кикотати. Баба све цикаше као девојче неко, и говораше неке врло безобразне речи. Ја и мој друг прснусмо у смех, и утекосмо. Сећајући се тога, објашњавах себи и ово што гледах сада пред собом, ову слепу жену с малим дететом. „Тако је то Бог оставио“, закључих му на ону старинску, и одох даље.

Жагор, галама. Све вењак до вењака и с једне и с друге стране. Неко стао крај печеног овна, па виче из свег грла, хвали и нуди га. Онамо опет неко нуди седла, амове, и тако даље. На другој страни опет хаљине за људе, децу, за кога хоћеш. Мало даље Цигани, песма, свирка. Свет јури, пролази. Дигла се галама, граја на све стране. Изгледа да се не зна ни ко пије ни ко плаћа. Застадох зачас збуњен овом вревом, те да се приберем мало, и да видим на коју ћу страну.

На неколико корачаја испред себе спазих окупљену гомилицу од неке одраслије деце и неколико сељака. Иако се беху сабили у гомилу у округ што могу више, ипак се тискаху: онај што је напољу, хоће да је унутра, у средини, а онај опет унутра, у средини, ухватио место, па га не пушта тако лако. У тој гомилици спазих и једног свог школског друга, неког Ђорђа с којим сам се синоћ састајао. Одох тамо да видим шта је то и ради чега се то свет тиска.

Беше то „транго-франго“. Једва се догурах до поменутог свог друга. Упитах га шта ће ту, а он ми показа једну лепу кесицу за новац. Метнуо, вели, двадесет пара, па добио то. Газда од „транго-франга“ нуди му за њу три гроша, а он је не да. Не знам шта ми би и како би, тек ми се рука нађе у џепу, и потражи новац. Зажелех и ја да окушам срећу. А оно опет свуд унаоколо поређано пуно лепих ствари. Ја гледам ону најлепшу. Она ће бити моја. Метнем тамо двадесет пара, али не добих... Метнем опет. И опет изгубим. И по трећи пут... Добих једну лепу чашу. Газда од „транго-франга“ стаде ми нудити новац за њу, не сећам се колико, али мени беше жао растати се с њом. Позвах оног свог друга Ђорђа, те одосмо одатле. Виче онај за мном како то није лепо и тако даље. А мене баш то као да гони, да сам чвршћи у одлуци својој, те да се не навраћам више, и не окушавам срећу.

Прођосмо вашаром на све стране, али нигде не могох видети оца. Једва пред подне сети се Ђорђе, који се никако не одвајаше од мене, да ме опомене да свратимо тамо, где је теча точио пиво.

Тамо затекох оца и Симу. Сима сеђаше у једном крајичку и јеђаше један повелики комад сомуна. Ђорђе остаде да се поздрави с мојим оцем, а ја одох Сими. Он ми одмах каза да су продали краве што су дотерали, и то по врло добру цену, а онда ми рече да седнем до њега. Има, вели, нешто да ми каже. Одмах помислих да се то што има да ми каже тиче Гиле. Али се правих невешт и равнодушан.

— Шта имаш то да ми кажеш? упитах га хладно.

— Ама, знаш, јуче, кад потерах краве овамо, а ја ударих поред Гилине куће. Она стала онде крај пута испред куће, па као да нарочито чека на мене. Упитах је шта ради, а она ме упита за тебе. Вели да те је видела кад си прошао, а ти ни главе да окренеш. Пита што си љут на њу...

— А ти? упитах га, не могавши да дочекам да ми све по реду казује.

— Рекох да ниси љут ништа на њу, и да немаш ништа с њом помешано, већ да си се, може бити забринуо нешто због својих наука.

Ту стаде; као да очекиваше шта ћу ја да кажем: да ли ћу му одобрити, што је тако учинио, или ћу га изгрдити.

— Бојим се, рече, да нисам казао онако како не треба.

— Добро си одговорио, рекох, ма да ми не беше право што јој је представио мене тако, као да сам ја према њој потпуно равнодушан. Али даље, даље... Шта рече она? упитах нестрпљиво.

— Ништа... Ама, ни речи... Ућута се, и замисли, замисли нешто много. Само ми довикну да ће, може бити, и она данас доћи овамо. Ниси је нешто видео?

У тај мах позва ме отац, и понуди пивом мене и оног мог друга, Ђорђа. Седосмо да попијемо. За чудо, отац ма да беше иначе према мени врло строг, пред друговима би увек гледао да ми, што но кажу, отвори чес’.

Док смо пили пиво, овај мој друг Ђорђе, који имађаше код себе нечег старачког, озбиљног, одмереног у својим поступцима, уђе сада с оцем у неки озбиљан разговор, који ја мало затим престадох слушати и стадох посматрати онај свет што поред нас онуда пролажаше. „Да ли је дошла и она?“ упитах се у мислима, видевши неке из нашег села где прођоше онуда. Помислих на то, и намах обратих сву пажњу нећу ли је гдегод спазити обратих такву пажњу, као да је она ту, и да ја не могу да је спазим. Али ми одосмо кући на ручак, и ја је не видех.

После ручка, и то одмах, изађох опет на вашар.

Дуго сам ходао сам вашаром, прелазио с једног краја на други, трудећи се да изгледам као нешто замишљен, и да никога не тражим. Бојах се, да ко не примети да ја тражим баш њу. Гилу, и не сећајући се да ниједан од оних на вашару не познаје ни+ мене ни Гилу, а још мање зна за наше односе. А напослетку и да зна све то, па ипак...

Тражих је, али се бојах од сусрета с њом; нарочито због онога што се у последње време између нас деси. Видим мараму око главе са крајичком низ леђа, боје као што је марама њена; видим јелече, сукњу раст и стас као њен, па већ задршћем. ..То је она!“ закључујем одмах: срце ми закуца јаче, и ја се против воље повлачим; рад бих да заобиђем, да је избегнем, да ме не види. Хтедох само да ја њу видим, али не и она мене; хтедох да видим њене црне очи, ту, у том жагору, у тој вреви, у том комешању људском на отвореној пољани, под ведрим небом са кога сија врело сунце; да видим тужни уздрхтали осмејак на њеним усна на, што га оно последњи пут видех. То ми беше сва жеља. Али та жеља као да ми узалудна боше. Тако ми се учини. Нигде је нема...

Реших се да се вратим натраг у варош. Пођох, ади ми нешто, сад не могу да се сетим шта, привуче пажњу. Стадох и загледах се. Наједном иза леђа чух неки познати ми глас, — глас, који ми намах унесе радост у душу. Тргох се, и погледах. Преда мном стојаше Гила и још једна друга непозната ми девојка. Приђоше обе, напред Гила, па онда она друга девојка, те се поздравише са мном. Она друга, да ли што се збуни иди што мишљаше да тако треба, хтеде да ме пољуби у руку. Тргох руку, а она сва порумене.

