Женидба Пере Карантана : ELTeC издање

српски IDs added to front and back matter Converted by checkUp script for new release Converted by checkUp script for new release

СВЕТ. ЋОРОВИЋ

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА

У МОСТАРУ, 1905.

ШТАМПАРСКО УМЈЕТНИЧКИ ЗАВОД ПАХЕРА И КИСИЋА.

„МАЛА БИБЛИОТЕКА“

УРЕДНИК: РИСТО КИСИЋ.

ВЛАСНИК: ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА ПАХЕРА И КИСИЋА.

БЕОГРАД 1953

I. Крсно Пере Карантана.

Перо Карантан, висок, сухоњав младић, са руменим, дугуљастим лицем, просједом косом, ћелавим обрвама и дугим трепавицама, што вјечито трепећу, стао је украј стола, држећи у руци овећу чашу препуну вина, укочио се и издигао главу на више, као да се слика. На једној трепавици блиста му се суза, као кап росе на врх житнога класа. Тронут и растужен, дуго гледаше он у три своја пријатеља, три најдража и најмилија пријатеља, који, загријани вином и необично расположени, тек што му наздравише и искапише чаше у његово здравље.

— Браћо, — узвикну, након дуже почивке, мало вишим, уобљеним, необичнијим гласом, каквим се обично здравице држе. — Ви сте мене, овај, које ја данас славим моје крсно име и које сте ви, моји пријатељи, мени дошли и које вама фала на љубави. Мени је драго живити и свакоме је драго живити. На прилику: мачка је једна живина, па је и њој драго живити... Ја, што се каже, волио би живит’ хиљаду година, па макар и у тикви. И вама фала, које ви мени наздрависте за мој дуг живот... Ама, браћо моја, шта ће мени живот?... Шта ће, на прилику, кад ми не би било вас, које ја с вама лијепо живим и ви ме веселите и забављате, што вам никада, ни у гробу, нећу заборавит’!...

— Живиооо!

Опет једно многаја отегну се. Перо Карантан пусти другу сузу, која му се склизну низ нос и заустави се управо на брковима. Јефтан Мргудић устаде, љуљајући се и тетурајући, хтједе бацити чашу, али му се некако изврну рука, те, мјесто у зид, погоди у главу Јове Перотића. Начини му чворугу на челу, голему као јаребичино јаје, и попрска му вином нову кошуљу.

Јово Перотић јаукну, скочи поплашено и, чешкајући се по глави, погледа низа се.

— Није ми жао главе... ама кошуља... — рече тужним, утањеним гласом, као дијете које се спрема да заплаче.

Перо Карантан збуни се. Хтио би да помогне Јови и да му се у невољи нађе; хтио би да пође, али не може. Само се окреће око себе и стење. Најпошље узе некакву излизану четицу и поче га чистити. И размаза вино по свој кошуљи.

— Ништа... ништа је то, — рече тјешећи га и баци четицу за врата. — Не брини ти! Ја ћу теби дат’ своју кошуљу, па преобуци.

Па се окрену према вратима.

— Данило! — викну из свега грла.

На вратима се помоли једна рашчерупана глава са огромним кукастим носом и страшним очима. Тек мало трезнији човјек могао би распознати, да то није глава какве грдне совуљаге, него човјечија прилика и да та човјечија прилика није нико други, него знаменити слуга Пере Карантана Дамјан, од милоште прозвани Данило.

— А? — блесасто блекну глава, провиривши унутра.

— Данило, синко, — поче Перо благим, очинским гласом, окрећући се и као тражећи нешто. — Хајде нађи и донеси једну чисту, моју кошуљу.

Данило га забленуто погледа. Погледа и у Јову и чворугу му, која се зацрвенила као презрела трешња, па развуче лице, засмија се и одмахну рукама.

— Немамо ми чисте кошуље, — рече.

— Ја нема, — једва проциједи кроз зубе Перо, мргодећи се. — Нема ни кошуље... Тако је то, браћо, кад нема женске главе у кући.

Јефтан махну руком и замоли га да не говори даље, како не би својим жалостивним ријечима покварио весеље читава друштва. Затим се завали на столици, десну ногу метну на сто, међу чаше, и запјева.

Фалио се жути лимун крај мора, Има л’ иђе иког љевшег од мене?

— Живио! — опет загрмише сви, не пуштајући га да допјева. — Живио сто година!

— Живио! — прихвати и Данило, подигнувши, у знак одушевљења, обје руке у вис и машући њима као крилима.

Обрен Пушибрк баци капу с главе и поче се протезати.

— Еј Перо, Перо, — узвикну невесело. — Какав си ми ти домаћин, кад ни слатке пите немаш?

— Па што, брате, одма не иштеш! — узвикну Перо, плеснувши рукама. — Што се к’о бајаги стидиш? Што гођ ти срце зажели ти само ишти, к’о у својој кући.

И опет се окрену вратима.

— Данило!

Данило се испрси:

— А?

— Слатке пите донеси!

Данило прокомеша раменима и зијевну.

— Немамо ми пите, — одговори мирно. — Ко ће скухат’?

Перо погледа у Данила, па у земљу, па опет у Данила. Затим се окрену Обрену.

— Нема, нема брате, — прошапта, да се једва чуло. — Тако је то, кад у кући нема женске главе.

— Па и не треба, — дочека Обрен умирујући га. — Ја сам то само ’нако каз’о... Знаш, драго ми уз љуто вино мало слатке пите...

Перо Карантан као да се стиша мало. Једино, да срцу пусти на вољу, помијеша прсте у Данилову косу, затресе му главом и заповиједи да изађе из собе. Данило исплази језик и дрекну као јаре када га ухвате. Објеси горњу усну, те му кукасти нос готово до браде доприје. Изађе.

— Точите, браћо, точите. — подвикну Перо, окренувши се опет друговима. — Вина, фала Богу, има. Има браћо! за вино не треба женска глава. Точите!

Но они му нијесу ни чекали понуде. Обрен је точио и без њега, јер није могао гледати празне чаше, и прелијевао их. Отуда се вино разлило и по свему потрпежњаку, — јединоме чаршафу што га је Перо имао, — и ишарало га тако, да је изгледао као каква мапа. Пролијевало се чак и по тлима, ту се мијешало са пепелом од цигара и давнашњом прашином, те је соба много сличила каквој запуштеној механи, гдје се газда једном у недјељи дана накани да је очисти.

— Баш си ти, брате, један пексијан, — рече Јово, гледајући у под.— У кући немаш готово ништа и да трном повучеш по њој, не би имало шта запети. Оне слике са голишавим швабицама (а ти плахо бегенишеш и купујеш таке слике) и она два сандука у крају и дрвени кревет, — ето то ти је читав намјештај. Па како то држиш како ли пазиш? Видиш ли колика ти је паучина по зидовима и колика је прашина по тлима?

Перо преврну очима, погледа у небо и испусти један мученички уздах:

— Тако ти је то, брате, кад нема женске главе у кући.

Јефтана то ражљути. Он скочи, намргоди се и затресе косом, страшан као лав афрички. Затим удари шаком по столу и шкргутну зубима. Удари и други пут и три чаше преврнуше се на столу, а празна боца откотрља се и разби у комаде.

— А што кукаш? — дрекну и унесе му се у лице. — Ево, како сам се ја оженио, па ме није гром убио, него ми све у реду. Што се и ти не жениш? Како се не стидиш својих сиједих коса?.. Чојек у годинама, па нежењен!.. Срамота!.. И што је Бог ствар’о жене на свијет, кад се људи не би женили? Што, питам те?

Обрен испи чашу и цмокну губицама као да љуби кога.

— Тако је, — потврди, правећи се озбиљан. — Шта би било са женама, да се нијесу удавале?

— Ја, — настави Јефтан поносито, спремајући се, да и трећи пут удари руком о сто.— Жена нам треба! Није друкчије него баш треба! И ја би волио бит’ без жене да не треба... И њу је Бог створио, па ако ни за шта друго, нека барем чува и чисти кућу и рађа ђецу... Оклен би ми били, да нам се нису женили стари?.. Оклен питам те?

Оклен би и ти био?.. Није Бог наредио да растемо по крушкама и по јабукама него да нас жене рађају...

— Тако је, — потврдише сви.

Јефтан, охрабрен, поглади се по брковима и узвиси глас:

— Него ако си ти чојек, нађи какву женетину, па ето... Немој пробират’, ни разбират’, ни размишљат’ се: ко је и каква је? Нек само није мушко, нек је жена, па је добро. И лијепо се вјенчај и буди чојек и нек ти буде све у реду.

— Тако је!

— И, ако хоћеш, нека и ова чаша иђе у твоје здравље!

— Живио!

Перо, поражен овом здравицом, трепташе трепавицама више него обично. Збуњено се окреташе на све стране и размјешташе чаше по столу, као да су му сметале нешто. Затим гледаше час у једнога, час у другога, час у трећега јарана.

— Велите ли ви, браћо, сви, да је паметно да се ја женим? — запита и опет се укочи као да се слика.

— Велимо, — повикаше сви у један глас.

Он узе чашу и наточи је.

— Онда... онда... — поче оним вишим гласом, пењући се на столицу. — Онда... које ви мени тако лијепо кажете и које ја мислим да је пријатељски... онда ја велим: нека буде тако. Мени треба жена, а и не треба ми жена. Ама кад ви велите да треба, онда ће свакако требати... И које сам ја паметан чојек, те нећу пуно говорит’ кажем вам: од сјутра тражим жену.

— Живиооо!

Сви устадоше иза стола. Загрлише се и почеше љубити, као оно о Божићу. А свакоме се нешто растужило, свакоме омечало срце, па се расплакали као дјеца. Плаче Перо, плаче Јефтан, плачу и Обрен и Јово. Сви плачу! А Данило опет промолио главу кроз врата, па као да размишља: или би заплакао, или се засмијао?

— И сад одма да се жениш. Сад! — дрекну Јефтан, прибравши се мало. — Одма да тражиш ђевојку!

И зграби Перу за руку и силом га повуче вратима.

— Јок! Јок! — повика Обрен, умијешавши се међу њих и хватајући Јефтана за рукав. — Ми други пријатељи тако не дамо. Ми хоћемо поштено. Саставићемо опет сједницу, па да гласамо.

Перо зину. Отрже се од Јефтана, обје руке сави око Обренова врата, па га поче стезати на прса и љубити.

— Тако, брате, тако! — ускликну са неким заносом. — Сједницу, па да гласамо. Ако треба још кога да зовнемо, па нек је више гласова. Ако треба и скупштина читава, ја кабулим!

— Не треба, — осијече Обрен осорно. — Само ми! Ми смо, што се рекне, главни одбор и ми ћемо ријешити.

— И скупићемо се у прву неђељу! — додаде Јово.

— У неђељу!

И опет се загрлише и почеше љубити. А Данило тек се сада увјери да ствар није жалосна и поче се смијати.

II. Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Његово рођење, дјетињство и први дани момаштва.

Перо Карантан, с којим сам вас рад поближе упознати, родио се љета господња не знам кога, али свакако барем прије четрдесет година. Оцу му је било име Аћим, или како се на корицама читуље потписивао Јоаким, а мати му се звала Ана. Причају, да није заплакао кад се родио, као што обично заплаче свако дијете. То му управо, није ни падало на памет, пошто је на свијет изишао гладан, те одмах почео млацкати губицама као да сиса... Кашње се показао као врло живахан и отресит... Чим је почео владати собом, почео је лупати и тући матер, а првим ријечима, што их је проговорио, опсовао је, по нашем начину васпитавања, ружно оца. Због тих чудних знакова рекоше, да ће дијете бити »мимо остале«. Рекоше, да ће свакако бити знаменито у роду своме.

Када је одрастао и могао се мијешати са осталом дјечурлијом на улици, постао је за кратко вријеме врло славан. Прославио се витешким својим подвизима, јер је волио черупати се макар с киме. Ријетко које комшијско дијете да није било украшено чворугом на глави и силним греботинама по лицу, а украшавао их је увијек он, не љутећи се, наравно, ако би и њега когод тако украсио. Разлика је само у томе, што је он имао неколико чворуга и што му је лице било ишарано као ускршње јаје. Ипак му је нос највише страдао и вјечито је сличио руменом, расцвјетавајућем пупољку...

Осим са дјецом, он се је волио тући и борити и са живином. Патили су од њега једнако и туђи пси и мачке и пилићи, кокоши, голубови. Рачуна се, да је за кратко вријеме убио осморо пилади, трима псима избио око, а двјема мачкама пребио ногу. Разбио је и неких двадесет прозора, а најпошље је покушао да крави Митра кујунџије откине реп и да њиме бије другове. Срећа, што крава није била најбоље расположена, нити је, као женска глава, хтјела да остане без свога накита, те се малко, као нехотице, ритнула ногом и одгурнула га. Њему није било ништа. Три пута се преметнуо преко главе, изгубио један зуб и — то је све. Кашње је опет могао наставити игру. Могао је и сјутрадан, на Велики Четвртак, испети се на комшијски дуд и ту ударати у даску, попут црквених клепетала, те су комшијске жене, мислећи да су то права клепетала, почеле се побожно крстити и кренуле цркви на читав сахат раније, него ли је била отворена.

— Аћиме, жалосна ти мајка, — говорила је Перина мати своме мужу, — ово наше дијете биће некакав пустахија. Ако он не сврши на вјешалима, неће свршит’ нико.

— А јеси ли ти пророк Јеремије па да знаш? — питао је Аћим, као љутећи се помало, премда он нити је могао нити смио озбиљно се љутити.

— Ја нијесам пророк Јеремије, — бранила се Ана и почела говорити мало оштрије, као и обично, кад Аћима хоће о нечем да увјери, — Ама ја видим. По јутру познајем дан. И, право да ти речем, ја га више не могу гледати по сокаку и мучити се с њиме, него треба коме другоме да га натоваримо на врат, па нека се други мучи.

— Нећеш га, зар, дат’ на занат? — — упита Аћим мекше.

— Јок. Послаћемо га у школу. Нек иђе тамо, па макар ништа не научио. Само нека мени и комшилуку није на сметњи.

Након дужега вијећања, у коме је Аћим живо протествовао против шибања у школи, било је ријешено, да се Перо натовари на врат учитељу.

У овоме питању Перо се није слагао с њима. Није му било најпријатније, што ће добити над собом власт, оштрију него што су отац и мати. Ипак се тјешио тиме, што је знао да има још дјеце у школи, па неће, зар, ни њему горе бити него ли је њима.

— Бије ли учитељ пуно? — питао је другове, који су се враћали из школе.

— Како кад, — одговараху му.

— Е добро је кад не бије вазда.

Кашње се и увјерио о томе. Учитељ је био омањи, сићушан младић, хром у десну ногу, због чега су га ђаци, међу собом, прозвали Топал-пашом и спјевали га у пјесму, која је почињала ријечима: Топал-паша мука наша. Било је часова, кад је долазио у разред весео и расположен. Тада се шалио са дјецом, чупкао их за косе, показивао им разне слике и пјевао им пјесме о Милошу и Марку. Други пут дошао би мргодан, пљувао у јаглук и шетао се између клупа, не окрећући се ни на једну страну и не говорећи ништа. Тада нико није смио проговорити, па макар му срце најјуначније било.

Три или четири шибања умирише Перу. Волио је, додуше, да проведе још какву шалу: да млатне букваром по глави онога ђака пред собом, да кога испод клупе боцне иглом, или да пусти коме у њедра шаку коњских муха. Но то је бивало све то рјеђе. Доста је било да учитељ покаже прут и он се одмах стишавао и, положивши руке на клупу, уозбиљио се као какав старац.

Кроз годину -дана постао је миран ђак. Да је био добар, то се баш не може рећи, јер у буквару никако није могао прелистати четврту страницу. До те странице могао је читати и сва слова ишла су му некако у главу. Али даље — ни маћи. Ту се управо десила слова Ц, Ф и Ћ и то га је бунило. Изговорити би их и могао и то баш не би било тако тешко, али ко ће их написати? Ко ће знати да их, како треба, искриви и удеси? И учитељ му је тукао главом о таблу да боље запамти и другови су му показивали и теглили га за уши и све — узалудно. Мећао је буквар под главу кад је хтио спавати, пропуштао је живу ласту кроз рукав и — свеједно. Чим би почео писати, та су слова добијала некакав чудан облик и ни он, ни учитељ, ни сви ђаци не би их кашње могли прочитати.

Једва друге године некако се навикао на њих. Написао их читкије и, са великом грајом и побједничким изразом на лицу, показао свима. Наравно, да је одмах од оца добио нове хаљине, што се показао тако »даровит и паметан«...

— Красно дијете, — хвалио се Аћим свакоме. — Знао сам ја, да ће бит’ мимо остале.

Четири разреда свршио је са довољним успјехом управо за осам година.

— Добро притврдио науку, — како Аћим рече, узевши га себи у радњу. — То му сад нико не може ишћерат, из главе...

Перо чисто одахну, када му објавише, да не ће више бити ђак. Школа му је била изашла на врх главе и он је мрзио и њу и учитеља и све ђаке. С тога му се и допаде очева радња и, ступивши у њу, озбиљно пљуну у длане.

— Ти не знаш шта радиш... Ја ћу ти казат’ како се ради, — биле су му прве ријечи што их је тада рекао оцу. Весели отац задовољно се насмија и поче обигравати око њега тапшући га по рамену.

— Дела, синко, жив био, дела ти прифати! — викну. — Фала Богу, кад сам ја добио одмјену.

Перо се, из почетка, силно захука. За прве двије године истјера двојицу конкурената из Касабе и натјера их, да на другој страни траже хљеба. Треће године истјера и оца и остаде: сам у радњи. Текао је новац непрестано, згрћао га, да је чак изашао на глас. Старији људи лијепо су га поздрављали, а истјерани отац задовољно је трљао руке и трчао од пријатеља до пријатеља да га хвали.

Негдје у то доба упознао се Перо са Јефтаном Мргудићем, првим својим јараном. Јефтан није имао никога свога и само је имао лијепо нашљество. Због нашљества се управо и прочуо и био је, од свих касабалија, једногласно проглашен особитим мајстором, да га свакодневно умањује. Он није имао радње, нити је налазио за вриједно да се мучи са муштеријама и да им се »криво куне“. Лакше му је било сједити по туђим дућанима, пребирати дневне новости и ићи у механе. Нарочито је волио ово пошљедње, тим више, што није морао сам ићи, него је, обично, водио уза се још кога, понајвише каква новајлију, који није вичан механском ваздуху.

Због тога је приступио и Пери. Упознао се с њиме, нашалио се и почео му сједити у магази.

— Хајде затварај, па да мало прошетамо, — рече једне вечери Пери, пошто су се боље’ упознали. — Хајде.

— А ђе ћу? — запита Перо, гледајући га зачуђено.

— Ђе ћеш?... Хајде са мном... — љутну се Јефтан и направи мргодно лице. — Не бој се, да ћеш ти што потрошит’. Имам ја пара, да платим и за те и за се. А теби треба да се шеташ, да се дружиш... Ако останеш вазда у дућану, убиће те мемла из камена, па ћеш зафатит’ сушицу, па ти неће помоћ’ сви љекари.

Перо прошета мало по магази. Предлог Јефтанов чинио му се смишљен и умјестан и, што је главно, искрен и пријатељски.

— А хоћемо ли дуго остати? — запита готово шапатом. — Ја не могу... Ја ћу само мало...

— Ако хоћеш хајдемо! — окоси се Јефтан устајући.

