Једнога јесењега дана шездесетих година прошлога века дође од капетана кмет лепога села Планинице и објави капетанову заповест: да свако село да по два ђака у школу, која беше у оближњој варошици. Сви сељани почеше да се згледују, ко ће да да, и да погледују у оне, који немају „солдата“ из куће; јер вељаху: много је обоје, и „солдата“ у војску и ђака у школу. А кмет, да би прекинуо ову мучну ситуацију, рече: „Браћо, ево ја ћу да дам једно, а ви сад, ето вас свих, па ко хоће нек да још једно!“

Сељани примише ову изјаву кметову веома радо и сад почеше да погледују у Јоксима, најзадружнијега домаћина у селу, а који још не имађаше „солдата“ из куће. А Јоксим одговори: „Што, браћо, гледате у мене! Нисам ја сам у селу задружан. Ја немам дете за давање на чколу. Најстаријег ћу да женим; онај млађи ми је поодрастао и он чува стоку; а онај трећи нешто није к свету. А браћа ми имају више женске но мушке деце. Но нек да онај, који има ваљатно дете, које може изучит’ књигу“.

Дође и време, да се ђаци воде у школу. Једног Петка око малога ручка викну биров с брда: „О, Радоване! Заповест ти од кмета, да прекосутра у Недељу будеш наредан, да водите децу у школу. Он ће ударит’ на тебе, па одатле заједно да пођете.“

Дође и Недеља. За овцама је данас отишао први пут Вуксан, а Радиша је остао код куће. Он се опремио и чека, а мајка се увек нађе, да му још понешто рекне и поучи га, како ће у туђини живети и ода зла се чувати. Радиша је највише упамтио речи: „Дете, гледај како те Бог учи!“ А Радован је метнуо у торбу и бисаге једну погачу, заструг сира и кајмака, чутуру вина и пљоску ракије, мало пастрме и сланине, јабука и ораја и преобуку Радишину, с једним поњавчетом за простирање и једном шареницом за покривање. И то је била сва опрема. У том дође и кмет са својим дететом. И он је на своме коњу имао ту исту опрему. Радован задржава кмета да седне мало, али он не хте, говорећи да је боље да пођу одмах, кад су спремни. И Радован пристаде на то. Велика одреши коња и предаде га Радовану, па и сама пође, да их испрати. Пође и старија сестра Радишина Миља. И њој су биле пуне очи суза, па час по би прилазила Радиши и набирала му лепу белу кошуљицу. И тако су ишли далеко, далеко. Најпосле рече Радован: „Жено, врати се ти: дете ти оста само код куће; а ми ћемо сами мало побрже!“ И застадоше, да се опросте. Радиша пољуби мајку у руку, а она њега у образе и рече му: „Срећан ти пут, сине!“ И сестра се пољуби с братом, па се онда растадоше: „Збогом“! - „ У здрављу, да Вог да! Срећан пут!“ И пођоше: Радован с кметом а Радиша са сином његовим, а Велика и Миља пратиле су их очима, докле год нису зашли за брдо, па се онда и оне вратиле са сузама у очима. Јер је ово било први пут да се једно од другога растају. Помисао: како ће они без Раде, а како ће он сам у туђини, без њих, помућивала је ону радост што су је осећали кад помисле: да га је село изабрало, да он воли да иде у школу, и да ће да им буде „ђак“. И жалост је надјачала радост... Мало је лакше било и Радиши. Али је он био с оцем и ублажавао је тугу у другарском разговору. Сем тога у њега је било некога мушкога поноса, са којега му се чинило, да је срамота да плаче....

Дође и варошица у којој је школа, то јест, они дођоше у њу. Радиша и његов друг сад први пут видеше варош и дућане. Радиши је сад изгледала већа ова обична паланка него доцније престоница Београд а још доцније и Лондон. Од свега највише их је чудила она близина дућана с једном заједничком стрехом од краја чаршије до краја, тако, да се и лети и зими могло ићи под њом по сувоти и хладу, и калдрма, по којој су чагарале потковице као по даски. Кмет и Радован прво одведоше децу у школу, те их уписаше, па им онда нађоше стан, где ће да седе. Кмет је ту имао неку малу родбину те дете остави у ње, а Радован даде Радишу код некога свога познаника, сиромашна али поштена човека, с погодбом шест дуката за годину. А да би Радиши било лакше прво вече и прву ноћ у новом месту, у туђој и необичној кући, с туђином, остаде с њим и Радован да ноћи. У вече Радован извади све што је понео за јело и пиће, те лепо повечераше сви; само Радиши никако ова вечера није пријала најбоље. Он је научио да вечера у кући или бачији поред огња, а сад први пут вечера у соби поред лојанице у „чираку“- с „мумаказама“, којима често „усекњују“ свећу. Изгледа му нешто хладно, мрачно и тајанствено. А да би зло било веће, газда Радишин не имађаше деце, те да се Радиша с њима позабави. Цело је вече само слушао разговор и сећао се шта је данас видео; али срце му је остало у Планиници.... После вечере прострше по асури једну поњавицу и метнуше један подглавник напуњен сламом, па ту легоше Радиша и отац му и покрише се јапунџетом и оном Радишином шареницом. Тако је Радиша проспавао последњу ноћ с оцем. Уморан и телом и душом он је брзо заспао и спавао је до зоре. А чим је зора зарудела, били су будни и Радиша и Радован и устали су, обукли се, умили и изашли у двориште. А газда и газдарица су по варошкоме још спавали. Јер, докле је код сељака правило, да их сунце не затече у постељи, дотле је у варошана правило, да их сунце затече у постељи. И сунце се роди, и усташе већ и газда и газдарица, и почеше димови да се дижу из димњака и на осталим кућама, што је знак, да су и тамо устали. Радован је већ опремио и напојио коња и готов је да пође. Али се све нешто присећа те Радиши наручује и чека, да се с домаћином и домаћицом поздрави. А Радиша чисто воли, да они још не устану... Но ето најпосле и њих. Настаје поново синоћни разговор, и Радиша би волео да се он продужи. Сунце већ прилично одскочи од брда и они још у разговору. Настаје најмучнији тренутак и за Радована и за Радишу: ономе, што ће да се растане с дететом, а овоме, што ће да остане сам. Радован рече: „Збогом, сине! У здрављу и са срећом да останеш!“ Радиша приђе и пољуби оца у руку, али му она реч „да останеш“ паде некако одвише тешко. Он се уздржа да се не заплаче, али је гледао и у оца и у коња као у миле представнике слатке куће своје и лепога села свога. Отац узјаха коња и пође, а Радиша оста. Још једном рече „збогом и са здрављем“ и ободе коња. Није ни њему било лако, али он иде својој кући. А Радиша остаје у туђини. Он је мали, па тако рано да се одваја од своје куће, своје мајке и оца свога, својих сестара и браће и све родбине своје. Ама све ново: ничега нема, на шта је Радиша научио у селу. Ипак се он јуначки уздржа да се не заплаче. Срамота га је било од газде и газдарице. Али кад му после дадоше комадић синоћне погаче и парче сира да доручкује, њему се нешто ражали и у мало се не заплака; па врати газдарици обоје и рече: „Не могу.“ Залуд је газдарица наваљивала, да не иде наштину у школу: Радиша не хте да доручкује.

