Укључено у ELTeC корпус
РАДОВАН ТУНГУЗ-ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ
ИЗ ЗЕМЉЕ ПЛАЧА
Српска Краљевска Академија
Наука наградила је ово дело са 480 динара у злату из фонда пок. Николе Мариновића.
ИЗДАЊЕ: КЊИЖАРЕ ГЕЦЕ КОНА
БЕОГРАД, 1906.
ШТАМПАРИЈА „ДОСИТИЈЕ ОБРАДОВИЋ“
Да вас свијет преобидеш, не би нашао да тако лијепо живе два јарана, као Крсто Богданов Шкоро и Мујо Омер-агин Алијћ испод Вележи. Не би никад рекао да су од двије вјере и закона, како се пазе. Врсници су. Комшије су. Свуд су и готово вазда заједно. Као ђеца, замарињавали су се један с другим; као момчуљци, чували су стоку наспоредо; а сад, као приспјели момци, љети при орању, копању, кошевини и испаши, а зими на зимовишту по стајама са стоком вијек-ва-вијек заједно. Не раздвајају се колико ни очи, колико ни Вележ од Бишине, колико ни сунце и мјесец од неба; и не може један без другог колико риба без воде.
Од више су се милоште побратили. Једног прољећа, па самани Ђурђев-дан, напитани
И живот им је спрва био некако лак и сладак. Текао им је весело, као планински поток кроз цвјетну пољану; бректао од младости а у бујности, као подбризгала мезгра на витком брезићу око Спасова-дне; разигравао се, као јагње трзунче кад се у јуну мјесецу разгица по зеленој ливади на изобилном каоцу или отави; а распјевавао се, као кад љети изнад зреле пшенице више свога гнијезда шева кружи и ћиликће.
Не зна човјек који је од кога одвојио ни једрином, ни здравином, ни љепотом, ни памећу, ни вјештином, ни гиздавошћу, ни поштењем, ни ваљаношћу, ни снагом. Оба једнаци као два фишека од једне пушке а у једној кулети. И, чини ми се, сва им је разлика у томе што је Крсто плав и дугих образа а Мујо црнпураст и обла лица.
Па, како им је судбина срећу и нафаку на једне исте теразије измјерила, то им досуди и да се у једно и исто доба загледају оба у своје двије комшинице: Мујо у мухамеданку Сафиру а Крсто у хришћанку Стоју. А бегенисале и оне њих, па, младост као младост, шта ће друго, но, кад-год им се укажи згода, ћосај и ашикуј. И тако им пролази вријеме из дана у дан. Очекивали су само подеснију прилику па да се заруче; а од прстеновања до свадбе млад момак златном јабуком, а млада вјереница везеним јаглуком може врло лако дотурити — тако је то близу. По здоговору, требало им се обојици оженити у један исти дан — Крсто прије, а Мујо послије подне. Крсто би био барјактар у Мујовим сватовима, а Мујо ђевер уз Крстову невјесту; просвадбовали би заједно, а у једно би исто вријеме и медене часове проводили.
Али, баш кад најмарљивије и најчежњивије сабираху пиљак по пиљак, бисер по бисер и алем по алем, да зиђу и озиђу чаробну зграду своје брачне среће, дође им позивка за асентацију. Као да их небесно вријеме тресну по потиоку — тако им то би. Бјежали би куд
На дан прије но што су имали поћи у Мостар, Крсто се састане са Стојом у густом гају поред ријеке, и каже јој да га зове ћесар у солдате, и да мора или ићи или бјежати с главом по свијету. Стоја бризну у плач па се залипта као мало дијете.
— Стојо, боја!...
— Ој!...
— Ако м’ ове швапске погани оћерају сјутра пут Беча, ’о’ ли ме ти чекат’ за три године?... заучиње карни драган.
— До гроба, златане мој! Очију ми,... младости ми,... тако ми среће и напретка и свега и овог и оног свијета!... заклињаше се лијепа ђевојка; па му паде на прси јуначке, обисну му о врат и обасу га пољупцима као мајка чедо при сисама.
— Е, онда не хајем, и лашње ће ми бит’ па да ћу све црно трње врћ’.... грашну се Крсто, па се постара да јој пољубачки зајам истога часа што поштеније врати. —
Истога дана и Мујо је са својом Сафиром ашиковао и — опраштао се. Тамо у зеленом, засађеном воћем и поврћем и ишараном најљепшим бокорима китњастога цвијећа, ђулистану, под расцвјетаним јабланом, на ком прикривени булбул пребраја уздисаје и откуцаје њихових млађахних срдаца, стајали су осамљени и прислоњени једно уз друго Мујо и Сафира. Мујо је дрхтао, Сафира се гушила у сузама.
— Па зар мораш ић’, зумбуле мој?... муцала је дражесна хајкуна.
— Морам, злато! Сила руши земље и градове, а камо ли менекане да не освоји... уздахну Мујо. — Али чуј, срце моје! Валај, да ти право кажем, и није ми толико тешко што м’ ови пексијан ћера чак у Беч, да му, бива, цару измећарим, колико што ме тишти наква слутња, џанум, да се ја и ти никад више нећемо виђет’? У Алаховој је руци наш талих, па таман што нам да!...
— Јух, јаране, шта збориш — за свеца Мухамеда! Дина ми ћу прије скочит’ у Неретву, вего што ћу с’ ичијом назват’ освен твојом — ако је до тога те што хесапиш. Но,
Оно, у неку руку, па и бјеху неђе ту. —
Сјутра-дан у Мостару међу стотинама кршних синова поносних херцеговачких гора виђаше се и Крсто са Мујом. Кад би им распучио груди каквим мађионичким пињелом, нашао би унутра обојици по гуку јада, црну као зифт; а, овако гледајући их, мислио би да иду у сватове — тако су наређени, зрачна ока и поносита држања. Ко би им ближе пришао, опазио би: да Крсто не чује добро па уши а да је Мујо у десној руци чурук. — Откуд то наједном?... питаху им се шапатом познаници и осмјехиваху између себе на шехиретлук им и досјетљивост.
Комисија за преглед и одабирање момака у солдате отпоче рад. Ту је предстојник, ту мајор, ту ађутант, ту нижи официри и полицајци, ту кнезови и муктари, ту поп и хоџа, а ту и милитарски љекар.
Како прозваше и прегледаше једног по једног, ред дође и на Крста. Доктор му нареди да се свуче го, али се он учинио да пе чује ништа. Швабо, лукав како га је Бог дао, загледа се испитивалачки у Крста, премјери га очима од главе до пета, приђе му, прегледа му уши, па му се накучи те му прислони уста уза саму кирицу од десног уха, и прошапта:
— Ама, Пота ти, каши ти мени брафо: јеси ли ти клух?
— Јесам, тако ми царева љеба!.. превари се Крсто те му га ђаво одчепи да проговори.
—
Жандарми дочепаше новог рекрута, те с њим у касарну. Убрзо иза тога прозваше и Муја. Доктор и њему нареди да се свуче ради прегледа, на што му наш планинштак показа учољену, тобож сакату руку. Швабо му је дохвати, препила и разгледа, виђе у чему је ствар — та нијесу му очи испале, узе иглу па њом Муја у руку — како му оно омлитавила — боц! Мујо се продрије као јунац, трже руку па је стиште и замахну, а закрвави очима на доктора.
—
Послије заклетве — Крстове пред крстом и јеванђељем а Мујове пред кораном и ибриком — у којој су обојица пред ријечима „хоћу“ и „вјерно“ изговарали у себи и за себе „не“, надлежни их зајмише с читавом гомилом врсних им земљака, пробраних момака све бољим од бољега, пут проклетог ћесарева Беча. —
Како им је било служити туђега цара од туђе крви, језика, вјере и закона а у туђој земљи — то само њихова измучена душа зна. Тамо их обукоше у плаве солдачке хаљине, натоварише им на леђа тешке телећаке а у руке утрпаше пушке и тесаке, и стадоше их муштрати по њемачки. Судбина слијепог међеда, кога Циганин батином на врућој плочи учи играти, лакша је од судбине босанског солдата, бар у толико што је међед бесловесна животиња.
Првога дана кад су их извели на егзерцир и постројили у фронт, нашем немирном и ненавикнутом
—
— Ниjесам ја патак, магарчино лацманска,... но пази ти шта збориш!.. осијече се Крсто и истрча из реда, накостријешен као кокот испред шта ће да нападне противника.
—
— Мени ј’ име Крсто а не Васо, оца ти швапскога... да би ли!.. кривљаше се Крсто, па, таман да спусти стиснуту песницу по фиреровој тинтари, док га нешто гурну са стране тако да посрну поребарке. И, уколико би три избројио, он се обрете уклијештен у дванаест јаких руку шесторице каплара и фирера — да није могао копорнути.
И јасно нам је као дан, да се кроз пет минута наш горштак нашао у ланцима на ногама и рукама у мрачној војничој бајбокани у друштву толиких чета од разне гамади — пјешака уши, коњаника буха и артиљериста стјеница. —
И Мују се истога дана десио сличан случај
—
Мујо се осврну, стиште шаке, шкрину зубима и устрми се на стражара:
— Муч’, швапска крмачо! Ти мени да речеш да сам хат! Знаш ти, ко сам ја? Царски син и Пророков измећар — ето ко!...
И, уколико би тренуо, зграби у своје јаке ручерде шиљбокову пушку с тесаком, па њом о калдрму: крк — на два комада. Па се окрену те Шваба за врат па њим о ледину гњец — као с мачетом.
Утолико труба: та-та-ти, та-ти-та, ти-ти-ти...
Док ти се, јуначки сине, диже узбуна; па се читава рота слебута на Муј-агу, те га на једвите јаде одвој и спроведи у затвор.
Тако ти се и првог дана, кад се отпочеше вјежбати у ћесаревој армији, наши побратими нађоше заједно и у војничкој страћари иза
У хапсу су одлежали по мјесец дана. Више не. Као новацима и горштацима, ненавикнутим на укроћеност и „регуле“, надлежни су им погледали за овај мах кроз прсте и поштеђели их од строжије казне — као за „први пут.“ —
Све за све им бијаше тешко учити команду на њемачком језику. И на њу не могаху обикнути никако — је ли Бога жива. Лакше им бијаше по цио дан марширати под потпуном опремом, но три швапске ријечи изговорити. Нарочито Мују.
Након два мјесеца како су у војсци, Мујо једног дана шиљбочио па градској капији. Затурио пушку на леђа, натукао фес на чело, опустио брке као да је оца укопао, па шетукао испред капије тамо-амо. Наједном ће се појавити неки од генерала, па правце к њему
— Чујте, море, кардаши у караули! Ево иде џенер’о — но гахирет, на ноге!...
Стражари зграбе пушке, истрче из шиљбокане, уврстају се, стану „на мирно“ и дочекају и пропрате генерала по пропису.
Генерал окоси погледом на Муја, и прође. Мал’ по не би, док ево ти га опет — као навлаш. Мујо се опет нађе у незгоди; не може да потрефи да командује њемачки — па да би се убио; узврпољи се, па, не могући никако друкчије, а он се поново раскриви што игда може:
— Ево га јопет!...
Стражари поново истрчаше те поздравише генерала. Генерал, намрштен као испријечана
—
Збиља, одмах по смјени, а то је било на подне, Мујо је предстао четном командиру и извијестио га о својој кривици. Овај нареди да се пободу четири кочића унакрст на пољани у размаку једног квадратног метра, и међу њих за казну заточи Муја: да се не смије никуд маћи, но да се пече на илијнском сунцу све док не научи дотад му предавану команду на њемачком, или док га сунчаница не обори.
Мујо стаде међу кочиће, обори главу и, уздишући, стаде морити мозак, усиљавајући се да скупи и среди све чему су га Швабе швапски тих дана училе. Мучи се, не мучи — све узалуд. А сунце прижегло — да му мозак проври у чутури. Видећи се на невољи љутој, обазре се с десна па лијево, и, угледавши у близини једно гранато дрво с густим хладом испод-њега, би готов па се саже те повади кочиће из земље, зађеде их око себе за ремник, и отрча у хлад под запажено дрво.
Ту се спусти па траву, и извали се колико је дуг и широк — на починак.
Разумије се, да је и послије овог невиног дешаја, а дисциплинског прекршаја, наш Мујага одлежао ништа мање од петнаест дана хапса. Управо све дотад, док није научио њемачку команду. —
Хајде, како му недраго, па се и то прегрмје. Мало по мало, па се и Крсто и Мујо обикоше у Бечу. Како-тако научише команду на њемачком; научише се окретати и радити с оружјем; измуштраше се и оварисаше ићи у корак, салутирати и стражити, — и то све прије но и саме Бечлије. Хоћеш-нећеш морали су све то, ма да су по сто пута дневно од иједа загризли зубима за небо. Од кућа су учесто добијали по које писмо и по мало пара, па су у толико лакше подносили терет и јаде. Иначе би и гладовали на злочестом солдачком тајину. И нешто због тога а нешто због тешког рада и дерињања снажином при сваком измету и послуху, поред туге за домовином и својима, морали би дезертирати — па макар се у море станили. Спрва се чешће пута дешавало, да су и Мујо и Крсто, па им и читава
За прву годину њихове солдачије, Мују се и Крсту нарочито бијаше попео на врат четни командир, неки капетан Франковић — похрваћени чивут. А и они се њему ухасумили, да могу — радије би се с њим разрачунали онако „по нашки“ ђе у Мајевици, но да им Бог да по мјешину дуката. А и невоља им је. Није било у мјесецу неђеље, а у неђељи дана, а да их није или опоменуо ма буд’ за шта или казнио чим било да било. А то све због овога случаја.
На пола године пошто су њих два дошла у Беч на службу, тај им је капетан додијељен за старешину. Одмах првих дана, прегледајући чету, он уочи Крста и Муја као наочитије и отреситије момке. Распита их ко су и одакле су, а једном приликом за вријеме одмора дозове обадвојицу преда се и, ваљда као у знак своје особите наклоности, потапше по рамену једног па другог, говорећи:
— Моја браћа Хрвати Босанци, кршни синци из „Турске Хрватске“ ...
— Шта је то „Хрват“, господин’ капетане?! Ја ли се то једе ја ли пије?... зађе Мујо, шкрипећи зубима.
— Шта рече, шта?!.. додаде Крсто, закрвавиши очима, а десна му се рука омаче на тесак и стеже га некуд грчевито.
Капетан претрну, стуче, развуче кисјело лице на усиљен осмијех, и фино, пузавачки добави:
— Моја браћа Босанци...
— Херцеговци... поправи га Мујо.
— Б, то је друга ствар; тако пеке!.. допуни Крсто.
Капетан отада омрази Крста и Муја као ђаволе, а ови њега никад ни бегенисали нијесу. Пуче тиква на четворо. Само што је у главном све пуцало по нашим јунацима, јер коме је перчин у шакама ласно му је омахиват’ главом. Капетан је гонио Крста и Муја, псовао им оца и мајку босанску, ћерао мак на конац, и тукао им, да је кабил, и мјесто ђе сједе; а и они се довијали на сваки начин да му не остану дужни. Грдном тигру често мали шарган дође главе. Те и њих два њему дохакаше и убрзо и баш како ваља.
Кад је једном приликом на „царев дан“ босанска регимента дефилирала испред двора, Мујо и Крсто су били у првом реду на ротном
Иза тога није потрајало ни двадесет и четири сата, а капетан Франковић је, по казни, био премјештен из босанске регименте из Беча у Ердељ међу Румуне. —
Неђе на свршетку друге године откако су у солдатима, Крсто и Мујо се здоговоре те једне вечери тајно размуте мало креча у бочицу мастике, испију је и легу. Ујутру, кад се пробуде, виде на огледалу да су преблијеђели и да су им језици побијељели, те се зато јаве љекару на боловање. Овај их прегледа и заиста, по њиховом очекивању, и нареди да се спроведу у болницу. Тако ти наши јарани надмудре лукаве лацмане, те се одморе за читаву неђељу дана.
Једног се дана издвојили, осамили и извалили
Крсто легао потрбушке, измијешао брке с травом и забо нос у ледину, па се отиснуо мислима у свој родни крај и рану младост. Зачитао се у тефтер сјећања, па преврће листове један за другим и маштеним очима разгледа слике из прошлости једну за другом. Сјећа се свога лудог ђетињства, кад су га за вријеме рата с Турцима кркачиле жене себи на леђима и људи око врата, бјежећи од Турака из Херцеговине у Црну Гору; па кад је и како је чувао неко преостало десетак козјачи по Крњој Јели у Грахову; како су се мучили по збјеговима и чељад хаметом умирала; како су жене нарицале за погибаоцима; како су се уз гусле пјевали бојеви и славили подвизи гласитијих јунака и војвода херцеговачких; и како се најзад умирило и пукао глас да долази некакав Швабо да управља мјесто Турчина у Босни и Херцеговини — и то само за три године, па потом да их преда у српске руке.
Ходе мислима у оно доба кад су се вратили
Крсту нарочито застаде памет на оно мутно вријеме кад је поново плануо устанак у Херцеговини, ма не на Турке но с њима заједно на — Швабе. Сјети се како му је и покојни отац једне ноћи из једне мазгале у дувару извадио оружје и отишао некуда с некаквим до зуба наоружаним људима, и више се никад ни повратио није. Памти само како су му стрине и мајка плакале и нарицале, и како је он тада, као ђетићак од дванаест година, из тужбалица им разумио да му је бабо — погинуо.
Опомиње се тужни јунак мука и невоља по тада, сиротовања и потуцања по најму, свога развијања и постепеног отимања од сиромаштине. Благодарећи умјешности своје матере, помагању стричева и рођака и својој вредноћи, већ у осамнаестој години могао се похвалити: да свог оца није покорио и да има своју вечеру.
Сјети се свог првог познанства с Мујом, и чисто се застиђе кад се опомену да се, првом што се с њим видио, прво попсовао и покрчумао, па онда помирио, па се почешће почео сријетати и забављати с њим, па мал’ по мало све боље и боље стао јаранити један с другим док се нијесу и побратимили. За највише му се сави мука на срце кад му паде на ум Стоја и све што је с њом претурио, ашикујући и чувајући он козе и овце а она јањце и козлиће.
Усне му заиграше а тежак му се уздах оте из прсију, кад се опомену да мајци није могао од стида признати да воли Стоју и она њега, и да је наговори да му је проси. Утолико приспје и ђавоља солдачија, и оте га и
Сјети се, колико му се мучила стара мајка неће ли га као јединца избавити од солдата; колико је пута клепнула с молбом на надлежне до у Мостар, колико је пута облијетала око попа и кнеза и митила их да се они заузму за њ, и све за све — банбадава! Но, баш за инат што је он син Богданов, швапска га војна команда у Мостару шчепа за јаку па под телећак. И лецну се као да га ко убоде ножем, кад се спомену мајчине цике онога часа кад га зграбише у касарну и простачког јој, као просте планинкиње, запомагања: „Попе, а мој Крсто?... Не дај, по Богу си отац — одведоше ми га!..
С те га мисли мисао одведе па све грозоте тих дана и у касарни, и пред касарном, и на станици ђе по сто мајака за отргнутом ђецом из једнога гласа кукају, и у жељезници до Беча ђе је пјесма с вином и ракијом ојађено срце разгаљивала, и у Бечу, и пред Бечем и за Бечем и свуда, свуда докле њемачка стопа допире. И дође му тешко — тешко, Боже једини,
— Ма, брате, ко нам ово насека на врат — Бог јакосни наредио: свака му се сатвар скаменила, а гроб му се џомбос’о хиљу-хиљада лаката испод земље, па се на њ свијет навирив’о те химбрет узим’о! — одједном ће Крсто прекинути мучање.
— Да-бог-да, брате!... настави Мујо: — Куд ће ти гори зијан, но кад сам од свога живота капац нијеси? Шта смо, џанум, и ја и ти и сва ова хордија, до робови, баш к’о камџија у поганској руци овог швапског хаинсуза ћесара и његовијех лала и већила. Измећаримо им џабе истер-истемез, а вазде газда од најамника одадере — те и они од нас. А данас-сјутра, кад те салте поћерају, завалићеш за њихов пуки ћеиф неђе долину самијем собом, — па: изио вук магарца! Жалије је, болан, ћесару једног коња ја ли дајбуди једног кучка но мене јал’ тебе, — јер га, каже, кошта више. Што ти је у данашњи -вакат јадан инсан, бр’те? Фукара и факир-фукара; стока без репа. Уфатило седам-осам људи ципан-цио свијет за перчин, па млате ш њиме
— Ој, моја јадна мајко! кад ме роди, што ме не удави?... уздахну Крсто тако дубоко, да се и трава пови испред њега а за његовим уздисајем. — Ах, наша лијепа и жалосна Херцеговино! Бог убио наше старе, што н’ умједоше братски живјет’ и бранит’ они грумен свете земљице, — но се клаше око крста и ибрика, те изгубише и душу и оба свијета, и нас оставише да се мучимо к’о змија у процијепи — а све због њихова кењчилука!...
— Вах, наша питома Подвележи!.. Ох, наш кукавни таксирате!... Шта ли садекана раде наши родитељи?... зађе Мујо.
— Па наша браћа и сестре?... пројеча Крсто.
— Па јолдаши и кардаши и јарани наши?...
— Па тек... их!... Знаш ко?...
— Стоја и Сафира...
— Јес’, оне... Ааах!... јекну Крсто, протеже се и зијевну као да сву ноћ није спавао.
Мујо пак пуче прстима онако у ваздух па се ухвати шаком за лијеву страну од прси, изврну се наузначке, зажмури, подави руке под главу, отпухну кроз брке и регну на небо, сасред кога се блиставо и несносно сјаше зажарени колач врелога сунца као груда воска.
— Па шта, демек, раде — шта хесапиш? Шта би рек’о да раде садекана?... запитаће Мујага Крста послије предисаја и ћутања од неколико декика.
— А шта, де! Родитељи, к’о родитељи, чезну за нама и копне од живе жеље, баш к’с санта леда на сунцу, и боје се да не пијехну прије но нас јопе под старијем шљеменом својијем очима виде. Браћи падамо на ум кадгођ не могу да отаљају рад. Сестре вену за нама све док се не удају, јер није ласно бити безбраткиња. Другови нас кад - и - кад спомену при пуном бардаку. А оне...е, ту ти н’умијем посигурно рећ’; може бит’ е се сад грче у туђем наручју и другога цуцају у крилу... мудроваше Крсто.
— Шта бо, црн не кук’о и са мном заједно!... разрогачивши очи, не даде му Мујо ни издушити: — Не, џанум, то никад неће и не
— Батали ти то све, мој драги побратиме! Женско је женско; а чуо сам од старије’ људи ђе кажу: да змији и жени никад не ваља потпуно вјероват’. Истином, ја не вељу: да су нас Стоја и Сафира осрамотиле; ма да не би могле, ја се не бих смио заклет’ ни зарећ’. А женино је срце, богме, брате, баш к’о мачка; воли те, док је милушиш и гладиш; чим је оставиш, заборави те; а деси ли се да је који пут ишибаш, хоће да ти оба ока ископа. Воли те к’о ти цигар лијепа дувана, па, кад ти догори до ноката, бациш г’ у траву и згазиш ногом да се што не запали од њега. Тако и оне... И, брате, право да ти кажем, има неко вријеме како све некакве грдне снове гледам, и наква ме црна слутња спопала — чини ми се, неће издобрит’ па на коју страну било... заврши Крсто.
Труба цикну, и њих два ђипише и отрчаше у касарну — мрачни као комад поноћи а ијетки као небо пред холујом. —
На свршетку друге године њихове солдачије, Крсто и Мујо опазе да се у сусједној
— Шта је то, братко? Шта то радиш?...
— Комшија Рац, ево видиш што. Спремамо пушки да бијемо Турки, па их завијамо да их не боли... одговори им Маџар пола у шали а пола у збиљи.
— Види, мајку ли му његову... ово се, бели, Швабо спрема на Сељаник на султана!... простења Мујо, пошто се удаљише од Угрина.
— Изгледа по свој прилици. Он одавно нешто у потаји мете; и ништа нећемо знат’, док нас једног дана баш, к’о волове, не поћерају на кланицу... додаде Крсто, махну главом и шкргутну зубима.
Мујо му се окрену:
— Ма, тако ти хљеб-и-соли што смо је заједно појели, и љубави која нас је здружила, и часнога крста који вјерујеш!... сјутра да крене Швабо на Митровицу и да се побије с Турчином, би ли ти иш’о и би ли пуц’о на султана?..
— Ја нијесам стио ић’ ни у солдате, па м’ ево вође. Кад бих мор’о и кад не бих мог’о никуд штрмакнут’, и иш’о бих. Е, што се тиче пуцања, право да ти кажем, на ћесара бих пу’ц’о к’о на ђавола, а на султана баш к’о на ћесара, па кад би ми нешто запали...
— А би л’ у Турке гађ’о?..
— Може бит’ пр’о њих ил’ у Швабе око себе. А, дина ти, шта би ти радио па да окрепе Швабо на Србију и на Црну Гору?..
— Дина ми, исто што и ти па кад би ћесар ударио на Турску...
— Е, ондар смо баш браћа...
— Браћа, ја!...
И Крсто Мујову а Мујо Крстову руку стеже, па се Богом браћа братски пољубише, као да су се сад након годину дана растанка срели и жељним очима виђели. —
Кад би при свршетку друге године њихове солдачије, стиже Крсту од куће писмо; у коме му мајка, између осталога, јавља: да се Стоја покварила и проневаљалила, и да јој је неки швапски жандарм направио дијете, те се с њоме калијежило мимо иједну њену другу.
Као да га гром звизну уврх перчина, тако га тај глас уби. Тих живих мука на том јунаку, просто, да је кабил, седамнаест пушчаних рана.
— Ах!... јекну чупајући косе рукама и шкрипећи зубима: — Осветићу се ја и за се и за њу и њој и овој швапској фукари — земља јој кости изметала, Бог јој јаки судио — н’ако ми се за стрв не знадбуде осле до Страшне Судије!... А, ђе си, Старино Новаче и Стојане Ковачевићу, да ме водите у чету и гору зелену: да видите, шта је срце; да видите шта је снага; да видите, како с’ образ свети; да видите... ех! Чекајте само лацмански гадови и тирјанске подрепнице, док с’ извучем из овог жежеља — знаћете кога сте за срце ујели и ко сам ја... знат’!...
Мујо га тјеши не зна како, а и сам неутјешан — као вели: што се побру десило јуче, може и мени сјутра. И зла му се слутња обистини. Не прође ни неђеља дана, ето ти и њему од оца шаровите књиге, чија црна слова црне гласе кажу: да су његову Сафиру украли Шокци и одвели пут Мостара, ту је полатинили и један је од њих привјенчао за се,
Да је чуо да је сва бутум Турћија изгорела, та би га вијест мање поразила од ове. На очи му се навуче мрак и нестаде му бијелог свијета, а нешто га стеже под гушом — као да му се опучи срце из груди и застаде и западе му у грло, хотећи напоље од муке и бола.
— Алах ил Алах, ђе си?... Што не пушћаш муње и громове, па нас јали спржиш јали нас осветиш од овога пексијана, што му је мало што нам крв лоче но нам и хрз оцрни и оглиба — свака му се срећа црнила од сад до кихамета, дабог-да! Ђе си, Ђерђелез-Алија и Хаџи-Лојо, да још једаред поведемо крваво коло наоколо од Плоче до Фоче и од Карадага до Котара и равне Посавине, те да питамо овог бечког гибета и наказу: чије је царство, чије ли је било, чије ли ће бити!... дере се Мујо као бијесан.
Срећа, што га Швабе не разумију.
Крсто га тјеши, али како? Као пребјен сломљенога.
— Знаш ли шта ћемо ја и ти сад, побратиме?!.. сијну одједном Крсту као муња
— Чемер и јаде, побратиме! Зло и грдило — ето шта ћемо. Збори, шта мислиш!... пројеча Мујо, држећи се шакама за главу.
— Дај руку да у’ватимо вјеру један с другијем а један пред другијем, да ћемо се, на првом мјесту ђе нам интопа, напити швапске крви па ма то било и ћесареве. Наша глава море и царску замијенит’, — а тако ћемо се барем поштено осветит’ за све. Вљеше нам је славно погинут’ к’о Обилић су два побратима, па да нас гусле спомену и да бар свијет чује и сазна за наше јаде и зулуме, но проживјет’ Матусалова вијека у јаду а о јаду к’о суженице — наговараше га Крсто.
— Ево ти руке, побратиме! И ко не стио, џанум, рђом кап’о док му је кољена, и ш њим се, бива, вас дуњалук уклиљ’о к’о ни с каквијем чо’јеком!... прихвати Мујо.
— Аферим, побро! Но како мислиш: како ћемо и ђе и на кога ћемо почет’?...
— Валај, ја бих најволио одапет’ на ћесара. Кад биднемо, бр’те, неђе заједно на стражи у двору, а, ако не могосмо ни тако, онда ђе
— А, ако нам то не испадне за руком те га не ачкамо, ондар знаш што? Да се како-тако притрпимо док нам истече рок ове ђавоље службе у солдачији, па, чим се врнемо у Херцеговину, да гледамо да се светимо онако по-нашки... знаш! Било у чету, било онако испод плота, било како било, да никад не пропуштимо прилике, брате си мој драги, а да не нанесемо штету Швабу и поганој му царевини. Па куд избије да избије! Треба чо’јек да је добром добар, а бестија је ако је добар и зломе. Пристајеш ли?...
— Таман тако; никако друкчије!..
— Је ли вјера, Мујо?!..
— Чиста, тврда и несаломљена. Је ли вјера, Крсто?!..
— Вјера. Је ли вјера, Мујо?!..
— Вјера. Је ли вјера, Крсто?!..
— Вјера. Је ли вјера Мујо?!..
— Вјера. Је ли вјера Крсто?!..
— Вјера. Е, сад да се пољубимо!..
