II

Сутрадан Момчило дође Надежди сам и она га врло лепо прими. „А где је г. Славко? — упита — што га ниси довео?

— Па зар он не зна где је ваша кућа, но морам ја да га водим? У осталом нисам га ни видео; скитао сам по Београду и хватао појединце за студирање карактера.

— Вас двоје сте добри другови?

— Јесмо! Само он је мало ћутљив, мрзи да шета а ја баш у том уживам. Манем све па јури по улицама! а он се завуче у собу па само ради и пише. Зар није то лудо? Овако лепо време, а он седи у соби! То не би ни ђаво поднео!

— Добро! добро! Знам те, да си скитница, само ми причај штогод о њему и његовом животу.

— Шта да вам причам? Ја сам дошао за часак, па одмах идем. Моје је време скупоцено. Треба много шетати, да бих се развио. Знате оно: у здравом телу здрава је и душа. Кад сам слаб, како ћу испитивати разне карактере?

... О њему мало знам и што знам то је из његова причања. Родитељи су му били богати. Отац му је био трговац. Из ране младости показивао је наклоност усамљености и размишљању. Доцније отац му пропаде а он неко време напусти школу — читаве 2 год. Некако се деси да му умре мајка а осташе деца и он је био најстарији међу њом. Несрећа поче терати са свих страна ту породицу, коју су неки завидљивци сумњичили. Једва продужи школу помоћу с једне стране, а та је помоћ била толика, да не умре од глади. Он настави школу а његови му се растурише. Од њих четворо остало је двоје само: он и брат један, а жив му је још и отац: Он их све издржава.

Сестре му је нестало а тако исто брата недавно. То му је много нашкодило и због тога се страшно једи. Постао је још замишљенији и ако по неки пут веселост избије из њега, то је тренутно и као да је израз усиљавања, да би се отресао туге. Ако је весео, то је разуздано весео и после тога обично настаје туга, кајање што је такав био. То је све што знам о њему и његовом животу а иначе је спреман човек, одушевљен за истину и идеале и славољубив. Само што та славољубивост није гола жеља са славом, већ жеља да помогне, нешто општој ствари, општем развитку. Што се мене тиче, ја се не слажем с њим у том погледу. Ја сам човек за себе и ако сам некада мислио као он; сад сам се мануо тих трица. Живим на свој начин и што и урадим корисно то је случајно. Сву своју науку за живот црпим из шетње, из мешања с људима и ако што отуд сазнам, добро; ако не — опет — добро. Код њега већ није тако. Он би хтео да му други дође на ноге а он да их испитује. Мало излази у друштво, мало се меша али много зна, много је даровит и имаће сјајну будућност. Има ипак нешто, од чега он пати и све ми се чини, да неће бити срећан у животу. Зашта је то не знам — извесно; али мислим да би тога нестало, кад би му се прилике побољшале.. Је л’ вам доста, кумо? Ја морам ићи, да не бих дангубио!

— Стани мало! стани! а мислиш, да би се променио с променом околности?

— Мислим ал’ не извесно. Можда ће тада бити несрећнији! Шта му знам? Нисам у његовој кожи. Он тежи за нечим, а за чим — тешко би било рећи. Док жели славе, док жели да се загњури у рад, дотле му је ипак нешто празно, ипак му нешто недостаје.

У том неко куцну на врата — „Напред! викну Надежда.

Уђе Милица, рукова се с Момчилом и одмах загрли мајку некако сметено.

— Но шта ти је? — упита је мајка — да ти није зло?

— Није ми ништа.. ништа а сузе јој пођоше и она се силом слобођаше.

— Та лудо, што не кажеш мајци? Шта ти је? Ваљда треба да знам и ја!

— Треба да знаш... — Отац хоће да ме уда за г. Перу секретара и чим то изрече, опет сакри главу на грудима мајчиним.

— Иди, лудо, ала си ме уплашила! Отац те не даје силом, но ако ти хоћеш. Ми смо разговарали о томе.

— Ја нећу! не волем га!

— Их баш си ти будала! Момчило ће јој рећи — ја да сам на твом месту, одмах бих се удао. Чудна ми чуда! Човек је леп, поштен, добар.

— и празан — доде она.

— Па ако! Но збогом! Ви ме задржасте и сувише. Сад је прошло време. Никад не треба имати са женама посла.

— Слушај, Мицо — Надежда ће, чим Момчило оде — морам ти рећи оно, што мало пре нисам могла: г. Пера ја заиста лепа партија и премда нећу да ти намећем своју вољу, ипак бих волела да стекнем таког зета. Свршио је лисанс у Паризу, од добре је породице, има леп положај, па зар није то довољно једној девојци. ?

— Ал’ мама, ти ниси никад тако говорила мени! Увек си говорила, да је најбоље да срце ради у тим питањима и ја ћу тако да чиним. Ја са њим не бих била срећна, јер га не волим. Несносан ми је тај извештачени свет, у коме је све натегнуто и пусто. Ако ме волиш, мама, нећеш тако чинити! Је ди, мајчице, да нећеш. Ја знам добро, колико ме волиш

— Но добро, добро! Ја те нећу наморавати, само сад све зависи од оца. Ти знаш, да он не трпи поговора у млађега.

— Неће ни он, мама, кад ти не пристајеш на то. Он ће се одрећи те намере, чим ти кажеш, и поче је грлити и љубити а она се стаде смешити и на том се сврши. Надежда оде оставивши је саму. Седе и поче читати неку књигу, али и то је очевидно мрзело. Претураше лишће редом и као да нешто тражаше. Па онда баци књигу и узе другу. Случајно наиђе на једно место у њој, у коме се говори о женама и еманципацији њиховој. Писац жели, да жене само гледају своја посла и да за њих није никакво умовање. „Е, гле ти сад? — помисли у себи — то значи да ја будем глупа и да целог века ништа не сазнам више о овом свету Да л’ је то право? Оно заиста не треба претеривати, но се мало обазирати и на своју кућу... Гле! па то је говорио синоћ и г. Славко! Лепо је излагао! Уман човек! А ја! Зашто и ја не знам толико као он? Волела бих, да ми је он учитељ и да ми показује све, што не знам. Но он можда не би хтео?“ Устаде и поче се шетати по соби а у ушима јој звоне последње речи, које је изговорила. „Не би хтео, а нога за потврду тога јаче лупи о патос. „Ал’ можда би и хтео? Што? Нисам луда! Могу све разумети, јер сам читала доста. Ах! шта ми је сад? и стаде се смејати сама својој лудости и изађе напоље.

На пољу је топло, као ретко кад у зимско доба и док је све изашло да се наужива на чистом и лепом зраку, Славко седи у својој соби за столом. Пише неки нов спис а цигара му стоји пред њим. Врпољи се Нешто у столици. „Ама шта ли је то данас, да не могу ништа да мислим? Тако просте ствари да ми не иду у главу! Извали се у столици а густи праменови дима вију се по соби, а он их гледа и теши се тим, да ће му мисли доћи, чим сврши с пушењем. Опет не иде. Пише и на једном из пера искочи једна глава женска, па друга; он се запрепасти, ал’ брзо се трже и стаде решавати, чије су. Гле! радосно поскочи — ово је, ако се не варам Миличина глава, но шта ће ова? Хтеде је прецртати, а она као да се поче смешити на њега. „Јесам ли луд? Шта се млатим, но мислим још и о тим ситницама!

И баш чврсто одлучи да ради а слика опет искочи пред очи — слика Љубина. Он се сети једног догађаја, који се одавно догодио. Био једном негде на ручку а и она била ту. Кад она изађе, неко рече да ће је ангажовати за игру. Он скочи: а извин’те, господине! Она је моја и ја се ту питам. А кад су јој то доцније казали, она се наљутила: „шта се млати око мене? — рече — ја нисам његова прилика и стаде га избегавати. Горко му би, кад се сети тога, замишља целу ствар како је текла и гледа да нађе ма какве олакшавујуће околности, која би загладила тај немили утисак. Тражи, тражи и нађе га: она му је сама тражила књиге за читање и он је одмах одјурио кући да јој донесе, ал* опет се растужи. То је било пре оног догађаја а после кад год ју је срео, она је окретала главе од њега. Трудио се тада, да изгледа што импозантнији, натакну цвикер ал’ она окренула главу а он да пукне од једа и чисто човек да заплаче.

— Но осветићу се ја њој! Док постанем и ја нешто у Србији, одмах ће окретати главе на мене. Ако постанем књижевник, филозоф па нађем неку другу и идем испод руке. Ха! ха Славко трља руке — ала ће то бити славно! Неће јој тада ништа помоћи... Но ја се и сувише бавим тим мислима а ништа нерадим. Хајд сад Љубице! Иди! С тобом немам посла! Поче писати и наједном баци перо. „Е није вајде, не може се. Идем сад, ал’ где? Ха! хајдмо тамо. Лепо сам се занимао прошле недеље.

Уведе шешир и пође журним корацима адвокатовој кући, која није била баш далеко од његове. Радосно неко чувство га обузе и он иде даље. Час +/по по па му осмејак залепрша на уснама, али наједном стаде па опет пође. Љубица му је ишла у сусрет. Он затрепета сав, срце му бурно узлупа и са страхом очекује, да ли ће подићи главу. Већ поче решавати — своје — близу су. Она га погледа и то добро — а он? Сметењак, не јави јој се. Стаде себе грдити и називати свакојаким именима. Сузе му се завртеше у очима и да ко не би приметио његову забуну савлада се силом и полако поче свирати и окретати се за њом. Што је она више одмицала, и он је јаче звиждао. „Шта ћу сад?“ — мишљаше. „Толико сам очекивао тај час да ме погледа, и сад? — нисам се јавио. Ах! безумниче! викну себи — што се ниси јавио? Јеси ли се бојао, да ти неће одговорити, или... тако ми и треба! Их! шта сам урадио? вајкаше се Славко и погледа опет за њом, ал’ ње је било већ нестало. „Ха! доћићеш ти опет! Чекај само, док се моје име прочује! и појури кући да пише спис, но се сети нечег. „Куда сам ја пошао? Сад сам изишао из куће а сад се у њу враћам. Ја сам пошао тамо, а ова ми омела пут.“ Дође близу куће, ал’ не уђе у њу и шеташе се тамо амо. Погледа кроз прозоре, да види има ли кога; ал’ сутон му не даде да види Мишљаше: дал’ да иде и таман се реши да иде и рука се дохвати браве; он се тргне и сасвим равнодушно оде чак до ћошка, у намери кући — па опет се врати. Дуго је тако премишљао и једва се накани да уђе. „Само да не буде оних досадника!“ помисли, кад отвори врата. Није се имао чега плашити. У кући је била сама Надежда с Мицом и обе се изненадише његовом доласку.

— Ви од онда баш никако да дођете к нами? Надежда ће ласкаво — извесно вам се није допало.

— О молим! молим! Да ми се није допало, не бих ни сада дошао. На против.... збуни се и дохвати једну књигу са стола. Био је то Тургењевљев. Преврташе листове и наједном запита Милицу.

— Јесте ли читали, Госпођице, ово? — , од Тургењева.

— Јесам, и кад изрече то, низ белих зуба се видео.

— Па како вам се свидео; ако смем питати?

— Врло лепо! Само ми се чини да Литвинов Татијану није Љубио и да је несталан.

— Да је несталан може се рећи, ал’ да је није љубио не може. Ирена је била прва љубав а Татијана друга. У њу се заљубио, кад је нестало Ирене и сад чим се она опет појавила, и стара се жица пробудила. Он фактички воле обе? али само једну види пред собом.

— Тако је! Сад ми је све јасно. Тако сам некако и сама мислила. Ја јако волим да се бавим књижевношћу, само ми се данашња српска не свиди много. Изгледа ми, да је доста штура а писаца да је мало. А ово млађих писаца што има, они ми се боље допадају.

— Имате право, госпођице! Млађи су ударили савременијим путем; они износе живот с мотивима живот онакав какав је.

— Ви имате, сигурно и лепу библиотеку? рече Надежда.

— Па имам приличну. Нема много у њој, ал’ је све одабрано. За њу никада не жалим новаца и не бих се књига растао.

— То је лепо! прихвати Надежда — ви ће те бити тако добри да ме услужите којом књигом!

— Драге воље! драге воље! госпођо! Оне зато и јесу, да се шири знање. Сутра ћу вам донети.

— Хвала! Мицо, постарај се.

— Она устаде, а он остаде сам с Надеждом. Она га испитиваше о домаћим околностима, али он је одговарио сметено. Није му било пријатно, да на пазар износи своје јаде и она окрене говор на оно, што је читала. Тражаше његов суд а он јој је давао. У том уђе и Милица с послужавником. Тек сад је могао боље видети њено лице, плаве и крупне очи, косу као свилу и диван стас. Он се стаде дивити и толико се збуни, да у мало није просуо воду из чаше. Учини му се да га она гледа, да га њен поглед сажиже и он хоће да погледа у њу, ал’ не сме. Нешто га зауставља од тога; сидом себе јуначи и кад је погледа, она упрли очи у пећ и он се до миле воље могао | нагледати дивних облика девојачког тела. Тишина завлада у соби; он је мислио, зашто га та девојка интересује, коју је дваред видео и какве има власти она над њима. Прекине те мисли о њој и размишљаше о будућности и т, д, али она свуда га гледа благо и умиљато. „Дај баш да видим добро, кака је та девојка, о којој морам без воље мислити и упре очи у њу! Мисли у себи. Ништа. Чудна ми чуда! Девојака има на све стране зар мора баш ова да ме мучи? Али кад је то помислио, слика Миличина опет искочи пред очи и прекорно га гледа. „Што ме лажеш? рече Лажеш и себе и мене - Ти ме волиш, знам ја добро! као да га неко опече трже руку. То је био Момчило. Ах! шта сам ја мислио! прошапута у себи.

— Шта радиш, Славко?Ја сам ти до сад скитао и у скитњи сам се се врло лепо провео. Штета; што ниси и ти био!

— Е да! Боље је овде седети код куће. Ми смо овде претресали разна питања.

— Остави питања! Није спао свет на нас да му решавамо питања. Ако станеш решавати свету питања лепо ћеш се провести! Терај, брате, овако ко’ ја! Шта мени Фали? — Ништа! ...

Е морам мало да се провредним. Не вреди бити овако лењ, к’о што сам ја!

— Добро, те си се на то решио! Ја ти честитам на одлуци, ал’ мислим, да то нећеш моћи учинити. А и шта би ти требало? — Живот, наука уче се у свету, који је цео једна велика школа, у којој можеш све видети ал’ не све примати.

У том мрак се спуштао све више; дрвеће пред кућом загрну се плаштом лењивости, грање под утицајем вечерњег поветарца шушташе чаробном музиком, која се преносила редом, дуж целе улице. То мрачно шуштање је јако пријало Славковој души. Он је седео близу пећи, лампа још није упаљена, а месец пустио своје зраке у собу, по чијим се зидовима играју најфантастичније фигуре од оголелих грана. Тишина је у соби; нико не говори и као да се стара да не наруши ту свету мирноћу, тај прекрасни мир.

Дуго прође а сви ћуте, као да нигде никога нема, као да је гробница; ал’ та је гробница тако мила и пријатна, да би сваки радо седео у њој.

Момчило први прекиде ћутање.

Шта сте се ућутали море? Као бабе покрај ватре с плетивом у руци, или неком романчином из ритерског доба! Пих! Та ја бих полудео од досаде! Хајд’мо у шетњу! Видите, како је лепо вече!

