Спустила се ноћ. Блиједа мјесечева свјетлост косимице разасипље се и лелуја по морској пучини; чини се к’о да се с ње непрестанце у ваздух дижу блиједи танки пламенчићи, који негдје у висини ишчезавају. Валићи запљускују обалу, море жамори...
Задоцњели пароброд, расвијетљен црвенкастим лампионима, звиждну и онда полако пристајаше уз мост.
На обали ишчекиваше његов долазак неколико носача и два—три гоњача задјенутом палицом иза паса. Агенат паробродарскога друштва држаше у руци снопић још неистргнутих цедуља и стајаше устобочен на самоме крају дугачкога моста. Остала чељад, навикла свакидањим доласцима, шеташе обалом и не обазираше се на пристаниште.
С брода бацише уже и поставише даску. Изиђоше два трговачка агента, неколико Загораца, а за њима, најпослије, свеучилишни ђак Иво Полић.
Она два агента окупише носачи и гоњачи и нагањају се с њима. Иво их обиђе, приђе агенту друштва, поздрави га и замоли да стави у стовариште његов ковчег, док сутра по њ пошаље човјека.
Затим се упути кроз варош. У путу навуче свој прољетни капут што га је носио преко руке. Није се освртао на свијет који пролазаше улицом у присјенку зажганих лампиона, већ журно изиђе из вароши на велики пут, који се је провлачио уз морске увале и најпослије узбрдицом водио у његово родно село.
Мали дио пута једнако се журио, затим успори кораком и пође полакше.
Путем је на махове и застајао, обрнуо би се прама мору и, замишљен, попостао. А у млаком ваздуху, у јасном мору и у благоме пиркању вјетрића, јављало се прољеће. Мјесец нагињаше к западу. Ивин пак осјен удуго се продужио, упоредо га прати и с њиме застаје. Још није замрачило; пољем рекао би да се још повлачи задоцњели дрхтај сива сутона.
Младић се ухватио узбрдице, ну сада одмиче још полагани је. Види се да му се неће да на вријеме стигне својој кући. Враћа се са свеучилишта, утучен и изнемогао, а да није својима ни јавио да ће доћи. Шта ближе приступаше к селу, осјећаше у души јачу чаму и трзавицу. Нагло је пошао на пут, хватајући се тога задњега уточишта као утопљеник сламке. Сада увиђаше да ни то не помаже и безнадно размишљаваше о својој несрећи.
Изнад села залазио је мјесец — још је тек вирио иза мрких стабала. Домало све се ствари стапаху, губећи своје одређене облике. Кад стиже к првим кућама, заустави се. Загледа у свјетлост што још тињаше у најгорњој кући поврх цркве, и ослушкиваше дрски лавеж љуте пашчади и пањкање мазгиних звонаца. Нигдје ни жива створа; у селу осјећао се задах уморна живота, и тежачки дах као да избијаше из оних сиромашних потлеушица.
Он попође и закрене тијесном уличицом. Из оближње куће зачу људско ркање — и нечије живо гдје трви траву. Мимо њега журно прође чељаде и не јави му се; он се обрну за њим и прослиједи.
Пред својим отвореним двориштем устави се часом, уђе и стаде пред вратима. Удари свом шаком и задрма њима. Домало зачу се ход по кући, неко раствори капке и упита: „Ко је?“
— Марко! Ја сам, отвори!
— Ти... Чекај, одмах!
Низ стубе зачуше се брзи кораци босих ногу. Заструже кракун на вратима.
— Ча је? Како си? Нисмо ти се надали.
— Нијесам имао времена писати. А како је?
— Ка’ и увик, добро! Улази!
Иво уђе у кућу, а Марко затвори врата и закракуна. Уза стубе узађоше оба на први таван.
— Ко је то? — зачу се уто из собе женски глас.
— Дошао је Иво, — одговори Марко.
— Бог с тобом! — јави се јаче стара им мајка.
Ето ме удија... Иве, с ким си дошао?
— Сам... Ма ни потреба да се дижеш.
— Ча ти је? Ваља да ти направим постељу.
У соби шушну слама и шкрипну постеља. Мајка се дигла и одијеваше се. Дотле је Марко упалио свијећу. Врата се отворише.
— Иво, синко! Зар си сам дошао?
— Сам, — одазове се Иво, и у исти трен огрлише се. Марко придаде мајци свијећу. — Ја грем спат’, — рече им и оде у своју собицу.
Њих двоје узиђоше уза стубе на други таван... Уђоше у чисту, обијељену собицу. Иво раствори стакла и капке. Затим се обрне к мајци, насмије се тек примјетљиво и загледа се у њу. Стара постави свијећу на сто.
— А шта је од оца? — упита он.
— Спава, уморан је. Јеси ли гладан? Хоћеш ли шта јести? — Зануђаше га брижљиво мајка.
— Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина!
— Чекај, чекај!
Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке, чисте, бијеле простираче.
— Ево ти! — рече му благо.
Иво прихвати и наточи. Уто је старица средила постељу. Кад бијаше с послом готова, загледа се у сина.
— Бићеш уморан? Блид си, пој опочини!
И нато тихо изиђе и затвори за собом врата.
Иво наново наточи и сит се напије. Затим се налакти на прозор и, замишљен, стаде гледати у мирну, прољетну ноћ.
Он је више пута у животу у очима осјетио топле сузе. Бијаше меке, осјетљиве природе. Смутио се је кад га је први пут отац од села отргнуо у његовој четрнаестој години и намјестио у С.., у сјемениште, да учи гимназију, па послије да се запони.
Чим ду’ну прва зимска бура, осјети самоћу и пустош. По обору сјеменишта у затишју весело се забављаху његови садругови. Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице...
...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон. Двориштем разлијега се дивљи кикот младости. А њега у грудима нешто тишти, па неће да му даде одахнути. Гледа своје село, бијесну буру што се пуши морском пучином, осјећа зимску студ, а мајка, врсници и весело топло огњиште — далеко су, чак преко мора...
За све пак што му се у сјеменишту, гдје је проживио осам година, бијаше дојадило, ипак је и тада осјетио сузе у очима, кад је изишао из његова дворишта да се више не поврати.
Положивши испите зрелости, осјети јачу неодољиву вољу и чежњу за животом. Против очеве воље свуче питомачке хаљине.
Честит, надахнут најљепшим мислима, отпутовао је из свога врлетнога краја да се упише на свеучилиште међу слушатеље права.
То бијаше први растанак од села кад није осјетио туге. Чињаше му се да иде у познати град, гдје ће да нађе силесију знанаца о којима је он у новинама толико читао, с пријатељима разговарао и за њих се често загријавао.
На колодвору није га нико дочекао. Упаде у омнибус међу остали свијет и сиђе пред хотелом.
Чим се је удесио, изиђе да се прође градом.
Ходаше улицама у којима бијаше највиша врева.
Завириваше у непозната лица. Мишљаше да ће бар кога познати од оних отаџбеника што их је гледао у портретима, по илустрованим листовима.
Ну не наљезе ни на кога од срца. Дојади му се и то ходање, и поврати се у хотел да обједује.
Сједе и јави се. Носач се одазва на њемачком језику. Није га разумио, па га наново приупита. Онај — мјесто одговора постави преда њ цијеник јела и одбрза даље.
Нашао се у неприлици што да наручи и преврташе са свих страна то парче хартије.
— Заповиједају, — напокон жељно зачу глас другога послужитеља.
У благоваоници, уз звеку чаша и плитица, живо се је разговарало; до њега допираху гласови туђега говора. Осјећаше се стран међу том чељади, што их није могао да разумије. Озловољен, журно се залагаше и, чим бијаше готов, изиђе.
Пожури до „Народне каване“, гдје је имао да се састане с једним знанцем, домороцем. Успут посматрао је људство што врвљаше улицом; завириваше у излоге. Око му запе за прибите таблице трговаца и других посленика: већина туђих имена, написана у туђим језицима.
У кавани нађе свога пријатеља. Одахну, угледавши га.
— Сви овдје њемачки говоре, — опази у разговору Иво.
Такав је обичај, одговори пријатељ му Пиеро.
Уто к њима приђоше тројица ђака. Разговарали су талијански. Пиеро га пристави. Бијаху и то Далматинци.
Док посркаше каву, разговараху онако преко воље.
— Опрости, Иво, — рече му Пиеро. — Наша је навика да свако по подне учинимо једну партију на карте. Можеш и ти доћи!
Пођоше сви у другу собу. Пиеро је губио, Иво je чекао и чекао, но тој партији не бијаше конца ни краја. Дотужи му се.
— Ја ћу мало изићи, рече играчима.
— Слободно, — одговори му Пиеро. — Опрости, знаш, но овакова је навика! Ма свакако вечерас дођи! — напомене му, бацајућ’ љутито карте.
Иво изиђе.
Читаво по подне вукао се улицама; ну у највећој вреви, гдје је живот кипио, осјети се осамљен, без икога од срца. Из дна душе будило се болно чувство, неодређено, безразложно; но тек оно га бијаше освојило и он му се је предао.
И отада га оно нераздруживо пратијаше и навираше му из цијелога бића. Бесвјесно ходаше широким улицама. Више га нијесу занимала туђа обличја, ни градски сјај; бијаше мирнији чим је даље одмицао. Избије на жељезничку штацију. Наново се нађе међу силом свијета. Жамор, шум сада га као успављује... У ушима му бруји и од њега се удаљује путем прама оној страни откуда је дошао жељезницом.
У самоћи, на догледу великог града, јача га туга притисну.
Гледаше пожутјеле високе шуме, отворена широка поља. Све се блисташе у сунчаном сјају.
Враћаше се у засјенути град, а из душе му, већ навираше бол за остављеним својим крајем. Мисао дизаше га у плаветне висине, и он је тражио морску пучину што се спаја с пошљедњом свјетлошћу.
Ну носили га младост и здравље, и он брзо обикне у граду.
Живио је као и остали ђаци, и привидно се не одвајаше од осталих; но собом из врлетнога свога краја бијаше понио и мирис живога мора и поља и свјетлост пуна дана. За неко вријеме, у вреви ђачког живота, тек би часом притајани осјећаји оживјели, и тада би бјежао у природу, да се смири. Но чим је боље упознао друштвене прилике, разочаравао се све то више, а жељан да нађе одушке својим мислима, силно се удуби у читање сваковрсних књижевних дјела.
Није се могао никако да снађе у противрјечју разних животних проблема. Редовито, пошто би прочитао каково дјело, било материјалистичке било идеалне филозофске тенденције, бијаше му у души тужно и мрачно; и само на догледу природних појава, у простоти, враћаше му се мир и благо весеље.
Убрзо и он више не осјећаше никаково поштовање прама спољашњим обредима. Његово вјерско нагнуће лежало му је у његовим чувствима, и оно се једнако будило и скрушавало на догледу елементарних страхота и свјетлости пуна дана, у замирућем западу, као што и у тишини ноћи.
Потајни слатки бол јављаше се у свакоме животном весељу, ну неизвјесна неодређена слутња, као бљесак, налијеташе му испред очију. Она бијаше као вјесница, као нека копча између физичкога и душевнога живота.
И домало друштво у граду не пружаше му више никакове насладе, или, ако би и осјетио каткада радост дивљега весеља, или пустио маха младићкој обијести и уживању, — редовито иза тога, па и у самоме ономе часу, јављаше се из душе туга и силна тјескоба, да у заметку сатаре клинцу разуларена заноса. Осјећај самилости и туге живљаше у њему и код чаше вина и у казалишту и у друштву запуштених жена, и свугдје гдје не осјећаше објаву правога, истинскога живота.
У пошљедње вријеме живљаше о себи, у сабирању мисли, у дугим шетњама и у посматрању природе. Пошто би цијели дан избивао напољу, у околишу, тек увече враћао би се у град. Неколико пута, у ходу и у сабирању мисли, у уређеној шуми изнад града наљезе на њих двоје: брата и сестру. Брата познаваше са свеучилишта. Бијаше сиромашан ђак, син неке удовице.
Једнога љетнога дана ујутро, да није ни сам знао зашто, устави се он код њих.
Она је сједела на клупи, у осјену цвјетних стабала; до ње стајаше брат. Испод ногу им простираше се саг зелене траве.
Издалека, као лака музика, допираше до њих брујање водоскока. Брат га претстави. Она се диже. Пружи му руку и, уз стидљиви дрхтај трепавица, обори очи.
— Господин је Далматинац, — рече јој брат.
— Драго ми је! — чисто весело одазове се она, погледа у Иву и упита: — Јесте ли близу мора?
— Ни сто корачаја од њег’.
— То мора да је дивно! Никада нијесам видјела море.
— Никада!? — прихвати Иво.
— А је л’ те, оно није зелено, како га описују неки странци?
— Не, оно је као и дуга свакојаких боја.
Настаде тајац. Иво криомице завириваше у њене плаве очи...
Сунце бјеше поскочило. Испод једноставнога шешира сјало је њено лице младошћу и спокојством.
— Ми ћемо вас оставити, — прекину ћутање брат јој и надода усрдно: — Пронађите нас гдјекад.
Одоше. Иво часом застаде, и гледаше за њима. Чим замакоше, осјети силну тугу. И он пође и понесе собом топли сјајни задах дана, с њеним благим, дјетињим обличјем.
Не могаше одолети жељи да их не походи, па тако започе њихово познанство. Отада и ходаше за њом и дуље остајаше код своје куће, а поче и да учи за испите. Бијаше много мирнији. Сигуран да ће се у уречено доба с њоме видјети, радо је прегорео и оне своје дуге шетње по пољима.
Када би узилазио уза мрачне стубе старе кућетине, увијек га је обухватала нека угодна језа; редовито наступаше сладак дрхтај по цијеломе животу. Пројурио би кроз тамни, задушљиви ходник, и одмах, чим би у собу улегао, прислонио би се на отворени прозор. Она би дошла и намјестила би се поред њега. Дуго и дуго, с оне висине гледаше он комад ведра неба над собом, гледаше њу — а друго шта није ни гледао... Приљубио се уза њу с дјетињом приврженошћу. У томе затече га школски распуст.
Растанак не бијаше му тежак. Остављаше је сигуран да ће се за два мјесеца вратити и да ће у овом великом граду опет код ње наћи уточишта. А сада одлази да види свој родни крај, мајку, море, небо и поље све то обасјано сјајем љетнога приморја.
На догледу мора поздрави у њему као неку објаву истинскога живота.
Први дани пролажаху му у млађаном несташлуку. Но чим је дуље боравио уз море, буктијаше све јача страст и захваташе његов млади живот. Сама успомена на њу није је могла утолити.
За оних дугих, врућих дана, пошто би се изјутра окупао, завукао би се у поље и завалио под крошњату смокву. Над њиме, између широкога лишћа, вириле су и висјеле смокве пуцавице — обле, меснате, крцате медена слатка сока, који се је циједио из црвених, распуцаних усница... Пред њим испружила се лоза, на њој се шара гроздово зрње. Уоколо, мрке маслине бацају дуге сјенке и допиру све до високих гомила по којима се пење на изводе дивља лоза и бршљан. Понио би собом књигу да чита. Домало и жешће би упекло. Прави кријес! Тада би оставио књигу и загледао се неодређено преда се... Сунце пржи све жешће и жешће; отсјев му постаје бљедикав. Пред очима му непрестано трепере свјетлаци... Суха земља, гдјегдје распуцана, зја као змија. С ње сипа топлота; тражи кишу да је утиша, загаси и да је ситу напоји. Тихо море ишчекује жељно благи вјетрић да заћарлија, да му гане пучину, а прожутјела трава пригиба се чедно к земљи, као да тражи њену влагу, како би издржала тешку спарину.
Испред његових очију и из њих чини му се лете лаке варнице и ишчезавају у сунчеву жару...
Тада је нервозно гинуо за њом. Наједном би се као пренуо из сањарије и у заклоници, између широких разгранина, у оној присјенци, раздражен жељковаше за њом...
Сав жар и жегу у природи осјећаше у својим грудима. И када би је замислио, онако просту и здраву трзнуо би се и јако би га у души жацнуло. Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тијело и њену младост. Као што је море вапило за благим повјетарцем, земља за кишом, тако се и он заносио прибраним усницама за меденим соком њених слатких пољубаца, да га испије, да затоли и загаси, ако ће и за час младићку жеђ.
Иза обједа, да убије најжешћи кријес, проспавао би. Она тада долажаше к њему у наручје. Слављаше свадбу, о којој на јави ни мислити није смио... А кад би нестало и последњега сјаја са запада, а ноћ се истиха и неосјетљиво спустила, редовито силажаше мору.
С копна би заћарлијао вјетрић и голицао га по лицу. Воњ жестоких трава и задах мора, уз једнолично цвиљење попаца, будили би у њему најслађу поезију и чежњу.
Свјећарице лижу по морској пучини. Он их прати погледом и подаје се најсмјелијој фантазији...
Једне вечери није могао да издржи, диже се прије обичајног времена и пожури кући. Собом носио је сву сласт и милину љетне ноћи код мора.
У својој соби узе хартију и поче писати.
Глава му је крцата лаких, мисли, но не зна да их распореди. Хтједе да јој све рече. Овај лист имао је да навијести његову силну љубав, и он њој написа: „Још неколико дана и бићу с вама — понијећу собом морских шкољки. Не знам што да вам пишем; још осјећам сву сласт што је проживих овога часа крај живога мора. У мени је срећа; све се око мене топи у љубави, но вас нема... А само ради вас и с вама ја сам замишљао дивну слику.
„Чинило ми се да нас тик жала чека хитар чамац; море је мирно, дубину му мјесец освјетљује... Ми се журимо, отпловићемо чак далеко, далеко тамо гдје ћемо наћи острвце пуно цвијећа и шарених птица, — валићи му плачу обалу и шапућу вјечиту пјесму. Журимо се и журимо! Чедо моје, тамо ћемо поћи!“
Свршетком распуста, здрав и миран поврати се у З... Она га дочека срдачно.
Прођоше јесен и зима; густи зимски вео не застираше му погледа; у њеним плавим, непрегледним очицама гледаше одраз својега жића.
Њему се чињаше да је излишна свака изјава, да би свака формалност вријеђала његове осјећаје. У том стању затекоше га ускрсни благдани. Један његов пријатељ, свеучилишни ђак из Славоније, позове га да благдане проведе с њим, код његове куће. Није га било никада тамо, те пристаде. Отпутоваше. Иво понесе собом меланхолични напјев: „Славонијо — земља племенита“, и у души поздрави ту равну земљу. И годијаше његовој души досада још неосјећана, нова, сеоска идила. Срчано поздрављаше по ливадама расијане тежаке, одјевене у бијело; годило му је разговјетно и јасно шуштање ријеке и далека музика врбових грана и повијених зелених трстика.
Изјутра, иза недогледне равнице чињаше му се да види море закриљено сивом маглом... и шиљаше му свој врели поздрав.
Чим је стигао, писао јој је ватрен лист крцат мекане поезије. Доби одмјерен одговор (она му је увијек пријатељски писала). Затим јој је засебице писао још друга два листа. Тек након неколико дана она му отписа:
„Немам времена да вам надуго пишем. Када дођете, све ћете сазнати. Хоћу да вас изненадим“, дода при крају писма.
Затајана слутња пробуди се и заокупи га. Удуби се у писмо; из свакога ретка и из сваке ријечи тражио је разјашњења.
Хтједе да не мисли о злу, ну ово се силом наметало. Засити се пустих равница, дражила га силна прашина и сметало му непрестано дрндање сеоских лојтра...
Једнога јутра поврати се. Тек што се је удесио, упути се к њима. Биће да је било око једанаест сати. У соби нађе њу, брата јој и некога времешнога господина. Она га дочека поуздано, с благим осмјехом. Часом загледа се у њено ведро лице и у узвраћену црвену горњу усницу! — и поздрави их.
— Здраво! Добро дошао! — обоје му прихватише и изрукују се с њиме. Господин се пријатељски наклони.
— Зар сада с пута? Како је било? — упита га она.
— Добро, хвала! А шта је код вас?
— Ништа особито! — насимија се дјевојка.
— Има нешто, — јави се сумњиво брат јој.
— Ну шта? — навали он неустрпљиво.
— Важно је! — смијао се младић.
— Казаћу вам послије, — надода дјевојка.
— Зар тајна?
— Никакова тајна. Хтјели смо да вас изненадимо; а ствар није особита. Господин, — и показа на њих руком, — и госпођица — заручници.
— Збиља? — промуца он и оћути као да му се нешто испод ногу измиче.
— Тако је! — потврди она једнако благим осмјехом.
У то видје гдје му се онај господин наклони. Сви заћуташе. Суне му мозгом: нема сумње. Завијоглави и смрче му се. Тек што затетура, нешто промрмља и стругну низа стубе.
На улици исправи се и одахне. Као гоњен улети у своју собу и баци се на постељу...
По подне одјурио је у поље, изван града. Очај, чама и силна туга глодали га. У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа. Бијаше све узалуд; изван боли што је осјећаше у прсима, у глави и у очима, нека друга бол кидаше га, овладавши њиме, и он није знао како да себи помогне.
Пред вече поврати се у град и инстинктивно луташе око њене куће. Неколико пута, већ уморан, бјеше обиграо овај комад улице, док спази њих троје гдје излазе из куће.
Бесвјесно пратијаше их издаље. Они уђоше у неку гостиону, он улети за њима. Сједе за први сто што га нађе и наручи пива. Заручници се бијаху сместили даље од њега.
У дворани удараше циганска музика. Звуци виолина продираху му до усред душе. Часом осјети болну чежњу, часом силну срџбу, док не западе у некакав нехај и безбригу.
Пио је чашу за чашом, онако како би му под руку дошла...
Све криомице погледаше на њу. Она се бијаше приљубила уз свога заручника и чаврљаше весело. Гледаше је и гледаше, ну она се ни не осврну на њ. Наново у дну душе појави се силна туга и још се јаче намршти његово разјађено лице.
И пиво бијаше преслабо да разагна очај. Наручи жешћег пића. Домало пламен лизаже му уз образе. Јагодице се зажарише; поче да губи свијест. Бол попусти; музика свеђ свира и побуђује у њем гануће. Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамом обриса их. Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се...
У свјетлости људи се протежу блиједи — као сјене играју му пред очима. Гледа њих и њу. Је ли то она? Изгледа да је преполовљена; и сви су у дворани једнаки... Они се дижу. Пролазе мимо њ, а музика свира и свира. Изиђоше; он им се наклонио, и они му одвратише.
Плати и оде.
Чист ваздух жестоко је дјеловао; залешура се и прислони се уза зид. Нема снаге да их прати, а они замакоше присјенком зажганих лампи.
Дуго је тако стајао. Најпошље се маче и с натегом дотетура до своје куће.
Када се је пробудио, бијаше објутрило. Тек што је отворио очи, свега се сјети. Оћути силну бол у глави; размази се. Растројени живци попустише и он заплаче као мало дијете. Завлада њиме некакова несломива чежња... за родним крајем. Кроз сузе сину му мисао: „Дома ћу!“ Чињаше му се да је у томе још једини спас. У трен ока обуче се. На брзу руку спртља своје ствари у ковчег, јави се господарици и вечерњим влаком отпутова кући.
Сутра дан освану недјеља. Пробудио се је када се већ широк траг сунца повлачио по соби и допирао до саме постеље му. Нагло раствори очи, промешкољи се по постељи и, подавивши прекрижене руке под главу, загледа се у дрхтај прашине у сунчаном сјају.
Брзо путовање и нагла промјена предјела учини да се је увријежена болна мисао растресла и није глодала првом силом. Па бијаше и опочинуо и добро се примирио.
На прстима у собу униђе мајка му и надвири се над постељу.
— Пробудио си се, — рече му. — Чекај, донићу ти удија каву!
Он јој се насмија и зажмири кратковидним очима, да је боље види. Њезин долазак трже га из мисли, исправи се и подиже из постеље.
Када се старина повратила, бијаше се почео облачити. Она постави поднос на сто и гледаше у њ. И Иво се приближи и топлим погледом посматра старицу. Силно је личио мајци. Његове и њене сањалачке очи имађаху једнак изражај сјете и самилости. Мајчино блиједо лице, старачки свјеже, отсијеваше благо. Посматрајући је, он је увијек у њеном лицу наслућивао и гледао будућега себе.
— Како је отац? — упита је.
— Доли је, у дућану... Како се средиш, пој удија к њему... А хоћеш нам дуго остати?
— Не знам баш... ма хоћу бар до почетка октобра...
Часом стоје обоје онако једно прама другоме, док се он маче да се среди. Тада се она сјети да ће се кава исхлади и зануди га да је попије. Он је преко залогаја упита:
— А има ли шта ново?
Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој, ако овако подржи, не остаје мнозима него узет’ шћап у руке, па у просјаке! Јема их и сада у селу, те нимају шаку пуре!
И мајка му од срца уздахну. Он се у то посвема средио и наумио изићи.
— ’Ајде, ’ајде! Доли је отац... А ча ћеш за обид? — Ну младић ни не чу, сиђе низа стубе и преко дворишта униђе у дућан.
Отац, шјор Лука, разговараше с тежацима што дођоше по своје наднице, или за каквим другим послом. Крјепак, јака врата, стајао је између убогих, окоштих сељака. Кад угледа сина, пође му полако у сусрет и пољубивши се с њиме, упита га:
— Како си ове године уранио? Нису још били испити?
— Нису до октобра.
— Па?
— Могу и код куће учити.
Сви ућуташе. Сељаци загледаше се у господскога младића. Он се к некима обрне и поздрави их. Отац прислонио се уз пуну врећу.
— А доша си синоћ?
— Синоћ, да. Ви сте спавали.
У дућан униђе неко дијете да нешто купи.
— Ви сте у послу, — рече Иво и изиђе на улицу.
— Немој да те чекамо у подне! — добаци отац за њим.
С улице крену жупској кући. Хтједе да се поздрави са младим жупником, с којим је био добар пријатељ. Ну када је стигао пред кућу, предомисли се; чињаше му се да је још прерано, а опет вукла га жеља да се на овоме лијепоме дану прође по пољу. Пође равно напрјед до узвисине, окле је пуцао поглед на море. Крене низбрдицом и не могаше одољети жељи, па се упути до боровика. У ходу силио се да се разабере и да из душе истргне болне мисли што му се наметаху. Осјећаше се здрав, раздраган, у затишју свога краја, а око њега дрвеће и лоза пуне се, назупује се зеленило, трава избија, све хоће да искочи, да у се упије свјетлост сунца. Јасно море мирује, привлачи. Младић оћути опет задах истинскога живота. Но пошљедња бол бијаше јоште јака — није могао да је се отресе. На махове уснице му подрхтаваху и све до у срце зазебло би га. Отимаше се и зађе у боровик.
Часом разблажи га зеленило што се у шумици, у свјетлу, прелијеваше у свим прелазима. Живо борово истицаше се над мрким глумчевим и падаше по кадуљи, вријесу и смиљу зеленкаст му одбљесак. Он се прислони уз бор и загледа се у сјајни сунчев зрак што се прелијеваше по пучини. Из даљега допираху до њега чести ударци млатаца, из жбуна прхну птица и цијукну. А сунце боље грије, жари, буди. Он се протегли и упије у се пуна уста чиста, мирисава ваздуха...
Доље, испод њега, зачу се клопот живога — котрљање стијена. Узбрдицом прама њему јашио је на мазги сусјед и врсник Јуре. Јахаше наголо и непрестанце махаше ногама да натјера мазгу е би боље ишла.
— Здраво, Јуре! — прихвати Иво и чисто му би јаше драго што га је видио.
Младић устави мазгу и хтједе сјашити. Иво га задржи и придржа се мазгина врата.
— Гоним је из паше... Да је осамарена, да би вам узјашити, — рече му.
— Хвала ти, волим овако! Па како си?
— Ето, да се живе... А ви љетос уранили?
Иво посматраше младића који га гледаше својим добрим вијерним очима; осјети његову приврженост и бијаше му угодно. Он га је још од дјетинства од срца волио. Његово обично насмијано лице имало је у себи нешто примитивна, привлачива.
— Хоћете ли се вратити?— упита га повјерљиво.
— Ти ћеш ми умаћи...
— Нећу, ни ми хитње. Ако ћете, сјатићу, па ћемо заједно.
— Не, не! — одговори Иво. — Овако ћемо се придржа младићева бедра и полако пођоше узбрдицом. У друштву с Јуром лијепо се разабрао у мислима. У ходу, пошто се мало угријао, осјети јак нагон за пустим пољским животом. Зажели се другога живота, па да с Јуром обигра по сунцу пољем унакрст.
— Мазга ти је мршава, — рече му, огледајући је.
— У рђава је господара; ма доћ’ ће она свитлија и помоћ’ ће се чим боље избије трава. Јур јој се весели!
— А жениш ли се?
— Зашто ме то питате? — И слатко се насмије. — А зашто се ви, који можете не жените? Ма да, јема доста жен’ по свиту.
— Па, имао си младу?
— Пустите! Триба се устрпити до боље прилике, па може се и то!
У говору дођоше у равницу, на шири пут. Иво часом одахне, па пођоше наново успоредо. На догледу села, на раскршћу, закрене путем што је водио цркви и поздрави се с Јуром.
У ходу к цркви свечано зазвонише сва звона на приступ; он пожури да се састане са жупником.
Ту се поздрави са сусједима и знанцима и посматраше чељад што се лијено узбрдицом пењала и пред црквом се заустављала. Као никада досада, учини му се тај свијет убог и јадан, обучен у искрпљена и тијесна одијела по градску скројена. Поглед му се устављаше на њиховим дугим, јаким рукама, са згрченим прстима, што бијаху испуцане и нажуљене од великога напора. Млађарија, мушка и женска, безбрижно корачаше, окићена мирисавим цвилећем и све жагорећи у јужњачкој шали. Они су свјетлији и стројнији. Покоја цура погледа га и насмије се; дочим је старија чељад озбиљна и забринута.
Звонце брецну. Свјетина навре на тијесна врата. У час црква бјеше пуна чељади, као шипак зрња. Начичкала се глава до главе.
Иво попође и погледа унутра. Миса започе. Чељад крижаше се и поклекоше, а он се наново поврати на улицу.
Тумараше даље селом. Посматраше мале ниске потлеушице, што се прислањаху уз стрмине, да су у заклоници од буре и од других непогода. Између њих бечи се погдјегдје кућетина господе из вароши и засјењује им свјетлост. Вртлићи, што би их зец прескочио, засађени зељем, леже неуређено и расијано у осјену кућа.
Није ни сам знао зашто се је уставио испод дрвета на ком су тек избили пупољци. До њега нахерила се кућица сусједа му Јере. На прозорчићу, у окренутој и распуцаној лопижи, зеленио се је босиљак, једини урес уоколо. Доље наниже у сунцу и осјену иза, виших стабала, су кућице. Из њих избијаше дим; над кућама дизаше се, ниско, повлачећи се између грања зелено заодјевених стабала... Иво се сјети дјетињских дана, када се је сиграо и крио између оних кућица, када је уз огњиште са својим врсницима казивао гачице, а бура над кућама фијукала, док је дрхтало цијело село; сјети се свих годишњих доба и тргње и мора и поља — и бијаше му тјескобно и тешко.
Па зашто га од свега тога отргоше, против његове воље? Све то бијаше изгубљено, а да ништа није добио у замјену.
Он пусти маха свому нагнућу, и питаше сама себе: „Чему све ово?“ Горко пожали што се они дани неће већ никада повратити и безнадно гледаше у село.
Чему сва та научна филозофија што запоставља истински живот, када нема у себи ништа што је оправдава? По њој, он би могао да живе на штету другога, што се је противило добром му од природе нагнућу, или... да очајава... И када он у себи не би осјећао сву силу објаве здравог живота и његову сласт уживања, морао би да се прегори, да своје жиће претргне у најљепшим годинама...
Маче се и сиђе усред села... Под гранатом мурвом бјеше иставио „Пилат“ на продају своје ситне ствари. Када га је угледао, дотаче се феса и поздрави га. Бијаше црвен као рак, плешињав, с чуперком на потиљку, уредно раздијељене косе. С рукама у џеповима, ушетао се поред робе, непрестано нешто гунђајући. Уоколу, уза зид, зијеваше неколико старијих и болешљивих људи што су слушали малу мису, па сада се јадају један другому.
Заслави на „подизање“. Сви поклекоше и пригнуше се к земљи; гласно молећи, скрушено се удараху у прса.
Иво нестрпљиво очекиваше да изиђе тај народ; осјетио је потребу да буде међу свијетом.
Напокон, неколико женских убрзаше из цркве— знак да је миса при крају. Домало наврије и друга чељад, разилазећи се својим кућама.
Изиђе и жупник, а уто заслави и подне. Иво га, угледа гдје силази низбрдицом, једнако журно премећући кратке ноге. Смјешкао се старицама што их среташе у ходу, и добациваше им покоју безазлену шалу.
Они приступише један другому и усрдно се руковаше.
— Знао сам да си дошао; рекли су ми, — поздрави га жупник и погледа га својим упитљивим великим очима. — Бићеш собом понио силесију новости? Е да, греш из нашега З...! Ма уранио си, још нијесу почеле смокве!
— Ти си увијек добре воље, — опази Иво.
— А ви што долазите издалека, погосподите се, па само важно...
— Пусти, пусти! — трже се Иво. — Оставио бих се ја свега....
— Дакле, шта је нова?
— Нова? Не знам...
— Кажи, нека и ми у овој пустоши дознамо поштогод! Нећу ни да те зовем на објед... Биће те се твоји ужељели.
— Хвала ти.
— Дакле? — јави се наново жупник.
— Шта ћеш? ... идемо на објед, подне је прешло. — И растадоше се.
Укућани бијаху већ сви посјели. Брат му Марко, момче окретно но пркошљиво, бјеше већ посркао јуху и диже се, па пође сам у кухињу да донесе месо и да се загризе успут о стару службеницу.
— Који је узрок да си прво вримена доша?
— Боље за вас, — рече млађи брат, носећи кухано месо — мање ћете с’арчит’! .
— Тако је! — насмија се доброћудно Иво.
— Оставимо луде разговоре, — озбиљно рече отац. Ово је четврта година да си тамо, а знам да се у четири године свршује.
— Може се, да... Ма прву рам годину био болестан... А могу и код куће учити...
— Пусти га’ — јави се умиљато мајка му. — Зна и он, није већ дите.
— Знам ја најбоље! Не, гре посао у реду. Ма нека чини ча га је воља, — пријекорно заврши отац му.
Иво је осјећао да је крив, па не одговори ни ријечи. А тако се и отац умири и не приговараше даље.
Први се диже отац а пође у дућан. Брат му Марко зовну слугу и нареди му да одагна живину у пашу, па и он изиђе.
— Увијек отац штогод приговори, — рече Иво мајци кад су остали насаму.
— Љути се; говори да си јур ове године мога свршити, ма да си се узлинио. Биће ти тешко — ну настој и ти. А све ће бити добро, — утјешљиво докрајчи мати. — ’Ајде „ напиј се још, па пој опочини!
Иво изиђе уза стубе, униђе у собу и за собом затвори врата. Бјеше раздражен, немиран. Није знао шта да почне; часом баци се обучен на постељу. Хтједе силом да прокуња, да опочине но није му се никако дало. Нешто му паде на ум и он се диже с постеље, извади кључ из џепа и отвори ковчег.
Пребираше по њем и нађе њену слику. Безазлено, дјетињско лице, оивичено тамном косом, весело се потсмјехиваше. Што је више у њу гледао, постајаше раздраженији. Је ли могуће да оно још недорасло дијете — не осјећаше? Ко зна, зна ли она што је прави живот, што је сласт и љубав...? Можда њено тијело није загријано жаром страсти, ваљада нема душе...?
И он не може више да мисли, бол га савладава. Стисну још рукама слику и безнадно је спусти у ковчег... .. ...
У соби је тишина, а са улице чује се весели смијех чељади, ходање и дозивање. Доље испод његова прозора играју се дјечурлија „на буче“, и јагме се око раштрканих пуцета. Младић се прислонио уз прозор, а мисли му блуде некамо, неодређено и не може ни једне да среди.
Није друге, мора и насилу да изиђе.
Он пође к мору. У његовој близини увијек налази, утјехе. Нешто што није схватио гонило га и гурало у очај... Уморан, застаде пред боровиком, на догледу жива мора.
...Поглед му блуди широким простором, и бол помало попушта, разилази се по расијаним, засјенутим доловима и увалама; блажи га даљина мора што се с небом спаја, губи се преко високих прекоморских брдина и наступа сјета, тишина и бесконачна чежња...
А боровик сјаји се на сунцу, лагано жамори, а дебели мрки хлад тајанствено привлачи к себи.
Живци му се упокојише, обишао га млаз силна ганућа. Он осјети у себи задах васељене, из које је и он никнуо и ослушкиваше шапат њених бића... Пред очитом објавом вјечности душа му се растапаше у свеопћој хармонији бесконачне љубави, у чијој сили блиједила је и ишчезавала — у неизмјерности простора - и сама њезина дјетињска прилика...
Тако се помало прилагоди домаћему животу. Свакидање шетње уз живо море донашаху му сигурне утјехе.
Истина, погдјекад, изнебуха синули би му памећу догађаји из пошљедњих дана; трзнуо би се и осјетио у дну душе печал повријеђених тужних успомена, и цијели организам лагано би задрхтао. Ну осјетљиво његово биће даномице откриваше и упознаваше у околишу у којем борављаше вјечите истине. Јављао се живот, па би му се он у којем му драго облику подао, да у њему утоли своју неразложну бол.
Трзавица живаца јењала је и попустила, а мјесто ње наступила лака сјета и суморна чежња.
Па и у разговору с мајком, у читању, у радњи по кући, у посматрању сеоскога живота, налазио је искру меке свакидашње поезије; он се тако најзад примири и бијаше очито задовољнији.
Једнога дана урани и, тек што је објутрило, науми поћи у поље. Док се сређивао, у дворишту сакупљаху се тежаци. Чуо се јаки глас шјор Луке, који наређиваше слушкињи што да спреми за оброке у виноград. Путем озвањало блејање стоке, ревање магаради и дозивање чељади... У први цик сунца цијело село бјеше на ногама, да отпочне тешки рад.
Дружина бијаше већ одмакла из села када је Иво изишао на пољски пут.
У ходу стизаше га испрва још погдјекоји задоцњели тежак с тешком мотиком преко рамена. Он би измијенио с њиме покоју ријеч, док би дошли до његове ограде. Најпослије остаде посве сам и одмицаше полако напријед... Осјећао је у себи задовољство и милиње, пак се радо устављао код џбунова цвијећа и стабала.
На догледу мора застаде. Сунце бијаше подоста отскочило, а с пучине ћарлијаше вјетрић. И ну... ду’ну јаче, и онда донесе одоздо љупки, лагодни шум боровика, а сунце полако заклањаше се за сив облак што се сам вуцарио у ведрини простора. Ишчезаваше тако сјај, да га замијени сива свјетлост онакове боје к’о суре околишне голети.
Иво се трже, испред очију му пролетају меке сјенке што се пучино часом стизаху и надође на њ сјета, као некака бона слутња, неодређена и далека...
Он пође замишљено даље к оној страни, окле се чула звека и откуцаји мотике. Како га та уморна музика к себи привлачи, нађе се убрзо код живе работе на очеву винограду.
На тежаке пазио је брат му Марко. Они се пригнуше к земљи и прекопаваху сад. Већ им се чела бијаху обросила, а кроз кошуље почео продирати зној. Пред њима двије дјевојке пљеле су троскот и другу зановјетну траву.
Други, старији дио винограда полијеваху два млада тежака растопином модре галице да га сачувају од метљике. Текућина се прелијеваше на сунцу у разним бојама.
Иво поздрави и застаде пред посленицима. Посматраше их како тешким рукама нашироко одмахују и ударају утупљеном мотиком у црну земљу. Свијетло гвожђе звечи одмјерено и одбљескује се прама сунцу. Људи упријеше свом снагом, па премећу и преврћу црницу. А сунце се боље диже, носи собом топлину, живот; дуге сјенке враћају се до испод самих стабала...
Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље. Његова момачка снага прену се, разиграна жаром сунца и звеком мотика, на погледу тих прегорјелих, знојних лица.
Уто забруја у по грла дјевојачка пјесма, топла, дирљива... Она као да му буди младићке осјећаје, залаже га далеком, несређеном чежњом и нагања га да погледа на дјевојачко разборито и сјетно лице, сунцем обасјано...
Када се је по подне повратио, нађе дружину разиграну и омамљену цијелим вином, умором и топлим знојем. Навдар их нагањаше, а редивоја, млад и одабран, предњачи им; други за њим ваља да свој ред гоне. Земља суха, праши се и к’о маглом обавија дружину, блати им главу и разгаљена мокра прса. Низ образе им цури зној, котрља се преда њих и топи жедну земљу.
— Ала, моји, ко ће боље! — обиграваше око њих навдар замагљених очију. — Још мало, па ћемо се заложити. Упри!
А дружина дере земљу. Прашина се повија, звека мотика заглушује. Све гони један другога; уочљиво испред њих нестаје необрађене земље.
— Доста је! — завиче неки старац и остави мотику. — Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица.
— На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар.
— Би сам никад и задњи, а први на радњи. Било, па прошло, — одговори мирно старац.
И тежаци по ледини прихватише се јела што бијаше преостало од поднева.
— Гледај! Нико куса и не прибире мраве, а пуна их јизбина...
— Дај ти њему само да се наждере! — ругаше се једно момче из друштва.
— Ча је, Цирило, а? — озва се времешни човјек, обријаних бркова, утопита носа и дебелих усница.
— Ха, ха! — обрну се младић, смијући се к Иви. — Знате, господару, њега зову Рого!
— Муч’, грдобо!