Школа беше обична кућа на једном спрату с великом стрејом са све четири стране и с узаним двориштем. Унутра је пространа соба с ниским таваном, који је на средини подупрт дебелим растовим диреком. Од дирека с обе стране су клупе до самих прозора. А на прозорима није хартија као у Радишинога газде него срча или стакло. Али и овде има она решетка од дрвета, од које не може да се уђе и изиђе на прозор ни онда, кад је он отворен. У гломазних десет клупа поседало је око осамдесет ђака најразличнијега узраста и одела. Учитељ беше велика људина, да је скоро главом дохватао до тавана. А што је најглавније, на њему беше неко необично одело. Сви носе чакшире, сукнене или чојане, и гуњче или ћурче, а на глави фес или шубару; а он неке узане гаће до чланака и зубунић што се на грудима закопчава дугмићима, а не копчама; а на глави место феса носио је неку шеширину с великим ободом. Тада први пут Радиша чу речи: „панталоне“, „пруслук“, „капут“ и „шешир“ и виде ово. А капетан и његови писари носили су одело као официри. Радишу посади учитељ у трећу клупу с леве стране. У њој беше седам ђака, и он осми. А да ту није могао ни сести лепо, то се разуме и по себи. Сви су седели укосо. А пред сваким стајаше по нека књига. Ово су око Радише „букварци“, а оно су тамо „часловци“ и „псалтирци“. Псалтирци читају Псалтир, часловци Часловац а букварци викнули сви у глас: „буки“ аз ба, буки аз ба, баба; веди он во, добро аз да, вода; глагол он го, рци аз ра, гора“, и тако даље: дигла се врева, какву Радиша нигде и никад дотле не беше чуо. Само њу проломи по који пут учитељев глас, који загрми на понекога што се окренуо, или лупа прута о сто, или пукот каквога шамара тамо негде у крају. Радиша се пренеразио, па се пита: „Зар је то школа? Зар је такав учитељ? Зар се тако учи књига? Ајао мени, где дођох! Шта ли ће бити са мном?...“ Тако потраја подуже, па онда учитељева гласина проломи овај урнебес: Доста! Граматику!“ И за час се досадање књиге оставише у клупу а извадише неке друге, мање. Изиђоше и „најстарији ђаци“ за сваки разред по један, узеше у руке књигу и почеше све редом да „слишавају.“ Они су најстарији „склањали“ глаголе „течем, течеш, тече, течемо, течете, теку; тецијах, тецијаше тецијаше, тецијасмо, тецијасте, тецијаху; текао сам, текао си, текао је, текли смо, текли сте, текли су,“ и тако даље. А млађи говораху: „Граматика је реч грчка и значи....“ „Речи се деле на „именителна“,и „прилагателна“, „бројителна“, „местоименија“.... „Једноброј: именителни јелен, родителни јелена, дателни јелену, винителни јелена, звателни јелене и творителни јеленом; вишеброј: именителни јелени...“ и тако даље. Букварци су све ово слушали. Слушао је и Радиша, али му се чинило, да није на земљи и у својој земљи, него негде у неком другом свету, свету без памети, где сви говоре а нико не зна шта, и чинило му се, да су у паклу, где се сви муче а не знају зашто. У том зазвони нека клепетуша на вратима и учитељ викну: „Доста! На одмор!“ И у тренутку умуче ова не песма него кукњава и наста живи жагор, са којим ђаци и изиђоше на одмор. Изиђе и Радиша. С њим се нађе и кметов син и обојица стадоше поред ограде и гледали су, како се играју и велики и мали ђаци. Али је све ово њима изгледало некако лудо и пусто, ни налик на њине безазлене и паметне чобанске игре; и први им је уздах могао бити: „А јао, где дођосмо!“... Звоно опет зазвони. Ђаци појурише ко у школу, ко у нужник а ко на бунар. Радиша и друг му пођоше у школу. Сад и њима учитељ даде Букваре. Никад се Радиша није толико ни изненадио, ни уплашио, ни обрадовао, ни застидео колико сад. И једва се сети само да пољуби учитеља у руку. А кад га узе за руку да га пољуби, она му се учини некако сувише хладна... Уђе у школу с књигом, али и са страхом: како ће да је чита, кад не зна ништа! Он не уме да збори онако као они други ђаци мало пре... Учитељ сад нареди, да се псалтирци и часловци „слишавају“ из Историје, а букварци да пишу слова. Најстарији ђак над псалтирцима изиђе, узе књигу и отвори је па поче једнога по једнога да изазива, да „говоре лекцију.“ И сви су излазили и говорили као песму напамет: „Милош је био јуначког срца а притом ватрен, па је гледао да преким путем покаже, да он није издајица... Хиљадама хиљада турских руку дигло се на јуначног Милоша и његова два побратима, али су од јуначких десница њихових Турци падали као снопље... “ И тако даље. Који где застане па не зна даље, први ђак му помогне и каже му неколико речи, и који зна, он настави. А који не зна, он се одмах издвоји на страну. А најстарији ђак над часловцима слишаваше „Свештену Историју“, овако. Он: Ко је створио овај свет? Ђак: Створио га је Бог. Он: Из чега га је створио? Ђак: Бог је овај свет створио из ничега. Он: А зашто га је створио? Ђак: Створио га је зато да прослави своје име и да покаже своју свемоћ, а разумнима да покаже своје блаженство. Он: А како га је створио? Ђак: Он је само рекао да буде свет, и свет је одмах постао. Он: За колико је дана Бог створио свет? Ђак: Бог је овај свет створио за шест дана, а седмог дана је отпочинуо, чиме је хтео и нама дати примера, да шест дана радимо и у њих све своје послове посвршавамо, а седмог дана да идемо у цркву и молимо му се... И тако даље. Сад долази „стварање“ света по данима редом, о „првим људима“,о животу њихову у„рају“,греху њихову, и изгнању из раја — све овако у питањима и одговорима. И опет: ко зна, иде на место, а ко не зна, остаје ту поред зида. А кад су се изређали сви, учитељ приђе псалтирцима па рече: „Ви ћете узети сад дотле и дотле са „старом лекцијом“; па онда приђе часловцима и рече: „А ви ћете имати нову лекцију“ до „Потопа“! Па се онда окрену онима поред зида и рече: „А ви, што нисте научили лекцију, ходите овамо!“ И дођоше овамо, насред учионице. Онда рече првом: „Лези!“ а најодраслијем ђаку да изиђе и узме прут. Онај поче да се брани кроз плач: „Нисам имао књиге, господине, молим Вас, научићу други пут... немојте!“ Али учитељ подвикну: „Лези!“ и овај се опружи потрбушке. „Удри!“ викну учитељ. Школом овлада страх и трепет, и само се чује по нека мува, која прелети преко учионице; јер се само она не боји, и тамо на прозору једна чела, која је залутала у овај пакао. Најстарији ђак издиже прут и удари њиме што игда могаде. Жртва се поче савијати, праћакати и завапи: „Ајао, леле! Научићу, господине, Бога ми!“ „Ожежи!“ викну учитељ, и онај измахну опет, и одјекну пљусак као по празној цркви. Јаук се појача: „Јао, научићу, господине; немој молим те као Бога!“ „Удри јаче; сад ћу тебе!“ викну учитељ ономе који бије. Овај запе још више. Од овог ударца жртва се изви и седе, и седећи стаде запомагати. Али све узалуд: учитељ се не умилостиви и само продужаваше: „Лези, лези, лези... И два су најјача ђака требала, да га поново положе потрбушке, и један да га држи за главу а други за ноге. И ударац за ударцем сипао је докле се жртва не ућута, и грозни учитељ онда рече: „Доста.“... Овака је судба чекала и остале редом. Ником се никакав изговор није примио. Један рече: „Господине, умро ми отац, па нисам могао да научим“. Учитељ дрекну: „И ако ти је умро! Кад ниси научио лекцију, и треба да ти умре! Лези, магарче!“ И леже и овај кукавац, сав уплакан и од жалости и од страха. И он трпе, и кука, и преврта се, докле год немилостиви учитељ не рече: доста. И изређаше се сви. Наста у школи једно јецање, како Радиша никад нигде није ни видео ни чуо. И после оваког призора учитељ наређује: „Црквено Пјеније!“ И сад настаје певање црквених песама при одговарању на вечерњи и јутрењи. Букварци су дотле писали „по плајвазу.“ Целу страну прописа исписали су старији ђаци плајвазом, а они сада пером иду по том трагу и пишу све мастилом. То је и Радиши било прво писање и први писмени рад. Учитељ викну и њима: „Доста! Шедатор да покупи! Пјеније!“ И сад настаје „пјеније“, које је Радиши много више личило на ону малопређашњу кукњаву. И у истини му је изгледало, да не певају, него да сви кукају. И, ох како се то слагало с Радишиним осећањима у овом тренутку!...

С овом кукњавом што се зваше „пјеније“ свршено је и учење, и ђаци су се пустили кући, да се после подне опет скупе на овако „учење“. У једној малој књижици што се зваше „Земљопис“ беху пописана сва имена река, планина и градова у Европи, и она су се учила напамет без мапе. У другој што се зваше „Општа знања“ било је нешто о Богу, човеку, земљи, ватри, ваздуху, води, биљкама и животињама — све и ништа, и опет све напамет „одавде — довде.“ А Рачуница се почињала с таблицом и правилима, и прво се морала научити „таблица множења.“ Учитељ каже: „ Таблицу множења!“ и сви у глас викну: Једанпут један јес’ један; двапут два јесу четири; двапут три јесу шест; двапут четири јесу осам; двапут пет јесу десет... и тако даље. И опет „преслишавање,“ и опет батине. Радиша је изгубио и оно мало памети што је донео. Он је у све ово бленуо као у неке мађије, и изгледало му је, да нити су оне за њега ни он за њих.

Свршио се први дан Радишин у школи. Долази вече. Радиша данас нити је имао другова нити се играо. А онај метеж и кривеж у школи непрестано му се врзе по памети. Газдарица му даде да донесе тестију воде, и он донесе; али и тамо нов, непознат свет. И тамо се свађају и бију, грабећи се ко ће пре да захвати воде. Радиша је чекао, да сви захвате. Чекајући он се наслушао таквих грдња и такве псовке, каквих у селу никад нити је чуо нити би чуо, и од каквих би се његови сељаци згранули и побојали, да Бог због тога не пусти какву морију, да се све затре. Што више ноћ хвата, то је и у души Радишиној све мрачније. Сећа се, шта би сад радио код куће. Па синоћ и ноћас је с оцем био а сада је сасвим сам. Сем неколико кокошака, које беху већ одавно полегале, Радишин газда немађаше више никакве стоке. Не беше дакле ни те дружбе ни забаве. А Радиша се сети својих оваца и јагањаца, својих коза и јарића, свога зељова, својих другова, своје мајке и сестара својих, па му се само стегне доња вилица а сузе саме потеку на очи... У том дође и газда, и газдарица постави за вечеру. Зовнуше и Радишу и он уђе у собу. Совра постављена као и синоћ; лојаница у плеханом „чираку“ гори као синоћ, и на соври све оно што су имали синоћ, јер је од свега било претекло; само му нема — оца! И у једном тренутку њега облише сузе, он зајеца и место да седне за совру, он се наслони на зид до „кубета“ и гласно зајеца. И газда и газдарица правили су најмилије лице и све чинили, да га утеше и приволе на вечеру, али је све било залуд. И што су год они више наваљивали, то је њему било све теже. Само је један одговор дао гласно: „Не могу да вечерам.“ Шта је газда мислио, не знамо; али је брбљива газдарица одмах и исказала. Она је гласно и отворено пред Радишом рекла, како је ово неко „дурљиво дериште“, и покајала се што узеше „беду, на врат“. Али је газда опет био паметнији, па јој рече: „Па жали дете за кућом; остави га; није му ни ласно; умириће се.“ И почеше да вечерају, и вечераше, а Радиша оста стојећи и плачући, без вечере. Изазивало му се у памети све што је год волео у селу; сећао се и онога метежа данашњега у школи: оне дерњаве и кукњаве што се зове учење, онога страшнога човека што се зове учитељ, онога боја и запомагања, онога безбоштва на чесми, ове пустољине овде, и у кући, и око куће; и све му се сводило на једно питање: „Како ћу ја овде?!“

