У Лесковцу, на десној обади Ветернице, диже се Шемси-пашин конак, двоспратна кућа једна, врло пространа; одаје, одајице, ћошке, софе, горе; доле трем и одаје за послугу, под селамлуком мушку, под харемом женску. Око конака врт са шадрваном између леха, за уживање и прање пред молитву, и велики вотњак са свакојаким воћкама и чардаклијом с једнога краја на други, с јабланима око зида и с читавом честом од јасмина, где би се лако скрио човек, и крио за дуго.

Конак је, нарочито тамо где је харем, врло лепо намештен скупоценим застиркама и јастуцима из Смирне, завесама из Дијарбекира, персијским ћилимима, огледалима са стакленим оквиром од сто боја и стотину шара. Најлепше су намештене у харему три одаје, једна с улице и две из баште, где пашиница госте прима, што се турски зову мусафир-одаје; а још лепше су намештене сад, кад ово причамо: зидови су им, од пода до тавана, покривени красним и богатим Фати-султан-хануминим даровима; позлаћене арабеске на тавану сакривене су свиленим материјама, златом везеним, махрамама много шареним, кесама кићеним, газовима, оним што је било најлепше у великом Безистану цариградском, и што су везле три сиротице, Туркиње из Смирне, како причају буле, три године. У дну једне мусафир-одаје сложени су душеци, јоргани, јастуци, све свила и кадива, све везено златом. У дну друге мусафир-одаје читава кујунџиница, зарфови од сухога злата, с рубинима, крупним смарагдима, сафирима, кутије од срме, и један чибук, с великим ћилибаром, за Фатина ђувегију, све филигран рад; па силно посуђе, па легени и ибрици од правога сребра које Турци зову срма-ђумиш. У трећој мусафир одаји, с улице, чивилук велики, заузео цео један зид: педесет „ката рубе“, све свила из Дијарбекира, све вез из Смирне. А Фатина спрема, и рухо, дарови од Солуна до Прокупља, донети су на двадесет коња, буле причају.

Колико је дарова и спреме види се, што је тим украшавало ове три одаје десет жена уз припомоћ слушкиња десет дана. Одаје се бејаху претвориле у радионице: лествице, чекићи, гвоздени клинци разне величине, па конци, жице; а хануме као садањи тапетари; оброк им је био одмор; некад се прошле без оброка, јеле с ногу радећи; и ноћу радиле.

А кад ово би готово, пашиница пусти глас, да је свакој жени, без разлике вере, слободно доћи и видети, те поврвеше жене, Туркиње, Српкиње и Јеврејке, све које нису позвате пашину сину у сватове. Остављајући обуће још пред кућним вратима, пеле су се на чардак, улазиле у те красне одаје и гледале чудо од лепоте, и од богаства, збуњено, не умејући одатле изићи, док их не опомену пашине слушкиње е им ваља ићи, плакаће им деца, остаће им мужеви без вечере, па ће бити грђене.

Једне су долазиле, друге одлазиле, тако по вас дан, неколико дана пред свадбу; а пашиница се појавила каткад, прошетала кроз те одаје, с дугачким скутом свилене јој антерије, држећи главу високо, на прстима, и крећући плећима по стамболски; прошетала се као паун... Висока, танка, очију плавих као море, трепавица црних као ибришим, дугих као крила ластавице; млада, једва да има тридесет једну-две; родом из Сирије, из града Алепа, кћи некога паше, Турчина; па ипак јој буле, Лесковчанке, споре племство, за то што је много охола, јер веле да је од краја „видела“, не би имала велики нос, то јест, не би била охола, него би са себи равним кадунама љубазно, с малим благо, са сиротим нежно.

