У суботу 9 јула 1900 године, Чедомир Илић, главно лице овог романа, корачао је лагано својим уобичајеним путем из Библиотеке на Теразије, па Крунском улицом на Врачар, где је давао лекције једном гимназисту. Било је око пет сати пред вече. Дан је био као сваки летњи дан. Улице се сивиле од прашине. Из њих је била још топлина јаке дневне припеке. Ипак се осећало нешто свежине од ветра који се дизао са запада и наносио по који облак. Света је било пред кафанама, по тротоарима. Врапци се чули на крововима, у олуцима. Један шегрт је ишао средином улице, носио на глави трубу од фонографа и певао колико га грло доноси једну орфеумску песму која је тада била у моди.

— Овоме је све равно до Косова! — насмеја се Илић у себи.

Он је био студент философије, врло висок, готово џигљав, али млад, пријатних, мушких црта, буљавих очију, које су у тренутцима живости изгледале као да хоће да искоче из главе, обучен нешто немарно, са краватом која се пела уз потиљак, руку завучених у џепове од панталона, сигуран у себе, у своју будућност, у добро које ће чинити својим суграђанима, Србији, можда целом човечанству.

Кућа у којој је држао кондицију налазила се при врху Крунске улице. То је било код једног гимназијског професора, Јована Матовића, познатог опозиционара, који је осуђен као велеиздајник и сад се налазио у Пожаревцу, на робији. Његова жена, кад се тако нашла изненада без мужа и прихода, повукла се у једну кућицу из дворишта, и ту, од оног што јој је остало од мираза, живела са децом, скромно, тешећи се да то неће увек тако трајати. Имала је четири детета: најстарију ћерку, Параскеву, која је имала шеснаест година, храмала на леву ногу и којој су њено необично име — име професорове мајке, сељанке — променили, тепајући јој: Бела. После ове девојке, дошао је Младен, бистар дечко, али ленштина, склон свима слабостима простог народа, као да су у њему васкрсавали претци његове мајке, ћерке цинцарина, ханџије на цариградском друму, који се доцније обогатио, и оца, родом из једног златиборског села чији се отегнути нагласак и говор кроз нос одржавао још после толикогодишњег аклиматисања у Београду. Младен је био пао у трећем разреду из два предмета — освета реакције! како је смело тврдио — те га је Илић поучавао за скромну награду. Ову платицу надокнађавала је госпа-Матовићка у пажљивом опхођењу, у слатком и кафи, комплиментима и у киселој штрудли с маком сваког празника. Ту повучену опозиционарску породицу допуњавале су још две девојчице, близнакиње, с црвеним тракама у коси, слободне, радознале и пуне прича о мачки, кокошима и ђаволу.

Ту, у Крунској улици, изненади се импровизовани учитељ кад пред једном приватном кућом спази два војника на стражи, с ножем на пушци. Иза њих се шарениле две покретне стражаре од дасака, обојене у српску тробојку и с дрвеном јабуком на врху.

— Шта му је то сад? — упита се Чедомир несвесно.

Толико је пута пролазио поред те зграде, а никад није приметио да у њој седи неко кога треба чувати. Управо, та му је кућа тек тада пала у очи. То је била нова грађевина, налик на извесне београдске куће, подигнуте пре двадестину година за становање једне отменије породице. На углу, који је правила Крунска улица са другом попречном улицом, једноспратан, с доста високим сутереном, обојен жућкастом бојом која прелази у ружичасту, с мрким шалонима што су били дискретно спуштени и с фигурама купидона који држе венце испод прозора, овај је дом чинио леп и отмен утисак у гомили других рабатних кућица, које су тада испуњавале тај крај.

Млади човек није волео да има посла с војском те пређе на другу страну, где се уздизао неки плот, накривљен, труо при земљи, побелео од кише и времена. Велики џбун јоргована надвишавао је ограду и пружао своје гране, са широким лишћем, ка улици и сунцу. Илић се ипак окрену и погледа у војнике, у њихове дрвене стражаре, па онда у кућу, али испод ока... као да га се то ништа не тиче. Редови, млади момци у озбиљној, плавој униформи, држали су пушке о рамену и бленули неодређено у празнину улице. Кроз широм отворена главна врата, на средини куће, виделе се простране степенице, једна сивкаста, уска, луксузна простирка, два зелена суда с тропским биљкама у врх степеница и најзад унутрашња врата, чија су окна од извезена стакла спречавале поглед да продре даље.

— Можда је какво посланство! — одговори младић самом себи.

Тек на кондицији дозна за велику новост која се још од подне шапутала по породицама ближе Двору и министарским канцеларијама.

— Краљ се верио! — дочекала га је Бела у кујни, у коју се прво ступало при улазу у велеиздајников стан.

И то није било све... Верио се са њиховом сусетком, женом из народа, удовицом једног инжињера, бившом дворском дамом своје мајке, старијом од себе десет година. Влада није одобрила краљев поступак, схватила га као скандал и поднела оставку. Председник кабинета, који се налазио на страни у бањи, придружио се телеграфски одлуци својих колега. Краљ Отац, који се такође бавио у иностранству, није крио огорчење на свог сина. Војсци је наређено да чува границу и, под претњом смрти, да не допусти краљевом оцу улазак у земљу. Реакција је пала. Њени главни стубови скрхали се као од стакла. Краљ се сад, природно, обраћао народу, чинио обећања, одрицао се досадањих доглавника који су га изневерили. Као прво што се очекивало, била је амнестија политичких криваца.

Све је то Бела испричала Илићу брзо, без везе, задихано, као да је онај младић Краљ Отац или неки активни политичар, какав фактор тих догађаја којима ће он дати овакав или онакав ток. Она је била врло весела, отварала јако своја нешто бледа уста, заборављала на своју сакатост, храмала око студента, пљескала рукама, пуцала прстима и нарочито понављала:

— Тата ће доћи... тата ће доћи... је л’ те да ће доћи?...

Госпођа Матовић се такође придруживала ћерци, говорила у глас, причала о повој краљици, изговарајући полако њено име из првог брака, давала детаље о њеној породици, о њој самој, познанству у Бијарицу, о дуговима и подужицама, помињала непознате људе и жене, нарочито жене... За скандалозну страну тога догађаја бринуо се Младен, који је вукао свог учитеља за рукав, шапутао му нешто пропињући се на прсте, и грдио мајку и сестру:

— Та остав’те човека!... Пробисте му уши вашом дреком.

Од лекције није било наравно ништа.

— Показаћу ја сад реакционарима коме се дају двојке! — говорио је дечко самоуверено, циљајући на професоре који су му дали слабе оцене. — Само док се мој ћаћа пусти с робије.

И сви троје су тако веровали у брзо и потпуно помиловање Јованово да се његово присуство готово осећало у кући. Млади човек не хте покварити ово присно весеље дома, који је последњих година знао само за зле стране живота: одрицање старих пријатеља, кињење од стране власти, свакојаке оскудице и понижења, те одложи час, и хтеде се вратити. Али га госпођа понуди да се одмори.

— Напољу је још велика врућина — рече она — а, Бога ми, ни наша кућа није близу.

— Не жур’те се, господин Илићу — прихвати и Бела, мећући у свој мало пискав глас нешто природне женске жеље за допадањем.

Младен га је позивао такође:

— Хајдете... хајдете. Да вам покажем бразилијанску марку што сам је купио од једног Јеврејчета.

Они су били још у кујни. То је била одаја поплочана циглама. У једном крају се налазила гвоздена пећ, несразмерно велика према самој кујни. По зидовима су висиле изрибане тепсије, тигањи, бакрачићи, тенџере, лонци старинског облика, које је госпа-Матовић наследила од своје мајке. С овим посуђем од бакра мешали се модерни судови од земље или емаља. Из кујне се иде у дечју собу, где је Чедомир обично држао лекције. Она је била испуњена трима постељама, међу којима се свака разликовала: једна је била гвоздена, друга дрвена, трећа на ногаре. Ту собу је могла обитавати породица једног мањег трговца као и једног бољег радника: ништа у њој није давало утисак раскоши ; све је било потребно, чак преко потребно. Што се тиче реда, он није био за претерану похвалу; по патосу се повлачио један шал, на једној постељи познавало се још како је неко спавао, по другој је било просуто једно пакло карата; прашина се видела по раму од огледала. У трећој одаји, која је замењивала салон, Илић није био никада. Госпа-Клеопатра — тако је било крштено име Матовићки — није у свему делила демократска убеђења свога мужа; по њеном мишљењу један сиромах ђак треба да је задовољан што улази и у дечју собу; иначе је сиротињи место у кујни. Али овог срећног дана, она хтеде показати томе ђаку да она није мачји кашаљ, да она има нешто више од те три постеље и бакреног посуђа. Стога она позва младића у салу. То беше ниска, неизветрена одаја, с навученим завесама. Чедомиру, који пређе нагло из светлости у помрчину, требао је један тренутак, па тек да види где се налази. Ову приземну собицу испуњавао је један округао сточић, застрвен уским, чипканим застирачем, који је висио на две стране. На њему се усправљало неколико фотографија у раму од сламе. Ту је лежао још један албум, повезан у плиш, гомила посетница и карата са сликама. До зида се налазила једна постеља, од ораховине као и сточић, пространа супружанска постеља, претворена у једну врсту дивана, тако распремљена с јастуцима унаоколо и широком простирком пиротске израде. Према постељи, опет до зида стајала су два скупоцена ормана, изолучена при врху, оштећена употребом на неколико места. Углове су испуњавале неколике столице, с високим правоугаоним наслоном, превучене кожом. Бела приђе прозору и отвори их обадва. Чедомир је сад могао боље видети салон. Примети велику библиотеку, пуну повезаних књига. На врху једног ормана стајало је попрсје Вука Караџића с фесом на глави. Десно од ормана, на сточићу уметничке израде, налазила се у златном оквиру фотографија црногорског кнеза са својеручним потписом. Једно велико огледало на ногарима попуњавало је празнину између прозора. На зиду према њему, више постеље, висио је у природној величини портре Матовићев, рад једног од наших старијих сликара.

Кроз широм отворене прозоре допирао је у собу весео шум Београда који се будио пред вече, као одахнувши после великих врућина. Прозори су гледали у врт, чије воћке, још младе, пружале су мршаву сенку по земљи. Сунце је залазило за један облак, бацало зраке и чаробно осветљавало парче неба које се видело, неколико суседних кровова и заруделе кајсије у башти.

— Ви волите кајсије? — упита Бела младића, па не сачекавши одговора, окрену се нагло на здравој пети, дохвати се отворених врата, и, поклецнувши само једанпут својом хромом ногом, већ беше у другој соби. — Што су дивне, само да знате!... чу се отуда њен глас, јасан сад као од чистог метала.

— Нису много родиле ове године, па су крупне и врло лепе — допуни госпа Клеопатра своју ћерку; затим се обрати своме сину. — Сад ће отац да се врати, па пази, Младене. Немој да се мангупираш. Него учи. Иначе, право ћемо те на занат... Угледај се на господин - Чедомира. Он је сиромах ђак... пардон, господине Илићу — поправи се госпођа с нешто старинске грације и с ласкавим осмехом, који прели цело њено лице, чак до подвољка и широког врата, па рече значајно: — У вашим годинама, сиротиња није зазор,

Чедомир поцрвене и збуњено одобри госпођину изреку.

У том се Бела врати с пуним тањиром румених кајсија.

— А ножеви? — пребаци јој мајка.

— Ју! — трже се девојка. — Младене донеси.

Дечко устаде лењо и, клатећи се с ноге на ногу, упита с врата:

— А где вам стоје?

Најзад их донесе: малене ножиће за воће, са оштрицом од месинга и дршком од порцулана, по којем су се плеле плаветне шаре.

Они су седели тако, јели кајсије, говорили о професору Матовићу, о новој политичкој ситуацији, о будућности која чека земљу.

— Извол'те, господин Илићу — нудила је Бела кајсију коју је сама искрижала и прекидала причу своје мајке о њеном животу с Матовићем, селидбама с једног краја Србије на други, отпуштањима из службе, бежањем у иностранство, сваковрсним неправдама, хапшењима и осудама на смрт.

Млади човек погледа госпођицу Матовић.

Она је седела до њега и посматрала га весело, готово безазлено и у исти мах несташно. Бела је имала бело лице с кожом која се чинила као постављена једва приметним руменилом. Очи су јој биле мајчине: црне, живе, маслинасте, очи као у неке лепе животиње. Коса, још црња од очију, окружавала је њено лице као талас. Њено данашње одушевљење давало јој је израз пуноће, савршенства. Са заокругљеним раменима, која су се погађала под лаком материјом летње блузе, и нежним лицем девојке, чија хромост није допуштала честе изласке на отворено поље и сунце, она се учини младићу слатка и мека као та воћка коју му је нудила.

Чедомир Илић родио се године 1878 у Ваљеву, где је његов отац био рачуноиспитач. Илићи су били пореклом из једног села на граници ваљевског и ужичког округа, на дивљачној падини планине Повлена. Ту се населио његов прадеда Илија, по коме су и име добили. Све што је Чедомир знао о овом свом претку, било је да се борио на Засавици, по свој прилици у чети Зекиних голаћа, да је ту био рањен, освестио се у неком потоку два дана после битке, па како су Турци већ чували Саву, он није могао пребећи у Аустрију, него се крио по околним гајевима, повлачећи се дубље у земљу, док се није задржао у Повлену, у намери да хајдукује, али се ту оженио и окућио. Илићев деда, који се такође звао Чедомир, научио је читати и писати сам, за стоком; кметовао је дуго година, парничио се још дуже са сељацима из суседног села око једне воденице, да је изгубио све што је стекао и пред смрт сачувао једва оно мало што му је од оца остало. Чедомиров отац, Стеван, изучио је сеоску школу, па је покушавао да продужи гимназију, свршио два три разреда, после ступио у трговину у Београду, па онда прешао у државну службу, добивши за преписача у Ваљеву, где је начинио целу своју каријеру. Ту се оженио, подоцкан, кад му је било тридесет година, ћерком једног поштара. Баш одмâх после његове свадбе удари нови државни друм преко његовог дела очевине, те са сумом коју је отуда добио и кредитом од Управе Фондова сазида лепу кућу у једној од главних улица. Чедомир је провео скучено детињство у тој кући где се морао одржавати известан ранг, а где се грцало од дугова; рано је познао понижења, тако уз тог оца сурих, смерних очију, смеђе накострешене браде, ниског раста и великог трбуха, чиновничића с малим квалификацијама који је морао да крши леђа пред сваким старијим, да крије своја осећања, да се одриче својих мишљења и да се вечито повлачи у себе, те му је ваљада због тога чаршија дала надимак: Јеж. Стеван се није слагао са женом. Ћерка једног бирократе из доба првих чиновничких влада у Србији, она је била вечито за одржавање неке врсте племства, захтевала је скупоцена одела, свечане ручкове, у кући се кувало двапут више него што је требало, просипало се, бацало, раздавало суседству, и наравно плата није била довољна. Чедомирова сестра, која је од њега била старија две године, била је већ као дете каћиперка и, у домаћим свађама, стално на страни своје мајке. Рачуноиспитачу живот није био ружичаст. Кад би му се досадило све, он је излазио изван вароши и лутао по околини дуго, до самог мрака. Понекад би повео са собом Чедомира и онда му објашњавао многе ствари, показивао му непознато цвеће, које је звао биље, њихове крунице, прашнике, тучкове; на обали каквог друма показивао му слојеве земље, излагао геолошке теорије, упућивао га у живот природе, где се дрво с дрветом бори за што више сунца. Понекад би се заборавио и жалио што није више учио школе. У то доба била се већ увелико развила борба између школованих и нешколованих чиновника, те је рачуноиспитач мислио да је цела његова несрећа долазила од његове ниске школске спреме. Стога је и Чедомир разумео да ће његова сопствена срећа

доћи ако буде што школованији, што начитанији.

Шесту годину је навршио у јуну, а већ у августу молио је оца да га упише у школу. Дотле је сам научио читати и писати из сестриног буквара. Школа му је ишла лако, као вода, како се то каже у Ваљеву, Кад би учитељ испричао лекцију, о шљиви на пример, он ју је већ умео поновити целу. Учитељ, који је за свој рачун учио немачки језик, називао га је Wunderkind. Прву забавну књигу коју је прочитао, било је једно старинско издање посрбљеног Робинсона који се из неког далматинског пристаништа укрцава на море. Као гимназист другог разреда прочитао је Одисеју, велику, дебелу књигу у зеленим корицама, у преводу неког Грка, чије је име, и доцније, с муком изговарао. Читао је све што му до руке дође: научна открића, романе, извештаје варошке штедионице, страначке листове, уџбенике из старијег разреда, Пелагићева дела, народне песме. У сваком разреду био је први ђак, имао је саме петице. У расправи појединих питања могао му је позавидети многи старији друг; чак и понеки професор није имао те ширине у образовању. Он је то знао и није се чудио: он је себе већ тада прогласио за великог човека.