И побратимски пољубац запечати тајну и чврстину побратимске завјере. —
И чекали су згоду, и прешкали подесан час, и вребали кабаст предмет своје освете, — али им се за сво вријеме док бише у Бечу то некако не даде. Никад да им се деси, да су заједно ђе на стражи у ћесаревом конаку; па, и кад би био тамо који од њих, ни ћесара нити иког од ћесаровића ниђе ни од жеље. Дан по дан па се излиза и трећа година, а њима примаче рок отпуста. —
Прије тога на три мјесеца настану маневре по Тиролу према талијанској граници. Силна се војска из Беча, Пеште, Аустрије, Чешке, западне Маџарске и Галиције слегне и скркне у тиролске планине. Гвоздене кобиле, жељезнице, колико су могле, превозиле су
Сами је цар са главним генерал-штабом присутствовао маневрима. Заузео је био мјесто на једном вису, који је доминирао цијелом околином; и одатле посматрао кроз дурбин ток борбе. Војска је трчала мимо њ, гужвала се, бјежала, гонила, пуцала из ћор-фишека, отимала се, јурила тамо-амо; топови грмјели; пушке праскале — као да је прави бој или као да се земља пролама а камење џомбосава у њене пукотине.
Поред све пажње, пребирачине и преметачине пред полазак на маневре, Мујо је ипак
У ћерању с противницима, босанска регимента најури поред оног мјеста одакле је ћесар на коњу посматрао ратиште и операције. С громким узвицима и ропским поздравима пролазиле су роте и батаљони поред свога врховног команданта, па се, на његове очи, још више жестиле, савлађивале умор и природне тегобе, и храбрије и одушевљеније се пуштале у борбу. Он их је пак с јасним изразима задовољства па старачком лицу отпоздрављао руком, час-по мрмљајући:
— Браво, Босњаки,... браво!...
На једном се око самога цара направи гунгула, копрцање, отимање, и распали се борба између једне босанске и једне маџарске чете да дође и до кундака. И поред свега царева опомињања и посредовања његових доглавника и виших официра, хрвање се настави и разжести
— Атентат на цара... Командујте обуставу ватре и борбе!... развика се министар војни на начелнике појединих одјелења. Ови, збиља, и похиташе те то наредише млађима, а млађи опет млађима, и тако редом. Трубе зацикташе,
И поред најстрожијег испитивања и исљеђивања, не мога се пронаћи ни ко би тај што преплаши царева коња ни ко уби мајора умјесто цара. Знало се да је то бесумње дјело босанске руке и освете, а пошто није ни цару интересирало да о том пукне глас по свијету нити да се тим примјером понова саблазни који занесењак у војсци, то заповиједи да се истрага обустави и прекине.
Само су крњороги мјесец, који не умије говорити ни шпијунирати, и тиролски повјетарац-ноћник, чији опет немушти шапат људи не разумију, чули једне ноћи, како Крсто и Мујо шапућу у осами на стражи у једној дубрави:
— Ама, тужни, худе ли смо среће! И ја могу, и коњ море, ама не да Бог!... уздахну Крсто.
— Бог не, али посигурно га шехитани чувају мимо људе за неко грдило мимо свијет. Он мора, бива, да испашта своје гри’ове и ђунах за свога живота кад-тад. И вјеруј Богу, тај ти рођко неће црћ’ док још много јада не почини. Ама, џанум, божија је завршна!... мудроваше Мујо.
— Ја и јопе вељу, побро: не малакшимо! Напријед, па ђе издере!...
— Тако, тако — никако друкчије!
И побратими чврсто стискоше руке један другоме ту на пепељавој мјесечини на тиролској громади — далеко од кућа и свог завичаја на тридесет конака. —
Наскоро иза тог им стиже и отпуст, и Крсто и Мујо, као каплари, изађоше из цареве војске, и вратише се дому своме запустошеноме здраво ма не и весело.
Хеј, брате, ко би рекао да је ово онај први Мостар! Сав се измијенио некако на лацманску, па бих рекао да и сама Неретва друкчије тече сад но отприје. Преко ње је стари, римски, мост још наузгор, као и стара слава оних што га градише; чак унеколико је пољепшан и покрпљен, каогод што је и стара слава његових твораца сад у пјесми уљепшана и искићена. Још се држи више њега стара Кула, као нијеми свједок робовања и мука уловљене српске раје како прије под султаном тако и сад под ћесаром.
У колико је на Мостару, као каквој старинској турској тепсији, дух новог времена аустријском гвозденом руком зарезао печат препорођавања, у толико је он лоно шаренила и мјешавине старих и нових типова, западњачких
На сваком иоље вишем бријегу око вароши бијеле се швапске тврђаве као наткапљене усови; а између њихових зупчастих зидина вире топовска грла, те страше и варош и околину и житеље и у вароши и у околини. У њима, као и у старом преправљеном Граду, ларма сваког боговетног дана и ноћи од војске, оружја, труба, добоша и банде.
Но варошким улицама новијег, швапског, плана промичу кочије, екипажи, велосипеди; шећу се официри и капуташи с дамама испод рука, а око њих облијећу брзоноге пудлице и благосиљају их обријани фратри и милосрдне сестре. По модерним дућанима за ораховим банцима међу богатим еспапом препредени Чивути гладе своје блиједе и префињене прсте са златним прстењем, и уз понизне и лукаве прегибе намирисаних им тјелеса с мачјим погледима чисто нукају свијет да код њих штогод пазари. А по дивним, новоподигнутим, хотелима видиш брадату господу, сједе за пуним чашама пива, читају новине, пуше, и
А, као патријархални одзив на култур-трегерску лозинку, пискавом свирању жељезничке машине са станице из нове вароши, по старим уским и кривим турским сокацима и ћорсокацима и махалама ричу благајска магарад, грају дрвари, бозаџије, салебџије и ашчије. Иза капиџика провирују чежњиве хануме; а по ђе-која, сва замотана у фереџи као мисирска мумија, одшепртља уз или низ уске сокаке — као патка по зелену виру. По мусломанским кахвама старинске грађе под ћепенцима прекрстили ноге озуђурене ефендије и одрпане балије, па само што потежу пророков мир из својих везених симсија, пију горку кафу из преосталих им по окупацији шарених филџана, жмиркају, и шапућу између себе нешто тако тромо и лијено: да једва опажаш е им се мичу губице — као-но ти, брате, кад је сваком катанац на устима!
У оном дијелу вароши, који нити је чисто турски ни потпуно швапски ни по плану ни по изради ни по житељима ни по њиховом начину живота, налази се и крчма познатог
Ако ћеш да се празником проведеш и састанеш с људима, завежи у мараму не више од фиорина пара, иди у Обренову кафану — па да знаш ђе си био. Ако ћеш да посједиш пред ручак или послије вечере, боље кафе и ракије и јефтинијег вина нема ниђе колико је Мостара. А што му је опет вино, е, брате, да га у мараму носиш а на ране циједиш; и нема ти код њега да га кршћава и прекршта, но онакво каква га је дао Бог и добар год и још бољи грозд; — има га од три, четири, па и од седам година. А, ако те наћера невоља од кише јали зиме, бјежи, брате, у Обренову кафану; гриј се и сједи ваздан, нико ти ријечи неће учинити; још, ако немаш шта вечерати и ђе спавати, ту ћеш јал’ иђе добити и конак и вечеру и у торбу брашњеник за сретна пута.
Зграда у којој је крчма и кафана, нова је. Крчма је на горњем боју; у четири јој велике и двије мале собе смјештено до тридесет постеља за главније и имућније конагџије и смотане неколике штуре за сиротињу која
Око те иконе, тих гусала и тог џефердара било је потегни - повуци са швапском владом. Више их је од десет пута досад плењавала и забрањивала кафеџији да их држи ту ђе су, ћерала га због тог немилице и глобљавала нештедице. Али Обрен, крља од оних старих крља, заћопечио па не попушта. Издржава хапс, дава глобу, али те три светиње
За крчмом је авлија и башта за једно рало и по земље, — јер Мостарци не броје да има куће ђе нема и добра башта за њом. У авлији смјештене клупе и клупице, и подигнута с једне стране штала за мусафирске коње а с друге — позорница од штица и греда. На њој, обично љети, или дају домаћи дилетанти по коју представу, или газда набави какве чешке свираче и пјевачице те увесељавају посјетиоце, или, кад наљезе какво путујуће глумачко друштво из Србије ја Војводине, нема се ђе друго зауставити до код газде Обрена, да прикаже по који србастији комад. Ћара је било доста и за Обрена, и за глумце, и за публику — и моралног и материјалног.
У кафани је било свијета вазда. Ври као у уљанику. Ако је која мајка изгубила сина, од првог мостарског газде па до најсиромашнијег Површанина што амалише на станици, наћи ће
Посјетиоци су махом Срби, православни и мухамеданци. Уријетко да се види и по који католик урођеник; и то треба да је особита глава па да се мимо фратрове и предстојникове воље нађе у кругу бунтовних кудрова и балија. Швапских шпијуна сваке вјере и милета могло се наћи увијек; а, кад би год била забава или представа, долазио би и знатан број швапске господе, нарочито официра. —
Био је петак, турски светац. Љето. Вечер. Сунце зашло. Људи почели напуштати рад, и, да мало поврате душу, стали се навраћати код газде Обрена. Неки засјели па пијуцкају пред вечером, а они којим се хита преврћу онако с нога у душак. У једном ћошку засјело пет-шест глумаца и глумица па пију и разговарају гласно, а поред њих, за првим столом до њих, један хаљкави жбир учинио се пијан па нахерио капу и млатара рукама по столу, а амо
Врата се па кафани отворише и уђе Крсто Богдановић и Мујо Алијћ. Ово је други мјесец како су изишли из солдата, баш као вуци из кавеза, па, жељни живота и ширине, пустили срцу на вољу, дошли у Мостар и бацили се на таласе бекријања, уживања и савремености — да је сав Мостар и мостарска полиција била на јаде од њих. Приђоше глумцима као ранијим знанцима, поздравише се и руковаше с њима; а ови им начинише мјесто до себе те сједоше.
— Дај, дијете по биру!... викну Мујага с нахереним фесићем, сједајући поред једне љепушкасте глумице. — Ја шта ће се? Ако се чо’јек не заборави у пијћу, валај-и-балај, не може издржат’ у овој нашој земљи па да му је срце од челика!
— Јок, валај!... додаде Крсто: — Бога ми ми дође часова да бих од накве муке сам своје месо искид’о зубима и да би се змија од моје
— Па незгодна је бина, знате; а и немамо све што се хоће за представу; к том кад додате да смо на једвите јаде добили дозволу да уопште и останемо овде а на по се да играмо овај комад, и кад нам се истовремено толике сметње чине, не би било чуда да и нисмо пожели никакав успех. А да је друкче, испало би и лепше без сумње... зађе директор, куцајући се с Крстом.
— Дај још по једну, а „Обилићу“ двије!... викну Крсто на келнера, и обгрли руком глумца који је на синоћној представи играо Милоша Обилића. — Халал ти вјера, соколе,... ако и погибе, а оно погибе како јунаку доликује; твој је живот био живот ципан-цијеле царевине! Здрав си!...
— Е, де да се куцнемо и ја и ти, „царе Мурате“ !... додаде Мујо, осмјехујући се и погледајући испод ока на Крста. — И твој је живот био живот једне царевине; салте што твоја смрт доби и утврди царство, а Милошева изгуби...
— „Милош“ и „Вукосава“, „Цар Лазар“ и „Царица Милица“ су вечерас моји гости. Крчмару, постарај се за што богатију софру!... довикну Крсто, разрахатлехисан.
— И „Мурат“ и „Јевренос-бег“ и „Бајазит“ па и „Вук Бранковић“ моји... додаде Мујо.
— Шта, зар и „Вук“, побратиме?!... продрије се Крсто, и преблијеђе од љутине.
— Па, валај, побратиме, да није било Вука, не би посигурно ни Бајазит био оно што је био. И, билај, кад бих био прави Турчин, прије бих частио „Вука“ но и самога „Мурата“. А ’вако, ни ћу Вука ни Мурата, јер, ако су теби учинили зло, бели, нијесу ни мени добро — почем су ондар и моји ђедови били оно исто што и твоји а данас ја исто што и ти. Но, слушај ти, Обрене, хазурај нам за ове госте из Шумадије што љепшу вечеру, па таман ко плати! Надам се, неће ти пропанут’ док још траје која долина и чахир под кулом старога Омер-бега Алијћа. Благо му и са мном, кад сам му ’ваки!... окрену се шалити Мујо и куцну се руком у прси.
— Точи, дијете!... нареди Крсто, и испи претек пива са дна чаше. — Б, браћо, право
— Какво добро, црно ти такво добро и са мном заједно!... брекну Мујо: — Добро ће бит’ салте ондар, кад се мало зацрвени те да бар личи на крв а не на зној к’о ’во сад!...
— Ха-ха-ха!.. засмија се загријана дружина, а „Обилић“ се обрати Крсту:
— Па господин умало синоћ не просу крв. Видесте ли како с голим ножем искочи на бину, а закрвавио очима к’о курјак, кад стаде џелат да сече „Цара Лазара“? Занео се, јунак, и мал’ да не направи русвај. По јутру се дан познаје, — те, ако би кад-тад што било, уверен сам да г. Крста не би пожалио зноја за мало крви. И здрав ми, јуначино!...
Крсто се осмјехну и куцну с „Обилићем“, па преко рука испише чаше у искап.
Два глумца и једна глумица почеше с полу гласа пјевушити:
„Док је нама Милоша јунака, „Не боје се Срби од Турака“!..
— Бире амо! Мезелука, момче — хееј!.. кликну Мујага, па се окрепу пјевачима:
— Доста, џанум! Што да се боје Срби од Турака а Турци од Срба, кад, валај-и-билај и једни и други влаче виши и тежи жежељ но зељов Жерајића. Но ми пјевајте овако:
„Док је нама Марка и Алије, „Не боји се раја Аустрије!.. их!..
Глумци се ућуташе. Крсто попрати Мујову пјесму и настави:
„Марко Швабе топузином туче; „Ђерђелез их сијече и вуче... ћихај!..
А Мујо се раскриви што га грло доноси:
— Вечера је готова!.. прекиде их газда Обрен, више из бојазни но из потребе за тај тренутак. Глумци, видећи да су побратими загазили дубоко, ужурбаше се као испред обједа, дигоше се и заједно са чазбеницима засједоше за постављену софру.
Кроз неколико минута пред ућефлехисаном дружином су на столу стајали пуни тањири
— Е, браћо, кад видим кога Србијанца јали Црногорца, чини ми се к’о да зиђу рођеног брата; а, кад овако сједим ш њима, к’о да сам усред Србије ја Црне Горе, и заборавим на све јаде који м’ окружавају у овој несретној земљи... зађе Крсто за вечером.
У том се појавише Цигани с ћеманетима и бубњевима. Опћутили лумперај, па, баш као лисице на стрвину, насрнуше, клањајући се и метанишући још са врата.
— ’Вамо, бре, фирго, хеееј!.. подвикну им Мујо и махну руком да приђу.
Цигани притрчаше и обискоше му љубити скуте и рукаве.
— Дедер развуци, ама једну од срца... знаш! — нареди им Мујага.
Гарави Цигани удесише смољаве жице на својим гаравим и старим виолинама, превукоше гудалима; и крти и сјетни звуци заглушише потмуло жуборење пијаног кафанског
„Што-но ми се замаглио Травник, „Или гори, ил’ га куга мори?... „Нити гори, нит’ га куга мори, — „Ђевојка га оком запалила, „Чарним оком кроз срчали пенџер“...
— Ииих! Вина ’вамо!.. дере се Крсто: — Вина ја ли крви!..
Келнер донесе једну литрењачу руменике. Крсто је шчепа објема шакама, обзину јој грлић и стиште зубима, стакло прште, комађе му се здроби у уста и исјече му усне, десни и језик, и измијеша му се крв с вином у боци. Крсто је тек тада наже и попи сву у искан.
— Ватру, ватру, браћо, да утулим; изгоре ми сва утроба и ципан-цијело срце од наква маразлука... обрати се дружини као да се правда што то тако чини од себе.
— Болан, толико си плахо жедан па си натег’о том жеравом, да с’ и брке ил’ осмудио ил’ попио. Не познају ти се вет’ к’о да их никад ни им’о нијеси!.. нашали се Мујо преко чаше и залогаја.
— Жену и брке је ласно добит’ у свако доба, кад год чо’јек накасти. Ево види!.. на то ће му Крсто, па шчепа виљушку са стола и забоде је себи у брчишта над горњом усном. Виљушкини му зупци звекнуше о зубе, а крв му се зали у уста и у ноздрве.
Глумице цикнуше, а глумци се стресоше од језе и ужаса. А он ни хабера, но продужи пити и пјевати.
— Охо-хо, ништа је то!.. заучиње Мујо, чисто завидећи Крсту на слави. И, као да умири њежну дружину и докаже да је то обична ствар, извуче ножић из кора иза силаја, засука рукав на лијевој руци и у њу кроз мишку себи забоде и проћера ножић, па настави пити облимице и помагати Циганима пјевати.
Шица крв као из чесме, а дрхте ножић и виљушка у разјапљеним и свјежим ранама и живом месу, а наше делије хич ии хабера; пију, пјевају, бјесују и чине шемлук као да су Босну посвојили.
— Молим те, брат’ Крсто и брат’ Мујо, припазите се сад, немојте што крупно избацивах’ — дошли су неки швапски официри, па да не
Ово је било уље на воду.
— Шта, мајку им швапску — да би ли! Ако су м’ у Бечу под телећаком самарили, зар да м’ и с’ и ’вође не дају провеселит’ с друговима и пријатељима за свој рачун?! Мало им је што их служих три године, но и још хоће — пас им се пасјега меса напотез’о, а? А-да нијесу погодили, валај, не! Вина амо — хееј!.. Циго море — ану-де ону „Авај, Босно“!... Држ’ ти,... ама изви да цио Мостар јечи!.. кличе Крсто к’о да се помами и прилијепи банку на гудало Циганину.
Цигани се поклонише, зажмиркаше лукавим очима од радости због алвалука, и, не осврћући се много на околину и без обзира што је ту пјесму влада најстрожије забранила пјевати у Босни и Херцеговини, у нади па добар бакшиш, извише слободно, шехиретски, тужно-жалостивно:
„Авај, Босно, сиротице клета! „Твоја зв’језда већ небом не шета; „Твоја брда и твоје долине „Обавиле густе помрчине; „Твоји синци, негда соколови, „Постадоше туђину робови!..
За то су вријеме швапски официри — један капетан с масним подвољком и отромбољеним куљама, један обрлајтнант с бакенбардима и један мршави као штиглиц лајтнант, заузели мјесто за један мермерни сто, подбочили се на сабље, наручили пиво, и посматрали наше бекријаше оштро и мргодно — као да су им на трбух стали.
— А сад, браћо, да вам причам о Србији — настави Крсто уздигнутим гласом, пошто Цигани одсвираше пјесму, као за инат и погледајући на онај крај ђе сјеђаху официри. — Теби то, побратиме Мујо,... богме што сам чуо и како су ми паметнији људи причали. А ево браће из Шумадије вође, па нек’ ми не дају лагат’.
— И ко гођ вам што прича, о Богу и мојој грешној души, комад по комад онаке земље к’о Србија и чо’јека по чо’јека к’о Србијанци што су нема на бутумвези цијелом свијету окле излази па докле сунце залази. Ако ћеш род, ево род; ако ћеш плод, ево плод; ако ћеш сој, ево сој; ако ћеш бој, ево бој; ако
— И све ти је ту по православном табијату. Краљ к’о и један цар и мулућ на окрс’ бијелог свијета. Министори к’о икакви царски већили сасред Петрибора из свете Московије. Џенерали к’о косовске војводе и праве делије к’о у стари земан. Хазнадари чистије’ рука, ни да су се под девет ћивота заклињали како ће благо бројит’. Учитељи и попови праведни и учевни до јада — к’о да су сви у Јерусалиму на ћаби чатили пресвето ’ванђелије господње. Научењаци знавени — то је чудо једно, к’о да су сви код премудрога Соломуна за дван’ес’ година по девет језика и седамдесет и пет и по вилозовија слистили. Па ти ту све иде к’о намазано. Томе чуду краја нема. Вина, дијете, шта зијеваш?! Здрави!...
А и није то шални пос’о, кад данас Србија, к’о иједна царевина ја краљевина, има своју тарафану, па по себи кује паре и просипа рушпе и дукате к’о нафака кишу из облака. Причају људи који су у њу били, да
— А и Бог јој навија од сваке руке и чува је к’о своју зеницу — к’о-но ти кад му се у њој православна литурђија поје к’о у доба Немањића, а ’ришћанска вјера почитује к’о у они вакат кад је Свети Саво по земљи ’одао. А свецима — да им је слава и милос’! — мило, па се чисто од драгости смију на небу више Цар-Лазарева Крушевца и бијеле лавре Немањића, седмовратне Жиче на крајини; и просипају благодат на све стране по њој да не може вљеше бит’ нити им ико иокле на’удит’!...
— И веле људи, који су је гледали и били у њој, да нема те силе ни љуцке пи ђавоље која море у њу ућ’ и метнут’ је под своју чизму. Шта мислите — она је прва дигла руке с куком и мотиком на силнога султана; оба му лета одрезала и столицу му превалила, а Бог сами зна шта ће још урадит’. А, валај, њој ниокле никаква зора ни стравичности нема нити море бит’ више но сунцу на небу о Илијну-дне.
— Веле, е се с јужне границе наднијела на само Косово; па Турци ископали хендек и оплели плот, да не би Шијаци прескочили и наплатили им се за старе ране. А они салте што ђегда накриве шубаре на-’еро, гиликну парипе па их наћерају до плота, прескоче га по неколика пута там’и амо и штилетима одбију грлиће на боцама с препеченом шљивовицом, па Турцима и оца и мајку: „Чекај!“ подвикују им: „Турко, док се наш Марко и русински Иван пробуде па се стари побратими понова на те крену — залуду ти и зид до самога неба јал’ облака? Знаћеш шта су шумадинске катане кад разиграју своје помамне хатове, а шта ли су српске тобџије кад загрме наши баљемези! Да побјегнеш - утећи
А што је јопе војска у Србији, е тога не виђе ниђе више под овом небесном капом. Пусти Шијаци на гласу јунаци; у свакога парип к’о вила; оружје к’о громови — под облак ће устријелит’ орла. А што су им топови — тога нема докле се крсти и клања. Ђе оком замјери, ту ће ти погодит’ србијански тобџија; а ђе погоди, ту, бели, трава више не израста. Јадан ти Турчин а јадан Латинин при Шумадинцу! Оно, истина, Турака је више — ама су Србијанци одвојили и богаством и памећу; Швабо је лукави’ и кабасти’, ама је Србијанац и жешћи јунак и виши поштењак и бољи чо’јек свакако....
— Но и јес’, брате си мој драговићу, ови швапски милет хилом и поганством сколоврчио са свије’ страна, па дошло соколу да му се перје спаруши. Мало му је, гибету и бетерсузу једном, што му ова бездушница Јевропа предаде нашу тужну Босну и јадну Херцеговину к’о златну јабуку на срмајли тевсији, и што дође на готово а превари и Бога и људе
— Наточи, момче, о’ђе, шта си зинуо! Охо-хо, на ти, Обрене, по души, и није манисати вину. Ене, гле, оног „шклапетана“ и „лаћмана“ до њега како су наћулили уши па прислушкују а избуљили очи па нас мјеркају. Нешто ми је срце узиграло, а крв ми се на очи навукла, чини ми се хоће бити кавге ноћес. Сви здрави! Пијте, браћо,... прије ће Неретва пресахнут’ но нестат’ вина у Мостару а дувана у Требињу. Ено, диже се „шклапетан“; иде ’вамо. Пст, нека га, нека! Виђу ја: лећ’ ће крв — друга не може бит’. Акха — тпу!... накашља се и исхрка Крсто, па отпљуну тако да пљувачка паде пред саме ноге швапском капетану, који им се бјеше упутио софри.
И капетан је био пијан. То се могло закључити по великом броју испијених боца и испроваљиваних чаша за његовим асталом, а особито по спотицању и несигурном му ходу преко дворане. Уљегао му ђаво под кожу, па
Глумица цикну и одгурну га лактом па се наже према Крсту, да би избјегла поновни знак официрске наклоности. Капетан не достиже ни да се исправи иза поновљеног и неуспјелог нагиба за новим пољупцем, док га нешто лупи по потиоку да сва кафана одјекну. Би му као да се сручи на њ читав бријег растопљеног олова; и он се сруши па под и опрући колико је дуг и широк поред нога од астала. А по њему са столицом у једној руци и ножем у зубима поигра Мујо као ајгир по сноповима у гувну.
Оба лајтнанта тргоше сабље и појурише у одбрану капетану и освету војничке части. Крсто шчепа двије столице; једну метну себи на главу а другом одби официрске ударце и од себе и од Муја. У толико се и Мујо чеврндиса, напусти обореног и крвавог капетана па се устрми с Крстом на лајтнанте. Официри их
Неки од гостију, дабоме Срба, не смијући јавно и отворено притећи својим у индат, би готов па удари нечим о свијеће, те се утулише, и грозни и дебели мрак обави дивљи призор дивљега мегдана. Ужас, какав се само замислити може.
Напољу се зачуше жандармске звиждаљке. Мало по не би, а у кафану дојури читави вод патролџија с голим бајонетима на пушкама и фењерима у рукама. При унесеном сјају искрсну најгрознија слика коју је икад људска обијест и крвожедност могла да даде. Све по кафани испреваљивано. Столови и столице изломљене. Боце и чаше попадале и изломљене. Вино и ракија просуто и измијешано. Хапа и смрад да избљујеш џигерице. Са локвама пијћа измијешана и свјежа и усирена крв. У њој леже три официра. Једном размрскана глава, другом пробијен трбух и просута гризина, а
У једном буџаку се шћућурили глумци и глумице — баш као срне на промрзли а у страху од ловаца. У другом хуче и превија се кафеџија. По прозорима се забили гости; а насред собе побједне убојице — Крсто и Мујо са засуканим рукавима и закрвављеним очима. Оба гологлави, изгребани, издерани и разјарени као дивље мачке да би за го нож голим рукама ухватили. Крста залила крв низ уста и око очију из добивене ране на челу, а Мују шица врутак крви из мишица од лијеве руке.
— Предајте се, и напријед у име закона!.. грмну разводник ноћне страже, и командова па жандарме те опколише и Крста и Муја с навитим пушкама и напереним бајонетима па њих.
— Шта велиш, побратиме?.. довикну Крсто Мујаги, и завитла ножем више главе.
— Па да идемо на починак с овијем „добријем“ људима — ја шта? Хвала богу, хапс нам није првина!... добаци му побро хладнокрвно.
Кроз неколика тренутка ланци су звечали на побратимским рукама, а кроз черек сата наши су јунаци лежали у Кули на голим даскама, купајући се у сопственој крви из непревијених рана.
На њихову срећу или несрећу, љекари су успјели да излијече сва три официра. На суду се доказа да су официри први запођели кавгу; а Крстови и Мујови свједоци, Срби, потврдише да су прво официри обранили Муја па Крста, и тек тада ова двојица, у самоодбрани, кидисали на њих, и, као јачи, испребијали их. Према томе суд, бојећи се народног раздражења, не мога на ино нити смједе друкчије, но, с обзиром на олакшавајуће околности, пресуди Муја и Крста на по годину тавнице, а официре на исплату трошкова, глоба и оштете крчми и крчмару. Сав пак свој ијед мостарска полиција искиха на србијанске глумце у овом случају. Овај јој изгред добро дође да уклони тај грдни трун из свог ока, и нареди: да се глумци у року од двадесет и четири сата удаље са земљишта окупираних покрајина.
Али, свакако, све јој је узалуду — јер ко што извуче, остаде му као од девет ђедова.
У „Црном Кабинету“ у Сарајеву под № 9982. F XIII налази се ова:
ДАВИЈА
Госпођо Владо,
Земаљска, земљана, дрвена, камена, ђавоља — како ли се вабиш!...
Наши стари веле: не моли се цркви која не помаже. И, валај, у неку руку имаду разлог. Ама, и ако је свака старинска к’о из ’ванђелија, ја јопета к’о вељу: па и ђаво може пођегда окренути како ваља. За то се, и како ми се неће, са срцем сличнијем јежу а душом у носу, усудих да ти се потужим за нешто, па таман ђе испане.
Кажу, да си с ђаволом зачеђена а с три окоћена. А ја јопета к’о мислим: па и нека
А немој да мислиш да ти досађујем само због тога што желим да ти досадим. Бога ми јок! Кад би било до моје воље, вјерајбог бих знао ђе бих се и коме бих се обратно. Да је Босна и Херцеговина тепсија, ја бих је окренуо низ Дрину, па низа Саву таман до увора Саве у Дунаво; а ту бих потврдо и правду, која је из овијех страна утекла још онда кад ти дође и завлада у њих, нашао и све што у Богу желим добио. Ама се, пусто, не може некако. Настао кијаметли вакат, па никуд ни распедити. Да дају кусоњи под стог, порастао би му реп. А сунце не може гранути прије но сване.
Но, да не бих зановетао на дуго и на широко, и да ти, госпођо владо, не бих главу
Родио сам се, чини ми се, на пет-шест година пред турски рат. Оно, истина не памтим тачно ни декик, ни дан, ни неђељу, ни мјесец, па ни годину кад сам се родио, — ама, како ми мајка каже, а она то боље туби но ико, што се мога рођења тиче, биће како ти причам. А, гле чуда божијега, да памтим силесију другијех и туђијех рођења. Ето, на примјер, знам, макар као и кроз маглу, кад се изродио устанак у Невесињу против Турака; знам кад ми се сестра Милица родила; знам кад се родио онај твој посинак, Али-ефендија Капа, који данас жари и пали по Херцеговини; знам кад се ождријебила кобила Чакара; знам кад се омацила мачка Фуртулина с деветоро мачића; и знам кад се окотила Европа и Босни и Херцеговини побацила своје недоношче — тебе.
Мало ми је земана, али ме доста јада убило, и, к’о што видиш, много сам чуда запамтио. Може бити да би се и нашло какве манити да ме запита: па што ти то нама причаш? А ја јој на то, госпођо владо, преко
Питаћеш ме: шта сам још запамтио. Запамтио сам кад су твоје регименте умарширале у нашу домовину, а наши их мусломани дочекали мјесто ожђелдије јатаганом између оба увета, да се чешу док им царства и вијека траје. Памтим као кроза сан, како наши причаху: да долази некакав ћесар за господара над Босном и Херцеговином, и како тај ћесар обећава свако добро и сваку праву свијем минлетима и вјерама под његовијем скутом, и како је дао божју вјеру пред Европом у Берлину:
Е, ама не свјерова — ако ће бит’ и ћесар. Но, чим се укрути у нашој напаћеној домовини, тај-час окрену странпутицом и преврну ћурак наопако. Пљуну нам и на образ, погази нам обје вјере и у Христа од три прста и у Мухамеда, укиде паше законе, обрља наше обичаје, поотима наша имућа, а наша ребра и живот, српски живот у Босни и Херцеговини, подврже својој чизми и мамузи и жуђелскiјем маказама.