— Ама ја велим: ја ћу само мало, — опет ће Перо, некако бојажљиво.

— Добро. Макар и мало.

Перо затвори магазу, те кренуше обојица. Пођоше уз широку чаршију, покрај читава низа затворених и незатворених дућана; минуше два-три сокака, измећу малих кућица, испред којих су, на омањим клупицама, сједили старији људи и жене, и — упутише се механи. Око механских врата дизала се граја... Ту су се гурала три-четири беспослена хамала и инадила се са дјечурлијом, што су дошла да слушају музику. Унутра опет све пуно. За свима столовима засјели поднапити солдати и други, сваковрсни беспослењаци, па сви пију и задовољно гледају у четири лијепе свирачице, Швабице, што, у крају, свирају разне швапске маршеве.

Јефтан уведе Перу у један кут, у коме их са улице нијесу могли видјети.

— Овђе ћемо ми, — рече. — Овђе је згодније.

И, ударивши руком по столу, нареди механџији да донесе вина.

— Болан, па није ружан твој живот, — рече Перо, обзирући се и испод ока гледајући свирачице.

— Па и није, — одговори Јефтан. — Ев’ овако проводим се боље него све друге газде. Живим к’о гроф! Док има пара, живићу к’о што треба; кад нестане, може се и гладоват’...

Свирачице престадоше. Једна љепушкаста плавојка, са малим, нешто искривљеним, носићем и смјехуљцима на образима, диже се да купи бакшише. Пође од стола до стола, осмјехкујући се на свакога и увијајући се између солдачких редова, који су је задиркивали.

Дође и до Перина стола.

— Како је, љепотице? — нашали се Јефтан, хватајући је за подвољак. — Како?

— Sehr gut — одговори она, попријевтиши му прстом.

А Перу нешто заголица. Као живо нешто да се помаче у њему и свом снагом гурну га њојзи. Пруживши јој бакшиш он задрхта као шибљика и пољуби је у образ.

Покупивши новце, плавојка се опет врати за њихов сто. Сједе до Пере, поче га миловати по образу и умотавати му брк. А њему драго. Стаде узвијати главом, као мачак кад га милују, и примаче јој се ближе. Опет је пољуби.

— Хајде, Перо, да иђемо, — поче Јефтан и као подиже се. — Ти си каз’о, да ћемо остат’ само мало.

— Нека, нека, — дочека Перо и повуче га за појас. — Овђе је лијепо... Нека још!

Јефтан се ђаволасто осмјехну. Куцну празном боцом о сто и нареди још вина...

Иза тога Перо је трчао у механу сваку вече. Није се ни на Јефтана осврћао, нити га је увијек очекивао. Раније је затварао магазу и хитао свирачицама. С њима је пио, с њима остајао до зоре. Макар што му је и мати од јада пресвисла, он је остајао. И сав свијет прорицао је и њему, као и Јефтану, да ће хрђаво проћи. Једино је још Аћим ловио пријатеље и хвалио им се:

— Опет је он кршан!... Он ће и опет бити мимо остале.

III. Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Његова прва љубав.

Па ни отац га није могао дуго хвалити, а није га хвалио из врло проста разлога, јер је кроз кратко вријеме умро. »Отишао у походе покојници« као што сам пред смрт говораше, осмјехујући се и питајући за Перу. И Перо остаде самац, сам на св’јету без икога свога, као отсјечено дрво у гори, што се каже. Знао је, да више никога код куће затећи неће кад се врати из механе; знао је, да се ту више нико неће на њега ни осмјехнути, нити ће се намргодити. Зато је и долазио кући доцније него прије.

— Волим пуну механу него пусту кућу, — говорио је свакоме, који би га прекорио због неуредна живота. — Волим, брате. Срце ми се стисне и сузе ми ударе на очи, кад погледам све пусто око себе. А у механи је друкчије.

Кући је ишао само да се испава. Отишао би, па, не тражећи постеље ни јастука, извалио се ма гдје, макар и за врата, и заспао. Пробудивши се подбуо, мамуран, помућених очију, замршених бркова и косе, љутио се на себе и на свакога. Псовао је механџије, псовао свирачице и сва вина на свијету, бијела и мрка. И обично се заклињао, да ће бити уредан. Заклињао се и да ће претрести и уредити кућу и све ствари по њој, раштркане и разбацане на све стране, као да је полиција какву преметачину извршила или, у најмању руку, као да су му лопови долазили у походе.

Наравно, да заклетву никако није могао одржати, — био је и сувише слаб за тога, — и Бог зна да ли би је икада и одржао, да му изненада, једнога дана, чудан случај у помоћ не прискочи. И није то био никакав необичан случај. Нити је ко у воду скочио, нити се ко објесио; ни земљотреса, ни каква привиђења није било. Сва је ствар у томе, што се драгоцјени Јефтан, нераздјељиви и вјерни друг Перин, намислио женити.

— Зап’о сам за око удовици покојног газде Станка, — весело објави он Пери грлећи га. — Загледали се, замиловали се и брже ћемо се вјенчати. Добра је, златна је, а уза сваку годину носи пет стотина форинти. Педесет година, двадесет и пет хиљада!

— Честитам, брате, по хиљаду и сто пута честитам, — обрадован и раздраган узвикну Перо.— То је љуцки и, што се рекне, човјечански! Да имају мозга, сви би се момци женили.

Јефтан се осмјехну.

— Па жени се и ти! — рече.

— И хоћу, — дочека Перо брзо.

— Баш?

— И хоћу! -

— Уфатићу те за ријеч, — дочека Јефтан и снажно га стегну за мишицу. — То би било најпаметније, што си досад урадио. Мало што паметно радиш, ама то ваља!... И још, ако хоћеш, да ти и ђевојку препоручим, а једва ће те дочекати. Знаш ли попову Мару?... Бијела је к’о сир, а румена к’о млада говедина. Очи су јој велике и кахвајасте к’о двије маслине, а коса златна к’о препечена ракија од пет година дана... Ах, да је видиш!...

— Па лијепо; њу ћу и тражити, — упаде Перо сасвим озбиљно. — Ако је лијепа, одмах ће бити моја! Ја само лијепу тражим!...

При растанку три пута стиште Јефтанову руку, па се окрену и хитно пође кући. Брзо, као на крилима, улети у своју собу, дохвати из једнога ћошка нове чакшире, отресе са њих силну прашину и длаке од мачака, које су на њима спавале, и поче их облачити. Обуче и нову антерију, а нов пас опаса око себе, пустивши дуге ресе да му падају по куковима. Нађе и неколика прстена, наниза их по прстима, нарочито по кажипрсту гдје ће се боље видјети, а дебели сребрни сахатни ланац објеси о врат.

— Је ли поп код куће? — некако сурово запита уплашену слушкињу, кад стиже до попових врата и снажно гурнувши, отвори канат. — Је ли овђе?

— Јес’, — једва промуца она шћућуривши се уза зид и као бојећи се да је не удари по глави.

Перо уљезе у авлију и, раскорачивши се на широко, погледом поче тражити попа. Опази га у дну авлије, испод широке мурве, која је собом заклањала половину мале, скромне кућице, чија је бјелина, прама сунцу, силно ударала у очи. Поп је био крупна људина, мрка, сунцем опаљена лица са дугом, црном брадом, коју је морао подвезати махрамом, и снажним, необично жилавим мишицама, које бијаху набрекле и чудновато се црњаху испод бијелих, загрнутих рукава од кошуље. Поп је, без мантије и камилавке, босоног газио по мокрој загаситоруменкастој земљи и, држећи голему и тешку мотику у рукама, окопавао кукурузе, што их је ту засадио. Иза њега је ишла попадија, дебела, угојена жена, загрнутих рукава и раздрљених прсију и, носећи овелику канту са водом, стењући и отхукујући, залијевала је кукурузе.

Опазивши Перу обоје застадоше. Попадија као да се застиди па се окрену у страну и сакри се за мурвово стабло, а поп испусти мотику, земљавим прстима скину повезач, рашчешља браду и погледа Перу попријеко.

— Шта ћеш? — запита не баш најљубазније. — Шта тражиш?

Перо скиде капу, понизно му приступи и пољуби га у руку.

— Ја... ја би... — промуца и застаде. Није знао како ће почети, нити је знао казати рашта је дошао. — Мени треба крштеница! — викну изненада и исправи се. — Крштеница треба, па да ми је извадите...

Поп, отресајући земљу са нога и једнако рашчешљавајући браду, изађе између кукуруза, подбочи се рукама о кукове и одмјери га мрким погледом од главе до пета.

— А што ће ти? — запита мргодно. — Ко у ова доба вади крштеницу?

— Треба... Траже ми је од власти, — понизно одговори Перо и поклони се до земље.

Згоднијега одговора није могао смислити и овај му упали да не може боље. Да тако није казао, поп му не би дао крштенице и не би му је дао све дотле, док се најприје подробно не би код власти распитао: нема ли она шта против тога и није ли то противно интересима државе? Ваљда није било човјека у земљи, који се толико бојао власти колико поп и који би био у стању са већим страхопоштовањем говорити о њој.

— Ех, ех, кад је од власти, то ти је, побратимковићу, друга ствар, — одговори он брзо, правећи љубазније лице и као покушавајући да се осмјехне. — Што ти власт иште, то треба давати... Власт је од Бога дата и њојзи, побратимковићу, треба да смо сви потпокорни и да јој се вазда за здравље Богу молимо...

— Тако је, — потврди Перо, тек да нешто каже, и ако га није слушао, него је нестрпљиво разгледао све око себе, надајући се, да ће какогод опазити дјевојку.

— И јес’ и јес’ тако, — настави поп одушевљеније, па му спусти руку на раме и повуче га у собу тако снажно, да се једва могао одржати на ногама. — Тако је, тако! — понови опет. — И мени је драго, кад ти, к’о младић један, то одобраваш... Данашњи млади људи махнити су и њима нико није прав... Дигли главе, па вичу: »ми нећемо слушат’ никога, ми мислимо како ми хоћемо...« Јок, побратимковићу!... Ми треба да мислимо к’о што власт хоће. Најпошље ми не треба ништа ни да мислимо, кад је дао Бог њу. Ево ја, на прилику, не мислим ништа па шта ми фали, а?

— Тако је, — опет одобри Перо врпољећи се. — Тако је то...

Поп га обгрли објема рукама и силом га сједе на столицу.

— За ту ријеч требало би да те пољубим, — викну. — Ти си... ти си... хеј Маре, — па изађе на врата и повика из свега грла, — донеси нам кахву!... Ти си, побратимковићу, прави дипломат... Камо среће, да су нам сви таки!... Барем би се опет сви пости постили...

Непрестано говорећи и хвалећи Перу, поп, из некакве старе, зарђале кутије извади велике, чађаве наочари, натаче их на нос, па сједе за сто и дохвати велики протокол, увезан ваљда прије тридесет година, разасут, излињао, ишаран траговима проливеног мастила и прогорио од цигара што су их по њему остављали.

— Кршан си ти, — настави поп, прелиставајући протокол, — чим не слушаш рђаве јаране, који хоће главом да пробијају зид, па им зато вазда глава разбијена... Гледај ти, побратимковићу, на ме!... Ја лијепо живим са власти, па ми она даје свега. Она наћерује сељака да ми поштено плаћа бировину; она ме чува од свакога, па ми, богме, ни сами владика не може ништа, нит’ га се бојим...

Но Перо га више није слушао. На собним вратима помолила се њежна, витостаса Мара, лијепа и мила и, као да је собом унијела читаве руковијети босиока и јоргована, тако се читава соба освјежи и чудновато замириса. Лагано, стидљиво, оборених очију и руменећи се, поднесе она послужавник са кахвом Пери, који се бијаше толико збунио и загледао у њу, да није знао који ће филџан прихватити, и није осјетио, како је, прихваћајући, окренуо га на криво, те половицу кахве пролио по новим чакширама. Само је бленуо у њу, бленуо некако тупо, као без памети, и једва се могао уздржати, да не испусти какав непристојан усклик или уздах.

— Маро, дијете, — рече јој поп пишући крштеницу и не осврћући се на њих, — ево и Перо мисли исто к’о и ја. И он ми све одобрава, а само се ти љутиш и велиш да о мени свијет ружно говори због тога. К’о да је мени стало за свијетом! Људи су овнови, који трче за звонаром, макар их и у јаму водио... А, ето, и Перо је паметан и он ми све виче: тако је!

Мара не одговори ништа, нити подиже очију, него, једнако онако стидљиво, наклони мало главу према десном рамену и окрену се. Перо, као ван себе, у мало не скочи за њом, да је ухвати, да је задржи. На попа је био сасвим и заборавио и, кад овај устаде пружајући му крштеницу, зачуђено га погледа и као да хтједе запитати: а шта ће то?... Ипак се некако прибра, извади кесу да плати попу, па, пољубивши га у руку, готово трком оде из куће.

Тога дана непрестано је мислио о Мари. И на сокаку и у механи мислио је само о њој. На свирачице није хтио погледати, нити им ријечи проговорити, премда су се мотале око њега, миловале га по образима и чупкале за бркове. Није хтио ни пити. Само је уздисао, дизао главу и њушкао по ваздуху, као да још једнако осјећа онај мирис што га је Мара унијела у собу, и пипао је прстима по столу, као да би и сада хтио узети филџан.

Други дан, у само свануће, похитао је попу. Обукао се као и јуче, угладио се, само што се нешто више огледао у огледалу, чешљао се мимо обично и фес мало накривио на лијеву страну, пустивши, да га свилена кита куцка по челу.

— Шта ћеш данас? — запита га изненађени поп, који тек што бијаше устао и почео се умивати, а полијејевала му лијепа Мара, обучена у лахке хаљине, неуређена и мало рашчерупана, те су јој бичеви косе падали по образима и сакривали јој половину лица.

— Крштеницу за... за оца покојног, — једва изговори Перо, пребирајући ресе на појасу и збуњено се осврћући.

Поп се окани умивања, па, онако мокар, пустивши да му се вода циједи низ лице и браду, приступи ближе Пери и добро му загледа у очи.

— А зар и то тражи власт? — запита.

— Не иште... не тражи... — опет се збуни Перо. — Него... ја хоћу да знам кад се родио.

— То не могу дат’, — осијече поп, отресајући воду са браде. — Шта ће крштеница мртву човјеку? На они се свијет иће и без пасоша и без крштенице... То не могу...

Перо се почеша иза уха, поче куцкати врхом од кундуре о тле и као смишљати нешто. Затим још једном погледа попа, испод ока погледа Мару и, пошто рече једно тужно, бескрајно тужно збогом, изађе.

Враћајући се, срете Јефтана. Носио је под пазухом и у рукама неколика сандучића и завежљаја и, тако претоварен као парипче, смијао се безбрижно и весело. Опазивши Перу он застаде мало и намигну му.

— Видиш, како је кад човјек хоће да се жени, — рече брзо, не допуштајући да га Перо запита. — Ово носим мојој изабраној, да пробира некакве женске беспослице. Богата је, па треба слушати. Узети жену са миразом значи драговољно се продати у ропство. А ја волим што сам се прод’о.

— Чујеш, — дочека Перо и не гледајући му на сандучиће, — ти ћеш се сад женити и требаће ти крштеница.

— Јок, — одговори Јефтан и крену даље. — Шта ће ми то?

— Требаће, требаће ти, — упаде Перо каскајући за њим. — Ја ћу је извадити, а ја ћу и платити.

Јефтан, не осврћући се, онако преко рамена окреса: — па вади... мени је сведно.

Перо се поглади по брковима и застаде.

— Барем ћу имат’ рашта отићи попу, — рече. — Док је крштеница, имам му рашта ићи и увијек гледати Марушку... ух, моју слатку Марушку!...

Читава тога дана, а ни преко ноћи, није ишао у механу и спавао је слађе него обично.

— Ево ме опет, — сјутрадан весело подвикну попу, пошто је уљегао у авлију и са слушкињом се најпријатељскије поздравио. — Ево ме опет, — понови јаче, — јер милостивој власти треба крштеница и за Јефтана Мргудића. Он не може доћи, јер се брзо жени, па је мене посл’о... А милостива власт хоће крштеницу одмах.

— Хм, хм, — дочека поп љутито. — Шта ће одма? Каква је то преша? — Али, као да се нечега сјети, бржебоље умекша глас и настави љубазније: — Ех, кад хоће власт, и биће готово одмах... Ти мало причекај, па ћеш добити...

Перо је стајао у авлији и гледао по свима прозорима, док је поп ходао по соби и тражио протокол. Нестрпљиво је шетао и освртао се на све стране, надајући се, да ће је сваки час угледати. Узалуд! Вјетар је пиркао и играо се танким завјесама на прозорима, али њезина глава ни једанпут се промолила није, нити јој је чак и гласа могао чути. Па ни попадија се ни од куда појављивала није, макар што је Перо, Бог зна зашто, и то пожелио. Никога није било, ништа се чуло није, осим досадна шкрипања попова пера, који је, као за инат, хитао, да крштеницу час прије сврши.

Тужан и жалостан вратио се Перо кући и, као да му је био сав свијет крив, мргодно је гледао свакога и ничијега поздрава није хтио прихватити.

Пред вече сврнуо се, од муке, Обрену Пушибрку на дућан. С њиме се отприје помало познавао и сматрао га за пријатеља, а данас му је требао један човјек, коме ће све своје јаде испричати. Јефтана, који се готово није ни растављао од своје заручнице, није могао лако ухватити и дуже задржати, а, осим њега, Обрен му је изгледао као најдостојнији повјерења.

— А треба ли теби, Обрене, крштеница? — запита га, улазећи у дућан, јер није знао чиме би паметнијим почео говор.

— Мени не треба, — мирно одговори Обрен, који је гледао у тефтер и срачунавао нешто. — Што ћа ми она?

— А би ли ти да ти је ја извадим и ја да платим?

— Јок, — осијече Обрен остављајући тефтер и прислањајући се леђима уз вреће од пиринча.

— Ама крштеница је красна ствар, брате, — дочека Перо живахније, приближујући му се. — То сваки паметан човјек треба да има.

Обрен се осмјехну.

— Дај и мени два форинта, па вади, — рече као у шали.

— Ево форинт! — узвикну Перо.

— Два!

— Ево два!

Перо извади новце, па онда сједе и поче причати о својим »јадима«. Додуше пажљиво је крио име и попово и дјевојчино, али је причао све остало и причао је дуго. При свршетку осјетио је, као да му је мало одлануло на души и као да се разведри мало. Ни те вечери није ишао у механу.

Кад је четврти пут -ступио у попову авлију и заискао крштеницу, за мало те није главу изгубио. Љутит и разјарен поп, чим га опази, стиште своје снажне шаке и раскорачи се пред њим као да би да се хрве.

— А опет си ми дошао никакви сине, — дрекну, да се разлијегало по свој авлији и по свеме комшилуку, — дош’о си да ме вараш и на зло навлачиш... Пит’о сам ја код власти и мени казаше, да тамо не траже ничију крштеницу... Ничију они не траже!... А ти то, побратимковићу, тражиш од лоповлука, јер хоћеш да дижеш буну, јали какво иселеније... Хоћеш иселеније, а?

— Ја...

— Муч’, — дрекну поп и измахну шаком, да Пери намах замрије ријеч у грлу. — Муч’ поганове! Ти си мене шћео преварит’ сада, кад хоћу да удомим Мару за судског писара, ти...

