ЗЛОЧИН ЈЕДНЕ СВЕКРВЕ
КРИМИНАЛНА ПРИПОВЕТКА
ИЗ СКОРЕ ПРОШЛОСТИ
ПО АУТЕНТИЧНИМ ПОДАТЦИМА И СУДСКИМ АКТИМА
НАПИСАО
К. Д. ЈЕЗДИЋ
АДВОКАТ
ГЛАВНИ СЕКРЕТАР ДРЖ. САВЕТА У ПЕНСИЈИ.
ДРУГО ИЗДАЊЕ
1923.
ИЗДАЊЕ КЊИЖАРНИЦЕ ТОМЕ ЈОВАНОВИЋА И ВУЈИЋА
БЕОГРАД - ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ
Штампарија „Ново Доба“, у Вуковару.
18. дан месеца октобра 1890., када почиње ова приповетка, беше један од оних суморних јесењих дана, који, као каква мора, притискују дух и саламају тело. Из ниско спуштених сурих облака, који необичном брзином јуре изнад површине земљине, сипи наједно као прах ситна студена киша, која продире и кроз честу вунену тканину те допире и до коже, а човеку се чини, да пробија чак и кроз кожу и мишиће, да влажи и ледне и саму срж у костима.
Без велике невоље не креће се нико на пут по оваку времену. Па ипак, тога дана још од рана јутра, трем капетаније градиштанске пунио се поступно народом. До на један сахат пред подне већ није било више празна места у њему. Народа пуно од сваке врсте: и старо и младо, и мушкиње и женскиње, и сељани и варошани, и одрасла деца, која се придржавају скута материна, па чак и одојчад, која, њихана тихо и нежно на рукама, а загрејана на топлим грудма материним, безбрижно спавају.
У тој гомили, која, збијена у овоме трему давно неопрату и неокречену, чињаше слику прљавога шаренила, било је: и убите сиротиње у дроњама, и имућне сеоске чељади у чистим и топлим дрејама. Све је то, или по наредби и „позиву“, или муком и недаћом нагнато, дошло власти по овој лауџи: да одговара; да сведочи; да се тужи или жали; да чини „побуђење“ раније какве „потужице“ или „пожалице“ своје.
Троја врата, што из трема воде у одаје: капетанову, ћатину, депозитареву, тварижају се уз шкрипу, на сваки звук звонцета што од времена на време допире из тих одаја; а онда грлати пандур зове по имену, презимену и селу, најпре оне, што су ту по позиву, па ће после пријављивати и оне, који су сами дошли на тужбу и жалбу.
Гомила се тиска, вратима „концоларија“, јер сваки је рад, да што пре сврши посао, па да се зарана врати кући и послу своме. Пандури почесто понављају опомене, које се у овим приликама обично чују: „полакоте људи... доћ’ ће сваки на ред... уклон’ се с врата брате“...
Баш пред само подне, у двориште капетанског конака уђе — из сокачета што води са чаршије — један омален, осув, просед човек, у чистом и спретном варошком оделу. Тромо корачајући, погнуте главе и руку млитаво опуштених низ бедра, он пређе преко дворишта и крочи у трем, у коме још само
И преко све оне гомиле народа, која је највише наваљивала на врата „заседања“, бистро око пандура Вула, — који само капетану стајаше на служби, — спази „газда Тана“, имућна и угледна трговца градиштанског, „кога су сви чиновници и званичници, па и сам капетан, много ценили и уважавали“.
Газда Тане и беше одиста добар човек и честит трговац. Никада није он имао посла код власти, јер: нити је кога тужио, нити је кадгод тужен био; није се грабио да буде кмет или одборник; није му ласкало да буде посланик или члан какве депутације; није давао новац под интерес, нити је имао каквих својих „предмета на извршењу“. Пазио је добро на свој дућан и своје трговачке послове, који су му добро ишли, а брижљиво је подизао и васпитавао децу, у којој је тражио и налазио радости и уживања. Имао је двоје женске деце још недорасле, и сина Андреју, који је био већ зрео момак, и који је, после свршених трговачких наука, примио и носио већу половину терета и бриге очеве, управо био стуб и куће и радње...
Па ипак, газда Тане није био од оних повучених људи старога кова, што се јутром извуку из куће те у дућан, а у вече из дућана
Био је то човек, који је умео о озбиљним стварима говорити озбиљно, а у своме интимном друштву умео се и нашалити шалом која доликује добром грађанину и старешини угледне трговачке куће...
Тек што пандур Вуле смотри Тана, он се издиже на прсте, па му преко оне гомиле народа добаци: „Изволте газда Тане! Ако желите господину капетану, да вас пријавим?“....
Тане подиже тромо главу. Буновним очима пређе по гомили, која се у мрачном и загушљивом трему пред њим таласаше, па онда упре некакав необичан, укочен поглед у пандура, који већ неколико тренутака очекиваше зачуђено његов одговор.
„Јес’... ја... хоћу капетану“, проговори најзад Тане са развлачењем, па онда обори опет главу, и стаде загледати прсте и нокте час једне час друге своје руке, као што би чинио човек, кога је обхрвала и притиснула каква тешка мисао...
Тек што је пандур ушао у канцеларију капетанову, чу се из ње звучни глас: „Пусти газда Тана“.
Гомила направи пролаз и Тане уђе полако
Протекао је пун минут, а Тане не подиже главе нити погледа у капетана. Изгледало је, као да је смео с ума, где се налази, и зашто је ту.
Најзад капетан устаде од стола, приђе Тану, и, загледајући се у њега са недоумевањем, ослови га: „Откуда ви тако газда Тане... које добро?!"...
Тане се трже као из бунила, подиже очи ка капетану, па загушљивим, самртничким гласом рече: није добро господине... Је ли вама јављено што из Средњева?
Капетан чисто подскочи. Виде сад, да је збиља нешто крупно нагнало овога човека к њему. Као муња пролете му кроз главу страшна мисао, па запрепашћен упита нагло: да нису какви зликовци напали на кућу газда-Танову?
Тане му одговараше с прекидањем, устављајући се да одахне после сваке речи: није
Капетану чисто лакну. Не би му могло бити пријатно, да се обистинила његова слутња; јер, тек пре неки дан послао је извештај своме начелнику у Пожаревац и похвилио му се: да му је у срезу потпун мир и ред; да је лична и имовна безбедност утврђена; и да су сви неваљали људи сузбијени. Па сад, овакав један догађај демантовао би брзо тај његов извештај, који је већ и министру достављен био....
Па, Божја воља газда Тане, рече капетан умирен... Штета је, истина... млада жена... али, шта се може против суђена часа? У осталом, мени је г-ђа Стана, кад сам пре неки дан био свратио к њима, казивала, да јој снаха има једну опаку бољку, да страда од падавице. Биће, да је смрт наступила услед каквог јачега напада те њене несретне бољетице.
Тане подиже главу и упре зачуђено поглед у капетана. Дакле, и вама је моја ташта то причала?.... Застаде мало па онда продужи гласом, који одаваше горчину и одвратност: да, да, пати од падаће болести... Бојим се ја, капетану, да не буде ту што друго.
Тане беше сад мало прибранији. Маши се руком у џеп и извади једно писамце, које предаде капетану. Оно је гласило: „Зете,
Радојка нађена јутрос мртва у својој соби. Дођи одмах с Маром. Ивко“.
Па шта ви из овога изводите, запита капетан Тана, чудно га загледајући. Мислите ли можда, да је убијена?.. Хм.. Хм., да, да... Какви су момци дућански,... кочијаш,... слуге? Је ли код ње стајао новац?... Је ли што однесено?... Има ли на покојници каквих повреда?“
Ништа вам ја не знам више но то што у старчевом писму стоји. Док сам ја то писмо отворио и прочитао, и док сам се прибрао од запрепашћења, момак Никола, који је то писмо донео, отишао је већ био из куће. Потрчах у механу „код Браничева“, где обично одседају момци тастови кад из Средњева дођу. Рекоше ми тамо, да Никола није ни испрезао коње, но да је, одмах по повратку из чаршије, сео на кола и отишао некуда — биће натраг у село. Држао сам да треба о овоме да известим власт, па сам то и учинио, а ви сад како знате.
Па добро, добро, газда Тане, гледаћемо шта треба, и шта се мора по дужности.
Пошто је Тана отпустио, капетан затури руке на леђа и пређе неколико пута тамо амо преко изерених, полуотрулелих, прљавих дасака, којима је била патосана његова канцеларија, звана „заседање“. За тим приђе писаћем столу и удари у звонце.
Нека дође г. Срета писар, рече пандур који се на глас звонцета, појави на прагу.
Не потраја дуго, па у собу уђе млад човек, који по стасу, оделу и држању беше отмена појава. Нарочито су падале у очи маркантне црте лица његова. И ако је то био човек испод тридесет година, лице му је било, готово све, обрасло у густој, као зифт црној, ократко подшишаној бради, преко које се пружаху дуги, густи брци, као два црна свилена повесма. Па и поред овога његова овако необичног изгледа, за који би се могло рећи чак и да је страшан, његова два велика црна ока, која су светлила мирно и благо испод густих, надстрешених обрва, одавала његову доброћудност и питомост. То беше Срета Ђурић, писар среза рамског, рођен и добро васпитан у угледној чиновничкој кући а школован на Великој Школи у Београду. Већ је две године како писарује у овом срезу, а то време било је довољно, да стекне поштовање у народу својим уљудним и љубазним понашањем у приватним односим; а својом тачношћу, потребном строгошћу и неподмитљивошћу у службеним пословима.
Капетан му саопшти шта је чуо од Тана, па му нареди да, са лекаром гога среза, оде још данас одмах на лице места, те да се изврши лекарски преглед мртвога тела, а што свагда, у случају преке смрти мора бити, а после тога и сам ће већ видети, да ли ће му бити потребан и полицијски увиђај.
Док се писар Срета и доктор Милан спремише
Чим је изишао из капетаније, Тане оде право својој кући, до које се једва докотура. Ушав у собу он нађе своју жену забринуту а девојчице уплакане. Ма да су деца знала да њихова баба, мајка и тетке мрзе ујну Раду, она су опет жалила и плакала за њом, јер их је ујна-Рада увек волела и много миловала...
Како уђе, Тане не седе како се седа, него се готово сруши на „миндерлук“. Скинув нагло шубару с главе, он је тресну крај себе о миндерлук, па хукну дубоко.
Слутио сам ја да онај циганлук у кући, оно ваше шушкање и сашаптавање, оно мотање по гатарама, неће на добро изићи. Бојао сам се ја једнако да не направите какву бруку и несрећу, и ето, нисам се могао убојати.
Какву бруку... какву несрећу... Шта ти бунцаш? разгоропади се Мара, жена Танова. Ти, такав какав си, можеш још м направити какву несрећу и бруку... Сплео си се од јутрос као пиле у кучине... Ко те види како изгледаш, може још помислити,
Тане, који своју жену гледаше испод ока, подиже се полако, па рече деци да изиђу из собе. Кад осташе њих двоје сами, он приђе Мари, загледа јој се добро у очи, па поче тихим загушљивим гласом: какав свет... какав фрас? Зар ти имаш дрскости да и мени то причаш? Зар ви мислите, да је све слепо и глуво око вас? До душе, ја сам чуо да ви, од неко доба, пуштате глас, да Радојка има падаћу болест. Али, досећају се људи у каквој намери ви то чините, и сад ће им тек то ваше причање пасти на памет... За ово двадесет година, ја не видох, нити чух од кога, па ни од тебе до сада, да Рада има ту болест... Све је то масло оне луде маторе... Колико се пута, па и пред туђином, изражавала: да хоће Бог да јој већ једном скине с врата ту проклету
Маро, Маро, — продужаваше Тане болно - колико сам пута говорио и теби, и, твојим сестрама, и оној твојој грешној мајци: да се оканете једном гатара и картара, да вам се не смуцају и не вулају по кући те губе влашке и циганске. Али све залуду, нисам имао коме да говорим. Са њима сте кад хоћете да жените и удајете; без њих нисте ни кад се рађа; па и у болести, оне су вам прече и од попа и од доктора... Месец дана нисмо смели, ни ја, ни Андра, изићи међу људе, кад је оно прошле године пуцала по градишту и Пожаревцу брука наша: да је тебе, жену Тана Протића, нашла патрола у поноћи на раскрсници голу на вратилу... Проклет да је онај дан и час
Тешко мени и мојој деци, кад ми и ти то спомињеш, рече Мара кроз плач и јецање.
Спомињем, јер ме боли; и спомињаћу док сам жив, или док не гурнем угарак у кућу, па нека иде све бестрага, а ја у свет, под старост. Слутио сам ја да ће те вештице доћи главе свима нама, и да ће због ваше луде памети испаштати и невина деца наша, и ето...
Шта ето... шта је теби Бога ти? Зар само ми то радимо? Ја видим да цео свет тражи помоћи, па и у ђавола, кад му дође мука и невоља. Не чинимо ни ми то, што смо пусте и бесне.
Па хајде де, кад би само то било, — рече Тане спуштајући се клонулом снагом на миндерлук, — али шта ћемо са Стојадином? Не вула се та битанга џабе око куће Ивкове. Кад год смо отишли у Средњево, мало кад да га нисмо застали у кући њиховој или у дућану. Кад оно летос бесмо тамо о вашару, не нађосмо ли код куће саму бабу са Стојадином у разговору, док све живо из куће и села беше на вашаришту! Какав то посао и разговор може да има она са тим неваљалцем? Њему се чак одаје и некаква „чес“, и прима се у кућу као да је кум, и ако цео свет зна, да је то један опаки зликовац, робијаш, који нигде ништа нема, који ништа не ради, а који де избија из механа банчећи и картајући се. Шта да
Тане мало застаде и хукну, па онда удари се руком по колену и продужи: Бог и душа, ја не знам шта та стара жена мисли? Заборавила већ ону бруку, која је, тако рећи, јуче била. Тек што су легли гласови, који су пуне две године кружили, и по Градишту, и по Пожаревцу и по Београду: да су твоја красна сеја и мајка отровале мајку Мићину. А зар и да се не говори тако, кад јадна жена свиште за неколико сахата, пошто попи каву, коју јој слатка прија и снајка зготовише и дадоше?! И, да Мића није оно што је; да није имао добре пријатеље код београдске господе па и министара, зар ви мислите, да би то прошло онако како је прошло? Несрећни Мића, колико га је стало и трошка и трчања, док је успео да се не предузима истрага, коју је сестрић покојничин, пријатељ Влада, тражио. Јадан Мића, и ако је и сам видео шта му учинише од мајке, он је ипак, да очува добар глас куће и деце своје, трчао без душе и чинио све што је могао, док није ствар била заташкана...
Тане се подиже с миндерлука, затури обе руке на леђа па се унесе Мари у очи с речма: а шта сад? — Шта ће сад свет рећи?... Шта ће сад власт радити? — Тане удари јако гласом на реч „власт“. — Срета писар и доктор одоше мало час за Средњево...
Шта велиш ако се моја, слутња обистини, ако ту буде бабина масла?... а?
Док Тане говораше ово, Мара не скидаше очију с њега; а кад он заврши, она се пљесну рукама по бедрима, па се готово сруши на столицу... Кумим те Богом, Тане шта да се ради? На нас је устала и хала и врана. Бог и душа може зло бити! У Средњеву има пуно људи, који мрзе кућу очеву и Мишину. Мрзе их због њихова велика и богата имања... Мрзе их, што чувају и не дају своје. Сви ће они једва дочекати, да виде и помогну зло њихово... За љубав нашега Андре, зарад среће ове женске деце наше, не дај, Тане, да душмани наши дочекају оно што желе!
Као киша лиле су сузе низ лице Марино, а она кршећи прсте облеташе око мужа... Иди болан у телеграф, те јави Миши у Пешту, да је Рада умрла. Требало би јавити и њеном брату... Нека Андра затвори дућан, а момак нека спреми кола па да идемо одмах у Средњево, јер... Мара не доврши што је хтела рећи... У побочној, такозваној „великој соби“ чу се страховити тресак. Мара врисну и полете вратима што из ове собе воде у „велику“. За Маром потрча и Тане, а кад отворише врата пред њима се указа слика, која у Мари изазва поновни врисак...
Велики „стелаж“, који је био прислоњен уза зид, крај самих тих врата, лежаше на поду, а посуђе: тањири, чиније, чаше, флаше, „шафољчићи“ за слатко, шољице, вазне, и
Стојна међу тим успе да се измигољи испод гомиле, која се на њу била сручила; и тек што се усправи, Мара јој унесе песнице под нос узвикујући бесно: Откуда ти овде?
Шта си тражила ту?... А-а-а-, - отеже јетко Мара - хтела си да чујеш шта се говори... па онда као бујица осуше ударци по глави преплашене баба-Стојне. Мара се у часу досетила; да је тако што морало бити, и одиста, погодила је.
Баба-Стојна је тога јутра чула од момка Николе, из Средњева, који је донео писмо за Тана, шта се тамо догодило. А кад је мало касније изишла била у чаршију да купи што треба за ручак, питали су је људи: шта је то било у Средњеву; чује се да је Мишина Рада умрла напрасно“ ... Баба је на питања одговарала, да је и она тако чула од момка Николе, који је њеноме газди донео јутрос неко писмо из Средњева. Али баба је уочила, да је сваки после тога одмахнуо сумњиво главом, а преко усана му прешао једва
Кад је Тане дошао из капетаније кући, она га је видела како је брижан и суморан, а опет, на својој газдарици приметила је била још од јутрос неку збуњеност и расејаност што дотле никад није опажала.
Кад оно деца изиђоше из собе, у којој оста сам Тане са Маром, баба-Стојна остави кујну па се шмукну у ходник, из кога се улазило у „велику собу“. Пошто је изула папуче и узела их у руке, она тихо притиште кваку, лагано отшкрину врата толико, колико јој је било потребно да се провуче, и... нађе се неопажена па жељену месту. Папуче је била изула, да би била спретнија у ходу, а није их хтела оставити у ходнику пред вратима, јер би тако сваки од укућана, који наишао ходником, познао по њеним папучама да је она у „великој соби“. Притворив за собом опрезно врата, и спустив са највећом пажњом скакавицу на шип, - дошуња се као мачка до врата, која из те собе воде у ону, где су били Тане и Мара. С грозничавом радозналошћу
Кад оно Мара рече Тану: „а момак нека спреми кола па да одмах идемо у Средњево“, Стојни се учини да Мара пође вратима за којима је она чучала и прислушкивала, те се нагло усправи и наже свом снагом да побегне из собе, пре но што би Мара врата отворила. Можда би јој то и пошло за руком, да не беше њеног великог шала, који јој беше омотан око врата, па преко груди укрштен и пребачен на крстине, а ту везан на чвор. Кад је оно савијала колена да причучи вратима, ресната ивица шала западне међу резотине, којима је стелаж био оперважен, и закачи се тамо тако, да је Стојна, кад је нагла да бежи, опружила се, колика је дуга по патосу, а на њу се, сруши и стелаж и све оно што је на њему поређано било.
Тане, мудар и тих као увек, ухвати раздражену Мару с леђа, тргну је снажно и одвоји од Стојне, а затим Стојни подвикну, да се торња из собе.
Кад осташе сами, Тане стаде пред Мару и крстећи се рече јој загушљивим гласом: о, жено, жено, имаш ли ти памети?! Зар хоћеш да ова матора алапача још данас оде из наше куће, па да по малама прича све што је чула и што зна? Кад си видела шта је, боље би било да си мислила, како да не изиђе ни на сокак, бар за неколико дана.
Мара је цептила од раздражења. Грицкајући нокте, час једне, час друге руке, она стајаше као запањена на месту, на коме се нашла, са укоченим погледом, упртим у под. Она оста у томе положају и онда кад Тане изиђе из собе. Тек на глас деце трже се као из заноса, а из груди јој се оте дубок и дуг уздах. Зар је и то требало да буде? питаше се гласом, који одаваше бол и очајање, па оде деци која су је преплашено звала, кад су видела да је отац отишао од куће, а мајке им нема у соби, у којој су њу и оца мало час оставила била.
Међу окрузима Краљевине Србије, наше лепе отаџбине, заузима, без сумње, највидније место округ пожаревачки. Он се од осталих округа истиче: просторношћу, која износи осмину целокупне Србије; популацијом, која, као у гдекојој државици, прелази четвртину милиона; па најзад и положајем, како према окрузима којих се дотиче, тако и према српској покрајини Банату, од којега је одсечен широким Дунавом, том „водом словенском“, како га је назвао велики Пољак — родољуб Чајковски... Овај пространи и богати округ обраћа на се особиту
То класично наречје чује се и по равноме Банату, чак далеко од обале плавога Дунава, који је вековима цепао, па није успео да оцепи и одроди браћу једне крви и језика.