По вечери газдарица простре скромну постељицу и Радиши, и он леже, али му се мисли продужише у памети. Дође му и луда мисао, да сутра побегне. Али, прво, далеко је, друго, он не зна добро пута, а треће, шта ће они код куће да му кажу, и шта ће да рекну сви у селу? „Да ми се смеју, и да кажу, није могао да научи, и да буде срамота и мене, и тату, и маму, и све!... Нећу да бежим, него ћу да трпим и да се помучим још мало!...“ И би му лакше кад изрече ову одлуку и наскоро заспа!

Сан је највеће Богом нам дано добро. У њему нас оставе све бриге наше. Он нас највише утеши. Он нас одмори и поврати нам нову снагу за нове напоре. И Радиша се боље одморио сад него и прошле ноћи, и устао је сасвим освежен. Ово јутро изгледало му је ведрије него јучерање. Устао је пре зоре и газдарице, обуо се и умио, па је отишао на воду, да опет донесе тестију воде. Сад на чесми не беше готово никога. Чесма му је изгледала лепша. Кад се вратио, били су устали и газда и газдарица, и обојма би мило кад видеше Радишу весела и овако вредна. А газдарица и рече: „О, Радо! Ти си уранио. Како си спавао? Ти си и гладан — ништа синоћ не једе.“ Радиши и ова утеха паде сад некако мило. А кад и газда рече: „Дабогме, да је дете гладно; но шта ће да ти доручкује, кад млека нема! Него, ево ти, Радо, па купи лепињу!“ И даде му десет пара или марјаш. Радиши се и ова пажња учини пријатељска, бољи доручак није ни тражио. И кад је после купио врућу лепињу и појео је, чинило му се, да никад слађе није доручковао. Мало после нађе се код школе, и са својим сељаком, те су се разговарали докле год није ударило звонце да улазе у школу.

Кад је ушао учитељ, он је прво одредио „старијег ђака,“ који ће Радишу и његовог земљака да учи. „Ти ћеш бити крив, кад они не науче лекцију,“ рече учитељ овоме и оде даље. Али овога дана пре подне нису учили ништа, јер им беше умро неки друг, и сви су му ишли на пратњу. Радишу је веома занимала и чаршијска пратња, јер код њих у селу није тако. У њих не иду деца на пратњу, него само људи, а нема ни ђака ни попа. А кад су изнели мртваца из куће и он видео и мајку и сестру му, како једна жали сина а друга брата свога, Радиши грунуше сузе на очи, и у овом тренутку волео је да није ни дошао на пратњу. А оно брзо и монотоно „Свјати Боже“, што су га старији ђаци певали, изгледело му је као њихова кукњава за другом својим. Дођоше и у цркву. Ова црква не беше као она, у коју је до сад Радиша ишао о саборним данима с родитељима својим, и у њој све беше за њега ново, па и опело, и пут до гробља, и гробље, све беше за Радишу ново. Кад су се вратили с гробља, старији ђаци, који су се „облачили“ и носили рипиде, свратише у цркву, да оставе „одежду“, рипиде и крст, а сви остали одоше право кући.

Кад је Радиша дошао кући, имао је сад шта да прича газди и газдарици. Данас је и ручао боље. А после подне отишао је и у школу с једним новим другом из комшилука. У школи је и њему старији ђак показивао слова. Радиша им је готово свима знао имена: аз, буки, вједи, глагољ, добро, јесте, живете, земља, иже, и, како, људи, мислете“ итд. само их не беше видео. Сад их виде и најлакше запамти а и б, па за тим г, зато што личи на гусле, о, што личи на уста кад се оно изговори, ж, што личи на жабу и з, што личи на змију. И кад га старији ђак после преслиша, он показа и ова и још нека слова. Старији се ђак изненади па се загледа у Радишу и одлучно рече: „Ти ћеш лако да научиш!“ Радиши већ почеше да расту крила. А кад после два дана и учитељ рече: „Зар већ научио сва слова?“ а старији му ђак потврди да јесте, у Радише поче да јача нада, да ће њему књига ићи лако, и јучерашњи страх поче да слаби. И за рачун се није бојао, јер је он чувао по сто и двеста оваца, па је сваки дан знао јесу ли све на броју, колико је враних а колико белих, колико музара а колико јаловица, двизака, овнова и јагањаца, колико је стотина лешњика којега дана набрао и колико стане у који ковин; а ово „двапут два јесу четири, двапут три јесу шест“ итд. он зна само да помисли.

Дође и после подне веселији из школе и слушао је све што му је газдарица рекла. У вече је сео и за вечеру и вечерао је доста слатко. Само кад је хтео да легне, сетио се оца, па мајке, па свих код куће, и било му је жао. Али је сан убрзо прекинуо све мисли у Радише, и он је заспао и опет мирно спавао. А после овака сна јутро доноси нову снагу, с којом се сваки посао врши весело.

Дани су пролазили за данима, и Радиша је све више улазио у нов посао и све се више навикавао на нов живот, ново место и ново друштво; а све се мање сећао своје куће и свега код куће. Само кад би Суботом видео по којега сељака и пољубио га у руку, а овај му дао по коју пару из руке, заплакао би се кад се растану. Дође и слава Радованова, и, ко год дође, питао је за Радишу и поздравио га је, јер Радиша није ишао кући. Али дође и Божић, и на Туцин дан дође Радован у чаршију, да нешто прода а нешто и купи, и чу, да ђаци имају распуст чак до Св. Василија. Зато он поведе и Радишу кући, и стигоше по највећем снегу у неко доба ноћи. Радиша се и путем радовао кући и Божићу, или га је права радост чекала тек код куће. И они, који су били поспали, дигли су се кад су чули да је тата довео Раду. Сви су га загледивали, као да га неколико година нису видели, и чинио им се некако другојачи; и Радиши је све изгледало другојаче но што је оставио; и једва је чекао, да се сване, да види своје овце и јагањце, козе и јариће, и све....