— А брат му, Крње, лугар је! — настави Цирило. — Пас, господару, као и он; веле ти је зла учинио. А знате зашто су га прозвали Рогом? — и надуши се обијесно смијати.
— Лако је за њ! — јави се с посмјехом навдар. — Да би онако за те!
— Је, труди горе од мене, и отац гладан му ка пашче, — одазва се Цирило. — А ча му корист да јема? Ете, и данас је доша на радњу да сиромаху из грла однесе надницу. А штета!... Лако ти је онако стећ’! Чалабркни мало симо, мало тамо, и ето, на. — Гледајте му губицу! Баш је прикладан! Како му се само нос прибио! А знате — неће га жена!...
Сви прснуше у обијестан смијех.
Нико се смрче и не одговори.
— Немојмо свирити! — опомену навдар. — Људи, напијте се, па мотику у шаке!
— Оставите! — мумља још стари Анте.
— Јадан нима зуб’! — пецну га Цирило.
— Чекај, чекај, доћ’ ће и твоја ура! — одговори мирно старац.
— Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата! Оцта, брате, и боба, па дери!
— Ча си се узбалија!—прекиде га Марко, брат Ивин, који се је на страни напосе залагао комадићем сира.
— Узбалија, да: ви јите сира, ма исто мени ће боље боб спробит’... А да је и боба! — И он се наново обрне к Иви и гледаше му смијући се равно у очи. — Боже мој, зашто ми живимо! Све је за вас! Рђава рана до бога, а уби труд! Па и оно невољне наднице ваља код вас сарчити. Ето, од сванућа, па до мрака... Дуг дан, брате!... да се бар по подне закуња. — Ча ти говориш, Рого? — упита га поспрдно.
— Биж’те, господару, испрскаће вас!... Видите да бали и одбалива... То је смутња у селу, набаци се уједљиво Нико.
— ’Ајмо! — диже се Цирило. — Гонићу те, Рого, до бога!
— Муч’, шугава козо! — срдито одврати он. А дјевојке се потсмјеваху.
Цирило се диже, приступи к Јуриној сестри Марији, ухвати је за главу обима рукама и дрмну њоме. Девојка се прене и погледа га.
— Господару, хоћете ову? Видите како је згодна и месната. Би ли је пољубили? Питајте је!
— Остави се дјевојке! — примјети Иво.
— Зар их и ви браните? Онда сте и ви женска правда!
— Нека говори, — јави се Марија— само нека рукама мирује!
И онда се сви опет дигоше на посао, истресајући са одијела остатке хране.
— Ха, — засијече од срца редивоја, а за њим отпоче остала дружина.
Иво се бијаше завалио на ледину, у хлад, што се простро од оближњих маслина, и уживаше у свијетлој и благој топлини. Сунце нагињаше к западу, пиркаше свјеж маестрал, блажећи сунчану жегу. Око њега зујаше сијасет кукаца и пролетаху ишарани лептири. И наново зазвечаше мотике и забруји дјевојачка пјесма. Жива работа бјеше овладала њиме. К’о да осјећаше тежину нажуљаних руку и силу уморна живота... Док мало диже се и одлучи остати у пољу, док се радња доврши.
Кад хтједе сунце на запад, он се попе на високу гомилу и загледа се у даљину.
Слатка сјета, пуна лагане поезије, постепенце испуњаше га, посматрајући те суре сјене како пуне доце, увале и поточине. Чим се оне дуље протезаху, бијаше му чисто лакше и слађе при души. Цијело му се биће смирило и он је зажелео да се тамо у њима стани. Из тих засјенутих увала к’о да слушаше умилне гласове и меланхоличне звукове, што некако брује, к’о пропратница сунцу које тоне у дубину жива мора. А кад је сунце зашло, нека тугаљива чежња поче угађати његовој мекој нарави. Посматраше небо, крцато фантастичним сликама, и машташе о својој срећи с неким идеалним бићем, пренашајући се духом на оне наранчасто—црвене пољане што постепено ишчезавају и губе свјетлост и сјај...
Кад сиђе с гомиле, хватао се први сутон. Око запада бијаше се све смирило. На чистом, плаветном небу појавио се мјесец, који бијаше од одбљеска пољског зеленила посвема блиједозелен.
Тежаци су мучке преоблачили обућу. Из назувака сипаше се суха земља. Пошто се средише, одмицаху један за другим, заметнувши се мотиком, низ виноград, к пољском путу.
Иво и брат му Марко корачаху са дружином. Испред њих ходаше Марија и њезина другарица. Цирило у путу свакога часа окреташе к њима, дражећи их Ивом. Спуштала се блага летна ноћ, кад бијаху на догледу села. И други тежаци — сви уморни — враћаху се са поља, и свуда се чула пјесма младости.
Иво се бијаше подао угодним мислима. К’о бесвјесно ходаше за дружином и посматраше Маријин стројни струк. Код првих кућа упита је је ли се уморила, упита је онако... тек да јој чује глас.
— Нисам ни ласна! — одговори дјевојка и љупко се насмија. .
Мучке, к’о потајице, уљегоше у оживљено село. Код својих кућа дружина се растајаше. Јуре с Маријом уђе у своје мало двориште. Иво застаде замишљен и гледаше за њима.
— ’Ај’мо! — јави му се брат.
И они пођоше напријед, к својој кући.
Како му је долијало чекати вечеру, изиђе пред дућан да се расхлади. У дућану очекиваше отац тежаке да их намири и да среди рачуне.
Простор обасјава лојеница, а разноврсна роба, како му драго разбацана, једва се назире. Блиједи жижак дрхти пред Госпиним обличјем, окићеним цвијећем од ишаране хартије,
Уто прође Јуре и униђе у дућан.
— Дошао сам, — рече, — да ми исплатите оно наднице.
— Колико их је?
— Ви најбоље знате.
Шјор Лука дохвати из ладице стару, отрцану књигу и преврташе листове.
— Дакле: Анте Чоле — три наднице.
Младић се замисли и рече:
— Чини ми се три и по.
— Не знам, синко, нећу твога! Забилижим како ми син рече. У кући је; зовни га.
Униђе син му Марко, а отац га упита:
— Колико су дана радили Анте и Јуре?
— Три.
— Три и по; добро се спомињем: уторак, сриједа, четвртак, и по наднице у петак, — тврдио је Јуре.
— Ча петак? — зачуди се Марко. — Знаш и сам да је кишило. Од онога није било користи.
— Дакле, три дана! — закључи шјор Лука, па извади пехар крцат новаца и зброји сваку надницу по шездесет и пет новчића. — Дакле, ево ти: један форинт, деведесет и пет солди, — проговори сухо.
— По седамдесет је надница, — дочека Јуре.
— Река сам ти по шездесет и пет, — потврди син.
— Не плаћам више! — разљути се отац. — Ево ти, на, држ’!
— Платите како хоћете мирно ће младић и прими новац. Хтједе изићи, но на прагу к’о сјети се:
— Рекли су ми да вас упитам и ради уља.
— Добро, добро, наћи ћу одмах! — И стаде опет да преврће по књизи. — Ево ти!
Јуре поздрави и оде.
Тако су редом долазили и други тежаци, а шјор Лука једнако се препираше с њима, ну у задњу растајаху се у миру. И већ у дућану не бијаше никога осим Марка, кад изнебуха уљезе Јурина мајка, Ане.
— Колико сте му дали? — рече нагло.
— У све дванаест фиорини, — одговори мирно шјор Лука.
— А оно друго?
— Код мене вам је још осам фиорини...
— Увијек ушћинете чагод!... Ма не смета, ну оне би нам могли дат’. Трибује, сутра ће ми Јуре у варош, ваља да купи хиљаду ствари, а потриба нам је и од модрога камена...
— И мени је приспија..
— Говори да је у вас скупљи...
— Па? А кад вам је потриба, ко вас помаже? Нека их код мене; сарчићете их лако!
— Бар ми дајте још два фиорина, потриба ми је!
Шјор Лука маши се у пехар и уручи јој новац. Жена поздрави и оде.
Иво, међутим, нестрпљиво ишчекиваше да му отац среди рачуне и посврши послове, па да на вријеме, након вечере, изиђе и одахне слободно, у расхладници. Мишљу је пратио очеве кретње и његову бригу за непрекидним радом. Никад ничим није се задовољавао — и он је у своме оцу виђао тек немирна трговца, којему бијаше главни циљ да се обогати.
И сада му бјеше жао што се толико мучи и кињи, а могао би и с овим што је досада стекао лијепо и спокојно живјети.
Напокон се шјор Лука диже и пође по дућану, па, уставивши се на прагу, угледа Иву.
— ’Ајдемо! — рече замишљено.
При вечери намргодио се шјор Лука. Љутио се на неке тежаке што нијесу хтјели шкропити виноград, јер им не бијаше дао потребити модри камен. Говораху: „Ми улажемо наше труде, право је да нам се бар камен подаде.“
— И Иво је данас био код нас у пољу, — наједном јави се Марко, само да нешто рекне и разбије ћутање.
— Биће заговара’ тежаке, — нагло зинувши одговори отац.
— Раде и онако доста! — рече к’о за се Иво, сјећајућ се уморне дружине.
— Дакако! — плане шјор Лука. — Колико си само досада изија за сву годину хране, залегло би цијелом селу. Хм, па да би зашто! Е, долијало је...
— Пусти! — бојажљиво ће жена му.
— Ча пусти? Пет годин’ скита се, па ча је учинио, реци? Други су свршили и јур плаћу потижу, а он? К’о паметњак!... — И умуче, но лупаше ножем срдито по плитици, да му се од великога зора испод грла тресла гуша.
Иво ублиједи к’о крпа. Препун и раздражен малдане излану штогод, што би оца још горе разгњевило. Но у задњи час издржа муку, диже се и отрча низа стубе...
Над селом надвио се мјесец и блиједим свјетлом обасјава врхове стабала и кровове кућа. По улици простираху се отегнуте сјенке. Младић избије на отворито и застаде. Селом залијеже се пјесма, смијех и весеље. Уморени животи, истргани свакидањим радом, нијесу тражили починка, већ се подадоше младалачкој обијести.
Иво се примири и домало обузе га такова разњеженост, да се силом уздржаваше како му се не би овлажиле очи. Чувство љубави будило се и избијало из цијелога му бића. Он зажели миловања и утјехе и болно се сјети очеве срџбе и презира. Бесвјесно се подаде тузи и, онако без мисли, крену даље...
У ходу наљезе на Јуру и сестру му Марију. Стајаху прислоњени уза зид, у мјесечевој свјетлости.
Он им назва добру вечер и устави се код њих.
— Кренули у шетњу? — јави се Јуре. — И је лијепо, кому може бит’, — надода.
Он на први мах не одговори, загледа се часом у њих па онда рече:
— Љето је... Сву бих ноћ драге воље лутао селом и пољем.
— Вјерујем, а ко не би, ко је ластан!
— То није тешко.
— Чини вам се, — мирно ће млађи. — Уморну не да се шетат’.
— Тако је, — јави се истиха Марија и надода к’о за се: — Ми, биједни друзи, ваља да се и сутра мучимо.
— Ала, дицо, лећ’! — довикну с кућног прага мајка им. — Ко ће вас сутра будит’?... — Но они попосташе још неко вријеме.
Иво посматра Маријино лице. У мјесечевој свјетлости бљедикаво је, без изразитих црта, некако слетно и замишљено. Онамо, из горње стране села, допираше до њих разуздан хихот и нагањање млађарије. Јуре чекаше да Иво отиде први; није хтио да га остави сама, а опет, уморан, радо би опочинуо.
Уто се и Марија маче и рече:
— Они су заборавили да се и сутра ради! Добра вам ноћ! — и пође у кућу.
Иво гледаше за њом, и кад затвори кућна врата, бјеше му чисто жао дјевојке. Ос јети смиловање, а да му није знао узрока.
Јуре једнако ћути, а нагањање, пјесме и дозивање с горње стране помало јењава. Он помисли да ће га и Јуре оставити, да ће остати сам, и то га гане и смути. Бијаше се зажелио његова друштва и разговора, да се разабере и умири. И чисто презајућ’ замоли га да пође с њиме доље преко поља, к мору.
— Послушаћу вас, — рече младић — ако и је за ме касно. — Па изиђе из двора на улицу.
Упутише се мучке кроз село. Између кућа бијаше све мирно. Тако у ходу наљегоше на чељаде распружено посред улице, које је уморно заспало гдје се нашло... Избивши на отворено поље, Иво осјети потребу да ма с киме пријатељски разговара, но бијаше га толико обузело чувство на поглед отворена обасјана поља и мора, да није знао како да почне.
— Попустила је жега, — рече онако замишљен.
— Ух, да је овака хладовина, кад се копа! — село одврати Јуре.
Они пођоше даље, полагано, ћутке, уз цвиљење попаца, па кад бијаху близу мора, подаље од села, наједном се устави Јуре и погледа Иву, као да га пита очима: куда ћемо даље?
Младић га није разумио, него устави се и извали на комад ледине тик пута.
— Сједни и ти! — понуди он друга и мало се одмаче да му учини мјеста. Па кад и он сједе, упита: — Зар ти није драга лијепа ноћ?
— Ча ми говорите? А кому није! Ма ето, кад најбоље пландујеш, помислиш да се неш ни приврнут’, а мотика те чека, па изгубиш вољу и ово мало уживат’...
И момак ућута. Иво се подаде осјећајима обасјане љетне ноћи. У њој бијаше се већ све живо упокојило, но засве, са свих страна, јављаше се живот. Он га осјећаше у себи и у околини. Ослушкива шапат свеопћености, у којој ишчезаваху појединци: и неразумљиви звуци, и цврчање попаца, и само кркочење жива мора. Покој се спушташе на његову душу, успавкујући му сваку тешку мисао, да је заокрије отајством ноћи.
Прену се из блага покоја тек када зачу тик близу себе непознато цвиљење, које као да је долазило из земље, па погледа на прикладно Јурино лице. Ну умах се оћути сигурним и ни часом не сумњаше да код себе није никада имао вјернијега друга. И он се примаче ближе к њему и рече му:
— Приповиједај ми штогод!
— Ја вама? Ви сте дошли из свита... Прављајте, слушаћу вас!
— Али мени је драго тебе чути.
— Боље да вам не прављам, кад нимам о чем, него ако хоћете о невољи, а то и сами знате.
— Дакле, сваки дан то горе! — измаче се Иву.
— Јур не може горе... Нарадило се поље и надужило се. Све уздање, да бог благослови труде, па платиће се; а кад тамо, притисле неродице, земља издала, а каматници стискују... Ово је село пропало, вирујте, а ваљда је овако и даље од нас...
Младић, устежући се, прекиде говор. Наједном се насмија, као да се је нечему досјетио.
— Зашто ја вама прављам ка да су то ваши посели!
— Зар нисам и ја из села?
— Ја мислим — скањиваше се младић, — да се за нас нико не брине.
Иву гану болна младићева брига. Мекани његов глас у оној топлој ноћи, када је све опшивало, будио му из душе дјетињску, братску самилост. И он се обрне Јури и упита га повјерљиво:
— А како твоји живу?
— Моји! — трзну се младић, и настави мирно: — Ка’ и други, а да вам право речем, и горем...: Видите, ми све горе ча смо се веће трудили и понили се; баш, ко се узвисује, понизиће се!
Иво се посвема заинтересује и зажели сазнати Јурино стање.
— Ви хоћете да све знате, — продужи Јуре, — па кад вам прављам, која корист? Ви боље знате кад спавате, него ја кад бдим... Видите, мој отац одувик мртви је тежак... Он — може се рећ’ — и не зна за друго него за земљу; а и земља била харна и цине вину добре, е, да је тако до дуљега подржало! Намечио се отац, почео узимати у господара ледину, пашњаке, највеће рђаву земљу. Радили смо сви, а највише они брат ча је у Америци. Ма ко ће одолит’; брата узели у милитар, оста отац сам. Ча се је с господарим погодило, ваљало је и насилу крчит’, ако не, ваља намирити „празно за пуно“. Ниси на вриме посадио, дај му из другога винограда онолико колико би било могло бит’ на ледини. Почео се отац дужит’... и одонда све се изврнуло наопако...
— Биће било и користи од винограда? — прекиде Иво.
— Вирујте, посве мало; ма да је и чагод, кад камате изиле труде и земљу!
— А у кога сте узимали новац?
— У истих господара земље. Ви знате како је; они су посидници и трговци, па раде како им је корисније. Ма и ми тежаци узрочни смо своме сиромаштву. Отац узимао је новац, ка да га не трибује повратит’... Нудили га људи, к’о видили своју корист... Ча мислите? На сто фиорини давале се дви каце маста, а каца се плаћала до петнаест фиорини; и то се чинило ка да је даровано.
— Шта говориш! — чудио се Иво.
— Тако је, и то је на поштени начин, а било је и горе... Ну ја се људима не чудим, нису никога силили...
— И узимало се? — прекиде Иво.
— Па, да видите, први’ година било лако и плаћати, ну посли настале неродице, опалио палац, и ча је најгоре — пустили талијанско вино, па спале цине на нишће. А људи не могли подмириват’ и дуг растао; а сада више нима помоћи: живи се у презавици и страху. Набрзо неће ни овако...
— Ко зна да ће бити боље! — одврати Иво као за се, с искреном самилошћу, па, скањивајући се, повјерљиво га упита: — И моме оцу бићете дужни?
— А ко није у селу? — одговори обловито Јуре. — Он у селу и још два—три у варошу, ча и јемају, а други сви смо — овлаш ча би нике на прсте прибројио— сви тежаци једнаци...
— Нисам ти одавна оца видио, — пане напамет Иву, и тако прекиде младића.
— Немоћа јур дуго... Вирујте одонда и проша ме смих. А нисам прво зна за невољу. Отац никако... крпија се, покрива... Ма сада све је на мени; хоће се и за болесна оца и за кућу, а ни... И сутра... — хтједе нешто рећи, но претрже.
— Шта си хтио рећи? — опази Иво.
— Ништа! — отсјече Јуре.
— Кажи! — навали Иво. — Немој тајити од мене, реци ми к’о своме брату!
— И сутра, — смисли се Јуре, — ваљало би ми поћ’ по ликарију у варош, а мучно ми издангубит’, и не притиче новаца...
— Није ти много потреба? — упита Иво, помјештајући се.
— Која фајда да је град за динар, кад динара ни, — рече пријегорно Јуре.
Младић се као смисли, савладан самилошћу па умилно понуди Јури новаца за љекарију.
— Немам много — рече, — но мислим, да ће ти бити доста. — И извади новчарку из џепа.
Јуре се трже и устаде изненађен.
— Не питам вам ја, нити сам говорио за да вам измамим... Зашто ћете ви мени дат’? Бог сачува’ и тога!...
— Па вратићеш ми! — бојажљиво прекиде га младић и диже се.
— Молим вас, немојте о том ни говорит’!... Који би ја био човик! Још има у људи, ваља даће... Имају се од чеса наплатит’.
И на то умукоше и упутише се прама селу. У путу Иво ухвати Јуру испод руке и, разблажен, стаде да се извињава:
— Зар се љутиш на ме? — упита га.
— Зашто? Фала вам, к’о господару и бољем од себе, ма ча не ваља, ни никому драго.
И обојица, као стари другови, у ходу и истиха разговарајући, одмицаху полако.
Мјесец је лијепо отскочио и нагињао к западу. Они се приближаваху првим кућама, ослушкујући пиркање вјетра и шуштање ког осамљеног стабла. Цвиљење у трави бијаше престало, ваздух се расхладио. Сав се зиситио воњем сухе траве и џбунова што избијаху између жива стијења.
Пред својим вратима, Јуре погледа у звијезде.
— Блиди од источне стране, — рече као за се.
— Зар је брзо свануће? — упита Иво.
— Лако ти сад сване!... Исток порумени, цикне сунце и одмах пече. Оситиш пот и тареш се, а још се ниси ни прикрстио. — Спавајте слатко! — поздрави младић.
— До виђења! — одговори Иво и настави: — чешће ћемо се виђевати...
Јуре униђе у кућу и бани се на пруће пред вратима, подметнувши копаран под главу, да тек прекине сан и опочине... Иво пак прослиједи и, отворивши опрезно врата од куће, полако се стаде вући уза стубе, да га отац не чује. Но засве, кад наљезе поред очеве собе, зачу му глас. Заустави се, сустављајући у се дах.
— Да ми је знат’ куд се је до ове уре скита! — говораше отац.
— Пусти га биднога, и вечерас си га смутио! чу се мајчин глас.
— Ти увик: пусти и пусти! — јаче ће отац. — Ја видим да се арчи без користи...
Тада се неко промешкуљи, наста шуштање по постељи и престаде разговор.
Младић пак изиђе уза стубе у своју собицу. Прислони се уз прозор и не ужеже свијеће, но обасјан мјесечевим свјетлом, зарони у свакојаке несређен, мисли. Домало се у памети разабра и посматраше ниске кућице, раштркане по селу.
Чељад је опочивала, но њему се причињаше да је тај њихов сан растрган, предљив и нагао, да велики труд и бриге не даду мирна починка ни у ту кратку љетну ноћ...
С муком отргнувши се од прозора, свуче се и пружи по постељи. Не хтједе затворити прозора. Бијаше му мило да се мјесечево свјетло по соби повлачи, а он да, гледајући у њ, задријема и заспи.
Ујутро, чим се је пробудио, бијаше му прва мисао да изиђе, да лута пољем. Искрено се тому веселио и већ промишљаше како ће и данас спровести дан у нехају и посматрању.
На брзу руку обуче се и попије каву. У кухињи упита мајку за оца.
— Доли је у дућану, — одговори му она и опомене га: — гледај да га не љутиш; он се, бидан, за свих нас мучи!
Иво изиђе, прође мимо дућан, но не сврати се у њ.
Управо бјежаше од куће и из тијесне улице.
Избивши на поље, засјени га сунце, ну и поред свега што је оно већ почело прожигати младић га поздрави жељно и усрдно. Он ходаше полако путем. Око му се драговало у плаветнилу и зеленилу. Никакова тешка мисао није га морила. Ако би каткад која суморна наврла из прошлих успомена, лако би се расплинула, као да је превећ ситна да га глође у сјајноме живоме простору.
У присјенци, између стабала, успори кораком. На махове и застајаше, па, скинувши шешир и држећи га у руци, загледа се по пољу. Тако дође над висок долац, где се заустави код путељка што је у њ водио: Прво него ће сићи, посматраше веселу јулску природу.
Виногради дизали се као море, маслине се окитиле родом, а путељци се оивичили бујним, мирисавим цвијећем... Харна земља одужила се и радосно се јавља. Иво се сјећаше прошлих родних година из свога дјетињства, када је са својим друговима бјежао из процесије да се оките смиљем и кадуљом, а кад би се повратили већ је стари жупник крстом крижао и дијелио у пољу благослов. Падоше му на памет оне силне, благословне ријечи, и он их на догледу благодјети у себи и нехотице понављаше:
— Од муње, града и грома— ослободи нас, господине!
— Да од сидба, винограда стабли ових све зле године, шкодљиве живине одагнати достојиш се — тебе молимо, услиши нас!
— Да плод земљи дати и уздржати достојиш се — тебе молимо, услиши нас!
Да, с осталим народом тада је и он живо вапио: „Да нас услишати достојиш се, тебе молимо, услиши нас!“ И у тим мислима сврне путељком и силажаше и долажаше у долац све ниже и ниже...
Уљезе у ограду, на разграђену громачу, која још лежаше у дебеломе хладу. Над њим сјаји сунце, а из висока чуло се једнолично, живо зујање. Оно је допирало из зрака и из земље, ширило се је непрестајним валом, падало је и јачало хладом или присојем.
И земља и ваздух и све што живе и расте сљубило се у заједнички животни дах, све је сркало одасвуда јутарњу храну...
Иво се прислони уз маслиново стабло и ослушкује ритмички шум васелене... Слатко милиње, што силимице влажи очи, повлачи се по његовој души. И не бијаше никакова несклада између његових осјећаја и топле природе.
Мисли му се лијено повлаче, он им се отима, па својим осјетљивим чулима у се упија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског продора, и топлину и свјетло дана и мирис билина.
По шушкању грана замјети чељаде посве близу себе. Он се трже.
— Марија, ти си?... — јави се дјевојци повјерљиво.
Она га треном погледа и насмија се.
— Куда се губите? — рече. — Бар вама није потриба мучити се. — И дјевојка настави посао.
Брала је дозреле вишње и стављала их у крто, што јој је висио о лијевој руци. Иво приступи ближе и завири у њ.
— Ево ти је крцат, ваља да га искренеш! — говораше, гледајући у њене прсте како брзо тргају дозрело воће.
Ту умукну, па се лијепо чује шушкање лишћа и трескање грана.
Дјевојка је окретно обилазила стабло, захватајући више гране. Пошто би их обрала, пушташе их у један мах у висину.
Лагано оточко одијело, по вољи кројено, окупило јој се око знојна тијела, па се са сваким дохватајем и пригибом истицаху јаки мишићи и заобљене груди. А прикладно црномањасто лице здраве боје лијепо јој пристајаше између загаситоцрвених вишања што су висиле на обилатим дршцима и голицале је по коси и по образу, кад би се гране затресле.
Иво је спокојним погледом пратио њену појаву, а не бијаше му ни нападна, нити је дирала у његову осјетљиву младићку страст... Она пак чудила се што онако стоји на истоме мјесту и не проговара. Шутња јој додијаваш, па да је претргне прва се огласи:
— Зар сте дошли на стражу?
— На стражу? — понови Иво и надода весело: — Зар да тебе чувам?
— Ово је ваша земља. Ми смо тежаци... На „злу је пету“. Можете узети ваша два дила...
— Не разумијем се ја у то... Дошао сам онако, да се прођем... — прихвати младић, па онда изненада преврну разговор:
— А је ли Јуре пошао у варош по љекарију?
— Је... И ноћас оцу било је рђаво. Бог да нас обрани! Ча би без ћаће?
— Колико му је година?
— Не знам право рећ, ма биће прико шездесет.
— Није ни пуно.
— И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит’... Нама друзим лашје је умрит’ него вам богатим, ча јемате ча оставит, — говораше дјевојка безбрижно, не дангубећи и покатшто погледајући на њ.
— А да по те дође смрт! — шалио се Иво.
— Па?. .. Ма ја сам још млада...
— Да ти помогнем брати! — сјети се Иво и приближи се.
Она га дочека мирно, тек зеру се одмаче да му учини мјеста. Они се натјецаху ко ће боље и брже да кида вишње.
— Не можете ви к’о ја! — пецну га дјевојка.
— Да могу! — одазове се Иво. — Узмимо сваки своју грану. — И он привину једну плодну к себи...
А сунце се све боље спушта низа стране дола. У својој топлоти и свјетлу донашаше живот множини ситних бића што се зујањем, пјевањем, цврчањем и лијетањем разиграше над росним, мирисавим биљем. Једва га се дотичу и пролијећу све боље и брже, док им у сунчеву пламену не синуше ишарана крилашца и испунише још влажни простор између родних грана. И вршци виших стабала засјаше; плод плану црвеније и њихова обличја постадоше веселија и живља...
— Посли ће упећ’, а како је сада липо! — рече дјевојка.
— Нека сунца, сунце је живот! — раздраган одговори Иво. .
— Тако се чини, док га није, једва га се ишчека, а кад овлада и додија...
Крто бијаше врхом пун и стабло очешано. Дјевојка пође да га испразни, па хтједе да га сама настави на главу. Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде и искрене кол пута у овећу кошару. Повративши се с празним кртолом, настави брање на другоме стаблу. То крошњато стабалце, с густим испрекрштеним гранама, бијаше родило да се испод сочнога плода савијаху гранчице. Обасјано сунцем, прељеваше се у загаситоцрвеној боји, која се навише спајаше с ружичастоплавом...
Но сунце почело да угријава.
— Још ћу ову обрати, па ћу ћа... А и вама боље је вратит’ се; док дођете кући, биће подне.
— Ти хоћеш да ме отправиш одавле! — на по у шали рече младић и погледа је. — А ја нећу од тебе! Видиш како се трудим! — И он скиде шешир и марамом се обриса по глави.
— Ка’ послу нисте обикли...
Прође тако час и обоје беру и тргају сочно воће. Ништа не говоре, само што шуште савијене гране. А младић стао да мисли како би било лијепо цијели дан остати код дјевојке, док се она чудила како њему — невиклу — не уди сунце и врућина. Није предала од њега ни када стајаше тик уза њу и када гледаше у њу својим упитљивим благим погледом, јер о њем бијаше слушала још од дјетињства само добро. А Иво бијаше својом душом тако близу ње да осјећаји и мисао нијесу могли ни часом другамо скренути.
— Твоје су очи исте боје к’о дозрела вишња, — рече јој чисто неусиљено, гледајући у њу.
— Овако ми је бог дао, па ча ћу?
— Лијепе су и сањалачке; а моје су сиве и млаке.
— Добро вам се и не вилу испод очали. Ма зашто то носите? — рече и погледа га упитљиво.
— Јер слабо видим.
— Бог сачува! Зашто то говорите?
— Оставимо то! — смијаше се он. — Реци ми, имаш ли младога?
— Нимам никога, — обловито одврати дјевојка.
— Никога!
— Ја грем, чекаће ме мајка с живим на другој огради...
— Отић’ ћеш и ништа ми нећеш рећи?
— Ча ћу вам рећ’? — поче се чудити дјевојка. Онда пусти задњу грану, одмаче се, скиде крто с руке, те га положи на земљу.
— А да знадеш како је мени код тебе лијепо, — отпоче младић очито ганут и раздраган, — не би ме нигда оставила! Код тебе заборављам и тугу и бол што сам је собом амо донио...
Глас му доиста искрено подрхтаваше, силна унутарња сила испољаваше ријечи, но засве не знадијаше што да рече, а опет није могао да се уздржи.
— Синоћ сам ти, — продужи, — разговарао с братом до касна. Он је добар и ти си добра!... — И велико чувство љубави и саосјећаја претрже му часом ријеч... — А је ли ти драго да сам код тебе? — дода.
— Мени је свеједно... Ма није ми мрско...
— А ја изгарам од љубави! — помућено изрече Иво.
— А ви се ожените! — одврати она просто, као да му то савјетује. Па узе крто и одлучи да крене...
— И ја идем, — тугаљиво ће он, као да сам собом говори. Па, видивши да се је упутила, осјети да га нешто гану.
— Је ли да се на ме не љутиш? Ти си добра, — јави јој се.
— Зашто? — одговори она и обрне се према њему: — Вратите се кући, потли ће упалит’ крис, па би вам могло наудити! — нукаше га чисто братски. — Збогом вам!
— Збогом! — одврати Иво и гледаше за њом.
Часом се замислио и онда тихо изиђе из ограде на пут, па поче нагло одмицати. Зној га свега облио.
Жега сунца као да га је жестила и давала му снагу.
Он осјети истинско чувство љубави прама Марији, осјети да носи собом у грудима цијелу њену појаву. И пред собом у сунчевом жару гледаше јој прикладно лице — уморно, разборито и истинско. Но на душу спуштала се туга и чисто слутијаше прелом који ће сигурно надоћи и наново га сатрти...
Код дућана нађе жупника, који га очекиваше, да се с њиме окупа. Иво уђе у кућу, среди се и пође са жупником к мору.
— Лови стари Мрсе, — опази жупник, кад бијаху на догледу мора.
— А улови ли шта?— упита Иво.
— Погдјекад је и сретан... А чудан ти је... И сам знаш, свашто се о њем говори...
— Сјећам се... Веле да под крмом држи светог Николу, па кад ништа не улови, утапа га у море све до грла, те му пријети да ће га удушити у води ако чудо не учини и не домами му рибу на удицу.
Дошавши к мору, свукоше се разговарајући у заклоници између шкрапа на пијеску.
Иво уђе први. Живо, велико море угрожаваше га својим увалама и дубинама, ну засве привлачило га к себи.
— Запливаћу к чамцу, није далеко! — рече жупнику, који је на плиткоме сламнатим шеширом грабио море и циједио га на главу.
— Не иди! — озбиљно ће жупник. — Осоран је и насртљив; видјећеш, изгрдиће те...
Ну Иво заплива на отворено и домало дохвати се Мрсина чамца.
— О, о! Који вам је посао овди? — смрси стари.
— Хоћу ли се попет’?
— Па ча ћете?
С натегом попе се Иво у чамац и сједе сучелице прама старцу. Бијаше ово први пут што га је изблиза гледао. Његово необријано, посолицом изједено лице лаштило се на сунцу, но поред свега у њега бијаше мрк поглед којим је испад себе погледао Иву. Пркошљиво хити туњу што је даље могао и прогунђа нешто неразумљиво.
Тек Иво је желео чути изблиза тога чудака. Сунце га је часом осушило и почело прожигати, а опакљено дрво горјело је испод њега. Напокон се усмјели:
— А гдје вам је они свети Никола? — упита га. „Мрсе“ га ошину оком да је Иво оборио очи, па загунђа:
— Лако је за њ!... Да би онако за очеву вам душу!...
Настаде тајац. Сунце обасјало све наоколо, а докле око допираше владаше бљедикава свјетлост, у којој ишчезаваше ведрина неба; У том бљедилу једва се назријеваху контуре прекоморских голети, а пучина подрхтаваше у сјају и бојама дуге.
Макар је младић изгарао на сунцу, ипак му бијаше угодно у безграничности простора. Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, као сјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена „Мрсина“ прилика с изразом непомичности и нехајства.
— Никад ништа не уловите? — упита га само да га натјера на разговор.
— Бриге вас! Кад вам на врата дођем, не дајте ми...
— А зашто не?
— Би!? Ха! А ко вам је отац? Питајте сузе сиротињске! — рече нагло и извуче туњу из мора.
Иво се на те ријечи смути и више не проговори. Баци се у море и доплива крају.
Жупник бијаше већ отишао. Хладни, свјежи западњак стао да пропиркује и да, блажи спарину. Валићи се котрљали до у заклоницу, до самих Ивиних ногу. Плачкају бијели, испрани камен, иза кога је још тек уска пруга хлада, гдје се ослушкује благи шум у сјајној и топлој природи... И он се обуче и крену лагано кући узбрдицом.
Концем аугуста бијаше затегла суша. Људи гледаху у небо, у облаке што се сваки дан гомилаху на западној страни, у живој нади да ће се проломити и натопити жедну земљу.
— Само да дође та блажена киша! — уздисаху жене. — Друкчије за неколико дан’ ни струка зелени!
По бунарима и локвама нестаде убрзо воде, пошто су се баш обилно шкропили виногради. На савјет главара, Ивина оца, нареди опћина стражу над опћинским локвама. Дијелила се вода на фучије, прама броју кућне чељади. Рондари, с пушком на рамену стражили су пак без цедуље с главаровим печатом не даваху никоме воде ни за лијек.
Ну и тако сеоске локве брзо, се исцрпише: при дну засјела вода не само што бијаше каљава и скроз од траве зелена, но и заудараше блатом.
А чисте воде није се надалеко могло наћи. Није био друге, већ да идеш по њу у варош. Ко је имао на што да напрти, не бијаше му велика зла; догнале би се двије до четири фучије, па штедњом залегло би за два—три дана. Ну, оне жене које су морале носити велике кабле на глави, истргоше се и изломише од велика труда, а и додијаваше им жестока упека жаркога сунца.
Село се бијаше грђе уплашило него да је крупа обила поље...
И живина бијаше спала, отанчала, к’о нема шта под зубе, — нема воде, а ненавикла да се на оброке поји.
Свијет се молио богу, да се смилује.
— Ако и јесу наши гриси велики, — јадаху се старци, — неће нас бог посве сатрти!...
Спари Мрсе, јаче намргођен, ходаше селом грдећи старјешине пука што не проводе воду из вароша.
— Ча би им било — говораше он, — да свако јутро накрцају брод воде, па га пред село на жало искрцају? ... А и како се дили та вода?! Главар и пријатељи му купали се у њој, лушијало се у њих ка о Божићу, а други желили да смоче јуста!... Да су велики ’арчи?... А њима у вароши хоће се мужика, лампиони, полицијоти — и све плаћа мали пук... — И љутит, гунђајући, отишао би старац к мору.
Да се никому не моли, Мрсе се задовољаваше „боцатом“ водом, што извираше близу његове спиље из овеће рупе. Слана вода, што се морем мијешала кад је обилато навирала, служила је селу за кухање и прање; ну он је за невољу и пио, кад би га жеђ посвема савладала.
Ни процесија око цијелога села, са окићеним светим Роком на пријестолу, ни побожне пјесме, ни вруће молитве нијесу помагале. Једнога јутра свану ведар дан, пиркаше сухи сјеверњак; сигурно негдје преко мора бијаше поросило, па тако нестаде и задње обмане.
Настадоше спарине, од велике врућине небо не бијаше плаво, већ превучено бјелином кроз коју је сунце још жешће упицало. Голети и суро камење, што се је од поднева надвисило над селом, жестоко отсијеваше у сунцу и од себе к’о да пушташе бијелу млијечну пару, што пред очима непрестано дрхће и дрхће...
Из земље, из пијеска и из самога мора дизаше се врућина, да ни ноћу не попусти, цијели околиш одисао је задахом прогорјелих ствари.
У недјељу при миси скрушено се је молило да се бог смилује и пошаље кишу. Чељад, бијући се у прси, понизно се пригибала к земљи и вапијала у један глас: „Боже, земљи твојој дажда дај!“
Тај вапај многима остаде усађен у памети, и када изиђоше из цркве на сунчеву жегу, нехотице им навираше на уста... .
„Боже, земљи твојој дажда дај!“ — то бијаше опћенита молитва што се је селом мишљу разносила и јоште уљевала наде у уцвиљене и ојађене душе.
Те исте недјеље, након молитве, јавио је жупник пуку с олтара да ће из Млетака стићи до који дан оргуље наручене за цркву. С њима ће доћи мајстор, да их намјести. И закључи:
— Ето је трошка и биће га, ма и село имаће се чиме подичити... Нека све буде на славу божју!
Иву та вијест још у цркви смути. О тим оргуљама бијаше већ давно у селу говора. Знало се је да су наручене и да ће запасти силна новца, а све да ће се подмирити из црковне имовине.
Жупник и Ивин отац, присједник црковинарства, заузеше се живо да се посао сретно докрајчи. „Ча ће нам пинези?“ говораху. „Лако се из рук’ омичу, а орган ће остат заувик! ...“
Кад се је миса довршила, Иво бијаше међу првима што изиђоше из цркве. Заустави се часом у хладу. Посматра свијет што је из цркве навирао и рупцем брисао зној са чела.
У јату дјевојака опази Марију. Тражио је очима и, кад им се погледи сукобише, насмија се једно другому.
Младића задиви низ бијелих, свијетлих зуби што се чисто истицаху у њеној од сунца поцрњелој глави. И гледаше за њом и за другим свијетом... Па наново падоше му на памет оргуље, и што више о њима размишљаше, биваше све то немирнији.
Уто се заустави код њега Јуре и закити га лијепим, црвеним клинчацем што га бијаше истргао из китице шарена цвијећа.
А и Цирило наљезе и застаде код њих. Од жеге опаљено му лице чисто се набрало и обрве боље поплавиле.
— Јесте ли чули, а? Сада ћемо јемат’ орган... Ала ће нам свирит’! — говораше подругљивац весело и обијесно, церећи се непрестано.
— Ма и хоће се мужика, — продужи, — кад смо овако сити! — А онда својим плавим очима погледа у Иву, уозбиљи се и замисли. Боже мој, да ми је само знат’ ко ће по њему млатит’. Бидни наши труди! — закључи и стаде га опет смијех.
Уто и жупник изиђе из цркве. Кад га Цирило угледа, замрије му на устима смијех, покуњи се, уљудно поздрави и оде с Јуром.
Дон Фране упути се с Ивом. У ходу упита га, онако само да заметне говор, кад ће стићи оргуље.
— Зар ниси чуо? Та ти спаваш у цркви! — шалио се дон Фране. — Ма ето, рећ’ ћу ти, нека знаш: имаћемо се и ми у селу подичити; нећемо ни ми бити најзадњи... Доћи ће за неколико дана....
— Учинили сте лијеп посао, — одговори Иво, не могавши се устегнути. И настави нагло искрено; — Забога, је ли баш то управо сада требало?... Село у невољи, неродица, притисли каматници, а брзо ће се и цркават’ од жеђи, и — не дај боже — скапавати од глади, а ви што сте на управи трошите туђ новац, к’о да га је на прегрште... — Младић је говорио чисто љутито. Жупник се изнебуши и застаде, загледа се у њ и стаде га мирити:
— Имаш донекле и право... Ну за цркву је... А да знаш, твој је отац тако желио, па хоћеш да се ја противим? А нека, болан, биће црква пунија!
— Говори се: двије хиљаде трошка! — плану Иво.
— Па? Шта је то прама С., гдје су зградили звоник од осамдесет хиљада форинти...
— Баш као и тамо! — прихвати живо Иво. — А путова — гдје се макнеш да врат скрхаш, а у по — љета воде ни капи...
— Ма, човјече, —прекине га дон Фране, ковни су новци; нијесу ни опћински, ни владини... — А ко их је дао? ... Они што сваке године дају по барило вина, — па зашто да не буду на корист оних чији су? Биће да су лежали бог зна гдје неколико година, а могло их се је позајмити насигурно коме сељанину, па га избавит’ од каматника...
— Не говори што му драго! — узврпољи се дон Фране. — Не да штатут; све је по њему одређено...Питај оца! Збогом!... Идем на објед,— и сврне у кућу. Свијет се већ бијаше разишао по селу и подне је дозвонило. Иво убриса наочаре и, тражећи хлада, отиде кући.