Кад је ступио на Велику Школу, он је тамо нашао два оделита типа међу својим новим друговима. Један је био већ господин, циничан, наметљив, извештачено безбрижан, без видљивог интереса за политику. Он је већ у двадесетој години научио да му живот доноси чист приход. Његова је девиза: уживати и успети. Понекад пада у севдах, и тада пева прилично. То су они који одавно имају готов план школовања, служе војску одмах по матури, уписују за то време семестре на универзитету, и већ знају вредност годинама службе. То су они који као ђаци добијају места по Скупштини, разним министарствима и осталим великим надлештвима, где је рад мањи, а плата већа. Они оснивају таншуле, састављају певачка друштва, приређују концерте по отаџбини, по изузетку се представљају као великошколци, праве слатко лице познатијим госпођама на шеталишту, знају за девојке с великим миразима. Њима је свеједно који режим влада, јер им је сваки добар... у свакој партији, групи или кући од утицаја, они имају својих људи и фамилије; ипак претпостављају реакцију. Савитљиви, помирљиви, удружљиви и безлични, ови млади људи су, доцније, махом главе парламентарних режима.

Други тип је био великошколац-политичар. Он не пази на спољашњост; па кад то и чини, ради у супротном правцу: пушта браду, чупав је, аљкав, носи умашћен шешир и уздигнуту јаку. Он је слободоуман, бар у теорији. Он је за сва права, бар док не добије своје право. Невин у ствари, он је дрзак у речима. Он је радикал, демократ, социјалист, републиканац, револуционар. Он се поноси што ствари схвата материјалистички. Поезија му је празна сентименталност шипарица из пансионата. Идеал му је што и свака комедија. За њега не постоје науке, него Наука. Он је ватрени присталица позитивистичке философије. Он примењује њено материјалистичко схватање на делу: њен гвоздени закон конкуренције оправдава му свако средство, те постаје једна врста модерног дивљака. То су људи обично са села или, ређе, из какве пропале варошке куће. Они су још у десетој години осетили наличје живота. Култура им је показала само своје зле стране, извукавши их из куће која је сама попуњавала своје потребе и где је требало новца само нешто за порез или молитву. Они нису рђави никако: они воле тај примитиван живот, они често имају љубави за добро и изврсних намера. Али, њима је нови живот убризгао сталешке мржње и понижења. Њих разједа отров социјалне суревњивости. Они су у стању да омрзну човека кад на њему угледају нову кравату. Тај тип се буни против власти, не да би је начинио бољом, него да је дочепа у своје шаке. И он не жели власт да учини добра себи или другом, него тако... ради саме власти и да је држи у својим рукама, као тврдица златнике, и да се свети, да руши, да обара. Заставници прогреса, они су његови најљући противници. Лично за себе, они не траже много. Највише, да се, дошав на власт, провезу преко Теразија на фијакеру, који називају интовом. Ови млади људи једу врло мало, троше што год имају на новине и брошуре, читају на дохват популарне књиге, не пишу ништа, полажу много на беседништво, и живе, скривено, по Палилули и Енглезовцу, с каквом хистеричном газдарицом. Обележени овим врелим гвожђем суревњивости, они улазе у политику и губе своје илузије. Тесногруди, амбициозни, напрасити, ћудљиви, ако се не одаду пићу, они постају, на крају, најљући реакционари.

Кад се нашао тако сâм, Илић се осетио нелагодно. Ипак се брзо прибрао. Имао је прилично кредита, јер је прошлих две године плаћао уредно. Доцније нађе две три лекције и живљаше скромно, у маленом колу знанаца, повлачећи се све више у своје књиге и свој свет идеја.

Једнога дана, те јесени, заустави га нечији девојачки глас:

— Чедомире!

То је била Каја, једна његова рођака, која је овде учила девојачку школу.

— Море, брате, где си ти? Откад те нисам видела — рече му она. — Пише ми тетка да јој се ти никако не јављаш. Не зна да ли си жив или мртав.

Младић се намршти.

— Њена посла! — одговори нешто јетко.

— Пиши јој, болан, мајка је, а тетки треба мало, па да је заболи глава.

Те године пролеће је било врло лепо. Раштркани Београд, који се ломио преко три брда, био је као створен за поверљиве састанке. Неколико корака од средине града, и већ је човек улазио у споредне улице, непознате квартове, усамљена места, где се љубавници могу шетати до миле воље, а да не буду изненађени непријатним сусретом, подозривим оком. Доиста, обала поред Саве, пут за Вишњицу, самоникле улице по Чубури, виделе су тада многи млади пар. То су били махом ђаци са својим другарицама, радницама или газдаричиним ћеркама, млад свет који живи неопажен за школским клупама, а испуњава један велики део престонице. Њихова љубав? То је управо једна дуга шетња, испрекидана часовитим држањем под руку и по којим пољупцем... пољупцем брзим, кратким, недовршеним. Међу њима били су и Вишња и Чедомир. Преко зиме виђали су се овда-онда код рођаке; кад су настали топли дани, излазили су чешће са њом, па после сваког дана, и најзад без ње. Како се Каја изгубила из њиховог друштва? Откад су почели шетати сами? Нису знали рећи.

То је било свакако једног дана, кад је Чедомир пратио, као увек, Вишњу од Кајиног стана до њене куће; он се опоменуо да је сутрадан неки празник, кад се нема школе, те предложио својој пријатељици да изађу у шетњу негде даље него што се то могло после школских часова. Нашли су се у једној побочној улици у време које су заказали. Од кућа су већ расле сенке, ипак је било још рано, те по улицама није било много света. Кад је млада девојка угледала Илића који ју је већ чекао, наслоњен на стуб једне лампе, пошла је брже и пријатељски му пружила своју руку, покапану мастилом.

Без речи, ударили су другим путем, камо су их водили младост и лепо време. Дан је био један од оних жарких дана у сред пролећа, кад се око нас осећа оргијање природе и ми зажелимо, с једним болним осећањем, да и ми полетимо безбрижно као лептир, да раширимо своје срце као дрво своје олистале круне, да се и ми страсно заборавимо као чела на каквом цвету. Вишња је несвесно пила миље из ваздуха тога дана, опијала се присуством човека који је ишао поред ње, слушала је радознало и жудно његове речи... речи школованог човека, које потсећају на књиге, одвајају од свакидашњих разговора и стварају романтику посред обичности живота.

— Зашто не пишете шта кад тако лепо говорите — рече му Вишња. — Ја бих то врло радо читала.

— Још је рано, треба ми још рада, читања, спреме. Више пута узмем перо да забележим идеје које лутају кроз моју главу и изгледају ми сјајне; кадгод, чини ми се, успем, и тада осетим једно бескрајно задовољство које се не да описати, како каже чâ Јанко Веселиновић.

У оваквом разговору, у дугим погледима, у нехотичним додирима, били су далеко одмакли од града. Пред њима се указивао усамљен сеоски друм, једна механа и велика, пространа шума. Тада духну ветар. Лишће у џбунова заигра у крај пута. Занесени у своју лепоту, они нису осетили да је нестало лепог дана. На земљу је била пала нека сенка, живот се повлачио, тице ћутале, а једноставан и таман облак ширио се све више изнад њихових глава. Па ипак, они пођоше напред. На загрејану руку или чело пала би им која кишна капљица. Капље су биле чешће. На један пут, ветар се претвори у вихор. Облак се провали. Из неба осу плаха киша, да се за час начини поток поред њиних ногу. Они су ишли даље.

Таман да се спусте низ једно брдо, кад ветар скиде Вишњи шешир с главе и понесе га низа страну. Млади човек потрча за њим и једва га ухвати у једном трњаку. Кад се окренуо и пошао ка својој другарици, она је стајала сама у зраку пуном кише. Све је око ње било сиво, тако сиво да се њена црвена блуза у тој прозрачној сивини причињавала као какав велики божур у некој чудној земљи гатки. Коса јој је падала заводљиво преко лица. Ветар се играо са скутовима њене кратке хаљине и откривао ногу до колена, ногу младу, а развијену, ногу танку, а заокругљену, извајану као од неког божанственог уметника, лепу, лудо лепу, најлепши облик који је икад створен на земљи.

Илић је био спремио читаво једно предавање о каузалитету воље, о спору између приврженика детерминизма и присталица индетерминизма, напунио се свакојаким апстракцијама, али, кад угледа своју другарицу у визији природних елемената, он се упита нехотице: „Нашто пунити уши девојци тим страним речима кад је она лепа и без њих, савршена без свега мога знања, без појма да и постоје славни психолози?“ Цело његово биће вукло га је у том тренутку далеко од науке, тамо у ту сивину, ка његовој другарици, у њен заборав. Млади човек не поче свој говор о вољи, али се не предаде ни привиђењу који је кишни зрак правио од његове пријатељице. Он јој предаде шешир врло учтиво, и рече хладно, готово опоро:

— Хоћемо ли да се вратимо?

— Зашто? — чудила се Вишња.

— Киша ће још дуго падати.

— Али и до вароши је дуго — примети она. — Склонимо се негде, ако хоћете... под какво дрво, у ону кућу у врх пута? ---—

Млади човек је и овде морао претрпети још једно расхлађење. На предлог Вишњин, он се несвесно ухвати за џеп.

— Оно је механа! — одговори полако.

— У толико боље. Још нисам никад била у сеоској механи.

Илић није имао новаца; десило се тако, глупо, остао је без марјаша, а није мислио да ће му што требати, па да узајми. Он то призна, и осмејкиваше се стидљиво, као да је тражио опроштај што је сиромах. Вишња не замери ништа. Она није знала за та понижења. Чак јој се то свиде: изгледало јој је природно, младићски, ђачки. И доиста, ово их приближи. Она се одушевљавала тој поверљивости свога друга оним унутарњим пламеном, који је палио њене мирне, невине очи и који је долазио право из срца. Тај пламен и срдачност, која је звонила у девојкином гласу, чинили су своје дејство. Илић је заборављао незгодни случај и своју оскудицу. И они се вратише у варош још веселији него што су пошли, трчећи, прескачући баре, говорећи задихано, мешајући у говору час ти, час ви, и, кад дођоше до њене куће, раставише се као стари пријатељи.

Од тог доба звали су се по имену, задржавали дуже руку у руци. Време им је пролазило у чекању једно другог, у састанцима по угловима од улица, у претераним шетњама и разговорима о овом или оном питању науке или политике.

Чедомир је остајао слободњак у свему. С тим уверењем, које се граничило с анархизмом, решавао је сваки проблем.

Кад је Вишња стигла у Чачак, осетила је тек ту сву супротност између живота који је предузимала и онога којим је дотле живела. Она је била кћи Митра С. Лазаревића, бакалина. Њен отац је држао дућан у главној улици коју чини у тој вароши пут Крагујевац—Ужице. То је била права трговина, с двокрилним вратима, обојеним фирнаезом, са два велика прозора, пуна шољица, кутија од вешплава, ђинђува, водених чаша, ђачких таблица, бутеља коњака и емаљираних шерпи. Газда-Митар трговао је још са житом, стоком, шљивама. Код њега су биле најскупље цене, али је купаца било доста, јер се знало да код њега човек неће бити преварен ни у мери ни у роби. Он се разликовао од осталих трговаца и по томе што се није вајкао. Чак ни на порез. Лепо се носио: зими астраганску шубару и капут од параћинског штофа, а лети сламни шешир у боји и прсник од платна. Тражио је од жене и деце да пазе на одело. Жена му је имала тепелук од дуката и дијамантску грану. Деци је шила хаљине најскупља шваља у вароши. Сваке сезоне т.ј. сваког пролећа и јесени, доносио је Лазаревић својој жени и најстаријој кћери штоф за хаљину из Београда; штоф је морао бити по најновијој моди и сувише скуп да би се продавао у дућану. Газда-Митар имао је среће у трговини. Послови су ишли добро. Ипак је нешто пекло овог маловарошког првака. Он је једва знао срицати, а теже му је било потписати се него отпешачити до Мрчајеваца. Стога је јако уважавао школу. Кад би се о просвети повео разговор, био је стално на страни школованих људи, ма они и застрањивали.

— Знање је светлост, знање је моћ — понављао је, као аргумент, ту реченицу, коју је случајно негде начуо, а у себи је додавао; „Ми смо слепи код очију, утучени у главу, стока божја!“

На спрату над дућаном седели су. То беше стара паланачка кућа: пространа, удобна, врло строга обичних дана и врло гостопримна о празницима. Вишњин долазак био је наравно читав свечан догађај. Око ње су се утркивали мајка, млађа

браћа, укућани, суседи, па и отац, намрштених бора на челу и изразитих усана. Свако од њих знао је наћи по коју лепу реч да јој каже, да јој честита на положеним испитима, ласка јој на отменом држању, доказује колико је већ велика девојка и да су јој нашли момка. Отац јој је поклонио часовник и ланац, мајка јој наручила дугу хаљину; из суседства је добијала колача, разног цвећа.

— Ово ти послала Мила Цветкова — рече јој мајка, показујући јој велику дињу. — Дао Бог па родиле, те хоће да и ти окусиш... „Знам, вели, да их се Вишња зажелела у Београду".

Некад јој је све то пријало. Вишња се могла радовати дубоко, потпуно, пуним срцем. Сад пак, примала је хладно те изливе паланачких симпатија. Приговарала је себи за то: што год има добила је од тог оца са великим, меснатим носем, од те мајке, коју су изморили кућни посао и честа рађања, од те вароши која дрема на пригревици украј Мораве. Покушавала је да веже своје мисли за свакидашње кућне ситнице, трудила се да се сети лица чија се имена спомињу, мешала се са варошким девојкама, седала крај прозора и тражила своје старо задовољство гледајући људе и ствари тако тесно везане за њен дотадањи живот. Узалуд се девојка борила да се код своје куће осети као код своје куће. Она је била изашла из уског живота, она му више није припадала. Њене мисли враћале су се пут Бумбарева Брда, у белу варош на саставу две велике воде, и изазивале слику студента Илића.

Још највише би се разонодила кад би отишла својој другарици, Милеви, ћерци једног златара, чији је дућан био одмах до њихова. Она је била провела готово цело детињство са њом и њеним братом, Радојем.

Златарев син је био нешто старији од своје сусетке. Долазио је у њихову кућу као у своју. Газда-Митар га је звао често да га што послуша, напише му писмо или признаницу, јер су му синови били тада мали, а другом коме није волео поверити се. Вишња се опет играла кумаша са Милевом, доцније везла, плела и ћаскала по обичају. Остојић је био нека врста старијег брата, пратио их у варош, окопавао им баштице за цвеће, позивао њихове другарице на седељке; нико није умео лепше од њега да начини сунцобран од тиквена листа ни да састави монограм за мараму. У осталом, то је Радоју најбоље ишло за руком. Учитељ се вечито жалио да Радоје стално трчи напред: научи лекцију која није још задата, а не зна оно што му је за лекцију. У гимназији је било још горе. Из немачког језика, земљописа, физике, историје имао је врло добре оцене, али је у осталим предметима био већином слаб. Из српског језика је имао стално двојку. Осим тога, задоцњавао је на часове, трошио много времена на трговање с поштанским маркама, свађао се с ђацима око панораме коју је правио у кутији за фул, био непажљив кад професор предаје и лепио фишеке од хартије по таваници учионице. Најзад га истераше из гимназије што је доказивао катихети да природне науке побијају науку хришћанску.

Његов отац, кујунџија Марко, јако се наљутио због тога на свог сина и хтео га убити. Занат није ишао никако. Јела се стара мука. Мајстор се надао бар у сина, да ће изаћи на пут, свршити школу, добити државну службу, па да проведе на миру старе дане уз сина господина.

— Боже дај здравље — говорио је раније стари Остојић — нек ми дете изучи школе. Школа ти је најблагословенија. Седиш у топлој соби и пазиш шта се говори. Не радиш снагом него мозгом. Гледаш кроз прозор: људи се паште, снег пада, тебе ни бриге. Постанеш неки чиновник, шта ти је боље од тога! Иде ти после плата, а кад остариш, пензионишу те, па ти и после иде плата, није много али колико да се храниш. А занатлија? Рано се дигни, доцно лежи, а кад остариш не можеш да радиш, па куд ћеш него у просјаке.

Сад се све то срушило јер „тај зликовац неће да учи“.

Радоје побеже од очеве куће у неко село где су имали родбине. Ту је остао неколико месеца. На чуђење целог села, начини од једног поточића воденицу са два витла, те га цело село прогласи за најдаровитијег човека под небом и помири с оцем. Врати се у Чачак, али не хтеде продужити школу.

— Нећу да будем чиновник — рече оцу.

— Него шта ћеш, несрећни сине? — викну му стари.

— Ја бих хтео да изучим за златара код тебе.

— Какав златар на ово време, Бог те видео, кад и ја не могу хлеба да зарадим!

— Онда ћу ја у село за воденичара! — одговори младић тврдоглаво.

И тако оста.

Није Радоје мрзео школу. Вишња је то знала. Он јој је рекао једном приликом, да би радо учио нешто практично... за машинисту на пример, али вели, мора да се иде од куће, можда на страну, па су трошкови велики, а... Није довршио реченицу, јер није хтео причати о сиротињи свога оца. Место тога, он је прионуо у дућану и лепо помогао старом Остојићу. Како кујунџилук није више ишао, одаде се нарочито на часовнике. У слободном времену учио је немачки језик, поручивао мустре, каталоге, књиге са стране, па по њима набављао робу, чистио метал, оправљао сатове, лемио ланчеве. Стари кујунџија се противио у почетку новотаријама свога сина. Називао му књиге купусарама. Најзад, виде да Радоје има право, па му предаде целу радњу, а сам поче да сади лук преко лета, зими пак да зева у оближњој механи.

