V.

У кнежеву двору прије подне зазвонило сребрно звонце, и ето ти на збор вијећа. Позвана властела на окупу су, а само нема Матка Минчетића. У повисоку је ебанову столу, урешену лавјим главама од бјелокости, старачац кнез Сер Пиетро Јустиниано, Млечић. Погледао је по дворници, па регби да је одмах уочио да је један сто празан, јер се пут оне стране, као нехоте, окренуо два и три пута. Снимиће с главе скрлетну кукуљицу, постављену бијелијем крзном, и онда ти је открио сједине, бијеле као оно крзно, чијем је постављен плашт. Некако ће као да оклијева, а да започне бесједу, те се прихватио свиленијех керица на столу, и онако их премеће неколико пута преко прста. Властела звана муком муче и упрли добро поглед у Млечића, јер држе, да ће слободно казати нешто необично и одлучно. Наједном ти испод плашта извади писмо и овако га попрати: — „Часни вијећници, одабрана властело, поздрав вам од нашега дужда, свијетлога принципа Андрије Дандола, који вас свијех држи као своју рођену браћу! Прејасна је Република Светога Марка најбоље пазила опћину града Дубровника и поштовала њезине повластице, те штитила да се по чему у зидине Светога Власи не би увукла неправица, а сад ево вам поруке, која је на добро и корист опћине Светога Власи: — „Узорита опћино града Дубровника, мудра властело, поздрав Вами и особита цијена од стране Владајуће Прејасне Републике Млетачке и од њезина вршитеља дужда Андрије Дандола! Вазда смо се старали за добро и корист опћине светога Власи, која нам је најбоља сусједа на сињему мору, а сад нас особита брига за њу мучи. Ово су рђаве згоде у којијем је сада кршћанство, јер смо с једне стране у погибли од Турака, Татара и од Куманаца, а с друге нас стране тиште полувјерци: Босна нам је у сусједству, те нам задаје тешке муке око Неретве; гради куле, а да се брани тобоже од силнога сусједа Цара Душана, што је свакако на уштрб Владајућој Републици и њезинијем људима, чија је трговина вазда била поштована на онијем странама. Неколико је доба да смо у завади с угарскијем краљем Лоишом, који се потпором босанском све више приближио нашему владању и тако се косе двије кршћанске јаке моћи, а сад је баш од велике потребе, да кршћани буду сложни; па вас молим, да би свијем силама настојали да би се углавио жуђени мир, и нека свака ратујућа страна слободно уздржи што је освојила. Тој је мудрој господи да извојшти мир, а то ће најбоље постићи преко поклисара, то баш сада, кад се краљ Лоиш запутио у Италију, а да се тамо кини у Напуљу, те ће бан остати на цједилу и не ће моћи сам проти свому наравскому господару Цару Душану. Цар вам је на кутњему прагу, и њега ћете најбоље утажити, како то добро знате, складнијем вашијем поклоном, а он вас, тако великодушан, неће нипошто одбацити. Свадба је с Елизабетом Босанском готова, па кад је одведе Лоиш из Бобовца у своју земљу, ствар је онда свршена, те ће се цар смирити. Нека то одмах ураде ваши људи, јер је ватра баш с те стране. Свијетлога краљевића Уроша ваља увести у родбину у наше стране, хоће се за Немањића дом кршћанске родбине, а не полувјерске. Та ће кућа обранити од невјерника читаву Европу, па треба да је с њом и право пријатељство. О томе нас је добро увјерио преко вашега управитеља Сер Пиетра Јустиниано ваш мудри син каноник Домања Бобали, па ако онако споразумно будете уредили ствари, биће корисно особито за уздржање наше власти и за праву добробит те часне опћине светога Власи. Од Бога Вам здравље, а особита милост и наклоност од Владајуће Републике Млетачке. Андија Дандоло.“

У велику су се чуду нашли вијећници и мислили су да би ово могло навести републику на танки лед, те би се могла набасекати и наћи једном осамљена, а онда би баш могла упасти без икакве обране у раље незаситноме Лаву. Нијесу знали на коју ће, али ти се диже на ноге госпар Никола Лукарић: „Часни вијећници, браћо, властело града Дубровника! Ето нам на поглед цркве светога Власи славнога јунака, који је до сад свладао Бугаре, Грке, Угричиће, Турке и Татаре, па добро нам дошао на виђење; ми му растворимо врата нашега града, он је великодушан, он ће нас бранити, он ће нам бити у невољи, јер нас с њиме везује крв, језик, обичаји и наваде. И наши су пређи српскога рода и племена, па нам он неће ништа ускратити, каонути својој рођеној дјеци. Од бана се и од Босне немамо добру надати, и он је на раскршћу, те не зна којему би се царству приволио, а туђин ће нам Лоиш у свему онемоћи и његова ће нам воља бити закон, па ће се једном с оне стране занијекати име Светога нашега покровитеља Власи и доћи ће туђинци, који ће својатати у име Угричића наш Дубровник, да га продаду трговцу, који више за њ понуди... “ Из душе је народа говорио добри властелин, и вас се тресао, кад је свршио ову јаку и моћну бесједу, те је пукла као гром из ведра неба. Овом је бесједом свакако из темеља усколебао онај час власт Св. Марка на Сињему мору и, регби да је било одзвонило управитељу прејасне млетачке републике у граду Дубровнику, те се сер Пиетро Јустиниано био мртвијем знојем ознојио слушајући ове кратке, али зламените бесједе. — Нико се није усудио да дода и цигле ријечи овој мудрој бесједи, но сви кликну једногласно: — „На многаја љета благому владару цару Стефану Душану, на здравље свијетлој царици Јелени и краљу Урошу!“ — У истому ће збору вијеће одредити да се пошаље поклонство пред цара Душана, у Врпоље код Требиња, да га се у исто доба умоли и најумиљатије позове у град Дубровник, а да би се достојао, да буде на освештењу величанствене цркве Св. Власи пред кнежевијем двором. Једногласно су изабрани: Марин Бунић, Јунио Соркочевић и Паше Гучетић.

Никад се није веселије свршио овај славни збор, те је било честитања Лукарићу, а управитељ је Јустиниано отишао из вијећа покуњен и готово постиђен. — По довршену збору дочекао га каноник Домања, те му је ласно могао прочитати на образу, да се ненадна згодила у збору и да је био поражен. Бобалић ће га причекати некако поругљивијем посмјехом...

VI.

У цик зоре отворила се врата манастира Св. Кларе и у њ ступила дјевојчица у црно одјевена. Допратила је владика и властелин, па се с њоме најљубезније растали. Дочекаће је мајка Урсула Пуцићева, опатица, а уза њу три старије сестре. Препорука је била сувишна, јер је мајка Урсула знала кога прима, а тако обично није сусретала друге владике, те су бјежале из свијета у осјен божјега храма, а да се чувају од људске напасти. И једном се Добра Пуцићева спасла за час од вухвенога свијета, па ето завољела тишину Исукрстове цркве — и остала за вазда у скромној ћелији Св. Кларе... Она је презрела људско ништавило и била је задовољна с пољупцем заручника пропетога Криста... — Овако проговори Слави: — „Кћерце, уђи у свету цркву, а да те заштити од зла и од полувјерства; ти си позвана да вршиш велико дјело у откупљењу кршћанскијех душа, јер Исукрст говори: — Јарам је мој лагашан. — Чини ти се, кћерце, да трпиш на овоме свијету, али смо сви створени да кушамо теготе, ти си велико оруђе у рукама Господа Бога, па и сама не знаш што те чека и за што те је божја провидност одредила, јер нијеси изабрана да овдје у самоћи појиш пјесме Јагањцу Божјему, но је велика божја промисао — имаш у бучноме свијету тешку задаћу, а да будеш мајка народа. Бог ће ти дати, кћерце, много, али ће од тебе тражити голем рачун на судњему дану. Ово је за те кушња, јер не знаш ни сама којега си рода и што си на овом свијету. То ти је, кћерце, велика тајна, а овдје си сада под заштитом божјега отара и црква ће те божја увести у свијет, за то си позвана да јој будеш на дику и да у теби нађе праве и искрене обране у мучнијем временима, у дневима кушње. Размишљај, кћерце, и држи се Бога, јер се брже приближује час кад ће у те свијет гледати као што гледају сироте у жарко сунце!“ — Ово је ожалошћена Славе, онако заплакана, слушала, али је све то била тајна, а само је разумјела, да нешто зна мајка Урсула и да јој неће да каже. Она је скромно живјела на Пустјерни и била је гојена да нигда боље: учили су је и грчки учитељи, па су се остале владике чудиле, зашто Славе учи толико година. Ниједан млади властелин није научио колико ова млада владика. Свак је завиђао Матковој јединици, коју је он више штовао него ли волио, а Деша је гледала као очи у глави, те није Славе без ње ни у цркву ишла, а камо ли у својбине. Слободно је нешто било тајна у Минчетића дому, јер би сваке године дошао у њихове дворе какав одличан странац, особито духовник, и запиткивао би по штогод Славу, а онда би се на саму разговарао доста доба с Матком и с госпођом Дешом. То би обично било о Власићима, а једном је видјела и то, да је некакав странац, дуге браде, као пустињак, дошао у њихов двор, те једно јутро избројио силно благо — и предао га Матку. Иза тога властелин је позвао своју другу и нешто јој казао, а Деша плакала и није се могла никако да утажи. Овако ће Матку: — „Не могу је прегорјети, нећу је нигда заборавити! То ти је пука моја рајница Јела! Срце ми баш пуца на четверо!“ — Тажио је властелин, али се не могла утажити. Пред Славом није плакала, но би чешће уздахла и полетјела би у другу собу, да се исплаче, те би јој очи биле заплакане. У то се кројило богато рухо, све од кадифе и од дробне свиле, а ипак Славе није ништа обазнала од своје мајке. Једном стигне некакав богато одјевен господичић и преда писмо Матку. Кад га властелин проштио, брже нешто казао Деши, те се разведрила и била радосна и весела, то све до дана, кад је ваљало Славу спремити у манастир и с њом се растати. Прије растанка дуго се разговарао Домања с младијем Николићем, а једном ти к њему дошао и Никола Лукарић и нешто му озбиљно казао. С њиме се руковао, па отишао... И то је било, што се спомињала, и није могла ништа погодити ни сустучити. Још није добро ни оздравио војвода, а заинтачио да ће у Захумље; обукао зелену доламу, припасао мач, натурио калпак, а чекао га пред Минчетића двором добар коњ од мегдана с три пјешака, и само му остајало да каже збогом. Захвалио се харно, а дјевојци само казао „Збогом!“ Зацрвенио се и погледао је жалосно, а остало јој казале очи. И нестало га. Ово ти све Славе пребирала у самостанској тишини. Чешће би је походио архиепископ Хелиј Сарака и частио као што се части госпођа висока рода и поноса...

VII.

У цик зоре горопадно затруби војнички рог и растресе брда и дубодолине око тврдога, на оштрој клисури, Бобовца. До три пута ће зарогоборити, а по томе се отворила голема ватра на кули и спустио се узак мост од храстовине, те ће једва преко греде коњ и коњик, а испод града срдупинаст понор, да би се обрунио, не би ти ни кост читава до дно понора. У град ће ти тако, један по један, три грађанина лијепо урешена, по талијанску, у дугијем хаљинама од фине абе, а преко хаљине модра кабаница од шпањолске свите са запоном од сребра, на глави им округла капа од зеленога баршуна, опшивена самуром. Назули повисоке цревље од сафијана, е би рекао, да су богати левантински трговци, али су им слуге и пратиџије богато оружани и одјевени у дуге склавине, бива у извезенијем су доламама, на глави им шиљаст калпак попут кациге. Уз јунаке су још и три оклопника у лакој панцијер-кошуљи. Сприједа пјешак у краткој хаљини од скрлета носи на копљицу развијену бијелу заставицу, на заставици слика Св. Власи, а на бијеломе штитцу свакога коњика зламење републике града Дубровника. У све је дваестак чељади: четири поклисара и два редовника. Ово је поклон и порука Дубровачкога Вијећа господину бану, да би се смирио након тешке муке у његову Бобовцу, што му још читав остао од толико кула и градова. Поклисари су властела госпар Андрија Лукарић, Шимун Бенешић и Матко Марина Минчетића, њима се придружио сер Јакомо Вениери, Млечић. Први ће пред бана госпар Матко и предаће му писмо од сјајнога сената, а други ће властелин извадити дарове: шест смотака зелене шпањолске свиле, кроз прстен би је пронио, два позлаћена седла, круницу од бисера за баницу, престрижак модре свиле, неколико пернатијех кита и штитац од паунова перја за младу Елизабету. Господин их бан прими љубежљиво. У лицу је опао и веома невесео, позна се да га тиште тешке бриге, јер је некако неодлучан, а мало ће се разведрити, кад видио да ступио у двор вјерни му Домања, те је неколико да га је оставио сама без збора и брза твора. Сад се опет добру надао, јер га вијеће града Дубровника зове у писму „Преузвишени муж и господин бан Стјепан, војвода Усоре, Босне и премногих других мјеста.“ Сва су га господа у задње доба оставила, а ипак га владајући град Дубровник тако лијепо части и цијени. Све је то било мило господину бану, али га у велике заштакло зашто га вијеће не зове „кнезом хумске земље“ а он је ипак ту земљу добио оружјем и српскому властелину Николи, кнезу хумскому, дао за жену сестру Каталену, па ето су му у Хумској сестрићи Богиша и Владислав Николићи, те је та земља лено босанско... Ова га је мисао тешко мучила, и није имао мира, па и онај час је мислио на свога противника цара Душана, и ето му господа Дубровачка у томе нијесу нимало помогла, а и краљ га је Лоиш сада оставио на цједилу; отишао је у Италију, да се брига другијем послом изван домовине. —

