Престолонаследник Мехмед је био леп, стасит младић. Лице му је било ведро, непорушено страстима и ниским пожудама, пуно крепости и енергије, која се показивала у духу његовом. Брада му је избијала мало напред, а нос је био велики, орловски. Очи су му биле меланхоличне, замишљене, показујући дубок умни рад у глави. И ако су му брада и бркови тек били пробили, престолонаследник је Мехмед већ имао држање и понашање зрелога човека.

Прилазећи царици Мари, престолонаследник се по турском обичају дубоко поклони и као мајку је у руку пољуби.

— Јесте се здраво вратили из лова, упита царица, и како сте били задовољни?

— Вратили смо се здраво, одговараше младић, али задовољни нисмо били много. Досађивала нам је врућина, и ловити се могло само рано за хлада и један дан кад је плаха киша ваздух расхладила. Ја сам, међу тим, баш у томе уживао. Седећи у хладу и одмарајући се, како за лов и иначе не марим, и идем само да оцу друштво чиним, ја сам се бавио читањем и размишљањем. А кад год то чиним, благосиљам твоје савете, мајко, јер си ме ти најлепше учила да досадно време прекраћујем размишљањем и читањем.

— Па шта си читао, Мехмеде, можеш ли ми казати?

— По трећи пут сам, овом приликом, читао

— Па овде је Гвозденовић, рече Јерина, из Плочника. Он зна турски а и грчки. Он би био згодан, додаде деспотица. Треба да гледа да избави Мару. Најбоље би било да нам се Мара врати.

— Имаш право, потврди деспот. Морам га овога часа звати да му наредим да се спреми на пут, и да видим с ким ће још поћи, јер му требају још барем двојица, и треба му један калуђер за перовођу, и неколико људи, од којих би се могли слати улаци. Ти, деспотице, смисли шта би се могло понети за поклон и одбери у ризници. Гвозденовић је од наших људи. Не мари за Маџаре.

— Да, да, не мари за Маџаре и за наше усијане главе, који мисле да је спас народа само у рату. Немаш, деспоте, бољега човека за ову прилику.

Деспот наређиваше млађима да одмах потраже и дозову Гвозденовића, а сам се, по том спусти на меку софу, и потону у дубоке мисли.

Кад се сутра-дан поодјутрило, кнез Гвозденовић са својим калуђером беше већ код деспота Ђурђа на опроштајној аудијенцији. Смишљено је било да тога дана одмах по ручку крену и да се користе лепим временом и месечином, те да стигну на прво ноћиште барем у Рачу или Баточину. Наредбе су још јутрос отпраћене, да их тамо све спремно чека, да не би дангубили.

Да приђемо једној гомилици простих људи који су у крају под једним дрветом на трави нешто вечерали и да послушамо шта говоре. На средини је те гомилице седео један, који је имао велику масницу на носу. Он је некада оставио бегством земљу свога господара. Али га је господар нашао и к себи повратио, распоривши му нос у име казне, да би поплашио друге да тако не чине. Њега су у мутњама око 1428 Турци из околине Ниша одвели у ропство у Дренопоље, и кад се, много година по том, царица Мара довела за султанију у Дренопоље, њени су га агенти нашли, откупили и пустили. Сад је био срећан и слободан човек и држао је неку радњу у Нишу. Спрам њега је седео један туцак или сужањ с халком око врата. Туцак је сужањ некога бега код Скопља, који га је, на Бога и на веру, пустио да иде и да проси по свету, те да откуп састави. Повелика халка од туча била му је закована око врата. Кад откуп набави, испроси или састави, па донесе бегу, овај ће му халку отковати и пустити га. Иначе тако иде по свету, и свак види по његовој туцачкој халци да је пуштен у свет на веру да саставља откупе, али да је роб. Остали из друштва били су трговци из Ниша, а с њима су седела и два три сељака из околине, њихови рођаци. Њихови другови питаху их о тадашњој летини. Они се одзиваху да је све добро понело и да ће нарочито воћа доста бити, али се тужаху на работу и на господаре. „Најбољу снагу, говораше један, морамо њима да дамо; за своје стигнемо ли, не стигнемо. Ако је властелинова њива приспела за косидбу, сви морамо ићи да је косимо, а нашој како Бог да. Она тек мора доћи касније. Ах Боже, има ли земље, у којој оваке неправде нема?“ узвикиваше један сељак огорчено.

„Ћути, брате, рече му онај с распореним носом. Не знаш шта говориш. Помисли како је кад је властелин туђин и вере погане, као што је Турчин. То сам ја гледао у јадној Бугарској и код Дренопоља. Не зна шта је мука људска ко оно очима гледао није као ја што сам,“ рече онај с распореним носом као с неким ауторитетом.

— Истина је, додаде туцак из Скопља. И ја сам то тамо гледао. Не дао нам Бог да туђу веру служимо, говораше он с убеђењем.

— Па и ми смо то овде гледали док су били Турци, рече трговац из Ниша, који се своме властелину новцем откупљивао за работу, коју му је дуговао. Ето, што ја да му плаћам откуп? Зато што сам се родио на његовом имању у кући оца мога! Он се вајкао по обичају простих људи, који су увек против сваког плаћања господару и држави, не мислећи ништа револуционарно. Кроз њихова је уста говорио само отпор за плаћање. Кад се њима не би само тражило плаћање, све би им до мора било право. Тако је мислио и сељак, којему је тешка била само његова работа, а друго га се, све до мора, ништа није тицало.

Јек звона разасу се, по таласастом зеленом пољу. Деспот и деспотица с царицом Маром пошли су кући, и кренуше да најпре прођу мало по народу и погледају забаву народну. Они ударише поред наше дружине која се уз вечеру разговарала. Сви поскакаше на ноге, и коловођа дружине, с распореним носом, сећајући се доброчинства царичина, викаше колико га грло доноси „Живела царица Мара! Живео деспот Ђурађ и деспотица Јерина!“ Узвици симпатија и радости, потпуно заслужени, распростираху се од гомиле до гомиле, пратећи уз пут симпатичну царицу и њене родитеље!

У повратку у град, пут бејаше закрчен великим дубровачким караваном од триста коња, који тек беше приспео. Људи и коњи тискаху се да уђу и да се сместе у један стан (гостионицу), тако да је сва улица била закрчена. Људи деспотови почеше да разгоне људе и коње и да крче пут, али деспот их заустави и призва караванског капетана, те се извештаваше о каравану и о дубровачким трговцима који га шаљу. Караван је путовао за Дренопоље. У товарима је било сваковрсне робе за дубровачке трговце у Дренопољу. Деспот питаше капетана, како је прошао дотле на путу и како је био предусретан од људи и од власти. И он се у главноме хваљаше, али се и жаљаше на неке чуваре шума и клисура у Копаонику између Беле Цркве и Ибра, како су га нагонили да растовари гдекоје коње, за које су држали да носе вино, тако да су се одбранили само зато што их је било много, па су запретили да ће се одупрети оружјем и жалити властима даље на путу. Поносници, како су се у оно време звале кириџије, били су сви оружани стрелама, мачем и штитом. Одевени су били у мрк сукнени гуњ, подугачак, и у сукнене мрке пеленгире. На главама су имали мале капе од дебљег сукна; на ногама опанке; око голеница сукнене доколенице; око стаса угасито црвен појас. Сваки је имао у рукама тврду потешку соху, са шиљатим окованим врхом, којом се служио и да подупре товар и коња свога и себе, негде на клизавици или низбрдици. У сукобима соха је, према прилици, служила и као оружје. Били су сви из Мораче, пастири морачкога манастира. Над свима је био каравански капетан, Дубровчанин, заклет код дубровачке власти да караван чува, да сваки аманет исправно преда ономе коме је упућен, да држи ред међу поносницима и да на коње пази да се не претоварују и не прегоне. Капетан је и овде најпре отворио пут деспоту за пролазак, а после се бринуо да смести људе и коње у стан, јер му сви нису ни могли стати у један стан. Стан је био велика четвртаста или четвртасто-дугуљаста зграда с пространим двориштем. На средини је зграде било огњиште с великом наложеном ватром. То је био као салон, јер ту су се људи грејали, или себи што уз ватру спремали, или се сушили, а около су биле као широке галерије узвишене на метар и више. С доње стране су били коњи, а горе на галерији, више коња, били су њихови пратиоци. Они су ту растоваривали сваки свога коња, па товар остављали себи више главе, а они би легали између товара и коња по заосталом месту галерије. Кад сутра каравански капетан да знак за полазак, свак би скочио и натоварио свога коња и стајао спреман чекајући свој ред за путовођом. Путовођа је обично био коњ с меденицом, који се први кретао и меденицом једнако давао знак целом каравану. Тај коњ је све знао као човек, само што није умео говорити.

Кад су се деспот и деспотица с царицом Маром вратили у свој дворац у граду и кад су се почели у вече с царицом о свему разговарати, деспотица се вајкаше што се царица не враћа к њима у Смедерево, или онде гдегод ближе.

— Тако је воља султанова, одговараше царица, да ја држим свој засебан двор, као удова султанка. Због тога ми је и одредио све што треба, да тај двор могу држати.

— Па да је барем ближе гдегод, око Јагодне, око Некудима, говораше Јерина, и тамо су лепа места. Ми се, знаш сама, морамо држати ближе угарске границе.

Није лака ствар управљати тако великом кућом као што је била кућа властелина Витомира Гвозденовића.

Гвозденовић се као домаћин о многоме собом старао. На њему је било свеколико наређивање о обради њива, винограда, воћњака и вртова. Он је имао да се постара да су пуни и амбари и подруми, да у ризници има блага и да је набављено све што дому треба са стране. На њему је било да одреди меропашким кућама својих села које ће кад двору носити дрва, које ће луч. које ће поћи да понесу из трга из Беле Цркве, из Прокупља, или из Ниша што би он за кућу набавио. На њему је било да одреди између својих отрока (робова) који ће вршити дворбу у властеоској кући и у дворишту, под главним заповестима његове жене, госпође Круне. На Гвозденовићу је било да свеколико то особље, а било га је не мало, особито ако је у двору било гостију, држи у реду и у послушности својом гвозденом руком. На њему је, на послетку, било главно старање о бојним и о осталим коњима и о ергелама, којих је имао неколико у своме пространом властелинству.

Вођење дома, с дужностима гостољубља и распоредом послова у самој кући, било је на његовој жени, госпођи владици, како се у оно време звала властелинка. Госпођа Круна Гвозденовићка, како ћемо ми да је зовемо по данашњем нашем начину, имала је по цео дан пуне руке посла, у млађе доба око куће и око деце, а у старије, кад су се деца већ подигла, око куће тим већма што је и кућа, својим угледом, расла и одмицала.

Од зимњих дана, када се ваљало бринути за угаљ у мангалима (арулама) и за дрва на огњиштима, па до краја јесени нису престајали госпођини редовни послови. Ако веје снег с Јастрепца или с Копаоника студених зимских јутара, ваљало се госпођи постарати да свуда по огњиштима горе дрва, да су по собама у двору рано изнесени мангали, да су наложене пећи, где је пећи било. У оно време и сама су господа живела грубље и простије него данас и мање су осетљива била за климатске промене. Момци су трчали да свако јутро по реду обаве све што треба, макар какво време освануло. Од зиме су се људи више бранили кожухом и топлим оделом него пећима и ватром. Ложила се ватра, да се људи могу огрејати, па да опет после зебу. У две три собе у двору озидане су велике пећи од глине с лончићима за врло велику зиму, за болеснике и за малу децу.

