I.

То је други пут што лекар тога дана долази. Он је, опет, као јутрос, као јуче и као што је већ месецима радио, добовао по бабиним леђима, наслањао ухо на њезину увехнуту и смежурану кожу и мрштио се, као да је и њему већ била досадна ова баба, коју је, по својем занату, морао увек, кад год дође, да прегледа и ако је и он сам био уверен, да јој његови лекови ништа не помажу. Али он је опет преписао један лек, јер је рецепт, у неку руку, био сведочанство лекарске савесности. Да ли ће тај лек што помоћи или не, то је њему, готово, било свеједно.

Он је седео преко пута болеснице и посматрао ју је преко својих златних наочара. Једна велика мува безбрижно је шетала по покривачу и он ју је погледима пратио, као да га је живо интересовала екскурзија, коју мува прави по покривачу. Наједном слети једна друга мува и стаде крај оне прве. Обе почеше да се чисте крилцима и, као да су се нешто споразумеле, одлетеше напоље кроз широм отворена врата. Најзад се диже. Хукну два три пута и то хукање је јасно илустровало његову старост, дебљину, врућину, бескрајну досаду. Узеде доста дебео, трешњев штап, који је био на столу крај његова бесформаста сламна шешира, натуче га на потиљак и пође. Погрбљена гојазна плећа, међу којима је, као силом, била усађена велика, готово, четвртаста глава, почеше да се клате тамо и амо и ужасно велике и широке ципеле малаксало су се дизале и спуштале. Он је ишао лагано и пажљиво као по поледици. Зној је киптио с црвена чела уоквирено тамнориђим улепљеним залисцима. Свакога часа је сагињао главу да се не удари о османлук, који је, као каква мрежа, био распрострт по целом дворишту. Марија је ишла за њиме. Када је дошао до капије, он застаде. Сетио се, да је ред у лекара, да, пре него што оде, каже нешто о болесници. Нешто, што се, тобоже, пред болесницом не сме рећи. Нешто, што би било као нека врста лекарева убеђења, стечено савесним проучавањем болести. Али баш у истом часу, када је он мислио о стереотипним обичајима својега заната, Марија га упита.

— Има ли наде, господин докторе?

Она поцрвени, као да је саму себе ухватила у лажи. Затим погледа у лекареве очи, односно у његове наочари. Наочари, за време дугог ношења, направиле су на лекареву носу овећу бразду, која је била црвено-модра, и она се чудила како то лекара не боли, и како он ту рану није већ одавно излечио.

— Па... како да вам кажем ?...

Мали Света, који је био пошао за мајком, али га она, гневним погледом, вратила, стао је недалеко од ње и почео да плаче.

— Мајка, дај ми ’леба...

Кецељица му је била сва прљава и ако му је мајка јутрос сасвим чисту обукла, нос и лице били су убрљани, као да је рио по земљи. Кроз ципеле је вирио прљав прстић, а преко ципела су пале дроњаве и прљаве чарапе.

— Мајка, дај ми 'леба.

Лекар се намршти и баци на дете један поглед пун презрења. Није могао трпети дечје плакање, зато отвори капију и пође.

— Је ли, Свето, да си ти добар ?... Ти слушаш маму, је ли ? Сад ће мама да ти да хлеба.

На тако убедљиве разлоге, Света је одговорио цикањем, које је заглушавало уши.

— Ако не слушаш, господин доктор ће однети твоју бабу...

Света ућута. Зачуђено је гледао у мајку и лекара. Метну прст у уста и тако је непомично стајао, а сузе су му тромо милеле низ прљаво лице.

— Ако овај лек не помогне, онда нема никакве друге помоћи. То је сада најновији лек за ту болест. Тхе... видећемо сутра...

Лекар није ни најмање поцрвенио када је то рекао, и ако је врло добро знао, да он своју науку, од када је изишао из школе, није никада пратио. Медецина, судећи по њему, за ових тридесет година, од када је он лекар, није ни за длаку коракнула у напред. Он је своју спрему хвалио, као трговац што хвали своју робу и ако је уверен да је рђава. И он је, у осталом, био трговац само што је свака његова болесничка кућа била за њега дућан.

Марија га је гледала неким погледом, који је врло убедљиво говорио о њезину незадовољству са лекарем и са болесницом. Боже мој, она никоме не жели зла, а најмање својој мајци, али би ипак боље било да умре, него да се овако мучи. Она је доста стара. Зар она помишља на себе што се мучи око болеснице или на новац, који је мајка, можда, годинама крила по кући ? Боже сачувај ? Није она таква, да жели туђе. А зар је она туђа ? А зар она није њезина? Марија подиже кецељу до очију и трљаше их, као да је из њих силом хтела да истисне коју сузу. Затим се окрете Свети, намршти се на њега, као да је он био крив, што мајци пролазе кроз главу тако грешне мисли.

— Сутра ћемо видети, ја ћу доћи... Дакле: свака два сата једну велику кашику... а ако ипак не заспи, сваког сата.

Пред капијом су чекала његова кола, налик на какав велик олупани сандук. Црна боја се понегде ољуштила и кроз те велике рупе видео се жути костур од тих грдних и вечито затворених кола. Углови од тога великог сандука су, готово, сви били изубијани и на њихово место су дошле закрпе од белога плеха који су се, према сунцу, светлиле као огледала. Две мрцине, једва кадре себе да вуку, биле су упрегнуте у кола. Покуњено су гледале у земљу, као створења, која су се одавно помирила са својом судбином, па су према њој постала савршено равнодушна. Кочијаш је вечито дремао и тек се онда будио, када га лекар муне штапом.

Лекар таман хтеде да га гурне својим дебелим штапом, а кочијаш се диже, протрља очи и окрете се лекару, не силазећи с кола. Шајкача хтеде да му падне, а он, врло вешто, климну главом и тако је опет намаче. Лекар му нешто рече и уђе у кола. Још једном се, кроз прозор, окрете Марији, која је стајала на капији, и рече брижним лицем :

— Ако не заспи, сваког сата.

Лекар лупну у прозор. Коњи са великим напором повукоше кола и овај стари и олупани сандук љуљао се тамо и амо и, као бесомучан, одскакао је од неравне калдрме, јечући и стењући при том.

Дан се већ примицао крају. Врућина је, на једном, престала и вече је бивало пријатније од како је, с времена на време, почео подухивати пријатан ветрић.

Света је пошао мајци у сусрет, ухватио се за сукњу и тако иде поред ње. Даница је, такође, пошла у сусрет.

— Хајде, нано, зове те баба.

Марија се намршти.

Једним покретом ишчупа сукњу из детињих руку и пође брже.

— Шта хоће опет? Само човек њу да двори.

Даница је, са страхом, погледа, порумени и обори очи.

— Ти ништа не видиш... Ето, видиш; у мало нисам скрхала врат преко овог проклетог ватраља.

И она узеде ватраљ и баци га на сред дворишта.

— Све треба човек сам да ради.

Даница подиже ватраљ. Лице јој облила румен, а очи су се засветлиле. Света је стао на сред дворишта, раскречио ноге и почео да плаче.

У соби је била ужасна запара и мирисала је на устајали ваздух. Баба је лежала на леђима, поглед је припила за таваницу и јечи. Марија нагло отвори прозор а само неким чудом остадоше окна здрава и читава. Болесница се трже.

— Шта каже доктор ?

Марија је ћутала, тумарала по соби и растребљивала је, трескајући и лупајући предметима који јој дођу до руке. Кандило, које је у углу, пред иконом, стално горило од како је баба легла у постељу, почело да се гаси. Сенка од кандила лебдела је преко целе собе као каква горостасна мрачна прилика. Жижак кад-кад јаче засветли, затим се опет притаји и фитиљ, када жижак дође до зејтина, прска и пуцка.

— Не знају ни ти доктори ништа. Само ме кљукају којекавим медецинама и дижу паре. И то ми је нека наука. Ето, у старо време...

— Јесте, онда је све било боље. Сада ништа не ваља.

Баба дубоко уздахну и у њезиним упалим грудима закркља нешто.

— Дабоме да је било боље. Бапски лекови боље помажу.

— Па шта ће ти, онда, доктор? Ти си хтела да се зове. Ја нисам, мени не треба.

Баба се подиже, наслони се на руку, танку као трска, и поче брзо говорити, као у своје време, када је била здрава и када се, са успехом, с целим светом свађала :

— Знам ја да је вама криво што ја не умирем. Знам ја то, врло добро ја то знам. На терету сам вам. Сви ви једва чекате, да ја одем на онај свет. Сада свима сметам.

— То ти нико не каже.

— Зар ја то не осећам ? Свима сам ја сад трну оку. Криво вам је што сам болесна, не можете да ме негујете, а ја сам толико вас однеговала. Па, ето, твоју децу сам однеговала.

— Што си ? Нико од тебе није тражио.

— Тако ми се сад говори ? Сад не ваљам. Али пре сам била добра, док се цела пензија трошила у кући. Сад треба да се троши на лекове. А то вама није право. Зато ви сви и желите да ја што пре умрем. Ах, тешко мени! Ето, тако су данашња деца, благодарна своме родитељу.

— Зар сам ја тражила да ме родиш?

— И ја се сад кајем. Боље да сам камен родила, него тебе.

— Боље, дабоме, бар се ја не бих мучила.

Говорећи, Баба је махала рукама. Махрама на глави била се олабавила и чуперци седе косе падали су јој на очи и лице. Она их је грчевито склањала, али они су се опет упорно спуштали. Жижак у кандилу још једном засветли, затим, давећи се у зејтину, поче прскати и, наједном, се угаси. У соби је била, готово, помрчина. Баба се грувала у груди, почела да чупа косу и грца у сузама.

Даница уђе у собу, угаси кандило, прекрсти се пред њиме, баци тужан поглед на бабу и изиде напоље. Марија је, такође, изишла из собе, ухватила Свету и душмански га истукла. Он се дере и треска ножицама о земљу, као да хоће са себе да стресе болове.

На капију уђе Сима, носећи у рукама једна клешта, један гвозден обруч и неко сандуче. Све те ствари, с којима се Света играо, нашао је пред капијом и сад их баци у један угао дворишта. Затим седе за сто, наслоњен уз један зид од дворишта. Даница донесе папуче и упаљену лампу. Сима скиде ципеле и капут, седе поново за сто и узе читати новине. Када је Даница пришла столу да мало уврне фитиљ од лампе, он указа главом на бабину собу и рече:

— А она тамо опет кука?

И опет се удуби у новине. Вече је било врло пријатно. На небу се помаљао месец. Звезда се појављивала за звездом. Баба је још непрестано јецала. Света, савладан плачем, задремао на једној столичици и у мало што није пао, да га Даница није подигла и унела унутра.

II.

Марија је била у кухињи и гледала око ручка. Даница је распремала собе и када је из њих истерала муве, она је спустила завесе. Имала је још да обуче Свету, па да и она оде у кухињу да помогне мајци. И када је хтела да се упути у кухињу, она се сети да сврати код Бабе.

— Бабо, требали ти што ?

Она је била бабина љубимица а Баба ју је увек радосно гледала, — развлачећи испуцане усне у знак осмејка. Она је била сасвим увела. Сама кожа и кост, ма да је узимала најновији лек, што јој га је лекар преписао. Седа коса вирила је из мараме и уоквиравала је жуто-црно испијено лице.

— Не треба ми ништа, чедо.

Даница јој намести узглавље, убрали је и, смешкајући се, изиде из собе. Баба је гледала за њоме и нешто се била замислила. Укочен поглед био је као прикован за врата, која су се за Даницом затворила. Поче лагано климати главом као да некога сажаљева, а две крупне сузе споро су клизиле низ смежурано лице.

Звонце над капијом одјекнуло је прво двапут а после једанпут. Сима је долазио из цркве. Чим је затворио капију, он је почео да се скида. Црн герок савије, скине крагн и црвену оксфордску краватну, натенане поче откопчавати црни прслук са окецаним дугметима и све то остави на сто у дворишту. Даница му, за то време, донела једну белу војничку блузу и папуче. У часу скиде ципеле, не додирнувши их рукама. Није ништа говорио, али увек, и када је ћутао и кад је говорио, чуло се неко мрмљање, као хм, хм, које му је прешло у другу нарав, па је то радио сасвим инстинктивно. Када се свлачио, шешир је напослетку скидао, а када се облачио, прво је шешир метао на главу. Ма скиме да је говорио, он је жмирио као да му је труње у очима. Над левом обрвом има овећи ожиљак, који је некад бео некад црвен. Нико му живи није веровао, да му је то успомена из рата, ма да је сваког уверавао и ко га питао за тај ожиљак и ко није ни приметио да он има тамо нешто над левом обрвом. Бркове је стално грицкао и, како му једном рече један његов друг, већ готово сасвим обрстио.

Пође у собу, али се одмах врати.

— А дрва ? Опет заборављаш. Све човек сто пута да ти каже.

Он се врати врло куражно, стаде једном ногом у собу, а другом у двориште и одговори својој жени :

— Нек си ти жива и здрава... хм... хм... исцепао сам ја још јутрос.

Насмеја се и оде у собу. Тамо, где је он спавао, била је под постељом једна велика кутија од хартије у којој се обично држе женски шешири. Он је повуче, извади из ње једну овећу књигу и још две мање дрвене кутије у којима су некада стајале цигаре, изиде напоље и седе за сто. Лагано, готово, побожно поче отварати књигу, лист по лист, и стаде. Из једне кутије узеде једну марку, пажљиво је гледао, час у њу а час у књигу, затим је остави, па узеде другу, тако и с њоме, док, најзад, после дугог испитивања и загледања лупом, не залепи ону прву марку, у албум за поштанске марке.

— Хм... хм..

Хм, хм, и марку је лепио за марком и албум се неосетно пунио. Ето, као да је јуче почео да скупља марке, а сад какав му је већ албум ! Па тек реткости! Хм, хм ! Нико у Београду није имао такав албум, сасвим природно, да је његов албум био најбољи у Србији. Један Француз му је за њ нудио пет хиљада, а један Енглез (Сима је смео да се клади да је био Американац) девет хиљада и три стотине педесет динара. Али — хм, хм — Сима га није дао, јер је био уверен, да ће његов албум, кад-тад, можда у врло блиској будућности, представљати већу вредност од албума оног надувеног Француског Маркиза, који марке купује, а не скупља их као он. Око њега је била тишина. Он је био удубљен у свој посао и ништа се друго није чуло, до превртање листова и његово бескрајно хм, хм.

Даница, која је била спремала собу са улице, изишла је у двориште румена лица. Окренула се два три пута, не знајући ни сама зашто, затим се нашла у некакву послу и пажљиво је нешто очекивала. Над капијом одјекну звонце. Она се трже. Румен не ишчезава с њезина лица, руке су јој биле хладне и влажне, очи се светлиле, а неколико праменова косе залепише се за румено и знојаво чело. Уклањајући косу с чела, она је упрла погледе према капији. Срце је куцало снажно и брзо и она, најзад, није знала шта ће с рукама. Очевидно су јој сметале у овом часу.

— Добар дан, госпођице !

— Ах, гле, сви сте !

— Зар ме нисте видели с прозора?

— Ја?... Не. Нисам вас видела.

Крв јој појури поново у главу, у

слепим очима нешто куца, брзо, стално и несносно. Он је погледа за часак, брзо и, њој се учинило, прекорно. Руковаше се и обоје су ћутали један трен, који је њој изгледао дугачак, досадан, као да је читав сат.

— Тата је тамо, нана је код бабе, а ја... ја имам посла. Извините.

И не погледавши га, она се окрете и оде. Он је чупкао брчиће и наједном, када се она окрете од њега, повуче за један брк и то га је јако заболело. Затим се упути Сими.

— Добар дан.

— Хм, хм... Гле, а од куд ти?

Ђорђе на ово питање није ништа одговорио, јер му се учинило глупо, и јер је знао да то није никакво питање, које изискује одговор. То је, тек да се нешто каже.

— Видиш, ово је кнез Михајло. Прва марка за време кнеза Михајла. Хм. хм. Ето, види.

Ђорђе узеде марку погледа је и нашао је да нема нечег особитог. Марка као и свака друга марка.

— Јеси био у цркви ?

— Шта ћу тамо ?

Он се одмах покајао што је то рекао, јер је био уверен, да Сима није чуо, шта му је он одговорио. Тек по томе, што је он мрмљао : хм, хм, не може судити да то треба узети као неку врсту примања к знању.

— А зашто ви скупљате марке? Питао је он мало гласније.

Ожиљак над Симином левом обрвом је поцрвенио.

— Зашто? То је задовољство, једно велико задовољство.

— И велика беспослица.

Сима није чуо шта је Ђорђе рекао, јер се баш тога часа био задубио у посматрање једне марке. Дуго ју је гледао лупом. Ожиљак је црвенио и бледио. Бркове је нервозније грицкао.

— Фалсификат... хм, хм... Ето, фалсификат.

Ђорђе је запалио цигарету и иронично је гледао у њега.

— То не мења ствар. Мени је то свеједно.

Сима га је занесено гледао. Да га је у том тренутку Ђорђе запитао : да ли га воли, он би му, без оклевања, одмах одговорио: да га, на против, мрзи.

Ђорђе је, од дуга времена, гледао неке марке. Једно затворено писмо било је под гомилом марака.

— А какво је ово писмо?

— Из Америке.

— Па одкуд овде? То није за вас, бар није упућено на вашу адресу.

— Није. Ја сам га узео због марке. Немам ту марку.

— Зар ви, као поштар, имате права да узимате туђа писма ?

— Хм, хм... Није право... него... онако. Требала ми марка.

Сима је поцрвенио. Ђорђе је нагло пушио, затим баци цигарету далеко од себе.

— Да сам хтео, ја сам могао овај албум да продам за 9350 дин. Нудио ми један Француз.

— И ви га нисте дали ?

— Хм, хм. Ваљда сам луд... А један Американац нудио ми је више. Имам баш писмо у коме ме моли и преклиње, да му продам овај албум.

Ђорђе га је у први мах иронично гледао и смешкао се, а после му дође, да овом човеку рече нешто, не зна ни сам шта, нешто опоро, нешто што би га наљутило, увредило, заболело.

— Чини ми се 11.000... тако нешто, не сећам се сад... а ко ће и да се сети, кад ја често добијам... хм, хм... такве понуде.

И Ђорђу би смешан овај човек, који има два одела, једно излизано и отрцано за сваки дан и једно празнично, које је пре толико година направио и које је било врло углађено и усијано, овај човек, чија кућа, тешком муком, живи, стењући под јармом дугова, једним елегантним покретом руке, као какав неизмеран богаташ, отурује импозантну своту од 11.000 дин.

— Хм, хм... Нећу да се хвалим, али ипак ћу да ти кажем, да ме сматрају за најбољег познаваоца марака у Србији, па и на страни. Например, један немачки трговац марака, нуди ми 600 марака месечно плате, да му будем у радњи и само да прегледам марке...

Ђорђе га гледао чудноватим погледом. Он није знао шта да мисли о овом створењу, које ужива у лажи и које се опија лажима и оне га све даље носе у неке фантастичне пределе, где новац нема никаквога значаја и где се бројање почиње тек од стотине. Није знао шта да мисли о овом човеку, који га или сматра за луда или за каква дечка, којем живот није ни најмање познат. И, на крај крајева, место да мрзи овога чудног својег будућег таста, он је уживао у томе, како се подао лажи, да га носи где је њојзи воља, а највише је уживао у томе, што је осећао, да Сима верује у своје лажи, које моменат ствара, одржава и незграпно умножава.

У дну дворишта, где је становао још један кирајџија, свирао је неки стари аристон, који је, сасвим комотно, прескакао по неку ноту, и на место тога чуло се само обично зујање и шиштање. Света је отишао тамо, метнуо руке на леђа и тако стоји пред вратима и слуша како аристон свира, зуји, шишти, муца. Поред аристона је неки храпави, алкохолски баритон певао неку арију, која нема апсолутно никакве везе са аријом коју је аристон свирао. У први мах арија није имала текста, после се чуле неке искидане речи, а при крају енергично ла, ла, ла, ла, ли, ла, ла, као да баритониста концертира пред глухом публиком.

— Хм, хм... има јак глас тај обешењак. Он не сме у вече да пева у соби кад гори лампа. Одмах се угаси, као да је духнуо ветар... Кад је био онај Рус ту, онај... та де, како се звао?... Његово име ми баш на врх језика ..

— Ваљда Славјански ? Хтео је, сигурно, собом да га поведе?

— Хм, хм... јесте... нудио му, не знам сигурно колико, али, све ми се чини 300 рубаља... али будала није пристао... Волије да буде дијурниста са 100 динара.

Баритониста је и даље певао, док, наједном, није, из све снаге, рикнуо. То је био крај песме. Аристон је сад почео да свира неку полку, а неко га је пратио, ударајући песницом о сто.

По небу се почели скупљати тамни облаци и опет се нагло разилазити. У даљини је потмуло грмело. За часак затрепери лишће на дрветима и опет се све утиша. Мало мало, па сунце ишчезне иза којег тамног и густог облака. Ваздух је био тежак и сух. Муве су бивале све несносније, лепећи се за руке и лице.

Даница је донела слатко и њиме послужила Ђорђа.

— Па то бар није велико парче узмите цело... То је овогодишње. Што га пресецате?

— Ја не марим баш слатко.

Она је гледала у послужавник. А Ђорђе, када је нагао чашу да пије, гледао је у њу. Она је то осетила и боја на лицу се мењала.

— Тато, хоћеш ти слатко ?

— Овај... хм,... па нећу, сад ћемо да ручамо.

Ђорђе се диже.

— Ето, што, тераш господина.

— Ја ?... Па ја то онако кажем.

— Треба већ да идем, сад ће подне.

— Сад ће мама да дође. Она је код бабе.

— Како је вашој баби ? Боље или горе ?

— Море како боље. Све је горе. То ти је прави кулук. Не може човек да јој угоди. Све јој није нешто по вољи... хм, хм...

— Па стара је, што...

— Знам, али ипак... Она нама није тешка. Ми је негујемо, чувамо је као дете. Зар ја не би волео да оздрави ? Она није ником на терету, ником не досађује. Ја је сажаљевам што се тако мучи.

Ђорђе је хтео нешто да одговори, јер је сматрао за дужност, да нешто каже. И у мало што не рече: ваљда ће Бог помоћи, али се у часу трже и не рече ништа. Осећао је да би рекао лаж, да би тврдио нешто што не осећа, јер, на крај крајева, шта се њега тиче та болесна баба. И он зато није хтео ништа да каже.

— Збогом.

— Пријатан ручак. Ја бих те испратио...

— Не, не, радите ви...

Ђорђе се смешкао иронично и није могао да прикрије, да му је та његова пакост учинила једно задовољство.

— Ето, Данице... Па нек пође... хм, хм...

Она је брзо оставила послужавник, дошла до бабиних врата и рече својој мајци :

— Хајде, нано, хоће господин Ђорђе да иде.

Из собе је одјекнуло неко мумљање, које је Даница Ђорђу превела :

— Сад ће, казала је.

— Они се упутише капији. Она је ишла крај њега, лагано, држећи у руци кецељу, или намештајући своју косу. Он ју је гледао благо, али ипак прекорно.

— Јел те, госпођице, што воли ваш отац тако да лаже ?

Даница је била пренеражена. Овако изненадно питање ју је збунило.

— Просто стално лаже. Ја по некад уживам у његовим лажима, али ипак, њега треба да је срамота, јер он није више дете. Па после, знате, човек изгледа смешан. Мени се све чини, да ме сматра за какву будалу.

— О... О...

То је све, што је Даница могла да каже.

— Ви се не љутите, јел те ?

— Не. — Молим...

Румен је на њезиним једрим образима изгледала као жеравица. И при свем томе, што би она могла крај њега да остане часовима, загледајући све око себе, ипак је једва чекала, да овај човек, о којем она стално мисли и снева, оде што пре. И да је Даница о својим осећајима кад год размишљала, она би, можда, дошла до закључка да Ђорђа више воли када он није крај ње.

Ђорђе је ухвати за руку, а она, и ако јој је то било неко особито задовољство за које она не би могла наћи поређења, окрете се да види, да ко то не примети.

— Јесте ли ме видели кроз прозор, кад сам долазио ?

— Јесам...

Срце је снажно и незграпно куцало, као да има нешто да надокнади. Руке су јој биле хладне и, готово, топиле су се у његовој врелој и снажној руци. Он јој је стискао руку, а њој је то годило и склапала је очи, као да је ту стварност хтела да претвори у сан, у леп и пријатан сан, који јој даје снаге и живота. И у неколико махова хтела је и она његову руку да стисне, али није то учинила.

— Не треба да се угледате на оца. То није лепо.

На једном испусти њезину руку. Марија је долазила из бабине собе. Била је сва зајапурена. Рукави су јој засукани и она је кецељом брисала руке, прилазећи Ђорђу.

— Неће киша да удари. Ово већ не може више да се сноси.

— Удариће. Тек што није.

— Ја те нисам видела кад си долазио...

Ђорђе је хтео отворено и, без устезања, да јој каже, да га је она видела и да је штукнула у собу, јер није била очешљана, али не рече ништа, него се само задовољио тиме што се смешкао.

— Збогом.

— Пријатан ручак. Задржала бих те на ручак, али немамо бог зна шта. Дођи...

Окрете се и оде.

— Да не загори јело.

Ђорђе је нешто био задовољан. Извади кутију и запали цигарету.

— Нећу да вас задржавам. Збогом.

— О, не, ви ме не задржавате... немам никаква посла.

— Облаци се навлаче. Покиснућу.

— Сигурно ће падати киша. Како је ваздух тежак.

Ђорђе срдито баци цигарету.

— Рекла бих, да ви много пушите.

— Пушим.

— То вам је нова краватна.

— Јесте.

— Врло је лепа.

— Мени се не допада. Нећу више ни да је носим.

Ђорђе је то рекао, готово, сурово. И сам се тргао од тих речи.

Даница је била тужна: Зашто да не носи краватну, коју она воли ? А она би само оно носила што се њему допада. Ето, она се чешља по његову укусу. Једном, када су разговарали о начину чешљања, он је рекао да овај начин највише воли. Од тога доба, Даница се само тако чешља и ако је некада ту фризуру мрзела, када ју је у некога видела.

Грмљавина је долазила све ближе. Ветар духну и мирисао је на прашину и влагу. Небо се све више покривало мрким облацима. Тамо негде у даљини, преко Дунава, севале су муње.

Он је гледао у њу и осећао је неку милу сету.

— Хоћете ли ићи куда по подне ? Знам, да сваке недеље излазите.

— Ја не знам, да ли ће нана рећи тати да идемо. Најгоре је због бабе.

Ђорђе хтеде опет нешто ружно да рече за бабу, која свима смета, али се уздржа.

— Хоћете ли да дођем по подне?

Она га је стидљиво гледала, руменила је и смешкала се, као да је тиме хтела рећи: још питаш.

— Доћи те, молим. Свеједно ишли не ишли.

И њему се учини, да је она ове речи нежно рекла, те му је то и годило и ласкало. Жудео је да чује још једну тако нежну реч, али одређенију, која се, непосредно, односи на њега, а која се не би могла сматрати као обична фраза из учитивости.

— Волите ли кад дођем?

— Волим.

— Да вам прекратим време, је л те?

— Ах, не. Онако...

— Како?

— Па волим кад дођете.

— Ви волите и кад ваша тетка дође.

— То је нешто друго...

— Како друго?... -

Хтела је отворено и без устезања, као што он то има обичај, да каже: зато што њега највише воли на свету, али ипак није била толико смела.

Он је понова ухвати за руку и она му је лагано стиште. И њему у томе часу би криво, што не може ову девојку снажно да загрли и да је љуби, љуби.

— Волите ли ме много ?

— Много.

— Највише на свету?

— Највише.

Ђорђу је било мило, што чује те речи, јер је знао, да она сада говори истину. Он је гледао у њезине очи и смејао се :

— Од неба до земље ?

— И од земље до неба.

И обоје се смејали, као да су чули какав смешан одговор од каква детета.

— Збогом.

— Ваљда: до виђења ?

— До, до виђења.

Стиште јој још једном руку, окрете се и пође. Она је дуго гледала за њиме, а он није хтео да се окрене и ако је осећао, да га њезин поглед прати. Када је већ замакао за угао од улице, она се сневесели и уђе у кућу.

На Саборној цркви је почело подне да избија. Одмах после последњег ударца, поче највеће звоно достојанствено и лагано да звони, а затим брже, али једнолико и стално достојанствено. Оно је Београду објављивало смрт некаква богаташа. Калемегданом, Кнез Михајловом улицом и Терезијама врвео је силан свет. На углу код Руског Цара стајала је гомила официра. Неки су чупкали своје бркове a la Виљем II., а неки су се испрсили, наслонивши се на своје сабље, као какви освајачи и, дрским погледима неодољивих људи, пиљили су у мимопролазеће даме, прво их мерећи од главе до пете, а за тим облапорно гледајући у њихове ноге, које су се виделе испод знатно подигнутих сукања. Фијакери су јурили по јаругастој калдрми као бесомучни, по неки шегрт пролази кроз гомиле света и звижди да човеку заглухну уши. По излизаним тротоарима чује се клизање обућа, звецкање сабања, шуштање сукања и ударање штаповима. Ђорђе је ишао лагано, као да је на нечјем погребу. Гледао је напућене физиономије људи, дама и официра, који сневају о некој српској аристократији, гледао је страховити луксус женске тоалете, који тако речито говори о финансијској пропасти и о моралним недостатцима, гледао је сиромашне људе како и последњи марјаш жртвују, да само не изостану иза богатих људи, који више издају за једну хаљину, него што је тромесечни приход кахва сирота чиновника или официра. Удисао је јефтине и скупе, благе и несносне парфеме, који су ветрили пред њиме. Рачунао је у памети шта све то, можда, стаје и пребледио је, кад је морао признати, да је то колосалан капитал, који се улицама носи, који мирише, блешти, шушти, звечи, зврји. И њему су били одвратни сви ови људи, који су ишли кроз овај излог, да се покажу, да се похвале, да изазивају пакост, завист, злобу и злочин. Тај лутајући капитал сматрао је он као инат, као изазивање, као неку врсту пркоса. Он је грицкао усне, штапом је трескао о калдрму, а у његовој глави су се витлале свакојаке мисли.

Када се, најзад, сетио Данице, он се смешкао као у сну и када је срео једног својег познаника, он га поздрави преко мере љубазно и ако је он био један од његових најовлашнијих познаника, с којим је само, пре извеснога времена, при приказивању, изменио име.

III.

Киша је, најзад, престала да пада. По небу су још летели бели и мрки облаци, док небо није било сасвим чисто, плаво и весело. Сунце је опет почело да греје. Улицама је текла прљава и жута вода. Са дрвећа, чије је лишће још било влажно и покуњено, падале су, с времена на време, велике капи. Улице су биле влажне и по њима се почело стварати блато. Кола се једва чују када пролазе блатњавим улицама. Њихови точкови дижу блато са земље и одбаце га и близу и далеко, некад на мимопролазеће, а некад и на онога који седи у колима. Ваздух је влажан, али врло пријатан.

Ђорђе је још спавао. У његовој соби је била лепа хладовина. На прозору је била спуштена завеса, која је, на средини, имала велику рупу и кроз њу је пролазила светлост. На столу је лежао његов часовник и, у овој тишини, чуло се само како куца часовник и како Ђорђе одмерено и лагано хрче. Врата се лагано почела отварати. Лепо заглађена глава са дугачким бледим лицем и са два врло велика ока, која су се сјајила у овој полутами, указа се на вратима. Очи су, за часак, гледале у Ђорђа како спава, за тим се танке и румене усне развукоше у осмех и главе нестаде. Врата се опет лагано затворише.

Ђорђе је већ три месеца становао код једне удовице. Њезин муж је био кондуктер на железници. Он је две године боловао од ревматизма. Прво је ишао са два штапа, јечући и псујући све што му падне на памет, после је легао и није се више дигао. Док је био здрав, страховито је много пио и, као пијан, волео је да се бије, да се хвали како може много да једе и пије и како је песницом једном разбио главу, а другом столицом сломио два ребра, како зубима диже терет од сто кила, а малим прстом хвата човека за кајиш и тако га диже, како је једанпут, у вагону треће класе, ухватио једног аустријског официра, који се био прерушио у обична радника и како је једној госпођи, на врло сумњив начин, спасао живот, како он сваком старешини дрско кресне истину у очи и ако је према старешинама и себи равнима, који су имали неких веза са старешинама, био мањи од макова зрна и, најзад, како је он кадар свуда да заради, па ма и на голу камену и ако је био оличена леност. Према жени је био врло суров. Тукао је када год је био пијан, а он никад није био трезан. Од плате је доносио врло мало у кућу, већи део је попио и давао сестри једнога ложача, с којом је дуго живео, која га је врло строго држала и он је се бојао. Деца су му ишла гола и боса, а његова жена је морала да шије војничко одело и рубље, да не би, с децом, умрла од глади. За време двогодишње болести био је неизмерно пргав и суров и цела је кућа једва чекала да једном умре. Када је умро, он ништа није оставио, осим два сина, празну кућу и гомилу, дугова. Његова жена је и даље морала да шије и да тако храни своја два сина и себе. Један син, који је, када му је било пет година, скрхао ногу, ишао је са штаком. Он је био благ, послушан, имао је нечег нежног и женског; он је ишао у гимназију и добро се учио. Био је вредан и врло бистар. Други син био је словослагач и имао је добру зараду, али кућа је имала врло мало користи од те његове недељне зараде. Суботом, када, са зарадом, изиђе из штампарије у којој је радио, одлазио је у једну кавану, где су долазили сви словослагачи, и ту је пио и коцкао се, док га, са неколико динара, није затекла зора. И тако, полупијан од пића и коцкарског раздражења, разбарушене косе, бледа и испијена лица и крвавих очију долазио је својој кући. Ако му мајка ма и најмању реч рекне, он је викао као суманут, трескао песницом о сто и целу је собу испуњавао виком, лупом и ужасним задахом од пића и дувана. Мајка, онда, почне да плаче, да проклиње себе и онога покојника, што нису имали друга посла, него да даду живот овом ужасу, којег је клела и пљувала. Онај други син, Милош, који је мирно лежао у постељи, ћутао је неко време, а затим се мало диже и каже:

— Та ти си једна животиња.

Драгољуб се, онда, на врат на нос, скине, разбаца одело по соби и тресне се у постељу. Мајка јеца и грца, Милош се окрене зиду и шкрипи зубима, а Драгољуб почне да хрче, као човек, који је, савесним и поштеним радом, заслужио одмор и тихи сан.

Да би дошла до једног новог извора прихода, Лепосава је издавала собу за самца и одатле је имала неку пару. Кирајџија, махом, није код куће, не мора око њега много да послује, а, међутим, је та кирија била врло лепа закрпа.

У дворишту је било још четири кирајџије. Одмах до њихова стана била је једна собица. У њој је становала једна баба, која ни с ким у дворишту није говорила. Она није ништа радила и, готово, цео дан посвећује двема малим мачкама, које је хранила млеком, држала их на крилу, миловала их и тражила им буве, говорећи им као малој деци. Тепала им је непрестано, а мачке, као да су хтеле на то да одговоре, мијаукале су такође врло нежно. Затим их пољуби мећу очи и метне их на своју постељу да спавају. Мачке се почну умивати, затим се савију у клупче и лагано преду и намигују док не заспе. Двапут недељно, четвртком и недељом по подне, долазила јој је једна ванредно елегантна дама, са великим шеширом од чипака и пера, у свиленој хаљини са скупоценим везом и чипкама, која је шуштела, и са малим високим ципелама. Дама је била озбиљна, лепа и мирисала је на љубичицу. Она је код баба Митре остајала више од пола сата, ћеретала је с њоме, смејала се, грлила је и љубила. И када год је дошла она је поштогод донела, било воћа и колача од посластичара, било какву махраму, било новаца. То је била ћерка баба Митрина.

Да баба Митре, у једној соби и кујни, становале су две сестре са својим оцем. Једна од њих, Каја, седела је за шиваћом машином од раног јутра до мрклог мрака. По некад, уз зврјање машине, чуо се њезин нежан и танак глас, како почиње неку песму, коју никад није довршавала. Њој је било више од тридесет година. Густа смеђа коса уоквиривала је округло, мршаво и бледо лице. Нос је изгледао као згњечен, усне танке и модре. Два плава ока су више тињала него што су сјајила. Друга, Јулка, била је знатно млађа и знатно лепша. Она није помагала сестри, сваког дана се, по подне, лепо и укусно обуче, накудрави косу, напраши лице пудером и одлази некуда и тек се у вече враћа, врло уморна и бледа. Отац им је био трговац, али је одавна пострадао. Неки тврде, да томе има много да захвали својој жени, која се у кући никада не помиње. Он је вечито болестан. Зими не излази из куће, а када наступе топлији дани, он понесе своје сандуче са трињем у које је пљувао и тако седи пред кућом, мота палцима, укоченим погледом гледа у небо и у земљу, кашље и пљује у своје сандуче. И наједном, као да се буди иза сна, почиње својој ћерци објашњавати, да би он свима трговцима памет померио, када би имао само 2000 динара. Он би, у најкраћем року, морао бити баснословно богат.

У дну дворишта становао је један пешадиски наредник са женом. Он је био висок и развијен. Велике бркове је везивао и подизао их у вис, као његов командир, имао је велике смеђе очи и знао је да се оне женскињу допадају. Шајкачу мало накриви и тако се види један део косе, који рашчешља, па се, с те стране, не види ивица шајкаче, која потоне у коси. Сабљу никада не закачи и пушта је да тандрче колико јој је воља. Жена му је мала и пуна плавуша. Вредна је као кртица. Са мужем лепо живи и ако он воли да виче по кући. У дну срца је он добар човек и добар домаћин. Жена је, иначе, задовољна са својим животом, само никада не може да прежали што нема деце. Шта јадница, није покушавала само да роди, али ни лекари, ни бање, ни врачбине, ни бапски лекови нису могли помоћи. Она је често, када је сама код куће, горко плакала, представљајући себи, како би имала лепо дете, како би га неговала и како би га одевала као луче. И нареднику је то било врло криво и сматрао је то немање деце, у неку руку, као личну увреду. Обоје су зато, свак за се, распитивали шта је томе узрок и како се томе може доскочити. Иначе су били штедљиви и, осим за те лекове и врачбине, нису у лудо трошили новац. Тој њиховој штедњи, ваљда, има се и приписати што су једну собу издавали под кирију. Сад у тој соби станује један правник, с којим се наредник необично поноси и којега он особито поштује, као што то и принадлежи једном, тако рећи, учевном човеку. Правник је био висок и сух као гладна година, имао је велику кудраву косу, носио је црн шешир са великим ободом и отворено црвену краватну. Преко дана је ишао у школу, давао кондиције, а у вече је шетао калимегданом са гомилом својих другова, који су вечито махали рукама када су говорили, и ишао у радничке синдикате, а када дође кући он је до неког доба рђаво свирао на вијолини. Неколико кола, марсељеза, песма Светозара Милетића и неколике уличне песме, које су биле у моди, то је, ето, било све, што је знао да свира, наравно, све на памет и без нота.

Пети кирајџија је био један фабрички раденик. Он је имао жену, која месецима лежи у постељи и једно слабо мушко дете од седам година. Већ пет дана како не иде у фабрику, јер сви раденици штрајкују. Према жени је био до крајности благ и ако је она, од како је болесна, постала врло пргава и почела да се боји смрти. Он је неговао жену колико год је могао нежније, а дете је облачио. Тај дечко је био врло бистар и већ је знао цело радничко вјерују на памет.

Двориште је било доста пространо. На сред дворишта је био један велик дуд и чесма, чија је славина била вечито покварена, те је вода текла по дворишту и тако је увек била бара. С десне стране биле су наслагане неке греде, које су, од влаге и дугог стајања, иструлеле, па је из њих проклијала трава. До греда, уза зид, био је наслоњен један стари шпорет, црвен од рђе, који се почео распадати. Из средине шпорета ниче трава и коприва. Крај шпорета леже неки зарђали гвоздени обручи, полутруле дуге од једног расушеног бурета, један расушен точак од колица са препукнутим зарђалим обручем и гомила камења покривена зелено жутом маховином. И из свих тих развалина буја трава, покрива их и сарањује их.

Ђорђе је још спавао. Лепосава понова ошкрину врата и погледа својег кирајџију, како лежи на постељи, са подигнутим рукама више главе. Замршена коса залепила се за знојаво чело. Кроз полуотворене усне видела се два реда белих и сјајних зуба, који су одударали од црних чупавих бркова. Она је непомично стајала и гледала. У соби је куцао Ђорђев часовник, из друге собе је долазила тупа лупа Милошеве штаке, а из дворишта залутају по некад тонови са правникове вијолине. Неко је дошао до чесме, отворио славину и водом пљуска лице. Ђорђе је одмерено дисао, а једна зрака, која је продирала кроз рупу од завесе, испружила се преко једне половине његове главе, преко једног дела његова тела и преко наслона од постеље. Лепосава лако уздахне и опрезно затвори врата.

Ђорђе отвори очи, протегне се и ђипи. Брзо подигне завесу, дође до стола, погледа на часовник и намршти се. Лепосава је чула да је он устао, па уђе у собу.

— За име Бога, што ме нисте раније пробудили? Рекао сам вам још, да ме пробудите у четири сата.

— Хтела сам да вас пробудим, али ме је било жао, кад сам видела како лепо спавате.

— Жао не жао, требали сте онако да радите као што сам вам рекао.

Лепосава се покуњи.

— Не треба да се љутите.

— То су моје ствари, да ли ћу се ја љутити или не.

Она поцрвени. Узеде бокал и леген и изиде напоље.

Ђорђе стаде крај прозора, затурио руке на леђа и гледа кроз прозор. Наредник стао код чесме, раскречио се и тако се умива. Његова жена стоји крај њега са убрусом у руци. Лепосава, са бокалом и легеном у рукама, чека док се наредник не умије. Радниково дете ухватило једно маче за реп и оно жалосно мауче. Наједном зашушташе сукње, замириса мирис од љубичице и елегантна ћерка баба Митрина прође кроз двориште, не гледајући ни у кога. Када је дошла до једне баре, она подиже сукње у вис и указа се лепа и обла ножица у црним чарапама. Наредник погледа у њу, а затим у Ђорђа и намигну. Ђорђе се прво намршти, а после се осмехну.

Лепосава унесе воду, метне леген на једну столицу а бокал на под крај столице и остаде у соби.

— А што ви мене мрзите?

Ђорђе је погледа. Њезино га питање изненадило, а још више њезин глас, који му је изгледао да је тужан. Још једном је погледа и сад први пут, после три месеца, учини му се, да је Лепосава лепа. Она га је такође гледала, а врхови њезиних јагодица почели су се руменити.

— Ја баш гледам да вас у свему задовољим, а ви ме мрзите. Молим вас кажите ми : зашто?

Ђорђе је гледао њезину густу и лепо зачешљану косу, црне и велике очи биле су пуне нечег сетног и милог, а усне румене, као да прснути крв. Зуби велики, бели и здрави. Кроз танку реклу виде се контуре њезиних груди, које су се, кад је ишла, лако тресле. И што ју је дуже гледао све му се више допадала.

— Да вас нисам, можда, увредила?

— Мрзео вас не мрзео, то је, мислим, вама све једно. Главно је кирија.

Она побледи, а затим поцрвени.

— Како код кога. Код мене није то баш најглавнија ствар.

— Е ? Добро, онда ћу одсад бити према вама љубазнији, па ту моју љубазност рачунајте у кирију.

И он се насмеја и ако је осећао одвратност од овог својег глупог вица.

— Сад ћу да се умијем.

— Знам да вам сметам. Идем.

Она се окрете и пође вратима, али лагано и оклевајући. Застаде и окрете се њему.

— Хтела сам нешто да вас молим.

— Да чујем.

— Саветујте мога сина Драгољуба, да чува новац и да не буде тако суров према мени.

— Ја ? Зар баш ја да га саветујем, који савете највише мрзим ?

Њој се учини, да је он зато рекао, што је мрзи и у часу се збуни. Он је приметио ту њезину забуну и би му мило, па рече опоро :

— Нећу.

Она задрхта и изиде из собе. Ишла је као да је занесена. Срце јој се стегло, и, готово је, престало да куца. Њој је било врло тешко и осећала је потребу да се некуд сакрије и да дуго плаче. О, какав је то човек! А она, међутим, би дала живот за њега. Она никад никога није тако силно волела. И што је он према њој суровији, она га је све више волела, па може бити баш зато што је такав. Зар он не види, да га она воли и да би му се она на један његов миг сасвим предала? Или можда није лепа ? Невоља иначе има обичај да разори лепоту. И она, као несвесно, поче проучавати своје тело. Ах, Боже мој, и ти људи понекад проћу крај среће и ако им се она на сред пута наметљиво испречи! Две крупне сузе почеле су се котрљати низ њезино лице и она је осећала како је те сузе голицају по лицу и не хтеде их обрисати. Затим дођоше друге сузе, а она је стајала у кухињи наслоњена уз врата, дрхтала је и, немогавши савладати суза, лагано је трептала очима и тихо је плакала. Усне је припила и тако се гушила да не би на глас заплакала. И док је њезин бол налазио одушке у сузама, докле је штака Милошева у другој соби тупо лупала о под и пратила је његово тихо и лепо певање. Лепосави дође да гласно зајеца, не водећи ни о чем рачуна.

Ђорђе се умио, и поче по соби ходати тамо и амо певушећи при том. Када се обукао, он отвори прозор. Радник, Стојан, изнео на двориште један чаршав да се суши. Каја села до оца и чита подлистак у »Малом Журналу«. Отац мота палцима и гледа у једну барицу како бива све већа. Правник сео на прозор, дугачка кудрава коса лепрша се око његове главе. На крилу држи вијолину, а гудалом узмахује. Када је видео Стојана, он махну на њега гудалом.

— Хоћемо ли ?

— Сад ћемо, само да свршим све што треба. А где је Драгољуб?

— Не може да се дигне. Тешка му глава као мерица.

— Он опет шворц ?

— Наравно.

— Па то је једна животиња.

— Море, преиспољна.

Јулка стоји крај огледала и кудрави косу. С времена на време погледа у Правника, а он када то види, мало поцрвени и почне миловати своју косу или чупкати за крајеве од краватне. Скочи с прозора и почне свирати . Каја оставила подлистак и почела лагано да пева песму коју Правник свира, Јулка јој притече у помоћ, затим поче и наредник својим храпавим гласом, потом његова жена танким и крештећим алтом и Стојан, лаким и меким тенором. Најзад упаде и Правник извештаченим баритоном, који му је задавао доста муке, јер је био у лицу црвен као рак, а вратне жиле му набрекле као да ће оног часа пући. Милош изишао из собе и иде лагано, као да лупањем штаке хоће да даје такт.

Ђорђе узеде штап и изиде напоље. У томе часу изиђе баба Митрина ћерка и песма умуче. Сви су гледали за њоме. Она је ишла лагано, главу је оборила земљи и поцрвенила је, као да је осетила да су многе очи упрте у њу. Ђорђе је оштро погледа. Она је још више поцрвенила и заборавила је да мало више задигне сукњу кад је прешла преко једне баре. Мирис га је занео и учини му се, да га хвата несвестица. Сви су гледали за њоме. Правник је поцрвенио, Наредник се саркастично смеши и намигује, Стојан врти главом, а Јулка је заносно гледала и би јој мило, када је видела да јој се чипка на доњој сукњи мало опарала. Ова елегантна дама је свима била загонетка. Неки су говорили, да јој је муж врло богат, али да мрзи баба Митру, па она не сме да долази својој ћерци. Неки су, опет, вртели главама и смицали раменима, као да су тиме хтели рећи, да се они не воле мешати у којекакве загонетке. И увек, када год је она долазила својој мајци у походе, почињао се говор о њој и увек се морао прекинути, када већ нико ништа није могао више да измисли. Сви су, готово, већ у неколико махова, покушавали, да дођу у додир са баба Митром, али све је било узалуд. Све је копкала ова загонетка и сви су тражили одгонетку за њу. Нарочито је свима било чудновато, зашто мајка одвојено живи од своје ћерке, када је ћерка тако бескрајно воли и када је тако силно богата.

Ђорђе изиде на улицу и пође лаганим и одмереним кораком. Штап је вртио у руци и он се сјајио према сунцу. Главу је оборио и, мимо воље, почеше мисли да се роје. Мислио је о Лепосави. Шта хоће она од њега? Зашто хоће да је он воли ? И зашто опет она њега воли ? Затим му Лепосава изиде пред очи и он је уживао у њезиној обичној лепоти, која нема ничег усиљеног, ничег наметљивог. Он се намршти, као да је тиме хтео да се ослободи мисли, које су јуришале на њ. Опет поче мислити. Живо га је интересовало колико Лепосава има година. Знао је да има куд и камо више од тридесет и две и три године, али ипак, она је лепа, здрава и једра. И размишљајућ о појединостима Лепосавине лепоте, његове мисли добише други правац. Даница му изиђе пред очи. И она је врло лепа. И он је нехотице поче поређивати са Лепосавом. Даница је млађа и пунија, али Лепосава је живља, она је блага, има једну пријатну сетну ноту, која дира у срце. Али Даница је чиста, још недотакнута као планински снег. Лепосава је... И њему је било криво што чини оваква поређења са женском,која ће, данас сутра, бити његова жена. И он се био решио, да више не мисли о њима. Радознало је гледао у мимопролазеће, као да је од њих што очекивао. Лак ветар је подухивао и он скиде шешир, да му тај ветар хлади главу. Наједном се сети, да треба да иде код Даница, јер је обећао. Обећао ? Да, рекао је: до виђења, а то, ваљда, значи, да треба још данас да се виде. А зашто је обећао ? И њему је то највише било криво. Зашто да се обвезује? Зашто да покаже, да је он воли и мора данас да је види ? Зашто она да мисли, да он не може без ње живети ? И зар то неће бити један разлог више, да она њиме у будуће влада ? И то њиме жена да влада ? Она је изјавила жељу да га види и он одмах јури, као да тиме хоће да јој докаже, како је њезина жеља за њега заповест. И он сад треба да буде слаб па да попусти. Таман!... А зар га она неће више волети, када не оде? Зар жена неће све употребити да улије човеку љубави према њој, када себи избере једног човека, којега хоће да воли ? Или зар се људи бирају ? Зар љубав није слеп нагон? Зар... и он се љутио. Неће да иде и — тачка.

Руке је затурио на леђа и тако је ишао оборене главе. Није ни приметио да је скоро ван вароши. Улицама није било много света и тако су његове мисли, готово, мучки нападале на њ. Мислио је како ће живети, када се буде оженио. Како ће он, обичан царински чиновник, живети, који зависи од злохуде плате. И шта ће на крају крајева, постићи у државној служби ? Он, који је рођен да живи боље и самосталније, него сви они канцеларијски робови. И што је он гори, од свих тих богатих људи, који и не знају колико имају? А зар су сви ти богати људи постали наследством богати? Зар их нема, који су били још сиромашнији од њега, па се опет обогатили ? Крали су, лагали су, убијали су, али су постали богати. Зар ко сме рећи какву богаташу, да је украо своје богатство, да је дошао до њега најстраховитијим незаконитим путем ? Зар се баш ти велики лопови не поштују, не цене, не уважавају као особита врста грађана? Зар се тим богатим разбојницима, чији новац боље спира крв с руку него вода, не одају највеће почасти? И онда ко је лопов а ко поштен ? Па новац? каква је то славна ствар. За новац се може све купити и звање, и част, и љубав, и поштење, и орден и све...

Он се тргао. Хладан зној га облио, ноге му клецају. И ма колико да је одбијао ове страховите мисли, оне су ипак долазиле, саме, непрестано, наметљиво. То је његова стара махна и он се увек борио против ње, као против каквог ужасног зла. Али мисао се не угушује. Што се она више угушује она бива све већа, узима колосалне размере, постаје монструм, постаје бескрајно море, које је и страховито и величанствено.

И он је ишао, непрестано ишао. Час је побеђивао своје мисли, а час су оне њега побеђивале. И он је, најзад, био плен својих мисли, које су се играле њиме, као мачка мишем. Вече се нагло спуштало. Небески свод је био плав, а из једног угла се месец плашљиво помаљао. По нека звезда је већ трептала. Електричне сијалице наједном се све упалише. Свет је врвео улицама, тискао се и гурао. Трамваји су јурили и сваког часа су звонили. Пред каванама је било много света. По неки велосипедиста пројури улицом, његова промукнута труба трешти и свет се склања с пута. Продавци новина нуде новине, вичући као помамани. Један жандарм тера неког одрпаног јадника, а свет се скупио и радознало гледа човека, који је нешто украо. На другој страни тротоара наслонио се један просјак, без једне руке и једне ноге, држи шешир без поставе и моли и богоради за милостињу. И цео овај народ и све ово што се кретало улицама, што је викало, ишло је и гурало се, све је то изгледало Ђорђу, да иде само једном циљу, да има само једну дужност, једну љубав, једну. жељу, једну наду — новац, новац, новац...

IV.

Већ је други дан како бесни досадни и ужасни београдски ветар. Облаци прашине дижу се у вис и падају на куће, дрвеће, кола, људе и све. Куће су покривене читавим слојевима сиве прашине. По улицама виде се гомиле лишћа, које је ветар покидао с дрвећа, хартија од новина, слама и све то ветар почиње прво терати у ковитлац, а за тим понесе у једном правцу, тресне све о земљу, лишће, хартија, прашина, слама почну скакутати по калдрми док све ветар не разнесе. Кроз разапете телефонске жице и жице за електрично осветљење фијуче ветар и оне дрхте, свирају и јецају. По лишћу на дрвећу нахватала се силна прашина. Када ветар дуне, прашина се стреса с лишћа и пада на земљу као киша. На једном се ветар утиша и само жице дрхте и цвиле. После опет почне да фијуче, силно и бесомучно. Људи оборили главе, натукли добро шешире, али га ипак држе једном руком и трче. По неком ветар скине шешир с главе и он трчи за њиме, псује и виче. И таман да га ухвати, а ветар га пренесе на другу страну улице и ту се задржи за какво дрво, какав олук од куће или га ко задржи штапом. Неки застајкују у свом брзом ходу и трљају очи, други опет окрену леђа ветру и чекају док ветар не пројури. Али ветар и даље фијуче дижући са собом све што може понети. Женске једном руком држе шешир, да им га ветар не однесе с главе, а другом придржавају сукњу, да је не подиже. Сукње се вијугају и лепршају и женскима откривају ноге. По каванама, крај прозора, седе људи и гледају на улицу и смеју се кад ко појури за својим шеширом или, са особитим задовољством, гледају како ветар женскињу подиже сукње у вис, па се виде листови, мршави и пуни, одевени у црне или какве друге чарапе. Батаљон војника, покривен дебелом прашином, иде оборене главе и без такта, а добош бије као за свој рачун и час се његово добовање јасно чује, а час се, готово, никако и не чује. А досадни беспрекидни ветар бесомучно фијуче и пакосно засипава прашином све и свакога.

Бабу је по други пут удрила капља. Она непомично лежи на постељи и, мутним погледом, гледа у лекара, који јој преписује лек. Лекар пише рецепат, по некад застане, оловком се чеше по глави и, тобож, се мисли какав лек да јој да и ако се већ одавна био решио, да јој да онај исти лек, који јој је дао ономад, прекјуче и јуче. Дебела тешка цигара лежи на столу, а њезин лепи плави дим, у вијугама се подиже у вис. Затим, преко златних наочара, погледа у бабу, опет се нешто замисли, повуче бели прсник, који се био попео на дебели трбух, опет се почеша оловком и опет поче писати. Даница је стајала крај њега - и чекала је, да јој објасни како се тај лек има употребљивати. Кандило је светлукало пред старом и почађавелом иконом, која се одавна већ није могла распознати. Најзад лекар направи једну шару на дну рецепта и убоде оловком у рецепат. Он се потписао и рецепат је готов.

— Дакле, једну у седам, другу у девет, трећу у једанаест и, ако не заспи, четврту у један... Јесте разумели, госпојице ?... а?...

— Јесам, господине докторе.

— Лепо...

Он се окрете баби, погледа је и рече јој, смешећи се:

— Кроз два дана биће те здрави...

Када је говорио, он је певушио. Српски није добро знао и ако је већ тридесет година у Србији. Узеде цигару са стола и метну је у уста и тако је, са цигаром у устима, говорио. Баба је вртела главом, а очи је склопила, као да је тиме хтела да каже: лако је њему да са болесницима тера комедију.

— А кад ћемо да играмо, госпојице ?

Даница порумени и стидљиво одговори:

— Па није још ни прстен био.

— Ви волите много младожењу, а ?

— Па...

— Видим, видим...

И обоје се насмејаше. Лекар се диже, једном је руком, у знак поздрава, махао према баби. Баба је лено климала главом. Отвори врата и изиде. Даница га испратила до капије и одмах се вратила и оде крај бабине постеље. Ветар је дувао. Једна лоза, која је била наслоњена уз горњи прозор, додиривала је ћерћиво од прозора и шкрипела је када је ветар подухвати. Врата од тавана нису била затворена и она су се залупкивала и јечала су, када их ветар почне отварати и затварати. Даница је, са плетивом у руци, седела крај бабе и гледала у њу. Једна велика мачка је лежала на покривачу и прела је своју бескрајну прећу. Сумрак је већ почео да се хвата. Сенка од кандила је падала на постељу.

— Бабо, да донесем лампу ? Не види се више.

Баба, која није могла више да говори, климну главом. Даница је донела лампу и метнула на сто. Лампа, са округлим белим шеширом, у пола је осветљавала собу и Даница се приближи столу и ту седе. Руке су брзо радиле. Она је гледала у свој рад, али га није видела. Она је волела да плете, јер, онда, не мора тако много да пази и може, до миле воље, да пусти маха својим мислима. Она је била врло тужна. Ђорђе већ недељу дана није долазио. И она је непрестано мислила о њему, не говорећи ником ни речи. Мајка и отац нису ни запазили, да је она тужна, јер су били занети другим послом и њој је изгледало, да о њој и баби нико и не води рачуна. Мајка је данас била врло љута, за столом је оца страшно изгрдила, готово одмах по ручку се обукла, отишла некуда и још је нема да се врати. Баба се накашља, а то је значило да зове Даницу. Она јој се окрете, Баба је указивала главом на другу собу.