Бан је био много остарио и похарао се, а добро се Матко спомињао, да је године 1322. био јуначина, да га такога није било на далеко. Минчетић је онда трговао по Босни, а једном га поробили пустахије, па он дошао на тужбу у бана и омало се за то не дошло до отпрта рата, али бан попустио вијећу: да могу Дубровачки трговци „долазити, стојати и одилазити из његове земље“, а да буду сигурни „својими особами и иметком.“ — Од онога је часа завладала љубав и пријатељство између бана и Дубровника. — Бан се никако није могао спасти од тешке Душанове освете, што му је изненада, на праведну Богу, похарао српску земљу преко Гацкога поља и Рудина, све до Котора. Био је баш у шкрипцу, па ето сада дошли поклисари у најбољи час, да настоје око помирења. Први прозбори Минчетић: — „Поздрав ти, свијетли бане, од сјајнога вијећа града Дубровника, те настоји на сваки начин, да би се уздржао мир између кршћанскијех владара, и с тога је сложно посредовао с републиком Св. Марка, да би цар Душан одустао од рата и пустио те да владаш, како и до сада, у Босни, а у Захумску земљу никако се немаш задјевати ни уплитати, јер је то он заузео као својину и у њој поставио своју власт. Република св. Марка не жели да се граде тврђаве око Сињега мора близу Неретве, јер би и ту могло бити заваде између три споменуте власти. Република св. Власи чека, да ћеш овога пута урадити за добро своје и не ћеш опет изложити ни мирни град Дубровник. Што ти је до пријатељства с угарскијем краљем, у то се ни најмање не уплиће град Дубровник, кад то не би штетовало опћему миру, али свакако република Св. Власи не може не прихватити се покровитељства великодушнога Цара Душана, јер ће његова десница одалечити свако зло од зидина града Дубровника. И Бог те помогао!“ — На то ће бан: — „Љубав сам своју и милост исказао у свакој згоди прама граду Дубровнику, те осим многијех повластица за трговину, даровао сам својим драгијем пријатељем „вас Рат и Стон и Превлаку и отоке, који су около Рата,... и све, што је од Превлаке до Лоишћа у баштину и у племенито до вијеке вјекома“; па се надам да и мене Дубровник не ће оставити инокосна у мучнијем данима, а познато је мудрој властели, колико ми је било трпјети с господом хрватском, с немирнијем кнезом Нелипићем, који се је издајнички подизао на моје пријестоље и сваку згоду употребио, да би ме уништио. Све је познато властели, колико ми је урадила и римска курија, а особито Бенедикто XII., који је послао на моје краљество Нелепића, а он се драге воље понудио папи, не ради особите љубави и оданости прама латинској цркви, но више, да се мени освети... Дуго би било да Вам ово потанко напомињем, али свакако не могу Вам премучати, да ми је вазда био срдачнијем заштитником и помагачем рођак Карло Роберто, те не могу никако да заборавим што се добра за Босну урадило од угарске стране, а сад ми је особито на срцу мили краљ Лоиш. Ово ми се не ће замјерити ни од Прејасне Републике Св. Марка, кад ја настојим да будем са свијем сусједима у миру, а и цар ће Душан на ово пристати, јер се је њему слободно ширити на истоку. И ово буди добродошлица господи поклисарима, почитовање и љубав прама власти једне и друге сјајне републике. И да сте ми здраво!“ Сер Јакомо Вениери поклонио се, и овако казао бану: — „Поздрав ти, свијетли бане, од сјајне ми владајуће Републике Св. Марка и од нашега дужда. У доста се згода наша влада показала љубежљива прама господину бану, па ако јој се и није истом љубави вазда узвраћало, али што је било прије, то се сад нема спомињати, јер се може и поправити, особито у ово доба, кад се справљају мучна времена, а господина бана сјајна Република убраја у одличне вјернике, и нада се од њега лијепој потпори, навластито кад се има утаначити мир с Босном и с Царем Душаном, који је на истоку велико уздање за кршћанство... Драговољно је Република и овога пута спремила по твоме војводи Грегорију Гојславићу силно оружје за Босну, па држим да ће се господин бан сјећати на ову нашу сусретљивост и узвраћати нам мило за драго! У то име Бог удржао у здрављу свијетлога бана и наспорио његову праведну власт!“ — Кад се довршила државна бесједа, приступиће први да целне банову десницу Матко Минчетић, Сер Јакомо, Андрија Лукарић, Шимун Бенешић, напокон фра Фабијан, малобраћанин, и каноник Домања, који су само слушали што господа говоре по налогу вијећа. — Господин бан по томе позове на гозбу сву речену господу. На свијетлу софру приступи и госпођа баница Елизабета с красном кћерком Елизабетом. Госпођа је баница високога рода, Пољакиња, кћи Кујавскога војводе Казимира, унука краљице Угарске Елизабете, која је била кћи пољскога краља Владислава Локиетка. Особито је госпођа баница настојала да би јој кћи пошла за Лоиша, јер је он имао право на пољско пријестоље. По томе је бан био у тијеснијем одношајима с Карлом Робертом, а сада дакако и са млађахнијем краљем Лоишом — и много се надао од господе Угричића. Баш ради ове родбине навлаш се тресла Република Св. Марка, па није најбоље било ни осталијем државама, а сам је цар Душан ето донекле понизио ову страшну угарску бахатост, те је пријетила и Републици Св. Марка — и свијем Србима... За софром су сједила господа по старјешинству; о десну до бана властелин Матко, до банице Сер Јакомо Вениери, па редом сви остали, а до младе банице два духовника. Одмах ће бан Матку; „Сад ти, госпару, срдачна хвала и доживотна харност што си тако лијепо примио у свој двор нећака ми Богишу Николића, властелина Хумскога. Он је лијепо преболио ране, а ти си му био, уз твоју дичну владику, и отац и мајка. Срдачна ти хвала и у име моје сестре Каталене, која је кренула пут Дубровника на виђење своме сину.“ А Матко: — „Познато ми је да је имала кренути свијетла госпођа у наш град, и вијеће је одмах одредило, да се госпођа Каталена сјајно прими, да јој се даду красни двори између Полача, доклегод буде становала у нашему граду. — Дубровник је био у пријатељству и са српскијем кнезом Николом, па дакако — и сада с његовијем родом, а особито с вашом госпођом сестром, која воли наше светиње...“ — Баница је била сјајно нарешена у свилену плаву каваду с ресама од сухога злата, око грла три струке дробна бисера, у косе задјела круницу с алемима. Нешто је блиједа, али се држи поносито и говори с млетачкијем поклисаром латински. Млада је баница као вита јела, гавран-косе ресе јој прекрасно лице, те јој цвате на лицу, кад се осмјехне, као два пупољка румен-ружице. Гласак јој је као да славуљак биглише, те свак погледа на ову љепотицу. Око врата су јој двије струке мрђана, а уста, као паром прорезана, шитковија од самога мрђана. Свакога ће занијети онако у бијелу, као бијела голубица, а и духовници на њу погледују, па ако ћеш и испод ока. Фра Фабијан шапне Бенешићу: — „Слободно ти је уочио цар, кад је онако немилице ударао на овај тврди на тимору Бобовац...“ А Бенешић ће озбиљно: — „За њу је ипак још нејак Урош, а и за њега се гоји добра дјевојка, од добра рода...“ Даље није хтио, ако је и знао; а фра Фабијан наставља: — „Оваке су невјесте цареве!“ — Бенешић му није на то ни одговорио, јер је знао, да фратар хоће да штогод искучи, али су Дубровачка прса тврђа од челика, те знаду држати сваку тајну за спас домовине, за домаће светиње. — Било је сваке лијепе ђаконије: лова, прекоморскога вина и посластица. Изнио се и печен ован трећак на посребрену ражњу, а попозлаћенијех рогова, као народно босанско пециво. Господин се бан отресе тада црнијех мисли и разведри му се по нешто мрко лице, тури уз јуначка плећа богати кунтош, дигне калпак уз чело — за калпаком му је лабудово перо — сам наточи у златну купу дубровачке мавасије, од дванаест љета, и овако наздрави: — „На част и здравље драгијех пријатеља мудре владе сјајне Републике Млетачке и Дубровачке! Дао Бог да свака нам цвала дуготрајнијем пријатељством! Бог нам удијелио жуђени мир и наспорио свако добро у роднијем годинама племићу и ратару; трговина нам се ширила на далеке крејеве, а да се у љубави спозна народ с народом!“ — Први ће Вениер: — „Хвала ти, племенити господине Бане, то је једина жеља и наше сјајне Републике Св. Марка, да се развије корист и трговина пријатељски на Сињему мору!“ — Прихвати Андрија Лукарић: — „На дику ти је, дични господине Бане, што гледаш да све буде мирно, а баш Републици је Св. Власи захвалити Богу и пријатељима, да се попела до правога благостања; живећи складно на своме скромном дому вазда је уживала благословљени мир!“ — Домања ће напокон смјерно наздравити госпођи баници: — „Свијетла Госпођо Банице, да Бог да у здрављу дочекала да ти се узвишено кољено узмножи и да у њему сјаје сјајна владарска апостолска круна... Амен, праведни Боже!“ Кад је споменуо Апостолску круну, он је све казао, баница му је најмилостивије захвалила, а млада се Елизабета зашитковила и погледала скромно преда се. — Фра Фабијан није јавно зборио, јер није била најбоља згода, али се ипак с Лукарићем препирао о инквизицији у Босни: како на то имају право само Малобраћани, а не Бјелаши (Домениканци), па казивао како су сада најбољи одношаји с Римом, што ће бити од велике користи Босни, да се смири у вјери и да послуша Петрова насљедника, Господинова намјесника на земљи... Надовезаће о глупости Босанске Цркве, али ће га на једном криво погледати бан, и да му то сада није ни најмање мило, јер су баш с тога пристала уз Душана домаћа властела, каонути што би им он сам штитио народне и вјерске светиње ... — И тако ти се свршила ова господска гозба на задовољство поклисара, донекле и господина бана, а на велико задовољство госпође банице и красне јој кћери, за чије се заруке, ако и из даљега, први пут проговорило испред двије чувене власти. Домања ти је сада стекао највећу милост у банице, а тако и у Елизабете, која је жуђела да се њезина вјера колико прије разгласи.

Сутра ће дан баница наредити, да се гости позову на господски лов, па је пред Бобовцем на долини била сјајна справа, бива левенте су водали чиле коње, керари керове и васке, а соколари на руци држали сиве соколове. И госпођа је посјела красна кулаша, изгледала је права јунак-жена с онако шитковијем бињишем преко рамена, а на глави јој за малом свиленом капом два голема нојева пера. До ње је Домања, те се с њоме повјерљиво разговара и баница је сама без дворкиње, која је изостала подаље. Одједном осијече госпођа: — „Чуј, канониче, вјера ти је тврда, да бих ја била негда задовољнија, да је пошла Елизабета за Уроша, али сам хотјела да казним Душанову охолост, те је на турниру у Призрену мене запоставио... И Ана му је Савојкиња, Андроникова удовица, боља и љепша од краљеве нећакиње, али за то нека не мисли Кантакузен... Залуду је мудроме Душану да се љути и да чезне; ја сам га презирно гледала на мјесецу с куле на Бобовцу и прстом му пријетила као анђео смрти... Била сам у црном плашту, а преко леђа ми петрахиљ, црвен као крв. Слободно силни Душан није ни ока зажео испод Бобовца, па није могао даље, него га одједном нестало са силном војском. Није могао да гледа авети с тврдијех зидина овога проклетога Бобовца. Најтеже се спомињати честитијех часа у несрећи, али ми се срце пара, кад ми пану на ум негдашњи млади дани, тад сам била као мирисна ружа, па их не могу заборавити, а да се не устресем... Он је онда био красан као прољетно јутро — и вољела сам га као што се воле и љубе свеци божји; то ми је била прва невина љубав — и била би за њега дала и очи и срце и душу... То је био за мене рајски сан.... Ја сам мислила да и он мене љуби, али сам сњела злокобни сан, он је волио другу, а мене је одбацио и даровао срце срећнијој од мене... И у дану и у ноћи мислим на њега — не могу да га заборавим. Љубав је моја мржња, најотровнија мржња... Дворкињу Ане Андроникове бијес је овдје бацио на тврди Бобовац, но јој је пусто срце остало исто, чупа га јастреб, али јадно срце расте и помлађује се у њедрима... Прве љубави не могу да заборавим! И ово ти је моја исповијест... Казала сам сто пута црној земљи моје јаде; била би иначе пукла... — Сад ти, вијерни канониче, чувај ову тајну јаднога ми срца... Сад ми је боље, јер га јаче мрзим...“ Рекла и обола коња, а хитри Домања остао да размишља о путевима божје провидности...

Млада је баница била весела да нигда тако, па је с краснијем властелином Лукарићем у пропањ гонила коња и наловила се лова како ти прави левента и јунак. Видјело се да је јуначкога рода и племена! — Бан је сјетан, невесео и све се то дуго доба о вјери разговарао с фра Фабијаном, да би он био првијем посредником код светога Оца Папе, а да би му опростио гријехе и послао апостолски благослов... Он ти није био више ни у крај памети присташа Босанске Цркве. — Седми је дан баница главом испратила до испред Бобовца поклисаре, Домању и фра Фабијана Домања ће с Малобраћанином преко Посавине пут Будима на краљев двор, а остала господа пут Сињега мора.

VIII.

Госпођа Каталена Николица крене о Лучинудне у Дубровник, лијепо је причекају господа, баш како се то пристоји Хумској племици, бановој сестри. Пратиле је двије ***дворкињице и три-четири коњаника. Она је скромно дошла и питала одмах што је од сина у Минчетића двору, али јој само казали, да је Богиша лијепо оздравио и одјездио некуд пут Хума. Нико ти о њему није знао ни црне ни бијеле, па се мајка чудила како је брже оставио Дубровник, а био му тако омилио. Лијепо је сусрела владика Деша и допратила у сјајне дворе између Полача, гдје јој је био стан. Причала је потанко како се Богиша ранио у бановој војни, како га је његовала пет недјеља дана и како се лијепо окријепио, но је све премучала о Слави и о Домањи, јер је тајна била повјерена Минчетића дому, а у Дубровнику су и жене јунакиње, те знаду уздржати вјеру као искру кремен тврди... — Надала се поруци од старијега сина Владислава, да је Богиша здраво стигао у равне Дубраве, али за три дана ето теклића, а не доносе ни гласа ни поруке. Мислила је на сина, но опет јунаци знаду за кланце јадиковце и викли су да у торби, како се каже, носе русу главу, а Богиша је ето јуначкога рода и племена. — У то освануо и дан Св. Урсуле, а то је слава опатице Св. Кларе, која је тако лијепо гледала Славу и угодно јој причала о згодама и незгодама града Дубровника. Свак је у велике частио поштовану сестру, па ће онај дан да јој честитају, те од архиепископа до прве владике и пучанке. И Захумкиња је жељела да се упозна с том мудром мајком Урсулом; а уз то је хтјела да захвали и доброј Слави, те је пробдила толико ноћи и милостиво настојала, да буде лакше јадному рањенику. Она му је била у истину на мјесто мајке и сестрице, да га напоји студеном водицом и да му загаси ране у њедрима. Захумкиња се лијепо уресила; на се метнула три кавада од бијеле свиле златом пирлитане, а уз каваде антерију од плаве кадифе, кићену златом и бисером. О врату су јој три низа дуката, а у плетеницама златне ките с алемима. Назула златајли-штопелице, на рукама су бурме и прстење, а вјерна јој дворкињица носи штитац од паунова перја. Поносито ће с пријатељицом у манастир Св. Кларе код Гаришта, а часне ће је сестре увести у велику дворницу, гдје је посјед свећеника и остале господе. Истом покомолила на врата, устаће из стола часна мати Урсула и главом архиепископ Хелије Сарака, пружиће јој пријатељски десницу, а тако и опатица. Остали су целивали пречаснога оца Хелија у прстен, а тако и опатица, али то није допустио госпођи Каталени, јер је она била кћерка Босанске Цркве, а баш је за то боље сусрео поглавица латинске цркве у питомом Дубровнику, каонути добар пастир оставља деведесет и девет оваца, да би нашао стоту. Смјерно честита владика Деша часној опатици и у исто доба укаже јој своју племениту пријатељицу кнегињу Николицу. Тако је рекла пред свом оном господом. На то рече негдашња владика: — „Ми смо сви своји. И кнезови су Пуцићи тамо из Загорја... — али, прости ми Боже, то је мени грехота и спомињати, јер сам ја само скромна сестра Урсула, служица Исукрстова — и ништа више. Свијет је остао, Богу хвала, иза овијех тмастијех зидина!“ — Архиепископ прихвати љубежљиво: — „Кнез је Николић, вјечна му памет, чешће долазио у наш Дубровник, дапаче ме је једном почастио на Шипану. Волио је Дубровчане и звао је свакога властелина рођаком; — Дубровчани су старином Срби и ништа их не дијели од остале браће...“ А часна опатица: — „То ти је истина, јер смо ми ето думне, но ипак на Бадњи дан пристављамо бадњак, китимо ловориком врата и у чесници нам о Божићу гори божићница, па да тога није, чинило би ми се, опрости ми Боже, да није ни дошао Божић...“ На то рече скромно Николица: — „Истина је дакле што се каже: тврђи обичај од села... Хвала Вам, што нас волите, јер ми толико не вриједимо пред тако мудром властелом. Још кад сам била малашна, чула сам причати од покојне ми мајке о мудрости града Дубровника, а особито о тврдој вјери, па би покојница казала Стјепану ми брату: — „Држ’ се, синко, Дубровчана, они су тврде вјере, па што им предаш, то је спремљено и затворено испод девет брава, а десета Дубровачка, па ти то нико жив не ће узети!...“ Свак је похвалио ову лијепу ријеч племице Захумкиње, а властелин ће Никола Лукарић: — „То су складне бесједе још складнијих пријатеља, па је Дубровнику баш на част, да нам долазите у госте!“ — Приближило се и подне, господа ће из манастира, и свак понавља честитку: да би се опет у здрављу повратио и до године, а да честита часној мајци, која је толико учинила добра родноме граду. —- Посљедњи ће остати архијепископ отац Хелије, владика Деша и госпођа Каталена, тад, по жељи архиепископовој, ступи Славе, да се јави. Била је обучена у загаситој хаљини, на глави јој копрена. Кад је угледала Дешу, јако се заплакала, а тако исто и Деша, те није могла ни једна ни друга да проговори с прва ни бесједе, но се јако загрлиле. Прва проговори госпођа Каталена: — „Хвала ти, добра душо, да си била тако болећа срца с мојијем јаднијем сином! То ти не ћу нигда платити ни захвалити, и до вијека сам ти харна ја и вас мој род! Бог ти стоструко платио и задовољио те!“ — Јадна Славе није знала што се више око ње збива; чинило јој се да ће на земљу пасти. Још јој је у ушима оно отајно збогом; још гледа иза манастирскијех решетака онога дивнога младића, те је погледао до три пута у манастирске зидине и довикнуо као очајник: — „Збогом, госпођо, криви ме доклегод будем живио!... Нијесам достојан да на те нити помислим... Ја сам твој роб, а ти владарица...“ — Јадала је за њиме, и мислила да је сашао с памети, кад је оно казао:... а ти владарица.... Тројица су знала ко је и што је, али је само Деша донекле разумјела што је побила мртва вода и што је тако сјетна и невесела. Кад се мало смирила, овако ће пољепшати Деша: — „Славе је чудно болећа срца, па не може без мене.“ — Пастир ће о другоме: — „До мало ће нас дана, ако Бог да, походити свијетли Цар, па ваља да га сви достојно причекамо и прославимо, а и манастир ће Св. Кларе бити првијем диоником, што је праведно и достојно, на овој слави, особито на причеку: — дванаест ће младијех владика цвијећем посипати пут, а Славе ће пружити царици красну киту чесминова цвијећа, остало ће пак одредити вијеће...“ Часна му опатица на то рече: — „Све ћу уредити да буде на дику нашега града, а на послух ваше пастирске заповједи!“ — Архиепископ се поклони свијем, охрабри лијепу Славу и оде достојанствено, а у то зазвонило подне у синова Св. Франа прама манастиру Св. Кларе. И двије ће госпође из обора онако мучаљиве, јер их у кратко доба изненадило толико згода.