Чим би настало пролеће, на госпођи Круни би било да све очисти и у ред доведе. То се радило редовно с почетком часног поста. На чисти понедеоник се вршило чишћење кухиње, судова и куће, од мрса. За тим је следовало и остало, еда би се од свуда очистили и поуклањали трагови зимњега блата и нечисти.

— Хоћеш ли казати, поче онај љутито. Ако не кажеш, сад ћу те бичем.

И стаде тражити бич иза себе на седлу.

Пастирче само разрогачи очи на њ, али се окрете брзо, успуза се као веверица уз једну стену, и озго — где му се ничим не могаше досадити — поче се плазити и смејати на путника.

Путник, опет, псујући на неком непознатом језику, ожеже коња и оде даље, а пастирче оста гледајући за њим све док се и последњи прамен магле од његова зеленка не изгуби у даљини.

— Светска луда ли је, Турчин ли је, говораше пастирче само у себи. Будала, не зна Гвозденовића двор, а у њ би и наша сеоска крава погодила!

И као да ништа није ни било, оде даље за овцама.

Непознати путник запита друге, и после кратког времена стиже куд је наумио.

У Гвозденовића је у тај мах било пуно гостију. Он је славио Светога Тому. Путник се јави момцима, и каза им неколико речи, по којима га је ваљало приказати господару.

На скоро се јави сам Гвозденовић да прихвати изненаднога госта, који, чекајући оно неколико секунада, с поуздањем сукаше дугачке црне брке и брисаше марамом зној с чела. Коња му одведоше у коњушнице, а њега сам Гвозденовић уведе на једна мала вратанца у особито одељење дворца.

— Шта мислим, одговори Којадин. Зар смем да ти кажем? Теби је, видим, само до ђаволства. Зар има, на послетку, икога коме бих смео казати?

— Ето, оцу Калистрату слободно смеш казати. Па ево мене. Нисмо ли се заклели да један другом све казујемо?

— Зле сам сне ноћас сањао. Знаш ли, болан, да Турци тек што нису поплавили несрећну српску земљу.

— Па ми ћемо се бранити.

— Како ћеш се бранити од попуштења Божијега? Грешили смо, грдно смо грешили. Сад је на реду да ми испаштамо грехе старих наших. О царе Стефане, царе Стефане, силно ли си грешио!

— Ти си постао злослутни пророк.

— Може бити да сам злослут. Пророк нисам. А слути ми се одавно што није добро. И то ме притиска, то ме мучи. Просуће се крв несрећног народа, да старе грехе покаје. Погореће властеоски двори; попалиће се и порушити високе куле и танки чардаци. У црно ће се завити праотачка вера. Неће бити јуначке заставе, да под њом часно погинеш, него ћеш или крст морати попљувати, или срамно повити главу под сабљу турску. Зло, велико зло нас чека, драги пријатељу!

— Ко је млакоња, чекаће да га даве и притискују; ко је јунак, браниће се. Па ћемо видети. Ко попусти, нема ни у што да се узда. Живот се губи и овако и онако. Кад нема друге него да се губи, ваља га губити како је часније и поштеније.

— А шта може јунаштво без воље Божије? одговори Којадин. Ако наиђе што ми се слути да је неизбежно, ја бих се предао не непријатељу него Свевишњему Богу. Ако казна и попуштење Божије за грехе наше наиђе, ја бих најволео да у смерном, црном руху калуђерском оплакујем судбу свога народа с крстом у руци. Да у послушности Божијој држим потиштени свет и да га батрим да не клоне, да не малакше у јуначком трпљењу. Кад се мора страдањем и трпљењем задобијати боља будућност, ја бих најволео да будем поборник свете вере и божанственог трпљења. Капља камен дуби. Тиха реч с миросаних устана може много учинити.

— Све је тако, одговори Драгош, али ја тако чинио не бих. Ја се не бих подао. Докле има још једнога који би се борио, ја бих био други. „Помози сам себи, па ће ти и Бог помоћи“, вели стара пословица. О мој драги Којадине, ја нисам твојих мисли. Кад би, не дај Боже, клонула и уништена била народна застава, ја бих се одметнуо у планину, па бих крвавим ножем непрестанце ширио мисао да је ропство највећа неправда. Уживао бих бесним уживањем кад бих гледао душманске станове где у огњу горе, давао бих шило за огњило, зуб за зуб, муку за муку. О, ја нисам за попуштање!

Била је читава свечаност кад се спремао већи лов са многим званицама.

Така се свечаност једно јутро спремала у кући Јанка Плетикосића у Точанима, с десне стране Топлице.

Дворац властеличића Јанка Плетикосића у Точанима није имао куле као што ју је имао велики властелин Гвозденовић у Плочнику, али је иначе био исти онакав у главноме. Дворац у Точанима истицао се само пространством дворишта, лепшом зградом и већим кућама и многобројним зградама од осталих кућа онога села. Чардак, главно станиште властеличићево, био је на два боја, као у Гвозденовића. Плетикосић је имао и половину Плочника, и нешто ради тога, нешто ради службе Гвозденовићу, седео је у Плочнику готово више него у Точанима, и ако му је главни стан био у Точанима.

Врло рано су у тој кући у Точанима сви били на ногама, и Драгош Плетикосић и сестра му Стаменија, која се имала старати о дворби и послужењу гостију. Стара Плетикосићка је имала неког посла код куће у Плочнику. Јанко Плетикосић је био такође у Точанима зарад дочека гостију. И он и Драгош спремали су се у лов. Иза њих су ишла два њихова соколара са соколовима. Трећи момак је водио њихове хртове. Уз њих је ишао и један момак с ловачким рогом. Чим је Стаменија разместила понуде, што је брзо ишло, јербо је она, са женама оданде из села, кућу уредила и припремила, момак с ловачким рогом попе се на брежуљак изнад куће у воћњаку и поче из рога трубити на сазив. Међу првима је дошао Којадин Гвозденовић са соколом и хртовима, за тим се двориште почело пунити сељацима хајкачима, ловцима и господом. Били су међу позванима и два Турчина из двора царице Маре из Беле Цркве.

Гости су се разговарали о лову, о курјацима и о лисицама, који су се били намножили и ради којих је лов и наређен. Млађи људи су се питали неће ли где наићи на медведа и питали су се међу собом како би се ко држао и којим би оружјем најпробитачније било дочекати напад његов. Једни се уздаху у копље, а други говораху да је у том сукобу главно оружје смелост, и да медведу треба просто сјурити мач у срце. Али је ту стајало као најглавније, да треба добро погодити и тога ради да треба бити присебан и хладнокрван. Како би, управо, било у ствари, мало је ко знао. Један старији човек приповедаше, ако је истина, да је он тако, мачем, расправио сукоб са медведом, неких година, и прошао срећно, и како се и сад од умора најлепше одмара на оној медведовој кожи. Али сви нису веровали, као што се, обично, мало верује ловачким причама.

Од новости говорило се тога дана много о опсади Цариграда. Султан Мехмед се окомио на главни град грчке царевине, који је још једини и остао био Грцима. Знало се да је од султана била дошла порука деспоту Ђурђу да пошље помоћну војску по уговору.

— Ето, говораше Драгош, једноме старијем човеку, шта сад, опет, морамо да подносимо! Ми Срби, православни, идемо с Турцима, непријатељима хришћанства, против цара православног, против места у ком је васељенски патријарх, против Цариграда! За Бога и по Богу, има ли то смисла? Како можемо то да подносимо?

— Али шта ће да чини јадан деспот, одговараше онај господин. Уговор је такав; уговор се мора вршити.

— Па шта ће нам помоћи, прихвати други један младић, који је стајао уз Драгоша. Зар није наш ред после Цариграда, ако га, не дај Боже, узму? Ми, па Босна, то иде једно за другим.

— Сваки воли живот, умеша се стари Јанко Плетикосић, домаћин. Макар колико да је неко стар или болестан, не воли да умре. То би чинио и мој син, да је, не дај Боже, болестан. То и наш деспот, стара мудра глава, сада чини. Спасава време, у нади да ће, може бити негде на другом месту, турска сила наићи на тврдо и разломити се. Није само Србија на свету и у околини Турског Царства. Има и других земаља око њега, и у Азији и у Европи. Ако сад мирно испунимо уговор, па останемо и сами на миру, може дати Бог да дочекамо и несрећу турску. И онда нас чека или прави спас или дужи рок мира. Шта можемо друго чинити?

— Баш по томе, драги оче, што ти говориш ја и ценим да не треба помагати Турке. Нас има више. Што смо несложни и неумешни? Кад нико од нас не би помагао Турке, зар се не би они брже скрхали?

— Али шта ћемо кад је практика свагда показала да су, на жалост, празне речи све то што ти говориш. Ако бисмо ми почели, неће или не може Босна, која нам је најближа; неће или не може Угарска; неће или не могу Млеци, итд. А један кад изиђе, Турци га премлате. Овако шта смо урадили? Зар смо им помогли што смо им послали две три хиљаде људи, на које се они тамо не смеду много поуздати и на које треба да пазе, јер им не верују, и ако узрока за то немају.

Стари Јанко Плетикосић, властеличић у Плочнику, али од богатијих, у свему знатан и поштован човек, бејаше претурио педесету, али се здрављем држаше тако добро, да се могао мерити с каквим било младићем. Био је снажан, покрупан, плећат, лепе појаве кад обуче своје свечано властеоско одело. У карактеру и у нарави био је са свим супротан његовоме суседу, властелину В. Гвозденовићу. Плетикосић је био човек отворен, искрен и једнак, без икаква увијања и двостручења. Према војницима он је био врло оштар заповедник, али им је свуда и у свачем предњачио примером. Сваки ред и сваку дисциплину почињао је од себе. Човечан и благ према свакоме, био је, докле га љутина држи, за чудо љут према непослушнима и према онима који би шта било погрешили. С тога су млађи његови, знајући му нарав, бежали да у даљини од његових очију и од руке дочекају да га љутина прође. Према сељацима био је исто тако оштар, кад се тицало њихове службе и њихових обавеза властелину. Иначе благ и човечан до миле воље. Он није тражио популарност двостручењем и привидном мекошћу. Према деци је, исто тако, био оштар и љут, тако да су га се сви бојали као ватре, и ако је био ванредно добар отац. Своје дужности према вери и цркви вршио је врло тачно и ревносно. У његовој се кући ни за живу главу није смео премрсити ни петак, ни среда, нити икоји пост. Исто тако је марљиво ишао на службу у цркву и вршио све друге своје дужности без увијања и без обзира на лакоћу или тегобу њихову. С тога је пред њим свак стрепио, јербо је он био целим својим животом и понашањем оличена верност и правило.

Драгош је у свему био прави његов син. У младости је и Јанко Плетикосић био бујан, па је такав био и Драгош. У свему другоме се Драгош држао очевих правила реда, верности и послушности.