— Нана није ту. Отишла је некуда.

Баба је сумњиво вртела главом, затим извуче једну руку и поче кажипрст трљати о палац.

— Не знам. Нана је за ручком била врло љута и грдила је тату. Прво је истукла Свету, он, јадник, још спава, а после се обукла и отишла некуда. Тата није ни речи проговорио, када је она отишла. Руке је метнуо на леђа, главу оборио и тако је шетао по соби тамо и амо, док није било време за канцеларију.

У усахнулим бабиним очима засветлише се две мале сузе. Даница дубоко уздахну, рад је спустила на крило, поглед упрла у једну тачку и тако непомично седи као какав кип. Велике трепавице бацају сенку на побледело лице и из те тамне сенке светлуцају сузе. Груди су се лагано дизале и спуштале. Зашто не долази већ једном ? Како може да издржи, да је не види читаву једну недељу, седам дугачких и бескрајних дана? Она сада, готово и не спава, не једе честито и ни до чега јој није. Само њега, њега да види. Зар јој је то неки живот без њега ? Зар није он њезин живот ? Баба се накашља и она прекиде бујан ток својих мисли, који ју је био понео. Узеде поново да ради, али без икакве воље и без икакве пажње: петљу је испуштала за петљом. Најзад извади игле и почне чарапу да пара. Баба се опет накашља, Даница подиже главу и погледа бабу, она ју је звала. Кад је дошла до ње, она је загрли и поче је љубити. Даници је, иначе, мало требало. Она, такође, загрли бабу и љубљаше је, али, не могавши више уздржати плача, који јој је стезао срце и грло као гвозденом кариком, поче гласно и очајно јецати. Баба је плакала као мало дете, уста су била отворена, а немоћан језик се кретао тамо и амо, али није могао створити ни једне речи.

— Ми смо,... бабо,... две несрећнице...

И она је јецала, држећи бабу у загрљају. И ове две жене, једна, испред које се измиче живот пун беда, невоља и неприлика сваке врсте, друга, испред које се измиче прва срећа, лежале су једна другој у загрљају и горко су оплакивале своју рђаву судбину, која их је лагала и заводила. Помамни ветар је напољу фијукао, свесан своје моћи, а унутра, у овој полуосветљеној собици, која је била узана и загушљива као каква гробница, дрхтала су и плакала два слабашна створења, немоћна да се боре против недаћа својега живота. Мачка се дигла и почела се протезати, правећи велику грбу на леђима. Мало се облизивала и опет се савије у клупче и лагано преде, жмирећи очима.

Неко је капију нагло отворио и звонце је гласно одјекнуло. Даница се, једним покретом, истрже из бабина загрљаја, брзо убрише очи и полети на врата. То је он. То не може други бити, него он. Хвала Богу једном! И она застаде, јер се сетила, да то не би-било у реду, да му полети у сусрет. Ох, проклети обичаји! Ах, како би она радо излетила напоље и раширених га рукама дочекала. Дакле, ипак је дошао. Хвала му, она ће све да заборави што је, за ових бескрајних седам дана, пропатила. Главно је, да је дошао. Њој је сада лако и у часу је заборавила сву тугу и сав бол. О, како је била луда, па је којешта мислила ! Чак је и своју судбину проклињала, а она то, ето, није заслужила. Али то није био он. Врата се отворише и Марија уђе прашљива и чупава.

— Бог га убио, како дува као луд... Добро вече ! Погледај, молим те, каква је то прашина. Рашчупао ме и направио ме као какво чудовиште... Доктор је, ваљда, већ био? Пази, читава кола прашине. Не зна човек шта ће пре, да ли да се брани од прашине, која лети у очи, или да се сукње не дижу... Је ли што год преписао? како је, нано? Даће Бог, биће боље. Иди, Бога ти, истреси ово. Зар Света још спава? Видиш ти лоле једне, шта ће ноћас да ради ?

Била је весела и непрестано је говорила. Она ју је знала и била је уверена, да је какав посао повољно свршила. Даница је била изненађена овим њеним понашањем и није никако могла веровати, да је то она иста жена, која је, при ручку, онако викала и ударала песницама о сто. Када је истресла мајчину махраму, она се вратила у собу и наставила рад. Марија је села крај бабине постеље.

— Све се може само кад се хоће. Дабоме, да се не може, кад човек прекрсти руке и чека да Бог сиђе с неба и да помогне. Сима би умро од глади да ја нисам жива. Ја мислим да нема на свету тако везана човека. Где нисам после подне била! Ишла сам код секретара, али он није могао да помогне. Лепо човек каже, да је он девета рупа ни свирали. После сам отишла код начелника, таман био лего да се одмори, а ја, Бога ми, нисам отишла, него сам чекала да устане. И тако сам седела с његовом женом и пила каву. Јух, ала је то добра жена, добра као добар дан! Само, јадница, несрећна је. Свега има. Муж јој лепо аванзује, али жали, јадница, што нема деце. Причала ми шта све није покушавала, па ништа. Ја сам јој, онда, казала шта да ради... Иди, Бога ти, Дано, види шта ради то дете... кажем јој, да лекари ништа не знају, а најмање те ствари... Просто се жена препородила кад сам јој казала. Како је била љубазна после тога, још више него пре, као да сам јој сестра! Изнела је грожђа и јабука. Кад ми је рекла, да је слуша њезин муж, онда јој кажем зашто сам дошла. Рекла сам јој, да имам седмеро деце, да ми мајка болује већ три године, да ми три детета болују од шарлаха, а мој муж има малу плату и одавна није добио класу. Док сам то говорила ја сам плакала, а она ме тешила, чак ме била и загрлила, па је рекла, да не бринем и да ће она код њеног мужа још данас израдити да добије класу.

Она је говорила брзо и весело. Баба ју је занесено гледала и отварала је уста, да нешто каже, али узалуд. Марија је то разумела и са чуђењем, је гледала у своју мајку.

— Боже, нано, баш си чудновата. Па ја нисам лагала од беса, него зато, што је то за нас добро. Зар вечито да се патимо? Ето, данас тек двадесети, а ми немамо ни маријаша у кући. Није срамота лагати, кад се од тога може имати користи.

Даница је ушла, водећи Свету за руку. Марија га одмах подигла на крило и љубила га, а он је, прљавим ручицама, трљао санане очи.

— Па зар ти, болан, досад спаваш? Да видиш шта ти је нана донела. А хоћеш ли да слушаш твоју нану?

Света је гледао у Маријину руку, која је нешто по џеповима тражила и рече плашљиво:

— ’Оћу сушам тебе.

Марија му даде један фишек са бонбонама, пољуби га два три пута и спусти га на под.

— Дај и дади једну бонбону.

Света је прво притискао фишек на груди, а после, када је Марија казала, да добра деца тако не раде, он извади једну бонбону и даде је Даници.

Марија се била сасвим прибила уз бабину постељу и шапутала је нешто. Света је сео на под, вадио једну по једну бонбону и грицкао је. Даница је плакала. Дакле о њој се не води рачуна? Она и не живи. Њу нико и не пита како јој је. Главно је, да она изиђе из куће, јер ће онда бити мањи трошак. И кад се испросила, онда је цео посао свршен. Зар и после тога ко да разбија главу због ње? Боже сачувај! Док су ове мисли муњевитом брзином пролетиле кроз њену лепу главицу, дотле је њезино срце јако куцало, на очи се навлачила магла и њезин рад и све у соби тонуло је у тој магли, али она није смела да да маха својим осећајима и тако је уздахе угушивала, који су се из срца пели, застајали у грлу и ту се каменили. О, Боже, мој, појмили она жена тамо, што шапће о сумњивим стварима уличног бабичлука, како је њојзи сада ? Зар она не зна, да он није долазио седам дана и да ће то њу убити? Зар је свет пречи од њезиног детета? Једна крупна суза паде на Даничину руку, она се трже, као да ју је жеравица опекла и изиде напоље.

Напољу је био густ мрак. Ветар је кидао лишће са дрвећа и лозе. Таванска врата су болно јечала када их ветар залупкивао. Ветар је доносио звиждање са оближњих фабрика, које је личило на очајан врисак или промукнути крик, који моли и преклиње за помоћ. Испред прозора стоји једно дрво, ветар му покидао све лишће и оно изгледа као какав костур, који је подигао сухе руке у вис, а затим их спустио и лупа у прозор, тихо и дуго. Марија се диже и спусти завесу.

Када су вечерали, Даница је однела судове у кухињу и тамо остала. Света је, још за време вечере, заспао са залогајем у руци на Маријином крилу и она га однесе на његову постељу. Сима је изнео албум с маркама, залепио неколике марке, а неке, опет, издвоио и везао их. Марија се вратила, узела Даничино плетиво и села крај стола.

— Хм, хм... то би добро било. А шта каже? Дакле добићу класу ?... Хм, хм... А може бити, да ћу бити стално на благајни. Доста сам био његов заступник. Хм, хм... био сам вечерас код Панте. Нема ништа од њега. Ужасно кашље, кожа ми се јежила док сам био код њега... хм, хм. Панта је добар човек и ја му не желим да умре, баш на против. Али хтео сам баш да се уверим како је с његовом болешћу. Управник ми увек говорио, да ћу све дотле да га заступам, док не оздрави или не умре. Али он ће, јадник, пре да умре, него што ће оздравити. Хвала Богу једном. А од кад то желим, то ми је био сан и, ето, сад ће да се испуни. Хм, хм... сиромах Панта! Био је добар као душа. Али шта ћеш, судбина... хм, хм... Молио сам једног свог пријатеља да протежира моју меницу у цензури, али он каже, да треба и ти да потпишеш, па одмах да добијемо паре.

— Ја ? А је ли то сигурно?

— Хм, хм, па неће, ваљда, човек да лаже.

— Ја не знам како ћемо да издржимо зиму. Опет немам ни маријаша у кући.

— Заборавио сам да донесем.

— Одакле ?

— Па... хм, хм... из касе.

— А контрола ?

— Јест, ти мислиш, то се сваког часа контролише. Па ја ћу то да вратим. Па после, чудно ми чудо, дваест триест динара. Јеси ти приметила, да је Дана нешто невесела ? Хм, хм...

— То није никакво чудо. Испрошена је. Свака девојка је онда тужна.

Сима се смешкао и почео певушити:

Ој девојко прекопута, Што си тако забринута, Забринута, замишљена Као да си испрошена?...

— Па није лако: оставља родитеље, кућу, хм, хм... А знаш ли ти да

ја од неког времена не могу да спавам? Лепо ме уби брига.

— А ја већ спавам. Ја немам брига. Ја ни на шта не мислим, само ми ти мислиш.

— Знам, знам, али ја друго нешто мислим. Све се кајем што сам те послушао.

— Опет ти то, па то.

— Хм, хм... како сам могао човеку да обећам оно што знам да немам? Обећао сам мираз од двеста дуката, а ми немамо ни двеста пара. Лепо ћу полудети. Шта ћемо да радимо кад дође дан да положимо новац?

Марија је једну руку, са плетивом, спустила на крило, а другу је подигла, наслонила се на њу и нешто се замислила.

— Није то лако. Хм, хм... Лепо ми дође да се убијем. Не могу човека у очи да погледам. Откуда да створим двеста дуката? кажи ми: откуда? Сигурно су то краставци. Преврћем се по кревету као на усијаном роштиљу. Хм, хм...

Он се ухватио за главу и шета по соби тамо и амо.

— Па још и та твоја мајка. Докле ће да болује?

— То је божја воља.

— Море какав Бог. Зар он зна шта ради? Ето патимо се као да смо побили цео свет... Бар да има кој марјаш... хм, хм...

— Ко то зна ?

— Шта-а-а?!

Он је стао пред Марију, разрогачио очи и гледа у њу.

— Ко зна, можда, и има. Ти знаш да је она била циција целог свог века.

— Ја сам уверена да има.

— Истина?... Хм, хм...

— Зар би ти ја, иначе, казала да обећаш Ђорђу онај мираз?

— Дакле, ти знаш да она има пара?

Марија је поцрвенила. Она је исто

толико знала као и Сима.

— Знам.

— То ће бити спас за нас. Ипак је добар Бог. Треба само пазити.

— Дабоме, ја сам увек код ње.

— А где ли је сакрила тај новац?

— Ја мислим у сламњачи, јер никад не да, да се она претресе.

— Е па, онда, је јасно као дан.

Даница је ушла у собу и они прекину говор.

— Је си угасила лампу?

— Јесам, нано.

Света се пробудио. Мора бити да је нешто страшно сневао, јер је вриснуо па после почео да плаче.

Марија се диже и отрча у собу. Даница је узела плетиво у руке и села за сто, према оцу. Сима је навијао свој часовник и гледао је у Даницу. Сад је тек приметио, да се она, за ово кратко време, јако променила. Лице се било издужило и било је прилично бледо. Испод очију били су модри колутови и очи су изгледале веће. Рекла није се, као пре, припила уз њезино једро тело, сад је била знатно шира, као да је туђа.

— Дано, да ниси болесна?

— Ја? Нисам што.

— Па што си тако невесела ?

Она је поруменела, а руке су јој дрхтале.

— Не... нисам.

— Ех, ниси... хм, хм... видим ја то. Он је дошао до ње и миловао је по

образу..

— То ми се не допада... хм, хм... Зар се једна девојка испросила?

— Не. Ја на то и не мислим.

— Него на шта мислиш? На Ђорђа, је ли? Па, ето, он баш често долази. И данас је био, је ли?

— Није.

— Е па, онда, јуче.

— Није ни јуче.

— А прекјуче?

— Није, па није ни ономад.

— Како то ?

Даница је оборила главу и почела брже да ради. Доња усна јој заиграла и она је уједе.

— Па колико дана није био ?

— Седам.

— Седам?!... Хм, хм... Видиш, ја то нисам ни знао.

Он се замислио. Палчеве је метнуо у прсник под пазухо, главу оборио и тако шета по соби тамо и амо. Није ништа говорио, само се чуло његово мрмљање : Хм, хм. После извесног времена дође до ње и подиже јој главу.

— Доћи ће сутра. Али ја не волим, да будеш тако невесела... Хм, хм... Погледај тату.

Она подиже главу и погледа оцу у очи. Оне су биле замагљене и сјајиле су се. Сима је хтео нешто да каже, али му се грло стегло. Једна непријатна мисао је пројурила кроз његову главу. Нагне се и пољуби је. Она га, наједном, загрли и бризну у плач. Сима је дрхтао, хтео је нешто да каже, али није могао ни речи да претури преко језика, Очи му се овлажише, а доње вилице заиграше.

— Не мој, Дано, дете моје, па ти знаш да те тата воли...

Она га је била загрлила, главу је наслонила на његове груди и тако плаче.

— Теби ће тата све да учини. Све ћу ти купити што год хоћеш. Умири се. Што плачеш? па ти ниси, болан, више мала.

Али она је и даље плакала, а он је хтео да је умири, али и његов глас је дрхтао и он је више муцао него што је говорио.

— Ми ћемо бити срећни, не брини. ја ћу да продам албум, па ћемо имати силне паре. Само не мој да се секираш. Све ће теби тата да купи, све. Ти си моје злато, моје лепо чедо, син мој, све моје.

Он ју је миловао по коси и љубио је, а сузе његове капале су, једна по једна, на њезину густу косу и ту су се сјајиле као драго камење. Када се сита исплакала, она узеде очеву руку, притиште топао пољубац и оде да легне. Сима је дуго шетао по соби тамо и амо, уздисао је и јечао је. Често је прешао руком преко косе, захватио један чуперак и повукао га је као да је хтео да га ишчупа, а час по је грчевито савијао руку у песницу, подизао је у вис, као да је коме претио и опет ју је, малаксало и тромо, опусти низ тело.

Поноћ је била давно превалила, а Сима није још могао ока да склопи.

У соби, где је Света спавао са Даницом, почело је кандило да се гаси и Сими се учинило, да лепо види, како мрак, са свију страна, продире у собу и осваја је.

— Маро!

— Чујем.

— Зар ти не спаваш?

— Не спавам.

— Ја не знам како ћемо испливати. Ово је ужасан положај.

— И мени је као да сам луда. Не умем више ни да мислим. Па после не знам ни шта ћемо сутра да једемо...

Она јекну. Он се окрете зиду и стисну зубе. Чинило му се, као да лежи у гробници, али жив је и све чује, све осећа, али не може да се макне.

Баба, такође, није спавала. Она је, укоченим погледом, гледала у чаџаву икону и кандило, које пред њоме гори. Зар она неће још да умре? Зар јој је суђено да доживи још какву несрећу ? Зар се није довољно патила целог свог бедног живота у коме није било ни трунке среће и радости?

Света је нешто сневао и превртао се по постељи. Даница још. није ока склопила. Она је заронила главу у узглавље, стиснула вилице да не би на глас зајецала, а страховите мисли тутње кроз лепу главицу, која је била створена за срећу и бескрајну љубав.

Ветар бесомучно дува, цичи, вришти и фијуче око ове куће од које бежи мирни и тихи сан. Небо личи на какву грдну мапу на којој је земља сива, а вода, између раскидане, излокане и разједене земље, плава. Жути месец час се појави, а час га прогутају сиви облаци, који се витлају по небу. Електричне сијалице слабо светле и изгледа, као да жмирну, када се на њих устреми ветар са густим облацима прашине. У даљини урличе неко псето и његово арлукање страшно одјекује кроз дубоку ноћ, коју оживљава силни и помамни ветар.

V.

Лекар је морао два пута да дође. Први пут у јутру око шест часова.

Сима се брзо обукао и отрчао је лекару, али он се љутио и тражио је, да му се доведу кола, па да дође. Не може он сада, у поноћи, да преже своја кола. Сими није ништа друго остало, него да отрчи по кола. Али он је морао дуго да чека, док се лекар обуче и једном не изиђе на поље. Други пут је долазио у подне. Наравно, да се је он чудио како то да не помажу његови, још при том најновији, лекови. Најзад је изјавио, као да то није још одавна знао, да јој нема лека и да морају бити сваког часа на опрези, јер, за име Бога, не може се знати, кад ће смрт доћи. Она не јавља у напред сат и час, када ће бахнути у кућу. Око четири часа по подне било је баби врло тешко и сваког часа се очекивало да ће умрети. Очи су биле врло разрогачене, колутале су као да нешто траже и сјајиле су се као да су од стакла. Руке је грчевито забадала у покривач. Студен зној цурио је низ њезино лице, које је изгледало као да је од слонове кости, жућкасто, наборано и истањено као хартија. Нос се ушиљио и готово, је провидан, као њезине мале, нежне и жуте уши. Кроз танке и модре усне, које су биле отворене, виделе се крезубе вилице и бео језик као шећером посут. Брада шиљаста и с десне стране има један младеж обрасао дугачком длаком. Махрама се одрешила. Ретка и проседа коса падала је на лице и ту је остајала улепљена знојем. Дисала је брзо, врло брзо. Марија је замолила једног суседа, баритонисту, коме је Славјански нудио 300 рубаља, да отрчи на пошту и да одмах зовне Симу. Даница је однела Свету у постељу, јер је био заспао на њезину крилу. После тога је дошла до бабиних врата, лагано их ошкринула и протурила главу.

— Нано, да донесем лампу ?

— Што питаш? Видиш да је већ мрак.

Марија је седела крај постеље и гледа у Бабу. Она целу прошлу ноћ није спавала, него ју је целу провела у овој загушљивој соби, која се одавно није проветравала, јер баба, од неког времена, већ се била љутила, кад се ко приближи прозору, а камо ли да допусти, да се прозори отворе, те да устајали и покварени ваздух изиђе напоље. Марија је била бледа, нерасположена и љута. Неколико пута је ноћас мислила да баба спава. И тек што устане и почне претурати по соби, тражећи нешто, баба отвори очи и својим погледом је, тако рећи, прикује за под. Покушавала је да завуче руку у сламњачу, али баба се намршти и она извуче руку.

— Хтела сам да подигнем сламњачу. Може бити, да би ти било лакше.

Баба ју је један часак гледала, а затим заклопи очи. Не, њој неће бити лакше. Уосталом, зар није најбоље, да умре? Смириће се тако и они и цела кућа. А после, зашто још да живи ? Зар има нечег, што је мами да живи ? Зар она не зна тај живот скроз и скроз ? Или, ваљда, има тај живот неко изненађење за њу ? Не, не. Зна она тај живот. Зна она како је тежак, пакосан, а при том празан.

И њој је цео живот изгледао врло чудноват. Ако је живот радост, срећа и здравље, е, онда, она није никако ни живела: једног јутра је устала и обукла се а у вече се скинула и опет је легла. Ето, тако њој изгледа тај живот радости, среће и здравља. А ако је живот низ невоља, читава брда од брига, море јада, туге и болештина, о, онда, је она живела и то дуго, врло дуго, шесет, осамдесет, сто, двеста година...

Даница унесе лампу и метну је на сто, сред гомиле медецинских боца, округлих кутијица и широких кесица, на којима је штампана реч »обланда«. Семена од лимуна пливају тамо и амо и падају на шећер, који се лагано топи. Крај чаше једна мала кашика и једна велика у којој је застала једна румена кап од медецине. Сву ту малу апотеку лампа је пријатно осветљавала.

Напољу је падала киша. Лоза на османлуку се покуњила, а киша је немилосрдно шиба. Кроз олуке, на кући, жубори вода и, свом силином, јури кроз тесан олук, који се спушта низ кућу. По дворишту се направиле баре. Оне постају све веће, две се баре сливају у једну, па после три и тако непрестано,док се, најзад, цело двориште не претвори у једно мало, мутно и прљаво језеро, по којем одскачу велики и мали - мехури. Из једног олука јури вода у једно велико буре, које се одавно било напунило па се сад прелива и вода јури у оно мало језеро. На другом олуку није било последњег колена па је вода, низа зид, текла у темељ куће, као да је хтела да је подкопа. И ова јесења киша, која пада и дању и ноћу, стално и подједнако, без одмора, без журбе, прожима својом вечитом и досадном влагом, све и свакога, удара о кровове и о калдрму, добује на врата и прозоре, прља и пере улице, влажи куће и злурадо, лагано али стално, продире у кућне темеље и тамо почиње своје дело разорења. Небо је тужно и досадно у својој бескрајној и плачној једноликости.

Даница је одмах изашла из собе, чим је упалила лампу. Марија седи крај постеље, оборила главу и нешто се замислила. У соби је тишина, само је, сада, прекидају један стари часовник, који је донесен из друге собе, да се зна време, када треба баби дати медецину, и једнолико добовање кише о прозор. Баба је окретала главу од лампе, јер јој је светлост сметала. Марија тромо устаде, узеде једну новину и наслони је на лампу. Баба је сад лежала у сенци. И Марији је годила та сенка и она је лагано почела климати главом. Глава је пала на једно раме, руке су биле опуштене низ столицу, а груди су се лагано дизале и спуштале. Врата се лагано отворише и Сима уђе. Био је у папучама и белој војничкој блузи. Ногавице од панталона биле су посувраћене и влажне. Он је доста омршавио. Лице се издужило, ожиљак над левом обрвом био је блед. Лице румено, очи влажне. Нагло је дисао, јер је, готово, дотрчао из канцеларије. Теме је било сасвим ћелаво и сјајило се према лампи.

— Маро!

Она се трже, ђипи са столице и поче трљати очи.

— А?

— Ти си спавала?

— Нисам, онако сам мало задремала,

— Како је, бабо ?

Баба заклопи очи и климну два три - пута главом, као да је хтела рећи: никако, ето, тако је. Сима смакну раменима. Па шта су га, онда, звали из канцеларије ? Он је мислио Бог зна шта, а оно ништа. Ова њихова баба још не мисли да умире. Још ће она све њих да мучи у кући. Али гнев је брзо нестао са његова лица. Приближи се Марији и рече лагано :

— Хвала Богу, умро Панта. Сад баш ме срео његов брат и рекао ми је то... Хм, хм... О, о, баш ми жао тога човека... Сад ћу, дакле, бити утврђен за благајника. Хвала Богу једном.

— А је ли то сигурно?

— Шта, да ћу бити утврђен ?

— Не, него да је Панта умро.

— Па ко ће знати, кад његов брат то не зна... хм, хм. Не знаш како ми је жао, као да ми је рођен брат. Баш је био добар, јадник.

Сат је споро куцао и изгледало је, као да ће сваког часа да стане. Његово куцање је подсећало на тихо и споро дисање каква човека на умору. Лампа је горила и по неки пут трепне. Око ње облета леп мали лептир шарених крила, не појимајући опасност, која му прети. Киша и даље упорно бије о прозор.

— И што ти је, Боже, природа: док једном не смркне другом не сване. Шта ћеш.

Баба га је гледала полуотвореним очима и чудила се, како ови људи још могу да се радују. Али такав је живот. Други ће, тако, једва чекати да Сима умре и тако даље. Људи увек заборављају, да шетају по гробовима и да је живот подигнут на излокану и шупљу земљишту, које се сваког часа може срушити. Неколико пута је отварала уста, језик се кретао, али ипак није могла ни речи да рекне. А и шта ће јој тај језик? Имала га је толико година, па ипак није могла ништа да успе. Зар ће сад што успети, сад кад се спрема на други свет? Зато је најбоље ћутати. И она затвори уста, као да се решила да више ни речи не проговори. Али она је опет морала да отвори уста, јер није могла да дише. Руке је све више забадала у покривач, а ноге су јој, још од јутрос, биле врло стечене, па јој је изгледало, као да их је метла у какво буре и не може ни да их извади ни да их дигне.

— Треба жени да даш медецину.

Марија устаде, из једне боце, у којој је била нека румена течност, сипа у велику кашику и приђe постељи.

Баба ју је гледала разрогачених очију, чији се сјај већ постепено почео гасити. Медецина? Шта ће јој то сада? Зар она није довољно те лепе румене течности попила, која је јака као ћезап, а горка као отров ? Не то јој више не треба. Доста је, ако је за вајду. Она још више стегне зубе.

— Узми, нано. Време је.

Не. Сад је време за умирење, а не да се узима та гадна течност. Она окрете главу и Марија је половину течности просула на покривач.

— Шта то значи, што не узимаш?

Баба је била окренула главу зиду и тешко, врло тешко је дисала. Марија допуни кашику и понова јој приђе. Сима, који је посматрао све ово, такође приђe постељи.

— Бабо, то је за твоје добро. Без тога не можеш да оздравиш.

А зар она то тражи ? Шта ће јој здравље ? И док је баба, у мислима, одговарала Сими, дотле јој је Марија принела кашику до самих уста. Али баба их није отворила. Марија је упорно приносила кашику, али баба, једним покретом руке, проспе из кашике сву медецину и она поче цурити низ њезине груди и покривач.

— Жали, Боже, паре, рече Марија и тресну кашику о сто, да је заиграла лампа и цела она мала апотека.

— Остави је кад неће.

Сима је очима нешто питао Марију, а она је прво погледала по соби, а после је смакнула раменима. Она седе за сто и узеде да крпи Светину хаљиницу. Сима је, такође, сео за сто. Неко време је нешто рачунао, а после је извадио новине и почео да чита.

Даница, која није смела да буде у бабиној соби, јер девојка не треба да буде у соби где болесник умире, седела је, у својој соби, такође, за столом крај лампе и везла је монограме на убрусима. У соби се само чуло, како конац пролази кроз затегнуто платно, како киша једнолико бије у прозор и како она, по некад, нехотично и несвесно, дубоко уздахне. Ах, Боже мој, већ је шест часова, а њега још нема! Да није, опет, болестан, као што је био оних седам дана, за које је време она мислила да ће умрети, или да се, бар, мора убити? Како то да га нема? Можда га киша задржала ? И она стаде проклињати ову досадну кишу, која и не мисли да треба једном да престане. О, Боже мој, зар није довољно киши, да пада само ноћу? Она је, тако, мислила о Ђорђу и хиљаду разлога је налазила, који су оправдавали његов недолазак. Тек, ваљда, он не може бити крив ! Звонце над капијом једва одјекну. Даници се учини то смешно. Сирото звонце! Можда је назебло од ове силне влаге. То је он. Нико други, него он. Њој је срце јако куцало, оно је скоро звонило као оно назебло звонце над капијом. Па шта, нека куца. Може она баш да се уздржи да не устане. Чудно ми чудо, ако је он, па шта ? Али при свем томе рука је почела да дрхти, а конац, без икаква разлога, почео је да се мрси, она се, без икаква разлога, наљути и прекиде га. Хоће баш потпуно да буде хладна и да се савлада. Руке су јој мало хладне, али то је сигурно од влаге. Очи су мало као замагљене, али то је, сигурно, од рада при светлости. Неко је прилазио вратима. Она се нагла над рад. Игла, са откинутим концем, пала на под. Крв јој појурила у главу, а над слепим очима набрекле жиле и, у плавим вијугама, протежу се преко чела. Грло јој је било сухо и гушило је. Она се накашља, али грло је било сасвим сухо и она је мислила, да ће се угушити. Куц, куц! То неко куца? Не, то није нико. Можда само њезино срце ? Али сад се јасно и доста гласно чуло куцање.

— Ко је...? Слободно...

— Зар сами ? Добро вече.

— Добро вече. А ја сам мислила, да вечерас нећете ни доћи?

— А зашто сте то мислили ?

— Па онако. Киша.

— Па ја нисам од шећера. Где су ваши ?

— Код бабе су. О, она је врло рђаво. Можда ће ноћас умрети.

— Па и крајње је време.

Даница га прекорно погледа, али он се ни најмање није збунио. Зашто човек да не каже оно што мисли?

— Ах, она је била тако добра.

Он се заједљиво насмеја.

— Па Бог само и узима оно, што је добро.

И она се насмеја, али безазлено и детињски.

Ђорђе скиде врскапут, с којег је цурила вода, она притрча и узеде му га. Шешир је, такође, био мокар. Он га метну на једну столицу.

— Па зар су обоје тамо ?

— Обоје.

— Као да могу што помоћи ?

— Боје се, да баба не умре без свеће.

— Е, то је друга ствар... А шта радите то ?

— Монограме. Како вам се допада ?

— Па монограм као монограм.

Она је поцрвенила. Зашто је увек мучи ? Зашто је увек загонетан ? Он је приметио то, па му би мило. Хтео је опет нешто тако слично да каже.

— Од других нит је гори, нит — бољи.

— Вама се ништа не допаде, што ја радим.

— Ништа, јер све то за ме је једна глупа беспослица.

Она скиде ђерђев са стола и баци га на једну постељу.

— То још не значи да ви не треба да радите.

— Знам, само не ради ми се више.

— То значи, онда, да ја сметам ?

— О, Боже сачувај! како можете тако што само и да помислите?

— Зашто не ? Реците истину и то без устезања : зашто сте оставили рад?

Она је била румена. Погледа га у очи и рече одсечно и смешкајући се:

— Зато, што сте ви ту.

Било му је мило, кад је она то рекла, а још више му је ласкало, што због њега оставља рад и ако јој он то није рекао. Он је ухвати за руку. Она се није бранила, али је плашљиво гледала у врата. Ах, њена нана је страшни за такве ствари ? Када би она нешто сад наишла? При тој помисли, хтела је да извуче руку из његове руке, која је била хладна и свежа, али не учини то, као да јој рука била узета. Али зар они мисле сад на њу? Не, она долази тек на послетку, када се посвршавају сви други послови. А она, она је један мали, споредан посао, који се може свршити када год се хоће. И она стисну његову руку. Нека дође нана. Нека дође и тата, нека дође цео свет, шта се тиче? Она се, сасвим несвесно прибила уз њега и удисала је свеж ваздух, који је он донео собом са улице. Бркови су му били још влажни од кише. Једна кап је висила о једну длаку, љуљала се тамо и амо, сјајила се према лампи и, наједном, паде на њезину руку. Он јој миловао лепу ручицу, која је била мекана као кадива, и ако је радила и ако је тај рад остављао трага око ноката и врхова њезиних прстију. Њој је било тако мило у овом тренутку, да је све била заборавила и, готово, би јој било врло велико задовољство, када би ко сад наишао и овако их затекао. Зашто не ? Зар је човек вечито млад, леп, срећан ? Зар вечито може волети ?

— И ти ме баш волиш ?

— Волим, волим.

Она је брзо и раздрагано одговорила, не примећујући, да је сад први пут мећу њима пало ти. И она се сасвим прибила уз њега. Њезина лепо очешљана глава пала је на његово раме и он је своју главу наслонио на њезину. Њихова коса се мешала, а њихови образи се. додиривали. Његов је био хладан и свеж, а њезин топао, врео. Ах, али би она волела, да тако целог века проведе крај њега, руку у руку, образ на образ. У соби је била дубока тишина и само ју је прекидало једнолико добовање кише и њезино срце како јако, врло јако куца. Тамо негде далеко звиждала је локомотива или лађа и то звиждање је тупо одјекивало кроз влажни и тешки ваздух.

— Хоћеш ли ме увек волети ?

— Увек, увек, до смрти...

И она се брзо поправи и страстно додаде:

— И после и после... и на другом свету.

Очи су јој се сјајиле и преливале су се од милоте. Он је обема рукама ухвати за главу и пољуби је у полуотворена уста. Она се стресла и брзо се окрете вратима. Али она се није бранила, она је само стајала крај њега као каква статуа. Он је још једном ухвати за главу и поче је страсно љубити у очи, у уста, у косу, у врат, и опет у уста, у очи, у косу... Њој су очи биле влажне и лампа јој је изгледала као какав жижак који, кроз маглу или дим, тиња тамо негде у даљини. Она не зна ни сама како га је на једном загрлила и једанпут пољубила и затим се одмах отргла од њега. Крв је струјала кроз њено тело и јурила у главу. Била је као у грозници. Тело јој је пламтело као у огњу, а руке су биле студене као да су у леду. Неколика чуперка се ослободила од укосница и падала су на усијано лице. Она их је дрхчућом руком гонила с лица и чела, али они су опет падали. Он је стајао према њој, али их је сто раздвајао, и гледао је у њу дуго и пожудно. Зуби су му цвокотали као да је у грозници, а грло му се стегло, као да је у гвозденом обручу. Усне су биле полуотворене, као да је још удисао мирис њезине косе и њезина тела, руке је раширио и пошао јој у сусрет.

— Волим те... волим...

Она га је гледала и уживала је, што се овај чудновати човек откравио и постао је нежан. Али она је ипак измицала испред њега. Његове очи су чудновато сјајиле и то ју плашило. А он је дрхтао, усне су му играле, ноге клецале и раширеним рукама, које су се тресле, ишао је према њој.

— Волим те... волим...

Она је сада, наједном, била бледа. Она га се плашила, не знајући ни сама зашто. Његове очи биле су крваве, жиле на челу набрекле, а кроз полуотворена уста долазио је врео дах као пламен. Он није ништа говорио, само је ишао раширених руку, као у сну и муцао је:

— Волим те... волим...

Наједном Света цикну и поче да плаче. Даница брзо приђе детету и диже га са постеље. Оно још дремовно, није могло честито очи да отвори, него је жмирило и гледало у лампу. Даница донесе воде и напоји га. Затим га узеде на руке и поче га носити по соби. Он је још нешто бунцао, па је опет заспао. Али Даница га није опет однела на постељу.

— Шта ли раде толико?

— И ја сам баш то хтео да питам.

Она је шетала по соби тамо и амо са дететом на рукама, а он је сео за сто, попио халапљиво чашу воде као што грозничави раде и упали цигарету.

— Како би било, да видимо шта раде?

— Ах, не, љутиће се нана.

Он се замислио. Дим од цигарете се дизао у вис и он га је дуго пратио, док се не изгуби.

— Па они то не морају знати.

— Како ?

— Лепо. Лагано да одемо до врата, па да звиримо.

Она поцрвени. Када је он то видео, сматрао је за потребно, да се, у неку руку, извини због тог предлога.

— Мени је свеједно. Ја нисам радознао, али ја сам мислио, да тебе то интересује.

Он је лагао. Узеде цигарету и гневно је згњечи.

— Добро, хајдемо.

Она метну Свету на постељу и покрије га пажљиво.

— Али мирно и лагано.

Она пође напред, а он за њоме.

Између ове собе и бабине собе била је једна овећа соба, која се отварала два три пута годишње, тако звана сала. У њој је ваздух био устајан и мирисао је на плесан и канфор. Даница је рекла Ђорђу, да не затвара врата, јер је у сали помрчина. Сала је била пуна намештаја са белим навлакама, било је једно велико огледало са златним оквиром, који је већ почео да се љушти, један округао сто стојао је на сред собе и на њему је био албум за слике и још неколике фотографије у оквирима, по поду један велик пиротски ћилим на неколико места прорешетан, па се види под, по зидовима неколико избледелих слика у разним оквирима, на сред сале, о таваници, виси једна велика лампа са препукнутим белим шеширом и у једном углу један округао сточић и на њему једна вазна од пене са грдним пукетом од вештачког цвећа. До сале је један узан ходник и из тог ходника се иде у бабину собу. Даница је два три пута застала, јер јој је срце јако куцало. Ђорђе је ишао за њоме опрезно и на прстима. Када је дошла до врата што воде у ходник, она застаде и окрете се Ђорђу.

— Ова врата шкрипе. Треба врло лагано да се, отварају.

И она их је врло лагано отварала и чинило јој се, да их отвара читав сат. Најзад се врата отворише да ни мало нису шкрипнула. Ходник је био таман. Они изиђоше и затворише врата за собом. Наједном застадоше. На зиду, према вратима од бабине собе, дугачка сенка, од пода до таванице, и прилично широка. Гледали су у сенку и стајали су непомично, као да су приковани за под. То су била врата од бабине собе. Он је пошао напред, лагано и на прстима, пипајући по зиду. Она је ишла за њиме, једном је руком држала један пеш од његова капута, а другом је пипала зид. И они су тако ишли застајући при сваком кораку. Опет застадоше, уздржавајући дисање. Нешто је лупнуло у бабиној соби, као да је ко оборио столицу или тако нешто. Затим опет пођоше. И још један корак и они су пред вратима. И лагано, готово, милећи дођоше до врата. Нису ни дисали и он је лепо чуо како њезино срце куца. Он је стао према вратима и гледа унутра, а она стоји за њиме и наслонила је своју главу на његова леђа. Прво, што је видео, била је једна велика воштана свећа, која је горила над креветом. Восак се нахватао око свеће и она изгледа као да има гуку. Жути пламен се пуши и дим његов диже се у вис. Марија стоји крај постеље и наже се над бабу, чије су очи биле склопљене а уста отворена и изгледају, из далека, као велика тамна рупа. Она је ухвати испод рамена, а Сима за ноге и тако је дигоше из постеље и стоје на сред собе. Гледали су где да је спусте.

— На патос, брате, где ћеш на друго место.

Марија климну главом и они је спустише на под. Одмах се затим дигоше и пожурише ка постељи. Грчевито су претурали по сламњачи, слама је летела по соби, а с њоме, свакако, и прашина, јер обоје почеше кашљати.

Марија је подигла обрве у вис, гневна и пргава, претура по слами и она шушти. Сима, такође, узео други крај сламњаче и претура, захватајући пуне шаке сламе. Затим скидоше сламњачу, метнуше је на под, крај бабе, и почеше пипати по узглављу, које баба није никад дала да се додирне. Најзад га треснуше о земљу и силна се прашина дигла у вис. Марија подбочила руке на кукове и нешто се мисли.

— А под креветом ? Питаше Сима.

— Шта ?

— Па оно њено сандуче.

Марија не рече ништа, него се саже под постељу и извуче један шарен сандук. Отвори га и поче по њему брзо и грчевито претурати. У брзо се диже и гурну га ногом на своје старо место. Дуго су стајали на сред собе и зверали су по соби. Кандило је почело да цврчи. Свећа пуцка, а восак цури преко оне гуке и она постаје све већа. Фитиљ од лампе је био сувише одврнут, па се лампа почела да пуши. Стакло све поцрнело и из њега почео ситан гар да пада по соби. Гас заудара, а свећа шири топао и тежак мирис. На столу лежи оборен сат и његово куцање личи на јецање. Једна столица лежи оборена на поду, а преко ње згужван покривач са бабине постеље. Марија отвори орман и претура по њему, Сима је проучавао даске од пода и гледао је, да ли је која одваљена, јер је мислио, да се и под подом може што наћи. Али сва њихова мука је била узалудна.

Ђорђе је стајао непомично и занесено је гледао у ове људе шта раде. Даница је стајала крај њега, гледала је у своје родитеље и у развашарену собу и дрхтала је, а сузе су текле низ њезино лице, које је било бледо као у какве авети. Негде је неки часовник избијао десет часова. У њиховој близини је миш грицкао врло дрско, као да је знао, да му они не могу ништа. На пољу је падала киша и као помамна ударала је о кров и о калдрму у дворишту.

Сима се ухватио за главу и хуче.

Презривим погледом гледа у бабу, као да јој се свети што је умрла. Марија крши руке, грува се у груди и плаче.

Ђорђе се окрете и пође. Даница је ишла за њиме, посрчући као да је хвата несвестица. Кад су дошли у салу, Ђорђе хукну као да се ослободио каква велика терета. Даница је уздисала, покрила лице рукама и рече кроз плач :

— Они мисле, да баба има пара.

Када су дошли у Даничину собу, он се брзо обуче, не говорећи ни речи, а Даница, утучена и сломљена, заронила је лице у руке и плаче. Он је био зловољан.

— Ту плач не вреди. Квариш само очи. Лаку ноћ.

Она је прво ћутала. Затим га ухватила за руку и кроз плач му рече тихо :

— Опрости им.

Он не рече ништа, окрете се и оде.

Киша је још непрестано падала. Он је подигао јаку и погрбио се као да на леђима носи тежак терет. Киша добује по разапету кишобрану, као добош, застрт црном чохом, на каквом војничком погребу. Дакле опет новац? Опет новац гони људе на зло, да заборављају родитељске везе и поштење смрти и све. Опет тај силни покретач свега зла не да људима мира ни после смрти. Каква ђаволска моћ лежи у том кованом металу на коме су неке шаре и неке цифре? Зар су људи створили новац, да буде најстраховитији отров, који прво залуди људе, а после их гони, да чине ужасна зла ? Зар су људи могли помислити какво ће бескрајно зло створити, када су измислили новац? И њему се створила једна чудновата визија: он види како се људи прождиру у међусобној борби, види како новац, тај страховити и незајазиви Бог, диже палате од сребра и злата, које се блеште према сунцу и како људи пузе по прашини и блату, гледајући на домове зла и порока; види како тај пламени демон руши дворове, како прште греде, пуцају зидови и како у својем страховитом паду затрпавају милијоне људи ; види једног бескрајног колоса ка-

ко гигантским корацима корача преко људи, како до колена гази по људској крви, али ипак поносито иде једном циљу, без сажаљења, без милосрђа... Киша је непрестано лила, а он је ишао лаганим кораком, као да је најлепша мајска ноћ.

Дошавши кући, он се брзо свуче, леже у постељу и запали цигарету. Дуго је тако пушио и гледао у жеравицу од цигарете како се светли у тамној соби. Наједном искрсну једно питање преда њ: Је ли боље бити прождран или онај који прождире ? И преда њ изиђе понова она визија : колос како поносито корача својем циљу, не водећи рачуна о слабим људима, који гамижу крај његових ногу, давећи се у прашини, блату и крви.

VI.

Погреб је био заказан за два часа по подне. Пре подне је падала ситна киша и дан је био ванредно леп и пријатан. Небо је било затворено плаве боје, а сунце је још доста снажно грејало и ако је већ била наступила друга половина септембра. Са дрвећа је почело да пада лишће и у гомилама је лежало по улицама и дворишту. Оголело грање, ко какве велике и мршаве руке, изгледало је жалосно и покуњено, као да са страхом очекује зиму.

Готово одмах по ручку свет је почео долазити. Старији људи и жене у годинама одлазили су у собу, где је мртвац лежао, а млађи, који не воле да гледају мртваца, јер им је то непријатно и подсећа их, да ће и они једнога дана тако, скрштених руку, са воштаницом више главе, лежати, или зато, што су се бојали да мртваца сањају, седели су у дворишту на столицама, које су, једна до друге, биле поређане крај зида. Марија и Даница биле су у црном руху. Марија је била убрађена црном шамијом, а Даница флором. Сима је везао црну махраму око врата, која му је јако сметала, вртила се око врата и он је морао сто пута до сада да је дреши и везује. И Свети су били везали флор око шешира, али он, играјући се, био је негде затурио шешир заједно са већ поцепаним флором. Марија је, с времена на време, улазила у собу, налакти се на сандук, погледа у бабу и тешко уздахне. Бабе и старији људи, онда, устају са својих седишта и теше је.

— Ћути, сестро, шта ћеш, божја воља. Нек сте ви живи и здрави.

Марија уздише и клима главом, гледајући у своју мајку, затим јој падне на памет, да је оставила у другој соби отворен орман, или да је на столу заборавила кључеве, уздахне и оде. Даница је била бледа, под очима модри колутови, а очи увек пуне сузама. Она је госте служила слатким и кавом. Сима је стајао са својим познаницима, рођацима и пријатељима а на његовом лицу се огледала неиспаваност и велика жалост. Бркове је стално грицкао. Ожиљак над левом обрвом сваког часа је мењао боју, као он правац разговора. Понекад и он уђе у собу, погледа бабу и уздише. И онда се, са бескрајно тужним лицем, окрене гостима и прича :

— Ви не можете замислити како се та јадница патила. То су били неописани болови, као да је била грдна грешница. А сви ви је, хвала Богу, знате, да је то био анђео од жене... хм, хм... Молим вас, јесте ви послужени ? Дано, Дано чедо, ето, тетка Јелу нису послужила... Она није, додуше, више млада, али, ипак, шта је то шесет година за један живот? Ето, на пример, мој дед. Он је имао деведесет и девет година. Био је понова добио зубе, вид му се повратио, а ноге су му биле чврсте и хитре, као да је младић од двадесет година. Он је све сам радио у кући... Што не узмете каву? Баш је добра. Знате све, све, али каву хоћу најбољу. Волијем и сув хлеб да једем, али хоћу добру каву. Узмите молим вас. Дано, дај овде каву... хм, хм... Добро те је престала киша, а ја сам се, Бога ми, побојао.

Једна госпођа, одевена у црно рухо, са црним шеширом преко којега је био црни вео, који се спуштао до земље, напрашена пудером, уђе у двориште.

Када је Марија спазила, она поче посртати и удари у кукање.

— Јао, видите моју добру мајку... Ето, лежи, куку мени. Јао, мајко, зар нас остављаш? Куку, нано, зар ти није жао? Јао, куку !...

Госпођа извади белу махраму са црним оквиром, и брише очи у којима није било ни трага од суза. Жене устају, хватају Марију за руке и теше је.

— Доста, Маро, шта ћеш Божја воља, теши је Сима и гледа у свећу како пуцка и како восак капље на свећњак. Мислио је, да ли се од тога квари свећњак.

— Видите, а није да кажете јефтина. Нисам баш жалио. Боже ме опрости, данас ни восак више не ваља.

Марија села до оне госпође, метла руке на крило и гужва махраму.

— Ниси требала да даш Дани флор. Испрошена је, па не треба, рече једна баба и реши се, да попије и четврту каву.

Марија уздахну.

— Опет, треба да жали. Била јој је баба и волела је, одговори Сима место Марије.

— И ја нисам хтела, али ипак нек носи недељу дана.

Сими је опет досађивала махрама. Он је дотериваше, али је у том часу највише волео, да је поцепа и да је тресне о под. Хм, хм, шта ће му тај кулук ?

И Марија је увек кукала, када год наиђе која познатија и угледнија жена, која ће јој кад-тад требати, а жене су је увек тешиле, говорећи увек једно исто.

У соби је било врло загушљиво. Сала се није одавна отварала и поред иначе устајалога ваздуха, који је мирисао на плесан и камфор, била је ту сад још и свећа, која је јако мирисала и испарење свакојаког света. Сима осети као несвестицу и брзо изиде напоље. Напољу је било доста људи. Неки су седели и пушили су, а неки су стајали и гледали у лозе.

— Ове године је добро родило. Зрна су била велика као голубје јаје, а слатко, слатко као шећер, још и слађе... хм, хм. Кад будемо резали, да ћу вам неколико штапова, ако се, то јест, не иселимо одавде.

— А што да се селиш, кад имаш овде лепу комоцију.

— Ја само тако кажем. Штапове метите у трап, па дивота. Грожђе и и по... хм, хм.

Црквењак, један врло чупав чича са великим црвеним носом, уђе унутра, носећи у једном шареном завоју неколике одежде. Када је говорио, он је шиштио, јер су му недостајала предња два зуба, али ипак зато, кажу, да је жестоко певао. Он свој терет метну на једну столицу, извади дрвену табакеру и савијаше цигарету. Окрете се Сими и поче да шишти :

— Нек се спреми жеравица са тамјаном. Сад ће и попови да дођу.

Сунце упрло у поклопац од сандука и крст и њихове грдне сенке, као каква незграпна прилика, пружила се по целом дворишту. Света сео у дну дворишта и игра се.

Три свештеника и један ђакон разговарају се нешто и прилазе одеждама. Неки се дигоше са столице и поздравише их, један младић, намршти се и окрете им леба. Свет је све више долазио и сала и двориште били су већ пуни. И што је свет више долазио Марија је све више кукала. Ђорђе стао са једним старијим човеком и нешто се живо разговара. Сима је баш био њима пришао, али чим су дошли свештеници, он оде к њима, а затим у салу.

— Ни мање ни више, него ти си луд.

Ђорђе гледи тог својег познаника ироничним погледом и рече:

— А зашто, молимо вас лепо?

— Зашто? Још питаш? Чудно ми чудо, хоћеш да будеш поштен и то још у Србији и у двадестом веку. То није било мито, молим те.

— А него шта је било ?

— Па... овај... да му учиниш услугу.

— Ту смо, дакле. Није шија, него врат.

— Министри, бре, примају, а ти хоћеш да будеш паметнији од њих.

— А зар министри не могу бити лопови ?

— Знаш ли ти, да ти се цео свет смеје ?

Ђорђе га погледа прво озбиљно и изненађено, а после рече, смешкајући се :

— Зар зато што нисам лопов ?

— Опет он то па то. Поштен, поштен. Није овде реч о поштењу, него, него о, како да кажем, о практици.

— А, тако ? Дакле тако се то практикује ?

— Тако, ако нећеш да будеш особењак и луд и ако нећеш да будеш гладан.

Ђорђе се за часак замисли. Погледа га озбиљно и рече сасвим тихо, као у сну:

— То нисам знао.

— Ето, износе је. Видиш, металан сандук. Лепо, Бога ми.

Четири човека изнеше сандук са бабом и метнуше га на две столице у дворишту. Један свештеник, гутајући половину, говорио је брзо неке речи од којих се само реч »земља« чула и разумела, затим прелије црно вино преко покрова, баци мало земље и пође на капију. Њему се журило, јер је имао још један погреб. Метнуше поклопац, она четворица, опет изнесоше сандук, а једна жена претури оне две столице на којима је лежао сандук. Марија је ишла за сандуком и кукала је:

— Јао, нано, зар нећеш ни збогом да кажеш ? Куку, нано, јао, остављаш кућу, куку, куку...

Сима је брисао очи махрамом и ишао је за њоме, гледајући, да ли ће се сандук, без тешкоћа, изнети кроз капију. Даница је заронила лице у махраму и јеца. Почеше сандук гурати у кола и он је шкрипео. Кочијаш се попе на кола, натуче свој прљави двороги шешир и потера коње. Напред је један сух човек са дугачком црном брадом, који је, иначе, био кројач и секретар певачког друштва, подиже свој штап у вис и певачко друштво почне, мало певати мало викати, Свја-ти Боо-же! И спровод се крену.

Сима је ишао у средини и ухватио под руку Марију и Даницу. Они су лагано ишли и свак се забављао својим мислима. Марија је мислила о томе ко је свет дошао на погреб и би јој мило и сматрала је за особиту част, када је приметила госпођу управниковицу, која је, шта више, и плакала; затим је, у мислима, проклињала трговца што је дао јефтин покров, па ће то свет, сигурно, приметити, а после и на ону жену, која је остала код куће да спрема даћу. Бадава, туђа рука свраб не чеше. Ко зна како ће она то спремити. Све човек треба сам да ради, јер не може ни на кога да се ослони, а најмање на данашње млађе, који све раде као од беде. Не мање се љутила и на кројачицу, која јој је сукњу пократила, па изгледа, као да је, далеко било од тога, у другом стању. Сима је мислио о томе како и начелници умеју лагати, јер ни до данас није добио класу. И он се од свег срца због тога радовао, што начелникова жена не рађа. Ако, баш му је мило. Мислио је о једној врло реткој марци, коју је, ту скоро, видео код једног телеграфиста и када није могао да је добије, он је тврдо био уверен, да је то један обичан фалсификат. Мислио је и о томе како треба да да ципеле да се ударе пенџета и како их не носи још ни годину дана, а оне се већ поцепале. А највише и најређе је мислио о свом управнику, који није могао да дође на погреб, али ће сигурно доћи на даћу. Зато је он и наредио да се спреми ћурка на подварку. Даница је имала само једну мисао, која јој је била најмилија — Ђорђе. С њоме, додуше, данас Ђорђе још није проговорио ни речи, али то није никакво чудо. Он ће доћи на даћу и тад ће се разговарати.

Ђорђе је ишао са оним својим познаником, који је био чиновник у министарству финансија и разговарао је с њиме. Он је био зловољан и нерадо је говорио, а његов познаник је волео да говори и ни часка није ћутао.

— Доста света, Бога ми. Леп погреб. Три попа, један ђакон, певачко друштво, метални сандук. То доста кошта, а мала плата.

— Па шта ?

— Ништа. Једна меница више.

— Свеједно. Нећемо је платити ни ти ни ја.

— Ја нећу.

— Вала, нија.

— Ипак ће је неко платити.

Ђорђа је љутио овај брбљавац. Он је неколико пута прелазио на другу страну или је застајкивао, али и тај свезнајући познаник је то исто чинио.

— Наравно, да ће бити и даћа.

Ђорђе је ћутао.

— Ти ћеш се враћати после гробља?

— Па ваљда нећу тамо остати.

— Мислим, да ћеш доћи на даћу.

— Не знам.

— Зар зет да не дође?

Ђорђе се окрете као да га је ко викнуо.

Када су ушли у цркву и Ђорђе је ушао, али када је опет видео својег познаника крај себе, он изиђе из цркве. Седе на једну клупу и запали цигарету. Мислио је о оном, што му је његов познаник причао. Чудновато. Дакле човек, који не прима мито, који не краде, он је особењак, луд или гладан. Поштење није ништа друго, него особењаштво и лудост. А он је мислио сасвим противно. Главно је, дакле, новац, споредна је ствар како се до њега долази. И он поче размишљати о оном што је прекјуче учинио. Имао је да изврши експедицију извесне робе. Трговац, који је, јамачно, намерно погрешно пријавио робу, послао му је, у једном коверту, извесну своту новаца, не зна колико је било. Он напише реферат, у коме је тужио трговца што нуди мито и приложио је новац. Учинио је то тако, јер је мислио да је то дужност сваког чиновника и сваког поштеног човека ! И сад наједном, смеје се цео свет том његовом кораку. Другови у царинарници доказују, да је померио памећу и сви су га се почели клонити као каква болесна човека или каква особењака, коме није место међу људима. Зар новац у толикој мери заслепљује људе, да више не умеју разликовати црно од бело, поштење од непоштења? Он је халапљиво удисао дим, као да данима није пушио. Цигарету је палио од цигарете и само је пушио и мислио. Бити поштен то је то исто као бити способан за лудницу, дакле бела врана међу осталим црним. Па зашто он баш да буде та бела врана? Има ли од тога какве користи? Ето, смешан је свету, а он се тога више боји, него ичег другог на свету. Смешан? Боље болестан, боље и без једне руке. Само не смешан, само не особењак. Ах, ала је чудан овај свет! Зар он сам не гони људе да постају звери, па да после прождиру те звери ?... Поштен, поштен... Дакле, што је човек поштенији, он је све више уверен да ће бити прождран, а он, он нема ни најмање воље да буде прождран, боље онда...

Његов познаник је стајао крај њега.

— У мало нисам заборавио. Ти никако не идеш код ћир Настаса. Од кад ниси био ?

— Не памтим.

— А он је опасно болестан.

— Болестан?

— Дабоме. Већ одавно. Има више од четири месеца.

— А од чега болује?

— Ревматизам или тако нешто.

— Лежи ли ?

— Целог дана седи на једној великој столици, Страшно изгледа. И о теби смо разговарали. Пита за тебе и каже, да си се одбио од њега.

— Не знам зашто.

— Не зна ни он. Жељан је баш да те види. Причао ми је какав си био као мали. Треба да одеш.

— Отићи ћу. А ја баш особењак, а?

— Тако цео свет мисли.

— Добро, онда ћу да будем лопов.

— Којешта. То нико не тражи од тебе.

— Нико? То, драги мој, цео свет тражи од мене.

Погреб се опет крете. Звона су звонила. Певачко друштво је опет певало своје бескрајно Свја-ти Бо-о-же! Многи су се, од цркве, почели одвајати, али када је погреб кренуо, као да су се бојали, да их ко не ухвати на неком ружном делу. Када погреб прође, људи скидају шешир, неки сасвим, а неки само мало и одмах га опет натакну. Трамвај је за часак стао и чекао је да погреб прође. Многи питају оне, који иду за погребом : ко је то умро ? Војници и официри салутирају. Трговачки помоћници, чупкају своје уфитиљене бркове, стоје пред радњама и гледају погреб. Са горњих спратова многе главе гледају кроз прозоре.