IX.

У дуждев двор, у Млецима, уљезу три одлична грађанина. По одори и по укукуљену скрлетну плашту позна се да су то поклисари из далека краја. Страже ће у почаст прислонити сулице, а они ће управо пут дуждеве главне дворнице, гдје је мјеста поклисарима. Ово је ријетка згода, јер су двојица Дубровчани, а трећи је Млечић Јакоб Вениери, те није ни опочинуо у Дубровнику, но брже кренуо пут Млетака на танкој галији с госпаром Марином Лукарићем, Бунићем и Иваном Цријевићем. Поспјешни су гласови, јер нијесу ни часа почасили, а дужде их примио пред своје лице. — Иза обичнога поздрава и поклона, извјестиће потанко Лукарић-Бунић свијетлога дужда о свему што је Дубровачко вијеће преко поклисара, сложно с Млетачкијем поклисаром, урадило у Босни пред баном Стјепаном, то ради опћега мира, те је настојало да би краљ Лоиш утаначио мир с Републиком Св. Марка. Све је то потврдио посебни Млетачки повјереник Сер Јакомо и исказао колико се Дубровачко вијеће заузело код пресвијетлога бана, те и на двору будимском, да би се углавио жуђени мир с краљем Лоишем, а то је жеља и Цара Душана, који ће све то лијепо уредити у споразуму с властелом, кад дође у град Дубровник, гдје га чекају властела уз велико одушевљење и части. О свему томе преда писмо, да би дужде потанко сазнао како је ствар утврђена с Угарском и с Босном. — Иван ће Цријевић овако обавјестити дужда: „Прејасни принципе и дужде! Сада су ето у Стјепанову владању три латинске бискупије: Босанска за праву Босну, Макарска и Дувањска за Хум, Завршје и Крајину, те је прва подложена архиепископији Колочкој, а друга и трећа Спљетској. Све се ово урадило особито упливом града Дубровника и рекби да је бан у истину пригрлио латинску вјеру, а са његовијем ће примјером, по свој прилици, много властеле босанске. Ето је сада у Босни црква римска добила поноса и угледа, те се босански бискуп опет повратио у Босну и обновио је стону цркву и друге порушене цркве по Босни. Бискуп је Макарски Валентин за двадесет година био без бискупије, сад му је бан на прошњу Климента VI. вратио бискупију, дао му десетину и сва бискупска права, па тако је поправио нанешену му штету. Ово је положај цркве у онијем полувјерскијем крајевима, а прејасни дужде, нема боље потпоре нашој ствари — од споменутијех великијех свештеника, који ће особито потајно настојати да се узвиси моћ те прејасне Републике Св. Марка; да како, тој је настојати да подупире у свему град Дубровник, а у том ће смислу радити и Цар Душан, да се ојача Св. Марко, само да се не шири премоћ Краља Угарскога. Угарски Анжувинци имаду много посла и у својој кући с незадовољнијем великашима, па није сад лако да Лоиш отме Св. Марку далматинске градове и отоке, а није му ни помислити да скучи све то силнијега цара Душана. Све је настојање краља Лоиша наперено проти Млечићима, Дубровчанима и цару српскому, а то је сасвим јасно, да је Душан Силни наш прави, по нарави, савезник, те је њему заједничкијем силама настојати, а да се одупре великијем тежњама краља Лоиша. Нама је гледати да се донекле осами босански бан, барем с почетка, јер ће се напокон сасвијем повјерити Угричићу, да га штити од моћи цара Душана, који је ето озбиљно запријетио Босни, а и власти краљевој у Хрватској и у Далмацији. Грехота, да је умро кнез Нелипић, најотменији властелин хрватски и заклети противник Босанскога Бана, али цар Душан има добра пријатеља Младена Шубића, који је ожењен с Лељком, сестром Душана Силнога. Цијела је Хрватска у рукама моћнијех династа, који држе јаке градове, као н. пр. Брибир, Островицу, Скрадин, Кључ и Клис. Нама се није за сада бојати Угарске, јер ће заједничка погибељ и овај пут здружити хрватску господу с Млечићима, а уз то ваља да прејасна Млетачка Република наложи својијем провидурима у далматинскијем градовима, а да настоје око Далматинаца, да буду сложни, и да се бране, да им градови не пану у руке угарске.... Ово је, преведри дужде, тешки положај, па је само за час обустављено непријатељство, а најгоре је било до сада Дубровнику, јер му је у тој размирици пријетила велика погибао, каонути што је био најближе ратному попришту, и само га је Божја Провидност спасла, бива десница је Душанова обуставила овај бич... Нама се није бојати од српске стране, то су нам браћа и савезници; но нека се добростиво прејасна Република Св. Марка постара за остале големе непријатеље... Рекао сам, Преведри Дужде, и спасио сам своју душу, јер нијесам ништа затајао...“ Дужд је Андрија Дандоло помљиво слушао што је онај проницави властелин потанко изнио — и било му је све јасно... Зажео је два три пута очи, погладио сиједу браду и овако у кратко одговорио: — „Оданост ми је града Дубровника велика, а још је већа мудрост онога разборитога сената, па увиђам у какову се шкакљиву положају налази Република Св. Марка, али ће ипак свладати све препоне, што су јој на путу, особито се у овој згоди дичи пријатељством моћнога Цара Душана — да га Бог уздржи у здрављу! Молим уз то господу поклисаре, а да изруче мој особити поздрав и милост Прејасне Републике Св. Марка узоритому сенату богобојећега и милога ми града Дубровника“. — И по тому су били најљубежљивије опремљени од дужда поклисари града Дубровника, исти их је дан дужд позвао у своје дворе и почастио на сјајној софри уз прву млетачку властелу. Трећи ће дан они на брзој галији натраг пут роднога града.

X.

Госпар се Никола Лукарић, у недјељу рано прије Свисветијех, упути на Босанку. Сенат је одредио да га прати десетак коњаника са заставицама, уз коњанике ће и двадесет копљаника и пет слуга. Овако се иде на сусрет одличнијем јунацима. Истом они на Босанку, а ето ти дружине Србаља. На коњима су; само десетак себара пјеши, а то су слуге и коњушари. Тројици је самур-калпак на глави, окреће се за калпаком сребрно перо на чекрк, реси их зелена долама, на прсима токе оковане, низ коња спустили оштру гадарију, мач што се у збору носи. Остали су оклопници с лаком кацигом на шиљак, над кацигом окреће се глава од курјака, те по томе зламењу позна се да је чета српскога чеоника Вукашина. — Лукарић скочи с коња, а у исто доба и Мрњачевић, па један другому пружи јуначку десницу и целивају се у лице до три пута, тада се, као браћа, најприје упитају за јуначко здравље. Властелин ће, а држи Вукашина за десницу: — „Добро нам дошао, дични јуначе, војводо уз царево кољено! Дубровник те срдачно сусрета и весели се, да те прими као милога госта!“ — А Вукашин: „Нема ти до братске љубави, Бог уздржао и наспорио у свему славнијем нашијем рођацима — Дубровчанима! “ — Окроче ти обадвојица добре коње, па ти крену први успоредо низ Босанку на Плоче. Ту ће на сусрет српскому чеонику неколико властеле, пучана и друге чељади. Свак радосно га дочекује, каонути првога војводу у цара Душана. Пред двором ступи преда њ, уз поздраве, и сам кнез, па га уведе у вијећницу, а Вукашин овако му каже: — „Срдачни поздрав властели љубљенога града Дубровника од стране честитога ми господара и цара, те се весели, да колико прије ступи као пријатељ у овај љубљени град! — По тому се упути с првом властелом по Дубровнику, да се нагледа града, а најприје ће у величанствени храм Свете Марије.- Ту наврвио силан народ и господа, све дух на духу, а служи службу божју главом архиепископ под митром од бисера, а на раменима му позлаћени плашт. Кад је дјакон свршио да поји евангеље, овако прозбори добри пастир: — „Навршила се година дана, пуста година дана, да је походила овај град црна куга, у кам се упрла; па ето, синци у Исукрсту, нема куће, те није уцвиљена, у црно завита, а неке су и ископане за вазда. Лазарети и бонице свједоком су наше несреће, јер су биле пуне окужењака, а око дванаест тисућа борави вјечни сан у црној земљици. Све смо урадили, што људи знаду и умију у тешкој поморији, али ништа нас није избавило од бича божјега, није нас људска памет ни у чему помогла... Све Бог даје, да се грешник каје, па се божја десница на нас напокон смиловала — и сам је Бог, по одвјетовању Св. Власи, ослободио одједном овај свој град од проклете морије; па данас, слава му и хвала, ево нас здравијех пред божјијем отаром, а да му захвалимо на овој великој милости. Ето вам, правовјерни синци, пред кнежевијем двором довршене красне цркве вашему могућему парцу Св. Власи! Кољено ће након кољена гануто спомињати колико је урадила ваша богољубност — и доклегод буде у Дубровнику камена на камену, вазда ће прави Дубровчани у потреби поуздано ступати пред отар Св. Власи, а он их не ће нигда за нигда заборавити и пустити у невољи... Обљубљени синци у Исукрсту, докле буде онога храма и љубави у вашем срцу, биће и града Дубровника... Сви дакле приступимо на посвету светога храма, а примјер нам даје окруњена глава, наш добри покровитељ, свијетли цар Душан; он ће превалити брда и долине, а да увелича божју славу, па ће се ово, царево великодушно дјело спомињати докле буде нашега Дубровника... Цар ће се достојати да почасти наше светиње, свете моћи од помоћи, а уза њ ето нам у завјетовни храм свијетле царице Јелене и богобојећега сина њихова краља Уроша. — Нека ваша богољубност, правовјерни синци, буде велика, нека буде огледало жарке вам душе, а да велики владар задивљен кликне пред кипом Св. Власи: — „Дубровниче, вјера те твоја спасла, достојан си да живеш ва вијеке!“ Рече и прихвати свето дрво, крст, на којему је Спаситељ муку поднио: пролије сузе радоснице и запјева:

„Здраво крсте, цигла надо, Откупљење људског рода...“

Народ клекне ничице на земљу, да се клања дрву живота. Архиепископ тада сними с отара свети крст, приступи пред војводу Вукашина и овако каже: — „Целивај, брате, дрво спасења! Ко га достојно целне, живјеће у вијеке у животу вјечном — Амен“. Вукашин га целне. По тому ће приступити пред отар кнез и вијеће, па редом властела, пучани и народ, а властеличићи, у краткијем хаљинама од црне кадифе, гледају да буде реда, те држе по обичају бијелу шибику. — Приступе, кад се народ одалечио, и младе владике, а прате их, онако покривене свиленом густом копреном, думне Св. Кларе... Вукашин се дивио, мислио на Дубровник, на српско царство, на пријестоницу, снатрио, утварао....; али ће се пренути и погледати на оне бијеле голубице, а Никола ће му Лукарић пришапнути: „Ено ти, војводо, што ватрено српско срце сведи, ондје ће се помладити узорити дом Немањића...“ Вукашин се добро загледао; а у то ето Славе испред отара, онако склопљенијех ручица, она ти је као божја светица, те је оборила рајске трепавице. Вукашин је дуго пратио проницавијем оком, баш није макнуо с побожне дјевојчице погледа, па напокон рече, као да се разговара: — „Онако чело као биљур, онаки образ као процваћела праска, слободно, не вара ме... голубиње је ћуди, права грличица, слика је нашла прилику.... Весели се, Вукашине....“ Одједном ће се обазријети, а да га ко не слуша, и овако ће Лукарићу: — „Властелине, мудро мислиш, а хитро збориш, глава ти ваља Цариграда.... Све ћеш урадити како боље знаш за мојега господара, а биће ти харност Вукашинова... и пријатељство граду Дубровнику од истога цара....“ Тврдо му стисне десницу, а Лукарић одлучно ухвати бесједу: — „Далеко је Каравлашка и Карабогданска, али ће твој пријатељ властелин Лукарић онамо поћи; не ће поћи, но одлећети и донијети добре гласове, да је побиједио... Урош ће ти купити сватове у питомом граду Дубровнику...“ — Исти се дан потајно састане с Вукашином, а сутра дан крене као поклисар града Дубровника пут истока. — И Вукашин је славио прву своју побједу у цркви Св. Марије, а онда му је за друго мало било и стало, јер му се срећа осмјехнула, а да нигда тако.

XI.

Око Аћимове цркве, између Требиња и Билећа, велико је весеље, јер такога сабора не памте паметари. Скроман је храм, а око храма се сакупили са свијех страна самостанци, попови и божји угодници: три владике, десет игумана, а калуђера... ни броја се не зна. Ту се чека божји помазаник, свијетли цар Душан, с двором. Цар не води силне војске, него долази како покорник и испосник пред овај скромни храм, да се Богу помоли за упокојење душа својијех прадједова. — Побијено је око цркве големо мраморје, а под тијем бијелијем биљезима снијевају вјечни сан добри јунаци од поштенога и храброга дома Немањића. Врпоље је њихова постојбина, а у јуначкој им Зети прва област и управа. Цар је ганут до суза. Оставио је властелу и вјерне му слуге на поглед цркве, а он се упутио пјешице с госпођом Јеленом и с Урошем, да врши завјет и да се Богу помоли. У дугој је црној раси, на глави му као свештеничка округла капица, у десници путнички штап, а само му низ прси виси велики крст Св. Стјепана, а то му је цигло обиљеже царске власти. И царица је скромно урешена под дугом копреном, а Урош је у бијелој долами, то као прости племић из Зете, без мача и без свијетлога оружја, само су му око калпака три лиљана, да се позна да је господичић, члан царске лозе. — Најпрви цар клекне и поклони се праху својијех дједова, а уза њ ће свијетла царица и млади Урош, по тому им Јанићије пружи да целивају свете моћи од помоћи првомученика Кристова Стјепана и прокади оно древно гробље; иза тога освешта свету водицу и пошкропи најприје свијетлога господара, па остале по реду. По тому добри пастир опоји давне покојнике и прочати им ово слово: — „Помјани Господи, раба свога богољубнога Краља Стефана Дечанскога и Краља Милутина, Драгутина, Краља Уроша и Краљицу Јелену, Владислава и Радослава, Уроша великога и Владислава, Стефана Првовјенчанога и просвјетитеља Саву, Стефана Немању, великога жупана, старца Градињу и остале рабе твоје, Господи — да им душа царује на небу као што им име царује на земљи — помилуј Господи ктитора храма овога вјернога Цара Душана и кристољубиву Царицу Јелену и доброга краља Уроша — на многаја љета — амин.“ — На овој светој успомени добри је цар од милиња проплакао, ронила је сузе и благочастива госпођа Јелена, а и млађахни Урош. Кад се свршила служба божја, главом ти цар подијели милостињу себрима и осталој сиротињи, царица нахрани лачне и напоји жедне, те одјене и обује голе и босе. Особито добра владарица подвори хроме, кљасте и слијепе, а да им иљем колико олакша трпљење на овој земљи. Урош је помагао својој мајци, а цару протоспатар Никола Бучић, најмудрији и највјернији државник уз царево кољено, царево десно крило и десно око. — То ти је скроман човјек, осредњега стаса, просиједе главе, обријана лица, али проницава ока као сиви соко. Није још у годинама, онако је средовјечан, али су га велике мисли срвале, па регби да је старачац. Обучен је у одуљој црној хаљини као какав свештеник, али на кабаници му је с једне и с друге стране по царски орао, а то је обиљежје особите цареве милости. Другијех великаша ту није ни било, а Никола је у цареву двору као домаће чељаде, јер га владар воли и штује. — Кад је цар утажио гладне и невољне, онда ће истом допустити да преда њ приступају различити свештеници и богомољци. Свакому добри цар по штогод љубежљиво рече, каонути што су свештеници просвјетитељи народа: они су со земље; па ако со извјетри, чијем ће се онда солити! — Тако би он по јеванђељу. Пречасни је отац Јанићије пред цара извео по реду духовнике, а напокон ето ти и млада инока Христофора из манастира Завале, у Попову Пољу. Христофор се скоро постригао, па то није обичан инок; он ти озбиљно и поносито хода, па све каже, да је прије владао витијем копљем и оштријем мачем. Он ти се није увијао онако по калуђерску пред честитијем српскијем владаром. Цар га погледа дубоко, а инок проговори понизно, али отресито, као што се пристоји племићу: — „Господару, Бог те подржао и узвеличао твоје жезло, а да јаком мишцом покориш непријатеље српскога имена!“ — Није ни из далека споменуо цркава ни задужбина, а цар се осмјехнуо и љубежљиво га погледао, па му овако одвратио: — „И ти часни иноче, Бога хвалио и молио се за спасење душа и за милу нам српску домовину.“ — Свак је погледао на скромнога инока и чудом се чудио да се усудио, да каже ријеч владару; кад тамо мучно с њиме бесједе и оци игумани. Нестало инока, а часни владика Сава смјерно рече цару: — „Свијетла круно, велика је промисао божја, и црква се Кристова весели да је примила у крило своје, као покајника, сина Босанске Цркве зовом мирским кнеза Богишу Николића, а сада испосника инока Христофора...“ — Њему рече цар: — „Мило ми је, часни оче владико, то је врли син мојега кнеза Николе; па ко зна одлично служити домовину, знаће још боље и молити Бога за њу, а кад буде права потреба, у једну ће прихватити крст, а у другу мач, па ће први ударити на злотвора отаџбине!“