Сестра Драгошева Стаменија, ћерка Плетикосићева, ванредна црномањаста лепотица, била је сушта благост и доброта. Како су куће Гвозденовићева и Плетикосићева биле везане и суседством и службом, Којадин и Стаменија одрасли су, тако рећи, заједно, и били су навикли једно на друго. Она природна наклоност која још децу везује, почела се, са зрелим веком, природним током обртати у нежну и стидљиву пажњу, али се видело да су њих двоје створени једно за друго и да је у срцима њиховим готова нова кућа и нова породица. Требало је да само дође благослов родитељски, па да природа пусти крила своје нежности. То су знали цело село и сви суседи, и да сте кога било запитали, одговорио би вам да је ту брачни пар готов. То су знали и Којадинови и Стаменијини родитељи, само што су они о томе у понечем другојачије мислили. Велики властелин Гвозденовић, који је нарочито изашао на глас од како се у Србију вратила царица Мара, пошто су многи по народу мислили да у том повратку има и његове заслуге, није много марио ни за романтичну нарав, ни за ову романтичну наклоност свога сина, макар да није имао никаква стварног приговора ни за девојку ни за њен род. Гвозденовић је помишљао да сина жени од најгласовитијих и најбогатијих породица у Србији или у Босни. Шта је он све мислио, није ни сам знао или, може бити, није смео да каже. Јанка Плетикосића је веома ценио и волео као човека верна, поуздана и тврда и за највећа искушења. Знао је да се у ма каквој прилици на њ може поуздати као на себе сама. Али је на интересе своје породице Гвозденовић гледао по своме начину, и свеколико поштовање према Плетикосићевим особинама, свеколико дивљење добрим особинама и изредном васпитању Плетикосићеве деце, очевидни знаци да су син његов и кћи Плетикосићева једно другом наклоњени, нису га могли одвратити да мисли о женидби свога сина само с обзиром на углед и славу своје породице.

Кад је иза његове последње мисије у Дренопољу дошла царица Мара у Србију, и кад је услед тога силно порастао углед његов, све су ове мисли још више ојачале, и он је мислио све мање на женидбу Којадинову Стаменијом. Царица Мара, чим се населила у Богородичину Манастиру код Беле Цркве, узме Стаменију, известивши се о њеној доброти и благости, међу своје дворкиње. Стаменија је тиме доста променила свој дотадашњи начин живота и више се погосподила. Она је у извесне дане, на обред, одлазила на дворбу царици; иначе је остајала код куће уза своју мајку. На њену девојачку нарав и на њену природну бистрину великог је утицаја имала околина царичина и начин живота у њеном двору. При свеколикој смерности царичина живљења, двор је опет био двор, и представљао је извесну вреву и покрет према тихоме једноликом животу сеоске куће малога властелина. Природно чедо српскога села имало је сваки дан доста да посматра око султанке, деспотове кћери, око њених дворана, њене властеле, калуђера и калуђерица. Одахнула би кад би њен ред прошао и кад би се, као сад, на одмор у своје село и у свој стари обичај вратила.

Ове промене, које су дотадашњем природном сеоском девојчету давале извесну господственост, извесну уздржаност и зрелију прорачуњеност у понашању, нису нимало биле неповољне Којадину. Он је и даље мислио на Стаменију, али сад с извесним поносом. Њено сазревање, њена озбиљност као да су се тицали и њега, као да су уздизали и њега. Њене тековине он је осећао и поносио се њима као да су његове. Она заједница осећања и интереса, која се током времена начини међу мужем и женом као међу једноставном моралном целином, већ се почела јављати међу њима двома сама по себи.

Којадин Гвозденовић је, међу тим, знао врло добро мисли и расположења оца свога о женидби Стаменијом. Разуме се да му та расположења нимало нису била повољна. Којадин је, по нарави, био сушта противност оца свога. Добар и покоран син, ваљан човек, Којадин је био пун осећања, и у стварима љубави вољан да следује само наклоностима срца свога. Он је често размишљао шта ће радити кад дође тренутак да се у томе великом делу мора сукобити с оцем својим. Увек је мислио да га та горка чаша не може мимоићи, али се увек зарицао да не попусти и да не попусти ни у чем. Сам се, међу тим, бојао да га урођена мекост и доброта и механичка навика на послушност не подчине вољи очиној и нехотице и да га то за навек несрећним не учини.

То јутро радовао се лову поглавито зато што је унапред осећао да ће том приликом видети Стаменију. Од како је код царице Маре, ређе ју је виђао, и тога ради му је жеља за њом расла. Милина га је обузимала кад је видео њену елегантну појаву младости и лепоте, њену дворбу гостију, њено српско нуђење и старање да свак буде учесник гостољубља. Она је једнако промицала кроз гомилу ловаца, надгледајући да се међу ловцима јутарње послужење и закуска изврши како ваља. Момци су непрестано разносили закуску и пиће; она је једнако нудила и бистрим оком мотрила како да свак, најмањи као и највећи, буде понуђен и да се послужи.

— Никада се не можеш уморити, Стаменија, рече јој Којадин, који ју је с милином и задовољством посматрао. Ево и мене, еда бих ти могао што на помоћи бити. Заповедај.

— У ствари могао би ми сметати. И зато би требало да те отерам, рече она смејући се на њега. Али сад је све готово. Надам се да сам свега доста спремила.

И поче наново нудити и молити оне који су јој на домаку били да се наново послуже и да не пропусте послужити се.

— Нисам те одавно видео, Стаменија, рече Којадин. У нашу цркву више не долазиш. Жао ми је!

— Не треба да ти је жао. Ти знаш, ми идемо у манастир у Белу Цркву, а сад, кад сам на служби код царице, у цркви сам Богородичиној. Ти знаш колико је царица богомољна.

— Знам, знам, Стаменија! Али бих ја опет рекао да ме ти избегаваш. До скора ниси тако радила.

— Боже мој! Зар си заборавио да нисмо више деца. А ти си син великога властелина. Кад не бих избегавала твоју дружбу, могло би изгледати да ти се намећем. Твоја је тетка рекла некоме, како ја не треба ни да помислим на удају у Гвозденовића кућу, како сам сирота и од малена рода.

Стаменија се засмеја уз тај говор.

— За Бога, за Бога, како можеш тако што веровати?

— Па доста је што се прича. Друго си ти, а друго су твоји родитељи.

— Хвала ти на том разликовању.

— Али накрај краја, ти знаш да морамо слушати своје родитеље и у овим стварима. Ми морамо показати пример добре деце.

— Знам, знам, али упамти да опет зато ја нисам вољан да се женим преко воље своје. Не заборави, Стаменија, ни то!

— Ја сам опет тврдо наумила да се не удајем. Од како сам уз царицу Мару; од како сваки дан слушам читање Светог Писма и од како сваки дан пробавим уз нашу богољубиву царицу по пола дана у цркви, све више помишљам и сама да се поведем за царицом и да уђем у манастир. О, веруј ми, то би био блажен живот.

— Тако је, али ко зна шта је наша судбина и шта је воља Божија? Смемо ли о томе пре времена помишљати? Смемо ли вређати милост Божију?

У који мах је Којадин Гвозденовић ово говорио, захорише се на ново ловачки рогови. Ловци су журно довршивали закуску. Старешина лова, Јанко Плетикосић, наређиваше хајкачима да полазе и да онима који су раније већ на место изашли из даљих села с оне стране планине поруче којим правцем треба да нагоне дивљач на заседу. Онима пак који ће на заседи чекати, издаваше друге заповести, упућиваше на место и показиваше пут којим треба на место изаћи. Он сам појаха коња и пође на своје место. Син му Драгош имао је наредбу да иде на место, одакле ће се зверад на заседу почети нагонити. Све је било весело у тај мах. Жене и девојке које су се о дворби старале гледаху задовољно испред куће како се лов креће кроз широм отворене вратнице и како одмиче путем. Пси су весело лајали и подскакивали. Соколови су кликтали, и свак је са својим поуздањем полазио на посао, у ком се није знало како ће кога срећа послужити. Судбина и срећа, ти чудни анђели храниоци свеколикога људског делања, забаве као год и најозбиљнијега посла, лебдели су и над овим ловом као што лебде над сваким другим послом људским.

Сутра-дан после лова, који је Којадину, брату њеном, донео несаницу, Миља беше рано изашла у свој ружичњак. Лепа као уписана, она беше најлепша ружица у томе ружичњаку. Обилазила је цвеће бокор по бокор и брала што је за брање певушећи неку песмицу. Пошто је свршила обилажење и брање, седе на једну клупицу и поче пребирати што је набрала. Миља је била сама веселост и ведрина. Њеном срцу, пуном милоште, није се ни слутило, какви се тамни облаци навлаче са свију страна на небо Србије, па и на њено властито.

Пребирајући набрано цвеће, она га поче издвајати у ките.

— Е, ево ми сад свезане ките ружица, проговори она. Њу ћу Драгошу. Па ћу њему и ову другу, од карамфиља и шебоја, говораше она даље сама себи, ређајући по крилу красне ките које је била поизодвајала, таман да задене на прса за копоран. А Којадину ћу ово, овај драгољуб и овај мирисави босиљак, па ћу му наређати и ових ружица, и још ћу све повезати овом мирисавом травком. Ох, ала то лепо мирише! Та неће бити лепше ките ни у кога. Знаће се у ког браца има милостива сеја. Која се девојка у њега загледала, нека позавиди, нек се поплаши, да јој га друга нека не преотима! Ух, Боже! А шта бих ја чинила да туђу киту видим на Драгошу?

Сунце се све више уздизаше уз ведро небо. Птице почињаху летати по топлом ваздуху. Њихов цвркут и извијање учеставаше, јачаше непрестанце.

— Охо, почеће опет мала брбљивица, што пред другим никада не уме ока од земље подићи а сад се толико рашћеретала, охо, ово сунашце хоће мени лице да опали; охо, нећемо ми тако!

И лако, као млађано јеленче, поче скакутати око ружичнога џбуна украј којега је седела, и брати ружице. Њено се лице смешило у слатком заносу детињске радости; срце јој се ширило, јер јој радосне, безбрижне груди дисаху самом срећом и милином.

Пошто Миља набра цвећа колико јој је требало, она отрча другим крајем врта у дворове.

Ту уђе у своју девојачку собицу, застрту лепим пиротским ћилимима. Одморници у соби, мекани и ниски, на којима се ноћу спавало, заузимали су два зида собе. Обдан су они били покривени скупоценим млетачким засторима. У источном углу собе, где косо допираше зрака сунчана, стајаше лепа хиландарска икона Матере Божје. Пред њоме је било наслужено кандило. С друге стране, отворен велики прозор беше заклоњен зеленим шипразима и красним плаветнилом небеским, јер прозор гледаше у долину која се између брегова провлачила.

Ту је гнездо, у које с пуним крилом цвећа долете материна маза.

— Хајде, видећемо, одговори Којадин, упутивши се к оседланом коњу, на ком је одмах одјахао у манастир к оцу Калистрату.

У тај мах је с наступањем потпуне телесне зрелости у Којадина и ум бивао све оштрији и дубљи. Силан интерес за књижевност развијаше се у дубљину, и интересоваху га сви предмети, о којима се могло нешто наћи у ондашњим књижницама. Сав исторички део Светога Писма старога завета, књиге о царевима и о јеврејској историји знао је у потпуности. Приче о Јосифу, о Јестири, о Јову и друге, и многе философске изреке и поуке мудрости знао је готово на изуст. У оно време је и најбогатији човек мучно могао имати своју већу библиотеку, јер се књиге нису штампале као сад, него су се преписивале, а преписати једно дело у више ексемплара био је тежак, скуп и спор посао. Тога ради се књижевност онда није могла развијати тако како се данас развија. С тога се велики пријатељи читања нису могли задовољити ни у једном манастиру, него су морали управо путовати од манастира до манастира, да би у свакоме на месту прочитали оно што у њему има. И Којадин је због тога чинио два путовања у најближе велике манастире, у Бању код Звечана и у Студеницу. Недавно је отац Калистрат набавио два нова дела на грчком језику, књигу о Александру Великом Македонском и о Тројанском Рату. Један калуђер Грк из светогорског манастира Лавре прошао је кроз Белу Цркву и кроз манастир Светога Николе и показао те књиге оцу Калистрату. Њему су се јако свиделе, али је с тешком муком умолио Светогорца да му их прода. И Калистрат их је са задовољством читао. Калистрат је грчки знао врло добро. Говорио је течно, а гледајући у књигу могао је на глас преводити на српски. Пошто је он сам био прочитао књигу о Александру Великом, пристаде на молбе Којадинове, да му целу књигу на глас преводи, казујући му по нешто грчки, који је језик Којадин такође мало разумевао, јер је у оца његова један момак био Грк, и од њега је и Којадин нешто грчки научио. Кад би Којадин дошао код Калистрата, пошто би се најпре мало разговарали, сели би у ћелији, ако би падала киша, или у хладу на пољу под орахом, ако би било лепо време, и Калистрат би читао, а Којадин слушао чудновате приче о Александровом војевању и тумарању с војском по свету.