Мрак се већ почео хватати, када су се враћали с гробља. Марија је кукала када су бабу спуштали у гроб и када је почела земља да добује о металан сандук. Даница је пролевала истинске детињске сузе за бабом, која је увек била према њој добра и пажљива. Сима је сматрао за потребно, да, у неколико махова, принесе махраму очима. Он је сад био уверен, да је све свршено и да се баба не може више вратити. Али он је мислио и о томе како је узан гроб и рачунао је у памети, да ли је дужи од једног метра и по. Врло тескобан стан, али, бар, не плаћа кирију. И у мало што се није насмејао. Али кад се сетио, да је он и тај гроб морао платити, он се намршти, а за тим, као да је то хтео да забашури, рече:

— Оде, дакле, јадница.

Марија и Сима, чекали су код капије госте, које су мислили звати на даћу, док на чесми не оперу руке и салетаху их да на сваки начин дођу. Затим седоше у кола.

Ђорђе је био још зловољнији. Зашто је долазио на гробље? Шта ће ту? Зар би ко, уопште, приметио, да он није долазио чак овамо? Све му је било мрско. И оне јеле што гордо гледају у небо и оне парцеле, које мртваце одређују у категорије као какав еспап: бољи и гори, скупљи и јефтинији. Например, она грдна мермерна пирамида тамо, представља један капитал од толико и толико стотина динара, а можда и хиљада. Што ће ту? Да каже свету, да ту леже смртни остатци тога и тога, који је био врло вешт лопов, па је стекао грдан новац. Ко нема, он је најмртвији мртвац, као што је био и за живота. Ено, она црвоточна даска, која је некад представљала крст. То је, јамачно, била каква луда, био какав особењак, или што је то исто, какав поштен. Шта ће му тај крст ? Да се зна, да тамо под оним коровом лежи један прождран? А од њега је, међутим, зависило, да он друге прождире. И он пређе преко једног гроба, који је био обрасао у корову, крста је одавно нестало, само једна трула дашчица означава место, где је негде био. Просјаци су стајали пред капијом и, са задовољством, су показивали своје гадне патрљке, који су вирили из прљавих рита и своја страховито разједена лица, која су пре уливала гађење него милосрђе. Он се обрецну на једног просјака, када га је дотакао својим закржљавелим и помодрелим патрљком. Он седе на трамвај и пођe у варош. Сијалице су жмиреле, трептале, гасиле се и палиле. Радници су, са радова, преко тркалишта, ишли својим кућама. Женске су се, кроз мрак, журиле, а по неки радник им добаци коју реч. По нека ћути и иде својим путем, а нека одговори и радници се смеју и пожуре за њоме. Тељиге зврје по прашљивој калдрми, кочијаш стоји на сред кола и пева, дерући се из свег гласа. У даљини свира војничка труба. Из једне каване допире промукнути глас какве бекрије. У фијакерима седе људи и они се некуда журе, не зна се куда и зашто. На Теразијама врви свет. Излози осветљени и свет стаје пред њих уздише и иде даље. Пекари свирају као бесомучни и, у уличном вицу, нуде своју робу. Из далека се чује добош, мало после војна музика како свира неки марш. То иде дворска стража. Људи застајкују, а неки, сасвим несвесно, иду у ногу, по такту музике. Деца, шегрти и мангупи марширају по крај војника.

Ђорђе је стао на сред улице и мислио се, да ли да иде на даћу или да не иде. Шта ће тамо ? Да гледа онај свет како се претвара, како лаже и како се хвали својим отимањем, које они зову зарађивањем ? Да гледа својега таста како је бескрајно несрећан што код бабе није нашао ни маријаша? Да слуша његове лажи у које он сам верује? А Даница? Јест, она је добра и он је много воли, али она мора да двори тај свет, који је дошао да се нахрани и напије. И он се реши да не иде. Али куда да иде? У кавану ? Шта ће тамо ? Ах, да, треба да иде код ћир Настаса. И он пође. Наједном, сасвим неочекивано, поче рачунати колико има како је Даницу испросио. Три месеца. Три месеца ? Јесте, тачно три месеца. Зашто његов таст оклева ? Досад је баба била болесна, сад ће се рећи, да је умрла и да су у жалости. Значи, да је негде запело. Ваљда девојка није спремна? Не. Он је рекао, да то не тражи. Онда... наравно, за новац је запело. Али откуд овај луксуз при погребу? Металан сандук, три попа и један ђакон, Саборна црква, певачко друштво, даћа? То све стаје много новаца. Па и болест. И она је доста стала. То је загонетка, једна велика загонетка. Он с тиме мора бити начисто: или — или. Затим му паде једна мисао на памет. Ваљда није Сима продао свој албум и тако, хм, хм, дошао до грдног новца ? И он се и нехотице насмеја. Није ни приметио када је дошао до куће ћир Настаса. Притисну у звонце. После једног трена отворише се врата. На сред ходника је горела једна велика електрична лампа. Слушкиња, што му је отворила врата, била је лепа и чиста, он је погледа и рече љубазно:

— Добро вече.

— Добро вече. Имате ли каква посла код господара?

— Имам. А што ви то питате?

— Господар је болестан и не прима.

— Е?... Мене ће примити.

Он је уштину за образ, а она се насмеја и закључа капију.

— Добро. Изволте. Мени је свеједно.

— Готово и мени.

И обоје се насмејаше.

Он пође горе. Преко камених степеница били су застрти дебели црвени теписи, које су придржавале дебеле шипке од месинга. Баријери, крај степеница, били су одевени у црвени плиш. Предсобље је било велико и четвртасто. На поду један велик, пепељаст ћилим. На зидовима велика зелена чоха, оперважена позлаћеним дрветом. На чохи неколико кука од никла и на једној куки један тврд шешир, један врскапут са свиленом поставом и шареним монограмом. У једном углу један шарен дугуљасти и округли суд од порцулана у којем је један штап са сребрном дршком. У другом углу политиран сточић и на њему једна боца до пола пуна водом и две чаше на сребрном послужавнику. О таваници велика електрична лампа. Цело предсобље мирише на чистоћу, на туткало и на богаство. Ђорђе се насмеши и шану: На његовом гробу неће бити корова.

Када је обесио врскапут о једну куку и оставио штап у онај шарени суд са хинеским шарама, он куцну на врата. Унутра је неко говорио и једна женска се смејала. Он понова куцну, али јаче.

Неко је изнутра некога питао :

— Ко ли је то сад?

Други глас је говорио :

— Иди па види.

Врата се отворише. На праг стаде једна жена од тридесет година. Имала је велике црне очи. Нос прћаст, уста мала и месната, лице округло, здраво и црвено у оквиру од накудрављене црне косе. Она је била одевена у један ружичаст ампир са широким рукавима кроз који се виделе беле и обле руке чак до пазуха. Ампир јој је лепо стојао и кроза њ се могло назирати лепо, једро и округло тело. Сва њезина лепа и жива појава бректала је здрављем и ширила је мирис од љубичице. Ђорђе се мало збунио, када је ову жену угледао.

— Пардон,... добро вече...

— Добро вече...

— Ја сам Ђорђе, Ђорђе Прокић. Питај те, молим вас, чика Настаса, да ли ће ме примити... Ђорђе...

Жена се у часу врати и рече му са осмехом :

— Изволте, господине.

Ћир Настас је човек од педесет и неколико година, испијен је и изнурен. Он је мал те не, сасвим ћелав. Оно мало чуперака проседе косе изгледају на сјајној лобањи у којој се огледа сијалица, као прљаве пеге. Лице смежурано и бледо. Испод упалих очију, које вечито лутају по поду и ретко се кад дижу у вис, обесиле се две кесице. Бркови проседи, а испод носа пожутели од дувана. Брада велика, чупава и пуна трошица од дувана. Руке велике, шаке широке, на једном кажипрсту, пожутелом од дувана, велик златан прстен са почетним словима његова имена. На малом прсту десне руке грдан брилијантски прстен. Он седи у једној великој наслоњачи, преко ногу велика дебела махрама и једно жуто ћебе. На столу, крај њега, лежи кутија са цигаретама, кутија са палидрвцима, рубац и једна велика ћилибарска муштикла на преврнутој футроли. У соби је било, осим његове велике столице, једно канабе од дрвене коже, две три плетене столице са високим наслоном, један округао сто на сред собе, у једном углу један омањи сто и на њему један грамофон, чија грдна труба зија на собу, по зидовима слике, по поду зелен ћилим са црвеним шарама, о таваници двокраки лустер. И све у соби и завесе, и ћилим, и ћебе, и застирач на столу, и његово одело и све мирише на дуван и шпиритус.

— Као мислим, треба мало ситне проје.

— Послови, чика Настасе.

— Да, да... Знамо се већ. То није лепо од тебе. Као мислим, не треба заборавити своје старе пријатеље. Знаш како је. Као мислим, можемо један другоме требати.

— Све то јесте тако, али нисам могао.

— Добро, де. Ајде да верујем. Видиш, то је онај Ђорђе што сам ти ја причао.

— Ниси ми господина ни преставио. Баш си прост Настасе.

Она пружи Ђорђу руку. Он поцрвени.

— Ето такав је, господине, увек. Иначе је добар човек, али страшно прост, као...

— Као цепаница. Што не кажеш, де?

— Ју, Настасе, шта ти је данас?

— Као мислим, треба увек рећи шта човек мисли.

— Та иди, Бога ти... јесте ви овде са службом ?

— Јесам, у Царинарници.

— Ах, тако. А што нисте долазили к нама?

— Па... како да кажем ? Ја нисам знао како ћете ме примити. Пре сам чешће долазио.

— Како можете тако што замислити ? Па да, прва жена је увек боља.

— Пардон... ја то нисам казао.

— Шалим се, шалим се...

— Де, Бога ти, Цајо, подигни ми мало ноге.

— Ово је већ стоти пут данас, те подигни, те спусти.

— Као мислим, ако ти је тешко, може то и Ђорђе.

— Драге воље, чика Настасе.

— Оставте га, господине, ви не знате какав је то човек.

— Да, да... Уобразио сам, да ми је боље, кад ноге мало подигнем. После, опет, као мислим, да ће ми бити лакше кад их спустим.

— Јесте ишли у бању?

— Море шта нисам покушавао. Потрошио сам већ и црно испод ноката. Немам више. Дужан сам и ружан. Још мало нека траје, па као мислим црвена реза не фали.

— Ама шта је теби, човече? Знате, увек тако кука.

— Знам ја, госпођо, чика Настаса пре од вас.

— Шта ме знаш ? Сад су друга времена. Прођоше она златна времена. Нема више да се тече. Доста је кад хлеб зарадим. Зар ми, бре, за себе радимо? Јок. Све за општину и државу и опет су слепци. Како која Скупштина дође, она прво диже порезу. И сад радимо само за порезу. Пропадосмо, изгибосмо, као Јанко на Косову. Као мислим, све је пропало и трговина и све, а кад трговина пропадне, онда пропада све. Па вересија. Нема се, знаш ли ти шта је то, нема се... Ја ћу да пропаднем, бићу банкрот, цркнућу од глади, јер не могу да идем у општину да будем извршитељ... Треба ноге, а ја немам ногу.

Ђорђе га иронично гледао. Цаја је кршила руке и намигивала на Настаса да ћути, али он је и даље кукао, као да је над његовом главом лукао кров и сваког часа га може затрпати.

— Зар ти мислиш, да сваког интересују твоје ствари ?

— Ја као мислим, да ја не могу говорити о будалаштинама, него о томе како се привређује.

Ђорђе се диже.

— Ето отерао си господина твојом кукњавом.

— Ја као мислим, то је моје дете...

— Не, не, ја сам свратио, да видим како вам је. Време је. Треба да идем. Лаку ноћ, чика Настасе.

— Лаку ноћ, дете... кажем ти, све је пропало. Нема се, радње стале, вересија расте, а треба да се једе. Ту нема ово и оно и, онда, као мислим, мора да дође пропаст, банкротство, црвена реза, стараоци, адвокати, судови, добош ... Лаку ноћ. Па дођи. Ја као мислим, не треба да ме заборавиш.

Ђорђе се рукова са Цајом.

— Молим вас, господине, извините. Ви га, бар, знате.

— О, молим, молим. .

Он се обуче, окрете се још једном и пође.

— А штап ?

— Ах, да. Хвала. Лаку ноћ.

Она је стајала на прагу од собе док није изишао из предсобља.

Када је сишао на улицу био је густ мрак. Неке су сијалице биле погашене. Отишао је да вечера, а после вечере је ишао кроз улице, без циља и пута. Мислио је о овом богаташу, што, у сред својег сјаја и богаства, кука и нариче, мислио је о овом човеку, који је пре двадесет и неколико година био момак, цепао дрва и вукао воду. И тај глупак и тај идиот жестоко је испекао свој занат и, ето, ужасно се обогатио. И што је више имао, он је све више кукао, као да му је то била сиренска песма, којом је мамио новац. Он је био раздраган. Смејао се овом сулудом богаташу, прикованом за столицу, коме сада памет чак и није потребна, јер је новац научио пут к њему и долази сам, незван, нетражен. Тај је разумео свој посао. Тај, ни једнога часа, није био особењак, није био луд, није хтео да буде једина бела врана међу легионима црних врана, које се са грактањем и оштрим канџама, међусобно раздиру и прождиру. А крај његов ? Велика завештања свима могућим друштвима, која ће, на све могуће начине, захваљивати овом богатом лопову, ни часа не водећи рачуна о пореклу његова богаства, велик и сјајан погреб са безброј беседа о његовој честитости, усталаштву, вредноћи, хуманости и поштењу, са хрпом венаца на чијим тракама блеште ласкаве речи захвалнице и грдна мермерна пирамида. А зашто не ? Када се целог живота диже ларма у небо зашто не и после смрти?

Он је лагано ишао, руке затурио на леђа и звиждуће.

Негде је сат откуцавао, али смешно. Прво шест па после четири. Он се насмеја. Месец је почео да се помаља, али лагано и опрезно, као да то кришом ради. Негде, у суседству, свирала је окарина, а неки женски глас, певао је лагано:

Ој, девојко рококо Не љуби те макар ко...

Један официр иде са једном женском, обавио руку око њеног струка, прича јој нешто, а она се смеје и пљеска рукама. На Саборној цркви откуцава једанаест часова. Њему се смеје и све му смешно. Један пијан носач, пребацио самар преко леђа, па се не зна ко кога вуче или он самар или самар њега. Посрће тамо и амо и гласно са собом говори.

У дворишту је била тишина. Месец изишао и сјаји над двориштем. Чесма цури као увек и чује се како вода одмерено и по такту, удара о калдрму. Неко рубље разастрто по ужетима и лепрша се. Нека разбијена боца лежи на сред дворишта и светлуца се према месечини. У Лепосавиној соби горила је свећа и бацала је сјајан правоугаоник на калдрму. Када је дошао до прозора, свећа се угаси. Он лагано отвори врата и уђе. Неко је у побочној соби, непријатно хркао. Када је пошао у своју собу, једна бела прилика га задржа. Он се, у први мах, тргао. И наједном осети, како у једном топлом телу, које је дрхтало као од зиме, куца срце брзо и преплашено...

VII.

Ђорђе је био у чудноватом расположењу. Неко мртвило, којем он не би умео наћи разлога, да је нешто почео о себи размишљати, овладало је њиме. Неки пут му је све било мрско, а неки пут, опет, све равнодушно. Тужним погледима посматрао је живот око себе и осећао је како бескрајна пустош одјекује у њему и око њега. Ништа га није интересовало и све му је изгледало празно и без икаква циља. Његов живот, живот једног канцеларијског роба, који је прикован за једноликости, којима нема краја и циља, убијао је постепено његову енергију у коју се некада био уздао. Он је изгледао себи смешан и сматрао је своју дужност, као чиновника, као озбиљно ношење воде у каквом решету. Изгледало му је, да та његова дужност не оставља никаква трага и да је она једна бескрајна играчка коју сви схватају озбиљно. Шта он очекује од тог својег службовања ? Будућност ? Каква иронија! Зар чиновник, уопште, у Србији може имати какве будућности ? Сва кариера, због које се чине многа чуда, понижавања и ласкања, изгледа, да је само зато створена, да не умре од глади. Сто година деведесет гроша. Од почетка се не иде даље и ако се човек, понекад, лаже да корача напред и то брзо и поуздано. Већ у неколико махова је мислио да да оставку, али није још био смислио каквог другог посла да се лати. А тврдо се био решио да више не буде чиновник. Било му је досадно, да вечито буде сиромах, да вечито зебе од шефова, од којих је зависила његова будућност у служби и да вечито ради један исти посао од кога нико нема користи, а најмање он лично. Он је, сада, себи доказивао, да није створен да буде вечити слепац и зато неће ни да буде. Али и ако је он све то нејасно осећао, ипак је и даље вукао чиновнички јарам, јер није знао од куда треба очекивати могућност која ће учинити, да не буде вечити слепац. И он је тако и даље живео, остављајући данима, да иду један за другим, доносећи собом оно што су затекли : једноликост.

Јесен је била у велико. Небо суро. Сунце жмири и сваког часа се крије иза густих облака, који се гоне по небу. По некад хладан ветар духне, почне увело лишће терати у ковитлац и опет га нестане. Све је натмурено, све зловољно, као да им се прљави и оловни облаци свалили на главе. По нека заостала ласта тумара по ваздуху тамо и амо, силази до својег старог гнезда, очајно цвркутне два три пута и нестане је у висини. Кроз улице прођу по која сељачка кола натоварена дрвима, шкрипе и клате се, а упрегнуте кравице, којима кости пробијају кожу, обориле главе и иду лагано. Одрпан сељак иде крај кола, у руци му велик штап с којим, по некад, ошине стоку, о доњу усну залепљена цигарета и блене у кућу и људе. Људи у врскапутима, метли руке у џепове и, са очајним лицем, иду некуда хитро и журно. Ветар опет духне, почисти мало жуто лишће, које у гомилама лежи по олуцима, и прашину и опет ишчезне.

Била је недеља. Ђорђе је лежао на постељи, руке метнуо под главу, пуши и мисли. У соби је било полутамно. Он је посматрао своју собу, као да се сад доселио и први пут је у њој. Соба је била ниска и доста пространа. Имала је само један прозор и он ју је врло штедљиво обасипао светлошћу. Под је био нераван. По нека даска одскочила и погрбила се. Негде, опет, иструлило парче даске и види се земља, прашина и по неко палидрвце, које ту западне. Уза зид наслоњен један старински орман, испуцао и изгребан од честог сељења. Он је покварен и не може више да се затвори. На сред собе један четвртаст излизан сто и кад се човек на њ наслони он шкрипи и љуља се. Сто је застрт одавно избледелим чаршавом, којем се не може више распознати првобитна боја и пун је мрља од мастила и каве. До ормана, једна полица и на њој неколико поцепаних и расалатаних књига, чешаљ, једна четка за косу, једна празна тегла од помаде, једна боца са усахнулим мастилом и једна држаља, чије је перо убодено у полицу, две плетене столице, чија је слама била почела да се цепа, једна дрвена столица без једне пречаге и у пола обојена жутом бојом, стоје по соби куд која. Уз други зид дрвена постеља скоро политирана. Више постеље један избледели тепих, на којем је израђен један лав како лежи на зеленој трави ; лав је имао само једно око, јер су му друго изели мољци. До тепиха, ближе вратима, једно овеће огледало са позлаћеним оквиром, који је почео да се љушти. Са једне четвртине огледала излизала се жива и она изгледа као и свако друго стакло. Под огледалом виси, о клину, један убрус од српског платна. Таваница од дасака и летава и одавно се погрбила као да ће се сваког часа срушити. На једном зиду, у дрвеном оквиру, слика Александра III. и, са разбијеним стаклом, слика оптужених због Чебинчеве афере. Обе те слике биле су стенице већ одавна начеле. Соба мирише на влагу, трулеж и дуван. И он, сасвим несвесно, поче своју собу поређивати са ћир Настасовим собама. Какво жалосно поређење! Онде све ново, чврсто као од бронзе, скупоцено и отмено, овде све старо, олупано, полутруло и у распадању. Онде једар живот, који брекће здрављем, овде млитав и на умору. Тамо се све ствари смеју, а овде се све натмуриле, пуне туге и бола. Лежећи тако, са цигаретом у устима он је, незнајући ни сам како, мислио о прошлости ћир Настасовој. Он је био сељачки син. Када је дошао из села, он је био го и бос, празних џепова и празна стомака, служио је којкуда, вршио најниже послове, док после разних мука и невоља није ступио у једну радњу, постао момак, после деловођа радње, па ортак и најзад, када је његов ортак умро, изненадно и напрасно, он је испразнио касу, оставио је само неколико несигурних меница, неколико дуванских лозова, неколико безначајних акција, од удовице купио, буд зашто, део својега ортака и постао свој газда. И са таквим квасцем у чврстим и грабљивим рукама, он је, прождрљивим погледом какве грабљиве тичурине, умео да запази где се може доби до ћара, брутално убијајући савест ако покуша да се јави, немајући обзира и милосрђа. Да, да, ко би рекао, да је оно, сад исцеђено, тело, било некада чврсто и жилаво тело какве звери, која јурише на плен, хвата је, стеже и прождире? Сада тај човек у својој кући, која стење од силнога богаства, траје дане, малаксала џина, који се одмара од силних крађа и подвала и јечи под тиранијом болести, ни једног трена не помишљајући, да тамо напољу, где бесни борба живота, леже рањене, искасапљене и обезглављене жртве његове. И он је вечито имао среће у својим разбојничким подузећима, вечито је био поштован и уважаван, корећи и проклињући мале лопове, који, због багателе, прљају руке. И ма шта он радио, за њега није било казне. Према његовим страховитим неделима оглушивали су се и људи, и закон и Бог. И што је више лагао, и што је више крао, и што је имао више саучесника, из свих слојева друштва, ширећи свуда око себе трулеж својег колосалног капитала, као рак што постепено разједа све тело, он је бивао све више поштован, уважаван, цењен, био угледна личност у држави, био неопходан зубац у колосалном државном механизму, био покретач и живот тога механизма, био све и сва.

Ђорђе се јетко осмехну. Облаци густога дима витлали су се по соби и стварали су плаву копрену. Он је гледао у дим, како се постепено диже у вис и како ствара разне фигуре. Кроз прозор је видео једно парче прљавог небеског свода. Над главом је зујала једна мува, која се, свим силама, трудила, да се ослободи из паукове мреже, у коју је он вешто увлачио. Ђорђе се диже и баци поглед на паука, затим се насмеја и рече сасвим гласно:

— Ћир Настас...

Он је размишљао о својој прошлости. Све му је било живо у памети, свака година, сваки месец, готово сваки дан. Отац му је био извршитељ у општини, пре тога је био трговац, али дошао рат и он је морао да остави радњу и да пође у рат. Мајка остала сама, али њој је било немогућно, да надгледа радњу, једно, што се у томе није ни најмање разумевала, а друго, што је морала да гледа и своју децу. Ђорђе је био најстарији и већ одрасао, његова сестра, Стана, имала је четири године, а најмлађу сестру, Перку, мајка је још дојила, Затим је био у кући његов дед, мајчин отац, који је био вечито болестан, пргав и увек тражио свађу. Када му отац отишао на границу, дед је био још пргавији, почео децу да бије без икаква разлога и мајка, онда, мирна, добре нарави и малодушна, није знала ништа друго да ради, него само да плаче. Радње су биле стале. Момци су радили што су хтели и тешком муком су давали његовој мајци, што је било потребно за кућу, као да деле милостињу. Мајка је само плакала, јер није имала ни најмање енергије, да момке отера, да узме све у своје руке и да нађе друге момке. Када се отац, најзад, вратио, изнурен и прозебао, он је затекао дућан, готово, празан, мурдарлук у највећем степену и празну касу. Ах, то је био страшан живот ! Његов је отац био најбољи човек на свету, није викао по кући, него је само јечао и, дан и ноћ је размишљао како ће опет подићи своју радњу. Али све је било узалуд. Срећа му била окренула леђа и настаде низ несрећних случајева. Дед умре, после њега, на неколико дана, умре и Перка. Отац, иначе присебан човек, изгуби главу, постаде везан и све поче да се крха и ломи. Једне вечери се затворише отац и мајка у собу и целе су се ноћи нешто договарали. Он је, са својом сестром, био у другој соби и није ни ока склопио. Мајка и отац су нешто говорили, затим је мајка ћутала, а отац јој нешто дуго, врло дуго објашњавао, док, наједном, мајка не врисну, а затим бризну у плач. Отац је ћутао, а мало после поче и он да јечи, да стење и да плаче. На пољу је био леп дан. Сунце је весело сијало и бацало је своје зраке кроз прозоре. Мајка и отац изидоше из собе. Мајка је била жута као восак, очи подадуле од плача, зуби цвокоћу као да је тресе грозница и клати се кад иде. Отац се погрбио, старији за пет година, лице се одужило и бледо је. Коса разбарушена, очи упале и изгледа као да се гасе. Из њега базди дуван да човек падне у несвест. Обуче се лагано и изиде посрћући, али се ипак трудио, да подигне главу у вис и да иде, као човек, којем је савест потпуно чиста и мирна. Тога јутра он је однео кључеве у суд.

После тога је наступио страшан живот. Када је отац предао кључеве, дођоше неки људи у кућу са жандармом, пописаше све њихове кућне ствари и опет одоше. Његов отац је био толико наиван, па је мислио, да поштен човек може, без велике муке, зарадити хлеб за своју породицу и за себе, само кад је вредан и хоће да ради. Али он се у скоро уверио, да се преварио. У кући није било ни једног марјаша. У прво време отац се стидео и није знао ни шта да ради. Срамота га је било од самог себе, кад помисли, да ће га можда, ко упитати шта је пре тога радио. Да каже да је банкротирао, било му је страшно, јер и он, до јуче, није правио разлику измећу намерног и ненамерног банкротства. И тај човек, који, свесно, можда, никада у животу није слагао, почео је да лаже. Причао је, да је био ту и ту, али су му казали, да се претрпи дан два, па ће бити примљен ту и ту. Његова жена, која га је безгранично волела, веровала му је и тешила га је. У прво време је нешто помагала Ђорђева тетка, кришом и опрезно да не примети њезин муж, али њезиног мужа преместе и они остадоше без ичије помоћи. Глад, наједном, бану у кућу. Отац целог дана јури по Београду, а мајка седи код куће, гледа у икону пред којом одавно није запаљено кандило, крсти се, као да је угледала какву авет и плаче и све њезино нежно тело растапа се у сузама, као мало снега на длану. Отац се, већ у мрак, враћа кући, уморан и малаксао, не говори ни речи, само јечи, по неки пут се рукама ухвати за главу и тако иде по соби тамо и амо. Соба потпуно мрачна, јер у кући нема ни гаса ни свећа, и празна. Само две постеље и један сто. Све остало отишло је на добош. Ђорђе је био гладан, али је трпио, јер је видео да ни његови родитељи не једу. Стана, која је била још и сувише мала, да појми ову невољу прво је плакала и тражила хлеба, а после почела трескати ножицама о под и викати, да је гладна, много, много гладна. Мајка је грли и љуби, али дете ипак није било сито. Једног вечера донесе отац један хлеб и мало чварака. Он метну то све на сто и не рече ни речи. Мајка га је гледала, дуго и пажљиво, као да је хтела да дозна, шта га сад мори, када је успео, да донесе што за јело. Она даде деци да једу и они халапљиво почеше јести. Она није хтела да једе. Отац је крупним корацима ишао по соби, јечао је и чупао је косу. Наједном покри шакама лице, леже потрбушке на постељу и бризну у плач. Мајка ђипи и дотрча до њега.

— Шта ти је, Коста, ако Бога знаш ?

Коста је плакао и сав се тресао од плача.

— Кажи, молим те. Зар не треба да тешимо једно друго ? кажи, ти бар знаш да те волим. Кажи ма шта било. Гора несрећа нас више не може задесити.

— Знаш ли од куд ми тај новац ?

Његовој жени пројури једна страшна мисао кроз главу. Не, то није могућно. Не, не, то он није кадар да учини. Зар он да краде ? Не. По сто пута не. Она је крај њега непомично стајала као да је од камена. Хладан зној је облио и цурио низ истопљено лице.

— Знаш ли, Насто, знаш ли шта сам учинио... ?

Наста није могла ни речи да проговори.

— Просио сам !...

Она је, за часак, непомично стајала, као да то не појми, или као да није чула шта је казао, или као да, уопште, не може више ништа да схвати. После је јаукнула, као да јој ко забо нож у тело и поче плакати.

Дани су се низали један за другим све страшнији и страшнији. Газда их избацио из стана и они одоше на крај Београда и стрпаше се сви у једну влажну и тамну собицу. Снег почео да веје за којим богаташи одавно жуде, јер онда почињу забаве, концерти, божанствено возање на саоницама чији прапорци весело звоне. Једно прозорче које је имала ова изба, био је снег завејао и у собици је била потпуна помрчина. Коста је одлазио у варош и целога дана, од раног јутра до мрклог мрака, старао се, да, незнатним посредничким пословима; заради за хлеб и коју цепаницу дрва. Наста је побољевала, али се, ипак, свим својим слабим силама, које јој невоља још није исисала, бранила од болести, која је тако стално и тако упорно јуришала на њу. Једнога дана леже у постељу и више се не диже. Коста је гледао децу, умивао их, облачио и чистио собицу. Она га је из постеље гледала и стискала је зубе, да не би на глас зајецала, а две крупне сјајне сузе споро се котрљају низ смежурано лице. Стара пећ је била сва изрешетана, дим је пролазио кроз рупе и пунио собу. И та, иначе, загушљива соба, по чијим се зидовима нахватала влага, личила је на пушницу у којој се они цеде и суше. Стана је, такође, кашљала и жалила се, да јој дим ушао кроз уста и сада никако неће да изиђе. Ђорђе, који није више ишао у школу, јер није имао шта да обуче, седео је на мајчиној постељи и читао јој из једног парчета старих новина, које је био нашао у дворишту. Коста, кад што заради, долази раније, прича шта је све радио, скине Настину махраму, коју је носио испод капута, иде по соби и треска ногама, да би му се загрејале.

Једне ноћи пробуди Косту чудновато јечање Настино. Он ђипи и дође до ње. Викну је. Она није одговорила. После је поче дрмусати, она отвори лагано очи, али их опет малаксало затвори. Није прошло ни пола сахата, а она је била хладна као стена и није више дисала. Стана и Ђорђе су плакали, а Коста је плакао, грувао се у груди и ужасно је псовао и проклињао. Пакосним погледима је гледао у икону, што је била обешена у једном углу собе и дође му да је згужва и баци под ноге. Када му је жена умрла, њему се учинило, да неће моћи без ње више живети. Али помисао на децу, која су била мирна и послушна, уливала му је наду на даљи живот, ма како био пун невоља, јада и брига. На неколико месеца после Настине смрти један његов пријатељ, неки врло богати трговац, који је био одборник у општини, израдио му је, те су га примили за извршитеља. Сад су већ боље живели. Плата није била, бог зна колика, 120 динара месечно, али стална. Ђорђе је опет пошао у школу, а Стану узме њезина тетка, она иста Настина сестра, која им је у почетку помагала. Коста је био, колико толико, расположен и једина му је брига била, да Ђорђа изведе на пут. Али, кад је Ђорђе био у трећем разреду гимназије, Коста назебе, кад је, с јесени, близу Чукарице, вршио једну забрану, леже у постељу и за шест недеља умре. И да се, онда, небо срушило на земљу, Ђорђа не би то више изненадило, него што га је изненадила смрт очева. Куда ће он сада и шта ће да ради? Ишао је од куће до куће и нудио се да послужује, као што то раде многи гимназисти, али га нигде нису хтели примити, јер је, веле, још мали и слаб. Он је плакао и молио, а људи су му прво објашњавали да он још није за послуживање, а после су га терали и чудили се, како је тај мали наметљив, као да је коме пало на памет да некога џабе храни. Најзад оде код својег директора, клече пред њиме и мољаше и преклињаше. Директор, иначе једно велико гунџало, сетио се, да и он има деце код куће и тако га препоручи код ћир Настаса. Овај се дуго опирао, али, најзад, пристаде, будући уверен да може још један јести где једу двоје.

Ђорђе није сада био срећан и ако није био ни гладан, ни жедан, ни го ни бос. Прва жена ћир Настасова, Марица, била је право чудовиште. Била је висока и дебела. Косу је бојила, а обрве је навлачила. Имала је велике золуфе и бркове као какав младић. Целог дана је, без икаква разлога, праскала по кући, а у вече, када ћир Настас дође из радње, она је била блага и мекана као памук. Нико није смео ни речи да каже против ње. Једног момка, који се, кад је излазио, жалио на њу, ошамарио је у сред дућана и сваког је уверавао, да је то први пут, што чује, да се ко жали на његову жену, која се у кући једва чује да живи. Момке је кињила као робове, потурала им штету, коју је она сама направила и грдила их свакојаким изразима. Слушкињи је, од плате, одбијала сваку штету, коју је направила, рачунајући ствари скупље него кад су купљене. С једним момком је дуго живела, одевала га и давала му новаца. Кад се наситила и кад јој је постао досадан, она подбуни једног пријатеља њезиног мужа, да скрене пажњу Настасу на овог момка и Настас, уверен да га овај момак поткрада, уведе га у канцеларију по зади дућана, ишамара га добро и одјури. У вече, кад јој је Настас причао, да је тог и тог момка ухватио у крађи, она је била изненађена и рекла му је :

— А ја све хоћу да ти кажем, да ми изгледа сумњив, али, опет, мислила сам, зашто да грешим душу, кад не знам сигурно.

Ђорђе је чистио ципеле и доносио дрва из подрума. Дању му није давала да учи, непрестано је измишљавала по какав посао за њега и говорила му, да је ноћ дугачка и онда може учити колико му је воља. А кад увече очисти обућу и узме књигу да учи, она га је терала да легне, јер, ваљда, неће за његову љубав да гори гас. Он је, онда, морао да устаје врло рано заједно с момком, који је радио покућарске послове. Обућу му никад нису куповали, него је носио Настасове широке и изгажене ципеле у којима се његове ножице губиле. И он је морао крпама да обавија ноге, како му се не би ципеле смакле. При свем томе, што они нису имали деце, ипак су га сматрали за обичног слугу, према којим је непаметно и некорисно бити нежан и пажљив. Он је морао да спава са једним момком у једној соби, мал’ те не, у једној постељи, а тај момак је био нечист, досадан, глуп и непрестано му причао о благодатима, којима обилује његово село, тамо негде на крај Србије. Кад је Ђорђе свршио пети разред, њима се учини, да је довољно школован, јер нема смисла школовати туђе дете, и Настас га узеде у радњу. Он је то сматрао као једно бескрајно понижавање и као убијање његових најмилијих снова. Робовао је у дућану без воље и наде, а кад му је било деветнаест година, он захвали Настасу на сву његову доброту, коју је он годинама код њега уживао и оде. Наравно, да Настас није могао разумети, да неко хотимице бежи од своје среће, која је, према њему, раширила руке. Један очев пријатељ изради му за практиканта. После четири године добије указ и тако је постао царински чиновник.

И док је његова цела прошлост пролазила испред његових очију, прошлост ни најмање завидна, он је пушио и у колутовима дима гледао је физиономије родитеља, који су му били тако драги. Дакле: цео један живот, пун борба, невоља, понижавања. И сад, сад, кад му је тридесет и две године, где је сад доспео ? Био је обичан чиновник, којег, у свако доба, може министар да збрише, као ветар прашину. И онда: где си био? Нигде. Шта си радио ? Ништа. Да, ништа, ништа, ништа. Он тресну цигарету о под и она се откотрља у једну рупу, на поду. Ђипи са постеље и поче ходати тамо и амо. Не, он неће, он не сме више да буде сиромах. Он не сме више да се пати, јер не би могао више издржати патњу и невољу. Али шта треба да ради ? Шта ? Шта ? И идући по соби, он је посматрао све предмете и изгледало му је, да на сваком предмету види по један знак питања, који се устремио на њега. Баци поглед на небо и учини му се, да и тамо, у сред оног прљавог и тамног свода, види горостасни пламени знак питања, који га изазива, који му се подсмева и који му пркоси. Шта? шта? Наједном га обузе неодољива чежња за сјајем и богаством, да их види, да их удише, да их пипа и милује. Ходајући дође до једне столице, чија је слама почела да се цепа, и одгурне је ногом. Окрете се по соби и би му тешко. Ова бедна соба, са својим инвалидима од намештаја, притискивала му је душу и он је једва дисао. Зар вечито да проводи век по влажним подрумима без светлости и ваздуха? Зар вечито да буде један од простих редова бескрајне сиротињске војске ? Ах, не, само не више у сиротињу. Она је тако ружна, тако страшна, тако свирепа...

Он обуче врскапут и, готово, излети из собе. Лепосава је нешто викала за њиме, али он се није окренуо, није ни чуо њезин глас и журио је некуда, негледајући ни у кога и ни у шта. Он је само једва чекао да изиђе из своје собе, која му је личила на тамничку ћелију, из ове куће у којој царује сиротиња, беда и невоља...

Лепосава је била срећна. Од како се њезин сан, који јој је некада изгледао дрзак, збуњен и неостварљив, остварио, она је себе сматрала за срећну. Боже мој, како човеку годи љубав у сред овог јада у који је била потонула. Њезина срећа јој је изгледала, као сјајна сунчана зрака, која је залутала у таму њезинога живота. Додуше, та љубав, којој се била предала и душом и телом, није ни у колико умањила њезину бригу, али је бар учинила, да све беде живота лакше сноси. А то за њу, која је почела малаксавати у сред свакидашње и очајне борбе за насушни хлеб, није тако безначајна ситница. Та љубав, на чији је крај она понекада, са ужасним страхом, помишљала била је за њу као нека врста крила, која је уздиже изнад чемерне једноликости њезиног бесциљног живота. Да је још Драгољуб био човек на својем месту, она би, поготову, могла говорити о некој истинској срећи, али овако, врло често, осећа суровости живота. Пређе је Драгољуб бар поштогод доносио у кућу, а сада просто ни једнога марјаша. Сву своју зараду трошио је са Јулком или боље рећи, на Јулку. Она се боље одевала, постала је поносита и Правника није хтела да удостоји ни једним погледом. Боже мој, какав је то Правник, који никада нема ни марјаша у џепу ! Свакога дана, тачно у три четврти на шест по подне, она полази од куће и иде у улицу краља Петра и тамо, на другој страни улице, шета пред штампаријом и чека Драгољуба да изиђе. Он је бленуо у њу и ишао је крај ње, а она подигла главу, подигнуте сукње затегла, да се виде контуре њезинога, доста мршавога, тела, у другој руци држи рукавице и тако иде, не удостојивши Драгољуба ни једним погледом. Он је блажен и, са особитим задовољством, је гледао у своје другове како чезну за овом женском, која је, неће он сам да се хвали, свакако, била најлепша у Београду, или, бар, у њиховом крају у којем станују. Њему се врло допадало, што је она имала нечег господског у држању, што је све на њој, од главе до пете, било отмено, као у какве праве даме, која се, тако рећи, као дама родила. Особито му се чинило, да једна ситница одаје Јулкино господство. То је била њезина вештина, којом је умела мали прст да одвоји од осталих прстију, да га укрути и да, тако, руком маше, а мали прст само се крути, крути и по неки пут више трепне, него што мрдне. Нарочито суботом у вече, не баш због тога, што је то дан, кад Драгољуб прима своју зараду, него онако, више због тога, што је сутра недеља, па човек може комотно да седи, не мислећи да сутра мора рано да устане, била је Јулка нешто више, него тачна. И Драгољуб, онда, чим изиђе, преда јој целу зараду, а она то, наравно, неће да прими, али кад је већ Драгољуб толико окупи, она прима, да му тај новац сачува. Али како је врло ружно, да човек иде без новаца, она му даје један или два динара, да му се нађе. При свем томе, што је Јулка била тако добра, да чува његов новац, ипак се, ђаво би га знао како, почео помало задуживати. Није више пио, није се више коцкао, и ипак се задуживао. Чудновато. Другови су га дирали због тога, што се од свега одрекао и што се загледао у једну ружну и несолидну женску, која ће му скинути и кожу с леђа. Он се смешкао, климао је главом и ћутао. Знао је он, да то из њих говори пуста завист, која их мори и распиње. Он је и даље волео Јулку, гледао у њу и онај мали прст, што се одваја, крути и трепће. Дугови га нису ни најмање бунили, он је обећавао велики интерес, узимао новац и увек се трудио да Јулку чиме изненади. Неки пут јој купи врло фине бонбоне у разним шареним хартијама, неки пут лепезу са насликаним кинезима, други пут, опет, огледало са шареним оквиром или какву свилену махраму. А она је све то примала, напући уста и рекне тек:

— Није бог зна шта, али ипак презент је.

Он мало поцрвени, накашље се и каже, да су мушкарци велики простаци и да немају ни мало укуса.

И данас је Драгољуб, одмах по ручку, изишао из куће и дуго је чекао Јулку у првој споредној улици. Она, наједном, дође, али не из куће, него из једне друге улице, код једне станице, где је трамвај стао. Била је зајапурена и мало уморна.

— Од кад ја овде чекам !

— Ипак ти није ништа фалило.

— Није, али досадно је чекати.

— Што си, онда, чекао ?

Она је била зловољна или се, бар, чинила да је зловољна, да тиме, ваљда, нешто прикрије. Он је погледа, а она, се обрецну на њега :

— Зар ме сад први пут видиш?

— Знам да није први пут, још једанпут сам те такву видио. А где си била ?

— Како? Питаше она и погледа га оштро у очи.

— Питам те: где си била?

— А шта се то тебе тиче? Ниси, ваљда, мој тутор.

— Ја морам да знам.

— А зашто, кобајаги ?

— Зашто, зашто. Ниси била код куће, где си онда, до ђавола, била?

— Чујеш ти, ја тутора не трпим. Ни мој отац не сме да ме пита, а ти ћеш да ме питаш. Гле ти њега.

— Ја ћу да будем твој муж, па зато имам права да те питам.

— Шта ћеш ти да ми будеш? Питаше она иронично и очима је жмирила.

— Ти врло добро знаш.

— Јест, ваљда, сам луда. Шта си ти? ко си ти ? Видиш ти њега, он, он да ми буде тутор.

— Немој да се измотаваш, ја ти лепо кажем.

— Не измотавам се ја, него ти истину кажем.

— Је л’ тако ?

— Тако.

Он је био црвен од гнева. Она га је заједљиво гледала и реши се, да га још више мучи. Један обичан штампарац и он хоће да буде некоме тутор!

— Ти мислиш, ја те се бојим. Где сам била? Била сам код једног господина, па шта ми можеш ?

Он пребледе. Ноге су му клецале и он је једва стајао.

— Чујеш ти, немој да ме тераш до крајности.

— Јест, ти мислиш да те се неко боји. Мустра и јеси.

— Свеједно, какав сам да сам, за себе сам. Али ти кажем, не мој самном да тераш комендију. Ја у тим стварима не знам за шалу, ја ћу...

— Бога ми, ти си страшан, да нећеш да ме бијеш ?

Он рикну:

— Ја ћу да те убијем.

Свет се окрете, када је он из све снаге рикнуо и стао је да гледа шта ће даље бити. Она прсну у смех и оде. Он је дуго за њоме гледао, у слепим очима је куцало, а ноздрве се шириле и узиле. Тек када је нестала испред његових очију, он заврти главом и пође. Гнев је беснио у њему. Опет застаде. Метну руку у џеп и извади један динар. То је мало. Свеједно. И он оде у кавану, где сви словослагачи долазе, да се жестоко напије.

Када је Јулка улазила у двориште, за њоме је ишла баба Митрина ћерка. Сукње су шуштале, а мирис од љубичице је јако мирисао. Она се пожури и уђе у своју собу, да се не би сусрела са овим надувеним створењем, које мисли, да је најлепше на свету. Али и ако је тако мислила о тој загонетној дами, ипак је стала иза завеса и гледала је у њезину скупоцену ружичасту свилену хаљину, украшену широким финим чипкама и низевима сјајних шљокица. Ах, Боже мој, што она мрзи те богате даме!

Наредник је био дежуран у касарни. Из његовог стана се чуло кикотање, а мало после вијолина како свира . Вијолина опет престане да свира и кикотање настаје помешано са незнатном вриском, као да је неко некога уштинуо. Стојан, који је пре неки дан почео понова да ради, опет је штрајковао и сад, са друговима, стоји пред фабриком, бранећи штрајкбрехерима да се лате посла. Његова жена, тамо у мрачној соби, болује своју вечиту болест и проклиње оног грдног беспосличара, што је измислио штрајк. Каја, са увезаном главом, дошла до чесме, скинула махраму, поквасила је, исцедила је и опет је њоме везала главу. Њезин отац сео крај прозора, крај њега, на поду, његово сандуче са трињем, мота палцима и прича Јулки, да ће ових дана отићи једном богатом трговцу и саоштиће му једну идеју, која им обојици може донети баснословно благо. Јулка клима главом и ако га не слуша. Газда од куће, један хром старац у овешталом оделу ушао у двориште, дошао до славине, која је вечито покварена, пипа је и стеже, псује и грди све ове људе, који џабе станују у његовим влажним томруцима.

Ђорђе се вратио после једанаест часова. Он се скиде и леже у постељу. Напољу је почело да грми. Ветар духну и престаде. Затим поново духну и опет се утиша, крупне оретке капи кише спуштају се лагано једна за другом, али убрзо престадоше да падају. Наједном се све утиша и киша поче да пљушти, ударајући у његов прозор.

Око поноћи се Милош пробудио. Зовну лагано мајку два три пута, а кад се она није одазвала, он се опрезно диже с постеље и, без штаке, поче скакутати на једној нози и дође до њезине постеље. Дуго је пипао по њој, његово кржљаво тело је дрхтало и он паде на мајчину празну постељу и бризну у плач.

Тамо негде у даљини звиждала је локомотива и њезино звиждање дуго је одјекивало кроз тамну и дубоку ноћ...

VIII.

Са бабом, изгледа, да је отишла и беда из куће. Шваља је доведена у кућу и она ради дан и ноћ Даничине дарове. Редовне бриге за насушне потребе су нестале. Ах, те бриге, у једној чиновничкој кући, у којој се, са неописаном нестрпљивошћу очекују двадесет шести дан у месецу, кад се прима плата и први, кад се тражи аконто ! Чиновничка кућа, та окречена гробница, која, својом спољашношћу, покрива беду и невољу у кући, чији становници, са празним трбухом, излазе на улицу у пристојном оделу и и изазивају завист радничкога сталежа, понекад преживљују страшнију и суровију судбину, него најбеднија радничка кућа, у којој је одавно нестало хлеба, а о неблагодарном раду, који сиса и срж из костију, говори се као о каквом чудљивом господару. Чиновник, тај канцеларијски роб, не сме и не може, као радник, да буде искрен у својој невољи и да је свакоме открива. Он је, јадник, чува и крије, под сношљивом спољашношћу и баш онда, кад мисли, да је његова невоља на врхунцу и да ће га сваког часа удавити, он, онда, баш изазива завист. Његова спољашност свет не вара и он мисли, да је та спољашност плод доброг стања и, можда, благостања. И док свет завиди чиновнику и жуди за његовим готованским животом, дотле се тај чиновник дави у беди, проклињући своје бесплодно и тешко ропство. Али при свем томе, што је у кући нестало бриге за насушним хлебом, опет је у кући владало страшно, расположење. Сима је био блед, очи није више никако подизао у вис, бркове је све више грицкао и почео је понова да пуши и ако је дуван оставио још пре три године. И он је сада страховито много пушио, као да је хтео да надокнади оно, што није чинио за толико време. Косу и браду није подсецао и они су бујали као коров. За столом није ништа говорио, јео је тек толико да не умре од глади и само је мумлао оно своје хм, хм. Марија је, такође, ослабила. Јагодице се ушиљиле, лице издужило и било је сасвим истањено. Све њезино одело, некада, готово, тесно, било је широко и алавантно, као да је туђе. По кући није више викала, врло мало је радила и ни о чем није више водила бригу. Света је радио шта је хтео, цепао се и прљао, а она га само погледа неким тупим, укоченим и празним погледом, а после јекне и оде у собу, тамо се закључа, бије се у груди, чупа косу плаче и нариче. Обоје су били преплашени, претрну при сваком шушњу и, изгледало је, као да су, са неописаним страхом, очекивали, да се нагло отворе врата и да у собу уђе несрећа или беда или нешто друго, нешто загонетно и необјашњиво, што ће их скрхати и сломити. И они су оборених глава, ишли као сенке, као да над њиховим главама бесни грозна бура, која их свакога часа може треснути о под, а они, слаби и нејаки, нису кадри да јој се одупру. Ах, то је било страшно време ! Ноћу су се превртали по постељи, јечали и уздисали, главе су им биле усијане и они су, по мраку, гледали страховите прилике, како бивају све веће и како, са поузданим корацима, прилазе њиховим постељама, ширећи своје дугачке и гломазне руке. Сима често сања, вите будан, како се пење уз неко сјајно брдо, како се то брдо под његовим ногама постепено рони и он лепо осећа, како га оно затрпава, после, наједанпут, искрсне неки човек, као личи на његовог управника, али није он, него више личи на бабу, после опет није баба, него некакав човек, који га хвата за гушу и дави. Или какво велико псето јури за њиме, он се брани виљушком, али га псето стигне, ухвати га зубима за гушу и дави, дави. Он врисне и пробуди се. Студен зној липти с његова лица, изнурен је и малаксао, као да га неко пребио. Ноћ се отегла као гладна година, сан дође, додирне лако његове трепавице, на којима су, како му изгледа, читава брда и опет оде, а он, разрогачених очију, звера у тамну собу, која је бескрајна као океан. У побочној соби избија сат, он броји ударце и леди се од језе. Ах, до зоре има још један читав век! Марија јечи, стегла зубе и угушује плач, заронивши главу у узглавље. И свак од њих двоје крио је своју несаницу.

— Симо... Симо... Спаваш ли ?

— Сад сам се баш пробудио. А ти?

— Ја... ја не спавам. Ово је тешко стање.

— Полудећу просто. Не умем виШе ни да мислим.

— Ни ја. Глава ми тешка, као да је од олова.

— Сирота деца!

— Ћути...

И обоје бризну у плач. Тако су они проводили ноћи, ноћи пуне бола, очајања и гнева. Док су они, са срцем пуним јада и бола, прилазили својим постељама, од којих бежи сан и хвалили су бога, што, бар, Даница о томе ништа не зна, дотле је она отворених очију, гледала у мрак и размишљала је о својим родитељима. Шта је њима сада? Сад је, бар, отишла невоља из куће. Дарови се, на врат на нос, спремају, прстен ће бити кроз кој дан, новац је, такође, спремљен за мираз и лежи тамо негде у каквој сламњачи. Каква их, онда, беда мори ? Можда су зато тако утучени, што су претурали по бабиној соби ? Додуше, није лепо, она то није заслужила, али, ипак, је боље, што су они то урадили, него оне жене, које би је купале, јер би оне, онда, узеле новац. Чудновато. Она је све мислила, да код бабе нису ништа нашли, а сад, изгледа, да су нашли, јер откуда им, иначе, тај новац? Ђорђе је врло ретко долазио, није био више онако нежан, као кад је први пут пољубио и непрестано је причао о сјају и луксузу ћир Настасове куће. Зашто је он, на једном, почео тамо одлазити тако често ? Зашто није нежан према њој, кад га она тако бескрајно воли? Зашто је почео боље да се одева, кад је он, пређе, био штедљив и кад се зна, да му је незнатна плата? Сад, бар, отац више не лаже и не занима се маркама. Она је, такође, била тужна, говорила је само кад је морала и кућа је изгледала, као да у њој вечито лежи мртвац.

Од прве посете Ђорђеве код ћир Настаса прошло је више од три недеље. У прво време, он је одлазио два три пута недељно, а сада је ишао сваког дана, чим, по подне, изиђе из канцеларије. Прво сврати кући, очешља се, веже бркове, очетка одело, погледа се два три пута у огледало и пође. Једнога вечера, кад је први снег почео да пада, упути се ћир Настасовој кући. Када је дошао у предсобље, он куцну на врата, али нико не одговори. Он понова куцну, али кад ни онда није добио одговор, он лагано отвори врата и уђе у собу. Соба је била осветљена, мирисала на дуван и шпиритус и никога не беше у њој. У побочној соби је неко разговарао са ћир Настасом, али, готово, шапатом, јер се ништа није могло чути, само тек па нека безначајна реч залута до његових ушију или шкрипање и стењање ћир Настасове столице. Он се окрете у соби, а затим пођe соби, где се водио разговор. И таман да ухвати за кваку, он чује како неко јеца у другој соби. Он се окрете и пођe лагано соби одакле се чуло јецање. Цаја, леђима окренута вратима, савила се у клупче, главу заронила у руке и плаче. Он стаде крај ње и гледаше у њу. Она је имала црну сукњу, затворено црвену блузу са јаком од црнога сомота. Бели и меснати врат је одударао од црне јаке. По врату ситна коса, испод које вири један округао црн младеж. Гледајући у тај бели врат, како се светли према електричној светлости, као да је од мрамора, он лако затрепери и угуши уздах, који се пео у грло. Само један велик часовник о зиду, који је достојанствено куцао, и њезино лагано јецање прекидали су тишину у соби, која је, према светлости, треперила и смејала се.

— Добро вече, рече он тихо и благо.

Она ђипи са седишта и махну руком преко чела, подижући ситну косу. Очи су јој биле црвене, а лице бледо. У руци је држала рубац и нервозно га гужвала.

— Ах, ви сте. Добро вече. Извините, молим вас...

— Да није чика Настасу позлило?

Она се боно насмеја, као да је тиме хтела, да каже, да она, онда, не би плакала.

— Не. Нит горе нит боље.

— А ипак сте плакали. Зар не смем знати због чега?

— Па то није ништа... женска посла. Молим вас, седите. А ја сам већ мислила да нећете вечерас доћи. Морамо овде остати, док не сврше разговор.

— Мени је то још милије.

— Ах, што ви умете, господин Ђорђе, да ласкате.

— Боже сачувај, говорим само истину. А зашто ви не говорите истину ?

— Ја ? како ?

— Па тако, нећете да ми кажете због чега сте плакали.

— Онако... ситница.

— Тим боље, онда можете, комотно, рећи.

— Напољу почео да пада снег. Ах, што ја волим снег.

— И ја га волим. А зашто сте плакали, хајде реците.

Она се насмеја, али као силом.

— Ала сте чудновати. Зар вас то баш тако интересује ?

— Наравно, кад се вас тиче.

— Комплимент ? Хвала.

— Шалу на страну, ја озбиљно говорим.

Она га погледа и сузе се завртеше у очима.

— Некада сам мислила да је богаство све и сва, а сад сам се уверила, да и богат човек може бити несрећан... али нећу, нећу да вам кажем. Да разговарамо о нечем другом.

— Добро. Кад нећете, то је друга ствар.

Он је био озбиљан и гледао је у под.

— Ви сте љути.

Он је ћутао.

— Ето, видите, ви сте љути.

— Не. Зашто да будем љут? Је ли данас долазио лекар ?

И она се уозбиљила и тужно га је гледала.

— Добро, рећићу вам. Ја сам несрећна.

— Ви ?!

— Јесте и ако смо тако страшно богати. Можда баш због тога. Све ми се чини, да је богаство једна врста проклетства. Све што долази к нама, не долази зато, што нас воли и поштује, него зато што поштују наш новац. Ма шта ми радили, то се одобрава, али не зато што смо ми то, Настас и Цаја, него што имамо много новаца. И ма какву глупост ми рекли, то је паметно, јер нико не сме ни да помисли да нас увреди, односно наш новац. Мало час је ту био један образован човек, професор Велике Школе, и прича нешто о неким зракама, не знам више како се зову, и ако врло добро зна, да ја о томе ништа не разумем, али њему ласка што је ушао у кућу, у којој одаје почаст новцу а не нама. Ја сам патронеса у једном друштву, које треба да прикупи прилоге за подизање споменика једном песнику, цео свет зна, да ја ништа нисам читала од тога песника, а да сам га читала да га не бих разумела, али ипак се ја позивам, јер ствар боље пролази, кад је ту једна дама, која представља новац. Пређе, кад сам била сирота девојка, мене свет није ни запазио, сад ме свак зна и каже, да сам паметна, образована и врло лепа. И зар човек, онда, да не полуди ?

Ђорђе ју је гледао занесеним погледима и ни речи није могао да каже, као да му је језик био узет. Она је брзо говорила, готово и не гледајући га. Поглед је лутао по соби и гледао је скупоцени намештај, који представља то богаство, које јој је живот доста загорчало. Рубац је премештала из руке у руку, и понекад махне руком преко чела, склањајући ситну косу.

— И, онда, што је најгоре : за кога се чува све то богаство ? Сиротиња, која једва има хлеба да једе, која се зими леди и мрзне, има грдну децу. Жене, чак, употребљавају разне лекове и мађије, да више не рађају, јер их пород убија. А богаташи, ваљда проклети од бога, ретко када да имају деце и тако неплодни крећу се по овој плодном земљи као какви кипови, којима се приносе жртве. Зато се ја више пута кајем, што сам запала у ово студено богаство, које ме као мора дави. Да сам остала учитељица, ја додуше, не бих носила блузе од шесет динара, али бих била задовољна са својом платом, радећи свакога дана и живећи, можда, са каквим учитељем тамо у неком селу, за кога бих, свакако, пошла из љубави. Имали би собу и кујну, крај наших ногу би милела деца, ја бих уморна долазила из школе и брзо бих заборављала тај умор, гледајући своју децу, како ме, раширених руку, показујући своје беле зубиће, радосно дочекују. Мој муж би седео за столом, крај какве лампе која се пуши, и писао би о својој струци, деца би се играла по соби, кличући : мама, тата, а ја бих плела или бих крпила одело своје миле дечице. А овако ?

Она је раширила руке, главу подигла у вис и, са болним изразом лица, на којем се огледа срушена нада за промашеним животом, гледа у њега. Он, укоченим и загонетним погледом, гледа у њу и лако климну главом.

— Ова грдна кућерина, у коју никад не залута ни један сунчев зрачак, са својим наметљивим богаством, личи на какав град или на какву тамницу у коју сам бачена ни крива ни дужна. Ове силне собе, са мртвим и студеним намештајем, леже пусте и личе на магазе у које је стрпано богаство. Ах, ја сам врло несрећна! Мене нико не воли мене ради.