— Шта радиш? Проводиш се? упита ме Гила.

Погледах је. Обукла се, наместила; кошуља бела као снег, јелече свилено припило се уз пуну снагу, напред искочила пуна једра прса, око врата ниска мерџана, а на средини велики дукат. Погледах јој у лице, у очи. Оне очи, оне њене црне очи, као угљен црне очи, што опијају, што заносе, што ме нагоде да лудим за њом!

— Јеси ли играла? упитах је. Осетих да треба ма шта да кажем.

— Јесам, одговори, гледајући ми право у очи.

— Па дабоме. Момака пуно... почех ја колико шалећи се, толико, и још више, заједајући.

— Вала, баш пуно, одговори она весело.

Да ли ме не разумеде, или хтеде да пркоси?

— А јеси ли изабрала кога?

— Зар је то моје да бирам? рече смешећи се, и гледајући ми враголасто право у очи.

— Али, ето, кад би било твоје, кога би изабрала? упитах је.

Она ме погледа, допре јој поглед, чини ми се, на дно срца мога.

— То се не казује! рече као мало застиђено, и уви се враголасто целом++ снагом. То се не казује! рече и по други пут. „У здрављу!“ Пружи ми руку, и опет ми погледа право у очи.

Не умедох да кажем ни једне речи, којом бих је зауставио бар још неколико тренутака, и заборавих, што сам нарочито хтео, да се бар са неколико речи навратим на оно што сам видео онда у лугу, и на остало.

И мимо своју вољу пружих јој руку.

— У здрављу! рекох мало промењеним гласом.

Осетих где ми грчевито стиште руку.

И опет остадох сам у оном метежу вашарском, сам, са слатким сећањем на овај сусрет с њом, осећајући дуго и дуго на својој руци притисак њене руке, њених од рада рапавих прстију, и мислећи о томе шта може да значи онај њен поглед, мислећи о томе да ли ме воли.

Да ли ме воли?... Тиме се бављаху мисли моје од како се оно први пут изближе с њом упознадох. „То се не казује“, рекла ми је и стиснула ми је руку. Што да ми стиска руку? Ах, ово стискање руку казиваше ми више него ли све што из њених уста чух до сада. Осећах се пун среће, пун блаженства, и вољах је; у души ми трепташе као сунце на ведром плавом небу сећање на њу, трепташе лепше и веселије него ли икада дотле. Иђах вашаром не знам ни сам куда, и све ми изгледаше мило и лепо, све весело; беше ми дошло нешто тако да цео свет загрлим, па чак и оног тамо погрбљеног старца са чивутским лицем, што се скукуљио крај једног сандучета са стакленим покривачем, кроз који се у сандучету унутра виде неке старе паре, неко прстење, и тако даље.

Идући тако, не знам ни сам кад дођох до оног места где се продаваху колачи. „Да ли је она ту гдегод?“ запитах се и нехотице сам, и бацих поглед једној гомили што се беше искупила тамо пред једном колачарницом. И спазих у тој гомили њу. Она, не друга која, већ главом она. Узела један велики колач завијен у хартију са сликом, па га загледа; а један момак, у чистој белој кошуљи и гаћама од белог памучног платна, са чоханим ферменом извезеним срмом на леђима, и црним шеширом на глави, стао крај ње, и дреши кесу. „Да није Алекса?“ помислих, и уплашено чеках да дигне главу, и да се окрене овако к мени, те да му видим лице. Момак извади новац и плати, па онда као да се баш нарочито окрете к мени, и погледа ми право у очи. Погледах и ја њега, загледах га добро; то беше заиста Алекса...

Просто се обнезнаних. Дођох ван себе. Дође ми да му приђем ближе и да га ударим по образима. И не једанпут! Ах, то је мало! Ја добих вољу да се бијем, и то да се бијем у правом смислу те речи; да се бијем на смрт и живот; да се бијем, све док један не падне. Да га уништим, да га уклоним са овог света, да ону главу, она уста, оне очи, њега целог претворим у прах и пепео, да га нема, да га ни она ни ја не видимо више!

Неки познат танак гласић допре ми до ушију. Окренух се, и погледах. Бејах готов да се одазовем ударцем.

— Шта је? осекох се љутито.

Беше то она теткина девојчица, сестрица ми, Драга.

— Бато, зове те мајка да се шетамо заједно.

— Сад ћу, одговорих, уздржавајући се од љутине колико ми беше могуће, и бацих још једном поглед тамо на ону страну, где мало час видех Гилу и Алексу. Али њих тамо више не беше, и узаман их тражих очима, више их не могох видети. Нестаде их, као да у земљу пропадоше. Свет јури, пролази. Жагор, галама...

Кренух се полако ни сам не знајући куда идем и зашто идем, већ онако насумце иђах поред Драге, осећајући да ми тако поред ње ваља ићи.

Шетајући се с тетком и Драгом, ваљда смо обишли цео вашар, али мени ништа као да не беше у стању да сврати пажњу. Тетка ме неколико пута питаше за једну исту ствар, а ја не бејах у стању да схватим за шта ме пита. Она као да примети да код мене није све на свом месту, па ме стаде испитивати шта ми је. Онда, по својој нарави вазда весела и расположена, весело ћереташе, причаше ми час о овоме, час о ономе, скреташе ми пажњу на неке ствари, па и на неке девојке.

— Ено, одо ће тетка њему да узме, оно плаво са великом златастом косом. Погледај га само! Право Швапче?

— Остави се, Бога ти! Зар не видиш још дете, рекох озбиљно.

— Па она ће да порасте, рече тетка и загледа ми се у очи. Мислиш да ће она навек да остане дете. Кад ти свршиш школу, биће и ода за удају, додаде озбиљно.

Пред вече свратисмо код тече у кафану, онде на вашару, те пописмо по чашу пива, па онда одосмо кући.

Кућа течина беше на оној страни варошице где пролажаше пут што води тамо за наш крај.

Седох на клупицу онде испред куће, те посматрах оне што пролажаху. Спазих неколико њих и из нашег реда.

Наједном наиђе и једна повећа гомила од момака и девојака. Чује се кикот и жагор. Учинише ми се познати гласови, и загледа? се боље. Беху ово момци и девојке отуд из нашег села. Загледах се још боље, и спазих Алексу, а мало даље од њега Гилу.

— Добро вече! довикну ми један од момака, и позва ме да идемо кући.

— Бестрага ти глава! промрмљах кроза зубе, и окренух главу у страну. Учини ми се као да ми се подсмева, да ме изазива. У самом тону његовог гласа осетих нешто пакосно, подругљиво. Уздрхтах сав од љутине. Пуцаше ми у грудима, у души; пуцах сав од једа и од муке. Ја не гледах пред собом једно весело друштво од момака и девојака. Не! То беше једна завереничка чета, једна пустахијска дружина, која ми у кикоту, у одвратном смеху, однесе оно, однесе за ноћас оно што ми беше најдраже. Бејах у стању да ударим, не на једнога — не осећах толико мржње према појединцима — већ на све њих. У ситне комадиће, у прах да претворим све, целу ту гомилу, да је сравним са земљом, да јој се не зна ни трага ни имена.