Крене цар пут логора, а за њим владике и по избор-свећеници. Био је у велике задовољан што је извршио ово дично дјело прама својијем славнијем пређацима, а у исто доба веселио се, да је утр’о сузе невољнима, чији се уздаси до Бога чују; молитве су им као јутрња роса, па што си дао сираку, то си заимао Богу, те све пише у књигу вјечности. Ово је мислио цар и душа му се радовала. Уза њ је ступао врли Никола Бучић и није се усудио да му прекине то рајско уживање: кад душа поје пјесму љубави прама Богу и ближњему. — На поглед царскога чадора причекају га, уз развијене свилене барјаке, цареве слуге, делије и племићи; најстарији му властелин приведе коња од мегдана, покривена свиленом серџаком, ките му златне до копита, седло се сјаје од алема, а вода га за златну узду први властеличић. Други властелин у исто доба прекрије цара гримизнијем плаштом, постави му на главу царску бисерну капу и преметне му преко леђа петрахиљ, што је обиљежје царске власти. — Тако се сјајно уресила госпођа царица и краљ Урош, те промијенила порушено покорничко завјетно рухо, а за причек господе Требињана, поклисара Републике Св. Власи и Св. Марка. Ето ти некако између великаша, племића и левената Гојине, удовице себра Доброја из Величана, који је погинуо у бановој крајини, а она тешко помрсила памети, па бјежи по гори и није је страх ни од мркога вука. Кад вук завија, а она онако у отранцима суне се у мрклу ноћ прама оној страни, па исто превија, тамо она, гласом као вучица. Вук је причека, а она га глади као да је псето... Изгубила је глас и звијери очима као звијер, а косе јој онако накострушене и прекриле јој упали блиједи образ. Сунула се пут Уроша, што би рекао: што би, па завије као курјачица, ухвати га за десницу, погледа у њ некако жалостиво, и викне, а да свак чује: — „Господичићу, бољи је вазда вук од човјека; али ми се ти, ранко, чувај од вучјега племена...“ — Погледа мрко као вучица на чеоника Вукашина и умакну у шикарје, а свак се скаменио и нико не ће за њом... Цар се на то саблазнио и нешто ће лагано царици, а она поблиједила и погледала плахо пут Вукашина и оца Јанићија, који рече: — „На здравље, Свијетла Круно, учинио си што си жудио, а Бог ће остало довршити!“ А цар: — „Све човјек уфа од милости божје. — Човјек налаже, а Бог располаже!“ — Јанићије осоколи царицу, а да чује и млађани Урош: — „Бог је истина, а врачарија је лаж и тлапња!“ — Висока се госпођа ипак није разведрила у лицу, но још једном погледала пут оне стране, гдје се котрљала кроз црну драчу сирота Гојина. Напокон уздахне дубоко. У то се извукао Вукашин и нестало га; чинило му се, да свак гледа на њега, да је као кривац... Бог почешће шаље нам приказаније и опомене преко ништетне и судрљане чељади, а Вукашину се причинило да је настрана Гојина у њ упрла прстом и да нешто тешко народу пророкује. Он је био велик јунак, а бјежао је испред једне јаднице, те га тјерала и не дала му мира... Свакако, ово је било пропуштење божје, овдје је био прст божји! Ово је добро видио отац Јанићије и прекрстио се, а да би одалечио свако зло и напаст од цара и од цареве породице.

Око чадора приступило неколико ћефалија, особито од западнијех страна, а да обавијесте господара о управи српске земље. Ту се Дабижив с Требиња приближио поклисарима града Дубровника и разговара се о послима и о трговини на граници. — Протовистијар Никола најприје прикаже цару лијепо преписан законик. Владар прихвати књигу мајсторски минирану на финој пергамени и проштије на глас, уз велико задовољство:

„С же законик постављаем от православнаго с бора нашего с прјеосвештеним патрјархом Кир Јоанићјем и в семи архјереи и црковници, малими и великими, и мноју благовјерним Стефаном и всеми властели царства ми, малими же и великими“.

Брже га пролиста и постави га својом руком на сребрни ковчег, па рече протовистијару: „Хвала ти, мој вјерни Никола, прије ће сунце помрчати, него ће се угасити твој жарки рад, намијењен мени, мојој кући и српскому народу. Ти си мој милосник, на теби је велико бреме моје царевине, а особито одгој драгога ми Уроша, моје узданице!“ Нигда није владар овако отворио срца, па ће Бучић скромно прекрстити руке на прси и овако ће свому великому господару: — „Мили господару, твоја ми је мила бесједа цигла награда, а кад уживам твоју милост, друго ми и не треба... Што радим, то извршујем велику намисао твоје свијетле круне — друге заслуге ја немам!“

Цар милостиво нареди, да би најприје дошли преда њ властела града Дубровника с Млетачкијем поклисаром, бива Никола Ђорђи - и Дубровчани Марин Бунић, Шимун Бенешић и Џиво Цријевић. Поклисари су најсјајније одјевени, све у скрлету и у кадифи. Пратиџије се свијетле у суху злату, а на добријем су коњима позлаћене узде и бисером кићена седла. — Одмах поклисар Сјајне Млетачке Републике поклонио цару три дивна коња, три арапске ластавице, све у суху злату с китама до копита, а бисером до стремена. Руку постави на прси и умиљато вели: „Поклон ти, Свијетла Круно, од Сјајне Републике Св. Марка и од дужда Андрије Дандола! Божја провидност с тобом се, Царе, служи... Све је кршћанство очи у те упрло, навлаш град Млеци, те благосивље Бога и моли га, да те, Свијетли Царе, уздржи у својој милости!“ Дубровачки је поклон: диван мач, вас окован алемима и посут бисером, а у балчаку му свето дрво крста. Царици прикажу вијенац од бисера, краљу Урошу уру, сву од суха злата, а још к тому бијели калпак и челенку с орловима, све посуто драгијем камењем. Нигда богатијега ни дражега поклона није послао град Дубровник! Овако умилно проговориће Бунић: — „Пресвијетли Царе, милостиви заштитниче! Дубровник је скроман и мален, али је срце његовијех синова велико и куца за тобом, Свијетла Круно! Властела и пучани не могу ти послати другога дара, него своје срце, па те моле, да усрећиш њих, њихове богомоље, њихов град...“ Још је хтио даље, и био је клекнуо на једно кољено, али га цар подигне и овако прихвати милостиво: — „Хвала властели љубљенога ми Дубровника! Моја је скрб велика за тај мили град, па ето ме у њ на завјет. Молим дичну властелу да ме причекају као пријатеља и брата, а то ми је најбоље весеље за живота!“ — Поклисари су ронили сузе од милине ради цареве доброте. Ћефалије се чудом чудили, јер су се сви надали да ће цар освојити Дрбровник и поставити ту првога ћефалију, да у име царево влада. И Вукашин је до задњега часа мислио да цар крије тајне основе, а ето се сада увјерио, да су Дубровчани својом крепости и поштењем предобили Силнога Душана, дакако великодушнога цара. — Владар и Млечићу милостиво рече: — „Мила ми је порука и поклон Сјајне Републике Св. Марка! Надам се, да ће иста с нама сложно упријети, да одалечи умом и мачем све своје непријатеље, а ти су дакако и непријатељи српскога народа...“ Разговарао се напосе с Дубровчанима и одобрио границе власти св. Власи, то како му је казао слуга Вукашин, да желе властела: од града Сокола до Лоишћа, а к тому Ластово, Мљет и остала острва до Цавтата, о чему ће напосе удијелити царску повељу. Споменуо је харно како су Дубровчани привријежили у невољи тетку му Неду. — За час цар остави државне после и запита Бенешића: — „Властелине, како је пречасни архиепископ Сарака?“ — „Добро, Свијетла Круно, и весели се Твојему доласку, а тако и све наше свештенство“. А цар: — „Да, Дубровнику се поносити својијем свештенством, те зна чувати чисту вјеру, а државни их посли не море, јер је то само задаћа властеле. Тако је најбоље! И ја желим да би тако радили и моји духовници, да би били слуге цркве и отара, бива прави учитељи народа, по примјеру светог нашега пређака Саве...“ Јанићије погледа преда се, а онда након мало озбиљно на владику Захумскога и на неке друге свештенике. То није избјегло цару; па рече свому великому свештенику: — Оче Јанићија, ми смо пуно харни граду Дубровнику, јер нам је послао најсјајнију успомену — Свето Дрво Крста, што нам га је предао отац Хелије, а ти га прихватио као слуга Божји. То је најпрво обиљежје нашега пријатељства и слоге! А Јанићије: — „А ти си га, мили господару, одмах приложио Дому Пандократорову зовом Дечани, а да ти је на здравље и на спасење душе!“ — „И за покој вјечни мојијех светијех родитеља!“ — Споменуће затијем поклисарима како је наредио Дабиживу у Требињу: „да не узима Дубровчаном ни царине да ни коега доходка ни трговцу Дубровачкому ни Влаху ни Србину да ни кому, а кто греде у Дубровник, из Дубровника; и всаци властели, кои те стојати по Дабиживје, да не узима царине тези до века ни у сина кралевства му да ни у кога настоешаго краља у Срблих“ — Захвали му Цријевић: — „Доживотна је харност и искрена љубав града Дубровника прама Свијетлој Круни, велики и милостиви Царе, непресушиви изворе доброте! Ми се добро спомињемо, како си нам утажио гладињу болест у мучно доба, и допустио повељом да нам је слободно куповати жито по: земли и по градовјех кралевства ти, да нам никто не забави... На мору су били гусари, а твоја нас је десница утажила; да је милостиви Бог ојача!“ — Настави повјерљиво Бунић: — „Мој је часни брат половицу рекао истине... Добри је цар још наредио, у тешкој згоди, да нико трговцу Дубровчанину не узме ништа без купа, ни само кралевство да не узме силом без купа, развје да си продају, слободно ходе по земли кралевства ти... А што није твоје Величанство за наше боље учинило? Бог поживио благовјернога и Богом постављенога Цара Самодржца Стефана Срблем и Грком, и Блгаром и Арбанасом и западњеи странје и с Богодарованноју ти Богочстивоју и Христољубивоју Царицеју Августиеју Кира Еленоју и с в зљубленним и благовјерним им сином, кралем Урошем...“ Сви подигну десницу и кликну једногласно: — „На многаја љета, подржи Господе!“ — А поклисар млетачки: — „Per multos annos Deus salvum fac, vivificet et glorificet magnificum Dominum Imperatorem Slavoniae Stephanum!“ По тому приступе, по реду, да целивају цареву десницу, те ће се милостиво с њима опростити, а Дубровчанима ће опет: — „Поздравите ми властелу и пучане, господу града Дубровника и кажите им, да Душан долази у походе браћи својој прве недјељице. И да сте ми здраво!“ — Ту се нашла и царица с Урошем, и то је био као домаћи опроштај.

Поклисари се лијепо упутили низ Врпоље с развијенијем заставицама, а уз то ће кликнути с планине истанова она несретна Гојина: — „Јаох, бијелој голубици с црном враном, јаох, Слави с Елизабетом! Вук длаку мијења, а ћуд никадара! Гледај се, Царе, вука и гаврана!“ -— Викала је као пустоловица или злогодница, а Јанићије се злу домишљао и уз престрављену царицу и Уроша побожно метанисао: — „Помилуј Господи, раба својега и саклони нас од свакога зла и не уведи нас у напаст! Помилуј Господи, у великој милости твојој. — Амин!“

XII.

Вијеће града Дубровника мудро одреди, а да се најдостојније причека цар Душан и за сваки сестериј (дио града), за бољи ред, именује капитане: за Плацу, Пустјерну, С. Марију, Св. Петра, Каштио, Св. Власи (на два мјеста), Св. Ивана, и за Св. Николу. За Плацу је Марин Лукарић-Бунић и Никола Лукарић. Владар ће стигнути у очи Свисветијех. — Прије три дни о томе се непрестано говорило, особито кад су телали телалили по граду, да се свак справи на причек. — Пред црквом је Св. Власи, испред Луже, Орландов ступац, а ту се с некијем поносом попне Милгост телал, да га свак види, па, по обичају, три пута изасебице затруби, и три пута огласи, као да пјева: — „Чујте мало и велико — властела, пучани, кмети, слуге и остали! У очи Свисветијех ће усрећити наш град Свијетли Цар Душан, да му је част и слава! Приступите као и на Св. Власи под барјацима, и клањајте се Великом Владару, Доброчинцу града Дубровника“. — Красило се дан и ноћ, особито по црквама и по каштелима, а да би се цар нагледао љепоте и моћи града Дубровника. Свак онако чишћахан, опран и обучен, складно трхолио у град, па и најгори чобо назуо црвене нестве од кордована с кљуном и репићем на пети. Баш је то народно весеље! Свакоме је на лицу радост, каонути што се тако лијепо причало о цару. Народ је врвио пјешице: село по село с духовницима, као оно о Св. Власи. Осим сељана, још би се когод довезо у галији или дојездио на коњу, а то су ти различити поклисари из далеке земље. На Пилама су и Плочама одила по два капетана, да свакога добро уоче, те обавјесте вијеће што је и како је у граду и околици...