Она опет рашири руке, као да је била спремна да загрли срећу. Очи су се светлиле, а вилице су дрхтале.

— Нико, нико мене не воли.

Руке малаксало опусти низ тело, затим их подиже и главу зарони у њих и тако је дуго плакала. Сат је достојанствено куцао, стално и непроменљиво као и живот што је. Он је оборио главу, руке су му дрхтале, а језа лагано почела да га подилази. Она је јецала и очајно је понављала:

— Ах, то је страшно... нико, нико ме воли!

Он је погледа и сасвим лагано рече:

— Зар баш нико?

— Мене не, можда, моје богаство.

Он је, наједном, ухвати за руке и рече брзо :

— Ја, ја те волим.

Она разрогачи очи и гледа у њега, као да пред собом види једну нову, дотле непознату природну појаву.

— Јесте, ја те волим, не можеш ни појмити колико те волим...

Она није дизала руке, главу мало накривила и осмех пређе преко њезиних усана, али брзо, као муња кроз густе и тамне облаке. Лице јој се разведри, као небо после кише. Она рече мирно и тихо:

— Ја сам то очекивала. Ја сам те заволела, чим сам те видела.

Он је загрли и поче је страсно љубити. Она је била премрла у његовом загрљају и све јој је изгледало као да снева. Затим се истрже из његова загрљаја и, наједном, га снажно загрли, љубећи га страсно и сумануто.

— Ах, ја сам то очекивала, ја сам то очекивала. И да ми то ниси рекао, ја бих, чини ми се, полудела.

Она седе на једну фотељу, а он седе, крај ње на под, и метну своју главу на њезино крило. Она га једном руком загрли, а другом му милује црну кудраву косу, која, у коврџицама, пада на свод од широкога и високога чела.

— Ти не можеш ни замислити шта то значи, живети крај оног пргавог и болесног старца, који ме великодушно удостојава, да премештам његове ноге са столице на столицу.

— А ко је тамо код њега?

— Адвокат. Прави тастаменат.

— Дабоме. Треба да буде добротвор.

Она климаше главом.

— Добротвор, јер не може своје богаство да понесе у гроб... Сад ће скоро да изиђе. Одавно је ту, готово, цело после подне. Ти кажи, да си дошао, кад је изишао адвокат.

Он је погледа упитним погледом и ништа не рече.

Врата од друге собе се отворише, они скочише на ноге. Цаја изиђе да испрати адвоката, а он остаде у соби. Кад је Цаја отишла код ћир Настаса, он оде и закуца на врата. Цаја рече изнутра:

— Слободно.

— Добро вече, чика Настасе.

Он је упитним погледом гледао час у Цају час у њега,

— Добро вече. А кад си ти дошао?

— Овога часа.

— Као мислим, да си дошао већ одавно. Чуо сам да у другој соби неко говори.

— Није нико говорио, рече Цаја.

Настас поцрвени и рече напрасито:

— Кажем ти, да сам чуо.

Цаја рече благо :

— Учинило ти се, Настасе.

Он је ћутао и халапљиво је пушио.

— Је л’ вам данас боље ?

— Није. Неће да ми буде боље и не треба да ми буде боље.

Ђорђе га је сапањено гледао. Цаја је почела да мења боју, па кад је то осетила, она се саже, да му намести ћебе око ногу.

— Шта ти је, Боже, Настасе?

— Он је ћутао и гутао је дим. Ђорђе упали цигарету. Кад је узео палидрвце, рука му је мало дрхтала. Он их је сваког часа гледао и уживао је како пред њиме мењају боју и како дрхте.

— Сад комотно могу да умрем. Као мислим, пребринуо сам бригу.

— Како ? питаше Ђорђе.

Настас хтеде да му рече: што се, бре, претвараш? Али рече сасвим мирно, не гледајући ни њега ни Цају:

— Написао сам тастаменат.

— Па зар човек мора одмах да умре, чим направи тастаменат?

— Знам да би неко волео, али као мислим, нећу ја тако брзо. Имам ја још да живим.

Ђорђе је био у врло тешком положају, хтео је да устане и да оде, али, мислио је, да би тиме још горе учинио. Цаји је, такођe, било врло тешко и није знала чега да се лати, да би своју забуну, колико толико, прикрила. Најзад дође до Настаса и рече :

— Хоћеш, Настасе, да ти подигнем ноге.

Он не рече ни речи, само је пушио, а укочени погледи били су управљени на једну тачку на столу.

— Баш си, Настасе, по неки пут смешан.

— Оставио сам ти пристојно издржавање, можеш, ако ти је ћеф, и да се удаш после моје смрти.

Цаја се прекрсти, као да пред њоме стоји нечастиви.

— А зашто да се не удаш, млада си, лепа си, као мислим, иначе, венеш крај мене ?

Он је био пакостан и уживао је у тој својој пакости, а њима је изгледало, као да су у каквој великој пећи, затвореној са свих страна, па не могу ни тамо ни овамо и страховити огањ их сажиже.

— Прилику је лако наћи, кад се има пара.

И он погледа у Ђорђа, који је оборио главу, али је ипак осетио његов поглед, који га је сажижао.

— Шта ти је данас ?

— Причају, да се онима који су на самрти по нешто привиђа, као мислим, то је истина.

— Кајем се, што сам дошао. Данас сте нешто нерасположени, говорите у загонеткама.

— И ја не знам, шта му је.

Он стегао зубе, испустио цигарету и заклопио очи. Црте на лицу се, наједном, променише и оно се издужи и пребледе.

— Јау, јау, јау... Подигни, подигни... јау...

Болови су га спопали и он је јаукао. Обоје притрчаше и подигоше му ноге на једну столицу. Он је махао рукама, као да се од нечега бранио. Брилјантски прстен блешти и светлуцка се у разним бојама према светлости. Клатио се тамо и амо, столица је шкрипела и стењала, а он је само јаукао, не говорећи ни речи. После пола часа, болови су попустили.

— Страшно... као мислим, то је најгора болест. Доктори не знају ништа, осим да извлаче паре, а пара све мање, све мање. Зар ја знам, шта се сад ради у радњи? Јок. Радње, иначе, стале, момци краду као пацови, дају на вересију и онда тако мора да се пропадне. Нема ту спаса. Треба да једемо само со и хлеб, ако нећемо, да пропаднемо. Знаш ли ти, да сам ја пропао. Немам ништа, све ми однесе свет. Ја само ћутим и чекам, кад ће да удари добош пред кућом...

— Неће бити баш тако страшно, чика Настасе.

— Зар ти што год знаш? Ти си готован, знаш твој двадесет шести, па пала Мара пала Сара, твоје иде, па ма свет пропао. Као мислим, ми за вас готоване и радимо.

Цаја и Ђорђе се усиљено насмејаше.

— Плаћамо силну порезу, а држава троши на чиновнике и држи више, него што су јој потребни. Као мислим, онда трговци мора да пропадну. Није ни њихова кеса без дна.

Ђорђе се диже.

— Шта ћеш, већ да идеш ?

— Па време је.

— Што, плачу ти деца код куће?

— Доста сам седео.

— Добро, де. Дођи опет.

Он му пружи руку и рукова се са њиме. Цаја пође да га испрати. Кад су дошли у предсобље, она га брзо пољуби и уђе у собу. Он је лагано силазио низа степенице, као да је то његова кућа, па ужива у њој. Кад му девојка отворила врата, он се маши џепа и даде јој по динара. Девојка га изненађено гледала и неко време је непомично, са новцем на длану, држала руку, потом се насмеја и рече љубазно :

— Лаку ноћ, господине.

Он се смешкао и климао је главом.

Напољу је још непрестано вејао крупан снег, који се, према електричној светлости, светлуцкао. Свеж студен ваздух му је годио и он подиже шешир да му снег освежи врело чело. Он је ишао лагано, снег је шкрипео под; ногама и он навлаш није руке трпао у џепове, јер му је било врло пријатно, кад му их снег хлади и влажи. Велике и гломазне куће, ти споменици богаства и варварског укуса, бацале су горостасне сенке по снегу. Кнез Михајловом улицом је ишао силан свет и сви су били црвени од студени и све је први снег расположио. Кола јуре, али се не чују, као да иду по какву дебелу тепиху. Продавци новина тискали су се међу свет и, већ промукнутим гласом, су викали : криза! најновије вести ! министарска криза! људи купују, стају крај каква излога, грчевито отварају новине и халапљиво гутају те најновије вести о министарској кризи. Неки се, читајући новине, иронично осмехну, неки се задовољно смеју, а неки, опет, ваљда разочарани, псују нешто, згужвају новине и баце их на тротоар. Људи иду у групама и живо говоре о својим комбинацијама поводом кризе, узмахујући рукама, као да некоме прете или као да ти нервозни покрети треба да буду нека врста аргумената у политичкој дебати. Он је ишао кроз свет, гурао се и мувао. На Калимегдану, где је водоскок, била је једна електрична лампа и осветљавала је само један овећи круг око себе. У једној побочној алеји стоји један војник са једном женском и нешто шапућу. Војник турио руке у џепове од панталона и тако се разговара, она маше рукама и, кроз плач, му нешто доказује. На алеји, где су два кијоска, такође, гори само једна лампа. Он стаде уза саму бодљикову жицу, која је одвајала Калимегдан од низбрдице која води Сави, и гледа у Саву на коју је Београд бацио велику сенку. Преко жељезничког моста тутњи воз и звижди као помаман. Из локомотиве искочи по која варница и засветли се у тами. И Земун изгледа из далека, као осветљени прозори приликом какве лимунације. Преко Саве долази брујање звона са неке земунске цркве. Он стоји и гледа у ту панораму, коју снег постепено, али стално завејава. Наједном му изиђе Цаја пред очи. Он још никако није могао да разуме, шта се то тако наједном и неочекивано догодило. Он никада није мислио на њу, али му ипак све изгледа природно што се догодило и тако је, готово, морало да се догоди. Он се осмехну. Годило му је, што је он таква личност за којом женске лудују. И место да се љути, што је лагао, кад је казао да је воли, као што је то некада чинио, он се смешкао, задовољно смешкао.

Дошавши кући, он се лагано скинуо, леже у постељу и упали цигарету. Био је са собом задовољан, као човек, који је, тога дана, свршио какав велики и важан посао. И тек што се окренуо зиду, покушавајући да заспи, он се диже и закључа врата. После два месеца то је сада први пут, да их је опет закључао.

IX.

У неколиким штампаријама су радници штрајковали, јер њихови господари нису хтели да потпишу услове, које је њихово удружење било донело. Она стара драма, измећу капитала и радника, почела је опет да се одиграва. Напућени представници капитализма сматрали су своје право за прече и, својим капиталом, већ доказано. Они су, са дрском неуморношћу и пакошћу ситих људи, багателисали права гладних, који би, да је среће и реда у земљи, требали да хвале Бога, што им, од глади, не крче црева. Раднике је то дражило и хтели су, опет једном, да докажу, да су они творци капитала и да су они право било капитала, који тако брзо и тако ласно заборавља шта он њима дугује. И, као што је то правило, они су претеривали у том својем ревносном борењу за своја права, откривајући, без устезања, своју бескрајну мржњу према капиталистама, који су, у своје време, користећи се безграничном потчињеношћу радника, жељни хлеба, створили те своје мрске капитале. Јер, говорили су они, не треба заборавити, да њима не дају принципали хлеб, него њихов рад и они су зато више поштовали рад него принципале. У тој међусобној мржњи, принципали су заборављали, да је њихов капитал мртав без радника, а радници, опет, да ће можда, кад тад, и сами постати капиталисте. Мржња је обе стране чинила тврдоглавима, тврдоглавство је стварало инат и тако је било отворено поље међусобним пакостима, које су на све јуришале, као псето, које је прекинуло ланац, па чини чуда и покора од беса и гнева. У прво време се споразум сматрао као иронија, која нема никаквог резултата. Обостраној мржњи се све више давало маха и између једне и друге стране стварао се недогледан понор, стварале су се јасно оцртане противничке стране, које се вековима мрзе, боре и прождиру. И ако опет, с времена на време, дође до некога споразума, то није сложан рад, него обично примирје за кратко време. То су ужасна два табора, силна и јака, коју никаква политика, никаква наука и никакве шимерне илузије, нису кадре да слију у један. Јер док год капитал, као какав полип, са страховитим крацима на којима су безбројне сисаљке, стеже раднике и сиса им срж из костију, дотле ће се вечито ови, до последње капи крви, борити против својих изелица. И сад је, опет једном, рикнула окована и рањена звер и устала да се брани, али да опет подлегне, да опет пристане, да јој се намакне узица, док једном, труло и плесниво, друштво не почне да се крха и ломи и да собом све затрпа. А они су били уверени, да после кише сунце лепше сија, да после тамне и дугачке ноћи свиће зора. И због те зоре, која се тамо на небу већ указује, радници, најзад, утољују своју мржњу и мећу свој врат под јарам. Један век више или мање, то не мења ствар.

Они су ишли у гомилама, махали су рукама и живо су се разговарали. По неки пут забруји њихова песма, која је подсећала на грмљавину у даљини. Некоме о врату завезана дугачка црвена краватна и она се лепрша као крвава застава. Кад прођу крај какве штампарије у којој је обустављен рад, они за часак застајкују да се увере, да ли ко од њихових другова ради и мимо њихове одлуке. Принципал их угледа, поцрвени од гнева, песнице подиже у вис и узмахује их према Главној Полицији. Зар је то ред у земљи? Бунтовнички беспосличари иду у гомилама кроз престоницу, прете мирним и лојалним грађанима, који плаћају порезе и прирезе, а полиција, скрштених руку, мирно гледа све ово! Таква земља мора пропасти. То је истина као што је истина, да је два и два четири. Затим се сакрије у штампарију и гневним погледима прети гомили, којој је до певања.

Драгољуб је, такођe, напустио рад. Лепосави је то било врло криво и ако од њега није имала никакве користи. Али ипак то је нешто друго. Хранити једнога беспосличара, који волије да гладује, него да напусти своје право, њој је изгледало страшно. Гладан човек мора да ради, ако неће да умре од глади. Тек га његово право, на које толико полаже, не може заситити? Она је била врло љута, грдила је Драгољуба чим се појави на врата, он је њој брутално одговарао и она, онда, бризне у плач и каже, како је најнесрећнија жена на свету и како ће је њезин најстарији син, чијем се рођењу тако много радовала, отерати у гроб пре времена. Постала је врло раздражљива и свака је ситница одводила ван себе. У часу се заплаче и, онда, као да је сишла с ума, пљеска рукама и каже, да је најнесрећнија мајка. Главан разлог, међутим, није био тај, него један други. Она је била због тога несретна, што је, на једном као из небуха, наступило оно, на шта је она, са особитим страхом помишљала. Ђорђе ју је напустио и она је мислила, да јој сад ништа друго не остаје, него да се убије или, бар, да полуди. Ах, зар је њој суђено да буде несрећна ? Таман се почела осмехивати срећа на њу а она се свирепо окрете од ње. Како ће седа сносити овај неумитни и страховити живот, кад је још један јад притиснуо душу њезину? А како га је она, међутим, волела! И ако је свакога дана, готово, свакога часа осећала како над њезином главом кружи нешто страшно и нејасно, што ђе учинити крај њиховој љубави, и ако је, сваког трена, очекивала да незграпно бахне тај крај, ипак је то био за њу страховит удар, који је раздерао срце, као гром кад удари у какво дрво, па га, одозго до доле, преполови. Није хтела више да једе, као да је намислила гладовањем да се умори, била је гневна и праскала је по кући. Кад је улазила у његову собу да је растреби, она је тамо горко плакала, гледајући ту собу и све у њој, што ју је подсећало на њега. Више пута стане пред огледало и дуго се огледала. Са страхом је посматрала како је ова последња страст оставила трага на њој. Али све све само да није остарила. Али све је било узалуд. Старост је била већ на прагу, само треба да уђе. Први весници старости су се већ огледали на њезину лицу. Оно је било црвенкасто, око очију биле су неколике боре, а усне су већ бивале модре. Две три седе власи, као злуради издајници, вирили су из црне косе и светлуцкале су се, као сребрни кончићи. Она је очајно уздисала и плакала, као да је тиме хтела да заустави време, које је и тако летело, тако глупо и бесциљно летело. Ако старост, која, са особитим задовољством, долази женама, пре времена, у походе, уништи и последњи траг њезине, некадање лепоте, шта ће она, онда ? Нашто јој живот, кад се више нема ничем више надати? И она је плакала, горко плакала над развалинама своје лепоте и над изгубљеном срећом, која јој је опустошила и душу и срце. Ах, Боже мој, ала је старост глупа ! Али, при свем томе, зар ће она тако лако заборавити своју љубав ? Зар је то рукавица, која се одмах заборави, чим се свуче с руке ? Зар она не треба до краја да се бори за то своје парче среће ? Да, да и она ће се борити. Она мора бити начисто с њиме и то скоро, не, још данас, још вечерас. Она неће, не може да буде рукавица.

Милош је стајао наслоњен уз прозор. Руке са књигом у једној руци, затурио на леђа и гледа кроз прозор. Гомиле снега лежале су у дворишту и он је био прљав, остатци од јела леже по њему и читаве рупе, излокане од прљаве воде, зијају из њега. Прљавштина је све више побеђивала и снег је постепено губио своју чедну чистоћу. Једна кора од лимуна лежи на снегу и лагано тоне у њему. Он је баш знатно омршавио, па је изгледало, као да је, наједном, много порасао. Лице му је било жуто, као она кора од лимуна на снегу, очи упале, усне одскочиле. Он је жалио своју мајку, која тако много пати, али је, ипак, врло мало говорио с њоме. Вечито је седео или стајао с књигом у руци и ако, сатима, није гледао у њу. Било му је врло тешко у кући, која је постала поприште честих свађа и редовне невоље. Ах, да му није те болесне ноге, он би одавна био далеко од куће, тамо негде далеко у свету, где, можда, незнају за невољу и несреће сваке врсте. Сирота мајка! Он је гледао како је нешто мори, како је све више нестаје, а он не може да јој помогне, јер испаштање никоме није досад опроштено. Ах, сирота мајка грдно испашта! Поче ходати по соби тамо и амо, штака је тупо одјекивала и он је мислио о мајци и брату, како се међусобно, без потребе, раздиру, гомилајући јад за јадом. Нашто све то? Зар неће једном смрт учинити свему крај ? Зашто, онда, убрзавати тај неминовни крај ? Смрт ! Она је једина, која је кадра да измири људе и да утиша његове страсти, које тутње у њима. Смрт, смрт! То је једини искрени пријатељ људи, који им добра жели, без икаквих примисли. Она их спасава од беде и невоље и место да тражи какву награду, она још награђује људе миром, бескрајним и вечитим миром.

Врата се, наједном, отворише и Драгољуб улети у собу као олуја. Шешир и капут баци на постељу. Он је волео својег брата, чак га је и поштовао, али га је, ипак, волео да задиркује. Понова се приближи својем капуту и друкче га окрене. У једном џепу био је један предмет и јасно се оцртавао на капуту, кад га обуче.

— Како си, дрвени философу?

Милош стаде према њему и гледа га у очи.

— Јеси почео да радиш?

— Нисам.

— Па кад ћеш ?

— Не иде то тек тако. Шта, да будемо и даље луди, па да нас принципали експлоатишу? Ми морамо победити. Ми смо организовани радници, па ћемо гинути за своја права.

— То је све лепо, али трбух хоће хлеба, а ти немаш ни марјаша.

— Одкуд немам ?

— Кад имаш, што не дајеш у кућу? Зар ти можеш да будеш тако равнодушан према овој невољи с којом се мајка бори ?

И ако је Милош био млађи од Драгољуба, ипак је овај имао респекта према својем млађем брату.

— Па сад не радим.

— Сад знам, али колико си пређе радио, а у кућу ниси ништа доносио? Да ја бар могу на кој начин што да зарадим, ја ти не би чинио прекоре. Признај сам, да то није лепо од тебе. Видиш и мајка целог дана шије тамо у кујни, па опет ништа.

Благост Милошава је Драгољуба победила и он се искрено стидео.

— Кад почнем да радим, доносићу зараду.

— Добро. Ја сам се томе и надао. Видиш мене је срамота, читави смо људи, па нас мајка још храни. Ах, да је мени само да свршим школу!

Његове очи се засветлише. Он поче опет ходати по соби.

Лепосава постави сто и унесе јело. Журила се да не гледа Драгољуба, али чим се њихове очи сусреле, она поцрвени и гнев је обузе.

— Опет не радиш?

— Не радим.

— Кад ти се може...

Милош ју је гледао молећим погледом, али она није на то мотрила.

— Ти си готован и ништа више.

Драгољуб је ћутао нагао се над тањир и брзо једе.

— Није те ни срамота, читав човек, па ја да те храним.

Милош оставио виљушку, јер му се више не једе. Он погледа мајку и рече молећим гласом :

— Мајко, не мој, остави га сад.

— А и ти си почео да му држиш страну ? Лепо, Бога ми. Бар да кога браниш, него једну ленштину.

— Остави ме на миру. Штрајк је, кад почнем да радим, онда ћемо да се разговарамо.

— Онда ! Право кажеш. Она девојчура једва чека.

Драгољуб тресну виљушку о сто и ђипи.

— Преседне човеку сваки залогај.

— Што те сада не гледа? Видиш, лудо, избегава те. И ти си оно ђубре хтео да ми доведеш у кућу? како је паметна, сад неће ни да чује за тебе. Шта ћеш јој, кад немаш ни марјаша у џепу.

Милош је кршио руке и рече благо и кроз плач :

— Молимте, мајко, остави тај разговор.

Драгољуб метнуо руке у џепове од панталона шета по соби тамо и амо и рече гневно :

— Остави је, молим те, она не може да живи без свађе.

Лепосава ђипи са столице.

— Срам те било, зар си ти човек?

Једна те женска вукла толико време за нос. Док смо ми овде гладовали, ти си јој куповао блузе и сукње. Сад, кад немаш, долазиш овамо, а она неће ни да те види. Ти да си човек на свом месту, ти би је заклао као пиле, кад је тако покварена.

Драгољуб задрхта. Потом плану:

— Зар ћеш ти да ме учиш шта треба да радим? Ја сам човек...

— Какав човек, ти си шмокљан.

Милош дрхти, склопио руке и дошао до мајке.

— Молим те, мајко, остави тај разговор. Он ни чем не води.

Драгољуб гневно иде по соби и рече Милошу:

— Мани је, видиш, да је луда.

Лепосава подиже кецељу до очију и поче плакати.

— Ја сам најнесрећнија жена на свету. Један ме је једио и срце ми чупао, сад је дошао други. Срам те било, мангупе један, ленштино једна. Ти ћеш пре времена у гроб да ме отераш. Место да ми, као добар син, олакшаш живот, а ти ми га још отежаваш. Проклета сам тако, па ћу вечито да се једим и патим...

Милошу се наводнише очи и устаде.

Драгољуб се обуче и натуче шешир. Кад је дошао до врата, он рече гневно :

— Ово је проклета кућа.

Кад је изишао, он је залупнуо вратима, да се сва кућа затресла.

Лепосава је кршила руке, а сузе су брзо текле једна за другом.

— Шта сам Богу згрешила, да се тако мучим? Никад нисам имала среће, никад, никад. Од како знам за себе, ја само знам за невољу, беду и јад...

Милош је дошао до ње и ухватио је за руку.

— Умири се, мајко, све ће боље бити.

Она га погледа и рече му прекорно: .

— А зашто си, онда, толико време ћутао од мене?

Милош побледе. Затим лако задрхта и у мало што му штака није пала на под.

— Ћутао?... Учио сам... био сам замишљен...

Она га гледа и учини јој се, да је јако ослабио.

— Да те што не боли, сине ?

— Не, не боли ме ништа.

— Ти си моје добро дете.

Она пребаци једну руку на његово раме, затим и другу.

— Волиш ли мајку?

Он седе крај ње и загрли је и рече кроз плач :

— Кога ћу другог да волим ?

Они се згрлише и обоје ударише у плач. Она га је љубила у чело и образе, у те ослабљене образе, које она одавна није љубила. Често га је, пређе, љубила и миловала, а он, слаб и нежан, уживао је у том мајчином миловању. Откад га није миловала? И њој се учини, да га два месеца није видела, као да је био где год на путу, па се сад вратио. Ах, па како је, јадник, ослабио, како је био блед! Она га је грлила и љубила, као да је још мали. Кад је било време за школу, Милош се диже, узеде књиге и оде. Она је гледала за њиме, док није ишчезао испред њезиних очију, а после је слушала како његова штака тупо одјекује и како њезина лупа постепено нестаје у даљини. И чудновато, слушајући како штака лупа, њој се учини да чује како она изговара Ђорђе, Ђорђе.

Ђорђе је, пред вече, дошао из канцеларије, стао пред огледало и дотерује косу. Неко куцну на врата. Он, не окрећући се од огледала, рече:

— Слободно!

Лепосава бледа и са малаксалим ногама уђе у собу. Он ју је видео у огледалу и рече јој сасвим хладно:

— Добро вече.

Она је стајала наслоњена уз врата и рече тихо:

— Дошла сам...

— Видим, видим.

— Дошла сам, да те нешто питам, али ти несмеш да се љутиш, јер мени заиста није лако...

Његово чело се у часу наборало. Баци чешаљ на сто и окрете јој се.

— Шта хоћеш од мене ?

— Што се одмах љутиш ? Зар сам ти тако мрска постала, да је довољно само да ме видиш, па да већ планеш од гнева ?

— Ја не волим комендије. Говори шта хоћеш, јер ја имам посла.

— Знам. Ти увек у ово доба имаш посла. Зашто си ме тако сурово одгурнуо од себе?

— Којешта. Ја не могу, ваљда да те узмем за жену.

— Ја то и не тражим. Ја на то нисам ни помишљала, ни једнога часа нисам на то помишљала. Знам, да је то немогућно, знам, да би те тај брак упропастио јер зашто од једног слепца стварати два ? Али ја сам те волела, као никога до сада у мом животу, ти си моја прва и последња љубав. Ах, како си могао да будеш на једном тако суров према мени ?

— Досадна си, кад тако кукаш. Шта је било било. Ја хоћу да се женим, то врло добро знаш. Немогу с тобом ваљда, да се млатим целог свог века.

Она јекну и поче очајно кршити руке...

— Или да ти нисам што год обећао?

Она једва процеди :

— Не... ниси...

— Е па ? Ја се, иначе, кајем, што сам грешио с једном женом, која има одраслу децу. Бежим од те деце, као да сам им убио оца. Нећу, па квит.

Крв јој појури у главу, она се поведе и пала би, да се није задржала за регастов од врата. У соби је била тишина и само се чуло како његови кораци одјекују у соби и како њезино срце јако куца.

— Глупост, као да је љубав нешто вечно. Ништа није вечно на свету. Све нестаје и топи се као онај снег на пољу. Само у романима се умире од љубави и знам ти ја шта још, а живот ни најмање не личи на роман. Мећу њима је разлика као између Бога и шеширџије. Ти ниси више млада...

Она задрхта, као да јој ко зарио нож у срце.

— Ти ниси више млада, па би то требала да знаш.

Мислила је, да ће јој срце препући. Неколике сузе су лагано, као кришом, милеле низ бледо лице. Доња је усна дрхтала. Њој се грло стегло и није могла ни речи да каже, и ако је цело по подне мислила, шта ће све да му каже. Она се надала, да ће очајање одрешити њезин језик и да ће му она описати своје болове, олују, која је, у непроспаваним ноћима, беснела у души њезиној и бескрајну пустош у којој се она губила. Али она није могла ништа да каже. И сад је пред очима била њезина љубав, гледала је како је хладноћа прождире, а она није могла томе да стане на пут, јер није могла ни малим прстом да макне. Ах, та њихова љубав је, при растанку, направила читав јаз између њих и она је, са уздахом, с друге стране јаза, пружала према њему очајно руке. Све је било узалуд, јер је све било свршено.

Он се обуче и пође вратима. Она је стала пред врата и стоји као какав кип.

— Пусти ме да прођем.

Она рашири руке, очи разрогачила.

— Не, остани још мало, само још мало.

— Не могу, имам посла.

И он је ухвати за руку и хтеде је склонити с врата. Она му дочепа руке и клече пред њиме. .

— Ја те волим, волим. Буди милостив...

Он се намршти, очи му севале као муња.

— Ти си луда. Бежи...

Он је, брутално одгурну и она паде на под. Он опсова нешто и залупну вратима. Она је тако лежала на поду, дуго је плакала и очајно нарицала. Дакле: све је било свршено. Она није више млада, а љубав није вечна, као ни лепота што није. Коса јој падала на лице и сузе су је квасиле, а она је само плакала, плакала и нарицала. У слепим очима је крв струјала и њој се учинило, да негде далеко брује звона, која својим тужним звуцима, налик на јецање, испраћају умрлу љубав. Једнолико лупање штаке се приближавало. Наједном престаде. Мало после се опет удаљавало, тупо одјекујући. Тамо у другој соби паде неки предмет на под. Лепосава је још плакала, а њезин очајни мач одјекивао је у другој соби, исто тако болно, исто тако очајно...

Старац је седео у кухињи крај шпорета. Сандуче са трињем лежи крај његове столице. Он гледа у неку хартију, исписану силним и бескрајним цифрама, које бивају све веће, док се не претворе у милјоне. Њему је годило, кад баци поглед на ту хартију, исписану његовом руком, и кад види те безначајне цифре како се претварају у чудовишта. Хвала Богу једном, он је, на хартији, остварио своју идеју, која ће, у прво време, доносити само хиљаде, али после, у најкраћем року, те ће хиљаде да набрекну и постаће милјони. Новац ће падати као киша, кесе ће пуцати од силнога блага и наступиће прави потоп од новца. Његова кућа ће бректати од сјаја и богаства, а он, као какав владар,гледаће како ће се око њега тискати свет, жудан само његова погледа. Он ће бити господар ситуације, јер само онај може бити господар, у чијим је рукама море од новца. Гледајући ту хартију, он се задовољно смешкао и клицао је од радости, као да је руке заронио у те милијоне, па их милује и тепа им. Златан новац пунио је собу и он га је дотицао и слушао је како тај драгоцени метал звони, смеје се и пева. И што је више гледао у те милијоне на хартији, хартија је све више нестајала испред његових очију и пред њиме се отварали златни мајдани у којима је оковано благо, жудно сунчева сјаја, отварала се читава поља, претрпана новцем. Тај дан није далеко, кад ће он халапљиво, заронити руке у злато и кад ће то злато бити његов роб. Само кад је идеја ту, онда је све лако, све постижно, све остварљиво. Каја је отишла у варош да преда посао, а Јулка стала пред огледало, успија устима и кудрави косу. С времена на време баци поглед на свој нови жакет, велики црни шешир са скупоценим перјем и лепе нове ципеле са високим штиклама. И увек, кад те ствари погледа, она се насмеје, као да је тиме хтела да каже: баш сам мајстор. Све јој полазило за руком, само јој је било тешко, да се отресе Драгољуба. Он јој је био врло досадан, јер је непрестано на њу наваљивао, да пође за њега, а она, међутим, нема ни најмање воље да код њега гладује. Штампарац. чудно ми чудо! Може она да има на сваком прсту по два штампарца, само да хоће. Али голи људи њој не требају, од љубави се нико још није наситио, па неће ни она. Синоћ је на једном листу из некакве књиге прочитала неке стихове и два стиха је непрестано муче, непрестано их понавља и никако не може да их се отресе. Угрејаним жељезом кудрави косу, а стихови је спопадају и она шапће:

„Ја нисам Максим, нисам Максим да, Ја нисам Максим, нисам бабин син...«

Драгољуб уђе у кухињу. Он је брзо прошао крај мајчиног стана, да га ко не би запазио. Старац седи крај шпорета и гледа у своју хартију и занео се морем од цифара. Над шпоретом чкиљи једна мала лампа, која се помало пуши. Испод шпорета пева попац. Драгољуб откопчао капут, као да није био рад, да му се види онај предмет, који се на капуту оцртавао, као да је Драгољуб напред имао једну малу грбу.

— Добро вече.

Старац збуњено одговори.

— Је ли ту Јулка?

Из собе викну Јулка:

— Ту је.

Драгољуб уђе у собу, а старац понова потону у други свет од цифара. Кроз танке зидове чула се вијолина како свира.

Јулка и даље кудрави косу.

— Од куд ти ?

Драгољуб поцрвени.

— Зар не смем више да дођем ?

— Дођи, ко ти брани. Само ја ћу сад да идем, ти можеш, ако хоћеш, с оцем да разговараш о његовој идеји. То је нешто страшно, саме цифре. Он нам објашњавао, али ми нисмо могле све да разумемо.

— А куда ћеш ти?

— Идем. „Ја нисам Максим, нисам Максим да, ја нисам Максим, нисам бабин син...“

— Шта кажеш?

— Ништа, тако нека песма, па не могу да је се отресем.

— А куда ћеш ?

— А шта се то тебе тиче?

Драгољуб је био гневан, хтеде да плане, али се опет уздржа и рече благо:

— Слушај, Јулка, не мој да ме мучиш. Ја сам дошао вечерас код тебе, да те последњи пут питам, хоћеш ли да пођеш за мене или не.

— Опет то. „Ја нисам Максим, нисам Максим да, ја нисам Максим, нисам бабин син"... А чиме ћеш да ме храниш ?

— Па ми нећемо вечито да штрајкујемо, сутра опет почињемо рад.

— Добро, видећу.

— Нема ту видећу. Ти ме већ два месеца тако лажеш. Лепо те питам : хоћеш ли да пођеш за мене или не ?

— Нећу. Ето ти, јеси сад задовољан?

Драгољуб уздрхти.

— Нећеш?

— Нећу. „Ја нисам Максим, нисам Максим да, ја нисам Максим, нисам бабин син“...

— А шта ти мислиш, да сам ја Максим ?

— Шта ?

— Ништа. А зашто нећеш ?

Поглед му случајно паде на нове Јулкине ствари, које су лежале на постељи. И њему је било, као да га ко ударио по глави. Зато дакле неће?

— Зато што ми није ћеф.

— А за другога хоћеш да пођеш, је ли ?

— То су моје личне ствари. Ја немам тутора. „Ја нисам Максим, нисам Максим да...“

— Зар ти мислиш, да ћу ја допустити, да ме ти вучеш за нос ?

Јулка пребледе. Руке су јој мало дрхтале и она није ништа одговорила. Гледала је, кришом, у њега, а у себи је шаптала оне монотоне стихове.

— Нисам ја луд. Ја не дам да ме једна женска вуче за нос.

Јулка, на једном, подиже главу, смакну једним раменом и рече брзо и пакосно.

— Нећу те, па шта ми можеш?

Драгољуб је дрхтао. Брзо извади перорез из џепа. Она му је била окренула леђа и склањала чешљеве и гвожђе за кудрављене косе.

— У инат те нећу, поћићу за другог, лепшег и богатијег од тебе.

Он је удари перорезом у десну плећку. Јулка врисну, соба јој се поче окретати и она, поводећи се, паде на под. Кад је перорез треснуо о под, Драгољуб се престравио, и у чуду се питао, од куда тај перорез на поду. Јулка је лежала на поду и ни капи крви није било у њезином лицу. Очи је малаксало отварала и склапала и ствари се почеше кретати по соби. На поду, испод леђа, један млаз крви лагано цури по соби. Њезина коса се ослободила од укосница и једна кика лежи крај ње, а испод косе лагано цури крв и натапа је. Она отвори очи. Он стоји пред њоме и гледа је, али као да не може да појми шта се све то догодило. Готово се чудио, зашто она лежи на поду.

Јулка отвори уста и поче малаксало муцати :

— О-тац... о-тац... »Ја нисам Максим...«

И њему дође да се насмеје, јер је мислио да се она шали. Али кад је видео, како крв још непрестано цури, и како из њеног лица, жутог као восак, одлази крв, он уздрхта и страх овлада њиме. Шта је он то урадио ? У часу извади из капута онај предмет и наслони га на уста. И он је боцу, са цеђем, све дотле држао на уста, док је није испразнио. Затим је лагано остави на сто и блесаво се осмехну. Кроз зид се чула вијолина како свира.

Ужасно чупање га спопало у стомаку. Са столице је био пао на под. Колена подигао у вис, руке забо у трбух и јауче: Каја, која је дошла из вароши, улети у собу и застаде, нема и непомична, као громом поражена. Старац, као какав кип, још непрестано седи на столици и гледа у своју хартију. Разрогачене очи лутале су по бескрајном мору цифара, које су постепено губиле лик цифара и претварале се у живо злато, које говори, које се смеје, које влада. Правникова вијолина је и даље шкрипела, а попац, испод шпорета, пева своју досадну и једнолику песму. Каја се прекрсти, окрете се оцу и врисну:

— Тато!... Тато!...

X.

Изненадно је наступила југовина. Снег је почео да се топи и мешао се са уличним блатом. Низ кровове цури отопљени снег и слива се на калдрму. По улицама прљаве баре. Људи, са посувраћеним панталонама, шљапћу по полурастопљеноме снегу. Вода прска и њихове панталоне су упрскане блатом и водом. Женске дигле сукње до колена и гацају сред ових прљавих бара. Кола јуре и њихови точкови прскају мимопролазеће. Небо сиво и, готово, се спустило на земљу.

Ђорђе је почео боље да се одева. Он је направио неколика одела, која врло често мења. Већ два дана како јури по овом мочарном времену и тражи бољи стан. Био је нашао једну лепу намештену собу у Љубићској улици, али му се газдарица, једно ванредно лепо мало створење, пуно и обло са плавим очима, које вечито сањају, није допала или, боље рећи, и сувише му се допала, па се бојао, да, како је он мислио, не учини опет какву глупост. Газдарица је више певала, но што је говорила, очи су јој биле полуотворене као у сну и увераравала га је, да ће он у њезиној кући бити врло задовољан, јер је она чиста жена, па не трпи ни трунке прашине, а што је најглавније, имаће мира у кући, јер њезин муж, један стари пензионар, који је сада дијурниста у жељезничкој дирекцији, није по цео дан код куће. Ах, зар још и то ? Не. Волије он да узме и лошији стан, него да опет подлегне лепоти и младости ове сањалачке природе. Најзад је нашао једну лепу собу у Господар Јевремовој улици, коју, издаје један пострадали трговац, који је сада чиновник у општинској трошарини, а који има страшно ружну жену и пола туцета деце, разне величине и старости.

Дао је капару и рекао је, да ће се кроз дан два уселити.

Био се потпуно решио да да оставку, само је чекао још кој дан, не зна се зашто. Новаца је сада, у довољној мери имао, а кад човек има доста новаца, он не мора служити као роб и може чинити шта хоће. Код ћир Настаса је одлазио сваког дана, а по неки пут, и два пута дневно. Кад је ко био код ћир Настаса, он је остајао, у другој соби, са Цајом дуго се тамо разговарао, а она је плакала проклињала своју прошлост, али кад се сети садашњости, она га страсно загрли и, онда га почне од радости, уверавати да је најсрећније створење на свету. У Царарници су, сада, о њему сасвим друкче мислили. Свак је био уверен, да је престао бити особењак и луд и да је сада постао човек, као што су и сви остали. Они су га сада поштовали и дружили се с њиме. Он је ћутао, смешкао се и пуштао им је на вољу, да о њему мисле како им је воља. Главно је да у њему нико више не гледа белу врану, а то је довољно да не буде смешан, да не буде луд, да не буде особењак. Живот је кратак, па зашто, онда, тај живот не употребити онако, како га паметни људи употребљавају ? И чудновато, он себе није корео, није се љутио, што је постао као и сви други — за сада, бар, у мислима. О новцу, што га је сада имао, није морао никоме полагати рачуна, а свет нек мисли шта хоће. Тек главно је, да неће бити смешан, да неће бити бела врана.

Ћир Настасу је бивало, с дана на дан све горе. Лекар је долазио по неколико пута дневно, вртео је главом као и сви лекари у таквим случајевима, и, најзад, као да се трудио да исцрпи све своје знање, па исцрпивши га, он преписа морфиум. Целог дана је био пргав, пакостан, вечито жељан свађе, а у вече и ноћу, кад га страховити болови спопадну, он је викао као суманут, рикао као во, кад га поведу на кланицу, али при свем томе, што болове није могао да поднесе и што су ти болови ужасни, он Цају сурово одгурне од себе, кад дође да му уштрца морфиум. За њега морфиум није био лек, није било средство, које, наједном, утиша бол, него обичан отров, који се, можда из рачуна, употребљава, да га се околина што пре отресе, Он је викао, грдио, стискао је зубе, севао очима, рукама узмахивао. Једном је оборио сточић крај њега. Цигарете се ваљале по соби, прах од пепела је падао на тепих, чаша са водом се разбила. И онда ју је гледао са пакосним и отровним смехом, као да је тиме хтео да каже, да јој је сва борба и сва жеља да он што пре умре, узалудна, јер тестаменат је написан, који јој одређује пристојно издржавање и, што је најглавније, он ће још да живи, још дуго, и дуго ће мучити своју околину. Зар је он дете, зар он не зна како се она моли богу, дан и ноћ, да он само што пре умре, па да се уда за оног кицоша са уфитиљеним црним брковима, који му може бити најмлађи син, а који је био код њега момак, обичан слуга, који је носио дрва и воду ? Зна он, да су они гаврани, који са грактањем круже над њиме и траже богата плена. Али он је врло мршава стрвина. Увериће се они, кад прочитају његов тестаменат. Ала ће бити као громом поражени. Он је паметан, он, пошто није могао своје милијоне да понесе у гроб, он их оставља на земљи, да причају о његовој доброти, о његову милосрђу и о његову богаству. И кад се он, лежећи у студеној гробници и у скупоценом металном сандуку, буде претварао у прах и пепео, његово богаство ће живети, биће заступник његов на земљи и присиљаваће сваког да га поштује и да му се клања, као што се и њему, за живота, клањао и као што се пред њиме пузило по прашини и блату. Богаство, паметно остављено, вечно је као и душа што је вечна, оно ће живити до страшнога суда и онда ће у свом својем сјају, изаћи пред бога и лећи ће крај његових ногу, јер бог, навикнут на богаства и раскош по црквама, воли сјај и богаство.

Једне вечери били су, у другој соби, Ђорђе и Цаја сами. Велики дрвени часовник је достојанствено куцао, као да је био узвишен изнад свег људског на земљи. Четворокраки лустер осветљавао је луксузно намештену собу. На пољу је, са стреха, падала вода на тротоар, а у соби се чуло, како вода јури кроз олук и како монотоно удара о олук, како кола пројуре кроз улицу и како њихов топот тупо одјекује и постепено се губи тамо међу свет, који у гомилама јури по улицама. У великој, белој, порцуланској пећи, која је одударала од затворено-црвених тапета, пуцкала је ватра. По некад падне дрво на решетку и ситан жар пада у фијоку за пепео. С времена на време, чује се из друге собе, како ћир Настас виче и како руком лупне о сто или како његова наслоњача шкрипи и стење. Цаја је седела на једној фотељи. Њезино врло бело лице уоквирено накудрављеном црном косом, сјајило се према светлости. Он је седео према њој, погрбио се, склопљене руке метнуо на колена. У једној руци цигарета. Танак плав дим, у вијугама, подиже се лагано у вис. Обоје су били замишљени, он је упро поглед у једну шару на тепиху, а она, укоченим погледом, гледа у једно дугме на његову капуту. С времена на време уздахне, а он је радознало погледа и повуче два три дима.

— Ја не могу да разумем ту себичност после смрти. Он би најволео, кад бих ја с њиме умрла. Вечито је завидео мојој младости и бујности и ако је сва могућна средства био употребио, да ме узме за жену. Ја дуго нисам била пристала и сад ми то пребацује. Пристојно издржавање! То може да буде и мало и много, а и једно и друго је пристојно. Смешна ствар. Зар није пристојно и кад ми остави сто динара ? Ја му нисам ништа донела, то је од њега, онда, и пристојно па чак и великодушно.

— Пре ће бити мало, него много. Та циција је сигурно оставила грдан новац Дому Сиротне Деце, а новац и имање Трговачкој Омладини. Треба човек да се прослави.

— Како ћемо живети ? Ти си сиромах, а ја имам нешто мало новаца,

који је сад код тебе, и мој накит. Ми се не можемо назвати богатим. То је таман да се не умре од глади, то не би било довољно да отвориш радњу какву ти мислиш.

— Наравно, да не би било довољно.

Он је то рекао лагано, отежући.

Опет се замислио и пуши.

— Па зар нема никакав начин, да се тестаменат преиначи или обори?

— Не знам како би се могао преиначити. Он је написан и онда је све свршено. Оборити ? Боже сачувај. Он ти је оставио пристојно издржавање и тиме је испунио законске прописе.

— То је страшно. Дакле нема излаза ?

Он је гледа у очи, али поглед му је био загонетан, упитан, као да ју је питао, да ли да јој каже шта мисли. Она га је, такође, гледала. Затим обори очи поду и поче кршити руке.

— То је страшно. Зар не може да се нађе ма какав излаз ?

Он рече лагано:

— Може.

— Може ? Како, реци, молим те.

— Тестаменат може да се уништи.

Она рече брзо и радознало:

— Како ?

Ђорђе се решавао да ли да јој каже. Још једном је погледа, а она дође до њега, пребаци руку на његово раме, а очи упрла у његова уста.

— Како, како, реци. То је наш спас. Зар из овога богаства, опет у сиротињу? Ах, боље, онда, да заједно умремо.

— Тестаменат је код адвоката, је ли ?

— Јесте.

— Није било сведока, кад га је писао ?

— Није.

— Е, онда је лако.

Она разрогачила очи и пажљиво слуша.

— Треба адвоката приволети, да тестаменат поцепа. Твој муж, нема никог свог и онда би ти била једини наследник.

— Зар то може да буде ? Зар би то адвокат учинио ?

— Ја мислим да би. Тому, бар, не би био први пут. Његово богаство се датира од дана, кад је поцепао тестаменат једног врло богатог човека.

— Како би га приволела?

Ђорђе подигне руку и поче трљати палац и кажипрст.

— Знам, али како? Ја бих се бојала...

— Зашто да се бојиш ? Ако пристане, добро, ако не, ником ништа. Уосталом ћар за ћар. Треба му обећати добру награду, па је онда поуздано. Свакако, да ће више зарадити, него кад буде поштен и кад тај луди тестаменат преда суду.

Цаја се замислила. Главу оборила поду, а једном руком се игра његовим дугметом од капута. Он поцрвени и рече тихо:

— Ти си ме питала, а ја ти кажем. Ти, уосталом, не мораш на то пристати.

Он застаде, још више поцрвени и додаде :

— Ја те волим и без новца.

Она брзо подигне главу и рече брзо:

— Ах, ја то знам. Добро, да покушамо, али како ћу ја то с њиме да говорим.

— Овласти мене.

— Молим те, буди тако добар. За мене би то била непријатна ствар, а после знаш какви су адвокати, они жене лакше уцењују.

— Добро. Јавићу ти сутра, шта сам учинио.

Њему је био непријатан овај разговор, и ако га је жељно очекивао. Он је, дан и ноћ, мислио на тај тестаменат, који је ишао на то, да му поквари све рачуне. Сад је био задовољан и сматрао је за потребно, да пређе на другу ствар, као да га тестаменат није ни интересовао, него је о њему онако говорио, као кад једно питање, иначе равнодушно, дође изненада.

— Појма немаш, каква је лапавица на пољу.

— Гледала сам кроз прозор. То време најгоре мрзим.

— А зар га ко воли ?

Он се дуго загледа у њу.

— Доста си ослабила.

— Врло мало спавам, целу ноћ виче, грди и псује. Тек пред зору, кад малакше, допушта, да му уштрцам морфиум. Ах, да ли ћу се кад год смирити?

Она поцрвени и збуни се.

— Шта ми све не падне на памет. Дође ми, да му више уштрцам тај отров, него што је потребно, па да се једанпут смирим.

Он је погледа разрогачених очију и хтеде нешто брзо да каже, али не рече.

— Ја се чудим и како могу да се уздржим. Уосталом и за њега би боље било, да што пре умре. Много се, јадник, мучи. То мора да су страшни болови.

Он начуљи уши и као да очекује од ње оно, на што одавно мисли.

— Ужасни. Ја мислим, да не би био грех...

Она пребледи и поче лако дрхтати.

Он извади цигарету и упали је. Руке су му дрхтале, а крв је нестајала из његова лица.

— Овде је хладно. Мора да се ватра угасила.

Она се окрете и оде до пећи. Пећ је била пуна црвенога жара, она метну једно дрво у пећ и ватра опет поче да пуцкара. Нису говорили ни речи. Он је стао крај једног ормана, наслонио се на њ и пуши. Она дошла до прозора и гледа кроз прозор. Сат достојанствено куца, а електричне сијалице на лустеру, по некад, затрепте. Плави облаци од дима дижу се по соби и вију се око сијалица. У другој соби ћир Настас кука и нариче за минулим временима у којима се још штогод могло да стече и проклиње садашњост, која му сваког дана нагриза богаство, док једног дана не преда кључеве и онда долази црвена реза, адвокати, судови, добош.

Ђорђе је, у неколико махова, покушавао да поведе ма какав разговор, било о времену напољу, било о својем новом стану, али разговор није се могао никако развити. Сваки разговор, почет с његове стране, свршава се са безначајним да или не с њезине стране. Нека мора им је притискивала груди и он се морао задовољити обичним безначајним речима, које нису ничем водиле и које су јасно оцртавале његову утученост и неприлику у којој се налазио. Њој су остајали само дубоки уздаси и сузе. У соби је била тишина и мир и њима је та тишина била непријатна.

У соби код ћир Настаса је био један млад паланчанин, који је, пре годину две дана, отворио радњу. Он је био вредан и поштен, али, оскудица у народу, довела га је у неприлику и он није могао својим обавезама да одговори на време. Ћир Настасов адвокат, који се обогатио, користећи се неприликама трговаца у коју су били запали, писао је овом младом трговцу и претио му је забраном. Сад је тај трговац дошао код ћир Настаса и моли га да га причека још десет петнаест дана, па ће регулисати свој дуг. Ћир Настас је био благ као јагње, мек као памук и неколико пута је уверавао овог младог човека, пуног наде у своју вредноћу, поштење и у своју будућност, да је он увек потпомагао младе трговце и да му је врло непријатно, што су адвокати такви људи, па хоће одмах да упропасте човека, место прво да га заплаше, а после, да му, колико год им је могућно, буду на руци.

— Као мислим, сви адвокати су лопови. Моја радња му није казала да ти стави забрану, него само да те опомене, да ти мало припрети, а видиш он шта ради.

— То би, ћир Настасе, за мене била пропаст. Ја сам вредан, али и ви сами знате, да су оскудна времена, па је тешко одговарати својим обавезама. Само десет петнаест дана па ћу цео дуг отплатити. Ја сам, иначе, у вашим рукама. Можете да ме упростите кад год хоћете.

— Море каква пропаст. Као мислим, ти си млад човек. Добро, добро. Иди ти без бриге. Јавићу ја адвокату, да те остави на миру.

— Молим вас као Бога учините ми то, а ако се то још једном деси, немојте ме жалити.

Ђорђе и Цаја уђоше у собу. Ћир Настас их гледа оштрим погледом.

— А ти си ту? Добро вече.

Ђорђе је мало поцрвенио, а Цаја се сагла и увија му ноге. Млад трговац је поцрвенио и збунио се.

— Ја, ћир Настасе, могу, онда, да идем без бриге.

— Иди, иди. Као мислим, можеш мирно спавати.

— Хвала вам, ћир Настасе. Ви сте ме спасли од једне велике беде. Чини ми се, да би пројурио куршум кроз главу, кад би ми бануо писар да врши забрану.

— Није то пријатно, знам. Трговац си.

— Па после нема година дана ни како сам се оженио. Ви нећете заборавити. Молим вас као Бога, не мојте да заборавите.

— Нећу, нећу, де.

Паланчанинове очи се засветлише.

Он се, јамачно, сетио својег малог сина, како халапљиво сиса, стежући набреклу сису своје мајке. Или се сетио своје младе и лепе жене, која га воли и која је уверена, да је њезин муж богат трговац, којем никаква сила није кадра, да отме његово богаство, које је почело да расте као квасац. Сетио се своје нове радње, која још не доноси користи, али временом, благодарећи његовој вредноћи, доносиће велику корист и он ће бити богат човек. Ћир Настас га не гледа, него, испод ока, пакосно посматра у ово двоје младих људи, који су решили да се узму, још пре него што су га спустили у гробницу. Гледао је у своју здраву жену, како јој образи набрекли од младости и здравља, гледао је у њезине једре груди, које су затегле блузу, као да ће да је провале и да изиђу у свој својој лепоти и здрављу. Гледао је у Ђорђа и изгледало му је да на безобразан начин показује своју младост и своје здравље. Он стисну зубе и гневно згњечи цигарету.

— Онда могу да идем, ћир Настасе.

— Иди, иди.

— Преклињем вас, не мојте да заборавите.

Цаја је гледала у овог младог трговца и жалила га је.

— Нећу, де.

— Збогом, ћир Настасе.

— Збогом. А како стоји Милун ?

— Кој Милун ? Павловић?

— Јесте, јесте. Чини ми се да се љуља.

— Не знам, бога ми.

Ћир Настас грицка усне и иронично га гледа.

— Како, зар ти не знаш? Чудновато. Као мислим, у истој сте вароши, комшије сте. Онда треба да знаш.

— Ја водим рачуна само о својој радњи. Доста имам ја својих брига.

— Хм, чудновато. Добро, добро.

— Збогом, ћир Настасе, не мојте да заборавите.

— Збогом, збогом...

Паланчанин изиде црвен као турчинак. Мало је дрхтао, али је ипак осећао да је сретан. Цаја га испратила до врата.

Ђорђе је сео према њему и запалио цигарету.

— Ето, видиш. То је данашња трговина. Неће да плати. А одакле ја да платим своје менице, а? Као мислим, онда човек мора пропасти.

— Па тужите га.

— Није, него ћу да чекам.

Цаја уђе и била је збуњена.

— Треба, Настасе, да будеш милостив према овом младом човеку. Видиш, човек тек почео да ради.

— Шта ти знаш ? Што се мешаш у моје ствари? Милост, милост, као мислим, онда је боље ја да пропаднем, него он, а?

Затим се окрете Ђорђу.

— Видиш, какав је шерет, неће да каже како стоји тај Милун, а код њега имам грдна примања. Чувају се лопови.

Сви су ћутали. Он је пушио и гледао у цигарету, затим рече Ђорђу, не дижући главе:

— Иди на телефон, па јави адвокату да тражи забрану. Кажи, да се љутим, што оклева.

Ђорђе отишао у другу собу на телефон. Цаја дошла до ћир Настаса и склопила руке:

— Молим те, Настасе, не мој да упропастиш човека.

Ђорђе стао пред телефон и чека. Настас пуши и не диже главе.

— То је млад трговац, требаће ти у будуће.

Ћир Настас је погледа погледом пуним гнева и рече пакосно:

— Је л’ ти се допада?

Цаја пребледе и јекну.

— Што не јављаш, бре, шта чекаш?

Ђорђе окрете кључ на телефону и зазвони.

Кад се Ђорђе врати с телефона, ћир Настас је се наслонио на руку, пуши и гледа у једну тачку на столу. Цаја села крај њега, прекрстила руке и гледа у под.

— Јавио сам, његов писар је био тамо и рекао је, да су већ тражили забрану.

Чир Настас ћути и пуши. Ђорђе седе крај њега. Тако су неко време сви троје ћутали. Ватра је у пећи весело пуцкарала. Цаја је мислила о својем мужу, који нема ни трунке милосрђа и који је сада задовољан, кад је једном младом и вредном трговцу, који се узда у своју будућност, стао за врат. Ђорђу је било мило, што му је ћир Настас поверио једну велику ствар да сврши. Њему је изгледало, као да је он сам газда, па води рачуна о својем примању, обезбеђује га и спасава. Мало после је ћир Настас почео страховито да јауче, да шкрипи зубима и да узмахује рукама. Болови га спопали и он је јаукао као бесомучан, грдећи лекаре, који су обични шарлатани и који само зато уче толике науке, да би на лакши начин измамљивали људима новац. Он је био немоћан и слаб према физичким боловима, био је жељан лека, али, ипак, му нико није смео да спомене морфиум, док, пред зору, не малакше и не затражи сам. Цаја је одмах ђипила и увијала га ћебетом. Овога пута је њоме овладао чудноват осећај. Њој је сада било мило, што су га спопали болови. Она је те болове сматрала, у неку руку, за оправдану казну због његове суровсти.

Око осам часова, кад му је вика и јаукање било већ досадило, Ђорђе се диже и изиде из собе. Напољу је почео мраз да стеже. Замрзнуте баре и тротоар превучен танком кором леда били су клизави. Електричне сијалице светле и огледају се у замрзнутим барама које се цакле. Месец изишао и вири из густих сурих облака. С времена на време, духне оштар ветар, фијукне два три пута и опет негде залута. Ђорђе подигао јаку, турио руке у џепове и иде опрезно и полако. По некад извади брзо руке и хвата се за зид кад оклизне. Леденице се о стрехама светлуцкају према светлости и месечини као кристал. Затворена кола пројуре по залеђеној калдрми и зврје, а прозори тандрчу. Жандармска пиштаљка одјекује кроз неку улицу и њезино пиштање губи се у даљини. Када је дошао у Кнез Михајлову улицу, радње су већ биле затворене. Пред Гранд Хотелом гори једна велика лампа. Продавци новина метли новине под пазухо, руке у џепове и подскакују. Кад ко прође они брзо ваде руке и трче у сусрет, нудећи свој еспап. Чим су га продавци угледали полетеше му сви у сусрет.

— Новине, новине, врло важно.

Он је ретко куповао новине, па зато је и ишао својим путем. Један продавац пођe за њиме.

— Новине, господине, врло важно, Дефицит у пошти.

