Ова два човјека бијаху најискренији пријатељи још из дјетињства, па и из гимназије; то се пријатељство протегло и на ђаковање у Бечу. Но од како је Душан Трифковић ступио у државну службу, ово пријатељство није било више онако дубоко искрено као прије. О опћенитим јавним народним стварима су још доста повјерљиво говорили, али како је дошло до личних питања, ту је Трифковић први отказао повјерљивост. Послије ђаковања је ово све очигледније постајало. Они више не питаху један другог: камо идеш с ким се на другој страни забављаш? То тајно неповјерење, то невјеровање другоме, да умије да тајне чува, избило је прво из Трифковића, а када Боривоју не хтједе увјек објашњења дати, ни овај не хтједе више о томе питати. У ђаковању тога никад није било, али од како Боривој поче да учествује у јавним народним стварима, већ нека стидљивост Трифковићева, да он то није у стању, већ да мора са стране да посматра свог пријатеља, удаљило га је од Боривоја. Често се дешавало, да се Душану Трифковићу јавно учинила неправда, гдје су сви знали, да га је поједини владин чиновник јавно као невина напао, омаловажио, запоставио, лажно оптужио влади, он није тражио савјета у свог пријатеља, јер је унапријед знао, шта ће му овај савјетовати; тек у појединим ванредним приликама су искреније, отвореније погледали један другом у очи, и исповједили се један другом. Но и ту се више пута Трифковић кајао, јер се стидио, да није у стању бити онакав, какав би и сам желио да буде. Само се данас није стидио, само се данас није ни мало Душан Трифковић плашио Боривоја Хаџи-Костића потпуно саслушати, све му рећи и све му обећати. Сав град је био узбуђен због одбијања молбенице Боривоја Хаџи-Костића, све је било ускомјешано, па и Душан Трифковић се данас узбуни, сада је и свој очајан положај потпуно схватио. У њему је потпуно сазрела мисао, да сутра отиде свима редом у земаљској влади, а ако не помогну стварна разлагања, он ће протестирати.

Већ се почео сумрак хватати. Ни један од обојице не примјети, да им се два просијака приближише, један слијепац и други који га је водио.

— Удијелите слијепом сиромаху!

Душан Трифковић извади из шпага неколико крајцара и даде их вођи слијепца, који је био заједно са слијепцем пружио напријед руку. Боривој одгурне руку вођину у страну, и стисне неколико новчића у руку слијепцу, која је била доста пуна бакра.

Пођоше даље и дођоше у једну уску улицу. Куће су биле махом на један бој, а горе на боју бејаху прозори застрти решеткама; то су махом саме турске куће. У крају улице, из једне кућице, чуо се звук хармонике, који је пратио ситан али оштар женски глас. Обојица погледаше горе. Са врха прозора кроз горње окно, изнад решетке, извириваше неколико младих дјевојака, Туркиња. Једна од њих механички трзаше хармоником, а остале пјеваху једну српску пјесму, која се орила час весело, час тужно, вазда пуно осјећаја, нарочито кроз ова свежа женска грла. Уједаред ишчезоше женска лица, пјесма и свирка престаде, све умукну. Црвен застор сакри читав прозор. Женске се сакрише испред мушкараца.

Обојица се у исти мах упутише доле низ улицу и, прошавши кроз некоје дјелове чаршије, уједаред се створише на обали ријечице Миљацке. Сарајево се светлило у свој својој љепоти и бљеску, нарочито кеј, тај најлепши дио модерног Сарајева. Дуги редови електричних лампи осветљаваху дуг низ најмодернијих зграда с једне и друге стран Миљацке, овога плахог брдског потока. Пролазећи кроз своје плитко корито преко шљунка и камена, блистала се Миљацка у хиљадама и хиљадама сићушних таласића, одбијајући оштру свјетлост електричних лампи од себе. Уз тих ромор, скачући са шљунка на шљунак, пресијеца ова брдска ријечица Сарајево на двоје. Ту на обалама Миљацке, на асфалтованом кеју бијаше развило Сарајево сав свој раскош, љепоту, чар, спојивши у себи сав исток и запад. Ту посред стотине танких мунара џамија, ниских, чађавих, старинских босанских кућица, које стоје на балванима као на дрвеним ногама — дижу се модерне палаче, надмећући се стиловима модерне грађевинске вјештине. Крај старих турских кућа са решеткама на прозорима, које те подсјећају на средњи вијек, диже се палача на стубове са свим уресима и љепотама маварске грађевинске вјештине; одмах даље се дижу танки минарети, са снажним кубетима над самом џамијом, подсјећају на мистику средовјеког муслиманства. Тамо даље се дижу безбројна кубета украси свих модерних стилова. Ту на најмодерније израђеној обали Миљацке, на асфалту, сусрета се поносити Сарајлија са фесом на глави са Сарајком у димијама и фесићем на глави, ту охоло хода господин са цилиндром, гледа напријед некуд у даљину, не види ни феса ни димија, охоло се крећући напријед; за њим јури поносити муслиман са шареном чалмом око феса, гледа некуд далеко на југоисток, и мисли о будућем османлијском царству у Босни; за њим иде кријући се гомила була са прикривеним лицем, са бијелим, жутим или црвеним сунцобраном, који носи и кад сунце сија и кад киша пада и када снијег веје; а отуд на малом коњичку, који подиграва, иде сељак Босанац са црвеним кишобраном пребаченим преко леђа, као да се танак крст миче отуд. Прљаве, издеране и јадне спољашњости на кога као да се ни сунце не смије, улази Србин сељак у Сарајево, гледа, зино и блене у ово шаренило и забезекнут на овај бљесак, заборавља свој јад.

Када се ова два млада Босанца спустише на обале Миљацке, и када бацише поглед на овај сјај, који још више бљешташе крај електричног освјетљења, обузе их туга и тајна мржња. Све ово бијаше за њих туђ сјај, а босански — он бијаше у далеку прошлост увијен, потамњен, затрпан оно првим нападајем странаца на њихову домовину.

Само што су се спустили низ обалу, уједаред се тихо и свечано захорише поврх Сарајева усклици стотине хоџа у славу Алахову. Са висине, са танких мунара, на све стране се чуло: Алаху екјбер! а ова побожна молитва разлегаше се по мирној тишини и одјекиваше од оних стијена, хрида и шумарака и последњих огранака дива Требевића, који се у небо диже, под чијим подножјем лежи овај град. Као да је све умукло за час и прошлост и садашњост, као да су за час занијемили сви осјећаји и мисли и охолост и понижење, фанатизам, па и погажени народни понос као да је престао; у један мах све умукну, као да се све слило у ту једну кратку пјесму, која тако мирно одјекиваше попут трубе побједоносне послије борбе и пораза Алаху Екјбер! изговорене ријечи кроз стотину грла одјекиваху отуд са Бјелава према Хриду, са Хрида према вишеградској капији, а отуд према Требевићу, и та смјеса силних гласова спојена у једнолику једноставну јеку, губила се тамо доле низ Миљацкине обале, онамо према Сарајевском пољу, гдје се све губило и свега нестајало. И снага и број гласова поче ишчезавати, док не спаде на два гласа, напослетку на један последњи, који заврши са лагано, тихо и отегнуто: Саилахе илелах! Наста тишина, као да је прошао чудан фантастичан сан, а човјек гледа у тавну звјездану ноћ...

Боривој Хаџи-Костић и Душак Трифковић пођоше на сијело к Митровићевима, камо бијаху позвати да дођу неизоставно. Ту ће бити све српско, што се зове народно, сва омладина и женско и мушко, што интелигенцију представља, и све мушко зрело, што је учествовало у борби за народна права последњих десет година.

Кућа Јове Митровића, трговца, била је тамо на граници српског краја и модерног Сарајева, на једној од главних улица овога града. Кућа је била изидана на један бој, доле је била магаза, а горе се становало. Гвоздена врата су сачињавала улаз ове велике куће са малим прозорима са улице. Преко гвоздених врата је била гвоздена шипка препријечена, врата бијаху увијек замандаљена, а отвараху се када је ко лупао халком на вратима. Мјесто капака на малим прозорима бијаху гвоздена крила тамно обојадисана. Гвоздене капке на прозоре метнуо је још прадјед садањег домаћина, а гвоздена врата дјед, када су му Турци претили, да ће га ноћу одвратити од ђаурске вјере. Читава ова кућа, на чије се зидове бијаше похватала скоро стољетна маховина, подсјећаше на не много давну прошлост, када се средовјеким начином живјело.

Када је човјек обичним даном пролазио поред ове куће, васкрсавало му је пред душом оно доба, када се побожни хришћанин морао кришом у тами и ноћи Богу да моли, када је при првом сумраку морао нечујно да притвара гвоздене капке на прозорима, да гвоздене мандале навлачи на врата; васкрсавало је оно скорашње доба, када је побожни православни ходећи у цркву, тик на самом улазу у двориште старе цркве наилазио на објешена човјека, и поред тог мртваца свог познаника, или пријатеља, морао опрезно да се провуче између леша и врата, да не би коме год учинио криво.

Данас не бијаше гвоздених мандала на вратима, ни гвоздених капака на прозорима; кућа је била веселог изгледа, врата широм отворена, кроз прозоре просијаваше свјетлост и просипаше се чак и по улици, а изнутра се чула свирка и орила се весела пјесма момака и дјевојака. Кућа данас бијаше скинула са себе мрачну одору ледне и крте одијељености од свијета, стари дух бијаше ишчезао некако у развалине средовјеких двораца и градина.

Кућа је од давнина својина породице Митровића. Породица Митровића је учествовала у свима добрима и несрећама, које прате српски народ у овијем земљама још од турских времена. Јово Митровић, садањи домаћин куће је остао вјеран старим обичајима и назорима о Српству и отаџбини својих старих. У кући је владао строги стари дух. Оно што су стари чинили, чинио је и Јово Митровић, поштовао је српско право, цркву и вјеру, и борио се против нападања ових старих тековина. Јово Митровић је стајао на челу одбране српских светиња према данашњој управи, њега је српски народ поштовао као народног борца, вођу и првака. Народ га зове: газда Јова, а то име је у народном језику садржало све, што се о Јови Митровићу добро мислило.

Газда Јово је још у своје младо доба остао удов. Жена му је умрла баш када је донијела на свијет друго дијете, када је даровала газда-Јови данашњу домаћицу Драгицу. Драгица је под управом бабе Јоке, очеве матере, управљала кућом, док је газда Јово са својим сином Ранком читав дан био ван куће и водио своју трговачку радњу тамо у чаршији. Баба је неговала Драгицу под великим бригама и сузама пуних осамнаест година, и ево однеговала и васпитала оцу домаћицу, која данас управо и приређује крсну славу и сијело.

И ако је данас кућа Митровића славила крсну славу, нико из куће није био у цркви, да се помоли Богу у покој душе мртвих куће, а у здравље и напредак живих. Тако је хтио домаћин, да у смислу закључка народних вођа, нико из куће не иде у цркву све дотле, док се црква и управа опет не да народу у руке, док се не укине од владе постављени комесаријат — док се не збрише траг насиља власти у српској цркви и не престане тиранија странаца у светињама, које је народ својим грудима себи дигао. Јер када је управа земље, хтевши да све од народа отргне у своје руке, предала управу од својих људи створену општину на челу са комесаром, све се дигло против овог насилног чина, и старо и младо, и мушко и женско. Ту није било странака, читав народ се борио за своју цркву, за своју управу, а против туђе сурове силе, која се дрзнула, да чак заповједа у српској православној цркви, ко ће путир са светим причешћем пред вјерне носити.

Народу бијаше напокон ова борба додијала. Бијаше му тешко пролазећи поред цркве, годинама гледати у њу, славећи и Божић и Ускрс и крсну славу код куће, крај кандила. Разјадило се народу већ, али се није уморио; народ је чезнуо за својом црквом, да се врати у њезино окриље, међу она четир зида, гдје је и под турском управом, од Косова амо, једино био слободан, а ево европска сила му и то мало слободе одузима. Сви су очекивали, сваки дан су се надали добрим гласовима о ријешењу црквеног питања па да народ с вођама и опет уђе у цркву, и Божић, Ускрс и крсну славу у њој прославља; никад се то није тако очекивало и желело, као баш на дан крсне славе, а нарочито данас у кући Јове Митровића, једног од народних вођа, с којим је по Сарајева дијелило све јаде и радости. Данас се највише говорило и по граду, да ће за кратко вријеме доћи царска потврда црквеног статута и народ ће и опет добити своју цркву, српске куће ће и опет стати на старе темеље, дјеца ће веселије пјевати божићну пјесму и тропар свецу крсне славе.