Перо више ништа чуо није. Чим је сазнао да ће Мара ићи за писара, — за онога танког, дугуљастога писара са родиним ногама, што и по равници корача као да се пење уза степенице, — њему се смрачи пред очима. Поп му сада није изгледао као поп, него као голем мрк облак, који се спустио на земљу и поиграва пред њим. И, као да га вјетрови понијеше, он се брзо окрену и отрча из авлије.

IV. Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Његова друга љубав.

— Тешко ми је и претешко, — тужио се Перо Обрену, након пуна два мјесеца, уздишући и преврћући очима као рањеник. — У кући ми ништа у реду. Ове ми у њој празно, све наопако. Тако је то, брате, кад нема женске главе у кући.

— А ти опет тражи цуру, — дочека Обрен, коме су додијала та пречеста тужакања. — Што мени причаш? -

Нијесам ти ја тутор!

— Тражио бих ја, ама не знам коју ћу, — одговори Перо још тужније. — Не знам ти ја наших ђевојака.

Обрен дохвати аршин и, играјући се њиме, поче дражити дебелу, полугубаву мачку, која је лежала на ћепенку и сунчала се.

— Па то је лахко, — рече као узгред и не гледајући га. — Ено ти у удовице Стаке шћери Милке. Кажу, да је добра, кршна, ваљана. Додуше ја је још добро не знам, нијесам је виђео откако је из школе изашла, ама је свијет пуно фали.

Перо направи забринуто лице и поћута мало.

— А нема ли и она каква писара? — запита.

— Нема.

— А не даје њезина мати крштенице или што наличио?

— Не даје.

— Па како ћу јој отић’? — узвикну Перо готово очајнички. — Не могу ја узети ђевојку а да је не видим.

Обрен гурну мачку и одбаци аршин, па се исправи и оштро га погледа.

— Плати мени надницу, па ћу ја ићи с тобом, — рече. — Сваки пут кад одем да ми дадеш по форинту. Толико би дао доктору да си ожењен, па да ти се разболила жена.

— А пристајеш ли ти, да одмах у неђељу пођемо у њих? — запита Перо журно.

—- Пристајем.

Перо му приступи и објема рукама обухвати његову.

— Онда је погодба готова! — одушевљено узвикну. — Пристајем и ја!

У неђељу кренуше обојица удовичиној кући.

— Чујеш, ја не знам шта ћу говорити с ђевојком, — рече Перо путем, дрмусајући Обрена за рукав. — Ја сам у томе сметен. Да је свирачица и знао би некако... ама наша је ђевојка...

— Па говорићу ја, — окреса Обрен готово љутито. — Ти само гледај и слушај... Или, ако хоћеш, ти говори с матером.

Перо једва дочека.

— Лијепо! Красно! — узвикну. -— То ти је паметна мисао! Ја ћу говорити с матером, а њу ћу само гледати... С матером је лакше говорити!...

Кад изненадно, као у преши, уљегоше у авлију и, са ужасном шкрипом и треском, отворише врата мале, приземне собице, и удовица и кћи јој Милка поплашено скочише, и, оставивши филџане и кахву, коју су испијале, зачуђено их погледаше.

— Аха, нисте нам се надале! — узвикну Обрен, слободно ступајући у собу и приближујући им се. — Нијесте знале, да ћемо и ми доћи да пијемо кахву.

— Знаш... к’о момци... — упаде Перо, сметено се окренувши удовици.— Момци... па дошли...

Удовица, хитра и окретна жена, малена, дебељкаста, са пуначким подвољком и рупицама на бради, за час се прибра. Лагано, забацивши кестењаву косу, која јој је падала по челу, опружи обје руке и, са веселим осмјехом, пође им у сусрет.

— Па и нека сте ми дошли, — живо дочека узевши их за руке и нудећи их да сједну. — Нама је то драго, јер смо саме, па смо се зажељеле друштва... Наточи им, Милко, кахву.

— Ти сваки дан љепша, — нашали се Обрен, приближујући се Милки и гледајући је како точи кахву. — Нијесам ни знао да си... тако одрасла и тако се раскрупњала... Права ђевојка!

— А... и ти прави момак! — живо дочека Милка и, окренувши се у страну, засмија се. Обрен пође за њом, па се засмија и он... Зауставише се крај врата и ту се почеше сашаптавати и разговарати...

А Перо је био у великој незгоди. Он сјео близу удовице, сјео управо тако, да се његово раме чешало о њезино и, гледајући преда се, једнако је смишљао: шта ће проговорити... И ништа да му пане на памет!... Ни једне ријечи, ни једнога слова не може да се сјети...

— Чини ми се да ће киша, — рече најпошље, тек да прекине ћутање. — Има пуно облака...

— И мени се чини, — потврди удовица и, као нехотице, све се више наслоњаше на раме му.

— А јуче је било лијепо.

— Било.

— А кад пане киша биће пуно блата...

— Хоће.

Перо опет ућута. Скрсти руке у крило и поче ломити прсте. Осјетивши удовичино раме на своме као да се застиди мало и поче се измицати, а, у измицању, опази на зиду слику, како Милош Обилић пробада цара Мурата на пољу Косову.

— А оно је ваша слика? — запита удовицу, након дуже почивке.

— Наша.

— Оно је Милош Обилић?

— Јес’.

— Јунак богме!... Шта мислиш како је то: распарати цара?... Није, да речемо, ни пашу ни везира, него баш цара...

И опет стаде. Гледаше у слику и као да очекиваше, да неко проговори иза ње и да му напомене шта ће даље казати.

— А Марко Краљевић био је још бољи, — опет поче. — Он је кршнији јунак.

— Ко зна!

— Јес’... И Шарин му је био добар!... Мог’о је пити вина, па још из леђена од дванајес’ ока. Не може сваки коњ бити Шарин, ни сваки чојек Краљевићу Марко...

Пошто је још мало посједио, диже се и пође. Обрен пође за њим и не хтједе се зауставити, макар што их је удовица задржавала и нудила их још једном кахвом.

— Кршна цура, — рече Перо, кад су изашли из авлије.

— Кршна. А има и мираза, — одговори Обрен.

— Ех?

— То ми је казала.

Обојица као да се замислише и не проговорише више ни ријечи.

У другу недјељу пођоше опет. И удовица и Милка сад су им се надале, па се обје љепше обукле и љепше се накитиле. Удовица се чак и карамфилом, иза уха, закитила и лице превукла танким руменилом, те би се, готово, прије могло помислити да је старија сестра Милкина него мати. Она сама задржа Перу, а Обрена остави Милки.

— Данас си нешто кршан, — рече Пери, ударајући га јаглуком по образу. — Лијеп си и... некако... млађи.

— Хахаха, — блажено се засмија Перо, гледајући јој у ону рупицу на бради. — А, душе ми, кршна си и ти к’о ђевојка каква.

— Бре не би се ја данас побојала многе ђевојке, — брзо дочека удовица и заглади косу на челу. — Какве су ми сад ђевојке?... Мршаве и слабе к’о да се иглама хране.

— А ти дебела! — упаде Перо.

Удовица опет измахну јаглуком и удари га по устима.

— Људи воле и крави дебљој а камо ли жени, — рече.

— Воле, воле богме, — опет дочека Перо и, као са заносом неким, настави: — И ја сам им’о једну краву, па дебела, па, кад је попипаш, мехка к’о памук... И била ми је драга пуно! Чак сам је урез’о у пршуте, а пршути лијепи к’о душа...

Удовица га премјери погледом.

— А ти бећар још? Није ти необично без жене? — запита.

— Јес’, — упаде Перо уздахнувши. — Тешко је то, кад нема женске главе у кући... Нема ко да ми уреди; нема ми ко ни кошуље прати, па вазда купујем нове. Ономадне сам узео једну и платио за њу петнес’ гроша. Питам: може ли јефтиније, а Чифут не да... Чифут к’о Чифут! Добио ми је барем пет гроша на њој...

И, радујући се што је постао тако разговоран, задовољно се поглади по брковима.

— Треба, треба жена, — опет ће удовица, вртећи јаглуком, — ама ти само к’о брату кажем: отвори очи, па не узми младо ни лудо, него сабраније и паметније... Младо кућу не кући.

— Оно, додуше, тако је, — одобри Перо, — ама ја к’о велим: слађа је телетина од говедине...

— Како кад, — пресијече га удовица оштро. — Младо не умије ни миловати онако, к’о што зна старије...

Перо није знао шта ће одговорити, него, у незгоди, извади и он јаглук и поче трти нос. Уједанпут, као да се присјети нечему, окрену се и пође вратима.

— Хајдемо, — рече Обрену.

— Куда? — уплете се удовица и потрча за њим. — Куда?

— Ето нас други пут! За данас је доста!...

И брзим корацима, као да га когод гони, изађе на улицу.

Отада су учестали ићи. Перо је Обрену унапријед плаћао сапутнину и звао га готово сваку вече. А дочекивали су их красно. Удовица, је дочекивала Перу, Милка Обрена, и частили су их кахвом, ракијом, духаном, гурабијама и урмашицама, низ које се циједио мед. И дуги разговори испредали су се до касно у ноћ и сви су се растајали задовољни.

Најпошље Перо стиште срце и чврсто одлучи да запроси. Што је више ишао њима, самовање му је постајало све теже и увидио је, да тако више не може издржати.

На саму Нову Годину пође са Обреном тамо.

— Охо, како је у вас лијепо! — викну још с врата, чим је опазио како се презагријана пећ заруменила и како се, на маломе асталчићу, чиста препеченица злати у боци. — Лијепо, лијепо! — ускликну још једном отресајући снијег са хаљина, трљајући прозебле руке и још једнако цвокоћући зубима.

— Па у мене је вазда лијепо, — дочека удовица весело устајући испред њих и правећи им мјесто. — У мене је вазда овако. — Затим се окрену у страну и слушаше како вјетар звижди, тресе прозорима, носи и разбија лонце са промрзлим цвијећем испод њих.

— Бећари сад на пољу јадују, а ожењени се у кућу радују, — избаци, потпуно задовољна, што је могла ово скнадити као у пјесми.

— Ништа нема без женске главе у кући, — дочека Перо брзо. — Без жене је кућа празна.

— Па ожени се болан! — узвикну удовица, нудећи га ракијом. — Ожени се и буди чојек! Само пази: не узми младо ни лудо. То ти и опет велим к’о брату.

Перо сачека док се Милка са Обреном добро не заговори. Није волио да га они чују. С тога се нестрпљиво врпољио на мјесту и час се играо са сахатним ланцем а час опет засукивао бркове.

— А ја баш хоћу данас да просим, — шапну удовици, чим је уграбио прилику. — Дош’о сам да ми ти пресудиш... ти си к’о судац... и да ми пресудиш данас...

— Зар данас? — постиђено запита удовица, оборивши очи, и опет се својим раменом ослони о његово.

— Данас, — потврди он. — Ти само ако хоћеш...

— Ја хоћу, — пресијече га она живо и пружи руку да га загрли. — Ја хоћу...

— Да ми даш Милку, — доврши он.

Удовица се искриви, поблиједи и испусти ситан; чудноват крик. Издигнута рука клону јој, брада заигра, очи се наводнише. Перо, преплашен, хтједе јој прилетети да је придржи, али се она изврну и отскочи од њега као опарена.

— Бјежи, бјежи од мене крвниче! — викну и показа му свих десет прста, као да ће му тога часа у очи полетити. — Бјежи од мене!... Зар сам те ја за то лијепо примала?... И зар ти је тако поштење? Пријатеља свога шћео си да превариш и да отмеш његову ђевојку.

— Његову? —једва промуца Перо гледајући је зачуђено. — Зар је Милка Обренова?

— Његова, његова сам ја! — уплете се Милка, хватајући Обрена испод руке и смијешећи се. — Ја само њега бегенишем...

Перо се прекрсти.

— А сапутнина? — запита као кроз плач.

— Па нијеси ли ти са Стаком говорио? — осијече Обрен оштро и испрси се. — Зар она није твоја? И зар сада њу мислиш преварити?

— Невјерниче један! — цикну удовица и бризну у плач. — Зато сам те примала?

— Па, брате, што ми то прије не казасте? — окоси се Перо, мрко је гледајући. — Ја нисам крив.. Зар ја нисам каз’о да је слађа телетина од говедине?

Па, окренувши се Милки, дубоко уздахну, удари се руком у прса и пође.

V. Ријеч двије о прошлости Пере Карантана. Перо не може да нађе за себе ђевојке.

Од тога дана Перо као да клону духом и изгуби вјеру у се. Изгуби и наду, да ће икада у својој кући загрлити своју женицу и, у тихе љетње вечери, напајајући се мирисом јоргована и пјесмом бумбуловом, љуљушкати је на своме крилу и куњати јој на голим њедрима, као што је замишљао. Од велике бриге поче му се и коса шарати и, на велику жалост његову, појавише му се неколико чисто бијелих длака у солуфима.

— Јадан Перо, сад те по готову неће никаква! — уздахну огледајући се у огледалу. — Хајде, кукавче црни, у манастир па пости и читај молитве, јер ти нема помоћи...

И одрече се друштва. Неколико дана живио је осамљен у кући као пустињак какав. Затворио се у собу, па нити је кога пуштао, нити куда излазио, него се од јутра до мрака климатао на једној високој троножници, бројећи димњаке на сусједским крововима, или је лешкарио у душеку, правећи куглице од хљеба и гађајући њима слике на зиду.

Но и самовање му додија.

Опет пође у механе и, пијући више него прије, поче лупати боце, прозоре, чаше и уједати свирачице. Једну је угризао испод подвољка, гдје је најбјеља, а другој умало није нос откинуо. И све живо поче бјежати од њега као од човјека који је памет изгубио. И другови га оставише. Уклањали су се од њега и сакривали свуда (Обрен се сакривао за вреће с пиринчом) и једини Јефтан што му је остао вјеран и још се једнако бринуо за њега.

— Жени се, — савјетовао га је поново, узимајући га испод руке. — Жени се, јадан брате, и не губи младост узалудно...

— Ама ко ће ме, брате? — питао је Перо некако постиђено, окрећући главу у страну да не сретне Јефтанов поглед. — Ко ће ме сад? Посиједио сам к’о пашалијин ђогат, а зову ме и бекријом...

— Не бој се ти, — сокољаше га Јефтан живахније. — Још има наде.

— Моја је нада утонула у морске дубине, па је рибе једу, — пресијече га Перо.

— Још има! — узвикну Јефтан јаче. — Само ти слушај мене и немој више разбијати чаша ни боца. Није боца попов нос, па да је разбијаш... То је једна мртва ствар...

Перо застаде.

— Е знам, брате, да сам крив, — рече. — Знам, ама шта ћу?... Кад ме стисне овђе, у прсима, дође ми да све разбијем... Да је живот боца и њега би разбио!... Омрзно’о ми и он... Тако је то, кад нема женске главе у кући.

Од тога дана и опет поче умјереније живити. Затвори се у собу и поче читати Свето Писмо и разне занимљиве књиге, као што су: <hi>Црни листови</hi>, <hi>Мала Мара</hi>, <hi>Геновева</hi>, <hi>Црна Дама</hi> и т. д. Излазио је само у магазу младога Јове Перотића, који му је давао књиге.

Као уредан човјек најпошље одлучи да набави једнога слугу. Обрати се пријатељима и они му нађоше Дамјана, овога истога Дамјана, кога он од милоште прозва Данилом. Уједно одлучи и то, да, први пут пошље смрти родитеља, прослави Крсно Име. А како га је прославио и шта се закључило иза ручка, то смо у почетку изнијели.

VI. Савјетовање о Периној женидби.

Састанак, одређен у прву недјељу по Крсноме Имену, морао се одржати и сви јарани опет се, у уречено доба, нађоше у Периној соби. Пред њима је стајао онај исти стари, расклимани сто, покривен истим масним потрпежњаком, са истим, чак неопраним, чашама и боцама, кроз које су се ломили сунчани зраци, који, попут дугуљастих стубова провиднога дима, падаху кроз стари, ваљда никад неочишћени прозор, и разасипаху се по столу.

— Па шта велите људи? — запита први Јефтан мало уобљеним, свечанијим гласом, гледајући по јаранима.

— Како ћемо с том Перином женидбом?... Шта ти велиш, Перо?

— Ето... како ви велите, — одговори Перо понизно, снебивајући се. — Ви како гласате мени је право. Мени не треба ништа него жена.

— Ама није жена кокош, па да ти је купимо, — викну Јефтан жешће, ударајући руком по столу. — Жена је жена! Човјек кад хоће да се жени, стоји ти на прагу новога роћења и смрти. Ако ти буде добра жена, изнова си се родио и биће ти добро; ако ти буде зла, онда куку теби, одмах си мртав!...

Перо поче трљати руке као да их умива.

— Па, размишљајте ви, брате, — рече. — Ја вам у то ништа не знам. Ја перем руке к’о Пилат...

— Шта велите ви, браћо? — запита Јефтан, окренувши се друговима. — Реците и ви коју.

— Прво: треба да узме жену с миразом, — дочека Обрен у пола пјевајући, као кад чита пјесмарицу. — И ти си се, Јефтане, оженио с миразом, и ја сам се оженио с миразом, па нек се и он ожени. То је прво.

— А друго?

— Друго је, да је паметна и кућаница.

Јефтан се мало намргоди.

— А треће? — запита брзо.

— Нек није дуга језика,

Јефтан га презриво погледа и окрену се Јови.

— Шта ти мислиш? — запита.

— Најљепша је, ако је млада и лијепа! — осијече Јово...

— Ух, ух, брате, млада и лијепа — узвикну Перо одушевљено и затапша рукама. — Ух, ух, брате, то ми се хоће!

— А таке у нашем мјесту нема! — окреса Јефтан.

— Нема, — одговори Перо покуњено.

Сви ућуташе. Погледаше се и као да хтједоше један другоме у очима прочитати шта мисли.

— Онда... ја гласам, да се Перо ожени са стране! — викну Јово изненадно. —- То је најбоље!

— Предлажемо и ми! — повикаше сви.

Јефтан, пружајући обје руке руке, приступи Пери.

— Е, честитам ти женидбу! — рече. — Сретно, дуговјечно, берићетно! Да Бог да и пород породио и све ти у напријед пошло!

— Живили младенци! — заграјаше сви, грлећи Перу.

Јефтан се прислони раменом уз прозор и замишљено поче добовати прстима по стаклу.

— А ко ће поћи на пут и куда? — као да сам себе запита. — О тома треба добро размислити.

— Нема ту размишљања, — дочека Обрен живо. — Перо треба одмах да пође.

— А зар не може без мене?- — запита Перо поплашено. — Шта ћу ја?

Јефтан оступи од прозора и засмија се.

— Како ће бити без тебе? — запита. — Та нећемо ми вјенчавати за се... А с тобом ће ићи још неко, да ти изабира, — додаде мало тише.

— Који ће? — упаде Обрен брзо. — Ко то може?

Данило, који је за све вријеме говора био прикривен за вратима и све слушао, провири унутра. Сад је, као за параду, био обучен у старе, широке хаљине Перине, које су висиле о њему као о суху дрвету, и изгледао је смјешнији него прије.

— Ја ћу, — викну он колико га грло доноси... — Ево мене!

— Муч’ ти, магаре! — окоси се Перо на њега. — Кад ја иђем, свакако ћеш и ти.

— А можеш ли ти Обрене? — запита Јефтан и не гледајући на Данила. — И ти си Перин јаран.

— Ја бих... ама пос’о и дангуба... — замуца Обрен. — А... осим тога... не знам колика ће бит’ попутнина.

— Попутнине нема!

— Онда ја не могу.