Дефицит? То је обична ствар у Србији. И није хтео да купи. Али му на једном пројури слутња кроз главу и он купи једне новине. Тури их у џеп и пође даље. Био се решио, да их чита код куће, кад легне у постељу. Али га нешто копкало и он није могао да чека. Дошавши на један угао, пред једном дуванџиницом, он извади новине и поче нешто тражити мећу вестима. Био је као громом поражен. Није могао да верује својим рођеним очима. Небројено пута је читао ту вест, штампану дебелим словима. Не, то није могуће. И он је понова читао и понова је сумњао. Сиромах Сима ! Дакле ипак! Да, то је он био. Сима Стефановић, да то је он био. Благајник у Главној Пошти, јест, он је тамо на служби. Кад је дошао к себи, он је размишљао о Сими и његовој кући. И на једном му сину кроз главу, како се на мах, у његовој кући променило стање, како је, за његове прилике, био погреб луксузан. Нема сумње, Сима је био крив. Он је, јадник, на тај начин, хтео да поправи своје злехудо стање. Он је већом бедом мислио да уклони малу беду. Сирота Даница! Одкад није био тамо. И сам се сад, наједном зачуди, како ју је био сасвим заборавио. И она је, јадница, заслужила бољу срећу. Ето што је судбина! И он је у својим очима био потпуно невин, јер није био кадар, да им у колико спречи ток судбине. Сваком судбина досуђује срећу илИ несрећу. Њему, например, судбина није дала, да узме Даницу и њему је, како је он мислио, било то врло криво. Кад је, најзад, осетио јаку глад, он се пожури у кавану, јер је знао, да ће опет добити којекакво јело, као што је јутрос био случај. Он једва чека да се ожени. Бар ће, онда, јести јело, а не сплачине, које носе само назив јела.

Око једанаест часова пре подне, кад је Сима баш једном шегрту исплаћивао једну упутницу, дође Управник са још једним чиновником и запечати му касу. Сима је био блед, дрхтао је као млада стабљика и није могао ни речи да каже. Бленуо је у те људе, што се врте око његове касе, а свећа коју је држао онај чиновник, изгледала му је као да жмири и да ће се сваког часа угасити. Није могао с места да се макне, као да је прикован за под. Руке, које су држале једну упутницу дрхтале су и упутница се тресла. Кад га је Управник упитао, да ли му је каса исправна, он дуго није могао да одговори, као да није чуо питање. Управник приђe к њему и понови питање. Он, муцајући, одговори :

— Није.

— Није? Хм, хм, Управник је то знао и запечатио касу. Преко подне га чувао један жандарм. Он је седео на једној столици, погурио се и не може да мисли. По ручку је одведен у Управу Вароши Београда, и тамо је притворен.

Марија и Даница, су га дуго чекале. То је био први пут да он не дође на ручак. И она није могла да једе, само је сузним очима гледала у мајку, како се грува у груди, како јечи и како се, као у несвестици, поводи по кући.

Око три сата дошли су један полициски писар, један жандарм и грађанин. Њих две су биле неме и непомичне од страха. Писар, један млад човек са риђим брковима и руменим лицем као у девојке, почео је нешто да је пита, грађани су је тешили, али Марија није могла ништа да разуме. Немо је стајала и са запањеним погледом гледала је у ове туђе људе, како пописују њезине ствари, како их процењују и како их шорају ногама. У неколико махова је хтела да подвикне овим људима и да их истера из куће, али јој се грло било стегло и није могла ни речи да каже, а све тело јој је било као узето. Најзад почеше ствари износити из куће. Она је онда почела да се пљеска у груди и кукала је из свег гласа, као да јој износе јединче. Даница се наслонила на њу и плаче. Света је такођер почео да плаче, кад је видео да му мајка и сестра плачу. Један од грађана јој пришао и теши је.

— Не мојте, госпођо, будите паметни. То још није ништа. Истрагом ће се, можда, утврдити, да је невин, па ће вам се ствари опет вратити. Треба да будете јунак.

Он је дуго говорио, али га оне нису слушале. И док су људи износили ствари из куће, дотле је Марија кукала, да је двориште одјекивало. Даница и Света су такођер плакали, а гомиле света су улазиле у двориште и отворено исказују своје мишљење. Неки, нарочито жене, плачу, а неки тврде, да су они то одавно знали и да их то ни најмање не изненађује. Басиста стао на сред дворишта, на глави му накривљена радничка капа са скрханим штитом, метнуо руке у џепове, раскречио ноге и гледа час у Марију како кука, а час у ствари, како се односе.

XI.

Правник је био постављен за репортера код једног београдског листа. Одмах другога дана узео је аконто од својега власника и он је одмах себи допустио један луксуз — ошишао је своју велику гриву. Он, додуше, није хтео да призна, да је то безусловно тражио његов власник, који се грозио те густе и кудраве гриве. Личио му је на лава, а он, ћелав и миран човек, који се, у свакоме чланку и свакој вести, поносио својом лојалношћу за коју нико живо није знао у чему се она састоји, бојао се људи, који личе на звери. Правник је, са болом у души, гледао како праменови његове густе и сјајне гриве, падају испод немилосрдних маказа брбљивога берберина. Зар није штета, жртвовати ту лепу косу, коју је он тако дуго неговао и која му је, како је он био уверен, тако лепо стајала и личио је на каквог занесеног песника или на каквог младог пророка, који је био склон да препороди ово труло друштво, којем су темељи већ били поткопани и оно се већ љуља ? Неки његови другови, с којима је радио у радничким синдикатима, уверавали су га, да би личио на Исуса да само има браду. И сад је ту лепу, гриву морао само зато жртвовати, да не би било контраста између њега и његова власника. Јер кад је власник ћелав, одкуда долази да један обичан репортер има густу и дугачку косу ! Чак и црвену краватну морао је заменити каквом солидном, која ће хармонисати са лојалношћу листа на коме ће радити. Наредник је био још блаженији. Он се сада још више поносио својим младим кирајџијом, који је постао новинар, дакле човек, који је врло учен и све зна, и који је, неколиким врстама, кадар да обори најјачи кабинет. Кад год се у касарни повео о чему разговор, он је уверавао своје другове, да ће им донети поуздан суд о некој ствари, јер је његов кирајџија новинар, човек, који све зна, јер се од новинара не може ништа сакрити. Они не само да знају колики је век једнога кабинета, јуче састављенога, кад ће се краљ кренути на пут, него колико је које министар каквом приликом украо и на какав ће начин ту своју крађу оправдати пред светом. Једном речи новинари све нањуше, јер имају бољи нос ма од каквог ловачког пса. Али није он само због тога поштовао својега кирајџију. Он је био уверен, да му је тај правник, који је паметнији од каквог министра и који боље свира на вијолини и од Андалије, донео срећу у кућу. Он и његова жена толике године су узалуд молиле бога, да им да од срца порода, толики су новац бацили, да дођу ма до каквог средства те да постигну свој једини циљ, да остваре свој једини сан, који непрекидно сневају, дан и ноћ, и на једном, готово са његовим уласком у кућу, их обасјала срећа. И наредник и његова жена сваком су, у поверењу, говорили о својој бескрајној срећи. Правник је од оног часа постао особито славан, кад је у листу дирљиво и сентиментално, описао љубавну трагедију Драгољуба и Јулке. Он је у ту љубав унео врло много поезије. Драгољуба је описао као Ромео, који страсно воли и који није имао никаквих примисли, па чак ни обичну вулгарну помисао на брак, Јулку је публици представио као црнооку Јулију (Јулка је имала плаве очи), чедну и непорочну, која је, својом лепотом, изазвала љубомору а која је Драгољуба безгранично волела. Једино неоправдана љубомора, у виду нечастивог, тутнула је нож (а перорез и нож је свеједно) у руке Драгољубу и он, у љубавној екстази, заронио је нож у неверно срце њезино. Правник је све лепо до ситнице описао, чак је помињао и њихове састанке при бледој месечини, очајне уздахе, море суза, које се тада проливало, страсне љубавне песме, које је Драгољубово срце испевало и, као страховити завршетак, који је публици измамио много суза и страшне клетве, непристанак родитеља, да се узму ово двоје заљубљених. Један број, који је Правник донео кући, ишао је од руке до руке, био већ сав прљав и поцепан, али су га ипак сви читали. Нарочито Каја. Она је цео тај дирљиви извештај, тај роман њезине сестре, знала на памет. И Јулки је морала неколико пута да га чита. Јулка, лежећи у постељи, слушала је пажљиво и тужно, очи јој се замагле и она уздахне, сетно и болно. Ах, та љубав! Ипак је то, тако рећи, једна лепа ствар.

Поред тога, што је Правник имао врло оштро перо, готово, као мач, имао је још и једну другу особину: умео је да отвори свака врата и свуд је био добро примљен. Стајао је добро и са министрима и са одаџијама, са судијама и трговцима, са писарима и жандармима и све се тискало око њега, јер га све поштовало и сви су га се бојали. Он је то свуда причао и свак му је веровао, јер новинар је зверка, па свакоме треба. И правом, да нападне кривога и кривом да прећути његову кривицу. Он је сваког дана одлазио у Главну Полицију и увек је код куће причао ваздан интересантних ствари. Наредник зине и слуша, а Правник, уверен у своју новинарску силу и моћ, обећавао му је, да ће му, кроз дан два, израдити цивилну службу. Његов газда му, у напред, захваљује, а Правник иде све даље и прича о својој баснословној плати и о томе како се о њега отимају сви београдски листови.

Од неког времена престале су сукње да шуште кроз двориште, нестао је мирис од љубичице, елегантна дама није више долазила. Баба Митра се још више затварала у собу, с мачкама се није више играла, само је ишла по соби и кујни, јечала болно и, дан и ноћ, је плакала. Око подне и у 6 часова у вече тек изиђе из својег стана, у једној махрами увијен тањир и некуд одлази. Главу обори и иде погурено, никога не гледајући. Недељом понесе још и један свежањ, метне га под пазухо и тако одлази. Ноћу није спавала. Пред иконом је стално горело кандило и светлуцкало се у полутамној соби. Она се преврће по постељи, јечи, уздише и плаче. Наједном устаје, грува се у груди, крсти се и само плаче, плаче.

Од како је Стојан у затвору, због изгреда против неких радника, који су, мимо штрајка, пошли у фабрику да раде, његова је жена пренесена у болницу, а његова синчића је узео наредник на Правниково наваљивање. Правник га је врло често обилазио и уливао му наду, да ће њихова ствар, кад-тад, победити, да ће њихове идеје, у најкраћем року, бити остварене и зато треба затвор да сматра, као обичну буржоаску установу, коју ће онда, кад сине зора слободе, сравнити се земљом, да неће остати камен на камену. Само истрајности, јер притиснуто јаче све на више скаче. Њихов дан ће доћи. Петли већ објављује зору тога новога дана. Најзад га је опоменуо и на оне златне речи првога социјалисте, да ће први бити последњи, а последњи први.

Снег је, у грдним гомилама, лежао у дворишту. Чесма је била замрзнута и због ње је свакога дана било у кући свађе. Газда је то Једва дочекао, јер се вода, не троши, а кад се не троши не мора ни да се плати. Снег притиснуо страћару и она јеца под тим грдним теретом. По крововима прљав снег од чаџи.

Лепосава носи црно одкад је Драгољуб умро у болници. Она је постала врло ћутљива, иде често на гробље и била је уверена, да ју је бог казнио смрћу Драгољубовом. По целог дана седи за машином и шије, понекад се отме тежак уздах и неколике сузе котрљају се низ смежурано и бледо лице. Милош, кад дође из школе, седне крај ње, читао јој какву књигу или јој причао шта је видео на улици или какав догађај из школе. Око врата црна махрама и од ње одудара жуто болешљиво лице. Он је почео да кашље, мајка га забринуто погледа, а он је уверава, да је том кашљу узрок хладна вода. У вече, крај лампе, Лепосава крпи рубље или плете, а он учи или шета по соби. И тишину у соби само прекида тупа лупа његове штаке и дубок и очајан уздах из Лепосавиних груди. Ђорђе се спремао да се пресели у други стан и она је то сматрала за природну ствар. Није јој било жао што ће Ђорђе да оде, јер га је већ била прежалила, као и све што човек прежали...

Када је у седам часова у јутру зазвонило велико звоно, обешено о један висок дирек у сред дворишта, почеше притвореници излазити из својих тамних и загушљивих ћелија, које личе на пећине, на подруме и на тавнике. Сви потрпали руке у џепове, зуби им цвокоћу, а кроз њихове рите види се гола прљава снага. Двојица по двојица износе чаброве из апсане, по дворишту шета један жандарм са рукама у џеповима, лице му црвено од мраза, а о брковима висе му неколике леденице. Натмурен је као небо, иде и подскакује. На сред дворишта стоји један дебео каплар, са лицем као пун месец и малим ретким брковима, у једној руци му воловска жила а у другој, између два прста, цигарета. Пуши и наређује притвореницима да чисте снег. Један циганин узео вијолину да свира, али тек што је превукао гудалом преко жица, викну благо апсанџија. Апсанџија је млад поднаредник, ћосав и богињав, ванредно бистар и благ као мелем. Кључеви у руци звече, а он раскречио ноге, пуши и разговара се са једним врло бркатим специјалистом у подвалама. Преко дворишта води пут ка једној двоспратној жутој кући. На доњем спрату су хапсане за лица, која су под ислеђењем и за оне који су под судом. На горњем за политичке кривце и грађане бољих положаја. Под стрехом, до степеница, стоје три новинара, један полициски писар и Сима разговарају се и са багателисањем, гледају у остале притворенике како чисте снег. Поднаредник дошао до њих и одмах настаје смех. Она три новинара још никако не верују да су у затвору и да им је одузета слобода за коју се толико боре. Они су целога дана слободни. Могу чинити шта им је воља и чине. Сви непрекидно причају о раду, али нико не ради, него само измишљавају којешта што ће изазвати смех. Најстарији међу њима је један колос од човека, са проретком смеђом брадом и проретким брцима. Зуби зелени и велики и стално вире испод усана. Он непрекидно прича о тиранији полиције, о томе како је он, годинама, политички мученик и како ће се за то једнога дана наплатити. Иначе је добар и душеван човек као каква задушна баба. До њега стоји други новинар, један осредњи млад човек од тридесет и две године, лице пуно и црвено, плави брци подигнути у вис a la Виљем II., на носу му цвикер, који стално клизи и он га стално подиже, отварајући при том уста као да зева. Он је Јеврејин и, наравно, врло практичан. Осуђен је на месец дана и ту своју казну сматра као страховито варварство. Једном речи, он је на путу, да се једнога дана представи као политички мученик, који је за своја политичка начела, која ни њему самоме још нису била позната, патио и због којих га наравно, једнога дана треба наградити: Он је жив човек, еластичног духа, као што је и његов карактер и, са особитим задовољством, воли да прича о својој ванредној спреми као бивши полицајац и о својим тортурама, којима је кривцима час пре изнуђавао признање. Трећи је висок. На глави му црн шешир са великим ободом. У лицу је доста пун, мали оретки смеђи бркови чине полукруг над напућеним устима. Очи црне и светле се кроз наочаре. Он се пређе бавио књижевношћу, упао, ни крив ни дужан, у новинарство, затим отворио штампарију, али убрзо је, непрактичан и наиван, пропао и сад се опет, душом и телом, бави књижевношћу, а новинарством као позивом, који треба да га храни. Он је тужан, чело му је вечито набрано, веђе подигнуте у вис, као да се увек нешто чуди. Воли да прави вицеве на туђ рачун и ако му је врло криво, кад ко то исто ради, према њему. Он увек доказује, да треба другом увек чинити оно, што човек није себи рад. Полициски писар је омален црвен човек са великим смеђим брковима и вечито набораним лицем. Очи црне и никад се не подижу у вис, него увек гледе испод обода од сламног шешира. Он је проневерио грдан новац, увек је замишљен, свакога стално уверава, да је он исто толико крив, као и снег, што лежи на дворишту. По некад погледа у небо, удари се у груди, уздане и каже, да ће и његово време једном доћи. Он вечито носи полициску униформу са бакарним дугметима и један пожутели сламни шешир са избледелом пантликом. Највише воли да говори о неблагодарности људској. Нарочито је мрзео трговце, којима је све могућне услуге чинио, а сад неће за њега ни да чују, него је приморан, да се храни из жандармског казана, кад се кој жандарм смилује да му да мало чорбе и да купи цигарице по дворишту. Сима је био блед, очи му упале и све лице је обрасло у бради. Он је свакога уверавао, да је невин и да ће, на дан претреса, бити пуштен као невин. Он је сматрао за част, што су се новинари дружили с њиме и ако је и душом и телом, био противан повластицама, које су они у затвору уживали. Нарочито му је било криво, што његова жена и ћерка нису смеле с њиме да разговарају на само, него у присуству апсанџије, док је код новинара долазио ко год је хтео, разговарали се дуго у својим собама, пили пиво и каву и пушили као Турци.

— О, о, мусје Габријел... Здраво, здраво.

Просед човек, са жутом шубаром на глави и огрнутим капутом, кога су сви звали мусје Габријел, враћао се из болнице и весело је ишао кроз двориште, тискајући се међу притвореницима. Он је био оптужен због дефицита и био је, наравно, ни крив ни дужан. Само пакост, без икаквих стварних доказа, довела га је у затвор. Био је рачуновођа у једном суду. За све време својег службовања био је штедљив и, при свем том, што је имао неколико деце и што је имао незнатну плату, стекао је једну кућу, један виноград, богат намештај у кућу, неколико акција, оставио на страну мираз за своју ћерку. Он је целога дана говорио о својој невиности, јасној као дан, проклињао је судове и полицију, чланове комисије, који су, тобож, пронашли дефицит и новинаре, који уживају толике повластице. Уверавао је сваког, да ће се свима својим пријатељима горко осветити, само док се пусти као невин, а то је, опет, тако сигурно, као што је сигурно, да је он мусје Габријел. У младости је био глумац, и дан данас се каје што је оставио даске, које значе свет, јер би он био већи уметник и од Тоше, који је говорио извештаченим гласом, и од Веље, који је смицао раменима, и од Гавриловића, који никад не зна улогу и који се зато признаје за уметника, што нема конкурента. Воли да прича анегдоте из глумачког живота, добро се сећа појединих пасуса из својих улога и пева само позоришне песме, неким крештавим гласом. Сред озбиљна разговора, он почиње декламовати, руке подиже у вис, а једну ногу истури напред, испрси се, главу подигне и тако крешти.

Сви се окупише око њега, апсанџија окреће руке са кључевима и они звече. Једну руку метнуо на његово раме.

— Па како у болници, мусје Габријел ?

Он подиже главу, једну руку метнуо у недра.

— Како ? како? као у гробници.

Страшно, просто страшно. То није болница, то је казамат и лудница, лудница, подрум, пећина, гробница.

Апсанџија га погледа и рече отежући:

— Ваљда неће бити баш тако ?

— Море још горе. Нечистоћа у највећем степену. Људи прљави, јадни, са свима могућним болестима, стрпани у две собе. Два лудака везана за кревет, урличу и цимају гвоздене кревете. У другом ћошку један јектичави, кашље и страшно пљује по патосу. Ужасан смрад царује по собама и ту човек треба, кобајаги, да оздрави. А што је најгоре, човек не може ока да склопи. Мало, мало, па тек стражар пред вратима разјапи врата, почне пребројавати болеснике и опет страховито тресне вратима. И тако се то понавља целог дана и целу ноћ.

— Добро, добро, то треба напасти, рече Јеврејин.

— Наравно, то су животиње, одобрава политички мученик дубоким гласом.

Онај са дебелим наочарима на широку носу, турио руке у џепове, поцрвенио од гнева, и гледа у мусје Габријела. Он је волео, сваком приликом, да употреби своје реминисценције из литературе.

— То је варварство. Па после кажу, да Зола и Толстој немају право.

Полицајац натукао сламни шешир на очи, сиса један пикавац и рече равнодушно:

— Шта да му радиш, таква су сва државна надлештва ?

Мусје Габријел пође у своју собу и лагано певуши:

„Напуни пехар Понуди све Паметан ко пије Луда ко не...

Новинари одоше у »Гранд Хотел«, то јест у апсанџијеву собу. Јеврејин подиже цвикер, зевајући при том, у руци држи новине и чита своје белешке и преводе из страних новина. Политички мученик затурио руке на своја страховито широка леба и достојанствено иде. Књижевник носи једну књигу и иде за њима. По некад застане и разговара са притвореницима. Човек студира и скупља материјал!

Полицајац и Сима шетају по дворишту. Сима грицка бркове.

— Хм, хм. Моја је збирка највећа. Нико у Србији нема албум као ја. Мени су нудили хиљаду дуката за тај албум, али ја га не дам... хм, хм...

— Бре, баш си луд, бар би имали дувана.

И полицајац се озбиљно љутио, што је Сима луд, па бежи од новаца као ђаво од крста, Затим се саже и диже један пикавац.

Каплар дође до звона и почне звонити. Притвореници су трчали у своје јазбине. Кључеви зазвечаше, врата зашкрипаше а браве су шкљоцале. Мушки су били притворени, а женске су биле пуштене на ваздух. Чета страховитих физиономија поче се помаљати у дворишту. Испијена блудничка лица са којих је спало руменило и белило, изгледала су као самртничка. Очи упале, зуби црни и изедени. Слушкиње са бестидним лицем, на којем се порок, у свој својој жалости, огледа, смеју се гадно и одвратно и, са дрским погледом, гледају мимопролазеће. Страховит смрад је јурио из њихових пећина и пунио узани и тамни ходник. Јад и беда, порок и злочин кезе своје зубе. Вали друштвенога талога запљускивали су темеље јазбина у које се повукао само један део презреног друштвеног робља, које тако речито и тако страшно одудара од лажнога сјаја и богаства. Јадници, које је невоља и беда срозала у блато, царује у овим пећинама како би се тамо горе, где сија сунце и трепери свеж ваздух, могло рећи, да у Србији нема ничег трулог и да државни механизам, без ових прљавих и гадних препона, који се распадају од државне благодати, и даље врло лепо функционише. Наличје културе је вргнуто у ове подземне лагуме без светлости и ваздуха. Босе, модре и прљаве ноге клизе по студену ходнику. Кроз прљаве и смрдљиве рите зија гола снага, а под дрским и разблудним осмејком крије се јад и невоља. Чупава и замршена коса пада на испијена лица, очи упале, усне испуцале, модре и крваве. Две женске, једна млада од осамнаест година са густом косом кестењаве боје, у цицаној сукњи са танком црвеном махрамом преко поцепане цицане рекле, са ципелама кроз које вире палци, друга од педесет година, са подадулим алкохоличарским лицем без боје, једним болесним оком, које стално сузи, у танкој сукњи са безброј закрпа, полунага и боса, носе један осредњи чабар од којега сви беже кад га угледају. Једна девојчура са убрађеним округлим лицем из којег се сјају два велика црна ока, села на један прозор у ходнику, наслонила главу на зид и пуши. Једна жена, мршава и бледа, сама кожа и кост, села крај ње и доји дете. Оно је жуто, без капи крви и својим ручицама стеже опуштену мршаву сису у којој је млеко одавно усахнуло. Мајка, која детету даје сису више из навике, него да га храни, гледа у ово смежурано дете, које лагано дише и очајно плаче, а сузе јој теку. Нека млада жена, здрава и лепа, коју беда још није почела да нагриза, разговара са својом полуслепом мајком, која крши руке и плаче, јер јој је газда задржао ствари и, у сред ове зиме, избацио напоље. Њезина ћерка завија цигарету, шкрипи зубима и страховито псује. И, готово, цео овај споменик јада и невоља плаче, шкрипи зубима, узмахује очајно рукама, псује и проклиње, а шиљбок иде крај њих и лупа својим гломазним чизмама, апсанџија иде кроз ходник, вичући издаје наредбе и звечи кључевима. Једна женска убрађена белом махрамом, легла на озидану душему у затвору, руку са цигаретом подигла више главе и пева:

»Синоћ ми драги долази С коњем ми цвеће погази...«

Полицајац, наједном, стаде на сред дворишта, подиже руке у вис и пљесну њима.

— Шта да радим, проклет да сам?

Сима стао крај њега и запањено га гледа. Један дечко, са поцепаном качкетом, дроњавим хаљинама и неким туђим великим ципелама, ишао је полицајцу у сусрет. У рукама држи велик комад тврдог хлеба и чупа га зубима.

— Шта да радим ? Шта да радим ?

Полицајац се грувао у груди, очи су му биле влажне и муцао је. То је био његов син. Слао га је по свима радњама, чији су му власници били обавезни за разне услуге, које им је пређе чинио, али нико га није хтео примити. Он није знао шта да ради с дететом. Код њега није могло остати, јер су му већ два три пута пребацивали што је дете преноћило у управи. Ах, то. јадно дете, без оца код живог оца, прво је спавало на бетону у кухињи, где се за апсанџију кува, а после је морало спавати у једној празној хапсани, која је била намењена злочинцима под истрагом и која је била узана, мрачна, влажна и пуна свакојаког гада, који пузи, гамиже и скаче. То је била тако звана »ћорка«. Сима је био такођe узбуђен, хтео је да га теши, али није знао како. Несрећа оца и детета и њему је стезала грло.

— Где ће ноћас да спава? Баш сам проклет. Што се нисам убио, него се овако мучим, ни крив ни дужан?

Дете је глодало хлеб и радознало је гледало у женске, које пуше и које праве бестидне досетке. Полицајац је ишао по дворишту, јечао је и грувао се у груди. Сима је ишао за њима и мумлао је: хм, хм...

Мусје Габријел опет сишао у двориште. Капут огрнуо, а шубару натукао. Стао крај чесме и завија цигарету. једна женска дошла до чесме наточила воду у једну боцу за пиво и опет се вратила. Мусје Габријел викну за њоме :

— Је ли, снашо, а што не затвориш чесму? Како то, мајка му стара? Стара ствар: ко не чува туђе не чува ни своје.

Женска се врати и затвори чесму.

— Тако видиш. О, брате, све човек мора да каже. Не може да се сети, па сама да уради како треба... Четири стотине франака, господине бароне...

Последњу реченицу је, наравно, рекао дубоким извештаченим гласом. Направивши цигарету, он је пажљиво и лагано метнуо у муштиклу, затим лагано кресну машину и упали је.

— Охо, охо... Да виш’ Вуче, како Милош туче...

Сима дође до њега.

— Хм, хм... Свакојаке несреће на свету. Сиромах Мика опет пати због детета.

— Хе, сваки има своје муке. А зар је мени лако, зар је теби лако ? секирација ту не помаже... Или ћеш ти Лагардеру или ће Лагардер к теби.

— Хм, хм... Теби је увек до комендије.

— Један пут се, драги мој, живи. Зар ће секирација што да ми помогне. Јок, брате... Црнац је своју дужност испунио, црнац може ићи...

Он прекрсти руке и поче певати са цигаретом у устима :

„Хајде ћаја врући Мајстор ће ме тући И за кике вући Ћаја, ћа-а-а-ја...

— Не знам зашто ми нема жене. Већ други дан како је нема. Хм... хм...

— И моја жена није долазила. Мени је за ћерку највише жао. Била је испрошена за једног поручника. Жена ми писала, да ће је он опет узети и ако сам ја у затвору. Чека да наврши године службе, па ће да тражи цивилну службу. То је човек.

Сима пребледи. Усне су му дрхтале.

— А мој зет неће ни да чује. Ништа није рекао, тек на једанпут престао да долази. Сирота моја ћерка!

Очи му се замаглише и неколике сузе се изгубише у брковима.

— Хм, хм... Мени је тешко, врло тешко. Дође ми да се убијем.

— А имаш ли године службе ?

— Имам, шеснаест.

— Онда је то најбоље да учиниш. Бар ћеш породици спасти пензију. Кад те осуде онда је доцкан.

Сима разрогачи очи. Да спасе породицу? Јесте, он је на то мислио, али није помишљао на самоубиство. Да се убије ? И он потону у мисли.

Мусје Габријел направио грудву снега и гађа у звоно. Звоно јекну и он се блажено насмеја.

— Међер још сам млад... А хоћеш ли да знаш ко си ти? Ти си Лукреција Борџија...

Капут му се смаче и он га једним раменом опет подиже. Затим и он пође у »Гранд Хотел«, певушећи успут.

»У вину лежи срећа ој Зато и пијемо...«

Сима је остао сам потонувши у мисли. Није ни чуо кад је звоно зазвонило. Женске опет уђоше у своје пећине. Да се убије? Да се убије? И само те три речи су одјекивале у његовој души. Он би тиме спасао своју породицу. Најзад би се заборавило да је он био лопов, који се користио државним новцем. Његова породица не би умрла од глади и он би и даље остао у њезиним очима као глава, која је водила рачун о њој.

Сумрак почео да се хвата. Осветљен ходник управе бацао је светлост кроз своје прозоре и они су се по снегу оцртавали. С времена на време зазвони електрично звонце у ходнику, дуго и с прекидима. То какав нестрпељиви писар зове одаџију. Степенице, што воде из управе у затвор шкрипе и јецају, кад ко иде по њима. Шиљбок шета по ходнику и лупа својим дебелим и гломазним чизмама. Час по зазвече кључеви, зашкрипе тешка дрвена врата. Кроз решетке, пред којима жмири електрична сијалица, допире жагор, неко почне да пева, да свира, неко се, опет, смеје или грди и псује. Једна мршава мачка тужно мауче, долази у ходник, њушка и опет одлази. Низа степенице силази једна стара жена, погурена и убрађена. У једној руци држи нешто умотано налик на тањир, а другом руком се држи за баријере. Апсанџија јој узима то што носи и односи у женско оделење. Она се наслони уза зид и са страхом слуша како шкљоца брава. То је баба Митра, која долази својој ћерки и доноси јој јело. Она дама, чије сукње шуште и која увек мирише на љубичице, већ је два месеца у затвору. Обеђена је, да је извршила крађу једном путнику, који је одсео у хотелу у којем је она била собарица. Два месеца долази она, с дана на дан, и још није речи проговорила са својом ћерком. Она је под истрагом и господа је врло строго чувају, док се мајчино срце цепа и раздире. Наслоњена уза зид, са сузама у очима и болом у души, стоји баба Митра и чека да јој апсанџија врати судове. Шиљбок шета крај ње и загонетно је гледа, као да први пут види, да мајка плаче за својим дететом.

Небо је ведро и плаво, С времена на време духне северац и преће преко гломазне управе под којом стењу, јече и плачу јад, невоље, беда и порок. Новинари се састали у једну собу и разговарају. Глас политичког мученика грми и одјекује у ходнику. Јеврејин нервозно шета по соби тамо и амо, рукама маше као бесомучан и прети полицији, коју ће да »поцепа« у својем листу. Књижевник, затурио руке на леђа, раскречио ноге и стао пред пећ и иронично гледа кроз наочаре у ова два човека, што се љуте и што узмахују песницама. Полицајац заронио главу у постељу и јеца. Мусје Габријел баца карте и певуши:

»Скини с плећа пушку шару, Остави је светлом цару, Нек је носе за њу верни...«

Најзад се сви ућуташе. Сима је седео за столом и читао је једне старе новине у којима је, до ситница, био описан његов дефицит. Мала лампа, без шешира, бацала је зраке кроз своје мутно стакло. Симина глава се, у гломазној сенци, оцртавала на зиду. Пећ је пуцкарала, понекад се чује како, у суседној соби, зашкрипи постеља, кад се политички мученик почне по њој превртати. Доле зашкрипе дебела дрвена врата и зазвече кључеви. После опет настане тишина. Само се чује како доле корача шиљбок, како његови кораци одјекују и губе се у студеној ноћи и како неко једнолико хрче.

Сима савија пажљиво новине и метне их под своје узглавље. Затим, онако обучен, леже на постељу. Мислио је о својој прошлости, о својој краби, коју је само зато извршио, да учини једном крај беди и невољи. И шта је сад учинио ? Створио је још гору беду, још гору невољу. Све што је својим трудом, својом куражи сазидао, у једном трену се срушило и све њих је затрпало. Шта му је сада остало да чини? Да се убије? То би најпаметније било. Мусје Габријел има право. Треба спасти пензију, а с њоме и породицу. Он је мислио о својој жени, која га је, тако рећи, подстрекавала на крађу. Али, при свем томе, он је био уверен, да је крао само зато, да одржи реч Ђорђу. Дакле, крао је, да своју породицу спасе и сад треба да се убије, да је понова спасе. Хм, хм. Мислио је о својој Дани, о томе анђелу, који је, ни крив ни дужан, био утучен својом незаслуженом судбином. Па Ђорђе? Њега је он највише проклињао, који је његово дете одгурнуо без разлога и то свирепо и немо. Најзад се сетио, да, претресом, није нађен новац, који је он био спремио за своју ћерку. Бар имају, у прво време, од чега живети. Не морају одмах отићи на туђ праг и пружити руку. И он покри шакама лице и бризну у плач.

Била је тишина. Само се чули једнолики шиљбокови кораци, како тупо одјекују у тихој ноћи. Сребрни месец је лагано пловио по бескрајној плавој пучини и осветљавао је ово сметлиште беде, невоље и порока као и богаташке палате ситости и беса Један дубок и болан уздах залута кроз решетке и одјекну у полу тамну и загушљиву ходнику...

XII.

Ћир Настас је био целога дана врло зловољан. Он је прошле ноћи сневао страшан сан, стално је мислио о њему, тумачио га на разне начине и, најзад, је дошао до уверења, да наговештава неку несрећу. Сањао је беле голубове, а свак живи зна, да бело у сну значи некакву беду или несрећу. Тај свој страшан сан причао је свакоме ко год је дошао к њему.

— Лепо видим читаво јато белих голубова, али ни један голуб није био друге боје. Као седим ја пред радњом, а ти голубови лете, лете и стају ми на главу, на рамена, на руке, на колена, свуда. Ја седим као да сам од камена и не могу да их отерам. Као мислим, то је нека беда, нека несрећа.

Он је сасвим омршавио. Просто се, за кратко време, сав истопио. Лице му је било жуто, смежурано и истањено. Очи мутне и упале. Велике обрве биле су чупаве и, готово, сасвим покривају очи. Врат танак као у какве тице, а јака широка, као да ју је од кога узајмио. Одело широко и алавантно и његово мршаво тело се губило у њему. Брилјантски прстен је оставио, јер није могао - више да га носи, наједном је постао широк. Златан прстен, с кажипрста, преместио је на палац. Вио је стално заједљив, пакостан и суров. Криво му је било што он да умре, а други да живи. И он се љутио, понекад је презирао своје богаство, које није кадро да му продужи живот бар за годину две. Било му је чудновато како то, да он, богат и моћан, буде болестан и да од те болести мора умрети, а сиротиња, која нема шта да једе, која је више гола него обучена, живи и, можда, и не зна за болест. На што, онда, све његово богаство, кад се ипак мора умрети ? Руке су му дрхтале, као да га тресе грозница, усне танке и помодреле, а зуби црни и нагрижени. Он је личио на кућу, чији су темељи поткопани и само очекују најмањи удар, па да се сравни са земљом. Дуван је оставио, јер је имао неки гадан огаван укус и заударао је на трулеж или на нешто друго, не знајући ни сам на што. Није, готово, ништа јео, болови су престали, није осећао више ни један физички бол, био је вечито занесен, глава тешка и једва се држала на танку врату. Он је гледао како све више нестаје и очајавао је, што није био кадар да том нестајању енергично стане на пут. Ах, где је та његова велика енергија, којој има да благодари за све успехе у својем животу ? И он, мислећи о тој својој несталој и одбеглој енергији, подиже руку у вис и гледа у своју шаку, коју једва може да затвори и отвори.

Многи његови другови, трговци, долазили су често к њему, кад су чули, да му се приближио крај. Свак од њих, неки обилазним путем, а неки отвореним и бруталним начином опомињали су га на његову дужност, као богата човека и трговца. А он је задовољно климао главом и смешкао се, као да је тиме хтео да каже, да је све удесио шта треба и да нико не треба да води рачуна о његовој слави после смрти, јер се он већ сам зато побринуо. Једно богато трговачко удружење, које осим једне школе, није урадило ништа са својим великим богаством, свим могућним средствима је радило на томе, да богати људи, без породице, остављају све своје богаство томе богатоме удружењу. И, збиља, сви богаташи су остављали своје благо, јер га нису могли собом понети у гроб, томе удружењу и ако нико живи није знао у каквој се намери гомилало то мртво благо, којем се држе парастоси, певају песме и, по новинама, пишу химне у виду чланака и кратких бележака. Али ипак већина је мислила, да се то богаство само зато умножава, да једном трговачки сталеж буде у Србији господар, да све приграби у своје руке и да, својим гломазним рукама, удави све оно, што нема никакве везе са трговином. Трговачки сталеж треба да буде племство новца, а у чијим је рукама новац, он господари земљом, презирући све будалаштине, као што су уметност, наука и књижевност. Србија, иначе, очекује спас и њезин нови месија не може нико друго бити, него трговина, трговина и новац. Зато је трговина немилосрдна, зато нема ни трунке осећаја. Њезин циљ је новац, богаство, које се огледа у гломазним зградама, које личе на касарне или болнице и у дрској грабљивости, коју називају енергијом, вредноћом, устаоштвом и практичним духом.

Лекар је долазио два пута дневно. Говорио је дуго са болесником и, сваког трећег дана, је препоручивао да се сазове конзилијум и ако је био уверен, да тиме ни најмање не мисли на болесника, него на своје колеге, којима треба учинити услугу, јер су и они њему чинили и чине, кад им падне шака какав богаташ. Јер какав је то богаташ код кога не би конзилијум констатовао оно исто, што је то сам домаћи лекар одавна констатовао? Ћир Настас, као и све тврдице, није жалио што троши на лекаре и лекове. Он је хтео да живи и ништа му није било скупо да купи мало живота. Он је увек тражио да буде с лекаром на само и увек му је описивао своју болест онако, како је то, с дана на дан, чинио. Сад је, такође, био лекар код њега, постављао му увек стална питања, а ћир Настас му је увек стално једно исто одговарао. Он се пред лекаром волео пренемагати, јечао је кад је о себи говорио, с времена на време, је уздисао, као да је тиме хтео лекару да да стварне доказе о својој болести. Лекар је чинио као да га слуша а у себи је бројио визите, мислио је на један свој мајдан, који му гута све што заради и на своју ћерку, коју му је њезин муж ту скоро вратио. Кад је ћир Настас престао да говори, лекар га узе тешити, причајући му, да је он имао у својој пракси још озбиљнијих случајева, па је, захваљујући његовој спреми и великој пракси, све лепо излечено, као руком однето.

Док је лекар тешио ћир Настаса, предлажући му конзилијум, који ће проучити фазу у којој се сада налази његова болест, дотле је у другој соби седео Ђорђе са Цајом и разговарали се. Ђорђе се више од два месеца ценкао са адвокатом да поцепа тестаменат. Адвокат, којег су овако деликатне ствари обогатиле и који је сматран за одлична адвоката, у прво је време уверавао Ђорђа, да је то обичан злочин, што он од њега тражи и да он ни по коју цену не би продао мир своје, иначе потпуно чисте савести, доцније га је, опет, уверавао, да би он много што шта учинио за љубав госпа Цаји, али то никако не може, осим за неку баснословну награду, коју она, можда, не би платила. Јер кад човек већ прља руке и кад се већ реши, да умрља своју чедну савест, онда треба, бар, да зна зашто то чини. И док га је Ђорђе иронично гледао, дотле му је адвокат причао, да има децу и да није рад, да им остави прљаво име. Част је он, говорио је, увек ценио изнад свега. Ђорђе се решио, да је најбоље, да за неко време, не одлази адвокату. А адвокат, бојећи се, да му се из руку не измакне тако масан залогај, долазио је Цаји и нудио је своје услуге, уверавајући је, да ће то само њој учинити. И, на крај крајева, се погодили и сада је тестаменат у Ђорђевим рукама. Али при свем том, они нису могли мирно спавати. Бојали су се, познавајући ћир Настаса, да не преиначи тестаменат и онда опет нису ништа учинили.

Ђорђе је ишао по дебелу тепиху, који је угушивао његове кораке, био је забринут и пушио је. Цаја се наслонила на једну фотељу, руком је подизала неколико чуперака непокорне косе и гледала је, забринутим погледом, у Ђорђа како иде. Брига и жудња за новцем их је острвила и они су постали дрски и сурови, ни за часак не помишљајући на то садашње своје понашање.

- На крају крајева, ми опет нисмо ништа постигли.

Цаја га загонетно погледа и рече тихо као у сну:

— Како?

— Он још живи. Зар му не може пасти на памет да напише други тестаменат ?

Цаја пребледи и разрогачи очи.

— Јест, какав је, то може учинити.

— Па не само то. Зар он не може звати другог адвоката?

Цаја га је гледала разрогачених очију и рече отежући :

— Може.

За часак обоје ућуташе. Он је ишао по соби тамо амо. Часовник је достојанствено куцао, а пролетња киша је добовала у прозоре. Цаја прекрстила ногу преко ноге, саставила руке и тако загрлила једно колено. У другој соби ћир Настас објашњава лекару своју болест.

— Како је жилав. Неће да умре.

— Ти му мало уштрцаваш морфиума.

— Баш на против. Два пута више но што треба.

— Чудновато. Видиш ти, да често долазе они његови пајташи. Бојим се, да ће га наговорити, да преиначи тестаменат.

— И ја их мрзим. Зашто, ког ђавола, грабе тај силан новац? Нико не види од њега користи.

Опет ућуташе. Цаја устаде, преће преко собе два три пута, а затим се наслони на рагастов од врата. Главу накривила, руке опустила, а очи упрла у њега. Он сео за сто, налактио се, једном ногом цупка, пуши и гледа у таваницу.

Ђорђе је врло често до дубоко у ноћ остајао код ћир Настаса, кад му, по неки пут, буде рђаво. Он га, са Цајом, скида и односи у постељу.

Лекар изиде. Цаја пође за њиме и док је лекар облачио врскапут, она је стајала на прагу, прекрстила руке и разговара с њиме.

— Треба да будете на све готови. Смрт може свакога часа наступити.

— Цаја направи жалосно лице.

— С тим се морате помирити. Сви ћемо умрети, један пре, други после.

Цаја пређе руком преко очију, као да је хтела да убрише сузу. Али у часу поцрвени, као да се сама себе стидела и ипак рече, не знајући ни сама зашто ни крошто:

— А тако је добар човек.

Лекар смакну раменима и рече:

— Хм, судбина... Лаку ноћ.

— Лаку ноћ.

Врата се за њиме затворише и она уђе код ћир Настаса. Ђорђе је већ седео према њему.

— Никако не спавам, ово је већ друга ноћ.

— Чини ти се, Настасе. Спаваш као топ.

— Ето, сад она боље зна од мене.

— Па како сте, онда, сањали кад не спавате?

Ћир Настас га пакосно погледа.

— Како, како... Тако лепо. Дабоме ти треба да јој држиш страну.

Ђорђе поцрвени од гнева. Њега су, у последње време, почеле љутити ћир Настасове пакосне примедбе.

— Не знам зашто ?

Ћир Настас се пакосно осмехну.

— Не знаш како? Као мислим, врло добро знаш.

Ђорђе одговори дрско :

— Ја не знам.

Цаја, која је осећала, да се приближава олуја, хтела је разговору да да други правац.

— Чини ми се, да је киша престала.

Али обојица су изгледала, као да то нису ни чула.

Ћир Настас састави оба кажипрста и рече Ђорђу подругљиво :

— Вас двоје овако.

Цаја поцрвени и приђе Настасу:

— Настасе!

Ђорђе се уједе за усну и извади цигарету и припали је. Ћир Настас се налакти на столицу, а његове безизразне очи лутале су по соби тамо и амо. Дуго су тако ћутали. Цаја села за један сто и ради једну чипку. Часовник је избијао десет часова. Киша је престала да пада и у соби је била потпуна тишина, коју су, с времена на време, прекидали ћир Настас досадним јечањем и столица, кад под њиме застење. Наједном ћир Настас почне мумљати :

— Хм, хм... чудновато...

— Шта ти је чудновато, Настасе ?

— Шта-а? Вас двоје мислите, да се можете преда мном сакрити. Али ви се варате, ја све знам, све видим.

Ђорђе поцрвени, задрхта и рече дрско:

— Па шта је ако знате?

Ћир Настас и Цаја погледаше га запањеним погледом. Ћир Настас искрљештио очи и блене у њега. Ђорђе је дрхтао и некако изазивачким гласом је понављао:

— Јесте, јесте, па шта је ако знате?

— И ти смеш то мени да кажеш ? Мени? У мојој рођеној кући ?

— Што, сигурно вас се бојим?

Цаја бледа, руке јој дрхте и она је испустила рад, незнајући ни сама како. У слепим очима нешто страшно бије, а грло јој се стегло, језик се залепио за непце и она звера сјајним, разрогаченим очима. Ћир Настас крши руке, зинуо и гледа у њега. Кад је дошао к себи, он рече, запенушивши се од гнева :

— Чујеш ли, неваљалице, шта каже?

Цаја ђипи као опарена.

— Ја нисам неваљалица.

— Ниси ? Лажеш, хијено.

Цаја му приђе, дрхчући од гнева:

— Ти лажеш.

Ћир Настас је од гнева забадао нокте у одело, шкрипао је зубима и нагло је дисао.

— Добро те нисам умро без тестамента. Зар моје имање да падне у руке овој аспиди ? Мрзим те, оставио сам ти само издржавање. Али и то ћу сутра да смањим. Не заслужујеш ништа. Ти си кучка једна.

— Ти мислиш неко се боји твог тастамента ?

— Бојаћеш се још како. Оставићу ти педесет динара месечно само зато што се мора. Не би ти, иначе, ништа оставио. Треба да цркнеш од глади.

— Доцкан је. Умро је твој тестаменат.

Ђорђе ђипи и гневно погледа Цају, али она, разјарена гневом није то видела и није ни нашта мислила.

— Сутра ћу ја да га променим.

Цаја се смејала као у лудилу, не слушајући га.

— Нема више твог тестамента. Нема, нема... Ево га код мене, ево...

Она брзо донесе тестаменат и поднесе му га до очију.

— Ево, ево, то је твоја последња, пакосна и себична воља.. ево,.. ево...

И она као суманута поче цепати тестаменат и ситну хартију је бацала њему у лице и он је њоме готово сав био покривен. Дрхтао је од гнева, што није могао да ђипи са столице, па да је ухвати за гушу и да је удави. Ђорђе се очајно хватао за главу, лице се издужило, очи су биле закрвављене. Једна мисао пројури му кроз главу као муња и он се стресе. Цаја је била бледа, коса је падала на очи и она је, онако чупава и гневна, непрестано понављала реч »ево« и бацала је комадиће на ћир Настаса. Он цепти, зубима шкрипи, а нокте забада у бутине.

— Разбојници!... Разбојници!...

Он је викао као суманут, рукама је узмахивао, а столица је шкрипела. Он покуша да се подигне, али опет паде у наслоњачу. Затим поче викати што је игда могао:

— Разбојници!...

Ђорђе у часу скочи до њега и метну му руку на уста. Он га уједе и он трже руку. Настас понова поче викати.

— Разбој... .

Ђорђе га ухвати за гушу и почне га стезати. Ћир Настас забоде нокте у његове руке, али Ђорђе није ништа осећао, он је само стезао, стезао. Разрогачене очи су биле упрте у ћир Настаса а с његових руку, које су стезале његов врат, текла је крв из греботина. У ћир Настасовим грудима поче нешто кркљати, његове руке су као клеште, стезале Ђорђеве руке, али он их није скидао с врата, него је само стезао, стезао. Ћир Настасу искочиле очи и оне су биле закрвављене. Наједном се његово тело сроза и испаде из наслоњаче. Ђорђе ослободи своје руке и као стена, са разколаченим очима, звера у ћир Настасово тело како се опружило, пола у наслоњачи пола на поду, и у његове грдне крваве очи које га гледају. Цаја је непомично стајала, запањено је бленула у мртвог ћир Настаса. За часак је била потпуна тишина. Само се чуло како у другој соби велики дрвени часовник достојанствено куца, а њима је то изгледало као да куца ћир Настасово срце. Цаја прва дође к себи и брзо приђе Ђорђу.

— Шта си то учинио ?

Ђорђе је још непрестано гледао у ћир Настаса.

— Шта ћемо сад?

Ђорђе пређе руком преко очију, као да је с тиме хтео да одагна ружан сан. Окрете се по соби погледа Цају, затим у ћир Настаса и било му је чудновато од куд он овде. Погледа још једном у ћир Настаса и рече као самом себи :

— Мртав је.

Цаја покри шакама лице, јекну и рече очајно:

— Пропали смо.

Ђорђе је погледа као да не разуме шта она каже. Затим рече лагано :

— Ето,... мртав је...

Цаја је јецала и грувала се у груди. Ђорђе се окрете њој и гледа је запањеним погледом. Он још никако не може да појми шта се то догодило. Затим се ухвати за главу и јекну. Они су стајали неми и непомични. Цаја је држала махраму у руке, зинула и запањеним погледом гледа у ћир Настаса. Низ њезино лице цуре сузе, једна за другом. Улицом је, поред куће, неко пролазио и звиждукао је. Једна кола пројурише и прозори зазвечаше. Негде у даљини је звиждала локомотива.

— Шта да радимо...? Шта да радимо... ?

Ђорђе је погледа и намршти се.

— Што кукаш ? Дај да га обучемо.

Они га брзо свукоше. Цаја поче претурати по орману, нађе неко његово одело и баци га на под. Брзо га обукоше, метнуше сто на сред собе и ту га наместе. Затим је Цаја дуго. тражила по свима орманима и свима угловима свећу, која је остала од славе. Кад ју је нашла, она је упали и метну је ћир Настасу више главе.

— Треба да пробудиш млађе.

Цаја, без речи, изиде напоље и оде да пробуди слушкињу. Ђорђе је остао у соби. Нагао се над ћир Настаса и презриво га гледа. Затим му подиже краватну, да се врат ни мало не види. Очи су му биле отворене и сјаје као стакло. Он извади из џепа два гроша и метну их на његове очи. Кад је ушла слушкиња, он се обуче и изиде напоље. Силазећи низа степенице, њему се учини, као да ко иде за њиме. Он је дрхтао и није смео да се окрене. Он се пожури, прескачући по три басамака, али ипак је чуо да неко иде за њиме. Брзо се докопа капије и изиде на улицу. Напољу је, после кише, био свеж ваздух. Месец се, кроз густе облаке, који су се витлали по небу, почео помаљати. Он је брзо ишао, најзад, је почео да трчи и што је он више трчао, трчао је све више и неко за њиме, зној је почео да га облива. Нека дрхтавица га обузела и он је цвокотао зубима. Место да иде преким улицама, он је ишао обилазним путем, не знајући ни сам зашто ни крошто. Чинило му се, да станује на крај света и да никада неће стићи до куће. Тек кад је, у велико, прошао кућу, он се понова врати и поче јурити, а за њиме је, такође, неко јурио. Грозница га тресла, а хладан зној је липтао низ лице и све тело његово. Ушавши брзо у кућу, он се, на врат на нос, скидао, не палећи свећу. Одело је бацао где је стигао. Кад је легао, он покривач намаче преко главе. Зубима је цвокотао, нека ватруштина га обузела, а зној и даље цури, као да никада неће усахнути. Учинило му се као да у соби неко говори и као да лепо чује ћир Настасов глас. Он подвуче главу под узглавље. Али опет је чуо његов глас, опет је чуо како његово срце достојанствено куца, као кад је, разрогачених очију, гледао у мртвог ћир Настаса. Тек кад је зора, бацајући кроз прозоре бледе зраке у собну таму, почела да руди, он је, изнурен и малаксао, заспао.

XIII.

На три четири дана после шестомесечног помена, који је Цаја дала за покој душе ћир Настасове, Ђорђе ју је испроси. Ретко ко, из њезиних кругова, да ју је због тога осуђивао. Баш напротив, све трговачке жене су је уверавале, да она и није могла ништа паметније учинити. Она је још млада, лепа и здрава, па зашто да се, тако рећи, пре времена, закопа? Она треба још да живи, јер, ако треба истину рећи, она је тек почела да живи, па зар одмах и да умре? Којешта. Живот није вечит и зато га треба паметно употребити.

Ђорђе није избијао из Цајине куће. Он је одмах, чим је ћир Настас сахрањен, ушао у радњу као господар, узео све у своје руке и почео да заповеда. Радња је била одавно позната и чувена и убрзо је придобила старе муштерије, које су момци, за време ћир Настасове болести, отерали својим дрским понашањем и разбојничким уцењивањем. Ђорђе је одмах одпустио све момке, узео друге и много им је причао о томе, како никада не треба заборавити, ко је млађи а ко господар. Момак је момак, то не треба никад заборавити. Нарочито је уверавао момке, да је он видра и да нико није кадар ни иглу да украде, а покушали то ко, нека припише себи, што ће га снаћи. Момци су вртели главама, бекељили се на њега кад им окрене леђа, али су га се ипак бојали. Све менице, које су остале од ћир Настаса, дао је адвокату и наредио му је, да буде енергичан у наплати. Адвокату је још рекао, да не упућује њему дужнике, него да он с њима поступи онако, како ће се најлакше доћи до новаца. Настојника имања, који је наплаћивао кирију од кирајџија, одмах је сменио, јер му није био довољно енергичан и допустио је, да се кирајџије много задуже. Тај настојник је био већ стар човек, имао је болесну жену, која годинама не устаје из постеље и петоро деце. Он је некада био трговац, па пострадао и сад, после десетогодишњег настојниковања, без бриге за насушни хлеб, избачен је на улицу, без марјаша у џепу, са болесном женом и толиком децом. Неколико је пута долазио Ђорђу и молио га је, да га не тера, али Ђорђу је тај убоги старац био досадан и наредио је момцима, да га не пуштају у његову канцеларију. Најзад се реши, те оде Цаји. Њој је било врло жао, извадила је два динара и дала му, али није могла да му помогне, да остане и даље настојник, јер, вели, она не сме да се меша у трговачке послове. Њему није ништа друго остало, него да покупи своју сиротињу и да случају остави на вољу, да с њиме располаже како хоће. Ђорђе је сада узео једног старог наредника, који је, због туче, био отпуштен из војске. Он је био омален, риђих бркова, који су покривали уста, црвена широка носа. Стално је носио војничке плаве панталоне, чизме и шајкачу. Никад није био празних руку. Или је у руци држао метлу или један дебео дренов штап. Он је био прави тиранин без душе и срца. Кирајџије је стално грдио, ако оставе чесму да цури, ако десет пута дневно не чисте пред својим вратима и ако случајно проспу какву воду на двориште. Свакога првога у месецу, тачно у седам часова у јутру, иде с признаницом од врата до врата, куца као бесомучан и пре него што назове бога, он каже :

— Дошао сам за кирију... А што ви не кажете својој слушкињи, да чисти олук? Ако јој ја кажем, она ће се и чудити и крстити, дабоме...

Ако добије кирију, он броји новац по два три пута, пажљиво га стрпа у џеп, не говорећи ни речи, као да је то сасвим природно, да се кирија мора платити првог у седам часова у јутру. Кад му се, на пример, каже, да дође кроз дан два, он долази три пута дневно, мршти се, виче и псује.

— Па докле да вас чекам, имам, ваљда, и ја плаћања. Треба за порезу, воду, ђубре, оправку. Ко не плати за један месец, а како ће за два ? Кирија је преча од свега осталог. Човек не треба да једе, али кирију мора да спреми, дабоме...

Ђорђа су трговци мрзили, јер су га сматрали за уљеза, који је, без по муке, са огромним капиталом у рукама, постао њихов конкуренат. А највише, наравно, су га мрзили, јер је, свакако, он наговорио ћир Настаса, да не остави ништа неким трговачким установама. То они ћир Настасу неће никада опростити, па су га зато, и ако мртва, страховито оговарали, измишљајући читаве легенде о пореклу његова богаства. О Ђорђу су, такође, имали врло рђаво мишљење, говорили су, да је он, у своје време, покрао неке силне новце, да има три ванбрачна детета, да је прво омаџијао ћир Настаса, а после и Цају и она је, не знајући ни сама како, постала његов роб. И докле су га трговци тако иза леђа оговарали и оцрњивали, дотле су га на улици, кад га угледају, поштовали, утркивали се ко ће бити љубазнији према њему, трљали руке и смешкали се. А Ђорђе је био задовољан и где год се макне старао се, да свима и свакоме покаже, да је у његовим рукама грдно богаство и да може, само ако хоће, пола чаршије да затвори. Сви су били у његовим рукама, од њега је зависила њихова срећа или несрећа. После краткога времена био је изабран за члана једнога великога удружења, постао је члан управног одбора у неколиким новчаним заводима. Полиција га је поштовала, звала га за присутног при ислеђењима злочинаца. А он, са злочином на грбачи, задовољно се смешкао и сад је тек почео појимати чар живота.

Једнога понедељника оде он са Цајом и са још неколицином својих пријатеља у цркву на јутрењу и венча се. После венчања сврате сви кући, доручкују и опет се разиђу. Ђорђе оде у радњу, као да се вратио с пијаце, као што то ради сваког јутра. Чаршија је беснела од муке, што Ђорђе није приредио свадбу како то доликује једном трговцу, него се, тако рећи, кришом венчао. Неки су говорили да ту мора да има нечега, а неки, опет, да је Ђорђе гора циција од ћир Настаса. Сад се тек Ђорђе осећао сигурним. Све док свештеник није промуцао неколико неразумљивих речи, био је он само привремени газда. Сад је и то свршено и сад му добивено богаство није кадра одузети ни једна сила на свету.