Звонила аба Марија, а преко Пила ће два редовника, двије думне и два витеза Бошњака. На стражи су Влаћо Бобалић и Климе Држић. Они ти одмах познаду Домању Бобалића, те војводе Грегорија Гојславића и Страхињу Вучинића. Тројица су им непозната; али каноник јамчи: фратар је Малобраћанин из Босне, па и думне; пристаће сва тројица у граду два-три дни, онда ће на галији пут Рима. — На ово ће их капетани пустити да би уљегли преко моста у град, јер Домањи вјерује вијеће. Они умакли, а Држић шапне Бобалићу, а да не чују содати: — „Оно је у истину фратар; а думне су думне како и ја фратар...“ — Влаћо: — „Видио сам... Она старија охоло гледа, као да јој је вас Дубровник на маломе прсту; а млада је плаха, ипак поносита, зврче јој очи, то су ти двије жеравице... “ знали су свакако да оно нијесу думне, али кад су под окриљем онога лукавога каноника, слободно је познато вијећу ко су и што су. — Каноник се одједном заустави код великога студенца прама Гаришту, а ту је одмах манастир и црквица свете Кларе. Лагано ће оној старијој думни: — „Овдје ти је, свијетла госпо, кавез наше голубице, па је добро да је видиш прије него полети...“ Фра Фабијан је нешто чуо о голубици, но слободно није разумио... Опет рече шапатом думна старија Бобалићу: — „Канониче, неопрезан си, ја нијесам свијетла госпа, него мајка Елизабета, а ово је сестра Елизабета — и ништа више... “ Ове је посљедње ријечи чуо и фратар, а то је навлаш хотјела думна да нагласи, па ће онда и фра Фабијану: „Оче, твоје су нам молитве миле, препоручи нас Богу и Дјевици Марији - Збогом!“ Није им се ни поклонила, но само замахла десницом, а то је обиљежје, да су јој у милости. Млада се сестра нешто осмјехне и лагано крене главом, прихити за верижицу на вратима манастира и зазвони, као да су и оне одавна думне св. Кларе. — Погледаће иза решетке, испред свјетиљке, постарија думна и запитаће: „Хваљен Језус! Ко је?“ А старија, као да заповједа: — „Вазда буди! Мајка Елизабета из Сутјеске с другом сестром.“ Вратарица јој одмах отвори, баш као да је познала думнин глас, а она озбиљно уљезе и рече јој, као да све зна и позна у манастиру: — „Реци мајци Урсули, да је чека сестра Елизабета...“ — До мало часа ето ти опатице — и причекаће најсрдачније ону иностранку. „Добро нам дошла, пресвијетла госпо, ова се божја кућа весели да прими у госте вас — двије одличне госпође, кршћанке на гласу...“ — А госпођа: — „До сада у Дубровнику, осим кнеза, само двојица знаду да сам овамо с кћерком, па теби, часна опатице, немам ништа затајати, теби особито вјерујем и цијеним у велике ово свето мјесто, па што се овдје уради, то ће бити тајно и озбиљно... Ми ћемо се, ако Бог да, до три дни завести пут Напуља, краљ нам се нада, те је послао три галије прама нама, али ја не могу никако да не видим славе Душанове и што ће све да уради у овом граду... Никако не бих уснула под овијем светијем кровом, а да прије не видим, још вечерас, вашу ученицу, која ми је толико мила, па откад сам јој кумовала на крсту, нијесам је видјела ... То је давно било, а сад се истом спомиње... Она је старија од моје Елизабете само годину дана, па сам онда сретна била, онда ми није тиштио чело тешки и мрски вијенац... “ Као да се одједном покајала што је тако повјерљиво бесједила мајци Урсули, па ће овако прама кћери: „Ми немамо, драга кћерце, бољијех пријатеља од мајке Урсуле, а ни бољега манастира до овога, у овоме кршћанскоме граду, па држи добро на памети, кад буде згода, ево ти овдје добријех душа, ево ти овдје свјета, ево ти овдје и учитељица за нашу земљу, за твоју, ако Бог да, велику постојбину...“ Госпођа се млада зацрвени и поклони озбиљној владици, а сада думни свете Кларе. У то, по жељи госпође, ето ти Славе и скромно ће думну поздравити, а Елизабета ће прихватити, кад је добро сагледала два и три пута: — „Добро ми дошла, моја душо, то је давно било, вријеме лети као вода, и ништа не оставља; али се ја добро сјећам ... онда сам била као на здравље ти сада, млада и честита, надала сам се добру, а нада је најљепша на свијету... Била сам ти кумом на крсту, а сад је дошло вријеме, да се видимо прије но оставиш овај свети дом... Теби ће се брже осмјехнути срећа, ресиће ти главу златни вијенац, а то нијеси ни у сну сњела, но нека ти то прва навјести твоја мокра кума, која ће ти бити као мајка, јер мајке немаш, а твој је отац окруњена глава, онамо далеко, гдје сунце истиче,.. Доста, то ћеш све послије дознати; но сада ево ти прве пријатељице, моје миле кћерке Елизабете, и када будете у бурноме свијету, кад вам буде тежак владалачки вијенац, свјетујте се и пазите се, а не дајте да вас вухвени људи варају, будите праве пријатељице...“ Сад је истом било јасно Слави, да то није колудрица — и да нема мајке, а остало је за њу био велик јаз, велика тајна, па није знала куд ће ни како ће, него ће одједном клекнути пред мајку Елизабету, и овако ће јој уз плач открити жалост срца: „Ја немам мајке, помози ме ти, мајко духовна! Остали кажу да ме воле, али ме сви ето јадницу остављају као сламку међу вихорове, сиротицу без игдје икога... Ти си ми прва прискочила у помоћ и довела ми милу пријатељицу... Загрли је Елизабета и јако је привине к срцу, па ганута рече: — „Да, Елизабета ће ти бити као сестра, будите као да вас је једна мајка породила... У свијету вас чека једно те исто звање, једна те иста срећа!“ — Кад ово рекла, поблиједила у лицу, а не пролила ни сузе, но се устресла као прут и погледала нешто плахо... Млада Елизабета с обје руке привине Славу, то као да јој се сестра вратила с далека пута; чинило јој се, да су негда расле заједно у дјетињству, те да су се сада опет нашле и састале. Тако је чувствовала и добра Славе, па кад срце поји пјесму љубави, онда ријеч замукне у грлу. Прва проговори сестра Елизабета: — „Ово ми је најдражи тренутак у животу; што сам тражила, то сам нашла, другу милу, пријатељицу од срца, сестру, па, ако Бог да, не ћемо се, барем у духу, нигда растати... “ А Славе, онако изненађена и изнебушена: — „Бог ми је свједоком, да ћу те вољети, драга сестро, и свако ти добро жељети као и самој себи...“ Друго није знала да каже... Потанко јој причала о своме дјетињству, о милијем родитељима, а то су јој досада властелин Матко и владика Деша, па је све казала, а само је затајала једну тајну, ту је невину тајну задржала у срцу, а ипак она лукава думна и за то је дознала, те овако рекла из тиха Слави. — „Брже, кћерце, остављаш кућу светиње, у овоме си се Крстову дому научила што је послух, па кад устреба, знаћеш прегорјети и саму себе за корист отаџбине, с тога ваља онај час, кад ступиш преко прага ове цркве, да закопаш под исти све пожуде срца, то што плахост-младост може зачети... Вијенац је тежак на глави, па ко много чувствује, слободно се не ће за дуго наносити златне круне...“ — На ово Славе опет бризне у плач и одговори госпођи: — „Мајко моја, опрости ми, али нека ми се ишчупа пусто срце из њедара, не ћу сакратити а да не љубим Бога и искрњега...“ А Елизабета прихвати: — „Никуд боље! То се баш од тебе и тражи, јер ко љуби Бога, гради му цркве и отаре, те не допушта да незнабожац подиже опаку пест на осјен црковни, а да хули и пљује на Бога и божјега свеца. Оно није наш искрњи, те се роти проти Богу и Христу; а ко Створца псује и тлачи, ваља да му се име збрише с лица земаљскога, па је све те незнабошце правоме кршћанину сатрти, јер су још за живота осуђени на огањ вјечни, па нека их ватра земаљска спали прије но они спале свеца божјега, који моли пред лицем Јагањца за отпуштење гријеха свега човјечанскога рода. Ово су синови Антикрстови и претече пакла, па ко се с њима дружи, постаје диоником Велзевувова царства, осуђеником у пакљенијем мукама. Ко вјерује у цркву божју, то је наш искрњи, њега ваља љубити као самога себе... Остало је све гријех и стрампутица, а на истоку је доста претеча худобе и Антикриста, па је владарима сложно ишчупати кукољ с њиве Господа Бога... Овако се је владати божјој помазаници, ако жели да јој Бог благослови царство и удијели своју милост...“ А Славе: — „Жена је од Бога одабрана да чува тајне свога друга и да усрећи домаће огњиште! Без божје воље не ће пасти ни листак с горе, па ето мили Бог чека грешника да се покаје, те покајан, да дође пред божје милосрђе... Жарко сунашце грије добре и зле, а небеска им росица свеједно натапа поља. Бог педепше само стврднуто срце, а остале грешнике чека на покајање; па и владар ваља, да своје поданике држи као рођену дјецу, да их истом љубави његује и влада; ко је пак сашао с пута истине, повратиће се, кад види, да ће га владар привријежити као отац своју дјецу. Бог нам је даровао душу и живот; а то нам не може нико дати до Бога, па како човјек то не може дати, тако не може ни одузети. Јеванђеље је љубав, а добар пастир брине се за своје стадо, дао би живот за своје стадо, он гледа да својом добротом скупи све овце, да тако постане један пастир и једно стадо... Прости, моја добра мајко, али ја овако волим искрњега, јер је Крист сашао на земљу да откупи род људски, а не да га сажга у огњу вјечному; не судите, вели, да не будете осуђени. Ко смућује браћу, руши очински дом, то је убојица своје браће и стигнуће га педепса божја, а Бог прима скрушена грешника у вјечни живот. Љубав је од Бога, а мржња од худобе, па ће се царство земаљско подигнути љубави добра владара, а срушити мржњом... Овако ће се владати прави владар, а владарица ће чувати да јој не сађе друг с пута истине, да не уцвијели сирошашке, јер је тешка невољникова суза, па ко тажи јаднике, уздиже Богу цркве и отаре - његова је молитва услишена пред пријестољем Свемогућега... Бог познаје тајне нашега срца, претреса их и суди, те му се не може ништа сакрити и ми смо сви у његовијем рукама, каонути божје створење, он ће судити краљу и робу истом мјером, дапаче цар ће јаче одговарати, њему је више било и удијељено, он ће велики рачун пред Богом дати, ако не буде по души обрачунао својијем поданицима, на овој земљи... Одговорност је владарева велика... У то се име тресем, а кад само помислим на владање, јер јаох ти се ономе владару, те је на саблазан својијем млађијем на овој земљи! — Прости, моја мајко, што сам ово рекла, али нијесам могла затајати пред тобом, пред Богом, који не ће претварања, него најволи искрено срце, и искрену молитву не ће забацити, баш кад га будемо молили у најжешћој потреби, он ће услишати и помоћи нас — и наше поданике...“ Елизабета се готово скаменила; чинило јој се да ово говори пророк, да јој пријети прстом вјечнога суда, па није знала што ће, но је гледала оно добро дјевојче, које тако било скромно, а њој ипак изрекло страшну осуду. — То је слушала и опатица. До сада се ни најмање није уплитала у ово тешко питање; каонути што су душе божје и у божјијем рукама, али није могло на мање, заплакала се и загрлила Славу уз ове бесједе: — „Кћерце моја, блажена си и честита, јер си праведна и чуваш истину у своме срцу, а блажени су, вели божја мудрост, који чувају путеве моје. Чујте наук и будите мудри, и немојте га одбацити. Блажен човјек, те слуша мене и бдије на вратима мојијем вазда, и пази на вратницама врата мојијех. Ко мене нађе, наћи ће живот и задобиће спасење од Господа. — Ти си нашла Господа и у њему живиш, а он у теби, и позвана си да вршиш велику задаћу у свом српском народу, народу добре душе и чиста срца, те је достојан да замјени на истоку старе народе, који нијесу хтјели да чувају одлуке Господње и нијесу достојни да им се име сахрани у књизи живота... И Дубровник ће чувати своју златну слободу докле буде у њега вјере, докле буде поуздања у Светога Власи; а кад тога нестане, пашће за дуго у заборав и не ће знати на чему је ни куда ће, само ће га пробудити из мртвила и ускрисити дивне гусле јаворове, научиће га гусле, да је крв мученика квас слободе, и Дубровник ће оживјети задахнут својом старом славом, а да као првак, опасан новом снагом, охрабри браћу преко брда, да буду чили и устрајни у чувању народнијех светиња — то ће нам објавити нови дан, зваће се дан српскога препорода, па ће се сложна браћа по крви познати, а само ће се спомињати истрошена стародавна писма и поломљено зламење на племићкијем дворовима, тад ће владати једнакост, јер ће нас српско име свијех здружити у једно сложно братко коло... “ Ово није говорила скромна думна Свете Кларе, но горда владика, из древнога властеоскога дома, другој охолој госпођи. Занијела се у духу и стала је пред њом као стравични гром, те никоме не прашта, а најприје удара у висока брда, обара древне храстове и високе јеле. Стала је непомично као смрт, спустила руке низа се и оштро се загледала у Елизабету, која оборила очи и замукла као студена стијена... У то је на старој манастирској ури зазвонило поноћа, а тешка олуја ударила, као да ће разнијети оне големе зидине, е би рекао, да се боре духови, јер море ударило на валове, а каштио Бокар одбија страшне таласе, те хучу, лелечу и завијају, чини ти се да је ту људски покољ, да чујеш усмрћивање и самртно хропљење големе војске у напокоњему скончању, а Дубровник свему томе одољева, каонути јак град на тврдој клисури. Вас се манастир тресе од грмљавине, муња ће за муњом као да је све у живој ватри. — Елизабета препадена прекрсти се до три пута, и овако заупи у кошњи срца: — „У свијету је борба до вијека: у њему ратују неизмјерне стихије, вјетри с вјетровима, валови с клисурама, зима и врућина, звијер с другом звијери, а камо ли не ће народ с народом, човјек с човјеком...“ Била је донекле ганута. На то ће опатица: — „Истина је, да је свијет састав пакљене неслоге, те се у њему све бори, а особито душа с тијелом, све без престанка, докле је даха и живијех чланова; опет, вели господ: - Војеваће заиста проти теби; али не ће надвладати тебе, јер сам ја с тобом, а да ослободим тебе...“ Кад је изрекла добра опатица ове посљедње бесједе, дубоко је уздахла, склопила руке и замислила се, слободно је пророковала уз вијекове о свом милом родном граду и о српском народу, те је видјела да над њим свијетли сјајна звијезда и да га срећа не ће нигда за нигда оставити, те је нада српскога народа иста нада и вилин-града... — Двије су младе дјевојке дубоко чувствовале и држале за руку, као да су рођене сестре, и на растанку ће се целнути. Славе пође у своју скромну ћелију, а оне двије гошће у најбољу дворницу, што је одређена само за причек поглавице реда. — Сву божју ноћ није ни ока зажела Елизабета, каонути што су је у душу спечалиле оне страшне бесједе. Вихар је пролазио, а само се још чуло као из избе дубоко стењање и сркање мора испод Бокара, баш као да тирјанин дави јадне тамничаре у тамној изби, па им једва чујеш запомагања, лелека и јаука... Устравила се госпођа, те мисли да се неко шуља око њезинијех врата, а оно шета на дно ходника древна манастирска ура, те се сваки пут Елизабета у себи прене кад шкргутне и промукло закуца уре. Млада одмах заспала и смијешила се у сну, а прси јој бујне, бијеле као лабудово крило, истом се надимале, као море кад га вечерњи лахор поскорупи. Била задовољна, јер је преметнула бијеле руке, а нехајно се положила као на тратини вила... И Славе је дубоко заспала; дише на махове, као да је нешто мори, те у сну уздахне и тргне се, као да бјежи или да се страши... Вјетар се уталожио, море се стишало, па шуми као да ријека тече или да вода пада низ стијене, те пјева чудновату пјесму, пјесму жалости и весеља, а нико је до краја не разумије, не разумије му стравичне ћуди... У то се Славе тешко заплакала... клекла је с краљем Урошем, својијем младијем господаром, пред постељу честитога цара Душана, који их благосивље и даје Урошу царску круну; али ти не да Вукашин, да се цар ни с душом одијели, но извадио крвав мач и шуља се уз постељу да отме круну... Цар то види и издахне, а Вукашин заћера у груди младоме господару крвав мач... Славе врисне у страху, а уз то зазвонила аба Марија на цркви манастира Св. Франческа... Устресла се као да је то јава — и молила се Богу, па завршила: „... и не уведи нас у напаст, ослободи нас ода зла — амен“ — а баш се онај час с Дрварице одријешиле двије танке златајли-галије, те ће пут Цавтата пред цара Душана Џиво Минчетић, Јунио Соркочевић и Паше Гучетић, да га часно причекају и довезу с царскијем двором у владајући град Дубровник.

XIII.