Посао пође на боље. Код Радоја су се могли купити часовници јевтиније него у Београду. И сама му је радња била другојачија него у осталих. Избио велике прозоре, ударио једноман окна, метнуо ролетне, набавио велике ормане, споља лак, а унутра сомотска постава. Дућан му пун будилника, зидних и џепних часовника, па све куца и ради, као да у радњи има стотина срца и душа. Марке су биле најновије, укус леп, цене умерене, а млади газда нежењен, па је све ишло како само може бити.

Радоје је радио и ван своје радње. Основао је велосипедско друштво, утицао код општине да се праве вештачки бунари, поправљао женама машине, декорисао кафанске сале за забаве, заступао једну мађарску фирму пољопривредних справа, уређивао варошки парк, калемио воће на рационални начин. Шта више, и по спољашности се разликовао од мештана, окорелих у навике и застарелу моду. Имао је на себи плишано одело, црно и опшивено свиленим испустом. Ципеле су му биле потковане. Носио је сваки дан оковратник, и то оборен, с лептирастом краватом, која је играла око његовог голог, здравог врата. На глави је имао качкету, пушио на лулу и бријао бркове. Да се није знало чији је син, узели би га за странца.

Вишњи се допадао тај младић, жив, окретан, прав. Ћерка једног трговца, она је несвесно осећала колико је висока цена Радојевим чворнатим рукама. Том осећању придруживало се поштовање које су јој уливале његове сјајне, проницаве очи, које су гледале из својих дупља нешто унезверено, као да је душа стално у послу, зенице грозничаве, занесене, нестрпљиве, као у неког свеца и очајника у исти мах. Ова врста страха пред младићем појачала се још више откако се вратила из Београда. Избегавала је његов поглед. Пуштала га да говори, и тек тако, гледајући у страну, осећала се сигурна у његовом присуству.

А Радоје је умео лепо да говори... полако, дижући постепено глас, према значају предмета, одушевљавајући се, па падао у ватру и грмео. Онда није штедео никога: свога оца ни председника општине, партију на влади ни друштво у којем је говорио. Многима то није било право, па ипак чуле су се ретке замерке, јер је Радоје волео људе, волео човека као онај часовник који је оправљао, као ружу коју је калемио. Његова вика није се дотицала ситних слабости и рачуна. Он је нишанио високо. Он је остављао свакоме слободан један круг болесних места, а нападао је на оно што је главно, на основе и темеље, у које се мало ко пача. Млади часовничар је волео нарочито простог човека, изгладнелог грађанина и одрпаног сељака, оно управо што држи целу пирамиду друштва и који најтеже осећају њен терет.

Вишња је волела да слуша те говоре. У доба реакције, штампа је била обамрла. Двоје троје новине које су излазиле писале су само о укопним друштвима, трансвалском рату и, за добре паре, кадиле владу. Истина, Радоје није знао звонке фразе, његов говор није био окићен социолошким и економским терминима, он није умео ићи у облаке тананих апстракција; он је стојао на земљи и говорио просто;

— У народу је стање одиста очајно. Нико није задовољан и нико сигуран. Најако се осећају тегобе од неродице, од учмалости, од многих државних, окружних и општинских дажбина. Свет даје и последњу цркавицу, а нема ни пута, ни ћуприје, учитеља, ни лекара. Све је више сиротиње у нашем народу. Села, у којима се никад није знало за оскудицу, боре се сад за насушни хлеб. Општа чама, вечито јадиковање, стално незадовољство, грабеж, отимање, хајдучија, одсуство здравог морала, расуло и нерад, то су главне одлике данашњег народног живота.

Једног малог празника кад жене не раде, Вишња је седела код Остојићевих, кад Радоје дође с једним својим пријатељем, млађим чиновником из суда, те их позва, њу и Милеву, да изађу у шетњу до варошког парка. Било је прехладило. У вароши се осећала извесна живост. Сељаци се враћали кућама: ко у тарницама, ко на коњу, а већина пешке. Ћевапџије изнели роштиље на сокак и задимили, а по зиду извешали кобасице разне дужине и дебљине. О багрењу опет бојаџије обесили кануре бојене и небојене вуне, а месари кожице суве и сирове. Пред кућама, на клупи или по сандуцима, поседало женскиње. Иза једног плота, неке девојке одломиле грану од трешње, па тако беру и једу. По кафанама се чуо жагор. Деца се враћала с купања и дерала у сав глас. Парк је пак ћутао усамљен. Тек овде онде видео би се, у том парчету земље у крај Мораве, засађеном врбама и по којом липом, какав полуевропски обучен чиновник који је цигаром дувана убијао досаду.

— Је ли ти жао Београда? — упита Радоје своју сусетку.

Девојка поцрвене сва као да ју је неко ухватио у нечему недопуштеном.

— Не... није — промуца она несигурно. — То јест, ја ћу се скоро вратити.

Часовничар се трже. Пространа, тиха туга, као зимњи дан, рашири се изненадно по његовим грудима. Али он није био човек који се подаје првом осећању, па намаче качкету на чело, распали лушу и, одмерено, упита:

Они су били избили на обалу Мораве. Радојева сестра и чиновник из суда били су изостали далеко иза њих. Пред њима пак се пружала усталасана долина Западне Мораве чак до ибарских планина, чије се заокругљене линије назирале у прашини сунца на заласку. Долина је била пуна примитивних баштованџиница, где су се уздизале притке процветале бураније и по који усамљен долап, искрпљен блехом. Ниже од њих растао је грашак, са широким зеленим махунама, које су висиле на све стране као фантастичне ресе. По земљи се протезале леје лука, између којих се ширио патлиџан, румен и сочан. У низинама виделе се вреже од бостана и краставаца; ту су биле подигнуте шиљасте земунице, под којим је меланхолични Чачанин, с великим сламним шеширом као мангала, чувао свој мâл суревњиво и забринуто. Суревњиво и забринуто се надао сваког часа лопову који би му покварио више него што би однео, а бојао се и ведрог неба које му прети сушом непрестано. Око плотова су расли сунцокрети. Они су високо дизали своје криве, таште, жутокруне главе и лепо се повијали према поветарцу који је пиркао из Овчарске Клисуре. На извесним местима пробијала је Морава то зеленило и текла преко плићака, испод подривене обале, кривудала по широком кориту и губила се на хоризонту као разастрто платно од сребра.

— Погледај ову воду — рече младић девојци која је стајала поред њега и гледала, стегнутих губица, у лепу долину, где је било тихо и без људи. — Сваког секунда она односи по читава блага. Столећа су прошла од како смо населили њене обале; сваку стопу ове земље налили смо својим знојем и крвљу, а ми не знамо још колико неисцрпног злата лежи у тим таласима.

Вишња га погледа неповерљиво. Прво што помисли било је да му златарски занат није занео мозак, те је намислио да црпе злато из те убоге речице, за коју зна мало ко ван Србије.

— Место да нам користи та река, она нам плави поља, засипа усеве, односи најбољу земљу и прети да једног дана збрише целу варош. Међутим, она нам нуди хиљаде руку, да нам олакша борбу за насушни хлеб. Ево овде у равници, где се киша очекује као благодат небесни, Морава треба да се разлива у многоструки сплет зелених поточића, који би ова полудивља поља претворила у најлепши врт. А тамо даље...

И Радојев поглед изгуби се у планине које су са запада блиско окружавале Чачак. Обрасле у шуму и бујад, оне су дизале озбиљно своје врхове украшене чипком од букава. По гдегде видело се неко раштркано село. Ветар је доносио отегнуте сељачке гласове који се нису разбирали: да ли су песма или запевка. Из планинског склопа избијала је река као из неке чељусти. Иза њих је била варош: један широк друм, низови кућа и кућерака, накривљени плотови, неколико липа засађених пред каквом кафаном, и широко незграпно кубе старинске цркве, са златним крстом, који се сија у ватри сунчане светлости. Усред тог великог предела, стајао је Радоје, скромно, готово понизно, с лулом у левој руци и гледао тамо у правцу планина на западу. Он је био миран. Ништа на њему није издавало узбуђење. Једино су његове очи сијале оном својом ватром, јако као крст на старинској цркви.

Вишња га пусти да говори.

— Само треба претворити речну снагу у електрицитет — продужи доиста млади сајџија, начинивши десном руком један покрет као да хтеде истргнути нешто. — На сваком кораку, тако рећи, може се подићи по једна централа, чије би струје ноћу осветљавале нашу варош, наша села, путове, а дању покретале занатлијске машине, стругаре, штампарије, разне фабрике за прераду наших сировина.

Младић се видљиво заносио. Његово избријано лице грчило се нервозно, а прсти су трзали штит од качкете. Девојка га је слушала с пажњом и, у исти мах, са извесним страхом. Она је несвесно упоређивала свога земљака са човеком кога је оставила у Београду, који је такође имао велика одушевљења за бољи живот, за нова прегнућа. Својом малом главом, она је обухватала ове обадве широке царевине мисли и трудила се да их разуме обе и да их помири. Говор њеног земљака био јој је ближи, јер је био практичнији, опипљивији, земаљскији.

— То је мој план — трже је из тог размишљања Радојев глас, округао у томе тренутку, мек, треперав, као да се одваљивао од самог срца. — Ја мислим да подигнем једну такву централу под Овчаром. Ускоро ћу отпочети да говорим с неким пријатељима... Теби првој о њој казујем, и хтео бих да знам шта ти о том мислиш?

Вишњин поглед сукоби се с Радојевим очима. Тада јој се учини како у њима дрхти цела Радојева душа, и збуни се. Сунце је било дошло према њима. Ствари око њих бацале су велики хлад. Девојка обори главу, и посматраше дуго своју сенку која је расла поред ње. Најзад рече:

— Ти си паметан човек... ти знаш шта радиш. Наша варош дугује ти већ много, за парк, за...

— Не, Вишња... — одби младић скромно.

— Ја мислим да је то могуће, то ће бити врло корисно, и, надам се, наши ће те разумети.

— Да, мени је потребно да ме неко разуме, да ме охрабри ако сустанем. Наши људи су прости. Мени треба...

Овде се Остојић заустави као опоменут једном унутрашњом примедбом, једним од оних тајанствених гласова у нама самима који не варају никад. „Мени треба један искрен друг“ — хтео је рећи — „једна жена као што си ти, тако учена у својој простоти, тако проста у својој учености... ти, која би вечито била уза ме, која би се посветила моме делу, била мој добри геније, јер је сваки рад... нарочито овај који траје више година, врло тежак, огромно тежак..." Он то не рече. У осталом, већ их пристигоше Милева и њен пратилац.

Дани су пролазили врло споро. Жарко јулско сунце пржило је београдске голети, као да је сијало из пакла. Илић је имао стан, управо кревет, изгубљен у сокачићима, двориштима, баракама, степеницама и рупама Савамале. Под прозорима су му расли ефемерни патлиџани, који би се спарушили чим би за педаљ одмакли од земље. Жене се кувале по шупама, одмах до помијара и ђубришта. Оне су излазиле за тренутак из тих јадних кровињара, којима би пожар учинио милост, заврнутих рукава, знојава лица, раздрљених груди и врата, босих ногу, па радиле нешто по дворишту сагибајући леђа, ширећи ноге, избацујући своја претерано развијена бедра, често несвесне стида и срама, а понекад намерно, с извесном циничном сиротињском перверзијом, која даје све више сласти што се ниже пада. Калдрма, куће, кровови цаклили су се под усијаним сунцем готово у дијамантском сјају, те давали улицама, које су празне ћутале, празнички изглед. Изнад вароши, дизало се безизразно, пространо небо, у којем се видела само понека ласта као црна звезда. Усред мртве тишине у атмосфери, на Сави се, изненадно и нечујно, подигне један стуб водене паре, па, вртећи се око самог себе, као утвара, полети уз воду, промакне гвоздени мост и изгуби се негде око оскудног зеленила на острву Циганлији. Пред вече, кад мало прехлади, свет је излазио на Калимегдан: сеоске учитељице и маловарошани који су дошли о распусту да виде Београд, беспослени радници, становници предграђа, ситни чиновници који нису могли отићи у бање: јадан, невесео свет који се другим данима не опажа у присуству жена и људи, лепих, задовољних, срачунатог држања сукње или цигаре, весела лица, охолог погледа и одела по последњој моди.

Илић је поносито сносио своју сиротињу. С невином вером у будућност, он је трошио своје младе године радећи да буде достојан поверења које ће му се некад указати. Од лекције коју је имао плаћао је стан; остајало му је још нешто за дуван, ситан трошак и по коју књигу. Хранио се на кредит, до бољег времена, где и раније. То је било тамо, кад се пође са Зеленог Венца ка Варош Капији, па лево. Ту се види један дућан своје врсте, углављен између једне папуџинице и трговине са старим књигама. Ништа не свраћа пролазнику пажњу на њега: фирма ни модел робе што се ту може наћи. Али они ради којих тај дућан постоји познају га на први поглед по његовом прозору, упрљаном мувама и масним рукама. Ту висе низови неке врсте кобасица, жути се суд киселих краставаца, изложена је чинија обичног сира и неколико хлебова од гроша. Тај дућан је београдски специјалитет, једна врста приватне народне кујне или ресторана без алкохола. Он се језиком својих посетилаца зове звонко: чокалиница. Од свију чокалиница, ова је најстарија и на најбољем гласу. Читаве бајке причају се о људима који су јели у њој, у данима своје младости, њен пасуљ с пастрмом, скуван на особен начин, чокалиски пасуљ, с много паприке и воде, а мало пасуља и пастрме, али за кога тврде да је најукуснији од свих српских пасуља. Један професор универзитета, два посланика на страни, неколико министара, један милионар и тако даље, веле, да су прошли кроз две собе из којих се састоји ова чокалиница, и остали понешто дужни по умашћеним и у крајевима испресавијаним, дугачким тефтерима њеног газде, неког малог, трбушастог Маћедонца, кисело насмејаног лица и кривих ногу. Њега сви његови гости зову Стрика, па по њему и његову гостионицу: код Стрике, те јој је то име остало у публици, сигурније него да је фирма протоколисана код суда.

У чокалиници се живело доста весело. Кад нису критиковали митрополита што им не услиши молбу да се преко лета прехране у каквом манастиру, они Ужичани и Црногорци били су врло занимљиви, настављали дискусије о њиховим питањима, правили пошалице. Ту су стизале прве дневне вести преко штампараца, како су се овде звали словослагачи. У њихову собу, која је била за боље госте и у исти мах служила за кување, долазиле су оближње раднице да однесу кући врућ ручак, кокетовале простачки гримасама, вратом и куковима, и, за један глас више, наручивале мокролушким жаргоном:

— Стрике, сипи ми два’ес’ пара пасуља.

Понекад наврати и Зарија Ристић, следбеник класичних философа и нуди на продају свешчице својих Гром-мисли. Публика се стане да надмеће ко ће више знати на памет тих његових бунтовничких изрека : „Абдикацијом неких владара није ништа поможено народима кад она није у корист републике... Од патриота бежи општим људима: да благо ти будет и да долгољетно поживиш на земљи... Да постоји рај сваки би се старао да што пре умре... Карт бланш имају: деца, лудаци, владари, црквени поглавари, башибозуци, команданти армија... У Србији има толико будала да се за педесет година не роди ниједан ипак би их доста било... У програму друга Толстоја само је последња тачка добра, јер је дигао руку од свега и почео бежати од својих... Најискреније су животиње крокодили јер лију сузе за одбеглим пленом... У државама где је оморина, тежак, загушљив ваздух, прво, као најнежнији, умиру владари и чланови династије..."

Илић је волео Зарију присно. Он је у њему видео једног сапутника на истом путу, на путу у интелектуални живот, човека кога су интелектуалне радозналости, жива младост, сумња у радост која се нуди, непомирљив идеализам, неутољива жеђ за усавршавањем, сви инстинкти једне душе будне, упечатљиве и несређене обузели, занели и осудили на најтежа искуства. Родом из Бијелог Поља у Старој Србији, он је прешао овамо да се школује, потуцао се од гимназије до гимназије, стално одушевљен, стално без марјаша, матуру није положио и похађао је Велику Школу као ванредни слушалац. То је био тип своје врсте; док су његови другови били државници, научари, песници in , он је себе посветио за философа. Зато је сматран за смешног, и ако их је било много луђих. У државној служби није нашао места, и ако су тамо постављани људи с мање школе од њега. Дивно је чудо било што поред своје философије није већ умро од глади. Свој позив је схватао на старински начин. За њега философски системи нису имали вредности. Нарочито није марио немачке философе.

— Њихова се наука састоји — тврдио је — у давању необичног смисла обичним речима и излагању врло разумљивих ствари на неразумљив начин.

Он је хтео да буде просто мудрац. Своје мисли налазио је шетајући по варошкој околини коју је називао природом. Потврђења својим закључцима тражио је у обичним разговорима у друштву, песмама омиљених песника, у чланцима дневне штампе.

— Знаш ли да се Љуба Ћопа вратио са села — рече Зарија Чедомиру.

— Како је он?

— Можеш мислити... Разговарали смо цело јутро. Још удара на бели лук, а већ развезао о Плеханову, Огисту Конту, социјалној револуцији, Карлу Марксу, универзалној слободи и еманципацији жена. Еманципација!... Да дивне речи за нашу земљу где нико не воли да се пашти, чак ни за своје задовољство! Препирали смо се дуго, али му још све нисам рекао... Имаш ли ватре?