Али при свем томе, што је остварио своје некадашње нејасне жеље и мутне снове, ипак га по некад обузме нека чамотиња. У таквим тренуцима он је блед, у часу задрхти, претрне кад се отворе врата. Ноћу није добро спавао, будио се сваког часа и, као из далека, чује неки пригушени глас, који подсећа на ћир Настасово, кркљање и његово срце како достојанствено куца, као онај дрвени часовник. Онда је ћутљив, халапљиво пуши и утучен је, као да на леђима носи неки грдан терет, који ће га, кад тад, немилосрдно згњечити. Све у канцеларији, што га је подсећало на ћир Настаса, он је избацио и заменио другим стварима. У собу, у којој га је удавио, није никад улазио и Цаја је морала све ствари да испоклања, које су припадале ћир Настасу. Он сам узео је велику ћир Настасову слику, коју је, у бојама, израдио неки надри сликар, поцепао је у парам парче и бацио је у пећ. Цаја и он нису га никада спомињали. Ђорђе, кад угледа потпис ћир Настасов, било на каквој меници или на каквој другој хартији, он пребледи и тај потпис није био више пером исписано име и презиме, него ћир Настас сам, који га је гледао закрвављеним и разрогаченим очима и он је јасно осећао болове на руци од његових ноката. Али време је пролазило, он се био заронио у трговину, упуштао се у најдрскија предузећа, свуд га пратила нека луда срећа, која му је доносила силан новац и он је постепено почео заборављати свој злочин.

Једнога дана, пред вече, седи он у својој канцеларији. Тек први мрак почео да се хвата. Била је још непрестано врућина. Напољу су биле упаљене електричне сијалице. Грдан свет врви улицама. Он скинуо капут, засукао рукаве и седи за писаћим столом. Налактио се на наслоњачу, на руку наслонио главу, пуши и размишља. До њега грдна двокрилна каса отворена и брекће од силних акција, новаца, меница и облигација. У дућану узмували се момци, скидају еспап и пакују га у велике сандуке за паланчане. Неко куцну на врата. Он подиже главу и рече:

— Слободно.

Један омален, блед човек од четрдесет и две три године, са брадицом као у јарца, са густим опуштеним брцима и мутним очима, указа се на вратима.

— Добро вече, газда Ђорђе.

— Добро вече, Ђоко.

Ђорђе се лено подиже и равнодушно му пружи руку.

— Одкуд ти ?

Ђока, који је био нервозан и непрестано успијао уснама, рече:

— Дошао сам до тебе.

— Е, па седи, седи. Да чујем, шта је ново.

Ђока се окрете према дућану и неповерљиво погледа у момке. Ђорђе је то видео па рече поуздано:

— Не бој се, не чује се ништа.

— Зар не би боље било да дођем до тебе код куће? Тамо смо сами.

— Ама, не бој се.

Ђока успија устима, извади неку пожутелу кутију, која је некада била бела као сребро и поче завијати цигарету. За часак су обоје ћутали. Ђорђе се диже и затвори касу.

— Има један начин, да се дође до грдног новца.

Ђорђе га пажљиво слуша, али неће да гледа у њега, као да је тиме хтео да му докаже, да он не мари за тај његов начин, и ако је горио од нестрпљења да чује, шта ће му Ђока рећи.

— Да чујем.

— Ја сам у одељењу где се израђују марке, ја могу с комисијом да удесим, да се више штампа марака него што је потребно...

— Па...

— Па марке могу да се продају и ето ти ћара.

Ђорђе се замисли. Ђока пуши, успија устима и гледа у њега.

— Како да се продају?

— Море зато колај работа. Главно је, да ти пристанеш.

Ђорђе се наслонио на касу, пуши и, испитујућим погледима, гледа у Ђоку.

— Наћи ћемо поуздане људе овде и у унутрашњости и све ће ићи као намазано. Марке ће се продавати по правој цени и продавци ће имати само извесан провизијон. Нико нас не може ухватити.

— Па како ћеш ти то да удесиш с комисијом ?

Ђока прекрстио ногу преко ноге и гледа у земљу. Затим рече лагано:

— Ја сам то већ удесио. Имамо већ једну велику количину.

Ђорђе га погледа и заврти главом. Ђока успија устима, погледа га у очи и рече:

— Дакле ?

— А мислиш да је сигурна ствар ?

— Па, ваљда, нико није луд да жели робију.

— Добро... Размислићу се.

Ђока рече савршено равнодушно:

— Како хоћеш.

— Дођи сутра пре подне.

Ђока устаде.

— А како радња?

— Тхе, свакојако, рђаве године, оскудица, радње стале, велика пореза и грдна вересија. Нема ништа од трговине, она је пропала у Србији.

Ђока се насмеја.

— Зато марке, марке, брате.

— Добро, добро, видећемо.

— Е па, здраво.

— Збогом.

Ђока изиде. Ђорђе седе за сто. Он се био решио, да пристане још док је Ђока био ту, само његов је обичај био, кад угледа очевидан ћар, да се прави, као да је то нешто несигурно и да ту треба човек много да мисли, па тек, онда, пристаје, као бајаги, да се реши било ћара или не било.

Око осам часова у вече затвори радњу, чета момака стоји пред дућаном, сви скидају капу кад он пође и он, онда, одлази код »Грчке Краљице«, слуша неколико несланих вицева, попије чашу пива и поједе једну кифлу. Затим изиђе из каване, затури руке на леђа, обори главу и тако одлази кући. Цаја одмах дозна да ли је љут или је добро расположен. Ако набора чело, подижући веђе у вис, она му се склања с пута, нађе се ма у каквом послу, тек да не мора с њиме да говори. Ако певуши или звиждуће, она му прилази, прича му ко је долазио по подне и шта је све дознала. Ђорђе је, тобоже, слуша и кад она ућути, он смакне раменима и само каже:

— Женска посла.

Трговина с маркама је ишла одлично. Његова каса и два ормана код куће били су набивени маркама. Ђорђе, у договору са Ђоком, био је организовао велико друштво у Београду и унутрашњости. Ђорђе је неколико пута путовао по унутрашњости, тобоже, да обиђе своје муштерије, и уверавао се, да ли добро функционише тај механизам, који је он задахнуо животом. Новац је падао као киша. Он је куповао грдна имања по Београду, кад Управа фондова излаже имања на продају и никоме није пало на памет да на њега посумња, јер је он, иначе, био врло богат. Свет се само чудио како је ћир Настас умео то своје силно богаство тако вешто да прикрива, које се сада наједном, подигло у небо. Радњу је још више разгранао, добио повластицу и уложио грдан капитал у фабрику за израду цица и поркета. Срећа је, као луда, јурила у његов загрљај и он ју је стезао, цедећи из ње што више може.

Тај пљусак од новца је непрекидно трајао неке три године. Ђорђе је имао два сина и свакога је уверавао, да он не би више радио, али има деце, па мора. Он је био општински одборник, поротник у суду, председник трговачког удружења, имао је два ордена, ишао је често у двор, био главни акционар многих акционарских друштава, давао новац на добровољне цељи, кад је било сигурно, да ће се то објавити преко свију новина, био тутор у Саборној Цркви и народни посланик за варош Београд. На слепим очима била је коса већ прогрушана седом. Једнога дана, кад је ишао кроз Кнез Михајлову улицу, био је као громом поражен. Једна друга комисија бахнула је изненада и неочекивано у Државну Штампарију и ухватила кривце, тако рећи, на делу. Њему се ноге осекле и он једва иде. Цео свет на улици говори само о томе. Дакле, истина је. Он је више трчао, него што је ишао и ако су му ноге клецале и биле тешке као оловом наливене. Дошавши у дућан, он брзо намаче зелене завесе на преграду. Био је сав узнемирен. Руке су му дрхтале, а у ушима му је шуштало. Отвори касу, извади марке и потрпа их у пећ. Хартија поче буктати. Он је нестрпељиво отварао вратанца и гледао у пламен, како сажиже гомиле шарене хартије, које су му донеле стотине хиљада. Кад је све изгорело, он поче трпати обичну хартију, која је згужвана лежала крај његова стола. Један момак уђе и он викну на њега :

— Никад не чистите ту хартију. Зар ја све морам да радим ?

Затим узеде машице и растресе њима силан пухор, који се био нагомилао. Он хукну. Лагано изиде у дућан, шета горе доле и усиљено звиждуће. Стаде на врата и гледа на улицу. Мало после се окрете и рече момцима:

— Ако ме ко тражи, ја ћу бити код »Краљице«.

И оде — кући, Сумрак је почео да се хвата. На западу се још види једна златна линија од сунца. Прозори, према сунцу, светле се, као да у кућама пламти ватра. Он иде лагано, усиљавајући се да тако иде и ако би најрадије јурио као ветар. Пред очима му пламте марке и где год погледа, свуд види марке. Даме носе хаљине од марака, а на шеширима, место перја или пантљики, саме марке. Људи око шешира носе марке, официри место ордена носе читаве редове марака, па и сунце, што залази, личи му на једну велику пламену марку. Било је пролеће. Време благо и ванредно пријатно. Врапци још цвркућу : по улицама, лете на кровове, спуштају се на калдрму, скакучу тамо и амо, дочепају брзо једну сламку и опет одлете на кров или на телефонске жице. И што је ближе долазио кући, све се теже уздржавао да не јурне. Кад се дочепао капије, он је звонио као луд. Девојка брзо дотрча и отвори врата.

— Зар не чујеш ? Откад звоним.

Полете уза степенице, прескачући ; по три басамака. Кад је дошао у предсобље он чује неки жагор. Наједном застаде као прикован за под. Поводио се тамо и амо, као да га ко ударио маљем по глави. Он се ухвати за чивилук и тако је стајао једно време. Дакле, доцкан је. Стан се већ претреса. Преко очију се навукла тамна копрена и предсобље се стаде окретати око њега. Ноге су клецале, хладан зној га пробио, а руке дрхте. Тек кад је чуо Цајин смех, он је дошао к себи. Јекну и уђе унутра. Неколике женске су седеле у соби и оговарале су цео свет. Једна мала жена, са бојеном косом, окрете се Ђорђу:

— Одкуд ви тако рано ?

— Нешто ме боли стомак.

Цаја поче објашњавати, како га стомак сада врло често боли и како ће морати ићи у Карлсбад. Она жена, са бојеном косом, рече:

— То је нека редња. Тако и мој Миша. Мало мало, па стомак. Ко шта ради, ја само целу ноћ грејем црепове и кувам теј од нане.

Ђорђу су све ове жене биле врло досадне и он би најволео, кад би могао да их истера из куће. Минути су му изгледали читави часови без краја и конца. Седе на једну фотељу и прекрсти руке преко трбуха. Лице му је изгледало очајно, као да га збиља боли стомак. Најзад се жене дигоше. Једна рече Цаји:

— Ју, слатка, баш је то несносна болест. Мој Драгутин је годинама патио од стомака. И знаш од чега се излечио? Не би веровала да ми је ко причао. Сок од роткве. То га је просто излечило и ништа више. Какве медецине, какви бакрачи.

Ђорђе их није задржавао. Цаја их испратила до врата и пошто су се већ два три пута опростиле, стајале су на прагу од предсобља па и ту се дуго, дуго разговарале. Он брзо ђипи и полети орманима. Што год је више могао, узимао је табаке марака и трпао их у порцуланску пећ, упали палидрвцем и они букте. Кад је Цаја ушла у собу, она је, пренеражено, гледала у њега шта ради.

— Шта радиш то ?

Ђорђе је ћутао, празнио ормане и трпао марке у пећ. Цаја га непрестано гледа, види како му се веђе попеле на чело и само га запањено гледа. С његова чела је липтао зној. Пламен, кад отвори пећ, осветљавао је собу и бацао црвен рефлекс на прозоре, који су се светлили. Кад је све изгорео, он хукну и стропошта се на једну фотељу. Дуго је тако седео са наслоњеном главом на подбоченим рукама. Затим ђипи. Извади цигарету и поче великим корацима ходати по соби и тамо и амо. Главу је оборио поду, као да премерава собу и само пуши, пуши. Цаја га гледа као у чуду или као да је полудео. Он хуче, руке му дрхте, а срце му куца брзо и гласно. С времена на време махне руком преко хладна и знојава чела. Цаја стаде преда њ и рече, с неким страхом :

— Шта ти је, за име бога ?

Он је мимоиђе и даље шета. Она стала на сред собе и гледа како великим корацима иде по соби и, сасвим несвесно, се прекрсти, као да је угледала какву утвар. Најзад га ухвати за рукав и понова рече, дрхчућим гласом:

— Шта ти је, ако бога знаш ?

Он се, једним покретом, отрже и рече набусито :

— Остави ме.

XIV.

Истрага код полициске власти је, као увек, трајала читаву вечност. Ђорђе је, с дана на дан, с часа на час, чекао да га позову на саслушање. Чим види жандарма, са позивима у руци, да се приближава његову дућану, он претрне, доња му усна заигра, а ноге клецају. Кад прими позив, он га задуго држи у руци, која се тресе и нема куражи да га прочита. Тек кад види речи: ради извеснога саопштења он, за часак, одахне, али у брзо, опет овлада њиме страх, јер је мислио, да је то нека клопка, коју му ставља полиција. Руке, са позивом у једној руци, затури на леђа, погрби се, као да га извесан терет притиснуо, главу оборио и тако шета по канцеларији тамо и амо. Час по застаде, дубоко се замисли и по стоти пут чита позив, као да му је он кадар, да изда тајну, која се крије иза тих безначајних и стереотипних речи из убогог полициског речника. Час му изгледа, да се те речи некако иронично смеше, а после, опет, да нешто сасвим друго стоји на позиву, што се не може одмах видети у првом тренутку. Шегов страх је, на разне начине, тумачио те ништавне речи, на које, можда, писар није ни мислио кад их је писао. Дуго је размишљао, да ли одмах да иде у кварт или тек сутра дан, размишљао је шта да каже, ако га буду о тој ствари питали и увек се решавао, да не призна, јер се код њега не може наћи ни једна марка, а потом ће се чинити увређеним: како се могло посумњати на једног тако угледнога трговца од којег држава има тако много користи. Најзад, мислио је, колико је Ђокино јесте, толико ће бити његово није. Јер, на крају крајева: ко је Ђока и шта је он? Зар он, например, не може теретити цео свет и зар ће се више њему веровати, једном чиновничичу, који је ординаран лопов, него њему, једном угледном трговцу? И при свем томе, што је он постављао оваке премисе, којима је, наравно, логичан закључак био, да је невин, ипак је био узнемирен, мир и сан су бежали од њега и он је вехнуо. Помисао, да једним бруталним полициским ударцем може изгубити све своје богаство за којим је толико жудео, доводила га је до лудила. Његово шетање по канцеларији, са забринутим лицем, није било момцима ништа чудновато, јер су они били навикнути да га таква виде пре извесне велике финансиске операције. После он се, у дућану, свим силама, трудио да прикрије своју душевну борбу и, понекад је био претерано весео, љубазан, шалио се са муштеријама, звиждукао је по дућану, а код »Грчке Краљице« је, навлаш, измишљавао којекакве неслане досетке и сви су били уверени, да је ова тица грабљивица опет дошла до каквога богатога посла. Кад дође кући, он седне за сто, наслони главу на песнице и тако утоне у мисли. Наједном ђипи, пљесне по бутинама, гута халапљиво дим и крупним корацима лети по соби из једног угла у други. Неки пут ногама покупи ћилим и, онда, се наљути, поцрвени до ушију од гнева, опсује нешто и ногама почне трескати по поду. За време јела, седи за столом, тешком муком прогута неколико залогаја, нагне се над тањир, веђе подигне у вис и ни у кога не гледа. Цаја даје деци да једу, он чује како деца говоре, танким и нежним гласићем и како, сваког часа, испуштају кашичице. Он, наједном, скочи од стола, намршти се и уђе у собу. Тамо се стропошта на једну столицу, покрије шакама лице и јеца. Мало после дође и Цаја. Она притисне кецељу на очи, не може ни речи да каже, метне руку на његово раме и тако обоје плачу. И док они у соби дрхте и плачу, дотле њихова деца, лупкарају кашичицама о тањире, клате ногама, смеју се и поливају храном себе и застирач на столу.

Једно пре подне, крајем месеца маја, седи он за столом, у својој канцеларији. Кроз прозор продире једна зрака и пада преко његова стола. Један стуб прашине испречио се од прозора до пода на сред собе. У једној руци држи цигарету. Плави дим се у спиралама, диже у вис, меша се са прашином и нестаје под таваницом. У другој држи држаљу и њоме боцка у сто. Један прамен косе пао преко чела. Чело наборано. Кад цигарету метне у уста, он подигне веђе, а после их опет спусти, кад дим почне пуштати кроз нос и уста. У дућану неки момци бришу прашину, један момак, са богињавим лицем, подигнутим брцима и малом брадицом испод доње усне, која изгледа као велика мрља од мастила, нагао се над тезгу, савио једну шаку и хвата муве. У дну дућана закуцавају друга два момка један велик сандук. У дућану је тишина. Само се чује кад чекић утерује ексер у сандук и кад, поред дућана,

прођу кола или таљиге. Један жандарм уђе у дућан. Стаде на сред дућана, немарљиво подиже руку до шапке и пита нешто. Онај што хвата муве потеже руком и ухвати једну муву. Не дижући главе и гледајући у руку, коју пажљиво отвара, ослови жандарма :

— Шта је, војниче?

— Је ли ту газда Ђорђе ?

Момак ухвати муву, ишчупа јој једно крило и пусти је на тезгу. Мува иде мало, а затим се поче вртети у ковитлац, зујећи и очајно машући једним крилом.

— Ту је. А шта ће ти ?

— ’Оћу нешто да му кажем.

— Ено га у канцеларији.

Жандарм дође до врата и куцну.

Ђорђе подиже главу. Кад је угледао жандарма, он претрну. И преплашеним погледом гледајући у жандарма, он, у први мах, није могао да проговори. Ноге под столом су дрхтале. У часу га облио студен зној, преко очију навуче се танка копрена кроз коју му је жандарм изгледао као какав горостас према коме је он врло мален. Жандарм уђе у канцеларију. Он није могао да устане и јасно је осетио како му листови играју.

— Добар дан.

Ђорђе прогута пљувачку и једва процеди:

— Добар дан.

— Газда Ђорђе, послао ме господин члан, да одма’ дођете у кварт.

Подиже руку до шапке, цимну је и изиде.

Ђорђе је био блед. Хладан зној га обливао, руке су биле влажне и хладне. Ноге су клецале, у ушима му шуштало, срце је јако и брзо куцало, а грло се стегло, као да је било замрзнуто. За један тренут му пројурило хиљаду мисли. У часу пролети испред њега прошлост, садашњост и будућност. Види своју кућу опустошену, жену и децу у прљавим ритама како иду од прага до прага и богораде за кору хлеба. Његово све богаство приграбила полиција, он у тешким оковима, које једва вуче и они некако тупо звоне као посмртно звоно негде у даљини. На глави му бела сукнена шајкача са словом Р, на леђима такође једно црно Р на белој сукненој блузи. Он пролази кроз чаршију, сви трговци изишли пред своје дућане, гледају га сажаљевајућим погледом и смешкају се кад крај њих прође, а ланци од окова једнолико звече и звоне. Он иде лагано и погрбљено а поглед заронио у земљу. Свршено је. Његово богаство се почело рушити као кућа од карата, његов углед се срозао до блата и он сада исто толико вреди као и последњи робијаш. Његова звезда му је постала неверна и клони се паду. И док је он тако, као прикован, седео за столом, у ушима му је звонило тешко гвожђе, које му жуљи ноге. И збиља он наједном, осети болове у зглавцима на ногама. Несвесно баци поглед на дућан и сусретне се са погледом једнога момка. Крв му појури у главу. Ето, и његов момак сада зна, да је он обичан робијаш. Најзад се, с напорима, диже од стола. Али се, у часу, ухвати за сто. Соба му се окретала, као да је пијан. У слепим очима је снажно куцало. Дакле без позива. Наравно, обични лопови се и не зову позивом. Шешир је био окачен на обичном месту, али он га је дуго тражио. Тек што је изишао из канцеларије, он се понова врати. У руци је још држао држаљу. Он је тресну на сто. Опет изиде у дућан. Стаде на сред дућана и баци поглед на све стране. Затим шорну ногом једне клеште.

— Што не подигнеш ове клеште ? Је ли спремно за Алексинац?

Један велики момак, са флором око шешира, одговори :

— Није. Прво смо спремили за Ниш.

— А зашто?

— Па то је свеједно. Обе ће пошиљке ићи истим возом.

Он се љутито окрете. Момак има право, а он се тога није сетио. Пође. Кад је дошао до врата, он баци поглед на дућан и учини му се, да изгледа сасвим друкчији. Некако је већи, богатији. Доња му усна заигра. Дућан је био простран, дубок, висок и на два спрата. Би му чудновато одкуда толико робе. Осам момака јуре тамо и амо, пакују робу за паланчане, а њему дође, да им каже, да то све у залуд раде и да ће данас све бити свршено. Најстарији момак, онај са флором око шешира, дође до њега.

— Треба три хиљаде динара за ђумрук.

Он га некако чудновато погледа. Нашто ? Зар тај момак не зна, да је свршено с трговином, не треба више ни робе, ни ђумрука, ничега. Нашто? Шта ће робијашу роба ? Момак га гледа загонетним погледом, а Ђорђу дође да му каже, да он сада иде у кварт, а одатле у затвор, где су коцкари, кесароши и мангупи, а после ће га оковати у гвожђе и отићи ће на робију. Нашто онда роба? Момак понови, па додаде:

— Хоћу ли пре подне ићи на ђумрук или после подне?

Ђорђе га гледа и би му смешно да овај ништа не зна. Не зна, да је његов газда обичан, најобичнији робијаш. Затим му рече љутито:

— Добро.

Момак слеже раменима и оде за послом. Понова пође. Кад је дошао до врата, он се окрете:

— Дај ми чашу воде.

Један дечко узеде чашу и полети на поље. Онај момак, што хвата муве, подметну му ногу и он умало није пао. Остали момци угушују смех, а један метнуо шаке на лице, грца и излете напоље. Кад му дечко донео воду, он је халапљиво попије, као да је грозничав. Једва једном изиде на улицу. Дан је био леп. Небо плаво и без једног облачка. Пред другим дућанима стоварује се роба. Носачи и кочијаши дуго стоје и препиру се како ће стоварити робу. Једни псују а други одговарају. Трговци га сретају на улици или стоје пред својим радњама, затурили руке на леђа и разговарају се с другим трговцима преко улице. Он се смешка. Неки га задиркује, а он им одговара осмејком. Зашто да се шали ? А зашто се они с њиме шале ? Зар они ништа не знају ? Чудновато. Нека хладноћа га обузела. Наједном му се учини, да је потпуно равнодушан и да му је свеједно ма шта му се десило. Он не може ништа да изгуби. Није никад ништа ни имао. Али, наједном му пројури једна мисао кроз главу. А жена? А деца ? И при тој помисли лако задрхта, улица се поче угибати под његовим ногама и личила је на велике валове. Један познаник му ишао у сусрет. Он га је тек онда приметио, кад се очешао о њега. Што се више приближавао кварту, њему је бивало све теже. Изгледало му је као да нема на улици довољно ваздуха. Нешто га је гушило и он је једва дисао као да је у каквој ћелији са узаним прозором више врата, кроз који ваздух долази више случајно, кад по некад залута. Чинило му се као да га воде на смрт, за њиме иде неколико жандарма са пушкама а он једва иде, оковане ноге су тешке и он их с напорима диже, а окови тужно звоне, звече и шкрипе. Кад је угледао кварт, њему дође мисао да некуда побегне, да се сакрије. После је помислио и на то, да је жени требао да остави много новаца, да без бриге живи и да децу нзведе на пут, децу једнога робијаша. Он стисну зубе, а две крупне сузе клизе низ његово бледо и испијено лице.

У ходнику од кварта доста света. На једној расклиматаној столици седи једна старија женска, са великим црвеним носем, црвеним болесним очима. Руке увукла у рукаве од рекле и наслонила их на трбух. Она се клати тамо и амо а столица шкрипи. Из ње базди ракија да човек падне у несвест. Једна млада женска, по свој прилици, некаква слушкиња, са малим сламним шеширом испод којега вире кудраве шишке, пред њоме један мали дрвен куфер са жутим јексерима, метла махраму на очи и плаче. Жандарм, одаџија, иде по ходнику и креше очима. И она њега погледа мило и љупко, каже му »господин капларе« и моли га да се заузме за њу. Звонце зазвони, каплар залепи цигарету за рагастов од врата и уђе у канцеларију. Ђорђу се учини да га сви присутни гледају неким чудноватим погледом. Један жандарм наслонио се уза зид, сунце упрло у његову значку и она се светли. Он је упро поглед у Ђорђа и Ђорђу дође да излети на улицу, да бежи негде далеко, не знајући ни сам куда. Одаџија изиде и пође Ђорђу.

— Је л’ ћете код госпон члана, газда Ђорђе?

— ...Јесте... хоћу... звао ме.

Одаџија уђе у собу на чијим вратима стоје велика слова штампана трима бојама, црвено, плаво, бело, и одмах изиде напоље и рече одсечно:

— Изволте.

Ђорђу у часу сину мисао да побегне, али се врата отворише и он уђе. Члан, један млад човек са прчастим носем, смеђим опуштеним брцима и у ужасно прљавој униформи седи према једном господину, пуши његове цигарете и разговара с њиме. Ђорђе, иначе слободан, стаде крај врата као укопан.

— Добар дан, газда Ђорђе. Молим вас мало причекајте. Имам с господином нешто да свршим. Изволите, седите.

Ђорђе седе на једну страховито излизану фотељу, која је, уз то, била умазана мастилом. Федери су били попустили и покварени, звонили су и јецали, кад ко седне на њу или устане са ње. Члан је гледао у Ђорђа немим и упитним погледом, који се Ђорђу учини, да продире у душу његову.

— А шта је вама, газда Ђорђе?

— Мени ?

— Бледи сте нешто.

Ђорђе се мало промешкољи, федери одскочише и зазвонише.

— Па... стомак ме боли.

— Познаје вам се. Много сте ослабили.

Члан климну главом и окрете се оном господину. Ђорђе је био уверен, да га је члан иронично гледао и да је то рекао у иронији, циљајући на сасвим нешто друго. Њему је било криво, што се члан претвара. Што му одмах не каже, да он све зна и да га је звао да га окује. Члан мисли, да је он глуп, па да не зна, да члан све зна, али, као полицајац, као власт воли да се прави некако важан. Чланова капа је висила на чивилуку и Ђорђе је јасно видео како се она клима, као да хоће да каже: »а ти си тај ?« Баци поглед на краљеву слику и учини му се, да је краљ весео и да га гледа са разочареним погледом. И он маше главом, као да каже: »зар и ти Ђорђе?« Члан разговара са оним господином, који пуши и непрестано жваће као да нешто једе, и, с времена на време, баци ироничан поглед на Ђорђа. Ђорђу криво, дође му да ђипи и да каже:

— Ево ме, признајем, па шта хоћеш ?

Минути су му изгледали часови. Звонце звони у ходнику и он лепо чује, како оно каже : »Ту смо«. Жмарци га подилазе. Руке му влажне и непријатно му је, кад рука руку додирне. Хладан зној цури низ чело. Листови играју. Најзад се господин диже, пружа руку члану и жваће. Члан га испрати до врата. Затим седе према Ђорђу и понуди му цигарету.

— Изволте.

Ђорђе га гледа ироничним погледом. Како је наиван тај члан! Прави се, човек, невешт.

— Хвала.

Ђорђе гледа у члана, а и овај у њега, али некако иронично, упитно.

— Знате зашто сам вас звао ?

Наравно, да зна. Али зашто га он то пита? Зашто му отворено не каже :

— Чујеш ти, Ђорђе. Ти си лопов, крао си марке и сад је право да те окујем.

Ђорђе га гледа и рече лагано:

— Не знам.

Члан га опет гледо иронично :

— Збиља не знате?

Ђорђу изгледа као да му неко забо нож у груди, па га лагано окреће. Зна, али зашто одмах да призна ? Члан хоће да га мучи. Добро, онда ће и он члана да мучи. Он рече дрско гледајући члана у очи:

— Не знам.

— Е, па онда, морам ја да вам кажем.

И члан се иронично насмеја. И оно мало крви што је још било у Ђорђеву лицу у часу нестаде. Он престаде да дише, а нека гломазна рука га ухвати за грло и стеже.

— Ја сам мислио да ћете ви сами да се сетите.

Члан се опет иронично насмеја, а Ђорђе је мислио да ће се угушити, али ипак зато не скида поглед с члана, који је упро очи у њега, као да хоће да продре у душу његову.

— Ви знате за маркашку аферу. Цео свет сада само о томе говори. Ту су многи умешани, па... .

Ђорђе устаде са столице и федери зазвонише.

— Шта вам је?

Ђорђе га гледа укоченим погледом и рече:

— Отворите прозор, не могу да дишем.

Члан отвори прозор и дође до њега.

— Па што се не лечите? Ви сте наједанпут страшно ослабили. Бледи сте као крпа. Хоћете ли воде?

— Хоћу, молим.

Члан зазвони и одаџија уђе. Мало после се врати са водом. Ђорђе нагло испразни чашу.

— Хтео сам да вас молим да ми кажете...

Ђорђе се једва држао на ногама. Наједном се исправи, као да га ко ударио у слабине.

— Шта да вам кажем ?

— Да се примите за присутника. Ту су се многе личности умешале, па не би згорега било да се ислеђење врши у присуству угледних грађана.

Ђорђе га гледа ироничним погледом.

— Хоћете ли ?

Он поче слободније дисати. Крв му лагано појури у главу.

— Бога ми, не могу. И сами видите, да сам слаб.

— То јесте, али ипак.

— Не, не, извините, не могу.

Члан је дуго наваљивао на њега, апелујући на његову угледност, али Ђорђе је категорички одбијао. Он није хтео да се гледа, очи у очи, са Ђоком, који би га, можда, кад би га угледао, издао. Члан, најзад, попусти, поздрави се с њиме и испрати га до ходника.

Ђорђе хукну, кад изиде напоље. Свеж ваздух га запахну. Он скиде шешир. Учини му се, да никада у његову животу није био лепши дан. С плавога неба је грејало весело сунце. Људи су ишли улицама и смејали су се. Једно велико псето лежи на сред тротоара, један дечко дође до њега и стаде му на реп. Псето цикну и наже бежати. Ђорђе је гледао за њиме и смејао се. Неки сватови јуре улицом. Кочијаши терају коње као суманути, утркујући се. Једна кола, натоварена дрвима, иду лагано и шкрипе. Једна цепаница паде с кола, кочијаш је није приметио. За њиме вичу мимопролазећи, он се врати узеде цепаницу јури за колима, псује и баца је на кола. Ђорђе затурио руке и иде лагано, смешкајући се. Издалека угледа једну женску, мршаву и бледу, са великим црним очима. Она је убрађена црном шамијом из које вире чуперци проседе косе. Црна танка рекла сва искрпљена, црна сукња се припила уз мршаво тело. Ципеле изгажене и искрпљене. Кад иде, она вуче ноге по тротоару. У руци држи котарицу и у њој има, јамачно, тањир и неко стакло, јер куцка кад иде. Ђорђе боље загледа ту женску и познаде Лепосаву. Она је, јамачно, ишла с гробља. Она га није спазила. Он је стао на један угао и дуго је гледао за њоме, како у оној црној хаљини, као каквој мантији, иде, клизећи ногама по тротоару и слушао је како се куцкање у котарици постепено губи у даљини. Кад је измакла испред његових очију, он смакну раменима и оде лагано, са затуреним рукама на леђима, у дућан.

XV.

Кроз дебеле завесе, које подражавају српску тканину, продирале су сунчане зраке, лагано и, готово, са неким страхопоштовањем. Соба, претрпана намештајем и осветљена само једним прозором застртим завесама, била је скоро полутамна. Пречаге на прозору бацале су сенку на црвени дебели тепих и она изгледа као какав велик расклиматани крст. Цаја седи на једној фотељи и ради неку дечју капицу. Бело лице, са жутим пегама и одебљалим носем, одударало је од блузе затворено плаве боје. Блуза није била утегнута али је ипак врло јасно оцртавала велик трбух. Она је била у другом стању и очекивала је принову, по њезину рачуну, кроз осам дана. На поду, крај њезиних ногу, седи њезин најстарији син. Дугачка плава коса, која се светли према светлости, као да је златна, била је замршена. На носу има једну црну пегу од гара или мастила. Он ређа неке кутије, једну на другу, па кад их све употреби, он дигне ручице у вис и гледа у ту кулу од кутија.

— Мама, мама, види.

— Видим, сине, играј се лепо.

Он, онда, гурне прстићем једну средњу кутију, кула се сруши и он се смеје и пљеска ручицама. После он понова слаже. Други син ошкрину врата, протури чупаву главицу и рече радосно :

— Пајо, да видиш брзо... Маца има бебе. .

Паја подиже главу и гледа у Мику изненађеним погледом.

— Да видиш, немају очи и све плачеду.

Паја се диже и полети вратима.

— Не мојте, децо, да дирате мачиће.

Деца загонетно гледају у своју мајку, а Цаја додаде саветујућим гласом:

— Хоће њихова мајка да плаче.

Деца се окретоше и излетеше напоље. Мало после се зачу у ходнику мијаукање. Врата се отворише и деца уђоше унутра. Свако носи у кецељи по једно маче. Мачићи пиште, а мачка иде лагано за децом, подигла реп у вис, гледа у кецеље и полагано мауче. Цаја се диже и викну на децу :

— Одмах носите то напоље..., Чујете ли...?

Деца обема ручицама држе кецеље у којима мачићи пиште и преплашеним погледом гледају у мајку. Мачка сасвим мршава, са болом и тугом у очима, иде око њих, маше репом и само мауче. Цаја дође до врата и викну:

— Катице, узмите ове мачиће.

Катица уђе и хтеде деци да одузме мачиће, али они притиснуше кецељу на груди.

— Одмах да подавите то ђубре.

Деца се згледаше и још више притиснуше кецељицу на груди, очи им се скупише, зашмркаше и ударише у плач.

— Добра деца не плачу. Ко воли маму, он треба да слуша.

Али све је било у залуд. Деца су плакала, а Катица им лагано узеде мачиће и изиде напоље. Мачка је ишла за њоме и маукала је. Мало после деца одоше у кухињу: Под шпоретом у једној корпи са проваљеним дном, лежала је породиља на неким крпама.

Деца чучнула крај корпе и гледају како се слепи мачићи отимају о сисе.

— Је ли, а како они виду кад немају очи ?

— Је л’ ће и они да фатају мишеве кад порасту?

Катица плете и одговара немарљиво :

— Дабоме.

— А како ће да фатају мишеве, кад немаду очи ?

Паја одговори мирно и философски:

— Покаро ги бога, јер нису слушали маму.

Катица, која није, бог зна како, волела децу, рече им да их зове мама, да им да колача и они одоше у собу.

Цаја је од некога времена постала врло раздражљива. Свака је ситница наљути. Наједном зајеца или јој постану деца досадна и она их истера у кухињу. Уобразила је, да је муж не воли и да никада не мисли на њу. Више пута јој дође, да увреди својег мужа, рекавши му, да је он њу узео само због новца. По неки пут, опет, постане преко мере љубазна и нежна, увија се око мужа као мачка и, онда, опет удари у плач и каже, како њу нико не воли и да ће она скоро умрети. Неки пут каже, да јој се једе риба, други пут, лубеница. Један пут, у шест часова у јутру, прејеле јој се крушке и Катица је морала да отрчи на пијацу и да их купи. Кад их је донела она је загризла у једну крушку и тражила је, да се тога дана кува буранија. Пребацивала је Ђорђу што није хтео да је изводи и рекла му је, да се он ње стиди што је у таквом стању, а кад јој Ђорђе предложи да куда изиђу, она је говорила, да је мрзи да се облачи и да изгледа као какво чудовиште. Децу је волела, али трудноћу је сматрала као неку ругобу потпуно излишну.

Деца су села на под. Паја почео кутије да слаже једну на другу. Мика је хтео, такође, да се игра, па узеде једну кутију. Паја му је поче отимати, Мика је неда и огребе Пају. Овај плачући, повуче га за косу и обојица ударише у плач. Цаја направила неко жалосно и очајно лице. Ђипи са столице ухвати и једног и другог за руку и изведе их на поље. Они су плакали, лупали на врата и обећавали су, да ће бити добри. Она их није више пуштала унутра. Они онда, одоше у кухињу, да гледају мачиће.

Цаја затури руке на леђа и пређе неколико пута преко собе. Затим дође до прозора, размакне завесе и занесеним погледом, који не види, гледа на улицу. Катица ошкрину врата и протури главу :

— Госпођо, једна жена вас тражи.

— Мене ?

— Јесте.

— Добро, нека уђе.

Мало после уђе једна висока и мршава женска. Са великим шеширом на глави и у похабаној црној хаљини, онако висока и мршава, изгледала је као какво страшило за тице у пољу. Лице дугуљасто, образи упали, усне танке и модре и кроз њих се виде два реда пожутелих и нагрижених зуба. У руци држи сунцобран са једном скрханом шипком. Ципеле одавно изгажене и не чује се кад иде. Са стране, на сукњи један велик чичак.

— Добар дан, госпођо, извините што сам била тако слободна. Ја вам не бих досађивала, али морам. Већ два пута сам тражила вашега мужа у дућану, а момци ми рекоше, да није ту и ако сам га ја, иза завеса, видела да седи. Молим вас извините.

Цаја је посматрала ову женску, која је на њу чинила врло непријатан утисак. Изгледало је, као да је на њу неко наперио револвер, а она није кадра да се брани. Утучено рече:

— Молим... седите.

Женска одмах седе и поче понова говорити, брзо и готово не дишући.

— Ваш настојник је једна обична животиња. Шта ћу ваздан да бирам речи. Он је, госпођо, једна ординарна животиња. Мој муж није нико и ништа, него чиновник и то указни, који има године службе. Дакле потпуно обезбеђен. Он је телеграфиста и то само за поверљиве ствари, а допусти ћете, да се макар коме не поверава тако деликатан посао.

Цаја је гледа загонетним погледом и мисли се, зашто њој ова жена све ово прича, кад се то ње ни најмање не тиче. Њој је тешко, дође јој, да каже неку непријатност овом страшилу, овој ветрењачи, која ће је уморити својим досадним говором. Нашто цео тај говор ? Она је иначе не слуша. Њу, у овом часу, ништа не интересује и она би најволела, да буде потпуно сама, да се наслони на прозор и да плаче. Она се загледала у онај чичак и сећа се, како јој је једном, кад је била мала, један неучитив мушкарац чичковима умрсио сву косу и она је много плакала. Незнајући ни сама како, подиже руку до косе, као да хоће да се ослободи тих наметљивих чичака и стужи јој се и у мало што није заплакала. Очима жмири и учини јој се да не сме ово створење да погледа. Извади рубац и њиме пређе преко лица на којем није било ни суза ни зноја. Зашто се брише рупцем? Не зна ни она сама. И она поче рубац гужвати.

— Макар коме се не поверава тако деликатан посао.

Цаја баци један очајан поглед на њу. Боже мој, зашто то понавља ? И колико ће то пута рећи? Деликатан посао, деликатан посао. Права ветрењача. Она уздахну, али женска настави даље, као да је сама у соби па се преслишава. С времена на време додирне кажипрстом врх носа.

— Министар је хтео неколико пута да га премести, али управник је отишао лично министру и питао је министра, ко ће, онда, откуцавати поверљиве ствари. Мени је, рекао је он, све једно, господине министре, само ми дајте другог човека за кога ја могу гарантовати. А министар ћути, ћути. Управник, онда, рече: То је једини човек у Србији, коме се могу поверавати деликатни послови.

Цаја оборила главу поду, као да тражи нешто. Једва је дисала, као да јој мора притискивала груди. Готово јој се смучило, као да је тај деликатан посао нека отужна медицина. Руке метла на крило, мота палцима и гужва рубац.

— Управник, онда, рече: То је једини човек у Србији, коме се могу поверавати...

Цаја рече очајно и болно:

— Деликатни послови.

Женска сасвим мирно, додирнувши кажипрстом врх носа, рече:

— То је једини човек у Србији, коме се могу поверовати деликатни послови.

Цаја јекну болно и устаде. Дошавши до прозора, она се налакти па и не гледа у ону црну и мршаву прилику, која лагано тоне у тами која осваја собу. Досада је поче гушити и она отвори прозор. Наслони се на једно крило од прозора и гледа у онај чичак, који се једва назире у тами, затим јој поглед пређе на скрхану шипку од сунцобрана и мисли се, како мора да је ћошкаст сунцобран без те једне шипке. А женска и даље говори, дирка врх носа и само говори, говори.

— И кад се према једном таквом човеку ваш настојник, који није ни за мали прст мога мужа, тако гадно понаша, онда је он једна обична животиња. Он је, госпођо, једна ординарна животиња.

Цаја рече раздражено:

— То сам чула четири пута.

— Нећете ми, госпођо, веровати, али он је једна ординарна животиња.

Цаја је била спремна, да се сваког часа заплаче. Она је била уверена, да је ова женска само зато дошла, да је убије својим досадним говором. На крају крајева, шта се ње тиче тај настојник, њој је било потпуно свеједно, да ли је он једна обична или једна ординарна животиња. Зашто јој прича та женска све то ? Нашто све то? И она баци један очајан поглед на њу, гледа кажипрст како дирка врх носа, као да је то електрично звонце, па, сваког часа, притиска дугме, гледа у онај чичак како се припио уз њезину сукњу и досадан је као и та женска и све то њој је било бескрајно досадно, мрско и глупо.

— Зашли смо тек у други месец како нисмо платили кирију и он, замислите, ни пет ни шест, него нас тера напоље каже: Такве кирајџије мени не требају.

Цаји је то, у овом тренутку, било мило што им је то рекао и у мало, што није, са извесним триумфом, рекла, да је настојник имао потпуно право, али она то не рече, него само набра чело и поче грицкати доњу усну.

— И он, један нико и ништа, један обичан слуга, сме да каже: Такве кирајџије мени не требају. То је просто страшно. И то зашто? Зато што нисмо платили један месец кирије. Чудно ми чудо, као да ће, због тога, један газда Ђорђе, пропасти.

Она је вртела главом и рече лагано, као да са собом говори :

— Такве кирајџије мени не требају.

Цаја је, без икаква обзира, почела сада ходати по соби тамо и амо, руке затурила на леђа, главу оборила поду. Уздисала је, зевала је, седне па опет устане, али све то није ништа помагало. Деликатан посао је и даље говорио, понављао читаве реченице, вртео главом и диркао нос.

— И сад морамо да се селимо. Ко да ћемо ми појести кирију. Имамо ми ствари за десет кирија, али болест нашег детета нас много коштала. Ја кажем то вашем настојнику, а он сасвим дрско, одговара: За сиротињу и нису деца. Замислите тако нешто! Знате, да ми се цела кућа окренула, кад сам то чула, каже: За сиротињу и нису деца. Као да смо ми криви што имамо деце. То је божја воља. Ако смо сироти, ми не можемо да побијемо децу. Сигурно смо ми желели децу? И зар смо ми криви што је то божја воља? .

И она поче јецати. Цаја је мислила да ће полудети. Дакле још и то ? Она поче по соби брже ходати, машући рукама. Боже мој, шта је она скривила, да толико пати ? Шта хоће ова женска од ње ? Она и не зна где је та кућа о којој говори. Па и да зна, шта се ње то тиче? Она хоће само мира, мира и ништа више. Она стаде пред њу и рече очајно и болно, раширивши руке:

— Па шта хоћете од мене, молим вас?

— Хоћу да се селим. Кажите му, да нас причека још кој дан. То можете. Не тражим од вас, бог зна шта.

Цаја рече одсечно:

— Ја се не мешам у те ствари. Идите код мог мужа. Ја вам не могу помоћи, јер ме он не слуша у таквим стварима.

Женска рече дрско:

— То је којешта, Ви ме шаљете вашем мужу, а он неће да ме прими.

— Шта да вам радим?

Женска се замислила и шапће :

— За сиротињу и нису деца. И то пред свима кирајџијама ми казао. Маше оном његовом штапином, као да је у менажерији и каже: За сиротињу и нису деца.

Она се диже. Цаја хукну.

— Нећу да вас даље задржавам. Долазила сам џабе и то је све.

Она пође и стаде пред врата.

— Ја нисам крива што нисам лепа и удовица. Онда би ме чекао тај настојник, али овако не може.

Цаја је гледа упитним погледом.

— Јесте, сваког дана долази код једне удовице што седи до нашег стана и пије тамо каву. Ја нећу да оговарам, али само кажем, нисам лепа и нисам удовица. Да та удовица не плаћа кирију, то све кирајџије знају. Ја не волим да оговарам, па зато ли да ћутим. Прекјуче јој купио неки штоф за хаљину, по 3 динара метар. Али шта ме се тиче. Мој обичај није никад био, да оговарам. Недељом су ту пиво, вино, печење, колачи. Збогом.

Она отвори врата. Цаја стоји крај ње и с нестрпљењем очекује, кад ће се за њоме затворити врата. Она једном ногом стоји на прагу а другом у соби. У једној руци држи инвалида од сунцобрана, а другом ухватила за кваку.

— Знате, мој обичај није никад био, да оговарам, иначе би се могло причати и о томе како врши оправке. Мајстор данима седи на тавану, а надница му иде. Али, хвала Богу, ја не волим да оговарам

И кад је изишла и кад је за њоме Цаја затворила врата још се чуо у ходнику њезин глас, који је причао о томе, како она не воли да оговара, како за сиротињу и нису деца и како је настојник једна обична животиња, једна ординарна животиња. Цају је све тело болело, као да ју неко изударао. Малаксала и изнурена бескрајном досадом, леже на један диван, метну руке под главу и тако лежи и гледа у таваницу. Сутон је почео да се хвата. Напољу су се почеле сијалице палити и бацале су, врло штедљиво, коју зраку и у собу. Намештај добио неки гломазан облик и све у соби изгледа некако наказно. Четворокраки лустер на таваници отегао се преко целе таванице, преко једнога зида и половине пода. И у овом сумраку изгледа све некако тајанствено и предмети у соби, и ваздух, и полутама, и мисли, које човека у томе часу обузимају, и осећаји, који човеком овладају. И да није на улици живота и светлости, могло би се замислити, да је соба, у овом часу, неки далеки предео, или неки замак, у којем спава омађијана царева ћерка, удаљена од светске вреве и људске досаде. Часовник. на зиду је избијао шест часова и Цаји се учини, као да часовник не избија, него говори она женска, маше главом и дирка нос. Она се зловољно окрете на другу страну. Сад се загледа у шаре на зиду, броји их и, у памети, ствара, од разних вијуга и црта, разне чудновате фигуре, које постају све веће и наједном се претворе у ону женску са великим шеширом претрпаним избледелим пантљикама и перјем. Напољу маучу мачићи и она јасно чује како они непрестано понављају: деликатни посао, деликатни посао. Она се болно насмеја и окрете се на леђа. Ноге повуче к себи. Наједном осети неку хладноћу у крстима. Ноге се охладише и обузе је ужасан бол. На челу је било неколика грашка зноја, који је био хладан. Она стиште зубе да не заплаче од силнога бола. Одједном се сети како ју је јако болео зуб, кад је била у другом стању са првим дететом и помишљајући на то, њој се учини да је и сада боли зуб и реши се, да каже да је боли зуб, ако бол у крстима не буде попустио. После јој изиђе она женска пред очи, чује њезин крештави глас, како небројено пута изговара: деликатан посао, деликатан посао. Затим се сети како је њезин муж више не воли и да њу у опште нико на свету не воли и да је она најнесрећније створење на свету. Наједном рече забринуто :

— Ђорђе у четвртак није обукао чисту кошуљу.

Мислила је, да још једном подсети Катицу да подави мачиће и да до Петрова дана има још пет дана. Бол је из крстина силазио у ноге и њој се учини, да су јој ноге отекле и да су тешке као да су од гвожђа. Сетила се, да је Ђорђа увредила за ручком, јер му је казала да му је новац пречи од свега на свету. Он је поцрвенио од једа, треснуо виљушком о сто, али видећи је у том стању, рече са притајеним гневом;

— Наљутићеш ме, ако ми то други пут кажеш.

Њу је наљутио тај његов мирни тон и њој би криво, да је сада сви пазе и да је сви сматрају као дете, којем се чини све по вољи. Она је хтела да каже Ђорђу још нешто горе, што би га јако увредило и она рече пакосно:

— Због новца си ме и узео.

Он се јетко насмеја, узеде шешир и изиде напоље. Њу је то још више наљутило и она се гневно диже од стола, одјури децу у кухињу и удари у плач.

Бол ју је све више обузимао. Хладан зној је цурио с њезина лица и она се поче превртати по дивану. И никога нема да уђе у собу и да види шта она ради, а она се превија од силнога бола као црв. Мислила је, да ли ће опет бити мушкарац. То би јој било врло криво. Она би волела да буде женско, јер су женска деца увек боља и мајка има кога, с киме може делити добро и зло. У памети је гледала то дете са лепим плавим очима и са дугачком коврџастом златном косом. Кад се са Ђорђем опет буде свађала, онда ће имати кога, који ће држати њезину страну. Опет је заболеше крстине. Она је јечала. Зној и сузе су текли непрекидно, руке и ноге су јој биле хладне као лед. У ушима јој је звонио неки непријатан глас, који је стално понављао : деликатан посао, деликатан посао.

У соби је био, готово, потпун мрак, јер се сијалица напољу угасила. Катица уђе у собу.

— Да упалим, госпођо, лустер?

Цаја је назире у мраку и њој се учини, да има неки врло непријатан глас. Она рече гневно :

— Иди без трага.

Катица слеже раменима и изиде напоље. Боже мој, зашто мора жена толико да пати ? Она је разумела, да ће добити принову у очи Петрова дана или сутрадан по Петрову дану и, ето, сад се преварила у рачуну. Сад ће опет доћи бабица, причаће јој о скандалима по кућама, долазиће женске у походе и причаће једно исто по сто пута. Она ће лежати шест недеља у постељи, Ђорђе ће пушити и шетати по соби, питаће је оно исто што ју је и пређе питао, кад је родила она два детета. И све једно исто, једно исто. Ако не буде женско, боље да га и не роди живо. Шта ће јој толики синови ? Ах, ако буде женско, како ће то бити лепа девојка, имаће лепе хаљине, леп шешир. И њој опет изиде пред очи оно страшило, како врти главом, дирка нос и понавља своје бескрајно: деликатан посао, деликатан посао. Она метну руке на трбух, зној цури с њезинога лица и она грицка усне, да не зајеца или не јекне на глас. Чама је поче гушити и она викну :

— Катице, Катице!

Катица уђе.

— Што не упалиш већ једном тај лустер.

Катица напући уста и рече дрско:

— Па ја сам вас мало час питала.

Она ћути и мисли у себи како се Катица већ обезобразила и да је треба отпустити.

— Подави мачиће.

Катица ћути и пали лустер, одврчући кључ на зиду.

— Шта раде деца ?

— Играју се у кујни.

— Треба да идеш по Ђорђа или по бабицу.

Катица климну главом и пође вратима.

— Катице... подави мачиће...

Катица изиде напоље. Зашто јој је једно исто казала неколико пута ? Зашто, зашто ? Она се окретала час на једну час на другу страну. Ђорђе је много ослабио, почео је и да седи. Није више леп као пре. Много пуши и страшно мирише на дуван. И њој се, на једном, створише његова два прста, којом држи цигарету, жута од дувана. Она рече лагано:

— Треба да му кажем, да је то врло ружно.

Учини јој се да осећа дим од дувана, диже се лагано и погледа по соби. Затим опет леже.

— Од дима се кваре и завесе.

Кад је Катица силазила низа степенице, она је чула како Ђорђе нервозно звони на вратима. Она му брзо отвори. Ђорђе полети уза степенице, а Катица му рече одоздо:

— Идем да зовем бабицу, госпођи није добро.

Ђорђе застаде и погледа је загонетно. Затим климну главом и оде горе. Цаја је лежала на дивану и јечала је од болова. Он дође до ње и ухвати је за руку. Она га погледа болним и гневним погледом :

— Ја могу овде и умрети, а никога нема да ме пита: како ми је.

Ђорђе се мало намршти, али у часу разведри лице и рече благо:

— Откуд ја то знам у дућану?

— Ах, ти ништа не знаш. Ти само скупљаш паре.

Он се намршти. Она поче дрхтати. Гледала је у његову косу како седе власи преовлађују и удари у плач.

— Што плачеш?

— Ја сам најнесрећније створење на свету. Мене нико не воли, нико, нико.

Он ју је миловао по глави.

— Да те ко чује из друге собе, мислио би да си збиља несрећна.

Она је очајно махала рукама.

— Јест, ја никад немам права. Ја сам несрећна, несрећна.

— Тако увек говориш кад си у таквом стању.

Она је јецала и било јој је врло криво, што он неће да се наљути. Он се наже над њу и пољуби је.

— Умири се. Све ће добро бити.

— То је лако рећи, али ти не знаш како ја патим.

— Знам, знам, само умири се.

Она је плакала, очајно је махала рукама и кроз плач је говорила:

— Сматраш ме као дете. Ништа нећеш да ми повериш. Ослабио си, нешто те мучи, а нећеш мени да кажеш шта ти је. Ноћу не спаваш, преврћеш се по постељи, устајеш, шеташ по соби као какав месечар и само пушиш.

— Све ће бити боље, кажем ти. Сад ћу мирно да спавам.

Он поцрвени и настави шапатом :

— Оне марке што сам их купио, биле су украдене, па сам се бојао, да ме ко не изда, али сада су кривци осуђени и нисам издан.

Он је понова поцрвенио, кад је жени рекао ову лаж.

— Само буди мирна. Сад ћу опет мирно спавати.

Цаја није могла више да говори. Болови су бивали све јачи. Ђорђе узеде једно црвено ћебе и покрије је. Она се преврће тамо и амо и грчевито навлачи ћебе до врата, а затим се опет открије и јечи, јечи. Ђорђе сео крај ње, милује је по лицу и подиже јој косу, која се била спустила на лице.

— Проћиће, само стрпљења.

Она час затвори очи, а час гледа у њега. Он се наже и пољуби је у чело.

— Деликатан посао... дели...ка...тан...

— Шта ?

Она није ништа одговорила, соба јој се поче окретати, Ђорђе се дизао до таванице, сијалице на лустеру су јој час изгледале као жижак у даљини; а час велике као сунце. Мало после дође и бабица, једна остарија женска у похабаном оделу и са једним отрцаним пљоштим шеширом, као да је ко седео на њему. У једној руци је држала једну излизану црну кожну торбу, а у другој један овештали сунцобран, који је замењивао и кишобран. Цаја је гледа, као да је први пут види, мисли како ће је дотицати својим хладним коштуњавим рукама и како ће јој сто пута рећи:

— Треба да будете јунак, треба да будете јунак.

И чудновато што ју је дуже гледала, све јој је више личила на ону женску, па чак и онај младеж на левом образу јој личио на велики чичак и сваког часа је очекивала, да каже : деликатан посао, деликатан посао. Бабица се окрете Ђорђу и рече:

— Е, сад молим да изађете.

Ђорђе оде у другу собу. Он је, једно време, стајао крај врата и слушао како Цаја јечи. Било му је забринуто лице и, са страхом је очекивао исход порођаја. Затим упали цигарету и поче по соби ходати тамо и амо. Мислио је о томе, како је његов ортак у трговини марака, Ђока, осуђен на седам година заточења а с њиме и многи незнатни људи, сумњиве удовице, убоги трговчићи и најурени чиновници. И њему је сасвим природно изгледало, да они буду осуђени, а он да буде и даље богат човек, којег ће свет поштовати и ценити. Ни за часак му није изгледало чудновато или неправедно, да толики људи, мали и незнатни лопови, оду због њега на робију, губећи и част, и новац, и будућност и све. И у рату многи невини гину само зато, да осигурају будућност једном једитом човеку. Он је сада самом себи изгледао смешан, кад се сети, да је толико време провео у страху. И што је више мислио о том својем неоправданом и излишном страху, њему је све природније изгледао исход те глупе маркашке афере. Шетајући по соби и размишљајући, стајао је чешће на врата и слушао како Цаја јечи, а бабица је теши и танким, дечјим гласом непрестано понавља :

— Треба да будете јунак, треба да будете јунак.

Како је он био јунак ! И он поново дође до врата и рече:

— Цајо, буди храбра.

Затим се сети, да по подне још није видео децу и он оде у њихову собу. Али деца су већ спавала. Соба је била полутамна, јер је била осветљена само кандилом. Он дође до њихове постеље, наже се над њих и пољуби их у чело. Седе за сто, али се брзо диже, јер није могао ни залогаја да окуси. Часови су врло споро пролазили, милели су као пужеви. Он узеде новине и небројено пута је тога вечера читао извештај с претреса и уживао је кад је читао пресуду. И њему се учини, да су кривци врло благо кажњени. Седам година? То није никаква казна за такву кривицу. Било је већ једанаест часова, а он је још непрестано шетао по соби тамо и амо, пушио цигарету за цигаретом и размишљао о једној новој повластици од које се надао великој добити. Он је већ рачунао, да му је повластица у џепу, само треба толико и толико да изброји министру, којем је новац увек потребан, јер има врло луксузну жену. Треба и начелнику што год да да, јер му је већ неколико пута причао, да има много једа, да треба да уда ћерку, али не може још мираз да састави и да је он увек био поштен и ако му за то нико неће рећи хвала, него, на

против, сваког часа, може добити пензију. Очи су му биле модре, ноге су клецале од силнога и непрекиднога ходања, уста горка од дувана, а он је непрестано ходао тамо и амо и прислушкивао на врата. С времена на време подигне веђе у вис, отвори уста и пажљиво слуша како Цаја јечи, а бабица је теши. Око три часа по поноћи зачује он, на једном, један снажан гласић како очајно вришти. Он застаде и пажљиво слуша, затим се насмеја и дође до врата и наслони ухо на кључаницу. Нестрпељиво је долазио до врата и питао :

— Могу ли да уђем ?

Бабица му љутито одговори:

— Чекајте мало.

Он се мршти, пођe и опет се врати до врата.

— Могу ли да уђем ?

Бабица одговара танким, дечјим гласом :

— Само још малко.

А то малко учини се Ђорђу читава вечност.

Најзад бабица отвори врата и рече:

— Погодите шта је : син или ћерка.

— Ја бих волео да је син.