По обједу, док је унишао у своју собу, баци се на постељу да се угне најжешћем кријесу. Свакога поподнева радо је читао; занио би се и живио сугестованим животом што га је из књиге црпао. И за то вријеме заборављаше истински живот, који је све то боље упознавао, па бијаше мишљу далеко од свога села.
Но чим је овога поподнева одложио књигу, замисли се и сјети свих невоља које су гониле чељад међу којом се је родио. Бијаше му тешко што му све више и више из душе ишчезаваху пријатне слике из раније младости. Тада, када се је он преко празника кући враћао, бијаше друкчије. Родна поља бијаху крцата сазрелих плодина; весео, безбрижан, једва би се дочекао слободе и живота, и он је у своме селу гледао изобиље срећу... А сала разабираше тек биједу и, што је још горе, безнађе у боље. И к’о да тому нема лијека: људи остављају своју дједовину и бјеже у туђину – у Америку...
Па ни собом не бијаше задовољан. Није довршио наука, запустио се, а сада не зна што да почне...
Хиљаду мисли падало му на памет, и он прелажаше с једне на другу, ослушкујући гласове и пјевање с улице.
Желио је да заспи, но не могаше од велике врућине, пак тако домало диже се и ходаше по соби, да утуче вријеме.
Око пете уре изиђе пред дућан. По путовима, уз сву жегу, чуо се смијех и хихот млађарије. Дјеца се играху на буче и на плохе. Он се заклони иза куће у хлад. Час је гледао у сунце, час стајаше тако к’о бесвјестан.
Не потраја дуго, кад зачу путем пањкање звонцета и клопот живога. Он се надвири иза ћошка од куће и опази Јуру, који пред собом гоњаше мазгу. За њим узастопце ходало је магаре погнутих ушију, и цура, сусједа му. Живина бијаше напрћена фучијама за воду, мршава, раширених ноздрва, којима њушкаше по упаљеној земљи.
— Идеш ли у варош по воду? — упита га Иво. — Мало ћу те пратити до које маслине, па ћу у хлад, док попусти жега...
— Немојте, чисто све гори! — одговори младић, обрисав марамом главу.
Иво повије обод на шеширу и упути се полагано с њима. За њима ходаше и друга чељад. Неко је гонио мазгу с фучијама, а некоје од жена носијаху на глави велике каблове.
— Боље је сада поћ’ по воду, него сутра дангубити, — рече Јуре и одмах ућута.
Иво гледаше дјевојку. Подрубила се шареном марамом и надвукла је до над очи, да јој се једва лице назираше. Ходала је лако, туркајући свакога часа лијено магаре.
Он ју је познавао. По селу се говорило да Јуре за њом пристаје, а да га и она лијепо гледа, ако и није досад шта видјети.
Иво застаде и склони се испод крошњате маслине. Бијаше му додијала врућина. Испред очију блијешти му се и осјећа, гдје сунце допире, да га пече и кожу му на лицу суши. Гледао је неко вријеме за њима, док не замакоше у облаку прашине и у блиједом сунчевом пламену.
Засве што је шеста ура, сунце никако да се спусти, к’о да неће нигда заћи.
А њих двоје иду запрашеном цестом и ћуте. Осушила им се уста, па им се не да говорити. Једва након неколико времена јави се Јуре к’о преко воље: — Сврнимо овим путељком — и показа на њ кретом главе. — Обаћ’ ћемо мој сад, а и вруће је!
Дјевојка мучке послуша, те погна магаре малом узбрдицом. Чим ступише између стабала на ужу путину, бијаше им лакше, засве да и ондје одасвуд избијаше врућина.
Код Јурине ограде уставише се и пустише живину по старини, а они пођоше по саду.
Младићу је срце пуцало од јада кад је ступио на прекопану, испуцану земљу што се је прашила исто као и цеста с које су дошли.
— Гледај, молим те! — говораше забринуто дјевојци. — Грожђе наоко гине... Ну, како се осушило и набрало зрње! — Река би да здрије, а онамо круто је, трпко, к’о оцто... Ево ти, на, окуси!
И он откиде чевуљак и даде га дјевојци.
— Врило је, — рече она, — ма метнићу на јуста; мори ме жеђ.
Велики дио вијовине прожутјеле, осушене и замрле — виси о младим трсовима. А испод њих није било ни траве ни какве друге дивљаче, већ зијева црвена, жедна чрмаља. И маслине настрадаше, кожица им се скорупила; сушиле се, па с реда отпадале.
— Ча да гледамо нашу пропаст! — рече напокон Јуре. — Неће ништа остати... Листом ме туга мучи! — И он попође под маслиново стабло.
Обоје се прислонило уз дебло, у присјенак, да се угну сунчевој жеги.
— Ниси била данас у цркви? — упита је мирно младић. — А ја сам те гледа...
— Окаснила сам...
— А хоћеш вечерас на хлад, прид кућу?
— Ваљаће... У кући се не може издржати... Мушки ванка спавају, а и ја ћу у врту...
— Доћ’ ћу ти, разговараћемо, — прихвати младић.
А око њих је све мирно, птице замукле, к’о да их нема.
Он се загледа у зелена коњица што је пролетао с трса на трс, док се није заклонио иза лишћа, а она гледаше уто у његове јаке руке... И подуље остадоше тако, к’о веома забринути због нечега.
— Појмо, да не окаснимо! — рече најзад дјевојка.
— Појмо! — одговори Јуре.
Упутише се на излаз. Зачудише се кад опазише да мазге ни магарца није на старини.
— Куд су се станили? — забринуто рече младић. — Да нијесу, по врагу, умакли у забрањено?!
И он брзо потрча узбрдицом, а дјевојка нагне за њим.
На догледу главице, испод које је лежала суха поточина, при страни уочи Јуре живину.
— Река сам да ће биш у брањевини... Гладно, па бижи за струком траве. — И младић у страху пожури да их изагна. Часом потрчкујући, дође до поточине и већ хтједе преко, ну наједном изнебушен застаде. По поданку брањевине угледа Рогина брата, лугара, како иза грма чучи.
Младић устрне и предљиво стаде да се брани:
— Ни ча би оком тренуо, — испричава се, —ступило!
— Тако је, кад ти говориш! — потсмјехавајућ’ се дочека га лугар Крње. — А ја сам их нашао гдје пасу и мислим: хоће ли им се наћи господар! — Па закружи уоколо руком: — Не познајеш ти закона!... Не видиш обиљене сталке?!
— Ма, брате, само је штронуло... Ево, нека рече Јелка...
— Ча ће она прављат’, ње је товар. Да, да, — подругивале се, — биће похупили за травом, ка намечило се!...
— На бога мога бих се заклет’ да нису нигда наступили, — клео се младић.
— Говори ти ча хоћеш, ма реци да — јесам ли их нашо? Сваке се године саде борићи, па нигдје ништа, кад живина све потаре...
— Чудим вам се ча говорите! — Знате да их суша носи, ка у камену...
— Ти тако говори, а ја ћу билижит... Ала, изагни их!
Младић потрча устрану пред живину и сагна је у поточину. Кад дође наближе, прихвати мазгу за оглаву и придржа се за самар. Дјевојка стајаше на истоме мјесту к’о укопана и плашљиво гледаше око себе.
— Сада их липо гони дома! А данас си добио надницу! — очито весело јави се лугар. — Зна сам да је живина похупна...
— Ма не видите, добар чово, да су и напрћена, нису за пашу... умиљаваше се Јуре.
— Знам ја за ту мајсторију... Ну није фајде правдат се... Скривио и платио, па си миран!
— Окле да платим, зар не видите невољу?! Немојте невикла гонит’ ме по суду... Немојте, помоћ’ ћу вам у коју.
— Да, ка и лани... Доша си један дан поливат’ , па онда биж! Знам ја вас!
— Ваљало ми је и моје полит’, а помога сам вам...
— Ала, гони их! — И обрну се к дјевојци с потсмјехом: — Гледај како она мучи, ка зна да је крива!
— А ча ћу вам прављат’... Видим да нас се хоће умест’... Ди је та шчета? Све се посушило, — одговори Јелка и показа руком на усахле бориће...
— Нека их ту! ... Видићемо ко јема правицу! — И лугар гунђајући отиде.
Тада се и њих двоје загледа и маче. Погнаше живину и, смућени, шутке избише на пут, те ће у варош. Сунце се бијаше посвема нагнуло западу, ну за све још је жарило и сипало им свјетлост у очи. На ширем путу иђаху успоредо, шибајућ живину, и за неко вријеме не проговарају ни ријечи. Чини се да ослушкују тугаљиво цањкање мазгина звончића, што непрестано једнолично туцка...
На тјешњем путу, у закрета ју, стискоше се једно уз друго и младић изнебуха рече:
— Никад се не зна ча нас чека...
— Прати нас невоља, а да и нисмо криви, — прихвати пријегорно дјевојка.
И к’о да осјетише једно прама другоме јачу љубав и самилост, ухватише се за руке и, у ходу машући њима, пожурише да чим прво стигну у варош и да налију фучије. Знали су да их домаћи жељно ишчекују, да прво опочинка напију до сита.
Два дана касније, по најжешћем кријесу, допратио је мајстор шјор Антонио оргуље за цркву из Млетака. С мора до у село ваљало је да људи на рукама носе комад по комад, да се не би штогод покварило или полупало. С пошљедњим комадом стиже и шјор Антонио у село. Бијаше сав у зноју и разрогаченим великим очима гледаше у свијет... Није мио да зајаши на мазгу, прем су га молили и на рукама на њу метали.
Жупник га намјести у крчми, гдје му и собицу напосе приправише.
Још истога дана потужи се мајстор да су стан и храна рђави, вода нечиста и млака, и да је он научио на боља јела. Стога је свако јутро ваљало слати човјека по месо и рибу. Још рибе било би се нашло и у телу, но Мрсе је није хтио продавати ни за какав новац. „Да је дам оном гладном Талијану, ча је доша’ из врага да се наји наши труди?!“ гунђаше он и носијаше рибу у град.
Увече момчад долажаше у крчму да види шјор Антонија.
Цирило се први брзо ослободи и поче с њиме збијати шале. Живо се препираше с дружином, говорећи о њем, а затим би прснуо у обијестан смијех. Мајстор, забезекнут, једнако их гледаше, па напокон, увидјевши да је то ипак добар свијет, удобровољи се и смијаше с њима.
— Гледај, како јй! — ругаше се једне вечери Цирило. Све ка по сировој кожи... Овдје се мрска, а код њега дома, да је било и капуле! Они, болан, и не јиду него кануле и зелени; исто ка и живина!
Мајстор међутим не слушаше веселога младића, већ се слатко залагао и силно се знојио...
— Вражји плише! — наново јави се Цирило и погледа по дружини. — Неће да воду пије, а свеједно како је блид и узет, ка да је из мриже испа... Ах, да је мени онако јист, па... комад дивојке... Ух!
— Пусти, — прекидоше га момци, — ситиће се!
— Бриге њега! Напуниће жепе наших пинез’, па бог те веселија... Хм, — уозбиљи се, — може бити да и неће! Мухе ће га изист’; да знате, како их је данас од себе гонија! Мумај ти, мумај!
— Ма цили је дан у црикви, — опази неки од момчади.
— Мужика, људи! — једва дочека Цирило. — Река би да когод машку за реп потиже, тако подикад мијуче...
И момци се најпослије примирише, а мајстор, пошто довечера, још их је милије гледао и слатко се смјешкао на њихове шале. Они га у задњу понудише и вином. Иструшише неколико чаша заједно, па млађарија запјева, пријатељски га поздрави и весело се разиђе селом.
— Добри људи! — мишљаше шјор Антонио, оставши сам за столом...
Напокон село дочека те се једнога дана небо наоблачи. Још ујутро чуо је неки тежак да је далеко преко мора — к’о из дубине — загрмило. Све што је у селу жива узрадовало се на ту вијест. Истога поподнева, око пете уре, са западне стране стадоше се подизати тамни облаци и застријеше посвема сунце. Па кад још одатле и пирну, у тили час попусти жега.
Иво једва дочека да изиђе из куће. Годила му промјена времена; осјетио се лакшим, па пожурио напоље.
Обузела га радост што ће, ето, попитити и жедна се земља напојити. Чуо је разговоре тежака; вељаху: „Још би добра киша помогла!“
Он им од срца вјеровао и желио да им се услишају вруће молитве. Гледајући биједу и страву, дирнуло га до у дно срца, и он се подао свом душом молитвама и жељама свога села.
Полако, поштапајући се кишобраном, пролажаше младић кроза село, а небо се све више облачило.
— Биће кише! — тјешила се одасвуд женскадија.
И већ чељад испред кућа поче изнашати посуде да се напуне даждењаче.
Око Иве веселије заструјио живот. Дјеца пред кућом згледаваху се, к’о да се чуде толикој промјени. Кокоши и друга живад, што је се за кријеса није ни виђало, наједном се прочула и по мурвама стресала обијесно крилима, а крмад по загонима узроктала се и све њуше земљу, к’о наслућујући да ће бити блата. Све живо осјетило да се је измакло испод тешкога јарма који га је љуто тиштио... Иво мине и задњу кућу и застаде на једној узбрдици да посматра пред невером рани сутон. Село и море бијаху застрти сурим, непомичним застором. Обоје, к’о и небо, посвема бијаше изгубило своје свијетло плаветнило; још се истицаше само голо камење...
Наједном допријеше до њега из цркве звуци оргуља. Сигурно их је мајстор угађао... А младићу се причини да ти звуци уносе несклад у оно величанство што се пред њим простирало и пред којим се је скрушавала његова душа. Он крену даље...
Полако корачаше, све ослушкујући око себе тајанствени шапат натуштена простора. Освојила га лагана осјетљивост, и он не размишљајућ ни о чем подао се пријатну уживању...
А из даљега тек једвице сијевну и загрми подмукла тутњава. Иво се весело загледа у већ наоблачено небо. Наједном, часом, ду’ну хладан вјетар и потресе гранама, по ваздуху залепрша сухо лишће, а у исти трен зачу се суморан шум што брујаше између китњастих стабала. До Иве допираше час к’о молба, час к’о вапај, час к’о срџба, онако како би снажније ду’нуо вјетар!.. И онда завлада мртви тајац.
Младићу се чисто ражалило што се је вјетар утолио и престао шум који га је блажио к’о најутјешљивија далека музика, у којој се његова душа губила у неизмјерности пустора...
Уто поче да сипа блага кишица. Но то потраја тек неколико часова, кад грдно сијевну и затутњи. Ду’ну оштар западњак. Тамни облак надвио се над околишем. Смрче се; све жешће сијева, све ближе грми. Вихор се спустио, настаде оштар звиждук и треска изљуљаних стабала, а кроз све то чује се звук великог звона што бречи на неверу...
Чељад журно јури кући, гонећи пред собом предљиве мазге.
Из даљега негдје дозивљу се људи...
Иво пожури до кућице гдје је знао да се тежаци заклањају од ружна времена. Погнувши се, уљезе унутра. Кад се смјестио, између друге чељади угледа Јуру и сестру му Марију. Нико не проговори ни ријечи. Сви очекиваху напето што ће надоћи...
Наједном почеше косо падати крупне капље. С капљицама осу и суградица. „Сачувај, боже!“ завапи један старац и зачу се његов дрхтави глас: „Света Маријо! Моли за нас!“ Све што се стрпало под тај кровић одазва се уплашено. Марија наврије к излазу, па, покупивши нешто суградице, метну је у њедра и поврати се на своје мјесто. „Света Маријо, моли за нас!“ чули се гласови све то скрушеније.
Уто сијевну вијугасто и затутњи дубоко.
Из даљега захујила мукло чудна ломњава и јак шум. Шум је прилазио нагло и све ближе, док не осу густ град.
Чељад замрије, старац престаде да моли. У кућици све задржало дах, а вани бије лед, комади долијећу до самих њихових ногу. Зло потраја неколико часова, па постепенце попушташе, док не престаде. Између чељади изнебуха неко од женских тек чујно зајеца, па јаче и јаче, док освоји плач...
Чељад изиђе напоље. Захладило је. Лед се на мјестима наслагао и бијели се. Низбрдицом отиче вода и носи ситнеж и испресјецано лишће. Људи згледавају се тугаљиво и почеше се разилазити.
— Све је затрло! — рече онај стари што мољаше.
— Није још све! Ну ако буде потриба, навратиће— одговори неко тако цинички да се Иво трзнуо и погледао му у мрко лице.
Јуре и Марија не проговорише ни ријечи, него се инстинктивно упутише једно за другим прама своме винограду. Иво пристаде за њима. Сваким кораком срце им се цијепало на догледу поломљених грана, растрганих хвоја и испресјецана лишћа. По пољу наоко пустош, а по земљи блато и вода. Сврнуше путељком у доце. Јуре разгради и уљезе у своју ограду. На лази обрне се к Иви и рече му да не улази, јер ће се укаљати. По винограду плива вода, к’о да је море.
Иво засве загрне ногавице и уљегне. Јуре попође по саду и разгрташе вијовину на трсима.
— Гледајте! — рече и подвири у израњене гроздове.
Зрње је сатрвено, из распуцане језгре још се циједи сок. На Шестима налазе од гроздова отргнуте читаве чевуље.
„Силна је штета“ мишљаше Иво.
А Јуре с тугом у души тек што обилази и гледа свој уништени труд. Сестра га прати, и обојима к’о да се смрзава у срцу: не могу никако да се тјеше. Брат, први проговори:
— ’Ајдемо!
А Иво иде све с њима. Бијаше пошао весео у поље, а сада се враћа растужен. Он не проговори ни ријечи. Чинило му се да би којом му драго бесједом оскврнуо њихов бол. Сада схваћаше што је то рад и патња, и у души га љуто заболи њихова несрећа. Уходу поглед му и нехотице пада на њихова обличја и уставља се на њима, к’о да истражива колика ли се туга скрива под тим, наоко пријегорним лицима. И, ходајући тако успоредо с њима, осјети силно самиловање и љубав. Он се примакну к дјевојци да чује ако ће и циглу ријеч из њених уста...
А са западне стране проби уто чиста ведрина. Показа се и сунце, па кроз прочишћени ваздух сину жарком свјетлошћу...
— Видите, — опази Јуре, — око села још је горе млатило. Ове зиме биће сваке невоље, а од никуд помоћи!
— Од никуд?
— Тако је, вирујте! — прихвати младић. — Док је свит давао, било је лако...
— Даваће и отсле...
— У што? — равнодушно изусти Јуре.
— Бог нас неће запустит’, — јави се и дјевојка.
Иво није знао што да рече, а тутња му бијаше тешка. Он преврну разговор:
— А је ли оцу боље?
— Увик исто — одговори дјевојка.
— А биће и горе! — надода брат.
Иву потресоше пошљедње ријечи и чисто се смути.
— Ако вам је потреба коју малу ствар, дао бих вам ја... — сметено изрече и скоро се засрами, — вратићете ми...
— Нисте нам дужни, и фала вам! — захвали младић и к’о за се рече: — Потриба је увик...
И они шутке ходаху даље, ни не опазивши да се небо бијаше већ на више мјеста прогалило, па док дођоше поврх кућа, испод села засја дуга. Између танког облака и сунца лебдијаше небесни знак у раскошноме сјају, и пружаше се све до модрих, испраних прекоморских голети.
Иво часком застаде. Силна чежња и туга јављаше му се из душе. Не знадијаше јој узрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди. И њих двоје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао. Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њих избијао очај... Уоколо пустош још се јаче истицала, а из села до њих допирали су раскидани тугаљиви гласови...
— ’Ајдемо! — трже га из снатрења Јурин глас.
У дузи привладало је црвенило; каже: обилато вино, — опази нехотице Марија.
— Није вироват’ ! — одговори сухо Јуре и крену даље.
По селу врвио свијет што се из поља враћаше. Из њихових разговора и уздаха разабираше се да је град, бар понешто, посвуда допро.
Код своје куће Јуре и Марија растадоше се с Ивом. Он их погледа умилно и понесе их у свом срцу, а пред очима претстављаше му се у то слика пустоши и невоље људске.
Када опази мајку у дворишту, чисто му дође да је загрли. У њеним добрим очима запази бригу. Знадијаше да је она била благодарна и добра сиротињи, и њих двоје нијемо разговараху.
— Јеси ли окиса? — упита га разблажено.
— Нисам, заклонио сам се, — одговори он и униђе за њом у кућу.
Летошња јаматва била је још слабија од свих пошљедњих година. Најбољи виногради издадоше, и село се навикну на невољу. Прођоше нетрагом она блажена времена када се пуниле бачве вином к’о да си их морем наљевао. Тих година тежак олахнуо, није га „морила брига како да се прехрани... По селу никоше удобније и бјеље кућице, превраћа чистија и вртови уреднији.
У паљу претресаху се међе, дизаху срушени зилови и рашириваху путови. „Бог је да, па је добро чагод и сарчит“, говораху имућнији људи. Старији свијет бијаше рахатлији и свјетлији, а младост јача и објеснија... Босиљак и мажурана, уз дјевојачка лица, избијаше веселије по прозорчићима, и пјесма је селом снажније одјекивала, уз ватру гусле милије гудиле. Прави правцати срећни сеоски живот — живот који је доносио обиље благослова.
Настала јагма за радом. Људи почеше уз које му драго услове узимати земље на кметство. На трећу, на злу пету, и још горе! И опћински пашњаци крчили се редом. А за те необичне радње требало је новца, на тако они који се страшијаху дуга — рђавога друга — ипак посуђиваху да га уложе у харну земљу. Надаху се: рађаће к’о, и досле, а да буду цијене и за трећи дио мање, опет ће се исплатити труд.
Људи занијели се трудом и добићем, не увиђајућ’ да срћу у пропаст. Приходи родних обилних година падоше у руке каматника. „Ча је да дам двије каце маста (четири хектолитра) добити на сто фиорини, кад и мени доста остаје!“ испрвице говораху дужници, задовољни само да дођу до новца...
И тако тих благословених година помогоше се и каматници и посједници и опћине и цркве — и засве тежаци бијаху задовољни: само нека рађа, а они ће и даље трудити...
Док је трајала та благодјет, трговци зануђали: „Узми, пријатељу... драги мој, узми колико хоћеш, платићеш, у јаматви, у масту! Лако за те...“
Ну наједном свега тога нестаде, окрену се срећа и заредаше болести на винограду. Вино паде у бесцијен, а дугови се не платише.
Иво је разумијевао невољу у своме селу, и његова душа сваким даном трпјела је на догледу безнађа у боље. Тражио је утјехе у дугим шетњама по отученом пољу, сабирући мисли и слатке и болне дојмове. Тако дочека јаматву...
Више није било првашњега весеља, стрке и гоњачеве пјесме. Село се сневеселило. „Није нам ни потриба измршкат’ се“, говорили тргачи и мечари...
Па и на оно мало насрнули звани и непозвани. Људи намиривали како су могли, брзо увидјеше да није могуће свакому угодити. „Нй за сиромака живљење, ваља да ишћемо друге земље!“ чуо се опћи глас. И збиља, те године у већем броју нагнуше у Америку.
Младост на друго и не мишљаше него да се дочепа новаца, па да стругне и остави ове нехарне земље. Новац од првашњих исељеника у Америци редовито долажаше и бијаше пошљедња узданица сиромашних породица. Зато полажаху сви к’о на пир у тај туђи свијет, остављајући на изгладњеломе кућноме прагу своју немоћну старчад.
Иво је тужним срцем слушао гласове о исељивању, и још се више ражалио кад му једне вечери Јуре рече да ће и он са сестром Маријом у оне далеке крајеве.
— Па није ти зар жао? — упита га.
— Вирујте да и није! — одговори он невесело. — Ваља да и ми сиромаси гледамо како ћемо живјет’!...
У то вријеме од ранијих исељеника бануше у село и фотографије. Свако у селу зажели да их види. Зачудише се како господски изгледају. „Гледај како су обучени, и штапић им у руци, а овди од невоље ниси их ни видит могао!“ све тако говорило једно другоме.
Иво посматраше њихова насмијана обличја што нађоше срећу далеко од свога краја и сјећаше се двојицe с којима је у дјетињству друговао. „Биће они већ заборавили своје сиромашно село“, помисли младић, „гдје их свака невоља гонила, па се подали другоме, туђему животу“.
Њему пак сваким даном бијаше све то јаснија тајна живота и он нагињаше све то више чим примитивнијему схваћању те тајне. С очију му к’о да опадаше омаглица што му прво није дала да себи у душу завири и да се смири. На догледу труда и рада тога измучена људства и свакидашњих брига за издржавање, будила се у њему све то више самилост и љубав прама патницима.
И доживљаји од онога доба, откада га отргоше од његова села, губљаху се постепенце из његове душе, и он се је мишљу скрушено враћао у доба свога дјетињства. Од тог доба хтједе да отпочне даље живовање.
Он се тако посве приљубио своме селу и трпељиво и утјешљиво подавао се животу, па јављао се он у којем му драго облику.
И данас тако, ходајући по пољу, прислушкује тајинствене гласове и ужива у снатрењу. Посматра веселе гоњаче и предљиве мазге, уставља се код малих, заобљених стогова грожђа, веселећи се журби раденика. Засве што је година зло понијела, једнако осјећа се пољем живи тежачки рад, и свијет живи тим дахом, не хтијући да се преда очају; та ваља покупити оно што провидност даје, јер живити се мора!...
И ходаше даље, отпоздрављајући гоњачима, па се још не би био уставио да до њега није допро из ближње ограде пркошљив женски глас. Он коракну неколико пута и угледа свога оца, трговца шјор—Бепа и пријатеља Пиера, сина начелникова из вароши. Обојицу познаваше отприје добро. С трговцем шјор—Бепом говорио је неколико пута у његову дућану. Бијаше то човјек живолазан, свијетлих, избуљених очију што су се к’о на жеравици вртјеле, трбушаст и пун сувишне претилости. Од тежака слушао је толико пута да је врагу из мреже утекао. Они се добро сјећаху како је отраг двадесетак година срдјеле продавао, да се прехрани, а сада му се иметак рачуна на четири стотине хиљада форинти.
Пиера познаваше још из дјетињства и послије са свеучилишта. Додуше, ријетко су се у граду виђали но бијаху домороци, па су се добро пазили. Син богата оца трошио је силан новац, био је благе руке, а између ђака један од првих спортмана.
Неколико година повлачио се по разним свеучилиштима и није осјећао потребе да се кући поврати, док га отац није на то приморао. Једном вративши се, прилагоди се животу у вароши и бијаше отада десна рука свому оцу.
Он први угледа Иву и усрдно му се јави.
— А хтједох да питам оца ти куд си... Нема те у вароши, — и притрча к њему све до лазе. Иво коракну и рукова се.
Онај пркошљиви женски глас часом замукну. Трговац подаље разговараше с оцем му, па се и не осврну. Но онај глас, наново, наближе, јави се, и он, обрнувши се, угледа Јурину мајку. За њом пристајаху Јуре и Марија и неки странац кога није познавао.
— Је ли право да све однесете? — викаше жена сипутљивим, промуклим гласом. — Даћу чагод шјор—Луки, а ви притрпите се!...
— Шта је ово? — устрнувши упита Иво и погледа на чељад.
— Ништа! Мене је отац послао да се придружим секвестру. Ми смо први укњижени на све имање... Вражји посао, имам поћи још на неколико мјеста..
— А шта раде остали?
— Знаш како је... Шјор Бепо, а и твој отац, биће укњижени, ма им не ваља... Видиш, секвестратур је онај странац, — и показа му га руком, — он треба да ради како му нареде... Ну оставимо то! — и насмија се. — Дакле, како је? Шта радиш толико вријеме у селу?
— Обикао сам...
— И код нас је досадно, ну прођемо се... По подне и навече учини се партија, а гдјекад, знаш, замијеша се и мало жешће... Пролази се. Браво! Ових дана походило нас је једно талијанско друштво... Једна женска... не лоша за наша мјеста...
— Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац.
— Опет ме зову, а знаду да не могу у ничем попустити. Мој отац у том је чудноват; волио би изгубит хиљаду форинти него пустит’ новчић... ’Ајдемо! — рече безбрижно.
— Дакле, како ћемо? — навали трговац на Пиера. — Нагодимо се! — и чисто га у очи погледа.
— Апсолутно не могу... Још да сам ја господар... — И као смисли се: — Не могу никако!
Трговац се намршти, окрену се од њега и као да га је сада тек видио, поздрави Иву.
Уто се јави и Ивин отац:
— Бар да ми се плати модра галица и оно ча сам им да за обрадит’...
— И бог зна да је право! — запишти наново жена. — Ча је ово настало? ... Грабе један испред другога... А ча ће мени остат’? Муж ми немоћа јема годину дан’... Ух! Ча је ово дошло?
— Не бишете се дужит’! — Јесам ли да, оли нисам? — плану трговац.
— Дали сте...
— Па?
— Дакле, мени ништа! — блаже рече жена.
— Ча би и ти?!— срђаше се шјор Бепо. — Срамуј се и питат’... Пропашће и мени...
Да се по богу срамујем, а од кога? Зар од вас? — безобзирно успали се она. — А како сте давали?! Јо, да је рећ’, па утећ’; колико је само кадац маста дало се с ове ограде за оно мало дуга! У за’ час смо се на вас намирили! Боље би било да нас је море свих измећало, — очито и све живље јадаше се жена.
— То ми је фала! — дрско се смијаше трговац. — Право ми је кад сам луд! Ма продаћу до трса, док до свога дођем! Хоћу, вируј!
— Продаћете, а муж ми се за вас криво клео... Не спомињите се... Патија, патија и душу изгуби ја, све за вас, а сад ћете га немоћна и бетежна на пут бацити! — очајно викаше жена, машући жестоко дугим сухим рукама.
— Ала, мучи! — нареди жени главар.
Жена се мало одмаче, но свеједно испаљеним очима прождираше друштво...
Пиеро гледаше преда се, као да га се ствар нимало не тиче. А Иво криомице посматраше брата и сестру. Стајаху подаље од мајке и устрпљиво ишчекиваху да препирка једном сврши. Он се је свега тога стидио и неколико пута суне му да отиђе. Па онда паде му на памет да се за њих заузме, да их пусте у миру. Бијаше му већ ријеч на устима, но не изрече је; бојао се оца и опет знао је да им не би ништа помогао, већ што би их још грђе понизио. И да забашури унутарње узбуђење, стаде да гледа стог росног грожђа око којега летијаху шарене лептирице, једва дотичући га се. С једне стране сунце га захваташе, па почеше налијетати пчеле и пољске мухе. Уз пиркање лахора, отпоче зујање и бренцање.
— Дакле, хоћемо ли тргат’? — јави се Ивин отац. — Ча ћемо дангубит?...
Други се згледаше.
— Нека слободно тргају! — истанчалим гласом одазове се судбени секвестратор.
— А хоћете ми ча оставит’? — пријегорно још једанпут упита жена.
— Нима теби ништа! — једва што се осврну на њу.
— Ни данашње наднице?
— Ако будете радит’, биће; ако не...
— Дицо, амо ћа! Ево вам све, грабите! — И раздражена жена крену пут излаза.
Дјеца се упутише за њом.
— Останите! — смисли се секвестратор. Боље је да добијете ви него други... Платиће вам се надница на разлог дана..
— Нека остану! — јави се трговац.
— Фала вам! — окрете се жена. — Ваља нећемо сами себи гроб копат’... А ето вам све, кад нас је већ закон пустио у ваше руке!
Друштво се разилажаше. Ивин отац и трговац шјор Бепо пођоше журно да обаве друге послове. Пиеро остаде са секвестратором; ваљало је да се договоре због тргања винограда.
— Није друге, оставимо за сутра, и тако данас тргача у селу не би нашли!... Момка оставићемо на стражи, а ми ћемо друго посвршавати — свјетоваше га он и надода: — Не бојте се, ово је било најзамршеније...
— Хоћеш ли с нама? — обрне се Пиеро к Иву.
— Нећу, брате! — одговори он обловито. — Нису лијепи посли! — и усиљено се насмија.
— Што ћеш? Тако свијет иде. Свако гледа своју корист! Е па, до виђења! — и пружи му руку.
Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли. Живо помишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха... А пољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак. Његов младићки жар будио се и подавао тој слаткој снази; ну у тај час пред очима у сунчеву свјетлу показали би се Марија и Јуре, онако мучаљиви и пријегорна лица. Смућивала га њихова обличја, и у души чисто га нешто жацнуло.
У ходу сусреташе гоњаче, који га весело поздрављаху, ну он им се слабо одзиваше бијаше узбуђен и не могаше се отети маху њихове невоље, а да није ни размишљао о правичности, нити се упуштао у расуђивања. Он осјећаше напрама њима неодређено чувство љубави, које се од њега одвајало и лутало цијелом околином.
Већ бијаше на догледу села, мимоиђе и сеоско гробље, и загледа се у остарјела, посушена стабла, између којих складно, као из земље, ницаху камени крстови. Синуше му памећу старачка обличја, која познаваше из дјетињства, а већ их по, селу и под мурвом није било видјети, пак сажално погледа на бујну траву испод које леже редимице мртва сеоска тјелеса...
Попође. На раскршћу бијаше живље него обично. Гоњачи га почешће стизаху. Бахат мазга, весела пјесма и дозивање одјекиваху звонко селом. И веселије дизаше се дим поврх кућа, провлачећи се између смокових грана.
У јаматви живот и рад живље се јављаху.
Младић се упути према мјесту откуда се чуло понајвише гласова. Чинило му се да је то негдје близу саме цркве. У ходу сретне Мрсу, ну обори очи и не смједе да погледа у мрко му лице.
Мишљаше да га његове уједљиве очи непрестано с нечега прекоравају. Но Мрсе, као и досада, када прође мимо њ, закиде га ријечима:
— Ча нисте на стражи? Гријота да се без вас отрга!
Он му не одговори, већ се силом насмија и прослиједи путем.
Испред „братимске“ конобе устави се код гоњача који су распрћивали пуне мјешине. Угледа жупника и још једнога црковинара, који је биљежио маст што су га тежаци доносили.
— Видиш, ваља да ти оца измијеним! — рече му жупник кад га спази.
— То ти служи за забаву, — шаљиво одговори Иво.
— Да, лијепа забава! Пустио бих другоме... Па да је бар к’о прошлих година; вјеруј, сваке године долази на мање и по који изостаје... је ли тако? — окрете се дон Фране црковинару.
— Тако је! — одговори он, биљежећи кредом по вратима.
Међутим гоњачи распртише и повратише се из конобе с празним мјеховима.
— Забилижите људски, — рече један од двојице прковинару, — да посли не буде смутње!
— Не бој се ти! Нима у мене фала!
— Ето, ви сте се споменули, — похвали их жупник.
— А ча ћемо?... Ми свакога прво намиримо, а нам ча остане...
И пођоше задовољни и весели што им је једна брига мање на глави.
Иво часом гледаше за њима и некако замишљен обрну се к жупнику:
— Како се они прилагођују, — рече с увјерењем, — а једнако рђаво им је!
— Ово задњих година осиромашише, издала их земља, — рече озбиљно дон Фране...
— А вино је за ништа, — надода црковинар, — и двоструко арчи се за обрадит’ лозја...
— Нека само раде и буду поштени! — примјети жупник. — Него, ваља да нас бог казни, кад је све пошло наопако.
Иво не одговори. Поздрави их, па се упути прама својој кући. У ходу размишљаше о жупниковим ријечима: „Нека раде и буду поштени!“ Као да ти људи нису и досада радили, и као да сви други, осим њих, обилују поштењем! И он се горко насмјехну, не могавши појмити разлог такова савјета.
Јаматва се примицала крају. По селу још гдјегдје турњало се и налијевале се бачве цијелим вином и половником.
Вјеровници, каматници и остала дружина, незадовољни и овогодишњим родом, повукоше се у варош до друге јаматве. Мишљаху да ће накупити више маста, да није баш тако рђаво како се тежаци туже. Но увјерише се да није више оних берићетних година, кад су се бачве пуниле мастом и вином као морем. Прођоше у неповрат, а није било наде да ће боље надоћи.
И стискоше се по својим варошким кутићима! „Друге су сада године“, говораше трбушаст трговац шјор Бепо, вирећи на улицу из свога дућана. „Прво си мога’ дат’ тежаку ча му драго... Било је сигурно к’о у цркви. А сад?...“ И у души смутио би се...
Након киша, натопљена земља лежаше мртво и опочиваше иза плода и толиких непогода. Јесења трава тек што зене, жути се: жега попушташе, мухе цркавале и животиња се окријепила. Младост се ипак подала доброј вољи и животу. Само домаћине уби брига; забринути питаху се како ће се те зиме прехранити. Свако се стискао у се.
И, не могавши наћи одговора, пријегорно приклањаху се своме удесу, у својој невољи оправдавајући друге: „Како ће нам ко ча и дат’, кад више ништа нимамо!...“
Иво се међутим сасма пустио у живот с омладином...
Дружио се са својим врсницима, разговарајући о свем и уживајући као и они. Често се сијело заметало пред Јурином кућом и дивље весеље буктило би у друштву. Па, ако би погдјекад из уста којега старијег човјека пала ријеч о неродици и другим невољама, млађарија би безбрижно прекинула такове разговоре: „Брига нас, док се буде могло радити, неће се умират’ од глади! ...' И одмах затим селом разлијегала се најкрепча мушка пјесма, и док младићи још пјеваху, Иво их остављаше и враћаше се кући. У ходу размишљаше о једноставности мисли и жеља својих младих сељана, који се јоште не подаваху бригама живота.
Чисто је жалио што се с дана у дан његова дружина расељује у непознате крајеве. Оне што полазе неће више видјети младе, или, ако се и поврате, биће мишљу и душом далеко од свога роднога села...
А бијаше наступила блага јесен. Чисто би устрнуо док би му пало на памет да се мора повратити у град, на свеучилиште. Он се бијаше навикао на море и поље, на младост и њихово весеље и на бриге и невоље цијелога села... Подао се нехају и простоме животу, па тешко му бијаше отргнути се наново од њега. А онда, јесењи дани бијаху тако санљиви, благи и спокојно замирући, да је он у њима уживао унутрашњом слашћу. Они се редом с њиме низаху, као да је и он један њихов вјечити дио, па се подаваше њима да га повлаче све до краја.
Једнога јутра пође раздраган к мору. Полагано корачаше зараслим путељком, провлачећи се кроз мирисаве џбунове да дође до свога залива на жало.
Дан бијаше пун. У ваздуху као да се скањиваше дрхћући осмјех проблијеђела јесењега сунца. Над морем у ведрини повлачили се на оријетко свијетли, рашчешљани облачићи као вунено руно и одрисиваху се на пучини у трептавим сјенкама, које тек примјетљиво одмицаху к сјеверу. На махове, иза оних танких облака провирило би сунце, засинула би околина и, док би плаветнило уоколо заблистало, плачне би сјенке јаче отскочиле и на лопте застирале јасну пучину.
У Ивиној души одбијаху се осјетљиво те промјене; младић их је осјећао и пратио погледом, па, ганут, ослушкиваше шапат и дрхтаје мора што му се ритмички јављаху у души. Пред њим се простирало оно безмерје, заокружено њеним брдинама, чији су голи кукови у шарама плаветнила, рекао би — управо висе у ваздуху.
За тим неоскврнутим висинама што их људска нога не гази, када се каде у свјетлу и жару, чезнула је његова душа, преносила се тамо и ишчезавала у неодређеној сласти.
И данас наслађује се на догледу свеопћега живота, кад му се, ето, причиња да све дише опћим заједничким дахом. И он ужива и све јаче озвања се у њему сваки природни осјећај, док наједном изнебуха не осјети као да га из оних мрких сјена нешто опомиње — и из дна душе појављала се болна слутња, захватајући га мало помало.
Тако се нађе над заливом и побрза низ боровик к жалу. Часом застаде; занио се, тек што дише. Око му блуди даљином, граби отворену пучину до краја — све до тамо гдје се тек назире у прозирној магли и продире у небо...
И цијело му биће постепено подаје се околишу, изједначује се с њиме и откуцаји живота лагано стапају се са шумом мора у благи спјев смирености...
Ну када му се изнебуха докотурао вал до самиха ногу и враћајући се закотрљао по пијеску, осјети себе; наново га нешто опомену, јави се слутња, и под њеним притиском гасила се слободна природа онако како се мисао силомице јављала.
Маче се и осјети као да га је неко силом отргао од тога мјеста.
Када је погледао нада се у боровик, упозна на прогалици Марију. Како се је журила низа стрмину, пред њом котрљало се ситније камење.
Када га дјевојка спази, часом застаде, ну махом прослиједи... На жалу стадоше сучелице, једно прама другоме.
— Ти си сама?
— Дошла сам начупат’ мало траве, — одговори дјевојка мирно и погледа у руке. — Како су ми се опалиле од траве! — проусти. — Испраћу их...
И пође до на крај, пригне се и урони их у море...
Затим се поврати онако мокрих руку, с којих се је циједило море, и пљесне њима.
— Сад ме мање сврби... Стојте добро! — и хтједе да крене.
Ну, погдедавши нада се, спази козу наврх камена, над понором.
— Кш, кш! — јави се и рече као за се: — Да сврата, никад је више не би моје очи видјеле!
Коза се наднијела над простор и надвирује се. Брада јој подрхтава како миче њоме. Нагињући главу к листу и не могавши досећи струк дивље лозице, погледа доље и умилно замекеће.
Уто дјевојка попође узбрдицом. Иво се упути за њом. Она, осјетивши га за собом, окрену се, ну не рече ни ријечи.
Ишли су неким путељком кроз боровик. Лица им бијаху на махове сад свјетлија, сад тамнија, како су били у сјенци или на сунцу. На привији она застаде уз бор.