„Тако ти је брзо стигао Никола Лукарић из Каравлашке, тому се баш чудити...“ А архиепископ Матку Минчетићу: — „У истину, властелине, Никола може поносито кликнути каоно Цезар: veni, vidi, vici (дођох, видјех, побједих!) Донио је од краља Влајка четири писма: за цара, за Уроша, за наш сенат, четврто је за тебе, а у њему је (каже се) писмо и за Славу... То ти је, госпару, од части! Навлаш се весели на те радосне гласове Република Св. Власи...“ Овај се говор започео на посједу у архиепискову двору, иза Стоне цркве, на Пустјерни, у очи царева доласка у град. Свему се томе Матко учинио невјешт, а тако и госпођа Деша, дапаче се у својој скромности и зашитковила. Сви су се погледали, а каноник је Домања као намигнуо фра Фабијану, госпођа се Каталена Николица некако снебивала, као да јој у велике било стало, а Грегорије Гојславић и војвода Страхиња Вучинић били су равнодушни, па регби да су се томе одавна и надали. — Вијест је за час омела разговор, те први почне каноник: — „И та је игра свршена! Ето Богу хвала, да ми је по нешто одахнути и пристати на једном мјесту, јер сам утр’о пете скићући се од немила до недрага, од двора до двора...“ На то се сви грохотом насмију, а Вучинић рече лакрдију: — Да, нијеси пристао као ни коњски реп о иљинштацима!..“ Погледаће га мрко Григорије и пољепшаће ону крупну: — „Каноник и збори и твори, па весела домовина кад има такијех синова, а Босна га поносна кује у звијезде, каонути мудру главу, прво свијетло лице уз баново кољено...“ Фра Фабијан се некако по обичају угризе за уста, а то је обиљежје, да му је јако жао на то ласкање. Хоће да проговори, али се брже домислио и ујио се за језик... Прихвати пречасни отац Хелије Сарака: — „Долази нам сутра добри цар с гранчицом маслине, а то је баш велико весеље за свакога! Када Давор давори, врата су знања затворена, те нема весеља и добростања у народу, а до сада нас ископа тешки рат и црна морија, али у здравље царево опочинућемо једном и с миром ћемо барем молити Бога“. — На то рече своју фра Фабијан: — „Бачена је коцка преко Родопа и цару је исток отворен! За запад му девета, па је Дубровнику у се и у своје кљусе, што нам јамчи ново пријатељство с Каравлашком...“ А Матко: — „Ти се вараш, духовниче, цару је Дубровник алем камен, и доклегод му на рамену свијетла глава, он га не ће нигда за нигда оставити. Млада ће царева невјеста, духовна кћи града Дубровника, вазда мислити на нашега Св. Власи и бдиће као андио стражанин над зидинама овога града, те ће уживати слободу до божје воље. Другога му покровитељства и не треба...“ Прихвати архиепископ: — „Све кршћанство хрли под покровитељство моћнога владара, па ето су јутрос на нашој галији кренули и свијетли гости с хладнога Дунаја, да се поклоне цару и замоле га да би им био заштитником у невољи. На галији су поклисари војводе Албрехта II., њемачки вођа Палман и син грофа Горичкога Менхарт. У својој невољи и свађи најволе да их помири и тјеши моћни цар српски, те му и ови Нијемци признају првенство на истоку и на западу; а камо ли не ћемо ми синови истога народа? Кад би се то иначије радило, био би несмисао, јер је цар српски у истину и цар источнога царства, каонути што су Грци божју грдно преступили и царство ће им погинути, те бољијем у руке запасти, а кад не би Божја Провидност одредила српскога Цара за откуп кршћана, ето нам Турака још за живота на кутњи праг... То види и паметни владар на Дунају, па у то име најмилије му је пријатељство с Царем Душаном; а само смо ми прави слијепци код очију...“ — То је добро разумјела и женска глава госпођа Каталена, па, након кратка размишљања, повлади бесједу и дода: — „Пречасни оче, ти збориш као света књига! Да нема неслоге, требало би је потражити код Словена, а овако, како смо, срнемо да објеручке загрлимо као слијепци Турке, те су нам на вратима, а само нас може спасти од тешке пропасти слога и признање једнога господара. У нас је она: — колико људи, толико ћуди, — и сваки би ћефалија хтио да буде господарем у своме крају, али то не допушта, Богу хвала, јака царева десница, те ће се под њиме подигнути велико српско царство, а онда ћемо истом бити нешто у свијету, па ваља, у име слоге, да му се поклони мало и велико...“ А Матко: — „И мудра Република Св. Марка, која зна што чини, поклонила се цару, па ће сутра преда њ Млечић као пред свога откупитеља. Нама је јадна нада у Угричића, каонути што нам је по свему далеко, а особито по језику и по срцу. Нама се је држати свога, па ће бити у том величина града Дубровника, чије ће име и област синути под очинском владом мирољубивога цара, а и Славе је чедо нашега града, и све је справно за наше благостање, да се шири моћ и господство Дубровачке области по мору и по суху“. — На то прихвати Домања: — „Угричић нам је ту у сусједству, у Напуљу, а цар се не ће ни обрнути у нашијем зидинама, јер га нека неодољива сила притеже пут истока, па ћемо тако остати инокосни, без игдје икога — и пригрлићемо Лоиша објеручке, јер нам је за леђима бан Стјепан, па не знам што би Дубровник најприје изабрао...“ Деша: — „Властелине, канониче!... Из тебе проговарају отајне зидине манастира Св. Кларе... Једном ће се казати, да је Бобалић био мудар слуга бана Стјепана, али у тој својој мудрости заборавио је на свога Св. Власи, што није допуштено ниједноме Дубровчанину!...“ Ово је мучно било Домањи, а и фратру. Тајна је ето прешла и у двор Минчетића, а да како, за то је знао и архиепископ, каонути прво духовно лице. — Сад је разговор некако постао напет и мучан, па ће га завршити часни отац Хелије: — „Дубровнику је живјети народнијем животом, а сутра баш ступа у ново доба, у живот, те ће остале сусједе држати само као пријатеље, али нигда се не ће ослободити једнога туђина, да буде измећаром другога... Дубровник хоће да буде, уз Душанову љубав, свој!“ — И овако се свршио посјед.

XIV.

У ручање доба, на Свисвете, трубље затрубе на свијем тврђавама, а на црквама звона зазвоне и заставе затрепере. Сунце сјаје као у прољеће, а море је тихо и осјева се као зрцало. У природи је прави склад. Ово ти је најсвечанији дан, што га је Бог дао! Народ ће весело: — „Ево нам Цара!" — И галије су летјеле испред Локрума, а на Дрварицу прама кашћелу ишетао у сусрет кнез и сенат у свечаном руху, те и архиепископ у плашту, с капитулом и с осталијем свештенством. Ето цареве галије на поглед зидина, прама св. Ивану... Четири позната нам властелина: Џиво Цријевић, Шимун Бенешић, Андрија Лукарић и Марин Лукарић-Бунић разапели небницу од плаве кадифе, а на њој златне ките и зламење града Дубровника, пирлитано и кићено сребром и бисером. Пред небницом је кнез Пиетро Јустиниано у свечаној црвеној кукуљици, с лијеве Џиво Мата Журковића, до њега Никола Лукарић, с десне властеличић са златном синијом, а на њој со и хљеб, мало са стране заставник св. Власи, овишно страга Матко Минчетић, па онда архиепископ с капитулом, властела и свештенство, те редовници Св. Франческа и Св. Доминика, онда владике, пучани и народ, да не можеш развести ноге, све преко игала, до иза кашћела. — У зраку, у води и на крају све је весеље... Нико за часак ни дахнуо - сви упрли очи у галије, а на једном као цигли глас одјекнуо с кашћела: — „Живио благовјерни цар Душан!“ У то прихватило мноштво све у сложан глас: — Живио! — Танка се галија приближила крају — и поставили посребрени мост. Први сађе, преко везенијех сагова, цар, а за њим царица Елена, упоредо с младијем Урошем. Дјевојчице, као бијеле голубице, посипљу пут испред цара мириснијем цвијећем, а први се поклони кнез: - „Милостиви Царе и Господаре! Дубровник руке шири и скромно ти нуди со и хљеб; достој се примити наш умиљати поклон, те уљести у наш дом, који ти отвара врата као љубљеноме оцу, своме добротвору!“ Рече цар: — „Једва сам дочекао овај одавна жуђени дан, да ступим у слободни град Дубровник, а да му покажем своју особиту љубав и зажелим сваку срећу и напредак!“ — Архиепископ ће благословити цара и дубоко ће му се поклонити, каонути бранитељу кршћанскога имена; а заставник ће му положити пред ноге бијелу заставу Св. Власи. Ту су одмах у првом реду и млетачки поклисари сер Никола Ђорђи и сер Јакомо Вениер, те ће се и они поклонити у име владајуће Републике Св. Марка: тако исто Грегорије Гојславић, Страхиња Вучинић и Захумка Каталена Николица. У то ти запјевају пјевачи „На многаја“. — Свукуд је ето армонија: и на небу и на земљи, каонути што се пјева слава Богу на висини, а мир људима добре воље на низини. Цар је по обичају озбиљан, али блага лица, и ганут, да нигда тако, а тако исто царица и Урош, те понизно поздрављају свијет на све стране. У цара је гримизна хаљина попут расе, окићена златом; преко рамена и низ прси љубичасти петрахиљ са златнијем орловима, а на глави округла круна од бисера. Тако је с вијенцем и царица, а копрена јој с орловима напада низ рамена. Урошу су косе низ плећа, на глави му капа од бисера, а низ прси царски орлови. Цар никако није допустио да га прати почасна стража, те је остало у Цавтату до триста маћедонскијех копљаника. Иза њега ће ступити у пратњи чеоник Вукашин, протоспатар Никола, отац Јанићије и добар број двораника и вјернијех слуга, а к њима се придружили, ради почасти, и поклисари Албрехта II., њемачки вођа Палман и гроф Менхарт са својијем момцима. Народ све кличе урнебесно... Цар је блажен и око себе погледа, те је увјерен о срдачном причеку. Провешће га мимо величанствени кнежев двор у нову цркву Св. Власи. Он ти у понизности пред црквом замоли сенаторе да затворе небницу и онако просто уљезе у цркву, а да би целнуо моћи од помоћи. Ту ће на врата главом архиепископ, а с њиме канонички капитуо, те ће на маштрапи пружити цару крштене воде и часному оцу Јанићији, који је у раси и под камилавком, као прости јеромонах, само му на копрени поврх камилавке бијели крст. У цркви је први пут заударало оргуље, а с једне и с друге стране су властела и владике. Цар ступи богољубно пред отар, да се помоли с царицом и свијетлијем синком, а у то ће пред царицу Славе, као вила у бијелу, и предаће царици мирисну киту цвијећа: — „Милостива царице, достој се примити овај поклон, обиљежје скромнијех кћери града Дубровника; мален је дарак, али је срце ведико...“ — Царица се осмјехне, захвали доброј дјевојчици и погледа је добростиво. — Цар ће одуље молити, те се богољубно загледао у чудотворни кип светога Власи. — Часни ти отац Хелије приступи на отар, узме на златни пладањ светитељеву главу, оковану драгијем камењем, па ће је дати цару на целивање уз ову молитвицу: — „По одвјетовању Светога Власи, Бог те ослободио од свакога зла — Амен“. Целнула царица, Урош, па и великаши, а Вукашин као да је заборавио, јер мислио о другому — гледао Уроша хоће ли погледати на Славу, која остала уз отар с неколико младијех владика, те су за почаст царици. Архиепископ проговори: — „Пресвијетла Круно, прими овдје у осјену црковном, у новом храму нашега парца Св. Власи, најсвечанији и најсрдачнији поклон од мене и од свијех свештеника Дубровачке области, те сложно моле Вишњега, да те поживи и ојача твоју витешку десницу за напредак и слогу све кршћанске цркве и на славу домовине, а да би пастири једнога народа као браћа у љубави радили за своју духовну паству, која је једна као што је један учитељ Крист“. Ово омили цару и овако ће: — „Добри владико, Бог те надахнуо, да тако збориш и твориш, а биће ти недоспјетна награда у цара царева, који је вјековјечна љубав и не ће мржње на овој земљи, јер вјере кршћанске без љубави не може ни бити.“ Часни отац Хелије пружи десницу оцу Јанићији и пољубе се до три пута обадва велика свештеника на удивљење свијех редовника и правовјернијех кршћана. Јанићије је плакао од милиња и понављао: — „Један Крист и једна духовна паства! “ — Истанова заудара оргуље и цар се свечано упути пут кнежева двора, а са свијех страна прате га властела у шитковијем плаштима. Уз царицу су владике, а одмах до ње Славе, која понизно гледа и влада се у свему и по свему скромно и умиљато. — Кнежев је двор урешен китама шимшировине, ловорике и мириснога цвијећа, а по степеницама су источни сагови, е би рекао да је причек у Цариграду. Цар је као у пријатељској кући, па ти одмах зажели да му приступе на разговор по реду властела, да свакога упозна, а први ће на част Никола Лукарић, који је донио писмо цару и царици од краља Влајка. — Цар је до пред подне примао властелу и пучане, те се с њима милостиво разговарао и слушао како мудро зборе и складно се подносе. У то зазвонила трећа на стоној цркви Св. Марије и ето ти капитула с крстом, да позове владара на службу божју, јер су данас Свисвети, а то је за народ први Божић. Цар ће у цркву с царицом и с Урошем, с њиме је и отац Јанићије протоспатар и још неколико дворана. Архиепископ чека пред пријестољем у сјајној одежди, у десници му пастирска сребрна штака, те је преда дијаку, ступи прама цару, даде му да целује свето дрво крста и уведе га у презбитериј, па ће га посадити испод небнице у златни сто; а ту је одлично мјесто за царицу и за Уроша. Оцу ће пак Јанићију извадити својом руком крст иза паса и замолиће га, да би ступио с крстом низ прси на прво мјесто у хору. — По томе ти прихвати штаку, благослови, поклони се цару и започе велику службу божју уз подворбу каконика, то по владичанском обреду. На почаст је прама презбитерију дванаест младијех владика, властеличићи су поредани низ цркву, с једне и с друге стране као почасна стража, а кнез је с вијећем и с поклисарима на првом мјесту ниже презбитерија, са стране евангеља. Царица преко службе чешће погледа на младе владике, а ту је и Славе. И Урошу се као нехоте отимље поглед на Славу, а она се заруменила као румена јабука, јер се сјетила да је гледају, те једва чека, а да би се довршила служба божја.

Архиепископ подијели пастирски благослов и потпуно одријешење, онда запјева „Тебе Бога хвалимо“; по тому цар крене низ цркву, као што је и дошао, пут кнежева двора. — Кад је био до великијех врата, усудиће се двије думне, те се утискују између великаша, да их види владар, као да ће му се поклонити. Старија ће шапатом младој, да је чује цар; — „ Пресвијетла се круна мало сјећа онога турнира у Призрену... “ Била је мрка у лицу и гледала као бјесомучна. Цар се окрене пут оне стране и попостане, као да се нешто згодило, па се прекрсти на вратима, и нешто ће у себи, а благо му лице постало нешто суморно. Думна се одмах уклонила с пута и сама ће собом: — „А сад да зна како га пратим по свијету као бијес...“ Није се ни сјетила у оној очајној борби душе и у тискању између народа, да јој нестало младе думне, која се придружила фра Фабијану и Домањи, те ће брже из цркве, на мала врата, пут Дрварице, гдје је била справна галија... И завезла се у пучину пут Италије, а тад истом каноник проговорио устрављеној Елизабети: — „И тако сам те, свијетла госпођо, ослободио од напасти, јер је баницу свладала мржња, те не зна да се отме страсти; а Република Светога Власи све памти и сваку мјери на танкијем терезијама...“