Прошетала је каткад, а ни с једном није проговорила, пак ни једну није погледала, па ни онда, кад су додиривале земљу, врховима прстију, где је поруб њене антерије дотакао, па тад приносиле прсте к својим уснама, што је значило „љубимо ти скут, ханум-ефенди“. Јер те што нису звате њену сину у сватове, она је пресудила, е нису ни њенога друштва достојне, а камо ли њој равне. Њој је писано овако, њима онако. Бог дели срећу, а ашчија чорбу, па нека им није на њу жао. А оне које нису њој равне, и које стоје према њој као земља према небу, а с којима се може разговарати, па чак и проћеретати, то нису хануме из махале, кадуне каквога занатлије, дућанџије, или, рецимо, онако некога радника, већ робиње, и беле и црне. С првима је, по мњењу „правих турских племићка“, хануми од оџака (од колена) срамота говорити; с другима севап. И прву и другу уредбу, веле, нису писали великаши, не дај Боже, него Бог; и прва и друга уредба није пуштена с каквога земаљског престола, него с небеског, исто као оне четири књиге, из којих се човек учи да верује и љуби Бога, и како ће му се судити на оном свету за рђава дела.

Племство, госпоство, госпоство, племство, на то се паша полакомио, стога дао душу ђаволу; за то се пашиница гордила, поносила се и онако поношљива. Ниједанпут није рекла: жени ми се син хафузовом кћери; сто, двеста пута: биће ми снаха рођака цара царева. Да се онда мање гордила, било би је сад мање срамота, и не би пролазила кроз одаје као петао кад му покисне перје.

„Ко ходи по земљи, а гледа у небо, па се сплете и падне — врло је смешно“.

Пашиница је знала добро ту турску пословицу, а није се ње ниједанпут сетила. Али откуд је мислила да ће се сплести и пасти, кад јој се пут којим је за пашом пошла чинио раван као тепсија. Јер она је знала да је Фати-султан била венчана, да јој је погинуо младожења, и да је она остала слободна. Толико знала. Мање него други. Муж јој није причао ни нешто што је, по мњењу Турака, жени за причање, а камо ли овако што. Гордила се, поносила се, па сад? Док се паша не врати из Прокупља, све је нешто лепо очекивала, све се добру надала, те није дирнула ништа ни од дарова ни од спреме, кад би се понова свадбовало да је готово; а кад се врати, па јој каза шта је и како је, код кога је Фати-султан, да је кадуна другога и ако није од њихна сина пуштена, и, најпосле, шта мисли мула-Халим, то јест, да му је сина он убио, срце јој за час стаде, свест је остави... Кад ништа нису имали с мула-Халимом, плашила је његовим именом сина, кад је био мали, а и сама га се бојала; а камо ли сад. Кад се мало прибра, стид је обузе. Куд ће од бруке! Срамота је чак и од слушкиња. Јер што мула узе, не врати. А и како да врати кад је ту венчање! Венчао се с невестом њена Бал-беја! „Јазук, јазук! Опет јазук! Има ли правде и закона!...“

Пође одајама како никад досле. Не гледа у слушкиње, а заповеда им, не заповеда, него наређује, као кћерима, или млађим другарицама, да што пре поскидају и склоне спрему и дарове. „Нека ти се донесу, кузум Есма, мердивене, па чеврета... чевре по чевре, јаглук по јаглук с тавана у сандуке, оне...“ не може да рече „Фати-султан-ханумине“. Одмах, ханум-ефенди! одговара Есма понизно, и хита. „А ти, ђозум Ајше, душеке... душек по душек, јорган по јорган из мусафир-одаје у сарачану, тамо...“ не изусти „камо се у годину дана једанпут улази.“ Досад заповедала преко дебелоуснате црне робиње, Ђултер, а сад сама! Слушкиње раде и чуде се што сама заповеда, што не креће плећима по стамболски, што не држи главе високо, и што ходећи стаје целом ногом. Колико је год слушкиња, свакој је понешто наредила, свакој покоју благу рекла. Лепо, и као некако другарски, с њима, да јој се тајно не подсмевају (јер јавно не смеју), и да деле с њом оно што јој зацело на лицу читају, бригу, страх, и стид. Али како ће оне баш све опазити, кад је у „светло лице“ никако не гледају, није ред, већ одговарају погнуте главе и спуштених очију.