— Право велиш, Момчило! трже се Надежда као из сна каквог. — Вече је баш дивно! Могли бисмо ићи! Господин Славко ће нам правити друштво! Јелте?

— Драге воље и устаде са столице, а Надежда и Милица одоше у другу собу да се облаче. Славко погледа за Милицом, дивио се њеном красном и бујном стасу, њеним ножицама које су се виделе из папуча. Чу како се облаче, и паде му на памет: како би било, да је и он тамо, да види младалачку свежину лепог девојчета из близа. Скоро се уплаши од таквих мисли, превуче руком преко чела и загледа се у једну тачку на дувару. Дуго је гледао у њу и наједанпут, магла му нека паде пред очи, а из оне тачке поче се помаљати неразговетно и увијено. Напреже вид да прозре ту прилику, која му се поче приближавати све ближе и ближе и наскоро приступи к њему. Она га посаматра црним очима, ал’ он не може да разреши чије су. Ах! — помисли у себи — то је она! — Љубица! А она се враголасто и опет некако тужно смеши и загрли га. Топал дах из њених уста заноси га, а груди њене почивају на његовим; он чује како му срце бије и чисто претрну, да ко не чује, а Љубица га све и више стеже, све јаче се приљубљује к њему и глади му косу на глави. Уста њена су до његових — румена и мала усташца, таман удешена за љубљење, но он се страши да их пољуби и мисли, да ће с пољупцем и ње нестати. Стаде је и он јаче обавијати око стаса, и њена глава сва почива на његовом рамену, а он је милује. Диже јој главу и метну на своју; уста се сама нађоше и врео пољубац одјекну у ноћној тишини. Он скочи, ал’ ње је нестало.

— Шта је море? упита га Момчило, ад’ он не стиже да одговори, јер се у исто време појави Надежда с Милицом. Мирис испуни целу собу, која је још била мрачна и само је месец осветљавао.

— Шта! зачуди се Надежда — зар нисте имали лампе? Извините, ја сам потпуно заборавила.

— Не мари ништа! рече Момчило — у мраку се много лепше мисли..

— И спава — дода Милица, смешећи се и удари лако Момчила по образу.

— Еј! ти мислиш ваљда, да су моји образи створени за тучење! Чекај, да видиш само, како ја тучем!

— Ти би ме и убио, какав си! Јелте, г. Славко, какав је иначе?

— Ето такав, каквог га сад видите! Још гори мало! .

— Хајдмо! повика Надежда, навлачећи рукавице, да видимо, шта, има у Београду.

— Има свашта! девојака лепих и ружних, баба, стараца, свашта баш! одговори Момчило.

Кад су изашли из куће на улицу, свет се у највећем јеку шетао. Славко је ишао с Милицом, а Момчило с Надеждом. Тиска, навала велика. Славко је испрва ћутао, а после прекиде ћутање питањем:

— Госпођице! шта мислите зашто је оволики свет изашао у шетњу?

— Па зашто друго, но да покаже своју лепоту и свој блесак.

— Тако је! и ја не бих имао ништа против тога, да тај свет има каквог стварног знања поред те етикеције. Мени је жао, кад погледам, у шта се троши драгоцено време и понижава човечији понос.

— Ха! ха! то и ја спадам онда у те, које ви сажаљевате? осмехну се Милица и погледа радознало у њега.

— Не! никако! Ви сте се издвојили од овог света, колико сам ја могао испитати и чак и сами га жалите То вам служи на част.

— Хвала господине прошапута и стидљиво обори главу, ал’ ја то незаслужујем. Ја сама врло мало знам и то ми је жао.

— Не! не! — ви се варате! Претпоставимо да и не знате, па би било довољно, што сте увидели где је прави циљ човеков и што имате воље за рад.

— Видите, продужи даље показујући на Грађ. Касину, овде се утро пут напретку једном новином, која ће бити спасоносна за нас, за друштво.

— Знам! Друштво противу алкохола. Врло похвална идеја, само кад би било још друштво против луксуза и против моде.... ах!

— Шта вам је госпођице? упита је поплашено, да вам није зло?

— Није! Но ја говорим против моде, а сама купујем" мирисе и друго. Когод говори против нечега, треба сам прво да да пример! Није ли тако?

— Тако је, али је вас не кривим, јер ви то радите зато, што сами не можете преобразити одмах цео свет. Треба га прво спремити, образовати и кад буде образован он ће моћи многе истине примити и разумети. Говорити данас против обичаја, нема смисла у необразованом друштву. Ми треба да ону децу, тај подмладак наш, који ће нас наследити да образујемо тиме, што ћемо му уливати само племенито и добро и тиме ће он примити многе ствари пре, но што би их иначе примио. Заиста, ја се ужасно узбуђујем, кад видим начин, на који се деца, на који се и сама зрелија омладина васпитава. Место да школа да ђаку све племените и добре особине она га учи подлости, нискости и затупљивању. То је жалосно, али нека нам служи за утеху то, што такав развој ствари неће дуго трајати и што развитак друштва не зависи од воље појединаца већ од извесног закона. Јасан доказ видимо из тога, кад сравнимо метод наставе пре 50 год. с данашњим. Нема више оне деспотије и ако је има, то је изузетак кога чине људи старог кова, мрачњаци, који су преживели за ово време. Још постоје предрасуде, још се сматрају класични језици за једино образовање човечије душе, што кад би се укинуло консервативци би повикали; држ’те људи! пропаде свет! Данашње друштво труло је, али ће из те трулине понићи здраво стабло, као год што из труле и ђубревите земље усев здравији и бујнији постаје.

— Потпуно се слажем с вама и како бих желела да и ја штогод могу помоћи тој племенитој идеји просвећењу народа! Ја сам доста размишљала о томе, но немојте се само смејати и ако сам ја тек у 18 години, јер од малена сам волела да се занимам књигом и да мислим; али држим да не треба ничије убеђење нападати, но га пустити да иде својим током.

— Но не потпуно, сваком човеку објаснимо његов позив, његову задаћу, ал’ не чините то с једном глупом бабом или старцем, који не могу ништа од тога разумети. Обратимо се ми другом месту, оној интелигенцији, која проводи свој век по кафанама, која се влада по свима правилима круте етикеције и њу обавештавајмо, њој уливајмо у главу савремене мисли и тежње па ћемо имати користи. Шта ће нама старци и бабе, од којих нико не види користи и који су већ једном ногом у гробу...

— Јеси ли се, Славко, бога ти напричао? прекиде му разлагање Момчило а кресну оком на страну, куда пролазаше једна млада и красна девојка. Шта сте то расправљали?

— Готово ништа! одговори Славко — Мало смо говорили о циљу човечијем на земљи..

— О циљу на земљи! — подсмехну се Момчило — то значи да има и неки циљ на небу!

— Не! тако се обично каже. А што се ти па одмах подсмеваш?

— Не подсмевам се; само сам се шалио.

У разговору дођоше близу куће. Славку као да паде неки терет на срце, које се стеже и он ћуташе а сви то исто чињаху. Калдрма одјекује под ногама а звук њен далеко одјекује. Небо беше ведро и милијарде звезди виђаху те на њему. Тишина велика као да све спава, негде се види светлост кроз прозоре, поред којих шета стражар с пушком о рамену а по кадкад прође каква древна пијаница поводећи се лево и десно. Све то чудновито утицаше на лако распаљиву душу Славкову, чије срце ма да је било стегнуто због скорог растанка ипак се ширило и у мало што не би и запевао.

— Волете ли ви, госпођице, музику и певање? упита је он.

— О још како! Уживам у њој. А ви?

— Кад чујем њих, као да сам пренет у други надземаљски свет и тада сам ванредно весео у души, премда се то неки могло спазити на мени. Ето нас већ и код куће!

Чујаше се само поздрав, стискавање руку и срдачни позив за други пут.

Лаку ноћ! пријатно спавање!

Лаку ноћ! такође! и Славко пође с Момчилом кући ћутећи. Наскоро се раздвојише а Славку би тешко кад угледа своју малу и бедну кућицу — свој стан.

Лампа је била заврнута, кад је ушао у собу његови су већ спавали. Он их погледа а сузе га облише. „Ах! мили моји! како се мучите, ал’ неће бити дуго, биће службе!“ и он леже онако обучен на кревет с цигаром, која је светлила у полусенци собној... Коју ли ја сад волем? мишљаше Славко а хаос од мисли појури му у главу — кад би била моја жена! и све ређа даље и даље. -Предвиђа кака ће бити свадба и — прва ноћ, ал’ ту хтеде да се покаже нешто више од жене, управо хтео је мало да је куша и то тако; што ће им собе бити раздвојене, што ће кадкад ићи ноћу к њој, загрлити и пољубити — ватрено љубити, како ће га она стискавати на груди и он њу; но тада брзо нестаде ње и појави се Љубица и поче мислити о њој. Изгледало му је, да ће она бити хладна, неповерљива, да ће се стидити њега и његовог грљења, ал’ тад се присети да је он муж а она жена и тога неће бити и т. д. све којешта мисли и на мах му поглед паде на суседан кревет, на коме је спавао мали брат. Би му нешто тешко, сажали се, као да ће га изгубити и приђе к њему. Слуша му дисање сваки откуцај невиног срца и пољуби га. Опет му би жао и то још већма, скиде се и леже до њега обгрли га чврсто, и гласно зајеца. Било му је пријатно то плакање. Кога је проузроковао? А у исто време и Милица се заноси мислима и она плаче и навлачи јорган на главу, да ко не би чуо. Тихо јеца а сан се полако прикраде на уморне трепавице.

III

После неколико дана од ове шетње, он је постао редован гост Надеждин. Одлазио је сваког вечера, седео дубоко у ноћ и после се враћао кући неспокојнији но што је дошао. Кад је полазио, изгледало му је; да ће тамо бити нешто ново, што ће га занимати и премда се није у свом надању варао ипак је при поласку био тужан, као да за навек оставља ту кућу, која му је била драга, ал’ није знао ни сам по чему. Оно друштво, које смо видели први пут, било је и сада. Надежда се никако није хтела одрећи друштва, у коме је волела да игра прву улогу, па ма и међу таким људима, као што је било то друштво. Она је чезнула да има коме исказати своје мисли, своје погледе премда је знала да те њене мисли у овом друштву слабо к’о разуме и не цени их много. Али и ако нису ценили њених мисли, они су ценили њу саму и уважавали је као умну жену, као нешто више од обичних жена и у сваком погледу одавали су јој првенство, које јој заиста нико од нас не би одрицао.

Опет видимо пензионара Милана, официра у „оставци“ Мишу, жену му Дару. Славко их је скоро свагда затицао све на окупу, како играју карата или слушају свирку Миличину или разговарају о киши, о лепом времену, које ће доћи после 2 месеца, о најновијим мустрама, које је донела нека „генијална“ уметница у моди из Париза и Беча. Кадкад би Миша причао о својим ратним доживљајима и поступном течењу своје каријере.

— Ето — рече он — кад сам постао поручник, оженио сам се и после 2 године ме ставише у покој, а ја нисам био тако стар, да не бих могао радити. Ал’ тако! судбина је ваљда хтела! Не могу ништа против ње.

— А јеси ли био кадгод рањен? упита га Милан.

— Јесам ли био рањен?! Да шта ти мислиш! Чекај само да ти причам, и Миша се навали на наслон од столице, задовољно устури главу и поче причати.

— Једног дана, вели Миша, год. 1876 ми смо били на Шуматовцу. Треба да знате да сам тада био наредник, и имао сам на управљању читаву једну чету. Тада је било опако време, Турци су нам задавали много јада и једва смо имали кад да ручамо. По некад 2 дана нисмо ни јели. Једног дана је био жесток окршај, Турци су навалили на нас као црви а ја сам баш био у резерви. Фијучу танад, топови ричу, да се небо пролама а писка и јаук рањеника срце човеку да испара, ал’ ми стојимо хладни, намрштени, готови за све и једва смо чекали, да упаднемо у Турке. Наскоро да се знак, ми јурнусмо у Турке дерући се из гласа „ура“ а свакоме је при том срце скакало. Био сам на челу своје мале трупе и јурио сам као бесан напред соколећи другове. Сетих се Александра, Карађорђа и пожелех да и сам могу бити као они, и само идем напред. Падају око нас Турци, ал’ падамо и ми. Кад је била највећа сеча, кад смо се клали, тад ме зрно погоди и после што је било, незнам. Кад сам дошао к себи налазио сам се на болничком кревету. Ал’ ја сам био весео, јер су наши однели победу. За тако храбро држање добио сам медаљу и споменицу. Ево је! и он показа на пеки мали орден, који му је висио на грудима.

— Браво! Живео Миша! виче Милан — е честитам ти, брате на јунаштву! Нисам знао, да си ти таки!

— Ја! ниси знао! Ал’ и сад бих ја овако стар отишао на границу, да се мало огледам с нашим душманима. Још ја имам срца и то каког!..

— Та кад сам те први пут видео помислио сам судећи по изразу на лицу: ово је био јунак! и нисам се преварио. Хе! хе? — смешкаше се старац.

— Нема вам више јунака као онда, нити има онаких патријота. Данашњи свет гледа на све могуће начине да избегне од војске, а о рату никад и не мисли. То је врло ружна појава! Врло ружна!.. замаха Миша значајно главом.

— Не може их сад ни бити. Свет данас није онакав какав је био пре 30 год. Све ствари, у колико је могуће, гледа да исправи мирним путем, а не убијањем. Прошло је доба, кад се ишло у рат певајући и настало је доба просвећења. Ја никад не бих могла да одобрим срества, која толике људе уништавају и тим се човечанство лишава много и много својих синова — заврши Надежда.

— Сасвим је тако! узвикну Славко — Ништа нема боље од мира, у коме се може по вољи размишљати. Прошли су та времена, кад се хорила бојна вика и њу сад замењује миран, тих и спокојан живот, где се сваки треба да постара, да буде од користи другоме. Видите, да све мање има патриота а све више учених људи и да се свако гледа, да образује. Оставимо ми ратове за онда кад је најнужније и гледајмо да нам се народ просвети, да се тргне свију празноверица и да мисли о свом благостању.

Дуго је и лепо Славко говорио о том питању. Истицао потребу школа за постигнуће свију цељи среће човекове и нагласио да их баш напротив треба свуда отварати.

— Е па молим вас — упита га Милан — кад ви тако хоћете, онда ће се у Србији створити велика маса умног пролетаријата, па зар тада да један школован човек врши телесне послове? Ја први не бих чинио.

— Ви се и не питате. Време ће нам то донети, а ви морате радити, ако мислите да живите. Стидите се тога посла, ал’ не треба. Ми сви имамо подједнака права и право је да сви радимо а да оставимо бригу о управљању државом најспремнијима.

— Хо! хо! хо! смејаше се Миша подругљиво — зар — ви збиља мислите да ће се таке усијане идеје кадкад остварити?

Славко побледе из ока му букну плам увређеног поноса, задрхта целим телом, а Мица се поплаши кад га виде таког и инстинктивно приђе му ближе.

— Да ће се моје идеје остварити знам — одговори ватрено и са жаром — и да ће свега овог ништавила нестати — такође знам. Напослетку ви се нигде и ништа не питате.

Сад Миша побледе. Хтеде да одговори, ал’ се сети да је у туђој кући и ућута. Ућуташе сви сем Надежде, која је хтела изравнати ствар, ал’ виде да ниједан не беше вољан за то. Мица гледа-испод ока на Славка и кад виде како се променио у лицу, и она се промени. Грицкаше своје беле нокте и час по па погледа на њега.