— Могу ја, — дочека Јефтан поносито. — Ја и Јово можемо.

— Можемо!

— И да се зарекнемо, да друг друга неће на путу изневјерити, док су нам главе читаве.

— Заричемо се.

— И сјутра да кренемо!

— Сјутра.

И сви прихватише за чаше, а Данило, од радости, баци капу у вис и поче поигравати.

VII. Перо Карантан и дружина му у гостима код стрика Васе у селу Галебовцу.

Врућина. Сунце отскочило на сред неба, те пече и у тјеме и у голи врат. Прашина, испод кола, диже се и пада по очима и лицу. Коњске мухе облијећу ода свих страна и лијепе се за образе, око ушију, и за хаљине.

— Ово је пасје путовање! — прогунђа Јефтан и некако крвнички погледа у Перу. — Трећи дан путујемо, па нам све горе и теже...

— Све горе, — одобри и Перо, мученички преврнувши очима. — Наопако, брате... Овако ти је то, кад се тражи женска глава... -

— Па зато је лако, — кликну Јово, ударајући Перу по рамену. — Овђе близу, у селу Галебовцу, живи стрико Васо, рођени ми брат очев... Он је богат, свега има, а овђе живи... Ако хоћете, у њега ћемо и сврнути.

Јефтан погледа око себе, погледа у небо и стисну зубе.

— Јок, — окреса. — Ја нећу друкчије свраћати, него ако ћемо остат’ барем три дана...

— Па остаћемо три дана...

Згледаше се и пристадоше. Опремише Тому кочијаша, да се код некаква познаника одмара, а они се полако упутише уском путањом, која је водила кроз риједак, јасенов гај, у село... Унаоколо све мртво!... Прашљиво, пепељасто лишће опустило се, па нити шушти, нити се миче. Из мркожуте, сагорјеле траве бије чудна врућина и загушљив, готово смрдљив задах... Ни птица да пролети, ни зец да шушне, ни нико да се види, осим некаквих бубица, прозрачних крила, што, каткада, пролете изнад траве.

— Хоћемо ли сад виђети кога? — запита Јефтан, пошто су изашли из гаја и стигли до неколико старих, раштрканих колиба. — Хоће ли се јавити ико?

Изнад колиба дизао се танак, плавичаст дим и повијао се по чађавим, сламним крововима... Ничији глас ни ту се није могао чути... Чак и оне неколике кокоши, што су се разишле по гомилама буништа, испред колиба, нијесу какотале ни дречале, него опустиле крила, отегле шије и искривиле главе, па као да се растају са животом... Близу њих се удрвенила некаква стара кљусина, са шиљастим, мршавим куковима, те куња, лијено машући репом и бранећи се од силних муха.

— Ово је село мртво, — рече Перо, отирући зној са чела. — Ниђе никога!

— А ко да се јавља по овој врућини? — осијече Јово, задухан. — Најпошље и не треба нам нико, кад нас ево на мјесту...

Пред њима се, одиста, указивала нешто љепша, плочом покривена кућа... Са лица имала је три неједнака прозора и велика, дрвена врата, са два огромна каната. Прозори су, додуше, били исцрвоточени и обрасли ситном травом, врата се накривила и канати готово да падну, па ипак... ипак је све љепше било него у осталих кућа.

— Ево нас! — узвикну Јово, коракнувши у широку авлију, испред куће, ограђену са свих страна уском сухозидицом. — Ту смо!

По авлији, нарочито око бунара, лежале су четири овеће гомиле ђубрета. По њима су скакутали неколико безбрижних врабаца, којима врућина није сметала, и облијетало је силесија ситних мушица. На средини се издизао широки дуд, а испод њега, на простртим, старим, подераним кесама, лежао је некакав човјек. Стар, сијед, са намрежганим, пјегавим лицем, са добро потстриженим брковима и великим, оклепљеним ушима, мирно је спавао. Обучен је био у танке, прљаве гаће и још прљавију кошуљу, коју је раздрљио на прсима, пустивши да се мушице окупљају по њима.

— Погледајте га! — прошапта Јово. — То је он!

Сви му приступише и онако спаваћива опколише га. Јово се саге и примаче му уста ушима.

— Еј стрико!— зовну га. — Стрико!

Старац се трже и плашљиво одскочи. Затим отвори крмељаве очи, протра их и, некако блесасто, погледа по свима.

— Шта ћете? — запита шиштајући. — Ко сте ви?

— Ево ти дошли, — одговори Јово весело. — Пријатељи дошли.

Стари се лијено исправи и, одупирући се леђима о стабло дудово, сједе.

— Ама ко сте ви? — запита јаче.

Јово се засмија и пљесну рукама.

— Зар не знаш мене? — запита. — Свога малога Јову не знаш?... Заборавио си ме, а?

Стари искриви главу и зијевну.

— Аха, ти си? — проциједи кроз зубе. И објема шакама протра се по лицу, као да се умива. — Ти си зар?

— А како си? — запита Јово прилазећи му руци. — Јеси ли здраво?

Стари опет зијевну.

— Ја рђаво, — дочека. — Зла времена, године слабе... Нема да роди година, нема пара... Ништа нема!... Таворим ’вако с дана на дан, док и смрт за врат...

— Жао ми је, — рече Јово, уозбиљивши се. — А мени је добро!... И здравља и пара и свега имам...

Старац, не вјерујући, погледа га попријеко.

— А имаш и пара?

— Имам.

— И не треба ни од кога да иштеш?

— Ни од кога.

Старац се дохвати руком за стабло и устаде. Лице као да му се одмах разведри.

— Па што си онда дош’о? — запита. — Што си дош’о, кад не иштеш ништа?

— Дош’о сам само да тебе видим, — дочека Јово живо. — Ти си ми к’о отац, па хоћу да те видим. А ево сам дов’о и два пријатеља и једно момче, да ти се прогостимо у кући два три дана.

Старац одскочи корак унатраг и раствори уста, као да ће прогутати некога. Лако бљедило прели му се лицем... И за час се уозбиљи и обледени опет.

— А?... А то су ти пријатељи? — запита хладно и презривим погледом премјери их обојицу. — То зар?

— Ово су.

— А имају ли и они пара?

— Имају.

Стари обори главу.

— Лијепо је то... Драг си ти мени Јово, — рече хладно, као и мало прије. — Мали си био, кад сам те носио на рукама... И ја би да вам је све у реду: и собе и душеци и све.

— Фала ти, — упаде Јово обрадован. — То сам и мислио.

— Ама у мене то ништа нема, — осијече стари. — И кућа ми тијесна, и соба немам пуно; ни душека немам, па ће вам бит’ ружно...

— Понио је Перо свој душек, — дочека Јово, — а нама осталим биће лијепо, само кад смо у тебе... Ми смо и са малим задовољни.

Стари се дохвати за ухо, као да није добро чуо.

— А и хране немам, — настави мирно. — Сиротиња смо!... Сам сух хљеб!... А то је тврдо за ваш желудац...

— Сведно... За нас је добро.

Стари застаде и опет погледа по свима. Хтио је, да им на лицу прочита: јесу ли сви сагласни са Јовом? И, на своје велико чудо, опазио је да су сви мирни и да се не препадају од његове куће.

— Ама у мене у собама има и буха, — дочека брзо.

— Научили смо ми и на њих, — одговори Јово. — На путу се чојек свачем научи.

Стари дубоко уздахну.

— Па... хајдете у кућу, — рече. — Хајдете и отпочините.

И пусти их напријед, а он полако, гегуцајући, пође за њима.

Стрина Јовина дочека их на собним вратима. Малена, мршава жена, још прилично млада и допадљива, у старим, исплављелим хаљинама, са осмијехом на лицу поздрави Јову и пружи му обје руке.

— А камо се ти прије? — запита га пријекорно. — Толико година па да нам не дођеш! Зар ти то ваља?

— Па ево ме сад, — одврати Јово весело. — Што је рјеђе, то је слађе!

Стрина се уклони и све их пропусти у собу. Само слуга Данило што оста на авлији. Он збаци пртљаг са себе, извали се под дуд на старчеве кесе и варка као заклан.

— Не питај јесу ли гладни и не износи ништа, — шапну стари жени, улазећи за њима. — Видиш, да их је пуно!

— А кахву? — прошапта она.

— Можеш им дати по једну... Ама немој точити пун филџан, него само половину.

Гости су већ били посједали на ниске, троножне столице, које обично сељаци употребљавају, и разгледали су собу, у којој није било никаква намјештаја. Ни простирке по тлима, ни слика на зидовима. Само, у једноме крају, висиле су некакве старе, окрпљене чакшире, а испод њих прислоњен је био прост, дрвени сандук, из кога је вирило неколико дроњака.

— К’о што видите, сиротиња, — рече стари тужно. — Ја знам, да се вама неће свиђет’ и да нећете овђе остати ни читав дан... А и село није какво!... Немате у њему ништа виђети... Ништа!

И лагано пође прозору, да им отуда покаже, е немају ништа видјети... Уједанпут испусти чудан крик. Брада му заигра, на челу му искочи дебела, модра жила и придаде му лицу страшан израз... Обузе га неки бијес и поче по соби трчкати и поигравати.

— Крава, крава, крава Филипова у нашем житу! — викну. — Крава Филипова! Крава, крава, крава!

Па полети вратима.

— Крава, крава, крава! — викну још гласније.

— Чија крава? — запита неко из авлије.

— Игњате, гони краву Филипову из жита, — развика се стари попут пудара. — Гони, и кажи му, лопову, да ми је учинила товар штете... Толико ће ми платити!

Затим опет ушепртљи. Поново притрча прозору, млатарајући рукама, и поново се поврати вратима.

— Кажи Јоки, — викну жени, — нека у тефтеру нађе Филипово име и нека му припише у дуг још товар жита!... Читав товар!.. Сто ока и ни једну мање.

И, онако љутит, сједе на сандук и објема ногама поче лупкати о тле.

Након дуге почивке, јави се на прагу лијепо, младо дјевојче. Носила је на простоме, улупљеноме послужавнику црну кахву, наточену у старе, напукнуте филџане. Ненавикнута, зар, да служи оволико гостију застидила се и збунила. Онако збуњена, мјесто да пружи кахву првоме Јефтану, који је и сједио у прочељу, пружи је Пери. Перо се и опет застиди и окрену главу у страну, као да нешто гледа на зиду. Једини Јово што исколачи очи, чим је угледа. Загледа се у њу и, док је стајала, није на другу страну скрећао погледа.

Стари се лагано диже са сандука. Полако, као шетајући, пође по соби и, онако са стране, погледа у филџане, да види: јесу ли напуњени? Жила она опет му искочи на челу стиште зубе и, гунђајући, приступи Јоки, па је гурну лактом у прса. Она га укочено погледа, а послужавник јој испаде из руке. И поцрвени још више, поклопи очи рукама и утече из собе.

Стари сам диже послужавник са тала и метну га у крај. Покупи и филџане од гостију.

— Да није сиротиње, частио би вас још, — рече мргодно. — Ама овако нема вам више ништа. Ако вам није мрско, сад можете мало прошетати... Кажу, да је то здраво... А ја сад имам нешто и посла, па, ако одете, нећете ми барем сметати...

Сви устадоше. Макар и по врућини, морали су у шетњу. И сви су позавидили Данилу, када опазише како у хладовини слатко спава.

Пошто су изашли из куће, окренуше другим путем, а не оним којим су дошли. Упутише се чопору ниских, сеоских кућа, испред којих се, у прашини, играло неколико голишаве дјеце...

Кад су се вратили у стрика Васину авлију, Данило се већ био пробудио и сједио под дудом. Крај њега је лешкарио Васин слуга, Игњат, стар, космат човјек, који се једном у пет недјеља бријао а шишао се два пут у години, те изгледаше као какав људождер. Он ухватио Данила, па му причао своје доживљаје из времена кад је куга морила; причао је: како је бјежао испред ње и како се, најпошље, спасао.

Угледавши госте, он устаде и зачуђено их посматраше.

А ђе си ти, Игњате? — запита Јово приближујући му се. — Зар си жив, болан?

Стари Игњат разврати вилице и рикну као дивља звијер. Обје руке рашири и полети према Јови, стиште га у наручја и бјесомучно поче љубити по челу, образима, устима.

— А како си? — запита Јово, покушавајући да се отме. — Јеси ли здрав?

— А-а од куге никад боље! — одговори Игњат, стежући га јаче. — А-а како си ми ти, мали Јово?

— Ја добро.

Игњат га мало пусти и, од милоште, повуче га за ухо.

— А-а кршно си момче! Лијеп објешењак! — рече, кесећи се. — Исти покојни отац!... К’о да њега гледам.

Јово извади духана, напуни му лулу и припали.

— А је ли стрико дома? — запита. — Шта ради?

Игњат као да не чу добро. Метну прст на уста и издиже обрве.

— Стрико зна шта ради, — прошапта полугласно. — Он зна...

— А шта ради?

— Он зна шта ради!... Од куге није било паметнијег чојека од њега.

Јово даде знак друговима, да пођу за њим. Пођоше. Полако се прикрадоше до стрикине собе и тада Јово једним јачим ударом отвори врата... У соби је сједио стари и гледао у тефтер, из кога је Јока нешто читала, а пред њим су стајала два сељака и гледала га са страхопоштовањем.

— Лани си уз’о товар жита, — говораше стари, ни мало се не обзирући на госте, — а ове је године право, да ми вратиш два...

— Много је, — прошапта један сељак, ситним, сниженим гласом. — Пуно, газда...

Стрико Васо зажмири и заврти главом.

— 'Много? — запита подругљиво. А што нијеси каз’о да ти је много, кад си иск’о и кад си ми прич’о, да ће ти ђеца крепати од глади?...

Сељак слегну раменима и ућута.

— Таки сте ви сви. Сви непоштени! — прогунђа стари мрштећи се. Затим устаде и, испод ока, погледа госте. — А што ви још не шетате? — запита их. — Шетња је здрава...

— Шетали смо доста, — одговори Јово гледајући Јоку. — И ручали смо...

Стари се осмјехну и одобри главом.

— Нека сте ручали, — рече. — То ваља! Здраво је у селу ручат’...

И опет се окрену сељацима и премјери их оштрим погледом.

— Не чекајте више, — осијече. — Хајдете, па ми одма враћајте жито!... Одмах!... Ако закасните, биће још скупље..

Сељаци оборише главе и, не проговоривши ништа, обојица изиђоше.

Стари састави руке на леђима и неколика пута пређе с краја на крај собе. Најпошље погледа у Јоку. Она је још једнако сједила, држала тефтер на крилу и, осјећајући Јовин поглед на себи, није смјела главе подигнути ни погледати ма куда. Стари стаде преда њу и куцну је прстом по челу.

— Није твоје мјесто међ момцима, — рече. — Хајде из собе.

Јока скочи као опарена. Отури тефтер са крила, збуњено погледа око себе и хитно изађе из собе.

— Кршна ђевојка! — нехотице узвикну Јово, натуривши фес на чело. — Кршна!

Стари га погледа попријеко.

— А неко ми рече, да ћете ви сјутра ићи? — запита. — Сјутра одма!

Они се зачуђено згледаше.

— И нека вам је сретан пут, — настави брзо. — Кад хоћете, ја вам нећу сметати... А могли сте и остат’... Ја вас нијесам гонио.

— Па... кад нас ти заустављаш и кад нас не гониш остаћемо још три дана, — дочека Јово. — Нама је лијепо...

— Не заустављам ја никога, — дочека стари осорно. — Кад чојек има посла и кад хоће на пут, ја не заустављам... Ни мени није драго кад ме ко зауставља од мојих послова... Ја и сад имам посла...

Па, љутито лупнувши вратима, изађе из собе.

— Овђе к’о да нећемо дуго скрасит’, — рече Јефтан мргодно гледајући Перу, — Шта се вама чини?

— И мени се чини, — одобри Перо одмах.

— А ја се не бојим, — упаде Јово ватрено. — Ако буде све к’о што сам намислио, биће добро и зачудићете се сви!

— Да Бог да, — одговорише обојица.

Стари се опет појави на вратима, носећи читав нарамак сламе. Баци га на сред собе и отхукну.

— Ето вам, да не спавате на тврду, — рече. — Душека нема сиротиња!... Само ми немојте духанити, да се не би запалила слама... С тога вам не дам ни свијеће... Мјесечина је, па се види и без ње...

Гости разастријеше сламу по соби и, онако уморни, поваљаше се по њојзи. Управо на слами је лежао сам Перо, јер је Јово одмах за старим изишао некуда, а Јефтан се користио Периним душеком, кога је отео од Данила. Он је, чисто и јасно, доказао Пери, да »као старији јаран и ожењен чојек« треба да спава на меку, а, поред тога, не иде за својим него за Периним послом и да је овај, према томе, дужан, бринути се за његову удобност. И Перо се морао мучити као нико његов!... Освојиле га бухе, па никако очију да склопи, него се непрестано превртао с бока на бок. И поче се кајати, што је икако полазио на пут и што је будаласто одлучио да се жени... Зар баш да се жени?... И што да се жени?... Да удара на белај, да троши новце и да својом крвљу храни сеоске бухе. Зар се не би оне могле хранити без његове крви? И зар он није могао лежати мирно у својој соби на своме меканом душеку и спавати, као што и остали сретни људи, којима није пало на памет да се жене, спавају? Рашта да је Бог њега убио мимо све остале и осудио га на овако тумарање?

Перо хукну и одмаху руком, да једним махом све црне мисли одагна од себе. А бухе га све то више пецкаху и копрцаху се испод њега, као да је на мравињак легао.

— Да барем Данило уза ме спава! — прошапта тихо. — Барем би половина буха прешло на њега.

И дође му, да тога часа скочи и зовне Данила. И он се диже... Почеша се мало и хотимично се растресе над успаваним Јефтаном, да коју буху стресе на њега и да му се тако освети. Затим сиђе на авлију и упути се дуду, испод кога су Данило и Игњат слатко спавали.

Изненада ослухну некакав шапат. Застаде. И полако, држећи се зида, поче гледати око себе на све стране.

— Ко је? — помисли у себи.

Привири боље. И опази, недалеко од дуда, иза једне гомиле буњишта, како стоје једно према другоме: Јово и Јока. Он се једном руком наслонио на зид и гледа јој право у лице; она оборила главу и чупка ресе на бошчи.

У Пери заигра срце. Он га притиште објема рукама, а дах заустави. Погури се и лагано, на прстима, приближи им се мало.

— Је ли те стрина виђела? — шаптао је Јово полугласно.

— Није... Ње се и не бојим, — одговори Јока, да се једва чуло. — Ама он...

— Он је зао?

Она уздахну, а не одговори ништа.

— Мучи ли те? запита он.

Она не одговори.

— Како те држи?

— Хоће да му вазда гледам у тефтере, — промуца она. — Богат је к’о нико његов, а ја сироче, па може са мном што хоће... Зато ме и уз’о, да му вазда радим...

— А стрина?

— Она је златна... Она ми је тетка, најближа својта... Драга сам јој, ама не смије ништа. Не смије ми ни хљеба дати без њега...

Јово јој се приближи.

— А он ти брани и да се удаш?

— Брани, — одговори она: — Требам му, па каже: »нећеш се удавати, док сам ја жив...«

Слушајући ово, Пери се ражали. Десио се мека срца, па му дође да заплаче за овом дјевојком. И он некако чудновато застења... Они се тргоше... Јока сакри лице бошчом и утече у кућу, а Јово му се приближи.