Па и то му се, госпо, мало учиње, но, да би врећа мјеру превршила, издаде наредбу на паше сердаре: да му дамо ђецу у солдате. Е, ту, бога ми, удари чаво у плочу. И заропта народ на ћесара, и диже се кука и мотика, и загрмје пушка па све стране низ Херцеговину, и јекнуше брда и долине, и потресе се царски Беч и краљевска Будимпешта. Богме сам ти и то све запамтио; а, како и да не запамтим, кад се тога пута и мој покојни отац Богдан
Још сам тада био ђетињаст, те ни оца нијесам умио ожалити како треба; данас бих умио, ама не могу, јер ми не да ни вријеме ни прилике около. Јер шта ја могу учинити, кад ни сва Херцеговина листом није твојој и ђавољој сили могла да одоли — но је морала поново сагнути главу и у злу добро чекати до боље згоде! Али свака сила за времена, а невоља редом иде. Боже, здравља — свака ће звјерка доћи пред своју стријелу, и сваки вјетар на своју хују.
Те, што ти причам, послије погибије мога покојног оца, од чијих си кости ти, госпођо владо, начинила ексере за свој златни пријесто, ја, сестра ми и мајка, останемо на туђијем рукама — као зелено чечарје у грму кози, зецу и змији на милост и немилост. И отада се на ме и моје шљеме стаде обурдавати несрећа за несрећом из дана у дан, из године у годину — и сам ће Бог знати кад ће се и ђе ће се зауставити.
Кад је Аустрија улазила у нашу земљу, бјеше се чуло како се обавезала пред Јевропу, да ће нам олакшати десетину, укинути трећину, ослободити пас ага, не ударати намета ни пореза ни приреза, опростити нам кулук и аскерину, и подићи нам цркве, школе и путове — да се и онај што је јуче умро покаје и зажали за овијем свијетом. Али од тога гласа и не би ништа више до празна гласа. Све је горе но што бјеше под султаном, — и онај Србин у Босни ја ли Херцеговини, који је стоту годину данас намирио, каје се и жали што га пошљедња турска пушка није оборила, те да бар ове јаде не дочека и својијем очима не гледа.
Испричаћу ти шта је са мном и мојом фамилијом било, па да се увјериш да је тако.
Био сам чипчија Ибрахим-бега Колокотре испод Вележи, како за турско доба, тако и даље под Аустријом, пошто си ти, милостивена госпођо владо, по својој ријеткој увиђавности благоизвољела потврдити стари турски закон од 14. сефера — 1276. Читлук ми је био мали, а кућа на њему стара и, бога ми, рђава.
Причају, како је један ваш џандар питао
Ти лопови, са законом у једној а острагушом у другој руци, љушкајући ми око куће као поскитане вашчине, и опазе да ми је колиба грохнула. Па, да би ми се зар осветили што им је мој отац четујући задавао шушак, отрче и пријаве котарској испостави: како ће ми кућа панути. На то котарска власт нареди, да ја пошто-пото направим нову колибу, а да ме ага тобож помогне јапијом и гвожђем и да ми опрости три године хака.
Ја направим кућу, и, шта више, и мљекар уза њу. Потрошим гвожђа двадесет и четири оке, а јапија ме стала преко сто фиорина. Али ага слага онако балијски, и нити ми по погодби плати гвожђе ни јапију. Каже: влада му је истекар дала изум, да ми није ништа дужан дати. И вјеруј, бога ми! Јер све што не ваља а, кажу, да с ваше стране долази — досад се обистинило да је ваше. Те и то. Једино
Утолико и ја стасам за солдате. Кад сам отишао у Беч, оставио сам дома стару мајку и сестру нејаку у пуној кући онако на сељачку. У тору сам имао два вола, двије кравице, педесетак брава и једно кљусе. Но, док сам се ја, као манита хајка по пазару, обртао с десна на лијево на пети и на прстима по туђијем земљама и испред туђијех дворова и хватао маглу у шаку и мимо своје воље, дотле је моја крваво стечена имаовина у Херцеговини пропадала из дана у дан све виш’ и више. Инокоштина готова немаштина.
Пошто одслужим цара и добијем отпуст из војске те се једва једном врнем на свој родни камен, нађем сиротињу оронулу и преполовљену. Од јада и дерта одјурим у Мостер, нећу ли ђе уз каква трговца што зарадити. Ту се нађем са својијем богом побратимом, Муј-агом Алијћем; запијемо се читаву хефту дана — право ти рећи готово све о његовој и срећи и ћеси; и у једној крчми направимо русвај с некијем вашијем официрима. Официре
Као кад несрећа гони чо’јека — и мој се дотадашњи ага, Ибрахим-бег, презадужи код некакве ваше „Милијун-Банке“, узевши грдне паре за још грђе услове на некакву „слијепу мјеницу“, по којој, веле, да ви можете чинити наплату кад хоћете, колико хоћете и како хоћете. По њој му ћесарска мусала заплијени ципан-цијело имање за исплату, па и читлук на коме ми је фамилија живјела. То се све десило за вријеме мога тавновања.
А ђаво нит’ оре ни копа, но све гледа како ће коме врат сломити. Те и ту. Некако твоји чиновници забораве закон од 7. мухарема, 1293., и, мјесто да извијесте моју мајку и понуде је да се она по обичају користи правом првокупа, они онако испод плота, ваљда се светећи мени што им нијесам покоран и што сам им избио три војничке челенке, продају сву ибрахим-беговину неком Али-ефендији Капи.
Не могу пропустити а да не проговорим и о овој најновијој перјаници за твојијем саруком, госпођо владо! То је ђаче чувенога
Нови ага пије хтио пристати на уговор који је био између мене и старог аге. Но, шта више, да би ми се осветио што је моја мајка шћела откупити читлук од Колокотре, баш као Пијулија у стари вакат, на самани Ђурђев-дан дође ми кући са џандарима и силом на срамоту оћера ми из обора обје краве, те ми остави фамилију и без кашике млијека. По том ходе на чахир, и урва ми један цио пласт сијена што ми је био претекао преко зимнице. А, кад приспје жетва, он потпушти своје јолпазе те ми од фамилије отму један читав стог јечма и овршу за њега.
Моја мајка Росна, гребући се и бијући шакама у прси, дотрчи у котарски суд и тужи
А ага?
На њега и његову пасју цеку сад дође ред да давулише, мјесто да одговара за учињени зулум. И он оптужи моју мајку што му ђоја није платила хак. Зато је, каже, био принуђен да јој и краве оћера, и сијено отме, и јечам потре.
Да то није онај исти котарски суд, који је назад двије године нагодио мене и мајку ми са старијем агом: ми да начинимо кућу а ага да нас гвожђем и јапијом потпомогне и хака нам не тражи за три године, не би се човјек ни чудио, па кад би криво пресудио — пошто у вас, Бог је дао, ни свијећа наузгор не стоји и право не гори. Али, реците барем у себи право по души и срцу, зар то није и Богу плакут’ на оваку пресуду од котарског суда: да се моја фамилија дигне и ишћера с Али-ефендијна читлука, а за наплату агинског хака да ми се истури на продају свака сатвар и све што ми се нађе у кући и пред
Твоји „џенетски хртови“ нијесу чекали да им котарски суд понавља бездушну наредбу. Дођоше и поробише ме. И усред циче зиме о Јовању-дне, кад су и међеђе шапе у дно јаме утрнуле од мраза и земберије, моја се стара мајка и сестра нејака обретоше на равни и снијегу под вјетром и ледом — на ништа, без ништа. И преноћиле би и смрзле се обје под омарама, да им није било мог честитог по Богу дајиџе, Омер-аге Алијћа, те их за севап примио код себе у свој честити хоџак, ђе их држи и храни отада до дан-даљи.
Може бити е ће те, добра и „знатижељна“ госпо, занимати да чујеш и мило ти бити да сазнаш: откуд то и тако пријатељство између једног мусломанског и једног ђаурског дома. Збиља, та је историја тога пријатељства врло занимљива, и вреди да је сазнаш. Дакле, почуј!
За вријеме рата с Турском, мој је покојни ћаћа — не била му земља тешка! — у боју на Бучјем Долу убио и посијекао буљубашу Ахмета Алијћа, истог брата Омер-агина, пошто је покојни Богдан ратовао под књажевијем
Утолико се и умири, и дође Аустрија те нас опаса у свој каракол и нас и мусломане и латине; и ми се сви, и како нам се неће, погнута врата а црне душе преклонисмо вашој руци и крваву вам сабљу с голијех кољена у ријез целивасмо. Тада се и мој покојни отац с осталијем племеницима врати на свој родни камен. Кућа нам је била не више од черек од сата далеко од Омер-агине. Богме, крв је крв — залуду, па ако је и други вакат, — те се и мој отац држао на варцу и уклањао испред Омера, а, кадгод би се ђе с њим у селу или у путу ачкао, гледао је да му је макар мали ножић на руци.
Не прође ни година дана откако ви дођосте да
Но ни ово на што ти се горје тужих и јадих није све. Док сам био на староме читлуку, нешто мој покојни отац док је био жив а нешто ја и стричеви, искрчили смо били мало мере; а на њој подгајили и један гај. Кад ми фамилију дигоше с читлука, те се мајка Росна пожали окружју на неправду од аге и котара, окружје пресуди, да јој се ова крчевина да под закуп за десет година. А из потаје наштуцне Али-ефендији те он и ову земљу, к’о своју, да другом чипчији те му је обради, и нареди му да с пушком у руци а оловом у чело дочека свакога ко се усуди да рекне: то је моје!...
Кад сам изишао из затвора, те видио шта ми се учињело од крваве муке и зараде (а, док сам био у Кули, о томе ништа знао нијесам, јер стара Росна није дала да ми се о томе пише), да сам деведесет и девет живота имао, све бих, чини ми се, ризикао само да се нечије крви напијем. Али мајчина клетва преко голијех прси, сестрине сузе и пријатељски савјети па ме охладише и спријечише од крваве намјере. Шта сам знао друго радити, до изнова дићи парницу „код кадије а против кадије“.
Прво сам отишао код оног жмиравог пријестојника у Мостару — Пољак је родом, и дигао давију што се горе и теже море. Ништа. Отоле задавијам на окружје пред онијем шепавијем циркулом — ђаво га однио никад му име не могу погодити, толико знам да је Пољак и он,... но сведно, ви га знате свакако, јер је ваша гњида. И ту ништа. Онда шта ћу, но притегнем на ноге опанке а комад овсенице и мало прља у торбу, па право амо, у Сарајево, на мусалу. Као, кад ми се, болан, само каже, да, ако овђе не нађем правде, онда је нећу ни наћи ниђе до или у шуми са џефердаром или чак под Авалом јал’ у Петрибору.
Све што је Бог па земљи сатворио, прелази преко људи. А, валај, ми се чини, да је виша пола од свијех зала пројахала преко мога врата. Ко не види миша кроз решето, испале му очи обадвије. Те и то. Ја само не знам кад ћу умријети, а: зашто ми је Швабо кућу ископао, знам, валај, као да с длана читам. Види се као усред подне, да вашем цару интереза: да овај задрти и непокорни народ оголи, огладни и опразни — како би га беље слушао и горе му робовао. Зар не? Али, бели, вара се свак ко мисли, кад мени учини зло, да ће се тијем осветити моме мртвом ћаћи што је био у усташима и клао ћесареве војаке. А тако се исто вара ако ко мисли: да ће од овог народа, кад остане го као прст, створити рају и само рају. Јер го се коњ не јаше, а народ, инаџија и јогуница као овај наш, не савија врата без мотике нити се да завиличати ђемом од челика без јада велика. А све продане душе, па макар их било на хиљаде, као што је тај ваш Али-ефендија Капа — нек’ вам је здрав и жив и халал! — и сви капићи и раскапићи, неће вам више помоћи но ћеса ножу и прићесак арбији, па кад дође стани-пани!
Вара се, вара, вара, и вара, бога ми, свак ко друкчије мисли но тако како ја кажем и како Бог навија — и да-бог-да се вазда варао и у ватру џарао, док му обје очи не изгорела, као што и хоће најпослије, ако-бог-да! То нека знаш, госпођо владо, и немој рећи е ти се није казало!...
Ни за турско доба кад су делибаше судиле, овога јада није било. Ни уз буну, кад смо из шаке вијали, из рога сијали, куком копали, ражњем орали, кустуром жели, на плочи мљели, а из каменице јели — овога јада, покора и белаја, као што је сад, није било.
Тражим: да ми похрваћена балија, Али-ефендија Капа коме је аустријска власт пустила мах, плати двадесет и четири оке гвожђа које сам утрошио у кућу, јанију, мљекар, двије краве, стог сијена, и њиву јечма с пластом сламе, гај што ми га је исијекао, и штету од отете ми крчевине на коју сам чак и закупнину платно — по процјени добријех и душевнијех људи. И то све са законитом интересном стопом.
Од вашега суда тражим прво, да погледа у крст, закон и ’ванђелије пред собом, и да се
Као што сам ти казао, док сам дошао до тебе, прошао сам два твоја суда; у једном је био судија жмирав, а у другоме шепав. Идући амо, уз пут су ми казали: да и међу твојијем особљем, госпођо владо, има један члан — ћорав. Бога ми, рђав знак; јер, како ми се нешто надало да ми све сами вакетњаци суде и дијеле правду, није ни чудо што ми се све вакетно и наопако обрће. Ама опет као вељу: а дако у тебе буде мало више, не душе — но памети. Јер посигурно ти знаш ону пашу народну: не гули море коре, док није било горе!
И чуј ме добро! Ако ми ово за што ти се овако тешко, сињи кукавац, жалим, не извидиш како у закону пише и праву ми не даш,
И опет ти, госпођо владо, кажем: само тражим оно што је моје, а ништа нећу што је твоје и ђавоље — па да ти је чанак колико
Надам се, да ће бити како је право — а то је: како ја хоћу.
1—IV, 188* у Сарајеву.
На силу покорни:
Крсто Богданов Шкоро,
тежак.
Већ је трећи дан како Крсто Шкоро лута по Сарајеву — таван и празан, смршао и замишљен, с рукама у џеповима и погнутом главом, смрштеним челом и закрвављеним од муке очима. Тражи рада, или, у најмању руку, дајбуди кога добра Србина: не би ли му зајмио, или, у најбољем случају, дао за севап, коју пару, да се одвезе том новом швапском гвозденом кобилом, жељезницом, до у Мостар, а одатле до Вележи може и пјешке. Али узалуд му труд. Рада ниђе, јер послодавци, обично владине креатуре, зар да имају везе и даду прилике за зараду којекаквим упорниковићима, које влада гони — те да јој се замјерају? А душевна човјека ниђе ни од чеперка, да га претури до у бездом под Вележ — као кад га нико ту и не познава; а, богме, брате, и вакат му је таки према оној народној: неста блага, неста пријатеља.
Гладан, жедан, уморан и љут, око подне се врати у Црквени Хан, да се ками окријепи. Газда, добродушан човјек вредан Србин, видећи га у невољи и знајући како је и зашто пострадао, чинио је колико је могао: примио га на конак и давао му да једе и пије колико да не умре од глади. За ручак је добио доста хљеба с пјатом чорбе и комадом преосталог меса при кости — објед, за који нећу да кажем да је био мршав, али тврдим да није био богзна како богат. Какав је, да је, треба знати да је био џабе; а свакако је био и бољи и укуснији но пет му доономаднашњих ручака и вечера у сарајевској тавници. Крсту се пак сваки залогај чинио да је с медом, — јер глад очи нема, а жедан коњ воде не пробира.
Био је таман докусурио с оним што је било донесено пред њим — ма да би наш изгладњели горштак могао још толико метнути у праћу, па тек да рече: Бог да поможе, могу до довече! — прекрстио се и извадио иза колана мараму да се отре, док се појави у крчму један крупан старац, вас бијел као овца, погурен, с дугачким му објешеним до испод сиса сиједим брцима, у црном гуњцу, црним вуненим
Заиска полић ракије. Келнер му га донесе; а он га лијевом руком прихвати и диже према себи, погледа кроза њ да ли је како ваља, прекрсти се, окрену се око себе, и Крсту, као комшији, и ако му бјеше посве непознат, наздрави, па га тек наже и попи у искан.
Дај-то, дијете, да се што једе, ак’ има која зера!... нареди келнеру.
Мало по не би, и момак му донесе хљеба, један пун сахан чорбе с пиринчем и један меса кухана и печена на ражњу. Старац се понова прекрсти и позва околосједеће:
— Хај’те да једемо!...
— С анђелом, и на здравље ти било, брате!... одговорише му ови по обичају.
Старац се прихвати кашике, те прво посрка чорбу; па извади ножић иза силаја, те стаде резати месо и јести облимице.
У том се појави и газда од крчме. Чим згледа старца, приступи му, и, као давнашњи познаници, пољубише се образ у образ, питаше за здравље, сједоше један до другога, наручише оку вина „од оног бољега“, и стадоше пити и егленисати.
— Па како тамо по Романији,... и шта се ради код вас?... запитаће газда старца између осталога.
— Богме, брате, не дај Боже горе! Једва народ дија. Сваком душа у носу, шушак у срцу а мрак пред очима, па нити смрти ни живота. Жива жила за више грдила!...
— А како је љетина понијела?...
— Теке тако. Ма, оно, добар си чо’јек, и што да Бог — хвалимо га! — не да овај пексијан, но нам оте и црно иза ноката, да је кабил. Зашли сад, чојче, бога ти, десетари, те онако на стрну и у класу још процијенили род. И, вјеруј Бога, ђе су ударили и преотимали да има товар, једва да може изнијет’ педесет ока — салте да себи што више скуцкају у царску хазну и ђавољу јаму. Још поврху тога, а према томе, и аги трећина, и разни намети, и школарина, и кулук, и војница,
— А како воћке? Како шљива?...
— Бога ми, па бјеше понијело доста прилично. Но која фајда, мој брате драговићу! Изишла наредба од владе, да га нико не смије обрати док га не процијени десетар, а шљиве да нико ником не смије продат’ до владиној фабрици. Ударили намет на казане, — те сад сам по себи нити мо’ш нити смијеш пећ’ ракију, па да би сваку оку по цекин пред’о. И, ђаводнио, ове ти године нико ни једне капи неће имат’ ни за крсног имена. А све за све, драговићу си мој, зашли некакви владини „грономи“ и „грунтовњаци“ — како ли их вабе — па унијели ланац у земљу, и премјерили је уздуж и попријеко, пописали што је чије — а ти знаш, да је све агинско; и тако дали агама вишу праву но су и за турско
— Хм,... свеца ли јој швапскога, то је влада урадила навлаш — салте не би ли нас што више завадила с мусломанима!... јекну газда, па од муке наже чашом, наврх сркну а на дну јој цвркну, и поручи још литар вина. Поћута, поћута, па ће опет старцу:
— Па имаш ли ми се, чојче, ичим хвалит’ с тијех банада?...
— Похвалит’ — је ли?... Е, мој брате драговићу, наша је хвала давно пропала. Тек имам да ти причам за још једну швапску новину код нас на селу. Изашли некакви владини учевњаци још прољетос међу нас, и ђегођ нашли добру долину, наћерали сељака да на њу сади некакву репу за накву нову владину шећерну фабрику. Истина, они су нам и сјеме од ње дали, и показали нам како се ради. О, то смо с’ измучили и сто нас је јада убило, док смо је подигли. А, да је која фајда, не би чо’јек ни жалио, но израст’о они ђаво не виши од добра чмањка кртоле. К’о и окле ће израс’, кад сто пута они владини људи дођи и донеси некакав ваљак од камена,
— Има ли зулума?...
— Хе, брате, а кад га није било?... Ономадне џандари испребијаше оно несретно момче Милованово...
— Кога Милована?...
— Милована, болан, Окичина. Онога штоно лани о Светом Јовану купова са мном вино у тебе...
— А, а — знам. А зашто?...
— А, валај, брате си драговићу, ни зашто.
— А и не питам те, што си нам се ти зажелио Сарајева? Какве тебе донијеше виле?..
— Како што, ако Бога знаш! Па због оне ђавоље давије с онијем поганијем Шокцем Јосом око оне њиве на Нудолу. Протег’о се та’ ђаво к’о зла година, па никад краја. Даће Бог, да изађе с алавијом!....
— Знам сад у чему је ствар. Па, за Бога, брате, зар се још тај белај није свршио између вас. А ево, откад ја знам да се судите, има више од три године. Па шта је, шта сте учинили досад?
— Како да нема, јадан! Богме ево трећа година заљегла од часнијех поклада. А ништа, богме, брате! Он каже да је њива његова, и
— А ријетко си се и појављив’о у потоње доба. Да нијеси што био хаста?...
— Па, да видиш, и нијесам -— Богу за славу! Но, знаш инокосан сам, јадан, па не могу оставит’, но ако ја ма куд крочим од куће, нема ми ко дома ни оно мало мала савит’ и напојит’, ни баштину обић’ ни госта у кући дочекат’. Оно јадо-бабе, богме, грохнуло — к’о труо пањ; шћер ми прирасла, па, да ти кажем к’о брату и старом пријатељу, не смијем је од куће пет декика пуштат’ саму
— све се бојим од оније’ безобразније’ џандарскије’ псина, што не оставише куће ни жене ни ђевојке а да јој не узеше образ и не нанијеше срамоту, салте ако им ђе ма ђе до рука допане. Још, да ти се жалим, ост’о сам ти ту назад мјесец дана без најамника; па ми се не да намјерит’ на добра и поштена момка — је ли Бога жива! Но, ану бо, како с’ ово у хан код тебе навраће толики свијет, не’ш ли ме намјерит’ на какво згодно момче, које би ме добро послужило и на кога бих се мог’о повјероват’ — а не жалим га добро платит’!..
Крсто је за сво то вријеме сидио за својим столом сам, ћутао, пушио и чинио се невјешт
— Хоћу, јадан, како не, а и могу на ’ви час салте ако се погодите. Ев’ ови пријатељ те сједи вође. Бога ми га ваљастијег и поштенијег и онако по нашем табијату нема јутрос у свој Херцеговини!.. зађе газда, показујући и гледајући на Крста.
Старац се окрену на нашег Подвелешца, премјери га очима од главе до пета, осмјехну се и запита:
— А ко ти је то? Кршан ђетић што очи гледају...
Газда му каза и ко је и окле је, и зашто је овдје; и како је због србовања изгубио све што је имао, па у неколико пута и тавнице допао; и како је из ње сад посљедњи пут, а
Старац устаде, приђе Крсту и пружи му руку говорећи:
— А како си, брате?...
— Добро, Богу фала, у здравље добрије’ људи!.. подигнувши се, прихвативши се за капу и рукујући се с чичом, одговори му Крсто.
— Ово је најпрви газда из Сокоца на Романији, Живаљ Звијездић; честит Србин и прави хоџаковић. И ја бих желио, Крсто, да се погодите, те да с’ увјериш да збиља, ако може бит’ оваки Србенда, кутњик и поштењак, то мимо њ нема куд проћерат’. А биће ти лијепо, сигуран сам, и теби ш њим и њему с тобом...
Сједоше. Стари Живаљ зађе:
— Ма какав је мор’о бит’ та’ твој харзовал, кад си одлеж’о по године хапса за њ — ако Бога знаш? Ваља да си ову нашу вјештицу (показа очима на прозор и на ону страну ђе је
Крсто сави цигар, уђеде га у дрвени ишарани цигарлук, прижди, и, одбијајући густе димове несносне палте, исприча укратко садржину давије с које пострада мјесто да добије право и своју невољу која га наћера па тај кланац.
— О, брате, па грдно си и давулис’о! А и невоља ти је, бели. Ха-ха-ха-ха! И баш им тако очита? Ачкосум — нека си! Тако им и треба! А тако им, који је Бог један, откад су дошли у ову земљу, још нико није скрес’о. Валај не жали што си све своје изгубио,... а, најпотље, сам Бог зна ђе је коме нафака записана. Било глава, биће ћулава. И вјерајбог ми је мило што си таки, и ако хоћеш, баш ће ми бит’ драго ако се погодимо. Хајде, даћу ти на мјесец по пет форинти, одијело и струку и опанке к’о што и сам носим, јешћеш са мном и што и ја, и стојаћеш са мном под једнијем кровом. Грђа ти постеља од моје неће бит’. А за то имаш да ми пазиш кућу умјесто мене, и да ми радиш на баштини и
— Ваистину, па лијепо говориш. Хајде де: даваћеш ми све што рече, салте, ако имаш ђе близу куће какву колибицу, даћеш ми је да добавим у њу мајку и сестру — да ми се не потуцају по туђим огњиштима од немила до недрага; и уза њу једно јутро орања, колико да имам ђе коју главицу лука посадит’... предложи Крсто, чешући се по потиоку и врпољећи се од стида и незгоде.
— Пристајем. Ама да и ти будеш чо’јек за месе, к’о што сам ја за тебе. Дај руку!... Пресијеци, газда!... Момче, донеси кило вина!...
... Сретно!... Сретно!... и погодба би углављена.
Сјутра-дан, неђе око подне, пошто покуповаше што им треба, Живаљ узјаха котва, а Крсто притеже на ноге опанке, упрти торбу и претури струку преко рамена, па пред Живаљем и коњем му пут Сокоца уз Романију.
Из разговора узгред Крсто дозна, да је чича Живаљ превршио осамдесету годину и да је запамтио и самога Хусеин - капетана и његову крајину; да му је баба већ оћоравила
Они уз Романију кроз кршне кланце и горовите богазе, кроз редотач и халуге, а сунце преко ведрог и модрог неба на западу на свој праисконски одар. Они наврх Романије, а сунце под Романију. Тежаци се већ враћаху с косама и мотикама преко рамена или гонећи рало и волове на починак кућама; чобани јављаху стоку, чији се чактари, чакалице, блека и века, њиска и рика мијешаше са растегљивим, уздрхтаним и жаловитим звуцима пастирских дипала и јецавом пјесмом младих чобаница и работница у повратку
Живаљева је кућа била обашка у селу при једној главици. Доњи јој је бој био од камена, и уједно служио је и као ахар за коња и као подрум за пијће и као хамбар за жито. На горњем боју биле су ходаје и ћилери, и ту су му чељад живјела. Улазило се уза басамаке. Покривена је била шиндом. Пред њом се налазио добар шљивак, а иза ње по главици гранале су се разне воћке, питоме и накаламљене, које за свој узгој имаду захвалити више Живаљевој старачкој доколици но каквој потреби.
Чим му захрза хат пред кућом, истрча једна млада, висока, кршна, фисна и једра
Па свјетлости од лампе и огњишта, Крсту понова запеше очи на прикладну Госпаву ђевојку, и тај-час га нешто лецну с лијеве стране у прсима, као да га ко иглом убоде. А и окле неће, кад пред њим цура као вила нагоркиња. Пуно, бијело, зачињено румењу јој лице украшавају дуге витице црних коса љепше по најљепши цвјетни вијенци додолу, и озаравају двије жеравице гаравих јој очију, изнад којих се савијају двије обрве — црне као јој и очи или поноћ, а меке као јој и коса или паучина. Врат јој дугачак колико пед’о, а грло јој и подвољак бијели као да их је јомужом умивала. На лијевом јој образу
А и Госпави се зажагрише очи и запламћеше образи, и нешто јој заигра у котаоцу — као да је опржи жерава, чија јој се топлина с неким пријатним дрхтањем разли око срца, при погледу на Крста — зорна и прикладна, плећата и снопата. Задржа се за час очима на њ; погледи им се сусретоше у један мах, и она свој обори у под преда се. Па, да би забашурила врпољ и узбуђење, ходе те донесе воде, и приђе прво оцу па Крсту те их изу, растави им обућу и помога им да измију ноге. Затим потаче ватру под вечеру, и похита те им испече џезву кафе.
За све то вријеме је Митрана, жена Живаљева,
Хајде, како му недраго — и наш ти Крсто остаде у кући Живаља Звијездића. Одмах
А на газдином послу радио је за другу тројицу. У подне, у поноћи, поскакивао је око свега што је Живаљево десет пута боље но да је његово. На њиви, на ливади, у пољу, у шуми, на катуну у планини, на кули у селу, на пазару у Сарајеву, на сабору код цркве, свуда-свуда је гледао да колико више може привриједи своме газди. Омиље Живаљу, ни да му је рођени син. Повјери се у њ, да му је толика пута по сто талијера давао да му
Стара Росна — баница жена, разговорџија и мушкобања, допаде се Живаљу а Живаљевици особито. По вас дуги би дан њих двије старице пресиђеле заједно у кули, пекле кафу и причале се. Госпава Живаљева и тринаестогодишња Милица, сестра Крстова, спријатељише се ни да су сестре. Увијек заједно на раду, на починку, за стоком, на жетви, на пластидби, по сијелима, у колу — свуда. Милица би помагала Госпави око сређивања прћије, веза и плетива; а Росна би чешљала вуну са старом и ћоравом Митраном, прела, и ткала серџаде, струке и кабанице. Зато би Росна и Милица бивале почесто на ручку и вечери код Живаља, а поврх тога добијале би за свој рад и услугу и приличну наплату у мрсу, вуни, брашну, дрвима, па ђегда и у новцу. Не прође ни по године, а те се двије фамилије толико сродише и зближише — као да су испод једног сљемена од памтивијека.