Није било госта код Митровићевих, који није бар једаред на то помислио и домаћину казао шта мисли.

У кући Митровића су данас гости сједели у три собе. У великој соби с једне стране на миндерлуцима бијаху посједале жене, и то напријед баба Јокина родбина, па остале рођакиње. Ту су биле све тетке, стрине, прије, куме и при доласку се поздрављале са баба Јоком.

— Добар дан, како си? — поздрављале су гошће домаћицу.

— Фала Богу, како ти? — одговарала је баба Јока.

— Како си још? —

— Нека фала Богу, како дјеца и мајка? —

— Фала Богу —

— Шта ти ради друштво?

— Добро фала Богу. —

— Нека фала Богу тако и треба —

Све су ово изговарале бабе, тетке, стрине, куме и друге са најљубазнијим изразом на лицу, а са срдачношћу, која се одражавала у гласу и изговору.

Ту у реду са осталим женама сједела је и баба Даша, опће познато лице у Сарајеву, већ и због тога, што је сваком, с којим се први пут видјела, оштро гледала у лице и питала: а гдје сам те рано видјела? Крај ње је сједела опће позната баба Стака, која је сваком хтјела да докаже, да су род и дотле није остављала никога на миру, док није позвала у помоћ све љестве сродства из црквеног права, и ипак доказала сродство. Све су ове жене, пошто су измјењале онај срдачни поздрав, претресале све најважније новостиске градске: ко је оболио, чим се лијечи пришт, како се остављају краставци за зиму, а највише о удајама и женидбама; ако их није било, саме су мислиле, ко би се све могао узети; ове зиме су пронашле осамнаест љубавних, вјерених и будућих брачних парова.

У малом собичку с лијеве стране од велике гостинске собе сједели су сами мушкарци, већином друштво домаћиново: винароши, дуванџије и политичари, и гласно расправљаху о девним политичким питањима, само још није дошао ред на црквено-школско питање, али је сав овај досадањи говор био само увод, спремање за ту важну и једва очекивану расправу.

Пило се мостарско вино, позната жилавка жуте боје, јасна и чиста као зејтин, која брзо ствара добру вољу и савлађује човјека. Ово је вино домаћин набавио баш за данашњу прилику, до сто ока, а донио га је већ и зато, што је то домородно вино. У другој великој соби, с десне стране од велике гостинске собе, сједела је омладина: дјевојке и момци. Ту је била домаћица Драгица, данас чисто узбуђена од многих гостију. Дјевојке су све биле на окупу, само некоји позвани мушкарци не као да су чекали да се друштво најпре развесели. Но од мушкараца су ту били: млади доктор из болнице, др. Влада, прозвани Владица, Лука, нови суплент на једној средњој школи, прозвани Лукица, судски вјежбеник Ђока, прозвани Ђокица, млади правник Никола, син једне угледне Сарајевске породице, позвани Никица.

Ова четири младића су за сада забављали дјевојке, махом све прије, родице и пријатељице Драгицине, међу којима је ту била Јелка, најбоља, пријатељица Драгицина, па Јања прозване Јелкица и Јањица.

То бијаху махом једна другој једнаке дјевојке, да се ни говором ни мишљењем ни животом не разликоваху.

Мушкарци су се трудили, да укажу овим дјевојкама сву учтивост, све лијепе форме љубазног, нежног понашања већ из разлога, да сперу са себе многу и многу срамоту, коју им је по гдјекоји поган језик нанио.

У читавом друштву, у све три одаје, владао је један дух, старински дух, јер се пазило на бабу и на домаћина, који су тако научили. Како је који нови гост или гошћа ушли у велику гостинску собу, послије поздрава су их ту дочекале двије дјевојке, нудиле са слатким, ракијом, колачима и кавом, а мушке и са цигаретлама, љубазно се нагињући према гостима и стидљиво шапћући: „изволите!“ С почетка се мало говорило, као да је неко ноге прекрстио, али се послије већ слободније говорило. Ова нова мушка омладина васпитана у Бечу, Биограду, Загребу и другим већим градовима, донијела је и нешто свјетских обичаја, но то су за сада примале само дјевојке, е, а зато је било доста разлога. Јер што је судски вјежбеник Ђокица говорио, то је Јањица жељно слушала и гутала његове ријечи и то не само данас, већ на сваком сијелу гдје год су били заједно, а неко се већ побринуо, да тамо гдје је Јањица, да некако буде и Ђокица позват. Исто је тако било и са Лукицом и Милом, Никицом и Јелкицом и још некојом господом и госпођицама. Господа су са финим манирима, нежним понашањем, парфимисаним још тамо пријеко, умјели вјешто да освоје онај мали кутић у женским грудима, који тако много пута умије да ствара буре у мислима и осјећању тих дјевојака, прољеће или ладну зиму, страшну празнину... Мало потраја унутра уђе млад човјек, правник десете године, прозвани Стевица. Он сједне у друштво неколико дјевојака. Ово друштво се звало друштво за извјештавање новости сарајевских. Стевица је био предсједник тог друштва, јер је знао све шта се у граду дешава и одмах овоме друштву јављао, које се састојало из самих родица његових, неколико старијих дјевојака. Ово је друштво знало о свему, шта се у Сарајеву дешава, све сплетке, све свађе, интриге и оговарања, и о томе су ширили гласове по граду. Они су стварали мишлење о појединим људима. Ту им је ишао посао најлакше, двије три ријечи, два три погледа на човјека и за један трен је појам о свима способностима, својствима дотичног лица готов. О једном су рекли да је глуп, о другом да је већма глуп, а што год су о њему казали, то су сами разносили по граду.

За сад се највише мотрило из обе собе на собу момака и дјевојака, гдје се још мирно разговарало, сједило на миндерлуцима. Сваки од мушкараца је забављао онај ужи круг дјевојака, гдје се његова „наклоност“ налазила. Дјевојке су ишле за тим да имају што више забављача, а оно, да освоје једног, то ће већ по себи доћи.

На оваким сијелима је то најзгодније, јер ту нијесу само дјевојке и момци имали ријеч, ко се коме допада, већ све бабе, тетке, стрине, куме, прије и друге рођаке. Старог српског обичаја, да млађи свуд имају слушати старије, па и у удаји, ове женске се нису могле тако лако одрећи па ма колико ови младићи баш модерно образовани и неке нове модерне мисли овамо доносили. Зато ништа није могло проћи без њихове; дух тих жена, лебдео је над читавим овим друштвом, њихово љубопитство, жеље, бриге за њихову будућност, лебделе су као духови над овим дјевојкама и момцима. Ново зачело. Ове су жене већ на двадесет дана у напријед одредиле ко је чији. Но и то се баш није радило тако на памет, и ту је неко други такођер играо улогу, још нечије жеље, мисли и — срце; не да су дјевојке саме изрекле: „Овога хоћу“ то су бабе, тетке, стрине већ саме знале докучити од некуд.

У једаред се ускомјешаше сви гости у све три собе, за час наста жагор, па тишина. Неки питаху: Шта је? Ко је? но међу тим се Боривој Хаџи-Костић и Душан Трифковић већ бијаху поздравили са бабом, а домаћин им је весело ишао на сусрет. Послије првог поздрава их одведе у собу гдје је он био домаћин. Овде наступи весео жагор и зачуше се усклици радости и одобравања. Сви мушки поустајаше и очито указиваху љубав и поштовање првој српској омладини ових земаља, која је свршила свеучилишне науке, а и као омладини, која се у народној борби задњих година борила уз народ и народне вође. Већина сматраше за част руковати се у њима и рећи им: Бог ти помогао, докторе! Ту су и сами били поносом испуњени, да своје синове могу докторима да зову.

Наста жагор у омладинској соби, и међу самим дјевојкама. Жагор не престајаше, и ако су видјели ко је дошао. Све се утиша када два нова госта уђоше у омладинску собу.

Прво је ушао Душан а за њиме Боривој. Понашање Душана Трифковића се зачас промјени, лице му доби полу одушевљен полу елегантани уздржљив израз са примјесом лукавства. Лако се Поклони и са неколико елегантних тако слободних покрета уђе у ово друштво, као да је већ одавно ту. Још се једаред насмија, очи му сјевнуше онамо у страну, гдје је стајала једна госпођица, која је очито нањ гледала.

— Госпођице Анђице, јесте ли већ давно овдје? рече јој ласкаво, приступи јој, пружи јој руку, ухвати њезину, стисне је и дигне да је пољуби, дубоко гледајући дјевојци у очи. Она отме своју руку и учини лицем, да се он не срди зато на њу. Читаво друштво примјети ово и стајаше под утиском овога поздрава.

Младић и Анђица — шаптаху у друштву једно другом, јер су Душана у оваквим друштвима звали младић, у бољем случају госп. младић.

Боривој Хаџи-Костић бијаше ушао сасвим мирно нешто застрашен од многог, нарочито женског друштва, и изгледаше много мањи и ужи, као да се за половицу смањио.

Када два госта уђоше, од свих женских једина Драгица бијаше као домаћица оставила своје мјесто и изишла пред оба госта. При поздрављању је поцрвенила. Додуше бијаше устала сасма слободно, са облигатним љубазним осмијехом, али у свима покретима се огледала неукост и стидљивост дјевојке, која још није стекла ону неусиљеност друштвеног опхођења, које долази само од великог додира с друштом.

Послије поздрава са свима познатима, Душан сједне крај госпођице Анђе, прозване Анђице у овом друштву, Боривоја посадише крај друге двије госпођице, које још нијесу имале удварача, а домаћица сједе крај др Владице.

Доласком ова два госта престаде стари говор у друштву, прекиде се стара забава и морадоше се сви стрпити, да започне читаво друштво једном душом мислити и осјећати.

Када ова двојица уђоше у собу дјевојака и момака, ускомјеша се и заталаса се и у себи жена; све похиташе на врата и баба Јока и све тетке стрине, куме и родице, некоје чак уђоше у собу и саме живо учествоваху у поздрављању, нарочито тетка са Кошева, она се чак и смјешила заједно са младићима и дјевојкама, како се ко смјешио, чак се и клањала нехотице, као што се ови клањаху кад се поздрављаху.

Но уједаред зашушта нешто на пољу: жене, које су стајале на вратима, размакоше се и унутра чисто улети млад пар, госпођица и млад господин као привезани једно за друго.

— Милкица, Ђорђо! кликнуше и женске и мушки као у један глас. Када ово двоје уђоше, зашушта, замириса и засја дворана, као да је цвјетно и мирисно прољеће на лаки крили долетјело у овај салон.

Она се звала Милена, у овом друштву названа Милкица, висока и танка струка, напарфимисана и блажено насмијана, при поздраву ословљаваше све мушке и женске именом, у знак нарочите искрености и наклоности. Он, Ђорђо, био је углађен и очешљан, са брижно послаганом косом с лијева на десно, као да му је фризер длаку по длаку једну поред друге слагао. Читава његова укусно удешена статура, одјело, коса и бркови говораху, да су чешљеви, четкице, бркомази и парфими ревносно вршили своју службу. Послије поздрава Милкица изабере једно мјесто у крају на миндерлуку, као стријела се брзо створи ондје, за њом се лепршао боа до земље, а Ђорђо за њим, сједоше једно поред другог, као да су још непрестано везани једно за друго.

Савјет тетака, стрина и рођакиња је ликовао, јер ова љубав, то је био плод њихове бриге, заузимања, вјештине. Овим двама бијаше још прошле зиме суђено, да најпре једно крај другог сједе, да се заједно забављају, да се заљубе и буду једно другог. И ето савјет тетака и других родица је побједио, од то доба се овај млади пар у друштву не растаје и када се о њима говори у друштву, вазда се каже: Милкица Ђорђо, као да је једно име крштено име а друго презиме једног и истог лица.

Друштво се лагано загријевало, само са чекало, да се добром расположењу даде маха. Када отпоче игранка, похваташе се парови једно крај другог, као што су спочетка били једно другом додијељени. Но већ код друге игре се почеше некоји парови растављати и с другијем мјешати. Боривој Хаџи-Костић се отресао оне прве стидљивости и везаности, поче чак и своју бригу за час да заборавља. Када је по трећи пут дошао ред на игру, сам је потражио младу домаћицу и с њоме почео играти. Обоје су играли с вољом, а то су им приметили сви гости и на покретима и на држању тијела, и ако за вријеме игре нису ништа говорили.