И дигох се...

— Куда ћеш? Да нећеш и ти с нама? упита ме један и издвоји се из гомиле.

Беше то Сима.

— Не! Већ само за тај безобразлук..., почех ја раздражено.

— Какав безобразлук?

Приђе и Гила и још једна девојка.

Ухватих се за чело. Оно беше врело као жар.

— Пођи с нама! Видиш ли како је лепо вече! Пођи! стаде ме звати Гила.

— Није потребно! рекох, држећи се за чело и дршћући сав од љутине... Нећу да будем никоме на сметњи, додадох с горким осмехом.

— Што на сметњи? Ћор... страна ономе коме си ти на сметњи, осече се Гила чисто љутито.

Погледах је. Да ли је то сан, или је јава? Да ли она то истину збори, или само тек онако?... Да ли она разуме значај тих речи, тих својих речи што сад изговори; да ли она зна шта ја њу питам, и да ли ми на то питање одговара? И смем ли, о! смем ли да питам за ону тајну, ону драгу тајну скривену на дну срца, смем ли, могу ли да тумачим ове њене речи тако да она воли само мене, да сам јој милији ја него ли Алекса, и... Или јој тек згодно дође уз реч?...

И док је ја, занет тим мислима, гледах, гледах право у очи она ме поново позва и повуче за руку... Сурово јој оћушнух руку.

— Шта ти је? упита ме зачуђено, и одмаче се од мене.

— Шта, се то кога тиче? осекох се љутито.

Као год оно пре, тако и сад видех где јој доња усна задрхта, и неки жалостиван осмех пређе преко лица.

— ’Ајде море, Гиле! чух где је позва. Алекса, он главом.

Наста кратко ћутање. Стисках зубе. Бејах у стању да своје сопствено месо гризем.

— ’Ајд’, иди! Зар не чујеш, где те зове? Иди! А ноћас — шта ти да Бог! рекох јој уздрхталим, испрекиданим гласом, и грозничаво се засмејах. Беше ми као да ми се нешто одваљује, кида од прсију, од самога срца; ах, беше ми као да је опремах у ложницу са Алексом... Иди! понових скоро већ побеснео од љутине... Иди, и чувај колач!...

Не рече ми ништа, не рече ми ни „Лаку ноћ!“ већ ме само још једном погледа оним малопрешњим погледом, па онда оде.

Оде и она друга девојка.

Остадосмо само ја и Сима.

— А зар ти нећеш да чекаш оца? осекох се љутито на њ, зашто — ни сам не знам.

— Па он ће сутра с колима, а ја волим вечерас. Криво ми што нећеш и ти сад да пођеш. Провели бисмо се да не може боље бити.

— Немој сад ту трабуњати! Зар у њеном друштву да се проводим? Да ме сачува Бог!... Никад више! рекох љутито.

Али он као да немађаше времена да ме даље слуша, те се стога на брзу руку опрости са мном, па отрча за оном гомилом.

— ’Ајд’ и ти бестрага! промрмљах љутито. Беше ми и он мрзак, и одвратан, нарочито због овога свога журења да стигне што пре оној гомили.

Сунце беше већ одавно зашло и сутон се у велико ухватио. Свет пролази, измиче. Пред њим знам да је она малопрешња гомила, али је већ не видим више: одмакла далеко, а сутон ухватио. Остаде ми само да је замишљам, да замишљам ту гомилу, и у њој Алексу крај Гиле; да замишљам све црњу слику за црњом, да мучим душу своју, да гризем месо своје.

Ах, Гиле, Гиле!...

Тога вечера, ма да дуго не могох заспати, ипак не сачеках оца. Беше се задржао на вашару.

Кад се сутрадан пробудих, и погледах у кревет у коме је он спавао, видех да је празан. Брзо устадох, и на двоје на троје обукох се, па потражих тетку и упитах је где је отац.

— Отишао још пре пола сата, одговори ми она весела лица.

— А ја?

— Ти ћеш да останеш овде код мене... Шта, зар ти се не допада код тетке?...

Као да беше све устало и заратило против мене. И што је најгоре, ја не бејах у могућности да се браним. Морах ћутати и трпељиво сносити све што ме снађе. Ни једног стварног разлога не могох наћи да избегнем те неприлике, које се једна за другом тако неумитно истављаху преда мном, и препречаваху ми пут ка ономе за чим је срце тако страсно жудело. Једна једина реч одала би ме. А ја тако опрезно чувах тајну сатирући себе.

XI

Четири пуна дана проведох ту код тетке; четири не недеље, не месеца, већ четири пуне године најмучнијег тамновања учинише ми се та четири дана. Нека црна слутња беше ми обузела срце; ја је гледах отргнуту занавек од мене; ја разумедох, при здравој, чистој свести, да она може врло лако поћи за Алексу, и трзах се при помисли на то; ја појмих да не треба да седим скрштених руку, да не треба да дозволим да она оде за њ... Али како?... И како, пре свега, да се ишчупам одавде? Какав разлог да наведем своме одласку, како да оправдам тај свој тако нагли одлазак пред тетком и течом? Чудновато! Ја бејах у срцу, у души решен на све; ја се бејах решио, — да, заиста, бејах се решио, ни мање ни више, него да се оженим њоме, Гилом; ја бејах бацио за леђа све оно што ће моји родитељи, отац и мати, и остала родбина о томе рећи. Густи, зелени шумарци, цвркут тица, горе високо ведро плаво небо, а ја и она сами скривени, на зеленој трави — таква слика беше ми непрестано пред очима, и ја ни за шта друго не хтедох да знам. Ах, ја тако слатко сањах!...

И све то, све те лепе жеље, сви ти лепи снови, све то може да оде у ветар. Ја замишљах Алексу с њом; замишљах разговор, шалу између њих двоје: он је задиркује, а она се смеје; онда је пита хоће ли да пође за њ, а она, Гила, мисли се, смеши, оборила очи, као да не зна шта ће, и, и... Трзах се, и грчевито стисках руком оно за шта бих ухватио.

А да ми јад буде већи као да нарочито и само време иђаше на руку. Настадоше неки кишовити дани, облаци густи притискоше небо, лије киша, ветар духне, а лисје мокро шушти. Никуд ни маћи. По цео дан сам у соби. Тетка у први мах долажаше па почињаше разговор од сваке руке, али мене њезин разговор нимало не занимаше. Какав разговор! Где су моје мисли, а о чему она говори!...