А и дуге и хладне зимске ноћи, и пријатне и кратке љетне вечери, обори и стогови, њиве и ливаде, воћњаци и гајеви, птице и лептирови, врела и повјетарци, везене мараме и мирисно цвијеће, чарапе и назувци, па кад би им ми нешто могли немушти говор разабрати, умјели би нам причати врло занимљиве доживљаје чудног и бујног ашиковања двоје младих, приспјелих, забреклих и пробехаралих јарана — Крста и Госпаве. Кад се младеж милује, чини јој се нико очију нема; море им је до кољена, а памет за облаком. Тако и Крсту и Госпави. Мислили су, да за њихово севдисање ни црна земља не зна. И како се изненадише кад једнога јутра одјекну пјесма саврх Сокоца до дно Сокоца:
„Службу служи бољи у горега: „Момак Крсто у ђеда Живаља. „
Не служи га што он блага нема, „Нит’ га двори да себи издвори „Врана коња ни сива сокола, „Ни доламе нове ни половне, „Ни за појас свијетла оружја — „Но за хајтер лијепе Госпаве, „Живаљеве јединице шћерке. „Затек’о се међу друштвом Крсто „На путиру и круху и вину: „Или ће се оженити њоме, „Или њоме или — џефердаром“...
А у вече истога дана стари Живаљ позва Крста, Росну и Милицу у своју кулу на вечеру. Угости их што љепше и боље мога; нареди Госпави да донесе старог вина од седам година које он само о Божићу, Ускрсу и крсном имену харчи; насу свима по чашу, и, о чему нико ни сањао није, с првом чашом наздрави:
— Ха, вино пили а весели били и у здрављу се Богу молили, који може да нам поможе, — и он нам да-бог-да вазде помаг’о, и што треба да буде данас за сјутра нам не одлаг’о — да-бог-да! Здрав си ми, мој добросретни и драги зете, Крсто Богданов,... и сретна ти заручница, моја јединица и мезимица Госпава, — и да-бог-да с њоме проживио како сам у Бога желио и молио, — на понос и радос’ и хоџаку моме и свакоме своме!.. Здрава, пријатељице Росна, и благослов’ и ти доброг сина свога а сретног зета мога — к’о и ја шћер своју а снаху твоју!.. И да Бог да и света Тројица и сви српски
Росна се диже запрепашћена, и, чисто не вјерујући својим ушима, стави руку на прси и поклони се, па приступи Живаљевој руци и кољену. Старац се пољуби с њом у образ, па диже Митрану те се пољуби с Росном, и махну на Крста и Госпаву. Госпова се, сва цептећи од стида и миља, приви уз малу Милицу; а Крсто, изненађен и сав зајапурен као да је пекао ракију и тресући се од узбуђења, притрча гологлав пунцу, пољуби га у руку, прими чашу с вином, и отпи:
— Фала, мој најбољи пријатељу и други ми оче, Живаљу! Фала ти од неба до земље и ђе чујеш и ђе не чујеш. Ја боље среће и не тражим, но да се назовем зетом таког Србина и бана и да добијем за вјечитог друга овако чељаде к’о што је твоја Госпава. Та ми би ненадна, те сад не могу ни одговорит’ по хадету ни теби ни ђевојци нити се чак ни према својој сиромаштини показат’. Но, да не крива ни тамо ни амо, хоћу да се чује сад и она страна које се поред мене ова ствар
Госпава подави руке на прси; приђе те пољуби у руку оца, мајку и свекрву; измаче се и поново загрли Милицу, и преко њена рамена, кријући очи везеном чефром, једва чујно дрхтавим гласом проциједи кроза зубе:
— Ја сам богме каил на све што год рече ћико. Његова сам, па нек’ м’ у воду баци — просто му! А ја од Крста ни бољега момка и прилике према себи нити знам, нити тражим, нити м’ и за ким другијем срце понијело до за њим...
— Е, нек’ је сретно!.. повикаше сви унаоколо, и честиташе Крсту и Госпави. Крсто скиде прстен с лијеве руке и натаче га Госпави на домали на десној руци.
Сјутра-дан био је, више ради обичаја, уговор пред свједоцима. И те исте јесени Крсто се вјенча са својом Госпавом, и просвадбова што се могло љепше. А на Стоју заборави, као да је Бог никад ни давао није — тим
По Живаљевој жељи, Крсто се пресели с младом, мајком и сестром из своје колибице у кулу, и настави живот за који је раније тек у пјесмама слушао. Те тако и њему, паћенику љутом, једва једном бљену пред очима и над главом му се проведри.
Послије пола године иза вјенчања, Крсту умрије пуница. Након године и по, Госпава му роди сина, коме он даде ђедово име Богдан. А послије двије године Живаљ се одједном сруши у постељу и заковрну. Брже-боље призваше попа те га исповиједа и причести; па кнеза и још неколика врснија сељака, да му чују посљедњу вољу. И Живаљ пред њима, док још бијаше при чистој свијести, написа тестаменат, по коме: ливаду код Плочника остави цркви, да му се у њој опоје четрдесет
— Бог да ти душу прости и помилује!.... викнуше у један глас Крсто и Госпава, и са сузним очима, позваше окупљене посјетиоце испред куће унутра. И вас Соколац и сва Романија ожали покојника ђеда Живаља и испрати га до вјечне куће у „живот вјечити“. А и црква, и школа, и општина, и Крсто с Госпавом не пренебрегоше да што тачније и савјесније испуне опоруку душевног завјештатеља.
По смрти Живаљевој Крсто окрену живјети самосталним животом. Наслиједивши грдно имање, једино око чега се у овим приликама а у овој земљи могао трудити било је то, да га, не прошири, но сачува и одржи. Као и није то шални посао, кад је на њ и његов пуни чанак зинуло хиљаде гладних ђавола са хиљаду страна, како ће да му кућу ископају, чанак му превале и у просјаке га оћерају.
Ипак, његов је дом био као какав храм, а поштенијег и дочекнијег хоџака од његова није било на далеко. Па и храм се затвара, а његова је кућа била отворена у свако доба сиромашку и богаташу, милом и мрзном, кљасту и слијепу, знаном и незнаноме.
У кући је био сретне руке. Нафака га послужила; жена му добра, собразли и права кућаница; мајка, и поред толике старости,
А, како на дому, тако и на сабору међу људима, у селу, у граду, на пазару, у крчми, на весељу, при жалости, свуда и вазда он се истицао над другим. И поред свега душманског настојавања да га савру и сатру, његово се мишљење у народу фермало, његова ријеч слушала, његов рад узимао за углед, његови поступци цијенили, а његова воља зарезивала свачије срце као божије длијето Мојсијеве скрижаљке. Таки се ту од њега истеса Србин од Србина.
Као таки омиље селу као да је сваком за срце прирастао; и, као таког, село га изабра за предсједника црквено-школске православне општине, повјери му кључе и, успркос влади и њеним пришиђелдијама, предаде му у аманет
У њега свега доста, као у Бога дома. Да се изије и попије, што ти душа хоће. Али, пусто, Крсто трошкали; научио с људима харчити, и раздарушне руке — па Бога ми се некако омало пара, а ђегда се, да видиш, и премакни. А сељаку човјеку је и тешко стећи и завезати коју аспру, па да има и највише баштине и не знам какву сермију. Јер од претека мрса и плода што прода, то и потроши на домаће пошурице, одијело, весеља, жалости славе, и гозбе; и, док измири Богу богово, цару царево, аги агино, глоби глобино, лупежу лупежево, свецу свечево, мртцу свијећу за душу, попу бир а ђаволу мир — а оно у џепу пусто као у пресавијеној врећи. Отуда и спопану сељака дугови да се ни исправити не може, имања прелазе чивутарији у руке — особито у нашој ојађеној Босни, и нашем сељаку не остаје ништа друго до штап преко рамена па у просјаке.
На путу таког пропадања, и поред свега отимања и доброг темеља, био је и наш Крсто.
Најбољи трговци у Мостару и Сарајеву, Србенде као и он сам што је, били су му с руке у свако доба. У подне, у поноћи, на која би год врата закуцао отворила би му се; колико год је пара затражио, давали су му људи и без признанице — па још у потаји ђе нико не види. Тако су добри Срби у њ и његово поштење повјерење имали. А да се он није трудно да чојски одговори на толико пријатељство, не би га, без сумње, ни уживао. Те тако и Крсту лијепо с честитим газдама и њима с њим. Златна земља, свети људи - али ђавоље царство.
Таки положај и иначе сумњивог им Крста међу Србима и таки склад и љубав народна према њему били су грдни труп у оку лацманском чиновништву с црно-жутом кокардом. Колико је у години неђеља, толико је тајних извјештаја од дотичних предстојника о његову раду и намислима отишло до Земаљске Владе, и не мање одговара и упутстава од ове к њима: како им се ваља држати према њему И њему подобним. А црна је књига давно
У тој намјери подговоре првог му комшију, Јоса Латинина, католика и владина пријатеља, те се завади и с њим око исте оне њиве, због које се је давијао и гонио с његовим покојним пунцем Живаљем, а, како је овога преграбила смрт, то се парница између њих још не свршила но се наставила ето чак и на потомство. И, бога ми, не лези ђаволе, заколеба се поново читава ђурунтија између Крста и Јоса. Те са суда на суд, доћерај ти се њих два опет до Земаљске Владе и, са старим, пани трошкова на неких пет стотина форината.
Швапски суд, наравно, ни сад није хитао с одлуком. Био је, то се већ зна, на кривој страни свога искривљеног агента Јоса. Изгледало је да ће и пресудити у његову корист, па зато је и одуговлачио с решењем — само
Крсто се међу тим носио и хрвао јуначки. Гордо је одбијао неправедан насртај; бранио се издржљиво с истинитим доказима и, добрим свједоцима; није се страшио ничега, и у колико се све то више жестио против толике неправде и неправичности, у толико су га више честити Срби помагали и свјетом и ћесом.
Парница се врзмала и протезала још за читаву годину дана. —
Било је то по Ђурђеву-дне. Прољеће у најљепшем напону. Јутро као што треба. Крсто подранио, умио се и Богу молио, наредио се у празнично рухо, и, док је у хоџаклији уз кафу испушио једну симсију дувана на дугачки вишњев чибук, наредио млађима те му опремили и отимарили коља.
— Дајте ми, бона, оно педесет фиорина, што сам синоћ одвојио, из скриње извади!... зађе домаћици у једна доба: — Е ћу, помолећи Бога, кретат’ пут Сарајева. Срамота је
Стопаница му би готова, откључа чекмеџу, извади један замотуљак с парама и додаде му га. Он их поново преброји и спусти за силав, одби густу тумбећију и, сркнувши и потоњи гутљај кафе из филџана, диже се да иде.
Таман се опростио с домаћим, прекрстио и закрочио с бињекташ-камена коњу на рамена, кад ето ти му пуке и пријепуке сиромашице комшинице, Станице, удовице с петоро нејаке ђечице, без ништа а на ништа, па батац: грмачи те преда њ. Стоји је кукњава, као да је јединца сина укопала; па, гребући лице ноктима, чупајући косе и јецајући да би и камен пукао од жалости, објеси се Крстову коњу о врат и о гриву.
— Шта је, јадна била — не?! Шта ти је, који ти је ђаво?.. запита је изненађени Крсто.
— Не питај, но помагај — ако Бога знаш!.. цикну Станица. Па, пошто отхукну и одахну, подуприје се рукама о бокове и настави:
— Поробише ме џандари. Однијеше ми и кот’о изнад ватре за цареву мирију....
Ту се зацену од плача, и обисну Крсту љубити скуте и рукаве.
Крсту би тешко, као да га ко рани из небуха. Запањи се човјек од чуда и жалости; голим дланом отрије зној с чела, па ће невјести:
— А колико т’ ишту црна не била, а?
— Педесет виријуна у тврдо... промуца кроз плач Станица: — А окле мени и педесет крајцара, а не....?!
— На; плати и не дај да ти носе сиротињу!... заучиње Крсто, и баци завежљај с парама иза бенсилаха у крило удовици.
За тим одјаха; млађим нареди да растимаре коња; уљезе у кућу; скиде са себе ђузел-одијело и обуче свакодневно; и упути се на баштину, да работа по обичају и надгледа рад.
Међу тим Станица престиже поробу и откупи је за добивене паре. А Крсто о томе ником ни ријечи; нити пак да њему ко од чељади смије ишта да зуцне — све то гледа свој посао.
Кад би увече, таман Крсто сио с укућанима и работницима за пупу трпезу да вечера, док ето ти му у кућу Јоса Латинина. У руци носи једну повелику плоску ракије; љуља се на ногама, па, чим би преко прага, посрну. Пијан као ћускија.
— До...до...бар вече!.. назва селам и стаде насред собе, жмиркајаћи и вјетрећи очима као звијерац.
— Добра ти срећа!.. одазваше му се иза софре.
— Још ми је жива мајка... На здравље!..
— Здраво био! Бујрум!... Примак’ се да заложимо што је Бог д’о!... зађе Крсто свеусрдно, иако не бијаше ни он Јосу ни Јосо њему, откако су се завадили, још дотад кутњег прага прекракао.
— Било вам с анђелом! Ја сам, бога ми, био ваљасти’ но ви, па сам и вечер’о и стиг’о, к’о што видите, и да се ’нако по нашки, што је ријек, накрешем. А ви текем почели. Но знаш, комшијо и пријатељу, која је?... Јосо ће Крсту.
— Кажи, па ћу знат’!... нашали се Крсто: — Но сједи, болан, што дубиш! Ја ти, бели,
— Нећу сидат’, јер ми није миста поред таког човика и поштењака — подави Јосо: — Но ћу да те дворим ев’ овако до сјутра па и до пр’осјутра па и до ’во доба године. Ев’ овако, ја како! Чудиш ли се ти, мој добри комшијо и пријатељу, које мене вечерас донесоше виле теби у твој поштени дом, а?...
— Па у неку руку и тако и онако... осмјехну се Крсто преко залогаја и погледа на чељад уоколо. — За добре су људе и праве пријатеље врата моје куће увијек отворена а пси повезани...
Све се живо убечило ђа у Крста ђа у Јоса, па, рекао би, и не трепће, положило кашике по трпези па и не једе, и непрестано очекује: шта ће сад бити.
— Ја сам те... надовеза Јосо, једнако дубећи с подавијеним рукама: — да ти право кажем, нап’о на правди вишњега Бога. А, вируј ми, није ми могла друга бит’. Сила ме, бр’те, натирала, — а сила Бога не моли нити зна за душу и севап. Влада ме наговорила и нагнала да те напанем онако бигаир-хак;
— Оно, да ти се жалим, не прође ни пун мисец дана како те обидих пред царским властима за ону баштину, а мени се разболи домаћица — да прости Бог и твој свитли образ! О, што све нисам радно, и куд ли, бива, нисам посрт’о да ј’ извидам — ама бадијаваде. Водио сам је на хећиме и цивилне и милитарске; купов’о јој, богме, од сто сорти медижина, какве ми гођ доктори наређиваше; привиј’о јој свакојаке мелеме и траве, што гођ ми ко каза; и отвар’о јој на све хоџе и врачаре — ма све једно те исто и све на горе.
— На послитку ми се дојади, и риших се: да једном за вазде дигнем руке од свега, па таман како Богу — хвалимо га — бидне угодно: ја смрт ја живот. И не баш толико ње, ама ми оне пилежи ж’о, — к’о што знам: ја могу себи наћ’ и другу жену, ама мојој дици другу мајку никад ни довика. А још, побратимковићу си мој, да доведем сјутра у кућу каква џенабета, те да ми разгони оне ћимиће,...е, то не бих кабулио па да ми цар своју рођену шћер понуди!
— И у тим ми се мукама разби сан. Пуста глава хоће да ми прсне на четворо, ама никако да склопим трепавице — је ли Бога жива! Кад једне ноћи, уочи недиље, тааак... навуче ми се тежо на капке и тљенух, чини ми се, не би више но колико би дланом о длан ударио. И у томе ми се сну јави човик, вас златан, и рече ми: да иђем под Острог код Свеца, — да му је слава и милос’! — те држим ’денија за њезино здравље; да турим на ћивот прилог од пет дуката; да из острошког манастира добавим тамјана и пелена, па је тамјаном окадим а пеленом обложим; и, најпослин, да узмем плоску ракије и пет стотина
— Ја поступих по божијем наређењу, — и са жене ми спаде пола мука, к’о да јој их ко руком скиде. А сигуран сам да ће посве оздравит’ чим с тобом докончам оно што ми ј’ у сну заповиђено. И ево ти, брате, дуг за дуг и ракија и пријатељство, и халали ми — од моје ти куће Бог и свети Јован по три пута!..
То рекав, Јосо клече пред Крста; плоску метну на трпезу а по њој просу пет стотина форината. Буриџак суза му се отиште низ згрежбане образе и сасу у прогрушане брке.
Крсто прилеће те га подиже, па се с њим пољуби образ у образ; посади га поред себе за трпезом; заповиједи да се донесе вина у бардацима; дозва из комшилука попа Триша и учитеља Јова и све боље и виђеније другове и пријатеље, па навали пиво и јестиво. Гозба до грла а част до кољена.
Кроз черек сата пуна кућа веселих гостију куцала се у здравље и испијала за срећу обновљеног
Око првих пијеваца испред зоре ућефлехисани Крсто зађе дружини:
— Ето видите, браћо, да Бог да свакоме по заслузи. Ја јутрос помогох ону сиромашицу, а мени Бог нави ноћес овог пријатеља и окрену га па прави пут: да бидемо браћа к’о што смо и били од бабаземана. Дивно су казали стари: ради поштено, па се не бој ничега; ти Богу пружи пет прста, оп ће теби руке обадвије! Зар није тако? Сви здрави!...
— Тако, ја како!.. Бог ти дао и живот и здравље!.. прихвати весела и загријана дружина.
На то устаде Јосо, дохвати чашу с вином, скиде сарук с главе и отпоче:
— Чуј, пријатељу Крсто! Чујте људи! А нека ме чује и она икона пред којом гори пуње Христово, и црна земља на којој стојим, и божији нимет па софри пред нама, и оно небо више нас са свим па њему и под њим
— Амин, дај Боже!.. захори се из двадесет грла, а Крсто поново притрча те се загрли и
— Подржи, Боже — за велику славу твоју; окамени уста и руке нашије’ душмана; и упути нашу ђецу срећи и напретку, слози и слободи — молим ти се за лијепу милос’ твоју!.. шапуташе, скрушена, с прекрштеним рукама на прсима стара Росна пред иконом Богомајке са Христом у наручју. Затим побожна старица узе жераву на машу, на њу метну неколика грумена тамјана, чији се плавичасти и кудрави дим изви до под таванице, и стаде кадити по кући чељад и ствари.
— Окадите се, ђецо моја, окадите се!.. Помолите се Богу, да нам он помогне противу свакога зла видовнога и невидовнога! Завјештајте се над овијем мирили мирисом светогорскога тамјана, да ћете с чистијем срцем и јуначкијем челом братски и храбро дочекат’ и одбит’ од себе и своје куће и своје земље и свога српскога народа све што налети да
Росна је, збиља, у овом тренутку веома подсјећала ликом и обликом па какву стару чудотворну икону, која из почађалог резбастог дрвеног оквира тужно гледа на све стране, докле једва гореће кандило пред њом пуцкара и дрхтавим свјетлуцањем чини да изгледа као да и она дршће и трепери.
Тамјан замириса као и сама свечаност овог узвишеног призора, а његов клобучасти дим испуни цијелу собу и попут светачаког нимба окружи људе у њој, који се, крстећи и метанишући пред иконом Распећа на источном дувару, завјештаваху један другоме на вјерност и слогу и истрајну борбу за крст часни, српско име и слободу златну.
Ропску молитву и робовски завјет тамјанов је дим предавао расутој мјесечини напољу, ова
Ведар прољетни дан. Јутро. Магла, која се у урвинама и долинама са раном зором била накупила, разријеђена сунчаним зрацима, почела се дизати увис, расплињавати и губити у прозрачно и модро ваздушно поднебесје. Планински се здрави ваздух стао све то више загријавати и треперити; а кроза њ се расуо мирис од пробехаралих воћака по баштинама, бујног и једрог лишћа на дрвећу по брдима, расцвјеталог цвијећа по дубравама, зазелењелих озимица по њивама, и узгојене траве по пашњацима. Тихи и хлађани повјетарац ђегда ћарлијне и протрчи као дијете за лептиром, дижући по путу прашину, тргајући сухе и зимским вјетровима сломљене гранчице, претурајући осушено лишће, милујући цвијеће и јагоде, пјевајући неку старинску тужну и једнолику пјесму с треперавим лишћем крте трепетљике
Оре се. Оживјела гора Романија — на све стране клицање орача, дозивање работника, пјесма чобаница и звека чактара и чакалица. Бректи живот, као о прољећу.
На дужој а ужој њиви у Љесковим Рунама у Сокоцу видиш два плуга с по четири вола. За једним се погурио Крсто па оре, а за другим му најамник. Дан лијеп, ора за рад, па се и нашим орачима мили трудити и знојити, кад је Бог дао те се има око шта; крачу поносито, узмахују бичевима и час-по се развичу на волове: „Ае воле! ае, брате! Ае, ае!.. Ујсту, Рисоња! Нави’, Мацоња!.. Ае, брате мој слатко рани,... ае, ае!..
Крсто се раздрљио, растрбуљио; прашина му уљегла у зној и као глиб се зарила у дуге и дубоке му бразде по челу, образима и прсима. Босе му ноге до кољена утонуле у брљаву и црну бразду, чија сирова земља мирише као тамјан на раном гробу о Задушницама
Кад би око ручањег доба, дотрча Богдан, најстарији синчић Крстов, оцу на орање.
— Тата, тата!.. повика малишан, газећи бразду и прилазећи оцу — Спремила ме мама да ти кажем е су дошли неки људи их Херцеговине, један стари и један момак; па је рекла да одмах идеш кући...
Крста одмах нешто сјења: ко то може бити у ова доба; јочну волове; прут и отик метну уз рукуницу; изађе пред волове те им стави сијена у бразду да једу; дозва најамника и нареди му да настави, а послије једно по сата, ако он утолико не стигне но се забави, да његов плуг одјарми а волове заћера у окрајак на пашу, док он не нађе и пошље себи замјеника. И пође са ђететом дома.
Кад тамо — ко ти је? Пред кућом му два хата — као двије виле, под рахтима и силембетима, привезани за једну крушку а зобнице им о ушима; а под једном гранатом јабуком у хладу на простртој серџади прекрстили ноге
Виђе ли их, пе виђе — Крсту се засијаше очи и засмијаше уста од радости; рашири руке, а полеће и завика:
— Благо мени јутрос и довијек, кад и ја једном у својој кући дочеках најбоље своје пријатеље! Добро јутро, и добро ми дошли!..
— Боље тебе нашли, и добра ти срећа!.. одазваше му се отац и син; потурише филџане и чибуке, па скочише те се ижљубише с Крстом — као да су сад с онога свијета.
— Хај’те бо у кућу, шта сте ту сјели!.. понуди их Крсто, па се обрати жени: — А-ну гледај, јадна, те што хазурај тамо — образ се хоће; и донеси ми мало воде да с’ умијем и хаљине да с’ обучем!..
У млађега поговора нема. Жена отрча у кућу, и изнесе му ибрик с водом и одијело под пазухом. Пошто се уми и опра ноге, Крсто попово понуди госте да уђу у кућу. На то ће му Омер-ага:
— Немој, вјере ти, лијепо нам је, валај, и вођекана у хладовини сад за сад. Нека снаха, бива, тамокана послује, те да јој не
Крсто уђе у ћилер те се преобуче и обуче своје свакидашње рухо, па изађе гостима; сједе с њима, запалише, и затурише еглен.
— Па како си ми још, добар чојче?.. поново упита Омер-ага Крста.
— Добро, фала Богу, — но како тамо код вас?...
— Шућур Алаху, могло б’ и боље! Но, како виђу, ете ти се баш једном окућио и озенђилио к’о што бит’ ваља...
— А теке тако, Богу за славу! Само ј’ он зенђио, а нико ништа без њега нема... отповиђе му Крсто, пуштајући кроз уста и ноздрве три дебела млаза плавог дуванског дима.
— Вјерајбог ми је драго. Подржи, Боже! А је л’ ово твој мали?.. додаде Омер, и показа на Богдана, који се облањаваше око Крстових леђа.
— Броји се мој; да је моје жене, знам посигурно; а ко зна, ко га је градио... нашали се Крсто.
— Валај је налик на те к’о да си га пљунуо.
Малишан се стресе и најежи од Омерових дугих власи, намрчи се, оте и утече баби Росни из старчева крила. И само се онда усуди вратити, кад му је ага показа бијелу крупу пешћеша на длан.
— Давно се казало: чо’јек срећу не стиже, ако је не срете. А срећа није к’о лептир, те да га чо’јек капом гони и улови. И сами Бог зна, ђе је коме нафака записата. Нијесу тек онако рекли: да чо’јек седам пута за свог живота море стећ’ и растећ’. Судбина. Ђе си се ти родио, ђе л’ одраст’о, кудијена те није ђаво носио и шта све није с тобом било, па види ти де: Бог се смилов’о на твоје муке и окренуо добро срце оног старца Живаља — Бог да му душу прости! — те те усинио и усрећио и нафаку свога рођеног ђетета вез’о за твој талих. А, што очи виде, твоја је вођекана баш по табијату. Ја мним, е је све ово твоје... мудроваше стари Омер, и показа руком и чибуком
— Моје и божије сад за сад, докле га пе отму Швабе и ђаволи!.. потврди Крсто, трљајући често задланком.
Омер-ага јекну на те посљедње ријечи, заврће главом и дубоко потеже из бијелог трешњева чибука. На то се умијеша и стара Росна у разговор:
— Богме, и нема ништа без божијег суђења. Јер оно што је коме горје записато, мора му се десит’ доље — па да ће не знам што бит’. Два јарета окози једна иста коза; газда их једног дана прода на пазар; један их трговац купи, а један касапин закоље. Па једном од њих оде чапра на добош, те у њу добошар бубња и удара маљицима к’о пратљачом по каљавом гуњу. А другоме кожа јаретина доспије за повез на корицама од ’ванђелија, те је људи целивају к’о светињу. А обоје једна мајка родила, Једна сиса дојила, и једна трава гојила. Ето што ти је судбина...
— Кисмет! кисмет!.. потврдише и Омер И Мујо, испијајући кафу из филџана.
Утолико чобани најавише стоку. Попас. Козје
Прилазећи кући, Милици се зауставише очи на гостима; застаде, држећи плетиво о врату; и, чисто не вјерујући да добро види, не мало се изненади кад је спази Мујо и скочи па јој се упути, осмјехујући се и машући јој себи. Ђевојка му полеће у загрљај и пољуби се с њим као с братом, па приступи Омеру и пољуби га у руку као оца.
— Жива била и брзо се удомила! Охо-хо, да кршне цуре што је нарасла, по Богу брате! Тешко ти кошу и хамбару од просаца, Крсто! А како си ми, пиле моје?.. зађе Омер-ага, милујући је као рођену кћер.
— ’Ајтемоте бо у кућу — приврућило ј’ о’ђе више!.. поново их понуди Крсто, на што се гости покорише домаћиновој жељи.
Крсто нареди Милици да им растимари коње, уведе их у ахар и метне им зоби и сијена;
— Е, брате, нема јутрос никога на окрс’ бијелога свијета за кога би ми било милије да ми дође у кућу, но што сте вас два... зађе Крсто, послужујући госте ракијом; па онда отиште причати укућанима о свему што му је добра Омер-ага и његов дом учинио.
— Е, драги даиџа Омер-аго и побратиме Мујо, имате м’ опростит’ што ћу вас за час оставит’ док нешто свршим ту у авлији. А ето вам мајке Росне, па се разговарајте, док ја дођем!...заучиње Крсто, па се диже, узе нож из хоџаклије, ђе Госпава пословаше око пита и уштипака, и ходе у тор међу браве.
Ту изабра најдебљега шиљега, изведе га до под листру, закла, одрије, растави, пола лубине скреса за котао, бедрице натаче на један гвозден а џигерице на љесков ражањ. Дозва Милицу те му помога унијети месо у кујну; уми се, и опет врати гостима у гостинску ходају.
— Тражио бих изум, да ми допуштите да
— Зов’ их, џанум! Ко гођ је, бива, пријатељ теби — пријатељ ј’ и мени. Не море друкчије бит’. А ко су ти ти?.. запита Омер.
— Поп Тришо, учитељ Јово и... зачудићеш се кад ти кажем трећега. То је неки Јосо Латинин; вишег душманина послије Алије Кане нијесам им’о, — ама га смела своја крв а несрећа окренула на прави пут, те се помирио и окумио са мном; и, вјеруј Бога, данас бољега пријатеља, ако ће бит’ и латинин, освен тебе и твоје куће, немам у свој Босни и Херцеговини. Сад ако велите да их зовнем... затеже Крсто.
— Зови! зови, по Богу брацка! Како да не!.. повикаше у један глас и отац и син.
Крсто поручи по њих да му дођу на ручак. Мало по не би, док ево ти прво попа и учитеља па онда Јоса. Поп је човјек од својих шесет година; крља од оних старих Срба, што је у своје вријеме своју вјеру знао и
Како уђоше и назваше Бога, домаћин их приказа гостима а ове њима и намјести да сједу поред њих. Па викну па млађе те донијеше ракију.
— Па како тамо, како народ на те стране?.. запитаће поп Трише Омер-агу до себе, прихватајући од Крста чашу с ракијом и прибирајући се да наздрави.
— Богме, брате, никако. Једном ријечи: све покрепа од глади. Притисла рђа, па нити море, џанум, да се живи нити да се мре!..
— А како се слажу наши и ваши?.. додаде
— Никад боље. К’о, бр’те, зближила мука и невоља љута, и к’о кад зна свак — та није му врана мозак попила, да ми горега катила од „А-устури-је“ немамо, — па се заборавиле старе ране и све обисло једно око другога к’о у стари земан кад смо једне вјере и закона били. Ама влада и јопета, бива, ради са све десет ноката неће ли нас како завадит’: те на једну страну пушта агама мах и подговара их да притјешњују кметове, те на другу страну подаракава чипчије да с’ отимљу од ага и не дају хака. Мисли, џанум, тамо-она, да лови по мутној води. Ками да јој је у-врх перчина! Здрав си ми, попе!... и Омер-ага се куцну с попом чашом о чашу, и испише их у кап у један мах.