Драгица је при игри ухватила лијевом руком за своје сукњице тамно плаве боје, које се упиле уз њено пуначко тијело и свуд се лагано, тихо и без шума повијале заједно са високим стасом, који се прегибао и чисто таласао када је правила ситне кораке, када су се мале ципелице нечујно промаљале испод доњег дијела сукње и опет се сакривале заједно са пуначким доњим дијелом тијела. Она је брижно држала сукње, да јој не скачу тамо амо, јер је вазда осјећала стид, када би се когод од мушких загледао у њу или на ма који дио одијела на њој. Боривој је опрезно држао њену руку, гледао лијево десно, па и на њу, већ да се не би с ким год сукобила, но и у том летимичном погледу видео је њен читав стас и главу, умотану увојцима црног прамења бујне косе, и ситне власи, које се упиле уз чело јој. Црна врпца јој се тик упила уз врат, и све то скупа стапаше се у Боривојевој души, када би скинуо поглед с ње, у једну хармоничну слику, коју је тако радо имао пред собом.

Све ове ствари и одијело Драгица није дуго удешавала, нико то није ни опазио, док није почела ево играти.

Сада сви гледаху на њу и чуђаху јој се.

— Коју игру играте радо? — упитаће је Боривој

— Све.

— А најрадије?

— Српске, кад их код куће играм.

— Зар не би волели на једној великој забави играти?

— Ви знате, да ми Сарајке нисмо на то научиле.

— Тако је на жалост — одмахну Боривој у повлад и обоје се удубе у једне мисли.

Српски се народ града Сарајева са иступањем из цркве мораде одрећи сваког јавног давања забава. Већ неколико година како српска нога није заиграла ни на једној јавној забави.

— Но зато ето играмо на сијелима, овако још волијем — рече Драгица замишљена.

— Не заборављајте на сусједа — чује мушки глас, гдје јој у игри и окретању у колу говори. Она спази др. Владицу, насмија се и лукаво му добаци:

— Не, не, не.

Баш када је весеље, раздраганост и одушевљење постигло врхунац, када се клицало домаћину у здравље и у славу српског народа, усред тог весеља српске куће, уједаред се деси нешто неочекивано. По свима собама сви ућуташе, као да им је неко уста запушио. Наста тајац. На улазу у велику гостинску собу појави се једна углађена појава, сва званична. У свом званичном одијелу са гипким корацима и насмијаним лицем уђе у нутра Виљем Улрих, савјетник земаљске владе за Босну и Херцеговину. Кад савјетник земаљске владе уђе, он чисто зачкиљи, баци један кратак орловски погледио друштву, али у маху показа љубазно лице према домаћину. У први мах бијаху сви изненађени овом посјетом, јер до данас није још ни један владин званичник прекорачио праг Митровићеве куће ни на један празник. И сам се домаћин збунио, јер је знао, да је ова посјета указивање наклоности од стране земаљске владе. Сви остали сада разумједоше значај ове посјете. У први мах овлада узбуђење свима, но брзо за тим огорчење, да земаљска управа ове земље, која је до данас само ударала по образу српски народ овијех несрећних земаља, а и нанијела му више удара, пораза и штете, него петстогодишњи непријатељ, да та влада смије да пошаље свога савјетника на српску крсну славу, и то једном од народних вођа.

— Желим сваку срећу на данашњи дан ваш велики празник вами, вашој кући и оној ствари, којој ви на челу стојите, честитао је владин савјетник домаћину крсну славу. Овај бијаше скинуо фес за вријеме честитке и био је изненађен на овијем ријечима. Остали сви стајаху нијемо и не могаху да вјерују у истинитост ових жеља.

— Хвала вам, лијепа вам хвала што сте ме посјетили. Одговори домаћин и понуди госта да сједна. За часак наста потпун мир. Нико није говорио ништа.

Сутрашњи дан је требао бити значајан за српску омладину, која је потписала меморандум. Један од вођа ће ићи у земаљску владу, да тражи разјашњења. Душан Трифковић се пак одлучио, да сам иде у својој ствари да тражи објашњења.

Када је народни вођа ступио у чекаоницу земаљске поглавице, овај га врло љубазно дочека, а по саслушању му одговори у кратко, да земаљска управа никога не запоставља, дакле ни Србе, она их шта више цијени, јер су домородци.

— Да влада не запоставља Србе, доказујем вам наименовањима од послиједњаг мјесеца. Наименована су два Србина на судској струци за вјежбенике, један Србин суплент трговачке школе је постао правим учитељем, један Србин суплент на гимназији је наименован за правог учитеља у привременом својству, два Србина писара порезног уреда су са првог степена дигнути на други степен, три Србина су добили мјеста вратара на разним заводима Босне и Херцеговине

— Вјерујем вам цијењени господине да је све тако, као што сте извољели рећи, но то су све службе нижег реда — говорио је народни вођа учтивим али озбиљним тоном, да се са лица могло читати незадовољство. — А камо мјеста за ову омладину, што је већ свршила, па чека гладна и неодјевена?

— Сада нема упражњених мјеста.

— Велите нема, али ето баш прије неки дан сте наименовали једног странца на мјесто, за које ми имамо једно наше дијете.

— Оно је само званичан акт изашао прије неки дан, док је његова молба била у ријешавању прије него што је тај млади Србин свршио.

— Па како да имате за Србе мјеста само у малим званијима. Ето наименовасте у послиједњој години око двадесет виших званичника, а ни једног Србина.

Земаљска поглавица се намршти. Он овоме не би одговарао да није нешто знао, наиме, да ако овоме овдје не да така одговора, да га заћутка, да ће се покренути какова нова депутација у Беч цару и министру, па чак и на делегације изнијети, што му не задаје иначе великих брига, али му само намеће нов посао. Преко министра и преко делегација се најлакше даје јавност оманути. Зато је боље укратко усмено свршити.

—- Но и на то Вам баш могу одговорити — и погледа га значајно — ако баш желите. Када вођа даде нијем знак да жели, земаљска поглавица уозбиљи лице још већма и настави. — То се већ одмах у почетку државног рада показало, да Срби слабије подносе труд, муке, а нарочито тачност званичну. То вам морамо исјавити, да су Срби лош материјал. — И земаљска поглавица окрете главу према прозору, а намрштено лице му је требало да каже: жао ми је што вам ту горку истину морам да кажем, али и то треба да знате.

— То се још нигдје није показало.

— То се ето баш у Босни показало — строго га прекиде земаљска поглавица. Срби су лош материјал, слаба интелигенција, још слабија спрема, и зато морамо са стране да доводимо званичнике, да имамо кога мећати на виша мјеста, гдје се тражи већа спрема — говорио је осорно поглавица, и ове ријечи изговорене строго, с презрењем али уздржане од љутине, говориле су народном вођи: срамота је, што је тако, а о овом нашем резултату и увјерењу си не дамо ни контролирати ни интервенисати, јер бих инача изнијели још горих ствари о слабој интелигенцији Срба, и лошем материјалу међу званичницима, које нам ви Срби дајете. Вођа застаде мало, не даде се збунити, већ настави даље.

— Па шта ће бити са овом омладином, која је ето свршила, а молбенице им враћене?

Земаљска поглавица се удуби мало у мисли и постаја тако. Оно што је земаљска управа одлучила за омладину, која је демонстровала против управе земаљске, то му није могао рећи, али је једно морао учинити, а то је: дати такав одговор, који ће моћи умирити духове и онемогућити протесте бар за извјесно вријеме.

— И тој омладини ће се дати мјеста — и погледа га значајно, да га увјери — и то онда, када будемо имали мјеста за њих на расположењу. Нека наново пошаљу молбенице на земаљску владу, пак ће мо видјети шта се даде, ако се буде могло што и за њих учинити.

Када је вођа хтио да отвори уста са новим питањем, земаљска поглавица се поклони у знак, да је аудијенција свршена....

Српска гостионица код Гамбринуса се зове српском, тако су је прозвали Срби што, ван странаца, који долазе амо у великом броју, залазе у њу и Срби. У тој српској гостионици се точе: аустријско вино, мађарско пиво; ту се могу добити швапски бифтеци, швајцарски сир, и све остало, што у бечким швапским рештаурацијама; у тој српској гостионици су, странци за себе за читаве године резервисали главне столове, но, између осталих столова има и један у буџаку, који се зове српски сто. У тој тако званој српској гостионици није од велике важности оно, што се поједе и попије, већ што се каже и чује.

Када се запале свијеће, почну и гости улазити у српску гостионицу. Како се скупе тројица око српскога стола, одмах почну да шапућу, да шушкају, да подозриво гледају на сваког ко улази унутра, но како их когод погледа, сместа ућуте, њихово лице се уједаред претвара у најучтивију љубазност, поздрављају га најучтивије и чекају тренутак, да им овај нови гост окрене леђа. Онда опет настављају шапутање и подозриво проматрање.

Број чланова српског стола се умножава; напокон се скупило око десет младих људи, самих Сарајлија. Ту има неколико трговаца, посједника, нижих званичника; ако добије приступа, и који Босанац ван Сарајева, то је онда велико повјерење и почаст поклоњена. Учтиво понашање, љубазно лице, углађени манири у говору и поздрави су главни захтјеви, који се постављају на сваког члана, јер они хоће да важе као интелигентна српска омладина. За тим се столом ствара српска политика, и то онај дио, на који народне вође не доспијевају, нити имају воље за њу, чак се и такови закључци направе овде, за које народне вође не ће ни да знају. Но омладина око српског стола политизира; онда прави мњење о новом политичком положају, о догађајима у Сарајеву и ван Сарајева.

Једно од главних лица овог друштва око српског стола јесте Ђорђо, прозвани добричина јер се на његов рачун забављало, када се политички програм исцрпао.

Данас је Ђорђо докричина мало касније дошао.

— Чујеш Ђорђо! знаш шта је ново? упитаће га један. Ђорђо се сав избечи од радозналости.

— Шта?

Душан се као на команду дигне и пође тамо.

— Ма шта се дате толико нудити и молити, ослови га исти господин најљубазније и најискреније га ухвати за руку и скоро га привуче к столици крај себе.

Господин Драгутин Франк, професор једне средње школе сарајевске, покрштен Јеврејин, сада Хрват, са повријеђеним пријатељством, учтивошћу и топлотом искреног пријатеља пребациваше Душану, називајући га г. Душане!, што тако мало прилике даје, да се састану и изразговарају. И ако је овај човјек показао сву љубазност и живост у свом понашању, ипак се видјело, да је професор Франк био човјек у годинама. Био је велике накостријешене просједе косе, која је говорила о необичној нервозности овог човјека, коју нарочито потврђиваху младачко живе но вазда узбуђене очи, које су непрестано лутале, на сваком се предмету задржавале, као да испитују и докучују нешто и на предметима без значаја. Поред све живости, лице му не имађаше никаквог одређеног израза, у часу изгледаше као лице обичног занатлије, који је много пропатио, једино што му се мускулозно тијело свакој патњи одупирало.

— Ми смо стари знанци и пријатељи, па ипак пролазимо један крај другог само комплиментирајући - одпочне професор Франк и подсјећаше Душана на један говор од прије годину дана, када су се тако пријатељски сложили у свим питањима о којима су расправљали.

— Ја се тако угодно сјећам, како смо се онда у свачему слагали — настави г. Франк. И Душан се сјећаше тог разговора, но није могао да се сјети, да су се тако у свему слагали. — Можда сам заборавио — помисли у себи.

- Ма шта ту треба много — кад год ме видите сама, изволите само увијек за мој сто сјести, ви ћете ми увијек бити најмилије друштво, будите увјерени г. Душане — о моме искреном пријатељству — увјераваше га Франк.

— Имао бих давам саопћим једну ванредно лијепу ствар, управо имам за вас једну ванредну ствар, која ће вами неописане користи донијети.

Душан се чудио овој незаслуженој љубазности, још више понуди, која му се чини без његове жеље.

— Какова је то ствар?

- Сјећате ли се, да смо се ми онда разговарали о земљопису балканских држава, пак да смо дошли и на Босну и Херцеговину и Србију, и говорили и о прошлости Србије?

Душан се не сјећаше подробно свега.

— Набавио сам вам најинтересантније дјело те врсте, краљевину Србију, од оног познатог српског писца. Ох, то вам је прекрасно дјело, ту ћете све наћи, све дивоте, све врлине, све љепоте те прекрасне земље. Желите ли ту књигу? Ја ћу вам је драге воље уступити на извјесно вријеме. Баш бих волио да чујем ваш суд.

Нешто необично виде Душан у говору, у љубазности и пријатељству овог човјека; нека наметљива искреност и незаслужен поклон му се пружа, који он није ни слутио и такова љубав и пријатељство, које он до сада такођер ничим није заслужио.