Ах, како мучне дане преживљавах тада! Не знађах шта ћу, не знађах куда ћу. Узимах перо и хартију, па писах, нарицах; у мислима се обраћах Гили; дрхтах срцем пуним љубави; срцем и душом, из даљине, кроз мутно, влажно време, преклињах је. „Осети, разуми да те волим, да лудим, умирем за тобом. Не дај осмеха, не дај срца другоме, јер даш ли га другоме...“

Тамо, на оној страни где је наше село, уздигло се једно повеће брдо. Једва се од густих облака види; густи облаци врх му обвили ту, где је од прилике тај врх, час по час севају муље, а затим мумла и грми. И отуд кад се гледа, отуд из нашег села, види се врх овога брда. И мени долази на памет па се питам, да ли и она сада у овом тренутку случајно не гледа у овај врх. „Шта ли раде миле очи?

Да ли овамо гледају? Да ли ти је памет за мном, да ли срце за мном жуди?...“

Четвртог дана после подне изведри се, и сунце ограну. Мени као неки велики терет да се скиде одуше и дође ми чисто лакше. Саопштих тетки и течи да ћу сутрадан да идем. Они као да немађаху ништа против тога. Тетка, усиљавајући се да изгледа равнодушна, примети: да није требало ни да долазим, кад више тетку не волим. Али ја томе не обраћах пажње. Мени као да беше главно да се само једном одатле ишчупам. Све остало беше за мене без икакве вредности.

Сутрадан заиста пораних што сам раније могао. Сунце тек што беше изгрејало. Насип још влажан, али оцеднут, те ми чисто мило газити меку земљу. Ваздух чист, ветрић пирка... Хеј, како ли сам се осећао тада, сам на насипу на високим брдима покривеним ситном гором, и с погледом упртим у плаву даљину.

Пред подне стигох у село. Кад прођох поред Гилине куће, не спазих никога. Изгледаше ми све као нешто давно остављено, као да сам пре неколико, не дана, већ година, одавде отишао, па се сад враћам.

Код куће затекох и оца и мајку. Таман беху сели да ручају: Кад ме спазише, они се изненадише. Чуђаху се што се тако брзо враћам. Зар ми код тетке није било добро? и како да пусти она мене тако брзо да одем?

— Воли он код своје мајке, рече разнежено мајка.

Отац ћуташе.

Тога дана увече, чим дође Сима, издвојих се насамо с њим, и саопштих му да сам се решио, и то најозбиљније решио, да узмем Гилу. Он ме зачуђено гледаше неколико тренутака, и као да не умеђаше ни једне речи да прозбори.

— Истину велиш? упита ме након кратког ћутања. Одлука моја на један тако важан корак као да га и сувише изненади. Њему се чиљаше као да је пречуо те стога очекиваше да још једном поновим оно што му већ једном казах.

— Истину ти велим, рекох. На то сам се најозбиљније решио, па сад како буде нека буде. Овако се више не може.

— А шта ћеш са школом? упита ме он са пуно озбиљности.

Не могох одмах да му одговорим. Стадоше ми мисли, и ја једне речи не умедох да кажем. Збиља, ја на то бејах заборавио; ја бејах заборавио на ту важну околност, која просто чиљаше немогућим оно на шта се бејах решио. Ја о свему бејах промислио, али о томе не. Шта ћу са школом, то је одиста једно важно питање. Ја сад тек почех мислити о томе.

— Па што? рекох... Шта ће то мени сметати?... Ја говорих таквим тоном да ми беше више стало до тога, да самом себи дам разлога него ли њему... У школском закону не пише да се ђак не сме женити... Рекох то, и чисто ми дође лакше... А после, продужих сад кудикамо слободније, после тога ја имам свега још два разреда гимназије, шести и седми (онда није било осмог разреда), па сам онда готов. Онда ћу на Велику Школу, а на Великој Школи има доста ожењених ђака

— Ама, јес’ све то, опет ће он. Њему као да се учинише ови моји разлози врло слаби... Све је то тако, али како ћеш ти с њом? Где ћеш да је оставиш, код кога, и ко ће да је издржава?

Ја опет застадох, и не умедох да му одговорим. Збиља, упркос мојим замишљајима и жељама, он као да имађаше право. Како ћу и где ћу с њом!... Чим је будем узео ја морам одбећи с њом од куће, то се већ зна. С мајком бих можда и којекако, али отац?... Мора се побећи, о томе нема збора. Побећи далеко, сакрити се да он о свему томе ништа не зна, иначе...

— И после, овај..., поче Сима отежући... колико имаш ти година?...

Ја и на то бејах заборавио. „Колико година?...“

Ово ме тек питање доведе у праву забуну. Ја бејах заборавио да сам тек пре неколико месеца напунио шеснаест година, и да је у томе права препрека мојој женидби препрека која се не може ни уклонити ни прескочити. Не знађах шта да му одговорим на ово његово последње питање, и онда се одједанпут љутито осекох на њ и назвах ове његове примедбе које ми учини, једним празним бенетањем.

— Ти ништа друго и не знаш, рекох му, него само да мислиш о ономе што не ваља...

— Ама, знаш, ја тек велим... поче он збуњено.

— Не знаш ти ништа, рекох му сад одлучно. Слушај ти шта ја теби кажем. Ја хоћу да узмем Гилу, и према томе гледај да одмах урадиш шта треба.

Сиромах Сима! И тада као и увек не наљути се, не увреди га нимало моја осорљивост; он се стаде трудити да ме одљути, дајући ми у исто време реч да ће према овоме што сам му сад казао учинити од своје стране све што може. Па ипак, као да се нешто двоумљаше. Он као да са више обазривости посматраше ову моју одлуку, и као да више мишљаше о мојој будућности него ли и ја сам. Он, познавах му лепо на лицу, као да очекиваше да му још нешто кажем, као да се надаше да ћу се ја предомислити, да ћу ја своју одлуку променити.

— Ја нисам знао, рече отежући, да ти баш озбиљно мислиш. Мислим, шалиш се. Али кад си се решио...

Текнуше ме ове речи, нарочито ово последње што рече: „Кад си се решио“, и изгубих се сав у мислима.

Ствар ми се заиста учини врло важна, и разумех да о њој треба добро размислити. Ја се с њом, Гилом, спајам за навек, она постаје моја жена, а ја њен муж... Мени се поче јављати у памети све оно што сам дотле био запазио од живота између мужа и жене, нарочито оне на селу; изађе ми пред „очи свадба, — ја младожења а Гила невеста, — и осетих неки стид. Замишљајући тако себе и њу, одох замишљати како ће и остала лица онде из села изгледати том приликом. И видех поједине онде из села како се подсмехују моме оцу. „Твој син тако сврши науке!“ веле они оцу. А отац?... Њега не смедох ни да замислим.