Најпре су се обојица чудили како се својим знањем и вештином (а знање се и вештина онда сматрало као враџбина) Нехтенав, цар египатски, одупирао свима својим противницима, али како су се, најпосле, противници сви сложили и дигли на њ, и онда им ни он ништа није могао, него је морао бежати из Египта у Македонију.

— Ето, рече Којадин, ето примера, који ми хришћани не умемо да извршимо. Зашто се тако ми не подигнемо сви против Турака? Онда би се с њима свршило, и ми бисмо били слободни.

— Што смо сами међу собом несложни, одговори отац Калистрат. Ту је одгонетљај. Ни ови ништа не би могли Нехтенаву, да се међу собом нису сложили. Кад хоће Сибињанин Јанко, неће деспот Ђурађ; кад хоће деспот Ђурађ, неће Сибињанин Јанко. Ако су њих обадва вољни, онда неће деспот из Мореје, неће босански краљ или неко трећи. Ето то држи Турке. Осим тога им је и војска чвршћа, сложнија и поузданија него хришћанска, рече отац Калистрат, удубивши се даље у читање.

Чудили су се по том обојица како је цар Филип негде на војсци уснио да му се родио син Александар, и како су, тога истога дана, и гласници царичини приспели да објаве рођење давно жељенога сина. Имена Аристотеља и Омира, која се помињу при Александрову васпитању, нису много дражила радозналост наших читалаца, али су се чудили како се у детињској игри показала већ потоња велика сила и слава непобеднога Александра.

Прича о Александру младићу и детету и о коњу дучипалу, који је био као говече, такође је забављала наше читаоце и опомињала их како су тада већ народни певачи почели уз гусле певати о коњу Марка Краљевића који је био шарен као говече. С пажњом су читали како је, нешто силом а нешто вештином, Александар победио Кумане. Исто су тако с пажњом читали како су Александру, кад је као младић ступио на престо, војводе његове саветовале да одмах војује и да своје противнике или будуће супарнике поуклања пре него што му се они и надају. Чудили су се обојица како су онда војводе саветовале Александру да свој белег (грб), тј. воловску (или лавову) главу изради на штитовима и на шлемовима свију својих војника и војвода, да би се знало чија су војска. Врло је згодно било што су главни противници Александра Македонског били Персијанци. Византинци су у својој књижевности тим именом и Турке звали. Тако је непријатељ Александров био онај исти који је онда био противник и балканских хришћана. С тога су се наши читаоци весело смејали манитоме Даријевом писму и мудром одговору Александровом. По том су редом пратили Александрово покоравање Атине, Рима и осталих царстава по Европи, причу о славном тројанском војевању „ради жене“ и лепу белешку о једноликој уредби Александрове македонске војске од сто хиљада људи. За тим су дошле занимљиве приче о сукобу Александра и Дарија, о коначној пропасти и смрти цара Дарија и цара Пора, о женидби Александровој Роксандом, ћерком Даријевом, и о казни коју је Александар применио чак и на издајнике својих непријатеља. Којадин је с ванредним интересом слушао ову прекрасну причу, коју су Византинци вешто прерадили по хришћанским мислима, тежњама и потребама. Не мање је наше читаоце занимао опис крајњих делова света, који је уплетен с Александровим освајањем и кратка Александрова похода онога света, и по том смрт његова.

— Ала би ово лепо било да на наш језик преведете, оче Калистрате, рећи ће Којадин.

— Има наш превод; ја сам га читао у младости, само што ми немамо преписа. Требало би само препис набавити, друго ништа, одговори отац Калистрат. Ја сам се сетио тога у младости читања, па ми је мило било да га сад овако по оригиналном грчком тексту поновим.

Ово усмено превођење отац Калистрат је, држећи пред собом грчку књигу, чинио својим говорним, српским језиком, с малом примесом ондашњега књижевнога словенскога језика, и пошто је отац Калистрат био врло даровит, искусан и веома образован човек, Којадин га је слушао тако рећи нетренимице, и слушао би га, гладан и жедан, по вас дан и по сву ноћ. Једном на одмору упита он свога учитеља, оца Калистрата, зашто се тако и не пише како он говори, него се пише другојачије, и шта је узрок, те ту лепу приповетку, кад би се она писала, не би ни он, Калистрат, нити ико други писао тако како он говори, већ другојачије, црквенски, онако како се пишу све књиге.

— Никад није време, одговори Драгош, рђавим људима. — Али, збиља, момче, окрене се он рањенику, јеси ли ти сигуран да је с тим гусарима био Миливоје? Јесу ли с њим били гусари или његови људи?

— Готово сам сигуран да је он, рече рањеник, и окрете се оцу Калистрату с молбом да нареди да му се испере и превије рана.

Драгош плану и викну одмах свога момка да спреми коње.

— Шта ћеш, синко? упита отац Калистрат.

— Хоћу да идем да повратим брашно манастиру, рече Драгош, само те молим дај ми још тројицу манастирских стражара.

— Остави се, синко. Може бити да је Миливоје гладан.

— Ако ми нећеш дати стражаре, ја идем сам с мојим момком. Не могу ја то тако оставити.

Отац Калистрат викну да се спреме стражари с коњима и с оружјем.

Драгошу у тај мах изведоше његова коња. Он сместа притврди и прегледа на себи оружје, заповеди момку да и он своје прегледа, па уседе на коња и пође неком пречицом преко планине, наредивши да и стражари истим путем иду чим буду готови.

Два сата касније, Драгош се находио већ пред кућом властеличића Миливоја. Већ је сунце било пало к западу. Драгош смести свога и момкова коња у заклону. Наскоро по том стигоше манастирски стражари. Он им прегледа оружје. За коње им нареди да се сместе онде где су и његов и његова момка коњ смештени били.

Кућа властеличића Миливоја била је нека опала, неоправна кулача, оздо од камена а горе чардак. Испод чардака је била коњушница и у њој оседлан коњ Миливојев. Миливоје сам као да је спавао горе на чардаку. Авлија је била пуста, као да у кући никога нема. Мало даље био је амбар. Драгош нареди да се отвори. Унутра стајаху још неизручене три велике вреће брашна. Драгош позва манастирске стражаре да му кажу је ли то манастирско брашно. Стражари сместа познаше манастирске вреће и рекоше да јесте. Драгош заповеди да се изведе коњ Миливојев, да се с њега скине седло и да се намести самар, који је уза зид стајао, па да се потоваре две вреће. За трећу нареди да се натовари на једнога од стражарских коња. Пошто никога није било, и нису му требали толики људи, нареди одмах да остане с њим само један стражар, а да се двојица с коњима и товаром одмах врате у манастир. Кад је све то свршио, пође уза стубе на чардак где је спавао Миливоје и стане силно лупати о врата својим мачем. Његов момак стајао је одмах иза њега, а манастирски стражар за њим.

Миливоје, полу напит, једва се пробуди и поче као кроз сан питати ко га то буди.

Оптуженици су са засуканим рукама, али забринути стајали пред две ватре гледајући како се железна секирица и каменарско повелико длето црвене и како се вода спрема да прокључа. Судијски пристав је казао да ће он позвати најпре једнога, па другога да изврше што је потребно за суд Божји. Наоколо се била начетила гомила народа, која је радознало гледала шта се ради.

Вода почињаше бацати кључеве. Секирица се сијала у отвореном црвенилу.

Врата црквена и врата олтара била су широм отворена. Застирке су на часној трпези биле уздигнуте и спреман је стајао го мрамор да се на њ спусти усијано гвожђе.

Судијски пристав проговори првом оптуженику, по имену Павлу, да изврши дужност.

— Павле, свршавај у име Божје, повика пристав јачим гласом.

Павао се прекрсти, још једанпут промери очима простор кроз цркву који му ваља проћи, хитро зграби усијану секирицу из ватре и у највећем трку однесе је и спусти на часну трпезу. Био је то човек космат, средњих година, прилично пун.

Изиђе натраг из цркве и показиваше десну руку, којом је секирицу ухватио. Месо с прстију било је остало на секирици. На руци су се виделе кости, и низ њу је лоптила крв. Пристав проговори:

— Божји Суд, је обелоданио твоју кривицу. Признај што си одрицао, јер је сад осведочено. Ти си опљачкао Марка трговца.

— Јесам, честити судијо, одговори кривац, а сузе му од бола грунуше низ образе и горко јаукну. Допусти да завијем ране.

Човек ранар приђе и прихвати његову руку.

Ред је био на другога оптуженика, коме је било име Јанко.

— Хајде, Јанко, твој је ред, проговори пристав. Деде, Милија, проговори даље манастирском момку, вади железо и спусти га у котао. А ти се одмах машај и вади га.

Јанко, окошт, мршав, кожа и кости, прекрсти се и проговори „Помози Боже, и правдо Божја!“ И у који мах Милија спусти длето у кључалу воду, хитро гурну руку за њим, диже га и спусти поред котла на земљу.

Извршивши то, показа руку, поче мицати прстима, и прекрсти са на ново. Рука је била поцрвенела, али отврдлој мршавој кожи кључала вода није нанела никакве штете. Очевидно је остао неповређен.

Пристав погледа у оптуженога и у тужиоца, који изгледаше збуњен, и по том рече:

— Божјим Судом си, ти Јанко, оправдан. Немаш више за ову оптужбу никоме да се правдаш, нити где да одговараш. Иди кући.

Јанко не дочека да му се то каже двапут, него одмах штуче у народ и изгуби се пут планине и свога села. После повољног свршетка Божјега Суда окривљеник није имао ником ништа више за кривицу ни да одговара, ни да плаћа.

Пошто се Божји Суд свршио, звона зазвонише на службу, и народ се сав слеже, те напуни цркву и просторе око ње.

На пољу се спремао панађур, и људи су долазили са свих страна са стоком и свакојаком робом. Све што је ко имао да прода, своју израду, или плод својих земаља, или своју трговину, доносио је на панађур. А све што је ко имао да купи, тражио је да купи на панађуру. За стоку је било одређено нарочито место, а остало којешта продавало се по нарочитим склоништима, начињеним од дасака и од лишћа, у колико сталних није било. Између једног и другог места остављено је било место народном весељу и играма. Ту су биле и продавнице пића и јестива. Манастиру се плаћало за свако место, на ком се нешто зарађивало, и манастирски је доходак био велики, нарочито ако је и лепо време олакшавало велики збор света. Међу израђевинама могла се видети сва домаћа радиност. Грнчари са свих страна довозили су по пуна кола својих свакојаких судова, који су у оно време испуњали српске куће. И они су имали своје нарочито место, јер су они своју робу, мало незгодну за пренос на далеко, могли носити само лети, по бољем времену, а у пролеће је, после зиме, била већа потреба за судовима. Трговци меке и иностране робе из Дубровника, Призрена, Скопља били су такође ту, на својим местима. Ножари, трговци оружја, дрводеље, качари, који су целе зиме градили од дрвета што треба кући, ступице, сланике, столичице, жбаниће и остале ствари били су довукли по читава кола својих израђевина.