— А шта с’ оно бјеше чуло, к’о да је наква побуна тамока међу вами? То некакви се агински чардаци горе, то жито се с гувана краде, то кметови бију аге тојагама и гоне их с читлука, то... не знам, триста наквих чудеса доприје до наших уши отуд с ваших банада. Рад бих био знат’, колико је лажи а
— Пола ј’ истине а пола лажи и ту к’о у свему... заучиње Мујо искрај њега. — И чардаци су паљени, и гувна су штећена, и аге су злостављане, бива, али и ту је прс’ владин к’о и свудије. Чардаке су нам палили и гувна штетили салте преобучени џандари ноћу. К’о хесапили су, џанум: дај-то на ови начин нећемо ли како завадит’ мусломане и хришћане, пошто ће свак држат’ посигурно да то кметови чине штету агама, а за нас се нико ни сјетити неће. А, до душе, била су и неколика случаја да су и чипчије гонили аге из својијех кућа и с читлука; ама и ту је влада умочила своје нокте. Јер, или је ага био рђав чо’јек и владина пришипетља па је чинио зулум, те се сиромах кмет хоћеш-нећеш мор’о дић’ против њега; или је јопета кмет био каква поган и владиновац, па је, натутекан од испоставе и прије’стојника, ударио на свог агу и окренуо како не ваља. К’о што видите, то је све запржило владино масло; ама јој, бели, неће изаћ’ за руком. Види, бива,
— Ама и за некакве се хајдуке тамо међу вама бјеше нуло у нас. Шта је,... који је то ђаво?.. заучиње учитељ, савијајући цигар.
— Какви хајдуци и дркалице!... дочека Мујо: — Камо среће да су хајдуци! Но и то је владина мајсторија. Боји ти се Херцеговине к’о живе ватре; нарочито сад, откако јој се унутра кућа запалила те хоће Маџар Швабу а Швабо Маџару да оба ока ископа. Па би рада да све опасније људе и главаре стисне за раније у шаку и обезглави нам народ. Зато ј’ и преобукла тобош под црногорску неколика џандара и пушћала их кроз невесињске планине, да, бива, хајдукују и да се ујављују најсумњивијим људима, па пошто их они приме и ако им уздају брашњеник, да их ти вајни „хајдуци,“ к’о јатаке, доставе влади, те да их она позатвара, и тако за времена шчепа гују за врат. Матрак јој за то у нос! Не знамо, бива, ми њене марифетлуке!...
— Е, браћо, које је градове и коју је тврђу ова пексина царевина изградила овудијена око
И збиља та примједба унесе сјету међу све овдје. Свима би тешко, свима се сави мука на срце пред тим фактом, и све се закари. Тајац.
Мујо стиште шаке, ђипи па ноге и, закрвавивши очима, први прекиде ту тешку, оловну, ропску тишину:
— Ох, мајку им швапску и оца папинскога... да би ли! Да ми је салте бомбе и динамида — колико ми треба — јадан ти сам!...па да пасју вјеру и крмски сој дижем у облаке, нек’ су мало височије: те да сахире и отудијена надзиравају рају по Босни и Херцеговини! Ах, да ми ј’ окле гођ добавит’ бомбе и динамид, пит’о б’ их ја: помажу л’ им што гођ тврђе и градови, на које су милијуне отете од народа похарчили. Да-бог-да им останули пусти к’о што и хоће за њиховом главом, ако-бог-да!... Но се, џанум, не могу ишчудит’ овијем научењацима: шта раде више, што не израде и усаврше оне „балуне“ што лете под облаке; па да ову тирјанску цимиротију озго у главу тучемо и горимо ћезапом, к’о змије — Бог јој јаки судио по заслузи и заради, да-бог-да!...
— Да Бог да!... повикаше скрушено сви. Хришћани подигоше капе а мухамеданци упријеше очима у небо.
— Ручак је стас’о и вет сам га поставила,..
— Хајдемо-те, браћо, да што заложимо. Богме, што је Бог д’о а срећа нанијела!..
И сви се дигоше и уђоше у трпезарију, ђе их на сниским округлим ораховим синијама, пушећи се и миришући, чекаше вруће јело. Посиједаше с прекрштеним ногама по простртим душецима све по реду и по старешинству: у зачељу поп, до њега с десна Омер-ага а с лијева Јосо, до овог Мујо, до Омера учитељ Јово, а на-дно софре домаћин. Пошто искапише још по једну препеченицу, прихватише се јела. Софра је била обилата — по нашки: чорба са пшенишном погачом, па кухано месо, па печење, па пите и приганице, па цицвара, грушевина, кисјело млијеко и сир и кајмак — шта је ко хтио. За ручком је домаћин од пијћа служио хришћанима вино а мусломанима медовину.
У почетку се ручка мало говорило, у средини више, а при свршетку, пошто им и пијће прочисти грла, живну и разговор.
— Ама не питам вас, јер ме некуд стид и тешко ми је, пошто сте од друге вјере — ама
На то ће му овај преко залогаја озбиљно и саосјећајмо:
— Богме, бр’те, не ваља. Уљег’о владици ђаво под кожу, те с’ одметнуо од свога стада и приљубио уз невјерничке маџарије, па ради како му из Беча командују. А народ, к’о народ — не бенда ти данас ни за цареве ни патрике, а камо ли за којекога, џанум! Па му једанпут окренуо леђа — то пас прош’о кроз Мостар, то владика Серафим: нико му ни мукает. Нити, бива, ко од вашијех тамо иде у цркву ђе ј’ он, нити му прима свјештенике у кућу, нити се крштава нити вјенчава. Има ђеце од седам година да нијесу крштена, а ко се вјенчава иде у Благај код неког старог и поштеног попа Која за благослов. Ономадне су, валај, баш испред шта ћемо ми кренут’ ’вамо, укопали покојног сердара Мијата; цио му се Мостар, и наши и ваши, скрк’о на спровод, — ама нит’ је било попа ни ђакона да му прелије гроб. Тако је, веле, сердар при смрти
— Не ваља, ја како! Окле ће ваљат’?!... јекну часни отац Трише, и дубоко се замисли.
— Црква нас је некад сачувала од туђина, а данас нас црква продаје туђину!... уздахну учитељ, на додаде:
— Та ј’ иста несрећа до скоро била и међу нама овдје у Сарајеву. Калај, љут на предсједника сарајевске црквено-школске општине: што ј’ отиш’о са српском депутацијом у Беч да се жали ћесару на угњетавање нашег народа у нашој земљи, у здоговору с митрополитом Мандићем отме од општине црквене кључеве, оби касу и покупи новац. А народ се на то одби и од митрополита и од цркве у којој он служи. И за три мјесеца су Срби из
— Валај, готово исто к’о и ви с вашијем поповима и школама. Истина, љокнули смо владу да нам се толико не мијеша у мејтефе; ама нам је вакуфска добра стрпала пода се, па нам харчи паре а ни питат’ је не смијемо: куд их дијева. Шеријат јопета, џанум, ставила под своје маказе, па кроји како јој је драго; прима у њ кога хоће, а ћера кога јој се свиди. Споља г’ украшава, да свијет види: како се тобош стара за нас; а унутра вршља и претапа нашу ђецу у своје људе и од дана гради ноћ, како то салте она умије. Богу платила!... одговори Мујо, испивши чашу медовине и спремајући се да савије цигар и запали.
Домаћица приђе те покупи кашике и комаде хљеба, и диже празне суде па онда синију
— А кудије сте дошли? Ја мним том новом жељезницом?... запитаће поп Омер-агу, примајући то трећу кафу у филџану из Росниних руку.
— Боже сачувај! Но на Касабу, па пр’о Морина и Иван-планине све старијем путем, кудијена су ми, бива, и ђедови за Травник везирима ходили у стари земан... одговори Омер поносито, срчући кафу и пуштајући кроз нос и уста два дебела млаза плавичастог и кудравог дуванског дима.
— На коњима?...
— Ја!..
— А зашто нијесте ишли жељезницом?... улеће се учитељ.
— Не шће стари, за живу главу. Не би т’ он путов’о на тој „швапској кобили“, па да
— Јок, валај! Још ондар, џанум, кад су Швабе дошле у нашу земљу да суде, Богу сам јемин учинио: да од мене, освем што ми отму силом на срамоту, никаква хаира неће имати. Да сам икако смио и мог’о — но ми, пусто, ж’о бестрегат’ онаки темељ и оставит’ ђецу без ништа — не б’ им, билај, изиш’о пред тог њихова краљевића што иде садекана ’вамока, па да би не знам што било!... одсијече Омер-ага, мало и загријан.
— А!.. заучиње учитељ: — То сте ви дакле дошли амо као депутат за дочек престолонаследника Рудолфа,.. је л’ те?...
Омер потврди главом да је тако, па додаде:
— Знаш, бр’те, која је. Бира ме, по ђаволу, племе, а бели пр’о моје воље, за муктара сваке године. Па сам, к’о муктар, и мор’о по сваки начин: или, бива, ић’ у Сарајево пред тога ћесаревића или селит’ из ове земље. А и Мујо се ужелио побратима Крста, те ти ми оба ’вамокана — ја шта ћемо? Сила Бога не моли!...
— Па нека сте, чојче! И добро нам дошли!
— А мислиш ли ти, Крсто, просјутра у Сарајево на дочек тога новог и високог мусафира?... запита поп домаћина.
— Мислио сам да не идем никако, и ако су ми ономадне горје у касарни строго наредили да с’ опремим и идем. Учинио бих се болесан, па коњ мари! Али, пошто је наљег’о амиџа, ићи ћу — ја шта ћу?... зађе Крсто.— Фала Богу, људи, свашта ли се чује за тога ћесаревића Рудолфа што нам са срећом доди сад! Кажу, да је сувише понешен за нашијем људима, и да, мимо све народе у држави свога оца, најволи — Србе. Веле, е неће никако другојаче да збори до нашки, и да носи само старо душановско одијело: црвен кафтан са златнијем ширитима попречке, мавене чакшире, чизме од црвеног сахтијана, и на глави самур-калпак и чекрк-челенку... заприча поп, шмрчући бурмут с длана и спремајући се да кихне.
— И ја сам, вала’, то чуо... настави Јосо.
— Да-бог-да, брате, да б’ и тако било, кад није боље! Но ми се чини, да се брез крви не добија „права“ у овој земљи, да без нашког зноја нема соја, и да нема за нас цара осим кости Немањића. Више је млијека од једне наше краве но од стотину туђије’ волова. А-а, црна капа зла биљега. Што види овца лежећи није далеко. Те и то. Виђу ја што виђу!... мудроваше сневесељен Крсто.
Учитељ се засмија и додаде:
— Беспослен, браћо, свијет па нагуђује. Баби се снило што јој је мило. А и ове владине
— Немојте му, људи називати оца „царем“, ако Бога знате! Какав, бива, цар и дркалице?! Само је један цар на дуњалуку са столицом у Стамболу од баба-земана. Тамо је, џанум, сједио и свијетом заповијед’о прво грчки цар Костадин; па, кад ј’ он нест’о, прешло царство на српског цара Немањића, а с Немањића на турског Отмановића — и на њему ј’ и дан дањи. Он је салте прави цар, а ово су друго све краљеви и краљићи, књажеви и књажићи; и што су, бива, звијезде при сунцу, то су остали свијетски мулући при султану. Ја не признајем другога цара до њега, и док му чујем хаваза на Босфору, не бојим се никога до бога. А ови је краљић у Бечу, што га „ћесарем“ вабе, салте један мали чиновничић и измећар силнога девлетлије са Златнога Рога, и ништа више. Па ј’ ођутурумио и офукарио, лаврњајући и трошећи на што људи не троше; и давно би липс’о, бива, од глади, к’о пас, да му није било истога гази патишаха. Но неђе давно по земану била једна ћесарска одива у харему ђеда султанова — то цару, бива,
Мујо погледа на Крста, зацрвење се, па да пукне од смијеха:
— Батали, бабо, бога ти! Такијем, бива, лакардијама нема мјеста кад дођу виле до очију а луч до ноката догори. Превали земљу, хвалећи Стамбол и падишу, а по сриједи нама никакве фајде од њега више но од кртице зецу; нити ти с’ он садекана више пита Босном и Херцеговином но пјан с гаћама, и ако се бројимо његовијем подајницима. Но, тако ти турске вјере, јами таки еглен, да ти се ђеца не смију у шаку!..
Омер-аги би тешко, намрки се на сина, накостријеши се и погледом измјери свој бојали чибук. Крсто опази шта се у њему кува, па похита да забашури ствар, и окрену разговор на другу страну:
— А коме су још код вас тамо у Херцеговини наредили да иде пред ћесарева сипа?...
Мујо се сјети на што Крсто нишани и затура разговор, па му истрча на сусрет с одговором:
— Богме, брате, хесапим исто к’о и овудијена: свијем владикама, муфтијама, муктарима, игуманима, кнезовима прије’сједницима, и виђенијим газдама и првацима из народа. Испод Вележи је, освен старога, још одређен и
— Ох, мајку му издајничку, ђе ће нам нос откинут’!... јекну Крсто и заврће главом: — Тако ти је то — било брљаво, било мрљаво, реда ти је трпјет’ и дурат’. Докле, Господе?!..
Омер-ага се наслони на шилте и стаде зијевати. Сама му се руке опусти на крило, и чибук му паде на под. Закуња, склопи капке — освоји га дријем. Попа такође.
— Е, па хајте, људи, да иђемо! Вриме је вет. Брат домаћин се постар’о те нас угостио к’о на Божић ујутру — и фала му! Сад треба и ми да оставимо чељад да почину, а богме и ове добре јабанце да с’ одморе мало. Куме Крсто, тако ти нашега кумства — доведи ми довече ове пријатеље кући, богме колико имамо да се стимамо!.. завика Јосо, и диже се да иде.
Поп и учитељ такође.
— А код мене сјутра у јутру свратите на ракију!... настави учитељ, гледајући на Муја и Крста.
— А код мене сјутра вече на вечеру!.. додаде поп.
— Охо-хо, па то је најбоље и да не иђемо из Сокоца никад и никуд! Ниђе, бива, боље но вођекана... нашали се Мујо.
Утолико се и Омер-ага прену, прибра и диже на ноге, те испрати домаћинове комшије до врата. Ту се руковаше и поздравише са: збогом, до виђења, и у добри час!.. па Сокочани ходоше својим кућама, а Крсто се с Омером и Мујом врати у кулу. Нареди жени те им прострије да спавају а Милици те их изу; и кроз черек сата уморни отац и син су хркали под једним губером а на једном душеку један поред другога у гостинској соби у кући Крста Богданова.
Пробавивши још два дана у Сокоцу код Крста и по гозбама час код Јоса, час код попа Триша, а час код учитеља Јова, трећега дана зором Омер-ага и Мујо с Крстом и Јосом појашу бијесне парипе, па ошину низ Романију пут бијелога Сарајева.
Путем под тешким утисцима од околности и околних тврђава Јосо, Мујо и Крсто се завјетују, да ће, док год им буде пара куцала чим —
— Зар, бон не био!.. туткаше га Крсто, јашући напоредо: — да допуштиш да нас сјутра оно сковинче од оног пексинога Капе брука пред свијетом? Зар испред свије’ пас и вас старије’ крља и батоња, кућића и хоџаковића, што је сваки просуо по бадањ душманске крви за ови камен, да један крмељави и полити Али-сплачина избаци ногу и понесе аферим? Ни по што! Шта ти ја знам — како ј’ они чафкун учио некакве швапске школе и чатио књиге које Бога немају — а вет и знаш да он и крметину једе, и вино пије и авдес не узимље и с латинима бекрија — може нас... који је Бог један... све и полатинит’ и полуторапит’ тамо пред краљевскијем сином, а да ми о томе ништа и не знамо! Јер ко ти зна, шта ћ’ они између себе пркендат’ и уговарат’. Па нека б’ их ђаво носио у
Омер-ага је пажљиво саслушао Крстов наговор; намркио се; уздахнуо уз опрућени шарени такумли чибук неколика пута те дубоко; и, јечећи на махове, отпухујући кроз брке, опљуцкујући и машући главом, давао видна знака и познака, да су му се у поносито агинско срце дубоко зарезали Крстови поштени разлози, мудре примједбе и неодољиви подстрек.
У том разговору примаше Сарајеву и надријеше кроз нове асфалтиране улице. Високе и лијепе новоподигнуте грађевине, регулисана Миљацка с дивним кејем, трамваји, електрични фењери, екипажи и велосипеди, жандарми и војска, непознати типови, шетња ускогаћа с дамама испод рука, фабрике с танким веома
— Сарајево, ватром изгорело! Хеј, давори од све Босне главо!.. Шта си данас дочекало, тужно Сарајево, да по теби Шваба и Жуђели суде и да ми у теби нико ни Бога нашки и људски н’ умије прихватит’!.. Да-Бог-да се џомбосало хиљаду лаката прије по што те моје очи други пут у таком стању виђеле!..
Не мало се наши Херцеговци зачудише, кад зађоше у главну улицу и виђеше читава два реда дирека окићених лишћем и
Сјутра-дан се зором дигну на ноге, обуку што љепше могу, извијесте ђе им ваља ићи, и у величанственој згради Беледији, по владиној наредби и упуту, Крсто и Омер-ага се придруже депутацији за дочек високог госта. Ту им се даде напутак за све шта им ваља радити и строго запријети да не би који мимо пропис и наредбу што учинио. Јосо пак и Мујо се изгубише у масу, која се бијаше начетала по тротоарима иза леђа од два дебела и дугачка, дугачка колико и сва улица, шпалира пјешадије, артиљерије и коњице. Средином пак улице шетукаху жандарми пјешаци, и каскаху па својим угојеним коњима жандарми коњаници.
А, кад дође вријеме, народна шарена депутација од хиљаду људи у хиљаду разних одијела и с хиљаду разних појмова а с једним јадима на срцу, крену се између шпалира пут
Бога ми, попричекаше око једно по сата; док опазише, ђе се из далека прамен магле запођеде, а из магле ниче коњаниче — прво један, па други, па читав одред на коњима. То бјеше жандармска коњичка извидница поред пруге. Најзад зазвижда и царски воз, па се, баш као хавет, појави; а у њему он — престолонасљедник од Беча ћесара. Воз стаде, а узвишени посјетилац, бајонетима уздигнути полубог, показа се у потпуном свом орнату на вратима првог искићеног вагона.
И, како топови, сто и један, са седам тврђава около, запуцаше, тако и сва срца живље закуцаше. Та за Бога — царски је син ту! Швапску господу обузе миље, дрхат и узбуђење. А јадним Босанцима и Херцеговцима дође душа у нос: та докле ће се судбина њима титрати и савијати им леђа пред којеким из
Пошто се скиде с кола с раскошно ођевеном свитом, царевића предусрете сарајевски градоначелник са сол-и-хљебом. Депутација повика у један глас: живио! Хришћани поскидаше капе, а мусломани учинише темена. И Али-ефендија се утолико отрси првог страха и смушености, ускомеша се на мјесту као да табана снијег, и, поткријепљен надом на обећани орден, нарогуши се на поздрав. На то Крсто гурну лактом Омер-агу. Овај притрча па ћушну Алију испред себе, разрогачи очи, сусилно се куцну шаком у прси и повика:
— У суру, Алија — амиџа говори!..
И, пресјекавши га срдитим и презривим погледом, истекар се окрену Рудолфу, испрси се поносито, издужи шију, издрљи очи, одмјери чибуком, и отпоче баш једном кабасто:
— Е, па ожђелдум, ђетићу, и добро нам дош’о! Нек’ си нам, валај, дош’о — без јарац! Баш хвала Старом, што нам те, бива, посл’о, те да видиш и наше муке и живљење и што ваши катили раде од нас вођекана! Билај, што је виђет’ — бољи ћеш бит’ од
При том се дерну поносито шаком у прси, па онда потапша царевића по раменима и продужи:
— Па је ли, џанум, кад ћете ви из ове земље? Јеси ли ти, нашљедниче „Рундове“, дош’о да нам кажеш: е је вакат да пртљате откуд сте и дошли — а? Зар вам није султан и Јевропа дала изум салте на три године да сте вођекана; па еве ђе прође и десет, а ви једнако ту ђе сте?! Валај сте нам се вет свијем, бива, попели за врат, и више вас не моремо гледат’ но крв оли вјешала. Но Бог ти д’о, кажи ти оном твом Старом, нек’ миче ову скотадију између нас за раније, јер ће му бит’ љевше — док га тежи и гори јади од смрти нијесу снашли, па неће знат’ куд ће с’ окретат’!.. То ти је наш поздрав и порука од народа све три вјере!...
Чланови босанске владе у царевићевој пратњи поцрњели као главње од иједа па да пропану у земљу од муке. Први се прибра
—
Омер издрљи очи као вук на мећави, шкргутну зубима погледа на свој дугачки бојали чибук под ћурком, и промрмља сам за себе:
— Валај, да нијеси аџамија и краљев син и да ми нијеси у кућу дош’о, бели бих те развук’о овијем шаруном преко лопатица — да ти више никад не пане на ум да дођеш у Босну те да правовјерне гућкаш к’о крмке, крмче и с оцем заједно и крмски соју ниједан!
У том се и Рудолф изрукова са свим изасланством. Швапска га господа спроведоше
Међу тим ни Јосо ни Мујо нијесу сјеђели залуду. Зашли по цијелом Сарајеву, покупили што год више могли давуџија, и довели их пред конак: да се жале царевићу на зулуме и неправду тешку.
Рудолф таман сио за ручак с господом позваном и изабраном; стао распитивати чланове Земаљске Владе о народу и његову стању; ови му, наравно, предирали мачка и паприли чорбу како само то они умију, док се испред конака разлеже вика и галама из хиљаде грла:
— Царски сине, помози нам!... Царски сине, погледај нас!... Царски сине, послушај пас! Царски сине, извиди нам јаде и невољу љуту од злије’ чиновника твог оца ћесара.
Руља се зајоса, а пред њом Јосо и Мујо баш као звонари пред крдом, и насрну на ланац солдата, који стражараше око царевићева дворца; проби га и продрије чак до дворске капије. Рудолф се обрати доглавницима с питањем: шта је то?... На то га ови лукаво замаштракаше:
— Ваше царско височајнство! Овај је пук још примитиван у многом чему; и сад, по својој патријархалности, спјеши на овај начин манифествовати своју изредну радост због ваше високе походе у његов завичај!...
И постараше се да га склопе што дубље у шикли ходаје и сарајевским и персијским ћилимима што боље ограде од урокљивих народних очију. Истога тренутка војска и полиција кундацима и бајонетима и троструким камџијама распујдаше биједне жалиоце испред конака на стотину страна — немилице и нештедимице. —
Рудолф још није био за собом оставио ни за по сата сарајевске торњеве и мунарета, а
И, поред све вјештине и финоће, полицији не бастаде прокопкати подстрекаче тога народног протеста на бесавјесност окупаторске владавине — јер су се Јосо и Мујо већ за времена умјели склонити и прикрити у Соколац. Али је зато на другој страни грдно начета Омер-агина ћеса; влада га казни с хиљаду форината глобе за онаки поздрав цареву сину.
Крсто и Јосо су драговољно примили на се по трећину глобе и испод руке помогли Омер-агу да плати казну.
Глад — страшна глад; помор — грдни помор! Да, у Босни и Херцеговини и глад и од глади помор, успркос силним рекламама високе Земаљске Владе преко поткупљених европских пера и новина, успркос стратегијским џадама и жељезницама по намрштеном лицу те унесрећене земље, успркос толиким летећим дуговима које усрећитељка окупаторка товари на погнуту народну грбачу, успркос језивој и грозној тишини под полицијско-шпијунским бичем и војничком мамузом, успркос велељепним државним грађевинама, господским вилама и теферичима и тврдим новоподигнутим савременим замцима, успркос толиким саблажњивим светковинама и прослављању мудре Калајеве управе, успркос пуним чанцима жежених златника прикупљених с рајиних ожуљених дланова и сасутих у незајазне аустријске ризнице, успркос самозваном
Не би села у Босни и Херцеговини ђе глад — страшна као чума, зла као рис а грдна као хавет, не зачанга својим смртоносним канџама. Не би породице на чија врата не закуца и око чијег се прага, баш као бијесна кучка, не промува и пришуња. Не би гробља у које она, као крволочна хијена, не заштекта и не нађе своје жртве.
И глад наћера голоруку, опљачкану, презрену и претрену сиротињу рају да се закопа у црне ледине црне земље те копа коријење од козаоца; да, као бјесомучна, јури по горама и дубравама те љушти кору од кљена и бере љескову ресу; и да, као сјенке и утворе, излази на крај царева пута и од оних истих који је поробише и оголише проси милостињу. А гојна и народном невољом ужирена влада постара се те на козалац удари порезу, за сваки огуљен кљен и очерупану лијеску напуни тавницу гладницама, а просјаке искрај пута растјера
Већ се друга година намирила да та сатанска тројица — глад, помор и влада — бјесује.
Како ко, али Соколац од ње пострада да се никад више не подигне. Посрну изреда све: и богат и сиромах, и раден и нерадин, и спутан и умјешан — све! Поред свакодневног скапавања и толике сиротиње око себе, па и оно неколико мало живљих и имућнијих људи, као Крсто, Јосо и поп Тришо, преполови своје имање, притичући у помоћ и капом и шаком ђе се год може. Невоља Сокоца и његових пострадалих житеља разлеже се с Романије по читавој земљи и својом невољном страхотом заглуши све остале невоље и страхоте у пропалој Твртковини.
А ти црни гласи, као шиба црне савјести, потресоше и демирли прозоре на вилинској вили у китњастој Илиџи, и допријеше до њежних ушију фине госпође Вилме Калајеве, чувене босанске вице-краљице без порфире и жазла а с круном од седам рогова.
И осјетљива се госпа стресе на таки ужас; саопшти придворним, да јој се сажалило на
А, докле год траје горе Романије, шум њене шуме и звијук њених ће вјетрова предавати од уста до уста а од покољења покољењу чудну причу и грдну поспрдицу: да је госпођа Вилма Калајева оне гладне године на двије стотине опражњелих домова пред соколачком жандармском касарном благоизвољела својеручно поклонити по један симит и паклић дувана!!! Доброчинство, за које је чивутска штампа десет ока мастила потрошила.
А по том болећива и раздарушна дароватељка, у пратњи од млађих официра и кћери виђенијих чиновника, зађе кроз народ и зареди од куће до куће кроз Соколац. Да би се показала што народскијом и племенитијом, снисходљиво је ступала у разговор с одрпаним и мршавим сељацима и сељанкама, распитивала се о везу и ткању и лову на зечеве, и миловала прљаву сељанчад.
Идући тако, дође и до старе испрскане и
Заставши под једним хладовитим и гранатим јавором, Калајевица таман заустила да нешто рече, док ето ти Крста; напртио читав нарамак пелена и јоргована, па се онако с гуњцем и пошом умијеша међу госпође и господу, баш као кокот међу голубове, те стаде раздавати цвијеће женскима око себе. Најзад дође и до Калајевице, па, премјеривши је очима од главе до пета, баци и њој у руке једну ћубу пелена, говорећи:
— На и теби, стара, па се закити! Ја шта ћеш?...
А, кад га неко од ближих муну и пришапта му да је то госпођа намјесниковица, он бржебоље скиде сарук с главе па, по угледу на швапску господу, притрча, и, прије но она мога дати миг пратиоцима да га спријече,
Затим се направи глупљим од опанка и безазленијим од мачета; угну врат у рамена и, усекнувши се, отпоче:
— Ете, госпо, прошћаји! Не зна чо’јек пута, па није чуда ни што се спотиче ни што залази. Те ни ја, не познајући твоје свијетло лице, наша лијепа краљице — Бог ти д’о што ти ја желио! — погријеших и како не шћедох. Имаш опростит’, ако сам те увриједио. А ми смо ти богме људи прости, брез каквије’ наутика — што је рећи, па није ни чуда што с такијем лицима н’ умијемо диванит’ никако до по нашки — онако сјекирачки. А у нас ти је међ’ овијем горама, ђе богме осим нас и дивине ништа друго не живи нити море дајандисат’, хадет да смо рази свакоме ко нам дође и пређе пр’о прага, па ма то био и црни Циганин. Јер хесапимо, да нам неће ни доћ’ нико коме нијесмо у вољи; па зато ко нам гођ дош’о — добро нам дош’о! Бог ти д’о да и бијеле ’челе дочекаш, које се ти сјећаш нас и наше сиротиње тешке! За Бога, за Бога — кршне невјесте! Па и држећа још и сирова,..
Тепајући јој тако, стаде је наједном, опако деколтирану, тобош тапшати по обнаженим леђима. Како је који пут својим незграпним ручердама бубну, тако је сваком одјекнуло као да удара у добош. Уз то је стаде милушити по образима, по подвољку и нарогушеним полуголим дојкама — да јој је и врх најтањег дамара наврх малог прста лијеве ноге језа подухватила а табане спопао грч.
Калајевица да пропане у земљу од стида и незгоде. Пратња јој, а нарочито дежурни официри, да попуцају од муке; нити могу да гледају шта, „пудала Посњак“ ради, нити могу да га предуприједе и одстране. А, да би се избавила биједе, намјесниковица се окрепу попу, показа прстом на цркву и школу и, ма да то никако у другој прилици не би учинила, запита:
— Зашто сте дозволили да тако грохну те двије зграде? Чудим се, да нијесу већ оправљене!...
Поп уви врат у рамена и не смједе да рече ништа, но погледа на учитеља; овај погледа
— Да је, госпо, српска црква у бољем стању, оне латинске онђе не би било; и да није оне латинске онђе, наша би боље изгледала но што изгледа. А што се јопета тиче школе те нам је ’вака, ту има читава рука работе. Има и осам година да овом њеном грохтињом није задовољан народ; а има и двадесет година да нашијем народом и народнијем учитељима и србастијем предавањем у њој није задовољна — влада! Мој је покојни пунац завјешт’о једно добро и било би довољно да се ова зграда наше школе поправи, и ја сам, к’о прије’сједник црквено-школске општине, то стио давно и давно учинит’, — али ми није дала влада. Још, кад нам ј’ умро стари учитељ и ми добавили новог, овог истога Јова о’ђе, свијетла и честита влада нам га није шћела потврдит’ нити му дат’ дозволе од Петрова-дне
— Па што фали тој новој школи, и што се пако вама крива да шаљете дјецу у њу?.. заучиње госпођа Вилма, очевидно нерасположена према Крсту.