— Прођите први! — рече му, и тек осјетљиво осмјехну се.
Иво без приговора мити је.
У врху, на узвисици, осврну се младић прама мору и причека дјевојку.
— На моја, на! — јави се она кози кад стиже, и пружи јој длан.
Коза накрену главу и погледа је сјајним очима, па се мирним ходом приближи руци. Дјевојка је шчепа за оглаву и привуче к себи. Затим је поглади и окрену се к Иву:
— Видите, — рече озбиљно— откад су поља издала, она је очева хранитељица. Добра је на млику...Сваки дан даје по двије—три литре.
— А је ли боље оцу? — упита Иво.
— Биће, кад умре! — пријегорно одговори дјевојка.
Обоје ућуташе часом. Он се наслонио на самац камен, сав обрастао уоколо бршљаном, а она је пред њим стајала и гледала доље на море.
— Хоће ли ти брат у Америку? — очито с натегом отпоче Иво.
— Хоћемо и ја и брат, — одговори мирно дјевојка и притегне к себи козу.
Та га вијест љуто жацну:
— И ти? — рече сухо.
— Е, да ча ћемо овдје?! Брзо ће нам све однит’, а брат пише да је посла’ пинезе.
— А оно двоје старих? — измаче се Иву.
— Остаће... Ако нам бог провиди, нећемо их запустит’.
— Па никад већ амо! — истргну се Иву из душе.
— Ко зна! Ако ча стечемо, вратићемо се; и други се враћају... Ма грем ћа...
— Остани часом! — замоли је он и забринуто је упита: — Па ни ти жао оставити село и све?... —
— Ако ћете, и није!... Ча ћемо? Ваља да и ми живимо...
— Ма овдје сте се родили...
— Свуди је живот ди се живе од својих труди, — с очитим увјерењем одврати дјевојка.
И опет обоје се замислило, као да ослушкују лагани шум будећег се мора и шуштање залелујаних борових грана. А Иво сврну оком на њу и из њенога предљивога погледа увиди да би га хтјела нешто упитати.
— А што би ми хтјела рећи? — предусретну је.
— Далеко је то у Америку, а? — с натегом изусти она.
— Далеко...
— Је ли чак тамо прико мора? — и погледа правце прама широкој пучини, па надода: — Пуно трибује времена док се тамо дојде? .
— Мјесец и по — два, како у коју Америку...
— Далеко је то! — притрже га она замишљена.
— А ти не иди!
— Ваља да грем! — одазове се живље... — Брат пише да сам потрибна за посао...
— А како ћу ја без тебе? — истргну се Иву нагло и нехотице, те се одмах силом насмија да ублажи силу тих ријечи.
— Ча вам је стало, — одврати она као нузгредице и упита га: — Каки су онамо људи?...
— К’о и други, одврати он бесвјесно и продре очима у њене зјенице.
Спопала га силна туга. Из душе хтједоше да му навру слатке ријечи, пуне чежње и осјећаја„ ну ниједна се не испољава, већ заостају у њему. Хтио би да претргне тешко ћутање, ну тек мишљу собом се разговара. И надође му да се упита: „Може ли се она досјетити мојој тузи?...“
А она је стајала ондје близу, мишљу сигурно далеко од њега — далеко тамо преко мора, гдје ће да живе међу туђим свијетом. И наједном, изнебуха, као да се смислила, рече:
— Исто није ми драго поћ’...
— А ти остани! — очито живо упаде јој у ријеч Иво.
— Није могуће, ваља слушат’! — одговори Марија одлучно.
У тај час он осјети како му у душу силази силни млаз жалости и некако као да га је свега ватра обрвала. Погледа јој у очи да сазна сву истину, но оне блуде загонетно по широкој пучини... И он све даље једнако у њу гледа и мучи се да затаји јак излив. Тада и она часом сврне очима на њ, ну, не могавши да издржи његов успаљени поглед, сметена их обори к земљи.
— Збогом! — поздрави, попритегну козу, постави сноп траве на главу и оде.
Он гледаше за њом нетренимице; боли га, а нема ријечи да је задржи, док она, закриљена сноповом сјенком, полагано одмиче у сунцу.
Сутрадан ујутро, када је Иво растворио прозоре, кишило је напољу. Са свих страна продирала је јесења мокрина. Он се прислони уза зид и загледа се у напуштени простор. Улицом, докле му око допираше, није било вид јети жива, створа, а магла се вукла, тек што је прекидало једнолико лијевање...
Пошто ослушкиваше неколико времена монотоно падање и одмјерено ударање јачих капи што се с крова спуштаху, науми да чита. Но тога часа предомисли се, среди се посвема и кроз кућу сиђе у дућан.
У дућану нашао је много чељади — пођоше да узму нешто хране и да уреде раније рачуне.
Отац се загледао у дугу, дебелу књижурину и с ње задуго није дизао главе. Људи су стајали као укопани и нетренимице гледали у њ и у књигу.
— Дајте и мени мало муке (брашна)! — јави се стари Анте и приближи се.
— Не дајте ништа! — викну иза њега Рого и насмија се, као да говори у шали, па, озбиљно застригнувши по људима јасним живим зјеницама, надода:
— Зар њима ко мукте даје?...
— Мукте, да! — подиже трговац главу с књиге. — Ја ваља да плаћам када питају, а мени кад ко хоће и никад!
— Платићу! — умиљавао се стари Анте.
— Платићу!... Тако свак говори... А још ниси ни лањско намирио...
— Провидиће бог! А ето, и мучимо се...
— Ча ми је брига кад ни користи! — љутио се трговац. — Ето, све сте изили... Ма, ча се је дало — дало, јур ни друге! Без пинез не дам ни своме оцу...
— Јемате правицу! — Претргну га Рого.
— Зач ти петљаш, кад нису твоји посли? — окрене се к њему стари Анте. — Не гледај друге; обазри се на оца ча ти проси...
— Боље да он проси него ја! — мирно одговори Рого. — Бише радит’...
— И чагод друго, — јави се неко од људи.
И наста мўк, а људи са спуштеним рукама наново једнако гледаху у књигу и у трговца што се закопао у рачуне, док изнебуха диже главу.
— Залуду је свима. Не дам ништа! Кад се буде радило, даћу...
— Фала богу, кад на моје труде не могу наћ’ ни шаку муке! — рече стари Анте и први изиђе...
За њим изиђоше све један по један.
— Нека греду! — рече Рого. — Ча ћете ви за њих поћ’ у просјаке?
— Доста су ми изили, — забрину се Ивин отац.
Људи се путем нису журили, као да им није брига да покисну. На раскршћу, стари Анте окрете се к своме другу: .
— Да смо им све изили! Ми радимо дан и ноћ, нимамо ништа, а њима у рукама све село! — рече пријегорно и закрену уличицом к својој кући.
Иво кроз све вријеме не проговори ни ри јечи. Бијаше се загледао у ону тужну чељад, и тек каткада сметено би се насмијао, хијући зар тако да ублажи ’јужну очеву запјевку. И он схвати све бриге те чељади што се с невољом бори; искрено их сажали и гледаше свога оца како се мучи и трпи, а да ни у чем не нађе утјехе. Вишепут сам собом мишљаше да за све што га трзавица за радом управо изједа, тај рад не носи му користи — ни њему ни другому.
Он се сјети дражбе коју суд, на тражбу трговаца из вароши, отпоче водити по селу и паде му на памет Јурин болесни отац и његово имање што се имало до који дан продати на дражби. Пред очима искочи му цијела породим и, онако све у тужним мислима, изиђе из дућана.
— Куд ћеш по киши? — јави се за њим отац му.
Ну он га није чуо, и, као да је тако већ прво одлучио, упути се к Јуриној кући.
Нашао их све на окупу. Јуре је крпио раскидану обућу. Марија је плела бјечве, а мајка им потстицала огањ. Иву одмах на улазу загуши дах влаге. Кућа је задавала старежем и неугодним задахом, јер се ђубриште за кишних дана разливало до самога кућнога прага.
Док је уљегао, није могао ни ријечи да проговори. Нашао се у неприлици. Напокон рече:
— Не може се човјек нигдје од кише ни макнути...
— Па сте дошли к нама се заклонит’? — рече, шалећ’ се, Јуре. — Сидите! — и показа му трупић до себе.
— Фала, нека ме на ногама!
Брат и сестра наставише рад, а мајка им пригну се над огњиште.
— Ко је то дошао? — зачу се танки, као дјетињи, глас с краја куће.
Нико не одговори, ну онај глас наново се јави. Иво немирно погледа на ону страну и сјети се да је то стари Јурин отац. Он га није видио откада се је повратио кући, јер је већ тада лежао болестан.
— Пустите га! — рече нехајно Јурина мајка.
— Ја бих га желио вид јети; — одговори сметено Иво.
— Ча ћете видити? Бидан, доша’ је кост и кожа!
И жена попође и разгрне платнени, пожутјели застор што је дијелио кућни простор. Крај застора задржи у руци да Иво прође први. За њим дође Марија. Овај дио куће бијаше попођен, пространији и мало надигнут. У зиду био је пробијен један прозорчић. Видило се да се је хтјело тај дио боље уредити; ну да је радња остала недовршена.
Уз окречене, већ запрљане зидове стајаху ту упоредо једна до друге три постеље. На једној повећој лежао је немоћни старац. Капци бијаху отворени, да свјетлост допре унутра; стакала ионако не бијаше.
Напољу још је кишило, а низ уличицу верала се мутна вода. Кад вјетар завије, пљускавица само што заспе кроз отвор у кућу, па прсак допре и до саме старчеве постеље.
— Доша вас је наћи, — прво се огласи Марија.
Старац се с натегом надигну и протаре очи, а онда рече танким грамом:
— Добро дошли! — и наново се наузначице завали. — Пита’ сам ко је... — Чинија ми се је туђи глас... Ма, ето, ви нисте туђ, — говораше полакше, као сам собом.
— Како сте? — упита Иво.
— Како бог хоће!... Ну нима добра— и промешкуљи се по постељи. Онда се наново надигне, подметне под леђа блазину и тако остаде сједећке. — А никад није било овако, надода, уздахну и заврти упалим очима.
— Почеја си опет јадат’, — скоро осорно јави се жена му. — Ко је узрочан? Твоја луда памет!
— Ча вам је! — одазва се за оца Марија.
Иво погледа на дјевојку. Њихови се погледи укрстише; једно се другоме тужно осмјехну, и, након што им се зјенице засвијетлише, оборише их у исти мах к земљи — зближише се као нехотице. Уто и Јуре приђе к њима. Сви остадоше на ногама. Задуго нико није говорио, а кроз прозор видјело се је како сипи киша и назријевало се натуштено небо.
— А бићете чули, — наново проговори стари, — како ће нас посвема уцвилити... До који дан поћ’ ће све...
— Све?! — бесвјесно понови Иво.
— Е, кућа је подвржена, вашем оцу, — једва чујно изговараше старац. — А жена јема срца мене бидит’, — нагласи јаче. — Никако пропало, боже прости, к’о проклето...
— Која корист да говорите? — прекиде га Јуре.
— Жа ми да свит не вирује како је... Работа сам дан и ноћ и крваво се патија...
— За друге! — упаде жена.
— Је, ма ја сам мислија да свак јема душу ка и ја... Ча нисам чинија за шјор—Бепа, па ме први меће на пут... Фала богу! — И старац се замисли. Тако настаде часом тајац, док се наново јави болесник: — Видите, — рече изнемоглим гласом, — да вам прављам, не би вировали... Исти онй шјор Бепо ча сам га прво споменуо метнија ме је у’ расап, а да би зашто]... Заја.. ја у њега двадесет фиорини и подвеза му ждрибића, ну ждрибе се у зими завалило и погинуло, а до уреченога рока нисам га исплатија... Потле, кад сам носио пинезе, издере се на ме, и не ’тије примит’... да је рок митија, да му придам ждрибе... Прављам му све по души, како је било, ну он неће да слуша... Би ли вировали! „Плати“ , говори, „колико би сада ваљало“ — и ја с њим учинија друго писмо — за дуг од седамдесет фиорина... Друге године узеја сам још ча у роби, ча у јићу, тако сравнало се до стотине... И онда никада из дуга, — заврши с натегом стари.
— Па још то прављаш! — прикори га жена.
— А зашто не? Али се је то самом мени догодило?... други ники, који су подвеживали винограде, давали су за сто фиорини по четири каце (осам хектолитра) маста, и никад из дуга...
— А што вам син из Америке пише? —преокрену Иво разговор, јер за оно што му је старац приповједао он је већ давно знао.
— Да ни њега, не би нас ни било! — одговори жена и настави: — Пише да шаље пинезе за пут обома. Чекамо дан по дан. Нека греду!... Остаћемо сами...
— Неће моја дица мене запустит’ — с увјерењем прихвати старац, смирено положи главу на блазину и заклопи очи...
Иво сврне погледом на његово окошчасто, искипјело лице. У свој невољи чинило се спокојно...
— Брзо ће подне, — прекиде тишину Јуре.
— Није још звонило, — одговори Марија.
Иво науми да изиђе, ну није знао шта да рече староме; стога се скањивао.
— Збогом! — рече напокон изненада.
— Пошли здраво! — прену се стари и боље се опружи. Иво покрочи к излазу. Старац погледа за њим и наново се јави: — Поздравите оца!... Све ће моја дица платит’, нека се не брине...
Иво побрза. Очи му се бијаху замутиле. С кућнога прага загледа се у поље, у што му драго неодређено. А прво него ће изићи, осјети њих иза себе. Он се окрену да их поздрави и скоро му се нададе да заплаче, но у час кад их угледа, жалост му се некако умали. На њиховом обличју не опази никакове бриге ни узбуђења. Жена простодушно дочека његов поглед, а брат и сестра смјештали се да наставе посао. Иво потражи Маријине очи, па и нађе сада у њима нешто што га упокоји. И он их поздрави и изиђе.
Цијели дан падала је киша, и младић није могао да се по обичају прохода пољем.
По подне стајао је налакћен на прозору и гледао у кишу. Бијаше се подао нехају. Ослушкиваше падање капаља са крова и шуштање лишћа на оближњем дрвећу. Није му било мрско ни досадно. У души озвањао му као лака пјесма ритмички склад тајанственог шума, и док блага киша напајаше тешку земљу, његово биће прилагођивало се слатким осјећајима, у којима се мисао тек споро зачињала, толико да му се душа сасма не утопи у једноличноме шуму и сипању...
Мислио је на болесна старца, и пред очи долазило му Маријино и болно и насмијано лице. Сви досадашњи мирни састанци с њоме приказиваху му се живо пред очима. Гледао их је сасма онакове какови су били. У тим тренуцима засјало би му сунце и море би бљеснуло у шарама.
На махове лучио је себе у два бићa, и љубав што је осјећао за Марију није била као друге. Није то била хировита путена страст, већ је то била далека чежња за нечим што је било изван њенога женскога бића. Ту љубав све више и више натапале су моћне капље братског учешћа и давале јој снажни осјећај изједначења. Његова чула, живци, не бијаху разиграни и успаљени као у оним часовима када је он у првој младости тражио женскиње да утоли природну страст здрава живота. У мисли о њој душа се увијек снажно јављала, страствени пориви би се утолили и њему се чињаше да је тек тако прочишћен вриједан оне вјечности за којом је сваким даном све више тежио... Бијаше му у тим часовима лагодније и боље...
И сада је мислио на Марију, здраву и изабрану, и осјећао је да његова душа складује с њеном, пак се подавао припросто уживању, којему — чинило му се — не би нигда ни било конца. А ипак, док би помислио на живот и свијет, утрнуо би и чисто је знао да њену младост неће никада привезати уза своју.
Никада још у животу није видио као сада сву невољу што је нанаша људима друштвени начин и поредак. Сјети се намргођена очева лица, својих недовршених наука, туђе воље и свега онога што га је као зла коб већ од рођења гонило и увијек било проти његових простих жеља.
И он се одмакну од прозора, па брзим кораком ушета се по соби. Након неколико времена сјети се да ће бити донијели из града пошту, те сиђе у дућан.
Збиља, затекао је доље оца гдје отвара листове и одуље омоте, из којих је вадио службене списе. Њему као главару, слала их је опћина странкама на уручење. Отац погледа сина испод себе и наново, не рекавши ни ри јечи, пребира по списима.
— Ево и позив од суда за удовицу и сина јој: платиће ори је! — задовољан, као собом рече главар.
— Зар сте их тужили? — измаче се Иву.
— Дакле!
— Паљетковали су...
— Не зановетај! — подиже отац главу.
Иво ућута, примаче се к вратима и загледа напоље... Уто уљезе у дућан, протркујућ’, боса дјевојчица. Бијаше покисла, са минђуша циједила јој се вода. Умилно муцајућ’, пружи врећицу да купи кукурузова брашна.
— Рекли су матер да ће платит’ ...
— Ох, дошла си, а! — и диже се. — А ди ти је била матер кад сам је зва на радњу?! — љутио се главар. — Реци да не дам ништа!
Дијете се омињало и у сметњи преврћаше по рукама врећицу, док наново једва измуца:
— Рекли су да нам дате бар чагод за вечеру.
— Ништа; одмах ћа! А да, реци шјори мами да ће платит’ мулту; дошло је ради скуле... Добро си ти дите? А ча не греш, ди се скиташ кад је скула, а?
Дијете се уплаши и обори очи.
— Кажи, ди се скиташ? — понови главар.
Напокон дијете поцрвени и, оборених очију, рече:
— Чувам малога брата док је матер за послом...
— Не знају они за то! Оли платиће, оли у пржун, не бој се... А сада, ај ћа!
Дјевојчица, поплашена, изиђе на кишу. Иво гледа за њом; бјеше покрила главу врећицом, да се одбрани од кише, па, поскакујући боса, брзаше блатном уличицом... Он се узбуђено окрте к оцу и хтједе да зажали што малој није дао бар шаку брашна, да јој мајка скуха пуре за вечеру, ну у тај час сусрете се његов поглед са оштрим очевим и замукну.
Трговац се досјетио синовљевој мисли, и, како је био раздражен, плану:
— Ча си тија рећ’?... Ча би ти дилија?... Бићеш прво стећ’!...
— Па, која вам корист? — рече Иво узбуђен.
— А од тебе ми је корист!... Да си бија други, мога си досада свршит’ и подизат’ плаћу...
— Свршићу...
— Ма кад? Боље би ми било да сам ти да мотику у руку...
— И за ме би било боље... одговори замишљено Иво. — Нисам никада задовољан пошао из села...
— Ти би сад оста дома, — љутио се отац, — сад кад сам за те... — и ту га стаде права вика.
Иво хтједе изићи, ну тога часа дође мајка у дућан.
— Је ли доша слуга? — окрену се нагло к жени.
— Још није, ча ћеш? —умиљава се жена.
— Ма ча чини, гром га убија!... Још вечерас конат, па нека гре, и тако није за нишће!
— Киши... — рече сметено жена.
Ну Иво није знао што да ради, те гледаше на отворена врата у мутно вријеме... И, док је напољу падао сутон, он је једнако стајао на вратима, а како се све више мрак хватао, тако му је на душу слазила туга и на догледу оца још га јаче захватала... Да му буде лакше, гледао је с врата људе како се журе кући.
Најпослије иза себе ос јети свјетло нажгане свијеће. Блиједи траг допираше до на пут. Пошто пак бијаше заноћило, престаде да киши, само што још с крова једнолично падаху јаке капље.
У дућан униђе млађи му брат Марко. Отац га, док је ушао, стаде испитивати о неком пољском послу.
Домало и у дворишту зачу се звека поткова и животињски топот.
— Стопру је сад дошао... Грем баш да видим ча је донија, — рече напрасито главар, диже се и пође у двориште.
— Ча си чинија досад? — упита слугу.
— Китило је, — одговори он.
— А јеси ли ча напртија?
— Ништа!
— Ни мало дрв’?
— Мокра су...
— Добро, — рече господар. Сит сам те... Дођи учинит’ конат, па пут под ноге! Ма одмах сад! — настави жешће.
— Господар сте! — отсијече слуга.
А господар пође у дућан и преврташе по књизи. Домало, пошто намири живину, дође и слуга и застаде насред дућана, ишчекујући господареву ријеч.
Он диже главу с књиге и погледа га:
— Равних си осам мисеци код мене...
— И осам дана, таман сам сада срачунавао.
— А ниси немоћао?...
— Три дана, да сте здраво!
— Ча балиш!... У све, симо и тамо, осам; а то ти одбијем, како је и право...
— Па добро! — потврди и слуга.
Он срачуна и предаде му новац. Слуга преброји и нађе да је у реду, те хтједе да изиђе.
— Чекај! Е, да! Свуци обућу, па онда ’ајде!... Нима ни недиљу дан’ да сам ти их да...
— Свући ћу, кад хоћете... Ма знам ја што је’... Да су липа вримена, не би ви мене гонили! — рече сасма мирно.
— Не зановетај. Свуци, па ’ајде!
— Не бојте се, оставићу их! — заврши момак и упути се к вратима.
— Ди ћеш по овом времену? Приноћи код нас! — рече му благо господарица.
— Хоћу, кад је вама по вољи, па се обрати господару: — Ну ти, не знам што скривих... Радио сам што сам могао... Ма право веле у селу да с вама није могуће изасебице два Божића учинити — заврши слуга по загорску.
— Муч’!... — окоси се на њ Марко.
— Шта? — прогунђа Загорац, застриже очима и мучке изиђе.
Још мало времена прође, и шјор Лука затвори дућан. Породица, сва на окупу, изиђе у кућу.
У кухињи горила је свијећа, а код испирене ватре вртјела се времешна жена, слушкиња. Из кухиње ишло се у благоваоницу, на челу које је испред слике блажене дјевице, окићене ишараном хартијом, тињао жижак.
— А ди је Павле? — упита за слугу господар.
— Бија је сад овде, — одговори најамница.
— Зови га!
Слушкиња кроз ходник иза кухиње униђе у мали кућерак и јави се Павлу.
Мало су га ишчекивали, док најпослије дође.
— Увик гледаш да се измакнеш кад је за молиг’, — укори га господар.
— Прокисо сам, па бих се осушио...
— Осушићеш се посли... Ала, Маре! — јави се жени... — Ето, сад ни ње ни! Кад се бог слави, никад их ни!
Најпослије поклекоше пред сликом. Најамница наглас отпоче молити „Госпину круницу“; други одговараху, а тако се је свако вече пред вечеру молило.
Иво само часом попостане, па са стола дохвати свијећу, нажге је и пође у своју собу.
— Ти не хајеш за бога! — добаци за њим отац, прекидајућ „Здраву Марију“.
Иво постави свијећу на сто, приђе к прозору и гледаше у свјетло, оближњих кућа.
Младићу бијаше у души некако празно; бесвјесно је дуго тако стајао, ослушкујући гласно молење. И преко пута, из других кућа, допирали су гласови молитава, а он једнако није могао да се смири и нађе жељене утјехе... Тако стајаше док га не зовнуше на вечеру.
При вечери за столом нашао је једнога очева госта. Жандар, у службеноме послу, сврнуо к њима. Главар га часом придржа да се заложи и напије.
Иво га поздрави. При вечери слушао је њихове разговоре.
Жандар се тужио на силу посла.
— Видите, — говорио је, — сад је све на нама... Дошле су наредбе и ради ђубришта и загона...
— Па ди ћемо с гнојем? — прекиде главар.
— Треба га у поље износити, па га тамо закопати.
— Не можемо то ми, земље су плитке...
— Е, бриге њих!... Они ће глобити, — одврати жандар.
Послије, дошао је и Крње, опћински лугар, да се с главаром поразговори о сеоским пословима, јер је сутра у вароши имала бити опћинска сједница. И запрео се живљи разговор. Жандар се тужио на раскалашну младост, која по ноћи пјева — како је жупник јавио— погдјекад и срамотне пјесме. Лугар је одобравао и говорио да нема „грдобасније чељади нигдје ча у њихову селу“, па закључи: .
— Наопако, ако се нашем свиту пушча! Ча ти њега грђе бијеш, он је све то бољи...
Најзад се младић опрости и пође у своју собу. Прије него што ће лећи, смисли да сутра крене у град, да се прошета и да присуствује опћинској сједници. Одавна већ вукла га жеља да се о свем обавијести што се тицало његова села.
У ходу, на путу у варош, Иво сустиже Јуру. Младић је јахао на мазги и непрестанце је гоњао да боље иде.
— Лино је, — рече Иву кад је поред њега стао и упитао га хоће ли узјахати.
Иво захвали, јер да му је драже ићи пјешице. И тако су комад пута, измијењујући по коју ријеч, ходали заједно, а онда Јуре заокрену путељком, док након неколико корачаја сустегну мазгу и крену се к Иву.
— Дану, — јави се— видите ми ову карту! Да ми је јучер ваш отац. — И извади је из џепа и хтједе да сјаше.
— Није потриба, — убрза Иво, покрочи к њему и дохвати карту. Умах разабра да је то позив у шумском прекршају, и тако му протумачи.
— Дакле, тужија ме! — пожали се плашиво младић... — Зна сам да ми неће простит’, ча му нијесам помога шкропит’ виноград... А нисам мога... Помога сам му у другој пригоди; ма исто, рђаво сам се влада... А хоће ли бит’ зла?
— Не знам ти рећи, — одговори Иво.
— Неће ни ова митит’ без арчи! — с увјерењем рече младић, замахну ногама, поздрави и одјаха путем.
Иво је полагано пошао напријед. Дувала је млака јужина, тресла гранама и облијетала с хуком око мрких маслина. У ушима му брујило и чинило му се као да ослушкује тужне гласове силне нарицаљке. Пратио је у својој души тај пјев, а у памети једна за другом ређаху се свакојаке мисли, с којима је болно и слатко чувствовао. Он није могао тог часа да појми што је зло; прочишћен и упокојен, сјетним очима гледао је све што му пред очи долажаше и у свем је тражио оно што је једноставно и добро... А онда, након дуљега снатрења, враћаше му се мисао к селу. Приљубио се уза њ и заволио своје сумјешћане. Дружио се с млађаријом, не с љубопитности или да их упозна или тобоже проучава, но једноставно зато што се је међу њима родио, с њима живио — и он је оно што и они.
С весељем сјећао се друштва у крчми, благих ноћи расвијетљених меком мјесечином и гувна гдје се је ваљао по просушеној трави, те слушао младићке разговоре и обијесне шале. Мислио је на смијех и весеље здравих дјевојака, у чијем је друштву био увијек весео и раздраган.
Уживао је у њихову весељу, а љуто би га бољело када је гледао њихова страдања и оне велике неправде које им нанашаху и људи и друштвени поредак за чије се добро они од дјетињства до гроба труде и раде.
Познавао је прилике у граду. Оне бијаху исто онакове као у његову селу. У неколицине бијаше се згрнуло све благо. И они држаху у својим рукама власт и живот осталих. Још некако прометао се погдјекоји мањи посједник, док други понизно пригибаху и снагу и рад и сами живот под незаситљиве интересе тих богаташа.
А многи старац добро се сјећаше да су очеви тих богаташа, а и они сами с њима, копали и превртали тешку земљу.
— Па да су бар копали како ваља! — говорили су они у шали, — и одмах озбиљно придодавали: — Ето, ми смо радили веће од њих и гладовали и гладоваћемо па ништа! Ма како је то? Оли нисмо умили, оли нас нико од њих ни ’тија обранит’!...
Са самим начелником у младости бијаше добар дио вароши на муци. Скитао се од немила до недрага, па да га се ослободе, рођаци скупише нешто новаца, друго породица откиде од својих жуља, те му уручише новац и тако га отпремише у Америку.
Исељеници што се отуда враћаху нијесу о њем говорили ни добра ни зла, но засве приповиједало се „ружних“ ствари. У задњу говорило се да је био господар великог хотела који је изнебуха, а да се није знало како, једне ноћи изгорио. Хотел био је осигуран, па засве што се сумњаше да је он навлаш ватру подметнуо, посао му пође за руком: исплатила му се осигурана свота, и човјек се након мало времена повратио у своје родно мјесто.
Омјеривши прилике у оним добрим годинама, упусти се у радњу с тежацма. Куповаше и препродаваше потребне ствари за свакидањи живот и даваше им новаца у зајам. Од то доба веле да је педесеторостручио своју главницу.
Иво је у ходу на ово помишљао и с тиме спајао и биједу Јурине породице и мало да не свих других у селу. Бијаше начисто да код толико натрпана блага у тих богаташа, гдје нема друге добити осим оне тежачких труда, морало је да надође сиромаштво и невоља.
Код боровика, што га је толико водио, часом застане и загледа се у устресене гране. Особит тајанствен шум разлијегао се околином. Младић се сјети слике након што се је повратно са свеучилишта. А сада је ту стајао, а да се није нимало узбунио. Бијаху изблиједели сви они догађаји у приликама разборита живота.
Зарана стиже у варош. Униђе у кавану да се мало одмори, па онда опет изиђе.
Пред опћинском кућом није се видјело свијета. На обали опази неколико чиновника и два—три рибара.
У луци љуљаху се лагано бродови, док се по пучини стизаху пјенушави валови. Боси морнари разапињали мокра једра да се на промјењиву времену, док се сунце иза облачка укаже, часом просуше.
Иво попође обалом до на крај моста. Наслони се уза зид и загледа у млаке валове. Очима је пратио сјенке што се гоњаху по пучини и круну свијетлих облака, који су се овили око крајева прекоморских голети, као да управо одонуд долазе.
Дуго би био тако стајао, подајући се осјећајима, но сјети се зашто је дошао, и преко воље поврати се према опћини.
Пред собом опази господина начелника. Он је, онако дебео, на својим кратким ногама чврсто ходао да на вријеме стигне у уред.
За њим униђе и он у опћину. Начелник замаче у писарну, а Иво ступи у дворану гдје нађе на окупу неколико вијећника. Остали редом долажаху, и убрзо запремио се већи дио столица, намјештених у полукругу.
Напокон униђе и начелник с тајником. Он сједе у прочеље стола покривена зеленом чохом.
Иво се загледа наоколо и опази да је на ову сједницу дошло врло мало чељади, засве што се проносио глас да ће бити и опорбе, коју је одлучио повести посједник Тадић.
Овај Тадић бијаше задњих година лијепо уредио своје имање, окористио се добрим годинама и постао самосвој и неодвисан. Он је у садашњој опћинској управи био другим присједником. Разуман и правичан, не могаше да се сложи са начелником који је хтио да се баш у свем врши његова воља. Ну како се као присједник није могао сам одупирати начелниковој самовољи и бесвјесној већини, захвали се на части, па остаде само вијећник. С њиме се удружила још друга тројица незадовољника, којима бијаше начелник нанио толико штете и неправде, па започеше, на чудо свију у вароши, водити опорбу против опћинске већине.
У неколико навратака он је у новинама претресао опћинске економске послове и осумњичио начелников рад, нашто би редовно противничке новине доносиле „просвједе“, потписане по цијелој управи.
У тим просвједима згражаху се потписани на толику дописникову дрскост, који да се усуђује сумњичити поштење толико заузета и родољубива начелника, који је само утолико крив што не припада дописниковој странци.
И Иво часом заборави на сједницу и зареда мислима у пошљедње варошке односе.
Међутим тајник читаше разне опћинске ствари које су биле на дневном реду и за које се није нико ни бринуо.
Уто униђе у дворану начелников син Пиеро, који, када га угледа, приђе к њему и љубазно га поздрави. С њиме дођоше још друга двојица, од којих је један био син посједника Тадића. И ови се придружише, па између њих започе разговор и каткада подушен смијех.
Најпослије дође на претрес диоба опћинских голети.
Начелник сједећке протумачи о чем се ради и закључи отприлике: „Ја с моје стране нијесам за диобу с разлогом што би се тиме више шкодило, него помогло нашему биједному тежаку“.
Сви ућуташе, некоји само узврпољише се на столици и све пазе ко ће да узме ријеч. Устаде вијећник Кеко, кретом главе повлади начелнику и, посмјехивајући се другима, опет сједе.
Уто запита ријеч посједник Тадић. Сви уоколо упријеше погледе у њ.
— Сада ћемо чут’ коју нову, — опази гласно Пиеро, син начелников.
— Мени је мучно бесидити, — отпоче Тадић тихо, — јер когод може још помислити да ја радим господину начелнику у пркос, а то није... У овој важној ствари нисам с њиме и упре поглед у вијећнике, па настави живље: — Ви сви знате ча би давала она голина, кад би се обрадила, па зашто је пустити онако без икакве користи. Истина, дало се је по који комад на тежаке, ма и то је било на њихову штету; дало се је на половицу, па су се тежаци издрли, а да нијесу имали никакве користи; ја бих стога, — и настави талијански, да боље схвате — био за диобу: нека се сиротиња позабави и прихрани...
Док је довршио, сједе, а други погледаше у начелника.
— Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко.
— Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу... Побогу, да се раздили тежацима голина да работа ју, а ми бољи да пушемо у празне шаке! Нека стоји како је одувик! — заврши и окрену се другу до себе, па му, машући живо рукама, стаде на сав глас разлагати о томе.
Међу вијећницима паде неколико неразумљивих ријечи, а уто се јави вијећник Јоле:
— Ја се не би’ хтио никоме замирит’, ну мени се чини да би најбоље било раздилит’; свак јема своје и ради на своме... Ма ето, ко је паметнији, нека одреди!
— Види ти њега! — Упаде му у ријеч шјор Кеко.
— Пусти! — потегну га за рукав друг до њега. — Нека говори!
— Ча ће говорит’ проти шјор—потештату? — и настави подругљиво: — Шјор Јоли добро би дија доша. — Моје је ка и твоје! — завиче овај и узврпољи се на столици.
— Није, баш кад хоћеш!
— Је! — и диже се, окренувши се прама шјор Кеку.
— Ти си, болан, доганац! — набаци смијући се шјор Кеко.
— Овдје сам се родио! — ражести се Јоле, а свеједнако стоји на ногама.
— А отац ти, а?
— Нека, нека!... Ја сам да се дили! — и сједе нагло, и од једа прогута пљувачку.
— Ти би све подилија! — опет га стаде боцкати шјор Кеко.
— А ти не би? А знате зашто? Нека сиротиња нима гди забавит’ се да је може на надницама гулит’ како га је воља...
— Видите га ча се љути, а знате велики смо пријатељи...
— Онако те бог помога!
У дворани настаде мало узбуђење, а послије и придушен смијех... Кроз то вријеме начелник гледаше мирно уоколо, па онда се нагну тајнику и нешто му шапну. Пошто настаде мир, проговори:
— Будимо људи! Нека све гре по реду. Дакле, ја сам — да се не дили —и погледом обиђе вијећнике.— А сада приђимо на гласовање! — Већина гледајући један другога диже се. Начелник се обрати тајнику. — Пишите. — рече, — сви осим четворице!
— Друга је ствар на дневном реду, — јави се начелник опет након мале станке, — уређење потока Дочине, одломка Дражице, — па стаде пребирати по снопу исписане хартије. — Ко јема ча говорити му?
— Устаде посједник Тадић и као замисли се...
— Нисте питали рич! — опази господин начелник, — ...Ма свеједно можете говорити.
Ја сам — поче он једнако замишљен, — да се прими владина понуда. Напокон, олиш ча ће нам се уредит’ поток, остаће новац у селу... А влада даје половину, земаљски одбор један дио, а стопру четврти дил опћина...
— Не опћина, — опази начелник, — него одломак Дражице. Но о томе најбоље је да рече своју њихов главар... Ја сам толић с њим говорио, — и упитливо погледа у Ивина оца.
Главар устаде и намршти се: — Не знам зач се други миша у наше после. Ча ће влада дат’, исто би ваљало да селу отпадне прико двије хиљаде фиорини, а окле? Хм, лако је говорит’!
— Ма пинези остали би у селу, сиротиња би се прихранила и зградија би се поток, — опази убједљиво Тадић.
— Сиротиња би пуно добила!... Довели би доганце... А опћински намет, колики ми нареста! — поче се главар љутит’, — а? Ча мислите! Ено и начелник говори да би га ваљало подигнут’ до 3000%... Па ко би га плаћа? Највише ми посједници.
— Јема прав’ главар.— прекиде бесједу шјор Кеко. — Побогу, ча би је за другога плаћа?! Па баш сада, кад су овако липе године...
Наста жамор међу вијећницима.
— Ча ће нам поток, неће увик кишит’!...
— А како ће се село прихранит’? — опази жестоко Тадић.
— Приживиће се ка и досада..
— Реците и ви своју! — обрати се изненада главар к жупнику. Но овај се смете: — То нису црковни посли, — одговори као у шали.
— Ма зашто се правдамо?! — завиче дебели месар Тртић: — Прођимо на вотацијун! ...
— Питам рич! — јави се након тога рјечкања вијећник из другога одломка и нагло устаде.
— Мир! — опомену начелник.
— О свачем се говори, — поче он тихим, раскиданим гласом, — а наше се село запустило. Било би вриме да се уреди пристојбина за ликара, да се...
— Ча му се сни? — смијао се шјор Кеко.
— Пусти га нека говори!...
— То није на дневном реду, — благо опази начелник и погледа у вијећника.
Ну говорник не мари за опомену, а мирно прослиједи.
Други опет сврнуше говор на уређење потока, а он једнако мирно стоји и говори: — И локве би ваљало прочистит’... У лити се вода не може пит’... Пути су још гори... Ма ча ћу говорит’, кад је све у нереду?...
Напокон, у неке сјети се да га нико не слуша, па мирно сједе и више није ни проговорио.
Најпослије устаде начелник и рече укратко да се с главаром потпуно слаже.
При гласовању пропала је већином гласова — осим четворице — владина понуда, а прихваћен једногласно главарев предлог да се поток гради, ако ће влада и земаљски одбор за градњу носити све трошкове.
Тајник уврштаваше закључке у записник.
— Мени је већ досадило, — рече Пиеро Иву. — Изађимо!
— Останимо до сврхе...
— Тебе занима? — и насмија му се у брк.
— Ваљало би да свакога занима, — одговори.
— Тиче се наших невоља и наше сиротиње.
— Ти увијек, а вјеруј, нећеш ти свијет преврнут’! — И Пиеро хтеде да изиђе, ну тога часа опет устаде посједник Тадић и јави се за један предлог.
— О чему мислите говорити? — упита начелник.
— Чућете...
— Дневни је ред...
— Исцрпен, — прихвати тајник, подиже главу и с натегом се испружи.
— Ма није сједница закључена... Дакле, — отпоче Тадић— ја би ставија предлог који је од велике важности. Тиче се Рафајзенових благајна... Уведимо по његову начину и ми ту, липу установу, како су то и друга миста учинила... Тако каматници неће моћ гулит’ на сваки начин наш бајни пук.
— То није на дневноме реду! — живо прекиде начелник.
— Не смета, важно је.
— Оставите за други пут, — јавише се главар и трговац шјор Бепо у један глас, сада је подне...
— Ово је од велике потрибе...
— Обидоват’ је од веће!
— Ча је то? Ако ће ко дат пинез, нека се вота! — јави се иза сна поспани вијећник Рого, једини тежачки претставник.
— Реци оцу да не говори лудости! — боцну Пиеро Тадићева сина, који је очито блиједио ради очеве неприлике. — Није оно за нас!
— И ја сам му говорио... — сметено одговори младић.
— А зашто није? — опази Иво. — Ваља почети...
— Почни ти!
— Нисам ја за то..
— Ено ти оца!
И наста свеопћи разговор.
Тадић нанова хоће да говори.
— ’Ајмо, подне је! — завикаше некоји. Ну он их не слуша, већ слиједи говором...
— Пусти га нека сам бали и одбалива! — рече шјор Кеко и диже се.
Сви се надушише смијати.
— Затварам сједницу! — јави се најпослије начелник. Па устаде, а за њим и други. Потражише клобуке и почеше се разилазити.
На стубама, потсмјехавајућ’ се, добаци као нузгредно начелник Тадићу: — Видите да вам ниједна не гре у добро!
— Кад су сви ухваћени у једну мрижу, — одврати Тадић, и боље пожури низ камене стубе.
На улици ухвати начелников син Пиеро Ива под руку и позове га на објед. Ну Иво захвали, попође мало обалом и сврати у кавану. Ту прегледа часом новине, попије каву и крену пут свога села.
Изишавши из вароши на отворено поље, стадоше га салијетати свакојаке несређене мисли. У један мах долазило му огорчење и надало би му се смијати — тако тужно и смијешно причинила му се толико развикана опћинска сједница. „Напокон“, мислио је, „на њој се није ништа добро закључило, нити се од оних људи било икад надати бољему“.
И он ос јети у себи сву потиштеност и ропство под којим је стењало сиромаштво подвргнуто имућству неколицине богаташа, па му падоше на памет старчеве ријечи: „Оли ми нисмо умили, оли нас од њих није нико бранио!“
Пред његовим очима ређају се све црње слике. Село се, ето, хоће да расели, а како и неће кад се већ не може живјети?! Док су године носиле, свако се обилато намиривао, сада пак, када је издало редом трудбенику плијени се и продаје и живина и покућство и пољско оруђе и земља и оно кућице која не носи никакове користи, ну и њу руше, да остане зар потпуна пустош...
Узбуђен тим мислима, гледаше раденике у пољу, гледаше пусту земљу и никако није могао да схвати зашто се као навлаш иде за тим да се омрази и отуђи тежак од харне земље.
Падоше му на памет ђачке размирице синова једнога језика, новинарски чланци све о „нашем милом народу“ и друге бесмислице људи који мисле да су позвани да воде народ и да буду његови претставници, а при оваковој невољи не знаду што да раде, већ се препиру о нашој некадашњој величини, прошлости, хисторији..., док извикани родољуби у својим рукама држе и брину се за интересе „голубињега народа“, како га они из милоште зову.