Напослетку овај, у сваком обзиру интересантан, округ, чувар споменика наше старе славе и величине, ризница бајки и предања из најстаријих времена нашега народа — која су предања сведок интелигенције, културе и животне снаге његове, - препун је природних лепота, са којима се путник срета на сваком кораку. Не зна се шта је од чега лепше и примамљивије! Само неколико минута удаљен је од Пожаревца гребен Сопот, који се издиже из Дунава крај Костоца а одатле се пружа на југ до Ресаве, те одваја Поморавље од знаменитога Стига. Са тога гребена ваља погледати десно па видети дивну панораму, коју даје равно Поморавље, начичкано, — докле се оком може догледати, — лепим селима и плодним пољима, а завршено, далеко у магли, контурама Космаја и Авале. Са те исте тачке ваља се само осврнути лево, па се усхитити погледом на богати Стиг, који се, испресецан бујном Млавом и Могилом, пружа преко Салаковца, Батуше, Шапина и Божевца, Куле и Црљенца, Шетоња и Бистрице и допире до самога Ждрела, а одатле уводи путника у чаробну Горњачку Клисуру. Треба проћи од Пожаревца до Битеклије, па се напојити и занети
Ваља прећи од Ждрела до манастира Горњака клисуром коју је Млава од искони прокопала а кроз коју она и данас хучи пенушајући и ломећи се о огромне кршеве стена, што су се, Бог зна кад, урвале са висова над Млавом и укљештиле у кориту њену. Путнику се чисто чини, како се ти колосални одломци стења труде да уставе силан ток ове несавладљиве реке, која, обарајући све уставе, прескачући преко свих препона, жури да што пре стигне и потече - лагано, одмарајући се — оним „дивним ћилимом“, што га је „вила разастрла од Велика Села па до самог Ждрела“, како је то исказала надахнута песничка и сликарска душа Ђуре Јакшића.
Има још пуно лепота и красота, које могу обилато да нахране срце и душу човекову, и пуно интересантних ствари, заслужних да буду предмети студије мислених родољуба; али, ми ћемо прећи преко свега, па и преко старе Рукумије и Заове, о којима постоје у народу чудне и романтичне бајке; оставићемо и Горњак и Туман, те да што пре доведемо читаоце у онај, такође лепи крај, који је позорница ове наше, колико занимљиве, толико истините приповетке.
На место ужасног, језовитог злочина, који је дао повода овим врстама, може се доћи с више страна. Има леп пут који, за село
Коме је дао Бог те му се може, да неколико дана или недеља пробави на путу ради душевног одмора и освежења, — не мора да иде у туђе земље и народе, као што то чине данас многе, не само имућне породице наше, него и оне које после, преко целе године, не могу да састављају крај с крајем, те и ако, по повратку с пута, закидају од својих уста, ипак не могу да доведу у ред „финансије“, које су пореметили преко лета: бавећи се на обалама Немачког или Јадранског Мора; или јурећи кроз Пешту, Беч, Фијуму, Трст, Венецију и т. д., да задовоље манију, којом су од скора заражени извесни слојеви нашега друштва, они слојеви који се, са основом или по уображењу, убрајају у елиту нашу. Србијанац не мора да тражи: ни Каленберг, ни Семеринг; ни Тиролску, ни Швајцарску; ни Остенде, Абацију и Равијеру. Поред осталих лепих крајева, којима обилује наша дивна и богата отаџбина, нека се закани
Водећи покрај села: Турије, Ракове Баре, Сене и Лешњице, овај лепи, као длан равни пут, вијуга се за Пеком, који протиче узаном клисуром, над којом се, и с једне и с друге стране, уздижу висови, густо обрасли јоргованом, и плавим и белим. Концем маја и почетком јуна ту хоће чисто да угуши мирис, што га са висова сноси поветарац, који вечито, без прекида, струји овом дивном, чудесном клисуром.
Од села Лешњице пут се дели на два крака: један одваја лево, преко великог моста на Пеку, за Мишљеновац, Мустапић и Раброво, — која су села на левој обали, - а десном страном Пека води други крак, поред Зеленика и Душманића, кроз Клење за Голубац.
Ко хоће да види, како природа може да буде маћија, нека прође атарима жагубичким и лазничким, који захватају читав
Недалеко од Миљевића скренућемо лево сеоским путем, и ударити између њива, притиснутих бујним кукурузом, у који, као у море утоне и изгуби се у оку највиши коњаник, а на свакоме стаблу његову, испречило се по неколико коренова, каквих, и по
Покојни газда Јова, отац Ивков, имао је тек тридесет и шест година, кад му је син Ивко био у шеснаестој. У пуном развоју мушке снаге и лепоте, силан и новцем и имањем, увек богато и брижљиво одевен и
Једнога дана уз месојеђе, у први сумрак, припуцаше пушке и затутња бубањ, па онда, брзо за тим, полете по селу глас, да газда Јова довео у кућу за сина Ивка,
Но да оставимо за сада ово, што се догађало пред пожаревачким судом, после скоро четрдесет година, - а што ће, у своје време, доћи на ред - па да се вратимо у доба, кад оно газда Јова, дед Мишин, доведе за свога сина Ивка, Стану влашкодолку, матер Мишину... На прасак пушака и монотону лупу гоча, која се чула до најудаљенијих крајева Средњева, поврвеше из кућа на улицу и жене,
Е, Бога ми, коно, — одговараше тихо она друга, — сад видим да има нешто од онога што народ говори. Сад се и мени отварају очи, те се сећам на много што шта што ми онда није ни на ум падало... Па ево сад је корсем доводи, за сина, балавца, кога она може у кецељи да носи... Та ма’ни се коно, Бога ти! ово се већ види шта је.
Слично томе шаптало се и на другим састанцима жена и девојака; поличарке и мајке њихове, не могаху лако да прегоре, што „једна гола девојка из туђег села“, ето уђе у богату кућу Јовину, на коју
Такви разговори ишли су шапатом, од уста до уста, не само тога вечера, и оних дана до венчања Станина; него се то продужавало, - истима ређе и ређе, - и после толико година, пошто је Савка изродила Ивку њено троје деце. Та прича није усахнула са свим ни пошто су помрли, и газда и његова домаћица, и пошто је Ивко био „стао на снагу“ и предузео управу куће, имања и трговине, уз припомоћ свога млађег брата Стевице, слушајући увек предано и мудре савете, своје домаћице, Стане. -
Још док беше у животу свекар јој Јова, Стана је, мало по мало, освајала земљиште у кући; па, како је била веома разборита, а одлучне и чврсте воље, не само за послове који су се тицали куће и имања, него и за оне чисто трговачке, — она је, после смрти свекрове, држала у својој јакој руци све конце и њен заповеднички глас чуо се: и у кући, и у дућану, и на њиви.... Њеним заповестима повиновала се и њена јетрва — жена Стевичина — Смиља, исто тако, као што су и сва деца, и сва „живина“ у кући, знала добро: коме треба умостити, а од кога им се ваља бојати. Својим разумом, својом господском појавом и држањем, Стана је импоновала где се год појавила. Чак и Ивко, који је почео да показује наклоност пићу (због нечега „што само он зна“, како је говорио, кад се где год ван куће напије), осећао
И тако је протицала година за годином. Трговина је напредовала, имање се повећавало, деца прираштала, — женска за удају, а доцније и син Миша за женидбу. Стана је прво удала ћер Мару за угледног трговца градиштанског, Тана Протића, са којом смо ми, још у почетку ове наше приче, упознали читатеље наше... Стана је већ видела и унучиће од ћери, па је желела да ожени и сина Мишу, који није ни мало личио на деда Јову, већ као и отац му Ивко, био без енергије и иницијативе, а преко свега још, боловао од падавице.
И ту жељу своју Стана је испунила. У богатоме Стигу нашла је угледну кућу, и пријатеља. Узела је за снаху Радојку, ћер Стојана Михаиловића, богатог трговца из села Батуше, која, поред богате спреме девојачке, носи и три стотине „цесарских здравих“, што се у оно време сматрало као велики мираз, о коме се причало и по Стигу, и по Пеку, до Хомоља и до Мораве. Била је и весела свадба, али падало је у очи сватовима, и девојачким и „младожењским“, да младожења није са сватовима својим, дошао по девојку и до Батуше, већ застао у Божевцу, па ту сачекао богату киту и сватове, који са девојком дођоше
Након осам дана после свадбе, ето стигоше у Средњево Батушани - похођани. Газда Стојан, отац Радојчин, повео беше собом и сина Јову, дечка од дванаест година, који се тада учаше у гимназији пожаревачкој; и ћер Анђу, старију од Радојке, која беше удата у Пожаревцу; и зета Живана, мужа Анђина, и још неколико блиских родица својих. Чим је са својима ушао у кућу пријатеља, он је, истина, опазио да је свега обилато и богато спремљено за дочек његов и његових, али, његовом погледу не могаде да умакне и то, како његова прија Стана на силу развлачи усне да се насмеши и покаже, да је рада гостима. И на лицу своје ћери Раде, — која и оцу и брату полете у загрљај, чим ови скочише с кола, — опази он оцртану неку тугу. Паде му у очи како њено, до јуче једро и румено лице, беше потавнило као земља, а очи модре, као да су уплакане. То га уби као пушка. Једва је чекао да уграби Раду на само, па да је пита: како јој је? -
Ту се за богатом трпезом јело и пило, и у подне, и у вече. Пријатељ Стојан са својима, остао је и на конаку у пријатеља Ивка; али, ни те ноћи, ни сутра дан пред полазак, не уграби прилике да упита своју Раду, која је непрекидно трчала за послом: како јој је овде? Кад већ дође време да седа на кола,
— пошто се ижљубио са мамурним пријатељем Ивком и пријом Станом, — он шану болно Ради (кад му она приђе руци): како ти је овде, ћери моја? Добро ми је, бабо, - грцаше Рада, — не брине се ништа; али видело се да не говори истину, јер очи пуне беше упрла у крај своје кецеље, који око прста омотаваше. — — — —
Снажни и бујни коњи, у колима газда Стојана Михаиловића, прелетали су већ равни Стиг, преко поља шапинских и батушких, са ћерком Анђом и зетом Живаном, који још у Средњеву доконаше, да га, онако раскарена не пуштају сама кући. Дубоко погружен, мишљаше непрестано на своју послушну и добру Раду, без које ће му сад бити све празно у кући. И умро је сиромах после пет година, а није сазнао прави узрок, са кога је његова Рада могла изгледати онако самртнички тужна, каква му се учинила кад је оно, на осам дана после њене удаје, походио био своје пријатеље. Закључио је, најзад, да је то, мож’да, било отуда, што је његов зет Миша страдао од падавице, а што је он сазнао преко људи, тек на два месеца, после вајнога весеља свога. Пекло га је љуто, што није брижљивије разбирао, коме ће дати своју Раду, коју никад, ни за шта, није имао да прекори.
И страшна болест Мишина утицала је на Раду; али једна сцена, која је била у
Иву се било допало: вредноћа, чистоћа, умешност и ред, који је Рада, - навикнута у кући очевој, — почела да заводи и у кући свекровој. Образна и скромна, готова да свекру указује свако поштовање и да му чини све оне услуге, које је чинила и оцу своме, - Рада се необично допала свекру, који од своје деце није био научен на толику пажњу. Расположен и весео што је добио такву снаху, он једнога дана (петога по свадби), после ручка и доброга макачког вина, узе за руку Раду, која га је око стола дворила, па одушевљено узвикну: „алал’ ти млеко које си дојила! жива да си ми и здрава, лепа снахо моја!“ па је онда и помилова по округластом подбратку. Стани, која сећаше за трпезом и виде шта уради Ивко, сену као муња једна мрачна мисао. Преко памети пређе јој њено девојаштво и њен улазак у ову кућу, па на један мах узавре све у њој. И та мудра Стана, која се свагда одликовала својом тактичношћу и озбиљношћу; која је, не само о сваком свом раду и кораку, него и о свакој речи коју ће изустити, водила рачуна и говорила увек смишљено, - избезуми се и заборави на себе, први пут можда, од како је у овој кући. На поље из моје куће, безобразна кучко, цикну као гуја, а очи јој севаху као у тигрице. Најпогрдније и најодвратније псовке осу она и на Ивка
Од тога кобнога дана, Стана је нерадо гледала своју снаху. Она ју је управо омрзнула, и никад је више није могла заволети. Често ни самој себи није умела да даде разлога, од куда та, толика мржња њена према Ради, јер се после потпуно уверила, да је неоснована била она црна сумња њена, која је ишчезла, готово у исто време, кад се појавила.
А Миша, тај мучни болесник, гледао је у Ради свога анђела, јер га је она, са његове преданости њој, волела, чувала и неговала као мало дете, па је то чинила чак и онда, кад је Миша својом несрећном болешћу
Али, Стана је трпела Раду само дотле док Миша није, после дугогодишње брижљиве неге Радине, оздравио... Да, оздравио... али на несрећу: и своју, и Радину, и материну и очеву; а на срамоту кућа зетова и сестара својих. Јер, од дана његова оздрављења и опорављења, Рада није више била потребна овој неблагодарној, чудној кући. Њу је Стана осећала као баласт, који њен јединац Миша, сада здрав и румен, вуче за собом; и, она је најпре „планирала“, а после приступила извршењу своје намере: да свога сина и своју кућу курталише Раде.
Још једно осећање, између осталих, опредељивало је Стану да остане непоколебљива у својој одлуци, и то осећање гонило ју је силио и неодољиво, да извршење те своје одлуке убрза. Мислила је, и дању и ноћу, на онај, за њу срећан дан, када ће видети своју кућу и свога сина, ослобођена свих конвенционалних обзира, и кад и њему и њој, стајати на слободан избор пуно девојака, жељних да се назову женом богатога Мише, између којих је, на једну нарочито већ бацила око, с надом да ће она усрећити њенога јединца породом, који се од Раде, већ одавно, није више могао очекивати.
У првим годинама својега брака са Мишом, Рада је имала двоје деце. Прво дете
Брижљивом негом, коју су јој указивале сестра Анђа и „стрина Смиља“, Рада је истина, после шест недеља стала на ноге, али, никада више њени образи не синуше руменилом и здрављем. С године на годину, она је опадала тако, да је на две године пред своју трагичну смрт, изгледала живи скелет. Ни ни тада није била штеђена од тешких увреда, док је, с друге стране, без милости оптерећивана пословима и кућевним и тежачким, што их увек има у великој и богатој кући на селу.
Положај Радин у овој кући, отежан је био доцније и тиме, што је Стеван, некако ускоро после оздрављења Радина, оделио се био од брата Ивка имањем, па са својом женом Смиљом изишао и из куће задружне. Рада је тако изгубила и тај једини наслон и заштиту, коју је у „стрини Смиљи“ имала, и пред којом је могла, од времена на време, да се изјада и исплаче. Сваки дан доносио јој је нове јаде и нове тегобе... Што се Миша више опорављао, све је мање осећао потребу за Радом, којој су већ почели долазити до ушију гласови о његовом банчењу
У тој и таквој физичкој и душевној борби, Рада је живела у кући Ивковој и Станиној до 17. октобра 1890. Тога дана заноћила је ту жива па и здрава, колико се то за њу могло рећи, — а сутра дан осванула је мртва изданув на мукама, које су завршиле и крунисале сва дотадашња страдања њена...
Где је, баш местимице, извршено убиство и која су лица била активни учесници, то истрага није могла утврдити непосредним доказима, почем није било признања саучесника, а сведока очевидаца није ни могло бити, према самој природи злочина, који је био резултат дужега размишљања и припремања. Али, сва она факта и околности укупно, које су истрагом полицијске власти и ислеђењем код суда несумњиво утврђене, дају целину слике, која је изнесена пред судом, у тужби држав. тужитеља и заступника брата покојничина, те је чине природном и потпуно вероватном. С тога је, и онај силни свет и сеоски и варошки, — којим је била препуњена велика дворана новога пожаревачког суда, — одушевљеним клицањем: „Живео суд! живела правда!“ поздравио пресуду, кад је она, 26. априла 1891. била свечано објављена.
Још у путу из Градишта за Средњево писар Срета и доктор Милан, возећи се на једним колима, доконаше да се, пре свега, изврши лекарски преглед и секција мртвога тела, ради констатовања: да ли је насилно уморство, или је смрт наступила услед какве аномалије у самоме организму покојнице.
Кад беху већ на самоме улазу у Средњево, сретоше једнога сељака који излазаше из села. Срета рече пандуру, који поред њихових кола јахаше, да га устави и упита одакле је. Кад сељак одговори да је из Средњева, Срета га упита: познаје ли газда Ивка и је ли чуо шта је то било ноћас у његовој кући? Човек слеже раменима, па одговараше полако: а шта му ја знам, господине.... сна му је јутрос нађена мртва, а синоћ је, — како ми јутрос причаше Никола, његов дућански момак, — вечерала и била здрава. Он је, вели, њој и предао кључеве од дућана, кад га је синоћ затворио, почем је газда Миша у Пешти, са свињама, продужаваше сељак, тихим гласом.
Па јеси ли ти од јутрос ишао кући газда Ивковој? Јеси ли видео покојницу? Мислиш ли да је жена умр’ла или убијена?
Напастована жена, господине... рече сељак узвикујући и отежући. Био сам тамо и ја и пуно света. Изгребена је сва по лицу и врату, а очи јој искочиле из главе, ето
Па шта мислиш ти и твоји сељаци? Ако је убијена, ко је њу могао напасти, зашто и како?
Шта је, да је, из куће је, господине, - одговараше сељак одлучно. Ја толико знам, а има људи који ће ти, ваљада, знати и више што казати.
Срета само прибележи име овога човека па онда рече пандуру кочијашу да тера, журећи да што пре стигне на место дела.
Чим стигоше пред кућу Ивкову, Срета са доктором сиђе с кола, па, — прошав кроз густу гомилу радознале светине, што се била слегла, и на улици пред дућаном, и у авлији пред кућом, која му на вику пандура прављаше пролаз, — он, не заустављајући се нигде и ни с ким, уђе право у собу у којој покојница лежаше на самртничком столу. Врата те собе била су широм отворена, те се, још са авлије, видела светлост многобројних воштаница, попаљених око главе мртвачеве; јер по обичају тога краја свако што дође мртвацу, доноси и пали свећу чело главе његове. Стану, која стајаше на вратима собе и хтеде да се поздрави с њиме, он и не виде, под утиском који је на њега учинио овај призор. На челу и лицу покојнице виделе су се јасно дубоке греботине и бразде. Она беше обучена и намештена, како се обично намештају мртваци. Срета рече
У соби код мртваца, осташе само: Срета писар, лекар, и она жена, коју је Срета тражио за то, да са мртваца скида одело, кад лекар отпоче секцију.
Било је већ дубоко у ноћ, кад је доктор Милан завршио секцију и саставио протокол својега лекарског прегледа и мишљења.
Да би читатељи добили праву и јасну слику злочина, као и начин како је он вршен и извршен над овом несретном женом, најбоље ће бити, да нам то каже овај званичан акат лекарев, који ћемо овде верно исписати из аката судских. Он, од речи до речи, гласи:
Протокол секције
По наредби власти среза рамског, отишао сам данас у село Средњево да извршим секцију над убијеном Радом женом Милише И. Јовановића, која је била 37 година стара, и која је јутрос, око 7 сах. мртва нађена у својој спаваћој соби.
А. Спољашњи преглед.
1. Мртво тело нађох обучено у обично мртвачко одело.
2. Убијена била је средњега пораста и слабе мускулатуре у опште, а боја коже била је, по целоме телу, прљаво бледа, анемична.
3. Коса на глави мрке боје и дугачка.
4. Трбух умерено надувен од гасова.
5. На леђима имају обичне мртвачке пеге.
6. Од спољашњих повреда биле су следеће: а. Десна половина чела, десно слепо око и десна страна образа отечено је и модро; а кад сам кожу расекао, видело се да има излива крви у мишићноме ткању од силних удараца. На десној јагодици и десноме слепом оку има повише греботина, причињених ноктима. Нос је на многим местима изгребен ноктима, а ноздрве су пуне усирене крви. Уснице су рањаве с поља као и изнутра. Десно уво је модро, а на десној заушној кости има модрица са отоком од силног ударца. б. Капци десног ока модри су и изгребени а око (
Б. Унутарњи преглед.
1. Кад сам кожу од врха браде па на ниже одвојио, покрај јабучице до котлаца, онда се могла видети повреда, која је нанешена убијеној од стране убице.
Са десне као и са леве стране јабучице и врата, био је велики излив крви у мишићноме ткању, а рскавице јабучице прсле су с преда од силног притиска са обе стране прстима.
2. Кад сам јабучицу у дужину расекао, онда сам увидео, да и на слузној кожи има местимице излива крви, а из душника ишла је пенушаста крвава течност.
3. Кад сам грудни кош отворио, нашао сам плућа залепљена за ребарну поставу. Једна и друга страна, при расеку, била је препуна крвљу црновишњеве боје, помешаном са ваздухом. С поља су плућа изгледала марморисана.
У срчаној кеси било је мало течности а у коморама срца мало крви, од чести усирене. Срце је било прилично обложено салом а мишић је био млитав.
1. Других аномалија нисам нашао при секцији.
Лекарско мишљење.
1. На питање, шта је у овом случају главни узрок преке смрти? мора се овако одговорити:
Да је прека смрт наступила услед стегнућа јабучице, јер је тиме био спречен приступ ваздуха у плућа и нападнута морала се угушити.
Писар Срета, као млад и скорашњи чиновник и иследник, није у својој служби до тада имао овакав замашан и интересантан случај, — а извесно је, да га није имао ни доцније, ма да је непрекидно био у полицијској служби, у којој је још до скора био на високом положају — те пошто је, овим лекарским прегледом коме је он неодступно био присутан од почетка до краја, собом се уверио о многобројним знацима насиља нађенима на телу ове јадне жене, — он поче да појима тежину задатка, чије решење чека сада на њега. Пошто је оверио протокол секицје, неколико минута држаше га у руци
Док је писар Срета — притиснут тежином утисака, добивених услед секције, — размишљао о задатку, који стајаше пред њим као у каквој маглуштини, — доктор Милан уз припомоћ оне жепе, довео је био опет у ред леш, у колико је то било могуће, па онда рече, да би га требало пренети у цркву, да тамо преноћи; јер после секције, не би било „саветно“ оставити га кућанима и комшијама, који сматрају за неку особиту дужност и пијетет, да целе ноћи седе крај мртваца и чувају га. Како је доктор предложио, тако је и урађено...