— Знате л’ господине, о врлинама сваког човјека се у граду доста говори, па и о вашој врлини, да се интересујете за историју. — Ту Франк мало престаде, погледа преда се и чисто се изгуби у мисли. Душан га погледа у тај мах и баш када је хтио нешто да проговори, Франк настави.

- То је заиста лијепа црта у вас, да се интересујете за науку и то нарочито за историју вашег племена, за своје дичне претке, за славну прошлост свога рода. То човјека уздиже, то му дух кријепи, то га носи у далеку али у љепшу будућност. Шта нам управо и вриједи овај живот, ако немамо идеала? Све је ово Франк изговорио лаганим промишљеним тоном, без одушевљења, гледајући замишљено на једну тачку пред собом, дао је говору неку врсту убједљивости, коју човјек више осјећа, него што ју схваћа.

— А, ово је дивно дјело њим би се могла свака европска литература поносити, — настави Франк, када Душан и опет хтједе почети говорити. — Српска књижевност има ванредних дијела, нарочито ми се ти србијански писци допадају — и својим лаганим тоном, откри ону поверљиву страну свога говора, која доказује о промишљеном увјерењу и искрености.

Душан је стајао немо и сав запањен, чуђаше се овим разноликим средствима предавачке вјештине, која се служила свачим, час одушевљењем, а час се опет повраћала у промишљен ладан увјерљив начин.

Душан се често сретао са професором Франком, но никада није никакву важност полагао на њега. Упознао се с њиме приликом честитања у једној српској кући. На први поглед му се овај човјек учинио симпатичан, нарочито у говору, но касније му се учини, да много говори и да тиме као досађује, послије су се сретали, јављали се један другом, разилазили се, а Душан је послије тога на њ заборављао. Тек се од најновијег доба Франк љубазније јавља и тражи Душаново друштво. Одкуд то и зашто? То Душан није умео да растумачи. Трипут четир пута га у кратком времену Франк најљубазније ословљава, добаци му неколико љубазних ријечи, но одмах се удаљује. Спомене му које српско име с похвалом, чак се и нашали и опет се изгуби.

Данас је ето позвао Душана за свој сто. Све се ово учини Душану, као необичан знак наклоности, чак незаслужене пажње, и то нарочито од једног Хрвата. Душан је пак у послиједње вријеме избегавао Хрвате званичнике, није се упуштао с њима ни у какав разговор, јер су му тако пријатељи савјетовали, а и сам је дошао до тог увјерења, да ове људе треба избјегавати, бар он то треба да чини, јер је у послиједње вријеме примјетио, да му злобе, пакосте, чак да му подмећу лажи.

Поред свег тога увјерења, није могао да одбије позив професора Франка, јер је било нешто за њега нејасно у опхођењу овога човјека, неке врсте учтивости, увјерљивости у његовим ријечима и онда из извесних разлога Франка није могао одбити; ту су говориле још и друге чињенице, које му нијесу биле баш најјасније.

- Немојте да вас дуго задржавам од вашег друштва — опомињао га је професор Франк послије ово неколико ријечи — изволите г. Душане у своје друштво, ја вас не задржавам дуље — рече Франк и растадоше се.

Кад се Душан вратио српском столу, примише га са ријечима: честитам на забави! Душан се похрвати! и друге му сличне ријечи добациваху с ироничким подсмјехом. Боривој Хаџи-Костић, који је међутим био дошао, ћуташе и лице му бијаше намргођено. Очито је нешто тајио да рече Душану. Када се кренуше сви кући и Боривој остаде сам с њим, из њега изби љутина.

— Дозволи, да ти кажем отворено! Ово је више него лакомисленост од тебе, да данас, када молиш унапређење, да данас тражиш друштво Хрвата званичника босанског — изговори Боривој љутито и осорно, да је овај тон Душана увриједио.

— То не разумијем, да се с овим човјеком не смијем разговарати — одврати Душан увријеђеним тоном бранећи се.

— Ти ваљда и не знаш шта се за тебе говори? — запита га Боривој и строго, скоро тајанствено погледа на Душана. Душан се чисто стресе. Слутио је неко зло.

Сутра дан Душан Трифковић хотимице изостане из српске гостионице, не што се бојао састанка са професором, јер је био противног увјерења од Боривоја, већ да не да повода, да га овај онако критикује. Чак се стидио, да му Боривој у овој ствари даје лекције. За професора Франка није чуо баш ништа зло, те према томе није сматрао за обвезно оно, што му је Боривој говорио. Но када је у себи промјерио цјелокупан утисак са овога човјека, овај му човјек не дође ни мало симпатичан. И сам говор му се није учинио пријатан; вазда почиње о неким другим темама, о којима он у опште и не мисли. Но избјегавати тог човјека не би било чак ни пробитачно, нарочито данас, јер би тај човјек у том случају имао право ићи свуд унаоколо и говорити о његовој несношљивости, можда чак и мржњи према Хрватима, а то би могло сасвим неповољно утјецати на његово наименовање. А разговор са Франком не би никако могао шкодити, јер он ни у ком случају не би одао своје унутарње увјерење, које се не би допало онима на управи.

Када је послије два дана улазио Душан Трифковић у српску гостионицу, био је сав мишљу прожет, да ће се с тим човјеком састати, и није му било пријатно. Кад уђе унутра, први му поглед паде на ону страну гдје обично Франк сједи, но необично се обрадује, када га није затекао. Мислио, је ако касније дође, да ће се тако окренути, да га овај не може видјети.

Тек се послије неколико дана нађу на улици. Душан чисто претрне, Франк се пак само љубазно насмије поздрави га издалека и отиде даље. Ово сасма изненади Душана. Ово још волијем - помисли у себи - биће да је и сам одбацио мисао, да се са мном даље разговара о краљевини Србији.

— Јесте ли чули за најновију сензацију, млади пријатељу? — чује једног дана Франков глас иза леђа на улицу. Душан се чисто тргне. Кад се поздравише Франк настави.

— Католички сарајевски бискуп опет учинио нетактичност, о ком ће без сумње опет све новине писати; опет је покрстио једног муслимана у католичку вјеру — Професор Франк застаде и удуби се у мисли. — Ја не знам управо шта тај човјек хоће? Изгледа, као да му је намјера, да друге вјерне подцјењује и омаловажава.

— Па то би на крају могло да има злих посљедица — усудио се и Душан да проговори о овој ствари, јер се о њој говорило по читавом граду, најоштрије се осуђивало, а муслимани су чак почели пријетити бискупу, да га не виде на улици, јер би то сматрали за изазивање.

- Разумије се да би то могло да има пошљедица. Ја се само морам чудити, што тог човјека не баце у пензију. Он непрестано чини гиксере, сад вријеђајући вјерско чувство муслимана, сад православних; ово ће на крају морати прећи границе — говорио је Франк с таким нагласком, да је и Душан био потпуно увјерен у искреност овог увријеђеног чувства; чак се чудио овој оштрој критици од стране једног католика и то још Хрвата; католички бискупи у Босни и Херцеговини, по Душанову мишљењу,- нијесу друго, до ли пропагатори за велико Хрватство у оквиру аустријске монархије.

— Ви без сумње идете у српску гостионицу, — даде професор Франк други правац разговору. Можемо заједно тамо, и онако је вријеме пиву.

У српској гостионици још нијесу били сви гости на окупу. Професор Франк изабере један мали сто у крају гостионице и ту сједну обојица.

- Извинићете ми, што обећану књигу никако нијесам ни донио ни послао — поче професор Франк — некако — правдајући се. Био сам сасвим заборавио на њу, док се свами данас не почех разговарати. Свеједно, има времена.

Наступи мали застој у говору, као да нијесу имали о чему говорити.

— Молим вас, када дође ваш пријатељ професорски кандидат — не би био рад да нам дође за сто — из небуха рече професор Франк — тај ми се човјек чини страшно нетолерантан.

— Ја мислим да он неће ни долазити за наш сто — одговори Душан, са неким тајним задовољством. — Господине Франк, - да вам искрено кажем, и ја сам тог мњена о њему, и ако га јако поштујем као искрена пријатеља.

— Немојте ме звати „господин Франк“ прекине га професор — То је тако туђе. Кажите ми радије господин Драгутин, кад већ мора бити оно господин ту. Ово ословљавање је бар искреније. Ми троба бар један другом толико искрености да покажемо.

— Господине Франк, то те тешко.

— Господине Душане! у име нашег пријатељства вас молим и преклињем — говорио је професор нежним гласом, склопивши руке - немојте ми више говорити ту туђу ријеч. Ту га ухвати пријатељски за руку, гледаше га увријеђеним али осјетљивим погледом, који је говорио: Ми смо пријатељи, а искрено пријатељство не дозвољава тако туђински говор.

— И ја бих то радо прихватио, али вјерујте, да мије зазорно, да вас много старијег именом зовем. Мени би мило било када бих могао то.

— Е, баш волим, што се ипак у овоме слажемо — упаде му Франк у ријеч. За бога, ви сте Србин, а ја Хрват, зар то није доста разлога, да она ваша стидљивост према мени отпадне? Камо среће када би се ми могли као Срби и Хрвати да сложимо, па кад би све лично могло да отпадне.

Франк застаде гледаше преда се, и очекиваше, да Душан одговори штогод на ове ријечи, но када овај ћуташе, настави.

— Зар ви, господине Душане, нисте увјерени у принцип културе, да што више њих раде у једном правцу, да се и циљ много сигурније постизава. Видите, на пример, сви ми заједнички радимо овдје у овој земљи, имамо заједничке културне тежње и Срби и Хрвати.

Наста мала пауза.

— То је истина, сви заједнички радимо овдје у Босни — некако тешко пребаци Душан преко језика.

— Ма што не изражавате, човјече, ваше мисли слободније, што се плашите? Не влада у овој земљи така неслобода, као што се то обично говори. Само изразите ви своје мишљење слободно; тек ми Срби и Хрвати између себе треба да имамо толико повјерења. Само се изјавите отворено. Та за Бога, ми Хрвати исто тако симпатично мислимо о вами Србима, као о себи самима. То је сасвим природна ствар. Земљописни положај нас упућује један на другог, имамо заједничке културне циљеве, а што је главно, све је условљено заједничким нам језиком. Ништа није природније, него да се у културним питањима служимо заједничким нам језиком. Зар би Њемачка била тако силна културом, да сви, који се служе тим језиком не раде заједнички на тој култури? Био он у Њемачкој, Швајцарској, Аустрији, па чак и у Америци, сваки Њемац мисли на заједницу, на заједничке културне циљеве. За то су данас већ толико силни, да ево и нама већ пријете, а то је баш она чињеница, која нас нука, да се у културном раду ујединимо. Јер, што је више њих, који једној ствари служе, та се ствар прије постизава. Драги пријатељу, то је тако јасно као сунце, у томе не смије бити спора - Озбиљност лица професора Франка, код овог говора, бијаше пред Душаном најјачим аргументом, да овај човјек истину говори и да бар у овом питању искрено мисли.

— То је света истина да што више њих раде на једној ствари, да се та ствар прије постизава - понављаше Душан професорове ријечи.

— Баш волим, што се у свему слажемо — рече Франк — и опет ухвати пријатељски Душана за руку. Но држим, да ћете се и у том сложити самном, да морамо сви заједнички радити, и ми из Босне и они из Србије, Хрватске, Славоније и Војводине, да се на културном пољу ослободимо од сваког туђег утјецаја. Прва би нам дужност била, да у први мах одбијемо све нападаје њемачке најезде. Све морамо употријебити, да најпре њихов утјецај одбијемо и онда на крају мора бити успјех на нашој страни.

Кад професор Франк престаде говорити, настави Душан из своје побуде.

— Главно је да чувамо језик, који нас управо чини народом.

— Чудновато, како се наши судови у свему слажу — и погледа Душана наивним изненађењем, но не умеде дуго задржати лице са тим наивним изразом.

— Откад ја пропагирам те мисли, али шта ће те, када међу нами нема повјерења. Само би се на том међусобном повјерењу могло остварити југословенство, односно културно ујединење Срба и Хрвата.

Ту професор Франк застаде, замисли се и даде прилике, да га Душан проматра и својом озбиљношћу да га увјери о искрености његових мисли.

— Напокон не ће ни моћи бити другачије, не будемо ли ми учинили, доћи ће паметнији од нас. Како ви мислите о томе?

— Душан разумјеле ово питање као индиферентно, и слегну раменима.

— Боже, какови се све планови не праве — рече најзад Душан, више се губећи у опће размишљање — Сасвим је природно, да ћемо једаред сви морати радити у том смислу.