Али то беше само један мали пропланак, на брегу који је сав обрастао густом гором. Густом, мрачном, непроходном гором кретаху се моје мисли. Брзо заборавих на све ово о чему мало час мишљах, и одох мислити о ономе за чим сам жудео; подадох се слатким замишљајима, слатким сликама из будућег живота мога и Гилиног, из оног живота када она буде моја. Да! Оженићу се, — или не!... Зашто то, зашто та реч? Довољно је да она буде моја, само моја, да оне очи што опијају, што заносе, гледају само мене, да је она увек крај мене.

Или зар да допустим да оде за другога, да оде за оног Алексу? Он да је грли, он да је љуби, њега да гледа, она његова да буде?... Живот?... Какав живот! То беше једна ситница у мојим очима, једна сувише ситна жртва према ономе за чим ми срце жуђаше. Нашто ми живот без ње? Зашта имам да живим?... Оно сунце сјајно на ведром плавом небу, изнад ове лепе земље окићене луговима и ливадама, овај сјајни, чисти простор између неба и земље, овај свежи поветарац што ми мрси косу и милује ме по лицу — смем ли све то да замислим, а у исто време да замислим и то да она није моја? Смем ли да замислим ову земљу, све ово што ме окружава, и себе, с помишљу у исто време да је она отишла за другога, да није моја? Долазих у мислима дотле, и само дотле; даље не смедох, већ се трзах, и хватах руком за чело, стежући га и трљајући га грчевито...

XII

Сима ми обећа да ће одмах, још тога вечера, отићи и састати се с Гилом, те да јој саопшти моју одлуку. Али му се не указа прилика да оде; узалуд он окреташе од сваке руке, и ваздан нађе изговора да оде од куће, отац га не пусти.

— Да се спава одмах, па сутра рано на посао, рече отац, и тиме прекиде сваки даљи говор о томе.

— Онда сутра! дошану ми Сима, кад пође да спава.

— Да не буде доцкан? приметих полако. Нека црна слутња све ми се више увлачила у душу. Учини ми се да ће сутра све бити доцкан.

— Море, како доцкан! Не бој се! Неће ти је нико отети, рече ми он полако, насмејавши се.

Али слаба утеха то беше за мене.

Целе ноћи не тренух. Одби ми се сан, па никако очи да склопим. У први мах и не обратих пажњу на то, бејах пустио на вољу мислима. Али мислима никад краја. Овлада ноћ увелико, умири се цело село, нигде гласа, све заспа, а ја још будан. Бејах уморан телом, осећах да ми се спава, али не могох. Непрестано ми она пред очима, и непрестано неко чудно страховање да она не оде, и то ни за кога другога, већ баш за оног Алексу. Од тога као да једино страховах.

Једва у зору као мало склопих очи. Заспах... Али то беше страшан сан. И данас се још живо сећам тога сна, још ме хвата нека језа од њега. Као нека туђа рука држи пиштољ преда мном. Али не, ја то не сањах, то беше права јава. Као на јави ја гледах ту руку; и та рука, ма да ми се чињаше туђа, не беше туђа, већ моја. Ено на њој прстен моје покојне бабе, који ми је пред своју смрт дала, а пиштољ, то је један од она два што су још од покојног деде остали и што тамо у малој соби стоје у кубурима, обешени о чивилук. Беше ми познато и једно и друго; и то као да ми увелича страх, то што сам знао да је рука моја, а она ми ипак изгледа као туђа. И та рука, сама рука, јер ниште друго осим ње не видех, окреће пиштољ, окреће га право мени у чело, онда креше; пиштољ пуче, и ја падох — разбудих се... Срце ми куцаше тако силно да сам лепо могао чути како удара у прса. Осећах неки велики, непојмљиви страх од сна, од своје сопствене руке; дрхтав сав. У ужасном страху, сумануто, тргох шареницу, и намакох је на главу.

Једва после неколико тренутака дођох к себи, и усудих се, те скидох шареницу с главе. Дигох се и погледах око себе. На плавом истоку окићеном звездама посукнуо као неки пламен... Запеваше петли... Беше зора...

Дође ми у души као лакше. Умирих се. Али ипак не могох заспати. Наиђоше опет мисли, опет мишљах о њој; мишљах о дану што се јављаше, и о ономе шта ће ми он донети, и у исто време осећах као неку слатку језу у целој снази, неку врелину на ногама и рукама, али лаку, као после мале, лаке грознице.

Устадох рано. Сунце још не беше изгрејало. Обукох се, и умих се, па стадох ходати полако онде пред кућом. Осећах се малаксао и изнурен у целој снази. Са неким необично нежним расположењем и жалостивним осећајима љубави према самом себи, са неким тужним жаљењем самога себе посматрах све унаоколо, задржавајући поглед нарочито на руменом небу на истоку, које кроз лиснате гране старог великог ораха трепераше пуно неког сањалаштва, неке неописане лепоте.

Мајка, која у тај мах устаде, кад ме виде онде пред кућом, зачуди се, и забринуто ме упита кад сам устао, и зашто сам устао тако рано.

— Да ти није рђаво? упита ме уплашено, гледајући ми у лице.

Одговорих јој да ми није ништа, и одох на другу страну, једно рад да избегнем даље посматрање и испитивање од стране њене, а друго да пробудим Симу, и да га подсетим на оно о чему синоћ разговарасмо. Али Симе не нађох. Беше већ устао и отерао волове и остала говеда да напасе. Ускипех сав гневом према њему. И не само према њему, већ према свему уопште. Дрхтах сав од љутине. Шта то значи? Са мном се тера једна комедија само, и више ништа. Зар ми синоћ не даде реч да ће данас свршити ствар? Зар не чух синоћ из његових уста реч „сутра“? Па сад тако?... Псовах га у себи и проклињах, и њега, и говеда, и волове, и све уопште; проклињах судбину, проклињах себе сама, што сам се тако несрећан родио. „Ах, Боже! Боже!...“ мрмљах гневно стискајући зубима и подижући пун очаја очи к небу.

Он, Сима, неће доћи све до подне. То врло добро знађах. А дотле?... „Дотле?!...“ питах сам себе гневно и очајно. Ја стрепех, дрхтах, у буквалном смислу те речи, од страха, истинског страха, да Гила не оде за Алексу, и то сад, сад, у овом кратком размаку времена док Сима не дође из поља. Зашто?... Као да ту беше у питању какав већи размак времена, као да се не тицаше само неколико сати, неколико тренутака?!... По чему то да је баш требало, да је морао јутрос да оде до Гиле? по чему ће то утицати на целу ствар, или је и у колико изменити, што он, Сима, није још јутрос отишао до Гиле, и што ће отићи после неколико сати, или баш и после неколико дана?... Али ја тада не размишљах и не расуђивах тако (но ко је тај који је још тако срећан био да сиђе у оне тајанствене дубодолине извесних душевних појава?) и, авај! авај и јао! ја као да бејах у праву што не расуђивах тако! Као да сам осећао, као да сам наслућивао, као да сам знао тужни свршетак најлепших снова првих дана моје младости, као да знађах све што се у тим тренуцима тамо на другој страни збиваше, као да наслућивах све оно што ће се кроз неколико тренутака збити, као да имађах разлога што непрестано извиривах на капију ишчекујући Симу, и бацах поглед путем што се, отуд од поља, дао између два густа реда високог прошћа, преко кога се наднеле лиснате гране од шљива, погнуте под плавим, пухором посутим плодом...