Сад ви докторе, можете ићи да се одморите, рече Срета, а мени ваља још нешто да свршим вечерас. За тим се окрете и нареди председнику општине — који сматраше да је својим положајем и дужношћу позват да буде непрестано уз „срескога“, — да му нађе и доведе тројицу одабраних и поштених људи. Разумем, рече председник са војничком приправношћу и готовошћу, па га у часу, нестаде. Већ после неколико минута, дође опет са тројицом људи, који по свему, изгледаху да одиста и јесу одабрани.
За све то време, кроз гомиле света, којим беше притиснута авлија и трем пред кућом, промицаху: час Стана, час њена ћи Мара, — која са Таном беше стигла из Градишта. Ко је, пре једнога дана, видео био Стану, не би је могао познати овога вечера. И њена глава, и њено одело, и њено држање и кретање, све беше у неком необичном, дотле невиђеном нереду. Пролазећи неколико пута кроз светину, она је, забринуто и погружено ишла до на други крај куће, — до онога оделења где је њена сна, мртва нађена, — па се отуда опет враћала, не знајући ни сама зашто то чини. Хукне тек само, од времена на време, одупре рукама о слабине и заљуља главом, па онда јој се, из широких груди, отме дубок и силан уздах.
Мара, на против, беше потпуно присебна. Протурајући се кроз гомилу, могаше се видети: час у кујни, час у штали са кочијашем, час у соби дућанских момака, час у оној где бораве покућар и слуге из поља. Са свима она вођаше неке разговоре и махаше живо рукама. - - -
Кад председник доведе тражене људе, Срета писар позва гласно искупљене радозналце да се разилазе, и стајаше на трему све дотле, док и последњи сељак не изиђе из авлије. За тим је, са председником и призватим људма: обишао целу кућу, и с улице, и из авлије; прошао кроз дућан и магазу кроз све собе, и кроз све зграде у авлији;
После питања, што их је постављао: час Ивку, час Стани, час појединима од момака и слушчади, — настала су била и узајамна обавештавања о извесним фактима, о којима су двоје или више њих имали да дају одговоре. Тако: било је објашњавања између Стане и Ивка; између њих и појединих момака; и, између самих момака и слугу узајамно.
У том објашњавању Срета чу како Никола, момак дућански, рече Стани: ви знате газдарице, да сам ја, чим сте ми јутрос рано дали кључеве од дућана, отишао у дућан, и да сам тамо остао на послу све док ви нисте дошли у дућан и рекли ми да затварам, јер је газдарица Рада умрла. Ова Николина реч о кључевима, паде као метеор на Срету, и у часу, он је доведе у везу са речима онога сељака, кога је срео на улазу у село. Читаоци
Требало је да прође неколико минута па да се опет прибере. Поче поново да упоређује шта је све чуо: од онога сељака на друму; од госпође Стане; од газда Ивка; од дућанског момка, Николе... Све мисли његове, које он на силу упућиваше и другим правцима, збираху се опет и устављаху неодступно на фактима: да је Никола, кад је 17. октобра у вече, затворио дућан, предао кључеве, као обично, пок. Ради; да их је она метнула у свој џеп од хаљине; да је он сутра дан, рано у јутру пошао, као и обично, соби пок. Раде по кључеве, но да је Стана изишла пред њега и она му, преко обичаја, кључеве дала; да Стана није тада, при предаји кључева, ни речи рекла Николи о смрти Радиној, него тек после једног сахата, кад му је дошла у дућан и наредила да затвара.
Све те факте, — који се нису спорили ни са које стране, већ на против, исказима дотичних утврђивали, — он претресаше у глави неколико пута, и сваки пут они га нагоњаху, неодољивом силом логике, на закључак: да у Стани мора да тражи злочинца... И напослетку, њему се учини као да му неко шану:
Да не би се проникло, колико он много полаже на речи Станине и Николине, сада исказане; да не би то било пре, но што би он ту њихову реч ставио на протокол и дао му значај правног документа, — он не хте више упуштати се у питања о кључевима, него седе да у протокол увиђаја упише узбуђеном руком оно, што је дотле тим увиђајем утврђено.
Писац ових редака налази, да ће овај протокол, поред свега свог званичног, сувопарног облика и стила, бити ипак од интереса за читаоце, јер ће он бацити пуно светлости на чињенице, које ће, за потпуно разумевање дела а и при самом суђењу, бити од пресуднога значаја. Осим тога, тај докуменат као званичан акт, који је један од важних основа пресуде, по овоме делу изречене, говориће много речитије и убедљивије, но што би то могао писац, кад би га само у изводу овде саопштио. Те с тога, тај протокол исписује се овде од речи до речи како гласи у оригиналу:
Рађено 18. октобра 1890. у Средњеву.
Полицијски увиђај
По делу убиства Радојке жене Мише И. Јовановића трг. из Средњева.
Кућа, у којој је извршено убиство, лежи покрај самога друма који води од Средњева за Печаницу. С лица куће, т. ј. поред друма, постоји дућан, до њега магаза, а за тим једна намештена соба, велика; па до ње друга, мања, такође намештена соба, у којим собама, по казивању укућана нико не обитава. На задњем делу куће, т. ј. из авлије има, дуж целе куће, отворен ходник на стубовима. С десне стране овога ходника, постоје врата за улаз у дућан, а с леве друга за улаз у једно мало предсобље из кога се опет улази у велики ходник пред собама напред споменутима. На искрају овога ходника, а на западној страни, постоје врата за собу, у којој су, по казивању укућана, спавали свекар и свекрва убијене, те ноћи, кад је убиство извршено. Из ове њихове собе имају врата за улазак у ону собу с лица, која је напред описана под именом: „мања намештена соба“.
Сем што се на отвореном ходнику, на десној страни налазе врата за дућан, а на левој врата за, већ побројана одељења, — имају још једна врата, којима се, из отвореног ходника, улази у одељења, где је пок. Рада нађена. Прво се улази у предсобље, и кога двоја врата воде: једна десно у собу,
Врата, кроз која се из отвореног ходника улази у предсобље пок. Раде, затварају се бравом која је и данас у добром стању. Одмах до ових врата има прозор; а у соби, у којој је пок. Рада нађена, има два прозора. На свима овим прозорима, т. ј. и у предсобљу и у соби, постоји гвожђе, те је пролазак кроз прозор немогућан.
Кућа ова ограђена је са свих страна, и то: са стране јужне и западне, зградама, а само са севера тарабом од једног хвата висине. У авлију се улази: са западне стране, великом капијом, која је између зграда, а која се бравом закључава; а са северне стране капијом омањом, која се затвара резом и шипом.
Прегледавши пажљиво врата, како она, којима се улази у предсобље, тако и она из предсобља за у собу, у којој је покојница нађена, нисмо нашли никаквих трагова од насиља и повреда. Исто тако и сва три прозора нашли смо потпуно здрава и добро затворена. По казивању свекрве Радине, — која је прва у њену собу ушла, — врата на предсобљу била су затворена кључем, те с тога, да узме кључ од подрума, те да, њиме отвори врата предсобља и тамо уђе. Ушав, на тај начин у предсобље, свекрва пок. Раде тврди, да је кључ од врата предсобља нашла на прозору, до врата; а прозор да је био потпуно затворен са свима окнима здравим, као што је и данас. Врата пак собна — по тврђењу свекрвином — била су само притворена, и кад их је она отворила, видела је пок. Раду потпуно обучену, мртву, са главом на патосу а ногама на кревету. Услед оваког тврђења свекрвиног, упоредили смо кључ, којим је она врата отворила, са правим кључем од предсобља, који је, по њеном казивању био на прозору предсобља, и нашли смо: да се ова два кључа не слажу међу собом по спољној форми; али да, зајиста, и један и други отварају браву на вратима предсобља, с том само разликом, што онај прави лако и одмах отвара, док онај други теже ради и мора се по неколико пута окретати, док се се брава не отвори.
Прегледали смо, даље, тачно кревет, на коме је свекрва, како она казује, нашла пок. Раду мртву. Од четири јастука спаваћа, нађосмо само један чист, а сва три остала била су на гдекојим местима испрскана крвљу. Исто тако био је крвав и онај крај јоргана који је био на узглављу, а окрвављен је, по свој прилици, носом из кога је крв текла. На
У овој соби, где је пок. Рада нађена, само је кревет (креветске хаљине) мало испретуран, а остали намештај у соби потпуно је у реду, по казивању свекрвином, нити од њега што фали.
Узев све напред изложено у призрење, држимо:
1. да је ово убиство извршено једино из мржње и освете, а никако из користољубља, јер из собе пок. Раде, па ни из куће, ништа није однешено;
2. да је убиство морало бити извршено с вечера, док пок. Рада није још ни легла била да спава; јер се само тако да разумети, што је она нађена потпуно обучена, онако, како је преко дана ишла;
3. да онај кључ од предсобља, нађен на прозору, није могла метнути ту пок. Рад; већ је то учинио убица; јер, не да се изводити, да би пок. Рада, закључав врата предсобља, вадила из браве кључ и метала на прозор, кад се зна да, поред кључа стоји у брави, не може се други с поља утурити, и тако је затвор сигурнији;
4. да су убице били, или сами укућани или су ови са убицом, с поља, били у договору; јер се не да ни замислити да би странац, за извршење убиства, набављао кључ; но нека би баш и то било, убица не би имао
5. да је над Радом извршено убиство, на сву прилику у њеном кревету; да је она у кревету остала до сутра дан; и, да није могла бити с главом на патосу, како њена свекрва тврди, јер би, у том случају, било крви и на патосу, као што је нађена на јоргану и јастуцима.
Сем овде изнесенога стања ствари, немамо шта друго да приметимо, а на казато заклећемо се.
Вештаци:
Милан Мишић
Јован Митровић
Стојан Богдановић
Присуствовао увиђају,
Милосав Богић
председ. општ. Средњевске
Руководио увиђај
писар среза
С. Н Ђурић
Било је већ четири сахата од ноћи, кад је Срета завршио протокол полицијског увиђаја. Уморан, и духом и телом, он изиђе из куће Ивкове, па пређе преко широког
Председник понуди га да седне за један сто у углу, па онда викну сељацима, који око тога стола беху поседали, да се уклоне.
Малочас ми каза Мирко Јовин, да му је јутрос причао неки Стојан Милосављевић, како су, он и Васа Мирковић, видели ноћас, на један сахат пред зору Мишу и Стојадина Вујичиног у сокачићу испред куће Васине, где су нешто поверљиво и тихо говорили. Било је речи и о овој несрећи...
Како би било, продужаваше председник, да добавимо Стојана и Васу па да видимо шта ће они вама рећи? -
Нареди да се ти људи одмах добаве. Затим разбери тачно: у које је доба ноћас дошао Миша? Јесу ли укућани били будни када је он стигао? Да ли је истина, да је он ноћас по доласку с пута, излазио из куће и куда? Је ли ко са стране долазио у кућу? Обрати у опште пажњу на кућу и укућане, куда
Још синоћ, пошто је учинио увиђај, а пре но што је саставио протокол увиђаја, Срета је, по коњанику — пандуру, послао капетану у Градиште извештај. Тога извештаја нема у актима овога дела, почем је он био поверљиве природе, и тако се не зна садржина његова.
Доктор Милан отпутовао је тога јутра за Градиште, јер овде није више био потребан, а тамо су га очекивали његови лекарски и службени послови.
Целога тога дана, Срета је радио у једној од механских соба, пошто је одбио био понуду која му је од Стане и Ивка чињена, да ради у њиховој кући, у којој су му стављали на расположење собу, коју он изабере.
Испитивао је многа лица: и комшије, и слуге, и дућанске момке; али тога дана (19. октобра), није хтео испитивати: ни Ивка, ни Стану, ни Мишу. Налазио је да је у реду не дирати их, због погреба пок. Раде, који је био тога дана, а на коме је био и брат пок. Раде, коњички капетан Јова Михаиловић, који је око подне стигао из Алексинца, где је био са службом.
После погреба, капетан Јова покушао је да насамо говори са Сретом, али му је овај саветовао да он не чини ништа, што би
Сутра дан 20. октобра, око 3 сахата поподне, пуче по селу глас, да је писар Срета ухапсио: газда Ивка; његову газдарицу Стану; његовога сина, а мужа пок. Раде, Мишу; Стојадина Вујичиног — Рајичића, тежака из Средњева. Радознали сељаци скупљали су се око куће Ивкове, да се увере о истинитости пронесеног гласа; јер, то беше у њихову селу велики догађај, и јер се веровало, да власт неће, ни смети ни хтети, ударити на кућу газда Ивкову. Али, дошавши близу куће, она одиста видеше сеоску стражу око ње. Чуше да је ћата већ послао човека на коњу, да из капетаније, из Градишта, донесе оков за Стојадина, који је затворен у општинској апсани. Разабраше и то, да су Мара и Тане, чим је ухапшена Стана, сели на кола и отишли за Градиште. ---
Глас, који је као муња пројурио кроз село, био је истинит. Срета је тога дана, у 2 сахата по подне, донео решење о притвору, и већ у 2½, били су лишени слободе: Ивко, и Стана, и Миша, и Стојадин.
Срета је радио брзо, без одмора. Чинило му се, као да га нешто из његове унутрашњости гони на посао, у коме је ваљало имати: и издржљивости, и окретности, и богме,
Све то, спојено са околностима које је дотле прикупио, а што је Срета, пошто је извршио хапшење, неколико пута још претресао
„Основи подозрења“, који су у самом почетку ове истраге прибављени били, а на којима је Срета донео своје решење о притвору, били су ово:
I. Против Стане и Ивка.
1. Полицијским увиђајем и признањем њиховим утврђено је: да је Рада нађена мртва у својој соби; да су врата од предсобља, кроз које се улази у собу Радину, била закључана; да је кључ од тих врата, нађен унутра, на прозору предсобља; да су прозори читави и неповређени; и, да ни једно крило није било отворено, те да би се могло држати, да је убица, по извршењу дела, могао кључ убацити с поља. Дакле, да је све било затворено, и, да ни каквих других излаза ни улаза није било за одељење Радино, а међутим, по лекарском мнењу, Рада је удављена туђом руком. Кад се све ово доведе у везу са признањем туженога Ивка и Стане: да су тога вечера сами, без момака, били у кући; да су имали подрумски кључ који отвара предсобље, а који је био код Стане; и, да је она сутра дан, баш тим кључем и отворила предсобље те Раду нашла мртву у њеној соби, — све то несумњиво утврђује: да су Ивко и Стана, по извршеном убиству, — и пошто су онај прави кључ метнули на прозор предсобља, изнутра
2. Сутра дан, кад су пок. Раду мртву нашли, нису одмах о овоме случају известили месну власт, — што тврди Милосав Богић, председник општине, а што и сами признају, — већ су, на против, похитали да мртваца што пре окупају и спреме. Чак и на опомену Огњана Недељковића: да не треба покојницу ништа дирати, док не дође власт и лекар, — тужена Стана одговорила је: „шта ће нама ко и шта има ту да гледа, кад се види да је жена умрла“, па онда подвикнула сакупљеним људма: „изласте људи на поље да се жена окупа, спреми и намести!“ Овако њихово поступање јасно показује, да су то чинили у циљу, да убијену Раду час пре окупају и крв јој сперу, те тако униште трагове својега злочиначког дела.
II. Против саме Стане:
1. Никола Стојковић, момак дућански, и Живота Марјановић, покућар, тврде: да је
2. Ови исти сведоци тврде, да се Стана често свађала са Радом. Живота Марјановић, пак, тврди још и то: да је Стана једном приликом, на неколико дана пред убиство рекла пред њим: да мрзи Раду као кучку, и, да не може да је гледа очима. А Милосав Јовановић из Средњева, који је такође испитан као сведок, тврди: да је Стана једном у дућану, у коме се и он — сведок — био десио, казала: „ја сам мога сина заробила, ја га морам и одробити“; и,
3. Слуге Ивкове: Јован Павловић, Живота Марковић, напред споменути Никола Стојковић и Сима Јовановић тврде, да је Стана, 17. у вече, наваљивала на њих, док су још били за вечером, да се пожуре, па да иду спавати; а на Животу и по други пут навикивала, да иде на спавање. Сви ови сагласно тврде још и то: да је Стана, 18-ог око 3 сахата по поноћи, долазила на прозор њихове собе, где су они спавали, и будила их да иду на посао.
Све ове правно доказане околности знатно поткрепљују основе подозрења, прибављене против Стане, а изложене у одељку I. тачки 1.
III. Против Стојадина Рајчића
1. Сведоџбом Васе Мирковића, која се утврђује исказом Стојана Милосављевића, доказује се: да је Стојадин, 19-ог у јутру, на један сахат пред зору, дакле у невреме, састајао се тајно са Мишом, мужем убијене Раде, и са њиме на само разговарао; да је Миша тада питао Стојадина, „што ниси то одмах извршио“, а Стојадин му одговорио: „сад сам могао, па сад сам и извршио“;
2. Његова лажна одбрана, да се са Мишом, по повратку овога из Пеште, није нигде састајао; док сведоци Васа и Стојан потврдили су, и на суочењу са њим, да је тај састанак и разговор, између њега и Мише одиста био; и,
3. Признањем његовим утврђује се, да је тога вечера — пред убиство, — био у дућану туженога Ивка, дакле на месту, и баш пред извршење дела. То потврђује и сведок Јован Марић.
IV. Против Мише: —
1. Његов састанак у недоба, са Стојадином, што он не признаје, и ако су му то, на суочењу, утврдили сведоци очевидци;
2. Исказ Николе Стојковића, момка дућанског, да је између њега и Раде био рђав живот;
3. Сведок Анђа, кћи Боге Стевановића, тврди: да је Миша преко њега — Стојадина - слао паре некој девојци Достани, са поруком,
Пошто је Срета на основу ових, овако на брзу руку прибављених доказа, притворио оне, које је држао за кривце, послао к томе, по коњанику, извештај капетану, па је онда живо наставио даљи рад и радио дубоко у ноћ. А сутра дан, 21. октобра, испратио је: Стану и једног стражара са њом, на Ивковим колима; на троја кола метнуо је понаособ: Ивка, Мишу и Стојадина (овога у окову), а свакога, са по једним поузданим човеком под оружјем, које му је људе председник Милосав, као такве нашао и дао.
После пола сахата спремио се и сам да, са својим пандуром, крене за Градиште. Кад се хтеде попети на кола, која чекаху на њега пред мехапом, — из гомиле људи, што беху ту око кола његових, — приђе му неколико виђенијих домаћина па шануше: ако Бога знаш господине, не пуштај их отуда; јер, ако се сада врате, нарочито Стојадин, нама не остаје друго него да селимо из Средњева.
Гледајте ви своја посла, а власт чинити што треба по закону, одговори Срета и попе се на кола, викнув пандуру да тера. Пандур ошину коње, који полетеше испред механе у касу, а гомила сељака, што оста пред механом, поздрављаше га: „срећа господине!“
Истрага, која је отпочета у Средњеву настављена је и у Градишту; али, сад је веш ишло много спорије; јер, Срета је морао од времена на време, лаћати се и других послова, који су у нашим среским капетанијама и многобројни и разноврсни, а који га док је радио у Средњеву нису, као ово сада у Градишту, ометали готово сваког часа у раду.
У Србији иследници нису оно, што су они у другога света, где сваки орган државни, има своју одређену функцију и тачно обележен круг рада. Док један енглески, или немачки иследник, — који годинама врши ту своју службу на једном месту, — има све своје старање и сву своју, специјално иследничку спрему, обогаћену дугогодишњим искуством, да посвети искључиво делу које трага, — дотле један наш срески писар који буде „одређен да ради на кривицама“ — како се то у нас каже, — има да се бави истрагом, по свим кривичним делима, почев од најтежих и најзаплетенијих злочина, па до најситнијих, тако званих „полицијских иступа“, по којима има још и да суди, и да доноси „коначне“ пресуде или решења. Осим тога, он мора да врши и многе друге послове, који су, стицајем политичких или других каквих околности, претежнији од иследничке дужности
Нису ретки случајеви, да капетан и сви писари једнога среза, крену у потеру за хајдуцима, а среска капетанија остане по неколико дана са једним практикантом, често без и једног пандура. То исто бива и онда кад какво „високо отачанствено или страно лице“, хоће да пропутује кроз дотични округ, а господин министар има уверења, да путеви и мостови нису у „добром стању“. И онда се, „на врат на нос“, наређују кулуци, без обзира на то: што су непоуздане апсане пуне криваца, и што је жетва стрмнине, или берба кукуруза и грожђа у највећем јеку, те често од једног дана зависи, да од богата берићета постане пустош. - - Пок. Краљ Милан често је говорио, како је он, за све време своје двадесетогодишње владавине био те среће да увек, путујући по Србији утабава друмове, којих се посипање шљунком завршавало на брзу руку, тек у очи његова проласка. —
А како ли је тек онда, кад дође нова
У оба овака случаја, па и при свакој другој „начелној“ промени владе и режима, — полиција је ту, да обезбеђује и утврђује земљиште новоме поретку и новом стању ствари. Разуме се, по себи, да нова влада у првим данима својега живота, и као први свој посао, узима у претресање полицијски „апарат“, испитујући, колико се на њега „за извођење свога програма“ може поуздати. Поред тражених података, стижу они у облику „изјава“ или честитака, и с оне стране, од куда нису ни очекивани. То чини те за пуних 15-20 дана, службене новине пуне се указима, којима се, начелници окружни, капетани и писари срески, премештају и пензионишу, или отпуштају, све „у интересу државне службе“. За тим прође опет 15-ак дана, док новопостављени приме, а бивши предаду дужност. И тако, за пуних шест недеља, често и два месеца, у целој земљи
Кад и ова јурија прође; кад сваки пионир новога поретка државног, буде на својој позицији, — настају сад припреме за изборну борбу, која резултатом својим треба да докаже: да је народ сав, одушевљен за ново стање; и, да је она „већина“, — коју је прошла влада „црне реакције“, односно влада „развратних и настраних идеја“, имала у народном представништву, — добивена била несавесним ујдурмама и насилним мерама (у једном случају „озго“, у другом „оздо“). Треба, дакле, пре свега, обезбедити за ново стање општине, што може опет бити само тако, ако часници — почев од председника па до ћате и бирова, — буду „наши људи“. И свој онда начелник округа јури по срезовима капетан и његови писари, (кад су „судбоносни дани“, онда и практиканти), по општинама, у циљу, да се што пре изврши смена општинских часника; да стари, било милом било силом, упразне место, за које има по десетину и више кандидата, сваки са пуно обећања и уверења: да ће његова општина, сва листом, бирати за посланика онога, кога влада пожели, само ако он буде председник, односно „члан суда“ итд.