У вечер је Дубровник вас у огњу: цркве растворене, пред њима горе дуплијери (воштане буктије), а на отарима и по ступовима воштанице. Пред светијем је Власи засађено око педесет барјака, каонути што је стигао силан народ из околице и утаборио се као војска по Пријекому, око Луже, на Гаришту и на другијем мјестима. Ватре горе, врте се пецива, пјесме се разлијежу у славу цареву и води се коло на све стране; властела се с владикама шећу, од милиња се растапају да је баш диван причек. И Душан обилази град, а прати га кнез, архиепископ, Матко Минчетић и Никола Лукарић. Цар је обучен просто, као српски властелин. Весели се како је све у реду у овом красном граду... — И товјерне су на Пријекому пуне народа, те се шемлучи и попјева ... У Богише је товјерна к Бијелому Овну У ње ти је све бокарица до бокарице старе руменике шипањске, а тепсија до тепсије печене овновине. Овдје ти се најбоље знаду све путине и рутине, што је у граду и наоколо, каонути што ти у Богише пију све познати дјетићи и теклићи, све оно мало лера, дубровачке изгомети и хала. Ту ти је телал Милгост, Марко Цанканар, па теклићи Милан и Михоје, Лобро телал, Радован бачвар, Доброје Шкоротић и још другијех доста; а зли ће језици, да каткада у куме повире, онако као из пријеварке, Радослава раба госпара Вида Соркочевића и нека така Милослава и Домуша и Дева; од властеле, по души, нигда нико... Овдје ти је Милгост најокопрчнији задјевач и улизица, а најбоље ће Лобро шушнути што је по граду. Твој је Лобро у нахрст и почеле му очи искрити, а језик заваљивати.. Одједном наслониће образ на лијеву и очепиће, као да броји: — „Бре, Милгосте, мудрицо, био си басташ у госпара Матка, па телал, но си свукуд покусао панату и мислиш да си попио сву господску мудролију; али не знаш, кад се промисли, ни по мисе...“ А Милгост: — „Брицане одрти, обријана главо, јучер си из Вигња (у Конавлима), па дајеш деке, да у теби не лежи, а боље би ти било, да тај језик од каре шкопицом одрежеш, не би те слободно бољела глава“. — „Облампоре (лижисахане), а што ти не радиш? Телалио си испред Орланда, да нико не смије ни по мору ни по суху привријежити оне рабетине, прихитнијех рука, Домушу и Деву, а ти си их привезо на Колочеп, те сакрио потајно оне потезурине... — „Балече, не знаш што штуцаш, из главе ти вечерас виновић сипље рјечетине, али ће ти се охладити тиква без пица сутра испод Бокара, море ће ти добро оплакати гнусни језик...“ — „Реци, прије но ти речем! Добио си одавна личину, несретниче, а ти се не спомињеш како си јутрос носио на галију ковчег оној некаквој думни, па сам добро уочио што ти је тиснуо онај каноник у шаке... и вечерас добро пијуцкаш, јер имаш угарскијех днара. Фратар је шмигнуо с препелицом и шапнуо ти на ухо, но се зна све, продана мјешино, оканићеш о замчици на Данчама ...“ — Видио Милгост да се Лобро не шали, у вину је истина, па ће га пријатељски куцнути по рамену и пољепшаће: — „Еј, џидијо, ко те не би познао, скупо би те продао, а нема бољега шаљивџије до тебе; човјека ћеш наљутити, да му прскају очи, али ти се ја знам тамашити, па ћу ти ја на прстену кумовати. Радослава хоће мене и никога другога, а купио сам јој кудјељу, да је таке нема у свој Жупи...“ А Лобро: — „Печено је, Богу хвала, па ваља и привратити; али ти је на мјесту твоја драга Милослава и биће јој господскијех поклона...“ — „Радослава је справљеница госпара Вида Соркочевића, па кажу, да ће те он окућити и узети, Милгосте, за запостата, а прћија ти је добра: сто и један дукат. Баш си срећан! Сто и један дукат! Хаха, Хаха!..“ — А Милгост: — „Само нека те твоја Раде научи бројити мјесеце како оно госпар лијепо зна по тенану: — џенар и џенарић, фебрар и фебрарић, па ће бити раван број од девет мјесеца, и госпар ће вам бити крштенијем кумом баш у маџу...“ Сви ће у грохотан смијех, па ала да честитају за рана Лобру малога Џивка, онда ухватиће га на силу Марко Цанканар у коло, и удри да штуца као Приморци:

„Цукни, скокни лагано, Поред свога драгана; Цукни, скокни весело, Нека чује све село“.

Лобру ти се ето окреће сва товјерна, али му Марко сведно не да мира, но с њиме витла наоколо, а нека му клецају ноге. Сви се ископечили од смијеха, а одједном ће изненада Цанканар с њиме хрнути о товјелу (сједало) као с врећом лепушине. Ухватиће, нешто озбиљније, теклић Михоје Милгоста: — „Та ти не ваља, мој Милгосте, ми смо ти за цара, а није нам стало за Угарке! — Живио цар Душан!“ — У то ти ступи на врата Николица Маринов и води испод руке Пера Лолића, пјана као чеп. Заупиће Николица: — „Живјела наша!..“ — „Која наша, смео те велики петак?“ — „Живјела наша Млетачка...“ - „Не Млетачка, цркнуо!“ — „Живјела наша Угарска! Наша Дубровачка!“ — Сви навале на Николицу, а он не зна на коју ће страну, којему ли се царству привољети, но се окреће, али Перица одвали промуклијем гласом, а шебеће и тресе се као трстика од пусте палинке: — „Жииивјела наша Угарска!“ — Тиснуће их из товјерне Радован бачвар: — „Живјела наша српска, живио цар Душан!“ Прихватиће Милан теклић: — „Живио Дубровник!“ На то ће сва дружина: „Живио!“ — Перица ће уз то испред врата, а једва се држи Николе: —- „Жииивјела Угарска и њезина правааа...“ Кума га Богиша полије каблићем воде, а Перица исто урличе; но ето ти содата и одведу га с ону страну дубровачке... каонути што није при себи. — Доброје Шкоротић приступи к Милгосту и каже му: „Ово ти је попара Домањина, а ти то најбоље знаш!..“ — На то ти за боље одврати Милгост: — „Живио цар Душан, живио Дубровник!“ — Одврне сложно дружина: „Живио!“ — Цанканар рече Милгосту: — „Не смије се, али ти праштам, кад си се покајао!“ — У то ето ти два здура, Богиша удуне лукјернице и сви подбрусе пете, те ће шулаком из товјерне низ Пријеко пут Лончарице...

Пред Малом Браћом води се коло уз мјешнице. Дивота је погледати на момке као громове, у краснијем доламама, а дјевојке као вите јеле, те им о врату оскакују златни џердани и прелијева се дробни бисер. Цар дошета до кола, а у то заори јуначка пјесма, уз дивну поскочницу:

„Убој! за народ свој! Не знамо, браћо драга, Каква је врашка снага, Ал, нек су сами лави, Душан ће да их смлави, Звјерска је њина груд — Ал, ту је страшни суд! За народ свој Напред — У свети бој! — У бој!“

Испред манастира свете Кларе друго је коло и ту се разлијеже лијерица, а омладина лагано отпјева, кад је прво коло довршило поскочницу, и шетука:

„Свети душе, дај нам слогу, снагу, Благослови отаџбину драгу; Благослови владаоца, Дај у њему земљи оца, Њиме примјер како ваља Ићи смјело дичној мети, Како ваља Србин бити, За род живјет — ил’ умр’јети!“

Манастир је у думана окићен вијенцима, а уз црквицу су свете Кларе сплетене зелене ките од ловорике и од, брштана, те су овијени ступови на вратима шимшировином. Црква је широм растворена и урешена свилом и кадифом, а по тлима скупи сагови. — Думне су сашле у богомољу и вечерња се разлијеже, а цар у то ступи и диви се овому богољубному дому, гдје се одгајају мудре Дубровачке владике. Царски се гласићи дижу небу под облаке, па их лагано нестаје као славуљева биглисања између лахорења и шуштања повјетарца, те жуборења хладне водице. И Славе је у хору: танки јој глас надвисио све остале — звони као рајско звонце и потреса свачије срце. Цар је опета уочио, омилила му да нигда тако.... Било му баш онда драго да не ће Елизабета за Уроша. Срце му је раздрагано, да ће Славе ето постати царевом невјестом... Све се думне занијеле духом, а само једна думна нити моли нити пјева, но се замислила и упиљила очима као змија у Славу е би рекао: сад ће је привући к себи. Онда цар прошао, видјела га думна и стала проклињати своје камено и опако срце. И цар је видио, па се прекрстио, а она ће из цркве као утвора, без свијести, каонути што нема у срцу мира. Нестало је иза велике чесме, кренула узаном и тмастом уличицом пут Гаришта, а у то ће приступити преда њу као сабласт она јадна Гојина, замотана у црно, као црна ноћ, прихватиће је с обје руке, као с двије куке, и овако ће: — „Врати се, окруњена немирна главо, на Бобовац, онамо ти је мјесто на стијени! Окаменило ти се проклето срце као и мени сироти Гојини, кукајући за Добројем! Бог је праведан судац — те сваком даје своје и педепсом га прати још за живота.“

Цар је милостиво обилазио градом и кудгод би се окренуо, народ га одушевљено сусретао, а старци дизали руке прама небу: — „Хвала ти Боже, да смо дочекали овај красни дан!

Вијеће једногласно сутри дан одреди, да би најбољи умјетник укресао диван ступ пред црквом Св. Власи, а на ступу голем кип цара славодобитника, на коњу у оклопу. — Сви су вијећници у свечанијем плаштима, па истом засјели у столове, кнез ће устати, а онда и остали, па ће свечано: —„Властело, вијећници слободнога града! Дочекали смо највишу славу и част, да нас је велики српски владар усрећио и походио овај град, те је прама њему наша харност вјечна... Живио славни цар Душан, покровитељ владајућега града Дубровника!“ — А вијећници: — „Живио моћни и добри цар!“ Кнез: — „Жеља је града Дубровника, да се ова успомена овјековјечи и видљивијем биљегом, па нека се постави царев кип пред светијем Власи, а да се потомци сјећају на велику цареву доброту прама слободи града Дубровника....“ А вијећници: „Праведно је и достојно!“ Кнез слиједи: — „Нека се поклоне два златна вијенца, урешена бисером и драгијем камењем, преведрој царици и дичној заручници насљедника Уроша, Слави, кћери краља Влајка, доброј гојеници нашега града!“ — Вијеће: — „Поклања се“. Кнез: — „Нека се поклони свијетломе краљу Урошу толедски мач, урешен златом и алемима!“ — Вијеће гласује: — „Поклања се“. — На то кнез: — „Нека се поклони властели и војводама, уз цара, свакоме по млетачки мач и шездесет кроја зелене шпањолске ризе, а пречасноме оцу Јанићији златни крст с ланцем“. — А вијеће: — „Нека се поклони“. — Кнез ће: — „Нека се изаберу четири властелина, те ће се истанова поклонити цару и приказати му наше умиљате поклоне.“ Бирани су - једногласно: Матко Минчетић, Никола Лукарић, Паше Гучетић и Марин Бунић. Напокон закључи: — „Достојно је и праведно, да се овјековјечи ова слава и у овој вијећници, па је у то име живописати од грчкога зоографа причек царев у Дубровнику, а напосе насликати на двије велике позлаћене даске цареве годвиге над Угарцима, Грцима, Турцима, Татарима, Босанцима — и к тому; а онда на другој дасци цара на коњу као добитника, под оклопом, с мачем у десници.“ Вијеће гласује. — И ово је све канћелар записао у велику књигу вијећа, на особит арак, уз зелене и златне сплетене уресе. По томе се вијеће разишло, а посланство ће се приказати пред цара, који се достојао да га одмах милостиво прими у великој дворници кнежева двора. Минчетић проговори: — „Пресвијетла Круно, Дубровник је зачаран неизмјерном добротом, те си је, милостиви Царе, у свакој згоди прама нама исказао; па те моли вијеће овога града, да би се достојао допустити, а да ти се подигне споменик, достојан твоје славе, пред црквом нашега покровитеља, да се и наши синови спомену величанства твога и да знаду частити великога доброчинца града Дубровника!“ Одговори цар: — „Хвала Вам, моји драги пријатељи, свијетла и добра властело! Тога ја не могу никако допустити, да се мој скромни лик поставља испред храма великога светитеља Власи. Доста ми је то, да ми успомена остане у вашем добром срцу, као што ће ваша остати за живота у моме. То ми је доста од тако дичнијех пријатеља, те ћу вас молити, да забиљежите од данас мене и мој род, као своје пријатеље, у число властеле града Дубровника, а тако исто упишите и мога доброга савјетника протоспатара Николу Бучића. Ово је моја жеља, па је кажите славном вијећу, а надам се, да ће бити примљена, јер се ја поносим Дубровачкијем именом!“ — По томе цар посједао с властелом и с њима се пријатељски поразговорио, па их испратио он и царица, а на растанку рече царица Матку: — „Харни смо ти властелине, ја и мој господар, па те молим да поздравиш твоју дичну владику Дешу, која је красно одгојила Славу, те ми је она лијепа одмјена у двору!“

Велико је весеље на Славину прстеновању. Особито се истиче у тој слави манастир св. Кларе, гдје се она у прво доба гојила. Све думне чекају цареву породицу, а ту је Славе онако скромна као најпростија Дубровкиња. Ето напокон цара, царице и Уроша, те су у сјајнијем хаљинама каоно, кад су ступили у град. Ту чека архиепископ и одабрани свештеници, а прате цара властела и царски великаши, а уза ње је и протоспатар. Било је Слави као жао да је баш за њу толика справа, сјај и величанство, каонути што је она по себи кротка и понизна. Она је код отара с дванаест другарица као на цареву причеку. Архиепископ се поклони цару, а по томе и мајка Урсула уз ове бесједе: — „Свијетла Круно, красан је ово час за ову обитељ, посвећену посту и молитви, те прима у своју богомољу Тебе, доброга цара, који си усрећио својијем благијем очима ове крајеве — и кличе: — Благословјен, који долази у име Господа!“ А архиепископ: — „Милостиви Царе, у овом се божанственом осјену одгајају дјевојчице, а добар узгој најбољи је накит дјевојачке душе; па у име божје, ево добре кћерке, рода краљевскога, дражесне дјевојке, красна цвијетка из нашега перивоја, скромне Славе, која ће усрећити твога, Царе, узвишенога сина краља Уроша; ево ти је, добра Царице! Још као дјетешце била је вазда кротка и даровита, те је омилила Богу и људима! — Ево ти Царев Насљедниче, твоје заручнице, дражесне дјевојке, те ће ти омиљети срцу; она ће ти носити искрену љубав и казивати својом крепости путеве живота, а да све цвати испред тебе мириснијем цвијећем, јер је она научна да прегори све таштине и пожуде овога свијета, а да усрећи свога војна; она ће ти веселом ћуди и разговором срце растварати. — Ево ти, драга кћерце, твога вјереника, он је добар као ведар дан, он ће носити твоју слику у срцу, а памет ће му се свеђ к њој повраћати; он ти је покуцао на срце, те наличи цвијетку, ћути га и буди му она еванђеоска жена...“ Цар ће на то: — „Благословјен час, кад сам нашао срећу за мој дом! Кћерце, добро ми дошла!“ — А царица: — „Хвала Богу, што смо тражили, то смо нашли, и срећни смо!“ — Урош пуно чувствује, спусти трепавице, те се не усуђује да погледа у оно анђеоско лице, које љуби и обожава. А ко би описао весеље и радост онога тренутка? Нико му до сада срце није ранио до красне Славе. Срце би му пукло на четверо, јер је одлучио „или њу или ниједну“. И Славе дубоко чувствује, али ни сама не зна је ли то љубав или харност или пожртвовање; љубав све свлада, не зна за опријеке ни за потешкоће... И Она свечано у срцу обећа Богу, да ће вољети узвишенога свога господара до смрти. Завезала јој се бесједа, те не може да проговори. Урош ће у то узети са златне синије скупоцјени прстен с алемима, поставиће га дјевојци на руку уз ове ријечи: — „Прими дјевојко, обиљежје моје љубави...“ А Славе: — „Хвала ти господару, тако Бог хоће, да се волимо...“ И заплаче се... од весеља! — Пољуби је царица у лице, цар у чело, а Урош јој стисну десницу. — Ово је био величанствен час и свак је ронио сузе радоснице, а особито госпођа Деша, те је овако рекла: „Свемогући вас благословио! Вазда си нам била на радост, а на понос свога високога дома. Буди честита и вјерна своме војну! Да Бог да уживали рајску срећу на овом свијету; мир и остало, што жуђели, то вам Бог дао! — Пољубиће је, онда мајка Урсула, думне и старије владике, а по том ће настати одушевљено честитање са стране великаша и властеле. Први је био Матко, те је прочитао и ово писмо:

Драги властелине Матко!

Шаљем родитељски благослов драгој ми кћери Слави, коју је испросио, у име витешкога цара Душана, за свога благороднога сина Уроша, властелин Дубровачки господин Никола Лукарић, те желим да буде срећна уз свијетлога господара. — Веома су мучна времена, па је немогуће да оставим власт у туђијем рукама, с тога те молим, да јој будеш на мјесто мене, родитеља, а владика Деша, као и досада, мјеште покојне мајке. Моје краљевско писмо слиједи на узвишене руке цара Душана и на руке милога насљедника Уроша.

Бог те поживио и усрећио!

Поздрављам Те и исказујем Ти особиту краљевску милост уз пријатељство

Влајко с. р.

У Табору (код Ђурђева) мјесеца септембра г. 1349.