— Оно, госпојо, право да ти кажем, гледајући је споља, заправо јој и нема мане. Што јес’ — јес’! Ама унутра је некако урокљива и пуна ђавола — то је чудо једно! Богме сви нечастиви... анатема их била!.. што
Намјесниковица зину од чуда. Да би избјегла даље неприлике по се, уђе у школу. Свита јој, поп, кнез, учитељ, неколико врснијих сељака и Крсто за њом. Ђеца, и мушка и женска, дигоше се испред господе и госпођу поздравише с громким: живјела!
Калајевица се старала да се покаже што пријатнијом и да својим цијењеним присутством унесе међу ђечицу не страх и трепет и „скрежет
А, да би ђаке привикла на „висост“ и слободу према њој, и да би ваљда показала да она није тако опасна звјерка и да јој је народна просвјета прирасла за срце, стаде их појединачно распитивати о по којечему. Елем, ђаво ће ти је надарити да се обрати једној ђевојчици пред собом:
— Реци ти мени, мала, ко је наш цар?...
Дијете се збуни, као кад зна да свога цара и нема. А како и да одговори на оно што им учитељ ни предавао није. Крсто се некако десио близу ученице, па ће јој нешто, тобош отирући уста јаглуком, пришаптати тако да то госпођа ни опазити није могла. Ђаче се ограши; чисто као да повилење што зна одговорити, и одсјече поносито и весело:
— Наш је цар: Цар Душан...
Калајевица поцрвење до иза ушију, као џемадан. Да би забашурила незгоду и непријатност, обрну се другом ђаку, и запита га:
— А ти мени, мали, дедер одговори: кад имаш пет оваца па ти вук поједе три а отац ти закоље двије, колико ти још свега остаје?...
Малишан се замисли на тако оштроумни, господски, задатак. По ђаволу, очи му се некако случајно, како ли омакоше и зауставише на Крсту, и опази: ђе му овај стари алчак дава руком, одмјерајући од шаке до лакта, неки нескромни и неучтиви знак попут „босанског грба“.
Ђачић се обрадова, досјетивши се шта то значи; поскочи и кликну:
— Па, госпојо, пошто три изједе вук а двије закоље мој ћаћа, ондар ће ти мој матрак остат’!..
Калајевицу обли румен, па бљедило, па јој од муке заиграше губице и задрхташе вилице, а хладан јој зној проби на челу.
И, гњевна и на себе и на свијет и на Калаја сахибију и на Бошњаке и Босну и на ћесара под чијим је жазлом, остави и ђаке и школу и Соколац и Романију, и утече с главом без обзира пут Илиџе и господских вила.
— Ох, што не би у животу Старина Новак с Грујом, да јој кажу шта тражи по Романији — јадан ти сам!.. јекну и уздахну Крсто за Калајевицом, сјећајући се њене тиранске улоге и богате царске опреме: — Или бар да су друга времена — куку ти је мени!
Не прођоше ни три дана иза тога, а по Крста дође позивка из Сарајева. Зове га предстојник политичког одјељења Коста Херман. Замисли се Крсто шта то може бити. Зло је поћи, а горе не поћи; а мора се ићи свакојако.
И он се опреми на кули што боље и љепше мога. Обуче се херцеговачки: златни џемадан, зелену доламу, токе, мавене чакшире, докољенице и опанке, а на глави алави фес с дебелом црном кићанком до рамена. Коња седленика орахти и опусати, као да се спрема на свадбу; запали такумли чибук; узјаха; опрости се с домаћим, и отиште низ Романију.
Кренуо је рано зором. Дан је изгледао да ће бити обичан. На сјеверо-западној страни од неба кретаху се три-четири прамена нарогушених и замршених облака. У колико дан освајаше, у толико и они биваху све бјељи и све се више мијењаху, док се сви не стопише у један грдан облак који веома јако наличаше
Крсто скиде капу и прекрсти се. И тек тада опази да је заљегао кроз стогодишњу
Пролазећи знојаве раднике, посијечена дрвета, окресане гране, истесане дуге и штице, кола и волове, стада и чобане, жита и долине, Крста је непрестано тиштао један тежак, оштар као шиш, осјећај, кидао га за срце, уједао за душу, и штипао за живце. Са горостасним деблима оборене и погажене шуме гледао је оборену и погажену прошлост овога краја; утом истријебљеном петвјековном накиту ове земље гледао је запаљено, сљеме и порушено уточиште рајиних историјских осветника — ускока и хајдука; и у оним кусим пањевима престарих јаворова и храстова гледао је мраморје попадалог
И дође му, да и он к небу дигне руке попут грања оних још необорених шумских горостаса, и да из свега гласа повиче: Боже, Боже! Има ли те? Видиш ли? Чујеш ли? Знаш ли шта с’ ово од нас ради?..
Случајно ошинувши коња, прихита; и, у тим мислима и нерасположењу, стиже у Сарајево испред подне на једно пола сата. Оставивши коња у шталу Црквеног Хана, истог часа ходе на Мусалу, да се пријави Херману.
Крсто се у свом животу никад ни изненадио није као тада. Очекивао је бог зна шта — и хапс, и глобу, и вику и све прије но ово. Херман слави свој рођендан, позвао на ручак сву госпоштину и све што је отмјеније од наклоњених влади шехерлија — официри су, свештеници од све три вјере (боље рећи четири, јер и чивута је било), бегови су, трговци су, цивилни чиновници, и ови, и они и — он, Крсто! Но куд ће се и ко ли ће се то њега сјетити, и зашто?.. мишљаше Крсто; и то га више збуни, сједајући за софру, но све владике и сви чланови Земаљске Владе што сјеђаху ту.
Херман, украшен ордењем с рамена на раме, дочека га најљубазније још на вратима; топло му стиште руку и поведе га к трпези.
— Дозвол’те, господо, да вам представим једног од најдуховитијих представника „босанског“ народа у лицу овог господина, и нашег „пријатеља“ Крста Шкора, предсједника црквено-школске православне општине
— А ово је главни цивилни адлатус за Босну и Херцеговину Њ. Екселенција господин барон Кучера...
Кучера се подиже из зачеља и, с измајсторисаним осмијехом на смежураном лицу, пружи руку Крсту, говорећи: — О, о, веома ми је мило;... сматрам за изредну част!..
— А, а — „Кучкара“!.. То је дакле он? Мило ми је... ошину Крсто.
— А ово је помоћник цивилног адлатуса, господин барон Бенко... продужи Херман.
— Да, „Бленто“ —биће, бога ми!.., избаци Крсто као из рукавице, чешући се тупаво по потиоку.
— Ово је пак предстојник просвјетног одјељења господин Трешчац...
— „Тепац“!.. валај и нека је!..
— А ово је опет предстојник финансијског одјељења госп. д-р Лотар Беркс...
— „Лутор Терс“ !.. Може му бити!...
— А ово његов помоћник Краус...
— „Крадус“!... И познаје се, бога ми!..
— То је пак шеф административног одјељења, госп. Черни...
— „Црни“ — црни... Па нека је! Фала Богу, који су „Срби“!... опаучи Крсто поново.
— А та су господа тамо: Њ. В. Преосвештенство госп. Митрополит Мандић, госп. предсједник сарајевске православне општине Петраки, господин уредник „
— Доста, доста!... прекиде га Крсто:.. Није потреба да м’ их казујеш — знамо се добро. Но, бога ти, господине „Фермене“, дедер ти мени реци: што си ме звао? Знаш ти да сам ја чо’јек тежак, па је штета, болан, да ми пропане цио радни дан!...
— Како што, по Богу брате! Па да се, знате, почастимо и посједимо заједно, и да ми честитате рођендан, и таких ствари... Но извол’те сјести... Тааако... Шта је по вољи — ракија, бира, мезе?... Будите слободни к’о да сте у својој кући!.. нуђаше га префињени домаћин,
— Та не плашим се ја ни у Романији или Дузи, а камо ли о’ђе међ’ овијем факирима што
Ручаше — шта све, пола ти од званица не би умјела казати, а то ли ратар Крсто из Романије или ја који ту нити сам био, нити сам ио, нити очима видио. Било је ђаконија од сваке руке, а могу тврдити посигурно да је било и здравица, јер то је у моди још од косовске вечере. Да двије трећине од њих нијесу биле искрене, могу вам се заклети пред којим хоћете ћивотом. Једино од свију присутних ко ти је био искрен саврх главе до зелене траве, то је и опет био наш Крсто, нарочито кад је усред ручка устао и примијетио да сви чују а половина запуше уши:
— Фала Богу на његову дару, фала! Па се још чудимо што народ по плодној и богатој Босни и јуначкој Херцеговини покрепа од глади! А како неће, људи? Глете само које се благо о’ђе данас просипа и која је софра и ђаконија да јој цар из Стамбола не би манис’о! И на овакој мекоти а у овакој топлини и за овакијем крканлуком што је стало дошљаку
Неко чује, а неко не чује; Ко чујаше, чут’ се не чињаше!
А, да би заглушили бол који им по немирној савјести изазва непоштедни бич народне душе преко Крстова језика и уста, Херман даде знак капелмајстору у портику и грозна војничка музика грмну и својим побјесњелим звуцима и манитим мелодијама угуши тешки сумор гријешних власника.
Послије ручка гости се стадоше опраштати с домаћином и разилазити свак на своју страну. И Крсто крену с осталим. Али му Херман не даде, но га задржа под изговором: да има с њим нешто насамо да разговара. Черни заостаде такође.
И пошто све ходе сем њих тројице, Хермана, Черног и Крста, пијући кафу и пушећи најфиније цигаре из владине фабрике дувана, Херман се обрати Крсту:
— Господин’ предсједниче, јесте ви чули да је некаква ваша депутација и по трећи пут отишла у Беч да се жали цару на тобош некакве наше зулуме?...
— Ене!.. зачуди се Крсто: — Бог с тобом а ђаво у теби — како да нијесам чуо, кад сам
— А, а... тако! — уједе се Херман за губицу, повуче неколика млаза дувана, и испод ока обечи на Черног.
— Е, букове главе, па шта се вами све једнако крива на владу, кад вам никад није боље било но што вам је данас! Школе смо вам подигли, добре судове поставили, сербез сте од свога имања, хајдука вам се и лопова не треба бојати — а богме и Христос је казао, да треба давати богу богово а цару царево... заџавеља Черни.
Крсто се насмија грохотом да сва сала одјекну. Страшан и жучан бијаше тај смијех, као и луди час што га изазва. Погледа на Черног па на Хермана па опет на Черног, и одсијече:
— Валај, господине, да нијесмо ђе смо, ја би’ с’ и ти друкчије разговарали. А, кад смо ту, дозволи да и ја окренем твојијем језиком. Велиш, да је сад добро у Босни и Херцеговини. Па, вјере ми, право и кажеш — но, питам ја тебе, за кога је добро? Да је за тебе и овога до тебе и вама сличне придошлице добро,
Екселенције се згледаше, и, за дивно чудо, да се не одадоше да су имало увријеђени; но, шта више, направивши се још пријатнијим,
— Ми знамо, да си ти и добар човјек, к’о што си фанатичан Србин; али треба да будеш исто толико и паметан. Да си то, доказаћеш ако се потпишеш на ову обвезницу и ову изјаву...
Крсто разрогачи очи, стукну, замисли се, па ће, тресући се од јавризлука и савлађујићи се:
— А шта је то? Прочитај ми, да знам!...
— Драге воље... зађе Херман, па прво рашири „обавезну хартију“ и отпоче читати:
— „Ја, ниже-потписати, као предсједник православне црквено-школске опћине, схваћајући и дубоко цијенећи рад високе Земаљске Владе на унапређењу и просвјећењу „босанског народа,“ овијем се обавезујем: да ћу јој увијек с ревносном готовошћу излазити на сусрет да своје благородне намјере у дјело приведе. Тако радећи, сматрам да се најдостојније одужујем и својој савјести као „Босанац“ и повјерењу своје опћине и благонаклоности
— Полако! Само полако, да се разберемо! — повика Крсто, а сав позелење као укријек: — То је, бива, некако сувише књишки и „пулитички“ написато, па бих био рад да ми ти то протолкујеш. И, колико ја прости могу увиђет’, ту се нешто игра око тога да вам се ја подухватим: да признам вашу владу за своју а комуналну школу за народну — је ли?...
— Да, да!... потврдише у један глас и Херман и Черни, а Херман продужи сам:
— Ми знамо да је твој уплив код твојијех сељана јак и да сви они гледају у тебе као овце у звонара. Чим ти даш први твоје дијете у „нову“ школу, једанак ће се и остали повести за твојијем примјером. Учиниш ли то, дајем ти моју часну ријеч, да ћу ти код самога цара израдити да твој син у самом Бечу доврши науку и учинићу ти сретним и дијете након ђетета?...
Крсто се дрну, ђипи и развика се:
— Аја јок, господо! Нема од тога ништа! Не дам, валај, ђетета у ту вашу лацманску
Окрени, обрни од сваке руке, Херману и
— А шта то јопе бјесте у тој другој ’артији нашврљали?... одвали Крсто поново онако ђутуре.
Херман намигну на Чернога, овај узе „обвезницу“, метну наочаре на нос, и, прије но што поче читати, обрати се Крсту и подави препредењачки, жбировски:
— Ова је пак ствар много облија и деликатнија. Пристанеш ли да се потпишеш на њу те да је дамо да се одштампа у „
— Добро, чојче, но прочитај, да виђу шта је то — па ћемо потље разговарат’ о томе!... осијече се Крсто осорно.
Черни отпоче читати:
— „Освједочивши се непобитнијем фактима у самој средини свога „босанског“ пука, да сам досадашњијем својијем радом проти високој
— Охо, хо!!... дрекну Крсто као да се помами, и скочи као плахи вјетар. Господа се
— Ама, по Богу брате, ђе баш овог манитова изабра код толикијех наклоњенијех нам или коли-толи лакшијех људи из народа. Добро си знао, да за њ наше ујдурме не пријењају више но за камен; и прије ћеш читаву главицу од Романије одвалит’ ријечима, но и један крмељ из његовијех очију добит’ у нашу корист!... чујаше се Црничићев глас.
А Херман се правдаше:
— Да, знао сам, — али ко би се над’о да и један простак умије онако резонирати и осјећати, нити, полажући толико на свој српски
На томе се Черни и Херман раздвојише.
Черни пак истога дана у три сата по подне преко жандарма добави Крста на Мусалу. Да би га што више кињио, не пусти га одмах преда се но га остави да чека у ходнику више од три сата. И у саму вече му дозволи да изађе преда њ у канцеларију. Па се и тада учини да је дубоко занесен читањем неких важних акта, те се претвараше као да га и не примјећава. Крсто се и ту морао дегенчити и дреждати за читаво пола сата, очекујући да га господин ослови. Најзад му се досади, па се попе поред Чернога — као тобош да разгледа слике, и гурну га лактом у лакат, тобош случајно и тако да се овом пободе перо у чаршав на столу пред њим и да му се на акту наслика читава крмача од пострцалог мастила. Черни се распомами и показа прстом па средину дворане:
— Онамо! Стој пристојно на сриједи, и, док радим, не узнемируј ме!...
И поново настави читати и по ђе-што прибиљежавати.
Крсто махну главом, па се изу; ходе у један ћошак од канцеларије, размахну се те скочи колико икад може пут средишта од собе и пода; па онда пређе у други на у трећи буџак, тако исто скачући и час-по одмјеравајући нешто табанима.
— Шта то радиш?... раздрије се Черни као бланут.
— Тражим средину да стојим, к’о што си м’ рек’о... одговори му Крсто хладнокрвно.
Шеф полиције се уједе за губицу; и би му и мучно и смијешно уједно; па, да не би било више ешеклука, пређе на ствар:
— Дакле, ти нећеш да даш дјечка у школу?
— Хоћу — и за Бога, ма у српску... дочека га Крсто као са запете пушке: — А у ону вашу никад ни довијека, господине! Никад... никад!...
— Нити ћеш да потпишеш понуђену ти изјаву и обвезницу?...
— Не у овој памети — па да ти је Бог отац!...
— Знаш ти да мораш слушат’ старијега? окоси се шеф „Црног Кабинета.“
— Само Бога и... и... и „цара српскога.“ А по чему си ти к’о стари’ од мене? И зашто да ми се натресаш ту и с каквијем правом, а? К’о да ти је господство и сила од девет ђедова остала! Дувуцињ’о с’ из бијелога свијета; можебит’ хиљаду те отаца градило; нити ти се зна вјере ни закона, нит’ или се крстиш или клањаш или ни једно ни друго, — па још дош’о у моју рођену кућу да ми дречиш и на врат ми јашеш — је ли?! А ко ти је то рек’о, ко?... Нити више знам за те ни за оног ко те посл’о, нити ми је стало и за шта што иштеш и зановеташ. Но себи руке и о свом се послу, или мрш из моје куће окле с’ и дош’о, ако нијеси рад да с’ овудије черупамо за вратове к’о кокотови. А или лонцем о кот’о или котлом о лонац, тешко лонцу! То нека знаш!... бусну му се Крсто и ијетко полеће руком за силав.
— Оружник! Оружник! задави се усплахирени шеф, цаптећи од страха као прут на вјетру
Уколико би ударно дланом о длан, појавише се на врата три жандарма, као да поникоше из довратника. Черни показа руком на најеженог и разјареног Крста, и на све дуге јаде му се оте с језика:
— С овијем у... хапс!
И прије но и има кад извући ножић иза колана, Крста шчепа шест снажних личких ручетина, и жандарми га готово све с ноге на ногу избацише с високе Мусале и спроведоше у градску бајбокану.
Кроз два дана познати телал, циганин Мејо Ћаласан, дерао се што га грло и дерла доноси, идући од куће до куће кроз Соколац: да је висока Земаљска Влада Крсту Богданову Шкору због бунтовлука и манитања одузела предсједнички штап, а црквено-школске кључеве и касу предала соколачкој жандармској испостави на руковање!
А, трећега дана откако је запао у тавницу, Крсто зину од чуда кад зором бијелом доведоше оружници и затворише у двије кауше
— Откуд ви о’ђе, ако Бога знате?! Које вас силе доћераше? Шта се догодило?...
На то ће поп:
— Ама, брате, не питај! Шта није, и шта се све неће догодит’ у овој земљи? Једнога ми Господа Бога, све огњене ћускије, слушај, да окрену падати с неба, не бих се ни мало зачудио! Оно, не прођоше ни два дни пошто ти ходе ’вамо, а зађоше џандари од куће до куће и од њиве до њиве по селу купит’ људе и ћерат’ их с рада пред касарну. Без разлике свакога, па и мене с осталијем. Кад тамо, мој брате, имаш шта виђет’! Дош’о један латински калуђер па побо у ледини некакав црвени крс’ од гвожђа колико чо’јек с распетијем Христом попут идола на њему. Па проповиједа: како је Бог створио свијет и људе
Крсту дође и мука што је честити поп Тришо нагазио на ђавола те пострадао, а и смијешно кад саобрази: како је то морало изгледати кад је српски поп гвозденим крстом с црном земљом саставио аустријског пропагатора-калуђера.
— Не жали, попе, што с’ у хапсу — бар имаш рашта! Но ево ти муке од мене, ђе ни крив ни дужан пострадах, — а да је за што, не би човјек ни жалио. Богме, Крсто, — теби причам, но не слуша поп — тог истога дана кад поп обори фратра те га затворише у касарну, узбуни ти се народ — у мало брука не би. Те стишавај, те умируј... једва на све дуге јаде наговорих сељане да иду кући. А исте ноћи неки ти се од њих привуци до комуналне школе, ухвати владина учитеља, па по њему, па по њему, удри а удри, ожуљ
И још би се њих тројица ту разговарали и јадили један другоме, да се будном стражарском оку не учинише подозриви те их раздвоји, а у будуће, по вишој наредби, најстрожије им забрани сваки састанак па и најмањи разговор.
Послије шестог дана тавновања Крста ослободише затвора под условом да се ни с ким од истакнутијих Срба у Сарајеву не састаје, да одмах иде кући, и да ником не прича шта је било ни шта су владини савјетници разговарали с њиме. А, да виде хоће ли их послушати, поставе тајне шпијуне да га прате.
Крсто се упути те у Црквени Хан. Дошавши тамо, ханџија га дочека на вратима, рукова се с њим, и, намигујући и тим хотећи
— О, и жив си! А имаше ли бува?.. и показа руком па ону страну ђе је тавница.
— И међеда рогатије’... одговори му Крсто натмурен, прође мимо њ, сједе за први сто и заиска чокањ ракије.
— А је ли ђе оно кљусе у животу, је ли?.. припита газду пред што ће да изврне чокањчетом.
— Како да не! Мет’о сам му и појио га и пазио, не би боље да си ти био о’ђе. Ено г’ у штали ђе гризе
— А има ли што ново откад мене стрпаше на „они свијет“?..
— И одвише. Прије три дана дош’о је министар Калај и фелдцајгмајстор Апел из Беча. За њима наврвјеше некаква бјелосвјетска и швапска пјевачка, новинарска и путничка друштва — па, брате, грми једном, земља се пролама кудије пролазе. То музика, то пјесма и весеље, то дочеци и милом и силом — к’о да се ћесарев нашљедник жени! Ето их и сада ту, и још су у Илиџи; пију, лове голубове и лутају по околини. Од ономадне су настале и
Крсто му намигну да прекине, јер се тога тренутка указа на вратима један детектив и уђе унутра, сједе према Крсту и затражи чашу вина. Газда му је додаде, па се почеша испод трбуха, говорећи: „Изгледа, е ће се промијенит’ вријеме. Сврбе ме нешто ћесе — поскупиће се со“!..
Тога истог дана испред вечери, пошто мало почину и поспава на кревету меку, Крсто исплати рачун крчмару, поздрави се с њим, узе коња за вођице и крену пут Илиџе, да се састане и види с Мујом ако га нађе тамо. Водећи га за собом кроз чаршију, коњ му је то
Дошавши пред једну пиљарницу, Крсто се заустави, и пуну котарину јабука претури, док нађе једну велику, румену ама уцрвљалу јабуку, чија утроба отприлике упола бијаше иструхла. Плати је, метну у њедра, узјаха на коња, и отиште право пут Бутмира и Илиџе.
Утолико приклопи и ноћ. По небу зажмиркаше златне и сребрне звијезде, као ђечије очи испред шта ће да заплачу. Мјесец изашао, па, као лабуд међу ронкама на тихом зеленом језеру, плови међу трепетним сестрицама звијездама, и гледа некуд сањиво, тужно, саосјећајно на ову црну земљу и жалосне прилике на њој.
Крсто пак гредом пристиже једног старца и једну жену што у наручју носаше повијено дијете. Ђетета стајаше дерњава, а мајка му, да би га забавила, час попијеваше, час га цуцукаше
— Ама што му је те се толико расплакало, — како једном не утркми, бона?... чу се старчев храпави глас преко кашља.
Није, брате, ни чуда — ђаводнио!... додаде женски глас: — Богме гладно, па зато. Ово је други дан да нема шта да посе. Окле ћ’ и имат’, кад од оновечери нијесам осим воде ништа на своја уста метала — па немам ни вечерас, но ћу таман липсат’ насред пута с овом макањом. А ову ђавољу јадо-надницу не ишчека чо’јек жив од неђеље до неђеље...
Крсто то чу, па га текну, ошину коња те се изравна с њима, назва им добар вече, па се окрену старцу:
— Окле си ти, стари?...
— Ја ет’ отоле испод Игмана...
— А ти, невјеста?...
— Ја садно Бјеласице...
— Па окле то идете?...
— Били на раду у тој владиној вабрици дувана, па ев’ идемо кући...
Крсто се загледа у једно па у друго. Старац бијаше превалио шесету, хром, једва кракаше подупирући се о тојагу, и — што Крста веома изненади — мјесто босанских тозлука и чакшира бијаше обукао некакве старе преле панталоне, које на опанцима а поред гуњца и сарука бијаху старца поднијеле таман као Босну швапска култура. Жена се виђаше још млада, али поцрњела, појађела, одрпана и мршава као да си је на вјетру сушио.
— Па зар немате никог другога да вас одмијени на раду, но ви тако нејаки и слаби?... настави Крсто питати.
— Ја сам им’о сина; има му два’е’с и пет година — више за женидбу. Па ту прије један мјесец дана радио нешто око макиње у вабрици, а коло с’ окрени и однеси му руку иза шаке. Ено га сад у шпедату ђе лежи,... па морам ја, да шта, да не упуштим нешто јадо чељади... исповиђе се старац.
— А ти, жено?...
— И ја имам нешто домаћина... поче она,
— А по колико вам плаћају на дан тамо?..
— По два’ес’ пет крајцара. Ни по колико богме, брате!...
— А колико има нашије’ на раду?...
— Око стотињак. Освојиле, б’рте, ускогаће и они заузели све, па нашег чо’јека и не западе мјеста како треба па да би с’ убио!...
— А што ти носиш таке гаће, што си се нагрдио — а?...
— Валај, право ти рећ’, немам другије’; а, кад ме виде у њима, бели боље плаћају — придају ми даће по солад по два и исплате ми зараду сваког другог дана...
Дијете и опет цикну. Крсту пође коса у вис, извади такулин и баци по талијер жени и старцу: — Ево вам, па ти, жено, купи том
У Бутмиру на тркалишту се пријави надзорнику трка; каза му се да је из Посавине, а, како бијаше још у путу за ту сврху замотао чалму од трамболоса око главе, то надзорник и повјерова лако да је Крсто неки бег: Шаћир-бег Вратоломић — како му се и представи; и умоли га да га уврсти у број осталих бињаџија за сјутра. Надзорник, благодарећи добром бакшишу, учини на најучтивији начин по вољи мало закасњелом али добродошлом „бегу“, и уведе му коња међу остале у главну шталу за пуне јасле јечма и сијена. А то је Крсто и тражио. Ту, међу осталим коњима, Крсто спази и познаде Мујова зекана, увјери се да је збиља побро ту, и, држећи да ће га посигурно наћи на Илиџи, крену се тамо.
Међу тим, у Илиџи је врело и превирало. Пред богатим и велељепним љетњиковцем, цвијетом савременог неимарства и резбарије, стотинама електричних лампи преокренуло ноћ у дан. У раскошном перивоју пред њим, по
А уза сами љетњиковац на првој стази, у мирису јоргована и јасмина, тује и хибискуса, аморфе и бисерка, тамарикса и веселих громиња руже и сваковрсног цвијећа, под шареном свјетлошћу од хиљаде шаровитих лампиона и
И нижу се здравице за здравицама из пијаних грла, и поткупљене душе величају успјешни рад генијалнога Калаја, и благосиља се благодатна аустријска управа која је од ових дивљих провинција умјела створити прави елдорадо, и моли се и Бог и папа за здравље културних пионера у овој земљи, и пјева се,
Залуду се гладни полупрстенасти мјесец упињао из све снаге: неће ли му бар који мршави зрак продријети до обилате софре те да ће и примирисати бар коју од оних мирођија које загријана и пресићена швапска господа по споредним алејама већ повраћају и на нос и на уста. Не, није могао успјети од себичне свјетлости швапских свјетила по жицама и на стубовима. А, да би се осветио и домаћину и гостима, наравно, служећи се њиховим средствима, шпијунски је пребацио један снопић својих опалних зрака тамо горје у бијеле дворе у собу госпе домаћице — собу која више вриједи но и парк и све што је у њему и софра и све што је на њој и око ње.
Да; преко мерџанли ваза с расцвјетаним хризантемама, које су већ своје дражесне крунице напуниле соком за сјутрашње своје госте пчелице и лептирове, кроз тешке кадифли завјесе са свиленим везом и златајли ресама и китама, пробија се уходљива ждрака мјесечева;
И гледа мјесец, како се одблијес раскошних и скупоцјених слика са златним рамовима сија у не мање раскошним огледалима на сва четири зида. Гледа, како се у тим огледалима по дваш-триш слика богато покућство: амфори, канделабри и мермерне групе старинских мити. Гледа, како се по дуварским окрајцима и ћошама фантастички вијугају шаре и арабеске, и како се сафирни звјездосани свод са свим богињама и музама по себи зрца у мозаични под, по коме је насликано прољеће с цвијећем и птицама. И гледа, како на источном зиду перенде носе у рукама и на глави чиније с морским јелима, на јужном ореаде с Дијаном воде дивљач за рогове, на западном дријаде и нимфе распаљују фосфорни жижак, а на сјеверном Купидон притискао Психу па љуби ли љуби. Гледа све то, гледа па се диви.
А за највише се диви нашем хаси бегу, Муј-аги Алијћу, како је утонуо на бархатној даванани, накривио фесић нахеро, па... чућете
— Беже, беже, слађи од шећера!... тепа му госпођа с предисајем: — Живо ми је срце обамрло, кад погледах данас како ти, као звијезда преко поља равна, полеће по хиподрому на зекану свому... Бојах ти се, срце срца мога из њедара!...
— Аго, аго, дражи од зенице а милији од оба свијета!.. додаде грациозна невјеста, старија кћи: — Не можеш да појмиш моју чежњу за тобом откад те данас први пут виђех па док се вечерас не обретох у твом јужњачком загрљају. Та се чежња у неколико само може упоредити с онијем ми усхитом кад те спазих на биљур-дурбину ђе однесе мејдан и поштење
— Мујо, Мујо — ах, изгорех, Мујо!.. Гаси љубав љубављу, или полуђех!... загугута незасићена гугутка, мамина мезимица, с јако набубрелим сисицама, што јој, знојећи се и бридећи је, надимаху јакету, као да су двије гучице воска који се крави.
А Мујо је чинио то што је могао и како је умио, враћајући им мило за мило и одговарајући им хатром на хатар. Херцеговачки дамари и српска крв, што се и колико се види, нијесу га постиђели.
— А да те не устраже тамо за софром?... зађе наједном госпођа, и трже се.
— Не бој се, неће — није мени мјесто тамо!... одговори јој Мујо, смијући се: — У осталом, и да ме ко затражи, мислиће е сам у вароши; ко ће се сјетит’ да сам вођекана?..
— Их, баш си сила!.. заучиње госпођа ћерка, и плесну га руком по плећима па по гојазном врату: — Па така сила а на онако силном парипу — па милина виђети. Баш имаш коња!...
— Валај, имам— шућур Алаху! Но се све бојим е ће ми г’ ови ваши оздо иза софре
— А је ли т’ од мене милији зекан, и би ли га мени поклонио?... проромори мајкино мезимче.