Кад се узме у рачун још и то: да у Србији, овакве, из основа, „начелне“ промене бивају врло често, кадшто, по два и
Пошто су оптуженици, са спроводом приспели у Градиште и смештени где треба, стигао је, убрзо за тим и Срета писар. Пролазећи покрај механе „Браничево“, — која је преко од капетаније, — он виде пред њом, гомилу радозналих грађана, који их кад мимо њих пролажаше, поздрављаху некако другаче, — са више поштовања - но
Кад је сишао с кола, у авлији капетаније, Срета виде на прагу ходника два адвоката из Пожаревца, које је он добро познавао. Једно беше његов „прика“ Бранко а друго Тимотије Рогић, који је некада био капетан овога среза, а сад као пензионар адвоцира. Оба су дотрчали у Градиште још јутрос рано, јер се већ прошлог вечера (20.) чуло и у Пожаревцу, о хапшењу, извршеном у Средњеву. Сваки од ових адвоката „осећао је за потребно“ да се нађе ту, пре других, те да се стави на расположење породицама похапшених „за писање жалбе против решења о притвору“, надајући се да ће га после, кад дође ствар до суда, узети и за браниоца; а то би значило, уловити масну
Сиромах Тане, чим је прошлога дана дошао био са Маром из Средњева, он, у великом јаду своме, потражи Савка, који би му у осталом и сам био дошао, да је знао шта се догодило. И ето, Савко сад чекаше на долазак писара Срете, па да „расмотри“ решење о притвору и напише жалбу. Тане није узео за тај циљ ни једнога од оне двојице адвоката пожаревачких, ма да су му се оба, сваки понаособ понудили били чим су стигли из Пожаревца, стављајући му на расположење своју „правну помоћ и знање“. Није их узео за то: што је још јуче ангажовао био Савка; а и зато
Она два адвоката, кад им није могло упалити код Тана, врзаху се сад око капетаније, неће ли наићи на кога од фамилије онога сељака (Стојадина) да добију бар што год, кад су се већ заканили и учинили пут и трошак. А кад пред вече стиже из Средњева и коњички капетан Јова, брат убијене Раде, онда су се они налазили и око њега, рачунајући, да ни та позиција није за одбацивање. Обојица су успели унеколико. Бранко је добно да заступа Стојадина - који је сматран као „физички“ извршилац убиства; а Тимотије опет, посредовањем свога „старог пријатеља“ Савка, — који је брата пок. Раде уверавао, да ће он водити бригу, за прибављане доказа против похапшених злочинаца, - добио је сутра дан већ и „пуномоћје“, влашћу утврђено, да капетана Јову, као приватног тужитеља, заступа неограничено.
Капетан Јова, оставив тако ствар у „поуздане руке“ својега пријатеља Савка, и адвоката Тимотија, - кога му је Савко као савесног и способног препоручио, - он је већ сутра дан, 22. октобра, био у Пожаревцу, јер је хитао да се што пре врати у Алексинац,
У Пожаревцу му пријатељи световаху, да узме још једнога адвоката, наводећи за разлог то, што је ствар замашна и заплетена. За то су они имали и других, претежнијих разлога, али им није било угодно и пријатно износити му и њих. Јова је послушао своје пријатеље и... био им је доцније захвалан на томе савету.
За уношење више светлости, која је потребна у свакоме послу, а нарочито у описивању једнога, овако тешког злочина, — који — је предмет ове наше истините приче, — неће бити згорега, упознати читатеље са неколиким писмима, јер ће и она, послужити у неку руку томе циљу. Она ће, сама собом, осветлити другу једну страну овога дела, а у исто време изнети једну одвратну слику, која показује да у нас на жалост, и ако нема све оно што је добро у другога света, има, као и тамо, свега онога што не ваља и што представља мрачну страну људске природе.
Та писма показаће да има људи, који не зазиру, да у туђој несрећи и паду, да из рушевина туђе куће, — вуку за се користи, ма и тренутне.
Ево најпре писмо, што га је капетан Јова писао своме адвокату:
Алексинац 7. новембра 1890
Поштовани господине,
Ја сам се већ преселио овде, с тога и хитам да вам се јавим. Појамно ће вам бити
Чуо сам: да су доводили у Градиште г. Ј... А. бив. министра; да њихов зет, Иван Ранковић из Београда, по готову је сваки дан у Градишту; и, да у опште раде свима силама и буше са свих страна, да се извуку.
Ја имам прилично поуздања у г. Срету, писара, да се неће дати са правога пута завести, али у толико више полажем на вас и г. Тимотија, да ћете га вашим упливом и сарадњом, у томе тешком послу, својски потпомагати.
Још у Пожаревцу казао сам вам, да је мој зет Живан М., доставио начелству, да је и сам муж погинуле сестре моје, Миша, био јако узнемирен целим путем од Пеште до Базјаша, и ако је у депеши, коју је добио био у Пешти, стајало само: „одмах дођи“. На питање једнога из друштва у коме је путовао, а на име Ђоке Стевчића, — и још неких, — шта му је: одговорио им је, да му је отац много болестан, па се боји да није умро. Док међутим, отац му је био црвен и здрав, кад је био на пратњи моје сестре. Савко Милић, мој пријатељ, и неки Стеван Паљић из Градишта, казали су ми, да је тај мој зет Миша, чим је приспео на обалу у Градишту, казао: „проклета да је моја мати шта учини“. Ово и овима подобно а нарочито: његов хрђав живот са мојом покојном сестром у последње време, и пировање
Ономад ми рече један из Градишта, да ме је тражио један сељак из Средњева да ми каже правог потплаћеног убицу. Ја сам га молио да нађе тога сељака, па да ми пише; и, чим ми буде писао, јавићу вам.
Јавите ми, ви или г. Тимотије о свему потребном, а нарочито шта сте учинили са миразом, накитом и осталим стварима, са тим треба такође похитати, да се што пре добије признање тог мог зета Мише, да је новац заиста примио, па после ћемо лакше.
Примите искрени поздрав са г. Тимотијом.
Ваш поштоваоц
Јов. С. Михаиловић
На ово писмо адвокат му је одговорио, да му не може ништа позитивно јавити, док не стигне да оде у Градиште и прегледа, како акта ислеђења, тако и оне, који се односе на образовање масе пок. Раде, што је судија неспорних дела већ наредио по његову - адвокатову - тражењу.
17. новембра адвокат је отишао био у Градиште, али није могао разгледати акте истраге, јер је Срета писар био у срезу, по општинама, „неким поверљивим послом“; а
Писмо адвокатово од 4. јануара 1891. писато капетану Јови, — као одговор на његово писмо од 22. децембра 1890. — казује, шта се догађало у Пожаревцу и Градишту до тога дана. Оно гласи:
Господину Јов. С. Михаиловићу
коњичком капетану
Алексинац.
На ваше писмо од 22. прош. месеца, нисам вам до сада могао одговорити, јер сам очекивао да прибавим неке податке, који су, од значаја, и који могу да интересују и мене и вас.
Кад сте ми поверили ову вашу ствар, ви ми тада саопштисте: да у Савку Милићу из Градишта, имате старога, доброг пријатеља; и, да ће нам он, у изналажењу криваца и доказа, по делу убиства ваше пок. сестре, бити у многоме чему на руци, па сте ме упутили да се за све, — што би ми у току истраге, било потребно сазнати у Градишту — на њега обраћам.
Ја бих, одиста, по тој вашој препоруци и радио био, да једна појава, — по вашем одласку из Пожаревца, — није изазвала у мени основану сумњу у искреност Савковога обећања, које вам је дао.
Одмах по вашем одласку одавде, — на три-четири дана, — дошли су били суду акти, по жалби Ивка, Стане и осталих оптуженика, коју су изјавили били против решења иследниковог о притвору њихову. Пало ми је у очи да ваш пријатељ Савко, кога сам из раније познавао, чепа по судским ходницима и канцеларијама, од тренутка кад су акти дошли били суду, па све док суд није донео био своју одлуку. По целоме његовом понашању и кретању — што сам ја неодступно пратио, — мени изгледаше да ово чини у корист оптужених. Показало се убрзо, да је моја сумња била, одиста, основана: јер жалба оптуженика, по којој су акти били послати суду, написана је руком тога истога Савка, који је, баш тога ради, и долазио у Пожаревац и „дејствовао“ да се решење о притвору поништи.
После тога, ја сам видео, да се на Савка не треба ни за шта обраћати, нити од њега што очекивати; и тако, за све што ми је било потребно, извештавао сам се непосредно од иследника.
Сазнао сам, а имам и доказе у рукама, да и мој колега г. Тимотије, — кога сте ви по препоруци Савковој, узели за свога пуномоћника, — ради у корист оптуженика и стоји у некаквим тајним односима са родбином њиховом, и овде, и у Градишту. Кад дођете амо, видећете те доказе, и уверићете се, на жалост, у неисправост човека, који тако лоше схвата и цени свој високи позив.
Саопштавајући вам ово, ја вас молим да, за сада, не чините од тога никакву употребу, прво зато, што би било доведено у незгодан и непријатан положај лице, које ми је те доказе дало; а друго, што Тимотије није кадар да утиче на развој и ток истраге, јер је она у сигурној руци. У своје време, пак, не мислим му ни ја остати дужан за овако његово понашање, које се граничи са несавесношћу.
Ислеђење неће бити завршено још за 10—15 дана, а кад кривци буду спроведени суду, ја ћу вам судску одлуку саопштити депешом.
Одлазио сам у Градиште већ два пута. Ради вашега успокојења могу вам рећи, да г. Срета, као иследник у овом делу, ради коректно а и доста брзо, у колико га не ометају други послови. Бар по досадашњем раду, ислеђење тече онако, како законитост и правда налаже. Г. Срета, који је имао већ неколико искушења до сада, — оних што су мени познати, — пребродио је преко њих херојски и часно. Више се не бојим, да ће пасти у клопке, које му се потурају и даље.
На саслушању код среске власти, које је вршено по наредби судије неспорних дела, о миразу пок. Раде, Миша и његов отац бацају одговорност један на другог. Ивко је казао, да је његов син Миша примио нешто мираза, али то су — вели — он и његова жена потрошили на своје уживање, и на лечење по бањама. А Миша опет вели, да је новац примио
Капетан ми је обећао, да ће од обојице узети о томе дефинитивну реч, па их и суочити по потреби; а међутим наредиће, да се изврши попис покојничиних ствари, па ће га послати судији.
Шта даље буде урађено известићу вас.
Од оних доказа, — што их адвокат спомиње у овоме свом писму о неисправности свога колеге, има нешто и у писмима која ћемо овде такође изложити.
Прво гласи:
Пожаревац, 26. децембра 1890.
Драги Срето,
Ивко, његова жена и син, од дужег времена леже у притвору. Ти, драги Срето, знаш, да су Ивко и жена му стари, а при том и болесни, и зато би требао што пре и сам да дело иследиш и суду их спроведеш. Као твој искрени пријатељ, а једино у цељи тој, да ти, као иследник, не би имао какве одговорности, — молим те, спроведи их што пре суду, а ако ти је могуће, спроведи их до 22. овога месеца, те да не буду тамо за време наступајућих празника. Овом приликом, молим те, да ово што ти пишем остане само код тебе.
Прими искрени поздрав од
твога
Тимотија.
Ево верног преписа и другога писма:
Пожаревац, 28. децембра 1890.
Драги Срето,
У свези мога пређашњег писма, и по други пут молим те да похиташ са ислеђењем по делу оптуженога Ивка Јовановића из Средњева и осталих, те да буду што пре спроведени суду а то треба да урадиш тим пре што је Ивко болестан, те да не умре тамо у затвору, и онда би хрђаве последице наступиле за тебе лично, као иследника.
Прими искрени поздрав од твога
Тимотија.
Знајући добро положај што је Тимотије заузимао у овоме процесу, и очекујући да његов рад, као заступника брата убијене Радојке, иде у прилог тужбе, а не на корист оптуженика, — како се то види из ових писама, — Срета се задивио кад је добио оно прво писмо. Кад доби и оно друго, он се реши да оба пошаље капетан-Јови, или ономе другом адвокату његовом; јер, ћутати и даље чинило му се, да би то била нека врста учешћа у издајству, што га чини један адвокат према своме клијенту. Тај лажан положај Тимотијев, нагнао га је међутим, да обрати већу пажњу на даље понашање његово, и уверио се у брзо: да је фамилија оптужених, обећала му добру награду за
Концем јануара 1891. Срета је завршио истрагу и окривљене спровео суду у Пожаревац. Из тужбе његове, и из решења судског, којим су оптуженици стављени под суд и у притвор, — а Стојадин и у оков, — види се, у колико су истрагом, продуженом у Градишту, приновљени докази против оптуженика, а у колико су опет, појачани они, што су још у Средњеву били на брзу руку прибављени. Но ми те основе из тужбе иследникове и решења судског, нећемо сада излагати овде, почем ће се они претресати исцрпно при суђењу.
За 20. март био је одређен први претрес код пожаревачког суда, за судско извиђење и пресуђење овога злочина.
Још у очи тога дана, у Пожаревцу се осетила необична живост. Осим чланова велике породице Станине и Ивкове, — који су се искупили били са свих страна, — било је више од стотине сведока, позваних од стране суда. Међу њима је било: како оних који су оптуженике теретили на ислеђењу код полицијске власти; тако и оних, на које су се оптуженици позивали ради своје одбране;
На породичном већу, на коме су били сви зетови и све ћери Станине, закључено је било, да се то тако ради, т. ј. да се чине ови трошкови; јер се рачунало: да ће они сведоци, који су позвати и најмљени да бране оптуженике, чинити то са више заузимања; а они, који су их теретили код полиције, да ће, ако не баш порећи своје раније исказе, а оно бар изменити их и ублажити толико, да постану у очима судија лабави и сумњиви. „Овде је у питању њихов живот и слобода, али је тако исто у питању име и част свију нас осталих и наше деце, и онда, нека иде све имање бестрага“, рекао је један од највиеђних чланова фамилије. Па тако се и радило. Ваљало је спасавати
20. марта, већ око 8 сахати пре подне дугачки, доста мрачни ходници пожаревачког суда, били су препуни света, и сеоскога и варошкога. Жагор је био тако велики да су пандури судски — по заповести коју су добијали од председника, — почесто давали опомене да се лакше говори.
У „великом заседању“ где се држе само поротска суђења, сада изузетно, (ма да има да суди редовни суд) заселе су судије, око 9 сахата пре подне, за велики поротички сто. На њиховим лицима огледала се збиља и неко достојанство, које долази само собом код људи, кад осете да пред њима стоји важан, тежак задатак, чије решење изазива тако велико, опште интересовање.
Председник суда био је спречен, те је ово суђење имао да руководи најстарији (по положају) судија. То беше млад, угледне спољашности човек, једва да је имао 40 година, познат са своје тачности и преданости на послу, и правилних погледа на високу и свету дужност судије.
Пошто су судије и деловођа заузели своја места, - „председавајући“ удари у звонце и нареди пандуру, који се појави на вратима, да позове државног тужитеља. За тим се чу поново његова гласна наредба: „пусти приватног тужиоца и његове заступнике; пусти и браниоце и сроднике оптужених“.
Председавајући напомену, да од сведока не сме ни један ући, док не буде позват, те ако је и од њих који ушао с гомилом, позива га да се удаљи. За тим, достојанственим, јасним гласом нареди: „нека се доведу из притвора оптуженици... Стојадину нека се скине оков“.
У дворани, у којој беше преко четири стотине душа, настаде некакав чудесан тајац! Чинило се, да се сваки из ове огромне масе света труди да устави чак и дах свој. Чуло се лепо, чак до на други крај ове простране дворане, како шкрипи перо по рапавој судској „концепт артији“, на којој деловођа исписиваше заглавље записника судског, које се, увек бележи овако: „рађено 20. марта 1891. год.,“ и т. д. па онда на средини: „протокол претреса по кривици“ и т. д.
Отворише се врата, и на њима се појави, висока, крупна, импозантна појава Станина. Она беше сва у црнини, са црном шамијом преко главе. За часак застаде на прагу, те своје крупне, црне очи превали најпре лево на судијски сто, па онда десно на густу гомилу слушалаца. За тим подиже
За Станом иђаше Миша, погурен, преплашен, блед, непоуздана хода, држећи у рукама оба пеша свога кратког капута, преко бедара затегнута. Он се припи бојажљиво уз Стану а ноге му од колена на ниже дрхтаху, што се опажало по треперењу широких му ногавица на панталонама.
За Мишом уђе Стојадин и стаде крај Мише. То беше сељак око 35 година, средњег раста, широких плећа и снажног састава. За Стојадином се затворише врата судске дворане.
У публици се осети неко мало, тихо комешање. Многи се дизаху на прстима и погледаху на врата очекујући да уђе и четврти оптуженик, Ивко. Погледаху за тим на оптуженичку клупу, мислећи да је, мож’да, ушао неопажен, раније. Али, Ивка ни тамо пе беше. „Шта је са старцем“ питаху се узајамно они из публике који нису знали, да је Ивко, на неколико дана пред претрес, умро’о у болници казненог пожаревачког завода, куда је био одведен, кад је у апсани судској био оболео.
Кад су и оптуженици били ту, — стојећи мирно испред оптуженичке клупе, лицем према судском столу, — председавајући удари у звонце па онда отпоче са нарочитим званичним нагласком говорити: „по кривици Стојадина Рајчића, тежака; Стане, удове Ивка Јовановића; и Мише И. Јовановића, трг. из Средњева, који су оптужени због хотичног убиства са предомишљајем, а који су решењем овога суда, стављени за то дело под суд и у притвор, — одређен је за данас коначни судски претрес, ради пресуђења овога злочина. Са овим оптуженицима био је стављен под суд, за исто ово дело, и Ивко Јовановић, муж оптужене Стане, а отац оптуженога Мише; али, како је Ивко пре неколико дана умр’о, — то, по §. 17. казн. суд. пост. има сад да престане свако даље извиђење и суђење његове кривице. Објављујем да почиње претрес кривице осталих оптуженика“, — продужаваше председавајући свечаним гласом — и у име суда позивам оптужене: да говоре, шта буду имали у своју одбрану, само онда кад добију реч; да одговарају на питања, која им суд буде постављао, јасно и разговетно; да говоре само истину, што им може служити на олакшицу њихове кривице; и, да ни чим не кваре ред на претресу; иначе, по праву које ми даје закон, уклонићу их из заседања, па и без њихова присуства претрес и суђење продужити.
Пошто је и публици објавио да ће свакога,
Кроз свечану тишину која владаше у овој дворани, пуној народа, чујаше се монотоно читање државног тужиоца, слично капању стреје, кад пада ситна једноставна киша, или кад окопни снег на крововима.
Од времена на време, судија, — државни тужилац, — прекидаше читање да би одахнуо, па онда продужаваше, опет истим гласом и на исти начин, како је и почео. У тужби се, укратко, описиваше дан, време и начин на који је извршено убиство, и излагаху се по реду докази, који стоје против оптуженика, као извршилаца дела. Тужбу је државни тужилац завршио тражењем; да се сва три оптуженика казне двадесетогодишњом робијом, почем нема, ни сведока очевидаца, ни признања оптужених, да би се могли казнити смрћу.
Пошто су дали своју реч: приватни тужилац, брат убијене Раде, и његови заступници, — председавајући рече: нека устане оптужени Стојадин Рајчић. Стојадин се диже по војнички, са рукама право низасе опуштенима.
Ти си, Стојадине, оптужен, да си извршио убиство над Радом женом оптуженога Мише. Чуо си тужбу државног тужиоца и
Наста тишина, коју после неколико секунада прекиде Стојадин речма: „ја нисам убио газдарицу Раду; за то дело ја ништа не дознајем“.
Председавајући му излагаше један по један основ из тужбе, који га терети, стављајући му, после свакога, питање: шта на то питање има да одговори. „Ништа ја за то не дознајем, господине председниче“, одговараше Стојадин, на свако питање; а на последње: има ли још шта да каже у своју одбрану, Стојадин одговараше да се може заклети на сто еванђеља, да он није убио Раду, и моли суд да га пусти из апса, у коме „на правди Бога лежи“.