И остала су писма била љубежљива. Писмо на цара било је у исто доба и тужно, те га је молио, као пријатеља, да га обрани од Турака; он их дан по дан чека, да ће насрнути на његово краљество. За ово је писмо прије дознало вијеће Републике Св. Власи по чеонику Вукашину, бива да цару ваља поспјешно кренути на исток царства, а да га брани од непријатеља. — Великаши су непрестано честитали, задња ће ступити кнегиња Николица с иноком Христофором, те је донио вијенац од бисера у име Захумљана. Овако га преда младој госпођи: — „Достој се примити, свијетла госпо, скроман дар од јуначке Захумске, што ти га прилаже слуга инок Христофор, негда мирски кнез...“ Даље није могао, облиле га сузе. И Каталена се заплакала, целнула у руку Славу, која поблиједила, те жалосно погледала негдашњега војводу Богишу. Овако му проговори: — „Хвала јуначе, дапаче слуго Божји! Сви смо слуге домовине, а владарица ваља да буде свијем за изглед и да постане благородна жртва...“ Архиепископ ће сам собом: — „То је велика жена, Бог је благословио!“ — Прије растанка клекнуће Славе пред икону Блажене Богородице и приложиће јој овако најдражи дар, круну од бисера: — „Ево ти, мајко небеска, земаљске круне, прими је уз жарку молбу: дај ми јакости, да будем права мајка народу и поврати мир и покој доброј души...“ — Мислила је на инока, а није га споменула, но Бог види тајне нашега срца; те је и услишао... Инок приступи онај час пред оца Јанићију и замоли га: — „Просим, свети оче, милост, да ме рукоположиш, а да постанем јеромонахом. Бићу потпора у старости старцу Илариону на Петки; ондје ћу, на поглед овога вилин-града, молити скрушеније Бога за отпуштење мојијех гријеха, за мој род, за српску домовину и за ону благу душу....“ А мајка: — „И ја ћу оставити свијет, те допусти, часни оче, да мирска госпођа Каталена постане монахиња Полихранија...“ Јанићије их благослови: — „Бог је велик и милостив; он нас тјеши небеском надом и води у живот вјечни... Свемогући вас благословио и помиловао у царству небескому!“ — Славе положи својом руком круну на Богородичину икону, а царица, ганута, приложи оној цркви, гдје јој се невјеста васпитала, драгоцјен џердан од бисера и рече: — „Ово ми је најдража успомена, нека кити свети храм, те ћу се до конца живота сјећати овога сретнога дана!“ Урош приложи триста дуката, а цар одушевљено нареди протоспатару Николи, да напише думнама даровно писмо; одреди им на Малому Возу, у Стону, сву богату доходарину на рибу и двјеста шиника (вагона) соли, а да Бога хвале и буду корисне за одгој Дубровачкијех дјевојчица. — Мајка Урсула подигне руке прама небу и благослови цара: — „Оваке вјере не би у Израиљу! Благословјен, који долази у име Господа! Војеваће заиста врази проти српскоме имену; али га не ће надвладати, јер је Господ с њиме, да га ослободи и чува!“ Добра је думна била надахнута, гледала је пут небеса као да пророкује, лице јој засјало, каонути у божје угоднице...

Богољубна ће царица на гору поврх Гружа, а да походи древну задужбину Св. Петке, гдје се непрестано моли Богу онај добри пустињак, с бијелом брадом до појаса, испосник Иларион. Кад је Иларион угледао царицу, а с њом Славу и двије дворкињице, устаће, па као да сања: „Хвала ти, Боже, кад сам и то дочекао да ступи у овај храм добра владарица и кришћанка...!“ Царица се скрушено помолила, а уза њу Славе. Овај је час дјевојка мислила на Дубровник, а пустињак јој напоменуо инока Христофора, те јој се заврћела жарка суза у очима. Изашла царица из богомоље и загледала се прама истоку — и Дубровник јој се учинио онако на хриди, с тврдијем Ловријенцем, с кулама и с бедемима, као див украј мора, а уза њ зим-зелено острво Локрум, гдје свети оци приносе жртве и моле се Богу за будућност свога града. Дало јој се даље погледати, на осрво Мркану и Бобару, а то су све дивна покорничка мјеста, посвећена посту и молитви. И Цавтат јој је споменуо охолост римску, а сада у њему кукувија нариче над господарима свега свијета. Погледала је на високу Снијежницу, онда на Орсулу и на Срђ поврх града, па је тихо море зачарало, а по мору све једро до једра, лађа до лађе, као бијели лабудови. — И Славе је гледала, и тешко јој се уздахло, да ће брже оставити овај рај земаљски... Погледала царица пут запада, па ето пред њом, као на длану, зеленијех острва Даксе, у пучини пустињака Сут-Андрије, Колочепа, Шипана, а губе се, као у магли, српске задужбине Мљет и Ластово. Ниже Петке је Грушка лука, а у луци корабља до корабље, дријево до дријева, једни ће из луке, а други у луку, трећи су на крају и чекају да их вјешти мајстори порину. Ту је на шкару стотина мајстора, све удара сјекира за сјекиром, а бат за батом: теше се, струже и гради. Одјекује шкар од силна рада, каонути ето ти галија до галије. Сврнуће поглед с дивнијех властеоскијех двора и перивоја, у Гружу, на пусте захумске планине, те се губе небу под облаке, а око Дубровника све питомо, све пома и маслина. Показаће јој Славе Ријеку рибарицу, Затон, Орашац и Трстено, а остало се до Стона губи зеленилу. Славе умиљато проговори: - „И ово је све племенита баштина цара господара!“ — А царица: — „Молићу га да је даде миломе Дубровнику за јабуку!“ — На то ће пустињак: — „Дивно је наше небо, красно је наше море, али је боља твоја ријеч, могућа Царице, јер се у твојој бесједи исказује доброта божја... Хваљен и слављен Бог по све вијеке у светијем својијем!“ — И царицу је благословио, а сунце било на заходу и задњијем трацима обасјало оно измучено старачко лице, али га нада тјешитељица помладила, јер видио уз вијекове свој мили Дубровник овјенчан славом и богатством...

У граду је слава за славом на част цареву, а посвећење храма Св. Власи, то је дивота над дивотом. Овдје збори Бог с народом а Дубровчанину је иза Бога првијенац велики парац, па што има добра на свијету, то му је удијелио Бог одвјетовањем моћнога светитеља: и благо и мадрост, дапаче златну слободу, а без златне слободе не би ни Дубровника било... — На овој је слави најбоље разумио добри цар величину овога краснога града. Архиепископ усхићено дигне глас прама народу: — „Спомените се дјела отаца вашијех, те их урадише од кољена до кољена!“ На дуго је зборио из душе народа, потресао је и царево срце овијем словом: — „Свијетла Круно, и Ти си диоником ове красне наше славе, па докле буде нашега града — твоје ће име спомињати сваки харни Дубровчанин; ти си нам надарио цркве и отаре, те својом моћном десницом заштитио нашу златну слободу, а нама без слободе нема живота! Молићемо светога Власи, и његову ћемо позлаћену слику носити од једнога до другога краја земље, јер је то цигло обиљежје наше слободе, а поштоваће наш мирни стијег, уз твоју заштиту, сви народи свијета!“

Иза тога је велики свештеник посветио на угловима цркве спасоносне крстове, да би бранили храм од сваке ненадне силе. Посвета била величанствена, трајала дуго и дуго, а цар је с дворанима богољубно пристао на свој тој слави. — Довршила црковна служба, ето ти и народне славе: упутили се силни барјаци мимо цркву, па како који стигне прама великијем вратима, заустави се, и поздравља до три пута положеном заставом светитеља и владара, онда окреће стијегом унакрст наоколо лепршањем, е би рекао пукнуће копље од силе. Дивота је погледати оне момке, све у суху злату, низ прси им скупоцјене токе, а тозлуци се прикопчају златнијем копчама. Цар се дивио тому Дубровачкому поносу и сам собом говорио: — „Овај је народ достојан златне слободе!“ —

Урош не смеће погледа са златне Славе, као да ће му скочити срце из њедара. Она га слуша кад јој љубезно говори, па обори чедно трепавице, а опет погледа у оно благо лице. Зачарала га љубав; па ко би описао његово чезнуће, радост и весеље? Славе га части и воли... Љуби га као свога господара... — То све гледа из далека она думна: сваку броји и јако јој је жао у срцу што је мило цару, да се воле дјеца, а што је њему драго, то она мрзи до смрти. Кивна је на њега, па је не ће ни смрт ублажити... Цар је блажен уз царицу, а она проклињала живот и хоћела да га прати неопажена као црна авет над бездном — За најжешћега весеља око цркве, изненада ће затрубити трубље с Орландова ступа и са Кашћела. Народ се утишао и слуша. Никола ће протовистијар проштити цареву хрисовуљу, а то је она златна јабука милијем Дубровчанима на растанку, а да чује мало и велико, на успомену посвећења дивнога храма Св. Власи. Цар даје големе повластице у трговини: — Нико не смије отети ништа Дубровчанину, јер ће то царство платити; даље се потврђује посједовање Стона и Рата Републици Св. Власи, што га је дало царство ми Дубровчаном, и за Мљет да не имају печали ни за што... — Закључак је би свечан: — Записах три хрисовуље, една да стои у царства ми, а друга у Бенецех у дужда, а третија у Дубровнице. ✝ Стефан в Христа Бога Благовјерни Цар Срблем и Грком. — Протовистијар ће предати одмах свечано једну хрисовуљу Млетачкоме поклисару Сер Николи Ђорђи, а другу овлаштеној властели града Дубровника: Марину Бунићу, Симону Бенешићу и Џиву Цријевићу. — Нико није ни дахнуо; народ је гледао у цара као у свога родитеља, а кад је Никола проштио вишу наредбу, Цар проговори као на збору: — „А сад остављам на растанку мир и љубав милијем мојијем Дубровчанима!“ — То рече цар и упути се пут двора, а народ ће усхићено: — „На многаја Благовјерному Цару!“

У Гружу ће се поринути на част цареву голема галија, сва позлаћена и пирлитана, на кљуну јој златни орао. Цар стигне у велеславју до Гружа с двором, а хиљада мрнара и мајстора кликне на здравље владару. Низ луку и уз луку лете танане фиљуге, а корабље су накићене цвијећем као младе невјестице. На галији је златна кита, а крми јој трепти поносито застава Св. Власи. Владар ступи под свилени шатор, а мајстори су справни. У то ти узађе архиепископ, окади тамјаном лађу, крсти је водицом, благослови — и надјене јој лијепо име „Славе“. Спусте се потпирачи, први прото удари, а онда ће мајстори батима у клине, галија клизне равно по полугама и полети у море као бијела вила, а море јој рашири своја убава њедра и загрли је као милу вјереницу. Весељу ни краја ни конца: гостаре скупе мавасије пуцају и лете у море, а момчад иза свега гласа наздравља срећноме дријеву: све у добар час! Свак честита проту и дружини, на шкару се здравице редају без престанка. Све је на игалу дух на духу, а с прозора богатијех господскијех полача лепршају махраме и поздрављају Дубровачко сретно дријево. Брже ће на галију педесет весала, и ето ти момчади да вози. Поносито ће галија као стријела, а до ње ће у позлаћеним фиљугама и лађама властела пут Ријеке. Завешће се до извора, мимо дворе и куле зупчасте, а на извору властела чекају да послуже цара ђаконијом, да је таке на далеко нема; све се редају златни кондијери, точи се старо Дубровачко вино, све од тридесет и више љета, што је дала Жупа, Ријека и жупни Шипан. — Море је тихо као и над њим то плаво небо, а по њему ће се тиснути као риба танана галија мимо Даксу и окренуће уз шумовиту Петку, горицу Св. Власи и Госпу од Милосрђа, па ето је прама Ловријенцу, тврду граду, тој љутој стражи града Дубровника. Цар је добро сагледао Ловрјенац, онда тешки Бокар и остале тврђаве; такијех је баш мало на свијету. Окренуће галија с ону страну Локрума; ту звона зазвонила, као да је рајска армонија. — Ето ти старешине, поклони се и пружи цару на маштрапи свете водице. Помоли се владар и у тому вилинскому манастиру Св. Бенедикта, па приложи на поласку богољубно прилог, бива горе и земље на отоку Мљету, а да свети оци Бога хвале и по навади напућују омладину, нашу узданицу. Ту се уче властеоцки синови, а цар ће одредити, да би из Рашије, из његова царства, дошло до дванаест најодличнијих властеличића, да прихвате мудрост и складност Дубровачку. Старачац цара благослови: — „Мили Боже, на свему ти хвала! Гдјегод царска нога ступа, ту ниче миомирисно цвијеће; а гдјегод пружа своју моћну десницу, дижу се цркве и остале свете задужбине“ — И цар се повратио весео у двор. — Тако ниједан му дан није прошао, а да није учинио какво доброчинство.

Осми је дан, па хоће владар да се одијели од браће властеле, од милога Дубровника. У двору је вечера, а таке части не памте паметари. Што је прекоморскога блага и накита, у двор је нанешено, слична богаства нема ни у седам краљевина. Уз степенице су и по тлима прострти скупоцјени персијски сагови, ступови су застрти скрлетом и гримизом, а зидови свилом и кадифом. На сребрнијем троношцима горе свијеће пуне мириснога уља, на златнијем су свијећњацима нашаране воштанице, те се голема свјетлост отсијева и прелијева о скупоцјена млетачка цакла. Двадесет и четири властеличића, одјевена у шпањолској свити, дворе на гозби око софре. Ту ти је све што је блага божјега у Дубровачкому и на далеко. Наоколо мирише прекоморско цвијеће, те се удомило у Дубровнику. Насред софре је, на златној синији, царски орао, е би рекао, да је жив. Кнез запросио цара при сврси гозбе, да га удари у врат златнијем ножићем, па ето се растворио, и није орао, но све печене јаребице нарешене слаткијем захарама, а свакој у кљуну зрно бисера. Ово су думне послале царици. Ту се измијенило до педесет различитијех понуда, све дивне ђаконије; вину се пак ни броја ни имена не зна, на софри је што год га даје Дубровачко, Талија, Грчка и Исток. Баш је све по царску. Снебивају се и поклисари из богатијех земаља, а особито поклисари Албрехта II., вођа Палман и гроф Менхарт. На части су, осим поклисара, најмудрија властела, није изостао ниједан властелин, који је био ове године пред царем и на другијем дворовима. — И госпођа је Деша на одличну мјесту; Матко Минчетић и Никола Лукарић до Вукашина, а архиепископ до патријаре Јанићија — све сједе редом господа, по знању и по части. — На растанку ће цар, пуно ганут, први подигнути златну купу: — „Пијем у здравље дичне властеле милога ми Дубровника, — гдје сам нашао добру заручницу за јединца ми Уроша, — уз жарку жељу: да би све у миру цвало у овом складном граду, да би уз слободу и богаство, а особито уз љубав свога народа, постао необориви бедем проти душманима с једне и с друге стране!“ — А кнез: — „Хвала ти, Свијетла Круно, да си показао особиту љубав прама нашему граду; увјеравам те, да ће Дубровник харно спомињати твоје благосовљено име и твоје покровитељство докле буде и једнога Дубровчанина у овом граду!“ — Цар је свакоме показао царску љубав и милост, особито Матку, Деши и Лукарићу. Замолиће их, да прате Славу до Призрена, гдје ће се вјенчати пред својијем оцем, краљем Влајком, а они ће јој бити, како је праведно, у сватовима. — И поклисарима је млетачкијем препоручио, да би ставно утврдили мир с Угрима; а тако се окренуо прама Грегорију Гојславићу и Страхињи Вучинићу, те им озбиљно казао, да би се Котроманић опаметио на вријеме, јер је баш бану за вратом најприје османски нож. — „Мене, рече, зове велика дужност преко Зете на исток, за крст и за народ, а на западу чувајте слогу: — Сама Слога Србина Спасава!“ — И тако се опростио по домаћу с властелом и с осталом господом ... —

Сутрадан, у ручање доба, ето ти цара да се укрца, а народ га и вијеће поздравља и усхићено кличе ... — И ту се некако ушуљала, уз помоћ прлабућа Милгоста, она тобожња думна, баница Елизабета, па кад се царева галија „Славе“ пустила на Дрварици од краја, она ће довикнути, без страха и стида: „Царе Силни, Баница Босанска Елизабета задњи ти пут наздравља освету — и прориче...“ Не могла да изусти пропаст... замукли је и, одвели... — У то ће бјесомучна Гојина, — с друге стране моста, испод тврђаве Светога Ивана, преобучена на жупску — довикнути прама Вукашину: „Хаха, хаха.. Ето ти, вуче, у чељустима овце и јагањца... Божја споро иде, а брже достиже и бана и краља...“ А архиепископ: — „Прости им Боже, не знаду што говоре!“ — Ово било у трен, а народ ће срдачно: — „Живио Благовјерни Цар Душан!“ — галије, као три бијела лабуда, заплове по тихој морској пучини, мимо Локрум, пут Котора, а Славе, до иза Мркане и Бобаре, овишно наслоњена на Дешу, гледа снуждено пут Дубровника, па одједном завапи: — „Збогом, мили Дубровниче, збогом мој Свети Власи...“ — И пала јој низ блиједо лице жарка суза, али се брже окренула пут цара, који се замислио, те гледа као сиви соко — за брда она, — пут јуначке Зете, племените дједовине Немањића...