— Би ли сте нам одсвирали што год? — упита је он пошто виде да сви ћуте — она без речи приђе клавиру и поче свирати некакву Фантазију. У том Миша нагло изађе из собе и оде а Дара оста и даље. Свирка се разлегала лагано и тихо, као ношена валима поветарца и Славка скоро раздрага. Лице му поче добијати првашњу боју, ал’ оног изгледа још није нестало. Она сврши свирку и остави руке непомичне на жицама. Загледа се у њих и као из небуха упита:: хоћете ли још што год?

— Да вас не трудим само?

— Не! одговори кратко и поново поче свирати. Славко пљескаше кад сврши и сви остали с њим. Она поцрвене. Захвали се малим поклоном и оде.

Друштво се разиђе хладно, учтиво и затегнуто. Славко је био доста озбиљан а Мица замишљена.

Сутрадан кад се Славко пробудио било је већ доцкан. Сат на академији је избијао осам, а он се тек почео облачити. Није био расположен, само је ћутао и на питања очева одговарао кратко и немарно. Синоћни догађај му се врзао по глави. Сети се свађе с Мишом. — Лудак! промрмља — ни с ким паметнијим нисам нашао да говорим но с њим! Сто пута падам у ту исту погрешку и никад се не могу опростити ње! Шта ме је терало, да с њим говорим о питањима, о којима нема ни појма он. Баш којешта! — Узе панталоне да обуче, погледа их; доле беху искрзане мало. Баци их и плану. Шта је сад? Докле ћу се овако мучити, докле ли ћу морати носити се овако? Ах! нећу да их обучем! нек’ иду до ђавола!

Отац му страшљиво погледа. Пришао би, ал’ не сме од сина. Напослетку приђе, загледа у панталоне, па у њега, па опет у панталоне и тако редом, као да би хтео прочитати на челу синовљеву, шта му је. Страшљиво се осврташе и гледаше у сина.

— Но шта је? упита га нестрпљиво — шта ме гледаш тако?

— Искрзано доле...

— Па искрзано да боме!

— Треба о правити.

— Треба! и обоје се насмејаше. Отац поскочи од радости, кад виде да се расположио.

— Оправићемо то, Славко! рече отац сигурним гласом. Овде у авлији има жена једна, сад ћу јој дати. Узеде полако панталоне, чисто бојећи се да их лепо узме и изађе сав блажен.

Он се извали на кревет и даде у мисли. Синоћница му опет изађе пред очи. Трудио се да је силом одагна, ал’ она једнако пред њим. Сети се и Милице, сети се њеног погледа, кад га је посматрала синоћ. Учини му се да је био много-сажаљив, болећив. Шта ли је она мислила о мени после тога? шапташе полугласно, можда ме је сматрала за лудака! и кад помисли, да би то заиста могло бити, растужи се, загледа у двориште које је сунце огрејавало; у дубоку сенку, која је била пред кућом и чисто му би зима никако није могао себи представити, да је та сенка лепа пријатна, ал’ сад је била зима, а претстављати друкчије осећаје и друкчије претставе, то је доста тешко. Доле у дворишту поред плота стоји једна крушка, оголела и као без живота. „Ала су дивне крушке с њих! Да ми је сад једна! тако му се преједоше а вода му пљускаше на уста.

— Кад ћемо јести, отац, крушака с тог дрвета? упита га, кад је улазио у собу с панталонама.

Отац погледа на дрво, гледаше га дуго и жалосно заниха главом.

— Хе има још доста! А једу ли ти се?

— Ја!

— Па ако хоћеш има у трговини?

Отац извади свој новчаник, пажљиво претураше по њему, ал’ нађе свега 2—3 гроша. Уведе их у руку, па час гледаше у њих, час у сина. Бескрајна туга се видела на његовом лицу. Поче се врпољити на једном месту. Славку поста досадно.

— Па деде хоћеш ли ићи?

— Ах! Не знам, шта ће коштати. Бојим се да ово не буде мало! и старцу се завртеше сузе у очима.

— Колико имаш ту? Да видим!

Старац прискочи, поднесе му понизно руку и стаде као укопан

— Два гроша само! рече Славко, и погледа на зборено лице очево, на густу браду, на искрпљене ципеле. Хм! слете му с усана и маши се руком у џеп. У њему је било свега 20 динара.

— Имаш два; ево ти још 15 дин па купи једне ципеле. Те су те доста носиле. — Старац се упрепасти.

— Петнајест динара дајеш мени? Петнајест! Збиља, Славко! и докопа га грлити и љубити. Та ти се шалиш само! Славко! Славко! клицаше он и поче скакати по соби.

Неки куцањ чу се на вратима.

— Напред! викну Славко.

Уђе непознати му господин, млад, ћелав, са златним цвикером и пуном апотеком мириса. Погледа по соби, намршти се мало и упита.

— Гос. Славко Негровић.

— Ја сам. Шта желите.

— Милан Ђурић — претстави се он — и погледа сумњиво на старца.

— Говорите слободно, господине! То ми је отац! предухитри га Славко, разумевши његов поглед. Изволте сести!

— Хвала! одговори овај мрачно и некако тупо. Мени није до седења имам с вама важних послова. Ви сте били синоћ код... хм код госпође Надежде на...

— Да био сам. Шта хоћете тим питањем?

— Ви сте увредили г. Мишу, мог пријатеља.

— То не знам.

— Хм! Како то?

— И ја сам дошао к вама, да потражим задоволења иначе...

— Доста, господине! Разумем добро шта мислите; али оно, што сам рекао остаје, јер је истина а ње се не бојим.

— Лепо! онда ће оружје пресудити, иначе све последице припишите себи.. јавност.. глас.. у.

Старац кад чу последње речи зграну се, низ лице му потекоше сузе и стаде иза сина, као да би га хтео одбранити и пркосно погледа у Милана.

— Славко! цикну он.. зар тебе.. тебе обеђују, који си свагда истину говорио. Ах! Боже мој! Не! ти се нећеш тући! нећеш! говораше старац плачевно — то не може бити! Славко! Је л’ да ти ниси крив? Ах! како ја и питам? Зар би могао мој син тако што учинити?

— Махни ме, оче! Све је истина, што овај господин говори, али то ми је налагала част, дужност, јер ме је прво он увредио.

Старац се пренерази, окреташе се по соби као луд.

— Ах! Ах! двобој! викаше старац и приђе господину — зар и вама мој син смета? Неправдо! докле ћеш нас терати? Јелте, господине, да је ово шала? Шала је шала — знао сам ја то! Та мој би син могао погинути! Ух! ух! и загрли силно Славка — сине! сине!

Милан га погледа презриво и окрете се Славку.

— Дакле, господине, какав одговор ми дајете?

Овај гледаше тупо око себе. Није могао довољно себи претставиш свој положај. Зар он да се туче, који никоме није натрунио до сада? А сад? Да се бије. С ким? С пропалом индивидуом. Ах! та он није знао, ни како се држи револвер а убити — то је и одвише! Грозио се кокошку једну да закоље, а сад мора убити човека ил’ бити убијен. Он се очајно ухвати за чело, крупне грашке зноја леваху се низ њега. Није се могао одлучити ни на шта. То је било против његових начела, која тако ватрено проповеда, против свега што је човечанско, па још кад се сети онога, што ће доћи ако он буде подлегао. Стресе се сав, кад помисли на то. Отац, браћа. То су створови, о којима он мора водити рачуна, ал’ част, част, дужност. До врага и с тим дужностима — прогунђа он — све се у овом свету своди на дужност и част.

— Дакле рече господин — шта сте решили?

— Ништа! Тући се не могу, то је против мојих начела, против закона, против правде. Идите свршено је све. Увреда за увреду. С богом!

— Ха! Ха! насмеја се Милан подругљиво — мислите ли ви да се част налази на сокаку? Варате се. Ил’ оружје, ил’ јавност!

— Оружје! а зашто? Хоће ли то штогод помоћи мени или њему. Нек’ме убије! Лепо! видите ли ове — показујући на оца и браћу — о њима се ја старам. Хоћете ли, да им одузмете хранитеља? Одузмите га! своме! Готов сам! Да видим шта ће тај господин добити, кад ме убије! Мене познаје сваки као ваљаног и да се не хвалим — спремног човека. Шта ће тај свет рећи, кад чује да сам се тукао? Рећи ће да сам лудак, да имам предрасуда, да сам част платио крвљу, као да се част њоме пере. Ах! Слушајте! Увредио сам га, јер сам био изазван. Тући се нећу. То је испод мог достојанства. Тући ћемо се преко јавности и видеће се, ко је крив. Идите сад! идите! Ја вас молим.. идите...

— Збогом! Узвикну овај раздражено — да видим, шта ће вам помоћи тај разлог о правичности, то голо умовање.

— Молим вас, не досађујте ми! Избацићу вас напоље!

— Платићете ми то! цикну Милан и излете на поље ко’ бесан! Мене терате! и лупи се по прсима — ох!..

— Срећан вам пут! довикну му Славко и седе на кревет. Руком се подними на његову ивицу а главу наслони на руку и замисли се. Све му прелете у памети, све дотадање, цео живот, који је био патња и напослетку овај догађај. Сунце допираше кроз прозор до његовог лица, које је било бледо, и на коме се чудновати израз благости и сажаљења огледао. Зрак га је полако пекао и њему би тако пријатно и испружи ноге да их сунце греје. Топлина се разлила по целом телу а он премишља о части и дужности. Није могао лако да разреши та два појма. Част није код сваког једнака; различни мотиви покрећу људе на часна дела, али ретко је ко извршује. Боримо се за част, а кад погледамо све је ово ништавило и онде где мислиш, да си нашао част, налазиш обману, гадну и слепу обману, која ти се церека у брк, што те је тако превариле а ти се окрећеш од ње посрамљен, погружен и жалостан. Чини ти се за једног човека, да је часан, и не сањаш да би он икад могао штогод нечасно учинити, али он ради баш нечасно. Истина, осећа шта је часно, али ради обрнуто мотовишући то ништавним разлозима и тлапњом, да то нико неће сазнати. Нема човека који није нечасан — продужава у мислима Славко — сваки ради друкчије но што му част и дужност налажу а сваки мисли да баш по њима ради. Кад човек хоће што да учини, он то правда под маском ма каквог сићушног разлога, мислећи и надајући се, да нико то неће сазнати, јер ко би могао завирити у моју душу, те да види шта се на њеном дну налази? Дужност, част — слете с усана Славкових, а шта ја чиним? Да ли је ово дужност? Зар није и моја част повређена и зар немам ни ја права да браним своју част, која је прво нападнута? До ђавола нека иду сви ти, којима је част тако прирасла за срце! Ја сам прав и правда ће избити на видело. Нека ме цео свет пресре, нека ме руше преко јавности колико хоће! Зар ћу ја штогод изгубити тиме? Не! Ако има правде у свету, ако осећање дужности спрам својих још влада, то нећу ништа изгубити тиме. Но гле! Та јавност је неумољива, немилосрдна. За један дан моје ће име брујати по целој Србији и сваки ме може и хоће сматрати кукавицом. Ах! Кукавица! Зар да изађем на сусрет једном човеку, кога презирем? Не! кога сажаљевам и који нема ни толико мозга, да размисли о мом положају, о положају хранитеља. Шта сад да чиним? Даћу му једно писмо. У њему ћу изложити све моје стање и молићу га да ме поштеди. Тако! то је врло паметно! Писмо....

И Славко седе за сто, узе хартије и поче писати. Грицкаше перо, али ништа му није изгледало довољно јако, да ће моћи потрести осећаје у Мише. Напослетку написа:

„Господине,

Имао сам част да чујем од Вашег пријатеља понуде за изравнање нашег спора, у коме смо криви обоје, ал’ ви више. У име моје породице, у име човечности и правице ја вас молим да прекинемо тај спор међусобним признањем кривица.

Славко“

Поче читати на глас. Оно „у које смо обоје криви!“ није му се допало. „Као да ја држим неку превагу над њиме“ — мислио је Славко. Не ваља! - У име моје породице — ово је очито понижавање мене самога. Зар њему да се понизим? Никако! и поцепа писмо на ситне парчиће. „Хм! луда посла! Нека буде, шта буде! Сви нека знају! сви.. ох! Па и она ће знати. Сматраће ме за кукавицу, за ниткова и њој треба објаснити. Да, да! објаснићу јој све, и хтеде да јој напише писамце, сасвим кратко, али јасно. Како му је дужност забрањивала да се бије и..., ал’ ту му мисао истргне друга. Размисли, зашто баш да јој пише, тиче ли се то ње и што се он толико боји њеног мишљења.

Шеташе нервозно по соби. Главу сагао доле и дубоко се замислио. Осећај, дужност, част — све се то ускомешало у њему и он скаче с једне мисли на другу. У једном тренутку намисли да прими двобој, ал’ се брзо трже. Та мисао је пала онако у једном магновењу раздраженог духа, али јамачно није била озбиљна. Наједанпут стаде и обрати се оцу:

— Шта кошта један револвер?

— Револвер? уплаши се старац — Славо, не мисли о томе више! Зар би ти могао свог оца унесрећити! Не! Славо, Славо! Цео свет ће на мене пружати прст и говорити: ето, његов је син погинуо у двобоју! А шта ћу ја тада? Под старост и то да дочекам! Ниткови једни! Хуље једне! и мој вам син смета?

Па загрли Славка, стеже га чврсто, а он се није ни опирао. Пустио је да ради с њим, као с дететом и тако ћутао дуго и дуго. Опет упита оца:

— Ко је добар лекар овде? онако, знаш за ране.

Старац се уплаши. Тетураше он тамо амо по соби, тек’ на синовљево питање не одговори.

— А зар ти данас нећеш на рад? — рече Славко — иди!

— Хоћу — хоћу — ево! одмах! Забунио сам се мало... т. ј. нисам — онако — идем и иђаше по соби, ко’ да тражи нешто.

— Шта је ваздан? Што не идеш!

— А, ево! ево! сад ћу! идем — збогом! Погледа на сина жалостиво! Једна суза му се скотрља, он брзо намакну шешир на главу и полако, да не би узнемиравао сина изађе на улицу. За мало срете Момчила. Овај се зачуди, када га угледа тако промењена те га и упита:

— Да није што год Славку, чико?

— Ох, господине, идите к њему! идите! и и склопљеним рукама га мољаше. Славко — Момчило већ одјури његовој кући.

— Сад сам ти срео она. Био је нешто уплашен и чудноват. Шта ти је?

— Није ми ништа! Ситнице!

— Како ситнице! Види се у огледалу, какав си! Блед, разбарушен! Има код тебе нешто.

— Мало има! насмеја се усиљено. Добио сам позив за двобој....

— Двобој! ти? а с ким?

— С Мишом.

— А шта си имао с тим лудаком посла?

— Не знам ни сам. Ничега се не сећам. Чини ми се, да је назвао моје идеје усијаним а ја му вратио. Сад се нашао увређен.. говораше на претрг Славко.. и позвао ме да се тучемо.

— Па шта си одговорио?

— Одбио сам.

— Право си имао. Није него још нешто. Тући се.. хм! ја бих њему наместио леђа. А чим ти прети?

— Јавношћу?

— Ха! ха! ха! и ти се тога још бојиш? Остави ћорава посла! Та тај не уме ни име честито да потпише, а камо ли да пише за јавност. Не брини ништа. Ја ћу ти помоћи, па ћемо га утући муву. Хајдмо у шетњу!

— Ти све држиш олако. Овај ће свет држати, да сам ја заиста крив па нек’ баш и држи али...

— Шта? Мица ће дознати? Је ли? Небој се!

— Одкуд ти то знаш? Ја њу не љубим.