— Сад си ми ти милија; кад сам ти, бива, себе поклонио, што да не бих и коња? Ја, поклонио бих ти га, али салте да се потурчиш и иђеш са мном под Вележ... откри јој срце Мујага.
Батали, море Мујо, причу! Вјеруј ми, као своме земљаку, љепше ти је ту и љепши си кад нити много причаш, нити што-шта питаш нити на све одговараш. Но удри, — распали, кад ти је запало — као што бих ја да сам па твом мјесту! Не жали — не жале ии они наше Босне!...
—
Госпођа са кћерима скочи уколико би се осврнуо. Кћери јој се склонише и скрише и с Мујом заједно у сусједне неосвијетљене ходаје, и, наравно, пожурише се да наставе ђе су прекинуле и да накнаде што су изгубиле.
А у том се на будоару отворише орахова врата и појави г. министар у гала-паради и декорацијама, са осмијехом среће на грежбавом лицу и увенулим губицама. Вилма рашири руке и потрча му у сусрет, паде му у загрљај и, притворно усхићена, обасу га својим невјерничким пољупцима — отровнијим од змије из ружина жбуна и бридљивијим од коприве љети.
— Краљице моја, звијездо водиљо моја, бакљадо среће моје и мотору славе моје!... стаде јој тепати полупијани старкеља муж: - Јеси ли једном задовољна; јеси ли сретна? Све, све што сам могао и што је уопште могао један смртни учинити, учинио сам за тебе. Пред твојијем се ногама просипљу букети из цијелога свијета, у твоје се здравље напија на свијем језицима а твоју руку љубе
— У веселом друштву доље, кога сам нарочито добавио да буде тумач дипломатске и државничке мудрости и вјештине моје и свједок среће твоје, пренијех се наједном мислима на небо и оне милијарде очију што нас с њега некако чудно гледају. И учини ми се, да иза сваке оне звијезде вири по једна душа онијех несретника које сам ја и моја управа отјерао с овог свијета. Погледах на мјесец, и
Цмока - цмок! разлеже се по тихој и тајанственој ходаји, као да неко удари пратљачом по глибу. И то се понови још једном, па и још једном.
— А ти ме не би мало замијенила међу госте?... наслањајући јој главу на бујне, гојне и мирисне дојке, понуди господин госпођу.
— Вјеруј ми, не могу. Нешто ме забољела глава, па вељу, најбоље је да легнем... умиљавајући му се као маче у крилу, одби га лукава сапутница.
— Е; онда до виђења!...
— У добри час, круно моја!... испрати га Вилма, гордо му пружајући руку а стиснутим и напућеним уснама дочекујући му старачки пољубац, као витез удар мача на потуреном штиту. И преварени „везир“, који зна шта се у ма ком селу и ма чијој пушари и ма ком дијелу свијета ради а не зна шта је све ни у његовој сопственој кући пред његовим очима на петнаест корачаји, замаче низ серџадама и међединама престрвене степенице.
А милостива госпа се поврати у шикли ходају, закључа врата за собом, ослушну и, ташунајући и пљескајући длановима, промрмља: „Ђаво нека га носи у његове греде! Препаде ме и издангубих што ми све његово благо не може надокнадити. Напао ми ту бенетати о богатству и немирној савјести — брига мене за
Зазвони. На споредној се клијети завјесе подигоше, и појави опет Мујо, водећи двије разбарушене, полунаге и зајапурене сестре испод рука. Калајевица уздрхта, њисну, и полеће му у загрљај.
И пречиста и плачна Богомајка пред распећем у икони више њихових глава покри од стида лице марамом, и кандило пуче и зацврча, и тешка свила на дивану прште и зашушта, а сам диван цикну и зашкрипа од дивљег бијеса маните похоте, јединственог разврата и великашке безочности.
А за то вријеме, осамљен и занесен, топећи се у миљу и срећи од толико постигнутих успјеха, испод мрких оморика и замишљених борова, кроз крајне скровите алеје китног ђулистана, корачаше министар Калај. Јоргован је мирисао као и ходаја његове госпође, а мјесечина час-по бацала на његово ћелаво тјеме свој лажљиви сјај попут пријеварне му љубави толи љубљене Вилме.
Наједном шум. Калај застаде. Шум се понови, као да кос скакуће по сухом лишћу. Министар се маши руком за џеп, кад али нема револвера — не понио га. Шум се приближи и указа нека велика црна прилика; мјесечина је кроз једну одушку јеловога грања обијели, и синуше токе, силав и долама а, судећи по оку и брку, указа се Крсто. Калају зацвокоташе вилице и зазвекта ордење по прсима; викао би, ама му се смрзао језик, душа му се стегла у гуши а сва му се крв у срце салила.
— Не бој се, силом и ђаволом нам натурени краљу од Босне и Херцеговине!... повика ноћник, ставши преда њ: — Не дршћи — нећу ти ништа! Не зато што те не мрзим и што нијеси заслужио да те прекољем к’о јарца, но зато што и сам немам чим а, да те ту голијем рукама мрциним, не налазим за поштено. Предајем те Богу и ђаволу, а један те од њих двојице мора поразит’ па кад било и како било!
— Не бој се, велим ти, — ево види, ја ти мјесто бомбе, доносим на поклон ову јабуку; а њу ти преко мене шаље сва бутум Босна и Херцеговина. На ти је, и сретна ти била!
— Ослушни-дер мало! Тамо се у твојој кући и твоме џардину ори пјесма и разлијежу
— А сад држ’ ти ову јабуку; метни је под главу, па кадгођ легнеш и устанеш да се сјетиш српскога сељака! Он је сад тих, погрбљен,
Калају је било као да га је ко бацио у ускључалу воду; несвјесно узе јабуку из Крстових рука, и, ни сам не знаде кад се и како се дотетура до једне клупе те сједе на њу. И тешке га освојише мисли, и хладан га зној спопаде, и осјети се под ужасним теретом — као да га ко у расоли а под тешким воденичким камењем штави.
А Крсто се за то вријеме већ дочепао био својега парипа, и, наравно, не нашавши Муја
Након десет дана дође у Соколац, пуштен из хапса, поп Тришо, и каза да је учитеља Јова влада пресудила на прогон преко Дрине; да је то већ и извршено; и да је њему владика сарајевски по владиној жељи и представци дао за епитимију: да за годину дана не може чинодјејствовати. Мало му се, каже, разминуло и те га обријали нијесу.
На то се узбунише Сокочани, одрекоше да иду у цркву чије кључеве држе владиновци, и не примише новог им послатог од владике свјештеника, ни у кућу ни пред кућу, нити хтједоше да знају за њ.
А литургију, опијела и остале вјерске потребе стадоше и даље обављати с попом Тришом под једним прастарим храстом на оној гомили камења која се од оборене старе школе подигла.
Ево једног тропара из њихове литургике:
...„О ледена грохтињо! О студени камене! О сињи лишају и зелена траво! Чујте пас барем
На мостарској жељезничкој станици у чекаоници треће класе на дрвеној клупи близу келнераја сио Мујо Омер-агин Алијћ. Прекрстио ноге, изуо кундуре, запалио на сребрн цигарлук и дао се нешто у дубоке мисли. Да му није лако и да у њему све кључа од зора и дерта, види се најбоље по полуиспијеној литрењачи лозоваче, која се пред њим одмара, а чији драм вриједи дуката а сто ока ни маријаша.
Чим престане да пуши, отпљуцне, дохити литрењачу, обзине јој грлић и гутне по добар душак, стави је поред себе, стресе се, отре се чефром, поглади и засуче брке, и погледа мрко по кафани — као крсташ орао с тимора по низини уоколо.
Наједном му неко спусти руку на раме с леђа. Он се осврну, хити очима и изненади
— Добро дош’о, пријатељу!...
— Боље те наш’о, пријатељу!...
— Окле ти ту, по Богу брате?...
— Био нешто послом овди у Мостару, на сад кренуо кући. Но како си?...
— Шућур Алаху, рђаво! А баш ми је драго што се нађосмо, да бар иђемо заједно...
— Шта, зар ћеш и ти на наш сенат?...
— Мислим, ја. Сједи! Хоћеш ли што пит’? Келнеру, дај још једну чашу! Здрав си! Ја ето кренуо и сам пут Сарајева, а отоле хесапим тамо до вашег Сокоца, да се виђу с побратимом Крстом још једном за живота, и да се халалимо. Ја, знаш, пртљам овијех дана пут Анадолије, па Бог зна виђех’ ли се икад више својијем очима...
— Шта? Пртљаш?...
— Богме јес’, пријатељу! Не море се више дајандисат’. Па се љевше мицат’ из овог џехенема свијетла образа и здравијех леђа, но трунут’ к’о везан во за празнијем јаслима у ђубрету. Свршио сам све што сам им’о за
— Ја како, брате! Он је здраво, живи доста липо, а добро може Бог дат’. Проминио се, валај, није ништа, вего ј’ они исти стари Крсто како г’и знаш. Но ми се чини е ти ниси они стари Мујо...
— Како то?...
— Да с’ они први Мујага, не би урвав’о свој мал и луке и читлуке што су т’ их стари кроз пет стотин’ година стицали и ћордом бранили, нити сад биж’о с главом по свиту а дидовину уступ’о и брез пушке и брез ножа Швабу и његовим прирепцима. Чини ми се, да си заборавио како смо с’ оне године, кад си додио код Крста, заклињали један другоме:
Мују би мучно. Подави брке у уста, стаде их чупкати и гристи зубима, и забечи се у асуру. Оћута — оћута, па ће:
— Немој, болан, Јосо, тако! Вјерајбог, ја сам они исти; и, ђе-гођ си ме оставио, ту ћеш м’ и наћ’ вазде и у сваки декик. Но ми не море друга бит. К’о кад хоће да ме млатне таксират по чутури, лањске ми године за хефту дана умрије и рахметли бабо, Омер, и мајка, Јемина — једно за другијем. Остадох сам са сестром. Поткопаше ми се ове швапске погани и њихови лижисахани, и упропастих се, бива, гонећи се с њима и хрвајући дан и ноћ. На јаде ми ј’ и омрцало и освитало — и мени с њима и њима са мном. Те тако ми се готово све, што м’ иза оца остаде, измаче из рука. Дош’о џанум, вакат, да немам су чим ни осолит’ ни дувана за што купит’. На моје коње други јаше; моји волови другом ору; моје овце други музе; моје луке други коси; моје њиве други ради; кроз моје чардаке мишеви коло воде; моје господство и бахт пропаде, а моје здравље и младост орону. А за
— О, ђаволе — ђаволе, сам те Бог убио! шта с’ учини с овим човиком!... завапи Јосо, крстећи се.
— Дај — то ми, дијете што за мезелук!... заиска Мујо од келнера; и овај му донесе неколике филе сланине. Јосо се не мало изненади, кад виђе да Мујо збиља стаде јести крметину, па још уза њу наручи и боцу вина, коју облимице сасу у гушу, да јасно чујеш како му се, клокоћући у грлу, сасипа на жедне утробице. Не мога се уздржати а да му не примијети:
— Мујо,-болан, зар и то?...
— Зашто не, Јосо брате! Валај, да девет
— А зар, болан, не би било боље и ливше, да си се липо скрасио и смирио, па наш’о себи жену, добра друга, и од соја и од снопа према себи, те кућу кућио и оца не покорио — но што си обруно тим путем коме краја нема? Па и кад би дошло оно жељено стани - пани, зар не би и боље и храбрије и поноситије, к’о свој човик и кућић и хоџаковић, мог’о стат’ и на биљегу и на тисан кланац — но овако к’о бескућник и поскитаница данас? А коме си горе учинио но себи, што си неђе некоме за инат а неђе за туђи аферим и луп’о своје чело и буц’о свој џеп? Тим си Шваби учинио таман по ћеифу,... и ти и сви наши што селе било у Анадол, било у Србију и Црну Гору, било у Омерику. Он баш то и жели, да наше пустоловине попуни својим милетом и својом
— Јок, валај, брат’ Јосо! Би што би. А ја, кад је ријеч о женидби и кућењу, иза моје несуђене Сафире не бих, бива, другу мог’о назват’ својом женом, па да ми наш свијетли султан најљевшу своју султанију на поклон понуди. Мерах ли је, кисмет ли је, таксират ли је, који ли је ђаво — тек тако ти је то! Мени Швабе отеше Сафиру, ама ни ја њима нијесам бели, ост’о дужан. Еве види ови протокол! Читај! Таман сам досле за једну Сафиру педесет Гизела, два’ес’ Цецилија, десет Цилика, петн’ес’ Ема, пет Елисабета, двије Жанике једну Вилму и једну Елвиру похарчио. И ако сам потрошио бабовину, бели сам им’о за што. Осветио сам се јуначки, па таман ђе издере...
— О, црна ти освета а жалосан вик и са мном заједно! Што ти је боље, што ли ти је лашње, па да си потаманио и пребацио пр’о дрењка све од бечке царице до шурањске Марице, кад си свој пуни чанак преврнуо и своју кућу ископ’о те си спао на те гране да се потуцаш
— Одмаха; све сам скунаторио што ми треба. Једино још имам да се халалим с побратимом Крстом — па: оставај збогом, земљо Херцегова!...
— Да-бог-да ти био срећан пут, и да ливше прођеш но с’ и надаш!...
— И теб’ останак! И, дај Боже, да се јопета у добром здрављу и бољем рахатлуку у слободној својој бабовини нађемо и видимо!.. Но што то више не звоне, да се креће?.,. А сад де да искапимо још по једну за сретна пута и сретна останка! Здрав си!...
— Бог ти дао и живот и здравље!...
Још Мујо и Јосо не цвркнули у дно својих чаша, а дотрча једно Туре, приђе усплахирено Мују, и пришапта му нешто на ухо. Мујо преблијеђе, као да у њему неста и потоње капи крви; зажмирка очима; засузи; шкрипну зубима; јекну; и, као луд, скочи и појури вратима. На њима позастаде, окрену се Јосу, и јецајући, промуца:
— Збогом Јосо! Тамо ми се не иђе. Поздрави побратима, и кажи му да ћемо се тек на оном свијету виђет’! Мјесто у Анадол, мој ће мухаџерлук бит’ јали у Зеници јали на вјешалима. Збогом!...
Јосо се још не мога алавертити: шта то би одједном, а Муја нестаде из чекаонице као да се никад у њој ни појављивао није. Звонце зазвеча; кондуктер изређа станице до Сарајева; путници поврвјеше на перон, а међу њима и Јосо, и не слутећи шта ће се све с чудним побратимом његовога кума и комшије тих дана десити. Жељезница звизну, и с пуктањем и праском однесе у својој утроби стотинама душа и с Јосом заједно; а у исто вријеме преко њене шине у највећем галопу па свом још не продатом хату, једином му преосталом добру, пролеће Мујо пут Вележи к својој кући. —
Мујова сестра Дудија, јединица и мезимица, бјеше стасала на бијес ђевојка, и бијаше на гласу као она. А и бјеше врсна — кукала јој јатка! Висока као копље, једра као дуња, прикладна као икона, здрава као шљива, хитра као срна, чила као стријела, ваљана као радиш,
Та се њена рђава страна јако уочи од оног доба откад висока влада насели по Подвележју до педесет швапских кућа и начини им школу и цркву; откад се загледа у њу један од досељеника, неки Франц Јегер, и она у њега; а нарочито откад јој родитељи помријеше, те не би никога да је пази и чува. Мујо као Мујо — по беглијању и у скитњу тамо - амо; кућа сама, Дудија сама; празна кућа тражи чељади да је испуне, а такође и набујало ђевојачко срце себи јарана. И случај је хтио да га нађе у љепушкастом Швабу унаточ и своме ћоку и положају и вјери и предањима.
И баш оних дана кад је Мујо распродавао претек своје очевине, бавио се у Мостару око пасоша и намјеравао да ходе до Крста под Романију на виђење, Франц дође са неколико својих другова, узе Дудију и поведе својој кући, ђе је католички думо полатини и нађеде јој име Роза, и привјенча за Франца.
Да се небо обудрало па му пало на главу, Мујо би лакше издржао од тога. Виђели смо, како га је поразио глас о томе па мостарској
Прољетњи је дан био у најљепшем напону, око попаса, кад Мујо бахну пред Францову кућу и изврнутим гласом зазва:
— О домаћине! јеси ли дома?...
Сестра му, наређена под невјестачку на шокачки хадет, истрча да види које, и стукну с прага кад угледа брата.
— Зло јутро ти и са мном заједно, превјернице ниједна!.. дрекну Мујо, па је пресијече црним погледом из закрвављених му од муке очију. Дудији — Рози и нехотице зацвокоташе зуби; и, сва блиједа као клак, не умједе ништа до што обори очи на земљу и прикова поглед за један чвор у јеловом диреку на доњем прагу.
— Шта ти то шће, црн ти образ био?! Што обрука свакога свога, и живе и мртве, и мени откиде нос између оба ока да не могу грдан
Млада се превјерница заклони за довратник; не даде јој ђаво ћутати, но ће сусилно, безочно, и некуд из ината пркошљиво;
— Ако си дош’о у походе, ко што доликује брату у сестре, онда хајде ’вамока! А, ако си дош’о да ми ту заживаш, ондар иди, џанум, окле с’ и дош’о — тако ти јаки Бог помог’о! Ја што учињех — учињех, и драго ми је! Та нећу ваљда довијека чамињат’ сама у оној бечалини и плести сиједе код брата а брез брата! Ти си ћер’о твоје ђаволе, и ја те нијесам питала шта радиш; сад је дош’о ред на ме, и немаш права да се мијешаш у мој пос’о. Јац, власи — јац! Дур, балије — дур! па сви цркните од дерта!!... А тако „јој“ крижа и светог оца папе, и ви ћете сви данас-сјутра окренут’ за мном и како вам се неће!..
Е, ту се Мујаги докундиса. Рикну као рањен међед, и ништа не знаде шта се учиње од њега, до, тек кад се дубоко обре у шуми, обазре се за собом, и, као да му неко црну
За њим се надала поћера и вика да одлијежу сва брда и долине унаоколо. Франц, по његовој несрећи, као онај коме је и за невољу, бјеше одмакао испред свију гонилаца са сјекиром у руци. Мујо га спази, застаде, наслони се па један камен, управи револвер и нанишани га на зета. Пушка пуче, и прије но се дим разиђе испред Муја, Франц се већ купао у својој крви, мртав у прашини. Поћера стукну, зграби Францову лешину, и повуче се натраг, а њену улогу преузе жандармерија.
Поред све одважности и отпора у погону с царским оружницима, Мујо је морао подлећи. Потрошивши сву џебану, сам, без друга и јатака, хоћеш-нећеш пао је шака јачој сили. Кроз неђељу дана већ је био у ланцима у мостарској тавници, која му и иначе није била непозната. Ту нађе мноштво несретниковића, као и сам што је, из све Херцеговине; с многим се је и раније познавао, а с неким се
Кроз неколико дана изведу га на испит пред суд.
— Дакле, ти си тај Мујо Омер-агин Алијћ, који си онај невјеројатни злочин на невјеројатни начин починио!... зађе окружник, посматрајући га кроз наочаре.
— Погодио си, „сламни“ већиле „пустоловнога“ величанства ћесарева! Ја сам по рођењу и оцу Алијћ, а по хоџи и сунету Муј-ага од главе до пета и с једног рамена на друго озад и осприједа... ходе се Мујо шокати са швапском господом.
— А зашто закла своју рођену сестру и уби свога богоданога зета, зашто?... осијече се судија набусито на њ.
— За вјеру, образ и име, господине! Ето зашто!...
— Гризе ли те савјест због тога свирјепог учина? И зар не би било љепше да си сад у златној слободи, к’о частан и исправан грађанин,
— Оно, шта је то совјес’, ваљало би да ти то мени прво протолкујеш, или се то једе или пије, мој златобради господине! А што се јопета тиче слободе, баш ми је, бога ми, подједнако: то у Мостарском Пољу ја Подвележју, то у Мостарској Кули. Окова ми, и видовнијех и невидовнијех, не мањка ни ту ни ту — а све под свијетлијем скутом тога твога „пустоловнога“ цара. А да ти још нешто кажем, бога ми ми је љевша кућа ђе сам сад но ђе сам ономадне био. Ово је, брате си мој драговићу, тврда кула од клака и тесаника камена — топ је не море пробит’. А оно стара чардачина с авлијом од сувомеђе. На јаде ми ј’ удар’о рахметли ћаћа, крпећи је свакога љета и подупирући стржевијем кољем сваке зиме — и то све одондар откад ви дођосте у ову земљу. А сад је така да би је сву рогом мог’о изразваљиват’. Ваш се цар постар’о — хвалимо га — те у Кулу ни вјетар ниокле не море напухнут’, нити ће преточит’ нити поточит’. А у ону моју пушару, кад шћаше салте ударит’ мећава, нанеси ми и кишу на
— Господин државни одвјетник нека прочита тужбу!... нареди окружни предстојник.
Државни тужилац диже нека акта са стола, и отпоче читати:
— Славни Окружни Суде! Овдје имамо пред собом једног невјеројатног злочинца, који је једно невјеројатно злочинство починио тиме: што је за један дан заклао своју рођену сестру, Розу, удату Јегер, и убио свога зета, Франца Јегера, тежака испод Велажи. Пред нами стојећи осуђеник, Мујо Омер-агин Алијћ, није само велики злочинац, но и пијанац и дапаче бунтовник и хулитељ висоцијех царскијех власти — што је у небројено крати досад доказао својијем држаљем и као грађанин и као војник. Али паче, поред сво склоности к алкохолу, оног дана кад је починио
Пошто одвјетник заврши, окружник се обрати Мују те ће му рећи:
— Починио си грдно злочинство, и зато те царски закон мора тешко осудити. Но милост је пако царева према божијој. Да би ти се коли - толи ублажила педепса, мнијем да ћеш бити мудар тер овдје пред свијема признати: да си згријешио што си учинио, и да се кајеш за свој злочин; к тому, да ћеш завршно ријети: да живи цар и царски суд!...
Мујо, као-но ти прави чафкун с опеченим очима, почеша се изнад кукова, па, направивши
— Живио ми цар, који ми је добру рад; и живио ми правосудни суд!! Ето ти, окружниче, јеси ли контен? А нека знаш и ти и твој цар и вас овај суд: да главу дајем а образ пе дајем!... —
Иза тога окованог Муја опет врате у затвор у Кулу, а исљедна акта Окружни Суд упути Земаљској Влади у Сарајево. Отуда послије мјесец и по дана дође Мују пресуда на двадесет година робије, а по њој он и буде отправљен у Зеницу у тамошњи Централни Казнени Завод.
Мујо је осуду саслушао мирно. Кажу, да хапс сасма трпељиво издржава. Огуглао човјек на несрећу, па и не мари ни за шта. Научио је терзилук, и ради љепоту божју.
У сну му се више пута појави блиједа сјенка његове несретне сестре с грдном раном у срцу, која зјапи као избјено и закрвављено око наврх дивове главе. Пријети му мршавим кажипрстом и кори га пискавим гласом као у здухе, што јој при првом гутљају из пехара среће и пехар разби и живот угаси.
А он?... За све то вријеме стоји као прикован за гвоздени стуб, уз који лижу ужасни пламенови с ломаче; у очајању се бјесовито грчи и превија, као змија у процијепи, и најзад му се отме с усана грозан крик: „Све за вјеру, име и образ! Све... све!...“
Од таког се повика тамница затресе, стража препане, он пробуди, а сновне му утворе нестане испред маштених очију.
И он осјећа — јер брат није шална ствар, — да, осјећа сву тежину свога љутог гријеха; и он горко сноси све грозне посљедице тога гријеха, — али се никад не каје што је то учинио.
Оне године кад је Ламздорф долазио у Србију, неко утури глас међу лако запаљиви пук у Херцеговини, да је Ламздорфа послао руски цар код српскога краља, да се здоговоре: како ће отети Босну и Херцеговину и све до Дубровника и Сења од Аустрије. То се зафитиљило и уврћело у главу кршним Херцеговцима — као што веле: што човјек жели у оно најлакше и вјерује. Те Срби, прво по Невесињу па онда по свим херцеговачким племенима, стану тражити од Земаљске Владе пасоше за Србију: да се тамо нађу кад куцне час за свету освету.
То швапска Мусала једва дочека, како би жилави српски живаљ разриједила, а упражњена мјеста попунила Швабама, Маџарима, Шокцима, Чифутима и сваком вјером, што би јој све послужило као гвозден ексер у тенећу
И диже се читава врзгара и калабалук широм све Херцеговине. Наврли задрти Херцеговци, па само што сријеташ по свим котарским уредима по читаве буљуке сељака који траже пасоше. Неки их добијају, а неки очекују да им дођу потврђени из Сарајева.
По варошким се пазарима скркао бијели свијет. Блеје и мијешају се читава стада и крдови стоке, ситне и крупне, коју они што остављају свој родни камен продају по што за што оним што по невољи остају и још који дан у земљи својих предака. Тако ми Бога, бивало је случајева, да се тога пута у Херцеговини могао купити ован испод чактара за форинту и по. Као кад људи окрену превртати свој чанак и вечеру у њему.
Један Невесињац из Површи, испред шта
Површанин га премјери оштро, па ће му опоро:
— Ако га бестрегавам, мој је — и драго ми је! Ту теби нема ни из ћесе ни у ћесу, па ти је вљеше о свом послу. А у здравље српскога краља — у Бога се уздам, да ћу под његовијем свијетлијем скутом до ово доба године имат’ три пут’ ’волико. Ма, бели, ни Швабо неће добијат’ порезе за дуго. Краљ ће ми дат’ пушку и нож, а за ово триста фијорина ја ћу сам по себи купит’ триста теста фишека, па нек’ ме чека Калај о прољећу о’ђе, ако смије!....
Узалуд су настојавали српски прваци и мудрији људи, да обезуме и разбију гракнули народ од непромишљена, несавремена и неумјесна подузећа. Ајбо; ништа им све љепоречје није помагало. Шта више, ко би ког од Невесињаца стао одвраћати да не напушта
И из самог Невесиња отпртља седам стотина фамилија. Стоји плач и колеж оних који остају, а пјесма и весеље оних што одлазе — да ти се коса увис дигне а кожа најежи.
А и швапска је влада подешавала гајде, те гледала и настојавала да испујда оне који су јој били сумњиви, док ни једном од млакоња и купљених душа није давала дозволе за селидбу, ма да се и таквих јављало за пасош. То је једна од најочитијих свједоџаба њене намјере, — али то ускипјели и огорчени Херцеговци нити виђаху нити им ишта бијаше стало да виде или да не виде. Њима је само било до тога да се како буди било курталишу ћесарскога господарства над собом и дочепају се независног комада слободне земље Србинове, ђе ће рахат презимити зиму, па о прољећу: здраво, горо — кућо и баштино! и: амо, пушко — и отац и мајко!...
И, у највишем јеку те сеобе, чу се глас и одјекну као гром низа сву Херцеговину: да је српска влада за херцеговачке исељенике
Као муња из ведра неба, тај глас порази Србе по Херцеговини. Тек тада виђеше ко је свему томе крив, и окрену мало и велико роптати на — Аустрију. Швабе су мислиле да једним метком улове два зеца, па погодише средину. Рачунали су да ће сад Срби осути дрвље и камење на Србију, што их, провиђајући швапску намисао и не хотећи да се проређује и слаби српски живаљ у Херцеговини, не хтједе примити у се; и да ће сад имовно разурени исељеници сами пасти у крило ћесаревцима, као тичица под кљун и канџе буљооког ћука. Али се у првом преварише те на јако, а у другом у пола.
Утолико се одсељене фамилије у читавим поворкама стадоше враћати са српске границе. И заиста, то бијаше Богу плакати, гледајући како се они који се јако селе и они који се враћају у бездом у по пута стадоше сријетати; они који тек пртљају изненађано питати: шта је то?... а они што се врћу тужно одговарати: „А шта, браћо! Мука и несрећа за нас, невољнике, куд-гођ се окренемо! Поткупио, бива, бечки ћесар краљицу у Србији — а она је, знате удовица покојнога ћесаровића „Рундова“ — те, кријући од краља и милистора, наредила да нас не пуштају у Србију, — да-бог-да јој се цријева под српскијем сабљама мотала, к’о ће!...“
Оно робља што се враћало с Мокре Горе кроз неколика дана пало је опет па своју остављену постојбину било на терет себи или својим ближњим и пријатељима, било пак влади. А, да би се умилила народу и доказала колико јој лежи на срцу његово добро, Земаљска Влада нареди да се пострадалим породицама преко цијеле године издаје жито из државног хамбара на „вађевину“ и новац на зајам из „милијун-банке“, па да то идућих
Многе пак од оних фамилија које су биле отишле жељезницом на Земун, истрошивши се и сносећи свој грдни терет као срдобоник свој љути недуг, у повратку су падале и заостајале по Сријему, Славонији и Босни на рад и зимницу преко цијеле зиме. А Србијанци, да би поправили своју омашку и дигли свој углед у онима своје браће преко Дрине, приреде по свим главнијим варошима у краљевини забаве у корист гладних и пострадалих Невесињаца.
Неколике од тих одсељених невесињских фамилија о прољећу изиђу једва живе и продеру до Сарајева. Ту се обрате српској општини, која им да неку јадо-помоћ, нејач им склони у „Црквени Хан“ о свом трошку, а људима им нађе рада.
Елем утолико стиже хабер у Босну, да су Шијаци сасјекли свога краља и краљицу. Узјазбише се Срби по Босни на тај глас; жао им српскога краља, као кад не знаду ни зашто је ни како је било. А за највише се прибојаваху, да ту нијесу умијешани аустријски
Неђеља. У „Црквеном Хану“ се искупио сијасет Срба Сарајлија, и старих и младих; пуше, пијуцкају беспослени, и разговарају о најновијим догађајима.
— Ама, гадови једни, зашто ми убисте краља?... раздрије се полупијани, или, боље рећи, никад тријезни, Митар Грбовић на једног од оних Невесињаца који су јесенас проћерани из Србије.
— Ко ти га је, болан, убио,... шта бестијаш? Зар ја?... разрогачи очи Невесињац.
— Ти, да ко? Ти и они што мисле и желе к’о и ти. Дигосте се, к’о манита хајка по пазару, јесенас и ходосте у Србију те замутисте и покрвисте браћу између себе — Богу плаћали! О Богу и мојој души, да вас ђаво не однесе тамо, не б’ од овог што се чује ништа ни било! Но сте, болан, баксуз ђе гођ дођете.