Илић му пружи кутију с палидрвцима, и упита га, пола у шали, пола озбиљно:

— Откад ти поста тако огорчен непријатељ социјалног напретка?

— Социјалног напретка... роткве стругане!... Ми смо сувише мали да му будемо пријатељи или непријатељи.

Матовић није пуштен с робије онако брзо, управо преко ноћ, како су се надали на дому. Краљ му је на дан венчања опростио само пола казне. Доцније, дали су му удобнију ћелију, скинули му гвожђе с ногу, допуштали посете пријатеља. Тек под зиму, Јован доби потпуно помиловање. Странка му даде место главног уредника свога органа. Знаци народне љубави пратили су га улицом. Влада није могла другојачије него му нађе лепо место у државној служби. То допусти Матовићима да се преместе у једну већу кућу. Било је крајње време, јер су сад имали и сувише гостију. Било је међу њима старих, опробаних пријатеља, а било их је и таквих који су раније обилазили далеко професоров дом као место нечастивих. Јован им је опраштао великодушно, говорећи:

— Не треба људима замерити, то су била зла времена. Шта су они криви ако су били слаби или имали противна убеђења? Ја сам о томе у апсу размишљао дуго, па сам дошао до закључка, да се велика зла не чине намерно, с предумишљајем, већ... онако, из људске ограничености.

Кућу су реновирали из основа. Ту је главну реч водила госпа-Клеопатра. Нашла је једног јеврејског трговца који је дао намештај на отплату. При избору, поклонила је нарочиту пажњу на салон.

— Дивно! — говориле су гошће кад их је Матовићка уводила у њега.

Доиста, салон је блештао у новом плишу и свежим бојама. Само је био незграпан са својим великим канабетом, нешто суморан са тешких завеса које су стајале као прилепљене уз прозор, и са одсуства присних ситница, домаћих успомена и дрангулија, хладан као дућан с намештајем. Вешт посматрач би по тој одаји оценио жену која ју је наместила. Матовићка је имала развијено тело, као у жандарма, крупну главу, црне веђе, круто држање, набељене образе и офарбану косу; посебно је истицала очувано грло и потиљак ћилибарске боје. Кад би је човек видео први пут, помислио би да је горда и надута, али, у иоле познатијем друштву, она је говорила много, није бирала речи и пребацивала се. Са нешто урођеног византинизма, она је имала јединствену вештину да измири у себи жену која господари кућом и жену која сматра да је њен позив у животу виши од обичне бриге за кујну. На лицу јој је почивао отмен умор, који је требао да покаже свету колико сирота жена има посла око спреме куће и деце. Млађи су дрхтали пред њом. У мешењу колача се одликовала: имала је шесдесет четири рецепта за разне врсте. Њен главни задатак био је да допуни свога мужа тиме што ће његове сељачке склоности парирати својим господским понашањем. Редовно је ишла по славама, правила посете, ступала у хумана друштва, водила политику. Она је волела те изласке, при којима јој се давала прилика да истакне своје отлично порекло, фине манире, да покаже како је права срећа за земљу и Матовића што је она његова сапутница у животу.

— Клеопатра, треба повисити плату том младићу што поучава Младена — рече јој једном муж. — Живот је скуп, а човек ми изгледа ваљан.

— И ја сам то нешто мислила. Друго је сад, а друго беше под проклетом реакцијом. Тек, жао ми је, човече, пара...

У тим мучним тренуцима, Илић је, безмало, мрзео своју драгану и веровао да га она мрзи. Сваки њен покрет који није ишао у прилог његове себичности, тумачио је као да је управљен против њега: било да она не дође на заједнички час, било да га не примети на улици, било да се сувише смеје са осталим друговима. Па и ти другови, изгледали су му мрски. Он их је представио девојци, он је представио девојку њима. А сад, она се забављала с њима, они се забављали с њом, као да он није постојао, као да га никад нису видели. У њему се појављивала љубомора, страшило са жутим очима, тешка срамотна болест коју болесник крије од света, док му она разједа срце, а њен гној прља, трује. С времена на време, он би се свестио, чупао из срце ту опасну гљиву, а заједно са њом и слику младе Чачанке. Хтео се бацити блатом на све што је прошло, мислити само на себе, радити за своје испите и не осећати ништа. Али није могао. Усред читања, кад је можда био за читав континент далеко од Београда, за стотину векова од присутног тренутка, на ум му је, без икакве везе, долазило питање :

— Шта ли сад ради Вишња?

Он би се пренуо из својих студија, видео би се у својој соби, сам... ужасно сам, као у гробу. Тада би бацио књигу, коју је дотле држао у рукама, у гомилу осталих, дигнуо се брзо и отрчао у варош. Срео би тада овог или оног друга. Они су били весели, безбрижни, они су се разговарали о лаким стварима, о интимним везама, и он им није смео прилазити, он је бежао даље од њих. Тада би одлазио из вароши, у околне паркове, брда, шуме. Ни ту се није осећао срећан. Какво дрво, пут, бара каква опоменула би га своје другарице. Њено запаљено лице с мирним угаситим очима појављивало се, као каква сиренска утвара, на свакој окуци од пута, на гомили сувог лишћа, у облацима... облацима што полако језде по зимском небу. Одлазио је тада у кафану, губио се у читање новина, у пушење, у играње домина с првим кога сретне. Али и ту, у тамним кафанским ћошковима, у бледим новинарским словима, у комбинацијама домина, у густом диму од дувана, величанствена визија младе девојке васкрсавала је, као митолошке тице из пепела. Боле (!дуго о) га хиљаде игала душевног нестрпљења. Није знао шта да ради од себе. Свет му се чинио празан, шупаљ, бесмислен без Вишње, без њеног милог присуства. Чинило му се као да га је цео свет напустио, као да му нема најбољега што је имао. То осећање прогнанства прелазило је у неку врсту фикс-идеје, море, мучног лудила. Осећао се истрошен, утучен; по целе ноћи није могао заспати. Реч Христова врзла му се по памети:

— Жено, шта има заједничко између тебе и мене?

Он је видљиво патио.

— Вама није добро, господин-Илићу ? — рече му једног дана Бела. — Да вам шта не фали код нас?

— Код вас? Не, госпођице — одговори он, мало изненађено. — Ја бих био највећи незахвалник кад бих се и најмање пожалио.

— Заиста? — ускликну девојка, не кријући своје задовољство.

Мајка и укућани били су је размазили, те је желела да и Чедомир буде нежан према њој. И сем тог, она је била болешљива, нервозна девојчица, код које се чежње развијају рано и, у толико јаче, у колико је њено тело трошније. Да је место Чедомира, високог, мршавог студента бледих образа и поноситих очију, дошао неки други младић који би био његова пуна супротност: мали, крутуљаст, са очима као у миша, она би желела да се и њему допадне, јер је она, својом хромошћу завезана за кућу, сањала често о заљубљеним паровима које би, летимице, кадгод спазила с прозора кад прођу њиховом улицом, док општинске липе бацају густе сенке око њих и заносе главу својим тешким мирисом. Стога се она отимала, кад је време било ручку, да сама трчи и куца на младићева врата, позивајући га:

— Господин-Илићу, ручак је готов.

Тако куцајући, а не отварајући врата на младићевој соби њу би прожмала нека слатка језа, од чукљева на руци, па кроз цело тело, да јој и колена задрхте, као кад је читала забрањене књиге. Једва је чекала да дође подне, да претрчи преко дворишта, предахне на прагу Мале куће — како су звали то одељење — скупи сву храброст, закуца на врата и преда се тој голицавој дрхтавици, па док јој она уноси забуну у главу, претрчи поново преко дворишта, упадне у своју собу и зарони зајапурено лице у хладовите јастуке своје постеље.

Младић је дизао главу на овај глас. Он му је звонио као труба војске која иде у помоћ, као поклич на освету, на буну. Што му се допадало у тим тренутцима код Беле, то беше нешто више од њене лепоте, то беше њена симпатија, далека, нова, друга љубав која се приближава. Ипак нешто у души говорило му је да спречи мисао да не иде тим правцем, те је ударао крст на страни на којој се зауставио, склопио књигу, оставио је у крај свога стола, уредио краватну, погледао да ли су му нокти како треба, па одлазио на ручак, пењући се уз кратке, камене степенице, ограђене зарђалом оградом.

Стари господин је био већ ту. Он је био човек ситних, живих очију, великог чела са дубоким залисцима, пљоснатих ушију, необријане браде и кратких, дебелих бркова, готово суров, сељак у грађанском оделу, иначе обичан, могао је личити на друмског механџију као и на митрополита, да није око његових сувих уста, око тих ситних очију, па све до природно намрсканог чела играо један интересантан израз одлучности који је прелазио у трагику. Ступио је у политику почетком Осамдесетих година. У то доба, довршавала су у Србији своје стварање два главна политичка фактора, народ и круна. Народ је био под мучним последицама два тешка рата, чији успеси нису одговорили његовим надама; чиновници, грабљиви и покварени, владали су земљом као господарска класа, Србија је изгледала њихов спахилук, о народним потребама није се водило рачуна. Демократске теорије о уређењу државе које су стизале са Запада нађоше у том незадовољству узорану њиву, и народ се формира, готово као један човек, у једну странку, која изнесе захтеве за најшире грађанске слободе. С друге стране, круна се опијала са нешто релативног успеха . на Берлинском Конгресу, подавала се ласкању извесне дипломатије, заносила се идејама просвећеног апсолутизма и на народ гледала као на гомилу геака. Јован Матовић, који је био сишао са пространих, слободних златиборских сувата и са наслеђеним искуством да Србија, за све што има, има да захвали само своме сељаку, лако се одлучио да приђе првој струји. Брзо се нашао у првим редовима; он је био сјајан полемичар, писао је врло течно, стил му је био популаран и живописан. Кад се каква идеја усади у његову главу, она се тако угњезди да је ни сами ђаво не би могао отуд ишчупати. Ништа на свету није било кадро спречити га у његовој борби за народ. Његов радикализам није био више политика, већ једна врста религије. Он је веровао у народне снаге, Вук Караџић је казао последњу реч у питању језика, народне песме су једини добар узор уметничком певању, и, да је хтео мењати хришћанство, он би место крста набио на олтар гуњ и опанак. Сад, после двадесет година борбе, он је видео краљевство претучено народним бунама, поразом једног кабинетског рата, сталним скандалима на двору. Међутим, ни Јован није остао читав. Изишао је из затвора остарео, поремећеног здравља и опортунист. Ма да је био висок чиновник, није се могао отрести простачких склоности сељачког сина. Јака му је сметала. У кући је био без капута, са заврнутим рукавима од кошуље. Није волео многа мењања тањира. Ручак му је био најслађи, кад би уграбио од своје жене да седне за кујнски сто и једе што прво дохвати. Али му је то задовољство ретко допуштала госпа-Клеопатра, која је волела формалности, добар тон, устручавање и ноблесу.

— Добар дан! — прогунђао би Матовић кроз нос с природном и инстинктивном грубошћу у гласу, кад је Илић улазио у трпезарију, док се госпођа смешила благонаклоно, климала угојеном главом и пружала руку, пуну јевтиног прстења, у висину младићевих уста.

И породица је седала за сто: у врх стари господин, с нешто раскораченим ногама као да још носи гвожђе, десно његова госпођа, лево Чедомир, са ногама учтиво подвученим под столицу. До њега је седео Младен, који се никако није хтео скрасити на своме месту; до дечка је била једна близнакиња, а преко: Бела са другом сестрицом. Она је требала да држи под присмотром обе девојчице те да тако олакша посао јадне мајке — како је госпођа сама себе називала — али је девојка више посматрала домаћег учитеља него своје брбљиве сестрице.

Стари Матовић није примећавао ништа. Он је при ручку имао добар апетит, извлачио из џепа велику мараму за један крај, као заставу, брисао нос на сав глас и хвалио одличну кујну своје жене. Кад би му, и поред тога, остало слободног времена, он је износио своја размишљања о приликама, догађајима и људима, па се понекад пребацивао и откривао и оно што је у партији или државној служби сазнао у поверењу. Тако рече једног дана:

— Краљ ми је два пута изјавио како се озбиљно решио да да̑ земљи нов, либералан устав. Јако је љут на реакционаре што су га изневерили приликом његове женидбе.

Испи чашу, па продужи:

— Дуго смо причали. Било је говора и о томе ко ће ући у кабинет...

— Је ли, тата — прекиде га Младен — хоћеш ли и ти постати министар?

— Зини да ти кажем! — трже се стари господин, па пређе на своје дело о земљорадничком осигурању.

Његовој жени је годило јако да постане министерка, т.ј. да јој муж постане министар... министар земљорадње кад се већ тим питањем бави, али јој се учини да поред све користи што ће видети отуд није отмено говорити за ручком о сељацима, те једва дочека кад се Бела умеша, и рече:

— Знате, отац, да се Миле тетка-Катин верио у Минхену... испросио Швабицу. Тетка-Ката хоће да се изеде од муке.

— Што је узео Швабицу?

— Замисли дерана! — прихвати госпођа. — Није још школу свршио, а већ проси девојку...

— Ја не налазим у томе ничега чудноватог — рече будући министар. — Ако се воле, зашто да се не узму?

— Ама, како да се узму, човече? — одврати му жена. — Дошла Ката данас, па као да се у црно завила, плаче, суза јој сузу не стиже. Вели, ни кошуље му не доноси.

— Па, купиће је, стара му мајка! Човек се не жени због кошуље. Млади су; цео је живот пред њима... Да, ја сам човек из старог времена, иако сам се бунио против њега: брак ми изгледа вечито нешто севдалијски... уз пратњу Цигана и чауша.

— То су стара, добра времена — уздахну госпођа у пола воље. — Онда је живот био лак, јевтин. Данас све има своју цену; симпатије су редак луксуз, а брак... брак је код паметних људи вешт споразум, смишљен ортаклук, где свака страна уноси одређене користи: положај, мираз, фамилију или диплому.

Рекавши ово, она погледа значајно у Илића као да је хтела сазнати какав су утисак учиниле на њега те речи.

— А љубав, мама? — примети Бела, и несташно успи усницама.

После ручка прелазило се у салон, да би служавка очистила трпезарију. Стари господин би се извалио поребарке на фотељу, пушио и очекивао кафу. Понекад би читао новине, а кад њих није било, узео би Горски Вијенац, отворио га насумце, па читао на глас стихове, предајући се чару философске поезије Његошеве. Кад би пак био рђаве воље, жалио се на реуматизам у десном колену, који је добио на робији, и грдио свога сина.

— Шта је с тобом? — говорио му је тада полагано, суво, не гледајући у њега већ у један кут од салона и као враћајући се с неког далеког пута, по којем је његова мисао дуго лутала. — Опет двојке? Та сад ти бар реакционари нису криви?

— Збунио сам се — одговарао је дечко одсечно. — „Немац" је велика прзница; за најмању ствар отера ме на место! А, бога ми, добро учим и речи и превод.

Матовић би погледао у свог сина.

Једна нова бора оцртала би му се међу повијама.

— Да си тако брз на раду као на лажи, далеко би отерао! — рече му други пут. — Само на кога се метну, да ми је да знам?

— Не на мене, у сваком случају — упаде госпа-Клеопатра.

Стари господин као да не чу шта му жена рече.

— Све имаш што ти треба, па опет ништа од тебе — додаде жалосно. — А кад сам ја учио школу, мој брајко!...

Застаде, одмахну руком и не заврши реченицу.

— Ко би играо крајцарица кад би Младен учио! — насмеја се Бела, која у том тренутку донесе кафу.

— Ћути ти, материна мазо — пребаци брат сестри, и један сјај мушке надмоћности засја у дечковим очима. — Кажи само колико поједеш шећерлеме преко дана?

Обоје су имали право: ни брат ни сестра нису били на свом месту. Родитељи нису водили о њима права рачуна. Отац се био бацио сав на политику, није имао времена, па можда ни праве воље да мисли на своју породицу. Кад би му ко од пријатеља скренуо пажњу на несташност његовог сина, он се бранио неким руским принципима васпитања деце у слободи.

— Нек се развијају по инстинкту — говорио је самоуверено. — Утицај старијих може да изопачи праве дечје наклоности. Ако хоће да учи школу, нека учи, а ако неће, значи да није за њу, па ће гледати друга посла. Шта је мени шкодила слобода, кад сам растао са̑м, ненагледан ни од кога, као дивља травуљина.

Само је Матовић заборављао, да је он, у свом детињству, имао једну опаку, али врло сигурну учитељицу, невољу. Он је имао да се бори из дана у дан за комад насушног хлеба, те га је та борба изоштравала, док његова деца добијају то парче хлеба без борбе, те своју слободу употребљавају на своја задовољства, а задовољства не челиче дух.

Син је растао слободно, тумарао са свим квартовским мангупима, носио шешир на криво, говорио шатровачким језиком, задиркивао служавке. Ћерка, која је већ била на удају, није имала наклоности ни према каквом озбиљном послу. Кад јој се није чинило што је хтела, свађала се да се кућа орила од њене вике. Време јој је пролазило у беспослицама, неговала је нешто цвећа, везла по коју мараму, читала, по каткад, сензационе романе, и јела слаткише, почев од најфинијег швајцарског фондана, па до најпростијег турског суџука.