У овој кући, до пре неки дан веселој, сад брига, страх и стид, а кад би се нешто ово мерило, ко зна шта би претегло. До пред свадбу сваку ноћ, до зоре, сви отмени хареми, и свирка, песма; а сад нико, и ништа. Тишина. Крај капије је непрестано капиџика, млада Циганка једна, па чим прилупа халка на капији, или звекир, она одшкрине капију и тешка се: „Вај! вај! Јазук што ћете се по овој врућини вратити: ханум-ефенди није код куће.“ Гошће се враћају постиђене; јер у отмених је Турака обичај примити госта, и казати му ако није домаћин (или домаћица) код куће пошто је сео и одморио се. Пашиница покварила обичај, да би се сачувала од погледа тајно подсмешљивих, и запиткивања својих пријатељица. И после, она није могла примити хануме, јер јој је у харему син.

Затворила момка као девојку, па га не пушта. Није јахач, није стрелац, али је мушко, младић, па би му тешко било у харему, да није са женама научио. Материн јединац, одрастао у харему, да је увек мајци пред очима. Сад је ушао у седамнаесту, а до пре три године ишао је у женски хамам, с мајком; до пре две године излазиле преда њ девојке, развијене; купао се са женама као жена, играо се с девојкама као девојка. И ко зна, још би, да се мајка не сети е је човек. А ево откуд се тога сетила. Увек се играо с робињама, с црнкињом Ђултер, и Черкескињом Замбак; час задиркивао једну час другу, час их вукао за витице, час их штипао за образе, час угризао за руку, час ударио по плећима и грудима, час их затварао у једну сасвим мрачну сарачану, нарочито Замбак-робињу, и није је пуштао отуд док не обећа да ће се играти с њим Шећер-Шербет; а понекад се и он с њом затворио, па је тамо плашио, откидао од једнога старога дишћурка самур, па јој то метао у недра, вичући: Сичан! Сичан (миш! миш)! Али једанпут дође Замбак својој хануми на тужбу плачући; а кад ханума саслуша девојче, отеже: Аааа! И забрани сину да се затвара са Замбак-робињом; а у вече рече паши е је време да се хануме крију од њихова Бел-беја — пропевао петлић...

Џафер, или, како га родитељи од милости зову, Бал (мед), висок је, танак је, очију плавих, трепавица црних, науснице као угљеном направљене. Леп, иста мајка. Час је обучен као војник, час као софта, данас као Персијанац, сутра као Черкез, сад јерлија... Писмо је учио код куће. Мало пише, у сарају, код оца, много се игра ораха. Страстан је играч ораха, и страсно гледа превртање голубова „на дванаест глава“ и бој петлова. Голубарник му је пун голубова. Сваке године спреми по једнога петла за бој. Лани му петао био надбивен, и ту је проговорила азијатска крв, хтео је својега друга, кога је био петао „победилац“, ножем посред срца, да га од тога не задржаше Турци што се бејаху скупили да гледају бој петлова. И јахао је каткад, али не на ату, него на једној дивној мазги, длаке као атлаз, у самим златним китама. Кад би отишао у Прокупље, пројахао би, обично, кроз све турске сокаке; а на сапима мазге држали су руке сејмени, обучени у празнично рухо; около их је било још, као да су посадили на мазгу дете, па пазе да не падне. И Фати га двапут видела, на мазги, прошао је мимо њене кафезе, и чула је да су њене другарице узвикнуле е су му очи зумбул, е су му уста ђул; видела да су се удариле у груди кад је за угао замакао, али она није ништа осетила, јер Исмаилово јој је лице било урезано у срце прво, те јој било као она светлост што јој допре до зенице ујутру, кад се пробуди и очи отвори.

Затворила га мајка као девојку, јер зна како се Арнаути свете. Пашу су, како она верује, набедили, али ко ће то доказати оним дивљацима. Излетеће неко преда њ усред бела дана, па... После ће га сакрити на бесу, и ништа. А и кад би га ухватили, каква би њој вајда била, кад... Материно срце не сме даље.

Пашић, и ако млад, и ако размажено лане, није видео Фатме, а у њу се заљубио: причала му мајка, и робиње, и једна стара беговица о њеној лепоти много. Нестрпљив био. Црна Ђултер пребројила колико је дана до његове свадбе, па толико зрна пасуља метнула у чпаг његових широких шалвара; и чим би устао ујутру, а она: — Избаци једно, Бал-беј. Тако данас, тако сутра — остало једно, а он се радовао као дете играчки, као што се радовао кад му петао осветла образ. — Сутра ту! Али ето шта му је то њему драго сутра донело!