Драгош Плетикосић, по наредби оца Калистрата, ходао је по панађуру и по сабору и гледао шта се где ради.

На једанпут се сподби нека гужва из трга. Један човек беше нагао да бежи, а за њим се стиснуо свет да га устави.

— Стој, дужан си ми, ја те везујем и затварам, викаше један човек трчећи за другим једним и држећи га за хаљину.

Овај који је бежао био је трговац из Ниша, који је био донео разне ситнице за одело и за накит женски, и имао је продавницу при средини улице.

Његов тужилац био је некакав каматник из Прокупља, који је само новцем радио. Како је трговац из Ниша оставио трговину и почео да бежи чим се каматник из Прокупља показао и повикао му да се везује за дуг, јер хоће да га затвори код суда, за њима се нададу други и почну да помажу каматнику да трговца ухвати.

— Плати дуг, викаше онај, и камату, па ћу те пустити одмах.

У тај мах рупи међу њих Драгош.

— Ја говорим у име игумана, старешине овоме месту. Пуштај човека, каматниче. Овде, на манастирском панађуру Светога Николе, нема места удави .

Каматник стаде и пусти хаљину трговчеву, за коју га је држао.

— Али ја нигде не могу да га ухватим. Он свуда бежи и склања се. Како ћу да дођем до мојих новаца? викаше каматник у очајању.

— То ја не знам, одговори Драгош, то је твоја ствар. Само ти кажем, и то упамти, да се на панађуру Светог Николе никаква удава не сме вршити ни на коме. Јеси ли разумео?

Каматник виде шта је, и спремаше се да се уклони.

— А ти, трговче, продужи Драгош, врати се у своју продавницу, па тргуј даље. На панађуру Светог Николе не сме те нико ни за што узнемирити.

Трговац оде трчећи у своју продавницу.

Онамо даље, где се имало вршити народно весеље, нико ни главе није обртао на овај мали случај. Тамо су све врсте народне музике одјекивале, коло је непрестано играло, а под вењацима од лишћа хорило се певање веселих људи. На ражњевима су се обртали јагањци, овнови и прасци и месо се растурало исто тако као и медовина, вино и пиво. Варило се и пекло и продавало и других јела, која су, као промену своје свакидашње хране, у сласт трошили.

На једном крају панађура, у једној лепој ливади беше остављено место за витешке игре. Ту се утркивао ко се могао поуздати у лаке ноге; ту се скакало и прескакало, каткад у опкладу или за награду коју су давали љубитељи, у којих је младост претворила се у успомену беле косе; ту су се потезали терети, или су се момци међу собом рвали. Ту се, на послетку, надстрељивало. Међу другим стварима било је и стрељање кроз прстен јабуке. Јабука је с једним у њу убоденим златником, натакнута била на једно копље, а према томе је копљу, у правцу стрељања, пободено било друго копље и на њему, на истој висини као и јабука, утврђен је био један котур, као прстен, толико широк да је кроза њ стрела могла једва проћи. Златник је био онога ко би кроз котур стрелом јабуку с копља скинуо. И ту је, у том крају сабора, била неописана врева гледалаца и учесника.

Други дан панађура, виђало се по продавницама доста околне властеле, која су изашла била да виде панађур и да се проведу, а исто тако и да купе што им је требало.

Тако је Драгош, који је за време панађура био на служби оцу Калистрату, имао прилике да види тога дана све своје миле и драге. Госпођа Гвозденовићка и Миља и остала њена деца, и Којадин; његов отац, мајка му и сестра Стаменија, сви беху изашли да походе оца Калистрата у манастиру, и да виде панађур. Драгош је имао највеће задовољство да прати своју мајку и сестру и с њоме и Миљу на трг, где су Дубровчани, Призренци и Скопљани износили на продају најлепше ствари. Ту је Драгош у Дубровчанина Паскоја, који је имао најлепше ствари на тргу, купио врло лепе две ниске бисера, те поклонио једну својој сестри, а једну Миљи. И Миља и сестра му биле су особито задовољне овим поклоном.

Пошто су разгледали многе продавнице, и пошто су и девојке куповале нешто за себе, пођу сви ономе одељку панађура, где се народ веселио, да слушају музику и да гледају коло. Тутањ и весели гласови са тога краја надвишавали су све остало на панађуру.

Идући с друштвом Драгош је ипак мотрио и на даље шта се збива на панађуру. Опази неку гужву онамо где се продаје стока, и манастирски момак који је онде био постављен да мотри шта се ради дотрчи Драгошу да јави како се некакав влах (пастир) из катуна Шишатоваца из манастира Св. Стефана, Бањског, свадио с неким властелином око продаје манастирских јунаца. Купио их некакав властеличић Гвозденовићев испод Копаоника, па хоће да их тера својој кући, а неће влаха да исплати. Влах, опет, не сме да пусти манастирске јунце, који су му поверени на продају, без новаца. Властеличић, свађалица и приличан насилник, удешава, свакојако, да отера јунце а да не плати.

Нехотице опипавши мач, Драгош потрчи онамо, оставивши мајку и девојке које су с њом биле.

Тамо застане свето-стефанског влаха како се бори око два јунца с двојицом властеоских људи који су му јунце отимали. Властеличић, њихов господар, стајао је онде љутито вичући својим људима да влаха одгурну и да јунце воде.

Драгош ступи између јунаца и влаха и оних властеоских људи.

— Шта ви хоћете? рекне он властеоским људима.

— Ено нашег господара, одговоре они, он нам заповеда да водимо ове јунце његовој кући.

— Јеси ли ти продао јунце? упита Драгош влаха.

— Јесам продао, али новце нисам примио, одговори влах. Док се не плати што је погођено, продаја не вреди.

— Шта се ти мешаш у туђ посао, осорљиво се одсече на Драгоша купац властеличић.

— Ја радим по заповести игумановој. Јеси ли ти купио јунце?

— Јест, ја сам их купио.

— Па јеси ли платио?

— Шта се то тебе тиче?

Кад је Драгош улазио у Ниш, види на главном тргу пред црквом изван града где стоји спремљена ломача, гомила сухих дрва, сложена око дебљег на средини ломаче усађеног дирека. Мало по том довели су осуђенога паликућу, да изврше пресуду. Паликућа је ишао сломљен, одевен у кошуљу катраном намазану, једнако се крстећи и вичући да гине на Божјој правди и да није он паликућа.

За њим је ишао силан свет, јер је необичност те ретке казне свакога привлачила. Кад је дошао, ћефалија је наредио да му се прочита пресуда поротнога суда, који је кренуо душом означивши њега за кривца. По том је ћефалија наредио да се приступи к извршењу. Одређени момци везали су га за дирек у средини ломаче гвозденим ланцем. По том су уза њ прислонили још више сухих дрва, и онда су запалили. Дим се почео дизати око несрећника и гушити га. За тим га је почео лизати пламен. Он је јаукао од бола, али га је дим све више гушио и ожеготине су га савлађивале, докле се није онесвестио. Непријатан задах згорелих хаљина и опрљенога меса испуњао је трг и околину. Момци су подстицали ватру и додавали нове цепке, докле се и свет није почео разилазити.

Драгош је с ужасом гледао ту страховиту казну и уклонио се с тугом у срцу, мислећи у себи да ли је осуђеник истински кривац, кад је над њим извршена тако страховита, мученичка казна.

— Смириће се народ, честити беже, не може бити да се не смири.

Ибрахим-беј махаше главом.

— Смириће се, смириће се! Није могућно да се смири, какав је. Да га кољеш, цео народ поклати не можеш; заман је. Што би нам, опет, земља пуста?

Гвозденовић сукаше брке и не могаше се довити шта на то згодно да одговори, а Турчин настави:

— Тако је, кажем ти. То ће све пре изгинути но се истурчити. Ваши црни папази јаде нам задају неисказане. Све једнако народ одмећу, буне и раздражују. Не знају и неће да знају да ће, на послетку, како год, доћи наша влада; да ће села у крв огрезнути; да ћемо господу поклати и дворе јој попалити и да ће неверници у најтежим мукама на кољу испуштати душу. Не знају....

Ибрахим-беју се од ватреног крвожедног говора и од медљанице, коју је и даље присркивао, зажарише очи.

— Честити беже, упашће у реч Гвозденовић, опет ништа силом, тако ми душе! Послушај мало и мене, па ево главе, ако најбоље не буде како ја мислим. Силом нема ништа; само ћете горе начинити.

— Деде збори, да чујем, одговори Ибрахим-беј, очевидно радознао.

— Јеси ли чуо, честити беже, што већа сила, све ће горе ићи, јербо је народ чудна јогуница. Немојте тако. Што се ви не ослоните на нас?

— На кога?

Пошто је у својој кући све добро познавао, он се стресе од саме те помисли. Он добро смотри као даје пред њим, како се пред њим, Турчином, његови двори просто затварају и како он од једном, као мађијама, остаје и без жене, и без кћери, и без синова, без игде икога. Шта му је онда било хасне од нове вере и од свију користи које је она обећавала, кад би, ње ради, остао, тако од часа, лишен и куће, и породице, и онога тихог, поузданог породичног живота, с којим је био срастао, на који се био тако навикао, да без њега ни мрднути не би могао. Гвозденовић чисто јаукну од бола, који у њему изазиваху ова привиђења. Он се нагло диже, приступи постељи која је за њ била спремљена, брзо се свуче и леже, да у сну потражи заборава и утехе од болова који су били тако мучни и тешки!

Сутра дан Ибрахим-беј отпутује у Смедерево. Деспота Ђурђа заиста не застане дома, али он одмах изручи поруку деспоту Лазару, који му одговори да ће је саопштити оцу своме. Ибрахим-беја замоли да причека. Међутим тога истога часа издаду се свуда по границама заповести да се треба надати турском нападу и да га треба одбити. За све градове у деспотовој држави изађе наредба да се одмах оправе и опреме. Све житнице је ваљало напунити житом, све магацине одређеним потребама. Млинове градске и пећи ваљало је окушати и прегледати. Водоводе тако исто. За сваки град је било одређено која ће га војска и под којим заповедником посести и бранити и кад ће се затворити. Градове на граници ваљало је посести одмах, али војници нису смели хранити се храном спремном за опсаду пре него што би градови били затворени. За народ изађе наредба да се сав склони у збегове и да се збегови одмах удесе тако да се у њима може и зимовати, само да се у збегове не излази до последњег тренутка, али да је у њима све готово и да свако село за време спреми што му треба. Људи крепки и за оружје да се сви наоружају и да су готови поћи одмах на границу чим се позову. Деспот је Ђурађ од својих људи знао да се једна војска турска скупља у Велбушкој Бањи (Ћустендилу). Она би избила на Нагорично (Куманово) и оданде се упутила пут Врања и Ниша. Спрам те војске деспот је наредио да се спреми српска војска у Врању, и њој је одредио за главног војводу Николу Скобаљића. Топличка војска имала је поћи на ту страну и стати под команду Скобаљићеву. Другу је војску султан спремао у Скопљу. Њој је било прописано да удари низ Качаник, на Ново Брдо, на Косово и даље пут Призрена и Јадранског Мора. Супрот те војске деспот је скупљао из својих западних крајева другу војску, којој је за војводу одредио свога сина Лазара. Овој је војсци српској био задатак да брани Ново Брдо, знаменито рударско место српско.