Али Симе не беше. Тек кад би око пола дана, он дође.

— Где си за Бога толико?

— Што? упита ме он са великим ишчуђавањем.

Не могох просто да га појмим.

— Па знаш за оно синоћ што говорисмо, рекох уздржавајући се од гнева.

Он равнодушно махну главом. Не може сад он мене опет да појми.

— Зар је то баш толико стало за главу? упита осмехнуто, гледајући ми у очи.

Погледах га. Он ме и опет гледа осмехнуто, и као да хоће баш нарочито да ме увери како ниуколико не појми оно, што се у души мојој збива, и како, сасвим доследно ономе што мисли, неће да учини онако како бих ја желео.

Не рекох ни речи, већ само стискох зубе, и окренух му леђа, па одох. Чух где ме неколико пута зовну, али не хтедох да се окренем. „Иди до врага!“ промрмљах кроза зубе. Дође ми да чупам косу с главе, да се давим својим рукама. Ох, Боже!..

Попех се уза степенице на доксат, па не трепћући гледах одатле укоченим погледом далеко, далеко... Шта да радим, шта могу да радим?!...

Наједном, као кроза сан, чух где се неко пење уза степенице.

— Ама, шта ти је, за Бога?

Окренух се, и погледах. Беше то он, Сима.

— Што се љутиш? Сад ћу да идем, рече, па отрча мајци, која беше у оној другој кући, где се кувало, и стаде је молити да га пусти само час да оде до куће. Отац беше отишао некуд.

Мајка га пусти и он одјури низ брдо. Сиђе у поток а мало затим појави се у оном горњем шљивару, забеле часом кошуља између загасито зеленог шљивовог лишћа, а онда га нестаде. Оде...

— Шта ли ће да учини? Да ли ће је наћи код куће? стадох се питати у мислима онако сам. Наједном осетих се не знам ни сам зашто, врло незгодно на доксату, на онако отвореном месту, те се стога повукох у собу, седох за сто, зграбих једну књигу, не знам коју, отворих је и метнух преда се, па гледах у њу, трудећи се да изгледам као да читам. Међутим у мислима пратих Симу, и нестрпељиво очекивах га да се врати. Шта ли ће донети? Да ли живот или смрт? „Живот или смрт?“ пре шапутах са неким сентименталним расположењем према самом себи, потпуно свестан тих речи, потпуно свестан шта значи једна реч и шта значи друга.

Баш у тај мах кроз отворене прозоре допре пуцањ пушке. Пуче негде близу онде у селу. Нешто ме, не знам ни сам зашто, штрецну у само срце тај пуцањ. Скочих са столице и изиђох из собе на доксат. Пред кућом спазих мајку. Беше и она изишла из куће, и као да ослушкиваше нешто.

— Чу ли где пуче пушка? упита ме.

— Чух, рекох.

— А где пуче?

— Не знам, одговорих и бацих поглед тамо ка горњем шљивару, где оде Сима, да видим да ли се већ не враћа.

Наједном с ове стране потока уз брежуљак забелуца кошуља, онда крцну мала капија, што на тој страни служи за пролаз, отвори се нагло, и на њој се појави Сима, сав запрепашћен и блед у лицу.

— Шта је, море, то било? повика мајка уплашено.

— Није ништа, одговори он.

Виђаше се да има нешто. Само се устеже. Страх га да каже. У толико значи да је опасније оно што има да каже. Стрчах низа степенице, да сам му ближе.

— Говори, море! повика мајка још више уплашена. Бојаше се да није оцу што било, јер од како је постао председник беху почели неки неваљалци да вичу на њега и да му прете.

— Утекла Гила, рече он и усиљено се осмехну.

Нешто ми се чисто смрачи и задрхта пред очима. Посумњах да је то ту преда мном Сима, учини ми се његов глас врло сумњив; посумљах у опште у тај мах у битност свега онога што ме окружаваше.

— Како велиш? Утекла,..? Осетих да ми се грло суши, и да ме глас издаје.

— Мало пре утекла за Алексу. Мајка јој није била ту.

—- Ама, озбиљно велиш? и опет упитах, и стадох се усиљавати да се насмешим. И, збиља, не да се насмеших само, већ ја чух лепо свој кикот. Та се смејах онако као што се смеју они којима смех иде од срца... Баш утекла велиш, и то за Алексу? поново се обратих Сими.

— Ено јој мајка где плаче и запева.

— Што да плаче и запева! рече мајка зачуђено... Онако красан момак!

— Нека јој је сретно! рекох и оставих мајку и Симу ту пред кућом, па пожурих натраг уза степенице.

Зажелех да сам сам, никога крај мене, ни један глас, ни један шум. Уђох у собу. Затворих врата. То се сећам добро. Онда сам, чини ми се, стојао неколико тренутака насред собе. А после... Шта се све збило у мојој души и мојој памети, ко ће да зна. Беху ли то минуте или можда секунде? у једној секунди не пројури ли хиљаду мисли, хиљаду муља, хиљаду громова?.,. Ја појмих све, појмих да она није моја. Да! Она није моја!... Ја стојах у соби, у стајаћој соби са осниским таваном од потамнелих шашаваца, са белим дуварима искићеним сликама, са креветом намештеним у углу и столом близу прозора; да, ја стојах, сећам се лепо, у стајаћој соби, и гледах кроз прозор у ведар дан. Лишће трепераше на липи под прозором, и небо плаво преливаше се блисташе се далеко, далеко тамо иза лишћа. То беше свет. Ја га појмих, појмих у целом његовом пространству, и појмих да сам у том свету непотребан... Неки грозничав уздрхтај прође ми целом снагом. Нашто да живим? „Нашто да живим?“ јаукнух гласно, тргох се зачас од свога гласа, а онда, чисто под утицајем његовим, чисто охрабрен њиме, не размишљајући, или боље, не дајући себи да размишљам, јурнух у малу собу, и тамо из кубура обешених о чивилук извадих један пиштољ, запех га, левом руком ухватих за цев, а палац десне руке, којом држах пиштољ, принех обарачи, окренух отвор цеви право себи у чело, и опет одмерих, нанишаних...