Освиће и Бадњи дан. Мајка је већ устала пре зоре. Устају и остали редом. Само Раду штеде; нека га, веле, нек се дете одмори. Но и Радиша устаје и чим се умио, отишао је овцама и козама и миловао их је све редом. И познале су га све, али су и оне некако гледале у њега као у неког туђина. И видео се са свима и видео је све. Мајка је месила за Божић, брат је заклао прасе и уредио печеницу, а отац је увече донео бадњак и прекрстио га преко огња па отишао за сламу. Кад је ушао с бременом сламе у кућу и назвао: „Добро вече и честито вам Бадње Вече!“ мајка га је дочекала са житом у ситу и одговорила му: „Добро ти Бог дао, и жив и срећан био и срећу у кућу донео!“ и посипала га је пшеницом. А деца су једва чекала, да се отац прекрсти и рекне: „Боже, помози“ и да заквоче: кво, кво, кво... и почне обилазити око огња. Онда се она нададу за њим и пијучући као пилићи чупају му сламу, докле је не разастру свуда и не остане празно пороже оцу на леђима. И сад је тек Бадње Вече. Још да се моле Богу па да вечерају. И ова је молитва проста али срдачна. Отац уплете сам воштаницу, савије је у котур, запали и прелепи на дрвени крст, који је укован у дувар с источне стране. Онда узме кадионицу са жаром, метне у њу тамњана, прекрсти се и окади себе, на онда крст и свако чељаде редом, и сваки кутић у кући, па онда отпочне молитву: он, напред гласно, а други сви за њим полако, од прилике овако: „Да се молимо и поклонимо Господу Богу (и клањају се до земље и дохватају са по три прста обе руке земљу и опет се усправљају) и свима свецима! Молимо ти се, Боже и сутрашње Рождество Христово, да нам осванеш на здравље и на обрадовање! Свети Стеване, свето Богојављење, свети Јоване Крститељу, свети Саво учитељу, свето Сретеније, свети Арсеније и Максиме, свето Воскресеније, свети Ђурђе, света Тројице жива помоћнице, свети Вртоломеја, свети Петре и Павле, свети Врачи, свето Прокопље, света Огњена Марија, света Мандо и Мандалена, света Ано, света Параскево, свети Пантелеја, свето Преображење, света Богородице, свети Јоване, свети Димитрије, свети Аранђеле, свети Никола и сви свеци и благи данци, да сте нам на помоћи! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Господе помилуј, господе помилуј, господе помилуј! Да се молимо и поклонимо Господу Богу, благоме Ристу и свима свецима и благим данцима!“ (и опет се клањају до земље). И поново се ређају сви свети у години, да ни један не остане непоменут. А код патрона домаћега не пропусти се да се каже (нпр. Свети Томо) „наше крсно име, моли Бога за нас грешне!“ О, па како је проста ова молитва: помену се сви угодници Божји, без великога ласкања и поезије, а све иде од срца. А деци се чини, да сад сви с неба гледају у њих.... И богомоља се свршује с неком мекотом и благошћу у срцу, која оживљава и упитомљава. Сви су блажени. Настаје љубљење бадњака и вечера, а она је на Бадњи дан много слађа него други пут... По вечери гледа се, ко први да види кад бадњак прегори. А ујутру, у зору, отац припече печеницу и огласи је из пиштоља. Запуцају пушке и по мали: значи, да је Божић и тамо дошао. Освиће најсвечанији дан у години. Спавања више нема. Сви устају и хитају у кућу. Али данас не даду да се улази онако као обично. Сваки мора да се умије на пољу па да одломи гранчицу од бадњачице и да с њом уђе у кућу и назове. „Христос се роди!“ па онда да џара ватру, и кад се стане стотинама варница дизати у вис, говори: „Оволико оваца и новаца, коња и волова, крава и телади, коза и јарића, крмака и трмака, жита и живота, кумова и пријатеља — свака добра од мила Бога, да Бог да!“ и спусти гранчицу у огањ, да изгори. А ко зна више, он више и ређа. Мајка је спремила, да се сваки најпре омрси сиром, јер се тако ваља, па се после једе оно друго. А после толика поста сад се једва чека. Настаје „медена ракија“ и „мезе“, а деца покусају и по коју каленицу или чинију варенике. Пред ручак долази и полаженик и он доноси срећу за целу годину. Данас се руча раније него других дана. Пушке непрестано пуцају, а то деца воле; то је и Радиша много волео. Полаженик је донео и свој „сребрњак“ сјајан као стакло и цело „тесте“ фишека. И он пуни и по који да и Радиши, да изметне. А кад сребрњак пукне као гром, Радиши се учини да је кадар и коња јахати, и сабљу пасати, и оружје носити... Данас је и ручак најбољи и најслађи, а совра се и не диже. Данас нико ником не иде, а сви су домаћи код куће и слатко се наразговарају. Комшилук је чуо да је Радиша дошао, и јуче га је неко могао и видети; али данас нити он може куд отићи, нити њему ко год доћи. Тако је први дан Божића чисто домаћи празник. Сутра и прекосутра се може и изићи и отићи, и састати се са сваким. Радиша је то и радио. И долазили су да га виде, и одлазио је он да се види са свима, које је највише волео; и сви су га питали, како у школи? А он је обично одговарао: добро. Јер није имао чим да се похвали а није хтео да се куди.

Прође Божић, прођоше и дани после Божића, прође и читава недеља дана, и дође Свети Василије или по варошкоме Нова Година, и Радиша треба да иде у школу. А њему се не иде. Он не наваљује, а отац опет не може да га тера. Радиша чека на оца а отац на Радишу и ћуте. И мајци жао да се растану, а још више да му помене, те да му се не учини да га тера. Па опет ће она запитати: „Радо, душо, до кад ви оно имате распуст?“ До Светог Василија,“ одговори он. „Па сутра је Св. Василије,“ рече она. „Е, па још сутра,“ рече он. И на томе оста, као да сутра иду. Сутра опет он ћути, ћуте и отац и мајка, и њему ово ћутање њино пада угодно. О ручку мајка запита: „Кад ћете ви путници на пут? Да не омркнете?“ И нађоше, да је сад доцкан, јер је велики снег; него сутра, па да пођу раније. Сутра опет нико не говори, а ручак се спрема. Нађоше, да могу да ручају мало раније па да пођу по ручку. Но по ручку удари снег и оставише за ујутру. Сутрадан је освитао Петак. Онда рекоше, не вреди да иде само за Суботу, него да остану још данас па да иду сутра или прекосутра, јер је и онако снег велики, па нема пртине.... И сутрадан Радиша више воли да остану него да иду. То до душе и отац воли, али он осећа неку дужност, да се мора, и боји се биће нешто криви и он и дете. И мајци жао, и сестри жао, и свима све више жао, што се више приближује дан растанка. Сад би Радиша волео да није ни долазио. Помисао куд иде и на шта иде одбијала га је од вароши и школе, а помисао да остане у селу, да не иде више у школу, па да му се смеју и да кажу, није могао да научи, терала га је у школу. И у младој души његовој ова је борба била силна. Почео је већ и да се стиди, што не иде и што већ није отишао, а кад је опазио, да би и отац и мајка волели да он иде, само не могу да му кажу, онда се тврдо одлучи да иде. И у Недељу се рано спремише да иду. Свима жао, а Радиши канда највише. Сад се кајао што је и долазио. Јер, и ако је зима, сад му је код куће изгледало све лепше и било све милије... А помисао куд иде износила му је пакао. На послетку се реши, да не мисли ни на шта него да иде. На растанку опет је Радишу нешто јако гушило, а по нека се и суза скотрљала низ образ.

Што су се више приближивали вароши, то је Радиша све више мислио на њу, на школу, на газду и газдарицу, на другове у школи и у игри, и налазио је и ту неку радост за себе. А кад су стигли, чисто је дахнуо душом, што се спасао оне мучне неодлучности, да ли да иде или не иде у школу, и одлучио се на ово. Сад му није жао било ни с оцем кад се растајао.

Настаје опет учење. Учитељ је знао, да је Радиши далеко село, па му ништа није ни радио. Само му је рекао, да навали те да стигне другове. И ово је добро утицало на Радишу. Старији се ђак већ дао на посао, да му покаже, шта су они други прешли, и помогне му. И све је пошло опет својим редом, и Радиша се озбиљно дао на посао, изгледа сада још с већом вољом него и пре. Али је ово опет имало једну последицу: да о Ускрсу Радиша није хтео да иде кући.

Долази и крај школске године. Радиши су казали, да је изучио Буквар и да набави Часловац. И он је то учинио и однео га је у село. Кад су сељаци и укућани Радишини видели црквенску књигу у Радише, учинило им се, да је он већ пола изучио књигу. А и њему је некако било мило. Изгледало им је свима, да се оправдава оно веровање, да ће он лако књигу изучити. А ово је у толико више падало у очи, што кметов син није донео Часловац, па су неки мислили, да он није ни изучио цео Буквар.

Распуст је био дуг и Радиша је имао кад и да се одмори, и поигра, и да помогне нешто у пољским пословима, и да оде до удатих сестара, тетака и друге родбине. Па при свем том кад се свршио распуст, Радиши је опет лакше било сад да се одвоји од куће и оде у варош него зимус о Божићу. Њему је некако ласкало, кад је слушао да говоре, како ће он лако изучити књигу и како је већ прешао на Часловац.

Отпочиње и нова школска година и Радиша је часловац. Поред Часловца има и других предмета и Радиша је озбиљно запео. Једнога дана само је он знао „лекцију“ из Земљописа, и кад га учитељ похвали, он се застиде и би му жао другове. Али ово учини, да од сад никад није отишао у школу а да не научи сваку лекцију, јер се бојао, да сад учитељ не изгрди и њега. А слађе му је некако било, да га похвали. Ускоро па га учитељ постави и за старијег ђака новајлијама. А како би сад допустио да не зна лекцију а он учи ове млађе!.. Оно, чиме ми данас пишемо мастилом, зове се „перо“, и ако оно никакве сличности више нема с пером од какве му драго тице. А онда се писало истина пером. И по трговинама, место данашњих кутија гвоздених и челичних „пера“, висили су снопићи истинских гушчијих пера по дванаест у „туцету“ и продавала су се по два три за десет пара, па је сваки зарезивао како је умео. А Радиша је у томе био особити мајстор. Кад он зареже перо, оно не шкрипи и не прска него „везе“. Зато су му и другови давали, да им зареже. А палилулци и они, који су седели по крајевима вароши, нису ни куповали пера, него су их чупали од својих гусака. Од њих је и Радиша добивао, само да им лепо зареже. Једнога дана учитељ је прегледао прописе и на сваком написао „виђено“, а на Радишином написао „превасходно“. Кад им је вратио прописе, сви су ученици загледивали у Радишин пропис и дивили се. Само њему самоме није изгледао много лепши од њиних. Али то учини, да Радиша не попусти, него да се потруди још боље. Купи још бељу хартију, ишпарта је још лепше, купи и лепше мастило и зареже перо што је лепше могао па „навезе“ и пропис што је лепше могао и преда га учитељу. Учитељ сад напише „превасходно похвале достојно.“ И ово учини, да Радиша није ни смео више натраг, него се трудио само боље и боље. И тако он сврши Часловац као најбољи ђак.

Дође и Псалтир, али се те године он избаци и место њега дође Читанка. О, колико је она лакша била за читање! За Радишу, који је већ читао све песмарице, она је била права забава. И они други предмети нису му били тежи него прошле године, јер се и сад учило онако исто из књиге, напамет, као и лане, а у писању се већ прочуо као најбољи „краснописац“. И сви су Радишу и овде држали за најбољега ђака; само он сам себе није држао за најбољега, јер то никако није волео. Али више никад није смео да оде у школу а да не научи лекцију и да пропис напише горе него прошли пут. Једанпут дође учитељ у школу и донесе неку књигу па рече: „Ову је књигу пратио тај и тај, да се да „најбољем ђаку“. Коме да дамо? Сви превикаше: Радиши! И учитељ изазва Радишу да му је да. Радиша изиђе, али је једва прими. Застидело га, што су га тако издвојили од других и назвали „најбољим“ ђаком. Зато ни ту књигу после није много волео, нити се хвалио њоме; и давао је на читање ко му је год потражио.