Кад су се објавиле ове тешке заповести, свак је претрнуо као пред последњим часом. Још се није било стишало у народу ни оно мучно расположење које се раширило после пада Цариграда. Сад се видело да се обистињавају тада раширене зле слутње за Србију. Најгоре је било што нико није веровао да је могуће спасти се. Завладало је народом некакво предосећање да су ту последњи дани самосталног народног живота и да је, по Божој вољи, настало време да се господство промени и да Турци завладају. Пад Цариграда сматрао се као знак ове велике промене. Људи су о овоме мислили сваки на свој начин, према својим уверењима и склоностима. Добри, побожни и поштени људи ишли су као отровани и сматрали ову неминовну казну Божју као несрећу коју, по Божјој вољи, треба трпети и сносити. Људи пак другојачије природе, који су свикли у свакој прилици тражити свој интерес и довијати се, мислили су којим би начином нове прилике требало окренути у своју корист, тако да њима после промене власти буде боље но што је пређе било. То ништа није сметало да се с великом вољом и с потпуном послушношћу изврше све деспотове заповести. Слутила се пропаст српскога господства, па као да се мислило да последње заповести дојакошњих господара треба извршити потпунце. И све су заповести извршене за врло кратко време.

У Горњој Топлици Гвозденовић нареди да главном војском која ће поћи под команду Н. Скобаљића к Врању управља Јован Михаиловић властелин из Беле Цркве, човек оштар и поуздан управник. Одред те војске из Плочника и Точана, многобројан и веома добро опремљен, имали су да воде Јанко Плетикосић и његов син Драгош. Којадину Гвозденовићу остаде такође под заповестима већи одред, да чува границу од Косова, или од Врања, на случај да би штогод поклизла једна или друга војска, и да држи везу међу српском војском око Мораве и оном око Ситнице, па којој би потребно било, оној и као резерва да у помоћ прискочи. Стари Гвозденовић био је ту уз Којадина одредио и Драгоша, али Драгош се толико молио да га пусте напред к војсци која ће да ради, да су га, напослетку, морали пустити да пође с оцем његовим Јанком, који се сматрао за једнога од најбољих војвода. Син је стао у ту војску, да од старога лава на самом бојном пољу прими поуке у практици. Одређени су били и људи који ће збегове чувати и бранити, а сељаци су сами из свакога села сваки за своје село изабрали збегове и распоредили све што треба за живот у збеговима.

Још је требало о свему известити царицу Мару и примити њене заповести. Тога ради пође сам Гвозденовић у њен дворац поред манастира.

Између свију дворкиња царици се у последње време највише била свидела Стаменија Плетикосићева својом отвореношћу, бистрином и умешношћу у свачему. Ништа јој није требало двапут казати, па да упамти и научи. Царица Мара је није, готово, више ни пуштала од себе, и једнако јој је говорила да ће је она и удати. Стаменија јој је смерно одговорала да се не мисли удавати, али је царица назирала да се под њеним одрицањем крије нежна тајна, и готово је могла погодити и каква је. У последње време царица је била веома забринута, те тога ради није више мислила ни на какву забаву. Када су јој јавили великог властелина Гвозденовића, одмах нареди да га пусте к њој.

— Превисоко ти царство, не доносим ти добре гласове. Имам заповест од деспота да те известим, и тога ради сам дошао.

— Шта поручује мој отац?

— Поручује да је рат на прагу. Турци тек што нису ударили. Ишту од деспота јужну половину Србије до Крушевца заједно с Новим Брдом и Призреном; ишту пут к Београду; ишту Смедерево и цело дунавско побрежје, а остављају деспоту земљу између Мораве и Дрине, и по том Браничево, Кучево и Ресаву, колико да има од чега живети. Као што већ превисоко ти царство зна, деспот је отишао у Угарску да тражи помоћи. Нама је наредио да напад одбијемо и да народ склонимо у збегове. Мени је наредио да превисоко ти царство известим, да чујем твоје заповести и да их у свему извршим.

— Имам и ја писма из Цариграда, која ми то исто јављају, одговори царица Мара. Моји чиновници, јавља ми се, остаће мирни на мојим земљама. Они се надају да моје земље ни у рату неће узети учешћа.

— Твоје ће земље и од нас бити поштеђене, одговори Гвозденовић, али војску дижемо свуда, па ћемо је дизати и из твојих земаља.

— Не велим вам ја ништа, одговори царица, радите што мислите да треба. Ја бих рада отићи к мајци где она буде, у Руднику или тамо гдегод. Све што бих вас молила, то је да ми наредите што ми треба за пут, коње и људе. Ја ћу својим људима сама наредити што треба. Још бих молила да се ништа не дира у моје приставе на имањима, а ја ћу сама издати наредбе о свему што треба да раде. По том нека буде воља Божја. Што је суђено, отклонити се не може!

— Мисли ли превисоко ти царство одмах путовати?

— Чим будем готова с наредбама и са спремом. Ја ћу вас известити по нарочитом човеку.

Гвозденовић се диже да пође. Царица зовну Стаменију и нареди јој да се звони у цркву на молитву, па по том позва Гвозденовића да буде на молитви и он, а сама оде у своје собе да се спрема.

Повративши се из цркве, са које се већ разлегао звук манастирског звона, Стаменија уђе на ново у дворану, у којој је био остао Гвозденовић, приђе му руци, и по том стане код врата, на која ће се повратити царица, и очекиваше је. Гвозденовић је једва познаде у њеном смерном оделу дворкиње.

— Боже мој, Стаменија, јеси ли ти то? рећи ће он, променила си одело, начинила си се пола калуђерица, па не могу да те познам.

— Да, ја сам! Сад ме царица готово никако не пушта од себе. Жељна сам свога одела. Али царица је тако добра, да се не може не слушати.

— Царица ће да путује к својој мајци на деспотски двор. Да ли ће и тебе повести, упитаће Гвозденовић.

У тај мах се показа царица Мара у превесу и у свечаном црном огртачу и позвавши Стаменију да за њом пође, упути се преко дворишта цркви. За њима пође Гвозденовић и други који су се онде у порти десили.

Са свих страна из ћелија и из дворишта хитале су к цркви калуђерице у свом црном оделу, старе и младе, све умотане у своје трубе калуђеричке хаљине, у којима се све заборавља.

Црква се скоро дупке напунила. Глас старога архимандрита, доста снажан, одјекивао је о сводове храма, који је у са свим другојачијим временима подигнут. Царица је одмах клекла и са скрштеним рукама, с очима к небу подигнутим, слушала је молитву да Бог притече у помоћ одбрани вере православне и оружју хришћанском.

После молитве је царица Мара отпустила Гвозденовића.

Топлицу су, међутим, и сам Рудник једнако штедели. Гвозденовић је из свога двора мотрио на турске операције. Наспрам Ситнице био је син му Којадин пред војском. По Светом Илији старога Гвозденовића неста. Казао је да хоће да обиђе Ново Брдо, а отишао је пут Прокупља и Ниша.

Али пред крај јула узнемирење обузе и Топлицу. Свану и Топлици једна зора тамна и облачна. Од Копаоника је ветар гонио и витлао ускомешане облаке. Као да су стихије што по небу витлају облаке повитлале и мирну нарав ових људи; као да су их оне нагнале да се прихвате оружја и у помамне гомиле слегну, које су оружане, и бесно вичући: „Турци! Турци!“ све већма јуриле к двору властелина Гвозденовића. Међу људима тих гомила говорило се да је била битка с Турцима на Самокову више Беле Цркве, да је у тој битци тешко рањен Којадин Гвозденовић и да су Турци провалили. Како је Топлица на страни од великог цариградског пута, којим се очекивала војска, а може бити и из каквих других чисто његових разлога, стари Гвозденовић није потпуно извршио деспотову наредбу о збеговима. Народа по селима било је још не мало, забављена о својим сеоским пословима.

„Турци! Турци!“ ораше се свуда страховита и поплашена вика. „Ето их где харају, секу и пале! Ето их! Камо нам господар? Камо бранич? Где нам је војвода да нас одбрани, да поведе нас саме да бранимо своју кућу и своје огњиште?“

Гдекоји који у својим мирним и забаченим планинским селима ништа нису знали, на једанпут чуше и запрепастише се. „Какви Турци? Шта ће то рећи?“ питаху се ови ојађеници.

„Турци! Турци!“ викале су непрестано оне гомиле, зајмљене и поплашене још од границе, гомиле усплахирене, јер су виделе врућу човечанску крв где се просипа и огањ који сажиже тековину људску. „На оружје, на одбрану, народе, ако ниси рад да лудо гинеш или да се турчиш!“

Ко је имао оружје, заиста се оружаше и полажаше тако за усплахиреном гомилом, која је била све већа што се више села и више збегова пролазило.

Једни су се пели на дрвета, да виде еда ли каква знамења пред кобним непријатељем; други су трчали на кршеве и висове те су, једва дишући од умора, у показаном правцу погледали докле око допрети може, да ли се види дим или црвено обележје пожара и пламена.

И за дивно чудо, у свију приче беху једнаке. Сви су казивали како се отуд од југозапада, од Косова, види надалеко некаква румен, која неће бити ни од чега другог но од запаљених села, и како ветар повија и гони, опет са те стране, густе праменове црнога дима.

— Властелину, Гвозденовићу, у Плочник! викаше гомила, множећи се све већма и упућујући се на ту страну.

Ко је што лепше или скупоценије имао, па и готове новце, све на хитњи закопаваше у земљу, на обележено место. Као помамљена и ожежена, или љуто рањена звер народ једнако вапијаше. Чинило му се да му то нешто помаже. И вапијући, примицаше се с разних страна у све већим, помамнијим и раздраженијим гомилама к дворцу Гвозденовићеву.

Опколише кућу за час. Авлија се не могаше прегледати од силнога народа.

— Амо Гвозденовић! Амо наш властелин, господар жупе наше. Хоћемо да се бранимо; нећемо то тако да трпимо! Пред народ нек изађе!

— Пред народ! грмело је из гомиле, пред народ!

И громка вика, као глас страшне олујине, одјекиваше по небројено пута око двора Гвозденовићева.

Али двори беху затворени.

— Пред народ! Ко неће пред народ, издајник је! викаху једни.

— Издајник је! понављаше у громовитом одјеку ражљућена гомила.

— Доле с њим, нек се у својој крви ваља ко народ издаје! зајеча вика на ново.

— Народе, да ударимо на двор! повика неко из гомиле.

И буздовани се брзо подигоше да изврше страховиту освету.

Деспот Ђурађ се једнако мотао по Угарској и молио и кумио и пријатеља и непријатеља, да би помогли Србији, ако мисле икад помоћи себи, јер њих сутра чека то исто што се сад свалило на Србију. Најпосле, Јанко Сибињанин обећа помоћ староме Ђурђу. Ђурађ сам скупи по Угарској једну војску, пређе у Србију код Смедерева и удари на Турке који су Смедерево опсађивали. Срећа послужи старога деспота тако добро, да се опсада смедеревска разбије, и ако је уз њу био и сам султан Мехмед. Васколик турски стан падне у српске руке; султан одступи пут Крушевца и по том пут Софије. Султан Мехмед је знао да се преко Дунава спрема да на њ удари Јанко Сибињанин. Деспот Лазар изиђе с поносом из Смедерева. Турска војска се стане повлачити ка Крушевцу, и онде пред њом оста Есад-бег Фериз-беговић. Угарска војска под Јанком Сибињанином на једанпут, пред крај септембра, груне преко Рудника. Велики угарски ратник ништа не казиваше куда је с њоме намислио. Ослобођење Смедерева и одступање самога султана Мехмеда особито је оживљавајући деловало на свеколике ратнике. Никола Скобаљић удари негде око Врања на јужну турску војску, и 24 септембра разбије Турке до ноге. У тој су војсци били и наши Топличани, и у том се боју Драгош ванредно одликовао. Весеље и радост војника после тога случаја тешко је било испричати. Кратко време после тога, Јанко Сибињанин искрсне изненада и потајно, а брзим кретањем, пред самим Крушевцем, где се пред главном турском војском налазио Есад-бег Фериз-беговић. На дан 2-ог октобра, (1454) кад се Сибињанинова војска поставила у бојни ред пред Крушевцем, са свим спремна да на њ удари, освану над моравском долином и над Крушевцем магла, густа као тесто. Кад сунце маглу разагна, Турци у Крушевцу запрепастише се видећи пред собом угарску војску у потпуном бојном реду. Одмах се започне бој, и на скоро се могаше видети да победа неће бити нимало на турској страни. Фериз-беговић се непрестано упињао да ред у својој војсци одржи, али узалуд. Сибињанин Јанко уништи готово са свим турску војску и зароби и самога Фериз-беговића, сав турски стан и многе друге Турке. Једва с мраком неки измакну колико да султану глас однесу. Сибињанин Јанко се врати у Београд, а његова војска продужи терати Турке цариградским путем све до Пирота, свуда палећи и пленећи а без икаква отпора. Из Пирота се преко Видина врати у Угарску.