Председавајући рече Стојадину да седне па онда позва оптужену Стану да устане.
Стана се усправи. Руке беше саставила на појасу тако, да су јој прсти десне били испреплетени са прстима леве руке. Оба палца изнад сплета прстију, обртаху јој се махинално један око другог; а тај положај руку и радњу палаца, прекидаше само онда кад јој је требало да обрише зној са чела.
Госпођо Стано, рече председавајући, шта имате ви да наведете у своју одбрану, против оних доказа у тужби, које се мало час
Не дао Бог да сам то учинила, одговараше Стана поузданим гласом. Проклети да су они који ме опадају, и који хоће да упропасте моју кућу и моју децу.
Председник постави Стани ово питање:
Ваш дућански момак Никола тврди, да је 17. октобра прошле године, у вече, кад је затворио дућан и магазу, дао кључеве, као и обично, пок. Ради. Те кључеве сутрадан дали сте му ви, пре, но што се знало да је Рада мртва, и пре но што сте, отворили врата њене одаје. Је ли то истина што Никола казује; и ако је истина, онда како сте могли ви те кључеве дати, кад су они требали да буду у Раде?
„Јесје,“ да су кључеви били код мене и да сам их ја дала Николи да отвори дућан, - одговараше Стана тихо, са прекидањем; али, биће да Никола греши, да их је дао Ради, већ мора бити, да их је дао мени, кад су код мене и били „јутре“.
Ви сте први сазнали да је Рада мртва. Покажите суду, како сте то сазнали и шта сте после тога радили?
Па шта имам имам да покажем? Ја сам о томе питана у Средњеву и у Градишту. Шта сам знала ја сам тамо показала, и то је, ваљда, записано.
Председавајући позва једнога од судија и овај читаше њене исказе код полицијске власти. На првом испиту, у Средњеву, казала
На испиту код полицијске власти од 4. и 5. јануара 1891. показала је: да је Раду нашла на кревету „ничице“ лежећу, покривену јорганом као да спава, са рукама низ кревет опуштеним; и да је, тек кад је с ње дигла јорган, видела да је мртва.
Кад је о томе суочавана са Ивком, који је тврдио да је глава убијене била на патосу и кад јој је Ивко то казао у очи - она одговорила: „па може бити да је и тако како Ивко каже“.
На испитима од 4. и 5. јануара, рекла је још и то: да је оне ноћи кад је убиство
Пошто су прочитани и сви остали њени искази код полицијске власти, председавајући позва је да објасни разлику у исказима, и да каже право стање ствари.
Стана одговори, да је онако како је показала на другом испиту код полиције, а на то: да је Раду одиста нашла на кревету, покривену јорганом; да је са ње јорган дигла и тек онда је видела, да је Рада мртва. И пред судом сада тврђаше да су, одиста, из Радине собе однесене оне ствари, које је код полиције именовала.
На питања председавајућег, одговарала је да подрумски кључ отвара боље врата предсобља, но онај прави, који је по убиству нађен на прозору; да се Рада њиме више и служила; и, да су Рада и Миша, кад оду на спавање, увек и „засунули“ - зариглали врата предсобља, због тако рђавог кључа.
Пошто је Стана изјавила, да нема ништа више да каже, председавајући јој рече да седне, па пнда позва Мишу да устане.
Миша се тромо подиже с клупе.
На питања одговараше дршћућим гласом и тако тихо, да се једва чуло. Све што је одговарао, сводило се на то, да је он био у Пешти, и да не зна ништа за ово убиство
Пошто су прочитани искази Мишини, пред иследником, и он изјавио да нема шта више да говори, председавајући рече му да седне, па онда приступи испитивању сведока.
Пуна три дана, и пре, и после подне, трајало је испитивање сведока, од којих многи или нису знали ништа сведочити; или су сведочили ствари које су биле тако споредног значаја, да су остале без свакога утицаја на пресуђење дела. Најзад било је чак и таквих, који су сведочили о фактима и догађајима, који нису имали апсолутно никакве везе са овим делом.
Падало је у очи, да је велики број тих и таквих сведока био међу онима, на које су се оптуженици позивали за своју одбрану. Онима од слушалаца, којима је непознато шта бива код судова и какве се радње развијају, — од тренутка, кад се оптуженици ставе под суд и у притвор, па до претреса, — чинило се чудновато и нису могли да појме: зашто су оптуженици позивали читаву војску таквих сведока, који им нису могли ништа користити за одбрану, а који су, међутим, увећавали само, и иначе
Изишло би се из оквира који је обележен, и облика који је дат овоме спису, ако би се овде излагали сви искази сведока, по реду, по коме су они (сведоци) пред судом испитивани. Нарочито би било излишно морити читатеље излагањем оних исказа, који су, као вредећи материјал, употребљени и исцрпно анализирани били: и у оптужби државног тужитеља и заступника прив. тужитеља; и у одбрани бранилаца оптужених; и у пресуди. — А са тим актима ваљаће, свакојако, да буду упознати читатељи. Но има неколико сведоџаба које се, по закону, нису могле узимати у мериторну оцену суда, ни утицати на изрицање пресуде; али, које могу бити од интереса за читатеље, јер ће допринети да слика овога мучкога убиства — о коме је се дуго говорило у читавом једном округу, а које је на се обраћало пажњу и даље околине, — буде што потпунија, кад се, поред главних момената, ставе, и они споредни, што чине потребну позадност слике.
Те и такве сведоџбе, ма да се њима није могла признавати од стране судова, ни каква
Ево без икаква коментарисања неколико таквих, верно копираних сцена и сведоџаба пред судом:
1. Кад је дошао био на ред сведок Живота Марјановић, — који је код иследне полицијске власти сведочио, да је тужена Стана пред њиме обелодањивала своју мржњу према пок. Ради, — он покуша да порече ту своју сведоџбу. Али, кад један од судија на позив председавајућег, прочита његов ранији исказ; и, кад му се постави од стране суда питање: зашто је, и на првом, и на свима доцнијим испитима код полиције, другојаче казивао — он се узврпољи и поче немирно избацивати у напред, час десну час леву ногу. Стаде кашљуцати и пљуцкати; и, ма да је неколико пута упињао се и хтео нешто да рекне, могло се чути само муцање. Најзад обори очи земљи, скопча шаку шаком па заћута. Прошао је читав минут а Живота не проговори ни речи.
Кроз апсолутну тишину, која овлада у овој дворани, чуло се како пуцкају жглавкови Животиних прстију, које он грчевито
Лажеш злотворе, цикну Стана.
Мир госпођо, — опомену је председавајући, — кад дође на вас ред, казаћете шта имате.
2. Јован Костић, такође слуга код оптужене Стане, исказао је пред судом своју сведоџбу овако: „ја сам онога јутра био у штали, кад дође к мени стара газдарица и рече ми: ходи Јоване да видиш шта је са нашом Радом, падала у фрас па се сва изгребла. Потрчао сам одмах у собу где је лежала, и кад сам видео како изгледа
Овај сведок показао је још и то, како су га, Никола момак дућански и неки Јован Стојковић из Царевца, на десетину дана пред претрес судски, нудили новцем и учили да сведочи у корист оптужених; а кад им је он рекао да не може под старост грешити душу; они су му запретили да о томе разговору њиховоме са њиме не говори никоме ништа, јер ће бити убијен ако се што о томе чује. Најзад, потврдио је и то пред судом: да га је тужена Стана, опет некако на скоро пред убиство, питала једном приликом, да ли би јој он могао набавити неку траву „мурећеп“. Рекао јој је да не зна где се та трава може наћи, али је у себи мислио: што ли ће јој та трава, за коју је он слушао да је отровна?
3. Миља удова Богдана Миловановића из Камијева, сведочила је пред судом: да је пок. Рада, с пролећа те године, долазила њеној кући и жалила јој се, како ју је муж Миша омрз’о много због неке женске из Шувајића, па је њу, Миљу, молила да јој Шврача што, е да би могла мужа себи повратити.
4. Милосав Јовановић из Средњева, сведочио је: да је једног дана, на скоро пред убиство, био у дућану туженога Мише ради
5. Испитиван је пред судом и Тане, зет тужене Стане. Он је показао: да је 18. октобра добио цедуљу од старца у којој му јавља да је Рада умрла; и, да је о томе депешом известио одмах, и МИшу који је био у Пешти, и брата пок. Раде који је био у Алексинцу.
На питање суда, рекао је, да се не сећа какве су садржине биле депеше, јер ни старац њему није био јавио узрок смрти Радине. Кад је упита, у које је доба дана јавио власти, он одговори, да је то учинио између 8 и 9 сахата у јутру.
На суочењу са среским капетаном, Тане остаде при томе, да је он већ између 8 и 9 сахата дошао к њему и јавио му; док капетан тврђаше: да је то било тек око 11 сахата; и, да он дотле није ништа знао о убиству, о коме је добио званичан извештај од суда општине Средњевске тек после, пошто је Тане отишао од њега из капетаније.
6. Миљко Јовић из Браничева, исказао је пред судом ову своју интересну сведоџбу:
Прешав тако дућану газда Ивковом, они су искошкали волове, покрили их крпама, што их за тај циљ носе на колима, и положили им сена задости. За тим су поседали на праг дућански, и пошто су се прихватили и заложили пројом, и сиром што су у торби имали, полегали су с једне и друге стране каменога прага, наслонивши главе на исти. Настас је убрзо заспао, а ја сам, — гласила је даље сведоџба Миљкова — бацио се био у неке мисли о кући и једином синчићу, који је, при поласку моме од куће, остао био нешто слабуњав и кењкав. На улици не беше нигде ни кога. Нигде, па ни у механи
Њега обузе неки страх, коме ни сам није могао да даде објашњења. Хтеде да буди Настаса, који с друге стране прага слатко спаваше; али му дође на ум, да му неби знао казати узрок зашто га је будио, јер и сам мишљаше: да је оно, можда, запиштало му уво; или, да је то био глас какве ноћне тичурине, јер у ноћи има свакојаких сатвари и немани.
Могло је проћи после тога још толико, за колико би човек могао лаганим кроком прећи две-три дужи њиве, кад из сокачића, у који се са главнога друма улази одмах поред саме куће Ивкове, помоли се човек широких плећа, са шубаром на глави, набијеном до ушију. Пошто је на самом углу заостао мало и испитујући поглед бацио лево и десно, прешао је опрезно, крупним корацима, преко широка друма, угибајући коленима а погнут унапред, па тако ушао у општинску авлију, на којој је местимице била разваљена заграда.
Миљка је то још више узнемирило, те је скочио и пробудио Настаса, показујући му руком рога човека, који, баш у тај мах, промицаше између општинских кошева и улазаше у воћњак, у коме се наскоро изгуби у помрчини.
И Настас је потврдио, да га је Миљко пробудио и обратио му пажњу на човека, који им је обојици, изгледао сумњив. Оба су пак тврдила, да је тај човек, по стасу и држању, био налик на оптуженога Стојадина кога сад гледају пред судом, а који им је и код полиц. власти показиван.
У зору, сутра дан, кренули су се са овога места; а када су тога дана, пошто су стигли у Браничево, чули у механи да је оне ноћи погинула снаха газда-Ивкова, они су онда причали, шта су те ноћи чули и видели, па је то дошло од некуд и власти до зања, те кад су позвати били да сведоче, показали су и онда овако, као и ово сад пред судом.
7. Анђа, кћи Боге Стевановића, девојка од деветнајест година, показала је своју сведоџбу овако: да је она друговала и лепо живела са Достом, ћерком Рајка Живковића из Средњева. Једном приликом, пред Св. Илију, Доста јој причала, како је тужени Стојадин донео јој био једнога дана пет дуката од Мише, да купи сукњу за Св. Николу; а у исто време донео јој и поруку његову да га чека, па ће је он узети за жену. Она је упитала свога оца и матер, да ли да
8. Сведоџбу своје ћери Анђе, потврдио је пред судом под заклетвом, и Анђин отац Бога, јер је Доста на његово питање, и њему причала, да јој је тужени Миша, преко Стојадина, слао паре и поруке да га чека, док се он са својом женом не разведе или је не „склони“.
Значајан је исказ овога Боге и о томе; да му је, после убиства пок. Раде, неки Обрад Јовановић из Вуковића, причао, да је он једном приликом, док је био у служби код тужене Стане, возио пок. Раду у Арнаутпоповац, некој врачари. У путу Рада му се жалила како се боји Стојадина, који не избија од неко време из њихове куће и води непрестано неке разговоре на само са њеном свекрвом. „Све се бојим, да ће ме тај Стојадин изести јер ме нешто страшно гледа и мери“, говораше му тада Радојка, па
Тај Обрад испитан је за тим пред судом, али није признао, да је са Богом ма шта о томе говорио.
9. Катарина Поповићева, учитељица из Средњева, сведочила је, како је прошлог лета једног празника, била у порти црквеној где је играло коло. Тада јој је пришла Доста, са којом се она добро знала, па је, између осталога разговора, пофалила јој се да ће она скоро постати срећна и богата, и да ће имати и носити кадифено либаде и тепелук. Кад јој је учитељица рекла, да то не може бити, јер у Средњеву и околини, нема куће у коју би она могла ући удајом, па да се тако богато одене и накити, осим само, кад би газда Ивко имао сина за женидбу. Доста је на то одмахнула главом и одговорила: „па видећеш госпођице, то ће да буде“.
10. Једна одлична стара госпођа, и један виши официр у пензији, који и данас живе у Пожаревцу, сведочили су, да су једне године били у Врњцима, где је била и пок. Рада на лечењу, па су једног дана, шетајући по околини са Радом, дошли, између
Радојка им се тада горко јадала на све, нарочито на свекрву. Причала им је како су је терали да онако слаба иде и на пољски рад; а уз пост, да нису хтели готовити ништа друго осим пасуља, те је она морала да једе проју и пасуљ, и ако су јој лекари то строго забрањивали. Плачући испричала им је још и то, како су је тада, при поласку њеном за бању, испраћали: „да Бог да се невратила“; а Миша јој с великом муком, дао само шес дуката, те је у Пожаревцу морала да узајми од зета и сестре још десет.
Она госпођа сведочила је још и то, како је Рада, после тога — кад је била у Пожаревцу код сестре, — која је становала у њеном суседству, — долазила к њој и питала је за савет о разводу брака, јер је, вели, већ дошло до тога, да ју је свекрва хтела, ту скоро, ножем да прободе. ---
При испитивању сведока, нарочито оних који су позвати били од стране оптужених, браниоци су покушавали да питањима, која су упућивали на сведоке, збуне оне чији су искази теретили окривљене; а онима опет, који би имали да сведоче у прилог одбране, да самим питањем даду на знање шта треба да одговоре, и на шта нарочито да ударе гласом. Но председавајући судија, који је то одмах у почетку претреса био уочио, дао је на знање свима да, док он поставља и док не
И судијама и публици, која је непрестано пратила претрес за све време његовог трајања, пало је у очи, те кадкад изазвало мало и смеха, то, што је кћи тужене Стане Госпава, — жена Ивана Ранковића, београдског трговца, — била увек међу првима кад је претрес почињат, а за време претреса почесто, кроз некакав прстен прогледала: час на судије, час на заступнике тужиочеве, час на сведоке, који су теретили њену матер и брата. Убрзо се сазнало, те смехом пропраћено кроз публику, да је тај прстен скинут са руке њенога мртвог оца, пок. Ивка; јер и Госпава је полагала на веровање, које стоји у народу, да се тиме може да утиче на судије и сведоке, те да се ствар обрне у корист криваца. Поред тога, она је излазила из суднице и враћала се у њу опет тако често, да је то већ било пало у очи и суду, те на примедбу тужилачке стране, да се то чини у циљу агитовања код сведока (који су чекали у ходнику да буду позвани на сведочење, кад дођу на ред), било јој је забрањено то трчкарање. —
Вреди споменути и ово:
Кад је у почетку априла био „судски
Пало је у очи свима, кад су прилазили кући пок. газда Ивка, да је на многим местима куће: на капији, по прозорима, на оџацима, било извешано и лепршало се пуно неких перушака, крпетина и дроњака. Председавајући судија, који је руководио овај извиђај, слатко се смејао кад су му мештани,
По захтеву заступника капетана Јове, брата убијене Радојке, чињен је вештачки преглед и подрума, јер је било неких анонимних писама, у којима се достављало суду, да је убиство извршено у подруму, и да је неко слушче „Влаче“, на заповест тужене Стане, по извршеном убиству пред зору, откопавало крваву земљу у подруму, па ту земљу, са неким крпама, однело и бацило у Пек, пре но што је свануло.
У подруму није нађен никакав траг копања, што је сасвим природно; јер, док се о томе водила реч у суду, имало је до овога извиђаја, и сувише много времена да се све доведе у ред и да се згладе траогви ако их је било. Њих је могао наћи само Срета писар, да му је — приликом извиђаја, који је он чинио одмах сутра дан по убиству, — пало било на ум, да и подрум прегледа.
Извиђајем пак на месту, на коме су се Миша и Стојадин састајали — оне ноћи кад је мртво тело пок. Раде лежало у цркви — утврђено је, да је сведок Васа Мирковић, који је слушао тај њихов разговор, био од њих удаљен само четири метра, — јер су они стајали крај саме његове тарабе; — и, да је он у ноћној тишини могао чути шта су говорили, баш да су и шаптали а не „жуборили, како Васа тврди“.
На овај извиђај позвати су били и сведоци:
Пошто су извиђене још неке околности, од мањега значаја, — завршен је овај извиђај истога дана, и судија са деловођом и адвокатима, био је већ тога вечера на конаку у Градишту.
За 22. април (у очи Ђурђева-дана) 1891. одређен је био други претрес, који је трајао и 24. и 25. априла. На њему су постављена накнадна питања сведоцима, чији искази на првоме претресу нису, по нахођењу суда, били јасни и исцрпни. Тада су, преко председавајућег, упућивана питања сведоцима и од стране бранилаца тужених, као и заступника приватног тужитеља. Но у главноме, све време трајања претреса, испуњено је било закључним говорима: државног тужитеља, заступника приватног тужитеља, и бранилаца оптуженика.
У пожаревачком суду није, до тада, било суђења, које је са толико интересовања од стране публике праћено, нити са толико пажње, скрупула и неке особите свечаности од стране суда, извиђано било.
Могла би се сада да заврши ова истинита приповетка тиме, кад би се још само изнела пресуда, која је решила судбу злочинаца. Али, како у говору заступника приватног тужитеља и у одбрани бранилаца има изнесено ствари, достојних пажње читалаца, неће им, на сву прилику, бити досадно, да сазнаду садржину, и тужбе и одбране; те како би, после свега, могли да изведу свој закључак и уверење; да ли је и колико суд смртних и грешних људи, могао дати задовољења
Пошто је државни тужилац изјавио да остаје при тужби, — почем судским ислеђењем нису ниуколико измењени ни ослабљени, већ на против, појачани основи који су војевали против тужених, — председавајући даде реч заступнику приватног тужитеља, брата убијене Радојке.
Завршну оптужну реч његову износимо овде по судском протоколу. Она гласи:
Господо Судије,
После завршеног ислеђења, прва реч која нека буде признање, да пред вама стоји данас једно тешко, мучко, зверско, пуно ужаса убиство; један злочин, који, — по начину извршења, по карактеру лица која су га припремила и извршила, по побуди која је злочинце покренула на извршење, - не долази у ред обичних злочина. Ја осећам и појмим потпуно тежину проблема који чека на ваше решење, и који вас неодољиво гони, да напрегнете све своје правничко знање и судијско правдољубље, те да изнесете на видик и светлост правду, уколико је то дато моћи смртних људи: да невини не буду осуђени; да злочинци не измакну испред оштрога мача правде.
Лако је то рећи: „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога“. Али, кад наступи прилика, да се ова узвишена
Пок. Станимировић, „Браца“, дугогодишњи судија нашега највишега земаљског суда, признати и уважени правник наш, имао је обичај рећи: „није истина што наш народ вели, да зна и ђаво шта је право“. И одиста, не само да није лако, него кадшто, и најјачем правнику и најискуснијем судији, тешко је, веома је тешко наћи шта је право. Узвишена је, племенита је, али је и мучна дужност изрицати правду.
Господо Судије,
У колико и сам сваћам тешкоћу вашега данашњега задатка; у колико и сам увиђам, муке и напоре који тек сада за вас наступају, — у толико, с правом очекујем, да ми се неће замерити, што ћу, у излагању својега уверења и закључака — до којих сам дошао пратећи излеђење овога страховитог злочина, — бити прилично опширан; опширнији но што то у обичним приликама, код приватних оптужаба од мањега значаја, бива.