Овако је свршио и четврти разред. И у овом разреду сви су га сматрали за најбољег ђака. Само се њему чинило, да он није најбољи; да има ђака који од њега боље пишу, други боље певају, трећи боље знају „свештену историју“, четврти се боље владају и тако даље. Али су га баш зато другови и волели, што се није поносио ни од њих одвајао. И у игри је био први. Да скочи, да потрчи и стигне најпре, да лопту баци и ухвати је и њоме погоди, у томе је био први. Волео је много и да се пење по дрвећу и да се слободи на води, и то му је рекао бих, била мана; али је свуда срећно прошао, те нити је кад ружно пао, нити се осакатио, ни удавио.

Кад је свршио четврти разред, Радиша се вратио у село, где су га већ поштовали као сасвим писмена младића. Сад су му доносили књиге, позиве од капетана и разна писма и тапије и облигације да им чита, а кмет га узме и у судницу да им пише и чита законе и капетанске заповести. И за мало ово није решило судбу Радишину: да буде писар општински и остане у своме селу. Ласкало му је, што је све био с првим људима, и што је он једини био писмен. И Радовану ово није било неправо. И он се поносио што му је дете изучило књигу и дошло као једино писмено у селу, да помогне селу и кмету. Јер су сви говорили: „ово наше дете“ и „хвала Богу, те и од нас неко изучи књигу! А ми, ајвани, слепи код очију!“..

Тако то потраја до јесени. А око Крстова-дне оде Радован послом у чаршију и тамо се види с газдом Радишиним попом, капетаном и учитељем; и сви навале на њега да Радишу да на веће науке. Сви су му говорили, да му је дете добро, да добро учи и да је штета да остане на селу. Радован се бранио: „танкога смо стања, па не можемо издржат!“. Али су му сви говорили, да за то не брине, јер је дете ваљатно, па ће се и само издржавати.

Дође Радован кући и каза ово Велики. Она саслуша пажљиво па му сасвим одлучно одговори: „Право ти и кажу људи. А што дете да се омеће? Што да не иде по своме путу? А што ће ти овде? Да иде с кметом по селу, да купе порез и продају сиротињи бакраче, па да ти остане опет оно што је и био, оно што си и ти! Него нек иде за срећом својом, па докле стигне. А за издржавање како можемо....“

„Ама знам ја то, рече Радован, но зар је ласно пустит’ дете само у тако далек свет, а у свету има свашта, па нам неко може навест’ дете на како рђавсто, па да будемо почкодни целога века!“ — „Оно није ласно, рече Велика, али кад ти толики паметни људи веле, да га даш, дај га. А Рада је паметан и неће се дат’ да га когод наведе на зло. Но ти слободно узми дете и води куд ти веле људи“... Најпосле се договоре, да упитају и Радишу. У вече за вечером отац му исприча све, шта се с ким разговарао у чаршији па и о томе, да га да на више науке. Радиша се наједанпут сети свих оних пријатности, што их је имао учећи, па и ове почасти, што му се указује као писменоме, па помисли: а како је тек на вишим наукама, колико се ту научи и колико човек после вреди, па рече оцу: „Тата, ја хоћу да идем, ако хоћеш да ме даш.“ И Велики сад би лакше, па рече: „Је л’ ти ја велим, да он хоће; само се ти премишљаш.“ А Радован одговори: „Ама Радо, сине, знаш, да то није ласно: идеш у туђ свет, па ће требати више и за издржавање, а ми смо једва издржали и ово овде. Ти знаш наше стање и колико можемо да ти праћамо; а то ће ти бит’ мало. Па после, свет је свет: има свакојаких људи; да те ко не превари и не наведе на какво рђавсто па да будемо почкодни целога века и ми и ти.... Ето зато тата брине, како ће да те одвоји и прати у туђину, тако далеко.“ Радиша пажљиво саслуша сваку ову реч па одмах одговори оцу сасвим одлучно: „Тата, ништа ти не брини за то. У свету нико није умро од глади код својих руку, а ја се не бојим, да ме ко наведе на зло. Само да учим још!“... Велика опет упаде: „Вељу ја теби, да дете воли да учи, и да се ти не бринеш ништа, него да послушаш људе.“ И тако одлуче, да се већ сутра дан спреме а прекосутра да пођу.

Тако су и учинили. Трећега дана били су у чаршији код учитеља. Учитељ једва дочека и напише Радовану писмо и упути га на некога познаника свога у окружном граду, где је гимназија, и препоручи Радишу што је год могао више. Дадоше му и други, који су имали тамо кога познатога, и тако они пођу с онаком истом опремом као и пре четири године, кад га је водио у основну школу. Пут је трајао два дана, и кад је отац јахао, Радиша је ишао пешице, а кад је Радиша јахао, отац је ишао пешице. Али је Радиша јахао само онда, кад је хтео да мало одмори ноге.

Долазак у велики град изненадио је не само Радишу него и оца његовога. Никад у животу они нису видели толико кућа и толико људи на једном месту као овде. Па ту је „началник“, старешина над капетанима и целим округом; па „мајор“, старешина над војском; па ту суд, па она велика школа, у коју Радиша иде и која се зове гимназија... Одма потражише гимназију, и одоше директору. Он беше стар и строг човек па рече преко наочара: „Доцкан је!“ Али кад разгледа Радишину, сведоџбу, он додаде: „Али, кад је овако добар ђак, примићу га.“ И уписа га. Радовану би мило не само што директор уписа Радишу него и што се чак овде зна за његово дете, да је добро. А и Радиши су ласкале оне речи директорове: „кад је дете овако добро“, па помисли у себи: хвала, што си ме примио, а, Боже дај здравље: мислим, да се нећу постидети ни овде!... Онда оду да траже, где ће Радиша да седи; и, према писму учитељеву, Радиша ступи у једну велику кућу као ђак који послужује. И од то доба Радиша је радио све кућевне послове па чак и оне које раде на селу само жене и девојке; и њему то ништа није било тешко, само ако је стизао да научи лекцију.

И у гимназији се тада само задавало „одавде-довде“ и учило на памет. А ретко је само који млађи професор причао оно што су ђаци имали да науче. И природне науке су учили из књиге, без огледа, без модела и слика, и без упознавања животиња, биљака и минерала у околини. А неке предмете нису ни имали штампане, него су их професори „диктирали“, а ђаци писали па после учили напамет као и из штампане књиге. Али је све ово Радиши било лако и колико толико познато из основне школе или још из села. Но сад дође Немачки, и Латински, па после и Француски. Ваљало је сад добро запети, а Радиша није имао времена. Газда је волео да њега послуша, јер је био најбржи и најпоузданији, газдарица је волела њу да слуша, јер је радио најбоље, а деца су волела, да с њима буде, јер су га волела. И Радиша је хтео свима да угоди, али онда не преостане времена за њега самога, за учење, за науку његову. Устајати је морао у пет а лети и у четири часа, а послови су у вече трајали до десет, једанаест па и дванаест. Кад ће онда да учи? А ваља научити најмање пет лекција: три за пре и две за после подне. Било је ноћи, када га је дремеж толико савлађивао, да је подметао усправљену писаљку под чело, те ако задрема, да се убоде и пробуди. А чешће је устајао и учио стојећи, јер му се чинило, да ће му се тако мање дремати. Покаткад би стао до зида окренут њему, те ако задрема да удари главом о зид. Једанпут је учећи за столом заспао, и кад се пробудио, гас у чкиљавој лампици био је догорео и она се угасила, а он се укочио од зиме. Ни куће своје није био жељан више него сна. И колико је пута дубоко уздахнуо: ох, Боже, да ми се само слатко наспавати!...