Откако Матовић поста кандидат за министра, седељке после ручка бивале су краће. Стари господин је морао примати овог или оног политичара, одлазити на конференције, пискарати по новинама, ићи краљу на подворење. Чим би он измакао из куће, госпа-Матовићка је одлазила такође, и то брзо, као да је виле гоне, а враћала се тек у вече, пуна новости. Младен је одлазио такође, у школу, рано, да се што пре отресе куће, за коју га ништа није везивало, и нађе се са својим вршњацима, децом такође из бољих кућа, а поквареном као и он, можда горе него и он. Две близнакиње узимале би се за руку и излазиле на улицу, па шврљале око гомиле песка, кафанских столова, по суседним авлијама, као да су и оне хтеле побећи од куће. У салону су остајали само Бела и Чедомир. Па и Чедомир се дизао да иде, да му се не би приметило што остаје на само са девојком. Али би га она задржавала понекад занимљивим разговором, па и молбом. Младић је остајао. Ти усамљени разговори са девојком која није била ружна пријали су му, падали му као неки благ и лаган лек на срце што се крвавило.

— Да је и мени да изађем некуд — рече му Бела једног дана кад тако осташе сами. — Тако бих радо побегла од куће.

Њен глас је дрхтао и био искрен. Илић осети извесно сажаљење према тој размаженој девојчици. Она му се учини још ближа што се тога дана осећао изузетно увређен од стране Вишње. Био ју је видео на улици, па кад је хтео прићи, она је зауставила неку своју познаницу на пролазу и продужила пут с њом. Било му је јасно да га Лазаревићева избегава намерно, па и да му пркоси. Његова је душа патила, његов понос је страдао, његово срце желело освете.

— Јесте ли ви срећни, господин-Илићу? — пређе Бела изненадно на њега, скупљајући празне шоље.

При тим покретима показивала се кроз широке рукаве њена рука гола до лаката, њено млечно лице белило се. Био је бео и њен врат слободан, маљав, округао као у грлице.

— Срећан? Та реч звони чудно у наше доба — одговори младић, и отворено погледа у Белине очи. — Али на што то питање! Мени је тако лепо овде, у вашој кући, с вама... кад можемо да разговарамо као пријатељи.

Бела је била узела судове и пошла вратима да их однесе, па се предомисли, зовну служавку и предаде јој што је имала у рукама.

— Збиља, ја сам ваша пријатељица? — упита затим, притварајући врата.

— Да, Бела — одговори он, слободно, осећајући да му се срце пуни неким осећајем, који није могао тачно одредити. — Ви сте тако љубазни према мени. Зар мислите да ја не умем ценити толике пријатељске услуге, поклоне које сте ми учинили ?

Доиста, она му је често тражила мараму да је намирише, нудила му бонбоне, китила га цвећем из саксија, слала по Младену какву гравуру или други украс за његову собу.

— И сем тога, мени је пријатно ваше друштво. Кад разговарам овако с вама, чини ми се да присуствујем. неком концерту, где хиљаде пријатних и хармоничних гласова звоне око нас.

Бела је стојала пред њим. Њене очи завијао је вео видљивог узбуђења. Њени бели зуби гризли су нервозно један крај њених усана.

— Продужите... — рече она, па весело седе на канабе поред њега.

Кроз чипкане завесе на прозорима видело се једно парче улице, остатак покојног зеленила по околним баштама и сјај зимњег сунца које није могло продрети у собу него је скакало око прозора, по калдрми и гранама једне оголеле липе. Иза дрвета затезао се крајичак неба, по чијем је плаветнилу пловило неколико облачића као прамење од памука.

Илићу залупа срце кад виде девојку тако близу себе. Он не настави говор. Његове очи су се наизменично кретале са девојке на игру сунца на улици, а са сунца опет на девојку, на њен го врат, на белу руку, спуштену лако на ивицу од канабета. Спусти своју уздрхталу шаку на ту руку, на оно меко, благо и мирно парче пред лактом. После је узе у обе шаке и миловаше је, и преко лакта, оборених очију, без иједне мисли у глави.

Бела се није бранила. Зенице су јој се јако шириле. Она је шапутала нешто.

Чедомир јој се приближи. Удисао је мирис те девојке и дрхтао пред сјајем њених зеница. Њена глава клону. Он се наже и потражи њена уста. Уста и уста се спојише. Тело и тело приби се. Руке се укрстише. Они осташе тако за један тренутак, чврсто загрљени, као да су хтели задржати срећу коју су нашли.

Из трпезарије је допирало звецкање тањира и ножева. После се чуше удари метле по поду.

Бела се прва одвоји и, једним покретом, диже се са канабета. Тај покрет је био тако снажан, да она посрну својом хромом ногом и једва се заустави на половини салона.

И Чедомир устаде.

Њихови се погледи сусретоше. Ко ће рећи шта је било у одсевима та два пара раширених очију? Љубави, мржње, чежње, гађења, дубоке симпатије или смртног непријатељства ? Свега може бити.

Остали су за тренутак једно наспрам другог, неми, без речи.

Срце младићево се стишавало постепено, свест му се враћала у главу, и он се питао:

— Шта сам урадио!

Тада, један уздах издиже целе Белине груди. Она баци у вис обе руке. Широки рукави од блузе спадоше до рамена. Голе мишице блеснуше кроз собу. И ово дете, сакато, размажено, претвори се у жену, велику, одраслу, снажну, развијену и потпуну.

Илић погну главу и спреми се на пљусак грдњи.

У том тренутку, девојка полете у правцу њега, пребаци му руке преко рамена и обеси се сва о његов врат. Он осети поново њене усне на својим устима и њене груди утиснуте у његове. Он је стеже снажно, грчевито, не мислећи ништа. Под његовом руком увише се витке слабине девојкине. Он пусти.

Кад хтеде да загрли поново тај дивни створ што му се подаје, тог неслућеног анђела који га милује својим крилима, девојка се била већ извила из његовог наручја и побегла к вратима од трпезарије.

— Шта ли ради служавка? — рече она као за себе, па повири у предњу одају.

Кад се окрену натраг у салон, њено лице је горело сво, обузето неком унутарњом ватром. Очи су гледале укочено. Зуби се белели испод згрчених усана. Груди се тресле.

Чедомир притрча девојци. Њена слика му је бунила главу. Хтео је да опет под руком осети њено тело, да се утопи у разблудни осмејак њених усана, да се заборави и преда њеном загрљају меком, по потиљку, само оним што је голо од руке, да осети њу целу, обешену о њега. Девојка притисну руком онде где јој је срце, не рече ништа, повуче се натрашке, гледајући га нетремице, и изгуби се иза врата лагано, нечујно, неприметно, као привиђење које се расуло.

Чедомир се врати у дубину салона, сурва се на канабе, притиште јако обе слепочнице, које су биле као да хоће да прсну, а прстима затеже косу тако да осети како му се кожа одваја од лубање. Један глас из најтамније дубине његове душе проговори узнемирено:

— Шта је? Шта је теби? Куд си нагао? Ти губиш главу.

У том, на часовнику у трпезарији изби два сата. Метални звук је одјекивао потмуло по празној одаји као нешто живо и претеће.

Он побеже из куће.

Прођоше неколико дана.

Илић се кајао искрено због догађаја који се десио. Избегавао је своју саучесницу. Презао је сваког тренутка да га не дочека љутито лице њеног оца или мајке и да му, уз заслужени прекор, покажу врата. Долазила му је на ум мисао да нађе старог господина, па да му каже све. За то није имао довољно одважности. Онда је мислио да напише једно писмо госпођи, одрекно им кондицију из овог или оног разлога, и вишо се не врати. То је било већ лакше. Ипак се није могао одлучити одмах и решење је остављао од данас до сутра.

— Сутра... сутра, а не данас — одговарао је гласу своје савести.

Белино понашање га је такође мучило. Једном би с њим, за столом, говорила најпријатније о разним ситницама, као са правим пријатељем, као да се ништа није десило. Други пут би се дурила без раззлога, очито га избегавала, правила двосмислене фразе, стављајући му до знања да ће га одати. Кад би се њихови погледи сусрели, њене сомотасте очи синуле би најдубљом љубавном ватром, да се одмах после замраче другим, леденим погледом, који му је јасно говорио:

— Ниткове!

Илић се ломио између тих супротности, не помишљајући на могућност да се размажена девојка игра жмурке с њим. Најзад се реши да се с њом објасни, пре него што предузме какав даљи корак. Она га је избегавала свеједнако, намерно и пркосно. Остајала је у салону тек кад има још некога. У варош, и кад би излазила, ишла је у пратњи госпа-Клеопатре. Иначе је Бела крила вешто своје маневре од других. Носила је редовно послужење кад је младић држао лекцију њеном брату, позивала га на ручак још једнако по свом обичају куцајући на врата од собе, а не отварајући их.

То је трајало неко време. Ваљда се девојци досади та игра, те, кад једном закуца на врата и кад рече уобичајену реченицу: „Господин-Илићу, извол’те на ручак", ошкрину полако врата, промоли главу кроз отвор и несташно додаде:

За то време, Вишња је уредно похађала предавања, читала руске књиге и подражавала идејним друговима. Седала је у прве клупе да би професора чула што боље. Уписала је и часове који по уредби нису били обавезни. Хватала је прибелешке. Није разумевала многе ствари. Дивила се наставницима што почињу предмет из средине... што се позивају на енглеска и талијанска дела.

Осећала се слободна, зрела, цела. Како јој је сад изгледао јадан живот у гимназији... живот са свима дужностима а без иједног права, интелектуални подрум, душевна касапница! Како јој се бедно чинило њено родно место, неколико сокака по којима рабаџије шибају волове, а човек не зна кога пре да пожали: те људе или ту стоку. Јадно место где се цели животи истроше, а душа не оде даље од бриге за насушни хлеб и државни порез.

Била је недеља кад је Вишња пришла Чедомиру. Дан је био ведар. По плавом се небу мицало неколико малих, светлих облака. Сунце је снажно осветљавало предмете на које је падало, али није било вруће, већ врло благо, меко, глатко, да је ваздух био као у купатилу. По тротоару је било доста света, оно лепог света што празником пре подне излази у варошки парк. Весела женскадија, која нема брига око распремања куће, готовљења ручка, водила је гласне разговоре. Међу њима видели се бољи чиновници, имућнији трговци, расположени такође, румена лица и задовољних очију. У јасној светлости пролетњег дана шарениле су се разнолике боје, почевши од белих платнених блуза до црне материје мушких капута. Преовлађивали су отворени тонови, јаке боје, које код нас не губе још своје симпатије поред свег дискретног укуса што нам долази са финог и деликатног Запада.

Млади студент корачао је сам. И он је ишао у шетњу. Познавао је готово цео тај свет било са улице, било са позоришних премијера, било што је имао другова њихових познаника, било најзад да им је био представљен. На његовој тоалети видела се велика разлика. Имао је нов таман костим, претенциозан бео прсник, полуцилиндер с врло уским ободом како је те године било у моди. Да је још имао читаве потпетице на ципелама, могао би се мерити са свима шеталишним јунацима.

Код једног фотографског излога спази Лазаревићеву како му иде у сусрет. Она је била обучена у хаљине затворено плаве боје, чији је озбиљан крој доликовао лепо њеном одмереном ходу. Два прамена златне косе вирила су испод простог сламног шешира. У руци је држала један крупан цвет на подугачкој гранчици.

Она га спази такође и заклони лице оним цветом, као да је хтела сакрити руменило које јој заплами образе. Он је поздрави и хтеде проћи. Тада му Вишња приђе, пруживши руку, не говорећи ништа.

— Како је леп тај каранфил! — поче Илић први, тек да би прекратио мучну тишину.

— Је л’? — одговори девојка у истом тону.

Један нов пламен црвенила лизну јој уз лице.

Они обоје покушаше да не кажу истину. Девојка је грицкала доњу усну, као да је хтела савладати изненадну жалост која је обузе. Младић је куцао штапом о калдрму и гледао преда се.

— Узми га кад ти се допада! — рече, најзад, Вишња, и пружи му цвет.

Он га узе. Промуца неколико речи захвалности, па стаде. Он је осећао свој лажни положај према тој девојци коју је волео и која га воли, према другој девојци чије поверење изиграва и чијом се слабошћу користи, према себи самом на крају крајева, јер он хоће живот пун, велики, али чист, јасан, без утишавања савести и попуштања приликама.

Беше га дарнуо поклон. Посматрао је румени каранфил, његову живу боју, његове свилене, рецкасте листиће. Мислио је како да врати ову љубазност. Њих двоје би могли бити тако задовољни једно другим, тако срећни. На срце су му навирала осећања од пре годину дана, меке, наивне мисли по мало меланхоличне, као што је свака чежња. Хтеде отпочети присан разговор, упитати своју другарицу како је провела тих неколико месеци од како су се разишли. Али се не усуди, јер би онда требало да исприча своје везе у кући министра Матовића, да објасни ону вожњу у колима, да призна свој положај према Бели. То није било у његовој власти; Бели је дуговао бар обзир чувања тајне. Вишња се опет није осећала у праву да затражи та објашњења. Шта је она била сад њему до обична другарица, пријатељица, познаница чак! Како се она могла мешати у његове личне ствари којима је он први и једини господар!

Обоје су били оборили очи и ћутали. Нешто се морало говорити. И двоје драгих испунише ту тишину, пуну неказаних ствари, примедбама о времену.

У једном тренутку, ИлиН подиже очи и погледа поред себе.

Десно од њих, између две куће видело се парче Топчидерског брда, низ јабланова у подножју, грубе фабричке зграде, светла трака од Саве, једна зелена ливада и цела железничка станица. Разни колосеци, низови вагона и остала гвожђарија образовала је црну, зарђалу масу. На неколико места пушило се. Младић обухвати једним погледом тај мирни пејзаж. И док је дим пузио у модрим трубама ка чистом плаветнилу осветљеног неба, њега обузе једно јако, немирно осећање, слично болу за домовином. У његовој природи беше јако развијена чежња за оним што нема, што је различно од њега, што ствара контрасте и наду на потпуност. Пожеле да раскрсти са својим несређеним положајем једним потезом, сад, ту, одмах, да оде, да се изгуби, да ишчезне с Вишњом у неки свет где га нико не познаје... далеко негде, у непознати крај где би почео нов живот. И као да хтеде остварити овај сан, он се обрати девојци, нежно као жена:

— Куд си пошла?... Хајдемо негде заједно! Имам много ствари да ти кажем, да ти изложим што сам наумио.

Вишња приста у први мах, подајући се своме срцу. После се трже брзо, нагло и одби.

— Не, не могу. Журим се.

Осећала је како јој је тешко у души.

Грло ју је стезало од неке незнане жалости. Очи су јој биле пуне суза. Ако остане с Чедомиром још за тренутак, осећала је да се неће моћи савладати, да ће бризнути у плач... ту, на улици, пред толиким светом.

— Збогом. Ми ћемо се видети! — додаде пружајући му руку, па окрену главу да би сакрила своје узбуђење.

— Збогом!... — понови још једанпут, па се удаљи, корачајући несигурно, посрћући готово.

Идућег дана, Вишња га нађе на Великој Школи по свршетку једног семинара. Изишли су из школе, па врљали по вароши без циља, избегавајући посећена места. Они су били леп пар. Људи су се заустављали да их гледају. Већ се примицало вече кад се нађоше на Ћирићевој пољани. Сад се ту шири читава нова насеобина разноликих вила, окружених цвећем и украсним биљкама. Међутим, онда то беше празно жалосно поље, покривено спрженом, смрдљивом травом, разлупаним кантама, трулим хартијама и осталим сметлиштем које је град избацивао на своју периферију. На северу, уздизала се једна немалтерисана кућа сеоског изгледа. Десно од ње видео се низ ситних краварских станова с прозорима до земље, осенчени шљивацима. Још даље, указивала се црвена силуета једне цигљане.

Девојка је становала у близини, те позва свога пратиоца кући да се одморе.

Они пређоше пољану у косо, прођоше једну уску улицу, калдрмисану само крајем, украшену овде онде каквом новом приземном кућицом, где се видела уређена баштица и идилични бунар на точак. Пређоше једну њиву, засађену пшеницом. Затим се спустише низ једну јаругу која је некад била друм, па уђоше у једно пространо двориште, ограђено са три стране јевтиним становима.

Вишња притисну кваку на једним од многобројних, зелено обојених врата, али се она не отворише.

— Газдарица није код куће — рече она, па се саже да узме кључ испод простирке од прага.

При том цела њена млада снага отисну се на њеним хаљинама. Њен природан струк, неизмучен мидером, затеже блузу, те се показаше њена здрава плећа. Рамена се видеше округла, заобљена, као извајана.

— Извол’те — рече кад отвори врата, и пријатељски додирну раме младићу, док један светао, чедан одсев озари њено лице.

Прођоше кроз врло чисту кујну. У једном удубљењу крила се велика постеља, заклоњена црвено мрким завесама са жутим пафтама, које се данас виде само по државним канцеларијама. Према постељи, у венцу од тепсија и шерпи, висила је јевтина слика талијанског издања која је требала да представља састанак Ромеа и Јулије. Стаклена врата водила су из кујне у Вишњину собу, која изненади младића многим и лепим намештајем.

— Газдаричин муж је столар — објасни девојка. — Ради у једној оближњој фабрици. Добро му се плаћа. У слободном времену ради за себе. Све је то он сам израдио. Погледај овај сточић за пушење. Није ли читаво уметничко дело?... Ево, па пуши — продужи она, помакнувши сто у правцу Илића. — Ко ме не познаје помислио би да и ја пушим!