Сунце се даномице све више и више скањива и за облаке заклања. Дани све краћи, а вјетрови јачи. Морска пучина је тамнија и јежури се, а у мутноме ваздуху покатшто завришти јато ждралова, нижући се к југу.
Бакараста вијовина на трсима мртво виси, тек што се држи. Док ду’не, отргнуће се и вјетар ће се с њоме по вољи заметати. При западу сунца цијела околина плави се у разноликим шарама и мијеша се бакарастом бојом вијовине.
Хладна, гладна зима примиче се и натјерава све живо у бригу за храном. Над кућама застаје густи дим и застаје ваздух, док вјетар не ду’не да га разнесе кроз огољела стабла даље изнад, села.
И село је све то запуштеније. Забринути људи немају посла ни добити, па, спустивши руке ходају амо тамо; капци на прозорчићима нередно висе и у окренутоме лонцу вене мажурана...
Иву отац не да мира; гони га од куће да иде у свијет за наукама, а њему је тешко растати се са селом, навлаш ето сада кад се спрема сила чељади да се исели у далеку Америку, а с њима ће Јуре и Марија...
Тих дана цијело имање Јурине породице продало се на дражби, као обично у бесцијен. Поврх начелника нико се није хтио натјецати. Он и трговац шјор Бепо сложише се и раздијелише га међу собом. Људи говорили да су учинили добар посао, јер да су након мало дана почели продавати комад по комад и већ при половини имања намирили се.
Кућу им Ивин отац није ставио на дражбу, пошто се је надао да ће му бити подмирен дуг с новцима што дођу из Америке, а ионако — да и остане за њ— не би му доносила никакве користи.
Од свега имања није остала већ коза, но и она бијаше убиљежена за подмиру пореза.
А ове гладне године ни порезни рубач није задоцнио. Дошао је у село јутром некога дана да наплати порез и да покупи побиљежену живину. И њему на памети не бијаше друго него да удовољи налогу, да себе осигура; пак, важно, у службеној капи наваљеној до очију, ушуња се у село. Ну у селу није нашао ни људи ни живине; све бијаше у пољу на радњи. Мучили се у нади да ће бар унапријед бог благословити њихов рад. Ваљало је да чека до ноћи, па, да се забави, пође у крчму, а друго што није ни могао да учини По подне стиже и један жандар, за припомоћ.
Људи, кад су се из поља вратили кући, стадоше тражити новац уз које му драго увјете, само да им не покупе и не одведу побиљежену живину у град, јер им је то била још једина узданица...
— Говорили су да ће цића града опростит’ нам импошту (порез), — јадиковали људи. — Како ћемо сада?
И село је те ноћи као оживјело. Људи долазили главару, тужили се и најпослије молили и заклињали да им се помогне.
— Не могу ја ради вас у просјаке! — одговараше он одлучно и љутито.
Ну ипак, неким је позајмио новаца уз погодбу да настајни бухач имају њему продати, килограм по десет новчића, а у трговини пошто буде. Исто тако некима је и Рого позајмио. Тако је много људи одахнуло засве да су знали да је обична цијена бухачу шеснаест до двадесет новчића. „Ма нека“, говорили су, „само кад се је нашло!“
Ну сви порубани нијесу имали бухача, или га нијесу садили, или им га је вјеровник већ заплијенио. За њих није било друге него пустити живину да је гоне и продаду. У Јуриној кући те вечери нису се бринули да плате порез. Сви бијаху у великој бризи ради старјешине, којему је даномице све то горе било, а те вечери звали су и попа. Мишљаху да неће жив осванути.
Иво, сазнавши за сеоску невољу, веома се узнемири и растужи. За вечером, да одахне од очева гњева и тежачкога туговања, изиђе напоље. Ходаше испред цркве на отворену комаду земљишта засађену дрвећем.
На зиду уоколо сједио је млађи свијет. Разговараху о рубачу и порезу и о којечем другом, док најпосле надвлада младићко весеље и неколико их у по грла запјева...
Доље, у доњој страни села, чула се вика и оштрији гласови жалба, који се примицаху горњој страни. Док наједном неки угледаше свјетло фењера и за њим поворку људи.
— Гоне живину у јапнени двор! — рече један од људи, као да не вјерује својим очима.
— Тако ти је, — потврди други. — Гледај како при свићи сива бајунета!
Људи се дигоше да се боље увјере. Поворка се приближаваше к њима и лијепо се разабирао клопот и бахат велике и мале живине.
Опћински чауш и два опћинска рондара гоњаху благо пред собом, да га затворе до сутра. Пред њима с фењером у руци ходао је рубач и жандар, а за њима нешто друге чељади.
Кад стигоше пред двор, људи се ускомешали; гледају и запањени чуде се...
Рубач, млад човјек, раздраган, пролазећ’ поред двојице, поднесе им свјетло под очи.
— Јесте ли и ви од рубачине? — избаци смијућ’ се.
Младићи прогунђаше нешто кроза зубе и одмакоше се од њега.
Поворка крену даље, а Иво је пратио погледом, слушајући дозиве и разговор порубаних људи.
— Пусти, нека га гони! Ча га кријеш, ка неће га наћ?! — чује се кроз ноћ женски, уједљиви глас.
— Мучи, ђавле! Пригладниће ноћас, — одвраћа плачљиво мушко грло.
А рондари пред собом гоне магаре, да га с осталима до сутра затворе. За њима плашиво вуче се стари „фратар“ и моли да му га пусте и једнако вели: — Пригладниће, није га се данас врагу струка окусило!
Уто за њим добрзала она разјарена женска, жена му.
— Пусти, грдобо! — завикну и притегне мужа к себи, да га кући одвуче, а он се брани и не да се...
Младићи се осмјелише и наста весео смијех. И рубач се смије, само жандар мрко гледа преда се, а рондари силом вуку магаре...
— Нека га! — потцикује Цирило... — Могу на њем лепиже гонит’ — и гуши се од смијеха...
И поворка, уз смијех и јадиковање, одмиче даље.
Спустише се најзад улицом пода се к Јуриној кући и уставише се код ње.
Иво гледа, а око њега сакупила се и остала чељад...
Рубач покуца на врата. Нико се не одазива.
— Отвори! — виче рубач и нешто говори жандару.
— Тешко је болестан стари Анте, — јави се најзад неко из гомиле. А доље једнако чује се шкрипање врата.
Иву обузе страва и чисто јежурива зебња обиђе га по тијелу. Најпослије опази да су се врата отворила...
— Куд је коза? — осорљиво пита рубач.
— Ча вам је вечерас?! — као чуди се жена... — Пустите да ми муж бар у миру испусти душу!...
— То је други посао... — одговори блаже рубач... — Ма дајте козу!
— Није дома, — упозна Иво Маријин глас.
— Биће у загону, — вели опћински чауш и попође по превраћу.
И изведоше козу из двора на узици. Потежу је за собом, а она се не да; скупила главу пода се, па се одапире предњим ногама.
— Узмите је преда се!... Немојте је мучити!... — моли Марија. — Сутра ћемо је откупити...
— Пусти нека и њу воде! — срдито и пријегорно јави се мајка јој.
— Бидна, присушиће ноћас... нима брста! — сажалује Марија.
— ’Ајмо! — огласи се и Јуре.
Уљегоше у кућу и лупнуше вратницама.
Људи се умирили и ништа не говоре, ну чим мимо њих прође чауш, дрпећи се с козом, наново чују се раздрагани повици и весели смијех... Старији замјеравају младићима што калаше при овакој невољи...
— А ча ћемо? — одговори Цирило... — Овако ти је сада на увике— амен! Ваља се научити у липих...
— Однили су нам и ове године Божић у варош! — прихвати други.
И оно младости, не марећи за невољу или хотећи да убије бригу, запјева у вас глас:
„У се вриме годишта Остали смо без ништа!“
Па, док је поворка с фењером ишла низа село, свијет се разилазио својим кућама. Иво још слушаше из даљине циничну пародију веселе божићне пјесме и... гледаше у Маријину кућу и у трачак свјетлости што се кроз прозорчић назираше... У ушима му брујали откуцаји сата на звонику и чисто устрну кад унутри нешто, падајући, заружи. Уре удараху одмјерено, подмукло; из натуштена неба поче да сипи, а он пожури кући, да не покисне...
Неколико дана иза тога, Иво наљеже увече на два тежака пред Јуриним двором. Један од њих рече му да стари Анте — бог га помиловао! — лежи у кући мртав. Младић не рече ни ријечи, но одмах за њим униђе у кућу.
Укућане нађе око огњишта, ма да није било студено. Марија смјестила по кући и најпослије прислонита се уза зид, на крај куће, у мраку, докле пламен с огњишта није допирао. Јуре је сједио на ниском трупићу до огња, налактио се на кољена, и рукама покрио очи. Мати им била код мрца у соби.
Иво сједе до оне двојице што тек уљегоше. Осам поздрава, нико за дуго времена није проговорио ни ријечи.
На огњишту би покатшто запуцкетало, док пламен помало замирише.
Наједном из покојникове собе изиђоше жена му и сестра.
— Јесте ли видили ча нас је снашло? — рече удовица разговијетно мјесто поздрава дошљацима, и обје жене сједоше до њих.
— А да зашто смо на овоме свиту? — одговори један од људи.
Иво је гледао преда се; одмах иза застора лежао је мртвац. Очи су му бјежале к њему и причињало му се да лежи посве искипио на кревету...
Огањ догараше; сестра покојникова баци на њ руковет сувари и модрушаст пламен весело лизну... Уто у кућу униђе најближи им сусјед Ловре. Дошао је с бесједом у устима, но претрже је кад угледа Иву.
— Ча ти је река? — упита га покојникова жена, док је сио.
— Ча?! Знате... да се не може. — Па настави: — Да је ово четврто годиште, да нисте нишће улили...
— Биће — смисли се жена. — Ма кад га бог ни да ми да се на Божић напијемо... Па ча ћемо сад?
— Ваља платит’ ...
— Он је једнако братим светога сакрамента, — опази један од својбине.
— Не смета; није улија, па ето!
— Је и ово неправица, — јави се други. — Улиј им га, одувик ка мора, па кад си доша на нишће, издахнуо од сваке невоље, брецну ти у сиромашно звоно, ка најгорем доганцу...
— А колико ишћу? — прекиде она, не обзирући се на разлагања.
— У најгору дванаест фиорини за звона, и то ваља платит’ главару, јер је он од црковинарства, а знаш спровод... најмање шест фиорини...
Жена се замисли, други пак забринуто гледаху преда се.
— Неће се никако моћ’; хоће се и свиће платит’! — диже жена главу и говораше к’о собом. .
— Онда пусти нека раде ча их је воља!... Доста је света миса... А знаш ча ћу ти рећ: неће га звони одвест’ у рајску славу!....
— Ча говориш ти, Јуре? — настави сусјед и погледа на њ.
Јуре подиже главу; очи су му подбуле и закрвављене.
— Ваљало би провидит’, — изусти једва чујно.
— Провидит’! А окле? ... Увик су овака моја дица, озва се она нагло и отресито.
— Јемају правицу! — јави се одлучним гласом покојникова сестра и настави: — Откад се свит спомиње, у овој кући никоме нигда није брецало сиромашко звоно!
Иво је слушао разговор чељади која се бијаше састала у кући покојника, да му одаде пошљедњу помен, а Јурине ријечи: „Ваљало би провидит“, изговорене једва чујно, живо га такнуше. Он одлучи да се заузме да све буде учињено по његовој вољи. Диже се и зовну сусједа настрану, те му потише рече да се не брине, да ће он говорити са жупником.
— Нека с вама пође и Јуре! — опази наглас сусјед.
— Није потреба, — одговори Иво, поздрави и изиђе из куће.
У ходу до жупникова стана размишљаше што ће рећи и како ће све уредити ради спровода и великога звона, а да му отац за то не сазна.
— Блажене очи које те виде! — дочека га љубазно дон Фране и поткучи му сједало.
— Дођох да те буним, — не оклијевајући поче младић и исприповједи му њихову бригу. Најпослије замоли га нека се заузме да их се у овој жалосној згоди грђе не уцвили. А платиће, поштени су, заврши.
— Ја се не противим; за спровод не марим, чекаћу... Од звона не знам ти ништа рећи. Твој отац заповиједа, а знаш да се ја не пртим у туђе после...
Иво ућута и попође по соби.
— Па добро, погоди ти с оцем што мање можеш! Ја ћу ти платити, само не спомиња мене.
Жупник пристаде и обећа да ће одмах говорити с оцем му. Тако се растадоше.
Сутрадан у свануће Иву је пробудило велико звоно, које разговјетно навијешташе нечију смрт. Послије пак, кад је објутрило, напокон на прозору гледао је спровод Јурина оца. Једно дијете носило је висок криж, иза њега корачао је жупник, пјевајући наглас. Четири човјека носили су, на рамену дрвени, црни лијес. За њим ходало је нешто женских и сила дјечурлије.
Кад избише на чистину, изнад села, сребрни криж у рукама дјетета засја на сунцу. Младић га испрати очима, док тамо при мору не замаче између мрких маслина.
Напокон стиже жељно ишчекивани новац за пут У Америку. Једнога дана уручише Јури чек од четрдесет златних лира, и он се одмах, пошто се је посавјетовао са људима из свијета, превезе преко мора у град да прими новац.
С њиме је пошао и стари Грле. Његова дна сина већ су одавна у Америци; послаше му новац да неодвлачно дође к њима, јер су се ужелили да га виде прије смрти. Они се нијесу могли повратити у родно мјесто, прем су се подобро обогатили; бијаху наиме прије новачења отпутовали у туђ свијет.
Другога дана повратише се обојица с новцима кући.
И из других мјеста с отока сазнавало се да ће овај пут много чељади преко мора, да ће се сви у одређени дан састати на пароплову.
Јуре се на први мах обвесели што ће брзо оставити ове нехарне крајеве, ну чим се је више примицао дан одласка, на махове осјећаше у души велику пустош и стрепњу. И док су му другови завиђали што их оставља, он се тужно спремао на тај далеки пут.
Мајка му приправљаше потребу за преобуку. Путници накуповаше много ствари: сандук, шешир, постоле, кишобран и друге ситнарије.
Марија је тих дана непрестано шила и припремала пртенину, да буде све у реду. Тако у послу прође још неколико дана, и најпослије брат и сестра намирише се с богом и причестише се.
Одлучише се на растанку оставити мајци од новаца само толико да се може проћи за три—четири мјесеца. Нагодише се и с главаром због исплате дуга и камата у два оброка, тако да кућа и превраће остану мајци — нека има гдје заклониш главу.
Уочи одласка, у суботу, одлучила је Марија поћи на гробље, да се још помоли на очеву гробу и да се завјетује светом Николи—путнику, чијим се именом звала капела саграђена насред гробља. Изјутра слушала је мису у жупној цркви, па тек часом навратила се кући, а затим се упутила прама гробљу.
Подзимњи је дан. Дува млака јужина, а кроз танке облаке продире сунце. По пољу и мору нагањају се промјенљиве сјенке.
Дјевојка иде низбрдицом и гледа преда се. У глави нижу јој се слике из прошлог јој живота, па се с њима тужно опрашта.
За све што не оставља у селу никога од срца и љубави до своје мајке, — која ће ионако, ако се брзо не поврате, доћи к њима — у души јој зебе и обузима је несавладљива туга, а да не зна за чим то тужи. Поглед јој лута уоколо, прашта се с морем и с пољем, поздравља у души и свјетлост и сјене; — слуша гласове вјетра и јеку дубоких увала. Па онда се сјећа куће, козе—хранитељице и вртића, у којем већ вену босиљак и мажурана...
На вратима гробља тури над очи црну мараму и уђе полако. На прагу мрачне капеле прекрсти се, попође по хладним плочама и клече пред олтар.
Молила се чистом душом светом Николи за покојнога оца, за породицу и за сретна пута, док напољу завијаше вјетар. Након мало времена диже се, упре очима у олтарну слику и гледаше је подуже у оној свечаној одори, озбиљна лица, окићена бијелом брадом. Чини јој се да је благосиља... Њезин поглед почиваше на њој, и под тим блаженим окриљем изиђе дјевојка из капеле.
Напољу дочека је јачи вјетар, па стаде сипати пред њу са замрла дрвећа суво лишће што шушти као шум јата ждралова за тихе ноћи и све се по тлима стиже, док се негдје у заклоници не смири...
Дјевојка приступи мирно хладној хумци под којом почива њезин добри отац. Наваливши над очи црну мараму, гледаше испред себе на пусти гроб и у пукотине обрасле дивљом травом, пак стаде да се скрушено моли за покој његове душе.
Тако је дуже времена спровела у молитви. Споро, између молитава, зачињале јој се у памети успомене из детињства и испуњавале јој пустош у души, што је осјећала кад би јој изненада синуо пред очима сутрашњи одлазак.
...Наједном изнебуха дође јој као да је откинута од цијелога свијета и плашљиво погледа у суху траву, како се на удару вјетра смјерно пригибље к земљи, као да жели лећи, завући се у њу; а затресене гранчине и сјенке џбунова само што се клањају. Баш као да је зову к себи да под њима отпочине...
Нигдје никога, а подзимњи дан — пуст и суморан.
Девојка се диже, убрише сузе и попође по испраним плочама све до на крај гробља, изнад којега се надвио го рат до у само море.
На осамљеној хриди сједио је и данас Иво и гледао у валове млаке јужине. Обрнувши се к’о по некој тајној дојави, угледа дјевојку, диже ’се и шкрапавом стазом попође к њојзи... А дјевојка, док га спази, понамјести као нехотице мараму и крене руком да заглади косу.
Он се устави код зида, наслони се на њ, погледа је и нагло изусти:
— Још данас и сутра!...
Марија се учини невјешта питању и мирно одврати:
— Дошла сам походити мртве...
Младић ућута. У тај изненадни час он није нашао ниједне ри јечи која би била толико узвишена и вриједна да означи његове осјећаје...
А са сјевера једнако лијепо ваљају се таласи све до на жало и, враћајући се, са собом котрљају пијесак. Хука вјетра разлијеже се уоколо и чудно одзвања у њиховим душама; у свјетлу засјенута дана, ту, на староме покопишту.
Иво погледа у дрвен криж што се је још некако дизао између високе прожутјеле траве: „Зна ли она моју тугу?“
И пуста, безнадна чежња натискује му се уз то пикање до у душу, тужи за њом — и једнако гледа у сагњили криж... А Маријине се зјенице шире, као нечим се занијеле, и поглед јој лута по немирној пучини, над којом криче галебови.
— Колико мора ваља прић’? — упита наједном као иза сна...
Иво устрне и збуни се.
— Ко зна? ... Далеко је! — одговори једва чујно...
— Далеко?! — шану дјевојка.
И наста тајац.
Обома бруји у ушима шум живога мора и чини им се као да долази однекле из далека чак с краја свијета...
И све стоје тако, док се изненада не прену дјевојка и погледа у сунце.
— Биће брзо подне... Збогом! — поздрави га и пође к излазу.
— Бог! — одврати он збуњено и поврати се замишљен к мору.
Истога тога дана спремаше се Јуре да прије одласка прстенује Јелку, кћер старога Анте Рајића.
Ноћ се је спустила над село када се он упутио к њима. Хтио је да буде начисто с укућанима и да му се дјевојка завјери како неће кренути вјером.
Стари Анте надао се походу, те младића дочекао људски.
Испрва, при вечери, разговараху о свачем, ма нити једном бесједом младић не спомену рашта је дошао. Касније, када два сина старога Анте изиђоше из куће, а мајка и Јелка узвртиле се нешто око огњишта, младић се ослободи и рече изнебуха старому:
— Доша сам ради Јелке... Не би мирно отиша, да је не дарујем...
— То су ваши посли, — одговори стари. — Договорите се како ће вам лашје бит’...
Још су посједили и једва покатшто један другоме набацили покоју ријеч, нашто се стари диже рече да је уморан, пак да ће спавати.
Мати и кћер стајаху још увијек код огњишта...
Стари Анте, свлачећи се, наглас домоли и задњу „Здраву Марију“ и примири се. Јуре пође к огњишту и сједе до Јелке.
— Пришешарићу ти мало жеравице, — рече стара и потражи попечак.
— Ни зима, — одговори Јуре.
Настаде дуго ћутање, док се старој додијало, те и она пође к свому човјеку на починак.
Остадоше Јуре и Јелка, је једнако сједећи једно до другога — и не разговарајући. Ну чим је старица замакла да се завуче у постељу, ухвати он дјевојку за руку и придржа је у својој.
Тако стајаху неко вријеме, слушајући како вјетар напољу цичи и завија. Погдјекад дрмнуо би вратницама, да би се кућа затресла. Затим би попустила сила и настало једнолично цвиљење.
— Доша сам за оно ча сам ти обећа, — проговори младић.
— Задња је ово вечер! — одврати она, учинивши се невјешта.
— Ево ти, на! — И Јуре извади мараму из џепа, развеже узао и извади прстен. — Пристаће ти!... — па јој повуче руку к себи.
Дјевојка се лагано устручаваше, а он јој са задовољством рече:
— Ево, сада си испрошена! — и привину се уза њу: — Узми и ову лиру, дода, чувај је док се вратим!...
— А кад ћеш се повратит’?
— Не старај се, вируј, брзо!... да само стечем ча би с тобом мога поштено приживит’...
— Чекаћу те док те буде воља! — рече живо девојка.
И они разговараху тихо и развлачећи бесједом, као жао им претргнути разговор; само док зачују јаче старчево дисање, ућутали би, ослушкујући, да онда наново лакше наставе.
Откада је замиловао, водио је с њоме чисту, искрену љубав.
Далека Америка долазила му је пред очи у најслађим тренуцима њихове љубави, те, мјесто младићке обијести, завладала би њиме нека суморна чежња, мека, плачљива као облачни јесењи дан, и чинило му се да му је суђено оставити је.
А и сада вријеме хита, растанак је дошао: ваља прегорити... И он је овога часа заволи још више, у њему се будили слатки осјећаји и на махове букне момачка страст, притајивана тако дуго у незгодама и невољи живота.
Љупко осмјехујући се, спусти главу у њезино крило, ну одмах као да му се не да да мирно ужива, подиже је, обујми је чврсто боље око паса, и жељно потражи њена уста...
— Не, Јуре! — шапну она...
И дрхћу и гледају се и скупљају једно уз друго — све тјешње и тјешње...
Њој се у неке отрже уздах, а и он сјети се јутрашњега дана; па, као по неком тајанственом споразуму, обоје се сневеселило и оборило очи...
А ватра се давно подушила, свјетлост свијеће трепери као да замире, а вјетар облијеће свјеж с истом хуком око куће.
Они пак једнако се држе у наручју и као да дријемају; тек што им се покад чује дисање... Наједном, као у сну, зачују уз улицу људске кораке. Обоје се тргну; она извуче своју руку из његове, поодмакну се једно од другога, и у мислима прослиједише тај ход...
Браћа јој униђоше у кућу. Оба се усупнуше и чисто им би жао што су их заједно нашли и тако их прекинули у њиховој љубави.
Иво је те ноћи стајао налакћен на прозору. Његовој осјетљивој ћуди годило је хукање вјетра и шум немирна мора. Загледао се неодређено у ноћ, у, чијој се тмини уједно стапаху и куће и дрвеће и сама земља...
Над њим каткад засине покоја звијезда и махом се заклони иза облака. Узбуђене његове мисли лутају по празнини мукла простора и као да слиједе сили вјетра, не заустављају се. Он слуша далеке гласове, вапаје и чежње, и у њему буди се сијасет мисли, ну све су блиједе и расплињују се кад помисли на сутрашњи дан.
Марија заувијек одлази!...
Пред очима му се нижу њихови тихи и стидљиви састанци; сугестивно упија у се чисти дах мора и мирис ваздуха, у чијем простору осјећа Маријину душу. У њој је нешто тајанствена, заједничкога са морем и пољем, нешто што му се јавља у звуку њенога јаснога гласа, у скрушености њена погледа, нешто што се стапа са свјетлошћу дана и непрестанце над њим трепери и — дарива га вјечитошћу.
А та душа — сутра одлази, и никада неће сазнати за његову неодољиву тугу, пустош и самоћу.
Долази му да би пригнуо скрушено главу к земљи, и у њеном и Маријином крилу нашао живот. „Ну која корист?“ мисли. „Зар човјек зна што га чека?“
Одувијек његово нагнуће пригибало се природи и чезнуо је за најпримитивнијим слободним животом, па га засве сила туђе воље отрже од свега што му је најмилије... Узбуђен, не зна што даље да мисли. Нагнуће, младост и живот све то више распирују га ах — у овој тамној ноћи нашао би он једину утјеху у њезину загрљају, и смирио би се... Ну нешто га зауставља — што мрзи, што зову поретком, и што му пријечи ужитак, руши му младост, трује му сласт живота...
Раздражен, одмаче се од прозора и журно закорача по соби, па се наједном смисли, дохвати са стола скленицу, налије у њу пошљедњу чашу бијела вина и искапи је надушак.
Затим се наново налакти на прозор и загледа у ноћ... Домало, постепенце, у памети чисто и јасно стадоше му као у оквир мисли и успомене, а шум живога мора, као блага музика што долази из неизвјесне даљине, блажи му жестоку, младићку страст... милује га и успавкује лагано, лагано...
Осванула је недјеља, дан исељења и туге, у никад невиђене крајеве — осванула је хладна и суморна. Јавља се и лагано наступа зима, па спушта свој застор над село, поље и море.
Брат и сестра поздрављају по кућама врснике и сусједе, а Јуре се већ опростио и са жупником и пошао до главара. У дућану нашао је много свијета. Са свима се с орошеним очима поздрави и свак му зажелио добар и сретан пут.
— Фала вам! — рече главару. — Не запустите ми мајку, бићете поштено намирени...
— Добро, добро! — одврати главар — и набаци: — Ради и моли бога, ма се не враћај ако не учиниш пинез!...
Јуре се окрете по дућану да види Иву, ну, пошто га није било, рече свима „збогом“ — и изиђе.
У путу к својој кући срете се с њиме. Јави му се, и оба младића оду настрану.
— Ишћем вас да вас поздравим и подмирим... — рече Јуре и извади из џепа спремљени новац.
— Немој ми о томе ни говорити! — трже се Иво... — Од тога ти у путу може бити потреба, па најзад можеш ми и од тамо послати...
— Не, ово је ваше! — одлучно одврати он.
— Никада нећу! — очито изјави Иво. — Већ, добар ти пут и сретно се повратио!
Младим људима овлажише се очи. Јуре од силна ганућа није могао ни да захвали. Изљубише се и растадоше.
А Марија код својих врсница и пријатељица расплака се у вас глас. Дјевојка се снажно уздржавала све до задњега часа, но на растанку не могаше одољети сили и попустише на вољу осјећајима...
Након велике мисе, Јуре часом оде к својој вјереници.
Затече је у кући. Држала је у руци киту подзимна цвијећа. Кад га је угледала, окрете се настрану, а он се једва уздржа да не заплаче. Тако стајаху, и на задњем опроштају не могоше једно другоме рећи ни ријечи.
А њему се ваљало журити, јер је требало у један сат по подне отпутовати, да се на вријеме приспије на пароброд.
— Збогом! — напокон истисну младић и хтједе да још нешто рече, но не могаше. Тек што је живо загрли.
Дођоше и укућани, и он се с њима редом изљуби.
Прво него ће отићи, наново се још наврати к дјевојци. Јецајући, пружи му она китицу цвијећа; он је узе и нагло изиђе.
Јелка часом гледаше за њим, а онда се врати у кућу и задуго не проговори ни ријечи.
Око сат по подне скупило се мало да не све село код крижа на раскршћу, откле се је закретало у варош. Изишли су момци, дјевојке и дјеца; изишла је постарија чељад да се опросте с путницима.
Домало ето и њих редом. Јуру и Марију прати мајка им. Стари Грле води за руку своје једино дијете од друге, већ мртве жене. Он је све своје продао и од његова рода у селу већ нико не остаје. За њима журе се два младића из засеока, који истом изиђоше из војништва да буду с друштвом на окупу. С њима је родбина, пријатељи и остарјели им отац и мајка. Угрожени мишљу хоће ли своју дјецу икада видјети, наглас јецају, а и друга чељад сузних је очију.
Имаде их неких тврђа срца, или зар да грђе не смуте исељенике, пак збијају шале; а има их којима је жао што остају уз нехарну мотику. Међу њима раздрагао се Цирило и свакога часа хоће да пукне од смијеха.
Предљиве мазге узврпољише се у вреви толикога свијета.
А онда настаде час опћега опроштаја и грљења...
— Нико у солдате, а нико у туђ свит, па ко ће радит’?! — избаци онако утаман своју стари Анте.
Иво једва ухватио час да се поздрави с Јуром и Маријом.
Они већ од силнога узбуђења и ганућа и не говоре, једнако им сузе росе упаљене образе.
Напокон сви се поредаше. Исељеници и пратња зајахаше мазге, те поворка крену пут вароши.
Пред њима једно момче свира у хармонику, а остала млађарија што је у селу заостала запјевала опроштајну пјесму: „Збогом море, збогом поље, збогом остај, село моје!“
Иво гледаше за поворком, слушајући пјесму, а у грудима га тешко сапело. Престаде и пјесма, свијет се почео разилазити, а поворка одмицаше низбрдицом.
Он попође за другима. Тек у ходу разабрао се од узбуђења. Сјетио се да се с Маријом и Јуром право није ни опростио, да им није рекао ниједне утјешне ријечи, а они ето одлазе далеко откуда ко зна хоће ли се икада и повратити. И он у трен крену низбрдицом за њима.
Нијесу далеко одмакли још се чула свирка хармонике.
Младић се није журио; није му ни била брига да достигне поворку: није му годила бука ни разметање на овоме великоме растанку. Нагло у душу тискали му се болни осјећаји, но они су неизвјесни као неодређена, далека чежња.
И он иђаше све тако полагано за поворком, а из очију му сипао се благословени, благи огањ и повлачио се по тешкој необрађеној земљи, коју остављају њезини раденици, јер их крухом не може да храни... Иде и мисли: „Како да њих не може да храни, њих који је муком обрађују и најмање за живот од ње траже?!“ А тешка земља мртво се одмара у подзимњему дану и њему се причини као да жали што је се одричу њена дјеца и бјеже у туђе, непознате крајеве... И онда пожали што остаје запуштена, јер су вјерним трудбеницима незаситни наметници што никада не осјетише у њезином тешком задаху срећу и објаву истинскога живота...
У тим мислима угледа као пред живим очима њих двоје исељеника што биједом гоњени бјеже у свијет да траже други живот. При тој помисли стегну га у грудима; бијаше му као да су се они срасли с овим крајем и да их, ево, силом кидају од мајке им земље.
Тако узбуђен стиже у варош.
На обали сакупила се силесија свијета. На страни посебице стоји дружина из његова села. Он се умијеша међу њу и потражи Марију.
У гомили састадоше се њихови погледи, ну не могоше да проговоре ни ријечи. Настаде тајац и хитро схваћање задњега растанка... А уоколо чули се испрекидани оштри гласови немирна свијета.
Најпослије пароброд звиждну, уљезе у луку и пристане уз обалу. Обала узаврије од силе свијета.
Јурина дружина трже се у души и све се згледа: ред је растати се. И наново сузе, загрљаји и пољупци. Иво у оној живој вреви стискаше Маријину руку. Она, ганута, треном га умиљато погледа. Милина пројури му кроз цијело биће. Сила живих осјећаја занесе и њу и њега и обојима поцурише сузе низ образе.
— Збогом, опрости! — јецаху једнаким гласом и као хтјели би да једно другому нешто повјерљиво шапну, што им навире из душа, ну што не могу да изусте.
— Збогом, опрости! — чује се жамор раскиданих гласова.
И вријеме пролази, пароброд већ закреће полагано.
— Збогом, праштајте! — разлијежу се гласови већ готово пријегорно.
И машу рупцима с краја и с пароброда. А пароброд одмиче. Иво још увијек разабире тужно Маријино лице и нетремице гледа у њ, све док га не изгуби из вида. А онда још остаде као укопан на мјесту бришући сузе и гледајући дим што се по вољици вјетра растрган враћаше копну с пароброда исељеника, као последњи поздрав на опустјеле им домове.
Треће године, под конац јесени, иза исељења Јурина и Маријина у Америку, повратио се Иво Полић у своје родно мјесто. Бијаше довршио правничке науке, па га с те стране није била никаква брига; а ни других брига није имао. Са великим градом, гдје је науке довршио, није га ништа везало. Сваке године долазио је кући и остајао по неколико мјесеци, па тако веза са својим селом остала је јака и непрекидна. И раставши се са градом, са собом у памети однесе оно јутро кад му стиже лист из Америке. Јуре му укратко писаше да се је живо намучио док је на мјесто стигао, да је у великом послу, а при дну листа обавјешћује га да и њему шаље једну златну лиру, што му дугује, у чеку који шаље мајци, захваљује му и од свега срца га поздравља.
Онога зимњега јутра нагло је дочитао писмо, није пошао на предавање и, узбуђен, пожури да изиђе из бучних градских улица. Обједовао је у крчми на путу. Пред њим пружало се огољело поље, а далеко расула се густа магла као море. У посматрању, њему је кроз ту маглу над морем сјало топло сунце. И ни студен, ни магла, у коју је као кроз окаљано стакло гледао, не сметаше му да се занесе и загрије за својим мјестом и да тврдо одлучи да чим прво доврши науке, па да се кући к мору поврати. Довршивши науке, умирен нашао се код своје куће.
Мајка га дочека дрхтећи од узбуђења, а отац, кад помисли да ће му син бити на дику, заборави на трошкове издржавања.
Подзимњи промјенљиви дани пролазе. У њима стишала се његова осјетљива нарав у дугим шетњама, у разговору са старим знанцима, код топлога огњишта и свугдје гдје се је живот осјећао. Па се подаваше сабирању сопствених мисли и посматрању самога себе, и осјети се лак, пун младићке Милине.
И гледаше себе издвојена од биједе што у селу владаше. Бољи једнако одлажаху у свијет и у војнике, а на домовима не остајаху но старци, дјеца, бетежна чељад и гдјекоји младић што не имађаше чиме да у свијет пође, или не могаше одољети срцу и оставити свој родни крај.
Иво затражи службу код судбених власти, мислећи с увјерењем да ће такова служба најбоље одговарати његовој нарави.
У ишчекивању наименовања подаваше се животу у природи, посматраше море, смирај дана и ослушкиваше пиркање и хуку вјетра. Али на махове осјетио би у себи потајну трзавицу и немир, јављало се нешто у њему што хтједе да његову снатрењу подаде живот; бесвијесно зажели да проживе с морем даном и ноћи. Са слашћу осјети задах безбрижнога живота, и копкаше га жеља да га се наужива и насити.
У очевој кући нашао је Цирила; и његов отац бијаше с имањем посрнуо, задужио се у оца му, па, не могавши га намирити отплаћиваше дуг синовљевим најмом; и Цирилова сестра Кате долазијаше да према потреби послужи. Једне вечери код огњишта осјети сву силу свесрднога живота. Док је отац пошао да спава, са Цирилова лица нестаде озбиљности и показа се весели смијех. Чељад, окупљена око ватре, причаше, испрвице смијешних ствари, док најпослије не падне ријеч на Загорца Павла, што је отраг три године служио.
Иво га се добро сјећаше, а сјећао се и онога кишљива дана кад га је отац му, срдит, протјерао из службе.
— Погибе к’о од шале! — рече мирно сусјед му Јосо, који га бјеше у служби замјенуо, и исприповједи вјерно цијели догађај.
Прошлога лета, у освитку дана, погину то момче од жандарске пушке. Преко ноћи пазио је на стоку, а опирао се лугару и жандарима, јер мишљаше да није на туђему но на своме; с њиме била је цура му Јања — обоје к’о капља млади. Погибе у напону живота кад се је сунце рађало.
— И мртва га бјеше што видјети! — опази Јосо иза причања.
— А зашто је хтио проти закону, е да нима силе у нашега краља?! — примјети Цирило.
— Није дао на се, а друкчије био је мек к’о дијете, — брани га Јосо.
Иво сажали младића, а послије, кад је о томе размишљао у својој соби, догађај га такне и потресе. Лежи, а не спава му се. Ослушкује фијук вјетра, а у памети уоквирује му се слика и њихова обличја, и мисли му се да цијели догађај својим очима гледа. Гледа снажно момче које познаваше, и згодно дјевојче; слуша њихов пошљедњи разговор љубави дише чисти јутарњи шумски ваздух и — гледа га у сунцу мртва. Животом му заструји силан осјећај саучешћа и туге прама снази и младости, и добар дио ноћи поклони његовој успомени.
Није прошло дуго времена и Иво буде наименован судским вјежбеником, код ц. к. котарскога суда у вароши.
Овога пута, драге воље, опрости се са својим селом, јер осјећа да с њима није претргнуо, и да тек отсада почиње његово слободније дјеловање.
У вароши нашао је себи стан близу мора, на догледу прекојморских брдина, а хранио се у гостиони и у друштву чиновника. Није се осјећао туђ, јер је познавао прилике варошке чељади; и ослободио се, па поче да слободно гледа животу у очи.
У уреду додијелише га казненом одјељку и тако усред зиме отпоче уједно нови начин живљења.
Неће нигда заборавити оне ведре пусте дане када је, по подне, иза обједа, полазио у шетњу. Пред њим лежи море наоко уснуло као дијете, по њему се косимице просипају сунчеве млаке зраке, у којима трепери и његово осјетљиво жиће; покој отпочивајуће природе одзвања му у души, а око са сазнањем продире до у најситнију ствар. Па га помало заокупља онога часа надошла жеља за прекоморским брдинама, за лаким сјенкама и засјенутим врховима; а смирајем дана стишава се занос, и наступа лака сјета.
Гдјекад хода по пољу да гледа рад у виноградима и да се разговара са веселом младошћу. Одувијек пољски рад чини му се највреднијим и најдостојнијим човјека.
Тако су му дани пролазили у уживању природе, у сабирању сопствених мисли, и задовољству са самим собом.
Али у мирноме животу сакупљена снага тражила је одушке, тражила је љубави, синтезу ужитка, и хтјела да се на сваки начин испољи. Па ни весело сунце, ни чистота живога мора, ни сугестија у читању, ни све угодности што их је осјећао у свакидашњој поезији здрава живота, нису му могле подати оних сласти које су се страшно на махове у њему јављале, наметале се и све то више дражиле га. У тим часовима сјетио би се прве своје љубави, која се тако брзо расплинула у свјетлости роднога краја, у пољу, у Маријиној разборитој појави. Али Марија је била далеко, и не бијаше окусио сласт њених осјећаја, а силна даљина убијала је и гасила првашњу чежњу за њом, и пријегорно пушташе да се заметак у души му стиша.
Зажели се и сеоских дјевојака с којима се у селу разговарао и шалио, а сада их ријетко виђа, и кад их у вароши погдјекад сретне, уклањају му се с пута.
Једнога поподнева, кад је хтјео да по обичају изиђе у шетњу, уђе у собу му Цирилова сестра Кате; мајка му је по њој послала чисто рубље.
У тили час, док је угледао, у њему се нагло пробуди оно што га је на махове дражило, претрже му се низ обичних мисли и зажели се смијеха, весеља и дјевојачког разговора. По соби, кроз прозор, сијају сунчеве зраке, и у сјајној прузи што се по зиду расипље трепери сијасет ситних ствари а с улице чује се лаки жагор запослене чељади.
— Стави на столицу! — рече Иво, мало марећи за рубље. Гледајући је пригнуту, помисли да је сигурно осјетила сласт љубави, сјети се да се тако у селу говорило. Младић што се с њоме дуго гледао пошао је у Америку, па је оданде писао њој и оцу да се у њега не нада, те је поздравља и враћа јој слободу. Дјевојка наслаже робу, исправи се и погледа га у очи.
— Рекли су ми да вас поздравим. Збогом вам! — јави се на одласку.
И хтједе да изиђе, али он крочи пред њу. Стоје једно прама другоме; он се осмјехује, и чини му се, гледајући, да је застиђена. Па, им се очи сукобише и засјаше, и обома учини се као да се у њима одбљескује пробуђена заједничка жеља. Па он, гоњен том жељом и примамљен одбљеском њених очију, зближи се к њој и — обгрли је. Бесвјесно осјети њену младост и дрхтај и задах пути; и поступце осјећај се јача. Животи се потресоше, па у загрљају, као да ишчекују врхунац сласти, отупише.
Али дјевојка, осјетивши мушку вољу на образима, у очима и задаху, нагло се истрже из наручја.
— Нимате ви од мене потрибу! — једва проговори.
— Остани, разговараћемо! — и стоји к’о прикован на мјесту, бојећи се да дјевојка не изиђе. — Остани! — понови молећим гласом. — Потреба ми је од смијеха, весеља, младости... Обоје смо млади... — говори младић у огњу пробуђене надошле љубави. — Ви се ругате! — и махну она лако руком и треном погледа га у очи. Па, угледавши у њима истину, застиди се, и, уз лагани дрхтај трепавица, обори очи к земљи, и бесвијесно упути се прама стубама.
— Не мислим ништа зло, не срди се, молим те!.. А видјећемо се, — говори јој, и, нетремице, гледа за њом како низа стубе силази. Па се тога часа смисли, узе шешир и пожури за њом.
Иде за њом, а у себи носи онај њен стид и дрхтај дугих трепавица; не гледа никога, већ бесвјесно за њом корача. Кад је дјевојка изишла из вароши на путу што у село води, пожури да је стигне. Она га осјети за собом, окрене се и — пође лакше. Иво приђе к њој и, збуњен, рече јој: — Опет смо се нашли! — На ивици пута у присјенци маслиника часом стоје, гледе негдје у нешто неодређено, и ништа не говоре. До њих допиру гласови копача из винограда, ударци мотика, а доље код мора неко камен туца.