— Не само на културном пољу, већ и на политичком — упаде му Франк оштро и тајно проматраше Душана.

— А, то је тешка ствар — исто тако брзо одврати Душан, хотећи избјећи политичку страну овог питања

— Заиста тешка ствар? Треба само попустљивости и с једне и друге стране. Ви ћете остати Србин а ја Хрват, главно је да постигнемо циљ, да се и политички ујединимо.

Наста пауза. Душану чисто заста дах. Ово су биле оне мисли, које су га интересовале, да их чује из уста једног Хрвата. О тој ствари је доста говорио са својим пријатељима, но овдје — није знао шта да рекне, и онда, како да се изјасни, и то пред чиновником земаљске владе? Као што те мисли, сумње и неизвјестност, пролажаху кроз његову главу, тако се и мијењаше израз на његовим очима, обрвама и на читавом лицу. Франк је пак орловачким проницавим погледом посматрао Душана, и све читао са Душанова лица, и неизвјестност и неповјерење, чак тајне мисли. Франк је ликовао у себи, да у Душана не наилази на велик отпор. То га осмјели.

- Чујте господине, да се разговарамо пријатељски, искрено и повјерљиво. Зашто не би Хрват смео бити повјерљив према Србину? Ко од нас није одушевљен за величине наше прошлости?! За тековинама наше заједничке културе, пјесништва?! Очувати те тековине: Бранка, Његоша, Прерадовића, Враза и заједнички језик то нам је свима идеал. Па кадаби то било могуће под окриљем Србије и српског краља, ја бих на то пристао.

Душан се тргне на ове ријечи. Сам није вјеровао, да је чуо тако шта Дуго је стајао запањен и дуго није умио ријечи да проговори.

Професор Франк га оштро проматраше, види ову фрапираност, упозна тајно ликовање у души Душановој, чак вјероваше, да му и мисли чита како се ове одржаваху на челу, обрвама и лицу Душанову.

— Немојте се ништа чудити мојим ријечима, настави Франк. Мени је све једно, било Сарајево, Биоград или Загреб центар једне велике слободне југословенске државе, гдје би цвјетала слобода, књижевност и умјетност. Зашто на пошљетку не би могао бити Биоград центар? Вами свима то мора бити све једно; код правих политичара то неигра никакву улогу.

Професор Франк ућута и када сада баци поглед на Душана, лице овога изражаваше страшну пораженост. Професор Франк разумеле ово.

— Зашто би тајили један другом мисли, када смо постали овако искрени — изговори, и недаде на себи примјетити никакове промјене ни у мишљењу ни у осјећању. — Будимо искрени један према другом, господине Душане, шапну, и глас му бијаше прожет нежношћу и узбуђењем. Међу тим је и опет посматрао оштро гледао у сваки покрет Душанов.

Када Душан и сам види, да га професор Франк посматра, овај задржи исти положај тијела али у часу промјени израз испитујућег лица у израз обичног размишљања, и тако задржи дуго овај положај, да увјери Душана, да о нечему другом размишља.

Послије тога се чисто прибра и приближи се Душану.

За српским столом у углу су били сви на окупу. Стевица је већ искритиковао народну политику, изгрдио вође и свршио подсмијевање са црквеним статутом, који би народне вође израдили.

Послије крсне славе о Аранђелову дану у кући Митровића и опет наста стари мир, тишина и стари ред. Стари Митровић и син му ишли су сваки дан ујутро рано у магазу, а касно се у вече враћали натраг, као што су то до прије чинили. Исто тако Драгица и баба наставиле свој стари посао у кући. Прије подне се радило по кући и у кухињи, а послије подне су обје сједиле уз какавгод други посао у соби са улице.

Драгица је већином сједила крај прозора и сваки час погледала на поље.

Одмах некако други дан послије крсне славе Драгица бијаше удубљена крај прозора, а баба крај стола. С поља са улице се зачује мушки глас.

— То је љебарски момак рече баба

— Како само има фино лице, штета је што је мушко - одговори Драгица озбиљно и мирно, као да чита из књиге док је међутим окретала радом и више на њ мислила.

То су биле ријечи бабине, које је до прије по године говорила сваки пут, кад год је ту пролазио љебарски момак с љебом и кифлама, а Драгица је исте ријечи ваљда већ стоти пут понављала, кад ког је момка видјела, јер је знала да ове ријечи баби годе.

Баба се насмијеши и опет наста мир.

— Баба, јеси ли кад год мислила на то, зашто Боривоју не даду мјеста у Босни?

— Ето већ пети пут спомињеш о томе, па ти баба не зна да одговори.

Опет наста мир. Драгица се удуби у ову пошљедњу мисао и није могла да је се отресе. Већ је више пута слушала од оца, да земаљска управа прогања српску омладину, и да јој не да напријед; никад није о том размишљала до овог случаја са Боривојем Хаџи-Костићем. „Зато што је Србин, зато га гоне“ — одговарала је сама себи и нешто је код те помисли тиштало.

— А зашто не унапређују Душана Трифковића?

— Мани се бабе, не води баба таке дјевојачке бриге. А шта ти је оно казао доктор Владица при поласку? упита баба лукаво. Драгица се за час збуни.

— Па — тако, скоро ништа.

— Хм ништа, па што онда и говоре ти мушкарци кад не знају ништа да кажу.

— Па мора се макар о нечему говорити.

Драгица оде и даље мислити: Зашто не дају Боривоју мјеста.

Ове мисли се Драгица дуго није могла отрести, а кад је доктор Владица једаред прошао и започео са њоме разговор, и њега је то исто питала. Но он само слегне раменима и не хтједе о томе говорити. Напошљетку се сама запита, зашто она толику бригу води, када та мисао и њој самој почиње да задаје горке часе, као да је то и њена брига. Већ се поче помиривати с мишљу, да не мисли више о томе, јер као што је чула, о томе воде бригу народне вође. И заиста неко вријеме није мислила па ни сањала о томе, но како се пробуди, а она се осјећа као да некакову своју бригу није пребринула. Осјећаше нејасну тугу, да се и сама једва досјећала откуд то? Није знала зашто она не може да престане о томе мислити и та неизвјесност је бацала у нову бригу.

То је трајало неколико дана, но и то поче лагано ишчезавати и мисао на Боривоја, па и доктора Владицу. Постајаше и опет веселија. Једног дана је била сасма весела, поче баби причати о крсној слави и стаде понављати ријечи многих дјевојака, госпођа, па некоје речи доктора Владице и Боривоја.

- Обећао ми је и доктор и Боривој да ће ми донијети сваки по једну књигу — рече. — Доктор ми је већ дао а Боривој још не.

— Хм, муке, а теби ваљда жао — поче баба сада већ шаљивим тоном. Драгица се удуби у бабино лице, да прочита одонуд, да ли је баби што криво, кад овако говори. Но када виде да је баба удубљена у свој посао, и да не мисли даље о овоме, она постаде весела. Необично раздрагано расположење овлада Драгицом, и поче играти. Паде јој на памет једна појава из неког позоришног парчета, гдје Циганке играју на позорници. Сама се поче окрећати као оно Цигани, поче скакати, али лако се увијајући ситне кораке правећи брзо прелијеташе преко собе, вазда се баби враћајући.

— Шта ти је дјевојко?

— Хоћу да играм као она Циганка. Сада се поче још брже вртити, забацивши главу остраг, док се не умори, дође баби ближе, загрли је и уморна клоне на њу.

— Кад добијем ову другу књигу и теби ћу читати.

— Чувај се ти, да се ти у њега не залудиш.

Истог дана у подне у српској гостионици је владало силно узбуђење. Средњошколски професор Франк бијаше сио за један сто, за којим су већином сједили Срби и на грдно изненађење и чуђење свих присутних; са свим говорничким средствима: млатајући и рукама и ногама, преврћући својим зеленим очима и начином умјетног говора, причао је о једној до сада нечувеној срамоти судског вјежбеника Душана Трифковића. — Незнање, које је Душан у својој ствари показао, није само пуко незнање, неспрема и недостатак интелигенције, већ је то ужасан шкандал за судску струку, управо преступ, који би се требао казнити.

Гимназијски професор, Драгутин Франк је причао, да је муњевитом брзином из суднице продрео глас у чаршију — од присутних још нико није био чуо за овај глас преко чаршије — да је Душан Трифковић једног човјека, који је од другог купио мазгу и није му платио, а узео мазгу, због ове обичне пријеваре у пошљедњој судској сједници предложио, да се казни смрћу.

— Господо — завршавао је професор Франк — ја сам овом човјеку добар и искрен пријатељ, али када се све присутне судије морају да ограђују од оваке бруке због незнања најобичнијих правила судске праксе, кад се и сама чаршија мора да згража и саблажњава, јер то се коси и са савјешћу чаршије, онда за овога човјека немам више одбране, он се сам осудио на духовну смрт.

Сви за столом, гдје те професор Франк ово причао, бијаху изненађени; Хрвати су са презрењем почели да расправљају о овом судском шкандалу, док су Срби са срамом и чуђењем ћутећки признавали ову нову српску бруку.

— Ово се не би смјело трпјети у Сарајеву, у центру земље. Ово је срамота читаве земље — говорио је један Хрват, колега Душана Трифковића.

— Ни најобичније параграфе судске праксе није у стању да научи — дода други хрватски званичник за друге струке.

— Што је истина то је истина, Срби су лош материјал — заврши професор Франк.

Наста пауза за присутне Србе, који су од стида пропадали, јер професор Франк, представник науке, истине и морала, тек не ће лагати и омањивати јавно мњење!

— Господо, ово је невјероватно; овако незнање предпоставити код једног судије, то је немогуће — говорио је један Србин званичник више преда се, јер је осјећао омаловажавање, подсмијех и иронију из погледа свих присутних Хрвата.

Ту пак почеше други сумњати, да ли је ово истина, но нико не смједе о томе ни ријечи спомињати, јер држање професора Франка и строги израз на лицу му, као да је истину говорио, да и онај који мисли да је то немогуће, да и тај није много одмакао у интелигенцији и мишљењу од Душана Трифковића.

— Срамота не само за судску струку, већ и за све нас Србе, што оваке судије имамо — једва шапућући рече и Злонога, признавајући српску срамоту. — Због пријеваре осуди човјека на смрт!

Тог истог дана је обишао Злонога све гостионице и кафане, и причао о томе догађају. Тиме је добила ствар истинит карактер, јер ето то сведоче и званичници Срби.

- Због пријеваре осудио човјека на смрт — дошаптавали су један другом у српској гостионици; тај је глас ишао од уста до уста, од стола до стола, из гостионице на улицу и попут море, нечујно, тихо али брзо се распростре ова страшна срамота Србина судије по читавом граду. И старо и младо, и мушко и женско и оно неуко чељаде, које само зна за осуду на смрт, и оно је чуло за срамоту Србина судије и страшило се да дође под истрагу и лице овог никаквог човјека. |

— Осудио човјека због пријеваре на смрт! — Те ријечи су такову моћ имале на уобразиљу светине, а својим су грозним садржајем такову драж имале на њ, као да је пала нова свјетлост, нова истина с неба; тако су радо с веселошћу, с одушевљењем изговарали ријечи: Осудио човјека на смрт због обичне пријеваре.

Нико више није могао узети у одбрану Душана Трифковића, нико није смио покушати, а нико баш није ни воље имао, да бранИ част једног Србина, који је на овакав срамотан начин осрамотио Српство.

— Сад постаје јасно, зашто овај човјек не може напријед — јекну закључни глас у овој страшној афери, какове ова земља још није доживјела.

Исто то вече је приступио српски вјежбеник Милош Симић к Боривоју Хаџи-Костићу и позвао га на једну ријеч, а кад су се нашли на само, рекао му је ово.

— Извините, господине, што вас морам упозорити на једну срамоту, која је нанешена вашем пријатељу. Немам другог разлога ван онога, што је ваш пријатељ Србин, да вас опомонем на једну дужност, да као Срби бранимо један другог. За вашег пријатеља се у граду зло говори. Ја сам се у самом суду распитао и смијем вам отворено рећи, да је читава та гласина лаж. Савјетујте вашем пријатељу, да се што прије опере од те љаге, јер би ово могло бити погибељно за њ. Саме колеге вашег пријатеља расправљају о томе и тврде, да је он неку сличну погрејшку морао гдје приватно учинити. Тиме се прави јавно мњење о вашем г. колеги, и то врло неповољно — То је морао један од његових колега изнијети у чаршију, а ако се не буде оправдао, из чаршије ће то прихватити исти онај колега у суду, који је можда то изнио, јер се извор овај потвори по свој прилици не ће пронаћи, а то ће вашег пријатеља моћи довести можда до судбоносних пошљедица.