Да не помињем господо судије то, што се оптуженици надају да ћете им ви дати, ако не име и стари углед у друштву који су уживали до овога убиства, а оно бар живот и
Схватајући овако озбиљно природу и значај овога дела, ја сматрам да, не само што неће бити излишно ни сувишно, него на против, да је дужност, и нас одовуд што тужимо, и господе отуда, што бране туженике: да узмемо у претрес и свестрану оцену сваку околност, чак и сваку ситницу, која би могла да баци ма и најмањи зрачак светлости на ово убиство, које у људи човечних осећаја изазива гнушање наспрам
Истина, страна која оптужује, вршиће ту дужност са једне, а браниоци са друге тачке посматрања; али, за суд истине и правде, то може бити само од користи, а ни у ком случају од штете. На њему је да после, пробере од свега оно, што правду и истину износи на видело. --
Има једно питање које се, пре свега другога, неодступно намеће при оцени овога дела, а то је: каква је побуда покренула злочинца на ово убиство? Дати прави одговор на ово питање значи: указати на правац, којим за злочинцем ваља трагати. - Једна околност помаже много, да са одговором на ово питање можемо бити брзо готови. Целокупно ислеђење јасно казује: да убице нису били ни крадљивци, — јер из куће није ништа однесено; ни осветници, - јер пок. Рада није никоме, ни чим, дала повода за освету. Остаје, дакле, још само та могућност: да је пок. Рада била некоме некаква јака препона за постигнуће каког циља и жеље, па је ту препону ваљало уклонити пошто пото, ма и по цену: да се замоче руке у крв невину; и, да се покољењу остави у наслеђе страшно и гнусно име убице.
Ако смо са тиме начисто, онда настаје друго једно питање: каква је то препона
Особена природа овога злочина и психолошка страна његова, упућује нас да са одговором на ово питање овако започнемо:
Пок. Ивко, који је умр’о у притвору судском пре првога претреса, — дакле, који је стао пред вечнога судију пре но што је, могао изићи пред суд грешних људи, — имао је повише ћери, а само једнога, јединога сина, туженог Мишу. Он и жена му, тужена Стана, полажући на Мишу све своје наде и радости, похитали су, те га оженили врло рано. Имућни и виђени у својој околини, тражили су такође имућну и угледну кућу, с којом ће се ородити. У пок. Стојана Михаиловића трговца и економа из Батуше, запросише и добише, не само добру девојку него још и три стотине златних дуката, уз велику и богату спрему девојачку. А у оно време, пре двадесет година, то би био знатан мираз и за какву београдску госпођицу. Та девојка, та невеста Мишина, снаха Станина, то је Рада, која је имала тако страховиту судбину, и тако трагичан свршетак.
Са васпитањем што га је добила у кући свога оца, који је био тип оних наших некадашњих отмених домаћина, са свима старим српским врлинама, — Рада је ушла у кућу свекрве и свекра својега, и испила до дна чашу судбине, чију је горчину осетила била, одмах првих дана свога невесничког
Опште је позната ствар какви су у нас по селима бракови, који се закључују и данас, а нарочито у оно доба. Дечак од 16—17 година, добија за жену девојку од 20—25 година, која је у пуном развоју снаге и женске лепоте. А кад он доцније стане на снагу; кад сине лепотом мушкога стаса и држања; кад опази да се на њега обраћа пажња где се год појави; кад осети дражи младићског живота; и, кад се у њему најзад развије мушки понос и људска сујета, тад његова жена, — старија неколико година од њега, изнурена тежачким и кућним радовима, па и гајењем и подизањем доце, — постане његова „неприлика“. Мало по мало, па муж постане равнодушан према жени, на коју се осврће само толико, колико и на осталу чељад и посленике кућне. Ако је сад то жена од поноса; ако она тражи да се поштују њена супружанска права, - онда брачни живот постаје домаћи пакао. То нарочито осећа жена, која, осим смрти, не зна за други излаз из тога несрећног и несносног стања.
У таквом су положају и одношајима били Миша и Рада, на годину-две пред њено убиство. Из таквог расположења потицале су честе кавге, које су, не ретко, завршиване тиме, што је Рада, на протесте против Мишиног владања и понашања, била
То је љуто тиштало и Стану, јер је видела да „њен син друга нема, да с браћом пије“, како се изражавала у дућану, пред сведоком Милосавом Јовановићем; те осећајући да јој је син „роб“, а да је његову ропству она крива, јер га је она Радом оженила, — зарекла се „да ће га она и одробити“.
Колико је Рада била племените душе; а колико су опет Миша и његови родитељи били незахвална и тврда срца, — огледа се у овоме: тужени Миша, у младим годинама својим страдао је од тешке болести падавице. Падао је често, кадкад по неколико пута на дан. Цело Средњево и околина зна: да је Рада била његов анђео хранитељ; да га је пратила неодступно на сваком кораку и указивала му своју нежну другарску помоћ; да није знала ни за какве радости и задовољства, чак ни за она, што их дају први дани брачнога живота. Она није знала ни шта су то „медени дани“ а камо ли месеци. Није дакле чудо, што је, у таквим физичким и душевним борбама, од лепога и угледног чељадета постао за кратко време, живи скелет. Рада је, чистотом душе своје и поштењем срца свога, светлила и даље, ма да је спољни изглед њен изазивао у гледалаца осећања сажаљења. И, док је Миша страдао од божје воље, Радом беху задовољни: и он, и родитељи, и сестре његове
Пошто је пок. Ивко узимао Достану чак и на испит, огледајући јој рукопис, - ваљда да види: може ли му водити тевтере дућанске и рачуне у свињарској трговини, - начињен је план да се мучена Рада смакне.
Као најпоузданијега помоћника за извршење плана, нашли су у туженом Стојадину. Преговори са њиме вођени су још из раније, па се само чекало на подесну прилику и расположење.
А који је, и какав је човек тај Стојадин?
Пре десетину година био је под судом за разбијање и похару дућана Ивкова, о чему стоји акти у суду. Доцније, био је под судом за убиство, па је пок. Ивко покушавао да га на своје јемство пусти на слободу, а затим настојавао код сведока, те је ослобођен судом, из недостатка довољних доказа. У последње време крадуцао је по селу, па често и отимао, али га нико није смео тужити влсати, јер се знало: да Стојадин хоће и
Ето, такав човек био је пријатељ чувене и богате куће газда Ивка из Средњева. Суд је чуо сведоке, који су под заклетвом потврдили, да је Стојадин био наводаџија, преко кога је Стана набављала своме сину Миши љубазнице, а који је и Достани носио поруку Мишину, да га чека док он своју жену не „уклони“.
Пре но што се приступило извршењу спремљенога плана, Миша је требао да оде дегод, далеко од куће. И тако он, који, по знању целе околине, није никад смео прећи ни преко најмање воде, — по савету гатара, да му се болест не би повратила — па и на сам дан свадбе своје није био отишао у Батушу са осталим сватовима по девојку — прелази сада преко Дунава, и са свињама, први пут у животу, иде у Пешту.
- - - - -
Да идемо сад даље за догађајима, како су се они развијали по причању мештана, а како је и морало бити.
17. октобра прошле године, у вече, пошто су слуге и момци дућански испраћени на спавање, и Стана за њима затворила капију (како је сама показала пред судом), — она је заповедила Ради да сиђе у подрум, те да јој уточи вина. Навикнута годинама да, без поговора и брзо, врши наредбе своје свекрве, која је, поред готово непрекидно
Председавајући судија, који је руководио судски увиђај на лицу места, видео је да су, за улазак у подрум, била двоја врата. Једна су она, малочас споменута, на која је Рада сишла у подрум. Друга су из авлије и на њих се наилази одмах, како се, са оне тесне улице, уђе на малу капију у авлију.
Тужени Стојадин, кога су дотични испитани сведоци видели кад је у сумрак ушао, у дућан пок. Ивка, а који се после, ни у први мрак, ни доцније преконоћ, није нигде - ни у селу ни у механи, — виђао (осим што су га видели сведоци: Миљко и Настас, кад је оно изишао из сокачића, и прешао преко главног друма у општинску авлију), — очекавао је, као дивља звер у заседи, своју жртву. Њега је Стана упустила у подрум на она врата из авлије, која је за тим закључала. Велике бачве, између којих је био скривен, заклањале су га тако, да га Рада, силазећи са свећом и судом за вино, на врата из куће, није могла видети све док он није искочио иза бачава и стао пред њу.
Само што га је спазила, и само што је познала Стојадина, из груди ове јадне жене оте се један страховит врисак, врисак који је био тако силан, да је пробио кроз дебеле
Ко зна: да ли би шта и било, и како би се ствар свршила, да се не отворише врата, она што из подрума воде горе у кућу. На њима се појави слика Станина, а зрак лампе, коју Стана држаше у руци, паде на клечећу Раду, која рукама беше обухватила колена Стојадинова.
Шта чекаш лопино, цикну Стана, па спустив лампу на горњи праг, слете као фурија низ степенице и за један тренут, њени зверски нокти беху под грлом несрећне Раде. Кад је сведок Миљко чуо онај други врисак,
Како је извршено убиство и колико је и каквих повреда нанесено убијеној, види се из протокола секције, којим се утврђује, да је се Рада бранила подуже, док није под притиском крволока издахнула. Крв која је, услед откинуте јабучице, била испунила гркљан и гушу, спречена да излази на уста, излазила је на нос, као што лекарска секција тврди.
Кад су зверови видели, да њихова жртва не показује више знаке живота, однели су је у њену жалосну собу и тамо је поставили у положај, у коме је сутра дан, 18. октобра, нађена.
Пошто Стојадин није више био погребан Стани, — она га је испустила кроз ону малу капију, на сокачић, из кога је изишао и прешао преко главнога друма, кад га је видео најпре сведок Миљко, а по том и Настас. После првих петлова једно слушче некакво влашче, копало је, под надзором Станиним крваву земљу у подруму, коју је по том, са неким крпама однело и бацило у Пек.
Кад је освануо дан 18. октобра, пуштен је по селу глас, да је Рада напрасно умрла; и пре но што је власт месна могла сазнати за овај страховити злочин, Стана је пожурила, те је удављена Рада окупана, обучена и намештена на мртвачки одар.
По Средњеву и Печаници; по Душманићу и Зеленику; по Царевцу, Камијеву и
Рећи ће се, можда: па то је само прича и бајка. Камо доказа за то што се прича?
Ево на то одговора:
Новац је силно и моћно средство. Шта је то, што се не би могло учинити у свету, кад се проспе новац, за који су људи толико похлапни?.... Зар је мало примера у свету, да су, за љубав новца, богатства и славе, газили у крваве злочине чак и учени доктори, и високи племићи, па и крунисане главе?
Кад се зна: да је фамилија тужених утрошила до сада на хиљаде дуката; да се троши и просипа нештедимице још и сада до последњих тренутуку; да се новцем може да награди пријатељ а сатре противник; кад се то зна, - онда није чудо што ће многе ствари остати покривене тамом. Да није новца и живе организоване радње, — они данас шапућу, говорили би гласно и отворено; и та прича, која диже косу на глави, чула би се и овде, пред судским столом, као што неком мађијском силом струји од села до села; од уста до уста...
Ја признајем да ово причање, овако без доказа, може остати само бајка. Па ипак ја износим ову причу, која иде по народу, за то, што се поједини моменти њени чудно подударају, како са целокупном
Пок. Ивко и син му Миша, савили су се покорно пред крутом нарави и непоколебљивом вољом ове чудне звер-жене, — жене, која је своје умишљаје и одлуке упорно у дело приводила, а сваку препону дрско с пута уклањала.
У Стојадину је Стана нашла човека, који је, за добру награду, готов био да дигне зликовачку руку на једну слабу, бедну, презрену жену, која ни њему, ни ма коме другоме, није ни каква зла учинила; која је и Стани само за то била крива, што је жива.
Осим овога што народ прича, ево шта казују чињенице, које су изнесене на видик и утврђење полицијском и судском истрагом, а којима суд, по сили наређења законских, мора да поклони пажњу и да рачуна са њима:
1. Шта значи то: што је Стана на неколико дана пред убиство, казала Животи Марјановићу, како мрзи Раду као кучку, те не може да је гледа очима? Како могу да се протумаче оне њене речи, изговорене у да њен син друга нема, да с браћом није, да га је она заробила, и да ће га она и одробити? И најзад оно што је казала пред сведоком Димитријем Нешићем: мрзи Раду зато што је слаба?
Закон је таква изјашњења предвидео и обележио их у тачки 4. § 121. казненог судског поступка као ближи основ подозрења против лица, које је таква изјашњења давало.
2. Кад Стана и сама признаје, да је онога вечера изишла за момцима, — испратив их на спавање — и за њима капију закључала, а у јутру је капију опет закључану нашла, — онда то значи да, без њена знања, није могао нико те ноћи у кућу ући; јер, нема трагова од насилног продирања, а у кући тако затвореној, осим ње, мужа јој Ивка, — који је још свечера био трештен пијан — и пок. Раде, није више никога било. Увиђајем судским на лицу места утврђено је, да се преко тарабе није могло с поља ускочити, јер је она висока сврх боја човечијега; но и осим тога, на баскијама није нађено никаква трага од блата, кога би морало бити да је когод с поља прескакањем, ушао у авлију; јер, та ноћ била је кишовита а улица раскаљана.
То стање ствари, и што је тужена Стана, тога вечера, наваљивала на слуге да брже вечерају па да иду на спавање, а ујутру рано, пре зоре, већ била на ногама, и, по блату и мраку, долазила момачком прозору
3. А шта да кажем за онај факат, да је пок. Рада имала у вече дућанске кључеве (као и увек кад Миша није код куће); а сутрадан — пре но што је, осим Стане, ма ко у кући знао за убиство, — те кључеве предала она — Стана — момку Николи? — Тачка 8. § 121. казн. суд. поступка, обележава као ближи основ подозрења против неког лица и то, ако су се код њега или у његовом „обилишту“, или у „другом од њега изабраном хранилишту нашле ствари које је оштећени (нападнути, убијени) у време извршног дела притежавао“.
Тај факат, који тврди Никола, а којег не пориче ни Стана, утврђује у посматрача несумњиво уверење, да је Стана учесник у убиству ове јадне жене, вајне снахе своје; и војује против ње свом јасноћом и јачином закона.
4. У старању њеном да уништи трагове убиства, очитује се свест њена о тешкој одговорности
а. што је по извршеном делу, удављену Раду наместила у кревет као да спава (сметнув у хитњи с ума, да је требало свући са ње одело, у коме је прекодан ишла), те како би се ујутру веровало њеном казивању, да је Рада напрасно умр’ла;
6. што је — да би се примио као истинит њен глас о напрасној смрти Радиној - кључ од предсобља оставила унутра; у предсобљу на прозору, а врата од предсобља затворила подрумским кључем, те да би се веровало да је Рада, при поласку на спавање, закључала била врата, која су и у јутру закључана нађена, и тако, да сваки верује да је она била жива и здрава кад је се закључала и легла спавати, па се, наравно, имало веровати да је умрла преконоћ природном смрћу; јер, с поља јој нико није могао ући, почем су врата и сви прозори неповређени. Међутим, сам тај факат што је прави кључ од предсобља нађен на прозору а није био остављен у брави — како ради сваки кад се изнутра закључава — доказ је, да је она — Стана — тај кључ метнула на прозор, пре но што је из предсобља изишла (пошто је Раду оставила у њеној соби); јер иначе, не би с поља могла утурити други кључ, поред онога који се налази у
в. да јаче засени убиство, она је покушавала да и сведока Јована Костића убеди како је Рада пала у фрас па се изгребла“; а кад јој је овај одговорио, да њему није познато да је Рада кадгод падала у фрас; она је цикнула на њега: „убио те мој лебац, што ме опадаш“. И ако у овим Јовановим речма није било ништа што би могло за другога да изгледа као „опадање. Стани је такав значај његових речи могла да даде само њена немирна“ савест;
г. кад је слугу Животу Марјановића слала да каже момцима — који су отишли били ка орање, — да оставе плуг, она му није тада рекла да је Рада погинула, већ да је умр’ла;
д. не само да није известила одмах месну власт о убиству, него је још наредила журно да се Рада одмах окупа и намести, прелазећи преко опомене сведока Огњана Недељковића, да не треба ништа дирати док власт
Све ове и овакве радње и изјаве њене, управо су онакве, какве се траже у тачки 11. § 121. казн. суд. поступка, па да буду ближи основ подозрења против ње, као учиниоца дела.
Да је Стана главни кривац, стоје још и ове околности, које изнесене и доказане основе подозрења, још јаче утврђују:
1. На питања суда давала је разногласне, једне другима противречене одговоре. Кад је питана о положају у коме је нашла убијену Раду, неколико пута мењала је свој исказ. Тако, час је одговарала да је глава убијене Раде била на патосу, а ноге на кревету; а час, да је Раду нашла у кревету, покривену јорганом по глави и ничице лежећу, па тек пошто је дигла с ње јорган, видела је, вели да је мртва. Даље, на испиту код иследне власти рекла, је, да из собе, у којој је Рада нађена мртва, није ништа фалило: а после неколико недеља присетила се, или је научена да каже, да су однесени резервни кључеви од касе и нешто од накита. А то значи: да је Стана најпре налазила да треба рећи како ништа из куће не фали, док је мислила да се насилна смрт неће моћи да утврди; а кад је несумњво утврђено да је Рада убијена, — онда је опет требало изнети да су однесени кључеви од касе и
2. Пред судом је казала: да је онај прави кључ од предсобља „рђаво радио“ у тој брави, те да су се за то, и она и пок. Рада, служили подрумским кључем, док је извиђајем власти утврђено: да кључ подрумски једва може да отвори врата предсобља, и то тек пошто се неколико пута обрне у брави; а прави кључ од тих врата, отвара их тачно и лако.
3. И код иследне власти и код суда тврдила је лажно, да је са Радом живела у љубави и да ју је волела „као своје дете“; док је сведоцима утврђено, како је између њих у кући био тако рђав живот, да је Рада једном побегла пешице у Пожаревац, о чему сведочи стара г-ђа Ј... Д... А по сведоџби капетана војног г. М... и Стана, и Ивко, и Миша, испраћајући је једном у бању на лечење, када су јој дали били свега шест дуката на трошак, добацили су јој речи: „да Богда се не вратила отуда“, у место да јој, да су били људи, кажу „сретан пут“!
Стана вели да је Раду волела „као своје дете“, — а кад човек види како јадно и тужно изгледа она соба, у којој је Рада сама проводила потоње дане свога живота, у кући свекрвиној, — одмах би му било јасно, и појмио би како је била горка та милошта, којом је Рада била обасипана. Председавајући судија видео је ту јазбину, те
Према томе нека се цени колико вреди онај навод тужене Стане да су, приликом убиства однесени били и резервни кључеви од касе, који као да су били код Раде! Коме се, код оноликих просторија у кући, даје оваква соба да у њој живи и век проводи, и коме се, кад болан полази у бању на лечење, жели да се не врати, — томе се не дају кључеви од касе.
Основи подозрења, који су против Мише и Стојадина изнесени у тужби држав. тужитеља, не само да нису ниуколико ослабљени него су још и појачани па и приновљени. Тако постојећи докази, да се Миша није противио, да га убиством курталишу немиле му жене, појачани су исказом сведока Богосава, који је потврдио ону сведоџбу девојке Анђе: о парама и порукама, што их је Стојадин носио од Мише девојци Достани, да га чека док он своју жену не отера или не „уклони“. А обе ове сведоџбе као вероватне, поткрепила је и учитељица Средњевска.
Против Стојадина приновљен је доказ у томе, што је он лажно наводио, да је тога вечера доцкан уноћ, ишао улицом са неким Ганом; а сведок Огњан Михаиловић — који је те ноћи стражарио по селу, и на
На завршетку ове своје речи, да обратим пажњу суда и на то, како се маркантно разликују по квалитету: сведоци, који потврђују оптужбу, од оних сведока, који су најмљени од фамилије оптужених да сведоче у њихову одбрану. Док сведоци: Васа Мирковић, Милосав Јовановић, Јован Костић, Огњан Недељковић и остали, који терете оптуженике, исказују своју сведоџбу тачно, без запињања, увек истоветно и, како закон тражи „обстојатељно“, — дотле они, који су најмљени да бране оптужене казују код полициске власти једно, код суда друго, а на суочењу треће. А осим тога, сви су ови сведоци њихови познати као рђави људи у селу; многи од њих били су под надзором, као што тврди уверење њихове општине; а сведок Љубисав, који онако одушевљено брани Мишу, био је „и на поправци у граду београдском“, како му је казао на суочењу сведок Васа.
Најзад, читава једна гомила сведока, на које су се позвали тужени, а са којима је суд пробавио цео дан, сведочили су као по команди и једним истим речма, како знају: да су тужена Стана и Миша „живели у љубави и Бог зна како“ са пок. Радом?! а не наводе факте, на основу којих су дошли до тога сазнања.
Да су сведоци, који су сведочили о кључевима, најмљени, види се из тога што они сведоче да су крадени кључеви од подрума, а тужена Стана, која је само из говора бранилаца могла нешто разумети, да ће се сведочити о неким кључевима, — казује и сама да су им кључеви некада крадени; али, не знајући како треба, тврди да су крадени кључеви од предсобља, те додаје, да су се због тога, за отварање предсобља служили подрумским кључем.
Како се великим новцем, којим располаже фамилија тужене Стане и Мише, — а који се тако немилице просипа, — набављају лако и брзо сведоци, нека послужи овај пример: на првом претресу, кад је испитиван Стеван Јовић, овај сведок споменуо је, само узгред, да је у оној соби, (у којој су они — слуге — ноћили оне ноћи кад је било убиство), било међу њима и једно влашче. Ја сам тада затражио да суд запита тога сведока, како је име том влашчету. Ништа више о влашчету нисам рекао. Али, то моје питање разумела је добро тужена Стана. И већ сутра дан око 10 сахата пре подне, кад сам затражио да се то влашче добави и испита (јер је оно износило из подрума крваву земљу, те ју са неким крпама бацило у Пек), — бранитељи одмах изјавише, да је то влашче ту пред судом па се одмах може испитати. То значи: да је тужена Стана знала, какву би страшну тајну то влашче
Није дакле чудо што, по неки од сведока, неће да сведоче пред судом ништа од онога, што су по селу причали.