Радиша је зато већ и у школи почео да дрема, особито зими. Дању не стане од послова, и то већином по пољу и по зими; а у вече по кући и највише у кујни и с децом, докле сви не полегају, па тек онда пере судове, чисти ципеле и спрема дрва, воде и све што треба за ујутру па онда учи. Радећи тако, он се толико заморавао, да му је школа била као одмор, и зато би задремао, чим би штогод било у школи монотоно. А све је ово почело да утиче и на учење Радишино. Он је опазио, да не учи сваку лекцију како ваља, и да већ и наставници нису најзадовољнији његовим одговорима. Имао је и благодејање, па се побојао, да га не изгуби. Зато се договори с неким бољим друговима, да оставе послуживање, па да узму стан за себе и да живе како могу — опет ће боље учити и напредовати у школи него овако, па ма шта јели. И, што рекоше то и учинише. Њих тројица нађоше једну собу за двадесет гроша месечно, па сваки ухвати по једно ћоше и намести своје ствари. Сваки је имао свој ковчежић за књиге и ситне ствари, а покривач су дизали у јутру, истресали на пољу, па онда скалупили и остављали на ковчежић. Од благодејања су имали за хлеб и кирију, а друго како буде. Могло се још купити по мало соли и лука, а друго није ни морало да буде. А кад јавише својим кућама, да су напустили послуживање и да се сада сами хране, од њиних кућа похиташе те им донеше по мало пасуља, кромпира, сира, кајмака, сланине и пастрме, а уз то и по коју пару, те су сад имали чим и да се омрсе. А највећа им је част била, кад су Недељом и празником позајмили лонац од газдарице и скували мало пасуља или кромпира са сланином или пастрмом. И све би они то разгодили тако, да им траје докле им друго не донесу. А поред тога било је и по мало зараде. Један је од њих градио лепе шестаре и продавао их ђацима по два гроша; други је лепо писао, те имућнијим друговима преписивао прибелешке по шесет пара табак; а Радиша је правио и потписивао лепе печате од уме, како је год ко желео, и узимао према величини њиној по два, три и четири гроша за један. Поред овога њега позва пређашњи газда, у којега је он послуживао, да му учи децу, и зато му је плаћао по двадесет и четири гроша на месец. Поред овога и благодејање се у старијим разредима повећавало од 4 на 6, од 6 на 8 и од 8 на 12 „цванцика“ пореских, а они су сва тројица били благодејанци. Имали су дакле не само за храну и стан него и за прање, обућу, школске потребе па и воће, које је онда било по десет и двадесет пара ока. А одело су носили своје, сељачко; само су купили по једну памуклију. Не прође много, а Радишу препоручи његов пређашњи газда и једноме пријатељу своме, да му учи децу, те је тако сад имао две „кондиције“ и могао је да живи и да се издржава сам без икакве помоћи од куће.

Тако Радиша сврши други, трећи и четврти разред гимназије. Тада се у нашој земљи отвори Учитељска Школа. За управитеља те школе би постављен један човек, који је необично импоновао и са дубине научне, и са великога родољубља, и са големе преданости тој школи и напретку њеном, и са ретке вештине и способности, да у другога развије плам за науком и загреје га за оно, што је добро. И професори беху као бирани, а уређење интернатско, те да се на ученике могло више утицати, и да су они сами имали више времена за учење. И чињаше се, да ће ова школа претећи и саму Велику Школу. Радиша и многи његови другови одлуче се, да иду у ту школу.

О распусту школском Радиша је једнога дана седео с оцем и мајком за ручком, и отпочео је овакав разговор: „Тата, шта ја сад да радим? Ја сад могу да идем у Богословију, па да будем поп; могу да идем у Академију, па да будем официр; могу да идем у неку Земљоделску Школу, па да се вратим у село, да радим земљу; могу у једну нову школу, што се сад отвара, где ће да се спремају за учитеље они, што ће после да уче децу; а могу да продужим гимназију, па после да идем на још веће школе у Београд. Ја знам да би ти највише волео, да изучим за попа па да дођем овамо, али ја то не бих волео. А брале би волео опет, да будем официр, али ја ни то не бих волео да будем. А да идем у Земљоделску Школу, па да се после вратим овамо, то би било добро, али ми немамо земље доста за то, и то сам могао и без те школе. Да продужим гимназију па да идем на више науке, то бих волео, али ко зна како ће ми тамо после бити с издржавањем: нећу имати кондиција а може бити ни благодејања, па како ћу онда да се издржавам? А сад се отвара та нова школа, у којој ће да се уче младићи за учитеље, и у њој је све државно, да не бринемо ништа. И ту бих ја могао да учим до миле воље. А веле, да се у њој више и боље научи но и у оној великој и највећој школи у Београду. Сад шта ми ти велиш, куда да идем?“ Сви за совром саслушаше ово с пажњом па се мало и забринуше, шта да одговоре, па и заћуташе, докле Радован не прекиде ћутање и поче овако: „Богме дете, ја ти не умем ништа казати! Сам Бог нек те научи, како ћеш и куда ћеш! Ја сам истина старији од тебе, али ти си више био с ученим и паметним људима и учио си толике науке, па како год знаш и како те Бог учи! Ти боље знаш!“ А Велика онда додате: „Радо, дете, само се прекрсти и реци: Боже помози! Па куд год пођеш, биће добро, ако да Бог здравља! Ми ти ништа не умемо казати! А, хвала њему, кад те је до сад чувао и помагао ти — биће и од сад добро, ако Бог да!“.. Ово оволико поверење родитељско пробудило је у Радише некакав понос и самопоуздање, али опет рече: „Ја се у Бога уздам, да ће најбоље бити, да одем у ту нову школу за учитеље!“ „Иди, сине, само ако те срце вуче за то!“ рече Радован. „Па од учитеља може, ваљада, и поп да излегне, ако баш волиш“, рече Велика гледајући у Радована. „Е, сад учитељ, поп, то ти је свеједно: што дете воли, то нек буде!...“

И тако се сврши овај домаћи савет о томе: куда ће Радиша сад, по свршетку четвртог разреда гимназије.

И доиста, после распуста школскога Радиша се пријави у Учитељску Школу и буде примљен међу првима. Ова је школа преобразила Радишу. Он је тек овде видео, шта је наука. Видео је, да то није учење самих речи, него учење онога, што је у нама и око нас близу и далеко. Видео је, да су речи слушкиње да кажу оно што знамо, а то знање да ми течемо не речима него проучавањем онога што оне значе, а то су или какви видљиви предмети, велики и мали око нас, или какве појаве у њима или на њима. Тамо дакле ваља ићи, у спољни свет, у природу, и познати све што живи на Земљи, све што расте на њој и све што има на кори и у средини њеној. Даље ићи на Сунце, Месец и звезде, и сазнати откуда је то, како стоји, зашто залази и излази, зашто се Сунце помрачује и Месец „једе“, и шта је иза њих тамо. Шта је облак и откуда киша, снег, муња, гром. Завирити и у тајне човекова тела и видети, како је оно склопљено и како живи, и у тајне душине и видети, како она живи и ради... А највише га је занимала Физика и Кемија. Прва му је износила царство појава у природи, које су за многе тајна, па су и њему биле до сад непознате. А друга му је износила чудан преображај материје, о каквоме ни појма није имао. О, како се само запрепастио, кад је видео, да се вода растворила на два гаса који горе, и да се од та два гаса опет направи вода! И кад је видео, да је све што је на Земљи и на небу састављено из шездесет и неколико елемената, и да су по томе и људи, и животиње, и биљке од једне исте материје — од оне од које је и земља и вода и ваздух! И колико је његову сељачку душицу занимало, кад је чуо, да свака земља мора имати извесних састојака у себи па да добро роди; а ако нема ма једног од њих, да неће добро да роди, и да хумусу или црници не помаже додавати ђубрета, него да њој ваља дати оно, што она нема. И он једва дочека распуст, да оде кући и да ово каже брату своме. Јер су имали једну њиву с црном земљом као угљен, која је слабо родила и којој није помагало никакво ђубре. А из Антропологије виде, да су и у човека исти органи и оне исте радње као и у осталих животиња. А знање нам долази споља, преко чула, па се то памти и прерађује у души, која је у мозгу и без њега не може. И животиње осећају и знају, само мање. И човек је постао од дивљих људи, а ови од још дивљијих, и од животиња, а све су животиње као и биљке постале у дугом развитку, онако како се мењала кућа њихова, Земља и њена површина, у своме предугом развијању, које се огледа и у кори њеној. Јер кад се човек у њу зарије, он наилази на право гробље толиких пређашњих и биљака и животиња, којих данас нема, а некад су покривале земну површину. А у почетку, кад је земља била врела и усијана, и сва вода у ваздуху, а не на њој, биљака и животиња није ни било. А Земља се одвојила од Сунца! Дакле и ми смо са Сунца! А Месец се одвојио од Земље. И на њему је дакле све оно што и на Земљи; а има ли и људи на њему, и какви су они, ако их има, то не знамо. А звезде су друга Сунца, а иза њих друга и тако даље до у бескрајност. И, нема краја! Нема га ни на једну страну! И Земља плива у ваздуху и окреће се око себе и око мајке своје, око Сунца! И то је окретање најтачније и најправилније! И Сунце и данас загрева чедо своје, Земљу, и одржава цео живот на њој. И онога часа кад би се оно угасило, нестало би и живота на њој и настала би општа смрт!... Све је у природи природно и иде по природним силама и по природним законима; а нема аветиња, вила, вештица, вампира, вукодлака, караконџула и злих духова. И у гробље је слободно ићи као и у шуму, у воћњак, у поље и у башту и ноћу и дању. Само се бој: вука и хајдука!.... О, колики је преокрет ово учинило у души Радишиној и колико је сад слободније дисао! Нема аветиња, нема чуда; све је природно и иде по природним законима, који се могу изучити. Зато природне науке и јесу једине науке. И душевне су појаве природне појаве, и говор је саставни део природе човекове. И осећања су морална и религиска исто онако природна као и естетична. Све је природно, само ваља проучавати природу, познати је и употребити силе њене.