Скобаљићева победа над Турцима од 24 септембра у пределима Врања и ова велика победа Сибињанинова и Ђурђева на Крушевцу 24 септембра, а неуспех турски на Новом Брду учинили су да је и опстанак Гвозденовићев у Плочнику и у Белој Цркви одмах дошао под питање. Деспот Ђурађ одмах од Крушевца одреди људе који ће повраћати заузете земље, и ови се одмах крену к југу пут Плочника и Беле Цркве. Имао је муке потурчени Мустафа Гвозденовић да се заобилазним путевима преко преко планина докопа Софије и да спасе живот, који му је и иначе био горак. У двору му остане син Којадин, који се давно био од ране излечио, и госпођа Круна, једнако тешко болна после оних потреса на крају јула, заједно са својом ћерком Миљом, која се такође вукла као пребијена, немогући се никако опоравити. Радовали су се кад су видели да Мустафа-бег мора измицати са свима својим Турцима; радовали су се хришћанским победама на Смедереву, на Бањи и на Крушевцу. Одмах им беше дошао глас како се у Скобаљићевој војсци Драгош особито јуначки показао. Долазак новога српског старешине у Белу Цркву такође их је обрадовао; само што је срце било непрестано испуњено зебњом. Нису знали колико ће то трајати; страховали су да сувише брзо не прође. И заиста, не прође до три четири недеље, кад чуше да су Турци изненада напали Скобаљићеву војску, да су и Николу Скобаљића и стрица му ухватили и мученичком смрћу уморили, а војску им растурили и побили. Страшан је то био глас. Драгоша донесоше свега израњена у село кући Плетикосићевој. Од угарске војске већ нигде ни трага. И деспотова се војска разишла кућама и на зимовнике. Али се срећом не чу више ништа у тај мах, а снег засипаше мало по мало путове и планине и одлагаше сваки политички и војнички посао за на пролеће. Једна зима се још могла на миру и без Турака провести у питомој Топлици.

Од како се на крају јула Гвозденовић био вратио кући као Мустафа-бег, отац Калистрат је само једанпут дошао кући Гвозденовићевој, док је Којадин од рана лежао, да обиђе рањеника, не јављајући се домаћину. Иначе његова нога не прекорачи више прага тога двора. Којадин, чим се придигао, ишао је к њему у манастир по пређашњем и настављао је своје старе везе с оцем Калистратом. Кад с првим зимским маглама, кишама и суснежицама наста изненада и опет хришћанска власт и уклонише се турски муселими и кадије, оживеше на ново и отац Калистрат и његов ученик Којадин, и оживе стари ред живота, истина као пламичак који ће се ускоро опет угасити. Онда и отац Калистрат поче опет у двор долазити да обиђе болеснице, госпоћу Круну и Миљу.

— Па шта вам се чини, оче Калистрате? питаше га једном у разговору Којадин. Може ли се знати, шта сад чека јадну нашу земљу?

— Не треба да се много погађа, одговори стари калуђер, и прост човек може видети, који нити је што читао, нити много памти. Султан Мехмед ће постићи што је наумио. Да је Сибињанин Јанко, кад је разбио Фериз-беговића на Крушевцу, имао јачу војску и јаче залеђе преко Дунава, па да је, из оних стопа, пошао да потражи султана Мехмеда, којега је деспот Ђурађ на Смедереву разбио, онда би нешто могло бити. Али се Сибињанин вратио одмах у Београд, а његова војска за њим, само другим путем. То, синко, није ништа. Није он лава уморио, а то би требало, него га је само раздражио. Сад лав седи и смишља како ће се осветити. Кад прође снег и лед, ето њега на ново. И где ће нам онда бити Сибињанин Јанко? Јадан деспот Ђурађ треба опет да иде да кука и да богоради, па или ће што добити, или неће. Накрај краја, осуђен је да прими и послуша што му султан Мехмед нареди. То је сад пред нама; то се, на жалост, избећи не може. Игра је заподенута, а јасно је као дан да ће у њој на крају остати јачи султан. Не видиш ли и ти, Којадине, тако исто?

— Онда мој отац има право; онда су узалуд сва јунаштва и сва напрезања.

— Стари Гвозденовић тачно суди, синко, само је претерао. Погрешио је грдно што се одрекао вере праотачке као један од првих људи у земљи. Како да га кунем, а како да га не кунем, кад сте ми сви његови тако мили и драги? Шта му је то требало?

— Не помињи то, оче! Не мили ми се што сам жив, кад се тога сетим. Ти имаш у свему и свакад право. Али шта ћемо с овим јадним народом? Шта ће од њега бити, ако се и други све више стану поводити за примером мога оца, као што се већ опажало, док трајаше турска власт?

— Е то је оно. Ту је борба, синко! Ту борбу треба прихватити обадвема рукама, свом снагом. Народу треба чувати веру. Ако му веру не сачувамо, он је пропао! Видиш сам, синко, да му власт и државу већ сачувати не можемо. Сами смо слаби; западни хришћани нису ни за што. Ако још народу не сачувамо веру, све је пропало за навек.

— То је све истина као што нас данас ово сунце греје, али, за Бога, како ћемо сачувати веру кад изгубимо власт и кад изгубимо државу?

— То ја не знам, али треба тражити онај начин који је могућан. Кад то време настане, и начин ће се тај показати. Напред се погодити не може. Они који буду пред народом када та времена наступе, треба да нађу и погоде ово што ја сад назирем као рђав пророк пред Господом. Ако је милост Божја вољна да овај народ сачува, она ће шанути у уши оно што треба ономе коме треба. Нико нас не може спасти осим милости и воље Божје. Манастири треба да се чувају. У њима треба увек да има поузданих људи. Кад опусте манастири, кад замукну цркве и свештеници — Срби су пропали, рече отац Калистрат зажареним гласом. Он се, доиста, беше одушевио пророчким одушевљењем.

— Али, оче Калистрате, зар ви баш ништа не полажете на помоћ из Угарске и Рима, уопште с европскога запада?

— Ја не полажем. Нека ми Бог опрости грехе, али ја мислим да је боље да потпаднемо одмах под Турке, па шта нам Бог да, него да се заваравамо празним надама.

— Али многи у нас мисле да нам запад може помоћи и да је боља каква било хришћанска власт него муслиманска. Какви су разлози из којих ви тако непомирљиво и одсудно одбијате помоћ са запада?

— Ја знам да тако многи мисле, заварани пропагандом католичком и угарском, али сам уверен да се они сви варају. Чим би се установила њихова власт, они ће да почну католичку пропаганду, да гоне наше калуђере и свештенике, да уводе папство и латински језик, да нагоне народ да се на своме језику Богу не моли. У томе ће терати даље него Турци, буди уверен, а и види се из свега онога што чине у нашим крајевима по Мачви и по Срему које су већ заузели. Како бедно живе тамо наши попови! Каква је и колика мука манастирима и калуђерима? А после, они су, синко, непостојани, несложни. Кад им Бог да једну победу, као што им је дао ову на Крушевцу, они се не знају њоме користити. Полуде, раздраже непријатеља, а нису кадри ни помислити ни смислити да га разоре и да га униште. Млад си и био си онда дете, али су ти сви говорили о ратовању на Златици и о бојевима испред Пловдина у планинама. Доћи донде, па се вратити! Ко то ради? Па закључити мир у Сегедину, и после ићи вероломно на султана на Варну, где је и сам краљ изгубио главу? Ето зашто сам ја против њих. Турци су од њих, на жалост, много сложнији, много истрајнији и много доследнији. Они ће зато остати накрај крајева и јачи од њих.

— Добро, оче Калистрате, али има још једна знатна тачка, коју треба да испитамо. То је имање.

— Шта мислиш, синко?

— Манастири су јаки докле им је јако имање; кад имање попусти, попустиће и они. Ти си нам читао и објашњавао многе хрисовуље, и студеничку, и дечанску, и Арханђелову призренску, и свето-стефанску, и грачаничку, и Светога Ђурђа у Скопљу. Ти знаш како су и наше власти с тешком муком чувале манастирска имања од грабљивости наше властите православне властеле. Шта ће бити сутра, кад наших власти, по Божјем попуштењу, нестане? Шта ће бити кад нестане благоверних и христољубивих господара и владалаца и њихове властеле, који су, по својој дужности и по свом завету и позиву, узимали у заштиту православну веру и њене храмове? Ма колико да буду попустљиви и справедљиви мусломански султани и њихови чиновници и кадије, они ни из близа неће цркве, њихове повластице и њихова права и имања чувати тако како су их чували православни господари. То је јасно. Цркве ће дакле, временом, доста брзо, по моме мишљењу, осиромашити, калуђери и попови огрубети и начинити се јадне незналице. Са сиротињом све то само долази. И шта ћемо онда?

— Знам, синко, мислим ја и на то. Али то је искушење Божје. Они који буду на местима нашим када то наступи, састараће се начинима који онда буду могућни. На послетку, све што ми радимо, ослања се на милост Божју. Ако је воља Божја да овог народа и ове вере нестане, нестаће их, а ако је воља Божја да се одрже, одржаће се, па ма шта чинили наши непријатељи. Али и имања црквена имају двоја; једно је земаљско, а друго је небеско.

— Нисам те потпуно разумео, оче Калистрате!

— Хоћу да кажем како црква може рачунати на земаљска имања. То разумеш шта је. Црква, осим тога, има да рачуна на небеско имање — на жив народ, на његову оданост, његову захвалност, његову веру. Ако нико никад не буде у стању, да ову живу веру у народу поколеба, имање је црквама излишно; оно је с њима у живом, верном и поузданом народу, који се не да ни истребити ни одвратити.

— Сад сам разумео, одговори Којадин. То значи: треба цркви служити одано, с пожртвовањем, па не бојати се ничега. Биће цркве, док јој је год таквих служитеља!

Папски делегат обори главу и намршти чело.

— Превисоко ти деспотство, ни ја не могу ништа одговорити што ти већ не би знао. Ми богорадимо у европске властеле за којег војника и за коју форинту. Даду ли нам — ми имамо; не дадну ли они — ни ми ништа немамо. Тако смо били јуче; тако смо ти данас.

— Али, пречасни оче, Турци на то не чекају.