Неки необично тужан осећај прожма ми у тај мах душу; помислих на оца, на мајку, на њихове наде и жеље које гледаху у мени; помислих на браћу и на све остало; све ми зачас, што ме везиваше за овај свет, мину кроз главу, и... Погледах при чистој свести пиштољ наперен себи у чело, погледах у ороз с кременом, издигнут, готов да се ка најмањи покрет мога палца спусти, погледах руку, своју руку, која га држаше, видех на њој прстен, и... сетих се сна, и сав се стресох. То беше она иста слика, она страшна слика која ми се ноћас приказа у сну. У ужасном страху, баш када притискох палцем десне руке обарачу, левом руком оћушнух цев... Неки топал вихор мину ми крај главе и чух пуцањ, страховит пуцањ. „Свршено је!“ помислих, и осетих где ме издадоше ноге, где задрхтах, поведох се, и падох на под. Онда као кроза сан чух вриску мајке; чух, где се на соби отворише врата, и видех као кроз маглу мајку где усплахирено притрча мени, и осетих да ми истрже из руке пиштољ. Онда чух где ме питаше шта сам то радио, видех поред ње Симу, а затим као да ми обоје помогоше да устанем. Устадох, и пођох, али не могох сам. Осећах немоћ у ногама и неку дрхтавицу у целој снази. Мајка удари у плач и кукњаву, и стаде ме загледати свуд по телу, шта ли!... Ко ће да зна!... Сећам се само где легох у кревет, и где ме нека помамна грозница поче да тресе и да ми ломи снагу. Онда занос, привиђења, бунцање. Изговарах неке речи, звах њу, и тада када бих изговорио њено име, трзах се из заноса, долажах часом к себи, а затим опет занос, опет привиђења опет бунцање. И тако све до саме зоре, а онда као да се мало утишах и заспах оним сном што уморном телу и још уморнијој ојађеној души даје колико толико одмора.

XIII

Кад се разбудих, беше дан. Сунчана зрака продираше кроз прозоре, и сенка од липовог лишћа трепераше на зиду, који обасјаваше сунце.

Осетих да ме нешто жуљи под главом. Маших се руком да видим шта је. Беше то влажан убрус. Протрљах очи, и отворих их још боље, и погледах још једном свуд по соби, и сетих се свега. Тежак, дубох уздах оте ми се из груди.

Лежах још неколико тренутака, бејах изнурен и малаксао, осећах се као после каквог дугог и тешког путовања. Онда устадох. Таман устадох, а врата се отворише и мајка ступи унутра.

— Устао си? упита ме и погледа ме некако неповерљиво, усиљавајући се да изгледа весела и насмешена лица.

Онда ме упита хоћу ли да доручкујем. Рекох да хоћу; осећах глад, а она весело оде да спреми.

Иначе сваки додир с мајком и са свима осталим избегавах, а исто тако као да и они чињаху, као да и они опет избегаваху сваки додир са мном. Осећах да за мене уопште нема више места овде, и да треба што пре да идем одавде.

Цео дан проведох у лутању онуда по шљиварима око куће усиљавајући се да се колико било уздржим у своме туговању, да будем што равнодушнији према својој несрећној судбини. Али као да ми свако усиљавање беше узалудно. Ни тренутка не могох а да не мислим о својим јадима, о својим неоствареним жељама и надама, о својим порушеним најслађим сновима, о својој разореној и за навек уништеној срећи. Све, свака стварчица, сваки листић на дрвећу подсећаше ме на њу и на моју несрећну судбину.

Учини ми се да ће ми мало лакнути, ако одем одавде. Стога, иако још распуст не беше истекао, реших се да сутрадан отпутујем у варош, и да тамо сачекам почетак школе. Када ову своју одлуку саопштих оцу и мајци, они се готово обрадоваше.

— И боље је да идеш раније, рече отац. Треба да видиш, које ти књиге требају, да спремиш све и да уредиш како треба, па кад школа отпочне, онда да те ништа не смеће. Шта ћеш у овом несрећном селу, ватром изгорело! У овом поганом, поквареном свету овде може човек само да пропадне, да изгуби здравље, живот, све, и то ни за шта. Не изјасни се друкчије ни мајка. И она изговори неколико речи у истом смислу. Беше и она мишљења да треба што пре да идем одавде. Само што примети да ћу морати сутра да застанем, док рубље спреми, па прекосутра могу.

И тако би решено да идем прекосутра.

Не беше ми право што морадох и сутра застати али напослетку све једно: шта је то још било онако како сам ја хтео, и ко је још кадгод, када се тицало много крупнијих ствари, питао мене хоћу ли да нешто буде овако или онако! Нека иде како иде! Шта му друго знађах!

То би решено као вечерас, а сутрадан после подне, не знајући чим ћу другим да прекратим још оно мало времена што ми остало до поласка, реших се да одем до винограда, те да наберем мало грожђа, које тада у велико беше отпочело зрети.

Узех котарицу, па се кретох полако путем кроза село, пун сете, пун туге. Овде, онде поједини предмети подсећаху ме на раније догађаје, и ја не могох, а да дубоко не уздахнем, осећајући се не моћан за даљу борбу с недаћама, које ме сустизаху.

Виноград беше на врху једног брежуљка. Док дођем до њега ваљало ми је прећи преко неколико туђих њива, па и преко једне њиве Алексине, која беше баш до самог нашег винограда. Пре него што наиђем на ту Алексину њиву, ваљало ми је проћи кроз једну малу шумарицу. Једно то, а друго што та њива беше као мало улокнута, не могаше се добро видети да ли има кога на њој или не. Приметих само, још док бејах подаље, једно говече при крају уз врзину где пасе. Закључих да ту на тој њиви мора бити ма кога. Бојах се само да не буде он или она. Осећах неки необичан страх од сусрета са њима, а нарочито с њом — Гилом. Стога ми срце живље закуца кад ступих на ту њиву и кад на њој, уза саму ограду од нашег винограда, крај неколико говеди која су ту, на њиви — усев беше дигнут — мирно пасла, приметих једно женскиње, где задубљено у свој посао плетијаше нешто, шта ли: седи и певуши тихо кроз нос неку сетну песмицу. „Да није то она“? помислих и осетих где ми још јаче залупа срце. Погледах боље, и — познадох је. Беше то заиста Гила.

Хтедох да се вратим натраг, али она већ као да ме беше спазила. Стога немадох куд, већ окренувши главу на другу страну, пожурих да се што пре дограбим винограда, те да тако умакнем испред њених очију. Бојах се од сукоба свога погледа с њеним, не знам ни сам зашто, и осећах потребу да сам само што даље од ње, да ме не види. Као да ми увређени понос мој не дозвољава да се покажем слаботиња, онај понос који ми увек заповедаше да га чувам, да жртвујем све, па чак и живот свој, али само њега да сачувам, он да остане чист, неосрамоћен и неувређен. Јест. Ја бејах увређен, страшно увређен, и још више. Али не хтедох да она то види, да позна; хтедох напротив у овом тренутку да јој кажом да је нисам ни волео, да сам и иначе био равнодушан према њој, да сам високо изнад ње. Шта је она, и ко је она!... Она не заслужује ни да је погледам. Ја је презирем. Разуме ли, види ли то она из сваког покрета мога?