— Али јемате ча рећ’? — прекиде она ћутање, но не смије да му у очи погледа.
— Ништа! Дођох тако... — рече Иво узбуђен и силом се насмеје.
И њој се оте смијех, и показа своје мало унутра увите, бијеле зубе иза румено узвраћене горње уснице.
— Не могу дангубити, — рече навлаш недужно и хтједе да крене.
— Да ти нешто речем! — моли је он истим звуком гласа као и у кући.
— Рећи ћете ми други пут, — насмија се она, погледа га и пође.
Уто неко одозго долажаше. Дјевојка се обрне к њему да види је ли кренуо. Он схвати њен поглед и добаци јој у хитњи:
— Доћи ћу дома, видјећемо се!
Дјевојка не одговори, већ боље пожури и замаче на завијутку кућа, између зелених маслина.
Насред пута младић стоји са неодољивом жељом у души. Па полако враћа се и мучи се да буде миран; хоће да стиша пробуђену вољу у замрлој природи зимњега дана. А тешко му је; вуче га жеља за дјевојком желио би разговора и дјетињег весеља — онамо у пољу, насамо, између зелених маслина, прама сунцу.
Тога дана, на вечери, у друштву, био је разабранији но обично. Кад се смирио, чињаше му се да је тражену заклоницу нашао; ваља само да пожури, да се у њу усели; у тој мисли налажаше задовољства. На вечеру дошао је познати стари ђак свих универза, кога су доктором звали. Он је настран и духовит, па га друштво срдачно прима.
— Evviva (живио)! — поздрави друштво промуклим гласом и сједе у прочеље стола.
— Откуд си дошао? — упита га Иво, само да нешто рекне.
— Ето, на! — развика се без разлога доктор. Ти к’о и остали... Сви питате: „Откуд си дошао?“ Зар кога ја за то питам?...
И стаде се тужити на неке у вароши што га тим упитом дочекаше.
— Не љути се! — мири га Иво.
— Не приговарам теби... познајем те.
Уто гостионичарка донесе вечеру. Иво се залаже и замишљен је, на махове гледа у ноћ, на врата што на доксат воде. Вечерас му је угодно у друштву, и сама соба изгледа му пријатнија но иначе. Топло је, гледа на сјенке што се према њему на зиду крећу и ослушкује жамор мора и шум из отвореног продора, у коме сигурно замеће се јужина.
— Јесте ли вид јели’ како их је онај враг, политички управитељ, мотао данас? — јави се судбени пристав Балић и погледа на Иву, који је с њиме у истој соби радио... — Сигурно ће их уловити...
— Говорите о данашњој расправи? — одговори Иво. — Не треба међутим бити богзна како докучљив да се сјети... Ија сам био одмах начисто што је у ствари... Али мислим да није било зле намјере...
— Ви можете узети ствар како хоћете, али је закон јасан; није друге, криво су свједочили!
— О чему је говор? — упита доктор.
— Један обичан случај, — одговори безбрижно судбени пристав. — Занима само нас...
— Да чујемо и ми! — замоли доктор.
— Неки сељак ударио другога. Овај га тужио, љечник нашао лаку тјелесну озледу... Ето вам... Ствар се данас расправљала код мене. На расправи опазило се да сви шарају: и отац ударенога и ударени и свједоци... Сигурно да су се договорили да се ствар забашури... А биће да су свједоци криво казали...
— Међутим, — прослиједи судбени пристав наоко равнодушно, — ја ако немам доказа, мало ми се мари, и таман хтједох да окривљеника ријешим, кад се јави са приједлогом политички управитељ. Знате, он заступа државног одвјетника — предлаже да се расправа одгоди и навађа разлоге... А натакао црне наочаре, па упр’о очима у свједоке који поступце блиједе. А било је за прснути од смијеха...
— Па?— упита доктор.
— Још ништа, али он мисли да је поступак свједока и оца туженога кажњив, — прихвати Иво.
— У све се он мијеша! — чуди се доктор и настави живље: — А ја га не бих слушао... Он не мисли него на зло.
— Тако је! — потврди Иво, озловољивши се.
— Опростите, господо! — важно узе ријеч судбени пристав, — али у овоме случају замјеник јавнога ту житеља има право... Иде по закону...
— И мени се чини, — потврди порезни пристав Спасић, и једнако се потсмјешкује.
— Наравно, човјеку је негда тешко, — говори судбени пристав мирно... — И мени није мила строгост... Па и друкчије наш положај је мучан! — рече наједном озлојеђен, и узе чашу да се напије.
— Имали сте што друго учити! — опази доктор.
— Што друго, мислио сам м ја... Али неко треба да се жртвује за народ... Судац је ипак...
— То баш није жртва! — опази доктор, и погледа на Иву.
— Биће, — промуца Иво, диже се и изиђе на доксат. Стоји неко вријеме прислоњен на жељезну ограду доксата и мисли на пошљедње ријечи судбенога пристава. „Он мисли да се жртвује!?“ помисли „он, син сиромашнога сељака... . “ Па онда слуша у луци шкрипање бродова и шум валова што запљускују лукобран. И ноћ га осваја, и из своје тајности носи му Катине очи, које је данас гледао; очи живе, онакове боје као што је боја црнога вина кад се при свијећи претаче. И мисли на њу, све друго заборавља; снатри о њој и гледа у свјетионик што задире дубоко у море и баца од себе црвенкасту свјетлост на немирну пучину; а даље отворени морски продор бучи... Наједном, жеља га вуче к њој... А ноћ пролази, он то лијепо осјећа; жао му је што ће и ова проћи, а да не осјети у њој љубав и миловање; тешко му је што пролази, и хтјео би да је се наужива...
— Што спавате? — с врата јави се царинарски чиновник. — Ходите да пијете, плаћа Спасић!
— Да, како сам пун новаца!... — викне Спасић. — Кад добијем десети чиновнички разред, пићемо... А неће проћи дуго... Па и брзо надам се и деветоме, — говори и ужива, и једнако се потсмјехује.
— Пусти! — љути се доктор. — Не разумијем вас, увијек о томе говорите, к’о да на свијету нема ништа паметнијега.
— За нас и нема, — одговори судбени пристав.
— Боље пијмо! — јави се к’о иза сна Иво. — Дакле, ко плаћа?
— Ко извуче узао! — предложи царински чиновник, завеже га на убрусцу, стисне га са друга три краја а у шаку па пружи првоме доктору да извлачи. Доктор таман погоди и покаже узао друштву. Сви му кличу, а он се диже и виче: — Знао сам: да у кога ће грош него у биједнога Рока. Кад платим, остаће ми још двије шестице, — и истресе их из новчаника на сто.
Кад се донијело вино, друштво се примири. Пију и весело разговарају.
— Затвори врата, на промаји сам! — јави се наједном доктор и прекиде разговор.
— Нема вјетра, пусти нека стоје отворена, да гледам у ноћ! — одговори Иво.
Доктор се премјести на други крај стола.
— Jecе ли чули, докторе, кога су именовали за претсједника црковинарства? — навлаш га поджиже царинарски чиновник, малко вином угријан.
— Браво! — стаде доктора вика... Па поче да набраја све што је чуо о новоме претсједнику црковинарства, трговцу шјор— Бепу... — Пијавица! — закључи. — У море с њим!
— У море! — виче друштво за њим, и у то име пије.
— Да вам причам, — настави царина рски чиновник, — кажу да је шјор Бено већ дао направити посјетнице: „Претсједник црковинарства“.
— Њему ће то вриједити; данас је ионако све трговина! — опази доктор, и смије се... — А што сам ја грђи од њега, па ми не дају никакове части?!...
Он се тобож љути на неправду; тресе главом, и дуга црна коса расула му се по челу, а промукли глас, рекао би, долази из дубине.
— Ти си сретан у љубави! — шали се Иво.
— Ја? — као чули се... — И не знам што је поштена жена... — И преврне говор: — Не чиним никоме ништа, а сви су проти мени: распикућа сам, лијенштина... Браво! Ево носи господарица ракију, — претрже ријеч кад је угледао гостионичарку.
Па налију у чашице и куцају се.
— Сада, да идемо! — јави се порезни пристав, пошто испише.
— Вама је досадно ако се о бирокрацији не говори, — нашали се доктор.
— Треба ићи, близу је једанаеста, — одлучи се и судбени пристав који бјеше задријемао. — Сутра имам странака!
— Дуго је до девете, — спази Иво.
— Ако се не испавам, нисам за посао...
— Уосталом, остао бих радо, не туђим се друштва... Ви најбоље знате да се не држим аристократски, — рече и лијено се диже. За њим се диже и порезни пристав; поздраве друштво и изиђу.
Њих троје што су остали ослушкују им кораке низа стубе, и ћуте док ти корачаји не уминуше у ноћи.
Царинарски чиновник пијуцка лозовачу и пуши. То се примаче доктору и свесрдно му погледа у очи.
— Ево ти како живемо! — потуживши се вели доктор Иву.
— Лијепо! — одазва се царинарски чиновник, и запјева једну бећарску пјесму.
— Ма’ни! — примјети Иво. — Касно је!
— Пјевам из досаде.
— Пусти га! Благо њему! — шапће доктор и гледа испод себе.
— Да изиђемо! — предложи Иво.
— Сада! Камо?... Чекај да видим је ли кавана отворена, — говорећи, царински чиновник диже се и пође на доксат. Враћајући се, одмах рече: — Не види се свјетлости! — Па, видивши да је скленица празна, изиђе уза стубе, у своју собу.
Њих двоје часом ћуте, па се најпослије одлуче да изиђу.
Код Ивина стана некако им је тешко растати се, па прослиједе путем.
Ванка у продору дува јужина; једнолики шум оданде долази и пролази поврх кућа, даље у ноћ.
Иду полако ћутке, поред мора, и закрену у увалу у коју води широки пут, јер се на њеноме крајноме рту, између чемпреса и борова, налази гробље. По пучини и ували вјетар тек што ћарлија, и чује се једнолично котрљање пијеска што га вали, враћајући се, за собом повлаче; и кад се вал врати, док не стигну други, бијели се крај. А у ушима у исто вријеме једнако им одзвања хука валова што се разбијају о гребене шкрапавог рата што задире далеко у море и брани увалу од вјетра.
Стоје прислоњени уза зид ограде, и из затишја гледају у ноћ. Кроз шум вјетра на махове до њих допире шапатљиви жамор затресених грана морских борова.
— Много пушиш! — опази Иво кад осјети оштри воњ духана.
— Зар да се и тога оставим? — одговори он, и наново ућута.
Иво гледа у њ кад јаче повуче, па му жеравица освијетли блиједо, напаћено лице.
— Ипак, лијеп је живот! — јави се Иво, осјетивши у себи сласт ноћи. — Зар ти није мила ова силна ноћ, са овим шумом?
— Мила?! Па да и је! — насмија се доктор. — Колико ће та милина трајати? ... А сврха свега? А конац? — рече нагло, као да је досада о томе премишљао.
— Бриге ме!... Сада уживам, и то ми је доста, — одговори Иво с очитим увјерењем да говори истину. — Треба се бесвјесно подати животу да те носи до краја, настави усхићено.
— Благо теби!... Познајем те, пун си живота, здравља, страсти емоција. Можеш да уживаш. А то и је живот! И ја сам давно за тим гинуо.
— А ти ниси кушао!...
— Не! Ја сам се заносио за утопијама и нисам имао времена да живем; ја сам снатрио. Али што да ти говорим? У себи носим нешто непријатељскога, нешто што ме гони напријед и не да ми да се смирим.
— Да си чиме забављен, каквим послом...
— Не могу; бјежим од свијета, и опет се к њему враћам. Трпим, а никада нисам омрзнуо ни на кога! Не, нико ми није крив, а старим и го сам! Ништа немам, и не бринем се ни за што! Учио сам, мислио сам цијели свој живот, а ничему не знам ни почетка ни сврхе.
— Ниси се нигда прилагодио животу, раду.
— Прилагодио! — настави доктор и гласно се насмије. — Теби се чини да у нашој вољи стоји срећа! Кушао сам да радим, али нисам могао издржати. Не могу да радим оно што ме не занима; сваки час такова рада чини ми се да ми је изгубљен за унутарњи живот, за мисао, за снатрење... И овако најмање трпим, као да се туга расипље по свијету, у неограниченоме простору...
Па, замисливши се часом, настави:
— А што ме на махове мори, то је што се у животу ничега нисам заситио, а већ сам сит и уморан, и што ме ситнице драже. — Наједном ућута и пође замишљен поред Ива.
А ноћ пролази; мјесец се на махове иза облака на ведрини покаже, освјетли њих, пучину и облаке. Гледају у небо, у облаке, како јуре, и — на путу прождиру оно мало ведрине.
— Већ ми је досадно! — говори доктор.
— Зар нећеш подуље остати?
— Најдуже до пролећа... Беч, Беч! — повика изненада, као иза сна, и пожури.
— Опрости, — упита га Иво, кад га стиже, — ко у Бечу живеш, од чега?
— Паметно питање!— насмија се он усиљено. — Ваља да живем; живем к’о и други, с дана на дан...
— Мог’о би друкчије.
— То се разумије, кад не бих овако живио, живио бих друкчије, и — било би свеједно! — Па се окрену к њему: — А како ти живеш? Зар ти знаш што те сутра чека?
Ућута и погнутом главом иде пред Ивом.
Опет избише на обалу. На путу леже и лагано се мичу пруге свјетлости од нажганих лампи; у луци шкрипе бродице и цвили вјетар кроз натегнуте конопе на јарболима, а шум што из отворенога морскога продора долази собом носи тужне звукове, к’о нечији вапај за изгубљеним и недостижним, и пролијета поврх њихових глава, даље у простор.
— Овај шум слатко ме успављује! — вели Иво, и ухвати доктора под руку. — Останимо још, слушајмо гласове ноћи! — рече као за се.
— Благо теби! — одговори доктор, осјетивши како се Иво уза њ скупља.
— Заспао бих овако на вјетру, у шуму.
— А ја нећу до зоре заспати. Пушићу. Ма ’ајде — одлучи се најпослије доктор.
Сутрадан, у суботу, по обједу, крену Иво пут свога села.
Иде полако узбрдицом, а прати га море. Јужина дува, вали се котурају, нагањају и на жалу пјене се, а враћајући се, котрљају за собом пијесак; гране мрких маслина пригибљу се, тресу, као да некога к себи маме, а кроз огољела смокова стабла и голе стијене хуји, завија и цвијели вјетар.
Његова нарав подаје се времену. И као што млака јужина мекша и влажи лишће маслине и ловорике, мекша и његову душу и влажи му очи што сањалачки гледају у напуштени млаки простор.
И снатри на јави у пуном дану и не може да се тому отме... Па и сада у природи ослушкује њене гласове, разумије их, а тужни звук што се простором разлијеже дира га до у душу. И као кроз вео ниже му се пред очима живот, пун пустих осјећаја, који се једнако буде и успављују, па, снатрећи, дође и до Кате. И она се с њиме и простором изједначује, и њене су очи влажне, и њен је глас као узвик вјетра, тужан што узалуд вапије за срећом. С бријега још једном погледа на пучину, као прене се и брже преко поља пође прама своме селу. Издаље угледа свога оца гдје шета на узвиситом каменитом сједишту, пред дућаном; његова јака прилика учини му се к’о да спражи над, цијелим селом.
— Здраво, господине суче! — и хтједе да му крупно лице дође насмијано. Сађе са сједишта; и са сином пође у дућан. Пође иза банка и узме једно писмо: — Гледај ча брат пише! — и гледа у писмо, а дебели му подбрадак јаче отскочи. — Пише да се вино слабо продаје и да су трошкови велики. — Па подигне главу и погледа у сина: — Чини ми се да се и он погосподио! — И пружи Иву писмо.
— То је дуга епистола. Ко ће све прочитати? А је ли мама дома?
— Гори је! Ма проштиј, нисам све разумио! Иво брзо прегледа и протумачи на своју неке ставке које ни сам није добро разумио.
— ’Ајде гори, ’ајде! — досади се староме. — Ко зна ди је теби глава!
Иво пође у кућу; нађе мајку у соби до кухиње, поздрави је, и погледи им се љубазно сусрета ју.
— Драго ми је да си дошао! — рече му она својим умилним гласом. Па к’о смисли се: — Ма немој задивати оца! Љути се да на Тријешћу греду рђаво посли, па увик о томе мисли.
— И мучи те још горе него прво! — рече он, и глас му задрхта, па, да забашури гануће, осмјехом погледа у мајку.
— Је, узвиче се, ма ваља притрпит’! Он се мучи за све нас! — Па преврне говор: — А трибујеш ли ча? Пој’ гори, наћ’ ћеш све како си и оставио.
Иво погледа на врата. У кухињи, уза стару службеницу, угледа Кату. Обрадује се и униђе. Она га кришом погледа, и, к’о да му је невјешта, обори главу и хитро прстима пребире у великој тежачкој здјели.
— Лако је вама! — рече шаљиво женама.
— Ка шетамо, ка ви! — једва дочека она његову ријеч, да је забуна прође.
— Хоћеш вечерас на бал? — упита Иво наоко равнодушно.
— Хоће јој се! — промрмља стара, једнако запослена.
— Неће ме пустит’ брат, а ја бих ишла, — одговори дјевојка и пође к огњишту да ватру потстакне.
— А ти пођи сама! Ја ћу те испратити, — рече јој Иво у шали.
— Фала богу! — уздахне стара, а дјевојка учини се као да није ни чула.
Добро се смркло кад су тежаци дошли на вечеру. Прво су пошли својој кући да оставе оруђе и исперу се, а навлаш су мало задоцнили, да не затекну укућане при молитви.
По вечери Иво пође у кухињу међу чељад, а отац остаде пушећи код стола.
Тежаци су довечерали, па су засјели уз огњиште. Раздрагани су од умора и вина, ма свеједнако ишчекују још једну чашу цијелога. Уто дође и стара службеница из подрума са пуним врчем, и дијели свакому по чашу.
— Да није овога црвенога, не би се ускопало! — вели Цирило.
— Ово не грије срце! — опази стари Анте Рајић, испивши; и махну чашом, да излије остатак по поду.
— Ко би тебе угрија! — руга се Цирило. — Дај мени; овакови се хоће! — и удари се шаком по прсима.
Иво стоји и неће да сједне, премда су га нудили и одмицали се да му учине мјеста.
— Сутра је недјеља; моћи ћете опочинути! — јави се.
— Би ли вјеровали? — прихвати Цирило, сутра ће нам бити гори живот. Бићемо ка’ сломљени!
— А вечерас ћемо исто на бал!
— И ја ћу с тобом! — јави се Ката.
— За те је остати дома, — одговори он осорљиво, и одмах му се снужди лице.
— А зашто је не поведеш? — смијућ’ се запита Иво, па настави у шали: — Ако ти нећеш, ја ћу је испратити.
— Ишла би она, не бојте се. Ха, благо вама који нимате сестру. Куга и сестра, то је свеједно! Ишла би и с Турчином, само нека је мушко. Ма нека дође, ако сми — запријети јој и ућута.
— Пише ли ти старији син Петар? — обрне говор Иво.
— Јур давно не знам за њ, — одговори стари Анте.
— А пошао је у свијет одмах за Јуром, — прекиде оца млађи му син, и погледа у Ива, мигнувши оком. Иво се сјети да се Петар гледао с Катом, па, отишавши у Америку, да је оставио, и ућута. А Кате се поодмаче, док Цирило гледа равно у пламен.
— Дану, баци чакод на ватру! — јави се, у очитој забуни.
Кад се тежаци разиђоше, Иво сједе уз ватру; ћути и гледа у пламен. Отац зовну стару службеницу да пође с њим у дућан нешто уредити, а слуга отиде у шталу да спава.
Њих двоје осјете се сами; и тога часа осјете и слушају пуцкетање цијепотака, завијање вјетра у димњаку.
— Дођи са мном на бал! — поче Иво, и подиже пламеном обасјану главу, ишчекујући одговор.
— Не могу! — отежући рече Кате. — Па к’о за се надода: — Што би му се још хтјело!
Он се диже, пође к прозору и погледа напоље, у мрак, гледа и слуша хуку вјетра и осјећа ноћ. И жељан је ноћи, сласти и миловања, силна воља га обвлада. Уобрази себи у тили час њу и боровик и — дугу ноћ.
Нагло се окрене к њој.
— Ја идем — говори јој озбиљно. Чекаћу те доље, код твоје куће! Ионако си брзо проста, а имам нешто да ти рекнем!
— Немојте ме чекати! — одговори дјевојка и гледа га у очи, а глас јој јеца. — Немојте, сриће вам!
— Зашто? Не буди луда! — наговара је он, очито је немиран.
— Видиће нас.
— Не бој се!
Приближи се к њој и ухвати је за руку. У тили час осјети струју младићког живота; а у погледу, кад им се очи сукобише, осјети објаву љубави и — сву истину! — Дјевојка обори очи, али не може да сакрије немир. Црвени, а горња малко узвраћена усница очигледно дрхти.
— Чекаћу те нефаљено! — рече најпослије, па, и не дочекавши одговор, нагло изађе.
— Куда ћеш? — пита га отац, угледавши га у дућану.
— Да се прошетам...
— Нема, синко, никога ванка!
— Поћи ћу да видим бал.
— Евала ти! — презриво се насмија стари. Наћи ћеш тамо право друштво! Који бал? Николико гладуша, голаћа. Да ти измами коју литру вина. Липи си ми господин! — Па му рече блажим гласом: — ’Ајде спати, боље ти је! Они нису твој пар!
Али син не слуша, но бесвјесно поздрави и изиђе из дућана.
Чекао је да дође Кате, да јој се објасни, и сав је заокупљен том мишљу. А вјетар хуче и ноћ јача; одоздо, с мора, јечи шум валова. Ноћ и њени гласови усељују му се у душу, одзвањају му у чулима, и намећу му једну циглу жељу: да Кате дође. И она долази, у мраку гледа јој стас. — Дођи к мени! — дрхћући од узбуђења, шапће јој кад се примакла. Али дјевојка чини се невјешта, па корача напријед. Он име за њом, прати је у ходу и у мисли, и чини му се да нигдје неће без њега.
— Добра вам ноћ! — рече кад је до кућних врата дошла. Иво, мјесто одговора, ухвати је изнебуха за руку. Тога часа осјети се мирнији. А кад се она обрну к њему, не истргнувши руку из његове, чисто се стресе од наслућене сласти.
— Пођимо на бал! — вели јој, само да кући не пође, да је с ока не изгуби.
— Не смијем од брата, — одговори дјевојка.
— Слушаћемо музику изванка!
— Ружна је ноћ. Видиће нас ко.
— Не бој се, ’ајдемо! — и повуче је за собом.
Дјевојка попусти, ћутке иду низа село. Мрак их крије, а мало ко их срета. У ходу из даљега до њих допире звук хармонике и мијеша се са жалосним звуком вјетра. Слушају и жамор гласова и стругање ногу по поду и негда зацвијеле расклимани капци, кад их удар вјетра стресе. Гледају у расвијетлене прозоре, и неко вријеме тако стоје.
— ’Ајдемо и ми!
— Рада бих, да смијем. — Па надода: — Ча младост лудује!... Јужина је, биће се запотили!... Ма да се вратимо! — Доврши пријекорно.
— Не још! Лијепо нам је и овако...
— Ча нам је фајде овако стат’!
— А ми ’ајдемо, али не кући!
— Да куда?
— Гдје те воља, само да смо заједно... ’Ајдемо! — вели јој живље; лијепо је води са собом.
Дјевојка се лагано опире и — иде за њим.
— Ајдемо! — понавља он и дрхће му глас, а у глави му је усађено мјесто гдје ће је повести. Па, у раздраганом стању да јој сву своју љубав и сласт што је осјећа у душу пресади, говори јој: — Чујеш како нас море одоздо зове! Боровак дахће за нечим силним; не чујеш? А ноћ нас крије, и њени шапатљиви гласови пуни су љубави... ’Ајдемо! — шапће јој, и руком је обухвати око паса.
Већ се не чује ни звук хармонике, ни жамор чељади, а једнако иду напријед.
Доље, код мора, инстинктивно нађоше заклоницу од вјетра. Уставише се и прислонише уз међу. Ћутке држе се за руку. До њих вали се натискују; гледају како се пјене и нагло враћају и како их душе они други, што бесвјесно немилосрдно наваљују. А с отворенога продора једнако долази јаки шум, прелази преко њихових глава, зауставља се у густом боровику и јечи силним вапајем, у којем је помијешано сијасет жалосних гласова што, у очају, к’о да траже изгубљену срећу... До ногу пако котрља се исплакани пијесак и једнако нариче, док га вал часом не подуши, и опет— нариче.
— Вратимо се! — слуша он њен глас у бури морске олује, к’о једину утјеху у жестокој тузи.
— Да се вратимо? А гдје би нам љепше било?! — и привине дјевојку себи.
Стоје и ништа не говоре, а врући дах младости скупља им се на образима; у ноћној пустоши боље отскачу њихови животи, а очи чини им се да продиру у мрак и освјетљавају га...
— Лијепо је овако! Је ли нећеш још отићи?
— Пустите ме! Ви не знате ча је несрића!
— Жалиш за Петром? — сјети се Иво, да је понука да говори, јер га потресе њен глас што се губио у бучећем простору.
Дјевојка не одговори. Иво је ухвати за руку, али се она отрже и наједном гласно заплака.
— Плачеш?! Што ти је, кажи!
— Ко зна ди је Петар... — кроз јецање слуша њен глас.
Протрне, па се надви над њу да јој очи види. И, гоњен самилошћу према дјевојци, тјеши је: — Немој плакати!... Он ће се повратити из Америке, помирићете се.
— Да ми га је видити! Зашто ме није собом повео! Била би с њиме ишла прико свита...
— Мислио сам да си га заборавила...
— Никада! А ча сте збиља мислили? — упита искрено дјевојка, па наједном настави: — Дошла сам, јер у себи нимам мира. Жедна сам љубави, а зар жедан зна ча ради?! А нисам крива, хтила сам у себи све сатрти, ма све залуду...
— Заборави га, и он је тебе!
— Ко зна?
— А кажу да ти је писао, да се у њ не уздаш.
— Нека, не могу! Његова рич у’ мени живе, мучи ме. Не спомињите ми! — јави се јаче, и наново заплака: Вратимо се! — говори му у сузама, и учини неколико корачаја.
— Не иди! — успротиви се он. — Мислиш да је мени лакше? — и обухвати је руком око паса.
Дјевојка једнако плаче; он је милује и тјеши, и вели јој: Сједнимо на жало; слушајмо море! Проћи ће нам!
Сједе на влажноме жалу. Шум их успављује. Њега квасе њене вруће сузе, њу запахњује његов мушки задах. И у олуји слушају откуцаје живота. Иво гледа у небо, очима прати облаке, а рука му почива на њеним прсима. Очи су му отворено упрте у помрчину; туга и љубав га савлађују.
— Пусти!... Не могу те прегорити, тешко ми је! — И упита је, раздражен: — Је ли те Петар овако миловао?
— Петре мој! — отрже се њој уздах, и потресе Иву до усред душе.
Топећи се у сузама, дуго стоје загрљени. А преко њихових глава једнако вјетар хуче, удар уставља се у густоме боровику и затресене гране једнолико жаморе о далекој неугасивој чежњи.
— Сада да мирно разговарамо! — трже се Иво, упокојен слашћу љубави, и загледа се у њено лице.
— О чему? — одговори она к’о за се и — диже се. Диже се и он.
— Зашто бјежиш? — упита је, и осјети немир: — Зар се на ме љутиш? — и наново је загрли.
— Пусти, касно је! — и упути се узбрдицом. На равници до њих, кроз вјетар, допре јачи звук хармонике.
— А што ћеш рећи дома, гдје си била? — упита је забринут.
— Увућ’ ћу се у кућу, а ако ме чују рећи ћу да сам била код вас у послу. Псоваће, ма ча ми је већ брига!...
Преко села пожуре, мрак их крије, и не сретају живе душе.
Млака јужина једнако се простором размеће, носи до њих шум отворенога мора и на махове јаче звукове хармонике што се, к’о дјетињи јецаји, немоћно губе у мрачноме бучећем простору.
— Добра вам ноћ! — шану она, заставши код врата своје куће.
Иво пође к њој и ухвати је за руку:
— Реци ми још штогод!
— Пустите ме! — замоли дјевојка.
— Хоћемо се сутра видјети? — упита он узбуђен.
Али дјевојка не одговори.
Кад шкринуше врата, Иво стоји и ослушкује. Дјевојка полако затвори врата. Он се пришуља ближе. Слуша њен ход у мраку. Па кад је шуштање престало, поврати се немиран и ожалошћен на улицу.
У понедјељак, дан судбених расправа, ходио је ујутро стари Анте Рајић у варош. С њим иду син му Јосо, Цирило и два момчета, оба сина чобана Стипе, да се сви, на позив, прикажу суду.
Друштво се чуђаше зашто их по други пут зову, јер мишљаху да се ствар већ првим позивом довршила. Стари Анте био је забринут: зна он да суд за ништа не зове!
У путу наљегоше на тежаке што су у винограду копали на стогове. Дозивљу се с пута, а Цирило задијева шалом једнога свога знанца.
— Лако је за те, ти шеташ! — одзивљу се уморни момци, док старији немају времена ни да одговоре, нити да се испруже; боје се да их окретнији у раду не претеку.
— Чисто ми је жао овога раднога дана, и срам ме је сама себе! — рече стари Рајић, кад су од тежака одмакли.
— Ово нам је добродошло да опочинемо! — окрене Цирило на шалу.
— Бар мучи! — окоси се стари. — Ти си овој дангуби узрочан.
— Ево ти га на! Да сам ја узрочан? Криво је вино, вируј!
— Ма да сам ти ча учинија! — јави се, гледајући преда се, Рајића син Јосо.
— Зар сам зна ча чиним? Смело ме: сунце, вино, труд... Дошло ми је наједанпут да се тучем и — бог те веселио!
— Бишеш удрит главом о зид, — опази стари.
— Знам, било би боље. Ма ето кад нисам. А учинио сам и покору; платио сам, а ти простио.
— Није ми драго по суду се гонити, а да је— не би те било окрпило десет фиорини.
— А ко зна како ће бит’! — јави се један од свједока.
— Проћи ће липо, — вели стари Анте. Ви ћете ка и први пут рећи да нисте ништа видили. Син ће врцати симо—тамо. Нећу ја друкчије. Помирили смо се, па би срамота била да прикршимо рич. Мир је бог оставио! — рече с увјерењем стари.
Код крчме на путу уставише се.
— Да попијемо по чашицу ракије! — понуди стари Анте.
— Нећемо ми, — јави се старији Стипин син за се и за брата. — Дану ви!
— Хоћу ја, хоћу! — весело прихвати Цирило, и њих троје сврну да испију по чашицу.
Пред судом чекају да откуца девета. А кад је поред њих прошао политички управитељ, и уједно замјеник државног одвјетника, упознаше га, и понизно ја поздраве; Цирилово насмијано лице одједном се продуљило и уозбиљило. Са стрепњом у души улазе у велику зграду, стоје у ходнику пред вратима казненога одјељка, и с осталим свијетом чекају да на њих дође ред.
У тијесноме, мрачноме ходнику поређала се чељад, жаморе и препиру се, а очима упиру у врата од собе, к’о да их одонуд чека бог зна што.
Најпослије отворе се врата и — наста мир. Послужитељ са натакнутом службеном капом прозове их да униђу.
Унилазе један за другим; растрешени су и збуњени, па на први мах не знају гдје да се смјесте.
Послужник за њима затвори врата, те одједном нађоше се одвојени од жамореће гомиле чељади. У соби је свијетло, јер сунчане зраке кроз отворена два прозора простиру се по поду и зидовима; у њиховом сјају, над њиховим главама, трепери лако позлаћени ситнеж. С прозора на догледу је отворено море, обасјано сунцем, живо, немирно, а одоздо, из луке и с улице, чују се гласови морнара и запослене чељади; с поља долази у собу и осјећа се снага и живот раднога дана.
Судбени пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државнога одвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз црне наочаре што му сакривају очи. Свима — и тужитељу и туженоме и свједоцима — досадно је и неугодно. Не могу да издрже погледе у њих упрте, па им поглед бјежи на све стране, а уставља се у зракама сунца и на судбеноме вјежбенику Иву, који их не гледа онако осорљиво као она друга два господина.
— Ви сте позвани по други пут, — јави се судац, пребирући по списима. — Знате ли зашто сте позвани? — упита их не дижући очију и једнако нешто тражећи по столу. Па, не дочекавши одговор, настави: — Оно што сте први пут исказали сумњиво је, дапаче не само је сумњиво, и очито је да сте казали неистину. Дакле, позвани сте опет, јер суд хоће да зна само истину! — Јесте ли разумјели? — рече јаче и подиже главу са списа.
— Господине, ми смо мислили да је ствар свршила.
— Полако! — важно се јави господин са црним наочарима и попрати ријеч достојанственим изразом лица и заобљеним кретом руке, а и онако блиједо лице учини се још блеђе. Стари Анте пресјече бесједу и чисто устрне.
— Ти, Јосо, — обрати се судац сину Рајићеву, — исприповједи лијепо како је било оне вечери кад те је Цирило напао.
— Била је ноћ, — муцаше Јосо. — Нисам мога добро видити. Ма река сам прошли пут; чини ми се да је он!
— Дакле, ти мислиш засигурно да те је он напао, — упаде у ријеч замјеник државног одвјетника.
— Биће.
— А би ли се заклео?
— Не могу се заклети.
— А ча би се клео? — прихвати стари. — Ми ништа не ишћемо. А суд нека чини по закону...
— Ча по закону? — јави се Цирило. — А нисмо се намирили.
— Како намирили? — пресјече нагло замјеник државнога одвјетника и навлаш скиде наочаре, па упиљи поглед у њ.
Цирило се збуни и обори очи, али свеједно осјећа поглед на себи, што долази као из јаме из његових очних удубина.
Часом сви ућуте. Судац погледа старога писара — он мирно сједи и гледа у чисти арак хартије пред собом. Иво је узбуђен, па, да прикрије немир, диже се и пође к прозору.
— Како намирили? — приупита и не скида погледа с њега.
Цирило блиједи и кришом погледа у старога Анту.
— Дакле сте се намирили? — јави се судац. — Па добро! — и насмије се. — Колико си му дао?
— Десет фиорини, господине.
— Дакле, ти си примио десет форинти од овога? — упита судац старога Анту и кретом руке показа на Цирила.
— Јесам, господине, није разлога да кријем. За толико, и више, син ми је у болести издангубио. И опет нека је међу нама мир!
— А зашто тако ниси први пут рекао? — опази замјеник државнога одвјетника, натакне наочаре и сједе за свој сто.
— Дакле, сада смо о овоме начисту, — прихвати судац и обрати се писару. Онда нешто по столу тражи, па се опет јави: — Пошто сте се намирили, наравно мислили сте како би најбоље било да се на суду ствар покрије?
— Тако је! — вели стари Анте. — Која ми корист да га суд затвори, па да опет има зло срце на ме и на сина ми. И бог нас учи да један другоме праштамо!
— Тако, а? — насмије се господин са наочарима.
— И онда ти си рекао свједоцима. — прослиједи судац, — да рекну да нису ништа видили?
— Нисам! — рекао сам да смо се ми намирили, ка да ни ништа ни било.
— Је ли вас наговарао да речете криво?— изнебуха упита судац свједоке.
— Није наговара; само је река да су се нагодили, да се учинимо на суду невишти, — одговори старији.
— Је ли вас подмитио?
— Нас?! — зачудише се браћа и отворено погледаше суца у очи.
— Кад вам није ништа дао, зашто сте криво свједочили? — упита замјеник државног одвјетника.
— Нисмо криво свидочили, — одговоре оба брата у један глас. — Чинили смо се невишти.
— Добро, кад нисте, а ви ћете се клети! — прихвати навлаш осорљиво судац и обрати се судбеноме послужитељу који је на вратима стајао да ужеже пред распелом воштанице. Послужитељ ужеже; блиједи пламичак дрхти и блиједи у пуној свјетлости дана.
Сви се дигоше. Замјеник државнога одвјетника приближи се браћи и скиде црне наочаре, зблиза, упрто их гледа из очних црних удубина, као из јаме.
Браћа гледају један у другога и очигледице блиједе.
— Ми нисмо ништа зла учинили; нисмо, тако ми овога сунца ча нас све грије! — рече млађи јецајућим гласом.
— Заклећете се да нисте ништа видили!...
— Ми се нисмо хтили пачати у туђе после! — промуца старији, — и чисто му замире ријеч на устима кад погледа у крст између двије воштанице.
— Ала, дигните три прста! — наређује судац.
— Ми се нећемо клети! — рече старији одлучно.
— Нећемо за живу главу!
— А нећете?! — опази господин с наочарима, и једнако их нападно гледа.
— Дакле, ви признајете да сте криво рекли...
— Рекли смо, тако нас је свитова стари Анте. Нека је мир! А мислили смо да су то њихови посли.
— А не би се за све благо овога свита криво заклели! — надода млађи.
— Дакле, знате, видили сте да је Цирило ударио Јосу?
— Јесмо.
— Што ти велиш? — упита судац млађега.
— Ка и брат...
— Дакле, видио си и ти?
— Јесам!
— Тако, фалу богу! — и насмије се замјеник државнога одвјетника суцу, натаче наочаре и пође да сједне на своје мјесто.
— Молим вас, добро пазите! — опази судац, обрнувши се прама писару. Узме списе у руке, па их часом прегледа и опет поврати писару.
— Дакле, кажи ми све што знаш што се догодило оне вечери! — обрати се су дан старијему брату.
— Било је у први мрак, ја сам се с братом враћао с радње. На раскршћу, код крижа, нашли смо њих двојицу да се свађају. Цирило Јосу тура да гре дома. Он није хтио „Зашто ћу дома?“ одговара. — „Хоћеш!“
— „Нећу!“ Док Цирило на њега замахне дршком од мотике.
— Јеси ли видио да га је ударио?
— Биће га ударио; јер сам чуо да је Јосо јаукнуо.
— А што ти се чини, је ли Цирило био пијан?
— Биће... копа се.
— Добро! — Диже се и надвири над записник, па се обрати млађему брату.
— Тако је! — потврди он. — Како је брат река.
— Онда прочитајте! — рече судац старому писару.
Писар пожури да доврши, па прочита њихове исказе.
— Друго ништа? — приупита судац.
— Не! — једва дочекају браћа.
— Ето, могли сте тако и прво казати, а не завађати суд у блудњу, — опази господин са наочарима кад је довршио своје биљешке.
— Ми смо мислили да ту нима зла, кад су се они помирили, — рече старији брат.
— Доста је већ!... — пресијече господин с наочарима и показа на суца који помњиво у списе гледа. Сви ћуте. Стари Анте поодмакао се и прислонио уз прозор, и гледа напоље у сунце.
Цирило прати очима суца и покаткад умиљато погледа на Иву, а кад му се поглед сукоби с његовим, хтјео би да му се осмјехне, но не смије. Два сина Стипина једва чекају да изиђу на отворено. Осјећају се више уморни но да су цијелу седмицу, с дана на дан, најтежу земљу копали.
Наједном судац се диже. Сви упрто у њ гледају. Прогласи осуду: Цирило се осуђује на двадесет дана затвора.
— Колико? — бесвијесно упита Цирило.
— Двадесет дан... И зафали богу!
— А ми? — упита стари Анте.
— Можете поћи кући, — одговори су дан.
— Фала! — рече он, и још једном погледа господина са наочарима, који му се потсмијева. Тај осмјех га убоде и учини му се да не слути на добро.
— Ваља отступити списе државноме одвјетништву! — рече политички управитељ и замјеник државнога одвјетништва суцу, кад странке изиђоше.
— Дакако... ствар је очита!
— Рекао сам ти одмах да ћу их уловити.
— Ја мислим да нису имали злу намјеру, — упаде у ријеч судбени вјежбеник Иво.
— Молим — прекиде га замјеник државнога одвјетништва — кривња је очита, јасна к’о сунце! Стари је наговорио свједоке да криво рекну, што су они и учинили. Ево! — узе законик и показа прстом на мјесто у књизи: — Параграф чисто говори.
— Знам, вели Иво. — Али незнање...
— То је што друго; за то су олакшавајуће околности: занемарен одгој и тако даље...
— Нека дође други! — нестрпљиво нареди судац послужитељу.
Једнога јутра судбени вјежбеник Иво Полић пошао је у собу управитеља суда да се с њиме посавјетује што ће да уради с неким списом, пошто је био њему на ријешење додијељен.
Господин управитељ суда држао је расправе у багателноме поступку. Пред његовом собом скупило се сила сељака из околине. У гомили ишчекују да их прозове. У соби затекао је с њиме у разговору трговца шјор—Бепа.
— Ево нам млади судац! — поздрави љубазно Иву управитељ и пружи му руку, и шјор Бепо рукује се с њиме.
— Донио сам овај спис...
— Оставите, има времена!
Господин управитељ суда, дебео, трбушаст човјек танких ногу, осмјехује се љубазно на Иву и неће му се да прегледа спис, но обрће говор: — Гледајте, шјор Бепо, како наш шјор Иво има лијепи оковратник! Молим вас, гдје сте га купили? Ви сте сретан у избору. И цијело вам одијело лијепо пристаје — говори управитељ. — Окрените се да видим!
— Опростите, али ја се одијевам сасма просто!
— Молим вас, господин управитељ има фини укус, умјеша се шјор Бепо. А кад се разговор отегао, почеше му мале свијетле очи испод закржљалих трепавица немирно играти.