— Хм! незнам! Опазио сам ја, брајко, све. Видео сам вам погледе, покрете — све. Како сте се снебивали и т. д. Оставимо сада то! Смрзао си се ту к’о мама! Овамо.. и стаде га вући. Овај се отимао... Мани ме — рече — мени није до комендије, ако је теби.

— Гле сад? Бринеш се ни за шта. Хајдмо код куме моје!

— Таман посла! Сад да идем, кад ме сви знају?

— Па шта је с тим? Они теби неће ништа приговорити, јер знају да ти ниси крив — Брже!

— Остави ме, Момчило! Ти незнаш, како је сад мени.

— Знам ја, како је теби; али баш зато хајдемо! Видећеш Мицу...

— Шта ли она мисли сад о мени? уздахну Славко — да не буде и онај тамо?

— Неће бити! Небој се! Што се тога тиче, не брини ништа, јер он неће више долазити тамо.

Једва пођоше. Славко се трзао сваки час као у грозници и једнако му је била у памети мисао о њој, о расположењу Надеждином. То га је јако мучило и целог пута не проговори ни речи. У том дођоше и до куће. Он би тада најволео да је она негде бестрага далеко, како би се могао прибрати. Али кад виде, да Момчило отвара врата, и да га гура напред, он бесвесно пође, тешећи се, да ће како тако испливати и да ће се све добро свршити. Та га мисао окуражи и смело ал’ дрхћући уђе у салон, који је био полумрачан као и његова душа. Надежда се изненади, кад га виде у том стању а Милица пажљиво посматраше црте његовог лица, које одаваху велику душевну борбу али смелу одлуку. То је мало узмути, крадом пушташе уздах за уздахом и сеђаше непомично на једном месту. Славко хтеде да поведе разговор на синоћницу, да сам у напред каже, па куд пукне; ну Надежда га престиже. Она је разумела добро, шта би он хтео и поможе му.

— Све знамо г. Славко — све па и ваш одговор.

Он побледе. Хтео би, да може прозрети у њену душу и да види најскривеније мисли о себи. Она као да је погађала то.

— То што сте ви урадили, урадио би сваки паметан човек, да је на вашем месту. Ја све знам.. све је ситница.

— Све, све — узвикну он и погледа сумњиво на Момчила.

— Јест! јест! све ми је то Момчило причао и ни шта нема, што би прљало вашу част.

Он се поклони лако и опет седе погледавши испитујућим погледом на Мицу. Она се насмеја мало, погледа га и саже главу. Наједном упита.

— Знате шта, г. Славко? Хоћете ли да одиграмо партију карата. Одавно нисам играла.

У свакој другој прилици он би одбио понуду, али кад ну њен звучни глас, њену понуду, која је била исказана молећивим гласом — он пристаде и то радо.

Он седе с њом а Момчило с Надеждом. Славко се осећаше пресретним. Посматраше дивно лице и груди, које су биле као млеком наливене, поглед, који заноси и мало је пазио на саму игру. Она то примети.

— Пазите мало — смејаше се она — видите, да сте изгубили једну игру. — Сеците!

Он осети топлину њене мале и њежне руке и лако је стисну. Милица га погледа.

— Но шта вам је? Ја ћу вам све добити, еве код мене су три жандара!

— А код мене велика и мала.

— Што казујете? То се тако не игра.

— Хм! па и ви сте мени казали! Милица се слатко насмеја и упита:

— А у шта ми играмо! Треба и то знати!

— Ево овако! Ако ја добијем, ви ћете свирати, а ако ви добијете, ја ћу...

— Певати — дода Милица.

— Добро! Кад баш хоћете, ал’ ја не знам певати, нити ми је до певања

— Којешта! Играјмо!

Милица бацаше тако лако, а глава јој при том беше нагнута к њему. Опијаше га тај божанствени дах пуп топлоте, пун неке сласти и он се дивљаше у свакој прилици и намерно губљаше, само да би њој учинио каку услугу. Напослетку се сврши, Милица је добила.

— Зар вас надиграла? зачуди се Надежда.

— Јесте!

— Е сад да певате! повикаше и Надежда и Момчило.

Он се нађе у небраном грожђу. Да пева, кад му срце није за певање. Нешто му није дало да пусти гласа од себе, ма колико да је имао воље зато.

— Не! Ја разрешавам г. Славка од певања! рече Милица и брзо приђе клавиру.

— Ја ћу одсвирати за њега.

Славко јој захвали благодарним погледом. Изгледаше му у том тренутку као анђео, само што тај анђео није имао крила. Заборави на све; она му је била једина мисао. Док је он мислио о њој, и она је о њему. За његову љубав је и свирала, а он сам то је осећао.

— Како вам се свиди? упита га при свршетку.

— Врло лепо? Ванредно свирате!

— Е да! пљесну рукама и оде до стола, где су Надежда и Момчило играли. Славко је отпрати погледом и сам пређе столу.

— Шта ће ово бити? узвикну Надежда — данас су женске победиоци. Има неки узрок?Ха! ха!

— Г. Славко је збуњен и зато није могао ни играти — брањаше Милица.

— Гле сад? а шта је Момчилу? упита Надежда.

— Он мисли о шетњи! — одговори за њега Милица.

— АФерим! погодила си! Сад бих најрадије шетао.

— Шта ће ти шетња? Видиш како је лепо у врту!

— Да, красно је! повика Милица — хајдемо!

— Ви идете! рече Надежда — ја не могу.

Седећу овде.

— А ја ћу вам читати своја списанија, кумо! прихвати Момчило.

Славко и Милица одоше у врт. У њему бејаше врло лепо Суре гране и голе виђаху се по њему, које је сунце чисто позлаћивало. Зрак је био чист и ведар, а топлина — права пролећња! Овде онде налазиле су се клупе, лепе и угодне за седење. На једну од њих посадише се. Славку је било пуно срце милине, сети се да је некада тако с Љубом седео и да се с њом разговарао о свачему, па му паде на памет и последњи састанак или боље растанак. Она му је окренула леђа и он се снужди. Ну кад погледа на Мицу, на дивне облике њеног стаса, на живот, који је из ње избијао раздрага се и гледаше пажљиво, како скакуће тамо амо по врту као веверица, како ломи несташно гранчице, и уједном седе до њега као старог пријатеља и познаника.

— Како је лепо време! уздахну она — Божић ће нам бити ове године без снега. Необично је то малко — јелте? Грудвате ли се ви? Ја тако волем!

— Ретко!

Она га погледа пажљиво.

— А што ви тако ћутите? упита га. Први пут, кад сте дошли к нама, нисте изгледали тако ћутљиви.

— Ћутљив! Хм! помисли у себи — дакле и она ми то каже — сви ми кашу. Погледа слободно у њу.

— Не! ја нисам ћутљив! — рече — само волем овако тишину, у којој се може по вољи размишљати. Увек сам избегавао вреву и у њој ми је неугодно.

— Ви сте филозоф!

— Незнам! ако је филозоф, онај који размишља ти само, онда бих то био. Иначе, ја мислим што морам.

— Да знам! а Ви нисте сами. Али мислим, да ће се то једног дана прекратити и да ћете бити потпуно срећни.

— Хм! не верујем! Среће нема на земљи, она је само у гробу.

— А зашто тако говорите — упита Мица жалостиво — па ипак има некога, који о вама мисли. У мало се не издаде да рекне: ја мислим о вама дан и ноћ! но брзо се савлада, а он је пажљиво посматраше.

— А ко то? диже главу изненађене.

— Па — људи — дода збуњено — Бог.

Он заврти главом. „Ја се од њега не надам ничему.

— У невољи човек се мора обратити њему, па ма да не верујемо у њега. Добијемо неког олакшања у души. Ја не сматрам свет за тако црн, за каког га ви држите.

— Благо вама! Сам сам некада тако мислио, ал’ сад је друго! А ви сте млади, будућност вам лепа предстоји, удаћете се и бићете срећни — проговори загушено — то ће те и учинити.

— Ко зна? Ви кажете, да нема среће, па одкуда ћу ја бити срећна? Ни ја нисам тако ветрењаста, као што мислите и ја сам доста размишљала.

Руке пустила у крило и гледа у птице, које се играју по гранама, и продужи:

— Вид’те! Мени изгледа да је цео свет појезија, премда доста груба. Наш живот је сличан природи. И у нама се налазе разна стања, као у природи појаве. Час смо тужни и мрско нам је, као н.пр. сад кад је сунце зашло за облак, а час смо весели, као кад сине и то је тако весело и умиљато. Ипак, ипак; мени се допада та променљивост. Она ми годи.

Славко је изненађено посматраше. У том тренутку му је изгледало, као да неко више биће говори из ње.

— То је лепо! Но ја тако не могу сматрати. Ја сам доста претурио преко главе и стекао сам искуства.

— Ал’ која слабо вреде. Човек једнако искусује и три пут пада у искушење.

— Што баш трипут?

— Па тако се каже — одговори она — ви ме сувише строго цените — дода враголасто и удари га гранчицом по руци.

Славко поцрвене.

— А што сте ме ударили? — упита — зар сам и вама крив?

— Криви? Баш сте ви неблагодарни! Нисам се надала томе од вас. Опростите, ја сам мало детињаста, а ви озбиљни! Не љутите се, јел те?

Сажали му се, што је тако растужио. Није му то била ни најмање намера.

— Не! опростите ви мени! Ја нисам онако мислио; ружно сам се изразио. Не мислите то више.

— Истина! А лице јој се разведри. Ја нисам ни помислила да вас вређам.

— Ударите ме слободно још једаред! молио је он.

— Хе! па да се љутите!

— Нећу! нећу!

— Онда ћу ја вас! и поче је лако ударати по рукама и лицу — то вам враћам!

— Хвала! Само то је много.

— Е па ви онда мени вратите!

— Хоћу! мислите да се ја шалим.

Сад она њему враћаше. Он се смејао, а у том му се трн забоде у руку и изгребе га.

— Не! пардон! Ја сам вас огребла! Боле ли вас? Чекајте сад ћу вам превити! Извади из џепа свилену мараму и стаде завијати. Беше блажен, што се њени прсти додирују његових. Као да је сва њена топлина прешла у њега, тако му је било и гледао је право у њу. Она опази то и збуњено рече:

— Мало сам и болничарка! — Да л’ ће бити то добро?

— Како да неће! Хвала!

Опет ућуташе. До њих допираше ларма ис куће. Она гледаше преда се а он се занео својим мислима.

— Хоћете ли да вам прочитам једну своју приповетку, па да ми дате свој суд?

— Хоћу! Баш бих волела да видим, какве личности ви узимате за описивање.

— Видећете сутра. Могу вам и унапред рећи, да моје личности носе особени тип. Мушке личности су људи од новога правца, нових мисли, а женске су образоване — идеално образоване. Такве женскиње ми немамо, ал’ ћемо их имати. Све су те женске карактерне, пуне духа и умиљатости.

— То ми се свиди. Збиља! Хоћете ли ви мени, да дајете лекције из света онако све о њему, о филозофији? Мало ћу вам бити на досади.

Он се трже. Од мене тражи лекције! помисли драге воље! — рече гласно — драге воље! ал’ ви имате доста знања...

— Ја бих хтела да знам више.

— Добро! можемо прву лекцију сад почети у разговору.

Излагаше своје теорије и мислио свету на дугачко и на широко. Она га пажљиво слушаше и сваки час му упадаше у реч и кадкада би га збунила својим јасно прецизованим питањима... Да! говораше он — време је да се ради доста смо били у мртвачком сну. Време пролази, а с њим иде и осуда његова. Ту, ту у њему, у раду, хоћу да завршим свој живот и овако треба. Говоримо све слободно, дајмо слободу мисли и говора, па ћете видети, гата ће бити од нас. Ми не смемо дангубити — напред! То је наша девиза.

Лице му поста преображено, из њега сијаше чврста и одлучна решивост и несавладљива воља. Мица се задиви, кад га виде таквога.

— И ви треба да радите — рече јој — дохвативши је за руке — немојте оклевати! У раду сваки треба да узме удела, па и ви женске. Ове руке — принесе их својим уснама, а она обори главу — могу много да учине, много да напишу корисно, само воље, јер време не чека! То вам је дужност! запамтите, што вам рекох и ја ћу вам помоћи! Да како!

Спусти јој руке доле и дохвати за шал и гледаше у њега, као да њему говори.

— Ви ћете то учинити — рече устајући — ви треба то да учините и ја ћу вам помагати!

— Врло лепо! Ваш ме је говор одушевио и сама сам тако по кадкада мислила. — Но збиља! Дванаест је сахата, останите код нас на ручку! За моју љубав ће те остати:

Он се зачуди. Тај глас сад је тек чуо први пут.

— А шта ћу вам? — Шалим се, позив од ваше стране никад не бих одбио. — То се зна! — рече она.

Цело после подне је преседео код ње. Говорио је, а она је слушала. Надежда се дивила. У мах се створи велика дебата али Славко однесе победу и његов се глас само чуо.

Пред вече дођоше неколико гостију. Милан, Дара и још неколико. Славко јој се поклони хладно, а она га погледа љубопитно и подсмешљиво. Седео је као на углевљу. Једва улучи прилику да изађе на поље, а одатле у врт. Седе на исту клупу. Звезде изашле по небу. Гране се тихо савијају под поветарцем, негде петао један кукурече а улицом се тек зачује лупа Фијакера и копита, па све нестане и тишина се опет врати. Посматра сав тај живот око себе и премишља о данашњом говору... Што ли ми је било, да јој то говорим? — мисли у себи — она је млада и неискусна девојка! Како ме је само посматрала!..- Да ли ме љуби? Рекао бих, да ме љуби. Ах! Па како ме је погледала, кад сам јој хтео одбити молбу за ручак! — Џбуње се у том тренутку крхаше. Лаки ход се чуо. Он погледа... била је она.

— Зар сте ту ви? — а ја вас тражим овамо излете јој из уста.

— Мене? а што?

— Ништа.. ништа! Видим, нема вас. Одмах се сетих, да сте овде.

Седе до њега. Лице јој је било светло спрам месечине, груди јој се надимаху и Славко чисто слушаше, како јој срце куца. Дрхтала је

— Вама је хладно? упита огрните се мојим иберцигом. Полако скиде иберциг, умота је у њега, а она све јаче дрхташе и наслони се полако на његово раме. Јецаше тихо испрва, напосле све јаче.

— Идите унутра! мољаше је, пропашћете!

— Нећу! не брините! Мени је тако пријатно овде. Ох! Ох! Подиже главу, месец је осветли сву а сузе јој се блистаху очима.

— Ви сте то криви! смејаше се — сад је све прошло.

— Ја! запрепасти се Славко — а, како? Можда сам, али незнам.

— Ваш говор је свему крив, ви сами — обоје!

Разумео ју је. Очи им казиваху, шта је било у њиховим душама. Речи, нису требале. Он је благо загрли, ал’ она скочи и отрча у кућу смејући се, да је сва кућа одјекивала. Сви се чудише, шта јој је, али она не одговори ништа. Славко гледаше за њом још мало, није знао шта да мисли о свему томе и устаде са клупе... Лаку ноћ, шапташе му уста и полако пође стазом и оде кући. У путу звиждаше и певаше, тихо расположење владало је њим, оно, које се осећа, кад се учини нешто добро. Не изгледаше му тако таман свет као пређе, њега је узбуђивала чар вечерња, звезде, месец — све. Тишина је давно овладала улицом, сијалице чкиљаху по свом обичају. Кораци одјекују по полутамној улици и он је задовољан, као ретко досад и пева ал’ дрхтавим гласом од узбуђења. „Снашла ме срећа! мишљаше у себи — заљубио сам се. Шта ли ће напослетку бити и да ли има за мене среће у свету?“ отвори врата кућна, отац га је чекао.