— Је ли истина да је мој пријатељ Душан Трифковић премјештен? запитаће Баривој.

— То ми није познато.

- И о том се говори у чаршији.

Обојица застадоше, као да су се хтјели досјетити нечему и обојица дођоше до једног закључка и не рекоше ништа један другом. Опро тише се.

Боривој Хаџи-Костић се изненадио овом знању и разумјевању овдашњих одношаја од стране једног Србина из пријека, и за сада му још не хтједе признати, да је у овој ствари учинио и малу услугу Србину Босанцу.

На пазарни дан у петак све из села, што има шта за продају, поврви у Сарајево на Баш-чаршију и оно мало уских улица око ње. Ту нуди неопрани, прљави и замазани сарајевски трговац са чаршије своју робу. Ту стоји сир и маслац у зарђаним посудама од бакра или лима, а продавач му чучећи захвати испуцаним и црним рукама у посуду, и отуд вади сир и меће га у зелено-зарђане теразије. Што падне на земљу, то купи замазаним рукама и меће натраг у посуду, да га другом прода, затим брише нос и опет захвати рукама у посуду и даље мјери и продаје.

Тамо у крају чучи Србин сељак погружен. Мршаво блиједо и забринуто лице му јасно виче, да му није добро; ту чучи крај педесет ока жита, које му је једва заостало, када је исплатио трећину и десетину, и жељно чека купца, гледа читавој гладној години у сусрет, док му купац, ага и чивутин, нуде три крајцаре мање, него што је права цијена. Други крај њега чучи крај једне маторе мршаве туке и гледа оборене главе на земљу, а трећи биједан и јадан као да није јео два дана, забринуто чучи над иловачом земљом, коју је још синоћ донио амо ходећи по дана. Све то гледа са пуно наде на свој еспап, чекајући час, када ће примити паре и онда да се прочасти у вароши: грош ракије двајест пара граха.

Непрестано долазе сељаци са оним малим претовареним коњичцима, дрвеним колима или сами сељаци натоварени робом. Уједаред се узбуни све животињско царство на чаршији, орози, туке, пси и остали чланови овога царства звераху некуд у страну и са страхом и трепетом очекиваху нешто страшно да се деси. Ближила се сељачка кола. Цврчањем и завијањем точкова испуњаваху ваздух ужасном галамом.

Кућа Луке Алексића је лежала у једној долини под брдом. Стражњи дио куће је ударао у брдо а шљивик и мало врта се дизало горе уз стрменац, који је на врху обрастао шумом. Унаоколо по долини и брежуљцима лежаше раштркан доста велик број кућа, које су биле удаљене једна од друге, да се могло довикати. Долину је пресијецао доста плах брдски поток, који се кроз бујне пашњаке, ливаде и шумарке вијугао блистајући се у хиљадама сићушних таласића. Сунце је оштро припекло, врела свјетлост пала по мирисавом долу и оно кућерака, које имају некако тавну земљану боју, као и да није удешавана ни једна од тих кућа за удобност, већ да се човјек може сакрити испред природних непогода, буре, вјетра и зиме. Само је небо, бријег са шумама и до са шареним цвијећем лијеп у овом крају, гдје је човјек себи нашао кутић и свој дом да се склони.

Ту је становао Лука Алексић са својим ожењеним братом, и чопором дјеце, мале, велике, женске мушке босе и неодевене.

Сељак Лука се упрепастио када је угледао Боривоја Хаџи-Костића, чисто се поплашио, и дуго је трајало, док се мало утишао и помирио с мишљу, да је ово исти онај господин, који му је у Сарајеву купио грах и угостио га.

Пођоше у двориште. На сред дворишта леже поразбацане ствари и стоје у грдном нереду, дрвена кола, до њих старинско рало захрђано и у биједном стању.

Док су те ствари разгледали, дојури младић око 20 година, син Лукин, и вели: поломила се кола ту на бријегу натоварена сијеном. Пођоше тамо. Ту одмах наиђоше на младића, братића газда Лукиног, гдје чува стадо заогрнут у покровац, бијаше овај младић сасвим суров, као да је дошао из земље, гдје људи живе у дивљем стању.

— Хоћешли ти бити газда, када ти се отац откупи од аге? упита га Боривој шалећи се.

— Ко — учини овај. — Не знам ја шта ти то говориш.

— Хоћеш ли обрађивати земљу мјесто оца кад дорастеш?

— А, ено питај оног тамо — онај то зна и показа на младића, који се журио напријед, гдје су се кола скрхала.

На путу сретоше волујска кола са сијеном, на којима је сједило момче око 16 година, син другог брата Лукиног.

Кола су страховито шкрипала, љуљала се тамо амо, не због неравног и грбавог пута, већ због неравно округлих точкова, који су више били слични трокуту него кругу. Изгледаше, да се кола сваког часа морају изврнути.

Дођоше до мјеста, гдје су она кола поломљена лежала. Сијено се бијаше расуло на све стране а испод њега се једва могло разабрати, да су поломљена два точка и руда. Сада Боривоју поста јасно, зашто се ово десило. — Ко ти је правио та кола?

— Сам ја одврати газда Лука проматрајући и судећи, како се кола могла поломити?!

Кад су све прегледели, врате се натраг, а газда Лука наложи, да се сијено претовари на друга кола.

На честитањима по српским кућама се Боривој често сретао с једним господином, који му се код првог сретања приказао: Миховил Премужић, адвокатски конциписта, родом из Хрватске. При том је показивао велику љубав и пријатељство према свима Србима, нарочито према омладини, и често је тражио прилике, да јој се прикључи. Сви млади Срби су га се клонили, и питаху: шта овај човјек управо хоће? и почеше га подозриво гледати. Више пута је овај господин покушавао, да се упусти у разговор, но вазда је остало код тог покушај. Одговорило му се неколико облигатних фраза и дебата се прекинула. Често је овај млади Хрват покушавао и са Боривојем, но Боривој ни мало не показиваше воље да се с овим упусти у дебату, не што се бојао; он се Хрвата није бојао, нити интрига и шпијунаже, већ га је зато избегавао, што је све Хрвате презирао. Он према њима није осјећао никакве обвезе послије оних искустава, које је он о њима до сада имао.

Зато је Миховил Премужић послије тих покушаја прекинуо даље експерименте оваке врсте, и чекао згодно мјесто и праву згоду. Чекао је ево већ година дана и није ју дочекао.

При повратку са посјете у село, сврне Боривој на врело Босне, јединствен изум природе, где испод брда уједаред извире читава ријека, украшена свим лепотама брдскога краја. Уморен од пута сједне за један сто, у гостионици гдје је било доста гостију, јер су сви столови били заузети. Таман се Боривој преда одмарању и слушању жубора безброј поточића овог извора, када тако удубљен у мисли виде пред собом лик Миховила Премужића. Овај поздрави Боривоја, а Боривој се ту тек растријезни од мисли и утисака са села.

Сједели су скоро један крај другог. Сви гости су за столом говорили само немачки. Није потрајало дуго, Миховил Премужић први одпочне говор. Боривој није имао ни овдје места ни разлога да се опире овоме разговору.

— Код нас у Загребу је много веселије и живље — рече Миховил Премужић. — Када се састанете у оваком друштву, то се све разговара и забавља, као да је једно друштво. Овдје ми се ни мало не свиђа. Већ сам другу годину овдје, дошао сам да видим шта значајна, и да научим, а вјерујте ми, спремам се разочаран да оставим Босну.

— Нисте долазили у праве прилике — рече Боривој, бранећи своју земљу од овог рђавог суда.

— Био сам већ у много прилика пак сам се баш свуда о овоме увјерио. Овдје свијет није ни мало љубазан.

— Можда сте много тражили — одбијао је Боривој сумњу, да би се ово и на њега могло односити.

Но брат Хрват не хтједе околишити, већ одмах поче отворено.

— Бивао сам у друштвима гдје сте се и ви налазили и многи ваши пријатељи Срби, пак сам отуд понио ту успомену. Замислите ви себи, да се ја још нисам разговарао искрено са једним Србином у Босни.

Боривој се са задовољством насмија.

— У Хрватској имам доста Срба најискренијих пријатеља.

— То је у Хрватској, господине, а ово је земља, која је много горког искусила и не вјерује ником.

— Можда многом злу лежи узрок у овој ексклузивности и одбијању свега странога, па и браће рођене. Ви треба да знате, што без сумње не знате, да се свуд по Хрватској данас ради на зближењу, на збратимљењу, на заједничком раду Срба и Хрвата, само се овдје не може ни почети говорити о томе. Ја сам већ стотинама пута то покушавао, пак ми није пошло за руком.

Боривој се опет са задовољством насмија.

— То овдје у Босни није ни могуће, јер извините што вам морам искрено рећи, ви сте у Хрватској домаћини, пак можете радити шта хоћете, овдје у Босни смо ми Срби домаћини, и у стварима гдје смо у власти, никад не можемо дозволити, да ван нас други утиче на наше ствари.

— Али ако је то паметна, срећна, и спасоносна мисао, зашто је не би прихватили, па све ако је странац донио.

— Од странаца не примамо ништа.

— Па добро од Хрвата можете примити.

— Хм, Хм, еј господине, како сте ви — и Боривој се ту иронички насмија и престаде даље говорити.

— Господине, ако је добро, само изволте примити то од нас браће Хрвата, као што су и многи други Срби већ што шта добро примили од нас.

— Од Хрвата не ћемо ништа.

Одврати Боривој отресито.

— А зашто?

Боривој се узбуди за час, мишљаше већ с места да прекине овај говор, но то би изгледала суровост, помисли у себи и настави.

Већ је скоро двадесет и четири сата, како је Душан Трифковић судски вјежбеник, на путу за касабу, котарску варошицу, једну од најудаљенијих тачака у сјеверозападној Босни, камо је из службених обзира премјештен. Читавим путем, па ево до овога часа, када се већ могли видјети брегови, под којима лежи мјесто његовог будућег пребивања, сједи Душан нијем, клонуо и очајан као мртав приједмет. Никако није могао да заборави срамоту, коју су на све стране по Сарајеву о њему проносили, и то не само Хрвати, Пољаци, Чеси и остали владини чиновници, већ и независни Срби. Још га је више тиштало, што му је овај премјештај предочен као пошљедица његових афера, у којима је свој углед тако понизио, да је у Сарајеву постао немогућ. Началникове ријечи, да се гледало кроз прсте код премјештаја, те да није из казне премјештен, већ из службених разлога, те су га ријечи поразиле. Читав је дакле овај премјештај милостиња за њ’!

Поштанска су кола јурила доста добром цестом. Крај Душана је сједио још један господин, коме се додуше приказао, али није могао ништа с њиме да говори. Читаву је ноћ пробавио у жељезничким колима, а ево је већ више од по дана, како сједи у поштанским колима.

— Је ли још далеко касаба? упитаће онај други путник кочијаша. — Још један сат, бијаше кратак одговор, и овај показиваше на један висок бријег са ријечима: ено под оним бријегом! Ту и Душан промоли главу испод колских арњева од сивога сукна. Из далека се видио задимљен до, а сасвим у дну дола кроз дим и маглу, као кроз неку рупу, видјело се неколико кућа на пониском брду. Кућице су једва вириле иза предњих брежуљака, иза којих бијаше касаба још сакривена.

Кад Душан угледа ове куће, чисто малакса. Повуче се у кола, но одмах затим с нестрпљењем промоли главу, и сада гледаше дуго, на све стране бацајући поглед, нарочито правцем дола, мојим је водила главна цеста, а у чијем је крају лежала касаба.

Висока брда, која су се с обје стране главне цесте до у небо дизала и онај дуги до, изгледаше му као једна рупа, из чијег се дна указиваше касаба све јасније. Сав до бијаше увијен у дим, а из дна те рупе промоли се више кровова од кућа, двије три танке мунаре од џамија, које изгледаху, као да су наслоњене уз брдо; све то бијаше у плав вео дима увијено и даваше доста привлачну слику за око.

Коњи су јурили и ево већ се разликује даљина џамија, куће и брда у позаду касабе. Указа се неколико модерних европејских кућа у дну, док све остале куће, које су биле сазидане на околним брежуљцима, бијаху махом старе босанске кућице. Указа се неколико лица женских и мушких у аустријском одијелу, но већина је обучена у босанско одијело. Душан звераше на све стране да све види. Између старинских босанских кућа стоји неколико кућа на један бој, смјеса старинског начина зидања са модерним прозорима и кровом.