— Не ваља ти што прислушкујеш, — рече. — Ама сад што си чуо, да ником не издаш... Ако издаш, зло и по ме и по те.

Перо не одговори. Пропусти га да уљегне у кућу, а он стаде под дуд. Ту, поред Данила, леже и поче мислити о Јоки.

Ту је и заспао.

У јутру је био љутит, намргођен. Нажуљио леђа, огребао се по руци, а бухе га ишарале својим уједима. У љутини ошамарио је Данила, а опсовао и Јову.

— Нећу ти ја овђе више ноћиват’, па да ме на комаде сијечеш, — рече. — Нијесам ја разбојник, па да ме на муке мећете.

— Притрпи се само до сјутра, — одговори му Јово тихо, милујући га по врату као разуздана парипа, — а сјутра ћемо, брате, сви путовати...

У зору, другога јутра, неко силно удари у собна врата. Врата се отворише и на њима се појави стари Игњат. Гологлав, рашчерупан, у лакоме одијелу, стаде на праг и погледа по соби.

— А-а није ми ту Јово? — промукло запита.

— Није, — одговори Перо преплашен. — Што ће ти?

Игњат измахну руком и свом снагом удари се у прса.

— А-а утекли су! Утекли! — дрекну. — Од куге није било оваке бруке!

И, не осврћући се ни на кога, отрча даље.

У кући се диже читава узбуна. Стрико Васо трчао је и завиривао у све собе. Чак је отварао сандуке, па и у њих завиривао. И у кокошињак је завиривао. А она жила искочила му на челу, а искезио зубе, а крмељаве очи дошле му још мање... Игњат је рикао по авлији и био се у прса... Једина стрина била је мирна и зачуђено гледала обојицу...

— Ама шта је било? — запита Јефтан, који се никако није могао разабрати. — Какав је то белај?

— Одв’о нам Јово Јоку, — одговори она мирно, као да о каквој ситници прича.

Стари наслухну ове ријечи и заустави се. Стаде преда њу и стиснуту шаку поднесе јој под нос.

— Ти, ти си све знала! — зашишта. — Све си знала!

— Нисам, — одговори она узмичући главом. — Оклен би ја знала?

— Јеси... Ти си вазда говорила, да треба да се уда... Ето ти сад!... Удала се!...

Игњат излети, носећи дебелу цјепаницу у рукама.

— А-а да их гонимо! — викну. — Да гонимо до куге!

— Куда ћеш их гонит’? упаде стари жешће. — Гонио би и ја, ама су далеко измакли.

Игњат баци цјепаницу, сједе на тле и бризну у плач.

— А-а знао сам ја, — промуца. — Видио сам, ђе све нешто шапуре... А жао ми их... обоје ми жао...

Стрико Васо и не осврну се на њега. Окрену се гостима и мрко их погледа.

— Ех, што сте ми дошли? — викну. — Ви, ви, ви... знам ја све вас!... Одмах иђите из моје куће, куд вас очи воде и ноге носе...

Јефтан и Перо не одговорише ријечи. Обојица, као утучени, кренуше из авлије, а за њима крену и Данило, уздишући и стењући под пртљагом...

VIII. Перо Карантан мора без кола путовати у касабу П...

Истјерани из куће стрика Васине, Јефтан и Перо лешкарили су под једним искривљеним дрветом, у дну села. Јак, несносан, загушљив мирис ударао је из испуцале земље и спржене траве и готово их давио; озго, са висине, као да се нешто тешко, врело спуштало на њих и притискивало их, те нијесу били у стању ни шта мислити ни говорити. Само су дахтали обојица и гледали се тупим, безизразним, умореним погледом.

Изненада дотрча Данило. Био је узрујан, узбуђен, усплахирен, па још издаљега избуљио очи, растворио уста и махао рукама као да ће полетити.

— Нема Томе! — викну загушено, приближујући им се. — Нема Томе, нема кола, нема вожње, нема пута!...

Да је, на примјер, гдјегод, иза леђа им, топ или лагум пукао, не би се више препали. Обојица одскочише од земље и блесасто погледаше Данила.

— Зар? — гракнуше у један глас.

— Нема га, — одговори Данило, отирући зној са чела и хладећи се капом. — Све село обиграх, па га нема. Кажу, да је ноћас отиш’о...

— То је он одвео Јову, душе ми! — кликну Јефтан, ударајући се руком по челу. — То су нас обојица преварили и изневјерили, црн им образ и овога и онога свијета!

— А што нијеси друга кола наш’о, магаре никакво? — брекну Перо љутито и потегну Данила за мокру, разбарушену косу. — Зар је Томо сам на свијету?

— А ђе су друга кола? — окоси се Данило, отимајући се. — Није ово шехер.

Перо опусти руке низа се и приступи Јефтану.

— Шта ћемо сад? — запита. — Зар се не мицати никуд више из овог пакла?

Јефтан увуче руке у џепове и поче замишљено ходати око дрвета.

— А има ли коња у селу? — запита шапатом.

— Има, — одговори Данило покуњено, — Сам Јован, не знам како се зове, има три коња.

— А нама требају четири! — упаде Перо живо. — Четврти за пртљагу.

Јефтан га одгурну од себе и удари ногом о тле.

— Ти ми се не мијешај у послове! — викну. — Шта ти знаш? .. Зар Данило не може пјеше ићи?

Данило обори главу и уздахну. Сад се тек сјети, како је лијепо било сједити поред Томе и возити се... Ипак не одговори ништа. Само упрти пртљагу и пође пред њима, да их води Јовановој кући.

Затекоше Јована гдје се наслонио на стар, расклиман, полуразрушен плот, пуши на кратки чибук и наређује нешто двојици синова, који су неуморно, у страни, окопавали кукурузе.

— Чули смо, да имаш три коња, — рече Јефтан поздравивши се с њим. — Ако хоћеш да нам их даш под кирију до касабе П...

Јован остави лулу и као замисли се. Поче нешто у себи рачунати, погледајући их испод ока, као да би да позна: јесу ли добре платише?

— Имам, имам, — рече најпошље, осмјејкујући се. — И могу дати, могу...

— А кирија? — запита Јефтан.

— Није скупа... На коња по форинта, по форинта...

— Није пуно, — уплете се Перо и стаде међу њих. — Није пуно, само кад се има.

— И за зоб по два гроша, за зоб, — настави Јован брже.

— Пристајемо! —викну Перо, пружајући руку у знак да је свршена погодба.

— И пет гроша мени, што ћу ићи с вама да вратим коња, мени... — опет ће Јован.

— С овијем се нећеш погодити! Хајдемо! — рече Јефтан љутито и окрену му лећа. — Хајдемо тражити другога.

Јован се бржебоље одмаче од плота и стаде преда њих.

— Станите, станите! — викну, заустављајући их. — Погођено је!... Сад ћу ја уредити и извести коње!

— Данас ће бит’ пасја врућина! — прогунђа Јефтан, хладећи се огромном, прљавом махрамом. — Погинућемо на путу!

Затим прошета мало и окрену се Пери.

— Кад си се намислио женит’ што се не ожени из наше касабе? — окоси се. — Овако мучиш и себе и нас... И није ти грехота ни срамота!... К’о да смо ми твоји робови, па да пристајемо за тобом.

— Ама, брате, јесам ли ја крив што сам несретан? — упаде Перо снуждено. — Несретан се родио, несретно живим, несретно се и женим...

— Нијеси ти крив, ама нијесмо ни ми, — настави Јефтан јаче. — Да нам је Бог послао колеру на врат, ја се не бих љутио... Рек’о би: од Бога је!... Ама ово је све са твоје махните памети. Да се пржимо на сунцу, да се знојимо због твоје женидбе!..

— Камо срећа да сам мртав, па да ме данас закопајете, — рече Перо готово наричући. — Така је моја зла судбина. И тако је то кад се тражи женска глава.

Међутим и Јован изведе коње и поче их вадати по ледини, чешукајући их и размрсујући им дугачке, свилене гриве.

— Ето готово је, готово, — довикну Јефтану. — Јашите, па да се иђе...

И помоћу Даниловом поче товари, ти пртљагу, а њима остави да сами узјашу.

Коњи, чим кренуше, као да осјетише несигурне јахаче на плећима. Перин се поче гицати и окрећати, поче изводити мајсторије и показивати, како зна и на задњим ногама стајати. Перо премрије од страха. Поблиједи, полегути се, ухвати се за гриву и склопи очи да не види своје пропасти, а Јефтан потјерао за њим, труцка на коњу и, као пијан, клима се и повија час на једну час на другу страну.

Једино Данило и Јован што су ишли лагано и мирно, за пошљедњим коњем. Обојица задуханили, па се упустили у разговор:

— Благо теби, свијета ћеш виђети, свијета, — вели Јован, старајући се, да изгледа озбиљан и замишљен. — Ја к’о кириџија виђео сам много, ама ти ћеш виђети више...

— Сведно, одговори Данило лијено. — Волио би ја да сам дома, па да лијепо спавам... Ништа љевше од спавања!... Ко је паметан, тај ти се не миче од своје куће, нит’ се пати ’вако к’о ми...

— Не знаш ти то, не знаш, — дочека Јован, презриво узвијајући носом. — Што се више види, више се и зна, више... Ја сам у нашем селу највише виђео, па највише и знам...

Уједанпут обојица узвикнуше. Перин коњ хтио да изведе нову мајсторију и спустио се на прва кољена, а Перо се ослабио, полетио с њега главачке и скљокао се на земљу..

— Шта би? — заграјаше сви притрчавајући му. — Шта је?

Перо нити писну, нити зубима шкрипну. Само преврну очима и, савијен као гудало, упрашен, диже се са земље.

— Што се не чуваш? — прекори га Јефтан сурово. — Како то јашеш?

— Чув’о би се, — одговори Перо као кроз плач, — ама зар сам ја пророк, па да му знам нарав... И какав ми је то коњ, који се игра и обара људе?... При погодби нијесмо казали да нас обара и то је непоштена ствар...

— Коњ је плах, — упаде Јован, — па му драго да поскочи, драго...

Перо се ухвати за кољено и хукну.

— Нека га Данило јаше ако хоће, а ја, ваистину, нећу! — осијече. — Могу ја и пјеше...

И, нарамљујући и стресајући прашину са хаљина, пође за њима.

Једва пред вече стигоше у П..., малу, гиздаву касабу, чија их љепота изненади. Куће нанизане у правом реду једна до друге, па све једнаке, нове, бијеле као од сира сарезане; магазе и дућани обојадисани и окићени сваковрсним стварима, те се шарене мараме, рупци, појасеви и бошче, повијају и лепршају око врата као барјачићи. Све лијепо, чисто, уређено, »све пјева« како рече Јефтан! А најљепша и највећа од свих кућа, понос веселих касабалија, издизала се при дну чаршије и као кочоперила се својим огромним вратима, великим, цвијећем окићеним прозорима, и примамљивим натписом „Hotel Paris". То је била и једина знаменитост читаве касабе и није било чаршинлије, који се бар неколико пута није похвалио, како је вечерао у својој кући, а пио вино у — Паризу.

Наши путници одјахаше од коња, ступише у хотел и, уз мермерне степенице, попеше се до соба, које им је једна мала, црнпураста, милоока, Швабица показала.

— Фала Богу кад смо живи! — викну Перо и, онако у свима хаљинама, завали се у кревет.

— Фала Богу кад смо овђе, — рече и Јефтан и испод ока погледа лијепу Швабицу.

А Данило се исправи и удари се у прса.

— А мене коњ није мог’о оборити! — рече поносито.

IX. Познанства у касаби П..... Један непријатан догађај.

Док је Јефтан још слатко спавао на своме кревету, умотан са врх главе до на дно нога у тешки, топли јорган, дотле се Перо и умио и кренуо низ чаршију, тражећи да се упозна ма с киме и да се распита за П-ске дјевојке. Знајући врло добро, да се такво познанство најлакше може наћи у каквој механи, он је само и пазио на оне дућане, гдје је видио окупљено више људи и ослухивао је: одакле ће чути највишу грају, свађу, или пјевање. На средини касабе једна му се механа много свиђала и, не размишљајући дуго, упути се њојзи.

Ступивши на врата механска, застаде мало. Смрдљив, тежак, топао задах омахну га изнутра, те мораде окренути главу и одахнути мало. Ипак стегну срце и уљезе. У први мах готово није могао ни распознати људе, што сјеђаху за столовима, од духанскога дима, који се као дебела паучина лелујао и повијао по механи. А свијета било много! Неки се играју домина, неки се картају, неки се погађају и кладе око нечега. Чак, ради веће галаме, и механџија стао на сред механе, па се препире са некаквим крезубим старчићем око плаћања. Старчић вели, да је попио шест ракија, а механџија нарачунао осам. Старчић се, чак, позива и на госте „који су могли виђети ако су гледали“ и каже, да се готов и на суду заклети „за своје право“.

Перо се не осврну на све то. Он лагано, гегајући се, пође у једну ћошу, гдје су за омањим столом сједила два човјека, који му изгледаху најозбиљнији и најугледнији. Један сух, пјегав, са кукастим носом и великим, необично испупченим очима, оборио главу и куцка празном чашом о сто, а други прекрстио ноге по турски, устакао велике наочари на нос, па узео подеране новине и, мичући губицама попут зеца, полугласно чита.

Перо им каза своје име и, без питања, сједе за сто. Они не одговорише и само га погледаше оштрије, испитујући. Онај, што је читао новине спусти их, остави на столицу и сједе на њих.

— Читаш ли ти што? — запита Перу након дуге, врло дуге почивке, пошто га је добро премјерио погледом. — Новине, на прилику, читаш ли?

— Ја нијесам чојек од књиге, — промуца Перо црвенећи се, — ама о Геновеви знам причати и сад.

— Геновеви? — запита онај зачуђено. — Каква је то земља?...

— Жена је то, — поправи га Перо брзо, — жена, а није земља... Има ту читава прича о њезиним патенијама...

Бошко (онај што је куцкао чашом о сто) отвори бурмутицу, коју је непрестано држао у лијевој руци, и добро потпраши.

— Љевше је кад се читају новине, него приче, — рече. — Ето ја... психа!... вазда читам... Душа ми... психа, психа!... да знам шта се ради у свијету и хоће ли се ђегођ покрвити... Знаш, нема посла без рата... Кад се царевине закрваве, онда се проспу паре и ми трговци дахнемо душом... Хе, изгине ли која хиљада душа, изгине богме. Ама се, опет, други обогате...

— Па каква је нама фајда, кад се бију на страни? — уплете се Перо.

— Фајда је, — осијече Бошко, љутит, што га прекидају у ријечи, — и само паметни људи знају, каква је то фајда. Ако се бију на страни, побиће се и овђе, а кад се побију овђе, ми прорадимо. Ја сам стек’о све што имам онда, кад је био наш устанак. И ја и Алекса (ту показа руком на онога, што је сједио на новинама). Ми се нијесмо могли бити, јер нијесмо јунаци... И није ни паметно да свак иђе на касапницу... Ама смо радили, брате...

Алекса се одуприје лактовима о сто, а главу наслони међу шаке.

— А шта ти мислиш шта ће бити с нама, ако Јенглез удари на Русију к’о што овђе пише? — запита. — То ти је, видиш, једна дипломација...

— Нема ту никакве дипломације, — осијече Бошко жестоко. — Русија ће њега згњавити к’о црва... Послаће своје Козачине, па ће га утопит’ у мору...

— А јенглеске лађе? — запита Алекса озбиљно.

— Шта лађе? Какве лађе? Благо ономе ко је на суху, а куку ономе ко је на води, ето то ти је мој палиграф... Сухоња је вазда јачи!

— А топови с лаћа?

Бошко отпухну пепео са цигаре.

— Ево овако ће они отпухнути све, — рече. — Удри ти макар и каме-њима са суха, па си добио.

Алекса скиде наочаре и поче их трти о чакшире.

— Јак је, брате, Јенглез на води, — прошапта. — Те морнарица, те адмирали, те ђенерали, те офинцири, пушке, топови, лумбарде, ђаволи, сотоне!... Сила је то...

— Шта? Шта ми је све то? — викну Бошко и скочи са столице... — Хајде ти стани на воду, а ја ћу на сухо, па да видимо ко ће кога потопити... Знаш ли ти, болан, да ће њему Русија десети дан у Цариград...

Алекса се засмија.

— Какав Цариград, чојече? — дочека подругљиво. — Зар не знаш, да је то турско?

— Сведно. Русија ће за инад у Цариград! — узвикну Бошко јаче. — Дође она тамо, па шта ће онда?

Алекса уздахну.

— Шта ће? — запита тужно. — Превариће њих обје Швабо и ето ти шта ће.

— Не превари он више! — дочека Бошко и, звизнувши, одмахну руком, као да вели: „прошло је то“. — Њему се више не вјерује!

— Превариће он, — одговори Алекса упорно, потпуно увјерен о неприкосновености свога мишљења. — Стари је оно алчак!... Он је преварио и прије, те су му, на правди вишњега Бога, претеслимили нас, к’о метиљаве овнове...

— Шути, Бога ти, шта ти знаш? — окоси се Бошко. — Каква ми је то пулитика?

Алекса га мрко погледа.

— А шта ти знаш? — викну. — Ко си ми ти?

— Ја сам паметни чојек, јер паметно говорим, — одговори Бошко достојанствено.

— Ти си будала!

Бошково лице поче се растезати као да се кези на кога; десно око заигра му.

— Ти мени рече да сам будала? Ти! — узвикну бијесно. — А зар има више будале од тебе?

Као по команди сви гости оставише своје столове и опколише их. Пушећи и смјешкајући се гледали су их, необично уживајући у њиховој свађи, као што многи уживају у боју пијеваца.

— У читавој твојој фамилији све су будале, — дочека Алекса, осокољен доласком гостију: — У читавој фамилији, бре! Дај ми спомени једног паметног чојека из твога племена, па да му се поклоним к’о свецу...

— Свецима нек је слава и милост, а теби магарећа глава! — викну Бошко. — Да си ти паметан чојек ти би... ти би...

— ...своју кућу уредио, — дочека неко из гомиле.

— ...своју би кућу уредио! — дрекну Бошко јаче. — И не би... не би...

— ...не би пустио шћер да ашикује с офинцирима, — опет ће онај.

— ...и неби пустио шћер да ашикује с офинцирима, — прихвати Бошко ватрено.

— У тебе ашикује и шћи и жена! — узвикну Алекса и скочи са столице, подигнувши новине, које су му се прилијепиле за тур од чакшира. — У тебе ашикују сви...

— ...и мати је ашиковала, — поново се уплете онај из гомиле.

— ...и мати ти је ашиковала! — потврди Алекса.

— Чија мати?

— Твоја?

Обојица прихватише за столице као да ће се потући, те сиромах Перо читава три корака одскочи у страну и дрхћући приступи механџији.

— Растављај их, брате, јер ће крв пасти, — промуца. — Ово је биједа једна...

— Ништа је ово, — одговори механџија хладно и не осврћући се на грају. — Они читају новине и сваке се седмица по једном поинаде...

— Ама побиће се, ако Бога знаш, — упаде Перо. — Зар им не видиш столице у рукама?

— Ништа бит’ неће, — опет дочека механџија. — Помириће се они брже и опет ће читати... Не могу они један без другога...

— А ја, брате, не могу мећу оваким свијетом, — рече Перо, још једнако узбуђен. — Људи се инаде, шћери ашикују с официрима... Брука једна!...

И, забринут, оде из механе.