— Баш сам се био уплашио! — рече — свашта сам мислио.

— А шта си ти то мислио? упита га радознало и смешећи се.

— Хм! ништа... т. ј. нешто — ал’ да се спава — зевну старац и леже. Наскоро се све умири у кући. Чуло се дубоко хркање старчево и превртање Славково, који није могао никако спавати. По глави му се врзла Мица једнако: њено смешење, њени покрети. Преставља будућност, ал’ чим дође на ту мисао врати се натраг. „Не, ја немам среће! и све дање и даље — ал’ можда и имам.“ То је сујеверица! Ала би ми се смејали, кад бих то рекао! А сад поче сан полако освајати његово тело, Мица је још у памети, ал’ бледи све више и више — он је заспао.

Док се он тако борио са сном, дотле је Мица у својој соби дуго и дуго гледала у месечину. Мисли јој блудеше, у даљини се чуо лавеж паса, а у врту нешто шушну; она погледа тамо и уздрхта. Учини јој се, да неко седи тамо. Ево ме! ево ме! одазва се она и пође тамо, ал’ не нађе ништа и врати се жалосно натраг. Леже у кревет. Дрхташе сва, топле сузе радости падаху низ бајно лице и — заспа.

IV.

После неколико дана изађе цела ствар на јавност, али није уродила жељеним плодом. Славко га је утукао свуда. Мица се радоваше и одмах му честита. То исто учини и Надежда. Углед му порасте још већма. С Милицом се зближи још више. И ако је некада долазило до малих несугласица, ипак је све било мирно. Некад би му окренула леђа и отишла у кућу, као да се наљутила, ал’ брзо би се повратила и смејала као дете. Шетње су биле доста честе. Надежда није ништа сумњала, а он је са своје стране давао Милици сваког дана лекције. Старао се, да јој све објасни што боље и да је нечему вишем научи. Она би га сваког вечера очекивала при прозору и кад би он ушао у собу, она би изашла на поље. Он је узалуд чекао на њу и морао се ограничити на разговор с Надеждом и Даром. Последњу двојицу нерадо је гледао. У њима је налазио људе без мисли, обичне — свакидање. Дара је обично причала о проводњи, о баловима и т. д. а он је за то време зевао и изашао на поље. Једног вечера Мица је била у предсобљу, кад је он изашао. Она је ћутала, а он стоји и посматраше како брише чаше.

— Шта радите? упита је.

— Бришем — одговори она и брзо уђе унутра.

— Шта ли јој је? помисли — ваљда се не љути на мене? а страшна сумња му подгризаше срце. Дуго стајаше на једном месту и очекиваше ал’ она не изађе. Уђе и сам унутра. Она не гледаше у њега а он се и сам окрене и изгледаше да пажљиво слуша разговор између Даре и Надежде.

— Да ми је једно 100 динара — уздисаше Дара — не бих више тражила! Да се покрпим мало. Ево овај шешир већ не вреди....

— Па то ти је овогодишњи — прекине је Надежда.

— Не ваља Фазон ништа. Сад је изашла нова мода. Облик тањира.. Ах! па каких има палето-а!

— Збиља! умеша се Славко — женске ће још мало почети носити као и мушки.

— Е па и ми хоћемо да имамо иста права с мушким.

— Тако је! а у себи помисли: „зар и ти нешто знаш?“

Славко стрпљиво сношаше све њене говоре, ма колико да му је било тешко и једном је страном у души био окренут Мици. Било му је неугодно на столици, врпољио се сваки час и осврне се, да види шта ради. Она је седела баш иза његових леђа и зачуди се, кад је виде ту.

Поседе још мало, а затим пође кући. Рукова се узрујано и расејано. На вратима у авлији Мица га чекаше.

— Лаку ноћ! рече он и не погледавши је.

— Лаку ноћ! прошапта она и хтеде нешто рећи, а глас јој застане у грлу. Њему се сажали и приђе јој.

— Шта вам је? упита — што сте тако тужни?

— Још питате? Зар смо таки туђини?

Он осети сву тежину онога, што је урадио и горко се кајао. Није знао, чиме би јој доказао противно.

— Ох! извините! Ја сам мислио, да сте љути на мене?

— Ја, љута на вас?

— Дакле, нисте? повика раздражено — ах! шта да вам кажем? Како да вам благодарим! и гледаше је њежно у очи. — Шта ми радимо овде?

— упита и почеше се смејати обоје. Дохвати је за руке и мету на срце своје.

— Љубим вас! рече — а руке њене падоше му с груди — одговорите ми!

Она ћуташе и диже главу: да — прозбори и улети унутра а оп стајаше: Лаку ноћ; довикну — не заборавите ме! Ал! Мица то не чу и он окрете кући весео, но не звиждаше као пређе. Кад се нешто дочека, за чим смо жудили, то нам не изгледа онако, како смо замишљали. Иде улицом одмерено и озбиљно. Срећа! срећа! шапће у себи, и удешава корак са тим гласом у себи, чисто треска ногама, а тихо задовољство пуно блаженства разлило му се по лицу.

Време пролази тихо и нечујно, као сав живот човечији. Нити видиш, кад је почео; нити, кад ће се свршити. Месец, два прођоше, а наступи пролеће благо и умилно. Тице радосно певају по дрвећу, снег се топи по брдима а безброј поточића као змије лете тамо амо. Бистра је вода у њима, бистра као суза, ал’ тамо доле у долини мутна је и каљава. Неописано је то задовољство прескакати преко њих, где можеш лако пасти у блато и сав се искаљати. Горе сунце сија, небо плаво ко азур; нигде, нигде облачка а доле на све стране дрвеће почело листати, да је милина погледати. Песма се свуда чује; песма тичија и људска — песме задовољства. А то тако красно време, употребише Славко и Милица за шетње — једне од оних шетњи, којима се незна краја и које, желео би, да вечито трају. Она у красној хаљини — црвеној, са белим „лајбом“ испод кога је нешто одскакало као јабуке и што мора свакога у срце заголицати и пожелети, да се напије сласти са непомућеног извора. Он иде крај ње, а она час је код њега, час далеко и чека га. Чим јој се приближи, она прене као тица и весело се смеје.

— Брже, хајдете! виче му она — брже! Што сте тако лењи?

— А зар сам ја лењ?

— Па дабоме! Ви не волете чак ни са мном, да шетате — одговори му и уста напући, као да се љути.

— Да не волем, не бих изашао у шетњу с вама! Само ја нисам кадар да износим своје утоке, јер сам прилична ћуталица

— Ћуталица! ах, Боже мој! Што сте таки? Ја нарочито и идем с вама, да бих вас расположила.

— Узалудан вам је труд. Ја сам расположен, као никад.

— Е, а што ћутите?

— Што не говорим.

Онда ћу ја за вас говорити.

— Пристајем! слушаћу!

— Дакле пазите: били момак и девојка...

— Као нас двоје — прекиде је Славко.

— Па ћутите сад! па су шетали. Он је био филозоф а она глупача једна....

— То не може бити! Ви терате шалу.

— Пст! Кад говорим, не смете ме прекидати! Иначе — попрети му руком — биће свашта! Еле, он је њу љубио, ал’ је није ценио и напослетку...

— Ожени се њоме. Јелте? Та то је проста ствар!

— Није! Он је оставио, а она пресвисла од туге.

— То је доста романтично, али није истина.

— Како није истина? и пажљиво га посматраше. Хтела је да завири у душу његову.

— Па тако! Да је био паметан, он би је тад образовао, па би се оженио њоме, овако је испао кривац, јер је није волео.

— А она? упита га радознала и пажљиво гледаше све покрете на његовом лицу.

— Она је на свом месту! Желела је, да тим задобије већу љубав његову, ал’ није могла.

— Што није могла?

— Зато, што је он није љубио. Да ју је љубио, он не би ни гледао на образовање. — Збиља? зашто то питате?

— То се вас не не тиче!

— Лепо, ал’ ја знам и без тога. Тај момак и девојка нас двоје смо. Само, што онај момак нисам ја, а она девојка ви сте.

Загрли је и тако пођоше даље. На путу стајаше једна буба; он је згази.

— Шта то урадисте? Ала сте грозни!

— Ал’ ви сте грознији, што ми забадате трн у срце оном причом.

— Тако! хвала! Ја сам грозна. Треба још да кажете: „идите! шта ћете ми?“ Он се замисли, у души му се кувало.

— Мислите ли, да је мени било лако, кад сте ми оно причали?

— Незнам! Ни мени није било лако.

— Кад сам згазио бубу! Зар вас то толико мучи?

— И кад сам вам оно причала.

— Ха! ха! ха!

— Тако! још ми се смејете! Ето, какви сте ви то људи! Само знате да једите!

— Ја вас једио! рече а у њему се све преврће и науми да и даље продужи — ви сте мене једили!

— Добро! она окрете главу, да би сакрила сузе а он се окрете на супротну страну. Идоше напред ћутећи. Наједном се окрете.

— Ви сте љути на мене? упита је благо.

Она му окрене лице и гледаше у њега задивљено.

— Не љутим се!

— Ми смо две луде — рече он.

— Свађамо се ни око шта. Да се помиримо!

— Нећу да се мирим; нисмо се ни свађали.

— Мицо! како те волем!

— Славко! и срдачно се загрлише — и ја тебе!

Већ је било доцкан и почеше се враћати натраг. Он свираше неку мелодију, а она певаше. Глас се разлегао по равници. Јураху једно другог по лепој пољани, да су чисто ноге саме летеле. Најзад ућута.

— Што ћутиш? — упита га.

— Весео сам! много весео!

— Јеси ли сад срећан?

— Незнам! То је тешко рећи — а ти?

— Потпуно! Оно, што сам тражила, нашла сам.

— А шта си то тражила? — упита је радознало.

— Тебе! а да кога?

— Ти ме ниси тражила. Ја сам сам дошао а ти се заљубила у мене и ја у тебе.

— И сад се волемо.

— Да боме! и загрли је њежно а топлина му се разли по телу. Осећао је много и сети се, да је некада тако једном као дечак радио. Уплаши се од те помисли и прекореваше себе, што таку неправду наноси Мици. Уздрхта сав телом. Она то примети.

— Теби је хладно? — рече — пожуримо кући.

— Није! и наслони главу на њено раме и би му тако драго то лешкарење и промуца: увек ћу те тако волети, Мицо! увек! Никада те нећу заборавити!

— Шта ти је сад? — трже се пола уплашено, пола њежно — небој се! снажно га обгрли — хајдмо!

Тако пролазе шетње једна за другом, свака занимљива и свака пуна жара и милине и тек у свакој мора доћи до објашњавања — оног објашњавања, које неминовно наступа код мушких и женских; кад свака ситница може да произведе пожар и ипак да се угаси. Настаје поново мир. Па и кад дође до несугласица, оне нису то у правом смислу и при њима се у души порађа чувство, које је једном страном окренуто другој личности, а друго, гура дух од ње из жеље, да јој се напакости или управо, да се искуша љубав.

V.

Прођоше неколико месеци. Живот тече по старом. Надежда је увек онака као што је била и пређе. Мица пак тако исто. Само што сад не беше разговорна као некад и Славку се чинило, да га чак и избегава. Ма да је имао искуства и ма да је познавао женске добро, како се сам хвалио; ипак он љубави није знао. Кад год би угледао лице Миличино, које је кад кад било тужно — бар тако се њему чинило — то га је дирнуло у срце и сам није знао шта му је. Некад би му дошло, да оде далеко у свет, да никад више не види Мицу; али чим би јој отишао, чим јој је сагледао очи, које су га занеле — одмах би се ратосиљао свега и кајао се, што је тако мислио. Седео би често код ње и кадгод не би проговорио ни речи, али све мисли и сва пажња су концентрисане биле на њој. То би тако било, кад не би имао шта да говори или кад је свршио своју дужност у њеном обучавању. Своје идеје уливао је њој и трудио се, да јој да што више појмова о свету, да јој их прецизира, премда је она знала доста и била интелигента девојка.

У његовим речима било је неког благог песимизма, али не очајног. То је само било мишљење његово о свету, но он је био толико мудар, да се због тога није много једио.

— Све, све, говораше он — ништавило је. Видиш ли Мицо, природу, људе и замисли, да ће људи једнога дана нестати, кад се земља охлади.

Та заиста, ко не би тада био песимиста и кога не би узбуђивало огромно његово незнање?!

— То је истина! — рече — али ти ми говориш непрестано о неком раду, о пожртвовању сама себи, а сад тако говориш!

— Ја говорим и хоћу да радим, само до тога сам морао доћи, јер природа моја доста је сентиментална. Радићу и то од свег срца, ал нешто има.. има што ме уздржава.

— Шта би то могло бити? љубав.

— Не! на против љубав ми даје снаге и воље за рад, али ја све мислим, да нећу никад ништа учинити. Мене несрећа тера од рођења и тераће ме увек.

— Славко, шта говориш? Зар те ја не волим и зар ти ја не желим понајвише среће? Махни то! Тебе сви цене, уважавају као образованог и сад треба да си с тиме потпуно задовољан.

Приђе му и њежно га загрли; глађаше му косу на глави. Ето! и ја те љубим! рече — ја сам ти ученица, и ако много, мање знам од тебе, ипак ти ме зато љубиш!

— Не! ти знаш доста! Доста знаш и ја те зато љубим. Волео бих, да незнам ништа те да ме ти учиш! Ала би ми ти била учитељ! насмеје се он, — а ја ученик!

— Много би од мене научио! Ко би био гори од нас? Да учитељ или ученик? Па опет ја могу и тебе нечему научити.

— Чему то?

— Могу те учити шетњи, јер је мрзиш.

— Кад шетам с тобом не мрзим. Онда баш волем.

— Не верујем! Даље бих те научила клавиру.

— То бих волео!

— А хоћеш ли, да те учим!

— Хоћу! Твоје свирање ми се врло јако допада и вечито бих га слушао.

— Не ласкај ми! Сви мушкарци имате тај обичај.

— Није истина! Ја немам! Ја говорим само оно, што ми је на срцу. Верујеш ли?

— Ха! Ха! да ти верујем? Ваљда сам луда?

— Па ниси ни паметна!

— Да боме! Кад си само ти паметан! Ја сам луда!...

— Ко ти каже, да си луда?

— Још се прави! Сад не зна!

— Луд! то си хтела рећи!

— Јест! то сам хтела! и окрене главу.

— Хвала!

— И теби! Увреди га, што она њега не разуме, понос му не допушта да трпи све. Али он је био крив и зато се осврне. Мицо! викну.

— Ја нисам Мица! Ја сам госпођица за вас!

— Лепо! Госпођице Мицо, ја сам велика луда.

— Тако је!

— А ви сте ми другарица! Јелте! Зар сте се већ наљутили?

Она га пркосно погледа али ипак благо.

— Јесам.

— На мене? Ви рекосте, да се на мене не можете љутити!

— Ал’ кад морам!

Окрете се од ње а бол му срце раздираше.

Хтеде да се направи јунак па да оде од те девојке, која га тако једи и багателише. Она је погодила његове мисли.

— Знам, шта мислите! Ја вас не задржавам. Идите!