— Не пушиш никако?

— Једна цигара с мене на уштап, у друштву, не шкоди...

Упалише по цигарету.

— Седи... ту, на канабе — рече му Вишња.

Чедомир примети тек тада једно кожно, старинско канабе у сумраку собног угла.

— Седи ти... ти си уморнија — одби он. — Мени је добро и на столици.

У труду да задовоље што више једно другога, они се готово посвађаше, те најзад седоше обоје.

Девојци се оте један уздах.

— Ти си уморна... ти си нешто невесела, Вишња? — примети Илић.

— Хтео сам нешто да ти кажем, жено — рече Матовић, спремајући се да легне. Деца су била већ заспала. Бела тако исто. Кућом је владала дубока породична тишина. Електрична лампа заклоњена шеширом од зелене свиле, разливала је са̑но своју хладну светлост по интимном намештају супружанске собе. С поља је допирао хук плахе кише. С времена на време млезеви би ударили о прозор да весело човека опомену како је пријатно бити у својој кући.

— Шта је то тако важно? — одговори госпа-Матовићка, већ у постељи.

— Похитај... доцкан је.

Матовић се био упола свукао, па застао, седећи замишљено у једној старој наслоњачи.

— Не допада ми се — рече најзад, са строгошћу у гласу — што се Бела виђа по улици са оним нашим ђаком... како ’но му беше име?

— Чедомиром?

— Јесте. Обоје су млади, а знаш какав је свет... Баш ме данас у седници пита Поповић да ми није шта род.

— Гле ти, видре, чак га и то интересује — одврати госпођа на рачун Поповића, па додаде: — Чедомир је озбиљан младић, човек од поверења. Бели се јако допада.

— Е? — зачуди се министар.

— Да — потврди његова жена, па настави одлучним гласом: — Изгледа да се и она свиђа њему... Вере ми, спремај паре за свадбу.

— Не будали! — поново се наљути муж. — Ја ти говорим као мајци, а ти тераш шегу... Каква свадба! Тај младић није ни школу свршио, а Бела је још дете.

— Бела ми је терет на грудима — прихвати госпођа, изненадно потресена. — Кад је видим онако хрому, мени се срце цепа. Ја бих хтела, опет, да је видим срећну, задовољну, збринуту. Чедомир је лепа прилика. Истина, сиромах, без фамилије, али ми смо ту. Кроз који месец свршиће школу. Неће требати да се мучимо око мираза. А што су млади?... Шта им фали што су млади! Па ти рече једном приликом: „Кад се деца воле, нека се узму...“

— Али ако се не воле? — прекиде је Јован.

— Онда ником ништа. Боже здравља!... остави ти то мени... ви се људи не разумете у тим стварима.

— Добро. Мени је иначе доста моје главобоље. Само знај, нећу скандала у кући — заврши он.

Илић није ни сањао да се овакви разговори воде између Белиних родитеља. Он је веровао да су његови односи с девојком дубоко скривени, те је с те стране био миран. Међутим, мучио га је сукоб његових осећаја: његове љубави према Вишњи и његовог љубакања с Белом.

Вишњу је волео. С тим је био на чисто. То је било несумњиво. На само њено име, обузимао га неки флуид, сладак и тежак; у глави му се бркало, срце готово престајало куцати. Белу није могао оставити. Она је била ту, она му се нудила, љубила га без питања, украшавала му живот многобројним нежностима; њена љубав ласкала је његовим жељама да живи и буде срећан. Млади човек се налазио у неразрешљивом сукобу који долази с једне стране из човечјег инстинкта да тражи своју сопствену срећу, пошто-пото, и с друге стране нужности друштвеног живота онаквог каквог су га створили закони, нарави, навике. Он је стајао на прекретници и није се могао одлучити камо да претегне. Интелектуални живот је одвојен од практичног. Илић није имао никаквог искуства о свету и примењеној философији. И он је личио на оног класичног магарца који је скапао од глади између две гомиле сена, не могући да се реши коју да изабере.

Идеални егоист који тражи целокупност своје среће, Илић је осећао да ће та срећа било једним, било другим избором изгубити један део своје потпуности. И тада не би био срећан, јер би се осећао крњ, сакат, јадан, недостојан да живи. Он није видео да сви око њега имају свој крст на леђима. Он је видео само себе, те је веровао да би с њим трпело и све друго: његови ближњи, друштво, држава, човечанство; он је све то видео у своме ја; то његово ја било је почетак и свршетак свега.

Понекад, у његову душу су запљускивали и приливи одлучности. Један унутрашњи глас му је довикивао:

— Буди храбар. Ради. Реши се. Не клони.

Радоје Остојић је успео да оснује акционарско друштво за експлоатацију Моравине снаге. Влада је одобрила правила. Акције су се добро уписивале. Држава је помогла друштво кредитом. И већ се с пролећа приступило радовима на подизању централе Рад и Светлост, како ју је крстио један тамошњи професор, један од оних неприметних културних радника по паланкама, који су скупљачи претплате свакој новој књизи, повереници одбора за дизање разних споменика, деловође варошких читаоница, хоровође певачких дружина.

У чаршији се говорило непрестано о електрици. Радоје је био јунак тих дана. Људи су веровали у њега, сматрали га за нешто више од себе. Кад је пролазио улицом, старији су се утркивали да га поздраве, а деца се загледала у њега, као у чудо. Недељом и празником свет је ишао, место у цркву, горе у клисуру и дивио се како се стене секу...

— Као сир!

— Јуче да сам умро — говорио би какав старији човек — па да су ми рекли да ће неко раскопавати онај крш, не бих му веровао да ми је из очију испао!

— Ту смо се крили од Турака — додавао је други — а гле ти сад чуда! Хвалимо те, Господе, велика су дјела твоја.

— Сад копају брану и јаз. Притиснуо радник, мила мајко, као мрав. Сева будак, а онај кујунџијин настојава и соколи...

Увече је одјекивало по вароши од пуцњаве лагумова. Парчад од камења дотеривала су до првих кућа. У клисури, где је дотле расло дивље трње и аптовина, а мртву тишину оживљавао тек шум какве змије, подигла се читава насеобина од радничких колеба, магацина и скела.

Остојић је био главни настојник. Сав каљав, поцрнела лица, опрљена чела, а веселих, светлих, занесених очију, враћао се увече са рада. Грађани су га заустављали, запиткивали радознало.

— Иде... иде. Биће раније свршено него што смо предвидели — одговарао им је убеђено. — Не жалим новца. Само нек се не губи време. Све ће се вратити двоструко, јер нам је време најскупље у животу.

Он се доиста журио. У успеху свога плана за подизањем електричне индустрије у Чачку, гледао је остварење своје љубави према бакалиновој ћерци, која далеко тамо иза Рудника ради на свом образовању и спрема се да буде велика и мила сарадница на препорођају родног краја. Управо, он је ово двоје мешао. Кад је у клисури надзиравао раднике, гледајући хиљаде њихових црнпурастих, замахнутих руку, он је видео визију Вишње, њене главе, њених очију које поздрављају својим топлим погледом рад на добру народа. Слушајући звуке пијука, њему се чинило да слуша њен љупки глас, који му добацује слатке, заношљиве речи. А кад би се пренуо сасвим и мислио на њу, на ту плаву девојку, на њене косе, на њене образе, на њу целу, њему се привиђало као да иза ње види једну нову варош, испреплетане жице, стотине точкова у покрету, гомиле радног народа и беле куће, пуне ситне дечице.

Нешто се од тога већ остваривало. Велике наднице привлачиле су сељаке из околних села, па и из даље. Задовољно срце је замахивало снажно пијуком. По планини се разлегала песма радничка. Варош живахну. Хлебарнице почеше пећи хлеб два пут дневно. Печење је мирисало по старинским пањевима. У кафанама је врило као на вашару.

— Овим сељацима засја електрика пре него што јој и диреке ударише — примећивао би ко у шали. — Пију, једу као на даћи.

— Нека им је алал! — поклапали су га други. — Раде, брате мој, па све варнице искачу.

— Само тако! — говорио је Радоје. — До јесени имаћемо оба зида на брани. А оно што остане лако је. Још до године у ово доба можемо имати електрику.

Остојића је нарочито помагао газда-Митар.

— Оставите ви Радоја — говорио је грађанима, који би давали наметљиве савете. — Наше је да нађемо новац, а остало: то је његово. Не може се наука посисати из прстију.

И тада би звао младића у дућан, понудио га да седне за тезгу, до саме касе, поручио кафе, па онда с њим разговарао на дугачко и на широко о примени електрике, трудећи се да га својим здравим разумом схвати што боље.

Међутим, једном кад је Радоје почео да говори о лакој дељивости електричне снаге, што јој даје преимућство над паром при употреби у ситној, па и занатској радиности, стари Лазаревић прекиде га, рекавши му тмурно:

— Није ми глава сад за то. Жена ми се разболела. Прала јуче кућу, па је ваљада промаја ударила. И говори ја стоци да се угледа на ову Швабицу преко пута, па да пере једну собу данас, па сутра другу. Не би осетила, а кућа би била опрана...

— Старинске жене, газда-Митре...

— Старински човек сам и ја, па опет кад видим да је нешто боље, што да не радим тако!... Звао сам доктора. Он јој преписа нешто, и рече ми да ће се вечерас навратити. Боји се да не пређе у запаљење.

— Збиља? Запаљење није лако у газдаричиним годинама. И кад се преболи, остане увек нешто.

— Шта мислиш да ли да пишем детету у Београд?

— Њој ће бити свакако жао ако је не известиш. И онда, знаш како је, чича-Митре, треба помислити на све.

— Право велиш — одговори бакалин замишљено. — Де, да ми сачиниш једно писмо. Нек дете зна... И кажем јој ја да се чува. Мисли да јој је још осамнаест година — настави да се љути против жене. — Батине! Батине! Батине су из раја изашле.

Били су сами у дућану. Калфа је претакао вино у магази. Шегрт је стајао пред вратима и куцкао косом о калдрму. Неколико мува зујало је око оба дућанска прозора. У рафовима се шаренила повесма вунице, превучена завесом од тула; видели се калупи од фесова, разне кутије са шамијама, вештачким цвећем, бонбоном. На фијокама испод њих примећивали се натписи за лорбер, нишадор, алеву паприку. У другом делу дућана, поплочаном циглама, стојали су џакови кафе, пиринча, шећера, канте гаса, једно буре зејтина са мерилицама обешеним о ивицу. Око ваге, прекривене плавом, дебелом хартијом, били су наслагани црни тегови до сто кила, каје соли, гвоздено посуђе. Из одшкринуте магазе ударала је кисела воња на јеличко вино. Један зрак сунца играо се око гирланда од разнобојне хартије, којим је калфа украсио таваницу.

Лазаревић извуче из касе један свежањ старинске неранџасте хартије, шпартане зеленим уским квадратима, скину са оближњег рафа један дивит, који је био изгубио своју првашњу боју под многогодишњим крмачама, и наби на очи доста фин цвикер. Он је метао те наочари кадгод је имао посла с писаном ствари, као да је знао читати и писати. Он је на тај начин давао свечаности томе раду, сређености својим мислима и пажње ономе што ће се написати. Затим, подиже главу и задржа је тако уздигнуту цело време, дајући утисак неког од оних наших неписмених државника из доба ослобођења.

— Пиши јој — рече, застајкујући на свакој речи — да смо сви, хвала Богу здраво и добро, да јој исто од Бога желимо. Само, кажи, мајка ти је нешто назебла, па се много брине за тебе, да и ти ниси, не дај боже, болесна, да ти школа није тешка и да не оскудеваш у чему. Волела би да те види, па дођи ако можеш, а ако ти школа не допушта, а ти немој... Боже здравља, видећемо се. Ја ти шаљем нешто новца кад и ово писмо. Велим, нек ти се нађе ако се наканиш. Ако ти је то мало, а ти ми телеграфиши или отиди код мојих пријатеља и земљака, Вуксановића и Компаније, стаклара на Сави до Малих Степеница; немој да се стидиш. А сад прими много поздрава од твојих доброжелећих ти родитеља... и Радоја који ти ово писмо пише и у свему ми се на руци налази.

Вишњина мајка опорављала се из дана у дан. Већ је по мало напуштала собу, шетала по дворишту, седела у башти. Ствари су у кући пошле опет својим старим, мирним током. Тако је Вишња могла сад мислити на себе. Гриже савести било је нестало. Гледала је на онај догађај с Чедомиром у њеној соби мирно, као на неки давни несрећни случај. Нека топла нада, која се у њој рађала без разлога, испуњавала је њену целу душу. Она је веровала у Чедомира, он је воли... они се поново воле... Шта треба више, па да се буде срећан! И у том слатком расположењу, које не потиче из одређених ствари нити има за циљ нешто опредељено, она се решавала једнако да му пише. У брзини с којом је оставила Београд није јавила ником о свом одласку. Тада јој је то изгледало природно: њену мисао је заузимала само њена мајка. Болест је прошла: поменула се, а не вратила се, како кажу наши стари. И девојка је мислила поново на свог пријатеља:

— Он не зна ништа о мени, а ни ја о њему, као да смо туђини. Свакако ми замера јер не зна разлога моме одласку.

Хтела му је писати дуго, опширно о себи, о својима, о миру који је нашла у свом родном крају, о вечито променљивом пејсажу кукурузних поља, о лековитој тишини Моравиних обала, намирисаних мирисом зрелих јагода и одроњене земље, о отегнутој јеци гајда по механама где свраћају сељаци. Али писмо испаде кратко, банално. Јавила му је само повод свога одласка и да се неће враћати до јесени, пошто ће се предавања ускоро завршити.

Кад се писмо пошаље из Чачка за Београд, одговор се може добити четвртог дана. Лазаревићева причека још неколико дана. Одговор није стизао. Она се чудила томе ћутању. Да ли се Чедомир дурио? Можда га писмо није нашло? Можда је и он отишао из Београда?

Међутим, Илић је примио писмо, али није знао шта да одговори. Оно га је дирнуло јако, као сва њена писма, па може бити и више. Јер се беху код њега десили догађаји који су створили непремостиви јаз између њих двоје. Они су се десили доиста против његове воље, па ипак се осећао кривим. Поштење му је налагало бар да извести своју бившу драгану и уштеди јој муку од сазнања, наглих и из друге руке. Он ју је жалио. Погађао је шта ће се десити у њеној доброј души, кад сазна све. Погађао је сву одвратност која ће је обузети према њему, према свим људима, према свему, свему...

Састављао је писмо у мислима, бирао згодне речи, изналазио утешне разлоге, заклињао се да се то десило без његовог знања, да је био жртва глупог случаја, и да... на крају крајева, он њу воли још, њу једину, њу саму. Кад би тако дошао најзад до решења шта да јој одговори, он се питао како ће јој писмо доставити. Бојао се да јој не направи нове непријатности код родитеља, код маловарошана, који не признају овим везама њихову невиност. Додуше, она му је писала, те тиме стављала до знања да јој може одговорити. Али њено писмо није садржавало ни речце о љубави; оно је могло путовати и отворено, а да нико не нађе у њему чега другог до другарских саопштења. Његов одговор пак није се могао скалупити у та општа места, и Вишња би пропала ако би пао у туђе руке. Он јој је хтео писати ради себе такође, испричати јој све онако како се догодило, све појединости, све... све... што ником другом није смео рећи.

Од оног дана кад је био с Вишњом у њеном стану, трудио се стално да не остаје на само с министровом ћерком. То је било врло тешко. Становали су под једним кровом, хранили се за истом трпезом. Поред тога, Бела није навикла да јој се задовољства ускраћују: колико се младић склањао, толико је она трчала за њим. Није марила да ли ће то ко приметити, шта ће ко рећи и како ће се све то свршити.

— Ти си луда! — рече јој он кад му рупи у собу, усред бела дана и без икаквог изговора.

— Мајка је изашла у варош — одбрани се девојка. — А други?... Брига ме је!

— Не, Бела, то није тако. Ти се компромитујеш. Куварица види све из кујне.

— Куварица не сме да регне — прекину га девојка. — ’Ајд, загрли ме... не стоји ти лепо кад си озбиљан.

Илић је загрли преко воље.

— Слушај, Чедо. Ти си нешто охладнео према мени. Чини ми се да ме избегаваш. Ти ме више не волиш? — стаде да се мази, и набра обрве.

— Да то није нека твоја комбинација? — рече министар кад му жена саопшти те вечери да је Илић запросио Белину руку и да је она, као мајка, дала свој благослов, па је погледа подозриво испод ока.

— Бог с тобом, човече — одговори Клеопатра лако. — Они се воле годину дана пред нашим носем, а ми... слепци код очију! Бела ми је сад признала све. Вели, заволела је Чедомира још чим га је видела... много јој се допала његова ученост, романтичан изглед...

— А он ? — прекиде је стари господин, стално неповерљив.

— Он јој је изјавио љубав пре него што си још постао министар... овде, у овом салону... служавка је брисала трпезарију... ти си се бакћао око новог устава. Ју, обешењаци, да ми је уши да им извучем — додаде госпођа весело — где су нашли љубав да изјављују!

Воз је јурио, измицао из Београда, остављао последње куће.