Уђох у виноград, и пређох на ону другу страну, с оне стране брежуљка, да сам само што даље од ње. Онда стадох да се одмарам.

Беше то онај исти виноград у коме сам оно у почетку распуста први пут ступио у то друштво, које ми после спреми толико горчине. О тугом у срцу, с тугом којој лека нема, сетих се оног ведрог јутра када се сунце топло и сјајно уздизаше изнад тамно зелене горе, на лисју и на трави блисташе роса, а весео смех, шала и песма разлегаше се ту, на том месту, где сада стојах ја сам, с тешком раном на срцу... Све је, све је прошло. Полако се сунце спушта заходу. Уморно је, те и не сија као што је некад сјало. На околном дрвећу већ прошарао жут лист, ћуте поља. Мирно све.

Наједном отуд, с оне друге стране брежуљка, где беше Гила, зачу се песма. Певаше она. У почетку певаше тихо, полако, као да се уздржаваше, а онда све јаче и јаче, тако да могох разабрати поједине речи, и — не веровах својим ушима, својој свести, бојах се да није обмана — то као да не беше песма, већ нека тужна нарицаљка. Неколико пута понављаше стих: „Жали, дико, и ја ћу жалити!“ и увек као да би јој том приликом нарочито задрхтао глас; она као да не певаше, већ као да уздисаше и нарицаше. Неколико тренутака стојао сам запрепашћен. Шта ће да значи ово сад? Коме ова песма и нашто?... Нашто оволика туга у њеном гласу?... Чудни ми осећаји обујмише душу.

Брзо набрах грожђа, па пожурих кући. Осетих да треба да бежим, да сам што даље од ње. Шта хоће она још од мене? Зар је мало мука, мало страдања било? Зар хоће да ме баш нестане са овога света?...

Кад прођох поред ње, она као да притаји глас.

И опет окренух главу на другу страну и опет је не хтедох погледати.

— Лакше мало, лакше! Што се журиш толико? довикну ми она.

Стадох и окренух се. Јест, то беше она која из говори ове речи, и нико други. Погледах је, и спазих јој на лицу жалостиван осмејак.

— Што пролазиш тако? Зар се не познајемо? рече ми уздрхталим гласом, и упре тужан поглед у мене.

Нађох се у чуду. Не знађах шта да јој одговорим.

— Не!

Само то, и само то наједном ми се оте са усана.

А онда јој окренух леђа и нагох у шумарицу.

Тога истог вечера бесмо поседали у кући крај ватре, на троножним столицама, ја и отац, — беше време захладнило; млађи брат, Буда, занимаше се оним најмлађим, Светом, а мајка спремаше вечеру; кад наједном Сима бану на врата усплахирена лица и са осмејком на уснама.

— Јесте ли чули нешто?

— Шта? упита отац.

— За Гилу Марину?

Мени залупа срце.

— Шта да чујем, бестрага јој глава! рече мајка љутито.

— Утекла од Алексе.

— Шта велиш? упита зачуђено мајка,

— Сад је сретох доле у пољу. Оде кући. Плаче и грди Алексу, и псује, куне онога који је наведе да пође за њега.

— А због чега? упита мајка, а на лицу јој се указа као неки осмех.

— Ко ће да зна! рече Сима па и он с осмехом погледа у мене.

— Е, е, шта каза! стаде се ишчуђавати мајка, док отац који је дотле ћутао, наједном се не осече љутито на њу, и не рече јој да престане говорити о томе.

— Немаш преча посла, рече, но сад ту да разбијаш главу још и због којекаквих белосветских девојчура.

Онда упита Симу је ли средио сву стоку, а кад он рече да није, отац се развика на њ, и, мада Сима отрча одмах на посао, он не престаде викати на њега и говорити како је неуредан, како никада ништа неће бити од њега, и ваздан још.

Скочих са столице, и пођох вратима.

— Где ћеш? упита ме отац љутито.

— Да помогнем Сими.

— Шта имаш да му помажеш? осече се отац... Твоје није то!

Вратих се и седох на своје место, ма да бејах јако радознао за узрок Гилиног бегства од Алексе. Има ту, закључивах, нешто што се нарочито тиче мене, а што Сима није смео да каже пред оцем и пред мајком већ што ће само мени моћи да кажо. Казиваше ми то онај његов поглед који мало пре управи мени.

Међутим, отац, обративши се мајци као да с њом разговара, настави љутито говорити о свима оним младићима који не умеју још ни „нос да бришу“, а овамо лудују за којекаквим девојчурама и тако упропашћују своју младост и своју будућност. Мајка му одобраваше, а ја видех и разумедох да се све ово тиче мене, да ми ово говоре моји родитељи, који ми добро желе, ако ми ико на овом свету може добра желети; па ипак, ипак... ја не могох, а да у том истом тренутку не мислим о Гили, о овом њеном поступку, о бегству њеном од Алексе. Зашто да утекне од њега, зашто да га остави?...

Тек после вечере уграбих, те се на пољу нађох насамо са Симом.

— Знаш шта? поче он узбуђено. Пита за тебе како си са здрављем, и што си љут на њу, и поздравила те.

Неколико тренутака стојах пред њим нем. Не умедох просто ни једне речи да прозборим:. Посумњах да он то не проводи шалу са мном, не веровах својим ушима. Ко?... Она поздравила мене!...

— Остави се шале! рекох му, трудећи се да се покажем равнодушан; међутим глас ми дрхташе, ја грцах од силног узбуђења.

— Не шалим се, здравља ми мога.. Истину ти казујем.

И опет не умедох ни једне речи да прозборим, и опет ћутах, док ми се наједном неки једак смех не оте из груди.

— Свеједно! рекох... Само тек то да знаш да мени не требају њени поздрави. Нека поздравља она онога кога је и досад поздрављала. Тако ти њој кажи, ако је истина то што ти мени каза.

Рекох то, и осетих у срцу, у души, онај нарочити бол који се осећа када се казује противно ономе што се мисли.

— Јест, тако ти њој кажи, рекох јетко... Доцкан!... Доцкан све!..

Глас ми задрхта, и ја оставих Симу, и побегох у собу. Поплаших се да се не издам.

А кад закључах врата, и угасих свећу и легох, па у тамној ноћи пређох у памети све, тежах уздах оте ми се из груди. „Јао, Гиле, зашто тако? Зар је морало све то тако да буде?“... прошапутах тужно, а сузе ми грунуше из очију.

Ах, и опет је вољах!... Али о томе други пут, доцније. Друга је то љубав била.

Толико само још овога пута, да сам сутрадан рано ујутру отпутовао. Када је сунце изгревало, ја сам већ остављао село за собом. Коњи су журили насипом, а Сима је седео напред у коцима и ћутао, и тек кад и кад подигао би бич да попрети коњима. Ћутао сам и ја, и с тужним срцем окренуо бих се по који пут те погледао за собом село, од кога бејах све даље и даље.