— Добро! поклони јој се хладно и оде, не обазревши се на њу. А кад јој се уклони с очију она бризне у плач и силно зајеца. „Ах! како сам несрећна! Он ме не љуби; он се само претварао.!“ и дуго је лежала наваљена у Фотељи а сузе јој капљу из очију, а она их не брише. Премишљала је, зашто он њу не воли и није налазила узрока, сем ако би то био узрок, што је он образован много више од ње. Суза сузу сустиже а њен бол све већи. „Осветићу му се! вели у себи никад га више нећу видети!“

— Славку није било ни мало боље но њој. Кад затвори капију, као да је тамо најмилије благо и шеташе мало испред куће, ал’ кад помисли: да га она може спазити и да ће он опет бити слаботиња оде све трчећи од те куће. Зној кипти с њега а он и не опажа; само јури насумце а жеђ за осветом све већма расте. Сврне у кафану једну и затражи вина. Келнер му донесе. Он испи једну другу, трећу и тако редом. Цигани ударише „туш“ а масно келнерче служи госте. На сред кафане билијар, кроз прозор допире сунчева светлост помешана с прашином кафанском, деру се радници, свирају питани а Славко пије.

— Свирај, циго! дере се Славко — а руком тресну о сто — ја плаћам!

Еле, кад је био мртав пијан однеше га кући. Отац се укоњачио па гледа свога сина немо. Дуго стајаше непомично крај њега па наједном се лупи по челу, као да се сетио нечег и поче га свлачити и бедни старац се заплака.

— Славко! сине мој! Ти си пијан! Све је то свет крив! Знам ја, знам! Славко хрче дубоко, а старац седи крај њега; израз дубоке туге почива на његовом челу.

Сутрадан, кад је Славко устао, дан је био у велико. Он погледа око себе, протре опи и стане се сећати онога, што је било. „Тако, био сам пијан!“ и све му би јасно, — и то због ње! Реши се одлучно да не иде више тамо и пошто га је глава болела оде у шетњу. Нађе се с друговима и избегну их. Момчило га не пусти.

— Шта си радио јуче? Што си пио?

Он одмахну руком као да би хтео рећи: шта се то тебе тиче!

Одкуд знаш? — упита га.

— Знам! Казао ми је твој отац! И то је све због Мице.

— Не говори ми о њој!

— Ене сад! Ти је ко бајаги више не волеш! Хм! хм! Данас ћеш ти отрчати њој. —ви сте обоје будале! Но мени је јасно.

— Никад!

— Ти мени то причаш? — Али...

Јеси ли био код ње? — упита га страшљиво.

— Јесам! Плаче због тебе.

Славку као да паде копрена с очију и поче вући Момчила — хајд’мо брже! Молим те!

— Сад хоћеш да је утешиш — ал’ доцкан је. Она те не воле.

— Свеједно! Не волем ни ја њу. Нећу да идем.

— Бадава је теби све знање, кад не познајеш женске. Будало! Мислиш, да љубав тако лако ишчезава. Хајде! воле те она.

Одоше тамо. Ноге му клецаху и склањаше се к’о кривац иза леђа Момчилових. Она је била сама и кад га угледа, насмеши се и радосно узвикну:

— Ах! г. Славко! Мило ми је!

— Говоримо са „тс“. Мрско ми је, да се сетим на јучерашњицу. Изиграсмо лепу комедију — као мала деца.

— То је само знак љубави — рече Момчило — после кише сунце лепше сија! и оде под изговором негде. Они осташе сами.

— Милице! рече он — ниси љута више на мене.

— Нисам! а ти на мене?

— Ни ја на тебе! Само смо хтели једно друго да искушамо. То су луде ствари, зато да прекинемо с њима па да ти држим предавање. Намести се у столици, запали цигару и гледајући право у њу — поче јој причати о Канту и Дарвину и њиховим теоријама, које је она читала само из задовољства Она га пажљиво слушаше.

— Збиља, Славко, кад бисмо признали да је разум суверен, као што каже Кент, пали бисмо у заблуду и наметнуло би нам се питање: ко њиме управља — свет околина и природа.

— Врло добро! Ја ћу се поносити својом ученицом.

Надежда и Дара их прекидоше у том разговору.

„Ево ове „интелигентне лутке!“ — шапну Мица Славку а он климну главом у знак одобравања. Дара их сумњиво погледа и то каза Надежди напољу.

— Којешта!

— Они су заљубљени! — рече Дара.

— Ха! ха! па то није рђаво.

— Твоја ћерка да пође за човека, који је сад скоро ништа — супленат без породице — т. ј. без богате породице. Мица је рођена за неког високог чиновника.

— Он је паметан човек — књижевник, филозоф! Ја те људе ценим нарочито.

— Па ти му дај Милицу!

— А што да је недам? Ако је устражи — готова сам. Ја имам доста, и за њих ће бити. Такав пар раздвајати била би грехота. Срећа није у новцу, већ у глави — а то је код њега.

— Оно... тако је! Ја к’о велим. Твоја воља! и оде унутра.

VI

У бањи смо. Множина света шета тамо амо по засађеним алејама. Сваковрсног света ту се може видети; ОФицира, пензионара, чиновника — болесних од здравља, мамица са кћерима, које траже младожење. Јули је месец, пред кафаном поливају а цигани свирају и чаше се празне. Сав тај свет долази да се проводи, да се наужива у природним лепотама и да се истроши. Бања — то је код нас болест. И ако нема, он ће ићи, па ма узајмио. Штедионица хвала Богу има доста а богме и доста новаца у њиним касама. Но сав труд око спремања се исплаћује. Кад се само помисли, да је сав свет тај као једна породица и да се сваки интересује, кад ко нов дође — мора бити човеку мило. За 2—3 месеца, за које време траје сезона бањска триста се чуда одиграју. Дође до неког љубавног романа, до сентименталне неке шетње с плачем и уздисајем, до туче; али све то буде на крају разрешено. Започета љубав се прекида за свагда и заклињања при томе не вреде ништа. „Кад ћемо се видети, мало луче моје?“ шапће неки официр поносито тресући сабљом. „Не! драги! — уздише она — само што није заплакала — немој ме заборавити! — Ја — виче он — ОФицирске ми части — нећу! и т. д. без краја и конца.

Највећу ларму у бањама дижу женске. То је јасна ствар као 2 и 2 = 4. Оне долазе да траже младожењу, да бриљирају својом лепотом и тоалетом, трудећи се да сврну пажњу мушкараца на себе. Свакојаких позитура може се код њих човек нагледати: усправљен стас, грбав, успијене усне, руке које држе сукњу с две стране. Неки пут се дешава, да женска и падне али она неће пустити сукње, јер је така мода — етикеција.

Од осталих гостију, који су у овој бањи налази се и Надежда с Мицом и Славком. Он се је био толико одомаћио у њиховој кући да су сматрали за грех, ако га не позову у друштво. Он их је пратио свуда, он им је показивао и објашњавао све, што је било знаменито у бањи, имао је собу до њихове и ручао заједно с њима у кафани. За столом је седео достојанствено, гледао у то шаренило од света и Милицу. Гости завидљиво погледаху на тај сто и различне се досетке прављаху на њихов рачун. Један се официр кладио да ће задобити љубав Миличину за 10 дана, на шта су сви прснули у смеј за његовим столом и т. д.

Живот на бањи преко дана је монотон. Сунце припекло, мртва тишина свуда влада и све се забије у какав хлад или у собу. Али у вече, кад мало захладни, сав тај свет изађе из својих склоништа и скупља пред кафаном. Цигани свирају а точи се хладно пиво, ука, бука, урнебес — трешти! За једним столом играју се карата, за другим домбула а на средини кафане билијара. Један се поручник дере, што му је онај украо жандара и показује руку, у којој су били већ четири — сви се смеју. Други се љути при шаху, што кад му друг не макне Фигуру не каже „мат“ или „шах.“ Еле, све је то задовољно и весело, а и како не би? Кафеџија је добар човек па даје и на вересију и пиће му је чисто — природно, јер га је сам правио од шпиритуса и разних смеса. Али није само то. Гогово свако вече певају најчувеније певачице, и играчице показују своју вештину пред тим честитим друштвом, које је тако жељно забаве.

Ту велико комешање настане, кад дође какав нови гост — за њега се све живо интересује. Мушки се надају, да ће у њему наћи „трећег“, шахисту и т. д. а мајке да ће задобити зета. Ако је какав знаменити човек, брзо се направе познанства, а ако ли је когод од оних, које општина помаже при лечењу, одмах се прича: како је необразован, нема нигде ништа и како није за друштво.

Али једнога дана око подне, при највећој припеци и кад се све завукло у собе те прежива, дође нов гост, но он је брзо привукао пажњу оно мало публике пред кафаном, јер је то била девојка ванредне лепоте: црномањаста, средњег стаса и прилично пуна. Одело јој је било врло примамљиво, као што је то у опште код женскиња. Сиђе с кола, уђе у кавану, праћена својом мајком и сви присутни изразише полугласно једно „ао!“ и а кретање поста живље и никоме не паде на ум да иде у своју собу. Ту се десио Славко и кад је угледа, окрете главу а она се насмеши као на старог знанца и приђе му.

— До врага! мрмљаше у себи Славко — шта ли ће сад она овде? Баш ћу се показати да ми није сад ни најмање стало за њом. Не волим је — па квит! Некад сам је волео. Било па прошло и он се направи озбиљан и читаше новине.

— Гле, Славко, зар ме не познајеш? узвикну она — Добро те бар тебе нађох — Овде бих била као у пустињи.

— Што баш мене? Овде има доста људи, који ће те занимати и бити ти на руци. Међу нама је све свршено! и хтеде да устане и да иде, ал’ није могао. Једно, што је било света и тим би се осрамотио а друго, онако некако није могао.

— Ти се још љутиш? Ја сам све заборавила и будимо пријатељи. Ја се у тебе уздам. Хоћеш ли, да ми покажеш околину?

Он се запрепасти. Он да јој покаже околину! и то оној Љуби, која га је пре онако презриво одбила! Не! никако! — помисли у себи — и таман хтеде да јој одбије молбу а очи им се сукобише. Она га је молила а женској треба помоћи бар из каваљерства и приста.

— Добро! — рече доста суво — могу сутра све да ти покажем! и да би загладио прво своје понашање помогне јој, да смести ствари у соби и одмах оде Мици. Дочека га као и обично — пријатељски и усрдно.

— Хајдмо мало, Мицо у шетњу! Хоћеш ли? Говорићу ти нову лекцију.

— Можемо! Иначе мајка ми спава. Само да узмем сунцобран.

Одоше полако у једну шумицу, где је била дубока хладовина а изглед врло леп. Напред се уздиже брдо и на њему се види по која колеба. Сунце скоро пржи, али ту је пријатно. Седоше на траву. Он ћуташе, она тако исто.

— Ти си опет невесео? Кажи ми, што си такав! Молим те!

— Не знам, шта бих ти казао. Некад сам тако нерасположен без узрока и само ћутим, премда и сам увиђам, да тако није добро Кад сам био гимназист, то ми се много пута дешавало. Сви су ми говорили, да нисам за друштво а све зато, што сам био искрен и свакоме сам хтео казати истину у очи. Ма да сам ја говорио паметно и разложно, ипак су ме исмејавали. Требао сам само да отворим уста, па је смеј ту. Истина, то је било само на једном месту код родбине, код које нико није још испао пророк. Сећам се врло лепо једне славе, на којој сам био прилично пијан, али поред свега тога опет присебан. Тад сам свакога пецкао, свакоме сам казао шта му не ваља. Предложише да ме избаце, на шта сам устао најодлучније и напао то нечувено насиље. Држао сам после једну здравицу, у којој сам с нагласком нападао на етикецију, јер су многи њој били наклоњени. Викнуше ми „живео,“ ал’ то „живео“ било је само очито исмејавање. Један је одмах почео ту моју здравицу критиковати наводећи: да сам у њој много претерао. Даље нисам се објашњавао, но сам трпио и ако сам био пијан. То су све ситнице — може се мислити — али те ситнице могу ме ужасно наједити и једиле су ме у оно доба.

Па и иначе био сам доста повучен и нисам се хтео обзирати ни на шта. Сматрао сам све људе као браћу а тако и сада радим — и био сам искрен. Нарочито сам волео пецкати људе без знања, који у души осећају, да нешто није добро, али им је у страсти да говоре противно.

Разуме се по себи да сам много патио од таких људи и свему је томе била крива моја искреност. Што ми је на срцу то и у устима и свакоме сам говорио истину без разлике. Морам признати, да сам негде и претеривао говорећи и оно у друштву, што није требало, али и ту је био узрок у мојој прекомерној осетљивости, због које сам се доцније кајао...

Славко наједном ућута, замисли се и после продужи;

У мојој души као да се налази једна мрачна тачка, која ме свом снагом вуче у пропаст, али ње се не могу никако отрести. Некада је та црта врло моћна и ја сам покушавао много што шта, да бих је се ослободио — чак и најгоре. Ну она је остала ипак с различном јачином и дејством. Кад када ме потпуно остави за неко време, да би се после појавила у свој својој јачини. Од прилике ја знам, каква је она и знам такође да је она у мојој природи, јер иначе не бих познавао сама себе, а то не стоји. Себе врло добро познајем, али немам смелости да то другоме кажем, ну трпим и ћутим.

— Ето сад сам ти изнео, драга Мицо, у главном: какав сам ја човек. Видиш из овога, да ја имам све добре особине: које су чак некад сумњичене а то зато, што ја никад нисам хтео, да икоме се покажем онакав, какав сам. Ја сам могао и могу дуго да ћутим, да не проговорим два дана ни с ким ни речи, али ми се чини, да сам више расположен у том ћутању, но у весељу. Кад сам весео, то је само израз досаде и желим тада да чиним оно, што и други, јер ме нешто гони на то Можда је то сујета или жеља да се бар тиме ослободим оне мрачне стране у мојој души, која ме тако свирепо мучи. Обично после таког насилног весеља, ја сам клонут, кајем се, што сам онако радио и тим играо против своје природе. Ну правог весеља код мене ретко је било. Ретко је било оног правог расположења душевног и не знам ни сам, да ли је кад било, да ме ништа у души није гризло. Сумњам. Сећам се једног таког стања, у коме сам се скоро налазио. Певао сам, свирао, ал’ то тако потресено, да бих, да сам могао пустио такав глас из себе, који би далеко одјекивао да би сваки сазнао, шта лежи у мојој души. Опомињем се, да савршено расположен нисам био. На дну душе сам осећао досаду и ја сам је силом угушивао. Зашто сам тако чинио и дан дани не знам. Зашто у мојој души није никад потпуно светло? Рекох, да знам од прилике, шта је и каква је то мрачна црта, али јој незнам тачних и опредељених мотива, а њих нећу никад ни сазнати, јер су у мојој природи. У све сумњам, скептик сам дакле и што год радим, добро промерим Због тога и гледам, да се сав загњурим у рад, да утонем просто у њега и да тиме стекнем себи душевнога мира а другима користи. Корист ближњега ми је непрекидно пред очима, али опет и ту се показује она мрачна црта и ту сумњам, да ћу моћи штогод учинити и да ћу бити срећан зашто — незнам. Што сам досад урадио, похвалили су ми, тврдили ми таленат и сјајну будућност и задобио гласа, али опет ја у све то сумњам. Мени треба помоћи, али незнам какве. Свакоме могу учинити, за свакога могу радити, но за себе ништа. Скоро да сам изгубио и наду. Ал’ зашто све то? Можда је поред онога, што рекох пре, да од прилике знам и песимизам. Али да се ја једим због таких ствари, које цео род људски муче — сматрам да је то лудо па ипак ја не могу ништа против тога. Све мислим, да ја немам снеће и да је нећу никада ни имати.