Кола дођоше на један велик трг. То је главна чаршија. С једне стране стоји велика џамија са каменитим мунаром, а око ње се на све стране дижу турски дућани, магазе са повјешаним еспапом на дрвене довратке и улаз.

Кола стадоше. Хотел. Изнутра изјуре двије слуге са капама златнога поруба. Душан скочи и не гледајући ни на кога, заиште од портира собу и одмах отиде горе, умије се и спреми, да иде некуда. Нешто га је вукло да одмах прегледа варош. Био је силно узбуђен и падала му је мисао на памет: у најгорем случају захвали ћу. Пође главном улицом. Сами турски дућани, ниски, уски, прљави; улицом иду саме касаблије са накривљеним фесовима, за њима сељаци, прљави, мршави, гладни и неодјевени. По турским дућанима виси печено месо, начичкано мухама и упљувано од њих, црно и прљаво од неопраних руку дућанџије, које заудара на лој и устајалост, сва улица заудара на то месо. Међу турским магазама, дућанима са дебелим гвозденим мандакама, диже се по која нова сасвим модерна кућа, тако, да читава касаба даје Душану слику једне старе босанке, која је метнула шешир на главу, обукла на се сукњу са туником са модерним украсима и врпцама, али у свему одијелу видиш прекројене димије.

Но када је Душан мало даље одмакао, уједаред се нађе у сасвим модерној вароши. То је био крај, у ком се налазила котарска област, око ње бијаху махом све лијепе нове европејске зграде на један бој, у средини међу тим зградама дизала се католичка нова сазидана црква, са високом кулом, на којој су висјела велика звона, да се на далеко чује, када се богу моле побожни вјерни римокатоличке вјере.

Са окупацијом је дошла и католичка најезда у ову некад српску и муслиманску касабу. Данас католика је било у граду око једне хиљаде. А гдје је Српство овога града? и нехотице се упита Душан, о којима је слушао да их такође овдје има. Успне се уз једну побочну улицу на брежуљак, да може да прегледа варош и да можда пронађе српски крај. И заиста, када се успео мало на више, угледа тамо доље бујан брдски поток, а с друге стране гомилу малих кућица са малим двориштима, а једва се изнад тих ниских кућерака уздизала кула од старе, буром, вјетром и прахом поцрнјеле српске цркве. То је био српски крај и српска црква, а све је лежало под брдом, куда сунце мало кад допире.

Откад је дошла Аустрија у ове земље, српско становништво ове касабе поче уједаред нагло пропадати, а мах отеше странци и у трговини и у звањима. Српско становништво настрада нарочито због пожара, који је букнуо некако изненада, случајно и на сасвим онакав начин, као оно сарајевска јангија (пожар) кад је уништила силне српске милијоне, букнуо је дакле пожар и овде на сасвим исти начин, те као оно у Сарајеву, тако исто и овдје захватио баш онај крај, гдје су били српски дућани, па као оно у Сарајеву, тако се исто и овдје није могло ништа спасти. Тако изгорјеше и српски дућани и српске куће и српске магазе с робом и све се претвори за један дан у прах и пепео. И нико не зна, откуда тај пожар, а десило се одмах некако, кад је Аустрија дошла у ове земље. Та су изгорјела земљишта од осиромашених српских породица откупили странци и сазидали онај дио модерне вароши, гдје се налази котарска област, све куће званичника, посједника странаца и католичка црква са великим вртовима унаоколо.

Душан пође и дође до чаршије. Уједаред зачу из далека неки смијех, кикот, мало даље се указаше два, од смијеха запурена жива женска лица, двије пуначке госпођице, живих плавих очију, са црвеним шеширићима и разњежене сполашњости. Обе се гласно разговараху на немачком језику и цикаху при том. Читава до сад мртва чаршија уједаред оживи. Турци дућанџије, калфе, шегрти, све поскака са сједала, поче се комјешати, смијати, добацивати један другоме неслане ријечи, и онај стари Мујага, што продаје љеб и сомуне, сијед и што говори кроз нос, и он остави своју лулу, догега се до улаза свога дућана и поче одавати неке гласове од себе, као мала животињица, кад је гладна и угледа храну. Наста кикот, завијање, пљескање старих, младих, дјеце и свега што се ту нашло, док дјевојке не прођоше кроз чаршију и не ишчезоше тамо некуд у једном сокачету, са кикотом се осврћући тамо чак некуд у крај улице, гдје стајаху два господина у фесовима и турском одијелу. Када дјевојке зађоше за угао, полагано нестајаше смијеха и вике, опет наста мир. Чаршија опет заспа, у њој овлада оно старо мртвило. Турски кућерци, дућани и магазе, дођоше у своје старо расположење заједно са старим и сиједим Мујагом.

Душан Трифковић је видио у главном касабу, за коју му је један пријатељ при поласку казао: ту ћеш своје кости закопати. Врати се у гостионицу гдје је одсио. Овлада њиме страшна пустош и празноћа. Легне на постељу, осјети умор и зажели да што прије заспи. Иако је било око 6 сати у вече, даде себи у собу донијети вечеру и одмах послије јела легне да спава. Но иако је био силно уморан од пута, који је трајао више од двадесет четир сата, Душан Трифковић се ипак још дуго немирно превртао по постељи.

Душан се Трифковић није још никоме приказао у касаби, но већ се знало, да је дошао. Један будући колега Хрват је о њему говорио и злурадо се смијући причао два дана прије његовог доласка о „аферама“ Душановим. „Због мале пријеваре осудио човјека на смрт“, говорио је исти свуд по касаби. „Господо и госпође, бруке и срамоте за судску струку! да нама таког шаљу амо“. Исти је колега наиме из Сарајева добио писмо, у коме се тачно изнијело све о чему се по Сарајеву већ јавно говорило, а све бијаше удешено у стилу професора Франка.

Када је сутра дан ушао Душан у званије да се прикаже, сви бијаху на окупу осим предстојника, који је касније долазио. Њих пет, шест званичника бијаху забављени око читања новина, а с насладом се смијаху, иронички и злурадо. Исти тај господин, који је добио оно писмо из Сарајева о Душану, читао је на глас њемачки лист , у коме бијаше описана најновија дефраудација котарског предстојника истог уреда, иначе родом Пољака. У чланку се тврдило, да је котарски предстојник при градњи неких званичних зграда покрао 18000 К., и за тај новац себи саградио вилу. Сви се смијаху, нико се не осјећаше увријеђен, што им је предстојник тако понижен. Кикот, смијех и подругљиво подвикивање бијаше достигло врхунац, када унутра уђе Душан доста неодлучно.

Мато Ловрић, исти онај колега, који је добио писмо из Сарајева, које бијаше написано у стилу професора Франка, прикаже се Душану званично и учтиво са манирима школе за играње.

Држање Душаново бијаше тако неодлучно, страшљиво и снизходљиво, као да се осјећао кривим. —

Ово је нека будала — помисли у себи Мато Ловрић — овом ћемо већ дати. — Господине колега, ако Вам што устреба, радо ћу Вам бити на услузи, — ословио га је Мато Ловрић врло љубазно. Ако немате стана, ја Вам препоручујем собу код једне врло добре наше босанске породице, тамо ће вам бити све врло угодно.

Душан се није хтио да упушта ниским ни у какво пријатељство, па ни с’ овим новим колегом, који му се љубазно нудио. — Хвала лијепо, за сад ћу бити у хотелу, гдје ми се врло свиђа, одврати Душан хотимице избјегавајући да се икоме приближује, но сутра дан је ипак нашао себи приватан стан.

Нови колега, Мато Ловрић је ипак имао право да с Душаном сједи у једној соби за једним столом, према томе, да га запиткује, да се упушта с њиме у искрене разговоре, но једно му се не свиђаше, наиме, да Душан никада не износи свога мишљења.

Душан је према њему осјећао у право одвратно чувство и ако му тај Мато Ловрић није ништа учинио. Јер када се приказивао том човјеку, најпре је на његовом лицу видио велики нос, испод малог чела једнолико свијетле очи, као да су премазане неком чудном смолом без свјетлости. Мату Премужића су звали: „египатска сфинга.“ Зашто египатска сфинга? У вече, када је пала тамна ноћ и свако се повукао у своју собу, на једном углу се виђала једна велика гломазна људска прилика с великим носем. Та носата људска фигура је стајала непомично, нијемо као скамењена и то баш ондје, куда је морала у вече проћи по пиво служавка котарског предстојника. То се дешавало свако вече по сат-два, да се та нијемо непомична прилика тамо виђала. „Египатска сфинга“ рече један. „Египатска сфинга“ прихвати други и за трен ока залијепи се ово име за Мату Премужића као да се наслонила два туткалом премазана парчета артије једно уз друго.

1903. године, у позну јесен, заталасаше се духови у читавој Босни и Херцеговини. Оно, што је српски и муслимански народ ових земаља жељно чекао, ма и најмању промјену у управи ових земаља уздајући се ма и најмањем олакшању, ево дошло је.

Као кад камен падне у сред мирне воде, и таласи се у једнаким круговима шире на све стране, тако се попут стријелине брзине из Сарајева по свој Босни и Херцеговини разнио глас: земља је добила новог министра, који обећава све жеље и тужбе саслушати, све неправде отклонити и нов поредак и нов правац дати управи ове земље.

Српске вође веселије погледаше горе према Бечу, откуд се обећава ново сунце које ће свима синовима ове земље једнако свијетлити. И српски званичник и српски подузетник па и српски сељак се обрадова, да је дошло вријеме његовог откупа, ријешење свих неправди.

Када је Душан Трифковић на путу у Сарајеву угледао касабу за собом, њему се помрачи у души када помисли, да ће се опет амо морати вратити. Чисто види пред собом велик нос, и као смолом замазане очи. И онда опет као да чује ријечи оног пријатеља из Сарајева при поласку овако: ту ћеш оставити кости своје. Баци још један поглед у сиву земљином бојом увијену зимску природу. Неколико гавранова накостријешени од зиме сједе на грању без лишћа и нешто бесвјесно гачу.

Ту се Душан увије у дебели зимски огртач, затвори очи и поче себи замишљати пут када буде сио у жељезничка кола. Само да сиђе с ових овдје кола, пак ће већ заборавити на овај свој будући гроб.

Кола се тресла по рапавом путу, а он затворених очију мишљаше не на пут, ни на добротворну забаву, већ на нешто, што би се могло десити, што би га спасло из овог ужасног положаја. Но шта је то било, тај догађај, који би имао све преокренути, то ни сам није знао.

Добротворну забаву, која се одржала у дворницама градске вијећнице, приредиле су госпође виших чиновника по упутству својих мужева, који су опет добили миг од горе, да се нешто учини и за босанску сиротињу.

Велика дворана градске вијећнице је била раскошно украшена. Велики перзијски теписи су висјели са балкона и зидова; ову раскош повећаваше електрична свјетлост.

Све, и госпође и дјевојке и мушкарци, све, све се бијаше обукло у најлепше и најраскошније одјело, да ниси могао разликовати, које је госпођица дрорског савјетника, које банкарова, а које госпођа нижег званичника. Колико листова у трговачким књигама, гдје се пише вересија, морадоше трговци данас испунити, о том књиге ћуте, а прашина ће запечатити ћутање.

У Бечу се куповало за готово у Сарајеву на вересију и кроника тврди, да нема у Сарајеву радње, чак ни једне турске буде, гдје се данас није у књигу уписивало. Многе трговце су прошасте оваке забаве већ у црно завиле, и они су пропали, а новац још, добили нијесу...

Душан Трифковић када виде овај сјај крај електричне свјетлости, чисто му се ноге скаменише.

Осјећао се као сељак када први пут дође у варош и не може да схвати шаренило на улици, метеж и трку људи. Душан се још горе осећао, тако туђе, тако страшно, као да је залутао у некакав страни град једне туђе државе, тако му све бијаше туђе, страшно страно.

Велика дворана, у коју је Душан сада ушао, бијаше дупком пуна свакојаких лица, физијономија и носева; ту је био сав аустријски конгломерат и у спољашњости и осјећању, мишљењу и у говору. Ту су плаве грације бечких салона бацале нежне погледе на своје витезове златних оковратника, млади фићфирићи са моноклом, малаксалих жила, ишли су около и блазирано омаловажавали ову провинцију; „кај ви буте овдје делали“? поздрављају се нека господа као да поје славуји отуд са Шестина крај Загреба, а весели кикот се разлијегаше по дворани као код Шталенера у Херналсу у Бечу. Ни она важна, ладна достојанствена дица, која одлучују судбином ових земаља, ни она нијесу изостала већ из разлога, да владине новине сарајевске могу више великих имена овјековјечити међу својим редовима, да будући историчари, када буду по тим листовима купили историјску грађу ових земаља, могу и њих наћи међу добротворима ових земаља.