Према овоме, ништа не вреди учити саме речи — оне су празне љуске без језгре; него ваља ићи у језгру, у оно, што речи хоће да кашу, и то проучавати. Речи су празна котарица па ма како она шарена била. Него ваља ићи на ствари, на оно што речи казују. Зато и данашње учење ништа не ваља. У глави је нашој пуно речи, а мало правога знања. Зато су нам и мисли слабе, плитке и непоуздане. Зато школа онакарађује. Зато је природна памет бистрија и јача. Зато се и ваља вратити природи. Учити природу, из природе и на природан начин, посматрајући њу и све што је у њој. И ићи природним путем: од ближега даљему, од лакшега тежему, од простога сложеноме. Напоље с неприродношћу и онакарађеношћу, напоље с бубањем речи напамет или механизмом, напоље с дресуром која не развија тело и душу поступно и правилно него насилно и накарадно! Што дух не разуме, то је као и храна, коју тело не свари — никакве вајде од ње, само је трошила снагу нашу узалуд. А отуда је мало воље за науком, а много више мржње и одвратности према њој. Отуда и терора, силе и оне суровости у васпитању, које данас не васпитава и не упитомљава него подивљава... Избацимо све ово и вратимо развијање детиње на прави природни пут, и наша ће наука бити мила деци исто онако као гладноме храна, а они, који им је дају, биће као мајка, која их доји....

Ето то је Радиша научио у овој школи. Она је њега просто преобразила.

Ето тема за младу душу Радишину, о којима је могао да мисли и дању и ноћу, и кад је сам и кад је у друштву. И он се никад није покајао што је дошао у ову школу. А обезбрижен у њој за „насушни хлеб“, он је у дубини душе своје и захваљивао овој земљи, која га је довела у овако повољне прилике, да оволико научи и да и даље о томе може да мисли. А помисао да ће на томе радити и целога живота: да ће и сам још и даље учити, да ће радити и на овој поправци учења по школама па преко тога и на стварању нових људи, нових и бољих генерација, а преко тога и на општем напретку, уливала је у његову младачку душу нову снагу и још већу истрајност у послу.

Не треба да вам причам с каквим је успехом свршио Радиша ову школу, јер није главно с каквим је оценама свршио, него с каквим је мислима и каквим одушевљењем изишао из ове школе. Мисли ето напред, а одушевљење Радишино читаоци ће видети најбоље из самога рада његовога даље.

По свршетку учитељске школе Радиша зажели, да отидне на страну. Он је и слушао и читао, да су други народи у Европи измакли од нас у свему за пуних пет векова, и да у њих има још и много више науке. Зато зажели не само више да научи, него и да види како живе ти народи, који су измакли од нас тако много. Јер му се чинило, да без овога последњега не може знати, чему има да тежи у своме раду, а без онога првога неће моћи с успехом на томе да поради. Зато навали, да иде на страну. У Министарству Просвете били су тада људи, који су могли да појме Радишу и да одобре његове намере. Зато му не само одобре да иде, него му даду и потребну помоћ.

Бављење Радишино на страни учинило је други преокрет у души његовој. Он је видео, да су у тога напреднијега света отишле далеко, далеко, не само поједине науке, чије он само почетке знађаше, него да је тамо и цео живот људски, и лични, и породични, и друштвени, и државни, отишао куд и камо даље но што је у нас. Прво, у њих је сваки човек писмен и књига му је најобичније занимање и најбољи учитељ; а не као у нас да су ретки писмени, па и они да мало читају. Друго, у њих сваки учи оно, што ће после радити у животу, и за свако и најобичније занимање, а камо ли за занате, има школа; а не као у нас, да школа има само за чиновнике. Треће, у њих се много више пази на здравље појединаца: на храну, одело, угодбе у стану и у свему, те да вам се чини, да је тај свет рођен да живи, а не да се мучи као ми. Четврто, тај свет више и зарађује и штеди него наш, и зато и има више за све па и за провод, а није овака сиротиња као у нас. Пето, тај се свет много више користио наукама и вештинама, те су му за сваки рад алати савршенији, и у раду је много више употребио природне силе, којима је заменио своју и животињску снагу; а не издире својом снагом и не ради овако примитивним алатима као ми. Шесто, тај је народ много питомији од нас, те се људи више воле, слажу, споразумевају и раде заједнички и на својим приватним и општим стварима; а не мрзе се и не кољу крвнички као ми, те да ни у кући свуда нема слоге, а камо ли у општини и у држави. Седмо, отуда је у њих безбројно много разних друштава, уједињења, заједница, задруга, и оне им све напредују, јачају и разгранавају своје послове; а не чекају све од државе као у нас и оне им не пропадају као у нас. Осмо, у њих се одаје више поштовања и ономе што је опште, државно, и зато се много више вољно врше и слушају и сви закони и уредбе државне и општинске, и не врше се само с тога, што се мора и да се избегне казна, него с тога, што је такав ред. Зато се и не бију као у нас, него у крајњем случајУ иду на суд и тамо траже правду. Девето, у њих ни по новинама нема толико свађе и мржње и личне и партиске, као у нас, него у њима све више достављају поједине новости и доносе оно, што је корисно и поучно за свакога. Десето, у њих је и шала и забава у многоме другојача. Шалећи се и забављајући себе они не руже и не исмевају па по томе и не вређају никога, те да га изазивају против себе, него траже оно што је у опште смешно; а забавно им мора бити и поучно.

Тако су у тога образованога или просвећенога света прво људи израђени више него у нас: телом развијени и здрави; знањем богатији, а, писменошћу оспособљени, кадри су да сазнају све више; по срцу оплемењени и понашања углађена и привлачна; за послове своје потпуно спремни, сваки вам представља не само потпуно развијену личност него у исто време и изврсну јединицу за поједина друштва и за оно највеће друштво, што се зове држава. Не, него овако развијена личност је погодна и као човек за ону највећу заједницу људску, што се зове човечанство.

Кад су тако људи израђени, они после израђују оно друго. Они се прво старају, да се и њихова деца израђују правилно. О, шта је лепога и паметнога у њих видео само у домаћем васпитању! Више љубави, више чистоте, више пажње и чувања не само при купању, повијању, држању и храњењу него и при проходању, кретању и самој игри. Чистота је основа здрављу, а љубав свему. Деца расту сасвим слободна, а љубав их чува само од онога што им шкоди. Шкоди им незнање, зато их обавештавају; шкоди им и љутња, зато их не драже и не љуте; шкоди им и седење, зато им дају забаве и кретања; шкоди им и зима, зато их чувају од зиме. А како вешто после ово кретање у игри претворе у кретање у раду, у рад, који је за децу!.. Храна је проста и свежа и увек умерена, а одело широко, јевтино и што се пере, те да се деца у њему могу слободно кретати. И у првом учењу у школи преоблађују практичност и промишљеност. Пре свега све је учињено да се здравље у деце одржава и снажи. Ту су најпре добре зграде школске, простране учионице, видне и суве, са доста ваздуха и примерном чистотом, а на првом месту с малим бројем ђака, те да брзо не кваре ваздух и да се с малим бројем одржава бољи ред и води већа брига о сваком детету појединце. За тим долази учење, и то прво о владању дечјем, и све онако, како ће деца најлакше примити. Онда тек долази право учење и то прво онога, што је најближе, најопштије и најосновније; и опет онако, како ће деца најлакше разумети. Напамет само лепше песме и лепше изреке у стиховима, па и то оно, што је забавно и што деца могу розумети. Основна је настава просто проширено домаће васпитање. Даље се оно грана у безброј разних школа за мушке, за женске, за разна занимања у животу, за разне науке на универзитету. И свуда озбиљна брига о здрављу ученичком, о владању њихову и о ономе за шта је која школа. И свуда навикавање на заједнички живот, на друштво и рад у друштву. С овим не престану ни по свршетку свих школа, него и после сваки припада неком друштву а неки и многим друштвима, и раде заједнички на пословима, на којима један сам не би могао ништа да уради. У тим друштвима не само што се више уради, него се сваки навикава на попуштање, споразум и слогу и на рад у општу корист, а не само у своју личну. Зато у њих веома и напредују опште ствари и општа корист.