Док је Славко ово говорио, лице му је било преображено. Из њега је избијала благост, неизмерна благост и озбиљност да се је Милица дивила том изгледу с једне стране, а с друге је много патила. То, што јој је сада говорио, она није никад чула нити приметила на њему. И она се замисли. Мислила је о начину, на који би му помогла али од њега ни трага. У том се на брежуљку појави једна жена с девојком. Славко боље погледа и позна у девојци Љубу. Узмути се и дохвати обе руке Миличине грчевито и њежно. С неким изразом крајње скрушености и милосрђа он јој је говорио:

— Ево где је срећа! — рече он — тамо иза оних брежуљака, где овце пасу; они пастири су срећни а ја никако! Срећа ме је за навек оставила. Ах! ја сам велики кривац, кривац према себи, кривац према друштву. Осећам то, али не знам зашто.

Наједном јој пусти руке и изрече потмуло и глухо:

— Милице, преклињем те, заборави све, што сам ти досада говорио! Тако ми по некад дође.

А при овим последњим речима Љуба је била наспрам њих и мало се насмеши на њега. Он је и не гледаше. Гледаше управо у Мицу, која би изненађена тим речима и тоном, којим су изговорене.

— Славко повика она узбуђено — ја те ништа од свега, што си ми напричао не разумем. Да ли си ти — упита га страшљиво — учинио што у свом животу, што би те сада гризло?

Зачуђено је посматраше.

— Не! ја нисам ништа учинио! Ни за како дело, не може ме савест гристи, јер ништа рђаво нисам учинио.

— Ах! Славко! Мени се срце цепа, кад те видим таквога! Ја сам ти сва на расположењу. Ради са мном, штогод хоћеш, само доби ти мира! Живот свој жртвоваћу за тебе. Немој ме мучити! Ја те љубим искрено и зар није довољна та љубоо моја, да те развесели?

— Незнам — одврати јој он — мени је страшно криво, што сам ти оно говорио и ти се сада због тога једиш.

— Волим, што си ми причао. Међу нама треба да влада савршена искреност! Примаче се ближе њему, загледа се у његове очи и наслони на њега. Пажљиво га обгрли и привуче његову главу својој и пољуби га ватрено у уста. Изненади се. Кроз тело му проструја милина и погледа на Мицу благо и захвално и поче је љубити. Она се не брањаше.

Сумрак се већ спуштао, кад су се враћали кући с најразличнијим утисцима. Обома је било мило и слатко на срцу, само Славку не сасвим. Појава Љубина га је узбудила. Поче пребацивати себи, што се због ње једи и гледаше да све мисли управи на Мицу. Мислио је, како ће јој се што више приближити и услугу неку учинити.

Дођоше близу кафане. Мноштво света је седело пред њом, кроз који прођоше. Неки завидљиво погледаху на Славка, но он и не окреташе главе на њих, већ оде с Мицом право у собу. Надежда је баш била крај прозора и гледаше у свет доле под њим. Био је мрак у соби.

— А где сте били ви? — упита их она кад ступише у собу.

— Шетали смо, мама. Г. Славко ми је причао — одговори јој Милица.

— Е, добро, добро! А јесте ли ви огладнели?

— Богме јесмо! прихвати Славко и даде знак Милици да изађе напоље. Ова се зачуди томе.

— Госпођо — поче Славко — кад осташе сами — ја бих имао с вама нешто да говорим.

— Изволте! Ја вас слушам.

— Ја нисам од скора у вашој кући, но одавно и много сам веселих часова провео у њој, на чему вам од срца благодарим. Али нешто се и десило у вашој кући са мном. Нећу да дуљим, јер можда и сами знате — да сам ја заволео вашу гђицу кћер. Шта бих друго радио, но да просим њу од вас. Она томе није противна, јер исто осећа према мени, што и ја према њој. Сад све зависи од вас и господина вашег мужа.

— Ви дакле тражите моју кћер? — упита га.

— Да, госпођо! Ја је љубим.

— Па лепо! узмите је! Ја не браним. Знам добро, какви сте и ништа вам немам замерити, као год ни Мици мојој. Муж мој пристаје на све, штогод ја урадим и ми смо пређе говорили о вама. Свршена је ствар. Ја нећу никоме да рушим срећу, а најмање свом детету.

— Ви сте врло добри! Хвала вам! и пољуби је у руку галантно. Да је зовем!

— Зовните! и он оде да је дозове. Радост му је сијала на лицу. Осећао је, да је учинио племенито дело.

— Милице, приђи ближе и пољуби ме! заповеди мајка. Она то учини и упита зашто.

— Шта је код вас двоје? упита је и погледа на Славка. Она се застиде, порумени и не одговори ништа.

— Ти ћутиш. Ал’ ја све знам. Славко те је сад испросио од мене.

Милица диже очи и погледа у њега. Он се смешкао.

— Да, госпођице, рече — ја сам вас испросио. Хоћете ли ми бити друг?

— Хоћу! — одговори јасно и загрли страсно мајку. „Хвала“ прошапута јој на уво.

Хвала вам, госпођице! и извади прстен. — Ми ћемо се без попа прстеновати!

Слатко је погледао на њу, кад јој је натакнуо прстен на руку а она га радосно посматрала.

Као да је скинуо големи терет, тако му је било у души. Осећао је велику радост, кад је легао у кревет. И већ замишљаше оглас у новинама:

Милица и Славко

Препоручују се као вереници.

И она ће га прочитати — помисли у себи — она ће се сама изненадити! Тако јој и треба! Мица ће бити красна жена. Лепа је, паметна и добра. А она је и горда, више надувена — кокета! и необразована. Зна само спољне стране образовања, а оне не чине ништа. Милица је иначе и изображена, начитана. Сваки ће ми завидети на такој жени! Она је и богата, ал’ ја то не тражим. Моја плата је довољна, само ће ми донети намештаја. Па ће кућа наша бити као кутија.

Тако исто и Милица размишља у свом кревету. Налази, да је добар и т. д. само што она не мисли и о неком другом, јер Славко јој је први кога љуби. Свирка кафанска је по мало успављује и она шири руке, као да би хтела да га загрли. Срце је њено чисто и невино.

Пролазе дани један за другим. Примиче се и.. крај бањској сезони. За све време у бањи много се што шта десило. Славко није више онако весео, избегавао је Милицу и све више сам шетао. Ова се чудила том његовом понашању и оно јој доста јада задавало. Није био према њој више онако љубазан. Вечито је ћутао и као да га је нешто гризло, што није могао исказати. Био је и сам на великој муци. Љуба му је све покварила и сад се с њом шетао, као некад с Мицом или седео са њом у соби. Она би седела на кревету а он до ње. Шта ли тада није мислио?

— Јели, Љубо, — рече јој једном — сећаш ли се, како сам те једном волео, а ти си ме одбила?

— Ха! ха! ха! насмеја се — ми смо тада били још деца. Оно не треба узимати у обзир.

— Ниси ни мислила, да ћеш ме некад заволети.

— Заиста не! А и ти се после заљубио у другу, ца и сад си у њу заљубљен!

Он се намршти, погледа прекорно у њу и мрачно јој одговори:

— Махнимо то! Ја те љубим искрено.

— Ал’ ти си је и испросио!

— Свеједно! Шта је с тим? Прстен ћу јој вратити. Тебе сам само љубио и љубићу те. Тежио је обухвати око стаса. Осећаше, како јој срце куца. Помисли у себи: баш има дивне очи — црне! Само што јој је тако лице црнпурасто?

— Што ме гледаш тако? — упита га.

— Ништа! Гледам твоје очи. Лепе су.

— Е да! и удари га шаком по образу — ти имаш лепше!

— Ја! Остави! Ја на лепоту не гледам. Ценим само знање.

— А што си онда гледао у мене? Што си ми казао оно?

— Марим ја. Душевна лепота је много већа... Знаш ли, како си дошла овде, да нисам ништа радио? А спремам нешто за штампу. Све си то ти крива.

— Што сам ти ја крива? Ти ми сам долазиш. Ја те не зовем.

— Крива си у толико, што те ја љубим и и не могу без тебе.

— Ха! ха! а шта мислиш ти сада? Шта мислиш са мном?

— Шта мислим?! Бићеш моја жена! Је ли?

— Добро! Хоћу! Покајаћу оно што је некада било. Прстен ћеш јој вратити. Кажи тамо, шта знаш.

— Хм! и протаре руком чело — ја не знам како ћу.

— Па мало пре сам си рекао, да ћеш јој вратити.

— Казао сам ал то није тако лако. Шта ће они тада радити?

Није знао, како ће поступити. Њему је ово била друга љубав, Мици прва а Љуби ко зна. Покрај свега, њему је било жао Мице. Он јој никако не би хтео учинити ту неправду.

Он њу љуби, али ипак љуби и једну другу а та друга је сад пред његовим очима. И што више гледа Љубу, тим и Мица постепено ишчезава. Она му се не чини тако мила, као Љуба и управо сад јој налази ваздан којекаквих замерака. Хтео би да се ње опрости, али не може. Јасно увиђа, шта ће тада наступити и свему томе он ће бити крив. Она га може назвати нитковом, кукавицом и рушиоцем њене среће. Размишљао је, на који ће начин учинити, те да обе задовољи. Љуба га гледа радознало и чежњиво. Погађа шта је у његовој души и стара се, да му је што пре измакне испред очију.

— Хоћеш ли, да ме отпратиш у П..? тамо имам једну рођаку. Звала ме је на неколико дана у госте. Претставићу те као свог рођака. Пристајеш ли? и обасу му лице пољупцима — воз полази кроз 1 сахат.

Он се занесе том њеном нежношћу. Видео је само њу, њен стас, њене очи; слушао њен глас и био је као опијен. Без размишљања одговори: „хоћу!“

— Хвала ти! Сад ћу се обући!

Поче скидати скидати своју горњу хаљину.

Он устаде да изађе. Она га задржа.

— Куда ћеш? вели — ја сам твоја и не стидим се од тебе. Глупости! рече напокон. Он седе а она скиде горњу хаљину са свим и он виде кроз танку кошуљу најдрастичније облике горњег тела.

Врат се светлио без и најмање пеге на њему.

Пуне груди и као срезане, мишице голе и дебеле.

Све ово узмути крв у Славку и сад би ишао с овом девојком на крај света. Чудио се мало тој њеној слободи, али није јој могао наћи узрока, јер је била скроз невина и чиста у својим жељама како је он мислио. А она је то чинила, као посве немарно као да се налази пред којом од својих другарица и сасвим полако се скидаше. Најзад приђе му сасвим слободно:

— Како ти се допадам? Пред тобом се не стидим, јер те силно љубим.

Он оста непомичан. Кроз крв му проструја топлина и страст. Био је на само с овом девојком, која толко чини због њега. Глава га занесе, он је већ осећао њен врео дах на својим уснама и стеже је чврсто, грлећи и љубећи. Није знао, шта је доста, и она се не противљаше но му истом мером враћаше. — — — — —: стани! скочи она — али он је не слушаше, већ чврсто науми, да изврши. Она му се отрже и оде у другу собу. Он оста покуњен. Страст се полако умањавала, брисаше зној са свог чела и поче сам себе, осуђивати, што је био тако страстан. Она је сирота — мишљаше у себи — и ко зна да ли ћу је баш узети. Упропастити је — био би велики грех. У том нешто зашушта у оној соби, али шушањ такав, који могу само женске проузроковати и пође тамо и отвори врата. Пред огледалом стојаше Љуба у плавој као небо хаљини и црним чипкама на њој. Учини му се као неко више биће, као Венера и посматраше је немо. Она му пружи руку, ал’ он је не пољуби. Хтео је један пољубац да притисне на те дивне образе, пуначке и румене као мајске ружице. Но нешто га је задржавало у томе, није могао веровати да је она његова.

Она га гледаше зачуђено, а он ћуташе. Љуба саже главу и прошапта му:

— Пољуби ме, Славко! Знам шта мислиш.

А Славко је ухвати полако обема рукама и пољуби у чело.

Уз пут сврати и Милици. Јави јој, да иде на неколико дана у П., да ће се вратити и да се она се брине ништа за њега. Ал’ то је говорио хладно, усиљено и очевидно с неком досадом. Она га саслуша мирно. Никаке промене није било на њеном лицу и кад пође не пружи му руку већ образ, ну он то не учини већ пође

— Славко! Славко! Шта сам ти ја крива? он се врати и пољуби је, ал’ тај пољубац беше студен као и његова душа. Сав узрујан оде од ње. Силазећи низ степенице стане премишљати, како би било да се врати, да је утеши. Њене речи: „шта сам ти ја крива?“ усколебаше га до дна душе и није знао, шта да ради. Мозак као да је стао да Функционише и сад гледа бесвесно око себе. Ништа не осећа, ништа но чује. Наједанпут чу познат му глас „Славко!“ неко виче. Он се обазре. Пред њом је била Љуба.

— Хајдмо! — рече му — још четврт часа имамо времена.

Он се освести и пође са њом на станицу. За мало па и воз пође а он се наместио крај ње. Ћути и размишља о авантурама. „Баш сам ја неки авантуриста! — помисли у себи — а воз све јаче јури. Он јој рече:

— Видиш, како овај воз јури! Тако јури и наш живот и напослетку долазимо у станицу мира.

Она се насмеја.

— Док ми дођемо до те станице, проћиће много времена — рече Љуба. Шта ти је то сад пало на памет? Махни се гога! — мољаше га и брисаше му својом марамом чело. Једва се мало расположи.

Од неколико дана посете направише се неколико месеци. Отсуство је узео под изговором, да је болестан. Мици је писао да ће доћи тек о Божићу кући, да му здравље не допушта одмах да дође. Она је плакала испрва и веровала му, али после дозна у чему је ствар. Надежда је мислила да је све истина, што јој пише Славко и тешила је кћер што је могла боље. Ну нико није могао утешити и она је тужила у самоћи. Често је одлазила на места, где су некада заједно шетали и она им се радовале као дете. Жељно је ишчекивала од њега писма, која су била ретка сад. Она му је на против писала врло често, молила га: да се врати, заклињала се, да га љуби и да нема мира никако.

Оне веселости и живости неста у њеној кући. Сад је све било мртво и пусто. Надежда је поваздан седела крај прозора и плела штогод а Мица би у другој соби уздисала Наскоро промена се опажала на њој. Очи њене онаке живе и заношљиве посташе мутне и из њих избијаше нека сета. Све је било на њој као умртвљено. Надежда се озбиљно забрину за њу, питала је: што јој је; али она је на сва питања одговорила кратко и јасно: „није ми ништа! Проћиће!

Једном упита мајку:

— Има ли што од Славка?

— Нема ништа! Ја се све бојим, да није нешто с њим.

— А шта би могло бити, мама?

— Да те не љуби више.

Она бризне у плач.

— Немој ми срце цепати, мама! То не може “бити! Ја знам, да он мене искрено воле и да ће доћи. Ноћас сам снивала врло леп сан: као да сам имала венац на глави.

— Скоро ћеш бити млада!

— Еј, мама, и ти у то верујеш?!

— Не верујем, ал’ у оваким приликама човек се хвата и сламке. — Но да му пишем?

— Немој ти, мама! Ја ћу му писати. Иди сад. Хоћу мало да останем сама. Надежда је обљуби и изађе.

Докле се то збива у кући Миличиној, Славко се проводи с Љубом. Није избијао никуд даље од ње. Сав се био предао њој и шетао с њом по П. Кадкада га је обузимала жеља да види Мицу и чим би споменуо Београд, Љуба би га тако прекорно погледала, да би он одустао од даље намере.