Ту је била и госпођица Мицика, кћи једног писара порезног уреда, она вижљаста госпођица, која је сваком добро позната са корза, гдје сваки дан прође по неколико пута горе — доле, цупкајући, као да има федере у ножицама, и баца заљубљене погледе нарочито на званичнике испод деветог дневног разреда. Данас су јој курисала два постарија владина тајника и частили је шампањцем.

— А откуд ви данас овдје? Запитаће неко Душана. Пред њим стајаше мали човјечуљак, великих крупних очију, просједе косе с фесом на глави. Био је то Србин Сарајлија, Цвјетин Пејић, познат кроз своје шпекулације, које су му за кратко вријеме прибавиле велико имање. Србин па прибавио себи имање!? То му је прибавила, његова мудра глава и још лукавија политика. Тамо гдје нема добити, не политизирај то је принцип животни Цвјетина Пејића. „У стварима политике, вазда држи уз политику земаљске власти или уз цркву“. Цвјетин Пејић се држао обојега. Зашто држати уз народ, када немаш користи зашто имати и државу, која не доноси? Зато је Цвјетин Пејић вазда држао уз владу, а она му је дала све повластице, што му је доносило силне хиљаде годишње, а он је опет чинио услугу влади у црквеним стварима, и тако имао цркву на својој страни.

Цвјетин Пејић је играо једну од важнијих улога при црквеним заплетима послиједњих 8—10 година. Влада га је увела у опћину црквену и био је десна рука владином комесару, нарочито у пословима извршивања владиних наредаба. Зато му је опет влада дала све концесије, јер да их он није примио, добили би их какове швабе, јевреји и странци. Зато се у политичким питањима треба држати политичке и црквене власти!

- Дете ви то мало попустите жице, па ће све то ићи боље — храбрио је Цвјетин Пејић Душана, видевши да онај очајава — зашто трпити без хасне?

Цвјетин Пејић се задржа још мало са Душаном и онда оде у друштво виших владиних чиновника.

У том тренутку се професор окрене и врло понизно, руке љубећи, поздрављаше једну госпођу, која је била удварачима окружена.

Била је то госпођа владиног савјетника Улриха. Госпођа савјетниковица Улрих важи у граду као личност, која утиче на многе званичне ствари у земаљској влади, нарочито у личним питањима. Причало се, да је њена ријеч код земаљске управе од одлучног значаја, а да многи имају своје унапређење њој да захвале. Многи имају њој да захвале, што су данас предстојници, судци, па чак и владини тајници, а мања наименовања и унапређења није било потребно ни спомињати.

Госпођа савјетниковица је заиста била уважена личност код све велике господе на земаљској управи. То уважење води своје поријекло још из млађих дана њених, када је важила као љепотица, но госпођа савјетниковица још ни данас није изгубила све своје дражи и ако је била већ у четрдесетим годинама. Данас је била у свом правом достојанству; на себи је имала хаљину од црна сомота, превучену са свиленим тилом, а кроз провидне шупљике на хаљини извиривало је њено бело дражесно тијело, које још имало у себи свежине и примамљивости за исвјесну господу у влади и у војсци. У питањима хаљина муж јој савјетник Улрих, у опште није имао друге ријечи доли првог у мјесецу турити руку у шпаг и сву плату њој предати, којим новцем је послије она управљала према својим потребама.

Данас је поносито корачала по дворани окружена са четир удварача.

— Је ли повољи да вас преставим госпођи? упита професор Франк Душана, очито још у понизном расположењу и држању према овој госпођи Душан се није опирао.

Одвикнувши се од љубазних ријечи чак и једног послужитеља у званију, Душана Трифковића најпре обузе мали страх, за тим се брзо сабра и скупи сву своју снагу, да сам себе увјери, да у њему још има мало поноса и мушке снаге. Приступи госпођи понизно са потребним учтивим осмјехом на лицу.

Госпођа му пружи руку, коју Душан пољуби и чекаше да га госпођа прва ослови.

— Ако немате свога друштва изволите с нами, Душан се забезекну од чуђења. Пође за госпођом и њена четир удварача, попунивши сада број пет. Но госпођа још не бијаше у правом расположењу, јер је научила да је прате шест удварача, дакле пола туцета. Франк престави Душана осталој господи у свити.

— Да вам представим једног од најинтелигентнијих муслимана у Сарајеву — Османа Хаџи-Сулејмановића — приказиваше Франк.

Душан погледа мало боље овог „од најинтелигентнијих омладинаца муслиманских“. Очи Османа Хаџи-Сулејмановића бијаху од достојанства чисто упале, дивљи понос се одражаваше на лицу и раширеним ноздрвама овог младића, чије је лице било сада намргођено од тог силног достојанства, хотијевши улити решпект Душану.

Са промјеном министра за Босну и Херцеговину, као свјежа струја јутром; овлада духовима увјерење, да ће синути нови љепши дани за српски народ а нарочито за омладину Босне и Херцеговине. Свуд се говорило: Омладина ће бити ријешена прогона са меморандумом ће се бацити копрена, и омладини ће бити отворен пут свуд у свима званијима. Настаје ново доба.

Једва је напокон дошао давно жељени и очекивани дан и за Боривоја Хаџи-Костића: Добио је позив у земаљској влади, да му се саопћи ријешење на молбеницу. У грађанство је продро глас да се и за њ мјесто нашло. Тај глас је у српску публику протурио савјетник Улрих преко професора Франка. Боривој је мирно примио тај глас и спремао се на посјет савјетнику Улриху, преко кога ће му се саопћити ријешење.

Све је вријеђало, што је овај свршен човјек толико морао чекати. Суд о земаљској управи није био најповољнији, но с њиме се није излазило још, док се не види, какове се понуде чине Боривоју Хаџи-Костићу.

И у кући Хаџи-Костићевих је овладао веселији и поузданији дух, премда се није вјеровало у коначно повољно ријешење Боривојева питања. Кућа је и сувише препатила а да се могла одмах умирити на ријечи и тумачење тих ријечи. Да је земаљска управа и слала на златном тањиру готов поклон, кућа Хаџи-Костићева би још најприје морала преспавати неколико ноћи, да вјерује у срећу. Кућа на то досада још није била научена. Старији брат куће је у часима очајања био увјерен, да неко проклетство лежи на кући.

Владин тајник Урлих је једна од најважнијих личности аустријске управе у Босни и Херцеговини. Он јој је један од главних представника у политичким питањима, оличена сила, власт, лукавство, умијење, углађеност спољашња, у власти свих оних својстава, која сачињавају аустријску управу. На његов се суд вазда ослања земаљска влада у српским политичким и личним питањима, и његове приједлоге узима у претрес. Владин савјетник Урлих је јунак наших дана. О њему се највише говори у Сарајеву, на његов корак се највише пази. Ни један од званичника босанске владе не може се похвалити, да је тако брзо направио каријеру као владин савјетник Урлих и то све на основу заслуга. Одушевљено предан свом позиву као фелдвебл аустријске војске победоносно је ушао у Сарајево са генералом Филиповићем. Фелдвебл Улрих се може поносити, да је први весник мира и благослова, јер је он први носио проглас генерала аустријског по граду и то — под једним пазухом са рпом прокламација, а у рукама са посудом са штирком, лепио је ову велику штампану артију по сарајевским угловима.

За ове велике заслуге господин Улрих престаје бити фелдвебл; он већ сједи у званију у државној служби. Ту сад започиње управо прави свој рад, за које услуге брзо аванзује до званичника у једанаестом дневном разреду. Дању сиједи овај вриједни владин званичник у канцеларији, и измишља планове против „бунтовних“ Срба, пријављује народне вође, баца их у хапс, поновно их после хапси и стиче све више заслуга пред управом. За ове заслуге још већма промакнут стиче право приступа у прве владине кругове, а по упуству ових поче удостојовати посјетом и српске куће. Ту је био и веселио се и свет га сматраше већ и за кућевног пријатеља, док је он међутим тубио добро сваку ријеч гдје се шта каже, чак и преко других дознавши то, носио је то све на ноге владиним тајницима.

Да би још ревносније могао вршити своју узвишену дужност, он је за вријеме слободног времена редовно одлазио у језуитски курс, код католичких фратара, и тамо стицао нови начин и метод за ову врсту рада и — челичио свој карактер.

Што више уноси раздор међу до маће, његов углед расте не само пред световним властима, већ и пред бискупом босанко херцеговачким. Обећава му се савјетничка титула већ, али мора стећи још већих заслуга. Ту се званичник Урлих, бивши фелдвебл, одаје пропаганди за свеспасавајућу вјеру, он постаје вођа пропаганде са својом сада већ стеченом госпођом, кћери вишег званичника, који је на сличан начин успео до положаја. Купи око себе прваке јединоспававајуће вјере, учитеље, званичнике професоре, а професора Франка узима за главног свог савјетника. Улрих се орођава и окумљава са муслиманском и православном сиротињом, децом, чак Циганима, и тиме је доводио у крило јединоспасавајуће вере нове чланове.

За све те услуге владин савјетник Улрих бивши фелдвебл, званичник једанаестог дневног разреда, постаје ево члан владе за Босну и Херцеговину, но тиме још није постигао све оно нашто се осјећа позваним. То се тек мора стећи. И сад се савјетник Улрих даје новом послу. Сада као махнит сам ствара афере домаћим синовима, и док овај час баца крст на се и шапће молитве, и удвара се Вогу, да му опрости гријехе, истом том руком пише оптужбе, лажи, денунцијације против најчистијих карактера ове земље, које су вјекови стварали. Оне исте усне, које су овог часа нежно и тихо говориле молитву у славу Исукрсту и Дјевици Марији, сипају отров на све оне синове овијех несрећних земаља, који нијесу хтјели да погну понизно главу пред њим, да надају на кољена и да пузе пред њим.

Све се то дешавало између четир зида, а на пољу осмејак и пријатељске ријечи су збрисале сваки траг овијех мисли и дјела. Но зато је Улрих чекао ново унапређење. Само се чекао згодан момент...

Када је Боривој ушао кроз зеленом чохом превучена врата у одјелење савјетника Улриха, овај бијаше забављен великим послом и удубљен у акта. Када га је Боривој поздравио, савјетник Улрих га поздрави не дижући главе, но пријатељски, као што се поздравља пријатељ, који нас често похађа.

— О, здраво драги пријатељу! — изволте сједите, одмах ћу бити готов — Оваким поздравом је савјетник Улрих хтио да Боривоја увјери о нарочитој предусретљивости, да га одмах уведе у пријатељско расположење.

— Изволите сјести само, ја ћу одмах бити готов — рече још топлије и пријатељскије и тиме хтједе увјерити Боривоја о својим наклоностима.

Савјетник Улрих је био забављен писањем приватног писма и не хтједе прекидати посла, док га не сврши. Пошто је свршио писање, узме на тенане коверту, накваси је лагано, изговори при том неколико нових пријатељских ријечи, залепи писмо и атресира га.

— Човјек не може никада да је слободан од извјесних пријатељских обвеза — говорио је мећући упијач на још влажну исписану атресу на коверти — Више пута нам то смета у званичном послу, но, драги пријатељу, и то мора да буде. Ту одложи писмо. — Но како се осјећате, драги пријатељу, — питао је даље Боривоја врло пријатељски. — Изволите ближе — и понуди сједиште Боривоју у својој близини.

— Ми смо вас већ више пута чекали да похитате своју ствар, но ви ете се одржали баша као прави Србин. Ха, ха, ха и ту се владин савјетник слатко и пријатељски насмија, да се није у смијеху могло опазити ни мало ироније.

— Ја сам се чврсто држао послиједње поруке да чекам, док се не нађе мјесто за мене, чврсто сам се уздао и чекао пак сам сматрао да је потпуно непотребно да и усмено молим.

— Право, право! сасвим је тако. Ви сте толико зрели, да увијек знате шта треба да учините за своју ствар. Додуше Срби у Босни не чине одмах оно што је најбоље, већ, то је некако у српској нарави, да најпре воле онако — околишећи, не правим — како да се изразим — правим начином, него тек касније пронађу прави пут.

— Можда то долази из неповјерења нас Босанаца, које је нашом давном прошлошћу оправдано — правдао је Боривој и свој поступак а и рад и владање српског народа у Босни, од како је Аустрија окупирала ове земље.