— Молим, господине управитељу, — улагивао се, — не замјерите, има данас...
— Лако ћемо. Дужан нека плати! — прекиде га он. — Па наш ће Ђованин то учас средити! — и обрати се младоме дневничару који се је често тужио на силан посао, јер да мора да и осуде издаје. — Гријехота што није науке довршио, интелигентан је, — говори озбиљно и тапше га по рамену. Па, коракнувши неколико пута уздуж по соби, устави се пред Ивом: — Опростите!— рече, наједном уозбиљивши се: — Пуно посла! Дођите по подне, немам времена...
— И ја бих вас молио, — умиљато се насмије трговац шјор Бепо.
Иво поздрави и изиђе. У ходнику поздрави га стари Анте Рајић.
— Ти опет овдје! — рече му у хитњи. — Омилио ти суд...
— За невољу, шјор!
— А што је опет? — упита Иво.
— Тужи ме шјор Бепо за малу ствар, за десет фиорини... А имамо и већега рачуна међу собом.
— А ти му плати!
— Да сам знао да ће тужити, био би’ се провидија. Ка мислим, неће прво питати него се вино прода. Тужи, видите, и ове друге, — и показа на остале сељаке. Неки одмах купе се око њих, хоће да искажу своје разлоге.
Иво неће да га виде међу њима, па се мало поизмаче.
— Господин управитељ је душеван човјек! — рече староме.
— Је, суди по закону. И пожали нас, ваља рећи правицу. Одредиће и рок за исплату. Али на нама су парнички трошкови. А ја, да вам право кажем, — рече живље, — мислим да шјор Бепо зато и тужи нас. Мога би он почекати, ма овако му је боља корист.
— Е, ваља да плати парничке трошкове ко је крив, разумије се!— рече Иво.
— Не знате ви колико то њему баца! Видите колико је народа! Он је свих позвао, и сви ће бити осуђени, ко више ко мање, и сваки ће посебице платити трошкове за буле и — друго... и посебице његову надницу. Еле, укратко, данашњи дан њему ће бацити бар десет банка.
Иво, идући кроз ходник, премишљаше о ономе што му бијеше казао стари Анте Рајић. „И биће тако!“ мисли улазећи у своју собу.
— Јеси ли га ухватио у шуми, у вашем одломку? — питаше замјеник државнога одвјетника лугара Крњу кад је Иво сио за свој сто.
— Шјор, далеко од њихове границе преко двадесет метара, — одговори лугар одлучно.
— Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је. Служи се и једно и друго село, ка једна је шума, — бране се оптужени, брат и сестра обоје млади, збуњени и застиђени, који никада досада на суду били нису. Замјеник државног одметника мнијења је да се сјек шуме у туђем одломку, ма да су оптужени припадници исте опћине, има сматрати као обична крађа, а не као обични шумски прекршај, и о томе хоће да увјери судбенога пристава Балића.
Данас Иво пише записник, а узбуђен је; њега дражи поступак замјеника државнога одвјетника; кад му глас чује, уобрази себи његово блиједо лице, просиједјелу дугу браду и оне његове немирне очи што к лицу не пристају, а чини се као да су туђе и силом ондје постављене, у оне дубоке очне удубине.
Пише, а на памет му пада све што о њему веле сељаци. Сјети се Пилата, његова сељанина, што продаје ситне ствари испод мурве у свечане дане. Тог Пилата оглобио је он на тридесет форинти глобе што не плаћа „обртарину“ на робу која ни толико не вреди колика је ударена глоба. А кад је Пилат, убијен таковом строгошћу, посрћући, на одласку бесвијесно рекао: „Бићете и бољи!“ — повисио му је глобу на четрдесет форинти.
Једнога сељака оглобио је на пет форинти глобе, јер се са својом женом пред кућом порјечкао и дао јој ћушку; оглобио га ради јавне саблазни.
Неки сељаци задијевали су оглобљенога: „Не смијеш ти тући своју жену, то могу само господа!“ Тим ријечима циљали су на управитеља политичке власти, о којему се говорило да је у кући горопадан, да злоставља жену и дјецу.
Најпослије судац пристане на мнијење замјеника државнога одвјетника и прогласи осуду: обоје, брат и сестра, осуђују се на шест дана затвора. .
— Ја ћу платити глобу, — рече брат за се и за сестру, — иако смо потрибни од комада круха.
— Не претвара се затвор у глобу кад је крађа, — опази судац.
— Није у туђему, — муца оптужени, и рекао би сад ће заплакати.
— На комунскоме смо купили, — усуди се рећи дјевојка.
Судац се насмија прама замјенику државнога одвјетника. Уто и Иво подиже главу, попомјести се на столици. — Мени се чини, — рече нагло, да они нијесу имали намјеру да кога оштете.
— Ви уви јек тако! — прекиде га замјеник државнога одвјетништва. — Опростите, ви сте још млад... Имате још времена да их упознате. Видјећете!... — Па настави поносито: Ја их познам, с њима ваља строго. Међутим, ја им и не праштам кад ми под руку дођу.
— И ја сам најжешћи проти крађе! — рече судац. — Хоћу да је искореним из мога котара.
— Да, када се тиче крађе, — опази Иво.
— Крађа је крађа! — заврши замјеник државнога одвјетника. — Ма да пожуримо.
На сат по подне иде Иво на објед. Уморан је и узбуђен; пред очима једнако му стоје обличја из суда и не може да их преко памети претури.
— Jecте ли уредили свијет? — шали се доктор. — Само строго, а?
— Мучимо себе и друге, а да би зашто? — с увјерењем одговори Иво и прихвати се нагло јела.
— Ма и мора се строго! — опази порезни пристав. — Немате појма, докторе, какови су. И ја сам се данас на једнога расрдио; глуп к’о не знам што. Велим му десет пута: „Мораш платити, на те је убиљежена та и та земљишна честица“, а он једнако: „Није моје. Зашто да за другога плаћам?“ Не схваћа!
— Како ће да схвати? Просто, то не бих могао ни ја да схватим! — смије се доктор.
— А што ћу му ја? Нећу ни да оком кренем гдје не морам; нека иде у одвјетника!
— Лијепо би га ти управио! — плане Иво, и презриво се насмије.
Па, сјећајући се данашње расправе у суду, не може да у себи издржи љутину: — Неки мисле да људе треба само глобити и њима пунити затворе. Ради тобоже по закону и — чист посао! К’о да сви људи живу у једнаким околностима, једнако су обезбијеђени, једнако су паметни и једнаки су им природни нагони... Мени је све што сада око себе видим непојмљиво, а ако ћеш, и смијешно и неправедно!
— Тако ја одавно мислим, — потврди доктор.
— Онда што треба да ради чиновник? Ваља да се закона држи! — опази порезни пристав.
— Да гледа у море и — пије, к’о и ја, — насмија се царинарски чиновник, чудећи се ради чега се правдају.
— Што треба да ради? — настави Иво. — Пре свега треба да има осјећаја прама невољи, а друго да разумијева.
— Параграф је параграф! — прекиде га порезни пристав.
— С тобом се не да говорити! — расрди се Иво. Ти имаш неке чудне појмове!
— Чини ми се да су твоји чудноватији; к’о што ја, и други мисле! .
— Браво, тако је! — повикну доктор. — Кад други шако мисле, морате се и ви у души смијати.
Па стаде да прича како је чуо да су се политички управитељ и судбени пристав завјерили да ће строгошћу уредити свој котар — и све за његову доброту.
— Ти се шалиш, а они тако мисле.
— Не шалим се, само мислим да их на строгост не води љубав за народ.
— Какова љубав! — са очитом одвратношћу понови Иво.
Тога дана Иву је по подне још досадније у уреду. Око запада сунца соба се испунила меком свјетлошћу; остави списе па пође к прозору да гледа пошљедње румене зраке на висинама прекоморских брдина.
Његову уобразиљу мири дубоки хлад планинских дубрава, над којима се тек држи замирућа свјетлост дана.
— Гледајте како се на мору одбљескује и игра запад сунца, к’о да се трза прво но ће умријети! — вели староме дијурнисту, који, пригнувши главу на саме хартије, журно преписује.
Стари се, као на заповјед, бесвјесно диже, насмија се и погледа кроз прозор.
— Кад је ведро, увијек овако сунце запада, одговори и погледа у Ива својим млаким очима, у којима као да се огледала сва прошлост његова тужна живота.
Па опет сједе и — пише.
— Колико година служите?
— Преко тридесет и пет, — одговори.
„Тридесет и пет година!“ помисли Иво, и осјети наједном у себи нешто одвратна.
Па гледа у старчеве суве руке што, преписујући, једнако дрхте. И падају му на памет смијешна причања о староме, што их је слушао у друштву чиновника: преписујући неки спис у којему стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3“, бијаше замијенио бројеве ријечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта“.
Премишљајући о томе, није му се дало на смијех, но сажали старца. И како је падао сутон по мору и брдинама и увлачио се у собу, тако се и у његову душу усељавала сјета и неодређена чежња. Далеко, у неодређено вријеме, уобрази себе стара, немоћна, а са вјечитом чежњом у души, и дође му тешко, као на растанку, и не може да нађе утјехе.
Ускрсне благдане провео је код куће.
— Ваља, синко, да се ових дана исповидиш! — рече му мајка на велики петак ујутро, кад му је у собу донијела каву. — Зар се одавна ниси исповидио?
Он јој се, мјесто одговора, благо насмије. Мајка као да се је тиме задовољила, јер тога часа не рече ни ријечи. Али кад је из собе одилазила, с врата му опет напомене: Угледај се у оца! — говори му. — Он о Ускрсу никада не пропусти помирити се с богом!
По подне у дућан дошао је Анте Рајић, да се с њиме посавјетује. Отац му се јави.
— Дошао’ сам к вама да ми поможете, ако можете — а можете! — говори му стари Анте. — Гледа у Ива и широко му се лице снуждило, а очи му влажне, па их таре руком да прикрије узбуђење. — Снашло ме баш ненадна!
— Ради онога што ти је син имао са Цирилом?
— Да, изненада, дали нам карте за велики суд, мени и оној двојици свидоков. Тако ми сриће, мислио сам: кад тамо дођем, па кад исправљам, видиће и сами!
Биће ништа!
— А ниси узимао адвоката?
— Не ја; мислим зашто да арчим.
— Па колико сте осуђени? — упита Иво нагло.
— Ја шест мисеци, а оно двоје дице свако по три мисеца... Ух, кад помислим на фамилију!
— Пуно! — зачуди се Иво.
— Липо кажи како је било! — опази отац Ивов, шјор Лука.
— Отишли смо у недиљу по подне да на вриме дођемо. Сутрадан шетамо и застајкујемо пред судом. Чекали смо, ако ћете, и три уре, док се свит почео купити. Посли, пред вратима од суднице чекали смо да нас зовну. Прво су позвали никога човика из крајине; прави господин, улиза је с два адвоката.
— Је ли било њему потриба до овога доћи? — говори на вас глас ника жена, обучена по загорску.
Нико од чељади упита је: „Ча је учинио“?
— Хтио је да закине хиљаду фиорини једноме човику сиромају, пуну дице, и зато се криво заклео. А посли нашло се писмо да је човик му био све липо подмирио. Ма, присјешће му!
— Остави туђи посао, приповједи што је с тобом било! — прекиде га Иво нестрпљиво.
— Ако ће! Хоћу да знате како се суди. Еле, свршила његова правда, изишли адвокати из суднице и почео се свит разилазити. „Само три мисеца!“ јави се неко од чељади. „Добро кад је и толико!“ опази други.
— „Ко може, и коњ му може!“ Ја слушам ча свит говори, и, вирујте ми, ни ме стра’... Ако ча и буде, биће мала ствар. Говорим тако и дици; а они су за право рећи и предали... Еле, зивнуло и нас. Около сви они... ча ћу вам говорити — знате их.
Прокуратор се липо на ме смије. Мене је то разабрало; гледам дицу; они к’о крпа ублидили.
— Дошли сте, а? Браво! Не бојте се! А ча је од они фиорини ча си примио, а? — пита ме и смије се.
— А зашто варате суд, па онда да ми разбијамо главу?! Платићете! — напије нам зло један од њих други, сув ка чава. Ни га ча видит’, а виче.
— Испитали нас... дица и ја казали липо како је било. Ча ћете да вам дуљим, осудили нас смијући се, баш ка од шале. Још на одласку говори нам прокуратор: „Добро сте ови пут прошли!“ — и једнако се смије.
— Ма јема ли помоћи? — упита најпослије стари Анте, кад је све исприповједио.
— Јесте ли бар послије ишли у адвоката?
— Јесмо. Пошли смо и прављали му како је. Па и он се смије, вели: „Имали сте прије доћи, било би мање. .. Сад не могу ништа!“ Би ли вировали, река нам је: „Дали су вам најмањи каштиг ча је у закону“.
— Тако је! — потврди Иво.
— Ча, дакле ћу поћ’ шест мисеци унутра за оно...
— Липи закон! Истукли му сина, а њега у затвор, опази стари шјор Лука.
Анте Рајић чека да му Иво што утјешљива рече; сваки му крет прати очима.
— Да сте одмах узели адвоката, било би сигурно боље! — рече Иво, замишљен.
— А зашто су онда суци? Али ви нисте учили ча и адвокати? — јави се опет шјор Лука.
— Дакле, нима помоћи? — запита стари Анте, а глас му чисто подрхтава.
— Нема.
— Простите! — најпослије неодлучно изрече, и смућен изиђе из дућана.
Кад је Иво изишао из дућана, угледа Кату у врту иза њене куће. Смисли се, и изокола пође к њој. Она је гледала у нешто неодређено, у простор, па га није намах опазила. Он се чисто збунио кад се она обрнула и плахиво га погледала; замре му ријеч на устима.
Дјевојка се маче прама кући.
— Нећу те појести! — поче Иво.
— Знам, — одговори девојка. Ма нимам вримена, — и осврће се и скањива.
— Од оне вечери већ те нисам видио, — настави Иво, осокољен звуком њена гласа.
— Нисте ништа изгубили!
— Биће, ма не можеш занијекати да нам није било лијепо...
— Мучите! Данас је велики дан!
Даље не разговарају, а гледа свако за се негдје неодређено, к’о да им мисли нису заједничке.
— А што ти је од брата? Је ли био у затвору.
— Је!
— А је ли ти добар? — рече јој приближивши се и погледавши је у очи, јер бијаше чуо да је брат бије.
— Рђав је, ма дигод јема правицу...
— Хоћемо ли се видити ових дана? — преврну Иво говор и с очитим немиром ишчекује одговор. Па, пошто она не одговори, настави живље: — Учини ми ту љубав! — и бесвјесно дохвати је за руку.
Девојка, узбуђена, погледа настрану, па наједном осјетивши његову руку, трже се и поодмаче. — Немојте ме мучити! — рече и не погледавши га.
— Зашто? Зар се на ме љутиш? Реци!
— Не љутим, ма...
— Што? .
— У недиљу била сам пред богом, — и прекрсти се.
— Не говорим ти ништа зла...
— Смућујете ме... Грих је и мислити! Да бар прођу ови велики дани..
— Па?
— Видићемо се дигод, — промуца и обрне од њега главу.
— Фала ти! — једва дочека Иво. Па настави: — Не брини се; ових дана гледаћемо се; само те молим, кад те видим, насмиј ми се!
— Збогом! — одлазећи поздрави дјевојку.
Иво пође у шетњу. Мислећи на Кату, гледа винограде по којима већ се назуцају свијетлозелени пупови, из којих пробијају листићи жељни топлоте и свјетлости — и чиста љубав прама дјевојци јави се наједном, и он осјети да је чиста и ведра као бесвјесни простор, у који је сјетно гледао.
У затону застаде, јер угледа Мрсу на пошљедњој хриди у мору, гдје лови „на тршчицу“. Промисли се и пође к њему. Помњиво прескаче с хриди на хрид, док дође до пошљедње што задире најдаље у море.
— Јесте ли што уловили? — упит а, предајући да му стари што ружна не рече. Мрсе га погледа испод себе. — Ви сте! — рече, и нехај но надода: — Слабо се лови.
Иво са стране посматраше његово мрко и зарунавило лице, посолицом иштипано. Чисто у очи не може да га види, јер су упале и закриљене густим, дебелим обрвама.
Старцу, већ изнемоглу, држећи трстику у руци, дрхће рука, па кад, му долија, прихвати трстику обема рукама, а нетренимице гледа у онај комад туње што се дотиче мора.
— Туцају, — рече Иво полако.
— Вара! — и махом претрже ријеч, јер се танки врх трстике стресе и у дубини нешто нагло повуче. Он брзо закрене руком и извуче уловљену рибу. Загризе је у главу, скиде с удице и баци у шкрапицу до себе. Иво тек сада опази у њој неколико риба; пошљедња на махове праћака се и једнако још црвеним шкргама зијева, гинући без простора и свјежине. Њему се учини, гледајући у њу, да га у пошљедњем часу гледа својим цакленим, замирућим очима.
— Ја ћу купити рибу, — трже се Иво.
— Чекајте, још ћу једанпут бацити!
Тако стоје, старац гледа у туњу, а Иво посматра морску пучину. Сунце залази иза прекоморских брдина, и његове зраке одбљескују се и ломе у мору што се лако сагиба и око шкрапа жамори. Над сурим куцима висова, у ведрини, неколико рашчешљаних облака сјаје се и лагано плове прама сјеверу, у сусрет једноме оловастоме, што тек у заметку провирује иза голети на јужној страни.
Како се старац миче, тако његова дуга сјенка обавита сунчевим зрацима, сјаји се и, ломећи се, лако лелуја у живоме мору, и рекао би она сјенка нема ништа заједничкога са старчевим тешким животом.
Мрсе повуче „напразно“, и замота туњу око трстике.
— Купићете?
— Хоћу, што питате?
— Ча дате! Говоре да сте добар за сиромаха.
— А ви сте се на ме љутили толико пута!
Преко хриди дођоше на жало, до старчеве шпиље. На жалу суше се старе, искрпљене мреже, а чамац до половице насукао се у пијесак.
Старац пође у кућу па донесе комад трака, те на њ наниже уловљену рибу. Низавицу даде Иву. Иво извади новац и хтједе да плати.
— Пуно је! — говори стари и неће да прими.
— Али ја вам дајем из свег срца! — застиди се Иво, и тиска му новац у руку.
— Није ми драго туђе, узећу ча ме гре! Ето, то је моје, — и не хтједе више од тога да прими.
— Како живите? — упита га Иво пошто му је платио рибу, и, обзирући се да нађе мјесто, прислони се уз чамац.
Мрсе не одговори, већ мреже купи; а он га очима прати, и опет приупита.
— Живим ка и други ча ништа нимају.
— Биће вам тешко?
— Ни ни другоме боље! Нимам него себе хранити...
— Одавна овако живите?
— Одавна?! — понови старац. Откад сам из свита дошао — биће прико двадесет година...
— И уви јек тако? — опази Иво.
— Увик... и нигда ми ни било од никога потриба.
— А да вам дође до невоље?
— Било је и тога, па, човик може поднит више од иједне бештије!
— Ма треба јести!
— Исто не питам у другога. Пружим се на жало, гледам у море како мала риба велику ждере; куњам по два—три дана, док бог и свети Никола не провиди чакод.
— А ни вам боље било у свиту?
— У свиту?! — понови старац, придржа у руци крај мреже, и погледа га испод себе. — Свуд су људи једнаки. Ви не знате ча хоће рећ’ туђега господара служити!
Старац унесе мрежу у шпиљу, па опет изађе и прислони се уз чамац до Иве. Као да о нечему премишља. Па погледа по мору по којему се повлачи рани сутон.
— Промиће вриме! — рече. Гледајте како се око хриди навијају галебови.
Иво погледа правце тамо.
— Нимате никога од свога?
— Никога.
— А да се разболите?
— Онда ћу умрити! — одговори равнодушно старац.
Уто изнебуха до њих докотура се вал—самац. Као да се одвојио од пучине; разлије се око чамца; сер до њихових ногу, а враћајући се котрља за собом пијесак и изгуби се у мору. А у исти час из морскога промора чу се мукли шум.
— Почела је плима; ноћас ће пунут’ јужина, опази старац.
— Мени је мило код мора, — јави се Иво - забире ме и ублажава...
— Море је живот и смрт; како коме. А тако је, потврди старац с увјерењем, — и живот и смрт! Па се огледа уоколо, и часом очи му се уставе на Иву: — Пођите, смрче се!
Иво узме низавицу из старчеве руке, поздрави га и пође узбрдицом. Хвата се мрак и из увала ноћ долази. Иво иде полако, а свако неколико корачаја ’осврће се на море. У памети му је Мрсе, мисли: „Што ће он сад радити у својој шпиљи, сам, док је сав народ сакупљен у цркви да прослави ови велики дан?“ Па, пошто се ближе примиче селу, осјећа све вишу сјету. А успомене из дјетиња доба јављају се из далека... И дође му тешко; савлађује га туга, и најрадије вратио би се опет к мору, да га оно ублажи и разабере. И душа му се топи у тузи и самилости и испољава се у очима што у простор отворено гледају, као да из њега ишчекују утјеху. На махове и премишља, па му дође да нешто одлучно почне, да наступи прелом... И хтио би нешто... Али сумња у све оно што види, то осјећа, не да му мира, и — иде напријед.
А ноћ је надошла. У њој редовито замире му мисао, и бесвјесно јавља се живот— живот млад, врео, са здравим нагоном, страстима; зар да утуче у заметку оно што је у њему наслагано бесвјесно, да трпи, да се жртвује, а зашто? А шапатљива ноћ тајанствено гласа се, мирише — тражи миловања!
Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане дјеце трже га из снатрења; помисли да причека, да види литију.
Док се чељад пред црквом редала, дјеца су напред истрчала и галамила. Босоног, у црвеној туници, носио је големи криж лугар Крње. Иво се прислони уз зид. Поред њега пролази чељад: младо и старо. Он их све познаје, и жао му је што не види мојих врсника, који су у свијет пошли. Рого, брат лугарев, пјева на вас глас; до њега је стари Анте Рајић, а иза балдахина једва сена штапу вуче отац му. Он, кад угледа сина да стоји на ногама, кретом руке и пријекорним погледом опомене га да клекне. Иво се збуни и бесвјесно даље одмакне. Иза мушких наврве женскиње. Литија лагано се око сеоца креће, и за собом оставља мирис тамјана.
Модрушасти пламен воштанице залијеће се у простор, плане и замире.
Иво стоји на мјесту и гледа за литијом. До њега на махове допире снажна чељадетска молитва: „Јер је велико милосрђе његово!“ Слуша и хтјео би да у себи пробуди замрле успомене. Па се окрене прама расвијетљеноме храму дјетињег му доба, и млаз топлих осјећаја из дубине помаља се.
Али не потраја дуго. Часом и пред очима гледа доље код мора осамљеног старца Мрса, гледа Крњу, у чијим рукама тешки је криж; иза балдахина вуче му се отац; познаје људе и њихов живот; зна за њихово милосрђе, зна из чијих уста диже се вапај. Све му се то мијеша у глави. Па му се учини да се глас Крње и брата Роге одваја, од гласа осталога пука... У осјећају се трну; оставља га и само гануће које он осјећа у свијем појавама природе; а чељад низа село, у вас глас пева: „Јер је велико милосрђе његово!“
— Само да приштедим за пута, вели доктор Иву — одмах би’ у свијет!
— Куда?
— У свијет, само да ме није овдје!
Уто кроз ноћ чуше се звуци музике, а одмах учесташе ракете лет јети у ведри простор, над морем прама звијездама, и лијепо се чује њихов фијук.
Доктор очито усиљено надуши се смијати, но не рече ни ријечи.
Шетају ивицом морске увале, која се увлачи у копно одмах иза вароши; на махове застајкују као да ослушкују. Па кренуше даље, а кад дођоше насред увале, застадоше, обрнувши се прама расвијетљеној вароши.
Ма да ми је знати што је тај начелник урадио за опће добро, да му славе „десетогодишњицу“ начелниковања? — рече доктор и гледа прама вароши.
— Учинио је за себе; то је паметније! — одговори Иво с очитом одвратношћу.
— Ти се шалиш! А мене овакове ствари силно узбуђују...
— Ја те разумијем. Питаш што је урадио за опће добро?Да ти кажем: припада странци коју влада добрим оком гледа, у миру је са државним властима; чиновнике, пригодно пријатељски дочекује и гости, и — што ћеш више?
— А жуљеви, а сузе сиротињске?
— Ко за то пита! А ја најбоље знам ко је он, замисли се Иво. Па настави: — Чуо сам из уста оних које је љуто уцвијелио, а има их доста... Тобоже он служи мукте, а начелничка част изнаша му више од добре чиновничке плаће. Колико само добива сваке године да очевима тобоже испослује да им синови не буду узети у војнике!
— Ја сам чуо хиљаду најружнијих ствари, — наваљује доктор. — Је ли могуће да је све онако?
— И горе! Помисли, он не може да у својој кући потроши божићне и ускршње дарове, већ их шаље у град на продају. А то је већ прешло у обичај да му момци што ће идуће године на новачење ускопају и среде винограде. Отимају се ко ће боље; мисле: помоћи ће господин начелник. О камати не треба ни говорити.
— И то је први човјек у мјесту! — с очитим увјерењем да истину говори изусти доктор. Из вароши зачу се снажно викање: „Живио!“, поновно ударање музике и бацање ракета.
— И ми смо криви да тај човјек ради што хоће, — опази Иво. — Зна он да се новцем добијају и пријатељи и част. У четири ока многи ће ти га осуђивати, а послије ће поћи у њега на ручак и — хвалиће га. Гледај само свијета у пристаништу!
Врева народа видјела се у пламену. Сви су се некамо журили, а у хитњи изгледах., ситни и смијешни. Иво се окрете на другу страну прама боровој шуми, откуд је жаморила шапатљива пјесма лако затрешених грана, — и часом гледајући у веру ноћ дође му силно одвратна она слава у вароши.
— Да ми је видјети нашега порезнога пристава! — сјети се доктор. Уживаће да се може у униформи показати.
— Мој ће се судац силно знојити, — трже се Иво.
— А пристав Балић биће важан. Ма највише ће се истаћи управитељ политичке власти. Сви ће пазити што ће он рећи. Ала су то фигуре!—— смије се доктор. — Сви ће да честитају вриједном родољубу.
— И ми ћемо двојица, — упаде у ријеч Иво.
— Ти си луд!
— Хоћемо, брате! Сутра ћемо га срести негдје у путу. Он ће се први прама нама осмијехнути, и ми ћемо лијепо да му честитамо!
Враћају се полако у варош, застајкују, као да желе да што кашње у варош, стигну.
У пристаништу, испод начелникове куће, још врви свијет. Од вреве одвојила се гомила сељака окићена вином; на махове застане и запјева једну китицу пјесме, па даље креће.
Опћински чауш, дуг, мршав, пушта ракете. Једну пусти прама доксату Ридића куће, на противној страни пристаништа, која тамо и паде.
— Евала, чаушу! — примјети неки сељак из гомиле. — Ала још једну!
Чауш послуша и нанову пусти двије, једну за другом, у истом правцу.
— Навлаш бацају на кућу Ридића, — сјети се Иво, јер није с начелником — опозиционалац је!
— Је ли могуће? — зачуди се доктор.
— Не чујеш како се сељани смију?
— То је срамота! Рећи ћу редару.
— Пусти! — рече Иво, и узбуђена доктора повуче за собом.
По вечери Иво изиђе из куће. Десет сахати избило му пред црквом. У пристаништу још је мало свијета; горе у врху вароши, гдје сељаци стоје, још на махове понеко у вас глас запјева. Кавана је отворена, изнутра жамор се чује, а расвијетљени су и прозори од читаонице, поврх каване. Зрака свјетлости из казане допире преко пута до бродова у луци. А по мору је мрак, у којем се чује шапат с бродова и жуборење мора између шкрапа.
— Није им доста што се цијело по подне играју карата! — помисли Иво, гледајући у расвијетљене прозоре. И дође му пред очи одвратна слика кад предочи себи играче како се зноје и раздражују у овој топлој ноћи, испод ражарене велике лампе.
Пожури да изиђе из вароши на пут што води у његово село. Кате му је јутрос у вароши обећала да ће моћи ноћас доћи на утаначено мјесто. По Ускрсу, она је попустила Ивовим молбама, заведена, како му је једном у шали рекла, сјајем његових очију, из којих је ватра сипала, и састајала се с њим у ували, по прилици на по пута из вароши у село. Али дјевојка није долазила редовито, но ријетко када, и то је Иву често до суза доводило; бојао се да јој се није у чему замјерио. А он је тамо мало не сваку ноћ одлазио, у нади да ће је видјети, а не дочекавши је, враћао се у варош тужан и немиран.
И сада, стрепећи, жури се да што прије стигне, иако зна да по договору неће задоцнити. У путу падају му на памет којекакове ствари из вароши — али само за час. Тако исто не савлађује га ни топла летна ноћ; и сам себи искрено признаде да га ништа толико не занима до ње — те уморне дјевојке која жели да га види да с њиме проведе ову љетну ноћ.
С једнога дијела пута скрене на доњи пут, што је к увалици водио. Кад је дошао близу мора, осврне се, — полако звиждне.
Поврх њега је густи маслиник; ту се они састају. Испрвице стрпљиво чека и — гледа у ноћ. Иако није мјесец изишао, није помрка — ведро је; звијезде сјају над пучином која се надалеко назире, и по којој су се расуле при другом крају барке — свјећарице... Пажљиво ослушкује, и док нешто шушне, обазире се и гледа правце откуд би имала дјевојка доћи. Али ње нема! Трпљивост га почиње остављати и — узбуђује се. Полагано крочи неколико пута, и онда опет ослушкује...
Сине му наједном у памети: „Ко зна хоће ли доћи?“ И та сумња га мори и узнемирује.
А ноћ пролази... Чека и нада се.
— Није могуће, доћи ће! — рече у ноћ. Па, узбуђен, себи уобрази дјевојку: гледа јој гипки стас што се као срп може да савије, мало узвраћену горњу усницу и бијеле чисте зубе. И осјећа њен засјенути поглед, дрхте јој дуге трепавице, и тај поглед из ноћи упрт је у њ; часом смирен је и упокојен младићком слашћу, и рађа се осмијех на уснама — сјетан замирући осмијех! — Кате! — шапне у ноћ и саме уснице купе се да пољупцем изразе слатки осјећај. Уто дјевојка долази, чује одозго шуштање и ход, испод ногу јој котрљају се каменчићи. Сигурно прилази к њој у маслиник: — Фала ти! — изусти.
— Једва сам се из куће извукла, говори му она задихана.
Сједе на ледини; прама њима као невино дијете лежи море; жамори и кркоће око хриди и шкрапа. У његову душу усели се одједном покој, а млаз љубави и сласти струји му младићким животом. Сада осјећа сву љепоту свјежине и простора, а чини му се да једнолично цвиљење попаца попуњује хармонију љетне ноћи.
— Приповједи ми штогод! — вели јој и гледа је равно у очи.
— Уморна сам! — одговори она, и сјетно се насмије. Цили дан примећала сам камење... — Иво је једнако гледа и лијепо разабире њен умиљат поглед, закриљен дугим трепавицама, и не може да одоли љубави. Гледа је и стиска јој уморну, тешку руку што у његовој лако подрхтава. И, нагнувши се над њу, осјети задах њена простога живота, помијешан воњем земље и мирисом суве траве што је прионуо уз чисто јој лагано одијело.
— Говори штогод! — понови Иво. — Али ти је жао што си дошла?
— Да ми је жао, не би’ долазила.
Дјевојка наново ућута. А он, држећи је за руку, подаје се ноћи, ослушкује шапат око себе, и чини му се као да сваки њен поједини звук интимно увлачи му се у душу. Па онда зажели да у шапату ноћи чује и звук њена гласа — звук пун хармоније и сјете.
— Како је у селу?
— Као и прво... А да, — сјети се она, — ћер старога Анте удаће се за онога Јелића ча је из Америке доша. А јур је стар!
— А оставиће Јуру? — зачуди се Иво, и у исти час бјеше му жао младића.
— Ето хоће, а није право! Ко би се био од ње надао?! Чинила се је ка светица!
— А што вели стари Анте?
— Али не знате? Стари је Анте у пржуну. Јема извршити шест мисеци. А син му је запао у солдате. Поћи ће на јесен.
— Дакле, то је сигурно?
— Сигурно; говоре у селу да је јур повратила прстен Јуриној мајци. Прекјуче сам је срила на путу, па сам је питала је ли истина ча се говори. „Ча ћу ја бидна!“ одговорила ми је и отишла од мене. Мајка се фали да ће им Американац платити све дуге. Говори да је рекла; „Ча ће јој Јуре? Оно је добричина, неће нигда стећ’ ча је црна под ноктом!“ — Па преврне разговор. — А ча је оно било у вароши? Зашто су ракете пуштали?
— У славу начелника.
— Могућан је он човик! Лако је, ко јема, њега свак части!
Кад је дјевојка престала говорити, Иво осјети у ушима празнину. Чека да опет проговори. Али она обори главу. Он је погледа и пусти да премишља... А његова мисао далеко га носи у овој топлој ноћи. Бесвјесно себи уображава пусте морске обале. Проживјети с даном и ноћу, у сунцу у шуми, у заклоницама и на морскоме жалу... гледати отворено у очи животу...
Снатри и једнако погледа на дјевојку, па, опазивши да она клима главом, прекиде снатрење. Часом ослушкује њено лако дихање, па је ухвати за руку. — Ти дријемаш? — Она се прене, и, растворивши очи, погледа га као у чуду: — Мени је доста да тренем! — јави се дјевојка, у тили час посвема будна.
— Спаваш, к’о да ти није код мене мило?
— Како није! Оволико ча и јемам сласти у животу!
— А Петар? једва чујно изрече он. Дјевојка не одговори.
— А Петар? — приупита он.
— Немојте ми о њему говорити! — умилним гласом одговори.
— Још га волиш?
— Док будем жива.
— Онда зашто долазиш к мени? — опази он заједљивим гласом. Али одмах преврне: — Иди к њему кога љубиш! Иди!
— Не мучите ме! — одговори она тужно иза краткога премишљања.
— Иди слободно! — понови он, с очитом вољом да све сазна.
— А гдје је Петар? — бесвјесно изусти дјевојка.
— Наћи ћеш га!
— Неће ме!
Ућута часом. Па смисли се и изнебуха рече:
— Не могу живити без љубави, а говоре да је то срамота за дивојку. Ча то хоће рећи? . .
Иво гледа у њено ноћу закриљено лице и часом премишља о њеној природи, па је упита: — Је л те Петар волио, ко ти њега?
— Зар ја знам!? Он није говорија ка ви. И насамо мало смо се састајали. — Па диже главу и погледа у Иву: — Увик ми се чинило кад би’ га видила да ми јема ништа велика рећи, а нигда те велике ричи нисам дочекала. А пуно сам жудила! И то ме мори. — А познајете ли га ви?
— Познам, лијеп младић!
— Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст, — прослиједи Кате, с очитом вољом да о њему прича. — И замишљен је био... Држао би ме за руку, па би се никуд загледа. Ја би му чагод говорила, а он ка да ме не чује... Задњи час, прво растанка, изненада јаче би ми стискао руку, осичено ка сикиром река би ми неколико ричи. Ајме! Те задње ричи — те ричи продрле ми ка стрила у срце... И сада када их се ситим, липо им чујем глас... Чини ми се да га видим, онако уморна, тешка пред собом; запахњује ме његов мушки задах... И онда нисам господарица од свога живота.. Ма пустите! Стид ме ја!— прекиде дјевојка говор.
— А да си с њиме зачела? — упита Иво просто.
— Било би боље... Не би ме оставија...
— А зашто долазиш?
— Оставите! — прекида га она. — Мучила сам се свакако. Мишљу сам гришила, док нисте ви навалили. И онда, мислила сам на њ.
— И није ти жао?
— Не!— одговори она одлучно и прислони главу на њ. Пукло ми је пред очима: зашто да гине моја младост? Коме је од тога корист?
— А како живе друге дивојке?
— Не знам ја. Нимају потрибу од човика. Јема их па не мисле друго него за јиће и спање. Млака им је крв. А мени је никако потриба да ми човик заповида...
Изнебуха лахор с брда затресе лагано гране, и с мирисом љетне ноћи носи собом свјежи шапат звукова; дотаче им се косе и лица; прође поред њих и пожури к мору да се на њему ојача и заструји јачим животом.
Лахор их успављује... Дријемајући, ослушкују једно другоме откуцаје живота, трзаје руку; но свијесни су себе и не предају се сну. А мјесец, као да га је онај лахор пренуо, изилази иза брдина, лијепо пушта своје зраке што дрхте над пучином, одбљескују се у њој и провлаче се кроз маслиник. Допру и до њих и расипљу се даље и даље... А ћук је замукао, и једнолико цвилење попаца постепено замире, и још се само из даљега чује..
— Кате!
— Зар свиће? — пренувши се, сањиво изусти дјевојка.
— Изишао је мјесец!
— ’Ајдемо прво дана!
Обоје се диже.
Иво гледа у море, у мјесечину. Она стоји до њега. Хтјели би једно другоме још што рећи, и тешко им је растати се. Стоје, као да нешто ишчекују. ,
Уто, озго из села, чује се чељадетско дозивање, и живо зарже.
— ’Ај демо! — јави се дјевојка.
— Није друге, ваља ићи! — трже се и Иво. — Дођи и сутра.
— Ако будем могла..
Па се часом ћутке гледају и— пољубе.
Дјевојка крене кроз маслиник навише.
— Кате! — јави се Иво, кад је одмакла неколико корачаја.
Она се обрне:
— Збогом! — изусти он.
И стоји као прикован на мјесту докле год чује њен ход, шуштање одијела и котрљање камичака испод ногу јој. Па полако изиђе на пут.
Мјесец је освојио ноћ и његова се свјетлост умирила на пучини и сакрила пламен барка—свјећарица, и на земљи прострла се испод маслиника као разапета мрежа. Иво, кренувши, сваки час застајкује: као затрављен је задахом и шапатом ноћи. Одвојитија мисао тешко му се уобличује: тек што се зачне, расплине се по далекоме простору и у њему се утапа; он не осјећа сама себе, и никаква свакидања брига не мори га; успаван је хармонијом шапатљиве ноћи.
Код првих кућа трже се и пожури у пристаниште.
Бродови у луци љуљушкају се. С палуба чује морнарско тешко дисање, а на једноме овећему броду два су морнара већ на ногама; протежу се, зијевају, а гледају на море. Иво пође прама мосту што задире дубоко у море.
Посматрајући морски продор, на први мах и не осјети да мјесечеве свјетлости поступне нестаје, а мјесто ње да се с истока јавља освит дана.
И нова, живља свјетлост са лаким повјетарцем долази од онамо, преко помодреле пучине, смјежура је и лако заљуља бродићима у луци.
— Свиће! — помисли Иво.
И из вароши чују се гласови, капци се растварају, пијевац негдје на махове се јавља, а уз одмјерено ударање весала журно у луку плови рибарска лађа.
А на мосту, усред мора мирно је!
Не спава му се; већ осјећа да га млитавост оставља и нови млаз увјежине да му животом струји... И сунце гране; испрвице споро, чисто неодлучно расипљу се његови свјетлаци; часом дрхте и заиграју на пучини, па пожуре с другога краја к њему, засјене му очи и, часом ојачани, обасуше својим сјајем један дио вароши.
— Тек што се помоли, грије! — помисли Иво и осјети да је навијештени дан дошао и собом донио сунце, љетну љепоту и — јаву у животу!
Иво, враћајући се у варош, срета тежаке што у поље на радњу одилазе. Сјети се уморне Кате и падну му на памет њене ноћашње ријечи:„Ово је ча и јемам сласти у животу!“ И искрено је сажали.
Па се бесвјесно устави код тројице морнара, пред Ридића кућом.
— Оно су ноћас изметинама избрљали, окаљали, — вели један, и посматра закаљану таблу агента Ридића.
— Сигурно ноћас! — помисли Иво, сјетивши се синоћне славе; и с одвратношћу премишљаше како је могуће некоме пакостити у онаковој ноћи.
Пробудивши се око десете, пожури у уред. Од несна је узбуђен и хитар. У ходнику суда срете се са начелником.
— Фала свима! — похита начелник с насмијаним лицем у сусрет му и пружи му руку.
— Молим — одговори Иво, дотакнувши му се руке и збуњен улегне у уред.
Око подне дође Ридић у суд да се потужи што нема мира у својој кући; нађе начелника у казненоме одјељку.
— Ја га у то не улазим, — извињава се кад је Ридић изишао, и рече озбиљно онима што су у соби остали: — Народ је на њ огорчен, па што ћу му ја!
А Иво не може да усретсреди своје мисли у службеноме послу. Он гледа кроз прозор у љетни спарни дан; немиран је и узбуђен; чежња, силна чежња за новим свијетом и простором савлађује га. Али у истоме часу осјећа терет друштвених верига и, као кроза сан, слуша стругање пера по хартији старога, погрбљенога дијурнисте, што као зла слутња пред очима му стоји, и гледа деље, кроз прозор напоље.
Пред јаматву Иво је пошао кући на допуст. Отац му поручио да дође, јер га је усред љета костобоља мучила, а брат му Марко није могао да напусти на страни трговину с вином.
Једнога поподнева разговарао је с оцем о дугу старога Анте Рајића, и чекао да дође Јелић — Американац, јер он му бјеше оцу обећао да ће за старога Анту подмирити дуг.
— Све ће враг однијети! — љутио се шјор Лука, преврћући карте. — Срића да је овога бог намирио, јер од старога Анте...