— А и шта ћеш тамо? — рекла би му она. Ја ћу овде добити службу и ти тражи, па да се венчамо. Зар није тако?

Он јој не би ништа одговорио.

Своје послове скоро све је напустио. Кући је врло ретко писао. Божић је прошао, а он и не мисли да се враћа у Београд.

Једног дана као и обично седео је код ње и читао јој нешто. Рођака јој није била ту. Почеше се после нешто препирати о понашању у друштву. Љуба рече, да је понашање најважнија ствар у друштву и да се по њему може оценити право образовање.

— Зар по томе да ценим образовање што ће неко у друштву играти и пренемагати се као мајмун. Треба и њега разуме се, али тако исто треба и знања. Шта сам ја гледао људи и женскиња гордих, које знају на све начине да се млате, а глава им је празна. То је жалосно, али ипак ја их не кривим. Криво је данашње време.

— Ко ти гледа на то твоје знање? Кад не знаш, да се понашаш сваки ће ти казати да си прост. Па ти знај оног!

— Ако! Мени је довољно кад знам, да имам знања. Више ми ништа и не треба. Зар ми нисмо сви лутке? Зар ми не чинимо један велики грех, једну... не знам како бих рекао.. огромну будалаштину? Нико се то не обзире, да учини нешто добро, лепо — што ће му оставити име за вечита времена, но играмо као пајаци. Где год се окренем видим грозну мизерију. Синоћ сам био у једној кафани, где певачице певају. Гнушао сам се оног понашања, које приличи — да не кажем коме. Кад сам био у Београду нагледао сам се доста орфеума и нашао сам и тамо то исто. Место да се сузбија неморал, он се шири и наша публика то радо гледа. Па то се не огледа само у орфеумима већ свуда. Цео свет је деморалисан, сваки гледа своја уживања и не брине се, како ће штогод урадити што ће нам бити свима од користи. То је жалосно, али сам далеко од те помисли, да ја исправљан овај свет, јер то никако нећу учинити. Ја тврдо верујем, да ће тога једног дана са ширењем науке у свима слојевима нестати и да ћемо тада бити срећни. Али да ли би било паметно, да ја, као образован човек то посматрам равнодушно? Не! Ја мислим, да је моја дужност да исмевам све те предрасуде и да тиме утирем пута нашој будућности, која ће и без тога доћи. Можеш рећи, да ја хоћу да будем неки моралиста и да исправљам свет. То нећу, јер морал сам по себи долази а никако поповским проповедањем. Књижевност, некад тако бујна спала је на лудорије, на исмејавање другога, ал’ без икаква полета и успеха. Обичност се свуда гледа. Чим пусти косу, мисли да је уметник и натакне цилиндер на главу а овамо незнање му цури са свију страна. Песме су нам жалосне тугованке за некадањим „бољим временоме“ приповетка, скроз неистинито изношење живота, позориште износи скоро ништавне производе болесних мозгова и разна пренемагања. Далеко би ме одвело, кад бих казао, како би све то требало да буде, јер ће се то само по себи исправити само морам јаче истаћи ту обичност и уображење. Наша омладина се не угледа на какве велике људе, који су утицали на друштво, већ гута преживеле умотворе Омира, Вебера, Гетеа и друге, које немају за нас никакве важности својим лудоријама и својим настраним посматрањем на свет и људе. Ми не учимо у школи живот, какав је; већ онакав, какав се налази у романима из ритерског и романтичног доба. Нас гледају да обуче оном класичном васпитању грчком и римском. Ми т. ј. и ја смо кљукани грчким и латинским, да бисмо увидели огромно незнање тих народа, који су онда били велики, ал’ сада не вреде ништа. Нама се стављају за узоре Сократ, Омир, Аристотеле, Плутарх, Ови, Хорације, Цезар и др. а заборавља се, да један гимназијалац више сада зна но један Аристотеле с превртањем речи, Овид са својим богињама и т. д.

Многих ствари у данашњем друштву ја се гнушам. Страшно ме потреса кад погледам онај живот иза кулиса, кад видим сва неваљалства, која се тамо дешавају. Но да прекинем с тим, јер крв ми се мути, кад на то помислим. То је ужас један, то је највеће зло у данашњем друштву, које може постићи нарочито оне, који су остављени самима себи. Сећаш ли се онога догађаја пре неколико месеца при твоме облачењу? Тада сам и ја могао учинити оно, због чега бих се сада кајао и што највише осуђујем.

— Хо! Хо! ала си смешан! Та ја сама то не бих допустила, као што и нисам. У осталом ја сам потпуно твоја и мислим да ћу се и твојом женом назвати, па не би ништа ни било.

— То није часно! успламти Славко — ја се тога никад не бих латио!

— А зар ја бих? И зар сам ваљда толико морално спала?

— Не знам! Ја те не познајем изближе, те према томе и не могу тврдити. Верујем, да си ти онако чинила из превелике љубави према мени и ја ти не замерам. Ипак те ја љубим и то тим више.

— Та ја знам, да ме ти љубиш, али у мало ми ниси измакао. Сад се већ не бојим, јер си мој.

— Хм! Шта ћу с Мицом? Мени је жао ње, премда је сад не љубим, али кад ми изађе на очи, то сажаљење постаје све веће и веће. Кад сам крај тебе, на њу и заборављам и само тебе видим, само за тебе живим. Ипак...

— Којешта! Немој мислити о томе! Зар ја нисам достојна љубави?

Он ућута и ништа не одговори. Очевидно тај разговор му се није допао. Поче сумњати у њу и њену часност ишто је више мислио, би му све теже.

— Чујеш ли — рече она наједанпут — ја идем у Призрен. Тамо ћу бити учитељица.

— Шта велиш? у Призрен! А ја!

— Па и ти ћеш са мном! што се ти тако плашиш?

— Не плашим се ништа! Часком му сину једна идеја у глави, али се брзо охлади. Никако је не бих оставио! — мишљаше — ја је опет љубим. Она не може бити така женска! а у глави му опет сину једна мисао: каква женска и шта њој недостаје. Мучило га што је она тако слободна и није могао то себи објаснити. Сад навали гомила мисли и он их никако није могао довести у склад. Скочи к’о опарен.

— Куда ћеш! — упита га — што си тако блед?

— Ја? насмеја се усиљено — нисам блед. Идем мало у варош.

Оде у варош и поче размишљати о свему, што је до сада претурио преко главе. Мисли му одоше на Мицу и чисто се зажеле да је види. Да је крила имао, прелетео би тамо. Ал’ тада му искрсну Љуба са својим слободним понашањем и Мица поче полако ишчезавати. Иде тако полако улицама и чу свој глас. Пред њим је био Момчило. Зачуди се.

— Откуд ти овде?

— Дошао сам по тебе; да видим, шта радиш. Чуо сам да си болестан. Побојао сам се, да не умреш, а то била велика штета за све а нарочито за Мицу, која те једнако очекује.

— Е, — учини он, —а шта ради? Јели здрава?

— Није! Болесна је озбиљно.

— Болесна? Ти се шалиш са мном!

— Боже сачувај! Ево ти писма од ње!

Он га узеде и прочита. Гледаше бесмислено у Момчила.

Док је Славко ово говорио, лице му је било преображено. Из њега је избијала благост, неизмерна.

— Но шта је? — упита га овај — хоћеш ли ићи? Но, шта ти ради Љуба?

— Не питај ме ништа! Ништа не знам. Сутра треба да путујем...

— Куда, несретниче?

— У Призрен с њом.

— Ти си луд! Како да те она нађе, кад те је некада мрзела?

— Сад ме љуби.

— Знам, да те љуби, али она то неће дуго. Ја знам сву њену историју.

— Знаш? причај ми молим те!

— Добро! Она је од оних женских, које се лако заљубљују али брзо одљубљују. Она је страсна и онако мало — знаш — шарлатански. Она се не стиди ничега, што би је само могло одвести циљу. Ја је знам врло добро, јер и сам сам некада за њом јурио. Јел’ била слободна пред тобом у понашању?

— Јесте! у мало јој нисам нанео несрећу.

— Хм! Она је сама себи нанела несрећу пре 3 године. Она није девојка.

— Па ипак она има срца! Не можеш јој то одрећи.

— Глупости! Па имамо и ја и ти срце, ал’ то није оно, што се тражи. Она је добра, али мало; горда је и у свему дилетант. Ја знам, да ти се није допало њено понашање. Јели?

— То је истина. У први мах сам био обузет страшћу, али после сам се стидео сама себе. Но нисам мислио, да је така како је ти престављаш,

— Питај мене! Ја све то знам, а нарочито женске тајне. Увек разбирам за њих.

— То си увек само и радио.

— То, што је пред тобом радила, исто је и преда мном и још шесторицом других. Можеш мислити.

— Опет ја је не мрзим и љубим је.

— Али ти је досадна туторисањем својим.

— Јест, бога ми! То ми се не свиђа.

— Ето видиш! Зар немам право!

— Заиста! ал’ шта ћу сад?

— Чудна ми чуда! Остави је! Кад се вратиш Мици, заборавићеш на њу. Од Мице нема боље женске на свету. Да је видиш само, како се променула! Само плаче за тобом.

— Хајдемо у Београд! Све ћу оставити овде, премда ми је жао.

— Та знам, како ти је! Ти си сад између две ватре. Ову више волеш, што ти је пред носом, а кад одеш у Београд, тада ћеш ову заборавити. Мица је право злато. Лепо, умиљата, образована. Причала ми је, како си је учио и ти тако створења си хтео напустити?

— Махни то сада! Љуба ће, мислим сутра ићи у Призрен.

— Па ако! Ти нећеш са њом?!

— Ја бих је мало испратио.

— Никако! Момчило је добро знао, шта би могло отуда бити и зато му не даде. Славко је то разумео.

— Небој се! Ти мислиш, да бих ја могао остати код ње. Не! ја је још љубим, али је се и гнушам. Така жена ми не треба.

— Јесте ли се свађали који пут? — упита га Момчило.

— По мало. Она ми је слабо давала да се удаљавам од ње.

— То иде у прилог оном мом тврђењу. Љуби те, у то не сумњам и хтела би да те привеже чвршће уза се а ти се опет толико залудно у њу, да си седео.

— Па то је природно! рече Славко — кад љубиш, желео би, да си непрекидно пред њом... Само си ти у овом случају био мало неискрен спрам ње прекиде га Момчило. Теби се није ово допадало и ти је тим пре можеш оставити. Биће ти истина, мало тешко, али ће то брзо проћи.

— Лепо! Вечерас ћемо у Београд — рече Славко.

— То се разуме. Ваљда нећеш овде вечито остати? И теби се самом не би допало нити би могао вечито остати код ње. Штогод би више седео, више би је презирао и једног дана би дошло до распада. Јел’тако! Питај ти мене само! Хајде спреми се! Већ је мрак а време је.

— Хајдемо! Али ја мислим, да бих јој се требао јавити.

— Којешта! Шта ти неће пасти на памет?!

— Не би било лепо! Она ће ме сматрати, да сам нитков и да сам је лагао. Морам јој отићи! Ти ћеш ме пратити! Бога ми, жао ми је да је оставим, после свега овога, што о њој знам и што сам од тебе сазнао. Љубав је то, брате!

— Па лепо! Љубав! али и сам кажеш, да ти је досадна и да ти се њено понашање не свиди. И кад би остао с њом, ти би сасвим убио Мицу, а да ли 6и ти то допустио? Ти си сад на муци, врло добро знам, али та твоја љубав према Мици је зато ишчезла, што те је Љуба нашла и дала ти љубав, коју је некад одбила од твоје стране. Дакле, немој се премишљати, но хајдемо. Можеш јој баш јавити за свој одлазак писмом. Слажи како знаш. Помисли на Мицу, на тог Анђела, који те оберучке очекује и остави све....

— Доста, молим те! Ти ме у срце дираш! Ја ништа сада незнам. Ради са мном, штогод знаш!

— Тако! то ми се допада! Слушај само мене, па ћеш брзо отићи на вешали — рече смешећи се Момчило.

— Да си несретник од како си —- знам, ал’ ја идем с тобом, јер ти си ми највернији пријатељ.

— Е добро! живела мудрост! Јел’ немаш више да причаш?

— Ох! ваздан бих имао! Кад бих ти створио своје срце, нашао би много што шта; нашао би.

— Е, ал’ дотле ће воз отићи и зато нећу ништа да слушам. Брже! ено звони! задоцнићемо!

Одоше на станицу. Воз тек што није пошао. Славко и Момчило уђоше унутра. Јури воз, лете предмети поред њега а Славко све немирнији.

— Чујеш Момчило — рече — мени је страх, у души ми је и празно и пуно.

— Остави то сад! Гледај кроз прозор! Тамо ће те занимати.

Он погледа, ал’ ништа му не привуче пажњу,

— Видиш ли?— узвикну Славко, ништа не могу себи да објасним. Све ми је то празно и опет лепо. Као год што ови предмети лете, тако и лети време, наш живот. Треба радити... треба уздахну Славко — време ће нас престићи.

— Марим ја зато. Мени је свеједно. Никака ме начела не вежу, јер нису стална — заврши Момчило и зевну.

VIII

Два младића се журе улицом, од којих обојицу познајемо.

— Шта ли ће сад бити? — уздисаше Славко — да ме не прекорева штогод?

— Небој се! хајде само са мном! и брзо отвори капију од добро познате Миличине куће. Славко застаде.

— Чекај мало! Баш сам се уморио! и хтеде да се наслони на зид а срце му је бурно куцало.

— Одмараћеш се доста унутра. Напред! и гурну га пред себе. Све, како је оставио, тако је и нашао. Виде опет двориште, виде башту, виде ону клупу, на којој је с Мицом седео. Успомене навалише на њега и сав им се предаде. Дрвеће је почело листати, оно џбуње у башти добило је други лепши и занимљивији изглед. Славко прошапта:

— Како је све ово лепо!

Уђоше већ и у кућу. Славко се обрташе на све стране: хтеде све да види, што га је пре тако очаравало и ко зна, докле би ту остао, да се не појави у сусрет сама Мица. Застаде мало, па затим јој брзо приђе.

— Мицо! Славко! узвикнуше обоје и падоше једно другоме у наручје. Није могао рећи ништа. Брзо се трже.

— Како си ослабила! узвикну болно.

— Волела сам те рече.

— А ја сам свему томе крив! шапну јој на уво — али ја ћу то исправити.

— Све је добро! Проћиће то; а Момчило! узвикну — извини! нисам те видела.

— Не мари! Довео сам ти младожењу.

— Хвала! и погледи радосно на Славка.

— Много сам ти згрешио! рече јој он — опрости ми!

— Немам шта да ти праштам. Ја разумем све. Покајаћеш ти то! Но хајдмо унутра! Мајка нестрпљиво очекује. И она се надала, да ћеш доћи данас. Отвори врата и викну:

— Мајка! ево мога младожење! Био је изгубљен и нашао се

— Е! добро ми дошао! и загрли га срдачно.

Пошто поседеше мало Славко ће рећи:

— Мицо! хајдемо мало у врт! На ону стару клупу.

-Одмах! и пружи му руку.

Ведар зрак, птице цвркућу а војна музика баш тада засвира улицом. Славко раздраган је загрли, пољуби је у чело и приведе је клупи.

— Ево нас на старом месту! рече радосно. Она га захвално и мило посматраше.

— Јеси ли срећан? упита га напокон; мучи ли те штогод?

- Јесам! Ништа ме не мучи. Ти си ми срећа! а шуштање лишћа као да потврди то.