Ево и данас стигло је брату убијене Радојке, једно писмо. У њему нека „Ката мајстор Пауна из Миљевића“ вели, да је њу тужена Стана више пута позивала да дође к њој, па она једном приликом, дошав у Средњево да пазари у дућану пок. Ивка, свратила и Стани у кућу, да је пита зашто ју је звала. Стана јој тада рекла; „да ли знаш и да ли умеш да ту моју несрећну снаху како год умориш. Платићу ти што није вредно, и понећеш од моје куће и за ногом и за руком“. То писмо предајем суду, па он нека цени, да ли би и ову Кату требало звати и испитати. - -
Заступник приватног тужитеља завршио је ову своју оптужбену реч овако:
Сваки, који је од почетка до данас пратио ово ислеђење, стекао је дубоко уверење да су: Стана, Миша и Стојадин, одиста прави кривци овога страшног злочина, а Стана и Стојадин да су га лично и извршили. Јавно мнење изрекло је већ свој суд у томе смислу, а против њих, убилаца, има пуно и законских доказа.
Но нека би се баш и десило, да земаљски
Осим тога, докле год у Средњеву буде постојала кућа газда Ивка Јовановића; док устраје и последњи камен у темељу њену, — указиваће се прстом на то место ужаса, и појас појасу причаће; да је ту једна гнусна свекрва удавила своју снаху.
Ако се све друго могне, та страховита прича, неће се моћи сузбити и угушити, ни благом ни пресудом земаљских судија, подложних људским слабостима и погрешкама.
За време док је, по пространој дворани судској одјекивала ова реч адвоката — тужиоца, председавајући судија морао је неколико пута упућивати опомене публици, која се није могла уздржати, да, код појединих места ове беседе, не дадне гласна израза својим осећајима: туге, сажаљења, одвратности, гнушања, одобравања, па чак и проклетства. А кад је завршен говор, дворана се разлегаше тапшањем и узвицима: живила правда! смрт вештици!! Од таквих гласних изјава нису се могле уздражати чак ни даме, које су непрекидно пратиле ток суђења, (што је до тада био први случај код пожаревачког суда), а које су имале
Услед тога Стана се обрте па на своје сестре по Еви, баци један мрк, страшан, продирући поглед, — а кроз зубе пусти јетку, опору реч, пуну сатанске мржње: „што ме грдите кучке, Бог вас нагрдио“.
Председавајући се наљути, те ударив нервозно у звонце, саопшти, да ће све слушаоце уклонити из суднице, ако би они сличним узвицима и изјавама, још само једанпут нарушили мир, који, за време суђења, не сме бити ремећен. А за тим објави гласно: да имају реч браниоци оптужене Стане и оптуженог Мише.... Наста опет свечана тишина.
Стана и Миша имали су три бранитеља, а Стојадина је бранио адвокат Бранко „прика“ писара Саве, кога су читаоци познали приликом, кад су оптуженици доведени били из Средњева у Градиште.
Бивши министар, адвокат београдски, коме су они пожаревачки адвокати (бранитељи оптужене Стане и сина јој Мише) уступали првенство у одбрани, — подиже се лагано са свога места па тихим гласом, у коме се огледаше његова обична, опште позната равнодушност која личи на доброћудност, — изјави, да ће он и његови другови поднети завршну одбрану зисмену, коју ће, пре но што је предаду суду, прочитати један од бранилаца.
Са највећом пажњом, од стране суда и
Жалећи што не може да изнесе овде целу ову нитересну одбрану, писац ће се постарати да есенција њена ипак не буде оштећена скраћивањем, а поједина важнија места исписаће тачно, од речи до речи.
Почетак овог бранитељског акта гласи овако:
„Првостепеном Пожаревачком Суду
„Схватајући потпуно озбиљност дела, за које се оптужују Стана удова, и Миша син пок. Ивка Јовановића, ми приступамо да на овај начин извршимо дужност према правди и према туженима, који су се нашој одбрани поверили.
„Ми нећемо порицати да је било основа истрази, која беше управљена против наших клијената. Тајанственост, место и предмет убиства, све то и могло је зар оправдати сву ону напрегнутост, којом је ово убиство против тужених истраживано. Али исто тако, не може се порећи да је сад, после нове
„Узимајући у одбрани онај ред којим је ишло судско решење о стављању туженика под суд, као и тужба државног тужитеља, ми ћемо доказати, да, у тим актима побројани основи, или нису ни пре имали стварне вредности, или да су судском истрагом обеснажени.
„Први основ против тужене Стане, то је оно, што је убијена Рада нађена у својој соби са закључаним вратима од предсобља, која су се врата могла отворити само подрумским кључем, а овај кључ био је у рукама тужене Стане.
„Процењујући овај разлог тужбе, морамо одмах приметити, да је сасвим једнострано сваћена могућност и начин извршења овога дела. На име, узето је да су Ивко и Стана, пошто су извршили убиство, врата од предсобља тим подрумским кључем закључали, а Раду унутра мртву оставили. Узето је дакле, да никоме ван куће није било могуће извршити убиство, пошто се претпоставља, да нико други није имао нити могао имати кључеве, којим би се могла отворити врата од предсобља Радина одељења.
„Ми налазимо да баш та најглавнија тачка оптужбе у овоме претресу, озбиљно и објективно разматрана и цењена, може пре да одбије сумњу, у какво било учешће тужене Стане, у овом злочину, него што би могло да тврди што противу ње. Стоји да
У овој одбрани својој браниоци су изнели три поставке за улазак зликоваца у одељење Раднио: или су ушли са њоме једновремено; или после, пошто је она ушла и закључала се; или су још раније увукли се и прикрили у њеном одељењу. Први случај могао би бити, ако би убијце били Ивко и Стана, јер са страним којим лицем Рада, ноћу, не би улазила у своје одељење. А како су они обоје стари, те нису имали физичке снаге потребне за извршење дела, како се оно представља по лекарској сведоџби, — Ивко још и са тога, што је био болестан, а тога вечера и пијан, те није из своје собе излазио ни на вечеру, — онда је јасно, да тај случај није могао бити.
Навели су да није могао бити ни други случај, да су зликовци ушли после, пошто је Рада отишла на спавање, и за собом закључала врата од предсобља; јер, у том случају, природно је, да она не би вадила кључ из браве, те се други с поља не би могао утурити.
Једино је могућан трећи слућај, да су се зликовци (а њих је морало бити најмање двојица, по лекарском мишљењу) израније увукли и прикрили у предсобљу или соби Радиној, што је могло бити за време, док
Свакојако, баш то, што је Рада нађена у својој соби, под затвореним вратима с поља, баш то (по тврђењу бранилаца) одбија од тужене Стане сваку сумњу о учешћу њеном у овом злочинству. Јер, ако би оно било вршено, ма и са њеним знањем само, онда она не би никако допустила да та врата остану затворена. Напротив, она би убицама наредила, да разбију прозоре, или да обију врата, или би све то сама урадила, како би тиме истрага била одстрањена од ње и њенога дома, те упућена на кога ван куће.
О томе, што је тужена Стана била на без да се други основ са вероватношћу узети може“. И сад, ако се цени шта је вероватније: да ли је се тужена Стана нашла ту за то, што је била умешана у ово убиство; или за то, што је то место њена кућа, — онда је одговор и прост, и јасан.
Ни онај основ који се ставља Стани па терет, — као да је прикривала трагове злочина, — нема никакве вредности. Према сваком мртвацу рађа се поштовање и осећање пијетета. Чим се угледа мртвац, прва изјава која се из уста једне жене може чути, то је изјава бриге и старања, да се мртвац, час пре окупа и намести. И Станиној изјави те врсте, не може се придати онај смер, који јој тужба даје. Речи, што их је Стана изговорила том приликом, — по казивању Огњана Недељковића, — не могу садржавати тежњу њену да уклони трагове дела, прво стога, што је насилни узрок смрти оставио тако видне и дубоке трагове, да их ни какво купање не би могло уклонити;
„Без икаква смисла везана је за ову околност“ — вели се даље у одбрани — „и она друга: да пок. Ивко и тужена Стана нису о случају известили месну власт; јер, извиђајем је утврђено да је пок. Ивко писао одмах писмо своме зету Тану Протићу, да јави среској власти, — што је овај и учинио по сведоџби самога среског начелника, — која је власт и била надлежна за извиђај, а не месна. Но, одговорност за нејављање власти, — ако би био тај случај, — не лежи на Стани, која је имала жива мужа, и који је глава куће“.
Додирујући сведоџбу Јована Костића, одбрана признаје да би речи тужене Стане, како је се Рада сама изгребла од падавице, могле, ма и ограничено, да представе покушај тужене Стане да се уклони сумња, да је Рада злочинством уморена. Али, те њене речи нису доказане; јер, по закону, сваки основ треба да има за себе потпун правни доказ. А исказ Јована Костића, као усамљен, није доказ, осим што је Јован такав човек, да се његову тврђењу не може
У основе против тужене Стане стављено је и то, што су дућански кључеви увече дати Ради, а изјутра их Стана дала момку Николи. Кад се узме да је то сеоска кућа, и сеоски дућан, те су и Стана и Рада сваки час биле у дућану, — који је у самој кући за обитавање, — онда је кључеве примила ма која од њих две, која се, у време затварања, десила на домаку. Рада је могла примити кључеве, па их одмах, још за вечером, предати Стани.
Оптужбом, а и извиђајем иследника, износи се, да је ово убијство извршено из мржње и освете. Ако би то стајало, онда би тврђење, да је Стана мрзила Раду, заслуживало неке пажње суда: кад би та мржња била и доказана; и, кад би то била „она јака мржња“, какву тражи тач. 4. §. 121. казн. суд. поступка. Али, (у овој одбрани тврди се даље) не само да није било мржње, него напротив „утврђен је несумњиво добар и леп живот између убијене и тужених“. У одбрани се потом именују сведоци, који су пред судом сведочили, да су тужени са убијеном врло добро живели. „На спрам тих сведока, — (вели одбрана) шта стоји на супрот?
„а. Стоји један Живота Марјановић, који тврди да је Стана пред њим казала, како „мрзи Раду као кучку“. Али, тај исказ
„б. Стоји један Милосав Јовановић, који тврди да је Стана казала: „ја сам мога сина упропастила; ја сам га заробила; ја ћу га и одробити“. Али то је тврђење поништено сведоџбом дућанског момка, Николе Стојковића, који је био тада у дућану, и који није чуо да је то Стана казала;
„в. Стајао је до сада исказ тога Николе о причању тужене Стане, како је Миша једном приликом хтео заклати Раду перорезом. Али је Никола пред судом објаснио тај случај у томе: што је Рада усула била ракију у буре с вином, те све вино покварила, и онда Миша рекао да хоће да је закоље. Одбрана доказује да „тај догађај не значи савршено ништа; јер, у свакој кући и породици, у којој стоји сталан благослов мира и домаће слоге, може бити тренутног неспоразума, па да опет, у опште, буде лепа живота. Зар правници, зар судије, зар добри и разумни људи, могу, из те тренутне раздражености, изнети побуду и решеност на један страховит злочин? Помишљали се, колико би се домова угасило таквим непромишљеним суђењем?“
Одбрана даље гласи: „ради правилнијег суђења о одношајима између тужених и
„По венчаници, тужени Миша венчао се са Радом пре 18 година. Тај дуги период заједничког живота говори најбоље о слози и љубави између брачника и родитеља мужевљих. Тај дуги живот најубедљивије говори о немогућности, да се Стана и Миша реше на овај злочин. Незадовољству је извор и снага, младићска бујност, која опада са годинама. Ако је Миша у данима младости и имао разлога за незадовољство са Радом оно је ишчезло, и код њега и код родитеља његових, у дугу животу; оно је за све њих постало редовно стање, навика. Је ли Миша раније зажелио био да кида са Радом, — у годинама у којима је сада, та је жеља остала празна, као што ће ближе објаснити и следећа околност.
„Познато је у целом Средњеву, у свем срезу рамском, — а о томе има доказа и у истрважним актима, — да тужени Миша пати од падавице. Жена, која трпи мужа 18 година са таквом болешћу, не може се мрзити. Човек, који има жену толико предану, не може, а да према њој не осећа дубоку љубав и поштовање. Мати, која зна болест свога сина а види преданост снахе према њеноме јединцу, — та мати шта може осећати друго према таквој снахи, до најчистију љубав материнску? Све то кадро је да убеди у природну немогућност, да се Стана и Миша реше на убиство, према Ради,
„Неједнако казивање тужене Стане, о положају у коме је нашла убијену Раду, не може бити никакав основ против ње“, — вели се даље у одбрани, у којој се о томе овако разлаже: „огласити то њено казивање за „лажан изговор и противречје“, а не испитујући околности у којима је ова жена била, није основано. Да ли је она положај мртве Раде могла свесно запазити? да ли га је могла запазити у тој мери, да и 19. октобра, на првом свом испиту, и после тога на три месеца, па и сада, једно исто о томе одговара?
„Први утисци који су пали на Стану од сазнања за смрт своје снахе, то су утисци дубоки, силни, утисци које несрећа рађа и који душу и ум потресају и узмућују. Пред сазнањем те грдне несреће, губи се све друго што је споредно. Узбуђење, жалост, запрепашћење, које отуда потиче, чине немогућном потпуну свесност за разбирање и памћење сваких ситница. Све то требало је имати на уму, кад је цењена ова околност. Није ни сваки сведок могао да даде тачан одговор о положају убијене Раде, кад ју је први пут видео, а то се тражило од једне старе жене, коју је несрећа непосредно погодила; то се тражило од једне бабе, која је одавно у стадијуму умнога опадања; од једне сељанке, која се ни пре, са оскудице образовања, није одликовала тако јаким памћењем,
Јаки резони изнесени су у одбрани и за обарање онога основа, који тужба износи против Стане у томе, што је момке терала на спавање. Одбрана објашњава то множином и разноврсношћу послова, тако једне велике куће и имања, а не да би се из тога могло извести намера тужене Стане, да уклони сметње извршењу дела.
Најзад браниоци налазе, да се Стани не може стављати на терет ни то, што је најпре рекла да није ништа из куће однесено при убиству, а после тврдила, да су однесени кључеви од касе и накит; јер „треба имати на уму онај крш и ону светину, која се врзла по кући за све време док Рада није сахрањена и док није ислеђење у Средњеву завршено; а под тим стањем Стана није могла ни запазити шта јој фали у кући.
У одбрану туженога Мише, наведено је, да не стоји ни један тужбени основ, против њега изнесен. Тако: сведоџба Васе Мирковића не вреди: што је невероватно, да ће се Миша ноћу, на улици састајати са туженим Стојадином; и, што је утврђено сведоцима, да су Миша и Васа у свађи и парници. Исказ девојке Анђе и Боге Стевановића, не може такође теретити Мишу, нити се може стављати њему на рачун оно, што девојке по селу говоре. Анђа сведочи, да јој је Доста причала, како јој је Миша,
Пошто су додирнуте још неке ствари од спореднога значаја, — одбрана баца један општи поглед на ово убиство и на улоге тужених у њему. Браниоци веле да су ранијим излагањем факата доказали, да Ивко и Стана нису могли бити физички извршиоци убиства. Тај су посао вршили и извршили други снажни људи, и то најмање два лица као што гласи и лекарска сведоџба. „Па који су то људи?“ пита одбрана. „Да није ко од слугу тужене Стане? не, то се и не претпоставља, ма да би тужени ако би имали разлога да се курталисавају Раде и ако би најимали за то људе, обратили се прво коме од слугу својих, који су их читав низ година служили Једина је вероватност, — веле браниоци у овоме свом акту — да су то били људи из Средњева који су мрзели ову кућу богату и најугледнију у целом округу пожаревачком, па су, извршивши убиство, завили га у тајанственост, да тако пажња истраге падне на кућане. И само таква, ванкућна
Пошто су доказали, (веле браниоци) да тужени нису могли бити физички способни, треба испитати: да нису они можда у овоме делу, имали улогу интелектуелних криваца. На то одговарају овако:
„Као што се зна, радња интелектуелних криваца у томе је: да дејствује на вољу другога ради извршења злочина. То се може чинити на разне начине: поклоном, обећањем, претњом, наговарањем, саветом (тачка 1. и 2. §. 46. казн. законика). Треба дакле да буде доказано да је тај неко, појединим или неколиким од показаних начина, покренуо кога на злочин; да је тај злочин последица узрока, који би био у наговарању, претњи итд. а то опет под следећим условима:
„Ако је радња умног кривца у заповести, та заповест треба да је потпомогнута принудом, насиљем, претњом или неком влашћу;
„Ако је то било наговарањем, оно треба да је снабдевено поклоном или обећањем, које је кадро произвести пријем наговора на злочин;
„Ако је вршен саветовањем, уз њега
„Настаје сад питање: где су докази за то, да су Стана и Миша дејствовали на вољу физичког кривца и чиме? Камо физичког кривца? Ко је он? Јер, ван сваке је сумње да тужени Стојадин није тај. Како може бити речи о интелектуелном саучешћу наших клијената, кад та њихова радња, не само није доказана, него правога кривца и нема?“
Адвокат — бранилац, који је читао ову одбрану, изговарајући ове последње фразе, хтео је да даде на знање, и гласоударом, и жестима и свима особинама извеџбана и позната беседника, да је то кулминациона и тежишна тачка одбране.
Пошто је одбрана, са пуно адвокатске рутине, обарала вредност вештачког извиђаја, чињеног на месту убиства, — она се још једном осврће на живот у кући између тужених и убијене па, поред ранијих разлога, користи се употребом познате народне изреке: „где има ватре, ту има и дима“, или, како су бранитељи то исказали: „где нема оџака ту се не пуши“. Бранитељи тврде, да од такве мудрости нашега народа, која је производ искуства и проматрања живота, не може се тражити поузданијег мерила за оцену унутрашњих одношаја једне домаћинске куће. А та мудрост значи да нема куће у којој би живот текао тако, да се у тој кући не чује нигда осорна реч једнога укућанина према другоме. Те, ако
„У осталом, ако се на зор хоће да тврди, да је Миша био незадовољан и хтео да се ослободи своје жене, — зар му је за то требало злочинство? Зар је злочинство требало оцу и матери његовој? Зар они, имућни и угледни, нису могли употребити миран начин, да се до развода дође?“
„Један лекар, који се нашао пок. Ивку на самртном часу његову у болницу, тражио је од њега реч о овоме злочинству. Ивко му је издишући одговорио: „ни ја, нити ико од мојих зна штогод о томе неделу. И полазим мирне душе на онај свет“.
„Ако сваки човек мора у свом животу да по нешто понесе и незаслужено, — патња
„С тога и молимо суд да их као невине ослободи“, — то је била последња реченица која је прочитана. Одбрана је, одмах по прочитању, предата суду и придружена протоколу. Али, после те реченице има још једна којом се закључивала коначно ова писмена одбрана. Изгледа по свему, да је та последња реченица остала намерно непрочитана, а она гласи овако: „најзад за разматрање акта и за одбрану, за трошкове путне и присуство при извиђају, тражимо награду по умерењу суда“. То тражење бранилаца нису требали да чују и њихови клијенти.
Ова смишљено написана, вешто изведена, и, са афектацијом прочитана одбрана, није, истина, могла разбити раније стечено уверење слушалаца, да су оптуженици, а нарочито Стана и Стојадин, одиста прави кривци и убице; али ипак осетило се, да је та одбрана имала силна дејства како на слушаоце, тако и на оптуженике и присутне сроднике њихове. Физиономија публике у опште, правила је утисак изражене бојазни да суд не буде заведен одбраном, па да убице измакну испод казни; а они из Средњева и блиских му села, којих је био велики број међу слушаоцима, плашили су се освете, кад би се, Стана и Миша као моћни богатством, а Стојадин као опасан зликовац,
Оптужена Стана, још за време читања одбране, освртала се од времена на време, на публику, бацајући на њу, нарочито на даме, поглед, у коме је била изражена нека врста триумфа и претње.
После мале паузе, — за које се време чуо тихи жубор у публици, — онај други адвокат пожаревачки — бранитељ оптужене Стане и Мише, — подиже се са свога седишта и затражи реч. Настаде опет дубока тишина.
Исписаћемо овде, из судског протокола, и овај говор, који је, и ако кратак, начинио у опште леп утисак. Њега вреди изнети читаоцима и због тога, што овај адвокат, — и ако је и он, као и његове колеге, био богато награђен за бранитељске услуге, чињене оптуженицима и фамилији њиховој, — и ако је дужан био, по своме позиву и положају, да чини и чинио је, без повреде свога достојанства, све што би ишло у прилог ослобођења тужених, — умео је, ипак, да остане на достојној висини и да му, и после брањења оваквих зликоваца, не буде замерено што се овога посла примио.
Његов говор гласи:
„Господо,
„И ја, као трећи бранилац оптужене Стане, сматрам за потребно да кажем неколико речи, управо да свратим вашу пажњу
„Као што се тврди, господо, оптужена је Стана у дубоким годинама старости. Она је сада, по гласу извода рођених, на измаку 70. године. Међутим, опште је познато, да је њена кућа најчувенија и најугледнија не само у срезу, него и у округу: са богаства, са гостопримства, и, са угледнога порода. Она је до сада оженила једнога сина, а удала четири кћери. Од њих, она има до сада деветнајесторо унучади. Она је дакле, као што се види, имала и уживала сва она добра и задовољства, која на овом свету, сачињавају људску срећу. И сад настаје питање: да ли се може замислити, да ће она сву ту своју срећу поништити уласком у извршење овога мучкога убиства? Каква побуда за то? Какав би циљ она тим убиством имала да оствари? Ислеђење нам ни побуду ни циљ не открива, те за то, господо, на све ово свраћам пажњу Вашу у вези већ дате и прочитане заједничке одбране.