— А плаћа ли камате? — прекиде га син.
— Јур три године није да ни солда... А ча му могу? Да му земљу метнем на инканат, па да остане на мени, ко ће ми је радити? Ето, све ча ваља бижи у Америку... Лако је прво било; прода би је пошто хоћеш!
Стари се очито љути, и види се: мука му је у животу; а кад пође да што дохвати, једва за собом вуче ноге и увијек се банка једном руком држи.
Син гледа оца и чуди се како досада није примјетио да је тако у животу спао: подваљак му празан виси, лице му потамнило, а набрекле жиле на челу отскачу, а очи као да се гасе.
— Ваљало би да се не љутите за сваку малу...
— А ко ће управит’ послом? Матер је за ништа! ...
Они се у граду погосподио... Ти не можеш, па ко ће?
— За поље имате наодара (надстојника), а дућан затворите! — рече одлучно Иво.
— Фала ти, господине мој! — презриво изусти шјор Лука. — Ти би ме липо свитова. — Знам ја како ће бити кад мене нестане! — А ја к’о товар ради и трпи, и распни се, све за вас! Па да би знали уздржати! — Да затворим бутигу, — понови јаче стари, — а не знаш да ми је она дала живот, — живот, знаш ли?
Па преврне разговор: — Ма хоће ли доћи ти блажени Американац? — Дану, види на врата!
— Доћи ће, — вели Иво. — А ја га и не познајем, — и пође к вратима.
— Познајем га ја! Овде је бија ништа и од никога, да му се било најист пуленте. А сада, видићеш га, прави господин; зову га шјор, а и право је кад јема! Говору да је учинија пришли’ двадесет хиљада фиорини...
— Биће овај што иде, — рече Иво, обрнувши се к оцу и остаде на вратима.
Иво се одмакне и унутра униђе Американац Јелић. Кад га је стари угледао, с натегом се диже и поздрави га срдачно.
— Пођи, реци матери да донесе каву! — рече Иву.
— Бене! — одобри Американац. Попио сам једну, ма не смета... Баш сам се наспавао! и, теглећи се, зијевне.
— Сједните! — понуди шјор Лука.
— Фала! Драже ми је стати. Дакле, да свршим посао... Но да, мали посао!
— Чекајте док дође кава!
— Свеједно, ја сам вичан све брзо посвршавати. У Америци то иде; уно, дуе! — Говори нагло, шета се укочено по дућану, и сваки час кашљуца.
Иво га са чуђењем посматра. Гледа му црвени прслук са дебелим, златним ланцем, о којем висе комади неиспрана злата, а кад је пружио руку да дохвати каву, опази да су му прсти од прстења као позлаћени.
Испије каву потежући у се, као да срче јуху, и тако му црномањасто набрано лице добива смијешан израз, и једнако стој и укочен.
— Дакле, како је са старим Антом? — упита шјор Луку. Па извади укусну кутију за цигарете и извади из ње једну. — Молим! — и узе из руке од Ива кутију шибица којом се он бесвјесно играо; извади шибицу, махне њоме о банак и припали. Шјор Лука премишља и пребире карте.
— Ево конвенцијуна за шест стотина фиорини! — пружи му га, — а двиста фиорини биће на либру.
— Фала! Но не треба да се мучите. Кад пусте старога Анту, поћи ћемо у варош у нотара.
— Ча је од нотара потриба? — опази стари.
— Браво! Дакако! Не бацам ја новац тако! Његов дуг прећи ће наме, а ја ћу се укњижити. Дакако.
— То ће још проћи вримена, а ја не могу чекати...
— Молим, кад сте досада чекали, можете и још.
— Бићете плаћени...
Па се окрене изнебуха Иву и окрене разговор. — А млади господин свршио је закон? Чуо сам... лијепо! — Држи руке у џеповима и нагнувши мало главу осмјехну се на њ: — Лијепо! И у Америци има доста паметних људи! Дакако!
— Сигурно! — једва изговори Иво, и осјети да га нешто голица на смијех. Па да му се у лице не насмије уздржавајући се пође у други крај дућана и гледа у наслагану робу. Американац се окрете и пође к вратима. — Мала, — јави се наједном — мала! Но, дођи амо! Не бој се!
У дућан униђе кћи старога Анте. Иво одмах упозна бившу Јурину вјереницу. Она се очито застиди — црвени.
— Залуду, допада ми се! — вели шјор Луки.
— То су ваши посли! — одговори он нехајно, увидивши да се посао неће тако лако свршити како је мислио.
— Чим се оженим, — продужи он, поћи ћу у варош, отворићу мали хотел... Толико да се прође вријеме... Овдје је силно досадно!
Па се као замисли, и упре прстом у чело: — Овдје се мора човјек насилу оженити... Блажени велики градови!
— Дакле, чекаћемо док стари Анте дође! — рече стари замишљен.
— Дакако!
— А не би могли и без њега? Ви ми исплатите, ја вам потврдим, па мирно!
— Никако, док он не дође!
— Онда, зашто сте долазили? — опази шјор Лука нестрпљиво.
— Да знам колико је. Фала, фала!
— Ја грем ћа! — рече стидљиво дјевојка, кад јој се Иво приближи и хтједе да нешто рекне.
—
Иво похита на врата, и гледа за њим; иде неколико корачаја пред дјевојком, обазире се и нешто јој као узгред рекне, а држи руке прекрштене отрага испод крила дугога жакета и једнако та два крила, идућ’, надиже.
— Прави господин! — рече Иво оцу, и не може да се уздржи од смијеха.
— Јема, па може! — одговори шјор Лука озбиљно. Па настави: — Данас новац јема душу, знаш ли ти то? А боље би било да то знаш!
Предвече, на шетњи у пољу, Иво је ишчекивао Кату да се с њоме поразговори; знао је да ће ондје наљећи на повратку с града. Уставио се код црквице светог Николе, између винограда, и, подајући се својим мислима, посматраше родно поље и сељаке што се из поља кућама враћаше.
Уто к њему приступи Пилат; подиже фес с главе, и тако гологлав пред њим стоји и погледа га: — Немојте ми замирити, — вели, — све ћу вам приповидити; ка да се исповидам!
Иво гдела у његово црвено лице са плавим пјегама и у чуперак косе, уредно очешљане. — Метни фес на главу, метни! А што ћеш ми причати, знам све! ... И опет, не могу ти помоћи...
— Знате како други говоре! — одговори он и метну фес на главу.
— Сам си крив!
— Пустите да вам укратко прављам! Остара сам у радњи, а сада ништа немам. А све моја луда памет и рђави људи...
— Знам, дао си другоме у руке своје труде, — пресјече Иво.
— Нисам могао сам радити, а болила ме душа да продам старину. Ето, говорите да знате; дао сам поље под закуп Роги, за сто фиорини на годину. С тим новцем дангубио сам, продајући ситне ствари под мурвом. Видили сте и сами и задивали сте ме, ма не смета. И ето, да бог поможе! Кад је прошло пет година, — ма слушајте, молим вас! — дође она сотона к мени.
— Хоћеш господовати! — говора ми.
— Не ругај се!
— Ни ту руга. Да учинимо погодбу: ти мени запиши све ча је твоје, а ти да господујеш. Нимаш друго радити, већ да јиш и пијеш, и да чакод радиш, да ти приме прође. Ја сам примишља... Ма ча ћу вам дуљити, кад ионако знате! Учинили смо карту код нотара, а ја се приселим у Роге. У за час сам то учинио! Прве дане, помози боже; после све горе и горе, док ме није почео и гладна држати. А прими ми постељу у шталу, код бештије! Онда ја хоћу да разбијем погодбу: сваком своје, па мирно! А да, неће он ни да чује: „Овако је у погодби!“ — говори.
— Зашто га ниси одмах суду тужио? — опази Иво.
— Нисам, трпија сам. А јема сам које солдо, па ка мислим, остаћу у кући, а кренућу се сам, дангубећ’, око оне ситне робе.
— А земље си пустио?
— Пустио! — Па ће живље: — Ваља рећ’ право, је сотона! Ма липо рали земље; дика је погледат’ како је уредио оно моје сиромаштине!
— Пошао си, брате, надуго, — рече Иво нестрпљиво.
— Одмах ћу свршити! Како знате, продава сам толико година под мурвом, и тим се хранио, па никоме ништа, док ни доша ови нови управитељ. Једно јутро видим једнога човика, онако к’о и други бољи, и пита ме ди је кућа баш вашега оца. Покажем му руком прама улици.
— А не би ме к њему повео? — упита ме.
— Не могу. Видите ово робе, па се дине бојим...
— Поведи ме!
— Не могу.
— Не познајеш ме?
— Не ја.
— Добро, познаћеш, — рече ми одилазећ’, и смије се на ме.
— Би ли вировали? Посли неколико дан’ зове ме прида се и осуди, знате на који начин, — зна све село — на четрдесет фиорини мулте (глобе) и да не смим више продават’, јер нисам платио нику ташу — ча ја знам...
Иво је све ово знао, те је нестрпљив слушајућ’ Пилата; а већ и сутон пада, Кате би имала наљећи, па се обазире уоколо.
— Нима никога! — опази Пилат. Него свитујте ча да чиним! Ча ми год речете, неће нико знат’, за цили свит!
— Вјеруј, не знам ни сам! Ваљало би да нађеш адвоката...
— А пинези, ди су? Ја већ не могу одникле добити! Видите и сами, — и погледа се низа се. — Него, свитујте ме!
— Видићемо други пут, — наједном, узбуђен, пресјече Иво, угледавши Кату поврх пута. — Нимам сада вримена! Збогом! .
Па, не сачекавши других Пилатових ријечи, остави га и пожури прико поља да стигне Кату.
Сутра ујутру, у хитњи, Иву отац позове у дућан.
— Ево ти писмо, па ради ча хоћеш! Ја се не могу макнути.
Иво узме писмо у којем оцу му јавља главар из доњега села на мору да је јутрос изненада са финанцијалним паробродом пресвијетли господин гроф стигао да службено обиђе цијели оток и да ће сигурно око подне доћи горе у село.
— Ја их не знам причекати! — прочитавши, рече Иво. — Није ми мило!
— Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио? Није него твоја линост! Ваља их причекати. Пој прида ње, — рече мирније, — а ја ћу јавити попу и мештру!
— Зашто долазе? —рече Иво зловољно.
— И њи’ ће когод слават’! Ча им је брига, проћи ће вриме! А плаћа им гре. Ма ча је корист, ваља их дочекат’!
Пред подне, Иво, у црноме одијелу, изиђе из куће и крене правце к својему селу да, мјесто оца, причека владинога достојанственика; у путу мислио је што да му рече и како да га поздрави. Подне звони, а он још чека, почело му се досађивати; хтио би да се врати, али не може ради оца. И љути се, мисли: „Зашто долазе усред подне, кад је доба од обједа и опочинка?"
С вишега, откле се видио добар комад пута, угледа друштво гдје полагано на мазгама иде узбрдицом. Помисли: проћи ће и по сахата док обиђу све савијутке! Срећа, те је сунце за облаком, а дува свјежи југ што кишу носи, па није врућина. По пољу мало је кога видјети: тежаци потражише у подне заклоницу да се одморе. Чекајући их, осјети да је гладан, па уљегне у ограду да убере грожђа. Млад виноград, у напону снаге, модри се као море. Гроздови пуни, обилати окитили лозу и одвојили се од лишћа, да потраже сунце и свјежину. Убере био грозд и — слатко зобље. Тако ишчекује друштво у винограду. А уоколо не чује се чељадетскога гласа; али свеједно у њему се одазивају гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољем нагањају; а једна голема сјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се. Занесе се у снатрењу, па тек као у сну осјећа зашто је дошао.
Уто друштво на мазгама изби на равницу. Он се трже и погледа пред себе. Није познавао владинога достојанственика, а сви су одјевени у просто грађанско одијело, па се скањива, обазирући се на друштво, да му га неко покаже.
Обазирући се, падне му поглед на једнога јахача у коме упознаде свога знанца са свеучилишта. Овај му значајно кретом главе показа на њ.
Иво приђе к њему; кад наједном мазга наперила уши, узвијерила се, и, жестоко дахћући, трза се из руку гоњача, који је чврсто за улар држи.
Његова пресвијетлост очито се престраши, па збуњено руком маше да Иво отступи а невична јахању, на високоме самару са блазином, неспретно на њему клима.
— Држи! — повика Ивов знанац гоњачу с изразом велике бриге у лицу, и у тили час сјаше с мазге; но како је и он невјешт јахању, заплете му се нога у праћу и, посрћући, једва се уздржа на ногама.
— Пустите ви, — рече равнодушно гоњач, — док је у мојим рукама, нимајте страха!
Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господину да сјаше, и тако његова пресвијетлост са свом помњом ступи на земљу.
— Нисам се престрашио! — рече, рукујући се с Ивом.
Тада Ивин знанац претстави му другога господина, угледнога политичкога чиновника.
— Ми смо у путу нашли хлада, па смо се заложили и одморили, — рече тај господин, висок, плав Немац, с особитим њиховим нагласком. Па се обрати Ивину знанцу са свеучилишта: — Исплатите гоњаче, па нека иду куд хоће! Његова пресвијетлост одавде ће пјешке, ионако је равно.
Док је Ивин знанац плаћао гоњаче, политички чиновник извади прегледну војничку карту, па гледа у њу. Нада њу се надвири и владин достојанственик.
— Ми смо близу села, — рече тихо, и погледа у Ива.
— Да, пресвијетли!
Па онда, разгледавши уоколо: — Све је голо, — изусти као за се брижним глађом. — Ипак могло би се пошумити оно земљиште, и показа кретом руке на стране од поточине:
— Оно је, пресвијетли, приватно земљиште, — опази Иво. — А људи не могу ни да поља раде, акамоли...
— Ништа за то! — пресјече га. — То је њихова корист! — Па се обрати к Ивину знанцу: — Молим вас, нека вам господин по мапи каже како се зову оне стране, па забиљежите!
— На послух! — одговори он и похита да удовољи налогу.
— Видите, треба убиљежити, друкчије се заборави, —говори тихо Иву. — И преврну разговор: — Дакле, ви сте дошли мјесто оца? — Фала вам пуно! А, друкчије, рекосте да сте чиновник?
— Да, судбени вјежбеник.
— Тек сте почели каријеру! — А сада, ’ај демо! — Господа скидоше са себе мантеле, па их предаду једноме финанцијалноме стражару, који их прати у путу; он иде пред њима, носи мантеле и котарицу о руци, из којих вире грла зачепљених скленица.
Иду полагано, набадајући се на кишобране.
— Па што је ново у селу? — на њемачко ме језику упита Иву његова пресвијетлост.
Иво се збуни: — Ништа нова; живе се рђаво као и обично! — говори, а отеже, тражећи ријечи да се лакше изрази на туђем језику.
— Није баш зло, како се говори! — примјети политички чиновник. — Видите како су виногради родили! — и часом застане, посматрајући преко пута сазри јело грожђе.
Једнако у путу друштво застајкује.
— Видите! Штета што није све обрађено! — сјети се пресвијетли господин, гледајући њиве и ледине, и показа руком на нешто необрађене земље.
— Ваља да неколико година тако лежи, да земља опочине. Међутим треба народ и паше за живо! —ослободивши се одговори Иво:
На њиви пасла је живина, па, уочивши толико непознатих људи, узврпољила се, а једно магаре подигло главу, искезило зубе, и живо се разревало; однекуда друго се одазове, и оба сложно реву.
— Далматински лавови! — насмија се његова пресвијетлост. А господи допаде се досјетка, и с осмијехом придружише се изразу лица свога старјешине.
Уто звонар, коме је било наређено да пази са звоника кад се господа помоле, свечано заслави у оба звона, а у исти час пуче и неколико прангија, једна за другом.
— Није требало! — опази владин достојанственик. — Ја сам дошао да, колико буде стало у мојим силама, помогнем народу, и зато ништа не тражим... Није требало! — понови и крочи боље, као да га весели звук звона на то нехотице нагони. Друштво часом застане да прими поклон од младога учитеља, који, збуњен, приђе к њему, и у хитњи навлачи рукавице.
— Вашој пресвијетлости понизно се пристављам, и узбуђен нејасно каза своје име.
— Фала! Колико имате ученика у школи?
— Око... да, око двадесет... Сви су на окупу.
— Најпрво ћу походити цркву. Има ли каквих знаменитости?
— Стара црква... Господин жупник чека.
Док је његова пресвијетлост говорила с младим учитељем, Иво приђе своме знанцу да с њиме измијени неколико ријечи.
— Послије! — шапне му он, у неприлици; и, уозбиљивши се у лицу, крене главом, показујући на пресвијетлога.
Тако истиха разговарајући, друштво униђе у село; с кућних врата жене их очима прате, и покоје дијете, на путу, за њима гледа.
На црквеним вратима дум Фране у свечаној вести причека их. Поздрави владина достојанственика бираним ријечима, истакне потребу припомоћи са стране владине за поправак старе сеоске цркве, још из млетачке добе, и, шкропећи пред њим светом водицом, уведе га у цркву.
Његова пресвијетлост клече на одређено мјесто, ћилимом застрто; за њим клекоше и друга господа, и тако прође неколико часова у скрушеној молитви.
Послије жупник показује напрашене слике на олтарима, па их поведе иза олтара да виде црковна, мисничка одијела.
Његова пресвијетлост помњиво разгледа и пита то и оно, па тумачи и приповиједа каквих је он све одијела видио по својим званичним путовањима.
— Сиромашни смо! вели дум Фране умиљатим гласом. — А, ако ћемо право рећи, за једно је село дика лијепа и богата црква! Могли би помоћи, пресвијетли...
— Видим... Наравно зато сам и дошао; али, вјерујте ми, — и погледа у жупника, — има и сиромашнијих цркава од ове. Ма видићемо.
Из цркве махом иду у школу. Деца укочила се као окамењена; нико ни да оком трене. Учитељ се клања и узмиче на све стране да у тијесну коме од господе не смета.
Пресвијетли господин сједе за учитељев сто. — Да видимо малко ваше регистре! — рече тихим гласом.
Учитељ извуче главни регистар, обложен у чисту хартију, и стави га преда њ.
Док је пресвијетли помњиво прегледао по регистру, преврћући странице, Иво га посматра. Мален је, па му је глава поред самога стола, и учини му се као да је одвојена од трупа, а загасите тамне очи и мали шиљаст носић дају лицу изражај у исти мах и смјерности и лукавости.
— Прилично похађају, — рече, констатујући факат.
Па онда, неко вријеме замишљен, помњиво гледа у неку рубрику; дотле сви ћуте и гледају у њ.
— Видите — јави се, и показа прстом учитељу, — у ову сте рубрику погријешно унијели изостанак.
— Варате се! — одговори хитро учитељ, увјерен да није погријешио, и хтједе да протумачи ствар. Али његова пресвијетлост у исти час задивљено га погледа, затвори регистар, и нагло се диже.
Сви са стрепњом гледају сада учитеља, сада његову пресвијетлост. Уто изнебуха униђе у школу начелник и политички управитељ из вароши.
Управитељ, у потпуној униформи, редовито закопчан, укочио се пред владиним достојанствеником и поздрави га по војничку, с изразом лица које исказиваше силно поштовање и стрепњу пред својим старјешином. Иво га посматра, чуди се: блиједо лице, дошло је блијеђе но обично каквога је он гледао у суду; црна му брада дрхти од узбуђења, а усне се скупиле; само црне, големе очи, испод облога клобука, не могу да се смире; не може да њима заповиједа, једнако као да у њима тињају притајани пламичци.
Претстави, у својој понизности начелника који тога часа стаде да се тужи на невољно стање повјерене му опћине.
— Није требало да долазите! — опази његова пресвијетлост, иза обичне жалбе начелника. — Ја ћу још вечерас у варош. Но, фала вам свеједно, тако ћемо заједно!
Из школе, ојачано друштво крене у жупников стан.
— Нисам се надао толикој срећи! — ускликну дум Фране, усхићен од весеља, дочекавши их на кућноме прагу. — Изволите!
Његова пресвијетлост сједе на полтрону, у чело стола; за њим, обазирући се један на другога, посједаше и други.
— Сједните, молим вас! — понука жупник господина управитеља, опазивши да још стоји на ногама.
— Фала! — рече он, и баци притајени пламичак из очију на свога старјешину.
— Сједните! — чу се његов тихи глас.
Друштво пијуцка добру стару вугаву и о којечем разговара.
— Молим, господине жупниче, матицу умрлих и рођених од прошле године! — наједном се јави његова пресвијетлост.
— А читао сам о уређењу потока, о грађењу путева... и што ти ја знам, да се спријечи исељивање.
— Биће и то, ма ти знаш како је у једној уставној држави: треба да свака ствар дозрије и прође кроз руке надлежних фактора.
— Дакле, опет ништа!... —рече Иво нестрпљиво. Бог зна!... Ма оставимо то!... Но кажи ми како си?
— Ето видиш... к’о на селу. Но ти ми чисто изгледаш к’о да су те из кутије извадили, — рече Иво, и гледа га од пете до главе. Упаде му у очи мали шешир, мал’ не без крила, сако, што му је окомито, не правећ набора, падао низ мршаво тијело и жуте докољенице, у којима је изгледао к’о да је спућен.
— Што ме гледаш? Знаш да је мени увијек било мило лијепо се носити. А ужасно се на одијело троши, немаш појма! Срећа, де ће ме, зафаљујућ’ пресвијетломе, ова комисија окрпити. Ма пожуримо! — прекиде говор, опазивши да су господа поодмакла. Затекоше у говору његову пресвијетлост гдје тумачи о лову на тетријебове, на којем се он једном нашао у штајерским шумама, у друштву са особама високога сталежа.
— То је интересантно! — ускликне Ивов знанац кад је од начелника сазнао о чему је говор, намјести боље златан цвикер и, оставив Иву, примаче се ближе са љубопитним изразом у лицу.
Тако у говору подоста су од села поодмакли. Иву је већ досадно, хтјео би да се врати; и помисли да је своју дужност извршио. И вруће му је, јер је вјетар попустио, па сунце из танкога облака грије. Опази да је и другима врућина, особито дебеломе начелнику, с чијега је лица зној једнако капао, а на лицу његове пресвијетлости опажаше се да му је досадно и да је од врућине и умора изнемогао.
За све примијети да господин управитељ једнако иде укочено, у потпуној, тешкој униформи. То је наједном упало у очи и пресвијетломе господину: — Господине управитељу, можете се откопчати, биће вам вруће! — рече, обративши се к њему.
— Фала! — одговори он, поздравило војничку и отпучи свих шест путаца на „
— Можете скинути и рукавице.
— Фала! — понови он, и скиде са руке своје бијеле рукавице, па их објеси о балчак златне сабље, и — иде укочено напријед, а сабља му цука по путу. Иво се чуди и дође му да се смије, и погледа у очи господина управитеља. Он издржа наоко равнодушно поглед, само што се Иву учини да му очи живље плануше, а лице му дође блеђе.
Иву је све више досадно и тражи начин да то жупнику каже, па кад му се поглед сукоби са његовим, намигне му у знак да би вријеме било да се поврате. Али се жупник учини невјешт.
У путу иза себе чуше трку живога. Гоњачи, што су гонили вино на море, јашећи на мазгама, враћају се, разиграни шаром и вином. Господа се натисну уз ивицу пута, с једне и с друге стране.
— Видите, какав је то ред, господине начелниче! — опази господин управитељ и погледа на свога старјешину.
— Бештије, опијају се, а сутра ће цркавати! —одговори начелник.
— А камо ли невоља! — осмијехне се пресвијетли господин. Па настави: — Збиља, овај народ нема реда. Гледајте колико поразбацано Стијена лежи на новоме путу, — и показа прстом на некоје. И, не чекајући одговора, издвоји се из реда, погне се полако, подиже један повећи камен и постави га на зид ограде, па онда брише прах са рукавице.
— Пресвијетли! Видите колики је ови! — јави се господин управитељ, држећи у руци подигнути камен.
— А ови је и већи, — једва подиже свога Ивов знанац и пренесе под очи његове пресвијетлости да га добро види.
— Браво! Ето, да тако свако ради, — опази пресвијетли — цеста би била увијек чиста...
И одмах се обрати господину управитељу, који у шили час постави се по војничку. — Видите, ваља особиту пажњу посветиш тому да се народ приучи реду... За то је био на своме мјесту господин поглавар Пахер.
— Гдје је он сада, ако смијем питати? — упита господин начелник и надода: — То је био вриједан чиновник; он није праштао или плати глобу или у затвор!
— У Бечу је. Он ће сигурно ових дана добити наслов и карактер ц. — кр. дворскога савјетника!
— Наслов и карактер дворскога савјетника! — понове чиновници, зажмиривши, мал’ не истим гласом и с истим изражајем удивљења у лицу.
— Да, он то и заслужује! — потврди његова пресвијетлост.
Па, пошто се сигурно и њему досадило, и од умора није му мило да на упите одговара, обрати се одлучно к оној тројици из села: — Али, господо, можете се повратити!
Иво једва дочека и примаче се да се опрости.
— Могли би још мало, — умиљава се господин жупник.
— Фала! Али не треба. Ми ћемо полако напријед. Дакле, господо, још једном фала!
Његова пресвијетлост пружи руку жупнику и Иву, подиже шешир и наклони се учитељу, и тако се с њиме опрости.
Господин жупник хтједе да још једном у задњи час препоручи за поправак стару цркву из млетачка доба, али његова пресвијетлост очито уморна, мјесто одговора, лако се наклони.
— Ево ти — на растанку, у хитњи се примаче Ивов знанац к Иву, — да ми знаш адресу, — и пружи му своју фину карту—посјетницу, и нагло се одмаче. Иво погледа у њу:
— Мени је већ додијало, — рече, кад су поодмакли. — Гладан сам!
— Нисам ни ја обједовао, па се ипак осјећам добро, — опази дум Фране.
— Јер се ти надаш поправци цркве, — насмија се Иво.
— И надам се!
— Вама је лако! — јави се млади учитељ, који је цијелим путем ћутао. — А ја се љуто преварио јутрос у школи. Чули сте, рекао ам му нехотице: „Варате се“! — Говори и таре зној с лица.
— Па, он је погријешио! — опази Иво.
— Свеједно; наљутио се.
— Немојте о томе ни говорити! — насмија се Иво.
— А зашто је вама обојици пружио руку, а мени не? изусти с увјерењем узбуђен учитељ, и забринут надода: — К врагу, зашто је и долазио!
— Ма зар да се губи у такове маленкости? —зачуди се Иво. — Биће у хитњи да му се омакло, па вам није пружио руку.
— Е, ко зна? — сумњиво крене главом господин жупник. — Зар ми знамо ћуд онаких људи?
— А што су они? — плане Иво.
— Лако је за вас, — рече учитељ — но мене је сигурно забиљежио!
Сва тројица примичу се селу, ћуте и — зноје се. Иво погледа на сат. — Већ је близу три уре! — рече зловољно.
Пред селом прама њима тече на мазгама други гоњачи. Све онако у трку, веселе се и кликују.
— Достигнуће пресвијетлога, — опази жупник, забринут.
— Нека достигну! Мени их је мило видити веселе. То им је све! — одговори Иво равнодушно.
— Лако је њима! — потужи се млади учитељ. — Бар се никога не боје!
— Пустите, неће вас објесити! — одговори Иво, ради учитеља чисто озловољен.
Под зиму, за кишљивих дана, Иво је ријетко одлазио у село. Тако састајање са Катом бијаше све то рјеђе, а у задње вријеме посвема престаде, јер брат Катин, Цирило, заљубивши се у своју сусједу, не избиваше из села, већ је налазио радње код мјесних посједника.
Иво није могао да заборави дјевојку, али пошто је био увјерен да му је она једнако наклоњена, задовољаваше се да је види и да с њоме прозбори неколико ријечи, увијек надајући се да ће доћи пригода да се опет насамо састају. Једнога јутра угледа је пред својим станом. Кате га погледа својим сјетним погледом, пуним разговора, и — крене даље. Он се одмах сјети да му има нешто да каже, па пође за њом.
Дјевојка га дочека на раскршћу, откуд се у поље закретало.
Часом се гледају, и једно се на друго сјетно насмије.
— Дошла сам да вас поздравим прво него пођем, — рече она мирно.
— Куд ћеш?
— Идем у град да најдем службу. Не могу остат’ у селу...
— Шалиш се? Што се догодило?
— Ништа; ма даље не могу издржат’!... Брат се вратио, туче ме... вас нима...
— Ја ћу доћи кад год хоћеш!... Реци само кад! — навали он.
— Већ не можете тако лако. Зна се у селу! Брат ме сваки час прикара, говори: „Па си хтила да те Петар вазме!..“— Ники дан нисам могла поднити, па сам му одговорила да и он јема младу... А он почео викати и хтија ме опет тућ’; говори: „Ја могу ча хоћу! Ја сам мушко. А ти не смиш, јеси ли чула? ... Задавићу те!“
— Ма ето, нико гре! — опази дјевојка.
— Не смета! Говори! Није ме за никога брига!
— Одмакнимо се, а овдје ћемо и окиснут’, — рече, и пред њим пође пољским путем. Он иде за њом и не отвара кишобран, премда сипа хладна киша.
— Стани, куда ћеш? — јави се он, посрћући по ружноме, шкрапавоме путу.
Девојка се окрете и погледа га: — Дођите за намом, ко зна кад ћемо се већ видити!
Заклонише се међу вазда зелене чесмине.
— Гледајмо се мало, а нимамо пуно вримена! Која је ура?
Иво извади сат и рече: — Близу је десет!
— Дакле још три. Вапор одлази на једну уру.
— Па како ћеш у град? Гдје ти је роба? —— опази он једнако забринут.
— Оставила сам робу у вароши, код једне пријатељице.
— Не иди! — рече он, смисливши се. — Ко зна хоћеш ли наћи службу?
— Немојте ме одвраћати!... Ча сам одлучила, учинићу. — Па настави: — И ја сам размишљала, ма ни друге. Радим и мучим се цили дан, дајем им ча добијем... па нека им је с благословом!... Ну да ме брат туче ако с ким проговорим, и да му оно двоје стари’ јемају дават’ поластицу... то не могу трпити. — Па опет рече живље: — Нисам ни ја најгора! Поћи ћу у свит, радићу својим рукама, трудићу, ма ћу бар наћи ко ће ме помиловати!
— Наћ’ ћеш, не бој се! — рече он, осјетивши да га је пошљедња њена ријеч жицнула.
— Нисам рђава колико ви мислите! — опази дјевојка. — Истина, не могу никако живити без љубави! Никако! — понови јаче и прикупи се уз Иву. — Ма ето, да ми је овако, а да је могуће, не бих се никад од вас одилила, слушала би’, радила би’, и била би’ задовољна...
Стоје тако, држећ’ се за руку, и гледају у неки шкрапави путељак. А киша једнако пада, поврх глава им шушти, а крупне капи циједе се са лишћа и одмјерено падају преда њих на плочу, и није их брига што, расипљујући се, квасе их.
Иву наједном дође мисао да је дјевојци потреба од новаца. Премишљајући како и колико да јој понуди, гледа у пусте, огољеле винограде, које киша немилосрдно топи; и, гледајући у голе лозе, осјети у себи силну празнину; и, не знајући зашто, учини му се да смишљена свота новаца коју јој мисли дати превелика је, па се застиди сама себе, и трже се: — Теби ће требати новаца! — рече јој гледајући је што љубазније у очи да прикрије забуну.
Девојка обори поглед земљи, и очито се застиди:
— Нисам зато дошла,— промуца.
— Знам! — прекиде је он. — Ма ти знаш што је свијет. Ево ти! — понуди јој, извадивши неколико банка од пет форинти, све што је код себе имао.
— Боже сачувај! Ча ће ми толико? — зачуди се она, угледавши толико новаца. Па га погледа својим сјетним погледом: — Зашто ми толико дајете? — и очито сневесели се.
— Узми, молим те! — навали он, силно потресен. — Узми, друго немам што да ти дам. А дајем ти за нашу љубав, не за друго! Љуто би ме уцвијелила ако не узмеш, — говори јој он гласом у чијем звуку осјећаше се љубав и самилост; обгрли је и тиска јој новац у руку. Девојка се не брани, али неће новаца. Он једнако наваљује.
— Узећу, — шапне стидљиво, — једну банку. И то је пуно!... А кад зарадим, повратићу вам... Зашто да ми ви дајете? .
Дјевојка се збунила, држи новац у руци и гледа преда се.И он се замислио, ћути, а киша једнако пада; крупне капи с лишћа одмјерено падају преда ње на плочу, и, расипљући се, квасе их.
— Окиснићемо! — сјети се она. Разапни лумбрелу! — Обоје скупи се испод кишобрана. Он је обгрли око врата.
— Идеш, па ко зна хоћеш ли ме се када сјетити!
— Хоћу, док жива будем! — одговори она искрено.
— Ти не можеш живјети без човјека! —чисто у бризи изусти он.
Девојка га погледа, очи им се сукобише, и ниједно не обори погледа; и учини им се да им очи море једнаким пламеном чежње која их савлађује, и није могуће да јој се отму.
— Не могу, зашто да вам лажем!... Така је у мени крв! — Па настави искрено: — Ма да је могуће да останем код вас, не би’ вам била невирна, а нећу вас нигда заборавити... А и ви ћете наћи драгу! — преврне говор и живо га погледа. — Знам да хоћете, а ча би и чинили без љубави?
— Можебит’! — рече Иво к’о за се, и у— исти час ос јети сузе у очима.— Можебит’, — понови, — али тебе нећу нигда заборавити; дах твога простога живота, твоја бесвјесна љубав и наше ноћи пратиће ме до смрти; све је то у мени остало. ..
— Ти не плачеш? —пита је, а сузе му се котрљају низ лице.
— Не могу, а тешко ми је! — одговори она. — Немој ни ти плакати; опет ћемо се састати, млади смо — Он осјети њено „ти“, први пут речено, и дође му још теже.
И ћутке крену натраг. Дјевојка иде прво, а он за њом. На раскршћу окрете се она к њему: — Пољубимо се! промуца гласом који очито навјештаваше сузе.
— Кате! — јави се Иво, кад се поодмакла неколико корачаја.
Дјевојка се окрене. Он јој се тек примјетно осмијехне и још једном рече: — Збогом!“
Па гледа за њом, а подзимња киша једнако пада...
У ноћи тога дана није оком тренуо. На махове долазила је она преда њ, у мраку; осјећа је у кретњама живота, у звуку гласа, у незаситној чежњи ока. И чежња за њом трга га и баца у очај.
А кад би се за час смирио, питаше сам себе; „Што је то тако силно што ме за њом вуче?“ И не нађе одговора ни утјехе, ни у знању, ни у филозофији разних система, ни у ономе што је у животу видио. И чуђаше се саму себи да му све то тако ситно изгледа прама силној вољи за њом — за бесвјесним створом који иде у свијет да тражи комад круха и другога човјека, да с њиме наново проживе... И цијеле ноћи пролазио из једне мисли у другу, подавао се снатрењу мучио се и трпио. И у освитку дана још није био начисто што ваља да ради: подати се поново животу и тако лијечити ране од самога живота задате, или угушити наднаравном снагом страсти живота и трпјети? Али сумња, која га је увијек пратила, није дала да се за што одлучи. А кад је дан освојио и сунце га у соби поздравило, би му лакше; и он је, истина, с тугом у души, али и с очитом вољом да се наново подаде животу који све лијечи, изишао из куће напоље.
Неколико дана иза Катина одласка добио је Иво два писма из Америке. Док му их је листоноша, пред подне, у уреду уручио, упозна по рукопису да је једно од Јуре, и жељно га отвори. Јуре му пише:
„Мој добри шјор Иво!“
„Фала богу ја сам здрав, и надам се да ће и вас наћи ово моје писмо у лијепоме здрављу као мога најбољега пријатеља... Простите ча ћу вам ово писати, ма лагао би’ вам кад би’ вам писа да ме не боли поради ча се је догодило од моје бивше виренице. Зна бог да ја нисам ничему узрочан. Ја сам трудија ка пас, и трудим, и мислија сам у најгорој мојој невољи на њу. Кад сам тужно писмо штија, било ми је, боже прости, ка оне ноћи кад ми је отац умро. Ча ћете, тако је људска слабост! Посли сам опет се мало умирија, и промислија: ко зна је ли и она бидна крива, можебит’ да су је домаћи од невоље на то нагнали. И доста ми је у тузи миса ’на наша липа миста и у свој тузи никако да их заборавим, ни да их се одречем. Мучим се како ћу чакод заштедит’, па да ми се повратити. Увик кад гледам вапор ча гре за тамо, растужим се, и шаљем поздрав моме липоме мисту.... А, знате, овде нигда не киши, и не пуше онаки витар као код нас, па сам сто пути зажелија окиснут’, заклонит’ се и просушит’ се. И нима уоколо ништа зелена. Да знате како је то ружно! Неки обикну, а ја никако не могу. Обикну и без огња и без вина’ без цркве, ча наше мало село јема! Ви ћете се смијат кад вам речем да сам сто пути, кад су ми се очи зеленила зажелиле, зажелија навоњат’ се мажуране, кадуље и другога нашега цвића, и свакаки’ трав’. А пишу ми да луда младост све више бижи од тамо... Је, ваља рећи по души, лашје се овди добије солдо, ма нима ни овди обисени колачи, а многи ча је овамо доша каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит’ своја запушћена поља и винограде, ча роду наша здрава и крипна вина. Сада вам пишем једну нову. Сестра Марија заручила се и шаље вам од тога глас. Тако је хтија њен заручник, а није било ни њој жа, лако се овди мнози погосподе.“
„Поздравите вашега оца шјор—Луку! Да му је на свему фала! Нека да матери ча јој је потриба, биће поштено намирен. Поздравите сву вашу фамилију, а и моју матер, ако је ди у путу сритнете! И поздравите све који за ме упитају!“
„Збогом, сто пути збогом!“
„Ваш вирни пријатељ
Јуре“.
Иво дочита, и — замисли се, а мисао му пође далеко преко мора... Па онда са стола узме друго писмо, отвори га и загледа се у велика слова на широкоме дебеломе папиру. На први мах и не разабере Маријино име, ни о чему се ради. Тек разгледавши добро, увиди да је то на шпањолскоме језику вјест о Маријиној заруџби. И, како му се мисао већ налазила далеко преко мора, уобрази себи Марију накићену као госпођу, сасма друкчију од оне простодушне Марије. И, помисливши на њена непозната му заручника, дође му силом пред очи Американац из села и у тили час сневесели се; и чисто осјети да у њему трне једна слатка успомена. Па, као да хоће да попуни празнину, опет му дође на памет Јуре; њега замисли исто онакова какова га је нашао кад се први пут са свеучилишта повратио... И обиђе га слатко милиње, и с искреном, љубављу мисао му пође далеко преко мора, да поздрави доброга друга.
И не може да сједи, већ пође к прозору и гледа у натуштени зимски дан. У уреду нема никога, осим њега и старога дијурнисте, који једнако преписује. Кад му додија гледати напоље, онако снатрећ’, паде му поглед на њ. Часом бесвјесно блене у његово борама смежурано лице. Стари, кад је осјетио поглед на себи, обикао, љубазно се насмије. Иво се трже из снатрења, и, гледајући га у очи, учини му се да се у њима одразује цијела судбина његова живота: оне измучене, кратковидне очи бацале су из себе тек тињајуће пламичке, који су се могли сваки час угасити... Па, гледајући их, уобрази себе, као нигда после, у старости: живот ће посрнути, снага пасти, а вјечита незаситна чежња до смрти мориће га!
— Отпочините мало! — јави се староме.
— Не могу, морам данас свршити! — одговори он, не подижући већ очију, као да је са првашњим осмијехом извршио своју дужност.
— А није вам досадно тако цијели дан?
— Оставите, молим вас! Ето, учинили сте ме да погријешим! — рече стрпљиво, узме гуму нагне се помњиво и стаде трти по исписаној хартији.
По подне тога дана шеташе Иво по обали са агентом Ридићем. Оловасто зимње небо пријетило је китом, из продора чуо се шум мора, а у луци шкрипале су бродице и на махове фијукнуо би вјетар кроз натегнуте конопе јарбора, и потјерао бродове све до близу краја. Наједном, смијући се још из даљега, приђе к њима доктор.
— Јесте ли читали у новинама? — Па, и не чекајући одговора, једнако се души од смијеха, и, најпослије, испрекидано приповједи како новине јављају да је црквама горњега и доњега села на острву, на владин предлог, из државних средстава даровато: првој, један свечан провијал, а другој — мисал, у сребро окован. Што се пак тиче поправка цркве у горњему селу, да ће се по могућности провидити након редовитих службених извида.
— Прочитајте, молим вас! — наваљује доктор.
— То је, по предлогу његове пресвијетлости, иза онога службенога путовања у економске сврхе, да се стане на пут иселивању.
— А воде, путеви, поља, каматници? — јави се с огорчењем Иво. — То је права иронија! Баш данас сам добио писмо од једнога мога сумјешћанина. Пише да није ни тамо добро, а ови наши селе к’о луди.. А ваља, да селе! .
— Да што ће овдје поцркнути од глади! Имали би сви ићи! — јетко рече агент Ридић, и настави: — Вјерујте ми, бољему нијесам се ни надао, но се чудим што не дароваше и које звоно, да се боље чује кад опет дође један од оних великих. Нека, нека иду! Биће бар тамо јадници сити! А нама како бог да!
— И ја идем! — јави се доктор. — Још два—три дана, па
— А камо ћеш? — упита Иво.
— Ето, на! — нажести се доктор. — Камо ћу?! Зар ја питам кога што ради, и камо ће?.... — смијући се пожури да и другоме јави ту веселу вијест!