Враћајући се у хотел, Перо, на чаршији, опази Данила, гдје се помијешао у гомилу дјечурлије, па се с њима препире и разговара. Међу свима Данило је био најкрупњи и живо је нешто доказивао, млатарајући рукама и окрећући се час на једну час на другу страну, док су дјеца бекељила му се иза леђа и старала се, да му за тур од чакшира прикаче некакав чудноват реп: од изрецкане хартије и старих крпетина.

— А шта ти ту радиш? — прекори га Перо приближујући се. — Зар ти је ту мјесто?

— Па куд ћу? — запита Данило набусито. — Хоћу ли у воду јали у гору?

— А што нијеси у хотелу, код Јефтана?

— Јефтан је болестан, — одговори Данило мирније, — па не могу с њиме.

Перо поблиједи.

— Јефтан болестан? — отегну пригушено.

— Болестан богме, — потврди Данило, окрећући се и гледајући: чекају ли га још дјеца. — Мени је каз’о да је болестан и да не ће никуд излазити. Каз’о је и да му нико не улази.

— Ни ја? — отегну Перо.

— Ни ти.

Перо се замисли.

— А је ли долазио доктор? — запита шапатом.

— Није.

— Није га нико ни звао?

— Није.

— Па зар да нам друг умре у путу? — узвикну Перо готово декламујући. — Зар он да умре? Несретниче, зар нијеси могао одма да нађеш доктора?

Па се окрену и опет хитно пође уз чаршију.

Доктор је становао готово на крају касабе. Био то човјек странац, погурен, стар, са дугом просједом брадом, и од пушења, чађавим брковима. Српски је разумијевао понешто, али говорити није знао. Он је управо имао неки свој језик, у коме је било помијешано чешких, њемачких и неколико српских ријечи, због чега се највише и свиђао касабалијама, од којих су неки, најпаметнији, и научили тај језик и почешће се служили њиме.

Доктор је баш устицао шешир на главу и спремао се да пође некуда, кад усплахирани Перо утрча у собу и још са врата повика:

— Помагај, господине, ако Бога знаш!

— Цо хћеш? — запита зачуђени доктор, уступајући пред њим. — Цо?

Перо скиде капу и понизно се наклони.

— Болестан ми пријатељ, господине, — тужно проговори. — Болестан је пуно, а ми смо странци, и нико га други не може излијечити осим вас.

— Хм?... Но гут!... — Осијече доктор и пође пред њим. — Видиме... Шнел...

Кад су стигли у Хотел, Перо потрча уза степенице, па, сачекавши га пред вратима Јефтанове собе, свом снагом гурну у њих и отвори их.

— Извол... — викну, али на половици ријечи застаде и остаде онако растворених уста, блесасто гледајући у собу. Зину и доктор. Дуго су обојица, ништа не говорећи, стајали на вратима и гледали Јефтана, како сједи на постељи, десном руком грли стас лијепе собарице, која је била нешто лакше одјевена, а лијевом је држи за подвољак. Пред њима, на столици, руменила се велика боца вина, двије чаше и три чиније „мезе“.

— Цо то јест? — пријекорно запита доктор, окрећући се Пери. — Во ист полесно?

Перо нијем, укочен, не одговори ништа. Само показа прстом на Јефтана, а главу окрену у страну.

— Вас ист? —- запита доктор, ступајући у собу. — Какво полесно?

Јефтан познаде, да му се сад пред Пером није шалити, па лагано извуче руку којом је обмотавао стас лијепе Швабице и, направивши мученичко лице, стењући показа на прса...

— Нихтс... — рече доктор осмјехујући се, пошто га је добро прегледао. — То завтра буде ганц гут.

Па, примивши од Пере награду, изађе из собе.

— Ама јесам ли ја казао, да ми нико не улази у собу? — плану Јефтан, чим се доктор удаљио. — Како си се ти смио усудити, да ми дођеш?

— Ја нисам знао да има неко с тобом, — промуца Перо постиђен. — Данило ми рече, да си болестан.

— Ја и јесам болестан, — дочека Јефтан жалостивим гласом, — и ти си ме оставио болесна, па отиш’о у чаршију... Ја пошао за тобом на далек пут, а ти мене оставио... Да ми није било ове женске главе, која ми донесе вина и протра ме по прсима, умро бих... Ето, није се имала, јадница, када ни обући љуцки, дворећи мене.

Перо обори главу и поче се чешкати. Бијаше му, као да га је неко полио хладном водом... Стид га, стид од сама себе, да тако изневјери друга и пријатеља!... Стид га и од Швабице... -

— Опрости, — прошапта, као кажњено дијете, — а ја сам пош’о да распитујем за ђевојке... Ама ништа!... Ашикују са официрима... Треба одма да иђемо даље...

Јефтан опусти руке низ кревет и клону главом на јастук, као најтежи болесник.

— А имаш ли срца, да ме болесна зовеш? — застења. —-Ја не могу ићи... Ја ћу овђе остат’ седам дана, док добро оздравим, па одма кући...

— А ја? — јаукну Перо. — Шта ћу ја?

— Ето ти Данила, па с њиме хајде, — одговори Јефтан. — Паметан је он, а и ти си сад паметан. Ја сам ти показао како се путује, па хајде сам...

Перо се прислони леђима уза зид и уздахну.

— Све ми се чини, да ће ми се некаква несрећа десити ако пођем сам, — рече.

— Каква несрећа? — брекну Јефтан и нагло се исправи. — Што се мени није десила несрећа? Ти само поћи, па се не бој.

И пружи му руку у опроштај, а Перо је чврсто стиште, стегну и — излети из собе.

Пред вратима застаде и бризну у плач.

X. Сусрет са старим познаником у вароши М.....

Пошто је стегнуо јуначко срце своје и сам се кренуо на пут, стиже Перо, након два дана, у чувену варош М..... и одсједе у великом и славном хотелу „Код Балкана". Овдје већ није затекао ни младу, ни лијепу собарицу, што га је врло обрадовало, јер се бијаше почео прибојавати, да га наскоро и Данило не остави. Некаква нарумењена усиђелица указа се пред њим и, љубазно се осмјехујући, показа му собу, Перо, старајући се да што мање времена изгуби, честито и не погледа на њу, него се одмах поче чистити и уређивати. Очешља се лијепо и раздијели косу по средини, пустивши да му два бича пану управо по обрвама, заглади солуфе, уфитиљи бркове, уштину се за образе, да му изгледају руменији, и изађе. Пође главном улицом. Увуче руке у џепове и поче зазјавати, гледајући у велике двокатнице и трокатнице и пазећи: не би ли гдје год стимао ма какву дјевојку, која би му се свиђела. Поче застајкивати и испред многих излога, пред дућанима, не осврћући се на то, што су га пролазници сваки час, често и врло немилостиво, гурали и чак му стајали на ногу... Гледао је и чудио се свему, мучећи се, да сам себи одгонене: нашто оволика гунгула и зашто све није мирно као у његовој касаби?

—Јеси ли ти, Перо? — изненада дрекну неко гурнувши га руком у ребра, а тешка рука нечија спусти му се на раме. — Оклен ти, болан?

Перо се осврну и измахну рукама, као да би некога у земљу да сатјера. И заигра му брада, а очи се зацаклише. Очас препознаде Благоја Маринчића, свога давнашњег познаника и бившег писара у његовој касаби; омиљенога Благоја писара, који је могао са сваким лијепо живити и, нарочито од сељака, примати разне поклоне, топло обећавајући, да ће свакоме „бити наклоњен и пред свима властима штитити му интересе“...

— О, брате, као да ми те Бог посла! — викну обрадован Перо и поче га грлити. — О, брате слатки и лијепи, добро ли ми дође! Е чисто ти хтједох умријети у овој гунгули.

Благоје застаде и заплака од радости. Баш му сузе полетише низ образе.

— О Перо мој како си ми! — узвикну на сав глас, да су се многи пролазници морали осврнути и зачуђено их погледати. — Како у лијепој, красној, милој и никад незаборављеној вашој касаби? Шта се тамо ради?

— Не ради се ништа, — одговори Перо весело, раздраган Благојевом похвалом касаби, — ама се живи. Сви живимо!

— Добро је, кад се и живит’ може, — дочека Благоје звиждучући. — Добро је то. Ево ни ја не радим ништа, а живим лијепо.

Перо исколачи очи.

— А зар не пишеш? — запита.

— Баталио сам то, — безбрижно одговори Благоје и опет поче звиждукати. Обиједили ме, да сам крао суцке биљеге, па ме ухавсили и оћерали из службе... Не трпе, мој Перо, поштена чојека, па то је...

— А шта си потље радио? — дочека заинтересовани Перо. — Зар нијеси мог’о наћи посла?

— Опет сам био у хавсу... Обиједили ме, да сам заварао некакву ђевојку, измамио јој паре, па је оставио... Суђено ми да страдам, к’о што је и Исус страд’о...

И још јаче обгрли Перу и привуче га себи.

— А јеси ли вечер’о? — запита га.

— Нијесам, — одговори Перо. — Не знам куд ћу.

— А гладан си?

— Прилично.

— Па вечераћемо заједно! — весело кликну Благоје. — Знам ја, ђе има добра и јела и пића. Пушћи ти само мене, па ни зашто не брини!

Перо се пусти. Обојица се упутише некаквим уским и прљавим сокацима, прођоше кроз двије-три авлије, провукоше се испод некакве грдне капије, док најпошље не изађоше у велику и пространу, необично освијетљену, башту, која је била препуна свакојаке, мале и велике, господе. Благоје доведе блесастога Перу (јер је сад заиста, опазивши овако друштво, блесасто изгледао) за један омањи сто и ту га, као какво дијете, посади на столицу.

— Сједи ти и само гледај, — рече, куцајући штапом о празну чашу и разгледајући људе и жене за осталим столовима. — Само гледај и шути, а имаћеш свега.

— Was wunschen Sie? — запита их млад, вижљаст келнер, који као да испод земље васкрсну, и гледаше их не баш најпријатељскије.

— Was haben Sie zum Essen? — запита Благоје мргодећи се и као гунђајући нешто. — Waas?

Келнер, ништа не говорећи, извади јеловницу и пружи му је.

— Хм, хм, — мрмљаше Благоје, погледом прелијетајући карту. — Хм... bringen Sie mir zweimal Gansebraten mit Erdapfelsalat, und zweimal Forelle und... haben Sie auch Pilsner Bier?

— Jawohl, bitte...

— Bringen Sie zwei Krugel...

Пошто келнер отрча, Благоје се окрену Пери.

— Ето, лијепо је, — рече, — кад чојек има познанства у туђем свијету, међу туђим људима, па кад не мора гладоват’... Да ти није мене, ти би овђе зло прошао...

— Баш и волим што сам те наш’о, — дочека Перо одушевљено, — него да ми ко сто дуката даде... Драго ми, к’о да сам оца рођеног наш’о...

Након дуже почивке келнер донесе јело, на које се обојица наклопише. Нарочито Благоје као да је имао ванредан апетит. Све је чистио испред себе попут тродневнога гладнице. Ни мрвица није остављао. Купио је све и гутао хитно, не гледајући ни на кога и, очигледно, жалећи, што и рибље кости није могао појести.

— Bringen Sie noch Zigaretten und... und feinsten Wein... Verstehen Sie? — наручи, пошто се мало засити. — Aber schnell!

— Bitte schon... Gleich...

За час им се на столу зарумени овећа боца изврсна вина. Благоју синуше очи кад га угледа. Наточи у чашу и, са особитим задовољством, посматраше, како по површини искачу мале искрице. И док је војника музика, у врху баште, свирала, он се лагано љуљушкао на столици, пушио и пијуцкао.

— Колико мислиш остати овђе код нас? — запита изненадно Перу. — Нећеш зар брзо крећати?

— Неколико дана, — одговори Перо. — Ако пос’о свршим, поћи ћу прије...

— Онда ти ја у свему стојим на расположењу, — живо дочека Благоје. — Ти се само на ме ослони... Само на ме!.. Ако имаш посла на суду, у чаршији, гдје хоћеш, ја ћу све свршити... То је мој пос’о... Ја само дочекујем странце и чиним им услуге... Ћара никаква не тражим, нити ми треба, јер ја живим к’о ага...

— Мени ћеш свакако требати, — рече Перо, отежући и као размишљајући. — У мене је крупан пос’о...

— Што крупњи, бољи је! — упаде Благоје смијешећи се. — Ама само немој радит’ без мене... Овђе су све сами лопови, па ће те преварити за ситницу, ако те не води познат чојек као ја...

И Благоје поче низати примјер за примјером: како су многи странци, не имајући познанства, оглобљени и поробљени онако „на божјој вјери“... Но Перо га више није слушао. Удаљена музика као да га је успављивала, те је почео отезати трепавицама и страшно зијевати, испуштајући при томе чудноват глас, да су се многи гости, иза других столова, почели мргодити и псовати га.

— Zahlen! — викну Благоје прекидајући причање и као са презрењем гледајући Перу, — Zahlen бре!

Келнер дође. Срачуна колико обојица имају платити и пружи карту.

— Дај новце, Перо, — викну Благоје пипајући се по џеповима. — Ти плати за обојицу, јер ја немам ситнежа...

— Платићу, платићу, — рече Перо, једнако зијевајући... — Ама ова вечера наопако скупа, — додаде, пошто је почео бројати новце.

Кад су изашли на чаршију, Благоје застаде.

— У које доба да дођем сјутра по те? — запита.

— Рано... У шест сати — одговори Перо. — И немој закаснити.

Растадоше се обојица, потпуно задовољни. Благоје задовољан ради добре вечере, а Перо задовољан што је у туђему мјесту нашао овакога пријатеља.

XI. Благоје налази за Перу дјевојку.

— А, Бога ти, ђе су вам овђе ђевојке? — запита Перо Благоја, кад су се, друго јутро, састали и изашли на улицу. — Ја још ни једне нијесам виђео.

— Биће да сад спавају, —- одговори Благоје мирно. — Уморне па се одмарају.

— А синоћ?

— Синоћ су куњале.

Перо пође неколико корачаји, па застаде. Ухвати Благоја за крај од прслука и погледа му право у очи.

— Ја ћу те нешто крупно запитати, — рече, — ама тако крупно да би те могла кап ударити кад би изненада чуо.

Благоје се укрути као војник и салутира.

— Befehlen!... Ја слушам свако питање и сваку заповијест, — дочека.

— Знаш ли ти овђе какву ђевојку? — прошапта Перо, пажљиво се осврћући на све стране да га ко не би чуо. — Ђевојку знаш ли, ама честиту и поштену? — запита јаче.

Благоју испаде цигар из зуба и прсну у смијех.

— Знам шта хоћеш! — викну из свега гласа, поигравајући пред њим. — ха, ха, ха жену би хтио! Је ли жену? Е то ваља и то ти је паметно! К’о да си мене пит’о тако ти је паметно...

— Полахко, полахко, не вичи толико! — упаде преплашени Перо, дајући му знак и рукама и очима да престане. — Кажи ми само и тихо ми кажи: знаш ли ђевојку?

— Па то је, брате, готова и свршена ствар, — опет ће Благоје весело. — То је све готово!... Хајде да пијемо!..

— Ама кажи ти мени...

— Готово је, велим ти... Хајде да пијемо!

И силом угура Перу у најближу гостионицу и обори га на столицу. Затим опет поче играти око столова, поче звиждукати и пјевати. Нареди и доручак и пива и поново се окрену Пери.

— Ја знам кршних пуно, — рече, састављајући три прста и љубећи их. — Да их поједеш од милине!... Ти то остави само мени.

— А име, име ми кажи, — зациганчи Перо привлачећи га себи. — И име да знам.

— Анђа, ако хоћеш. То је лијепо име, — одговори Благоје.

Перо отпрсну и направи лице, као да је појео љуту паприку.

— Не ваља, — рече,

— Ђурђа!

— Још грђе.

Љубица!

Перо напући усне и цмокну њима као да се љуби с киме.

— Ох, ох, то је слатко! —- дочека намигујући. — То ваља!

— Добро, осијече Благоје и уозбиљи се. — Љубица је кршна, добра и носи ти пет хиљада мираза.

Перо, од чуда, скочи са столице и сав се искриви.

— Мираза? Носи и мираза? — запита.

— И мираза, — нагласи Благоје јаче. — Она је шћи газде Ђуре Ашчића. Кршан и богат чојек!

Перо га дрпну за рукав и, од нестрпљења, поче тапкати ногама, као да збија сламу.

— Хајде, да је гледамо! — викну.

— Хајде, по Богу брате, да је само очима видим.

— јок, — осијече Благоје отргнувши се. — Плати трошак овђе, па пусти мени да ти гладим ствар... Само мени пусти! Ти знаш, да ћу ја све уредити к’о што ваља.

— Ама ја хоћу да видим, — дрекну Перо опет. — Купује се теле па се и оно гледа а камо ли жена.

Благоје се намргоди.

— Кад ми не вјерујеш, онда и немам посла с тобом, — осијече и као пође из гостионице. — Мислиш ти што си ми синоћ платио вечеру и овај доручак, да ћу ја трпити да ми тако у лице говориш... Нисам ја к’о ти мислиш...

Перо се укипи.

— А шта сам ти ружно рек’о? — запита зачуђено.

— То ја знам, — окоси се Благоје. — Него, ако хоћеш, остави све мени, па да уредим. Ако је не видиш сад, виђећеш пошље, па доста ти је... И како би било да је никако не видиш?.. Ја баш хоћу да је видиш...

Перо се мало замисли, па најпошље слегну раменима.

— Добро, брате. Баш ти и уреди, — рече. — Кад нема Јефтана уређуј ми ти. Вјерујем ти к’о оцу своме...

Кад се вратио у хотел, затече Данила, гдје га је и оставио: Сјео на кревет, објесио ноге па климата њима и плаче. Очи му се закрвавиле, образи помодрили, а каљаве сузе циједе се низ браду.

— Што плачеш? — запита изненађени Перо, а у срцу му нешто штрецну, као да је слутио несрећи. — Шта ти је?

— Мислим се колико смо утекли од куће, — одговори Данило жалостив но, не утирући суза. — Има сто конака да смо утекли!

— Па шта ти је, магарче; какво је то чудо? — дочека Пера веселије, готово смијући се. — Има, брате, још људи који путују... Зар смо ми мимо свијет к’о отпадници какви?.. И зар сам ја један међед, па да немам своје памети и не знам шта радим?

— Ама ја се зажелио куће, — упаде Данило.

— Вратићеш се.

Данило се поново расплака.

— Ех, с тога ја и плачем, — викну, — што ми се чини, да се не враћамо више, ако поћерамо к’о што смо почели.

Перо не знаде шта би одговорио, него и он сједе на кревет и, објесивши ноге, поче климатати њима. Прислони чело уз прозор, па као да размишљаше нешто... Готово да и он заплаче заједно са Данилом!... Није шала удаљити се, сам самцит, толико од куће и доћи у туђ свијет, гдје му се свашта може десити... И шта би с њим било, ако би се, Боже сачувај, разболио или испао из кола и ногу сломио?... Шта би било?...

— Свршено је! Свршено је! — након непуна сахата заграја Благоје, утрчавши у собу, па поче грлити Перу и љубити у оба образа. — Честитам ти, мој Перо, а свршено је да не може љепше.

Пери се посјекоше ноге и у свему тијелу нестаде му снаге. Прислони се уза зид и забленуто поче мјерити Благоја.

— Ама шта то? — запита као без свијести. — Како то?