— Ама погађајте.

Ђорђе нестрпељив и хоће да јурне ка постељи.

— Син.

— Бравос, погодили сте.

Цаја бледа и малаксала са упалим очима, подупрта са два узглавља, доји новорођенче. Оно халапљиво сиса, а бела кора од млека хвата се око његових усана. Ђорђе извади златник и метне му у пелене, затим тутну неки новац бабици у руке. Он се наже и пољуби Цају у чело.

XVI.

Већ два дана како је овладала несносна врућина. На небу није било ни једног облачка. Сунце сажиже. Бабина свила лети по ваздуху, закачи се за дрво, за телефонске и трамвајске жице или за шешир којег мимопролазећег. Калдрма се сија и јара избија из ње. Ђорђе иде лагано, зној цури с његова зајапурена лица и он се сваког часа брише махрамом. Најзад завуче махраму у јаку од кошуље. Рукама час маше тамо и амо, а час их затури на леђа. Кад је дошао до финансиског парка, он застаде у хладу једног овећег дрвета, чије се гране беху пружиле преко ограде од бодљикаве жице. Шешир скинуо, уздише и брише зној с чела и лица. Између гранчица разапео један паук своју мрежу и она се, према сунчевој светлости, прелива у дугиним бојама. Једна зоља облета око њега и он маше махрамом да је отера, а она се насртљиво враћа. Трамвај иде уз брдо, хуји, стане и непрестано звони. С времена на време засветли модра светлост под точковима. Нека волујска кола иду трамвају у сусрет, бремзер звони као бесомучан, заустави за часак трамвај, гадно псује и опет га крене. Сељак се чеше, отворио уста и занесено гледа у то електрично чудовиште како хуји, стане, јури и непрекидно звони. Ђорђе се хлади махрамом и врло је зловољан, криво му је, што није наредио да се упрегну кола, него овако иде по оваком паклу. Кад је дошао до министарства војног он лагано пође преко камених степеница и, са сажаљењем, гледа у шиљбока како се зајапурио од врућине и како с његова препланула и мршава лица цури зној. На врх браде стале две капи и тек онда падну на његову прашљиву блузу, кад их сустигну друге две. У ходнику, застртом теписима, запахну га хладовина, која је мирасала на дуван, хартију и устајали канцелариски ваздух. Официри иду тамо и амо, пењу се уза степенице, силазе и одлазе у разне канцеларије. Мамузе звецкају, али потмуло, јер теписи угушују њихове звуке. Жене у црно иду од једног одаџије до другог и не знају где да уђу, а одаџије се радују што су их се отресли. Грађани, лиферанти, шапућу нешто са официрима, окрећу се плашљиво и ућуте када ко прође крај њих. Одаџије, цивили и војници, пуше, шетају пред вратима и, с неке висине посматрају људе, који, послом долазе у министарство. Војници, који врше дужност одаџија, с времена на време, почну марширати испред врата, прописно се окрену »на лево круг«, сисају пикавац, који једва држе између два пожутела прста, пљуцкају и деле људе у две категорије: који дају бакшиш и који не дају. Један старац, са дугачком седом брадом и жутим брковима од дувана, у војничким панталонама, са овешталим жутим капутом, полете Ђорђу у сусрет кад га је спазио. Он увек иде подигнуте главе, као да је у најмању руку, пуковник у пензији, мрзи људе, који не дају бакшиш и воли да их кињи. Он не пуши фине цигарете, али од свакога лиферанта узима цигарете, носи их кући и даје их својем зету, који је писмоноша.

— Добар дан, слуга понизан. Одма’ ћу да вас пријавим, док изиђе једна госпођа.

Ђорђе му даде неколико цигарета, које он прими поклонивши се дубоко:

— Хвала, благодарим.

Ђорђе запалио цигарету и сео на једну клупу у ходнику. Шешир метно на клупу крај себе, прекрстио ногу преко ноге, уздише и пуши. Један сељак дође до њега. Чисто сукнено одело лепо му стоји. На глави велик сламни шешир. О врату велик двокраки сребрн ланац. На ногама шарене чарапе и утегнути опанци. Из јелека вири једна хартија. На кажипрсту десне руке један велик четвртасти сребрн прстен. У једној руци подебљи вишњев штап, којим куцка по ципели, кад разговара с киме. Велики црни брци су опуштени, лице преплануто и избријано.

— Добар дан, господине.

— Добар дан, пријатељу.

— А ’оћете ли и ви код госпон начелника.

— Хоћу.

— Ама и ја ’оћу. Па, ето, не могу да добијем реда. Био сам и јуче. Још од јутрос чекам па ништа. Одоше и они, који су дошли после мене. Ко велим : сви су једнаки пред законом. А оно, виш’, није тако.

Ђорђе ћути и пуши. Затим се окрете одаџији.

— Је ли долазио Марко?

Одаџија долети до Ђорђа.

— Кој Марко ?

— Марко Ђуришић.

— Јесте. Баш мало час оде.

— Да ли знаш зашто је долазио ?

— Поднео је понуду.

— Је ли још ко поднео ?

— Нико више.

Сељак куцка штапом о ципелу, оборио главу поду и лагано говори, као самом себи:

— А ситница је. Чекам већ три године. Педесет банки. Више ме кошта пут за ове три године, него што имам да примим. Моли, преклињи, аја, ништа не помаже. Да сам неки господин све би лако ишло, али овако јок. Шта ћу му, кад нисам интелигенција.

Ђорђе устаде, хукну и поче шетати. Једна госпођа изиде из началникове канцеларије. Одаџија улете у канцеларију као бесомучан. Мало после уђе Ђорђе унутра и врата се затворише. Началник џипи са седишта и пође му у сусрет, пруживши му руку.

— Добар дан, газда Ђорђе.

— Добар дан, господине началниче.

Начелник је био једна људина. Висок и врло развијен. Имао је велик нос на којем је био нахерен позлаћен цвикер, који је непрестано скидао и метао. Кад га скине, он жмири и изгледало му је, да му то жмирење даје неки нарочити, достојанствени изглед, као што то једном начелнику и доликује. Ретко гледа човеку у очи, него му поглед увек лута с предмета на предмет. Његово понашање у канцеларији веран је одјек расположења његове жене. Када је жена пре његова поласка у канцеларију добро расположена, он је такође добро расположен, сваког часа се смешка и, онда, најволије, да познанике, који му долазе послом, тапше по рамену својом гломазном шаком. Ако жена виче по кући и очајно се препире с њиме, да ли је, например, данас среда или четвртак или да ли ће се кувати буранија или сладак купус, па њему ништа друго не остаје него да зграби шешир и да хвата пут, онда је он зловољан, не прима ни једног ситног лиферанта, одаџију грди буд зашто и каже му да је дроња. Он приђе Ђорђу и поче га тапшати ужасном шаком, за коју његове колеге кажу да изгледа као рипида.

— Па како је, како?

— Свакојако, господине начелниче.

— Молим вас, изволите сести. Је ли повољи кава?

— Ако хоћете и ви, хоћу.

Начелник притисну на звонце. Одаџија уђе.

— Две каве. Пијете ли и ви горку.

— Не, тању, слађу.

Одаџија изиде. Ђорђе понуди начелника цигаретама. Начелник узеде једну, поче је лупкати о сто, затим је метну у једну дебелу ћилибарску муштиклу, али да круна дође горе, и тако је остави на преврнуту футролу од муштикле. Канцеларија је мирисала на дуван и стару хартију. Кроз један прозор виделе се две три жице од телефона. У канцеларији је била тишина само се, с времена на време, чује како у ходнику звони електрично звонце и како зазвецкају мамузе или затандрчи сабља.

— Па шта мислите, господине начелниче? Рекли сте да данас дођем.

— Да. Па...

И он поцрвени.

— Како ћемо да удесимо ?

Начелник начуљи уши, да ко не прислушкује на вратима. Он се почеше и опет поцрвени.

— Ја мислим као пре.

Ђорђе извади један коверат, дебео и набрекао, и даде му га. Начелник га брзо узеде и стрпа га у унутарњи џеп од капута. Он још више поцрвени и поче брзо говорити :

— Поднесите три понуде, а ја ћу вам већ рећи цене. У осталом, ако те понуде не буду повољније од осталих, ја ћу вам јавити. Отворићу све остале, па ћу сравнити цене и вама ћу, онда, јавити какву цену ви да понудите.

Ђорђе пуши и гледа у начелника. Овај жмири, брише цвикер и гласно дише као каква локомотива. Одаџија унесе каве. Начелник седе, наслони се на столицу, упали цигарету и поче сркати каву.

— То је леп посао. Може добро да се заради.

Ђорђе не диже главу, него гледа у шољицу.

— Тхе... Данас по подне је последњи дан.

— Не бојте се. Јави ћу вам ја у подне.

— Добро. А зашто се сад поручује само вата, зашто не и завоји, као пре?

— Тако хоће министар. Уосталом то је свеједно.

Ђорђе се загледао у цигарету и ништа не одговори. Начелник прекрстио ногу преко ноге и цупка. Писаћи сто се тресе и шољице почеше играти на тацнама.

— И Марко је предао понуду.

Ђорђе подиже веђе у вис и рече изненађено.

— Е ?

— Да. То је чудан човек.

— Како?

— Уображен је. Све прича о неком свом праву. Право? Какво право ког ђавола, где је новац у питању.

Он се прво насмеја, а после поцрвени и саже се, да, тобоже, нешто подигне.

— Воли и да оговара.

— Сигурно је мене оговарао ?

Ђорђе климну главом.

— Вала неће више добити ни једну леферацију, док сам ја на овом месту.

Начелник је био мало зловољан, као да му ко стао на жуљ. Ђорђе се диже, начелник духну кроз муштиклу и дуван паде на под. Узеде перо и извади цигар папир који је остао у муштикли. Затим се диже, дође до Ђорђа и поче га пљескати својом ужасном жаком која личи на рипиду.

— Не брините, јавићу вам. Свратићу ја сам у ваш дућан.

— Збогом, господине начелниче.

— До виђења, газда Ђорђе.

Они се руковаше. Ђорђе изиђе, а начелник га испратио до врата и стајао је неко време на вратима. Ђорђе тутну одаџији неки новац. Овај се клања и небројено пута понавља:

— Хвала, благодарим.

Затим скине један кончић, који је био на Ђорђевим леђима. Сељак нервозно шета по ходнику, а сребрн ланац га бије о груди и лако звони. Кад се отворила врата, он стаде према њима и поче говорити, али начелник љутито залупну вратима.

— Ка велим : сви су једнаки пред законом.

И он је даље шетао по ходнику, или је стајао, наслоњен уза зид, куцка штапом о ципелу, као што је јутрос радио, као што је јуче радио и као што ће још дуго, дуго радити, док се начелник, који је другога мишљења него он, не смилује, да га једном прими...

Једна од оне три понуде, које је Ђорђе поднео Министарству Војном, била је примљена. Он је имао две три креатуре које је увек употребљавао, кад треба да се изврши какво дело које са поштењем нема ничег заједничког. Тој двојици је диктирао две понуде, а он је написао трећу и све се, једна од друге разликују неколиким парама у цени. И једна увек мора бити примљена. Пошто је био уверен, да је ту врло велик ћар био неизбежан, он се реши да се једне суботе проведе са својим слепим оруђем, које, без размишљања и без скрупула, врши све оно, што се од њега тражи.

Било је већ осам часова, а Ђорђа још нема да дође. Његова два трабанта одавна чекају, жедни и гладни. Они су били као у својој кући, боље рећи, као давњашне слуге, којима се верује и којима се, нешто због тога а нешто што су одавна у кући, гледа кроз прсте. Њима се одају све могуће почасти којима се они поносе. Они, например, доносе вино из подрума, помажу девојци да постави сто, носе тањире, бришу их и ређају их по столу. Чак им је било допуштено, да иду по собама, да доносе столице за сто, да ноћу, кад девојка легне, перу шољице, зими ложе пећ, а лети непрекидно пуше, да тиме отерају комарце. Кад треба дрва да се купе, један од њих одлази на дрвару, ценка се као какав Јеврејин, какав цинцарин или каква женска, свађају се с момцима кад хвате дрва и. псују се с кочијашима, кад неће добро да натоваре кола. Печеницу о Божићу и Ускрсу живину, купус за кисељење купује, опет један од њих и неуморно прича како је сељаку подвалио на тај и тај начин и како је једини он био кадар да купи тако јевтино. Старији, Филип, био је некад добар трговац, али га је његова луксузна жена, која је имала особите појмове о моралу, упропастила и, кад је банкротством све изгубио, отумарала некуда. Једно време је био неки чиновничић у општинској трошарини, али су га одатле отпустили, јер је управник морао да створи место за једног другог банкротираног трговца који је био његов начелни пријатељ. Захваљујући Ђорђу, он је имао шта да једе и шта да обуче. Обично је он и његов пријатељ у невољи, Вићентије, ручавао у кухињи са девојком. Само по некада, кад Ђорђе хоће мало да се провесели и нашали, седају с њиме за сто. Изношено Ђорђево одело добијају они и носе га онако непреправљено. Филип је претурио педесету. Био је ћелав и само на потиљку и на слепим очима било је мало проседе косе. Имао је мали и дебео нос на којем је била једна брадавица. Проседи чупави брци покривали су уста и понекад, кад их мало растера, видела су се два реда жутих зуба. Он је мало замуцкивао кад је говорио и увек је, при говору, махао једном руком, као да њоме извлачи речи. Умео је, као магарац, да стриже ушима. Ђорђе је то волео и, кад је добро расположен тек му каже:

— Деде, Фићо.

А он набора чело, мало отвори уста и стриже ушима. Поред тога је Ђорђе волео, да му прича како је жену ухватио на »делу«. Вићентије је био знатно млађи од њега, али је свако мислио, да је он куд и камо старији. Лице му је било смежурано, на ћелавој глави, над челом, је био један чуперак седе косе, као прилепљен. Бркове је подсецао. Кад је говорио он је шиштао, јер су му недостајала два предња зуба. Једна нога му је била краћа, па је дужу вукао за собом кад је ишао. Он је некада био чиновник, читав век је провео у једној класи и таман да стекне право на пензију, њега отпусте. Пре него што је дошао код Ђорђа, он је целе ноћи седео у кавани и кибицовао, кад се неки коцкају. Он им завија цигарете, викне келнера, кад овај не чује, подиже новац и карте, кад падну на под. Ко добије, он га испрати до куће, оговара онога што је изгубио, а овај му да кој динар. Кад је лето, он иде на калимегдан, легне на коју клупу и ту одспава сат два. Зими помаже келнеру да растреби кавану, да очисте пиксле за палидрвца и онда легне ка две столице и ту продрема. Био је врло поштен, па су га играчи више пута слали својим кућама за новац, давши му какав знак, прстен, рубац или цедуљицу, по којој би му њихове жене веровале. Звали су га барон, а нико не зна зашто. Његов специјалитет је био лајање. Накриви мало главу, очи подигне у вис, језик заокругли, прилепи га за непце и лаје као какав велики ловачки кер. Умео је и да режи, да цичи као мало псето, да урличе као каква псина и да представља како псето хвата муве. Тек зине, климне главом и учини : хап! од средине од хлеба је умео да прави папуче, срце, ленгер, крст, лађу, столицу, сто и ваздан још којешта. А при свем томе је имао само један једини идеал, само једну жељу, један сан — да се врати у службу.

Њих двојица поставили сто, донели вино из подрума и седе један према другом и гледају се.

— Нема га.

— Тек што није дошао.

У побочној соби иде неко тамо и амо, а дете плаче. Најзад Ђорђе уђе. Они се дигоше.

Окрете се Барону.

— Зар, бре, тако чуваш кућу.

Барон мало накриви главу, очи подигне у вис, језик заокругли, прилепи га за непце и поче лајати. Филип стоји крај њега и стриже ушима.

— Пст, куш.. Хектор, мир...

Он дође до Барона, милује га, а он лагано лаје и цичи, као псето кад се умиљава. Филип озбиљан и само стриже ушима. Ђорђе се насмеја и оде у побочну собу.

— Заборавили смо соду.

— И обојица јурнуше на врата.

Цају је болела глава. Она је цело по подне трљала сирћетом слепе очи и чело и непрестано га мирисала. Девојка носи дете, иде по соби и тамо и амо, њезине папуче клизе по тепиху и, с времена на време, шљапћу.

— Хајде да вечераш.

— Не, не могу. Просто ћу да полудим. Боли ме, као да ми је у мозгу усијана игла.

— Хајде, само мало. Ваљда ће проћи.

— Не могу. Најбоље је да не једем. Идем да легнем.

Она се диже, поводи се кад иде, шаку притисла на чело и оде. Ђорђе дође до девојке и пољуби дете.

— Спавају ли она двојица?

— Спавају.

Он, опет, изиде из собе. Филип и Барон донели соду, нешто метнули на сто, а нешто на под, крај зида. Ђорђе командоваше:

— Седај!

Они поседаше, један с леве, а други с десне стране. И почеше јести. Ђорђе проба по залогај два од сваког јела, а Филип и барон се наклопили и једу, као да данима нису јели. Ђорђе ухвати Барона за капут и поче га цимати, а овај се намршти и режи. Ђорђе га непрестано цима, док Барон не накриви главу и не почне лајати. Филип, као преплашена звер, стриже ушима. Ђорђе се смеје и милује га.

— Хектор, мир...

Ђорђе се тресе од смеха, а Барон једе и цичи.

Кроз отворен прозор је долазио свеж ваздух. Негде свира хармоника С времена на време пројуре каква кола и чује се како пуцка бич. Три радника се загрлила, клате се тамо и амо и лагано певају неку бескрајно једнолику песму. Четворокраки лустер весело гори. Један комарац зазуји, облета око Ђорђа и паде на Филипово чело. Ђорђе потеже шаком и залепи комарца на сред његова чела. Ђорђе и Барон се смеју, а Филип поцрвенио и усиљено се смеје. Затим поче да стриже ушима.

Ђорђе се завали на столицу и упали цигарету.

— Бароне, донеси за каву, да нам Фића скува.

Ђорђе метнуо своју кутију са цигаретама на сто и нуди Филипа, а овај стидљиво пружа руку. И кад год пружи, Ђорђе окрене цигарету и опече га жеравицом, а овај трза руку.

— Та узми, будало.

Филип брзо дочепа једну цигарету, насмеја се и застриже ушима. Барон донео на једном послужавнику цео прибор за кување каве и метнуо га пред Филипа.

— Је ли, Бароне, а како те је оно начелник ухватио за уво ?

Барон се насмеја, као човек, који је уверен, да је његова прича врло шаљива и кадра је сваког насмејати.

— Начелник тражио један акт. Сви се узмували по канцеларији и такође га траже. Ја устао и идем од канцеларије до канцеларије, па распитујем за тај акт и нико не зна где је. Начелник љут као рис, чиновнике грди и каже: какви су то чиновници који не знају шта раде, а нас, практиканте, назива свакојаким речима. О претурише цело надлештво, чак и одаџије су питали, да ли ко није видео такав и такав акт. Нико не зна да каже. Отварали су и неке фасцикуле и ту тражили, али нема, па нема, као да је у земљу пропао. Начелник све подскакује од љутине, а ми практиканти се узмували, неко клекао па тражи под орманом, неко отвара фуруну и гледа да се тамо није завукао, али, аја, нема па нема.

Ђорђе се налактио, једва се уздржава од смеја и гледа у Барона. Филип држи џезву над шпиритусом и кашиком меша каву.

— Чиновници нас мувају у слабине, отварају нам фијоке, али све је бадава, акта нема. Начелник црвен као рак, усне му дрхте и све подскакује. Наједанпут дође до мог стола, подиже неке новине и — акт лежи под новинама. Он га тресну о астал, опсова нешто и ухвати ме за уши. Магарче рече, шта је ово ? Он ме вуче за уши, а ја накривио главу и почео да лајем. Он ме пусти, погледа ме и поче да се смеје. И цело Надлештво се смејало као лудо.

Ђорђе, који је ову причу чуо већ стотину пута, поче се смејати. Сузе теку из полузатворених очију, поцрвенио и грца се од смеха. Филип се такођe смеје, џезва у руци се тресе, а Барон понавља :

— Магарче, рече, шта је ово ? А ја накривио главу и само лајем.

Ђорђе маше рукама. Загрцнуо се од смеха и кашље. Цигарету баци далеко од себе, пљеска рукама и само се смеје. Филип остави џезву на сто, заронио лице у шаке, леђа му се тресу и он се смеје. Барон, као какав победилац, наслонио се на столицу. Пуши и смешка се. Затим се брзо саже, док је Ђорђу смех затварао очи, покупи два пикавца с пода и метну их у џеп...Ђорђе грца од смеја и пита Барона :.

— Како, како каже ?

— Магарче, шта је ово?

Сви су доста пили. Ђорђу се већ очи почеле светлити, а језик је по мало пелтечио. Облаци дима се дизали у вис и јурили су према прозору. На улици је била тишина. Тек с часа на час, допру до њихових ушију звуци хармонике.

— Је ли, Фићо, а како беше она твоја историја ?

Филип подиже веђе у вис и рече :

— А јест. Изволте, господине, не мојте се ни најмање устручавати.

Барон се обрецну на њега:

— Па де. Ваљда нећеш да ти пишемо молбу са прописном марком ?

Ђорђе се смешка.

— Био сам начуо, да неко долази код моје жене, кад ја одем у дућан. Неки су ми чак и говорили, али ја нисам хтео да верујем. Једнога дана дојури један мој комшија и каже ми : Ево лепа прилика, да се увериш, да ли је истина или није. Мени се дућан окрете. Ноге ми се учинише, да су оволичне. И што сам више трчао, све ми се чинило, да је моја кућа даље. Лагано дођем у авлију, кад ме слушкиња угледа, она сва поцрвени и хтеде да улети у собу, а ја се намрштим на њу и вртим главом. Уђем лагано, на прстима, у собу. Да ли се скидао или облачио, ја не знам, тек је био само у панталонама. Кад ме угледаше, они прво поцрвенише, а после побледише. Ја сам мислио да ћу полудети. Шта ми није све пало на памет. Мислио сам, да их побијем, да њега отерам, а њу да искасапим. Али ми наједанпут сину мисао: а зашто ја да робијам за макар кога. Они не могу ни речи да кажу. Она у белој рекли и дрхти као прут. Он поче нешто да говори, али испрекидано, само »овај... ја... овај...« Она дрхти. Ја приђем њему и кажем: Обуците се, господине. Он дрхти и не може да наниже дугмета. Она пребаци једну сукњу преко беле кратке сукње. Ја дођем до врата, зовнем слушкињу и рекох јој нешто на уво. Они претрнули. Сигурно су мислили, да сам послао по сведоке. Мало после девојка унесе једну флашу вина. Они разрогачили очи и гледају час у мене час у вино. Отворим флашу, помакнем три столице до астала и рекох: Изволте,

господине, изволте и ви, госпођо. Они се не мичу. »Изволте, изволте, не мојте се ни најмање устручавати«. Они седоше. Руке им дрхте и вино се просипа, кад га принесу устима. Опет насух чаше. Он блед и само дрхти. А ја му опет кажем: Изволте, господине, не мојте се ни најмање устручавати. Будите као у својој кући. Он некако уграби прилику, дохвати шешир и стругну на улицу. Ја сам ћутао, ни речи нисам проговорио. Она седе као прикована за столицу, дрхти као прут, а лице је бледо као мртвачко. Ја узмем шешир и изиђем из собе.

За све време, док је Филип ово причао, Ђорђе и Барон су се смејали. Филип поцрвенио, нерасположен је, али се ипак некако болно смешка.

— А ти њима: Изволте...

И он се смеје, а Филип рече са тужним осмехом на уснама:

— Изволте, господине, не мојте се ни најмање устручавати...

Барон се смеје, режи, цичи и урличе. Ђорђе је све подскакивао на столици. Сузе су му текле, он се грцао од смеха и понови, испрекиданим смехом.:

— Изволте, господине, не мојте се ни најмање устручавати.

Филипом овладала нека туга и он, да би је прикрио, блесасто се смеје и стриже ушима. Барон се, на једном, диже, стаде на сред собе, поклони се, поче се кривити и декламоваше дечјим гласом :

Ја сам ветар, Дижем прах Зар вас децо Није страх...?

Ђорђе се ухватио за трбух, па се смеје, грца и јеца. Филип се тужно смешка, а Барон се криви и шишти, само шишти. Ђорђа савладало пиће, очи му крваве, језик отежао и једва се миче у устима. Он осећа неку страховиту снагу у себи и штипа Филипа или Барона, треска песницом о сто и посуђе одскаче од стола. По столу изпревртане чаше, вино се просуло по чаршаву и меша се са пепелом од цигарета и мрвицама. Једна шољица скрхана, из ње цури телва преко чаршава и ствара неку фигуру која личи на коња без главе. По поду пикавци, палидрвца, изгажени салвети, силан пепео од цигарета, коске, кора од јабуке, једна виљушка и један комад од разбијене шољице. Ђорђе узео сифон са содом и сипа у своју чашу, сода се пени, мехурићи одскачу и он сипа и даље и ако се чаша већ прелива и вино са содом просипа по застирачу. Филип поднео своју чашу, да и њему сипа соде, а он подигао сифон и прска га у сред лица. Он ђипио, са његова лица цури сода, тече преко његова одела и капље на под. Барон пљеска рукама, смеје се гласно, а затим почиње режати и лајати. Ђорђе се силом смеје. Раскопчао прсник и кошуљу и црне маље се виде на грудима. Он тешко брекће, ноздрве се шире, уста отворио и једва дише. Закрвављене очи блесасто зверају, руке малаксале и опуштене су низа столицу. Филип брише лице неком великом црвеном махрамом, а две крупне сузе ипак се котрљају низ бледо лице. У побочној соби је плакало дете, неко га је љуљао, колевка је шкрипела и чуло се како неко лагано чини: псс... псс... псс... Ђорђе се, са раздрљеним грудима, завалио на столицу, руке метнуо на сто. Нека се магла навукла на очи и предмети се стапају један у други, постају велики и незграпни, окрећу се, дижу се и спуштају. Филип сео за сто, руке прекрстио и Ђорђу изгледа као да му је на глави нека боца. Барон накривио главу, очи подигао у вис и промукнутим гласом лаје, као велики ловачки кер.

XVII.

Још око девет часова у јутру био је ходник пун света. Дим од разнога дувана мешао се са задахом разних људи и у ходнику је било врло загушљиво. Адвокати, неки са новим неки са излизаним портфељом под пазухо, прекрстили руке на трбух или леђа, уверавају своје клијенте, да је парница добивена и ако су се са адвокатом противничке стране већ договорили, да и ово рочиште одложе из неких мистеријозних разлога које обична клијентска памет није кадра схватити. Сиромашни људи, са овешталим оделом, седе по клупама, и стрпељиво чекају, кад ће се одаџија смиловати да их пријави. Удовице, са великим црним велом од главе до пете, нервозно очекују, када ће старатељском судији бити угодно, да их прими и да, пред њима, отвори тестаменат покојников. Ћосави репортери, махом великошколци, са важним лицем очекују почетак претреса, говоре о политици са врло претенциозним мишљењем и о томе, како за новинаре треба да се одреди нарочити сто. Публика стоји у гомилицама, са великом срџбом, расправља нека питања, која су им, иначе, потпуно равнодушна. Електрична звонцад очајно звоне у ходнику, да човеку заглухну уши или да, здрав здравцат, постане нервозан као каква дама која је уверена, да је нервозност најречитији израз нежности. Практиканти, са усијаним лактовима и туровима, са кратким панталонама које јасно оцртавају колена, иду важно кроз ходник са неким актима под пазухо, ципеле им шкрипе, ако су им скоро ударена пенџета, или клизе по поду, ако су изгажене и истањене. О доњу усну залепљен пикавац, очима трепћу због дима, врцкају се тамо и амо, као каква шипарица и дубоко се, са очајним осмехом на уснама или са снисходљивим изразом на лицу, клањају, кад угледају каква угледна адвоката, који, захваљујући својем некадањем министарском положају, има пуне руке посла, наравно, бирајући само масне парнице, а презирући »багателе«, за које се почетници тако жудно грабе. Врата се отварају и затварају, шкрипе и лупају. Из канцеларија долази неки устајали ваздух који мирише на мемлу, прашину и хартију. По поду море пикаваца, палидрваца, пљувачке, згужване хартије. Један адвокат наслонио се на зид и портфељом се пљеска по колену. Лице му је бледо, под утонулим очима модри колутови, дремован је и непрестано зева, као да урличе. Он прича једном другом адвокату, који личи на јејину: очи му крупне, нос кукаст, шаке велике и широке и непрестано се грче, као какве канџе. Неиспавани адвокат му прича о својим тервенкама, о својој препредености, којој има да захвали, што је од једне госпође (»море, још како угледна госпођа, из највиших кругова«) измамио неколико хиљада динара, дао јој то написмено и напустио је. Она му прети, да ће га тужити, али он се ни најмање не боји, јер је уверен, да ће њезин муж питати : одкуд се она с њиме зна, да му чак и новац даје.

Председник суда изиђе из своје канцеларије, за њиме иду две судије. Публика направи шпалир и они достојанствено одоше у салу, као што то људима, који деле правду, и доликује. Свет пође за њима, поче се гушити на вратима и, кад уђе у салу јурне на неке црвоточне клупе, које су под њима шкрипеле и јецале. Председник седе за велики округли сто застрт зеленом чохом избушеном и претрпаном мрљама од мастила и воском од воштане свеће. Судије седоше до њега, један с леве други с десне стране. Поротници, један бакалин, један кожар и Ђорђе, такође седоше за тај сто. Судије су нешто разговарале, кашљале су и разговарале, а публика је то исто радила, као да је веран одјек суда.

Сто је био претрпан читавим кулама од аката. Испред тога стола један омањи сто. На њему лежи између две велике воштане свеће, еванђеље, чији су доњи врхови излизани од силних пољубаца као квака на вратима каква надлештва. С леве стране три убоге катедре, чија је политура почела да се љушти и бледи, за адвокате. С десне стране један расклиматан писаћи сто за којим седи један ћосави писар, који је утонуо у грдно велику јаку од кошуље. Он грицка држаљу, гледа овај свет, што се окупио као на какво чудо и чека да почне претрес. Он је, како се то судским језиком каже, на белешци. У дну сале неколике су клупе за публику. Над великим столом, о зиду, једна врло рђаво израђена слика краљева. Краљ гледа неким загонетним погледом, као да се чуди од куда он овде.

Председник узеде нека акта и поче их превртати и, с времена на време, набере чело, подвуче нека места плавом писаљком и баци очајан поглед на публику. Он је мрзео ту публику, што нема друга посла него долази на претресе. Њему је то увек изгледало некако чудновато, као да се морао скидати у присуству непознатих људи. Био је још врло млад. Тек ако је имао тридесет и три и четири године. Имао је мале оретке бркове, које је сваког часа чупкао. Кад је говорио, он је замуцкивао и они, којима је упућивао какво питање, морали су га по два три пута питати, а он, онда, набере чело и још више замуцкује. Он је, као судија, учинио једном адвокату од уплива, једну врло велику услугу и овај га, у знак благодарности, поставио за председника, кад је постао министар. Њега је интересовала само његова чиновничка кариера, иначе је био према свему равнодушан. Суд је сматрао за једну обичну комедију, у којој лаж игра главну улогу, јер је био уверен, да судови никад нису били кадри, да, ни за једну длаку, умање колосалне цифре криминалитета. Баш на против. Злочини постају све чешћи и све препреденији. Он је био зловољан и непрестано је гледао на часовник. У шест часова треба да буде код Славије где има састанак, а пре тога треба још да сврати код Вулетића или код Косте Николића, да купи неки презент. Судија га нешто запиткује, а он, зловољно, клима главом и ништа не оговара. Један судија, онај с леве стране, насмеја се, јер му било криво, да пропадне један добар виц. После вица ред је да се човек насмеје и за то се он сам смејао своме вицу. Тај судија, који се сам смеје јевтиним производима својега духа, изгледао је као јарац. Риђи брци су се надвили над подужом брадицом. Очи су биле зелене и водњикасте. Лице му је било испијено, тешком муком је савлађивао дремеж, који је непрестано јуришао на њ. Целе ноћи није спавао, јер је дете целу ноћ врискало као да га ко пржи. Мало мало па тек зене и увек метне руку на уста, кад се већ назева. Претреси, кривци, одбране адвоката, доношење пресуде, све је то њему било страховито досадно. Шта се, например, њега тиче овај кривац, за који су они већ одавна знали колико ће га казнити, кад је данас последњи дан његовој меници, а њему још не достаје тридесет динара. Он је, такође, непрестано гледао на часовник и стрепио је, да не буде четири часа док он не нађе новац. Непрекидно је гледао на врата и очекивао је некога, који ће га данас спасти. Пред њиме лежи један табак зелене хартије и непрестано се потписује, измишљајући разне шаре за свој потпис. У сали је била тишина, само се чуло како његово перо шкрипи и како се онај други судија игра маказама. Мислио је, да ли да зове лекара за дете, али кад се сетио да треба лекару платити три динара за визиту, он је себи доказивао, да и није болесно, него је плакало што му је, може бити, досађивала каква бува или зато што му се плакало, а мислио је и о томе, да одавна није јео бубреге с мозгом и ако је то његово омиљено јело. И њему се наједном учини, да чује како цврчи лук у тигању и како цела кућа од њега пријатно мирише. Он је, несвесно, жватао, а вода му се купила у устима. Трећи судија, један болешљив човек од тридесет и пет и шест година, очајно је седео за столом и врпољио се тамо и амо. Лице му је било жуто као восак, очи мале и чкиље, лице избријано, а мали брци изгрижени. Уши му провидне као цигар папир, врат танак и изгледа, као да главу једва држи. Јака од кошуље широка и врат изгледа још тањи, као у врапца. У широкој црној краватни забодена једна златна стрела. Прсник се, на грудима и трбуху, покупио као да је туђ. Прсти дугачки и жути, на малом прсту десне руке златан прстен са зеленим каменом. Сваког лета је ишао у бању и уобразио је, да му она добро чини. Целе године не мисли ни о чем другом, него како ће ићи у бању. Врло често се диже и одлази некуда журним корацима. У стомаку му је крчало, као да се нешто претаче. Тек га нешто завије у стомаку, као да га неко уштинуо па заврнуо руком, очима зажмири као да ће заплакати, лице му очајно и он одлази некуда журним корацима. Он је све мрзео и суд, и председника, и судије, и момке, и практиканте, и адвокате, и публику, и кривце и све. Он би најволео, да има добру пензију и да се лечи, и ништа више. Зар је њему што поможено, што кривац не може бити никада невин, што адвокати лажу и ако су сами уверени, да је то лаж за шта се заузимају, што свет гледа у судије као у какве божје пуномоћнике, којима је дужност, да га, у кажњавању криваца, заступају на земљи? Он је у једним новинама читао оглас за неки лек који чини читава чуда. Он сада исеца тај оглас, поравњује га лепо и небројено пута га чита, Он просто осећа, да ће му то помоћи и једва чека, да изиђе из канцеларије па да га купи.

Врата се отворише и кривац уђе. Публика га гледа. Неки се чуде, неки нешто шапћу и смеју се, неки га гледају презривим погледом, а неки га сажаљевају. Он пође збуњено кроз салу и стаде на сред сале испред великог стола. Он је у похабаном оделу, ципеле поцепане и кроз њих се виде голе ноге, ногавице расцветане, један пожутели капут ландара око његова тела, у једној руци држи црн шешир са поцепаним ободом и гужва га. Њему је деветнаест дваест година. Под чупавом и разбарушеном косом вире два велика црна ока, лице му је бело као у девојке, под носом неколике длачице које више личе на какву прљотињу, него на почетак бркова. Доња усна је месната и црвена као крв. Два реда белих зуба одударају од црвених усана и блеште. Он час црвени, час бледи и, са страхом, гледа у судије. Ноге му клецају, а једна рука гужва шешир.

Председник баци на њега један очајан поглед. И пре него што му упутио прво питање, он погледа на часовник. Затим поче муцати, кривац га гледа, нема куражи, да му каже да га не разуме, а председник, којем је сваки минут био скупоцен, рече осорљиво :

— Што не одговараш?

Први судија, онај с десне стране, баци поглед на њега у којем је била изражена сва мржња. Други судија није ни једним погледом удостојио кривца од како је стао пред њих. Бацио је поглед на врата,јер је мислио, да ће ући неко други што му може помоћи. Бацио је поглед на сат и перо опет поче да шкрипи. Кривац одговори плашљиво:

— Нисам разумео, господине.

Председник промуца нешто, узе читати његов исказ код полиције, али брзо и муцајући, да се разумела тек свака трећа реч.

— Остајеш ли при исказу код полициске власти?

Кривац је ћутао. Председник понови питање и баци један поглед на часовник. Први судија зажмири очима, диже се и оде некуда журним корацима. Кривац рече наједном :

— Тукли су ме, господине, у полицији.

Други судија се осмехну, као да је хтео да каже: па то сваки каже.

Председник га нервозно пита :

— Остајеш ли или не остајеш?

Кривац није ни сам знао шта да каже. Председник га оштро погледа а он рече:

— Па... остајем...

— Дакле признајеш дело ?

— Признајем, али није све тако било...

Другом судији је, једва једном, испало за руком, да направи лепу шару испод својега потписа. Он накриви мало главу, смешка се и задовољно гледа у свој потпис. Кад је кривац почео причати како је извршио »дело«, он се намршти и зловољно погледа на сат. Врата се отворише. Он баци поглед на врата, али то је био први судија, који је, на прстима, ишао кроз салу. Један послужитељ дође у салу, шану нешто на ухо другом судији и овај се брзо диже и изиде напоље. Кривац је, дрхчућим гласом, збуњено и испрекидано, причао о побудама, које су га нагониле да изврши то »дело«. Мајка му је била болесна и већ месецима није се дизала из постеље. Отац је био радник у фабрици платна. Лепо је зарађивао, али сву своју надницу попије и, онда, долази кући празних руку, виче по кући као бесомучан, не сме нико ништа да му каже, јер хоће да удари. А рука му је била јака и тешка као какав маљ. По два дана се у кући ништа не једе. Он је служио код једног бакалина, али га овај ту скоро отпустио, јер му радња не иде као што треба. Сад се решио да иде у подофицирску школу. Љутио се, што му се мајка патила, што му је отац таква звер и што он није могао ништа да заради и ако је на све стране тражио ма какав био посао. Улазио је често код једног суседа, који је становао до њихове собе и који је радио код некога тапетара. Једнога дана види он, како овај оставља новац у једно шарено сандуче. И кад је већ беда била превршила меру и кад се глад није више могла да сноси, он, не зна ни сам како, уђе у соби и, са једном гвозденом полугом, обије катанац и извади из њега четрдесет динара. Прво на шта је мислио, то је био хлеб и да зове лекара за мајку, али одмах тога истога вечера посумља тапетарски радник на њега и они га затворе.

Председник не зна ни сам како, али тек је осећао, да треба да му нешто каже, као неки савет, као неки благ прекор или тако нешто:

— А знаш ли ти, да је то опасна крађа ?

Њему грунуше сузе на очи и рече:

— Не знам господине... Ми смо били гладни.

Први судија га гледа презривим погледом, али је ипак морао, у себи, признати, да завиди овом здравом човеку, који има добар апетит, и зна шта је то глад. Благо њему, само не ваља што је лопов.

Председник погледа на часовник.

— Па зар зато да извршиш опасну крађу?

Кривац одговори, на једном, дрско, уносећи у те речи сву горчину своје невоље:

— И ви би то исто учинили, да сте били на мом месту...

Председник се уједе за усну, први судија чита онај свој оглас и замишља како изгледају те пилуле. Сигурно су у каквој округлој плеханој кутији, покривене неким прашком, који личи на истуцану каву и мирише на цимет. Једна велика мува лети и зуји по сали. Први судија је прати погледом и мисли се : сад ће да стане на свећу, не, не, на прозор ће. И заиста, мува јурну на прозор и поче зујати и добовати по њему. Други судија уђе са осмејком на устима. Сад му је свеједно, може да буде и четири сата. Председник диктира оном на »белешци« и претура по актима. Био се решио, да купи за презент свилено узглавље за рукавице или, још боље, једну кутију парфема. Затим се обрати кривцу:

— Имаш ли још што да кажеш?

Кривац смаче раменима и рече:

— Готово се кајем, што сам и то казао.

Председник поцрвени, подиже главу према кривчеву браниоцу и рече, са извесном отменошћу:

— Изволте.

У сали је било врло загушљиво. При свем томе, што су завесе биле спуштене, ипак је била несносна врућина. Сви су били зајапурени, зној је цурио с њихова лица и свак је отворио уста и дакће. За часак настаде потпуна тишина. Мува зујара опет поче зујати по сали, добујући по таваници и зидовима. Један млад адвокат, који је тек пре пет шест месеца почео да адвокатише, диже се, наслони се обема рукама на катедру, накашља се два три пута, тури прст у јаку од кошуље као да је хтео да је олабави, и, као самртник, блед у лицу, поче муцати, док се није захуктао и почео течно говорити. Он је, према судијама, подизао руке, као да им је претио. Председник је болно уздахнуо и, са извесном резигнацијом, погледа на часовник, кад се млади адвокат диже, и поче своју одбрану, по чијем се већ почетку видело, да ће бити дугачка и опширна, јер, како адвокат рече, не треба заборавити, да пред судом стоји млад човек, чији је први корак у друштву било једно, тако рећи (први судија је бацио адвокату један страховит поглед пун мржње и презирања, кад је овај рекао то »тако рећи«.) казнимо дело, па да од човечности господе судија зависи, да ли ће овај младић, којег је беда нагонила, да дође у опреку са законом у којем ни један параграф не говори о томе, да је једном човеку допуштено умрети од глади, да постане корисан члан друштва. Други судија се завалио на столицу, руке прекрстио преко трбуха и загледао се у једну тачку на таваници. Тек на једном поче њушкати по ваздуху. Он пљуцну и поче бројати неке шаре на таваници. Ако буде тако, момак ће донети кусур од отплате, а ако буде лијо, онда, за вечеру неће бити бубрег с мозгом. Председник преврће по актима и, тобоже, их чита, али у ствари мисли на једну малу ножицу, чуди се како једно младо створење може имати тако малу ногу и, онда, се сетио како је једном обе њезине ципеле метнуо у један џеп од капута, као да су дечје патице. Насмеја се благо, а адвокат, који је мислио, да на председника чини његов говор особит утисак, говорио је још са већим одушевљењем, још са већом убедљивошћу. Први судија је, са презривим погледом, посматрао овог младог и наивног адвоката, који мисли, да ће његов бескрајни говор, који, можда, само наивна публика слуша, ма и за длаку преиначити њихову пресуду. На што тај говор ? Само да претрес траје дуже и да наивни кривац буде уверен, да је његов адвокат сва могућна средства употребио, али је, пред неумитним законом, све узалуд, јер кривац не може бити невин и јер, најзад, за њих тај младић, који је блед у лицу и нервозно гужва шешир, и није човек као други људи, него једно обично име и презиме, које, са извесном казном, треба завести у казаматске књиге. Такав је био ред. И никакав говор адвоката на свету није кадар тај ред да поремети. На што, онда, узалуд говорити ? Боље је, да се одмах донесе пресуда и он би, онда, отишао у дрогерију и купио би пилуле. Он се намршти, лице му доби бескрајно болан израз и он се, с напорима, диже и оде некуда журним корацима.

А адвокат је и даље говорио, махао рукама, према судијама и поротницима као да им прети. Цвикер, који је, свакога часа, клизио с његова носа непрестано је подизао. Очи разрогачи, с времена на време, укаже руком на кривца, који, блед и разочаран, стоји на сред сале и, јаким бојама, слика невољу и беду једне породице о којој друштво и не сања. И тај адвокат, сит и богат, чија је највећа мука била само да се роди, који никада у животу није осетио невољу, која му је само по имену била позната, као, за сада, велики хонорари, које су трпали у џепове његове угледне и нескруполозне колеге. Он је целу ноћ провео у веселом друштву са неколиким пријатељима и неким женскињама, које своју љубав продаје по разним ценама, која зависи од тражње. Глава му је бучала, његов глас му је изгледао туђ и непознат, преко очију му се навукла магла, предмети му изгледају нејасни и растапају се један у други. У стомаку га нешто штипа, пође у гркљан и ту у устима осећа соду како му јурне у нос. Спавало му се и било му је мука. С времена на време пије воду и изгледа му, да му вода никада није била тако слатка. Чинило му се, да би могао попити и Дунав и Саву, па би ипак био жедан, страховито жедан. Мислио је, да не дође на претрес. Главу је једва могао дићи са узглавља. Али се сетио, да је још млад адвокат, да још нема довољну клијентелу и да зато мора себи да ствара извесну рекламу. У ствари и њему је »та залутала овчица«, »тај члан друштва«, »тај речити пример рђавог друштвеног механизма« био само обичан мамац за друге клијенте, који ће платити и ово бесплатно бранење, један жив оглас, један велик плакат, који речито говори о његовој спреми, да од црно прави бело и обратно. И он је и даље, убедљивим гласом и јаким бојама, сликао невољу друштвеног талога, који је презрен и којем само друштво тутка у руке ћускију, револвер, нож и секиру. Снажним речима је описивао ужасну душевну борбу, »олују у лобањи,« која је претходила »делу«, страховита глад, која као црв, нагриза човечји организам, бескрајну беду, која му је застрла мозак »фантом глади«, који га је нагонио на то »дело«, које је, без спора, учинио у неурачунљивом стању. Наједном се сети, да је скоро читао Ломброзову теорију о атавизму и он поче доказивати, да кривац није крив за ово своје »дело«, него нека латентна моћ наслеђа, која од њега није створила професионалног алкохоличара, него злочинца, који несвесно врши злочина дела. Он је причао о деди кривчевом, једном мирном, вредном и поштеном трговцу, и износио је страховита »дела«, која је овај стварао у пијаном стању.

Затим о његову оцу, који је био алкохоличар по наследству, о његовој мајци, која је подлегла учестаним епилептичним нападима. И, онда, није никакво чудо, што пред судијама стоји овај човек, у чијим жилама тече отровна крв, коју су две генерације дегенерисале.

Кривац је хтео да јаукне и да каже да адвокат лаже, кад прича бајке, али адвокат је и даље говорио, а он се задовољио само махањем главе.

— Мој клијенат је, господо судије, правно неурачунљив. Доказ је зато теорија о атавизму, која је јасна као дан, доказ је зато овај младић, што стоји пред вама, са ужасно развијеним потиљком. Мој клијенат је невин, господо судије, и ја вас молим да га пустите као потпуно невина. Оваквим члановима друштва није место у казамату, него у болници.

Други судија је избројао шаре на таваници и он се намршти. Било је лијо. Мало после уђе момак и донесе му стару меницу, обрачун и нешто новаца. Председник је, са очајним лицем, седео на столици, час је превртао по актима, а час је гледао у адвоката и чудио се, зашто овај адвокат толико говори, кад је све узалуд и кад је он већ одредио казну, коју ће његове колеге потписати, други судија, можда, са новим потписом, који је, мало час измислио, погледа на часовник и намршти се. Дође му да каже адвокату, да једном ућути. Опет баци поглед на часовник и реши се, да осуди кривца на четири године, ако за пет минута сврши свој говор, а на пет, ако говори више од пет минута. Први судија се врати и, малаксало, седе на своје место. У пролазу је бацио поглед, пун презрења, на овог младог адвоката, којем се језик одрешио, па, можда, неће никад ни ућутати. Адвокат подиже руке у вис и рече са патосом:

— Господо поротници, ви сте сви поштени и исправни грађани. Вама је пао у део позив пун части, од вас зависи, да ли ће овај младић бити осуђен или не. Од вас, господо поротници, зависи, да ли ће наше, иначе, труло и расклиматано друштво, добити једног корисног члана, или ће се број јадника и невољника увећати. Сетите се оне мудре Христове изреке, да се бог више радује, кад се један грешник покаје, него кад деведесет и девет праведника уђу у рај. Сетите се, господо поротници, да вас код куће чекају жена и деца, да претрнете, кад вам деца добију крајнике и да ће вас деца дочекати раширених руку, кад одете кући. Сетите се, господо поротници, да мајка овога јадника, под теретом страховите епилепсије, очекује својега јединца, да га загрли и да га ороси својим материнским сузама. Ја вас молим, господо поротници, да употребите своје право, које само бог и краљ имају и ослободите овог непорочног младића, који је, несвесно, залутао с правога пута. Мој клијенат је невин и ја вас, господо поротници молим, да га прогласите за невина.

Неко у публици уздахну. Адвоката облио хладан зној, он, грчевито, дочепа чашу и на искап је попије. Председник се диже, а с њиме и судије. Он даде један знак публици и она изиде.

Затим изиђоше и судије. Председник пружи руку адвокату и рече:

— Алал вам вера.

Адвокат поцрвени и дубоко се поклони. Поротници остадоше сами. Они су стајали на сред сале. Ђорђе рече:

— Овде је мрак.

Један од оне двојице, Бакалин, брзо дође до прозора и подиже две завесе. Сунце је почело да залази и његове последње зраке падале су у салу. Једна зрака је падала на рђаво израђену краљеву слику и изгледало ја, као да какав сјајан вео покрива његово лице, јер није био рад, да гледа ту привлачну комедију, која се зове суд. Бакалин и Кожар су стали око Ђорђа и гледају у њега, слушајући како доказује, да је младић крив и да га, према томе, треба осудити. Бакалин је, с времена на време, шмркао бурмут из једне излизане црне кутије од папир машеа. Он је претурио педесету. Лице му је изгледало као какав прљав сунђер. Брци риђи, дугачки, опуштени и, испод носа, виде се трагови од бурмута. Прсник му је такође упрљан бурмутом. Он никад не мисли својим рођеним мозгом, кад је реч о правди и правици, него слуша, слепо слуша оног, који је знатно богатији од њега. Пре двадесет година је био момак, подкрадао својега газду и тако створио један капитал од сто дуката. Са тим незнатним капиталом се уортачио са једним поштеним и болешљивим бакалином, који је више водио рачуна о својој болести, него о својој радњи. Зато је оставио својем ортаку потпуно одрешене руке. И овај се одмах упусти у лов на новац, не бирајући средства како ће до њега доћи, а још мање питајући за то своју савест, коју је он умео годинама да успављује. Давао је чиновницима и официрима новац на зајам са сигурним потписима, међу којима је, на сваки начин, морао бити и потпис дужникове жене. Интерес је био најмање динар на банку месечно, јер за мање и нема смисла прљати руке. Често је пута фалсификовао менице својих дужника, ни по коју цену није примао отплату дуга, радије је онда, тобоже, пристајао само на интерес. Невоља, беда или ма какав несрећан случај у породици били су за њега поуздано средство да дође до знатне добити. Четири месеца је, с дана у дан, у договору са чиновницима, крао по три бурета гаса из државног резервоара, давајући двојици чиновника по десет динара. Кад су биле уведене државна и општинска трошарина, он је поручивао грдну робу, па и онда, у договору са чиновницима, кад су ти закони већ ступили у живот. Место да вуче букагије на ногама, он заузима врло угледно место мећу грађанима, а ти исти грађани, које је он немилосрдно цедио као какав сочан плод, склањали су му се с пута и бирали су га на места пуна части и поштовања. Његов принцип у животу је био прост: сиротиња не може имати никаква права и њу је бог само зато створио да богаташи буду још богатији; милосрђе је глупост о којој само жене и људи, накриво насађени, воле да говоре; поштено је оно, кад човек »зарађује«, не употребљавајући при том нож, револвер или секиру. Момке је увек тукао као стоку и објашњава, да је батина у рају никла и да момке само зато бије, што им добра жели. Он је сада доста богат, али и дан и ноћ мисли на то, да још није тако богат као Ђорђе. Има петоро деце, троје, с дана на дан, очекују кад ће их скрофулоза покосити, једно је разроко а друго изгледа као сенка. Сваке недеље шаље у цркву најпростији зејтин, коју сломљену свећу, а дому сиротне деце, о великим празницима, шаље рибу, коју би иначе морао бацити и качкаваљ, који је почео заударати.

Кожару је било око четрдесет и пет и шест година. Био је потпуно ћелав, једно му око болесно, вечито је црвено и сузи. Он вечито базди на вино и дуван и увек је, по јелу, мало напит. Дуго је, као момак, живео са својом газдарицом и одатле је добио први квасац за своје богаство. Пре него што ће отворити радњу, он је протурио глас, да је добио главни згодитак на класној лутрији. У договору са царинским чиновницима, он је крао са царинарнице, пријављујући за царину лошију робу, него што је роба, која се фактички налази у сандуцима. Велики део свога богаства је изгубио код укопних друштава. Сада материјално више не стоји добро. Њему је судбина кривца била потпуно споредна. Главно је, да пристане онако, како Ђорђе каже, јер је он у управном одбору многих новчаних завода, а он је намеравао, да ових дана поднесе једну меницу на цензуру. А после, Ђорђе је врло богат, а богат човек увек има права. Ђорђу је увек ласкао, скотски се понижавао и увек је гледао да он то примети, било да му подигне какав предмет, који овај испусти, било да му какав кончић скине с капута, било да му брзо упали цигарету.

Ђорђе је уживао, што је био поротник. Њему је годило, што је имао то завидно право, да суди својим суграђанима, а после, крајње је време и било, да се једном стане на пут толиким злочинима. И ови, како млади адвокат рече, поштени и исправни људи, готово су падали у несвест пред овим страховитим младићем, чији је први корак у друштву био тако фаталан. Све је узалуд, лопова треба казнити и то не због тога што је лопов, него због тога, што прља руке због ситница и, што је најглавније, због тога, што је био тако наиван, те су га одмах ухватили. Којешта, као да је сваки рођен за лопова! Ђорђе ухвати Кожара за једно дугме од капута и рече:

— Замисли, молим те, тако млад, па већ краде. И то какву крађу врши? Опасну. Ја нећу да утичем на вас, али ја мислим, да можемо, мирне савести, рећи : да је крив.

Кожар и Бакалин се понизно смеју, и готово им криво, што немају реп, јер псето најбоље може репом, да докаже своју псећу оданост, понизност и верност. Бакалин шмркну бурмут, и замисли се за часак, као да проналази какву велику и особиту истину и рече:

— Наравно, да је крив.

Он кривцу опсова нешто гадно. Кожар се смешка и рече, такође, понизно:

— Имате право, газда Ђорђе, крив је као ђаво, оца му његовог.

Судије уђоше и они му саопштише своје мишљење. Кад је суд донео пресуду, публика опет уђе и стаде крај врата. Било је скоро шест часова и Председник је брзо, врло брзо и механички читао пресуду, муцајући и гутајући речи »с обзиром« и »према томе«, и читава војска параграфа дефиловала је пред публиком. Председник рече: »Пресуђује« и застаде мало. Публика није дисала. И опет почеше параграфи да лете, речи »с обзиром« и »према томе«. Кад је рекао »четири године«, државни тужилац се блажено насмеја, јер је био уверен, да је та праведна пресуда само плод његове »жестоке« тужбе. У осталом он је у суду био познат, као човек, који има врло »оштро« перо. Кривац је био блед и њихао се тамо и амо, као да ће свакога часа пасти. Адвокат му приђе и рече са триумфом :

— Ни бриге те, то ћемо ми лако оборити.

Свет поче излазити, равнодушно и малаксало, и ником не паде на памет, да је суд над једним човеком извршио гори злочин, него тај кривац што је учинио.

Ђорђе упали цигарету и сиђе на улицу. Свет му се склањао с пута и он је у томе уживао. Био је уверен, да је, као грађанин, учинио своју свету дужност, ослободивши друштво од једног опасног зликовца. И он је о томе мислио, какав би овај младић био доцније, кад он сада, као млад човек, долази због ситница у опреку са тако јасним законом, који је једнак за све и пред којим су сви једнаки. Без сумње, да би он доцније био убица и ништа сигурније није, него да би свршио на Карабурми. На улици је био свеж ваздух. Свет је као бесомучан, јурио на Калимегдан, као да га тамо чека какав спас или каква животворна водица. Ђорђе стаде са једним трговцем, који је, са затуреним рукама на леђима, стајао пред својим дућаном. Он је осетио потребу, да му прича шта је било на претресу.

— Опасан зликовац, брате. Замисли, молим те, још му вири пешкир и он већ врши опасну крађу. О буди бог с нама. Да видиш само како дрско гледа, па тек како безобразно одговара. Каже: кајем се, што сам и то казао.

Онај трговац поцрвенио од гнева и и опсова кривцу нешто.

— Узео лепо човек, па обио сандук. Па још каже, да не зна, да је то опасна крађа. Каже: не знам, био сам гладан. Кажем ти: покварен од главе до пете. Реци, молим те, зар није крив?

Трговац се поче пљескати по бутинама:

— Како да није крив, оца му његовог...

— Ми смо казали да је крив, а суд га цепну четири године.

— Море и то је још блага казна.

— Кажу, да му је и деда био лопов, па и отац му није бољи.

XVIII.