На оном месту, близу острва Циганлије, где се пруга дели за иностранство, Илић погледа кроз прозор. Да ли виде једну клупу, усађену у обалу чукаричког друма? Да ли се сети Вишње Лазаревића и дужности које је имао према њој? У сваком случају Вишња није знала дотле шта се дешавало са њеним драганом. Она је седела у Чачку и стално чекала његов одговор. Дани су јој пролазили полако. Сунце је милело преко усијаног летњег неба. Не шеснаест сати него шеснаест дана, шеснаест година, шеснаест векова требало му је да пређе од уранка на једној падини Рудника, па до заласка за зелени зид Јелице. Пратила га чамотна тишина као сенка. По дијамантском ваздуху вијало се неколико ластавица. Девојку су обузимале чудне жудње.

Лазаревићева није давала раније готово никакве важности сујеверицама. Она је тако рећи била без религије, изложена раном утицају природних наука и посвећена Чедомиром Илићем у оно што се у то доба звало реални правац у животу. Па опет, чим је устала, погледала је на врата где је синоћ оставила венац.

Он је стајао на истом месту, недирнут. Јутарње сунце пресијавало се на његовим жутоликим цветићима, нешто свелим. Његова сенка, неправилна и крупна, дрхтала је на зиду. Даље мало, пузала је, разлиставала се стара лоза, пуштала у вис своје сочне пипке, припијала се уз кућу, увијала се око довратака, јака, снажна, жилава, па чудно одударала од свежег пољског цвећа. Вишњи се учини да нешто живи ту у лози, у влажном хладу лозиног зеленила, и да је гледа, посматра њу и њен венац са жаљењем и као хоће да јој каже:

— Тако ћеш и ти свенути, неудата, остављена.

То је ос зујао у чокоту.

— Бесмислице! — рече у себи девојка и одмахну руком.

Тога дана врућина би још јача. Сунце се не види као да се растопило по целом небу, па жеже. Нигде тице да се чује. Биље зри. Вишња је спустила завесе. У соби је мрак, али мало што да је свежије. Из чамовине на прозору цури смола.

Пошто је распремила собу, поче да помаже око ручка.

— Остави то, Вишња — рече јој мајка кад је виде како потаркује ватру. — Није то за тебе, не приличи ти.

Девојка се склони од ватре за тренутак. Онда узе неки други посао. Радила је двоструко само да не остане на само са својим мислима.

— Радоје није заслужио ону увреду — говорила је у себи.

С тим прекором мешала се широка жалба за Београдом и младићем кога је тамо оставила.

— Што ми не пише! — чудила се девојка болно. — Бар једну реч да је здрав.

Вишња је оставила универзитет и отишла за учитељицу. Случајно је добила добро место: једно богатије село у Млави, где је нашла школу по плану, уређену башту и колегиницу, једну стару девојку, по имену Аница. Лепо су се сложиле. Поделиле су државне квартире на два одељења. У једном су наместили кујну и собу за примање, а од другог су начинили своје собе за спавање. Вишња је распремала кућу, а Аница кувала. После часова остајале су дуго заједно. Стара девојка је уређивала збирке разних старина : камене стреле, римске новце, бронзано прстење које је купила по околини. То је била њена манија. Лазаревићева ју је помагала. Није волела да остаје сама са својим мислима. Храбро је сносила садашњост и чекала нешто друго... будућност, како се то једном речи назива. Мирно, предано, сваког дана, она је учила мале сељачиће писати и читати, Богу се молити и држати се чисто. Живот јој је текао готово спокојно и монотоно, као оближњи поток, што је милио поред школске баште. Тек по који пут, а нарочито кад је на пољу светло и благо време, она је мислила на протекле догађаје са много искреног сажаљења за друге, а са пуно дубоке жалости за себе.

Мајка јој је умрла оног лета кад се Чедомир оженио. Смрт је јако утицала на већ рањену девојкину душу. Она се посвети бризи око оца. Труђаше се да накнади домаћицу кући. Мела је собе, пропирала рубље, требила поврће, кувала запршке.

— Остави, дете — бранио јој је отац да то ради.

Прљила се око ватре, руке су јој пуцале од сапунице, крста је болела. Ипак је она одговарала:

— Али кад ја нећу, па ко ће!

Чачак није добио електрику. Преко лета се било далеко одмакло с послом. Оба главна зида на брани била су подигнута. Ништа јаче у граду није било сазидано: све сам цемент и камен, темељ широк неколико хвати, а врх од зида као колски пут.

На Скупштини је нашла Вишња неколико својих другарица из девојачке школе. Међу њима је била и Каја.

— Лазаревићева! — кликнула је весело Каја и обесила јој се око врата, па је пољубила с обе стране и од срца. — Колико има од како се нисмо видели!... Како си?... Шта је с тобом?... Нешто си омршавела, али си тим још лепша... Сећаш ли се наше школе!...

И она је загрли опет присно и свесрдно.

Између живота у девојачкој школи и садашњег тренутка, Вишњи се десило толико догађаја, да су јој успомене које је другарица спомињала изгледале тако далеке, бледе, ситне, као да се нису њој десиле, већ их чула из прича, из прочитаних књига. Дође јој да рече:

— Шта је тако важно било у девојачкој школи?...

— Неколико година како смо се растали — рече у себи Илић кад се трамвај удаљи. — Боже мој! А мени се чини да је то било тако далеко... даље него детињство. Шта се све за то време није десило!

Блажени егоист, он ју је био готово заборавио. Они беху далеко једно од другог. Он је мислио да се она удала и да није ништа сачувала од спомена на њихово познаство. И, он није био никад сигуран да га она озбиљно воли. Он није био приметио дубоки утисак који је на њу био учинио. Судио је површно:

— У мени је волела слободоумна, учена човека. Љубав је одбијала стално. Још можда је срећна што се свршило како се свршило.

Вишња је тако прошла, изгубила се у провинцији као и у његовом спомену. Што је онда толико наваљивао да се опет виде? Шта му је сад девојка поново требала?... Случајни сусрет по том кишовитом времену унео му је тек, са својом влагом, нешто мало светлости у минуле године.

Отпутовао је био са женом у Париз. Задржали су се неко време у Бечу и Минхену. Савете, којима су их обасули у Београду, нису имали прилике да употребе. На једном месту погрешно су ушли у други воз. Даље опет, изгубила им се корпа са стварима. Муке су видели око језика. Ипак, пут је био пријатан. У Паризу су се настанили у једном пансиону који су му Срби препоручили. Уписао се на Сорбону. Изабрао је тему: О вредности живота. Проблем му је изгледао прост: одбацити метафизичке спекулације и ставити се потпуно на гледиште позитивистичке философије. Пронашао је библиотеку, израдио кредит код једног великог књижара у ђачком кварту, па је ступио у везе и с антикварима на обалама Сене. Затим се дао на посао.

Учинило му се да се остварио његов велики сан. Живот многољудног града свидео му се. Врло интелигентан, врло радан, витак, упечатљив, увек будан, он се ту осећао као риба која је из плитке барице доспела изненада у непрегледни басен океана. Јурио је тамо, вамо, испитивао, њушкао, маштао, презао, одмарао се од својих лектира правећи разнолика опажања, и уживао страсно у филозофским проблемима. Култура му се нудила на сваком кораку: музеји, споменици, позоришта, па онда улице пуне света, велике димензије, ширина, слобода. Могао је живети неколико векова а да му се не досади.

Међутим, Бела се није могла да свикне. Тешко јој је било без мајке. Није знала чиме да се позабави, да прекрати време кад остане сама. Француски језик није марила, француску кујну још мање. Пасуљ са пастрмом био је сад њен сан, а киселе паприке њен идеал. Те проклете паприке! Шта нису радили њен муж и газдарица од пансиона да дођу до њих: тражили их по пијаци, киселили сами, куповали их по оријенталским ресторанима, али никако да буду онакве какве их је госпа-Клеопатра спремала о јесени, жуте, па накиселе, с нешто бела лука. Због њих су се први пут завадили.

— Доста с тим паприкама! — викнуо је млади муж једном кад се вратио из библиотеке с главом пуном Ламарка, Кеплера, Њутона, Галилеа, Дрепера, Хемхолца, Спенсера, Ренана, Герхарта, Ампера, Огиста Конта и осталих природњака, философа и математичара, на основу којих је хтео решити свој проблем. — Изникнуће ми на врх главе. Једи шта ти се донесе.

— Ја не могу ове француске сплачине, ако ти можеш — одговарала му је млада горопадно.

У осталом, она је врло мало личила на оне традиционалне младе са обореним очима, које нам је оставила у спомену наша старија литература. Својих осамнаест година, колико је имала пред свадбу, провела је беспослена, размажена и више мање срећна. Она није била спремљена за живот, за борбу, за одрицање. Лака и површна, знала је живети само за своје задовољство и мислити једино на оно што је пријатно. Свога мужа сматрала је за нову играчку коју је добила и која треба да је поред ње кадгод јој се прохте. Међутим, Илић се бавио дуго ван куће. Кад се библиотека затварала, он је онда почињао своје шетње, купио је печених марона који су му грејали џеп, па лутао по Паризу без циља.

— Где си био? — предусретала га Бела кад се најзад вратио кући.

— Шетао сам, размишљао, мислио на тебе...

Кажу да на састанак људи долазе увек нешто раније, а да жене задоцне стално. Чедомир је потврдио ово правило, док му је Вишња била изузетак. Она је одржала реч и дошла тачно. Баш кад сказаљке на сату једне оближње часовничарске радње показаше три, она се појави пред Двором. Ишла је одмереним кораком и гледала преда се. На пола растојања она подиже очи и спази Илића. Он јој приђе са чежњом и страхом, и после првих поздрава могаде јој рећи тек:

— Куда ћемо?

— Куда хоћеш — одговори она нешто рапавим гласом. Затим додаде блаже : — До пред вече немам никаквог посла. Можемо начинити лепу шетњу.

Ударише првом побочном улицом која се отвори пред њима. То је био доста широк сокак, који је, иза леђа Двора, водио поред Батал-џамије право на варошку периферију. Вишњине загасите очи севнуше изненадним сјајем. Да ли се сети да је у тој улици први пут видела свога драгана са његовом доцнијом женом? Да ли осети жеђ за осветом или свирепо задовољство што су сад сви троје несрећни?... Улица је остала готово иста. Два низа сниских дућана и неугледних кафаница граничили су је с обе стране. Шкрипала су волујска кола. Рђаво обучени сељаци трапали су у опанцима као посред села. Тек, коњски трамвај замењен је електричним, а на пољани Батал-џамије копани су темељи једне јавне грађевине.

Девојка не помену ништа. Чедомир се свакако не сети. Ћутали су. Прођоше тако добар део улице. После се спустише у Палилулу преко гробља Светог Марка, које је било зарасло у подивљало цвеће. Пред њима се појави широка трака Дунава.

— Ти си одсела на Врачару? — прекиде тишину млади суплент.

— Да. Код тетке моје колегинице.

— Колегинице из села?... Како ти је у селу?

— У селу је добро свакоме који од њега не тражи више него што оно може дати — одговори она полагано. — Живи се без великих брига. Дужности нису тешке. Има се доста времена. Читам, посматрам, размишљам, учим децу, сваки дан испуним корисно.

— И ти си срећна? — прекину је Илић.

— Не знам, може бити. На срећу ретко мислим; она ми се чини сувише неодређен појам, мислена именица. Али...

— Али?

— Али сам задовољна — замуца учитељица — задовољна у сваком случају.

Па као да хтеде уверити себе, потврди:

— Зашто да не будем задовољна!

— То је опет срећа... нека врста среће. Данас је мало задовољних људи. Ретки су као беле вране. Садашњица нуди једва предмете за радост. Данашње доба... Пардон, изволи напред — додаде он и склони се у страну.

Улица је на том месту била раскопана. Од последњих киша нахватала се читава бара. Неки добричина наместио је брвно. Девојка ступи напред. За њом пође Илић и осмотри је целу. Видео је сад јасно што синоћ у мраку није могао. Његова драгана није била више шипарица какву ју је оставио. То се примећавало по деловима тоалете, у којој је било нешто срачунатости, по сигурном кораку који је правила, по очима што се нису дали збунити, по образима који се више не румене на сваку ситницу, по дивно довршеном телу које је издавала цела њена појава.

— Волите се већ целу младост. А ти не видиш, ти ниси видео то тело — шаптао је у себи — то лепо тело, те чаробне превоје и кутове...

— Шта ти имаш против данашњег доба? — настави она разговор живље. — Није ли оно какво си га хтео, за какво си се борио. Убијен је краљ тиранин, осигурана је слобода штампе, уставом су дате све грађанске гарантије. Народ бира своје представнике, а ови постављају владу.

Били су прешли преко брвна. Ишли су сад заједно. Њена плава коса, очешљана на раздељак, правила је врло згодан оквир њеном лепом лицу. Њене очи миловале су као свила. Једно дугме на блузи било се откопчало, те се видела кожа бела, истачкана златним маљама. Она узбуди цело његово срце, он хтеде заборавити садашњост, притиснути је на груди, рећи: „Моја Вишња, моја лепа, моја стара Вишња“. Али се свлада, па настави говор о политици:

— Слобода штампе је изиграна. Трговци су се уселили у њен храм. Јавну реч је заглушило пиљарско ко да̑ више. Зборови су само позорница, решења се доносе иза кулиса; образована су удружења која ниједан закон не може одобрити. Слобода је појела своју децу.

— Илићу?

— Грађанске гарантије вреде колико пакло дувана, помиловање с робије, највише можда какво чиновничко место.

— Говориш као крајњи мрачњак.

— Боже сачувај, ја нисам реакционар, ти то знаш. И кад ти говорим овако, не значи да одобравам оно што је раније било. Говорим, јер ме данашње доба боли, јер су се жбири испилили у народне људе, у родољубе, јер наше време није оно што смо хтели, и ми смо се горко преварили у систем парламентарних влада.

— Како? — зачуди се Вишња.

Она је ишла поред њега лаганим кораком и строга. Њеном пратиоцу чинило се као да ти кораци не додирују земљу; украшена многим успоменама, она се измицала јави, она му је изгледала као бајка коју му прошлост црта у игри пролетњега сунца. Гледао ју је; у срцу је осећао као неку песму, радост што је види, што је ту поред њега, сласт што је заљубљен више него први пут кад су прошетали сами.

— Шта рекох? — сакри он своје узбуђење. — Да, извршна власт, влада, треба да представља у суштини целокупан народ, његове сталне и опште интересе. У Србији ни сенке од тога. Министарска одговорност пред парламентом онемогућава улогу министара, изврће улогу посланика. Министри немају иза себе никаквог солидног ослонца, остављени су милости законодавног тела. Да би остали на свом месту, не могу често имати своје ја, бранити оно што мисле да је најбоље, најкорисније, најправедније, борити се против онога за што су уверени да је рђаво и опасно. „Остати на власти" постаје им једина девиза, а посланици владају, управљају, постављају, мешају се у све гране државног живота.

На том месту тротоар је био узак. Њихова се рамена додирнуше. Чедомира такну у срце надземаљска милина. Девојка поред њега имала је зеленкаст жакет који је врло лепо доликовао њеној плавој појави. Испод жакета видела се муселинска блуза; лака материја дрхтала је при сваком даху и покривала божанствену бисту и њене две забрањене руже.

— Са своје стране — продужи он, упркос свега — посланици не могу да се определе јер се стално налазе у недоумици: да ли да гласају по свом убеђењу, па да оборе министра који не дели то мишљење, или да гласају против свога убеђења па да сачувају министра. Тако се извршна и законодавна власт сукобљавају, укрштају и изопачавају, место да врше функцију прописану законом. Отуд долази стална пометња, анархија, јаловост у државној управи. Ако је скупштинска већина хомогена, иде се до отвореног деспотизма, а ако се образује коалиција, свака фракција експлоатише у своју корист парламентарну свемоћ. Треба ли се одрећи те користи кад је у питању држава и виши интереси, до ђавола држава и виши интереси!

— Ту је народ, коме његови представници морају положити рачун — примети Вишња. — Народна је реч пресудна, народ је суверен.

— Народ су бирачи, другарице, а бирачи су људи. Сваки од њих има по један ситан, а за себе капиталан интерес. Брига за свакидашњим хлебом господари над сваком другом бригом код највећег броја лица. Њихова мишљења, нарочито кад се тиче политике, зависе од њиховог материјалног положаја. Њихове симпатије иду неизоставно онима који их фаворизују, помажу, који им дају, или бар обећавају, какав добитак. И веруј ми, они добивају. Пре неки дан рече ми један народни отац да му је један бирач тражио да купи шешир његовој жени.

— И он га је купио?

— Купио. Вели ми, тај ми носи педесет гласова. Дао је две банке за шешир.

— По два гроша од гласа!

— Тако се грађанска права жртвују... да, за два гроша; виши интереси земље ишчезавају у корупцији, у нереду, у анонимној тиранији, у ординарној лицитацији која се лажно зове влада народа.

— Шта је лек томе? Шта би могло заменити парламентаризам? Ниси ваљада нихилист?

Илић се осмехну;

— Не знам. Назови ме како хоћеш. Измењао сам све идеје. Више немам никаквог политичког убеђења, не верујем више у политику.

У том тренутку, они су ишли дуж некога зида, преко кога су се спуштале процветале вреже од тикава. Варош се губила. Настајале су њиве. Кожа се сад руменила испод отворене блузе. Видео се и један мрк младеж.