Овако израђени људи и кућом и школом израђују онда боље и све друго, све што ум људски и рука људска израђује. Куће, велике грађевине: школе, цркве, позоришта, музеји и разне друге државне и приватне зграде су и много веће и много лепше него у нас. У тога света прво куће нису овако раздалеко као у нас, да изгледа, да је једна од друге бежала, него све једна до друге као и у вароши, да и по томе видите, да овај свет воли заједницу и дружбу, а не воли осаму. Свако село има свога хлебара, а не меси се хлеб у свакој кући за себе; свога столара, а не гради свака кућа што јој треба од дрвета како му драго и како уме; свога ковача, а не носи сваку алатљику па оправку чак у варош; свога обућара, а не опуте се опанци у свакој кући од неучињене коже; свога кројача, а не кроји одело сваки себи па да му стоји као туђе; свога чобанина, који чува сву стоку сеоску, а не иде из сваке по једно дете, те да сва деца не могу да иду у школу; своје пољопривредне машине: за орање, дрљање, сејање, окопавање, жетву, вршај, вејање и тако даље, и за све ово људе, који њима рукују и свачију њиву поору, свачију њиву засеју, свачију њиву окопају пожњу, па жито овршу и предаду му готово; и тако се све свршава увек брзо и на време. А људи су поштеђени и раде друге послове. Жене гледају кућу и децу и раде домаће послове. А сви имају кад и да читају. Овако село, па ма било и најмање, има и своју цркву, своју школу, пошту и телеграф па и своје новине, које доносе само новости из места, објаве и разне поучне и забавне ствари. Ни трага од партија, од мржње и од грдње; то би сви сматрали за ниско и неваспитано и у говору а камо ли наштампано у књигама и новинама. Зато нема свађе. Само слога и споразум, на најлепши, најуљуднији начин. И кад завирите у кућу њихову, видите грдну разлику. Сама кућа није као наша. Прво су у реду на улици, која је калдрмисана, и у дворишту калдрмисаном. Друго, прозори свуда са стаклом. Треће, врата свуда столарска, да се лепо затварају, и с бравом, а не с кључаницом. Четврто, горе свуда окречен плафон, а не чађав таван, а доле под од дасака, које су не само чисте и опране него и застрвене, те да се иде по застирачу, који се истреса, а не по њима. Пето, у свакој има кревета као и у варошима, и у њима је све чисто и опрано, углачано и намештено као у варошима. И сав намештај и све угодбе варошкога живота има и свака сеоска кућа па ма како она била мала. Око куће нема корова ни ђубрета, него је место корова поврће и цвеће, а ђубре се чува на особитом месту за њиве, јер веле, да је оно благо кад је на правом месту. И воће, и зелен, и цвеће — све је најбоље врсте и марљиво гледано и неговано. А стока и живина је одвојена од људи, и стока има своје добре кошаре а живина своје најугодније живинарнике. И овде боље живи стока него у нас неки људи. И друмови су изврсни: насути, набијени, уравњени, да се по њима и по киши и по снегу иде као по тепсији; и прави као стрела, те да се кривудајући не губи у времену, и засађени воћем с обе стране, те да се иде по хладу и за воће узме лепа пара. И реке су управљене и обале њихове уздигнуте, те да се не изливају и не чине штету, кад већа киша падне и кад се снегови топе. И све ти казује већу бригу, већу промишљеност, већу умешност, већу вредноћу и већу мудрост од наше; све ти казује, да је у њих целокупан живот отишао даље у напредак. А о ономе, што се по појединим и многобројним фабрикама израђује, и да не говоримо. Тога је у њих доста не само за њих, него они од тога шиљу и нама. Зато је у њих све јевтиније и боље него у нас, и сви живе боље и угодније од нас. А како га је изненадило, кад је видео, да у њих и по селима има шеталишта, у којима не само болни траже окрепљења и здрави освежења, него и матере с малом децом у хладу и чистоме зраку проводе по читаве сате, радећи какав ручни рад или читајући какву корисну књигу; а у нас их нема ни по свима окружним градовима. У њих чак ни шума не расте онаква, каква се сама посадила, него је и она гледана и негована као воћке. Они су посадили оно дрво, које им највише треба па га не секу младо и на грабац, него чекају док порасте велико и онда се сече редом. Зато им и шума изгледа лепша и од наших негледаних или мало гледаних воћњака. Па колико се тај свет зарио и у земљу, те и из ње вади разна блага! Прво благо камен, од којега су зидане и мање куће а камо ли велике грађевине; и њега нигде не употребљавају одмах онаки какав се ископа, него се теше и глади; и благо ономе крају, где га се нађе доста лепога и тврдога! Друго је благо лепа земља за посуђе или за цигле и цреп, и где се она нађе, ту се отвара читава индустрија за сву околину па често и за извоз. Треће је благо камени угаљ, који се свуда по машинским радњама употребљава и добро плаћа. А четврто су разне руде: гвожђе, бакар, олово, сребро и злато. А ако се где наиђе и на какву киселу, сумпорну и у опште минералну воду, онда се одмах од ње учини не само огромна употреба у месту, него се прочује и по околини и на страни, те невољници из белога света потрче тамо тражећи помоћи, или им се она у разним судовима шиље на ноге. Овде благо и учитељу, и кмету, и попу! Учитељу зато, што има добру: здраву, ситу, одевену, чисту, мирну и уљуђену децу; кмету зато, што нема парница и кривица, него све време посвећује привредним пословима општинским; попу зато, што су сви побожни, а нису сујеверни....

Тако Радиша није погрешно што је отишао на страну. Он је тамо имао шта да види и да научи. А слушање наука на вишим школама и читање разних одабраних књига само га је утврдило у томе, да је тај свет доиста измакао далеко од нас, и да смо ми у свему изостали много, много.

Што се више приближивало време повратка Радишина у Отаџбину, то је он све марљивији био у посматрању онога савршенијега живота на страни и сваке ситнице у њему. Интересовале су га све више и тако зване мале школе или забавишта и рад у њима, и чудио се, како тај свет забавом припрема за збиљу и у игри ствара наклоности к раду. Интересовало га је, како се на телесно кретање и здравље, на певање, цртање и лепо писање и лепо понашање много више пази него на тако зване „науке“ или научне предмете. Интересовало га је, како у њих деца по сеоским школама, и ако неће бити земљорадници, као у нас, помажу и раде по градини школској колико које хоће и може, те им је она увек чиста, уређена и урађена, особито оно одељење где је цвеће. А највише га је заинтересовало, кад је нашао у једној школи потпуну школску радионицу, где деца раде разне ручне радове, и то тако правилно, да их ни наши мајстори не би лепше израђивали. Једни израђују од дебље хартије троугле, четвороугле, многоугле, коцке и разне друге призме, пирамиде и купе па све до најлепших кутија са заклопцем и до коричења књига; и то све тачно, по мери и по нацрту. Други уплећу прутиће и витке на најразличније начине па после плету разне котарице с дршком и без дршке, и опет тачно, по нацрту и по калупу. А трећи огледају или боље рећи вежбају своју снагу, и своје очи и руке, на дрвету, на тезги са стругом, тестером и сврдлићима. Па и ово, опет, по тачном нацрту и без лутања и кварења. Овде се Радиша и нехотице сети оне наше: „Мајстор Пена, од три клена два вретена, па и она оба крива.“ И другојаче не може ни бити у наших мајстора, докле и они не сазнају за меру и не почну радити правилно, по нацрту. Али јао нама: они не умеју ни да се потпишу а камо ли да цртају!.... Радиша је чешће долазио и посматрао сваку ситницу у овој величанственој припреми будућности. Та све је ово он већ огледао и радио као чобанче код оваца и зими код куће, али није знао за меру и нацрт и није имао овако савршен алат. А сад види, како је у тога напреднијега света и то усавршено. Онда је рекао у себи: е, па онда није чудо, што су у њих овако сви послови напреднији, кад им се овакав темељ полаже још и у овим малим школама и у основној школи!...

Једне ноћи, кад је хтео да се врати у Отаџбину, Радиша је овако премишљао у себи. Ја сам у овоме свету доста видео и доста научио. Сад долази време, да се вратим у своју Отаџбину и да тамо порадим, да се и мој народ попне на ову висину. Али да ли ће моћи он да коракне пет стотина година напред?! Организми се не развијају тако брзо. Брзина развитка њихова није у нашој вољи него дубоко у самој природи њиховој. А ово је још, што вели највећи социолог данашњи Херберт Спенсер, организам од организама; и што је он већи у простору, то више времена треба да се изврше извесне појаве и мене у њему. А он нам је још растурен и неуједињен. Он је невезан добрим друмовима и гвозденим путовима. У њега су још веома ретке благотворне установе пошта и телеграф. У њега су и куће раздалеко, те су породице и општине неподобне за већу дружбу и заједничке послове. У њега је скоро све неписмено, те да би се могло на њега брже и више утицати књигом, овом насушном потребом сваке живе душе у овога срећнога и напреднога света. Благо и просветницима овде, благо и државницима! Свима је њима овде лакше утицати на масу народну него нама тамо. А ми ваља још свој напредак да убрзамо! А како ћемо га убрзати, кад неможемо ићи ни овом брзином, којом овај свет живи и иде? Куда ћемо онда, и шта да се ради? Ако останемо толико назадни, пропадаћемо и — пропашћемо; а напред не можемо оном брзином, којом би само желели и којом би требало да идемо. Па шта онда да радимо? Да ли да скрстимо руке, па да ћутимо и гледамо, и да кажемо: не може се?... Не; јунаштво није у томе. То би била малаксалост и немоћ. А ми ваља да будемо пуни младачке снаге и да радимо; да радимо што год више и боље можемо. Радом ћемо живети, ако и не богато а оно часно. Народ наш није нерадан. Напротив, он много ради и запиње; али не уме да ради. Зато му је оно што уради несавршено. Њему само треба више разумевања и више умешности. Та, он и сам то види, кад је рекао: „Ум царује, а снага кладе ваља...“ Зато да га просвећујемо и учимо раду, бољем и савршенијем. А онај народ, који има толико филозофије у својим умотворима, није глуп. Он ће лако разумевати и примати све оно, што види да је добро. Само ваља да види. Он не верује речима; он не прима све. Али оно што види својим очима, примиће. Ваља само да види... Радити на томе да види...

У том је Радиша и заспао. А кад се ујутру пробудио, био је весео, као да је синоћ решио најтеже питање. А помисао, да се враћа у своју Отаџбину, у свој народ, својим рекама и брдима, својим милим и драгима: и родитељима, и родбини, и пријатељима, и познаницима, и друговима, још је више повећавала ову радост његову.

Па, при свем том опет, кад је пошао, осетио је неку тугу у дубини душе своје и мислио је у себи овако: Збогом уређена земљо! Збогом срећни и напредни народе! Ја сам у вас много научио! Идем сад у свој непросвећени завичај; идем у свој добри и простодушни народ, да узмем на се улогу Светога Саве и да га учим свему овоме што сам у вас видео. Хвала вам и збогом!...