У последњој улици на Дорћолу, у улици, чије су куће окренуте Дунаву, била је на дну Јеврејске махале, једна ониска правоугаона кућа. Двориште је, такође, било правоугаоно. Са три стране били су станови, соба и кухиња, соба и кухиња, а на четвртој је била једна слаба капија или, боље рећи, остатци од једне капије. На једном крилу су остале три даске и две пречаге, са којих су отпале остале даске. Кад дува ветар, то крило шкрипи и залупкује о дирек, кућа је била слаба и влажна, просторије у њој тескобне, ниске, мрачне, влажне. Оне су све мирисале на мемлу, црну смолу и рибу. По крову изникла трава и чувар кућа. Црепови поломљени и, кроз грдне рупчаге на крову, виде се црвоточни рогови, као костур кроз труло тело. Олуци су били изедени од рђе и, кад је киша, вода се слива у зидове и они су вечито влажни. На сред дворишта, од једног краја до другог, разапета грдна пређа и она шири страховит мирис од рибе и смоле. У близини капије, наслоњена уз нахерену и полутрулу тарабу из које је проклијала трава, поломљена весла, препукнути исполци, један расушен чун у који су деца набацала цигле, камење, једну улубљену цименту, једну кутију од сардина, један увехнули пукет од шебоја и каранфила, шипке од неког амрела и један улубљени, од рђе изедени, долап за пржење кафе са савијеном дршком. До чуна је један дирек и од тог дирека до тарабе везано је уже. На њему се нихају пелене, једне велике црне панталоне и једна црвена кецеља. По дворишту расте трава, а крај плота бујају коприва и зова. По целог дана, од раног јутра да мрклог мрака, играју се по дворишту прљава и голишава деца, седају у чун, певају, дерући се из свег гласа, песме, махом уличне, које су чуле од својих отаца, браће, осталих кирајџија или мангупа и пијаница на улици. Са улице или из Дунава доносе блато, граде од њега хлебове и играју се »фуруне«, или праве »топове« и пуцају. У тој кући је све прљаво, и кућа, и двориште, и деца, и људи и све. У њој станују, махом, рибарски момци, носачи, таљигаши, они, који немају сталне зараде, него живе од случаја и људи, који су се повукли у ове јазбине, јер је кирија дванаест динара месечно. И ово наличје кнез Михајлове улице и Теразија, вечито је мирисало на влагу, на рибу, на црну смолу, на јад, невољу и порок.

Сутон се лагано спуштао. На западу је је била једна црвена пантљика. која је постепено нестајала у Дунаву. Небо је било плаво. Са Дунава је, с времена на време, долазио лак ветар, који је хладио усијану земљу. Жабе су, несложно, почеле крекетати. Нека лађа је ишла дунавом, споро и стењући, вукући за собом неколико шлепова. Густ црн дим се дизао у висину и, у полутами, је изгледао као какав незграпан џин, који је раширио руке над лађом. Кочијаши купају своје коње. Певају тихо, а њихова песма се меша са бућкањем воде и губи се тамо далеко преко Дунава. С друге стране реке светлуцка нека светлост. Неко зазвижди дуго и једнолико, а одјек се, преко воде, два пута, враћа. Ветар духне и доноси собом мирис од прашине, рибе, дима и смоле.

Један младић са накривљеним црним меканим шеширом испод кога се виде велике шишке, које му покривају све чело, наслонио столицу на зид испред својега стана, ногу пребацио преко ноге, једном ногом цупка, главу завалио и свира у хармонику. Деца препланута од сунца и прљава од блата и прашине само у кошуљици или у панталонама кроз које вири кошуља, стала испред њега, раскрчила ноге и гледају како свира. Он само трепће очима, шишке га лупкају по челу, једном ногом цупка, а поглед му залутао негде далеко. На ногама му жуте ципеле оивичене правим руским лаком, на врх ципела је изрезана риба. Кад иде, ципеле му врло јако шкрипе као да кажу: шворц, шворц, шворц, шворц, он се превија, у руци држи танак црн штап као чачкалица, шешир накриви и шишке га лупкају по челу. Из једне собе се чуло како брзо и без прекида ради једна шиваћа машина, која шкрипи па изгледа, као да звижди. Једна жена, уобрађена марамом, села на један праг, прекрстила руке, маше главом и нешто се разговара. Она је вечито пијана, деца су је до мало час дирала, вукли је за сукњу, кад је ишла кроз двориште, а она их гадно грди, сагне се да узме камен, али глава тешка, земља магнетична и она се прући колико је дуга. Деца пљескају ручицама, подскакују и још је више дирају. Један таљигаш улази са колима кроз капију. Он стоји на сред кола и пева. У часу скочи с кола, скине коњу хамове и баци му сено. Уђе у стан и одмах се врати са једном боцом. Ишао је у кавану да купи ракије. Он је био велик. Претурио је тридесету. Био је здрав, јак и леп. Дуго година већ како живи са једном ружном женском, која је врло вредна и иде по кућама те пере и пегла. Она има једну ћерку, којој је сада деветнаест година, једно мало округло створење, са густом црном косом, великим живим очима, које сјаје испод густих шишака. Црнпураста је, зуби бели и одударају од лица и, као крв, црвених усана. Она увек иде брзо, подигне главу и она се тресе као да је на жици. Сукње јој се шире и виде се пуне и обле ножице, а у недрима јој се увек нешто тресе, као да у њима крије две осредње крушке или на тако нешто налик. Њен очух је необично воли, увек је по нешто доноси из вароши и воли с њоме да се шали, кад му жена није код куће. До његова стана је становао један носач, који се свако вече без разлике, свађао са својом женом. На прозорима није било завесе. Два три окна била су улепљена дебелом хартијом. Кроз прозоре се виделе велике сенке на зиду како се мичу. Носач се опет свађао са својом женом. Вика је одјекивала кроз двориште. Један снажан глас је као помаман викао, скидајући све небеске становнике, а земаљски становници су му, у неку руку, били као потврда његова говора. Носач је као бесомучан трескао песницама о сто, узеде неки предмет, тањир или какву чинију, и тресну је о под. Један тежак и несносан глас је непрестано викао и проклињао. Наједном се нагло отворише врата и он је избаци напоље. Она је дуго лежала на поду и јаукала, викала и преклињала. Била је само у сукњи и кошуљи. Голе руке и груди блештале су према скомрачној светлости из њихове кухиње. Хармоника је и даље свирала, баба је непрестано са собом говорила, машина је зврјала и шкрипала. Нико није водио рачуна о овој жени, која се на земљи грчи од плача. То је била свакидања појава и њу сада, готово, није нико ни опажао ! Таљигаш се вратио с ракијом, успут је певушио и кад је ушао у свој стан настаде кикот.

Месец је изишао. У дворишту су попци лагано и једнолико певали. Напољу су жабе гласно али несложно крекетале. Кола и чун су бацали велике сенке на прашљиво двориште. Пелене, велике панталоне и кецеља лепршали су се на ужету и њихове сенке су се кретале по дворишту, као нека гломазна бића без облика. Деца су, тешком муком, отишла да спавају, коњ завезан за кола, клима главом, маше репом и, с времена на време, захрже. Крај кола велика гомила сена. Ногама бије о под, земља лети на све стране и кола зашкрипе, кад коњ снажно дрмне за улар, таљигаш, онда, ошкрине врата и викне:

— Мицо-о, миррр !

До таљигаша је становала Марија са Даницом. Сима је био осуђен на седам година затвора. Прве године се често јављао из Пожаревца, али наједном, ућута, као да је умро. Њима је то, у први мах, било тешко, али после су се навикли на то и сад о њему, готово, и не воде више рачуна. Док су трајале оне две хиљаде динара, које претресом нису нађене, они су лепо живели и од тога су слали по нешто и Сими. Кад је још био у Београду под ислеђењем, добијао је уједно ручак и вечеру, дуван, каву, шећер и шпиритус. Али новац се убрзо потрошио. Нешто је отишло на адвоката, јер је Сима упорно доказивао, да он није крив и да добар адвокат може у свако доба од црног направити бело. А нешто је, опет, отишло на лекара и лекове, јер је Марија неколико месеци боловала од запаљења плућа. Кад је прездравила, они су остали без и једнога маријаша. Неколико недеља су живели од случаја, кад им што, у виду каква пријатеља и рођака, донесе. После је и то пресахнуло, јер су им сви говорили, да се сиротињи не може никад довољно надавати. Сиротиња је продрта врећа или решето у којем се вода ни за часак не може задржати. Били су, дакле, упућени да рукама зарађују хлеб. Али како? Нико живи није помишљао, да и они могу кад год пасти у невољу, па нису ништа ни умели радити. Даница је неко време учила да шије, али јој родитељи једнога дана то забране, јер им се није допало, да једна зрела девојка иде улицама и да се дружи са шваљама сумњивога поштења, а после то јој није ни требало. Зар ће кад год доћи време да шивењем мора зарађивати хлеб ? Отац ће имати пензију и њима би то било довољно, а она ће се већ удати. Тако су они мислили, али на једном, као из небуха, закуца беда на врата. Шта сад да се ради ? Они исти пријатељи, који, у благостању, постају досадни са својим услугама и несносним доказима о својем пријатељству, постају у беди равнодушни или чак и отворени непријатељи, доказујући, да бог и нема друга посла но да кривце кажњава. Марија је била нашла једну кућу у којој се спремала једна удавача и они су добили да плету чарапе. То је, додуше, била врло злехуда зарада, али ипак их је спасла да не умру од глади. Кад је и тај посао свршен, Марија оде у Васину улицу и молила је Јевреје, да јој даду да шије за њих. И Јевреји јој дадоше, да шију рубље од дебелога платна. Нешто је Марија шила рукама, а нешто Даница машином, коју су узели на вересију, отплаћујући по три динара недељно. Даница је, са врло великим напорима, радила на машини. Игле су се често крхале, а конац се сваког часа кидао. Марија је дању неуморно обијала прагове свих надлештава, тражећи за Даницу какво било место. Кад су је најзад видели, лепу и здраву, они је приме у Управи Државних Монопола, да лепи марке, са платом од четрдесет динара месечно. Није, бог зна шта, али је бар стално. Свету су били дали код једног бравара на занат. Али Свети је било досадно, да по каванама тражи мајстора и да непрекидно слуша злу и пијану мајсторицу, како га псује и да трпи батине од мајсторице од мајстора и свију момака у радионици и он једног дана побегне. Био се упознао са једним коцкаром и овај га свуда вуцарао. Једнога дана га наговори да макне грожђе из једне корпе на пијаци. И таман да стрпа један грозд у џеп, њега ухвати жандари и одведе га у кварт. Марија сада није знала шта је с њиме.

Даница је ишла сваког дана у Управу Државних Монопола. Знатно је ослабила, лице се одужило, очи упале, али је ипак била лепа. При свем томе, што већ неколико година иде на рад, ипак је била стидљива, јер још никако није могла да се помири са својом страшном судбином. Њој је било врло непријатно, да сама иде улицама, јер на то није била навикнута. Вређали су је силни погледи, који су је пратили, мерили од главе до пете и, као какву ствар, оцењивали. Болело ју је, што је свак живи био уверен, да има права загледати једну сироту девојку, за коју се, како се мислило, већ зна зашто иде сама улицом. Једнога вечера, кад је излазила из своје загушљиве радионице, у којој царује несносан мирис од штирке, зноја и досетака сумљивог женскиња, идући улицом краља Петра, она угледа Ђорђа, како натенане, са затуреним рукама на леђима, иде и нешто звиждуће. Она је прво угледала његов угојени и сити врат, развијен и дебео, као у каква вола. Она је застала као да ју је неко викнуо. Зној је облио њезино лице, ноге су јој клецале, очи се замаглиле. Срце јој је јако куцало и она, несвесно, притисне руку на груди, као да је хтела да угуши то издајничко срце. Као прикована је гледала за њиме, како се љуља као каква претоварена лађа, како брекће од богаства и ситости, како грчи на леђима снажне руке, које личе на канџе. Кад је пошла, две крупне сузе су се котрљале низ њезино лице, доња усна је дрхтала. Мало после се опет окренула и дуго је гледала у тога ситога човека, који се погрбио, као да на леђима носи све своје богаство. Она није имала више никакве наде и сматрала је себе за један неопходан извор зараде, за једног роба, који за свој рад нема никакву награду, за један лутајући гроб, у којем је сахрањена једна лепа прошлост некада пуна наде, среће и живота. Чему има још да се нада ? Њезина срећа се, једном, подигла до неба и оданде се стропоштала на земљу и претворила се у прах и пепео. Она од живота ништа више не очекује, сем бескрајан рад, који убија душу и тело, чемерну тугу за прошлошћу, јад, беду и невољу.

У пређашњем стану, у Ломиној улици, упознали су се са једним човеком, који је био већ у годинама, ћелав, румен. Он је био чиновник у једном осигуравајућем друштву, имао је добру плату и тиме се стално поносио. Био је чист, уредан и педантан у оделу и својим новчаним односима. Ма шта да је говорио, његово ја се увек истицало; оно је трештало као труба, зврјало као каква чегртаљка, уносило се човеку у лице и досадно се испречавало испред човека. Ни једна његова реченица није била без његовог досадног и шупљег ја. И то његово вечито ја било је досадно и једнолико, као и он сам. Њему се Даница допадала, али он није према њој осетио љубав, као што би какав други смртни човек осетио. Он је био уверен, да ће Даница и Марија сматрати за особиту част, што се он спустио и тражи Даницу за жену. И зато је њему било врло непојмљиво, што Даница није хтела да прими његову понуду. Изгледало му је, да су ти људи без трунке памети, кад од себе отурују такву баснословну срећу. Даница га је мрзела, није могла да трпи његово баснословно држање, његову беспримерно тачно раздељену косу, његов предњи зуб, који је био пломбиран златом, његов кажипрст, који у говору подиже, као да њиме командује и његово бескрајно ја, које је он, пред њима, развлачио као какву хармонику. Њој је био досадан и његов ход уображена чиновника од кога почиње свет, и његова ћела, која је блештала као месец, и његова плата, која је, с часа на час, расла као квасац. Марија је заиста била блажена, кад је овај аутомат од човека затражио руку њезине ћерке. Прво, на шта је мислила, било је свакако то, да ће том удајом једанпут за свагда нестати њихова невоља. Тек после се сетила, да би то било добро и за Даницу, јер, без новаца, није јој ласно поћи за тако добру и беспрекорну прилику, као што је ова. И од дана, кад је Даница, први пут у животу, енергично рекла да неће, у овој убитачној ствари, да послуша своју мајку, настала је свађа у кући. Свакога дана је Марија нападала Даницу и доказивала јој је, да је она тврдоглава и непослушна и да ће обе због те њезине тврдоглавости горко испаштати у животу. Говорила јој о томе, како је љубав одавна умрла и да она само постоји још у шашавим романима, које пишу беспослени људи, да живот, баш на против, доказује, да се заљубљени никада не узимају и, кад се узму, да у браку, постају бескрајно несрећни. Једини одговор на мајчина наваљивања било је Даничино ћутање и њезине сузе, које су је гушиле. Марија је седела крај машине и шила је неку кошуљу од грубога платна. Даница је седела за машином и шила је, такође, једну кошуљу. Кад се Даници опет прекинуо конац, она се намршти и поче га увлачити у иглу. Марија се замислила и дубоко уздахну. Коса је била проседа и падала је на чело. На машини је стајала једна мала лампа са стаклом, које је било закрпљено хартијом. Њихове сенке су падале на зид и мицале су се тамо и амо.

— Зар нам је било потребно, да овако ни зашта бодемо очи ? Радимо дан и ноћ и једва зараћујемо за ’леб и кирију. Ах, да си ме послушала, где би нам сада био крај ! Место што сада под старост, бодем очи, ја бих чувала твоје дете и сви би били срећни и задовољни.

Даници је дрхтала рука и она није могла да удене иглу.

— А човек је био баш добар, има велику плату, а има и мало уштеде. Где ћеш ти данас да нађеш таквог човека без маријаша мираза и без једне крпе спреме?

Даница је још непрестано дрхтала. Доња усна јој играла. Она подиже косу с чела и рече лагано :

— Шта вреди сада о томе говорити? Ја нисам могла за њега да пођем, кад га нисам волела.

Марија се намршти и рече набусито:

— Опет то па то. Заволела би га ти после венчања. Зар је једна девојка пошла за каквог човека и ако га није волела ? Ни броја се не зна, па се опет лепо навикне на човека и заволи га.

Марији је било криво, што Даница ћути. Она набере чело и рече пакосно:

— Ето, и твој Ђорђе те волео, па те опет оставио. Узео је другу, коју није волео, па је ипак врло срећан.

Даницу је увек болело, кад Марија спомене Ђорђа, а нарочито онда, кад о њему каже, да је био неверан. Она га је још непрестано волела, и ако ју је он баш онда напустио, кад је она мислила да је најсрећнија. Она ђипи са столице, тресну кошуљу о под, метне руке на лице и бризне у плач.

— Мени се тај човек још у почетку није допадао, али нисам хтела ништа да кажем.

Даница спусти руке и рече не гледајући у мајку:

— Баш на против, ти си ме и натерала, да дам свој пристанак. Тек после сам га заволела.

— Ти сад можеш да кажеш шта хоћеш. Ја сам знала, да ће те он оставити. Увек сам нешто слутила.

— Па што си ми, онда, саветовала да пођем за њега ? Дакле, знала си да ће ме оставити и опет си ме терала да пристанем ?

Марија плану :

— Не мој да ми изврћеш речи.

— Па ти си сама тако казала.

— Знам ја шта сам казала.

Даница је ишла по кухињи и јецала је.

— То није никакав човек. Покварен је од главе до пете.

— Зашто га вређаш ? Што је прошло, прошло.

— Што, сигурно ту битангу још волиш ?

Даница се исправи и рече дрско:

— Ви сте криви што ме је оставио.

Марија спусти рад на крило, погледа је запањено и рече :

— Шта-а ?

Даница је дошла пред њу, очајно је махала рукама и брзо је говорила гушећи се речима и сузама :

— Јесте, ви, ви. Обећали сте мираз и ако нисте знали од куда да га створите. Фортали сте човека с дана на дан и он је све то трпео. Што сте обећали оно, што немате?

Марија ју је непрестано запањено гледала. Она није могла да верује својим очима и ушима, да је то њезина ћерка, она мирна и трпељива Даница, која је сносила све увреде и све прекоре. Она је била навикнута да вечито ћути и трпи ма шта јој она рекла. Зинула од чуда и, с неповерењем, гледа у своју ћерку, која се, тако рећи, преко ноћ, изменула. А Даница је грцала, говорећи сада први пут о својем јаду. Бол је оборио све уставе и речи, горке речи, као какав пламени протест, бујицом су текле. Она је, у часу, заборавила, да говори са својом мајком, које се вечито бојала, да чини прекоре створењу, које јој више улевало страх, него љубав и поштовање. У лицу није било ни капи крви, две сузе се уставиле на трепавицама, руке су јој дрхтале и она је очајно махала њима, као да је тиме хтела да поврати своју срећу, која јој је, наједном, окренула леђа и трком побегла. Коса јој падала на чело и очи, а она је није дизала.

— Зар сте ви водили рачуна о мојој срећи, о мојој будућности ? Нико није на то ни помишљао. Оцу су биле прече марке од мене, а ти си на све друго помишљала само не на мене. Хтели сте да ме удате само зато, што је то неки морски ред и што сте хтели да ме се једном отресете. Девојка кошта, па зато нека други троши на њу, ако му то, као мужу, чини задовољство. Кад је он почео ређе да долази, нико то није приметио, јер сте имали преча посла. Мислили сте како ћете мртву бабу, као разбојници, претрести, не би ли у њезиној сламњачи нашли мираз на гомили. Али рачун вам је био погрешан.

Марија ђипи и викну на њу:

— Ћути, несрећнице...

Даница је само говорила и грцала.

— Баба није могла ништа да уштеди, јер сте ви све трошили у кући. Хтели сте, да се изједначите са људима, који имају већи положај и већу плату.

Марија је ухватила за једну руку и вуче је.

— Ћути, гаде један.

— Увек сте хтели да се представљате као каква господа. Баба је сирота ћутала, ви сте трошили њезину пензију, а према њој сте се понашали као према каквом скоту. Па чак и мртву сте је мрзели, јер вас није извукла из једне велике неприлике.

Марија дође сасвим до ње и ухвати је једном руком за гушу, а другу јој је хтела да метке на уста, али Даница се измаче и, ни за часак, није ућутала.

— И кад нисте већ знали како да се извучете из једне велике лажи, отац је, под старост, морао да краде.

Марија је ухватила за косу и немилосрдно ју је вукла. Кад су дошли близу једне постеље, она је обори на постељу и поче је тући, а Даница је, кроз плач, викала:

— Крао је, крао је... Ви сте убили моју срећу, ви ви...

Марија је била као помамна од беса, чупала ју је за косу и грувала у леђа и груди. Даница, изгребена и чупава, стењала је и, кроз плач, је понављала:

— А сад хоћеш да ме продаш за оног старца, само да се не мучиш. Шта се тебе тиче моја срећа?

Песнице су падале на њезино тело и лице, а она је само стењала и јецала и казала је све оно, што је толико година крила у дубини својега срца...

Месец је стао над двориштем. Тихи поветарац је, нечујно и опрезно као лопов, прелазио преко дворишта. Напољу је мирисало на сено, рибу и смолу. Попци су певали, а жабе су недалеко крекетале. Младић је ушао у собу и из ње се чули једнолики звуци са раздешене хармонике. Сенка од панталона на ужету отегла се преко дворишта и личи на какве велике и незграпне ногаре. Сено крај кола шушти и одатле се чује шапат и убрзано дисање. Коњ жваће, хрже и, с времена на време, снажно цимне улар и кола зазврје. Неко, са сена, викне лагано :

— Мицо-о, миррр ! ...

И опет се чује шапат, убрзано и страсно дисање. Осветљени прозори бацају четвртасте фигуре на двориште. У близини ради нека фабрика и јасно се чује њезино равномерно бректање, као да какав колос дише.

— Што се бојиш, будало?

— Ја ћу да кажем мајци. Само док дође.

— Купићу ти што год хоћеш.

— Не треба ми. Није те ни срамота.

Један пољубац паде, али оде у ваздух.

Наједном се женска прилика отрже, утрчи у кућу и закључа врата за собом. Он је неко време седео на сену, непомично као да је од камена. Рукавом пређе преко знојава чела, хукну, опсова нешто и диже се. Коњ снажно цимну за улар, а он га, из све снаге удари по сапима. Коњ се трже од бола и кола зазврјаше. Неко је у кући снажно и једнолико хркао...

XIX.

Време је ишло, јурило, не водећи рачуна, о беди, невољи, пороку, богаству, о благостању, стеченом крађом, о доброчинству, којим се заводи опљачкани свет, о сиротињи за коју богаташи или други сити људи, који, кад је реч о притворству, суде по себи, кажу, да је у Београду нема, а ако је, у незнатној мери, и има, она је бесна, лена, пакосна. Време је јурило даље, ни часа не питајући од куда то долази, да се мали лопови хватају, презиру и шаљу на робију, а велики уживају страхопоштовање, бивају претрпани почастима сваке врсте и, по старој народној изреци, да лопов лопова најбоље разуме, суде тим малим лоповима, којима није пало у део, да врше крађе en gross, крађе у великом стилу, које друштво, према импозантним њиховим димензијама, престаје називати крађама, него им даје друга имена, која јасно обележавају нарочиту спрему и нарочити дар. Друштво не каже: тај и тај лопов, који у сенци кривичнога законика, немилосрдно хара државу, продавајући јој рђаву робу по баснословној цени, дрзнуо се, те је приложио толико и толико за тај и тај циљ ; нестало, да бог да, таквих лопова. Оно каже: Наш уважени грађанин, г. Н. Н., велики лиферант, познат са својег племенитог срца, приложио је толико и толико за тај и тај циљ; хиљадили се такви добротвори. Крађа, харање, пљачкање, постали су синоними са вредноћом, устаоштвом, бистрином, добрим оком. И зато се више не каже: крађа, харање, лоповлук, не каже више: лопов, крадљивац, хајдук, него: лиферација, повластица, каже се: спекулант, вредан трговац, лиферанат, финансијер, индустријалац. И у тој страховитој вртоглавици, у тој очајној борби за опстанак у којој побеђују само несавесни и нескрупулозни људи, облапорни лопови са блаженим осмехом на уснама, привилегисани разбојници који задовољно тару руке, захваљујући представницима правде, који са згужваним закоником у џепу, иду с њима руку под руку, у тој прљавој борби, у којој се, понекада, сиротињи добацује која кора хлеба, да контрест не би био сувише јак, нестало је разлике измећу добра и зла. Добро није више оно, као што мисле наивне моралисте, што одржава фелу, није карболна киселина, није конзервирање, који друштво спасавају од трулежа и распадања. Оно је споро распрскавајуће средство, које нагриза друштвене основе, јер, како се данас доказује, баш у томе и лежи спас друштва, клица за вечито благостање. Хаос је, кажу, почетак света, зашто хаос и даље не би било редовно стање, кад се у њему најпре долази до успеха. Зло је, онда, свакако, оно, што убитачно утиче на тај хаос, то је сунце, које разгања таму, гром, који расветљава и растерује хаос.

Ђорђе, имајући јаке, стварне и необориве доказе у рукама, био је уверен, да је законодавац, стварајући кривични законик, мислио само на сиротињу, на, тако звани, друштвени талог, који је у борби за опстанак, оно исто што и прости војници у рату, храна за топове, жртва за јад и невољу. Он је био уверен, да у друштву, у којем је он живео, није нико ни помишљао, да тај кривични законик, који, са особитим задовољством, предвиђа само велике казне за незнатне ствари, може икада имати примене и за богаташе, који за своје богаство и имају само да благодаре дугом, медвеђем сну једне књиге, која се зове кривични законик и која се прелистава, кад треба осудити каква мала лопова. Он и несвесно помисли, да би за своје безбројне кривице требао бити осуђен бар на двеста година, кад је онај младић, за четрдесет динара, осуђен на четири године. И он се насмеја. Он се, најзад, уверио, да је све више бивао поштован и цењен, што је био безобзирнији у отимању и харању и зато је и његова савест спавала истим сном као кривични законик. Сматрао је себе за корисна члана друштва и, ни једнога часа, није помишљао, да је он бакцила, која нагриза друштвени организам, рак, који разједа друштво, дах трулежи, која кужи све живо око себе. Он је постао богат, врло богат, не презајући ни од каквога средства, да до тога богаства дође. И ма какво средство он употребио, оно је било освештано деморалисаним обичајима, који владају, профанисаним мишљењем о моралу, проституисаном правдом, која или жмури или се, кад не дрема, продаје као каква последња блудница, која се ваља у блату порока. Он је био богат, врло богат, значи, био је поштен, врло паметан, милосрдан, добар, неопходан.

Од некога времена је дифтерија страховито замахнула својом косом и њоме је покосила силну децу у Београду. Она није била званична, па зато није правила никакве разлике. Косила је и богаташку и сиротињску децу. Београд ни о чем другом није говорио, него само о тој ужасној дечјој зарази. Свак је живи по нешто причао, како би доказао, да је то једна страховита бољка, која је, поред тога што брзо напредује и прилепчива, још и тврдоглава, те ни за часак неће да подлегне санитету, који је баш највећа лекарска моћ у држави. И тог ужасног анархисте свак се бојао, свак га проклињао, али је ипак свак, готово са неким задовољством, волео причати о његовим жртвама. То задовољство је по некада била обична жудња за доношењем новости, а некад је била и злурадост. Тек се причало, да је тај и тај изгубио два детета за три дана и он се жалио као исправан и честит човек, који ничем није заслужио ту несрећу. Било их је, наравно, и таквих, којима је природа изгледала као каква ситничарска и пакосна сила, која је кадра имати тако исто себичне и осветљиве мотиве као и човек. Кад, например, један министар изгуби четири детета за три дана, онда та дифтерија није више акција безбројних бакцила, које у слабом дечјем организму врше дело разорења, него једна врста правде, која овом џелату императивно налаже, да изврши казну због неких нејасних кривица, које више ствара фантазија политичких противника, него стварност. Утучени родитељи су губили вољу на живот. Лекари су изгубили главе и очајно јуре по Београду, сумњајући, по некада, у моћ своје науке. Беле прљаве табле, прикуцане на куће, у којима има болесника, изгледају као нека страшила и свет, са страхом, бежи на другу страну. Патролџије озбиљно и намрштено шетају пред кућом и бране да ко уђе у кућу. И док живот на улици јури својим током, не водећи рачуна шта се иза зидова тих кућа догађа, дотле, крај постеље, крше родитељи руке, гледају у своја болесна чеда, као да су били жељни, да им тим погледом улију снаге за живот. Песнице се грчевито и помамно дижу у вис, а с њима и страховите клетве, управљене оном горе, који, како њима изгледа, нема ни срца ни душе, него ужива, што своју силну моћ врши над слабачком децом. Једино лекари и апотекари, који су били задовољни овим општим кошењем и, можда, су говорили: »одржи, Боже, још мало овако!«

У високој порцуланској пећи је ватра лагано пуцкарала. По некад, кад се ветар спусти у димњак, почне ватра јаче да букти. Четворокраки лустер слабо осветљава собу. Соба је прилично загушљива. У једној размештеној постељи лежи једно дете од седам година. Дуга коврђаста коса уоквирује испијено жуто лице из којег сјаје полуотворене очи. Уста отворило и тешко дише. Лекар, са једном боцом коњака и једном малом кашиком, седи крај постеље, гледа у дете, које не може да се надише ваздуха и, с времена на време, му даје коњака. Оно преврће очима, нешто прогута, а нешто му цури низ браду и врат. Цаја села на крај постеље и укоченим погледом гледа у дете. Ђорђе иде на прстима тамо и амо, застане према постељи и очајним погледом гледа у своје најстарије дете. Он је блед, очи му упале, брада ишџикљала, коса разбарушена. С времена на време, подигне руке у вис, пљесне њима, хукне болно и очајно и малаксало их опусти. На врату му црна свилена махрама из које се светлуцка једна чијода. Цаја, често, устане, дође до прозора и тихо плаче, притиснувши махраму на лице. Коса јој је била проседа и немарљиво зачешљана. Бледо и издужено лице одударало је од црне блузе. Она изгледа као да је порасла, јер је грдно омршавила. Кроз црну сукњу назиру се оштри кукови са којих је месо нестало. Израз лица је одавао збуњеност, очи су биле вечито влажне и вечито укочене. Нос се ушиљио, усне одскочиле од лица, напућене су, као вечито спремне за пољубац. Лекар се диже.

— Подигните му, госпођо, мало главу. Овако се више проспе, него што прогута, Цаја непомично седи, главу накривила и укоченим погледом гледа. у своје дете. Мршаве руке прекрстила преко упалога трбуха. Један прамен косе се опустио низ лице. Лекар, онда, махне главом на Ђорђа:

— Ходите, бога вам.

За три дана су изгубили два детета. Прво је умрло средње, а после најмлађе. Остало им је још ово. Смрт првог детета пала је као гром из ведра неба. У сред овог сјаја, богаства и луксуза, у овој кући у којој је све ишло као по часовнику, нико није, ни за тренутак, помишљао, да ма шта може пореметити мир и монотонију, којима су се они били навикли. У прво време су запрепашћено стајали пред тим страховитим фактом, који се ничим није могао изменити. Они су га сматрали као бруталан напад на њихов дом, као бомбу, коју је какав пакосни пролазник бацио у њихову богату кућу, у ову сјајну палату мира, у овај споменик успеха. Кад је и друго дете умрло, они су почели губити земљиште под ногама, гледали су како се све руши, како се све постепено разорава, што су они годинама подизали, жртвујући све, па чак и то богаство, које се, у часу, могло заменити тамничком усамљеношћу. Изгледало им је, као да се све против њих заверило, да им све завиди, па чак и бог, тај творац богаства, чије је име баш основ речи богаства, тај исти бог у чијим су храмовима збивена силна богаства, која су мртва, која пркосе, изазивају, у којима се вечито, звучним песмама, пева о угњетеним, бедним и невољним, али ни за часак не помишља, да се то оковано богаство ослободи једном од несносног мириса измирне, тамјана и ужеженог зејтина и подели тим угњетеним, бедним и невољним. Нашто, онда, да богаташи буду милосрднији од оличене милосрдности ? Зар није све лаж и притворство? Зар се не грабе највише о богаство баш они, који досадно причају, да треба све презрети, да не треба скупљати земаљска блага, јер их може рђа нагристи, разбојници поткопати, зар ти заступници божји на земљи, нису најсебичнији, нису најоблапорнији за богатством и благостањем ? И Ђорђе је, у својој недаћи, долазио до страховитих мисли, које су, у часу, разголитиле сву мизерну лаж нашега живота за којим толико жудимо. И он и Цаја нису више спавали. Обоје су ћутали, као да су се бојали једно друго, као људи, које везује једна страшна тајна. Он је пушио, стално, непрекидно, псовао је, проклињао је све редом. Зашто та глупа болест долази у богаташке куће, кад су деца обезбеђена, кад неће никад трпети оскудицу, никада неће бити у невољи ? Зашто не одлази у друге куће, где ће учинити само добро, спасавајући људе од глади, од сталне невоље ? Али сва та његова размишљања нису му ништа помогла. Песницама је узмахивао као да је претио целом свету. Цаја је, у прво време, дан и ноћ плакала, износила је дечје одело, ређала га по столу, легла на те ствари и очајно је нарицала. Жене су долазиле и тешиле су је, говорећи јој, да има још једно дете и хвали бога што је оно живо и здраво. Кад је и последње дете пало у постељу, она је само јечала, ишла је по кући као сенка и, изгледа, као да није могла више да разуме шта се то с њоме догађа. Очи су јој биле вечито укочене и, с времена на време, пређе осмех преко њезиних модрих усана. Ђорђе ју је гледао и осећао како му се коса подиже у вис, кад види њезин укочен поглед, кад види њезин осмех.

— Добро би било, да се скува јака кава.

Лекар је био уверен, да детету нема лека и хтео је тим јаким средствима, да му, за час два, продужи живот. Цаја се није макла с места, него је само гледала укоченим погледом и све се више смејала. Лекар је погледа запањеним погледом и заврти главом Ђорђе дође до ње и помилује је по лицу и коси.

— Цајо, иди реци девојци да скува јаку каву.

Она није скидала погледа с детета. Он је помилова по коси, а она се смешкала. Ђорђе оде сам у кухињу. Кад се вратио, он приђе Цаји, поче је миловати, а затим је ухвати испод руке и она се диже са постеље. Он је поведе по соби, а она је ишла с њиме бесвесно као да је у заносу или као да је месечарка. Опуштени прамен косе се, у ходу, лепршао, очи су биле укочене, а један непријатан осмех, од кога се човеку ледила крв у жилама, развлачио је њезине модре усне и жути зуби су се блештали.

Кроз завесе је продирала дневна светлост и борила се са вештачком електричном светлошћу. Најзад је дневна светлост победила. У побочној соби је часовник достојанствено избијао седам часова. Лекар извади свој часовник и баци на њ један расејан поглед.

— Дигните, молим вас, завесу.

Ђорђе подиже завесу. Светлост јурну кроз прозоре. Њему утрнуше очи, кад угледа напољу сјајан снег, који је покривао куће и улице. Негде су прапорци звонили и, постепено, се губили у даљини. Девојка унесе каву и даде је лекару. Затим дође до кључа на зиду и угаси осветљење. Дете је колутало очима и лагано је јечало.

Кад му лекар давао каву, оно се мрштило и испљувало је сву каву. На покривачу су биле неколике црне пеге од каве, које су почеле жутети. Ђорђе сео са Цајом на диван, обавио једну руку око њенога струка, а другом је милује. Он је сасвим тихо, да је лекар једва чуо, тепао Цаји :

— То је, божја воља. Ти си моја добра Цаја, моја лепа, мала женица. Погледај ме, чедо моје. Зар ти не волиш више твог Ђорђа? Буди паметна, мазо, слатко дете моје.

Он је пољуби у косу. А њезин укочен поглед је био, као прикован, за неку тачку. Она лагано поче да се кикоће. Он уздрхта, стиште је у наручје а две крупне сузе су се котрљале низ његово вечито неиспавано лице.

— Газда Ђорђе, ходите овамо.

Он ђипи и дође до постеље. Главу оборио, опуштене руке, као без живота, висиле су поред ногу. Дете је превртало очи и јечало је. Лекар је брисао свој цвикер, брзо и грчевито.

— Све је узалуд. Агонија је наступила.

Ђорђе стоји крај њега, отворио уста и гледа у њега запањеним погледом.

— Све сам употребио што год сам знао, али као што видите, наука је, за сада још немоћна, да тој болести стане на пут.

Ђорђе утучен, оборене главе и погрбљен са опуштеним рукама низ тело, стајао је као укопан. Сузе су се котрљале. Доња усна се тресла. Зубе је стиснуо. Подиже једну руку. учини један безначајан покрет и опет је опусти. Заусти нешто да каже, али не рече ништа. Лекар погледа на свој часовник, као да је хтео да види, да ли ће се испунити онако, као што је предсказивао. Цаја је седела на дивану, руке су јој биле на крилу, очи укочене, главу је накривила на једну страну и лагано се кикотала као да је кикотање хтела да прикрије. Ђорђе се саже над својег најстаријег сина, што му је још остао и гледа у његове лепе очи како сада сјаје у пола угаслим сјајем и у малу јабучицу како се нагло диже и спушта. На бледом лицу су биле две три грашке зноја. На једном се Ђорђе диже, окрете се лекару и метну своје руке на његова рамена.

— Спасите га, господине, ако бога знате. Знате ли ви, да је то мој јединац? Ја немам ништа више на свету. Ја не жалим пара, даћу вам колико год тражите. Дајем вам пола имања, даћу вам колико хоћете. Као бога вас молим, спасите га. Зар није доста што сам изгубио два детета, што ћу изгубити жену ? Зар морам да изгубим и ово јединче ?

Његов глас је дрхтао. Све тело му се тресло. Сузе су текле, текле. Лекар га потресено гледао, затим оборио главу и слеже раменима.

— Ви можете само ако хоћете. Будите милостиви. Ја вас молим, преклињем. Један несрећан отац вас моли, који је некада био врло срећан.

Он склопи руке и подиже их лекару готово до очију.

— Као бога вас молим, спасавајте ми јединче. Даћу вам што год хоћете, даћу вам све.

Он је плакао, руке је кршио, шкрипао зубима, јецао. Лекар је смицао раменима, и гласно је брисао нос, па је изгледало, као да се у соби нагло цепа платно. Он је стајао крај постеље и чупкао бркове, затим опет погледа у часовник. Било је осам часова, а он је у себи рекао, да ће дете у осам часова умрети. Ето, већ је прошло пет минута, а оно још живи. Зар је могућно, да се и он једном превари ? Зар је он једном болеснику тачно одредио време кад ће умрети? Дете је очајно колутало очима, руке извуче испод покривача и поче њима махати, као да се бранило од оне прљаве и чупаве циганке, којом су га млађи увек плашили, кад је био непослушан. Јабучица се лагано дизала и спуштала, а затим све лакше, лакше. Ђорђе упро поглед у своје дете и прати сваки његов дах. Наједном му се учини, као да чује некаква велика крила, која се, са шуштањем, шире и опет склапају. Дете зену два три пута и отеже се. Лекар рече мирно :

— Сирото дете... Свршено је...

Ђорђе је, у први мах, непомично стајао и, са нестрпљењем, је очекивао, да дете опет почне дисати. Затим покрије шакама лице, стропошта се на постељу и плакаше, јецаше, кукаше. Његово гломазно тело се грчило у плачу, а он је, на коленима, пузио крај постеље и наслањао своју главу на детиње тело. Узео његову лепу бледу главицу, уоквирену дугачком коврџастом црном косом, и страсно је љуби; његове сузе падају на детињу косу и сјаје се као бисер. Цаја је седела на дивану, подигла главу према постељи и почела гласно да се кикоће. Лекар узеде шешир и, на прстима, изиде напоље.

XX.

У великој и гломазној кући, која више одаје суровост богаства, него укус, у којој је збивен сав могућни луксуз, владала је тишина. Кроз велике, простране одаје не одјекује више безбрижна граја веселе деце, него страховит кикот лудила. Та грдна кућерина, намењена вечитом животу, који не усахњује, постала је пустиња кроз коју лутају сенке без мира и сна. По дебелим и скупоценим теписима не играју се више сита и радосна деца, чија је будућност била обезбеђена, него по њима вечито, од јутра до мрака, од мрака до јутра, стално и непрекидно, корачају малаксале ноге, чији нервозни ход угушују дебели теписи. Кроз опустошене одаје, у којима је смрт потиснула живот, залута по неки дубок уздах, као да долази из какве дубине, из гробнице или са другога света. И свему овом мртвом богаству, које изгледа као да је у каквој хитњи напуштено, свему том нагомиланом луксузу, даје још живота један кикот од којег одјекују све одаје и вечито корачање, без циља, без сврхе, као шеталица на часовнику. Ова кућа је чинила утисак каква порушена двора на чијим развалинама, кад ноћ обавије рујине и над њима сјаји месец, лутају сенке из прошлости и, дубоким уздасима и чемерним лелеком, причају о бујном животу, сјају и богаству некадањег двора, који је сада обрасао у бршљену и по његовим развалинама паук плете своју мрежу, а гуштер се безбрижно сунча.

Ђорђе два дана није одлазио у радњу. Био је изгубио вољу на све. Све му нзгледало досадно и излишно, без икаква паметна циља. Нашто још радити ? Нашто халапљиво грабити богаство, кад је оно мртво и осуђено на вечиту неполдност? За кога радити? Коме ће, својим богатством, утрти пут у будућности покривеној коровом и кршем? Зар њему то безобразно богаство, које се тако разголитило у свој својој наготи, није било одвратно? Зар вечита грозница, коју је богаство стварало, није сада прошла? Нашто, нашто га још више гомилати, кад њему сада изгледа, као да су то горостасне стене, које он ваља на гомиле и подиже у небо, а ипак мора остати на земљи. Поред тога, он није хтео Цају да оставља саму, на милост и немилост млађима, који немају толико стрпљења и љубави као он. Она је ретко имала светле тренутке. А у непробојној тами лудила понекад засветли муња, али је брзо нестане и тама је, онда, још већа, још гушћа. Очи су јој биле вечито разрогачене и добиле су неки мутан, непријатан сјај, који улива страх. Зубе искези и поче се кикотати. Кад се лудило, као каква уморена дивља звер, умири, очи јој опет имају тај непријатан сјај, глас јој је танак и нежан, сухе и жуте руке подиже у вис, сузе јој теку низ наборано лице и очајним гласом запомаже :

— Где су моја деца ? Где су моја деца ?

Она иде по соби тамо и амо, крши руке и ништа друго није кадра да каже, него то страховито, то једнолико »Где су моја деца, где су моја деца?« И ти последњи акорди симфоније бола одјекују кроз пусте одаје, а њихов одјек је страховит кикот. Коса јој је била сва седа, махрама јој се помакне на теме и чуперци косе падају на чело и очи. Кад-кад седне на диван, рашири руке и њима маше по ваздуху као да милује своју децу. Бони осмех преће преко танких изгрижених усана и она, болно и очајно, понавља :

— Где су моја деца ? Где су моја деца?

По некад, у светлим тренуцима, уобрази да има мало дете које доји. Она се лагано смешка, једну руку метне на крило као да на њему лежи дете, а другом откопчава недра и вади једну дојку. Непрестано се благо смешка, гледа на крило и у дојку, као да ужива како њезино здраво и лепо дете халапљиво сиса и једном руком лагано маше, као да га милује по глави. Али наједном нестаје с њезина лица благи матерински осмех, лице се намршти, руке рашири и, очајним болом, шапуће:

— Где су моја деца ? Где су моја деца ?

Сузе јој стоје на образима, очи разрогачене, усне се развлаче и она се почне кикотати. Ђорђе стисне зубе, сузе се котрљају низ сухо, неизбријано лице и он долази до ње грли је и љуби. Дуго јој говори, теши је, милује и љуби, али она се само кикоће, само кикоће. И та његова борба с њоме траје дан и ноћ, без прекида, без и једне трунке наде. У два три маха је полетела на прозоре и јамачно је хтела да скочи на улицу, али је Ђорђе долазио на време и спречавао то. Једнога вечера је опет појурила прозору, разбила једно окно и сву руку исекла. Сад јој је рука увезана. Кад се умири, јер кикотање је Ђорђе сматрао као мир, он упали цигарету и шета по соби тамо и амо и мисли, уздише, јечи, псује и грди, узмахује песницама, и само мисли, само мисли.

Ходајући тако по соби нервозно и брзо, као у ка везу звер пре храњења, он је мислио о својој прошлости. Свега се живо сећао, сваке године, свакога месеца, готово сваког дана. Изгледало му је, као да сва његова прошлост лежи изложена у излозима каквих великих радња и он је, отвореним очима, гледа, мери и цени. Сећа се кад му је била мајка болесна, кад му је отац умро, кад је учио школу, кад је дошао код Ћир Настаса у службу. Сећа се прве жене Ћир Настасове, те вечито пожудне незајазиве жене, те оличене сплетке, пакости и срџбе. Сећа се, како је та вечито страсна и неплодна женска вукла за нос својег мужа, који је сматрао за част, што је, у неку руку, био њезин благајник, Сећа се својег службовања у царинарници, сећа се чиновничких пакости, њихове вечите жудње за класом, њиховог пужења, заборављања свега човечанског достојанства, не бирајући никаквог средства само да се дође до циља, а циљ њихов је, опет, био нејасан и, са сваком класом је бивао удаљенији. Сећао се, како га је његова околина натерала да буде лопов у служби, јер није имао ни смелости ни довољно индивидуалне снаге, да развије своје ја, него се оно помешало са осталим избледелим ја и постао је оно, што и сви остали — лопов, Бојао се да не буде луд, особењак, бела врана и постао је црна врана, умешао се у јато и изгубио се у њему. Сећао се својег гадног понашања према Даници, која га је искрено волела и коју је он волео и признао је, да је био обичан нитков, којем је пречи материјалан успех, него ефемерни осећаји, који човеку нису кадри ни глад да утоле. После му изиде пред очи њезин отац, то велико дете, које лаже и верује у своје лажи и који је бесвесно, направио дефицит, као да је то исто што и скинути ципеле. Лепосава, то добро и лепо створење, та лепа ружа, коју је откинула брутална рука, помирисала и бацила на под, такође је пролазила испред његових очију. Јасно је види, како пожудно шири руке, моли и преклиње за мало љубави, да се, у неколико, наплати за своју разочарану прошлост. Сећа се како ју је брутално напустио и тиме јој задао дубљу рану, него њезин вечито пијани муж. Јављао се и Ћир Настас, та тица грабљивица, која је седела на својем мртвом богаству, тај одвратни егоиста, који је нарицао над својим благом, увећавајући га с дана на дан, заборављајући при том, да ће га смрт отргнути од његова блага и да га не може собом понети у скупо плаћену гробницу. Сећа се како му је Цаја, та добра и верна жена, коју је доцније необично заволео, пала у наручје као какав зрео плод што пада на крило. Сећао се како је, у наступу гнева да се не дозна за његов однос са Цајом, и да се не напише други тестаменат удавио њезинога мужа и приграбио све његово богаство. Најзад, као каква моћна и поносита војска, почеше дефиловати његове операције, које нису биле ништа друго, него ординарне краће и разбојништва, које друшво поштује и цени. И тако је цео његов живот стајао пред њиме као на длану. И нигде ни једне светле пеге, ни једно добро дело, само краћа, лоповлук, отимање, харање, уценивање. И друштво, које је за све врсте крађа имало нарочите изразе, давало му је почасти и капом и шаком. Тиме јасно и очигледно одобравало сва његова недела кад је реч о њему и њему равнима, а мрштило се, лицемерно превртало очима, кад какав младић, у напону своје снаге, пун наде и вере у будућност, обије какав излизани и огуљени сандук и из њега извади новаца, да утиша глад, која му кида утробу.

Зора се јављала кроз завесе. Ватра у пећи је престала да пуцкара. Тежак ваздух, натопљен димом од дувана, испуњавао је собу. На столу је био један црвен чамац од стакла за пепео и он је био пун цигарета. Неколике цигарете леже на застирачу, крај чамца, и направиле су велике рупе на застирачу. Цају савладао сан. У сну се грчи, бунца и тихо се кикоће. Он иде по соби тамо и амо, а тешки и густи облаци мисли витлају се по његовој глави. Мислио је на маркашку аферу. Она му је донела колосалне суме и од тога доба је бивао још више поштован. Према цифрама друштво и одмерава своје почасти. И кад се тој страховитој афери, која је државу стала милијоне, ушло, после дугог времена, у траг ко је отишао на робију, да за то испашта? Незнатни људи, трговчићи са микроскопским капиталима, чиновничићи, које је невоља и себичност државе, која за мале и незнатне, али неопходне чивије у њезину организму нема ни милости ни пажње, натерала на краће, сумњиво женскиње, које од те крађе није можда, стигло да купи папуче или коју кецељу. Стара песма, која се вековима чује како монотоно одјекује. И док се мали лопови гоне, хватају и шаљу на робију да осете сву строгост закона, који је за њих и створен, дотле велики лопови седе у скупштини говоре о правди и поштењу и ако им је све то досадно, јер њих не интересује ни држава, као скуп јединке, ни јаван морал као израз укупних норама, који одржавају расу, ни јавно мњење као савест расе. Њих је интересовало само једно, којем су они приносили жртве, о којем су водили рачуна, о којем су дан и ноћ упорно мислили, које су поштовали, неговали, ценили, обожавали — њихово ја. И док друштво поклања сву своју пажњу малим лоповима, којима околности нису биле наклоњене, да постану велики лопови, дотле велики лопови заузимају најугледније положаје и, под таквим штитом, харају и пљачкају. Свуд сама сврака, сам лопов, разбојник.

Њему је све то било гадно, одвратно. Гадио се оног перфидног лакејског понижавања пред новцем, оног полтронског грбљења пред оним, који су успели да највише приграбе сјајног метала, одвратног и сервилног одобравања свега онога што новац ради и говори. Он је шетао по соби тамо и амо, нервозно грчио песнице и, с времена на време, их дизао и претио свима и кретенастим појединцима и друштву, тој великој болници, том општем казамату. Он се иронично смејао и смицао раменима, као да с киме говори. Дакле: форма је све ? Да је он метнуо коме руку у џеп и одатле извадио новац, он би, неминовно, морао одговарати и сматрао би се као обичан кесарош, којем је место прво у полициском албуму, а после у »главњачи« Главне Полиције. Али зато, што је он своје крађе вршио у другој форми, он је постао угледан грађанин и они исти суграђани, које је он опљачкао, поверавају му ту деликатну дужност, да се брине за њих, да, као представник њихов, бди над јавним пословима. Очерупани траже заштите у онога, који их је очерупао ! Каква иронија! Курјак, који се рђаво огрнуо јагњећом кожом, сматра се као право јагње, а његово страховито урликање као безазлено блејање питомог и доброћудног јагњета! Он, наједном, застаде. Цигарету баци на под и згази је. Шкрипао је зубима и пљескао је рукама. Зар само друштво, та нахерена и прекинута зграда, тај незграпни организам, којег рак разједа, не гони људе да постају лопови, кад презире све оно, што нема ничег заједничког са богаством и сјајем ? Зар то друштво није највећи подстрекач, кад, са особитим задовољством каквог ограниченог скоројевића, спомиње број својих богаташа, а прећуткује колосалне бројеве сиромашних? Зар то друштво није поуздани јатак, кад, ногама и рукама, брани злочина дела богатих људи, који су, како озбиљно доказује не црвенећи при том, друштву неопходно потребни? Сиротиња још никада није помогла друштву, да дође до какве славе, јер сиротиња је то исто што и невоља и беда, а то тек не може бити оно, што је бесрамни луксуз и разблудно распикућство.

Дође до прозора и подиже завесу. Напољу је снег одударао од полутаме. Сијалица, која је према кући горила, наједном се угаси. Људи се, са рукама у џеповима, некуда журе. О бркове, веђе и браду нахватало се иње. Оштар ветар духне преко улице и котрља зрнца од снега док се на некој гомили не зауставе. Негде избија неки часовник седам часова. Улицом пројурише једне саонице и њихови прапорци весело звоне. Преко пута, пред једном кућом, стоји једно бело псето. Длака му је покривена ињем, реп подвукло и дрхти од студени. Ђорђе је стајао крај прозора, налактио се, упалио цигарету и гледа на улицу, утонувши у мисли. Нашто му све његово богаство? Он њиме није успео да придобије ни једног једитог пријатеља. Само ласкавци, који су безобразно одобравали све што год је рекао, све што год је радио, њега су окружавали. За све време његова газдовања, није се нашао ни један човек, који му је противречио. Ма какву глупост он хотимице рекао, она је наишла на одобравање. Сви они, који су се издавали за пријатеље, тискали су се око њега само у намери, да дођу до какве материјалне користи. То су биле само гусенице, то су били само скакавци, који пустоше, прождиру. Он је себе сматрао за велик и снажан храст око којег се обавили паразити и готовански живе од њега. Нашто, онда, то богаство? Нашто, онда, такав живот?

Наједном застаде. Дуго се нешто мислио, јекну и пође. Девојка уђе и заложи пећ. После извесног времена је ватра пуцкарала. Топлота је постепено освајала собу. Девојка понова уђе и сручи у једну корпу, која је стајала крај пећи, пун нарамак дрва. Баци један дремован поглед на Цају, која се грчи у сну, јечи и бунца, и на Ђорђа, како је разбарушен, блед. Облаци дима су јуришали на врата, кад их је отворила. Она још једном баци поглед на Ђорђа, заврти главом, смаче раменима и изиде.

Ђорђе се наслони на један зид, главу мало накриви и тако је гледао у Цају како се, у сну, њезине усне грче, лице се набора. Дуго ју је гледао, јекну и опет настави своју бескрајну шетњу, којој ја мета била недостижна, тамо негде у далеке пределе снова. Ето, он на својим леђима носи грдне грехове, једно убиство и безброј крађа и никоме не пада на памет, да га ухвати за јаку. Он већ клеца под тим силним теретом грехова и нико то не види. И зашто је починио све те грехове, зашто на души носи један човечји живот и толику будућност заробљених маркаша? Зашто ? Зашто? Док су му деца још била жива, док је још оснивао њихову будућност његова злочинства су још имала некаква разлога. А сада? Сада је пред њиме разјапљен грдан понор пун таме, пун бола и јада. Сада тек појми све оно, што је у својем животу починио зарад проклетога новца, који га пече, сажиже. И ходајући тако, њему се учини, да се из једнога угла јавља Ћир Настас. Очи велике, разрогачене и сјаје се као стакло. Усне отворене и страховито зевају. Испод врата велика модрица као беочуг. Из оног угла нешто кркља, прво лагано да се једва чуло, а после све јаче, јаче, као да њих двадесет кркљају. Прилика пође из угла, разрогачених очију и раширених руку. Он врисну, ухвати се за главу и пође корак два нагло у страну. Очи разрогачио, коса му пошла уз брдо. Ноге клецају, руке дрхте. После хукну. Студен зној га облио. Он, стоји као да је окамењен. Опет хукну и непоузданим корацима, дође до једне столице и стропошта се на њу. Главу наслонио на налакћену руку. Нашто то убиство ? Да дође до новаца, до тога проклетога новца, који га је стално мамио на злочинства као сатана. Он подиже главу и запањено упро поглед у једну тачку. Зар не би најбоље било, да оде у Полицију и да исприча сва своја злочинства, да каже, да је убио човека, да је он био главни саучасник у маркашкој афери, а не они бедни људи, који су се користили само отпадцима, да каже, да је годинама харао државу у договору са угледним чиновницима ? То треба, то мора да учини. Треба једном учинити крај недостојној комедији у којој друштво игра главну улогу. Ах, ала ће се сви чудити ! Полиција ће рећи, да је луд, јер она не може да појми, да се у палати једнога богаташа крије један страховити разбојник, чије груди покривају ордени. Цео свет ће рећи, да је он сишао с ума јер није навикнут, да у једном богаташу, којега претрпава почастима, гледа једног ординарног лопова без обзира и без милосрђа, јер тај свет нема куражи, да људима, повлашћеним од друштва, рече истину у очи и јер је тај свет навикнут, да о разбојништвима богаташа говори обазриво и шапћући. Он се одлучно диже. Руком пређе преко дугачке и разбарушене косе. Поче се закопчавати. Руке су му мало дрхтале. Да, то ће бити најбоље. Бар при крају свога живота да буде поштен. Кад је целога својег живота харао, право је, да и он испашта, поштено је, да он први докаже, да је законодавац заборавио на велике лопове, који разоравају друштво, на ту страховиту епидемију, која подкопава основе друштвене. Пође да се обуче. Али, наједном, застаде. Цаја се пробудила. Седе у постељи. Очи имају онај непријатан сјај у којима се лудило огледа. Коса разбарушена и пада на чело и лице. Гледа у Ђорђа разрогаченим очима, а око модрих и танких усана, на којима је једна кап крви, лепрша се студен осмех, који открива жуте зубе. Он је погледа запањеним погледом као да је види сад први пут. Дубоко уздахну и поче климати главом. На ову јадницу није ни помишљао. Коме да је остави ? Он је дуго гледао, а суза за сузом се губила у његовој ишџикљалој и проседој бради. Коме да остави ово бедно створење, које са страховитим осмехом носи своје лудило по опустошеним одајама ове проклете куће? Коме ? Коме ? Дође до ње и седе на постељу. Једном је руком загрлио, а другом је милује по коси. Њезина глава пала на његове груди и он је љуби у косу. Цаја се тихо кикотала.

Девојка унесе каву и остави је на сто. Кад је излазила, она је запањено гледала у овај пар, на који је несрећа оставила страховите трагове. Дрвени часовник на зиду је достојанствено тиктакао. Ветар пројури крај прозора и лако их затресе. Ђорђе држи Цају у наручју и тепа јој:

— Ти си моје јединче, ти си моје златно чедо. Је ли да ти волиш твога Ђорђа ?

И он ју је непрестано миловао и љубио. Она, наједном, диже главу, очи разрогачи, руке рашири и, очајно и болно, шапуће:

— Где су моја деца? Где су моја деца ?...

Мало после се опет поче кикотати, а он бризне у плач, страсно је загрли и поче је љубити. Његове сузе су текле на њезину косу и чело њезино. И док јој је он тепао као млад љубавник својој љубавници, она је малаксало ширила своје танке руке, сузе , су лагано текле низ испијено лице, које је било преображено болом, па је личило на мученицу, чију је главу окружавала седа коса као сјајни ореол, очи су биле разрогачене као да су гледале какво привиђење и она је болно и тихо шапутала:

— Где су моја деца? Где су моја деца?...

Напољу су пројуриле саонице. Њихови прапорци весело звоне и постепено се губе у даљини. Живот је и даље јурио као бесомучна локомотива, која јури и брекће, не устављајући своју тутњаву испред сламчице, зрнца песка, травчице или каквог инсекта...

У Затвору Главне Полиције.