„Као што се види, ништа извесно противу Стане није изнесено, да би се она могла осудити; и с тога би господо правилно урадили, ако данас донесете пресуду, да оптужена није крива. Боље је у неизвесности пустити и крива, него у неизвесности казнити невина, вели једна стара правна изрека.
„И код таке Ваше одлуке, оптужена Стана неће остати без казне, ако би она у
„Молим вас да ме чујете ради потврде овога.
„Овакав исти случај тајанственог убиства био је пред једним француским судом 1823. године. Оптуженога је бранио славни француски адвокат Беријер, који је на завршетку своје одбране упутио судијама ове знамените речи:
„Судије нека знају, кад немају јасноће о злочину, да је то доказ, да је Бог задржао одлуку за себе.“
„Ето излаза Господо за вашу одлуку у овом делу. А ако је ова стара душа била одиста учесница у овом злочину — што ви данас не можете констатовати, — она ће за то изићи пред суд највећега судије — Вога!“
После овога говора, и после одбране, коју је дао за туженога Стојадина његов бранитељ, адвокат Бранко, позивати су оптуженици, један по један, да даду последњу реч у своју одбрану.
Кад је и то извршено, председавајући судија објави: да је завршен претрес; и, да ће сутрадан, у 4 сахата по подне, бити јавно саопштена пресуда, коју ће суд по овом делу донети.
26. априла 1891. у 4 сах. по подне силан свет слегао се био око колосалног кружног здања, а испунио и просторије које
Председавајући је говорио течно, разговетно и толико гласно, да је готово свака његова реч допирала и до оних слушалаца што беху у ходнику, па и до оних на степеницама.
Суд је најпре утврдио:
1. Да је полицијским извиђајем као и лекарском секцијом и мишљењем доказано: да постоји дело хотичног убиства са предумишљајем, кажњиво по §. 155. казненог законика;
2. Да оптуженици имају једну олакшавајућу околност у томе што су, по уверењу своје општине, били до сада доброг владања; а Стана и Миша да имају и једну отежавајућу, јер су овим злочинством повредили још и нарочите дужности које су имали: Стана према снахи, а Миша према супрузи; и
3. Да се оптужена Стана и Стојадин имају сматрати као главни кривци, а Миша као саучесник.
После овога, суд износи основе, који, по његову нахођењу, војују против оптуженика, да су они извршиоци дела. Ти су основи:
а) Против оптужене Стане:
1. Што је признањем њеним и полицијским извиђајем утврђено, да је погинула Рада нађена мртва у својој соби, а врата од предсобља да су била закључана и кључ од њих нађен на прозору изнутра; да су врата и прозори неповређени, а ни једно крило прозорско није било отворено, те да би ко с поља могао кључ унутра па прозор убацити. Даље, Стана признаје, а то се утврђује сведоџбама слугу: Јована Павловића, Симе Јовановића и осталих, да је онога вечера, она изишла за момцима те капију закључала, а у јутру је опет закључану нашла и собом је откључала. По полиц. извиђају и вештачком прегледу, ни са које стране није се могло ући у авлију, осим прескакањем преко тарабе или капије, у коме случају морали би остати трагови од блата, на тараби или капији, — јер је та ноћ била кишовита, — а тих трагова по свестраном прегледу, нигде није било. То значи, да у авлију нико није могао ући без знања тужене Стане. Унутра пак, по казивању момака
1. Сведоџбама: Животе Марјановића, Милосава Јовановића, Богосава Стевановића, г-ђе Ј. А. Д. и г. Ј. М. инжињерског капетана, доказана је јака мржња оптужене Стане према Ради. Да је она Раду смртно мрзила, и да је тежила да се ње што пре опрости, види се из оних израза њених: мрзим Раду као кучку те не могу да је гледам очима"; и, „мој син друга нема, с браћом није; ја сам га заробила, ја ћу га и одробити“. А једном приликом је рекла: „нека иде лоћа из моје куће, не треба ми“ — §. 121. тачка 4. казн. суд. поступка.
2. У томе: што је тужена Стана најпре пустила била глас, да је Рада умр’ла; и што је, на опомену сведока Огњана Недељковића и Милунке жене Милутина Недељковића — да не дира Раду док власт не дође, јер се по греботинама на њој види, да је жена удављена, — одговорила: „шта ће нама ко, кад се види да је жена умрла“, па Раду окупала и наместила, — у тим поступцима њеним огледа се намера коју је имала, да трагове злочина прикрије а по могућству и уништи. Овај основ поткрепљује се исказом Јована Костића, кога је Стана позвала „да види Раду како је пала у фрас па се изгребла“ — §. 121. тач. 11. казн. суд. поступка.
3. Сведоџбама: Николе Стојковића момка
5. Неједнако казивање њено, и код иследне власти, и на претресу пред судом. Тако, тврдила је најпре да је Раду нашла мртву „с главом на патосу“, а кад јој је примећено да би у томе случају морало бити крви и на патосу, она је после изменила свој исказ, тврдећи да ју је нашла на кревету, ничице лежећу и покривену јорганом. Она је о овоме стању свој исказ мењала неколико пута; а лажно је наводила да се оним кључем од предсобља, који је нађен на прозору изнутра, не могу лако отварати врата од предсобља, те да су се због тога служили подрумским кључем, који много лакше отвара ова врата; међутим, извиђајем је утврђено противно стање. У томе лежи основ из §. 125. и околност из §. 238. тач. 1. казн. суд. поступка. Овај се основ појачава још и тиме: што Стана сама казује, да је Рада увек врата за собом и зариглавала; а кад је Стана могла та врата откључати с поља, подрумским кључем, то је доказ: да је Рада убијена пре но што је могла зариглати врата, и да је то стање кључ од предсобља Радиног; а сведоци, на које се она позвала да јој то потврде, сведочили су: да је био изгубљен кључ од подрума.
Суд је нашао, да је овим основима прибављен саставни доказ против тужене Стане, по §§. 236. и 237. казн. суд. поступка.
б) Против Стојадина стоји само казивање сведока Васе Мирковића: да је се Стојадин, одмах сутрадан по убиству, састајао са туженим Мишом, тајно и у невреме, и са њим разговарао о убиству пок. Раде; и, да је Миша питао: „зашто ниси одмах извршио, као што сам ти казао, већ си чекао да то буде сад, кад се ја враћам“; а Стојадин на то одговорио Миши: „сад сам могао ући, па сад сам и извршио“.
Суд је нашао да, осим овога основа о коме говори тачка 2. §. 123. казн. суд. поступка, — не стоји ништа друго против Стојадина.
в) Против туженог Мише, стоји казивање девојке Анђе и оца јој Богосава Стевановића, а у неколико и г-ђице Катарине учитељице: да је Миша, преко жене туженог Стојадина, слао девојци Достани, ћери Живка Рајковића, поруку: да ће он њу — Достану — узети за жену, па да га чека, док он своју жену не отера или не склони,
Овим поступком Миша је открио своју мржњу наспрам Раде, и опредељено дао на знање, да жели и мисли, да се курталише своје законите жене, што је на скоро после тога и било. Ова се мржња и намера његова види и из сведоџбе Николе Стојковића: да је Миша једном приликом викнуо на Раду: „сад ћу те заклати“. Ово је основ подозрења из §. 121. тач. 4. казн. суд. поступка, а он се поткрепљује и сведоџбама: г-ђе Ј. А. Д. и Богосава Стевановића. Па и исказима г. г. Д. М. и Ј. М. официра, утврђује се рђав живот пок. Раде у кући туженога Мише.
Суд је нашао да ови основи, против туженога Стојадина и Мише нису довољни за осуду, по §. 237. казн. суд. поступка, те за то, да се оба имају ослободити од казне из недостатка довољних доказа, по §. 242. казн. суд. поступка.
Пошто је изнео, за шта је који од оптужених одговоран, што се тиче накнаде трошкова, таксе, дангубе сведоцима, бранитељ. награде и т. д. суд је
Пресудио:
Да се оптужена Стана казни са двадесет година робије, која јој се има рачунати од тога дана (26. априла 1891.), као дана изречене прве пресуде;
Да се тужени Стојадин и Миша ослободе казни, због недостатка довољних доказа.
Кад је председавајући изговорио: „да се оптужена Стана казни са двадесет година робије“, — зачу се урнебесно клицање публике, те је председавајући морао да застане мало са даљим саопштувуњем пресуде, док се опет није утишало.
Оно што је даље саопштавано, — о осуди туженика на плаћање трошкова, — публику није више интересовало, те се поче нагло проређивати, тако, да је остао био врло мален број, који је пресуду саслушао до краја.
Пошто је председавајући овако саопштио пресуду, и напоменуо оптуженицима, да у року од три дана могу апеловати, ако са пресудом нису задовољни, — куцну у звонце и нареди судском апсанџији, који се појави на вратима, да врати у притвор, како Стану, која је осуђена, — тако и Стојадина и Мишу; јер по закону, и они морају остати у притвору док пресуда не постане извршном, почем су они ослобођени, не с тога што не би били криви, него што је нашао, да докази, противу њих изнесени, нису, по закону, били довољни за осуду.
Вредно је још напоменути: да ни судије нису биле сагласне у изрицању пресуде. Тако: један од судија, одвојио је био своје мишљење: да и за Стану нема довољно доказа; а председавајући судија опет, био је мишљења да, поред Стане, има
У законом року изјавили су били своје незадовољство против пресуде: оптуженици, њихови браниоци, заступници брата убијене Раде, и државни тужилац.
Апелациони суд био је преиначио пресуду пожаревачког суда, тако: да је, поред Стојадина и Мише, ослободио био, из недостатака довољних доказа, и тужену Стану. Ту пресуду апелационог, поништио је касациони суд примедбама, којима су учињене замерке апелац. суду на погрешној примени и повреди формалних и материјалних законских прописа. Но апелациони суд дао је касац. суду своје противразлоге те је дело ово решавано било и у општој седници касац. суда, која је противразлоге апелац. суда огласила за неумесне.
На основу те одлуке опште седнице касац. суда, апелациони суд, пресудом својом од 18. септембра 1891. одобрио је разлоге, изнесене у пресуди пожаревачког суда, па и он, — као и пожаревачки суд — пресудио: да се Стана казни са двадесет година робије, а Стојадин и Миша, да се ослободе казне из недостатка довољних доказа. Ову је пресуду прогласио за снажну касациони суд, решењем од 5. новембра 1891.
8. новембра 1891. Стојадин и Миша пуштени су из судског притвора, а Стана је спроведена на издржавање осуде у Пожаревачки казнени завод. Тако је завршена функција земаљске правде, која наравно, као и свако друго људско дело, не може бити потпуно и савршено.
Крајем месеца августа 1901. године, једнога лепог јутра, око 9 сахата, пред механом села Средњева уставише се једна кола, која дођоше друмом што води од Раброва за Градиште. С кола сиђе човек старијих година, кратко подшишане проседе браде и у опште, господска изгледа.
Пошто збаци с леђа жућкасти, платнени огртач, — од оних што се носе на путу против прашине, — он седе на клупу пред механом, опружајући ноге после дуга седења на колима.
Механа је била окренута лицем северозападу, те је, у ово доба дана, доста висока механска зграда бацала сенку подалеко на широки друм пред њом, и правила дебелу хладовину, која је, тако рећи, мамила
Момак механски изиђе на праг чим чу да се нека кола пред механом уставише.
На питање путника, има ли пива и може ли добити што за доручак, момак одговори: да има пива само у флашама, а за доручак да му може изнети лепа сира. Може му спремити и кајгане, па и једно пиле испржити, ако би хтео мало очекнути.
Пошто се путник извести: да одавде до Градишта може се стићи за два сахата па и за сахат и по; и, да лађа београдска стиже у Градиште око подне, а креће се натраг за Београд тек о’ко једног сахата по подне, — он нареди да му се спреми доручак.
Запалив цигарицу, путник баци поглед на једну велику, тврдо озидану зграду, која лежаше, с оне стране друма, за једно стотину метара у десно од механе.
Ова зграда обратила је пажњу путникову: својом величином, необичном за једно овако забачено село; и, својом запуштеношћу која се огледаше, како на крову, прозорима и вратима, тако и на каменим праговима, који су били олупани и истављени из својих лежишта.
Путник се диже с клупе и приђе полако згради, која га, оваквим својим изгледом, јако заинтересова.
Видела су се двоја масивна, дрвена врата, давно неотварана, на којима је, још само местимице, остало било понешто од плаве боје, којом су некада била премазана. По облику врата видело се, да су то уласци у некадашње дућане. Осим врата и прозора дућанских, — који су били затворени јаким дрвеним капцима, — била су, с лица куће, још четири прозора. На једноме прозору беше једно крило одваљено па виси само о доњој шарци, а низ јаку гвоздену решетку видело се читаво повесмо паучине, која се по тихоме поветарцу лако лелујаше.
Пошто је разгледао лице зграде, путник зађе и у сокачић, који постоји одмах поред зграде, с леве стране њене фасаде. И уласци из сокачића за авлију били су затворени, те путник виде, да је ова кућа потпуно пуста.
Кад се врати механи, испред клупе био је већ намештен сто, а по њему застрт један шарени, прљави чаршав, избушен прогоретима на неколико места.
На прагу механском стајаше крупан, постар, човек, у сељачком оделу, који имађаше на глави шешир од грубе сламе, забачен далеко на потиљак. По жутој, шареној цицаној кецељи, која му беше закачена за појас; по засуканим, до лаката, рукавима од кошуље; по великом касапском ножу за појасом; и по масату, који о једном узаном кајишу висаше му низ лево бедро, видело се да је то газда — механџија, који у исто време, беше и закупац
Кад се путник прикучи механи, газда сиђе с прага, па пришав и пружив му руку, — како је то од неко доба уобичајено у томе крају — каза своје име, презиме и занимање.
А, тако, ви сте газда од ове механе, рече путник па седе на клупу за сто. Пошто је и механџију питао: колико има одавде до Градишта; је ли све до Градишта овако леп пут; колико има пореских глава у општини; имају ли у селу цркву и школу, — путник, најзад, запита: а чија, је, Бога ти, она кућа тамо; и, зашто је тако пуста?
Механџија се маши руком под леви пеш својега кратког, чоханог јелека, па из џепа, под пешом, извади улупану плехану кутију, седе на клупу крај путника и поче завијати цигарицу.
Е, мој господине, кад бих ти ја причао: како је та кућа некада изгледала; какав је газдалук и богатство ту било; и, шта се све учини, и од тих људи и од тога имања, за неколико година само, — ти ми не би могао веровати.
— Биће да си из Београда, господине? питаше сад механџија путника, палећи цигарицу. — Ниси, биће, пролазио никад овуда, па ти није познат овај наш крај.
Нисам овим путем, никад до сада, пролазио, одговараше путник. Има већ неколико огдина како почешће путујем из Београда за Кучево, Кучајну, Нересницу па и даље, до „Благојева Камена“ и „Маркове Крчме“. Кад дођем до Пожаревца лађом, онда обично путујем отуда, преко Шапина, Раброва, Мишљеновца, — покадшто свратим и у Мустапић, јер и тамо имам своје радове — а и враћао сам се увек истим путем. Но синоћ ми рекоше у Кучеву, да још вечерас могу бити у Београду, ако ухватим лађу, која из Београда долази до Градишта и враћа се истога дана.
Флаша пива, у бунару расхлађена, и једна рђаво опрана чаша, беше већ на столу. Путник рече момку да донесе још једну чашу за газду.
— Кад си из Београда, господине, биће да познајеш газда Мићу Ђурића? Он има тамо велику трговину. Био је и пре коџа газда, а сад, чујем, много се обогатио.
Познајем га добро, одговори путник. Он је, и иначе, угледан и уважен човек; а пре десетину година био је и у скупштини, као београдски посланик.
Е, јес, јес, то је тај. Он је се оженио одавде, из нашега села. Баш из те куће! — удари гласом механџија и показа руком на кућу преко пута. — Његов таст, пок. газда Ивко, Бог да га прости, беше добар човек; но газдарица му, Стана, била је некако осиона и опака жена. Био сам, истина, тек
Видећи да га путник слуша пажљиво, — механџија опучи сад причати од „бирземана“, — све оно што читаоци већ знају; и женидбу пок. Ивка; и удају његових ћери; и женидбу сина му Мише; и деобу Ивкову: са братом му Стевицом; и убиство снахе му Раде; и смрт његову у „апсу“; и суђење и све до пресуде и робије газдарице Стане.
Сама ствар по себи, јако је занимала путника. Али, како механџија беше један од оних наших бистрих и речитих сељака, који уму необично лепо и живо описивати и личности и догађаје, зачињујући причу згодним покретима руку и главе, као и класичним народним изрекама, — путник почесто остављаше крњаву виљушку, па гуташе, тако рећи, сваку реч овога сељака, коме се опет све више отвараше воља за причањем, кад виде да га господин радо и пажљиво слуша.
Путник поручи још једну флашу пива, а механџија продужи своју причу савијајући већ трећу, или четврту цигарицу...
— Стана оста у Пожаревцу, на робији, а Стојадин и Миша дођоше кући. Од њихова повратка, да видиш господине, народ се коџа упуди. У Мише још доста мала и имања а Стојадин опет зликовац и напасник, па, кивни оба на људе, почеше претити. Нарочито
— Није прошла ни пуна година, од како Стану спроведоше на робију, — а једног дана, некако по малој госпођи, чу се по селу, да је Стана пуштена! Како то? од двадесет година па ни једна? питаху се људи по селу. — Помиловали је, веле, намесници; јер, они адвокати што су је бранили на суду, постали су били тада министри.
Али пре, но што је Стана била пуштена, десило се божјом вољом и ово: њен унук од ћери јој Маре, — она што је била за Таном из Градишта, — ваљан један и паметан младић, умре од јевтике. То беше тако честит момак да га је жалило цело Градиште, па и ми са села, који смо га познавали. Не прође много, а умре јој и зет у Пожаревцу, па и ћи јој, што је за њиме била.
Кад дође кући, Стана застаде другу снаху. Миша се оженио, — није прошло ни неколико месеци пошто је био пуштен од суда. И да видиш чуда, господине! узе баш ону девојку, због које се и начини сва та, тамо њихова, грдна несрећа!
Ал’ да чујеш, господине, шта учини још божја воља! Стана дочека да умре и Тане, кога обори смрт његова ваљана јединца, па, онда умре и она. Кажу да се много мучила
Механџија насу путнику и себи по чашу пива, па пошто своју чашу испи, убриса густе бркове пешкиром који му беше за појасом, па настави:
— Умре Стана и саранисмо је. Кад не прође много, а умре јој и ћи Мара, удовица Танова, па онда за њом и онај млађи зет у Београду. Но ни то не би доста.
Једнога дана дође власт из Градишта те затвори дућан и пописа сав мал у кући и дућану, и све имање, па онда постави и туторе. Рекоше да је Миша постао банкрот.
Иде Миша: те у Пожаревац; те у Београд, ваљда до зета Миће; те долазише неки страни људи овде да гледају имање; и најпосле чусмо: Миша се изравнао тако, да је све имање пок. газда Ивка, и ова кућа овде, прешло на једнога адвоката из Београда, опет од њихове вамилије.
Би и то како би, кад једнога дана чусмо да је Миша умр’о у Пожаревцу куда је се био одселио после банкротства. Његова млада удовица, која се пограбила била за велико имање, оста са нејаким мушкарчићем. Ено је и сада у Пожаревцу, сиротује и мучи се Бог зна како са оним грешним детенцетом; кажу пере туђе рубине.
Онај адвокат, нови газда Ивкова имања, долазио је после често, те давао земљу под аренду, а кућу с дућаном и оборе под кирију; али, некако му није ишло како треба.
Знаш како је, господине; у народу има свакојаких људи, па кад виде да газда не може бити једнако на свом добру да чува, онда они руше, газе, штете, придижу; а туђа, најмљена рука не може томе насртању да одоли.
Да ти право кажем, господине, људи од реда некако се и склањају од тог имања. Ми смо сељаци, прости људи, па рачунамо да ту има, ка’ и некака проклества.... Еле, ево су већ две године како је кућа пуста сасвим. Са стране нико није дошао а наши људи неће да седе у њој, и ако је кирија врло мала. Сад неће и због тога, што се по селу говори, да је нека момчадија, пролазећи једне ноћи у недоба поред те куће, чула унутра неку цику и вриску, и неко страшно лупање, као кад би се у кући нешто претурало и рушило.- -
Механџија мало одахну па онда заврши: ето огсподине шта се учини за непуних десет година! — Наши сељаци, кад се недељом и празником, искупе овде, у механи, често говоре о томе, па веле, — а Бога ми, и ја тако мислим: да је Бог довршио оно, што је суд и власт промашила.
Ова прича оставила је па путнику тако силан упечатак, да је на путу до Градишта, а и после на лађи само о њој мислио. Па и доцније, често је говорио, како је после те приче, утврдило се у њему раније његово веровање: да има нека невидљива, људском уму непозната и непојмљива сила, сила вечите правде, која је, кадшто брза, кадшто спора, али увек достижна.