— Ах! како је лепа — рече у себи и пољуби то место очима.

Кад би она била његова, мислио је даље, постао би бољи човек. Чинило му се да би у њој нашао оно нешто неодређено што је вечито тражио. Долазио би уредно у школу, задовољавао би се дивљењем деце, радовао би се што га код куће чека добар ручак, са уживањем би рачунао на први од месеца кад се прима плата. Кад би она била његова, неуморно би радио на започетој тези. Шта би га се тицало што не би постао професор универзитета, славан човек! Он би живео пријатно, дао би њој све што би имао, она би уживала у њему, он би могао обвити руке око њеног струка, завући главу међу те две расцветале руже што се крију у борама муселина и љубити до миле воље њену кожу час румену, а час белу.

— Куда идемо? — упита га она.

Пут се био изгубио. Пред њима је стајала једна железничка пруга.

— Ту близу, где понекад идем кад сам са̑м. Има једна историска чесма и добра ладовина. Ето је одмах кад се пређе ова баштованџиница, код оног долапа, под обалом.

Пређоше преко пруге и упутише се у обележеном правцу стазом обраслом у травуљину.

Чедомир је гледао право пред собом. Позвао је ову девојку да јој исприча потанко како се оженио, да јој објасни како се то десило, да олакша себи све несреће које су му притискивале срце и које је само њој могао рећи. Али су њега сад одушевљавале друге мисли, обузимала га је ватра, осећао се задовољан што је ту, поред ње, што је она близу њега, што посматра њену уску сукњу, њену плаву косу, просто сплетену. Па ипак, по болесној склоности своје душе, он се не даде да га занесе та струја нових нада, него исприча другарици у кратко све шта му се десило од како су се растали. У колико је излагао појединости, освајала га је чама, досада, мрзовоља.

— Ето тако — закључи — од како смо се растали, тера ме нека несрећа, све ми је пошло наопако.

Трудио се да не изгледа бедан, али неки пркос против самог себе терао га је да се излије пред својом старом пријатељицом, ма по цену да се понизи.

— У осталом, мени није ништа право. Све ме буни. Нико ме не воли. Са̑м сам.

Хтеде још нешто рећи, али осети да му глас дрхти. Једно јато врабаца крештало је лево у трњаку. Он се окрену тамо тако да му се лице није видело јер се бојао да јој га покаже. Да ли то Вишња примети? Да ли покуша да га спречи и да му улије храбрости, кад му примети:

— Ти претерујеш. Ти си се спотакао о прву сметњу и сад очајаваш. Не треба бити тако осетљив на неприлике у животу. Ти си млад. Треба ти времена. Ти си познат у твојој генерацији. Људи знају твоју вредност. После ових времена ти ћеш видети друга.

— А дотле?

— Једи задовољно државни хлеб.

— Ти ми се ругаш?

— Не, Илићу. Кажем ти да имаш стрпљења. Ти ћеш успети. Треба ти да створиш коју везу...

— Која вајда! Они од којих сам очекивао добра беху неспособни да ми га учине, а они од којих сам очекивао зла, најзад су ми га учинили.

— Бори се. Борба за опстанак усавршава, оплемењава.

— Да. Ја то знам. И ја примам борбу. Ја сам наоружан знањем целе наше епохе.

Вишња се промисли да ли да му каже праву истину. Најзад рече:

— То није довољно. Књиге су суво знање. Дају ти моћ да разумеш ствари, али те заводе својом неприродном логиком; пуне ти главу својим непроменљивим законима; говоре ти о људима само као о одвојеним типовима; у њима не постоји Јуче, Данас, Сутра, Београд, Савамала, Петко Стокић или како се оно зваше твој директор. Оне знају само за време, за простор, сисаре, преживаре, за опште ствари. Оне су као фењер обешен позади лађе који осветљава пређени пут, а ни корака унапред јер се живот не понавља као што се ни јучерањи дан неће вратити никад. Гледајући у књиге, ти живиш затворених очију, практичан живот изгледа ти ситничарење, не видиш шта се око тебе догађа, не можеш ништа да избегнеш, све ти се дешава, ништа ти не иде у корист.

Илић погледа зачуђено у своју другарицу.

— Откад ти поста таква непријатељица књига? — рече јој. — Проповедаш крсташки рат...

— Ја нисам њихова непријатељица, боже сачувај. Нашем народу треба много да чита, да се просвећује, да се учи; он је готово цео неписмен. Ето то, тај факт, то жалосно стање у којем се налази наш свет, не треба губити из вида. Јер наш свакодневни живот и ми сами налазимо се у уској вези и солидарности са земљом у којој смо рођени, са расом чији смо синови и историјом која је израдила нашу судбину. Они су нас од нашег уласка у живот наместили на колосек који не смемо напуштати под казном да се не преврнемо. Као што не можемо неговати поморанџе по Авали, тако се не можемо оружати „знањем целе епохе“, како ти хоћеш. Морамо се задовољити мањим. То знање премаша дужину једног живота. Те циљеве треба оставити деци срећнијих народа. Они су за нас још луксуз, још немогућност, чиста штета за време које се на њих потроши.

— Објасни то мало простије.

— Ето, нама требају добри радници, занатлије, агрономи, учитељи, официри, професори. Међутим, ти си то превидео, ти си изгубио меру, претерао, затворио си се у кулу од слонове кости. Ти си рђаво разумео околину у којој живиш.

— Рђаво разумео?

— Да. Ти чекаш, гладан и жедан, награду за твоје философске спекулације, а око тебе диже се вихор, заузет једино материјалним интересима, бруји живот где новац господари свима питањима, царује индивидуализам који руши фамилију, државу, води се политика која издиже махом медиокритете. Ти очекујеш предусретљивост и величанствене умове, а тебе вреба фарисејство и глупост.

Кад Вишња оде, Чедомир оста за један тренутак гледајући у правцу где се она изгубила. Затим се окрену око себе, као човек који губи равнотежу и тражи да се за шта ухвати. Жабе су крекетале, попци и скакавци зрикали. Он се упути право преко њива.

Ишао је, као мртвац, не знајући камо. У једној празној улици спази своју жену. Она га није видела, ишла је оборене главе и храмала јаче него икад. Дотле су пркосили једно другом кад се сретну. Данас је Илић имао најмање воље за то, те се склони у прву капију. Матовиће је била задесила нова несрећа. Младен, који је још нешто слушао док је стари министар био жив, промангупирао се са свим, изгубио право на даље школовање, побегао са два заната. Најзад, госпа-Клеопатра израдила му је место практиканта у Рачи крагујевачкој. Ту се пре неки дан потукао са једним варошанином и ударио га тако страшно ножем у трбух да га је послао на онај свет, па после умакао и успео да пребегне у Турску.

Илић стиже доцкан кући, па сутрадан јави директору да је болестан, те не може долазити у школу за неко време. Знао је да му се неће веровати.

— Шта ме се тиче! — рекао је самом себи. — Моме месту су иначе дани избројани.

Сео је затим и покушао да сврши своје дело. У соби је било тихо. То беше стан за самца другог реда с најпотребнијим намештајем и луксузом: постеља застрвена домаћом тканином и опкољена везеним јастуцима, орман од лажне ораховине, талијанска династија на дувару и умиваоник од лима. Под је покривала нова простирка коју је газдарица купила ту скоро и сва срећна унела га у ову собу. Простирка је била лепа, али се супленту није допадала; опомињала га је сувише шара на зиду у девојачкој соби његове жене.

Исекао је хартију на полутабаке, начинио превоје за исправке, умочио перо. Имао је толико ствари да каже! Дани су пролазили, а перо је висило непомично над хартијом. Његове мисли се бркале. Чинило му се да је прочитао у некој врло рђавој књизи све што би могао написати. Бацао је перо, полазио к вратима, после се враћао, седао поново за посао. Осећао је инстинктивно да му је тај рад једини ослонац што му је остао.

Лево, на столу, стајала је рпа исписаних страница. Скупи их и стаде прелиставати да уђе што боље у предмет. Он их је почео у Паризу, пун научног оптимизма, донетог из Србије. Доиста, кад се његов дух стварао, природне науке достизале су свој врхунац. Материјална природа и силе које владају њоме нису више имале недокучивих тајна. Ушло се у прве векове земље. Сазнало се како су планине рођене, како су живеле једна за другом популације које је планета хранила. Наука је одредила свакој звезди своје место и пут којега се мора држати. Измерила је сунце, пронашла материје од којих је састављено. Укротила је гром и разоружала небо. Проблем живота изгледао је врло прост и јасан. Дарвин је дефинисао природне законе тако силно да је његова философија изгледала као последња реч науке. Дарвин је био Илићев изабрани писац. Он је био његов божански учитељ, у кога је веровао као Турчин у Мухамеда. Дела његових противника није хтео читати да не губи време.

Међутим, последњих година, јачао је све више протест против научног догматизма. Млади суплент био је принуђен, против све зловоље коју је осећао, да прати нови покрет да би га могао сузбијати. Филозофи изилазе из леденог облака својих формула, крхају баријере које деле науку од живота, литературе и уметности. Материјалистички позитивизам оптужује се с много разлога да је хтео претворити свет у огромну, мртву, парну машину, да је свео човека на један проблем механике, на једну врсту живе геометрије. У науци се чује брујање таласа револуције. Изгледа као да идемо у сусрет новог хаоса. Шта се дешава међу математичарима, Илић је могао закључити из књиге која се појавила те године: Мистицизам у вишој математици. Анри Поенкаре наслања се у геометрији више на осећање него на разум. Иде се чак до физике, појављују се гледишта која, ако се усвоје, прете донекле целој згради, чије су темеље ударили Кеплер и Галилео, Њутон и Декарт. Један од озбиљних млађих философа прокламује да разум даје само карикатуру стварности. Нове цитаделе романтизма дижу се против освештаних истина као против неког интелектуалног апса. Шта је та Дарвинова борба за опстанак, одабирање, последице наследства? Зар то није другим речима: право јачега и вештијега, влада аристократије, ропство слабих ? Зар то није укидање свих принципа јеванђеља и француске револуције? Поред борбе за опстанак и свеопштег боја, човек схваћа стање мира и слоге, поред одабирања појима једнакост, поред ропства слободу. Историја човечанства је састављена од контраста као човечији живот: супротности између разних народа и разних епоха, опозиције у срцу једног истог друштва, противуречности у карактеру једног истог човека! Људска повесница развија се као разнолик, чудан, изукрштан призор. Обичаји, вере, навике, установе, начини живота, потребе, снови, амбиције, толико невероватно разних прилика у којима живе бића што је Дарвин стрпао све у једну врсту! Позитивизам није познао, ни видео, ни разумео, ни волео оно човечанство које је открила психологија народа, психолошки роман индивидуа и фамилија. Он је био обратио сву пажњу само на спољашност, на изглед ствари и покрете бића. Илићу су горко долазиле на ум Шекспирове речи: „Има много ствари на небу и земљи, Хорацио, о којима нема појма твоја философија". Ма колико да му је ова нова критика позитивизма изгледала да се отима свакој формули, да је пуна релативности, анархизма и вртоглавице, он је осећао ипак да му све више препрека спутавају корак у напред.

Остави рукопис и погледа тужно кроз прозор.

Напољу су радници откопавали неку обалу. Мршава, јадна кљусад вукла су земљу у арабама. Међу њима је Чедомир још раније запазио једног коња, врло лепог, и чудио се одкуд њега да употребе на тај простачки посао. Није се разумевао у коњима, али није требало много вештине па да види да је та животиња одличног соја: високе ноге, развијене сапи, мали трбух, длака као свила.

— Арап! Арап! — викали су умиљато око њега надничари првога дана кад је доведен; миловали су га по њушци, тапкали по сапима.

Арап је држао високо своју лепу главу, и није хтео да погледа те одрпанице. Кад би се кола напунила, осећао је са̑м и кретао се без команде. Сирото кљусе, било је болесно у обе ноге, свакако од какве неизлечиве болести, па ипак се силило и хтело да сакрије своју немоћ. Упрегнуто ужетима за таљиге, правило је гимнастички корак или каскало господски, као да вози краљевски брачни пар.

— Арап! Арап! — драо се поред њега поносно најмљени рабаџија.

То уважење губило се из дана у дан. Надничари су се навикивали на арапа. Средина је чинила своје. Постао је обична таљигашка рага.

— Рђо, мрцино! — псовке и ударци падали су сад обилно.

И овог тренутка, арап је чекао да се кола напуне откопаном земљом. Његова длака није више сијала. Сапи су му смршале. Боја му се променила. То није био више арап. Главу је спустио, очи затворио. Није осетио или није водио рачуна кад се кола напунише. Рабаџија га удари песницом по њушци. То је био знак да се крене. И он пође, вукући се, климајући десно-лево.

— Спустио се на општи ниво! — осмехну се Илић.

Није се смејао арапу, сажаљевао га је искрено. Он је себе видео у тој животињи. Зар он није био тако исто од доброг соја? Његов прадед борио се јуначки за слободу своје земље, његов дед је кметовао дуго година у свом селу, његов отац, са нешто мало школе, начинио је каријеру у државној служби. Он пак био је први ђак у сваком разреду, четворка је за њега била увреда, никад је није добио. Десио му се несрећан случај. Какав? Који? Није знао, али му је сад било јасно да није ништа боље судбине од тог коња са пропалим ногама.

— Општи ниво!... Општи ниво! — понављао је без везе.

Изнад обале, коју су радници откопавали, појави се сјајна сунчева кугла. Илић је погледа право. Он је тражио мало светлости на свом путу, као што морнар тражи звезду изнад узбурканих таласа, неугашљив пламен у бури, а пред њим се појављивало сунце, чији је златан сјај оживљавао небесно плаветнило. Како друга светлост бледи пред њим, јадна, мутна светлост наших, човечанских буктиња! Како представници школа и секата изгледају пред њим као муве окамењене у ћилибару. Ми не знамо где идемо, ми знамо само да смо на путу... Можда све ове мисли нису долазиле на ум младом човеку, али сличне свакако. Јер, кад спусти поглед на свој рукопис, он признаде жалосно:

— Залутао сам. Није то што сам хтео. Преварио сам се у Дарвина. Шта ми је требао Дарвин ?

Да ли је то био случај? Или заиста нека виша сила управља нашим мислима? Те исте ноћи Вишња је сањала да се удаје за Чедомира. Сан је био тако јак, да се пробудила сва уздрхтала, и није могла више заспати. Заман је гонила његове слике. Оне су се јављале поново, ницале око ње, обузимале је против њене воље као искушење, и девојка би се стресла од неке слатке, несносне језе која ју је подухватала целу, од врхова прстију па све до чела и главе.

Сањала је да су ишли пешке, као у селу. Било је у сватовима много света, где је познавала извесна лица, од којих су нека жива, а већина су умрла. Није било девера него је Чедомир ишао поред ње, шапутао јој нешто поверљиво, гледао ју је нетремице, жељно. Пролазили су поред познатих места; час би то био Београд, час Чачак, час село у којем је живела. После се та сцена променила. Настао мрак. Остала је сама са Илићем. Њу је обузимао стид, па радост, па жеља нека да је нестане, да се истопи полако, као комад леда. Чедомир ју је узео за обе руке, привлачио ју је к себи, клекнуо је пред њом, загрлио је око паса, притиснуо главу на њене груди, на тело. Осетила је тај загрљај као жив. Свест јој се губила. У ушима зујала блага музика, отегнути тонови који опијају. Плаве и модре врвице њихале се пред њом и око ње. У уста јој је навирало једно слатко пиће, као грех. Помрчину замени блесак јаке светлости. Пред њом се указа гомила света, тако велика као да се скупио народ са целе планете. Сви су је гледали са ужасом. Није било ниједног симпатичног покрета. Али им је она пркосила свима. Махала рукама, бацакала ноге, окретала се у балету и тражила очима Чедомира да му пошаље пољубац.

Вишња задрхта поново. Узбаци руком један прамен косе што јој је падао на чело, и јекну болно:

— Шта је ово мени? Ја нећу то. Ја се гнушам тога сна.

Девојка се уједе за усну. Крв осоли њену пљувачку. Навуче покривач до уста, окрену се на другу страну, затвори очи и покуша да поново заспи, као дотле, мирно, не мислећи ни на шта. У једном тренутку учини јој се да ће се успавати. Али ју је јастук жуљао, обузимала је жеља да понови балет, несносна врућина пекла ју је из постеље, груди дрхтале, тело се знојило и под кожу јој подилазили непријатни жмарци. У соби је био још мрак. Часовник је куцао на столу. Његов глас би се утишао по каткад да се једва чује; затим се дизао јаче, лупао готово, и челичним звуком испуњавао одају као нешто живо. То је било велико, то је било страшно, час тишина смрти, час узбуна мртвих ствари, једно бојно поље у ноћи са свим ужасима који се појављују и онима који се нагађају. Вишња се уплаши и викну своју колегиницу;

— Анице... Анице!

Нико је не чу.

Девојку је обузимала ватра све више. Слика Чедомира, његовог загрљаја и оног бесног канкана пред толиким светом, није је остављала. Глас часовника наносио јој оне опојне тонове, шапутао полуразумљиве речи. Она несвесно збаци са себе покривач, и оста тако, изваљена на леђа, полуоткривена и дишући дубоко, жедно, као да се подавала млаком ваздуху који се завлачио под рубље.