— Па испросио сам и уредио све, — викну Благоје весело и опет пође да га љуби. — Ти си ми рек’о да уредим и ја сам све уредио. Имаш пунца газду, пуницу газдиницу, ђевојку са пет хиљада мираза. Куд ћеш љевше? Чак је и мени лијепо, и ја сам на ћару... .

Перо погледа у зачуђенога Данила као да би у њега да заиште савјета.

— Ама што тако брзо? — запита. — Каква је преша била?

— Гвожђе се кује док је вруће, — рече Благоје поцупкујући. — Нијеси јој ти сам просилац... Њу људи просе има двадесет година, па вазда добре муштерије. Да си видио колико сам муке им’о док сам каз’о како си ваљан и богат и све...

— Ама ја нисам виђео...

— Па каз’о сам да ћеш виђети, — прекиде га Благоје љутито. — Ти ћеш отићи са мном, да потврдиш просидбу и видиш ђевојку. Лијепо све да уредимо, па одма сјутра на вјенчање.

Перо га погледа попријеко, готово крвнички.

— А што сјутра? — запита набусито. — Јесам ли ја, брате, један телеграф? Каква је то брзина?

— Што брже, то боље, — одговори Благоје и поче звиждукати. Све се данас брже ради. Брже се једе, брже се пије, брже се живи...

Перо је стајао као утучен. Нити је знао мислити, ни још шта говорити... Све му се чинило као неки сан и као да све ово, што види и чује, није могућно... Он да испроси ђевојку, коју никад није видјео?... И дјевојка да пође за њега, а никад га није видјела?.. Каква ће то ђавоља свадба бити?... Каква је то дјевојка?

— Хајде да се пије! — дрекну Благоје, не допуштајући му да и даље размишља. — Да пијемо, да се веселимо, а биће времена кад ћеш размишљати и туговати...

И узе га под руку и силом поведе у гостионицу.

XII. Перина просидба. Незгоде у полицији.

У гостионици сједио је Перо мрачан и суморан; ћутао је и само испијао чашу за чашом. Дошло му да пије, много да пије, само да што мање може размишљати. И дошло му да Благоја удари чашом у главу, само малко да га удари, ништа више него да му мозак пролије.

— Ни цару ја то не дозвољаваМ! — дрекну уједанпут и скочи иза стола оборивши три столице. Препаде и Благоја и остале госте, који га усплахирено погледаше. — Не дозвољавам и не дозвољавам — викну, бјешње и поче ударати руком о сто.

— А шта не дозвољаваш? — запита Благоје тихим, меким гласом, као да разговара са ћудљивим болесником. — Шта не дозвољаваш, брате?

— Не дозвољавам да проси ђевојку, а да је не видим, — осијече Перо изазивачки.

Благоје испи чашу и отра бркове.

— Па ако ћеш да је видиш, нико ти не брани, — рече мирно, утишавајући га. — Хајдемо одмах... Само плати трошак, па да иђемо.

Перо завуче руку у џеп и крупан новац остави на столу. Не хтједе ни кусура чекати. Зграби Благоја за раме и дрмну њиме.

— Хајде! — викну.

Обојица пођоше.

Нијесу дуго ишли, па се нађоше пред омањом кућом, са једном бескрајно дугачком и необично прљавом авлијом, по којој су лежале здраве и разлупане бачве, дрва, обручеви, сјекире, и чепркале безбројне кокоши, пијевци, пилићи. Двије-три патке брчкале су се у овећој локви, на средини авлије, а недалеко од њих, испод прастарог, кљастог дуда, весело грокћући ваљало се двоје свињчади.

Из авлије уљегоше, кроз ониска врата, у мрачну кућу, која, и ако по дану, бијаше мимо обично расвијетљена, јер је поред врата шкиљио један фењер, а на кривим степеницама гориле су двије омање лампе. При дну степеница дочекао их је домаћин. Гојазан, дебео човјек, са округлим као пун мјесец, више модрим него црвеним, лицем, дебелим и облим, сличним чарапи, носом и са испупченим трбухом, стајао је смијешећи се и обје руке ширио према гостима.

— Хе, хе, брате слатки, окаснили сте ми, — проговори некаквим страшно дебелим гласом, вртећи главом и мигајући ситним, јастребастим очима. — А ја вас одавно чекам.

— Ово ти је зет, — упаде Благоје указујући на Перу. — Он је и закаснио док се уредио, јер се у пунца не долази неуређено.

Нос у старога као да дође још дебљи, крњави зуби указаше се. Он испусти некакав уздах и, прије него што је Перо могао што изговорити, загрли га и притиште на прса.

— Нек вам је сретно ђечице! — узвикну потресено, као да ће тога часа проплакати. — Бог вам дао сваке среће из своје пуне кесе и чув’о вас од зла и напасти сваке.

И поче јаглуком трљати очи, као да већ таре сузе. А Перу то разоружа, те одмах занијеми. Што је хтио рећи и протестовати против ове чудне просидбе, сад већ није могао... И шта би сад протествовао кад је ствар готова и кад већ сузе теку?

На врх степеница дочека их веће чудо. Ту је стајала домаћица, ознојена, задихана, раздрљена, са крупним црвеним пјегама на лицу и чиревима на челу. Читаве степенице испунила собом, закрчила пролаз, а степени се чисто повијају под тежином јој.

Угледавши зета она не могаде проговорити. Зину према њему, пружи руку и поче некако чудно стењати и привлачити га. Поче га и љубити и тепати му.

— Благо мени, како си ми златан — застења најпошље, уводећи га у собу. — Сретна сам ја, кад сам таког зета дочекала.

У соби сједоше Перу у прочеље, а домаћин и домаћица опколише га са обје стране. Обоје му се окренули и, очевидно, уживаху у њему. Стара га, од милине, почела и по коси гладити, а стари се само смјешкаше и пипаше му одијело, ваљда да се увјери: је ли најбоља чоха или није?

— А шта ти радиш, зете? Какво ти је, да речемо заниманије? — запита изненада, положивши руке на кољена и пипкајући прстима као по клавиру. — Јеси ли трговац, касапин, која ли си вјера?

— Ја тргујем, — одговори Перо достојанствено.

— А продајеш ли вина?

— Јок.

Стари дубоко уздахну.

— Штета, — рече, — црна штета!.. Да продајеш и купујеш, могли би одма пазарити. У мене, знаш, има свакаква вина: најприје од десет година, па све до пет... Имам и новога, па како ко бегенише. Мрко је и лијепо, па да умреш кад попијеш чашу...

— Красно вино! — потврди Благоје опљуцнувши поред себе. — Ја сам га пио и пио би га вазда. Да ме и сад ко понуди, не би рекао „нећу“.

— Је ли? - запита стари весело, а прсти му још живље заиграше. — Је ли красно? Љевшега а јефтинијега нема у земљи. Никола Бубало прича свијету да је његово боље. А лаже!.. Он само прича, јер и не зна ништа друго него причати. Он, чак, сипа и воду у вино!.. Продао лани сељацима вина, па кад су људи отворили бачвицу, из ње испани риба... Права мала риба!. А, ето, читав свијет зна, да у правоме вину нема риба. Њима је, да речемо, Бог одредио воду, а није вино; с тога се и вели: »к’о риба брез воде« а не вели се: »к’о риба брез вина«...

Домаћица, под којом је непрестано столица пуцкала, не могаше сачекати док стари договори.

— А је ли далеко ваша касаба? — запита.

— Далеко богме, — дочека Перо брзо. — Има ту неколико конака.

— То је необично, — уздахну стара, отирући се јаглуком око уста. — Како ћу ја да своје дијете не видим сваки дан? Научила на њу, па ако ми није вазда пред очима, дође ми да помахнитам... А сад — да оде тако далеко...

— А чујеш, зете, — настави стари врпољећи се и непрестано погледујући у жену, као да вели: хоћеш ли једном свршити? — Ако има муштерија у вашој касаби, улови ми кога. Кажи, нек се од мене не боји пријеваре. Ја воде никад не сипљем. Ја знам шта је вода и да је друго вода, а друго вино. А моје вино може на изложбу ако ћеш у Стамбол...

— А и њој ће бити необично, — опет упаде домаћица још се ближе примичући Пери и милујући га. — Ниђе никог позната, па да се с њоме разговори и проговори. Ако је ти не разговориш, ко ће други?.. А ти немој бити тврда срца и немој с њоме ружно. Још је дијете, па ће се научити свеме. Полахко ти с њоме.

— А и бачве су чисте, нијесу бухљиве...

Стари погледа на врата и одмах прекиде реченицу. Малена, танка, сухоњава дјевојка, дугуљаста врата, избуљених зелених очију, крњавих зуба (због чега је вазда и успијала губицама) смјежуране коже, набијељена, помоли се на вратима носећи слатко и воду.

— Је ли вам ово сестра? — шапатом запита Перо домаћицу, гледајући у придошлицу. — Ко је ово?

— То је, — одговори стара осмјехујући се, — то ти је суђеница...

Пери испаде цигар из руке и поче се димити на ћилиму. Очи му се помутише, усне поблиједеше, коса се накостријеши. Поплашено погледа по свима и као да хтједе скочити и бјежати од свега свијета.

У исти час му дјевојка поднесе слатко под нос. Он прихвати. Прихвати, а не смједе ни да је погледа ни да што рекне.

— Ето се сад нагледајте, — рече домаћица плачевним, меким гласом лако гурајући и у једно и у друго. — И немојте се стидити, кад вас је Бог намијенио једно другоме.

— А бачве нијесу бухљиве, — опет ће стари и очепи жену ногом, што је важило као опомена, да му се не мијеша у разговор. — У бухљивим бачвама одма се вино поквари, па се усирћети, па не ваља ништа... А у мене све чисто...

— Остави, Бога ти, твоје вино, — прекори га жена, која као да није много пазила на његове опомене. — Данас да говориш о вину, к’о да не знаш о другоме...

— А што не би говорио? — осијече стари осорно. — Не говорим јабани него своме зету, а зет треба да ме слуша... Нећу га, зар, ја учити како ће управљати женом, к’о што га ти учиш...

Домаћица се као нађе увријеђена.

— А што га не би учила? — запита. — Млад је он, па још не зна како се кућа кући... Обоје су млади к’о кап, па треба да их ми старији поучимо.

Од свега овога разговора Перо ништа чуо није. Као у црквеном звонику, тако је у његовој глави звонило, звиждало, пиштало... Образи су му час блиједили, час руменили, и мрким погледом гледао је све око себе. Дошло му бијаше да устане, да узме столицу, па да добро изудара и пунца и пуницу и суђеницу, све да потуче, па да онда трчи куд га ноге носе. Дошло да се посвађа, да се поинади макар с киме.

Он изненадно скочи и зовну Благоја.

— Да се иђе, — рече опоро. — Доста је сједнице!

— Куд ћеш, зете? Куда ћеш? — салетише га са обје стране и пунац и пуница. — Какав је то пос’о? Зар тако ваља?

— Оставите ме. Имам посла. — осијече Перо бјежећи од њих. — Пос’о је пос’о и он је најпречи!

— Таки ли си ми пријатељ? — љутито запита Благоја пред вратима.

— Ову ли си ми срећу наш’о?

— А што? — зачуди се Благоје. — Ђевојка је кршна и добра, а и мираз носи.

— Не треба мени антика, — дочека Перо стискајући шаке и подносећи му их под нос. — Нисам ја, на прилику, један музејум па да то купим. Ако ми затреба што из Карађорђева времена, ја ћу узети пушку јали хаљину, а нећу жену.

Па, окренувши се и не рекавши ни збогом, сам оде у хотел.

Дошавши у собу, одмах спусти завјесе, истјера Данила и леже у постељу. Мислио је да ће, ако мало заспе, макар и на који сахат заборавити своју заручницу... Узалуд!.. Мучио се ништа мање, него ли у кући Јовина стрица, кад су га оно бухе опколиле... Склопио је очи, али сан никако да се спусти, јер је још једнако гледао слику њезину, са дугим вратом, смјежураним лицем, зеленим очима и крњавим зубима... И једнако му се чинило, као да га гледа и смјешка се на њ...

— Што мене Бог да казни и да ми је удијели за жену? — јекну жалостивно. — Нијесам ни ја отпадник од вјере. Нијесам ни ја разапињо Исуса, па опет ме, ето, стигла казна и послали ми кугу на врат. Да је била кршна, не би чекала на ме, да дођем из девете касабе и да је водим... И Благоје, никакав чојек, коме сам платио ручкове и вечере, да ме тако превари!...

Грдећи Благоја једва је некако заспао.

И снијевао је један чудан сан.

Као ноћ је, мјесечином обасјана. Пред њим као пукло широко језеро, огледало мјесеца и звијезда. Око језера, са обје стране, наднијеле се златнолисте врбе и своје дугачке, танке, повијене гране купају у води. Испод њихових грана купају се лабудови. Шест гиздавих, бијелих лабудова, са поносито исправљеним вратовима и као неким крунама на глави... И као купа се и он у језеру.. Купа се лијепо у хладној, мирисној води, плива и осјећа, како га таласи запљускују и драгају ода свих страна... И као вјетар прохладан да попухује, милује га по образу и лагоди. И тај вјетар доноси, из даљега, некакву пјесму, звонку и умиљату, што попут славујске трепери у ноћи, а у пјесми као да га неко зове, зове га по имену и каже да умире за њим... Он размахну рукама и издиже главу, да види: оклен пјесма долази?... И опази, удаљену, љепоту-дјевојку, како се купа на валима, на мјесечини. Дугачке, црне косе распустила по води, издигла бјељу него у лабуда главу, обје руке пружила према њему и зове га себи... Њему памет стаде... Погледа око себе, као да се боји да не зове кога другога... Нигдје никога!.. Он заборави на сав свијет, прикупи снагу, размахну и заплива према њој. Хита, јури, а дрхће од чежње и напријед спрема пољубац... Стиже јој... Рашири руке, стиште је на прса, и, склопивши очи од заноса, пољуби је... А тада се одвоји од ње, и хтједе јој боље загледати у очи и лице и... јао... он само угледа дугачки врат своје суђенице.

Перо врисну, скочи са постеље и — пробуди се.

— Фала Богу, —- промрмља уплашени Данило, који је стајао поред постеље. — Фала Богу кад си се пробудио!

— А ко ти је то? — запита Перо зачуђено, угледавши крупна, мрка полицајца, гдје стоји иза Данилових леђа. — Шта тражи овђе?

— Јесте ли ти Перо Карантан?— запита полицајац набусито, одгурнувши Данила и приближујући се. — Чекао сам по сахата, док сте се пробудио.

— Ја сам, — одговори Перо хладно. — Ја сам баш Перо Карантан... Тако ме сви зову...

— Мени је наређено да Перу Карантана водим у полицију, — рече полицајац и поносито се испрси.

Перо скрсти руке, па га попријеко погледа.

— Мене да водиш? Мене? — запита готово грубо.

—- Перу Карантана морам водити, — осијече полицајац и као да се још више испрси.

Перо протра очи, мислећи, да и сад снијева.

— Ама да се нијесте преварили? — запита опет, крстећи се. — Шта ћу им ја?

— Ако ти је име Перо Карантан, нијесам се преварио.

Перо се замисли.

— Ама да они не траже Другога Перу Карантана? — запита. — Да не траже каква, чијем је оцу име Марко јали Петар? Моме је, брате, било име Аћим...

— То нијесу моји послови, — окреса полицајац куцајући се по сабљи. — То ће се у полицији извиђети... Сад морате са мном.

Перо се не смједе даље противити. Обуче се и пође у полицију.

Пред собом полицијског комесара морао је чекати више од пола сата... Ту су се, у широком ходнику, гурали четири до пет полицајаца, врзајући се око двају нешто љепше обучених цура, по свој прилици оних сумњивога понашања, и избацујући шале, које се у књиге не уписују. На другој страни препирала се једна баба са некаквим дугуљастим ђаком око кирије. Пребацивала му је, како је пуних шест мјесеци вара и неће ништа да плати. Иза бабиних леђа провиривала је масна капа некаква просјака и разбијена глава високога циганина...

Кад је дошао ред на Перу, обузе га некакав страх. Ко зна зашто, али он није волио имати са властима посла. Није им био вичан и није знао како се с њима треба понашати. С тога се мало погури, обори руке низа се и, држећи капу под пазухом, скрушен и понизан уљезе у собу. Комесар, дебељкаст, мргодан човјек, са мјесечином на тјемену и ријетком, јарчијом брадом, сједио је и писао нешто, правећи се као да не види Перу. Пребирао је некакве хартије и мрмљао нешто.

— Хм, — рече након дуже почивке, остављајући хартије на страну и одахнувши мало. — Ви се зовете Перо Карантан?

— Зовемо молићемо, — одговори Перо и преклони се читавом половином тијела. — Баш се тако зовемо...

Комесар забиљежи и накашља се.

— Ви сте, али, вашими дјелами чинили протузаконитости, — рече, издигнувши и глас и кажипрст десне руке. — тер сте узели слободу, увредљивими поругами чинити повреду царевима...

Перо рашири руке као да га разапињу, стресе се и писну као гуја љута:

— Ама ко вам то налага, ако Бога знате? Ко то изнесе на ме не било му просто ни овога ни онога свијета?

Комесар се насмија и оним истим прстом куцну се по челу.

— Ми све дознамо путем истраживањах, — рече задовољно. — Ми имамо наше људе, који нам, али, све доставе неизоставно. Ви сте си синоћ узели слободу, да на јавноме, позору изложеноме, мјесту кажете, да ви не дозвољавате ни цару да проси дјевојку. Управо сте ово упорабили...

Перо се сјети свега што је синоћ Благоју рекао, па задрхта.

— А видите, — настави комесар, — није ли, али, то нарушавање јавнога реда и мира?.. Зар се може допустити такими ријечими наносити повреду владарима? И какву дјевојку рабите? Ко је вама дозволио, да непристојними намјерами вријеђате царске дјевојке?

Перо не могаде више да се одржи. Задрхташе му и ноге, поклецнуше кољена и он сједе, управо паде на столицу... Свијест му се поче мрачити... Соба као да се поче окретати, а комесарова глава поигравати. Изгледало му је, да ће се читава кућа срушити и притиснути га.

— Изим овога, — настављао је комесар немилостиво, — ви сте, дапаче, и друге сумњиве послове испуњавали. Ви, без посла, путујете по касабами, разговарате с касабалијами, држите скупове. Дапаче и по селих сте свраћали... Мислите, зар, на буну или што слично?

Перо опет испусти некакав јаук. Понори главом као да се спремаше да пане и са столице.

— Немојте се правдати и испричавати, — упаде комесар важно. — Ја знам све вас, све Влахе... Ви вазда мислите о некаквим чудами... У других народа, дапаче већих, па се не може наћи него по један илити два бунтовника, а ви их имате стотину...

— Ама нијесам ја бунтовник, — поче се бранити Перо и ако муцајући. — Ја сам ја, а бунтовник је бунтовник.

Комесар одмахну руком.

— Драги мој, — рече, — ја сам оправио брзојав у вашу касабу, да се информирам о вашој ћудоредности. Одговора нема... А док одговор не приспије, ја вас не могу пустити. Дапаче морам вас затворити.

И, не сачекавши да се Перо одбрани, зазвони у звонце.

— Водите га у затвор, — рече полицајцу, који се појави на вратима.

XIII. Перо се зажелио куће.

Трећега јутра апсанџија пусти Перу из затвора и опет га поведе пред комесара.

— Хајде, — вели, — да чујеш пошљедњу пресуду, па јали ће бити црна јали бијела.