— Ја знам, али другојачије није. Осим тога, ни ви Срби ништа не чините што би светога оца папу и католичке хришћане узбудило, одушевило на живљи рад. Ви сте једнако изван крила свете цркве; избегавате да јој приђете. Не велим ништа против тога; не помињем ово као некакву погодбу. Ја знам добро, да сте данас на реду ви, а да ћемо сутра на тај ред пред неверником доћи ми. Само бих рекао, макар да се, може бити и варам, да би, на прилику, ваш прилазак у крило свете цркве, ваш одустанак од скизме, могао деловати узбуђујући, могао потрести хришћански свет великим енергичним саучешћем и помоћи вам. Превисоко ти деспотство нека узме да су то само моје личне мисли; нек ми не прими за зло што их казујем. Тренутак је узвишен и одсудан. Дужност нам је да будемо искрени. Мене, који све добро разумем, као што и ви разумете, боли срце гледајући у каквом је стању Србија.

Отац Калистрат погледа с милошћу на младога Калистрата Гвозденовића већ у оделу монашком, који беше с њима у разговору.

— Народ и цркву морамо чувати кад власт и државу губимо, одговори млади Калистрат Гвозденовић. То нам је једино спасеније. Тога ради сам ја чин и примио. Остајем при завету докле дишем.

— А шта ћеш ти, Драгошу, упита отац Калистрат.

— Ја не признајем више никога, ни деспота ни султана, осим Бога на небу. Ја ћу да се борим за се и за свој рачун, докле ме милост Божја држи у животу. Хоћеш ли благословити, оче Калистрате!

— Благосиљам, синко, али тешка срца, рече отац Калистрат. Освећуј неправду и насиље, да би га било колико толико мање, и нек ти је Бог у помоћи! Али сва борба не може ништа помоћи без суђена часа. По мојему, више вреди ово што је Којадин узео на се, да се стара да не пропадне вера и књига, да се одржи име народно без прекида, да се преко славе народне не простре густа скрама незнања, да не замукну у мраку заборава цареви и краљеви, јунаци и светитељи народни. Не приговарам ништа ни Драгошу, али је свака сила за времена; свако оружје накрај краја зарђа и поломи се, а у слову истине је једино вечити живот, који никада не гине. С тога нека вам је, децо, главно старање да народу слово истине очувате.

Мало више од четири месеца после смрти Ђурђеве, склопи очи и жена му, деспотица Јерина, 3 маја 1457. Колики је био расцеп у деспотовој породици, види се по томе што се говорило да је деспотица Јерина отрована. А чим је она очи склопила, царица Мара, њен ујак, брат Јеринин Тома, велики војвода, и слепи Гргур, најстарији син Ђурђев, сместа оставе двор деспотов, не чекајући ни да се Јерина сахрани. Путујући у великој жалости у Турску к султану Мехмеду, царица Мара се устави у своме манастиру Св. Богородице код Беле Цркве.

Прва ствар су јој биле молитве за покој душе деспотице Јерине, а по том одмор од жалости и од пута.

Манастир Свете Богородице био је тада пун калуђерица.

У манастиру Св. Николе код Беле Цркве није више било старога оца Калистрата. И он је умро на скоро после деспота Ђурђа. Погреб му је био величанствен. Народ из далеке околине беше се слегао да испрати омиљенога старешину и народнога учитеља и да ожали што га он оставља баш у доба када му је најпотребнији био. Тако је нашла признања његова искрена служба народу. А он је, целога свога дугог века, једино саветом и живом речју, служио правди и истини и штитио слабога и потиштенога. Људи су плакали растајући се с њиме. Један једини човек који је требао да буде, није био на том погребу. То је био Мустафа-бег Гвозденовић.

После смрти старога Калистрата, манастирска братија изберу за игумана сина Гвозденовићева, монаха Калистрата, и ако је био млад, готово најмлађи међу њима. Така је била и последња порука старога Калистрата. Млади игуман Калистрат прими тешко бреме с пуном одлучношћу. Он почне живо учити народ да се властима покорава, да њихове наредбе врши, али да као очи у глави чува своју веру, свој закон, своје народне обичаје. Нарочито је учио људе да никада не траже турскога суда и да се, у својим потребама, неверницима не обраћају ни за што, осим ако би се што баш морало и избећи се не би могло. За то је упућивао људе свештеницима или манастирским старешинама, или изборном суду добрих и поштених људи. Свакоме је говорио да од тог ништа боље није.

По том добро промишљеном и прорачунаном правцу сви су изгледи да ће млади игуман Калистрат потпуно заступити старога оца Калистрата још у већој мери. За њим је велико име Гвозденовића, које се свеколико саставило око врснога сина, када га је променом вере отац издао. Он је знао и црквене књиге и законе на изуст, и од њега није било човека који би сву пространу околину Беле Цркве и Топлице у сваком погледу боље познавао. С друге стране, како се он искрено одрекао добара и среће овога света, тражећи једину срећу у служби вере и народних интереса, свак се могао њему поверити и свак у њ поуздати. Нигде он није био и није могао бити заинтересован, по своме чисто испосничком начину живота. Очевине и имања он се одрекао; што буде остало иза његова оца, отићи ће његовој млађој браћи, која су примила веру мусломанску. Њему је остао само углед старога имена Гвозденовића, и он је с тим био задовољан. Парче хлеба и чаша воде била је сваколика његова потреба. И то му је манастир осигуравао. С тога му се дивила сва Топлица, и име је његово већ било веће од свакога дотадашњега Гвозденовића. Што би он наредио, поуздано би вршио сав онај хришћански крај.

У самој Гвозденовићевој кући све се променило после изласка Којадинова. Одмах за тим оставила је овај свет госпођа Круна, а не много за њом и ћерка јој Миља. При погребу и једне и друге, народ је тихом демонстрацијом изјавио оно што није могао јавно да искаже.

Мустафа-бег је видео да је с променом вере престао бити Гвозденовић и да је одржао само материјалну страну старога породичног угледа — имање. Народна се расположења не могу силом ни добити ни изгубити. Ни док је био хришћанин, њега нико није љубио. Али откад се потурчио, све је постало још горе. Својима као да је био умро. Турцима се ипак није могао у поверење увући. Они су у њему непрестано гледали старога хришћанског старешину, и где би се год што десило за њих неповољно, приписивали су, у својим мислима, њему, ма да он, у истини, Турцима никада крив био није и ма да их је искрено служио. Најтеже му је било, што се сав његов старински углед избрисао као да га никад било није. Суревњив је био на најстаријег сина, игумана, који је све то присвојио. Видео је јасно колико је погрешио што је трчао с променом вере, али се ту сад ништа више није дало исправити. Кад је дошла царица Мара, он је ишао с другим Турцима да је поздрави, а она му је једва две три речи проговорила.

Са свим другојачије је царица Мара примила игумана Калистрата.

— Честитам ти, рекла је игуману царица Мара, честитам на свему. Уједно моје највеће сажаљење на тешким губитцима у породици. Чујем, са жалошћу, да ни госпође Круне, ни Миље нема више међу живима.

— Тако је, превисоко ти царство. Оне су обе, једна за другом, отишле у бољи свет. Превисоко ти царство зна за случај с нашим оцем. Њих две су пресвисле од бола кад су га виделе у турској чалми. Ја сам одмах за тим отишао у манастир и одрекао се свега. Народ ме, истина, зове Гвозденовићем, али ја више Гвозденовић нисам.

— Хвала ти и слава, игумане! Ти си се у главноме угледао на мене. Оставио си сву таштину овога света, да послужиш вери и Христу. То је још једини пут којим се може својој савести данас одужити син једне заслужне породице.

— Ја сам то и мислио, превисоко ти царство.

— Хвала ти, игумане, што си у томе сталан остао. Ја се сад, ожалошћена и убијена до краја, сама ломим куда ћу.

— Допушта ли превисоко ти царство да напоменем неке мисли, као један предлог. Султан је према теби милостив. Могућно је да би се могао остварити.

— А какав би то предлог био, упитаће царица радознало.

— Кад би се превисокоме ти царству дао двор с имањем у приморју спрам Свете Горе, на путу из Србије и из Бугарске у Свету Гору и у Јерусалим. Та би места била западно од Сереза, око Јежева, с ове стране Тахинског Језера, како ми је казивао покојни отац Калистрат више пута. Он је добро знао путове у Свету Гору.

— Па чему би то служило, упита опет царица.

— С тога би се места, превисоко ти царство, боље него и откуд с друге стране могло помагати калуђерима и хришћанима који ходе к светињама у Свету Гору и у Јерусалим. Шта нам је остало друго него да се о томе бринемо кад је Божја воља била да паднемо у стање у коме смо сад.

— Ја ћу то имати на уму, оче игумане.

Који су имали земље или имања тражили су како да се измире с новим стањем ствари, те да што боље сачувају своје интересе. У тешкој борби међу интересима и уверењима, многи су се, за љубав интереса, и вере одрицали. Нова најезда која је пратила освајача носила је нову веру, нов језик, нов ред ствари, ново одело, нове обичаје. Ако је и даље остао доле прост народ, онај који ће и опет робовати, на врху се друштвеног и државног уређења мењало све од почетка до краја.

Простом народу још је било најлакше. Пређе је његову господару било име властелин , а сад му је постало име спахија или читлук-сахибија . Работа је у главноме остала иста. Али су и простом народу тешка била самовољна насиља нове господе на веру, на обичаје и на свакидашњи живот. Није сад више ни у каквом месту најглавније била црква — него џамија. Туђи људи, та нова господа, начинише се господари земљи и народу. Њихови су интереси били на врху; њима се свак морао поклонити. Власти су свуда браниле њих и њихове интересе. Ти су туђи људи имали другојачије навике, другојачије одело, другојачији језик. Али то свеколико сад изби свуда на врх; по томе се ваљало свакоме управљати. Народ брзо спази не само да му је дошао нов господар, него да му и саму све навике ваља окретати другојачије. По градовима и по већим трговима или селима почеше се дизати неверничке џамије и уз њих минарета. С њих су мујезини својом песмом и живим гласом позивали верне на молитву. Нови су се господари мрштили при погледу крста; звук звона им је био неповољан. Калуђер и поп нису више били свуда радо дочекивани представници вере. Новим господарима су они изгледали као агенти потиштене, побеђене вере. Што би горе, стрпа се доле; на врх се, место њега, издиже нешто ново и туђе. У брзо се виде да се попу и калуђеру ваља и склањати испред Турака, особито ако би их више било.

И по градовима и по селима завлада неки други ред. Размилеше се у скоро свуда људи нове власти да земљу и имања попишу, како би се тамо горе, у средишту власти, начинио распоред. У оно време војнике није држава на данашњи начин издржавала, него су војници распоређивани на издржавање по селима. Тако се оно што се дотле вршило властелину, почело од турског освојења унапредак вршити спахији. Није, дакле, у главноме било никакве промене, али опет турски спахија није био оно што је био српски властелин. Ваљало је и да се сељак навикне на спахију и спахија на сељака. Сукоби су лако искакали, али се нису лако лечили. Суд је био турски, и на сваком том суду спахија је имао право. Свуда је онако морало бити како хоће Турчин и турски војник. Суд је свагда сматрао за своју дужност да потпомогне Турчина и турског војника. Нов језик се такође морао учити. Тако се у тихе словенске жупе и села по српским земљама поче увлачити реч по реч, донде непозната из језика са далеких степа азијатских.

Тако се мало по мало земља мењала све више како су један по један изумирали они који су још памтили старо стање за хришћанске власти. То стање је остајало све даље на страни, улазило је све више у поезију. Већ су са свим ретки били они који су то време памтили и на њих се указивало прстом. Цркве су се по градовима све више склањале у присенак, тако да није много прошло а да је спомен старога живота и старих предања најрадије приањао око старијих манастира. И онда су састанци око њих имали са свим друго значење у срцима народним него што је било оно за хришћанскога времена. Свак осећаше да је ту света остава старих времена, и свак се напајаше њеним тајанственим успоменама.