- Или си, болан, пјан или сан или манит, те тако булазниш? Јер друкчије те не могу појмити шта хоћеш с тијем што тртљаш. Зар ја, просјак из Површи, убио краља у Биограду, и зар је краљ толико био несретан да мојијем седепом погине? О ђаволе, анатема те било, шта се још на свијету неће чут’ и рећ’! Убила је њега „пулитика“, мој брате, а не ни ја ни ти ни та ракија у теби — не! Јеси чуо?!.. кресну му Невесињац.
Митар заплака као мало дијете:
— Куку мени, краљу, од Србије главо, ђе ти не би суђено да погинеш ни на Косову ни на Требевићу — но у својој постељи код жене усред црно поноћи!... А видите, људи, дичио сам се њиме: како је најљевши међу
Неки од присутних заједно плакаху с Митром, неки дубоко замишљени пушаху и ћутаху, а неки се гуркаху лактовима и подсмјејкиваху. Ама, душа ваља, свакоме жао што се то у Србији десило, а најгоре им: што не знају ништа ни како је било, ни како ће бити, — па све умрло од страха.
— Вина амо! И ракије, и бире... ко шта хоће!.. дере се Митар на ханџију: — За душу покојнога српскога краља а пред главу турском цару и бечком ћесару! Ах, ђе си, Обилићу — рука ти се светила, и Краљевићу — топуз ти се позлатио: да видите шта се од нас ради?!..
Врата се на крчми отворише, и уђе — Крсто Шкоро; назва Бога; пита се с познаницима,
— Ама, браћо, што гођ вам ко прича, ја, богами, знам љевше о свему томе но сви ви и триста ’вакијех (показа руком па Митра). Добио сам јуче писмо од једнога добра Србина из Земуна, и у њ ми пише о свему што ј’ и како је било...
— Шта каже?... Шта пише?... загракташе Срби са свих страна, и начеташе се око Крста.
— Е, да вам причам. Сједите, па ћете чут’! нареди Крсто.
Све посиједа, а Крсто испи још једну, и настави:
— И пише ми тај пријатељ из Сријема равна, да ј’ ови погани ћесар свему јаду крив — о главу му се разбило, к’о што и хоће најпотље, ако-бог-да!... Он, к’о његова пасја цека и вријежа, некако обрлати краља Алексу, те му он, к’о аџамија, кришом од милистора и народа, мухурлехиса Босну и Херцеговину и даде му тапију на њу док-год траје свијета и вијека, салте да му он припозна
— Наљути се, бива, на то од Беча сахибија. Криво му, да пукне од дерта — к’о кад му је за невољу љуту. Не жали он српскога краља ни краљице, но му деспет и куку уврх перчина: што му Срби неће никакве праве његове над Босном и Херцеговином да признаду. Чак неће ништа ни да чују о томе, но му поручују: с киме си вез’о, с тијем и дријеши!... Кида с’ од муке, ама му не фајди. Напријед не умије, а остраг неће с миром — к’о његова пасја багра.
— Те т’ он — шта ће, како ли ће — нареди своме првом већилу до себе, Маџар-џенералу, да хазура тајин и мујимат; и да покупи сву измуштрану ’устринску милитарију под пушкама и са топовима, па гледа како те је крадимице по ноћи укрца у гвоздене вапоре и окрене низ тихо Дунаво право на Србију: неће ли је посвојит’ и потхарачит’. К’о што је, болан, погано и губаво, па хесапи: ово су се саде Србијанци почупали за кике
— И јохну се шпапска сила и хордија низ тихо Дунаво — ха-ха-ха, па како ће право на Биоград стојни. Ма не вели Швабо: ако Бог да,... као што му ни помоћи неће. Јер ни Срби не сједе залуду ни скрштеније’ рука. У све бутум градове на свијету они имају своје људе и поуздане концуле, који им свакога декика, да је кабил, јаве сваку ствар што се ђе знано и незнано деси — да знају и да се потоме владају.
— Тако им један концул из Беча а други из Будима удари тел: звррр.., ето Швабо!... А они ти тај-час истури војску и топове па биоградске бедеме и све поред Саве и Дунава, и уврстај их — баш к’о фишеке у фишеклији: да мимо њих унутра не море ни змија умиљет’ ни пр’о њих ни тица прелећет’ брез њихова изума. А нови им краљ — син ли је, унук ли је Црнога Ђорђије, онога, чојче, што но је трешњевијем топовима разорио турску царевину, — и главни им џенерали и јака и хрка запани насред града на највише’ мјесто
Шијаци ти, бога ми, потпушћај ’Устријанце да дођу таман донле ђе се стаче Сава у Дунаво; па т’ им ондар истекар узми на нишан вапоре. И ништа но да опале па да их све дигну у лагум — да нас пасу прича за швапску погибију и грдило, како им је на Србији било. Бре, ханџијо, добра т’ ова ракија; чисто подмлађује. Приспи-дер м’ о’ђе мало из те боце! Тако...
- Маџар-џенер’о се томе јаду ни надао није. А, кад из вапора покупи на дурбин Биоград и виђе какав су му колач спремили Шумадинци, бога ми се жестоко препане. Немади куд-и-камо, но успори вапоре, на понајлак — тек да се броји да ђоја иде. Нити, бива, смије напријед, ни може назад. Нити му више треба попово масло, ни хоџин лој, ни дрењо мој!... Охо-хо, баш да ’вако по ђегда не подмажем грло, промук’о бих а сад и онијемио!...
— „Хеј, комшијо!.. “ зазваће га Србијанац са Небојше.
— „Ево м’, ево; и добро јутро ти господине!...“ разврну лукави лацманин из вапора, а срце му од стра’ дошло к’о у миша.
— „А-да куд си кренуо, куд?“... запитаће га срдито Шијак с бедема.
— „Ја, валај, ето... текем да се мало проходам...“
— „Шта, шта?! Зар се шета са толиком војском и салтанетом, а?“...
— „Ја... ето,... тако... Но добро уранио, и још како си ми, господине?!...“ подваљује му лукави Швабо.
— „Што ме бре, швапска погани, питаш како сам, кад ја тебе не питам нити ми је стало за те више но за лањски снијег? А, вет кад баш хоћеш да знаш како сам, ја ево добро, никад боље,... па шта ћеш де! Је ли ти жао?!“...
— „Валај није, но... ето! А немој се, бога ти, љутит’ што ћу те нешто питат’! Чује се... а данас зли језици свашто причају... к’о да сте се ви између себе нешто побуџали, па
— „Сиктер, губо! — тамо њему: — и с твојом Јевропом!...“ па да му и оца и мајку и њему и Јевропи и ономе ко га је посл’о. — Кад ти дођем на врата да ти што заиштем, не дај ми ни ти ни та твоја безобразна Јевропа! А, ако сам убио краља, свога сам убио — шта је јопета теби до тога? Јесам ли твог убио?...“ бректи му Србијанац.
— „Вала, јок.,.“
— „Је ли ти што дужна Србија?...“
— „Валај, не; била је, па с’ одужила...“
— „Па шта хоћеш ти са толиком сахисаном вође јутрос, а? Натраг, или ће ти сад црни гавран на арбули заграктат’!...“ распомами се кршни Шијак, па дохвати за фитиљ како ће да потпали Крња и Зеленка и три хиљаде осталије’ топова, те сву ћесарију дигне у лагум и учини у комаде.
— А наш ти Маџар-џенер’о, кад виђе: која је и шта од шта море изаћ’, поткупи лике па у бестрв — к’о опарен и поливен од уши до пета. И, бели, му више никад неће панут’ на ум да купи војску и креће на Србију. А
— Но, ако не смије — к’о што и не смије, више ћесар на Србију, бели смије Србија на Ћесарију. И, кад дође вакат да се зајоса српска сила амо преко Дрине и Саве и Дунава, па с’ измијеша и загрли и ижљуби брат Србин са Србином братом, виђеће свијет што никад прије пије видио, а Швабо ће хоћеш-нећеш незрелице ђисат’ пут Тудешке и избеченог Беча — па се ни тамо од нашега зора неће моћ’ скрасит’ ни колико зец у купусу кад га хртови заокупе.
— Још мало само, на ће Бог дат’ да позна свијет, ’вако к’о што ми знамо и к’о што се надамо, шта је и ко је Србија. Србија је ли? Хм, хм!... Тешко ли ти, Турко, а горе ти Швабо!... Само полако!... Ко се гођ с њоме ’ват’о у кости, томе ребрима никад више за живота мелем није требов’о, на неће ни вама, бели!
— Јадно моје тридесет година с једва стотину преосталије’ длака у глави! Све бих тридес’ дао за двадес’, па да се салте могу повратит’
— Бог ти дао и живот и здравље! Амин, да-бог-да!... захори се из педесет грла,
— Господине, извол’те са мном! Зове вас господин Заржицки преда се!... закрешта једна груба жандармска гласина усред тога одушевљеног жагора, а пред Крстом се обре једна крупна војничка фигура с позивком у лијевој руци а десницом салутирајући.
Све се заблеши и обечи једно на друго, мрко и срдито испитујући и очима се питајући: ко је тај бездушник чија су поткупљена уста потказала и Крста и Крстов диван и њих. Помирен с том мишљу да ће, докле год новац буде играо најзначајнију улогу у животу, дотле код фукаре и шпијунажа цвјетати и ропство ковати ланце, Крсто се покори грубој
Ушавши у канцеларију код градоначалника, нити се поклони, нити Бога назва, нити капе скиде. Заржицки га опомену за ово посљедње, на што га Крсто дочека као сјечивицом с бруса:
— Аја-јок, богме, господине! Богу сам јемин учинио и заклео се пред иконом Светог Саве (ту показа на ћесареву слику, која изнад управникова сједишта висаше), да Швабу никад капе нећу скинути ни жени и Турчину руке пољубит’ — па то ти је!...
— А ти не престајеш бунити пук и пропагирати велесрпску замисал у нашој Босни?... зађе Заржицки преко цвикера.
— Право ти рећ’, не разумијем шта ме питаш. А није, брате, ни чудо: окле ћеш ти да оваришеш, к’о јабанџија, за неколике године српски, кад ја, да хиљаду година узаживим никад више швапски не бих мог’о научит’ но толико: „Сиктер, Швабо, окле с’ и дош’о!“ Толико и толико и то па то — и ништа више. Једино што те разумједох саде, то је да рече нешто „у нашој Босни.“ Е, брате, ту си га заљуштио — знаш како! Та како вашој нашој, нашкој, српској Босни — хеј, јеси чуо, заврзане и дрндемезе, а?!...
Заржицки зазвони, и жандарму који се појави нареди:
— Води га у казамат! Дако се тамо опаметиш, мој Кристифоре! А тамо ћеш бити потпуно свој и казамат само твој; не бој се да ти га ко преотме!...
— Хвала да је Богу и ђаволу с њиме!... подругну се Крсто: — То ми, вјеруј господине, није првина. А право да ти кажем, ја сам у тавници управо од онога дана откад ви дођосте у ову нашу жалосну земљу. Бог ће дати да с’ икад курталишем, па ћемо с’ онда бели питат’: на чијој кући врана гракну!...
Заржицки обечи и намигну на жандарма, а овај шчепа Крста те с њим у ледне зиндане.
Кроз неколико дана „Црни Кабинет“ донесе решење, по ком се Крсто, као „бунтовник“ и нека трста „велеиздајника,“ пресуђује на двије године тешке тавнице у Зеници с тим да спава на даскама и да сваке неђеље по један дан гладује. Одмах иза пресуде, Крсто је и спроведен под јаком стражом и у ланцима
Једино што га је кријепило и давало му снаге за издржљивост било је друговање с побратимом Мујом. Спрва им се нијесу дали ни виђети, али, мало по мало, благодарећи пуној а издашној руци, Крсто стече некако наклоност главног кључара, те му допусти да сваког дана проведе по пола сата с Мујом.
Дирљив им је био први састанак. Грлили су се и љубили, као да се за двадесет година нијесу виђали. Плакали су један другоме у наручју као ђеца. Пошто се изјадише на своју злу срећу, расташе се сваки у своју каушу, да сјутра-дан опет наставе своје јадиковање.
Сједећи једнога празника заједно у авлији, Мујо је био нешто и сувише туробан и замишљен; непрестано је пушио и ћутао. Крсто га салеће, да му кажо: шта му је.
— А шта, бр’те!... зађе Мујо: — И још питаш! А шта ми није? Паде ми на ум кад
— Јами, бога ти, Мујо, шта ти пада на ум! Боже здравља, нијесмо ми још за пријеклада. Ако Бог да, још ће Швабо доста јада од нас виђети. Но знаш, која је? Ја сам нешто мјерк’о згоду, не би ли како могли утећ’ из овога живога гроба. И све ми се чини да ће нам то испас’ за руком, салте ако умједнемо...
— Батали, бога ти, побратиме, бош посла! Ломио сам ја главу о том, мислећи, ево вет читава година и по, па никаква хаира. Не бјежи се између овијех бедема, освен ако имаш’ крила; па ни перо ти не би меса изнијело, док су ове пранге на нама а толика војска и стража око нас. Најљевше, бива, и не мислит’ о томе ништа, кад никакве фајде нема но трпи, орле, кад ти друге нема!...
— Е, баш си међер, побратиме, малакс’о! А ја с’ уздам у Бога јакога, да ја и ти ни пупа два мјесеца нећемо још о’ђе лежат’. За три сам вечери узастопце снијев’о како ја и ти трунемо у једној јами бездањици, а треће вечери долеће ор’о благајлија те нас изнесе
— Богу на аманет и теби на старање — на чини како гођ знаш. Ја сам каил на све што речеш...
И дође Митров-дан. Крсто подранио ха зора бијела. Заискао од стражара боцу воде, умио се и Богу помолио, па пробудио оба сужња из сусједних ћелија, од којих су га само гвоздене шипке, баш као звјерове у менажерији, растављале. Каза им да му је јутрос крсно име свето, и, немајући их ничим друго частити, понуди им боцу с водом. Први је сужањ комшија узе, и стаде наздрављати:
— Ха, ти мени, а Бог теби, пријатељу! Светог се Димитрија сјећ’о и српску славу славио — а тебе се сјетио и Свети Димитрије и српска слава и јаки ти Бог помог’о и свакога твога овеселио, како би сам желио — да-бог-да! У чи’ смо дом, убио га Господ Бог; више куће му стог, а на њему Бог — некоме дава шаком, некоме капом, а њему злом и наказанијем и рђом сваком — да-бог-да! Бог му
— Здрав био!... Бог те чуо!... Амин, да-бог-да!... одазваше се сусједи, па и они наставише наздрављати и, ради обичаја, испијати по кап-двије. Оде боца од рука до рука кроз размак између гвоздених шипака, докле дође и до Муја. Овај је прихвати, и раздрије се што игда може:
— Здрав си, побратиме! Сретна ти слава! Да Бог да и Хазрети Алија, те ј’ ове године о’ђекана и ’вако прославио, а до године наврх Романије у ади зеленој с џефердаром у десници руци — и са мном заједно!...
— Дај, Боже!.. захори се из педесет грла одједном.
Тако је наш Крсто дочекао своје крсно име у Зеници.
Кад би око девет сати, зазва га кључар на капију. Крсто изађе, кад има шта виђети. Дошао Јосо и донио му једну плоску вина,
На одмору од пола сата се нешто сашапта с Мујом, и додаде му лимицу. Мујо је тих дана настао својски, нарочито ноћу, да прелима своја гвожђа на ногама — и најзад успје. Крсто такође, и, шта више, пође им за руком да прелимају и демирлуке на оном једном једитом прозорчету на ћенифи што гледа
Пошто буду готови са свим, учине се да су се разбољели — прво Мујо па Крсто за њим, и стану се што ређе састајати: да се стражари не би што осјетили. Пренемагање им испаде за руком како су сами хтјели.
И једно вече, испред шта ће сужњи оставити свакодневни рад по радионицама и бити закључани сваки у своју ћелију, Крсто и Мујо у пртеницама и кошуљама — да не би упали у очи, а заогрнути боничким ћебетима, нађу се оба у ћенифи. Ноћ је била бурна; громови нијесу дали један другом одушити, а напољу је киша пљуштала као из кабла. Звекет тавничарских ланаца се разлијегао као павлаж одасвуда. Таман згода, да изврше што су накастили. Ха, помози Боже!
И Мујо и Крсто смакну препилате окове с нога и баце их кроз отвор на сандучету. Затим Мујо завије ћебе око главе; Крсто се полегути те се Мујо припне уза њ и провуче се главом и трупом окосимице кроз уски пенџерак. Крсто га још упре у ноге, и Мујо за трен од ока љосну колико је дуг и широк у
Но ево ти сад муке од Крста. Сам не може да се испење до прозорчића; а стражар нешто опћутао, па непрестано напао упирати у врата и зивкарати час Крста час Муја да већ излазе. Види наш јунак ђе је дошло да се мре, па би готов те отвори врата. И, уколико се стражар појави преда њ, Крсто га шчепа једном руком за гушу — да не мога ни квекнути, а другом за пушку. Ову му оте, а њим тресну о патос као с гњилом крушчетином; гњеци га и поигра му ногама на прси — док му гризина грцну на нос и на уста. А, да му не би био од сметње — ни њему ни никоме више никад и ниђе, прободе га штилетом кроз лијеву сису и прикова за јелов под.
Па онда, што брже може, притрча те затвори и закључа врата; пушку упријечи испод пенџера, те се попе уза њу до на њ, и истим начином којим и Мујо излеће напоље
— Е, побро, ја вељах: е погибе, кад те не би за толико. Па не знавах: шта да чиним, сињи кукавац!... зађе Мујо, грлећи побратима Крста.
— У мало, валај, Мујо! Но, фала Богу, кад си ти скапул’о, да не трунеш цијелога вијека; а мене да су и уфатили — зарар задњици: двије године те двије године ми се знају. Но сад — ха помози, Јаки, нејакоме! Бјеж’ да бјежимо! Измичимо час-прије уз те странчине и шуму, па таман шта нам Бог да — нећемо ли скапулат’, јадан!...
Још он и не довршио реченицу, а с бедема зацикташе трубе и диже се узбуна. Стегла ноћ као клијештима, а мрак као у гробу. Помрчина изједначила брда и долине, висове и хамбисе, и слила све уједно, као кад дијете проспе бочицу мастила по каквој дивној слици дивнога пејзажа; и, рекао би, да је узбуркани и црни ваздушни океан ноћас потосвојих
А погурени, полунаги, боси, у бијељима као вампири, сужни измичу од дрвета до дрвета, од камена до камена, од шумарка до шумарка, од брда к брду, из мрака у мрак, од нељуди међу звјерад, из тавнице у планину, а из ропства у слободу дивљу.
За њима се отиште у поћеру читава компанија солдата. На једноме мјесту, баш кад су хапсеници имали да пређу преко цесте и упану у прву шуму до вароши, солдати их и пристигоше и нијесу даље били од њих но колико би зврчком дотурио. Срећом, побратими
Крсто и Мујо продеру сретно у густе аде зеничких планина. Испред зоре се мало поразгали вријеме. Звијезде се на небу стадоше између црних облачних грдосија по ђе-ђе указивати, и, као стотине жедних вучјих очију, гледати на њих два, како дивљим трком и бијегом у дивљој вучјој постојбини дивљој слободи хрле. А двије се врло сјајне звијезде са сред неба и омакоше са свога боравишта и прелећеше таман изнад мокрих глава побратимских. Срећом, нико нити их виђе нити им урече пута. Добар знак за наше бјегунце.
Више ти се и не мили отићи кући Крста Богданова у Сокоцу, а нарочито одонда откад оно пострада и би ухапшен. Ђеца му ситна, све једно другом до уха, па им се не зна никаква карара. Жена му паде посрћући ђа по кући чинећи измет, ђа на раду на баштини, ђа око стоке, ђа за стативама, а ђа на воду или у дрва. Стара Росна се једва већ и диже; сједи по ваздан, погурена као срп, у буџаку, и замарињава се с најмлађим унучетом. Освојио рад, потребе и инокоштина, па нереду и вртежици краја нема. Као кад нема мушке главе у кући. А ђе мачке нема, ту и мишеви коло воде.
Али сви јади на једној страни а сама Милица, сестра Крстова, на другој. Не смијеш јој ни повирити у ону, некад тако лијепо намјештену а сад запуштену, собу. Нема
У једном буџаку, на тврдој сламњачи и у рутавим губерима, презрена и напуштена од свакога свога, лежи болесница. Не гибају јој се млијечне груди као вал, нити јој дрхте и играју дамари под једром мермерастом кожом. Поглед јој диваљ, тужан, страшан, — као поглед оних несретника који у сну лутају по заборављеним развалинама прастарога града. И да је не издаје мутна луча сузних јој очи и кад-и-кад грч и јека у грудима, казао би е је ваздушна утвара или нека хавет
Блиједо и трепетно сија воштаница више њене главе; пламен се повија час десно, час лијево; пуцкара по-ђегда, и, као сузе, стаче течне капљице на Миличино узглавље.
Погрбљен, сијед као овца, свештеник, часни отац и старина поп Трише, стао поред ње — као какав осамљен и нијем камени кип ноћу у храму. Нијемог праха нијеми стражар упро свој потуљени поглед неодређено у све и у ништа. О врату му епитрахиљ, у руци крст, а свијест му омрачена црном грозотом и црних и грозних мисли. А, брате, није ни чудо, па кад погледаш шта пред њим лежи.
Већ је четврти дан како се несратна ђевојка бори с душом, и никако да се растави. Па стара Росна дозвала попа те јој очитао опроштајну молитву. Одмах јој било лакше и дошла себи. Па, знајући да се то јадница освијестила и прибрала тек на који час испред смрти, поп се задржао да је исповиједи и причести.
— Часни оче!... простења изнемоглим гласом
Ту јекну, зали се сузама и зајеца. Пошто се изгрца и покри лице наказним, мршавим и рањавим шакама, настави прибраније и одрешитије:
— А што да ти причам грдне јаде своје!... Знаш и сам каква сам назад три године била на бијес ђевојка. Мога лица и здравља није било од Требевића до Вележи. Јадна ме мајка чувала, да је кабил, и од урока; али ме — куку мени црној кукавици!.. не мога сачуват’.
— Једног јутра подраним прије но обично, и, по својој несрећи, изјавим млад на пашу у Романију. Јутро лијепо. Прољеће. Ја понијела ђерђеф, па везем и пјевам; а са мном, чини ми се, пјева и гора и вода, и тица у гори и риба у води, и цвијет у мирису и ’чела на цвијету.
— Док у једна доба ето два џандара — батац па преда ме. Оба под пушкама и салтанетом, а оба отоле из касарне с Грдана. Један бијаше фирер. Ја устадох испред њих, а фир ће ми рећ’:
— „Хајде, цуро, да нам покажеш пут за Гласинац!“...
— „Не могу остављат’ стоке саме, е ће ми похарат’; но ако идете тамо, окрен’те на десно и кроз један черек од сата бићете на друм!“... одговорим им ја.
— „Или, или ћеш сад добит’ што ти нико неће узет’!“...брекнуше ми обојица у један глас, па тргоше тесаке на ме.
— Бога ми се препадох — к’о сама у пустињи, те, шта ћу, немади куд-камо, но одби’ млад у халуге док се не вратим, па пред џандарима а они за мном сустопице. К’о кад ће да ми пукне срамотна погибија мимо иједну моју другу и врсницу!...
Ту се опет зацену од плача и закука — да те на срце заболи. Пошто мало отпочину и одумину јој наступ бола и јада, продужи:
— Чим зађосмо дубље у шуму, ђе да пукне пушка нико је ниокле не би мог’о чут’,
— Малаксах, преврну ми се свијес’, обнезнаних се. Шта је било са мном, не знам — тек у зла доба, кад се повратих и дођох себи, осјетих се у локви крви и сва изломљена и изгребена. А тамо-њих ниђе ни од уклина. И би што би.
— Од стида и срамоте не смједох никоме ништа говорит’; мучах, и шакетах се од муке и цркавице свакога дана по пет пута, — али не помаже. Потље боја копљем у трње. И отад ми се обнемиље и јес’ и пит’ и радит’ и живјет’ и све. Но све бјеше некуд друкчије, да не заковрнух неђе убрзо иза тога и чисто почисто због тога. Занемогох и обољех — к’о што и знаш. Из дана у дан све горе и горе. Тако на откинутој грани вене цвијет; још је можда и зелен, али живота у њему нема па нема. Како да оживи цвијет и добије и мирис и
— Крсто ме, још док бјеше о’ђе на слободној нози, поведе код швапскога доктора у Сарајево, и он, чим ме прегледа, ћушну ме и раздрије се: „Мичите ми с очи ову роспију! Ја јој не могу помоћ’, но нека је лијечи они што јој је ту болес’ и пред’о!...“
— Чу ли то, не чу, Крсто за ножић па пут мене. И, да му дадоше људи, шћаше ме заклат’ на мјесту и огријешит’ душе, — а мени би само боље учинио, јер би м’ од оволикије’ мука и срамоте отео и једном за вазде избавио. И отад ме потури и окрену главу од мене и Крсто, и мајка, и снаша, и свак; одијелише ми оброк и занемарише ме — к’о да сам стрвина. А ја се никад не могох наканит’ да их разувјерим и кажем им шта је по сриједи.
— Додило ми ј’ и да се замакнем јали у
— Бог ми је с’једок да нијесам крива, и да другог гријеха немам више но да сам јутрос од мајке рођена. О, света Богородице, ти ми помози, да се што лашње опростим с овијем црнијем свијетом по моме правоме срцу и истини коју говорим!
— То је, часни оче, к’о што ти рекох, вас мој гријех; па сад дријеши како знаш! И молим те, к’о божијег службеника, чати ми молитву разрешницу, не би ли се што прије с душом раставила!...
Кроз неколико тренутака освјештани попов епитрахиљ покривао је главу тешке болеснице. Под њим се чуло тешко дисање, стењање и уздисање, и час-по јецај и ропот; а по њему се озго кад-и-кад омакла по која суза из
Грозну тишину запуштене собе Миличине пресијецао је груби глас и старачки пој светих молитава из ражалошћених груди свештеникових. Његова је молитва отворила небеса, — јер, чим је млада мученица примила причешће, одмах се ослободила земаљских окова, чиста јој се душа раставила од грешнога тијела и отишла у царство небесно — „гђе нема ни болести ни туге ни уздисања.“
Истога је дана био и погреб. Сав се Соколац био скркао на спровод. И стара је Росна, поштапајући се, испратила своју јединицу до вјечне куће. Није било чељадета које није заплакало за покојном Милицом, а опет није било никога ко није рекао: „Богу милу хвала, кад се, мученица тешка, једном кутариса мука и ходе Богу на истину!...“
Таман свјештеник свршио опијело, прелио гроб вином, отпјевао треће „вјечнаја памјат!“, а сељаци почели затрпавати мрца земљом, кад из једне шумице поред цркве изби — Крсто и Мујо, оружани до зуба, под токама и у доламама.
Већ се било рашчуло да су њих два утекли их хапса, да су се одметнули гори у хајдуке и да су неђе у Посавини обили сараје неког похрваћеног бега те му дигли и паре и одијело и оружје. Власти су на све стране разаслале расписе за њих, и њихове слике и описе. Читаве су се хајке дизале за њима по свој Босни — али бадаваде. Свак се изненади и престрави, кад их виђе на један-пут ту ђе им највиша опасност пријети. Само се Јосо усуди да их предусрете са: „добро дошли!“ и да се пита с њима.
Чим је видио погреб издалека још из шуме, Крста је одмах нешто сјењало; а чим је пришао и видио мајку и жену у црно, тај-час се осјетио своме јаду.
— А кога то испраћате на пут с кога се не враћа, куме, кога?... запита Јоса, пошто се пољубише.
Јосо слеже раменима, па ће тужно кроза зубе:
— Да ти је здраво глава! Остатку на здравље! Ето видиш...
— Да није Милицу?... врисну Крсто.
— Њу... потврди Јосо жалостиво.
Крсто се подними на пушку и заплака као мало дијете; приђе ближе и клекну на сестрин гроб; пољуби црну земљу у коју је спуштају и којој је предају; узе једну шаку иловаче с раке, зави је у јаглук и остави у њедра; па приступи матери и паде јој у наручје. Притрчаше ђеца и жена, и све то обиште једно око другога, а наста колеж — да би камен пукао од жалости, а некмо ли срце у јунака.
Крсто се први прибра и оте из те гужве. Пита се још с попом и осталим сељацима. Захвали им на указаној им посљедњој пошти његовој покојници сестри а тим и њему и његову полуископаном дому. Поп Тришо се осмјели, узе га за руку и изведе на страну. Дуго су нешто шаптали, и наједном Крсто цикну, к’о да јелен рикну, одскочи у страну, дохвати пушку по средини, дозва Муја и повика:
— Збогом, браћо! Збогом, мајко! Збогом, жено! Збогом, ђецо!... Видите ли ово старо храшће, одсад су ми браћа и дружина; планине ми и отац и мајка: кабаница — кућа, пушка — сестра, фишеци — рођаци, а баштина све што се швапскијем зове од Једрена до ћесарева Беча! Стара мајко, благослови ме! Вјерна
— Сретан пут! Амин, дај Боже!... повикну погнута и уплакана гомила.
А Крсто и Мујо, затуривши се дугајлијама преко леђа, одјурише као плахи вјетар и изгубише се у густу шуму — као два прамена дима у облаке.
Сјутра-дан стиже хабер у Соколац, да су се таман под касарном на Грдану о једном јавору нашла два објешена жандарма; након десетак дана чу се да је погинуо Али-ефендија Капа; а након мјесеца пуче глас, да су
А при првом сусрету Поп Тришо се осмјехну на Јоса, поглади браду, па ће задовољно: — К’о да се почеше светит’ крс’ и полумјесец за српски образ и право баш како треба. Грми, а? Па не може ни сванут’ док се не умрачи, ни се проведрит’ док се не наоблачи. Шта велиш?...
Јосо му на то приђе, ухвати га за руку, па ће му весело:
— Здраво сам, хвала Богу — но како си ти? А и вриме је, валај, већ: да се и ми из земље плача гласнемо и пропивамо. Босна је проговорила!...—