— Ама, по Богу, зар може бити још пресуда? — запита Перо замирући од страха и блиједећи. — Зар није мало, што сам прав-здрав три дана одлеж’о у хавсу?

— Видићемо, — одговори апсанџија узвијајући обрвама. — Овђе може свашта бити и све се може десити. Нијеси ни први ни пошљедњи кога овако осуђују...

Комесар као да овога пута бијаше нешто расположенији и љубазније него први пут прими Перу.

— На упит о вашој ћудоредности, добио сам двојбен одговор, — рече, чешкајући се оловком по глави и гледајући некуд у страну. — Ви сте некада у вашега свећеника, тражили некакве крсне листове...

— То је давно било, — упаде Перо брзо, два пута се поклонивши до земље. — Онда сам био пуно млађи и нијесам био паметан к’о сада.

— Ништа за то, — одговори комесар, давајући му руком знак, да га не прекида у говору. — Ми, али, не смијемо заборавити ни на случајности прије сто годинах... То је, наиме, потребно... Видите, како ово доликује против вама... Но ја вас више нећу затварати... Слободни сте!

— Фала Богу! — викну обрадован Перо и удари капом о тле. — Бог вас поживио, господине!

— Само овдје не можете више имати боравка, — дочека комесар јаче. — Морате, али, овога трена одлазити натраг, ако не желите да вас протјерам са пратњом...

— Фала Богу и на томе, — опет ће Перо, још одушевљеније. — То је баш к’о што треба...

И, брзо се окренувши, као на крилима отрча у хотел.

У хотелском ходнику затече Данила, гдје стоји трештен пијан и љуља се час на једну час на другу страну као шеталица од сахата. Око њега се окупиле собарице и сва служинчад хотелска, па га задиркују и пецкају, грохотом се смијући, ако каткада, леђима или раменом, јаче удари о зид.

— А ти си се напио, несрећо, — узвикну Перо опазивши га. — Док мене бије мемла из камена у тамници, ти пијеш и веселиш се, а?

— Ја... напио се од јада, — дочека Данило, покушавајући да се исправи и чвршће стане на ноге, — Ос... тавио си ме... па од јада... Ако ти је кр...риво ено ти суда па ме тужи...

Перо се осмјехну и кврцну га по носу.

— Хајде, хајде тражи кола, магарче, — рече му благо, готово тепајући. — Дошло је вријеме, да се враћамо оклен смо и дошли... Кући ћемо!

И оде у собу.

— Фала Богу, кад ћу се вратити, — рече сам себи, шетајући. — Нит’ мени треба жена, ни нико. Без главе се не може живити, а без жене може.

Па узе ствари и поче их савијати и уређивати. И што је више савијао, све му на срцу лакше. Као оловом да му је било оковано, па се сад почело топити... Дође му, чак, и да запјева, те полако, тихо, поче циједити кроз зубе своју стару и најомиљенију пјесму:

Овце чува Тодора Широм миром до мора...

Но није честито ни допјевао задњу ријеч, кад, кроз ходник, почеше одјекивати нечији кораци и као граја нека. Перо помисли да ће опет бити когод из полиције и хтједе се сакрити, кад се врата отворише, а на њима се појави главом Благоје и угојени, поштовани пунац.

— Аха! — викну Благоје улазећи у собу и тарући крупан зној са чела.

— Једва га једном уловисмо. Ево нам га!

— Ево га! — потврди и стари, дахћући од умора. — А ђе си ти био? — запита, затим, Перу, мргодећи се и гледајући га оштро.

— А што питаш? — осијече Перо, па се и он намргоди. — Зар и теби да дајем рачуна?

— А ко ће те питати ако нећу ја? — дочека стари и, раскорачивши се, стаде пред њега, као да би се тукао. — Знаш ли ти ко сам ти ја?... И знаш ли ти шта могу ја?... Мислиш ли се са мном играти, а?... Кажи ти мени, — дрекну јаче, — што купиш ове ствари овђе, а?... Куд се спремаш?..

— Дома, — дрско окреса Перо. — Кад хоћеш да знаш, ето ти и кажем... Своја кућица, своја слободица и ја иђем тамо...

Стари се одуприје рукама о кукове и унесе му се у лице.

— А вјенчање? — запита. — Како ћемо с њиме?

Перо се такођер одуприје рукама о кукове и поче се бекељити према староме.

— Не може бити, — отегну пакосно. — Мене полиција проћерује одма, овога часа...

— Невјешто ли ти лажеш, мој Перо, — умијеша се Благоје и стаде између њих. — Зашто ће тебе полиција проћерати?

— Ако не вјерујете, а ви питајте, — осијече Перо, окрећући им леђа. — Ви сте ме довели у затвор, ви ме проћерујете, ви ћете ми и главу узети!..

Стари погледа у Благоја, а Благоје у старога.

— Е кад је тако, а ми ћемо прешјутра повести ђевојку за њим, у касабу му, па нек се тамо вјенчају, — предложи Благоје.

— Тако је. Нек се тамо вјенчају! — прихвати стари живо. — Не дам ја никоме да се са мном игра...

И обојица изађоше из собе.

— Путуј ти, игумане, не мисли се манастиром, — прогунђа Перо, затварајући врата за њима и закључавајући их. — Само да ја умакнем комесару, а ви гоните колико хоћете.

Па сједе за сто и написа брзојав Јефтану.

Долазим у петак. Поздрави пријатеље. Перо.

Прочита га још два пута, поправи неколика слова и даде послужитељу да однесе. Затим запали цигар и, добујући прстима у прозор, очекиваше кола.

XIV. Припреме за свечан дочек Пере Карантана.

Јефтан, који је још два дана поред лијепе Швабице боловао, вратио се у касабу и почео оздрављати. Човјек, у својој муци, бијаше готово и заборавио на Перу и ко зна да ли би га се икако и сјетио, да му не стиже онај брзојав.

— На моју душу ово се он оженио, чим долази, — рече прочитавши га и одмах скочи. — Оженио се, погани син, без нас! — викну веселије, па се окрену двојици муштерија што бијаху дошли да пазарују, и показа им врата. — Пазарујте сад у другога, а ја имам пречег посла, — рече и отрча из дућана.

— Оженио се Перо! — довикну Јови издигнувши брзојав изнад главе и машући њиме као барјаком. — Није му био пут џаба. Наш’о је што је тражио!

— Баш? — запита Јово не вјерујући. — Је ли истина?

— Баш, — потврди Јефтан, бацајући му брзојав пред ноге. — Да се није оженио, не би се ни вратио, нит’ би јављао да долази и „да поздравим пријатеље“. То ти се само каже!

— Е, баш је лијепо! — рече Јово, пошто је и он прочитао. — Међер и Перо каткад зна шта ради.

Јефтан сједе на једно сандуче и позва Јову да сједне код њега.

— Ама ми треба и да га дочекамо, — рече. — Какви би били пријатељи, кад га не би дочекали?

— Без дочека не ваља, — одобри и Јово.

— Вечерас ћемо се и посавјетовати о томе... Сви да дођете у мене, — опет ће Јефтан.

— И доћи ћемо!

Чим се смркло, окупише се сви: Јово, Обрен и Јефтан. Сви весели и смјешкају се један на другога, као да су какву побједу однијели. Посједаше око округлога стола, — око стола, преко кога Јефтановица сваке вечери позива некакве духове и разговара се с њима, — метнуше вино преда се и почеше пити.

— Ви знате, браћо, — поче Јефтан озбиљно, малко уобљеним гласом, — да је у нас адет, да свачије сватове лијепо дочекамо и да пред њих изађемо... А Перо је наш јаран; доста је соли и хљеба с нама појео... Њега свакако треба боље дочекати него друге. Додуше, он нема сватова, него долази сам са младом и...

— А која ли му је млада? — упаде Обрен.

— Нас се не тиче која је ни чија је, — осијече Јефтан набусито, — то су његове ствари... Он долази сам са младом и Данилом и нема сватова. Ама то не смета!.. Ми ћемо му бити сватови!

— Хоћемо, — заграјаше и остали и куцнуше се чашама. — Ми ћемо му бити сватови!

— Окупићемо још наших људи, па, неко на колима а неко на коњима, пођемо на сусрет...

— Хоћемо!..

Јово устаде и даде Јефтану знак, да и он жели говорити. Јефтан застаде.

— Ја мислим, — поче Јово, — да свадба без барјака никако не ваља. Ви нађите барјак, а ја ћу бити барјактар, па, вала, да се не постидим ни самога Бошка Југовића.

— И чутуре требају, — бржебоље упаде Обрен. — Њих треба напунити вином и понијети за пута...

— И један треба лијепом здравицом да га дочека, — настави Јово не слушајући Обрена. — Ако учитељу не буде криво, њега да замолимо. Он је учио, па зна да везе...

— Ја би замолио још кога, — уплете се Обрен, који је и сам волио здравице држати. — Нека буде барем десетак здравица...

Јефтан превуче руком преко бркова, па удари по столу.

— Не треба толико! — викну. — Није он један министар па да му се држе десет здравица. И владики би много било... Доста је њему и учитељева.

Сви се сложише. Узеше дивит и хартије, те заједнички написаше учитељу писмо, у коме учтиво замолише »да се потруди, ако му није тешко, и да дође, ако може, да их послуша нешто, ако би хотио«... Писмо послаше у механу, упућујући момче, да ће га ту сигурно наћи.

— Треба и од женскадије неко да пође, — опет предложи Јефтан, пошто је момче отишло. — Правога друштва ни правога теферича нема без женскадије.

— То треба, — потврди и Јово. — Ево, да опростите, ја ћу водити своју жену, ти Јефтане своју, а ти Обрене своју...

— Хоћемо.

— А да буде право весеље, нека и Стака пође, — опет ће Јово. — Удовица је, ама без ње и без њезине пјесме све ће бити мртво... Додуше она се још мало љути на Перу, ама Обрен, ако хоће, може је наговорити да пође... .

Читав сахат провели су у савјетовању, док, једва једном, дође и учитељ. Дугуљаст, болешљив младић, упалих прсију и уских, кукастих рамена, вјечно огрнут иберцигером, лагано уљезе у собу, и поздравивши све, сједе У крај.

— Учитељу, јављамо ти радосну вијест, да се оженио наш друг Перо Карантан, — поче Јефтан устајући са столице и исправљајући се. — Ми смо те зовнули, да ти јавимо, да он долази у петак...

Учитељ, зачуђен, искриви се на столици и погледа га тупо, као да пита: а шта се то мене тиче?

— Честитам, — испусти кроз нос, учтиво се наклонивши, пошто се мало прибрао. — То ми је мило.

Јефтан му пружи руку, те се руковаше.

— А ми хоћемо да га лијепо дочекамо к’о друга и пријатеља, — рече. — Хоћемо, бива, да му изађемо на сусрет скупа, па смо зовнули тебе, да га ти испред нас поздравиш једном здравицом. Ти си чојек паметан, школован, учен, па знаш и умијеш... И како би било да прође ово весеље без тебе?

Учитељ се осмјехну и, од радости, наклони се опет. Видјело се, да су га Јефтанове ријечи погодиле у најосетљивију жицу, јер он ни у чем није толико уживао, колико кад га човјек понуди чашом добра вина и кад му рекне да је паметан.

— Ја, по могућству сила, радо ћу се увијек одазвати позивима омладине, — дочека одмах, заваљујући шешир на затиљак — Ја сам вазда рад, да својим силама припомогнем напретку Српства.

Јефтан обори главу и, као постиђено дијете, поче се чешкати по обрви.

— Ама молимо те, учитељу, — рече, — да одма напишеш, па да напријед чујемо шта ћеш говорити... То је... знаш... да не би било каквих неприлика.

Учитељ презриво одмахну руком и куцну се по челу.

— У мене је све овдје записано! — викну и узе чашу вина. — Драги жениче и невјесто! — дрекну из свега гласа. — Ми најмилији другови и поштоваоци ваши, чије братске груди горе топлом љубављу према вама, узимамо учешћа у вашем весељу и ступамо пред вас, да вам пружимо изразе наших одушевљења, нада наших, молитава наших, за дугољетни ваш живот, зачињен слогом међусобном, опојен мирисом љубави, да читав народ српски од Адрије до Балкана, од Ситнице до Мораче, Дрине, Тисе, Врбаса, Саве и Цетине, види користи од вашег брака; да сретно буде по ваш дом и српски род. Живили!

— Е умијеш га, учитељу, говорити к’о нико, — рече Јефтан потресен, бришући сузу. — Халал му вјера ко те таког родио и на нас намјерио!

Па, сви раздрагани, изађоше из куће и кренуше се, да и осталим касабалијама испричају знамениту новост.

XV. Свечани дочек Пере Карантана.

Пред великом Будровчевом механом, што је непуна два сахата удаљена од касабе, подигли су пријатељи Перини широку хладницу од самих дубових и букових грана и окитили је цвијећем и барјачићима. Под големим кубетом њезиним пружао се дугачак сто, препун јела, пића и сваке ђаконије, а око њега је, са једне и са друге стране, сједило до тридесеторо чељади, што мушких што женских. Наравно, да су ту била сва три Перина јарана, заједно са учитељем, удовицом Стаком и толиким другима. Сви су нешто међусобно шапутали и намигивали, сви су били некако весели, а на лицу им се огледала радозналост, да час прије виде ту лијепу невјесту.

Неки постадоше и нестрпељиви чекајући. Јефтан је четири пута излазио на тесту, прислањао ухо земљи и ослушкивао: чује ли се барем какав тутањ? И почео се љутити. Почео, чак, по обичају, гунђати и проклињати све, почевши од младожење, па завршујући самим собом.

Учитељ је, опет, на другој страни, поучавао свијет, како да се понаша при дочеку.

— Ви само мене пустите напријед, — говораше неуморно, — и станите за мном. Кад ја приступим и изговорим здравицу и када викнем: „живили“, онда и ви викните и дигните грају...

Учитељ се био толико заговорио, да је чак заборавио и на вино и тек и кад неко, у страни, испали пушку, он се трже и прекиде поучавање.

— Ето га! — викну онај што је опалио, пунећи пушку поново.— Ето га!

— Ето га! — завика још неко.

Сви скочише и погледаше уз широку, кривудаву тесту, на којој се, у даљини, издизао и ширио бјеличаст, провидан облак. Кроз облак су се лијепо могла распознати некаква кола.

— Он је! — узвикнуше.

— Није!

— Јес’, — дочека Јово машући јаглуком. — Ено Данила ђе сједи код колара!

Сви наврвише на тесту и почеше се гурати. Неко стаде учитељу на ногу, Обрену неко обори капу. Прште негдје и нечија боца.

— Учитељу пази! — дрекну Јефтан, провирући се напријед. — Не зацрни нам образа!

— Јао, очепили су ме! — хукаше учитељ скакучући на једној нози. — Очепили, па боли...

— Сведно... Ти само пази!

Кола се приближише и весели Данило поче поздрављати окупљену свјетину и капом и објема рукама.

— Жениче и невјесто, — узвикну учитељ прије, него су се кола и зауставила и високо издиже изнад главе чутуру, коју му додадоше. — Ми најми...

И стаде.

Стадоше сви и укочише се.

Почеше забленуто гледати један у другога, као да се питају: шта је ово? А и Перо се забленуо, па нити зна: хоће ли изаћи, или ће остати у колима? Згурио се у крај, па нијемо и тупо гледа своје касабалије, а касабалије гледају њега.

Тишина.

— А камо ти жена? — једва се прибра Јефтан да запита, приближујући му се и хватајући га за руку. — Камо жена?

— Која жена? — блесасто запита Перо. — О каквој ми жени говориш?

— Па јеси ли се оженио, болан? — готово цикну Јефтан и снажно му стеже прсте, да умало није јаукнуо.

— Нијесам се оженио, — застења Перо, кријући очи од свега свијета.

— Ко вам је то каз’о?

Јефтан, блијед попут крпе, истегну га из кола и повуче у страну.

— Што обрука ’вако и себе и мене? — запита, бјесомучно дрмајући њиме. — Што не каза да се нијеси вјенч’о, црн ти образ сад и вавијек!

Перо зину.

— А ко ти је каз’о да сам се вјенчао? — отегну. — Незнаш ти на какав сам белај ограјис’о...

— А нијеси ни испросио?

— То, душе ми, не знам, — одговори Перо и мученички уздахну. — Кажу да сам испросио, а ја не знам. Хоћаху ми привјенчати једну стародревну, па Бог даде те ме проћераше и не узех је. Бојим се само да ме не уфате, јер су ми запријетили, да ће ми је довести амо на вјенчање...

Јефтану сину лице и, од радости, умало га не загрли.

— А хоћеш ли да те ја курталишем? — запита. — Послушај мене, па се не бој никога!

— Курталиши ако си пријатељ и брат! — јекну Перо, па се сави око њега, као ружа око бора. — Не знаш ти каква је она...

Јефтан га лагано одгурну.

— Је ли љепша од Стаке? — запита.

— Бре Стака је горска вила! — дочека Перо брзо. — Она је к’о зарђала пара, а Стака к’о жути дукат!... Волио би са Стаком хљеб јести него с њоме халву...

— Добро, — викну Јефтан тапшући га по рамену. — Са Стаком ћеш га баш и јести!.. Одма ћемо је испросити, па нека у касабу уљезе к’о твоја невјеста... Брука би била, да уљеземо без младе!.. Данас ћемо и у цркву и добро платити попу, па нек одма вјенча...

Перо слегну раменима...

— Што ти кажеш, кажем и ја. Само да ми она биједа на врат не дође, — рече. — Кад би ме с оном вјенчали, одма би скочио у воду...

— Е видите ли ви објешењака! — кроза смијех викну Јефтан, поново се враћајући друштву и вукући Перу за собом. — Ишао је по толиким мјестима, гледао толике ђевојке и... знате ли зашто?

— Зашто? Зашто? — заграјаше готово сви, очекујући нешто необично, нешто чудно, што би само Перо могао учинити.

— Ишао је зато, да види: има ли икаква ђевојка љепша, од наше красне удовице Стаке?

— Охо! — викну неко. — То није ни махнито!

— И сад вели да од Стаке нико љепши нема! — настави Јефтан некако заносно, — и он је, браћо, пред свима нама проси...

Сви ахнуше и погледаше у Стаку, а Стака, постиђена, гледаше само у црну земљу и зелену траву.

— Сретно! — викну Јово и поче точити вино.

— Сретно! — заграјаше сви...

Пушке запуцаше.

А учитељ поче здравицу...

XVI. Свршетак.

Мјесто да вам причам о томе: како су живили Перо Карантан и његова Стака, доносим само одломак његова писма, што га је писао једном пријатељу:

„.....и ако желиш чути за наше здравље, ми смо фала Богу добро и здраво, к’о што и теби исто пријатељски желимо... И ако желиш чути за наше задовољство, ми смо задовољни к’о нико на свијету. Моја Стака, Бог јој добро дао, добра ми је и весела, исто к’о да ми је Бог у крошњи с неба бацио, да ме обесели за моја добра дјела. Кад сам преко дана у дућану, једва чекам да се смркне, јербо кад се свеме свијету смркне, мени се сване и мене моја Стака чека на вратима, па руке шири, у лице ме љуби. И кад уљегнемо у собу, а она ми сједне на крило, па ми чупа бркове, љуби ме и милује, па се играмо и шалимо к’о ђеца... Ја ти не знам ништа друго казати, него да се ни са царем не би промијенио и сада вичем из свега грла: куку ономе, ко није ожењен!“

Држимо, да овоме не треба никаква коментара.